Pad kuce UseraSrce mu je ko obesena lauta; cim ga dotaknes, ono odjekne.

- De Beranger Celog jednog sumornog, mracnog i tihog jesenjeg dana, kada su oblaci tesko i
nisko visili nanebu, prolazio sam sam, na konju, kroz neobicno pust kraj; i najzad, dok su se
vecernje senkevec prikradale, nasao sam se na dogledu turobne Kuce Usera. Ne znam kako,
ali pri prvom pogledu na tu zgradu osecanje nepodnosljive tuge obuze mi dusu. Kazem,
nepodnosljive, jer ta tuga nije bila ublazena nijednim od onih upola prijatnih - zato sto su
pesnicka - osecanjakojima dusa obicno prima cak i najmracnije prirodne slike pustosi ili
strahote. Gledao sam prizor pred sobom - samu kucu i jednostavni izgled celog imanja, hladne
zidove, prozorenalik na prazne oci, ono malo izdjikale trske, nekoliko belih stabala ogolelih
drveta - a u dusisam osecao krajnju potistenost, koju bih od svih zemaljskih utisaka
najpogodnije mogao dauporedim sa stanjem pusaca opijuma posle sna, s onim gorkim
vracanjem u svakodnevnizivot, s onim odvratnim padanjem vela. Srce mi se ledilo, klonulo,
malaksavalo, u glavi mi jevladala beznadezna pustos misli koju nikakav podstrek maste nije
mogao silom da pretvori unesto uzviseno, sta li je to - zastao sam da razmisljam - sta li je to
sto me je tolikoobeshrabrilo pri posmatranju Kuce Usera? To je bila potpuno neresiva tajna; a
ja nisammogao da se rvem sa nestvarnim uobrazenjima koja su gomilice navaljivala na mene
dok samrazmisljao. Bio sam prinudjen da se vratim na zakljucak, koji me nimalo nije
zadovoljavao, dasvakako postoji povezanost veoma prostih prirodnih stvari koja ima moc da
nas ovako uzbudi,ali da se analiziranje te moci zasniva na razmatranjima koja prevazilaze
nasu sposobnost poimanja. Mogucno je, razmisljao sam, da bi vec i drugciji raspored
pojedinosti prizora,detalja slike, bio dovoljan da izmeni, ili mozda i unisti, tu moc izazivanja
tako tuznog utiska; idrzeci se te misli, poterao sam konja ka okomitoj ivici crnog i sumornog
ribnjaka sasvimglatke i mirne povrsine, koji se prostirao pred zgradom, i pogledao dole - ali s
jezom josostrijom nego malopre - na preinacene i naopako okrenute slike sive trske, i
sablasnih stabalai prizora nalik na prazne oci.
Pa ipak, u ovom domu sumornosti nameravao sam sada da provedem nekoliko
nedelja. Njegov sopstvenik, Roderik User, bio je jedan od mojih najmilijih drugova iz
detinjstva; alimnogo godina bilo je proteklo od naseg poslednjeg vidjenja. Nedavno,
medjutim, zateklo me je jedno pismo u udaljenom kraju zemlje, pismo od njega - koje po
svom neobuzdanomnavaljivanju nije dozvojavalo drukciji odgovor no da licno dodjem.
Rukopis je odavaozivcano uzbudjenje. Pisac je govorio o zestokom telesnom oboljenju, o
dusevnom rastrojstvukoje ga tisti i o zarkoj zelji da vidi mene, kao svog najboljeg i stvarno
jedinog licnog prijatelja, u nadi da ce u mom vedrom drustvu naci neko olaksanje svojoj
bolesti. Nacin nakoji je sve to, i jos mnogo vise, bilo kazano - osecao sam da je uneo sve
svoje srce u tu molbu- nije mi dozvoljavao da oklevam; i stoga sam se smesta odazvao
pozivu, iako sam ga smatrao sasvim neobicnim.
Mada smo kao decaci bili cak i prisni drugovi, ipak sam u stvari znao vrlo malo o
svom prijatelju. Njegova uzdrzljivost uvek je bila preterana i presla mu je u naviku. Znao
sam,medjutim, da je njegova drevna porodica od nezapamcenih vremena bila zapazena
ponarocitoj osetljivosti naravi, koja se kroz vekove ispoljavala u mnogim radovima
uzviseneumetnosti, a u poslednje vreme se pokazivala u cesto ponavljanim delima izdasnog
anenametljivog milosrdja, kao i u strasnoj naklonosti prema zamrsenim izrazima, mozda cak
ivise nego prema istinitim i lako shvatljivim lepotama, muzicke nauke. Saznao sam uz to

iveoma znacajnu cinjenicu da stablo Userove loze, ma koliko da je bilo staro i slavno,
nijenikad isteralo nijednu trajnu granu; drugim recima, da je cela porodica vodila poreklo
od jedne jedine direktne loze sa nekoliko sasvim beznacajnih i sasvim prolaznih izuzetaka.
Tajnedostatak - zakljucio sam razmisljajuci o savrsenom skladu izmedju karaktera poseda
i poslovickog karaktera te porodice i mozgajuci o uticaju koji je tokom dugih stoleca jedno
moglo da vrsi na drugo - taj nedostatak sporednih grana mozda, i, sledstveno tome,
stalno prenosenje imanja i imena od oca na sina poistovetilo je vremenom oba ta pojma do te
mereda se prvobitni naziv imanja utopio u cudno i dvosmisleno ime "Kuca Usera" - ime koje
je, uglavama seljaka koji su ga upotrebljavali obuhvatalo i porodicu i porodicni dom.Rekao
sam da je jedino dejstvo mog pomalo detinjastog opita - to jest sto sam pogledao boljeu
ribnjak - bilo produbljivanje prvog cudnog utiska. Ne moze biti sumnje da je svest o
naglomrastenju moje praznoverice - jer zasto je ne bih tako nazvao - posluzila uglavnom da
ubrza torastenje. Takav je, znao sam to odavno, paradoksalni zakon svih osecanja koja se
zasnivaju nastrahu. I mozda samo iz tog razloga, kada sam ponovo podigao pogled sa odraza
u vodi nasamu kucu, u glavi mi se rodila jedna cudna pomisao - pomisao tako smesna, zaista,
da je pominjem samo zato da bih pokazao zivu snagu utisaka koji su me pritiskivali.
Toliko sam bio raspalio svoju mastu da sam zaista poverovao kako oko cele kuce i imanja
lebdi nekaatmosfera svojstvena njima i njihovoj neposrednoj okolini - atmosfera koja nije
imala nicegsrodnog s nebeskim vazduhom, nego se isparavala iz ogolelih drveta, i iz sivih
zidina, i iztihog ribnjaka - neko kruzno i tajanstveno isparenje, turobno, tromo, jedva primetno
i olovne boje.
Stresavsi sa duse ono sto je svakako bilo samo san, stao sam pazljivije da ispitujem
stvarniizgled zgrade. Njena glavna odlika, cinilo mi se, bila je neverovatna drevnost.
Izbledelost boja- delo vekova - bila je upadljivo velika. Sitne gljivice prekrile su celu
spoljasnost zgrade,viseci kao tanana isprepletena mreza sa streha. Ali sve to nije imalo veze sa
nekim izuzetnim propadanjem. Ni delic zida nije bio pao; izgledalo je da postoji neka cudna
nesaglasnostizmedju jos uvek savrsene ocuvanosti delova zgrade i trosnosti pojedinog
kamenja. U tome je bilo mnogo stosta sto me je podsecalo na prividnu celost starih drvenarija
koje su godinamatrunule u nekom zaboravljenom podrumu, neuznemiravane dahom
spoljasnjeg vazduha. Nosem ovog nagovestaja znatne dotrajalosti, zgrada nije pokazivala
znake da je sklona padu.Mozda bi oko pazljivog posmatraca otkrilo jedva primetnu pukotinu
koja je, polazeci odkrova zgrade s prednje strane, krcila sebi put niza zid u krivudavom
pravcu, dok se nijeizgubila u sumornim vodama ribnjaka.
Zapazivsi te pojedinosti, odjahao sam preko jednog kratkog nasipa do kuce. Sluga na
ulazu primi mog konja i ja udjoh u trem na svodove u gotskom stilu. Sobar necujna koraka
povedeme cutke kroz mnoge mracne i zamrsene hodnike do sobe za rad svoga gospodara.
Mnogestvari na koje sam naisao na tom putu doprinele su, ne znam kako, jacanju
neodredjenihosecanja o kojima sam vec govorio. Dok su predmeti oko mene - rezbarije
tavanica, mracnizastori na zidovima, crna abonosovina poda, carolijski trofeji oklopa i oruzja,
koji bizazveketali od mog koraka - predstavljali stvari na koje sam, ili na njima slicne, bio
naviknutod detinjstva - a ja sam bez oklevanja priznavao koliko mi je sve to poznato i blisko ipak sam sa cudjenjem zapazao kako su neobicne misli sto ih te obicne slike izazivaju u meni.

Na jednom stepenistu sretoh porodicnog lekara. Na njegovom licu, ucinilo mi se, bio je
izrazniskog lukavstva pomesanog sa smetenoscu. Prisao mi je zbunjeno i nastavio put. Sobar
sadotvori jedna vrata i uvede me kod svog gospodara. Soba u kojoj sam se nasao bila je
veoma velika i visoka. Prozori su bili dugi, uski i siljati, i natako velikom odstojanju od crnog
hrastovog poda da se iznutra uopste nisu mogli domasiti.Slabi zraci crvenkaste svetlosti
prodirali su kroz resetkasta okna i cinili istaknutije predmeteunaokolo dovoljno vidljivim; ali
oko se uzalud trudilo da dopre do udaljenih kutova sobe ilido udubljenja zasvodjene i
rezbarijama ukrasene tavanice. Tamni prekrivaci visili su pozidovima. Namestaj je uopste bio
raskosan, neudoban, starinski i pohaban. Mnostvo knjiga imuzickih instrumenata lezalo je
razbacano svuda unaokolo, ali nije uspevalo da da zivota prizoru. Osecao sam kako udisem
vazduh pun tuge. Dah opore, duboke i neizlecive turobnostilebdeo je nad svim i prodirao u
sve.
Kad sam usao, User se dize sa divana, na kome je lezao ispruzen, i pozdravi me sa
zivahnomtoplinom koja je - pomislih u prvom trenutku - mnogo licila na preteranu srdacnost,
nausiljeni napor svetskog coveka koji pati od dosade. Ali jedan pogled na njegovo lice uveri
meo njegovoj potpunoj iskrenosti. Seli smo; i nekoliko trenutaka, dok on nije progovorio,
posmatrao sam ga sa osecanjem napola sazaljenja napola straha. Zaista, nikad se
nijedancovek, za tako kratko vreme, nije tako strasno promenio kao Roderik User! S mukom
samnaterao sebe da priznam istovetnost coveka koji se nalazio preda mnom sa drugom mog
ranogdecastva. A njegovo lice je uvek bilo upadljivo izrazito. Mrtvacka boja koze; oko
krupno,vlazno i neuporedivo sjajno; usne malo tanke i veoma blede, ali nenadmasno lepo
izvijene;nos jevrejskog tipa, tanak, ali sirokih nozdrva, neuobicajenih kod slicnog oblika; fino
izvajana brada koja nedostatkom ispupcenosti otkriva nedostatak moralne snage; kosa vise
nego paucinaste mekote i tananosti; ove crte, uz nepravilnu sirinu iznad predela
slepoocnica,sacinjavale su sve zajedno jedno lice koje se ne zaboravlja lako. A sada je u
samimuvelicanim bitnim crtama i u preteranosti izraza koji im je inace bio svojstven bilo
toliko promene da sam prosto bio u nedoumici s kim govorim. Sada vec avetinjsko bledilo
koze icudesni sjaj ociju zaprepastili su me, i cak zaplasili, vise od svega ostalog. Uz to je
svilastukosu pustio da raste nesmetano, pa kako je ona, u svom neobuzdanom tkanju poput
svilice,vise lelujala no sto je padala oko njegovog lica, nisam mogao, cak ni s naporom, da
spojimnjene sarolike uvojke sa predstavom obicnog ljudskog lika. U ponasanju mog prijatelja
odmahmi je pala u oci neka nepovezanost, neka nedoslednost; ubrzo sam pronasao da to
potice odniza slabih i uzaludnih napora da savlada stalno drhtanje - prekomernu zivcanu
razdrazenost. Na nesto slicno bio sam stvarno pripremljen ne samo njegovim pismom nego i
secanjem naizvesne crte iz decackog doba i zakljuccima koje sam izveo iz njegovog narocitog
telesnogsastava i njegove naravi. Ponasanje mu je bilo naizmenicno zivahno i ravnodusno.
Glas mu se brzo menjao od drhtave neresivosti (kada su zivotni duhovi izgledali sasvim
odsutni) do onesnazne odlucnosti, onog odsecnog, znacajnog, odmerenog izrazavanja koje
zvuci suplje -onog olovnog, uravnotezenog i savrseno modulisanog grlenog glasa koji se
moze zapaziti kodnepopravljivog pijanca ili kod neizlecivog pusaca opijuma u trenucima
najzesceg uzbudjenja.Tako je on govorio o cilju moje posete, o svojoj zarkoj zelji da me vidi i
o utehi koju jeocekivao od mene. Govorio je nadugacko o onome sto je smatrao prirodom
svoje bolesti. To je, rece, urodjena, porodicna boljka, za koju nema nade da ce naci leka -

prosto zivcanooboljenje, dodade smesta, koje ce bez sumnje brzo proci. Ono se ispoljavalo u
mnostvuneprirodnih uzbudjenja. Neka od njih, dok ih je podrobno izlagao, zanimala su me
izbunjivala; mada su, mozda, izrazi i opsti nacin kazivanja imali u tom znacajnog udela.
Patio je mnogo od bolesne izostrenosti cula; samo najbezukusnija hrana bila mu je
podnosljiva;mogao je da nosi odelo samo od izvesne tkanine; mirisi cveca gusili su ga; oci su
ga bolele iod slabe svetlosti i samo izvesni zvuci, i to sa instrumenata sa zicama, nisu ga
ispunjavaliuzasom.Video sam da je on okovani rob jedne nenormalne vrste straha. "Ja cu
propasti", govorio je,"ja moram propasti u ovom zalosnom ludilu. Tako, tako, i nikako
drukcije cu zavrsiti.Strahujem od dogadjaja koje nosi buducnost, ne zbog njih samih, nego
zbog njihovih posledica. Zadrhtim pri pomisli na svaku, makar i najbeznacajniju nezgodu
koja bi mogla dadeluje na ovo moje nepodnosljivo dusevno uzbudjenje. Ja se zaista ne grozim
opasnosti, negosamo njenog stvarnog dejstva - straha. U ovom stanju rastrojstva - u ovom
bednom stanju -osecam da ce pre ili posle nastupiti trenutak kada cu neminovno izgubiti i
zivot i razumhvatajuci se ukostac sa tom groznom utvarom, sa
strahom
." Na mahove, i kroz iskidane i nejasne nagovestaje, sagledao sam jos jednu cudnu
crtunjegovog dusevnog stanja. On je bio okovan izvesnim sujevernim utiscima u vezi s
kucom ukojoj je stanovao, a iz koje se vec godinama nikad nije usudio da izidje - u vezi s
nekimuticajem ciju je toboznju moc objasnjavao tako maglovitim izrazima da ih ne mogu
ponoviti,nekim uticajem koji su izvesne osobenosti u samom obliku i gradji njegovog
porodicnogdoma, usled duge patnje (rece on), zadobile u odnosu na njegov duh, dejstvo koje
je spoljasnjiizgled sivih zidova i tornjeva i mracnog ribnjaka, u kojem su se svi oni ogledali,
vremenomizvrsio na celo njegovo bice.Priznavao je, doduse, mada sustezanjem, da se
postanak te cudne sumornosti od koje je patiovelikim delom moze svesti na jedan mnogo
prirodniji i daleko opipljiviji uzrok - na tesku i dugotrajnu bolest, upravo, na ocevidno blisku
smrt nezno voljene sestre, njegovog jedinogdruga u toku dugih godina, njegovog poslednjeg i
jedinog srodnika na zemlji. "Njenomsmrcu", rekao je s gorcinom koju nikad necu
zaboraviti,"ostacu ja(ovako ocajan i nemocan) poslednji izdanak drevne loze Usera." Dok je
on govorio, ledi Madelin (jer tako se zvala) prosla je polako udaljenim delom sobe i iscezla, i
ne primetivsi moje prisustvo. Gledao sam jes krajnjim cudjenjem pomesanim sa strahom, ali
mi se cinilo nemoguce da objasnim takvaosecanja. Obuzela me je neka ukocenost dok sam
ocima pratio njene korake koji su seudaljavali. Kada se vrata najzad zatvorise za njom, moj
pogled nagonski i radoznalo potrazilice njenog brata; ali on ga je bio zario u sake, i ja sam
mogao da zapazim samo kako se neko bledilo daleko jace nego obicno rasirilo po omrsavelim
prstima kroz koje su obilno kapalestrasne suze. Bolest ledi Madeline dugo je zavaravala
vestinu njenih lekara. Postojana apatija, postepenoiscrpljivanje snage i cesti, mada prolazni,
napadi gotovo katalepticne prirode, to je bilaneobicna dijagnoza. Sve dotada ona je istrajno
odolevala pritisku svoje bolesti i nije pristajalada konacno legne u postelju; ali na izmaku
dana mog dolaska u kucu ona podleze - (kako minjen brat te noci rece s neizrecivim
uzbudjenjem) rusilackoj sili razoritelja; i ja sam shvatio da je onaj kratki pogled koji sam
bacio na nju verovatno i poslednji - da ja nju, bar za njenazivota, vise necu videti.U toku
sledecih nekoliko dana njeno ime nismo spominjali ni User ni ja: za to vreme trudiosam se
svim silama da ublazim setu svog prijatelja. Slikali smo i citali zajedno; ili sam ja, kaou

nekom snu, slusao cudne improvizacije koje je on izvodio na svojoj recitoj gitari. I
tako,ukoliko mi je sve veca i veca prisnost dozvoljavala slobodnije poniranje u dubine
njegoveduse, utoliko sam s vecom gorcinom uvidjao jalovost svakog pokusaja da razvedrim
duh izkojeg se tama, kao neka stvarna i urodjena osobina, izlivala na sve predmete duhovnog
itelesnog sveta u neprekidnom zracenju tmine.Uvek cu se secati mnogih svecanih casova koje
sam proveo nasamo s gospodarom KuceUsera. Ali bih uzalud pokusao da dam neku predstavu
o stvarnoj prirodi studija ili bavljenja u koja me je uvlacio ili mi ukazivao do njih put. Neki
prenadrazeni i bolesni idealizam bacao jesumporast blesak na sve stvari. Njegove duge,
improvizovane tuzbalice zvonice mi vecito uusima. Izmedju ostalog, s bolom se secam
izvesne cudne parafraze i varijacije na ionakocudnu melodiju poslednjeg Veberovog valcera.
Od slika nad kojima je mozgala njegovarazvijena masta i koje su se, potez po potez,
pretvarale u nesto maglovito, od cega me jeobuzimala jeza utoliko jace sto nisam znao zasto
se jezim - od tih slika (mada su mi i sad zivo pred ocima) uzalud bih se trudio da izdvojim
vise nego malen delic koji bi se mogao izrazitisamo pismenim recima. Krajnjom
jednostavnoscu, nagotom svojih crteza privlacio je izaprepascivao paznju. Ako je ijedan
smrtnik ikad naslikao misao, taj smrtnik bio je Roderik User. Bar za mene - pod okolnostima
u kojima sam se tada nalazio - izbijao je iz cistihapstrakcija, sto ih je taj nastrani covek
uspevao da baci na svoja platna, jedan neodoljivo silani nepodnosljiv uzas, od kojeg nikad
dotle ni senku nisam osetio pri posmatranju bez sumnjeusijanih, ali ipak i suvise konkretnih
Fuzelijevih sanjarija.Jedna od nastranih zamisli mog prijatelja, koja nije bila tako strogo u
duhu ciste apstrakcije,mogla bi se, mada slabo, nagovestiti recima. To je bila mala slika koja
je predstavljalaunutrasnjost nekog beskrajno dugackog i pravougaonog svoda ili prokopa,
niskih, glatkih, belih zidova bez prekida i bez ukrasa. Izvesne sporedne pojedinosti crteza
dobro su posluzileda stvore utisak kako se taj prokop nalazi u neizmernoj dubini ispod
zemljine povrsine. Nigde, na citavoj njegovoj bezmernoj duzini, nije se video nikakav izlaz, i
nikakva baklja ilidrugi neki vestacki izvor svetlosti nije se mogao razaznati; pa ipak, bujica
snaznih zrakovavaljala se kroz celi prokop i natapala sve nekim sablasnim i neshvatljivim
sjajem.Malopre sam pomenuo ono bolesno stanje zivaca sluha koje je jadniku svaku muziku,
semizvesnih zvucnih efekata instrumenata sa zicama, cinilo nepodnosljivom. Mozda su
uskegranice u koje se on tako zatvorio na gitari bile u velikoj meri uzrok fantasticnoj
prirodinjegovih muzickih izvodjenja. Ali vatrena lakoca s kojom je izvodio svoje
impromptus
nije semogla objasniti na isti nacin. Oni su morali biti, i bili su, i u notama i u recima
njegovihcudnih fantazija (jer on je cesto pratio sebe rimovanim improvizacijama), rezultat
one silneduhovne sabranosti i usredsredjenosti koje se, kako malopre napomenuh, ispoljavaju
samo unarocitim trenucima najviseg vestackog uzbudjenja. Reci jedne od tih rapsodija lako
samzapamtio. Mozda je ona ucinila na mene utoliko snazniji utisak sto sam, slusajuci je, u
njenomskrivenom znacenju zamisljao da zapazam, i to prvi put, kako je User potpuno svestan
kolikose njegov uzviseni razum ljulja na svom prestolu. Ti stihovi, koji su nosili naslov
Ukletidvorac
, glasili su priblizno, ako ne sasvim tacno, ovako:IU dolini zelen-svetaUz andjela dobrih trud
-Dizao se dvorac - zud -Zracni dvorac neboleta.Vrhovnik mu Miso divnaVladar-knez
-Serafimska sjajna grivnaDvorac kao zlatovez.IIStegovi od zlata plaveVijori im svetli baj -Davne

slave Prediskonski dobacaj.A cuv svaki sto doletaSlatka leta Niz bedeme zelen-svetaMirisima
zanoveta.
IIITanci im uz lira poj,Putnici, na zanos svoj,Kroz dva okna zracna sledeGde duhova plese roj
-Uz prezvucne redoslede -Oko trona - slavoluk -A na tronu, u porfiru,U tog slavlja zvucnom
piruVladar sedi - nebozvuk.IVBiser, rubin, svud se grle Na kapiji dvorca-sna -Kroz kapiju
lete, hrle,Slascu koja nema dna -Sve odjeci, ciji glas Neodolno peva Kneza -Slavljem spreza,
sviju veza.Veleuma: znanje, spas.VAl' utvari, zle, prebrizne Nasrnuse na taj kraj -Ojadise
nepostizne - Ne svice im rumen sjaj -Sva je ona slava drevna,Sva je ona jarka cvast:Tamna
prica davnosnevna -Prohujala mudrovlast.VIPa kad putnik danas, gledneKroz dva okna krvav
ruj,Vidi senke nedosledne,Uz razdesen svirke bruj -Utvarna se tiska rulja,Goroganske avetkceri,Kroz kapiju mutno kuljaKikotom se stravnim ceri.
"Iz te odaje, iz te palate, utekoh, uasnut. Napolju je oluja jo uvijek besnela svom
snagomdok prelaah stari nasip. Iznenada se po stazi prosu neobuzdano svetlo, i ja se osvrnuh
davidim odakle potie ovako neobino zraenje; jer su iza mene bile jedino golema kua i
njenesene. Svetlost je isijavala s punog, zalazeeg krvavo-crvenog meseca, koji je sada ivo
sijaokroz nekada jedva primetljivu pukotinu, o kojoj sam rasnije govorio; pukotinu to se
sputa odkrova zgrade ,vijugavim smerom, sve do temelja.Dok sam je posmatrao, pukotina se
brzoirila- celi se krug satelita najednom razotkrio mome pogledu - u mozgu mi se zavrtelo
kadvidjeh mone zidove kako se rastvaraju - nasta dugotrajna, grohotna grmljavina poput
glasahiljada voda - i duboko se, movarno jezero pod mojim nogama zlokobno i nemo
sklopilo nadkrhotinama Kue Uerovih."/ Pad kue Usher/Jedna od Poeovih velikih tema je
smrt, a najuzvienija je tema, njegovim sopstvenim reima"smrt krasne ene".To je tema
celog niza njegovih pesama / Gavran, Anabela Lee, Lenore/ i pria kao to su Ligeja i Pad
kue Usher.Motiv mrtve mlade ene bio je neobino rairen u slikarstvu i knjievnosti
Poeovog doba iimao je prikriveno ali vrlo snano erotsko znaenje u vreme kad je erotska
ljubav bilazabranjena tema.Smrt u Poea nije jednoznaan simbol. Ima pokuaja da se ona
objasni kao alegorijski prikazovekove poslednje teke borbe da se oslobodi tela ili stvarnosti
koja ga okruuje, iza koje gaeka smirenjeDobro se secam kako su nas nadahnuca izazvana
tom baladom navela na tok misli u kojima seispoljilo Userovo shvatanje, koje pominjem ne
toliko zbog njegove novine (jer i drugi ljudi sutako mislili) koliko zbog upornosti s kojom ga
je podrzavao. To je, u svom opstem obliku, bilo shvatanje osetljivosti citavog biljnog sveta.
Ali u njegovoj poremecenoj masti ta zamisaodobila je jos smelije oblike i prelazila je, pod
izvesnim uslovima, i na neorgansko carstvo. Janemam reci da izrazim puni domasaj tog
uverenja, kojem se on potpuno predavao. Toverovanje, medjutim, bilo je vezano (kao sto sam
vec nagovestio) za sivo kamenje zidovanjegove pradedovske kuce. Uslovi osetljivosti,
uobrazavao je on, bili su ovde ispunjeninacinom na koji je to kamenje naslagano, rasporedom
njegovog uglavljivanja, kao irasporedom mnogobrojnih gljiva koje ga prekrivaju i ogolelih
drveta koja ga okruzuju - a presvega dugim neprekidnim trajanjem tog rasporeda i njegovim
udvajanjem u ustajalim vodamaribnjaka. Dokaz - dokaz osetljivosti - moze se videti, rece on
(i ja uzdrhtah na te njegove reci),u postepenom ali sigurnom zgusnjavanju sopstvene
atmosfere oko vode i zidova. Dejstvotoga, dodade on, ispoljava se u nemom ali nesnosnom i
strasnom uticaju koji je kroz stolecauoblicavao sudbine njegove porodice i ucinio
njega

onakvim kakvim ga sada vidim - kakav i jeste. Takvim shvatanjima nije potrebno nikakvo
tumacenje, i ja ga necu ni dati. Nase knjige - knjige koje su godinama sacinjavale nemali deo
bolesnikovog duhovnog zivota- bile su, kao sto se moze pretpostaviti, u potpunom skladu sa
tom vizionarskom prirodom.Udubljivali smo se zajedno u dela kao sto su
Ververt
i
Utociste
od Gresea,
Belfegor
odMakijavelija,
Nebo i pakao
od Svedenborga,
Podzemno putovanje Nikole Klima
od Holberga,
Hiromantija
Roberta Fluda, Zana d'Endazinoa i De la Sambra,
Putovanje u plavu daljinu
odTika i
Grad sunca
od Kampanele. Jedna od njegovih omiljenih knjiga bilo je malo izdanje uosmini dela
Directorium Inquisitorium
dominikanca Emerika de Zirona; a bilo je odeljakakod Pomponija Mela o starim africkim
satirima i egipanima, nad kojima bi User satima kapaosanjareci. Ali glavno uzivanje nalazio je
u citanju jedne izvanredno retke i cudne knjigegotskog izdanja u cetvrtini - prirucnika neke
zaboravljene crkve Vigiliae Mortuorum secundum Chorutn Ecclesiae Maguntinae
. Nisam mogao da ne pomislim na cudne obrede u toj knjizi i na njihov verovatni uticaj
naovog nastranog coveka kada mi on jedne veceri, posto me je kratko obavestio da ledi
Madelinvise nije medju zivima, saopsti svoju nameru da sacuva njen les cetrnaest dana (pre
konacnesahrane) pod jednim od mnogobrojnih svodova u glavnim zidinama zgrade.
Covecanskirazlog kojim je objasnjavao taj cudni postupak bio je, medjutim, takav da sam
osetio kakonemam prava da ga pobijam. Brat je doneo tu odluku (tako mi je on rekao) s
obzirom naneobicnu prirodu pokojnicine bolesti, na izvesna nametljiva i radoznala
zapitkivanja njenihlekara, i na udaljenost i izlozen polozaj porodicne grobnice. Necu poreci
da, kada sam se setioopakog lika one osobe koju sam sreo na stepenistu na dan svog dolaska u
tu kucu, nisam niosetio zelju da se protivim onom sto sam smatrao u najmanju ruku
bezopasnom i nipostoneprirodnom predostroznoscu. Na Userovu molbu, pomagao sam mu
licno u pripremama za privremenu sahranu. Posto jetelo polozeno u kovceg, nas dvojica smo
ga sami odneli u njegovo pocivaliste. Svod pod kojismo ga smestili (i koji je tako dugo bio
neotvaran da su nam buktinje, napola utuljene u tomzagusljivom vazduhu, davale malo
mogucnosti za razgledanje) bio je malen, vlazan i bez ikakvih otvora za propustanje svetlosti;
nalazio se na velikoj dubini, tacno pod onim delomzgrade u kojem je bila i moja spavaca
soba. Upotrebljavan je u staro feudalno doba,ocigledno, u najgore svrhe podzemnih
utamnicenja, a u docnijim vremenima kao skladiste baruta ili neke druge lako zapaljive
materije, jer su jedan deo njegovog poda i celaunutrasnjost dugackog zasvodjenog hodnika
kroz koji smo dosli do njega bili oblozeni bakrom.Vrata od masivnog gvozdja bila su takodje
zasticena na slican nacin. Njihova ogromna tezina prouzrokovala je neobicno ostru skripu

kada su se pokretala na svojim sarkama.Posto smo nas tuzni tovar smestili na nogare u ovom
carstvu uzasa, povukli smo malo ustranu jos neprikovani poklopac kovcega i pogledali u lice
lesa. Upadljiva slicnost izmedju brata i sestre tek sad mi privuce paznju; a User, pogadjajuci
mozda moje misli, promrmljanekoliko reci, iz kojih razabrah da su pokojnica i on bili blizanci
i da su simpatije jedva pojmljive prirode uvek postojale medju njima. Nasi pogledi, ipak, nisu
dugo pocivali nasamrtnici, jer nismo mogli da je gledamo bez osecanja straha. Bolest koja ju
je, ovako u cvetumladosti, oterala u grob ostavila je, kako to obicno biva kod svih oboljenja
izrazitokatalepticne prirode, obmanu slabog rumenila na grudima i na licu, a na usnama
onaj podozrivo potuljeni osmeh koji je tako jeziv u mrtvaca. Vratili smo i prikovali poklopac,
pa posto smo cvrsto zatvorili gvozdena vrata, s mukom smo se ispeli u gotovo isto
tolikosumorne odaje gornjeg dela kuce.A onda, posto je proslo nekoliko dana gorkog bola,
pokazala se primetna promena u oblikudusevne poremecenosti moga prijatelja. NJegov
uobicajeni nacin ponasanja iscezao je. Njegova redovna bavljenja bila su zanemarena ili
zaboravljena. Lutao je iz sobe u sobu brzim,nejednakim i besciljnim korakom. Bledilo
njegova lica dobilo je, ako je to mogucno, jossablasniju boju, ali sjaj ociju sasvim je nestao.
Ona povremena hrapavost koja bi mu se ranijerazabirala u glasu sada se vise nije cula; neko
drhtavo treperenje, kao od krajnjeg straha, postalo je obicno obelezje njegova govora. Bilo je
zaista trenutaka kada sam pomisljao da senjegov duh, neprestano uznemiren, muci nekom
teskom tajnom, a on pored sveg naprezanjane nalazi potrebnu hrabrost da je otkrije. Ponekad,
opet, bio sam prinudjen da sve objasnim prosto nerazjasnjivom cudljivoscu ludila, jer sam ga
posmatrao kako satima bulji u prazno, ustavu napregnute paznje, kao da osluskuje neki
uobrazeni sum. NIje nikakvo cudo sto me jenjegovo stanje preplasilo - sto me je zarazilo.
Osecao sam kako mi se, s laganom ali sigurnom postupnoscu, uvlace u dusu cudovisni uticaji
njegovih sopstvenih, fantasticnih ali upecatljivih praznoverica. "...Cedo moje i duso moja bila
su imena koje je ljubav oceva obicno upotrebljavala,a hladna osamljenost njenih dana
iskljucivala je svaki drugi dodir sa svetom.Morelino imeumrlo je sa njom. Nikad kceri nisam
govorio o majci;bilo mi je nemoguce.Zbilja,za kratko vreme njenogzivota,ona nije nista
doznala o spoljasnjem svetu,osim koliko je mogla doznati u uskimgranicama njene
osamljenosti.Ali s vremenom cinilo se mojoj dusi,rastrojenoj i potresenoj,da ce se obredom
krstenjaosloboditi uzasa moja sudbina.Nad krstionicom oklevao sam da izreknem ime.Mnogo
imenaumnih i lepih,starog i novog doba,moje domovine i stranih zemalja,dolazila su,jatila su
se namojim usnama,sa mnogim imenima neznim,srecnim i dobrim.Pa sta me je onda nagnalo
dauznemirim uspomenu zakopane pokojnice?Kakav me je zli duh naterao da izgovorim onaj
glas,koji je samom svojom uspomenom ucinioda nabuja rumena krv i kao bujica jurne od
slepoocnica ka srcu?Kakav je to demon govorio izskrovitih zaklona moje duse,kada ispod
zamagljenih svodova,u tisini noci,prosaputah na uvosvesteniku slogove-Morela.I ko bi to
drugi sem crni djavo zgrcio crte na licu mog deteta,prevukao ih senkama smrtikad,trgnuvsi se
na tu jedva cujnu rec,podize svoje sjajne oci sa zemlje ka nebu,i padajucimrtva na kamene
crne ploce nase porodicne crkve,odgovori:"Evo me!"..." "...-To da ne cujem?Da,cujem i cuo
sam.Dugo...dugo.. Mnogo minuta,mnogo casova,mnogo dana,slusao sam ja to,ali nisam
smeo-o, tesko meni, jadnom bedniku!Ja nisam smeo... Nisam smeo da kazem.Mi smo nju zivu
sahranili.Nisam li vamrakao da su moja cula ostra?A sada vam kazem da sam cuonjene prve
slabe pokrete u onom supljem sanduku.Cuo sam ih pre mnogo,mnogo dana,ali nisam
smeo,nisam smeo da govorim.A sada,nocas...Etelred...ha,ha!Razbijanje pustinjakovih vrata, i

samrtni strah zmaja,i zveket stita-kazite bolje razbijanje njenog sanduka,i skripanje gvozdenih
sarki njene tamnice,i njene borbeu bakru oblozenom hodniku tunela.O, kuda da
pobegnem? Nece li ona sada odmah biti ovde?Zar ona ne zuri da me ukorizbog moje zurbe?
Zar nisam cuo njen korak na stepenicama?Zar ja ne poznajem to tesko i grozno kucanje
njenog srca?Ludak sam ja!-on skoci besno na noge,vise kricucinego izgovarajuci reci,kao da
je u tom naporu predavaosvoju dusuLudace!Ja vam kazem da ona sada stoji pred vratima
!Kao da je u nadljudskoj snazi tih reci lezala moc neke madjije-ogromna krila starinskih vrata
na koja je upirao pogledotvorise u tom ternutku polako svoje teske abonosove celjustiBilo je
to dejstvo razuzdanog vetra-ali, gle, ispred tih vratastajala je visoka,pokrovcem ogrnuta,figura
ledi Madelin Usher Bilo je krvi na njenim belim haljinama, i na svakom delunjenog
izmrsavelog tela videli su se jasno znaci nekeogorcene borbe.Jedan casak stajala je drhteci,i
kao povodeci se tamo-amo na pragu- a onda s tihim,zalosnim
krikom pade unutra,tesko,na svoga brata,i u svojoj silnoji sada poslednjoj,samrtnoj borbi
povuce i njega na pod,mrtvog,kao lesinu,kao zrtvu uzasa koji je naslucivao..."