ROMANTIZAM

Ovaj knjievni pravac vlada u Evropi u posljednjoj deceniji 18. vijeka i prve 3 decenije 19.
vijeka.
Pojavu romantizma uslovila su istorijska deavanja u Evropi (npr. pobjeda Francuske
revolucije). Nakon Francuske revolucije mnogi narodi su se pobunili.
Za romantizam je predmet umjetnosti svijet ovjekovih osjeanja, iracionalizam, osporavanje
klasicistikih normi, oslanjanje na narodnu knjigievnost i etnografsku grau.
Krajem 18. vijeka epoha prosvjeenosti okonava svoju prevlast. Sumnju u mo razuma
najavio je ve sentimentalizam, iji predstavnici rjeavaju spor sa graanskom kulturom
povlaei se u sebe, u svijet svojih osjeanja i u prirodu. Slino postupaju i predromantiari.
Oni spore klasicistiko uenje o pravilima i zakonima pisanja. Obnavlja se zanimanje za
narodnu knjievnost, za prirodan, spontan izraz i prevlast mate u stvaralakom postupku.
Teme se trae u dalekim i neobinim zemljama, stvarnim ili imaginarnim i u zanimljivoj
prolosti. Junaci koje pisci stvaraju su obuzeti razliitim strastima i posveeni su svojoj
sudbini.
Romantizam kao knjievno-istorijski pojam pojavljuje se jo u 17. vijeku: U Francunskoj 1669,
a u Engleskoj 1674. Meutim, prvi veliki teorijski tekstovi pojavljuju se u 18.vijeku, npr:
Porijeklo romantike knjievnosti u Evropi, rasprava Engleza Tomasa Vortona izdata 1774.
On pod terminom romantika podrazumijeva opreku izmeu renesanse i klasicizma.
Romantizam u Engleskoj
Engleska je kolijevka romantizma, premdaa neki istoriari knjievnosti smatraju da je to
Njemaka, gdje je romantizam bio najsnanije izraen. Romantizam u Engleskoj poinje
1798. djelom Lirske balade Vilijama Vosforta i Samjuela Tejlora Kolrida. Vosfort je osnovao
knjievnu kolu lakista u kojoj pjesnici pjevaju o prirodi, a uzor im je Ruso. Nasuprot njemu,
lord Dord Gordgon Bajron poinje novu struju koju karakteriu dva motiva: motiv
razoaranja koje prelazi u svjetski bol i motiv kulta slobodne, gorde lnosti. Oba ova pojma
objedinjena su u terminu bajronizam.
Veliki pjesnici bili su i Don Kits, koji je vjenu ljepotu umjetsnosti stavljao ispred ivota,
zatim Irac Tomas Mor, te Persi Bi eli, koji u svojim djelima traga za putevima ovjekove
slobode.
Najizrazitije novine u englesku knjievnost romantizma donio je kot Volter Skot, koji je
napisao 30 romana (Hajvanho) i koji je ozivio nacionalna osjeanja. Njegova djela su
drukijeg tipa od ostalih, jer pie u prozi i o srednjovjekovnim vitezovima. Udaljava se o
svjetskog bola i pie o feudalizmu.
Romantizam u Njemakoj
Njemaki romantizam je po umjetnikoj snazi najjai u Evropi. U njemakoj je 1766. Gotfrid
Herder prvi upotrijebio pojam romantika, pod njim podrazumijevajui svu knjievnost
napisanu u tradiciji razliitoj od antike. Znaajna predavaja o razlici klasicizma i romantizma
drao je August Vilhelm legelizmeu 1798. i 1811. godine. U tim predavanjima on kao
romantika oznaava ekspirova djela, panske drame i romanse, cjelokupnu poeziju
italijanske renesanse, kotske balade i njemake epove. On je uz svoga brat Fridriha
utemeljio romantiarski pokret u Njemakoj.
Romantizam u Francuskoj
U Francuskoj knjievnosti romantizam je prolazio kroz razliite faze. Prva je pisala o
romantzmu Madam de Stal (prvo ime ermena Neker). Svije poglede je izloila u knjigama O

knjievnosti (1800) i O Njemakoj (1810). Protivei se racionalizmu, De Stal istie da je

moderna poezija zapis pjesnikove due.
Poznati francuski romantiar Fransoa atobrijan u raspravama istie u prvi plan da poezija
treba da budi bol i divljenje.
Romansijer Stendal (Anri Bejl) govori o sebi kao o romantiaru u jednom lanku iz 1822.
Roman Crveno i crno izdao je 1835.
Najveu buru meu piscima klasikog opredjeljenja, izazvali su lanci Viktora Igoa, koji je
izdao drame Kronvel 1828. i dramu Ernani 1830. u kojoj osporava 3 dramska jedinstva.
Posebna ga zanima groteska. On eli da na nov nain protumai teoriju mimezisa u
knjievnom djelu. Igoovom krugu pripadali su Alfonse de Lamartin, kritiar francuskog
graanskog drutva i Teofil Gotje, koji zastupa larpurlatizam.
Posmatrajui razvoj prirode i drutva kroz istoriju, Igo je dijeli na 3 faze, a svakoj odgovara
neki oblik:
- prvobitno (oda, koja govori o vjenosti)
- antiko (ep, koji govori o istoriji)
- modern (drama, koja govori o protivrijenostima ivota)
Godine objavljivanja Kronvel i Ernani uzimaju se kao godine pobjede romantizma u
Francuskoj.
Romantizam u Italiji
U Italiji koja je bila pod Napoleonovom vlau trajap je oko 10 godina (1815-1825) i bio je u
slubi nacije, kao kod nas.
Najvaniji predstavnik bio je Alesandro Maconi sa djelom Vjerenici, romanom iz 1823. Ovo
djelo je najpoznatije na italijanskom jeziku poslije Boanstvene komedije. Poznat je i akomo
Leopardi, on polazi od arkadijske lirike i patriotske retorike, preko verterovske
sentimentalnosti i platonovog idealizma, do homersko-volterovske sentimentalnosti i
bajronovske satire. Teme su mu ljubav, priroda, domovina i ljudska sudbina. Neusliena
ljubav izaziva razoaranje, okrutna priroda gorinu.
Romantizam kod Slovena
Kod Rusa: Pukin, ukovski, Mihail Jurijevi Ljermontov
Poljaci: Adam Mickijevi (u sllubi nacionalnog osloboenja)
Oslanjanje na tradiciju usmenog pjesnitva prisutno je i u djelu Smrt Smail-age engia
Mauranjia. U slinom stvaralakom miljeu, izdvaja se lirski, metaforian rad Petra
Preradovia.
Slovenaki: Franc Preern, Sonetni vijenac posveen Juliji Premicov
Skoro svi romantiari su pisali sonete.
Naela romantizma su: subjektivnost, metaforinost, muzikalnost, romantiarski pejza,
hiperbolizacija i fantastika, nemotivisanost zbovanja, fragmentarnost struktura, hibridnost
knjievnih vrsta, tenja ka beskonanosti i slobodi svemo pjesnika, obogotvorenje
imaginacije, romantiarsko shvatanje prirode (harmonija), istorizam.

PUKIN
Aleksandar Sergejevi Pukin (Moskva, 1799 Sankt Peterburg, 1837) je bio ruski
knjievnik. Mnogi ga smatraju za najboljeg ruskog pesnika i oca moderne ruske knjievnosti.
Pukin je meu prvima u Rusiji poeo da pie narodnim jezikom i distancirao se od
romantiarske knjievnosti popularne u zapadnoj Evropi. Napravio je stil koji je meao satiru,
romantiku i dramu.
Pukin je roen u neimunoj, obrazovanoj, aristokratskoj porodici. Pradeda po majci mu je bio
crni Etiopljanin, Ibrahim Petrovi Ganibal, koga je u Carigradu kupio srpski grof Sava
Vladislavi Raguzinski, trenutno na poslu za cara Petra. Grof Sava je njegovog pradjeda
poklonio caru po povratku u Rusiju, koji ga je potom i prisvojio za svoje kume Petra Velikog.
U ranom detinjstvu o Pukinu su se starale dadilje i uitelji francuskog jezika. Znanje jezika je
razvijao meu lanovima niih slojeva. 1811. godine je primljen u elitnu gimnaziju u Carskom
selu, koju je pohaao do 1817. godine.
Nakon kole, obezbedio je mesto u Savetu spoljnih poslova u Sankt Peterburgu. Pukin je
brzo uplivao u liberalne politike vode i zbog revolucionarnih pesama je poslat u egzil u junu
Rusiju (zvanino je samo premeten po dunosti), gde je ostao od 1820. do 1823. Nakon toga
je godinu dana proveo u Odesi, gde mu je cvetao drutveni ivot, a upustio se i u dve afere
sa udatim enama. Meutim, pota mu presree pismo, u kojem iskazuje pozitivan stav
prema ateizmu. Pukin je po drugi put proteran, ovaj put u severnu Rusiju, na seosko imanje
svoje majke - Mihajlovsko.

Decembra 1825. godine u Sankt Peterburgu su se dogodila pobuna vojske i kod puno
uesnika su pronaene Pukinove pesme. Iako on sam nije uestvovao u protestima, spalio je
sav materijal za koji je smatrao da moe da ga kompromituje. 1826. Pukin je napisao
peticiju za putanje na slobodu i nakon prijema kod cara Nikolaja I, puten je. Car Nikolaj je
odluio da on lino postane cenzor Pukinovih dela. Iako je dobio de jure slobodu, Pukin nije
dobio slobodu kretanja i pisanja.
Od 1826. do 1831. godine Pukinov drutveni ivot se uozbiljio. Znalo da se da Pukin trai
enu i da cilja na neke od najlepih Ruskinja. 1829. godine upoznao je Nataliju Gonarevu,
kojom se i oenio 1831. Dve godine kasnije, Pukin je proglaen za Kamerjunkera. U pitanju
je dvorski in, koji se obino dodeljuje mladim aristokratama. Ovo je uvredilo Pukina,
izmeu ostalog zato to je verovao da mu je taj in dodeljen da bi njegova supruga mogla da
odlazi na dvorske balove.
Pukin je ubrzo zapao u lou finansijsku situaciju, velikim delom zbog rashoda svoje supruge.
Uspeo je da dobije pozajmnicu, zahvaljujui kojoj izdaje svoj urnal 1836. godine, koji nije
doneo zaradu. Konano, 1837. godine Pukin je izazvao D'Antesa na dvoboj, zbog sumnje da
se udvarao njegovoj supruzi.
Dvoboj
Dvoboj je odran 8. februara 1837. Na jednoj strani je stajao slavni ruski pesnik, Pukin, a na
drugoj D'Antes, osoba koju je Pukin optuio za zavoenje njegove ene. Dvoboji su bili esta
pojava u Rusiji i prihvatljiv nain, iako godinama nezakonit, branjenja asti meu ruskom
aristokratijom. Prvo bi pucao jedan uesnik, pa zatim drugi, ukoliko je u stanju.
Prvi metak je opalio D'Antes. Pogodio je Pukina u stomak. Ovaj se uhvatio rukom za ranu i
pao napred u sneg. Rukama se pridigao na kolena, uperio pitolj i pokuao da opali. Meutim,
pitolj je bio pokvaen. Pukin je zatraio da zameni pitolj, to mu je i dozvoljeno. Opalio je,
ali je metak je samo okrznuo D'Antesa. Pukin je ubrzo prenet u krevet, gde je lekar pokuao
da mu sanira ranu. Ipak, Aleksandar Sergejevi Pukin je preminuo dva dana kasnije, 10.
februara 1837. (29. januara po starom kalendaru).
Pukin je objavio prvu pesmu sa 14 godina, kao uenik u carskoj gimnaziji, u asopisu
Evropski glasnik. Tokom kolovanja je poeo da pie i svoje prvo veliko delo, Ruslan i
Ljudmila, izdato 1820. Delo je bazirano na bajkama koje je uo od svoje babe.
Od 1817. do 1820. njegova politika aktivnost je uticala na njegova dela. Izmeu ostalog,
napisao je delo Oda slobodi. Zbog ovih dela je prognan. Tokom prvog izganstva (18201823)
napisao je dela Kavkaski zatvorenik, Braa razbojnici i zapoeo je esmu Bahisaraja. Takoe
je zapoeo rad na jednom od svojih najpoznatihijih dela: Evgenije Onjegin.
Tokom kratkog perioda slobode, zavrio je rad na esmi Bahisaraja, i napisao je Cigane.
Tokom drugog perioda u egzilu (18241826), zapoeo je rad na Borisu Godunovu. To delo je
izdao tek 1831. i pravo na to je dobio kao poklon za venanje. Jevgenija Onjegina je izdao
1833. godine.
Belkinove prie (puno ime: Prie pokojnog Ivana Petrovia Belkina), izdate 1831, nisu postale
posebno popularne za vreme Pukinovog ivota, ali su danas veoma cenjene. Smatra se da
je ovim priama Pukin pokazao ta misli o dotadanjoj ruskoj prozi i da namerava da napravi
novu rusku knjievnu tradiciju.

Evgenije Onjegin, kratak sadraj

Evgenije Onjegin je delo Aleksandra Sergejevia Pukina, napisano 1825, a izdato prvi put
1833. godine. Sam pisac je doiveo sudbinu svog lika Vladimira Lenskog (umro je u dvoboju).
Pukin se u Evgeniju Onjeginu najvie, mada ne sasvim, odvaja od svojih romantiarskih
nazora. Sa formalne strane u romanu se zapaa uticaj Bajronovih dela ajlda Harolda i Don
uana. Karakteristike romantizma se ogledaju i u tome to je pesnik stalno prisutan u delu,
iskazujui sud o svojim junacima i predviajui njihovu budunost. Evgenije Onjegin je
napisan u stihovima, u tzv. onjeginovskoj strofi s karakteristinim etvorostopnim jambom da
bi pisac svog junaka, uz sve njegove mane, prikazao, ipak, u jednom poetskom tonu. Naime,
u vreme nastanka dela, prozni roman se smatrao niom knjievnom vrstom. Tako stihovi
omoguavaju harmoniju emocionalnih utisaka i estetskog efekta.
U romanu je oslikan itav ruski ivot dvadesetih godina devetnaestog veka, zastupljeni su svi
drutveni slojevi, od plemia do muika i itava skala prizora, od balova u Moskvi do pejzaa
ruskog sela, ali poentu romana ini realistian opis problema ruske vladajue klase prikazan
kroz likove dva tipina ruska mlada plemia pesnikovog doba, Lenskog i Onjgina. U tom
smislu Pukinov roman se razlikuje od Bajronovog Don uana koji je po anru avanturistiko ljubavni.
Onjegin se rodio pored Neve. Njegov otac je proerdao porodini imetak. Evgenije je dobio
osrednje obrazovanje, od svega je znao po malo, ali je u zavoenju bio virtuoz. On odlazi na
seosko imanje, da sa stricem koji umire i ostavlja mu ogromno bogatstvo, provede poslednje
dane. Tu se u njega zaljubljuje Tanja Larina koja mu svoja oseanja iznosi u pismu. Meutim,
Onjegin je odbija. Na proslavi Tanjinog imendana njena sestra Olga oijuka sa Evgenijem.
Evgenije prihvata flert iz dosade. Lenski, Olgin verenik poziva Onjegina na dvoboj i tom
prilikom gine. Ubrzo potom, Olga se udaje za nekog ulana i odlazi sa njegovim pukom. Neto
kasnije, udaje se i Tanja za jednog moskovskog kneza. Za to vreme Onjegin besciljno luta
svetom. Kad ponovo sretne Tanju, ona se mnogo promenila. Postala je dama koja ume da
sakrije oseanja; pa pri prvom susretu ne pokazuje ni zbunjenost, ni iznenaenje. Sada
Evgenije pati i pie pisma. Dolazi do razgovora izmeu njih kojom prilikom Tanja postavlja
svoje uveno pitanje koje predstavlja najbolju kritiku Onjeginovog lika: zato je sada progoni
kad mu se nije dopadala pre, van tatine i dvorske svite.
Tatjana Larina je jedan od najlepih enskih likova u istoriji svetske knjievnosti. Ona jedina u
Pukinovom romanu prihvata svoju, ne ba srenu sudbinu, ne gubei ni ravnoteu ni
dostojanstvo. Posle Tanjinih rei Onjegin shvata svoje licemerje kao i ulogu svoje klase u
drutvenom ivotu Rusije: takvi nemaju nikakvu budunost. On je tip tzv. suvinog oveka,
koji e se kasnije javljati i u delima drugih ruskih pisaca npr. Ljermontova, Turgenjeva itd.
Suvian ovek je neprilagodljivi individualista koji nije u stanju da realizuje svoje relativno
velike potencijale u svetu na koji gleda sa dozom kriticizma. Onjeginova nesrea lei, dakle, u
raskoraku izmeu elja i mogunosti. Antipod njegovom liku je Lenski, koji je takoe tragini
junak. Za razliku od Onjegina on je veoma obrazovan. Oboavalac je Kanta i Getea, ali na
alost ne poznaje pravi ivot. Uzrok njegove nesree lei u idealizovanju stvarnsti. Tako ga
prvi ivotni problem sa kojim se suoava vodi u smrt.

BAJRON
Lord Dord Gordon Bajron (London, 1788 Misolongi, 1824) je bio pesniki prvak
engleskog romantizma; stekao je meunarodnu knjievnu slavu romantinim epom ajld
Harold, a potom i poemom Don uan i poetskim dramama Manfred i Kain. Bajron se
rodio kao deklasirani aristokrata, no kasnije pripada najviim krugovima, iako je po prirodi
buntovnik i slobodoumnih nazora. Umire od malarije u borbi za osloboenje Grke od turskog
jarma. Njegov ivot i delo usko su povezani, dopunjuju se i stvaraju gotovo nedeljivu celinu.
Slobodarski duh i pesniko delo engleskog buntovnika nadahnuli su mnoge velike pesnike,
kao to su npr. Pukin, Ljermontov, Lamartin i drugi.
ivot
Bajron je roen 1788. godine u Londonu, u siromanoj plemikoj porodici. Otac mu je rano
umro, pa se o njemu starala majka, nervozna i nesrena ena. Rano je ostao hrom, pa je
zbog te fizike mane mnogo patio, mada mu to nije smetalo bude izvrstan pliva, bokser i
jaha. Posedovao je izuzetnu lepotu, zbog ega je bio vrlo voljen od ena. Kada je imao deset
godina, nasledio je neki zamak, imanje i titulu lorda, to mu je omoguilo da postane lan
Doma lordova, da okuplja vesela drutva i prireuje prave bahanalije. Vrlo slobodan u
ispoljavanju svojih ideja, po prirodi buntovan i neprilagodljiv, sa prezirom se odnosio prema
konzervativnom drutvu, lanom moralu i pravilima ivota koja su guila i ponaanje, i
oseanja, i misao. Za Bajronov ivot, za koji moemo rei i da je nadmudrio njegovu
umetnost, vano je to to je bio aristokratski. Aristokrate u 19. veku u Engleskoj imale su
mnogo privilegija ali i prepreka. Bajron nije hteo da se ponaa kao engleski lord, i zato je
sebe pretvorio u izoptenika. Ve u ranoj mladosti, kada su kolski tutori uspevali da privole
tek da ita lektiru, i kad se tek zainjao njegov soan ljubavni ivot, Bajron je ve imao status
ukletog ljubavnika koji na svojoj i tuoj patnji iznova zapoinje zidanje peanih kula.
Na Kembridu, gde kao mladi aristokrata i nije imao prave potrebe da ui, Bajron se zanimao
itanjem i liberalno politikim idejama. Ostalo vreme provodio je u Londonu, na zabavama,
poprilino raskalanim i iji je bio idejni predvodnik. Za te urke imao je ono to je bilo
potrebno neobuzdanu individualnost i esto napadan stil ponaanja i ivljenja. Bio je lep,
zgodan i hrom lutka visokog drutva. Njegova rana poezija izazvala je slabaan odjek. U
asovima dokolice 1807. mladi Bajron je izjavljivao kako mu krajnji cilj i nije da bude pesnik,
ve da se posveti irem javnom i politikom delovanju.
Bajron je na apsolventskom putovanju po Mediteranu proveo pune dve godine od 18091811, i upravo na tom velikom putovanju, on je stekao neophodna iskustva potrebna da
bude pesnik. Meu najvanijima stoji oseanje svetskog bola - Veltmerc (nem.
Weltschmerz). To je posebna vrsta romantiarske nejasne i neizleive tuge, i oseanja da je
ovaj svet najgori od svih moguih svetova, koji e Bajron donekle integrisati u svoje
pesnitvo.

Ve u prvom odgovoru na negativne kritike, mladi Bajron je pokazao da on ne nudi nikakvu

novu poeziju za novo doba ve da eli da degenerisanoj sadanjosti ponudi lepu prolost
Bajron je bio privren klasicistikim pravilima i normama vie no ijedan drugi romantiar.
Priliku da i sam odigra ulogu bajronovskog junaka, poto ga je uobliio svojim Hodoaem
ajlda Harolda i nizom istonjakih pria u stihu, Bajron dobija 1816. kada ga zbog greha
bluda (afera sa svojom sestrom Ogastom) svetina napada. Lien poze, a prisiljen da ivi
njenu stvarnost, Bajron poinje da izraava svoj najvaniji stav da je samo stvaranje put iz
iskrene tragike i besmislenosti ljudskog ivota. Zato na poetku treeg pevanja Harolda
Bajron poredi svoj pad sa Napoleonovim padom, opisujui, simboliki, Vaterlo.
Kako nije mogao da izdri izrugivanje svetine, i detronizaciju koju je u Engleskoj doiveo,
pesnik je otiao u novo lutanje - samoprognanstvo, na kome je prikupio materijal za dela koja
je pisao.
Njegovo prvo odlino delo jeste ijonski Suanj*, napisan u vajarskoj, nakon susreta sa
elijem. Osnovna poruka o robu koji se oslobaa iz tamnice je u tome da svi ideali, pa i
sloboda, gube vrednost kada se ostvare. Tu istinu otkriva i ajld Harold u drugoj polovini
speva. Za itavu ivotnu tragediju iskusniji, junak koji je do malopre lutao obalama
Mediterana, i najmanji spoljanji povod u predelima koje nalazi koristi za samopreispitivanje,
povod za razmiljanje o velikoj tajni ivota, i jo veoj tajni umetnikog stvaranja.
Produkt ovakve umetnike samosvesti je Don uan. Bajron sad ve ivi u Veneciji i jo prezire
sve to je englesko do te mere da menja svoju sadrinu pod utiskom italijanskog duha i
knjievne tradicije, a iz metrike uzima otava rimu laku tenu i izuzetno pogodnu za
pesniko pripovedanje.
U neku ruku, kroz Don uana koji i nije tipian Bajronovski junak, pesnik pokuava da se
razrauna sa svojim drugim ja iz ranih pria u stihu, pesama, i speva ajld Harold. 16000
hiljada stihova imao je Don uan 1824, kada je Bajron umro, od malarije, razoaran u svoje
pokuaje da pomogni Grkoj da pobedi u ratovima protiv Turaka, i stane na noge.
Don uan, u nezavrenom vidu u kome ga danas itamo pisan je est godina. U mnogom,
graen je kao prvi pravi proizvod Bajrona, jo uvek romantiarski lian, poto je re o
autoironiji (samoruganju), ali podosta iri i obuhvatniji od prethodnih Bajronovih pesnikih
poduhvata.
Bajron se smatra prvom slavnom linou u modernom smislu. To je bila delom i pesnikova
strategija, kada je nagonio slikare da ga prikazuju kao oveka od akcije, ili kada se putem
svojih stihova samoreklamirao.
Poetika
Lord Gordon bio je nastariji u takozvanom drugom krugu engleskih romantiara, i jedan je od
najzaslunijih za stvaranje mita o romantiarama zbog svojih stihova koji govore o seti,
egzilu i enji.

Svi predstavnici drugog kruga romantiara (Bajron, eli, Kits) su rano i tragino stradali
pesnici ije stvaralatvo i ivot doprinose stvaranju romantinog stereotipa, a to je pobuna
protiv drutva, patnja i tugovanje i eksperimentisanje sa halucinogenim drogama.
Za dela Bajrona indikativan je jedan poseban tip junaka, iji se veliki deo karakteristika moe
pripisati samom piscu. Prouavaoci su pronali tragove bajronovskog junaka u Donu Miltonu
i mnogim stvaraocima Romantikog pokreta. To je idealizovan karakter iji su atributi talenat,
strast, prezir prema drutvu i njegovi institucijama, nedostatak potovanja prema rangu i
privilegijama (iako ih junak poseduje), gajenje ljubavi koju je sruilo drutveno
neodobravanje ili smrt, pobuna, prognanstvo, tajna prolost, arogancija, preterano
samopouzdanje ili nedostatak dubljeg uvida i na kraju, samodestruktivnost.
Veliina Bajronove poezije je u tome to je promenila knjievna shvatanja Evrope.
Bajronovski junak je puno obraivan, i emocionalna teina koju stvara je naravno neizmeriva.
Bajronov idealizam, njegov svetski bol, i njegova, najblistavija od svih bajronskih sudbina,
uinili su ga jednom od najveih figura romantizma. Romantizam, kao reakcija na
strahovladu razuma, reda i poretka, sa Bajronom je dobio novi pravac.
Brojne borbe za nezavisnost (Francuska, Grka, Amerika, panija) svorile su i konretne
socijalne teme romantizma, o nedopustivosti bestidnog bogatstva, o besmislenosti rata i o
krahu tiranija. Pesniki fokus je na malom junaku, obinom oveku.
ajld Harold, prepriano prvo pjevanje
Na poetku se obraa Heladi i kako on putnik ne eli da budi 9 muza. Ve u 2.strofi opisuje se
ajkd Harold kao mladi mlad vitez jedan koji je voleo da bludi i pijani. Bio je plemenitog
roda ali je ukaljao ast poropdice time to je
uinio zlo delo (ovde se misli na ubistvo roaka zbog koga je bio osuen). Zbog toga, zbog
neostvarene ljubavi, on naputa svoj kraj, odlazi na puteestvije. Nikome se nije javio, ni
majci, ni sestri, ali moli itaoce da ne misle da je on bio gvozdenog srca. Otisnuo se morem i
kad je sunce zalo poeo da peva svoju tunu pesmu. Zbogom, zbogom! Mojoj rodnoj
grudi!... u alosnom tonu saoptava kako on i nema koga da ostavi, ak i pas koga ostavlja,
brzo e ga zaboraviti i nee prepoznati ako se vrati. Dalje se opisuju utisci o zemljaka kraj
kojih i kroz koje prolazi, Francuska, Engleska, Portugalija. Daje opis drutvenog, socijalnog
stanja, svuda je siromatvo.. posledica ratova i odluka spoljnopolitikih deavanja u ono
vreme izmeu Francuske i Engleske. Crkvu naziva bludnica vavilonska, jer ona je u raskoi
dok je narod siromaan. Zapahnut je duhom panije, on joj klike: O, predivna, panijo! Tle
arobno,
slavno! (35.strofa) Spominje i zaziva vreme kada je Pelagiov steg bio herojski (Pelagio je
junak za koga se po legendi veruje da mu je sam Bog usred bitke podario s neba taj steg),
spominje jo niz detalja iz panske herojske istorije, a zatim se obraa sinovima panije
traei od njih da se probude, da budu hrabri. Spominje i aludira na bitku kod Tavalera koja
se zbila 1809.godine i opisuje pance kao rtve, Francuze kao ljute osvajae, a Engleze kao
one koji tite slabije. Ima gaenja na rat uopte, sve tetakozvane ideologije zbog kojih se
vode ratovi naziva praznimsofizmima, a to su argumenti iz kojih se izvodi pogrean
zakljuak. On klikeslavnom bolu jezera Albuera blizu Valensije gde su Englezi i panci
pobediliFrancuze 1811.godine.Harold kree put Sevilje grad slobodan, koji pljaka bi da
zgrabi i opisuje gakao stecite za one koji su mladi i puni poude i ludosti, grad koji je
ispunjen porocima.Narod je nekada kliktao Da ivi kraj! i kleo Godoja (koji je bio panski
premijer,ljubavnik panske krajice, koji je potpisao ugovor sa Francuskom koji je
kasnijeFrancuzima posluio kao razlog za pohod na paniju).Onali zato to mladi,gordi,

hrabri hrle u rat, ne vide da korist od rata imaju samo voe koje zgrumo na taj
nain.Strofe od 54.do 57. Govore o Avgustini, mladoj panjolki koja je nastavila da puca
iz topa kada je njen dragi poginuo. On se divi ovoj hrabroj dami koja je isto ena
kao i druge i ona udi za poljupcima, ali je i junak i mnogo je vea i lepa od svih
drugih bledih dama.
U 59.strofu napisao je u Turskoj
Strofe od 60.do64. napisane su u Grkoj u podnoju Parnasa (po predanju to jeplanina na
kojoj borave muze) Kae da nije udno to se oduevljava i da bisvako eleo da lirom dozove
muze, ali one ne ire vie krila s planine ove. Onpada na kolena pred slikom velianstva
Parnasa i radostan je.Zatim seopisujenedelja i kako je svuda slave.. u nizu strofa zatim se
panjapoklanja izvanredno opisanoj slici borbe matadora sa bikovima, do detaljaopisuje kako
bik pada, kako ga gaa strela, kako rope, kako svi kliku, i uoptekao je u toj pranjavoj
areni ceo mladi svet i puno panjolki. One su prikazane
kao zavodnice, one lepo igraju i neodoljive su.
U 82.strofi kae da je Harold bio esto zaljubljen, ali nije nauio da pije sa izvoraLetinog
(tj.,ne ume da zaboravi) pa je o ljubavi spoznao da je ona ta koja donosinenost i lepotu, ali
se one brzo raspre preko cvea gorka i otrovna pena.Gledao je dugo prizor veselja u areni,
ali se nije veselio, jer jo uvek na bledomelu nosi Kainovu kob. Nijedan mu prizor nije
odagnao tugu. Napisao je tadapesmu za Inez i pretpostavlja se da je ona bila namenjena
eri engleskogvicekonzula u Atini, Terezi.On se u toj pesmi divi njenoj naklonosti, ali ona nije
uspela i ne moe da gausplamsa, jer on jo luta i osea se kao Jevrej iz predanja (ovek koji
popredanju nije dozvolio Hristu da se odmori uz njegovu ogradu pa je osuen da
veno luta).
Prokle me sudba da lutam sam,
I da me mnoga seanja mue:
to god me snae, teim se znam
Sve najgore me ve snalo jue.
On zna da bi ona htela da sazna ta to njega mui, ali je bolje da ne sazna.Zatim se opet
vraa pokliu narodnog opteg ara da brani slobodu spramplemikih kukavikih izdajstava,
spominje ak i pokli koji je narod panijegovorio 1808.godine kada je krenuo u odbranu od
Francuske : Rat do noa.On saosea sa pancima koji brane slobodu, pita se koliko e jo
krvi protei iproi dana da se oruje spusti.
U 91.strofi obraa se svom prijatelju (misli na oficira Don Vitfilda koji je umro odgroznice
1811.godine) i srce mu je ispunjeno tugom, bilo bi mu lake da jenjegov prijatelj poginuo u
borbi sa maem, nega ovako.
U 92.strofi kae da e se sa njim sresti kada i on strada, tj. U smrti.
U 93.strofi, poslednjoj u prvom pevanju, obraa se itaocima i kao da polemie sa njima
uti!Strpljiv budi! imperativno se obraa i eli da se strpe do idueg dela i da onaj koji eli
moe dalje da ita ta je bilo na putu kroz istoriju Helada.

REALIZAM
Naziv realizam dolazi od latinske rijei RES stvar. Moe se rei da realizam vue korijene od
definisanja mimesisa, tj. podraavanja stvarnosti u umjetnosti.
Kao knjievno-istorijski pojam oznaava epohu u kojoj vada realistika stilska formacija.
Uslovna periodizacija jeste 30-ih do 70-ih godina 19. vijeka. Kod nas tek tada poinje.
U razdoblju realism vodeu ulogu ima francuska, ruska i njemaka knjievnost.
Pod ovim pojmom podrazumijeva se i estetska vrijednost djela, odnosno djela koja imaju
realistiko u sebi estetika realizma.
il anfleri je prvi teoretiar realizma. U svojim spisima zacrtao je stilska naela realistinog
romana.
Realizam podrazumijeva vjeru u napredak nauke, filozofije.

Bitni elementi su fibula i karakter. Ne insistira se na fabuli zbog nje same, v upravo zbog
karaktera, likova. Karakterizacija je najznaajnija (to je niz postupaka kojima se lik
predstavlja publici). Postoji nekoliko vrsta karakterizacije:
- Direktna podrazumijeva postupak kojim autor, pripovjeda ili neki drugi lik u djelu
neposredno objanjava svojstva jednog lika
- Indirektna se prepoznaje po tome to se junak sam otkriva kroz svoje postupke,
najee u drami
- Mjeovita karakterizacija, npr. ia Gorio
Prema drugim mjerilima postoje druge vrste karakterizacija, npr. unutranja i spoljanja
(fizika)
Deskriptivnost je veoma znaajno naelo realizma. Opisi su esto u funkciji karakterizacije
glavnih junaka (Orkanski visovi, ia Gorio). Majstori deskripcije su Turgenjev i Balzak.
Realistiki pisci koriste i jezik u deskripcije junaka (stale). Kod nas je to karakteristino za
Matavulja.
Dolazi do stvaranja monumentalnih tipinih karaktera. Tipski su oni likovi koji nose
vanvremenska obiljeja. Takvi su tipovi lakrdijaa, zavodnika, vojskovoe, itd.
Realizam insistira na tipu junaka koji nose drutvena i vremenska obiljezja doba iz koga
potiu. Likovi, prema Forsterovoj tipizaciji u Aspektima romana, mogu biti ravni (flat), kod
kojih je opisana samo jedna karakteristika i puni ili reljefni, zaokrueni, kao npr. Raskoljnikov.
Sljedee bitno svojstvo jeste objektivnost pripovjedanja. Postoji distance izmeu pisca i
onoga o emu on pripovjeda. Takvo nastojanje uslovilo je stvaranje razliitih tipova
pripovjdanja, a za realizam je najznaajnije pripovjedanje u 3 licu sa raznim modifikacijama,
npr. bezlino pripovjedanje (Madam Bovari), zatim sveznajue pripovjedanje koje
podrazumijeva lian stvar autora, drugi oblik je tehnika skaza (termin je uveo Viktor
klovski). Pisac nas na poetku upoznaje sa pripovjedaem.
Ameriki teoretiar Vejn But ovaj tip pripovjedaa, koji je neposredan uesnik dogaaja o
kojima pria jeste djelatni pripovjeda, a drugi je dramativni pripovjeda.
Bitna odlika realizma jeste i anrovska specifinost. Najee se pie proza roman i novela,
al ii realistika komedija, kao i satirini i deskriptivni pjesniki oblici.
Karakteristina je i analitika slika stvarnosti analiziranje same stvarnosti, ono to treba
istai je prevlast romana. italaka publika proiruje se sada mlaom generacijom eljnom
saznanja o svijetu u kome ivi. Roman daje vjernu i realistiku sliku drutva.

ia Gorio
Opis pansiona Voker i njenih uesnika (stanara) predstavlja osnovu ovog romana, kao i ovoga
pravca. Autor je sveznajui pripovjeda i mi ne znamo ko je on. Kada kae tuna knjievnost
on misli na romantizam, u kome Balzak poinje da pie. Kada se pita da li e njegovo djelo
razumijeti izvan Pariza, to govori zbog toga to ovo djelo predstavlja karakteristike toga
mjesta.
ALL IS TRUTH insistiranje na istinitosti, objektivnosti, to je odlika realizma. Na poetku
djela pisac sa skoro svim likovima. ia Gorio je djelo iz ciklusa Ljudska komedija. On je htio
po uzoru na Boanstvenu komediju da prikae ovjeka kako se uzdie, dolazi do raja,
odnosno do proienja. Moe se pretpostaviti das u Balzakovi uzori bili antiki pisci, po
emu je i dao ime romana, kako su inili antiki pisci. Na poetku romana italac nema jasnu
sliku o ii Goriju. Ostali stanari nemaju lijepo miljenje o njemu. Postoji i epistolarni karakter
u ovom romanu.
Struktura romana je jako sloena. Postoje 3 narativna stanita: 1. prati iu Gorija, 2. Eena
de Rastinjaka, a 3. Votrena.

BALZAK
Onore de Balzak (1799 1850) je bio francuski romanopisac koji se smatra kljunim
autorom realizma.
Balzak je preao da ivi u Parizu 1814. godine. Njegovo pohaanje Pravnog fakulteta u Parizu
se poklopilo sa poetkom francuske restauracije. Ulazio je u razliite poslovne poduhvate koji
su mu umesto zarade donosili samo gubitke i dugove. Propao je u poslu sa slovolivnicom i
tamparijom. Posle tog finansijskog sloma dugovi e ga pratiti itav ivot.
Svom prezimenu je dodao plemiko de 1830. godine. Od tada se potpisivao kao Onore de
Balzak.
Poljska plemkinja, Evelina Hanska, sa svog imanja u Verhovnji, u Ukrajini je zapoela prepisku
sa Balzakom 1832. godine. Iz prepiske sa zagonetnom Strankinjom koja se divi Balzakovim
delima, razvila se obostrana ljubav. Sa gospoom Hanskom se sastao najpre u vajcarskoj,
zatim u Beu i Petrogradu. Nakon to je postala udovica 1842. godine, gospoa Hanska je
odbila ruku Balzaka. Sa njom je zatim putovao po Nemakoj, Francuskoj, Holandiji i Belgiji.
Venao se sa gospoom Hanskom 1850. godine u Berdievu, u Ukrajini.
Bio je predsednik Drutva knjievnika. Dva puta se kandidovao za Francusku akademiju. Prvi
put (1839) je povukao kandidaturu u korist Viktora Igoa, a drugom prilikom (1849) je dobio
samo dva glasa.
Ljudska komedija (La Comdie humaine) zajedniki je naziv za njegove romane, meusobno
povezane, u je nastojao da prui sliku o svom vremenu, drutvenim i istorijskim, filozofskim
kretanjima, da prikae ivot svih drutvenih klasa i slojeva, da osvetli tajne ovekove psihe.

Balzak je prvi upotrebio mehanizam vraanja istih likova kroz svoje knjige kako bi izrazio
jedinstvo drutva koje slika. U predgovoru Ljudskoj komediji (objavljenom 1842. godine) je
naglasio da e to biti istorija koju su zaboravili toliki istoriari, istorija naravi. Predvideo je da
Ljudska komedija sadri 137 dela, ali je stigao da napie 91 delo. Tom broju se mogu
dodati jo tri romana koje nije predvideo prvobitnim planom. U broj od 94 dela ne ulaze
Golicave prie ni Balzakovi mladalaki romani napisani pre 1829. godine.
Iz elje za novcem i slavom pisao je ono ta je smatrao popularnim, i ime bi mogao da
privue iri krug italaca. esto je pisao i po 16 sati dnevno uz pomo svee i kafe ne bi li to
pre objavio svoje delo. Ovakvo pisanje rezultovalo je time da veina njegovih dela daje utisak
nedovrenosti i neurednosti, ima greke u tekstu, a pojedini delovi su povrni ili nedovreni.
Iako je odrastao daleko od Pariza, Balzak je bio dosta vezan za ovaj grad. Svoja najbolja dela
je napisao u Parizu ili o Parizu.
Onore de Balzak i Gistav Flober imali su veliki uticaj na kasnije realistiare i naturaliste: Gi de
Mopasan, or-arl Ismans, i u Engleskoj Dord Eliot.
ia Gorio
ia Gorio objavljen je 1835. Deo je velikog ciklusa koji je Balzak nazvao Ljudska komedija.
Tipoloke odlike
Roman ia Gorio je sloene strukture, tipoloki vieznaan te se moe odrediti i kao
drutveni roman, i kriminalistiki i ljubavni i roman o vaspitanju ili o razvoju karaktera.
Balzak neposredno i verno prikazuje stvarnost, analitiki postupa u obradi, zauzima kritiki
odnos prema savremenim pojavama i likovima, prikazuje predstavnike razliitih drutvenih
slojeva. Pisac daje iroku i vernu analitiku sliku drutva pratei svoje likove u njihovom
razvoju, sazrevanju, kretanju u razliitim drutvenim krugovima. Pored toga, u romanu se
javlja zaplet karakteristian za kriminalistike romane. Nosilac tog znaenjskog dela romana
je tajanstveni lik Votren. U romanu su prikazana i tri ljubavna trougla. Lik glavnog junaka
Eena de Rastinjaka dat je u razvoju pa se roman moe odrediti i kao roman o vaspitanju ili o
razvoju karaktera.
Istorijska pozadina
Radnja romana je vremenski tano odreena: kraj 1819. i poetak 1820. godine. Period
izmeu 1814. i 1830. je doba Burbonske restauracije, period obnove monarhije posle
Napoleonovog poraza. Tada se na vlast vratila burbonska kraljevska dinastija svrgnuta 1792,
za vreme Velike francuske revolucije (17891799).
Kroz priu o tome kako je ia Gorio stekao svoje bogatstvo italac saznaje itavu istoriju
uspona francuske buroazije. U romanu ia Gorio jasno se vidi da povratak Burbona nije
znaio i potpuno uspostavljanje reima koji je bio na vlasti pre revolucije. Plemstvo je suvie
oslabljeno da bi predstavljalo vodeu drutvenu snagu. Ako je plemika titula i dalje na ceni,

ako se mesta u visokoj drutvenoj administraciji po pravilu dodeljuju pripadnicima plemstva,

buroazija je snanija od plemstva zato to je bogatija. Mo novca jaa je od svega. Odnose
meu ljudima odreuje novac kao neko mrano boanstvo. Sa tog aspekta nema sutinske
razlike u odnosima ljudi bilo da se nalaze u pansionu gospoe Voker ili u salonu vikontese De
Bozean. U oba sluaja na snazi su vuji zakoni.
Pisac insistira na samom poetku romana kako je ono o emu on govori All is true, sve je
istinito, ona je tako istinita da svak moe videti njene elemente oko sebe, u svojem srcu
moda.
Izvesno je da je pria istinita, u tom smislu to su njeni pojedini delovi, pojedinane
karakterne crte likova, kao i istorijski podaci, uzeti iz ivotne stvarnosti svak moe videti
njene elemente oko sebe.
Kompozicija
Fabula romana prati pokuaje provincijalca Eena de Rastinjaka da se probije u visoko
drutvo Pariza. On je siromani plemi koji sanja o uspehu, slavi, novcu, ljubavi, a primoran je
da ivi u siromanom, bednom pansionu Voker. U pansionu upoznaje ia Gorija, traginog
junaka, kojeg ubija preterana, strasna roditeljska ljubav prema svojim dvema erkama. One
poseuju oca samo da bi od njega dobile novac, stidei se njega, obinog graanina, budui
da se kreu u aristokratskim krugovima. Gorio umire sam. U poslednjim trenucima negovali
su ga Rastinjak i student medicine Bjanon, koji mu i pogreb plaaju. Na pogrebu nesrenog
starca nije se pojavila ni jedna erka. Rastinjak je razoaran, ispunjen prezirom i mrnjom
prema pariskom drutvu koje je upoznao u svoj njegovoj demonskoj okrutnosti. I pored toga
ne naputa ga elja da postigne uspeh u tom drutvu.
U romanu postoje tri ljubavna trougla. Prvi je izmeu Rastinjaka, Delfine i Viktorine Tajfer.
Vikontesa De Bozean voli markiza Aida-Pinto, Anastazija de Resto je u vezi sa grofom
Maksimom de Trajem.
Meutim, ljubavni odnosi junaka u potpunosti su uslovljeni materijalnim interesima.
Vikontesu de Bozean naputa ljubavnik da bi se oenio bogatom udavaom, grofica de Resto
zadrava svog ljubavnika plaajui njegove velike dugove. Veza izmeu Rastinjaka i Delfine
poiva na uzajamnom interesu. Rastinjaku je Delfina potrebna da bi uspeo u visokom
drutvu, a njoj, erci trgovca i eni bankara, potreban je Rastinjak za ulazak u salon
vikontese De Bozean.
U romanu moemo pratiti i zaplet karakteristian za kriminalni roman. Gospodin Votren, u
podzemlju poznat kao Lai-Smrt, bankar robijanica, uvar novca robijaa, za kojim traga
policija (policijski agent Gondiro) i konano ga otkriva zahvaljujui svojim dostavljaima
(gospoica Miono).
Upravo e Votren pruiti Rastinjaku lekcije o ivotu u Parizu. Votren iz svog ugla, vikontesa De
Bozean sa svog stanovita, kazuju istu priu Rastinjaku o drutvu u kome vladaju vuji zakoni
moi i novca. Put do uspeha vodi preko bespotedne borbe u kojoj opstaju samo
najbezobzirniji, najpodliji, najlicemerniji. ovek mora pogaziti sve ljudsko u sebi, ne sme da

pokae ni u jednom trenutku saoseanje za druge ljude. Put do uspeha ne vodi preko
potenog rada i mukotrpnim napredovanjem na drutvenoj lestvici. Ii za sjajem i
bogatstvom znai odluiti se na la, savijati se, puzati. Prodajte svoja ubeenja, govori Votren
Rastinjaku, nudei mu pogodbu.
Votren e udesiti da Viktorinin brat bude ubijen u dvoboju. Njen otac, ostavi bez naslednika,
prihvatie erku koje se sada odrie. Na Rastinjaku je da osvoji Viktorinu dok je ona jo uvek
sirotica. To i nee biti tako teko jer je ona ve zaljubljena u Rastinjaka. Votren e zauzvrat
dobiti dvesta hiljada franaka od Rastinjaka kome e budua supruga doneti u miraz milion
franaka. Demonska ponuda mladiu koji je na velikim iskuenjima. Votren e Rastinjaku u
jednom trenutku rei ... lep mladi, otmen, ponosit kao lav, a mio kao devojka. Vi biste bili
krasan plen za avola.
Mladi ljudi su Tantali u Parizu kae pisac. Oni se bore protiv samih sebe i uvek ostaju
pobednici. Mladi ljudi su gladni uspeha, slave, bogatstva, provoda, lepote. Sve to se ini da
je nadohvat ruke u isto vreme je i nedostino. Pred tolikim iskuenjima pravo je udo kae
pisac, kako je malo zloina i prestupa koje vre mladi ljudi.
Likovi
ia Gorio Izmeu gostiju pansiona posebnu panju privlai prezreni lik kome su se svi
podsmevali ia Gorio, nekadanji fabrikant rezanaca. ia Gorio u jednom trenutku kae
Rastinjaku kako bi prodao Oca, Sina i Svetog Duha da svojim erkama utedi jednu suzu. Ono
to pokree Gorija, zbog ega ivi, jeste tragina, prevelika ljubav prema erkama. Balzakove
junake pokreu strasti. Votren govori Rastinjaku o ljudima sa strastima u Parizu. Gorio je
jedan od njih. Sa tog aspekta roman ia Gorio je duboka analiza ljudskih strasti.
Een de Rastinjak Kao poseban znaenjski sloj romana izdvaja se pria o Rastinjaku kao
mladom oveku koji ulazi u ivot. Na poetku on je provincijalac bez ivotnog iskustva,
neiskvaren, sa verom da se u ivotu moe uspeti potenim radom. Njegova ivotna kola je
surova. Osea teret siromatva i ponienja, slua obeshrabrujua predavanja Votrena, izbliza
e videti primere najcrnje ljudske nezahvalnosti. Sahranjujui starca pokopae svoje iluzije o
ivotu. Na kraju romana Rastinjak je spreman na bespotednu borbu u kojoj pobeuju najjai
i najbezobzirniji.

FLOBER
Gistav Flober (fr. Gustave Flaubert; 12. decembar 1821 8. maj 1880) francuski knjievnik
koji je stvarao u doba realizma. Poznat je po svom romanu Gospoa Bovari i privrenosti
stilu koji se najbolje ogleda u potrazi za le mot juste (prava re).
Roen je 12. decembra 1821. u Ruanu u Francuskoj. Otac mu je bio hirurg a majka potomak
jedne od najstarijih i najuglednijih normanskih familija. Obrazovanje je stekao u rodnom
gradu koji je napustio tek 1840. kada je otiao u Pariz na studije prava. U koli je bio lenj, ali
je ve od jedanaeste godine pokazivao interesovanje za knjievnost. Flober je u mladosti bio
energian, ali stidljiv, individualist i, navodno, bez ambicija. Voleo je selo, a Pariz smatrao
izuzetno neugodnim mestom za ivot. Stekao je poznanstvo sa Viktorom Igoom i 1840.
putovao na Pirineje i Korziku. Po povratku u Pariz vreme je provodio sanjarei na porodinom
imanju. Godine 1846. Flober je napustio Pariz i studije prava i vratio se u Kruaset, blizu
rodnog Ruena, gde je iveo sa svojom majkom. Imanje, kua na prijatnom mestu uz Senu
ostao je Floberov dom do kraja ivota. Od 1846. do 1854. bio je u vezi s pesnikinjom Luiz
Kole. Za Flobera, koji se nije enio, ova veza bila je jedina znaajna sentimentalna epizoda u
ivotu.
Njegov najprisniji prijatelj u to vreme bio je Maksim di Kamp s kojim je putovao u Englesku,
Grku i Egipat. Ova putovanja ostavila su snaan utisak na Floberovu matu.
Knjievni opus
Floberovo delo je, moe se rei bez ikakve ograde, sredinji narativni opus 19. veka. Iako su
veliki ruski romanopisci poput Tolstoja i Dostojevskog popularniji i uticajniji kod ireg
itateljstva, iako je njihov zahvat u stvarnosti uzbudljiviji i ostavlja vei utisak - Gistav Flober
ostaje nenadmaiv, uzoran majstor. Kao to je za Velaskeza reeno da je bio slikar za slikare,
tako se za Flobera moe rei da je pisac za pisce, veliki uitelj i merilo majstorstva.
Raznovrsnost pievog dela zapanjuju: na njega se pozivaju kako naturalistika i realistika
kola, od Mopasana, Zole, Sinklera, do nebrojenih amerikih i evropskih naturalista, tako i
simbolistika struja radikalnog esteticizma koja insistira na formalnom savrenstvu narativne
umetnine, utelovljena u Prustu i Dojsu. Ako se tome doda da su opusi Konrada, Kamija,
Kafke i Sartra nezamislivi bez Flobera - dobija se utisak o dubini i dosegu uticaja majstora iz
Kruaseta.

U momentima inspiracije naputao je sve obaveze i preputao se pisanju, a esto bi proveo

celi dan u pisanju, i na kraju napisao svega par reenica. Ovo objanjava zato su njegova
dela malobrojna, ali izuzetno kvalitetna.
Dela Gistava Flobera se naroito istiu lepotom stila i vetinom opaanja. Mnogi istraivai u
Floberovom delu nalaze odjeke romantizma. Nain na koji je portretisao svoje likove je bio
inspirativan za mnoge potonje pisce, od Emila Zole do Marija Vargasa Ljose.
Gistav Flober ostaje najuticajniji pisac 19. veka; ako se za Gogoljev injel kae da je sva
kasnija ruska knjievnost izala iz njega, bez preterivanja se moe konstatovati da je veliki
deo svetske narativne proze druge polovine 19. i itavog 20. veka potekao iz Floberovog
opusa.
Jedna od mnogobrojnih odlika Floberovog dobrog stila pisanja jeste u tome to mu je polo za
rukom da u tekstu od dve hiljade rei nijednom ne ponovi istu re.
Gospoa Bovari
Prvo Floberovo remek delo je ujedno i najkontroverznije: Gospoa Bovari, iz 1857, plod
estogodinjeg rada, turobna pripovest o egzistencijalnoj dosadi, preljubama i samoubistvu
ene provincijskog normandijskog lekara, Eme Bovari, savreno komponovana kao jedan od
egzemplarnih psiholokih romana, izazvala je skandal zbog svoje otvorenosti, a onda i sudski
proces zbog navodno nemoralnih dijelova teksta.
Ova godina bila je, uslovno reeno, godina skandala u knjievnosti - za Flobera i Bodlera, koji
je te iste godine objavio svoju zbirku Cvee zla.
Flober je u ovom romanu kritikovao trivijalnu knjievnost, koju je itala njegova junakinja i
koja joj je, zauvek i nepovratno, oduzela realan pogled na ivot. Misli svoje junakinje
predoavao je metodom doivljenog govora (koji mu je i posluio da se odbrani na sudu).
Naime, taj govor iskazan je u treem licu, ali bez najave da je uveden govor junaka. To je
svojevrsna kombinacija junakovog i autorovog glasa. Zbog Eminog nesklada da prihvati svet
u kome ivi onakvim kakav on jeste, zbog njene stalne potrebe da ivi u svetu nadanja i
matanja, u knjievnosti termin bovarizam oznaava osobu koja ivi na granici izmeu
svojih ideala i snova, tanije - na granici onoga to ona jeste i onoga to ona misli da je. "
Madam Bovari, to sam ja!", uvena je Floberova reenica.
Ovaj roman odlikuju karakteristike koje se sreu i u kasnijim Floberovim delima:
verodostojnost u prikazu pojedinosti, impersonalni pristup u kojem se ne uje glas pisca niti
se uopte zna za njegovo postojanje, te harmonini i negovani stil koji je postao uzor
francuske proze.
Salambo
U sledeem romanu Salambo (1862), autor je dao maha svom potiskivanom
temperamentu, no, ni tu nije izneverio arhivarski i trezveni pristup - u tom spoju nespojivih
komponenti lei ar prikazima stare Kartagine, kao i opisu razmaha bujnih strasti i atavizama

koji su uzbuivali pievu matu, najee svesno ogranienu na prozainu malograansku

svakodnevnicu.
Sentimentalno vaspitanje
Godine 1869. Flober je objavio svoj najvei roman Sentimentalno vaspitanje (L`Education
sentimentale). To poluautobiografsko delo u kojem je rekreirao svoju mladenaku oaranost
Eliz lezinger i studentske dane, autor je opisao kao moralnu povest ljudi moga narataja.
Vie od toga, roman Sentimentalno vaspitanje, koji prati razgorevanje i sagorevanje strasti
i ambicija Frederika Moroa i kruga njegovih parikih prijatelja - roman je o korozivnoj sili
Vremena koja rastae bilo kakav ivotni poriv. Delo zapravo nema zaplet i rasplet u
konvencionalnom smislu rei: likovi se vrte u prostoru vlastitih projekcija i elja, vreme
prolazi i nita se bitno ne reava niti ostvaruje a konac romana je potresan u svojoj svesno
naglaenoj banalnosti - patos neostvarenih udnji i izjalovljenih ambicija, sublimiran u
nezaboravnim scenama susreta ostarelih Frederika i njegove mladenake ljubavi, kao i u
konanom dijalogu s prijateljem o antiklimaktinim vrhuncima njihovih sterilnih ivota,
formira polazite za velika ostvarenja Foknera i Prusta u 20. veku, hroniara receptivne
preosetljive svesti paralizovane pred hipnotikom moi interferentnog spoljanjeg sveta.
Ostala dela
Sasvim su drugaije fantastine vizije Iskuenja Svetog Antonija (1874), dramskoromanesknog dela, tog francuskog Fausta na kome je radio preko 25 godina.
Poslednje, posthumno delo, Buvar i Pekie (1881), groteskna je prethodnica antiromana
smetena oko bizarnih seoskih "poduhvata" dvojice penzionisanih inovnika, hibridna je
studija okarakterisana i kao svojevrsna farsina enciklopedija ljudske gluposti.
Djela

Gospoa Bovari (Madame Bovary), 1857.

Salambo (Salammbo), 1862.

Sentimentalno vaspitanje (L`Education sentimentale), 1869.

Iskuenje Svetog Antonija (La Tentation de Saint Antoine), 1874.

Buvar i Pekie (Bouvard et Pcuchet), posthumno 1881.

Tri prie (Trois contes), 1877.

Gospoa Bovari, roman Gistava Flobera, francuskog romanopisca, objavljen 1857.
godine. Po objavljivanju roman je izazvao skandal.
Knjiga je doivela buran uspeh, ali je pisac bio optuen za povredu javnog morala od strane
pariskog suda za prestupe. Osloboena je zahvaljujui odlinom advokatu Senardu.

Gospoa Bovari je remek-delo realizma po realistinoj knjievnoj doktrini (studija karaktera,

analiza oseanja, izbor pojedinosti), po savrenom stilu, te po moralnoj pouci (Ema Bovari
prikazuje duh cele jedne epohe, a ne samo romantinim sanjarenjima unitenu enu).
Tema dela je ispraznost braka i malograanske sredine. Isprepliu se motivi ljudske
ogranienosti i osrednjosti. Izvor i grau za ovo delo Flober je pronaao u nekom novinskom
izvetaju koji mu je posluio kao inspiracija (nije redak sluaj da knjievnici poseu za takvim
oblikom inspiracije, npr. Dostojevski se sluio sudskom hronikom).
Vreme i prostor obuhvata hronotop provincijskog gradia s gustim lepljivim vremenom koje
puzi unutar prostora. Likovi su socijalno motivisani, socijalno reprezentativni. Pripoveda je
nepristrastan, njegova se osobnost ne zapaa, pisac se poistovjeuje s unutarnjim svetom
likova, slui se jezikom koji reprodukuje rei ili svest odreenog lika, ali to ne naglaava
posebno ve pripoveda u 3. licu.
Ovaj roman kritika esto ocenjuje kao ivotopis malograanske preljubnice, epopeju
provincijske bede, a stilski kao antiromantiarski romantizam.
U razotkrivanju iluzija Flober zapravo razotkriva sebe i svoju intimu, to je najbolje izrekao
reenicom: 'Gospoa Bovari, to sam ja!'
Fabula romana
arl Bovari, seoski lekar i udovac, eni se ljupkom devojkom Emom Ruo. Ema je ki imunog
seoskog gospodina. Ranu mladost i kolovanje provela je u manastiru urulinki gde esto
kradom ita zabranjene romantine ljubavne romane u koje uranja svom silinom svoje
mate.
Od braka je oekivala ostvarenje svojih romantinih snova, sreu i mir, no ubrzo se pita:
Boe, zato sam se udala?
Dobroudni arl svim svojim jednostavnim srcem ljubi Emu i misli da mu je ljubav uzvraena.
Meutim, mlada ena vrlo brzo shvata raskorak izmeu svojih snova i monotone jednolinosti
svakodnevnog malograanskog ivota. Njen duh vapi za pustolovinama.
Nakon selidbe u Jonvil Ema upoznaje pristalog advokatskog pripravnika Leona s kojim se
poinje tajno sastajati. Leon odlazi u Pariz, a Ema, eljna ljubavnih pustolovina, predaje se
ljubavnoj vezi sa elegantnim baronom Rodolfom. Sledi ljubavna romansa uz vatru kamina,
izlete u prirodu... Potpuno zaputa arla, kuu, dete. Opsednuta je ljubavnikom, lepim
haljinama i svojim sada uzbudljivim ivotom. Nagovara Rodolfa da je otme i da pobegnu.
U poetku Rodolf pristaje, ali joj kasnije alje pismo u kojem objanjava da je odustao od
bega. Ema je potpuno skrhana, doivljava slom nerava. arl je pokuava uteiti, pokazuje
potpuno razumevanje, brine se za dete, vraa sve dugove i ne pitajui kako su nastali. Ona
ponovo ivi teko podnosei dosadu svakodnevnog ivota. arl je eli razvedriti i zabaviti te
je odvede u pozorite u Ruan. Tamo susretne Leona i obnovi s njim stari flert, ali kod Leona

sve vie raste zasienost Emom. Ema je upadala u sve vee dugove u tenji da ostvari svoje
elje za raskoi i sjajem.
Sav ostali svet bio je za nju izgubljen, bez odreena mesta i kao da nije ni postojao. to su
joj, uostalom, stvari bile blie, to vie su se od njih odvraale njene misli. Sve to ju je
neposredno okruivalo, dosadno selo, glupi malograani, osrednji ivot, inilo joj se
izuzetkom u svetu, pukim sluajem, koji ju je drao u svojim okovima, dok se izvan toga
kruga protezala unedogled neizmerna zemlja blaenstva i strasti.
Oajna zbog pretnje prisilne naplate dugova odlazi Rodolfu. Moli ga da je spasi od dugova, ali
on je odbija. Ema je poraena i poniena. Dok sudski izvritelj popisuje stvari u porodinoj
kui:
Bila je tako tuna i tako mirna, u isti mah tako mila i tako povuena, da si u njenoj blizini
oseao kako te obuzima neki ledeni ar, kao to te u crkvama hvata zima od hladnoe
mramora, koja se mea s mirisom cvea.
Ne moe prihvatiti poraz i ponovni povratak u dosadu svakodnevnog ivota te radije bira beg
u smrt. Ispija otrov i umire.
arl, jecajui, sav kao lud, u oaju govori svojoj umiruoj eni: Zar nisi bila srena? Jesam li ja
moda kriv? inio sam ipak sve to sam mogao! Uskoro i on umire ostavljajui iza sebe
nezbrinuto dete.

TOLSTOJ
Grof Lav Nikolajevi Tolstoj (rus. ; Jasna Poljana, 9. septembar
1828 Astapovo, 20. novembar 1910) bio je ruski pisac svrstan u najvee ruske realiste
toga doba. Poznat po svoja dva najvea dela, Ana Karenjina i Rat i mir, koja slikaju duboku,
psiholoku i drutvenu pozadinu Rusije i njenog drutva u 19. veku.
Bio je esejist, dramatist, kritiar i moralni filozof, i pored svega pacifista i leviar. Svojim
naprednim, nenasilnim idejama otpora uticao je na kasnije linosti kao to su Martin Luter
King i Gandi. Proglaen je za najboljeg pisca u poslednjih 200 godina i to od strane 125
amerikih i britanskih knjievnika koji su uestvovali u anketi koja je trajala vie godina.
Detinjstvo i mladost
Roen je u Jasnoj Poljani u Rusiji, od oca Nikolaja Ilia Tolstoja i majke Marije Nikolajevne (ro.
Vokonski). Bio je izdanak jedne od najznaajnijih ruskih grofovskih porodica, koja je ve
nekoliko vekova Rusiji davala mnoge generale, diplomate i pisce.

Dugo godina imao je tutore, ali nakon smrti roditelja 1830. brigu o njemu su preuzeli najblii
roaci. Na Kazanjskom Univerzitetu je studirao pravo i orijentalne jezike, nakon to je 1844.
napustio studije arapsko-turske filologije. Ubrzo i to naputa, poduavajui se samostalno, a
zapoinje i voenje dnevnika, koji pie do kraja ivota. Dugo vremena je provodio u Moskvi i
Sankt Peterburgu. Naputajui seoski ivot, odlazi u junu Rusiju, gde je njegov brat sluio u
Krimskom ratu. Ubrzo kao dobrovoljac zapoinje slubu u vojsci, i pie svoje prvo
autobiografsko delo Detstvo (Detinjstvo), to mu je donelo priznanje i otvorilo mu put u
knjievne vode. Nakon povratka, otvara kolu u Jasnoj Poljani za seosku decu i pie o
progresivnim teorijama kolovanja.
Rano stvaralatvo i brak
Kasnije delo Otroestvo (Deatvo) kao i prethodno, usredsreuje se na psiholoku i
moralnu karakterizaciju heroja od njegove desete do kasnijih godina. Prikazuju sveu, idilinu
sliku ranog detinjstva, nevinosti i radosti, ali i pripovedaevu opservaciju. Godine 1855.
pojavljuju se Sevastopoljske prie, verovatno autobiografsko delo o mladiu koji je prisiljen
na vojnu slubu (gde je i sam Tolstoj uestvovao u odbrani opkoljenog Sevastopolja).
Dana 23. septembra 1862. venao se sa Sofijom Andrejevnom Bers, kerkom moskovskog
fiziara, s kojom je imao trinaestoro dece, od koje je petoro umrlo u ranom dobu. Iako je ena
iz njegovih ranih dnevnika doznala za brojne Tolstojeve ljubavne afere, to on nije sakrivao,
imali su skladan brani odnos i porodinu sreu, to je njemu omoguilo da nesmetano radi
na najveim delima.
U svetu postoji oko 200 potomaka Lava Tolstoja koji se svake druge godine okupljaju u Jasnoj
Poljani.[1] Tolstojev ukununuk Genadij Murigin Ivanovi Tolstoj je posetio Beograd i Srbiju
poetkom 2013. godine.[2]
Kritike i prihvaenost
Engleska knjievnica Virdinija Vulf tvrdi da je Tolstoj najvei romanopisac svih vremena. I
sam Dejms Dojs je zapisao: On nije nikad dosadan, niti glup, nikad umoran, pedantan ili
teatralan. Tomas Man je pisao o Tolstojevoj bezazlenosti: Rijetko je radio kao umetnik, vie
kao prirodnjak. Veliku reputaciju su mu doneli dela Rat i mir, Ana Karenjina. Njegov
knjievni rad sastojao se iz pokuaja napada na rusko drutvo, koje je verno slikao, a i sam
mu je pripadao. U delu Kozak(1863) opisuje kozaki ivot i ljubav jednog aristokrate,
zaljubljenog u seosku devojku. Delo Ana Karenjina (1877) ima za temu ivot uzorne majke i
supruge u atmosferi licemerja visokog plemstva, koja razbija okove i protiv pravila zapoinje
ivot sa ovjekom koga voli. Na sasvim drugoj strani je lik Ljevina, seoskog vlastelina, koji je
u potrazi za verom u Svevinjeg i filozofskim motivima za ivot. On ivi i radi sa seljacima,
pokuavajui da sprovede reformu njihovog postojeeg stanja.
Smrt
Veruje se da je Tolstoj umro od zapaljenja plua u Astapovu, na eleznikoj stanici 1910.
godine, nakon to je usred zimske noi napustio dom. Imao je 82 godine. Dugo je bolovao, pa
su brigu o njemu preuzele supruga i kerke. Na mesto smrti odmah su doli lekari, dajui mu
injekcije morfija. Policija je pokuala da ogranii pristup posmrtnoj ceremoniji, ali hiljade

seljaka je bilo u koloni na njegovoj sahrani. Neki su, dodue, znali samo da je neki
aristokrata preminuo. Tako se ispostavilo da nisu dovoljno znali o ivotu i delu ovog ruskog
realiste.
Dela
Romani i novele

Detinjstvo (rus. ; 1852)

Deatvo (rus. ; 1854)

Mladost (rus. ; 1856)

Porodina srea (novela, 1859)

Kozaci (rus. ; 1863)

Rat i mir (rus. ; 18651869)

Ana Karenjina (rus. ; 187577)

Smrt Ivana Ilia (rus. ; 1887)

Krojcerova sonata (rus. ; 1889)

Vaskrsenje (rus. ; 1899)

Hadi - Murat (rus. -; napisano 18961904, izdano 1912)

Kratke prie

Upad (1852)

Sevastopoljske prie (rus. ; 185556)

Ivan glupak: Izgubljena prilika (1863)

Polikuka (1863)

Kavsaski zatvorenik (rus. ; 1872)

Putnik: Pria jednog konja (1864, 1886)

Koliko je oveku poterbno zemlje? (rus. ; 1886)

Kozak i radnik (1895)

Otac Sergej (rus. ; (1898)

Komadi

Mo tame (rus. ; (tragedija, 1886)

Voe prosveenja (komedija, 1889)

ivi le (rus. (1900)

Nauna dela i polemike

Ispoved (Ispoved; 1882)

U ta verujem (i pod nazivom Moja vera) (rus. ; 1884)

What Is to Be Done? (1886)

Carstvo Boje u tebi (rus. ; 1894)

Jevanelje u pismima (1896)

ta je umetnost? (1897)

Zakoni ljubavi i nasilja; 1940

Spoljanje veze
Ana Karenjina (rus. ) je roman ruskog pisca Lava Tolstoja, koji je prvo
objavljivan u delovima od 1873. do 1877. godine. Prva pojava romana je bila u Ruskom
glasniku (rus. ), ali nije objavljen do kraja, poto je Tolstoj doao u sukob
sa urednikom Mihailom Katkovim oko pitanja koja su pokrenuta u zavrnom delu. Stoga je
prva pojava romana u celini bila u obliku knjige.
Nairoko smatrana vrhuncem realizma, Tolstoj je ovu knjigu smatrao svojim prvim pravim
romanom. Lik Ane je verovatno, makar delom, inspirisan Marijom Hartung (18321919),
starijom erkom ruskog pesnika Aleksandra Pukina.
Zanimljivo je i to da je kao prototip za lik grofa Vronskog posluio pukovnik Rajevski koji je
zaista kao dobrovoljac uestvovao u srpsko-turskom ratu i tamo poginuo.
Glavni likovi

Ana Arkadjevna Oblonska,udata Karenjina (rus. ): sestra

Stepana Oblonskog, Karenjinova ena i ljubavnica Vronskog.

Grof Aleksije Kirilovi Vronski (rus. c p Bpc): Anin ljubavnik,

konjiki oficir.

Princ Stepan Stiva Arkadijevi Oblonski (rus. C "C

): Anin brat, dravni slubenik (34 godina).

Princeza Darja Doli Aleksandrovna Oblonska (rus.

): supruga Stepana Arkadijevia, (33 godina).

Grof Aleksije Aleksandrovi Karenjin: Anin mu, visoki dravnik. Broj njegovih godina
nije poznat, ali je poznato da je punih dvadeset godina stariji od nje.

Konstantin Kostja Dmitrevi Ljevin: Kitin prosioc, bliski prijatelj Stepana Arkadijevia i
zemljoposednik, (32 godina).

Nikolaj Dmitrijevi Ljevin: Konstantinov stariji brat, osiromaen alkoholiar.

Sergej Ivanovi Kozniev: Konstantinov polu-brat, proslavljen pisac, (40 godina).

Princeza Jekatarina Kiti Aleksandrovna erbacki: Dolina mlaa sestra i kasnije

Ljevinova supruga, (18 godina).

Princeza Jelisaveta Betsi": petrogradska bogataica, sestriina Vronskog, Anina

drugarica.

Grofica Lidija Ivanovna: Voa visokog drutva koji ukljuije Karenjina, a izbegava
princezu Betsi. Njeni poslovi su mistinog i spiritualnog karaktera.

Grofica Vronski: majka Aleksija Vronskog

Sergej Serjoa Aleksiji Karenjin: sin Ane i Aleksija Karenjina

Ana Ani": erka Ane i Vronskog

Varenjka: mlada devojka siroe, polu-usvojena od strane boleske ruske plemkinje

madam tal, sprijateljuje se s Kiti dok boravi u inostranstvu.

Radnja
Roman je podeljen na osam delova. Njegov epigraf je Osveta je moja, ja u je vratiti preuzeta
je iz poslanice Rimljanima 12:19.
Roman poinje sa jednim od Tolstojevih najee citiranih redova:

Sve srene porodice lie jedna na drugu; svaka nesrena porodica nesrena je na
svoj nain.

Prvi deo
Roman poinje scenom Stepana Arkadijevia Oblonskog ("Stive"), moskovskog aristokrate i
dravnog slubenika koji je bio prevario svoju enu Darju Aleksandrovnu ("Doli"). Doli je
otkrila da je mu prevario sa njihovom guvernantom, pa porodica i itavo domainstvo pati.
Stiva obavetava Doli da njegova udata sestra, Ana Karenjina, dolazi im u posetu iz Sankt
Peterburga.

U meuvremenu, Konstantin Dmitrijevi Levin ("Kostja"), Stivin prijatelj iz detinjstva, stie u

Moskvu kako bi zaprosio Dolinu najmlau sestru, princezu Katarinu Aleksandrovnu erbacki
("Kiti"). Levin je strastveni, nemiran, ali stidljiv aristokratski zemljoposednik koji, za razliku od
njegovih prijatelja iz Moskve, bira da ivi na selu na svom velikom imanju. Tu on saznaje da
ima suparnika u pogledu Kitine udaje, grofa Aleksija Vronskog, vojnog oficira.
ekajui Anu na eleznikoj stanici, Stiva susree Vronskog, koji je tu da doeka svoju majku,
groficu Vronsku. Ispostavlja se da su Ana i grofica Vronski putovale i razgovarale zajedno u
istom vagonu. Nakon to se svako pronaao sa svojima i Vronski video Anu po prvi put, jedan
elezniki radnik gine sluajno padnuvi ispred voza. Ana to tumai ovo kao lo znak.
Vronski je, meutim, opinjen Anom. Ana je, pak, zabrinuta jer se po prvi put odvojila od
svog malog sina Sergeja ("Serjoe") na due vreme.
U kui Oblonskog Ana govori emotivno i ortvoreno sa Doli o Stivinoj aferi i ubeuje je da je
Stiva jo voli, uprkos neverstvu. Doli je dirnuta Aninim govorom i odluuje da zbog dece
oprosti Stivi.
Kiti, koja dolazi u posetu Doli i Ani, ima samo osamnaest godina. Njoj je ovo prva sezona
kada je roditelji daju na udajanje i ona oekuje da e se uskoro udati za oveka iz njenog
stalea. Vronski joj pokazuje znaajnu panju, a ona oekuje da e igrati sa njim na balu te
veeri. Kiti je veoma zadivljena Aninom linou i lepotom i postaje opsednuta njom, ba kao
to je Vronski. Kada Ljevin nasamo prosi Kiti u njenom domu, ona ga nespretno odbija,
verujui da se Vronski zaljubio u nju i da e je on zaprositi. Na taj korak se odluuje pod
uticajem njene majke koja je ubeena da je Vronski bolja prilika za Kiti, za razliku od Kitinog
oca, koji favorizuje Ljevina.
Na balu napravljenom u Kitinu ast, Ana se na opte iznenaenje svih pojavljuje u crnoj
somotskoj haljini, koji je jednim delom od crne prozirne ipke, i u ono vreme nikako ne prilii
Ani, jednoj uglednoj eni, supruzi i majci. Kiti je ubeena da e je Vronski definitivno zaprositi
i da e se ovim balom sve razreiti, ali on celo vee igra sa Anom, birajui je kao partnerku
za ples pred okiranom Kiti slomljenog srca. Kiti shvata da se Vronski zaljubio u Anu i nema
nameru da je prosi, uprkos njegovim otvorenim flertovanjima. Vronski je smatrao svoje
odnose prema Kiti samo kao izvor zabave i pretpostavljao je da i Kiti to ini iz istih razloga.
Ana, iako je svojevoljno plesala sa Vronskim sve vreme na balu, potreena Kitinim slomljenim
srcem, iste veeri se vraa u Sankt Peterburg. Vronski putuje istim vozom. Tokom putovanja,
u neko doba noi njih dvoje se susreu i Vronski izjavljuje Ani svoju ljubav. Ana ga odbija,
mada je njegova panja ne ostavlja ravnodunom.
Ljevin, uvreen i razoaran to ga je Kiti odbila, vraa se na svoje imanje, naputajui svaku
nadu za brak. Ana se vraa u Sankt Peterburg kod svog supruga, Aleksija Aleksandrovia
Karenjina, visokog vladinog zvaninika, i kod sina Serjoe. Videvi svog mua po prvi put
nakon njenog susreta sa Vronskog, Ana shvata da je on ne privlai, da joj se gadi, iako ona
sama kae da je dobar ovek
Drugi deo

Porodica erbacki konsultuje lekara zbog Kitinog zdravlja, koji je narueno od kada se
razoarala u Vronskog. Mladi specijalista savetuje da Kiti treba da ide u inostranstvo, u banju,
da se oporavi. Doli govori Kiti da je ona razume da pati zbog Vronskog i Ljevina, koga je
uzaludno povredila. Kiti, koja se osea ponienom od strane Vronskog i muena od strane
njenog odbijanja Ljevina, vrea njenu sestru pozivajui se na Stivina neverstva, rekavi joj da
nikada ne moe voleti oveka koji ju je prevario. U meuvremenu, Stiva poseuje Ljevina na
njegovom seoskom imanju, radi prodaje ume u blizini parcele zbog slabe materijalne
situacije porodice Oblonski.
Za to vreme, u Sankt Peterburgu, Ana poinje da provode vie vremena u krugu kneginje
Betsi, moderne bogataice i roake Vronskog. Vronski nastavlja da prati Anu. Iako ga se ona
u poetku pokuavala otarasiti, ipak mu poklanja svoju panju. Karenjin podsea enu da s
njene strane nije u redu u javnosti poklanjati previe panje Vronskom, koja postaje predmet
ogovaranja. On je zabrinut zbog svog ugleda i ugleda svoje supruge, iako se nada i eli da
veruje da je Ana iznad svake sumnje.
Vronski, inae strastveni konjanik, uestvuje u trkama, previe napreui svoju kobilu Fru-Fru
- njegova neodgovornost je uzrok pada i slomljene kime nesrenoj kobili. Ana sve
posmatrajui sa tribina u masi nije u stanju da sakrije svoju uznemirenost tokom nesree.
Neposredno pre toga, Ana je rekla da Vronskom da je trudna i nosi njegovo dete. Karenjin je
takoe prisutan na trkama i shvativi da je Anino ponaanje neprikladno, nakon trka je
opominje. Ana, u izlivu ekstremnog stresa i emocija, priznaje svoju aferu muu. Karenjin je
zamolio da prekinu sa tim da bi se izbegli dalji traevi, verujui da e njihov brak biti ouvan.
Kiti i njena majka putuju u nemakom banju da se Kiti popravi zdravlje. Tamo upoznaju
Madam tal u invalidskim kolicima i njenu usvojenu kerku Varenjku. Varenjka ostavlja
snaan utisak na Kiti pomaganjem bolesnicima u banji, itanjem im Jevanelja i svojim
ponaanjem u potpunosti. Pod njenim uticajem, Kiti se druei s njom postaje izuzetno
pobona, ali postaje razoarana kritikama njenog oca kada sazna da Madam tal glumi svoju
bolest. Uskoro se zatim vraaju u Moskvu.
Trei deo
Ljevin nastavlja da radi na svom imanju, pokuavajui da fizikim radom nekako zaboravi na
Kiti i duevni bol, to mu skoro u potpunosti i uspeva. Uskoro mu u posetu dolazi njegov brat
Sergej Ivanovi Kozniov. Ovde su posebno istaknute suprotnosti dvojice braa. Dok Ljevin na
selu uvek radi, vredan je i gotovo da nema vremena za odmor, Sergej selo smatra kao mesto
za razonodu i relaksaciju. Ljevin razvija svoje ideje koje se odnose na poljoprivredu, kao i
jedinstven odnos izmeu poljoprivrednog radnika i svoje rodne zemlje i kulture. Smatra da se
mora neto promeniti u sistemu kako bi radnicima stalo do toga to rade i sa
zemljoposednicima razvili prijateljski odnos, to i pokazuje linim primerom. On veruje da
evropske poljoprivredne reforme nee imati efekta u Rusiji zbog jedinstvene kulture i linosti
ruskog seljaka.
Kada Ljevin na molbu Oblonskog poseti Doli u oblinjem selu Jerguevu, ona pokuava da
razume ta se desilo izmeu njega i Kiti i da objasni i opravda Kitino ponaanje. Sam
razgovor o Kiti Ljevina izbaci iz ravnotee i on stvori odbojnost prema Doli. Nakon toga Ljevin

odluuje da e zaboraviti Kiti i da e se oeniti seljankom. Meutim, sutradan sluajno via

Kiti u njenoj koiji, i Ljevin shvata da slobodno moe odbaciti misli o braku sa seljankom, jer
je on jo uvek voli. Uskoro mu u posetu stie drugi brat, Nikolaj. On je vrlo bolestan,
razdraljiv i Ljevin osea sopstvenu krivicu to mu je Nikolaj naporan. Ve drugog dana njih
dvojica su se posvaali i, iako su znali da je Nikolaj zbog bolesti zadnji put ovde, on odlazi
kui.
U meuvremenu, u Sankt Peterburgu, Aleksije Karenjin je napisao pismo Ani u kome trai da
se ona vrati kui, ali pre nego to joj je pismo stiglo, ona mu pie da sa sinom odlazi u
Moskvu. Dobivi njegovo pismo, Ana se nala uvreena i bila je ubeena da je njen mu eli
kui dokrajiti i unititi. Potom se nalazi sa Vronskim i govori mu da njen mu zna za njih
dvoje. Kada je Ana otila kui, njen mu je nije doekao, ve ga je ona nala u kabinetu.
Karenjin odbija razvod, insistirajui na tome da e njihov odnos nastaviti. Zahteva od nje da
se prestane viati sa Vronskim i preti joj time da e joj oduzeti Serjou.
etvrti deo
Ana i Aleksije Karenjin nastavljaju da ive zajedno, a sa Vronskim se via samo van kue.
Kada ih je jednom mu zatekao u kui, smatra da su preterali, konsultuje sa advokatom oko
dobijanja razvoda. U to vreme, razvod u Rusiji se mogao zahtevati jedino od strane nedunog
suprunika, ali je potrebno ili da optueni priznaje preljubu - to bi upropastilo Aninu poziciju
u drutvu i bar nju iz re-udaje - ili da krivac bude uhvaen u preljubi. Karenjin uzima od Ane
neka ljubavna pisma od Vronskog, koja advokat smatra kao nedovoljan dokaz afere. Stiva i
Doli su iskljuivo protiv razvoda Karenjinih.
Ana ima teak poroaj. Poroajna groznica, od koje umiru 99% ena, traje joj tri dana. Za to
vreme zahteva da se pored njenog kreveta, Karenjin i Vronski pomire i pruivi mu ruku, tu
Karenjin sve oprata Vronskom. Meutim, Vronski se osea neprijatno zbog Karenjinove
velikodunosti, osea se bezvrednim i ponienim, pokuava samoubistvo pucajui sebi u
grudi, ali pogaa rame i ostaje iv. Tada dolazi do preokreta, Ana se oporavlja i smatra da ne
moe da podnese ivi sa Karenjinom uprkos njegovom oprotaju i njegove vezanosti za
novoroene Anu, o kojoj se jedini zaista brinuo, i kome je jedino bilo stalo do nje. Kada je
saznala da Vronski odlazi u Takent, po vojnoj obavezi, ona postaje oajna. Tada Ana i Vronski
zajedno bee u Evropu, uzevi malu Anu sa sobom, ostavljajui Serjou i Karenjinovu ponudu
razvoda.
U meuvremenu, Stiva deluje kao provodadija sa Ljevinom. On organizuje sastanak izmeu
njega i Kiti, to dovodi do njihovog pomirenja i veridbe.
Peti deo
Ljevin i Kiti su se venali i zapoeli svoj novi ivot na svom imanju. Iako su bili sreni i voleli
su se, prvih par meseci im je bilo teko da se priviknu jedno na drugo. Ljevin se osea
nezadovoljno zbog vremena koje Kiti eli da provede sa njim i shvata da par meseci nita
konkretno nije uradio. Kada se brak poinje poboljati, Ljevin saznaje da njegov brat, Nikolaj,
umire od iscrpljenosti boleu. Kiti se ponudi da odu zajedno do Nikolaja i tamo se pokazuje
od velike pomoi bolesniku. Videvi da je njegova supruga preuzela kontrolu nad situacijom

neuporedivo bolje i sposobnije od njega, Ljevinova ljubav prema Kiti raste. Kiti na kraju
saznaje da je trudna.
U Evropi, Vronski i Ana se bore da pronau prijatelje koji e ih prihvatiti. Dok se Ana osea
sreno to konano moe da bude nasamo sa Vronskim, on se osea ugueno pored nje. Oni
ne mogu da se drue sa Rusima iz visoke klase i teko im je da nau nain da se zabave.
Vronski, koji je verovao da je Ana klju za njegovu sreu, shvata da mu je sve dosadno i
nezadovoljan je sobom. On poinje da slika. Meutim, Vronski ne vidi da sva ta njegova
umetnost nema talenta ni strasti, a da je njegov razgovor o umetnosti izuzetno pretenciozan.
Postaje sve nemirniji, biva im sve dosadnije i Ana i Vronski odluuju da se vrate u Rusiju.
U Sankt Peterburgu, Ana i Vronski borave u jednom od najboljih hotela, ali su uzeli odvojene
apartmane, navodno zbog bebe Ane. Postaje jasno da njima tu nije mesto i da nisu
prihvaeni u ruskom drutvu. Svi ih izbegavaju, ak i Anina stara prijateljica Betsi. Ana ima
este promene raspoloenja, napade ljubomore i izlive besa. Ana poinje da se plai da je
Vronski vie ne voli. U meuvremenu, Karenjin nalazi utehu kod grofice Lidije Ivanovne,
entuzijaste verskih i mistinih ideja modernizovano sa viim klasama. Ona ga savetuje da
dri Serjou podalje od Ane i Serjoi govori da mu je majka mrtva. Meutim, Serjoa koji je
bio vrlo vezan za nju, odbija da veruje da je to istina. Ana maskirana nepozvana odlazi u
posetu Serjoi na njegov deveti roendan, ali ju je zatekao Karenjin.
Ana, oajniki pokuavajui da povrati bar neke njene nekadanje pozicije u drutvu,
prisustvuje predstavi u pozoritu na kojoj su prisutni svi iz visokog drutva Sankt Peterburga.
Vronski je moli da ne ide, ali on nije u stanju da prvenstveno sebi objasni zato ona ne bi
trebalo da prisustvuje toj predstavi. U pozoritu, Ana je otvoreno odbijena od svojih bivih
prijatelja, od kojih joj jedan namerno pravi scenu, vrea je i ona naputa pozorite. Ana je
beznadena. Ne moe da nae mesto za sebe u Sankt Peterburgu. Iako se esto svaaju i
prepiru, Ana i Vronski se dogovaraju da odu na Vronskovo seosko imanje.
esti deo
Doli sa majkom i decom provede leto sa Ljevinom i Kiti. Ljevinov ivot je jednostavan i
neiskvaren, iako je Ljevin pomalo nelagodno zbog prisustva tolikog broja erbatskih. On
postaje izuzetno ljubomoran kada je jedan od posetilaca, Kitin brat od strica, Veslovski,
otvoreno koketira sa trudnom Kiti. Ljevin pokuava da prevazie svoja oseanja, ali je na
kraju podlegao njima i stvara neprijatnu scenu, bukvalno isteravi Veslovskog iz svoje kue.
Veslovski odmah ide da ostane sa Anom i Vronskim na oblinjem njihovom imanju.
Kada Doli ode u posetu Ani, ona je pogoena razlikom izmeu Ljevinove aristokratskog, ali
jednostavnog kunog ivota i neskrivenog luksuznog i raskonog Vronskovog imanja na selu.
Ona takoe nije u stanju da odri korak sa modernim Aninim haljinama i ekstravangardnim
troenjem Vronskog na bolnicu koju gradi. Pored toga, Ana i Vronski nisu u najboljim
odnosima, i Doli to primeuje. Takoe primeuje da se Ana jako promenila, da je postala
anksiozna i da otvoreno flertuje sa Veslovskim. Njoj je neugodno zbog toga, a Vronski trai od
nje da Doli ubedi Anu da se razvede od Karenjina, tako da moe da se uda za njega i iveti
normalno.

Ana je postala izuzetno ljubomorna na Vronskog i ne moe da podnese kada on odlazi ak i

na vrlo kratke izlete. Kada Vronski odlazi za nekoliko dana za vreme pokrajinskih izbora, Ana
postaje ubeena da ona mora da se uda za njega, kako bi ga spreila da je napusti. Nakon
to Ana napie pismo svom suprugu Karenjinu, ona i Vronski naputaju selo i idu za Moskvu.

GOGOLJ

Nikolaj Vasiljevi Gogolj (rus. , ukr.

; Veliki Soroinci, 1. april 1809 Moskva, 4. mart 1852) je bio ruski pisac roen u
Ukrajini. U svojim delima je pokazivao duboko razumevanje i potovanje za ljude, mentalitet,
istoriju i kulturu Ukrajine i Rusije.
Hronoloki je prvi meu plejadom velikih ruskih realista, pisao je pripovetke, romane i
komedije. U njegovim radovima je prisutan i uticaj prethodne epohe nacionalnog
romantizma.
Gogolj je imao veliki uticaj na kasnije ruske realiste.
Kua Nikolaja Gogolja u Odesi, gde je iveo u periodu 1850-1851
Gogoljev grob na moskovskom groblju Novodevije.
Otac, stari kozaki oficir, razvio je kod Gogolja knjievni ukus. Majka mu je prenela mistinu
religioznost, koja ga je morila u docnijem ivotu. Posle detinjstva provedenog na selu u
Ukrajini, naao je posao u ministarstvu u Sankt Peterburgu.
Svoj javni knjievni rad je otpoeo 1829. kada je pod pseudonimom objavio neuspelu
romantinu poemu Gans Kihelgarten. Godine 1831. naputa dravnu slubu i postaje
profesor istorije u koli za keri oficira, a od 1834. na Univerzitetu u Sankt Peterburgu.
Udaljenost i nostalgija za rodnom Ukrajinom inspirisala ga je da napie zbirku pripovedaka
Veeri na majuru kod Dikanjke (1831 1832). U priama je koristio elemente folklora,
fantastike i humora, kojima je opisivao ivot na selu.

Na Gogoljevo opredjeljenje za knjievnost jako su uticala prijateljstva sa ukovskim i,

naroito, Pukinom koji mu je dao ideje za nekoliko djela.
Naredni period je za Gogolja bio veoma plodan. Napisao je zbirke pripovedaka Arabeske i
Mirgorod (1835). Njegova najpoznatija drama, Revizor, nastala je 1836. i privukla veliku
panju knjievne i politike javnosti, pa i samog cara.
Iste godine poeo je da pie svoj kapitalni roman, Mrtve due. Smatrao je da je ovo delo
njegova misija kojom e postii natoveanski podvig. Prvi deo Mrtvih dua se pojavio
1842. i pored prethodne cenzure. Ovo delo predstavlja detaljnu satirinu studiju Rusije
posmatrane iz perspektive glavnog junaka iikova.
U kasnijem ivotu pao je u depresiju i poeo da vodi asketski ivot. Od 1836. do 1848.
putovao je po Zapadnoj Evropi. Zapao je u stvaralaku krizu, a poeo je da pokazuje znake
paranoidne psihoze (verovatno izofrenije). U noi 24. februara 1852, u naletu manije
inspirisane religioznim zanosom, spalio je svoje rukopise, meu kojima je bio drugi deo
romana Mrtve due. Sam je rekao da ga je na ovaj potez naveo avo. Nekoliko dana
kasnije, 4. marta, je preminuo. Pokopan je na moskovkom groblju Novodevije.
Poezija

Ganc Kuhelgarten (1829)

Pripovetke i romani

Veeri na salau kod Dikanjke (1831 1832)

o Prva knjiga

Soroinski sajam

Vee uoi Ivana Kupale

Majska no, ili Utopljenica

Izgubljeno pismo

o Druga knjiga

Badnje vee

Strana osveta

Ivan Fjodorovi ponjka i njegova tetka

Zaarano mesto

Zbirka Mirgorod (1835)

o Vij
o Pria o tome kako su se posvaali Ivan Ivanovi i Ivan Nikiforovi
o Starovremenske spahije
o Taras Buljba (1835, 1842)

Peterburke prie
o Nevski prospekt
o Nos (1836)
o injel (1842)
o Zapisi ludaka
o Portret
o Koije

Mrtve due (1842)

Drame

enidba (1833)

Revizor (1836, 1842)

Spoljanje veze
Revizor (rus. ) je dramsko delo ruskog pisca Nikolaja Vasiljevia Gogolja, po vrsti
komedija karaktera. Prvo izdanje objavljeno je 1836, a drugo, prepravljeno izdanje 1842.
godine. Gogolj je ovu komediju napisao inspirisan anegdotom koju mu je prepriao prijatelj
Aleksandar Sergejevi Pukin.[1] Revizor je dvadeset godina kasnije posluio kao inspiracija
srpskom piscu Branislavu Nuiu za komediju Sumnjivo lice.[2] Jedno od najveih dela
svetskog realizma, Revizor ismeva drutveno stanje i ljudske naravi.[3][4] Tema je uzeta iz
drutvene stvarnosti Ruske Imperije u prvoj polovini 19. veka.[3] O samom delu, Gogolj je
rekao:

U Revizoru ja sam odluio da na jednom mestu skupim sve ono to je u Rusiji

runo, a to sam ja tada znao, sve nepravde koje se ine na onim mestima i onim
sluajevima gde se pravednost trai od oveka vie od svega, i hteo sam da sve
ismejem u jedan mah.[3]

Pozadina i inspiracija

Poetkom svoje karijere, Nikolaj Vasiljevi Gogolj je bio poznat po svojim kratkim priama,
zahvaljujui kojima je zaradio potovanje drugih ruskih knjievnika, pogotovo Aleksandra
Sergejevia Pukina. Nakon to je stekao svoju reputaciju, Gogolj je poeo da radi na
pozorinim predstavama. Njegov prvi pokuaj da napie satirinu dramu o carskoj birokratiji
1832. nije uspeo, jer je Gogolj strahovao da bi delo moglo biti zabranjeno ili cenzurisano.
1835. je dobio inspiraciju za novo delo od Pukina. Gogolj je 1835. Pukinu napisao:

Uini mi uslugu; poalji mi neku temu, kominu li ne, ali autentinu rusku
anegdotu. Moja ruka eli da napie komediju... Daj mi temu i ja u sklepati
komediju u pet inova obeavam, smeniju od pakla. Za ime Boje, uradi to. Moj
um i moj stomak gladuju.[1]

Pukin je imao spremnu priu o oveku za koga se grekom umislilo da je revizor iz 1833.
Njegove beleke su bile sline onome to e jednoga dana postati bazini elementi za
Revizora:

Krispin dolazi u provinciju... na vaar. Gradonaelnik je potena budala

gradonaelnikova ena flertuje sa njim Krispin zavodi njegovu kerku.[5]

Teme
Knjievna kritika je Gogolju prebacivala da u svojoj komediji nije stvorio nijednu pozitivnu
linost. Posle prvih premijera koje su izazvale velike sporove, diskusije i sukobe, Gogolj je
rekao da je stvorio jednu retku pozitivnu linost smeh.[6] Gogolj je smatrao da bi
knjievnost trebalo da prikae realnost surovu kakva jeste i da bi takva realnost morala da se
menja. Piui svoj roman Mrtve due, Gogolj je zapisao:

Zato to je ve vreme, najzad, da se dozvoli pozitivnoj linosti da predahne; zato

to smo pretvorili u teglee kljuse pozitivnog oveka i to nema pisca koji nije
jahao na njemu, terajui ga i biem i svaim to mu padne pod ruku; zato to su
izmuili pozitivnu linost do te mere da sada na njoj nema ni senke od vrline, nego
su ostale samo kost i koa umesto tela; zato to licimerno dozivaju pozitivnu
linost; zato to ne potuju tu pozitivnu linost. Ne, vreme je najzad da se upregne
i podlac. Dakle, preemo podlaca![7]

Zbog otrog Gogoljevog prikaza ruskog drutva, cenzor je najpre odbio delo 1835, ali je
nakon apela samog cara Nikolaja I dao dozvolu da se stavi na pozorini repertoar. Ali, uspeh
ovog dela toliko je prodrmao birokratiju u Rusiji, te je konstanti pritisak putem novina
primorao Gogolja da se preseli u Rim.[7] Revizor pokazuje sve drutvene poroke, socijalna zla,
dvolinost u druge drutvene probleme.[8] Svi likovi prikazani u komediji, sem Hlestakova,
prikazani su kao naivni, skloni dodvoravanju, nesposobni i nesnalaljivi.[5] Gogolj je odlino
prikazao sve probleme drutva Ruske Imperije 19. veka, ismevajui drutveno stanje i ljudsku
narav.[3][4][5] On je rekao:

U Revizoru ja sam odluio da na jednom mestu skupim sve ono to je u Rusiji

runo, a to sam ja tada znao, sve nepravde koje se ine na onim mestima i onim
sluajevima gde se pravednost trai od oveka vie od svega, i hteo sam da sve
ismejem u jedan mah.[3]
Radnja
Revizor se sastoji iz pet inova. Radnja se odigrava u provincijskoj sredini i prikazuje sve
slojeve drutvenog aparata, sudstvo, zdravstvo i obrazovanje. Gradonaelnik Anton
Antonovi poziva sve glavne ljude u gradu da im saopti iznenadnu i neprijatnu vest u
grad dolazi revizor iz Petrograda. Iz njegovih rei se saznaje da u bolnici vlada prljavtina,
bolesnici lie na kovae, nema bolesnikih lista i dijagnoza, sve zaudara na kupus, pui se
duvan. U sudu je opti nered; sudija, veliki ljubitelj lova, uzima lovake pse za mito, a
gradonaelnik sve to mu padne aka, bilo da je to skupocena bunda, al ili bilo ta drugo.
Gradske spahine Dopinski i Bopinski donose vest da je revizor odseo u gradskoj gostionici,
da mu je ime Ivan Aleksandrovi Hlestakov i da je tu ve dve nedelje. Nastaje opti mete,
jer su svi u strahu da je revizor za te dve nedelje primetio mnoge stvari koje mu se nisu
dopale. Odluuju da svi odu u gostionicu i potrae ga.
U drugom inu, mesto deavanja je gostionica, odnosno soba u kojoj su odseli Hlestakov i
njegov sluga Osip. Iz Osipovog monologa saznajemo da je ve drugi mesec kako je Hlestakov
krenuo iz Petrograda, ali nikako da stigne u Saratov gde mu ive roditelji. Hlestakov je u
prethodnom mestu izgubio sav novac kockajui se i u ovom gradu ne moe nita da plati, te
mu gostioniar preti da e ga prijaviti vlastima i oterati ga zatvor. Upravo tada dolazi
gradonaelnik sa svojom svitom, i nastaje komina situacija koja se gradi na nesporazumu i
uzajamnom strahu. Hlestakov je ubeen da je gradonaelnik doao da ga uhapsi, a
gradonaelnik da je revizor nezadovoljan situacijom koju je zatekao.
Gradonaelnikova ena Ana Andrejevna i kerka Marija Antonovna takoe su uzbuene
jurnjavom koja je nastala u gradu. Dopinski im javlja da e u njihovu kuu na konak doi
revizor i da ona, Ana Andrejevna, sve dobro pripremi. Gradonaelnik dovodi uglednog
gosta u kuu, i tu do izraaja dolazi provincijski duh njegove supruge i kerke. One su obe
fascinirane prisustvom i priama Hlestakova o petrogradskom ivotu i otmenom gradskom
drutvu. Hlestakov, u prianju, gubi granicu izmeu istinitog i izmiljenog. Gradonaelnik i svi
oko njega drhte od straha i divljenja sluajui sve te prie, a Hlestakov se sve bolje i vie
uputa u svoju ulogu. Hlestakov shvata koliko su malograani spremni da ocrne sve oko sebe
kako bi se izdigli u odnosu na ostale i ta su sve spremni da urade da bi ouvali svoj poloaj u
drutvu. Prvo mu dolazi LjapkinTjapkin, sudija. Kao i svi, i sudija je zaplaen revizorom.
Sudija ogovara svakog od blinjih kako bi sebe prikazao u to boljem svetlu, a Hlestakov mu
obeava da e mu pomoi ukoliko mu on pozajmi svoj novac. Za sudijom mu dolaze i druge
vane linosti u gradu, trgovci koji se ale na gradonaelnika i ena jednog podoficira, ijeg
je mua gradonaelnik nezakonito oterao u vojsku, a nju iibao. Hlestakov svima obeava da
e im pomoi, ako mu zauzvrat pozajme odreenu svotu novca.
Hlestakov se naizmenino udvara gradonaelnikovoj eni i kerki, da bi se na kraju stekao
utisak da on prosi Mariju Antonovnu. Ana Andrejevna ne mari za enidbu kerke i Hlestakova;
ona smatra da Hlestakov njoj udeljuje komplimente, kojima ona hrani svoju sujetu. Hlestakov

pie pismo svom prijatelju, novinaru, u Petrograd, iji e se sadraj otkriti u petom inu.
Odlazi, uz izgovor da e se ubrzo vratiti, a gradonaelnikova porodica ostaje presrena jer se
stvari za njih odigravaju na takav neverovatan nain.
Peti in donosi razreenje radnje. Na poetku ina je data slika malograanske porodine
sree. Gradonaelnik u udaji svoje keri vidi ansu za napredak u karijeri, a verujui da e
mu zet obezbediti visoki poloaj u prestonikom drutvu, izrie pretnje i osvetu svima koji su
se alili na njega. Svi likovi sudija, kolski nadzornik, upravnik bolnice, trgovci i policajci sa
svojim suprugama, malograankama dolaze da mu estitaju, a onda sledi ok za sve njih.
Dolazi upravnik pote sa Hlestakovljevim pismom, koji oni naglas itaju. U njemu Hlestakov
ismeva svakog od njih panaosob, a takoe otkriva da on nije nikakav revizor, ve sluajni
prolaznik i prevarant. Dok se svi ude brukom koju je ovo pismo izazvalo, stie vest da je
pravi revizor doao u mesto.
Vest koja je pristigla skameni celu grupu. Sve se pretvara u nemu cenu, u kojoj nema ni
pokreta ni rei. Tako su na kraju drame likovi u istom poloaju kao i na poetku predstave,
kao da se epizoda sa Hlestakovim nikada nije ni dogodila.
Likovi
-

Anton Antonovi SkvoznikDmuhanovski je gradonaelnik mesta. Prema

Gogoljevoj napomeni gospodi glumcima, on je ovek koji je ostario u dravnoj
slubi i, na svoj nain, promouran. Pravi se da je estit, iako je podmitljivac.[9]
Ana Andrejevna, njegova ena, provincijska koketa, delimino vaspitana na
romanima. Vrlo je ljubopitljiva i esto ispoljava tatinu.
Marija Antonovna, gradonaelnikova kerka, koju majka vaspita po sebi.
Ivan Aleksandrovi Hlestakov je inovnik iz Petrograda, mladi od dvadeset i tri
godine. Gogolj ga opisuje kao vitkog, suvonjavog; priglupog i, tono vele, malo
udarenog.[9] Ljudi iz varoi umiljaju da je on revizor.
Osip, Hlestakovljev sluga; mudrica je i voli da samom sebi dri pridike na raun
svoga gospodara.
Luka Luki Hlopov, kolski nadzornik. Hlestakov u pismu navodi da kolski
nadzornik smrdi na crni luk.[10] Njegova ena slina je Ani Andrejevnoj.
Amos Fjodorovi LjapkinTjapkin je oblasni sudija. Gogolj navodi da je on
proitao petest knjiga i stoga je pomalo slobodouman.[9] Veliki je ljubitelj dosetki
i pridaje vanost svakoj svojoj rei.
Artemij Filipovi Zemljanika je upravnik bolnice, prepredenjak i lupe.[9]
Ivan Kuzmi pekin, upravnik pote koji ita tua pisma.[10]
Pjotr Ivanovi Bopinski i Pjotr Ivanovi Dopinski, gradske spahije. Dopinski
je malo ozbiljniji od Bopinskog, ali je Bopinski nametljiviji i ivlji od Dopinskog.
Hristijan Ivanovi Hibner, sreski lekar koji ne razume ni re ruskog jezika.[11]
Fjodor Andrejevi Ljuljukov, Ivan Lazarevi Rastakovski i Stepan Ivanovi
Koropkin, penzionisani inovnici, vrlo ugledni u gradu.
Stepan Ilji Uhovjortov, policijski pisar.
Svistunov, Pugovicin i Derimorda, policajci.
Abdulin, trgovac.
Fevronja Petrovna Poljopkina, bravareva ena, koji je gradonaelnik naredio da
iibaju.[11]
Mika, gradonaelnikov sluga.

Podoficireva ena, kafanski momak, gosti i goe, trgovci, graani i molioci kao
pojave.

injel (rus. ) je pripovetka Nikolaja V. Gogolja. Prvi put je izdata 1842. godine.
Kompozicija
Kompozicija se odvija hronoloki, a pripovetka spada u nefabularnu prozu, odnosno prozu
u kojoj nema puno dogaanja i u kojoj fabula nije na prvom mestu. injel zapoinje
uvodom u kojem se opisuje Akakijev lik i ivot, a zatim dobijanjem novog injela radnja se
zaplie i kulminira kraom istog. Smru glavnog lika pripovetka se rasplie i zavrava
epilogom (dodatkom), koji za razliku od prethodnih delova pripovetke dobija fantastinu
dimenziju i u kojem se pojavljuje duh protagoniste u obliku Akakijevog mrtvog tela.
Pomou Akakijevog duha vri se osveta, pravda biva zadovoljena, a za Akakija ivot
poinje tek nakon smrti.
Velikoj popularnosti pripovetke pripomogao je Fjodor Dostojevski svojim uvenim citatom
Svi smo mi izali iz Gogoljevog injela, Dostojevski je time iskazao potovanje prema
autoru.

Ernest Miler Hemingvej (engl. Ernest Miller Hemingway; Ouk Park, 21. jul 1899 Keum, 2.
jul 1961) je bio ameriki pisac i novinar. Bio je pripadnik pariskog udruenja izgnanika
dvadesetih godina dvadesetog veka, i jedan od veterana Prvog svetskog rata, koji su kasnije
bili poznati kao izgubljena generacija. Dobio je Pulicerovu nagradu 1953. godine za svoj
roman Starac i more, kako i Nobelovu nagradu za knjievnost 1954. godine.
Svojim posebnim nainom pisanja koji karakterie krtost na reima, nasuprot stilu njegovog
knjievnog suparnika Vilijama Foknera, Hemingvej je znaajno uticao na razvoj lepe
knjievnosti dvadesetog veka. Mnogi njegovi romani se danas smatraju klasinim delima
amerike knjievnosti.
Ernest Hemingvej(1950)
Hemingvej je od oca nasledio avanturistiki duh i nemiran temperament to je vrlo rano
odredilo njegov ivotni put. Nije hteo da troi vreme na sticanje univerzitetskog obrazovanja.
Poeo je da radi kao novinar, otkrio je svoj spisateljski dar i pisanje mu je postalo ivotni
poziv. Ribolov i lov su mu bili omiljeni hobi. Kad god je putovao, a bio je strastveni putnik,
obavezno je nosio tri stvari: udice, puku i pisau mainu. Fiziki snaan, radoznao i edan
ivota, obiao je Evropu, Ameriku, Kinu, Afriku, a iveo je u Parizu, Ki Vestu, Havani.

Aktivno je uestvovao u Prvom svetskom ratu, grko-turskom ratu, panskom graanskom

ratu i Drugom svetskom ratu. Bio je ratni dopisnik ali i borac, to mu je omoguilo da stekne
ogromno iskustvo i skupi solidnu grau za svoje pisanje.
Hemingvej je voleo intenzivno ivljenje koje je podrazumevalo putovanja, lov, koridu, pie,
ene. Istovremeno je putovao, ratovao, uivao u lepotama ivota i neprekidno pisao.
Hemingvej se oglasio kao pisac u Parizu. Kada se iz rata vratio u Ameriku, fiziki i psihiki
ranjen na italijanskom ratitu, nije mogao da se smiri. Ugovorio je dopisniki rad za jedan
ameriki list, oenio se i vratio se u Pariz, koji je u to vreme bio sredite knjievnog i
kulturnog ivota starog kontinenta.

Tu e ui u krug Getrude Stajn i Ezre Paunda, koji e podrati Hemingvejeve knjievne

ambicije. Objavie Tri prie i deset pisama (1923), U nae vreme (1924) i Prolene bujice
(1926). Ove knjige skreu panju na novo knjievno ime, a ono e odjednom blesnuti 1926.
godine kada izlazi jedan od njegovih najboljih romana Sunce se ponovo raa. To je bio roman
o ljudima izgubljene generacije izraz Getrude Stajn, kojim je oznaena generacija mladih
koja je preivela strahote svetskog rata i iz njega ponela ne samo fizike nego i duevne
oiljke, ali i duboko razoarenje zbog izneverenih ideala i pomerenih vrednosti u posleratnoj
stvarnosti. Hemingvej ivi, putuje i pie: Zbogom oruje (1929), Snegovi Kilimandara (1935),
Imati i nemati (1937). Iskustvo iz panskog graanskog rata pretoie u roman Za kim zvona
zvone (1940), jo jedan roman koji e osvojiti veliki broj italaca i jo vie uvrstiti reputaciju
Ernesta Hemingveja kao velikog pisca. Popularnosti ovoga romana doprinee njegova filmska
verzija sa Gari Kuperom i Ingrid Bergman u ulogama Roberta Dordana i Marije. Posle toga
nastaje velika pauza utanja, ali intenzivnog ivota i putovanja. Godine 1950. izlazi roman
Preko reke pa u umu, koji kritika proglaava najslabijim delom Ernesta Hemingveja. To je
pogodilo pisca koji 1952. godine objavljuje roman Starac i more i njime zadobije nepodeljena
priznanja kritike, Pulicerovu nagradu za knjievnost, a 1954. godine i Nobelovu nagradu.
Kada je osetio da mu zdravlje poputa i onemoguava ivot kakav je eleo da ivi, izvrio je
samoubistvo lovakom pukom 1961. godine, zavrivi kao i njegov otac 1928. godine.
Posthumno je 1964. godine objavljena memoarska proza Pokretni praznik - o ivotu u Parizu i
izgubljenoj generaciji.
Starac i more je roman amerikog knjievnika Ernesta Hemingveja. Roman je 1951. napisan
na Kubi, a objavljen je 1952. u Sjedinjenim Amerikim Dravama.
Radnja
Upozorenje: Slede detalji zapleta ili potpun opis.
Nakon 84 dana loeg ulova, ribar Santijago odluuje da ponovo iskua sreu, ali ovog puta
isplovljava mnogo dalje nego to je inio do tada. Sasvim neoekivano, nakon to je ve
poeo da oajava, uspeva da ulovi veliku ribu. Zbog njene veliine Santijago je ne moe
izvui na amac i doputa da ga riba odvue daleko na puinu. Nakon tri dana borbe, uspeva
da ubije ribu, ali je riblja krv privukla ajkule koje su je oglodale do kostiju. Stigavi na obalu,

Santijago postaje junak jer toliki riblji skelet niko od ribara nije do tada video ni ulovio. Na taj
nain Santijago je povratio ugled vrsnog ribara.
Likovi
Glavni likovi u romanu su starac Santijago i deak Manolino.
Santijago je ostareli ribolovac koji ivi u sirotinjskoj kolibi spavajui na novinama. On ve 84
dana izlazi na more i vraa se bez veeg ulova. Svi u naselju misle da je starac izgubio
ribolovaku sreu. Nou sanja lavove i ali za vremenom kada je bio prvak u obaranju ruku i
vrstan ribolovac.
Manolino je jedini pravi Santijagov prijatelj. Zajedno su 40 dana lovili ribu, ali kako nije bilo
ulova Manolinovi roditelji su odluili da ga poalju na brod koji ima vie sree.
U prii se govori o bici izmeu starog, iskusnog ribara i jednog velikog igluna. Na poetku
romana objanjeno je da ribar zvani Santiago ve 84 dana nije ulovio niti jednu ribu. Nesrea
ga je tako dugo pratila da su roditelji Manolinu, njegovom mladom egrtu, zabranili da plovi
sa njim i da umjesto toga radi kod uspjenijih ribara. Kako je on jo uvijek bio odan starcu,
svake je veeri posjeivao njegovu kolibu, dovlaio opremu za ribolov, donosio mu hranu i
diskutirao o amerikom bejzbolu, a naroito o svom omiljenom igrau, Joeu DiMaggiu.
Santiago je rekao Manolinu da e sljedeeg dana isploviti daleko, uvjeren da e njegova
nesrea brzo doi svome kraju.
Na 85-i dan Santiago isplovljava sam u svojem lakom amcu. Zabacuje udice u podne prvog
dana; velika riba, za koju je siguran da je iglun, zagrize mamac. Santiago ne moe izvui
igluna iz vode pa ovaj pone vui njegov amac. Na taj nain prou dva dana i dvije noi,
tijekom kojih starac odrava napetost konopca sa udicom svojim tijelom. Mada je ranjen,
Santiago pokazuje suosjeajnost prema ribi i esto je naziva "bratom". Takoer odluuje da je
niko nee pojesti zbog njenog dostojanstva.
Treeg dana riba poinje kruiti oko amca, ime pokazuje da je umorna. Santiago, sada
potpuno istroen i u bunilu koristi svu preostalu snagu da privue ribu i zabije harpun u nju,
zavrivi time dugu borbu sa njom. Santiago zavee igluna sa strane svog amca i uputi se
kui, razmiljajui kolika e biti cijena ulova i koliko e ljudi nahraniti.
Dok Santiago nastavlja svoj put prema obali, trag krvi u vodi privue morske pse. Prvog,
modrulja, Santiago ubije harpunom, ali pri tome izgubi sami harpun. Santiago napravi novi
harpun od svog noa i kraja vesla, to mu pomogne da otjera drugi nalet morskih pasa; sve
skupa, on ubije pet morskih pasa. Meutim, morski psi nastavljaju napadati i do veeri su
gotovo potpuno pojeli Santiagov ulov. Ostaju samo glava, kraljenica i rep. Napokon
dospjevi na obalu prije zore sljedeeg dana, Santiago se vue do svoje kolibe, nosei teko
jedro na ramenu. Uspijeva doi kui, legne u krevet i pada u dubok san.
Sljedeeg dana se oko broda (za koji su jo prikaeni ostaci ribe) okupi grupa ribara. Jedan od
njih je izmjeri i kae da je duga 5,5 m od repa do nosa. Turisti u oblinjem kafiu je netono
smatraju morskim psom. Manolin, koji je bio zabrinut dok je starac bio u ribolovu, zaplae

kada ga nae u krevetu. Donese mu novine i kafu. Kada se starac probudi, jedan drugome
obeaju da e opet ii u ribolov zajedno. Santiago se vrati u krevet i pone sanjati o svome
doivljaju iz mladosti, kada je vidio lavove na nekoj afrikoj obali.