Vladeta Jeroti

OVEK I NJEGOV IDENTITET

PSIHOLOKO-PSIHIJATRIJSKI PROBLEMI DANAS
(3)
AGRESIJAU SAVREMENOM SVETU
Uvod
Razumevanje agresije oduvek je bio, a danas je to i posebno, izazov za s
ve one u nauci, politici, umetnosti koji izuavaju ponaanje pojedinca i grupa. Vero
vatno najtei, ali osnovni problem ta treba podrazumevati pod reju agresija ili agre
sivnost - izgleda nigde u svetu jo nije uspeno reen, pa su zbrke oko toga pojma, se
mantiko-lingvistike prirode, razlog to jo postoji nerazumevanje i meusobno mimoilaenje
, ak i onda kada se o tome pojmu raspravlja nauno i na skupovima koje vode odlini s
trunjaci iz psihologije, psihijatrije ili sociologije. Kao to je poznato, sama re p
otie od latinskog agredior, to ima vie znaenja, a prvenstveno znai: koraknuti ka, zak
oraiti; blie prii, ali i: iznenada napasti, nasrnuti. injenica to kod veine ljudi vrlo
esta upotreba rei agresija izaziva gotovo automatski negativnu asocijaciju, jo vie
oteava objektivan prilaz ovom sloenom pojmu.
Posle niza godina unog raspravljanja o stvarnom poreklu agresije kod oveka,
prema miljenju veine naunika danas, naroito posle obimnih istraivanja etologa, dolo s
e do stanovita da je agresija nagonske prirode, da se moe zapaziti i kod ivotinja i
kod dece i da ima praktino istu vrednost i znaaj kao i seksualni nagon. Cilj agre
sivnog nagona bio bi opstanak individue, a u odreenim oblicima pomeanosti sa libid
om i odravanje vrste. I dalje se raspravlja o tome da li su agresija i seksualnos
t dva stabla sa dva razliita korena, da li su to dva stabla od istog korena, kao
i o nedovoljno definisanom, mada sigurno prisutnom udelu tzv. reaktivnih inilaca,
u prvom redu porodine i drutvene sredine u razvoju, ispoljavanju i posledicama ag
resivne snage u oveku. Moda je najbolje na poetku svake rasprave ne pridavati nikak
vu moralnu vrednost agresiji, ne proglaavati je, dakle, a propo dobrom ili ravom,
ve je, najpre, prihvatiti kao nesumnjiv izvor energije u oveku. To znai da je ona u
osnovi neutralna snaga koja goni na aktivnost i u manifestovanje. "Detetu, koje
je spreeno da se ponaa ekspanzivno, u isto vreme je onemogueno da testira realnost
i da iskusi zakonitosti ove realnosti".
Ova primarna aktivnost i kod deteta i kod prvobitnih ljudskih grupa koje
su bile na lovako-skupljakom nivou razvoja, prema Erihu Fromu, bila je prvenstven
o odbrambenog karaktera, a postajala je napadaka onda kada je trebalo zadovoljiti
nagon samoodranja. "Filogenetski programirana agresija bioloki je prilagodljiva,
defanzivna reakcija". Kao to je poznato, From je razlikovao benigno-defanzivnu, u
roenu agresiju od maligno-destruktivne, steene agresije, smatrajui da je ovek bioloki
biofilno bie sa psiholokim potencijalom da razvije u sebi i oko sebe destruktivno
st, odnosno autodestruktivnost, nekrofiliju. From ak misli, i to potkrepljuje Raj
tovim radovima iz 1965. godine, da kod oveka, kao i kod ivotinja, postoji inhibici
ja protiv ubijanja. I Rut Benedikt je smatrala da je pogreno pripisati razaranje
biolokoj potrebi oveka za ratovanjem. ovek je sam stvaralac tog razaranja.
Ortodoksna psihoanaliza i njeni nastavljai - koji su na poetku povezivali
agresiju sa seksualnim nagonom smatrajui da se agresivni element seksualnog nagon
a javlja u odnosu na objekt, izazivajui oseanje krivice u fantaziji - kasnije su i
nstinktu samoodranja i libidu suprotstavili instinkt smrti. Sadraj instinkta smrti
je agresija. Zanimljivo je da iako je ovu Frojdovu hipotezu prihvatilo samo vrl
o malo analitiara, mada je i sam Hartman ublaio ovu hipotezu govorei o fuziji agres
ije s libidom, pri emu se objekt ne unitava, teka razaranja u drugom svetskom ratu,
kao i sadanje stanje sve veeg nasilja u svetu - ne skidaju sa dnevnog reda naunih
sastanaka Frojdovu hipotezu o instinktu smrti. Psihoanaliza je u svakom sluaju sv
ojim, po posledicama dalekosenim istraivanjem nesvesnog umnogome pomogla da shvati
mo iracionalnost nekih, osobito patolokih ispoljavanja, razumevanja i ovladavanja
nesvesnim agresivnim ponaanjem pojedinaca.
Razni vidovi agresije
Poslednjih godina novi dokazi o postojanju agresivnog ponaanja kod ivotinj
a, aktivnospontano ispoljavanje agresivnosti u malog deteta bez subjektivnog nep

rijateljstva i doivljene frustracije, uz to ameriki eksperiment odgajivanja dece b

ez frustracije koje je stvorilo nepodnoljivo agresivnu decu - izgleda da daju sve
vie za pravo onim naunicima koji agresivan nagon u oveka ne smatraju steenim ve uroen
im.
Vrlo razgranata i sve uspenija etoloka izuavanja ponaanja ivotinja u njihovoj
okolini, i pored sve opreznosti i mudre opomene nekih naunika da se rezultati ti
h izuavanja ne mogu i ne smeju jednostavno i bez kritikog posmatranja prenositi na
oveka, otkrila su iznenaujue slinosti u ponaanju oveka i njegovih niih srodnika uprav
u agresiji i agresivnom ponaanju. Naveemo nekoliko karakteristinih vidova agresije
koji pokazuju zajedniki koren, verovatno uroen i kod ivotinja i kod oveka.
Poimo, najpre, od tzv. rangagresije. To je vrsta agresije po kojoj je prv
i onaj ko je vitalno jai. Tako, na primer, u drutvu majmuna vlada red i disciplina
, jer se tamo tano zna gde ko stoji i ta ko sme. Iako ovako, sreom, nije u ljudskom
svetu, ipak se takvo varvarstvo animalnog porekla dobrim delom odrava i u ljudsk
oj hijerarhiji. Tako u koli deca odmah osete kakav je uitelj i ta smeju a ta ne sa n
jime da ine. U svetu odraslih manje inteligentan ali vitalno jai ef uvek e se sukobl
javati sa inteligentnijim ali vitalno slabijim potinjenim, i obratno: inteligentn
og, slabije vitalnog efa uvek e napadati i pokuavati da skinu sa "prestola" manje i
nteligentni ali vitalno jai potinjeni. to se tie ranga pri izboru partnera, uobiajeno
je kod ivotinja da se, na primer, vuk koji stoji visoko u svojoj hijerarhiji par
i sa istom takvom vuicom, dok je kod ljudi est sluaj da se slab mukarac eni jakom enom
, koja mu zamenjuje majku.
Analna agresija je vrsta uroene agresije poznata kod ivotinja, ali i kod l
judi, mada ee u preruenom vidu. Kada veverica vri nudu u blizini nekog koji vri upad u
njenu teritoriju, pri emu ga fiksira pogledom, ovo je manje izraz straha a vie agr
esije, i treba da znai: ovo je moje zemljite. Kod ljudi je takva agresija zamenjen
a tzv. analnim psovkama, pri emu se pominju one rei koje oznaavaju sve radnje koje
su u vezi s anusom i analnim pranjenjem. Osim ove analne, postoji i uretralna agr
esija, koja se vidi kod deaka koji se takmie pri uriniranju prskajui jedan drugog,
da bi kasnije i takvu agresiju zamenili uretralnim psovkama.
Tipina je i za oveka i za ivotinju agresivnost prema onima koji su upadljiv
i. Tako, na primer, ukoliko se meu majmunima tipa rezusa rodi jedan koji je potpu
no beo ili sasvim drukije boje, ukoliko ostali roaci nisu upadljivo agresivni prem
a njemu, izbegavaju ga, zapostavljaju i u prirodi najverovatnije ne zatiuju od nep
rijatelja. Ovo vai i za neke druge ivotinjske vrste. Svi znamo da se kod veine ljud
i javlja agresija prema svakom ponaanju drugoga koje odstupa od norme, ukljuujui i
bolest drugoga. "Ko ima neku manu ne mora da brine za sprdnju." Malo ko izdri da
se ne smeje mucavcima. Ovo je samo drugi vid agresivnosti ivotinje kod kojih je s
vaka bolesna ili povreena jedinka iste vrste predmet pojaane agresije. Ogovaranje,
intrige, interesovanje za privatni ivot drugog i onog to je u njemu upadljivo, ve
st u novinama - samo su ponavljanje prinude agresivnosti prema upadljivom.
Anarhina agresivnost je vrsta agresivnosti koja se pojavljuje onda kada u
jednoj manjoj zajednici nestane onaj ko je njome odozgo upravljao. Takva agresi
vnost, koja je najbolje ispitana kod riba, moe se sasvim uspeno preneti i na ljuds
ko drutvo. Kod riba je zapaeno sledee: kada se u nekom akvarijumu ukloni alfa-riba
(znai glavna riba, ona koja vodi i vlada), nastaje anarhino pranjenje do tada od gl
avne ribe uguivane agresivnosti ostalih riba u meusobnim bitkama, koje imaju smisa
o borbe rivala za popunjavanje upranjenog alfa-mesta. Ljudi se isto tako uzdravaju
sve dok oseaju pritisak odozgo, praznei povremeno svoju agresivnost kroz razna kr
iminalna dela. Kada se vie ne osea taj pritisak, postoji mogunost izbijanja anarhine
agresivnosti.
U nemogunosti da navedemo jo neke vrste agresivnosti, zajednike ivotinjama i
ljudima, kao to su agresija iz zavisti, agresija zbog bola, seksualna agresija,
odbrambena agresija itd., treba na kraju da spomenemo jednu vrstu agresije svojs
tvenu samo ljudima, koja je nazvana misionarska agresija ili agresija iz ubeenja.
Samo ljudi nameu svoja ubeenja drugima. Poto ubeenja mogu biti intelektualno-racion
alna ili emotivna, jasno je da se prva mogu dokazati, a u druga se moe samo verov
ati i samo se za druga ispoljava agresija. Svi fanatiari-idealisti, i u politici
kao i u religiji, filozofiji ili nauci patili su, ili pate, od tanatofobije - st
raha da e jednom umreti. Oni moraju da izmisle ili da se prikljue nekoj ideologiji

od "trajne" vrednosti i da se za nju zalau bez imalo tolerancije prema drugome.

Ovom se jo pribliava i agresija prema onima koji drukije misle, dakle prema "upadlj
ivima".
Naveli smo nekoliko vidova agresije ije je zajedniko poreklo kod ivotinja i
ljudi prilino upadljivo. Ovo poreklo, kao i pretpostavljena uroenost nekih agresi
vnih obrazaca ponaanja kod oveka ni u kom sluaju, po naem miljenju, ne srozava ovekovo
dostojanstvo, niti moe da oslabi ovekovu borbu na moralnom i socijalnom polju za
oplemenjivanjem i humaniziranjem nae animalne prirode. Naroito ova borba ne bi sme
la da posustane u reformi vaspitanja. Jer je sigurno da e od vrste i naina vaspita
nja vrlo mnogo zavisiti hoe li ovaj, najverovatnije uroeni agresivni nagon ostati
na ispoljavanju vie ili manje bezazlene spontane agresivnosti, koja ak kasnije moe
postati i stvaralaka (sublimacijom agresivne vitalnosti nagonske prirode), ili e s
e pretvoriti u patoloka i tetna ispoljavanja reaktivno-defanzivnog ili aktivno-des
truktivnog karaktera.
Etoloka istraivanja ponaanja kod ivotinja niti podiu oveka na postolje koje ni
je dostigao, niti ga poniavaju i rue mu veru u njegov zadatak. Ova izuavanja dananji
h etologa jo jednom svedoe da je ovek i danas ostao, kako se Konrad Lorenc dobro iz
razio, posrednik izmeu ivotinje i humanog oveka; u neemu kvalitativno bitnom ve je na
pustio nie carstvo, zadravajui pri svemu tome mnoge zajednike osobine s ovim carstvo
m, a da jo nije dostigao potpunu humanizaciju svoga bia; mnoga bi agresivna tenja,
najee za oveka potpuno nesvesna i zbog toga teko uoljiva i podlona korekciji, trebalo
a bude svesno prepoznata i u ime nekog vieg cilja savladana ili preobraena.
Na ovoj sredokrai uroenog i steenog, datog i drutvenim i linim naporima izvoj
evanog - odluuje ovekova sloboda.
Zdrava i bolesna agresija
Problem agresije i agresivnosti, "tenje za moi" i "borbe za prevlau" veoma j
e aktuelan u nae vreme i njemu se, sve vie, posveuju knjige, lanci, nauni skupovi, ita
vi kongresi raznih profila strunjaka. Da li ova injenica znai da mi danas ivimo u je
dnom izuzetno agresivnom dobu u kome su dozvoljene sve vrste "probijanja kroz ivo
t", ili pak da je u nizu drugih tema koje zaokupljaju dananji svet red doao i na a
gresiju, pa se o njoj samo vie i bolje zna nego ranije - moe da bude sporno. Mada
ovo pitanje nije bez znaaja, postoje i druga, znaajnija pitanja u vezi sa problemo
m agresije i agresivnost. Jedno od tih pitanja, nesumnjivo vrlo zanimljivo i jo n
edovoljno raieno, jeste upravo osnovno pitanje da li se agresija kod ljudi mora da p
rihvati kao jedan od ivotnih nagona, kao to je to, na primer, seksualni nagon, dak
le kao neto uroeno, endogeno, ili je ovekova agresivnost neka vrsta reaktivne tvore
vine, dakle neto steeno, nakalemljeno, gotovo bih rekao naueno. Izuavajui prvenstveno
ivotinje, Konrad Lorenc, danas irom sveta cenjeni naunik nemakog govornog podruja, n
egirao je teoriju po kojoj je ivotinjsko kao i ljudsko ponaanje preteno reaktivno.
Opominjui na opasnost prenoenja iskustva ponaanja kod ivotinja na oveka, mnogi psihol
ozi i psihoanalitiari suprotstavili su se takvom miljenju Konrada Lorenca tvrdei da
agresija uvek pretpostavlja prethodnu frustraciju. Znai, ponaanje roditelja i naj
blie okoline prema detetu, u irem znaenju ponaanje njegove socijalne sredine - uslov
ie pojavu i stepen agresivnosti kod deteta, odnosno budueg odraslog oveka.
Frojd je, najpre, potcenio agresiju stavljajui je u slubu nagona samoodranj
a. Posle odvajanja Adlera i kasnije, agresija je, pored libida, za Frojda postal
a glavna pokretaka snaga ovekovog ivota, ali sada, shodno sve pesimistikijem Frojdov
om stavu prema civilizaciji i kulturi uopte, ova agresija je za njega delovala u
smislu nagona smrti. Dok je za Frojda agresija sadrana ve u analno-sadistikoj fazi
razvoja deteta, kod drugog poznatog analitiara, ulc-Henkea, osnivaa posebne analitik
e kole, ona je shvaena vie kao prirodna potreba deteta, najpre, kao potreba za moto
rnim pranjenjem, a onda kao tenja za vaenjem. Riman (F. Reimann) je libido i agresi
ju shvatio kao dva oblika izraavanja jedne iste ivotne energije i ak je, u optoj sup
rotnosti prema Frojdu, agresiju shvatio u antropoloki prospektivnom vidu kao sred
stvo individuacije. Agresija je, za njega, "dinamika snaga koja ivo bie goni na raz
voj, samostalnost, od ve postignutog dalje prema veoj slobodi". Libido je snaga ko
ja nas upuuje na komunikaciju sa ljudima i ini od nas socijalna bia. Obadve snage s
u u meusobnoj igri.
Svejedno da li emo primiti agresiju kao uroenu silu i tako je izjednaiti sa

nesumnjivo postojeom uroenom agresijom kod ivotinja, ili emo je primiti kao steenu,
pa njen intenzitet i oblike ispoljavanja pripisati manje ili vie destruktivnom ut
icaju socijalne sredine u kojoj rastemo - izgleda da je korisno i neophodno razl
ikovati zdravu od bolesne agresije.
Treba, najpre, razlikovati aktivnost od agresije, mada se ne moe negirati
da svaka aktivnost sadri i agresiju i libido (libido u ovom sluaju shvaen kao seks
ualni nagon). Aktivnost se ispoljava u simpatiji pa i ljubavi prema objektu bez
subjektovog neprijateljstva, vie kao elja za igrom. Nema igre, te osnovne poluge iv
ota, bez aktivnosti, ali i bez izvesne primese agresije. U njoj nema mrnje, niti
primarno neprijateljskog impulsa, pa se zbog toga ova agresija s pravom zove akt
ivno-spontana i prihvaena je kao verovatno endogena. Od ove zdrave, spontane agre
sije, koja je prisutna kod svih ivih bia, ve u ranom dobu treba razlikovati nezdrav
u, bolesnu, neurotinu, jo tanije: reaktivnu agresiju.
Posebno je kod dece vano razlikovati spontanu od reaktivne agresije i ne
kanjavati svaku deju agresiju pogreno verujui da je ona smiljena. Najraniji oblik "ag
resije" jeste detinje vikanje kao posledica fiziolokog odvajanja od majke i prvog
kontakta sa vazduhom, kao i detetove zavisnosti od okoline. Obadva faktora utiu
na znaaj funkcije disanja i koe kao zavisne, kontaktne povrine, pa oboljenja od ast
me i kone bolesti prvi su psihosomatski znaci poremeaja. Ako prvi agresivni apel o
dojeta ne nae odgovor u spoljanjem svetu ili dobije pogrean odgovor, moe da se razvij
e "primarno izoidna agresija" koja kasnije stvara razne kriminalne tipove, sa des
truktivnim tenjama, bez stida i oseanja krivice, ili vodi, kako pic (R. Spitz) ree,
vegetativnom samorazaranju i smrti.
Dalji razvoj agresije nastaje u oralnoj fazi deteta sa pojavom prvih zub
a, dakle sa mogunou ujedanja. Negativno dranje majke u toj fazi moe da dovede do povr
aanja deteta ili drugih smetnji pri gutanju. Dobar deo oralne agresije je potpuno
normalan, ak i kada dete hoe majku iz ljubavi da "pojede", to odgovara njegovoj elj
i za potpunim posedovanjem majke. Neispunjenje ove elje izaziva protest, koji je
neophodan za razvoj funkcije Ja i probe realnosti. Agresija je ovde motor za raz
voj Ja. Ako dete u toj fazi ne doivi dokaze pouzdane ljubavi majke, moe da nastane
neurotina i destruktivna agresija u obliku zavisti, poude, elje za preteranim pose
dovanjem, ali i oajanja i mrnje prema sebi.
Ne moemo opisivati dalje faze razvoja agresije u analnoj, genitalnoj fazi
, u dobu latencije i u pubertetu. Da jo pomenemo samo prirodnu agresiju deteta u
fazi navikavanja na istou i greke roditelja u ovom dobu koje mogu da dovedu do prod
uenog nonog mokrenja, nonog straha ili drugih oblika detetovog prkosa, ovoga puta s
ve kao reakcija na agresiju roditelja. Svim roditeljima sa vie dece poznata je is
to tako i agresija deteta prema brai i sestrama. I ova agresija se, najpre, ne sh
vata kao patoloka, ali zbog loih postupaka roditelja ona moe da se vremenom pretvor
i u neprestano oseanje zavisnosti, bolesnog rivalstva i borbe za povlaenim poloajem.
Neiivljena i na ovaj nain izvitoperena agresija deteta postepeno postaje jedna od
stalnih crta budue odrasle linosti koja onda prenosi svoja loa iskustva iz roditel
jskog doma na novu okolinu, kolu, radno mesto, branog druga i svoju porodicu. Tako
se krug agresije zatvara i u jednom trenutku imamo posla sa bolesnim drutvom, ka
kvo je Erih From detaljno opisao u svojim knjigama.
Shodno loim iskustvima i frustracijama u ranom detinjstvu, odrastao ovek u
glavnom razvija dva tipa agresije. Jedna je reaktivno-defanzivna agresija kao od
brambeni strah sa crtama pasivnosti, preterane zavisnosti, straha od kazne i gub
itka objekta, u krajnjoj liniji sa crtama konformizma; druga je aktivno-destrukt
ivna agresija sa subjektivnim doivljavanjem neprijateljstva, asocijalnim stavovim
a prema drutvu i tenjama ka razaranju. Obadva tipa agresije proizlaze iz poremeenog
toka normalne, razvojne identifikacije u detinjstvu, namesto koje se razvija od
brambena, reaktivna identifikacija, pa nuno moramo obadva tipa smatrati neurotinim
, dakle bolesnim.
I seksualni nagon i agresija, verovatno obadva endogeno data, ugraeni su
u sam stoer nae linosti. Najpre od vetine i mudrosti roditelja, a kasnije od drutva z
avisi kakav e razvoj da otponu ova dva nagona. ovek je na veitoj klackalici mogunosti
, istovremeno otvoren i ugroen suprotnim mogunostima razvoja - moe postati stvarala
c koji e obogatiti svoj ivot i ivot svoje okoline, ali i neurotik, bolesno plaljiv i
li bolesno destruktivan (i samodestruktivan) koji e osiromaiti i unititi i svoj ivot

i ivot svoje okoline.

Psiholoko-psihijatrijski vid nasilja

Pojava nasilja kao nesumnjivo kompleksnog fenomena u ivotu pojedinca i dr
utva mora da se prouava, izmeu ostalih vidova, i sa onog psiholoko-psihijatrijskog.
Dovoljno je da pomenemo jednu odreenu i u savremenoj psihijatrijskoj klasifikacij
i prilino omeenu grupu psihijatrijskih bolesnika za koje se zna da su skloni nasil
nom odnosno agresivnom ponaanju, ili da se podsetimo estog mehanizma odbrane pojed
inca koji se slui projekcijom i tada na paranoidan nain pokuava da preradi svoje un
utarnje agresivne potrebe - pa da uvidimo da se ova grana medicine mora prihvati
ti kao neophodno pomono sredstvo u kauzalno-genetskom prilazu problemu nasilja. D
ok je kliniki psiholoko-psihijatrijski nain posmatranja u stanju da prui relativno z
adovoljavajui prikaz agresivnog ponaanja bolesnog pojedinca u uslovima psihijatrij
skih ustanova u kojima se ovaj nalazi na ispitivanju i leenju, socijalna psihopat
ologija i socijalna psihijatrija, bez kojih se savremeni razvoj psihijatrije ne
moe zamisliti, sve su vie u mogunosti da objektivno posmatraju i procenjuju pojave
nasilja, organizovanog ili onog spontanog i eksplozivno ispoljavanog u manjim il
i veim drutvenim grupama. Takav nain dugotrajnog i strpljivog posmatranja, potpomog
nut danas ve razgranatom zbirkom raznih pomonih sredstava kojima svaka nauka raspo
lae, omoguava da se uz donoenje odreenih zakljuaka preduzmu terapeutske i jo vanije pr
ventivne mere protiv nasilja, jednog od najveih zala savremenog oveanstva, koje pov
remeno preti unitenju itavog ivog sveta na zemlji. Ne mislimo samo na nasilje oveka
ili grupe ljudi protiv drugog oveka ili grupe ve i na sve opasnije nasilje ljudi p
rotiv prirode i materijalnih dobara koja je ovek sam stvorio.
U ovoj analizi manje emo se baviti sociolokom stranom problema nasilja i n
jegovim ekonomsko-politikim vidovima, ostavljajui takvu obradu strunjacima drugog p
rofila, a vie emo panje posvetiti istraivanju samog korena nasilja, posmatrajui ga u
njegovom psiholokom, individualno-genetskom razvoju.
Poto je cilj naeg rada prouavanje nasilja i njegovih mnogobrojnih ispoljava
nja, mogu se zanemariti svi oni vidovi agresije koje jo moemo da ubrojimo u drutven
o dozvoljene, pa i korisne za razvoj pojedinca i drutva, ostajui u okviru ispitiva
nja jednih od najbolesnijih, dakle i najdestruktivnijih vidova agresije - nasilj
a.
Pod uticajem tekih preivljavanja ratnog pustoenja i nasilja oveka nad ovekom
u toku Prvog svetskog rata, nacistikih progona Jevreja u predveerje Drugog svetsko
g rata, koji su i samog Sigmunda Frojda pogodili, on je shvatio da je u svojoj p
sihoanalitikoj teoriji ozbiljno zanemario teinu i vanost ruilakih impulsa u oveku, pa
je u skladu sa novim saznanjima izmenio svoju prvobitnu pretpostavku, po kojoj s
u seksualni nagon i nagon za samoodranjem dve osnovne motivacije ljudskog ponaanja
, uvodei novu pretpostavku, po kojoj u oveku postoje dva osnovna stremljenja: nago
n koji je upravljen ka ivotu i nagon za smru iji je jedini cilj unitenje ivota. Jedno
stavnost ove nove Frojdove teorije, kao i jednostavnost i prividna oevidnost neki
h njegovih ranijih teorija, i u njegovo vreme i danas opasno je mamila i zavodil
a nekim svojim dosta ubedljivim argumentima koji, ako se potpuno usvoje, unose p
rilino pometnje, pa i pesimizma i konano bilansiranje ovekovog postojanja. Sumnju u
punu verodostojnost ove svoje hipoteze izrazio je ve sam Frojd. Sopstvenim sumnj
ama u ovu verodostojnost o kojima sam ranije pisao, sada bih hteo da dodam jo jed
nu, za iju su mi opravdanost posluila etnoloka ispitivanja Parin-Morgentalera u nek
im plemenima u Zapadnoj Africi. Ova istraivanja - koja su potvrdila stavove ranij
ih slinih istraivanja, na Novoj Gvineji, meu amerikim Indijancima, i to Midove i Ben
ediktove - pokazala su da agresivnost, pa i destruktivnost pojedinih primitivnih
plemena u odnosu na lanove sopstvenog plemena, kao i na one susednih, umnogome z
avisi od naina odgoja dece u toku prve tri godine ivota. U onim plemenima, naime,
u kojima su deca dugo dojena i sve do ulaska u pubertet ostala u toplim i prisni
m vezama sa roditeljima, koji su decu smatrali izuzetnom sreom u ivotu, sva ispolj
avanja agresije u kasnijem, odraslom dobu ostala su ograniena na drutveno prihvatl
jive vidove aktivnosti, drutveno prihvatljive i sa gledita evropske civilizacije.
U drugim plemenima, meutim, u kojima su deca vrlo rano odbijena od majke i prepute
na, takorei, na milost i nemilost starije brae i sestara, kao i rodbine u plemenu,
stepen ispoljene agresije u odraslom dobu bio je neuporedivo vei i povremeno je

uzimao, sa take gledita nae procene agresije, patoloke oblike.

ini nam se da takva etnoloka istraivanja, kao i injenica da je koliina ovekovo
g ruilatva nestalna i da varira ne samo od grupe do grupe ve i prema istorijskom vr
emenu u kome se ispoljava, govore dosta ubedljivo protiv Frojdove pretpostavke o
nagonu smrti, koji bi morao, po njemu, da bude vie-manje stalno prisutan, i to s
vuda u priblino istom intenzitetu. Odbacivanjem Frojdove misli o nagonu smrti, ko
ja je u osnovi bioloka i pri tom zaista neopravdano zanemarila drutvene inioce koji
moraju imati znatnog udela u kanalisanju takvog nagona, ak i u sluaju njegovog pr
ihvatanja, mi, naalost, nismo mnogo dobili niti smo uspeno isplivali iz biolokih vo
da. Jer, ak i kada sasvim odstranimo ideju nagona smrti kao jedinog uzroka patolo
gije agresije oveka, ostajemo suoeni sa jednom drugom injenicom, koja ako i ne nosi
sobom istu teinu odluivanja, ne manje nas stavlja u situaciju primarnog, egzisten
cijalnog sukoba oveka sa samim sobom. Mislimo sada na egzistencijalni razdor u ko
me se ovek nalazi od svoga najranijeg detinjstva.
Nesumnjiva je injenica da je sam poetak razvoja deteta obeleen otrim dualite
tom zbivanja, koji se sastoji, s jedne strane, u znaku gotovo apsolutne zavisnos
ti od majke, kasnije i od drugih ljudi, zavisnosti nepoznate u ivotinjskom svetu
i, s druge strane, njegovom isto tako ranom potrebom za traenjem sopstvenog ident
iteta, odnosno razvojem svoga individualnog Ja. Ovaj sukob, koji se izgleda ne m
oe nikako izbei, raa agresiju (svejedno da li iz nekog rezervoara uroenog agresivnog
nagona, ili verovatnije iz jedne sveobuhvatne libidinozne energije iz koje e kas
nije da se diferencira i seksualna potreba), i to agresiju koja postaje "slobodn
o lebdea". Sudbina ove koliine slobodne agresije, nastale iz sukoba koji e trajati
celog ivota izmeu potrebe za zavisnou i prihvatanjem, svejedno da li pripadanja rodi
teljima ili njihovim supstitutima, grupi, plemenu, nekoj ideji, nekom voi ili Bog
u, i potrebe da se bude samostalan, slobodan i svoj - ostae trajan problem oveka.
Pred reenjem toga problema, za iju definitivnost ili trajnost postoje samo teorijs
ki izgledi, oveku je otvoreno nekoliko puteva.
Pod pretpostavkom da je kao dete proao kroz torturu vaspitanja sa to je mo
gue manje trauma i frustracija, to znai da je postigao takav stepen samopolarizacij
e i samoogranienja pri emu je uspostavljena relativna harmonija izmeu osnovnih inst
anci ovekovog psihikog ivota, dakle, njegove sfere nagona, njegovog Ja, Nad-ja i na
roito njegovog Ideal-ja, ovakav ovek kada odraste moe da postigne relativno zadovol
javajue neutralisanje, u najboljem sluaju sublimisanje svojih agresivnih impulsa.
Ako su uslovi razvoja u ranom detinjstvu bili manje povoljni, ali ne takvi da je
razvoj patoloke agresije postao neminovnost, oveku preostaje trajan napor da u se
bi razvije to je mogue vei stepen tzv. ambivalentne tolerancije. On se, drugim reima
, neprekidno ui da postane tolerantan, kako prema svojoj tako i prema tuoj agresij
i, ovoj poslednjoj naravno samo u sluaju ako ona direktno ne ugroava ovekov integri
tet.
ta, najzad, da kaemo o, naalost, brojnim sluajevima u kojima je stepen frust
racije u ranom detinjstvu bio toliko jak da je i koliina slobodne, lebdee agresivn
e energije postala tako velika da direktno ugroava ne samo stvaranje slobodne i s
amostalne linosti ve i sam integritet te linosti? Pa, upravo od takvih ljudi i post
aju psihijatrijski bolesnici, iroko razvrstani u trima najpoznatijim grupama bole
sti: neurozama, psihopatijama i psihozama. Usled nemogunosti da usklade tolerantn
u vezu bilo izmeu svojih nagona i zahteva spoljne sredine, bilo izmeu zahteva svog
a Ideal-ja, koje se moglo razviti i pod uticajem neke druge patoloke linosti iz nj
egove najblie okoline, i svoga Ja koje je ostalo nerazvijeno i slabo, ovakav nesr
enik moe lako da postane plen raznih anarhistikih i teroristikih grupa koje imaju sl
ian sastav lanova, a koje postavljaju sebi za cilj svesno i organizovano ruenje i n
asilje u svim moguim vidovima. Sada ne moemo da ulazimo u pitanje (preputamo ga soc
iolozima i sociopatolozima) kako se uopte formiraju ovakva teroristika udruenja pod
uticajem sloenih ekonomsko-politikih inioca jednog drutva u krizi. Samo napominjemo
da za razliku od ranijih vremena, kada su ciljevi raznih organizovanih nasilja
bili racionalizovani i skriveni pod platom dunosti, savesti, patriotizma ili inter
nacionalne solidarnosti, dananja su nasilja sve bezobzirnija i sve manje imaju po
trebu da budu racionalizovana.
Za Eriha Froma su ruilatvo i nasilje proizali od nepodnoljivog oseanja nemoi.
"Ja mogu da izbegnem oseanje vlastite nemoi prema svetu izvan mene tako to u svet un

ititi."
Treba istai da je nasilje nekog oveka ili itave grupe upravljeno prema neko
m drugom oveku, grupi, pa i prema prirodi ili stvarima od vrednosti, esto jedini n
ain samoodranja pred nezadrivom navalom niim obuzdane agresije, koja bi se, u suprot
nom, svom silinom upravila prema unutra i dovela do samounitenja. Ovim mehanizmom
klackalice, pri emu je agresija upravljena as prema spolja as prema unutra, mogu s
e dobro objasniti samoubistva ubica. Vrlo verovatno su i neke ovekove fizike boles
ti izraz samoruilatva koje je dostiglo odreen stupanj.
Hteli smo da pokaemo kako se uopte stvara ovakvo oseanje nemoi u oveku, odnos
no ispoljavaju njegove ruilake agresivnosti, polazei od nekih postavki individualne
psihologije i psihopatologije, to jesg od primarne situacije ovekove egzistencij
alne ugroenosti u svetu. Ljubav i mrnja su dva antipoda jedne iste libidinozne ene
rgije sa kojom dolazimo na svet, a iji se paralelni tokovi razvijaju u nama od na
jranijeg detinjstva. Koliko emo uspeti da ovladamo svojom agresijom, da je neutra
liemo, sublimiemo i namesto mrnje i nasilja, koji tinjaju u svakom od nas, iznedrim
o toleranciju, razumevanje i ljubav - zavisi od sudbinske situacije svakog pojed
inca vrsto povezane sa sklopom drutvenih normi, njenim zabranama i slobodama u jed
nom drutvu u kome ovek nalazi svoje mesto od roenja.
Frojd je naglasio da se u duevnom ivotu pojedinca onaj drugi redovno pojav
ljuje kao ugled, kao objekat, kao pomaga i kao protivnik i da gotovo svaki intimn
i emotivni odnos dveju osoba koji due vremena traje sadri latentnu mogunost ispolja
vanja neprijateljskih i agresivnih oseanja, koja usled potiskivanja izmiu naem opaan
ju. Mogli bismo stoga da zakljuimo da je ovekova istorijska misija u toku razvoja o
veanstva bila i ostala stalna odbrana od agresije, odnosno postepeno preobraavanje
njene energije, u toku dugog procesa socijalizacije, u korisnu aktivnost. Od vee
g ili manjeg uspeha ove misije zavisie sama sudbina, odnosno opstanak oveka na zem
lji.