Rene Dekart

(1596-1650)

Ključni motivi Dekartove filozofije

- Metodska (ili radikalna) sumnja (Cogito ergo sum)

- intuitivnim putem do saznanja razgovetne, neposredne i jasne istine o postojanju
JA (kao nečeg što misli)
- ništa nije istinito ako nije potvrđeno kao nešto očigledno
- ima opšte važenje

- Urođene ideje
- urođena ideja je sposobnost mišljenja, ali i posebne ideje: ideja boga,
supstancije, uzročnosti, Ja.

- Supstancija
- U prvoj istini metodske sumnje evidentno je da postoji ono (nešto) što misli, ali
se otkriva i šta je to što misli: svest o samom sebi, tj. samorefleksija
- pošto tok svesti ne može da se odvija sam od sebe, neminovno je da postoji
nešto što nosi mišljenje kao aktivnost – to nešto naziva supstancijom
- supstanca je „causa sui“ (uzrok same sebe) i postoji nezavisno od bilo čega
drugog
- pošto je karakter ove supstance da misli, Dekart ovu supstancu naziva mislećom
ili „res cogitans“
- uočava da postoji spoljni svet (dokazuje ga), i govori da je njegova suštinska
osobina protežnost, te je zove „res extensa“
- ove dve supstancije su nezavisne: duh i materija nisu uzajamno povezane
- čovek je spoj ove dve supstancije; životinje su samo protežne

Saznanje Boga
- čovek je konačna supstancija (spoj konačne protežne i misleće), dok je bog
beskonačna supstancija
- čovek može da spoznaje samo konačne stvari, dok je bog kao beskonačna
supstancija iznad tog ograničenja
- ergo, mora se pretpostaviti da je bog taj koji daje mogućnost čoveku da spoznaje
prirodu

Dokaz o postojanju boga

- JA nalazi ideju o savršenoj i beskonačnoj supstanciji – bogu

- čovek je konačna supstanca
- čovek može imati ideju o savršenoj beskonačnoj supstanci samo ako mu je ona
data od nečeg što je zaista beskonačno i savršeno, tj. od samog boga
- ideju o beskonačnoj supstanciji ne može stvoriti konačna supstancija
 - dakle, ako JA (nesavršena i konačna supstancija) postoji i ima pojam o
(savršenoj, beskonačnoj supstanciji) Bogu, onda Bog postoji

Dokaz o postojanju spoljnjeg sveta

- Postojanje Boga i Ja uzimaju se kao samorazumljivosti

- duh (čovekovo res cogitans) ima jasno i razgovetno znanje o tome da poseduje
pasivnu sposobnost primanja opažaja iz spoljnjeg sveta
- šta je uzrok tih opažaja? Bog, JA ili nešto treće?
- Bog ne obmanjuje, a opažaji mogu biti varljivi
- JA ne može biti uzrok opažaja jer su JA i spoljašnji svet nazavisne supstancije
- dakle, postoji spoljašnji svet koji je uzrok čulnih opažaja.

Dualizam

- Misleća supstanca i protežna supstancija nisu uzajamno povezane

- Priroda može postojati bez duha, i duh može postojati bez telesne prirode

- Kako duh može jasno i razgovetno da spoznaje prirodu?

- Ako je supstancija potpuno samostalna i dovoljna samoj sebi, savršena, kako mogu
uporedo postojati dve savršene supstancije?

Cogito ergo sum – prvo načelo filozofije

U četvrtom delu Dekartove «Rasprave o metodi», on logičkim sledom zaključivanja 

spoznaje: da bi se potpuno posvetio traženju istine, mora sve do tad spoznato, sve u što
bi mogao i najmanje sumnjati, odbaciti kao sasvim krivo, da vidi da li će ostati u
njegovom uverenju išta što bi bilo izvan svake sumnje. Budući da nas osetila varaju,
pretpostavio je da nema stvari koja bi bila takva, kakvu nam  osetila prikazuju. «...rešio
sam da pretpostavim da sve stvari koje su ikad ušle moju svest, isto tako nisu istinite kao
ni obmane mojih snova. Ali sam odmah zatim primetio da, dok sam hteo tako misliti,
da je sve krivo, nužno treba da JA, koji mislim, jesam nešto. I pošto mi je bilo  jasno
da je ova istina: mislim dakle jesam, tako čvrsta i tako pouzdana da je ni najpreteranije
pretpostavke skeptika nisu u stanju uzdrmati, zaključio sam da je bez daljeg dvoumljenja
mogu prihvatiti kao prvo načelo filozofije, koje sam tražio» (Dekart). Baš iz toga što je
nameravao sumnjati, bilo je evidentno da postoji. Taj oblik sumnje, naziva se Dekartova
metodička sumnja (odn. metodska ili radikalna sumnja). Iz toga što misli, spoznao je da
je supstancija kojoj je bit da misli te joj za bivanje nije potrebno mesto, niti zavisi od bilo
koje materijalne stvari, te kao takva supstancija - koja misli, on zaključuje: «Prema tome
je ovo JA, tj. duša koja me čini onim što jesam potpuno različita od tela i može se čak
lakše spoznati nego telo, a da njega i nema ona bi ipak ostala upravo to što jest.»