Ljubomir Simovi

Ljubomir Simovi, savremeni pesnik, poinje intezivno da se javlja u knjievnosti krajem pedesetih i
poetkom ezdesetih godina. Pripada genereciji koju su obeleili Milovan Danojli, Matija Bekovi, Ivan V.
Lali, Branislav Petrovi, Dragan Kolundija i dr.
Ovaj pesnik je roen 1935. godine u Uicu, odakle e poneti ivo oseanje za narodni, svakodnevni jezik i
njegovu melodiju, tako prepoznatljivu u svim njegovim delima. Ponee i seanje na mnoge situacije,
prizore i prie, stvarne i nestvarne. Sve e se to u njemu taloiti i kasnije pojavljivati u vidu bogatih slika
kako u pesmama tako i dramama.
Ljubomir Simovi je objavio vie pesnikih knjiga: Slovenske elegije, Veseli grobovi, Poslednja zemlja,
lemovi, Uoi treih petlova, Subota, Vidik na dve vode, Um za morem, Istonice, Deset obraanja
Bogorodici Trojeruici, Hleb i so, Gornji grad, Igla i konac. Napisao je i nekolike drame i dobio najznaajnije
nagrade. Savremena srpska drama se ne moe zamisliti bez njegovih ostvarenja: Hasanaginica, udo u
"arganu", Putujue drutvo "opalovi" i Boj na Kosovu. One e ga uiniti i velikim dramskim piscem. Pie
i kritike, eseje, mahom o srpskim pesnicima iz prolosti (O Zmaju, Lazi Kostiu, Nastasijeviu i dr.), u kojima
otkriva nove pesnike vrednosti (knjiga Duplo dno).
Pesnika knjiga Hleb i so (1985) predstavlja izbor samoga pesnika iz dotadanjeg njegovog stvaranja. U
njoj su se nale pesme iz gore navedenih knjiga: Slovenske elegije, lemovi, Uoi treih petlova, Subota,
Vidik na dve vode, Um za morem, Istonice i Deset obraanja Bogorodici Trojeruici. Svaka od ovih knjiga
postaje jedan ciklus u novoj knjizi, a svi ciklusi, poreani po redosledu nastajanja pesnikih knjiga, daju
jasnu sliku pesnikovog razvojnog puta. Tako se sklapa celina naslovljena Hleb i so.
Naslov Simovieve knjige je simbolian i oslanja se na nau hriansku tradiciju da se gost i stranac
doeka hlebom i solju, ime se iskazuje dobrodolica i elja za trajnim prijateljstvom, iskazuje se vernost i
potreba due da se ivi u zajednitvu i jedinstvu, da sve bude proeto dubokom ljudskou i pobonou.
Na poetku svoga pevanja Ljubomir Simovi sav je okrenut zaviaju i zaronjen u zaviaj, u ono to je blisko,
prepoznatljivo i neodvojivo od pesnikog bia. Kada ovo kaemo, prvenstveno mislimo na ciklus
(knjige) Veseli grobovi i Slovenske elegije. Pesnik je obuzet predelima, mestima i predmetima koji
nastanjuju zaviajni prostor. On je opijen prirodom, slikama i prizorima oko sebe. Njega sve uzbuuje i
svemu se predaje. Osea silnu potrebu da sve imenuje, sve izgovori i u pesmu sloi; da to bude "pesma od
imena vetrova i sela i planina... od potoka, uma, od vina". Uzbuuju ga predveernji zraci svetlosti, zore,
polje mokro od rose, "skamenjen plamen stenja", dubina ume i reka to tee kroz umu. Boje, zvuci,
mirisi, toplota sve to zapljuskuje pesnikova ula i on sav trepti od zanosa i pomame, da bi u jednom
tretnutku izgovorio: O, koliko uzbuenja! (pesma "Nebeska zemlja") ...Na zemlja koju pamtim / Sva
Godinja doba su leta ("Avgust"). U ovoj, ranoj Simovievoj poeziji sve je fascinanto i neodoljivo: i "fosforna
zvezda", i "vetar to svice ko zrna belice die", i "vatrene kapi" koje odnekud padaju, i vetar u noi koji
fijue i bije i "nosi plovee kronje ljiva". U doaravanju ovakvih prizora posebno se izdvajaju pesme
"Nebeska zemlja", "Vee nad zemljom" i "Gozba". U njima sve je bajkovito - od "poda" do "krova" sveta:
zemlja je potopljena u mirise, "vazduh je od zlata", "oblak pun plodova i ena", nebo je postalo "zvezdana
kovnica" i zato je to "nebeska zemlja".
Zaviaj Ljubomira Simovia se ne moe zamisliti bez groblja (ciklus Enitafi sa karanskog groblja), bez
krstova, vrana, svee votanice, hleba, soli i vina jer zaviaj ne ini samo priroda, nego i ljudi, obiaji,
verovanja, jezik i sve to u biu traje kao daleko seanje na ono to je bilo i na one kojih vie nema. Zaviaj
e u njegovom pevanju ostati glavna izvornost. I kada bude pisao o najuniverzalnijim temama i
problemima ljudi i sveta, on e uvek polaziti od te neposrednosti i svakodnevnog doivljaja u koji e unosti
dosta toga iz srpske mitologije i istorije.

U ciklusu lemovi nestaje "nebeska zemlja" puna svetlosti, plodova, vetra, bujanja. Umesto toga vidik
nastanjuje zlo u liku rata. Sa njim dolaze pohodi, frontovi, ruenje, sakaenje i smrt obinih i nevinih ljudi
koji su stvoreni za ljubav i radost, da slave ivot a ne da trunu u blatnoj zemlji. Stoga i pesnikov glas
oveka u ime oveanstva, sveljudskog:
Ko je taj to me strelja i kolje
i amov sanduk brzo stesa
dok pada a na sneno polje
za 70 kila mesa?
Ko je taj to me goni i vodi
kroz vatru bitke i oganj gripa
da jedem, spavam, trunem u vodi,
a krov mi samo stara lipa?...
Iz ovog pevanja izbija protest koji prerasta u antiratni stav, u pobunu, a sve u ime ivota i svetlosti, u ime
trijumfa mira i svakodnevnih radosti:
Vojnici! Uzmimo u ruke svoje odseene noge
i, naoruani njima,
poimo, skakuui kroz njive pune dima,
i dotucimo svoje voe!..
Ciklus (knjiga) Uoi treih petlova spada u najbolju Simovievu poeziju. I dok je povratak zaviaju bio u
stvari povratak samome sebi, u ovom delu poezije on se vraa u prolost, u istorijsku i mitoloku prolost
svoga naroda, imajui uvek na umu njegovu kolektivnu dramu koja dolazi sa raznim bunama, sa svakim
novim ratom, tako estim na ovim prostirima. Ta drama srpskog naroda zapoela je od prvog "prelaska
preko Drine" i prvih nastanjenja na ovom tlu i traje do dananjih dana.
Istoriju srpskog naroda Ljubomir Simovi doivljava kao Golgotu, kao veni hod po mukama, kao
poraavajue kolektivno iskustvo ispisano na grobovima krajputaima kojima je prepuna Srbija. Istorijsku
dramu svoga naroda on vidi u mnogim ratovanjima, seobama, gladima, bolestima, pogibijama, krikovima,
kletvama, molitvama i uasima kojima nema kraja. Uasi su u njegovoj poeziji dati na apokaliptiki nain:
pred nastupom sile i zla, sve se odvaja, kida i strahom ispunjeno postaje izbaeno iz ravnotee. Evo
kako je pesniki osmislio najezdu austrijske vojske na Srbiju:
Valjevo s grobom na ramenu,
sa tokom oko vrata Vranje,
Kruevac nosei odseenu Glavu,
vuku se preko Kosova.
------------------------Uzlee Petrova crkva, praena svojim
grobljem,
sija Graaniia u oblaku, iznad rasula,
okrueni etvama uzleu Sopoani,
leti ia, lete Visoki Deani,
puna jabuka, pred njima ele-kula...
("Seoba Srbije")
U narednim stihovima iste pesme ovek tone u krv i glib, u oaj, uas i bezizlaz, u sunovrat i pakao, a niko
to da vidi, zaustavi ili pritekne u pomo:

Kua iz kue izbaena,

drvo iz drveta prognano,
zaglibljeni ve do ramena
kroz razlivena gacamo blata;
ni iz nebeskog bleska ni iz amca
niko nam ruku ne prua;
tonu gradovi, planine, tonu crkve,
za pramen magle
davljenik se hvata...
U dramu srpskog oveka ukljuene su i poplave, sue, nesaglasja u narodu i uzajamna trvenja izmeu
velikih i malih velmoa, sitih i gladnih. A u sreditu svih tih sukoba i stradanja kroz vekove stoji obian
ovek, o kome e ovaj pesnik neprestano pevati. To su, mahom, drvosee, ratari, stoari, domaini,
moravski i umadijski ovek, pitom i blag, gostoprimljiv, ali i ponosan i prkosan, sav od inata i elje da traje
uprkos svemu, svim tiranijama i pogibeljnostima, o emu na najbolji nain peva "Balada o Stojkoviima".
Rastru nas konjima na repove, raspinju nas na
toku,
seku nam glave, ruke i noge strano!
Streljane nas veaju, poklane nas gue,
ne znamo zato, a nije ni vano.
Sudijama je ve svega toga dosta!
Smenjuju strelce, otputaju vojnike,
delate veaju oni im kao krivi.
Pa opet na nas: te topuzinom, te topom,
te veaj, te seci, te kolji.
A mi ivi...
A kad ovakva hrabrost postane besmislena (protiv sile se nita ne moe), Simoviev ovek izlaz trai u
drukijem otporu, naizgled bezazlenom: u crnom humoru, u lukavstvu, u iskonskom umeu neuenog
seljaka da nae "u tesnom irinu / u plitkom i niskom dubinu i visinu", kao to to ini lirski junak Jeremija iz
istoimene pesme u knjizi Vidik na dve vode:
Ne samo da sam izneo ivu glavu,
nego su mi i ajkau dali!
I ne samo ajkau,
nego i kaiku!
I ne samo da su mi slamljau bez slame,
teleu orbu bez teletine,
lone na lancu,
i cipele drvene dali,
nego sam ja uz to izuio i vetinu:
da traim, da naem,
u tesnom iroko,
u plitkom i niskom
duboko i visoko!...
Jedna od najlepih pesama i najboljih ostvarenja u celokupnom Simovievom pesnitvu je delo Deset
obraanja Bogorodici Trojeruici hilandarskoj. Ovo delo je himna i molitva, inspirisana umetnikim
postupkom u naim srednjovekovnim molitvama. Pesma je ispevana u prvom licu, i predstavlja direktno
obraanje Bogorodici Trojeruici sa molbom za izbavljenje i spas naroda od mnogih nevolja. Pesnik se moli
za spas iz oluje na puini, iz tamnice, iz vejavice, iz greha i boletine, iz smrti.

Majko Slova i Spasa, Trojeruice,

neka nae amce u blage luke
iz gustih oluja s puine dovedu
ptice, izletele iz Tvoje tree ruke!
Zato se pesnik obraa Bogorodici Trojeruici? Smatra se da je slika Bogorodice pripadala Jovanu
Damaskinu, a nalazi se u manastiru Hilandaru. Po zapovesti vizantijskog cara Lava III bila mu je odseena
desna ruka. On se skrueno moli i u molitvama obraa Bogorodici da mu pomogne, to ona i ini: iscelila
mu je ruku. U znak zahvalnosti, nainio joj je srebrnu desnu ruku i pridodao je njenom liku. Ta trea ruka je
udotvorna ruka, isceliteljska ruka; postala je simbol "blagosti i spremnosti da se prihvate i pomiluju
nevoljnici i rtve". Pesnik se ne moli za sebe, nego za svoj narod, za njegovo spasenje i izbavljenje.

I uzvisi, treom rukom, Trojeruice,

sve one koji su, stotinama ruku,
stotinama godina, iz etvenih slama,
bacani na dno kazana i jama!
U ovom svetu neslanih mora i jela,
Dok nam se broje poslednji trenuci,
nek zasvetli, nek nas osoli, Trojeruice,
so suza, skupljena u Tvojoj treoj ruci!

Trea ruka Bogorodice Trojeruice treba da privede jedan narod iz oluje sa puine ivota u mirnu luku; ona
treba da isceli muene, prebijene i da uzvisi "one bacane na dno kazana i jame", da verom osvetli i suzom
soli uputi na izbavljenje i mirnije trajanje. Suza predstavlja sapatnju, razumevanje tueg bola, pratanja
Na kraju moemo rei da je u Simovievoj poeziji centralno mesto dato oveku iz naroda, da je taj ovek
uvek predstavnik naroda ili jedne odreene svesti na koju nailazimo u svakoj sredini i svakom vremenu na
ovom balkanskom prostoru.
Kada je re o predmetima pevanja, svi oni vode poreklo iz svakodnevice, iz neposredne stvarnosti: seoske
kue, lugarnice, kovanice, vajati, ume, podrumi, zatvori, trgovi, kafane, ulice, grobovi, jame... Tu su i
predmeti kojima je odreeno poreklo i duh naroda, njegova obeleja i prepoznatljivi znaci: ajkaa, drvena
kaika, kantar i teg, poret, ognjite, verige, tiganj i lonac, kaika, tanjir, lampa, sto i stolice, igla i konac,
injel, cokule, lemovi, izme...

Bitne karakteristike njegovog pesnitva najbolje i na najsaetiji nain je dao jedan od komentatora
njegovog dela, koji je rekao: "Niko od srpskih pesnika ne hvali i ne kudi Srbiju kao Simovi; on je vidi na
nebesima, meu zvezdama, ali i u blatu, meu kaljugama. Njenim putevima hodaju ljudi aneoske dobrote
ali se etaju i najokoreliji zlikovci... Simovieva Srbija sva je u protivrenostima, bogata i siromana, svetla i
tamna, raspevana i plana, cvetna i blatnjava, aneoska i vampirska, slobodarska i ropska. Nepojmljiva,
neshvatljiva, misteriozna, iracionalna Srbija". (Milisav Savi)