Biblioteka

44N i 20E

Urednik
Borislav Panti

Copyright 2015 Edo Jaganjac

Copyright 2015 za srpsko izdanje arobna knjiga

ISBN 978-86-7702-393-5

Nijedan deo ove publikacije, kao ni publikacija u celini, ne sme se

reprodukovati, umnoavati, pretampavati niti u bilo kojoj drugoj
formi i bilo kojim drugim sredstvom prenositi ili distribuirati bez
odobrenja izdavaa. Sva prava za objavljivanje ove knjige zadravaju
autor i izdava prema odredbama Zakona o autorskim pravima.

arobna knjiga
Beograd 2015.

Rat je permanentno, legalno nasilje.

Abdulah Naka Nale
Rat je kada se ubijaju ljudi koji se meusobno ne poznaju po
nareenju ljudi koji se dobro poznaju, ali se meusobno ne ubijaju.
Albert Ajntajn
Postoje tri vrste razuma. Ljudski, ivotinjski i vojniki.
Oldus Haksli
Moe imati sve to hoe, ako si spreman platiti odgovarajuu cijenu.
Johan Volfgang fonGete

Predgovor

Ovo nije dokument. U ovoj knjizi se, kao to je to esto sluaj,

mijeaju istina i mata. Istine je, naalost, mnogo vie. Uvedena
imena su prava. Nisam vidio razloga da ih mijenjam. Veina ljudi
koje spominjem moe se ponositi svojim djelom. Skidam kapu
portvovanju i ljubavi sa kojom su se tada posvetili svojoj ivotnoj
misiji spasavanju ljudi. Postoje i mnogi drugi koje nisam pomenuo
u ovoj knjizi, a koji to zasluuju. To je samo zbog jasnoe radnje, a
ne zbog manjih zasluga. Molim ih za oprotaj.
Neki drugi su zasluili i da se postide. Neka se stide.

4. april 1992, subota

Zooloki vrt je blistao u suncu. Djeca su se okupila oko kaveza i

bacala medvjedima voe. Oni su se nevienom snagom pentrali uza
iane reetke i, visei na jednoj api, grizli kruke, koje su zapadale
u ianu mreu. ulo se gakanje divlje patke sa jezerca usred parka.
Na licu sam osjeao prohladan povjetarac.
Zima je otila, proljee je ve bilo tu, a sunce je sijalo, ali jo nije
grijalo. Ljudi oko mene su bili oputeni i veseli, ali sjenke rata su
bile oko nas. Ili u nama? Hoe li biti rata? ta e biti? Mislimo li svi
samo na to?
Ogrnuh se jaknom i pogledom potraih Saru i Dudu. Stoje kod
lavova. Nina mi sjedi na leima i neto pria. U stvari, jo ne zna
govoriti, ali se trudi. Nekoliko rijei zna, a svaki as me iznenadi
i nekom novom koju je bog zna kad nauila. Drim je za noge i
razmiljam da li je dovoljno stabilna na mojim leima dok se vrti i
mlatara rukama. Govori neto samo sebi i okree se na sve strane.
Odmah pored kaveza sa medvjedima je drugi, elinom icom
opleten, debeo kavez. Polako kreem prema njemu. I tamo su opasni
stanari! Jedan veliki lav i jedna lavica se nemirno etaju. Navikao sam
da ih vidim kako lee i dosauju se, bez pokreta, skoro bez treptaja,
a sada su oboje nemirni, opasni i velianstveni.

10

Edo Jaganjac

To je lav govorim Nini. Osjetim da me Sara uzima za ruku.

Boji se. Od lava nas dijeli samo mrea kaveza, a to ne izgleda kao
dovoljna zatita, ako se ova velika zvijer odlui da nas iskoristi za
ruak. Lavica se okrenu i izgubi se u nekom otvoru u zidu, a lav
nastavi da marira tamo-ovamo, skoro ne obraajui panju na nas.
Lav ujem tanki djeji glasi iz Nininih usta. Lav!
Glas je ve pun straha.
Pogledah lavu u oi. Kau da ivotinje ne gledaju ljudima u oi.
Moda, ali ovaj lav za to nije nikada uo. Pri svakom okretu se nai
pogledi sretnu. Uhvatih Ninu vrsto za ruku i udubih se u izraz
njegovih oiju...
U tim oima sam vidio samo beskrajnu krutost i prazninu. Nita.
Divlju, nemilosrdnu, bezrezervnu surovost i nita. Nevjerovatno.
Moda se zato kae da ivotinje nemaju duu?
Osjetih kako me Nina stie rukama oko glave i pritie lice u
moju kosu. Drhti. Djetence je instinktivno osjetilo da je pred njom
neto ega bi se trebala bojati i drhti od straha.
Tata, hajmo odavde ujem Sarin glas. I ona se stisnu uz mene.
Hajmo kod mame.
Lav ujem kako Nina prestraeno ponavlja. Okrenuh se od
kaveza sa zebnjom u srcu. Duda se okrenula prema klokanima, koji
su nestvarno ljupko i slobodno skakutali po travi u blizini.
Hajde, dobro, idemo kod mame rekoh i povedoh ih prema
klokanima, potpuno svjestan da su lavovi zadnje ega bi se trebalo
bojati u ova vremena.

6. april 1992, ponedjeljak

Gradom se prolama bjesomuna pucnjava, uju se eksplozije. Duda

i ja sjedimo uz jutarnju kafu i posmatramo se odsutnim pogledima.
Prozori su zatvoreni. Djeca jo spavaju. Ne znamo ko puca, ni na
koga, a u srca nam se uvlai strah. Nekakve naoruane budale pucaju
po cijelu no. Da li je to mogue? Usred Evrope, sada, na kraju
dvadesetog vijeka, takav primitivizam nije mogu. Ratovi su zavrili
sa Drugim svjetskim ratom. Jasno je da je rat nemogu. Policija e
pohvatati naoruane divljake i sve e biti kao prije. Ako ne moe
policija, onda vojska. Naa vojska. Naa ponosna Jugoslovenska
narodna armija. etvrta vojska po snazi u Evropi. Poslije ruske,
engleske i francuske. Ona je garancija da na ovim prostorima nee
biti krvoprolia ni nemira. Trebala se dosad ve umijeati i smiriti
usijane glave.
ujem kretanje iza sebe. Okrenem se i vidim najljepi prizor na
svijetu. Dolaze Nina i Sara. Krmeljive, nasmijane, sretne. Sara u
preslatkoj pidami sa ruiastim arama, a Nina samo u pelenama,
trljajui oi. Gegala se nespretno, drei Saru za ruku, a onda se
najednom zaustavi i nauli ui.
Neko puca ree jasno i razgovijetno, a elo joj se namrti.
Neto je napeto razmiljala, a onda se sjetila: Lav. Puca lav!

12

Edo Jaganjac

Lice joj najednom opet ozari osmijeh i ona nam krenu u zagrljaj.
Mjesec dana kasnije, bezduni lav i sve ostale bezdune ivotinje
iz sarajevskog zoolokog vrta bile su mrtve, a naa Jugoslovenska
narodna armija vie nije bila naa...
Stanje u gradu se brzo mijenjalo. Prvi mjesec rata se nekako sve
zahuktavalo, a poslije je krenulo iz sve snage. Sarajevo je smjeteno
u kotlini potpuno okruenoj visokim planinama. Na njima su
se ukopali vojnici Jugoslovenske narodne armije s artiljerijom i
okrenuli topove prema nama. Bombardovanje je trajalo neprekidno
po cijelom gradu. Nestalo je vode, struje i hrane. Snajperi su pucali
na nas sa okolnih brda i iz zgrada i skidali nas kao vrapce. Branioci
su nam pretresali stanove. Traili su snajperiste, oruje i sumnjivce.
Sumnjivi su bili svi, a pretresi su bili nasilni i detaljni. Primali smo to
kao nuno zlo, dok nije krenulo izuzimanje za potrebe armije. To
je bilo drugo ime za pljaku imovine. Tada sam upoznao Semira. U
stvari, znao sam ga i ranije, ali tada sam ga zaista upoznao.
Na Gorici, a i svugdje drugo u gradu, poeli su da se pojavljuju naoruani momci koje smo pozdravljali jer su bili nai susjedi i
prijatelji. Postepeno se meu njima pojavljivalo sve vie onih koje
nismo znali. Naoruani momci su se organizovali u nekakve specijalne jedinice i poeli da se snabdijevaju svim i svaim. Ali kako se
snabdijevati? Nije bilo reda ni zakona, nije bilo organizovane vojske
ni policije, a kad toga nema, vlada zakon dungle. Anarhija. Pravo
jaeg. Nareuje onaj ko ima puku. Ko je nema, ima da uti i slua.
Tako su se ti momci snabdijevali silom, a imali su osjeaj da sve to
otmu i zasluuju. Trebaju im nae stvari da bi branili nae ivote.
Svaki dio grada imao je svoje branioce i oni su bili pod
komandom lokalnih voa koje smo najee znali samo po njihovim

SARAJEVSKA PRINCEZA

13

nadimcima. Na Gorici je vladao neki Dilda. Njegovi vojnici su

marljivo pretresali nae stanove i uzimali ta im se prohtjelo.
Vojsci su, izmeu ostalog, trebali automobili. Benzina je u gradu
brzo nestalo. Benzin je lako zapaljiv i eksplozivan. Nafta nije. Zato je
poelo masovno oduzimanje vozila na naftu. Po nevolji, i ja sam imao
jedan golf dizel. Bio je smjeten u garai, ali to nije bila nikakva
zatita. Nekoliko Dildinih vojniina ga je jedno jutro vidjelo kroz
reetke, zalupali su nam na vrata i rekli isprepadanoj punici da e
predveer doi po golf. Njegovi ljudi naredili su mojoj punici
da spremi kljueve od garae i od auta, saobraajnu dozvolu i tako
dalje. Ja sam bio u bolnici, a ona nije imala kome da se poali i trai
pomo. Predveer su doli.
Zgrada je imala podzemne garae. Bilo je taj dan stravino vrue.
Na novi komija, mlad i neupadljiv momak po imenu Semir, u
prostoru ispred garaa popravljao je svoj ponos, to jest svoj crni,
nov-novcat mercedes. Nije jo znao gdje e stanovati. Stigao je iz
Vogoe, koju su Srbi na juri zauzeli odmah na poetku rata i spavao
je kod nekih prijatelja. Bio je obuen samo u lagani areni orts, a
majicu je odloio u auto. rafcigerom je neto radio na motoru dok
nije vidio da se malo nie, niz hodnik podzemne garae, pojavljuje
desetak naoruanih galamdija, vodei i vukui meu sobom moju
prestravljenu punicu. To ga je zainteresovalo. Prekinuo je popravljanje
i posmatrao ta se deava. Grupa se zaustavila pred naom garaom
i vikali su na jadnu enu koja im hrabro i uporno nije davala klju.
Tenzija se dizala, ve su bili odluili da razvale teku bravu, a jedan
od njih se unio punici u lice i poeo je da vrijea. Jo malo pa bi
je poeli tui. Nisu stigli. Semir je odloio rafciger i priao im
praznih ruku, go do pojasa, samo u ortsu. Oni su svi imali na sebi
arsenal oruja, bombe, noeve, puke i pitolje. Nije im to pomoglo.
Onaj to je vrijeao punicu dobio je nekoliko amara, nakon kojih

14

Edo Jaganjac

je pljuvao zube, a ostali su zapanjeno i neodluno gledali ta se

dogaa. Onda su dobili jo jednu malu lekciju iz lijepog ponaanja
u vidu nekoliko uki, voka, tipanja za nos i slino. Na kraju su
se povukli pokunjeni i prestraeni, mislei da su valjda naletjeli na
samog uvenog komandanta specijalne policije Dragana Vikia ili
na Kemu Ademovia, ili na bog zna kakvog ratnika supermena. Bili
su sretni to su se izvukli. Nakon to ih je lijepo ispratio pomou jo
par uki, fusa u guz i raznih drugih vjetina iz svog repertoara,
objasnio im je da tu vie nemaju ta traiti; ako ih jo jednom vidi...
i tako. Onda je punicu otpratio kui, uvjerio je da nema ega da se
boji i dovezao mi golf pred bolnicu. Tu e biti manje upadljiv i
nee ga niko izuzimati.
Semirov poduhvat se odmah prouo u zgradi i od tada ga je cijela
naa zgrada molila da ostane kod nas. Ni u jednom stanu se nije
kuhalo a da njega nisu zvali, a mogao je da bira kod koga e da spava.
On je, naravno, ostao kod svojih prijatelja. Nije udo. Ljubica, majka
njegovog druga, kuhala je najbolji grah u ulazu...

30. juli 1993, petak

Jutro je izgledalo kao i svako drugo. Probudili su me zbog neke

gluposti. Spustio sam se sa petog sprata do prijemnog odjeljenja.
Pjeke i oprezno. Liftovi ne rade, a hodnici su mrani i usred dana.
Prije nekoliko mjeseci sam slomio prst idui koridorom izmeu stare
i nove bolnice na prvom spratu. Udario sam u mraku u nekakva
nelogina protivpoarna vrata usred ravnog hodnika. Otad se bolje
uvam. Pokraj mene polako promiu sjenke ostalih stanara bolnice.
Pozdravimo se ili ne. Svako ima svojih problema i svi kao automati
idemo raditi to to moramo.
Neko me eka u holu. Izgleda da nije pacijent, a i ne poznajem
ga. E boe dragi, ta tjera te ljude da dou tako rano? Nisam uopte
raspoloen da se bavim privatnim problemima nepoznatih ljudi.
Operisali smo skoro do jutra i spavao sam svega par sati. Jo prije pola
godine, to bi mi bilo dovoljno. Sada vie nije. Umoran sam kao pas,
a veeras moram na aerodrom. Ko zna hou li ikako spavati. Polako
shvatam da ne ujem granate. Obino lupaju od svitanja pa do jedno
devet. Sada je oko sedam ujutro, a ne ujem ih. Zato se ovaj odvaio
doi tako rano. ovjek poranio da bi bio prvi na redu. Gledam ga
dok mu se pribliavam hodnikom. Ima oko ezdeset godina, visok je,
obrijan, uredan i naspavan. Tipini podruma. Tako smo zvali one koji
su najvie vremena provodili u sklonitu, to jest u podrumu. Oni ne

16

Edo Jaganjac

bi micali iz svog skrovita, ali su znali sve o taktici i strategiji odbrane

grada.
Gospodine doktore? krenu mi u susret.
Eto ga sad. Sad e mi traiti neto to je mimo mojih mogunosti,
ili bar mimo propisa. Inae bi mi rekao samo Doktore, ili Jesi l
ti doktor Jaganjac?.
Izvolite.
Prijatelj me uputio na vas. Kae da biste mi vi mogli pomoi.
Ogledam okolo. Hol je prazan. Prijatelja oito ne poznam, jer ne
kae koji je to prijatelj. A on mene oito zna, jer se ne dvoumi da
sam ja ba taj doktor kojeg trai. Kako li je samo nagovorio Seni,
sestru sa hirurke ambulante, da me probudi?
Da ujem.
Radi se o mojoj majci.
Aha, a oprostite, ko vam je majka?
Vi je ne znate. Morao bih vam to detaljno objasniti. Nije tako
jednostavno.
Zauta. Valjda eka da ga povedem nekud gdje nas niko ne moe
uti. Ako ne znam tu njegovu majku, onda ona nije moj pacijent. ta li
ovaj hoe? Gledam ga ispod oka. Ne volim podrumae. Nemaju pojma
ta se u stvari deava, a misle da im je sve jasno. Sluaju glasine i propagandu s radija pa pokuavaju da shvate istinu. A istine nema. Obrnuto.
Pred njima raste i poveava se neistina. Rat traje predugo. Od vlastite
nemoi i neistine oni postepeno gube sve norme, postanu zli i sebini.
Nemam nikakvu privatnu prostoriju u prizemlju. Gornji spratovi
su bombardovani i etrnaest spratova bolnice jedva se dri. Povedem
ga par koraka prema izlazu. Idemo pjeke irokim asfaltiranim
dvoritem. Nae bolniko dvorite je sa tri strane okrueno spojenim
bolnikim zgradama i nema opasnosti od snajpera. Moemo
proetati. U daljini se uju pucnji. Kao i uvijek.

SARAJEVSKA PRINCEZA

17

Prijatna jutarnja hladnoa mi pomae da se razbudim. Dvorite

je prazno. udno. Nikoga. On se osvre i vidim da je zadovoljan. U
mene se uvlai crv sumnje. Neto je previe konspirativan.
Znate, moja majka je na Grbavici prevali konano. Prije
nekoliko dana su je istjerali iz kue. Spava kod nekih prijatelja.
Stupila je u kontakt sa mnom i moli me da naem nain da je
dovedem ovamo. Ima polomljena rebra i mokri krv. Ja ne znam ta
da ponem. Bio sam u policiji i u vojsci. Niko nita ne moe ili nee.
Rekli su mi da biste mi vi moda mogli pomoi. Zato vas molim da
mi pomognete.
Zaustavio sam se i blenuo u njega od iznenaenja. ta li sad ovaj
trabunja? Pa Grbavica je na drugoj planeti. Ovaj je lud. Kakve ja
imam veze s Grbavicom? Gdje mene nae? Naravno da ne moe
vojska, ni policija... Da nije nekakav provokator? Nekakva policija?
Hoe da vidi imam li ja kontakte sa Srbima na Grbavici. Najednom
sam sav napet, ula izotrena... Posmatram ga paljivije. Lice bijelo,
neosunano. Lice bijelo... Nije policija. Ovaj nije izaao iz podruma
otkako je na grad pala prva granata.
ta oekujete od mene? pitam zbunjeno.
Ne znam koleba se. Mislio sam da vi znate... uo sam
da ste doveli svoju majku, pa moda znate nekoga... Ne znam ni
sam.
Aha. U tom grmu lei zec. Grozniavo razmiljam. On valjda
hoe da uinim za njegovu majku isto to sam uinio za svoju? Vrlo
rado, samo to je to odavno nemogue. Moja mama je tu ve godinu
dana i stvari su se od onda milion puta promijenile. Kako je doao
na ideju da mu ja mogu pomoi? Oaj, jasno. Ne zna ta da pone.
Proba, pa ta bude. Odahnuh. Ko li mu je samo to rekao? Moda
ba moja mama? Nije provokator, ali jeste odvaan. Ili je bezobrazan.
I ne zna me, a hoe od mene takvu, ogromnu uslugu. Danas mu je

18

Edo Jaganjac

valjda ne moe ispuniti niko osim Slobodana Miloevia. Ili niko na

svijetu. Oaj mu daje snagu...
Vi ste i u toj komisiji za evakuaciju...
Nita me vie ne moe iznenaditi. Odlutah pogledom prema
Grbavici. Ne vidi se od zgrada, ali tu je. Par stotina metara daleko.
Odmah preko rijeke. Srbi je dre ve vie od godinu dana. Sada je
dvjesta miliona kilometara daleko. Rodio sam se na Grbavici, igrao
se i odrastao tamo, ivio cijeli ivot. A sada...
Sjeam se kako je Brano doveo moju mamu. Ogroman a bezvezan
strah i ekanje, prvo nejasna naznaka molbe, pa molba od brata, pa
opet... Brano je srpski oficir za vezu u Unproforu i u ratu je ostao
normalan ovjek. Pristao je bez problema. Majka tamo ne bi izdrala.
Prije pedeset godina je bila u slinoj situaciji. etnici su doli u njenu
kuu, ubili joj oca i brata i zapalili joj kuu. Nju su pustili i etiri
godine rata se sa majkom vukla od nemila do nedraga kao izbjeglica.
Muhader. Nikad to nije zaboravila. Zbog toga je odbijala da nam
se pridrui u Sarajevu. Da opet bude muhader. Brano joj je spasio
ivot. Uspio ju je nagovoriti da nam doe. Brat i ja smo je ekali u
famoznoj zgradi PTT inenjeringa, koja je tokom cijelog rata bila
glavno sjedite Unprofora. To je bilo davno...
Ja sam u komisiji za evakuaciju ranjenika iz Sarajeva, a ne u Sarajevo. To sa vaom majkom nema nikakve veze. A kad smo kod toga,
nema nikakvih evakuacija iz Sarajeva uopte objasnio sam mu.
Ako ga je to imalo pokolebalo, nije to pokazao.
Svi mi, hirurzi, bili smo u milion nekakvih komisija. Nije me
zapala najvanija za oslobaanje od vojske! Poetkom rata je nastalo
silno bjeanje iz grada i ostalo nas je u gradu svega tridesetak hirurga
na nekoliko stotina hiljada preostalih stanovnika. Nismo znali ta
nas eka i poeli smo se reorganizovati. Mene je zapalo da budem
lan komisije za lijekove i lan komisije za evakuaciju ranjenika.

SARAJEVSKA PRINCEZA

19

Sve je to organizovao Abdulah Naka, zvani Nale. On je i prije

rata radio u Vojnoj bolnici, proao je sve mogue prakse i kurseve i o
vojsci je sve znao. Imao je uroeni autoritet i talenat za organizaciju.
Bio je u ranim pedesetim, snaan kao bik, a pun znanja i energije.
Njega su imenovali glavnim hirurgom oruanih snaga Armije BiH, a
on je mene postavio za svog vojnog oficira za vezu. Nekako spontano,
odmah sam postao i oficir za vezu Ministarstva zdravlja u UN i tako
dalje. Zvune titule, ali u ratnim uslovima nisu znaile mnogo. Ipak,
zahvaljujui tome, a najvie zahvaljujui Naletu, dobio sam radio-stanicu, jedan prastari golf, koji nije bio izuzet od stanovnitva,
nego je pripadao bivem voznom parku MUP-a, imao sam dozvolu
za kretanje za vrijeme policijskog sata i, naravno, dozvolu da odem
u Unprofor. Imao sam mnogo vie nego veina hirurga i veina
ljudi u gradu. Svejedno. Moj posao u svim tim komisijama je bio
simbolian. Sve je to bila minka. Od silnog posla u bolnici nismo
stizali raditi nita drugo.
Najtei i najvaniji od svega to se deavalo van bolnice bili su
odlasci na aerodrom po pacijente koji su stizali preko piste. Aerodrom
je bio zvanino pod kontrolom Unprofora, ali je bio okruen srpskom
artiljerijom koja je djelovala s okolnih brda. Bolesnici i ranjenici sa
ratita izvan Sarajeva kriom su nou prebacivani preko piste da bi
stigli u neku od sarajevskih bolnica.
Pogledah podrumaa. On iz depa izvadi papiri.
Tu je njeno ime i biva adresa. Tu je i adresa prijatelja kod kojih
se moe nai. Pokuat ete neto?
Glas mu se ve lomi. Kao da ja sada odluujem o sudbini njegove
majke. U boju mater!
Da vam pravo kaem, ne znam uopte ta bih ja s tim mogao da
uradim odgovaram poteno.
Pa eto. Ako neto smislite...

20

Edo Jaganjac

Pogledah ga paljivije. Ne vjeruje mi. Misli da neu. Lukavo mi

je ukazao povjerenje time to mi je napisao sadanju majinu adresu
i sada eka da li u se uhvatiti na udicu.
Seni se pojavi na vratima i mahnu.
Ne znam ta bih s njim. Moram ga se rijeiti.
Vidjeemo rekoh. Moram da idem.
Uzimam papiri i gledam ga kako odlazi. Koliko mu je stara majka?
Ali majka je majka, bez obzira na starost. On je naspavan, obrijan,
odmoran i sve drugo to ja nisam. Prebaci svoj problem na mene i
ode. A moe li mu ovjek zamjeriti u ovoj ludnici? Dao mi je adresu
i ime na Grbavici. A ja sam je uzeo. Pri tome, nemam ba nikakvu
ideju ta bi se moglo uraditi. Brano je jo tamo, u Unproforu, ali
zahtijevati neto takvo od njega bilo bi pretjerano i bezobrazno. A ne
uraditi nita? Zaboraviti na njega? To je najjednostavnije. Tako emo.
Jasno. Jednostavno i okrutno. Ma ne moe ni tako. Treba pomoi
ovjeku. Razmisliu. Ako se pojavi neka mogunost, eventualno...
Polako ulazim u bolnicu.
Seni me eka na vratima, pogleda uperenog u podrumaa koji
odlazi.
Je li sve u redu? pita znatieljno. Ne pokuava ona iz mene
iakati nikakvu tajnu. Njeno pitanje je da li me je trebala probuditi
zbog ovoga.
Jeste, valjda. Nemam pojma odgovaram. Ni meni nije jasno
ta u s ovim. Mirie li to kafa?
Nemam pojma. Ui pa vidi smjeka se.
Uosmo kroz staklena vrata u hodnik i skrenusmo desno, prema
naim sobama. Tamo pijemo kafu, kad imamo vremena. Soba je
naikana krevetima i odmah uz vrata stoje kratki kau i jedan mali
sto. Na njemu se puila oljica puna jake, miriljave turske kafe.

SARAJEVSKA PRINCEZA

21

Sjeo sam, automatski primjeujui da nema druge oljice i da u

opet piti kafu sam. Seni i ostali e odlaziti i dolaziti kako budu
imali vremena, a i ja poslije kafe moram krenuti. Samo da malo
doem sebi. Kafa! Dobra stvar za poeti dan. Bolja nego druenje s
podrumaem i njegovim nemoguim zahtjevima. Mnogo bolja.
Sadanja ambulanta je bezbjedna. Predratna ambulanta i impozantni glavni ulaz bolnice su bili izloeni snajperima sa brda, pa smo
se otud morali povui. Jedan sporedni ulaz, tridesetak metara dublje
u dvoritu, pokazao se kao stvoren za to. Bio je zaklonjen drugim
bolnikim zgradama, kao i dvorite pred njim. Ranjenike smo tu
mogli mirno istovarati iz vozila, bez straha od snajpera.
Sa dvorita se ulazilo u hodnik koji se razdvaja lijevo i desno.
Desno spavamo mi. U dvije male prostorije je smjeten sav personal
potreban za rad ambulante i sale, nas desetak. U prvoj spava
ambulanta, a u drugoj sala. U toj naoj sam jednom usred dana,
iscrpljen, zaspao dok su granate padale na bolnicu. Budili su me, ali
odbio sam da ustanem. Bio sam tako umoran da nisam imao snage
ni da se pomaknem i kasnije sam se nejasno sjeao da sam odskakao
od kreveta koliko je gruvalo. Kada sam se naspavao, ustanovio sam
da u susjednoj sobi nedostaje vanjski zid. Promaili su me za pola
metra...
Lijevo je hodnik u kome su ambulante. Prve dvije, jedna lijevo,
jedna desno, hirurke su i zovemo ih mala i velika. Mala je lijevo,
prema dvoritu, i nije tako mala. Dovoljno je velika da u njoj ijemo
dva pacijenta odjednom, ali je manja od velike i eto. U veliku se
ulazi desno i moe se kroz nju proi vratima nasuprot ulaznim u
operacionu salu. Dalje niz glavni hodnik su gipsaona, ambulanta
ginekologije i jo neke prostorije.
Nau bolnicu su u poetku zvali kako drugaije nego etnika
bolnica. Neko nas je prebrojao i otkrio da su, od preostalih pet

22

Edo Jaganjac

hirurga-specijalista, u bolnici dva Muslimana a tri Srbina, iako se na

ef Vuja ljutio i govorio da je on Crnogorac, a ne Srbin. Poslije su
nas prozvali francuska, pa dravna bolnica, ali zauvijek joj je ostalo
ime vojna.
Naeg Crnogorca Vuju smo sluali bez pogovora, a on je hrabro
preuzimao najtee sluajeve. Borio se kao lav i mogao je zbog toga
nastradati. Vi imate najveu smrtnost u bolnici, uo sam jednom,
uasnut, jednu zlobnu duu. Bila je to strana uvreda za mene, koji
sam danonono gledao njegovu nadljudsku borbu da spasi ba sve.
Skinuo je uniformu JNA i ostao sa nama. Vuja je bio dobriak
sakriven u oklopu biveg pukovnika i mi smo ga potovali i voljeli.
Na uvredu nije ni trepnuo okom, a zla dua je uskoro pobjegla iz
Sarajeva.
Njih trojica starijih i iskusnijih hirurga Vuja, Nale i Tamba
neprekidno su krstarili bolnicom i traili hirurke komplikacije, a na
ambulanti smo radili nas dvojica mlaih, oga i ja. Pomagali su nam
mladi specijalizanti Crkva, Ranko, Goran i Hare. Mijenjali su se u
nekom svom nepravilnom redu i uskakali gdje god je trebalo. Stalno
su bili tu negdje. Smijeno je bilo pomisliti da je nekada postojalo
nekakvo radno vrijeme. Sada je radno vrijeme bilo stalno.
Imali smo tu i dva zanimljiva studenta medicine, dva najbolja
druga, koji su se zatekli opkoljeni u gradu i borili su se da nekako
preive daleko od svojih kua i porodica. Faruk i Duko. Faruk je
Musliman iz istone Bosne, a Duko hercegovaki Srbin. Prvo su bili
zabrinuti i zbunjeni, a onda su otkrili da imaju, eto, sreu u nesrei
da steknu iskustva kakva nikad vie nee moi stei i koristili su to.
Bili su svugdje, stalno su neto zapitkivali i u slobodno vrijeme su
listali Hirurgiju i Anatomski atlas. Bili si izvrsni, sposobni, veseli
i vrijedni.
Ne bi ga dao za sto Muslimana govorio je stalno Faruk.

SARAJEVSKA PRINCEZA

23

To ti planira da ga razmijeni? alio se jednom Semir.

Faruk se zabezeknuo na tu pomisao. uo je da postoje neke
razmjene ljudi, ali da neko hoe da zamijeni njegovog Duka?
Zacrvenio se kao paprika. Inae se crvenio za svaku sitnicu. Za svaki
sluaj, od tada je govorio:
Ne bi ga dao za brdo karamela...
I, naravno, dua cijele ambulante je naa Seni. Prelijepa providna
plavua, da je vjetar odnese ako zapue. Ja sam imao dojam da na
naoj ambulanti nita ne bi funkcionisalo da nije nje. Tiha i odluna.
Sve je nosila na sebi. Seni je bila moda premlada za neto takvo, ali
odlino se snalazila. Morala je. Oca joj je ubila granata na poetku
rata, a brat joj je ranjen na frontu ve nekoliko puta i nije dobro.
Ona se brine za njih, nosi im hranu i ohrabrenje. Tri svaki dan
ispred snajpera preko mosta na Skenderiji. Mislio sam da e pui
kada je ranjen Mio. To je njen momak, kojem sam nedavno morao
izvaditi bubreg, kada ga je izreetao rafal dok je jurio autom avenijom
snajpera. Seni se nije dala. Nita se na njoj nije vidjelo. Dola je u
salu i stajala mi iza lea dok sam mu vadio bubreg i io crijeva. Bilo
mi je drago to je tu. Da vidi da e biti dobro. I bilo je dobro, ali
ja sam poslije razmiljao da li bih ja imao hrabrosti gledati takvu
operaciju na nekome svom. Seni je svaki dan postajala sve hrabrija
i bolja. U ratu su stvarno dobri ljudi postajali jo bolji, a zli jo gori.
Sve se postepeno pretvaralo u svoju karikaturu.
Poelo je oko devet ujutro. ula se kripa konica pred zgradom.
Neko vrisnu. Seni i Duko skoie i izjurie vani. Ja sam ostao u
sobi, a u elucu mi se stiskalo. Kao i uvijek kad ujem tu prokletu
kripu konica.
Edo, hajde! promoli Seni glavu u sobu, i opet odjuri. Ustajem
i izlijeem iz sobe. U hodniku je ve krkljanac. Nekoliko ljudi ve

24

Edo Jaganjac

lei na nosilima, oko njih skae osoblje, a vani pristiu nova auta s
ranjenicima. Krajikom oka vidim kako iz svojih ambulanti iskau
i Ranko i Crkva, obojica u krasnim, bijelim, novim uniformama.
Ja u u malu viknu Ranko i ue u ordinaciju lijevo. Pogledam
Crkvu. On mae rukom i ulazi desno, u veliku ambulantu. Ne
moramo se mnogo dogovarati. Okolo je haos. Vidim anesteziologa
Marinu kako intubira1 nekoga na hodniku. Na toga u se jo morati
vratiti. Ulazim desno i obuhvatam pogledom cijelu prostoriju. Tu je
troje okrvavljenih ljudi. Jedan lijevo uti i sa nosila gleda ta radimo.
Kod njega nema nikog od osoblja. Znai, nije ozbiljno povrijeen.
ena do njega kuka i gleda svoju okrvavljenu ruku. Kaplje joj i krv
sa ela, a Duko joj upravo skida zavoj s ruke. Panju mi privue
taj trei momak od svojih sedamnaest godina. Duga kosa kao
u Dimija Morisona. Lei go na leaju, okrvavljene glave i desne
natkoljenice. On uti i nezainteresovano zuri u plafon. Seni mu
upravo bode venu. Crkva mu skida zavoj s natkoljenice. On ih i ne
gleda. Priskaem tamo. Automatski mu uzimam ruku i mjerim puls.
Koliko u krvi? pita Seni.
est odgovaram. Gadno je iskrvario. Puls mu kuca u
mahnitom ritmu, ali bez snage... ivot ga upravo naputa. Njega
to vie i ne zanima, ali ivot ga naputa. Ranica od pola centimetra,
koja je to sve skrivila, vie i ne krvari. Probuena mu je ta najvea
arterija na nozi i za koju minutu e umrijeti. Nema ta... Seni je
napunila epruvete krvlju i daje ih nekome. Prikljuuje infuziju.
Dolazi i Marina.
ta je to? Femoralka?2 upitno me pogleda. Klimnuh glavom.
ta ti je sa onim vani? upitah.
Nita, umro odgovori suho.
Intubirati osigurati prohodnost disajnih puteva pomou cjevice (tubusa) zavedene u dunik. (Op. a.)
2
Femoralka, razg. od arteria femoralis najvea arterija noge. (Op. a.)
1

SARAJEVSKA PRINCEZA

25

Sala! viem i kreemo prema sali. Taj njen je umro i gotovo.

Nema se ta vie o njemu misliti. Sve troje guramo kolica.
Dri tu ranu govorim Crkvi, potpuno nepotrebno. On je ve
pritisnuo preponu svom snagom. Sad ne krvari, ali, im krenu infuzije, poee ponovo da tee. Zabljesnu nas svjetlo. Upaljen je agregat. Uvijek me ponovo iznenadi kad se agregat upali i doe struja.
Prolazimo svi zajedno kroz jedna i druga otvorena vrata. Ne moramo
razmiljati koga emo prvog u salu. Hitniji od ovoga ne moe biti
niko. Moe jedino neko drugi biti isto toliko hitan. Sala je spojena
s velikom ordinacijom. Na jednu stranu pacijent ue u ambulantu,
a na suprotnoj su pokretna vrata, koja vode preko malog hodnika u
operacionu salu. Naalost, dole je samo jedna sala. Ostali ranjenici
se moraju nositi na drugi sprat. Liftovi bez struje odbijaju da rade.
U sali je aktivnost maksimalna. Sestre instrumentarke su ve
obuene. Instrumenti zveckaju. Mi ulazimo bez presvlaenja.
Pacijenta prebacujemo na stol. Dok ja uzimam rukavice, Marina ga
intubira. ujem Naleta kako neto vie. Onda se pomalja u sali.
ta je to?
Femoralka.
Ti ili ja?
Kako hoe.
Onda ja idem da se perem.
Zeznuo me je. Sala je mnogo laka od trijae3.
Crkva, ide sa mnom ujem Naleta.
Crkva pusti ranu i poe prema njemu.
Stani, dri jo malo tu ranu povienim tonom kaem Crkvi.
On se zbunjeno vrati.
Moe ujem Marinu. Poinjem. Sijeem kou nad preponom.
Ni kapi krvi. Kopam instrumentom po tkivu, dublje, jo dublje... Tu
je! Vidim pulsirajuu, kao prst debelu ilu.
3

Trijaa proces odreivanja hitnosti ranjenika. (Op. a.)