Lov i strvinarenje u donjem paleolitu

Uticaj i značaj hrane za društvo

Seminarski rad iz kursa “Umetnost, religija i društvo u

paleolitu”
Mentor dr Dušan Mihailović
Student Vidan Dimić Ar/06-16
Beogradski univerzitet
Filozofski fakultet - odelenje za arheologiju

Beograd 2010.
2
Ključne reči: Paleolit, donji paleolit, pribavljanje hrane, lov, strvinarenje, analiza kostiju,
analiza modifikacija na kostima, društvena organizacija.

Uvod

Lov i strvinarenje kod ranih hominida i dalje je jedno od neispitanih polja svetske praistorije i
čovekovog razvoja. Rana istraživanja nisu mogla doprineti rasvetljavanju određenih elemenata
kada je u pitanju ovaj problem, i to, kako zbog nepostojanja odgovarajuće metodologije koja bi
zadovoljila ovu problematiku tako i zbog neistraženosti i nepostojanja većeg broja fosilnih
ostataka. U svetlu današnje arheologije, koja sa pravom teži kombinaciji sa ostalim prirodnim
naukama, moguće je ponovo izneti na svetlost dana i predati reviziji fosile, koji su već davno
prošli kroz ruke naučnika, kroz razne anlaize i interpretacije, koje su bile u duhu tadašnje
arheologije i metodologije. To ni u jednom trenutku ne implicira da je arheologija ranog 20 veka
bila “lošija” od današnje, naprotiv, ona je davala sve od sebe koliko je mogla u svom domenu,
međutim razlikovala se od današnje upravo iz razloga odsustva današnje tehnologije i
metodologija baziranih na njihovom poznavanju i na poznavanju dometa drugih prirodnih nauka.
Uglavnom, kroz ovaj rad, baviću se pitanjima lova i strvinarenja ranih hominidnih vrsta kroz
prizmu današnjih arheoloških dostignuća. Naš jedini izvor informacija su kosti i fosili, tako da će
analize kostiju i podaci koje nam one mogu pružiti biti i polazna tačka ovog rada. Naravno da
osteološi ostaci ne mogu da budu i jedini dokazi o dijeti ranih hominida, ali svakako
predstavljaju elemente na kojima se mogu izgraditi određene ideje. Prvi deo zasnivaće se na
analizi koštanog profila sa donjepaleolitskih lokaliteta, dok će se drugi odnositi na proučavanje
modifikacija na kostima, nastalih usled delovanja ranih hominida i ostalih životinja. Zaključni
deo biće diskusija u okviru koje ću dati neke od pretpostavki o uticaju i značaju hrane na društvo
i socijalno organizovanje. Većina ovih analiza sprovedena je na materijalu sa lokaliteta FLK
Zinj. Izneću neka pitanja i zaključke i pokušati da približim metodologiju rada koja se danas
koristi.

Hominidi i ishrana – Diskusija

Ishrana ranih hominida je vrlo delikatno pitanje, koje i danas predstavlja jedan od i dalje u
potpunosti nerasvetljenih problema praistorije i početnih stupnjeva čovekove evolucije. Afričke
savane toga doba, svakako su predstavljale svojevrsan izvor hrane za svoje stanovnike. Lanac
ishrane iako ponekad na prvi pogled surov, i tada je stavljao na test sva bića koja su koračala tim
područjem, a prirodno okruženje stalno ih je vraćalo na isti podeok na niveleti ekosistema, u
težnji očuvanja stalne ravnoteže. Sav život koji je u savani zaključan, u konstantnoj je potrazi za
hranom u borbi da se sačuva dragocena energija.
Znajući takvu situaciju, više pitanja nam može pasti na pamet. Kakva je vrsta stvorenja bio naš
davni predak koji je naseljavao afričke savane? Koji su ti elementi koji odvajaju našeg pretka od
ostalih životinja? Na koji način se on uklapao u tadašnji ekosistem? Kao odgovor na prvo pitanje
Darvin (Descent of Man and Selection in Relation to Sex 1871) iznosi svoja razmatranja da je
hominizacija ili proces očovečavanja počeo u trenutku kada je naš predak napustio drveće, kada

3
je ustalio bipedalni hod, što je pomoglo u oslobođavanju ruku, putem kojih je mogao da koristi i
pravi alatke potrebne za lov i obradu mesa ulovljenih životinja. Razmišljanje ove vrste implicira
da je jedan od osnovnih elemenata u razvoju ljudske vrste, odnosno procesa očovečavanja, bio
lov, odnosno meso koje dobijamo od ulovljene životinje. On iznosi i činjenicu da meso utiče na
povećanje moždane mase, a samim tim i na povećanje inteligencije. Lov na taj način postaje
jedna od osnovnih karakteristika koja je razdvajala naše pretke od ostalih primata. Kao primer,
koji bi se mogao vezati za ovako iznete činjenice, moglo bi poslužiti otkriće „Deteta iz Taunga“
od strane Rejmonda Darta 1925 godine. Fasciniran otkrićem Dart je ubeđen da taj fosil
predstavlja kariku u razvoju čoveka. Iz razloga, što nije mogao da iznesenu tvrdnju dokaže
putem anatomije, Dart se okreće drugim faktorima. On zaključuje da ono što čini „čoveka
čovekom“ nije toliko anatomija koliko faktor ponašanja, što bi značilo: korišćenje vatre, izrada
alatki, konzumacija mesa. Osim upotrebe vatre, upravo takve podatke i jeste pronašao nadomak
fosila, odnosno u neposrednoj blizini, on pronalazi kosti drugih životinja, kosti slomljenih udova,
vilice i rogove. Pojedine od nih on identifikuje kao alatke koje je Australopitecus koristio za lov i
obradu mesa i odbranu od drugih predatora. Na taj način njegov najači argument postaje to da je
otkrio stvorenje koje je lovilo i eksploatisalo meso (Dominguez-Rodrigo, M., 2002). Robert
Andrey u svojim delima African Genesis (1961) i The Hunting Hipotesis (1976) identifikuje
ranog čoveka kao „majmuna ubicu“, i zaključuje da naši agresivni instikti potiču iz tog vremena.
Nakon toga dešava se plejada radova koji podržavaju takvo mišljenje, međutim i onih koji iste
dovode u preispitivanje. Tako se ranih 80-ih ponovo poteže u ozbiljnije pitanje teorija o čoveku
lovcu i to objavljivanjem radova Brain-a (The Hunters or the Hunted 1981) i Binhord-a (Bones:
Ancient Man and Modern Myths 1981). Brain dovodi u pitanje verodostojnost interpretacije
grupa životinjskih kostiju pronađenih u pećinama pored fosila Australopitecusa u južnoj Africi.
On to ne posmatra kao posledicu delovanja naših predaka već kao posledicu delovanja životinja
predatora i prirodnih i tafonomskih procesa. U svom radu pokušava da potvrdi i pokaže, da kosti,
koje je Dart interpretirao kao „koštane alatke“ ne predstavljaju ništa više od ostataka
konzumacije plena od strane životinja i da je vrlo moguće da su i sami hominidi bili deo tog
plena. Binford već u svojim radovima predstavlja hominide kao marginalne strvinare gde
posebnu pažnju posvećuje kontekstu očuvanih delova kostiju i vrši uporedna poređenja sa
koštanim materijalom iz jazbina predatora kao i poređenja sa etnoarheološkim podacima o
odlagalištima kostiju savremenih lovaca sakupljača. Vršeći ispitivanja na ostacima kostiju sa
nalazišta u Olduvaju i poredeći ih sa već navedenim elementima dolazi do zaključka da su za
deponovane kosti u ranim slojevima nalazišta, zaslužne prevashodno životinje (Dominguez-
Rodrigo, M., 2002). Međutim, nedostatak prave metodologije koja bi dovela do rasvetljavanja
ovih istraživanja, doveo je do toga da se na kraju sve svodilo na samu ideju, dok su naučni
dokazi u određenoj meri nedostajali. Zasluge, za stvaranje novijih metodoloških okvira i modela
na osnovu kojih se mogu testirati teorije o lovu i strvinarenju, početkom 90-tih godina pripadaju
delima Blumenschine-a, Bunn-a, Dominguez-Rodrigo-a i Tappen-a. Na osnovu različitih analiza
koje se bave obradom površine koštanog tkiva, detekcijom određenih fizičkih i biofičkih
modifikacija na kostima iznete su određene ideje i modeli o načinu ishrane hominida. Odnosno,

4
smatra se da se danas može govoriti o 5 osnovnih modela pribavljana hrane kod ranih hominida
(Dominguez-Rodrigo, M., 2002: 8):
 Model hominida kao lovaca.
 Model hominida koji se bave konfrontacionim strvinarenjem da bi se došlo do leševa što
bogatijim mesom. (Konfrontaciono strvinarenje podrazumeva sukobljavanje sa
predatorima oko ostatka životinje).
 Model hominida kao stvinara onih lešina koje predhodno nisu bile u kontaktu sa drugim
predatorima, odnosno, potrebno je da su umrle prirodnom smrću ili usled neke prirodne
katastrofe (npr. požar), te da su ih hominidi pronašli pre ostalih životinja.
 Model hominida kao pasivnog strvinara, odnosno hominidi koji se hrane preteklim
mesom sa lešina nakon što su obrađeni od strane predatora.
 Model hominida koji se koristio svim ovim metodama da bi došao do mesa.

Nakon više decenija proučavanja, donje paleolitska nalazišta i njihova interpretacija još su uvek
predmet rasprava. Međutim većina arheologa se slaže oko ideje da su najraniji horizonti nalazišta
nastajali na taj način, što su rani hominidi dovlačili svoj plen zajedno sa svojim kamenim
materijalom, na te prostore tokom dužeg vremenskog perioda. Predmet rasprave predstavlja
funkcija tih mesta i način na koji je do njih dolaženo. (Blumenschine, 1988., Domingues-
Rodrigo, 1994., Capaldo 1995.). Načelno gledano, situacija se svodi na otkrivanje koliko je meso
u suštini, bilo važno tim ranim hominidima i koliki je izvor hrane njima predstavljalo. Ako se
kao merodavna uzme premisa da je meso bilo važno u njihovoj ishrani, onda bi to potvrdilo
modele hominida lovaca i konfrontacionih strvinara, a shodno tome uticalo bi i na podelu hrane i
obaveza između pripadnika grupe. Tada bi se već moglo i razmišljati o hijerarhiji između
pripadnika grupe, ali i o grupi, kao veoma dobro uređenom organu delovanja, u kome je svaka
karika podjednako važna. U tom slučaju moglo bi se govoriti o “Home base” modelu za koji se
zalaže Isaac (Isaac, 1984; Lewin, R. 2005: 179 ).

Tabla 1. Shema “home base” modela prema Lewin-u

5
 Tabla 2. Shema “home base”
modela i fokusnog mesta prema
Marshall i Rose.

“Home base” model, bi

podrazumevao određeno mesto na
kome je nastanjena ili pak
konstantno deluje jedna grupa
hominida. Odnosno, podrazumeva
da to mesto odražava centar
njihovih aktivnosti kada je u pitanju
obrada i podela hrane. Nakon
dužeg perioda na tom prostoru
dolazi do nagomilavanja meterijala,
putem akumulacije kostiju, kamena
i ostalih artefakata koji su korišćeni
od strane hominida. Takođe može
biti i njihovo primarno stanište sa
kog oni deluju na okolinu, odnosno,
da je blizu vode, izvora hrane,
izvora određenih sirovina koje su grupi potrebni tako da će ga oni braniti i štititi od drugih
predatora ili eventualno od drugih grupa hominida (Marshall, F., Rose, L. 1996: 317). Cela ideja
sastoji se u tome, da se svaka aktivnost odražava u vidu akumulacije materijala na tom
određenom mestu i da je ona delimično uočljiva i arheološki čitljiva. Međutim, postaviću
direktno pitanje: šta biva sa tefonomskim procesima, sa erozijom i spiranjem tla i sa
aktivnostima drugih životinja na istom prostoru na kom deluju ili su delovali hominidi. Erozija i
spiranje mogu nagomilati materijal, životinje nagomilati kosti, a tafonomski procesi pak, učiniti
to da se razlike u “donešenom” i “originalnom” materijalu izgube ili pak, postanu neznatne. To
ne znači da se lično ne slažem sa “home base” modelom, baš naprotiv, međutim mislim da bi
bilo veoma korisno pokušati napraviti svrsishodne metodologije proučavanja baš takvih procesa
koji nas mogu smetnuti s puta a naše ideje odvesti na stranputicu.
Još jedno od pitanja je veoma aktuelno u naučnom krugu koji se bavi ovom tematikom. Da li su
hominidi bili lovci ili strvinari. Mislim da je ovo veoma delikatno pitanje i da mi, sa ove tačke
gledišta, o njemu ne možemo zaključiti mnogo. Istim pitanjem bavili su se Potts i Bunn, s tim
što su pokušali da taj process i bilo kakve indikatore pronađu na kostima odnosno artikulaciji ili
disartikulaciji istih na lokalitetima u Olduvaju. Bunn je mišljenja da su hominidi prevashodno
bili lovci, dok se Potts protivi takvom mišljenju. On ističe da u prirodi postoji veoma malo
“čistih” lovaca i “čistih” strvinara, dok svi ostali mesožderi kombinuju oba načina dolaska do
hrane. Pod tim misli da je u prirodi samo mali broj životinja mesoždera koje da bi došle do hrene
samo love, odnosno samo strvinare (Lewin, R. 2005: 172). Mislim da je Potts u pravu kada
izlaže takvu tvrdnju jer se ona može veoma lako uočiti i kod današnjih životinja mesoždera kao i

6
kod životinja koje kombinuju mesnu ishranu sa biljnom. Kada to kažem prevashodno mislim na
neke vrste šimpanzi, čiji je digestivni trakt veoma sličan našem (Milton, K. 2006: 27). Šimpanze,
današnji najbliži naši rođaci, 96 procenata svoje ishrane baziraju na biljnoj hrani, odnosno
listovima, voću i plodovima raznih biljaka u potrazi za biljnim vlaknima. Međutim to ne
osporava činjenicu da iste šimpanze ostalih 4 procenata ishrane dopunjuju mesom i to na taj
način, što su vrlo vešte pri hvatanju plena, ali su shodne i strvinarenju. U tom slučaju još jedno
pitanje mi upada u oči: da li je kod hominida ishrana mesom bila primarna, pa je dopunjavana
biljnom hranom, ili su pak glavni izvor hrane činile biljke i biljni plodovi dok je meso služilo
upotpunjavanju? U svakom slučaju mislim da je meso predstavljalo veoma važan element
ishrane, ako ne i glavnicu, ali da su i biljke činile neizostavan deo ishrane ranih hominida. Ovo
mišljenje iznosim iz razloga što biljke u sebi kriju biljna vlakna, vitamine, minerale, belančevine,
a posebno vitamin C koji je neophodan sastojak u ishrani današnjeg čoveka. Upravo iz
navedenog tvrdim da je biljna ishrana bila nezaobilazan element u ishrani ranih hominida. Kada
je pak ishrana mesom u pitanju, sklon sam reći da je prelazak sa isključivo biljne ishrane na
mesnu ili mešovitu ishranu jedan od važnijih elemenata u evoluciji hominida. Biljke su
energetski siromažnije od mesa, tako da je potrebno mnogo više vremena da bi se organizam
namirio i zadovoljio dnevni unos kalorija i hranljivih sastojaka. Međutim, sigurno je i to, da je
mnogo lakše doći do jestivih plodova biljaka nego uloviti ili pronaći životinju. Sa druge pak
strane, pronaći ili uloviti životinju dosta je težak posao, u potrazi se izgubi dosta kalorija, ali pri
pronalasku, mala količina mesa dovoljna je da to nadomesti. Energetski učinak je neuporedivo
bolji uz manji utrošak vremena u samoj konzumaciji, što dalje implicira dužem slobodnom
vremenu, koje su pripadnici određene grupe hominida mogle iskoristiti na svakojake načine (npr.
socijalizaciji u ojačavanju odnosa i veza unutar grupe). Pored slobodnog vremena, hominidi, u
potrazi za mesom, prelazili su ponekad velike udaljenosti što je doprinelo upoznavanju prostora i
boljeg snalaženja u njemu. Na tom putu, moguće je da su dolazili u dodir i sa drugim grupama
hominida i sigurno su sebe dovodili i u opasnost da postanu i lovina drugih predatora, ali sklon
sam zaključku da su svi ti faktori vremenom uticali na percepciju, inteligenciju i samu anatomiju
tih hominidnih vrsta.

Analize kostiju
Osnova za proučavanje hominida i ishrane istih, predstavljaju analize koštanog asambla.
Osnovni cilj ovih analiza je utvrđivanje samih kostiju, odnosno njihova identifikacija, zatim
utvrđivanje njihove distribucije i frekvencije, i taksonomske analize koje podrazumevaju
utvrđivanje životinjske vrste kojoj kost pripada. Identifikacija i analiza oštećenja usled različitih
procesa bila je jedna od glavnih ali ne i glavna tačka u istraživanju i služila je da bi ojačala
dokaze dobijenih iz primarnih analiza (Domingues-Rodrigo, 2002: 10). Tako je ovim analizama
dobijen rezultat na osnovu koga bi mogle da se iznesu ideje o načinu delovanja hominida prema
svom izvoru mesa. Tako Bunn i Ezzo tvrde da su hominidi prenosili sa tela mrtve životinje, samo
one kosti koje su obilovale mesom, Blumenschine pak iznosi tvrdnju da su na svoj prostor
hominidi donosili kosti koje su već imale dodira sa predatorima, i da je na njima ostalo neznatna

7
količina mesa ili ga nije bilo, ali da je primarni cilj njihovog donošenja bio ekstrakcija koštane
srži (Blumenschine, J.R. 1991; Lupo, K. 1998:).
Jedna od osnovnih predpostavki na kojoj se zasniva proučavanje asambla kostiju, je uzorak,
odnosno način na koji moderni ljudi i drugi elementi uzimaju, prenose i odlažu kosti. Da bi se do
rezultata došlo, urađena su brojna etnoarheološka istraživanja da bi se stvorile određene
analogije koje bi mogle biti primenjene na arheološka nalazišta. Ta istraživanja se u velikoj meri
basiraju na “Schlep effect” modelu, odnosno na pretpostavci da će ljudi najpre uzeti i
eksploatisati one delove tela na kojima ima najviše mesa (npr. udovi) od ostalih koji istim
manjkaju. To u osnovi implicira sledeću pretpostavku: kosti udova se uzimaju i prenose do
određenog mesta konzumacije dok aksijalne kosti ukazuju na mesto na kom je plen pronađen ili
ulovljen (Domingues-Rodrigo, 2002: 11). Međutim ovaj pojednostavljeni model pokazao je da
ima više nedostataka. Pre svega na deo plena koji će biti transportovan utiče udaljenost od baze,
veličina plena, broj individua koje učestvuju u lovu, doba dana i ostalih faktaora (O’Connell, J.
F., Hawkes, K., and Blurton Jones, N. 1990). U obzir treba uzeti i način na koji se plen prenosi,
jer određena društva plen obrađuju na licu mesta, dok druge to ne rade, već plen transportuju, a
treba obratiti pažnju i na određene faktore kako prirodne tako i ljudske koje utiču na akomulaciju
ili disperziju ostataka plena (primer: čišćenje mesta posle obeda). Međutim, pitanje je koliko
etnoarheologija može biti merodavna kada je u pitanju preispitivanje ove vrsta podataka? Glavni
adut tome je jednostavno činjenica da ne postoji određeni specifičan tačno utvrđeni način na koji
ljudi akumuliraju kosti ili pak, vrše njihovu disperziju. Način na koji se postupa sa plenom i
kostima se razlikuje između plemena, čak se razlikuje i unutar plemena, zavisno od navika i
običaja pojedinaca. O’Connell daje dobar primer za to, upređujući različita plemena, ali i
različite vrste plena. Pored toga, unutar jednog istog plemena drugačije se postupa sa različitim
plenom, pa tako ako je kao plen u pitanju zebra, lovci plenema Hadza preneće veliki deo
aksijalnih kostiju, dok ako je u pitanju bizon primarno će biti prenete kosti udova, odnosno
butove i leđa (O’Connell, J. F., Hawkes, K., Blurton Jones, N. 1990:). Takođe kao jedna od
zamerki, koja se ističe pri proučavanju koštanog profila, jeste i činjenica da je on u velikoj meri
zasnovan na analizi tipa kostiju koje su transportovane, a ne i na analizi kostiju koje su ostale
posle konzumacije. Uzorak kostiju sa jednog arheološkog nalazišta je rezultat jednog dinamičkog
procesa odabira i uništenja, koji rezultira činjenicom da je inicijalni uzorak koji je ostao
delovanjem hominida poremećen (Domingues-Rodrigo, 2002: 13). Ove akumulacije kostiju, su
produkt odluka donesenih na mestu ulova. To podrazumeva kosti koje su transportovane,
modifikovanje i uništavanje dela ovih kostiju usled konzumacije i odbacivanja, kao i uticaj
drugih fizičkih i bioloških faktora. Stoga se postavlja pitanje: u kojoj meri je dozvoljeno, da se
podaci dobijeni iz inicijalne faze ovog procesa (transporta kostiju), uzimaju kao referentni za
krajnji produkt. Uzevši u obzir da su i hominidi i predatori (posebno hijene) učestvovali u
stvaranju koštanog asambla na donje paleolitskim lokalitetima, na šta upućuju tragovi zuba i
tragovi rezanja na kostima, napravljen je eksperiment da bi se utvrdio njihov uticaj (Capaldo,
S.D. 1997:). Došlo se do dva zaključka:

8
  Aksijalne kosti (rebra, pršljenovi, karlica) i epifize nekih dugih kostiju, će najverovatnije
biti eliminisane iz koštanog asambla, a potom manje kosti udova, što dovodi do stvaranja
drugog uzorka sačinjenog od kostiju lobanje i dugih kostiju udova.
 Veća je verovatnoća, da će prvo biti uklonjeni epifizalni delovi dugih kostiju udova, nego
delovi pri sredini.
Još jedan rezultat istraživanja je važan. Naime, prilikom istraživanja gustine koštanog tkiva i
same kosti, pokazalo se da su delovi kosti izgrađeni od spongioznog tkiva (npr. epifize)
podložnije destrukciji od ostalih delova kosti. Osim toga ti delovi mogu biti uništeni i uklonjeni
delovanjem više faktora: vode, klime, strvinara. Posledica toga je to što ova tkiva imaju manju
gustinu od ostalog dela kosti, bogatija su mastima i hranljivim sastojcima, što ih čini
primamljivijim za strvinare. Ovaj podatak može dodatno umanjiti vrednost rezultata dobijenih iz
proučavanja, posebno kada je u pitanju vidljivo prisustvo strvinara, iz razloga što njihov uticaj
može dosta da poremeti uzorak.

Analize modifikacija kostiju

Analize modifikacija na kostima, obuhvataju proučavanje svih markera na kostima bilo da su
nastali biohemijskim bilo fizičkim putem. Odnosno, kosti koje su obrađene od strane hominida i
životinja-mesoždera, na svojoj površini pokazuju modifikacije u obliku tragova zuba, tragova
udaranja, rezanja, kasapljenja i drugih. Takvi tragovi svrstavaju se u fizičke markere
modifikacija na kostima. Međutim pored tako modifikovane koštane površine, promene mogu i
da izazovu neki biohemijski agensi, poput mikroorganizama. Takve modifikacije svrstavamo u
biohemijske. Proces stvaranja biohemijskih tragova može se podeliti u 4 osnovne faze
(Dominguez-Rodrigo, M., Barba, R 2006: 177)
 Najranija faza delovanja mikroorganizama ogleda se u nepravilnim linijama, čija se boja
razlikuje od ostatka kosti. Linije mogu biti isprepletane ili izolovane, odnosno mogu se
pojaviti usamljene na određenom delu kosti, a može ih biti i više u međusobnoj korelaciji.
Boja ovih tragova je u kontrastu u odnosu na boju kosti. U ovoj fazi je nemoguće
pomešati ove tragove sa tragovima zuba jer je kortikalni sloj još uvek vidljivo ne oštećen.
 U drugoj fazi, delovanje mikroorganizama počinje da razgrađuje i modifikuje kortikalni
sloj i dolazi do promene u teksturi površine kosti i pojave mikroguljenja. Mikroorganizmi
stvaraju kolonije koje se šire i longitudalno i radijalno, tako da kada razjedaju površinu
kosti to čine u belezima ili jamicama koje su u ovom stadijumu plitki, sa ivicama koje se
razlikuju od površine kosti.
 U fazi tri, tragovi su u predposlednjem stupnju formiranja. U nekim delovima zavisno od
brzine delovanja i širenja mikroorganizama još se sačuvala originalna površina kosti, dok
su u drugom delu mikroorganizmi probili više kortikalnih slojeva. Promene su uočljive
kako u boji tako i u reljefu kosti.
 Četvrta biohemijska faza modifikovanja kosti putem delovanja mikroorganizama odlikuje
se uočljivim tragovima na površini kosti, nekoliko slojeva je probijeno i stvoreni su

9
 vidljivi tragovi koji mogu biti pomešani sa tragovima zuba hominida ili strvinara ukoliko
ne postoji različitost u boji ivica.

Tabla 3. Faze u formiranju biohemijskih tragova, jamice i kanali (vidljiva promena boje).
Eperimentalno izlaganje površine kosti mikroorganizmima

Tabla 4. Formiranje biohemijskih tragova, jamica i kanala, vidljivih na uzorcima kostiju sa

lokalitea FLK Zinj. Na slici su prikazani različiti stadijumi delovanja mikroorganizama.

Izneću (iznad) dve table na kojima se jasno uočavaju biohemijske modifikacije. Treba obratiti
pažnju na različite stadijume i promene koje se dešavaju na površini kosti, oblik, veličinu i

10
varijaciju oblika kanala i jamica, jer su oni jedini indikatori koji vrše razliku između fizičkih i
biohemijskih tragova. Kada se identifikuju tragovi zuba posebu pažnju treba obratiti na tragove
biohemijskih procesa koji vrlo lako mogu da se pomešaju sa tragovima zuba. Pomenuću ponovo
da oni nastaju putem delovanja različitih mikroorganizama, gljivica i bakterija. Proces počinje
menjanjem u boji kosti, nastavlje se probijanjem kortikalnih delova od strane agensa koji
ostavljaju tragove u vidu jamica i kanala. Tragovi mogu biti duboki ili plitki u zavisnosti od
stpena negriženosti kortikalnih slojeva. Za ovakvu kost, kada se nađe pod sedimentom, lepi se
karbonat koji je tu prisutan i on pospešuje ove procese i pomaže u njihovom identifikovanju
(Dominguez-Rodrigo, M., Barba, R 2006: 174).

Tabla 5. Vrste mikroorganizama

koje su identifikovane na
kostima. Preuzeto iz Blumen-
schine, R. J. 1995.

Tragovi zuba

Tragovi zuba od strane

Blumenschine-a opisani su kao
modifikacije na kostima čija je
unutrašnjost u obliku kupe i
obično pod lupom pokazuju
jasne tragove drobljenja i razliku
u patina u odnosu na okolno
koštano tkivo (Blumenschine, R.
J. 1995). Oni su, kako on navodi,
posledica konzumiranja mesa,
koštane srži, spongioznog tkiva
od strane mesoždera, tako da je
pojava tragova zuba na svakom
anatomskom delu direktno
povezana sa tim koji su delovi
lešine ili plena bili dostupni
predatou ili hominidima.
Ispitivao je i na kojim je
delovima procenat tragova zuba
najveći, i to je posmatrao sa
aspekta primarnog ili
sekundarnog pristupa lešu.
Odnosno, ukoliko su prvo leš obradile životinje, one će najpre napasti delove najobilatije mesom
kao što su stomak i gornji distalni delovi dugih kostiju, bilo zbog konzumiranja samo mesa,
koštane srži ili spongioznog tkiva. Na tim delovima procenat tragova zuba je 75 procenata. U
slučaju sekundarnog pristupa lešu, tragovi zuba na srednjem delu dugh kostiju zastupljeni su od
9-15 procenata usled činjenice da su hominidi skinuli svo meso sa tih delova kostiju. Procenat na
epifizalnim delovima kostiju identičan je u oba slučaja jer spongiozno tkivo nije služilo kao

11
hranljiva materija hominidima (Blumenschine, R. J. 1995. Dominguez-Rodrigo, M., 2002: 10).
Ovo je veoma dobar metod usled koga se lako može zaključiti ko je imao primaran pristup lešu.

Tabla 6. Slika prikazuje primer biohemijskog traga (A) i tragova zuba (B). Glavna karakteristika
su oblici tragova, odnosno treba obratiti pažnju na širinu, varijaciju i pravilnost traga i na ivice.
Preuzeto: Dominguez-Rodrigo, M., Barba, R., 2006

Tabla 7. Tragovi udaranja na primeru

kosti sa lokaliteta FLK Zinj. Važno je
uočiti šiljato završene tragove koji
upućuju na tragove udaranja. Preuzeto:
Dominguez-Rodrigo, M., Barba, R.,
2006

Tragovi udaranja
Osnovni pokazatelji tragova udaranja su
jame, žljebovi i belezi mikrostrija. Jame
i belezi su često povezani sa grupisanim
i isprepletanim belezima mikrostrija koji
se pružaju transverzalno u odnosu na
dugu osnovu kosti. Mikrostrije se često
javljaju i u izolovanim belezima. One su
posledica eksploatacije koštane srži od
strane hominida. Razlikuju se od
tragova zuba, međutim ponekad mogu
biti pomešani sa njima, posebno ako je
slučaj da mikrostrije nisu uočljive ili
nedostaju (Blumenschine, R. J. 1995:
29). To može biti posledica korišćenja
nemodifikovanog čekića. Usled
korišćenja modifikovanog čekića može doći do drobljenja kosti i prodora u unutrašnjost, što opet
može izazvati sličnosti sa tragovima zuba (Dominguez-Rodrigo, M., Barba, R., 2006: 173).

12
Tragovi rezanja

Tragovi rezanja ili “cut marks” predstavljaju najuočljivije tragove na kostima. Odlikuju ih duge
paralelne linije, sa unutrašnjim strijama i Herzovom kupom sile. One nastaju kao produkt snage
delovanja određene oštre alatke na površinu kosti. Na osnovu rasprostranjenosti ovih markera na
različitim ili istim vrstama kostiju možemo izvući zaključak o delovanju hominida na njih. U
slučaju, da se tragovi javljaju na srednjem delu dugih kostiju ili pak kod epifizalnih delova,
možemo zaključiti da su hominidi sa njih alatkama skidali meso. Međutim ako se javljaju na
epifizama ili pri samim zglobnim površinama, možemo govoriti o o sečenju i separaciji udova od
tela. Kada je isti primer u pitanju, nekad se sreću i veoma duboki urezi i tragovi, što nas može
uputiti na moguću upotrebu sekire. Uklanjanjenje ostatka mesa i periosteuma vrši se češće
struganjem nego rezanjem, što opet drugačije modifikuje kost, odnosno ostavlja duge plitke
rezove sa mnogo linija. Pažljivo zapažanje i praćenje ovih tragova na kostima, praćenje njihove
distribucije i rasprostranjenosti, može nam dati podatke o eksploataciji leša ili lovine od strane
hominida, a samim tim i da li su imali primarni pristup mesu (Dominguez-Rodrigo, M., 2002:
15).

Tabla 8. Tragovi uočljivi na površini koštanog tkiva usled delovanja određenim alatkama
(sekira, strugač, nož). Preuzeto iz Dominguez-Rodrigo, M., Pickering, R.T., Semaw, S., Rogers,
J.M. 2005

13
Lov i strvinarenje kroz prizmu tragova na kostima

Blumenschine i Dominguez-Rodrigo-va istraživanja najviše se baziraju na ovoj tematici tako da

će on i poslužiti kao tačka od koje ću krenuti ovo poglavlje. Ono što je još bitno da napomenem
das u se obojica bavila israživanjem tragova na kostima sa lokaliteta FLK Zinj tako da rezultati
koje budem dobio kroz ovaj pregled mogu biti merodavniji nego u slučaju poređenja kostiju sa
drugih lokaliteta. Uglavnom Blumenschine je oformio model mesožderi-hominidi-mesožderi.
Model se bazira na predpostavci da su prvo plen ulovile i obradile životinje, zatim on dolazi u
kontakt sa hominidima koji eksploatišu svo ostalo meso i hranljive sastojke, nakon kojih leš
ponovo dolazi u dodir sa mesožderima (npr hijene) koji konzumiraju delove kosti koji su građeni
od spongioznog tkiva koje je bogato mastima i u kojima su se zadržali ostaci koštane srži. Za
razliku od njega Dominguez-Rodrigo zastupa ideju koju bazira na primarnom pristupu mesu od
strane hominida i to putem lova. Pri istraživanju, obojica su svoje radove bazirali na idejama i
modelima u koje su uključili i radove Capaldo-a i Salvaggio-a. Modeli su uglavnom baziraju na
redosledu pristupa lešu od strane onih koji ga konzumiraju i modifikuju kosti. Pa tako
razlikujemo: samo mesoždere, samo hominide, hominide-mesoždere i mesoždere-hominide-
mesoždere. Koristeći se u osnovi istom metodologijom pri ispitivanju modifikacija na kostima
uglavnom sa lokaliteta u Olduvaju i lokaliteta FLK Zinj, došli su do drugačijih rezultata.
Rezultati se najviše razlikuju upravo zbog različitog “čitanja” tragova na kostima. Naime,
Blumenschine (70,1%) ističe mnogo veći broj tragova zuba nego Dominguez-Rodrigo (16,8%).
Dominguez-Rodrigo se ne slaže sa Blumenschine-om, ističući da su za veliki broj tragova
identifikovanih kao tragovai zuba, krivi biohemijski procesi i delovanje mikroorganizama.
Blumenschine, iako nedaje egzaktne naučne dokaze, ostaje pri svojoj teoriji (Blumenschine, R.J.,
Prassack, K.A., Kreger, C.D., Pante, M.C., 2007). Sledeća slika to lepo objašnjava:

Tabla 9. Tragovi na kostima koje je Blumenschine identifikovao kao tragove zuba, na primeru D
i E jasno se vidi da greši, noseći se već iznetim definicijama u predhodnom delu rada.

14
Na osnovu toga Dominguez-Rodrigo iznosi zaključak da je procent zuba na kostima, u mnogo
manjem broju nego što se očekivalo, i da se stoga može zaključiti da su hominidi bili ti koji su
imali rani pristup mesu. Tu svoju hipotezu on osnažuje i eksperimentalnim proučavanjima
sprovedenih na lešinama koje se obradili mesožderi, u ovom slučaju lavovi. Posebna pažnja
obraćena je na delove tela, koji su primarno konzumirani od strane velikih mačaka. Utvrdio je da
lavovi prilično temeljno obrade plen i da su lobanja i metapodijalni delovi, jedini, na kojima,
posle njihove konzumacije, ostaje određena količina mesa. Ostali delovi, stomak, vrat i posebno
srednji delovi gornjih kostiju udova gotovo u celosti pojedeni.

Tabla 10. Ostaci leša posle obrade od strane lavova (Dominguez-Rodrigo, M., 2002)

Nakon ovg eksperimentalnog istraživanja, Dominguez-Rodrigo komparira tako obrađen plen sa

kostima pronađenim na lokalitetu FLK Zinj na kojima su jasno uočljivi i determinisani, bar sa
njegove strane, tragovi zuba, rezanja, kasapljenja i udaranja. Moram spomenuti da je inače, broj
tragova udaranja u oba slučaja interpretacije (i Dominguez-Rodrigovvog i Blumenschine-ovog)
bio jednak, i da on samo potvrđuje da je ekstrakcija koštane srži bila praksa hominida, bilo da je
u pitanju primarni ili sekundarni pristup lešu (Blumenschine, R. J. 1995., Dominguez-Rodrigo,
M., Barba, R., 2006: 183). Proučavajući tragove rezanja, na ostacima kostiju sa lokaliteta FLK
Zinj i komparirajući ih sa podacima dobijenim posmatranjem ostataka posle obrade leša od
strane lavova, Dominguez-Rodrigo iznosi sledeća zapažanja koja se međusobno razlikuju u
zavisnosti od primarnog ili sekundarnog pristupa lešu od strane hominida.
Primarni pristup od strane hominida rezultirao bi sledeće:
 Značajan procenat kostiju sa tragovima rezanja
 Pojava tragova rezanja razlikovala bi se u zavisnosti od kosti do kosti. Odnosno, gornje
kosti udova imaju najveći broj tragova, zatim se procentualno najviše pojavljuju srednje
kosti i na kraju donje kosti.

15
  Različita distribucija tragova rezanja u zavisnosti od dela kosti. Najveći procenat tragova
rezanja, javio bi se u srednjem delu kosti, jer on predstavlja deo koji najviše obiluje
mesom.

Sa druge pak strane, sekundaran pristup lešu od strane hominida, pruža sledeće rezultate:

 Niži ukupan procenat kostiju sa tragovima rezanja

 Situacija je obrnuta u odnosu na primarni pristup, sada humerusi i femuri imaju
najmanji broj tragova rezanja,na srednjim kostima se već javljaju dokdonje kosti u
ovom slučaju obiluju tragovima.
 Opet je uočljiva različita distribucija tragova rezanja u zavisnosti od dela kosti.
Tragovi su najzastupljeniji na proksimalnim i distalnim delovima kostiju, dok u
srednjim delovima kostiju dokumentovana skoro potpuna odsutnost tragova rezanja,
izuzev donjih kostiju udova (Dominguez-Rodrigo, M., 2002: 25)

Tabla 11. Prikazuje rasprostranjenost tragova rezanja (Dominguez-Rodrigo, M., 2002)

Slika prikazuje podatke prenete na shemu, koje je na kostima sa lokaliteta FLK Zinj, pronašao i
proučavao Domenguez-Rodrigo. Uzevši ovo proučavanje kao merodavno, sudeći prema
dobijenim rezultatima, možemo doći do zaključka da su hominidi ti koji su imali primarni
pristup mesu. Da li se do njega dolazilo lovom kao što Dominguez-Rodrigo tvrdi ili
strvinarenjem ostaje i dalje otvoreno pitanje?

16
Ishrana i društvo - diskusija i zaključak

Proučavanje društva i socijalne organizacije ranih hominida, sa našeg aspekta, predstavlja veoma
težak zadatak, čak mislim i sizifofski posao. Pitanje je koliko i na osnovu čega mi možemo
objasniti jednu skupinu hominida, koja formira društvo, procese koji se odvijaju unutar njega,
socijalnu organizaciju, zatim hijerarhiju odnosno stratifikaciju između individua, način odabira
pravog partnera. Iz razloga što se ovaj rad bavi načinom ishrane, pokušaću da izvučem
pretpostavke upravo sa tog aspekta. Ideje će se bazirati upravo na uticaju i značaju hrane za
uspostavljenje međusobnih odnosa između jedinki. Želeo bih još da napomenem da sve iznesene
pretpostavke će biti bazirane na osnovu observacije današnjih majmuna, njihovog međusobnog
odnosa, kao i gore navedenih karakteristika jednog društvenog procesa. Kao jedno od polaznih
pitanja je da li su rani hominidi živeli u grupi ili su živeli odvojeno. To pitanje dirktno implicira
način dolaska do hrane kao i odbranu plena od predatora. Ako jedinku vidimo ,bilo kao lovca
bilo kao strvinara, malo je verovatno, da u slučaju kontakta sa drugim predatorima usamljena
jedinka odbrani svoj obrok. Razlog tome je kako sama anatomija tako i nemogućnost odbrane
plena od jedne ili više životinja mesoždera. Znači kao prvi zaključak bi proizašla pretpostavka da
su hominidi živeli u grupama koje bi im na prvom mestu pružale osećaj sigurnosti. Vezano sa
tim, život u grupi omogućava i organizovanu potragu za resursima, masivnije eksploatisanje kao
i odbranu istih od drugih grupa hominida ili predatora. To se može videti na „home base“
modelu koji sam izložio na početku rada (pogledati Marshall, F., Rose, L. 1996: 317). Shodno
tome mislim i da će, veličina grupe proporcionalno zavisiti od količina izvora hrane, odnosno što
je prostor, u kome se grupa nalazi, obilniji hranom, grupa će brojati više jedinki, obrnuto tome,
što je prostor siromašniji i oskudniji, grupa će brojati manje jedinki. Iz toga proističe da grupa u
stvari predstavlja jedan živi mehanizam koji je tačno utvrđen ekosistemom i prema njemu se i
oformljava. Sledeći problem koji iz takve
pretpostavke proističe je podela posla i organizacija.
Odnosno svugde gde postoji grupa, posoji i red,
tačno utvrđene aktivnosti koje svaka od jedinki mora
da ispunjava da bi grupa ostala kompaktna i da bi
uopšte funkcionisala kao mehanizam. Kada je
proučavanje takvih procesa u pitanju nalazimo se u
ćorsokaku. Posmatrajući odnose drugih vrsta
životinja, prevashodno majmuna, vidimo da tu ne
postoji jasno određen jedinstveni model za sve, već
se razlikuju, pa i drastično, od vrste do vrste čak i
unutar istih vrsta koje obitavaju u različitim
ekosistemima. Zato se o ovom problemu može
polemisati isključivo kroz hipoteze i prići iz ugla
pretpostavki. Richard Wrangham posmatrajući
majmune i njihovo ponašanje, iznosi hipotezu a
kasnije i model, gde su ženke (u našem pak slučaju
ženske jedinke) te koje imaju glavnu i nezamenljivu
ulogu u društvu (Lewin, R. 2005: 82). Naime od
njihovog angažovanja zavisi koliko će mladunaca
doći na svet i ono što je još bitnije koliko će od njih
imati uslova da odraste. Na taj način, Wrangham težu

Tabla 12. Wrangham-ov model različitih reproduktivnih strategija i primarnim ciljevima

17
direktno prebacuje na žensku aktivnost, dajući im pri tom i najviši značaj odnosno svrstavajući ih
na najviše stupnjeve hijerarhijske piramide. Naravno da mužjaci igraju važnu ulogu, ali su ženke
te od kojih zavisi grupa, tako da je na taj način sve podčinjeno njima. Pa tako glavna okupacija
ženskih jedinki jeste pronalazak i eksploatacija izvora hrane (što je moguće obilatijeg) dok se u
drugi plan stavlja potraga za odraslim mužjakom. To sada uzrokuje da mužijaci moraju ići za
ženkama u potrazi za hranom i braniti njih i izvor od ostalih faktora iz čega će kasnije proisteći i
parenje. U tabli 12 ogleda se ovaj model. Međutim organizacija i načini dolaska do hrane,
razlikuju se međusobno a te razlike će usloviti i organizaciju između samih ženki, samih
mužijaka i između mužjaka i ženki, što kasnije ponovo uslovljava i način parenja i oformljavanja
socijalne ćelije. U tablama 13 i 14 prikazani su modeli strategija nabavljanja hrane, kao i odbrane
iste od drugih predatora ili grupa. Prema Wranghamu, oni bitno uslovljavaju nekoliko socijalnih
aspekata kada je u pitanju parenje i formiranje socijalnih ćelija.

Tabla 13. Prikazuje model socijalnog organizovanja ženki i mužijaka kada su u pitanju manje
količine pronađene hrane.

Kada je izvor hrane toliki da zadovoljava potrebe za hranom samo jedne individue, ženka će
delovati i hraniti se sama, sa svojim mladuncima. U slučaju da joj je potrebna odbrana od
predatora, može se odbraniti sama ili uz pomoć jedog mužijak. To dovodi kasnije do
monogamije. Ako se radi o više ženki koje su u međusobnoj vezi da bi došle do hrane, za
odbranu je, zavisno od slučaja, potreban jedan, a ponekad i više mužijaka. Ako je za odbranu te
grupe ženki potreban jedan mužijak, to će kasnije dovesti do poligamije, odnosno taj mužijak će

18
imati šanse da se pari sa više od njih. U drugom slučaju pak, kada je za odbranu ženki potrebno
više mužijaka, dolazi takođe do poligamije gde će svaki od mužijaka imati priliku da se pari sa
više ženki (multimale polygyny).
Kada je u pitanju veći izvor hrane, organizacija i strategija kod ženki se menja, odnosno one se
mogu udržiti u grupe koje će efikasnije odbraniti izvor. Strategija se menja i kod muških jedinki
tako da će sa ženkama u zavisnosti od potrebe ići ili jedan ili više mužijaka organizovanih u
grupu.
Pitanja o hijerarhiji između jedinki u grupi ranih hominida dosta su nestabilna i jedini izvor
informacija na kojima možemo izgraditi ideje i teorije je posmatranje određenih vrsta majmuna.
Razlike između dominantnijih i sposobnijih individua, od onih manje sposobnih, sigurno su
postojale. Dominatne jedinke su bile cenjene i imale su epitat predvodnika grupe, kakav je
slučaj i sa životinjama. One su verovatno imale primarni pristup hrani, ženskim jedinkama i
donosile su sve važne odluke unutar grupe. Međutim veliko pitanje ostaje: da li se takav model
može projektovati in a rane hominide, i ako može do koje mere je to moguće?
I posle mnogih istraživanja na temu lova, strvinarenja i samog načina ishrane hominida,
možemo zaključiti, da o tome posedujemo veoma malo znanja. Otkrivamo samo element u
kompleksnoj slagalici koja je stara više miliona godina. Jedno od pitanja koje me tišti je koliko
smo mi u trenutnoj mogućnosti da merodavno proučimo jedan dinamički proces, proces koji se
menjao kroz vreme i koji se i dalje menja? Proces koji nije specifičan i jedinstven u svim
zajednicma i društvima. Iako je na prvi pogled stanje pesimistično, razvoj, kako arheologije i
drugih prirodnih nauka, tako i razvijanje metodologija i stvaranje određenih sistema proučavanja
i teorijskih mišljenja, danas nam omogućava da sve više ulazimo u suštinu različitih problema.
Lov i strvinarenje doista predstavlja jedan promenljiv proces pogotovo ako je u pitanju vreme
prvih hominida i njihovih kasnijih evolutivnih stupnjeva. Proučavanja poput Dominguez-
Rodrigovog, Blumenschine-ovog i istraživanja drugih naučnika, svakako su dala dobre rezultate
na ovom polju. Međutim i kao takva, mislim da nam još ne mogu dati tačne odgovore o tome da
li su hominidi bili prevashodno lovci ili samo strvinari ili pak kombinacija i jednog i drugog
načina prehranjivanja. Tragovi na kostima zaista nam mogu dati dobre rezultate, međutim mislim
da je potrebno vršenje revizije istih, kao i formiranje novih modela preko kojih bi se ovi testirali i
na osnovu kojih bi se utvrdila njihova tačnost. Potrebno je napraviti i novije analize koji bi tačno
determinisale sve postojeće tragove ne dopuštajući subjektivnu interpretaciju, već objektivan
egzaktan pristup. Teorijsko mišljenje takođe predstavlja jednu od nezaobilaznih tačaka na kojoj
se mora raditi. Na već više puta postavljeno pitanje, da li su hominidi bili lovci ili strvinari,
naravno da ne mogu sa sigurnošću da odgovorim, kao ni na pitanje njihove socijalne structure i
organizacije. Međutim sklon sam pretpostavci da se taj status menjao kroz vreme i da nije bio
jedinstven. Mislim da već u početku treba napraviti jasnu granicu između ponašanja i delovanja
ranijih i kasnijih evolutivnih faza, odnosno između Australopiteka i reda Homo. Sposobnost
pravljenja kamenog orudja u suštini menja način života hominida. Kao takav, habilis, je imao
mnogo više mogućnosti i opcija kako u polju nabavke hrane tako i na drugim životnim poljima.
To dirktno utiče na njegovo društvo i način socijalnog organizovanja. Kasnije, sposobnost
održavanja i kontrole vatre u mnogome menja percepciju sveta od strane Homo erektusa i
sigurno čini još jednu inovaciju koja bitno utiče na dalji evolutivni tok.
Ono što želim istaći je to, da adaptibilnost kako na prirodnu sredinu tako i na način života
predstavlja jednu od najvažnijih osobina hominida. Naravno, da to neizostavno uključuje i
neprestanu borbu koja bi razultirala boljim i lakšim životom. Bilo da je u pitanju hominid kao
lovac ili hominid kao strvinar, svakako će u nedostatku mesa potražiti hranu na strani biljaka.

19
Plodovi, voće, i ostala biljna hrana sigurno će poslužiti kao dnevni meni u nedostatku energetski
jačih namernica. Iz toga proizilazi sledeće: da je grubi odnos “strvinar” ili “lovac” toga vremena,
ustvari projekcija, od strane nas u sadašnjem vremenu. Da je takav odnos veoma krut i da ne
pravi mesta alternativnim načinima dolaska do hrane i da u buduće ne bi trebalo praviti oštru
granicu između ta dva načina delovanja.

20
 Literatura
1. Bunn, H. T., Ezzo, J. A. 1993. Hunting and scavenging by Plio-Pleistocene hominids:
Nutritional constraints, archaeological patterns, and behavioural implications. Journal of
Archaeological Science 20: 365–398.
2. Blumenschine, R. J. 1988. An experimental model of the timing of hominid and
carnivore influence on archaeological bone assemblages. Journal of Archaeological
Science 15: 483–502
3. Blumenschine, R. J. 1995. Percussion marks, tooth marks and the experimental
determinations of the timing of hominid and carnivore access to long bones at FLK
Zinjanthropus, Olduvai Gorge, Tanzania. Journal of Human Evolution 29: 21–51.
4. Blumenschine, R. J., Marean, C. W., and Capaldo, S. D. 1996. Blind tests of inter-
analyst correspondence and accuracy in the identification of cut marks, percussion marks,
and carnivore tooth marks on bone surfaces. Journal of Archaeological Science 23: 493–
507.
5. Blumenschine, R.J., Prassack, K.A., Kreger, C.D., Pante, M.C., 2007. Carnivore
tooth-marks, microbial bioerosion, and the invalidation of Dominguez-Rodrigo and
Barba’s (2006) test of Oldowan hominin scavenging behavior. J. Hum. Evol. 53, 420-
426.
6. Capaldo, S.D. 1997. Experimental determinations of carcass processing by Plio-
Pleistocene hominids and carnivores at FLK 22 (Zinjanthropus), Olduvai Gorge,
Tanzania. J. Hum. Evol. 33, 555-597.
7. Dominguez-Rodrigo, M., 2002. Hunting and scavenging by early humans: the state of
the debate. J. World Prehist. 16, 1-54.
8. Dominguez-Rodrigo, M., Pickering, R.T., Semaw, S., Rogers, J.M. 2005; Cutmarked
bones from Pliocene archaeological sites at Gona, Afar, Ethiopia: implications for the
function of the world’s oldest stone tools: Journal of Human Evolution 48; 112-121
9. Dominguez-Rodrigo, M., Barba, R., 2006. New estimates of tooth marks and
percussion marks from FLK Zinj, Olduvai Gorge (Tanzania): the carnivore-hominid-
carnivore hypothesis falsified. J. Hum. Evol. 50, 170-194.
10. Dominguez-Rodrigo, M., Barba, R 2007. Five more arguments to invalidate the passive
scavenging version of the carnivore-hominid-carnivore model: a reply to Blumenschine
et al. (2007). Journal of Human Evolution 53 (2007) 427-433
11. Isaac, G. L. (1984). The archaeology of human origins: Studies of Lower Pleistocene in
EastAfrica, 1971–1981. Advances in World Archaeology 3: 1–87.
12. Lupo, K. 1998. Experimentally derived extraction rates for marrow: Implications for
body part exploitation strategies of Plio-Pleistocene hominid scavengers. Journal of
Archaeological Science 25: 657–675.
13. Lewin, R. 2005; Human Evolutin: An Illustrated Introduction; Blackwell Publishing Ltd:
79-86, 171-176.

21
 14. Marshall, F., Rose, L. 1996: Meat Eating, Hominid Sociality and Home Bases
Revisited. Curent Anthropology Volume 37, Number 2 316-318
15. Milton, K. 2006 Becoming a human-evolution and the rise of inteligense. Scientific
American Special Edition 13 pp:27
16. O’Connell, J. F., Hawkes, K., and Blurton Jones, N. 1990. Reanalysis of large
mammal body part transport among the Hadza. Journal of Archaeological Science 17:
301–16.
17. Salvatore D. Capaldo 1997. Simulating the Formation of Dual-Patterned Archaeofaunal
Assemblages with Experimental Control Samples . Anthropology, Rutgers, The State
University of New Jersey
18. Shipman, P. 1986. Scavenging or Hunting in Early Hominids: Theoretical Framework
and Tests: American Anthropologist, New Series, Vol. 88, No. 1, Blackwell Publishing
on behalf of the American Anthropological Association: pp. 27-43

Spisak tabli

1. TABLA 1: Lewin, R. 2005; Human Evolutin: An Illustrated Introduction; Blackwell

Publishing Ltd: 179
2. TABLA 2: Marshall, F., Rose, L. 1996: Meat Eating, Hominid Sociality and Home
Bases Revisited. Curent Anthropology Volume 37, Number 2: 317
3. TABLA 3: Dominguez-Rodrigo, M., Barba, R., 2006. New estimates of tooth marks
and percussion marks from FLK Zinj, Olduvai Gorge (Tanzania): the carnivore-hominid-
carnivore hypothesis falsified. J. Hum. Evol. 50, 174.
4. TABLA 4: Dominguez-Rodrigo, M., Barba, R., 2006. New estimates of tooth marks
and percussion marks from FLK Zinj, Olduvai Gorge (Tanzania): the carnivore-hominid-
carnivore hypothesis falsified. J. Hum. Evol. 50, 175
5. TABLA 5: Blumenschine, R. J. 1995. Percussion marks, tooth marks and the
experimental determinations of the timing of hominid and carnivore access to long bones
at FLK Zinjanthropus, Olduvai Gorge, Tanzania. Journal of Human Evolution 29:.
6. TABLA 6: Dominguez-Rodrigo, M., Barba, R., 2006. New estimates of tooth marks
and percussion marks from FLK Zinj, Olduvai Gorge (Tanzania): the carnivore-hominid-
carnivore hypothesis falsified. J. Hum. Evol. 50, 178
7. TABLA 7: Dominguez-Rodrigo, M., Barba, R., 2006. New estimates of tooth marks
and percussion marks from FLK Zinj, Olduvai Gorge (Tanzania): the carnivore-hominid-
carnivore hypothesis falsified. J. Hum. Evol. 50, 173
8. TABLA 8: Dominguez-Rodrigo, M., Pickering, R.T., Semaw, S., Rogers, J.M. 2005;
Cutmarked bones from Pliocene archaeological sites at Gona, Afar, Ethiopia:
implications for the function of the world’s oldest stone tools: Journal of Human
Evolution 48; 115
9. TABLA 9: Blumenschine, R.J., Prassack, K.A., Kreger, C.D., Pante, M.C., 2007
Carnivore tooth-marks, microbial bioerosion, and the invalidation of Dominguez-Rodrigo

22
 and Barba’s (2006) test of Oldowan hominin scavenging behavior. J. Hum. Evol. 53,
420-426.
10. TABLA 10: Dominguez-Rodrigo, M., 2002. Hunting and scavenging by early humans:
the state of the debate. J. World Prehist. 16: 21.
11. TABLA 11: Dominguez-Rodrigo, M., 2002. Hunting and scavenging by early humans:
the state of the debate. J. World Prehist. 16: 20.
12. TABLA 12: Lewin, R. 2005; Human Evolutin: An Illustrated Introduction; Blackwell
Publishing Ltd: 83
13. TABLA 13: Lewin, R. 2005; Human Evolutin: An Illustrated Introduction; Blackwell
Publishing Ltd: 91.

23