Milan Dedinac

(1902 - 1966)
NOVICA PETKOVI (PREDAVANJA): OD NEMILA DO NEDRAGA
Milan Dedinac se u knjievnosti javio relativno rano, 1921. u zagrebakom asopisu ''Kritike'' kao
najmlai lan Alfe, beogradske literarne zajednice. Iako je pisao celog ivota, njegova knjievna
zaostavtina nije obimna. Objavio je 4 knjige pesama: Javnu pticu (1926), Jedan ovek na
prozoru (1937), Pesme iz dnevnika zarobljenika 602111 (1947). Sve tri knjige zajedno sa
pesmama objavljivanim u periodici ule su, kao delovi, u knjigu Od nemila do nedraga (1957).
Tako je ova poslednja, etvrta zbirka obuhvatila skoro itavo Dedinevo pesniko delo.

OD NEMILA DO NEDRAGA simbolian naslov ima ulogu metateksta, upuuje na zbirku

u celini. Izraz ''od nemila do nedraga'' usmenog je, folklornog porekla lutati po belom svetu,
svagda tuem, koji ne poznaje, niti moe da prui, toplinu kunog ognjita. Zbirka je ivotni
roman, knjiga jednog liriara sastavljena od pesama fragmenata, odnosno iseaka iz
pesnikovog ivota, komentara, bliih seanja i fotografija iste lirske emocije.
Tragajui za njima kroz nepregledno prostranstvo naeg jezika, Dedinac je traio novu
pesniku formu. Po njegovom svedoenju, posle svake razvojne faze obeleene malim
krugom objavljenih pesama nastojao je da se oslobodi izraajne formule do koje je doao.
Oslobaajui se prethodne formule uvek je tragao za novim sadrajem i novim
oblikovnim mogunostima. Tako je izbegavao zamku tehnike virtuoznosti i rutine, pa se
za Dedinevu poeziju moe rei kao i za Nastasijevievu, da je to pesma u nastajanju.

PREFINJENI ARTIZAM iste lirske emocije ne unosi u poetske kalupe nego nastoji da
emociju svede na samu sebe, odnosno, da u njoj pronae ono to je Nastasijevi nazvao
''maternjom

melodijom''.

Dedinevom

sluaju

ta

melodija

je

poetsko-jeziki

zajedniki imenitelj svih pojedinanih emocija istog reda. Tu melodiju Dedinac

pronalazi u narodnoj lirici i samom jeziku.

ZORILO I NOILO PEVAJU rani stihovi nastali izmeu 1923. i 1925. vraaju nas naoj
prolosti, u patrijarhalni svet u kome je kuni prag kao planina. To je jedan zatvoren i
oformljen svet u kome sve ima svoje znaenje i svoj smisao koji, upravo taj zatvoreni svet i
odreuje svojom celovitou. Prvi ciklus iz ''Zorilo i noilo pevaju'' su ''Pesme ranog
ustajanja''. One predstavljaju poetsko-jeziku stilizaciju celine u kojoj su prekidi meu
lanovima porodice bolni jer te veze imaju supstancijalno znaenje. Najvei deo Dedineve
lirike bitno je vezan za taj i takav svet. To je svet u kome se ''s klikom'' u kuu vraa, gde
doljaka u kui radost doekuje, gde se doljak sklanja na sigurno, toplo i svetlo. To je svet
sainjen po ljudskoj meri, a koji je okruen hladnim i beskonanim prostranstvom.

U tom svetu brat opominje sestru: Zatvaraj vrata! Sestro, zatvaraj vrata! / Ako ih otvori irom /
ostala si bez brata. Ovakav doivljaj kunog prostora nije nov u naoj knjievnosti. Sreemo ga
mnogo ranije u romanima i pripovetkama Borisava Stankovia ali je Dedinev doivljaj sveta
specifian po vremenu u kome nastaje. To je svet koji u muziko-melodijsko pamenje
doziva jedan moderni ovek optereen pitanjem krajnjeg individualizma. Patrijarhalno
vreme ukida svaku vrstu individualizma koja preti da se pretvori u otuenost. Odnosi izmeu majke
i sina, sestre i brata ne mogu biti izdvojeni iz okvira jedinstvene celine kojoj pripadaju, oni su
snaga te celine koja sve otueno vraa unutar svojih granica.
U Dedinevoj lirici koja je kao snovani, neuhvatljivi, eterini vez, ak i ono spolja, preko kunog
praga, ono to je strano i hladno moe biti stilizovano ljudskim smislom. To znai da

jutarnja

svetlost, dobovanje kie, apat noi dobija svoj smisao tek kada bude doveden u oformljen ljudski
svet i spojen sa oseanjima radosti, bola, trepetom, strahom. Stvari su u Dedinevom pesnikom
svetu stilizovane ljudskim kvalitetom, a ljudska oseanja su stilizovana celovitou tog
sveta, tako se stvara nerazdvojna celina, Dedinev lirski krug.

Dedineva lirika je niz trenutnih bljeskova okamenjenih u stihu. Njegovi stihovi su

pokuaj pribliavanja samim melodijskim vezama i zato postaju amorfni, i ne mogu
da imaju bilo kakvo odreeno znaenje.

Potucanje od nemila do nedraga u drugom delu zbirke dobija svoje bukvalno znaenje. Bolna
savremenost u kojoj se Dedinac naao surovo je razbijanje od nemila do nedraga. U
takvoj slici stvarnosti sve ree se uju odjeci ljudskog smeha, sve ree nailazimo na ljudske snove
ve samo na njihove davne tragove.

JAVNA PTICA nastoji da u savremenosti otkrije nekadanji blesak stvari. Javna ptica
je mozaina struktura sainjena od komada poetskih zapisa i stihova. To je slika
neumoljive jave koja samo na svojim izvesnim pukotinama dozvoljava pristup snu i
samo u tim pukotinama Dedinac pronalazi lirsku nit koju otelovljuje u stih. Pesniki
eksperiment koji ne potuje knjievne norme i pravila i koji ne misli na itaoca.
Dedineva ptica dolazi iznenada kao zora, iznutra osvetljava stvari, udahnjuje im radost ali ih
brzo ostavlja.

JEDAN OVEK NA PROZORU kolana konstrukcija sainjena od Dedinevih stihova,

novinskoj izvetaja o vremenskoj nepogodi u Beogradu, fotografija i crtea. To je krajnje
subjektivan doivljaj elementarne nepogode koju pesnik posmatra iz perspektive
sigurnog i zatvorenog kunog prostora. Novinski izvetaj je dat na kraju da bi mogli da
uvidimo razliku izmeu objektivnog i subjektivnog vienja stvari.
Posle ''Javne ptice'' i ''Jednog oveka na prozoru'' Dedinac odlazi na jug i pie ''Pesnike oglede s
putovanja po Crnoj Gori'' (1939-1955). Kao da je tamo Dedinac pronaao svoje snove koje je
izgubio u velegradu.

RASTKO PETROVI: MILAN DEDINAC (1923)

Njegove pesme vane su jer se njihovom sadrinom neosetno vraa da se mnoge stvari u prolosti
isprave, dopune, i da se nedovrene stvari dovre one deluju retrospektivno, menjajui
pogled na prolost. One deluju unosei novi doivljaj u na ivot, tako da bi idui dani dolazili kao
izvesno trpljenje i krvavljenje radi izmirenja negdanje nae linosti sa linou koja treba otada
da postoji: tee da se veu za nas, da protkaju sve od poetka. To lei u prirodi njihovog
nastanka.
Pesma koja tee kao ceo ivot pesnikov, u kojoj lee sva njegova iskustva, sve osnove i nad
njima sve kristalizacije, tihe sublimantnosti bia, pomeae se sa naim razviem. Tako deluje
poezija Milana Dedinca, koji se svakako prvi kod nas koji je uspeo da doe do jedne
apsolutne istoe izraza da prvo deluje lirskim tonom, a tek nakon vie itanja poinje
delovati smislom.
Slike:

izvesno

komponovanje

predstava

dato

isto

samo

oseanjima,

krugovi

emocija.

Karakteristian je u Javnoj ptici onaj kojim krui njegov duh, izmeu sveta i doma; izmeu matere
(zavrnost) i sveta (beskrajno). I nakakav se slom nee desiti, a on e osetiti da mu put ide dalje, i
da e neumitno poi za njim. Majka se najbolje voli u odsustvovanju, od doma...
Tu je prisutno jedno kretanje kroz apsolutno osamljene prostore, kroz prirodu, bilje,
elementarne sile, ali kod Dedinca ljudi su na svakom koraku, iza svakoga zida, pod svakim
dodirom njegove ruke. Jedno su braa ili drugovi, drugo je njegova sestra, ili ona ija sudbina toliko
boli. I samo kao da poetske rei jesu tihi jauci to pri susretnim dodirima nateruju bol, koji bi inae
ostao u utanju.
LJUBAV poezija milosti, ljubavi i bola meu ljudima, iskrene, nenaznaene, skoro neizreene
ljubavi. To nije ulna, radosna ljubav zelenog rastinja; suza, strana suza i sumnja bolno je
stisla srce i stidom zamaglila oi. Sa ljudima se opti samo u asovima kada je to duhovno,
uteno i znaajno samoa i pomna panja stvorile su to iskustvo. U toj samoi sestra uvek skii
kao ranjeni pas, i uje se odjek koraka onog kojeg je ve odnela smrt. To nije orfika ljubav, ni
sveana ljubav hrianstva, ve bolna i suzna slovenska ljubav. Nije pesimizam, ni gaenje na
ivot, ve teka i mutna vera u nov ivot koji e na kraju doi, koji e iza apokalipse muenja
morati doi.
Traganja Milana Dedinca nisu bila upuena spoljnom obliku, novim zakonima forme, novim
konstrukcijama i lirskim graevinama, ve samom silaenju sve dublje meu izvore emocija,
odabiranju njih, i onoj nezi koja je neophodna da bi se rei navikle na ibanje bukvalnih i optih
znaenja. Nema rime, ni utvrene sheme, ali svaka poseduje ritam bez koga ne mogu iveti
pesme su besprimerno iste ritmiki i muzikalne; dovedene neposredno do tonskih,

muzikih rima, koje se pri svesnom traenju ne bi mogle pronai, kao iznenadni izroni tame na
svetlo...

DUAN MATI: MILAN DEDINAC (1927)

povodom knjige JAVNA PTICA
Milan Dedinac uao je u knjievnost potpuno gotov, savren, dajui oko 1921/22. nekoliko pesama
koje su bile najistiji i najsavreniji izraz beskrajene nepovezanosti i perdicije. Naslov je deo
sluaja, jer mu je doapnut u Knez Mihajlovoj...

BESKRAJNA NEPOVEZANOST knjiga koja je cela nikla s one strane, ali je ipak kao no
zarivena u srce ivota, svakidanjice, u fantomskoj atmosferi noi u kojoj su odsutnici
postojaniji od kamena i gde su ivot i smrt izgubili svoje apsolutne razlike. To je prva knjiga u
nas bez osvrta, bez povratka, bez oslanjanja, toliko vezana za nas, pa ipak baena negde u
beskraj, opirui se logikoj analizi, jer je on cepao ivo, raspadajue meso vizija, iupao
ritmove, koji imaju svu sveinu i dra i nepostinu nevetinu deijih crtea, neke tek
roene pokrete oseaje koji donose proste rei tek roene koje odmah izumiru u belinama
ove knjige. Sasvim proste rei ovde su dobile tragian karakter, i crn: NEMA i ODE.

Javna ptica deo je halucinacije koja je ceo jedan ivot, gleer i ugljevlje koje ostavlja grdne rane,
ali i neuporedive crtee. U njoj je pristutno potpuno odsustvo ukusa, puna je volje za
stvaranjem i krikova koji se nisu uplaili sebe, ni dnevne sumnjive svetlosti. Tu ealj i nije
ealj, a prozor ponekad je zarobljena ljubav. U njoj se ogleda volja jednog umetnika, vetina u
izboru.
***

povodom poeme JEDAN OVEK NA PROZORU (1937)

Zadatak kratkog objanjenja nije rasprava o funkciji pesnikog dela i o ulozi pesnika u drutvu, jer
sredina u vremenu proizvodi razliita poetska dela, koja u svojoj ukupnosti daju optu poetsku
sliku, i izraavanja i srdine i vremena. Drugo je pitanje koja je od tih pesnikih manifestacija
stvarna sa gledita budunosti, tj. koja je vezana za snage koje drutvo pokreu napred. Poezija
nije samo akt inspiracije, nego i akt opredeljenja.
Ovde je pisac suoio svoj unutranji doivljaj jednog spoljnjeg dogaaja elementarne nepogode
sa profesionalnim novinskim beleenjem istog dogaaja. Nije eleo da prui opis spoljnjeg
dogaaja ve objektiviranje tog dogaaja u njemu. Prevodio je pojedinosti bezline prirodne
pojave na jezik najlinijih oseanja da buru spoljnjeg svea izrazi svojom burom.
Ovo delo ne govori jezikom neposredne dananjice, ali ipak govori o dananjem oveku, koji je
uprkos svojoj preokupiranosti sobom okrenut novom oveku. Tako Dedinac, osvetljavajui celu

jednu stranu savremene oseajnosti, prua podatke za njeno upoznavanje, a time i za upoznavanje
dananjeg oveka.

MARKO RISTI: OBJAVA POEZIJE

Raena i projektovana izvan literature, poezija Milana Dedinca, ne podlee knjievnoj
kritici. Ta drama duha odigrava je na jednom apsolutnom planu, u sjedinjavanju najdubljeg
oveanskog ivljenja, zanetih struja dijalektike i mranog, venog treperenja metafizike. Javna
ptica se ne moe staviti na estetiki sud... Krvavi, razlomljeni drhtavi odjeci jedne tragedije ili
jednog praskozorja, ali svakako tragovi spaseni i sa dna dovueni na svetlost, ukovani u rei.
Dedinac je odneo pobedu nad kolonizatorima knjievnosti koji se bave mislima, na ivici smrtne
opasnosti, u vatri i u noi, u najveoj ljubavi borbe sa snovima koji razdiru san i prodiru u javu.
Javna ptica to nisu pesme, to je ar, ivot sav preobraen u poeziju, i neumornost kojom
se odrava visina spoljanjeg ivota, onom naredbom poezije koja goni.
NASLOV: usuuje se da u njemu vidi simbol koji pesnik nije dao, i kao obeanje da jedna
tajanstvena ptica objavljuje svoj dolazak duhovima drugih ljudi: Ta ptica dodirnue sve redom. Evo
je! ide, hoda, ja ujem tu pesmu; ona je kao jesen, dolazi preko njiva... Razapet na ukrtanju
jave i sna, uspravljen i vidovit na njihovom slivanju, uljebljen kao ar fragmenata
odigrane duevne drame, on je istovremeno i izvor predvianja, tajanstveno vrelo
pronicljivosti i prorotva.
To nije literatura koja odmara, koja zabavlja. NO te knjge se zove poezija. Ona preko
prastarog mosta eksteritorizacije sprovodi nadzemaljsku oluju i udo. A udno je jo vie
to to se znaaj poruke odrava besprimetno slobodan, uvek, u bilo kakvom prevoenju.
GOVOR je odraz atmosfere sna, a tampani oblik nije ga dostojan. Ali je jedina veza izmeu nas
i pesnikovih fantazmagorija, koje su ostale neizmenjene od inspiracije do ostvarenja. Unapred su
tako odreeni i celina knjige i svi njeni detalji: razvoj iracionalne misli, ritam kojim se on izraava,
rei koje taj ritam obrazuju, ak i tipografija koja te rei odraava. To je jedina knjiga koja se u
celokupnoj literaturi, koja se i svojom nerazdvojnom celinom, i svojim slovom izbavlja iz
knjievnosti, da bi, iva i nadzemaljska, pripala poeziji.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------

DERETI:
Najizrazitiji lirik meu nadrealistima, a bio je i najmlai lan modernistike grupe ALFA.
Sledbenik tradicije pevanja Branka Radievia. Nije mnogo napisao. Obajvio se svega 4 zbirke
pesama, svakih deset godina po jednu, a sve one ine njegovu poslednju zbirku Od nemila do
nedraga (1957). U vezi sa zbirkom Dedinac je izjavio: Uvek me je vie privlaio ono to prethodi
jednoj umetnikoj tvorevini nego krajnji rezultat... Uvek su me zanimala pesnikova istraivanja na
koji nain da iskae ono ega jezik nema; vie pisaje, stvaranje, nego sam plod pesma je

neodvojiva od stvaralakog procesa i od okolnosti u kojima je nastala. Knjiga predstavlja

zbirni proizvod jednog pesnikog delovanja poetsko-dokumentarni, autobiografski roman.

ON NEMILA DO NEDRAGA: otvara je Predgovor koji je poetsko-autobiografski

(autopoetiki) esej. Ranije objavljene knjige, ili ciklusi pesama, postale su poglavlja, a svako
pevanje poinje Uvodnom rei o prilikama u kojima su pesme nastale. Predgovor i uvodne rei
pisani su kao poetska proza i ne razlikuju se od samih pesama, u kojima se slobodno,
nadrealistiki meaju stihovi i proza.

LIRIZAM, NEPOSREDNOST, MUZIKALNOST: osnovna su obeleja pesnike individualnosti.

Pesme B. Radievia, narodna lirska poezija i obian, prirodni govor glavni su izvori
Dedineve poezije, a takoe i moderna francuska i naa poezija: Rembo, Loteramon, Apoliner,
Kosti, Dis, Ujevi, Crnanski, Rastko. Rembo i Rasko, uz samog pesnika predstavljaju
svojevrsne poetske junake.

APSTRAKTNI LIRIZAM OD FLUIDNOG KA EGZISTENCIJALNOM: polazi od fluidnih

emocionalnih stanja da bi kasnije izrazio sasvim odreene egzistencijalne i istorijske
situacije. Rane pesme (Zorilo i noilo) lie na nefiguralno slikarstvo, u kojem nema predmeta,
nego samo crte i boje, ili jo vie, na muziku... Imaginativni i emocionalni elementi se sasvim
lako razaznaju: kia, vetar, vatra, sunce, nebo, zemlja, ptica, reka, bilje, zora... svet
prirode, a ne ljudske stvarnosti. Oseanja su: melanholija, lirski tragizam, bol, a
istovremeno blagost, nenost, toplina. Ipak smisao pesama ostaje teko uhvatljiv ili
sasvim neodreen. Krajnja taka u tom smislu je JAVNA PTICA, koju je pesnik nazvao
antipoemom.

ZAOKRET KA POEZIJI IVOTA: poinje poemom Jedan ovek na prozoru, poemom koja
je inspirisana elementarnom nepogodom. Pisac nije hteo svojom pesmom da prui opis samog
dogaaja, ve odjekivanje tog dogaaja u njemu. Ovde pesnik uranja u dogaanja izvan njega,
u svet izvan sebe. U zbirci Pesme iz dnevnika zarobljenika broj 60211 situacija je obrnuta
ovek je u nevremenu, to je njegova drama u stvarnosti. To je meavina poetske proze i
stihova, dnevnikih zapisa i pesama. Zapis i pesma neosetno prelaze jedno u drugo, a
javlja se sve to je odlikovalo i ranu poeziju, ali ovde su date i ivotne okolnosti iz kojih
izrasta pesma: zlopaenje u ropstvu, tuina, ice, glad i druge strahote rata. To je poezija o
ropstvu i stradanju, o enji za slobodom, ljubavi prema zaviaju, najbliima i otadbini.
Lirsko je izvanredno spojeno s materijalnim podatkom, s istorijskim okolnostima.
Nema nieg deklarativnog, parolakog; iako su proete stvarnou epohe, ostale su najistija
lirika.

Pesniki ogledi s putovanja po Crnoj Gori pokazuju drugaiju orijentaciju. Ta poezija je ispunjena
nebeskim vidicima, suncem i svetlou. Zemlja je otvorena prema nebesima. Penjanje u planinske
vrleti zavrava je uranjanjem u nebeska prostranstva. Sve pesme proima stapanje s prirodom,
nestajenje u kosmosu OVEK: sudionik panteistike drame sveta i vaseljene. No dua
od snova (Njego): mikrokosimka i makrokosmika igra svetlosti, proimanje suncem i

visinama, gde zraenja tela menjanju i sam oblik smrti (crn dvojnik Sunev) koja postaje
prestanak zrani. 16-ercu.

Predgovor: delovi iz Predgovora i Uvodnih rei knjige Od nemila do

nedraga.
Zato sastavlja zbirkuIzdavako preduzee Nolit izrazilo je elju da objavi izbor iz mog pesnikog rada i poverilo mi da taj izbor sam
izvrim. Nisam li primio teku obavezu da obavim ono to su u stvari drugi napisali, drugi koji su nekada bili JA,
sada ve davno utvare, napisali u urbi i estini moda u nekim tmurnim olovnim samoama? ali bez ikakve
elje da to to odbacuju od sebe postane ikada literatura, bez elje i nade u trajanje tih tekstova. Noanji, ja u
crnilu noi koju koava kida i cepa i ne moe da razdere, pa zato i zore nema da mi svane. (A ukoliko su
pristajali, u razdoblju izmeu dva rata da neke od svojih nedoteranih rukopisa objave, uvek je to bilo sa
namerom da time izazovu revolt sredine u kojoj su bili prinueni da ive, da neto u njoj negiraju, da njene
stoletne istine nagrizu; nikako da bilo u kom vidu potvrde u jednom drutvu koje im je zagoravalo ivot i inilo
ga nepodnoljivim.) I nisam se obavezao samo na to da tu najintimniju njihovu ispovest ponovo objavim, no i
da odaberem iz nje one redove koji bi jo mogli da nau ive odzive u meni, a, po mogustvu, i kod izvesnog
broja mojih savremenika.
ta objedinjuje zbirkudrugi koji su nekada bili JA trae odgovore na mnoge osnovne probleme to im se bezduno nameu o odnosu
subjekta i objekta, o svesti i podsvesti, o ivotu i smrti i da i oni sada, u magli, kao ja davno, prebiraju u vatri
zanosa nekakve sluajne rei, nagovetaje melodija, i hvataju slike nad najtavnijim, najtajnijim kladencima
saznanja i emocije, pa ih belee uurbano da im nita ne bi promaklo. I da zbog toga, ali ne samo zbog toga,
moraju oni neumorno da tragaju i dalje svaki za svojom alhemijom rei, koja e im moda jedared ipak
omoguiti da upiu na mapi ovekove psihike i poetske istorije ne samo novootkrivene svetove, kontinente,
nova mora i okeane, nova podneblja i nebeske prilike, ve i jedan sasvim drugi ivot na kopnu, u moru i
vazduhu, druga kretanja u nebesima i na zemlji me biima, zraenja dotad nevienih boja, brujanja i melodije
nesluanih harmonija.
Odnos prema najranijim nadrealistikim radovimaKojim izrazom da se posluim, kakvo ime da dam tim marginalijama ispisanim na rubu njihovih ivota?...
Pesme nisu. Niti bi oni onako oholi, samouvereni, ali i puni sumnje; onako prezrivi prema literaturi
ikada pristali da pod jedan tako opti naziv pesme kompromitovan, gotovo pogrdno-smean svrstaju njihovi
tekstovi koje su oni ispisivali retko, vodei stalno rauna o reima jednog njihovog velikog pesnika
prethodnika da ,,sve vode mora ne bi bile dovoljne da speru jednu mrlju intelektualne krvi. Jedino ako bi se
pojmovi pesniki, pesnik i pesma oslobodili drugih znaenja i primili samo onaj smisao koji smo im mi nekad
pridavali, ne bih se sigurno ustruavao da najzanosnije trenutke nae pogrebne mladosti nazovem pesnikim;
one mladie koji su takve trenutke izazivali u sebi i doiveli ih pesnicima, a neke njihove tekstove, ma i krnje,
nedoreene pesmama. Jesu li u stanju, hoe li moi da opstanu pri tako visokom kriterijumu, na tako otrom
osvetljenju, na skoro nedostupnim visinama duha, ak i oni najsmeliji i najnadahnutiji momenti moje prolosti.
A onaj ko je u stanju da prihvati tuu pesmu, i sam je po neemu pesnik: ako ne pesnik svojih pesama, ono
poslednji bezimeni neimar tuih.
Nadahnue I priroda stvaralatva kao glavna temaUvek me je vie privlailo ono to prethodi jednoj umetnikoj tvorevini no krajnji rezultat. Bez nade da u time
ita postii, nisam li ja najvei deo svoga rada na poeziji proveo u pokuaju da dokuim ta mi kazuju ti
nadahnuti trenuci, tui ili moji, koji iznenada prisile pesnika da uzme pero u ruku kako bi to spontanije, to
istinitije zapisao, i zar se, ustvari, ve decenijama ne upinjem da koliko-toliko prozrem zamraene oblasti
stvaralakog procesa koji nastaje pod pritiskom takvih momenata i traje do onog asa kada se delo otkine od
svog tvorca i pone da ivi sopstvenim, nezavisnim ivotom? nikad nisam znao napamet nijednu od svojih
pesama i to mi se redovno deavalo, kada bih javno itao, da ih uvek tako neznalaki sriem kao da se u tom
asu prvi put upoznajem sa tuim, nepoznatim reima.
Jedan ovek na prozoru- predoseanje novog rata?
Koga ti dramatini dani na poetku tragine panorame koja je svakoga asa morala da pone i koja je u paniji
ve bila poela, koga u tome sutonu krvlju obojadisanu noi, koga ti dogaaji nisu zatekli u velikome obraunu,
pre svega sa samim sobom? Pa i pesnik onaj na bezdunoj stihiji koave iz poeme Jedan ovek na prozoru
bievan svim olujama sveta i svoje zemlje, razapet pod metalnim, nezajaljivim suncem iji su zrakovi padali
na njega i ,,na sulude litije i ripide, a laljive zborove i kulukom i knutom ibane provincijske povorke, koje su
se stalno, u te dane vukle, grlate, a posramljene, svim ulicama grada pa i pesnik taj na prozoru koji je disao
tuim dahom, dahom drugih ljudi, a svojim hranio i lie i trave, davao, dao svoje ruke ,,drugovima u
rukovanju i gubio ih, izgubio ,,po njenom telu u milovanju, i on je, ustvari, hvatao sebe i uhvatio se u toj
pesmi i na tom prozoru u jednom od takvih nepodnoljivih obraunavanja sa samim sobom, a njegova poema
neminovno primila neke boje te epohe: prizvuke priguena revolta, vreli dah nagomilane mrnje, vapaj i teinu
beznadenih tubalica.
Dnevnik zarobljenika broj 60211- Slian, snaan upliv spoljanjih okolnosti postoji i u ciklusu logorskih pesama.
Ove pesme su pisane u prvom licu i jednine i mnoine.

Iako znam s Dostojevskim da je ,,u prvom licu sve to strana sramota ispriati, ne mogu, ne umem drukije.
Moda bi i bila sramota ne moda, nego svakako bi bila da je u mojim stihovima iz ropstva progovorilo
samo moje JA, ono moje staro ja koje je i postojalo jedino po tome da bi plamsalo onim ime se razlikuje od
drugih. Ako li ko od drugova mojih proita ikad stihove, ma koje moje pesme, pa red samo jedan ili re jedna
zacvili ili klikne u njemu, neka zna da je taj stih, da ta re njegova bila i da sam je ja samo iupao iz njegovih
grudi, a sada mu je, eto, vraam.
Zato je ,,putopisna lirika odjek samo putovanja po Crnoj Gori?toliko stvarnim i stvarno utvarnim ,,zemlja ova bez zemlje; otuenou svoje neuporedive i gorke lepote koja
je od svega dotad vienog odvaja pod mrtvim sjajem utapa njena se mineralna pusto, sa ugaenim
kraterima u mesecu ogleda, miljah da im je boravak samo u snovima i mati.

Od nemila do nedraga
Celokupno stvaralatvo ovog pesnika koje prethodi poemi Javna ptica je objavljeno u
asopisima Kritika, Putevi, Svedoanstva. Dve poeme Javna ptica i Jedan ovek na prozoru
su objavljene kao samostalna izdanja. Tek 1947. godine, nakon skoro trideset godina pisanja,
Milan Dedinac objavljuje prvu publikaciju koju moemo nazvati zbirkom poezije Pesme iz
dnevnika zarobljenika br. 60211. Od 1957. i zbirke Od nemila do nedraga Dedinac ne
objavljuje nita narednih osam godina i oglaava se tek ponovnim izborom poezije Poziv na
putovanje 1965. godine koji, takoe, sam prireuje. Upravo uporeivanjem ova dva
(samo)izbora moemo da uoimo osobenosti knjige iz 1957. godine za koju je Dedinac,
izmeu ostalog, nakon objavljivanja dobio tada veoma uglednu Oktobarsku nagradu grada
Beograda.
Zbirka Od nemila do nedraga je nastala konkretnim povodom: urednitvo izdavake kue
Nolit je pozvalo Milana Dedinca da napravi izbor iz sopstvene poezije i nakon vie od godinu
dana pripreme, rukopis je tampan 1957. godine. Tokom ovih poetiki prelomnih godina
srpska knjievnost dobija Bagdalu Duana Matia 1954, Od nemila do nedraga Milana
Dedinca 1957, zbirku Itaka i komentari Miloa Crnjanskog 1959. i neto kasnije 1962. drugo
izdanje (anti)romana Bez mere Marka Ristia dopunjeno predgovorom, belekama i izvodima
iz kritika. Svi ovi izbori i naknadno pisani i objavljeni tekstovi uz njih, nastaju, kako sa
povodom da se na ranije predratne poetike i stvaralatvo podseti, tako i da se oni objasne i
protumae iz potpuno drugaije poetiko-kontekstualne perspektive. Tako nastaju kao nova
knjievno-umetnika dela nastala kroz dijalog sadanjeg i prolog.
Od Nemila do nedraga je knjiga naizgled jednostavne strukture na njenom poetku se
nalazi obiman dvodelni Predgovor iza koga sledi izbor iz poezije. Glavni deo knjige je
izdeljen na uglavnom hronoloki organizovana poglavlja: Zar zora ve? Zora! 19211922,
Zorilo i noilo pevaju 19231925, Javna ptica 1926, Plamen bez smisla, Jedan ovek na
prozoru 1937, Pesme iz dnevnika zarobljenika broj 60211 19411943, i Zraka i mraka
prepune su zene 19391955. U svaku od ovih celina uvodi nas Uvodna re, tj. mini esej koji
naknadno komentarie poeziju koja iza njega sledi. U knjizi Od nemila do nedraga tekst se
ostvaruje na tri nivoa: motoi, objanjenja (predgovor i uvodne rei) i poezija, koji ine
jedinstvenu poetiku spiralu i meusobno se dopunjuju i tumae. Ciklus pesama sa putovanja
po Crnoj Gori je ciklus koji jo uvek nastaje u trenutku kada Dedinac pie knjigu Od nemila
do nedraga.
U predgovoru ovoj knjizi pesnik, sada kao prireiva i objektivni italac sopstvene poezije,
treba da svoj tekst proita kao tu. Ova unutranja drama nastaje kao posledica ukrtaja onog
nekada i ovog sada, a problemi koji nastaju preplitanjem faktografije i emocionalnosti su
posledica situacije u kojoj moj rad prestaje to da bude i postaje neiji (pesnik se sree sa
tekstovima koji su njegovi jer tako pie na koricama, ali on te tekstove vie ne doivljava u
celosti kao svoje), a celokupan pesniki rad postaju trice i ostaci. Dedinac e problematizovati
pitanje pesnikog i italakog rada, a takoe e preispitati i posao antologiara-redaktora.

Analizirajui evidentnu anrovsku hibridnost i neuhvatljivost knjige Od nemila do nedraga,

Sveta Luki je odreuje kao intelektualni roman. ,,Od nemila do nedraga je hibrid: roman
autobiografski, poetsko-dokumentarni; dokumentarno taan i autentian, lirski maksimalno
subjetizovan ali u takvoj verziji da prva komponenta ne protivrei drugoj. Iznad svega ova
knjiga je intelektualni roman, u ijem sreditu stoji ispovest modernog intelektualca.
Intonacija predgovora svedoi o viestrukoj drami poezije i drami stvaralatva kroz koju
prolazi autor tokom rada na ovoj (ili bilo kojoj drugoj) knjizi. Reenica pesnika-prireivaa je
na momente poetizovana do te mere da se objanjenja i komentari prevode u nediskurzivan
tekst, on pribliava reenicu Predgovora i Uvodnih rei reenici poezije.
Kao to je ve reeno knjiga Od nemila do nedraga se znaenjski i tematsko-motivski
ostvaruje u spiralnom meuodnosu tri nivoa teksta: 1) motoi, 2) Predgovor i Uvodne rei i 3)
poezija, koji se dalje ukrtaju sa likovnim elementima prisutnim u knjizi kao to su crtei,
ilustracije i fotografije. Poetna taka ove spirale bi bila sam naslov zbirke, a njena poslednja
taka najelementarnija pesnika slika koja na isti taj naslov upuuje, jer ukupnom
organizacijom ove knjige Dedinac eli da ostvari kontinuitet od stiha od nemila do nedraga
do naslova knjige Od nemila do nedraga po stenju sklupan noivam, al otvorenih oiju/ I
bespuima putujem/ I bijem se i prebijam/ Od kamena do kamena/ Od nemila do nedraga.
Naslov sa asocijacijom na ove uvene stihove nam ukazuje na put Dedinca pesnikaprireivaa, ali i na ulogu itaoca njegove poezije koji postaju putnici kroz vreme i prostor, ali
i putnici izmeu naslova i stiha. Kao to motoi najavljuju prozne delove, Predgovor i Uvodne
rei, ovi najavljuju poeziju i slinou ideja, motiva i stila upuuju na nju. Dedinac pokuava
da se itajui i analizirajui svoje tekstove seti nadahnua koje ih je proizvelo i da ga
rekonstruie. Ovakvo nastojanje je proizvod kako (nadrealistike) tenje za otkriem
praizvora poezije tako i shvatanja da je upravo trenutak nadahnutosti umetniko i poetiko
sredite stvaralatva. Poezija Dedinca pesnika se menja i on postaje italac, a ne pisac
sopstvenih stihova. Ovakva vrsta nesklada i neprepoznavanja nije novina, ve gotovo
konstanta poetike ovog pesnika o kojoj sam pisac svedoi. Pokuavajui da odredi sopstvenu
poeziju Dedinac problematizuje svoje Ja. U prvom delu Predgovora ovo Ja je umnoeno na
nekolio razliitih pesnika koji su pisali rane pesme, da bi se postepeno definisala glavna
tendencija u odreenju pesnikog JA putem drugih: ovo JA Milan Dedinac uvek odreuje u
odnosu na drugoga ili na druge. Drugi je u ovom sluaju ili nekadanji lik pesnika ili drugi
ljudi (Mati, Risti, Rembo...). Upravo su ovi drugi formirali portret pesnika u koji je on sada
zatvoren. U prvom delu Predgovora u veoma snanom naletu vizija i seanja, govorei o sebi,
Dedinac govori o Rembou, Bodleru, Lotreamonu, Apolineru, Disu, Crnjanskom i Rastku
Petroviu.
U Uvodnoj rei za ciklus ranih pesama Dedinac govorei o sebi govori o Milou Crnjanskom,
ali tako to navodi svoj tekst koji je pisao povodom Dnevnika o arnojeviu. Da bi dodatno
ilustrovao trenutak nadahnua upuuje na ideje Krlee i samog Crnjanskog kao na ideje koje
govore i o njemu u tom vremenu. Sa ovim ranim pesmama Dedinac je u najveem neskladu,
unosi ih u izbor samo kao svedoanstvo jednog vremena koje je bilo vano za razvoj
knjievnosti i formiranje nove grupe mladih ljudi.
U Uvodnoj rei koja prethodi drugom ciklusu napravljen je jo vei zaokret. Dedinac pie o
sebi tako to pie o Rastku Petroviu i to o Rastku koji sebe spoznaje preko drugog preko
stihova Branka Radievia. Pred kraj ovog poglavlja tekst se dijalogizuje time to se Dedinac
direktno obraa Marku Ristiu: I odnosili smo sobom te misli i nae spise sea li se jo,
Marko, ti koji nita ne zaboravlja, tog podrugljivog naeg izraza? odnosili ih na naa letnja
putovanja. U ovom delu teksta kolektivno mi postaje ja, ali ono i dalje nije samo sa sobom,
ve se ostvaruje u dijalogu sa drugim. Ovu Uvodnu re moemo itati kao pismo Marku
Ristiu u kome se sopstveno Ja pesnika dvostruko odreuje: u odnosu na odsutnog Rastka i u
odnosu na (tekstom) prisutnog Marka Ristia.

Govorei o Javnoj ptici pored navoda iz svog dnevnika, odakle e se mnogi motivi
aktuelizovati u poeziji, Dedinac navodi rei Duana Matia i Marka Ristia iz njihovih
tekstova povodom Javne ptice mislei da drugi bolje govore o njemu samom: Moda su
napisi koje su u ono vreme moji prijatelji Marko Risti i Duan Mati, objavili o Javnoj ptici
mogli mnogo vie o njoj da kau no moja seanja ili jo gore, moja naknadna objanjenja. U
pokuaju da definie svoju nadrealistiku poemu Dedinac navodi deo iz teksta Morisa
Blanoa koji poeziju Elijara naziva nehotiminom poezijom. Ovim postupkom ponovo je
stvoren viestruki zaokret od sebe ka drugima drugi govore o drugima, a to govori o meni.
U tekstu koji objanjava Plamen bez smisla Ja u potpunosti postaje neko drugi, tj. Ja je sobom
neizrecivo jer kao objanjenje ovog teksta, koji nastaje u vreme desetogodinjeg utanja i koji
nije po svedoenju pesnika prava veza izmeu dve poeme, stoji Moj intimni dnevnik koji su
pisali drugi mene nema, ja ne govorim, utim, odsutan sam i putam druge da govore o
meni umesto mene jer ne verujem u sopstvenu mo samoizricanja.
Jedan ovek na prozoru, poema o pesniku, jeste u potpunosti odreena prvenstveno
komentarima drugih iz vremena nastanka poeme, pre svega Duana Matia i Koe Popovia,
ali i esejom Milan Dedinca U traganju za izgubljenim detinjstvom, koji je nastao u vreme
pisanja poeme povodom izlobe deijih radova i bez koga se ova poema ne moe celovito
razumeti. Ovim postupkom tampanjem delova sopstvenog teksta iz vremena nastanka
poeme u vidu naknadnog objanjenja Dedinac se vraa na ideju s poetka zbirke Od nemila
do nedraga da je itanje i pisanje stvar istog senzibiliteta i da je jedino idejnim prenoenjem u
vreme nastanka teksta mogue isti proitati do kraja.
Preokret u shvatanju i tretiranju Ja donosi zarobljenika poezija: Ja konano postaje
prvo lice. Meutim, i ovde se zadrava tenja za objektivnou i Dedinac se u Uvodnoj rei
ovih pesama, pozivajui se na Dostojevskog, izvinjava to e u pesmama pisati u prvom licu,
ali drugog naina nema jer nije progovorilo njegovo staro Ja koje je nastojalo da pokae kako
se razlikuje od drugih nego, upravo suprotno, Ja progovara da bi progovorilo za sve. To prvo
lice to smo ti i ja drue, i svi drugovi nai iz ropskih logora leske. A redovi ovi, ove priproste
pesme prestaju da budu moje, postaju nae. Ili niije. Kao zalog objektivnosti stoji i naslov
ciklusa koji je u potpunom kontrastu sa sadrajem pesama i njihovom nediskurzivnou. U
naslovu se preuzima logoraki nain shvatanja ljudi oni postaju brojevi. Veoma intimno,
bolno, lino doivljeno se stavlja pod brutalno numeriki i logorskim jezikom iskazan naslov.
Pesme iz mog zarobljenitva postaju pesme zarobljenika broj 60211. Ovo lino,
subjetkivizovano Ja je opet odreeno u odnosu na druge, jer ono sada peva ispred drugih i za
druge, i u skladu sa idejom logorologije, Ja je opet pluralno jer ono govori niz singularnih Ja.
U poslednjoj Uvodnoj rei Ja konano postaje Ja. Pesnik poinje da govori o sebi u treem
licu kao o pesniku koji se susreo sa morem i maslinom, ali neprimetno, bez objanjenja to
tree lice ubrzo postaje prvo i prireiva poinje da govori o sebi, sadanjem i dananjem.
Praizvori vizije i poezije u ovom komentaru postaju izvori vizije i poezije. Izvori su najzad tu,
oseaju se kao svoji, prisni, prenose dramu sadanjeg trenutka. Poslednji ciklus nije konaan i
njegov trenutak traje u vremenu prireivanja izbora, to su teme i motivi za koje Dedinac pie
da im se stalno vraa, da ih nije do kraja iscrpeo, saznao. Donosim ih na kraju ovog izbora,
jer putovanje po Crnoj Gori koje sam preduzeo jednog julskog dana 1939. jo uvek traje.
U prvom delu Predgovora, u jednoj od fusnota Dedinac govori o kolau kao tehnici
koju su koristili kubisti, nadrealisti i dadaisti. kolai su bili jedna nova magija koja je
nastojala da diskredituje Umetnost i njena plemenita sredstva pridajui pritom veliku ulogu
sluaju, kao i najubogijim materijalima, pa ak i otpacima. Ova fusnota je, takoe, tekst koji
je nastao pre teksta koji komentarie i koji pripada drugoj veoj celini, koji je likovna kritika,
prvi put u knjizi prisustvujemo stvaranju svojevrsnog knjievnog kolaa, a moda i
objanjenju postupka nastanka knjige. Od nemila do nedraga na grafikom, formalnom nivou
izgleda kao delo nastalo kolairanjem: stalna smena proze i poezije, smena izgleda slova i

njihove veliine, umetnute fotografije i ilustracije, posvete, motoi, imena. Pod formalno
ostvarenje kolairanja moemo ili moramo svrstati i koncepciju Uvodnih rei u kojima se
nalaze inkorporirani nekadanji Dedinevi tekstovi, ali i tekstovi drugih, pre svega Marka
Ristia i Duana Matia, privatni razgovori i seanja, ponajvie vezani za Rastka Petrovia,
stihovi i dnevniki zapisi, citati iz tuih knjievnih tekstova. ta se time postie: kada se
unose u tekst, menjaju nekadanje znaenje, tj. prestaju da znae isto ono to i na mestu
odakle su uzeti. Sa druge strane, taj isti fabrikovani materijal postaje i znak odsutne
stvarnosti. Dedinac kao zadatu stvarnost ima dve stvari: poeziju koja je u davnim vremenima
nastajala i seanja na ideje iz kojih je ta poezija proistekla. Udaljenost od vremena nastanka
teksta je vie nego oteavajua okolnost koja utie na gubitak realnosti. Poezija postaje
svojevrsna apstrakcija u kojoj se predmeti, u ovom sluaju ideje, gube, a kao posledica nastaje
rastakanje i same stvarnosti seanja koja je u poetku delovala istinitije. Ovde dolazi do
kljunog sukoba iz koga nastaje nov tekst na ruevinama nekadanjeg teksta. Rui se poezija u
susretu sa drugaijim pogledom na svet i u susretu sa drugaijim itanjem. Da bi se ova
destrukcija zaustavila i prevela u produktivnost, mora nastati nov tekst. Moemo da govorimo
o ovoj zbirci sa stanovita nadrealizma i da posmatramo Javnu pticu kao njeno sredite ili da
govorimo o Jednom oveku na prozoru kao sreditu zbirke sa stanovita drutveno-poetikog
poloaja pesnika.
Tumaenje predgovora (nisam sigurna da mi ovo treba)
Izbor iz poezije Od Nemila do nedraga otvara obiman Predgovor koji se sastoji iz dva dela
koji su u izrazitom dijalektinom odnosu. Prvi deo Predgovora je najavljen trima motoima i
ove paratekstualne mikroceline zbirke skiciraju neke od osnovnih tema kojima e se dalji
tekst baviti, kao i neke od mogunosti anrovskog odreenje zbirke, ako ne u celini ono bar u
smislu konstatovanja prisustva odreenih elemenata anra. Prvi moto je preuzet iz Memoara
Prote Matije Nenadovia. . Upravo na osnovama ovog suoavanja prolog i sadanjeg se raa
memoarska literatura, a uzimanjem citata iz memoarskog dela koji skicira poziciju
memoariste, Dedinac unekoliko odreuje kako karakter teksta koji sledi, tako i svoju poziciju
i nain na koji pristupa seanjima. Dedinac u Predgovoru skicira momenat pisanja, tj.
pokazuje kako spoljanje senzacije prekidaju razmiljanja i pisanje: Pogledam ta sam
maloas napisao; Koava trese, rope i na prozor mi nasre; Obema rukama sklapam prozor;
Podiem glavu sa rukopisa: napolju crno svitanje; Odvajam se od stola i slini primeri.
Drugim motoom, Disovim stihovima: Zar te nije ao?/ Kud gleda dugo snom gde nema
miso/ poteza svojih? Je l podnojem pao/ sad blesak zore, pod kojom je diso/ u tami ovek..
Dedinac uvodi lik jednog od svojih uitelja o kome e i pisati u Predgovoru Ovim se
problematizuju pitanja koja se tiu stvaranja poezije i poloaja pesnika koji e Dedinac
analizirati kroz postavljanje dileme: da li je pesnik remboovski rastrojenih ula ili je pesnik
vrhovni naunik i predani radnik, arhitekta. Kontrast zore i noi u Disovim stihovima
nagovetava jo jednu veliku opsesivnu temu Milana Dedinaca, temu zorila i noila odnosa
svetlosti i tame. Dedinac u Predgovoru pokuava da uspostavi upravo ovakvu listu predaka i
uticaja ne samo sopstvenog stvaralatva ve itave nae pesnike mladosti.
Trei moto, reenica Pol Elijara: Ne treba videti stvarnost onakvom kakav sam ja, uvodi
dodatni dualizam odnos subjektivnog i objektivnog, pri emu je subjektivizam taj koji se
problematizuje, neophodno je napraviti svojevrsni otklon od sebe, koji se moe ostvariti
okretanjem ka drugima i preuzimanjem njihovog gledita ili umnoavanjem sebe na
nekadanjeg i dananjeg. Motoi uvode dijalektine odnose: svetlosttama,
prolostsadanjost, sadanjostbudunost, subjektivno objektivno, kljune za razumevanje
ne samo ove zbirke, ve i celokupne poezije Milana Dedinca. U dijalektinom odnosu se
nalaze i sami delovi Predgovora. Situacija je postavljena tako da italac stie utisak da je prvi
deo pisan nou, a drugi deo danju. Drugi deo se ostvaruje u polemici i komentaru prvog. prvi
deo je datiran: kraj decembra 1956, a drugi: poetak januara 1957. godine. U prvom delu se

postavljaju pitanja koja se analiziraju u drugom, a koja se tiu inspiracije i nadahnua,

problema pisanja, problema itanja i posebno veoma vano pitanje (ne)moi rei.
U poeziji reenica ne ide ka proznom jeziku bez obzira to je formalno nerazlomljena.
Predgovor najavljuje neke od dominantnih motiva poezije: kia, vetrovi, zora i no, prozor,
soba-koljka, Sunce u kome su elja i nada, ptica, ruke i oi, leska nebesa, logorske ice,
trava valovita, mlada maslina. Sve su ovo motivi i prostori koji ine sredite poezije Milana
Dedinca. U Predgovoru se takoe pozicionira i poloaj lirskog subjekta, a u ovom sluaju
moemo rei i poloaj pesnika on je i ovde ovek na prozoru. ovek koji je na granici i koji
se pita da li je napolju ili unutra.
Znaaj ilustracija-

Jer, Javna ptica nije kao sve tradicionalne zbirke i antologije pesama ilustrovana vinjetama i crteima manjevie poznatih umetnika ona prvi put donosi, to istie i Risti, halucinantne fotomontae, tri slike koje potiu od
istog autora i koje su nastale po istom principu kao i poetske slike. Ilustracije u Javnoj ptici nemaju vrstu
vezu sa tekstom u smislu da se odnose na tano odreeni deo poeme i da imaju ilustrativnu ili narativnu
funkciju. One su za tekst jo vre vezane time to su nastale po istom principu kao i poetske slike i iz istog
poetskog nadahnua; jer, kako poetske, tako i vizuelne slike u Javnoj ptici, alju istu poruku i deo su iste
poetike nastajui kao ista kreacija duha jednom izraena reima, a drugi put slikom.
U narednoj poemi Jedan ovek na prozoru Dedinac zadrava princip ilustrovanja teksta, ali ilustracije nisu vie
istog autora kao i poezija. Pored simbolikog crtea Petra Dobrovia ovek uhvaen u paukovu mreu koji
donosi crtaku viziju poloaja pesnika, Dedinac kao deo poeme tampa i dva fotoreporterska snimka, koji pored
izvoda iz novinskih lanaka u vidu post scriptuma, doprinose dokumentarnom sloju poeme. Smatrajui
neraskidivim ova dva sloja, ilustracija tekst, Milan Dedinac ih 1957. godine prenosi u svoj izbor Od nemila do
nedraga.
Pesme iz dnevnika zarobljenika br. 60211 su jedina zbirka ovog pesnika koja je imala dva izdanja. Prvo izdanje
ovih zarobljenikih pesama, nastalih tokom boravka u nemakim logorima Zagan i Gerlic u periodu od 1941
1943, objavljeno je odmah posle rata 1947. godine. Drugo dopunjeno izdanje ovih pesama izlazi sedamnaest
godina kasnije 1964, ilustrovano bakropisima Mila Milunovia. Ovo drugo izdanje je tampano na neobino
velikom formatu i sadri dvadeset dva bakropisa koji su nastali inspirisani pesmama. U ovom sluaju ilustracije
ne nastaju uporedo sa tekstom kao u Javnoj ptici, niti su polazite za nastanak teksta kao fotoreporterski
snimci u Jedan ovek na prozoru, ve nastaju naknadno i potpuno nezavisno od autora pesama. Tek u Pozivu
na putovanje 1965. Milan Dedinac izbacuje svaku vrstu ilustracija i pravi iskljuivo poetsku knjigu.
Poezija:

U Dedinevoj lirici koja je kao snovani, neuhvatljivi, eterini vez, ak i ono spolja,
preko kunog praga, ono to je strano i hladno moe biti stilizovano ljudskim smislom. To
znai da jutarnja svetlost, dobovanje kie, apat noi dobija svoj smisao tek kada bude
doveden u oformljen ljudski svet i spojen sa oseanjima radosti, bola, trepetom,
strahom. Stvari su u Dedinevom pesnikom svetu stilizovane ljudskim kvalitetom, a
ljudska oseanja su stilizovana celovitou tog sveta, tako se stvara nerazdvojna
celina, Dedinev lirski krug.
Tu je prisutno jedno kretanje kroz apsolutno osamljene prostore, kroz prirodu,
bilje, elementarne sile, ali kod Dedinca ljudi su na svakom koraku, iza svakoga
zida, pod svakim dodirom njegove ruke. Jedno su braa ili drugovi, drugo je njegova
sestra, ili ona ija sudbina toliko boli. I samo kao da poetske rei jesu tihi jauci to pri
susretnim dodirima nateruju bol, koji bi inae ostao u utanju.
Sa ljudima se opti samo u asovima kada je to duhovno, uteno i znaajno samoa i
pomna panja stvorile su to iskustvo. U toj samoi sestra uvek skii kao ranjeni pas, i
uje se odjek koraka onog kojeg je ve odnela smrt. To nije orfika ljubav, ni sveana
ljubav hrianstva, ve bolna i suzna slovenska ljubav. Nije pesimizam, ni gaenje na
ivot, ve teka i mutna vera u nov ivot koji e na kraju doi, koji e iza apokalipse
muenja morati doi.
Nema rime, ni utvrene sheme, ali svaka poseduje ritam bez koga ne mogu iveti
pesme su besprimerno iste ritmiki i muzikalne; dovedene neposredno do tonskih,
muzikih rima, koje se pri svesnom traenju ne bi mogle pronai, kao iznenadni izroni
tame na svetlo...
Pesme B. Radievia, narodna lirska poezija i obian, prirodni govor glavni su izvori
Dedineve poezije, a takoe i moderna francuska i naa poezija: Rembo, Loteramon,

Apoliner, Kosti, Dis, Ujevi, Crnanski, Rastko. Rembo i Rasko, uz samog pesnika
predstavljaju svojevrsne poetske junake.

Moje belekePoema Javna ptica je prvi put objavljena krajem 1926. godine kao zasebna publikacija, svojevrsna plaketa od
13 stranica i predstavlja prvu publikaciju Milana Dedinca, pesnika koji je do tada bio poznat po nekoliko pesama
objavljenih u periodici. Javna ptica je odmah po objavljivanju od strane buduih nadrealista prihvaena kao
izvanredan primer nadrealistikog stvaranja.
Javna ptica Dedinac je u celini, sa neznatnim izmenama, objavljuje u oba svoja izbora Od nemila do nedraga
1957. godine i u Pozivu na putovanje 1965. godine. Dosledno je ova poema objavljivana i u redakcijama Svete
Lukia iz 1972. i 1981. godine i u izboru Leona Kojena Malo vode na dlanu 2004. godine, a njeni delovi su
tampani u nekoliko vanih antologija meu kojima je i antologija Zorana Miia.
Ova znaajna anti-knjiga je odmah po objavljivanju u Beogradu poslata u Pariz, ne samo Marku Ristiu, koji je
u tom trenutku bio tamo, ve i Aragonu, Elijaru i Bretonu. Risti je pojavu Javne ptice uzeo kao vaan datum,
kao najvii trenutak misli svoje sredine i vremena, i kao poetski izraz koji je pruao bazu za manifest njegove
grupe.
Dedinac je predano i godinama radio na njenom tekstu, a dve godine pre njenog objavljivanja nije se pesniki
oglaavao. Briljivo i potpuno sam pripremio je knjigu za tampu opremivi je i svojim neobinim ilustracijama
tri halucinatne fotomontae. Ovim postupkom ukazuje kako na vano proimanje likovnog i knjievnog u
nadrealizmu, tako i na liniju ilustrativnosti i likovnosti koju e razvijati u narednim knjigama gotovo sve knjige
Milana Dedinca e biti ilustrovane.
Poema Javna ptica je nastala u ranoj fazi, fazi apsolutne lirike i predstavlja ne samo vrhunsko ostvarenje
srpske nadrealistike, ve i celokupne meuratne poezije. Na ovu poemu e se pedesetih i ezdesetih godina
nadovezati faza intelektualne i kosmike lirike, tj. ciklus pesama Putovanja po Crnoj Gori i poema-povest Malo
vode na dlanu.
Nadrealistiki pokret u Srbiji, koji tih godina nastaje, upravo se zahvaljujui ovoj poemi dodatno konstituie i
uspostavlja, pa tako Duan Mati odgovarajui na negativnu kritiku Javne ptice koja se pojavila u Ilustrovanom
listu iznosi jasno i nedvosmisleno nadrealistiki program i ideje istiui upravo kolektiv u iju snagu veruje, a
koji e nekoliko godina kasnije biti i zvanino konstituisan kao nadrealistiki pokret u Srbiji konanog
formiranja nadrealistikog pokreta 1930. Godine.

Javna ptica
Nadrealistika poema iz rane faze Dedinevog stvaranja. Kompozicija joj se sastoji od osam lirskih celina u
kojima se prepliu komarne none slike I traganje za javnom pticom, za nadahnuem, pesmom.
Kao I u poemi Jedan ovek na prozoru lirski subjekat (pesnik) je u meuprostoru, na pragu, na razmei sna I
jave. U prvoj celini no pada I on iekuje prvu zvezdu koja nikako da se pojavi, pale se gradska svetla. U
gradu je pla, u sobi mir muenja u kom se dre treperenjem trule trske u bari. Nada se zori (pogleeda
Zorilo), nemirno je vee:
Da li to plae s neba
da li to majka tui
da li se sa neba boli
il vetar samo uti
Kud emo onda, druzi?
Sa krova srueno ptie nalazi I unosi u kuu, inspiracija, zametak pesme. Ptica mu peva, pesma je tiha.

To je svet u kome se ''s klikom'' u kuu vraa, gde doljaka u kui radost doekuje, gde
se doljak sklanja na sigurno, toplo i svetlo. To je svet sainjen po ljudskoj meri, a koji je
okruen hladnim i beskonanim prostranstvom.

II
Na duu su mu legle uklete vode, u ptici vidi spas, njena suza je bistra I jasna, uvek jutarnja. Kroz celu poemu
na nebu je zvezda koju ezne da vidi I put I svetlost I jutro uvek vode preko ptice. S druge strane lirski
subjekat je uvek u mranim tekim vodama, pod zemljom, odakle iz svog groba upa travke.
III
U trei deo pesnik nas uvodi kroz trzaj iz sna. Prvi je proleni dan, sinulo je sunce I rastvorio se cvet. Prva ptica
je prhnula kroz otvoreno nebo. Tre se iz sna I kree da trai pticu, ali ne pod umom, ne tamo gde je on bio,
njemu treba smeh. Prepoznaje bol koji ga svuda prati

Da se u nebo vinem
al uvek ti si mi, ti!
Niz reku da dogrcam
krv mi na ruci vri

Svud me prati na putu

u svakom bojem kutu
Traganje za pticom je I traganje za smehom, sreom, jutrom koje ptica donosi. Kree za njom put neba, u vode
gde se snevalo. Onda se budi. U Dedinevoj poeziji esti su osvrti na zvukove spolja, one koji oznaavaju
druge ljude I njihove sudbine. Taj momenat je mnogo jae izraen u Jednom oveku na prozoru. Ovde imamo
pla koji se uje s polja, u poetku je to bilo koji, a ovde odreen pla deteta, novoroeneta. Uzvik, Muko je!
Miris sa groblja sada mu iri grudi, u toj slici vezuje roenje I smrt , majka je sumorna jer prepoznaje bol, a
otac veseo. Bolji je san zbog boli koja mu upa grudi.
Veseo otac ljubi
smei se sumorna majka
za
crne ove sobe
za tanke ove grudi
IV
U snu opet pada u vode, pod zemlju u rudnike I ponovo traga za pticom. Nalazi je sred uma.
V
Na Ognjenu Mariju kree da vreba ta oluja na itima radi. Koava, oluja je stalni pratilac Dedinev, ( uticaj
Rastka , njegove munje I nepogode su vezane za raanje) Kod Dedinca smrt je prisutnija I to u htonskoj,
paganskoj atmosferi nalik Nastasijeviu. Paganska, slovenska atmosvera je I u simbolci inokosne kue I travke
koju iz groba upa I u vodama kojima odlazi onaj koji je poslednji iz opustele kue izaao. Devojka mu
neznana naopaku koulju pegla, on slep kraj vrata do deijeg stola stoji.
VI
Buenje I ponovo padanje u san u istim snovidovnim slikama I eznuem za pticom. Ritam pesme namee
uticak trzanja I z komara I ponovnog padanja u isti.
VII
Budi se I svake noi iz snova sebi iupa sedu dlaku. Naznaena je prolaznost, proticanje vremena, opadanje

Ah, ptica, PTICA! Ne I sa grane da odleti

nikada meni
Nee,

On je stao, ivot stoji, mrtav se kree I eka dodir krila.

VIII
U poslednjem delu javlja se topla zvezda, on hoda pod suncem,
idem pod toplom zvezdom
idem na nove snove
u dubini me eka sedam
prozirnih postelja
Nee to vie biti nesavladani meseci buenja, prenapeti, u pustoi moljeni,
mamni. Pored mladice nad jarkom ugleda pticu I uz smeh za kojim je
tragao on po detelini koraa, bez uzdaha, mekog srca, bez kue.
Milan Dedinac ipak stoji na raskrima naeg veka, koji je pun leeva i oporih oseanja apsurda. Iz krvave neizvesnosti, iz
surovih konstatacija, koje su za Dedineva godita neminovno ila od sumornih novinskih vesti do irolomne i kristalno krvne
poeme elijarovske, pesnik je, ne bez sloenosti akorda jedne druge meuratne poetske generacije, zaeleo veliki odmor i
pribrani emocionalni teren na kome e njegove pesme da razgovaraju same sa sobom, sa istrajnim lepotama to nam dopiru do
oka i dna preko tmice vekova. Ba zato vedrine i humora nema u ovim pesmama. Verovanje je duboko lino, iako je poetski vez
ve proao kroz pesnike rodove i kadifene sonete. Ne demon, ne nesrea, realno viena i srazmerna, nego neka nepoznata,
gusta, neminovna i silovita plazma odluila je ovu liriku, i tiho, lagano istopila vosak svih krvavih otisaka, ono to je spoljna
stvarnost i to je raznolikost te stvarnosti. Dedinac ne voli otre nagovetaje i ne uiva u presnoj senzaciji: vreme darovano za
umetnost on shvata sa disciplinom pesnika koji nema energije da "izmeni ivot" ali ima razvijena ula i izraze da ga dovede do
fluidne psiholoke ravnotee, a zatim, i do podignute deskripcije u kojoj nema neravnina, inercije, kia ili apriorne zamrenosti.
Nita nije tako snano sloeno i tako lirski dato u dimenzijama jedinstva etike i estetike kao pesniko delo Milana Dedinca. Ono
se ne ruga ivotu, ono nije negator, kao to nije ni prorok.

Jedan ovek na prozoru

Odlomak iz predgovora
Jedan ovek na prozoru- predoseanje novog rata?
Koga ti dramatini dani na poetku tragine panorame koja je svakoga asa morala da pone i koja je u paniji
ve bila poela, koga u tome sutonu krvlju obojadisanu noi, koga ti dogaaji nisu zatekli u velikome obraunu,
pre svega sa samim sobom? Pa i pesnik onaj na bezdunoj stihiji koave iz poeme Jedan ovek na prozoru
bievan svim olujama sveta i svoje zemlje, razapet pod metalnim, nezajaljivim suncem iji su zrakovi padali
na njega i ,,na sulude litije i ripide, a laljive zborove i kulukom i knutom ibane provincijske povorke, koje su
se stalno, u te dane vukle, grlate, a posramljene, svim ulicama grada pa i pesnik taj na prozoru koji je disao
tuim dahom, dahom drugih ljudi, a svojim hranio i lie i trave, davao, dao svoje ruke ,,drugovima u
rukovanju i gubio ih, izgubio ,,po njenom telu u milovanju, i on je, ustvari, hvatao sebe i uhvatio se u toj
pesmi i na tom prozoru u jednom od takvih nepodnoljivih obraunavanja sa samim sobom, a njegova poema
neminovno primila neke boje te epohe: prizvuke priguena revolta, vreli dah nagomilane mrnje, vapaj i teinu
beznadenih tubalica.

Poema Jedan ovek na prozoru je prvo objavljena 1937. godine u drutveno angaovanom septembarskom
dvobroju asopisa Naa stvarnost (broj je bio posveen odbrani kulture u paniji), a istog meseca (sa veoma
preciznim datiranjem 13. 9. 1937) ovaj tekst je objavljen i kao pojedinana publikacija. U periodu izmeu dve
poeme Dedinac se oglaava jedino u nadrealistikom almanahu Nemogue (1930) sa ostvarenjem Plamen bez
smisla. Zanimljiv je podatak da je pisac prve nadrealistike poeme bio knjievno gotovo potpuno neaktivan
upravo tokom trajanja organizovanog nadrealistikog pokreta (19301932). Poema Jedan ovek na prozoru ima
dozu dokumentarnosti s obzirom na to da je inspirisana konkretnim dogaajem razornom beogradskom
koavom i kao takva predstavlja Dedinev zaokret ka objektivizaciji i svojevrsno ospoljavanje pesnike
imaginacije, meanje poetskog i proznog diskursa, preplitanje fikcionalnog i dokumentarnog, spoljanjeg i
unutranjeg, intimnog i javnog. Svi ovi dijalektini parovi e dalje biti razvijani u narednoj, posleratnoj zbirci
Pesme iz dnevnika zarobljenika br. 60211. Takoe, ova poema postavlja veoma vana i tada aktuelna pitanja
vezana za poetski angaman koja e svakako biti aktuelizovana u posleratnim godinama u srpskoj i
jugoslovenskoj umetnosti.
Objavljujui poemu Jedan ovek na prozoru u Od nemila do nedraga Dedinac pored svedoenja Koe Popovia i
Duana Matia u propratnom tekstu vezanom za poemu pretampava i delove eseja U traganju za izgubljenim
detinjstvom. Ovaj obiman esej je kljuan za razumevanje poeme Jedan ovek na prozoru, ali i znaajan kao
doprinos nastajuoj polemici o socijalnoj literaturi tridesetih godina XX veka.
U traganju za izgubljenim detinjstvom nastaje povodom izlobe deijih crtea i prvi put je objavljen u Krleinom
Peatu 1939. godine. Nakon prvog objavljivanja esej je u celini objavljen jedino u izboru No dua od snova.
Poema Jedan ovek na prozoru pripada fazi objektivne lirike koja e se dalje ostvariti u logorakim pesmama
Pesme iz dnevnika zarobljenika br. 60211.
Moje belekeNapolju pesnik je uasnut pitanjima sa bezbroj odgovora I zato se sklanja u dom. U predgovoru on to napolju,
taj svet ne oznaava iskljuivo kao nastupajuu oluju, ve kao nagovetaj rata u kom je ivela Evropa tada. U
postelji ga sustie ista zapitanost , pa bunca I grca. Ne moe da pobegne od svih tela to su u magli. Staje na
prozor, granini prostor izmeu kue I sveta, izmeu lirskog subjekta I bola koji mu nudi spoljni svet. Zbog toga
on tu stoji kao razapeta koa koja se sui. To je simbolino I poloaj pesnika u svetu. Pitanja sa razliitim
odgovorima povlae se u njegovoj svesti pred olujom. Jutro ne donosi nadu svet je crno- sivo.
Izbijaju slike pejzaa sa crnogorskog primorja, Sveti Stefan okupan suncem, stalno pesnikovo utoite kome je
posveen poslednji ciklus knjige Od nemila do nedraga. Sunce I more spiraju sivilo, za njima ostaje samo
oplaknut pesak, kamen I kost.
Kao u Javnoj ptici, krici spolja prekidaju umne slike, isti onaj pla iz druge sobe. Bol je zajedniki, pa I njegov,
I on saosea sa kricima koje uje. Takoe I motiv istroenosti, gubitka vitalnosti, u Javnoj ptici on svake noi
dobija po sedu vlas, a ovde kae da je pohabao meso I utljive kosti, I mozak, I pamet. Telo mu je uplje.
Motiv ruku koje daju. Iznosio je sve to zlo na leima, sve to su bila tela na poetku, sad su ruke metonimija za
one koji su od njega uzimali, ruke koje upaju, ruke-drolje, ruke-krstovi, ruke-kokarde, ruke koje otimaju.
Njegove ruke su one koje su davale, koje milost nikad nisu traile I zato su istroene. Iznemogle su od
zdravljenja , dao ih je u rukovanju, izgubio u milovanju njenog tela. Krv je iz njih istekla, ima ih jo samo u
mrnji I gnusnom spavanju.

O ruke to su se u buni prvi put obnaile

Ruke Majakovskog koje su, mesto kiicom i paletom,
ulicama i trgovima pisale
Ruke!
ETVRT ASA KASNIJE

Motiv plua, kad koava due svira kroz rebra I oblake nad glavom nosi. Opisuje snagu vetra, vea se o grane,
putuje iz Panonije, nee da stane. Opisuje koavu u Beogradu, a kasnje I vetrove koji su produvali kroz njegova
plua, maestrali, pasati
POSLE POLA ASA BESMISLENOG STAJANJA
Opis pustoi koje su koava i poplava ostavile za sobom. Novoroeno more posle kie- Dunav koji se izlio. Slike
bola ljudi koji su nastradali, on udie vetar pun peska vatre I ljunka, oteano mu je disanje. Saivljava se sa
bolom nastradalih.
Tue su to poplave u meni. Ja ih tolike, pune ute vode, nadole, ja ih odista nikada nisam video...
Opet utehu trai u slikama sa primorja, Bra.
Poredi poplavu sa biblijskim potopom. Tamni glas oluje se rascepa, samo jednom je video takvo svitanje,
koava se u razreeno nebo penje. Ona je dah ljudi, bljutavi zadah neprovetrenih soba, I ljudi to probijaju
nebo. Gola koava pred njim, presekla je ljude na pola, kroz nju se probija raanje sunca koje nije koavino,
ve njegovo I tue. Koava je svuda I na brodu za Sibilu ranjava ruke nekog loaa. itava njegova propadljiva
telesnost je na vetrometini noi I ini mu se da veno na stopalima stoji.
MALO DOCNIJE, POSLE KALJA
Jo je na prozoru, vetar je opustoio nebo. Sunce je crno, metalne I krte zrake zabada u reku. Ono se
halapljivo hrani crnim oranicama, amcima koji vodama plove, otrovne, zelene reke ukopane u okruglu zemlju,
O, kako ovo elino Sunce bolniki sie! Svaki je zrak, izdvojen, pao, ostavljen, na izgladnela sela, na modru
vetrutinu ovu to se nadvila nad gradom, nad musavim blatom, na koavu to nerve kida, izmuene, to se za
periferiskim plotovima zaasak pritaji, gde su snopovi Sunevih zrakova usamljeni pali na razdraena vetrom i
unezverena ela, na nepoznata, na prljava i iznoena odela, na asfalt, na sulude litije i ripide, na laljive
zborove i kulukom i knutom ibane provinciske povorke. Za koavom ostaju poruene sirotinjske kue, nanosi
blata I mulja iz reke, poplavljene ulice I zasadi, uniteni amci I domovi, sve to u pesnikovoj dui daje sliku
ratnog vihora I onog to bi ono donelo I za sobom ostavilo. Pesnik ostaje na prozoru ni u zatienom okrilju
kue, ni u vihoru. Ve kao pauk muen vetrovima u tananoj mrei izmeu dva sveta.
POST SCRIPTUM
14. april tri novinska izvetaja o nepogodi, dva iz Politike, jedan iz lista Vreme.
Zorilo I noilo pevaju

ZORILO I NOILO PEVAJU rani stihovi nastali izmeu 1923. i 1925. vraaju nas
naoj prolosti, u patrijarhalni svet u kome je kuni prag kao planina. To je jedan
zatvoren i oformljen svet u kome sve ima svoje znaenje i svoj smisao koji, upravo taj
zatvoreni svet i odreuje svojom celovitou. Prvi ciklus iz ''Zorilo i noilo pevaju'' su
''Pesme ranog ustajanja''. One predstavljaju poetsko-jeziku stilizaciju celine u kojoj
su prekidi meu lanovima porodice bolni jer te veze imaju supstancijalno znaenje.
Najvei deo Dedineve lirike bitno je vezan za taj i takav svet. To je svet u kome se ''s
klikom'' u kuu vraa, gde doljaka u kui radost doekuje, gde se doljak sklanja na
sigurno, toplo i svetlo. To je svet sainjen po ljudskoj meri, a koji je okruen hladnim i
beskonanim prostranstvom. U tom svetu brat opominje sestru: Zatvaraj vrata! Sestro,
zatvaraj vrata! / Ako ih otvori irom / ostala si bez brata. Ovakav doivljaj kunog
prostora nije nov u naoj knjievnosti. Sreemo ga mnogo ranije u romanima i
pripovetkama Borisava Stankovia ali je Dedinev doivljaj sveta specifian po vremenu u
kome nastaje. To je svet koji u muziko-melodijsko pamenje doziva jedan moderni
ovek optereen pitanjem krajnjeg individualizma. Patrijarhalno vreme ukida svaku vrstu
individualizma koja preti da se pretvori u otuenost. Odnosi izmeu majke i sina, sestre i
brata ne mogu biti izdvojeni iz okvira jedinstvene celine kojoj pripadaju, oni su snaga te
celine koja sve otueno vraa unutar svojih granica. Svet prirode, a ne ljudske stvarnosti.
Oseanja su: melanholija, lirski tragizam, bol, a istovremeno blagost, nenost, toplina.
Ipak smisao pesama ostaje teko uhvatljiv ili sasvim neodreen. Krajnja taka u tom
smislu je JAVNA PTICA, koju je pesnik nazvao antipoemom.
5. pesma
Lirski subjekat u svakoj noi slua jednu pticu, pa je zaboravi kad otvori krila.
Ovaj prvi stih jako podsea na prvu strofu Disove Moda spava. Motivi koji objedinjavaju
Dedinevu poeziju, ptica koja se trai, no, buenje u kome se gubi ta pesma-ptica. Isti
motivi su razvijeni u Javnoj ptici.

Na kraju on sluti da mu je pesma bila: u snu mi cvetaju puti.

10. pesma
Mrtav je momak od dvadeset godina iz susedne sobe. Pesma poinje slikom beznadene
tuge, nikad veselja nije bilo, sestra skii za bratom kao ranjeno pseto. Kod Dedinca bol
esto prerasta u kolektivni, ali nikada nije htonski kao kod Nastasijevia, njegovi mrtvi
nikada ne mame ive u smrt. Ne osea se strah od smrti, ve aljenje nad ivotom.
Dedinac se esto uivljava u bol drugih u ovoj pesmi se pita zato ga boli glas te tue
devojke. eli da joj ko brat prie da je utei, da ga ne bude stid. Obraa se majci,
drugovima, kae voli druga kad ti se veselo smeje. Izraena je kolektivna, patrijarhalna
veza meu ljudima, svi su braa, drugovi I svaiji bol je zajedniki.
Pesme zarobljenika broj 60211
Pesme iz dnevnika zarobljenika br. 60211 su jedina zbirka ovog pesnika koja je imala dva izdanja. Prvo izdanje
ovih zarobljenikih pesama, nastalih tokom boravka u nemakim logorima Zagan i Gerlic u periodu od 1941
1943, objavljeno je odmah posle rata 1947. godine. Drugo dopunjeno izdanje ovih pesama izlazi sedamnaest
godina kasnije 1964, ilustrovano bakropisima Mila Milunovia.
U zbirci Pesme iz dnevnika zarobljenika broj 60211 situacija je obrnuta ovek je u nevremenu, to je njegova
drama u stvarnosti. To je meavina poetske proze i stihova, dnevnikih zapisa i pesama. Zapis i pesma
neosetno prelaze jedno u drugo, a javlja se sve to je odlikovalo i ranu poeziju, ali ovde su date i ivotne
okolnosti iz kojih izrasta pesma: zlopaenje u ropstvu, tuina, ice, glad i druge strahote rata. To je poezija o
ropstvu i stradanju, o enji za slobodom, ljubavi prema zaviaju, najbliima i otadbini. Lirsko je izvanredno
spojeno s materijalnim podatkom, s istorijskim okolnostima. Nema nieg deklarativnog, parolakog; iako su
proete stvarnou epohe, ostale su najistija lirika.
U ovom ciklusu pesnik bira veliko prijateljstvo zarobljenika kao realni I neizbeni univerzum. Na pola puta
izmeu dnevnika I poezije savladao je afektivna kretanja I nepresuni izvor telesnih I fizikih senzacija koji se
projektuju kao dokument. Ciklus peva o ljudima koji u snovima sabiraju svoje ive, pejzae svojih zaviaja,
zenice svojih ena I devojaka, svitanja drugova koji su ostali u zemlji da se bore.
urevska pesma
Vetar je na njihov robijaki krug pao iz nebesa I lirski subjekt se pita odakle je doao. Da li je iz zaviaja? Vetar
ih u sneno kolo svija iako je maj. Nije iz zaviaja, jer bi doneo dugu I vrbu da je sa Save ili Drave doao.
Snaan oseaj bola za domovinom, kontrastne slike izmeu ovde I tamo zarobljenitva I zaviaja.
Slovo o nebeskim dverima
Ah, sini, sini, sunce
da ogrejem ruke
da odagnam muke I bauke
Poziva sunce da ga obasja nebo, jer kad se nad njim leska nebesa zatvore ni sto sunevih kljueva ne mogu da
ih tvore.
Posle buenja
Kad se probudi uva ruke da ih niko ne dirne jer su jo tople od milovanja u snu, I dok se lagano hlade on ih od
drugih uva. Drage nema pod nebom njegovog dozivanja. On ne prua ruke drugovima u pozdrav.
Motiv ruku kao u Jednom oveku kraj prozora.
Zraka I mraka prepune su zene
Pesniki ogledi s putovanja po Crnoj Gori pokazuju drugaiju orijentaciju. Ta poezija je ispunjena nebeskim
vidicima, suncem i svetlou. Zemlja je otvorena prema nebesima. Penjanje u planinske vrleti zavrava je
uranjanjem u nebeska prostranstva. Sve pesme proima stapanje s prirodom, nestajenje u kosmosu OVEK:
sudionik panteistike drame sveta i vaseljene.
No dua od snova (Njego) u podnaslovu -okovana vizija-

Mikrokosimka i makrokosmika igra svetlosti, proimanje suncem i visinama, gde zraenja tela menjanju i
sam oblik smrti (crn dvojnik Sunev) koja postaje prestanak zrani u 16-ercu. Peva da mu dan ne ode u
privienja. Sunce, leto, zaslepljen je od svetlosti, dolazi jesen I on se nada da e ponovo videti svetlost. Budi se
iz sna I njegovog tela izvire svetlost, sva priroda lui svetlost, sve to se napilo sunca, sada zrai nou. Sve je u
dnevnim ciklusima sunca kao I u Javnoj ptici, s tim to je ovde sunce toplo I prisutno I on se trudi da ga zadri,
a ne da ga pronae.

Pa zato ne strepim vie od potpunog unitenja,

jer mojim prestankom zra?im i Sunev dvojnik se menja
...I pevam da mi as ovaj ne ode u privienja.
Od nemila do nedraga
Ja nemam sna ni odmora, spava po stenju, otvorenih oiju I bespuima putuje. Bije se I prebija, od kamena do
kamena, od nemila do nedraga. I jako mu bride stopala jer je krv za njima ostala. Motiv lutalatva, ovde
uzdignut do pesnikog traganja. Kod Dedinca nema enje za daljinama, ve za domom I zaviajem. Luta se
samo od nemila do nedraga.