Skripta za ispit Knjievnost od renesanse

do racionalizma
Humanizam, opte odlike. Humanizam u Dubrovniku:
[sa predavanja:]Humanizam i renesansa su periodi, jedni od najveih
istorijskih pokreta, odn. preokreta u razvoju ljudske civilizacije i zbili
su se u XV i XVI veku. Humanizam je vid renesanse, odn. krai period
koji prethodi renesansi. (Tu se ne slau ba svi istraivai.) Nastupa
posle Srednjeg veka, koji je, uz svo potovanje, ipak bilo doba
sputavanja ovekove linosti na odreeni nain (jedan od primera: u
veini sluajeva u naoj staroj knjievnosti autorstvo se ne navodi iz
skromnosti, ili se koriste epiteti bedni, greni, poslednji, dakle
sama linost pisca ne izlazi u prvi plan).
Tri ideje o humanizmu:
1) Humanizam je period koga karakterie obnavljanje antike (i grke i
rimske) na imitovanju starina se zasnivaju humanizam i renesansa
2) Humanizam je preporod kulture
3) Humanizam je ideja o oveku kao centru humanog sveta.
Humanizam nosi iste ideje kao i renesansa, ali se razlikuje u jednoj
osnovnoj stvari: latinski jezik je jezik knjievnosti, jer je to jezik
obrazovanih ljudi, ime su se oni izdvajali kao intelektualna elita. Iste
su teme i u humanizmu i u renesansi, ali ako je delo na latinskom ono
pripada humanizmu, a ako je na narodnom jeziku ono pripada
renesansi.
Humanisti su bili pojedinci na koje se drutvo oslanjalo. Odjednom
imamo pojedinca, kao individualnu linost, u odnosu na Srednji vek,
bez kojih vie drutvo ne moe oni su, uglavnom, laici i graani i oni,
kao takvi, u italijanskim dravama-gradovima imaju odreene funkcije:
kancelari, sekretari, visoke politike funkcije gde se vode glavni
protokoli; ugledni notari (belenici neto poput advokata); ambasadori
i dravnici; nastavnici i profesori na univerzitetima (koji su ve od XIII
veka poeli da se osnivaju); filosofi, naunici, pesnici, umetnici. Oni
(humanisti) su ideolozi drutva, jer mu nameu misli o svetu i ivotu;
oni razmiljaju o ovekovim mogunostima i svrsi. Do svega dolaze
posmatranjem i razmiljanjem koje izlau u svojim studijama. U

sreditu njihovog interesovanja je ovek stvaraju studije o oveku

(studia humanum), a cilj im je da sebe i blinje oplemene i usavre i da
dostignu najveu meru ovenosti (humanitas), a sve je to u kontrastu
sa srednjovekovnim teolokim studijama (studia divini). U toj svojoj
borbi za nova miljenja humanisti se obraaju antici i posebno je to
vezano za Italiju, koja je kolevka humanizma, a koja ima tragove antike
bilo u materijalnom smislu (ostaci graevina npr. Koloseum u Rimu),
bilo u duhovnom smislu (razna literatura, rukopisi to se ponovo
poinje da ita, objavljuje,). Oni u toj antikoj knjievnosti nalaze
umetnost vrednu divljenja i imitovanja poinju da je podraavaju. U
antikoj etici trae modele sopstvenog ponaanja i obrasce vlastitog
ivota. U antikoj (paganskoj) filosofiji (bez obzira to humanisti ostaju
religiozni; u humanizmu i renesansi ima jako malo ateizma) oni se
dive mislima fizozofa iz tog vremena, koja smatraju najuzvienijim i
najdubljim koje su ikada izreene. U to vreme ba iz te njihove elje
da to vie proue rukopise i kroz traganje za smislom raa se i nauka
filologija. Iz antike sem latinskog jezika preuzimaju knjievne
oblike, jer namerno ne ele da budu originalni. Podraavaju se oblici
(elegije, rodoljubova poezija, didaktiki knjievni oblici, prigodna
lirika, dokumentarne teme,). Humanisti se obrazuju na Zapadu i
samim tim jezikom (latinskim) oni pripadaju Evropi, ali se bave
temama koje se tiu mesta odakle su potekli (ako su sa Balkana, npr.) i
oni odraavaju svoju epohu jer imaju cilj da Zapad ipak upoznaju sa
prilikama na Balkanu.
Dubrovani se, tako, koluju po Italiji, a kada se vrate u Dubrovnik oni
ponu da se dopisuju sa italijanskim savremenicima, piui prigodnu
poeziju i govorei o svom stavu u vezi sa situacijama na Balkanu
piu, dakle, o konkretnim stvarima. To je humanizam i on prosto
prerasta u renesansu, zato to dobija na brojnosti i poinje knjievnost
da se stvara na narodnom jeziku. (Dubrovani svoj narodni jezik zovu
dubrovaki tako emo ga i mi zvati, a oni za zovu jo i naki,
srpski, a u literaturi se i tri puta pominje termin hrvatski. To je
tokavski, ijekavski jezik jezik renesanse, to se tie Dubrovnika.)
Razlika izmeu humanizma i renesanse je samo u jeziku, jer je sve
ostalo isto to su dva vida jednog istog pokreta: imaju iste ciljeve, ista
je drutvena uslovljenost.
to se tie renesanse to je, naravno, vei pokret, due je trajao,

obuhvatio vei broj pisaca i samim tim vie geografskog prostora. Sa

terminoloke strane, naziv humanizam potie od humanum (ovek), a
renesansa koreni ovog termina su biblijski i vezani su za
Bogorodicu misli se na bie koje se ponovo rodilo; prema francuskom
glagolu renetr (vaskrsnuti).
ta se preporodilo? To je preporod antike kulture, antike umetnosti,
ali i uopte kulture.
Miroslav Panti, koji je istoriar knjievnosti, ovako je rekao:
Renesansa je epoha u postepenom razvoju ljudskog duha, kada su
promene zahvatile itav ivot. Dakle, renesansa i njene promene
zahvataju celog oveka, a ne jedan njegov deo. Termin renesansa
savremenici nisu upotrebljavali vie su koristili preporod.
Termin se koristi tek od XIX veka prvi je poeo da ga upotrebljava
an Mile i on je smatrao da je to preporod sveta i oveka, svetlost
razuma i sjaj kulture. Georg Fokt kae da je to preporod antike
starine.
Burhard (Kulura renesanse u Ialiji) kae sledee: Renesansa je
tvorevina novog, probuenog i osloboenog oveka, koji se u koli
ivota i klasine kulture razvio u punu, herojsku i svestranu individuu.
On je stvaraoc, inovator na svim podrujima i on svega ega se dotakne
u tome samo ostvaruje grandiozno i velelepno delo.
Nie, koji je bio skeptian, rekao je da je to zlatno doba hiljadugodita
i da se u njemu nalaze sve pozitivne strane kojima dugujemo modernu
kulturu.
[iz literature:] Prvi vesnici preporodnih tenja i predstavnici novog
ideala obrazovanja bili su u knjievnosti humanisti sa svojim
oivljavanjem klasiine starine, kritiko-filosofskim radom i
negovanjem razliitih grana knjievnosti u latinskom jeziku, meu
kojima jedno od prvih mesta zauzuima latinsko pesnitvo. Pisati
elegantno latinski, tj. jezikom rimskih klasika, za razliku od
srednjovekovne latintine, bilo je tada neophodno svojstvo knjievnika.
Mnogima se inilo da je ova novolatinska knjievnost pravi nastavak
stare, tako rei njen ponovni procvat odatle kod humanista gledanje s
visine na narodni jezik, iako su ve onda postojali kritiari koji su
sumnjali u to koliko je mrtav jezik prikladan za iskazivanje emocija.
Kako kae Kroe, neosporna je i plodnost naglaavanja formalne

discipline u duhu klasika u tadanjoj estetici; isticanje pravilnosti,

kompozicije, simetrije i crtea i davanje vanosti pitanjima jezika i stila
bilo je posle puke bezoblinosti Srednjega veka upravo tako potrebno,
kao to e trista godina kasnije biti potrebna borba za slobodu uvstva i
fantazije i naglaavanje genijalnosti protiv pravila hladnog epigonskog
klasicizma.
Humanizam je najvie zahvatio primorske gradove, gde se ve u drugoj
polovini HV veka javlja ibenianin Juraj igori s prvom tampanom
zbirkom latinskih pesama. O njemu ne znamo mnogo, ali se zna da je
bio iz ugledne porodice i da je stekao u Padovi doktorat prava, to i u
svojim pesmama spominje, naglaavajui esto, da su ga pravne nauke
zavadile s muzom. Kasnije je bio kanonik i biskupski vikar u ibeniku.
Njegove pesme su uglavnom nastajale kao oduak jadima, traenje
utehe i po elji prijatelja. One i jesu najveim delom exercitationes (kao
i pesme tolikih drugih humanista), sadravajui osim neliko izliva
povodom vlastitih doivljaja i uivljavanja u situacije osoba iz klasine
starine, najvie prijateljskih pohvala, saveta i elja zaodenutih u
humanistiku retoriku, punu knjievnih seanja, veinom iz Ovidija.
Obino su dopadljive i sa zahvaljivanjem na kraju, ali mogu vrlo esto
biti i elegine i/ili pune poslovica i narodnih motiva, a ak mogu i
sadrati sliku uhvaenu iz ivota sa kojim se, pak, preplie grkorimska mitologija, odn. njena paganska boanstva i druga fantastina
bia (vile, satiri,).
Dubrovaki humanista Ilija Crijevi
[sa predavanja:] Rodio se u uglednoj dubrovakoj plemikoj porodici.
Dubrovani imaju po tri imena trilingvizam (jer su bili Republika sa
tri jezika): italijansko, latinsko i dubrovako ime. Crijavi ima
humanistiko ime Aelius Lamrridius Cerva, (Buni bi bio Vonda,
Gunduli Gondola,). Najpre se kolovao u Dubrovniku, u koli Tidea
Aerinija (stranac) i posle je otiao u Feraru (italijanski grad-drava) na
studije, ali poto je Ferara pala u ruke Mletaka on se vraa u Dubrovnik
da zavri kolovanje, a onda ga jedan od roaka vodi u Rim gde ui
retoriku i poeziju pravi humanista. Tamo postaje lan Akademije
Pomponija Leta Akademija u smislu knjievnog drutva, odn. postaje
akademik.

Julije Pomponije Leto je osniva Akademije (koja se po njemu i zove) i

on je ovako opisan: humanista, zanesenjak, nizak, kratkovid, krezub,
tepav, crn (pa su ga zvali Numida), sa mnogo teatralnih poza, u
plavim koturnama sa debelim onovima (vrsta obue koja podsea na
onu iz grkih komedija), u plavoj ili crnoj tunici, sa turbanom na glavi i
stalno sa fenjerom u ruci. Dakle, potpuno zanesen antikom.
Humanizam je obnova antike, bilo materijalno, bilo duhovno, bilo
intelektualno. U akademiji je bio vrlo udljiv taj ambijent u tom delu
Rima sa egzotinim ivotinjama, sa cveem. Na Akademiji su se
drala predavanja iz rimske istorije, geografije, etnografije, arheologije,
filologije, i tu se nastojalo ne da se vre egzaktna ispitivanja antike,
ve da se pronikne u antiku umetnost. I to ih je najvie interesovao
prefinjeni nain, stil ivota u antici. Naravno da su se recitovali stihovi
starih rimskih pesnika, ali i novih akademika, a sve se zavraavalo,
kako ve to ide kod onih koji pretenduju da imituju Rim, pijankama i
orgijama. Crijevi je bio istaknuti pripadnik te Akademije. On je i dalje
otiao u tom smislu, jer je prouavao i rimske komediografe Plauta,
Vergilija i Terencija ak je i pisao neke rasprave na tu temu i radei
tako, piui i prouavajui, on je doao do jednog vrlo znaajnog
otkria to predstavlja doprinos istoriji knjievnosti uspeo je da
proita nazive Plautovih dela u akrostihovima (to se desilo sasvim
sluajno). (U staroj knjievnosti nema naslova ispod autora, ve je
naslov prvi stih.) Crijevi je bio odlikovan na jo jedan nain bio je
odlikovan na Akademiji kao okrunjeni pesnik roeta laureatus (pesnik
ovenan lovorovim vencem)1484. (Pomponije je od jednog evropskog
vladara izdejstvovao dozvolu da na svojoj Akademiji nagrauje tom
titulom.) Uz put je pisao stihove na latinskom, poeo je da pravi
enciklopedijski leksikon. U Dubrovnik se vraa 1487.
Meutim, Dubrovnik nije priznavao titule osim onih koje sam da, iako
nisu bili u tome neto mnogo izdani. Zbog toga Crijevi dolazi u sukob
sa stvarnou Dubrovnika njegov dalji tok ivota svedoi da oni nisu
marili za njegovu titulu poete laureata.
Oenio se plemkinjom iz porodice urevi i vrlo brzo se naao u
zatvoru, o emu postoji i pesma. Uvredio je tatu. Bio je vrlo
nezadovoljan. Po onome kako je sebe video (humanista, uspean
pesnik), nije uspevao da nae sebi mesto u Dubrovniku, pa je
pokuavao da postane uitelj na Budimskom dvoru (to mu nije uspelo),

da radi u Veneciji (to mu nije uspelo), a radio je uobiajene poslove

plemia u Dubrovniku: bio je gradski advokat; pa je bio katelan u
Stonu (grad na Peljecu, drugi ureeni grad Republike), ali se to
smatralo vrstom izgnanstva, jer je Ston kao mali grad bio opasan
zidinama i vrlo nezdrav leti i zimi zbog loeg strujanja vazduha; pa je
bio katelan u tvravi Sokol; pa je bio ponovo zatvaran jer su ga
optuili da je u tvravi vodio nemoralan ivot; dospevi u zatvor,
ponovo je pisao poeziju tim povodom; da bi na kraju postao rektor
Gimnazije 1510. i to je konano bio posao koji mu je odgovarao u
Dubrovniku.
Kad je postao udovac, postao je i opat Svetog Spasa crkva u samom
gradu i na kraju je umro 1520., na odreeni nain zadovoljan svojim
poloajem.
Humanistiki motivi i teme u poeziji Ilije Crijevia
[sa predavanja:] Njegov poetski opus je sauvan, uglavnom rukopisno.
Dubrovaka knjievnost je, izuzev u retkim sluajevima, rukopisna.
Vrlo retko imamo autografe, ve uglavnom prepise tako se irila,
potovala i itala u drutvima. Kod Ilije imamo da su sauvane oko 240
pesama, odn. 9 knjiga (libri) i ta pesme su: ljubavne, elegije, epigrami,
epistole, ode, himne, rodoljubive i prigodne ima dosta klasine
knjievnsoti. Pored toga je ostavio i jedno nedovreno leksikografsko
delo.
Za ivota mu je neto i tampano: 3 epigrama u knjizi Humanise koja
je sa ovih prostora, zatim u nekoj drugoj periodici, da bi tek u
Sarinama (asopis iz XIX veka 1882.) Franjo Rake objavio
nekoliko stihova, a poslednje, novije izdanje je iz 1968. u knjizi
Hrvaski lainisi, knj. 1 (objavljen vei broj njegovih stihova).
Elegie at Flavia ciklus erotskih pesama posveenih Fluviji,
vanbranoj kerki Pomponija Leta, koja je bila obrazovana, ali izgleda
ne i moralna opevane su lascivne situacije, odn. Crijevievi neuspesi i
uspesi kod mlade i nestane Flavije. Pesme su nazvane po brojevima
uglavnom humanistiki i renesansni pesnici nisu davali naslov
pesmama.
U Prvoj pesmi on moli Flaviju da ga potedi ljubavi; zatim imamo njen
uglavnom fiziki opis (ra razliku od, kasnije, petrarkista): zlatne vlasi,

grlo renensansne gospoje (dosta toga je iz klasine rimske poetike).

Neke pesme su ba pravljene po ugledu na klasinu rimsku poeziju
Trea pesma gde pesnik opisuje ljubavnu igru i svoju udnju za
Flavijom.
U evroj pesmi je istaknuto ono Horacijevo uivaj danas carpe
diem renensansni pokli: uhvati dan! (Omiljen pesnikov motiv svest
o prolaznosti ivota.) Kasnije je uivaj jer dolazi smrt memeto
morti barokni pokli: seti se smrti!
Osma pesma je neobuzdana, psovaka, kako je neki zovu dosta ima
naturalizma u njegovom iskazivanju ljubavne strasti. Crijevi je bio lak
na peru, imao je literarnog oseaja, ivahan i raznovrstan i emotivno
vrlo spontan. Te pesme su plod njegovih mladih dana, u stilu rimskog
humanizma.
Jedna od pesama je Poljubaca soinu mi daj zapravo je Katulova
pesma koju je preradio i koja se i danas prerauje.
to se tie rodoljubive i prigodne politike poezije, tu treba pomenuti
pesmu In Ragusa, tj. Odu Dubrovniku, koju pie posle boravka u Stonu,
gde sebe smatra zatoenikom i onda kae Zenice moja, Dubrovnie,
zenico moja, domovino, kao i Tebi najbolji, a da u bogove, zamolim
najbolje. Igre, praktino, iz klasine poezije. Za njega je Dubrovnik
dvostruki naslednik Rima, a narodni jezik ilirsko krianje pisao je
on i na narodnom jeziku, ali je bio ljut na Dubrovane to ga nisu
razumeli. Pie poslanice znaajnim linostima toga doba sa kojima je
bio u prilici da druguje u Rimu. Pa govori o tome ta se ranije deavalo,
o njegovom lovorovom vencu, o Iliriji (itava ta teritorija Dalmacije
zove se Ilirija), pie papi Pavlu III koga je jo poznavao kao kardinala,
pie o Lopudu (dubrovako ostrvo) govori o svojoj situaciji, to je i
bio cilj humanista: da Italiju upoznaju sa svojim krajevima.
Postoji i Poslanica Marijanu Buniu, gde slavi osam odmaranja i
zaviaj rijeku dubrovaku (izvorite Omble ponire u Trebinju i
ponovo izvire u Dubrovniku). Tu su bili njihovi letnjikovci.
Ovaj erotski pesnik nije bio nita manje poboan vernik to je onaj
susret u tim pesnicima: humanistiko-renesansni susret. Pa imamo
pesme Bogorodici, Isusu na Krstu, odreenim Svetiteljima,
Njegov spev De Epidauro o Dubrovniku nedovren je i zasnovan je
tako da se Epidaur (Stari Dubrovnik) ali Gromovniku (paganski bog)
da e propasti, ali se tei da e uskrsnuti u Novom gradu Dubrovniku,

kako je i bilo. Pored toga, pokuavao je i da pie odr. leksikon, gde nisu
bile samo teme iz knjievnih nauka, ve i iz prirodnih bilo je to iroko
humanistiko obrazovanje; pisao ga je u mlaim danima, a njegov
rukopis je sauvan u biblioteci u Maraniji (u Veneciji), ali ga nije
zavrio.
[iz literature:] Meu najranijim Crijevievim knjievnim plodovima
njegove mladalake ljubavi, pesme su povezane sa boravkom u Rimu i
s ljubavlju prema nekoj rimskoj devojci Flaviji. Kumovala im je, kao i
njegovoj ostaloj poeziji, poezija starih i poezija humanista, koji su kao
lirski pesnici davali esto svoje najbolje u idilino-voluptuoznim
doaravanjima erotike mate, udruene s ljubavlju literata za
elegantiae latinitatis.
I Crijevieva je ljubav sa ovoga sveta, i kad se ostave po strani mnoga
opta mesta i konvencionalnosti tadanje ljubavne retorike, on je jo
najspontaniji u svojim enjama za telesnim draima voljene devojke,
kao kad crta ljubavnu igru, kojom ga izmara njegova nepostojana
Flavija, privlaei ga i odbijajui u isto vreme.
Drugi put je opet obasipa hvalama u Katulovum duhu (a moglo bi se
rei i u duhu Polizanovu ili Pontanovu) uporeujui je sa svim, to ima
najslae na svetu. U isti red ide ljubav za idilu i odmor u lepoj i
nasmejanoj prirodi, takoe znaajna za humanistiko pesnitvo, a nama
u ovom sluaju bliska, jer je Crijevi prvi pesnik koji je opevao lepote
dubrovake obale, crtajui u pesmi Aleksandru Farnese, buduem papi
Pavlu Treem i svojem nekadanjem kolskom drugu, podrobno ivot
na ljupkom ostrvu Lopudu za vreme letnje ege i slavei u poletnoj
pesmi sveinu Reke Dubrovake, gde u venom proleu isrksavaju stara
boanstva. Ko je jednom kupajui se osetio sladost Jadrana, nee mu
vie padati na um druga i slavna kupalita.
Sve je to pesnitvo pojava koje se nude ulima, ali Crijevi i inae
kadkad uspeva u malim stvarima, iazvanim vlastitim ili drutvenim
doivljajuma i nepodignutim iz njihove pojedinanosti, bilo da oivljuje
Martinije u okviru starih obiaja, bilo da poprauje stihovima voe
darovano prijatelju Marinu Buniu, hvatajui usto ivahnih bojama
sliku Marinove prijateljice Venerile, bilo da se istom prijatelju jada na
nasledstvo plemenitih i imunih. Kako se je u Rimu poput Tibula jadao
u jednoj elegiji na jesen i usamljenost u bolesti izazvanoj kodljivim

rimskim vazduhom, tako je i posle boravka u nezdravom Stonu, gde je

bio katelan, u katulijanski neno intoniranoj odi zahvaljivao rodnom
gradu.
Ljubav prema rodnom gradu nadahnula je i Crijeviev nedovreni epski
spev u kojem se Epidar ali Gromovniku to mora propasti, ali ga ovaj
paganski bog tei da e jo lepi uskrsnuti u novom gradu Dubrovniku.
S provalom varvara i spremanjem na odbranu zavrava se odlomak
speva, zapoet izvanrednim opisom ruevina Epidaura uokvirenih
dibljim i romantinim predelom. Mnogo je pesama upravio Crijevi
svojim prijateljima u Dubrovniku, osvetljavajui u njima mnoge asove
iz njihovog i svog ivota.
S velikim se ponosom seao u svom udaljenom Dubrovniku sjajnih
dana svoje mladosti u Rimu i svojih nekadanjih drugova, upuujui
mnogima od njih pesnike poslanice, Pomponiju Letu i Aleksandru
Farnese. itav niz istaknutih linosti promie pred naim oima u
drugim brojnim poslanicama, poevi od slavnog Pontana do kraja
Alfonsa Drugog, kralja Vladislava i francuskog kralja Karla, od kojega
je Crijevi oekivao velika dela, u prvom redu progon Turaka i ponovni
procvat porobljenih kraljeva.
Ne moe se mimoii ni njegovo pobono pesnitvo, jer je nekadanji
peva Flavijinih drai bio dodue oduevljen humanist, ali i dobar
vernik, dajui svojoj religioznosti reitog izraza u pesmama Bogorodici,
Isusu na Krstu i Svetiteljima. Spominjui u jednoj poslanici meu
ostalim pobonim pesnicima Prudencija i savremenika Batista
Spanjolija Mantuanca, po drugi put, ve kao svetenik, oprata od Feba
i muza. Sve to nije bilo plod kakve individualne duhovne krize;
humanist je u Crijevievoj dui iveo bez sukoba s vernikom.
Crijevi nije ni bio ovek dubljih unutranjih protivurenosti, a nije bio
ni pesnik duboke oseajnosti. Okrenut, osim u nekim pobonim
pesmama, vie prema spoljanjoj stvarnosti i povrinim pojavama, koje
je kadkad odbro zapaao i reprodukovao, on je bio mnogo ee literat
nego peesnik, ali zato lak na peru, ivahan i raznovrstan, a usto obdaren
velikom reitou koja je esto prelazila u ne jako biranu
mnogogovorljivost. Bio je najznaajniji predstavnik humanizma u
Dubrovniku, s mnogim vrlinama i pogrekama humanistikih
knjievnika.

Osnovne odlike petrarkizma. Struje u petrarkizmu. Petrarkizam u

Dubrovniku
[sa interneta Vikipedija:] Petrarkizam je oponaanje najee samo
spoljanjih elemenata Petrarkinih Rasuih rima, vrlo esto i nekih
karakteristinih situacija i doivljaja ljubavi, a najree unutranjih
dimenzija intimnog lirskog sveta nepoznatih ranijim vremenima (ljubav
koja nema obeleja boanskog, ve je fatalno i trajno prisutna u
ovozemaljskom ivotu, razapeta izmeu idealnog i stvarnog).
Razvoj petrarkizma: Ve meu neto mlaim pesnicima od Petrarke
neki su bili njegovi savremenici on je doivljavan kao uitelj ljubavne
poezije. Meutim, petrarkizam kao pokret ili pesnika moda
pojavljuje se tek u HV veku. Njegovi rodonaelnici su italijanski
pesnici uglavnom s juga Italije, kao to je Kariteo (Benedeto Garet,
14501514, poreklom iz panije), Tebaldeo (Antonio Tebaldi, 1463
1537), Serafino Akvilino (14661500), koji su iz Kanconijera nasledili
tek neke motive i poneko stilsko sredstvo, a u svoju poeziju su uneli
mnogo vie senzualnosti, elemenata onovremene popularne i usmene
poezije, retorinosti (dosetke) i sl. Tu struju najee nazivamo
napuljskom kolom a pesnike ponekad strambotistima (po strofi od 8
stihova iz ital.usm.tradicije); u novije vreme koristi se termin hibridni
petrarkizam. Za pesnike ove struje karakteristine su uvek iste faze
razvoja ljubavi:
1. faza (najblia Petrarkinim Rasuim rimama) ljubav na prvi pogled;
2. faza dominiraju opisi njene lepote, izgraeni na idealu koji je
ustanovio Petrarka, dok se duhovne karakteristike srazmerno retko
navode, ali s obrzirom na vrlo esto prihvatanje antikog ideala
kalokagatije, spoljanji izgled implicitno ili eklsplicitno prenosi se na
unutranju lepotu;
3. faza detaljan opis patnji, obino izgraen na klieima i patetinim
frazama;
4. faza slika uzvraene ljubavi, i tu petrarkisti najvie odstupaju od
Petrarke;
5. faza zasniva se na oseaju rezignacije do koje dolazi zbog toga to
ljubav ne donosi lirskom subjektu oekivano ispunjenje, tako da se

idealna ljubav moe ostvariti samo prema Bogorodici.

Bembizam, nazvan po slavnom ital.pesniku, humanisti, kardinalu Pjetru
Bembu (14571547), velikim delom predstavlja reakciju na napuljsku
kolu. Zasniva se na aktivnijem stilsko-tematkom oponaanju Petrarke,
ali, zbog nedostatka izvorne metafiziko-univerzalne dimenzije, njihov
izraz postaje suvoparan i previe fraziran u svojoj izraajnoj
koncentrisanosti na formu. Za razliku od Petrarke, kod petrarkista je
uvek re o vie ena, tako da predmet ljubavi ne moe postati simbol,
ideja, ona ne dobija amorfni, vanvremenski karakter, kao to je to bio
sluaj sa Laurom. Petrarka, kroz svoj subjektivistiko-refleksivni
postupak, u prvi plan stavlja svoja oseanja, ali Laura ni u jednom
trenutku ne iezava iz tog sveta. Ona je prisutna ak i u svojoj
odsutnosti (salno mi blizu, a daleko ako), kao takva podignuta je u
metafizike sfere, emu jo vie doprinosi motiv smrti. U osnovi
Petrarkine ljubavi nalazi se ist platonizam bez ikakve veze sa
materijalnim. Petrarkisti ne uspevaju da reprodukuju Laurinu
velianstvenost delimino i zato to je ena kod njih previe vezana za
stvarnost, a kod nekih (prevashodno kod bembista) i zato to je njeno
prisustvo sasvim neodreeno, ak kao neto to se podrazumeva, bez
ikakvih svojstvenih karakteristika koje bi je odvojile od opteg ideala.
Zato kod njih opis ljubavi retko dobija originalan prizvuk, ona esto
deluje neiskreno i neproivljeno, doivljava se samo kao povod za
nastanak pesme. Petrarkin stih ko moe da kae koliko gori u maloj je
vari saima sutinu emocija koje su jae od izraza, naelo koje je kod
petrarkista esto zanemareno.
Marinizam: napirlitani pesniki stil koji se sastoji u gomilanju suvinih
rei i fraza. Naziv je dobio prema imenu an-Batista Marina, ital.
pesnika koji je afirmirao novi ukus u poeziji ne samo u Italiji, nego u
celoj Evropi. Lirika baroka duguje mu rasko jezika i pesnikih slika,
raznovrsno preterivanje i senzualni oseaj ljubavi i prirode. Manirizam
se uopteno karakterie otklanjanjem od harmoninog reda koji je
vladao u umetnosti renesanse. Manirizam tei kao alegoriji
enigmatinosti, naznakama i osobenostima. Poznata je deviza kralja
manirista an Batista Marina: cilj pesnika je uas i ko ne zna da
zadivi neka ide da elja konje. [ : ] Manirizam nije bio poseban
pravac u knj., ve put koji je vodio ka baroku. To je postupak u knj. koji
spaja nespojivo, to su sve one novine. Osnovna odlika manirizma

uspostaviti odnos pesnika prema tradiciji . Sledea vana odlika

manirizma je odnos pesnika prema realnosti. Drutvena satira mogua
je samo onda kada se ispituje taj odnos. Tu je i odnos pesnika prema
angaovanju. U manirizmu poinje preplitanje anrova: poslanica,
ribarska ekloga, putopis. Manirizam podrazumeva i odnos pesnika
prema poeziji. Manirizam se stvara onda kada pesnik poinje da
razmilja o sopstvenom delu. Pod pojmom manirizam podrazumevamo
pravac u istoriji umetnosti koji se javlja na prelazu iz visoke renesanse u
barok i koji se razvijao u evropskim zemljama.
Petrarkizam u Dubrovniku: Iako je u poslednjim decenijama dokazano
da ovani di Ravena, koji je od 1384. do 1387. boravio u Dubrovniku,
nije bio Petrarkin sekretar ovani Malpigi, ve izvesni ovani di
Konverzino, ipak se moe rei da su Dubrovani vrlo rano upoznali
Petrarkino delo, pa i Rasue rime. Meutim, lirsko umetniko pesnitvo
u Dubrovniku svoj puni izraz dobija tek nakon upoznavanja s pesnicima
ital.petrarkizma polovinom HV veka. Poezija koja tada nastaje
sakupljena je u zborniku koji je 1507. godine poeo da prepisuje mladi
dubr. vlastelin Nika Ranjina; i u kojem je sauvano oko 800 preteno
ljubavnih petrarskistikih pesama, od kojih je vie od polovine napisao
iko Meneti, prilian broj Dore Dri, a za vie od 200 pesama ni
danas ne znamo autora. Iako su neki od njih svakako stariji od ove
dvojce, ve polovinom HVI veka Dubrovani su ika Menetia i
Dora Dria oseali kao prvu svjetlost naega jezika i najstarije
spjevaoce. Tokom HVI veka malo je pisaca u Dubrovniku koji se nisu
oprobavali u ovoj vrsti poezije. Znamo da je takvu poeziju pisao i
Mavro Vetranovi, ali ju je kasnije unitio; stvarali su je i Nikola
Naljekovi, Marin Dri, pisali su je u prvoj polovini stolea jo neki
pisci, a u drugoj, pored bar jo desetak drugih, tom vrstom poezije
bavili su se Dinko Ranjina i Dinko Zlatari. ak i na samom kraju HVI
veka i poetku narednog petrarkistike stihove pisao je Horacije
Maibradi, a tragove ove poetike i posebno stila nalazimo, kao i u
velikom delu Evrope, naroito u Italiji, sve do poznog HVIII veka.
[iz literature:] Skoro nauno izgraeni idealni tipovi enske lepote, kao i
iroko probueno interesovanje za sve vrste ljubavnih oseanja, doveli
su do silnog procvata ljubavne lirike koja e kroz ceo HVI vek biti
jedan od najomiljenijih i najvie negovanih rodova. Zbog toga e

odmah posme . Menetia i D. Dria doi itava plejada

dubrovakih pesnika ija imena nisu uvek poznata, ali ije pesme
takoe nalazimo u zborniku Nike Ranjine. Svi oni, zajedno sa
Menetiem i Driem, izgradili su jedan tipizirani kanconijer ljubavnih
pesama sa strogo utvrenim fazama kroz koje zaljubljeni pesnik mora
da proe: najpre, ljubav na prvi pogled, zatim, opisivanje i slavljenje
lepote izabrane gospoe koja uvek tano odgovara ustaljenom tipu
renesansne lepotice (zlatno-uta kosa skupljena u krunu iz koje samo
dva prama padaju oko lica, crne oi, dve ruice na obrazima,
sneno-bela put raskonog vrata i deholtea, biserni ili koralni zubi,
labui hod, aneoski glas,), onda, oboavanje izdaleka i jadikovanje
zbog neusliene ljubavi praene uvek prieljkivaanjem smrti ili ak
pretnjom samoubistvom, dok se najzad nemilosrdna gospa ne smiluje i
ne uslii svoga vernoga slugu, posle ega obavezno dolazi
razoaranje u ljubav i ene, zbog ega pesnik u svojoj starosti trai
utehe u refleksivno-pobonim pesmama. U tom svesnom variranju
utvrenog ljubavnog romana petrarkistike poezije dubrovaki pisci
ovoga doba pokazali su da su dobri uenici i samoga Petrarke, a jo vie
njegovih brojnih epigona i poslednika. Zbog toga se u njihovim
pesmama, pored mestiminih pozajmica ili slobodnih prepeva iz
Petrarke, kakav je Menetiev uspeli preprev Petrarkinog soneta
Blaeni as i hip, mogu nai i brojni odjeci, pozajmice ili imitacije istih
motiva iz pesama napuljskih strambotista i ostalih savremenih
ital.pesnika s kraja HV i poetka HVI veka: Anela Policijana, Luiija
Puija,
Dubrovakim liriarima onoga doba se moe s pravom zameriti da u
njihovim pesmama ima mnogo preteranosti u upotrebi hiperbola i
deminutiva, mnogo optih mesta i kliea, pozajmljenih iz zajednikog
fonda ondanje petrarkistike lirike. Takvih i slinih nedostataka ima
nesumnjivo i kod Menetia i kod D.Dria i kod ostalih dubrovakih
pesnika iz tog vremena i te mane nije teko uoiti, ali su s druge strane
toj poeziji injene i zamerke koje nisu uvek opravdane, i koje su esto
posledica nedovoljnog poznavanja uslova pod kojima se razvijala
ljubavna lirika renesansnih dubr.pesnika. Tako se, npr., njima zameralo
isuvie da se oni u svojoj ljubavnoj lirici preterano bave detaljnim
opisivanjem fizike lepote svojih gospoja, da su njihova nagla
zaljubljivanja na prvi pogled i oboavanja iz daleka nerealna i knjika, i

da u njihovim pesmama nema dovoljno iskrene oseajnosti i

proivljenosti. U izvesnoj meri te zamerke mogu biti i opravdane, ali pri
tome ipak treba voditi rauna o otme da je ta lirika upravo i bila takva
to je verno izraavala odnos renesansnog oveka prema eni, onakav
kakav je bio uslovljen u renesansnom drutvu, jer dubr.pesnik HVI veka
bio on vlastelin ili graanin nije ni mogao videti enu u javnom
ivotu, nego samo u retkim prilikama: kada bi se eljala pored prozora,
kada bi se pojavila na balkonu ili kada bi u velikoj pratnji roaka otila
do katedrale na jednu od dve godinje mise koje su joj bile dozvoljene
za Boi i Uskrs. Jedina Dubrovkinja iji se ivot donekle razlikovao od
ovog konvencionalnog tipa ivota Dubrovkinje jeste upravo Cvijeta
Zuzori, zbog ega i jeste trpela verbalna ibanja, ali ona, na kraju
krajeva, sebi i jeste mogla da dopusti takav ivot, budui da je dosta
vremena provodila u Italiji sa suprugom, gde se prema enama malo
drukije postupalo, tj. imale su veu slobodu. Kada se to zna, onda je
razumljivo otkuda kod dubrovakih renesansnih pesnika toliko ljubavi
na prvi pogled, oboavanja izdaleka i opisivanja onih detalja enine
lepote koji su se mogli videti u kratkim vremenskim isecima i na
pristojnoj daljini.
Dubrovakim pesnicima onoga doba suvie se zameralo i to da su samo
ropski podraavaoci savremene italijanske lirirke, i da se u njihovim
pesmama retko moe nai motiv koji ve nije bio opevan od njihovih
ital.prethodnika ili savremenika. Taj prigovor moe biti opravdan samo
kada su u pitanju direktna podraavanja i manje ili vie slobodni
preprevi pojedinih ital.pesama. U najveem broju sluajeva ti uticaji
nisu nita drugo do obine slinosti koje su sasvim prirodne kada je u
pitanju poezija koja se razvijala u slinim drutvenim i kulturnim
sredinama. Uz to, kada je re o slinosti motiva, ne treba zaboraviti da
se u doba renesanse i kod nas i u Italiji originalnost pesnikog
stvaralatva i nije traila u novim motivima i novoj tematici, ve su
pesnici namerno uzimali da opevaju jedne te iste motive, takmiei se
samo u bogastvu pesnikog izraza i svesnom variranju jedne iste
pesnike teme. Ipak se ni Menetiu ni Driu, tako isto ni njihovim
sledbenicima, ne moe sporiti manja ili vea originalnost kao i svesna
tenja da kroz ustaljene pesnike oblike izraze svoja oseanja i oseanja
svoje drutvene sredine. Zbog toga temperamentnom i ulnom
Menetiu, koji je usvojoj razuzdanoj mladosti upadao nou u kue i

potezao no na ene koje mu se nisu elele podati, ne treba mnogo

zamerati to je njegova ljubav vie dodir dveju epidermi(odn. isto
telesna) nego izraz idealizma i nedostiive enje. Treba isto tako
razumeti i mirnog svetenika Doreta Dria, to je u svojim
petrarkistikim jadikovkama mnogo uzdrljiviji i diskretniji od
razuzdanog Menetia i to se u tenji za neposrednijim poetskim
izrazom i iskrenijom oseajnou iroko koristio savremenom
narodnom lirikom. U svakom sluaju, oba ova najstarija dubr.pesnika
su u potpunosti zadovoljavali umetnike potrebe svoga vremena i svoje
sredine, pa je zbog toga sasvim opravdano to su im kasniji dubr.pesnici
odavali duno priznanje. Ovakva petrarkistika ljubavna lirika kavu su
zapoeli Meneti i D.Dri, a nastavili njihovi mlai savremenici i
sledbenici, vladala je otprilike do sredine HVI veka. Jedan od njenih
poslednjih poklonika bio je veliki dubr.komediograf Marin Dri, koji
je u poetku svoga knj.rada poao i sam stopama svoga strica,
D.Dria i godine 1551.-e objavio Pjesni ljuvene.
Opke odlike renesanse. Renesansa u Dubrovniku
[sa predavanja:] Odlike renesanse: oslobaanje misli, preziranje
autoriteta (misli se na Crkvu), pobeda obrazovanosti nad poreklom
(ljudi poinju da se cene po tome koliko stvaraju i koliko znaju, a ne po
tome ko su im preci), oduevljenje za nauku (Srednji vek je uglavnom
sputavao nauku), oslobaanje linosti, ljubav prema istini, mrnja
prema prividu. Jo emo pomenuti jednog filosofa koji dugo nije bio
popularan Engels je u pitanju (jedan od tvoraca marksizma): To je
doba koje je zahtevalo dinove i raalo dinove po moi miljenja, po
strasnosti, karakteru, po mnogostranosti i uenosti. To je renesansa
previe je iskoraila u odnosu na Srednji vek kada je u pitanju
oslobaanje linosti, svestranost. Najilustrativnija renesansna linost je
Leonardo da Vini (slikar, ininjer,), mada on nije bio linost koja se
sukobljavala sa drugima. A uglavnom su svi bili konfliktni: nisu bili
samo stvaraoci, ve istovremeno i ubice, kriminalci, To je bilo
posledica uverenja da je ovek sredite stvari, odn. mislili su da mogu
da rade ta hoe.
Poetika renesanse misli se na teorijsku misao nije mogla da prati
visoke domete renensansne knjievnosti. Ostao je nepregledan broj

traktata u Italiji i drugim zemljama. Oni su mnogo pisali (po 10, 15

knjiga o poetici), ali sve to nije bilo dovoljno da idu u korak sa samom
knjievnou, jer uglavnom su to bila modifikovana gledita kao u
Srednjem veku ili parafraze nekih antikih mislioca. Za poeziju kau
(dakle, to je to to nije novo) da je ljupki, prijatni veo, koji je satkan od
izmiljotina da bi se prikrila istina poezija je, u stvari, alegorija. Pa
tako misle i najvei renesansni pesnici, pisci, stvaraoci: Dante, Petrarka
i Bokao.
Onda, jako ih je muilo imitovanje starih pisaca: da li imitovati i koga?
Da li ropski imitovati? Da li samo najbolje imitovati? Da li se takmiiti
sa uzorima? (Bilo je nemogue biti bolji od Plauta, ali neki su uspevali
npr. Marin Dri.) Najvie su se brinuli za formu da bude savrena
ali onda mora da trpi sadrina, koja je onda neoriginalna, kreativnost je
saeta, nesamostalna. Renesansni teoretiari su se najvie koristili
Aristotelovom Poeikom, ona od XVI veka postaje oslonac i nazivaju je
novom pesnikom vetinom, postaje imperator, diktator sve umetnike
poetike. Takoe, razmiljalo se mnogo o utilitarizmu u knjievnosti
pa se smatralo da knjievnost mora da dovede do katarze, ali se i
Horacije uzima tu u obzir kada kae da treba spojiti lepo i korisno. Za
literaturu se smatralo, to se tie Aristotela, da je ona ogledalo ivota,
ali se potovao Aristotelov princip imitacije i ostajanja u obimu
verovatnog i mogueg.
Postavljali su mnoga pravila i sva su se morala potovati. Neka od njih
su zadrana (pravilo o tri jedinstva: jedan grad, jedan dan, jedna radnja).
Ali, s druge strane, imamo i pobunu protiv pravila ordano Bruno,
poznati buntovnik, rekao je: Poezija ne nastaje iz pravila, osim o
pukom sluaju. Pjetro Aretino, jedan od znamenitih renesansnih
stvaraoca, pominjao je prirodni dar.
Sredite renensanse (renesansnog pokreta) je Italija, poto je tu bilo
antikih ostataka (ruevina) i rukopisa, a poto su obnavljali antiku,
sama Italija je bila podeljena na gradove-drave, to je mnogo
podsealo na antike polise prosto je odgovarala takva drutvena
struktura. Ti moni gradovi-drave su bili vrlo bogati, sredita trgovine,
manufakture, bankarstva, a njihovi ljudi otkrivali su nove svetove na
svojim pomorskim ili kopnenim putovanjima reke novca su se slivale
u te gradove-drave, pa su vladari (vojvode, markizi, dudevi, mecene)
imali ogromne mogunosti, interese i elje da pomau filozofe,

naunike, pesnike, slikare i muziare praktino da ih izdravaju;

mnogi od njih, npr. Medii, sami su stvarali izmeu ostalog. Naruujui
maskerate (lascivne pesme sa otvorenim aluzijama na telesnu ljubav),
vladari su kontrolisali masu za vreme pokladnih, karnevalskih
sveanosti; kasnije, kada su shvatili da im je to previe, da im je masa
postala mnogo raspusna, oni su poeli da piu drugaije vrste pesama.
Tada se osnivaju i akademije, univerziteti, jednom reju, to je pravo
raanje, prolee kulture i civilizacije.
Najvei predstavnici renesanse su:
1) Dante Aligijeri (12651321)(Boansvena komedija komedija,
jer ima srean kraj, a ne anrovska pripadnost; ine je: Pakao, isilie
i Raj; Dante je taj koji je bio na prelazu: Boansvena komedija je
napisana na narodnom italijanskom jeziku i time je ve renesansa, a
duboko religiozno oseanje proima ovo delo to je srednjovekovlje;
alegorinost je, opet, proeta renesansnim stavovima o smislu ivota.),
2) Franesko Petrarka (13041374)(Kanconijer sonetni venac
posveen madoni Lauri: pre i posle njene smrti; Petrarka je humanista,
moda najuticajnija linost u svetskoj poeziji, uglavnom je pisao na
latinskom i mislio je da e ga delo na tom jeziku proslaviti, a ne
Kanconijer napisan na narodnom jeziku; Petrarkin uticaj se protezao
kroz renesansu i kasnije postoji petrarkizam i u baroku; Kanconijer
sadri 336 sonata koje su kasnije mnogi podraavali u Dubrovniku, ak
se i udaljavali, pa opet vraali izvornom Petrarki bembizam je taj
povratak autentinom Petrarki) i
3) ovani Bokao (13131345)(Dekameron zbornik pria deset
dana prava, zrela renesansa, a motivi, teme, prie Bokaa su kasnije
sluili ne samo za novelistiku jer renesansa se nije mnogo novelom
bavila, nego vie komediografskim delima, kojih je bilo mnogo i kod
Dubrovana).
Meutim, sve ima svoj kraj, pa i renesansa.
Dolazi do odreenog umora i klonulosti, uz obnovljeni strah od smrti i
prolaznosti ivota. ta je uzrok tome? Reakcija i nastojanja katolike
crkve. Osim toga, bilo je mnogo toga emu su ljudi negodovali npr.
prodaja oprotajnica grehova, tzv. indulgencije. A svega toga ne bi bilo
da nije postojao jo jedan vodei razlog ekonomski kolaps
Mediteranskih trgovakih drava zbog pronalaska Indije i Amerike.
Crkva je imala jedan dugogodinji sastanak Koncil u Trentu (1545

1563) koji je, uopte u svesti, pripremio direktive za ovaj preobraaj, pa

su krenuli sudovi na kojima su proglaavani razni otpadnici osuivani
na lomae, pa je uveden i indeks zabranjenih knjiga koji je trajao do
1962.-e ili 1967.-e godine, a tada je ukinut jer je postao ogroman (nije
se vie znalo koje su knjige zabranjene, a koje ne). Onda je osnovan
jezuitski red, odn. red Isusovaca. Svi katoliki redovi se meusobno
nadmeu, a ovaj red je ustrojen nalik na vojsku i oni su ili na
obrazovanje, u kole, nadgledali narataje, unosei sasvim suprotnu
atmosferu od renesansne. Gasi se svest renensansnog oveka i dolazi
barok.
[iz literature:] Jedna od najveih renesansnih tekovina u knj. je
nesumnjivo obnova poezije, a naroito lirike. Srednji vek, koji je doneo
punu dominaciju Crkve i religije u oblasti duhovnog stvaralatva i
znaio potpuni prekid sa klasinom gr. i rim.knj. i umetnou, uinio
je da i u poeziji nastane velika praznina za itav niz vekova. Potreba za
poetskim izrazom bila je suvie uroena oveku, i zbog toga
srednjovekovna Crkva, i pored sve cenzure, nije uspela da u potpunosti
uniti ovaj knj.rod.
Dodue, umesto ljubavne lirike, ona je ljudima feudalnog doba pruila
religioznu liriku, a kao zamenu za klasini gr. ili rim. ep Homera i
Vergilija davala je stihovane legende koje su svojom fantastinou i
jezivim realizmom zadovoljavale u mnogome naivnu matu
srednjovekovnih italaca. Ipak, ni ta stroga crkvena cenzura, ni
izmenjeni pogled na svet nisu mogli u svemu da zadovolje ak ni
potrebe vladajue klase feudalnog druva, pa je sasvim razumljivo to
su se jo od ranog Srednjeg veka, paralelno sa zvaninom religioznom
poezijom, razvijale jo dve vrlo znaajne poetske vrste:
1. za potrebe vladajueg vlasteotskog stalea javila se tzv. onglerska
poezija, tj. poezija profesionalnih plaenih pevaa koji su po ukusu
ritereskog stalea negovali i lirsku i epsku poeziju (stihovane istorijske i
ljubavne romane),
2. iroke narodne mase uvale su jo iz svoje rodovske i plemenske
zajednice svoju narodnu liriku, koja je verno odraala celokupan
oseajni ivot malog oveka iz niih drutvenih slojeva.
Obe te poetske vrste nisu bile rado gledane od strane zvaninih
predstavnika Crkve i zbog toga u srednjov.knj., a naroito u crkvenim

besedama esto nailazimo na otru osudu i onglerske ljubavne poezije

i narodne lirike.
U vremenu, meutim, nastaje postepeni prelaz od Srednjeg veka ka
humanizmu i renesansi, ove dve tako progonjene knjievne vrste dolaze
sve vie do svog izraza i to je jo vanije one u to doba imaju ve
jedan svoj izgraen poetski jezik i metriku koji e u mnogome korisno
posluiti prvim renesansnim pesnicima da, koristei to kulturno naslee
iz Srednjeg veka, izgrade novu renesansnu poeziju na narodnom jeziku.
Za nagli i brzi razvoj te nove renesansne lirike veliki deo zasluga
pripada i humanistima, tj. onim uenim ljudima HV veka koji su se sa
mnogo oduevljenja i pregalatva bacili na prouavanje i
vaspostavljanje antike grke i rimske kulture i umetnosti. Tim uenim
ljudima, koji su svoj knjievni i umetniki ukus vaspitavali na
klasinim uzorima starih Grka i Rimljana, palo je odmah u oi da
tadanja narodna lirika, koja je cvetala u okolini primorskih gradova, i
po svojoj formi i po svome sadraju u mnogome podsea na dela
najboljih grkih i rimskih liriara. Tako, npr., jedan od naih najranijih
humanista HV veka poznati Juraj igori, opisujui u svome kratkom
lat. spisu De situ Illyriae et civitati Sibenici ibenik i njegovu okolinu,
govori, pored ostalog, i o lirskim narodnim pesmama iz okoline
ibenika (svatovske poskoice, ljubavne pesme, pesme od kola,) i
tom prilikom naroito istie da se mnoge od tih narodnih pesama mogu
po svojoj vrednosti meriti sa pesmama najpoznatijih gr. i rim. pesnika:
Katula, Tibula, Propercija, dok ga, s druge strane, narodni obiaji za
koje su ove pesme vezane, podseaju na odg. obiaje starih Grka i
Rimljana! I zaista: naa narodna lirika toga doba, kao, uostalom, i ona
kasnije iz Vukovog vremena, imala je jedan bogato izgraen poetski
jezik i raznovrsnu metriku, prilagoenu odgovarajuim melodijama sa
kojima je ova vrsta lirike bila uvek usko vezana. Na taj nain su i pesme
naih primorskih zainjevaca, kao i bogata melodiozna narodna lirika
tokom HV veka posluili kao sigurna osnova za stvaranje nove
umetnike renesansne poezije koja e u ivotu renesansnih ljudi igrati
vrlo veliku ulogu.
teta je samo to usled politikih prilika renesansna poezija nije mogla
da se u podjednakoj meri razvija u svima naim primorskim gradovima.
Glavna prepreka tom jaem razvoju bili su u prvom redu Mleci koji su
tokom HV veka uspeli da zaposednu skoro sve dalmatinske gradove

izuzev Dubrovnika i njegove teritorije. Mletakom okupacijom bio je

naroito pogoen Split.
Prvi dubrovaki pesnici na narodnom jeziku javljaju se istovremno kad
i najstariji dubrovaki humanisti i ta vremenska podudarnost je sasvim
prirodna kada se ima u vidu istovetnost drutvene i ekonomske
uslovljenosti koja je dovela do procvata humanizma i renesanse kao
jedinstvenog idejnog i kulrutno-umetnikog pokreta. teta je to nisu
sauvana dela najstarijih dubrovakih pesnika iz prve polovine i sredine
HV veka, kakav je, npr., onaj mladi dubr.vlastelin koji je oko 1421.-e
god. zabeleio irilskim slovima sledee stihove:
Sada sam osavljen srid morske puine
valovi mono bijen; da dojde s visine,
kad dojdoh na kopno mnih da sam
Takvih pesnika, sa ve ustaljenom metrikom u poetskim jezikom, bilo
je verovatno jo u prvoj polovini HV veka, ali ni njihova imena, niti
njihove pesme nisu nam sauvani.
Moda bi ista sudbina stigla i kasnije dubrovake pesnike da se krajem
HV i poetkom HVI veka nije ustalio obiaj da mladi dubrovaki
plemii i imuni graani radi svojih linih potreba i sklonosti prepisuju
itave zbornike, ne trudei se da obelee i autore tih pesama.
Zahvaljujui srenom sluaju, sauvan nam je jedan od takvih zbornika
koji je godine 1507. poeo pisati mladi dubr. vlastelin Nika Ranjina i
koji je uglavnom sadrao pesme najstarijih poznatih dubrovakih
pesnika ika Menetia i Dora Dria. Najvei deo tih pesama
pripada ljubavnoj lirici i to je sasvim prirodno kada se ima u vidu velika
uloga koju je u ivotu renesansnih ljudi igrala ljubav i ljuvene
razblude (uivanja), kako su to stari Dubrovani govorili. Jer u tom
novom i probuenom renesansnom drutvu, koje je bilo usredsredilo
sve svoje interesovanje na oveka i prirodu, na materijalni ivot i na
zemaljske radosti, ljubav je smatrana kao primarno oseanje svakoga
oveka i predstavljala je najomiljeniju temu ne samo u knj. i umetnosti,
ve i u svakodnevnim dru.razgovorima i diskusijama (primer: druenja
Nikole i Mare Gueti sa Cvijetom Zuzori).
Uz to, treba isto tako voditi rauna da ljubavne pesme u to doba
renesanse nisu toliko itane koliko su pevane uz pratnju leuta i

udruene tako sa melodijom i muzikom one su delovale daleko

impresivnije. Liene muzike pratnje i melodije, one nama danas mogu
izgledati konvencionalne i knjike, ali u svoje vreme one su u punoj
meri zadovoljavale ukus i potrebe ondanje publike.
U drugoj polovini HVI veka javila se u Dubrovniku jedna nova
generacija pesnika koji su, ugledajui se na sline tenje u savremenoj
ital.poeziji, pokuali da dubr.liriku povedu novim putevima u tom
pogledu najvei napor uinio je poznati dubr.pesnik Dinko Ranjina koji
je u predgovori svoje zbirke Pjesni razlike, tampane u Firenci 1563.,
izloio svoj novi knj.program, delimino u predgovoru svojim pesama,
a jo preciznije u pesmi Jednomu ki nie ne uini a ue sve huli. Sa
svim potovanjem koji je imao za nae prve spjevaoce imunda i
Dora i za koje je vie puta rekao dasu prva svilos naega jezika, on
je ipak prvi osetio da poetski jezik najsarijih dubr.pesnika, sa njegovom
zloupotrebom deminutiva, reba zameniti novim izraajnim
mogunostima i novom i bogatijom metrikom. Jer sve zastareva i
obnavlja se kae Ranjina i kao to cvee svake godine dobija novo
lie, tako priroda ne trpi da stvari i u ljudskom biu ostaju
neizmenjene. Zbog toga nastavlja on i rii (pesniki jezik) kijem se
njekada sara svijes (staro vreme) diilo u scijeni (na ceni) nijesu sad,
dok opet one koje su sada na ceni vremenom bi nee od drugih
primljene. I zaista, ma koliko da je kao potovalac najstarijih
dubr.pesnika eleo da samo nastavi hinjov rad i da njih supe slijedi,
Ranjina je ipak uspeo da ondanju dubr. poeziju obogati novim
izraajnim mogunostima i raznovrsnijom metrikom. Uz to, on se kao
pesnik zalagao i za vee naslanjanje na antike, grke i rimske pesnike.
Sline novine uneo je u dubr.liriku druge polovine HVI veka i Ranjinin
mlai savremenim Dominko Zlatari, ija se poezija, u poreenju sa
starijim dubr.pesnicima, takoe odlikuje biranim i negovanim
pesnikim jezikom, veim artizmom i istananijim ukusom.
[sa interneta Vikipedija:] Glavni anrovi oblikovani u renesansi su:
1) lirika uz petrarkistiku liriku koja je bila vrhunac pesnikog
stvaranja (kanconijeri posveeni jednoj eni); neguje se i religiozna
lirika; bukolika poezija (za koju je karakteristian opis prirode s
naglaskom na enji za mirnim ivotom u dodiru sa prirodom); zabavna
lirika i specifian oblik pokladnih pesama maskerate. Sveukupna

lirika pronalazi uzore u antici.

2) ep kategorija je uzvienog stila, a uzor mu je Vergilije. Njegovim
putem kretali su epovi biblijskog sadraja, popit Marulieve Judie; i
epovi vitekog sadraja, iji je predstavnik Ariosto.
3) dramske vrste uzore pronalaze u Plautu i Tereniju, a
najzastupljenije su pastorale (najmanje ima tragedija, jer nisu
odgovarale hedonistikoj atmosferi renesanse koja je volela zabavu)
4) roman razvijaju se tri tipa romana:
1. viteki potie iz srednjeg veka, a karakterie ga heroj koji rui sve
prepreke na putu do cilja, do kojeg uvek dolazi.
2. pastirski utemeljio ga je Jakopo Sanacaro, a u Hrvatskoj se istie
Petar Zorani s romanom Planine. Pastirski roman opisuje ljubavne
zgode pastira u idilinoj prirodi.
3. pikarski opisuje proboj simpatine varalice, oveka sa dna dru.
lestvice.
Poetsko-tematske odlike pezije Dora Dria
[sa interneta Vikipedija:] S obzirom na lirski subjekt, njegove pesme
se mogu podeliti u 4 skupine:
1) pesme sa zaljubljenim lirskim subjektom mukog roda
2) pesme iji su lirski subjekti analitiari ljubavne problematike
3) pesme sa zaljubljenim lirskim subjektom enskog roda
4) pesme sa religioznim lirskim subjektom.
On je stvaralac HV veka. Njegovo pesnitvo pokazuje da su mu
humanistiki poeci blagotvorno uticali na pesniku dikciju i druge
pesnike kvalitete: diskretnost i spiritualnost, kojima se njegova
ljubavna lirika bitno razlikuje od njegovog starijeg savremenika s kojim
ga esto uporeuju ika Menetia.
Dore Dri je bio ve 6 godina mrtav kada je Nika Ranjina poeo da
zapisuje njegove pesme u svom zborniku, to dokazuje da su te pesme
bile popularne u narodu i da su se dugo pamtile. Uglavnom su ispevane
u dvostrukorimovanom dvanaestercu dubrovakog tipa, odn. u
dvanaestercu sa neprenosnim rimama i sa sekundarnim cezurama nakon
3. i 9. sloga, sa glavnom cezurom posle 6. sloga. Neke su pesme u
jedanaestercu ili etrnaestercu (uticaj ital.aleksandrinca), ali i u
petnestercu (uticaj bizantinca).

Za razliku od Menetia, u akrostihovima ne zapisuje imena ena, ve

svoje ime ili uzdahe. Akrostihovima i refrenima delovao je i na
kompoziciju te strofine organizacije, npr. u pesmi Ranjenom srcu
raim lijeka gde pie o uobiajenoj petrarkistikoj tematici srca koje
naputa ljubavnika poto ugleda dragu, uveo je refren koji daje dodatnu
introspekciju lirskom subjektu.
Pesme su uglavnom kratke, izjavne ili dijaloke, odn. apelativne
upuene nekoj osobi ili predmetu, obino s obraanjem na poetku.
Tematika: za razliku od Menetievog lirskog subjekta, Driev nije
senzualno orjentisan, ve je melanholian i povuen, kontemplativan,
bez agresivnog pristupa ljubavi. Tematika je uglavnom petrarkistiki
konvencionalna dominiraju teme lepote i ljubavi. Neke njegove
pesme nadvladavaju konvencionalni retoriki petrarkistiki manir lirike
javljaju se i dve pesme enskog glasa, u kojima je kaziva ena a
karakterie ih jednostavan pesniki jezik, enina udnja za odsutnim
izabranikom, te fingiranje pisane komunikacije.
[sa predavanja:] Knjievno delo na latinskom jeziku nije sauvano, ali
ga je verovatno bilo. Sauvano je knjievno delo na narodnom jeziku.
Opet emo pomenuti Zbornik Nike Ranjine (gde se nalazi i iko
Meneti, odn. njegova dela) Nika je bio mladi vlastelin koji je
poeo da zapisuje tue stihove u 13.-oj godini, odn. 1507.-e godine, bez
da navede autora ili bilo kakve druge podatke o stihovima. Kasnije se
na osnovu akrostihova (to se tie Dora Dria i ika Meneetia)
ustanovljavalo da ije su pesme. Pa tako u sluaju Dora imamo
akrostihove: DORETA, DORETI, DORI, DORETINA, DORE
DIRZA, DORE DRZA, DORE T PISA, ali je Dubrovanin i filolog,
Milan Reetar, smatrao prema tim pesmama i njihovim stilskometrikim karakteristikama, da su i neke druge pesme Doreve i njih je
i tampao u izdanju Sarih pisaca hrvaskih. Meutim, imamo, u novije
vreme (HH vek), otkrie Dablinskog rukopisa (nalazi se u biblioteci
Svetog Patrika; pronaen je u Dablinu, a otkrio ga je orijentalista
Loptus) u kome stoji iznad rukopisa: Dorea Dria pjesni ke svori
dokle kroz ljubav bjesnjee. I taj zbornik je objavljen u knjizi Sari pisci
hrvaski, knjiga 33, 1965.-e godine, a sastoji se od 77 listova i sadri 96
pesama i jednu dramu. Time imamo suoenje sa onim to je Reetar
smatrao da je poteklo od Doreta Dria neke pesme su nove, ali je

najgore za do tad ve oblikovan knjievni lik Doreta to da neke

(moda najbolje) pesme, koje su ranije smatrane njegovim, u stvari to
nisu. Najvee otkrie bila je drama Radmio i Ljubmir.
to se poezije tie, i to poezije na narodnom jeziku, bile su to preteno
ljubavne pesme, ali postoje i dve pobone pesme (prepevi crkvenih
molitvi: Salve Regina i Ave Maria), zatim postoji aljivo-prigodna
pesmaPoslanica Sladoju (upuena njegovom prijatelju Sladoju prepev
Dora Dria gde Dore ima izraz smih i izvidni kod Doreta ima
puno ikavizama i akavizama, ne zna se da li je to uticaj ostrvske
poezije, neke moda dalmatinske poezije Jadranskog mora; izraz
ukazuje na terapeutsko dejstvo smeha). Dore je pisao i ovu pesmu u
dvostrukorimovanom dvanaestercu sa rimom ababcc, a pisao je i u
osmercima, to bi vie bio uticaj narodne poezije.
Osobine ekloge na primeru ekloge Radmio i Ljubmir Dora Dria
[sa interneta Vikipedija:] Bukolika (lat. Bucolica) odn. ekloga
(lat. Eclogae) pastirska je pesma (npr. Pasirske pesme naziv za
zbirku od 10 pesama rim.pesnika Vergilija koje su meusobno
povezane samo time to pripadaju bukolskoj poeziji.).
U Dablinskom rukopisu iz 1963.-e godine pronaena je pastirska ekloga
Radmio i Ljubmir, napisana verovatno krajem HV veka, prema
ital.predloku pastorale Baldasarea Takonea. To je prvo hrvatsko
dramsko delo svetovnog karaktera i zato se Dore Dri moe smatrati i
zaetnikom moderne hrvatske drame.
U drami se govori o dva pastira kao o kontrastima razliitog poimanja
ljubavi. Radmio je razuman, a Ljubmir zaljubljeni pastir te zastupa, za
razliku od Radmilovog principa racionalnosti, princip svemoi ljubavi,
koji nadvladava racionalizam, a ujedno i realistinost u dijalogu
suprotstavljenom Ljubmirovom petrarkizmu. U eklogi se aludira i na
rodoljublje, a i na samog autora pominjanje krsnog imena
(urevdan).
[sa predavanja:] E sad, ta je to to je novo, to nije bilo u Zborniku
Nike Ranjine? To je drama Radmio i Ljubmir, za koju se sada zna da
je Doreta Dria. To je pastirska, dijaloka ekloga, a verovatno je
izvoena kao pirna drama to znai da je izvoena na svadbama, odn.

u okviru neke svadbene sveanosti (pir na dubrovakom znai

svadba). Dakle, kada bi se spremala svadba (koja bi umela da potraje i
do mesec dana), bogatiji plemii ili graani bi zatraili, tj. naruili bi da
se napie i izvede drama. Ova drama Radmio i Ljubmir Doreta
Dria znaajna je po tome to je to prva svetovna drama u
dubrovakoj knjievnosti (drugim reima, nije sa crkvenim motivima).
Ranije se mislilo da je Mavro Vetranovi napisao prvu svetovnu dramu,
ali sredinom HH veka zahvaljujui pronalasku Dablinskog rukopisa
ustanovljeno je da je prva svetovna drama u stvari Doretova Radmio i
Ljubmir. Ona je prethodnica mnogih znaajnih primera ove dramske
vrste, pa i u Evropi, odn. evropskoj knjievnosti. Ona prethodi Amindi
Tasovoj koja je nastala nekoliko desetina godina kasnije i koja je pre
Drieve Tirene (koja je istog tipa, samo mnogo razvijenija i pola veka
kasnije nastala), i dr.
Bez obzira to je drama Radmio i Ljubmir prva, ve tada se osea da je
ona konvencionalna po sieu. Da li je bilo i nekih drugih ranije koje
nisu stigle do nas? Verovatno su bile italijanske drame i izvoene su u
Dubrovniku. Meutim, ona ve ima neke konvencionalne okove
toliko je taj petrarkizam doneo neke obaveze u knjievnosti, kao i sama
renesansa. Ta drama je u stvari dijalog izmeu Ljubmira i Radmila i tu
nema mnogo radnje, niti dramatike, a ni otrog sukoba. (Sama grka re
drama znai radnja ovde nemamo to, no ovo je ipak zaetak drame.)
Imena su Radmio i Ljubmir kasnije postala obrazac za imena u
pastirskim dramama, a nastala su prema italijanskim. Sve (i kod
Aminde) je to vezano za ljubav, pa su i imena puna nenosti.
Sie je ovakav: Radmio prekoreva Ljubmira to je ostavio stado i siao
u grad, a nije u dubravi, pa mu ovako kae: Moj dragi Ljubmire, o uj
meu knezovi, a ovce ve ire po gorah vukovi? I onda mu odgovara
Ljubmir u dugom jednom odgovoru (to ne pogoduje drami) itava
tirada on opisuje ta mu se desilo: otiao je da utoli e na kladencu
(to je obavezan motiv iz narodne poezije), snala ga je meutim vea
e, pojavila se vila brodarica (inae zavetovana na ednost kao
sledbenica Dijane) i on ide za njom a ona ima taj zavet, pa je tu
odreeni sukob. Racionalni Radmio pokuava da ga odvrati od ludosti
slikajui privlanost seoskog ivota, pa mu kae kako je lepa priroda u
prolee, dok ga Ljubmir podsea da je prolee kratko i onda govori o
pejzau zime, ali kae da su vile veno lepe a sladost koju pruaju

neumrla sukob. Onda ga Radmio podsea na starog strica, na babu

dojilju itd., ali Ljubmir odlazi zanet vilama. Mi sad imamo njih dvojicu,
dva pastira, ali nemamo jasnu podelu koja e doi kasnije kada
postoje na jednoj strani obini pastiri, a na drugoj plemeniti. Ovde ni
jedan ni drugi nije ni jedno ni drugo obojca su su kao likovi meavine
zbog toga to je to poetna drama, tj. jo se to nije izdiferenciralo.
Takoe ovde imamo suprotstavljenost pastirskog sveta gradskim
lepotama antagonizam grada i sela to e vrlo esto biti motiv u
dubrovakoj, italijanskoj i francuskoj knjievnosti toga doba.
Ova ekloga je bila izvoena (postavljena na scenu), to mi moemo da
zakljuimo na osnovu nekih elemenata u samom tekstu, posebno u
onom momentu kada Radmio pita Ljubmira to se nalazi tu meu
knezovima (naravno, u realnosti je u Dubrovniku bio samo jedan Knez
na mesec dana, ali u knjievnosti je dozvoljena poigravanje sa istinom)
i onda upuuje na odreeni nain na publiku. Smatra se da je ova drama
bila omiljena, jer su mogle da se lepo prikau te vile, moglo se uivati u
tim lepim dijalozima.
Ova ekloga ima, pored toga, i nekih uspenih detalja (bez obzira to
nema mnogo dramatinosti), realne slike iz svakodnevnog ivota, koje
su na neki nain i originalne u odnosu na konvenciju: npr. jedan od njih
kae kako vuci eraju i kolju ovce, pa daje sliku toga; zatim govori kako
psi lou mleko (isto je karakteristina slika, kasnije se gotovo identini
stihovi ponavljaju i u Gundulievoj Duvravki); potom se daje slike
Dijaninih vila kako pod Vitoljem (to je mesto u Dubrovakom zaleu)
na vodi vode kolo; slikoviti opisi dragog proljeja (tj. prolea); zatim se
govori o babi njegovoj za koju kae da je sarica prisuha; onda imamo
jo jedan detalj koji je vrlo interesantan on kae, Ljubmir, poziva da
doe na njegov imendan na urevdan (a to nije njegov imendan, ve
imendan Dora Dria; moda se ak radi i o slavi);
Ova drama, bez obziro to je na odr. nain nedramatina, ipak zaetak
pastoralne drame u Dubrovniku i prilino je, za razliku od neto kasnije
napisanih, veto napisana, a posebno su znaajni ovi realni elementi.
Poetsko-tematske odlike poezije ika Menetia
[sa predavanja:] Poezija ika Menetia je sauvana u Zborniku Nike
Ranjine koji je tampan u Sarim piscima hrvaskim, drugoj ediciji,

drugoj knjizi, ali se preporuuje drugo izdanje te knjige.

Vlastelin Nika Ranjina je od svoje 13.-e godine beleio stihove od
1507.-e i nikada nije navodio autore i tako napravio veliki zbornik,
sauvan u rukopisu. Pitanje je iji su stihovi? Dubrovanin Milan
Reetar, istaknuti filolog i numizmatiar, utvrivao je autorstvo tih
pesama i orijentacija mu je bio akrostih, odn. krajegrenese. Ono to je
ustanovio da pripada nekom pesniku prema akrostihu, to pravilo je
proirio na one pesme koje nisu imale akrostih i napravio je, uslovno
reeno, podelu pesama po autorstvu uglavnom je bilo najvie pesama
ika Menetia i Dora Dria.
Ali, kada je u HH veku pronaen Dablinski rukopis, utvreno je da je
Reetar pravio i greke, posebno kod Dora Dria neke od najlepih
pesama je grekom njemu pripisao. To su uglavnom bile pesme na
narodnu sa motivima, leksikom i stilom nalik na narodnu poeziju.
Meutim, kod ika Menetia ipak moemo rei da su njegovih 512
pesama. One su grupisane i od njih se moe napraviti kanconijer
zbir ljubavnih pesama koje prate sva dogaanja: poetna i zavrna
pesma, izmeu su pesme koje govore kako se razvija ljubav, postoji
sonetni venac. On poinje posvetom, pesnik se obraa itaocu, pa onda
prvim susretom, prvim pogledom, kroz sve etape ljubavi. Pesme su
najvie ljubavne i erotske, najvie pie o zaljubljivanju, o prvom
trenutku vienja, o susretu (vienje sa balkona ili u crkvi), o dubini
svoje ljubavi, o Amoru, o sluenju i dvorenju ljubavi (u tome ima neto
od viteke poezije), slavi lepotu gospoje/vile (u celini ili u
fragmentima), opeva ak i njene duhovne odlike. Zatim dolazita faza
kada on pati, vene, sahne, gine, umire to su njegove ljubavne etape.
Jer je ona hladna, srce joj je poput stene, pa je on esto uporeuje sa
ljutom zveri i ta njegova tuba, cviljenje traje godinama uglavnom su
to simbolini brojevi: 7, Odjednom, javljaju se u njegovoj poeziji kod
gospoje znaci milosti i panje: osmeh, cvet, dar; onda dolazi do
zagrljaja, do celova (poljupca), pa noi u krilu i naruju ljuveno
uivanje; zatim dolaze rastanci, bol. Na kraju je ljubavno razoarenje,
jer je [telesna] ljubav greh.
Ovo je ljubavni roman kroz poeziju, tj. kroz razne pesme, jer je na odr.
nain vetaki pesnik sve te etape ne prolazi sa jednom enom koja bi
bila spona, jer su mnoge ene prole kroz poeziju, to dokazuju
akrostihovi gde se nalaze imena ena (KATA, KATICA,

KATERINICA, KATE, PERA, PERICA, PETRUNjELICA, MARA,

MARIJA, NIKA, NIKOLETA, a vrlo esto je koristio i svoje ime
IMUNDO, SIGISMUNDIS, SIGISMUNDO, ima i nekih drugih
poruka AJME, DA TO ZNO, TAKO, ZATO,); ili su parni, ili su
neparni stihovi.
Ova poezija nije iskrena, pa nije ni uspena jer nije doivljena.
Predstavlja drutvenu zabavu, a i pesnik je na odr. nain utvren
konvencijama mora da proe kroz uobiajene etape, koje je prisiljen
da potuje. Ako postoji opevana dama, ne koristi njeno pravo ime (jer i
ne sme!), a ta idealna dama je napravljena po klieu: vila moja vila
ma vil va vil.
Idealna lepota je tema tadanjih diskusija i filosofskih rasprava i tano
je postojao kanon. Idealna ena je izgledala ovako: kosa je zrelo ito,
kao zlato (takva plava kosa se vrlo teko postizala u to vreme), kosa
spletena u krunu, zlana kruna sa dva prama koja vise i lelujaju na
vetru, lice belo, pribilo, obrazi su dve crvene ruice, oi su uglavnom
crne, zubi sitni, beli, slonovaa, usne kao koral, vrat i grudi raskoni
su ti renesansni deholtei prebeli kao sneg ili kao div (kao krila
labudova), hod je graciozan; duhovna svojstva su uobiajena: govori se
o njenom osmehu, o nainu govora i to je vrlo autentnino kao moda i
model, jer su sauvani portreti renensansnih dama.
Nikola Gueti (Gose) jedan od ozbiljnih dubrovakih filosofa koji se
time bavio. On je bio vlastelin iz XVI veka najvei dubrovaki filosof
toga doba, a bio je uglavnom samouk u obrazovanju. Napisao je celu
biblioteku filosofskih knjiga: Dijalog o ljubavi, Dijalog o lepoi, a
idealan lik lepotice je video u stvarnoj dami uvena Dubrovkinja
Cvijeta Zuzori, a firentinsko prezime od mua joj je bilo Peoni. Za
nju se smatralo da je bila pesnikinja, s tim to niko nikada nije pronaao
ni jedan njen stih, ali su zato njoj i o njoj pisani stihovi. ak su neki koji
su bili zaljubljeni u nju traili od Tasa da im napie stihove. ivela je u
Dubrovniku, dok joj mu (italijanski konzul zapravo, radi diplomatije
i pijunae) nije bankrotirao. Ona se druila sa Guetiem i sa
njegovom enom Marom Gunduli, koja je takoe pisala. Knjizi svoga
mua je ak napisala Predgovor. Onda imamo aferu iz XVI veka
reagovalo je javno mnjenje Mara je u svom Predgovoru rekla kako
Dubrovani nisu imali razumevanja za to to su ona i Cvijeta vodile
dijaloge o lepoti i umetnosti, za potrebe knjige njenoga mua sve to

izuzetno podsea na antiku, jer se, izmeu ostalog, odvijalo u jednom

prelepom vrtu. Morali su da povlae ta su pisali, a kada je Cvijeta
otila, smatralo se da je prognana. Gueti je za lipos/ljepos (krai
oblici od lijepos) govorio da je nebeskog proishoda dakle, Platon.
Takoe pominje krunicu vrh zlaa, oi poredi sa zvezdama zbog bljeska
i ne pominje njihovu boju, elo i vrat su beli, obrve se izvijaju kao mlad
mesec, pogled je sladak kao med, gizdav, veseo, lice prebelo, sunano,
usne koralne, zubi biserni, glas rajski, re od meda, pevanje aneosko
(ovek pobesni od enje i elje) i harmonija duhovnog i fizikog
savrenstva. Cvijeta je kasnije, kada je ivela u Italiji, imala svoj salon.
Ovu poeziju odlikuje jednolikost, ali je ona svesna i namerna. Imitira se
ideal (Petrarka) sa ciljem da mu se priblii celi XV i XVI vek. Tako
da Kroe jedan od knjievnih istoriara kae da je petrarkizam
hronina bolest italijanske knjievnosti a to se moe odnositi i na
lirsku poeziju celog sveta! Jer svaka ljubavna lirika pretenduje da
napravi roman i da ima ideal te ene koja je utvrena.
Petrarka je bio vrhovni uzor za liriku na narodnom jeziku i on je bio
predmet svetske imitacije, pa i dubrovake. Ali za njegovu poeziju se
zna da je bila platonistika, duhovna on ne peva o susretima i
dodirima, on je uvek udaljen od svoje Laure!
Meutim, poezija XV i XVI (poezija ika Menetia) veka je, osim
petrarkistikog, unosila i druge elemente koji su bili odlika tog
vremena. To je to senzualno koje se nalazi u toj poeziji. To senzualno
oseanje lepote i ljubavi ini ovu poeziju, koja je u duhu petrarkistika,
obogaenu suprotnim oseanjima. Nije platonistika.
Ta kola koja na odreeni nain proiruje petrarkistiku poeziju, odn.
kree od nje zove se Napuljska kola petrarkizma: Serafino Akvilano,
Antonio Debaldi, Benedeto Garet, XVI vek je u pitanju: oni
spoljanje preuzimaju od Petrarke (motivi i situacije), ali produavaju
tamo gde je on moda stao ubacuju senzualnost. Tu imamo mnogo
izvetaenosti, jer se ne peva o sopstvenoj drami, a kad se pie iz linog
oseaja mora da se radi na lani nain, tj. potuje se izvesni manir. Pa
imamo mnoge verbalne dosetke, mnogo metafora, manje nesrodnih
stvari neto slino poeziji baroka. Sva praznina se nadoknauje
stilskom elegancijom.
Javlja se jo jedan model narodna poezija. Peva se na narodnom
jeziku i samim tim se oslanja na narodnu liriku, na njenu leksiku. U

Italiji se uzima i oblik pesma od 8 stihova stramboto pa oni koji je

koriste nazivaju se i strambotisti. Ovom pravcu u petrarkizmu pripada
i iko Meneti, s tim to je on poranio u odnosu na evropsku
literaturu. Pa imamo tu senzualnost koja je karakteristika njegove
poezije. Onda, on se u terminima, u frazeologiji, u motivima, u lirskom
izrazu oslanja na narodnu knjievnost. Njegova vila, draga je esto u
kolu, gde se lepota izraava narodnom lirikom: rusa kosa, ruica
rumena na obrazima, divno kolo, soko gizdav, Imamo itave motive
iz narodne poezije. U pesmi koja predstavlja pesnikovo obraanje
Bogu, on Ga moli da sauva njegovu mladost, da se naljubi gospoje, a
ako mu ne sauva mladost da ga pretvori u kladenac! Ovde imamo
petrarkizam u jeziku narodne poezije.
Vrlo esto u toj poeziji ima i narodnih poslovica, uz napomene Ljudi
govore ili Ri od vika tako su radili i Italijani.
to se tie pesnike vrednosti Menetieve poezije, on je o sebi kao o
pesniku vrlo visoko mislio i on ima to obraanje koje je kasnije stalna
taka kod pesnika kada kae da iaoc neka bude veseo, a ako ume
bolje iroko mu polje. Njegova poezija je verovatno pevana uz leut
(iani instrument). Neke pesme su lepe u detaljima, a posebno su
interesantne one koje se zasnivaju na narodnoj poeziji, odn. na tim
dosetkama ili su neke pesme samo u dva stiha, a neke samo na kraju
imaju dosetku. Ovo je hedonistika poezija, koja slavi lepotu i uivanje
i njemu je najvea muka ljubavna muka. Zato ova poezija ima svoje
osnovno i svoje knjievno-istorijsko znaenje. To je naa najstarija
renesansna lirika i tu je narodni jezik podignut na vii, knjievni nivo.
Opis enske lepote i platonizam u poeziji ika Menetia i Dora
Dria
[sa predavanja:] Idealna lepota je tema tadanjih diskusija i filosofskih
rasprava i tano je postojao kanon. Idealna ena je izgledala ovako:
kosa je zrelo ito, kao zlato (takva plava kosa se vrlo teko postizala u
to vreme), kosa spletena u krunu, zlatna kruna sa dva prama koja vise
i lelujaju na vetru, lice belo, pribilo, obrazi su dve crvene ruice,
oi su uglavnom crne, zubi sitni, beli, slonovaa, usne kao koral, vrat i
grudi raskoni su ti renesansni deholtei prebeli kao sneg ili kao
div (kao krila labudova), hod je graciozan; duhovna svojstva su

uobiajena: govori se o njenom osmehu, o nainu govora i to je vrlo

autentnino kao moda i model, jer su sauvani portreti renensansnih
dama.
Nikola Gueti (Gose) jedan od ozbiljnih dubrovakih filosofa koji se
time bavio. On je bio vlastelin iz XVI veka najvei dubrovaki filosof
toga doba, a bio je uglavnom samouk u obrazovanju. Napisao je celu
biblioteku filosofskih knjiga: Dijalog o ljubavi, Dijalog o lepoi, a
idealan lik lepotice je video u stvarnoj dami uvena Dubrovkinja
Cvijeta Zuzori, a firentinsko prezime od mua joj je bilo Peoni. Za
nju se smatralo da je bila pesnikinja, s tim to niko nikada nije pronaao
ni jedan njen stih, ali su zato njoj i o njoj pisani stihovi. ak su neki koji
su bili zaljubljeni u nju traili od Tasa da im napie stihove. ivela je u
Dubrovniku, dok joj mu (italijanski konzul zapravo, radi diplomatije
i pijunae) nije bankrotirao. Ona se druila sa Guetiem i sa
njegovom enom Marom Gunduli, koja je takoe pisala. Knjizi svoga
mua je ak napisala Predgovor. Onda imamo aferu iz XVI veka
reagovalo je javno mnjenje Mara je u svom Predgovoru rekla kako
Dubrovani nisu imali razumevanja za to to su ona i Cvijeta vodile
dijaloge o lepoti i umetnosti, za potrebe knjige njenoga mua sve to
izuzetno podsea na antiku, jer se, izmeu ostalog, odvijalo u jednom
prelepom vrtu. Morali su da povlae ta su pisali, a kada je Cvijeta
otila, smatralo se da je prognana. Gueti je za lipost/ljepost (krai
oblici od lijepost) govorio da je nebeskog proishoda dakle,
Platon. Takoe pominje krunicu vrh zlata, oi poredi sa zvezdama
zbog bljeska i ne pominje njihovu boju, elo i vrat su beli, obrve se
izvijaju kao mlad mesec, pogled je sladak kao med, gizdav, veseo, lice
prebelo, sunano, usne koralne, zubi biserni, glas rajski, re od meda,
pevanje aneosko (ovek pobesni od enje i elje) i harmonija
duhovnog i fizikog savrenstva. Cvijeta je kasnije, kada je ivela u
Italiji, imala svoj salon.Ovu poeziju odlikuje jednolikost, ali je ona
svesna i namerna. Imitira se ideal (Petrarka) sa ciljem da mu se priblii
celi XV i XVI vek. Tako da Kroe jedan od knjievnih istoriara
kae da je petrarkizam hronina bolest italijanske knjievnosti a to
se moe odnositi i na lirsku poeziju celog sveta! Jer svaka ljubavna
lirika pretenduje da napravi roman i da ima ideal te ene koja je
utvrena.
Petrarka je bio vrhovni uzor za liriku na narodnom jeziku i on je bio

predmet svetske imitacije, pa i dubrovake. Ali za njegovu poeziju se

zna da je bila platonistika, duhovna on ne peva o susretima i
dodirima, on je uvek udaljen od svoje Laure!
Meutim, poezija XV i XVI (poezija ika Menetia) veka je, osim
petrarkistikog, unosila i druge elemente koji su bili odlika tog
vremena. To je to senzualno koje se nalazi u toj poeziji. To senzualno
oseanje lepote i ljubavi ini ovu poeziju, koja je u duhu petrarkistika,
obogaenu suprotnim oseanjima. Nije platonistika.
Ta kola koja na odreeni nain proiruje petrarkistiku poeziju, odn.
kree od nje zove se Napuljska kola petrarkizma: Serafino Akvilano,
Antonio Debaldi, Benedeto Garet, XVI vek je u pitanju: oni
spoljanje preuzimaju od Petrarke (motivi i situacije), ali produavaju
tamo gde je on moda stao ubacuju senzualnost. Tu imamo mnogo
izvetaenosti, jer se ne peva o sopstvenoj drami, a kad se pie iz linog
oseaja mora da se radi na lani nain, tj. potuje se izvesni manir. Pa
imamo mnoge verbalne dosetke, mnogo metafora, manje nesrodnih
stvari neto slino poeziji baroka. Sva praznina se nadoknauje
stilskom elegancijom.
Javlja se jo jedan model narodna poezija. Njegova vila, draga je
esto u kolu, gde se lepota izraava narodnom lirikom: rusa kosa, ruica
rumena na obrazima, divno kolo, soko gizdav, Imamo itave motive
iz narodne poezije. U pesmi koja predstavlja pesnikovo obraanje
Bogu, on Ga moli da sauva njegovu mladost, da se naljubi gospoje, a
ako mu ne sauva mladost da ga pretvori u kladenac! Ovde imamo
petrarkizam u jeziku narodne poezije.
U ljubavnoj poeziji Doreta Dria, sem onih akrostihova u kojima je
njegovo ime ili uzdasi, ima i mnogo manje enskih imena: KATA,
MILICA. To je vie humanistiko-estetski ideal, nego realna draga,
gospoa to bi rekli Dubrovani; ta gospoa je jedina u smislu:
jedinstvena znai, vie se aludirala na neko boansko poreklo i
shodno tome njena lepota je aneoska, rajska, s neba sila, ili, kako on
kae, nikla iz cvia za vreme prolea; to je (u njegovoj poeziji odraeno
vie nego kod ika Menetia) platonistiko, mistiko shvatanje lepote
slika nebeske lepote to je, spolja gledano, standardna idealna dama
Petrarke: zlatne vlasi, kruna od kose, a dva pramena padaju oko lica,
lice belo kao krilo labuda (kao div), sa ruicama na obrazima, oi

rajske, usne rumene, a iz njih slaka ri i vesel smih, ona peva, grlo joj
je pribilo, kad pije vino grlo joj se prozire, ona je tanka i visoka kao vila
i prikazuje je kako plee u kolu.
E, sad, kakav je pesnik (odn. ljubavnik taj koji peva)? On je sledi kao
sluga to je ona kurtuazna, viteka poezija: on je stalno u suzama
proklinje, preklinje, sahne, uzdie, umire sve su to faze; eli da mu
ona uzvrati ljubav, ali nema odaziva sa njene strane; kae on: ljubav je
gora od smri i gospoa je nemilosrdna i prevrda; on, u tom
samoodnosu, ponizan je do krajnjih granica toliko da prosi ljubav i onda
dolazi do jedne vrste odgovora: on alje dar i dobija dar od nje to je
takoe faza; ima jedinu elju: da ga Bog poivi dokle je zagrli i tu
Dore Dri staje. To je najsenzuaniji trenutak u tom njegovom
ljubavnom romanu, ali on ne ide dalje, za razliku od ika Menetia.
Na kraju dolazi do odricanja on kae: ko god sledi ljubav, on od bola
srada. I onda savetuje itaoce i moli ih da bee od ljubavi od ive
smri. Toga nema kod ika. To je ta razlika izmeu njih dvojce bili
su razliiti tipovi ljudi.
[sa interneta Vikipedija:] Menetiev pesniki zbornik izuzetno je
obiman broji 512 pesama. Ubedljivo najvei njihov deo predstavlja
petrarkistika ljubavna lirika, nekoliko satirinih, moralno-refleksivnih,
a tu je i mali ciklus religioznih pesama.
Tematsko-motivski i stilski elementi tih pesama, posebno onih
ljubavnih, pokazuju da je Meneti izuzetno dobro poznavao
ital.stvaralatvo svog i neto starijeg vremena. Vrlo blizak pesnicima
hibridnog petrarkizma napuljske kole, najvei deo njegovog ljubavnog
kanconijera ine pesme koje svrstavamo u drugu fazu ove vrste vrste
pesnitva opis draganine lepote. Njihov broj, vrlo male razlike u
pogledu motivske grae, a znatno vee na stilskom planu, stvaraju
utisak da Meneti svesno ili ne varirao teme elei da isproba (ili
pokae) stilske i poetske mogunosti jednog novog poetskog jezika. U
tako velikom broju pesama, naravno, i to naroito u pesmama iji je
centralni motiv patnja neuslienog ljubavnika, dolazi do mnogih
ponavljanja, iznose se razliiti tada ve utvreni kliei, pa neretko
ova poezija deluje kao nedoivljena. Ipak, meu njima ima i uspelijih
pesama, npr. Ne mogu ivjei bez ebe zasnovana na dosetci da mu je
gospoa toliko draga da je postala deo lirskog subjekta; u nizu igri

reima zasnovanim na njoj, i danas vrlo moderno zvui retorko pitanje

u 5.stihu: er ebe elei sam sebe oj elju. Izuzetno je veto
iskomponovana pesma od jednog distiha Boe, a osa ebi, u kojoj
izuzetnom stilskom i ritmikom kompozicijom ini krupan kompliment
dragoj, zasnovan na platonistikom poimanju fenomena lepote. Strogu i
znaenjski bogatu kompoziciju nalazimo i u kompoziciji pesme Kako
razbludno hodi.
U delu kanconijera u kojem se opeva srea uslienog ljubavnika,
Meneti u najveoj meri odstupa od Petrarkinog tematskog kruga i
doivljaja ljubavi: ove pesme, npr. Ljuveno uivanje, esto imaju
narativnu strukturu i pripovedaju o trenucima ljubavne sree, esto vrlo
otvoreno opisujui senzualne momente (uz ograde u pesmi kao to su A
naprid osalo kaza mi ni smilos). U njima esto dominira ekstatini
doivljaj ljubavne sree, ali izraen gotovo uvek pripovednim tonom,
kao opis sopstvenog stanja u tom trenutku, u prolom vremenu. U tim
pesmama esto zrai njegova ponesenost stvarnom radou
renesansnog oveka opinjenog ljubavlju i lepotom. U ovoj pesmi, kao
i u mnogim drugim, pojavljuju se neki karakteristini elementi
trubadurske (provansalske) ljubavne poezije, kao to je motiv dolaska
albe (zore koja razdvaja ljubavnike) ili pak motiv slavljenja gospoe u
svojoj poeziji (u pesmi Pjesnik sam). Odnos prema Petrarki, naroito u
ovom ciklusu, ogleda se vrlo jasno u pesmi Blaena i i sva voja
lepoa: na prvi pogled ova pesma deluje kao prepev Petrarkinog
uvenog soneta LHI, jer ih povezuje najpre kompozicioni princip
razvijanja pesme (blagosiljanje na po. svake kompopzicione jedinice:
strofe / distiha), zatim parafraza mnogih Petrarkinih stihova. Kako je
Meneti svoju pesmu ispevao u dvanaesterakim distisima, otuda parni
i neparni stihovi pesme, drugaije su struktuirani: po pravilu, Meneti
u neparnim stihovima prilino verno prenosi Petrarkine motive i izraze,
dok u parnim stihovim neto slobodnije varira od Petrarkine Rasue
rime, menjajui osnovno znaenje i atmosferu pesme naglaavanjem
sve senzualnijih tonova. Taj ton naroito dobija na intenzitetu u
poslednjem stihu: Blaena ljepos va, blaena va mlados / pokli se
meni sva darova rados. Platonistiki Petrarkin zavretak, u kojem se
Laura pojavljuje kao neka vrsta muze, inspiracija njegovih stihova i
iskljuivi vlasnik njegovih misli, potpuno je izostala kod Menetia.
Time je potpuno eliminisan ton Petrarkinog zavretka, a Menetieva

pesma dobila ditirampski prizvuk motivisan fino izraenim

hedonizmom. Preuzimajui osnovni Petrarkin postupak, naavi
inspiraciju u pojedinim njegovim stihovima, Meneti je nainio pesmu
bitno drugaijeg znaenja: u njoj nije vie lirki subjekt u centru pesme,
ve erotski doivljaj voljene osobe, to su sve bitne osobine napuljske
kole. Meu ovim pesmama ima i onih koje su drugaije oblikovane,
koje deluju proivljenije, uverljivije i koje izlaze iz okvira petrarkizma,
kao pesma Moja moliva.
Poslednja faza petrarkistikog kanconijera rezignacija zbog
egzistencijalne neispunjenosti lirskog subjekta zemaljskog ljubavlju i
okretanje Bogorodici, samo je delimino ostvarena u Menetievom
stvaralatvu i praktino zamenjena malim ciklusom religioznih pesama
upuenih Isusu Hristu. Elementi rezignacije uoavaju se u nekim
njegovim satirinim pesmama, naroito onim mizogenskim Uzdanje u
enu i Mrzim na ene i neu da igda o kojoj dobro govorim u kojima
se ene prikazuju kao izvor svakog zla i neverna bia. U dr.satirinim
pesmama, kao i u ponekoj refleksivnoj, Meneti obrauje uglavnom
teme opteg znaaja (bogatstvo, krtost), dok u jednoj peva o Zlu od
Koora to je prvi pesniki trag inae tradicionalnog neprijateljstva
Dubrovana i Kotorana.
Dore Dri, zajedno s Menetiem pripada strambotistima koji se
ograuju od nekih Petrarkinih ideja: izostaje neoplatonizam, a prisutna
je senzualnost, te se pesnici pribliavaju pukim oblicima (strambotto,
risretto), a naputaju sonet.
Uticaj narodne poezije na poeziju ika Menetia i Dora Dria
[sa predavanja:] Nov model narodna poezija. Peva se na narodnom
jeziku i samim tim se oslanja na narodnu liriku, na njenu leksiku. U
Italiji se uzima i oblik pesma od 8 stihova stramboto pa oni koji je
koriste nazivaju se i strambotisti. Ovom pravcu u petrarkizmu pripada
i iko Meneti, s tim to je on poranio u odnosu na evropsku
literaturu. Pa imamo tu senzualnost koja je karakteristika njegove
poezije. Onda, on se u terminima, u frazeologiji, u motivima, u lirskom
izrazu oslanja na narodnu knjievnost. Njegova vila, draga je esto u
kolu, gde se lepota izraava narodnom lirikom: rusa kosa, ruica
rumena na obrazima, divno kolo, soko gizdav, Imamo itave motive

iz narodne poezije. U pesmi koja predstavlja pesnikovo obraanje

Bogu, on Ga moli da sauva njegovu mladost, da se naljubi gospoje, a
ako mu ne sauva mladost da ga pretvori u kladenac! Ovde imamo
petrarkizam u jeziku narodne poezije.
Vrlo esto u toj poeziji ima i narodnih poslovica, uz napomene Ljudi
govore ili Ri od vika tako su radili i Italijani.
to se tie pesnike vrednosti Menetieve poezije, on je o sebi kao o
pesniku vrlo visoko mislio i on ima to obraanje koje je kasnije stalna
taka kod pesnika kada kae da iaoc neka bude veseo, a ako ume
bolje iroko mu polje. Njegova poezija je verovatno pevana uz leut
(iani instrument). Neke pesme su lepe u detaljima, a posebno su
interesantne one koje se zasnivaju na narodnoj poeziji, odn. na tim
dosetkama ili su neke pesme samo u dva stiha, a neke samo na kraju
imaju dosetku. Ovo je hedonistika poezija, koja slavi lepotu i uivanje
i njemu je najvea muka ljubavna muka. Zato ova poezija ima svoje
osnovno i svoje knjievno-istorijsko znaenje. To je naa najstarija
renesansna lirika i tu je narodni jezik podignut na vii, knjievni nivo.
Za Doreta Dria vai da je napisao i pesme koje podseaju na
narodnu poeziju imaju tu poeziju kao inspiraciju ili prikazuju trenutke
ivota, npr. on ima jednu pesmu u kojoj on estita Novu godinu u tonu
narodnih poanica; onda, npr. Pesma br. 62 (pesme su po brojevima
nemaju naslove), gde se devojka obraa vereniku reima: gizdavi moj
cvie, moj vine bisera i tu govori o patnji dubrovakog trgovca na putu
koji su vrlo esto bili po Balkanu na putu. Onda, u nekim od pesama,
ima mnogo aforizama, duhovitih i obino su to ne mnogo mudri
zakljuci, prastari (koje je on uobliavao) o sveoptoj prolaznosti, o
smrti koja je svemona, o neuzvraenoj ljubavi, dakle nije mnogo, bar s
te strane, bio originalan, nego je koristio te ovetale misli.
Uticaj narodne poezije na Dora Dria se ogleda u njenom izrazu to
su standardni epiteti i standardni obrati; zatim ima pesama sa motivima
iz narodne poezije, kao to smo ve rekli; zatim ima poslovica nekada
je cela pesma jedna poslovica, u smislu: poslovica kao narodni
aforizam, no te pesme su vrlo kratke (samo dva stiha predstavljaju: pa
je prva vokativ razvijen u parafrazu, ali ima i duih pesama). Njegova
neobina pesma je udan san i bliska je srednjovekovnom maniru, a
govori o licu koje se nalo na Trgu robova. To sa robovima se u

Dubrovniku deava (ovaj motiv sa robovima je prisutan i kod

Vetranovia), jer je u Dubrovniku do posle XVI veka bio Trg robova
(normalno, brodovi su tu dovodili one koje su zarobili i prodavali su ih
u Dubrovniku, pa su, prema tome, ti motivi zapravo motivi iz
svakodnevnog ivota).
[sa interneta Vikipedija:] Izuzetno su jake Menetieve veze sa
usmenom tradicijom: one se ogledaju u nizu stilskih sredstava preuzetih
iz tog bogatog korpusa, tako i u nizu leksema i, naroito, izreka koje je
Meneti rado inkorporirao u svoje stihove, zasnivajui na njima
dosetke, kojima je poetiki teio.
Menetieva poezija odigrala je veoma vanu ulogu u daljem razvoju
dubr. pesnitva, postala je jedan od njegovih temelja, utvrdila je i
kanonizovala niz tematsko-motivskih i stilskih elemenata koji su u
potonjoj poeziji postali nezaobilazni deo poetske strukture. Nazvan je
dubrovakim Petrarkom.
Mavro Vetranotvi pregled knjievnog dela
[sa interneta Vikipedija:] U stvaralatvu Mavra Vetranovia prepliu
se tri knjievnoumetnike i stilske formacije:
1. srednjovekovna Orfeo
2. renesansna i
3. zaetak maniristike, barokne Piligrin.
Kroz njegov bogati opus moemo posmatrati i evoluciju oblika,
posebno dramskih. Naelno moemo razlikovati tri faze:
1. 15271530 mladenaka djela: ljubavna i mitoloka tematika
Isorija od Dijane, Lovac i vila, maskerate
2. 15301549 ozbiljnije: Od uskrsnuija Isukrsova, Suzana isa,
Posveilie Abramovo, Prikazanije po nain Kako braija prodadoe
Jozefa i Prikazanije od poroda Jezusova po nainu iz komedije; to se
tie lirske poezije, tada preovladava religiozna, moralistiko-pouna i
refleksivna poezija s elementima antike, Srednjeg veka i renesanse koja
je esto prigodna, poput Pjesanci u pomo (poetam i Marinu Driu) i
poslanica; znao je Vetranovi biti i otar i kritian, to je iznedrilo i
politiko-satirinu poeziju

15491550 obuhvata 17 pesama koje nose zbirni naslov Pjesni

razlike, a sve su mahom nastajale u poslednjim godinama; ep Piligrin
(fantastino-alegorijsko-filozofski spjev s autobiografskim
elementima); iznova se inspirie mitolokom tematikom.
[sa predavanja:] Knjievni rad postoji zakljuak koji se provlai kroz
knjievne istorije da je 1507.-a godina (kad je otiao u manastir) bila
jedna vrsta preokreta u Vetranovievom delu, odn. da se njegova lina
biografija deli na dva dela do i od 1507.-e godine. To je moda
pomalo vetaki nain, jer se kae da je do te godine pisao ljubavne
pesme, pokladne pesme i neke pastirske igre; meutim, ima
pretpostavki da je neke od pastirskih igara pisao i posle te godine i ak
oko 1530.-e, a Reetar kae ak i kasnije. Prema tome, ovu podelu treba
shvatiti uslovno, jer je Vetranovi i posle odlaska u kaluere bio
okrenut svetu i ivotu u Dubrovniku, bez obzira to je bio monako lice;
komentarisao je pojave, aktivno uestvovao u dogaanjima i
predstavljao jednu vrstu autoriteta.
Ljubavna poezija: sigurno je da ju je pisao, mada nije sauvana. Ili ju je
sam unitio, ili se izgubila (dubrovaka knjievnost je uglavnom
rukopisna, pa se lako mogla zaturiti Vetranovieva ljubavna poezija
neto malo knjiga u Dubrovniku se tampalo; nisu dozvoljavali da se
osnuje tamparija, iako je dugo bilo pokuaja prosto, Dubrovani nisu
hteli novotarije), ili su adespotne pesme sauvane (znai autora). Sam
pesnik u svom delu aludira na to da je pisao ljubavnu poeziju: imamo
Pjesanca u vrijeme od poljice (poljica je kuga) on se tu oprata sa
leuom ljuvenim (leut je vrsta instrumenta, neto izmeu gitare i
violine) na koje je do tad vrlo mnogo zvonio i mnoge dame stavljao u
ropsvo ljubavi prema tome on je pisao ljubavnu poeziju.
Dramski rad prilino je obiman i tu imamo dva pesnikova doivljaja
ivota:
1. u njegovoj prvoj fazi (ne moemo da hronoloki utvrdimo kad je ta
pisao) imamo opijenost pastirsko-vilinskim i natprirodno-mitolokih
svetom rezultat su svetovne drame:
1) mitoloka ekloga Orfeo,
2) pastirske igre Lovac i vila i
3) Isorija od Dijane;
2. u drugoj fazi on je obuzet religioznom tematikom iz Starog i Novog

Zaveta rezultat su pobone drame:

1) Posveilie Abramovo,
2) Suzana isa,
3) Kako braja prodadoe Jozefa,
4) Od poroda Jezusova i
5) Uskrsnuije Isu Krsovo.
Tri gorepomenute rane drame (Orfeo, Lovac i vila i Isorija o Dijane)
iako su razliitih vrsta imaju vie zajednikih odlika: tematika je
pastirsko-mitoloka, a tehnika je rano renesansno pozorite; uzor je
Doretova ekloga Radmio i Ljubmir. Verovatno je Vetranovi
(predpostavlja se da je boravio na tom kolovanju u Italiji) video mnoge
sline drame, komlikovanije vrste na italijanskim pozornicama.
to se tie lirike prigodna poezija: Pjesanca Marinu Driu u pomo.
Govorilo se po gradu Dubrovniku da Marin nije napisao Tirenu, da
mnoga njegova dela nisu njegova nego Vetranovieva, a onda je
Vetranovi uradio neto to ni danas niko ne bi uradio napisao
Pjesancu Marinu Driu u pomo, gde je rekao da je Marin stvarno
autor tih dela. Imamo i prigodne osmrtnice npr. dve pesme u smrt
Marina Dria, u smrt svoje sestre, u smrt svojih neaka, u smrt nekog
pesnika Mara Lile za koga se ne zna, ko je do dana dananjeg zagonetna
linost, i nadgrobnice (to je bilo uobiajeno u Dubrovniku kada
neko umre) ova vrsta poezije je zanimljiva u knjievno-istorijskom
smislu.
Pisao je i religioznu poeziju, naravno. To je njegova vrlo iskrena
poezija. Ima pesama upuenih Isusu, o Djevici Mariji, o Davidu,
meu ovim pesmama poneka je i uspela. Ima mnogo prepeva i
parafraza crkvenih pesama; prepevao je i Psalme: PrepjeviPsalama, i to
pokajnike, koji su vrlo doivljeni, lini; najbolja je od ovih pesama
Pjesanca urku (turak je crvak) u drugom licu (on se obraa) i to
je nastalo verovatno kada je bio na ostrvu Svetom Andriji u slavu
Bogorodice, himna Bogorodici, ispevana u tonu narodnog kazivanja. Pa
imamo udvajanja priloga: npr. ravici, u zeleni; u osmercima je
ispevana. On u svojoj toj lirskoj poeziji ima mnogo tamnih raspoloenja
on je pevao o sebi u svetu, nesrean je, jadan, stalno u nekom
verbalnom sukobu, kae da nema pravde. Pisao je pesme i o samoj
poeziji, gde je izlagao svoju poetiku Pjesanca muza, npr. u Pjesanci
Orfeu jadikovao je nad linom nesreom i obraao se muzama tu ima

mnogo platonizma; on kae: pesnici se raaju, zvizda im daje pesniku

mo dakle, inspiracija dolazi odozgo. Pesnik je miljenik muza, a
pesnik mora da stvara potpuno slobodan, bez ikakvih drutvenih uticaja.
Pjesanca u pomo poeam u tri strofe je napisana, u osmercima pesma
u slavu pesnike slobode to je dato u poslednjoj strofi: poeta mora da
sledi muzu i da peva slobodno.
Poezija Mavra Vetranovi teme i motivi
[ :] Za Vetranovia je znaajna njegova sklonost da o istoj temi govori u
vie varijacija. Tu dominiraju isti motivi: elja da dovri svoje pesniko
delo, enja da izae iz zemaljskog mraka na svetle nebeske istine u
kojima caruje Gracija, U pomo obino zaziva Hrista i Mariju, tako
se obraa i mitskim boanstvima i prirodnim pojavama: muzama,
Apolonu, Mesecu, Orfeju, Arionu, Eolu, Neptunu, Jeci, labudu. Kao to
vidimo pored hrianskih mi imamo i paganskih elemenata. U njegovim
pobonim pesmama esto je prisutan i pesimizam u vienju sveta. On
kae da je Bog doneo odluku da zlobni uivaju.
Druga vrsta njegovog pesnitva ogleda se u satirinim pesmama. Uzor
su mu bili Italijani. Obino se kritikuje moral i drutvo ogorenje
prema civilizaciji. On slavi zlatno doba (aurea aetas) kada je ovek
iveo u nevinoj prirodi ne znajui ta je tvoje, a ta moje, a sva njegova
nenost je usmerena ka bezlobnim i nejakim, tako je njegovo jagnje
bezgreno i eka smrt noa ne tuei se. On prelazi u osudu nasilnih i
okrutnih. On ljude naziva vukovima koji treba da se Bogu priklone.
Pored jagnjeta pojavljuje se i kouta koja je pasla travu u gori i polju, a
nije poznala ta je biser i svila. U drugim pesmama obino ulazi in
tedias res i njegova pesma se pretvara u propoved protiv raskoi i
negovanja tela asketskim upozoravanjem na neumoljivu smrt. U
njegovoj pesmi Remea starac pustinjak planim tonom se jada na svoj
ivom na usamljenom ostrvu, usred neprijateljske prirode i ljudi.
Obino mu prolee donosi malo ivota i oporavi duh mirisom divljeg
cvea. Satirino je njegovo prikazivanje lakomosti ljudi i ei za zlatom
kae da ljudi lome vratove u dalekim zemljama i morima.
Pored moralne satire tu je i politika satira, koja je izazvana u tekim
savremenim dogaajima. Kae da su ljudi spremni na sve a samo zarad
zlata i olova. On poziva sve ljude da se ujedine hriani za spas

evropskog Zapada. Omiljena tema tadanje politike satire je bilo

napredovanje Turaka zbog nesloge hri.vladara. Kae da je sam Bog
ukrepio desnicu Otomanovu da kazni neverne vladare, a sada celo
hrianstvo plae od te nevere. Italija je za njega bila zemlja hri., a
sada je je zemlja pokvarenosti. U takvim uslovima mladi Vetranovi je
upravio svoj ivotni brod prema nebeskoj plavoj zvezdi. On govori o
Bojoj osveti. ak u svojim pesmama pominje i protivnike koji mu
diraju u ast. esto su ove njegove satire date u vidu plane jadikovke.
U okviru Vetranovieve pobone poezije idu i tri pobona prikazanja:
Uskrsnuije Isu Krsovo, Suzana isa i Posveilie Abramovo.
Njegova pobona prikazanja su bila vie poboni tekstovi nego li prave
drame (radnja je troma). Veliku panju je posvetio Posveiliu
Abramovu pet razliitih varijanti ovog teksta. Ono je ujedno prizor
materinske Sarine brige jer joj sin Isak kree mlad na zagonetan put
nou.
No, Vetranovi nije bio samo poboan dramatiar, jer su bez sumnje
njegova dva pastirska dramska prizora u kojima se pojavljuju vile i
satir, dok se on moe po svoj prilici smatrati zaetnikom pastirske
drame u hrv.knj. Ali najvanij Vetranoviev dramski rad je Orfeo.
Pesme s religioznom tematikom spadaju u vei i znaajniji deo
Vetranovievog opusa. Tu ulaze jednostavne parafraze bibil. pounih
pria u duhu hri. renesanse, ciklusi molitava Isusu Hristu i Devici
Bogorodici, tradicionalne predstave o Hristovom roenju i stradanju, o
propasti sveta, prepevi Psalama, rasprave o teolokim, religioznim i
filosofskim pitanjima (o smrti, uzaludnosti nade, verovanju, grehu,
spoznanju i kajanju, o Presvetom Trojstvu).
Meu najvrednije pesme te vrste svakako spada Pjesanca urku. Vrlo
originalno zamiljena komipozicija zapravo predstavlja himnu
Bogorodici uokvirenu prostranom apostrofom cvrka. Ona odie
jednostavnou i intimnou, toplinom i iskrenou Vetranovievog
odnosa prema prirodi. Mnogi stihovi u njoj mogu da podsete na
petrarkistike, ali oni u specifinoj situaciji gube svoj karakter
pomodnosti i dobijaju prizvuk intimne iskrenosti. Lik Bogorodice, kao i
Vetranoviev odnos prema njoj, lieni su patetinosti karakteristine za
tu vrstu poezije jer se Bogorodica neprestano pojavljuje u najtenjim
vezama sa prirodom, pa se tako izraene Vetranovieve emocije prema
prirode prenose i na nju.

U Vetranovievoj religiozno-refleksivnoj poeziji pojavljuju se razliite

teme, od kojih je veina tradicionalna i potie iz hri. uenja
(prolaznost, smrt, blaenost), ali neke od njih pokazuju svest o novom
vremenu i novim vrednostima, pa se u nekim govori i o sumnji
(Pjesanca o spoznanju). Vrlo su im bliske izuzetno opirne parafraze
Psalama, u kojima se pojavljuju iroko razvijene razliite religiozne
refleksije, ali i jednako obimni pasai sasvim line inspiracije,
oigledno tragovi tekih trenutaka koje je preiveo, izraz razoarenja i
oaja.
Posebno mesto u Vetranovievom opusu zauzima pesma Remea. U
njoj je opevao boravak na pustom ostrvu Sveti Andrija, na koje se
povukao svojom eljom da se, udaljen od ljudi, posveti molitvama. Ona
predstavlja svojevrsnu tubalicu iji su osnovni predmet muke koje
pesnik trpi boravei na usamljenom otoku. Karakteriu je izraziti dar
zapaanja, oseanje za detalj, razumevanje prirode, ali pesma se u tome
ne iscrpljuje: fina autoironija, diskretni humor najee zasnovan na
konstrastu hiperboline slike nesree i njenih neznatnih uzroka, stvaraju
distancu izmeu pesnika i opisanih dogaaja junaka ovih stihpva, a koja
upuuje na tek nagovetenu refleksiju o dubokom neskladu izmeu
elja i snage potrebne za njihovo ostvarenje, o granici i smislu trpljenja.
Tako ova pesma nije izraz grie savesti nesrenog pustinjaka zbog
nemogunosti trpljenja, ve svesti o raznolikosti jednako vrednih
puteva u slavljenju Gospoda, tj. u ostvarivanju osnovnih moralnih i
ivotnih vrednosti. Ova pesma smetena je u okvir propovedi jer se
pustinjak obraa svetu meu koji je ponovo doao iznosei mu objavu,
elei da mu prenese srahoviu rije od Boga koju je spoznao
razmiljaje smrnu silu. Njeno polazite predstavlja refksija o smrti,
zasnovana na hri. uenju prema kojem je ovozemaljski ivot samo
prolazna etapa, a pravi ivot dolazi tek posle smrti; iz toga proizilazi da
su mnoge manifestacije zemaljskog ivota besmislene, pa otuda
proistie satirian odnos prema nekima od njih. Najotrije se Vetranovi
okomljuje na razliite aspkte odevanja, kienja i spoljanjeg doterivanja
uopte (pa tako peva i o podizanju raskonih palata i ureivanju vrtova),
zatim, na podmiivanje sudija, lakomost trgovaca, prodrljivost, U
osnovi Vetranovieve satire oigledno stoji novi materijalistiki duh
naglog irenja trgovine i ogromne akumulacije bogatstva, to e biti
tema drama Nikole Naljekovia i Marina Dria, a ve je bila poznata

u pesmi O dinaru ika Menetia.

U drugoj verziji Remee Vetranovi daje razlog zbog ega naputa
samostan. On kae da je doa u Dubrovnik ne bi li pokazao kako treba
iveti da bi se pronaao put do izbavljenja od tatine. On opisuje
rasipnitvo, oholost, uivanje. On je slika realan ivot svoga grada. Iz
tih stihova izdvajao se enski lik renesanse raskonog izgleda. Ova
pesma predstavlja svojevrsnu zbirku tema kojima e se Vetranovi
baviti u br. dr. svojim satirinim pesmama, u kojima e jo govoriti o
oholosti (Pjesanca mladosi, Pjesanca spurjanom, Pjesanca lakomosi,
Moja plavca). Sve to svakako je izazvalo reak. okoline, kojima se
Vetranovi suprotstavljao pesmom Svijei i moje pjesni, koja pred.
neku vrstu epiloga njegove satir.poezije. Utvrene su izvesne slinosti
izmeu ovih pesama i nekih ital. autora, ali uprkos podudarnostima, ne
moemo govoriti o zavisnosti.
Vetranovi je pisao i politiko-satirine pesme. U njima do izraaja
dolazi prvenstveno njegovo naglaeno dubr. rodoljublje on tu
razmilja o neslozi zapadnih vladara u borbi protiv Turaka, o gresima
hriana koji su doveli do njihvog tako silovitog prodora, o nekadanjoj
rimskoj slavi i izdajstvu tih Laina, a dosta stihova posvetio je i odnosu
Dubrovnika i Venecije i sa svojim nepostrednim susedima (Kotor,
Perat). U ovim pesmama uoava se i izrazita Vetranovieva politika
realistinost, koja je inae predstavljala karakteristiku dubr.spoljne
politike: svest o nemogunosti suprotstavljanja turskoj sili koja se tada
nalazila na vrhuncu, dovela je do izrazito pragmatinog odnosa dubr.
Vlade prema njima, pa je Vetrenovi, odlino razumevajui nunost
takvog ponaanja, pevao s Bogom se i zdrui i mimo sve ino / i dvori, i
slui omansko kolino. U ovim pesmama esto se pominju s tradanja
okolnih naroda (Kosovo, Krbava, pad Beograda, oseanje slovenskog
zajednitva u Tubi grada Budima). Meu ovim pesmama poznatije su:
Pjesanca slavi carevoj, Pjesanca gospodi krsjanskoj, Pjesanca
Lainom, Pjesanca moru, Orlaa Rianka reeno u blau ribarom,
Orlaa Rianka Perau govori, Orlaa Rianka Kooru govori
pronosik,
U pesmama upuenim br. dubr. i hvarskim pesnicima, kao i
osmrtnicama njima ispevanim, Vetranovi je pruio niz dragocenih
podataka o njihovom stvaralatvu naroito je vano kada je re o
njegovom bliskom prijatelju Marinu Driu a ponegde sreno izrazio

svoja oseanja pream njima. Meu takve pesme spadaju: Pjesanca

Marinu Driu u pomo, Plemeniomu i vrijednomu gospodinu Peru
Hekoroviu, Vlaseovu hvarskom, Osmrnica Maru Lili, U priminuje
gospoe Dive druevnice gospodina Saba Meneia, vlaselina
dubrovakoga, Na priminuje Marina Dria, Dubrovanina, uba, U
smr drazijeh prijaelja,
Mavro Vetranovi se okuao, dakle, u svim anrovima, sem u komediji.
Pre svega je pisao ljubavnu poeziju koja nije sauvana. Pisao je
prigodnu liriku, a primer je Pjesanca Marinu Driu u pomo. Pored
toga pisao je i nadgrobnice, ili pesme o smrti. Jedna je Smr Marina
Dria, a dve je napisao o smrti svoje sestre, zatim o smrti pesnika
Mara Lila za koga se ne zna ko je bio, i jednu i smrti gospoe Diva
Gundulia. Vetranovi je pre svega pisao religioznu poeziju pesme
posveene Isusu Hristu, Bogorodici i Davidu. Najpoznatija je Pjesanca
urku, koja je upuena Bogorodici i predstavlja svojevrsnu himnu
Bogorodici, napisanu u 8-ercima. Pisao je i pokajnike pesme, vrlo
doivljene i line najznaajnija je Remea, koja ima dve verzije. U
prvoj daje opis svog ivota, kad da daje svoju autokarikaturu; govori o
sitnim stvarima koje mu nedostaju i opisuje zvuke i mirise iz prirode. U
drugoj, koja je ispevana Dubrovniku, govori o drutvu u kojem je iveo
sa namerom da isprati to drutvo. On je pisao i prigodnu poeziju, tj.
maskerate. Pesniki rad Marvra Vetranovia zavrava se sastavljanjem
religiozno-refleksivnog speva Piligrin, u kojem je opisan put oveka
kroz greh i kajanje do Boje milosti, pa ovaj spev podsea na gr.
mitoloke prie. Pisao je i poslanice. To je anr negovan i u klasinoj
rimskoj poeziji. Obino se kritikuju negativnosti odr. doba.
Pjesanca Marinu Driu u pomo: Naime, posle izvoenja Tirene u
vreme jednog karnevala, publika je optuila Marina Dria da je pokrao
Mavra Vetranovia. I pored kritike koja je ila Driu u prilog,
Vetranovi je imao potrebu da ga brani javno. On je eleo da pomogne
prijatelju i da dokae istinu. On hvali Dria kao bogomdanog pesnika.
Alegorinost i simbolinost u poeziji Mavra Vetranovia: Iz ranog
perioda Vetranovievog knj. rada poticala je njegova pokladna poezija.
Pokladne pesme, bar one sauvane, ispevane su vedrim, ali i pristojnim
tonom. Ne skrivajui se pod alegorijom, Vetranovi je pevao prigodne
teme koje je obogatio motivima iz nar. poezije. Predmet nekih pesama
bili su trgovci iz dalekih zemalja, zatim robinje koje su gusari doveli u

Dubrovnik ne bi li ih prodali, zatim pastiri koji su hvalili dubr. gospoe.

Njegove pokladne pesme bile su nadahnute oseajem rodoljublja. U
njima je tada mladi pesnik hvalio dubr. plemstvo, mudru politiku, lepe
Dubrovake trgovce. Odnos Vetranoviev prema njegovom dobu
igledao se u njegovom stavu prema Antici. Grka i rimska knjievnost,
poetika, mitologija, filosofija proimale su u celini njegova dela.
Pesnik posebno je voleo simboliku antikih mitova. Ona je uticala na
nastanak niza pesama Orfeju, Eolu, Neptunu, Plutonu. Vetranovi je
antiki sadraj koristio kao parametar prema kome je ocenjivao
ovekovo ponaanje. Vetranovi je u svojoj pastoriskoj igri Isorija od
Dijane simboliki predstavio borbu izmeu ednosti i ljubavi. Naime, tu
se radi o borbi njenih pratilja. Ona se zavetovala na ednost, a Kupidon
pokuava da je ugrozi. Paganska boginja Dijana lovi u Dubravi sa
svojim vilama nimfama, pa se one odmaraju, a jedna vila upada u
Kupidonovu mreu (simbol ljubavi). Zatim se pojavljuju satiri koji su
pola ljudskog, a pola jareeg tela i oni asociraju na senzualnu ljubav.
Oni pokuavaju da oslobode Dijanu, ak i Kupidon biva zarobljen i on
trai da se u zamenu za njegovu slobodu otkupi 100 vila. Na kraju
dolazi paganski bog Markurije i donosi dar ostalih paganskih bogova i
na taj nain biva spaen Kupidon.
U pesmi udno prikazanje alegorija je data u obliku ljubavnog susreta.
Koriste se petrarkistiki motivi na neuobiajen nain da bi se poetski
subjekt pribliio Bogorodici.
U Remei I opis prirode alegorijski daje pesnikova oseanja. U ovoj
pesmi Boga naziva ivim kladencem ljubavi. U Remei II je alegorijska
slika umiranja on stoji na granici na zemlji, a smrt otri svoju kosu
(kosa je simbol smrti).
U drugim pesmam se pojavljuju simboli zla: gvozdena ruda, Vulkanov
ma i Mars. Javljaju se simboli pijanstva: vino, groe. U nekim
pesmama priroda je alegorijska slika raja. Prolee oznaava ivot, selo
je idealno, a strela simbol smrti.
U pesmi Koua ranjena simbol jake due je kouta. Zatim u pesmi
posveenoj sestri kae da je njegova sestra grlica, kuga je ono to
pomori itav grad.

Doivljaj prirode u poeziji Mavra Vetranovia

[ :] Jedna od najznaajnijih pesama u kojima Vetranovi opisuje prirodu
je i Remea I. U ovoj pesmi priroda je data u negativnom svetlu i prati
njegovo oseanje neugodnosti na pustom ostrvu Sveti Andrija. U ovoj
pesmi govori o sitnim stvarima koje mu nedostaju. Opisuje zvuke,
mirise iz prirode. Vetranovi se u ovoj pesmi obraa svemu onome to
ga okruuje pticama, zverima, ribama, paganskom bogu Neptunu.
ini mu se da se i priroda okrenula protiv njega i u njoj vidi
neprijatelja. Oajan je, jer se priroda trudi da mu slomi volju. U ovim
opisima prirode ima nekih elemenata opisa pakla, ali je veem delu data
slika stvarne prirode koja Bojem slugi oteava ivot: Sunce pri, svuda
je kamenje, svuda stene, nigde nijednog roda, nigde ive due.
Od pesama posveenih Bogoridici izdvojila se Pjesanca urku. Njen
sadraj je originalno zamiljen i potiskivao je okvirnu temu. To je
apostrofa cvrka da se pridrui optem slavljenju Bogorodice. Nju je u
pesmi nadvladao snaan doivljaj personifikacije prirode. Ovde se
priroda koristi na potpuno nov nain da bi se ispevala himna
Bogorodici. Bilo je u pesmi i petrarkistikih simbola (vila, srce koje
gori), slika i ritma iz usmene poezije (u ravici u zeleni).
Doivljaj prirode u Vetranovievoj poeziji zauzima vano mesto. Ona
je bila bogati ambijent lirskih dogaaja, bila je neiscrpno blago slika sa
kojima je poredio ili objanjavao sve ljude, njihove postupke, ivot,
oseanja, etike pojave, lepotu. Simbolika preuzeta iz prirode jedno je
od najvanijih obeleja Vetranovievog pesnikog izraza. U okviru
svoje opsednutosti prirodom pevao je o Suncu, Mesecu, Zemlji i
nebeskim telima, o vodi, o promenama a sve to uglavnom je dovodio
u vezu sa renesansnim ovekom.
Satirina poezija Mavra Vetranovia odnos prema dubrovakoj
stvarnosti
[sa predavanja:] Vetranovi je pisao i satirinu poeziju mnoge pesme;
imamo: drutvenu satiru (Pisao je protiv mnogih pojava u drutvu bio
je takav duh, pa je esto bio u sukobu Remea druga: on dolazi u
Dubrovnik sa ostrva Svetog Andrije i poinje da govori, oseajui da je
njegova dunost da tako utie na renesansno drutvo; u ovoj satiri je

izneo svoj program budue satire poao je od opte refleksije smrti

kao kazne, ali i kao izbavljenja, a zatim se usmerio na drutvene poroke,
kako bi u kontrastu sa neminovnou nestanka pokazao njihovu
besmislenost; ti poroci su: oholost, rasipnitvo, tatina, uivanje zato
je to hrianska renesansa. Onda je davao lik renesansne ene u smislu
da upozori da tako ne treba da bude, da se nekim elementima ne treba
posveivati ali je taj lik stvarniji nego kod petrarkista. Kod petrarkista
je sve moralo da bude uklopljeno kod ika Menetia poneto, a kod
Dora Dria imamo nebeski lik a Vetranovi, kada je kritikovao, iao
je redom: pa je lepo prikazao enu stvarniju nego to jeste.
Onda se okomio na lakome bogatae. Zatim, na sudije u kojima je
gramzivost unitila oseanje za pravdu okomio se na korupciju koja je
tada bila. Okomio se i na trgovce koji samo misle o trgu, odn. o
trgovini i kamati. On je Dubrovanin sigurno nee biti protiv
trgovine! Ali on kae da to gubi smisao oni vie ni na ta drugo ne
misle, ve samo na sticanje ne mogu ni da spavaju, ni da jedu.
Okomio se na novac samo onda kada on postaje strast. Mnoge pesme:
Pjesanca aurea eas, Pjesanca lakomosi, Moja plavca (moj brod, o
rasputenosti svetenstva), sledei stihovi: emu se nadae, crkovnu
koji plav lupeki vladae; Pjesanca koui ranjenoj,
U pesmi Svije i moje pjesni koja predstavlja zakljuak drutvenosatirine poezije, on kae da su se mnogi prepoznali u njegovim
napadima, tj. pesmama, a reakcije su bile vrlo burne: optube, klevete,
uvrede, On je svestan estine svojih satirini napada, ali je svestan i
toga da sledi pravi drum.); pored toga imamo i njegovu politiku
satiru (Tema joj je: nesloga i politika evropskih hrianskih zemalja,
odn. on zamera njima da se dovoljno ne angauju da bi oslobodili
balkanske narode od Turaka. Meutim, poto je on Dubrovanin, on to
ne govori direktno, nego npr. u Pjesanci slavi carevoj on hvali sultana
kako je on moan, ta je sve osvojio, opisujui kako je on nastupao i
osvajao, odn. opisuje zverstva njegove vojske znai, na posredan
nain i onda opominje tu rimsku gospodu, koji su nesloni pa
onda imamo Pjesancu gospodi krsjasnkoj Pjesanca lainom Tuba
grada Budima posle pada pod Turke. Zatim je on napadao i Mleane,
odn. Venecijance, a preko njih i one koji su bili pod Mleanima i
Venecijancima, odn. Peratane i Kotorane: Orlaa rianka (proroica)
Perau govori, Orlaa rianka reeno u blau ribarom (ribari u blatu su

Venecijanci). Napada one iz Boke Kotorske i iz Venecije. U ovim

politiko-satirinim pesmama on ima jedan ideal Dubrovnik.
Dubrovnik i Venecija su stalni rivali stalno se sukobljavaju na moru).
[pogledati knjigu Mavro Veranovi poezija i drame].
[sa interneta Vikipedija:] Satirino stvaralatvo Mavra Vetranovia:
1. Aurea aetas slavi zlatno doba kad je ovek iveo u nevinoj prirodi,
ne znajui ta je tvoje i moje
2. Pjesanca jaganjcu optuba protiv nasilnih i okrutnih (slian
postupak i u pesmi 21.)
3. Pjesanca koui ranjenoj
4. Bojnikom
5. Remea starac pustinjak se jada planim tonom na svoj ivot na
usamljenom ostrvu, usred neprijateljske prirode i ljudi maskerata,
koristi autobiografske elemente
6. Pjesanca Pluonu
7. Pjesanca lakomosi
8. Pjesanca gospodi krsajanskoj zaklinje zaraene hrianske vladare
da se smire i ujedine na spas evropskog Zapada
9. Tuba grada Budima lamenti
10. Pjesanca slavi carevoj
11. Pjesanca u vrijeme od poljice zaziva redom muze, vile, satire,
Ariona, Orfeja, pastire, device, gospoje, sunje, zveri, ptice i stabla tako
da zajedno plau sa njim
12. Pjesanca Lainom upuuje gorke prekore Italiji, sreditu
hrianstva, nekad zemlji slave, a sad leglu pokvarenosti
13. Moja plavca
14. Pjesanca vrhu oenaa
15. Tuni moj uzdae
16. Orlaa rianka, reeno u Blau ribarom pretvara se u ista
satiriara kad je taknut u ivac svoga rodoljublja u pesmi upuenoj
Mlecima, zaodenutoj u proransto Orlae cela pesma je niz invektiva
protiv dubr.suparnika
17. Galijun slavi s ponosom dubr.mornaricu
18. Orlaa rianka Perau govori okomio se na Peratane koji su
napadali i pljakali dubr.sela, pa ak i na samostan na Mljetu
19. Svije i moje pjesni razraunava se sa svetom, koji mu se badava

ruga, jer nije vredan gnjila oraha

20. Pjesanca Marinu Driu u pomo opovrgao da je napisao Tirenu
21. Trgovci Armeni i Indijani maskerata
22. Dvije robinjice maskerata
23. Pasiri maskerata
24. Lanci Alemani, rumbeari i pifari maskerata
Lini doivljaj i autoportret u poeziji Mavra Vetranovia
[sa predavanja:] Njegova pesma Remea on ima dve pesme koje se
tako zovu a mi ih zovemo Remea prva i Remea druga znai
pustinjak: to je u stvari sam Vetranovi on peva na ostrvu Svetom
Andriji, gde je otiao sam, po svojoj volji i nije bio asketa prikazuje
svoj vlastiti ivot. Pesma je duga, u tokavtini, ijekavtini. On je tu
tuan, nevoljan, sam nabraja ta mu se sve deava realistiki tako to
govori o napadima, kako mu kradu neto to ima od pokustva, ali i
prikazuje prirodu; batu koju sadi oni mu kradu, ali se oseaj da tu
ima i malo autokarikature, da on ima malo humora toliko je to
nabrajanje realistino, toliko tu ima starih naziva za biljke, da je prosto
on dao svoju autokarikaturu.
[ :] Posebno vano mestu u Vetranovievim samoispitivanjima imala je
pesma Remea I. Napisana je tokom boravka na ostrvu Sveti Andija, na
koje je o tiao dobrovoljno da bude pustinjak. Javlja se i njegova elja
da se udaljen od ljudi posveti molitvama. Pesma ima i elemente
humora, u njoj kao da daje svoju autokarikaturu. Remea je pratila
pesnikovu svakodnevicu u kojoj su se postepeno gubili njegovo
spokojstvo i mir, a potreba za isposnikim ivotom potiskivana je
banalanom realnou. Sa izrazitim darom zapaanja, sa oseajem za
detalj, sa razotkrivanjem prirode, pisac je u nizu ivih slika doaravao
dane prepune sitnih neugodnosti, a sve su redom izraavale razoaranje.
Pesnik se guvio u realistinosti, ve je opisivao prirodu, razmipljao o
dubokom neskadu koji deli oveka od njegovih elja, razmiljao je o
granici i smislu trpljenja, o prilagoavanju ivotu. On govori o sitnim
stvarima koje mu nedostaju. Reakcije su psiholoki motivisane plae
da bi mu bilo lake. Te reakcije su znak prihvatanja ovozemaljskog
ivota. Nije bilo grie savesti, ve okretanja novoj realnosti u kojoj e

on i dalje zadrati mesto Bojeg sluge.

O toj drugoj stvarnosti pevao je Vetranovi u pesmi Remea II. Na
poetku pesme saoptava da je napustio pustinju i da je doao u ove
srane, tj. u Dubrovnik, da bi pokazao kako treba iveti, da bi pronaao
pravi put izbavljenja od tatine. To je bilo objanjenje zato je odustao
od isposnikog ivota daleko od sveta. U ovoj pesmi pesnik je polazio
od opte refleksije o smrti i kao kazne i kao izbavljenja, a zatim se
usredsredio na dru.poroke kako bi pokazao njihovu besmislenost,
oholost, rasipnitvo i uivanje.
Opisujui sve ono to je oveka zavodilo, pisac je posredno slikao
realan ivot ovoga grada. On je pokazivao i oponoao lakome bogatae,
ohole sudije, trgovce osuene sopstvenom pohlepom na tegoban ivot.
Opomenom da se nita pod zemlju ne nosi i zakljukom ove pesme i
napokon sve zlo proe pesnik je rezimio svoje bitne stavove o ivotu.
Maniristike odlike poezije Mavra Vetranovia Pjesanca u pomo
poeam, Pjesanca M. Driu u pomo
[sa interneta Vikipedija:] Pod pojmom manirizam podrazumevamo
pravac u istoriji umetnosti koji se javlja na prelazu iz visoke renesanse u
barok i koji se razvijao u evropskim zemljama. Manirizam se uopteno
karakterie otklanjanjem od harmoninog reda koji je vladao u
umetnosti renesanse. Manirizam tei kao alegoriji enigmatinosti,
naznakama i osobenostima. Poznata je deviza kralja manirista an
Batista Marina: cilj pesnika je uas i ko ne zna da zadivi neka ide da
elja konje.
[sa predavanja:] Manirizam prethodi baroku, ali u sutini to je barok u
najistijem obliku.
[ :] Mavro Vetranovi je postavio vantekstovne elemente u poeziju i
knj. koji izgledaju sasvim normalno. U to vreme to je bila velika
promena i prekratnica. Manirizam nije bio poseban pravac u knj., ve
put koji je vodio ka baroku. To je postupak u knj. koji spaja nespojivo,
to su sve one novine. Osnovna odlika manirizma je da uspostavi odnos
pesnika prema tradiciji. Vetranovi preispituje da li je ona dovoljna za
stvaranje. Sledea vana odlika manirizma je odnos pesnika prema

realnosti. Drutvena satira mogua je samo onda kada se ispituje taj

odnos. Tu je i odnos pesnika prema angaovanju. U manirizmu poinje
preplitanje anrova: poslanica, ribarska ekloga, putopis. Manirizam
podrazumeva i odnos pesnika prema poeziji. Manirizamm se stvara
onda kada pesnik poinje da razmilja o sopstvenom delu. Prvi je to
uradio Mavro Vetranovi u Pjesanci u pomo poeam.
Pesma je sastavljena iz tri strofe u kojima Vetranovi peva u slavu pesn.
slobode, pa je ova pesma verovatno zato jedna od najee citiranih.
Pesma problematizuje neto to postoji jo od antike, a to je da li je
slikarska ili vajarska umetnost vea od poezije. U svakoj strofi
obraena je po jedna delatnost, a potom je dat nekakav sud. Svaka
stroga poinje stvaraocem, njegovim materijalom kao i nakinom na koji
se ta delatnost treba obavljati:
1. u prvoj strofi se kae da je lonarima dosta glina i da oni mogu
praviti lonce po svojoj volji
2. u drugoj strofi naglaava se da se sloboda treba sastojati u tome da se
ne izostavlja ni jedna boja pri slikanju
3. u treoj strofi se najpre konkretno naglaava iz ega sloboda treba da
se sastoji iz toga da pesnik treba da sledi svoju muzu i da peva po
svojoj volji.
Pesma se u prvoj strofi bavi prirodom delatnosti. Naime, svaka
delatnosst treba da ima svoje vlastite zakone kojih delatnik treba da se
pridrava.
U drugoj strofi Vetranovi se bavi prirodom materijala. Slikar ne treba
da tedi ni jednu boju, a to znai da ne treba da se ustruava da prikae i
one loe strane ivota i da se treba drati istine.
Trea strofa slui pesniku da naglasi da je pesnicima palo u delo da
slobodno pevaju pesme, ali oni slobodno pevaju i zato to slede muzu,
to je zastarelo platonistiko shvatanje. Zakoni stvaranja su, prema
tome, Bojeg porekla i prisutni u samom materijalu, samo ih treba
spoznati. Ono to je originalno u ovoj pesmi je taj novi nain na koji su
spojedni zakoni stvaranja sa autorovom slobodom. Ako pesnik potuje
zakone koje nalau muze, onda se ta pesnikova sloboda ogleda u
njegovom odabiru teme i nainu obrade te teme.
Ova pesma bi mogla verovatno biti i odgovor na neku kritiku
primedbu prema na koju su Vetranovieva dela naita. Koristi se trima
naelima:

1. paralelizmom
2. gradacijom
3. koncentracijom.
Pjesanca Marinu Driu u pomo je nastala posle jednog neobinog knj.
dogaaja posle poetka prikazivanja pastorale Tirene u vreme
karnevala 1549. Poto je Dri u dramskom poslu bio poetnik, neko od
gledalaca je proneo glas da je to Vetranovievo delo i da ga je Dri
ukrao. Dri se od neistine branio novim izvoenjem Tirene sa
drugaijim, za tu priliku napisanim, prologom i objavljvanjem drame po
svojim imenom. I pored toga, Vetranovi je imao potrebu da ga javno
brani. Ispevao je da ovu pesmu da bi pomogao prijatelju da dokae
istinu. On se obraa Dubrovaanima sa molbom da ne sude krivo. U
Pjesanci Vetranovi kae da Dri peva rajske pjesance, pa esto ostaje
bez sna. Tu je istaknuto platonistiko shvatanje poezije. On naglaava
da Driu zvezda sa neba daruje pesn.vetinu.
Realni elementi u Posveiliu Abramovu Mavra Vetranovia likovi
sluavki i ubogih pastira
[sa predavanja:] Radnja je statika, tee tromo i tek epizode unose
ivost. Vetranovi je znao za opasnost dosade koju donose dugi
monolozi, ali je to bila njegova karakteristika kao pisca. Ovde imamo
pastoralno-rustikalni ambijent. Prikazuje se idealan, patrijahalni ivot
na selu svakodnevna realna zbivanja izmeu Avrama i Sare i tu
imamo elemenata realne svetovne drame. Odnos Sare i Avrama sa
slugama i slukinjama, pa imamo slukinje koje imajunarodna imena:
Kujaa, Grlica, Gojislava.
Sluge i pastiri su u stvari nosioci humora, kominih epozoda i oni su
veza sa narodnim ivotom. Imamo epizodu sa pastirom Ugljeom koji
je pomilovao sluavku po vratu takve epizode pokazuju da je ovo
modernizacija srednjovekovnih crkvenih prikazanja u koja se uvode
renesansni elementi senzualnosti. Toj epizodi je jedan od knjievnih
istoriara posvetio nekoliko tekstova. to se tie Sare, Vetranovi
koristi ovaj lik da komunicira sa publikom Sara se obraa publici,
posebno majkama kae: O majke izbrane, ke sinke hranise, u ue
pak srane dae spravise.Tako je Vetranovi prikazao Saru i verovatno
je zato ova drama bila toliko popularna brina i nena dubrovaka

majka, koja je imala prilike da stalno alje sinove i mueve na put zbog
trgovine, posebno graanke i plemkinje: ili u Carigrad, ili u Italiju, ili su
bili na brodu, stalno su negde odlazili. U publici su bile mnoge
takve ene (samo udate devojke nisu izlazile iz kue), a izvodili su
mukarci kao i kod ekspira enske uloge su takoe izvodili
mukarci, mlai i preobueni u ensku odeu. ene su se sa Sarom
poistoveivale, jer je drama govorila o stvarnosti Dubrovnika o
zajednikim strahovima Sare, koja strahuje za svoga sina, i njih, koje su
slale sinove u inostranstvo.
Na ovaj nain ovom dramom je pobonoj drami kao vrsti u dubrovakoj
literaturi dat zavrni izraz. Ona je ovom dramom odvojena od crkvenih
skazanja i prikazanja jer imamo psiholoku motivisanost likova i Sare i
Isaka; imamo realizam u prikazivanju patrijahalnog doma i ivota u
njemu; imamo iskre humora u prikazivanju odnosa izmeu pastira i
sluavki; a hrianska poruka, koja je bila i u crkvenim prikazanjima,
manje je upuivana savetima, a vie zanimljivom i slikovitom
parafrazom fabule. Pobona drama, meutim, nije se dalje razvijala u
Dubrovniku, ali ba zbog ovih realnih elemenata, zbog humora, zbog
svakodnevnog ivota u njoj, ona je bila osnova da se na nju kasnije
oslone komedije. Ovaj vid se nije kasnije razvijao (barem ne na ovako
visokom nivou), ali komedije jesu.
[ :] Na kraju treeg ina pojavljuje se pastir, tuin. Zahvaljujui njemu
ulazimo u realnost taj pastir se pojavljuje ubrzo posle intervencije
anela i trai od Isaka vode, jer ga je letnja vruina tako oprila da mu
je e dojadila. Isak mu daje da jede i pije i onda ga moli da javi
njegovoj majci da su on i Avram dobro. Pastir pristaje da ostavi svoje
stado (iako mu preti opasnost od vuka) i obeava im da e pre mraka
stii i javiti Sari dobre vesti, to ukazuje na njegovu poslunost i
milosre.
Poetak etvrtog ina ukazuje na elemente humora. Ovom pastiru
najpre puca opanak, pa on onako razoaran i umoran odluuje da se
malo odmori, pa da po hladu ode u selu. Za to vreme Sara umire od
brige, vapi za svojim sinom. Pastir se budi i uvia da je Sunce ve
zalo. Ipak je ispunio obeanje i otiao u selo gde ga je Isak poslao.
Kujaa, jedna od sluavki, ugledala ga je izdaleka. Doavi, on upita
Kujai da li je gospa kod kue i da li su svi zdravo. Kujaa kae da jesu,

a onda mu pria o Sarinom bolu, jer tri dana nema vesti o sinu. Poziva
gospu da joj saopti dobre vesti, jer ne eli da ulazi u kuu. Realan
elemenat predstavlja razgovor izmeu Kujae i pastira. Taj razgovor
nam ukazuje na njihov blizak odnos. Poto je popio mleko, trai od
Kujae jo, a onda ju je tipnuo po vratu, na ta mu Kujaa preti
amarom. Nakon toga, ona mu govori da se vrati odakle je doao i
napadu se pridruuje Gojislava. Kae mu da se ali sa svojim
seljankama, a ne sa njima. Tu se uvodi opozicija selograd. Devojke na
selu ne bune se kad ih tipne, i obiaj je ak da se uda. Zbog toga je
njegovo selo uvek veselo, raaju se ljubavi i svakakve radosti. Pastir
kae da ne bi bio sa gradskim slukinjama i kada bi mu dale dukate. On
ih moli da mu oproste pre nego to e otii.
Odlike farse na primeru Komedije V Nikole Naljekovia
[iz literature:] Iako se jo u kratkoj beleci uz jedno od izdanja
Naljekovieve Komedije V tri Naljekovieva dramska teksta sa
kominim sadrajem nazivaju farsama, terminoloka zbrka nije ni u
ovom sluaju izbegnuta. Stariji prouavaoci Naljekovievog dramskog
opusa ove su komade nazivali uglavnom komedijama. A. Pavi je,
ak, Naljekovieve tri farse hteo da stavi uz bok komediji del arte. I
Medini i Vodnik ove drame zovu komedijama, uostalom kao i P.
Popovi i M. Kombol. Tek u novije doba ponovo se za Naljekovieve
komine drame vraa ime farsa, ali to lutanje i dalje traje. Tako R.
Bogii farsama smatra jedino Komediju V i Komediju VI i dr.,
uglavnom hrv.prouavaoci, pokuali su da, uglavnom bez argumenata,
Komediju VII predstave kao pravu komediju u kojoj je farsina struk.
prevaziena. ak ni Komedija V i Komedija VI nisu uvek uzimane kao
farse, pa S. P. Novak za Komediju V kae da je to dramski prizor bez
vreg ustrojstva ili da je to naturalistiki prizor.
Uprkos svim ovim lutanjima, razloga za dalje polemike nema. Svi
Naljekovievi komini komadi njih tri pripadaju onom dramskom
anru koji je jo u HV veku zagospodario, zajedno sa nekim drugim,
scenama Francuske i Italije, i koje je sam Naljekovi, tokom svojih
putovanja tridesetih godina HVI veka imao prilike da gleda i ita.
Farsa je u franc. i ital. pozoritu srednjega veka najpre predstavljala
samo intermeco u okviru crkvenog prikazanja. Njena saetost dovela je

do sve drastinije i grotesknije radnje koja je jasno odstupala od okvira

u koji je bila smetena i tako se izdvojila kao poseban dramski rod.
Kao takva ona je pretrpela jak uticaj novele, to je dovelo do uslovne
podele farsi na one koje svoje teme i motive crpu uglavnom iz
svakodnevnog ivota (te farse su, kao u Firenci, esto obilovale
folklornim motivima), i one koje su, poput Alioneovih, dramatizacija
tradicionalnih novelistikih motiva. Dovoljno je rei da je farsa esto
bila podlona eklektizmu i doticala se sa dr.anrovima: u Francuskoj
naroito sa sotijom, a u Veneciji sa uenom komedijom, emu su ton
davali Rucante i Kalmo. Svi ti komadi se jednim imenom zovemo farse.
Farsa u Italiji, onda kada je Naljekovi doao u dodir sa njom, ve je
imala ustaljeni oblik, veliku popularnost i obogatila svoje dramsko
tkivo uticajima iz dr. dram. dela. Cvetala je u celoj Italiji i zavisno od
oblasti dobijala neke specifine crte. Ve je primeeno da dramske
svene Naljekovieve povezane su s onim mletako-padovanskim samo
po tom to pripadaju istom tipu. Mnogo je lake utvrditi da su do
Naljekovia pre dospeli likovi poput onih iz Karaolovih farsi: u njima
nije bilo starih tvrdica, gramzivih i oblapornih, a lukavih slugu, parazita
i kurtizana. Naljekoviu su mogli biti mnogo blii ba likovi koje je
Karaolo unosio u svoje farse: graani, notari, muevi i ene,
svetenici, sluavke. Upravo u Karaolovim farsama dubr.pisac je
mogao da sretne istu onu okrenutost svakodnevnom ivotu, obine
kune scene, odnose koji vladaju meu ukuanima, prikrivene obzire i
lai. Kao to kod Naljekovia gospodar i gospoa jedno drugom
prebacuju da ne ine ono to im je brana dunost (on ne spava s njom,
a ona je dangrizava prema njemu), tako sline obaveze nalazimo i kod
Karaola.
U Naljekovievoj Komediji V, samo, to je ono to ena oekuje od
mua, a to, oigledno, dr.ene u gradu imaju: Taj veli: a meni vema
mu ini moj kareca neg eni u gradu i jednoj. Istina, u Karaolovoj
farsi mladoenja i nevesta obavezuju se da zamure pred ljubavnim
avanturama onoga drugog, to u Naljekovievim farsama ene
oigledno ne prihvataju.
Drugi autor farsi koji je Naljekoviu mogao biti blizak jeste Alione.
Uprkos tome to je teme esto nalazio u novelama (uticaj frnc. farsi),
Alione je sadraj svojih farsi obogaivao prizorima iz svakodnevnog
ivota. Upravo to okretanje socijalnim prilikama i obiajima svoga

grada nalazimo i u Naljekovievim farsama. Dovoljno je setiti se kako

u Komediji V gospodar nabraja ta sve od odee i nakita ima njegova
ena.
Takoe, Alione je (po ugledu na Bokaove novele, ali i franc. fabiole i
farse) esto u svojim farsama izvrgavao ruglu svetenike. Svetenik kod
njega u farsi ne samo to je poudan i besraman u svojoj ljubavi prema
udatoj eni, ve je prodrljiv i vinopija. Iako Naljekovieva Komedija
VI nema mnogo veze sa ovom Alioneovom farsom, svetenik u njoj
ima iste osobine, bilo da eli da se doepa gosparove godinice, bilo da
bez snebivanja trai da jede. Kod Alionea svetenik biva kanjen i farsa
se zavrava njegovom tugovankom nad sopstvenom sudbinom sa
moralistikom poukom, dok Naljekoviev svetenik ostaje nedirnut bilo
kakvim moralnim dilemama.
Alione je mogao biti blizak Naljekoviu i zbog svoje vezanosti za
tradiciju franc.farse, na koje se ugledao i sam Naljekovi, do kojih je
mogao doi i preko ital.prerada. U njima su se sigurno mogle nae
sluavke koje se svaaju meusobno i ogovaraju svoje gospodarice
(Marua i Milica u Komediji V drske su i prepisu se sa gospodaricom,
a ne samo da je ogovaraju).
Kod Naljekovia, Marua je po jednom detalju slina bezimenoj
sluavci iz jedne franc.farse, koja ezne za dobrim paretom peenice.
Isto to da se dobro najede predstavlja vrhunac i za Maruu. Ove
slinosti motiva i situacija nisu sluajne, ali je dubr.pisac i ovde ispoljio
jedan stepen originarlnosti, zahvatajui u tkivo svoga grada i u
porodicu, kao bitnu socijalnu kategoriju, koju je podvrgao farsinoj
estetizaciji.
Opte odlike Naljekovievih farsi: Da su Naljekovieva komina dela
zaista farse pa i Komedija VII najlake je pokazati pratei kako se
neke od osnovnih odlika farsi prepoznaju u njima. Odnos farse i
komedije nije jednostavan. Iako farsa, po svom unutranjem ustrojstvu
prethodi komediji, opet nije daleko od istine i da je farsa krajnji oblik
kominog/komedijskog izraavanja u kojoj se sme istie nautr
verovatnosti, a posebno uz pomo neslane ale i telesnog ataka na
aktera. Obino se uzima da je osnovni cilj farse (za razliku od
komedije) smeh ostvaren svim sredstvima. Tako se tipovi nikada ne
razvijaju u karaktere, potpuno izostaje kritika dimenzija ili satira, jer se
i dru.odnosi podvrgavaju karikaturalnom slikanju. Potpuno izostaje

didaktika namera. Linosti su odreene porokom i ne bivaju bolje na

kraju, ve su iste kao i na samom poetku, ak su im imena stalna. Taj
njihov porok je duh koji goni dramsko zbivanje. Likovi su
okarakterisani onim ime se bave, branim ili nekim dr.dru. statusom,
a porok samo podcrtava njihovo karikaturalno bie.
Farsa poseduje jo neke osebine koje je jasno izdvajaju iz ostalih
knj.anrova (pojmove grupisao Z. Mrkonji): saetost, jezika
stilizacija, okrutnost, anegdotinost, parodinost. Farsa je
dramatizovana anegdota, kratka i zbijena, u kojoj se izvodi najee
surova ala, a linsoti su odr. svojim dru. ili branim statusom, koriste
se rudimentarnim jez.sredstvima (renik realija) i podvgavaju dr. ili
same bivaju podvrgnute parodinom preoznaavanju realnog vremena u
teatarsko; ovaj mehanizam iscrpljuje se u odr.br. tradicionalnih motiva,
a bez potovanja jedinstva mesta (ponekad i vremena)!
Obim Naljekovievih farsi i njihova inicijalna intriga zasnovana na
anegdotskom prizoru sasvim odgovaraju osnovnim postulatima anra.
Tako se itava radnja Komedije V vrti oko svae besne ene sa
sluavkama i muem, a ovi su u intimnoj vezi koja se odvija takorei
pred eninim oima. Zapleta nema osnovna odlika farse, a na kraju
svi ostaju u neizmenjenim pozicijima, istih sklonosti. Uz tako svedenu
radnju ide i saetost, pa Komedija V ima 406 stihova.
I druga odlika farsi da su linosti odr. branim ili dr. dru. statusom
primetna je u Naljekovievim dramama. Ve je primeeno da u
franc.farsi agon nije toliko izraen izmeu pripadnika razliitih
dru.slojeva, i da to nema dramaturku funkciju kakvu ima kod
Naljekovia: Odnos gospodarslukinja, gospodaricaslukinja, otac
sin, pa i odnos izmeu mua i ene proistie u Naljekovia iz jasne
svijesti o strogom rasporedu unutar socijalnih skupina Zato
Naljekovi i ne aktivira tipian novelistiki motiv (prisuan u franc.
farsama) o umeanosti enine brae u branu razmiricu (ovaj motiv
ostaje samo nagoveten, jer se niko nije mogao nametnuti u strogom
poretku Dubrovnika u farsinom teatru teatarsko vreme podreuje se
realnom vremenu; u teatru eruditne komedije, kod Dria npr., teatarsko
vreme pokuava da se osamostali i zato je u komediji Mande Dri do
kraja iskoristio motiv brae i uinio ih je aktivnim uesnicima radnje).
I okrutnost, kao osobina farse, moe se primetiti u Naljekovievom
teatru. U prve dve farse ona je verbalna, izraena pre svega u br.

psovkama i uvredama u Komediji V gospodarica svoje sluavke

naziva smrdeim ogotama, a mua vragom. Ni mu joj ne ostaje
duan i zove je oslom, te je psuje: govna ti je dua. Jezika
okrutnost ispoljava se i pretnjama batinama koje upuuje eni.
Uostalom, farsa i poduava aktante grubou i udarcima, pa i onim tako
surovm kakve samo nagovetava gospar u Komediji V svojoj eni: A i
u cipari kakono jedna zvir; ini u da udari glavom za o u mir.
Nita suptilnija nije ni ena, to se vidi iz injenice da verbalnu
okrutnost i sama ispoljava kada preti sluavkama, udei se kako jo
ima strpljenja da se svaa, kad ih moe prebiti cepanicama.
Ako farsa, s jedne strane, proizvodi komiku direktnim sredstvima,
grubom i direktnom alom, onda, s druge strane, izvor komike lei esto
i u parodijskom preoznaavanju neke forme u lakrdiju. Tako se ono to
je na skali vrednosti visoko moe svesti na nisko. Primer za to je i
parodija molitve u Komediji V. Dakle, ono to bi trebalo da bude
uzvieno, svodi se na banalno i prilikom molitve ena neprestano vodi
verbalnu bitku sa muem.
Pa ipak, Naljekovieve farse poseduju svest o granici anra, pa
parodinost i iznoenje grube istine nikada ne prelaze u alegorinost, te
se u njima nikako ne moe otkriti satirina namera, ve su tane opaske
prvih prouavalaca da su Naljekovieve farse pre znak razuzdanosti
onoga doba, a ne osuda te razuzdanosti, te da se u njima, istina,
prikazuju grijeke Dubrovana, i to veoma krupne, ali ne zato da ih
pjesnik kori i iba, nego ih iznosti, da se ljudi od srca nasmiju.
Kao i prolozi Naljekovievih ekloga, tako i prolog Komedije V
nagovetava samu dramsku radnju i slui kao njeno implicitno
ralanjavanje. Drei se Naljekovievog prologa moemo razabrati da
ova farsa ima 5 scena:
1. razgovor Marue i Milice
2. svaa gospoe sa sluavkama
3. scena sa gospodarom
4. parodija molitve
5. poziv na veeru kod roaka.
Tome moemo dodati i poslednji prizor kada Marua ostaje sama na
sceni. Takoe, u prologu se daje i jasno odreenje kominog karaktera
ove drame: muie jedan as, er ee ima smijeh. Za razliku od
veine prologa ital. i franc. farsi koje govore glumci u liku koji igraju, i

predstavljaju stanje koje prethodi zapoinjanju dramske radnje, dotle

prolog Naljekovieve farse govori jedan od glumaca (to se i
eksplicitno pokazuje reima: er vam u rije od nas o ee vidjei), ali
se prolog govori izvan lika koji taj glumac tumai. Ovde je Naljekovi
poao za primerom mletake farse, iji uticaj nije primetan u samoj
struk.Naljekovievih farsi. Da je to tako, pokazuju i poznata
Naljekovieva obraanja gledaocima da sede mirno, da ute i budu
paljivi, te obeanja gledaocima da e vidjeti izvrsnu svar i imai
smijeh. To je sve Naljekovi mogao da nae u prolozima mletakih
farsi.
Komedija V po svojoj struk. pripada onom tipu farsi koje se u
savremenoj nauci zovu trolane farse sa pet aktera, sainjenih od dva
para kojima se pridruuje jo jedna osoba. Istovremeno treba primetiti
da Naljekovi ne izvodi na scenu odmah glavne aktere (mua i enu),
ve je pred gledaocima najpre drugi par (sluavke). Pa i one u toj,
uslovno reeno prvoj sceni, ne pokreu farsinu radnju (ne ogovaraju
gospou), ve priaju o zlom udesu neke svoje drugarica Petrue, koja
je kanjena zbog nemoralnog ivota uzbuenje koje je kod Marue i
Milice izazvao ovaj sluaj bie uskoro objanjeno injenicom da i same
vode slian ivot. Istina, Milica zamera Petrui to je dozvolila da je
otkriju (svari se ej aje) i tako jasno daje do znanja kakva je pozicija
ovih sluavki i koliko one dre do moralnih normi. Zato je i prirodno
to Milica, posle poetnog snebivanja, ipak zainje pesmu. U tom
trenutku sudbina sirote Petrue tone u zaborav ostaje u realnom
vremenu i prostoru Dubrovnika ne utiui, ak ni svojom stranom
sudbinom, na teatarsko vreme.
Prava farsa poinje pojavom gospoe, koja nije samo preslikani lik
vladike iz realnosti Dubrovnika, ve se prvoj svojom replikom ukozuje
kao koncencionalni akter sa svim osobinama koje ene u farsama
poseduju prve njene rei su pretnja i kleveta, a jo sa vrata, u vrlo
efektnom kumulativnom nizu, iznosi mnotvo naredbi godinicama:
Veeru i poe, Marua, mondin prim. Zlo juro! Ne poe, kuda
e amo s njim? Sjemo ga meni daj, k ognjiu er hodi. inie da sudi
budu vam spravljeni Ovakvim svojim stavom gospoa postaje
katalizator svih nesloga u svom okruenju. Njena pojava odmah unosi
nemir i meu sluavke koje se prepiru oko toga koja vie radi. No, bes
gospoe je toliki da odmah zatim par godinjica staje u vrst savez

protiv nje, a Milica, koja je ovde oigledno jaa strana aktatnog para,
stupa u otvoreni agon sa njom. I ne samo da drsko odgovara gospoi,
nego joj i preti jasnim gestovima! To Naljekovi nije naznaio
didaskalijama, ali je jasno iz replike uasnute gospoe: Ti meni rukami
u obraz ide, aj? Potom sledi tipian prizor za farsu opta svaa ene
sa sluavkama (vrsta shema: 2 + 1) svaka izgovorena re povod je za
repliku, kadkad ironinu, a ta je ironija u stvari cinina, mnogo ee,
meutim, otvoreno grubu. Kad Milica zahteva da joj se plati, gospoa
joj preti karom, na ta Marua kae da se njih dve toga ne boje. Na
Miliinu pretnju da e otii, gospoa ih psuje, a odmah zatim aludira na
njihovo seljako poreklo, to opet navodi Maruu da odgovori
prekorom zbog strogosti i krtosti gospoe. im gospoa pone sa
aluzijama na nemoralni ivot godinica, one joj prebacuju zbog lenjog i
ispraznog ivota koji vode vlastela.
Pojava gospodara pripremljena je gospoinim replikama, ali sa jasno
ironizovanim podtekstom, koji predstavlja implicitno autorovo
prisustvo u tkivu dramske radnje. Nemona da izae na kraj sa
godinicama, gospoa im preti muem: Ja neu, nu Divo oj e vas
piai. Ali kada Marua kae da u kui ostaje samo rad gospara,
gospoa uzvraa replikom koja sigurno izaziva smeh kod publikom
koja je ve prologom bila obavetena kakav je gospodar: Zao vas i obje
naao gospodar! S vami spi ali ije? Bre je on va par?A kada se, ve
pri prvim reima svoga supruga, uveri da u njemu nee nai podrku,
gospoa sav bes iskaljuje na njemu, i tu otpoinje prava farsina
situacija sa konvencionalnim likovima mahnie ene i razvratnog mua.
Ipak, mu (koji po ugledu na ital. i franc. farse nosi ime Divo) nije
sasvim podoban svojim pandanima iz tih farsi. Iako ga gospoa
prekoreva da je ve star, on sigurno nije starac, a pogotovo ne
ljubomorni, niti priglup i bez autoriteta. On ima samo jednu osobinu i
ona ga celog obuzima kao sutina njegove dramske pojave pohota.
Nije Naljekovi od svojih franc. i ital. prethodnika preuzeo lik
potlaenog, ni prevarenog, ni ljubomornog mua. On je otro istakao
kakrakter osionog, razvratnog i besramnog gospara koji ne preza ni od
ega da zadovolji svoje strasti. Ve posle prve svae sa enom, on
toboe prihvata njenu sugestiju da izgrdi sluavke i da im obrauna
tetu, pa ih odvodi u kuhinju (ognjie) i tamo ih ubeuje da se smire, a
onda bez zazora poinje da ih miluje, u isto vreme povlaujui svojoj

eni. To je jasno oznaeno u didaskalijama i nigde Naljekovi nije tako

pomno uputio glumce kako da igraju odreeni prizor. Najpre gospodar
u ognjiu vika na godinjice, ali je komini karakter te grdnje jasno
obeleen makaronskim stihovima: Bestie de niente, neee muai?
Dobro i umijee u zao as vikai. Ti venga il talanno, umukni jedan
as, Deserta rutano, oj li je naa as? No, u isto vreme gospodar e
karecai Maruu i apai, a Marua govori polako, kao i gospodar. Za
to vreme, gospoa ne videi ih vika, to je oigledno predstavljalo
komini kontrast zbivanjima u kuhinji. Zato je u didaskaliji naznaeno
da gospodar karecajui Maruu gospoi odgovara. Ti odgovori su
dvosmisleni, jer je gospoa obuzeta svojom krtou i stalno pominje
tetu koju su godinjice priinile. Mu je sa tim saglasan, a zna da bude
i lascivno ironian (Bogme sve do dlake, ako mi iva i.) S obzirom na
to ta u tom trenutku radi sa Maruom, ova replika morala je biti izvor
smeha. Naravno, kominost ove pojave pojaana je zbivanjima koja su
se istovremeno deavala na dva dela pozornice u glavnoj odaji i
kuhinji. S obzirom da se glavna radnja deavala u odaji, ona je morala
biti s desne strane gledano iz pravca publike, a kuhinja s leve model
srednjovekovne simultane pozornice. Utoliko je smenije bilo
gospoino nastavljanje glavne radnje, dok je paralelna radnja sa
negirala iluziju u koju je ena svesno htela da se zatvori. Proboj tog
psiholokog plata dolazi naglo gospoa upada u kuhinju i prekida
ljubavnu igru mua i sluavki centralna taka farse: ruenje privida
kompaktnosti jednoga para naspram drugog (mu i ena + dve
sluavke) i otpoinjanja dijalokog sukoba izmeu lanova prvoga para.
Za to vreme sluavke se ne oglaavaju. U ovom sredinjem delu
Komedija V postaje prava dijaloka farsa, karakteristina za Francusku
dijalog je grub i otvoren do skarednosti. U dramaturkom pogledu on
je statian, i sav zasnovan na utuku na utuk, a i jedan i drugi aktant ne
izlaze iz polja seksualnosti, jer je upravo to osnovni povod za svau.
Mu smatra da ena treba da bude zadovoljna jer ima odeu i nakit, ali
jo vie zato to on ne izbegava branu dunost samo to ta njegova
replika jasno svedoi o pravom odnosu koji meu njima vlada, i kako
su muevi u Dubrovniku shvatali branu dunost: Nu vraga, o ie!
Ti se s pomamila. Jo nije godie kad nijesi rodila. Budui da se farsa
ne zaistavlja na verbalnom nivou kada su lascivnosti u pitanju, mu
odmah zove enu da joj pokae svoju muku mo. Nema sumnje da su

ove rei bile propraene i odgovarajuim gestovima.

Pa opet, paradoksalno, slina su polazita sa kojih mu i ena pristupaju
problemu neverstva. Tu se pokazuje da je ena povreena u svojoj
tatini, a ne ljubomorna kako je to sluaj u eruditnoj komediji: Kako u
bi iva od ove sramoe. Gdi mu mu celiva na oi ogoe? Polazei od
istih shvtanja morala, mu, onda, sasvim legitimno crta lik idealne ene
one koja je spremna da preuti domau bruku. A iz zavrne Maruine
scene saznajemo da je ak i gospoa neverna (to u realnosti nije bilo
ba mnogo verovatno u Dubrovniku). Moda je tano da ovakva jasna
oitavanja prosotatva kako mua, tako i ene psiholoki nisu nita
manje alosna koliko komina. Smisao farse gledaoci se smeju
samima sebi, jer vide sebe na sceni! Ako farsa uopte ima neku poruku
mada je nema ali kada bi je imala, onda je to: klin se klinom izbija i
vraaj milo za drago.
Amoralnost je u sri komike u farsi, na ijem kraju, apsurdno, svi
bivaju oteeni ili uvreeni, ali i zadovoljni. Zato je i u Komediji V
mogue da ena zapreti muu da ga nee puai na odar. Kazna je
adekvatna grehu, mada je ova enina rtva licemerna jer i ona vara
mua. Tako se jasno razgranieno teatarsko vreme u kome mu i ena
ispoljavaju sve svoj sumnje, besove i pakosti, i realno vreme u kome se
sve to skriva, u kome je mogue posle takvih sukoba mirno otii kod
roaka na veeru. Dolazak Vesele ukida farsinu situaciju i itava
zbrka, bez ikakvog razreenja, smiruje se u pripremama mua i ene za
izlazak. Kada Marua ostane sama na sceni, farsa je zavrena, a pred
nama je lik nezasite i lakome sluavke.
Likovi u Naljekovievoj Komediji V
[iz literature:] Komedija V po svojoj struk. pripada onom tipu farsi koje
se u savremenoj nauci zovu trolane farse sa pet aktera, sainjenih od
dva para kojima se pridruuje jo jedna osoba. Istovremeno treba
primetiti da Naljekovi ne izvodi na scenu odmah glavne aktere (mua
i enu), ve je pred gledaocima najpre drugi par (sluavke). Pa i one u
toj, uslovno reeno prvoj sceni, ne pokreu farsinu radnju (ne
ogovaraju gospou), ve priaju o zlom udesu neke svoje drugarica
Petrue, koja je kanjena zbog nemoralnog ivota uzbuenje koje je
kod Marue i Milice izazvao ovaj sluaj bie uskoro objanjeno

injenivom da i same vode slian ivot. Istina, Milica zamera Petrui

to je dozvolila da je otkriju (svari se ej aje) i tako jasno daje do
znanja kakva je pozicija ovih sluavki i koliko one dre do moralnih
normi. Zato je i prirodno to Milica, posle poetnog snebivanja, ipak
zainje pesmu. U tom trenutku sudbina sirote Petrue tone u zaborav
ostaje urealnom vremenu i prostoru Dubrovnika ne utiui, ak ni
svojoj stranom sudbinom, na teatarsko vreme.
Prava farsa poinje pojavom gospoe, koja nije samo preslikani lik
vladike iz realnosti Dubrovnika, ve se prvoj svojom replikom ukozuje
kao koncencionalni akter sa svim osobinama koje ene u farsama
poseduju prve njene rei su pretnja i kleveta, a jo sa vrata, u vrlo
efektnom kumulativnom nizu, iznosi mnotvo naredbi godinicama:
Veeru i poe, Marua, mondin prim. Zlo juro! Ne poe, kuda
e amo s njim? Sjemo ga meni daj, k ognjiu er hodi. inie da sudi
budu vam spravljeni Ovakvim svojim stavom gospoa postaje
katalizator svih nesloga u svom okruenju. Njena pojava odmah unosi
nemir i meu sluavke koje se prepiru oko toga koja vie radi. No, bes
gospoe je toliki da odmah zatim par godinjica staje u vrst savez
protiv nje, a Milica, koja je ovde oigledno jaa strana aktatnog para,
stupa u otvoreni agon sa njom. I ne samo da drsko odgovara gospoi,
nego joj i preti jasnim gestovima! To Naljekovi nije naznaio
didaskalijama, ali je jasno iz replike uasnute gospoe: Ti meni rukami
u obraz ide, aj? Potom sledi tipian prizor za farsu opta svaa ene
sa sluavkama (vrsta shema: 2 + 1) svaka izgovorena re povod je za
repliku, kadkad ironinu, a ta je ironija u stvari cinina, mnogo ee,
meutim, otvoreno grubu. Kad Milica zahteva da joj se plati, gospoa
joj preti karom, na ta Marua kae da se njih dve toga ne boje. Na
Miliinu pretnju da e otii, gospoa ih psuje, a odmah zatim aludira na
njihovo seljako poreklo, to opet navodi Maruu da odgovori
prekorom zbog strogosti i krtosti gospoe. im gospoa pone sa
aluzijama na nemoralni ivot godinica, one joj prebacuju zbog lenjog i
ispraznog ivota koji vode vlastela.
Pojava gospodara pripremljena je gospoinim replikama, ali sa jasno
ironizovanim podtekstom, koji predstavlja implicitno autorovo
prisustvo u tkivu dramske radnje. Nemona da izae na kraj sa
godinicama, gospoa im preti muem: Ja neu, nu Divo oj e vas
piai. Ali kada Marua kae da u kui ostaje samo rad gospara,

gospoa uzvraa replikom koja sigurno izaziva smeh kod publikom

koja je ve prologom bila obavetena kakav je gospodar: Zao vas i obje
naao gospodar! S vami spi ali ije? Bre je on va par?A kada se, ve
pri prvim reima svoga supruga, uveri da u njemu nee nai podrku,
gospoa sav bes iskaljuje na njemu, i tu otpoinje prava farsina
situacija sa konvencionalnim likovima mahnie ene i razvratnog mua.
Ipak, mu (koji po ugledu na ital. i franc. farse nosi ime Divo) nije
sasvim podoban svojim pandanima iz tih farsi. Iako ga gospoa
prekoreva da je ve star, on sigurno nije starac, a pogotovo ne
ljubomorni, niti priglup i bez autoriteta. On ima samo jednu osobinu i
ona ga celog obuzima kao sutina njegove dramske pojave pohota.
Nije Naljekovi od svojih franc. i ital. prethodnika preuzeo lik
potlaenog, ni prevarenog, ni ljubomornog mua. On je otro istakao
kakrakter osionog, razvratnog i besramnog gospara koji ne preza ni od
ega da zadovolji svoje strasti. Ve posle prve svae sa enom, on
toboe prihvata njenu sugestiju da izgrdi sluavke i da im obrauna
tetu, pa ih odvodi u kuhinju (ognjie) i tamo ih ubeuje da se smire, a
onda bez zazora poinje da ih miluje, u isto vreme povlaujui svojoj
eni. To je jasno oznaeno u didaskalijama i nigde Naljekovi nije tako
pomno uputio glumce kako da igraju odreeni prizor. Najpre gospodar
u ognjiu vika na godinjice, ali je komini karakter te grdnje jasno
obeleen makaronskim stihovima: Bestie de niente, neee muai?
Dobro i umijee u zao as vikai. Ti venga il talanno, umukni jedan
as, Deserta rutano, oj li je naa as? No, u isto vreme gospodar e
karecai Maruu i apai, a Marua govori polako, kao i gospodar. Za
to vreme, gospoa ne videi ih vika, to je oigledno predstavljalo
komini kontrast zbivanjima u kuhinji. Zato je u didaskaliji naznaeno
da gospodar karecajui Maruu gospoi odgovara. Ti odgovori su
dvosmisleni, jer je gospoa obuzeta svojom krtou i stalno pominje
tetu koju su godinjice priinile. Mu je sa tim saglasan, a zna da bude
i lascivno ironian (Bogme sve do dlake, ako mi iva i.) S obzirom na
to ta u tom trenutku radi sa Maruom, ova replika morala je biti izvor
smeha. Naravno, kominost ove pojave pojaana je zbivanjima koja su
se istovremeno deavala na dva dela pozornice u glavnoj odaji i
kuhinji. S obzirom da se glavna radnja deavala u odaji, ona je morala
biti s desne strane gledano iz pravca publike, a kuhinja s leve model
srednjovekovne simultane pozornice. Utoliko je smenije bilo

gospoino nastavljanje glavne radnje, dok je paralelna radnja sa

negirala iluziju u koju je ena svesno htela da se zatvori. Proboj tog
psiholokog plata dolazi naglo gospoa upada u kuhinju i prekida
ljubavnu igru mua i sluavki centralna taka farse: ruenje privida
kompaktnosti jednoga para naspram drugog (mu i ena + dve
sluavke) i otpoinjanja dijalokog sukoba izmeu lanova prvoga para.
Za to vreme sluavke se ne oglaavaju. U ovom sredinjem delu
Komedija V postaje prava dijaloka farsa, karakteristina za Francusku
dijalog je grub i otvoren do skarednosti. U dramaturkom pogledu on
je statian, i sav zasnovan na utuku na utuk, a i jedan i drugi aktant ne
izlaze iz polja seksualnosti, jer je upravo to osnovni povod za svau.
Mu smatra da ena treba da bude zadovoljna jer ima odeu i nakit, ali
jo vie zato to on ne izbegava branu dunost samo to ta njegova
replika jasno svedoi o pravom odnosu koji meu njima vlada, i kako
su muevi u Dubrovniku shvatali branu dunost: Nu vraga, o ie!
Ti se s pomamila. Jo nije godie kad nijesi rodila. Budui da se farsa
ne zaistavlja na verbalnom nivou kada su lascivnosti u pitanju, mu
odmah zove enu da joj pokae svoju muku mo. Nema sumnje da su
ove rei bile propraene i odgovarajuim gestovima.
Pa opet, paradoksalno, slina su polazita sa kojih mu i ena pristupaju
problemu neverstva. Tu se pokazuje da je ena povreena u svojoj
tatini, a ne ljubomorna kako je to sluaj u eruditnoj komediji: Kako u
bi iva od ove sramoe. Gdi mu mu celiva na oi ogoe? Polazei od
istih shvtanja morala, mu, onda, sasvim legitimno crta lik idealne ene
one koja je spremna da preuti domau bruku. A iz zavrne Maruine
scene saznajemo da je ak i gospoa neverna (to u realnosti nije bilo
ba mnogo verovatno u Dubrovniku). Moda je tano da ovakva jasna
oitavanja prosotatva kako mua, tako i ene psiholoki nisu nita
manje alosna koliko komina.
Hronologija dramskog stvaralatva Marina Dria
[sa interneta Vikipedija:] Hronologija Drievog stvaralatva u
mnogim takama je nesigurna. Sve informacije o njegovom
knj.delovanju odnose se na godine 154859. Na temelju raznovrsne
dokumentacije rekonstruisan je sledei redosled njegovih dramskih
dela:

1. izgubljena komedeija Pome

2. pastoralna drama u stihu Tirena 1549.
3. rustikalna farsa u stihu Novela od Sanca 1550.
4. rustikalno-mitoloka drama u stihu Venere i Adon 1551.
5. komedija u prozi Skup 1555.?
Vreme premijere Pjerina, komedije sauvane u fragmentima, nije se
dalo utvrditi. Izvoai Drievih drama bile su amaterske druine
izmeu ostalog: druina Pome, druine Garzarija i Od Bidzara,
sastavljene od mladi plemia, te druine Njarnjasi koja je i pastorale
izvodila.
Godine 1551.-e pojavila je jedina za ivota Drieva objavljena knjiga,
ali nije sauvan ni jedan primerak toga izdanja, no valja predpostaviti
da je ono istovetno sa ostalima dvama sledeim izdanjima: Venecija
1607. i 1630. i sadravalo je Drievu ljubavnu liriku i tri dramska dela:
Tirenu, Pripovijes kako se Venere boica uee u ljubav lepoga Adona
u komediju savljena i Novela od Sanca. Preostala Drieva dela
sauvala su se, esto u nepotpunom obliku, u rukopisima od kojih je
najstariji iz druge polovine HVI veka.
Jedina Drieva tragedija je Hekuba, njegovo zadnje delo, a dozvolu za
izvoenje je dobila 1559.
Driev dramski opus tvore dva temeljna anra idilni i
komediografski. Osnovu Drievih drama predstavlja antiteza:
suprotstavljanje pastoralnih ili mitolokih motiva rustikalnim motivima,
viih stihova niima, stiha prozi, sveta poezije realnome svetu. Drievo
komediografsko stvaralatvo veim delom predstavlja, za renesansu
karakteristina, regularna komedija, tj. sottedia erudita. Dri je pisac
visoke knj. kulture, upoznat sa antikom tradicijom (naroito s Plautom,
odomaenim u Dubrovniku), kao i sa savremenom ital.komedijom i
novelistikom koja je toj komediji bila vani izvor inspiracije.
[sa predavanja:] to se tie njegovog dramskog dela imamo:
1. 3 seljako-pastoralne igre: Tirena, Venere i Adon, Plakir i vila
(Griula)
2. 8 komedija: Pome, Novela od Sanca (farsa), Dundo Maroje, Skup,
uho Krpea, Mande (Tripe de Uole), Arkulin, Pjerin
3. 1 kontrast: ivko Lizalo i Sava Vragolov
4. 1 tragedija: Hekuba

to se tie pastorala (pastirskih drama) pastorala je dramski oblik koji

je nastao u Italiji XVI veka. Razvila se iz dijaloke ekloge, ali u odnosu
na nju ima sloeniju strukturu i dosledni dramski zaplet. Podeljena je na
5 inova. Stih je uglavnom 11-erac sa partijama u 7-ercu (delovi koji se
pevaju). Teme svemo ljubavi, radost ivota, prolee, zadovoljstvo
lova, Ambijent ja arhadijski, idilini. Linosti su prerueni pastiri i
pastirice. Pastorale su odgovarale ukusu nove dvorske klase, jer su
odraavale odr. hedonizam. Pastorale su se pisale i u baroku (Dubravka
Diva Gundulia).
Filozofija o oveku Marina Dria Negromantov prolog, Pometovi
monolozi, pisma Kozimu Mediiju
[iz literature:] Prvi prolog Dunda Maroja, koji govori Negromant Dugi
Nos, svojim neobinim sadrajem izazvao je mnoge polemike. Ispred
uobiajenog prologa Dri je stavio jo jedan, koji je dodeljen
arobnjaku. Analaze, uglavnom, saglasne su da se u ovom prologu, ije
znaenje nije do kraja razjanjeno, nalaze kljuni Drievi stavovi o
drutvu i da u njemu pisac vodi polemiku sa savremenicima.
Uoeno je da je u neobinoj pripovesti Negromanta, starog poznanika
dubr.publike iz komedije Pome (jesu ri godine, ako se spomenujee
kako vam Placu, u gdje sjedie, uas glavom ovamo obrnuh i ukazah
prid oima) Dri izneo dobro promiljeno i u alegoriju zaodenuto
vienje savremenog sveta. Na prvom mestu, to je bila, u literaturi dobro
i odavno poznata vizija zlatnog doba (aurea aetas) u kome su ljudi, po
mitolokoj prii, od Saturnove smrti iveli u miru i obilju, u idilinom
ambijentu, ne znajui za razlike meu sobom, za zlo koje donose zlato i
zloba. Vreme od prethodnog boravka u Dubrovniku Negromant Dugi
Nos proveo je na putovanju po arobnim Indijama, Velikim, Malim,
Starim i Novim (to je odgovaralo ondanjim verovanjima i
nasluivanjima o ovom delu sveta). Viziju o dalekom, idealnom
predelu, stvorenu u literaturi pod uticajem putopisa o neobinim
egzotinim krajevima, pod uticajem nar.poezije, fantastinih pria i
ovekovih elja za dosezanjem tajnovitih svetova, Driev Negromant
je preneo u zlano brijeme, brijeme od zlaa, u koje je, u ambijentu
venog prolea, vladao idealan sklad meu ljudima.
Zlo su, po Negromantu, u ovom rajskom ivotu posejali oni koji su

donosei diverse rgovine za ouda zlao odnosi ostavili figure rugoba,

viraa, ovuljica, barbaepa od drva, obraza od papagala, od
mojemua, od aba, oslaijeh, kozijeg i na svaki nain. Na molbu ena,
koja polaku pame imaju od ljudi, arobnjaci, lakomi na zlato, oiveli
su ih. Meanje tih ljudi nahvao sa enami nazbilj uinio je da se
namnoe, pa je to prokleo sjeme proterano od ljudi nazbilj i oni su
dospeli u ove nae srane, gde se nastavila borba. Njegda ljudi nahvao
dobivahu, a negda ljudi nazbilj i dananji dan ljudi su nazbilj pravi
ljudi i gospoda, a ljudi nahvao ljudi su nahvao i bie poienjaci vazda.
Prenosei se u realnost, komedija Dundo Maroje trebalo je da otkrije ko
su potomci jednih, a ko drugih.
Vizija zlanog doba i idealne drave nije nova. Inspirisan poznatom
antikom idealistikom zamisli Tomas Mor je 1516. izgradio svoju
Uopiju (literarno vienje idealne zemlje), tj. model najbolje drave.
Poetkom HVII veka svoj san o idealnom drutvu definisao je
Servantes, zamiljajui, takoe, doba kad nije bilo podele na moje i
voje, kad sve su svari bile zajednike. Od Drievih sugraana, o istoj
temi razmiljao je i Mavro Vetranovi, svodei viziju idealnog doba na
njenu suprotnost olienu u stvarnosti.
U analizama navedenih Negromantovih rei, tj. Drievih stavova,
uoeno je da postoji veza izmeu ovog prologa i mnogo kasnijih
pievih zaverenikih pisama: Kada, tako, Dri u pismima kae za
dubr.vlastodrce: ,Ludi su, a misle da su mudri, male su vrednosti i od
nita, nesposobni, a njihova se oholost ne moe trpeti, zar ne dolaze u
seanje rei Negromanta iz Dunda Maroja o ljudima od nia i nahvao,
koji smeaju svije U tumaenjima je bilo i socioloke
prenaglaenosti i pojednostavljivanja pievih stavova, kao i shvatanja
da pria Dugog Nosa dosledno prati osnovnu liniju Morove utopistike
misli; razjanjavan je pravi i obrnuti svet Dunda Maroja, ono to je
bilo neposredno reeno i ono to se pod tim znaenjem krilo. Prihvatano
je Drievo miljenje kao njegova varijanta onih stavova koji su uli u
temelj duha renesanse, a koji su podrazumevali nadvladavanje
razumnog i sposobnog oveka nad manje vrednim. U alegoriji davno
minulog doba, ljudi nazbilj (blazi, ihi, mudri, razumni, koji su
odgovarali renesasnom idealu oveka) i ljudi nahvao (gadljivo sjeme,
poienjaci, sjeme ugljivo, kojeh nenavidos vlada i nerazum vodi,
sjeme prokleo), u ironinim pomenima karnevalskih maski i viraa,

barbaepa i ovuljica saimalo se Drievo gledanje na svoje vreme i na

sredinu punu izvitoperenosti.
Analiziran je i odnos Drievog Negromanta prema liku iz Aristotelove
komedije Negroman, kao i nekih dr.antikih i renesansnih drama u
kojima se sree ovaj lik. Pokazalo se da se Dri u ovom sluaju, osim
u optim crtama, nije u koncepciji oslanjao na dr.likove. U daljem
tumaenju isticano je dvostruko znaenje arobnjakovog imena, prema
kome bi se Dugi Nos odnosio na smenu masku, a Negromant bi bio
piev glas.
Bogatstvo asocijacija i sloeni smisao koji stalno i ponovo podstiu
tumaenje ovog prologa u saglasnosti su sa njegovom ozbiljnou. Ta
vieznanost predstavlja nesumnjivo jedno od najdubljih i najvanijih
pievih formulacija, vrednih za odgonetanje njegove linosti i
njegovog stvaralatva.
Bez obzira na neobinost prie, pisac se dovoljno jasno vezao za
realnost: apostrofirao je svoje sugraane, po prikladnom redosledu,
nainio aluziju na Dubrovaku Republiku, koja je imala sreu da u
nemirna vremena ostane van ratnih vrtloga puk s kime mir sanom
soji, a ra izdaleka gleda rezonujui, kao toliko puta ra poguba
ljudske naravi. Pisac je dozvoljavao da se u njegovoj prii o davnom
zlanom dobu i fantastinim Indijama oseti posredno poreenje sa
njegovim vremenom, da se u pripovedanju o zapletenom poreklu ljudi
nazbilj i ljudi nahvao sagleda indirektna, ozbiljna i rezignirana kritika
doba.
Neobina pria na poetku Dunda Maroja i dalje nosi tajnu o svom
pravom i potpunom znaenju, koje bi moda bilo jasnije da se sauvao
prethodno pominjani Negromantov prolog uz komediju Pomet. Pored
dubljeg smisla koji Drievo razmiljanje o dve vrste ljudi ima, moda
bi se rei Dugog Nosa mogle tumaiti i u sklopu pievog
razraunavanja sa savremenim nepravednim kritiarimaa koji su
osporili njegovo autorstvo Tirene 1549. Dri je ovu optubu doiveo
kao veliku uvredu i verovatno je prema onima koji su je smislili i
razglasili oseao neprijateljstvo. U tom smislu Negromantova pria
mogla je biti na trenutke nastavak polemike sa brzopletom kritiarima
koji od svega e zlo govori.
Tirena i Dundo Maroje prikazani su u kratkom vremenskom razmaku
iste 1551.-e, prva poetkom, a druga komedija krajem poklada. Tirena

je prikazana manjem broju gledalaca, na porodinom slavlju. Prema

tome, pievo pravdanje da nije plagijator, izneto u novonapisanom
prologu za ovu predstavu, nije mogao da uje veliki br.ljudi. Time
Dri nije mogao da se zadovolji, jer do tog asa, verovatno, jo nije
bilo zavreno tampanje njegove knjige u kojoj se nalazila i ova
rustikalna ekloga. Oekujui skoranje izvoenje Dunda Maroja pred
brojnim gledalitem (zamiljeno je da komedija bude igrana na Trgu, ali
je, iz nepoznatih razloga, predstava odrana u sali Velikog Vea),
pesnik je mogao poeleti da se ba tada obrauna sa neprijateljima i u
poslednjem asu da doda prolog u nekoliko reenica takve prirode.
Na ovakvo znaenje pojedinih delova Negromantovog govora mogu da
upute sledee pojedinosti. Optuivan i verovatno vrean posle
predstave Tirene, Dri je na vie naina hteo da opovrgne glas koji se
nije mogao prostim odricanjem suzbiti. Pored pesme Mavra
Vetranovia, koji je eleo da mu pomogne u dokazivanju istine, i sam
Dri je ispevao poslanicu dubrovakom plemiu Sabu Nikulinovu, u
kojoj je govorio o nanetoj nepravdi. Napisao je, s istim ciljem i nov
prolog za Tirenu, a potom sve to objavio kako bi trajno vezao ovo delo
za svoje ime. Izmeu novog prologa, gde se objanjavao sa
neprijateljima i napadaima, i nekih mesta u Negromantovom govoru
postoje izrazite slinosti, to nije neuobiajeno kod jednog pisca. Neki
delovi njegove proze predstavljaju istu parafrazu stihova iz dijaloga
Obrada i Pribata. Slinosti se pokazuju u nainu odreivanja vremena
tobonjeg dolaska Obrada, odn. Negromanta u novi grad u vreme
poklada.
Ljudi nahvao su i oni od kojih iste te 1551.-e, kako Dri saoptava
plemiu Maru Puciu, hoe da sauva Tirenu da ju slana od zlijeh
jezika ne oznobi, da ju vihar nenavidosi ne povali, da ju magla od
neumjeeosva ne obujmi.
Jedna napomena na kraju drugog prologa komedije Dundo Maroje
sadri aluziju na prethodno Negromantovo razraunavanje. U komediji
se ponovo pominju dobri i zli, oni koji e je sa naklonou primiti i oni
koji e je omalovaavati Vi dobri neee mo neg dobro i misli i
rije, a u zle se mi ne impaamo izijem ne hajemo da smo drazi. A
poslaemo naega negromana da njima rasplijea, a nas daleko kua
od jezijeh obraza od mrarije

[sa interneta Zagrebaka slavistika kola, Dri i Makijaveli, str. 19

21:] Nije nevano ni to da pre nego to e izneti neke od kljunih misli
Pomet mnogo govori o hrani. Kulinarija je bitan aspekt njegovih
monologa, to ipak moe navesti na pogrean zakljuak da je re o
prodrljivcu koji nije nita drugo i ne zanima ga nita osim
profumanoga i sofrikanoga rbuha. Razbrbljana kulinarija daje svemu
ljudsku dimenziju preko nje Dri ne karakterie Pometa, nego hoe
pokazati neto drugo: svi smo isti, telo ima iste potrebe, jedemo i
uivamo u tome, i nismo zato nita bolji ni loiji, tek smo ljudi sa
potrebama. Naoko neobavezno iznoenje ivotnih istina Pomet uklapa u
razgovore o bogatoj trpezi, o delicijama, nakon kojih sledi
kontemplacijon izveden iz Makijavelija. Makijaveli je ozbiljan, Pomet
je neozbiljan; Makijaveli bi Fortunu tukao i krotio, Pomet bi je karecao;
Makijaveli pie o pojedincu koji vlada, Pomet govori o sebi i nainima
preivljavanja nedaa.
Moda je ba kontekst u kojem se u pamet prizivaju misli iz Vladara,
kao i anr u kojem je to uinjeno, bitan za odnos prema Makijaveliju.
Dri je prema njemu ipak distanciran; barem ponekom gledaocu
priziva Makijavelija u pamet zato da bi rekao da ono to Makijaveli vidi
u izabranom pojedincu, on (Dri) vidi u svakom oveku. Uopte, u
raspravama o odnosu Dria i Makijavelija uloga tog Italijana ini se
gotovo presudnom ne samo za razumevanje Dunda Maroja, nego i
Drievog opusa u celini itavog njegovog ivota, zapravo.
Ne treba zaboraviti da je Dri Pometu namenio priu o srei i vrlini, o
prilici i prilagoavanju, ne bi trebali izvlaiti dalekoseni zakljuci
kakav je onaj da je Dri 1551.-e najavljivo uspon neplemenita po
poreklu na mesto koje u tome trenutku zauzimaju oni kojima je Venica
zagarantovana plemikim rodom. Naime, Pomet nije reprezentant
puana. Sluga u komediji ima jo, ali ni za jednoga se ne bi moglo rei
da ga krase vrline: Bokilo neprestano prigovara i gleda kako bi negde
neto popio, Popiva je u trenutku kada je Mara nadmudrio otac
spreman na sve: (Svijea je dola na zeleno) ponavlja da nije sada
brijeme gubi, a ni bii malankolik, predlae da pokradu Lauru, ak da
ubiju Pometa. U tom smislu ono to izgovara Pomet nije manifest
potlaenih, pametnih, a roenih bez staleke povlastice; to je savet za
dobar ivot namenjen svima i dubrovakijem vlaselom i sarom puku.
Pria o potroenim dukatima krije tajnu o pravim i lanim ljudima,

dakako; to je pria koja kritikuje vreme kada se sline tragedije stvarno

dogode u Dubrovniku; to je kritika jurnjave za novcem; ali je to i
filosofija ivljenja koja kae da se u ljudskom veku izmenjaju dobra i
loa razdoblja koja treba znati preiveti. Pometovi monolozi su zapravo
recept za mudar ivot, pa prema tome i kritika onodobnog ivota u
kojem sredinje mesto zauzimaju kojekakve dr. vrednosti (novac,
odea, nakit,) zbog kojih ivot nije lagan, nego strepnja. Tek taj je
recept sastavljen od kategorija koje je u posve dr. svrhe upotrebio
Makijaveli, a Dri ih je iskoristio kako bi objasnio ta je u ivotu
vano, a to ne.
[sa interneta dnevni list Poliika, ponedeljak 18. 8. 2008. Fenomen
velikog smeha. Pet vekova Marina Dria, Irena Arsi:] Dva su stava
sa kojih se, u novije vreme, pokuava objasniti fenomen Dri:
1. onaj koji poiva na pievim politikim spisima, kao urotnika i prvog
socijalnog buntovnika i
2. onaj za koji su naznake u svojim studijama davali pojedini izuavaoci
ovoga pisca, Jorjo Tadi, prvi i najznaajniji meu njima, a koji se
svodi na nepozitivistiko uivljavanje i, time, oivljavanje Drievog
doba.
Prvi stav pretenduje na ozbiljne studije sa nastojanjem da se osvetli
autentini kulturni identitet Grada, na osnovu teze o vrstoj vezu
izmeu literature i vladajue ideologije, uz retke ali zato znaajne
suprotstavljene glasove.
Dri, njegovo delo i znaaj se tako suoavaju i sukobljavaju sa slikom
idealnog starog Dubrovnika, dovodei u pitanje i sam smisao i vanost
ove specifine, odeljene i u uske granice locirane kulturne tradicije.
Ovim putem se stie do vie prigodnih ideja iji autori u Driu
otkrivaju ideal angaovanog intelektualca koji je mislio politiki, ali
kao politiar (ime se objanjava njegov relativni neuspeh na tom
polju), a pri tome bio, to je i aktuelno, prozapadno orjentisan, za
razliku od vladajueg stava aristokratskog Dubrovnika. Sa druge
osnove se, priljno i posveeno, minorni dogaaji i prelamanja velikih
pa i istorijskih sukoba u malim ljudima, identifikuju u Drievom delu.
Na ovaj nain se u tananom spletu razotkrivenog bila HVI veka
neponovljivo doaravaju atmosfera i slasti renesansnog Dubrovnika.
Ovaj pravac vodi do svojevrsnog povratka Dria u Dubrovnik,

opravdanjem i objanjenjem njegovog odr. politikog ispada u Firenci.

Naime, na se komediograf svojim pokuajem politikog delovanja
uklapa u tajnu, a danas razotkrivenu vievekovnu podelu u dubr.vlasteli,
koja je stalno bila izmeu ideje o samostalnosti (koja to nije) i stvarne,
ali danas bi je nazvali nadzirane samostalnosti (koja je to sutinski
bila), i to kao potvreni izaslanik jedne od dve mone plemike struje.
Time se, na neki nain, rehabilituje i sam dubr.graanin Marin Dri
(ije se delo ne dovodi u sumnju), u ije se namere, ozbiljnost pa i
lucidnost pomalo i sumnjalo na brojnim stranicama tumaenja njegovih
postupaka.
U Firenci je identifikovano (pogrekom vezano za akta iz sledee
godine kada je pesnik ve bio poivi) i esto urotniko pismo sa jasnim
upuivanjima da je bilo i sedmog pisma nesrenog Dubrovanina
Kozimu Mediiju i njegovom sinu, tadanjem vojvodi, Franesku. Uz
to, jasno je dokazano, opet na osnovu priljnih iitavanja arhiva, da su
Dria primile i sasluale firentinske vlasti, uz primedbu da nije
naodmet sve uti ime su mnogi, pa i nauni zakljuci, izreeni tokom
itavog veka razmatranja ovog sluaja, dovedeni u pitanje.
Pometova filozofija akomodavanja
[iz literature:] Pomet se mnogostruko predstavlja. I pored toga to se
njegov lik sagledava dobrim delom iz onoga to drugi o njemu govore,
kao i iz njegovih odnosa sa dr.linostima, on i sam u nekoliko
monologa i otkriva i definie sebe, svoj pogled na svet i deo pievog
vienja i oseanja ivota. On sa distance rensanse posmatra toliko
blisko oseanje ljubavi i podjednako je svestan istina da ko je
namuran, nije sam (tj. lud je) i svoje superiosnosti nad zaljubljenim
gospodarom. On, poput oveka svoje epohe, analizira sopstenu prirodu i
za svoje postupke nalazi opravdanja u filosodiji prilagoavanja. Nije to
bila originalna Pometova mudrost, ali je do te mere bila u dugu
njegovih postupaka i stavova da je delovala kao da je odista izvorna.
Iste godine kada je izveden Dundo Maroje, ital.pisac Gracinije Laska u
prologu svoje komedije Ljubomora govori Panti, Poeika humanizma:
mudrost je i obazrivost ljudska znati se prilagoditi vremenu. Ovakakv
stav Pomet je oiveo i uinio ga neposrednim pokazujui na primerima
istinitost ove tvrdnje: Ma se je rijeba s bremenom akomodova, rijeba

je bi vjeruozu, ko hoe renja na sveu. Kralj je ovjek od ljudi kad

se umije vlada. Nije ga bi dokur nije ga bi junak nije ga bi
poea Nije ga bi muik Trijeba je bi pacijen i ugodi zlu
bremenu da se pak dobro brijeme uiva. Taj opti stav primenjuje na
sebi. Govori o svojoj prilagodljivosti: ispunjava gospodarove efove, ne
dajui da se otkrije njegovo pravo oseanje srcem muno idem,
ijerom volenijero sve zato to u strpljivosti vidi oruje uspeha. Vera
u mo strpljenja uvek mu je ostavljala mogunost izbavljenja i to ga je
inilo optimistom.
Novo osvetljavanje njegovog lika donelo je razotkrivanje jo jednog
dela njegove ivotne filosofije, u kome je sadran i stav o ljudskoj srei.
Njegovim razmiljanjem postupno raste njegov lik. Niu se jedna za
drugom mudre misli, koje su njegove vrsti oslonci: s razumnijem
srjea soji, s luaci, s poienjaci, s injorani ona ne opi. Ove rei
dobijaju u smislu i teini jer slede Marov monolog o nesrei koja ga je
nala oavim dolaskom u Rim i injenicom da je ostao bez novca.
Podsmeva se raznim kategorijama ljudi: lano uenima, koji govori kao
papagali, a u stvari nemaju u sebi nikakvih vrednosti; skorojeviima,
koji, kad steknu novaca, iz hinja se svuku u sviu, potom u rize, i
odjednom ponu visoko da misle o sebi. Drugoj vrsti ljudi pripada on:
Dobra srjea sa mnom je, a ovjekom je. Umijem ju kareca, ako sa
mnom dobrovoljno i soji; ovo se more rijei ovjek, ja sam ovjek ki
s galanerijom idem, razumno se vladam, nijesam rusik, ala mi ne para
da sam!Ovim Pometovim opasaka samo su ovlako prikrivene pieve
misli o sugraanima, meu kojima je bilo i lano uenih i bezvrednih,
koji su visoko o sebi mislili, i nadutih skorojevia, koji su verovali da se
spoljanjim sjajem sve moe prikriti.
Pomet prati tok radnje i njemu, mudrom i okretnom, sposobnom da sve
vidi i prozre, pisac daje da rezimira kljune situacije. Posle neuspeha
Pomet ne posustaje, on ba tada razmilja o srei i nesrei, o njihovoj
promenljivosti. Trenutan Pometomv pad zadrava radnju, ali on sam
nalazi objanjenje za svoju nadu. Suprotno Maru i Popivi, koji samo
misle kako da se izbave iz neprilike u koju su zapali, Pomet misli dalje.
Hvata se uvek za svoju filosofiju prilagoavanja i strpljenja, jer i on,
kao ustalom i Popiva, misli da je vano opstati u zlu. Sva su njegova
rezonovanja rezultat iskustva i stoga se miri sa situacijom u kojoj e
nai taku oslonca da prebrodi nedae: ko nije probao zlo, ne zna a je

dobro.
Pomet je svestan svojih sposobnosti. Poraz prihvata samo kao trenutno
povlaenje, siguran da e doi njegov as. Hvali se sopstvenom
promuurnou i da se sve odigrava po njegovom planu. U tome
preteruje, i to mu daje kominu crtu: Je li iko gospodar od ljudi kako
sam ja? Bez mene se niko ne moe pasa, beu mene se ljudi ne umeju
obrnu. Gdje nije Pomea, u nije nia uinjeno, gdi nije Pomeova
konselja, u sve svari naopako idu. Zaoj se je dobro reklo: ovjek
valja za so ljudi, a so ne valjaju za jednoga. Iako se podsmava
skorojeviima, Pomet je i sam smean u svojoj razmetljivosti i
nagizdanosti u asu kada je uspeo. Takvog ga, neposredno i realno
opisuje Petrunjela: nu gdje se je nahalaao i s kolajinom na grlu kako
da ide na pir. U njegovom hvalisanju ima ljudske slabosti, ali je ono u
poneemu i opravdano.
Pomet je aktivan, ne preputa se. Kad se ukazala mogunost da kraj
kurtizane stvori mesto za Uga Tudeka, on to odmah ini i ba Maru,
koji ga je ponizio i odbacio, hoe da kae o je ovjek vjerouz. Hoe
da ga omalovai: Sinjor Marin kao ukopljen vuk izmae U
rezimiranju te situacije preteruje pripisujui itav uspeh sebi i zaslugu,
iako je i sam tok dogaaja doprineo tome. I pored karikiranog
preterivanja, Pomet istina i jeste bio gospodar veina situacija. On brzo
misli. im se pojavio Gulisav Hrvat traei Mandeljenu, Pomet se
dosea da bi to mogla da bude negdanja Mande iz Kotora, sada Laura,
bogata naslednica plemenitog porekla. On ve tada vidi potpuni rasplet.
Pometov sauesnik u odgonetanju ove tajne bila je Lurina sluavka
Petrunjela. Salaljiv i slatkoreiv, uspevao je da je pridobije, iako
njegov gospodar nije bio u milosti kurtizaninoj. Njegov odnos prema
Petrunjeli ostao je nedoreen: ljut je kada joj se Popiva nametne, ali ne i
emotivno uznemiren. U njegovom nastojanju da joj se priblii ima vie
renesansne elje za uivanjem u svemu no dubljeg intimnog oseanja.
Pomet je o enama govorio zajedljivo, delei, moda, i pievo
miljenje. Promenljivost sree izaziva u njemu asocijacije na nestalnost
ensku.
Pometa-Trpezu prati jedna osobina koja se delom nagovetava i u
poigravanju njegovim imenom mee bokune sa rpeze. Pomet se
podsmeva kratkim, skromnim dubr. obedima bez strasti. Njegovo
uivanje u odabranom jelu i piu daleko nadmauje obino hvaljenje

dobroga vina i zalogaja u reima slugu u dr.komedijama. Za trpezom se

osea kao u raju, gdje se ima o se udi. Kao to je u razboritosti i u
matovitosti, u domiljanju i snalaljivosti iznad svoje uloga, takav je i
potovalac bogate trpeze. Poseban vid prirode renesansnog oveka
sadran je u Pometovom uvaavanju profumanog trbuha, u
oduevljenom opisu obilne i raznovrsne Ugove trpeze, u njegovoj
iskrenoj alosti kad mora da je napusti. Samo zato to je to u njegovom
maniru lepog ponaanja, do ega se u renensansi toliko dralo, on ustaje
od pune trpeze da bi gospodaru uinio galanariju i da bi dokazao
vetinu akomodovanja. Pometovu strast za dobrim obedom otkriva i
Mazija, dubr.glasnik u Rimu, koji duhovito kae: Svi dobri bokuni su se
s obom pobraimili; gdje si i, uj se ije i pije i veselo soji. (To je bio i
Bokilov ideal.) U Pometovom liku ostvaren je najvei raspon: od
negdanjeg siromanog Pometa, kome je nekada Mazija udelio kutao
vina, a nije mogao ni komad hleba da kupi, od lupea, koji je sa Marom
pokrao Dunda Maroja, do mudrog kralja od ljudi, vetog predskazatelja
dogaaja, do raskonog pobednika na balkonu prve kurtizane rimske,
gospodski obuenog, punog sebe i sree, do nosioca ideje novoga doba
(makijavelizam i dr.). Njegov blistavi lik ilustrovao je filosofiju u koju
se uzdao i koju je propovedao.
Ljudi nazbilj i ljudi nahvao u Drievim komedijama
[lini stav:] Budui da znamo da su ljudi nahvao od strane samog
Dria definisani kao ljudi puni mana, uz to jo i depresivni, dakle ljudi
obeleeni negativnou i ispraznou svake vrste zaokupljeni
materijalnom stranom sveta, a oglueni o sve to se tie duhovne
dimenzije iveka, zapravo, ljudi koji nemaju gotovo niega ovenog u
sebi, apsolutno ili skoro apsolutno lieni humanosti, beskrupulozni
grenici koji prljaju i mue svet moe se izvesti zakljuak da ovoj
vrsti ljudi pripadaju upravo oni likovi u komedijama koji ine da se
radnja odvija u pogrenom smeru, odnosno, oni likovi koji sapliu
druge likove, spletkarei tako da sami izvuku korist, a istovremeno
sabotirajui drugoga u tome drugim reima to su likovi koji opstaju
na raun patnje ostalih likova, te ih stoga moemo nazvati parazitima.
To su, u prvom redu, Maro i Popiva, a velikim delom su to i Laura i
Bokilo. Ljudi nazbilj, pak, jesu ona vrsta ljudi koji su voeni

vrlinom i njihov reprezentativni predstavnik je Pomet, a neto manje

savren predstavnik je i sam Dundo Maroje, koji, uprkos svom
tvrdiluku (koji se pre moe nazvati racionalnim razmiljanjem),
uspeva da rezonuje kao otac i da na momente bude pravi virtuouz u
vaspitavanju svoga sina kroz kaznu, pokuavajui i od njega da naini
pravog oveka.
Maro pripada, dakle, ljudima koji su okarakterisani kao ludi i zli ludi
ne u klinikom smislu rei, ve ludi jer ne vide sutinu ivota, budui
da su postali sluge sopstvenih strasti on ini sve da bi imao visok
drutveni poloaj u Rimu: obasipa prvu kurtizanu poklonima, jer zna da
e od nje imati dvostruku korist vrnjaci e mu zavideti, a on e
iskusiti telesne uitke. No, kada vidi da mu se ivot okrenuo naglavaka
i da e ga stii kazna za prestupe protiv morala, on se dovija kako da
izbegne to bolno iskustvo otrenjenja i ponienja, te se ne ustruava od
zala najgore vrste.
Njegov sluga, Popiva, deformisanog je karaktera barem koliko i svoj
gospodar, ako ne i vie, budui da je znatno lukaviji (Maro se slobodno
moe nazvati njegovom marionetom) on je pre svega intrigant koji se
na sve naine snalazi ne bi li izmanipulisao ljude i trenutnu situaciju
tako da iz nje po svaku cenu izae kao pobednik; njime upravljaju as
sujeta, as strah on je, kao po inerciji, uhvaen u koloteinu ije zlo ne
primeuje, ne shvatajui ili namerno ogluavajui se o injenicu da ono
to ini nije moralno ni u jednom promilu. U stanju je da ubije i
pokrade.
Laura, kao prva kurtizana Rima, jeste tipski lik lakome bludnice koja je
voena svojom pohlepom, no ona, kada se malo bolje zagledamo u
komediju, nije uinila nita to bi iznenadilo itaoca ili gledaoca
neizleivim posledicama po ostale aktere drugim reima: svo zlo
koje je uinila zapravo je i oekivano od nje da uini, dok, npr., Popiva,
Maro, pa ak i Bokilo umeju da iznenade koliko su daleko spremni da
idu u svom egoizmu. Ona jeste uzrok, ona jeste kamiak koji je
pokrenuo lavinu u Marovom ivotu, ali ona je samo majuni krivac
zapravo ona nikoga, pa ni Mara, nije naterala da ini ono to ini.
Maro sve to je uinio za nju i njoj, uinio je po svojoj volji, dakle, sam
je kriv, a pre svega je kriv jer iza toga to je inio, ma koliko ta greka
bila velika, nije stajalo nita to bi barem donekle opravdalo njegova
dela, ve, naprotiv pozadina i namera svega to on ini oseneno je

negativnim znaenjem. Laura, meutim, i ono malo zla koje uini a

zaista je to zlo malo u poreenju sa tetom koju ine drugi likovi ini
jer ne zna drukije i koprcajui se pokuava da zaradi za ivot. Ona,
moda, u pojedinim trenucima u komediji dela potpuno neoekivano ali
u pozitivnom smislu: kao zaljubljena ena ponaa se kao da je Marova
verenica i pozajmljuje mu novac. Tano je da je i to potkrepljeno
replikama koje ukazuju na njenu koristoljubivost i na to kako je ak i to
to bi pozajmila novac Maru obavijeno njenim verovanjem da e joj se
taj novac viestruko vratiti ali te iste replike bi se mogle okarakterisati
i kao opaske ljudi nahvao koji su puni predrasuda i koji, budui zli, zlo i
misle o svemu i svakome. Jednom reju, njene greke, pa bile one i
njene najgore greke, najmanje su u poreenju sa onim to ini, npr.,
njen ljubavnik i opravdane su uslovljenou njenog ivota, jer ona,
praktino, i ne moe initi nita drugo kao prva kurtizana Rima.
Bokilo, kao dubrovaki ispiutura, opet nije odgovoran za svoje
postupke. On je okarakterisan na momente kao priglup i ogranien
jadnik, a na momente je snalaljiv do te mere da i Pometa iznenauje
no ta njegova privremena snalaljivost je retka i potreban joj je
ogroman podsticaj. On je u stanju da ostavi svog gospodara na cedilu i
pobegne kada primeti da je uhapen, ali ipak on nije ohol i svakako nije
od onih koji bi pokrali Lauru ili potegli no na Pometa, niti bi, kao
Maro, lagao na sav glas i verbalno igosao svog oca tako da ga uhvate i
moda ak ubiju rimski andari. On je, zapravo, u familijarnijem
odnosu sa Dundom Marojem od samog njegovog sina!
Dundo Maroje poetno polazite za vajanje ovog lika eruditne
komedije bio je tip starca tvrdice ali Dri ini kolosalni iskorak iz
okova ovog tipa: niti je okoreli tvrdica (ve samo roditelj koji se brine
za veliku koliinu novca koji je proerdao njegov sin, a koji je on dugo
i muno tedeo), niti je otac koji otima sinu devojku (ve, naprotiv,
pokuava da spasi sina iz kandi kurtizane), niti je ogranien u fokusu
na svoj novac (ve lisac koji uspeva da nadmudri ak i intriganta
Popivu). Zahvaljujui svojim osobinama on je vrlo blizu onoga to
Pomet naziva kraljem ljudi, iako je svojevremeno Dundo Maroje bio
zavrio u zatvoru i Pomet trpi teke tretnuke, ali iz njih izazi
uzdignute glave, kao pobednik, ali pre svega kao onaj ko je preiveo
nesrena vremena ba kao to je i Dundo Maroje uspeo da povrati deo
novca za koji je mislio da je nepovratno izgubljen.

Pomet, naravno, odie renesansnim duhom probuenog humanizma i u

mnogome kultivisanog makijavelizma. Tamo gde je Makijaveli bio
diktatorski surov, Dri je kroz Pometova usta objavio lepu verziju
shvatanja oveka koji vlada drugim ljudima zahvaljujui rasponu svoga
intelekta, ali pre svega zahvaljujui skromnosti koja daje strpljenje u
odnosu sa Fortunom i sa drugim ljudima.
[iz literature:] Ako se prisetimo glavnih teza o Drievoj poetici koje
smo pokuali razraditi polazei od njenog izrastanja iz antiteze kao
temeljne i u celom pievom stvaranju nazone kategorije s ishoditem
u koncepciji antagonistikog odnosa ljudi nazbiljljudi nahvao, moi
emo zakljuiti da se one na specifian nain potvruju i u lirici, o kojoj
takoe znamo da ne pripada jednoj izrazito odvojenoj fazi stvaranja
suprotstavljenoj nekoj drugaijoj fazi.
[ :] U prvom prologu komedije Dundo Maroje koji izgovara Negromant
arobnjak saznajemo kakvi su ljudi nazbilj a kakvi ljudi nahvao.
Negromant podsea da su tri godine prole od njegovog poslednjeg
vienja sa publikom. On je bio u razliitim Indijama to je posledica
Drievog itanja Aleksandride; tu je i opis zlatnog doba.
[Prepriana fabula ukazuje na karakteristike po kojima se jasno
izdvajaju ova dva tipa ljudi...]
Odlike farse na primeru Drieve Novele od Sanca
[iz literature:] Novela od Sanca je u svojoj saetosti verovatno stilski
najistije i moda najsavrenije delo dubr.komediografa. U njoj
zadivljuje tretman stiha, ostvarenje sklada izmeu dvanaesterca
podvrgnutih metrikim zakonitostimapodjednako koliko i vernom
reprodukovanju slike gradskog ivota u poznim nonim satima, pa je
besprekorna forma ne samo njen okvir, nego i nain postojanja kao u
zbilji pravih silueta rapojasanih mladia i makara okupljenih oko
starakog lika koji je u grad siao da kao seljak proda svoje skromne
proizvode, osetivi koliko su tvrdi gradski plonik i tano naznaena
arhitektura to se nazire u mraku pokladne noi.
U savremenoj teatrolokoj nauci posebna panja posveuje se problemu
vremena u drami. Namerno upotrebljavamo izraz vreme u drami, jer

bi drugi dramsko vreme implicirao razdvajanje teksta i predstave.

A ta dva nivoa ukrtaju se upravo na planu vremena, pri emu tekst
prethodi predstavi, ali predstava ospoljuje tekst. U testu se na
razlitie naine inicijalno oznaava vreme predstave, dok se u predstavi
vreme teksta (koje izvorno pripada prolosti) smeta u prostor-vreme
(ovde-sada) akuelne igre. Ovo je posebno znaajno za prouavanje
renensansne dramske knj., jer se u tim dramskimdelima, bez obzira kom
anru uslovno pripadala, jasno ogledaju tri vida temporalnosti,
naravno sa varijavajima u njihovom znaaju i funkcionisanju. Dakle,
vreme u pozoritu istovremeno je slika istorijskog vremena,
individualno psihiko vreme i ritualni povratak. Istorijsko vreme
pritom nije nita drugo nego tzv. realno vreme, zadato pre teskta, pa
time i pre igre. To realno vreme vezano je za dru. i kult. sredinu u
kojoj obitava tvorac igre dramski pisac. Ono je uslov nastanka odr.
dram. forme, skup svih pravila koja su omoguila da autor neke drame
nastavi tradiciju u utvrenom kljuu, ili tu tradiciju prevazue- To
vreme ugrauje se u dramski tekst i predstavlja bitnu referencuu u
odnosima meu dramskim figurama. U renesansi, ostvarenje realnogistorijskog vremena u odr. dramskoj situaciji zavisi od neraskidive veze
Grada i Teatra, pri emu se ova dva toposa, u prostornom smislu esto
simultana, na nivou vremena ukazuju kao binomna. A to vai za
ital.gradove renesanse, vai i za Dubrovnik!
U renesansi, kao i u antici, predstava se uvek izvodila nekim povodom.
Uvek je u pitanju praznik kao specifini odsek hronolokog poretka,
koji omoguuje karnevalizaciju kao svojstven ulaz u okrenuti svet.
U tom smislu, predstava je prekid u poretku vremena; to je vreme
praznika, bilo koji vid ili vrsta praznika Predstava zaustavlja obino
vreme, ona je jedno drugo karnevarsko vreme. Zo je vreme koje An
Ibersfeld zove vreme ritualnog povratka, a mi mitsko ili simboliko
vreme, poto je svaki praznik zapravo aktuelizacija ili ozakonjee mita
svojevrsna simbolika referenca prolosti. To mitsko vreme je, kao i
realno, spoljni okvir predstave, ali se ono moe i ugraditi u predstavu.
Ipak, naznaajnije vreme u ovoj tradiciji jeste ono to An Ibersfeld zove
individualno psihiko vreme, tj. vreme igre ili teatarsko vreme, iji je
prostor sam teatar i u njemu ono pokuava da se izbori za
autonomnost na vie nivoa:
1. u odnosu meu likovima u predstavi (akterakter)

2. u odnosu prema tematici i simbolici (aktertekst)

3. u odnosu prema mehanizmu istor.vremena (akterGrad) i
4. u odnosu prema sa-uesnicima u karnevalskom vremenu (akter
gledaoci).
Teatar se tu ukazuje kao neminovnost: da bi se sauvao identitet
naspram realnog i mitskog vremena mora se ui u prostor, dakle i
vreme igre. Tek u ovim relacijama moe se uspostaviti neto to se zove
temporalni odnos, a to nas dovodi do zakljuka da se jedino u vreme
predstave moe prevazii realno vreme, a parodirati i ismejati (ree
afirmisati) mitsko vreme. Tako nam se onaj ko vlada prostorom igre
ukazuuje kao gospodar vremena. Ako je tano da je u tekstu (i
predstavi) diskurs lica oznailac vremena, onda samo onaj ko vlada
teatarskim svetom moe da prevazie tu funkciju i da zagospodari
vremenom. Kako to funkcionie na konkretnom primeru pokazae se
analizom temporalnosti u farsi Novela od Sanca Marina Dria.
Dinamian i direktan poetak odreuje ritam ove jednoinske farse.
Farsa nema prologa (to je bilo obavezno za Naljekovieve farse), pa
se tako gledaoci ne uvode direktno u vreme igre, ve najpre k njima
dolazi istorijsko/realno vreme! Okupljenje zvanice u Martolice
Hajdinova na piru mogle su te veeri 1550.-e oseati kao da su u bilo
kojoj dubr.ulici. Realni svet mladikih ludorija, obesti, meusobnog
preganjanja i tuga hrupio je meu njih u likovima Vlaha i Miha ve sa
prvom narodskom Vlahovom kletvom: Ognjili i kosi! U prvi mah bi
se moglo pomisliti da e Dri posegnuti za transponovanjem teatra u
realnosti i insistirati na identifikaciji gledalaca sa tim mehanizmom. To
jeste nain njegovog prethodnika Naljekovia, ali je dri imao druge
namere. Odmah valja rei da je u ovoj komediji sve podreeno
mehanizmu igre i da je teatarsko vreme to koje postepeno, delovanjem
njegovog gospodara, obuhvata u sebe sve uesnike u predstavi, samoga
Stanca, najzad i gledaoce.
Prvobitno istorijsko vreme odslikava noni ivot u Dubrovniku. Ali ve
na samom poetku otkriva se da je Dri pisac od dara. Naime, istina je
da je u izrazima, uvredama, pominjanju pojedinosti (udaranje maem
pljotimice, odlaenje kod javnih ena i sukobi vezani za to) on je sav u
svom gradu. Taj utisak pojaava pominjanje lokaliteta (Podmirje,
Garite, Diviine skaline,). Tako topos mesta slui da podri topos
realnog vremena. Ali sam motiv, koliko svakodnevan i realan, toliko je

i literaran, motiv gradskih lakrdija tadapnjih zapadnih literatura o

rasputenoj i besposlenoj mladei. Literarizacijom ve i
najoiglednijeg ukazivanja istor. vremena Dri je odmah nagovestio i
njegovo ovlaenje u korist drugog nekog vremena. Drugi nagovetaj tog
povlaenja je Mihova pria o svom sukobu sa ocem i dovijanju da se
nou iskrade iz kue. Sukob oca i sina, naime, neto je sasvim
uobiajeno za ondanji Dubrovnik i taj motiv koristi ve Naljekovi u
Komediji VII (treoj farsi). U Noveli od Sanca taj sukob je baziran na
iroj opoziciji: starostmladost. Kada Vlaho kae da oci zaboravljaju
da su nekad lovili kao i oni sada, to ukazuje na duboki jaz u
temporalnosti: relno/istorijsko vreme ukazuje se u svojoj sutini kao
okamenjeno, dovreno vreme starosti, a vreme mladost se mora
oformiti u istor. vremenu, ali i uprkos njemu. Tako se sada sve te none
nepodoptine i zabave dubr. mladei mogu shvatiti i kao svojevrstan vid
teatra, igra kojom se tei pobei iz realnog vremena prostornog i
psihikog okruenja Pa kada Vlaha i Miha (koji je ve i sam primetio
Stanca, pa je stiga i da se sprda s njim) Divo Peica povede da uine
novelu doljaku sa sela, oni su ve pripremljeni da bez napora preu iz
vremena realnosti u vrem igre. Tako u Noveli od Sanca itava
ekspozicija u prva dva prizora zaista predstavlja utemeljenje u
temporalnosti, ali ne u realnoj, ve teatarskoj! I jo: prelaz iz realnogu
tearsko vreme oznaen je u tekstu drame, pomeranjem u prostoru.
Stanac je, kao to znamo, na Placi, naslonjen na Onofrijevu esmu, kraj
Vrata od Pila. Mladii se susreu u nekoj od sporednih ulica da bi
izbegli nonu strau, kako to veli Miho: Od Place uva se, ondje svuda
lazi. I kad ih Divo pozove: Nu hodmo, pomo ja, onda put od neke
mrane ulice do Place predstavlja iskorak iz realnog vremena u vreme (i
prostor) igre! Divo je psiholoki korak ve uinio: napravio se Vlah,
kako saznajemo iz Mihove replike; tako se ve prvi susret sa pravim
Vlahom Stancem moe odmah pretvoriti u teatar, tj. u komediju!
itav dijalog Diva i Stanca osenen je istor. vremenom, ali u ovom
sluaju nikako ne na opozitivnoj ravni starostmladost; ona ne postoji,
jer u svesti Stanca Divo je sarac u mladom elu, pa dakle saveznik, a
ne protivnik. U pitanju je opozitivna ravan selograd. Dri je jo
jednom proverio kako funkcionie naivan seljal smeten u nemilosrdni
mehanizam Grada. Meutim, u trenutku kada se pojavljuje na sceni,
Stanac nije promenio svoje vreme. Ono je u selu bilo istorijsko / realno.

Ono je takvo i u Gradu. To nam jasno govori o relativnom znaaju

prostora, i o apsolutnom znaaju vremena. Stancu ni relativno dug put
od sela do grada, te drastina promena prostora, nije dovoljna da
napustio i svoje realno vreme. A samo par stotina koraka kojesu
Vlaho, Miho i Divo imali da preu od Place bilo im je dovoljno da iz
istorijskog vremena preu u teatarsko. To je injenica koja se ne sme i
zgubiti iz vida i koja potvruje da teatarsko, sinkopirano vreme ne
zavisi od mehanizma prostora Grada kao realno, zadato vreme. Prostor
igre, dakle, ima svoju autonomnost.
Ali, u dijalogu Diva i Stanca teatarsko vreme mora da savlada i drugo
antagonistiko vreme mitsko/simboliko. Ono je takoe zadato,
takoe okamenjeno i ba zbog toga podlono parodiranju i grubom
ruenju. Ve je pokazano da je gruba ala sa starcem vezana za solarni
mit, za smrt staroga paganskog boga i raanje mladog. Taj mit je
funkcionalizovan u drevnoj praksi obreda, a produen u folklornoj i
srednjovekovnoj tradiciji. Ali u farsi kakava je Novela od Sanca taj
mitski sloj podvrgava se teatarskoj proveri.
itava intriga koja se plete oko Stanca vezana je za razliite take
gledita aktera te intrige Diva Peice kao subjekta i Stanca kao
objekta. A taka gledita utemeljena je u vremenu kome akteri
pripadaju. Dok ne stupi u dijalog u dijalog sa Divom Stanac je vrsto
ugraen u istor.vreme koje u mehanizmu Dubrovnika osea kao
antagonistiko. Divo ga veto voenom intrigom tera da poveruje u
mogunost podmlaivanja, i tako ga prevodi u mitsko vreme.
Kvintesencija tog mitskog vremena, kako se ukazuje Stancu, nalazi se u
Divovoj prii o tobonjem sopstvenom preobraaju. U njoj su svi
elementi mitske alegorije: boravak u tuem kraju (Gradu), san, daleka
pesma, vile, zlatna jabuka, nektar i preobraaj. U ovom kratkom
Divovom monologu uoavamo i fabulu koja nam svedoi o
poigravanju mitskim referencama i koja predstavlja prvi stepen
parodiranja mitskog vremena. Razvoj sekvenci u toj fabuli oznaava
tipino vreme koje krui, dakle zavreno i okotalo vreme. Ono je
preivelo, a Stanac kao starac jeste simbol te preivelosti. Tako se vidi
da sarac, koji je u pastorali simbol ivog i aktivnog vremena, simbol
afirmacije realnog vremena, u farsi postaje olienje preivelog vremena,
negacija realnog vremena i izvor komike! Tako se u Noveli od Sanca
implicira element napetosti, a ulazak Stanev u parodino pseudomitsko

vreme nije nikako pristajanje na igru, ve teka zabluda lakovernog i

istorijskim vremenom sputanog seljaka.
Divo ima sasvim drugu taku gledita. On je gospodar vremena. On
ivi u vremenu igre (i to ne prvi put) i u to vreme uvlai Stanca, veto
se poigravajui realnim i mitskim vremenom. Tako se stvara paradoks:
dajui Stancu iluzuju da ga uvodi u mitsko vreme i tako ga spasava
mehanizma realnog vremena, Divo ga iz realnog vremena prevodu u
teatarsko! To je okosnica dramskog nesporazuma.
Ali to to Divo izvodi novelu jo nam ne dokazuje da je on gospodar
vremena i da ima jasan plan i suverenu kontrolu nad situacijom.
Njegova taka gledita je teatarska, Divo deluje iz teatarskog vremena
i sve oko sebe Stanca, Miha i Vlaha, maskare i gledaoce na piru
uvodi u vreme igre. Al pitanje je: kako mi prepoznajemo da je sam
Divo svestan svoje moi i svoje uloge gospodara vremena, dakle
gospodara igre? To se moe uoiti tek kada se primeti da se Divo
nadmono poigrava vremenima, izlazi povremeno iz svog
(teatarskog) vremenam asocira na realno, a parodira mitsko. On je
toliko siguran u sebe da Stancu, gotovo otvoreno i to vie puta, nudi
priliku da prepozna alu, da uvidi da je u pozoritu i da je podvrgnut
delovanju teatarskog vremena. U toj sigutnosti i samouverenosti mi
otkrivano autentinog i osveenog gospodara igre i vremena kakav je
Divo. Tako gledano on je pravi prethodnik vrhovnog gospodara
vremena Pometa!
Ve u prii o podmlaivanju Divo nudi Stancu mogunost da spozna
vreme u kome se naao. Kada kae da su vile imala udna imena, mi
oekujemo zaista mitske, fantastine nazive sa simbolikim
referencama, a imena su petrarkistika, deminutivna i mogla su Stancu,
da je bio oprezniji, ukazati da je re o noveli. Ta imena vila (Perlica,
Kitica, Propumanica i Pavica) jesu prodor teatarskog vremena u tkivo
izmiljene mitsko-simbolike situacije. Ali Divo se ni tu ne zaustavlja
u izmiljenom dijalogu sa enom koja ga navodno nije prepoznala i
usudila se da ga tako podmlaenog odbije Divo Stanca vraa u realno
vreme i topos sela i implicitno ga poziva da dobro razmisli da li e mu
izmetanje u mitsko vreme zaista doneti koristi. Divo ovde pokazuje
ono ega je, naalost, i sam svesta: da je u krajnjem sluaju povratak u
realno vreme neminovan i da je mehanizam tog vremena najjai.
Ono to je za gledaoce najsmenije Stanevi izrazi, analogije sa

seoskom sredinom, smeni blagoslovi (ne jele e ose), poslovini izrazi

u vezi sa enama to je, paradoksalno, jedina mogunost da se Stanac
odbrani od njemu tueg vremena, da se sauva na tlu realnog. Ali,
doavi iz okotalog i preivelog vremena, on je i sam sveden,
poslovino priglup i naivan i ne uspeva da se odbrani od vetog
manipulatora Diva Peice. I kada se poslednji put, sasvim nesvesno,
opire uvienju u vrem igre, pogreno nazivajui Diva Osmim umesto
Sedmim muem, onda postaje jasno da je Stancu tue ne samo teatarsko
vreme u koje ga nemilosrdno uvlae, nego i mitsko u koje bi hteo da
prodre!Sutina kominosti ove farse i lei u tome to Stanac doivljava
katarzini preobraaj, ali nikako u onom smislu u kome se nadao, a
kulminacija nad njim izvedene ale predstavlja i konani trijumf
gospodara vremena i trijumf, ali privremen, teatarskog vremena nad
realnim i mitskim.
Poptunu dominaciju teatarskog vremena potvruje pojava masara. To
vreme se materijalizuje agresijom na telesnost realnog vremena
olienog u Stancu. Ali, to jo nije i vrhunac trijumfa. Jedno vreme u
drami konano ostvaruje svoju punu dominaciju tek kada iz onoga to
se vidi i o emu se tek na posredan anin moe stvoriti predstava pree u
jasno (samo)oitavanje. To se u Noveli od Sanca deava na kraju, kada
obesni mladii ostave Stancu novac za uzetu robu. Kada se taj postupak
pogreno protumai autorovom namerom da ublai surovost prizora i
donekle iskupi neobuzdanost razuzdanih mladia, onda se lako
zapadne u zabludu da se cela scena sa maskarama temelji iskljuivo na
realistino zamiljenom zbivanju, to pokazuje potpuno neshvatanje
principa igre i dominacije teatarskog vremena. Novac koji mladii
ostavljaju poslednja je poruka Stancu da je nakratko bio u jednom za
njega novom i nepoznatom vremenu za koje nije ni slutio da postoji
teatarsko vreme. A to to Stanac i dalje misli da je bio rtva lopova, pa
zove prolaznike da mu pomognu u nevolji to samo uveava
kominost prozora i pokazuje da taj karikaturalni simbol oborenog
paganskog boga nikada nee shvatiti da izvan istorijskog vremena na
koje je osuen postoji i drugo pribeite. To meutim znaju uesnici
predstave na piru. Ali oni isto tako znaju da je to pribeite to
slobodno vreme igre samo privremeno. I kada u tekstu mladii odu
ja, u mrane dubr. ulice; i kada posle predstave glumci i sam pisac odu
u te iste ulice, izvan prostora igre, onda je belodano da je i njihova

sudbina u sutini slina Stanevoj: svi oni se suoavaju sa

neminovnou povratka u mehanizam Grada u istor.vreme. A ako je
krajnji ishod jedne drame povratak u realno vreme, onda postaje jasnije
zato je krajnji ishod celokupnog Drievog dramskog stvaralatva
povratak u aemporalnos tragedije. Hekuba se tako ukazuje kao logini
zakljuak i gorka spoznaja prave mere i okvira sopstvenog ivota.
[sa interneta Vikipedija:] Novela od Sanca je komedija dubr.
renesansnog pisca Marina Dria, pisana u jednom inu, sa sedam
prizora. Pokladne je tematike s elementima farse. Napisana je 1550.-e
za pir dubr. plemia Martolice Damanjia, na kojemu je i prvi put
izvedena. Naziv novela u naslovu dela znai ala, smicalica
i time upuuje na samu radnju dela, a ne na kratku proznu vrstu koja se
danas zove novelom.
[ :] Novela od Sanca je kratka farsa, iji je predmet bio uobiajen za
ovu vrstu drame susret okretnih, na podvalu spremnih gradskih
mladia, i lakovernih seljaka. Ona je na pozornici zaustavila trenutak
renesansnog ivota u Dubrovniku. Novela od Sanca predst. jednu alu
koju neki mladi ljudi teraju s nekim starcem. Re novela znai ala.
ala koja se tu tera je ona koju zbijaju aci pri svom nonom
zabavljanju i koja dolazi kao ekspanzija veselosti, kao rezultat suvine
energije mladosti. U Dubrovniku nema takoe takve ale koja dolazi
kao ekspanzija mladosti (?). Dubrovani su ozbiljni ljudi, ali vole
veselost; u njima ima specijalne ale i humora. Njihova mladost
naroito se neguje. Ali, mladost dubrovaka najvie voli da nae nekog
osobenjaka te da s njime tera sprdnju, ili, kako oni to zovu da ine
pazar.
U Drievoj Noveli tri mlada Dubrovanina vraaju se nou kui, posle
jedne terevenke. Oni su svakako plemii to se nigde ne lae, ali se
vidi po njihovom odelu i donekle po imenima. Govorili su o tome kako
varaju svoje roditelje, koji misle da oni spavaju, a oni odlaze vani. Miho
je opisao kako on vara svoje roditelje, njegov otac ga zatvori u kui, a
im mu roditelji odu u krevet on se obue i izae kroz prozor svoje
sobe.
Opazivi starog, naivnog vlaha sa neto robe, dremljivog, oslonjenog na
gradsku esmu, spremnog da tu provede no, trojca mladih Dubrovana

 Vlaho, Miho i Divo Peica poeleli su da se nakratko zabave s

njim (kako kau: da mu kugodi novelu uinimo). U pitanju je Vlah
smijeni, tj. Stanac.
Taj je seljak doao u Dubrovnik, poneo jedno jaje i neto sira da proda,
pa kako ga niko nije hteo primiti na stan , legao je prid fonanu uz mir,
tj. pred lepi kladenac na Placi. Divo sa dva druga prilazi jka njemu,
ove ostavi u stranu, a sam obuen na vlaku, tj. preruen seljakom
nonjom, pristupi mu s namerom da se naali s njim. Razgovor izmeu
duhovitog, obesnog, preruenog mladia Diva i Stanca predstavlja
sredinji deo ove kratke drame, sveden na navoenje seljakada prihvati
da ga vile podmlade.
Sa darom da pronikne u ljudsku prirodu, Dri je postupno otkrivao
svoje linosti. Najpre izgledom, a potom unapred smiljenom lanom
biografijom, Divo se pribliio Stancu. Govorio je seljaku da je trgovac
govedima, poreklom s Gacka, sa kopna, kao i on (Stanac je s rijeke
Pive), da je nepoverljiv prema moru, oprezan sa poslovima. Pogaajui
njegove misli, mladi je ugaao njegovim ivotnim pravilima. Svaka od
Divovih izjava prijanjala je za Stanevu duu. Kae da je i on na
Ivanjdan doao u grad kao i Stanac, pa nije naao stan, i legao je kao i
on kod te iste vode, pa su ga onda probudile vile. One su ga tada
podmladile. Posle ovih razgovora, Divo je naroito zagrejan da mu
uini alu. Njemu se dopala situacija i hteo bi je eksploatisati do kraja, i
na predlog Vlahov, umornog od terevenke da idu kui, Divo ne
odustaje. On mora seljaku ukrasti jare. Utom na svadbu (pir) idu
makari, taman dobrodoli, poto su obueni kao vile i mogu odigrati
posebnu alu. Divo je ve pripremio Stanca na to. Posle toga on i
njegovi drugovi dogovore se kakvu alu sa maskama da izvedu sa
Stancem, pa da se posle izgube.
ta, potom, vile uine sa Stancem? One mu obeaju mladost,
zapovedaju mu da uti, veu mu ruke i ostriu mu bradu. Sem vila tu su
i dr. makari na vlaku obueni, a takoe posveeni u zaveru. Oni
ukradu jare Stancu i pobegnu. Stanac, videvi prevaru, ostaje sam, grdi
oajno i uzaludni. Uteia se moda kasnije kada uvidi da su mu
mladii ostavili novac u zamenu za jare.
Drieva Novela je sasvim prosta, jednostavna i sve se svodi na alu, ali
je i gruba, slobodnija, to vidimo u Stanevoj radosti, kad zamilja kako
e mu se mlada ena obradovati, kada joj se vrati mlad. Dubrovani

renesanse uvek su zamiljali seljake iz okoline kao glupe i naivne. Na

isti nain Divo karakterie Stanca. Ono to se ovde ini verovatnim
opravdana i lakovernost Stanca. Zaista je dosta vetine upotrebljeno da
se stvar opravda i uini verovatnom. Komedija je veta, ima i neto
duha, kao to ima i ivota. Evo, npr., kako Divo uspe da mu Stanac
veruje: ona je najpre odeven na vlaku i predstavlja se kao trgovac iz
Gacka; govori narodski, seljaki, opisuje kako tue svoju enu; govori u
aforizmima koji pokazuju iskustvo, poznavanje ivota, zdravu pamet;
on je iv, brz, okretan, interesanta i zove se Sedmi mu a preziva Dugi
nos vidimo i prisutnu igru reima. Divo je ovde prikazan kao
gospodar igre, on ima kontrolu nad situacijom, siguran je i samouveren.
Radnja Novele od Sanca poiva na prikazivanju antagonizma sela i
grada, tanije, na sukobljavanju dva mentaliltea koji je prikazan kroz
alu. U doba renesanse negovana je komedija u kojoj je ismevan
lakoverni seljak i ona je naroito bila popularna u Sijeni, gde je Marin
Dri boravio kao student, ali ne treba doslovno shvatati da je Dri
konkretnu temu za ovo delo naao u Sijeni, ve je mnogo verovatnije da
je inspiracija iznikla na osnovu stvarnog dogaaja iz dubr. ivota
zgode sa seljakom u grradu, koju je Dri originalno pretoio u farsu
ivo oslikanu koloritom dubr. miljea, emu se tragovi mogu nazreti u
poslovicama Dubrovnika u kojima se pominje Stanac.
U Noveli od Sanca prikazana je grupa obesnih dubr. mladia, nonika
Miho (koji se kroz prozor iskrao iz kue bez znanja svog oca), Vlaho
(upravo dolazi iz borbe sa suparnikom grupom mladia pred kuom
neke kurtizane) i Divo (i on se prethodno sukobio sa nekim
razuzdanim mladiima), koji se bez fenjera i naoruani unjaju ulicama
u pokladnoj noi. Osobenost umetnike koncpecije u Drievoj Noveli
uoio je meu prvim knj. istor. HH veka Pavle Popovi, sagledavi
svestrano Drieve komediografske postupke i autentine dru-istor.
slike ivota u Dubrovniku. Posebnost dubr. miljenja se otkriva na
osnovu opisa odevanja, postuapnja i samog govora Drievih junaka,
kao i na osnovu mnogobrojnih krupnih i sitnih aluzija na stvarna
zbivanja i lokalitete u gradu. Na dosadanja prouavanja Novele
pokuaemo da se nadoveemo posmatrajui Drievu farsu sa
naglaskom na osvetljavanju mehanizma prevare (koja ini tematsku sr
i nosilac je dramske radnje u ovom delu), ija uspelost je zasnovana na
dobroj situacionoj postavci zbivanja na sceni i nai zuzetnoj psih.

motivaciji likova i njihovih postupaka, to predstavlja jednu od

sutniskih vrednosti Novele.
Situacija na pozornici je postavljna tako da pri susretu Vlaha i Miha
ovaj drugi obavetava svog prijatelja da je video smenog vlaha koji je
doao da proda robu na pijaci jare, neto masla i isila, pa je, ne
uspevi u tome i ne naavi konaite, zanoio kod gradske fontane.
Vaan detalj ini i podatak koji Miho saopteva vlah je umoran, pa
mu glava pada od sna, ljuljan je, ime je unapred nagovetena
pogodnost situacije za buduu prevaru nad Stanncem, ija je mo
percepcije zbog umora i neispavanosti bitno umanjena. Posle ovoga,
dvojici prijatelja se pridruuje i trei, Divo Peica (koga Miho oslovi
sa na sari Radae, to je aluzija na Drievu Tirenu u kojoj se javlja
lik Radat, dakle, Divo je glumac koji je interpretirao Radata u
prolosti), pa se preobue u vlaha u pristupa Stancu koji drema kraj
fontane. Divo seljaka s kojim je nameran terati alu oslovljava sa
Dobra kob, junae!, u emu se moda moe nazreti samo formalni,
uobiajeni pozdrav, ali i izvor komike, jer Stanca kasnije i vile
oslovljavaju, prikriveno se rugajui, isto sa junae, ba u trenucima
kada se vri prevara: Junae, dvigni se!, Pomo ga junaka u picu
savorii. i hotimino fingiran ton potovanja lukavo smiljen da
pridobije panju i poverenje onoga kome se obraa. I zaista, Stanac
odmah naivno ispripoveda itavu svoju nevolju koja ga je naterala da
zanoi kraj fontane: doao je sino u grad da proda jare, maslo i sir, a na
konak niko nije hteo da ga primi, te sam mora bdeti da ga ne bi pokrali
lopovi. Na Stanevo pitanje da se predstavi, Divo odgovara gradei do
tanina dobro psiholoki motivisanu lanu sliku o sebi u ovih
nekoliko stihova Divo je saeo svu svoju filosofiju i kredo uspene
trgovine i doarao sliku idealnog trgovca u Stanevim oima: on je,
tobo, poreklom iz Hercegovine, trguje stokom i kloni se morskih
puteva, dobrog je imovinskog stanja, a stekao ga je promiljenim
trgovakim poslovanje, bez uputanja u rizike i sumnjive poduhvate,
dakle, ne pozajmljuje novac, nema posla s jemcima i lako se ne uputa
u poslove, a kada se na to odvai ini to sam, odn. bez posrednika; sve
ovo Divo osnauje ivotnim naelom kojim se rukovodi: ne mjerim ja
gori nebeske visine, ni pame ma nori ej morske dubine; u srijedu
udara, blaeni gdi idu. Sve to je Divo izrekao zasnovano je na

folklornoj mudrosti koja je bliska i razumljiva Stancu, jer koristi nar.

izreke iji smisao izranja iz praktinog sagledavanja ivota.
Odnos starostmladost u Drievoj komediji Novela od Sanca
[iz literature:] Delo se razlikuje i od pastirskih drama u stihu, ili i u
stihu i u prozi, i od plautovskih proznih komedija, u kojima realistino
slika savremeni svet na mnogo irem i sloenijem planu. Iako na prvi
pogled u njemu ima elemenata i jednih i drugih, to je zapravo, i ba
zbog toga, jedinostveno i originalno ostvarenje i unutar Drievog
opusa i u teatru njegovog doba. Bitno je pitanje kojim je sredstvima
pesnik u toj farsi srednjovekovnog tiipa izrazio univerzalan motiv
mladosti i starosti u svoj irini simbolinog smisla, ukrtajui ga s
motivom seljaka kojem se izruguju u gradu; kako je sve to zaodenuo u
uverljiv sadraj ostvarivi jezino, vremenski i prostorno precizno
determinisanu i stvarnim ivotom nadahnutu sliku dubr. prilika. U delu
nema dramaturki naroito izrazitog zapleta, sva je u jednom hipu, sva u
jednoj ali, a kratkoa joj i odgovara trajanju realistinog iseka iz
tipine karnevalske noi, u kojoj tiinu remete pirna raspoloenja,
muzika, pleska poskoica ili zveka maeva. Dogaa se u nonoj masi
gradskih uliica i trgova, tamo gde se Stanac prislonio uz fonanu uz
mir i gde se iznenada, kao i svake od tih ludih, pokladnih noi,
pojavljuje bezbrina mlade, koja, na kraju, isto tako nenadano odlazi i
praznovernog starca ostavlja obavivi pomalo okrutnom obeu jednu
od svojih novela. Poezija koja ispunjava smislom tako obino zbivanje
nadmauje irinom simbolina znaenja jednostavnost fabule, jer je tu
Dri stopio i celinu harmonine strukture naoko neznatne zapaaje
stvarnosti, s uroenim oseanjem duha i obiaja ljudi i sredine,
duhovito suprotstavivi gradsku civilizaciju rustikoj naivnosti i
praznoverju, i mladost starosti, a to znai prolost budunosti, motiv
koji e trajno zaokupiti njegovo stvaranje, naroito u komedijama iz
gradskog ivota.
Neoekivan, nadasve nekonvencionalan poetak, dostojan pera najveih
komediografa, ve u prvih stihovima akciju saima u neposrednost
dogaanja i odmah uvodi u karnevalsko raspoloenje prikazujui kako
pod okriljem mraka, s isukanim maem koji im moda vie slui da
iskale obest i nagomilanu mladalaku snagu nego da se zaista tuku,

razuzdani mladii lutaju uskim, strmim, nerasvetljenim ulicama,

preputajui se nepredvidivim pustolovinama, sukobljavajui se, kao u
poetnom prizoru, dva takva nonika koji izranjaju iz mraka,
prepoznaju se i odaju Driev smisao za scensko i dramski zgusnuto
slikanje opte atmosfere preko pojedinanog dogaaja, kao gotovo
dokumentovana ilustracija sredine, njenih obiaja i morala, a u
simbolinoj funkciji prema iduem, odmah najavljenom toku radnje.
Njih su dvojca, u gradaciji radnje, pripremili nastup vanijeg lika,
Diva Peice, koji je i pre dubr. publiku uveseljavao kao tuma Radata
u Tireni, pa se tako i moe objasniti njegova izvanredna uverljivost u
ophoenju sa Stancem, a Vlaho i Miho, skriveni, bit e najzahvalniji
gledaoci pred kojima e on iiveti svoju sklonost ka isticanjem i
pokazati duhovitost svoje uloge u prizoru sa hercegovakim seljakom,
ijem e govoru sjajno prilagoditi stil izraavanja i tako uza svu
fantastinost svoje prie pogoditi Stanevu psihologiju.
Siromani teak sa reke Pive svakako e se diviti njemu kao bogatom i
u sebe sigurnom trgovcu i poverovati mu da nije uvek bio tako mudar,
da to zahvaljuje vilama koje su ga podmladile, ba tu gde Stanac sedi, u
isto doba i u jednakim okolnostima dok je spavao. Komino je u
Divovim reima, u slapu njegovih virtuozno izreenih uda koje mu se
dogodilo, upravo to to ne mora izmiljati drugaiju sitaciju nego ba
takvu u kojoj se Stanac nalazi; ta vie, Divo je toliko uverljiv da
starac lakoverni i kao seljak i po sopstvenoj priordi uzima zdravo za
gotovo sve to mu podmlaeni i toboe ugledni vlah kae, pa zato
veruje da bi se i njemu mogle noas pojaviti vile, s njim zaplesati i
podmladiti ga, na veliku radost njegove domae, koju zbog starosti vie
ne zadovoljava. Kad se posle tog prizora, jednog od najbriljantnije
pisanih u Drievom teatru, Divo pridrui prijateljima, nikad kraja
smehu ali i obesti momaka koji e se tek sada dobro naaliti uz pomo
makara, obuenih u vile, to upravo odlaze nekome na pir. Poto su
svirkom, pesmom i plesom stvorili fantastinu i ba zato onu pravu i
udotvornu atmosferu s vilinskim komino-misterioznim obrednim
reima i zazivanjem viih moi, i do mile volje nazabavljali s
praznovernim seljakom, oni udovolje njegovoj elji za mladou, omre
ga, sveu mu ruke i obriju bradu, da bi nestali u noi zadovoljni to su
se iiveli. Novela od Sanca je nastala kao ishod unutranje potrebe
viestrukog ali pre svega knjievno nadarenog umetnika da se svetu

obraa kao pisac, da iskae sliku i poruku koju u sebi kao stvaralac nosi
o ljudima i o sredini kojoj je pripadao.
Marljivi tragai za poreklom siea navodili su razne farse u kojima su
se takoe pravile sline ale, no Drievo se delo po bitnoj umetniki
izvornoj crti ni s kojim drugim ne moe uporediti. Posmatrajui ivot u
Dubrovniku, zaokupljen antagonizmom starijih i konzervativnijih ljudi i
mladog narataja, na ta e se esto vraati, pisac je u verodostojno
reprodukovanoj stvarnosti naao potvrdu, ili opravdanje, za obradu vrlo
starog pokladnog obiaja gaana da se zakrabulje i naale sa seljakom
koji se zatekao u gradu. Govorei o poreklu tog ote rairenog obiaja,
Leo Kouta kae da je re o reprodukovanju pradavnih sunanih mitova
i ala na raun starog umirueg Sunca, prikazanog u Srednjem veku u
liku starog seljaka simbola zimske zemlje koji osea potrebu da se
podmladi. Kouta ak misli da bi Stanevo ime dolazilo od stanac
kamen, a ne bi bilo ime od milja, prema Stanimir i sl., kako je tvrdio
Kolendi. Svi ti podaci ne mogu nita oduzeti ni dodati izvrsno
pogoenim likovima, pre svega starom seljaku, ija naivnost iz
razimljivih razloga postaje potencirana u raskonom okviru grada,
meu razumnicima, pred fontanama, crkvama, dugim ulicama; i
mladom, obrazovanom Divu, nadahnutom uroenim i neumerenim ali
duhovitim egzibicionizmom kad se treba izvesti kakva ala na tu rain.
Lepota Novele nadmauje prvobitni, izvan celovitosti primetljiv ar
realistinosti kojom je farsa obojena od prvog stiha do zavrne
didaskalije. Sugestivnost verodostojnosti samo je nain na koji se
objavljuje poezija tog dela u svojoj jedinstvenoj obuhvatnosti, to e
rei u dojmu istinitosti zgode i u njenoj simbolici, i u doaravanju
sliice iz stvarnosti i u njenom sloenijem znaenju. Jer u struk. su
savreno usklaeni fabularno-dokumentarna komponenta i njen idejni
smisao, koji oplemenjuje neposrednu uverljivost zbivanja i komiku. To
je potrebno naglasiti naroito suprotstavljajui se kritikom
simplicizmu prema kojem se kadto umetnika vrednost Drievih
ostvarenja prosuivala na temelju stepena u kojem potvruju arhivska
istraivanja dogaaja kakve obrauje, kao da se stvarnost umetnosti i
stvarnost istorije, koliko god meu njima postoji specifina zavisnost,
mogu razmatrati i ocenjivati s istih metodolokih pozicija. Motiv
suprotnosti starostmladost zaokupio je pesnika toliko te je njime
nadahnut svaki detalj i proeta cela struktura, stih i njegove leksiko-

sintaksike komponente, tok radnje i kompozicija. To je sinteza i

sredite inspiracije, obeleje umetnikog utiska celine, i odakle god
poela, analiza e voditi prema tom nukleusu, koji se kristalizuje i u
adekvatnom stilu. Poemo li, npr., tragom rei to jedinstvom smisla i
ritma istovremeno stvaraju i razgovorno komunikativan i poetian
doivljaj stihova, nametnue se panja neke tipine osobine pesnikove
glavne tenje u karakteristinim tematskim pojmovima to se u raznim
varijantama prema svakoj situaciji neprestano ponavljaju, a to su rei
mlad, sar, mlados, saros, podmladi se, sara sei neke po smislu
njima srodne, kadto u istaknutom poloaju rime, izriito izraavajui
antitezu koja dominira celim delom, a mnogo puta javljaju i u drugima,
no nigde kao u Noveli: vie od 40 puta. Kad znamo da u jednostavnoj
lepoti tog dela od 316 vrsto graenih, realistinog govorenih dvostruko
rimovanih dvanaesteraca one izraavaju pesniko jezgro komediole,
onda njihova uestalost ne govori o sutini nadahnua samo logikim
smislom koji nose nego ima dublju funkciju to proishodi od njihovog
fonosimbolikog znaenja. Doivimo li navedene primere u punom
kontekstu, zapaziemo da se te rei gotovo uvek rimuju, na kraju ili u
sredini stiha, pa to njihovu sugestivnost ini jo vie izraajnijom.
Budui da se analiza umetnike sutine dela, njegovog glavnog motiva i
makar opte definisanog sredita nuno iz utiska celine grana u
pojedinosti, digresije, odlomke, ali je svako analitiko atomiziranje tek
prividno udaljavanje od sredinjeg smisla, jer je svaki detalj u
nedeljivom jedinstvu vezan sinhronom tenjom prema smislenom
osvetljavanju tog jezgra, samo u takvoj uslovljenosti moe biti
ilustrovano odvajanje iz celine pojedinih elementat kao to su istaknute
rei koje se u Noveli istiu vodei kao znaenjske niti do svog
inspiraciskog ishodita, do ve naznaene antiteze.
Prenesen na podruje konkretnoga pesnikog govora, vor se pitanja o
Drievom stvaralakom postupku razreava kad se oseti kako je pesnik
u skladno pomirio razgovorne reenice, svakodnevni dijalog i metrika
ogranienja dvaput rimovanog stiha, postigavi jednako uverljivu
neposrednost kao u komedijama u prozi. I ovde junaci ive punim
ivotom stvarnosti jer je ona neposredno u njihvom govoru: setimo se
ekspirovski neposrednog poetka, gde ve prve rei odmah uvode u
atmosferu pokladnje noi, okrilja ivahnim prizorima, gde se ritam
zbivanja odvija u zadihanoj brzini razgovora koju doaravaju pojedini

stihovi time to su razlomljeni, kao i stvarni razgovor, u dva ili ak u tri

dela; osobe izgovaraju jedan ili jedan i po stih, drugu polovinu prihvata
druga strana nastavljajui kadkada ve prekinutu misao, i tako se
reprodukuje realistinost situacija, temperamet likova i fabularna akcija,
a svaki stih zvui kao izraz stvarnog govora, dok se dramska situacija
sadrajnim znaenjem doivljava u simbolinoj povezanosti i
dramatrkoj funkionalnosti u odnosu prema glavnom smislu celine.
Istinitosti scenskog dogaanja pridonose lokalne aluzije i okvirne
prostorne perspektive radnje u dubr. i dr. predelima, a i te nam
toponimike indikacije sugeriu kako je pesnik univerzalan motiv
izrazio dajui mu duh nae sredine, presaujui ga u nain miljenja,
jezik i opte karakterne i etnike osobine naeg sveta. Mislei na
specifine osobine Novele od Sanca: na stihove, muziku, ples, vile,
M. Reetar je u njoj video pokladnu alu, uzetu iz obinog ivota, to
samo donekle ima aparat pastirske igre, a M. Kombol je napomenuo
da se Dri u ovoj farsi, pisanoj kao i Tirena i Venere i Adon, jo
dobrim delom kree na istom tlu na kojem se je kretao u tim pastirskim
igrama, pri emu je oigledno imao na umu neku moguu, ali
nedokazivu crtu razvoja i menjanja u pesnikovom stvaralatvu. Ne
treba, svakako, smetnuti s uma da se funkcija prividno pastoralnog
aparata u strukturi Novele gde se u ali, smehu, pesmi i plesu, u
arenilu kostima koje nose makare, u posebnoj atmosferi karnevala
smenjuju san i java, ali samo za praznovernog vlaha, koji je, jedini
scijeni da su vile zbiljne u svakom pogledu temelji iskljuivo na
realistino zamiljenom zbivanja, a u smislu dominantog motiva
inspiracije o kojem smo govorili. Drugim reima, vile i njihove
maije i kriposne rave i uda ne prihvatamo kao pastoralno-mitoloke
rekvizite, kao nadzemaljski svet, nego kao obinu, u svetu realnosti s
posebnom svrhom improvizovanu alu.
Lik Bokila u Drievom Dundu Maroju
[iz literature:] Koliko je Marov lik bio sutinski vezan za lik Dunda
Maroja, toliko je bio i Bokilov. Bez njega ne bi bio dubr.trgova
ivotan kao to jeste, niti bi likovi slugu u celini poneli onoliko
prirodnosti koliko jesu. To je druga linost koja je neprestano uz Dunda
Maroja i sa kojom on vodi stalnu borbu.

U eruditnim komedijama linosti se pojavljuju u ovakvim parovima:

gospodarsluga. U ovom sluaju njih dvojca su istinski upueni jedan
na drugog. Dok Pomet i Popiva nose dosta odlika dovitljivog intrigata,
po optim crtama to su ljudi renesanse, po onome to je u njima
nekolalno pristajali bi i drugim komedijama ovog tipa, dotle je Bokilo
sav sazdan od onoga to ga ini dubr.tovijernarom bezbrian i
oputen, sav u eljama da se to bolje najede i napije. Zamiljen je
prema uobiajenom tipu priglupog sluge-parazita, koji se razvio iz lika
roba iz antike komedije. Dri je, kao i druge, i ovaj tip oduhovio.
Pustio je da sa njim na sceni ivi realna linost Starog Dubrovnika,
krmar i sluga istovremeno, upuen itavim ivotom na gospodara, to
meu njima uspostavlja gotovo familijarni odnos. Zato Bokilo nije
samo stilizovana karikatura, ve prigodna, iznijansirana linost
priglup i na trenutke narodski mudar, grub i iskren, spontan i plah,
lukav i plaljiv. U njegovom liku posebno je naglaena ivotna
filosofija, suprotna gospodarevoj, i neprestana udnja za jelom i piem.
Ni jedna od njih nije u liku pojednostavljena, ve je dola do izraaja
kao njegova prirodna osobina.
Bokilova ivotna filosofija u osnovi se ne razlikuje od Marove, samo
je uproena i prilagoena njegovom duhu, ali je na isti nain suprotna
onoj koje se dri Dundo Maroje. Od renesansne opijenosti ivotom
mladoga Mara, u Bokilovom rezonovanju se saela njegova istina
potreba za uivanjem u trenutku u kome se ivi. Zato je njegov odnos
prema novcu drugaiji od gospodarevog: Brini i dukai kad se ne
umije njima hrani.
Bokilo je okarakterisan kao pijanica, a tako o njemu, kao poznatom
dubr. ispiuturi govore i dr.linosti. Divulin se prisea da je on u stanju
da popije ak i vino namenjeno za misu! Popiva ga takoe predstavlja
duhovitim preterivanjem. Bokilo neprestano jadikuje, ali to njegovo
jadikovanje je toliko uestalo i preterano da gubi na znaaju. to se
elje za vinom tie, on nije samo obina pijanica koja grabi sve do ega
doe. I u njemu ima izbirljivosti zato hvali biserno, rujno vino
dubrovako i ali za tamonjim podrumima.
Proklinjui dan kada je krenuo iz Dubrovnika jer se u Rimu skromnije
grani, dosauje gospodaru da mu da novca i u besu mu prebacuje da
nae slugu koji nita ne troi, uz dduhovito poreenje sa kameleonima
koji se jajerom hrane. U tom trenutku se ponaa slobodno, ak drsko

prema gospodaru. Ta crta nepokornosti slugu srela se jo u

Naljekovievim farsama i, kao posebno obeleje, prepoznaje se i u
nekim Drievim likovima.
Bokilo je linost malog senzibiliteta, ali i on ume da oseti sutinu
situacije i da joj se prilagodi. U borbi da iskami novac od svoga
gospodara on je glasan, ak i nasrtljiv, no kada se nae meu
nepoznatima, on je smeten, uplaen, gotovo detinjast. Realno je
predstavio Dri Bokilovu zbunjenost stranim svetom, koji govori
njemu nerazumljivim jezikom. Priprost je u svojoj izgubljenosti: kad se
rimski krmari nadmeu da privuku goste, iako drugi nude vea obilja,
to bi njemu, sklonom uivanjima, vie odgovaralo, on odlazi onome
ije su ponude najskomnije, ali koji natuca njemu poznatim jezkom
gdje mi krsjanski govori, gdje nas razumiju. Stoga deluje prirodno
njegovo olakanje i oduevljenje pri susretu sa naijencem iz Kotora i
sa svima drugima koji naki govore.
Bikilo je priglup i ogranien i u tom smean. Komino je njegovo
rezonovanjekoliko miera srjeosmo, a niko ne prisupi k nam neg sam
naijenacto odgovara nesnalaljivosti skromnog dubr.sluge, koji se
nikuda iz grada nije udaljavao. Smean je u svojoj nemoi da shvati
situaciju. Pokretai dogaaja su inteligentniji od njega, a sama zbivanja
imaju takav ritam da Bokilo ne moe da ih prati i odgoneta npr.
oajniko ajme Dunda Maroja, izgovoreno u asu kada je shvatio do
kraja ta se zbilo sa njegovih 5000 dukata, Bokilo tumai kao traenje
pomoi. Njegovi zakljuci su esto u neskladu sa situacijama. Njegov je
govor sav u poredbenim asocijacijama. On se hvata za rei sagovornika
i, nerazumevajui njihovo pravo, niti kontekstualno znaenje, daje
smene odgonetke ili neprikladne odgovore, ime banalizuje sve i zato
je esto njegov humor neprefinjen.
Bokilova misao nije brza, zato su njegovi zakljuci kadkad deplasirani.
Oslukujui dijalog izmeu oca i sina, izmeu dve lisice, koji obojca
vode lukavo, Bokilo previa njihovo prenemaganje (koje je za Popivu
jasno: lisie oac i sin) i reaguje spontano i priprosto drag s drazijem
ak i razneeno ao i sin!Izvor komike je i njegovo esto bukvalno
shvatanje samo jednog znaenja bez konteksta, npr. kada Dundo Maroje
otkrije poraznu istinu da je njegov sin rasipnik i ljubavnik kurtizane
Laure, i u udu pita slugu da li je to uo, Bokilo, ije se miljenje
zadrava samo na spoljanjem sloju znaenja, odjednom radosno

reaguje jer je uo naijem jezikom govori. Tako e, na dr.mestu,

uzviknuti dobro svari hode u asu kad one odista najgore idu!
Takvo brzopleto nesreno reagovanje Bokilovo nije uvek bilo izraz
njegove ogranienosti. Kadkad je sluilo piscu da vie okarakterie
dr.linosti no samog Bokila. Kada su bili u pitanju njegovi interesi, on
je umeo da domilja i istupa na prav nain. Na tugovanje Dunda Maroja
za dukatima, to je bio razlog da se Bokilove potrebe zapostavljaju, on
odgovara lako i brzo, poigravajui se sa njegovim reima: vojijem
ugam hoe Bokila hrani. Izruguje mu se u lice govorei mu da on
kuka za izgubljenim dukatima, a oni mu kod kue rave u sanduku.
Lako menja miljenje kad zatrebaa. Tripetu se najpre obradovao kao
naijencu, zatim ga je prozreo (to Dundo Maroje nije mogao); nije mu
simpatian jer ga opominje koje mu mesto pripada i s navrom
naziva ga haramijom, ocenjuje ga po izgledu ne ima ni obraza od
dobra oveka, ali kada ga Tripe dovede u krnu, odjednom zaboravlja
sve to. Na trenutke je ponovo podsmeljiv. S blagom ironijom trai od
Tripeta oprotaj za uvredu, klanjajui mu se i skidajui kapu kao
sarijemu i boljemu.
Neiscrpne su pojedinosti koje izviru iz ivog Bokilovog lika. Njegova
odvanost da se pokae ravan Tripetu dobija smean ton. Kada
Kotoranin savetuje Dunda Maroja da ne uini zlo u afektu, Bokilo to
ponavlja i jo dodaje poslovinu frazu, neprilagoenu situaciji: plailo
ovcu jera, ihoina vuka sie. Bokilo je nezgrapan, Tripe za njega
kae dobra je pea ovjeka u njemu. Nasuprot izjavi Dunda Maroja
junak je kao rijes, u asu kada je video da mu je gospodar odveden u
zatvor, skrio se u krmi.
Bokilo ume i da iznenadi svojom domiljatou. To pokazuje da nije
tako priglup kako izgleda. Podstaknut Pometovim planom da podvali
Popovi, u trenutku kada se osetio vanim on snalaljivo preuveliava da
bi ono to govori bilo ubedljivije. ak mu i mudri, lukavi Pomet odaje
priznanje prislukujui ga iz prikrajka: o se umije dobro
akomodova. Kada potom Popiva hoe da izvue iz njega istinu i
aava ga da bi ga pridobio, on i dalje ne odaje podvalu ve mu se
toboe ulaguje znajui da e u njegovo takvo lice Popiva najlake
poverovati.
U njegovim mislima, koje nisu duboke, ima i zrna trezvenosti.
Spontano se nadovezuuje na Tripetovo rezonovanje o deci kao venoj

brizi roditelja, doivljavajui sve prema sopstvenoj situaciji. Na

jadikovanje Dunda Maroja to je sin Maro spendao novac, pored toga
to misli da noca i jeste za troenje, on jednostavno rasuuje: Maro je
potroio od onogaa to vi mu i inae, kao jedinom sinu, pripalo, dakle
spendao je od svoga. Ima sabranosti i u njegovom narodnom govoru i
u shvatanju stvari, i u izraavanju, u poslovicama. Gotovo kod svih
drugih linosti koje u govoru upotrebljavaju poslovice trebalo da one
doprinesu ubedljivosti njihovih stavova, dotle one kod Bokila deluju
spontano, jer su stvarni deo njegovog miljenja i njegove fraze. U
susretu sa starim poznanicima on uzvikuje ivi se vide kadgodi, a mrvi
nikada jer drugaije i ne ume da definie situaciju. Dugotrajni
priguen razgovor izmeu Tripeta i Dunda Maroja ina ga
sumnjiavim i nestrpljivim i on, sam za sebe, komentarie svoju
nedoumicu: apom Bosna poginu, apom mi oni nije drag.
Kroz ljudsko oblije Bokilovog lika, neposrednog i originalnog, od
tipa priglupog sluge-parazita izrastao je stvarni ovek, obian, narodni,
ovijernar i sluga Dunda Maroja, linost malog zamaha, as priglup, as
domiljat, as smean, karakteristian za sredinu iji je bio deo i za
mesto koje mu je pripadalo.
Lik Popive u Drievom Dundu Maroju
[iz literature:] Tipu dovitljivog sluge, koji prati sve poduhvate svoga
gospodara, a mnogima od njih i rukovidi, pripada sem Pometa i
Popiva, pratilac mladoga Mara. Popiva nosi osnovne osobine svoga
tipa, ali je i on linost koja je mnogim karakternim crtama
individualizovana. I Popiva je nosilac odr. filosofije koja se u poneemu
slae sa pogledima nekih dr.linosti, ali koja je u bitnim stavovima
specifino njegova. Njegov lik je dosledan beskrupulozan, dovitljiv,
ilav u borbi, uveren da se iz svake nevolje moe izvui.
Osnovni Popivin stav je da se iz svake situacije, ma koliko ona protiv
njega bila okrenuta, uvek moe nai izlaz i da se sve strpljenjem
postie. Zahvaljujui njegovoj upornosti, problemi se, bar trenutno i bar
naizgled reavaju i to pomera radnju napred. Ta njegova
preduzimljivost glavni je oslonac Maru da se upusti u poduhvate na
koje se ne bi osmelio da nije bilo sugestivnog Popivinog uticaja.
Ubedljivo mu je ponavljao svemu je remedijo neg samoj smri. Svaki

novi udarac samo je za trenutak zaustavljao Mara, zahvaljujui

Popivinoj pomoi dizao se i nastavljao dalje zanosei se njegovim
neiscrpnim optimistikim planovima. Kad mladi gospodar pone da
oajava, sluga ga hrabri vaspitavajui ga da ba u nedai mora da se
bori jer u foruni se dobar mrnar poznava (isto poreenje je upotrebio i
Pomet!). U tim trenucima ne skriva svoju superiornost nad Marom.
Imitira ga, tera ga da se pribere i ovrsne svak u dobru umije papa,
ma nu mi se u zlu umjej akomodova.
Nasuprot mladom Maru, Popiva je iskusan, ilav, vrsto se dri
filosofije opstanka, da se ovak mora boriti dokle moe kopora, pa i
kada sam uvidi da je situacija bezizlazna svijea je dola na zeleno
ni onda se ne predaje. U borbi ne bira sredstva. On je nemoralan i zato
Popivin uspeh ne moe biti konaan. Verno slui gospodara, postavlja
se prema njemu odvano, iako je glavni Marov uspeh mesto kraj
kurtizane Laure rezultat njegove dareljivosti, mladosti i gospodstva.
On ga nagovara na prevaru (da opljakaju Lauru i da pobegnu), srean
je kad Maro to prihvati. Odnos izmeu njih dvojice drugaiji je od
odnosa izmeu Dunda Maroja i Bokila. Mladi Maro i njegov pratilac
nisu emotivno vezani, njih je spojio trenutak i situacije koje ih guraju u
istom pravcu. Jedan prema drugome imaju kritian stav. Popiva u Maru
viti lukavog sina isto takvog oca. On misli prvenstveno na svoju korist
kao i Laura, ivi na raun mladog gospodara, iako izgleda kao da mu je
odan. Pomet je to uvideo i za njega govori: I pijavica ljubi krv oveju,
ali mu duu vadi. To se uklapa u ono to sam Popiva iznosi kao svoj
ivotni stav: Plai komu drago, meni je dobro! I pored svega, Popiva
zna svoje mesto. U trenutku kad premilja da li da uini neto to
smatra da nij pogodno (da nosi Lauri nakit s kojim nestaje i poslednji
Marov novac), ipak to ini bojei se njegovog besa sluga je za slua
gospodara. S druge strane, Maro, iako se oslanja na Popivu, prema
njemu je ironian i kritian. Posebno je takav u asu kada shvati da je
Popiva svojim planovima sve upropastio i da e gore proi no da se nisu
upustili u podvale koje je sluga smiljao, tada se podsmeva njegovoj
nametljivosti i samouverenosti da ume i moe sve. Istina je da Maro
nije rado ni pristajao na Popivine beskrupulozne predloge, ali je uvek
podlegao njegovoj ubedljivosti, emu je doprinosila i injenica da
dr.izbora, ukoliko nee da izgubi Lauru i osramoti se pred njom i
drugovima, nije ni imao.

Lukavost je posebno naglaena Popivina mana. Vrhunac dostie u

razgovoru sa Laurom. Ona je naivna, voli darove i novac, meutim
Popiva veto uspeva da je navede da Maru da novanu garanciju kako
bi sproveli plan. Govorei ta treba da uini, on postupno izlae Marovu
situaciju, i svemu daje prividno pogodno znaenje. Ne ostavljajui joj
vremena da razmilja, uz svaki nov podatak upada joj u re nabrajajui
joj nove darove koje joj Maro naruuje. Popiva je postupio smiljeno,
raunao je s Lurinom lakomou. Pogaajui njenu psihologiju, on joj
podilazi i njoj bliskom filosofijom za ino nijesu dukai nego da se
pendaju. Nadmudrivanje Laure je njegov veliki uspeh, jer ona nije bila
ni naivan ni lak protivnik. Zato je mogao zadovoljno da zakljui:
lakomos lakomosi dobismo.
I pored toga to je okretan, Popiva je i naivan. Njega Bokilo obmanjuje
priama o planovima Dunda Maroja. Ba ga je ta naivnost i odvela u
nove brzoplete planove i bila uzrok jo jednog Marovog neuspeha.
Popiva se umnogome pribliava Pometu jer oni pripadaju istom tipu
sluge u eruditnoj komediji. Ljudske osobine koji im je pisac dao i
kojima ih je okarakterisao istovremeno ih razdvajaju. Obojca slue
zaljubljene gospodare, s promenljivom sreom, i obojca ele i svoj
uspeh, jer je on znak meusobnog prestia. Iskustvo i ivotna uloga
nauili su ih da treba biti strpljiv, da treba izdrati u zlu i nevolji da bi
se doekalo dobro (obojca e se setiti iste poslovice da se dobar mornar
u nevolji poznaje). Od strpljenja, kao prvog oslonca u dizanju posle
poraza, Pomet se okree vetini prilagoavanja, a Popiva borbi da se
izbavi, brem delovanju po cenu krupnih posledica. U odnosu prema
gospodaru, Popiva je kompletnije predstavljen, vre je vezan za
njega, dok je Pomet nezavisniji, vie svoj i na svoju ruku; Popiva deluje
direktno, lako povlai nagle pokretem, Pomet to ini izokola, preko
drugih linosti, koristi njihove propuste i date dogaaje da bi iz njih,
planirajui, izvukao koliko se najvie moe. Pomet je u izvoenju svih
poduhvata, bez obzira na pomo drugih lica, bio sam, dok ej Popiva sve
radio sa Marom. Aktivno obuzet brzim tokom dogaaja koji ga stalno
presecaju u namerama, Popiva nema vremena za velika razmilja. On je
jasan, ponekad uhvaen u doivljaju realnog trenutka: kada mu se uini
da je Laura saznala za pripremljenu podvalu, on sam sebe tei da da se
oveku, kad u neto sumnja, priinjava da se deava ba ono od ega
strahuje. Popiva je komian u svojoj samouverenosti i brzlopletosti i u

svojim promaajima, jer za njegove poduhvate nije bilo simpatija. Niz

kominih situacija je proisteklo iz rivalstva sa Pometom, pri emu je
Popiva uvek zaostajao. Komina crta njegovog lika proistekla je i iz
asocijacija koje je izazvalo njegovo ime i pri tome davale spoljanji sloj
humora ovoj komediji.
I pored svih crta tipizirane linosti, Popiva je dobio i individualno
obeleje. Poneo je odr.karakter, iji su postupci njegovom prirodom i
njegovom ulogom u Marovom ivotu bili odreeni, ali koji su se kosili
sa optim moralnim normama.
enski likovi u Dunda Maroju
[iz literature:] Lik kurtizane Lure, koja nastoji da izvue to veu korist
iz ljubavi koju prua oboavaocima, najvie se pribliava tipu
uobiajenom u eruditnoj komediji . Ustaljene crte ovog tipa lakomost,
samoivost, oholost, beskrupuloznost ublaene su jer je ona i
zaljubljena u Mara i sebe vidi kao njegovu buduu enu, jer je spremna,
dodue privuena lepim obeanjima Popivinim, i novcem da mu
pomogne.
Sve linosti koje se izjanjavaju o Lauri, osim u nju zaljubljenih Mara i
Uga Tudeka, govore o njoj loe. To je opravdano jer su oni namurani i
nisu u stanju da vide istinu. Nijedna lijost nema milosti prema njoj.
Najloije o njoj govori Popiva, koji je, inae, uivao u ugodnostima
koje su pratile Marov uspeh kod prve kurtizane Rima. Stalno je
pominjao njenu lakomost, iako je i sam takav, svestan da njegov
gospodar to ne vidi. On zna da kurtizani nije do slatkih rei, hoe
kolajne, hoe zlao, hoe doje! On je spretno navodi na dijalog iz koga
se vidi sva njena proraunatost. Popiva se, u duhu patrijahalnog
shvatanja svojih sugraana, zgranjava nad njenom umiljenou: A
savila se je u fanaziju da ju Maro uzme za enu. Da se zlom enom
oeni, lijepo bi uinio.
Petrunjela, odana Lauri, takoe nije slepa za njenu rafiniranost u
ovavljanju svoga posla. Smiljeno govori o njenoj ljubavi prema Maru
poto navede njegovu dareljivost i time daje pravo znaenje svojim
reima: o poudi, sve joj Maro kupuje, a ona mahnia je za njim.
Pravi slobodne aluzije na njenu spretnost u odabiranju ljubavnika.
Poredei dubr.ene slobodnog ponaanja sa Laurom, koje su prema njoj

prave poienice, ona istie njeno uspeno poslovanje, koje joj

obezbeuje lagodan ivot. I Petrunjela s podsmehom komentarie njenu
lakomost. Imituje je duhovito i ocrtava njenu gramzivost kad opisuje
kako zakraka i pone da izvoljeca ta da joj se nabavi poto je ula da je
bogati Marov otac doao u Rim.
Pomet najsvestranije uoava njene negativne crte. Podsea je na njen
kotorski period (besija koridana Manda), podsmeva se njenom
pretvaranju u govoru, njenom upinjau da se predstavi drugaijom no to
jeste (sad mi okano govori, a nai smo, ili hoemo ili neemo). Na
trenutak mu se ini toboe nepromiljena jer ne misli na to kako je
uspeg promenljiv, a mladost prolazna, iako od toga zavisi njeno dobro,
prividno blago prebacuje joj da nije dovoljno veta jer je Dalmatinka,
da bi je potom definisao kao beskrupuloznu kurtizanu koja je od Mara
izvukla sve to je imao.
Neraspoloenje prema Lauri stalno raste. Petrunjelinom hvaljenju svoje
bogate gospoe, prve rimske kurtizane, dadilja Perina suprotstavlja
strogi patrijahalni stav da su kurtizane zlo, a da je Laura gora neg zla
srjea. Gradacija njenih mana dostie vrhunac u osudama koje na njen
raun izgovaraju raspusni mladii, koji iskreno ele da uivaju u njenoj
blizini i koji, poput Mara, ne pitaju za cenu tog uivanja. Tako Pjero u
njoj vidi itelovljenje izreke kurvam noge plai da e ovako gose, Maro,
takoe pokazuje da je postao svestan toga zla: sinjore nee uga samo
dobro dele sa ljubavnicima, ak i slepo zaljubljeni Ugo Tudeak u besu
proklinje bludnicu Lauru.
Mimo dr.linosti, i sam pisac je dao podsmeljive crte Laurinom liku.
Njeno zahonetno poreklo, pominjanje as da je iz Kotora, ak iz
Korule, imalo je za dubr. gledaoce, neraspoloene prema susedima,
posebno znaenje. To poreklo je dobilo odgonetku, koja nije govorila o
njoj kao o svetici. Roena iz pustolovine jednog Nemca i jedne
Mleanke, i sama se otisnula na isti nain u ivot. Naglaava se da je
prva kurtizana Rima, no sa tim nivoom nije u saglasnosti njeno prosto
prepiranje sa sluavkom, njen neuzdran bes i neotmeni postupci kada
sazna da je prevarena (hoe da gaa Mara i Popivu sa balkona), njeno
brzo menjanje raspoloenja prema Pometu u asu kada shvati da treba
na vreme uhvatiti Uga Tudeka. Na nju se odnose lascivni detalji u
kojima se kriju znaci prepoznavanja. Njoj je namenjen smeh koji je
sigurno izazvala kratka pria Gulisava Hrvata o odbegloj devojci

Mandalijani (ekavski oblici su, kao neobini, Dubrovanima bili

smeni). Sa uivanjem pisac puta da ona bude prevarena. Sve te
pojedinosti stvorile su od sinjore Laure lik koji je bio deo toga doba, a
koji je istovremeno posluio da se potpunije iskau druge linosti
komedije.
Paralelno sa mukim parovima gospodarsluga, u radnji uestvuje i par
LauraPetrunjela. Kao to kurtizanu opsedaju dva gospodara, tako i
slukinju Petrunjelu nastoje da pridobiju dvojca njihovih slugu. Razlika
je utome to ona nije u neposrednoj vezi ni sa jednim od njih, ve se u
susretima sa njima odslikavaju odnosi, uspesi i neuspesi Mara i Uga
kod njene gospodarice.
Petrunjela je Dubrovkinja i svojim vedrim opaskama unosi brojne
realne i duhovite reminiscencije na Dubrovnik. Za linosti koje
dospevaju iz Grada u Rim ona je sredina, iako nebitna osoba. Radosno
reaguje na pojavu svakog od naijenaca, jer krv vue svojima, ali i
nalazi pravu meru u odnosima prema svima njima. Petrunjela nema ni
ambicija ni slobode da sama, poput Pometa i Popive, preduzme bilo ta
u ime svoje gospoe, iako nasluuje ta e se zbiti. Ona je slui
korektno i ne poputa ni pre Pometovim ni pred Popivinim slatkim
reima ukoliko njihovi potezi ne idu u prilog Laurinim interesima. No
ona ne prati Laurina lina opredeljenjea, pa je podjednako raspoloena
prema jednom i prema drugom sluzi, bez obzira na trnutne uspehe
njihovih gospodara kod gospoe Laure.
Kao i o dr.linostima, o Petrunjeli se, na prikladnom mestu, saoptavaju
osnovni podaci. Njih je, kao prihodnu reakciju na sluavkino lako
snalaenje uz kurtizanu, blagim ironinim tonom, saoptio Pomet. Zna
je kao Milicu iz Dubrovnika, koja je zatim promenila ime i profinila se
u Rimu: Sa imenom je promenila i kosume.
Petrunjela je zadrala osobine dubr.godinice. Vedra je i dovitljiva, iz
nje vrve duhovite narodske pesmice, slobodne i izazovne, ona se
dostojno nosi sa lukavim slugama Pometom i Popivom i ne dozvoljava
da je nadmudre, ravnopravno odgovara njihovim dvosmislenostima.
Kada je ponese ivi dijalog sa Pometom, ona lako prati njegovu misao i
brzo reaguje. Njegovo filosofiranje, propraeno udvaranjem, sposovna
je da hitro prokomentarie i da lakim podsmehom nadvisi njegove rei:
moja velika misli. Bez napora odgoneta ljude koje susree i nalazi
prikladna poreenja za njihove uobraenosti. Prozrela je ulagujuu

reitost Tripetovu i za njega vezala karikaturu pedanta. Na tobonje

Pometovo saaljevanje Laure to nije dovoljno poslovno, ona pokazuje
da je pronicljivo shvatila svu njenu umenost.
Petrunjela zna svoje mesto. Odana je gospoi Lauri i prati ispunjavanje
njenih interesa. Iskreno je razbesne grube podvale Mara i Popive. Ona
ali Lauru to je poverovala njihovim laima i zbog njene neopreznosti.
Njene su reakcije spontane. Podreena interesima svoje gospoe, ona
Mara, dok je bio u ljubavi sa Laurom, naziva blagonaklono na dobri
gospar Maro, a u asu kada je saznala da je veren, iako se to nje nita
lino nije ticalo, besni i naziva ga izdajnikom. U njenoj odanosti Lauri
ima i naivnosti, kao i u njenom uverenju u gospoinu zaljubljenost u
Mara, ali sve je to trenutno, ona vrlo brzo sagledava stvari u pravom
svetlu. Na ulafivanje Kamilovo i opominjanje da je laineki nauila,
britko odgovara i spretno se poigrava njegovim reima i stihovima,
hvalei se da i versa ume.
Petrunjela je vie od svih dr.linosti mislila na Dubrovnik. Na vie
mesta pomenula je njegove obiaje; susreti sa mladiima izazivali su
seanja na njihove obesti, a u svom monologu u III inu ona je dala
ivu i plastinu sliku dubr.ena lakog morala.
Petrunjela poseduje izrazitu duhovitost. Sve su njene definicije linosti,
i Pometa, i Mara, i Tripeta, i Dunda Maroja kratke i usputne,
duhovite i tano odgovaraju njihovim karakterima. Njeno optenje sa
naijencima ima posebno prisan ton, ali ona se ne zaboravlja u tome. To
je tipina sluavka bogate kurtizane, ali istovremeno linost dubr.ulice,
jedna od mnih godinica, promuurna, na trenutke primitivna, spontana
i promiljena istovremeno, brza na misli i na jeziku, okretna i naivna i
sve je to ini ivotnom. Lik dubr.godinice koji se nazreo jo u
Lucievoj Robinji i koji se upotpunio u Naljekovievim farsama, u
Petrunjeli se razvio u ivu, renesansnu linost.
Realno i komino u Tireni Marina Dria
[iz literature:] Poetak Tirene je drievski neposredan, u pokretu
reiran, u iskazu spontan i obojen seljakim nijansama govora: Pribat
se od velikog uenja (koje e se posle objasniti) osvre na Obrada koji
ga zove, ne uje ga i ne prepoznaje, budui da je kakono knez u svilih
haljinah. A Vlatkovi Obrad predstavlja sebe ba tako, prezimenom i

imenom, kao to e u tom istom Prologu scenskoj stvarnosti koja se u

neku ruku upija ka oprelazni trenutak izmeu istine ivota i fikcije
pastorale to sledi spomenuti Dula Pjorovia, Nika Dria, Vlaha,
devojku iz kue Sinievia, svitu mladoenja koja je ukras Dubrovika,
samog pesnika Marina Dria, krmu Bojkovi, Martina umilia, a
isto tako raspredati o potanjima poetike, dodirnuti se polemike oko
Drievog pesnitva i aludirati na predstavu Tirene pre dve godine koju
je vetar omeo. Time se u zbivanje unose najkonkretniji aspekti
realnosti, koji su prividno u krajnjoj suprotnosti sa fantastinim svetom
vila i satira, a zapravo su na poseban nain s njima komplmentarni.
Nije zato udno to u toj specifinoj simbiozi disparatnih,
antagonistikih elemenata (svojsvetno Drievom manirizmu) ima
mesta i ovim Obradovim stihovima, koji su naoko digresivni:
Gdi su dobri ljudi, dobro je uj svako,
meu ljudmi zle udi ni asi nikako;
a razum svakoja i uiva i vlada,
be njega ni goja ni sree nikada.
Tko opi s dobrima, blizu je dobra aj,
a ko opi za zlima, slijedi ga pla i vaj.
a u sutini svojim antitezama izraavaju neke od konstantnih ideja na
kojima temeljimo zakljuke o pesn. filosofskim i knj. pogledima.
Pribat naprotiv omoguuje Obradovu funkciju u strukturi Prologa; on
svoju individualnost lika gradi ivahnim, proivljenim
komentarisanjem, funkcijom didaskalije, a njegovo istinoliko
pripovedanje zna u epizodicu od desetak stihova zbiti masovne prizore i
susrete s obiljem slavljenikove palate: zatekao se u rasknoj sredini prvi
put u ivotu, pa se divi sjaju plemstva, lepoti vladika, bogatstvu graana
i samom Obradu, ubogom pastiru koji je nakon dvogodinjeg boravka u
Dubrovniku postao samosvestan, pa primerenije zvui sve ono to mu
je pisac poverio da kae. U Pribatovom saetom opisu doivljavamo
reku ljudi koja je za sobom u bogatu palatu, s mnogim vratima, privukla
pastira naviknutog na jednu kamenjarsku prostoriju pa nije znao pronai
izlaz, dok nije naiao na godinice, veliku temu Drievih pastorala i
komedija, koje su i ovde vrlo ivopisno ocrtane kako vragolasto k sebi
dozivaju smetenog seljaka, pred kojim imaju rilice nadue drei se

superiorno kao vladike, zadirkujui seljaka ija odea ima kukuljicu

(Vlae kukuljae) poput fratra, pa ga uz aljivu zlobu pitaju je li se
oenio, ali onom pukom svakodnevnom i danas ivom uzreicom
brian se okamenioi same odaju plebejsko poreklo i Drievu
doslednost u jezikoj karakterizaciji likova i klasa. Oigledno je da su iz
prizemlja, gde je kuhinja za poslugu, godinice Pribata radi sprdnje
gurnule gore na prvi pod palate gde su gosti, znajui da e pred
blistavim prizorom i otmenim svetom ostati zabezeknut kao pred
slikom raja. Nakon te koncizne humoreske, ni Obradovi stihovi u
pohvalu slavljenike kue nisu neumereno enkomijastiki, na ta se
esto svode panegirici pisaca mecenama, nego uvaju i neku
dubr.uravnoteenost, ali su delotvorni i posve u duhu vremena i sredine
kad istiui bogatstvo nevestinog dede, trgovca Julijana Cvetkovia,
vele da je srebro merio iz (osmolitrenih) saria a s prijateljima pio iz
srebrnih aa. Posle obavezne konvencionalne pohvale izreene
mladencima, pirnicima, vladikama, uglednicima Dubrovnika, sledi, kao
i u prvom prologu tampanom uz tekst Tirene, dui odlomak posveen
samom pesniku, s aluzijom na otpore nepprijatelja, prema njegovom
telantu i na prvo izvoenje dela po neprijatnom vremenu. Be smo
naglaavali znaaj spominjanja boravita muza dubr. pesnika, domaeg
idilinog Helikona, Drievog udela u pesnitvu, praizvedbe pre dve
godine, ali valja jo jednom istaknuti iri knjievno-istoriski smisao tih
evokacija, koje nose svest o jednoj razvijenoj knj. i njenom irem
znaenju u dru., a ve kod pesnika Tirene dobijaju svog etopisca,
podseajui na mnoge stvaraoce koji su u svoja dela unosili svedoenja
o knj., koli ili poetici kojoj su pripadali.
U tom smislu valja suditi i o Drievom vraanju na polemike tonove.
Ono inae jo jednom potvruje koliko su heterogene pesme tampanog
izdanja, ali ujedno upuuje na objanjenje njihove paradoksalne
uzajamnosti.
[ :] Tirena je srodna nekim bitnim svojstvima eruditne komedije.
Ovakvu dramu e tek mnogo godina kasnije sastaviti u Italiji Albertno
Lolio. Ovo delo je pastorala. Tirena je vie nego rustikalna ekloga,
omiljena knj. vrste koja se razvia na temelju starih pastirskih ekloga,
oformivi se kao samostalan i dugo popularan oblik teatra. Privlanost
Drievih dela ne svodi se na zaaranu atmosferu vila i satira, na sklad

idealizovane prirode i Amorovog carstva, na imaaginaran svet u svemu

suprotan stvarnom ivotu i prikladan da se aristokratski duhovi
iivljavaju, gde su jedini ljubavni jedi koje oni mogu doiveti. Iako je
radnja u Tireni liena zapleta i dinamine ivotsti, u Tireni se pojavljuju
izrazite sklonosti ka prikazivanju realistinog slikanja zbilje u obliku
komedije, pa je prikazom realnog seljakog sveta, koji se komino
upleo u ljubavna zbivanja na fantastinom popritu arobne dubrave,
ve otkrio veliki smisao za stvaranje prizora i tipova nadahnutih
posmatranjem situacija i ljudskih naravi u samom ivotu. Veto ocrtani
seljaci, kojima je u malo poteza dao mnogo obeleja specifine
rustinosti, komian su ali i simpatian svet, za razliku od seljaka u
Driu dobro poznatoj sijenskoj pastorali. Dri je u Tireni suoio
priproste seljake i uzmnone pastire, gde Dri pokazuje
nekonvencionalan, neobian odnos prema normativnosti knj. vrsta, tj.
spontano meanje nar.realizma i retoriku petrarkizma. Ona je imala
veliku popularnost jo u vreme pesnikovog ivota.
Radnja je data u pet inova i zapoinju je uzmnoni pastiri Ljubenko i
Radmio (zapravo alegorije bogatih ili plemenitih mladia) koji trae
prijatelja Ljubmira jer je njega osvojila ognjena ljubav kojoj niko ne
moe izmaknuti, pa se boje da skraio ne bude ivo svoj i sam sebe
ubio jer eznui za Tirenom on se izgubio. Kada oni odu eto Tirene u
lovu, nosei luk i strele, gde s blistavou prolene prirode stapa svoju
udnju za ljubavlju, ali je iz zanesenosti prene medo, za kojim krene uz
draesne pretnje, pa ne stignuvi ga umorna i rumenih obraza sedne kraj
vode da poine. Uto se pojavljuje Ljubmir koji smru hoe skratiti
ljubavne muke, kad li ga od nauma odvrati vilin glas iz luga: neka toga
ne ini i ne gubi nade, jer e mu uskoro sinui sunce sa isoka. To
govori njegova Tirena, i ba mu veli da e biti njegova, bane jo jedan
obavezan stanovnih ovakvih pastorala, divlji satir, i nasrne prema vili
koja utekne, a za njom pohita Ljubmir. Netom je sretne, za Tirenom se
odmah uie i Miljenko, nezmerno komian u svojoj primitivnoj
prostodunosti, koja ironino kontrastrira, s platonskih ozrajem oko
lepe vile, a zatim pristignu stari vlah Radat, koji ga pokuava osvestiti
pretnjama i prostakih izrugivanjem ljubavi i majka Stojna koja mu
napominje lepu kmetsku ker, ali je sve zaludu govoriti mladom
opinjenom glupanu. Na Radatov savet da dete oeni pa e se smiriti,
Stojna se okomljuje na neveste koje o kui ne rade, nagizde se i njihov

je posao vas obrve anai i laii obraz, ne presti i ne tkati; a Radat

opet udari na oholost staraca i po starijom enam to se doteruju kao
mlade i tako sa seljake pozicije dobacuje kritike primedbe gradskoj
sredini. No ljubav e pobediti i njega, koji je prenosei autorovu ironiju,
slikovito napadao ljubavna prenemaganja i uvek svakoga uio iveti, pa
mu se zato Kupido i osvetio spojivi ga s Tireninim pogledom ljuvenim,
a takvog ga zatie Stojnina svojta, koja zapanjena i prestraena pobegne
da ne bi u zlo upala. Radata zove zatim sini Dragi da ide kui gde ga
Maja eka; on bi, veli ljubav batiem zlom sreom domome poslao ja i
dokuio praom, ali se taj deai posle svae s Kupidom zaljubio u
Tirenu. Za njom pati i satir, koji se pobije s Ljubmirom, udari ga
kamenom i onesvesti pa pobegne. Kad je ugledala Ljubmira, Tirena
pomisli da je mrtav i poto ga je oplakala u osmercima ona izgubi svest,
tako da se Ljubmir, osvestivi se i mislei da je mrtva htede ubiti, ali ga
spassie prijatelji. Dok su oni naricali za Tirenom, pustinjak ih pozove
da od Boga izmole neka im vrati Tirenu, i ona zaista oivi, pomiri
pastire i satire koji su se zbog nje potukle i svakome obea po jednu od
svojih sestara.
Tirena se u Drievoj fantaziji rodila kao izvorna varijanta pastoralnog
teatra koji se uza svu matovitu pojavu vilinskih i satirskih bia, muzike
i plesa, dekoracija i udesnog oivljavanja, petrarkistikih uzdisaja, ne
udaljuje niti kao prvobitni inspirativni podsticaj od nae sredine i
poznatog krajolika. O pojmu izvornosti bitno doprinose u prvom redu
seljaki likovi i komika koju proizvodi sudar izmeu njihove govorom
potvrene svakodnevice i njoj neprimerene mitske atmosfere u kojoj
vlada svemo ljubavnog uvstva. Imamo prisutne opise prirode (koji
nisu samo konvencionalno pesnitvo petrarkista) i ne moe se
zanemariti da su te slike i zvukovi, slatke zore i zelene gore, polja koja
je prolee udisalo travicom i svuda ga posulo raznolikim cveem
ljuveno spevavanje slavca to razgovaraju sa Danicom tihi vetrii koji
se po polju igraju, ubor studene vodice, ljuven blud ptica.
Motiv svemone ljubavi u Tireni Marina Dria
[ :] Prvo izdanje te malo udne drame izalo je 1551.-e u Veneciji.
Dri najverovatnije nije imao para da tampa zasebno delo, nego ga je
tampa sa ostalim delima. Umesto njega platio je jedan njegov roak

Vlaho Dri. Njegova svadba sa Marijom Srinevi trajala je mesec

dana i tada se predstavljala Tirena.
Zato se zove Tirena nije jasno. Pretpostavlja se da je ime pronaao u
humanistikoj literaturi.
ta je Tirena? Ona bi prema Driu bila samo komedija i nita vie.
Neki govore da je pastirska komedija. Ali veina pisaca Italije je naziva
humanistikom eklokogom. To su bile pastoralne ekloge: puno
paganskih boanstava, svet fantazije i alegorija, idealnih pastira, vila,
satira i slinih mitskih bia. Ali pored te fantastike ima i realnosti:
grubijana (najee su to kozari), njihove ene, vulgarne ale, antipatija
patricija i buruja prema selu i potcenjivanje svega to je seosko. Tirena
je prema tome rustikalna ekloga. Na osnovu nje je nastala pastorala.
Ona ima prolog (neto kao obraun pun informacija u kome pisci daju
uvid o nastanku komedije). Dri je za prvu i drugu izvedbu napisao
posebne prologe. U prvom prologu govore dva nezgrapna seljaka
Vueta i Obrad, ubogi pastiri svaaju se vulgarnim prebacivanjima,
spremni su da se tuku zbog ranijih kraa koza, ali se isto tako brzo i
mire, istiui lepote Dubrovnika. Oni gledaju na prisutnu vlastelu ispod
arkada dvora, a naroito su im simpatine dame po gornjim tremovima
katedrale. U drugom prologu razgovara ponovo Obrad koji se okitio
drugaije. Zatim dolazi njegov prijatelj Pribat isto ubogi pastir. Obrad
mu objanjava da se toga dana venao Vlaho Dri, pa je zato kua
puna svatova. Sada poinje prava ekloga.
Ekloga ima pet inova, ali beez podele na pojave. Na pozornici se
vreme ne menja u prvom inu. Na pozornici se nalaze uzmnoni pastiri
Ljubenko i Radmio prerueni lanovi patricijskih i buroaskih
porodica. Oni kau da mu nee praviti konkurenciju kod Tirene, ali
otvoreno priznaju da je ljubav svemona. I to e biti glavna tema itave
predstave. Ljubavi se nije mogao oteti ni Ljubmir, najbolji pastir iz
njihovog kruga, koji iako smrtnih zaljubljuje se u besmrtnu Tirenu, koja
je vila vodarica, ali ipak predstavlja neku damu iz krupnog buroaskog
sloja. Oni kreu traiti njega iz straha da se ne poremeti sklad i dra
idile to je stalna karakteristika uvodnih scena ovakvih komada. im
oni odu dolazi Tirena naoruana lukom i stralama jer one uvek vole lov
u eklogama. Najee ih prati paganska boginja Dijana. Ona ih podstie
na mrnju prema mukrcima, to ovde nije sluaj. Buenje idiline
prirode u prolee izaziva kod nje elju da i ona dobije nekog ljubavnika.

Ovde se pojavljuje medved koji privlai njenu panju, te ga ona strelja i

gonei ga, umori se ubrzo, vrati i sedne pored izvora. Zatim dolazi
Ljubmir. U dugom monologu ovaj pastir kuka da ga je Tirena
povredila, ba kao i u petrarkistikim kanconijerima. Tirena je jo uvek
skrivena i obraa mu se reima da bi njegovo samoubistvo duboko
raalostilo vilu, o kojoj kae da je voli, pa zato da gubi nadu koja mora
da nerazdruno pratiti svakog zaljubljenika. Objanjava mu da vile nisu
bez srca, kako on misli, i otkriva mu da ga voli. Taj senzualni momenat
prekida protivnik iste ljubavi satir.
U drugom inu opet je tu Tirena. Ona sada brine da se Ljubmiru nije
neto dogodilo. U nju se neprestano zaljubljuju ubogi pastiri. Najpre
jedan deak Vlai Miljenko. Kada je eleo da joj dodirne grudi, ona
skae u vodu i on polunag gaca se po blatu i pliaku reke zovui je
najlepim imenima (komino). Tada ga ugleda Radat, koji pokuava da
ga vulgarnim napadima na ljubav opameti. To nee uspeti ni
Miljenkova majka Stojna, upravo zbog stava da se plemkinje nisu
udavale za seljake u samom Dubrovniku HVI veka (realno). Radat
savetuje Stojni da ga oeni nekom kmeticom. On je komian kada hoe
da prizna da je slabiji od mladia, ali on ne tedi ni starije ene koje je
pregazilo vreme. Da bi pokazao svemo ljubavi pesnik ini da ljubav
obuhvati i samog protivnika ljubavi, koji je u eklogi bio tip. Kada je
Radat na as poeo da spava, Kupido ga je ustrelio strelom ljubavi.
Tada dolaze nai poznati Vueta i Obrad. E sada je Radat do kominosti
zaljubljen u Tirenu. Videvi Radata, Vueta i Obrad bee glavom bez
obrzira. Dragi, njegov sin, kae da bi ba voleo da vidi Kupida, pa da
mu pokae. To sve slua Kupido, pa preobuen od Vlaia svaa se sa
Dragiem/Radiem i strelja ga. Tirena ga vara da e opet doi i daje mu
jabuku. Oni bee od Satira. Satir udara Ljubmira i onesveuje ga. Sada
se pojavljuje Tirena i pada pored Ljubmira. U petom inu osvestio se
Ljubmir, pa kada je video mrtvu Tirenu on htede da se ubije, ali ga
spreavaju Radmio i Ljubenko.
Kako, meutim ti fiktivni mrtvaci moraju da oive, ovde je iskorien
Remeta. Ovde nude svoja srca i pesme kao zalog. Ljubenko vie nee
pisati ljubavne, ve samo pobone pesme. Ovo je iz sijenskog pozorita.
Tirena oivljava, a pojavljuje se Miljenko koji privlai Tirenu k sebi, a
Ljubmir mu se vrlo energino suprotstavlja, psujui. Dolazi do borbe i
opte tue. Mire se igraju zajedniko kolo. Ostaje Kupido koji se

pozdravlja sa gledaocima i kae da mu je drago to on tako suvereno

vlada nebom i zemljom. Spajanje realnog i kominog je u stvari Dri
nauio u Sijeni. Drieva ala je dobroudna. Cela drama je proeta
vetrim pogledom na svet, slavei lepotu prirode i, pre svega, lepotu
ljubavi kao najjae ivotne sile.
Obraun Dria sa kritiarima: Drievi prolozi
[ :] Teza da je sav Driev opus proet subverzivnim ruganjem dubr.
aristokratiji u svakom je sluaju primamljiva, no zato ne pomisliti da je
Dri jednostavno angaovan pisac koji problematizuje svoju stvarnost
(to ine svi dobri pisci), ne mislei na urotu? Zato ne prihvatiti da se u
doba dok drugi slau ljubavne stihove pojavio pisac koji knj. i njenu
svrhu doivljava drukije, ne bei od svakodnevice, naprotiv, zahvata je
na nain na koji niko pre njega nije? Zato ne prihvatiti da se pojavio
pisac koji se pozabavio ljudskim manama i vrlinama, o njima
progovorio ivim jezikom, spustio se iz vilinskih planina na Placu, jer
je drao da samo takva literatura ima smisla literatura koja prikazuje
stvarnost, ne bi li je moda popravila. Konano, zato u Driu ne videti
pravog realistinog pisca? Ujedno reeno, prvim prologom Tirene u
koje se hvali do preterivanja Dri je uzvratio svima koji su sumnjali
u njegovu pesniku kompetenciju, pokazavi im da gree jer on jeste
pesnik, a ne mucavi poetnik. On je naslednik Dorev i ikov. Takav
prolog nipoto nije mogao napisati neznalica, a nije tako sroen bez
razloga pri njegovom sastavljanju Dria je vodila elja da se naruga
svima koji su se narugali njemu. Tirena je nastala iz osvete.
Posle takvog nastupa Dria su iznova napali, no optuba je bila mnogo
tea plagijat. O optubi saznajemo iz Vetranovieve pesme Pjesanca
Marinu Driu u pomo u kojoj se, dodue, ne spominje Tirena, nego se
govori o delu koje je u stihovima prikazano pred dvorom, a neke
pojedinosti upuuju na Tirenu (govor pica, ljubav koja sarca ljuo
rani, dee malo, ko imae zlana krila, pasire neko malo). Ko su bili
Drievi neprijatelji, iz poslanice se ne vidi, ali su bili iz redova
pesnika.
Drugi, pirni prolog Tirene je drukije intoniran. I dok je u prvom
prologu Obradu o Driu pripovedao Vueta, u drugom prologu o
Driu i o predstavi Tirene koja je bila onomlani Obrad pripoveda

Pribatu. Ponegde varirajui stihove iz prvog prologa, stavljajui ih

pritom u dr.kontekst, Dri opet govori o sebi, ne proputajui priliku
da naglasi da je pesnik. Posle Pomea prebacili su mu da nije pesnik;
kada je napisao Tirenu, priili su mu plagijat. Pre Tirene Dri je
probleme izazvao vrstom nastupa: Pome je bio pisan prozom, a ne
stihom koji je bio kanonizovan medij umetnikog izraavanja; tema mu
je bila vezana za dubr. ivot, jezik je bio ulini, a likovi neuzvieni
prepuni mana.
[sa interneta Zagrebaka slavistika kola, Milovan Tatarin, Dva
prologa Tirene:] Konano, najzanimljivije pitanje: je li prvo izvedeno
Drievo delo Tirena ili Pome, komedija koju nije spomenuo ni jedan
osmamnaestovekovni istoriograf, a u priu o Driu prvi ju je uveo
Armin Pabi, uoivi da se u drugom prologu Dunda Maroja spominje
Komedija od Pomea. Premda je izvedbe obeju drama smestio u 1547.u, Pomea je s Tirenom povezao na neobian nain: U onom istom
prologu k drugoj predstavi Tirene veli pjesnik poslije njezine prve
propale predstave nekim komadom publici omilio. Taj komad e po
svoj prilici biti komedija Pome, jer nam u prologu k Dundu Maroju,
koji po biljeci rukopisa pada godine 1550.-e, veli, da se prije tri godine
publici komedija Pome vele dopadala. Franjo Petrai smatrao je da
je Tirena prikazana 1548.-e, dok je za Pomea tek rekao da je pisan i
prikazan prije Dunda Maroja (kojega stavlja u 1550.-u),
pretpostavljajui da se izgubio uprav radi te srodnosti sadraja.
Kako bilo, o Pomeu se nagaalo tota, pogotovo o njegovoj moguoj
recepciji, pri emu je prevladalo miljenje da se u komediji Dri tako
otvoreno izrugao dubr. vlasteli da su se neki i prepoznali: to je i koga
sve Dri kritizirao moemo predpostaviti. Verovatno je bilo onih
kritika koje su se odnosile na opte dru. pojave, na krtost, oholost,
sebinost, aroganciju i neznanje, ali je zacelo bilo i otvorenih aluzija i
lako prepoznatljivih prigovora na raun nekih pojedinaca u gradu. Nije
iskljueno da je ve u prvom nastupu Dri bio neoprezan, pa je moda
spomenuo nekoga osobno ili jasno aludirao na nekoga tko to nije
mogao podnijeti, tko nije znao za alu, tko se teko uvrijedio, osobito
zato to postoji pogunost da su se neke aluzije ili napomene moda u
gradu ponavljale i nakon prikazivanja. U svakom sluaju, Dri je
prikazivanjem Pomea stekao prve neprijatelje u gradu. Bilo je samo

pitanje prigode i trenutka kad e doi do osvete. Osim verovatnih

pretnji, moda je prva stvarna i opipljiva reakcija na Drievu otricu i
ono to se dogodilo uvee 16. travnja 1548.-e u Crevljarskoj ulici.
(Vlaho Stjepanov Kanjica je udario Dria po glavi, posle ega ga je
ovaj tuio i dobio na sudu novanu odtetu, a Vlaho je ak i odleao tri
meseca u zatvoru.)
Mira Muhoberac iznela je interesantnu, no niim argumentovanu
pretpostavku da je Marin Dri imao viziju stvaranja teatra u
Dubrovniku, teatra na renesasnoj perspektivi i iluziji i to kao projekat
zacrtan matematikom preciznou i utemeljen filozofskom dubinom,
meutim, uguen u samom zaetku: kraom ili ukinuem komedije
Pome, prve eruditne komedije u hrvatskoj drami i kazalitu, zatim
prekidom izvedbe pastorale Tirene Prid Dvorom i njezinom izvedbom
sljedei put u malom, zatvorenom, pirnom prostoru,
onemoguavanjem izvedbe Dunda Maroja prid Dvorom pred golemim
mnotvom i premetanjem predstave u Vijenicu za mali broj
gledatelja. Tako se Pome lepo uklopio u sliku o Driu koji, piui
svoje drame, ne misli ni o emu sem o uroti i osveti, iako je jo 1964.-e
Leo Kouta problem smestio u granice knj., a ne politike te sasvim
tano precizirao ta je Pome morao biti za onovremenu publiku:
Zahvaljujui njemu, gledaoci su u Dubrovniku ve godine 1548.-e
mogli prisustvovati dramskoj radnji koja se odigravala na posebnoj
pozirnici i koja je, protivno dotadanjim obredno-mitolokim
predstavama, bila istodobno slika njihova svagdanjeg ivota. Ukratko,
negromant Dugi Nos je u Pomeu glasnik nove svjetovne komedije, za
koju Dri dobro znade da se rodila u susjednoj Italiji i da je on prvi
uvodi u Dubrovnik.
[iz literature:] (odnosi se na prolog Tirene) Posle obavezne
konvencionalne pohvale izreene mladencima, pirnicima, vladikama,
uglednicima Dubrovnika, sledi, kao i u prvom prologu tampanom uz
tekst Tirene, dui odlomak posveen samom pesniku, s aluzijom na
otpore nepprijatelja, prema njegovom talentu i na prvo izvoenje dela
po neprijatnom vremenu. Be smo naglaavali znaaj spominjanja
boravita muza dubr. pesnika, domaeg idilinog Helikona, Drievog
udela u pesnitvu, praizvedbe pre dve godine, ali valja jo jednom
istaknuti iri knjievno-istoriski smisao tih evokacija, koje nose svest o

jednoj razvijenoj knj. i njenom irem znalenju u dru., a ve kod

pesnika Tirene dobijaju svog etopisca, podseajui na mnoge stvaraoce
koji su u svoja dela unosili svedoenja o knj., koli ili poetici kojoj su
pripadali.
(odnosi se na prolog Dunda Maroja) Prvi prolog Dunda Maroja, koji
govori Negromant Dugi Nos, svojim neobinim sadrajem izazvao je
mnoge polemike. Ispred uobiajenog prologa Dri je stavio jo jedan,
koji je dodeljen arobnjaku. Analaze, uglavnom, saglasne su da se u
ovom prologu, ije znaenje nije do kraja razjanjeno, nalaze kljuni
Drievi stavovi o drutvu i da u njemu pisac vodi polemiku sa
savremenicima.
Uoeno jeda je u neobinoj pripovesti Negromanta, starog poznanika
dubr.publike iz komedije Pome (jesu ri godine, ako se spomenujee
kako vam Placu, u gdje sjedie, uas glavom ovamo obrnuh i ukazah
prid oima) Dri izneo dobro promiljeno i u alegoriju zaodenuto
vienje savremenog sveta. Na prvom mestu, to je bila,, u literaturi
dobro i odavno poznata vizija zlatnog doba (aurea aetas) u kome su
ljudi, po mitolokoj prii, od Saturnove smrti iveli u miru i obilju, u
idilinom ambijentu, ne znajui za razlike meu sobom, za zlo koje
donose zlato i zloba. Vreme od prethodnog boravka u Dubrovniku
Negromant Dugi Nos proveo je na putovanju po arobnim Indijama,
Velikim, Malim, Starim i Novim (to je odgovaralo ondanjim
verovanjima i nasluivanjima o ovom delu sveta). Viziju o dalekom,
idealnom predelu, stvorenu u literaturi pod uticajem putopisa o
neobinim egzotinim krajevima, pod uticajem nar.poezije, fantastinih
pria i ovekovih elja za dosezanjem tajnovitih svetova, Driev
Negromant je preneo u zlano brijeme, brijeme od zlaa, u koje je, u
ambijentu venog prolea, vladao idealan sklad meu ljudima.
Zlo su, po Negromantu, u ovom rajskom ivotu posejali oni koji su
donosei diverse rgovine za ouda zlao odnosi ostavili figure rugoba,
viraa, ovuljica, barbaepa od drva, obraza od papagala, od
mojemua, od aba, oslaijeh, kozijeg i na svaki nain. Na molbu ena,
koja polaku pame imaju od ljudi, arobnjaci, lakomi na zlato, oiveli
su ih. Meanje tih ljudi nahvao sa enami nazbilj uinio je da se
namnoe, pa je to prokleo sjeme proterano od ljudi nazbilj i oni su
dospeli u ove nae srane, gde se nastavila borba. Njegda ljudi nahvao
dobivahu, a negda ljudi nazbilj i danalji dan ljudi su nazbilj pravi

ljudi i gospoda, a ljudi nahvao ljudi su nahvao i bie poienjaci vazda.

Prenosei se u realnost, komedija Dundo Maroje trebalo je da otkrije ko
su potomci jednih, a ko drugih.
Vizija zlanog doba i idealne drave nije nova. Inspirisan poznatom
antikom idealistikom zamisli Tomas Mor je 1516. izgradio svoju
Uopiju (literarno vienje idealne zemlje), tj. model najbolje drave.
Poetko HVll veka svoj san o idealnom drutvu definisao je Servantes,
zamiljajui, takoe, doba kad nije bilo podele na moje i voje, kad sve
su svari bile zajednike. Od Drievih sugraana, o istoj temi
razmiljao je i Mavro Vetranovi, svodei viziju idealnog doba na njenu
suprotnost olienu u stvarnosti.
U analizama navedenih Negromantovih rei, tj. Drievih stavova,
uoeno je da postoji veza izmeu ovog prologa i mnogo kasnijih
pievih zaverenikih pisama: Kada, tako, Dri u pismima kae za
dubr.vlastodrce: ,Ludi su, a misle da su mudri, male su vrednosti i od
nita, nesposobni, a njihova se oholost ne moe trpeti, zar ne dolaze u
seanje rei Negromanta iz Dunda Maroja o ljudima od nia i nahvao,
koji smeaju svije U tumaenjima je bilo i socioloke
prenaglaenosti i pojednostavljivanja pievih stavova, kao i shvatanja
da pria Dugog Nosa dosledno prati osnovnu liniju Morove utopistike
misli; razjanjavan je pravi i obrnuti svet Dunda Maroja, ono to je
bilo neposredno reeno i ono to se pod tim znaenjem krilo. Prihvatano
je Drievo miljenje kao njegova varijanta onih stavova koji su uli u
temelj duha renesanse, a koji su podrazumevali nadvladavanje
razumnog i sposobnog oveka nad manje vrednim. U alegoriji davno
minulog doba, ljudi nazbilj (blazi, ihi, mudri, razumni, koji su
odgovarali renesasnom idealu oveka) i ljudi nahvao (gadljivo sjeme,
poienjaci, sjeme ugljivo, kojeh nenavidos vlada i nerazum vodi,
sjeme prokleo), u ironinim pomenima karnevalskih maski i viraa,
barbaepa i ovuljica saimalo se Drievo gledanje na svoje vreme i na
sredinu punu izvitoperenosti.
Analiziran je i odnos Drievog Negromanta prema liku iz Aristotelove
komedije Negroman, kao i nekih dr.antikih i renesansnih drama u
kojima se sree ovaj lik. Pokazalo se da se Dri u ovom sluaju, osim
u optim crtama, nije u koncepciji oslanjao na dr.likove. U daljem
tumaenju isticano je dvostruko znaenje arobnjakovog imena, pream
kome bi se Dugi Nos odnosio na smenu masku, a Negromant bi bio

piev glas.
Bogatstvo asocijacija i sloeni smisao koji stalno i ponovo podstiu
tumaenje ovog prologa u saglasnosti su sa njegovom ozbiljnou. Ta
vieznanost predstavlja nesumnjivo jedno od najdubljih i najvanijih
pievih formulacija, vrednih za odgonetanje njegove linosti i
njegovog stvaralatva.
Bez obzira na neobinost prie, pisac se dovoljno jasno vezao za
realnost: apostrofirao je svoje sugraane, po prikladnom redosledu,
nainio aluziju na Dubrovaku Republiku, koja je imala sreu da u
nemirna vremena ostane van ratnih vrtloga puk s kime mir sanom
soji, a ra izdaleka glea rezonujui, kao toliko puta ra poguba
ljudske naravi. Pisac je dozvoljavao da se u njegovoj prii o davnom
zlanom dobu i fantastinim Indijama oseti posredno poreenje sa
njegovim vremenom, da se u pripovedanju o zapletenom poreklu ljudi
nazbilj i ljudi nahvao sagleda indirektna, ozbiljna i rezignirana kritika
doba.
Neobina pria na poetku Dunda Maroja i dalje nosi tajnu o svom
pravom i potpunom znaenju, koje bi moda bilo jasnije da se sauvao
prethodno pominjani Negromantov prilog uz komediju Pomet. Pored
dubljeg smisla koji Drievo razmiljanje o dve vrste ljudi ima, moda
bi se rei Dugog Nosa mogle tumaiti i u sklopu pievog
razraunavanja sa savemenim nepravednim kritiarimaa koji su osporili
njegovo autorstvo Tirene 1549. Dri je ovu optubu doiveo kao
veliku uvredu i verovatno je prema onima koji su je smislili i razglasili
oseao neprijateljstvo. U tom smislu Negromantova pria mogla je biti
na trenutke nastavak polemike sa brzopletom kritiarima koji od svega
e zlo govori.
Tirena i Dundo Maroje prikazani su u kratkom vremenskom razmaku
iste 1551.-e, prva poetkom, a druga komedija krajem poklada. Tirena
je prikazana manjem broju gledalaca, na porodinom slavlju. Prema
tome, pievo pravdanje da nije plagijator, izneto u novonapisanom
prologu za ovu predstavu, nije mogao da uje veliki br.ljudi. Time
Dri nije mogao da se zadovolji, jer do tog asa, verovatno, jo nije
bilo zavreno tampanje njegove knjige u kojoj se nalazila i ova
rustikalna eklga. Oekujui skoranje izvoenje Dunda Maroja pred
brojnim gledalitem (zamiljeno je da komedije bude igrana na trgu, ali
je, iz nepoznatih razloga, predstava odrana u sali Velikog Vea),

pesnik je mogao poeleti da se ba tada obrauna sa neprijateljima i u

poslednjem asu da doda prolog u nekoliko reenica takve prirode.
Na ovakvo znaenje pojedinih delova Negromantovog govora mogu da
upute sledee pojedinosti. Optuivan i verovatno vrean posle
predstave Tirene, Dri je na vie naina hteo da opovrgne glas koji se
nije mogao prostim odricanjem suzbiti. Pored pesme Mavra
Vetranovia, koji je eleo da mu pomogne u dokazivanju istine, i sam
Dri je ispevao poslanicu dubrovakom plemiu Sabu Nikulinovu, u
kojoj je govorio o nanetoj nepravdi. Napisao je, s istim ciljem i nov
prolog za Tirenu, a potom sve to objavio kako bi trajno vezao ovo delo
za svoje ime. Izmeu novog prologa, gde se objanjavao sa
neprijateljima i napadaima, i nekih mesta u Negromantovom govoru
postoje izrazite slinosti, to nije neuobiajeno kod jednog pisca. Neki
delovi njegove proze predstavljaju istu parafrazu stihova iz dijaloga
Obrada i Pribata. Slinosti se pokazuju u nainu odreivanja vremena
tobonjeg dolaska Obrada, odn. Negromanta u novi grad u vreme
poklada.
Ljudi nahvao su i oni od kojih iste te 1551.-e, kako Dri saoptava
plemiu Maru Puciu, hoe da sauva Tirenu da ju slana od zlijeh
jezika ne oznobi, da ju vihar nenavidosi ne povali, da ju magla od
neumjeeosva ne obujmi.
Jedna napomena na kraju drugog prologa komedije Dundo Maroje
sadri aluziju na prethodno Negromantovo razraunavanje. U komediji
se ponovo pominju dobri i zli, oni koji e je sa naklonou primiti i oni
koji e je omalovaavati Vi dobri neee mo neg dobro i misli i
rije, a u zle se mi ne impaamo izijem ne hajemo da smo drazi. A
poslaemo aega negromana da njima rasplijea, a nas daleko kua
od jezijeh obraza od mrarije
Osnovne motivske i stilske odlike poezije Dinka Ranjine
[ :] Pjesni razlike imale su 436 pesama. Prema opisu to je trebalo da
bude kanconijer ljubavne lirike. Prva i poslednja pesma u zbirci
odraavale su takvu autorovu koncepciju. Ostale pesme je uneo
prekidajui na vie mesta tok kanconijera. Pesnik je odmah davao
eksplicitnu poruku da ko ljubi, uzalud u muama dane gubi u vidu pesn.
slika: zla je zmija u cveu. Najvea kletva za neprijatelja da ljubav na

njega nasupi. Njegov primer treba da bude pouan. On predoava

istinu da se do ljubavi moe doi i bez truda. Njegova ljubav je vena
rana: a Ranjina o rani koja ga sve mori. Duhovitost je u tome to je za
igru upotrebio svoje prezime i u oba dvanaesterca preuzeo iz Dora
Dria. On se drao kanconijera i imao poneka odstupanja.
Od poetka, iz pesme u pesmu, formirala se petrarkistina ljubavna
istorija. Pesnika je zanela Latinka po imenu Livija. Odmah je doarao
njen pesn. lik prema klieiranim pojedinostima portreta renesansne
drame: pribisre oi, svelije od sunca koje se raa, dva luka Lepota je
izraz boanske, spoj plemenitosti i aneoskog, rajskog. Portret Latinke
odavao je pesnikov pun platonistikog doivljaja idealne lepote, a
utvrenim slikama, pesn.izrazom i efektnom poentom. Iako je u
poetku bila naglaena ljubavna istorija, u ijem su sreditu bili Livija i
ljubavna patnja, on postepeno se udaljava temama koje nisu strogo
uklapale u nju. Zapaa se da je pesme pisao u ciklusima.
Dinko Ranjina je sledbenik one struje petrerkizma koja se odlikovala
slobodom, lascivnou, negovanjem efektne dosetke, posebnim
odnosom prema nar. poeziji i prema formi (strambotisti). Sve su to bile
odlike prethodnih generacija petrarkista, pripadnika napuljske kole,
koja je izazvala reakcije pesnika privrenih izvornom Petrarki i
platonistikom doivljaju ljubavi (bembisti), s tim to su u nekoliko bile
izmenjene. Kae se da ga draga opominje da je on cve mladosi koji
brzo vene. On je slobodno opevao ljubavne doivljaje u pesmi Pasirske
pjesni (ciklus pesama). Pesnik je u njima zamiljao ljubavne igre u
pastoralnom ambijentu, u kojem pastir, ukravi najpre pastirski
poljubav, ne moe da se zaustavi u uivanju dok traje dan, ili se
zaljubljuje na prvi pogled videi dragu na prozoru polunagu u izvoru.
Ona je nemilostiva, on je patio, prieljkivao smrt kao izbavljenje od
muka, opominjao druge da se uvaju. U akrostihu donosi ime ene
Livija. Ona je uvek bila depersonifikovana, uvek zlatnih vlasi, slatkih
rei, tihog hoda, lepote boanskog porekla, udruene s mudrou.
Ovom prilikom je dominirala misao i svemo ljubavi. On kae da se sa
ljubavlju ne moj biti. On ima onu devizu ator otniia vinsit. Pesma je
izgraena na dosetki da ovek ne moe da izbegne da ga ena zamami.
On navodi brojne primere.
Iskazuje zakone u prirodi (ena je uzrok nemira meu ivotinjama); kad
tigrovi mukaju, znak je da su zaljubljeni, zatim ima i tuenja grliinog.

Poslednja je bila u pitanju upuenom Lukareviu kako on Ranjina

moe da odoli moi ljubavi, ako to nikom drugom ne uspeva. On ima i
nizove pesama u kojima velia ljubav i njenu mo. U njima je esto
ljubav oznaavana Kupidonom sa uobiajenim simbolima. Iz oseanja
da je ljubav svemona proisticale su i pesme o patnji i radosti. On eli
na trenutak da okua slast draganine lepote i da umre. On trai da sunce
tri dana ne zalazi kako ne bi prola no u kojoj uiva.
Poziv na ljubav i uivanje u njoj spadali su meu tipino renesansne
teme u skladu sa devizom sarre diet (zgrabi dan). I ovde kao i Crijevi
opominje dragu da moe proi njena lepota, predoavajui joj starost.
est motiv je i rastanak koji predstavlja odnoenje dela srca. Taj motiv
je dao ton jednoj od najuspelijih pesama.
Meutim, idealni fiziki i duhovni portret renesansne dame, koji je
ostavljao jedini utisak, drastino se menjao u opevanju njenih mana:
ona je zvezda nemila, estoka gospoa, amnice priamna. Ona je
ranjavala slatkim strelama, porona ena, imala je otrovan pogled. On
e u nekim ciklusima opevati enu kao razbludnu, nevernu, oholu,
raspusnu, pohlepnu. On opominje da e oholost biti kanjena starou i
saznanjem da vie nije izuzetna. On esto kae da su ene gramzive.
Ovaj oseaj ga je pre pribliavao nekom strogom poborniku, nego li
renesansnom ljubavniku. To su mizogenski motivi.
Pored ovih ljubavnih pesama pisao je i satirine pesme u kojima je sa
moralno-didaktikom ozbiljnou pevao o svom dobu i ljudskim
manama, o prijateljima koji su zlobni, dvolini, neiskreni. Pevao je o
zavisti. Ali pored ovog, pisao je o ljudskoj srei kao filosofskoj
kategoriji i kao neporonom oseanju.
[iz literature:] Iako bi se moglo rei da su njegovi stihovi esto
optereeni kvatroentistikim preterivanjima i posebno prenaglaenim
kienjem, obiljem konvencionalnih i isforsiranih metafora, a jo vie
variranjem poznatih motiva i razvlaenjem, naroito u ljubavnoj poeziji
u kojoj je tradicija najtrajnija, a konvencije najtvre, ipak se ne bi
moglo porei da je Ranjina u poeziju HVI veka uneo i neke nove,
sveije akcente. On je pre svega i po motivici i po izrazu raznovrsniji.
Njegova je tematika ira, krug njegovih interesa vei nego kod prvih
naih spjevalaca, na koje se najvie ugledao Dore i iko. A svojom
se refleksivnom poezijom kadkad pribliio i Mavru Vetranoviu.

Njegov je lini udeo u nekim pesmama izraen moda diskretnije, ali

ipak istije, pa ak i odreenije. Pisanje je pesama kod nas u drugoj
polovini HV veka posao nesumnjivo mnogo tei, ali i mnogo laki, je je
tada uglavnom sve jo bilo novo (ili je bar kao novo do nas stiglo), a
Ranjina, koji je za novim tragao, morao se boriti sa starim, to je kroz
najmanje est, sedam dekada (a s njim i mnogo vie) bilo uhvatilo
vrsto korenje ne samo u sredini u kojoj je nekada delovalo nego i u
njemu samom.
Moe se, naravno, rei da je njegov stih nekada tvrd, pa ak i rogobatan,
da je njegova inspiracija vie knjika nego ivotna, ali se onda mora rei
i to da pod tom hrapavom korom i naslagom ve umrtvljenih fraza ipak
tinja neto to ima veze i sa ivotom i s poezijom; otkriva se neka
potisnuta enja, oseaj usamljenosti, skrivena elja da se od neega
pobegne; izbija i u sretnim se trenucima poetski ostvaruje prava ljudska
tuga kojom zrai sam na ivot; kljua gorina izazvana stvarnou
konkretnog postojanja i pokvarenou sveta. Naroito se to vidi u
pesmama u kojima se bar delimino uspeo osloboditi igre i one
inkveintistike precioznosti koju mu je nametala lektira i ukus
vremena. U takvim je pesmama obino i saetiji te ponekad ide i do
sentencioznosti, pa ak do neke, makar pomalo i knjike gnominosti, a
sami stihovi, bilo da su plod cizeliranja, bilo uspela improvizacija,
skladniji su i istiji. Eleginost tu deluje doivljenije, celovitije.
Stanovite istoe i jednostavnosti ima moda vie u duim pesmama u
kojima se nije morao drati utvrenog kodeksa.
Ranjinino lirsko postojanje nije dovedeno do kraja ni u ljubavnim ni u
refleksivnim ni u satirinim pesmama, ali se ono makar i nepotpuno
otkrilo ak i u pesmama utemeljenim na koncencionalnim motivima.
Zato tako esto, itajui njegove stihove, nasluujemo pesmu koja se
nije dogodila. Ipak refleksivna poezija, i kad ostaje na ostom stepenu,
deluje stvarnije i gotovo linije. Zavist, lakomost za zlatom, licemerje,
la nisu nita novo u toj poeziji. Sve to nalazimo i kod njegovih
prethodnika, posebno kod Vetranovia, ali ipak deluje kao spontano i na
svoj nain isto. Njegova odiljenja imaju nesumnjivo ivotnu podlogu.
Iz onih se naih strana uvek vie odlazilo nego se u njih vraalo, a
Ranjina je to i sam mogao doiveti u Messini i Firenci. No nije re
samo o tome. Sigurno je isto tako da mu je huda rgovina to je svojem
srce obujmila poznata iz vlastitog trenutka i da su njegove rei upuene

onome ko san svoj za u osavi doista njegove, ali je pitanje poezije

i to i jo neto. Njegove su poslanice poznatima (Frano Lukarevi
Burina, Maroje Maibradi, Nikola Naljekovi, Luka Sorkoevi,
Frano Gunduli, Miho Meneti Matufi) i nepoznatim linostima i
pesme u smr i doivljaj, a ne samo konvencija. Manje vezan za razne
kanone i tradiciju, on je mogao biti i blii sebi, ali je to bio samo u
retkim trenucima, kad je uspeo prekoraiti prag vlastitog izraza.
Neobine metafore, neoekivani obrti, spontana otkria i nisu tako retka
u Ranjininom kanconijeru. Ali je ono pravo ispod toga. Najavljuje se
snano i istinito, ali se poetski ostvaruje potpuno, ostaje nedoreeno.
Ipak,Ranjina je poteno traio i nalazio ono to je mogao. Beei od
konvencija, on se u njih zaplitao, sam sebe stizao i opet beao u oporost
ili se skrivao iza velikih imena, i opet progovarao i gubio se u optim
otkriima i precioznosti. Pa ipak je svojom eleginou i istinskom
gorinom, svojom ponesenou iv trenutak nae renesansne poezije, a
s nekoliko uspelih pesma u njoj i ostaje.
Uticaj narodne poezije na poeziju Dinaka Ranjine
[ :] Kao to su u slobodama u opevanju doivljaja ljubavi i ene oni
petrarkisti kojima je pripadao Dinko Ranjina preterivali, u odnosu na
platonistiki idealizam, tako su se od Petrarke udaljavali i dosetkama:
od duhovito smiljenih do nezgrapnih obrta. Dosetka se esto krila u
poenti pesme, u stilizovanim nar.poslovicama kojima su komentarisane,
ili kontrastom naglaene opevane situacije. Dosetke su bile: ljubav je
lepa; ona je preko draganinog svetlog pogleda njemu uzela srce, a njoj
vid zaslepi. Na optube draganine da gleda druge ene, odgovarao je da
mu je Bog dao oi da vidi da je ona lepa od svih. Poznati motiv
deljenja od drage upotrebio je kao dosetku: radovao se rastanku, jer
izaziva suze, a one su znak njene ljubavi. Dosetljiv je bio i pesnikov
odgovor Haronu, koji nije hteo da ga preveze u druge krajeve kako bi se
izbavio ljubavnog jada. Na dosetkama se zasnivala i brojna poreenja sa
pojavama u prirodi, naroito ivotinjskom svetu, u kojem je pesnik
nalazio analogije, kadkad vrlo duhovite, sa ljubavnim situacijama,
igrama i nadmudrivanjima. Zarobljeno srce uporeivao je sa
zatvorenom pticom, svoje pevanje sa sokolom koji naputa sopstvene
mladunce kada utvrdi da ne mogu da gledaju u sunce. ire gledano,

priroda je esto bila dekor ljubavnom dogaaju, patnji, prekoru,

uivanju. Pored pastoralnog ambijenta, koji se uokvirivao poznatim
slikama, pojavama u priroda je objanjavao oseanja (kao to pele za
dr. sakupljaju med, kao to svilene bube za dr. predu zlatnu nit, drugi e
dobiti slasti koje je pesnik sakupljao). Osnovno raspoloenje nekih
pesama u celosti je proisticalo iz doivljaja prirode i one su se vezivale
za temu ljubavi. Kao pesnik koji je pevao u duhu tradicije, Dinko je
imao poseban odnos prema nar. poeziji. U njoj je nalazio dvostruki
oslonac: u reniku, frazama i slikovitosti; u sieima.
Posebnu zanimljivost u Ranjininoj zbirci predstavljalo je nekoliko
pesama koje su sa sadrajem, motivima i narooito pesnikim izrazom
dodirivale sa usm. lirikom (o devojci koja se poigrava sa mladiem i
proveravanju da li e joj biti pobratim ili dragi. Posebno su bile
zanimljive pesme od kola koje su ouvale ton nar. lirske pesme. Kae
se da se esto ogreivao o duh prave nar.pesme i time je i njegova
pesma gubila na vrednosti. Pre svega su nam poznate slike o gizdavoj
pastirici koja ide livadom kraj reke i bere cvee, vizija pastirice koja
bosa u vodi pere prianko platno, o njenoj stidljivosti, ruse kose, ma
bridak, leden Dunaj, cvetak rumeni, drago kamenje Istog porekla bio
je i ne mali br. prilagoenih poslovica, izreka i zagonetki. Bilo je ovde i
pomena zdravica.
[iz literature:] Za poeziju Dinka Ranjine jo je uvek karakteristina
poznata zainjevako-petrarkistika frazeologija (rajski uresi,
skonanja, zle srile, rane ljucene, suze, uzdasi,emer, uga, ljuven pla
i verno sluenje), koju delimino i naputa, ili bar, kako to sam kae,
pokuava napustiti. Neke je inovacije Ranjina unosio i u sam stih (koji
je nazvao oranj). Istina, njegov se dvostruko rimovani silabiki
dvanaesterac po ritmikoj inerciji u osnovi ne razlikuje od dvanaesterca
ostalih Dubrovana HVI veka, ali u Pjnjanima razlikim nalazimo i
osmerac, zatim narodni tip etrnaesterca sastavljen od osmeraca i
esterca (Pjesni od kola), kakav se javlja i kod Doreta Dria, te
Ranjini svojsvenu kombinaciju dvanaesterca i esterca grafiki ponekad
sloenih u razliite figure, a u nekim odama uz osmerce dolaze i
etverci. Ranjina je i inae eksperimentisao stihom piui kvartine s
obrgljenom rimom, dvanaesterce osloboene od srednje rime i oktave u

kojima je rime s kraja stiha prenosio u sledee polustihove (rima al

tezzo),
Pelegrinovieva Ijupka i ubranovieva Jeupka: problem nastanka
[sa predavanja:] Najstariju aljivu poeziju imamo u tzv. pokladnim/
karnevalskim pesmama. Karneval je specifino stanje u drutvu, gde se
na odr. nain sve prekida iako je u tom drutvu sve strogo ureeno i
kontrolisano na jedno vreme se sve okree naopako i dogaa se ono
to ne bi bilo dozvoljeno. U Firenci su se izvodile maskarate, po ugledu
na toskanske balade, gde ima puno ljubavi, senzualnih motiva, pevane
su uz leut po ulicama, ali ima i puno besramnih poziva na telesnu
ljubav. Maskerate su esto frivolne. esto se oslanjaju na kolede
maske mizera, tj. onih koji su siroti, koji aljivo pevaju o svojim
mukama i nevoljama, hvalei plemenitost gospodara (pod ijim su
prozorom to pevali), da bi bili nagraeni. Lorenco de Medii
najznaajniji firentiski vladar i sam je uestvovao u karnevalskim
sveanostima. On je predvodio Triomfe, itave parade, uestvovao u
turnirima, prireivao komine prizore, plesove i maskarate. Nastojao je
da unese nove motive u maskerate i pod njegovim uticajem one se dalje
razvijaju, posebno firentinske koje su se ticale mahom ljubavnih
motiva, pevajui o prolaznosti ivota tako se u Firenci rodila
maskerata i umirala sa promenom raspoloenja u baroknu depresiju;
imamo i jednu meufazu pobone maskerate (poslednji redovi
povorka opominju na pokajanje, to maskerati daje mraniji ton).
Kao vrsta maskerate se javlja cingareska (vezana za Ciganku), odn.
Jeupka. To su maskerate koje su govorile ili pevale Ciganke, imaju
poreklo u farsama, gde esto na sceni dolazi do dijaloga izmeu maske
Ciganke i neke druge osobe, ali se posle odvajaju i postaju samostalne.
One gataju nerotkinjama, bolesnicama, zaljubljenim devojkama, a
kasnije to postaje imitacija vaarskih srea; one esto pominju i svoje
poreklo, teak ivot, a ima i onih koje govore o beloj magiji. Jeupke
nisu imale odr. oblik ni br. stihova, uglavnom u kvartinama ispevane, a
od dr. maskerata se razlikuju u otmenosti, nema lascivnosti i
vulgarnosti. U Dubrovakih pokladnih sveanosti (oni su i u
predrenesansno vreme imali odr. poklade) kada su ile maske koje su se
oslanjale na paganska bia. Sauvani su njihovi crtei. One su

uglavnom bile zatitnice crevljara, obuara, krojaa,

Dubrovani su se maskirali i pre poklada, naroito nou (nagareni),
tada su izvodili nepristojne ale; 3.februara na Svetog Vlaha (zatitnik
grada) takoe su bili maskirani. Uglavnom su maskare bile na ulicama,
kada se izvodilo, pevalo; grupne ili individualne maske; izvoene su i u
salonima finije i prilagoene drutvu. Razliite maske: grupne
robovi, svirci, redovnici, vrtlari,; doli iz daleka u grad koji uiva u
slobodi, ene su inspiracija maskarata. Nisu sve mogle da gledaju
sitno graansstvo je moglo, a neudate samo kroz prozor. U saloama
samo udate ene su smele da prisustvuju.
Najznaajniji zbornici Jeupki (maskerate koje izvodi maska Ciganke)
u Dubrovniku Jeupka se zove jedan, a drugi Ijupka (sinonimi
jekavski i ikavski oblik).
Postoji problem autorstva za oba zbornika. Dvojca autora su vezana:
1. Mika Pelegrinovi Hvaranin, plemi, 1500-1562, nepesniki ivot,
student prava u Padovi, na Koruli i Hvaru bio advokat, oenio se, imao
veza sa pesnicima (npr. Petar Hektorovi sauvani su stihovi
poslanica s njim), smatra se da je napisao Ijupku koja se sastoji od
uvodne pesme gde maska Ciganke (ispod koje je mukarac) pozdravlja
drutvo dama i govori o svojoj sudbini, ostale pesme se nazivaju srie
ima ih 18 i svaka je jedna enska sudbina, u 8-ercu, po 4 stiha u strofi,
10 strofa, puno narodnih verovanja i sentenci;
2. Andrija ubranovi na kraju 16.-og veka tampan je zbornik
Jeupka pod njegovim imenom, ali ko je on? Poto su plemii morali
kao i graani da budu zapisani, neobino je to ga ni u jednoj knjizi
nema. Javlja se Andrija Zlatar. Antun Sasin ga navodi u svojim
pesmama. Reetar je ak iz Ranjiniog zbornika neke pesme pripisao
njemu. Smatra se da je Andrija bio u nekoj vezi sa izdavaem Jeupke,
Marinom Batjorom, a sve je finansirao Toma Natalibudislavi, koji
pokazuje kakvi su bili Dubrovani (bio je berberin, izleio sultana i jo
nekog na bekom dvoru, dobio titulu plemia, ali zbog toga bio
ismevan).
Kakva je Jeupka za razliku od Ijupke? Ovamo su gospoe, a ovamo
srie. Ona ima 6 pesama i uvodnu: 1. gospoa = 1. sria, 2. gospoa =
7. sria, dve pesme Andrijine nemaju poklapanja sa onima iz Ijupke!
Prvo se mislilo da je Pelegrinovi plagijao ubranovia, ali je sredinom
prolog veka Milivoj Petkovi u Dubrovakim maskeraama rekao:

Dubrovaki pesnik je preuzeo od Pelegrinovia uvodnu pesmu i prvih

5 pesama, a da su one pesme koje nemaju uzora u stvari dve zagubljene
Pelegrinovieve pesme! esoj gospoi ima 361 stih znatno je dua
od svih Andrija je samo dopisao esu gospou. Antun Kolendi
smatra da ubranovi nije ni postojao, nego je Pelegrinovi redigovao
svoje delo za tampu.
ubranovieva Jeupka (esoj gospoi): petrarkistiki elementi,
humor i parodija
[sa predavanja:] Nas interesuje Jeupka Andrije ubranovia: uvodna
(maska Ciganke se obraa svim prisutnim gospoama, priajui svoju
sudbinu legenda vezana uz Cigane: oni se ne mogu skuiti jer su
ukrali eksere sa Hristovog Krsta opta sudbina Cigana; lina sudbina:
imala je 4 sina, svaki je bio kao rua, jednog joj je odneo gusar, drugog
joj je odneo vetar, a treeg je dala za brodarinu) + 6 pesama. Kad se
zavri uvodna pesma, poinje da prorie. Nailazimo na najivopisniji
opis sudbina renesansnih gospoa. Prvoj prorie porod koji eli a
nema + renesansna poruka (i na kraju svih ostalih): ne ini da ti prou
dani a da nema ljubavi (aludiranje). Drugoj o neverstvu njenog
mua. etvtoj boleljivoj, navodi lekovito bilje. Petoj govori
bajalicu kojom e dozvati ljubav. estoj razlikuje se: zdrava, bogata,
razumna, a mana joj je to ne ljubi onoga ko nju ljubi!Onaj ko je voli
umire jer ne moe da joj kae, ne sreu se, Na kraju trai da joj/mu se
plati slatkim pogledom i reju odaje se ko je iza maske. Ova pesma
je neto gracioznija, udvaranja su finija, prenaglaena je tuga
ljubavnika, zbog ega ima humora, ali pesma ipak deluje razvueno.
U Dubrovniku je Jeupka bila oboavana i najvei umetnici su umetali
stihove iz nje. Bila je izvrsna jer ima najmanje konvencija. Dat je ivot
gospoa iz toga doba.
[iz literature:] Pokladne maskarade i druge karnevalske priredbe,
posebno one s pevanjem i recitacijama, bila su u renesansnom
Dubrovniku vrlo popularne. Jo od daleke starine pevane su kolede,
balade (pjesni od kola), razne ljubavne i aljivo-satirine popevke, te
se izvodile pastorale i dr.scenske igre. U HVI veku osea se i uticaj
toskanskih maskerata, ali dubr.pokladna pesma ostaje u glavnom ipak

na domaem tlu. Velik je uticaj izvrila jedino Pelegrinovieva Ijupka,

koja je u Dubrovniku postala Jeupka. Osim Pelegrinovieve sauvane
su u Dubrovniku jo tri Jeupke (Bobaljevieva, Maibradieva i trea
najstarija nepoznatog autora). Budui da jedan od njenih autora
(anonimna ital. Zingaressa nuova) potie iz 1548.-e, te je svakako
morala nastati u razmaku od dve godine. Pokuaji da se toj Jeupci
utvrdi autor do danas nisu urodili plodom. Analiza ritma upuivala bi u
prvom redu na Lukarevia, a zatim moda i na Mihu Bunia ili
Bendevievia. No ona nije dovoljna jer su svi spomenuti, a i neki dr.
dubr. peesnici toga vremena u ritmikoj inerciji meusobno vrlo bliski.
Jeupka je tu pretvorena u vilenicu, pa iako je naoko re o udvaranju
odr. gospoi na vie-manje lautako-petrarkistiki nain, ipak je to u
osnovi pokladna igra. Po intonaciji veto pisani osmerci nepoznatog
pesnika podseaju na Pelegrinovia:
Ima lica rusa i bijela
kim na saj svije nije slike
ni e bii po sve vike,
slavna s lijepa i vesela.
Po ondanjoj se konvenciji i tu govori o tuenju i plau zaljubljenika,
ali je podloga, kao i nekim Pelegrinovievim sriama i maskeratama
Naljekovievim, karnevalska, a spev se temelji uglavnom na
dvosmislenosti i lascivnosti. Jeupka za oholas i neharnost u ljubavi
preti paklom poziva gospou da prigrli sve koji ljubavlju gore, nudei
joj na dvosmislen nain i usluge svojih pratilaca i Amorove dare,
arobne trave i cvea te misli n razne prilike i neprilike. Neobian je
nain na koji ta jeupka, odnosno vilenica govori o sebi:
Zelen lovor rodi mene
u sraivoj oj dubravi,
gdje su pui svi krvavi,
jadi i uge sve paklene.
Nije nam poznato da je neko od Dubrovana (osim Vetranovia) u to
vreme pisao na taj nain o svojoj dubravi. Uopte, drugi je deo te
relativno kratke poeme pisan ivlje i zanimljivije.

Pored spomenutih jeupijada, sauvano je u Dubrovniku i nekoliko dr.

pokladnim pesama nastalih veinom pod uticajem Pelegrinovia. Dok
se nekima znaju autori, veina je tih maskerata, sibila i dr. spevova
ostala anonimna. Meu njima ima i takvih koje su, bez obzira na
stanovitu frivolnost, pisane ivo i inventivno. Jedna je skupina takvih
maskerata sauvana u rukopisu Horacija Maibradia .Neke su meu
njima lascipna, npr. Penici, Marari i Vrari (koji, naravno, nisu isto
to i Sasinovi, iako su nastali negde na liniji NaljekoviSasin), druge,
npr. Mahnici, jednostavno pozivaju gospoje na ljubav. Mautim na
Drvosevi redovnici satira na ensku raskonost u odevanju i luksuz, a u
Igumcima se iba fratarska prodrljivost i halapljivost na pie. U njima
ima dvosmislenosti i vulgarnsoti, ali im se ne moe odrei duhovitost.
Osnovne odlike barokne epohe
[sa predavanja:] Termin barok je na odr. nain bio negativni termin,
od portugalskog barroco sa znaenjem sjajan, nesimetrian biser;
silogizam: prividno pravilno, a zapravo apsurdno zakljuivanje;
nedozvoljena zarada sve neto to je negativno, lano, nepravilno,
nejednako, neregularno. Smatralo se da je degeneracija, kvarenje
renesanse, prema baroku se ispoljavao prezir. Kroe: umetnost nije
barok.
Tek je romantizam rehabilitovao barok.
Teko je odrediti kada poinje barok. Njemu prethodi manirizam 1530
1580 kao uvod u barok. Traje do sredine HVII ili HVIII veka. Vezuje
se i za katoliku obnovu period u istoriji kada je katolika crkva
reagovala na vulgarnost u umetnosti i ivotu katolike pastve, bio je
pokuaj reformacije i obnove nastaje isusovaki red Jezuita koji su
vodili kole, ak i u Dubrovniku. Barok ima jedan period toga, ali ima
ga i u pravoslavnim zemljama (u Vojvodini), ali nije bio pravi barok jer
nije bilo uslova. Dakle, nije ceo barok katolika reformacija.
Barok je suprotan renesansi: ako je renesansa mera, barok je razbijanje
mere; ako je renesansa trijumf razuma, barok je ekstaza; ako renesansa
sledi pravila, barok kri pravila; ako je renesansa vedra, barok je
nespokoj sve je u njemu grevito. U renesansi imamo harmoniju
svetlosti, a u baroku kontrast; ako je renesansa sinteza, barok je
dekomponovanje. Barok je zasnovan na pokretu, meanju rodova, on je

ambivalentan, sa ciljem da iznenadi, die tenziju do pucanja; u baroku

religiozno ide u senzualno, tragino u svirepost, komedija u burlesku.
Vek pozorine invencije, naroito u 17.-veku. Pojavljuju se maine i
duhovi iz maine. Mnogo je varki i udesnog. Pojavljuju se
profesionalni glumci. Poezija insistira se na novini po svaku cenu,
protiv tradicije, sa ciljem da zadovolji i zaudi udo je osnovni
postulat osnova mu je u retkosti, izbegava se sve uobiajeno.
Sposobnost iznenaenja je osobina otrog uma. Otorumlje majka
svakog doseanja razlikuje se od veine ljudi. Koneto nastaje
povezivanjem najrazliitijih stvari. Barok u najistijem obliku je
manirizam rad an Batista Marina iz Napulja, a posle su bile razliite
vrste baroka: pretizam,
anrovi i vrste u knjievnosti baroka
[sa predavanja:] Dubrovaki barok: poezija religiozno-refleksivna
lirika, s tim to je dominantan motiv smrti i prolaznosti, ali tako da je
sve u formi kienog, bljetavog u retorikom smislu. Ta pobonost,
koja vodi do stalnog seanja smrti (memento mori), ide do naturalizma,
do situacija kada se raspravlja u poeziji ta se deava sa preminulim u
grobu. S druge strane, sa pobonou se vezuje krajnji erotizam. To sve
dovodi stvaraoce u posebna stanja unite svoju poeziju, npr. Divo
Gunduli (porod od mine loa poezija koju unitava, s namerom da
pie samo pobonu). Linosti tih stvaraoca su stalno rascepljene. Piu se
epovi i najvie ih je dve vrste: dui istorijsko-religiozni, za primer im
slui delo Torpata Tasa Osloboeni Jerusalim osnovne postavke takve
vrste epa: predmet mora biti sukob hrianstva i islama, sa ishodom da
pobedi hrianstvo! (To je sve vreme kada Turci zaposedaju Balkan.)
Tema obrade, odn. motiv mora biti dublji u istoriji nikako savremen!
Ali da to ne doe do paganstva, ve hrianska istorija. Obavezna su
hrianska uda, ima mnogo romantinih epizoda. Krai epovi su o
grehu i kajanju biblijske linosti: Magdalena je omiljeni primer.
U baroku imamo bogate pastorale (bogate pozornice, kostimi, muzika,
mnotvo likova, instrumenata, horova, dve vrste pastira: otmeni
predstavnici plemstva, i grubi rezoneri). Dolazi se do melodrame sa
razvojem pastorale. Muzika preuzima primat nad reju. Kasnije dolazi
do opere razvojem melodrame! Ima dosta baleta.

to se tie same tragedije, ovde ima vie raspoloenja i mogunosti. U

Dubrovniku se manje piu, a vie prevode. Odgovaraju duhu vremena.
Javljaju se nove vrste komedija osim eruditne javlja se i
improvizovana komedija comedia dell arte. To je komedija glumake
vetine, jer nije imala potpuno napisan tekst, ve je postojala
improvizacija pod odr. maskom i odelom.
to se tie Dubrovnika ovo su bile putujue profesionalne glumake
grupe. Dubrovnik nije imao pravu komediju del arte, jer nije imao
pozorite. Oni su imali anonimnu, tj. adespotnu komediju 17.-og veka,
jer njihovi autori nisu potpisani bili su svesni da nema visoku
umetniku vrednost kombinacija komedije del arte i eruditne. Likovi
su tipizirani, ali glumci mogu da improvizuju.
[sa interneta Vikipedija:] Italija je bila rascepkana i politiki slaba, ali
je Rim i dalje bio centar umetnosti. Crkva je prisiljena da se suprotstavi
udarima reformatora, bila je prinuena da se menja, a promene u
umetnsti dovele su do raanja novog stila baroka; termin sa znaenjem:
bizaran, udan.
Barok je kulturno-umetniki pravac koji je vladao u Evropi 1600
1750.-e. Nastao je u Italiji, odakle se rairio po celoj Evropi i njenim
kolonijama.
U literaturi se javlja neslaganje o tome ko se moe svrstati u barokne
knjievnike. Po najirem miljenju tu spadaju svi knjievnici 1550
1750.-e, tako da bi tu svrstali Migela Servantesa Savedra, koji je
napisao svoj roman Don Kiho, koji se smatrao prvim romanom koji je
po teoriji knjievnosti napisan kao anr romana; Molijera, kao i Vilijem
ekspira. U literaturi se poelo operisati novim izraajnim sredstvima:
paradoks, kontrast, apsurd, anafora.
Nie je rekao da se barokni stil pojavljuje uvek kada velika umetnost
poinje da opada.
Sutinski prelom u korienju ovog termina predstavlja pojava knjige
Hajnriha Vilfina Renesansa i barok 1888.-e: u njoj je on ne samo
analitiki prikazao razvoj ovog stila u Rimu, ve i razmotrio i
mogunosti primene ovog termina u istoriji knj. i muzike. Posle ovog,
Vilfinovog pozitivnog vrednovanja barokne umetnosti, sledio je niz
studija.
Posle Prvog svetskog rata u Nemakoj se pojavljuje niz studija o

baroku, u nem. literaturi u HVII veku, antologije poezije iz toga doba i

sl. To nije sluajno: slinosti tog trenutka s onim u sedamnestom veku,
posle Tridesetogodinjeg rata kao i onovremene ekspresionistike
poezije s baroknom doveli su do razumevanja baroka zasnovanom na
istina anistorinom paralelizmu, ali i na njegovoj pojavi mogunosti
prihvatanja umetnosti ranije prezirane zbog njenih konvencija, zbog
njenih toboe neukusnih metafora, alegorija, morbidnih ili senzualnih
tema. U drugoj i treoj deceniji HH veka termin barok vrlo je iroko
prihvaen u studijama knjievnosti, naroito u delima Italijana Marija
Praca i posebno velikog estetiara Benedeta Kroea. U srp. i hrv. istoriji
knj. ira upotreba ovog termina pojavljuje se tek posle Drugog svetskog
rata, poto ga je jo 1908.-e upotrebljavao Dragutin Prohaska, u
studijama Andrije Anala i mnogo ire u radima o dubr.knj.
sedamnaestog veka, Dragoljuba Pavlovia.
Barok u Dubrovniku opti pogled
[iz literature:] Promene koje su krajem HVI veka i poetkom HVII veka
nastale i u ital. i u ostalim razvijenijim zapadnoevropskim knj. odrazile
su se vrlo brzo i u dubr.poeziji, a posebno u lirici. Te promene, koje su
kako je poznato bile uslovljene dubljim i korenitim izmenama
ekonomskih, drutvenih i politikih prilika, izvrenim u ovo vreme,
dovele su do stvaranja jednog novog knj.pokreta koji e vladati kroz
itav sedamnaesti i dobru polovinu osamnaestog veka i koji e u
pojedinim evropskim zemljama dobiti razne nazive, kao to su
seientizam u Italiji, preciozni stil u Francuskoj, gongorizam u
paniji, eufjuizam u Engleskoj, U naoj knj.istoriografiji ovaj
period se obino naziva dobom katolike
reformacije/protivreformacije. Ovi nazivi jo mogu biti dobri za
izvesne nae kasne pokrajinske knjievnosti HVII veka koje
predstavljaju vie pismenost nego pravu knjievnost, ali je dubrovaki
deo nae litarutre ovoga doba isuvie razvijen i bogat i raznovrstan da bi
se mogao stegnuti u okvire obnovljenog i borbenog katolicizma. Zbog
toga bi za ovaj period moda najbolje odgovarao termin barokna knj.
poto je barokni stil gospodario suvereno ne samo u knj. nego i u
umetnosti skoro svih evropskih zemalja.
U lirici ovaj stil nije nita drugo do davanje prednosti formi nautrp

sadraja i postavljanje teita poetskog stvaranja na igru rei, na

preteranu upotrebu i zloupotrebu pesnikih figura, na iznenaujue
efekte koji se postiu neobinou forme i bizarnou motiva.
Prva faza ovog baroknog stila je tzv. marinistika kola, iji je
osnivalac ital. pesnik an-Batista Marini, bio u svoje vreme poznat
skoro u svim zapadnoevropskim zemljama, nala je odjeka u
Dubrovniku na samom poetku HVII veka. Tako ve kod dubrovakih
pesnika Horacija Maibradia i Stijepaurevia, koji svojim ivotom i
radom stoje na prelazu iz HVI u HVII vek, nailazimo ne samo na prve
prevode iz Marinija, ve i sve bitne karakteristike marinistikog
pesnikog stila. Njihov mlai savremenik, poznati pesnik OsmanaIvan
Gunduli, u mladalakom periodu svoga knj.rada (16101620) takoe
je pisao, danas izgubljene pjesni ljuvene u marinistikom stilu. Dodue,
stroga cenzura katolike crkve uspela je da za izvesno vreme potisne
marinistiku pesniku kolu sa pretizmom (po pesniku Dirolamu
Pretiju) i tzv. pesnikom kolom papske kurije.
Predstavnici ovoga pravca brlo brzo su oistili liriku od marinistike
senzualnosti i erotike, a kada su i pevali o ljubavi, oni su to inili na
nain sidljivih ljubavnika koji se jedva usuuju da na okolini nain
iskau svoja ljubavna oseanja, svodei pri tome ljubavnu liriku na
praznu igru rei i nagomilavanje poetskih figura. Takva stidljiva
ljubavna lirika nije ipak mogla dugo trajati pa je marinizam, u kome su
se dobrim delom nastavljale i renesansne tradicije, nanovo osvojio
dubr.pesnike. Tako ve u pesmama Gundulievog mlaeg savremenika
Ivana Bunia, koji s pravom uiva glas najboljeg dubr.liriara HVII
veka, nalazimo ne samo oigledne uticaje savremene marinistike
pesnike kole ve i direktne prevode pojedinih Marinijevih pesama. Za
Bunievim primerom pola je i veina ostalih lirskih pesnika iz sredine
i druge polovine HVII veka, od kojih se kao tipini marinisti naroito
izdvajaju Vlado Meneti i Ignjat urevi. Prvi od njih dao je, pored
ostalog, i izvrstan prevd poznatog Marinijevog ljubavnog speva Uzdasi
Ergasovi, dok se u mladalakoj poeziji Ignjata urevia pored uticaja
ital.marinista, nalaze i oigledni tragovi Bunievog uticaja.
Ali ma koliko da se dubr.barokna lirika razvijala pod uticajem
savremene ital.seientistike poezije, ona ipak i svom razvoju pokazuje
i neke specijalne odlike po kojima se bitno razlikuje od svojih uzora.
Jedna od tih specifinosti koja je dominantna i koja tokom celog

sedamnaestog veka vidno jaa u svima poetskim rodovima jeste silan

razvoj slovenskog, a jo vie ueg jugoslovenskog (slovinskog, ilirskog)
rodoljublja. Odgovarajueg patriotskog oseanja nije bilo ni u
savremenoj seientistikoj ni u ranijoj renesansnoj poeziji ital.pesnika.
Ta originalna crta dubr.poezije HVII veka moe se pravilno protumaiti
samo kada se ima u vidu nesumnjiva injenica da je ta patriotska
tematika dubr.poezije dola kao prirodna posledica jaanja misli o borbi
za osloboenje naih naroda od turskog jarma, tj. procesom koji se
vremenski potpuno poklapa sa prvim ustancima i prvim oblicima
gerilske borbe naih ljudi protiv turskih osvajaa.
Dodue, pojavu rodoljubivog oseanja mi imamo jo u naoj
renesansnoj knj., ali je ona tamo uglavnom bila ili strogo lokalnog
karaktera, ili se gubila u maglovitim matanjima naih humanista o
veliini Slovena. U HVII veku to patriotsko oseanje dobija mnogo
stvarniji, junoslovenski karakter i postaje dominantna crta celokupne
dubr. poezije. S tim u vezi treba isto tako istai da dubr.barokna lirika u
poreenju sa onom iz doba renesanse oznaava i u formalnom pogledu
nesumnjiv korak napred: u versifikaciji (raznolikost stiha i gipkija i
ritminija dikcija), dok se pesniki jezik i terminologija razvijaju sve
vie ka narodnom govoru. Taj proces bio je sasvim prirodan kada se
ima uvidu da dubr.knj. za vreme celog svog razvoja, i pored svih stranih
uticaja, nije nikada gubila vezu sa domaim tlom i narodnim jezikom i
knj. na kojoj je bila zasnovana. Nije zbog toga sluajno to se, npr., u
Gundulievom pesnikom jeziku, koji se u mnogome razlikuje od
jezika dubr.pensika HVI veka, jasno oseaju izvesni izrazi i obrti iz
savremene narodne epike, i to su i ostali dubr.barokni pesnici nastavili
da obrauju pojedine motive iz narodne poezije i ivota. Primeri Vlada
Menetia sa njegovom izvanredno uspelom pesmom Radonja i Ignjata
urevia, koji je u imitovanju nar.poezije poao jo dalje od svojih
prethodnika, pokazuju najbolje sav znaaj ove povezanosti dubr.
umetnike poezije sa nar.usm.stvaralatvom. U tom pogledu
karakteristino je da su najranije zbirke nae nar.poezije poeli
sakupljati dubr.knjievnici . Mtijaevi i J. Betodi,
Poetkom HVIII veka, a naroito posle smrti Ignjata urevia,
poslednjeg znaajnog dubr.pesnika, dubr.lirika doivljava potpunu
dekadenciju. Pokuaj da se osnivanjem knj.akademije Akademije
ispraznih izvri neka vrsa reforme dotadanje lirike zavrio se

potpunim neuspehom. U drugoj polovini osamnaestog veka

Dubrovakoj Republici ve su bili izbrojani dani i ona zbog svog
perifesnog poloaja nije imala potrebne uslove da se iz strogo
aristokratske republike razvije u modernu dravu, u kojoj bi graanski
stale preuzeo vodeu ulogu u razvoju kulture i knj. Sasvim je zbog
toga razumljivo to se i dubr.lirika HVIII veka, posle neuspenog
pokuaja reforme, svela na istu prigodnu liriku, da se, zatim, sa padom
Republike sasvim ugasi.
Ljubavni motivi u poeziji Stijepa urevia
[sa predavanja:] Nije rano otkriven kao pesnik. Tek sredinom HH veka,
u Dubrovakom arhivu. Ranije je njegovo delo pripisivano njegovim
savremenicima.
On je pevao ljubavnu poeziju u mladosti: Oiuje jednoj mladici
nevjeru nje mua tu je na polovini izmeu kasnog petrarkizma i ranog
baroka barokna dosetka (neverstvom uzvratiti neverstvo), nastoji da
bude duhovit; Ljuveno uivanje u 8-ercima i barokni motiv motiv
dvostruke ljubavi (dorio amore) pesnik je istovremeno sa dvema
vilama, jedina njegova briga je za koju da se opredeli; Dijeljenje od
gospoje tema rastanka u baroknom doivljaju: strastveno rastajanje,
mnogo poljubaca, vrhunska poezija strasti; Lis pisan skupu djevojica
devojica u smislu devojka, tu je tugovanje ljubavnika zbog
nemilosrdnosti gospoa; O godia svih u ebi pokuao je da se igra
reima, ali nije uspeo u baroknoj dosetki.
Najvanije: spev Dervi (Derviijada). Dervii su ozbiljan, mistian red
u islamu. Stijepo se s tim poigrao neprilini, stari ovek iz druge,
islamske sredine, jo i monah, a zaljubljen i to u mladu hrianku.
Kasnije se svrstavao u maskerate izvodi maska dervia. Na kraju se
smatra parodijom (parodija mora imati delo koje se ismeva u ovom
sluaju parodija na esu gospou). Kad je nastalo? 1618.-e je prola
Halijeva kometa, a delo nije nastalo pre toga repata zvezda se pominje
u delu.
Parodija u spevu Dervi Stijepa urevia

[sa predavanja:] Najvanije: spev Dervi (Derviijada). Dervii su

ozbiljan, mistian red u islamu. Stijepo se s tim poigrao prvo je
smatrano da je ovo aljivi spev, jer je u pitanju neprilini ljubavnik:
stari ovek (o emu govori ono dedo koje neprestano stoji uz dervi),
zatim, iz druge je sredine (turske), a jo je i zaljubljen (a ne bi smeo, jer
je islamski monah) i to zaljubljen u mladu hriansku devojku. Kasnije
se svrstavao u maskerate izvodi ga maska dervia koja izgovara
stihove ispod prozora gospoje, obraajui joj se pesmom. Na kraju,
trenutno se smatra parodijom (parodija mora imati delo koje se ismeva
u ovom sluaju parodija na esu gospou Andrije ubranovia;
dakle nije parodija dru.pojave, ve odr.knj.dela).
Kad je delo nastalo? 1618.-e je prola Halijeva kometa, a delo nije
nastalo pre toga repata zvezda se pominje u delu.
Ovo je bio vrlo popularan spev po Dubrovniku je kruio u rukopisima
i prepisima, nije sauvan u autografu (sauvani su prepisi iz 17.veka,
jedan je u Vatikanskoj biblioteci; imamo prepisivaa koji se zvao Miho
Martini i njegov prepis je u Sarajevu), a tampano je 1839.-e u
Dubrovniku kod Venecijanca Martekinija. Bez obzira to se ovo delo
nalazi u brojnim antologijama, jo uvek nije uraeno kritiko izdanje.
Radnja: dervi ugleda mladu damu na prozoru i zaljubi se nju, pa
poinje da joj upuuje rei ljubavi, na ta ona ne reaguje, zbog ega se
on na kraju naljuti i preti joj globom. Legenda o postanku dela: pisac je
bio u zatvoru, u podrumu Kneevog dvora, pa kad izaao da se proeta
Kneeva erka je rekla: Koji je ovo dervi? jer je bio zarasao u
bradu i pocrneo. Zna se da je urevi 28.-e godine svoga ivota bio u
zatvoru (i pre i posle), a jednom je bio za vreme kada je Gunduli
(budui tast) bio Knez!
Postoji neprestani kvalifikator koji deluje kao refren: dedo dervi, sa
epitetima koji su uvek novi i razliiti (samo jedan put ali to se tumai
kao greka): on je aik (zaljubljen) dedo dervi, on daje podatke o sebi,
kae za sebe da je zbabljen i zgrbljen, poto vodi ivot askete, ali kae
da nije tako star hvali se svojom snagom, plemenitim rodom (potie
od kadune), hvali se bogatstvom, ljubavnim uspesima koji mu ne
dolikuju jer je mistini kaluer u islamu; on hvali njenu lepotu i eli da
je pridobije, ali je ona nemilosrdna; zatim sledi faza gde on prikazuje
svoju patnju, pa se vide etape petrarkistikog romana, ali parodirane i
smene. On proklinje svakog ko se uzda u enu, preti joj globom,

poziva je na megdan, na taj nain mi vidimo tog neprilinog

ljubavnika u stvari kao smenog, zbog situacije u koju ga je doveo
pesnik, ime je ukinuta njegova tragika. Komina krivica (po kojoj je
slian Stancu iz Drieve farse) trai ljubav mlade osobe, a on je star;
osim toga on je Turin islamske vere a doao je pred vrata Dubrovanke
koja je hrianka.
Ima mnogo protivurenosti izmeu njegovih oseanja i naina na koji ih
izraava to je izvor smeha, jer je linost iz sasvim drugog sveta; on
govori sa mnogo nenosti o njoj, ali na smean nain (ona je lepa kao
repaa zvezda, on lije ljui erbe suza) govor mu je na momente
neshvatljiv, zbog turcizama i uopte neadekvatnih ili nerazumljivih rei
nasuprot dubrovakom jeziku prefinjene lirike HVII veka.
Zato je to parodija petrarkistike poezije? Neprilini ljubavnik se
udvara petrarkistiki, ime se ismeva petrarkizam. On, zatim, prolazi
kroz sve faze tzv. ljubavnog romana petrarkizma, kroz koje prolazi
ljubavnik, a sve te faze su parodike u odnosu na petrarkistike: opis
njene lepote, opis njegove patnje, zbog toga predstavlja rani
barokni obraun sa petrarkizmom.
Stih i stil Dervia Stijepa urevia
[sa predavanja:] Delo ima promiljenu strukturu (to inae nije
karakteristika za dela tog doba) 50 strofa po 6 stihova = 300, 8-erci,
rima ababss (sestina, odn. sekstina javlja se kod Sasina i u Suzama
sina razmenoga). U prva 4 stiha se iznosi pisao, a u poslednja 2 se
poentira. Postoji neprestani kvalifikator koji deluje kao refren: dedo
dervi, sa epitetima koji su uvek novi i razliiti (samo jedan put ali to
se tumai kao greka): aik, on daje podatke o sebi, kae za sebe da je
zbabljen i zgrbljen, poto vodi ivot askete, ali kae da nije tako star
hvali se svojom snagom, plemenitim rodom, bogatstvom, ljubavnim
uspesim; on hvali njenu lepotu i eli da je pridobije, ali je ona
nemilosrdna; zatim sledi faza gde on prikazuje svoju patnju, pa se vide
etape petrarkistikog romana, ali parodirane i smene. On proklinje
svakog ko se uzda u enu, preti joj globom, poziva je na megdan,
na taj nain mi tog neprilinog ljubavnika, u stvari smenog, zbog
situacije u koju ga je doveo pesnik, ime je ukinuta njegova tragika.
Komina krivica (po kojoj je slian Stancu iz Drieve farse) trai

ljubav mlade osobe, a on je star; osim toga on je Turin islamske vere a

doao je pred vrata Dubrovanke koja je hrianka. Ima mnogo
protivurenosti izmeu njegovih oseanja i naina na koji ih izraava
to je izvor smeha, jer jedna linost, iz sasvim drugog sveta; on govori sa
mnogo nenosti o njoj, ali na smean nain (repaa zvezda, erbe suza)
govor mu je na momente neshvatljiv, zbog turcizama i uopte
neadekvatnih ili nerazumljivih rei nasuprot dubrovakog jezika
prefinjene lirike HVll veka. Zato je to parodija petrarkistike poezije?
Neprilini ljubavnik se udvara petrarkistiki, ime se ismeva
petrarkizam. On, zatim, prolazi kroz sve faze tzv. ljubavnog romana
petrarkizma, kroz koje prolazi ljubavnik, i sve te faze su parodike u
odnosu na petrarkistike: opis njene lepote, opis njegove patnje,
rani barokni obraun sa petrarkizmom.
Pregled literarnog stvaralatva Diva Gundulia
[sa predavanja:] Knjievno delo Gundulia kralj ilirske poezije. U
njegov znaaj se nije sumnjalo. Njegova ljubavna poezija nije sauvana,
ali prema onome to se moe rekonstruisati, bila je bez iskrenosti,
maniristika, barokana. Oenio se u 40-im godinama. Ljubavi nije imao
pre toga braka. Sauvana je pesma Ljubavnik srameljiv nije
originalna, ve prepev iroma Pretija, italijanskog pesnika. Mnogo
uzdaha konvencioanlna pesma.
Dramsko delo je znaajnije u periodu 16091620: napisao 10 drama
koje su izvoene kao spektakli u pompeznom stilu; ne sadre velike
literarne vrednosti, ali ih je pratila rasko i muzika. Pisao je pastorale,
melodrame i melodramske balete.
Pastorala: Posveilie ljuveno (5 inova, ali opet prevod italijanske),
Korenka od ira (opet prevod mitoloke prie). Melodrame: Galaea,
Prozerpina ugrabljena od Pluona (3 ina+prolog), Arijadna (5 inova).
B Balet: Dijana ima 88 stihova i moda bi mogla biti balet, Armida
114 stihova oba dela su tampana 1837.-e u Dubrovniku. Izgubljena
dela: erera melodrama, Adon , Kleopara tragedija.
Ono to je vano za nas: spev Suze sina razmenoga, pastorala
Dubravka i ep Osman.

Alegorija u pastorali Dubravka Diva Gundulia

[sa interneta Vikipedija:] Dramom u stihu metaforiki nazvanom
Dubravka Gunduli se vraa teatru. U starijoj knjievno-istorijskoj
literaturi to se delo, zbog brojnih idilino-pastirskih scena, tumailo kao
pastorala, ali noviji prouavaoci otkrili su da Dubravku s baroknom
dramom povezuje alegorinost poprita, likova i zapleta, a upravo je
prozirna politika alegorija pridonela njenoj izuzetnoj popularnosti.
Njeni stihovi sluili su kao geslo hrvatskih nacionalnih ideologija.
[sa predavanja:] Dubravka je bila oboavana zbog svoje raskone
izvedbe: kostimi, scena i muzika. Stihovi su 12-erci, 8-erci i 5-erci
mogla se recitovati i pevati, ime se ovo delo polako udaljava od
pastorale, a pribliava se melodrami (primat poinje da preuzima
muzika). Malo prevazivali anrovski smisao, jer je pouno delo. Mesto
Dubrava (alegorija Dubrovnika); vreme ne hriansko, pagansko, ali
se poklapa sa pesnikovim vremenom zbog korupcije; likovi pesnikovi
sugraani sa mnogim manama i nevoljama; sloboda ponos
Dubrovnika. Ova pastorala je himna Dubrovakoj slobodi antologijski
stihovi: O lijepa, o draga, o slaka slobodo Gunduli je ovako
reagovao, jer je neto ugroavalo slobodu toga vremena. ta ili koga
predstavlja Dubravka? Da li ona predstavlja ugroenu Dubrovaku
Republiku, aristokratsku vlast (ako je neka vlast ugroena ne znai da je
i drava ugroena); da li Dubravka predstavlja Kneza? Gunduli hvali
stara vremena to je konvencionalno ali je znaajnije to to se
zalagao da se odri sloboda Dubrovnika.
Zapravo, Dubravka kao lik moda nije ba u celovitosti Dubrovnik, ve
pre simbol Kneza, odn. aristokratske vlasti koju su ugroavali oni koji
je se ele bespravno doepati, tj. ona je alegorija titule koju svi ele da
se domognu uz pomo novca. Nastala je, dakle, na osnovu realija
Dubrovake Republike, odn. njenog trenutnog politiko-drutvenog
stanja, ime je Gunduli bio duboko zaokupiran injenica da plemstvo
sve vie slabi, zbog bogatih graana koji ele da ih svrgnu i sami se
popnu na presto. Linosti: Dubravka, Miljenko i Grdan zapravo su
alegorije, odn. simboli: Dubravka = Kneeva titula koju graani ele da
prisvoje, Miljnko = plemenita vlastele koja se odluuje na borbu i koja
na kraju pobeuje, Grdan = graanstvo koje udi za vlau.

Realni elementi u Dubravki Diva Gundulia

[lini stav:] Tri (etiri ako raunamo i onu scenu gde Stojna, kao u
Tireni, kritikuje moderne snajke kako malo rade a mnogo se udeavaju
mada se ovo moe svrstati zajedno sa onim to satirica govori) stvari
su koje najvie upadaju u oi prilikom itanja ove pastorale, a miriu na
stvarni ivot:
1. Trenutak (koji se ponavlja vie puta) kada se pastiri ale kako im
vuci neprestano vrebaju ovce i kako, ak, Miljenko vie ne mari to mu
je po koja ovca nestala, a sve to jer je u zaslepljenoj potrazi za
Dubravkom.
2. Satirica Jeljenka se setna jer njen ljubljeni satir Divjak ne gleda nju,
ve juri za vilama koje su samo prividno lepe, uz mnogo truda i
izvetaenosti (sledi opis ulepavanja koji su moda koristile ondanje
dame ili, ak, kurtizane), dok je ona prirodno lepa i zaljubljena.
3. Na kraju se, pred rasplet, govori o tome kako je uopte dolo do
glavnog zapleta likovi se ale na to kako je umesto ljubavi u
njihovom mestu (tj. Dubrovniku) zavladalo zlato, te onaj ko ima zlato
ima i mo nad onima (tj. nad svima) koji su gladni zlata i kojima se na
to svodi ivot, te zato strada i jadna Dubravka, koja je, zbog mita koji
su primile sudije, prodana onome ko ima, a ne onome ko je voli. Govori
se, dakle, o korupciji koja vlada u visokim drutvenim i dravnim
slojevima i koja kontaminira itav ivot graanstva, obuhvatajui ak i
onaj segment koji treba da ostane privatan, intiman i da u potpunosti
zavisi od emocija a ne od kalkulacije.
Pastorale TirenaDubravka: slinosti i razlike
[sa predavanja:] I Tirena i Dubravka su varijante sijenske pastorale,
dakle Tirena je anrovska prethodnica Dubravke; obe prikazuju dva
sveta: idilini i komini.
Uspostavljene su paralele izmeu likova i scena (Tirene i Dubravke):
Divjak i Gortak se svaaju ko je bolji svira i peva, Obrad i Pribad u
Tireni, ili Vukodlak i Kojak u Venere i Adon. Majka u oba dela nosi
isto ime Stojna. Onda imamo pohvale Dubrovniku. U zavrnoj sceni
npr. na rtveniku boginje slobode kod Gundulia se nalazi maslina od
Miljenka, cvet i ruica od Dubravke, a Zagorko stavlja uzdahe, dok kod

Dria imamo Ljubmirovo srce, Radmilovu liru i Ljubenkove pesme.

Ugledanje postoji i u odnosu na ital.pastorale.
[lini stav:] Slinosti: Tirena govori o ljubavi vile i pastira; takoe i
Dubravka; i jedna i druga pastorala opevaju lepotu vile po kojoj nose
naziv; na kraju trijumfuje ljubav; zajednika imena pojedinim likovima:
Miljenko (koji je u Tireni bio sporedni, a u Dubravci je glavni lik),
Stojna, Ljubmir, Radmio; Stojnino miljenje o dananjim snajkama
da su lenje kad je rad u pitanju, ali su vredne kad treba da se ulepavaju,
a i kada spletkare muu i svekrvi iza lea; Miljenko tuguje za
Dubravkom, kao to Ljubmir tuguje za Tirenom.
Razlike: Lik Tirene je angaovaniji od lika Dubravke ee se javlja u
fabuli pastorale, ee ispoljava osobine i ee dela, dok Dubravku
vidimo samo epizodno, vie radi doaravanja njenog raskonog fizikog
portreta, a konstantno o njoj saznajemo iz onoga to o njoj priaju drugi
likovi; Tirena nije udata za satira, on joj ak nije ni izmamio poljubac,
dok je Dubravka na silu verena za Grdana; mnogi likovi koji se ne
javljaju u Dubravci, postoje kod Tirene (npr. Radat, Remeta, Dragi,
Kupido, Glas iz Neba,),i obrnuto (Redovnik, Glasnik, Ribar,
Ljubdrag Starac, Brtanko, Gortak, Vuk, Jeljenka satirica, Skupovi
pastira i vila novo: javljaju se horovi;); u Tireni se javlja samo
simbolino jedan predstavnik satira, a u Dubravci itava plejada, ak se
javlja i enka satirica, a i, osim toga, satirima je ovde dano vie prostora
da se ispolje, da komentariu ivot, da sami proive vie u samoj
pastorali, dok je u Tireni pojava satira znatno rea i obino negativno
boji tok radnje; Tireni, kao liku, nije uinjena nepravda, dok je
Dubravka rtvovana, tj. na silu verena za oveka koji je podmitio
dubrovake sudije, iako je jo od svog detinjstva obeana Miljenku,
kome i dolii da joj bude verenik jer su oboje lepi i dobri; Dubravka se
zavrava svojevrsnom himnom slobodi koju izgovaraju Skup pastira i
Redovnik, dok se Tirena zavrava prizorom Kupida koji velia
nepobedivu ljubav, ime se ukazuje i na razliite poruke pastorala, odn.
propagiraju se razliiti ivotni stavovi: renesansna Tirena je slikoviti
prikaz svemoi ljubavi koja ak moe i vaskrsnuti mrtve, dok je
barokna Dubravka alegorija, verovatno, Kneeve titule kao simbola
aristokratske vlasti koja je trenutno bila ugroena od strane graanstva,

a istovremeno je i alegorija same Dubrovake Republike kome je u

istoriji bila najvanija sloboda i koja pati kada joj je oduzeta.
Greh i kajanje u spevu Suze sina razmenoga Diva Gundulia
[sa interneta Vikipedija:] Razliita je razrada greha u odnosu na
predtekst: u biblijskoj paraboli sinovljev greh je prikazan kao opte
hedonistiko uivanje u ivotu, u rasipanju novca i neumerenosti svake
vrste. Poema takoe preuzima te grehe, ali vee ih uz jedan glavni
bludnost, podstaknutu lepom enom. Bludnost je podstaknula sina i na
rasipanje; imetak ne gubi troei na vlastitu rasko i ugodu, nego
kupujui eni razne vredne poklone, ne bi li zadobio njenu naklonost.
Lik razbludne ene ne postoji u biblijskoj paraboli, a u poemi je
izostavljen lik starijeg sina zbog ega je neto drugaiji zavretak i
znatno drugaija poruka.
I parabola i poema razrauju problem greha, spoznaje, pokajanja i
oprotaja, no pouka parabole usmerena je prema pravednima kojima
se napominje kako svako obraenje grenika treba slaviti jer ovaj bra
voj bio je mrav i ivi ope, bio je izgubljen i nae se, dok se pouka
poeme (Lk 15, 32) zadrava na greniku istiui kako e svakome ko se
iskreno pokaje biti oproteni gresi i osigurana venost.
Stil: Poema kao termin jo u antikoj literaturi imala je opte znaenje,
verovatno je to jedan od razloga zbog kojeg je kao vrsta do danas ostala
nedovoljno odreena te utelovljuje karakteristike svih triju knj.rodova
lirike, epike i drame. Razraena fabula, likovi i pripoveda
karakteristike su epskog; karakteristike dramskog mogu se oitati u
jakoj unutranjoj borbi glavnog lika i dugim monolozima; lirska je sama
forma izrazita nabijenost emocijama, promiljanja o moralnoteolokim pitanjima i brojne pesnike figure, meu kojima je bitno
istaknuti uz najea poreenja i epitete, snane metafore i brojne figure
suprotnosti (oksimorone), paradokse i snane antiteze. Antiteza greh
proienje proima itavo delo tako da se ono u celosti moe shvatiti
kao velika antiteza. Takoe delo obeleava i alegorinost, jer pria o
odnosu oca i sina moe se preneti na odnos Boga i oveka.
Sadraj: Sagreenje: U prvi pla uvodi se suzama sina koji oplakuje
svoje grehe u nadi da e, ako prolije dovoljno suza, njegova dua
okupana pokajanjem biti ponovo ista i dostojna Boje prisutnosti.

Zaziva Boga i moli Ga da mu poalje Duha Svetoga, a obraa se i Isusu

Hristu objedinjujui u svom pozivanju sve Tri Boanske Osobe u
simbolino Sveto Trojstvo. Govori o gresima i grenom oveku,
nedostojnom Boje milosti, uzdajui se ipak u to da e se Bog smilovati
onom ko se iskreno pokaje za svoje grehe. Obraa se greniku
istovremeno se obraajui celom oveanstvu savetujui mu da se kloni
zla kako bi bio dostojan ivota sa Svevinjim. Posle opteg promiljanja
o grehu poinje govoriti o sebi, sinu koji se odmetnuo od oca, uzevi
njegovo imanje da bi zadovoljio svoje apetite za putenim uicima, sve
dok nije potroio sve bogatstvo i ostao bez iega. Oskudica ga je
naterala na razmiljanje o lagodnom ivotu koji je imao ivei sa ocem:
slatko opijanje, u zlatu sazidana kua, sluge na raspolaganju u svakom
trenutku, raskona postelja u kojoj se budio nakon bludnih besanih noi.
Bludnost podstaknuta zamamnom, lepom enom dovela ga je do bede,
pustoi; dok kod njegovog oca i sluge ive u blagostanju, on samuje
gladan, poput zveri, u nepoznatoj zemlji, svinje su mu drutvo, planina
dom, hladan kamen jastuk. Zaslepljen zlatnom kosom i rumenim
obrazima nije video koliko je ta ena laljiva, besramna, svoje telo dala
bi svakome: niui otre antiteze razmetni sin opisuje enu prvo
govorei o njenoj slatkoi i lepoti, a nakon toga iznosi drugu, tamnu
stranu za koju je bio slep sve dok se nije osvestio. Trudio se da bi je
osvojio piui pisma, ali ona je ostajala hladna, skrivala se od njega i
cepala njegova pisma. Tek kada ju je poeo darivati zlatom, ona
napokon pada u njegovo naruje. Srean, pomislivi da ga ona napokon
voli, da je uspeo dopreti do njenog srca daruje joj sve vie i vie.
Vremenom shvata da je njena ljubav zapravo bila tek ljubav prema
darovima koje joj je donosio. Sam, ostavljen, sveden na prosjaki tap,
shvata da nema zlata kojim bi osvojio njenu ljubav, jer njoj nisu bitni
lepota, pamet, razum, vernost vani su joj samo bogatstvo i darovi.
Razorila ga je poput poara ili poplave, iznutra i spolja, materijalno i
duhovno. Greh ga je obuzeo, prodirao deo po deo. Nastanio se u dui
inei je gnjilom. Preostaje mu samo kajanje.
Spoznanje: Na poetku drugog plaa ponovno se javlja lirski subjekt sa
svojom refleksijom o Bojoj veliini i postanku sveta. Prikazuje
razmetnog sina koji se nalazi u krdu svinja i nada se da e umreti od
gladi ili da e ga prodiratii neke divlje zveri jer bilo bi pravedno da oni
koji kao zveri ive od zveri budu i prodirani. No njegova je prljavtina

i duhovna zaprljan je grehom, pa i zveri zaziru od njega. Razmilja o

lepoti koja mu je bila izvor svakog zla: ona svetlost pretvara u tamu,
raskida zavete, ona je plamen koji pri, a ne krepi, a najbolje je
doarava kao stablo koje se neplodno iri svojom kronjom samo
stvarajui veliku senku. Spoznaje koliko je greio. Kose koje je nekada
zvao zlatnima, sada vidi kao zmije to ujedaju, lice nekad obasuto
ruama sada je dra, a medene su usne otrov. Zaveden mladou,
slobodom i eljom za putenim uicima napustio je rodni kraj, lutao je
zemljama i umama u potrazi za ugodom, a na kraju je pronaao jad,
brigu i tugu. Svojim ivotom svedoi o svetu koji se temelji na
suprotnostima to se veito izmenjuju sve to je lepo, krije neku
gadost, sve to ima poetak ima i kraj. ovek im se rodi pone umirati
i to mu je sudbina. U ovom ivotu nita nije stalno sve pada u
zaborav. Promilja i o smrti, deli je na fiziku i duhovnu fizika smr
od svia tek je kratak uzdah, duhovna smrt smr od due je vena, jer
liava oveka venog blaenstva u Raju. Dobri e ljudi posle smrti u
Raj pun raskoi njihova dua uivae svu slavu i blaenstvo venog
ivota pod okriljem Svetog Trojstva. Zli ljudi osueni su na veno
ropstvo u tami Pakla, uz zvuke plaa i krgut zuba. Razmetni sin obraa
se svojoj dui koja treperi i ezne za istotom, strahujui od Pakla i
vene patnje eli oistiti svoju duu kako bi bila dostojna Boga.
Skruenje: Neutralni kaziva govori o udima Svemoguega Boga on
moe uiniti sve, no u jednu stvar ipak ne dira: ovekovu slobodnu
volju. Razmetni sin iveo je predan bludnosti, grenim ivotom, ali
skruio se, vrste elje za preobraenjem i Bog mu je proistio srce i
duu: dogodilo se najvee udo preobraenje jednog grenika.
Razmetni sin, grenik usred pustoi, zavapio je Bogu, oplakivao svoje
grehe. Niice pavi na zemlju, tresui se sav od muke, jada i boli, grca u
suzama i jedva smogavi snage ispovediti svoje grehe. Ispovedajui se
istovremeno se pita o svetu, moralnim vrednostima, prolaznosti.
Promilja o Bogu, koji je oveku toliko dobar, za njega je stvorio ovaj
svet, dao mu da pije, jede, postavio ga za vladara ivotinjskog i biljnog
sveta, dao mu je razum da moe odvojiti dobro od zla, a ovek je ipak
toliko nezahvalan i nedostojan svega toga. Razmetni sin plae ganut
Bojom dobrotom koja sve nadvisuje i njegovo se srce rastapa nije
vie ledeno. Bog ga isti od svega i on ustaje ponovo roen. Odluuje
vratiti se svom ocu i zamoliti ga da ga primi kao slugu. Svestan da nije

vie dostojan zvati se njegovim sinom, teko mu je vratiti se nakon

svega to je uinio. Kaje se za sve grehe, a njegove suze svedoe o
tome. Dolazi k ocu i pada mu pod noge, molei ga za oprotaj. Otac ga
srdano doekuje, pun ljubavi, daje mu poljubac oprotaja, oblai u
novu, belu odeu, slavi Boga i zahvaljuje mu za sinovljev povratak.
Negativna slika enske lepote i mizogenstvo u spevu Suze sina
razmenoga Diva Gundulia
[sa interneta Vikipedija:] Nakon opteg promiljanja o grehu poinje
govoriti o sebi, sinu koji se odmetnuo od oca, uzevi njegovo imanje da
bi zadovoljio svoje apetite za putenim uicima, sve dok nije potroio
sve bogatstvo i ostao bez iega. Oskudica ga je naterala na razmiljanje
o lagodnom ivotu koji je imao ivei sa ocem: slatko opijanje, u zlatu
sazidana kua, sluge na raspolaganju u svakom trenutku, raskona
postelja u kojoj se budio nakon blidnih besanih noi. Bludnost
podstaknuta zamamnom, lepom enom dovela ga je do bede, pustoi;
dok kod njegovog oca i sluge ive u blagostanju, on samuje gladan,
poput zveri, u nepoznatoj zemlji, svinje su mu drutvo, planina dom,
hladan kamen jastuk. Zaslepljen zlatnom kosom i rumenim obrazima
nije video koliko je ta ena laljiva, besramna, svoje telo dala bi
svakome niui otre antiteze razmetni sin opisuje enu prvo govorei o
njenoj slatkoi i lepoti, a nakon toga iznosi drugu, tamnu stranu za koju
je bio slep sve dok se nije osvestio. Trudio se da bi je osvojio piui
pisma, ali ona je ostajala hladna, skrivala se od njega i cepala njegova
pisma. Tek kada ju je poeo darivati zlatom, ona napokon pada u
njegovo naruje. Srean, pomislivi da ga ona napokon voli, da je uspeo
dopreti do njenog srca daruje joj sve vie i vie. Vremenom shvata da je
njena ljubav zapravo bila tek ljubav prema darovima koje joj je
donosio. Sam, ostavljen, sveden na prosjaki tap, shvata da nema zlata
kojim bi osvojio njenu ljubav, jer njoj nije bitna lepota, pamet, razum,
vernost vani su joj samo bogatstvo i darovi. Razorila ga je poput
poara ili poplave, iznutra i spolja, materijalno i duhovno. Greh ga je
obuzeo, prodirao deo po deo. Nastanio se u dui inei je gnjilom.
Preostaje mu samo kajanje.
Na poetku drugog plaa ponovno se javlja lirski subjekt sa svojom
refleksijom o Bojoj veliini i postanku sveta. Prikazuje razmetnog sina

koji se nalazi u krdu svinja i nada se da e umreti od gladi ili da e ga

prodirati neke divlje zveri jer bilo bi pravedno da oni koji kao zveri
ive od zveri budu i prodirani. No njegova je prljavtina i duhovna
zaprljan je grehom, pa i zveri zaziru od njega. Razmilja o lepoti koja
mu je bila izvor svakog zla: ona svetlost pretvara u tamu, raskida
zavete, ona je plamen koji pri, a ne krepi, a najbolje je doarava kao
stablo koje se neplodno iri svojom kronjom samo stvarajui veliku
senku. Spoznaje koliko je greio. Kose koje je nekada zvao zlatnima,
sada vidi kao zmije to ujedaju, lice nekad obasuto ruama sada je dra,
a medene su usne otrov. Zaveden mladou, slobodom i eljom za
putenim uicima napustio je rodni kraj, lutao je zemljama i umama u
potrazi za ugodom, a na kraju je pronaa jad, brigu i tugu. Svojim
ivotom svedoi o svetu koji se temelji na suprotnostima to se veito
izmenjuju sve to je lepo, krije neku gadost, sve to ima poetak ima i
kraj.
Razliita je i razrada greha: u biblijskoj paraboli sinovljev greh je
prikazan kao opte hedonistiko uivanje u ivotu, u rasipanju novca i
neumerenosti svake vrste. Poema takoe preuzima te grehe, ali vee ih
uz jedan glavni bludnost, podstaknutu lepom enom. Bludnost je
podstaknula sina i na rasipanje; imetak ne gubi troei na vlastitu rasko
i ugodu, nego kupujui eni razne vredne poklone, ne bi li zadobio
njenu naklonost. Lik razbludne ene ne postoji u biblijskoj paraboli, a u
poemi je izostavljen lik starijeg sina zbog ega je neto drugaiji
zavretak i znatno drugaija poruka.
Stilski postupci baroka na primeru Gundulievog speva Suze sina
razmenoga
[sa interneta Vikipedija:] Godine 1622.-e u Veneciji izlazi prvo
izdanje religiozne poeme, odn. baroknog plaa Suze sina razmenoga,
koja predstavlja inovaciju u vrstama starije hrv. knj. i uzor mlaim
pesnicima poput Ivana Bunia i Ignjata urevia. Delo se sastoji od tri
plaa (tj. pevanja): Sagreenje, Spoznanje i Skruenje, a predpostavlja
se da su na koncepciju poeme uticali ital. pesnici Luii Tansilo i
Erasmo da Valvasone. Gunduli grau za svoje delo pronalazi u
paraboli o povratku i pokajanju rasipnoga sina iz Jevanelja po Luki
(Lk 15).

Suze sina razmenoga delo je u kome se mogu prepoznati barokne

karakteristike: bogata i konetozno razvijena metaforika i antiteza, esta
upotreba figura nabrajanja, ali i opta polazita duhovnoga ivota:
ispraznost i prolaznost ovozemaljskih uivanja, potreba iskupljenja
greha i prihvatanje naela hrianske vere.
Poema kao termin jo u antikoj literaturi imala je opte znaenje,
verovatno je to jedan od razloga zbog kojeg je kao vrsta do danas ostala
nedovoljno odreena te utelovljuje karakteristike svih triju knj.rodove
lirike, epike i drame. Razraena fabula, likovi i pripoveda
karakteristike su epskog; karakteristike dramskog mogu se oitati u
jakoj unutranjoj borbi glavnog lika i dugim monolozima; lirska je sama
forma izrazita nabijenost emocijama, promiljanja o moralnoteolokim pitanjima i brojne pesnike figure, meu kojima je bitno
istaknuti uz najea poreenja i epitete, snane metafore i brojne figure
suprotnosti (oksimorone), paradokse i snane antiteze. Antiteza
greh/proienje proima itavo delo tako da se ono u celosti moe
shvatiti kao velika antiteza. Takoe delo obeleava i alegorinost, jer
pria o odnosu oca i sina moe se preneti na odnos Boga i oveka.
Forma: Gundulievo delo je religiozna poema struktuirana u 3 plaa
svaki zapoinje iz Lukinog Jevanelja iz kojega je i tema preuzeta.
Plaevi su naslovljeni po trima fazama kroz koje prolazi razmetni sin:
sagreenje spoznanje skruenje. Na poetku se nalazi i kratka
posveta u prozi Pri svijelomu gospodinu Jeru Diva Gundulia
formalno odeljena od plaeva u kojoj se autor osvre na tradiciju
dubr.pesnitva i kratko najavljuje temu. Delo je pisano u simetrinim
osmercima, kombinovanim u sekstine, pri emu 1.pla ima 74, 2.-i 56 i
3.-i 92 osmerake sekstine, rime ababcc.
Parabola kao oblik predstavlja produeno poreenje, uklopljeno u vee
prozno delo, u ovom sluaju u Bibliju.
[sa predavanja:] Suze sina razmenoga 1620.-e u Veneciji, posveena
stricu. Krai spev sa religiozno-refleksivnom tematikom. Refleksije o
svetu i ivotu. U 8-ercu, strofe su sestiine, rima ababss; 3 plaa poinju
suglasnikom S i u njima dominira S i Z. Posle naslova imamo citat iz
Biblije koji je na latinskom, ali koji se sada prati kada se tampa delo.
Junak je junak baroka pokajnik ota tema baroka u svim
umetnostima! I to je uticaj katolike reformacije. Tema je iz Novog

Zaveta, Jevanelja po Luki, 15.-a glava parabola o bludnom sinu. 3

plaa su 3 momenta u dui oveka: greh, svest o grehu i sutini ljudskog
ivota, kaje se. Nema radnje samo razmilja. Sgreenje
duepoznanje skruenje. Uzrok njegovog kraha je ena i to neka bez
morala, srebroljubiva. Gorke sentence o uzaludnosti traenja ljubavi od
bludne ene. Poinju opte filosofske teme: lepota, svet je varljiv, ivot
je smueno jedno more, smrt gleda u svaije lice, slavi duu koja je delo
Boje, neumrla i ista. Zavrava se refleksijom o Bogu. Pedagoka,
pouna poetika, sa ciljem da deluje da grenike, da ih navede na
preokret ka pozitivnom! Barokni pesnik zna da poezija treba da donese
uenje i zadovoljstvo, da bi italac lake progutao gorinu istine. Delo
je proeto iskrenom religioznou. Ima puno uzdaha, ali ne i pesimizma
hrianin nije pesimista. Smrt je novo roenje. Ali ima i
naturalistkog prikazivanja. Svet je postavljen u antitezama, to je
tipino barokno. Metafora stalna i produena. Hiperbola, igre rei,
neoriginalne ali iskrene sentence, mnogo preutanih citata, npr. iz
Jeupke, sa ciljem da razveseli itaoca. () Albert Kaler dao je visoke
ocene, kao i Isidora Sekuli.
Filozofija prolaznosti u Gundulievoj spevu Suze sina razmenoga
[sa interneta Vikipedija:] Sin koji pripoveda svojim ivotom svedoi o
svetu koji se temelji na suprotnostima to se veito izmenjuju sve to
je lepo, krije neku gadost, sve to ima poetak ima i kraj. ovek im se
rodi pone umirati i to mu je sudbina. U ovom ivotu nita nije stalno
sve pada u zaborav. Promilja i o smrti, zarez deli je na fiziku i
duhovnu fizika smr od svia tek je kratak uzdah, duhovna smrt smr
od due je vena, jer liava oveka venost blaenstva u Raju. Dobri e
ljudi posle smrti u Raj pun raskoi njihova dua uiva e svu slavu i
blaenstvo venog ivota pod okriljem Svetog Trojstva. Zli ljudi
osueni su na veno ropstvo u tami Pakla, uz zvuke plaa i krgut zuba.
Razmetni sin obraa se svojoj dui koja treperi i ezne za istotom,
strahujui od Pakla i vene patnje eli oistiti svoju duu kako bi bila
dostojna Boga.
[iz Duanove skripte:]. Filosofija prolaznosti postoji jo u renesansi, ali
u baroku dobija vei smisao, naroito u mislima da je ivot prolazan i

da je sve na svetu nitavilo. Konkretno u ovom spevu izgubljeni sin je

spoznao da je sve na svetu prolazno, da je ivot kratak, prevrtljiv i
prolazan kao smueno jedno more, smrt je neibena: moe da bei
kud god zna i da ini a hoe, ali smr e svuda sledom sledi; smrt
je ista za sve ona ne gleda niije lice, njoj su svi jednaki (stari, mladi,
rob, kralj); smrt je gluva i slepa unitila je ohole zgrade, tj. visoke do
nebesa, lepe gospoe i kraljice sa zlanom kosom, junake koji su se
rvali sa medvedima pretvorila je u pepeo Svi ljudi su u laku zemlje
zbijeni: istona carstva, gospoda rimska svi koji su nekada vladali i
bili veliki sada im se ne zna ni ime, a sva kraljevstva, gradovi i
plemstva sada je trava prekrila. ivot je samo hip, ovek nikada nije
miran u srcu i svaki dan misli o tome kako nita nije veno, sve je
prolo,
Smrt je samo telesna i ona je nuna svako ko se rodi mora da umre;
smr od due je vjekovia, tj. konana. Posle telesne smrti, koja je ista
za sve, dobri idu u Raj, a zli u Pakao. Dua ovekova je ono to je
veno.
Sin je spoznao da je ovaj svet pun poroka i zla, da je ena olienje
pohlepe za novcem, da je lepota prolazna, a da je trajna samo Boja
milost koja se treba zasluiti.
Gundulieve Suze sina razmenoga i Biblija
[sa interneta Vikipedija:] Religiozna poema Suze sina razmenoga
nastala je prema paraboli iz Jevanelja po Luki (Lk 15, 1132) o ocu
koji sinu oprata neposlunost i suludo potroen imetak, nakon to se
ponizno pokajao svestan teine svojih dela. Gunduli preuzima i
razrauje temu ostavljajui prepoznatljivima osnovne crte predteksta.
Parabola, kao oblik, predstavlja produeno poreenje, uklopljeno u vee
prozno delo, u ovom sluaju Biblije. Biblijska parabola o neposlunom
sinu ima svega dvadesetak redaka, a ista tema se razrauje u poemi na
1332 stiha. Osnovna, saeta biblijska pria u poemi se proiruje brojnim
sinovnim premiljanjima o smislu ivota i smrti, grehu, a mnogi su
stihovi posveeni i kajanju, plau zbog poinjenih grehova.
Monolozima sin iznosi i radnju, stoga se, uz ulogu lika, u njemu
ostvaruje i uloga pripovedaa, s tim da se na nekim mestima javlja i
sveznajui pripoveda da bi najavio monolog. U biblijskoj paraboli

javlja se samo sveznajui pripoveda.

Razliita je i razrada greha: u biblijskoj paraboli sinovljev greh je
prikazan kao opte hedonistiko uivanje u ivotu, u rasipanju novca i
neumerenosti svake vrste. Poema takoe preuzima te grehe, ali vee ih
uz jedan glavni bludnost, podstaknutu lepom enom. Bludnost je
podstaknula sina i na rasipanje; imetak ne gubi troei na vlastitu rasko
i ugodu, nego kupujui eni razne vredne poklone, ne bi li zadobio
njenu naklonost. Lik razbludne ene ne postoji u biblijskoj paraboli, a u
poemi je izostavljen lik starijeg sina zbog ega je neto drugaiji
zavretak i znatno drugaija poruka.
I parabola i poema razrauju problem greha, spoznaje, pokajanja i
oprotaja, no pouka parabole usmerena je prema pravednima kojima
se napominje kako svako obraenje grenika treba slaviti jer ovaj bra
voj bio je mrav i ivi ope, bio je izgubljen i nae se, dok se pouka
poeme zadrava na greniku istiui kako e svakome ko se iskreno
pokaje biti oproteni gresi i osigurana venost.
Istorijski okvir epa Osman Diva Gundulia i njihova obrada
[iz literature:] Gunduli nije veliki Tasov dunik jedino u poetskoj
teoriji; jo vie on je to u neposrednom i praktinom ostvarenju svoje
epopeje. Izvanredni poznavalac Osloboenog Jerusalima, koji je itav
znao napamet i koji je smatrao veim od svih ep.dela to su mu
prethodila, Gunduli je taj ep izabrao za model i ugled, i vidno je poao
za njim, u mnogim pogledima. Po tome, on je jedan od mnogobrojnih
Tasovih sledbenika, najvei u naim stranama i jedan od najveih to ih
je znameniti ital.pesnik ikada imao.
Ali on nije puki epigon, i ambicija mu ide daleko vie od ropskog
ponavljanja onoga to je voleo i cenio u delu svog uitelja.
Podraavanje je Gunduli shvatio na nain na koji se ono shvatilo u
najboljim humanistikim raspravama o poeziji: to je podraavanje koje
vodi elja da se uzor dostigne, jo vie da se on, kad god je to, i u emu
je god to mogue, nadmai i prestigne.
Tasov uticaj na Gundulia, koliko je mnogostruk i snaan, toliko je i
neskriven; on se pokazuje ve prvom pogledu. italac Osmana zapaa
ga poev od izbora predmeta i opte tendencije dela. Kao Taso,
dubr.pesnik hteo je da u jednom krupnom istor.dogaaju predstavi
sudar krsta i polimeseca, hrianstva i muhamedanstva; kod Tasa je to

borba krstaa pod vostvom Gofrida Buljonskog i osloboenje

Jerusalima, kod Gundulia je to bitka na Hoinskom polju i neslavna
Osmanova smrt. Kao to su Tasovi krstai doneli slobodu Svetoj zemlji,
tako sad Gundulievi viezovi Jezusovi, Poljaci u prvom redu, treba da,
slomivi konano tursku mo i Muhamedovu veru uopte, oslobode
porobljene balksanske hriane.
Drugi sloj istorijskih momenata u Osmanu vezan je za raniju tursku,
poljsku, antiku i srpsku istoriju. Prisustvo starije istorije Turske i
Poljske jedva da se moglo izbei; po sebi je bilo razumljivo da se
Osman II, raspinjan najkrupnijim ratnikim i dravnikim ambicijama,
poziva na svoje slavne pretke i na njihova velika dela bezmalo u
svakom trenutku, pa i onom najkobnijem kada je prinuen da smrti
pogleda u lice; nita se manje nije moglo oekivati da ep koji glorifikuje
savremeni trenutak Poljske ne povee, bilo kako, taj trenutak sa
dr.njenim velikim trenucima u prolosti. I istoriju tursku, kao i istoriju
poljsku, koje je podjednako dobro prouio, Gunduli daje sluei se
tehnikom kataloga, vajkadanjim u praksi epskih pesnika: prvu u
predsmrtnim evokacijama sultana Osmana, drugu u opisima kipova u
kraljevskom dvoru u Varavi na kojima su predstavljeni znameniti
poljski vladari.
Prisustvo istorije stare Grke i staroga Rima, kao i srpske istorije, vodili
su, naprotiv, sasvim drukiji razlozi. Strogo uzevi, ono po samu epsku
fabulu nije ni od kakve koristi i bez njega ona uglavnom moe da bude.
No to prisustvo ipak nije, ili nije najveim delom, literarni i starinski
rekvizit, niti plaanje uobiajenog danka vremenu, ni parodiranje
suvinom uenou. Ono ima svoju vanu i ozbiljnu svrhu: da pesniku
prui mogunosti da izrazi mnoge od najbitnijih stavova svoga pogleda
na svet.
Antika istorija, kako ona sauvana u priama tako i ona potvrena u
dokumentima, sa svojim slikovitim svetom paganskih bogova, sa
svojim znamenitim protagonistima i sa svojim gradovima u kojima i
oko kojih su se odigravali dogaaji od sudbinske vanosti za itav
tadanji svet, pesniku slui za poreenja i za lirske apostrofe, za
refleksije od univerzalnog znaaja i za sasvim praktine utilitaristike
ciljeve. I sam spomen Parisa i njegovog ljubavnog ognja koji je unitio
Troju, nadahnue ga za strasnu apostrofu plahe i nerazborite mladosti, a
poznata anegdota o Ksekrku, koji je hteo da more natera na poslunost i

da ga kazni, izazvae novu i ne manje strasnu njegovu apostrofu

nesvijesne oholosi; seanje na domiljaog Grka Ahila, koji je nekada
bio toliko slava, i iji unici sada zemlju eu, sada pasu, dae mu
motiv za veliku refleksiju o prevrtljivoj srei, koja u promjeni vjenih
dobara promjeniva sve uiva roba u kralja, kralja u roba, a mitoloka
pria o kiklopima i njihovom pokuaju da Jupiteru otmu nebo izazvae
njegovu antitetsku sentencu ko visoko prem se penje da nizoko sasma
pada; Cezarovi i Pompejevi ratovi bie mu povod da istakne aktuelno
uverenje o pogubnosti hudog nesklada u gradu, u svakom gradu i u
gradu njegovom, i da baci prokletstvo na onoga ko zamee u rodnomu
nemir gradu i domae vrijei smee u zavadi i neskladu, a nekada slavni
i moni grki gradovi i ostrva bie za njega, kad god ih pomene, primeri
za novu varijaciju na temu opte prolaznosti, nekrepke sree i vremena
koje stalno protie, ali i podsticaj za veliku zavrnu apostrofu Grke,
nekada pune slave, mudraca i junaka, a sada poniene u ropstvu i
stegnute za vrat od turskog kletog samosilja, to je sve boja kazna za
njeno nevjersvo, tj. izmu.
[sa interneta Vikipedija:] Ep se sastoji iz 20 pevanja (nedostaju 14.-o i
15.-o), ali nije dovren. Obuhvata period od skoro 30 vekova: od
Trojanskog rata do pievog vremena, dok su najobimnije predstavljene
srpska, poljska i turska istorija. Glavni opevani dogaaji su Hoinski
boj 1621.-e i ubistvo mladog sultana Osmana II 1622. Ep je proet
izrazitim antiturskim, a istovremeno i jakim verskim i rodoljubivim
oseanjima.
Osim toga, Gunduli menja hronoloki red nekih dogaaja, vie
dogaaja stapa u jedan, a ulogu neke istorijske linosti daje u epu nekoj
drugoj linosti npr.: ulogu kneza Zbarskog, koji je iao u Carigrad i
posle Osmanove smrti sklopio mir s Turcima, u epu ila Ali-paa, koji i
nije stvarna istor.liost. U Gundulievom epu turski vezir putuje kao
sultanov poklisar u Varavu radi sklapanja tursko-poljskog mira, koji je
u stvarnosti sklopljen 1623.-e posle Osmanove smrti u Istanbulu za
vreme vladavine Mustafe I. U ime Poljske mir je tada potpisao knez
Kritof Zbarski, a ne Vladislav kako iznosi Gunduli.
Kako je na Osmanu radio do svoje smrti, unosio je i dogaaje koji su se
zbili i posle 1622.-e kada se zavrava radnja epa: pominje se
zarunica Vladisavljeva, Cecilija Renata, s kojom s venao tek 1637.

Menjati istor.injenice mogao je Gunduli samo kod onih dogaaja i

linosti za koje je drao da ih nisu poznavali njegovi zemljaci. Ali, npr.,
o Korevskom nije smeo menjati istor. injenice, jer su ga Dubrovani
nesumnjivo dobro poznavali.
[sa predavanja:] Radnja: vidimo Osmana na povratku s ratita, pobeen
je, vrlo duboko doivljava ponienje poraza na Hoinskoj bitki tako
poinje; kraj smrt Osmana, pod nogama roba svoga. Radnja obuhvata
nekoliko meseci zima 1621.-e i maj 1622.-e istorijski. Glavne etape
radnje:
1) savetovanje doglavnika u sultanovom saraju i donoenje odluka
2) putovanje Ali-pae u Varavu i sklopljen mir Poljske i Turske
3) putovanje Kazlar-age u Malu Aziju i Srbiju da nae lepotice za
harem
4) pobuna u Carigradu
5) novo savetovanje u saraju i nove odluke
6) trijumf pobune
7) pogibija Osmanovih doglavnika.
Brojne epizode daju spevu punou, raznovrsnost i privlanost sve u
skladu sa Tasovom poetikom epa. Gunduluev junak ponegde ipak
odstupa od toga npr., nije olienje vrline, niti je zavretak srean.
Poljski kraljevi je antiteza, pa bi ispunjavao Tasove zahteve, ako bi
itavo hrianstvo bilo glavni junak. Ako imamo u vidu da je na kraju
propast Turskog Carstva onda imamo srean zavretak. Tasov pre
svega trai objektivni ton pripovedanja, a pesnik sebi ipak dozvoljava
pristrasni ton. To je istorijsko-romantini ep. Izbor predmeta i opta
tendencija dela: sudar hrianstva i muhamedanstva.
Pristuno je i meanje realnih istorijskih linosti i romantini linosti
pored realnih lica imamo i Amazonke, eterina bia rajske lepote
(Ljubica, Begum), likovi koji simboliu tragiku itavog naroda
(Ljubdrag, mati Mustafina), demoni, to se strukture tie, sigurno je
planirano 20 pevanja i u tim razreujuim pevanjima Krunoslava bi
trebalo da doe do svog verenika u tamnici, a da Sokolica ode u nova
lutanja, dok ne moe da se pretpostavi ta je bilo sa srpskom
junakinjom. I u stilskim sredstvima Gunduli se povinuje Tasovim
zahtevima opisi, metafore, refleksije, osnovni pogled: promenljivost u
ljudskoj sudbini (kolo sree se okree) naroito prema oholima.

Likovi: sultan Osman je najsloeniji i najzanimljiviji, u njemu je

sadrana tema dela i naslov dela, nosilac je opteg pievog stava o
prolaznosti i o pogubnoj oholosti.
to se tie istorijskih osnova tu je potpuno data istinita biografija
sultana Osmana, sina Ahmeta, ali je na vlast doao smenjivanjem
slaboumnog strica, i to u 14.-oj godini, to nije bilo neobino. Vladao je
4 godine. Vodio je rat sa Poljacima i uestvovao u njemu, s tim to je to
prilagoeno epu. Gunduli je veliku panju posvetio motivaciji
Osmanovih postupaka, vidimo ga kako razmilja, pati, strahuje, reaguje,
ima izrazite karakterne osobine i koji se menja. Psiholoki je sve
motivisano. Pesnik se uiveo u zlu sudbinu mladog oveka. Sudbina
Osmana je nadmaila njegove godine rezultat je pesnikova naklonost.
Pesnik ima razumevanja za njegove postupke, iako on nosi smrtnu
oholost. Ali je i hrabar i ne mrzi protivnika. Vremenom sazreva.Na
kraju je sveden na ljudsku meru ojaen, usamljeni ovek. Lik
kraljevia Vladislava ima svoj protorip u realnoj linosti. () Vladislav
je realno eleo da vodi hrianski svet u osloboenje od Turaka. Kod
njega nije bilo dramatinih preokreta. Svojim istorijskim postojanjem
nije dao Gunduliu mnogo materijala ostao je na nivou junaka.
Istorijski momenti kao graa koja je tretirana Gunduli stvara 2
sloja: savremeni i istorijski (prikazuje tursku, poljsku neizostavne,
prisutne u vidu kataloga; antiku i srpsku istoriju slue da pesnik
izloi svoj pogled na svet). Istorijska komponenta je najvanija u epu.
Vremenski raspon koji obuhvata odr. istoriju je vrlo veliki. Najraniji
pomenuti dogaaj Trojanski rat, 12.vek p.n.e. Druga granica je
venanje kraljevia Vladislava 1637.-e. Srpska istorija u Osmanu
simbol slovinske prolosti. Slovini Juni Sloveni ideja o njihovom
jedinstvu, koja e kasnije prerasti u panslavistika ideja prerasla u
ilirski pokret a on u jugoslovenstvo.
Osman je nedovreno Gundulievo delo, jer ga je smrt omela. Umro je
od upale plua. Ima dosta nedoreenosti, nesuglasica, istovetnih strofa i
dva pevanja nisu napisana i smatra se ili da nisu napisana ili da su
unitena zbog antiturskog sadraja ili da su nestala u zemljotresu
1667.-e godine koji je desetkovao Dubrovnik. tampan je 1826.-u
Dubrovniku, mada je dugo pripremana njegova tampa razne cenzure
bile su vezane za njega. Ipak, Dubrovani su ga oboavali i pesnika, a
naroito ovo njegovo delo. Nastao je posle Suza sina razmnoga i

Dubravke i predstavlja odr. sintezu i izraz pesnikovog emocionalnog,

misaonog i drutvenog bia najpotpuniji doivaljaj.To je istorijskoromantini ep, predmet: blizak dogaaj iz istorije hrianske epohe
smrt turskog sultana Osmana Drugog od podanika. Ovakav izbor je
teak smeo i originalan potez pesnika tada su za takve epove
uzimale biblijske teme ili iz davne istorije. Gunduli je ovo uradio jer je
to bio znaajan dogaaj meu savremenicima to to je sultan usmren
od strane svojih podanika daje najavu pada turskog carstva! Druga stvar
je bila hrianska nada. Zbog toga je on izmiljao i domiljao dogaaje
itav niz izmiljenih linosti: Sokolica, Sunanica, Begum-ali paa,
Ljubdrag, Neke likove je prikazao drugaije Osman je plemenitiji
nego u realnom ivotu, Vladislav, poljski kraljevi, prikazan je kao
hrabar borac i patriota u Houjskoj bitki a on je tu bitku preleao
bolestan; dok je Mustafina majka jednog od suparnika Osmana
prikazana kao vetica, to je istorijski bilo vrlo malo mogue. to se tie
samih dogaaja, on je menjao tok i karakter dogaaja, a i premetao ih
je u prostoru kako mu je odgovaralo pojava anahronizma. Sam
karakter bitke smatra velikom pobedom hriana, a u stvari je bilo
nereeno! Ovakav stav koji Gunduli ima prema istoriji odgovara
Aristotelovoj Poeici i Tasovoj Poeici da se na istoriju gleda onako
kako bi trebalo da bude da se gleda na opte, a ne na pojedinano. Ali
razlozi su i literarne prirode nastojao je da lik Osmana bude
ubedljiviji, da postupci budu motivisaniji; dok neke izmene
predstavljaju istu pesniku slobodu, da bi neto bilo efektnije ili jer
nije znao istinu. Dubrovani su inae bili dobro obaveteni.
Srpska istorija u Gundulievom epu Osman
[sa predavanja:] Srpska istorija nije organizovano prikazana, niti
celovito. Izvor mu je bio Kraljevrstvo Slovena Mavra Orbina,
Dubrovanina, i iz usmene tradicije. U glavnom je prikazao najvanije
dogaaje i tada legendarne likove (Zmaj Ognjeni Vuk, Sibinjanin
Janko, Kraljevi Marko). Krenuo od Nemanjia a zavrio Brankoviem,
koji je imao centralnu ulogu u dogaaju koji je na loe preokrenuo ivot
na Balkanu. Prikazuje i Mariku bitku, odn. ono to je vezano za
Vukaina Mrnjavevia; vie puta se vraao na Kosovski boj, prikazuje
borbe ura Brankovia sa Turcima epizoda starca Ljubdraga i

njegove keri Sunanice ove dve izmiljene linosti doveo je u vezu

sa urom Brankoviem, koji je imao traginu sudbinu: njegova ker
Mara je bila data u harem a sinovi Grgur i Stefan su oslepljeni dok je
Smederevo palo. ura se sklonio u Dubrovnik!Osman je izdanak
dubrovake literarne tradicije misli se na hroniku Antuna Sasina
(Driev savremenik) to je epsko delo u stihu, ali ne moe biti ep jer u
literarnom smislu nije to dostigao: Razboj od Turaka. Pie o austrijskoturskom ratu, gde su Turci poeli da gube bitke. Rat je umro pre nego
to je Sasin zavrio hroniku. Pored tradicijskih osnova u Osmanu ima i
dosta i lirike, pod uticaj erotksih kanconijera Dora i ika, a ima i
mnogo preutnih citata iz Jeupke. Iz narodne poezije preuzeo je
izraajni repertoar: stalni epiteti, karakteristini obrti, iroka
poreenja,Gunduli je imao prave literarne namere da napravi epos
velianstvenih razvera. Ima u njemu dosta autentine poezije,
impresivnih lirskih mesta, dobro je izgraen lik Osmana, ali Vladislav
je bled lik; ostale slabosti su tu zbog toga to je prilagoavan publici.
Srpska istorija u Osmanu simbol slovinske prolosti. Slovini Juni
Sloveni ideja o njihovom jedinstvu, koja e kasnije postati
panslavistika ideja prerasla u ilirski pokret a on u jugoslovenstvo.
Srpska istorija nije organizovano prikazana, niti celovito. Izvor mu je
bio Kraljevrstvo Slovena Mavra Orbina, Dubrovanina, i iz usmene
tradicije. U glavnom je prikazao najvanije dogaaje i tada legendarne
likove (Zmaj Ognjeni Vuk, Sibinjanin Janko, Kraljevi Marko). Krenuo
od Nemanjia a zavrio Brankoviem, koji je imao centralnu ulogu u
dogaaju koji je na loe preokrenuo ivot na Balkanu. Prikazuje i
Mariku bitku, odn. ono to je vezano za Vukaina Mrnjavevia; vie
puta se vraao na Kosovski boj, prikazuje borbe ura Brankovia sa
Turcima epizoda starca Ljubdraga i njegove keri Sunanice ove
dve izmiljene linosti doveo je u vezu sa urom Brankoviem, koji je
imao traginu sudbinu: njegova ker Mara je bila data u harem a sinovi
Grgur i Stefan su oslepljeni dok je Smederevo palo. ura se sklonio u
Dubrovnik!
Osman je izdanak dubrovake literarne tradicije misli se na hroniku
Antuna Sasina (Driev savremenik) to je epsko delo u stihu, ali ne
moe biti ep jer u literarnom smislu nije to dostigao: Razboj od Turaka.
Pie o austrijsko-turskom ratu, gde su Turci poeli da gube bitke. Rat je
umro pre nego to je Sasin zavrio hroniku.

Pored tradicijskih osnova u Osmanu ima i dosta i lirike, pod uticaj

erotksih kanconijera Dora i ika, a ima i mnogo preutnih citata iz
Jeupke.
Iz narodne poezije preuzeo je izraajni repertoar: stalni epiteti,
karakteristini obrti, iroka poreenja, Gunduli je imao prave
literarne namere da napravi epos velianstvenih razvera. Ima u njemu
dosta autentine poezije, impresivnih lirskih mesta, dobro je izgraen
lik Osmana, ali Vladislav je bled lik; ostale slabosti su tu zbog toga to
je prilagoavan publici.
[iz literature:] Gunduliev Osman izdanak je jedne knj.tradicije koja je
ve u asu njegovoga nastanka bila vievekovna: Dubrovnik ima svoju
umetniku poeziju od prvih decenija HV veka. Strogo uzevi, on je ima
i od ranije, jo iz Srednjeg veka; ali to je zapravo poezija
optejunoslovenska, koja je nicala drugde, izvan njegovih zidina, i
koja je zatim prelazila itavo balkansko podruke, stiui tako i u stari
slobodni grad. Poezija ije tokove u Dubrovniku moemo neprekinuto
pratiti od prvih renesasnih dana poezija je koju piu Dubrovani i za
Dubrovane; ona ima svoju specifinu boju i svoj osobeni karakter.
U kakavoj je odnosu Gunduliev ep prema toj tradiciji? Da li je on iz
nje iznikao i nju nastavio? Ili joj se odupro i ustao da je ospori? U kojoj
je meri on njen dunik, a gde je poao svojim, novim i nepregaenim
putem?
Pre Gundulievog Osmana u dubr.knj. bio je samo jedan pokuaj da se
savremeni istorijsk dogaaj uzem za temu ireg ep.dela. Naginio ga je
raznovrsni, ali i plitki i ne mnogo talentovan Antun Sasin, Driev
savremenik i podraavalac, no koga je, ve sasvim oronulog, i mladi
Gunduli jo mogao sresti na dubr., a jo pre na stonskim ulicama.
Meutim, Sasinovi Razboji od Turaka samo su prividno ep; to je niz
nepovezanih ep.pesama u kojima se bez mate, a isto tako i bez poezije,
suvo i hroniarski opevaju pojedini momenti austrijsko-turskog rada od
1593.-e naovamo. Ko zna da li je pesniku Osmana Sasinovo delo uopte
bilo poznato; ali i da jeste, on nema za ta se u tim spevovima daju
zapaziti osmerac, u kome su raeni, i mestimini tragovi uticaja
nar.poezije dole su u Gunduliev ep nezavisno od Sasina.
Ni za ostalom ep.poezijom koja je u Dubrovniku stvarala, u prola ili za
njegova vremena, nije Gunduli mogao poi mnogo vie. Vetranoviev

Piligrin i svojim oblikom, a jo vie svojom mutnom alegorijskom

sadrinom, nije mu mogao biti ni od kakve koristi. Moda je neto vei
uticaj mogao na njega izvriti njegov savremenik Paskoje Primovi
(umro 1619) sa svojim pobonim spevovima, u prvom redu s onim u
kome je pod glomaznim naslovom Pjesan od upuenja rijei vjene i od
poroda djevikoga prepevan i vrlo mnogo parafraziran uveni lat.ep De
rarti Virginis ital.pesnika Jakoba Sanacara. Ako i ne drugo ali
Primoviev pesniki jezik barokno inventivan i smeo u traenju leksike
sigurno je privukao njegovu panju, a ponegde mu je upravo i pomogao
kada je on stvarao svoj pesniki jezik.
Ranija poezija Gundulievog Grada ipak je odjeknula glasnije u
njegovome epu samo to to nije bila ep.poezija. Pesnik Osmana
savreno je poznavao liriku koju su dubr.pesnici u pravoj jednoj poplavi
erotskih kanconijera negovali jo od vremena ika Menetia i Dora
Dria. Na neki nain on je i sam tu liriku nastavio, njegova mladost
kao i toliko druge pesnike mladosti dubrovake bila je ispunjena
mnozijem i bezbrojnijem pjesnima aijem i ispraznijem. Dodue on je
kasnije tu svoju ljubavnu liriku gledao kao porod od mine i nije je
smatrao vrednom tampanja. Moda i zato ona nam se izgubila do
poslednje pesme. Njene ostatke mi ipak raznajemo: oni su rastureni po
svim Gundulievim delima, pa ih ima i u Osmanu. Kad god hoe da
opie ensku lepotu, ili da svoje junake prikae u ljubavnom bolu, kao i
u ljubavnoj srei Gunduli polazi za njenim pesn.slikama i za njenim
izraajnim postupcima. Na mestima on odlazi i dalje iz te svoje
ljub.poezije (a ponekad moda i tue) on unosi ak itave komade i ak
integralne pesme. Po njima moemo videti kakva je ta njegova
izgubljena poezija bila: svojim oseanjima sveta ona je jo uvek
petrarkistika, ali je njen izraz sasvim u vodama baroka. Jo je jednim
svojim izvanrednim delom starija dubr.lirika prisutna u Osmanu to je
glasovita maskerata Jeupka, koja je u istoriji knj. ostala povezana s
imenom zlatara i penika Andrija ubranovia. Nepoznati dubr.zanatlijaumetnik, ako je ikada i postojao i ako se tu ne radi o pseudonimu, nije
bio sasvim originalan u svojoj zamisli, a ni u veem delu teksta svoje
maskerate: kao to se sumnjalo odavno, kao to je dokazano tek
nedavno, on je iz istoimene cingareske Hvaranina Mike Pelegrinovia
preuzeo (plagijao) sve prethodne pesme koje ulaze u njen sklop
dodavi samo esoj gospoi, koja je dua od svih ostalih zajedno.

Krajnjom pregnantnou svojih stihova, razdraganim renesansnim

duhom koji se tedro izlio u njene strofe, nenou i finom lirikom ova
se maskerata dopada jo uvek.
Na pesnik voleo ju je bezmerno i sigurno ju je od stalnih itanja znao
napamet. Ne bi bilo lako dokazati, ali oseanje je neodoljivo, da se on
opredelio za osmerac kao stih i za etvorostih kao strofu svoga epa
ponajvie zato to je i ovo klasino delo (Jeupka) nae renesanse
izliveno ne: ispevano! u tom stihu i toj strofi. Ali svuda po Osmanu
sreu se i dr. znaci Gundlievog oduevljenja: u metaforici, u
pojedinanim obrtima, u frazeologiji. tavie, igrajui se po obiaju
baroknih pesnika, Gunduli u tkivo svojih stihova veoma esto uplie
doslovno preuzete ili jedna neto prilafoene stihove iz Jeupke. To su
oni preutni citati, koji su itaoce iz onih dana toliko radovali i koji su
za njih bili jedna dra vie u pesnikim delima: iznenaeni i pogoeni,
pri itanju, stihom iji im zvuk odnekud ve dobro poznat, oni su
postajali veoma sreni kada, odmah zatim, odgonetnu otkuda je on to
zalutao u tekst koji im je pred oima.
Srpska zemlja, ije tane mee nije umeo da kae, ali iju je istoriju
dobro znao Gunduli moda i blagodarei svome savremeniku i
sugraaninu Mavru Orbinu i njegovom Kraljevsvu Slovena, gde ju je
mogao itati prikazanu opirno i u punoj slavi za njega je simbol
slovinske prolosti. Na raznim mestima svoga speva on pominje malo
ne sve njene istaknute vladare, od Nemanje do Duana, Vukaina i
Lazara, despoa od Servije, i njene najvee ep.junake: Obilia i
Kraljevia Marka; ali je od svih najvie u sreditu njegove panje
nesreni Despot ura. Moda ga je taj srpski vladar privukao svojom
izuzetnom tragikom, linom, porodinom i vladarskom; ali isto tako
moe biti verovatno i to da tako rado i toliko esto peva o njemu to je
bio tesno vezan s Dubrovnikom i to je u jednom asu svoje burne
sudbine dao priliku gradu svetoga Vlaha da naini udo gostoprimstva i
vernosti zadatoj rei, koje e posle vekovima iveti u seanju i ponosu
rodoljuba, istoriara i pesnika. Njegovog jednog imaginarnog pretka,
koga je sam izmislio, staroga Ljubdraga i njegovu ker Sunanicu,
gotovo eterinu devojku rajske lepoe, on je zamislio kao jedan novi
simbol, tragino aktuelan simbol porobljenog slovinskog naroda,
tlaenog bez milosti od strane Turaka, kleih, hudih, ljuih, vrlih i
nemilih, oholih.

[sa interneta Vikipedija:] Gunduli pominje i Miloa Obilia i

Kraljevia Marka, kao i dr. srp. nar. junake. Ako su mu savremeni
horizonti bili obasjani skoranjom slavom Poljske, pogled na prolost
ispunjen je nostalginim seanjima na srpsku slavu! Na vie mesta
javljaju se reminiscencije iz prolosti Srbije pominju se Nemanjii,
govori se o caru Duanu, despotu uru, despotu Lazaru, hercegu
Stjepanu, slavi se Aleksandar Makedonski. Premda je istorijska graa
isprepletana sa romantinim i pastoralnim epozodama, ipak je u sutini
stvarna i verna.
Osman kao primer traginog junaka
[iz literature:] Ponekad je, meutim, propise ranije poetike Gunduli
zanemarivao svesno, birajui reenja koja su mu izgledala bolja. Jedno
od njih je ovo: junak njegovog epa nije, kao to je Taso savetovao,
olienje i skup najuzvienijih herojskih vrlina (vrhunav vrlina koje su
nazvane herojskim po herojskoj vrlini),niti se njegova istorija
okonava u srei (srean zavretak je prikladniji ovome spevu). On
je, naprotiv, otelotvorenje jednog greha koji je Gunduli, kao krsjanin
spjevalac i mislilac sav u vodama katolino obnove, drao vrlo tekim i
bezuslovno pogubnim oholost Osman je, dakle, negativni junak,
kako bismo danas rekli, i njegov je kraj daleko od svake sree
najbedniji i najtraginiji to moe biti. Moda elei da ublai utisak
koji je u itaocu izazvalo ovo odstupanje od uobiajenog reda stvari, a
moda i i z svoje barokne ljubavi za antitezu, Gunduli je negativnom
liku svoga junaka stavio nasuprot i snano naglasio pozitivni lik
kraljevia Vladislava, koji su svemu odgovara Tasovoj definiciji
ep.junaka, ali junak epa ipak nije. I moda je opet iz istog razloga na
kraju Osmana dodao jo i jedan niz stvarno nepotrebnih strofa, u kojim
se tonom ne suvie dalekim od invektive, prorokuje bliska propast
Muhamedove vere i predstojei trijumf hrianstva. Zbog tih strofa u
jednoj prilici ne treba ni videti u Osmanu, ve u itavom hrianstvu i
da se, kad se stvari shvate tako, spek okonava sreno.
Drugo je Gundulievo zanemarivanje opomena ranije poetike u tome
to on veoma mnogo i vrlo esto kroz celu epopeju sam izlazi na
pozornicu, kako bi to rekao Aristotel. On se ne zadovoljava ulogom
diskretnog posmatraa i ne nastoji, nimalo, da njegovo pripovedanje

dobije mirni i objektivni ton bar spolja i bar prividno nezainteresovanog

prikaza. Slikajui ljude, dogaaje i pojave, spominjui istor.zbivanja i
dovodei junake epa u gradove i krajeve slavne ili pak tragine svojom
prolou, pesnik Osmana neprestano prema svemu odreuje i
neprestano pokazuje svoj odnos, hvalei ili osuujui, blagosiljajui ili
proklinjui, uznosei kao primer koji valja slediti ili napadajui kao zlo
koga se valja klonuti. Njegovo pripovedanje dobija time izrazito
subjektivni, zainteresovani i pristrasni ton, a njegov ep na mnogim
mestima lirski karakter.
Stari gr.zakonodavac pesn.stvaranja savetovao je ep.pesnicima upravo
suprotno: Pesnik veoma malo sme sam da govori, jer ne podraava
(tj. ne odraava prirodu) onda kad tako postupa. Za Aristotela, Homer
je i tu jedini od svih znao kako treba raditi: on odmah posle kratkog
uvoda uvodi junaka, ili enu, ili kakvu dr.figuru, i nijedna figura nije
bez karaktera, nego svaka ima sasvim odr.karakter.
[sa interneta - Vikipedija:] Gunduliev herojski kult je blag i plemenit
slovenski nimalo krvoloan i grub. Predstavnik toga junatva je kralj
Vladislav (pobednik kod Hotina) suta suprotnost Osmanu (oholom
nasilniku).
[sa predavanja:] to se tie istorijskih osnova tu je potpuno data
istinita biografija sultana Osmana, sina Ahmeta, ali je na vlast doao
smenjivanjem slaboumnog strica, i to u 14.-oj godini, to nije bilo
neobino. Vladao je 4 godine. Vodio je rat sa Poljacima i uestvovao u
njemu, s tim to je to prilagoeno epu. Gunduli je veliku panju
posvetio motivaciji Osmanovih postupaka, vidimo ga kako razmilja,
pati, strahuje, reaguje, ima izrazite karakterne osobine i koji se menja.
Psiholoki je sve motivisano. Pesnik se uiveo u zlu sudbinu mladog
oveka. Sudbina Osmana je nadmaila njegove godine rezultat je
pesnikova naklonost. Pesnik ima razumevanja za njegove postupke,
iako on nosi smrtnu oholost. Ali je i hrabar i ne mrzi protivnika.
Vremenom sazreva.Na kraju je sveden na ljudsku meru ojaen,
usamljeni ovek.

Romantini junaci u Gundulievoj Osmanu: Korevski, Krunoslava,

Sokolica
[sa interneta Vikipedija:] Korevski je istorijska linost, primer
ratnike nesalomivosti i najopasniji turski protivnik. Turci su ga zarobili
i ubili u tamnici bojei se da bi im opet mogao naneti velike neprilike.
Krunoslava je primer ta sve jedna ena moe uiniti iz ljubavi. Ima
hrabrost i snagu mukarca, ali i oseajnost ene. rtvuje i ivot za svog
voljenog Korevskog. I tvorbi njenog lika Gunduli je pred oima ima
ulogu ratnice, figuru Venere militas poznatu iz Vergilijevih,
Aristotelovih i Tasovih epopeja; ali isto tako i sudbinu nesrene supruge
nesrenog Korevskog. Krunoslavinom sudbinom intenzivno se bave sve
dosadanje dopune tzv. izgubljenih pevanja.
Sokolica je izmiljeni lik, ki mongolskog kana, poseduje neto od
istonjake mistike, Osmanova je miljenica i jedina koja ga moe
spasiti kada je loe volje. Poreklom je iz dinastije Tatara koji su vladali
Indijom. Amazonka Sokolica je zaljubljena u Osmana, a nakon uea u
Hoinskoj bitki, ona ostaje u Poljskoj i hara njenim prostranstvima.
Kupanje njenih ratnica jedan je od antologijskih prizora Osmana.
[iz literature:] Poput svog uzora, Gunduli je u delu izmeao svet
realnih istor. linosti i svet romantinih prikaza svoja fikcije. Pored
Osmana i Vladislava, pored sultanovih doglavnika i vezira i poljskih
vojskovoa i dravnika, koji su i u stvarnosti nosili ista imena i imali
vie ili manje iste sudbine, u radnji aktivno uestvuju fiktivne
amazonke, koje su ne samo surove ratnice, ve i nene i romantine
ljubavnice (Sokolica, Krunoslava) zatim eterina bia rajske lepote koja
se dovode u vezu s protagonistima istor.zbivanja (Sunanica, Ljubica,
Begum), pesniki likovi u kojima se simbolizuje istorijska tragika
itavih naroda (Ljubdrag), arobnive (mati Mustafina) i demoni
(Lucifer i pakleni duhovi). I pored istinskih bitaka, tu su islikani viteki
megdani iz mate, pored stvarnih dogaaja, tu su i nestvarne ljubavne
istorije, pored skupova koji su bili i govora koji su mogli biti
izgovoreni, tu su i skupovi smeteni u sredite pakla i govori u kojima
nema rei to je ikada ikome sila sa usana.
Ovome neobinom spoju istor.istine i pesn.fantazije, ivotne stvarnosti i
stvaralake fikcije zbog kojih Osman, kao i Osloboeni Jerusalim,

istorijsko-romantini ep Gunduli je pronaao strukturu koja je jo

jedno povoenje za Tasom. Njegovo delo ima (ili je bar trebalo da ima)
dvadeset pevanja (koliko ima i Tasovo), to je podudarnost koja
naravno nije mogla da bude sluajna. U dva pevanja koja nedostaju (jer
ih pesnik nije uspeo da napie), Gunduli je zamislio da do kraja
dovode istorije triju junakinja epa, koja je u prethodnim pevanjima
iznagao neposredno:
1. Krunoslave koja je morala zavriti uz vjerenika u uasnoj tamnici
Sedam Tornjeva
2. Sokolice koja je, na carev poziv, pohrlila u Carigrad ali koja je,
moda, ranjena u svojoj ljubavi a neizmerno ponosna i ohola, iz njega
otila u nova lutanja, videvi da u Osmanov harem ulaze robinje to ih
je Kazlar-aga skupio u Maloj Aziji i u porobljenim zemljama Balkana
3. Sunanice za koju je sada sasvim izvesno kako je njena dalja
sudbina morala potei.
Poneto bi moda iz istorija ovih junakinja dolo i u pevanja HVIHH u
njihovoj konanoj verziji, da je pesnik poiveo jo koju godinu da ih
uoblii.
Jo je vanije to je kod Gundulia razmetaj istorijskih i romantinih
elemenata slian onome kod Tasa: u poetnim i zavrnim pevanjima oni
su preteno istorijski, u sredinjem su uglavnom romantini. Ono,
dakle, to je u smeloj hipotezi Armina Pavia o kompoziciji Osmana
toboe skrpljenog iz dva ranija pesnikova kraa speva, bilo jedan od
krunskih svedoka nesaglasnost izmeu pevanja I, HVIHH, koja su
po karakteru vie istorija, i pevanja IIHIII, iji je karakter vie
romantian pokazuje se u sasvim drugaijem svetlu. To nije nikakava
posledica nespretnog spajanja romantine Vladisavice i istorijske
Osmanide, kako se to Paviu uinilo, ve je to svojstvo jedne poetike,
koja je moda greila, ali koju je Gunduli imitovao.
Mnogi su tragovi monog uticaja Tasovog u Osmanu, i ima ih tako rei
od svake vrste. Paralelizmi se pre svega zapaaju u osnovnoj
polarizaciji likova: s jedne su strane krstai (kod Tasa) i Poljaci (kod
Gundulia), a na drugoj su strani Arapi (kod Tasa) i Turci (kod
Gundulia). Njih povezuje ne jedne analogija, u nainu postupanja i
miljenja, ili u izgledu i govori: Gundulievi Poljaci i Turci bie lie na
borce iz epohe iz krstakih pohoda, no na ratnike iz Gundulievih dana.
Poneki su od junaka i junakinja dubr.epa oigledno zamiljeni prema

junacima i junakinjama iz Osloboenog Jerusalima i imaju u njima

svoje direktne pretke:
1) Sokolica strastvena kao Armida; a ponosita, neukrotiva i estoka
kao Klorinda; podsea na Sofroniju
2) Krunoslava rastuena, utonula u misli i melanholina kao Erminija;
a gorda kao Klorinda
3) Ali-paa po karakteru i gestovima je istovetan s lukavim
diplomatom Aletom
4) mati Mustafina ponaa se kao arobnjak Ismen
5) Petar Amijenski blizak mu je pustinjak Bla.
I za neke situacije i velike scene svoga dela Gunduli je polaznu
inspiraciju naao u epu svog prethodnika:
1) prikaz puta Ali-pae i nabrajanje mesta kroz koja taj put vodi
sugerisalo je dubr.pesniku Tasovo nabrajanje mesta kroz koja prolazi
Ubaldova laa;
2) raskona barokna freska kupanja Sokolice i njenih razdraganih
bojnica koja sva podrhtava od pokreta i jarkih boja, i sa koje bije vrelina
neprikrivene senzualnosti, pola je od Tasove slike kupanja dveju
zamamnih sirena u vru slave zaaranog Armidinog ostrva
3) skuptina paklenih duhova i njihove odluke da se umeaju u sukob
hriana i Turaka ima mnogo vie crta koje su sline il ak istovetne s
Tasovom skuptinom demona u petom pevanju Osloboenog
Jerusalima
4) naricanje ojaene Begum nad njenim mrtvim Dilaverom ima u
zamisli i u pojedinostima nesumnjivih srodnosti s jadikovkom Tasove
ojaenje Erminije nad mrtvim Tankredom.
Poreenja oba speva pokazala su zatim da je pesnik Osmana iao
stopama pesnika Osloboenog Jerusalima i kada je davao masovne
prizore bitaka, ili kada je opisivao pojedinane megdane, kada je u
dugim, danas tako zamornim, katalozima nabrajao jedinice turske i
poljske vojske kod Hoina, ili kada je iznalazzio naine da u pravim
malim revijama spomene glavne vladare Poljske i Turske.
Gundulievih zajvatanja sa neiscrpnih izvora Tasove poezije ima
najposle u slikama i u opisima, u metaforama i u svojevrsnimm
izraajnim postupcima, i ima ih naroito u refleksijama.

Lik Sunanice u Gundulievom Osmanu

[sa interneta Vikipedija:] Sunanica je takoe izmiljen lik, a krase je
naivnost, nevinost, dobrota i lepota, ivi jednostavnim i pastirskim
ivotom.
[iz literature:] Sunanica je lijepa i mlada ker Ljubdraga koja ivi u
Smederevu i po koju je doao Kazlar-aga koji kae: Svijela je ova
devojica od koljena desposkoga; za svog slepog oca ona je vid ueni
i zjenica slijepa sarca, aka svoga. Njene ruke su bijele i snjene.
[iz Duanove skripte:] Sunanica je fiktivan lik, ki fiktivnog potomka
nekadanjeg Brankovia, Ljubidraga. Nju otima Kazlar-aga i dovodi u
sultanov harem. Na kraju (valjda) osmog pevanja Kazlar-aga putuje po
delovima Otomanskog carstva i trai devojke za sultanov harem. uo je
za lepoticu Sunanicu i odlazi u Smederevo da je otme.
Gunduli govori o njenom poreklu: kae da je od kolena desposkoga i
da je zenica svom slepom ocu. Njen otac Ljubidrag unuk je ura
Brankovia i Jerine. Nekad je imao sve, dvanaest sinova, ali su junaki
izginuli, a on je oslepeo plaui za njima. Sada mu je ostala samo
kerka. Jedino se uzda u njeno potomstvo.
Sunanica je eterina, devianska, lepote anela, ne zanima je telesna
ljubav, posveena je Bogu, no njen stari otac ipak eli da se ona zaljubi,
zbog ega i organizuje druenja u svojoj kui koja naziva sedeljkama,
ne bi li meu tim mladiima izabrala sebi verenika.
U opisu enske lepote prisutni su (?) Lepota svih devojaka gubi se pred
njenom lepotom, ona ima plavu kosu koju je rasplela, a u kosi nosi
venac od razliitog cvea, u pogledu joj sija zvezda Danica, ona
milohodi, belim rukama bere cvee.
Mladii i devojke su sve vreme pevali, dok ih Kazlar-aga nije prekinuo
svojim dolaskom, dolazei kao prijatelj i uvlaei se u njihov dom.
Ljubidrag ga zato i prihvata Kazlar-aga je preruen u oveka sa
dobrim namerama.
Kazlar-aga je odmah prepoznao Sunanicu, o ijoj je lepoti dosta
sluao. Trai od Ljubdraga da mu pria o svojim precima, pa mu starac
pria o despotu Lazaru.
Kazlar-aga objavljuje Sunanici da je srena jer e biti Osmanova ena,

odvodi je, a starac tui za svojom jedinicom, no to mu nita ne vredi jer

je crni aga ve odmakao.
Filozofija prolaznosti u Gundulievom Osmanu
[iz literature:] Pokatkad su to refleksije koje su bile, ili su postale ba
zahvaljujui sugestivnosti Tasove pesn.rei, osnovni svodovi
Gundulievog pogleda na svet. Jedna je od njih, opte poznata i zaista
impresivna, o promenljivoj ljudskoj srei, koja je stavljena na sam
poetak speva i koja je dominantna misao itavog dela. Njen zametak
nije teko videti u sutinski istoj, mada manje razvijenoj Tasovoj misli:
jer srea dolje naizmenice kroi,
sad dobro alju sad zlom sreom bije;
kod previsoka lea koji hii
i pad u ponor zna nadalek bii.
Poneke od tih refleksija jo se tenje dre Tasovog teksta i deluju vie
kao njegov prevod, no kao njegova parafraza. Svakako najreitiji primer
te vrste moe dati lepa elegina refleksija iz treeg pevanja Osmana:
elije su grad njekada
glasovia bile imena,
obiljeja jedva sad
naziru se iz kupjena
Mru gradovi ogrnui
od kamenja sanovia,
a od umrle ovjek pui
ali er ne ima vjenijeg lia.
Ah, ponosna naa udi
koju je Gunduli pisao imajui u svesti Tasove stihove:
Lei Karaga slavna, al ek ii
ragove njenih slavnih ruevina.
Mru gradovi, mru carsva, a sakri
sjajnos e njima pjesak i praina,

a ovjeka, ko sid je smrnim bii;

o pamei nad pohlepnih aina!
Mnogostruko i izvanredno esto Tasovo prisutvo u Gundulievom delu
vrlo je lako proceniti; treba ga, meutim, videti u njegovoj pravoj
razmeri. Nema sumnje, Taso jeste i ostaje glavni izvor Gundulieve
inspiracije; za ostalim velikim pesn.ep. poezije, pa i za samim Vergilije,
kome se njegovo doba divilo bezgranino i koga je i sam hvalio kao
izvrsnog spjevaoca, polazio je Gunduli kud i kamo ree i sa mnogo
manje privrenosti. Ali brojni refleksi Osloboenog Jerusalima u
Osmanu ne bi smeli da navedu na prenagljeni zakljuak o punoj
zavisnosti dubr.pesnika od velikog Italijana i o njegovoj apsolutnoj
neoriginalnosti. Pre svega, svi pesnici njegovog vremena postupali su
na identian nain s uzorima koje su sebi odabrali; Taso je i sam u
slinom odnosu prema Vergiliju.
Seanje na domiljaog Grka Ahila, koji je nekada bio toliko slava, i iji
unici sada zemlju eu, sada pasu, dae mu motiv za veliku refleksiju o
prevrtljivoj srei, koja u promjeni vjenih dobara promjeniva sve
uiva roba u kralja, kralja u roba, a mitoloka pria o kiklopima i
njihovom pokuaju da Jupiteru otmu nebo izazvae njegovu antitetsku
sentencu ko visoko prem se penje da nizoko sasma pada; Cezarovi i
Pompejevi ratovi bie mu povod da istakne aktuelno uverenje o
pogubnosti hudog nesklada u gradu, u svakom gradu i u gradu
njegovom, i da baci prokletstvo na onoga ko zamee u rodnomu nemir
gradu i domae vrijei smee u zavadi i neskladu, a nekada slavni i
moni grki gradovi i ostrva bie za njega, kad god ih pomene, primeri
za novu varijaviju na temu opte prolaznosti, nekrepke sree i vremena
koje stalno protie, ali i podsticaj za veliku zavrnu apostrofu Grke,
nekada pune slave, mudraca i junaka, a sada poniene u ropstvu i
stegnute za vrat od turskog kletog samosilja, to je sve boja kazna za
njeno nevjersvo, tj. izmu.
Koliko je god Gunduliev pogled u budunost bio odraz njegovog
nacionalnog optimizma, toliko je isto njegov doivljaj prolosti
obeleen dubokim filosofskim pesimizmom. Ljudska istorija je za njega
neprekinuti lanac svedoanstava o neizbenoj prolaznosti i optoj
nestalnosti. Slika kojim se on najee slui kada govori o nekada
bogatim, monim i glasovitim gradovima predstavlja ruevine obrasle u

korov, po kojima gaze gnusna sada. Slika je prevashodno barokna, kao

to je barokno i oseanje sveta koje ju je inspirisalo; ona naravno nije
nova: malo je koji pesnik ovoga vremena odoleo iskuenju da je ne
ponovi. Ali Gunduli, kome je ona prava opsesija i koji se na nju vraa
neumorno, osetio ju je i doiveo duboko i nainio je svojom
najintimnijom predstavom sveta i ivota i ovekovog poloaja u njima.
Nastanak Osmana i njegove dopune
[sa interneta Vikipedija:] Kada se odigrala Hoinska bitka 1621.-e
izmeu Poljaka i Turaka, Gunduli je radio na prevodu Tasovog
Osloboenog Jerusalima. Zbog toga to je bio suzbijen kod Hotina,
sultan Osman Drugi je spremao osvetu janjiarima koji su se pobunili,
svrgnuli ga sa prestola i ubili 1622.-e. Kao hrianin i Sloven, Gunduli
je u hrabrom dranju Poljaka kod Hotina video trijumf hrianstva nad
islamom i Slovena nad Turcima, videvi istovremeno u svemu tome
grau za svoj ep.
Osman je do nas stigao bez dva sredinja pevanja 14. i 15. Postoje
razliita nagaanja o razlozima ovome. Prema prvom objanjenju,
Gunduli je zavrio Osmana, ali dva su pevanja sticajem okolnosti
izgubljena sluajno ili namerno a moda ih je i sam unitio autor ili
neko drugi, za ta bi razlog mogao biti onovremeni sloeni politiki
odnosi sa Turcima. Prema drugom objanjenju, ep nikada nije zavren.
Prema treem objanjenju zapravo se ne radi o jednom spu, nego o
dvama, od kojih je jedan posveen Osmanu, a drugi Vladislavu, a koje
je tek kasnije Gunduli spojio u jedinstveno delo ovo objanjenje je
zastupao Armin Pavi. Meutim, danas se ep ita i tumai kao
jedinstveno delo, a takvu tezu zastupa Fraljo Markovi.
Gunduli je u Osmanu ostavio nedovrenima pet fabularnih linija i njih
je trebao zaokruiti upravo u onim pevanjima koja nedostaju, jer su
smislom i simbolikim znaenjem neophodne za razumevanje celine
prie. Romantine epizode vezane uz enske likove, osim one o Begum
i Dilaveru, ostaju u epu nedovrene, pa su upravo sudbine Krunoslave,
Sokolice i Sunanive glavne teme dopuna Gundulievog epa. Nekoliko
pesnika bavilo se dopunama epa: Pjerko Sorkovei, Ivan Maurani,
Marin Zlatari, anonimni dopunjava budimskog izdanja iz 1827.-e i
Frano Branko Aneli Radovani koji je ep dopunio etrdesetih godina

HH veka. Prvo izdanje Osmana sa Sorkoevievom dopunom potie iz

1826.-e a tampano je u Dubroniku, u redakciji Ambrozija Markovia.
Iako je od Marinig izdanja iz 1844.-e uobiajeno da se ep tampa sa
dopunom Ivana Maurania, smatrano je da dopuna Pjerka Sorkoevia
vernije sledi Gundulievu fabularnu osnobu, odn., da se kvalitet
njegove dopune zasniva na onome to u Gundulievom tekstu ve
postoji. Naime, Pjerko Sorkoevi trudio se povezati prekinute
fabularne niti elei da smisao na taj nain proizie iz celine s
minimalnim intervencijama u tekstu. Tako su postupili i njegovi
sledbenici Zlatari i anonimni autor budimskog izdanja. Sorkoevi u
svojoj dopuni ne dodaje likove kojih kod Gundulia ve od poetka nije
bilo. Nadalje, on starim likovima ne dodaje nove karakteristike i
sposobnosti, niti uvodi nove ambijente ili situacije, kao to ne uvodi ni
nove motive i pokretae radnji. On je, spojivi fabularne linije, pokuao
samo nastaviti radnju, uvaavajui pritom dva sveta: istorijski i
romantini. Potonjim se bavio vie nego istorijskim, dok eshatoloki
svet nije dirao, smatrajui ga dovrenim.
Maurani je postupa suprotno; u njegovoj dopuni postoji izraenije
interpretativno zadiranje u predloak. Mauraniu nije bilo dovoljno
zadrati se na nivou upotpunjavanja fabule; on je uveo nove likove
novih sposobnosti, a radnju ne pokreu samo ljudska oseanja i inovi
nego su za njeno odvijanje odgovorne sile kojih kod Gundulia nema.
Uz to, Maurani uvodi i nove ambijente (npr. Drinopolje), ali i izvorno
neprisutne pokretake motive, iz kojih proizilazi ono to se u ostatku
Gundulievog teksta dogaa, te orjentire za znaenjsko i ideoloko
tumaenje celine. Bitni elementi prisutni u njegovoj dopuni su
kosmoloki i autorefleksivni motivi. Sorkoevi, kao ni sam Gunduli,
nije se bavio tim motivacijskim aspektima na takav nain jer za njih
nijedna ljudska sudbina nije unapred predodreena. Maurani je,
meutim, u radnju uveo lik profesionalnog astrologa koji tumai
Osmanovu sudbinu, pa se sudbina lako moe proitati u
zvezdama.Sorkoevi se drao principa da tumaei radnje moe
iznositi samo pripovedaki glas, ali ne i neki od likova. Maurani
zatvara ep jedinstvenom interpretacijom koja po svojim
karakteristikama nije barokna. Naprotiv, njegovi dopjevi praslika su
njegovog linog vienja Osmana iz romantiarske, devetnaestovekovne
perspektive. No uprkos tome, on je uspeno reio tehnika naela epa,

doslednost i izvornost leksikog izriaja, stiha i rime. Maurani tako

svoju dopunu stvara podosta slobodno u odnosu prema izvorniku i
ostalim dopunjavaima. Izdanje s njegovom dopunom, iz 1844.-e
zasluuje posebnu panju, jer je nastalo u doba hrvatskog narodnog
preporoda za Ilirce Gundulievo je delo emblematian kondenzat
znaenja koje je u njihovoj predstavi imao Dubrovnik u dobu turske
opasnosti. U Osmanu su mogli iitati sve kulturne i knj. znakove koji
su vani za hrv.kulturu uopte.
[iz literature:] Gundulieva prerana, a svakako i iznenadna smrt bio je
taj opaki razlog zbog koga je Osman ostao u traljama, kako je to
govorio Branko Radievi, drugi veliki nesrenik nae poezije. Mi sada
znamo po isuvie vidnim tragodima koji su u epu ostali da je pesnik
radio na njemu tako rei do svog poslednjeg asa: u vie navrata, npr.,
on namerno zapadajui u anahronizme slavi Ceviliju Renatu, enu
poljskog kralja Vladislava IV, to sve nije moglo da bude napisano pre
avgusta 1637.-e, kada je ovaj kraljevski brak sklopljen. I mi sada
vidimo, po obilju nedoraenosti i nesuglasica, po nizu istovetnih strofa
koje se ponavljaju, po nesrazmerama i nesavrenostima svake vrste, da
pesnik itavu svoju tvorevinu, a ne samo izvesne njene odeljeke, nije
stigao da dovede do savrenog oblika. Istina, sada vie niko nije u
mogunosti da bilo ta kae o stanju u kome se delo zateklo onoga
trenutka, decembra 1638.-e kada su pesnika uz uobiajenu baroknu
pompu odnosili u porodinu grobnicu u franjevakoj crkvi. Jer autograf
pesnikov izgubio se vrlo brzo, a nedovreni ep dopao je u ruke
prepisivaima i, kako po svemu izgleda, preraivaima. Tako je
otpoela njegova nova tragedija: prepisujui ga, za sebe ili za prijatelje,
dubr.ljubitelji menjali su ga u mnogo emu, svesno ili nehotice.
Pokadkad su to bile sitnice u pojedinanim reima ili obrtima, ali po
neki put zahvati su ili dosta daleko: jedni su prepisivai dodavali itave
strofe, drugi su pak strofama koje su nali u pesn.rukopisu menjali
mesto i redosled! Iskreno verujui da delo popravljaju, oni su ga stvarno
samo kvarili i jo i na taj nain pesnika su udaljavali od njegovih
italaca. Tako se dogodilo da je blizu dva veka, koliko je iveo jedino u
rukopisima, Gunduliev ep umnogome izmenio svoj prvobitni izgled;
kada je 1826.-e on napokon tampan u Dubrovniku, proces daljeg
kvarenja je zaustavljen, ali tada je ve to bila jedna verzija koju je

vreme oblikovalom ali koje bi se pesnik moda odrekao.

Radom na Osmanu Gunduli je sigurno bio zaokupljen godinama;
ovako zamane ep. tvorevine, za koje su ondanji pesnici vezivali
najvie ambicije, nemogue je ostvariti tako brzo i u kratkom roku. Ali
koliko je upravo taj rad trajao vie se ne da ustanoviti, jer se ne zna ni
kad je otpoeo; u svojevremenim belekama o tome se nita ne govori.
to su pak u delu za predmet uzeti istor. dogaaji koji su se zbili u jesen
1621.-e (tursko-poljiski sukob kod Hoina) ili u prolee 1622.-e
(pobuna u Carigradu i pogibija sultana Osmana II), za reenje pitanja ne
znai bogzna koliko: ak i da je doao na misao da u prostranoj
ep.panorami izrazi svoju viziju tih dogaaja odmah poto su oni
protekli, nimalo nije izvesno da je pesnik ve tada bio kadar da pristupi
poslu. Pre bi se moglo rei suprotno od toga: prvom stihu prvog pevanja
morale su prethoditi mnoge i neprekidne Gundulieve meditacije i duge
i temeljene njegove pripreme, pa je stvarni njegov rad na epu pao tek
negde pri samom kraju tree, ili u toku etvrte decenije HVII
veka.Osman bi tako u hronologiji Gundulievog ivota i rada dolazio na
kraju i njemu bi prethodila, a ne bi sa njim bila istovremena, tako zrela
pesn.dela kao to su Suze sina razmenoga i Dubravka. To se uostalom
vidi i po mnogo emu. Ako se ba i zanemari, kao neki pouzdani
putokaz u tom smislu, injenica da se u Osmanu ponavljaju izvesni
stihovi iz tih ranjih dela, dalji jedan momenat, sutinski i unutranji, od
presudne je vanosti: Osman u neku ruku u sebe ukljuuje i Dubravku i
Suze sina razmenoga kao Suze, on predstavlja pesniki i filosofski
obraun sa ljudskom oholou i tatinom, kojima je, za opomenu,
suprotstavljena neumitna prolaznost svih zemaljskih vrednosti; a kao
Dubravka, on je, na pojedinim mestima, zanosna glorifikacija slake i
drage slobode, shvaene kao najvee i najree dragocenosti ovekovog
ivota. Ali istovremeno veliki Gunduliev ep znai, po zahvatu i u
namerama, i neizmerno prevazilaenje obaju ovih ranijih dela. Njehove
teme sada su samo deo velike polifone kompozicije, u kojoj se jo uvek
jasno razaznaju, ali se i sustiu i prepliu s pravim baroknim obiljem
drugih, as srodnih, as iz osnova kontrastnih. I linije pesnikovog
horizonta sada su se izvanredno razmakle: drama koju on poetski
oblikuje ne zatvara se u okvire jedne ljudske due, kao to je to bio
sluaj sa Suzama, niti se zaustavlja kao zidine jednoga grada, kao to se
to dogaalo u Dubravki; ona sada izlazi iz irokog prostranstva

ondanjeg sveta ili bar onih podruja tog sveta koja su za Gundulia
bila od sudbinsko znaaja. Jer Osman je zamiljen kao sinteza svega
onoga to je pesnik u svetu doiveo, osetio i video, i kao verni i puni
izraz njegovog bia, emocionalnog, misaonog, drutvenog; on je imao
da obelei odnos sveta autora prema prolosti i da ocrta obrise njegovog
naziranja budunosti. Kada je poeo da se mui nad njegovim strofama,
dubr.pesnik ve je bio preao najvei deo svog ivotnog puta i iskustvo
koje mu je bilo dato da stekne ve je skoro itavo bilo iza njega.
Neizmerna je teta, samo, to je taj put bio kratak i to ni to iskustvo
nije stiglo da bude vee. Za razliku od tolikij dr. svojih sugraana i
savremeneika, Gunduli nije brodio morima ni krstario kopnom, kao
putnik i radoznalac, kao trgovac i pomorac, kao dravnik i diplomatski
emisar svoje vlade; on nikada nije izaao iz skuenih okvira svoje
Republike i najdalji put koji je ikada prevalio bio je do Konavala i
Cavtata, gde je bio knez i imao imanja, ili do Peljeca i Mljeta, gde su
takoe bili posedi njegovi i njegovih prijatelja i roaka. On nijednom
nije video Rim, o kome je matao, ni Ankonu i Mletke, u kojima su mu
tampana dela, ni Napulj, ijoj je akademiji degli Oziosi pripadao kao
lan u redu vitezova; on nije iao u Carigrad, ije je ulice i ponosne
saraje opisivao; nije bio u bijelom Smederevu i Beogradu, o kojima je
pevao, niti je kroio u Poljsku, koju je sa zanosom glorifikovao.
Ali iz svoga malenoga Grada, okruenog neprijateljima i bez prestanka
izloenog opasnostima, iznutra razdiranog sukobima i izmrcvarenog
krizama, ekonomskim nazadovanjem i gladnim godinama. Gunduli je
budno pratio tok zbivanja na svetskoj sceni. Njih je on prosuivao i
prema njima se odreivao kao dubr.patriota i republikanac, uveren
nepokolebivo da je njegova aristokratska republika najidealnija drava,
kao vatreni Sloven, duboko proet sveu o veliini, izuzetnosti i slavi
svoga mnogoljudnog plemena, pred kojim je tek imala da se otvori
budunost dostojna njegove svetle prolosti, i kao vatrenu hrianin i
katolik, neprestano opsednug iekivanjem onog sveanog dana kada e
se na ruevinama nevernike Turske Carevine ponovo uspraviti u
nekadanjem sjaju i slobodi slovinske i hrianske zemlje, ve
vekovima gaene osmanlijskim kopitama.

Fantastini motivi u Osmanu. Lik Mustafine majke

[iz Duanove skripte:] Mati Mustafina je ena ohola, ne misli ni na ta
drugo osim da uzvisi svoga sina, sve bi uradila da postane carica tu se
u opisu Mustafine majke kriju i elementi fantastike (II pevanje),
potkrepljeni narodnim verovanjima, bajkama ali ih ima dosta i iz
Tasovog Osloboenog Jerusalima.
Ovo je deo koji je uzeo od Tasa: ponaa se kao vila (ali mrana) ona
sama usred noi zove pakao u pomo tada se levom bosom nogom
stane, prospe svoje kose i oko sebe nacrta krug. Zove sve nakaze da joj
pomognu, izrie strane kletve i, kazivajui jedan od vilinskih
postupaka Mustafine majke, Gunduli se bez sumnje sea Tasovog
opisa arobnjaka Ismana, koji je na isti nain pravio krug oko sebe.
Iz narodnih legendi: ona nou leti kao vrdoduh (?), tj. kao vetica,
sastaje se sa ostalim veticama na gozbi ispod oraha, ak se govori da je
ona zasluna za Osmanov poraz ona je uinila svojom magijom da
vojska Poljaka pobedi. Pored toga, ona ima roditelje koji su vilenski i
njenu majku bije glas da je vetica. Oni su inili da Mesec okrvavi, da
bi smetao arkom Suncu (opti motiv iz nar.knj. da kada je krvav
Mesec, vetice se pojavljuju i one ine da Mesec bude krvav). Pominje
se i da su njeni roditelji inili crninu od vedrog neba (tj. inili da se
naoblai), zvezde stresali, more smutili. Pored toga oni su uzrok, npr.,
loih godina, njive haraju, odn. alju grad da uniti prinose. Ovde ak
postoji i motiv metamorfoze oni mogu da se preobaze u pticu, svinju,
dub, stenu
Mustafina majka sada vie nije ni Turkinja ve opti motiv zle sile i
ona ne slua nikog, pa ak ni drugog boga (?), tj. nema druge vere nego
je sama sebi bog, to predstavlja vrhunac njene oholosti. Ona ljubi sina
samo da bi on vladao svetom.
Ona ima sposobnost da se pretvori u lepu devojku i ak da, pre samog
pretvaranja u devojku zavara magijom i kremama oi onoga ko je gleda,
te da mu uini da je lepa i pre nego to se stvarno prolepa. Drugim
reima ume da zaslepi osobu.
Fantastini elementi javljaju se i u HIII pevanju, koje spada u najkraa
pevanja u Osmanu: tada pesnik naputa vrsto tlo Zemlje i svojom
naracijom silazi u Pakao. Njegovi junaci nisu vie obini smrtnici,
istorijske linosti ili romantine tvorevine pesnike fantazije kao dotle,

ve su i opaki duhovi, prognani sa Neba u tamu i njihov je Lucifer. Ali i

ovi demoni i fantastina bia imaju u vidu krupna, realna zbivanja na
Zemlji, samim tim imaju i uticaj na njih, odn. biraju na koga e da
utiu, ratujui protiv Dobra. U ovom pevanju pesnik izbegava da
neiste sile naziva njihovim imenima, ve pribegava irokim frazama
ispod kojih ih prepoznajemo, a kadkad nam ostaju potpuno nejasni.
Naravno Lucifer na strani Turaka, pa kae da poraz nad Turskom nije
samo njihov poraz Turaka, ve i poraz tame. On ovde ima i viziju
Sokolice koja mu treba za borbu protiv Poljaka.
Melodrame Dona Palmotia pregled
[sa predavanja:] Dubrovniku je odgovarala melodrama. Do 1620.-e su
viene velike: Arijadna, Euridika italijanske; i Gundulieve. U vreme
Palmotia imamo procvat melodrame u Dubrovniku. Tematkoanrovska raznovrsnost i uspostavljanje poetike prerada i parafraza u
korienju izvora.
O Palmotievim melodramama je mnogo pisano. () Melodrame
prema motivima se dele na: antike, italijanske (savremene) i pseudoistorijske (legende). Palmoti je napisao 14: Aalana, Pavlimir, Akile,
Najeanje Ajaa i Ulisa za oruje Akilovo, Elena ugrabljena, Danica,
Alina, Lavinija, Capislava, Ipsile, Bisernica, Doasije Odeneje
Kankizu njegovu ocu, Andromeda, Armida.
Aalana 1629. prva izvedena Palmotieva melodrama. Izvor:
Meamorfoze Ovidijeve tipino melodramsko-mitoloki sie koji ini
okosnicu radnje, sa likovima iz pastirskog idilinog sveta. Sadraj:
prolog (izgovara Apolon), 3 ina, a podeljena je na scene. Ispevana je u
polimetriji 8-erci i 12-erci razlika je u muzici: krai stihovi se
pevaju, dui se izgovaraju. Pisac je nastojao da melodramu povee sa
svojim vremenom i da ga komentarie iz te pozicije melodrama ima
alegorijsko znaenje.
Pavlimir prva dubrovaka melodrama koja je zasnovana na lokalnoj
tradiciji i na slovenskoj legendi. Izvedena 22.-og februara 1632.-e pred
Kneevim dvorom u vreme poklada, a izvela ju je druina Ispraznih.
Prolog govori stari grad Epidauro (stari razrueni Dubrovnik) i imamo 3
ina podeljena na scene; 3687 stihova u polimetriji, 4, 5, 6, 7 i 8
slogova bogatstvo u muzikom smislu. Legendarni osniva

Dubrovnika Pavlimir. Leopis popa Dukljanina (verzija iz Kraljevstva

Slovena Mavra Orbina) + narodna tradicija o razaranju Epidaura i
stvaranju Dubrovnika + lokalna dubrovaka legenda o Svetom Ilaru =
izvori. Predstavlja zavrnu epizodu o prognanom slovenskom kralju
Radoslavu koji je beao od sina aslava dospeo u Rim. Iz braka sa
Rimljankom imao je sina Petrislava, a on sina Pavlimira. Pavlimir je
prihvatio poziv slovinskih bana (verovatno s misli na bosanske banove)
da se vrati i bude im kralj. Meutim, bura ga natera da se iskrca u Gruu
Dubrovaka luka zatim se na ovu tzv. istoriju nadovezuje lokalna
tradicija o zlim natprirodnim silama, koje kao u narodnoj pesmi,
spreavaju da se podigne grad. Uz sve to imamo i ljubavnu priu
Pavlimira i Margarite. S jedne strane su dobre sile (pustinjak Sra,
pastire,), a sa druge zle.
Delo se koristilo i za savremeno stanje, u smislu da je Palmoti veliao
slobodu Dubrovnika, hvalei ustrojstvo grada; onda hvali romanskoslovensko poreklo to mu je interesantno i vano, jer je to ta razlika od
okolnog stanovnitva, ta romanska osnova; hvali dubrovaku tzv.
mrnaricu; hvali i tradicionalno gostoprimstvo dubrovako (koje
dodue vodi korene od koristoljublja drave npr. ura Brankovi,
koga Dubrovani nikada nisu predali onima koji su im ak i pretili).
Sem ovoga, smatra se da je Palmoti pisao i melodramske balete po
veliini samo scene: Gosi grada Dubrovnika (172 8-erca) podnaslov:
Skup gospode Slovinske, Ugarske i Bosanske predstavlja niz
istorijskih i pseudo-istorijskih linosti iz epske poezije koje objedinjuje
slovinsko pripadnitvo, a veina tih linosti su istorijski bili gosti
Dubrovnika: despot ura Jerina, Vuk Brankovi, Stijepan
Kotromani, Sandal Hrani, Radoslav Pavlovi, knez Lazar svi oni
veliaju gostoprimstvo Dubrovnika! Glas je po tematici srodno delo,
opet opteslovensko oseanje. Kolombo je dijalog mornara i Kolumba.
[iz literature:] Melodrame Dona Palmotia najvaniji su deo
sveukupnog dubrovakog dram.stvaralatva u doba baroka, a
istovremeno one su obeleile i dubr. teatar. Nastajale su u rasponu od
dve i po decenije (izvoene su, prema poznatim podacima 16291653),
one su i slika razvoja dubr.melodrame i svih njenih optih
karakteristika. Tematski raznovrsne, nastale na grai iz antike
mitologije i knj., iz renesansnih dela i iz domaih legendi, one su u

potpunosti pratile melodramske teme i sadraje ital.knj. ove vrste.

Od njih se Palmoti odvajao pseudoistorijskim, istorijskim i
legendarnim okvirima nekih melodrama, ili njihovih delova, ili
pojedinosti u njima, hrianskim porukama, aluzijama na svoje doba i
na Dubrovnik, a za to je imao svoje razuloge. To je bio deo njegove
poetike, odraz verskih naela, izraz njegovog patriotizma i oseanja
rodoljublja najtenje povezanog za poimanje slovinstva.
U pogledu forme, Palmotieve melodrame nisu mnogo odudarale od
novouspostavljenih odnosa dramskih elemenata u ovoj vrsti, a oni su se
odnosili na udeo muzike u njoj. Specifinost njegovih melodrama, kao i
dr.dubr.drama ove vrste bila je u manjem, ili sasvim malom ueu
muzike (ponekad samo horovi pevaju), tako dasu ove bile vie
govorene na sceni no to su pevane (obimom su neuporedivo vei
reitativi od libreta). Zna se da je komponovana muzika za pojedine
drame koje su izvodili glumci-pevai. Sve su Palmotieve drame u
stihovima, u osmercima, sa odg. udelom polimetrije, koja je bila ili
sadrinski funkcionalna (isticanje pojedinih misli, poruka,
karakterisanje linosti,), ili u vezi sa muzikom. Veinom su delovi
koji su se pevali (horovi, smenjivanje solista i horova,) u svim
dramama bili metriki iste forme (himenejske sikstine, pesma hora u
estercima, naizmenino, ritmino smenjivanje strofa odg. oblika, stoferefreni,), pa se moe pretpostaviti da nisu komponovane uvek nove
melodije ve su se ponavljale postojee.
Njegove melodrame najee su nazivane prikazanjima, a pored toga
javljaju se i drugi nazivi: injenje, ragikomedija, polualosivo
prikazanje, skazanje, spjevanje, ragedija, muika, komedija. inovi su
nazivani injenjima ili aima, a scene skazanjima ili prikazanjima.
Palmotieve drame su sadrale prologe, koji je izgovarala jedna linsot,
a ponekad je uestvovalo vie njih. Prolog je najee nosio simboliku i
predstavljao posebno obraanje publici, na trenutke i bez neposredne
veze sa sadrajem drame pred kojom je, da bi preneo neku pievu
misao (rodoljubivu, religiozno-moralistiku, didaktiku, opominjujuu).
Prolozi u Palmotievim melodrama su ponekad bili barokne dosetke.
Iako je i sadrinom i formom i svim onim to je nova dramska vrsta
donosila na baroknu pozornicu, a to je imalo za cilj da probudi u
gledaocima snane emocije i da bude zadovoljstvo i za oko i za uho,
Palmotieva melodrama bila dunik ital. melodrame uopte, ona je bila

i samosvojna i u tradiciji koju je ova dramska vrsta ve sticala u

Dubrovniku. Manje u formi, a vie u nainu prenoenja pievih zamisli
i poruka (slovinskih, patriotskih, koje su se odnosile na Dubrovnik;
strogo religioznih i u skladu sa potrebnom dubokom religioznou
pojedinca i sa katolikom obnovom; moralnih svake vrste).
Palmoti je za sadrinu koja je ipsunjavala radnju uzimao grau iz dela
ant. pisaca, renesansnih autora, iz domaih legendi. On je tu materiju
prema svojim zamislima i u naglaenim religiozno-moralizatorskim
nastojanjima hristijanizovao, slovenizirao i aktuelizovao. On se
oslanjao i na dubr. pisce: Gundulia i Mavra Orbina; preuzima je kao
skrivene citate stihove iz Gundulievih dela, iz pesama dr.pesnika
(Vetranovia, Horacija Maubradia), naroito u velikom br. iz
Jeupke. Njegov vaan oslonac je bila i usm.knj., njene poslovice i
izreke, pesn. izraz i slike iz ep.poezije, ep.junaci, legende i nar.istorija.
To je davalo posebne odlike Palmotievim melodramama, a samim tim
u znaajnoj meri i dubr. baroknim dramama ove vrste uopte.
Odlike melodrame na primeru Pavlimira Dona Palmotia
[iz literature:] Pavlimir je netipino delo u odnosu na prethodne dubr.
melodrame bio je to Pavlimir sa neoekivanim sadrajem, prava
dubr.melodrama bila je zasnovana na lokalnoj tradiciji i na slovenskoj
legendi. Igrali su ga isti izvoai koji su predstavljali Aalanu, Druina
Ispraznijeh, 22.februara 1632.-e pred Kneevim dvorom. Drama se
sastojala iz prologa koji je govorio Epidauro grad i tri ina podeljenih
na scene; ispevana je u polimetriji (4-erci, 5-erci, 6-erci, 7-erci i 8-erci),
koja je po svemu bila u najtenjoj vezi sa melodijama, i imala je 3687
stihova. Dramska radnja zasnivala se na poznatoj legendi o Pavlimiru,
osnivau Dubrovnika, koja se nalazila u starom spisu Leopis popa
Dukljanina. Palmoti je poznavao ital.verziju ove legende koju je
Mavro Orbin objavio u knjizi Kraljevsvo Slovena 1601.-e. Pored toga,
koristio je tradiciju o razaranju Epidaura i stvaranju Dubrovnika uz
lokalnu dubr.legendu o svetom Ilaru. U Pavlimiru je dramski obraena
zavrna epizoda iz istorije o prognanom slovenskom kralju Radoslavu
koji beei od sina aslava dospeo u Rim; iz braka sa Rimljankom
imao je sina Petrislava, a on sina Pavlimira; poto je ubijen
Radoslavljev progonitelj, slovinski bani pozvali su njegovog unuka

elei da im on bude kralj; Pavlimir je prihvatio poziv kada je sa

brodovima ve bio blizu slovenske obale Jadrana, bura ga je naterala da
se iskrca u luci Gru. Tu istoriju retrospektivno je ispripovedao
Pavlimir. Poinjao je od izgona Radislava koji vlada slovinske ove sve
drave.
Ova drama koja je radnjom smetena u daleku prolost, u vreme
osnivanja Dubrovnika, bila je viestruko vezana i za doba u kome je
napisana. Okvir radnje, dramatino osujeivanje Pavlimira da podigne
grad, romantina melodramska pria o ljubavi izmeu Pavlimira i
Margarite, meanje realnih i natprirodnih sila i dr. obezbedili su
Palmotiu mogunost da himninim stihovima velia slobodu
Dubrovnika:
grade, vjena gdje sloboda
ima dra svoje prisolje.
stvorili su mogunost da hvali njegovo ustrojstvo i ivot (dobru vladu,
dobre zakone, mir i sklad), sjedinjeno romansko-slovensko poreklo,
lepotu dubrave vekovima uvenu mrnaricu, tradicionalno gostoprimstvo
(ukazano ugarsko-hrvatskom kralju Sigismundu, poraenom 1396.-e
kod Nikopolja od Turaka; srp.despotu uru i Jerini i dr.). Stvorili su
mu prostor da iskae svoje dubr. i slovinsko rodoljublje
Dubrovnik se bijeli rodi
da se u vijeke miran vlada
u pokoju i slobodi;
Slovini su bojni ljudi,
puni bijesa i vrline.
slavni Slavi, slavne drave slovinskoga od jezika koje se prostiru od
Adrije bisra mora / do ledena mora svoja aristokratska i hrianska
naela (Radoslava i Rimljanku povezuje pleemenito poreklo i prava
vera). Okvirna radnja je omoguila da autor baroknim kontrastima
(peva o eni kao o uzroku stradanja, ali i o istoj ljubavi dvoje
plemenitih, Pavlimira i Margarite), scenskim efektima, mnogim
horovima, koji ponavljaju vie puta itave strofe, stilizovanom igrom
(odi se ini moreka s lucim i srijelama, odi se izvodi aneac) i dr.

ispuni oekivanja onovremenih gledalaca da uivaju dok posmatraju

predstavu ,a da im i stovremeno uputi ozbiljne poruke i misli tipine za
kontemplativnog oveka tog doba (o prolaznosti, podseajui na nekad
slavni Epidaur koji u prahu lei sada, o pravoj veri, o snazi nepisanih
pravednih zakona, o slobovi, i dr.).
U Pavlimiru je bilo aluzija na vremenski bliska zbivanja i aktuelna
uverenja (npr. pomen upada Nehan-pae u Konavle, stradanja Svetog
Pavla kod Mljeta), na realne lokalitete i prostore, na legende o mestima
(na postojanje crkve Svetog Ilara, u upi, na bistru Trebinicu, na
plahe Trebinjane i susede njima Vlahe, na njihovu nabunljivu
prirodu, na Sr, Vjetrnjicu, Snijenicu i dr.). Takve aluzuje su
objedinjavale daleku prolost i sadanjost. Sve Palmotieve misli i
oseanja koja su imale realne izvore i koja nisu iskazivana prenosnim
(antikim ili vitekim) slikama, kao u dr.melodramama, doprinosila
posebnosti Pavlimira.
Pored toga to je grau za dramsku radnju Palmoti crpao iz legendi,
Pavlimir je imao veze i sa dubr.knj.tradicijom. U Orbinovom
Kraljevsvu Slovena naao je ne samo ital.prevod Hronike popa
Dukljanina, ve i pomen legende o Svetom Ilaru i zmaju Voasu. Znanja
Palmotieva o uru i Jerini takoe su poticala iz Orbinovog dela.
Uticaj Gunduliev, koji se neposredno ispoljio u Aalani, bio je vidljiv
i u Pavlimiru. Odavno je u literaturi uoen, a u novije vreme i iscrpnije
istraen, uticaj Gundulievog Osmana na Palmotievog Pavlimira.
Ukazalo se na pojedinosti iz II, H, HI, HII i HIII pevanja Gundulievog
epa koje su inspirisale Palmotia, kao i na neke opte, zajednike
stavove (suprotstavljanje islamskog sveta i velianje slovenstva npr.).
Uoeni paralelizmi u predstavljanju vladara nizom kamenih statua (u
Osmanu su to velikani iz poljske prolosti, u Pavlimiru iz budueg
Dubrovnika), kao i u doaravanju paklenih sila, imali su poreklo u
starijoj literaturi. Pregled istor.linosti prikazivanjem niza statua i opis
pakla i paklenih sila ve su kod Gundulia bile parafraze odg.mesta iz
Tasovog Osloboenog Jerusalima. Palmoti je i mimo Gundulia naao
u Tasovom epu jo poneku ideju kada je gradio lik zatitnika Sra i zle
duhove Tmora i Snjenicu. Od posebne zanimljivosti je injenica da je
Pavlimir nastao u vreme dok je Gunduli jo uvek stvarao Osmana.
Podudarnosti sa mestima iz nekoliko pevanja iz epa pokazuju da je ve
1632.-e bio veim delom ispevan i da ga je Gunduli davao na itanje.

U Pavlimiru se prepoznaje i Palmotievo seanje na Dubravku: u

Dubravi kao alegorijskoj slici Dubrovnika, u pastirskoj Dubravi u kojoj
je mnotvo lepih devojaka i u kojoj vjeraju se i jedine / dva najljepa ki
se ele (Dubravka), odn. i vi koji se nevjerni / vjerii se er elie
(Pavlimir), u pomenu starih paganskih boanstava Dolerija, Hoje i Lera,
u doaravanju atmosfere pri proslavljanju svetkovine, dana posveenog
svetom Ilaru i dr. Moglo je biti slinosti i u nekim muzikim delovima,
a igre koje su naznaene nesumnjivo su se izvodile na ve tradicionalni
nain (moreka, anaac). Pavlimir je ne samo graom koju je Palmoti
odabrao na osnovu nje razvije dramsku radnju ve i viestrukim
dodirima sa dubr.knj.tradicijom, rodoljubivim, slovinskim i dr.idejama i
istor.realnou u najveoj meri bi bio nacionalna drama.
Fantastini elementi u melodrami Pavlimir Dona Palmotia
[iz literature:] Na istoriju nadovezivala se tragedija o zlim
natprirodnim silama, duhovima i vilenjacima koji (kao u nar.pesmama)
spreavaju da se podie grad. U spoju sa njom Palmoti je naao
dramatinu okosnicu za ovo delo. U borbi izmeu zlih sila (kralj
Strmogor, Tmor, Snijenica, vilenjaci), koje su osujeivale Pavlimirove
dobre namere, odn. izmeu zla i dobra (simbolizovanog u pobonom
pustinjaku Sru, Pavlimirovom zatitniku; u Dubravki i plemenitim
pastirima), pobedilo je dobro. Ta pobeda je motivisala Epidaurovo
proroanstvo da e kralj Pavlimir od skora bijele more podignui, tj.
Dubrovnik.
[iz Duanove skripte:] Pre svega, fantastini el. su fantastini likovi
kralj Strmogor, Tmor, Snijenica, vilenjaci oni se udruuju i delaju
zajedno u nanoenju zla.
Kralj zlih sila, Strmogor, poziva ih na jezero (koje je inae opte mesto
sastajanja zlih sila): da se udrue svi crni oblaci, zli valovi, zlobna jedra
da proderu, zmaj koga su ispalili (?). Od njegovog glasa more se (?),
gora zanemi, (?) pouti.
Snenica nou u oblacima leti, to je isti opis radnji koje radi Mustafina
majka u Osmanu. Ona ima sposobnost metamorfoze, odn. menja oblike,
komunicira sa vukodlacima; ona raspojasana sa raspletenom kosom sa
levom bosom nogom staje u krug koji je na zemlji nacrtala; zove iz

pakla duhove da joj pomognu, tu se pojavljuju i nakaze. Snenica moe

da se pretvori u Margaritu kako bi se u nju zaljubio Pavlimir. I
proroanstvo moe da spada u fantastiku.
Tmor ima sposobnost da se pretvori u Krstimira, to je takoe odlika
metamorfoze. Skup pominje vetice, (?) [Proitaj Pavlimira!!!]
Tematsko-motivske i stilske osobenosti poezije Diva Bunia
[sa predavanja:] Knjievno delo: zbirka neobinog imena Plandovanja
(u smislu: zbirka pesama napisana u dokolici, odmaranju; najcelovitija
zbirka u doba baroka): ljubavna poezija sa tragovima petrarkizma, ali na
drugaiji nain, tj. to nije anahroni ostatak ranijih vremena, ve je taj
petrarkizam utkan u nov pesniki doivljaj ene, lepote i novih ideala.
Tipine teme i motivi baroka su bili: prolaznost lepote i mladosti sa
pozivom na uivanje (npr. nekadanja prelepa Jelena Trojanska, sada je
ostarela i suoena sa svojim odrazom, stoji zamiljena pred ogledalom),
motiv nadmoi prirodne lepote nad izvetaenom, izraavanje ljubavi
veem broju ena istovremeno (npr. pesnik je izmeu dve ene), novi
ideal ene: crna ena (crniica), niz bizarnih ljubavnih situacija (vie
ena, rune i stare ene),
Za Bunia kaemo da je tipini marinista, drugim reima, najvei uticaj
na njega je izvrio an Batista Marino. Buni ima vrlo lak pesn.izraz,
talentovan je, slikovite i svee barokne figure i dosetke, enu opeva i
doivljava sa izvesnom vedrinom, ali ponekad ima i preteranosti,
prenaglaavanja, kontrasta sve su ovo odlike baroka i kod njega se
osea uticaj nar.poezije, jer je to ono to je vezano za sam jezik, za sam
izraz, pa ima tu pesama O gospoje svijam gospoja, tj. gospoa nad
gospoama, pa Prelepa Jelena ka bi cvi ljubavi, tj. o prelepoj Jeleni
koja je bila cvet ljubavi, zatim Nijeni prsi izbrani, odn. o grudima koje
su kao beli cvet, zatim prepev Kanconijera Franeska Petrarke (Blaen
dan, hip i as), O diklo mlada (dikla je devojka iz nar.poezije,
poasnica); kod njega ima polimetrije, to je opet karakteristika baroka.
Pisao je i refleksivne i religiozno-refleksivne pesme. To sve odgovara
pesn.raspoloenju toga doba: prolaznost, nitavnost ovozemaljskog
ivota, greh i pokajanje, smrt, ljudski poroci (Zazivanje grenika,
Svemoije Boije). Pisao je i prigodnu poeziju. Napisao je i
nadgrobnicu Stijepu ureviu. Napisao je i pesmu u ast objavljivanja
Gundulieve Arijadne.

U okviru Plandovanja on ima jedan ciklus koji se zove Razgovori s

pasirskim uglavnom pastorale i parafraze ital.pastoralne literature,
odn. pisane po uzoru, sa preuzimanjem motiva, a naslanjaju se na
eklogu Dora Dria Radmio i Ljubmir: Ljubdrag i Radmio, Ljubdrag i
Ljubmir, Meda i Rada, Zagorko i Divjak, Gorak ova poslednja je
ipak komini spev: vedra i laka parodija petrarkistikog prikazvanja
ljubavi i petrarkistikog ljubavnika, napisana po uzoru na Dervia (sie:
Gortak slavi Zagorku, ali koristei atribute koji jasno parodiraju taj
nain, npr. umesto leuta on ima dible (vrsta frule); nju naziva od ivoa
ubojice; umesto da kae da e biti ljubavni rob on kae da e biti pas
koji straari (pas sranik), kad se hvali bogatstvom on govori o svojim
ovcama, steonim kravama i volovima.
Pored toga napisao je barokni refleksivno-religiozni spev Mandalijena
pokornica 1630.-e u Ankoni tampan prvi put, ponovo na istom mestu
1638.-e, 1659.-e ponovo tampano posle njegove smrti. Ova tema
(biblijska grenica se pokajala i postala svetica uz Hristovu pomo) bila
je dosta popularna u baroku, jer je omoguavala barokni kontrast:
prikazanje greha prua pesniku velike mogunosti, a zatim prikazuje i
njeno pokajanje. Kontrastvne slike vrsta pomodarstva toga vremena, a
sama delo i mogunosti obrade ovoga motiva bile su pisane zbog
kaluerica (koje su esto postajale devojke koje zbog nedostatka miraza
nisu roditelji mogli udati).
Opis enske lepote u poeziji Diva Bunia maniristike novine
[sa predavanja:] Tipine teme i motivi baroka su bili: prolaznost lepote i
mladosti sa pozivom na uivanje (npr. nekadanja prelepa Jelena
Trojanska, sada je ostarela i suoena sa svojim odrazom, stoji
zamiljena pred ogledalom), motiv nadmoi prirodne lepote nad
izvetaenom, izraavanje ljubavi veem broju ena istovremeno (npr.
pesnik je izmeu dve ene), novi ideal ene: crna ena (crniica), niz
bizarnih ljubavnih situacija (vie ena, rune i stare ene),
Gorak ova poslednja je ipak komini spev: vedra i laka parodija
petrarkistikog prikazvanja ljubavi i petrarkistikog ljubavnika,
napisana po uzoru na Dervia (sie: Gortak slavi Zagorku, ali koristei
atribute koji jasno parodiraju taj nain, npr. umesto leuta on ima dible
(vrsta frule); nju naziva od ivoa ubojice; umesto da kae da e biti

ljubavni rob on kae da e biti pas koji straari (pas sranik), kad se
hvali bogatstvom on govori o svojim ovcama, steonim kravama i
volovima.
Pored toga napisao je barokni refleksivno-religiozni spev Mandalijena
pokornica 1630.-e u Ankoni tampan prvi put, ponovo na istom mestu
1638.-e, 1659.-e ponovo tampano posle njegove smrti. Ova tema
(biblijska grenica se pokajala i postala svetica uz Hristovu pomo) bila
je dosta popularna u baroku, jer je omoguavala barokni kontrast:
prikazanje greha prua pesniku velike mogunosti, a zatim prikazuje i
njeno pokajanje. Kontrastvne slike vrsta pomodarstva toga vremena, a
sama delo i mogunosti obrade ovoga motiva bile su pisane zbog
kaluerica (koje su esto postajale devojke koje zbog nedostatka miraza
nisu roditelji mogli udati).
Starost i prolaznost lepote kao motiv u poeziji Diva Bunia
[sa predavanja:] Tipine teme i motivi baroka su bili: prolaznost lepote i
mladosti sa pozivom na uivanje (npr. nekadanja prelepa Jelena
Trojanska, sada je ostarela i suoena sa svojim odrazom, stoji
zamiljena pred ogledalom), motiv nadmoi prirodne lepote nad
izvetaenom, izraavanje ljubavi veem broju ena istovremeno (npr.
pesnik je izmeu dve ene), novi ideal ene: crna ena (crniica), niz
bizarnih ljubavnih situacija (vie ena, rune i stare ene),
[iz Duanove skripte:] To je motiv koji se javlja jo u renesansi, a u
baroku dobija jo veu ulogu sa mislima da je sve na svetu prolazno i
nitavilo. Buni govori da se kaje to je mladost uludo protraio piui
o lepoti, jer je napokon shvatio da ta mila lepota nije nita drugo nego
ubrzo obina zemlja. U nekim pesmama koristi petrarkistiki motiv
pozivanja na uzvraanje ljubavi. Neprestano koristi kontraste: zima
leto, danno i kae da je ona mlada a on star, te je moli da shvati da joj
nije pravi sud (tj. da joj nije suen) i da je on kao stari bor koga je
ljubav sagorela. Moli je da joj ne bude nemio jer je ona rumena, a on
star i beo. Poruuje joj da ne veruje bistrom viru u kome se ogleda njen
rajski lik, jer ubrzo nee moi da prepozna sebe u njemu, ostaree jer
mladost bei, dani prolaze bre nego voda. Poziva je da ubira lepotu
dok je prolee, jer e ona uvenuti kao cvee.

Najizrazitiji primer prolaznosti lepote je u pesmi Prelepa Jelena sara

pred ogledalom, gde pesnik koristi antiku legendu o Troji. Ona (Jelena
Trojanska) je sada stara, nema vie zlatnu kosu i rumenu ruicu na licu.
Da je sada Paris vidi ne bi zbog nje ratovao i poginuo.
Poetsko-tematske odlike poezije Ignjata urevia
[sa predavanja:] Knjievni i nauni rad mu je bio razgranat. On je bio
filolog, istoriar, istoriar knjievnosti i teolog. Pisao je na 3 jezika: lat.,
ital. i dubr. Ljubavna poezija mu je, moda, i najvrednija on je
obuhvatio sve tipine barokne motive standardni motivi iz
dubr.ljubavne poezije, ali ima i neeg izmenjenog u smislu doivljaja
ljubavi, gde je teite na uivanju hedonizam je u centru, a samo
oseanje ljubavi je u senci; mnogo ima, od tog baroknog manira,
dosetki, neobinih ljubavnih situacija, crnica je njegova idealna dama,
mnogo ima runog, bizarni sastanci i rastanci, neverstva to interesuje
baroknog pesnika. Ali u tom njegovom izrazu ima i vedrine,
spontanosti, sklada.
Nova, arkadijska struja idilini prostor prenonje ljubavi u prirodu
(novije: priroda se koristi kao ambijent doivljaja ljubavi), i naravno
uticaj nar.poezije, a i on je pisao te pirne zainke (svadbene pesme; pir
je svadba), prigodne pesme za svadbe prijatelja, uobiajene kao to su i
narodne: svaki lan porodice peva pesme iz svoje pozicije; onda je
pisao tzv. popijevke zaguke koje su duhu i maniru maskerate, peva ih
slepac, opet poziv na ljubav i uivanje dok traje mladost, meu njima
je i Popijevka vie smri Marka Kraljevia (vie smrti u smislu
povodom smrti). Pored toga napisao je i komini spev Suze Marunkove,
iliti Tuba ljuvena Marunka Mleanina za Pavicom Babopoljskom.
tampano je 1728.-e delo Uzdasi Mandalijene pokornice religioznorefleksivni spev sa temom pokajanja. Fabula je uzeta iz nekoliko delova
rasutih po Bibliji: Jevanelje po Marku, Jevanelje po Luki i Jevanelje
po Jovanu tri linosti grenice spojene u jednu i time je obradio
najpotpuniju dubr. verziju ove prie, tako da je sadraj bogatiji u
odnosu na ostale dubr.pisce., npr. u odnosu na Diva Bunia,Dono
Palmotia, Mavra Vetranovia i Nikolu Naljekovia. Ima, takoe,
uticaja, posebno uticaj Suza sina razmenoga Diva Gundulia.

Barokna preterivanja i lascivnosti u poeziji Ignjata urevia

[iz literature:] urevi je uao u knj. vrlo mlad, poevi po vlastitom
priznanju pisati stihove jo od detinjstva, odn. iz malahna od esnes
godiam prema konkretnom podatku jedne hrv.biografije. Te prvine
njegove mladosti, kako ih sam zove, obuhvataju najvei deo njegove
ljubavne lirike, kojoj neznatna kasnija dodavanja, posle ulaska u
sveteniki stale, nisu izmenila temeljne fizionomije. Kad je mladi
vlastelin, kome jo nije bilo ni 23 godine, polazio u Rim, da stupi u
isusovaki red, on je ve bio naj najistaknutiji lirski pesnik HVII veka
pored Ivana Bunia.
Nego, vremenski razmak izmeu ova dva naa pesnika vei je nego to
su razlike u temeljnom tonu njihovog pesnitva, jer i u urevievim
stihovima, makar i za neto drugaiji i bujniji nain, prevladavaju
odrazi seentistikog duha i stila. I on je u prvom redu pesnik senzualne
erotike, najivljeg vrela lirskog nadahnua u HVII veku. Zato je i onda,
kad polazi stopama tradicionalnog petrarkizma, obilazei npr. mesta,
koja ga opominju na odsutnu dragu, samo situacija ista kao kod
Petrarke, a duh je sasvim drugaiji: dok se u Petrarkinom srcu budi na
tim mestima edna nenost, iskrsavaju u mati pesnika HVII veka u
prvom redu seanja na ljuvene razgovore i poljupce (pesma Sunanici
ugrabljenoj). Nije sluaj da kasnije ureujui svoju zbirku na elo
Pjesni ljuvanih stavio pesmu u kojoj mu se u jednoj viziji pojavljuje
Ovidije govorei mu:
K ebi dooh po prilici,
er si mnogo slian meni:
obadva smo mi pjesnici,
i pjesnici zaravljeni.
Duh virtuoznog Ovidija, ljubimca Marinova, lebdi zaista nad jednim
delom urievog stvaralatva, iako nema mnogo neposrednih
pozajmica iz rimskog pesnika. I u urevievim pesmama ima neka
saeta ars atatoria, samo bez delikatnosti Ovidijevog pera. U tim
nesazrelim mladenakim umovanjima i savetima ena da je uvek enka,
njen posed, jedini cilj ljubavnikov, a svako sredstvo do tog cilja
doputeno, poevi od laskanja i lai do iskoriavanja male dice i

sluavaka: Samo umjeje dikla je vaa! (Srena prigoda) I enska

ast, koju treba pomno uvati, samo je drutvena formalnost:
er as drugo, vjeruj, nije,
negli asnom da e reku,
naglaava kasniji opat na dva mesta (Svje gospoi, Prijaelju u
Dalmaciji odgovor). To se pesnitvo zaustavlja u prvim redu na onim
enskim draima, koje obeavaju telesnu slast, slavei navlastito usi
lijepe i ljuvene, kao i to su ih slavili talijanski marinisti i na Buni.
Zagrljaji i poljupci, znalaki opevani jo u Vjernom pasiru i u
Marinovim pesmama, dovode u ekstazu naeg pesnika:
Grlimo se, ma gospoe,
ljubimo se, ah jaoh meni,
dokle od slasi iz nas poe
u celovijeh duh blaeni! (Ljuveno uivanje)
On ne krije ni od svojih poslednjih elja; zabavljen, dok svi ini spahu
ljei u podne, venom ljubavnom igrom u ugodnog senci domaeg
perivoja, on zakljuuje na kraju:
Dospijeh s slakijem celivanjem,
ljubei je isukrai:
i me srce zenu ufanjem,
da za cvijeom plod u imai.
Moemo li mu mnogo verovati kad govori o vernosti u ljubavi? On
dodue jednom proklinje one, koji su blud slijedei asnu ljubav
sramotnom uinili, ali zar to nije vie zbog toga, to se sad
srai svaka vila
celivai ljubavnike?
Verniji je sam sebi, poput Marina i Stijepa urevia (ili Bunia) ljubi
dve, udei se, kad mu Ljubica zamera, to voli i Sunanicu:

Kad nju grlim, ma gospoje,

pa e miso moja lei;
kad celivam usi voje,
ona mi je na pamei. (Osveljava se gospoi pono)
Da se shvati ono doba i tadanje ljubavno pesnitvo, dovoljno je
priitati pesmu Ljubica srameljiva s njenim hvalama devojakom
stidu, koji pesnik najpre farisejski naziva rajskom dikom i od kreposi
zrakom milom, dok ga u daljem toku pesme slavi uistinu samo kao
najjau erotiku dra, bolje rei koketeriju, podesnu da jo vie
rasplamti elje rafiniranog ljubavnika, oduevljenog devicom, kad jo
elju sramom krije, kad ne poklanja svoje drae, ve ih puta ugrabiti i
kada hoe, ko da nee,
i celove bjee srea.
Uz pjesni ljuvene prislanjaju se i dr.vrste urevieve lirike, kao
prigodne Pjesni pirne ilii zainke i polimetrine imitacije
ital.kanconete (Svijem diklami u proljee), omiljele ve u HVII veku,
jo od Shabrerina vremena, ali navlastito negovane u doba Arkadije i
kienog rokokoa. To su obino pozivanja na ljubav ili pastirske sliice s
tradicionalnim prolenim pejzaom kao u Frankopanovoj Pasirnici.
Zanimljive su popijevke Za guke (tj. za guenje, guslarske), u kojima
su, kao i kod Frankopana, tradicionalni motivi odeveni u ruho
nar.pesnitva. urevi je po vremenu drugi na pesnik prvi je bio
Frankopan koji je u umetniko pesnitvo unosio deseterac (Lijepa i
je gorica zelena), ali i dr.nar. ritmove:
uje slijepca, gospoje,
o vam gude er poje!
Ljubie se, ljubie,
ere dni ne gubie!
Slina je i Pjesan bugarska:
U popa Jovana
do dvije djevojke:

jedno je Janja,
drugo Ljiljana.
U svem tom urevievom pesnitvu ima bez sumnje mestimine
drae; svakome je iz antologija poznata njegova Zgoda ljuvena s
draesnom zahvalom maloj krijesnici, koja je pesniku u mrkoj noi
posluila kao svea, premda motiv pesme nije bio nov. urevi ume
kadkat kazati stare stvari na svoj zgodan nain kao i Buni, i njegove
pesme Gospoi na daleko i Cvije na dar poslan od gospoje, iako su
verovatno takoe odjeci, nisu bez topline, podseajui u mnogoemu na
nau noviju liriku iz vremena kad su se itale nemake lieder, odbivi
dakako neke konvencionalnosti u tadanjoj dikciji. I u Ljuvenom
uivanju i nekim slinim pesmama ima ponegde neposrednih zaleta,
premda pesnik kao veran sin svoga doba sklonog konetima ne moe da
ostane do kraja u tonu ljubavnog ushienja, ve zavrava pesmu
banalnom poentom:
A i udim se, kako mi je
dopueno jo ivjei,
kad umrilijem dano nije
uzi u raj, a ne umrijei!
Ali na kraju svega to bi se jo moglo navesti u njegovu korist
nesumnjivo je da urevievoj lirici veinom nedostaju svojstva prave
i dublje poezije. Iza njegove izraajne lakoe zeva esto oseajna
praznina; pa i kad njegovi stihovi nisu bez neke mladalake obesne
dopadljivosti, ostane naa unutranjost ipak nepotresena. Ono, to
podgriza njegovo lirsko stvaranje, jeste intelektualizam i igra slikama,
koje se ne raaju iz izbuene fantazije, ve iz domiljatosti i
mehanikih asocijacija. Rezonerske izjave mesto neposrednog
prikazivanja, opte misli, gotova retorika i sklonost desetljivim
poentama i preesto nadomeuju spontanost i neposrednost u njegovim
stihovima. On crpe svoje pesnike slike veinom iz konvencionalnog
tradicionalnog rezervoara i na dohvat, ne prezajui ni pred sasvim
kliejskom dikcijom i otrcanim temama. Zato ga kadkad ne smetaju
domiljatosti, koje bi mogle biti i od kojega pesnika iz kole Serafina
Akvilana ili Ranjine, kao kad poput Ranjine ne moe u zoru razluiti

svoju dragu od Sunca (Ljubica suncu slina), ili kad moli dragu da ne
celiva njegove slike, da ne bi mogao zavideti samom sebi, bojei se usto
da njegova dua, boravei uvek kod drage, ne oivi njegovu sliku u
njenoj ruci, a on sad da ne ostane slika svoje prilike! Dug je predaji i
njegova poza u ulozi ljubavnika srameljiva, koji svoje skromne uzdahe
poverava papiru umaui pero iz Amorovog krila u vlastitu krv
(Okriva ljubav gospoi), jer ni krv iz srca ni skrovitost uzdaha nisu
pristajali ovom ueniku marinista, naviklom da govori isuvie jasno i da
naziva stvari njihovim pravim imenima. To je ipak u prvom redu
pesnitvo dokonog i slatkoreivog gospodskog kruga, koji je voleo
skladne stihove kao i lepe haljine i parkove, traei u njima vie
hedonistiku zabavu nego li tople izraze intimne duevnosti.
Nadovezujui se na Bunia, urevi je srodan Frankopanu, s tim to je
Frankopan na viem formalno-artistikom stepenu od njega.
Suze Marunkove Ignjata urevia
[sa predavanja:] Suze Marunkove: urevi je ovaj komini spev
ispevao na ostrvu Mljetu, gde je bio opat benediktanskog manastira
(1724). Uz pesmu ide objanjenje masih (mranih, nejasnih) rei i
navodio je anegdote iz predanja. Ispevan je u osmercu, strofa je sekstina
(uticaj Dervia), 335 stihova. Ovo delo odlikuje originalnost, na koju se
kroz istoriju knjievnosti razliito gledalo. Ono nije parodija
petrarkistike ljubavi i ljubavnika, jer Marunko nije neprilini ljubavnik
kao dervi, ve je samo drugaiji kako? Marunko je smeten u
realan prostor, ak su i imena realna, a realnost prostora se dokazuje
pominjanjem lokaliteta na ostrvu Mljetu (Vrbova voda, Blato, Glogovac
sve je lokalno obojeno), flora i fauna je iz tog kraja, aluzije na legende
(kralj besa od Servije darovao je Mljet svojoj babi sa zavetom da
manastir ugosti svakog Mljeanina koji doe).
[sa interneta Vikipedija:] Suze Marunkove, spev o Mleaninu
Marunku koji neuslieno uzdie za prelepom djeviinom Pavicom, ne
moe sakriti da je nastao na tragu Dervia, prezimenjaka Stijepe
urevia, samo to ga je u nekim elementima slobodnijeg izraavanja
i nadmaio. Vie od dvadeset godina doterivao je poemu Uzdasi
Mandalijene pokornice, najlepe svoje pesniko delo koje je tampao u

Veneciji 1728.-e, zajedno sa ciklusom Pjesni razlike.

Karikatura u spevu Suze Marunkove Ignjata urevia
[sa interneta Vikipedija:] Bio je pesnik dubokih oseaja, njih ni
crkvena stega nije uspevala smanjiti, a njegove vrele ljuvene pjesni
ulaze u red biranih lirskih vrednosti pesnikog Dubrovnika, s
prepoznatljivim iskustvima Bunievog stiha, a njegove Suze
Marunkove, spev o Mleaninu Marunku koji ne uslieno uzdie za
prelepom djeviinom Pavicom ne moe sakriti da ne nastao na tragu
Dervia, prezimenjaka Stijepe urevia, samo to ga je u nekim
elementima slobodnijeg izraavanja i nadmaio.
[sa predavanja:] Ovo delo odlikuje originalnost, na koju se kroz istoriju
knjievnosti razliito gledalo. Ono nije parodija petrarkistike ljubavi i
ljubavnika, jer Marunko nije neprilini ljubavnik kao dervi, ve je
samo drugaiji kako? Marunko je smeten u realan prostor, ak su i
imena realna, a realnost prostora se dokazuje pominjanjem lokaliteta na
ostrvu Mljetu (Vrbova voda, Blato, Glogovac sve je lokalno obojeno),
flora i fauna je iz tog kraja, aluzije na legende (kralj besa od Servije
darovao je Mljet svojoj babi sa zavetom da manastir ugosti svakog
Mljeanina koji doe).
Marunko je od svih kominih likova u dubr.knj. najrealniji, a Pavica,
kad on govori o svojoj ljubavi, bei od njega i brani se batinama. Ignjat,
dakle, nije parodirao, ali je komino slikao. Kako se ali Marunko?
ovako ga je ljubav obuzela: Kad spiv u snu grde u licu nemani me
srane priko, Kad vaem jemenicu grka mi je korizika, Kad popijem
mu vina para mi se miurina. On pati, gde god se nae, u kakvom god
poslu, kao i petrarkistiki ljubavnik plaem, jaukam, vikam, kukam
sve faze, ali ipak malo realnije. Kad doe u Dubrovnik preko Place mu
dobacuju i pominju Pavicu. Kako govori o njenoj lepoti? elementi kao
u petrarkizmu, ali su poreenja originalnija: lica ohola, boje mleka i
vina i oi od vola (krave imaju lepe oi), ljepa si mi neg Danica, slaa
neg loj od bubrega. Ona se kupa na Obodu, pa postoje neke slike koje
su i erotskije. Zatim ide razvoj te ljubavi, ime se on hvali, ali kada vidi
da nema nita od toga on se otrenjava, pa je proglaava veticom, to
je vrlo opasno jer jo uvek vlada Inkvizicija.
Pava je najizraeniji enski lik u dubr.knj. izgledom, postupcima,

emotivnim stanjem; ne zna se zato, ali ona je vrlo odluna u odbijanju

ljubavi. Humor ne proizilazi iz neskada izmeu ljubavnika (kao kod
Dervia) oboje su mladi i u istom su dru.sloju, ve humor proizilazi
iz odnosa pesnika prema toj sredini, jer mu je ta sredina smena. Ovo je
moda jedan od najduhovitijih kominih spevova.
Istoriografski rad Ignjata urevia
[sa predavanja:] Veoma vaan deo njegovog stvaralatva je i
dubrovake biografije ima tri dela u ovoj oblasti:
1. Pismo Radu Miliiu (1707, na ital.j. sadri 63 biografije
dubr.pisaca: pria o njihovim tampanim i rukopisnim delima; ovo
pismo su davno objavili Kolendi i Popovi),
2. ivoi slavnih Dubrovaana (na lat.j., delo nastalo u periodu 1707
1716; ovde imamo 105 biografija pisaca do HVll veka; pisao je na
osnovu knjiga i rukopisa, kao i na osnovu linog istraivanja, unosei
ak i fragmente iz dela) i
3. Posvea Salijera Slovinskog Marinu Zlaariu (1729; na lat.j.,
biografije dubr.pisaca koji su bili studenti u Padovi) ova biografska
dela Ignjata urevia imaju greaka, ali su, bez obzira na to, po
bogatstvu podataka, jedan od baznih izvora za istoriju dubr.knj.
Imao je Ignjat urevi i svoje istoriografsko delo posebno se
interesovao za istoriju Ilirije (jugozapadni Balkan), pa je poeo da pie
Isoriju Ilirije, na lat.j. u rukopisu je sauvano delo, gotovo kompletno:
o poreklu Slovena, istoriji Dubrovnika Ovo delo je vaan filoloki i
istorijski izvor.
Sem toga, bavio se leksikografskim radom saraivao je na reniku
italijansko-latinskom-ilirskom/slovinskom, Ardelio dela Bella linost
koja je pravila renik, tj. onaj kome je on pomogao.
[sa interneta Vikipedija:] Ignjatu ureviu se pripisuje i rukopis
Fizikalno-maemaika pianja, tipian za prvu polovinu HVIII veka,
koji se temelji na Aristotelovoj peripatetikoj filosofiji, ali navodi i
Kopernikovu i Braheovu teoriju, no ograuje se od Kopernika i Galilea,
jer su u suprotsnosti sa Svetim Pismom. Za istoriju astronomije
znaajni su njegovi rukopisi Kronografija i O pravim i onim
gibanjima Sunca i Mjeseca.

Prepevi biblijskih Psalama u staroj dubrovakoj knjievnosti

[sa predavanja:] Mavro Vetranovi: Pisao je i religioznu poeziju,
naravno. To je njegova vrlo iskrena poezija. Ima pesama upuenih
Isusu, o Djevici Mariji, o Davidu, meu ovim pesmama poneka je i
uspela. Ima mnogo prepeva i parafraza crkvenih pesama; prepevao je i
Psalme, pokajnike, koji su vrlo doivljeni, lini.
Stijepo urevi: Preveo je Pesmi pokornike (7 Psalama Davidovih).
tampani 1686.-e u Padovi pod nazivom Sedam Salama pokornijeh
kralja Davida isomaene iz jezika lainskoga a sloene u pjesan u jezik
slovinski unikatno izdanje nalazi se u Narodnoj biblioteci Srbije.
Ignjat urevi: Pored ostalog, prepevao je 150 Psalama Davidovih
1729.-e tampano to njegovo delo u Veneciji: Psalijer slovinski
posvetio Marinu Zlatariu i tu se on obraa iiocu.
[sa interneta Vikipedija:] Ignjat urevi: Godine 1729.-e u Veneciji
izlazi Salijer slovinski to su urevievi prevodi ili parafraze
Psalama Kralja Davida Prepjevi Psalama. Koliko god se one
odlikovale jezikom i dikcijom kao samosvojno delo uprkos mnogim
slinim prepevima kojima su se isticali dubr.pesnici, nema dvoumljenja
da su Uzdasi Mandalijene pokornice najreprezentativnije urevievo
delo.
Pjesni pokorne kralja Davida delo je kojim se Gunduli okree
drugaijem shvatanju knj. te se afirmira kao hrianski autor. Ta zbirka
sadri slobodne prepeve 7 pokornih Psalama i teoloko-meditativnu
pesmu Od veliansva Boijeh, koja se danas smatra Gundulievom
najboljom kraom pesmom. Od pesama aijeh i ispraznijeh, za koje
Gunduli u ve spomenutom predgovoru tvrdi da ih je pisao u mladosti,
nita nije sauvano. O njegovim svetovnim nadahnuima svedoi samo
Ljubovnih srameljiv.
[iz literature:] Sedam pokornih ili pokajnih Psalama imali su oduvek
velikog znaaja u katol. Crkvi oni su upotrebljavani i u crkv.
obredima i kod pojedinaca kao najbolja lektira za pokajnike. Njihov br.
je takoe vrlo znaajan br. 7 je simbol pokajanja i obnavljanja, poto
je prema crkv. kanonima za oprotaj 7 smrtnih grehova potrebno 7

godina kajanja i ispatanja. Zbog tog svog posebnog znaenja, ali i zbog
svoje visoke pesnike vrednosti ovih 7 Davidovih Psalama su preli u
knj. i bili esto prevoeni od strane katol. pesnika. Ovaj obiaj je preao
iz ital. knj. u dubr. knj. i jedan od dubr. pesn. koji ih je prepevao je
Mavro Vetranovi. On, zapravo, nije prepevao svih 7 Psalama, ali je
njegov primer podstakao druge pravo mesto i znaaj ovi Psalmi
dobijaju u HVII veku.
Sa dolaskom katol. reakcije ovih 7 Psalama postaju glavno literarno
oruje ovog monog pokreta, a njihova prva rtva e biti Ivan Gunduli.
Prepevani od ovako snanog lirskog pesnika oni su bili prepisivani i
imitovani u tolikoj meri da je Gunduli bio primoran da ih tampom
zatiti od preteranih ljubitelja. Gunduli je izabrao ba ove Psalme da
obelei svoj novi knj. program, a njegov primer je uticao na mnoge
dubr. pesnike HVII veka, meu kojima je i Stijepo urevi i sam e
dati prevod Psalama: Sedam Salama pokornijeh kralja Davida, tampan
u Padovi njima je urevi zavrio svoj knj. rad.
Ovo urevievo interesovanje se verovatno javilo posle povratka iz
progonstva kada se susreo sa Gundulievim prevodom koji je u to
vreme kruio po Dubrovniku. Uzevi da sam prepeva Psalme, Stijepo se
pri tom oslanjao na prethodnike, prvenstveno na Gundulia koji je dao
vrlo dobru parafrazu 7 Psalama. Meutim, ureviev prepev ima
mnogo originalnosti, a moe se rei i da je dao mnogo uspeliji prepev
od svoga prethodnika. Moe se rei da je urevi veom oseajnou i
boljim izrazom prevaziao svog velikog uzora. urevi je, pored sveg
uticaja koji je na njega izvrio Gunduli, ipak doneo samostalnu
preradu pokornih Psalama. Ta prerada je jedna od najboljih, a moda i
najbolja u dubr. knj.