Универзитет у Нишу

Филозофски факултет
Департман за српски језик и књижевност
Катедра за књижевност и српски језик

Психолошка карактеризација женских ликова у драмском

циклусу о Глембајевима Мирослава Крлеже
Семинарски рад из
Упоредног проучавања јужнословенских књижевности XX века

Ментор: студент:
проф. др Славољуб Обрадовић Ивана Николић
1786

Ниш,
jануар 2010.

1
 САДРЖАЈ

Мирослав
Крлежа...........................................................................................................................2

Крлежин драмски
рад.....................................................................................................................2

Циклус о
Глембајевима...............................................................................................................3

Женски ликови у прози о Глембајевима (у

новелама)....................... ..........................................4

Женски ликови у Господи

Глембајевима......................................................................................6

Женски ликови У
агонији...............................................................................................................8

Женски ликови у
Леди....................................................................................................................9

Закључак...................................................................................................................................1
0

Литература...................................................................................................................................
11

2
Мирослав Крлежа

Мирослав Крлежа је рођен у Загребу 7. јула 1893. године, а умро је у родном

граду 29. децембра године 1981. Крлежа је по многима био највећи хрватски и
југославенски писац XX века. Рођен у грађанској породици ниже-средњег социјалног
статуса. Похађао је војну кадетску школу у Печуху, непосредно уочи Првог светског
рата. У доба Балканских ратова, под утицајем југославенске идеологије бежи у Србију.
Наиме, године 1913. прекида војне студије у пештанској Лудовицејској академији и
преко Париза и Солуна долази у Србију с намером да постане добровољац у српској
војсци. Осумњичен је као шпијун и протеран из Србије. Враћа се у Аустро-Угарску и у
Земуну бива ухапшен. Године 1915. Крлежа одлази на фронт као војник Аустро-
Угарске, ратује у источној Европи (Галиција) где доживљава Брусиловљеву офанзиву.
На фронту је кратко време, а остатак рата проводи по војним болницама и бањама због
лошег здравственог стања. У то време објављује прве књижевне и новинске текстове.
По стварању Краљевине СХС Крлежа се, фасциниран Лењином и црвеном
револуцијом, прикључује комунистичком покрету. На неки начин, Крлежа је
доживотно остао присталица комунистичке идеологије, упркос размомилажењу са
идејама стаљинизма и искушењима које му је донео Други светски рат, али и време
после њега.
Крлежин живот био је испуњен књижевном делатношћу. Крајем двадесетих година
XX века постаје доминантан лик у књижевном животу југославенске државе, а нека од
најснажнијих остварења на свим пољима (поезија, роман, драма, есеј, мемоарска проза,
полемике и публицистика, новелистика) објављује у наредној деценији. Књижевношћу
се бави до краја шездесетих година, а 1950. године покреће Југославенски
лексикографски завод, данашњи Лексикографски завод Мирослав Крлежа и у њему
ради до краја живота.
Крлежа је остварио велики књижевни опус (по различитим бројањима, његова
сабрана дела обухватају између 50 и 80 томова) који покрива како средишње
књижевноуметничке жанрове, тако и атипичне или маргиналне записе
(енциклопедијске верзије, преписка о разним темама, путописи). Рани утицаји
обухватају скандинавске драматике, драматурга као што су Ибсен и Стриндберг.
Присутан је у његовом писању и утицај песника-филозофа Ничеа. Овим утицајима
касније придружују прозни и песнички радови Крауса, Рилкеа и романескно
дело Пруста. Иако је често исказивао аверзију и презир према Достојевском, у
грозничавим дијалозима Крлежиних романа и драма видљив је траг руског писца, и
руског психолошког романа уопште. Он је стварао у доба закаснеле хрватске модерне,
у којој су се мешали разни правци и стилови. У његовом делу приметан је утицај
немачког експресионизма који је доминирао немачким говорним подручјем прве две
декаде XX века. Неки су његове ране песничке радове поредили са Мајаковским и
његовим футуризмом. У његовом делу присутан је и утицај импресионизма, у смислу
пишчеве негације овог уметничког правца. Под овим утицајима, али и још неким,
стварао је Крлежа и свој новелистичко-драмски опус о Глембајевима, о ком ће овде
бити речи.

Крлежин драмски рад

Мирослав Крлежа је изузетну стваралачку енергију посветио драмском жанру –

чињеница која не чуди узме ли се у обзир његова младалачка фасцинација драмском

3
литературом (и то скандинавском), као и ангажман (друштвени живот, брак,
познанства) у позоришном миљеу који га је непрестано привлачио.
У ранијој (првој) фази Крлежиног драмског рада (Краљево, 1918, Кристофор
Колумбо, 1918, Мицхелангело Буонарротти, 1919) драмски текст је под јасним
утицајем експресионизма и експерименталних позоришних струјања (поигравање са
звуцима, расветом, јурњава и туча на позорници, реторика ликова која је више налик на
декламаторске политичке прогласе). У суштини; то су експериментални комади који,
иако приказују хисторијске личности из ренесансног миљеа, јасно изражавају пишчеву
веру у будућност коју је побудила комунистичка револуција у Русији (уосталом,
прилично честом појавом у Европи непосредно после Првог светског рата било је
комбиновање позоришног експериментисања и леве радикалне идеологије).
У другом делу стваралаштва Крлежа пише радњом и енергијом набијене драмске
комаде у којима се користе неки експресионистички поступци, али у функцији
реалистичког приказивања социјалних и националних превирања посљедњих
дана Аустро-Угарске и настанка нове државе. Неке драме из оог периода су Галиција
(1922), Голгота (1922), Вучјак (1923).
Трећи део пишчевог драмског опуса уједно је и најпознатији, њега чини циклус о
Глембајевима, драме Господа Глембајеви (1929), У агонији (1928), Леда (1930). Крлежа
се овде вратио скандинавским натуралистичко-симболистичким узорима своје
младости и дао приказ пада и пропадања породице Глемабајевих, а уз то и низ других
карактеристика сталежа високог грађанства. Занимљиво је да је овај циклус, иако
снажно остварење психолошког натурализма, стилски анахрон: у доба радикалне
експерименталне поетике, која се протеже од Брехта до Бекета, Крлежа је игнорисао
позоришно иноваторство и вратио се класичнијим узорима. Наиме, у овим драмама
осећа се утицај класичне, аристотеловске и хорацијевске поетике (делимично враћање
поштовању трију јединства – времена, места и радње, на пример). Мотиви за то остају
нејасни, можда су у вези с пишчевим приближавањем грађанским слојевима, којима је
лакше било да прихвате конвенционалнију драматуршку поетику. Ове драме прати и
новелистички опус који обухвата једанаест новела, и тематизује "глембајевштину“
– фиинансијски успон, морални пад и слом припадника високе буржоазије.
Послератни и последњи ауторов опус чини неколико драма од којих су
најпознатије Аретеј (1959) и Салома (1963). То су драмске фантазије изван
реалистичког миљеа (мешају се просторни и временски планови, ситуације и ликови)
које проблематизују политику, рат, историју.

Циклус о Глембајевима

Донекле је Крлежиним Глембајевима у хрватској књижевности била претеча

Дубровачка трилогија Иве Војновића, која тематизује пропадање и гашење једне
дубровачке племићке породице. У светској књижевности бројна су дела са тематиком
дезинтеграције једне породице и једног друштвеног слоја, приказани кроз генеалогију
породице, али у форми романа. Оквир за роман те тематике са овим приповедним
поступком дао је Зола, такви романи су Господа Головљови Шћедрина, Бундерброкови
Мана, Дело Артаманових Горког. Али, Крлежа је одлучио да ову тематику претстави
кроз форму драме. Чини се да је Крлежа у Циклусу о Глембајевима поставио себи
задатак да „прикаже дегенерацију једног слоја људи, породице Глембајевих, која је из
примитивних облика егзистенције, у тежњи за богатством по сваку цену, у напону
биолошке жеђи за животом, и заснивајући свој успех на злочину, - почела већ у другом
колену да се расипа и уместо да се приближи, друштвеним успехом, богатству живота,
све је више душевно сиромашила и губила се у психопатолошком бесмислу.“1. Тема је
1
Р. Вучковић, Крлежина дела, стр. 211.

4
обрађена у три драме, у Господи Глембајевима дезинтеграција породице Глембај,
њихов врхунац и крах. У драмама У агонији и Леда приказано је расипање и нестајање
целе глембајевске лозе, У агонији је приказан безизлаз, ћорсокак, агонија последњих
изданка Глембаја, а у драми Леда – остаци Глембајевих, глембајевштина која мутира и
поприма друге облике све до коначног краја, до успона нове, модерне врсте Глембаја,
оличене у Кламфару и њему сличнима.
Разгранату генеологију Глембаја писац даје у првој новели Глембајеви, а затим и
прилаже уз текст и њихово породично стабло. Потомци кметова са Стуле, „у првој
групи првога кољена Глембајеви бијаху још цеховски безимени; у другоме кољену
јављају се већ први знаци криминала и грабежљиве виоленције, у трећем раде
Глембајеви с првим парним стројевима, оснивају прве банке, обогаћују се лихварским
камарњаком претварајући хладнокрвно људску крв у злато. Седамдесетих година то
глембајевско Злато постаје већ адвокатско, латинизирано, банкарско, отмјено, то се
злато оплемењује високорођеним госпођама и рађа господску дјецу, која у слиједећој
генерацији силазе с позорнице, напуштајући те наше толико пута опјеване животне
даске с театралним средствима дегенерације: у грчевима болесних живаца, с вероналом
и браунингом.“2. Њихово богатство се ствара из отимачине и убиства и расте на туђим
мукама, те они тако из генерације у генерацију трају кроз време носећи на плећима
вековима прикупљано проклетство крви, суза и клетви.
Преко судбине Глембајевих, у циклусу о Глембајевима приказана је друштвена,
социјална и политичка стварност друштва у Аустро-Угарској непосредно пред Први
светски рат, а затим и у послератној клими двадесетих година у новоствореној држави.
Али, поред друштвене и социјалне мотивике, основни покретачки мотив јесте
биолошки. Глембајеве води нагон, неутољива глад за животом. Та жудња за животом
Глембаја снажније психе, а са мање људскости, приближава звери, а Глембаја који
покушава да побегне од нагонског у себи води у лудило и смрт. „Глембајеви, они
безимени, непознати, анонимни Међумурци, који су петстотина година прије тога
ходали обучени у црнину, носили дрвене крстове на процеијама,... сви ти безимени
мртви Глембајеви устали су да се иживе, да се афирмирају, и у тој својој дубокој
многостотинагодишњој Чежњи за животом ти су Глембајеви устали и поживјели. И
што се догодило од те силне глембајевске Чежње за животом? Глембајевске жене
навукле су свилене криолине, Глембајеви стали су да се возе на мису у својим
властитим кочијама, маса слугу стала је да се зноји за Глембајеве, и што се више
гомилало цекина по старомодним цеховским глембајевским тругама, то је постајало у
главама и срцима глембајевским све тамније. У трећој генерацији... почело је
погоспођивање те глембајевске крви да прелази у лажљиве декорације, послије у
снобизам, а двије генерације касније у слабокрвност, сушицу и смрт по санаторијима и
лудницама, у криминал и самоубојства.“3.Главни покретач Глембајевих јесте њихова
нечиста крв, а њихову судбину одређују поступци и живот очева, дедова, прадедова,
као општа атмосфера породичног проклетства и настраности.
У једанаест новела откривају се судбине и особине неких ликова драма, што
омогућава да драме не буду оптерећене дидаскалијама и да имају збијенију радњу.
Крлежа је тако епску материју драмски обликовану успео да разради и приповедачки.

Женски ликови у прози о Глембајевима (у новелама)

Ликови неких глембајевских супруга и кћери представљени су само у новелама,

често штуро, више кроз опис него у деловању, а са циљем да се повеже судбина
генерација Глембајевки, али и да се Глембајеви упореде са припадницама других

2
М. Крлежа, Глембајеви, Београд, 1970. стр. 9–10.
3
Исто, стр. 24–25.

5
породица, у поређењу са својим неглембајевким невестама. Овде ће бити речи о некима
ид њих.

Ангелика Барбоци
Лик прве Глембајевске супруге племенитог порекла, жене Амброза Глембаја,
Ангелике Барбоци, опширније је дат у новели О Глембајевима. Овде сазнајемо да
Ангелика потиче из породице племића-шљивара, а за Амброза се удала не својом
вољом, већ по жељи породице. Она породицу Глембај није подносила, за њу,
представницу старих племића, они су били прерушени варвари. Нужност стапања старе
буржоазије са новом приказано на примеру Ангелике Барбоцијеве, описано је и у драми
Леда. У овој драми, али и у новелама Свадба великог жупана Кламфара и Кланфар на
Варадијеву, племство „глембајевске“ врсте (овде већ „старо“), оличено у лику Мелите
Слуган-Слугановечке, мора да се стопи са новим носиоцем моћи и богатства, овде
оличеним у лику цигларског сина и великоиндустријалца Кламфара.
Ангелика Барбоци присутна је у делу као посматрач Глембајевих који је изнео
закључак о њиховој природи који се понавља, али и потврђује кроз цео циклус – Дие
Глембаyс синд Мордер унд Фалсцхспиелер („Глембајеви су убојице и варалице“). Ова
њена изјава преносила се кроз генерације и добила сразмере породичне легенда (као
„барбоцијевску легенду“ спомиње је тако Леоне у Господи Глембајевима, на пример).

Ирена Базилидес- Данијели

Уз Барбоцијеву друга глембајевска супруга која је својим племенитим пореклом,
именом и милионима обогатила глембајевски дом као жена Игњата Глембаја. Она је
описана као невина жртва свога страшћу заслепљеног мужа према баруници Кастели и
атмосфере глембајевштине коју није могла да издржи, те се психички сломила.
Осрамоћена и сама, извршава самоубиство, као и касније њена деца Иван и Алиса.
Њеном трећем детету Леону она живи у нежном сећању и вређање њене успомене од
стране Игњата Глембаја убрзава трагичну катастрофу у Господи Глембајевима.

Олга Глембај, удата Варониг

Олга Глембајева спомиње се у више новела. У новели О Глембајевима упознајемо
седамнаестогодишњу Олгу, кћер Амброза Глембаја и Ангелике Барбоци, у време њеног
венчања са коњичким потпуковником, каснијим генералом, витезом Михајлом
Варонигом. Њено венчање пада у доба Глембајевске углађености и сјаја, представља
врхунац ове гране Глембаја. Олга је у том прекретном животном тренутку приказана
као уплашена девојчица која о браку гаји нејасне и романтичне илузије, очекује велики
преокрет. Овде је приказано како она од ишчекивања новог живота не може да спава,
како јој је дуг пут до Беча, и како је тамо прати стално присутан страх од непознатог. У
трену када њен муж долази да је поведе у нови живот она у њему види потпуног
странца, повлачи се у себе и постаје потиштена и меланхолична. Њихов брак је
„неспретна комбинација карактера и темперамената, и од првога дана, управо ноћи, тог
тешког и мутног заједничког живота вукла се између Веронигових жалост као гладно
псето за мртвачким колима.“4. У млађим данима Олга је тако меланхолична природа,
психички слаба и раздражљива. Потврду оваквог стања имамо у покушају самоубиства.
Једне бечке вечери, изгубљена у магновељу, скаче у Дунав и то са дететом у стомаку.
Та у почетку брака осетљива млада жена, са глембајевском склоношћу за одустајањем
од живота, с годинама одлази у другу, за глембајеве карактеристичну, крајност. Са
сналажењем у високим бечким круговима, са познанствима неђу отменим светом, она
полако почиње да ужива у животу, чак постаје и раскалашна. Богатство омогућава Олги
лагодан живот и путовања, а она себи дозвољава бројне љубавне авантуре. У новели
Спровод у Терезијенбургу, сазнајемо какав је био однос Варонига према Олги, за његова
настојања да одржи привид складног брака у чему се не либи ни да уништава доказе
4
М. Крлежа, Глембајеви... стр. 42.

6
њене невере са њему потчињеним официром Рамонгом Гејзом, све у циљу избегавања
скандала. Да је Олга била толико непромишљена у својим љубавним каприцима да је
Варониг ипак одвојио од себе упркос скандалу сазнајемо у новели Љубав Марсела
Фабера-Фабриција за госпођицу Варонингову. У овој новели приказана је Олга која због
страшног скандала у који су уплетени двојица њених љубавника дошла са ћерком да
живи у очевој кући. Кроз визуру Марсела Фабера-Фабриција, даљег рођака заљубљеног
у Олгину кћер Лауру, овде видимо Олгу као лепу и кокетну даму окружену
удварачима. Лаура је, иначе, будућа бароница Ленбах, чија је судбина приказана и у
драми У агонији.

Женски ликови у Господи Глембајевима

Драма Господа Глембајеви састављена је из три чина. Њена радња дешава се у

кући Игњата Глембаја, у ноћи јубилеја његове фирме Глембаy Лтд. Цомпанy. У њој су
приказана два тешка сукоба (Игњат-Леон, Леон-Шарлота) са снажним психолошким
драмским набојем, чији су исходи трагични – смрт Игњата Глембаја и Леоново убиство
барунице Кастели. У овој драми уклете и проклете породице Глембај поларизују се два
женска лика, лик Шарлоте и Анђелике.

Шарлота Кастели-Глембај
Шарлоту Кастели-Глембај сусрећемо у прози о Глембајевима као већ скициран
лик жене која има животни циљ и не бира средства да до њега дође. Њен циљ је
богатство и лагодан живот, задовољство тела, пријатност и комфор, и једина жртва коју
је у животу спремна да да је посвећена култу телесног, јер „женска душа била је за
баруницу Кастели само титрај нечег тјелесног, а у култу тог тјелесног нечег, у том
лапурлатизму те тјелесне форме, што ужива сама у себи као ангора-мачка на свили уз
камин, у томе напору, да се то тјелесно уздржи на висини, у томе пролазили су
баруничини дани и њене скупоцјене и фантастичне ноћи.“5. Баруничина животна
девиза је била „све је у жени и на жени само одраз тјелесног“ те се тако трудла да то
телесно доведе до савршенства купкама, масажама, скупоценим кремама, и да своје
младо и витко тело увије у баршун, свилу и крзно, да га окити скупим накитом и
екцентричним детаљима какве су ципелице од змијске коже и јапански шарени
сунцобрани. Сва телесна и материјална, она зачудо уопште није изгледала тако.
Шарлота је била болећивог, сетног погледа, бледе пути, крке грађе имистериозне
појаве, и као таква, она је свим мушкарцима будила симпатије, а у већини и пожуду.
Јер, баруница није само сматрала „да је женско тјело важна тема за женску памет, већ је
тврдо и по искуству непоколебљиво знала, да од каквог провинцијалног бискупа (који с
проповједаонице говори патетично о мртвим догмама), па до безобразног оног келнера,
који нијемо као воштана фигура чека да однесе писмо, да сва та господа вјерују и мисле
да је искључиво тјело и тјелесно оно, што жену чини женом.“ 6. Шарлота је из
сиромашног детињства удајом у двадесетој години за педесетогодишњег барона ушла у
свет високог друштва и отмене досаде, и уживала је у сваком тренутку. Све док њен
муж није поништио брак, и то због њене прељубе. Али, њој је тада остала титула
барунице и како писац каже, „невероватно много животног талента“, па се тако после
пар година незнано откуда појавила (по неким причама директно из пештанских
ноћних локала) и постала љубавница богаташа Игњата Глембаја, а после самоубиства
његове жене и легитимна гопођа Глембај, на породичну, али и градску, саблазан.
Шарлота је тако приказана као „демонска жена“, Ничеова жена-мачка, чији је
циљ завођење и манипулација супротним полом, и чије је трајање на свету нераскидиво
везано за мушкарце. Ставимо ли Шарлоту у однос са ликом Анђелике, немогуће је не

5
М. Крлежа, Глембајеви... стр. 29.
6
Исто, стр. 30.

7
запазити стереотип сагледавања жене по биполарном моделу на патницу и
блудницу, грешницу и светицу. Оваквом утиску доприноси и изразита
нечовечност Шарлотиног лика. Када на дан смрти Ирене Базилидес-
Данијели Глембај стане крај њеног одра, исприча Оче наш до пола, и угледавши
таписерију која би се сјајно уклопила у енеријер њене виле, скида је са зида и одлази,
предходно се ужаснувши на сузе собарице за мртвом госпођом. У новели Добротвори,
сада већ као госпођа Глембај, Шарлота је покровитељ Добротворног уреда ратне
социјалне скрби пред чијим вратима болесни и гладни људи луде од очаја. Она је
савршено незаинтересована за туђе патње, а чињеница да се издаје за добротворку
зарад имиџа чини је још покваренијом. Врхунац њеног нечовештва је у драми Господа
Глембајеви. Овде сазнајемо за случај Руперт-Цањег, односно, да је баруница својим
колима прегазила једну старицу, а затим и да се у кући Глембаја убила старичина снаја
(и то са дететом у рукама) која је хтела да моли помоћ од барунице, али није могла бити
примљена к њој јер нема визит-карту. У односу на ове трагичне догађаје Шарлота себе
претставља као жртву, јадну и узнемирену, нападнуту од руље без икаквог разлога.
Иначе, приликом спомена спора Руперт-Цањег не показује се само баруничино
нечовештво, већ неморал целог Шарлотиног друштвеног слоја.
Шарлоту у правом светлу потпуно видимо у трећем чину Господе Глембајевих. Ту
Шарлота покушава да изманипулише Леона (пасторка и бившег љубавника који ју је
презрео) причајући тужну причу о свом сиромашном животу који ју је приморао да
води живот какав је водила, и он на трен стварно подлеже њеним чарима (иако је у
бити знао ко је она), чиме она доказује да је права фатална жена. Писац често Шарлоту
пореди са зверју коју воде инстикти, а не разум. Као права женка, жена која је изгубила
сваку људску кочницу, показана је Шарлота на крају драме када сазнаје да је остала без
пара и кад безочно напада Анђелику и Леона не бирајући речи, јер инстиктом гоњене
животије осећа међу њима емотивну повезаност. Она реагује као бесна животиња и
Леоне је баш тако и убија – као побеснелу звер.

Анђелика Глембај (сестра доминиканка, рођена баронеса Зигмундовиц Беатрикс)

Анђелика се појављује у драми Господа Глембајеви као бивша баронеса Беатрикс,
удовица покојног сина-мезимца Игњатовог Ивана. У време када се дешава радња драме
она је монахиња, сестра доминиканског реда. Описујући њен лик, писац у дидаскалији
каже: Она је витка, отмјена и декоративна, без иједне једине капи крви у образма, с
прекрасним љиљанским прозирним рукама, које кокетно скрива у богатим наборима
својих рукава.“7. Њен психолишки профил нам се открива у разговорима са Леоном у
првом и у трећем чину драме. Она као монахиња у црној мантији тежи тишини и
контеплацији, настоји да се удаљи од људи. Са Леоном улази у дискусију на његово
инсистирање, он настоји у првом чину да буде близу ње, јер осећа према њој јаку
наклоност. Она има католички поглед на свет, не верује речима, већ тражи тајни
квалитет (qуалитас оццулта), који поистовећује са интицијом, а којим она означава
своје веровање у нешто што превазилази разум. Она се после породичне несреће
(самоубиства мужа) као двадесетогодишња млада жена прикључила доминиканском
монашком реду, а затим отишла у Кину да лечи људе у епидемијама лепре и тифуса.
Она је у том давању другима и у монашкој тишини покушала да нађе мир, или барем да
убеди себе да га је нашла. Тако када је Леоне пита да ли је заиста тако спокојна као сто
изгледа, она му одговара да је сваким даном све мање немирна. Иако уздржана и у
настојању да остане хладна, недодирљива, она показује извесну наклоност према
Леону, док он своју за њу и не скрива. Он је опчињен њоме, односно њеним лицем које
жели да стави на портрет, како сам признаје, већ седам година. Прикривена страст коју
Леоне осећа према Анђелики види се у његовом поређењу њеног лика са једном
Холбајновом сликом: „Твоје лице сјећа ме једне Холбајнове главе... Лице овално, лице
7
М. Крлежа, Глембајеви... стр. 276.

8
једне грацилне гејше, дјечје, насмијано, боја млијечна с прозирним пастелним
прељевом! Очи холбајнске, интелигентне, свијетле, негдје дубоко у једној
трансценденталној нијанси са једва примјетљивим фосфорним свијетлом еротике.“8.
Једна од основних црта Анђеликиног карактера је жеља да помогне, да смири, да
ублажи бол. У разговору са нервно растројеним Леоном у трећем чину она се труди да
му помогне и да га утеши. Ангелику и Леонеа приближава заједничко настојање да се
истисну из глемајевске сфере. Када их нападне побеснела баруница Кастели она се
труди да је смири, да спречи баруничин сукоб са раздраженим Леоном. Али, духови у
том Глембајевском дому су толико узнемирени да их Ангелика својом сталоженошћу и
стрпљењем не може надвладати. Она их не може ни разумети. Сва окренута помагању
слабих и болесних, њима не може помоћи. Не може спречити њихове бурне сукобе са
трагичним последицама. Остаје немоћна, као воштани кип, као неми посматрач
глембајевског зла коме нема лека.
Такав лик сестре Анђелике дат је као сушта супротност барунице Кастели.
Ангелика је све своје страсти гушила под црном мантијом, док је Кастели своје страсти
распиривала. Она је лик сасвим близак стереотипу племените и добре жене-светице,
која за свет има маску продуховљеног спокоја, и која настоји да таква маска постане и
стварни изглед њеног ипак материјалног лица.

Женски ликови у У агонији

У овој драми приказана је агонија једног друштвеног слоја, једне породице и једне
жене, барунице Ленбахове. Састављена у финалној верзији из три чина, у првој из два,
са три кључна лика, носи у себи сву трагику једног палог света и његових жртава.
Лауру Ленбахову упознајемо прво у прози о Глембајевима. У новели Љубав
Марсела Фабера-Фабриција за госпођицу Варонингову Лаура је млада кокетна девојка
коју упознајемо кроз тачку гледања младића Марсела, несрећно заљубленог у њу.
Сазнајемо да је она била лепа, помало поврšна, окренута забави и весела девојка, коју
Марсел на тренутак види као оличење лепоте и љубави, а остало време, изједан патњом
šто га не примећује и љубомором šто примећује друге, сматра је снобом и глупачом. У
овој новели се Лаурин лик се само нагпвеšава, али је занимјива због тога šто је Лаура у
њој описана у својој раној младости, пре удаје, иза године 1918. и пре породичног
друšтвеног и финансијског слома, као срећна и насмејана девојка. Већ у новели
Баруница Ленбахова у којој је Лаура приказана као тридесетогодиšњакиња, видимо лик
несрћне жене и њену емотивну драму, која ће достићи кулминацију у драми У агонији.
Овде је приказана њена несигурност по питању везе са доктором Крижовцом. Лаура
као емотивна и осетљива жена осећа кризу, осећа да се Крижовец после дугогодиšњег
пријатељства и трогодиšње интимне везе од ње удаљава. Лауру та ситуација доводи до
руба очаја, она као интелигентна жена слути да је вези доšао крај и увиђа да је треба
прекинути šто пре, али ипак то не чини. Она је овде једна сањалачка природа која је
сувиšе себе и својих снова уложила у ту везу да би могла да је прекине. Зато се
уљуљкава надом да није све готово и да јоš траје, док полако пада у очај, који ће
достићи размере агоније.
У агонији Лаура је постављена као лик између два муšка лика у некој врсти
љубавног троугла. Ова два муšкарца, њен муж, барон Ленбах, и њен интимни пријатељ,
Иван Крижовец, и њихов однос према Лаури помажу да се она искаже као лик. Лауру
упознајемо у једном преломном животном тренутку у коме њене карактерне особине
долазе до изражаја. То је време у којем је она као баруница власница помодног
кројачког салона, и сама зарађује за живот. Њен муж, барун Ленбах, био је официр, а
после пропасти Аустро-Угарске царевине робијаš, да би у време када се деšава радња
драме био тренер коња неког богатаšа. То све не би било толико страšно да Ленбах није
потпуно неуклопљен у нови поредак, да није пијанац и коцкар, и као такав прави
8
Исто, стр. 281.

9
Лаурин мучитељ. Он је у новој држави без звања и угледа, постао обична
бескрупулозна пропалица која живи на рачун своје жене, а до племићке части држи
толико да не да Лаури развод, јер се нико у дугој историји његове породице није
разводио.Ленбах је Лаурин прави тиранин, он је доводи до границе стрпљења својим
изнуђивањем новца, пијанствима, и претњама да ће се убити. Он тако неочекивано
стварно диже руку на себе, као одговор на Лаурину констатацију да је најавио да ће се
те вечери убити, а то није јоš учинио.О смрти Ленбаха Лаура је често маšтала, чак ју је
прижељкивала, и када се он убио, она је осетила јаку грижу савести због своје жеље.
Његова смрт је тако Лауру као осетљиву и суšтински добру ипак потресла, али за њен
коначни слом заслужан је други човек, доктор Крижовец.
Иван Крижовец је човек на кога је Лаура положила све наде у срећу. Он је први
човек за кога се Лаура истински емитивно везала, човек који је у њој пробудио жену, и
од кога је она очекивала виšе него сто је он могао и хтео да да. Ако је Ленбах Лаурин
тиранин, Крижовац би се могао одредити као њен тихи мучитељ. Када схвати да његова
наклоњеност према њој и није тако велика и када почне да осећа све веће његово
удаљавање она пада у депресију. Као интелигентна жена Лаура увиђа да Крижовец
пред њом заузима позу говорећи много, а да не каже ниšта, поигравајући се фразама
попут правог адвоката. На оваквим местима у драми њихов дијалог делује извеšтачено,
јер је она отворена и њему крајње наклоњена, док је он у дијалогу с њом крут и
наглаšеног џентлменског држања без откривања емоција. У тренутку када растројена
Лаура у ноћи када јој се муж убио схвата да је Крижовец к њој доšао од друге жене, она
психички пуца, прво клоне, да би затим у потпуном помањкању здравог расуђивања
дигла руку на себе.
Њеним самоубиством потврђује се констатација Леона Глембаја изречено
приликом коментарисања своје фамилије у првом чину Господе Глембајевих да је
баруница Ленбах попут толиких других Глембаја „изразити кандидат самоубојства“.
Лаура у себи носи и дозу декаденције, која потврђује њен однос са грофицом
Мадлен Петровном, руском емигранткињом, који Ленбах именује као лезбејски. То
потврђује једна сцена опраштања приликом које ове две жене постају сувише интимне.
Ово нас наводи на закључак да је Лаура била на неки начин емотивно збуњена и
нестабилна. Тако се Лаура отвара као комплексан лик састављен из лика угњетаване
жене, изневерене љубавнице и лика једне типичне Глембајевке болесних нерава и
узнемирених чула која свој једини излаз види у самоубиству.

Женски ликови у Леди

Разлика драме Леда у односу на остале драме из циклуса је инсистирање на

одређивању овог драмског текста као комедије једне карневалске ноћи у четири чина.
Њена је тежња да прикаже трагику људи и доба кроз гротеску, маску и сатиру. У овој
комедији играју две женске маске, Мелита и Клара. Поред њих ту је дата и једна митска
визија жене као божанства и инспирације, слика Леде. Ова Леда је алузија на чест
мотив у сликарству импресионизма, на мотив Леде с лабудом, који има изразито
еротске конотације. Како су већина ликова ове драме окренути сликарству (Аурел је
сликар, Мелита се интересује за сликарство, Урбан пише критике) писац је кроз њихово
гротесно приказивање дао негативну оцену импресионистичком сликарству у
Хрватској. Поред тога, на више места у драми спомиње се и девојка Леда, одличан
модел за ову композицију, што поред сталних псеудоинтелектуалних разговора о
уметности, даје простора и за сатирично приказивање сликарства, уметника и
интелектуалаца овога периода.

Мелита Слуган-Слугановечка

10
 Лик Мелите, као и остали ликови у драми Леда, приказан је на један фарсичан и
карневалски, ренесансни начин. Мелита је припадница Глембајевског сталежа
утопљеног у нови богаташки слој оличен у лику њеног мужа Кламфара. Ово спајање
нових богаташа са ћеркама бивших богаташа (овде свадба Кламфара и Мелите
Слуганове) описано је у новели Свадба великог жупана Кламфара. Мелита је удајом за
Кламфара омогућила себи лагодан живот, али је закође и пристала на један нескладан
брак са човеком са којим нема ниста заједничко и који јој не одговара, јер је сасвим
другачијег васпитања и схватања.
Међутим, како је ово комедија једне карневалске ноћи Мелита је лик много
неконвенционалнијех понашања од осталих женских ликова из циклуса. Она је једна
јако лакомислена жена слободног понашања. Њој је сасвим природно да се љубака са
својим пријатељем витезом Урбаном (иначе једним од последјих изданака глембајевске
лозе), а да с тим упоредо планира развод брака са Кланфаром и живот у иностранству
са љубавником Аруелом (који је при том ожењен Кларом, а поред Мелите љубавница
му је и модел Леда). Потпуно нереална у животу она не размишља како ће себи
омогућити живот у богатству ако се разведе, сматра да је сваки разговор о томе
беспредметан и вулгаран, и да ће се све само од себе решити када Аурел и она оду у
иностранство и кад она заврши сликарску школу. Она не размишља чак ни да ли Аруел
(који за њу иначе мисли да је једна испијена и хистерична маска) жели да живи са њом.
Опсесивно везана за идеју о њиховом заједничком животу Мелита тражи Кламфару
поништење брака, а затим Аурелу прича да чека његово дете (што се чини као лаж и
још једна њена опсесија). Изгубљена у реалном простору и времену Мелита је тип жене
слаих нерава каква би у другим текстовима циклуса окончала свој живот самоубиством.
Али, пошто је Леда само једна комична игра једне карневалске ноћи, Мелита чини се
делимично долази свести на крају ноћи и једноставно одлази својој (односно
Кламфаровој) кући.

Клара
Клара је у драми жена сликара Аурела. Она је тип једне у браку угњетаване жене
која гради заједнички живот са мужем, подржава га у његовој уметности, док је
савршено свесна његових љубавних авантура и неверстава. Она је због тога приказана
као јако нервозна и психички слаба жена. С друге стране, она је у односу на Мелиту
промишљена и прорачуната. Иако је болно свесна мужевљеве невере она и рационално
сагледава своју ситуацију, и у чињеници да је она Аурелова венчана жена види своју
материјалу сигурност. Али, то је само једна страна овог лика. Како је ово драма са пуно
фарсичних обрта Клара у њој од типа преварене жене постаје жена-прељубница која
као и њен муж тежи за еротским ужицима. Таквом се претставља када поклекне
привлачности коју осећа према Урбану и његовом наметљивом удварању. После
љубавног чина са Урбаном Клара бива одбачена и њега, а када јој се муж врати од
Мелите она постаје хистерична. Да би затим на крају карневалске ноћи њен муж
схватио да воли само њу тражећи је по градским улицама да јој се врати у загрљај.
Клара и Мелита су ликови двеју доконих жена, размажених богатством и помало
површних. Оне удовољавање својих каприца стављају на прво место, а када им се
нешто притом испречи на пут оне су хистеричне и „нервно растројене“. Сва ова њихова
уметничко-еротска, снобовско-љубавна игра је и доказ њихове безбрижности, која
поготову долази до изражаја када изађу на улицу у магловиту градску ноћ међу јавне
даме, и када се Мелитин и Кларин живот упореди са јадним егзистенцијама ових жена.

Закључак

У циклусу о Глембајевима Крлежа на симболичко-натуралистички начин

раскринкава реални морални пад и породичну деградацију породице Глембај. Ту
породицу и њену вековима гајену глембајевштину даје и саму као симбол покварености

11
једног начина живљења и мишљења. Као изразити противник аустро-угарског утицаја у
Хрватској он је критиковао слој који је био производ тог утицаја, а чији су Глембајеви
део, бароне, царске саветнике, банове и подбане, адвокате. Док је поред тога кроз опис
богаташа и начина њиховог богаћења критиковао цео капиталистички поредак, који је
сматрао зрелим за рушење.
Кроз снажну психолошку драму својих јунака Крлежа је успео да дочара сву
трагику слома и агоније једног доба, али за своје трагичне јунаке писац не показује
сажаљење. Он њихово пропадање види и даје као неминовну чињеницу, производ
природног развоја догађаја.
Кроз женске ликове из циклуса о Глембајевима Крлежа предочава карактере какви
су се могли видети у женама из високог друштва на почетку XX века и између два рата.
Путем ових женских ликова он нам уметнички снажно намеће сазнање о постојању
разних Шарлота, Лаура, Мелити... Дочарава њихову психу (већином болесну и слабу),
сналажење у новим друштвеним приликама, и њихову декадентност. Преко њих,
приказује трулост целог једног поретка, не дајући му шансе да се поправи. Кроз њих
писац проговара о промашености целог једног доба, његовог начина живота и његових
обичаја.

ЛИТЕРАТУРА

Изворна литература:

1. Мирослав Крлежа, Глембајеви, Београдски графички завод, Београд, 1970. год.

Остала литература:

1. Сима Вучетић, Крлежино књижевно дјело, Свјетлост, Сарајево, 1958. год.

2. Радован Вучковић, Крлежина дела, Ослобођење, Сарајево, 1972. год.

3. Александар Флакер, Стилске формације, Свеучилишна наклада, Београд, 1976. год.

4. Књижевна критика између два рата И, приредио Гојко Тешић, Просвета, Нолит,
ЗУИНС, Београд, 1985. год.

5. Станко Лазић, Млади Крлежа и његови критичари, Међународни славистички

центар СР Хрватске, Загреб, 1987. год.

12
13