Todor Kuljić

TITO
-sociološkoistorijska studija-
(Drugo dopunjeno izdanje)

Gradska narodna biblioteka «Žarko Zrenjanin»

Zrenjanin 2004.

1
SADRŽAJ

U v o d

Predgovor drugom izdanju

I Između autoritarnosti i modernizacije ( o političkoj kulturi nerazvijenih)

II Tradicijske komponente balkanskog harizmatskog vođe

III Knez Miloš, Nikola Pašić i Tito (dijahrono sociološkoistorijsko poređenje)

1. Osnovna istorijska struktura
2. Vizija poželjnog društva:odnos socijalnog i nacionalnog
3. Struktura uprave i vladarske tehnike
4. Granice istorijskog proboja
5. Strukturno oblikovanje ličnog

IV Tito do vlasti (1937-1945)

V Tito i politička kultura boljševizma

1. Partija
2. Samokritika
3. Organizovanost masa
4. Čistke
5. Vojska
6. Arcana dominationis
7. Harizma razuma i modernizacija

VI Titova nacionalna politika

1. Jugoslovenstvo između unitarizma, federacije i konfederacije
2. Ekonomija i nacionalizam u Jugoslaviji
3. Titova antinacionalistička simetrija

VII Titova spoljna politika

1. Tri krize u jugoslovensko-sovjetskim odnosima
2. Jugoslavija i Zapad
3. Nesvrstanost
Z a k lj u č a k

VIII Struktura i funkcija Titovog autoriteta, harizme i kulta

IX Intelektualci o Titu

X Tito u novom srpskom poretku sećanja

1. Tito u javnoj kulturi sećanja
2. Tito u revidiranoj srpskoj istoriografiji
3. Tito i socijalizam u svakodnevnom pamćenju
4. Tito kao simbol

XI Samopoimanje i lične crte

XII Istorijski učinak

2
Literatura i izvori

Summary

Registar ličnih imena

3
<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<

Vojinu Miliću (1922 -1996)

IN MEMORIAM

<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<

4
UVOD

Ovo je sociološkoistorijska studija o političkoj kulturi, ideologiji i organizaciji Titove vlasti.

Reč je o režimu koji je počivao na jednopartijskom, ali složenom višenacionalnom političkom
sistemu i višeslojnom obrascu integracije. U tom sklopu Titova uloga bila je neobično aktivna,
snažna i upadljiva spona. U njoj su bili prisutni i snažni sastojci lične vlasti. Ipak koliko god
bila lična, vlast nikada nije određena samo aktivnošću i voljom čelnog pojedinca. I
najuticajnijim ličnostima vlastito vreme postavljalo je nesavladive granice uslovljene
ideološkim horizontima epohe ili snagom tradicije. Pomenute strukture su u ovom radu
analitički raščlanjavane da bi se jasnije objasnila samostalnost uticajnih ličnosti. Istraživana je
zapostavljena strana jugoslovenskog socijalizma: mesto u dugim istorijskim procesima, uloga
Tita i osnovni obrasci političke kulture. O ekonomskoj i političkoj strukturi socijalističkog
samoupravljanja ovde neće biti toliko reči jer o tome postoje brojna, čak i kritička, istraživanja
još iz perioda jednopartijskog režima. U disciplinarnom pogledu reč je o istraživanju koje
pripada istorijskoj sociologiji. Sociološki metodi uvedeni su u istraživanje istorije jer zbivanja
nisu shvatana samo kao neponovljiva dešavanja,već kao procesi, odnosno dešavanja koja se u
sličnom strukturnom sklopu nakon izvesnog perioda odvijaju na sličan način kao delovi
srodnog determinističkog sklopa. U složenim političkim sukobima preplitali su se i pojačavali
ideološki, ekonomski i politički interesi koje nije moguće uvek do kraja razdvojiti jer su ih
zamagljivali osobena politička kultura i arcana dominationis (tehnike vladanja) oblikovani u
naročitim geopolitičkom prostornom okviru. Aktivnost najuticajnijih pojedinaca nošena je
maticom dubljih istorijskih procesa koji su u osnovi bili ekonomski motivisani, ali u višestruko
posredovanom obliku (klasnom ili nacionalnooslobodilačkom). Pojedinci nisu shvatani kao
igračke u rukama nadličnih sila već kao manje ili više uspešni katalizatori širih društvenih
htenja.

1.

Titova uloga u istorijskim procesima Balkana proučavana je u okviru poimanja istorije čije je
naznake na Marksovom tragu razvila francuska brodelovska škola i nemačka
strukturnoistorijska struja (Brodel 1992, Fire 1994. Kocka 1977, Koka 1994, Wehler 1983).
Teorijska i metodska načela za istraživanje tehnologije vlasti Maksa Vebera plodna su
komplementarna osnova ovom shvatanju istorije. Jedno od ključnih načela ovog pristupa jeste
da je istorijska činjenica trajnija od događaja, da je uporediva, a ne neponovljiva. Odmereno
uočavanje procesa daje događaju smisao, a ličnoj aktivnosti zasluženu ulogu, pa pažljivo
sagledavanje ključnih tokova unutar šireg prostorno – vremenskog sklopa može da nas, kod
iznenadnog upada jedinstvenog, sačuva od fascinacije i omamljenosti bleskom učinka moćnika.
S druge strane, individualno i jedinstveno ne smeju se potcenjivati niti se istorijski akteri svoditi
na epifenomene struktura. Ipak, ovo istraživanje nije se moglo osloniti na donekle nužno
pouzdaniju vremensku distancu, koja otkriva novu arhivsku građu i deluje epistemološko-
psihološki povoljno. Ispitivani su još uvek delatni procesi sa svim rizikom koji nosi pristup ove
vrste. Procesi se ispoljavaju kroz manje ili više postojane strukture različite čvrstine koje su
ovde proučavane polazeći od Marksovog načela da ljudi stvaraju vlastitu istoriju, ali ne pod
okolnostima koje su sami izabrali. Probojnu moć ličnog nad strukturnim trebalo je pokazati na
živoj Titovoj aktivnosti, a povratni uticaj struktura na tradicijom opterećenoj političkoj kulturi
izrasloj u trajno nestabilnom geopolitičkom prostoru Balkana. Dijalektičko ukrštanje pojedinca
i struktura iziskuje izlaganje koje nadmaša pripovedanje i uski biografski pristup, i traži
izdvajanje strukturnih ekonomskih, političkih i kulturnih spletova koji su određivali aktivnost
5
moćnih pojedinaca, ali koji su takođe njihovom aktivnošću menjani. Na taj način može se
donekle uneti reda u nejasnu raznovrsnost, i u sadašnjosti uočiti naizmenično delovanje
prošlosti i budućnosti. Ovaj pristup ne apsolutizuje čak ni hronološki sled zbivanja, koji ne
mora biti «osnovno načelo shvatljivosti u okviru koga sve vrste pojava dobijaju svoj smisao»
(Fire 1994, str. 14). Npr. sporije promenljiva politička kultura obuhvata strukture i procese u
kojima prethodno uvek ne objašnjava potonje, jer se ona u zakasnelom obliku može javiti čistije
nego ranije (oslobodilački ratovi, šovinizam i fašizam Balkana su se u građanskom ratu 1991-
1995. ispoljili u potpuno ogoljenom obliku). Trebalo bi pokazati kako su neke druge strukture i
procesi «ulazili» u postupke jedne uticajne ličnosti, a zatim kako su se zbivanja prelamala kroz
Titovu ličnost. Koka je upozorio da nije lako prikazivati strukturu i procese preko događaja i
ličnosti a da se ne pripoveda. Ali to je ipak moguće. Trebalo bi u Titovoj aktivnosti prepoznati
vreme i uslove koji su ga određivali i meru u kojoj ih je on oblikovao ili bio njihov zatočnik. U
službenoj komunističkoj istoriografiji su procesi kao klasna borba ili proleterska revolucija
shvatani kao neizbežni istorijski tokovi koje su partijski čelnici najbolje razumevali. Trebalo bi
izbeći zamke apologije Tita, ali pri tome ne odbacivati strukturnu uslovljenost procesa koji su
oblikovali njegov režim vlasti. Strukturnoistorijske jednostranosti treba dijalektički korigovati.
Sociologija koja gradi promišljeni odnos prema istorijskom vremenu svesna je da bez istorije
mnoge studije o savremenosti ostaju površne, ako ne i pogrešne. Pitanje je gde počinje
«sadašnjost». Socijalna istorija, za razliku od političke, retko se sreće s jasnim datiranjem
početka i kraja (Wehler 1985, str. 51), već više sa procesima koji obuhvataju različita istorijska
vremena u Brodelovom i Gurvičevom smislu. U ovom radu Tito je posmatran sa stanovišta više
različitih vremenskih raspona: (1) perioda u kom je bio na vlasti, (2) šire, skoro stoletne epohe
evropskog socijalizma, (3) gotovo dvovekovne političke kulture Balkana koja se počela
razvijati početkom 19. veka oslanjajući se najpre na srpske oslobodilačke mitove, a zatim na
različite verzije jugoslovenske ideologije sa načelom «Balkan balkanskim narodima». Unutar
svake celine sinhrona i dijahrona poređenja mogu bolje skrenuti pažnju na presecanje više
procesa različite brzine. Za to je nužan nijansiran pojmovni i teorijski aparat koji će omogućiti
istorično poređenje i dosledno razdvajanje sadržaja (interesa različitih društvenih grupa) od
forme (načina njihove zaštite). I u političkoj istoriji, koja je najmanje vezana za nepredvidljive
odluke, trebalo bi manje pripovedati, a više tragati za međusobno uporedivim strukturnim
situacijama i truditi se da se prouče objektivne posledice ponašanja nezavisno od svesne
namere aktera. Dakle, daje se prednost onome što se sporije menja, dugom trajanju, procesima
na koje, kako Brodel zapaža, «vreme sasvim lagano utiče». Ekonomija i sociologija su
nezaobilazne u proučavanju podzemnih struktura, «nepomične istorije». Bujica događaja nastoji
se svesti na ključne strukture, političke i institucionalne promene na socijalne procese i interese
postojanih grupa (klasa, nacija). Ono što su analisti nazvali istorijom mentaliteta u ovom se
radu donekle podudara sa tipom političke kulture.
U ovoj knjizi izlaganje ne sledi događaje niti se ograničava na političke procese, već zahvata
dublje i sporije promenljive segmente kao što je politička kutlura. Ova je pak rezultat dugog
taloženja civilizacijske i geopolitičke prošlosti Balkana: stalni ratovi, nesigurnost poseda i
života, vazalni položaj Balkana, oslobodilačka, ali i genocidna tradicija i sl. U svakom
poglavlju knjige naznačen je teorijski okvir pristupa istorijskoj građi i istaknuti istraživački
prioriteti, a prikazana zbivanja uklapana su u celinu dužih procesa. Jer da bi bio shvatljiv,
događaju je potrebna globalna istorija, definisana izvan njega i nezavisno od njega. Odnos
dokumentarnog i interpretativnog (traganje za zakonitostima zbivanja) ne poklapa se do kraja sa
odnosom između istoriografskog i sociološkog pristupa. Ovo otuda što je sociologija politike
nezamisliva bez istorije, tj. kolektivnog iskustva koje nameće politici obrasce i pravila (odnos
klasnog i nacionalnog, obrasci izbora i poštovanja vođe i sl.), a koje se naročito u društvu
pritisnutom istorijskim sećanjima sporo menja uprkos krupnim revolucionarnim izmenama
društvene strukture i laicizaciji svesti. Spore promene političke kulture nisu sustizale krupne
društvene i tehničko-tehnološke promene. Samoupravljanje je lako zamenio građanski rat i
oživljavanje starih mitova, ne samo stoga što je za izmenu dubljih slojeva svesti potrebno dugo
vremena, već i otuda što je ispod samoupravne oblande opstajala i dalje ponornica
6
oslobodilačke političke kulture koja se lako aktivirala i prešla u iracionalna međunacionalna
sukobljavanja. Jednako kao što su sociološke postavke bez istorijskog materijala prazne i puste
forme, tako je i strogost arhivskog materijala bez dovoljno osmišljenog okvira tumačenja
varljiva, jer je lišena mogućnosti da se zbivanja smeste u duge procese povezanog dešavanja.
Prošlost je uporediva sa sadašnjošću, ali poređenje treba da bude istorično, da razdvoji slično od
istovetnog, podudarnost od strukturne srodnosti. Odavno je poznato da poređenje jasnije
izdvaja zajedničke sadržaje od posebnih, a u istorijskim procesima ono što se ponavlja od
novog. Sociološkoistorijska poređenja u ovom radu treba da omoguće uočavanja dubljeg
kontinuiteta političke kulture ovog prostora, ali i krupne društveno-ekonomske i idejno-
ideološke razlike između režima lične vlasti na Balkanu. Osobenost Titove vlasti nastoji se
istaći upravo poređenjem sa prethodnicima, ali se ne potcenjuje određena neponovljivost i
jedinstvenost. Svako poređenje relativiše specifičnost i umanjuje fasciniranost i iznenađenje
(Titova diplomatija se može porediti sa uspešnim aktivnostima kneza Miloša i N. Pašića, jer
izrasta iz podjednako izražene potrebe balkanske države da obezbedi samostalnost u složenoj
mreži interesa velikih sila u geopolitički nedefinisanom prostoru.). U etnički izmešanom
balkanskom osinjaku, dugo rasparčanom između velikih sila, istorija je manje bila učiteljica, a
više tiranka, jer je gospodarila mitovima i oslobodilačkim epovima oblikujući naročiti tip
provincijalne oslobodilačke političke kulture. Ovde bi trebalo pokazati u kojoj je meri Tito bio
zatočnik, a u kojoj razarač pomenutog tradicionalizma.
Drugi tip poređenja jeste sinhrono poređenje. Tito se poredi sa savremenicima (Staljinom,
Hruščovom itd.), čime se upadljivije ističe njegova neteroristička tehnologija vlasti u opštem
okviru boljševičke političke kulture, zatim snaga komunističkog opredeljenja i stupanj podrške i
snage harizme kod stanovništva. I ovde se empirijska jedinstvenost i neponovljivost dešavanja
smešta u kontekst širih ideoloških izvandržavnih procesa sa manje bleska, jer za sociologa
istorijski tok jeste sled procesa, a ne događanja. Titov sukob sa Staljinom 1948. je krupan
događaj, ali stiče svoju funkciju tek u širem sklopu procesa rastakanja monolitnosti
socijalističkog lagera koji su trajali skoro pola stoleća. Ili, komunističko suzbijanje religije u
Jugoslaviji može se shvatiti kao deo globalnog i protivrečnog procesa probijanja razuma i
prosvetiteljstva koji teče od Francuske revolucije. Što su se u tom procesu javile nove svetovne
harizme, to samo dokazuje da je mukotrpno nastupanje razuma neretko vezano za autoritarne
obrasce. Dakle, Tita ne možemo objasniti ako ga shvatimo kao jedinstvenu i neuporedivu
ličnost (nazadnu, konzervativnu ili naprednu) već kao deo problema boljševičke političke
kulture na Balkanu i njene istorijske funkcije u lancu oslobodilačkih procesa ovoga prostora. U
tom pogledu istorijska činjenica nije njegovo ponašanje rekonstruisano podacima iz arhiva,
nego ona to postaje tek kada se prouči i uklopi u širi istorijski sklop naizgled oprečnih, ali u
dubljem smislu srodnih pojava (Tito pripada boljševičkoj, ali i balkanskoj, srpskoj
oslobodilačkoj pijemontskoj tradiciji koja seže do Kosovskog mita). Istorijska činjenica može
biti kolektivna moralna svest koja oblikuje individualna ponašanja (herojstvo, rizik), ali i
diplomatska umešnost manje moralno vredna, ali egzistencijalno nužna radi održanja naroda u
nestabilnom prostoru. Neoportuni spoj hrabrosti i diplomatije je lični izraz otelovljen u
uspešnim balkanskim političarima. To je zgusnuti nauk političke kulture ovoga prostora koji svi
nisu poštovali. Postoji, međutim, i druga strana ove okolnosti: heroju se duguje bespogovorna
poslušnost, a ratni učinak je razumljivo pokriće autoritarne vlasti.

2.

U istraživanju su korišćeni raznoliki izvori nejednake vrednosti, opterećeni različitim oblicima

ideološke, nacionalističke i lične isključivosti. Trebalo ih je kritički koristiti, ali s obzirom da su
predmet istraživanja bili glavni procesi, a ne otkrivanje autentičnosti događanja, zadatak je bio
donekle lakši. Korišćeni su sledeći izvori: (1) izvorni Titovi radovi i dokumenta SKJ, (2)
memoarski zapisi Titovih saradnika, (3) usmeni iskazi Titovih saradnika, (4) delimično
7
objavljena arhivska građa, (5) radovi domaćih istoričara i publicista, (6) radovi stranih naučnika
i publicista.
Pošto su u vladajućoj partiji najvažnije odluke donošene u užem krugu ili u razgovorima u četiri
oka, a na širim forumima uglavnom potvrđivane, memoarski zapisi Titovih saradnika su važan
izvor. Poređenje različitih iskaza povećavalo je pouzdanost činjenica, a pored obaveštenosti
pisca u kritici izvora uziman je u obzir i tok njegove političke karijere. Neki su prema Titu bili
oštri iako ga nisu osporavali (M. Nikezić, K. Popović), a bilo je i onih koji su mu za života
pevali himne, a ubrzo ga potom demonizirali. Još je M. Nikezić zapazio da će posle Titove
smrti nastati provala osvete lakeja. Osim toga, treba imati na umu da živimo u dobu u kom je
antikomunizam moderni nonkonformizam inteligencije sa svim predrasudama i pristrasnostima
tog pogleda na svet što se odražava u misli o društvu. Ove pristrasnosti nisu manje isključive od
vulgarnih apologija i kultizacije Tita u jednopartijskom režimu. Pored toga, konvertitstvo kod
mnogih bivših levičara upadljivo je ne samo u publicistici nego i u nauci posle 1990, a
prevrtljiv odnos prema Titu i tu je vrlo raširen. U horu masovnog konvertitstva unutar
jugoslovenske misli o društvu početkom 1990-ih godina i grčevitog traganja za novim idejnim
osloncem mnogi levičari završavali su u nacionalizmu, konzervativizmu postmoderne,
eshatološki shvaćenom liberalizmu i sl. Neistorična demonizacije Tita je otuda vrlo raširena u
ovim kolebljivim i često pomodnim naučnim krugovima. Kritika ovog izvora, tj. neretko
obaveštenih konvertita, još je složenija. Trebalo je uvek imati na umu hijerarhijsku poziciju
svedoka (visinu osmatračnice, obaveštenost, ali i svesno i nesvesno prisutno nastojanje da se
ocenom Titove politike pravda i vlastita praksa), tok političke karijere (pad je po pravilu
skopčan sa pojačanom kritičnošću vođe) i stupanj nacionalne vezanosti i isključivosti, zatim
udeo «naknadne pameti» u tumačenju minulih zbivanja (Đilas), katkad i dopisivanje, i sl.
Pouzdanost ocena povećavale su saglasnosti u radovima pisaca oprečnog opredeljenja (Tripalo,
Perović), a uprkos težnji za iznošenjem istine, razilaženja kod raznomišljenika bila su
razumljiva (Đilas, Tempo, Stambolić). Nedoumice su donekle izazivala različita mišljenja o
Titu kod pripadnika iste partijske struje (K. Popović, L. Perović). Svedočanstva o «sivim
zonama» odlučivanja (tajnim dogovorima izvan partijskih i državnih skupova) ponajmanje su
pouzdana i svode se na podudarnosti u nagađanjima analitičara ili nekih «obaveštenih»
svedoka. Ni arhivska istraživanja ne mogu rekonstruisati dogovore i nagodbe o kojima nije
ostalo nikakvih tragova. Jedna od dopuna pomenutih izvora bila je živa reč, tj. autorski
razgovori objavljeni sa nekim visokim komunističkim funkcionerima, Titovim saradnicima. U
toku 1996. i 1997. objavljeni su razgovori sa sledećim licima čije su najviše funkcije u Titovom
režimu bile: dr Latinka Perović (sekretar CK SK Srbije), Petar Stambolić (predsednik SIV-a),
Mirko Tepavac (ministar inostranih poslova), dr Miroslav Pečujlić (član Izvršnog biroa
Predsedništva CK SKJ). Korišćenje ovih svedočenja u obliku slobodnog razgovora trebalo je
da osvetli mehanizme Titovog odlučivanja, snagu njegovog autoriteta i lične crte. A poređenje
samopoimanja pomenutih učesnika tj. njihovih viđenja smisla, racionalnosti i propusta politike
vrha SKJ trebalo je da ubedljivije dočara epohalnu levičarsku svest Titovog doba, njena lutanja
i uzroke slabljenja.
Politička evolucija pisaca i svedoka (pristalice iz ubeđenja, apologete, karijeristi, disidenti)
pretežni je, ali ne i jedini ključ za dešifrovanje pouzdanosti iskaza o Titu. Obrazovanje svedoka
i teorijska promišljenost analitičara uticali su na oštrinu zapažanja i distanciranost od vođinog
relativno jednostavnog i naizgled neposrednog političkog stila, a lična čestitost i doslednost
takođe je katkad sprečavala pragmatično iskrivljavanje suda. Uz to treba imati na umu da je
neprikosnovenom autoritetu Tita malo ko uspevao da se odupre. Pošto je harizma imala
racionalnu osnovu (osvedočavala se više puta) i iracionalno-emotivnu (bespogovorna lojalnost
vođi partije i ratnom komandantu), lako je pojmljivo da je šire kritičke iskaze bližih saradnika
bilo teško sresti za vođinog života. Tito je bio simbol jedinstva partije pa je ritualno prizivanje
njegovog autoriteta razumljivo. Kritičnost prema Titu često je ublažavana (Tito je neobavešten,
s njim se manipuliše), ali i u ovom obliku svedoči o indirektnim neslaganjima. Sa daleko više
rezervi treba uzimati provalu prigušene kritičnosti nakon 1990. Bilo bi pogrešno naglo
demoniziranje Tita u ovom periodu svesti na golo pravdanje konkretnijih partijsko-
8
nacionalističkih interesa, olako konvertitstvo i pomodni antikomunizam. Premda je nagla
politizacija upadljiva u šarolikom raznoglasju i graji, pažljivijom analizom mogu se uočiti
zanimljivi i opravdani prigovori Titovoj ličnoj vlasti. Samo vreme je obelodanilo neke pogrešne
političke poteze jer su se procesi začeti u Titovom dobu u ratnom rasulu SFRJ ispoljili u
neprerušenom obliku. Osim toga, odsustvo obaveznog poštovanja Titovog kulta podstaklo je
mnoge učesnike da slobodnije iznesu neka ranije prećutkivana zapažanja. Pažljivim poređenjem
opravdani prigovori mogu se razdvojiti od osvetoljubivosti ranijih lakeja. Kritičnost prema
harizmatskom vođi vremenom se menjala i nije zavisila samo od pritiska partije koja zbog svog
jedinstva štiti kult čelnika, već i od stanja opšte svesti doba koja nije mogla uvek da uoči
ograničenosti vlastite politike i predvidi tok nekih hazardnih poteza vrha. Trebalo je sačekati
trenutak kada se određena epoha jasnije raspoznaje spolja sa okončanjem nekih snažnih
procesa. Iako je epoha za savremenike uvek u izvesnoj meri neprepoznatljiva dok se ne
«okonča», viđenja savremenika nisu izvori drugog reda. Tek sinteza više perspektiva može
olakšati prepoznavanje suštine određenog doba. Osim toga, nesumnjivo veliku ugled Tita u
svetu ublažavao je kritičnost prema njegovoj unutrašnjoj politici. Uza sve rečeno, treba imati
na umu da nije samo u širokom masama bilo rašireno uverenje o nepogrešivosti vođe, već i kod
vrhunskih intelektualaca i da u toj okolnosti ne treba potcenjivati uspehe Titove politike. Titova
vizija razvoja bila je na horizontu u velikom delu sveta tada priznate progresivne vizije društva
– socijalizma i mira. Da 20. vek, koji omeđavaju 1914. i 1991. godina, nije bio vek socijalizma
i levice, Tito ne bi bio veliki državnik. Osetivši prilično rano duh epohe, uspeo je da vlastiti
politički dar uskladi sa poželjnom vizijom društva svoga doba.
Pisac ove knjige kao savremenik zbivanja koja prikazuje nije bio neutralni posmatrač Titove
aktivnosti, već je najpre bio student, a zatim kao nastavnik Filozofskog fakulteta u Beogradu iz
pozicije vanpartijca kritički pratio politiku SKJ. Svest o Titu sazrevala je pune tri decenije
prolazeći kroz različite faze kritičnosti, od kojih su najvažnije svesno ili nesvesno ostavile traga
na stranicama ove knjige. Burna politička zbivanja i tok vremena nužno su sažimali utiske i
oblikovali idejnopolitičko opredeljenje pisca, a istraživačko iskustvo osmišljavalo je teorijski
pristup složenoj političkoj pojavi kao što je režim Titove vlasti. Po sebi se razume da ni piščevu
svest kao ni ostale pomenute izvore ne treba izuzeti od kritike.
Iz nacrta istraživačkog pristupa vidi se kojim se istorijskim vremenima (u Brodelovom smislu)
bavi ova studija o Titu i zašto je neophodno suočavati više istorijskih perspektiva koje se
razlikuju po dužini vremenskog raspona. Pouzdanost rezultata istraživanja trebalo bi da poveća
poređenje različitih vremena, ali i izvora. Pomenuti izvori primereni su različito razdvojenim
vremenima. Tek iz višeslojne perspektive mogu se razumeti razilaženja oko Titove uloge u
misli o društvu. U protivrečnom pluralističkom društvu današnje različite ocene Tita mogu se
objašnjavati različitom vizijom poželjnog društva i porediti npr. sa sporovima oko Bizmarka u
nemačkoj istoriografiji ili diskusijama oko Robespjera i Francuske revolucije u francuskoj
misli. Preovlađujuća svest vremena jeste uvek selektivna prema prošlosti, ali izbor uzora iz
prošlosti nije nikada konačan. Danas se na Balkanu istorija pretežno poima kao vid uzvišenog
nacionalnog dostojanstva, a istoriografija kao sredstvo buđenja nacionalnog rodoljublja. U toj
klimi Tito kao nadnacionalni vođa demonizira se ili ignoriše. Potpuniju celinu Tita daće vreme,
a sa ne manje pouzdanosti buduća istraživanja će odmeriti vrednost objašnjenja koje se iznosi u
ovoj knjizi. Može se samo pretpostaviti da će novi imperativ ujedinjenja Balkana nužno
promeniti odnos prema Titu iziskujući preispitivanje njegove možda ne toliko levičarske koliko
kosmopolitske uloge, premda su obe ove komponente tesno povezane. Neccesitas facit ius
(Potreba stvara pravo).

P.S. Ova knjiga je konkretizacija i nastavak istraživanja započetog u knjizi «Oblici lične vlasti»
(1994). Zahvalan sam svima koji su mi pomogli: Ministarstvu nauke Republike Srbije, koje je
finansiralo projekat, pomenutim Titovim saradnicima koji su se ljubazno odazvali na moj poziv
da obavimo istraživački razgovor, kolegama i studentima sociologije sa kojima sam
razmenjivao mišljenje, recenzentima i Institutu za političke studije koji se prihvatio štampanja i
ove moje knjige.
9
U Zrenjaninu, januara 1998.

Predgovor drugom izdanju

Od pojave prvog izdanja ove knjige proteklo je skoro šest godina. Za to vreme nije otkrivena
nikakva spektakularna nova arhivska gra a o Titovoj aktivnosti, ali se slika Tita ipak menja.
Ovde bi ukratko trebalo uo iti pravce ove promene. U poslednjih nekoliko godina, od
uvo enja i normalizovanja kapitalizma u Srbiji, izmenile su se potrebe nove vladaju e
klase i njenih prate ih medijskih ljubitelja prošlosti kod oblikovanja novog poretka se anja.
Osim toga, usled postojane ekonomske krize delimi no je izmenjena i slika socijalizma kod
obi nog oveka. S jedne strane u teku oj politi ko-pojmovnoj borbi za kulturnu hegemoniju
i u »revoluciji zdesna« antititoizam ne malaksava. S druge strane, pak, profil se anja spontano
se menja jer, pod uticajem krize, socijalizam u svakodnevnom pam enju prima nostalgi nu
crtu. Osim toga, stasava nova, tzv. e-mail generacija ili generacija posnih patriota, formirana
po etkom 21.veka, koja socijalizam ne nosi u iskustvu, ve ga posredno prima kao
autoritarnu i stabilnu prošlost. Tito je u novom srpskom kapitalisti kom poretku se anja
preobra en u antiheroja, slo enost njegove vlasti je i u nauci redukovana na stereotip u cilju
homogenizovanja nacije, a od 2000. i zbog slu benog normalizovanja kapitalizma. Antititoizam,
kao obrazac i imperativ kolektivnog pam enja, premda razli ito akcentovan, skoro da je
podjednako raširen kod liberala i konzervativaca. Jednozna na osuda titoizma udobnija je od
njegove slo ene rekonstrukcije, a slika istorije brzo se prilagodjava novim potrebama.
Antititoizam ujedna ava razli ite politi ke alternative i stvara uniformni antitotalitarni
politi ki jezik ija je va na komponenta vizija klju nog »kumrova kog d elata«.
Tito je u središtu savremenog pam enja jugoslovenskog socijalizma. Ko ka e komunizam,
ka e Tito. Tito je klju ni simbol u epohalnom zaokretu izme u dve istorije pobednika. Svedoci
smo, naime, zaokreta od monumentalne komunisti ke istorije u Ni eovom smislu ka istoriji
Titovih rtava koju pišu novi pobednici. im je pam enje Tita »odmrznuto« on se preko no i
preobratio iz heroja u antiheroja. Ova knjiga jeste pisana kao kritika monumentalne
komunisti ke istorije, ali i kao protivstav novoj »monumentalnoj antititoisti koj istoriji«.
Prošlost je stalno instrumentalizovana u pravdanju dr ave i njene slave. Hladna ocena Tita,
lišena moralizma i ose ajnosti, mogla bi da bude subverzivna antiteza pam enju kao osnovi
mo i.
Srpska istoriografija pratila je hegemonu slu benu kulturu se anja, rtvuju i saznajna
na ela. U Srbiji je komunisti ki antifašizam postao suvišan tek u drugoj fazi konverzije posle
pada Miloševi a, kada je odmah normalizovan etnokratski liberalizam, preko spoja
nacionalizma i liberalnog antitotalitarizma u obrascu “demokratskog nacionalizma”. Titovi
protivnici postaju pozitivni junaci i branitelji nacionalnog kapitalizma. Inauguracijom dva
antifašisti ka pokreta ( etni kog i partizanskog) relativisana je Titova ratna harizma. Oko
kastracije druge va ne strane Titove harizme, antistaljinizma, nije se ni trebalo mu iti, jer se
antistaljinizam nije uklapao u teku i hegemoni antitotalitarizam.
Doma a, prete no nacionalisti ka istoriografija i dalje se trudi da «uravnote i» sliku o Titu,
tj. da odgovori na jednostranosti komunisti ke istoriografije novim jednostranostima,odnosno
da glorifikaciju Tita zameni njegovom demonizacijom. Odmah treba re i da osporavanje Tita
nije teklo paralelno sa razvojem slu benog nacionalizma u Srbiji. U periodu gra anskog rata i
Miloševi eve vlasti slu bena ocena Tita bila je u srpskim ud benicima istorije izbalansirana,
etni ki antifašizam još nepriznat, a politika srpskih kvislinga nije bila još rehabilitovana.
Nakon pada Miloševi a, pre svega zbog spoljnopoliti kih razloga, u slu benoj politici
izme u 2000. i 2004. godine nacionalizam jeste donekle ubla en, ali zato ocene Tita nisu
postale odmerenije, ve , za razliku od ocena iz Miloševi evog re ima, još jednostranije. To
najbolje pokazuje poslednja revizija slike Tita i antifašizma u srednjoškolskim ud benicima
istorije u Srbiji 2003. Tu su u antifašizam uklju eni etnici, ime je ovaj pojam relativizovan,
a i slika Tita time je izmenjena. Kapitalizam, koji je u Srbiji uveden 2000. godine tra io je, uz
10
to, i dodatno još sna nije odbacivanje Tita kao komuniste. Nasuprot slu benoj politici,
odredjeni zaokret u pravcu pozitivnije ocene Tita, medjutim, uo ava se kod vidjenja
socijalizma obi nih gra ana. Sa ja anjem nejednakosti i pogoršanjem polo aja širih slojeva,
socijalizam i Tito se u se anjima javljaju u pozitivnijem svetlu. Nova istra ivanja slike
prošlosti u svakodnevnici Srbije 21. veka to jasno pokazuju. Dakle, slika Tita se u doma oj
stvarnosti neravnomerno menja u svojim razli itim segmentima: dok u istoriografiji i
slu benoj politici se anja ja a antititoizam, u pam enju obi nih ljudi proces je obrnut.

Slike prošlosti, kao sastojci ideologije, imaju aktivnu ulogu. Kada se prou avaju krupne
li nosti iz prošlosti sve jasnije biva okolnost da nisu samo oni bili akteri, nego da je i slika o
njima (pozitivna ili negativna ) tako e inilac razvoja. Razli ito akcentovane slike Tita bile
su aktivni idejni inioci zbivanja u Jugoslaviji u minulih petnaestak godina. Najpre je Savez
komunista Srbije od 1987. do 1990, zaklanjaju i se Titovim autoritetom, pokušao da izmeni
odnose u federaciji. Zatim je u periodu vlasti SPS-a Tito ignorisan, iako u slu benim slikama
prošlosti nije jednozna no demonizovan. U ovom periodu Tita je najviše demonizovala
srpska opozicija nekriti ki poistove uju i Tita i Miloševi a. Kritika Miloševi a tekla je
uglavnom preko antititoizma. Uzgred re eno, što se više nastoji da se poka e da su naši
politi ki neprijatelji, me u sobom prijatelji, to je politizacija upadljivija. Izjedna avanje Tita
i Miloševi a je primer poistove ivanja ove vrste. Nakon 2000. premda emotivno hladnije,
slu beno odbacivanje Tita je izri itije, jer je osporava komunisti ki antifašizam. Ipak za
nacionalni poraz retko mogu biti odgovorna dva ravnopravna krivca, demonizacija tra i
jednoga – to je Miloševi . Donekle potisnut, Tito je danas kao upropastitelj u senci
Miloševi a, ali je njegov prete a, u vertikali restaurativnog srpskog antikomunizma.

Razmatranje savremene slike Tita va an je deo prou avanja njegove istorijske uloge. Titov
u inak još traje, danas u obliku aktivnog uticaja njegove prera ene slike. Istorijski na in
posmatranja uvek je usmeren ka sadašnjosti. Istorijska svedo anstva prevode se na jezik
sadašnjice, pa se i istorijski zna aj prošlih doga aja uvek meri u svetlu istori arevog
opa anja sadašnjice. Ovaj istra iva ki prioritet istaknut je tamo gde su u središtu
prou avanja procesi, a ne gola zbivanja. Analisti ko vidjenje istorije uvek je
dvodimenzionalno: ono se kre e oko ta aka iz prošlosti, ali i oko posmatrane sadašnjice.
Suo ene su prošle istorijske perspektive na ondašnju prošlost, sadašnjost i budu nost, s
jedne, i današnja gledanja s druge strane, na taj na in, da se i uo avanjem razlika izmedju
njih mogu itati istorijske promene. Nijedan konkretnoistorijski sklop ne mo e dovoljno
objasniti konkretni dogadjaj: uvek je potrebno razlikovati istorijsku perspektivu prošlosti (tj.
budu nost koja je tada bila pred istori arima) i budu nost prisutnu kod savremene slike
prošlosti. Klju ne ta ke istorijske promene jesu one prošle situacije koje su pod uticajem
novih kolektivnih iskustava i na ina posmatranja, trajno izmenile perspektive gledanja na
sadašnjost, prošlost i budu nost. Dakle, ne svi minuli dogadjaji , nego samo oni koji imaju
potencijal da dalekose no izmene tuma enja istorijskih spletova, jesu istorijski zna ajni. To
su zbivanja koja su kadra da trajno revolucionišu sliku istorije. U ovom pogledu kod nas je,
uprkos krupnim promenama dr ave i društva, slika Tita i socijalizma još uvek u previranju.
Nesre eno stanje nije stvorilo uslove da se se anje na Tita “ohladi” i liši iracionalnih
sastojaka u sve svoje tri dimenzije: politi koj, nau noj i u pam enju obi nih ljudi.

11
Slika Tita ipak ne zavisi samo od potreba današnjice, nego i od poimanja istorije. Još je Niče
uočio da postoje tri načina razmatranja istorije: monumentalno, antikvarno i kritičko. Kada je
u pitanju Tito, antikvarno je branila službena komunistička istoriografija za vreme Tita,
monumentalnom poimanju nacionalnog, vraća se istoriografija nakon sloma socijalizma, a
treće, kritičko, ponajmanje je moguće instrumentalizovati. Možda je suvišno podsećati da
kritičko poimanje socijalističke prošlosti, nije monumentalno ni antikvarno, tj. ne govori o njoj
kao o dobu totalitarnog mraka, niti neguje nostalgična sećanja na socijalističku prošlost, već
nastoji da proceni njegovu racionalnost u vlastitom dobu i aktivnu ulogu različitih sećanja na
socijalizam nakon smene epoha. Drugim rečima, zbivanja i ličnosti jesu uticajna, ali aktivnu
ulogu imaju i slike koje se o njima stvaraju. Tito nije bio upropastitelj, nego vešt državnik koji
je i grešio. Titov kult je u socijalizmu imao kosmopolitsku, ali i konzervativnu ulogu, a nakon
sloma socijalizma demonizacija Tita bila je važan segment nove društvenointegrativne misli.
Dakle, analističko vidjenje istorije, koje traga za procesima, a ne samo za zbivanjima, time
prevazilazi fetišizovanu pretenziju ka objektivnosti istoriografije, dijalektički sagledavajući
uvek njenu društvenu uslovljenost i ugradjujući ovu uslovljenost u procenu njene saznajne
vrednosti. Tita treba posmatrati u sklopu njegovog vremena, ali uvek imati na umu i ulogu
njegove slike u savremenosti. Hermeneutika bi mogla da pomogne razumevanju smisla grupa
i pojedinaca u Titovom dobu, a kritika ideologije treba da objasni upotrebu Tita danas.

Rečeno pojmovina Jana Asmana danas je na Zapadnom Balkanu u toku proces prelaza sa
komunikativnog (doživljenog) na kulturno (posredovano) pamćenje Tita. Stasavaju generacije
koje ga ne pamte, Tito je za njih samo simbol prošlosti. Mišljenje o njemu formiraju posredno.
Promena generacija nužno vodi istorizaciji socijalizma. Više se ne radi o tome šta se odista
zbilo, već o tome kako se prošlost predstavlja i osavremenjava. Reč je sve više o upotrebi
prošlosti, a posrednici prošlosti postaju značajniji od same prošlosti. U tom pogledu upadljiva
je razlika između službene politike sećanja u bivšim jugoslovenskim republikama, koja Tita
demonizira i ignoriše, i javnog mnjenja koje Tita svuda pozitivno vrednuje. I ovde je
istoriografija bliža službenoj politici nego javnom mnjenju. Upadljivo negativna slika Tita
kod domaćih nacionalističkih elita odudara od pozitivne slike Tita u spontanom kolektivnom
pamćenju. Nova epohalna svest globalizacije stvorila je novu globalnu evropsku zajednicu
sećanja i vrednosti. Tito u kolektivnom pamćenju novih generacija postaje simbol raznih
vrednosti i medijski egzotična ličnost. On se uglavnom u negativnom smislu popularizuje, ali i
instrumentalizuje i trivijalizuje. Bližom analizom bi se mogla pokazati raznovrsnost sećanja na
Tita koja se diferenciraju i usitnjavaju. U zavisnosti od potrebe celina se uvek iskrivljava. U
ovoj knjizi pokušava se očuvati relativno celovita slika Titove uloge, sa svim rizicima koje
nosi poduhvat ove vrste.

U drugo izdanje knjige dodato je 10. poglavlje, a 12. poglavlje je prera eno. Ostali delovi
neznatno su dora eni.

U Zrenjaninu marta 2004.

T.K.

12
I

IZMEĐU AUTORITARNOSTI I MODERNIZACIJE

- o političkoj kulturi nerazvijenih -

Važan sadržinski segment teorijskog okvira za istraživanje režima nepodeljene i lične vlasti
jeste definisanje njihove istorijske funkcije. Najopštije govoreći, istorijska funkcija režima
sastoji se u podsticanju ili sprečavanju (ubrzavanju ili kočenju) razvoja shvaćenog kroz
dimenzije modernizacije i progresa. U nerazvijenim delovima sveta neravnomernost razvoja
odveć je upadljiva da bi se olako prihvatila sholastička liberalnoburžoaska formula da je jedino
liberalizacija skopčana sa modernizacijom, zatim da se liberalna demokratija najbolje
prilagođava dinamici modernizacije (Fukujama) i da slom evropskih jednopartijskih
socijalističkih režima označava «kraj istorije» i definitivni trijumf liberalizma (Heller 1996).
Ovde se izneta načelna ocena o liberalizaciji kao glavnom ili jedinom agensu modernizacije
neće opovrgavati prikazivanjem iskustva istorijski uticajnih oblika lične vlasti koji su ubrzavali
razvoj od antike do novovekovnog apsolutizma (vidi Kuljić 1994), niti će se osporavati njena
krutost isključivo na iskustvu realnog socijalizma, već i na iskustvu nekih režima nepodeljene
vlasti u nerazvijenim zemljama našeg veka, nastalih u različitim tradicijama političke kulture.
Trebalo bi ukratko razmotriti pitanja: (1) u kojim uslovima su režimi nepodeljene vlasti bili
agensi modernizacije, i (2) na koji način je tradicija političke kulture određivala krnji i
autoritarni put modernizacije?

* * *

Politička tradicija je na različit način prenošeno i manje ili više ustaljeno političko iskustvo, tj.
skup glavnih oblika rešavanja društvenih sukoba u kojima mogu prevladati racionalni ili
iracionalni sadržaji. Pretpostavka modernizacije je racionalizacija, a u politici, kao i ostalim
delatnostima, to je odvajanje od religije, a zatim prihvatanje tehnoloških i ekonomskih novina,
podsticanje horizontalne i vertikalne pokretljivosti, jačanje zakonitosti, sticanje šire podrške
stanovništva i manje korišćenje prinude.
S obzirom da modernizacija ne počiva uvek na manje ili više dobrovoljnom prihvatanju novih
iskustava (usled otpora tradicije ili nedostatka institucionalnih kanala), ona nije uvek ni
skopčana sa jačanjem podeljene vlasti (izuzetak je evropski liberalizam 19. veka). Češći su
primeri nametanja modernizacije autoritarnom praksom nepodeljene vlasti koja se oslanja na
tradicionalnu političku kulturu (jednopartijski socijalistički režimi i autoritarna vlast u
nerazvijenim zemljama) ili surovo učvršćenje kapitalizma uz pomoć klasičnog ropstva kao u
SAD 19. veka. Dakle, autoritarni spoj modernizacije i tradicionalne političke kulture obeležio je
razvoj mnogih režima, razvijenih i nerazvijenih, levičarskih i desničarskih. Kod režima
nepodeljene vlasti nije lako raščlaniti spoj tradicije i moderne i meriti uticaj pojedine
komponente. Najvažnije komponente modernizacije su: tehničko-ekonomske promene
(industrijalizacija, urbanizacija i racionalizacija obrazaca ponašanja u oblasti rada), idejno-
ideološka (laicizacija prosvećivanje, kosmopolitizacija), društveno-ekonomska (horizontalna i
vertikalna pokretljivost, smanjivanje društvene nejednakosti i eksploatacije) i izmena
tradicionalno autoritarne političke kulture (racionalizacija uprave, jačanje zakonitosti i podele
vlasti). Premda povezane, navedene komponente nisu uvek išle jedna s drugom, već je razvoj
tekao neravnomerno, a modernizacija najčešće bivala nepotpuna. Dugo je anglo-američka
pravna država u metropoli i kolonijama počivala na klasičnom ropstvu, internacionalistički i
laicizirani socijalizam na monopolskoj kadrovskoj upravi, a danas krupne tehnološko-
ekonomske promene u Trećem svetu nesmetano sapostoje sa različitim oblicima «razjarene
tradicije» i verskog fundamentalizma. U društveno-ekonomskom i ideološkom pogledu šaroliki
režimi počivaju danas na spoju vlastitih autoritarnih trdicija i tehničko-ekonomski skraćene
13
modernizacije, koja sporo menja ustaljene obrasce društvenog ponašanja i političku kulturu.
Neki zapadni teoretičari modernizacije, od kojih je najpoznatiji S. Hantington (Huntington) čak
su izričito tvrdili da je diktatura conditio sine qua non procesa razvoja jer garantuje neophodnu
političku stabilnost i poredak u zemljama sa institucionalno labavom mrežom za rešavanje
političkih sukoba. Demokratija može biti cilj, pisao je Hantington, ali je kao razvojni činilac
kontraproduktivna (Cit. prema Lee, 1995, S. 245). Sporeći Hantingtonovu tezu o diktaturama
kao ubrzavaocima privrednog razvoja u Istočnoj Aziji (Singapur, Tajvan, Koreja) Li tvrdi da je
ovde osnova razvoja bila jeftina radna snaga, otvoreno severnoameričko tržište i povoljni
krediti. Svuda su zabranjeni štrajkovi, a obogaćeni srednji slojevi više nisu bili zainteresovani
za liberalizaciju režima. Ovde je važno uočiti da je svest o vaspitnoj i ekonomskoj moći
nepodeljene vlasti bila raširena i izvan kruga marksista, koji su držali da je nakon revolucije u
nerazvijenim sredinama najvažnije modernizovati zemlju, i da je u toj fazi ideja demokratskog
socijalizma izgledala većini kao luksuz.
Premda autoritarne mere mogu podsticati modernizaciju, ipak neprevladana tradicija autoritarne
političke kulture omogućava tek nepotpunu modernizaciju. Potencijal autoritarne političke
kulture je gotovo svuda u svetu prisutan, ali je ipak najupadljiviji u nerazvijenim zemljama.
Ovde bi trebalo pokazati neke raznolike idejne osnove autoritarne političke kulture u
savremenom svetu i granice njihovog modernizacijskog potencijala.
Ako se u najširem ekumenskom okviru izuzmu neke primitivne kulture (Polinezijska ostrva,
neke zajednice crne Afrike, neki brdski bu-distički narodi u jugoistočnoj Aziji, nepismena
amazonska plemena, Eskimi i sl.), ostaju široka područja Trećeg sveta koja do sada nisu razvila
političku kulturu iole uočljive podeljene vlasti. Prisutne su raznolike verzije autoritarne
političke kulture izrasle iz spoja nedemokratske državne tradicije i različitih obrazaca
iracionalnog ponašanja (Mansilla 1995, S. 19). Modernizacija, doduše nepotpuna, koja
nesumnjivo teče i u ovim društvima, nije lišena uticaja domaće tradicije, iako se autoritarni
režimi oslanjaju na različita evropska iskustva nepodeljene vlasti (jednopartijski socijalistički
režimi sa marksističkom vizijom razvoja, nestabilne vojne diktature u manje ili više vazalnom
odnosu prema metropolama, verskofundamentalistički autoritarni režimi i sl.). U tehnološko-
ekonomskom pogledu modernizacija savremenog Trećeg sveta nalikuje iskustvu ranog
socijalizma (nadmoć kolektivističkih i neliberalnih sadržaja), dok u idejno-ideološkom pogledu
postoje krupne razlike između načina autoritarne mobilizacije stanovništva (prosvetiteljski
racionalistički marksizam i različiti oblici iracionalnog fundamentalizma). Nužnost
modernizacije nametala je hibridni spoj autohtone, premoderne političke kulture i uvezene nove
tehnologije, s jedne, i jednostrano prihvaćene i s njom skopčane organizacije rada, s druge
strane. Što je prisutniji uticaj religije to je ugroženija autonomija pojedinca, a država kao
otelovljenje božje volje ne trpi nikakvo ograničavanje vlasti. U islamskom svetu preindustrijska
antiindividualistička politička kultura usmerava razvoj utemeljen na naučno-tehnološkoj
revoluciji, odstupajući samo od načela koja se kose sa pravilima funkcionisanja tehnologije
(nema verskih prepreka korišćenju savremene tehnologije računara i naoružanja). Tehnološka
modernizacija sapostoji sa tradicionalnom autoritarnom političkom kulturom: religija je stožer
društvene integracije (premda je i u islamskom cezaropapizmu svetovni vladar starešina crkve),
nema podele vlasti ni slobodnog ispoljavanja mišljenja, emancipacije žena, zaštićenih prava
pojedinaca itd. Vlast jer u svakom pogledu nadmoćna nad pojedincem, jednopartijski sistem je
dinamički obrazac budućnosti, a verski harizmatski vođi su i politički čelnici (Saudijska
Arabija, Južni Jemen, Iran, Libija). Autoritarni iracionalni sadržaji islamske dogmatike
neizostavni su delovi kolektivne svesti ugrađeni u tekuće procese modernizacije i proglašeni
večnim. Aklamacija je i dalje uobičajeni obrazac političkog saučestvovanja, retke su slobodne
rasprave o ključnim problemima, a demokratija se svodi na uspešnu strategiju mobilizacije
(Mansilla 1995, S. 22). Oživljena tradicija u obliku reislamizacije (kao pojačanog traganja za
čvršćim grupnim identitetom, pretpostavkom otpora, između ostalog, i kolonijalnom pritisku
razvijenog kapitalizma) pokušava se spojiti sa savremenom tehnologijom. Odnos nerazvijenih
prema metropolskoj civilizaciji je dvoznačan: tehnološki sadržaji su privlačni, ali se
istovremeno žestoko osporava politička kultura i racionalizam Zapada. Apsolutizovanje
14
verskog fundamentalizma je reakcionarni oblik otpora američkom imperijalizmu. U ovim
zemljama parcijalna modernizacija svodi se na tehnološko jačanje države praćeno oživljenim
fundamentalističkim i nativističkim povratkom izvornim iracionalnim nacionalnoreligijskim
sadržajima. Aktiviranje pomenutog nasleđa, po pravilu, prikriva političku kulturu despotizma,
samovolje, potčinjenosti i iracionalnosti, prikazujući ih kao nacionalni oblik demokratije. Ipak
isticanje svetog i bespogovornog autoriteta države, vlade i partije na protivrečan dijalektičan
način pogoduje nekim zahtevima modernizacije. Naime, iracionalno pravdana centralizacija
slama stare lokalne plemenske veze i lojalnosti, slično učinku koji su u antici imali kultovi
vladara-bogova Aleksandra Velikog i Julija Cezara, rušeći republikanski partikularizam
monarhijskim centralizmom (Kuljić 1994). Nepogrešivost despotskog vođe (ajatolaha, šeika i
sl.), jedinstvena obavezna, verom prožeta ideologija, strogo kažnjavanje aktivnosti protiv
takođe svete državne uprave i povreda kulta vladara primitivni su oblici centralizacije državnog
autoriteta, važnog uslova tehnološke i društvene modernizacije. Oživljena autoritarna tradicija
time se, svesno ili nesvesno, javlja kao sredstvo željene centralizacije i modernizacije. Slepo
poštovanje tehnologije, kapitalistička industrijalizacija i urbanizacija, u fundamentalističkim
islamskim zemljama odvija se naporedo sa demoniziranjem prosvetiteljskih i svetovnih
ideologija (liberalizma i socijalizma). Hibridni spoj oživljenog verskog konzervativizma i
instrumentalne racionalnosti daje ambivalentni ton krnjoj modernizaciji islamskih zemalja i
njihovom protivrečnom otvaranju prema svetu.
O odnosu konfučijanstva i modernizacije u Istočnoj Aziji bilo je više oprečnih mišljenja.
Svojevremeno je vodeći antikonfučijansku kampanju Mao Cedung bio blizak gledištu M.
Vebera da je konfučijanstvo smetnja revolucionarnom razvoju. Deng Hsiaoping je rehabilitovao
konfučijanstvo, a u Maleziji i Indoneziji autoritarni režimi pravdaju se tradicionalnim
vrednostima i privrednim uspesima. Tvrdi se da su azijatske vrednosti garant privrednog
uspeha, o čemu svedoče iskustva Tajvana, Južne Koreje i Singapura, a istovremeno i bedem od
socijalne patologije moderne tj. Zapada (Lee 1995, S.250). Autoritarnom tradicijom lako se
pravda otpor promenama, a privredni uspesi mogu služiti istoj svrsi.
Slično prožimanje modernizacije i tradicije može se uočiti u spoju iberijsko-katoličkog nasleđa
i autohtone političke kulture latinoameričkog prostora. Bolivijski sociolog Mansilja svedoči da
je modernizacijski udar u Latinskoj Americi još uvek praćen snažnom autoritarnom tradicijom:
nacionalistički populizam, sklonost harizmatskim vođama (caudillismo), centralizmu i
birokratizaciji. Tri su izvora savremenog latinoameričkog autoritarizma: prekolumbovsko
nasleđe, iberijsko-katolička tradicija i tehnicističko krnje prihvatanje zapadne metropolske
civilizacije (Mansilla 1995, S. 25). Strogo hijerarhijski piramidalno struktuirani poredak kulture
Acteka i Inka, u kom nije bilo mesta razvoju pojedinaca ni manjine, počivao je na totalnoj
poslušnosti podvlašćenih i neograničenom autoritetu vlasti (što se i danas sreće među
Indiosima) i još uvek nije razvio obrazac rešavanja sukoba iznad parohijalnog nivoa. Ovo
nasleđe podudarilo se sa iberijsko-katoličkom vizijom vlasti, očuvavši zajednički autoritarni
obrazac ponašanja. Misionarsko katoličanstvo, koje je Španija napustila u 19. veku
približavajući se evropskom liberalizmu, u latinoameričkim državama,međutim, konzervisano
je u okrilju premoderne političke kulture. Slično islamskim zemljama, ovo nasleđe, proslavljeno
u ratovima za nezavisnost, shvata se kao osnova samosvojnog nacionalnog identiteta i oruđe
otpora zapadnim metropolama i «stranim» modelima. Za razliku od britanske kolonijalne
prakse, Španija je kolonijama ostavila tradiciju snažne centralističke države kojoj je pojedinac
potpuno podređen. Latentna modernizacija, koju je u dugom periodu kolonijalne vazalnosti
nametala metropola svojim posedima radi uspešnije eksploatacije, ostavila je traga na snažnoj
centralizaciji latinoameričkih država. Politički život se odvija u glavnom gradu i unutar
oligarhijskih vrhova državnog, vojnog i privrednog aparata. Za razliku od Zapadne Evrope, gde
je još od kasnog srednjeg veka spor hijerokratske Rimokatoličke crkve i snažne svetovne vlasti
bio osnova plodne napetosti iz koje će nakon apsolutizma izrasti buržoaska pravna država sa
podelom vlasti, u Latinskoj Americi ovaj sukob nije imao pomenuti značaj. Ovde je katolički
konzervativizam centralizacijom podsticao modernizaciju, ali i pravdao prozelitizam i brutalnu
eksploataciju nehrišćanskih domorodaca. Autoritarna politička kultura, nastala sinkretičkim
15
spojem domaćih i iberijskih idejnih sastavnica, do danas je ostala okvir pravdanja nestabilnih
vojnih režima u poluvazalnom odnosu prema američkom imperijalizmu, koji im je dozirao
željeni nivo pravne državnosti.
Modernizatorski potencijal socijalističkih režima bio je upadljivo veći od prethodno pomenutih,
ali je u odnosu na ostale komponente tradicije prevladavanje autoritarnog političkog nasleđa
nesrazmerno zaostajalo. Socijalistička modernizacija je, pored tehnološko-ekonomskog
ubrzanog razvoja nerazvijenih područja, pokrenula široke procese laicizacije i prosvećivanja i
podstakla horizontalnu i vertikalnu društvenu pokretljivost i ravnomerniju preraspodelu
nacionalnog dohotka. Socijalizam je prekoračio jednu važnu granicu liberalnoburžoaske
modernizacije i političke kulture uvodeći, doduše, uz nove isključivosti, potpuno svetovno
pravdanje vlasti. Buržoaski liberalizam se u svojim svetovnim verzijama protivio crkvenom
konzervativizmu i hijerokratskim pretenzijama klera, ali je po pravilu religuju smatrao nužnim
sredstvom podvlašćivanja nižih klasa. Gruba mistika hrišćanskog spiritualizma je duše
pripadnika svih klasa, od antike do kapitalizma, proglasila jednakim pred nebeskim tribunalom,
a u stvarnosti je podvlašćenima propisivala pokornost kao religioznu dužnost. Komunisti, pak,
nisu delili bojazan konzervativaca da ateizam proglašava svetim nered među ljudima budući da
pretpostavlja anarhiju na nebu. Raskid sa verskim dogmama bio je značajan potencijal
izgradnje modernije političke kulture, ali je modernizacija u ovoj oblasti ostala nedovršena
između ostalog i zbog neprevladanih ostalih nereligijskih komponenta tradicije. Pri tome bi
trebalo razdvojiti okolnosti za koje su komunisti odgovorni od onih za koje nisu. Politička
kultura komunističkih partija koje su osvojile vlast stvarana je mahom u ilegalnim uslovima
društava zaostalih u razvoju i za ove uslove komunistički kadrovi nisu odgovorni. Još se Kaucki
zapitao da li je Francuska revolucija kriva za nasilje masa, ili je, pak, odgovorno vaspitanje koje
je narodu vekovima nametala najviša vlast demonstrirajući političku kulturu brutalnih mučenja
i obračuna kojom je i sama svrgnuta. Pisao je da je teror masa 1789. nastao pod utiskom javnih
brutalnosti i mučenja koje je monarhija stolećima praktikovala zastrašujući podvlašćene
(Kaucki 1985, str. 80). U tradiciji ove političke kulture su i Lenjinove reči da buržoaziji treba
«oteti oteto». Za svaku političku kulturu odgovorni su njeni tvorci, a ne podvlašćeni. Komunisti
nisu bili odgovorni za zatečenu političku kulturu, ali su, s druge strane, odgovorni za
autoritarnu nadogradnju nekih njenih važnih segmenata, pogotovu s obzirom na okolnost da su
se rado predstavljali kao radikalni negatori prethodnog stanja.
Nasleđe u kom je formirana politička kultura razvijenog evropskog socijalizma bilo je prilično
postojano i dugo se opiralo promenama uspevajući neretko da nametne vlastite norme novim
revolucionarnim kadrovima. Čine ga idejni sadržaji i organizacioni obrasci formirani u
različitim periodima istorije prožimanjem lokalnih i metropolskih činilaca. Za istočnoevropski
socijalizam središte je bila boljševička politička kultura koja je manje ili više uspešno nametana
izvansovjetskim režimima. Oblikovana je tokom protivrečnog procesa osamostaljivanja i
jačanja Rusije kao svetske sile. Ovde treba pomenuti samo najvažnije državno-pravne
komponente ruske političke kulture. Autohtoni razvoj Rusije presečen je mongolskom
najezdom polovinom 13. veka, a nastavljen je početkom 16. veka nakon oslobađanja od Zlatne
Horde. Usled odsustva dodira sa hijerokratskom Rimokatoličkom kulturom uticaj Mongola u
Rusiji se prožimao sa vizantijskim cezaropapizmom. Koje su glavne i dalekosežne tekovine
ovog procesa? Stvorena je osobena verzija patrimonijalnog feudalizma sa nesigurnim privatnim
zemljoposedom. Stolećima kasnije staleško plemstvo će biti u daleko vazalnijem položaju od
cara nego u Zapadnoj Evropi. Otuda nedostatak konstitucionalnih ustanova. Vizantijsko
mistično pravoslavlje slavilo je vladare kao «živu sliku Gospodnju» lišenu bilo kakvih
republikanskih primesa. U krutom pravoslavnom cezaropapizmu crkva i država dugo su bile
stopljene u jedinstvenu hrišćansku zajednicu, a car je bio gospodar crkve. Pod vizantijskim
uticajem stvorena je osobena konzervativno pravoslavna paternalistička vizija vladara spasitelja
– cara baćuške, koji nije, kao na Zapadu, imao konkurenta ove vrste u papi. Uticaj Mongola
dugo je bio vidljiv u krivičnom pravu, na planu vojne organizacije i diplomatije. Mesijanska
vizija svete Rusije i religijska apologija ruskog carstva u učenju o Moskvi kao Trećem Rimu i
nastavljaču vizantijske imperije stvorila je tvrde obrasce ruske političke eshatologije koji su u
16
prerušenim oblicima kao balast tradicije pritiskali i političku kulturu Sovjetskog Saveza. Ruski
car kao svedržitelj svekolikog hrišćanstva svojom ekumenskom pretenzijom opterećivao je i
svoje republikanske naslednike. Njegovo odlučno cezaropapističko odbijanje svake mogućnosti
uplitanja sveštenstva u državne poslove i ne manje čvrsto pokoravanje staleškog plemstva bilo
je najjača brana konstitucionalizmu. Od Ivana Groznog do poslednjeg Romanova samodrštvo je
bila carska dužnost pred bogom. Samodržac vlada po milosti božjoj i nije potčinjen nikakvoj
zemaljskoj vlasti. U staleškom zapadnoevropskom feudalizmu otpor organizovanog plemstva,
naročito viteškog, i pape, zalaganjem za bezličnu monarhiju i apstraktnu krunu, stvarao je
drugačiju konstitucionalnu političku kulturu zapadnoevropskog lenskog feudalizma, razlikujući
je od druge celine koju su činili vizantijski, osmanski i ruski prebendalni feudalizam. Glavne
razlike između ovih celina bile su u stupnju sigurnosti zemljoposeda, snazi staleškog plemstva
i uticaju crkve. Sekularizacija države i oživljavanje rimskog prava je u Zapadnoj Evropi nošena
materijalnim interesima građanskih slojeva u usponu, koji su posed stečen u prekomorskoj
ekspanziji želeli da čvršće osiguraju od hegemonije vladara. Sve do novovekovnog apsolutizma
na Zapadu je poglavarska vlast bila razdvojena na crkvenu i svetovnu oblast, a unutar ove
poslednje bila razmrvljena lenskim podelama. Feudalno-staleška podela vlasti opirala se
apsolutizmu, dok je na Istoku bilo cezaropapističko poglavarstvo sa birokratsko-centralističkom
strukturom. Ovde se državi nije protivila organizovana hijerokratska moć, pa otuda pravoslavni
Istok u Srednjem veku nije poznavao nikakvu celovitu doktrinu o prirodnom pravu niti o pravu
na otpor. Ovo, pak, učenje Rimokatolička crkva uvek je koristila u sukobu sa uzurpatorskom
svetovnom vlašću.
Sumnju u legitimnost vlasti i pravo na otpor uneće u Rusiju tek socijalističke ideje, što su u
Zapadnoj Evropi učinile druge političke snage znatno ranije. Neravnomerno širenje ovih i
docnijih prosvetiteljskih ideja iz 18. veka (u Rusiji odozgo vojno-birokratskim reformama, na
Zapadu ranije snagom relativno samostalne mlade trgovačke buržoazije) još više je produbilo
razlike u vizijama poželjne zamisli politike. U 19. veku legalno postojanje organizacija
radničkog pokreta u Zapadnoj Evropi će nasuprot zavereničkoj aktivnosti levice u Rusiji biti
samo naredna karika u lancu političke kulture koja će još više produbiti pomenute razlike.
Modernizacijski učinak racionalističkog marksizma bio je u Istočnoj Evropi upadljiv, ali i
hazardan, jer je, dijalektički posmatrano, radikalne promene uvodio sredstvima oblikovanim u
autoritarnom nasleđu. Osobenost modernizacije nije toliko ležala u osnovnim ciljevima
(centralizacija, razvoj teške industrije, puritanska radna etika, urbhanizacija, privredni rast itd.)
koliko u načinu organizacije proizvodnje, izmeni karaktera vlasništva i društvene strukture.
Zadatak socijalističke modernizacije bio je uvođenje svih tehničko-tehnoloških dostignuća
industrijalizacije, ali uz izbegavanje nepravdi kapitalizma. Najsnažnija idejna poluga ovog
procesa bila je racionalistička marksistička beskonfliktna vizija modernog društva. Što je
željene promene valjalo izvesti brže, to su autoritarni obrasci bivali aktuelniji, jer su naglije
promene izazivale veći otpor. Kombinovanom i s vrha ubrzavanom procesu modernizacije i
izmene društvene strukture tradicionalna autoritarna politička kultura nije uvek bila smetnja.
Neznanje, govorila je Klara Cetkin (Zetkin), je u određenoj meri olakšavalo revoluciju, štiteći
mozgove od kontaminacije buržoaskim idejama. Lenjin se sa tim slagao, dodajući da to važi
samo za određeno razdoblje u fazi nasilnog prevrata, ali se «analfabetizam teško može pomiriti
sa zadacima izgradnje». Ponavljao je da se socijalizam ne može graditi bez sveopšteg osnovnog
obrazovanja.
Da modernizaciju uspešnije ubrzavaju autoritarni od liberalnih režima, bio je uveren i američki
ekonomista Karl de Švajnic (Schweinitz). On je polovinom 1960-ih čak tvrdio da se liberalno-
demokratska tradicija Zapada protivi najvećem broju procesa modernizacije 20. veka, a da je u
19. veku uspešan spoj liberalizma i modernizacije bio rezultat jedinstvene i neponovljive
koincidencije specifičnih okolnosti. Prihvatajući ovu tvrdnju, Mansilja dodaje da savremenim
procesima modernizacije na periferiji više pogoduje autoritarna politička kultura, a da liberalni
obrasci u svetskim razmerama imaju u tom pogledu sporednu ulogu (Mansilla 1995, S. 28).
Složili se ili ne u celosti sa pomenutim izričitim ocenama, jedno je van spora: odnos autoritarne
političke kulture i modernizacije jeste daleko složeniji nego što se to danas priznaje u misli o
17
društvu opterećenoj različitim verzijama postsocijalističke pomodne i neistorične liberalne i
konzervativne eshatologije.
Svaka politička kultura je pritisnuta tradicijom koja na različite načine ograničava željene
ciljeve modernizacije. Jedan od načina kako da se dopre do odmerenog sagledavanja uticaja
tradicije, tj. izbegne njeno jednostrano precenjivanje ili potcenjivanje, jeste raščlanjavanje nekih
važnih tradicijskih segmenata koji ponajviše oblikuju političku kulturu. Fatalizam je uočljiv kod
gledišta koja apsolutizuju uticaj tradicije i prebacuju odgovornost politike na nepovoljno
nasleđe. Isticanje postojanog i sporo promenljivog modelski shvaćenog tipa etničkog
mentaliteta je jedna verzija ovog tumačenja (npr. violetne balkanske boljševizmom
modifikovane autoritarne crte ličnosti).
S druge strane, neistorično poređenje nerazvijenih i zemalja zakasnelog razvoja sa
metropolskim kolonijalnim silama neopravdano potcenjuje uticaj nasleđa i voluntaristički
veruje u mogućnost brisanja neravnomernosti razvoja primerenom političkom akcijom.
Autoritarna politička kultura, dugo oblikovana protivrečnim i nepovoljnim uslovima razvoja,
sastoji se iz više komponenti koje su u različitom stupnju otporne na promene i predstavljaju
manje ili više otvorene prepreke modernizaciji.
1. Tehnološko-ekonomska zaostalost je rezultat kašnjenja u razvoju usled dugog robovanja
nižem stranom tipu feudalizma (Rusija i balkanske zemlje) ili kapitalističkoj metropoli koja nije
unapređivala kolonijalnu upravu (zemlje Trećeg sveta), zatim nepovoljnog geografskog
položaja (udaljenost od svetskih saobraćajnica) i odsustva dodatnih mogućnosti kolonijalne
nadeksploatacije (razlika između engleske i ruske akumulacije kapitala). U ovu grupu činioca
spada i preovlađujući tip svojine nastao u krilu lenskog ili prebendalnog feudalizma pod
uticajem organizacije rada stranog zavojevača ili domaće vladajuće klase. Od preovlađujuće
profesionalne delatnosti (zemljoradnja, trgovina, ratovanje) zavisila je uloga države u
međunarodnoj podeli rada, ali i tip političke kulture (ratnički, trgovačko-diplomatski itd.).
2. Istorijski dugo oblikovani karakter osnovnih političkih ustanova odnosom snaga
unutar vladajućeg klasnog saveza (crkvene i svetovne vlasti, plemstva i buržoazije, vladara i
staleža)bio je prilično postojan. Uravnotežavanje odnosa moći (hijerokratske crkve i vladara,
staleža i buržoazije) pogodovalo je usavršavanju mehanizma za podelu vlasti i potonjem
sazrevanju buržoaske pravne države, a trajni cezaropapizam je sprečavao razvoj predstavničkog
sistema. Potrebe vladajućih klasa izražavale su se u različitoj spremnosti za podelu vlasti unutar
klasnog saveza, ali i u načinu zaštite od spoljnog neprijatelja. Od tipa vojne organizacije
(kopnena vojska ili mornarica),tj. mogućnosti njenog korišćenja i protiv unutrašnjeg neprijatelja
zavisio je karakter uprave, stupanj centralizacije i birokratizacije vlasti i snaga lokalnih sila.
3. Političku kulturu čine i osnovni idejno-ideološki obrasci u pravdanju ciljeva
političkog poretka, tipa integracije i karaktera političkog vođstva: manje ili više vidljive
posledice sekularizacije religijskih odgovora na čvorna pitanja (odnos prema višim idealnim
ciljevima, prema radu, sticanju i solidarnosti kao i uverenost u moć političkog vođstva da
ostvari željenu viziju društva zbog njegove vezanosti za nadređene transcedentne sile ili
moralne vrednosti). S početka novog veka sekularizovani tipovi političke integracije oblikovali
su se s jedne strane, između nepogrešivog i neprikosnovenog vladara i političke elite i
pragmatične podele vlasti između više podjednako moćnih i uravnoteženih grupa koju reguliše
postojani zakon,s druge strane. Od tradicije je zavisilo da li će prevladati iracionalni ili planski
iracionalizovani pijetet poglavara ili nepovredivost pravila koja regulišu odnose podjednako
moćnih subjekata. Ove razlike je dugo odražavao tip monarhije, odnosno zamisao vrhovne
vlasti.
Što je sredina bila etnički i verski raznolikija i manje kompaktna, to je bivala aktuelnija
funkcija monarha, sveujedinjavajućeg poglavara i njegovog kulta, manje ili više iracionalno
shvaćenog. Moć vladara kretala se između pretežno simbolički ujedinjavajućeg monarha (V.
Britanija i skandinavske monarhije), čiji je autoritet regulisan ustavom, i monopolskog
posednika najviše vojne i civilne vlasti, čiji autoritet nije omeđen (cezaropapistički svevlasni
car, pruski vojni kraljevi i različite verzije harizmatskih partijskih vođa). Tradicija regulisanja
uloge sveujedinjavajućeg vođe je rezultat sazrevanja svesti o načinu rešavanja glavnih
18
društvenih sukoba unutar države i između njih, pa je monarhijsko nasleđe uticalo i na docniju
republikansku političku kulturu. Ovde se snaga tradicije ispoljava u postojanosti obrasca
poželjnog autoritarnog vođe ispunjenog različitim idejnim sadržajima svetovne, verske,
monarhijske ili republikanske prirode.
4. Tradicionalna politička kultura upornije se održava kod režima koji svoju upravu i
kadrove regrutuju mahom sa sela. Ova okolnost dugo je davala specifičnu boju socijalističkoj
modernizaciji, naročito u NR Kini, SSSR-u i Jugoslaviji. Čehoslovačka i DR Nemačka možda
su jedini izuzeci. Selo je u Jugoslaviji bilo partizansko uporište u ustanku, sa sela su mobilisane
radne brigade i radništvo za nove fabrike. Seljaci – partizani činili su kostur rane socijalističke
kadrovske uprave. Oni su sa sela poneli tradicionalne obrasce rukovođenja, neretko
patrijarhalne, i nekolegijalne, kult fizičkog rada i egalitarizma, a nova radnička klasa, takođe
potekla sa sela, prihvatala ih je bez značajnog otpora.
5. Etnički mentalitet je važna, ali ne i ključna komponenta političke kulture.
Socijalnopsihološke crte određene grupe oblikuju društveni uslovi, pa se izmenom života menja
i politička kultura (borački beskompromisni i sporazumno pragmatični, patrijarhalno plemenski
i potrošačko tržišni, dogmatski i konvertitski tip itd.,). Što je monopol na osnovnim polugama
političke socijalizacije izrazitiji, to su i mogućnosti preoblikovanja političke komponente
etničkog mentaliteta šire. Doduše, tradicija može pružati otpor, naročito tamo gde je
modernizacija zahvatila samo površinske slojeve. Etnički mentalitet ne da se preoblikovati
naglom modernizacijom koliko god ova bila radikalna, već trajnim institucionalizovanim
procesima razgradnje konzervativnog nasleđa. Uprkos temeljnim izmenama
društvenoprofesionalne strukture (prelaz iz seljačko-boračke u industrijsko-tržišnu kulturu)
etnički mentalitet se može postojano održavati i smišljenim idejno-ideološkim slavljenjem
minulog iskustva. Manipulativni potencijal ove komponente političke kulture neobično je
upadljiv. Zbog toga treba razdvajati umešnost i uticaj propagande od tradiciijom uslovljene
prijemčivosti mentaliteta određenoj političkoj kulturi.
Politička kultura je složen idejno-institucionalni deo civilizacijske tradicije. Njene
izdvojene komponente su u različitoj meri uticajne u širim društvenim zajednicama. Neretko se
uzajamno pojačavaju ili neutralizuju snažeći ili slabeći otpor prema promenama. Autoritarna
politička kultura nije uvek bila smetnja modernizaciji, pogotovo ne u nerazvijenim sredinama
bez institucionalno razvijenih kanala političkog odlučivanja. Neistorično je liberalizam smatrati
univerzalnim agensom modernizacije. Svaka sredina je vlastitoj političkoj kulturi prilagođavala
sredstva modernizacije i plaćala različitu cenu razvoja (žrtve, logori, teror, monopol vladajućih
tela i vođe). U ekonomskom i državnopravnom pogledu zakasnela društva su političku kulturu
gradila na često protivrečnom spoju modernizacijskih ciljeva i tradicionalnih autoritarnih
sredstava.

19
II

TRADICIJSKE KOMPONENTE BALKANSKOG

HARIZMATSKOG VOĐE

Kašnjenje najvećeg broja savremenih balkanskih država u ekonomskom i državnopravnom

razvoju do danas je ostalo nenadoknadivo, a u oblasti političke kulture neobično upadljivo.
Ovde bi trebalo ukazati samo na neke uzroke i posledice kašnjenja razvoja samostalnijeg
odnosa podvlašćenih prema političkom vođi. U Zapadnoj Evropi buržoazija je nastupala kao
klasa u sigurnom usponu, pa je suvereno menjala dvorsku političku kulturu feudalizma. Rušenje
dvorske političke kulture bilo je nezamislivo bez posvetovljavanja ideologije o vlasti po milosti
božjoj, tj. rušenja dogme o vladaru kao nepogrešivom božjem poslaniku. Ipak je revolucionarni
buržoaski liberalizam detronizaciji teologije prilazio oprezno. Dozirajući ateizam preko
ustavne monarhije (gde su bitno omeđene prerogative i dalje posvećene krune) liberalizam je
strepeo od rasula usled rušenja monarhijskog sveujedinjavajućeg simbola. Sve do uvođenja
opšte vojne obaveze dozirano je i izborno pravo. U etnički šarolikim sredinama detronizacija
monarhije značila je nestanak složenog ujedinjavajućeg simbola (Austro-Ugarska) koji je na
jugu Evrope u «balkanskom osinjaku» imao važniju integrativnu ulogu nego na severu
kontinenta (skandinavske zemlje i V. Britanija), gde je ustavna monarhija bila spojiva sa
buržoaskim konstitucionalizmom jer je imala isključivo simboličku ujedinjavajuću ulogu. U 19.
veku kruna je u Austriji bila racionalna ustanova da bi se preko nje dalo pravno čvrsto jedinstvo
složenom i protivrečnom konglomeratu autonomija i poluautonomija romanskih, hunskih,
slovenskih i germanskih naroda koji su činili Habzburško carstvo. U Britanskoj imperiji kruna
je trebalo da integriše još složeniju svetsku imperiju kolonija, dominiona, protektorata i sl.
Sličnu ulogu imao je autoritet docnijih jugoslovenskih monarha, ali i republikanskih vladara. Za
razliku od V.Britanije i Austro-Ugarske kao višenacionalnih monarhija, kod kojih nije bilo
preloma u tradiciji, već više evolutivnih prilagođavanja monarhističke političke kulture, na
Balkanu su burne političke promene uvek nagoveštavale i raskid sa političkom tradicijom
(oslobođenje od Turaka, rušenje dinastija i monarhije, slom jednopartijskog režima). U
austrijskom i britanskom parlamentarizmu prava krune postepeno prenošena su na manje ili
više staleške parlamente, a na Balkanu su vladari uvek zadržavali natparlamentarnu moć, jer
nije bilo staleža niti razvijene buržoazije, sila koje bi ih nagnale na realno
konstitucionalizovanje. Najveći deo balkanskih država još je bio u vazalnom položaju pod
Osmanskim carstvom u dobu kada su u Evropi apsolutizam zamenile ustavne monarhije. Tek je
knez Mihailo Obrenović (1823-1868) stvorio dvor, zakasneli relikt apsolutizma, ukidajući
patrijarhalni očev apsolutizam, ustaničkog vođu okruženog momcima. Pašinski konak kneza
Miloša Obrenovića (1780-1860) smenjuje dvor kneza Mihaila u dobu kada se u Zapadnoj
Evropi snažno širi republikanstvo i organizovani radnički pokret. U Srednjoj, Istočnoj i Južnoj
Evropi monarsi su bili realni posednici najviše vlasti i stvarni zapovednici vojske. Balkanski
vladari tek izašli iz patrimonijalnog feudalnog apsolutizma bili su najsličniji pruskim vojnim
kraljevima 18. i 19. veka i nemačkim carevima posle 1871, dakle ne samo simbolični znamen
državnog suvereniteta već ujedinitelji najviših funkcija državne vlasti. Po sebi se razume da je
način regulisanja odnosa podvlašćenih prema vođi drugačiji kod režima gde je vođa realni
posednik vlasti, a ne goli simbolički znamen jedinstva.
Zakasneli društvenopolitički razvoj Balkana, nestabilnost njegovih državnih tvorevina i dugi
periodi permanentnog latentnog ili otvorenog oslobodilačkog ratnog stanja nametali su prilično
krute autoritarne obrasce političke kulture u kojima je zamisao političkog vođe imala stožernu
integrativnu ulogu. Što su dublje društvene protivrečnosti, podele i sukobi, to je vidljivija
suprotnost između očekivanja širokih slojeva i razočaravajućeg učinka vlasti. U tim uslovima
raste potencijal za prihvatanje novog harizmatskog spasitelja koji će u skladu sa tradicionalnom
hrišćanskom eshatologijom raskinuti sa prošlošću i započeti novo beskonfliktno doba. Manje ili
više iracionalne nade uprte u vođu mogu se u različitoj meri širiti na njegove saradnike i
ideološko učenje. S druge strane, vođa, koji u tim situacijama po pravilu stiče neomeđena
20
ovlašćenja i izmiče kontroli, pravda svoju misiju sugeriranjem vizije permanentnog vanrednog
stanja. Što je prosvećenost podvlašćenih niža, to je ideologizacija manje prozirna i uspešnija.
Manje ili više harizmatski osvedočenim vođama doživotni mandat prekidaju zavereničke
pretorijanske grupe ili prirodna smrt. Tradicija samodržavlja skorojevićevskih dinastija na
Balkanu, kostimirana patrimonijalnim i patrijarhalnim sadržajima iz oslobodilačke nacionalne
prošlosti, bila je u senci stalne opasnosti vojnog prevrata. Ova opasnost nametala je političkoj
upravi režima bez čvršće ustavne državopravne oplate specifično labilni karakter. Uz pretežno
podložnički mentalitet patrimonijalnog podanika (sluge, a ne građanina, koji je doduše znao da
se opire vlasti, ali na brutalan, hajdučki, neregularan, a ne institucionalizovan način),
nepredvidljivi odnos podvlašćenih prema političkom vrhu bivao je još izrazitiji.
Politika je, po prirodi, delatnost bez utvrđenih pravila i nikada do kraja racionalizovana
pravnim normama. Doduše, i u režimima sa podeljenom vlašću politički vođa deluje u
neracionalizovanom manevarskom prostoru. Međutim, razlike su u načinu na koji vođa
odgovara za svoje postupke kao i u karakteru mandata. Kod lične vlasti vođa je odgovoran
iracionalnom božanskom autoritetu ili užem oligarhijskom, partijskom, državnom ili vojnom
telu u kom mora da osigurava neformalnu nadmoć. Tradicija ne reguliše lično ponašanje vođe,
koje je uvek manje ili više lišeno vezanosti za utvrđeni pravni postupak, već način usklađivanja
njegove odgovornosti, osvedočavanja (slobodni izbori, partijski kongresi, aklamacija) i silaska
sa vlasti (redovno okončanje mandata, doživotna vlast, pretorijanski pučevi itd.) Kod monarhija
je tradicijom regulisano tzv. krvno pravo ili dinastička harizma. Od opšte političke kulture
takođe zavisi brutalnost promene vlasti i sadržaj njenog pravdanja.
Kao i ostale, i političke ideje šire se neposredno i posredno, zadržavajući izvorni oblik
ili se menjaju u spoju sa drugim idejama. Često se spojevi ideja žilavije održavaju jer se bolje
prilagođavaju izmenjenim okolnostima (u segmentima prisutni spojevi evropskih i istočnjačkih
političkih tehnika, primljeni preko osmanskih, ruskih ili autohtonih domaćih hibridnih spojeva).
U ideologijama, a naročito obrascima kultizacije vladara, takođe se mogu prepoznati različiti
uticaji, ali i vešti spojevi koji se obično proglašavaju nacionalnom osobenošću. U proučavanju
ovih uticaja ne bi trebalo sve sadržaje bez ostatka pripisivati tradiciji. U politici, kao delatnosti
koja usmerava druge delatnosti, postoje i univerzalni obrasci ponašanja koji se podjednako
primenjuju u gotovo svim političkim kulturama (polarizacija na javne prijatelje i neprijatelje,
poistovećivanje svih neprijatelja, različite verzije tehnike divide et impera, manipulacije
osećanjima uže grupne pripadnosti itd.). Tradicija ne propisuje toliko tehnike, koliko načine
njihovih primena (ogoljeni i prerušeni), srazmeru između manipulacije i prinude itd.
Pristup tradiciji trebalo bi da bude istoričan. To bi, sledeći Marksa, značilo da kada se
prate postojani procesi, u prošlosti valja tragati za njihovom strukturom u elementarnom obliku,
apstrahujući sve nebitne elemente koje sadrže kasniji razvijeniji oblici. Goli voluntarizam
pojedinca svakako nije elementarni oblik autoritarne političke kulture. Dijalektički posmatrano
elementarni oblik rađa se u složenom lancu međuuticaja društveno-ekonomskih činilaca
(odsustvo čvršće tradicije osiguranog privatnog zemljoposeda, što na Balkanu pruža
patrimonijalne sadržaje upravi), institucionalnih (trajna cezaropapistička nadmoć svetovne nad
crkvenom vlašću i odsustvo staleške aristokratije kao protivteže kruni), ličnih činilaca (hrabrost
i umešnost vođa), idejnih obrazaca (oblici i tehnike kultizacije vođe) i konkretnoistorijskih
okolnosti (trajno latentno ili otvoreno ratno stanje koje stvara beskompromisni graničarski
mentalitet) itd. U ovom spletu činilaca treba utvrditi ključnu tačku koja je stvarno ishodište
balkanske političke kulture. Prvobitni «ćelijski» oblik morao bi sadržati osnovne protivrečnosti
potonjih oblika, jednako kao što je Marks izvorni oblik vrednosti uočio u prostoj robnoj
razmeni. Izvorni oblik autoritarne političke kulture u užem jugoslovenskom balkanskom
prostoru jeste odricanje od individualne građanske slobode u ime nacionalnog ili klasnog
oslobođenja usled manje ili više realnog ili fiktivnog stanja ugroženosti od različitih neprijatelja
nacije ili klase. Kada je u pitanju elementarni oblik vođe, onda je to osvedočeni ratnik koji zbog
priznatog oslobodilačkog učinka polaže pravo na neograničenu vlast. Veber je uočio da
kraljevstvo svuda izrasta iz harizmatskog junaštva, ali se proces prelaza pratnje ratnog kneza u
vladajuću kastu, učvršćenu manje ili više birokratizovanom upravom, u Evropi odvijao vrlo
21
neravnomerno (u Zapadnoj Evropi je okončan početkom 17. veka, u Srbiji gotovo dva i po
stoleća kasnije). U balkanskoj političkoj kulturi stalno prisutno, manje ili više sistematski idejno
uobličeno polaganje prava na neograničenu vlast vođe i njegove pratnje (kneza i vojvoda, kralja
i vojske, partije i njenog ratnog vođe) na temelju ratnog učinka, primilo je lokalnu boju, koja se
po srpskoj verziji može uslovno nazvati solunašenjem. To je ćelijska crvena nit koja se provlači
kroz sve ideologije lične vlasti u ovom prostoru. Uočeni elementarni oblik jeste nužno formalan
jer pokriva vrlo raznorodne klasne i grupne interesne saveze. U njegovom obliku ispoljavali su
se interesi užih ili širih društvenih grupa u jugoslovenskim prostorima za poslednja dva stoleća.
Manje ili više nezavisni srpski i jugoslovenski režimi lične vlasti bili su u društveno-
ekonomskom pogledu šaroliki: feudalni (vlast vožda i vazalnog kneza nikla iz ustanka sve do
četrdesetih godina 19. veka), kapitalistički (konzervativnoburžoaske monarhije Obrenovića i
Karađorđevića od četrdesetih godina 19. veka do četrdesetih godina 20. veka), socijalistički
(Titov jednopartijski režim). Otuda je uočeni ćelijski oblik političke kulture nužno formalan i ne
omogućuje istraživanje sadržinskih interesnih osnova konkretnih režima vlasti. Međutim, viši
stupanj apstrakcije, koji je u svakom poređenju uz pomoć elementarnog ili idealnog tipa nužan,
ima heurističke prednosti. U ovom istraživanju otvara se mogućnost da se sa stanovišta
političke tehnologije porede različiti udaljeni oblici vlasti i uoči kontinuitet unutar celine
razdoblja ili užih vremenskih deonica. U pomenutom ćelijskom obliku političke kulture trajno
je prisutna strukturna napetost između cilja (oslobođenja) i sredstava (potpuno podvrgavanja
vrednosno nadmoćnom nadindividualnom jedinstvu, nacionalnom ili klasnom) i manje ili više
iracionalno prihvatanje ključnog simbola tog jedinstva – kulta oslobodioca.
U sadržinskom pogledu raznoliki balkanski monarhijski i republikanski režimi
nepodeljene vlasti mogu se manje ili više posredno izvesti iz svog elementarnog oblika. Realna
ili fiktivna ugroženost od spoljnog ili unutrašnjeg neprijatelja jeste trivijalno pokriće autoritarne
zaštite monopolskih vladara koje su podvlašćeni neretko plebiscitarno prihvatili (Milošev
apsolutizam se hranio turskom opasnošću, potonje monarhije austrijskom, nemačkom i
italijanskom pretnjom, a Titov režim je počivao na političkoj kulturi bipolarnog sveta, tj. pretnji
sa Istoka i sa Zapada). Haotični unutrašnji i nestabilni spoljnopolitički odnosi u prostoru dugo
podeljenom između imperija, česti oslobodilački i građanski ratovi koji su pojedine narode
dovodili na rub egzistencijalne ugroženosti, jesu realna osnova nepodeljene vlasti, a nametanje
iluzije «vanrednog stanja» i u relativno bezbednim periodima postala je standardna ideološka
formula disciplinovanja podvlašćenih. Uprkos nespornim oslobodilačkim i modernizacijskim
učincima svi nezavisni režimi u jugoslovenskom prostoru 19. i 20. veka bili su zatočnici
autoritarne političke kulture i labave državnopravne sigurnosti. Ovde bi ukratko trebalo
pomenuti najvažnije sastavnice u osnovi haotičnog tradicijskog potencijala da bi se jasnije
uočili povremeni radikalni proboji koji su se privremeno ili trajnije, svesno ili nesvesno,
uspešno odupirali konzervativnom naboju političkog nasleđa.
Političke elite nezavisnih jugoslovenskih država 19. i 20. veka nisu mogle da stiču i
usavršavaju političku kulturu u nacionalnim i dvorskim zatvorenim krugovima Austrougarskog
carstva gde je pristup bio ograničen za elite vodećih carskih naroda. Premda je Austrija, a
naročito docnije Austrougarska, bila u državno-pravnom pogledu izgrađenija od ostalih
prostora gde su živeli južnoslovenski narodi, manevarski prostor vođa «nedržavnih naroda» bio
je uži nego u srpskoj državi gde se postupno stvarala samostalna monarhijska tradicija. Izgleda
da je na iskustvo lične vlasti obe jugoslovenske države 20. veka više uticalo nasleđe srpske
države 19. veka. U tom nasleđu raspoznaje se više slojeva: politička kultura osmanlija
(svojinski odnosi, organizacija vazalne kneževe pratnje, sultansko ponašanje vladara koji se
slobodno kretao u ničim nesputanoj patrijarhalnoj tradiciji), zatim od polovine 19. veka izvesni
pokušaji birokratizacije i uvođenja zakonitosti po zapadnoevropskom uzoru, i najposle osobeni
spoj orijentalnog nasleđa sa modernim evropskim obrascima. Uticaj slojevitog srpskog nasleđa
na docnije jugoslovenske države nije bio toliko rezultat svesnog oponašanja srpskih oblika lične
vlasti, već je izvirao iz sličnog položaja nezavisne Srbije i nezavisne Jugoslavije u spoljnom
okruženju i sličnog cilja koji najopštije izražava formula «Balkan balkanskim narodima». Uz to,
ne bi trebalo potcenjivati okolnost da je Srbija na Balkanu jedina imala vlastite neuvezene
22
dinastije i nezavisnu monarhijsku političku kulturu. Slojevitost srpske političke političke
kulture kritički su prikazivali njeni savremenici Svetozar Marković (1846-1875) i Slobodan
Jovanović (1869-1958).
Osmansko carstvo sa patrimonijalnim sultanom koji se kretao u apsolutno čistom
prostoru lične samovolje, nesputan ulemom niti tradicijom, ostavilo je u nasleđe vlastiti obrazac
lične vlasti kao privlačni uzor državama koje su formirane nakon njegovog sloma. Ni srpski
vladari nisu odoleli ovom izazovu. Izuzev kneza Mihaila, koji je bio bliži evropskom
prosvećenom apsolutizmu, srpski vladari 19. veka su više nalik istočnjačkim despotima.
Idealizacija harmonične patrijarhalne prošlosti sa snažnim epsko romantičarskim sadržajima
podjednako je prisutna kod srpskih liberala i konzervativaca 19. veka (Subotić 1992, str. 139).
Srednjovekovne vrednosti su se uporno održavale, od kojih je najkonzervativniji, verovatno, bio
neproduktivni odnos prema radu (jer se domaće stanovništvo teško rešavalo da uzme plug), što
je S. Marković kritikovao kao malograđanštinu. U ovom «neprotestantskom» sklopu vladar je
bio pre svega ratnik koji osvaja i deli zaplenjeno. Milošev proboj ove tradicije se sastojao u
ukidanju nazadnog timarskog sistema i uvođenju sitnog seljačkog poseda, zatim naređivanjem
da se krči šuma i uanpređuje ratarstvo. S. Jovanović je beležio da su se i liberali u Srbiji zalagali
za modernizaciju na temeljima stare slovenske patrijarhalnosti. U stočarsko-ratarskoj Srbiji 19.
veka slovenofilska patrijarhalna vizija društva povezivala se sa antibirokratskom i
antizapadnom usmerenošću i konzervativno romantičnim shvatanjem vladara kao čuvara vere i
harmonične jednakosti i bratstva. Ovde se treba zadržati samo na ličnoj vlasti, uticajnom
segmentu političke kulture.
Premda autoritarna, lična vlast u Srbiji nije bila stabilna. Labilnost je počivala na
nestabilnom načinu izbora vladara, a zatim i načinu učvršćenja vlasti i mahom nasilne izmene.
Kod srpskih, pa i jugoslovenskih monarhija, izbor vladara, usled sukoba mladih dinastija, bio je
labavo regulisan čak i tradicijom. Narod je birao vođe ustanka aklamacijom, a u miru su to
činile oligarhijske grupe ratnika – knezova (ustavobranitelji) ili zaverenika (crnorukci). Sve
monarhije su bile u senci antidinastičke vojne pretnje, a izbor vladara nije bio vezan za čvršći
predstavnički sistem. Republikanski vođa je do vlasti dospeo na ne manje stabilan i regulisan
način, krčenjem puta kroz nepredvidljive frakcijske partijske sukobe. Izbor vladara ostao je
trajno pravno nestabilan i neracionalizovan proces: kod monarhije usled odsustva
neprikosnovene dinastijske harizme, a u republici usled nadmoći partijskog nad državnim
pravom. Otuda i specifično labilan i nesiguran položaj vođe, koji je otvarao mogućnost
neobuzdanog kulta, ali i iznenadnog sunovrata.
Još nejasnije je bila regulisana nadležnost vladara prema upravnom štabu i
podvlašćenima. Prvi srpski novovekovni vladar-ratnik Karađorđe (1768-1817) sa pištoljem se
protivio zahtevima savetnika, a Miloševu vlast su savremenici (od Vuka Karadžića do S.
Markovića) nazivali istočnjačkom despotijom, neograničenom i samovoljnom. Miloš je
despotskom vlašću obavio krupne istorijske zadatke. Bio je vešt političar koji je od Turaka
iznudio najviše u nepovoljnoj situaciji, internacionalizovao je srpsko pitanje kod Rusije, ojačao
srpsku autonomiju i ozakonio slobodni seljački posed. Bio je najjači među starešinama i
najveći zahvatač. Prisvajao bi šta mu se dopadne u vremenu kada je svojina počivala na
zauzeću (Jovanović 1925, str. 10). Uz manji ili veći otpor ostalih ratnika (jer staleškog plemstva
nije bilo niti hijerokratske crkve), u Srbiji je žilavo opstajala neokrnjena tradicija istočnjačke
nepodeljene vlasti. Sve do kneza Mihaila činovnik je držan za privatnog kneževog slugu i nije
bio državni organ, što je u Evropi stoleće ranije uklonio prosvećeni apsolutizam. Prvi srpski
liberali su ponavljali da je Srbija izborna monarhija (bez staleškog plemstva) i starije dinastičke
kuće. Knezovi su bili seljaci-ratnici, a ne plemići, politiku su vodili junaci (Toma Vučić 1788-
1859), birokrati (Ilija Garašanin 1812-1874) i tgovci (Miša Anastasijević 1803-1885). Samo je
Miloš od sultana priznat za naslednog kneza, a ostalima su privilegije bile nesigurne. Uprava,
premda preobražena iz kneževe posluge u državno činovništvo, ostala je korumptivna i osiona.
O političkoj kulturi ratničke Srbije svedoči jedan važan tip nacionalnog političara, kakav je bio
Toma Vučić Perišić, koga je V. Karadžić nazivao junakom i krvopijom. Bio je to četobaša iz
ustanka koji se dušmanski ponašao u politici kao i u borbi s Turcima. Starešina čvrst i strog, ali
23
i prototip seljačkog demagoga (govorio je «svi smo ravni, što je knjaz to je i svinjar»),
nepoverljive i nepredvidljive ćudi, uvek je imao oružje pri ruci, što je odavalo starog krdžaliju.
Vreme je oblikovalo ove nepoverljive crte političara, ali i pritvornost. Vučić je bio iz onog
starijeg naraštaja koji je umeo da temena pred Turcima, imao, je lukavu mačkastu gipkost kao i
Miloš (Jovanović 1925, str. 189-190). Borba za opstanak i nezavisnost naroda je stvarala
političku kulturu primerenu okruženju, što većini nije bilo neprirodno (izuzev usamljenih
pripadnika inteligencije formirane na Zapadu). Otuda i neophodnost mere u kritici vazalne
patrimonijalne nepodeljene vlasti. Važnije od opreza istoričnosti je uočavanje kontinuiteta
osnovnog obrasca političke kulture vladara oslobodioca. Što je vladarev ratni učinak bio
nesumnjiviji to su bile manje šanse zakonski regulisane podele vlasti (od Miloša do Tita). Ređi
pokušaji birokratizacije i liberalizacije vezani su za vladare bez harizme ratnog oslobodioca
(Mihailo Obrenović, kralj Petar I Karađorđević 1844-1921). Miloš je prema Porti uvek bio
energičan, istovremeno se čuvajući da mu niko ne može osporiti vernost sultanu. On nije
govorio s Portom kao njen skromni štićenik koji svoja prava izvodi iz propisanog ustava, nego
kao čovek koji je vlast dobio od jedne narodne bune i koji se pred Portom javlja kao tumač
narodnih želja (Jovanović 1923, str. 64-65). Iz istog razloga ni Tito pred Staljinom nije
temenao, za razliku od ostalih komunističkih vođa lagerskih zemalja koje su se vratile u zemlju
u prtljažniku voza Crvene armije i preuzele vlast u senci sovjetske vojske (Rakoši, Gomulka,
Ulbriht, Dimitrov). Kod vladara koji su kod naroda osvedočeni, ali ipak ne do kraja suvereni,
verovatno se jače izoštrava osećanje jasnog i tačnog raspoznavanja snaga, do sitnica, i veštog
prilagođavanja novoj situaciji, nego kod izbornih šefova čija je vlast regulisana zakonom. U
odnosu prema Turcima i Rusima Miloš i Tito su prilično tačno uočavali kada i koliko treba
popuštati ili zatezati. Istovremeni osećaj egzistencijalne ugroženosti i vlastite snage kod
izuzetno nadarenih političkih vođa stalno usavršava politički refleks i čulo za precizno
sagledavanje granica manevarskog prostora. Izgleda da odveć ambiciozno zamišljeni ciljevi
sprečavaju realističnost u proceni odnosa snaga i ubrzavaju popuštanje političke koncentracije.
S. Jovanović poredi Miloševu gipkost sa hitrinom guje koja krivuda kroz kamenjar. Ova ocena
nije manje primerena Titovoj elastičnoj spoljnoj politici. Miloš je bio lišen ličnog ponosa i bio
gotov na savijanja, a i Tito dok nije učvrstio međunarodni ugled, da bi kasnije ponos isticao do
sujete. Spoljna politika je opreznija od unutrašnje jer zahvaljujući priznatom učinku u svetu
kritičnost prema autoritarnim sredstvima bledi.
Neodvajanje od naroda u najtežim situacijama jeste neobično trajna sastavnica ratne
harizme. Posle sloma 1. ustanka 1813. deo vojvoda i ratničke aristokratije prebegao je u
Austriju ispred Turaka. Miloš je ostao s narodom, slično kralju Petru I i regentu Aleksandru,
koji su se s vojskom 1915. povlačili preko Albanije. Ni Tito se nije odvajao od vojske 1941-
1945. Harizmatsko junaštvo ima krupnu ulogu u obezbeđenju plebiscitarne podrške, ali se
vremenom lako pretvara u tzv. solunaštvo ili partizanštinu tj. u polaganje prava na trajnu vlast
na osnovu osvedočenog ratnog učinka bez obzira na mirnodopske uspehe. Neodvajanje od
naroda u ratu i skromno obrazovanje vođe koje ga približava običnom čoveku je Miloša i Tita,
a delom i Petra I učinilo «vladarima iz naroda». To se ne bi moglo reći npr. za kneza Mihaila
Obrenovića i kralja Aleksandra I Karađorđevića (1888-1934), koji se nisu kao Miloš mešali sa
gomilom niti često mitingovali kao Tito. Njihovi izlasci u narod bili su više paradni. Premda
obrazovani, u govorničkom pogledu, zbog distance prema narodu, bili su manje ubedljivi.
Političkoj kulturi podvlašćenih najuspešnije su se i sa najmanje napora prilagođavali Miloš i
Tito, dok je zatvoreni, melanholični, autoritarno nadmeni i zagonetno nepristupačni knez
Mihailo u tom pogledu najviše odudarao nastojeći da bude prosvećeni apsolutista lišen harizme
ratnika. Mihailo je bio plemić koji nije umeo sa narodom. Uvodeći ceremonijal i audijenciju,
dao je srpskom dvoru zakasneli evropski sjaj. Titova sklonost ceremonijalu nije, međutim,
ugrozila njegov oslonac, jer je naporedo na paradoksalan način zadržao Miloševu sugestivnost
neposrednog plebejskog dodira s masom. Tito je u vlastiti raskošni ceremonijal vešto ugradio i
patrijarhalno nezvanično saobraćanje vladara sa narodom, prisutno još u srpskoj ustaničkoj
tradiciji. Bio je to relativno spontani plebejski čin mladih dinastija izraslih iz ratnika i stočnih
trgovaca, a ne izdvojenog staleškog plemstva sa vlastitom kulturom i stolećima dugim
24
geneaološkim stablom. Lako je pojmljivo što u političkoj kulturi opterećenoj neprosvećenošću i
oslobodilačkom tradicijom narodni vladari imaju aktivniju mobilizatorsku ulogu od
aristokratskih ili birokratskih vođa. Prihvatanje i utapanje u kulturu podvlašćenih je dodatni
osigurač lične vlasti. Proričući sinu rđav kraj, Miloš ga je opominjao da onaj ko hoće da se
brani od hajduka mora i sam biti hajduk. Bila je to balkanska verzija prirodnopravne formule
Trockog da protiv nasilja pomaže jedino nasilje.
Pretorijanstvo je najvidljiviji segment ovog haotičnog i nebirokratski regulisanog
državnog nasleđa, ne samo u odnosu vladara i podvlašćenih nego i u pogledu stabilnosti
harizmatski kvalifikovane kuće – dinastije. Po svemu sudeći, i ovde je orijentalno nasleđe
ostavilo značajnog traga. Tu je zapravo nestabilan odnos vojske i vladara ispoljen u najčistijem
obliku. Kod orijentalnog sultanizma bila je redovna pojava da su vladari morali stalno iznova
pridobijati vojnike darovima i obećanjima. Veber je uočio da su posledice toga bile snažna
nestabilnost vladajućih grupa i česta pretorijanska rušenja prestola, jer su istim sredstvima
vojnici odmamljivani od vladara. U Srbiji pretorijanci nisu obarali samo pojedinačne vladare
nego i cele harizmatski kvalifikovane kuće, ne strepeći da će time uzdrmati sve tradicionalne
temelje na kojima je počivala pokornost podvlašćenih, jer su dinastije bile neukorenjene, a
apolitičnost neposvećenog seljaštva izrazita. Monarhije u Srbiji nisu bile službene kao na
kontinentu, već više harizmatske, pa je kralj usled pogrešne politike gubio krunu i glavu.
Nestabilnost krune nije bila posledica institucionalizovane odgovornosti vladara i njegove
povrede propisanog ponašanja krune, već labilnog i u tradiciji neukorenjenog autoriteta
dinastije. Na Balkanu nije bilo neprikosnovene domaće dinastičke harizme, kao npr. Kod
Burbona, Hoencolerna ili Habzburga, koja bi samo na osnovu naslednog prava dozvoljavala
pretenzije vladareve, ma bio on, kako zapaža Veber, zvekan ili politički genije. U 19. i 20. veku
Srbija je jedina na Balkanu imala vlastite dinastije, dok su u ostalim susednim zemljama
monarsi prihvatani iz stranih dinastija (u Rumuniji i Bugarskoj iz nemačkih, a u Grčkoj iz
bavarskih i danskih). U Rumuniji je kruna bila najstabilnija. Tu su Hoencolerni vladali od 1866
do 1947. godine. U Bugarskoj je 1886. svrgnut knez Batenberg (1857-1893), a u Grčkoj je
1922. zbačen Kralj Konstantin II. Izgleda da zaostala i najvazalnija Albanija nije bila zrela za
bilo kakvu monarhijsku harizmu (ni domaću ni stranu), gde osim samozvanog kralja A. Zogua
(1895-1961) nije bilo monarhije, a do 1945. ni realne državne nezavisnosti.
Za specifičnu labilnost balkanskih monarhija odgovorna je i Pravoslavna crkva kao
glavna «ustanova spasenja», koja je doduše monopolisala pristup bogu, ali nije bila u toj meri
hijerokratski isključiva da bi istrajavala u stavu da samo vladavina jedne dinastije jemči vezu sa
bogovima. Cezaropapistički podređeni patrijarsi i mitropoliti su bez većih otpora prenosili božji
dar milosti osloboditeljima i uzurpatorima prestola. Vojnički vladari ponajmanje su zavisili od
crkve, a srpski vladari su tom pogledu još manje bili vezani za posvećenje od pruskih koji su
crkvenu intronizaciju ponosno odbijali rečima: «Nemački car se ne rađa u Pavlovoj crkvi već na
bojnom polju». Pretorijanci na Balkanu nisu strepeli od uskraćivanja božije pomoći, a još manje
od anateme (sredstvo koje je rimski papa koristio za ekskomunikaciju neposlušnih vladara).
Nasuprot Pravoslavnoj, hijerokratska Rimokatolička crkva živela je u zategnutim odnosima sa
političkom vlašću, međusobno uravnotežavajući i ograničavajući nadležnosti.
Nasilni pretorijanski upadi vojske u unutrašnju politiku najčešće su završavali ne samo
svrgavanjem nego i ubistvom vladara, a neretko se pravdali solunaštvom, tj. polaganjem prava
na apsolutnu vlast na osnovu ratnih zasluga. Obe komponente političke kulture su
beskompromisne i hegemone, utemeljene na prirodnopravnoj logici da vlast pripada onome ko
je kadar da je u oslobodilačkoj borbi plati životom. Na Balkanu je nepisano pravo da je
legitimnija vlast osvedočenog borca nego izabranog poslanika. Svi vladari ratnici u srpskoj
istoriji neštedimice su koristili moralni kapital boračkog učinka, a solunaška srpska komponenta
trajno je remetila međunacionalne odnose u Jugoslaviji između dva svetska rata. Za razliku od
režima koji počivaju na lokalnoj samoupravi i teritorijalnoj miliciji (V. Britanija) ili u
apsolutizmu na razgranatom centralističkom birokratskom aparatu isteklom iz kopnene vojske
(Francuska, Nemačka), u istoriji Srbije i obe Jugoslavije vojska je na važnim prekretnicama
nasilno ulazila u politički život (Stanković 1993 a, Jovanović 1923). Trošni parlamentarizam i
25
labilni autoritet rivalskih mladih dinastija su pretpostavke latentne vojne pretnje vladarima.
Izgleda da je u tom donekle bio izuzetak samo Tito, prema kome vojska (izuzimajući
informbirovsku grupu oficira 1948) nije bila pretorijanski raspoložena, tj spremna za prevrat,
već ga je kao osvedočenog ratnika smatrala prvim oficirom sa nezavisnim vojnim
naredbodavnim autoritetom. Srpska istorija je u tom pogledu nalik ruskoj, gde je posle Petra
Velikog sigurnost većine vladara, a naročito carica, de facto počivala na plećima oficira garde i
pored neprikosnovenosti dinastičke harizme Romanova.
Svetozar Marković je u «Srbiji na Istoku» uočio veliki ugled gospodara i vojvoda u
srpskom patrijarhalnom društvu pripremljen neprikosnovenim ugledom domaćina u porodici.
Patrijarhalna vlast je ćelijski oblik lične vlasti jer počiva na odnosima strogo ličnog poštovanja.
Otac je autoritarni gospodar i zaštitnik. Kneza Miloša su saradnici zvali gospodarem, a
patrijarhalna komponenta vidljiva je i u nadimku «Stari», kojim su Tita oslovljavali najbliži
mlađi saradnici koji su uglavnom izgubili očeve u Prvom svetskom ratu. Titov autoritet je
dobrim delom zadržao tradicionalnu patrijarhalnu kombinaciju seoskog starešine, zaštitnika i
legendarnog heroja. Država je potekla iz porodice, a vlast poglavara je bespogovorna kao i vlast
oca. Prve despotske crte srpskoj državi davale su preteće vojne pratnje glavara, pa ishod
skupštinskih odluka nije zavisio od volje naroda nego od broja momaka kojima su glavari
raspolagali (Marković 1965). «Sovjet naroda serbskog» bio je oruđe u rukama privilegovanih
vojnih starešina, a poraz civilne vlasti bio je istovremeno poraz same narodne revolucije. O.
Hince i M. Veber su pokazali da je organizacija vlasti svuda tesno skopčana sa organizacijom
vojske, jer je disciplina vojske kolevka discipline uopšte, u proizvodnji i upravi. Labilne, na
drugarstvu organizovane skupine momaka u kojima je spremnost na individualno junaštvo
(megdan) bilo značajnije od svesti o disciplini, na Balkanu su bile suprotnost birokratskom
vojniku evropskih stajaćih vojski, jednako kao što su se vođe izrasle iz harambaša teško mirile
sa autoritetom zakona i subordinacije. Birokratske stajaće vojske sa izgrađenom disciplinom
subordinacije (poput pruske) manje su pretorijanski raspoložene od jedinica kojima su na čelu
osvedočeni junaci sa nezavisnim autoritetom četobaše i komite. Miloševa vlast je bila mešavina
tradicionalnog i harizmatskog oblika vlasti i po pomešanosti narodne i kneževe privatne kase,
ponašanju kneževe uprave (Tadić 1971, str. 242), i monarhiji sa orijentalnim pečatom.
Evropejac S. Marković je pisao da srpska konstitucija nije bila ustava despotskoj samovolji,
nego kombinacija restaurativnih evropskih režima. Sultanovu despotsku vlast zamenila je
domaća vlast formirana u istoj lakejskoj unutrašnjoj političkoj kulturi. Puzanje pred pašama,
orijentalne intrige i lakejski ropski duh prešli su u krv srpskoj «višoj klasi» (Marković 1965, str.
211). Birokratija je počivala na korupciji i kaišarluku, od evropske tradicije je nasledila samo
pokoravanje pretpostavljenom, a od turske ropski duh i podmitljivost. Zato Marković zaključuje
da patrijarhalno društvo pogoduje monarhiji i ličnoj vlasti, a orijentalna politička kultura mu
daje posebnu boju.
U prikazanom nasleđu formirana je politička kultura prvih vladara nezavisne Srbije koji
su bili lišeni dinastičke harizme i božije milosti. Izabrao ih je narod u ustanku, a sve dok je
Srbija bila vazalna postavljani su po milosti sultana. Milost sultana je zamenila hrišćanskog
boga koji je izlivao milost na jednu vladarsku kuću. Dinastije izrasle iz stočnih trgovaca bile su
doduše domaćeg porekla, ali harizmatski nestabilne. Stalno trvenje Karađorđevića i Obrenovića
davalo je dodatnu skorojevićsku boju srpskoj monarhiji i pretorijanski ton sveukupnoj
nacionalnoj istoriji. Pretorijanske oficirske organizacije uvek su bile u blizini dvora. Početkom
1920-ih komunista Ž. Milojković je u skupštini govorio da Šumadija nije monarhistička. Tu je
narod za poslednjih sto godina jednog vladara ubio sekirom, drugog i trećeg proterao, četvrtog
ubio, a petog čak sa ženom ubio (Ribar 1965, str. 224). U nacionalnoj istoriji vojska je imala
velikog značaja u spoljnoj i unutrašnjoj politici: od kneza Mihaila, kada je čvršće
birokratizovana i sa narodnom vojskom brojala oko 50.000 u državi sa oko 1.250.000
stanovnika (Jovanović 1923, str. 173) do Tita koji je nepuno stoleće kasnije u državi sa oko 18
miliona stanovnika raspolagao partijom od 476.000 članova i 33 divizije sa oko 350.000
vojnika (Banac 1990, str. 151). Ako se izuzme ubistvo Karađorđa 1817. i proterivanje Miloša
1839. iz Srbije, prvi organizovani upad vojske u politiku zbio se 1868. posle ubistva kneza
26
Mihaila, kada je Blaznavac (1824-1873) prvi uspešno upotrebio vojsku za rešavanje unutrašnje
politike. Njegov primer se pokazao zaraznim, a topčiderska katastrofa je, kako je zapazio S.
Jovanović, maja 1868. objavila ulazak vojske u srpsku unutrašnju politiku. Vojska je postala
aktivni katalizator društvenih i političkih promena u zemlji lišenoj ugledne dinastije, staleškog
plemstva i nerazvijenog parlamentarizma. Kralj Milan (1854-1901) se takođe oslanjao na
vojsku, a njegov sin Aleksandar Obrenović (1876-1903) je 1893. vojskom oborio namesništvo,
da bi sam bio žrtva vojnog puča 1903. Bila je to najbrutalnija balkanska verzija rimskog načela
exercitus facit imperatorem. Vojska je dovela Karađorđeviće na presto, ali vojna pretnja novoj
dinastiji nije iščezla. Ponajmanje izraženu ličnu vlast Petra I Karađorđevića (1903-1914) trajno
je ograničavala vojska koja ga je dovela na presto i kojoj se osećao dužan, kao i osioni radikali
koji su sveli uticaj kralja u granice institucionalno labilne ustavne monarhije. Regent
Aleksandar se u Solunu 1917. obračunao sa pretorijanskom vojnom strujom «Crna ruka» i uz
pomoć vojske odlučio o kraju rata i karakteru buduće države. Srpska vojska bila je važan
oslonac i sprovodnik unutrašnje politike kralja Aleksandra koji je vojskom otvoreno pretio
hrvatskim političarima: «Ama doći će Pera (Živković) da im pokaže, oca im hrvatskog»
(Stanković 1995, str. 74). Premda se oslanjao na vojsku, Aleksandar se najviše plašio kako će
na ličnu vlast reagovati zaverenička Šumadija. Izgleda da je vojni otpor namesničkom režimu i
knezu Pavlu Karađorđeviću (1893-1976) počeo još 1937. godine (Petranović 1993 a, str. 127).
Godine 1929. vojna diktatura je privremeno spasla državu od rasula, a marta 1941. vojni puč je
provocirao fašističku odmazdu, građanski rat i raspad države. Uz pomoć oružane sile Tito i KPJ
su 1945. uzeli vlast, a vojni kadrovi su bili važna osnova uprave nove države. Da bi se ojačala
lojalnost vojske, trebalo ju je kontrolisati partijom i posebnim nadzornim organima. Do početka
šezdesetih godina slike šefa države bile su maršalske, u uniformi, a od tada se sve više slika u
civilnom odelu. Uprkos Titovoj realnoj maršalskoj naredbodavnoj moći i velikom ugledu u
vojsci, strah od zavere je bio prisutan, ali i spremnost da se vojskom zavede red (Perović 1991,
str. 257). Najozbiljnija čistka vojnog vrha usledila je 1948. zbog tzv. «zavere generala»
proruski nastrojenih (Banac 1990, str. 158-161). Ova vojna kriza je nagnala vrh partije da
osigura privilegije oficirskom kadru i uz pojačani partijski nadzor vojske smanji pretorijansku
opasnost. Menjajući dinastije i unutrašnje uređenje države, vojska je imala aktivnu (progresivnu
ili konzervativnu) ulogu u istoriji Balkana, čiji vladari nisu uniformu nosili samo simbolično na
paradama. Militaristički obrazac ponašanja bio je okosnica političke kulture svih domaćih
vladara, a autoritet oficira kod podvlašćenih nije nikada bio ugrožen. Vojska nije isticala samo
oslobodilački učinak u borbi protiv fašizma, već joj je u etnički izmešanoj Jugoslaviji pridavana
integrativna, kohezivna uloga. Izražena vojna komponenta balkanske političke kulture, naročito
kod vođa, nije imala za posledicu opštiju militarizaciju života kao npr. u Pruskoj 18. i 19. veka,
već je u relativno monolitnoj političkoj strukturi poimana u aktivnom moralno- oslobodilačkom
i herojskom smislu.
U ideologijama političkih partija prisutno je raznovrsno negovanje borbenog ponašanja,
discipline, budnosti i opreza prema različitim oblicima uvek aktivnog spoljašnjeg ili
unutrašnjeg neprijatelja. U autoritarnoj boračkoj tradiciji akutna je i relativno spontana potreba
pobunjenog naroda za nepogrešivim vođom i brižnim starateljem. Ona delom neutrališe
nelagodnosti ksenofobije, tj. stalne opterećenosti budnim neprijateljem. Prikazujući trajnije crte
balkanskog etničkog mentaliteta, J. Cvijić i V. Dvorniković uočili su autoritarni etnocentrizam
(kruto poistovećivanje sa vlastitom grupom do samoodricanja), apsolutizaciju mita o junaku
koji se žrtvuje, impulsivni aktivizam, osudu pomirljivosti i kompromisa kao poltronstva,
hajdučki zaverenički temperament i sl. Iskustvo robovanja i ratovanja je u ideologijama
različitih partija ostavilo traga u obliku manje ili više usklađenog ili protivrečnog sapostojanja
manihejske svesti (potrebe za neprestanom borbom usled stvarne ili umišljene ugroženosti) i
težnje za beskonfliktnom zajednicom klasnih interesa po uzoru na idiličnu patrijarhalnu
zadrugu. Do poželjnog društva dolazi se samo borbom, a u borbi se vojska ili partija kale i
organizaciono snaže. Borba ima višu etičku vrednost od pasivnosti i kompromiserstva. Dedijer
je, međutim, oslanjajući se na Cvijića, u naglašeno krutom boračkom mentalitetu uočio i
sklonost koja mu je potpuno oprečna. To je konvertitstvo ili dogmatsko preobraćanje kao
27
sastavni deo dinarskog mentaliteta. Zbog straha ili koristoljublja nekritički se, bez razložnog
preispitivanja, prihvataju novi politički uzori. U prošlosti su opšta oskudica i beda bili uzrok
nestalnosti i preobraćanja. Cvijić je pisao o konvertiranju i promeni vere usled seobe i teškog
života (islamiziranje i katoličenje). Crnogorski planinski narod se naglo i neočekivano menjao u
pogledu lojalnosti u ratu, naročito u slučaju gladi i pomanjkanja municije. Strasnu borbu protiv
Turaka smenjivala su razdoblja prelaženja u tursku službu (Dedijer 1991). U odnosu prema
vođi konvertitstvo se ogleda u kolebanju između oduševljenog prihvatanja i isključivog
demoniziranja (odnos prema Titu 1980-ih i 1990-ih). Sudeći prema istupima različitih slojeva
stvaralačke i ostale inteligencije, zaokret iz jednog ekstrema u drugi je prilično upadljiv: od
obožavanja Tita do demoniziranja, od potpune odanosti do mržnje, od gole apologije do
srozavanja i negiranja svakog učinka, od uzdizanja narodnog usrećitelja i oslobodioca do
isticanja glavnog krivca za nacionalnu nesreću. Okolnost da je konvertitstvo u pomenutom
primeru gotovo podjednako prisutno kod različitih slojeva inteligencije na osoben način svedoči
o snazi jednog važnog segmenta autoritarne političke kulture. Istini za volju, retko je političko
mišljenje u kom postoji sredina, tj. diferencirano razdvajanje učinka od greške. U autoritarnoj
političkoj kulturi daleko lakše se sve prihvata kao dobro ili zlo, idealizuje se ili demonizira, jer
je politika u domaćoj istoriji bila više borba na život i smrt (rat) nego trgovina i kompromis
(diplomatija i parlament). U kolektivnom sećanju su neizbrisivi neimaština, glad i etnički
genocidni progoni. To je realna osnova manihejskog mišljenja ili-ili. Ekstremni politički
stavovi sa izmenom situacije lakše se menjaju, pa se neretko odlazi u drugu krajnost.
Odmereniji i realističniji politički nazori, koji ne izviru iz egzistencijalne ugroženosti, po
pravilu su trajniji.
Boračko-konvertitska komponenta političke kulture nije prisutna samo kod neukih i
povodljivih ljudi, već i kod inteligencije. Vidljiva je u kolebanju između obožavanja i
demoniziranja vođe, idealizacije i nipodaštavanja političkog programa. Konvertitski potencijal
manje obrazovanih, koji se refleksno aktivira povezivanjem ugroženog ličnog materijalnog
interesa sa manje ili više iracionalizovanim interesom vrednosno nadređene grupe, lakše se
manipulativno usmerava u željenom pravcu. Kod inteligencije, pak, pored izmenjenih
okolnosti, konvertitstvo može biti rezultat unutrašnjeg promišljanja, zatim različitih
iracionalnosti ili golog pragmatizma, što je po pravilu retko praćeno priznavanjem ranijih
vlastitih zabluda. Češće se kao uzrok sopstvenog zaokreta navodi nedoslednost ranijeg
političkog uzora. Što je autoritarni lični ili uže grupni sindrom izrazitiji, to je opredeljivanje za
nasilna sredstva promene izglednije. Vrlo uopšteno govoreći, neravnomernosti u razvoju i
neprevladana prošlost uzrok su trajnosti autoritarnih obrazaca političke kulture koji opstaju
uprkos osavremenjenim ostalim tehničko-tehnološkim segmentima društva. Samo se
višeslojnim dijalektičkim pristupom može uočiti prožimanje neprevladane prošlosti i savremene
tehnologije. Na istorijskim prekretnicama tradicija se zna probuditi i ispoljavati u neobičnim
spojevima sa novim. Tako se kod nove vlasti 1945. staro i novo mešalo u najneobičnijim
oblicima, pa je bilo žena koje su govorile da su za «Tita i boga». U partizanskom pokretu je
protivrečni spoj ateizma i religije dobio epski oblik u slavljenju mučeništva i harizme palog
borca Hrista:
«Nosim kapu sa tri roga,
i ratujem protiv boga,
ali ne i protiv Hrista,
jer je bio komunista».
Na ključnim istorijskim prekretnicama najvidljiviji je nesklad tradicionalnih i modernih
idejno-ideoloških sastojaka kojim su politički pokreti na Balkanu mobilisali široke slojeve.
Nakon vojnog sloma fašizma, kada je socijalizam bio na vrhuncu međunarodnog ugleda
nepomirljivi idejni sadržaji (vera u boga i Tita, ateizam vladajuće partije i državni verski
praznici, uviranje seljaštva u velike gradove) bili su u neobičnom sazvučju, jer se vera u
legitimnost nove vlasti nije mogla probuditi bez obrazaca tradicionalne političke kulture.
Prodorom seljaštva u državno-partijsku upravu 1945. i sve gradske centre došlo je do sudara
kultura na svim područjima. Dedijer piše da brđani nisu zaposeli samo ključne položaje u vojsci
28
već i drugim segmentima uprave, naročito policiji. Crnogorci su preplavili Beograd, a
dalmatinci su se spustili u Zagreb, dolazilo je do sukoba brda i doline (Dedijer 1991, str. 235).
Kadrovi sa tradicionalnom političkom kulturom bili su sprovodnici modernizacije socijalizma.
U isto vreme pretežno sa sela regrutovani kadrovi postajali su najtvrđi zatočnici nove
ideologije. Formalno birokratizovan i ogranizovan prema sovjetskom modelu, deo kadrova
dugo je zadržavao idealizam i revolucionarni žar, odolevajući koruptivnom uticaju rutinizacije i
privilegija. Idealizam i polet, prožet verom u neizbežni razvoj ka beskonfliktnoj zajednici, bili
su važne poluge socijalističke modernizacije. Među čelnim kadrovima bilo je primera
puritanskog romantizma i idealizma, ali i brutalne korupcije i nepotizma. Na neravnomeran i
protivrečan način u sukobu mentaliteta je tradicionalna kultura podsticala kako puritanstvo tako
i korupciju. Krajem 20. veka razbuđena tradicija vidljiva je u jačanju kultova šovinističkih vođa
kompjuterizovanim sredstvima javnog opštenja, zatim u etničkim genocidnim ratovima usred
kontinenta koji se ubrzano ujedinjuje itd. Razjareni autoritarno šovinistički potencijal
tradicionalne političke kulture bio je 1990-ih prikriven demokratskom frazeologijom, a
balkanski harizmatski nacionalni oslobodilac pokušavao se na protivrečan način uklopiti u
željenu viziju moderne konstitucionalne države buržoaskog liberalizma. Sapostojanje oprečnih
političkih sadržaja (harizmatski vođa – pravna država, sloboda pojedinca, ali samo unutar
nacionalno čiste države, laicizirana svest sa arhaičnim konfesionalnim sadržajima itd.) takođe je
dokaz nestabilnosti političke kulture i njenog snažnog konvertitskog potencijala. U njoj se na
zgusnut način iskazuje neravnomernost i kašnjenje u razvoju kao i nemogućnost naglog
prevladavanja nasleđenih obrazaca za regulisanje društvenih sukoba.
Tradicionalna politička kultura podjednako je propisivala obrasce poželjnog ponašanja
vladajućih i podvlašćenih. Formirala se u spoju kulture stranih zavojevača i ne manje
autoritarnih imperativa domaćih oslobodilačkih vođa (orijentalizacija vlasti). Počivala je na
idejno i institucionalno različito regulisanom pijetetu prema vođi, a obaveza pijeteta nametala je
neograničenu poslušnost. Podvlašćeni nisu bili članovi grupe, već više podanici ili
«tradicionalni drugovi», a kako je uočio Veber, ovde umesto strogo omeđene nadležnosti
postoji niz naloga i punomoćja koja daje gospodar. Nema pokoravanja zakonu nego ličnosti
koja je na osnovu tradicije pozvana da vlada. Harizmatske vođe izrasle iz balkanskih buna brzo
su se tradicionalizovale koristeći, svesno ili nesvesno, obrasce minule kulture za učvršćenje
novog revolucionarnog poretka. Divinizirani oslobodilački učinak vođa jačao je pijetet i
poslušnost podvlašćenih i sprečavao njihovu evoluciju ka ravnopravnim članovima. Naporedo s
bezuslovnom vernošću sapostajala je, naročito kod monarhija, subverzivna spremnost na
prevrat delova oružane državne sile. U socijalizmu je konzervativna tradicija takođe na
protivrečan način sapostojala sa izrazito racionalističkim prosvetiteljskim sadržajima ideologije
i obrazovanja delimično tradicionalizujući u oblasti političke kulture njen autoritarni potencijal.
I separatistički potencijal balkanskog prostora je rezultat istorijskog kašnjenja, tj. izostanka
razvijenog feudalnog apsolutizma unutar koga bi se razvila buržoazija koja povezuje tržištem.
Isparcelisani i raskomadani prostor, opterećen konfesionalnim, jezičkim i nacionalnim
sukobima bio je svojevrsan izazov za ujedinitelje (Balkan – balkanskim narodima) od Ilije
Garašanina do Tita. Razne verzije unitarnih ili federalnih južnoslovenskih ideologija i kultova
vladara ujedinitelja (monarhijskih i republikanskih) stalno su se sukobljavale sa isključivostima
separatizma. Tito kao poslednji ujedinitelj etnički izmešanog «balkanskog osinjaka» obavljao je
zadatke mnogih minulih formacija, pa je tradicijski naboj njegove lične vlasti složeniji.
Tradicija kao racionalizovano i zgusnuto iskustvo nije uvek konzervativna niti nespojiva
sa modernizacijom. Sa nešto više opreza bi se ova ocena mogla proširiti na političku kulturu
kao vekovima usavršavani način regulisanja društvenih sukoba. Za razliku od ostalih segmenata
kulture, politička više zadire u način raspodele materijalnih dobara, moći i ugleda. Ova
raspodela je uvek zavisila od osnovnog produkcionog odnosa koji je oblikovao društvenu
strukturu sa manje ili više jasno izraženim vladajućim klasnim savezom. Čiste ili prerušene
patrijarhalne, patrimonijalne i harizmatske sastavnice lične vlasti na Balkanu javljaju se u
najraznovrsnijim kombinacijama na različitim stupnjevima razvoja državnog i partijskog
sistema (u polupatrijarhalnoj feudalnoj sredini, ranom zelenaškom kapitalizmu, višepartijskom
29
buržoaskom parlamentarizmu, planskom ili samoupravnom socijalizmu, poslesocijalističkim
secesionističkim režimima, etnički čistoj državi, unitarnoj ili mekoj federaciji). Još je
upadljivija šarolikost idejnih sadržaja kojima je pravdana nadmoć vođe i njegov titular
(gospodar, knez, kralj, predsednik), o čemu su se starali profesionalni poznavaoci tradicije i
ceremonijala, kao i ideološki stručnjaci različitog profila (sveštenici, dvorske dinastičke
hagiografske apologete, službeni istoričari partije i biografi vođe tid.). Ovde je prikazan glavni
oblik balkanskog odnosa prema političkom vođi, karakterističan segment političke kulture, koji
se najčistije ispoljavao na istorijskim prekretnicama gubeći brže ili sporije svoj žar u toku
posvakodnevljavanja i tradicionalizacije. Izneti modelski teorijski okvir može biti koristan
jedino ukoliko se istorično dopunjava detaljnim istraživanjem svakog konkretnog oblika uz
pažljivo razdvajanje njegove čvorne istorijske funkcije i političke tehnologije. Osim toga, uvek
treba imati na umu i konkretnu svakodnevicu, odnosno užu ili širu spremnost za plebiscitarnim
prihvatanjema vođe. Politička kultura može biti autoritarna i kada ne nameće svoje vrednosti
prinudom, nego i onda kada se sprečavanjem prosvećivanja oslanja na ravnodušnost širokog
bloka apolitične zaostalosti. Važan izvor političke ravnodušnosti je nezainteresovanost masa za
javne poslove usled zaokupljenosti egzistencijalnim problemima. Središte politike u prošlosti
bili su gradovi i građani (čaršilije), a subjekti imućni pojedinci okupljeni u uže grupe, više nalik
kadrovskim nego masovnim partijama. Izuzev perioda jakih uzbuđenja (mobilizacija ili kraj
rata), kada je «junak» osvojenu vlast pravdao plebiscitarnim oblicima designacije, lična vlast se
gubila u moru neprosvećene seljačke ravnodušnosti. Otuda i odsustvo masovnijeg
organizovanog otpora različitim uzurpacijama vlasti.
U jezgru svake političke kulture je zamisao organizacije vlasti konkretnog vladajućeg
klasnog saveza. Svoditi napredovanje u političkoj kulturi samo na širenje svesti o neophodnosti
podele vlasti i uzajamnog kontrolisanja najznačajnijih političkih tela trivijalni je zahtev
proceduralne demokratije. Ni rast tolerancije između različitih društvenih grupa (verskih i
nacionalnih), ni jačanje poverenja u ustanove za regulisanje sukoba između njih, niti slabljenje
manihejskog žara i konvertitstva u etničkom mentalitetu, nisu dovoljni za stvaranje pouzdanog
demokratskog potencijala. Tek sprečavanje raznih monopola na političko odlučivanje
institucionalizovanjem kanala vertikalne društvene pokretljivosti, tj. omogućavanje što širem
krugu ljudi da učestvuju u donošenju odluka na raznim nivoima i permanentno prosvećivanje
uz kontrolu najviših političkih tela, mogu suziti osnovu tradicionalnom političkom elitizmu.

30
III

KNEZ MILOŠ, NIKOLA PAŠIĆ, TITO

Dijahrono sociološkoistorijsko poređenje

1. Osnovna istorijska struktura

Ključne političke ličnosti u istoriji Srbije i Jugoslavije 19. i 20. veka su knez Miloš (1780-
1860), Nikola Pašić (1845-1926) i Josip Broz Tito (1892-1980). Sociološkoistorijski pristup
koji traga za dugim i kraćim procesima razlikuje postojanje i efemerne strukture i izdvaja
najuticajnije pojedince s obzirom na sposobnost da u vlastitoj epohi prepoznaju i ostvare
najtrajnije potrebe širokih društvenih grupa. Svako doba oblikuje poželjne osobine čelnih
ličnosti u skladu sa potrebama širih grupa, ali, kako je Burkhart uočio, svako vreme ne
nalazi svog velikog čoveka niti svaka velika sposobnost nalazi svoje doba. Jednostavnije
rečeno, ne podudara se uvek dublja strukturna potražnja za određenim tipom vođe sa
konkretnom individualnom ponudom. Raspoznavanje i izbor ključnih ličnosti određenog
doba zavisi od uočavanja trajnih i sporo promenljivih istorijskih zakonitosti koje su se na
različit način ispoljavale u otvorenom ili prerušenom obliku. Na Balkanu nije lako izdvojiti
slojeve stvarnosti sa malom brzinom menjanja koji su omeđavali prostor aktivnosti uticajnih
pojedinaca. Trajno delatne istorijske strukture bilo bi pogrešno svesti na u raznim
segmentima društva prisutni žilavi tradicionalizam otporan promenama. Takođe bi bilo
pogrešno govoriti o uvek podjednako snažnom uticaju društveno-ekonomskih i klasnih
činilaca. Aktivnost važnih činilaca društvenog razvoja, koji su u razvijenim evropskim
sredinama delovali u manje ili više čistom obliku i redovnom stanju, na Balkanu je remetilo,
ali i usklađivalo u novi nadindividualni blok permanentno ratno stanje. Ono je ugrožavalo
stabilnost državne teritorije, sigurnost poseda, predvidljivost sticanja, čvrstinu kanala
društvene pokretljivosti, a zatim kolektivnim mitovima i materijalnim pobudama uspona u
ratu jačalo oslobodilački graničarski mentalitet i hroničnu potrebu za harizmatskim
oslobodiocem i, najzad, potkopavalo zametke pravne države. Nedefinisani i promenljivi
interesi velikih sila u etnički, konfesionalno i kulturno izmešanom južnoslovenskom
prostoru tokom poslednjih dva stoleća formirali su prilično osobenu nadindividualnu
političku strukturu, čije su se zakonitosti sporo menjale. Vrlo uopšteno govoreći, reč je o
složenoj, rastegljivoj i manipulativnom akcentovanju podložnoj političkoj kulturi, koja
objedinjuje dijahrone i sinhrone procese balkanskog prostora (mitski povezuje
oslobodilačke ratove različitih perioda, ali i propisuje slično ispoljavanje šovinističkih izliva
u različitim sredinama u istom dobu).
Oslobodilačka politička kultura je u jugoslovenskom prostoru tokom poslednja dva stoleća
nezamisliva bez Kosovskog mita. Državotvorni srpski narod je nakon propasti države u
srednjem veku stvorio herojski mistični Kosovski mit, važnu i trajnu idejnu osnovu tradicijskog
oslobodilačkog potencijala koji se po dalekosežnim posledicama može meriti sa grčkom
Ilijadom ili germanskim Nibelunškim mitom. Tito je ne manje od srpskih vladara, kao
vojskovođa i vladar, koristio patriotsku integrativnu mistiku Kosovskog mita, čija se
starozavetna struktura (spasitelj - žrtva – izdajnik) lako politizovala. Titova ratna harizma
izuzetno skladno se uklopila u ovaj epski kontekst, čije su ostale sastavnice bile okupator
(dželat), pali borci (žrtve) i izbegli kralj (izdajnik). Hronično ratno stanje je u različitim
oblicima kolektivne svesti učvršćivalo imperativ oslobođenja kao vrhovnu nadindividualnu
vrednost koja je potiskivala mirnodopske vrednosti. Rečju, žrtvovalo se više za slobodu nego za
demokratiju. Iz pomenute opšte trajne strukture izvirali su dugi istorijski procesi koji su
oblikovali konkretnije strukture nižeg ranga: različito osvešćene i organizovane klasno-slojne
interese koje su lako neutralisali nacionalni interesi, neposustali ugled harizmatskog junaštva,
nadmoć vojničke nad trgovačkom i proizvođačkom kulturom, pretorijanska pretnja vojske
politici koja je skorojevićevskim dinastijama davala specifično labilni karakter, eksplozivne
31
napetosti srodnih nacija itd. Oslobodilačka politička kultura podjednako je oblikovala
revolucionarne i modernizatorske proboje, ali i žestoke neprogresivne međunacionalne sukobe.
Raspoznavanje čvorne nadindividualne istorijske strukture kao izvora sporo promenljivih
procesa, koji se u prerušenoj formi dugo održavaju, olakšava izbor najznačajnijih istorijskih
aktera u širem vremenskom sklopu. Knez Miloš, Pašić i Tito nisu to zbog vanserijskih ličnih
vrlina (hrabrost, obrazovanje, politički refleks), niti zbog izuzetno skladnog podudaranja
potreba naroda u jednoj epohi i manje ili više slučajne ponude vođa, već zbog sposobnosti da
promišljaju, usklađuju i usavršavaju političke mehanizme različite vrste. Kolektivno iskustvo
živo se iskazivalo u pomenutim politički darovitim pojedincima i krupnom učinku njihove
vlasti. Sva tri aktera je vezivala težnja za stvaranjem samostalne snažne države u složenim
okolnostima koje su iziskivale kombinaciju različitih sredstava (od borbe do lukavstva) i
višeslojni manevar primeren neprijatelju i okruženju. Miloš je uvideo da se protiv Turaka može
više lukavstvom nego oružjem (što je opet isticalo iz kolektivnog iskustva srpskog naroda i
borbe za preživljavanje i samoodržanje), Pašić je učvršćivao srpsku državu gipkošću modernog
evropskog partijskog političara, a Tito je eksplozivni jugoslovenski prostor najduže držao u
miru i gotovo nezamislivom stanju nezavisnosti od velikih sila. Premda u različitoj meri
suvereni (Miloš je bio vazalni sultanov knez, Pašić je kao šef partije i vlade bio podređen
kraljevima, a Tito je bio šef partije i suverene države), svi su bili neobično moćni, autoritarni i
ugledni. Sposobnost neoportunističkog prelaza iz buntara u kompromisera i izmiritelja, a da se
ne naruši osnovni sklop lične harizme i ova očuva u drugoj ulozi, bila je važan uslov učinka i
duge vlasti pomenutih vladara. Harizma je morala biti prilagođena ratnom i mirnodopskom
stanju podjednako, a na skladu pravdoljublja, hrabrosti i političke mudrosti počivali su složeni
kultovi balkanskih oslobodilaca i presuditelja.
Strukturnoistorijski i procesnoistorijski pristup je, s obzirom na prirodu istraživačkih prioriteta,
pogodniji za poređenje vremenski udaljenih istorijskih zbivanja i aktera nego što je to
istoricistički pristup, koji naglašava neponovljivost i individualnost događanja. S druge strane,
prioritet istraživanja struktura donekle umanjuje značaj hermeneutičke rekonstrukcije namera
vodećih aktera, jer subjektivne namere ne mogu dočarati deterministički splet koji se formira
nezavisno od volje pojedinca, a još manje rekonstruisati početni zatečeni manevarski prostor
akcije koji se, doduše, može širiti, ali ne i suštinski menjati. Miloš i Tito su vešto koristili
suprotnosti između svetskih sila, ali širi geopolitički kontinentalni sklop nisu mogli menjati.
Njima nasuprot, npr. moćnim vladarima (Napoleonu, Hitleru ili Staljinu) za zapaženiji učinak
nije bilo neophodno da budu jezičci između velikih sila. Svest i samopoimanje aktera su
donekle nezaobilazan, ali ni izdaleka pouzdan pokazatelj kursa režima na čijem su čelu. Ne
samo otuda što se namere vođa u toku sprovođenja preko nužne, manje ili više složene
hijerarhije menjaju i iskrivljavaju, već i zato što čelnici nisu uvek svesni dalekosežnih
progresivnih posledica svojih postupaka. Miloševa naredba da se krče šume i unapređuje
ratarstvo postupno je menjala pasivni stočarski način života, ubrzavala trgovinu i stvarala
preduslove za potonju industrijalizaciju. Titov otpor Staljinu, podstaknut strahom vrha partije
od pada s vlasti i Staljinove odmazde otvorio je put dubokim promenama jugoslovenskog
socijalizma i učinio Jugoslaviju aktivnim virusom lagera koji je njegove ostale članice
zaražavao težnjom za nezavisnošću. Ništa ređe nije ni nepodudaranje namera i konzervativnih
posledica politike. Miloš nije uviđao da je uvođenje kapitalizma 1835. osudilo osmanski
kneževski patrimonijalizam na propast, Pašić se nije mogao prilagoditi vladavini u
višenacionalnoj državi niti shvatiti suštinu modernog federalizma, a Tito se uprkos odvajanju
od Staljina teško oslobađao krutog boljševizma. Upravo zbog pomenutog nepodudaranja
namera i posledica politike raste značaj strukturnoistorijskog pristupa u objašnjenju složenog
društvenopolitičkog determinizma.
Kod svakog poređenja, a naročito vremenski udaljenih razdoblja, potreban je višestruki oprez.
Uočene trajnije procese i čvršće strukture trebalo bi istorično razmatrati u svakom obliku
njihovog konkretnog ispoljavanja. Oslobodilačka politička kultura je postojan obrazac
ponašanja, ali je u teorijskom pogledu reč o formalnoj kategoriji koju ispunjavaju različiti
sadržaji, tj. interesi različitih društvenih grupa koji mogu biti u različitoj meri isprepletani za
32
nacionalnim. Pokretači Miloševe nacionalnooslobodilačke akcije su zemljoposednički interesi
novih ustaničkih spahija, ali i sitnih seljaka. Pašićeva stranka je držala da su interesi sitnog
seljaštva unutar kapitalizma pomirljivi sa interesima ostalih društvenih klasa. Titov režim
počivao je na spoju interesa radničke klase, njene partije i partijskog vrha. Uži nacionalni
interesi modifikovali su šire socijalne, ali je proces tekao i obratno. Modernizacijski proboj bio
je različitog stupnja sa unutrašnjim blokadama različite prirode (kneževski patrimonijalizam,
velikosrpski unitarizam, prioritet partijskog nad državnim pravom).
Odavno je poznato da se pouzdano mogu porediti samo pojave čiji kontekst nije suviše različit.
Što je sklop različitiji to su zaključci i analogije manje pouzdani. Miloš, Pašić i Tito su na vlasti
delovali u različitim društveno-ekonomskim formacijama (feudalizam, kapitalizam,
socijalizam), različiti su bili tehničko-tehnološki i birokratski nivo razvoja i stupanj
diferenciranosti društvene strukture, međunarodno okruženje i oslonac, vizija poželjnog društva
i zamisao glavnog neprijatelja, prosvećenost, organizacija vlasti i kanali uticaja političkog vođe.
Sličan je, pak, geopolitički položaj poluperiferijskog Balkana između velikih sila, zatim
oslobodilačka politička kultura sa naročito karakterističnim polumilitarističkim odnosom
podvlašćenih prema harizmatskom vladaru koji zbog oslobodilačkog učinka traži apsolutnu
poslušnost. Unutar podređenosti ratnom vođi različit je udeo birokratskih sadržaja (čisto vojna
hijerarhija i podređenost bezličnom rangu) i nebirokratskih (vernost sluge gospodaru, ili
hajduka i komite harambaši). Politika kao zasebna delatnost dugo je zadržala egzistencijalnu
spasilačku boju, od nje je zavisio rat i mir, bezbednost života i imetka. Otuda i specifično
labilni konvertitski politički mentalitet, koji je oscilirao između neobuzdanog i užarenog
uzdizanja vođe na vlasti i ne manje žestokog njegovog demonizovanja nakon sunovrata. Na
delu je, dakle, poređenje sadržaja i forme. U politici je sadržaj interes uže ili šire društvene
grupe, a forma je način zaštite tog interesa (lična ili podeljena vlast, struktura upravnog štaba,
uloga vođe i njegove lične crte). Premda različiti, sadržaj i forma se katkad prožimaju i
ideološki prerušavaju pa ih je teško razlučiti (prikrivanje lične vlasti širim interesima,
neutralizovanje klasnih sadržaja stvarnom ili fiktivnom ugroženošću nacije itd). Vizija
poželjnog društva ogleda se u načinu usklađivanja demokratije i društvenoekonomske
jednakosti, a raspoznaje se praćenjem odnosa ideologije prema nekim ključnim istorijskim
prekretnicama u prošlosti, kao što su prosvetiteljstvo, Francuska revolucija i socijalizam. U
ovom pogledu razlikuju se konzervativnoburžoaske, liberalno-buržoaske i socijalističke
ideologije. Miloš, Pašić i Tito su bili zatočnici različitih klasnih i nacionalnih vizija poželjnog
društva, ali bi, uprkos različitom sadržaju, kod njih trebalo pokazati određeni kontinutiet
političke forme i snagu njenog osamostaljivanja u kritičnim fazama razvoja.

2. Vizija poželjnog društva:

odnos socijalnog i nacionalnog

Kod Miloša, Pašića i Tita bila je različita srazmera između nacionalnog i socijalnog u poželjnoj
viziji društva. Kod prve dvojice izrazita je nadmoć nacionalnog nad socijalnim, jer je
nacionalno oslobođenje trebalo da reši ili bar da bitno ublaži socijalne napetosti. Kod Tita je,
pak, klasno oslobođenje bilo uslov rešavanja nacionalnog pitanja. Miloševa socijalna vizija bila
je najmanje razvijena. Kao i Karađorđe, bio je srpski pravoslavni ustanik u okvirima feudalizma
do 1835, a i docnije unutar kapitalizma ostao je patrimonijalni vladar, sprečavajući podelu
vlasti i razvoj samostalnog plemstva. Bio je gospodar života i imetka svih podanika u
kneževini, najbogatiji i najveći zahvatač. Premda je uveo u Srbiju kapitalizam, socijalna vizija
nepismenog kneza bila je nerazvijena i u potpunosti potčinjena imperativu nacionalnog
oslobođenja. Za sebe je zadržao, a drugim knezovima osporavao, spahijsko pravo, sanjajući o
obnovi srpskog srednjovekovnog carstva i izgradnji konfesionalno i etnički čiste srpske države.
Pola stoleća kasnije u nezavisnoj srpskoj državi, Pašićeva vizija poželjnog društva sadržala je
više klasnih seljačkih zahteva koji su opet snažno potiskivani i modifikovani nacionalnim
težnjama. O Pašiću je izneta ocena da stoji u srpskoj tradiciji političara bez stava jer je služio
dve dinastije i četiri kralja. Konvertitstvo ove vrste svakako je manje upadljivo od Pašićevog
33
klasnog preobražaja od socijaliste u mladosti do buržoaskog konzervativca u zreloj fazi. Nešto
je umereniji njegov zaokret od slavenofilstva u 19. veku ka zapadnom liberalizmu u 20. veku.
Bio je narodni vođa koji je menjao opredeljenje i dinastičke gospodare, slavenofil, ali i
zagovornik parlamentarizma, važan činilac stvaranja Jugoslavije, ali i jedan od njenih
najkonzervativnijih čuvara. Prelaz od plebejskog radikalskog seljačkog vođe ka eksponentu
bloka mlade srpske buržoazije i zemljoposednika zamagljivan je mutnom nacionalnom
ideologijom koja je mirila antagonističke klasne suprotnosti. Istini za volju, na eksplozivnom
Balkanu, lišenom državnopravne i demokratske tradicije i prožetom zavereničkim hajdučko-
uskočkim mentalitetom teško je bilo biti političar sa stavom. Trusni prostor iziskivao je znatno
veću gipkost, kolebanje i konvertitstvo spoljne i unutrašnje politike nego što je potreba za tim
bila izražena u razvijenim delovima kontinenta. Titu je donekle bilo lakše da se približi
političaru sa postojanim stavom, jer je delovao u relativno stabilnoj blokovskoj podeli
interesnih sfera i u atmosferi nepoljuljanog ugleda marksističke ideologije. Otuda je u njega
postojan prioritet klasnog nad nacionalnim, a Pašićevu unitarnu državu (u kojoj je
konstituisanje federalnih jedinica shvatano kao stvaranje država u državi) zamenio je
federacijom bez vodećeg naroda.
Komunisti su sprovodili industrijalizaciju, dok su radikali jedno vreme držali da je ova rizična
jer materijalno i duhovno pustoši selo. Odnos prema religiji, ateizaciji i drugim stranama
modernizacije ne manje je oprečan. Komunistički antikapitalizam je sasvim drugačiji od
radikalskog antievropejstva. Marksizam je zapadnoevropska misao koja ishodi iz radikalnog
laiciziranog prosvetiteljstva, kao i buržoaski liberalizam. Na drugoj strani su različite
romantičarske i konzervativnoburžoaske reakcije na prosvetiteljstvo sa raznolikim oblicima
veličanja sela, nacije, krvi i tla. Radikalska nacionalna ideologija bliža je antiprosvetiteljskoj
struji iako je domaća politička kultura nametala svoj pečat svim političkim strujama na
Balkanu. Kod Tita su u spoju boljševičkog i austrougarskog obrasca federacije prepoznatljivi
interesi radničke klase.
Samopoimanja Miloša, Pašića i Tita još više ističu razliku između srazmere nacionalnog i
klasnog. Miloš je stekao epitete Oca otečestva i Oslobodioca Srbije i sebe držao za ratnika i
spasitelja hrišćanskog srpstva, patrimonijalnog gospodara i presuditelja kome svi duguju
neograničenu poslušnost. Titu je bio važan položaj vođe nadnacionalne jugoslovenske radničke
klase, a zatim i lidera obespravljenog Trećeg sveta. Pašićeve ambicije bile su skromnije, jer je
bio političar u službi monarha čiji položaj nije bio ustavno regulisan. Bio je lišen harizme
vojskovođe, ali ne i progonjenog partijskog vođe. Zato je sebe smatrao nezamenljivim vodećim
nacionalnim političarem i šefom glavne nacionalne partije. Uprkos širokim ambicijama,kojima
su se odlikovali, sva trojica su ispoljila izuzetni politički realizam i sposobnost procene odnosa
snaga. Milošev san o obnovi Dušanovog carstva nije sputavao kneževu praktičnu umešnost i
lukavost u postupnom osamostaljivanju Srbije od Porte. Stvarao je državu na parče, izvlačeći
male dobiti, da bi u ukupnom rezultatu uspeh bio veliki. Prema Porti je bio energičan, ali se
uvek trudio da vernost sultanu niko ne može da mu dovede u pitanje (Jovanović 1923, str. 64).
Pašićeva devetnaestovekovna vizija sveslovenskog saveza pod zaštitom i rukovodstvom
Imperatora i Cara ruskog nije ugušila njegov potonji realizam i veštinu u dostizanju konkretnih
ciljeva (izlazak Srbije na more kao njen životni interes i ujedinjenje svih Srba u jednoj državi).
Ne manje je Tita izvorni proleterski internacionalizam i čvrsta komunistička spona sa Moskvom
i istočnoevropskim lagerom sprečavala da realno vodi računa o interesima svoje države i da se
ne bez rizika odvoji od lagera i postane jedan od lidera širokog bloka nesvrstanih zemalja.
Titovo ideološko oslanjanje na Moskvu i otpor zapadnom kapitalizmu, postojano i
nepokolebljivo jugoslovenstvo i harizma oslobodilačkog vođe, koja se uspešno nadovezala na
Kosovski mit, srpsku ratničku i državotvornu tradiciju, kao i lojalnost Srba prema njemu, učinili
su ga vladarem čvrsto ukorenjenim u srpsku «pijemontsku» oslobodilačku tradiciju. Hrvatska
težnja za nezavisnom državom i taktička saradnja s Nemcima i Mađarima zbog straha od Italije
kosila se sa Titovim jugoslovenstvom. Tito je bio daleko bliže zamisli balkanske federacije
nego katoličkim kombinacijama podunavske države – bedemu od pravoslavlja i vizantijske
kulture.
34
Milošev, Pašićev i Titov realizam nije pretežno, pa ni isključivo motivisan urođenim ličnim
crtama. Vladari i političari malih zemalja po pravilu su realističniji od vođa svetskih sila. Osim
toga, reč je o ličnostima koje su se izdigle iz «plebejaca», a ne dinastičkog reda nasleđa. Vlast
je stečena oslobodilačkim učinkom, a ne krvnim pravom ili slobodnim izborima. Koliko god
bila zaslužena, mogla je na isti način biti nasiljem i kastrirana. Nesigurnost harizme, po pravilu,
jača realizam, dok neprikosnovena harizma vodi megalomaniji, slabi sposobnost jasnog
uočavanja odnosa snaga i precenjuje vlastitu moć. Sva tri političara su delovala u uslovima koji
su jačali realizam i oprez. Premda nacionalni oslobodilac, Miloš je bio u senci sultana i
rodonačelnik skorojevićevske dinastije koju vojvode nisu poznavale. Pašićeva harizma bila je
ograničena na stranku, a u državi je bila u senci kralja. I Titova vladarska harizma bila je pre
osamostaljenja u senci Staljinove. Miloš je strepeo od Porte, nelojalnih vojvoda i narodnih
buna, Tito od hegemonog Sovjetskog saveza i međunacionalnog raskola države. Pašić je iznad
sebe imao kralja, zavereničku vojsku (najpre Crnu, a zatim Belu ruku), moćnu Austriju, a
potom Italiju. Miloša i Tita opasnosti nisu gonile na podelu vlasti, već na pojačani oprez i
realističnost, a Pašić se dugo održavao na vrhu usavršavanjem lukavstva i prepredenosti. Kralj
Petar I i Aleksandar I sujetno su se plašili Pašića jer je bio odveć dominantna ličnost, i po njima
suviše odvojen od dvora, a Pašić je strepeo od «solunske metode», kralja i Bele ruke (Stanković
1995, str. 75).
Dalje, ne povezuje pomenutu trojicu samo snažna težnja za stvaranjem samostalne države već i
upadljiva veština u službi toga cilja. Egzistencijalna ugroženost kod darovitih političara na
osoben način izoštrava osećanje opasnosti, mehanizme odbrane, ali i napada. Miloš je razvio
neslućenu vizantijsku pritvornost pregovarajući sa Turcima i uveravajući ih u lojalnost, a život
mu je stalno bio nesiguran. Pašić je uz levantijsko čaršijsko lukavstvo i izvesno osećanje
istorijskog toka razvio i neobično snažno čulo za kombinovanje ustupaka i pritiska. U
aneksionoj krizi suprotstavio se npr. Milovanovićevoj politici kompenzacija ističući da oko
Bosne i Hercegovine nema pogađanja, jer je bolje da ostane ljuta i otvorena rana koja će Srbe
podsticati na pregnuća preko njihovih mogućnosti (Stanković 1988, str. 273). Ni Tito dugo nije
popuštao u sukobu oko Trsta zbog homogenizacije države i održavanja borbenog morala, nošen
nagonom ka moćnoj i nezavisnoj državi, prožetim nepoverenjem i oprezom sazrelim u zatvoru,
ilegalnosti i ratu. Nesvakidašnji politički refleks i umeće su kod ličnosti prirodno snažne volje
izoštravali permanentno nestabilni balkanski uslovi, gde je u sumrak raspada carstava nastao i
nakon njihovog sloma ostao trajno eksplozivan prostor etnički izmešanih malih nacija i njihovih
nedefinisanih granica. Ova okolnost je, s jedne strane, pružala širok manevarski prostor
domaćim političarima (zbog nejasnih interesa spoljnih i unutrašnjih snaga), ali ga je i sputavala,
jer je svaka vlast bila neukorenjena i sklona nenadanom padu, s druge strane. Borba protiv
stranog zavojevača lako je prelazila u otpor domaćim uzurpatorima, a patriotska hajdučija u
razbojništvo. S. Jovanović je pisao o anarhističkim osobinama srpskog naroda, još sirovog i
neukroćenog, koji na svaki nedostatak vlasti reaguje bunom i hajdučijom. Integracija prostora i
smirivanje tla su stvarali potrebu za natprosečnim političarem (a ne rutinskim činovnikom ili
hrabrim ratnikom) kadrim da odgovori ratu i miru, da bude vođa – detonator (borac i buntar),
ali i onaj koji smiruje uzavrele napetosti energičnim čistkama (Karađorđa, hajduka, vojvoda i
partijskih frakcija), osamostaljuje državu i kosmopolitizuje etnički izmešani prostor. Svu trojicu
karakteriše naizmenično i sinhronizovano menjanje uloge borca i izmiritelja što je svakako
podsticalo usavršavanje političke veštine u različitim okolnostima. Miloša i Tita povezuje
boračka i diplomatska harizma, Pašića i Tita stradalništvo za ideju (zatvor i progonstvo), a svu
trojicu umeće arbitraže i osećanje političkog duha svoga doba. Borački učinak bio je trajna
sastavnica harizme unutar zemlje, ali i van nje. Sultan je govorio da Miloš beg nije manji od
vlaškog i moldavskog knjaza. Štaviše u sultanovom fermanu iz 1835. stoji da je «između
knjaževa histrijanskih, glavni knjaz serbski» (Sećanje A. Simića 1997, str. 158). Sličan ugled
Tito je uživao kod Staljina, kome je ovaj, po svedočenju M. Đilasa, čak obećavao ulogu svog
naddržavnog naslednika. Miloš je uverio Portu da je on jedini čovek kadar da primiri Srbiju, a
poslestaljinski sovjetski vrh nije sumnjao u to da je Tito zdrava snaga koja (za razliku npr.od
Kardelja) neće dozvoliti povratak kapitalizma i slabljenje partije. Pašić je u zemlji imao sličan
35
ugled borca koji pada, ali se stalno diže. U svetu mu je ugled bio manji, ali ima mišljenja da su
na Zapadu držali, uprkos Aleksandrovom vojničkom autoritetu iz rata, da je stvarni stub države
autoritet Nikole Pašića.

3. Struktura uprave i vladarske tehnike

U svakoj političkoj kulturi deo sadržaja formira okruženje, odnosno nametnuti ili izabrani
politički uzor. Ideološki sadržaji i organizacija vlasti razvijaju se u spoju opšteg
državnopravnog nasleđa i stranog uzora. Vrlo uopšteno govoreći, kod Miloša je upadljiv uticaj
orijentalne tradicije, kod Pašića spoj zapadnoevropske i slavenofilske, a Tito je boljševičku
političku kulturu prilagođavao jugoslovenskim uslovima. Miloš je bio vazal Porte, Pašić je
delao u dobu kada je najizrazitiji bio uticaj Rusije i Austrije, a kasnije Francuske i Italije, a Tito
je bio jezičak između sovjetskog i zapadnog bloka. Uloga vladara zavisila je i od obima države.
Teritorija vazalne Kneževine Srbije je 1834. bila 57.500 km2 sa 678.000 stanovnika, Kraljevina
Srbija se 1910. prostirala na 48.300 km2 i brojala 2.900.000 stanovnika ( u velikoj većini Srba),
a SFRJ je sredinom 1960-tih imala oko 20 milona nacionalno heterogenog stanovništva
izmešanog na oko 250.000 km2. U Miloševoj Srbiji retki su bili pismeni, u Kraljevini SHS je
1921. bilo više od 50% nepismenog stanovništva, a 1981. taj broj je spao na 9,5% nepismenih
iznad deset godina. Što je država veća, to se vladar mora oslanjati na više posrednika u vršenju
vlasti, a od stupnja tehničko-tehnološkog razvoja i prosvećenosti podvlašćenih zavisi izbor
ključnih integrativnih ustanova i karakter ideološkog uticanja.
U veberovskom smislu pojma, Miloš je stajao između patrimonijalnog i patrijarhalnog kneza,
koji je strukturu vlasti prihvatio iz osmanske uprave i hijerarhijskog sklopa: sultan, vezir, paša,
subaša, dahija, kabadahija, bimbaša, buljubaša, momci. Sve do 1835. podvlašćeni su bili raja, a
Miloš je od Turaka prihvatio polulegalnu bigamiju (imao je više vanbračnih žena i dece). Sve
do 1838. bio je «tiranin i bezakonik», čija se nadležnost kretala u sferi čiste samovolje: «Ama
more ja sam gospodar, pa oću da me služiš, ako oćeš oćeš, ako nećeš, opet oćeš«. Kulučilo se
knezu za sve i svašta, a on je bio jedan od najbogatijih ljudi na Balkanu (Sećanja A. Simića
1997). Na delu je bila patrimonijalna politička kultura osmanlijskog tipa u kojoj po moći nije
bilo bitnije razlike između popečitelja (ministra) i čibukdžije (posilnog). Patrimonijalna vlast
vrši, se na osnovu potpuno ličnog prava koje se sprovodi uz pomoć ličnog upravnog aparata.
Nebirokratski patrimonijalizam ipak se značajno razlikovao od podređene uloge birokratije u
socijalističkoj upravi. Miloš je vladao naredbama i nalozima preko nestručnih činovnika – slugu
iz domaćinstva sa ad hoc ovlašćenjima. Oslonac vladara svedoči o stupnju razvijenosti uprave,
ali i obliku kontrole društvene integracije. Patrimonijalni vazalni knez Miloš vladao je kao
domaćin u kući, ličnim zapovestima preko knezova i kmetova, njegov sin knez Mihailo,
prosvećeni srpski apsolutista, oslanjao se na policiju, a prvi srpski kralj Milan na vojsku. Pašić
nije imao neposrednu naredbodavnu moć nad oružanom silom, niti masovnu monopolsku
partiju, pa je lukavstvom i ograničenim partijskim kanalima nadzirao korumptivnu državnu
upravu. Tradicija se teško i sporo menjala. Premda su još pod ustavobraniteljima činovnici
izgubili status patrimonijalne kneževe posluge i postali državni službenici, još dugo su ostali
korumptivni i osioni zadržavajući nebirokratski duh osmanskih spahija i muselima. I Tito je
vladao preko snažne mreže partijskog kadra, takođe bez jasno omeđenih nadležnosti, ali je
podređena uprava bila znatno više birokratizovana. Osim toga, vojska je bila pod njegovom
ličnom nadležnošću. Miloševi principi bili su materijalne etičke pravednosti, a sudio je po
načelima tradicionalnog morala bez formalnog pravosuđa. Kod Tita je formalno sudstvo (osim
političkog delikta) bilo prilično razvijeno zahvaljujući školovanom i stručnom činovništvu, ali
je sapostojalo sa materijalnom klasnom pravdom. Miloševi najpouzdaniji oslonci bili su
miljenici, rođaci i sluge, a Titovi politički i ideološki provereni borački kadar. Nepotizam u
kneževskom patrimonijalizmu nije bio neprirodan. Kada je Miloš 1835. išao u Carigrad,
zamenjivao ga je u Kragujevcu brat Jevrem. Pašićev sestrić M. Jovanović je bio jugoslovenski
poslanik u Švajcarskoj, a sin Rade je imao velike poslovne afere. U pogledu nepotizma Tito je
izgleda ozbiljnije shvatao komunističku ideologiju jednakosti. Kod svake lične vlasti
36
neformalne grupe bliže vladaru imaju veliki uticaj. Milošu je čibukdžija (koji knjaza svlači i
oblači, postelju mu namešta i čibuk i kavu dodaje) bio poverljiviji od popečitelja, dok su na Tita
u starosti više uticale neformalne grupe iz bliskog okruženja, a kontraobaveštajna služba mu je
bila značajnija od visokih partijskih i državnih funkcionera. Između dve snažne lične vlasti
stajale su nestabilne monarhije u čijim je vladama Pašić bio najkrupnija figura. Vlast mu se
oslanjala na skromnu birokratsku upravu regrutovanu doduše iz domaćeg školovanog, ali
korumptivnog činovništva, a sve to u senci pretorijanskih oficirskih struja koje su bile kadre da
menjaju vladare lišene čvrste dinastičke harizme.
Razvijena birokratska uprava i pravni formalizam potiskivani su različitim oblicima materijalne
pravednosti, o čijem se sprovođenju starala različito institucionalizovana kadijska ili klasna
pravda. U sredini bez državnopravne tradicije nepodeljena vlast nije uvek neprogresivna jer se
jedino autoritarnom politikom mogu podstaći krupne društvene promene. Međutim, i
nepodeljene vlasti se razlikuju po modernizacijskoj aktivnosti i krugu pojedinaca koje uključuju
u upravljanje. U tom pogledu Titova politika upadljivo se razlikovala od prethodnika. Miloš se
nije trudio da neprosvećenu srpsku sredinu evropeizuje, a zatečene strukture dugo su određivale
ritam balkanskog zaostajanja. Tako su 1844. od 17 predsednika sudova trojica bila potpuno
nepismena, a 10 je znalo samo da se potpiše (Tokovi istorije 1-2/1993, str. 136). Autoritet
uprave počivao je na junaštvu i fizičkoj snazi. Miloš je za starešine birao fizički naočite ljude
jer je znao da prost svet poštuje fizički izgled, a činovnike je kažnjavao batinama. «Babo voli
starešine krupne, glavate i plećate», govorio je knez Mihailo. Najpre ustavobranitelji, a potom
knez Mihailo i austrofilski Obrenovići razgrađivali su orijentalnu strukturu vlasti postupno je
birokratizujući. Na orijetalnu tradiciju se nadovezivalo zapadnoevropsko iskustvo. Pašić je
delovao u vremenu kada su liberalnoburžoaske ideje prodirale u Srbiju, ali nisu imale oslonca u
državnopravnom nasleđu. Radikalska vlast se oslanjala na partijske organe i mladu srpsku
neuvezenu birokratiju u građanskom društvu bez čvršćih ustanova i stalnom ratnom okruženju.
Tito je uveo boljševički obrazac kontrole države preko monopolske partije i lojalnog boračkog
kadra. Znao je da narod poštuje uniformu, pa ju je često nosio. Sve tri državnopravne tradicije i
obrasci političke kulture (turska, zapadnoevropska i boljševička) nužno su se prelamale kroz
osnovnu oslobodilačku balkansku političku strukturu i njene ključne vrednosti, dozirajući
različite modernizacijske sadržaje, ali i ograničavajući probojne mogućnosti vodećih političkih
ličnosti. U nepismenoj i zaostaloj Srbiji, koja još nije okončala nacionalno oslobođenje, Miloš
nije mogao uvesti staleški parlament zapadnih savremenika, Pašić i kralj Petar I Karađorđević
su u stalnoj senci pretorijanstva i oslobodilačkih ratova bili više liberali iz nužde nego iz
uverenja (jer je početkom 20. veka sa Srba trebalo skinuti mrlju kraljeubica i vandala), a Tita su
boljševička načela, stalni sovjetski nadzor i međunacionalne napetosti u zemlji snažili u
uverenju da bez vodeće uloge partije jugoslovenski prostor nije moguće držati u državnom
obliku.
Balkan nije presedan po tome što su se na njemu krupne istorijske i modernizacijske promene
probijale u autoritarnom obličju lične vlasti. Kao i svuda, i ovde će istoriografija duže beležiti
modernizacijski učinak vladara od cene kojom je plaćen. Osvedočene vojskovođe gušile su
otpor saradnika u ime materijalne pravde (nacionalno i klasno oslobođenje) ne osvrćući se na
običajnu solidarnost ili pravnu jednakost. Miloš je ubio Karađorđa 1817, ugušio Đakovu 1825. i
Čarapićevu bunu 1826. Da bi izbegao osvetu, tražio je da sam narod ubije Đaka, a ne njegovi
momci. Tito je brutalno uklonio prosovjetsku struju u partiji 1949-1953, dok su ostale čistke
bile blaže: Đilas 1954, Ranković 1966, hrvatski nacionalisti 1971-72, srpski liberali 1972-73.
Uvek se trudio da iz čistki izađe čistih ruku, tražeći da drugi urade posao umesto njega, a on se
zadovoljavao arbitražom između sopstvenih suprotstavljenih struja. Oba vladara su znala da
lojalnost saradnika ispituju probama. Miloš je znao da proba vojsku hoće li mu biti u nuždi, da
nenadano uzjaše ata i poviče svoje vojnike da ga slede na tobožnju opasnost (Sećanja A. Simića
1997, str. 122). Tito je u nekoliko navrata nudio ostavke, ali su to uglavnom bile probe da se
ispita reakcija najbližih saradnika. U manevrima slične vrste ne treba tražiti osobenosti lične
vlasti ovoga prostora jer spadaju u ritualnu tehnologiju svake lične vlasti. Još je manje važno
isticati ceremonijal kao nesvakodnevnu crtu režima i autoritarnih ambicija vladara. Miloševa
37
hervanija (ogrtač koji je dobio od sultana kao naročiti znamen kneževskog dostojanstva), Titova
maršalska uniforma i odlikovanja, zatim javna obeležavanja rođendana vladara (18. mart i 25.
maj) jesu sredini i političkoj kulturi primereni obrasci jačanja autoriteta države putem
sugerisanja izuzetnosti vođe. Miloš je dugo nosio tursko odelo, a Pašićeva mirnoća i duga brada
su, kako zapaža Stanković, odavali istočnjačku tromost i fatalizam. Titove službene slike su, po
uzoru na sovjetske vođe, dugo bile slike vladara u uniformi (simbolu neprestane borbe). Vladari
su prilagođavali ponašanje političkoj kulturi podvlašćenih, željenim ideološkim vrednostima i
međunarodnom osloncu.
Važnije od simbola i ceremonijala jeste ovde istaći da je reč o narodnim vladarima koji su imali
plebiscitarnu podršku jer se u ratu nisu odvajali od naroda. Miloš je, za razliku od dela vojvoda
iz 1. ustanka, koji su izbegli u Austriju, ostao s narodom, a Tito se, za razliku od kralja, nije
odvajao od vojske. U oslobodilačkoj političkoj kulturi ova komponenta harizme teško je
bledela. Balkanski vladari koji o tome nisu vodili računa lako su gubili presto. Crnogorski kralj
Nikola je u 1. svetskom ratu vodio kolebljivu i račundžijsku politiku napuštajući zemlju kada je
bilo najteže. Slično ponašanje je Petra II Karađorđevića lišilo preko potrebne boračke harizme u
2. svetskom ratu. Miloš i Tito su, pak, slovili kao narodni, a ne dvorski vladari. Miloš je bio
patrijarhalni plebejski vođa, koji nije na paradni nego na neposredni način izlazio u narod,
mešajući se sa gomilom i pozdravljajući je: «Kragujevčani, košuljo moja» (Jovanović 1923, str.
147). Titu je bilo podjednako stalo da bude klasni vođa i narodni vladar. Često je mitingovao, a
narodu je bio blizak po jednostavnom i neposrednom obraćanju, bez intelektualne distance, koja
neretko odbija mase. Ipak za stabilnost vlasti nije uvek dovoljna snažna plebiscitarna podrška,
već i lojalnost užeg upravnog štaba harizmatskog gospodara. Često staleški privilegovani sloj
strepi od vođe koji se oslanja na emocionalnu odanost masa i koji ne dozvoljava
institucionalizovanje privilegija užeg povlašćenog sloja (vlast senata, ustavobranitelji, partijska
frakcija), ali može biti i zainteresovan za negovanje autoriteta vođe kao važnog harizmatskog
oslonca sigurnosti položaja privilegovanih. Miloševe vojvode nisu mogle zašititi svoje
privilegije bez Ustava, a Titovi saradnici su smišljeno jačali autoritet vođe da bi ojačali ugled
partije i vlastiti položaj. To je verovatno glavna razlika između labilne Miloševe vlasti, praćene
bunama i okončane izvlašćenjem osionog kneza, i Titove harizme osigurane gvozdenim
zakonom partijskog jedinstva. Miloš se opirao straleškim kolegijalnim telima, a bune surovo
gušio. U slučaju retko prisutnog opreznog otpora saradnika Tito je, svestan plebiscitarne
podrške, pretio da će izaći pred skupštinu i narod.
Izuzetna dinamika ovih vladara samo donekle objašnjava prirodu njihove vlasti. Miloš je bio
stalno u pokretu i raspolagao je sa više dvoraca u Kragujevcu, Požarevcu i Točideru. Tito se
kretao između Dedinja, Briona i Kranja. Miloš je bio najbogatiji posednik u zemlji, dok se za
Pašića i Tita to ne bi moglo reći. Tito je bio skup vladar, ali od dobara koje je koristio porodicu
nije opskrbljavao. Dobro obavešteni Tempo pominje da je na njegovoj štednoj knjižici ostalo
između četiri i pet hiljada maraka, a pokloni koje je primao su ostali muzejima (Vukmirović
1996, str. 134-135). Razlika između patrimonijalnog kneza i komunističkog vladara može se, u
ovom pogledu, objašnjavati suprotnošću između vlastelina i nezajažljivog zahvatača, s jedne, i
radničkog vođe, s druge strane, koji su na potpuno oprečan način gledali na sticanje i
bogaćenje. Kod prvog je bogatstvo bilo znak domaćinske umešnosti i zaslužene privilegije, a
kod drugog žig klasne izdaje i moralnog posrnuća. Odnos vladara prema imovini je značajan
tek ukoliko postaje načelo za formiranje društvene strukture. Premda je Miloš arbitrirao
običajnim, a Tito partijskim pravom, nebirokratski potencijal uprave bio je različit, jer je viša
prosvećenost i složenija društvena struktura u socijalizmu iziskivala daleko veći udeo
formalnog prava. Materijalna pravda patrimonijalne vlasti imala je drugačiju istorijsku funkciju
od materijalne pravde komunističkih režima, jer je ova druga revolucionisala društvenu
pokretljivost jednu od ključnih komponenata modernizacije. U političkoj sferi, pak, oba vladara
su ključne sukobe rešavala oktroisanim kompromisom, tj. ne pre svega kao rezultat dogovora
zainteresovanih već bespogovornom odlukom čelnika pošto bi saslušao mišljenja svih.
Oktroisani kompromis je nužnost u trenucima nespojivosti interesa zainteresovanih (sukoba
kneževa ili Srba i Hrvata) i nepostojanja formalnog zakona ili njegovog podređivanja
38
materijalnoj klasnoj pravdi. U ovom pogledu Pašić se razlikovao od Miloša i Tita. U svakoj
ozbiljnoj situaciji najpre je ispitivao stavove u poslaničkim klubovima, strpljivo se konsultovao
sa vrhom svoje stranke i bio u redovnim audijencijama u dvoru. U vlastitoj partiji bio je
neprikosnoveni izmiritelj frakcija i arbitar koji je ne manje energično oktroisao kompromise.
Širok manevarski prostor na vlasti je nužan, ali ne i dovoljan uslov istorijskog učinka jer ovu
okolnost treba vešto koristiti. Isto važi i za spoljnopolitičke okolnosti. Premda su u
geopolitičkom pogledu situacije bile slične (male zemlje između hegemonih velikih sila), Tito
je delovao u najpovoljnijim okolnostima, koje je delom i sam stvorio. Miloš nije mogao
izmeniti vazalni položaj Srbije bez dogovora velikih sila, pogotovo ne na način na koji je Tito
raskinuo sa Staljinom. Milošev spoljnopolitički manevarski prostor bio je znatno uži. Pašić se
oslanjao na Rusiju i Francusku, ali monarhijska Jugoslavija, zbog vojne i ekonomske slabosti,
nije imala veliki izbor u spoljnoj politici. Tito je imao snažniju vojsku, pa u spoljnoj politici nije
bio upućen samo na diplomatiju. Posle 1948. stekao je i potpuno samostalni ugled van lagera,
koji je u biopolarnom svetu neobično vešto iskoristio. Pašić se prilično vešto snalazio u
balkanskoj politici, a u evropskim okvirima je pokazivao manje sposobnosti. Tito je vodio veštu
svetsku politiku, koja je po ugledu nesrazmerno odudarala od veličine i snage zemlje. Veštom
spoljnom politikom Tito se od umešnog političara izdigao do državnika, što se ne bi moglo reći
za Miloša i Pašića, koji su u tom pogledu ostali lokalne veličine.

4. Granice istorijskog proboja

Uprkos krupnim učincima sve tri ličnosti ostale su zarobljenici svoje epohe bez dovoljno
kritičnosti u sagledavanju prevaziđenosti nekih ključnih načela svoje vlasti. Bilo bi pogrešno
njihov konzervativizam u starosti pripisivati samo okolnosti da su odveć dugo trajali ili
nespremnosti da se ranije povuku sa vlasti. Trebalo bi imati na umu nepoljuljanu snagu
početnog tvrdog uverenja, ali i snažnog autoriteta i harizme koja je jačala svest o ličnoj
nepogrešivosti. Miloš je ukinuo feudalizam u Srbiji, ali je ostao zatočnik patrimonijalizma. Od
Porte je iščupao znatne privilegije Srbima, a uz pomoć Rusije Hatišerif dvadesetih godina i
Berat 1830. kojim je Srbija postala vazalna kneževina. Time je Srbija uvedena u međunarodne
odnose (Ljušić 1986, str. 459). U zaslugu mu treba pripisati i sprečavanje nastanka
konkurentskog naslednog srpskog plemstva, čime je olakšao prodor kapitalizma. Opirao se
žestoko ustavu, koji su mu zajednički nametali Rusija i Porta. Strepeo je od podele vlasti, pa je
srpska buržoaska revolucija okončana u krilu patrimonijalne kneževe samovolje. Pašić je bio
prvi uticajni srpski političar koji je pokušavao da nove evropske ideje (najpre socijalističke, a
zatim seljačko-sitnoburžoaske) uvede u Srbiju. Harizmom plebejskog seljačkog vođe branio je
određena načela buržoaske pravne države. U slavenofilskom duhu kritikovao je zapadnjaštvo
Obrenovića, a konzervativizam je uočljiv u njegovim upozorenjima da nacionalnoj ideji preti
opasnost od industrijsko-kapitalističkog i saobraćajno-trgovačkog internacionalizma. Liberal
više iz nužde nego iz uverenja, branio je seosko antievropejstvo, a u starosti mu se
konzervativizam ispoljavao u tvrdom unitarizmu i solunaškom velikosrpskom hegemonizmu.
Titova vlast je ostvarila krupne modernizacijske pomake (prosvećivanje, laicizacija,
industrijalizacija, urbanizacija, rast standarda, otvaranje prema svetu, društvena pokretljivost) u
okviru levičarskog duha epohe. Jedinstvenom ideologijom zbližavao je balkanske nacije, a
nesrazmerno veliki ugled zemlje u svetu podsticao je deprovincijalizaciju. U starosti je
modernizacija postupno blokirana ustrajavanjem na krutoj kadrovskoj upravi i presudnom
monopolu partije nad ključnim segmentima državne organizacije.
Prilično jasna antizapadna usmerenost uočljiva je kod sve tri ličnosti, ali bi bilo pogrešno svesti
je na isti imenitelj. Miloševo protivljenje položaju ustavnog monarha i ustrajavanje na
običajnom pravu u sudstvu ne može se u pogledu pobuda niti istorijske funkcije, izjednačavati
sa Titovim nadustavnim položajem i nebirokratskim prioritetom partijskog prava.
Konzervativni feudalni patrimonijalizam nije istovetan sa revolucionarnim komunističkim
anormativizmom ni po klasnoj osnovi niti po viziji modernizacije. Još manje je moguće tražiti
čvršću liniju kontinuiteta između Pašićevog i Titovog antizapadnjaštva, odnosno pravoslavno –
39
narodnjačke slavenofilske vizije slovenske imperije i Moskve kao Trećeg Rima s jedne, i
boljševičkog u osnovi racionalističkog ideološkog učenja o Moskvi kao centru proleterske
revolucije, s druge strane. U prvom slučaju reč je o okupljanju i oslobođenju pravoslavnih
Slovena (naroda), u drugom su u središtu podjarmljene klase, anacionalni proletarijat i
seljaštvo. Pašić je Istok i Zapad, Rusiju i Evropu, dugo video kao dva zasebna kulturna sveta u
napetosti, a srpski narod je uvek bio na strani Istoka (Perović 1994). I kod Tita je prisutna
napetost dva sveta, ali u obliku sukoba socijalizma i kapitalizma. Iako oba političara u realnosti
nisu robovala doktrinarnim polarizacijama, one su važne zaleđine u traženju ideološkog oslonca
kod velike istočne sile. Različito je izvorište Pašićevog slovenofilskog pravoslavnog i Titovog
racionalističkog boljševičkog antiliberalizma. Pašić je isticao posebnost slovenske civilizacije,
Tito naročitost socijalističke kulture. Sa ne manje istoričnosti i opreza treba prilaziti tobožnjem
kontinuitetu između Pašićeve radikalske vizije opštine, «duše slovenskog sveta, sa kolektivnom
svojinom» i društvene svojine nad sredstvima za proizvodnju u samoupravnom socijalizmu. U
središtu prve zamisli je romantičarski seljački antikapitalizam, antitehnicistički i
antimaterijalistički (radikali su se 1880/81. u skupštini protivili uvođenju železnice u Srbiju),
kod druge je reč o modernoj, tehnički industrijalizovanoj i laiciziranoj državi koju nadzire
partija radničke klase. Miloš, Pašić i Tito nisu bili goli pragmatičari i vlastodršci bez vizije, već
su njihovi pogledi bili čvrsto ukorenjeni u htenja širih društvenih grupa. Zato se i poređenje
njihove istorijske uloge ne može svesti na uočavanje sličnosti u ličnoj političkoj umešnosti već
mora zahvatiti i dublje ideološke strukture koje su određivale ciljeve i obrasce političke
delatnosti. Lišena vizije, politika, koliko god bila vešta, svodi se na puki pragmatizam.
Ideološki ciljevi utiču na izbor sredstava, ali ne treba zaboraviti da se sredstva mogu
osamostaljivati od ciljeva. Pri svemu tome uslovi daju posebnu boju skladu ili raskolu i
sredstava, odnosno političkoj kulturi.

5. Strukturno oblikovanje ličnog

Odnos ličnog i strukturnog u politici je uzajaman i povratan. Važne lične, politički značajne crte
Miloša, Pašića i Tita formirane su pod uticajem zatečene političke kuture i uslova za obavljanje
političke delatnosti, ali su i ličnosti svojom aktivnošću uticale na modifikovanje procesa dugog
trajanja. Miloš je živeo 80 godina, Pašić 81, a Tito 88. Prvi je sišao sa vlasti u 59. godini (ako se
ne računa kratkotrajna druga vlada), dok su ostala dvojica imala više vremena za usavršavanje
vladarske veštine. Za razliku od Pašića, Miloš i Tito su po obrazovanju zaostajali za svojim
saradnicima, ali je oskudnije obrazovanje jačalo operativnost njihovog političkog dara, jer se
nisu trošili u suvišnom nijansiranju i intelektualiziranju. Nijedan nije bio ubedljiv govornik, niti
je obrazovanje (izuzev ideološko kod Tita) imalo značajniju ulogu kod bilo koga, ali im nije
bilo teško da se približe narodu i budu narodni, a ne kabinetski ili dvorski vladari. Realizam,
upornost i veština prilagođavanja izmenjenom odnosu snaga prilično su ujednačavali različite
urođene crte temperamenta i karaktera u opšti poželjni sindrom balkanskog političara:
istrajnost, nepoverljivost formirana iz promišljenog raznolikog iskustva, hrabrost i gotovost za
žrtvovanje, bistrina, lukavost, gipkost i operativnost. U odnosu na ovaj socijalni karakter
političara, sistemski su manje važni Miloševa naprasitost i jarost, Pašićeva zatvorenost,
strpljenje i ćutljivost, Titova donekle nervozna živahnost, samokontrola i sklonost ka raskoši.
Rečju, prostor je iziskivao operativnost, realističnost i svakodnevno lukavstvo i arbitražu, u ratu
vešte vojskovođe ne bez žara, a ne idealiste, zavodljive govornike – proroke, pozere, frazere ili
demagoge. Kod sve trojice je upadljivo osećanje nadmoći zbog osvedočenog učinka,
nedokučivost i distanca prema saradnicima. Pašić i Tito su obično na sastancima govorili prvi i
poslednji, a prisebnost u kritičnim situacijama i hladnokrvnost svedočili su o samopouzdanju.
Krupan politički učinak moguć je samo u susretu socijalnog karaktera (sindrom osobina koje
traži vreme) i prodornih ličnih ponuda sličnog tipa, a ne zahvaljujući nekim izrazito
individualizovanim svojstvima i natprosečnim ličnim sposobnostima.
Važan uslov usavršavanja političke veštine je raznoliko i promišljeno iskustvo koje izoštrava
politički refleks, ali i nepoverenje i osećaj za opasnost. Miloš je bio trgovac i ustanik, a u
40
pregovoru sa Turcima stalno je nosio glavu u torbi. Pašić je bio evropeizirani intelektualac,
inženjer, zatvorenik, prognanik, političar u ratu i miru. Tito je bio sindikalni vođa, zatvorenik,
boljševik formiran u Sovjetskom Savezu, ilegalac, vojskovođa i diplomata u ratu i miru.
Određena otvorenost za nove ideje morala je biti prisutna, a uvažavanje obrazovanih savetnika
(V. Karadžića, J. Cvijića, M. Krleže) bio je nužan uslov modernizacijske aktivnosti. Raznoliko
iskustvo usavršavalo je osećaj za uspešno kombinovanje pritiska i nagodbe u složenim
situacijama. Gipkost ove vrste, uz vanserijski organizacioni dar, izdvajala ih je iz kruga
saradnika i savremenika. Miloš je bio osion i prek, ali je, za razliku od Karađorđa, bio
realističan težeći miru koji će sačuvati narod. S druge strane, bio je realista u održanju vlasti, za
razliku od svoga sina Mihaila – idealiste, koji je polagao nade u evropske metode vladanja u
hajdučkoj Srbiji. Bio je vođa sa istančanim državotvornim nervom i snalažljivošću, ali ne onom
«koja može biti samo proizvod božjeg nadahnuća», kako teozofsko – mistički tvrdi R. Ljušić
(Ljušić 1994, str. 68), već okretnošću i gipkošću koje je formiralo vreme, jer je borba srpskog
naroda za samoodržanje, preko kolektivnog iskustva, nalagala vešto kombinovanje bune i
ustupaka. Premda istočnjački pritvoran i dovitljiv (slao je srpske ustaničke glave u Stambol da
bi izborio šira vazalna prava), Miloš je ostao konzervativni patrimonijalni knez kočeći političku
modernizaciju Srbije. Kada je 1836-39 otvaranjem konzulata Srbija uvučena u evropsku
diplomatiju, Miloševe sposobnosti su postale anahrone. Na turskom terenu borio se vešto
novcem i mitom, u novom diplomatskom prostoru se spoticao (Ljušić 1986, str. 462). Ni Pašić
nije izdržao do kraja. Premda školovan u Zapadnoj Evropi, robovao je konzervativnom
slovenofilstvu; bio je ideološki i dinastički konvertit (zbog vlastoljublja, ali i nacionalnog
interesa), uporni organizator značajne parlamentarne partije, a po vizionarstvu i gipkosti nije
zaostajao za duhom vremena sve do osnivanja Kraljevine SHS. Njegovo evropejstvo gasi se
1918. bez čula za federaciju i republikanstvo. Ostao je zabeležen kao snažna ličnost uzdignuta
iznad lokalnih provincijskih taktičara zbog postojanog staranja za celinu i jedinstvo države, ali
ne uvek i dovoljno razvijenog čula za elastičnost njenog jedinstva. Ni Titova modernizacijska
aktivnost nije lišena konzervativne faze. Dospeo je do vlasti u zrelim godinama sa raznovrsnim
iskustvom spreman da ga promišlja i usavršava. U ilegalnim uslovima formirao je trajno
nepoverljivu crtu, ali je bio odmeren, realan i oprezan političar i državnik. U starosti je ostao
konzervativni zatočnik monopolskog položaja partije kada je već bila prevaziđena njena
sveopšta regulativna vodeća uloga.
Unutar sve tri karijere mogu se uočiti ključne faze samostalnog i modernizacijskog učinka na
vlasti: 1830-1836, 1903-1919, 1945-1968. Stanković je kod sve tri ličnosti uočio usmerenost ka
snažnoj i samostalnoj jugoslovenskoj državi: Miloš Obrenović je stvorio modernu srpsku
državu i otvorio joj put za prožimanje sudbine sa ostalim jugoslovenskim narodima. Pašić je
znalački projektovao budućnost srpskog naroda u stvaranje jugoslovenske države, a Tito je
obnovio jugoslovensku državu u Drugom svetskom ratu (Stanković 1988, str. 173). Uprkos
krupnim probojima, pomenute istorijske ličnosti nisu do kraja života pratile duh vremena koji
su pronicljivo uočili. Premda se u politici uopšte, a ne samo na Balkanu, retko koji vladar znao
na vreme samoinicijativno povući, poslednja faza vlasti bila je senka na učinku Miloša, Pašića i
Tita. I ova okolnost je, izgleda, više posledica političke kulture u kojoj su se oblikovali
pomenuti režimi lične vlasti (lišene mandata) nego lične neodmerenosti. Na neprosvećenom i
trusnom Balkanu vekovima izdeljenom između imperija, oslobodilačka politička kultura je
istorijska reka ponornica čiji je podzemni tok uticao na razvoj i kada ne bi izbijao na površinu.
Kod najuticajnijih ličnosti boračka komponenta podjednako je oblikovala njihovu progresivnu
nacionalno oslobodilačku, ali i konzervativnu ulogu, onda kada bi vođa osloboditelj polagao
pravo na neograničenu vlast na osnovu ratnog učinka. Miloš se protiv hajduka, bundžija i
opozicije borio sa ne manje odlučnosti nego protiv Turaka, Pašić nije razumevao federaciju
zbog trajne solunaške predrasude. Odbijao je svaku federaciju osim plemenske, odnosno one u
kojoj bi ceo srpski narod bio obuhvaćen u jednoj federalnoj jedinici, što je bilo praktički
neizvodljivo zbog izrazite etničke izmešanosti (Stanković 1995, str. 94). Nije dozvoljavao
cepanje srpskih zemalja za račun nekog drugog plemena u državi koju je oslobodio srpski

41
vojnik. Ne manje odlučno, Tito je odbacivao prava drugih snaga na vlast izvan partije koja je u
ratu bila najaktivnija.
Na osnovu uočene strukturnoistorijske osnove zbivanja u poslednja dva stoleća, trebalo bi
pokušati odgovoriti na hipotetično pitanje da li bi procesi drugačije tekli bez pomenutih ličnosti.
Teško je prihvatiti isključivu tvrdnju da bi bez njih zbivanja tekla bitno drugačije, ali im se ne
može negirati određena prekretnička i ubrzavajuća uloga. Da nije bilo Miloša, možda bi se
nametnuo njegov brat Jevrem ili Toma Vučić. Oni nisu bili manje hrabri, vlastoljubivi ni
diplomatski okretni, niti su zaostajali u demagogiji pred narodom. Od početka 19. veka
nezadrživo opada snaga Turske i jača samostalnost njenih provincija. I bez Miloša bi Srbija,
možda nešto kasnije, stekla sličnu samostalnost, ali je Miloševa diplomatija verovatno uštedela
dosta života. U unutrašnjim reformama slom feudalizma bio je nužan proces. Miloš ga je
verovatno ubrzao (u Rusiji je npr. feudalizam ukinut tek 1861). Njegova zasluga je u
sprečavanju razvoja staleškog plemstva, a državno-pravni razvoj je, po svemu sudeći, samo
donekle usporio, s obzirom na snažni uticaj neprosvećene političke kulture i tradicije koji nisu
bitno ublažili ni mnogo prosvećeniji vladari posle njega. Možda bi pod Stojanom Protićem, kao
čelnikom Radikalne stranke umesto Pašića, vojska i kruna imali izrazitiju ulogu u politici, a
odnos Srba prema Hrvatima bio federativniji i kooperativniji. Ipak je teško verovati da bi
Protić, «autonomista», prevazišao solunašku strategiju srpske buržoazije i bitno ublažio hrvatski
separatizam zbog snage ostalih «staroradikalskih» struja i drugih velikosrpskih krugova izvan
stranke, uključujući i krunu. Sa Simom Markovićem ili Milanom Gorkićem KPJ bi verovatno
imala obrazovaniji, ali i manje operativni vrh, bilo bi možda manje čistki, a verovatno i manje
uspeha u formiranju vojne strukture u ratu. Izgleda da je Titova uloga bila krupna u ratu, u
otporu Staljinu, a i docnije je bio nezamenljiv kao arbitar u čistkama i sukobima partijskih
frakcija.
Što vođstvo duže traje, čelnici postaju samostalniji i teže zamenljivi, a harizmatizacija je proces
koji po prirodi stvari snaži svest vođe o vlastitoj izuzetnosti, što opet jača autoritarnost i
sklonost ka ličnoj vlasti. Miloš je uvek bio osion, a naročito posle sultanovog berata, a stari
Pašić je naročito posle razlaza sa Protićem postao neumoljiv i retko se obazirao na savete
drugih. Titova lična nadmoć bila je trajno prisutna, izuzev perioda sukoba sa IB-om, kada je bio
nešto kolegijalniji. Ako je samostalnost i snalažljivost političkog vođe poželjna crta,
nezamenljivost je rizična jer nakon njegove smrti ostavlja eksplozivan i dezintegrativan
vakuum. O stupnju nezamenljivosti političara govore zbivanja nakon njihovog silaska sa
vlasti, progonstvo Miloša nije usporilo razvoj Srbije ka samostalnosti od Porte, Pašićeva smrt
bila je udarac za Radikalnu stranku, ali ne i za državu. Titova smrt je ubrzala raskol partije, ali i
države. Ali treba imati na umu da se Jugoslavija raspala 1992, tek podudaranjem hazardne
politike novih nacionalističkih elita i iščezavanjem njenog poluvekovnog međunarodnog
značaja kao posrednika između blokova (slabljenje SSSR-a, jačanje Nemačke i novog pax
Americana). Novo stoleće, koje je počelo 1989/90, na Balkanu je tražilo političare novog tipa,
kadre da odgovore izmenjenim unutrašnjim potrebama, koje je u sve većoj meri nametalo
okruženje. Posletitovski politički vrh nije bio dorastao izazovima eksplozivnog prostora
zahvaćenog krupnim promenama okruženja. Veličina čelnog pojedinca je u njegovom
modernizacijskom učinku u svojoj epohi, a ne u moći i nezamenljivosti. Jednoznačan kriterij
učinka može se ustanoviti samo ako se jasno razdvoji forma od sadržaja u politici i čvršće
strukture od prolaznog bleska u dugim istorijskim procesima.

42
IV

TITO DO VLASTI (1937-1945)

-strukture, procesi, ličnost –

U domaćoj misli o društvu nije još sistematski i kritički istražen odnos Titove aktivnosti i
motiva do zaposedanja vlasti, s jedne, i dubljih struktura i procesa u senci koje je vođa partije i
narodnooslobodilačkog i antifašističkog pokreta zatekao i unutar kojih je delovao, s druge
strane. Ovde bi trebalo pokazati na primeru jedne uticajne istorijske ličnosti pre osvajanja vlasti
stupanj njene zavisnosti od struktura u senci i zatečenih okolnosti. Može li se o probojnoj moći
pojedinca govoriti i kada nije na vlasti? Oslonac na dosadašnja istoriografska istraživanja i
memoarsku literaturu je nužan, premda u njima prevladava istorijsko pripovedanje i opis
zbivanja, a ne analiza struktura i procesa. Događaje čini hronološki sled iskustva vezan za
određene učesnike, dok strukture nisu nužno smisaone veze ili datosti, niti vremenski omeđene
kategorije. Događaji su promenljivi, a strukture relativno stabilne (ustanove, oblici državnog
uređenja, politička kultura i sl.). U središtvu zanimanja strukturne istorije i istorijske sociologije
nisu, pre svega, pojedinačna zbivanja i ličnosti, već odnosi, stanja i procesi, zatim više uslovi,
prostor i mogućnosti delovanja pojedinca u istoriji nego lični motivi, odluke i postupci. U
metodskom pogledu prioritet ima uzročna analiza nad hermeneutičko fenomenološkim
razumevanjem smisla. Slično sociologiji, strukturna istorija se više zanima za relativno trajanje,
«tvrđe», teže promenljive pojave i segmente stvarnosti koji se sporije menjaju (Groh 1973,
Kocka 1977, Koka 1994). U jugoslovenskoj misli o društvu događajna istoriografija nije do
sada bila ugrožena socijalnom ili strukturnom istoriografskom strujom niti istorijskom
sociologijom, pa, za razliku od npr. Francuske i Nemačke (gde je plodna napetost dveju
pomenutih usmerenosti prisutna gotovo pola stoleća), prevladava rekonstrukcija događaja i
postupaka na račun kategorija «dugog trajanja», koje su opet shvatane manje ili više
ideologizovano kao neizbežni trend razvoja koji su veliki pojedinci najpotpunije razumevali.
Nije mnogo zagonetno što odnos najčešće ideologizovanih struktura (neizbežni put nacionalnog
i klasnog oslobođenja) i Titove ličnosti, koja je dublje procese ubrzavala, probijala ili presecala,
nije diferencirano razmatran. U jednopartijskom režimu, gde je ličnost vođe bila glavni stožer
ideologije društvenointegrativne misli, nije bilo uslova za nijansiranja ove vrste, pogotovo ne za
proučavanje lutanja i nesamostalnog ponašanja vođe. Ni uvođenje višepartijskog režima nije
mnogo pomoglo jačanju nepristrasnosti jer su razbuđeni različiti svesni ili nesvesni oblici
ideološkog demoniziranja Tita. Izgleda da celovitijih odmerenijih radova o Titu nema i stoga
što je stvoren privid da se o njemu suviše zna, ali iz različitih vrsta politički pristrasne literature.

Cilj ovoga poglavlja je kritičko sagledavanje Titove uloge od dolaska na čelo partije do
zaposedanja vlasti sa stanovišta istorijske sociologije, a u svetlu novijih svedočanstava učesnika
i istoriografskih obrada materijala. Poput mnogih političkih čelnika, i Tito je kao vođa pokreta
bio zavisniji nego kao državni poglavar, i to ne samo od struktura kojih je bio svestan (SSSR,
Kominterna, karakter vlastite partije i države) nego i od onih koje su bile «podzemne» i
skrivenije (potmuli procesi raslojavanja partije, buđenje uže grupnih i nacionalnih interesa,
skrivene promene u međunarodnom okruženju, dogmatsko samopoimanje itd.). Skrivenost i
neprozirnost struktura često utiče na veliki raskol između namera i posledica postupaka i kod
najuticajnijih istorijskih ličnosti: Aleksandar Makedonski nije ni slutio koliko će njegova
osvajanja ubrzati kosmopolitizaciju evroazijskog prostora u starom veku, Julije Cezar nije na
vreme sagledao orijentalnu monarhizaciju Rima kao važnu posledicu vlastitog ratničkog kulta,
niti je Lenjin mogao predvideti terorističke posledice boljševizacije SKP (b).Ovde se neće
ulaziti u definisanje načela za objašnjenje zamršenog dualizma ličnosti i strukture i njihove
dijalektičke veze (vid. Kuljić 1994), već bi pretežno uzročnom analizom, a ne hermeneutičkim

43
razumevanjem smisla i namera najuticajnijih aktera, trebalo ocrtati deterministički splet u kom
se postupno osamostaljivala Titova aktivnost do zaposedanja vlasti.
Zatečene strukture i procesi u najopštijem smislu mogu se raščlaniti na dve grupe: nacionalne i
klasne. Pomenute dinamičke strukture sa vlastitim zakonomernostima bitno su određivale
Titovu aktivnost čak i u periodima njegove najveće moći, ali to ne znači da je on u svim fazama
bio njihov zatočnik i pasivni izvršilac. Strukture su ograničavale dubinu zaokreta koju je ličnost
mogla izvesti (boljševik Tito nije nikada mogao uvesti kapitalizam niti posle 1935. razbiti
Jugoslaviju), ali je ličnost unutar zacrtanih opredeljenja činila krupne zaokrete, isprva oprezne
kasnije sve odlučnije (oprezno modifikovanje direktiva Kominterne pre i u toku rata,
detronizacije kralja uprkos Staljinovom protivljenju, sukob sa Staljinom i uvođenje
samoupravljanja, zaokret u spoljnoj politici itd.). O snazi strukture iz koje je izrastao svedoči i
postojanost Titovih idejnopolitičkih uverenja u koje čak ni stalno podozrivi i hegemoni
sovjetski rukovodioci nisu sumnjali. Slično Trockom, koji je u izbeglištvu krajem tridesetih
godina opominjao svoje užarene sledbenike da Staljin ne može napustiti socijalizam, već se u
SSSR-u to može desiti samo preko njegovog leša, i Brežnjev je 1970. govorio da je
Čehoslovačkoj pretio kapitalizam, ali da to nije slučaj sa Jugoslavijom, koja je prošla i ostaje
socijalistička (Vuković 1989, str. 415). Ni sve odmerenijem Đilasu u starosti nije promaklo da
je Titovo jugoslovenstvo bilo postojano a teorija marksizma i lenjinizma bila je za njega
jednom zauvek data (Đilas 1994, str. 261-262). Okolnost da je malo ko od savremenika verovao
da se Jugoslavija može raspasti dok je Tito živ takođe svedoči o uticaju snažno interiorizovane
strukture jugoslovenske svesti u opredeljenju nesumnjivo najuticajnijeg pojedinca u istoriji
Balkana 20. veka. Ali i kod najličnije vlasti namere odudaraju od posledica i ne poklapaju se
(razgorevanje međunacionalnih sukoba još za vreme starog Tita, kome je oslabilo osećanje za
manevar kao i raspad Jugoslavije uprkos njegovim namerama). To potvrđuje valjanost teze
strukturne vizije istorije (od Lamprehta i Plehanova do Brodela i Koke) da razvoj nije zbir
željenih ličnih postupaka i iskustava moćnika, nego rezultat prožimanja uticaja i okolnosti koji
tvore protivrečne strukture «dugog trajanja». Ove se, opet, neretko održavaju nasuprot težnjama
uticajnih pojedinaca, a da ih ovi nisu uvek svesni. Antisociološku, u osnovi idealističku
predstavu o uticajnim moćnicima ne bi valjalo pobijati krutim fatalizmom struktura, već u
pojmovnom i teorijskom pogledu dijalektički diferenciranom refleksivnom međugranskom
mišlju o društvu (koja promišlja uslove i saznajnu vrednost vlastitih naučnih rezultata) i koja,
premda strukturno i procesnoistorijski usmerena, ostaje kadra da uoči samostalnost i učinak
uticajnih ličnosti, koje se ne mogu bez ostatka svesti na epifenomen podzemnih strukturnih
tokova. Ne može se npr. zaobići lično «banalno demonsko» kod Hitlera, zatim Staljinov
paranoidni teror, institucionalizovan i partijski fetišizovan. Ne manje su sistemski značajni
Titov oprez i pronicljivost u proceni odnosa snaga, ali i slabljenje ovog osećanja u starosti, kao i
sektaško nepoverenje u snage izvan revolucionarne klase. Ipak je u analizi relativno zasebnih
celina pogrešno polaziti od pomenutih «strukturnoistorijski neobuhvatljivih ostataka» ili na njih
usredsrediti proučavanje. U određenom smislu isticanje čisto individualnog jeste čin nužne
rezignacije, tj. priznanja da se istraživana pojava ne može više objašnjavati vlastitim
strukturama (Kocka 1977, S. 167). Proučavajući strukturne determinante događaja ili postupaka
ličnosti istraživač sužava spektar mogućnosti težeći da što pouzdanije izdvoji relevantne
uzroke. Kod složenih zbivanja objašnjenje nije nikada izričito niti celovito, jer opstaju ostaci,
sitniji ili krupniji, koji se ne mogu objasniti strukturnim činiocima, nego ispričati ili opisati kao
rezultat aktivnosti ličnosti ili uticaja okolnosti. Osim toga, već pomenuti nesklad namera i
posledica delanja (što se u filozofskoj tradiciji često naziva otuđenjem) jača aktuelnost
strukturne istorije koja traga za spletovima okolnosti i konstelacijama snaga (Kocka 1977, S.
168). Kada se namere i posledice ne podudaraju procesi koji ističu iz pojedinačnih postupaka se
osamostaljuju, izmiču kontroli; događa se mnogo toga što se nije iskusilo, a pojedinci često nisu
svesni ni premisa ni posledica svoje delatnosti. Plehanov je pisao da je veliki pojedinac uvek
početnik koji vidi dalje od drugih. Osim toga, odavno je poznato da uticajni pojedinci na
autoritarni način podstiču društveni razvoj. Marks i Engels su Napoleona Bonapartu nazivali
uzurpatorom i despotom, ali su isticali da je bio stegonoša napretka jer je na bajonetima širio
44
Evropom prosvetiteljstvo. Sarkastično su dodavali da je despotija genija podnošljivija od
despotije idiota.
U proučavanju odnosa strukture i ličnosti nije dovoljno utvrđivati stupanj i intenzitet
međuuticaja, nego ga treba i u vrednosnom pogledu ocenjivati (izrazito samostalni reakcionar
koji razara strukture kao Hitler, autoritarni modernizatori kao Lenjin, boljševički reformatori
kao Tito i sl.). Po sebi se razume da je nužno vrednovanje i oprezno traganje za strukturama
koje prethode događajima ili postupcima pojedinaca, egzistiraju u njima lično interiorizovane u
različitm stupnju, ali i preživljavaju pojedince, složen postupak koji traži istančanu istoričnost i
pouzdane kriterije u oceni racionalnosti i emancipatorskog potencija užegrupne ili lične
aktivnosti. Istorijske strukture i procesi mogu se predstavljati i kroz iskustva i postupke
pojedinaca, ali samo ukoliko se pouzdano uoče ključne spone u zamršenoj mreži zbivanja,
njihova slojevitost i složenost (Titova moć se ne da razumeti ako se nema na umu snaga i ugled
socijalizma od Oktobarske revolucije do rušenja Berlinskog zida, ali i osobenost faza ovog
razdoblja koje je pretežno određivao razvoj unutar Sovjetskog Saveza). Treba polaziti od
slojeva stvarnosti sa manjom brzinom menjanja. Predstavljanje procesa i struktura kroz
aktivnosti uticajnih pojedinaca pretpostavlja takođe i poznavanje tehnologije istorije
istraživačkog doba s jedne (prioritet verskog klasnog ili nacionalnog segmenta), i arsenala
političkih tehnika prerušavanja lične vlasti i manipulacije, s druge strane. Kako je Koka
zapazio, istoriju struktura treba dopunjavati istorijom iskustva. Predratni jugoslovenski
boljševizam može se shvatiti bez Tita, ali obrnuti postupak nije moguć. I pre i nakon Tita bile
su žive vizije ujedinjenja Balkana. To je dublji i trajniji proces koji se može istraživati i bez
Titovog doprinosa, ali se Titova politika ne da objasniti bez uočavanja celine i osnovne
strukture šarolikog i protivrečnog idejnopolitičkog jugoslovenstva. Koliko god ličnost bila
kreativna, od struktura se mora poći jer one oblikuju i «razarajuće» sposobnosti pojedinca.
Manje ili više skrivene dinamičke klasne i nacionalne strukture uokviravale su manevarski
prostor Titove kreativne političke ličnosti, koja je unosila krupne promene unutar naznačenih
osnovnih odrednica, čiji Rubikon nije prelazila.

II

Etnički uzmešano stanovništvo i manje ili više napeti odnosi među nacijama jesu struktura u
senci, koja je podjednako pritiskala monarhističke i republikanske jugoslovenske vladare od
1918. do 1992. Žestoka sukobljavanja nacionalnih vrhova, opterećena skrivenim tradicijskim
konfesionalnim naslagama, starija su od raznolikih i promenljivih političkih programa
nacionalizma. Konačni raspad Habzburškog i Osmanskog carstva stvorio je niz problema
između malih nacionalnih država naslednica koji su se pokazali dugoročno nerešivim, jer se tle
posle zemljotresnog rušenja imperija dugo smirivalo. Gradeći državu na eksplozivnom
prostoru, jugoslovenski vladari prihvatili su veliki istorijski izazov, a rizik je bio veći što je
vladar ili oligarhijski vrh manje bio dorastao ovom složenom zadatku. U pogledu regulisanja
međunacionalnih odnosa, najopštije govoreći, Jugoslavija se kolebala između unitarnog,
federalnog i konfederalnog obrasca. Tito je dospeo na čelo KPJ kada je Kominterna učvrstila
kurs o potrebi odbrane Jugoslavije i kod njega u ovom pogledu nije bilo dilema. Od 1935.
federacija se kao oblik rešenja jugoslovenskog nacionalnog pitanja učvršćuje u dokumentima
KPJ. Izgleda da je u razradi ove zamisli na Tita najviše uticao Kardelj, a nešto docnije i manje
direktno Krleža i I. Ribar. U ideološkom pogledu uzor je bila sovjetska federacija, ali je, s
obzirom na odnos snaga između nacija i civilizacijsko zaleđe Jugoslavije, bila bliža raspalom
Habzburškom carstvu. Izgleda da je preko austromarksizma vrh KPJ prihvatio federalni obrazac
države bez jednog vodećeg naroda. Austrijski socijalisti su nacijama pružali široku lokalnu i
kulturnu autonomiju, ali ne i pravo na teritorijalno otcepljenje, da se ne bi narušilo jedinstvo
carevine. Integracija višenacionalnih država na Balkanu, uprkos krupnim društveno-
ekonomskim razlikama, pokazuje određene zakonitosti. Ovde bi trebalo skrenuti pažnju na neke
strukturne sličnosti austrougarskog i jugoslovenskog federalizma, uz neophodan oprez prema
45
neistoričnom poređenju i poistovećivanju raznolikih situacija i društvenih snaga. Ovo donekle
riskantno poređenje neophodno je da bi se jasnije uočile strukturne granice manevra vladara
višenacionalne države i slične tehnike vladanja koje državi nameće srodan etnički sklop. Nije
bez razloga britanski istoričar Tejlor nazvao Tita poslednjim Habzburgom koji je vladao sa
osam različitih naroda, pružajući im «kulturnu autonomiju» i obuzdavajući njihove
nacionalističke antagonizme (Taylor 1990, str. 324). Premda je Tejlor 1948. pomalo mehanički
poredio FNRJ i Austro-Ugarsku, potcenjujući krupne razlike između prirode vezivne uloge
laičke marksističke ideologije i iracionalnog katolicizma, zanimljive su sličnosti u organizaciji
međunacionalnih odnosa.
Obe države okupljale su narode sa nacionalnom državom u prošlosti i one bez nje, i bile skup
nacionalno kompaktnih i rasejanih naroda ugroženih različitim oblicima asimilacije. Premda su
u Austro-Ugarskoj državni narodi bili samo Nemci i Mađari, a u Jugoslaviji svih šest priznatih
nacija, postojala je slična polarizacija snaga. Osnovni nemačko-mađarski sukob vešto su
koristili, pre svega, Poljaci i Česi, a u socijalističkoj Jugoslaviji su srpsko-hrvatsku napetost
koristili Slovenci za arbitražu, a zatim i ostali narodi i narodnosti za učvršćenje svoje republičke
državnosti. U Austro-Ugarskoj su Česi tražili ujedinjenje zemalja svetog Vaclava odbijajući
panslavizam, Mađari su strepeli od češko-nemačkog saveza, Hrvati su bili razapeti između
Mađara i Italijana, Slovenci između Nemaca i Italijana, Poljaci su u Galiciji stekli autonomiju
podredivši Ukrajince, a najviše secesionizma ispoljavali su Italijani. U Titovoj federaciji svi
narodi bili su državni, manjine su imale visok stupanj prava, a koalicije su u jednopartijskom
režimu bile dugo latentne. Meternihova Austrija počivala je na dinastiji izbegavajući da se
nacionalno definiše sve do 1866, a dvojna monarhija je bila cena koju je car, strahujući od
Mađara, platio da bi održao vrhovnu vlast. U Jugoslaviji se dva vodeća naroda nisu nagodila jer
su i drugi imali ista federalna prava, a kompromis je počivao na ravnopravnosti šest članica,
koji je Tito nametao jedinstvenom partijom, direktnom autoritarnom ili manipulativnom
arbitražom. Franc Josif se kolebao između centralizma i federalizma, a Titovu dilemu između
federacije i konfederacije slabila je vera u integrativnu moć jedinstvene partije. Austrijska i
Ugarska nagodba iz 1867. donekle se može porediti sa ustavnim amandmanima u Jugoslaviji
1971, a carevo raspuštanje ugarskog parlamenta 1906. bilo je nalik Titovom obračunu sa
hrvatskim maspokom 1971. Još u revoluciji 1848. u Austriji je postalo jasno da je kruna gotovo
jedina državotvorna supstanca, pa je nagodba bila nužna mera «federiranja carstva». Harizma
Tita i harizma SKJ bile su ključne integrativne sile Jugoslavije, ali sa snaženjem republičkih
ekonomskih suprotnosti i privrednom reformom 1965. bio je neophodan i novi obrazac
međurepubličkog kompromisa. Katolicizam nije mogao da pomiri Austrijance i Mađare, ni
marksizam da trajno poveže jugoslovenske narode. Premda je idejna osnova integracije bila
fundamentalno različita (protiv reformacija i katolički univerzalizam, s jedne, i racionalistički
marksizam, s druge strane), nacionalne napetosti su nadjačale kosmopolitski potencijal oba
idejno-ideološka sadržaja. Raspadom Austro-Ugarske nastale su i dve višenacionalne države
(Čehoslovačka i Jugoslavija) u koje su se reprodukovale nacionalne protivrečnosti carevine.
Česi i Srbi bili su brojniji narodi, a Slovaci i Hrvati secesionistički irski problem (Taylor 1990,
str. 316), pa se nakon sloma fašizma izgleda jedino komunističkom federacijom moglo
održavati državno jedinstvo. Sa slomom jednopartijskih socijalističkih režima raspale su se i
federacije, jer je integracija odveć počivala na ideološkim osnovama, slično vakuumu koji je
nastao u atmosferi ratnog rasula i smrti Franca Josifa.
Cilj ovlaš nagoveštenih, manje ili više istoričnih, analogija između dve višenacionalne države u
Srednjoj i Jugoistočnoj Evropi jeste da skrenu pažnju na trajnije nadideološke zakonomernosti u
državnom okupljanju etnički izmešanog i tradicijom opterećenog evropskog prostora.
Nacionalne protivrečnosti bile su relativno postojana struktura koja je vladajućim krugovima
raznolikih režima nametala slične zadatke bez obzira na ideološki i društveno-ekonomski
karakter režima.
U Titovom slučaju se kao drugi oblik uticajne nacionalne strukture javlja osobeno
jugoslovensko iskustvo između dva svetska rata. Od početka 1920-ih Tito je, kao radnički
aktivista, pomno pratio sukobljavanja unutar Kraljevine SHS. Vladajuće velikosrpske
46
konzervativne snage, sa N. Pašićem i kraljem Aleksandrom na čelu, branile su konzervativni
unitarizam i ignorisale federalnu zamisao Jugoslavije, praktično dualnu, kao zamisao
nesaglasnu iskustvu pobednika i kao obnavljanje modela poražene Austro-Ugarske (Stanković
1995, str. 94, Zečević 1993, str. 123). Pašić je federaciju smatrao prevaziđenom
nagodbenjačkom formulom, a veliki deo srpskog građanstva teško se mirio sa mogućnošću da
pobednik u ratu treba da deli političku vlast sa bivšim neprijateljem. Moralna osnova srpske
hegemonije u Kraljevini Jugoslaviji i otpora federalizmu bilo je solunaštvo. U vladajućim
krugovima radikala prevlast Srba je bila prirodna jer su «Srbi politički jači od Hrvata, ima ih
dva puta više nego Hrvata, a iz rata su izašli kao pobednici sa ogromnim žrtvama i
opustošenom Srbijom» (Stanković1995, str. 37). Solunaškom srpskom unitarizmu Hrvati su
suprotstavljali austrougarsku formulu federacije bez vodećeg državnog naroda, sračunato
odlažući borbu protiv velikosrpstva sve dok hrvatske i slovenačke zemlje nisu bile osigurane od
italijanskih i mađarskih pretenzija (Banac 1988, str. 120-121). Gledajući spolja i lišen predstava
o romantičnom jugoslovenstvu, Tejlor je zapisao da su se pred kraj I svetskog rata Slovenci i
Hrvati, lišeni zaštite habzburške mrtve ruke, našli bez odbrane pred opasnošću od Italije, pa su
pristali na jugoslovenstvo kao manje zlo, dok su Srbi u jugoslovenskoj ideji gledali sredstvo za
proširenje Srbije. U unitarističko-centralističkoj monarhiji Srbi su imali nadmoćan položaj u
vojsci i državi, dok je u ekonomiji dominirao slovenački i hrvatski kapital (Petranović 1993 b,
str. 31-32). Tzv. «solunci»su u parlamentu isticali svoje zasluge, na šta su hrvatski poslanici
uzvraćali: «Dosta već jednom s tim Kajmakčalanom! Recite nam šta košta, pa da platimo i da
se to skine s dnevnog reda». Atentat u skupštini juna 1928. bio je rezultat jednog verbalnog
sukoba ove vrste, kada je hrvatski poslanik Pernar na solunašenje P. Rašića uzvratio: «Pa dobro
onda kaži koliko si litara krvi prolio pa da ti platimo u zlatu» (Stojadinović 1970, str. 257).
Usledili su pucnji, povlačenje hrvatskih poslanika u Zagreb, a potom i monarhodiktatura.
Pomenuti žargon sukoba bio je ogoljeni vrh složenih i dubokih međunacionalnih i društveno-
ekonomskih sukobljavanja unutar nove višenacionalne balkanske države, opterećene
tradicijama različite vrste.
Titovi pogledi na nacionalno pitanje formirani su u trajnom podozrenju nesrpskih naroda prema
unitarnoj državi, osnaženi Kominterninom osudom velikosrpskog hegemonizma. Ovde treba
skrenuti pažnju na još jednu Titovu zarobljenost tradicijskim strukturama, koja se ogledala u
prihvatanju naizgled samorazumljivog načela balkanske političke kulture, da vlast pripada
onome ko je za nju najviše prolio krvi. Solunaštvo i potonja partizanština na Balkanu
oblikovani su u epskoj tradiciji koja se vezuje za otpor stranim zavojevačima, mitizirane
šićardžijske podvige staleškog plemstva u srednjem veku, plebejske ustanke i osvete. I za Tita
je moralno pravo na vlast na osnovu realnog ratnog učinka bilo neprikosnoveno. Rezultati oba
svetska rata su pobednicima u svetu priznati kao učinak protiv zla. U etnički izmešanom
balkanskom prostoru trajno isticanje moralne nadmoći jedne nacije nužno je vodilo šovinizmu.
Moralna osnova Titove partizanštine nije bila nacionalna,već partijska ekskluzivnost –
antifašistički učinak svih naroda i narodnosti sa KPJ na čelu. Premda svestan različitog realnog
ratnog učinka nacija, Tito je vešto delio antifašističku rentu na sve narode podjednako, ali u
pogledu pristupa vlasti monopolski položaj KPJ, kao jezgra antifašističkog otpora, bio je
samorazumljiv. Partizanština je izbegla šovinističke posledice solunaštva, ali je kadrovskoj
socijalističkoj vlasti utisnula trajni sektaški odnos nepoverenja prema u ratu neosvedočenim i
politički nepodobnim građanima.
Aktivnost svih političkih elita na vlasti i u opoziciji u Jugoslaviji, kao i u nizu manjih evropskih
zemalja, bila je ograničena interesima velikih sila, koje su Balkan posmatrale kao sferu
vlastitog uticaja. Manevarski prostor su domaćoj politici otvarale tek pukotine između velikih
sila. Tako je osnivanje Jugoslavije 1918. zavisilo pre svega od rešavanja austrijskog pitanja u
Prvom svetskom ratu. Sile Antante su se kolebale oko održanja Austro-Ugarske, a posle
nemačko-sovjetskog sporazuma u Brest-Litovsku marta 1918. sve nagodbe sa Austro-
Ugarskom su napuštene. Premda Tejlor zapaža da je srpski nacionalizam bio David koji je
srušio Austro-Ugarsku, interesi velikih sila bili su presudniji, jer su se saveznici počeli
opravdano bojati da se oslabljena Austro-Ugarska ne bi mogla nositi sa uticajem Oktobra u
47
ovom regionu (vojne pobune, štrajkovi), pa su polovinom 1918. pristali na stvaranje Poljske i
Čehoslovačke (Banac 1988, str. 126). Bio je to presedan koji je zarazno delovao na separatizme
ostalih naroda, slično otcepljenju baltičkih republika 1991. Srbi su računali na rusku podršku u
izdvajanju slovenskih naroda iz Habzburške monarhije, a kada je ova izostala, oslonac je bila
Francuska. Podržavajući antikomunističku politiku regenta u sprečavanju širenja boljševizma,
Francuska je u tom svetlu i gledala na «jačanje srbizma». Zaintresovanost Francuske za
Jugoslaviju kao deo antisovjetskog sanitarnog kordona slabila je u meri u kojoj su njene banke
bile manje zainteresovane za ulaganje kapitala na Istok (Ekmečić 1988, str. 40). U periodu
prevlasti fašističkih sila u Evropi proglašena je hrvatska banovina 1939. Nakon rata je nadmoć
SSSR-a u Evropi bila direktni ili indirektni garant jugoslovenskog federalizma, koji je počivao
na monopolskoj komunističkoj partiji. Sa Titovom smrću nestao je važan integrativni stožer
države (kult živog vladara), a sa slabljenjem SSSR-a od polovine osamdesetih godina bledeo je
i internacionalistički potencijal komunističke ideologije. Uprkos otporu Jugoslavije i
povremenim otvorenim sukobima sa SSSR-om, snažna sovjetska država bila je moćna struktura
u senci jugoslovenske nezavisnosti i celovitosti. Da nije bilo Staljinovog protivljenja, možda bi
saveznici u Postdamu jula 1945. prihvatili Čerčilov plan da se izoluje Pruska i obrazuje
Dunavska konfederacija. Britanski državnik je bio ubeđen da Austro-Ugarsku «sve i da ne
postoji, treba izmisliti» (Čerčil V, str. 386). Sovjetska podrška Titovom jugoslovenstvu bez
Austro-Ugarske bila je presudni okvir njegove potonje aktivnosti, bez koje bi Tito u istoriji,
verovatno, ostao zabeležen kao antifašistički gerilac, slično Grku Vafijadosu Markosu, a ne i
kao državnik. Još u Teheranu novembra 1943. Čerčil se u skladu sa vlastitom vizijom Evrope
zalagao za napad na Nemačku preko Istre, Ljubljane i Beča. Tito je podjednako strepeo od ove
solucije i podunavske federacije, pa je jula 1944. od Staljina tražio prodor Crvene armije ka
jugu, a oktobra 1944, u jeku pregovora Staljina sa Čerčilom, partizanske trupe su imale nalog
da spreče svako eventualno iskrcavanje saveznika na Jadranu. Važna vojna struktura Titovog
uspeha bio je prodor Trećeg ukrajinskog fronta u Jugoslaviju 1944. i usporeno savezničko
napredovanje ka severu Italije. Sovjetski državni i partijski interesi bili su čvrsta zaleđina unutar
koje je Tito delovao u svim fazama svoje političke aktivnosti. Povremeni Staljinovi prekori da
se zbog Titovog zatrčavanja mogu ugroziti sovjetsko-britanski odnosi, pa čak ni sukob 1948. sa
Kominformom, nisu remetili stabilnog i važnog odnosa Tita sa snažnom ideološkom
sovjetskom zaleđinom. Sve do kraja četrdesetih godina u Titovoj svesti interesi KPJ su se
podudarali sa interesima SSSR-a. Ovo je razumljivo jer do osvajanja i učvršćenja vlasti, osim
oslonca na SSSR, za KPJ nije bilo pouzdanije alternative, a usled snažnog i otvorenog
delovanja strukture u senci manevarski prostor jugoslovenskog vrha bio je uži nego docnije.

III

Između dva svetska rata Kominterna je komunističkim partijama u manjim evropskim

zemljama direktno nametnula boljševičku verziju marksističke vizije poželjnog društva,
strategiju i taktiku njegovog ostvarenja, kao i oblik uređenja međunacionalnih odnosa. Nije bilo
šireg prostora za samostalno delovanje vođa manjih komunističkih partija, a samo je donekle
geografska udaljenost od Moskve, bez mogućnosti njenog direktnog nadzora, davala šanse
slobodnoj akciji.
Ipak se izvori Titovog federalizma ne mogu u celosti svesti na direktivu Moskve. Federalna
demokratska vizija uređenja balkanskog prostora po uzoru na SAD i Švajcarsku kod Svetozara
Markovića i Dimitrija Tucovića formirana je pod uticajem nemačke socijaldemokratije i
austromarksizma. Po svemu sudeći, zamisao demokratske federacije bez vodećeg naroda bila je
austrougarsko iskustvo propušteno kroz prizmu marksizma, što su srpski socijaldemokrati
ostavili u nasleđe KPJ. U rešavanju balkanskog pitanja uticajni ideolozi radničkog pokreta nisu
uvek bili saglasni, niti su držali da je država Južnih Slovena celishodna. Pod uticajem Hegela
kod klasika marksizma zadržali su se tragovi učenja o Južnim Slovenima kao neistorijskim i
48
konzervativnim malim narodima. Ni Lenjin nije smatrao bezuslovno naprednim svaki pokret za
otcepljenjem austrijskih Slovena od carevine. Uoči Prvog svetskog rata, polemišući sa R.
Luksemburg, pisao je kako se u Austriji iz dualizma razvija trijalizam, a da treću snagu (uz
austrijske Nemce i Mađare) čine Sloveni, koji drže da je bolje ostati u Austriji i unutar nje se
boriti za svoja prava, nego doći pod udar ili u sferu mnogo reakcionarnije carske Rusije. Zato
ne postoje u to doba kod Slovena snažnije težnje za rušenjem Austrije (Cit. prema Dragosavac
1985, str. 107). Ova i slična kolebanja marksista oko pitanja da li Jugoslaviju rušiti ili ne,
izazvana direktivama Kominterne, uprkos boljševizaciji KPJ tridesetih godina, skriveno i
uporno su se održavala i unutar nje. Uglavnom bi se moglo tvrditi da ovih kolebanja kod Tita
nije bilo jer bi sumnja u celishodnost Jugoslavije podrivala monolitnost KPJ pod njegovim
vođstvom od 1937.
Zato, sa strukturnoistorijskog stanovišta, za razumevanje Titove uloge nije od značaja period u
kom je na snazi bila direktiva Kominterne o razbijanju Jugoslavije i raspirivanju balkanskog
osinjaka, čime bi se oslabio neprijateljski južni bok Sovjetskog Saveza (Gligorijević 1992).
Važniji je za objašnjenje Titove uloge zaokret Kominterne prema Jugoslaviji 1935, koji
karakterišu sledeća zbivanja: pojačana pretnja nemačkog fašizma SSSR-u i Staljinova promena
spoljne politike (ulazak SSSR-a u Društvo naroda, savez sa Francuskom, promena stava prema
Maloj Antanti, osuda atentata na kralja Aleksandra i politika Narodnog fronta). I u KPJ se tada
menja odnos prema Jugoslaviji, ističe se neophodnost njene odbrane, a ne cepanja. Nije više bio
cilj aktivirati etnički balkanski osinjak kao trajni izvor meteža i haosa, niti rušiti versajsku
Jugoslaviju kao antisovjetsku. Više nije posledica Lenjinovog razdvajanja ugnjetačkih i
ugnjetenih nacija bila direktiva za otcepljenje ovih poslednjih u posebne države, već, naprotiv,
jačanje jugoslovenske svesti na kritici nediferencirano shvaćenog velikosrpskog hegemonizma.
Verovatno je i borba jednog krila građanske opozicije protiv unitarizma i centralizma monarhije
učvršćivala vrh KPJ da se, pre svega, treba odupirati velikosrpskom hegemonizmu (Vid.
Radojević 1996.). Drugačiji karakter imao je Mačekov otpor, koji je Jugoslaviju poredio sa
lajbekom (prslukom) koji je krivo zakopčan, zbog čega ga treba raskopčati i ponovo zakopčati,
što je podrazumevalo temeljnu reorganizaciju unitarne države. Ne manje odlučno je
Kominterna upozoravala na eksploatatorski blok velikosrpske buržoazije, što je delom bio
odraz interesa sovjetske politike, jer je Kraljevina Jugoslavija bila jedan od centara «bele»
emigracije. U «Proleteru» je decembra 1942. Tito pisao da je versajska Jugoslavija bila tipična
zemlja nacionalnog ugnjetavanja. «Hrvati, Slovenci i Crnogorci bili su potčinjeni, a Makedonci,
Arnauti i drugi porobljeni i podvrgnuti istrebljenju... Muslimani, nemačka i mađarska manjina
bili su moneta za potkusurivanje. Vlada je brojčano neznatna manjina srpskih hegemonista koja
je izrabljivala i vlastiti srpski narod» (Cit. prema Tripalo 1990, str. 61-62). Premda će nakon
zaposedanja vlasti strah od nacionalizma najbrojnije nacije postupno potiskivati teza o
podjednakoj opasnosti svih nacionalizama, predratna gledanja bila su važno zaleđe trajnosti
Titovih pogleda na nacionalno pitanje. U docnijim razradama federalnog načela slabila je
karika velikosrpstva, ali je ostajao zazor i strah od najmoćnije nacije. Tito je, kao
«habzburgovac», stalno podozrevao od snage Srbije, kao što je i kralj Aleksandar strepeo od
šumadijskog pretorijanstva.
Podozrivost prema Srbima je tokom rata dobrim delom neutralizovana jer su Srbi, naročito do
kapitulacije Italije, činili većinu komandnog kadra i boračke mase. Dedijer je izričit u oceni da
tokom celog rata nikad kod Tita ni mnogih drugih nije osetio ni tračak nekog nacionalističkog
osećanja (Dedijer 1991, str. 73), a Đilas svedoči da nikakvih nacionalnih napetosti nije bilo u
vrhu dok je on bio na vlasti (Đorgović 1989, str. 154). Premda je srpska prevlast u aparatu nove
vlasti 1945. izrasla iz nadmoći Srba u partizanskoj vojsci, važan uzrok održavanja straha od
velikosrpskog nacionalizma je, izgleda, više bila realna opasnost od hegemonog SSSR-a i
uvlačenja u lager. Naime, proruskih osećanja bilo je najviše u Srba i Crnogoraca, koji su činili
većinu IB-frakcije i dugo bili isticani kao dežurni neprijatelj, ne zbog realne snage
informbirovaca nego zbog latentne proruske sklonosti delova populacije. Đilas svedoči da je
politici Tita i većini u Politbirou intimno odgovaralo da preko pokrajina srpska hegemonija
bude nekako oslabljena. Ne u smislu da se razjedine Srbi, ali da se uklone uslovi za crpenje
49
ponovne centralističke snage (Đorgović 1989, str. 136). Verovatno je i Titovo skromno
obrazovanje jačalo dugu direktivnu inerciju u različitim oblicima prerušenog stava o
«ugnjetačkoj naciji». Pri tome je vilsonovsko-lenjinski slogan o samoopredeljenju nacija do
otcepljenja ugrađen kao načelo čije je secesionističke konsekvence neutralisalo jedinstvo
vladajuće klase i njene monopolske partije. U predratnom periodu Tito je najviše učinio na
uspostavljanju jedinstva komunističkog pokreta time što je unutar KPJ suzbijao uticaj HSS-e i
hrvatskog nacionalizma (smenivši prvo rukovodstvo KP Hrvatske), a oslobađajući se uticaja
klerikalaca otupio oštricu slovenačkom klerikalizmu (Gligorijević 1992, str. 332). Partija u
rasulu, koja je bila nejedinstvena i u nacionalnom pitanju, pod Titovim vođstvom u ilegali
stvorila je željenu boljševičku idejnu i organizacionu monolitnost. Tito je srpsko-hrvatske
odnose, koji su se do 1939. kretali u ekstremnim zahtevima između centralističkog unitarizma i
secesionizma, razrešio najpre unutar partije, a u toku rata avnojskim načelima,tj. federativnom
formulom države bez vodećeg naroda. Premda je dugo počivala na autoritarnim osnovama
(dogovoru nacionalnih kadrova unutar monopolske partije sa nepogrešivim vođom na čelu),
pomenuta federativna formula je u balkanskom osinjaku bez sumnje imala kosmopolitsku
ulogu. Pošto nije nikada bio ideolog niti teoretičar, već do vlasti partijski operativac i
vojskovođa, bilo bi neophodno podrobno ispitati koliko su u razradi konkretnog obrasca
federacije na Tita pored Kardelja i Bakarića, uticali i srpski komunisti iz tucovićevske struje.

IV

Dublji istorijski procesi formiranja nacionalnih država između dva svetska rata preplitali su se
sa nešto manje trajnim, ali ne i manje aktivnim ideološkim činiocima. Titova aktivnost
oblikovala se u sklopu boljševičkog nastojanja da se nacionalno oslobođenje poveže sa klasnim.
Klasna svest je u individualizovanom naporu ove istorijske ličnosti imala izrazitu nadmoć nad
nacionalnom; nacionalni problemi su u marksističkoj tradiciji smatrani sekundarnim jer je sa
ukidanjem klasnih suprotnosti trebalo da iščeznu nacionalni sukobi. Klasno, nacionalno i
organizaciono pitanje bili su tesno povezani, a zamisao nadnacionalnog klasnog vođe još više je
trebalo da neutralizuje nacionalne protivrečnosti. Titova rukovodeđa aktivnost ne da se
razumeti bez idejno-organizacione tradicije evropskog radničkog pokreta i evolucije zamisli
proleterskog vođe. Svakoj organizaciji je neophodan vođa kao oličenje vrednosti, ujedinjavajući
simbol i vrhovna instanca birokratske discipline. U socijaldemokratskom i boljševičkom krilu
evropskog radničkog pokreta gotovo je podjednako dugo održavana vizija čvrsto disciplinovane
(legalne masovne ili ilegalne kadrovske) partije koja traži bespogovorno podvrgavanje ličnosti
člana naročito sposobnim vođama. Klasni vođa trebao je da bude najbolji pojedinac, najveštiji
političar, najmudriji intelektualac i najomiljeniji narodni tribun. Zahtev za savršenim vođom,
bez mrlje, poticao je iz borbenog kursa partije koja protivniku nije smela da pruži nijednu slabu
tačku. To je od početka potiskivalo ljudsku dimenziju čelnika i tražilo herojsku crtu odricanja.
Partija novog tipa je tražila marksističkom teorijom obrazovanog vođu, politički mudrog i u
borbi prekaljenog heroja. Idealni vođa je bio nalik Hegelovim «svetskoistorijskim ličnostima»
koje nisu birale ličnu sreću, nego muku, borbu i rad, a i kada bi ostvarile cilj nisu bile srećne
niti se prepuštale uživanjima. Štaviše, kada bi svetskoistorijski pojedinci ostvarili cilj, pisao je
Hegel, ličili su na prazne ljuske koje otpadaju. Sa pretenzijom da služi naročitoj svrsi,
«istorijskom zadatku» oslobođenja klase, stvoren je poželjni tip proleterskog vođe kog su
krasile sledeće vrline: podvrgavanje ličnosti klasnoj misiji, vernost pokretu i povezanost sa
klasom koja je nosilac istorijskog zadatka; rečju asketska služba narodu. Bliža biografska
proučavanja mogla bi pokazati kod kojih vođa su tražene osobine bile povezane sa unutrašnjim
uverenjima, a kod kojih bile samo nužna organizaciona fasada. U tom pogledu postoje razlike
između A. Gramšija (1891-1937), V. I. Lenjina (1870-1924), J. V. Staljina (1879-1953), Mao
Cedunga (1893-1976), Ho Ši Mina (1890-1969), G. Dimitrova (1882-1949) i J. B. Tita (1892-
1980). Tip uloge je u direktivnom obliku nametao obrasce ponašanja boljševičkog vođe, a
modifikacije su zavisile ponajviše od stupnja samostalnosti. Iz spoja marksističkog idejnog
nasleđa i ilegalnih uslova rada stvorena je boljševička organizacija sa naročitim tipom vođe.
50
Bila je to prilično postojana nadlična struktura čiji je zatočnik bila i Titova predratna aktivnost.
Lenjin je ponavljao da se armiji apsolutističke represije mora suprotstaviti armija profesionalnih
revolucionara sa poluvojnom ilegalnom organizacijom. Zato je Partija morala da stvara ljude
koji revoluciji neće posvećivati samo svoje slobodne večeri, nego celi život. Profesionalni
revolucionar živi od partijskih sredstava, na vreme prelazi u ilegalnost, menja mesto delovanja i
time stiče iskustvo. To su dobro pripremljeni specijalisti, specijalno obučeni sa dugom školom
koje ne može savladati nikakva policija na svetu. Ilegalni rad traži najstrožu tajnost u delovanju
i izboru članova, homogenu disciplinovanu partiju sa realističnim, istovremeno gipkim i
čvrstim vođom, spremnim za manevar, ali nepokolebljivim oko načela. Premda je Partija kao
kolektivna svest klase bila sinonim nepogrešivosti, umešan vođa bio je iskusni taktičar i
polemičar, kao Staljin, koji je decembra 1924. na 13. kongresu Partije isticao prioritet manevra:
«Partija se, kaže drug Trocki, ne vara. To je pogrešno. Partija se često vara. Iljič nas je poučio
da naučimo Partiju da se upravlja prema vlastitim greškama (Cit. prema Souvarine 1989, str.
261). Tito je na čelo Partije došao sa raznolikim iskustvom i pripadao je tipu boljševičkih vođa
– operativaca, a ne tvoraca ideologije. Raznovrsno političko iskustvo poučilo ga je da se
obuzdava i deluje promišljeno. Jedino su ga iznenadno opasne prilike mogle gurnuti u naglost i
zabunu. Iz tih situacija sazrevala je Titova pronicljivost i snalaženje (Đilas 1994, str. 262). P.
Stambolić je takođe kao osnovu Titovog realizma uočio promišljeno raznovrsno političko
iskustvo: ratnika sa fronta, zarobljenika, sindikalnog organizatora, robijaša, svedoka frakcijskih
borbi i rada u Kominterni. Stambolićeva je ocena da je Tito osećao odgovornost pred
Kominternom, ali da se u zemlji nametao svojom ličnošću, a ne autoritetom Kominterne. Bio je
realan, nije teoretisao niti se mnogo osvrtao na rezolucije Kominterne. Slično Staljinu, od koga
je u vrhu bilo moralno uglednijih i intelektualno jačih, ali mu niko nije bio dorastao u
praktičnom smislu za organizaciju, i Tito je u operativnim poslovima bio nadmoćan nad
ostalima.
Nije teško uočiti da je Tito posedovao kvalitete koje je ilegalni rad 1930-ih tražio. Podudaranje
struktura i ličnosti je u ovom periodu Titove biografije najupadljivije. Došao je na čelo Partije
kada je boljševizacija prihvaćena kao obaveza svake partije. KPJ je trebalo organizaciono
pojačati, ukinuti frakcije, omasoviti, osposobiti za manevar i centralizovati da bude «kao iz
jednog komada». U ovom periodu Tito uopšte ne iskače iz koloseka vremena koje je tražilo
komunistu operativca, a ne intelektualca. Još polovinom dvadesetih godina Staljin je pisao da
novi tip rukovodioca ne sme biti literat, niti opterećen mrtvim teretom socijaldemokratskih
navika, već se mora ponašati tako da ga ljudi ne samo poštuju nego ga se i boje (Deutscher
1977, str.16). Tito je već 1928. došao na čelo zagrebačke organizacije «da čvrstom radničkom
rukom zavede red u partiji». U tom periodu Tita odlikuju osobine komuniste «posebnog kova»:
disciplinovanost i poslušnost u izvršavanju zadataka, odvažnost i militantnost u akcijama,
osećanje odgovornosti i spremnosti na samožrtvovanje (Gligorijević 1992, str. 329). Rad u
Balkanskom sekretarijatu Kominterne je najmanje istražen period Titove biografije. Premda je,
izgleda, tamo prihvaćen sa punim poverenjem, teze o njegovom aktivnom učešću u staljinskim
čistkama (npr. Dedijer 1991, str. 254) još uvek su nepouzdane i za sada se mogu samo
hipotetički opovrgavati. Naime, u vremenu najžešćeg poratnog sukoba sa Staljinom sovjeti su
Tita optuživali kao fašistu i revizionistu, a ne i kao predratnog likvidatora. Da su imali osnova
za ovo potonje, verovatno ne bi propustili da u kasnijim krizama jugo-sovjetskih odnosa, kada
im je najviše smetao virus lagera, iznošenjem dokaza ove vrste, pocepaju SKJ i kastriraju
Titovu harizmu. Buduća arhivska istraživanja daće diferenciraniju ocenu ove Titove faze. Sam
Tito nije mnogo pričao o svojoj aktivnosti u Moskvi, ali je kao i mnogi komunisti tada patio od
«ideoloških trbušnih bolova». Čistke i teror je držao za prolazne pojave, oprezno je ćutao o
čistkama, jer je pred opasnošću od fašizma opšta svest bila da ne treba ništa činiti što bi štetilo
međunarodnom radničkom pokretu. U dramatskom naboju svog susreta sa Titom 1937.
Krležina parafraza Titovih reči slikovito odražava svest disciplinovanog boljševika: «Treba
ploviti po planu, ravno, po crti, prjamalinjejno, dok je prjamalinjejno moguće! Lenjin, Staljin,
Donbas, Volga, Magnjitogorsk, pjatiljetke, dvadesetisedam tona čelika! To je sve! Ne treba se
dati prenagomilavati pitanjima i problematikama, koje u takvim prilikama kao što su naše, često
51
puta deluju razorno. Treba prelaziti preko zbrke na dnevni red, jednostavno, mirno,
hladnokrvno, u dobro organizovanom redu, monolitno» (Krleža 1952, str. 47). Krleža je uočio
da je Tito «taj pridjev o monolitnosti donio iz lenjinske zemlje», a radom u Kominterni 1934-
36 zreli četrdesetogodišnjak se iz «rođenog buntara» preobrazio u realističnog operativca koji je
shvatio da su ustanove (partija i vlast) podjednako važni kao i revolucionarna ideja.
Monolitno jedinstvo i gvozdena disciplina važili su ne samo za članove partija nego i za
komunističke partije u celini, sekcije Kominterne, da bi se sprečilo da se Komunistička
Internacionala ne rastoči pod uticajem kolebljivih grupa. U Statutu KI je stajalo: «Sekcije su
obavezne da provode u život naredbe i direktive stalnog biroa IK KI» (Jakšić 1986, str. 135).
Komunističke partije bile su nesamostalne sekcije Kominterne, a Tito je pisao u «Proleteru»
1940: «Danas, kad se već postavlja pitanje: ko će koga, kada je potrebno napregnuti sve svoje
snage da se stvori jedna snažna i monolitna partija koja će moći stajati na čelu događaja, svaki
onaj ko se ne podvrgne disciplinirano tome radu i tim zadaćama, spada na drugu stranu
barikade, tj. na stranu neprijatelja radničke klase» (Jakšić 1986, str. 171). Ipak Tito nije došao
na čelo partije samo isključenjem neistomišljenika, već i strpljivim operativnim podzemnim
radom u zemlji. Po svedočenju R. Čolakovića, u skoro objavljenom dnevniku iz juna 1977, stoji
da je Tita prihvatio Dimitrov kao jedino moguće rešenje za rasplet krize rukovodstva KPJ, a da
je ovaj bez znanja Kominterne formirao privremeno rukovodstvo KPJ (Antonić 1991, str. 304).
Drugi učesnik ovih zbivanja P. Stambolić svedoči da Tito u ovom periodu, uprkos izvesnoj
samostalnosti od Kominterne, nije stvarao kadrove, čak ni birao, već ih je zatekao u Beogradu,
pre svega na univerzitetu, ali je pokazao neobičnu veštinu da od zatečenih kadrova načini
željeni kvalitet. U Jugoslaviji je formirao sebi lojalno monolitno mlađe rukovodstvo, jezgro
kasnije vlasti dopunjeno boračkim kadrom: Kardelj, Ranković, Đilas, Kidrič, Pijade. Stare vođe
KPJ iščezle su u staljinskim čistkama, a novi saradnici, mahom mlađi, uglavnom nisu bili
«moskalji» tj. nisu bili na obuci u SSSR-u (izuzev Kardelja, Čolakovića i Žujovića). Premda je
novo rukovodstvo Titu bilo odano, niko mu nije bio mnogo lično blizak. Nadimak «Stari»
odražavao je važnu patrijarhalnu komponentu autoriteta u Politbirou. Blizu svoje pedesete Tito
je imao prednost godina i mladalački izgled, imponovao je mlađima od sebe, ali i uživao u
njihovom društvu. Do rata je prošao tvrdu školu boljševizma, pa mu je do kraja života politički
pluralizam ostao stran, a liberalizam «truo» i «anarhoidan». Iz partije su uklonjeni bivši
socijaldemokratski kadrovi, počinje jačanje nepogrešivog autoriteta Partije i vođe i
dogmatizacija programa. Bez dogme u ilegalnosti nije bilo akcije ni jedinstva, diskusija je
unosila sumnju i kolebanje. Ali iza verbalne dogme krila se nedoktrinarnost partijskog čelnika
koji nije bio knjiški čovek, već okretni operativac i autoritarni organizator.

Što je složenija situacija nudila više alternativa, to su Titove lične crte dolazile do izražaja. Rat,
kao anarhično stanje, u tom pogledu bio je pravo iskušenje za pedesetogodišnjeg iskusnog
ilegalca. Izgleda da je za Titovu samostalnost u ratu diplomatska okretnost bila važnija od lične
hrabrosti i umešnosti komandovanja. S obzirom na mogućnosti gerilskog vođe, izveo je prilično
složen manevar za priznanje NOP-a. Manevar je izveden u trouglu između Moskve, Londona i
neprijatelja u zemlji (Nemci, Italijani, četnici, ustaše). Cilj ratne diplomatije, koja je opet
vođena u senci moćnih struktura (saveznika sa različitim balkanskim planovima) bilo je
priznanje partizanskog pokreta na Zapadu kao jedinog antifašističkog subjekta, potiskivanje
četništva, a kasnije i kralja i izbegličke vlade i prikrivanje komunističkog karaktera pokreta.
Pošto su saveznici priznali britanski interes u istočnom Sredozemlju, a SSSR svoje pretenzije
krio, Tito je, u dosluhu sa Staljinom, takođe krijući namere, uspeo složenom diplomatskom
varkom da izbori međunarodnopravno priznanje pokreta i novog režima. U manevar ove vrste
spadao je i napor da se sve do pada Italije srpski sastav NOP-a prikaže kao opštejugoslovenski,
pa čak i da prikrije lično nesrpsko poreklo (Đuretić 1985, II, str. 15). Nacionalna uravnilovka
ratne propagande (isticanje vrlina i poroka svih naroda bez obzira na ratni učinak) ostala je
trajna tekovina posleratnog balansiranja nacionalizma, a u ratu je imala višestruku ulogu:
52
smanjivala je opasnost međunacionalnih osveta, a delom i neutralizovala britanska imperijalna
podozrenja prema Srbima kao tradicionalnom ruskom uporištu. Na liniji vizije buduće
federativne države bez vodećeg naroda Tito je svetu dozirao najviše one informacije koje su
simetrično poravnavale različit udeo brutalnih šovinističkih posledica domaćih nacionalnih
isključivosti. Internacionalizovanje harizme partizanskog maršala bio je važan segment prilično
osmišljene politike međunarodne afirmacije NOP-a. Snaga Titovog mita umnogome je počivala
na izuzetnoj veštini i sposobnosti njegove ličnosti, koju nisu ograničavali uži ideološki motivi.
Đuretić piše o dostojanstvenom stavu partizanskog vođe pred Britancima prožetom
državničkom uzdržljivošću i vojničkom odlučnošću, uz stalnu senku tajnovitosti, i ističe
instinkt darovitog taktičara da otkrije slabu tačku obrazovanijih sagovornika i stvara breše u
njihovim doktrinarnim predrasudama o Balkanu (Đuretić 1985, II, str. 19). U pregovorima oko
priznavanja nove vlasti Tito je uvek ubedljivo isticao borbenost i nekompromitovanost NOP-a,
kombinujući to sa obećanjima o budućoj koalicionoj vladi koja neće biti komunistička.
Borbeni učinak podupiran skladom tradicionalnog i revolucionarnog slobodarstva bio je
graničnik između patriotizma i izdaje. To je bila moralna osnova Titove propagande koja je
postajala ubedljiva u meri u kojoj se uklapala u interese savezničkih sila. Zbog toga je Tito
vlastiti manevar uvek usklađivao sa Sovjetima. Ovi su, pak, sugerirali Britancima tobožnju
vlastitu nezainteresovanost za Balkan. Staljin je oktobra 1944. Čerčilu sa simpatijama govorio o
mladom jugoslovenskom kralju, a Molotov, ne manje sračunato, Idnu omalovažavao
jugoslovenskog maršala kao «seljaka koji se ne razume u politiku» (Đuretić 1985, II, str. 219-
220). Rusi su Tita korili zbog prenagljivanja prema monarhiji, jer je trebalo podvlačiti
sporazum kralja i partizana da bi se izbegao raskol u politici saveznika prema Jugoslaviji, ali
ova nesaglasnost nije uticala na krajnji ishod ratnog diplomatskog manevra. Za međunarodno
priznanje nije bio dovoljan osvedočeni ratni učinak, nego i konstelacija interesa velikih sila i
diplomatska gipkost. O nepodudaranju ličnih i strukturnih činilaca svedoči i neuspeh vođe
pokreta grčkog otpora, Markosa. Sudbina gerilskih vođa u manjim zemljama koji su stremili
osvajanju vlasti, ali i bili stalno pripravni na izbeglištvo, zavisila je od raspleta situacije na
glavnim frontovima i podele interesnih sfera, što je opet zavisilo od prodora trupa velikih sila.
Manevarski prostor gerilskih vođa širila je donekle okolnost što Balkan nije bio središte svetske
politike u ratu već (pogotovo kada su u pitanju SAD) široki frontovi prema Nemačkoj i Japanu.
Pošto u Teheranu novembra 1943. nije prošao Čerčilov plan o anglo-američkom iskrcavanju na
Balkanu, zbog protivljenja američkog generalštaba, uklonjena je važna smetnja Titovom
manevru. Doduše, u još uvek nepredvidljivoj atmosferi iščekivanja ishoda na glavnim
frontovima, Tito je u zemlji postupno jačao vojsku i stvarao osnove buduće države, boreći se za
međunarodno priznanje. Odlučujuće faze u jačanju samostalnosti pokreta bile su vojnopolitičke
prirode: odluke AVNOJ-a u Jajcu novembra 1943, priznanje NKOJ-a od Zapada, oslobođenje
Beograda oktobra 1944, oslobođenje zemlje i proglašenje republike novembra 1945.
Nakon vojne pobede nad fašizmom, uklanjanja domaće monarhističke opozicije i diplomatske
obmane Zapada, ostao je Staljin kao jedina nadređena barijera zahuktalom NOP-u i njegovom
harizmatskom vođi. Pred kraj rata su Staljin i SSSR bili na vrhuncu svoje slave u svetu. De Gol
je Staljina zvao «divom iz Kremlja», a Tito je još uvek bio disciplinovani komunist kom je
Staljin bio učitelj. Ipak nije to više bio predratni odnos moćnog državnika i šefa male sekcije
Kominterne, već dvojice pobedničkih vojskovođa sa nezavisnom ratnom harizmom. U ratu se
Tito još više navikao na samostalnost, a s obzirom na priznati ratni učinak, nije ni mogao da
zamisli povratak u izrazito vazalni odnos prema Staljinu. U ratnoj slavi mu je ojačalo
samopouzdanje, pa je nakon rata drugačije video sebe i zemlju. Po svedočenju Koče Popovića,
u ratu je zasluženo izrastao u narodnog vođu i nije se kao Dimitrov i Torez podređivao Moskvi.
Stalno je bio «veličanstven» pre nego što je postao «nedodirljiv» (Nenadović 1989, str. 126-
131). Đilas piše da se aprila 1945. Tito u Moskvi odnosio prema Staljinu kao starijem, ali bez
poniznosti, čak i s otporom prema zamerkama Jugoslaviji (Đilas 1990, str. 423). Ključni korak
ka nezavisnosti bio je samostalno vođeni rat sa izrazitom ličnom komandantskom ulogom.
Titovi najbliži saradnici u ratu (Đilas, Koča Popović, Tempo) svedoče da je štab, u stvari, bio
Tito, a članovi CK i komandanti su mogli izneti svoje mišljenje koje bi Tito najčešće usvajao
53
prećutno. Nerado je gledao na mešanje u komandovanje i negovao lične ne mnogo srdačne
odnose s komandantima. I u smrtnim i pobedničkim ekstazama najbliže drugove držao je na
odstojanju. P. Stambolić zapaža da stalna Titova distanca od najbližih saradnika nije bila samo
znak nepoverljivosti već i svesti o vlastitoj harizmi. Jedini kolektivni sastanak Tita sa
komandom, po svedočenju K. Popovića, bio je na Petrovom polju avgusta 1943. sa starešinskim
kadrom 1. proleterske brigade. Inače, za razliku od Đilasa i Dedijera, koji pominju izvesne
Titove ratne greške (Pljevlja, Neretva, Sremski front), Koča Popović kao operativni komandant
to nigde ne čini (Popović 1988, Nenadović 1989). Đilas je ocene o Titu menjao, a s obzirom na
Kočinu kritičnost, teško je verovati da krupnije Titove ratne propuste ne bi izneo. Istini za
volju, u gerilskom ratovanju teže je utvrditi greške komande nego kod stajaće vojske, pa je i
Titovo komandantsko umeće teže oceniti.
Bilo kako bilo, Tito je, u konačnoj liniji, u ratu odlučivao o svemu i jedini je sve znao. Još u
ratu je znao da neku najpoverljiviju depešu iz Moskve zadrži za sebe (Dedijer 1991, str. 339).
O neprikosnovenoj moći do vlasti svedoči i njegov ratni titular. Bio je gensek KPJ, komandant
Vrhovnog štaba, Predsednik NKOJ-a i član predsedništva AVNOJ-a. Partizanski pokret, koji se
još u ratu trudio da se što više institucionalizuje, kao i priznati režim vlasti tražili su snažnu,
ujedinjavajuću, harizmatsku ličnost. Sličnu potrebu boljševičke partije jedva da treba pominjati.
Uprkos rastu slave i moći, Tito nikada nije popuštao u oprezu. Još u ratu je savezničkim
misijama ograničavao kretanje bez dozvole, zadržavajući ih u glavnim štabovima i dozirajući
obaveštenja (Đuretić 1985, II, str. 218). Čerčil svoj prvi susret s Titom avgusta 1944. opisuje
rečima: «Maršal koga su pratila dvojica telohranitelja surova izgleda od kojih je svaki nosio
automat, želeo je da ih povede sa sobom za slučaj izdaje sa naše strane. Bio je odvraćen od toga
sa izvesnom teškoćom, te mu je predloženo da ih umesto toga dovede na večeru da ga čuvaju»
(Čerčil VI, str. 83). Ili na drugom mestu: «Pošto je živeo na Visu 3-4 meseca pod našom
zaštitom, Tito se odjednom izgubio ne ostavivši adresu, ali zadržavši stražare oko svoje pećine
kako bi izgledalo da je još tu. Uputio se u Moskvu, a Molotov je to priznao. To neotmeno
ponašanje Rusi pripisuju Titovoj nepoverljivosti skopčanoj s njegovim seljačkim odgojem»
(Čerčil VI, str. 209). U ovom periodu Tito je već bio zapovednik značajne vojne formacije,
okrunjen harizmom. U ratnom dnevniku Vrhovne komande Vermahta, iz septembra 1944, stoji
da se u ovom periodu (kada je trebalo razbiti novi nemački front sever-jug u povlačenju) Tito
pojavljuje kao vojni faktor u velikom raspletu na glavnom borbenom pravcu i kao osnivač
socijalističkog državnog jezgra u svetu jugoistočnih i istočnoevropskih država koje su se
nalazile u punom preobražaju (Petranović 1988, str. 149). Ne više gerilska, nego stajaća vojska
od blizu 800.000 ljudi bila je vojna osnova Titovog uspona kao državnog vođe 1945. godine.
Sa jačanjem moći i autoriteta unutar i van zemlje rasla je i Titova lična autoritarnost što nije
neobično u uslovima ratnog komandovanja i partije čija su načela bila demokratski centralizam
i monolitnost. Kada se ima na umu šira balkanska neprosvećenost okoline kao i Titovo
relativno oskudno obrazovanje, bilo bi nerealno očekivati demokratsko ponašanje vođe ponetog
slavom ili kolegijalnost koja bi prevazilazila nužno konsultovanje. Strukturno uslovljena
autoritarnost (civilizacijsko i ideološko nasleđe) lako je podsticala ličnu (Titova sklonost
raskošnoj uniformi), a sjaj slave širio je prostor neodmerenoj ličnoj vlasti. Tek će sukob sa
Staljinom 1948. nagnati Tita na, doduše privremeno, nešto kolegijelnije rukovođenje unutar
najužeg kruga saradnika. Bespogovorni Titov autoritet i s njim skopčana autoritarnost u periodu
do osvajanja vlasti bili su važna pretpostavka prevazilaženja haotične balkanizacije, ujedinjenja
balkanskog prostora, ubrzane posleratne modernizacije i ograničene demokratizacije.

VI

Titova samostalnost pre zaposedanja vlasti bila je niža nego nakon 1945. Ni unutar prikazanog
perioda nije uvek bila istog stupnja, već je konstantno rasla. U sklopu ovog procesa udeo ličnih
crta ne treba potcenjivati, ali ni zaboraviti da su glavne operativne osobine vođe (oprez,
budnost, disciplina, autoritarno nametanje jedinstva, monolitnost, hrabrost i osećanje opasnosti)
formirane pod direktivnim uticajem poželjnog lika komunističkog kadra u ilegalnim uslovima.
54
Ovaj mentalitet kadrovi će zadržati dugo i nakon osvajanja vlasti, što svedoči o postojanom
naknadnom delovanju izvorne boljševičke strukture. Iz složenog uzajamnog dijalektičkog
međuuticaja ličnosti mogu se ipak izdvojiti određene skolnosti i crte ličnosti koje su u
posmatranom razdoblju bile delimično prigušene, skrivajući potonji probojni potencijal.
Josip Broz je rođen u Zagorju, pograničnoj oblasti koja je stolećima razdvajala alpski panonski
prostor, Vizantiju i Franačko carstvo, Austriju i Balkan, mađarski, germanski i slovenski
prostor. U njemu se kombinuje čvrstina i bunt balkanskog plebejca sa austrijskom disciplinom,
gipkošću i taktičkom podložnošću. Bio je radnik seljačkog porekla, a ne intelektualac, što je
možda skopčano sa trajnim oprezom koji je poneo od zagorskih seljaka koji su stajali između
dva naroda na granici, dva kulturna i politička centra moći Habzburškog carstva. Rođen u
mešovitom braku Hrvata i Slovenke u mladosti nije bio nacionalista niti zagovornik integralnog
jugoslovenstva. Zavičaj mu je bio odveć mali, fascinirale su ga velike države, Austro-Ugarska i
prostrana Rusija. U jugoslovenstvu je bio postojan do kraja života jer je nacionalizam bio stran
tvrdom klasnom opredeljenju i vezan za ličnu viziju snažne balkanske i srednjoevropske
države. Bio je dinamična i nemirna ličnost, sklona putovanju, lepom odevanju i nestalnim
brakovima. Do Prvog svetskog rata lutao je Evropom menjajući posao i prebivališta, a nakon
iskustva u ratu, Oktobarskoj revoluciji i zarobljeništvu, nastavio je sa lutanjem po Jugoslaviji. U
tom periodu se ideološki izgradio. Postao je prkosni revolucionar predvodeći demonstracije sa
bombom i revolverom u džepu. Nakon prkosnog držanja na sudu i odležane robije
(najpouzdanije provere odanosti klasi i partiji) nastavlja sa revolucionarnim putujućim radom
po Evropi. U ilegalnosti, a ne manje i na poslovima u Kominterni, istančalo se Titovo osećanje
za opasnost, oprez i sumnjičavost, ali i odlučnost i autoritarnost sa trajnom manihejskom
sklonošću da okolinu deli na prijatelje i neprijatelje. Još od kraja 1920/ih on je u potpunosti u
duhu vremena i ne iskače iz koloseka i vizije poželjnog boljševičkog komuniste. Sve do
početka rata «Stari» ili «Valter» je virtuozni disciplinovani operativac koji ne bira alternative
već sledi zacrtani kurs Kominterne. Pokazuje,doduše određenu sklonost ka manevru, gipkost i
organizacionu odlučnost, ali još uvek zaostaje iza savremenika svoga ranga (Dimitrov, Toljati,
Pik, Torez) koje će tek u ratu nadmašiti. U komunističkom pokretu operativci su uživali manje
ugleda od vođa-intelektualaca jer je, za razliku od drugih struja, komunistička bila izrazito
teorijska, sa bogatim marksističkim nasleđem. Osim najnužnije ideološke spreme, Tito nije
posedovao šire obrazovanje, a za razliku od Sime Markovića i Kardelja, i ideološki radovi bili
su mu neoriginalni. Ova okolnost dizala je njegovu operativnu moć i štitila ga od suvišnih
dilema intelektualaca.
Krajem 1930-ih došao je na čelo KPJ (koja je tada brojala oko 2000 članova), jer je vreme
tražilo operativca i organizatora koji će pokret čuvati od frakcija i provokacija i zbijati mu
redove. Uspon fašizma i otvorena pretnja SSSR-u potisnuli su aktuelnost vođa – teoretičara koji
razrađuju nove alternative. Snabedeven raznovrsnim praktičnim iskustvom
četrdesetpetogodišnji Valter bio je idealna ponuda Kominterninoj potražnji za operativnim
organizatorima. Komunistički pokret je tražio operativu, a ne teoriju, idejnu i organizacionu
monolitnost, a ne diskusiju, dinamično i pokretljivo rukovodstvo, a ne sedeći debatni statični
štab. U ovom periodu kod Tita je formirana trajna opsednutost opasnošću od frakcionaštva. Tek
nakon zaposedanja vlasti ispoljiće se konzervativne strane tvrde idejne monolitnosti, a posle
smrti 1980, i dezintegrativne zbog opasnog vakuuma koji u režimima nepodejene vlasti uvek
izaziva nestanak čelnog pojedinca, i kastriranje njegovog kulta. Titovo radničko obrazovanje i
seljačko poreklo su, ne bez protivrečnosti, sapostojali sa neprovincijalnom sklonošću ka
putovanjima, zatim snagom klasnog opredeljenja i urođenom nacionalističkom
«nemuzikalnošću» i kosmopolitizmom. Dok je Staljin mladost provodio u teološkom seminaru,
a kasnije u progonstvu u Sibiru, Lenjin u švajcarskim bibliotekama, Tito je bio probni vozač
automobila u bečkoj fabrici «Dajmler». Neprovincijalni praktičar, koji nije stvarao nego
koristio tuđe ideje do 1945, više je nesvesno nego smišljeno slabio uticaj nadmoćnih struktura i
pripremio osnovu na kojoj će 1950-ih u punom zamahu pokušati da se iz njih izdvoji, opet u
granicama za svagda izabranog komunističkog opredeljenja.

55
Titova samostalnost do zaposedanja vlasti bila je veća nego kod običnog komunističkog vođe u
ilegali ili uglednog antifašističkog gerilca. Samostalnost je počivala, s jedne strane, na ličnom
učinku darovitog čelnika pokreta, a s druge, na suprotnostima velikih sila i pocepanih domaćih
političkih snaga. Postojanje složenih sukoba ne samo između fašističkih i antifašističkih snaga
nego i unutar svakog bloka, njihovo kolebanje, kao i haotičnost građanskog rata u zemlji širili
su slobodu akcije više nego što se da naslutiti iz prikaza navedenih determinističkih spletova.
Đuretić i Petranović su pokazali da je NOP sa Titom 1943-1945. pokazivao retku gipkost,
elastičnost i razumevanje slojevitog odnosa među saveznicima boreći se za međunarodno
priznanje. Sličan je i Đilasov sud da Tito u ratu nije odbijao sovjetske savete, ali je na
neizazovan način postupao po svome. Đuretić je uočio da je relativizacija ideološkog i klasnog
činioca u odnosima između članica antihitlerovske koalicije stvarala prostor za isticanje
regionalnih i nacionalnih vođa. Pred opasnošću da ga Zapad ne prihvati na račun kralja, kod
Tita se razvijala sklonost ka diplomatskom manevru, ali ne uvek u okvirima sovjetskih
direktiva. Izgleda da je diplomatsko ratno iskustvo bilo važnije od onoga iz rada u Kominterni
za vođenje neobično samostalne posleratne spoljne politike, koja je počivala na veštom
korišćenju napetosti biopolarnog blokovskog sveta.
Tito je u revoluciji bio nezamenljiv jer je imao sve odlike autentičnog vođe: spretnost,
odvažnost, odlučnost i dovitljivost. Po Koči Popoviću, na čelnoj poziciji mu niko nije bio ravan
(Nenadović 1989, str. 131). Za komandante partizanskih jedinica birao je prevashodno
«Špance», izbegavajući oprezno kadrove Kominterne. Koča čak pominje «Titovu veliku
vojničku obdarenost» (Nenadović 1989, str. 129), dok je Đilas govorio o nervozi, čak i naglosti
u komandovanju. Iskustvo iz Kominterne mu je pomoglo da se kreće suvereno sa
samopouzdanjem koje je imponovalo. Iz rata je izašao u zrelim pedesetim godinama sa oreolom
oslobodioca, obogaćen iskustvom vojskovođe i diplomate koji je uspešno uklonio unutrašnje
rivale i obezbedio mećunarodno priznanje. Samopouzdanje partije i vođe, a ne toliko ideološki
razlaz sa SSSR-om, bili su važna osnova sukoba sa Informbiroom i posleratne žive diplomatske
aktivnosti. Bilo bi nepotpuno u spletu protivrečnih činilaca koji su olakšali osvajanje vlasti
(ratni učinak vojske, prodor Trećeg ukrajinskog fronta, kolebanje i prazno laviranje Engleza,
nezainteresovanost SAD za Balkan, borbena i diplomatska nedoraslost četničkog protivnika
itd.) ne pomenuti i monolitni operativni aparat Partije očišćene od frakcija i bespogovorno
podređene vođi, koji je 1941. neobično brzo formirao vojnu strukturu i operativnu gotovost.
Iskusni vođa pokreta još lakše se nešto kasnije prilagodio ulozi državnog čelnika.
Višenacionalnoj državi izašloj iz rata u unutrašnjoj politici bio je još neophodniji političar vičan
manevru, a ne više vođa-detonator. Premda u oblandi lične vlasti i okvirima autoritarne
političke tehnologije Titovo manevarsko umeće dugo je uspešno neutralizovalo žarišta
neprogresivnih međunacionalnih sukoba, a regulativna uloga njegovog ličnog autoriteta takođe
se osvedočavala u prevladavanju haosa balkanske nebirokratske sredine.

56
V

TITO I POLITIČKA KULTURA BOLJŠEVIZMA

Najopštije govoreći, politička kultura obuhvata skup svih saznajnih, emotivnih i vrednosnih
stavova stanovišta prema politički značajnim sklopovima delatnosti. Tu spadaju i preovlađujući
obrasci ponašanja povezani sa pomenutim stavovima, a koji su prožeti institucionalno
propisanim normama vlasti (Meyer 1977, S. 7). U jezgru političke kulture je odnos prema
demokratiji, tj. različito shvaćenoj srazmeri između njenih komponenata: društveno-
ekonomske, pravne i političke jednakosti. Temeljite razlike između političkih kultura
kapitalizma i socijalizma dobrim delom mogu se objasniti razlikom u shvatanju poželjne
srazmere između pomenutih ključnih komponenata. U socijalizmu su interesi prijateljskih
društvenih slojeva jedinstveni i harmonični što opravdava postojanje samo jedne demokratske
partije. Monopol partije počiva na istovetnosti interesa svih delova društva na čelu sa
radničkom klasom, tj. na interesima partije, partijskog kadra i vođe. Iz pomenutog interesnog
monizma ističu ostale idejne i institucionalne osobenosti političke kulture socijalizma:
shvatanje podele vlasti i predstavničkog sistema, odnos prema sunarodnicima i manjinama,
način korišćenja građanskih prava, glavni obrasci društvene integracije (partijski, državni,
običajni) itd.
Političku kulturu, pored ideoloških, oblikuju i manje ili više uticajni tradicijski sadržaji. Oni se
razlikuju po tome da li aberatno političko ponašanje i mišljenje osuđuju blaže ili oštrije, na
formalan ili neformalan način. U ovom pogledu evropska karta može se podeliti na tri oblasti:
(1) anglosaksonska društvena kultura koja normira ponašanje i reguliše odnose pojedinaca i
grupa čvrstim nepisanim pravilima uhodane konstitucionalne i lokalne prakse; (2) kontinentalna
politička kultura, koja politički život reguliše pretežno državnim organizacijama (tradicija
snažne države) i u kojoj veći udeo imaju političke ideologije. Granica između ova dva evropska
tipa političke kulture je Lamanš, a ne Rajna (Rohe 1996, S. 11-14); (3) politička kultura
evropske istočne i jugoistočne periferije oblikovana nestabilnom kombinacijom društvenih i
državnih političkih kultura. Ove formalne razlike trebalo bi bliže objasniti da bi se potpunije
sagledala upadljivost boljševičke političke kulture.
Angloamerička politička kultura je od početka novog veka bila gotovo lišena feudalnih
sastojaka. SAD su bile britanska kolonija, a britanska ostrva (sa izuzetkom Kromvelove
diktature) još od Tjudora nisu poznavala apsolutizam, niti vojnu i birokratsku državu kao
Pruska, Austrija i Francuska. U Engleskoj već od 1701. monarhija postaje svetovna ustanova,
dok je na kontinentu još uvek bila neokrnjena doktrina o vlasti po milosti božjoj. Za razliku od
hijerokratske Rimokatoličke crkve i istočnoevropskog cezaropapizma, u Engleskoj je
prevladavao uticaj protestantizma, a u SAD raznih protestantskih sekti. Protivljenje malih sekti
službenoj harizmi crkve direktno je jačalo preduzetništvo i shvatanje politike kao biznisa, a
vladara ne kao genijalnog izbavitelja već kao pojedinca ne mnogo mudrijeg od drugih.
Antidinastički američki puritanizam lišen monarhizma i kulta vođe, brzo je prihvatio
prosvetiteljski republikanski duh Francuske revolucije. Britanski «kralj u parlamentu» bio je
prelaz između evropskog dinastičkog apsolutizma i američkog republikanstva. U oba slučaja
političku integraciju nije podupirala monopolska država sa snažnom kopnenom vojskom i
crkvom, već ugledna sekta (u SAD) i oblasna trgovačka aristokratija (Engleska) u jezgru
kapitalizma mornarice. U prelomnoj fazi formiranja moderne države odsustvo moćne kopnene
vojske i birokratije (Engleska) i feudalne tradicije (SAD) uticalo je na formiranje političke
društvene kulture koja se razlikovala od političkih državnih kultura evropskog kontinenta.
Ove potonje su formirane u zreloj apsolutističkoj fazi feudalizma zadržavajući trajno vrednosti
autoritarne poglavarske države sa dugim kopnenim granicama i snažnom stajaćom vojskom
(centralizacija, birokratija, militarizam). Lična vlast je u ovim prostorima bila razvijena, a u
protivrečnom i neravnomernom procesu modernizacije njena ideološka boja takođe je zadržala
snažne centralističke crte: od neobično razuđenog učenja o vlasti po milosti božjoj, koje je
imalo svoje hijerokratsko (harizma crkve) i cezaropapističko središte (harizma vladara) do
57
svetovnih prosvetiteljskih ideologija (prosvećeni apsolutizam, harizma razuma, ateističko
liberalnoburžoasko i marksističko prosvetiteljstvo). U Evropi je tradicija poglavarske države
(Obrigkeitsstaat) lakše prelazila u ne manje centralističku i komandnu vlast partije, dok je u
angloameričkom krugu odsustvo kopnene vojske, birokratije i feudalne tradicije (u SAD) jačalo
lokalnu samoupravu i secesionizam. Dok su u SAD protestantske sekte obećavale izbavljenje
sticanjem i preduzetništvom, ruski carevi su žestoko progonili sekte, a službena pravoslavna
crkva je ponavljala da je car bogu nalik. Zato je M. Veber slobodarski potencijal ruske crkve
cenio kao izuzetno nizak. U Istočnoj Evropi vladari su dugo zadržali patrimonijalne crte, u
centralnoj i Zapadnoj Evropi su se doduše proglasili slugama, a ne posednicima države, ali su
ostajali zapovednici snažnog vojnog i činovničkog aparata, u Engleskoj su bitno sužene
prerogative monarha, a u SAD je politika, lišena izbaviteljske harizmatske oplate, bila najbliža
biznisu. Politička kultura društva sve jasnije se odvajala od političke kulture države. U središtu
prve bilo je leno namesto prebende, sekta namesto crkve, trgovačka mornarica je zauzimala
mesto kopnene vojske, lokalna samouprava je bila važnija od centralističke birokratije, a vladar
kao posednik službe i podređen parlamentu zamenio je vladara kao patrimonijalnog posednika
države u privatnopravnom smislu.
Balkanska politička kultura ne može se jednoznačno svrstati ni u jedan od pomenutih tipova. U
njenom formiranju preplitali su se različiti zakasneli državni i društveni činioci. Balkanska
periferija primala je državne uticaje preko nemačkih i austrougarskih obrazaca poglavarske
države, ali se birokratizaciji protivila uporna patrimonijalna osmanska labilnost poseda, karijere
i zakona. Nije bilo plodnog preduzimačkog «liberalizma sekti» nego isključivog
konfesionalnog i verskog rata. Umesto verske tolerancije, cezaropapizam se razvijao u pravcu
specifično labilnog militarizma. Stalno ratno stanje bilo je samo jedan od razloga nestabilnosti
režima. Civilna vlast skorojevićevskih dinastija bila je u stalnoj senci vojnog prevrata, a
pretorijanski antimonarhizam pratilo je institucionalno i idejno krhko republikanstvo. Čak ni
srpski narod, koji je na Balkanu jedini u 19. i 20. veku imao neuvezenu vlastitu dinastiju, nije
negovao monarhističku političku kulturu. Republikanstvo pojedinih stranaka nije bilo rezultat,
pre svega, zrele i napredne demokratske svesti već više otpora dvoru, dinastičkoj naciji ili
odsustva podaničke poslušnosti koju formira disciplina vojske, birokratska subordinacija ili
harizma vladara po milosti božjoj. U kolebanju između birokratizacije i anormativnih
nacionalnih i socijalnih ideologija, austrougarskog etatizma i osmanskog običaja sa krupnom
ulogom presedana, trajno je opstajala jedino solunaška oslobodilačka politička kultura prožeta
hajdučko komitskim pretorijanstvom. Zbog hronične egzistencijalne nesigurnosti prostora na
razmeđi imperija odveć euforično i emotivno prihvatane su vizije nacionalnog i socijalnog mira
bliže idiličnoj zajednici nego stabilno uređenom društvu. Složene integrativne ustanove
(monarhija, partija i sl.) takođe su bile bliže zajednici nego društvu. Odveć emotivno shvaćeno
zajedništvo troimenog naroda ili socijalističkog bratstva i jedinstva, koje veže zajednički
neprijatelj, bilo je u temelju političke kulture koja je balkanske narode gurala iz zajedništva u
sunovrat i rat i obratno. Istoriografija i predanja su obraćali pažnju na junake i izdajnike, a ne na
kompromisne mirotvorce. Koliko god naizgled homogena, ni politička kultura socijalizma nije
uspevala da trajno prevlada snažne tradicionalne napetosti prostora. U Sovjetskom Savezu je uz
službeni marksizam-lenjinizam opstajala subkultura «samizdata», u Poljskoj je pored
komunističke bila prisutna katolička i zapadna laicistička politička kultura, a jugoslovenska
samoupravna ideologija pokrivala je još šarenije nasleđe koje nije bilo teško razbuditi.
Južnoslovenski narodi su 20. vek ušli sa skromnim demokratskim i državnopravnim
potencijalom, ali sa solidnim oslobodilačkim, zavereničkim i pretorijanskim iskustvom. Bio je
to balast nasleđa koji je trajno pritiskao prosvetiteljski boljševički laicizam. Istini za volju, ni u
ostalim delovima sveta liberalna tradicija nije bila naročito postojana. Kako je zapazio Robert
Dal (Dahl), 1971. godine samo je 7 od ukupno 26 razvijenih poliarhija imalo stabilne
demokratske strukture koje su u ovom veku bile lišene režima nepodeljene vlasti. Ostale je ili
direktno ustoličio pobednika nakon Drugog svetskog rata (Nemačka, Italija, Japan, Filipini), ili
su uvedene direktnim ili indirektnim uticajem američke vojske (Cit. prema Glaessner 1994, S.

58
173-174). Balkan je pored nestabilne okupatorske volje, bio izložen i uticaju domaćeg
haotičnog političkog nasleđa.
Nije cilj ovoga izlaganja da ni izdaleka pruži celovitu sliku jugoslovenske socijalističke
političke kulture, niti glavne uzroke njene promene. Biće reči najviše o sadržajima koji su
vezani za Titovu aktivnost, strukturnim i ličnim aspektima ponašanja vođe. Određene procese
vezane za Titovu ličnost na vlasti donekle je moguće apstrahovati iz složenog događajnog niza
jer je u osnovi reč o relativno homogenom istorijskom razdoblju (1945-1990) u unutrašnjem i
spoljnopolitičkom pogledu. Jednopartijski režim u Jugoslaviji i u njenom okruženju, relativno
visoki ugled ideje i prakse socijalizma u svetu i postojanje blokovske i ideološke podele sveta
uslovili su neprekinuti kontinuitet političkih i idejno-ideoloških procesa u periodu Titove vlasti
i njegovog posthumnog neprikosnovenog kulta. Unutar ovog perioda bilo je nekoliko značajnih
unutrašnjih i spoljnopolitičkih prekretnica Titove politike koje su modifikovale, ali ne i
strukturno izmenile osnovna opredeljenja jugoslovenskog vrha. Tito je na vlast došao kao
čvrsto formiran, iskusan i zreo komunista, osvedočen u ilegalnom radu i oslobodilačkoj borbi.
Takav je i sišao sa političke scene, a čvorna lična načela, kao i ideologija partije koju je vodio
bili su relativno postojani. Ova okolnost u mnogome olakšava prikaz političke kulture
razdoblja; jer što je istorijski proces duži to se jasnije ispoljava njegov dublji smisao i funkcija
njegovih aktera. Pri tome treba imati na umu različite faze relativno homogenog razdoblja i u
njima prisutno različito uspešno usklađivanje gipke spoljne i kruće unutrašnje politike.
U autoritarnom boljševičkom okviru i zatočen domaćim konzervativnim nasleđem, Tito i KPJ
bili su snažni inicijatori protivrečne modernizacije jugoslovenskog društva. Ostvarenje ciljeva
modernizacije je na trusnom području iziskivalo složeni politički manevar i gipku taktiku kojoj
nisu bili dorasli mnogi raniji balkanski vlastodršci. Nagla, ubrzana i radikalna modernizacija
svih segmenata društva iziskivala je snažna organizaciona sredstva. Iz rata i armije izrasla
monolitna i jedinstvena partija, lišena frakcija, bila je za Tita jedina pouzdana avangarda
radničke klase, garancija jedinstva države i najpouzdanija poluga vlasti. U svim fazama
njegove vlasti prioritet tzv. partijskog nad državnim pravom bio je nesporan. Uverenje da je
jednopartijski režim nadmoćan nad višepartijskim, da demokratija treba da bude podređena
socijalnoj pravdi, zatim kritika pravnog formalizma, relativizacija građanskih prava i dinamičko
shvatanje ustavnosti jesu načela klasičnog boljševizma, ali i uporišne tačke Titovog viđenja
legitimnosti socijalizma. Tito se i na vlasti teško oslobađao opsesije jedinstvom partije iz
ilegalnog doba, a prioritet socijalne jednakosti i idejno-ideološke homogenosti nad
pluralističkom demokratijom bio je za njega aksiom. Unutar ovog gledanja podsticao je i
podržavao raznolike demokratske ideje, ali pod uslovom da se ne pređe Rubikon, a to je bio
monopol na vlast radničke partije, njenog vrha i vođe (Milosavlevski 1990, str. 181, Perović
1991, str. 194). Monolitnost je pravdana spoljnom opasnošću, naročito sovjetskom budnošću, a
zatim strahom od frakcijskog rasula koje bi podstaklo nacionalne sukobe. Teško je reći da je
Titova vlast bila nelegitimna s obzirom na masovnu podršku partiji i vođi, ali i levičarski duh
epohe. Poželjna beskonkurentska vizija društva, koju je nametala komunistička partija, bila je u
znaku retoričke nadmoći bratstva i jedinstva i ekskluzivnog jugoslovenskog puta u pravedno i
demokratsko društvo. Zamisao i praksa neposredne samoupravne demokratije proizvođača koju
nadzire partija kao umna radnička avangarda oblikovala je političku kulturu koja je trpela
snažne proliberalne uticaje različitog porekla. Ovi su izvirali iz otvorenosti prema svetu, zatim
zahuktale i imperativne kritike staljinizma i sovjetske prakse, ali i potreba tržišta i nacionalno-
državne decentralizacije. Beskonkurentskoj propagandi u višepartijski i konstitucionalno
relativno neiskusnoj sredini nije bilo teško da nesporni rast standarda i socijalnu sigurnost u
dužem periodu prikaže pre svega kao rezultat aktivnosti partije i time obezbedi lojalnost.
Istražujući pretenziju na legitimnost, veru u legitimnost i oblike vršenja vlasti Veber je čak
tvrdio da se ne mora uvek ispitivati ispravnost legitimišućih normi. Lojalnost se, naime,
obezbeđuje ukoliko se pojedincima osiguraju lični interesi i vrednosti (materijalna jednakost,
pravda, mir i solidarnost, a zatim efikasnost i materijalno tehnički napredak). Sve do polovine
1960-ih Titova vlast se mogla osloniti na rezultate ekonomskog razvoja i modernizacije. Sa
pojavom ekonomskih teškoća, a kasnije i krize rasli su nezadovoljstvo i sukobi, a time i
59
aktuelnost ideologije i kulta vođe kao sredstva integracije i osiguranja lojalnosti. Premda u
osnovi postojana, isključivo odozgo dozirana politička kultura je, u skladu sa političkim
zaokretima, povremeno modifikovana. Sve do 1949. prevladavali su sovjetski obrasci, u drugoj
fazi do 1965. na delu je bio samoupravni federalizam uz blagi nadzor partije, od 1966. do 1980.
uključivanje konfederalnih sadržaja praćeno je jačanjem uloge partije, a od Titove smrti do
1992. naporedo slabe partija i država. Prikazano stanje bilo bi jednostrano svoditi na goli
dualizam ili kolebanje između oprečnih teorijskih modela: liberalna demokratija i totalitarna
država, partijska konstitucionalna država, stabilna autoritarna i konfliktna demokratska
višenacionalna država, prividno samoupravljanje i tvrda kadrovska uprava. Još manje je korisno
političku kulturu jugoslovenskog socijalizma svoditi isključivo na pomenute manje ili više
poznate modele, jer iako ovi pomažu razumevanju funkcije pojedine komponente, ne mogu
objasniti prirodu njhovog manje ili više protivrečnog spoja.

1. Partija

Partija je bila glavna poluga Titove vlasti bez čijeg monopola, kako god se ovaj nazivao
(rukovođenje, vođenje, usmeravanje), nije mogao da zamisli socijalizam. Odlučno je odbacivao
višepartijski sistem iz više razloga. Partija je bila organizator patriotskog antifašističkog otpora,
dok je građanska opozicija bila uglavnom pasivna ili sarađivala sa okupatorom. Višestranački
sistem je u međuratnoj Jugoslaviji delovao dezintegrativno, a u novom režimu postojala je
opasnost da u legalizovanim strankama oživi revanšizam i izbiju novi unutrašnji sukobi. Osim
toga Sovjetski Savez je budno pratio razvoj stanja u Jugoslaviji, a Tito je dugo strepeo od
sovjetske intervencije. Uz sve to, politička kultura velikog dela evropskog okruženja bila je
jednopartijska, a u nerazvijenim zemljama još više. Na kraju, protivljenje Staljinu i izlazak iz
lagera ojačali su Titov ugled u svetu i u dobroj meri neutralizovali prigovore o nedemokratskoj
prirodi jugoslovenskog režima. Bilo bi pogrešno ove razloge odbacivati kao puku
ideologizaciju, ali ne treba zaboravljati da je monopolska uprava bila lišena provere u
nadmetanju za vlast sa rivalskim partijama, što je jačalo neodgovornost rukovodećih kadrova.
Kadrovi, doduše, za učinak jesu odgovarali partiji, ali je ova odgovornost bila osobena zato što
nije pretila padom s vlasti cele partije.
U više navrata Tito je direktivno osporavao racionalnost višepartijskog sistema, a monizam je
bio ključna sastavnica samoupravne političke kulture: «Višepartijski sistem bi kod nas uneo
konfuziju... Sva rukovodstva buržoaskih partija su se kompromitovala saradnjom sa
okupatorom... Narodne mase su prišle nama i prihvatile naš program. Zašto sada da izmišljamo
neke nove partije» (Tito 1980, str. 327). Na drugom mestu on višepartijski sistem osporava
verom u nužno odumiranje partije i države: «Jasno je da mi ne odobravamo višepartijski sistem.
Kod nas je jedino KP sprovela revoluciju i vodila oslobodilački rat. I ta partija će jednoga dana
odumrijeti. Kod nas se ide putem demokratizacije koja povlači za sobom i nestanak države»
(Štaubringer 1976). Ovde bi se odmah moglo zapaziti da oslobodilački učinak, na kome Tito
insistira, u drugim sredinama nije bio presudan za održanje na vlasti. Čerčil je jula 1945.
poražen na izborima iako je nekoliko meseci pre toga izišao iz rata kao pobednik. U balkanskoj
političkoj kulturi,međutim, oslobodilački učinak bio je ključni i nije slučajno Tito uvek
podsećao na ratni učinak partije kao legitimnu osnovu trajnog posedovanja vlasti.
Revolucionarni suverenitet počivao je na ratnom učinku, a prioritet partijskog prava bio je
samorazumljiv. To je Tito jasno podvukao na 5. plenumu CK SKJ maja 1952: «Mi smo članovi
plenuma izabrani od 100.000 članova partije (očigledna greška jer je partija još 1948. imala
468.000 članova – prim, red.) i ako mi stojimo na tom stanovištu da Partija odgovara za
cjelokupni društveni i privredni razvoj života uopšte, onda mi koji smo izabrani važniji smo
nego svi zakonodavni odbori i te komisije, i ovdje u prvom redu treba da padnu te osnovne
zamjerke, primjedbe i drugi dodaci» (Sednice CK KPJ 1948-1952, 1985, str. 667-669).
Ogoljeni oslobodilački mentalitet komunističkih kadrova živo pokazuje iskaz jednog borca-
kadra koji je u ratu ranjen: «Kada si dao ulog u krvi, onda si odbojan prema svemu što ruši taj
60
tvoj ulog (nacionalizam, rušenje jedinstva i sl.)». Rasprava se obično dopuštala samo unutar
partije, jer je tu lakše bilo ostvariti jedinstvo, a državni organi su samo formalno potvrđivali
partijske odluke. Tito je i tu bio jasan: «Mi smo iznijeli tako reći cjelokupnu pripremu
revolucije i revoluciju na svojim leđima i mi imamo glavnu riječ da kažemo... Ja nisam spreman
da primim odgovornost pred partijskom organizacijom za ono o čemu nisam čuo mišljenje
partijskog foruma, a mišljenje partijskog foruma i najvišeg foruma je rezultat zdravog
pozitivnog mišljenja svih naših građana (Sednice CK KPJ 1948-52, 1985, str. 669). Za razliku
od Staljina, Tito se uvek trudio da ličnoj vlasti da oblik partijske odluke. Teško je reći čija je
moć unutar Politbiroa bila veća, Titova ili Staljinova. Tito je sednice vodio i završavao naizgled
demokratski, «kako CK odluči», ali se znalo šta će CK odlučiti. Staljin čak nije ni vodio
sednice Politbiroa, već bi obično bez reči slušao argumente učesnika, a onda bi svaki problem
rešio sa plebejskim sarkazmom, s napola šaljivim, a ipak opasnim pretnjama, ili bi ga naprosto
odbacio odmahnuvši nervoznim omalovažavajućim pokretom ruke (Deutscher 1977, str. 316).
Moć oba lidera neretko je počivala na arbitraži između sukobljenih frakcija. Tito je uvek
podsticao diskusiju, ali je poslednja reč bila njegova. Premda mu je autoritet počivao na
poštovanju stroge partijske discipline, partija je kod Tita imala veću ulogu nego kod Staljina. U
SSSR-u lična moć Staljina nije bila sputana partijom već je išla na račun smanjenja uloge
partije. Između 18. i i 19. kongresa sovjetske partije proteklo je 13 godina (1939-1952), dok su
se u Jugoslaviji kongresi održavali u pravilnim razmacima. Premda je za primenu Staljinovih
direktiva u mobilizaciji članstva bilo neophodno aktivirati formalno legitimni Politbiro i CK,
ipak su ova tela bila podređena vođi i razbijana bez homogene opozicije. Tito je, pak, katkad
znao i da taktički popusti pred jedinstvenim blokom republičkog rukovodstva (Perović 1991,
str. 280). U oba slučaja harizmatski autoritet vođe bio je bespomoćan bez partije, čiji je aparat
bio neophodan za operacionalizaciju direktiva. Kod Staljina je najmoćnije telo bio njegov lični
sekretarijat, povezan sa posebnim sekretarom u aparatu CK radi pribavljanja obaveštenja
(Ennkner 1996, str. 107). Staljin je sačuvao vlast tako što je Politbiro i Sekretarijat držao strogo
odvojenim, a jedina veza između dva tela je bio on lično(Deutscher 1979, str. 110). Staljin je
Politbiro, koji je trebalo da bude telo za kreiranje politike, lišio aparata neophodnog za
sprovođenje bilo kakve politike. I Tito je bio spona i vrh države, partije i vojske, ali zbog snage
autoriteta i besprizivne arbitarne uloge pomenuti oprez nije mu bio izrazit kao kod Staljina.
Uloga partije nije bila istovetna kod svih socijalističkih vladara. Premda brojna, KP SSSR-a
nije bila masovna populistička organizacija, već čvrsto centralizovani aparat vlasti. Godine
1976. brojala je oko 15 miliona članova. Posle Lenjinove smrti partijska mašina bila je
podređena izgradnji harizme Staljina i njegove grupe koji je frakcijske sukobe rešavao
masovnim terorističkim čistkama. Nakon Staljinove smrti partijska mašina bila je u službi
koalicije moćnih blokova koji su predstavljali različite interesne skupine među partijskom
elitom i nomenklaturom (Medvedev 1988, str. 256). Dugo je vrh bio oligarhijski, bez izuzetno
nadmoćnog vođe. Svaki član Politbiroa predstavljao je neku važnu skupinu (vladu, vrh, sovjet,
vojnoindustrijski kompleks, KGB ili najveće republike). Kandidati za člana Politbiroa, članovi
sekretarijata i CK predstavljali su manje važne skupine ili profesionalne grupe. Koalicije su
stvarane po sistemu mreže patrona i klijenata, a generalni sekretar se borio za većinu u
Politbirou. U SKJ bila je slična situacija, ali bez jedinstvene nomenklature, već u obliku
nacionalno podeljene policentrične kadrovske uprave (Kuljić 1989). To je interesnoj
polarizaciji davalo drugačiji ton jer su interesi među republikama drugačije usklađivani nego
među profesionalnim grupama. Zato je ujedinjavajuća uloga Tita bila drugačija. U oba režima
bilo je osamostaljenja policijskih vrhova (Jagoda, Ježov, Berija, Ranković – Stefanović) i
sukoba resora (Ježova i Berije u NKVD-u, Ždanova i Ježova oko političkog obrazovanja i uloge
čistki, Ždanova i Maljenkova oko uloge partije, Kardelja i Rankovića oko uloge saveznih
organa, Koče Popovića i Gošnjaka oko spoljne politike itd.). Sukobe je vođa rešavao
arbitražom, jačajući vlastiti autoritet prizivanjem partijskog jedinstva.

2. Samokritika

61
Svaka partija insistira na disciplini i jedinstvu, ali je u partijama boljševičkog tipa jedinstvo bilo
više od rutinskog ustrajavanja na slozi, a disciplina više od preduslova organizacione
efikasnosti. Poštovanje jedinstva partije bila je dužnost ne prema sebi samom niti partijskim
drugovima, nego moralni dug klasi koja ima istorijsku misiju oslobođenja društva. Jedinstvo
komunističke partije na vlasti bio je spoj zajedničkog oslobodilačkog iskustva, fetišizovanog
jedinstva i samokritike. Sa povlačenjem starih boraca i izmenom strukture članstva menjali su
se i mehanizmi očuvanja partijskog jedinstva. U ratu i neposredno nakon toga disciplina je bila
gotovo vojna, što je bio odraz strukture članstva. Na početku rata KPJ je brojala oko 12.000
članova, a na kraju oko 140.000, od toga u armiji oko 85.000 (Bilandžić 1979, str. 101). Posle
sovjetske komunističke partije bila je to najjača komunistička partija na vlasti. Do 1948. u
strukturi članstva prevladavali su siromašni seljaci i seoski proleteri (49%), radnici (29%),
intelektualci (14%), ostali 7%. Od tada raste udeo službenika iz partijskog i državnog aparata
(Sednice CK KPJ 1948-1952, 1985, str. 717). Neuko članstvo nije, doduše, donosilo glavne
odluke, ali ih je sprovodilo po obrascu netolerantne tradicionalne političke kulture. Situacija se
postupno menjala sa rastom mlađeg neboračkog partijskog članstva, pa je SKJ 1966. dosegao
milion članova, nakon čega se ovaj broj ustalio. Sa opadanjem starih boraca u partiji slabio je
duh ratnog drugarstva (kamaraderije) prekaljenog u oružanoj borbi, gde članove partije veže
uvek budni neprijatelj. Borci su nakon zaposedanja vlasti ostali među sobom odani, patron je
štitio klijenta, ratnom drugu se tolerisao i prestup, neproverenom članu ne. To je jačalo
jedinstvo vrha, ali je širilo dezintegrativni nebirokratski duh.
Samokritika je javno priznanje greške u radu vrednosno nadređenoj partijskoj organizaciji i
važila je za sve članove partije bez obzira na hijerarhijski položaj. Živu sliku samokritike
dočarava nepotpuni zapisnik sa sednice Politbiroa CK SKJ 4. marta 1947: «Povodom propusta
u otkupu kritikovan je B. Nešković, a sve to Marku izgleda kao da kod Blaška nema vjere u
Partiju... Blaško ne može da dođe svjesti. Shvata da može da griješi. Ali sumnja da radi protiv
linije partije – kad pomisli koža mu se naježi... Tito - Đido (koji je pitao kako se odnosi Blaško
prema kritici, a ne cifre ?) ima pravo. Nije bitno kad je šta bilo, nego kako se odnosiš prema
kritici. Hoćemo da odeš s ubeđenjem da je kritika pravilna... Milentije – Posle Blaška najkrivlji
on, jer je u CK Srbije odgovoran i on. Usvaja kritiku i smatra da su išli 'svojim' pravcem, kao
tele, nisu imali izrađen stav nego od situacije do situacije. U otkupu smo imali oportunističku
liniju» (Zapisnici 1995, str. 192-194). Komunisti su bili ubeđeni u nepogrešivost kursa partije.
Ova vera objašnjava njihovu ideološku doslednost, ali i odsustvo otpora i samokritiku
uklonjenih. Samokritika je bila rezultat interiorizovane samosvesti da je emancipatorska partija
uvek u pravu i da bez jedinstva nema akcije. Đilas je pamtio da su najhrabriji sa bojišta, kao
Sava Kovačević, znali na sastancima da se dirljivo raskritikuju i šibaju po sebi. Premda
svetovne, komunističke partije su koristile sredstva za snaženje jedinstva oprobana u verskim
organizacijama. Poistovećenje sa partijom bilo je do te mere snažno da je mogući ili realni
raskid dovodio u pitanje smisao života komunista. Tako je, kajući se zbog kolebanja između
dve harizme Rodoljub Čolaković jula 1948. dospeo na ivicu sloma iz koga ga je iščupala
samokritika: «Čitav spor između nas i VKP(b) mene je ne samo pokolebao nego i potpuno
demoralisao... Tvrdio sam da mi ne bismo mogli izgraditi socijalizam bez pomoći SSSR-a...
Doživeo sam moralni slom. Hteo sam da se ubijem. A onda pomislim: Reći će da ga je ubio
Tito. Napisao sam izjavu da hoću da istupim iz Partije. Drugarska kritika – dezerterstvo,
kapitulantstvo. Što će vam čovek kome je sve pusto, prazno; kad bi se čovek mogao za nešto da
bije, pa makar i protiv CK, onda bi mogao da živi. Postavilo se pitanje daljeg razvitka
revolucije. Tuku nas braća komunisti, tuku nas imperijalisti. Razgovori su me doveli do toga da
sam na ovom primeru naše partije shvatio, postalo mi je jasno da se ima zašto živeti i boriti.
Zahvalan sam Titu i Bevcu. Gde su uzroci moje kolebljivosti – teoretska zaparloženost –
dogmatizam. Ne radimo već dugo, teoretski ne radimo. Teoretska nesposobnost. Ja sam
pokušao da to objasnim. Moje poreklo, vaspitanje, Kominterna. Lično pozdravljam. Slažem se
sa tim što je naša Partija preduzela po pitanju odnosa sa VKP(B)» (Zapisnici 1995, str. 1995,
str. 254-255). Ovom navodu ne treba komentara jer dovoljno svedoči o prožimanju ličnog i
partijskog. Verovatno ovakvog «kuvanja» i ubeđivanja nije bilo na nižim stupnjevima partijske
62
hijerarhije, gde su sumnjičenja i hapšenja ibeovaca bila masovnija. Tito je strahovao da se
1948. vrh ne pocepa, a osim toga, Čolaković je bio važan svedok Titove i Kardeljeve prošlosti.
U njegovoj ispovesti uočljiva je drama «moskalja», partijskih aktivista formiranih u
Kominterni, razapetost između dva besprizivna autoriteta i bezuslovna odanost partiji kao
otelovljenju klasne pravde. Staljin je pisao da je samokritika najveće blago partije, a dugo su
partijski sastanci KPJ redovno imali poslednju tačku dnevnog reda – kritika i samokritika. Tito
je uvek nakon čistke insistirao da poraženi javno priznaju greške i do kraja života bio je uveren
da je to neophodno partiji. U više navrata je izričito naglašavao značaj samokritike. U govoru
aktivu Srbije oktobra 1972. javno je definisao dijalektiku kritike i samokritike: «Poznato je da
su kritika i samokritika uvjek bile u našoj Partiji odlučujući faktor naročito kada je dolazilo do
izvjesnih kriza i potrebe da se uspostavi jedinstvo. Mislim u prvom redu na jedinstvo misli i
akcije, što je danas naročito važno. Kritika pomaže da dublje sagledamo razne slabosti, razne
promašaje, propuste itd. Samokritika nam pomaže da se sve to lakše i čim prije ukloni.
Samokritika djeluje vaspitno i učvršćuje lik komuniste, lik revolucionara. Bojati se samokritike
kao i kritike, to je malograđanska osobina i komunisti moraju u sebi savladati tu manu
(Dragosavac 1985, str. 267). Juna 1971. zamerio je beogradskoj organizaciji SK na otsustvu
samokritike: «Moram da vam kažem da ovdje nisam čuo samokritiku. A ja sam navikao na
snažnu kritiku i samokritiku» (Perović 1991, str. 278). Na isti način je upozoravao hrvatsko
rukovodstvo 1971: «Ako nema samokritike ne može niko od nas, pa ma ko to bio, uključujući i
mene polagati pravo na puno povjerenje» (Dragosavac 1985, str. 150). Samokritika ujednačava
stavove, a pošto je javna, obavezuje na disciplinu. Brutalno pranje mozgova na Golom otoku
verovatno je bila najdrastičnija verzija ustrajavanja na neophodnosti samokritike kod
jugoslovenskih komunista. Izuzimajući progon ibeovaca, Titove čistke su se upadljivo
razlikovale od Staljinovih po opsegu pritiska i terora. Ali u oba slučaja je prevladavalo
nepokolebljivo uverenje o moralnoj nadmoći revolucije i neophodnosti monolitnog jedinstva. U
tom pogledu nije se Tito menjao niti prilagođavao više od pola stoleća, od 1928. do 1980, bez
obzira na promene u sastavu partije (opadanje boraca, priliv stručnjaka, omladine i karijerista),
usavršavanje propagande i informisanja i rast obrazovanja uopšte. Nepoljuljana vera u
ispravnost i moralnu nadmoć komunističke ideologije gonila je Tita na jačanje partije kao
avangarde. Osim toga, i federativna država je tražila homogenost, pa je parola bratstvo-
jedinstvo najbolje izražavala Titov integralizam. Bratstvo je označavalo čvrstu federativnu vezu
između nacija. A jedinstvo je bilo partijsko načelo.
Jedinstvena partija, lišena frakcija, bila je uslov zaštite i odbrane države izložene hegemonim
pritiscima velikih sila, naročito Sovjetskog Saveza. Staro je pravilo da je stupanj demokratije
obrnuto proporcionalan vojnopolitičkom pritisku koji opterećuje njene granice. U svakoj
ideologiji isticanje neprijatelja podstiče mobilizaciju i homogenizaciju partije. Promene u
akcentovanju neprijatelja u ideologiji svedoče o zaokretu kursa partije. Nezavisno od ove
sistemske potrebe za neprijateljem, Tito, formiran u ilegalnoj boljševičkoj političkoj kulturi,
stalno je bio budan i oprezan, a u poznijim godinama je neosnovano optuživao saradnike za
zaveru i špijunažu. Kada bi izbili sukobi i razilaženje u partiji, a pojedinci se izdvajali, Tito je
stalno tragao za frakcijom i pitao se «da li je nešto organizovano». Sumnjičio je 1971. srpsko
rukovodstvo da održava vezu sa Rusima, pa je Mijalka Todorovića u Moskvi pratio i
kontrolisao vojni ataše (Vuković 1989, str. 519-522), a Tripalu se žalio da ima informaciju da je
Ali Šukrija turski špijun (Tripalo 1990, str. 79). Titovu ličnu nepoverljivost i strah od zavere bi
trebalo razlikovati od sistemske institucionalne potrebe partije za isticanjem neprijatelja radi
zbijanja unutrašnjih redova. Borba je bila univerzalni izraz za savlađivanje otpora u ilegalnom
radu, ratu i proizvodnji, heroizam poželjni obrazac ponašanja prema neprijatelju a ne prema
vlastitoj partiji, a gvožđe i čelik simbol čvrstine. Još je Lunačarski 1907. pisao da se u procesu
organizovanja proletarijata pojedinac iz gvožđa pretvara u čelik, Josif Džugašvili je 1912.
postao Staljin (čelični), a Ostrovski je vaspitanje boljševičkog kadra opisao u romanu «Kako se
kalio čelik». Čvrstina i monolitnost pokreta su u ilegalnim uslovima čuvali organizaciju od
provala, a frakcije su slabile jedinstvo akcije. Zbog strepnje od frakcijske podele KPJ, u
Jugoslaviji čak ni u periodu najžešćeg antistaljinizma Trocki ni drugi Staljinovi rivali nisu
63
rehabilitovani. Tito je oktobra 1949. otvoreno rekao da je trockizam bio štetan i ta ocena je
ostala konačna. Zbog opreza od pravdanja frakcionaštva jugoslovenski komunisti vraćaju se
Marksu i Lenjinu, a ne boljševičkim jereticima iako su trockistički argumenti prećutno
korišćeni u kritici staljinizma.

3. Organizovanost masa

Osim bojazni od strane intervencije i unutarpartijskog raskola Tito je strepeo i od

nekontrolisanog ponašanja masa. Premda je često mitingovao i procenjivao raspoloženje masa,
pribojavao se od «unošenja nacionalizma u mase». Odmah je uočio 1968. opasnost da se
studentski pokret poveže sa radničkim nezadovoljstvom (na čijem sprečavanju je radila čitava
mašinerija CK Srbije), osećao je da je u hrvatskom nacionalizmu 1971. bio najopasniji pokret
izvan kontrole partije i ponavljao «mi moramo raditi da učvrstimo situaciju i ne dozvolimo da
nas odozdo jednog dana pokrene stihija za koju ne znam gde bi završila» (Dragosavac 1985, str.
537). Izvan partije nije smelo biti političke akcije pogotovo ne nacionalnih pokreta. Klasno je
imalo bezuslovni prioritet nad nacionalnim, a podvlašćeni su morali živeti u uverenju da je
rukovodstvo jedinstveno što utiče i na jedinstvenost naroda. Kada je Tito aprila 1971. pitao
Nikezića zašto je sednica CK Srbije bila zatvorena, ovaj mu je odgovorio: «Da smo objavili ono
što je bilo na toj sednici, nas i Hrvate niko više ne bi mogao pomiriti». A Tito se složio: «No
dobro ako je tako» (Đukić 1990, str. 64). Raskoli između frakcija prikrivani su «staniolom
doktrinarne rasprave» u kojoj su se svi pozivali na službene marksističke partijske stavove.
Zbog Titovog ugleda borba različitih struja unutar SKJ stalno se vodila uz uzajamno citiranje
Titovog mišljenja i stalno pozivanje na njega. Inače se nije mogla obezbediti prohodnost iskaza.
Refomističke struje unutar partije su svaki pokušaj promene zavijale u debelu ideološku
ambalažu. Tako je ovaj ostajao neprepoznatljiv za mase i konzervativne struje koje su mogle
promenama da se odupru. Tito je, međutim, brzo odbacivao ambalažu i nepogrešivo otkrivao
zrno promene, dešifrovao ga masama i uspostavljao direktan kontakt sa njima. Kritiku unutar
SKJ uvek je držao opasnijom od one koja dolazi spolja (Perović 1991, str. 256-257). Tito je
prozirao fasadu partijske fraze i osećao opasnost od pokreta izvan partijske kontrole. Hrvatski
nacionalisti su 1971. ponavljali da je njihov pokret «dijalog partije, radničke klase i naroda»,
slično srpskom nacionalističkom pokretu 1988-1989. Masovne nacionalne ekstaze su
eksplozivne, otimaju se kontroli i lako šoviniziraju kolebljivo javno mnjenje. Tito je to savršeno
uočavao, pa je strahovao od «spontane akcije i slobodne inicijative masa». Njegova politika,
uprkos čestom mitingovanju, bila je forumska. Mitinzi su brižljivo pripremani i služili kao
plebiscitarna fasada kabinetskih odluka, a nisu bili dijalog sa masama. Svestan zapaljivosti
prostora, Tito je bio populistički oprezniji od masovnog pokreta 1971. i potonjih
nacionalističkih plebiscitarnih ekstaza. Plebiscitarni mitinzi bili su ultima ratio odbrane zemlje.
Početkom 1950-ih u Jugoslaviji je naglašavanje uloge masa u državnim poslovima i kritika
birokratije bio Titov pokušaj da osigura kontinuiranu podršku vanpartijaca u sukobu sa
Staljinom. Slično je bilo avgusta 1968, kada je Titova prva reakcija na mogući sovjetski pritisak
bila pomisao na javne mitinge širom zemlje. Ali sveopšte mitingovanje takođe je bilo rizično,
pa se ubrzo od toga odustalo. Nije to bila masovna spontanost, nego kontrolisana aktivnost
masa, za razliku od kampanja u NR Kini i Albaniji 1960-ih godina i Srbiji krajem 1980-ih, gde
je instrumentalna mobilizacija masa bila uperena protiv delova partijskog aparata koji se mogao
razbiti jedino vaninstitucionalnim putem.
Tito se opirao različitim reformističkim pokušajima slabljenja uticaja partije jer je, kako zapaža
D. Bilandžić, osećao da gubi Galilejevu polugu, bez koje je nemoguće držati Jugoslaviju. Kada
god bi osećao da se kritička energija van partije više ne bi mogla kontrolisati, prizivan je bauk
klasnog neprijatelja, kao krajem 1960-ih kada je privredna reforma otvorila nove sukobe
između republika. Do tada je u ideologiji SKJ prevladavala kritika birokratije. Različito
akcentovanje javnog neprijatelja u ideologiji SKJ (buržoazija, birokratija, liberali,
anarholiberali, unitaristi, nacionalisti itd.) i stalno zalaganje za dosledno samoupravljanje
pokrivali su različita htenja i kurseve vrha. Kritika birokratije je stalno imala funkciju
64
distanciranja od lagera, a unutar zemlje služila je pravdanju tržišta i privredne reforme, ali i
republičkog separatizma. U različitim formama je antibirokratizam pokrivao različite interese
frakcija kadrovske uprave. Najrazličitiji interesi mogli su se izražavati samo kroz službeni
partijski antibirokratski žargon i zalaganje za samoupravljanje. Gipki politički iskazi su
svojstvo političkog jezika uopšte, jer se težište akcije može pomerati, a da se ne naruši ideološki
kontinuitet. Danas se npr. iza zalaganja za pravnu državu i kritike totalitarizma kriju interesi
najrazličitijih političkih grupa. Zato se ideološka fraza može dešifrovati samo poznavanjem
konkretne situacije i konkretnih sukoba koje pokriva nespecifična ideološka formula.
I Titovi zaokreti krili su se iza naizgled stereotipne frazeologije. Ipak je, bez obzira na vrstu
aktuelnog neprijatelja, Tito do kraja života bio čvrsto uveren da se bez jedinstvene partije stvari
ne mogu držati na okupu. Odobravao je privrednu reformu, tržište, federalizovanje i
konfederalizovanje države, ali je uvek istrajavao na jedinstvenoj partiji. Partijom je otvarao
promene, ali ih je partijom i zaustavljao, zaključuje Bilandžić (Đorgović 1989, str. 243-244).
Još više od toga, kako tvrdi Đilas, partija je za Tita bila emocionalno i intelektualno uporište,
životni i sudbinski smisao. Bez obzira na namere, ustrajavanje na čvrstoj partiji sa širokim
zadacima bilo je prilično hazardno. Naime, kao što velike ličnosti ostavljaju veliku prazninu iza
sebe, tako je i raspad stožerne ustanove, na kojoj je gotovo isključivo počivala integracija
složene države, bio katastrofalan. Slom monopolske partije 1990. lišene dodatnih elastičnih
neideoloških integrativnih mehanizama značio je i slom države kojoj je ova bila kičma. U tom
lancu zbivanja Titova odgovornost nije mala, a njegovo insistiranje na obrascu klasične
boljševičke partije umnogome je odudaralo od ostalih neobično gipkih, dalekovidih i
promišljenih segmenata njegove politike. Revolucionarna partija, koja je odozgo otvarala
mnoge modernizacijske procese u Jugoslaviji, sa svojom klasičnom organizacijom i ulogom
već krajem 1960-ih postala je zastarela. Titovo lično opiranje izmeni uloge partije u
konzervativnoj fazi vratilo ga je u krug svojih lagerskih savremenika, ispred kojih je smelim
reformama dugo prednjačio.

4. Čistke

Način uklanjanja političkih raznomišljenika podjednako je važan segment političke kulture kao
i obrazac sticanja pristalica. Titovi politički zaokreti vodili su nekontrolisanim, a katkad i
euforičnim idejnim i organizacionim promenama: odvajanjem i izolovanjem prosvetiteljske
struje 1949-1951, zahtevima za razvlašćivanje partije i birokratije 1950-1953, jačanjem
republičkog separatizma i nacionalizma 1966-1971. i nastojanjima da se izmeni i oslabi
direktivna uloga partije 1966-1972. I kada je prihvatao reforme sistema, Tito je bio sumnjičav i
nikada nije pripadao liberalnoj struji u partiji. Neželjene procese suzbijao je lično čistkama u
vrhu, a potom su sledile čistke u bazi koje se nisu mogle uvek kontrolisati. Ipak, Titove čistke
su se razlikovale od sovjetskih i kineskih obrazaca, po stilu, ali i obimu i stupnju brutalnosti.
Staljinove pojedinačne ili kolektivne čistke podsticane su strahom od trockista i pretorijanskog
vojnog udara. Masovni pogromi zahvatali su partijske i državne kadrove, a o iščezavanju
neprijatelja starala se tajna policija. Sumnjičavost, nepoverenje i strah prožimali su vladajuće
strukture, što je podsticalo anarhiju nadležnosti i smanjivalo racionalnost uprave. Bez čvršćeg
oslonca, videći izdajnike na sve strane, Staljin je svuda uočavao sabotažu i periodično menjao
miljenike. U atmosferi stalnih čistki i sveopšteg sumnjičenja sistem je, uz pomoć
permanentnog procesa uklanjanja i imenovanja, dovođen na ivicu rasula. Smena šefova državne
bezbednosti i policije kao i masovni logori izolatori bili su svedočanstva osobene nestabilnosti
sovjetskog režima pod Staljinom. Maove čistke šezdesetih godina u tzv. «kulturnoj revoluciji»
imale su drugačiji, više plebiscitarni karakter. Mao je sam oživljavao i sputavao kritiku i uz
pomoć masa vršio čistke državnog aparata, šaljući intelektualce u fabrike ili na pirinčana polja.
Činovnici u ovom periodu u Kini nisu nikada bili sigurni u svoj položaj jer je Mao
antibirokratskim ustankom masa čistio državnu upravu i partiju i nagoveštavao novi kurs. Nije
to bio teror tajne i političke policije kao kod Staljina nego su to bile «plebiscitarne čistke»
protiv nove buržoazije, primitivni komunizam, koji je ukidao podelu rada i masovnim
65
mobilizacijama menjao društvenu strukturu (Janssen 1979, str. 205-206). U Maovoj
antibirokratskoj kulturnoj revoluciji dominirao je kult vođe-učitelja, koji se u konfučijanskoj
tradiciji učenjaka i prosvetitelja družio sa radnim masama, ali i osamljivao učeći sebe i druge. U
procesu prevaspitavanja nije bila partijska elita nepogrešiva nego mase, a na vrhuncu
antibirokratskog revolta Mao bi povremeno bio sam s masama protiv partije. Mehanizam
izolovanja političkih protivnika u NR Kini i SSSR-u više se izgleda oslanjao na političku
tradiciju minulih režima nego što je izvirao iz komunističkih načela. Ruski carevi i tajna
policija proganjali su političke protivnike u udaljeni Sibir, odakle su teško mogli pobeći, a
šaljući intelektualce na polja Mao je sledio konfučijansku etiku po kojoj je fizički rad lek od
zlih primisli.
U odnosu na Maoa evropske komunističke vođe bile su birokrate koje su na vlasti ređe koristile
plebiscitarne metode. Tito, a još više Staljin, razlikovao se od Maoa strepnjom od masovnog
haosa. Mao je plebiscitarnom haotičnom mobilizacijom masa sprovodio reforme, Staljin
policijom, logorima i likvidacijom miliona nedužnih, dok je Tito čistke završavao
manipulativno, uz pomoć partijskog aparata i sučeljavanja različitih frakcija. Upadljivo niži
stupanj terora ne da se objasniti samo različitom političkom tradicijom (odsustvo masovnih
izolatora na Balkanu ili plebiscitarne tradicije) niti različitim autoritetom partije, već i nekim
ličnim crtama. Poznato je da vođe askete, koje su strože prema sebi, lakše pribegavaju teroru i
manje su osetljive na tuđe patnje. U tom pogledu Tito se, kao neasketski komunistički vođa,
razlikovao od savremenika koji nisu svlačili uniformu neposustalog borca i budnog borbenog
pregaoca. Osim toga,Tito je izvlačio pouke iz političkog iskustva. Kako je zapazio Đilas, iz
Staljinove prakse naučio je da uništenje opozicije i teror mora da se plati političkom i
moralnom cenom.
Do čistki u Jugoslaviji dolazilo je posle krupnih zaokreta politike, kada je deo članstva partije
teško prihvatao novi kurs ili ga pogrešno shvatao, pa bi razvoj krenuo u neželjenom smeru. Još
u ilegalnom periodu Tito je iskusio čistke u Moskvi, a i sam je bio aktivan u čišćenju KPJ od
frakcija u zemlji. Nakon oslobođenja zemlje masovnija hapšenja usledila su zbog otpora seljaka
u otkupu, pa je u Srbiji do maja 1947. uhapšeno oko 10.000, a osuđeno oko 1.200 ljudi
(Petranović 1995a, str. 22). Prva masovnija partijska čistka usledila je 1948, kada je povodom
Staljinovih optužbi otvorena realna mogućnost obnove starih frakcijskih borbi. Na zasedanju
Kominforma novembra 1949. G. Dež je istakao da je «jugoslovenska partija u rukama ubica i
špijuna». U dokumentima ovog organa osporava se komunistički karakter KPJ i poziva na
borbu protiv Titove klike «plaćenih ubica i špijuna» kao na internacionalističku dužnost svih
komunističkih i radničkih partija (Halperin 1957, S. 229). Tito je, sasvim prirodno, sumnjao da
će Staljin pokušati da oživi stare frakcije i oslabi KPJ. Osim toga, pribojavao se tradicionalnih
proruskih osećanja srpskih komunista i zavere dela vojske. Komunistima nije bilo lako 1948. da
se opredele između dva ideološka autoriteta, Tita i Staljina, pa je bilo kolebanja i u vrhu partije.
Tito je, pak, strepeći od nagle promene, vršio zaokret polako i gotovo godinu dana nije izlazio
sa javnim protivoptužbama protiv Staljina. Istovremeno je sumnjivi deo oficirskog tela odmah
stavljen pod pojačan nadzor. Informbirovci su bili označeni kao kontrarevolucija, dojučerašnji
drugovi su preko noći postali neprijatelji, a jugoslovenski otpor Moskvi primio je karakter
staljinskog antistaljinizma (prevaspitavanje terorom, logorima i samokritikom). Prosovjetska
opredeljenost jednog člana porodice uticala je na to da rođaci pođu za njim. Partija je
pojačavala patrijarhalne tradicije dinarskih brđana, pa je tradicijom prožeta Crna Gora postala
informbirovska tvrđava (Banac 1990, str. 151). Premda su primenjivane brutalne metode
prevaspitavanja (o kojima, po nekim svedočenjima, partijski vrh nije bio dovoljno obavešten),
bilo je odlučeno da se ne sudi na smrt. Đilas piše da je utvrđena politika «po glavi, a ne glave»,
a Tito je ponavljao da «naša revolucija ne jede svoju decu». Istovremeno je upozoravao da mi
nećemo da ih uništavamo kao u SSSR-u nego da ih prevaspitamo. I na ovom mestu se vidi kako
se namere razlikuju od sredstava u domaćoj političkoj kulturi. Naime, pomenuta direktiva data
je aparatu, ali i zadatak da se informbirovci najpre demorališu. Kod mahom neobrazovanih
kadrova UDBE, izišlih iz oružanog rata i formiranih u tradiciji monolitne partije, metodi nisu
mogli biti mnogo drugačiji. Partijski vrh je bio odgovoran za pokretanje brutalnog postupka
66
izolacije ibeovaca i stvaranje atmosfere zavere u kojoj nije uvek bilo moguće pratiti i zaustaviti
hapšenja i sumnjičenja na nižim nivoima. Lakše je pokrenuti čistku nego je zaustaviti i
kontrolisati. Kao i svuda u složenim režimima, i u Titovim čistkama bilo je izmicanja stihije
kontroli s vrha i osamostaljivanja organa.
Premda komunisti nisu, uglavnom, hapšeni pre isključenja iz partije za ibeovce je pravljen
izuzetak. UDBA se prema njihovom hapšenju odnosila kao prema unutarpartijskom pitanju za
koje nije predviđen građanski sudski postupak. Suđeni su po administrativnom postupku, a
samo 18,77% uhapšenih kominformovaca osudili su redovni ili vojni sudovi (Banac 1990, str.
231). Sa ibeovcima se postupalo kao što se u staljinizmu postupalo sa partijskom frakcijom:
isključenje, izolacija, samokritika. Jednako kao što je KPJ nakon 1948. postala opasna kao
potencijalni virus lagera, koji ostale članice može zaraziti težnjom za nezavisnošću, tako su i
ibeovci unutar KPJ (naročito zbog tradicionalnih proruskih osećanja kod Srba i Crnogoraca) bili
opasno unutarpartijsko prevratničko žarište. Još od sukoba sa menjševicima za boljševike je
sumnja u ideološku dogmu bila najopasnija, pa se logikom neprevladanog staljinskog
dogmatizma KPJ borila protiv vlastitog virusa. Verovatno je bilo razloga da režim, suočen sa
pretećom sovjetskom agresijom, izoluje staljinsku struju, ali je teško pravdati žestinu obračuna i
teror nad njom. Ni ocena branitelja Golog otoka, po kojima «da nije bilo Golog otoka, cela
Jugoslavija bi bila Goli otok», nije lišena preterivanja. Bez obzira na realnu snagu
informbirovci su ostali dežurni neprijatelji jugoslovenskog socijalizma zbog stalnog sovjetskog
pritiska. Različiti izvori navode ne toliko oprečne podatke o snazi ove struje i opsegu čistke.
Banac tvrdi da je bilo oko 15.000 osuđenih ibeovaca (oko 4% ukupnog partijskog članstva)
(Banac 1990, str. 147-148), a da je na ostrvu umrlo oko 400 zatvorenika (Banac 1990, str. 236).
U Rankovićevom izveštaju na IV plenumu CK KPJ juna 1951. stoji da je između 1948. i 1951.
uhapšeno 8.400, a pušteno na slobodu 3718 lica. Od toga je ponovo uhapšeno 1,2% (Sednice
CK KPJ 1985, str. 514). Na Beogradskom univerzitetu se od 2.800 članova KPJ njih 350
izjasnilo za IB, a do 1953. je oko 700 lica na Univerzitetu kažnjeno zbog IB (Marković 1996,
str. 163). U jednoj partijskoj informaciji iz 1961. stoji da je u Jugoslaviji do tada registrovano
više od 61.000 ibeovaca. Nisu svi bili hapšeni, ali su bili pod nadzorom (Mitrović 1995, str.
260). Pored Titove čistke KPJ, posledica sukoba Jugoslavije i SSSR-a bile su i čistke u
sovjetskom lageru koje su nagovestile početak sovjetizacije Istočne Evrope. Zbog jačanja
budnosti i straha od virusa stradali su kao tobožnji titoisti neki istočnoevropski vodeći
komunisti. U Sovjetskom Savezu titoizam je važio za oruđe zapadnog imperijalizma, u
lagerskim zemljama je još oštrije diskvalifikovan kao fašizam, a Bugarska je zbog pretenzija na
Makedoniju uporno isticala velikosrpski karakter titoizma.
U Jugoslaviji su unutrašnje čistke kominformovaca tekle naporedo sa žestokim osporavanjem
socijalističkog karaktera Sovjetskog Saveza i važnim unutrašnjim ekonomskim i političkim
promenama. Sam Tito je bio prilično oprezan u kritici sovjetskog režima i još 1951. ograđivao
se od nekih Đilasovih žestokih kritika (Sednice CK KPJ 1985, str. 616-617). Već posle smrti
Staljina 1953. oprezno počinje da koči antetatističku i antisovjetsku kritiku unutar SKJ.
Izgledalo je da će novi zaokret ka normalizaciji odnosa sa Sovjetskim Savezom i kočenje
reformi biti praćeni talasom novih čistki zahuktalog reformističkog krila u partiji sa Đilasom na
čelu. Međutim, smenu Đilasa nije pratila masovna čistka iako je njegova popularnost bila
velika. Ovoga puta čistka je bila daleko skromnija jer je vrhu uspelo da smirivanje reformi
prikrije i dalje antistaljinskom, ali ne više i antisovjetskom retorikom. Proces Đilasu nije bio ni
nalik staljinističkim obračunima jer nije bilo torture niti falsifikovanih dokaza. Međutim,
insistiranje na samokritici Đilasa bilo je neizostavno. Karakter čistki se nakon sukoba sa
Staljinom promenio jer je došlo do izvesne liberalizacije pravosuđa odozgo zbog otvaranja
prema Zapadu i distanciranja od sovjetske prakse. Napušteno je kažnjavanje pripremnih radnji
za kontrarevolucionarni napad na državno uređenje i preciznije određeni oblici povrede
zakona. UDBA više nije bila sudija i egzekutor istovremeno. Najveće žrtve ostali su ibeovci,
stalno sumnjivi zbog neprestane opasnosti od sovjetske intervencije. U katalogu političkih
neprijatelja njima se 1954. pridružuju đilasovci kao sinonim podozrenja u partiju i zagovornika
višepartijskog sistema. I njihova realna snaga je bila daleko ispod uloge koja je đilasovcima
67
ritualno dodeljivana u opomeni članstva na budne neprijatelje partije i socijalizma. Ipak su to
ostale pretnje jer sve do kraja 1960-ih nije bilo ozbiljnijeg masovnog kažnjavanja. Inteligencija
je plašena verbalnim deliktom, ali masovne represije nije bilo. Program SKJ iz 1958. sa prilično
liberalnim shvatanjem uloge partije i stavom «da je nauka sama sebi sudija» podstakao je dalju
liberalizaciju režima, ali i zebnju od novih čistki.
Naredna Titova čistka, ograničena takođe na vrhove vlasti i policijskog aparata usledila je 1966.
posle uklanjanja centralističko-konzervativnog krila u SKJ na čelu sa A. Rankovićem. Ovoga
puta na udaru su bili protivnici novih reformi, a ne oni koji su ih odveć radikalno shvatali.
Centralističko krilo unutar SKJ našlo se u makazama Titovog kursa s početka 1960-ih po kom
je trebalo jačati samostalnost republika, ali i jedinstvo SKJ. Kod Tita je stalno bila prisutna
bojazan od odveć radikalnih odrednica VI kongresa SKJ iz 1952. «da SKJ nije i ne može biti u
svom radu neposredni operativni rukovodilac i naredbodavac», već treba «u prvom redu da
deluje ubeđivanjem». Premda je i sam početkom pedesetih godina u nekoliko navrata
nagovestio ne samo odumiranje države nego i partije, i mada se Kardelj Đilasu poveravao još
1953. «možda ćemo tako doći i do opozicije», ove primisli su ubrzo nestale. Kardelj verovatno
nikada ne bi prešao Rubikon ka višepartizmu, a Tito pogotovo. Decembra 1971. otvoreno je
priznao: «Ali vam kažem, drugovi, da sam bio dosta nezadovoljan sa VI kongresom. Nije mi se
to svidjelo, ali sam popustio. To je bio prvi znak da se SK pomalo pasivizirao, da ljudi često ne
znaju razlog zbog čega postoji, jer se ne smiju ni u šta miješati. Mislilo se da će sve ići glatko,
demokratski i da će visoka svijest sve regulisati» (Tripalo 1990, str. 216). Po usmenom
svedočenju P. Stambolića piscu ovih redova Tito je bio kivan na saradnike prebacujući im u
užem krugu da su ga prevarili menjajući ime partije u Savez komunista. Do rascepa u vrhu dve
struje došlo je početkom 1960-ih: konzervativci su se zalagali za centralizaciju, a liberali za
reformu i decentralizaciju. U pozadini su stajali ekonomski interesi republika, ali i različito
shvatanje uloge partije i države. O tome se na ovom mestu neće šire raspravljati. Tito je uvek
bio jezičak na vagi između konzervativnih i liberalnijih struja zbog snage lične harizme koja je
uvek mogla pridobiti latentno autoritarno partijsko članstvo. Premda nepoverljiv i u osnovi
centralist, Tito se dugo kolebao između Rankovićeve i Kardelj–Bakarićeve struje. Promene je
prihvatao, ali uvek sa oprezom i nepoverenjem. Đilas izričito tvrdi da je Tito bio
najkonzistentnija ličnost u vrhu koja je dosledno ostajala na svojim pozicijama do kraja
(Đorgović 1989, str. 35). U Srbiji se, po Stamboliću, otpor konzervativizmu početkom 1960-ih
svodio na to da se Tito razdvoji od Rankovića i da se oslabi partijsko državna centralistička
osovina. Premda je u ideološko-organizacionom pogledu bio bliži Rankoviću, Tito se iz
instinkta opasnosti posle višegodišnjeg manevrisanja priklonio liberalnoj struji. Rušenje
Rankovića za Tita je bilo teško, čak i bolno, jer se sa njegovim padom lišio nekih ključnih
kontrolnih ustanova sistema (Petranović 1994, str. 269). Ranković je kritikovao srpski
nacionalizam, ali je bio protiv demontaže federacije. Bilo je mišljenja da ga pravi nacionalisti
po republikama nisu prihvatili upravo zbog njegovog centralizma, jer je svako težio da sam
davi u svom toru. I Čolaković je u svom dnevniku zabeležio da je u osnovi sukoba bio sudar
dveju različitih zamisli razvoja (Antonić 1991, str.124).
Sukob sa Rankovićem nije bio lišen ni elemenata borbe za nasledstvo i rivalstva sa Kardeljem.
U visokim krugovima UDB-e držali su da oni treba da vide ko šta misli u partiji, pa su počeli da
se mešaju. U tim krugovima razvila se kombinatorika o nasledniku Tita, pri čemu se mislilo na
Rankovića. Tripalo i Tuđman pišu da se u hrvatskoj partiji govorilo da je Tito već toliko dugo
na čelu partije, kao nijedan srpski vladar, pa je normalno da ga Ranković zameni (Tripalo 1990,
str. 69, Tuđman 1990, str. 205, Vuković 1989, str. 23). Glasine o Rankoviću kao Titovom
nasledniku mogle su da izazovu podozrenje i bojazan od srpske dominacije, ali nema dokaza da
je sam Ranković tome smerao. Opovrguta su i mišljenja da je ozvučavanje Titovih prostorija
uzrok čistke, jer je obezbeđenje Tita bilo u nadležnosti vojne bezbednosti (Vuković 1989, str.
70). Ima mišljenja da su jula 1966. Sovjeti pokušali da spreče obaranje Rankovića. Po nekim
svedočanstvima (o čemu nema tragova u domaćoj literaturi), Brežnjev je to pokušao preko
Gomulke, a post festum i lično septembra 1966. u Beogradu (Clissold, 1975, p. 110). Teško je
verovati da je Ranković bio prosovjetski usmeren, ali je verovatno da i Rusima nije odgovarala
68
reforma iz 1965. jer je Jugoslaviju još više odvajala od sovjetskog modela. Pre Brionskog
plenuma jula 1966. Tito je po običaju, obavio nužne konsultacije i, po Tempovom svedočenju,
pridobijao vodeće saradnike protiv Rankovića tvrdeći da ga je ovaj prisluškivao. Bio je ogorčen
i govorio je da je u Rankovića imao najveće poverenje, jer ga je sam izdizao, pa se razočarao.
Tvrdio je da je Državna bezbednost prejahala partiju. Formirao je komisiju za ispitivanje
prisluškivanja, ali je ova utvrdila da to nije bitno, jer je i vojna kontraobaveštajna služba radila
isto što i UDBA. Tražili su istragu protiv Gošnjaka i KOS-a, ali Tito nije dozvolio istraživanje
rada vojne obaveštajne službe (Tripalo 1990, str. 73, Vuković 1989, str. 29). Čak je i stranim
posmatračima bilo jasno da je optužba o prisluškivanju telefona i ozvučavanju Titovih
prostorija bila vizantijski dekor čistke.
Sukob sa Rankovićem značio je sklanjanje struje koja se opirala novom kursu decentralizacije
države. Ranković je uklonjen 1966. da bi se ustrojila disciplina u nastavljanju reforme. Tito se
konačno priklonio zagovornicima reforme. To na Brionskom plenumu nije javno rečeno jer je
još bilo dosta protivnika reforme, već je čistka pravdana antistaljinističkom fazeologijom
(svemoć policije) (Wilson 1979, p. 164). Po dalekosežnom značaju Brionski plenum pre se
može porediti sa 20. kongresom KP SSSR-a 1956. (kada je poražena struja sa Molotovim i
Kaganovičem koja se borila da očuva dogme staljinizma) nego sa fizičkom likvidacijom Berije
decembra 1953. Uklanjanje ministra unutrašnjih poslova Berije, «čoveka koji je počistio one
koji su sproveli čistku», značila je samo smenjivanje moći tajne policije, dok je Brionski
plenum, kao i 20. kongres KP SSSR-a, oslobodio razmah novog tržišnog kursa. U oba slučaj na
delu je bilo učvršćenje drugačijeg sistema upravljanja, a ne dobra ili loša uspomena na Staljina
u SSSR-u ili prisluškivanje Tita u Jugoslaviji. Uz to je kod oba slučaja upadljivo oslanjanje na
vojsku zbog snage uklonjenih rivala. Premda je imao bonapartističke ambicije, Žukov je
podržavao Hruščovljeve reforme protiv staljinista. U Jugoslaviji je čistku u UDBI obavila vojna
služba bezbednosti, koja je potom i preuzela mnoge poslove UDBE. Od pada Rankovića Tito se
sve više oslanja na KOS umesto na Državnu bezbednost. Uklonivši protivnike iz staljinističke
struje, Hruščov je 1957. ostao zavisan od vojske (Deutscher 1979, str. 101), dok je Titu vojska
bila najpouzdaniji oslonac do kraja života.
Sve Titove čistke bile su dobro pripremljene i na zajedničkoj raspravi sa optuženim potvrđene u
prisustvu užeg ili šireg partijskog tela. Samokritika je bila neizbežna. Razlikovala se samo po
stupnju mazohizma kod informbirovaca, Đilasa, Rankovića, hrvatskih nacionalista i srpskih
liberala. Svuda je manje ili više bila prisutna svest da je jedinstvo partije važnije od ličnog
poraza. U pogledu ove svesti politička kultura SKJ nije se mnogo razlikovala od komunista iz
lagera, a posle Staljina čak ni po stupnju tolerantnosti prema uklonjenima. Uostalom
disciplinske mere protiv raznomišljenika prisutne su kod svake partije, iako se sankcije
razlikuju. U Sovjetskom Savezu pravdane su rezolucijom protiv frakcionaštva koju je partija
izglasala 1921. i koja nikada nije brisana iz statuta. Juna 1957. Maljenkov i Kaganovič su zbog
očuvanja monolitnosti partije glasali za vlastitu osudu i po tome se nisu bitno razlikovali od
uklonjenih rukovodilaca SKJ. Od snage i autoriteta vođe, ali i od osećanja njegove ugroženosti
zavisi karakter čistki. Kod paranoidnog Staljina čistke su bile iracionalan i organizovani trajni
teror. Hruščov nije bio toliko moćan, a u želji da se distancira od Staljinovih metoda nije rivale
fizički uklanjao (izuzev Berije). Izvlačeći pouku iz Staljinovog terora, Molotova je poslao za
ambasadora u Mongoliju, Maljenkov i Kaganovič su postali direktori preduzeća, a Žukov je
penzionisan. Svi su ostali članovi partije. Titove čistke bile su blaže od Staljinovih, ali strože od
Hruščovljevih. Titov položaj u vrhu bio je jači od položaja svih Staljinovih naslednika, pa je
bespogovorno poštovanje partijskog jedinstva i vođe ključ objašnjenja odlaska optuženih
gotovo bez otpora. Za političku kulturu i za mehanizam prinudnog silaska sa vlasti zanimljiva
je i javna osuda članova užeg ili šireg partijskog tela, gde je ćutanje ili uzdržana odbrana
optuženog takođe bila sumnjiva sa stanovišta jedinstva partije. Uklanjanje Rankovića bila je
prilično mirna javna čistka, bez krvi, ali sa dubokim kasnijim posledicama u razvoju zemlje.
Komisija je imala uputstvo da ne razgovara sa Rankovićem jer će to učiniti sam Tito. Ranković
je nekoliko dana pre plenuma bio sa Gošnjakom na Brionima. Verovatno mu je Tito tamo dao
neka jemstva pod uslovom da podnese ostavku i da se na Plenumu sve završi kako je bilo
69
predviđeno. Ranković se tog dogovora uglavnom držao, a Tito je u Saveznoj skupštini
predložio aboliciju za njega i neke pripadnike službe bezbednosti (Tripalo 1990, str. 75). Na
samom Plenumu Ranković je odmah priznao svoju odgovornost. Tada su neki diskutanti izrazili
svoje nezadovoljstvo takvim objašnjenjem. On je potom rekao da se oseća i politički
odgovornim, ali ni to nekim nije bilo dovoljno pa su tražili da Ranković skoro puzi «u svom
grehu». Tito je to prekinuo ističići da će Ranković moći uvek da kaže svoju reč kada to bude
trebalo. «Ja to tražim od njega». Od Rankovića to niko nije nikada tražio jer čin izopćavanja
ima svoju logiku (Tripalo 1990, str. 81). Ranković je oktobra 1966. isključen iz SKJ, a neke
partijske organizacije su zahtevale i suđenje, ali ga je decembra 1966. Savezna skupština
pomilovala zbog njegovih ranijih zasluga, ali i «snage samoupravljanja». Možda je zbog
potrebe nagoveštaja nove liberalnije atmosfere nekoliko nedelja kasnije i Đilas oslobođen
zatvora. Ipak je Titov odnos prema Đilasu i Rankoviću bio drugačiji. Po Stambolićevom
svedočenju, Tito se 1954. trudio da Đilasa čak izvuče, ali se Kardelj tome protivio, koji je
naročito kasnije povodom Đilasovih javnih kritika režima tražio da se hapsi. Isti svedok navodi
da je Tito na Brionskom plenumu, uprkos Rankovićevim srčanim smetnjama, bio prema njemu
bezdušan, dok je Kardelj pokušavao da ublaži posledice osude. Nekoliko godina posle
Brionskog plenuma Tito je čak povoljno govorio o Rankoviću «kao desnoj ruci u ratu i posle
rata» (Vujošević 1995). Verovatno je razlog tome Rankovićevo poštovanje partijske discipline,
dok je Đilas kao disident nije mario.Time je Đilas rušio Titov ugled u svetu, ono što je Titu bilo
najvažnije.
Posle poraza centralističke struje u vakuumu nastalom nakon Brionskog plenuma provalila je
nacionalistička plima na Kosovu i u Hrvatskoj, počinje konfederalizacija države i federalizacija
partije. Slična kriza otvorena je u Sovjetskom Savezu januara 1956. kada je Hruščov osudio
Staljinov kult ličnosti. Osuda kulta Staljina imala je sličnu ulogu kao i uklanjanje Rankovića –
odstranjivanje konzervativnih snaga koje su se protivile liberalizaciji. To je u SSSR-u izazvalo
buru nemira i javnog ispoljavanja nezadovoljstva, a u Jugoslaviji oživljavanje regionalizma i
nacionalizma. Krizne prekretnice u SSSR-u dugo nisu izazivale nacionalne sukobe zbog izrazite
nadmoći ruske nacije kojoj je naruku išao partijski i državni centralizam. Kada su Hruščova,
inače Rusa, pred rat sumnjičili za ukrajinski nacionalizam jer se opirao planerima iz Moskve,
više je na delu bio sukob centra i periferije nego sukob nacionalnih interes kao u Jugoslaviji. U
Sovjetskom Savezu su nacionalni sukobi planuli nakon iščezavanja KP SSSR-a, ali su delom
ublaženi konfederalizacijom države odozgo. Tito je na prve otvorene nacionalne sukobe
reagovao novim čistkama 1971. i 1972. godine i menjajući garniture nastavio sa
decentralizacijom države, uz uverenje da će partija uspešno kontrolisati žarišta rasula. Oprez je
kod njega bio stalno prisutan. Još na 5. Plenumu CK SKJ oktobra 1966, dok je M. Todorović u
svom izveštaju bio zaokupljen «prilagođavanjem partije samoupravljanju», Tito je bio
zaokupljen drugom stvari. U zaključnom izlaganju ispoljio je bojazan da kritika UDB-e ne ode
predaleko, pa da se ljudi izvan partije počnu baviti partijskim pitanjima. Reforme treba da
jačaju, a ne da slabe vodeću ulogu partije, poručivao je, iako je protivrečnost politike bivala sve
vidljivija. Ekonomska liberalizacija pretila je da oslabi jedinstvo partije i disciplinu kadrova, a
slabljenje policije da omekša neophodni nadzor. Još 1962. Tito je upozoravao na opasnost od
menadžera koji teže preobražaju samoupravljanja u buržoasku anarhiju. Po prirodi stalno budan
i oprezan, Tito je bio uznemiren brzinom i posledicama Brionskog plenuma i opasnošću od
nesocijalističkih snaga. Posle 1968. zaključio je da nekontrolisana liberalizacija potekla s vrha
(rušenje monopola državne bezbednosti), može dovesti do neželjenih efekata i eksplozije
nezadovoljstva (Milosavlevski 1990, str. 180). Uz nagovešteno jačanje uloge partije, u cilju
regulisanja pitanja «nasleđa», otvoren je problem kolektivnog rukovodstva.
Svest o protivrečnostima novog kursa postojala je u samom vrhu. M. Nikezić je septembra
1970. upozoravao da se ne može imati jedan tip stranke, drugi tip države i treći tip ekonomije.
Treba se osloboditi iluzije o jedinstvenom SK koji sve spasava ako u društvu ne postoji
jedinstvo (Vuković 1989, str. 386). Ubrzana demontaža federacije ohrabrena Brionskim
plenumom ogledala se u zahtevima razvijenijih republika za ekonomskom decentralizacijom
federacije. U Hrvatskoj su ovi pritisci bili najotvoreniji. Oživljavaju stare teze o unitarizmu i
70
saveznom federalizmu koji eksploatiše Hrvatsku. Prisutne su ne samo kod rukovodstva nego i
na univerzitetu i među narodom. Situacija se zaoštravala i pretila da izmakne kontroli, a M.
Nikezić je upozoravao da postoji opasnost da se na hrvatskom pitanju odustane od
demokratskog kursa kao 1929, zbog mogućeg oslonca Tita na JNA u presecanju krize (Vuković
1989, str. 603). Po oceni većine posmatrača, Tito je u ovom periodu bio prilično kolebljiv.
Najpre je dao podršku Hrvatima oko kritike unitarizma i deviznog sistema, a kasnije se
povukao pod uticajem Kardelja (koji je žestoko napao Hrvate zbog avangardizma). Uz oprez,
kod starog Tita javilo se i kolebanje, što neki tumače ulogom najbližih savetnika. Pre nego bi
prihvatio predloge za reformu dugo bi se dvoumio. Marta 1971. Kardelj je rukovodstvu SK
Srbije rekao da ono pruža otpor promenama, ali da to čini i Tito (Perović 1991, str. 195).
Pružao je podršku ekonomskim zahtevima Hrvata nadajući se da će ih partijom kontrolisati. U
novembru 1971, kada je nacionalizam primio masovne razmere i pojavio se zahtev u Hrvatskoj
da ova republika nezavisno priđe UN i formira republičku armiju, Tito je oštro reagovao. I
ovoga puta čistka je obavljena na klasičan način, kroz partiju. Zbog prestiža u svetu bilo mu je
stalo da jedinstvo zemlje ima civilnu i demokratsku fasadu. Zato je davao prednost partiji, ali je
otvoreno pretio i vojskom. Čistkama bi pribegavao kada bi situacija sazrela. To je značilo
iščekivanje da se neželjena strujanja jasnije obelodane, ali i da se unutar struje javi raskol ili
pukotina. Tada bi suočavanjem sukobljenih grupa, arbitražom lakše obavljena čistka. Sa
stanovišta ovog manevra nije bilo suštinske razlike u tehnologijama čistki hrvatskih
nacionalista 1971. i srpskih liberala 1972.
Na čistku u Hrvatskoj odlučio se tek kada su zagrebački studenti u štrajku izašli sa neskrivenim
separatističkim zahtevima. Uzalud je Tripalo apelovao na studente (neposlušnu vojsku) da ne
prave štete rukovodstvu. Istovremeno je došlo do rascepa u hrvatskom rukovodstvu koji je Titu
bitno olakšao posao («aberziheraš« Bakarić presaldumio se još u toku leta 1971, a za njim i deo
Izvršnog biroa CK SKH). Tripalova struja je računala na podršku masa i na to da će formalno
prihvatajući kritiku moći da održi svoj kurs. Preko vojne kontraobaveštajne službe Tito je bio
dobro informisan o opstrukciji ove struje. Prethodno podeljeno, rukovodstvo nije bilo teško
smeniti na uobičajen način: javno izjašnjavanje, oprečna mišljenja, arbitraža vođe, samokritika
poraženih, smena sa položaja, isključenje iz partije i obeleženost, čišćenje pristalica na nižim
nivoima uz sličan ritual, ali uz oslonac na direktivu. Podnoseći ostavku, hrvatsko rukovodstvo
priznalo je nebudnost, ali ne i sumnju u istorijsku misiju partije. Savka Dabčević-Kučar je
decembra 1971. na 23. sednici CK SK Hrvatske rekla: «Titovu kritiku masovnog pokreta koji
predstavlja organizaciju sumnjivih ciljeva i sadržaja primamo bez rezervi... Smatramo se
odgovornim za nejedinstvo u SKH» (Perović 1991, str. 342). Priznati odgovornost za
nejedinstvo bio je visok stupanj samokritike, a Tito je morao biti zadovoljan priznavanjem
suvereniteta partije kod poraženih.
Premda još uvek u snazi, u ovom periodu Tito je bio kolebljiviji nego ranije, okružen i pod
uticajima krugova izvan službenog partijskog vrha. Zbog kolebanja (podložnosti i velikog
uticaja vojne obaveštajne službe) bilo je neizvesno kako će se Tito opredeliti (Vuković 1989,
str. 444). Bilo je čak situacija kada je bilo teško predvideti ishod sednica jer se nije znalo u kom
će pravcu Tito usmeriti diskusiju. Iskusni vođa obično na početku nije mnogo govorio, slušao
je, proračunavao odnos snaga, seizmografski registrovao homogenost frakcije dešifrujući fraze i
stupanj skretanja, pa onda odlučivao i udarao, spreman da žrtvuje i vodeće ljude i obraćajući
naročitu pažnju na stupanj samokritike poraženih. Izlaganje mu je bilo jednostavno i
konkretno. Umeo je da sve uplete u svoju mrežu, da pobednike i poražene dovede u
ponižavajući položaj i da se postavi kao čovek koji je iznad ružnih, ali neizbežnih situacija.
Jednom od poraženih liberala je ličio «na orla među kokoškama». Do duboke starosti
usavršavao je iskustvo arbitraže, ali je znao i da vešto pravda svoje propuste kao na 2.
konferenciji SKJ januara 1972, kada je rekao zašto je oklevao: «Ja vam kažem, drugovi, da sam
ja preuzeo ovu akciju pre šest meseci u Hrvatskoj bi bilo malo građana koji bi to razumeli. I mi
bismo imali veliki broj ljudi protiv sebe. Kad je postalo potpuno jasno i kad je već svakome
počelo da bode oči, kazao sam: e dosta, sad je sazrelo» (Vuković 1989, str. 643). Izgleda da je
ovde ipak više na delu bila racionalizacija krupnog propusta nego smišljeni makijavelistički
71
proračun. Posledice čistke u Hrvatskoj bile su višestruke. Po Tripalovom svedočenju, u
Hrvatskoj je posle 1971. za tri godine isključeno oko 50.000 lica iz SK, smenjeno preko 5.000
privrednih i političkih funkcionera, a krivično osuđeno 1972. i 1973. oko 2.000 osoba (dok je u
razdoblju 1961-1971. taj broj iznosio svega oko 400) (Tripalo 1990, str. 198). Posle osude
hrvatskog nacionalizma počinje zaoštravanje kursa u celoj zemlji. Gušenje hrvatskog
separatizma ugrozilo je liberalnije struje u ostalim republikama (Kavčić, Nikezić,
Crvenkovski). Iz logike inaugurisanog jedinstva proisticala je politika simetrije. Mraz je polako
stezao svuda. Svako je morao da pronađe svoje neprijatelje (Perović 1991, str. 355).
Još od sredine 1960-ih i otvaranja ekonomske reforme, koja je po rečima B. Krajgera značila
rat, Titova arbitraža morala je voditi računa o nacionalnoj simetriji. Ima svedočanstava da se
čak u više navrata zalagao da se svuda ravnopravno hapsi i da se u hapšenju nacionalista
obezbedi paritet (Đukić 1990, str. 140, Perović 1989, str. 252). Strategija simetrične kritike
nacionalizma i poravnavanja njihovog učinka postavljena je još u ratu, a kasnije je ostala trajan
ideološko–integrativni manevar. Tako je Tito jula 1971. očekivao da srpsko rukovodstvo
pokaže pesnicu Hrvatima i istrči se, da bi po sistemu ravnoteže lakše arbitrirao i izvršio
simetričnu srpsko-hrvatsku čistku. Rukovodstvo Srbije je to izbegavalo, a Tito je osećao da je
pročitan. Po kazivanju L. Perović, tadašnjeg sekretara CK SK Srbije, za Tita je bilo
neočekivano i opasno što je Srbija sačuvala mir. Strahujući od simetričnih čistki, srpsko
rukovodstvo je u jeku euforije hrvatskog nacionalizma tvrdilo da je velikosrpski nacionalizam
glavna opasnost za jedinstvo Jugoslavije i razvoj ravnopravnih odnosa u njoj (Perović 1991, str.
399). Nije na delu bio nikakav komunistički anacionalni mazohizam, već taktika neprovociranja
drugih, a naročito ne arbitra. Sačuvati se od čistke značilo je kritiku tuđeg nacionalizma zavijati
u ambalažu kritike vlastitog. Ovaj složeni manevar zadovoljavao je poželjno načelo
samokritike, bio zaštita od simetričnih čistki nacionalnih vrhova, ali i predstavljao doduše
pritvorni, ali i donekle nužni obrazac integracije višenacionalne države opterećene složenim
sukobima. Osim toga, u trenucima sukoba među frakcijama svaka od njih nastojala je da se
zaštiti tražeći od Tita da arbitrira, izražavajući mu lojalnost.
Posle smene hrvatskog rukovodstva u Srbiji je odmah ocenjeno da je stvorena opasna opšta
klima za «savijanje rogova» republikama. Vladajući «liberali» strepeli su od konzervativnog
dela partijskih struktura, Saveza boraca i JNA («sedme republike»), koje su nastojale da krizne
situacije iskoriste za zavođenje reda čvrstom rukom. Početkom 1972. to je u Srbiji bila veća
opasnost nego trenutna Titova spremnost na to, jer je on bio dovoljno realan političar i taktičar
da bi kriznu situaciju komplikovao odveć snažnim pritiskom (Vuković 1989, str. 553).
Proliberalni kurs partijskog vrha Srbije i kritika partijskog konzervativizma nisu odgovarali
svim moćnim strukturama, vojsci, a ni Titu. M. Tepavac drži da je Nikezićeva vizija društva
dovodila u pitanje karakter vrhovne vlasti, a da je to najpre osetio Kardelj koji je upozorio Tita
(Đukić 1990, str. 302). Slično Hruščovu, čiji je položaj uzdrman 1956, i Tito se krajem 1960-ih
osećao ugroženim zbog nagle liberalizacije. U jesen 1956. Hruščov se u krizi čak ograđivao od
vlastitog antistaljinskog tajnog referata, delimično ističući Staljinove zasluge, a Tito se odricao
zaključaka najliberalnijeg, VI kongresa SKJ. Čistka u Srbiji bila je pogodna prilika da se
zadovolji načelo simetrije u partijskim čistkama i suzbije proliberalna partijska struja. Kao i u
Hrvatskoj, i ovde je preduslov čistke bila podela unutar CK Srbije. Kao što se u Hrvatskoj još u
leto 1971. izdvojila tzv. oportunistička struja Bakarić-Vrhovec-Blažević, tako je i u Srbiji već
početkom 1972. u rukovodstvu nastala pukotina između struje Nikezić-Perović s jedne i
Stambolić-D. Marković s druge strane. Uklanjanje frakcija je u SKJ teklo drugačije nego kod
KP SSSR-a. Zbog oligarhijske strukture sovjetskog vrha, posle Staljina u CK KP SSSR-a pred
čistku uvek je trebalo okupiti i pripremiti većinu, dok je u SKJ Titu kao nespornom arbitru bila
dovoljna samo pukotina u rukovodstvu. Doduše, i on bi pred čistku obavljao konsultacije, ali
mu lično nikada nije pretio pad kao npr. Hruščovu, koji se grčevito borio za prevlast u
Politbirou. Kazivanje M. Nikezića živo dočarava svakodnevicu Titovog kadriranja i arbitraže:
«Često je obavljao konsultacije. Pozvao je Nikezića oktobra 1972. Govorio je da je naša linija
dobra, ali meka. 'Mislim da te poznajem. Ti nisi tražio konsultacije. Ponosit si. Mislio si, šta
ima da ga konsultujem – ono što bi on mogao reći, ja i onako znam. Nemačka štampa piše da ti
72
braniš demokratiju od mene. Nikezić, pa to nema smisla'. 'Dosta je što odgovaram za Srbe, ne
mogu i za Švabe', rekao je Nikezić. Ali, Titu nije bilo do šale. Nastavio je: 'Poznajem ja i Dražu
i Peru...'. 'Dobro', zaključio je Nikezić, 'znate nas sve, pa odlučujte'». (Cit. prema Perović 1991,
str. 433). Pravog individualnog otpora Titu uglavnom nije moglo biti. Doduše, Tito je znao da
ustukne pred jedinstvenim blokom republičkog rukovodstva, ali čim bi se pojavila pukotina,
otpor je slabio.
Iz do sada poznatih dokumenata i svedočenja učesnika (Vuković 1989, Đukić 1990, Marković
1987 I, II, Tripalo 1990, Perović 1991) vidi se da je Tito arbitrirao prilično oprezno, trudeći se
da iz čistke izađe «čistih ruku», da to umesto njega urade drugi. Izričito je naglašavao kome ne
treba «prišivati rep» posle smenjivanja, mada su na nižim stupnjevima hijerarhije ova
upozorenja prenebregavana, pa su radi opomene članstvu visoki čelnici isključivani iz partije.
Iz više razloga Tito je izbegavao utisak političkog nasilja, stvarajući čak atmosferu drugarskog
razlaza i utisak čoveka koji prašta, pa čak se i čudi što se ostavka tako brzo podnosi. Želeo je da
se distancira od sovjetske prakse i u svetu održi ugled mirotvorca i demokrate. Unutar zemlje
takođe mu je bilo stalo da ostane blagi ali odlučni pravedni arbitar, a izgleda da ni lično nije
bio osvetoljubiv. Međutim, sa smenjenima se razilazio zauvek, i uprkos dugoj saradnji, retko je
koga primao nakon pada. Uklonjeni funkcioneri kasnije bi se, sa manje ili više uspeha, snalazili
u zavisnosti od lične sposobnosti i spremnosti onih koji su prema njima osećali dug da im, uz
rizik, pomognu. Nakon čistki nije nužno sledila ostavka, već je bilo onih koji su «tiho potonuli»
tako što nisu ponovo birani na funkciju.
Politička elita SFRJ bila je složena policentrična kadrovska uprava sa mnoštvom ukrštenih
koalicija, interesnih saveza, nacionalnih i ekonomskih protivrečnosti. U mreži potmulih
napetosti i otvorenih sukobljavanja rasla je uloga arbitraže neprikosnovenog Titovog autoriteta.
Izgleda da se, osim o njegovom mišljenju, 1970-ih vodilo računa jedino još o Kardeljevim
pogledima. U ovom periodu, osim neformalnih grupa, Tito se sve više oslanjao na
konzervativnu struju u BiH i JNA. Slovenačko rukovodstvo videlo je sebe kao arbitra između
Srbije i Hrvatske, pa se smatra da je u smenjivanju hrvatskog i srpskog rukovodstva bila aktivna
uloga Kardelja (Tripalo 1990, str. 149, Perović 1991, str. 283). Izgleda da je uverenje o
celishodnosti Titove arbitraže bilo više rasprostranjeno kod masa, gde mu je harizmatski
autoritet ostao neokrnjen, dok su rukovodstva pojedinih republika lakše uočavala njegova
kolebanja i greške (Milosavlevski 1990, str. 182-183, Antonić 1991, str. 291, Perović 1990, str.
148, Vukotić 1989, str. 510). Kod liberalne struje prevladavalo je mišljenje da je partijski
konzervativizam oličen upravo u Titu, koji se javlja kao činilac suprotstavljanja republika, a
zatim arbitriranja među njima. Hrvatski nacionalisti i srpski liberali bili su ubeđeni da je
obračun sa reformskim i demokratskim snagama u federaciji i republikama 1971/72. godine
bila pobeda dogmatske struje, a da je Tito bio taj koji je zaustavio reforme. I dalje su poraženi
Hrvati držali da obnova partijskog centralizma više pogoduje Srbiji (Kriste 1990, str. 385), dok
su Srbi držali da je Titov oslonac na JNA i SKJ bio osnova jačanja samostalnosti republika i
svođenja zajedničkih funkcija države na minimum (Perović 1991, str. 317). U rukovodstvu
Srbije 1971. vladalo je mišljenje da Tito od podrške Hrvatima 1970. više ne može da uspostavi
ravnotežu, da je politički postao smetnja i da bi se bez njega mnoge stvari uspešnije rešile na
osnovu čistih računa. Ovu nadu prilično ubedljivo opovrgao je razvoj događaja posle Titove
smrti, jer je odsustvo Titove arbitraže još više produbljivalo sukobe.
Unutrašnji zaokreti i čistke bili su povezani sa spoljnopolitičkom situacijom, a odnosi sa
Sovjetskim Savezom su, po svemu sudeći, i u ovom pogledu bili delikatni. Sovjeti su koristili
svaku krizu u Jugoslaviji da diskredituju samoupravni model, ali su bili i zainteresovani za
jačanje centralističkog kursa i snažniju ulogu SKJ. Najviše poverenja imali su u vojsku i Tita.
Aprila 1970, za vreme 17. sednice Predsedništva SKJ na Brionima Brežnjev je pozvao Tita
telefonom i pitao ga šta ima novo jer je čuo da JNA ide na Beograd. «Ja sam mu rekao»,
opominjao je Tito saradnike, «da ovde imamo dobru sednicu Predsedništva, da idemo na
jačanje Partije, da ćemo reorganizovati Partiju, ojačati rad Partije i učvrstiti Partiju, na šta je
Brežnjev odgovorio – tak, tak...» Tito je dalje rekao Brežnjevu da ćemo sami srediti stvari, na
šta je Brežnjev odgovorio – pa naravno, to je i najbolje i tako treba da bude... (Cit. prema
73
Vuković 1989, str. 516). Posle Praga 1968. Tito je još više vodio računa o sovjetskim ocenama
jugoslovenske krize jer Brežnjevljeva doktrina o ograničenom suverenitetu nije bila prazno
slovo na papiru. Brežnjev je avgusta 1971. posetio Beograd i netaktički, otvoreno nudio pomoć
za rešavanje hrvatskog problema. To je moglo uticati na Titov zaokret ka politici «čvrste ruke»
i jačanje partije čišćenjem divergentnih frakcija. Tito je uzvratio posetu Moskvi juna 1972. a
stranim posmatračima nije promaklo da je u jesen iste godine Kardelj upozoravao na opasnost
da Jugoslavija postane zavisna od zapadnog kapitalizma (Wilson 1979, p. 209-210). Osnovano
je pretpostaviti da je uklanjanje Đilasa 1954. i liberala 1972. povezano sa poboljšanjem odnosa
sa Sovjetskim Savezom, ali je pitanje u kojoj je meri brutalno izolovanje ibeovaca trebalo da
olakša odnose sa Zapadom.
Čistke su sastavni deo razvoja svake partije u kojoj se zbog promene kursa javljaju različita
mišljenja kojih se treba radi partijskog jedinstva, osloboditi. Neretko se partije prepoznaju po
odnosu prema vlastitim disidentima. Što su oštriji zaokreti u politici, rastu neslaganja unutar
vrha, pa su i razilaženja izglednija. Gledano sa stanovišta dinamičkog razvoja jugoslovenskog
socijalizma i složenosti održavanja državne integracije, politički vrh je bio relativno jedinstven i
homogen, a neslaganja se nisu uvek, pa ni pretežno rešavala čistkama, a još manje otvorenom
prinudom. S obzirom na izvorni boljševički karakter kadrova i lagersko okruženje politička
kultura jugoslovenskog samoupravljanja bila je na zavidnom nivou demokratije gledano očima
evropske levice. U liberalnoj i konzervativnoj buržoaskoj misli bio je to režim nepodeljene
vlasti koji je retko označavan totalitarnim. Verovatno su na ove ocene uticale Titove čistke, tj.
način obračuna sa političkim protivnicima koji je u svakom režimu upadljiv pokazatelj obima
represije. Kod Titovih čistki trebalo bi razlikovati i razdvojiti: (1) netipične univerzalne,
političko–organizacione mehanizme koje ističu iz potrebe svake partije za jačanjem jedinstva
oslobađanjem od raznomišljenika, (2) karakteristične ideološke komunističke sadržaje političke
kulture formirane u spoju boljševičkih načela i domaće tradicije, i (3) ličnu boju koju je sam
vođa davao čistkama, a koja je opet rezultat promišljenog pragmatizma i elastičnosti, ali i
trajnih ličnih crta. Kada se pomenuti sastojci analitički razdvoje nije teško uočiti da su Titove
čistke manje specifične i osobene, ali i manje brutalne u poređenju sa sličnim aktivnostima
njegovih savremenika. Jedna provizorna klasifikacija čistki u socijalističkim režimima (s
obzirom na uzroke nastanka)mogla bi olakšati uočavanje osobenosti Titove prakse: (1) čistke
kao posledica sprečavanja dubokog frakcijskog razdora i egzistencijalne ugroženosti partijskog
vrha (Staljinovo uklanjanje trockista i Titovo izolovanje ibeovaca), (2) uklanjanje
konzervativne frakcije koja se protivi krupnim sistemskim promenama (smena struje Molotov-
Kaganovič u SSSR-u, Rankovića u Jugoslaviji, Rakošija u Mađarskoj, Bjeruta u Poljskoj i A.
Pauker u Rumuniji), (3) razvlašćivanje preterano liberalnih frakcija zbog straha od neželjenih i
odveć radikalnih posledica krupnih sistemskih zaokreta (pad I. Nađa u Mađarskoj, A. Dubčeka
u Čehoslovačkoj, hrvatskih nacionalista i srpskih liberala), (4) uklanjanje partijske frakcije zbog
uspostavljanja simetrije u višenacionalnim državama (pad srpskih liberala).
Izgleda da se samo poslednja vrsta čistke mogla sresti u Titovom režimu, dok su prethodne
relativno nespecifične. Ali Titove čistke su se više izdvajale po načinu obračuna, a ne toliko po
uzrocima. Već je uočeno da su u odnosu na ponašanja njegovih savremenika, boljševičkih vođa,
bile manje brutalne, zbog samostalnog sticanja ugleda u svetu nezavisno od autoriteta lagera, ali
i ličnih crta (odsustvo paranoidnog ponašanja, svireposti i osvetoljubivosti). Ni Hruščovljeve
čistke nisu bile brutalne, ali zbog drugih razloga. Kao i Tito, i Hruščov je nastojao da se
praksom distancira od kritikovanih Staljinovih metoda, ali za masovnije čistke nije imao moći
jer je u oligarhijskom vrhu slovio, kao «prvi među jednakima». Više svrgnutih Titovih
saradnika (Đilas, Nikezić, Tepavac, Tripalo) je zapazilo da je Broz u obračunima izbegavao
vladarsku naprasitost i preki put. Nastojao je da vešto nametne svoja uverenja i stvori situaciju
u kojoj će posao obaviti arbitražom. Uvek kada je smenjivana uža ili šira garnitura, prethodno
je pridobijao pristalice, iako mu možda uvek nisu bile neophodne, kao oslonac. Kako je uočio
Nikezić, mnoge čistke mogao je da obavi sam, ali je tražio da to drugi učine. Đilas čak tvrdi da
se uzdržavao od potpisivanja smrtnih kazni, prepuštajući to Rankoviću, dok je pomilovanja
lično odobravao. L. Perović je podrobno prikazala strukturu Titovog manevra u partijskim
74
čistkama. U određenoj meri čistke su bile nužne i neophodne. Bilo bi neosnovano očekivati da
u svim fazama razvoja države opterećene složenim protivrečnostima, ravnoteža političkog vrha,
koju je vođa stvarao koristeći i čistke kao ultima ratio (a retko kao prevenciju) bude statična, sa
osloncem na iste kadrove. Međutim, ova nije bila ni dinamična (neprestana promena garnitura)
u meri u kojoj je razvoj bio dinamičan, buran i složen. Pokretljivost jugoslovenske političke
elite upadljivo je zaostajala za dinamikom društvenog razvoja. Važan razlog tome je
nesumnjivo i trajno neprikosnoveni autoritet vođe. Bilo bi krajnje neosnovano Titov odbir
kadrova na vlasti nazvati permanentnom čistkom svevlasnog vođe ili serijom njegovih državnih
udara zbog hronične nesigurnosti vrha i vođe od zavere partije, vojske ili najbrojnije nacije.
Dugi neokrnjeni antifašistički i antistaljinistički ugled Tita i države u zemlji i svetu sprečavao je
njen ozbiljniji unutrašnji raskol. Čak se ni čistka ibeovaca ne može meriti sa Staljinovim
masovnim čistkama. Između 1934. i 1939. u Sovjetskom Savezu je oko pola miliona članova
partije unapređeno na nove rukovodeće položaje, jer su uklonjeni stari kadrovi vezani za
Lenjina i Trockog, a dovođeni mlađi koji su znali samo za Staljina. Titove čistke nisu bile
teroristički kanali masovne vertikalne pokretljivosti elite; štaviše, on je stare kadrove uvek
smatrao najpouzdanijim osloncima postupno podmlađujući partiju. Stoga su mu i čistke bile
daleko selektivnije od Staljinovih. Staljin je kontrolisao svakog rukovodioca preko zamenika ili
jednog od potčinjenih koji je sam potom stvarao vlastitu koteriju. Na taj način stvorene su
fluidne grupe funkcionera prema različitim kriterijima lojalnosti koje nisu bile homogene:
pored skorojevića, tu su bili stručnjaci doušnici i paraziti. Pojedinačne i kolektivne čistke
menjale su sastav ovih nestalnih formacija izopačenom selekcijom, ostavljajući za sobom
rutinsko jezgro nužno za funkcionisanje birokratskog državnog ili privrednog mehanizma
(Souvarine 1989, str. 440). Ritam Titovih čistki bio je drugačiji. Podstican je nekontrolisanim
posledicama krupnih zaokreta i simetričnim naizmeničnim uklanjanjem delova elite radi
međunacionalne ravnoteže. U čišćenju višenacionalne političke elite treba voditi računa o
osobenostima prostora da se ne bi precenili Titova vlastoljubivost, manipulativne tehnike i
ideološko nasleđe. Pretežno neteroristički, naizgled «srdačni» ton čistki vrha (uz ritualnu izjavu
da očekuje i dalje saradnju sa smenjenima), nije remetio uobičajenu logiku ekskomunikacije u
politici. Uostalom povratnike i rehabilitovane retko je sresti i kod partija u režimima sa
podeljenom vlašću. To nije samo beleg komunističkih partija. Politički padovi najčešće su
svuda definitivni. U jednopartijskim režimima to je više skopčano sa moralnim
diskreditovanjem, zatvorom i smrću. Tito se prilično uspešno čuvao staljinske prakse, iako se
nije libio pretnje «administrativnim merama», a ovaj njegov oprez umnogome je odredio jedan
važan aspekt političke kulture jugoslovenskog socijalizma.

5. Vojska

Odavno je uočeno da oblik vlasti i s njim povezana politička kultura nisu određeni samo
načinom privređivanja, društvenom strukturom, načinom regulisanja interesnih sukoba i
poželjnom vizijom društva uopšte već i neophodnošću odbrane i rata, tj. ulogom vojske u zaštiti
od spoljašnjeg i unutrašnjeg neprijatelja. Snažna stajaća kopnena vojska je u kontinentalnim
državama bila stalni izvor bonapartističke opasnosti, dok mornarica kod ostrvskih država nije
bila pogodna za puč niti borbu protiv unutrašnjeg neprijatelja. Na Balkanu je uloga vojske bila
najvidljivija u srpskoj istoriji i to ne samo u oslobodilačkoj političkoj kulturi (slavljenje
ratničkih vrlina i obožavanje oslobodilaca) nego i u otvorenom mešanju u politiku. Vojska je
obarala dinastije, uticala na formiranje vlada, pretila vladarima i formirala zavereničke vojne
organizacije. Srpski socijaldemokrati su aktivno kritikovali domaći militarizam i zalagali se za
modernu državu sa jasno odvojenom upravnom od izvršne vlasti. O «iluziji Velike Srbije» su
pisali «da nas je koštala kao svetog Petra kajgana jer nas je ispumpala velikim troškovima za
militarizam» (Stojanović 1994, str. 301). I u Sovjetskom Savezu, važnom ideološko-
organizacionom uzoru Titove vlasti, uticaj vojske na civilnu vlast uvek je bio prisutan. Lenjin i
Trocki su se pribojavali bonapartističkog udara, a posledice Staljinovog paranoidnog straha od
zavere najviše su pogodile vojsku. Staljin je smakao niz sovjetskih maršala i generala sa
75
Tuhačevskim na čelu, Hruščov je 1957. smenio Žukova, a 1991. vojska je bezuspešno pokušala
vojni udar protiv Gorbačova. Tito je manje bio izložen pretorijanskoj opasnosti jer je bio realni
vrhovni vojni naredbodavac sa osvedočenom harizmom vojskovođe. Vojska je pretila mnogim
socijalističkim vladarima, dok je Tito znao da preti vojskom u zavođenju reda. Boljševičke
partije formirane u ilegalnim uslovima u strahu od provala i unutrašnjih raskola lako su
prihvatale militaristički obrazac odrganizovanja. To je olakšavalo saradnju vojske i
komunističkih partija. Posle zaposedanja vlasti vojsku je trebalo ideologizovati. To nije bilo
teško jer je deo posla obavljen u ratu posredstvom političkih komesara. Krajem rata KPJ je
brojala 140.000 članova, a od toga ih je u JNA bilo oko 85.000. Komunisti su činili 94%
komandnog kadra (Bilandžić 1979, str. 108).
U složenim međunarodnim uslovima potreba za snažnom armijom u Jugoslaviji bila je dugo
aktuelna. Zbog rizičnog geopolitičkog položaja (nemogućnost savezničke pomoći u ratu)
trebalo je stvarati samostalnu vojnu industriju u monarhijskoj i socijalističkoj Jugoslaviji
(Bjelajac 1994, str. 357). San svih jugoslovenskih vladara bila je autarktična vojna industrija,
čime bi država u slučaju rata postala nezavisna od vojne pomoći iz inostranstva. Zbog
mogućnosti prekida ključnih komunikacija (naročito ka Solunu u oba svetska rata) bila je
akutna potreba da se veliki deo budžeta direktno ulaže u samostalnu vojnu industriju. Posle
Staljinove pretnje 1948. pojačana su ulaganja u vojnu industriju, naročito u centralnim
delovima zemlje. Bosna i Hercegovina je najviše profitirala od ove politike, pa se pričalo da
zato bosanci treba da podignu spomenik Staljinu. Sve do izgradnje vlastite vojne industrije
primana je vojna pomoć sa Zapada. U prihvatanju zapadne pomoći jugoslovenska diplomatija
se pokazala neobično veštom. Prihvatala je vojnu pomoć, ali ne i vojne misije niti je davala
vojne baze. Nekim stranim posmatračima bilo je neshvatljivo kako je ova drska politika uspela
(Halperin 1957, S. 178). Tokom 1951. Tito je javno isticao da vojnu pomoć neće prihvatiti, ali
je na IV plenumu CK KPJ juna 1951. partijskom vrhu jednostavno objasnio svoju politiku
pozivajući se na Lenjina da socijalistička zemlja treba da koristi suprotnosti dva tabora: «I mi
ćemo primati oružje, i mi ćemo ga uzeti, a dobićemo ga na osnovu suprotnosti koje postoje
između imperijalističkog Zapada i istočnih zemalja, premda je Sovjetski Savez agresivniji od
onih na Zapadu. Ovi na Zapadu kažu ovako: 'Ovi su se posvađali sa Rusima i sa Rusima ne
mogu više natrag jer ih čeka Sibir da ih tamo strpaju i sada je došlo vrijeme da se njima može
dati oružje, jer se i oni boje Rusa...' Nama je oružje potrebno za očuvanje zemlje i mi ćemo ga
uzeti i to besplatno i bez ikakvih uslova» (Sednice CK KPJ 1985, str. 613-614). U isto vreme
Koča Popović je pregovarao u Vašingtonu tražeći da se oružje preda još u američkim lukama, a
da vojne stručnjake Jugoslavija neće primati. U duhu ovih zahteva potpisan je ugovor sa SAD o
isporuci naoružanja novembra 1951. Tito je bio oprezan i prema mogućem uticaju Zapada na
JNA, znajući da je vojska važna poluga nezavisnosti zemlje i vlasti partije.
Od 1949. počinju velika ulaganja u vojnu industriju, uz stranu pomoć i kredite koje je
obezbeđivala elastična spoljna politika i visoki ugled zemlje i vođe u svetu. U vojnoj industriji
je 1990. bilo zaposleno oko 80.000 ljudi, a ova je bila najviše raspoređena u Srbiji 43,3% i BiH
41,8% (Dragojević, Politika 24.11.1996). Autarkičnost vojne industrije bila je dugoročna
osnova samostalnosti zemlje, a o izdvajanju iz budžeta za vojsku nije bilo rasprava u skupštini.
Vojnoprivredni kompleks je u opremanju armije učestvovao sa preko 80% proizvodeći
najsavremenije naoružanje ne samo za svoje potrebe nego i za izvoz. Ima tvrđenja da je devizni
priliv od izvoza naoružanja i inžinjeringa dugo bio veći od priliva turizma (Dragojević, Politika
24.11.1996). I. P. Stambolić svedoči da se vojna industrija razvijala grandomanski, prodajući
oružje nerazvijenima. Dragojević čak tvrdi da je poslednjih godina SFRJ izvozila naoružanje i
inženjering u vrednosti 1,5 milijardi dolara godišnje, pa je postala konkurencija
vojnoindustrijskom kompleksu SAD u Trećem svetu, zbog čega je ova država bila
zainteresovana za razbijanje SFRJ (Dragojević, Politika 25.11.1996). Buduća istraživanja će
pokazati da li su ove tvrdnje preterane, ali je vojni značaj Jugoslavije na Balkanu bio ključni.
Armija je bila u zavidnom stupnju ideološki i politički homogena i iz više razloga lojalna
vrhovnom komandantu (oslobodilačkih, ideoloških i pragmatičkih). Tito nije na vlast došao
partijskim nego vojnim putem, a izvorni autoritet je stekao po obrascu exercitus facit
76
imperatorem (vojska stvara vladara). Zbog ratnog učinka i realne moći vojnog zapovednika
mogao je lakše napustiti neke tradicionalne oblike pravdanja socijalističkih vođa (npr.
naslanjanje na Staljinovu harizmu). U tom pogledu je nalik Kromvelu ili Napoleonu Bonaparti.
Bila je to vojska izašla iz rata mlada, čiji su kadrovi, stareći, ostajali snažno vezani za
legendarnog komandanta. U rukovodećem kadru JNA pri kraju rata bilo je 53,2% mladih do 26
godina, a skoro dve trećine rukovodstva JNA činili su mladi do 28 godina (Damjanović 1972).
Sličnu strukturu imali su i rukovodeći kadrovi u državi i partiji, a omladina je dugo činila važnu
osnovu Titovog autoriteta. Osim toga, velika pažnja poklanjana je sistematskom ideološkom
obrazovanju omladine i vojske i njihovom vezivanju za Titov autoritet. Posle 1948. popravljen
je materijalni položaj oficira radi obezbeđenja lojalnosti. Tito se uvek starao da se vojsci
obezbedi privilegovan položaj u društvu (školovanje, plate, stanovi). Troškovi maršalata bili su
na vojnom budžetu, koji je stajao van javne kontrole i usvajan bez velikih rasprava. Oficirski
kadar kontrolisan je preko snažne partijske organizacije u JNA, na čijem je čelu stajala politička
uprava.
Premda se nastojala obezbediti podjednaka regrutacija oficira iz redova svih nacija, Srbi su
prevladavali, delom iz tradicionalnih motiva, a delom iz ustaničkih okolnosti. Izgleda da je Tito
otuda 1948. više strepeo od proruskih osećanja kod srpskih kadrova nego kod drugih. Inače Srbi
i Crnogorci bili su u srazmeri sa svojim udelom u ukupnom stanovništvu prezastupljeni posle
rata u partijskom i državnom aparatu na svim nivoima. To je bilo nužno jer je režim počivao na
partizanskim kadrovima u kojima su dominirali Srbi iz Crne Gore, BiH i Hrvatske. Slično je
bilo u JNA i u UDBI. U zapisnicima sa sednica Politbiroa 5.12.1945. stoji da je «ideološko
stanje najslabije u Sloveniji i Hrvatskoj..., a da u Slavoniji, gde su kadrovi slabi, izdignutije
kadrove imamo kod Srba» (Zapisnici 1995, str. 112-113). Etnička struktura nove civilne i vojne
uprave stvarala je potencijal za obnovu «velikosrpske prevlasti». Srpska prevlast u aparatu
vlasti je 1918. i 1945. istekla iz nadmoći u oslobodilačkoj vojsci, a o nacionalnoj strukturi
vojske je i kasnije bilo sporova u vrhu u duhu «čistih računa». Kada je Kardelj rekao D.
Markoviću februara 1971. da treba razumeti Slovence i njihova osećanja kada traže uvođenje
svog jezika u Armiju, ovaj mu je odvratio da treba razumeti Srbe i njihova osećanja, jer
Sloveniji treba Srbija kao tržište i za odbranu Slovenije. Srbija daje 200.000 regruta godišnje, a
Slovenija 17.000 (Vuković 1989, str. 454). Iste godine u duhu politike «čistih računa», koju su
nametale razvijene republike, srpsko rukovodstvo je bilo čvrsto u stavu da «ako bi se oko
Armije išlo dalje u zahtevu za istim brojem generala iz svake republike, onda se mora postaviti
i pitanje istog broja vojnika iz svake republike» (Vuković 1989, str. 468-469). Politički vrh
JNA je za vreme Tita stajao van nacionalnih sukoba republičkih vrhova, pa je Tito vojskom
pretio nacionalistima.
Vojska mu je u svim fazama vlasti bila lojalna, a Tito je presekao dugu pretorijansku tradiciju u
srpskoj i jugoslovenskoj istoriji, u kojoj je civilna vlast bila u stalnoj opasnosti od vojnog
prevrata. Pod Titom vojska nije postala apolitična neutralna sila već partijalizovana i odana
vođi. Nije bilo crnorukaških aspiracija jer je vojska verovala svom komandantu i njegovoj
politici. Zato nije bilo ni potrebno da Tito stvara vlastitu frakciju u vojsci poput regenta
Aleksandra, koji je već 1915. stvorio Belu ruku. Međutim u krilu iste oslobodilačke tradicije ne
manje je bila izrazita potreba vojske za odlučnim vođom. Belorukci su 1916. ponavljali:
«Nemačka je stvorila Velikog Viljema, sad on stvara Veliku Nemačku, tako ćemo i mi stvoriti
velikog Aleksandra da bi on stvorio Veliku Srbiju» (Gligorijević 1996, str. 262). Oficirima JNA
takođe je imponovao Titov antihitlerovski i antistaljiniski pobednički oreol, pa su i zbog svog
interesa bili zainteresovani za održavanje Titove legende. Na Balkanu je stabilnost vladara uvek
zavisila od lojalnosti oružane sile. Ni u ratu, a pogotovo nakon oslobođenja za Tita se nije
moglo reći da nije uhvatio korena u vojsci (što je inače Apis govorio Slobodanu Jovanoviću
1916. za regenta), niti pak da je upustio vojsku koju su preuzeli zaverenici (kako je S.
Jovanović govorio regentu za kralja Petra) (Gligorijević 1996, str. 263). Tito je bio omiljen u
vojsci, ali se o njoj starao i istovremeno nastojao da preko partije ojača njenu lojalnost.
Pretežno srpska struktura oficirskog kadra JNA bila je snažno jugoslovenski opredeljena pa se
Tito u kriznim situacijama često pozivao na vojsku kao ultima ratio. Ima mišljenja da je Armija
77
bila njegova stvarna politička partija (Perović 1991, str. 305). Bilo je doduše pojedinačnih
smena generala zbog nacionalističkih sklonosti (R. Jovanović, F. Tuđman. J. Bobetko itd.), ali
ne i šire antititovske struje u JNA. Jedina nešto ozbiljnija, Titova čistka u JNA usledila je 1948.
u zbivanjima koja se neopravdano nazivaju «zaverom generala», kada se pokolebala grupa
generala (A. Jovanović. B. Petričević) i nekih viših oficira (V. Dapčević, P. Popivoda, M.
Đurić). Odmah su uhapšena 22 oficira u deset gardijskih pukova, a dva mlađa oficira osuđena
su na smrt zbog navodnih atentata na Tita. Po nekim podacima, Vojna komisija CK KPJ je
označila da bi u slučaju rata sa lagerom oko 4.500 oficira i 1.500 podoficira moglo biti politički
nepouzdano (Banac 1990, str. 158). Ovi podaci iz 1945. mogu biti verovatni jer je vojna
saradnja sa SSSR-om bila intenzivna i još uvek sveža. Od marta do maja 1945. po učilištima
Crvene armije nalazilo se 2.511 oficira, podoficira i boraca, a formirane su i neke jedinice JA
od zarobljenih jugoslovenskih kvinslinških formacija na Istočnom frontu (Petranović 1995b, str.
56). Neuspeli beg u Rumuniju nekolicine jugoslovenskih generala 1948. bio je poraz najveće
sovjetske vojne zavere protiv Tita. U poređenju sa Staljinovom čistkom vojske 1937/38, Titov
obračun bio je blag. Tada je Crvena armija izgubila dve trećine višeg i jednu trećinu nižeg
komandnog kadra (Mikeln 1986, str. 293). Pošto je među ibeovcima u vojsci bilo najviše Srba i
Crnogoraca, izgleda da je izvor Titove povremene srbofobije bio dobrim delom u rusofobiji.
Tito nije 1945. strepeo, kao Trumbić 1918, da će Srbija postati Pruska u novoj državi, već se
pribojavao tradicionalne srpske proruske usmerenosti, koja bi mogla olakšati sovjetsku
intervenciju. Premda se posle rata morao oslanjati na saborce, strepeo je od srpske nadmoći, pa
je vremenom nastojao da pojačanim uključivanjem mladih iz drugih nacija balansira partijsku i
vojnu nacionalnu strukturu. Trebalo je izbeći iskustvo kraljevske vojske, u kojoj je dominacija
Srba bila izrazita. Tako je u jugoslovenskoj vojsci 1926. od 165 aktivnih generala 161 bio Srbin
(Božić, 1972, str. 433), a 1938. je od oko 10.000 oficira oko 10% bilo Hrvata, a od 191
generalštabnog oficira Hrvata je bilo 31, Slovenaca 22, a ostali su bili Srbi (Banac 1998, str.
148). U JNA su takođe dominirali Srbi, ali ne u pomenutim srazmerama, ali im je nakon sukoba
sa Informbiroom uticaj nešto opao. Za razliku od kritike republičkih rukovodstava,Tito armiju
nije nikada javno optuživao za nacionalizam, već ju je isticao kao školu bratstva i jedinstva.
Sam je lično menjao vojni vrh, ali je i popuštao pod pritiscima. Pod pritiskom Koče Popovića
1969. nevoljno je smenio I. Gošnjaka i doveo M. Šumonju i N. Ljubičića na čelo Armije, 1971.
smenio je Đ. Jovanića, koga je Jovanka Broz pokušavala bezuspešno da zaštiti itd. Do kraja
života je kao realni, a ne kao nominalni vrhovni naredbodavac, lišen tradicionalne zebnje
vladara od pretorijanske zavere, osećao vojsku kao najsigurniji oslonac.
Uz partiju, JNA je od 1960-ih bila glavna poluga poljuljanog jedinstva zemlje u kojoj su
zajedničke funkcije države bitno smanjene. Posle Brionskog plenuma 1966. Služba bezbednosti
JNA preuzela je čistku UDB-e, a Tito nije dozvolio novembra 1968. da se pokreće pitanje
odgovornosti vojne obaveštajne službe zbog kontrole partijskih rukovodilaca, držeći da tu nema
niko prava da se meša (Vuković 1989, str. 246). Politički značaj JNA rastao je što su bili
aktuelniji sukobi republičkih partijskih vrhova. Hrvatsko i srpsko rukovodstvo je krajem
šezdesetih godina bilo uvereno da JNA ima veliki uticaj na Tita, jer je on u više navrata pretio
vojskom, iako je teško verovati da bi to učinio zbog odjeka u svetu. Kada je jednom rekao Koči
Popoviću da će armijom zavesti red u zemlji, ovaj mu je odgovorio: «Pa to može svaki
latinoamerički general. Ja od tebe očekujem državničko rešenje» (Perović 1991, str. 257). Juna
1968, u krizi, po Titovom nalogu vojska je krenula iz Požarevca za Beograd, a novembra iste
godine, povodom demonstracija u Prištini, opet je lično naredio Ljubičiću da jedna tenkovska
divizija odmah krene iz Skoplja za Prištinu (Đukić 1990, str. 129). Decembra 1971. hrvatskom
rukovodstvu je rekao: «Bolje da naša armija zavede red nego strana». Tri godine posle Praga
svako je znao šta to znači. Ima više svedočanstava da je Tito pred kraj života jedino još Armiji
bezrezervno verovao jer ga samo ona ni u jednom trenutku njegovog dugog života nije
izneverila (Perović 1991, str. 305, Vuković 1989, str. 187, Dragojević, Politika 15.12. 1996).
Izgleda da je najveća prepreka aktivnoj upotrebi vojske bio strah od rušenja demokratskog i
humanog ugleda zemlje i njene sloge, ali i vlastite harizme mirotvorca.

78
U političkoj kulturi socijalizma armija nije neutralna sila nego aktivno sredstvo u posredovanju
ideoloških ciljeva monopolske partije. U Jugoslaviji armija je bila i škola bratstva i jedinstva,
nadnacionalna ustanova koju su ponajmanje nagrizala međunacionalna trvenja. Pored realne
sprege partije i vojske upadljiva je i organizaciona srodnost njihovih načela. Odavno je poznato
da je disciplina vojske kolevka discipline uopšte, a u boljševizmu je vojna disciplina dugo bila
obrazac partijske. Titov neprikosnoveni autoritet ujedinjavao je vrhove obeju hijerarhija.
Između partije i JNA stajala je organizacija Saveza boraca, a veza sve tri organizacije,
podjednako prekaljene u ratu i revoluciji, snažila je neposustalu oslobodilačku kulturu. «Niko
ne može ugroziti tekovine revolucije, a najmanje oni koji u njoj nisu učestvovali» - bio je
uporišni slogan polaganja prava na trajni monopol vlasti boračkih kadrova. Koliko god
upadljiv, pomenuti militaristički aksiom nije bio uvek spojiv sa nekim drugim važnim načelima
organizacije države i društva. Sa njim je na donekle protivrečan način sapostojala ideologija
neposrednog radničkog samoupravljanja sa nizom izbornih neposredno demokratskih načela.
Samoupravljanje je unutar zemlje prikazivano kao najviši stupanj demokratije, a u svetu je bilo
važan i atraktivan dokaz razlike Jugoslavije od lagera. Ova međunarodna okolnost sprečavala je
osamostaljivanje vojske u kriznim situacijama. Doduše, i sve vidljivija neslaganja u vrhu i
slabljenje državnog jedinstva ugrožavali su ugled zemlje, pa je Tito bio razapet između
očuvanja civilne odore svoje vlasti i upotrebe armije u čistkama. Pouzdanim instinktom
iskusnog političara opredeljivao se za čistke posredstvom partije kombinovane vojnom
pretnjom. Iz sukoba bi izlazio kao arbitar neokaljanih ruku, kod vojske ostajao odlučan i
harizmatski neprikosnoven, unutar partije nezaobilazan presuditelj, kod naroda uvek pravičan, a
u svetu kao lider nesvrstanih – mirotvorac koji sve rešava pregovorima bez korišćenja sile. Sa
upadljivom retorskom lakoćom, neposrednošću i jednostavnošću narodnog vođe, a ne
kabinetskog funkcionera, vrhovni komandant, šef partije i države neposrednih proizvođača
mirio je oprečna načela različitih ustanova čije je jedinstvo simbolizovao. Izgleda da su više od
lične umešnosti, Titova sinkretička retorika, neposredni pristup i višeslojni manevar bili izraz
strukturne potrebe balkanskog prostora za ujedinjavajućim simbolom formiranim u tradiciji
lokalne političke kulture. Bez vojne komponente autoriteta ovaj funkcionalni spoj različitih
načela bi verovatno bio neodrživ.

6. Arcana dominationis

Društveno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju pod nadzorom vladajuće partije, kao i
partijska kontrola vojske, policije, činovništva, obrazovanja i propagande su realna osnova
Titove vlasti. Osim toga, Tito je preko lično lojalnih vrhova raspolagao polugama vlasti
nezavisnim ili poluzavisnim od partije (garda, tajna policija, kontraobaveštajna služba). Za
stabilnost vladara bilo je važno to što vojska nije bila prema njemu pretorijanski raspoložena, tj.
spremna na prevrat, već ga je kao osvedočenog ratnika smatrala oficirom sa nezavisnim vojnim
autoritetom. Iz saveza vodećeg kruga vladajuće partije i delova stare birokratije stvoren je novi
oblik kadrovske uprave koji je započeo modernizaciju zemlje i radikalnu izmenu društvene
strukture. Kao i ostale komunističke vođe i Tito nije bio samo simbol jedinstva zemlje već i
ideologije klase koja je u velikom delu sveta smatrana istorijski najprogresivnijom. Zbog
naročite klasne misije, partijski vođa, kao ni čelni kadrovi nisu podlegali birokratskoj
kompetenciji niti bilo kom obliku podele vlasti. Sam Tito je bio prilično ideološki indoktriniran
i tvrd, ali je u rukovođenju bio elastičan, nesitničav i neprgav (Đilas 1990, str. 132-133). Takav
stil je podsticao inicijativu, pa su se funkcioneri više osećali saradnicima nego činovnicima.
Uniženost i uvređenost se, kako svedoči Đilas, javljala najčešće u vezi s Titovim «kraljevskim»
autokratskim držanjem u pregovorima. Bio je neprikosnoveni vrh jugoslovenske kadrovske
uprave, koja je do polovine 1960-ih bila centralistička i nalik sovjetskoj, sa jedinstvenom
nomenklaturom kadrova. Decentralizacijom federacije stvorena je policentrična kadrovska
uprava, a integrativna uloga vođe je porasla, jer je jačala borba za vlast između nacionalnih
frakcija vladajuće partije. Iza fasade jednopartijskog režima krila se mreža sukoba i koalicija.
Ostareli vođa je pokazivao sve manje razumevanja za novo, pa je lavirao, sklapao nove
79
koalicije, raskidao ranije, ali uvek diplomatski i sa elegancijom «čistih ruku». Po svedočenju M.
Nikezića, u starosti je kod Tita odbrambeni mehanizam bio vidljiv, ništa se od njega nije moglo
naučiti, jer je primenjivao samo ranije naučene manevre (Đukić 1990. str. 323). Oslanjao se na
raznolike saradnike, koji su, ne uvek iz istih razloga, bili zainteresovani za jačanje Titovog
autoriteta.
Uslovno rečeno, Titovi saradnici mogli bi se podeliti na komuniste koji su isticali prioritet
klasne, jugoslovenske i na one koji su davali prednost nacionalnoj komponenti. Tito se (doduše
najviše u Srbiji) oslanjao na jugoslovenski usmerene tvrđe komuniste, a taktički je povremeno
dopuštao delovanje raznovrsnih nacionalističkih i jugoslovenskih liberalnih struja koje su manje
isticale nadmoć partije. Saradnici su se razlikovali i po tome u kojoj su meri mogli da izraze
neslaganje sa Titom: odrešiti oponenti (Koča Popović, A. Ranković, M. Nikezić), odmereni i
vešti individualisti (Kardelj, Bakarić), lojalni, ali samo naizgled otvoreni oponenti (Tempo, D.
Marković), do kraja lojalni generali i kohorte servilnih i pritvornih poslušnika. U krugu ovih
struktura sa promenljivim uticajem naročito aktivnu ulogu imali su pojedinci koji su nadzirali i
monopolisali pristup Titu. U svakom režimu lične vlasti krupnu ulogu imaju kontrolori kanala
pristupa vođi. Pristup ostarelom predsedniku nadziralo je «Titovo neprobojno okruženje»: vrh
KOS-a, šefovi kabineta, supruga i, izgleda, neki visoki partijski i vojni rukovodioci : S. Dolanc,
V. Žarković, N. Ljubičić, B. Badurina, B. Mikulić itd. (Čkrebić 1995, str. 132). Što je vođa
nepoverljiviji, to raste značaj neformalnog okruženja, a sa starošću, po pravilu, raste uloga
laskavaca. Struktura Titovih saradnika bila je složena: političari koji su imali više hrabrosti
nego dara i bili hrabriji u ratu nego u miru, uzdržaniji i sposobniji kadrovi, istinski lojalni i
karijeristi. Uprkos uticaju neformalnih grupa, Titov režim bio je lišen skrivene druge ličnosti
(tipa Suslova). Do 1954. govorilo se o nekoj vrsti kolegijalne četvorke u vrhu (Tito, Kardelj,
Ranković, Đilas), od 1954. do 1966. o udarnoj trojci (bez Đilasa), a od 1966. do 1980. u
trijumviratu je Rankovića donekle zamenio Bakarić. U ovom periodu pa sve do smrti 1979,
Kardelj je slovio kao javna druga ličnost, nevezana za republičku bazu, sa neograničenim,
pretežno ideološkim ovlašćenjima. Slične idejne, premda nešto skromnije pretenzije, imao je
Bakarić, koji je dobrovoljno izabrao Zagreb kao stalno sedište. Tandem Tito – Kardelj (1966-
1979) može se porediti sa komunističkim dugotrajnim tandemima tipa Staljin-Molotov (1930-
1953) ili Mao Cedung - Ču En Laj (1958-1976). Kod pomenutih tandema prva ličnost bila je
upadljivo dominantna.
Uprkos nadmoćnom položaju, Tito je znao da poštuje uspostavljene odnose snaga kada bi
naišao na jedinstveni blok, ali nije prestajao da u bloku traži pukotinu. Kod nametanja autoriteta
nije bilo inata, zadrtosti i narcisoidnosti, jer, kao beskonkurentski vođa, nije robovao strastima
nepotvrđenih i drugorazrednih političara. Sam je stajao na vrhu, brinući se više o neprolaznosti
svoje uloge svetskog mirotvorca i jugoslovenskog izmiritelja nego o opasnosti od zavere. Kada
bi se radi nužnog arbitriranja spuštao u dnevnu politiku, nije prezao od obračuna, a katkad i
revanšizma. Kao narodni vođa, a ne uvređeni intelektualac ili aristokrata, nije spadao u red onih
političara koji smatraju da svet katkada ne zaslužuje da se o njemu stara (FridrihVeliki, Koča
Popović). Možda i otuda što nije imao rezervnu stručnu aktivnost. Bio je samo političar, a
intelektualni rezervat u koji bi se povukao, za njega nije postojao. O inferiornosti ove vrste
svedoči i nepostojanje Titovih pisanih memoara ili ličnih zapisa druge vrste. Tito se najduže
oslanjao na provereni borački partijski kadar, iako odmah nakon rata nije istupao kao partijski
vođa nego kao predsednik vlade i komandant vojske. Glavne odluke su donošene u uskim
krugovima i potvrđivane na javnim i državnim skupovima. Po Tempovom svedočenju, glavne
odluke donosile su se kod Tita, između partija bilijara i gledanja filma ili u Titovim
neposrednim susretima sa odgovornim rukovodiocem. Bilo bi pogrešno misliti da je ovo
osobenost komunističkog odlučivanja, jer se i u režimima sa podeljenom vlašću na sličan način
odlučuje. Jedino je kod ovih potonjih moguća javna kritika politike, ali ne i suštinski različita
tehnologija odlučivanja vladajuće partije. Tito je posle rata, sa razvitkom države, morao znatno
više da se oslanja na ljude oko sebe i njihova mišljenja. Ipak je u Politbirou krajem 1940-ih
imao ličnu inicijativu u partijskim, vojnim i spoljnopolitičkim pitanjima uz stalnu arbitražu
među saradnicima i frakcijama. Što je više stario, uticaj okruženja bivao je snažniji. A što je
80
sticao veći ugled u svetu, to je češće prepuštao da odluke o unutrašnjim pitanjima (Dedijer
1984, str. 31). Bila je to ponajpre spoljna politika u kojoj su manevar, lukavstvo i skrivanje
ciljeva bili značajni koliko i realna vojna snaga ili svetski ugled. Još u ratu Tito je po
direktivama Moskve vešto krio komunističku suštinu pokreta postavljajući na čelo organa
AVNOJ-a građanske političare, postupno i diplomatski uklanjajući monarhiju. Posle rata slično
se ponašao prema velikim silama. Zbog odnosa sa Zapadom dugo je izbegavao da lično
prisustvuje dogovorima u Moskvi, a sa Sovjetima je bio još oprezniji. O tome slikovito govori
jedno Nikezićevo svedočanstvo. Kada je ovaj na jednom užem partijskom skupu, kao šef
diplomatije, davao informaciju o međunarodnoj situaciji i rekao kako su Kina i oblast Pacifika
značajni za zemlju, pa sa njima treba uspostavljati podnošljivije odnose, Tito mu je upao u reč:
«Ja se ne slažem sa ovim što je rekao Nikezić», i odmah dao pauzu. Kada ga je Nikezić u pauzi
upitao «šta nije bilo u redu», Tito mu je uzvratio: «Sve je bilo u redu, ali te stvari možeš samo
sa mnom interno». Nije želeo da to stigne do Rusa; mogao je Rusima uvek da kaže da se nije
složio, ali nije sprečavao SIP da radi svoj posao (Đukić, str. 313). Stalna ugroženost od velikih
sila nužno je jačala nepoverenje i usavršavala manevrisanje.
Ni unutrašnja politika nije bila lišena opreza i zaobilaznih vizantijskih pravdanja čistki, premda
je ovde vođa bio manje prinuđen na skrivanje namera. Iz snažno uzdignutog Titovog položaja
nužno je izrastao monopol na arbitražu u sukobima saradnika. I ova je okolnost prisutna kod
niza političkih partija i režima. Na apsolutističkim dvorovima vladala je konkurencija i sukob
dvorjana oko vladareve milosti, a borba svih protiv sviju nije se završavala anarhijom, već
je,naprotiv, učvršćivala moć vladara ukoliko je ovo stanje znao da reguliše. Napetosti između
saradnika i frakcija vođinog okruženja razrešavane su najčešće autoritarnom arbitražom. Dojčer
je beležio da su u okolini ruskog cara uvek postojale napetosti između «žandara» i poluliberala,
a u opoziciji između umerenih očeva i radikalnih sinova. Svaki pokušaj radikalne omladine da
sruši autokratiju aktivirao je žandare u carevom okruženju. Slične su prilike bile u vrhu SKJ
početkom 1970-ih kada su srpski liberali, s razlogom, strepeli da će hrvatski nacionalisti
isprovocirati konzervativne snage (JNA i rukovodstvo BiH) i da će proraditi gvozdena metla
neprikosnovenog arbitra po neizbežnom zakonu nacionalne simetrije. SKJ je nakon 1965. bio
sve više nalik skrivenom višepartijskom sistemu kom je neophodan arbitar radi jedinstva. U
latentnom srpsko-hrvatskom sukobu kao arbitar se nametala Slovenija sa svojim istaknutim
prvacima (A. Korošec, E. Kardelj, S. Dolanc). Ima svedočanstava da je krajem 1920-ih A.
Korošec, kao ministar unutrašnjih poslova, znao za planirani atentat na S. Radića i da nije želeo
da ga spreči. U obe Jugoslavije Slovenija je gradila svoj politički uticaj na poziciji jezička na
vagi ili aktivnog arbitra u srpsko-hrvatskom sukobu. Određena srpsko-hrvatska napetost joj je
odgovarala, ali ne i preterana, jer se situacija mogla razrešiti pravom jačega, u kom slučaju bi i
posmatrači stradali. Latentne frakcije u Titovom režimu nisu se razlikovale samo po
nacionalnoj nego i po ideološkoj usmerenosti, pa je arbitraža bila delikatnija. Partijski
konzervativci, reformisti i tehnokrate preplitali su se sa nacionalnim frakcijama i stvarali
raznorodne koalicije; konzervativci protiv reformista, razvijene protiv nerazvijenih republika,
čvrstorukaši protiv reformista, razvijene protiv nerazvijenih republika, čvrstorukaši protiv
separatista itd. Kardelj je strahovao od Srba, vojske i SSSR-a, početkom 1960-ih izbio je snažan
sukob između Rankovića i Kardelja, a postojala je i napetost između K. Popovića i I. Gošnjaka,
D. Markovića i Kardelja itd. U sukobima širih struja Tito je arbitrirao pošto bi prethodno uočio
pukotinu unutar struje koju je uklanjao, a pravog individualnog otpora nije moglo biti. Otpor je
donekle mogao biti samo grupni (kao npr. blok celog republičkog partijskog vrha Srbije 1971),
a neslaganja su bila luksuz pretežno uglednih saboraca (Koča Popović, Bakarić, Kardelj). U
vreme pripreme Ustava 1962. bilo je ozbiljnih neslaganja između Tita i Kardelja. Slovenac je
protivrečio Titu, a Tito je zahtevao da Ranković iznese to pitanje pred Izvršni komitet, držeći da
Kardelj ne može ostati u rukovodstvu. Ranković se nije složio. Koliševski se sukobio sa Titom
1961. za vreme puta po Africi zato što je protokol davao Jovanki tretman člana državne
delegacije odmah iza Tita. Tito je po povratku u zemlju tražio od Rankovića da i ovo iznese
pred IK, ali je ovaj odbio držeći da sam Tito to treba da učini. Koliševski je tražio da se pred IK
iznese da je Tito popustljiv pred Jovankom, što je Ranković takođe odbio (Vuković 1989, str.
81
76). Neslaganja sa Kočom i Nikezićem bila su druge prirode. Nikezić je u razgovorima s Titom
bio otvoren, odmeren i tvrd, na šta ovaj uopšte nije bio navikao. Iznosio je Titu istine o Srbiji
hladno, argumentovano i racionalno, ne gubeći se u velikoj priči. Niko drugi iz Srbije nije tako
s Titom razgovarao. Prvi je predočio Titu da se sa Srbijom ne može manipulisati. Nije bio
glagoljiv. Ali kada je govorio, njegove logične, argumentovane i odlučne reči su delovale poput
malja. Tito to nije voleo, niti je to mogao da podnosi (Čkrebić 1995, str. 213). Tripalo piše da je
krajem 1960-ih postojala tendencija jedne grupe rukovodilaca, u čijoj je pozadini stajao Koča
(a indirektno i Kardelj), da smanje Titovu «autokratsku vlast» i omoguće normalno
funkcionisanje Ustava (Tripalo 1990, str. 84). Još neka svedočenja mogu upotpuniti sliku
Titovog ponašanja.
Pored prigušenog otpora saradnika, bilo je i nekoliko kriznih situacija u kojima je bilo reči o
Titovoj ostavci. Jednu od prvih iz decembra 1941. pominje Đilas, kada je zbog neuspešnog
napada na Pljevlja Tito ponudio da se povuče, ali je to bilo odbijeno. Pod pritiskom Staljinovih
kritičkih pisama s proleća 1948. Tito je pretio ostavkom na mesto predsednika vlade ukoliko se
ne uspostavi jedinstvo u vrhu. U zapisnicima Politbiroa CK SKJ stoji da je Tito 1948. mislio na
ostavku (Zapisnici 1995, str. 258), a Petranović dodaje da se Titova ostavka pominjala na
sastanku Plenuma CK KPJ od 12. i 13. aprila 1948. na kome je usvojen odgovor na prvo
Staljinovo pismo (Petranovićeve napomene u Zapisnici 1995, str. 670). Izgleda da je ovde više
reči o pretnji ostavkom nego o stvarnoj nameri ili probi. Jedna od ozbiljnijih kriza režima bila je
juna 1968, kada su se među studentima čule i antititovske parole. Po svedočenju Stambolića,
od Tita koji je bio na Brionima, tražena je saglasnost da se jedna vojna jedinica pokrene iz
Požarevca. Njegova prva reakcija bila je: «Šta je bilo, uplašili ste se? (Đukić 1992, str. 235).
Bunt mu je smetao i bio je zabrinut zbog svog renomea i ugleda koji je Jugoslavija uživala u
svetu. Obraćajući se javno studentima preko TV, odlučno je stavio svoj ugled na probu,
pominjući i moguće povlačenje. Kriza je prevladana jer su studenti izolovani, a partijska
mašinerija uspešno je presekla njihovo povezivanje sa nezadovoljnim radništvom. Juna 1968, u
jeku studentskih zbivanja, prilikom dočeka predsednika Indije, služba bezbednosti je predlagala
da se ne ide pored studentskog grada, ali je Tito to odbio (Vuković, 1989, str. 191). Nuđenje
ostavki može biti proba, tj. ispitivanje lojalnosti saradnika preko reakcije na taj test. Juna 1945.
Staljin je posle velike parade na Crvenom trgu održao čudan govor na ručku sa rukovodiocima,
pominjući mogućnost skorog povlačenja. Većina je posumnjala da je želeo da ispita reakciju
prisutnih koji su odmah protestovali. Slično je pomenuo oktobra 1952. na sastanku CK.
Reakcija je bila ritualni protest prisutnih (Boffa 1985, II, str. 259. i 311). Početkom 1970. Tito
je rekao Nikeziću da je umoran i da bi počeo da nešto prepušta drugima. Pitao je, koju dužnost?
Nikezić mu je rekao da ostavi partiju, da je kao šef države poznat u svetu, a to je važnije za
narod. Predsednik SKJ može biti i neko od bliskih saradnika. Tito se složio. Ipak je to bila više
proba nego stvarna rešenost (Perović 1991, str. 125). Stambolić svedoči da se Tito zalagao za
stvaranje neformalne grupe za stalno konsultovanje (4-5 ljudi), a znao je da sazove najuži vrh
na dogovor, a da je odluku već bio doneo. Trebalo je ispitati raspoloženje. U više navrata
prkosno je naglašavao kontraostavku. Jula 1971. obraćao se hrvatskom rukovodstvu: «Ja neću
govoriti o drugima, ali sada je počeo kurs napada na mene i kod vas i u Srbiji. Meni je dosta
vlasti, ali sada kada je ovakva situacija, neću da idem» (Tripalo 1990, str. 154-155, Dragosavac
1985, str. 49). Istom prilikom je pripretio: «Ja ću morati javno istupiti i znam da ću radnike
imati na svojoj strani» (Dragosavac 1985, str. 51).
Sigurnost u masovnu podršku nije ga lišavala opreza i uzdržanosti od «suvišnog» zbližavanja sa
saradnicima. Tripalo pominje da je Tito imao prema svima vidnu distancu i nikome nije dao da
mu priđe preblizu. Po svedočenju Čolakovića, Bakarić je tvrdio da nikada nije bio prisan sa
Titom, već da je Stari bio prisan sa Kardeljem i Rankovićem, a onda sa Ivanom Mačekom,
Krajačićem i Kopiničem (Antonić 1991, str. 515). Kardelj je Stamboliću februara 1972. rekao
da je Tito površan i da nije više u stanju da dublje ulazi ni u jedno pitanje, nego da obično
reaguje na osnovu neposrednih utisaka ili informacija koje najviše dobija od vojne obaveštajne
službe (Vuković 1989, str. 641). U ovom sklopu pominje se i aktivna uloga Jovanke Broz
(Vuković 1989, str. 586). I Tepavac pominje slično Kardeljevo mišljenje o Titu (Đukić 1990,
82
str. 294), dok M. Pečujlić smatra da su ova mišljenja prestroga. Početkom 1970-ih u užim
krugovima vrha govorkalo se da Tito više ne može da vlada, ali da nije ni spreman da neke
poslove prepusti drugima (Vuković 1989, str. 510), a maja 1978, na čestitanju rođendana,
Čolaković je u dnevniku zabeležio: «Stari je oronuo, teško ide, ali se svejedno uparadio u belu
uniformu i nakalmarao da to tužno izgleda... teški šećeraš, noge mu otkazuju. I Kardelj je teško
bolestan... teško će biti bez njih i njihovog autoriteta» ( Antonić 1991, str, 437). U vrhu je bio
prisutan strah od vakuuma u rukovođenju.
Prikaz međurepubličkih i nacionalnih sukoba u vrhu nije celina situacije. Svakodnevicom je
vladala mešavina latentne napetosti i bratstva i jedinstva u zavisnosti od obaveštenosti nižih
partijskih i širih narodnih slojeva. Privredna saradnja je tekla, državne i partijske svečanosti i
skupovi su isticali radne uspehe i jedinstvo zemlje, novi spomenici NOR-u su to simbolički
utemeljivali, a sukobi unutar vrha (sa izuzetkom kriznih raspleta i čistki) vešto su zatvarani u
uže krugove obaveštenih partijskih kadrova. To je otvaralo prostor čaršijskim glasinama, ne
mnogo uticajnim. Zapisnici sa sednica najužeg vrha su ostajali u arhivi Predsedništva SKJ,
katkad su davana selektivna obaveštenja. Režim se polako pripremao za funkcionisanje bez
vođe, a Tito je u dubokoj starosti, slično kineskom vođi Dengu, bio sve manje aktivni, ali i dalje
stožerni simbol jedinstva i kontinuiteta vlasti. Uprkos masovnom šoku i emocijama koje je
izazvala njegova smrt, prelaz od pasivnog živog simbola u dubokoj starosti ka posthumnom
kultu vođe bio je pripremljen. Međutim, slabosti doživotne vlasti će postupno sve jasnije
pokazivati sukobi unutar vrha nakon Titove smrti i konačno eksplozivni vakuum nakon
ukidanja njegovog posthumnog kulta.

7. Harizma razuma i modernizacija

Način pravdanja vlasti je važan sastojak svake političke kulture. Svaka vlast nastoji da probudi
veru u vlastitu legitimnost i da je što duže održava. Socijalistički režimi su se u tu svrhu služili
svetovnim ideologijama u kojima su se preplitali racionalni i harizmatski sadržaji. Racionalno
pristajanje uz izabrani ideološki cilj (pravedno besklasno harmonično društvo) i sredstva
njegovog ostvarenja (partija kojoj je podređen i vođa) je u zavisnosti od situacije primalo
određene harizmatske primese. Komunistička vlast se pravdala različitim argumentima:
kvalitetima avangarde, demokratizacijom kanala vertikalne društvene podretljivosti, učinkom
(naročito u privredi), modernizacijom i progresivnom revolucionarnom ulogom u svetu
obespravljenih. Titovo ustrajavanje na dogmatskoj ulozi partije bilo bi pogrešno svesti na
vlastodržački pragmatizam, pa čak i na otupljivanje osvedočenog političkog refleksa. Uverenje
o progresivnosti socijalizma i moralno nadmoćnoj revolucionarnoj zamisli oslobađanja
proizvođačke klase od eksploatacije, bilo je rašireno i izvan socijalizma u delu njegovog
kapitalističkog okruženja, naročito evropskog. Vera u moralnu i prosvetiteljsku nadmoć
komunističke organizacije bila je jedna od sastavnica novovekovne harizme razuma. U sklopu
šire idejnoistorijske celine komunistička ideologija pripada prirodnopravnoj prosvetiteljskoj
struji novoga veka iz koje su istekle različite verzije svetovnih ideologija. Za razliku od
buržoaskog konzervativizma i različitih verzija narodnjačko-fašističkih iracionalnih ideologija,
prosvetiteljskim strujama je zajednička vera u razum. Kao i sve drugo u politici, tako i razum,
odnosno ustanova koja ga opredmećuje, može biti slavljena, a raznovrsni oblici preuznošenja
uloge razuma pripadaju struji koja se može nazvati harizmom razuma. Trebalo bi najpre
podsetiti na globalni proces nastanka ove struje, zatim konkretnije osobenosti njene
komunističke verzije, a potom na njenu modifikaciju i praktične posledice u socijalističkoj
Jugoslaviji.
Na jednom mestu u «Privredi i društvu» Maks Veber, gotovo uzgred, pominje harizmatsko
veličanje razuma, koje je našlo svoj karakterističan izraz u apoteozi uma kod Robespjera i
predstavlja poslednji oblik koji je harizma dobila na svom sudbonosnom putu (Veber 1976, II,
str. 296). Sociolozi G. Rot (Roth 1975) i Š. Brojer (Breuer 1993) su, oslanjajući se na Vebera,
pokušali da pojam harizme razuma upotrebe u istraživanju savremenih političkih pokreta.
83
Začetak procesa nastanka harizme razuma u novom veku jeste protestantsko negiranje
hijerokratskog pijeteta religije i postavljanja zahteva za slobodom savesti i verskom
tolerancijom. U procesu istorijske racionalizacije harizmatsko pravdanje postajalo je sve
zavisnije od ideje uma, a sve manje od magijskih ili nasleđenih kvaliteta ličnosti (od harizme
Hrista do harizma prirodnog prava). Veberovski rečeno, harizma razuma je izraz obezličenja
harizme koje se razlikuje od njenog posvakodnevljavanja. Harizma razuma je, pre svega,
vezana sa idejama, a samo uslovno sa ličnostima. Najčešće ideju pokriva prolazna ličnost
harizmatskog vođe koji je otelovljenje avangarde uma. U jeku ateizacije u Francuskoj su 1793.
zatvarane crkve i opet otvarane kao «hramovi uma» sa bistama i kultovima žrtava revolucije.
Na mesto oltara stupali su hramovi filozofije. Nagli ateizam je pretio da odvede u anarhiju
(zbog vakuuma koji je izazvala detronizacija crkve), pa je Konvent, zabrinut za autoritet
centralne vlasti, maja 1794. izdao proklamaciju u kojoj je stajalo da je razum samo božja
emanacija. Danton je proklamovao «despotizam razuma». Revolucija je za Robespjera bila
nadmoć «univerzalnog razuma», a Veber je Code Civil posmatrao kao prvi čisto racionalni
zakon koji je svoj sadržaj primio iz sublimiranog ljudskog razuma. Ova zbivanja snažno su
ubrzala modernizaciju političke kulture, premda su praćena korišćenjem zatečenih sredstava
razvlašćene aristokratije u masovnim i javnim smaknućima. Harizma razuma imala je snažan i
nepovratan antiautoritarni potencijal. Više nisu vladar niti njegova vlada određivali šta je
razumno, već podvlašćeni, odnosno njihovi predstavnici, a vladar je ocenjivan (biran ili
menjan) prema kriterijima takvog razuma (Breuer 1993, S. 171). To je značilo slom monarhije,
a jačanje parlamenta, birokratije i političkih partija.
Marksizam i komunističke partije ulile su novom talasu harizme razuma snažnu moralnu crtu.
Za viziju pravednog društva više nije bilo dovoljno samo rušenje kulta religije već i oštrih
društvenih nejednakosti. Racionalistička vizija društva počivala je na snažnoj veri u mogućnost
nauke i tehnike, a nosilac emancipatorskog procesa postala je komunistička partija. Ipak, pojam
harizme razuma ima sasvim osoben smisao i treba ga razlikovati od čiste harizme. Ova razlika
upadljiva je kod komunističkih vođa, koji nisu posednici natprirodnog dara niti za njih važi
načelo da samo jedan može da bude pravi. Harizma partijskog vođe pretvorena je od dara
milosti u nešto što se može steći. Bilo je to u skladu sa temeljnim racionalističkim sadržajima
marksističke ideologije, koja se oslanja na prosvetiteljski skepticizam. Komunistički vođa nije
natprirodno obdaren junaštvom, plemenitošću i političkom genijalnošću, već je vaspitan pre
svega partijskim radom. Njegova harizmatska kvalifikacija nezamisliva je bez partije,
otelovljenja kolektivnog razuma klase (Kuljić 1994, str. 283-290). Za razliku od fašizma, u
socijalizmu vođa nije nikada istisnuo ideologiju, niti partiju kao glavne izbore suvereniteta.
Komunističke ideologije prožete su ideologijom naučnog, a ne sitnoburžoaskog ili utopijskog
socijalizma. Lenjin je najubedljivije otelovljenje socijalističke harizme razuma, tj. njene
svetovne vere u moć autonomnog razuma da političkim sredstvima osigura napredak i
modernizaciju zaostale evropske periferije. Kod Staljina su harizmatske proklamacije razuma u
najvećoj meri primile oblik vere u nepogrešivost ideologije, partije i vođe. Šireći se u
protivrečnim uslovima ugroženosti partije, harizma razuma je u boljševizmu ostala svojevrsna
kombinacija racionalističke modernizacije i neobuzdanog slavljenja i preuznošenje njenih
sredstava (partije i vođe). Idejno-ideološki obrazložena i nametnuta vera u razum u socijalizmu
bila je važna sastavnica modernizacije društva, ali je harizmatska komponenta ovog procesa,
vremenom, od mobilizacijskog podsticaja postala kočnica nekih važnih segmenata socijalističke
racionalizacije. Bezuslovni prioritet revolucionarne pravde nad pozitivnim pravom postupno je
smanjivao predvidljivost i racionalnost sve razvijenijih društvenih podsistema i njihovo uspešno
usklađivanje.
Ideologija SKJ je manje ili više modifikovala pomenute glavne sadržaje boljševičke ideologije.
I vođstvo SKJ je, ne manje od ostalih, bilo ubeđeno u vlastiti avangardni kvalitet, a
samoupravljanje je prikazivano kao istinska demokratija, različita kako od buržoaskog
pluralizma tako i sovjetskog planskog socijalizma. Avangardnost partije pretpostavljala je njen
visoki idejni nivo, dobrovoljnost i izlišnost nametanja discipline u mišljenju. U Statutu SKJ
stajalo je da član čak i posle donošenja odluke može da daje svoje primedbe i predloge. Pored
84
toga bio je prisutan niz statutarnih demokratskih normi : ograničavanje ponovnog izbora,
redovna zamena dela najviših organa itd. (Imširović 1991, str. 162-163, 172-175). Član je
imao pravo da zadrži svoje mišljenje uz obavezu sprovođenja usvojenih odluka, član nije
mogao u isto vreme obavljati izvršnu funkciju u SK i organu vlasti itd. U lagerskom okruženju
Statut SKJ bio je nesumnjivo demokratski, premda je praksa, kao i svuda, odudarala od načela.
Naročito su «idejna skretanja» i sumnje u «svetlu prošlost partije i revolucije» budno nadzirani i
sankcionisani. Partija je kao najveće učinke isticala oslobodilačku ulogu u ratu i revoluciji,
zatim obnovu zemlje i privredne uspehe i na kraju veliki ugled u svetu. Moralizovana i
dogmatizovana prošlost KPJ, revolucije i NOB-a bila je važna osnova legitimnosti sadašnjice i
obezbeđenja lojalnosti. Lojalnost počiva na spremnosti za poslušnost, a legitimnost je prisutna
onda kada vlast kao opravdanu priznaje većina odraslog stanovništva. U najdužem periodu
vlasti SKJ je važila za legitimnu partiju i relativno uspešno je obezbeđivala integraciju i
stabilnost složenog poretka. Premda nije bilo višepartijskog sistema, priznavan je izvesni
pluralizam interesa, čije je ostvarenje trebalo da garantuje politički sistem sastavljen iz mreže
organizacija, povezanih, ali ne i istovetnih sa partijom. Osim toga, milionska partija bila je neka
vrsta skrivenog višepartijskog sistema izdeljenog na republičke i regionalne organizacije
prožete raznorodnim obrazovnim, profesionalnim, starosnim, konzervativnim i liberalnim
strujama.
Delegatski sistem je 1970-ih donekle obezbeđivao neposredni uticaj radnih ljudi i građana, ali
uglavnom ne na nivou višem od opštinskog (Imširović 1991, str. 196-197). Ustavni delegatski
princip je omogućavao da u delegacije bude izabran veoma veliki broj radnih ljudi i građana.
Premda je u realnosti bilo dosta formalizma i nedoslednosti, delegatski sistem je u složenoj
državi bio zanimljiv pokušaj demokratizacije jednopartijskog režima. Tito je u referatu na 11.
kongresu SKJ 1978. pomenuo da ima oko 2,5 miliona članova različitih delegacija, što je bio
dokaz da jugoslovensko društvo «ulazi u eru u kojoj – kako je govorio Lenjin – stvarno čitavo
stanovništvo uči upravljati i počinje upravljati». Bio je to impozantan kvantitativni pokazatelj
harizme razuma jugoslovenskog samoupravljanja, zavidno široke neposredne demokratije
ograničenog domena. U zamisli delegatskog sistema SKJ je još jednom demonstrirao moć
autonomnog razuma i odlučivanja na osnovu široke saglasnosti, a ne dekreta. Kao i u nizu
drugih mera, i ovaj napor se u procesu posvakodnevljavanja otrežnjavao od utopijskog.
Savremene istraživače ideologije SKJ ne bi trebalo da zavede njen ortodoksni marksistički
tenor (diktatura proletarijata, partija kao avangarda, klasna borba i sl.) prožet naizgled
oprečnom neposrednodemokratskom antibirokratskom samoupravnom retorikom (neposredno
samoupravljanje, pluralizam samoupravnih interesa, samoupravno sporazumevanje i
dogovaranje, miroljubiva koegzistencija i sl.). Ortodoksni stavovi (radnička klasa, klasna borba
i diktatura proletarijata) nisu nikada napuštani, ali su različito shvatani i akcentovani u
različitim fazama razvoja od različitih struja unutar SKJ. Pomenuti okvirni termini ritualno su
isticani da bi se sugerirao kontinuitet ideologije i doslednost partije, a Tito bi ih naglašavao
opominjući na različita partijska skretanja (liberalna, nacionalna i sl.) Kao i kod niza drugih
političkih partija u svetu, gde demokratska frazeologija pokriva različite i oprečne kurseve, i
unutar SKJ je rastegljivost ideološke retorike i ključnih stavova širila manevarski prostor
unutrašnjoj i spoljnoj politici. Iza naizgled dogmatske partijske retorike krila se elastična gipka
ideološka tvorevina umnogome različita od srodne lagerske. Samoupravna ideologija pružala je
široke mogućnosti različitog akcentovanja u zavisnosti od trenutnog kursa ili od potreba
određenih delova partije. Elastičnost politike iz više razloga trebalo je braniti prividom čvrstog
ideološkog kontinuiteta. Bilo bi pogrešno ovaj kontinuitet svoditi samo na ideološku
postojanost vrha i vođe i njihov otpor promenama. Snagu komunističkog opredeljenja trebalo je
demonstrirati pre svega zbog Sovjetskog Saveza koji je budno pratio jugoslovenski razvoj i
neretko pretio, a uporno isticanje reformskog demokratskog potencijala samoupravljanja bilo je
upereno ka reformističkim strujama u radničkom pokretu. Najzad, pravo na vlastiti put razvoja
bila je operativna formula spoljne politike okrenute Trećem svetu. Pomenuta gipka frazeologija
takođe je trebalo da amortizuje unutrašnje napetosti (odnose između nacija, decentralizaciju
države i zadržavanje prioriteta partijskog prava, razlike između liberalnih i dogmatskih struja,
85
usklađivanje plana i tržišta itd.). Složena samoupravna socijalistička ideologija prilično uspešno
osiguravala je idejno ideološku legitimnost i doslednost partije i usklađivala je sa lojalnošću
raznolikih grupa unutar društvene strukture. Premda je Tito bio duboko lično vezan za
komunističko opredeljenje, ipak je prilično elastično i pragmatično tumačio i akcentovao
pojedine sadržaje ideologije, naročito na spoljnopolitičkom planu. Krupne prekretnice u razvoju
slabile su ideološki balast ortodoksije izražen u retorici klasne borbe, diktature proletarijata,
monolitne partije i sl. Prekretnice su bile: VI kongres SKJ 1952, program SKJ iz 1958,
privredna reforma i promene u federaciji 1965-1971. Ni donekle drugačije akcentovanje
ideologije nije smelo da dovede u sumnju prošlost i ključna mesta sećanja: istorijat partije i njen
antifašistički učinak. Ideologija SKJ imala je čvrsto uporište u snažnoj moralistički obrađenoj
neprikosnovenoj svetloj prošlosti. U ovoj oblasti jeresi nije smelo biti, a boračke komemoracije
bile su važna strana integracije partije, države, ali i međunacionalne sloge. Partijski ideolozi su
bili svesni da ukoliko se javi sumnja u dekretiranu prošlost, rasulo će zapretiti sadašnjici. Kod
svih komunističkih režima o negovanju istorijata partije i ideologije starali su se posebni organi
i naučni instituti.
Slabljenje klasičnih komunističkih sadržaja teklo je sporo i mukotrpno i bilo praćeno čistkama
u vrhu. Osim toga, sve do polovine 1960-ih relativno visoka stopa rasta proizvodnje,
produktivnosti i rast standarda su kod mnogih zamagljivali potrebu promena. Na jačanje
prilično raširene svesti o autentičnom pravcu razvoja samoupravnog socijalizma, koji ne treba
menjati već samo korigovati, uticao je duh vremena i međunarodnog okruženja. Posle pobede
nad fašizmom Sovjetski Savez je bio na vrhuncu svog međunarodnog ugleda, a u Evropi su bile
snažne kritike kapitalizma od hrišćansko demokratskih do socijalističkih. Nekoliko godina
kasnije više od trećine sveta bilo je pod socijalističkim režimima, a kritička levičarska strujanja
i snažne komunističke partije bile su pretnja i razvijenom kapitalizmu. Ubrzano oslobađanje
Trećeg sveta od kolonijalizma takođe je više odgovaralo levici nego metropolskom kapitalizmu.
Iznenadno odvajanje Jugoslavije od lagera pojačalo je zanimanje za Tita na Zapadu.
Samoupravljanje je dugo bilo moderna ideja, koju su samo ortodoksni buržoaski liberali i
konzervativci smatrali prividom, dok je za razne reformističke struje bila zanimljiva. Štaviše,
jedno vreme je samoupravna retorika bila osnova levičarske kritike staljinizma na Zapadu, a
jugoslovenski režim bio je živi dokaz mogućnosti otpora. Zato bi bilo krajnje jednostrano tvrditi
da je jugoslovensko samoupravljanje za vreme Tita bilo anahrono ili ispod duha vremena. Kod
liberalnih struja u lageru, zatim kod reformističke levice u razvijenom kapitalizmu, a naročito u
Trećem svetu, Titov režim bio je privlačna verzija harizme razuma. Uloga vođe kao probojnog
simbola sistema nije bila mala. Distanca od lagera je jugoslovenskom režimu i vođi pružala
dodatnu atraktivnost i zagonetnost. Titovu spoljnu politiku, koja je postala važna komponenta
ekonomskog razvoja zemlje, ponajmanje je pritiskala ideologija. Zahvaljujući nesrazmerno
visokom ugledu zemlje u odnosu na njen stvarni značaj, obezbeđivani su strana pomoć i krediti,
ali je preterani ugled u određenoj meri bio i kočnica reformi. Jugoslovenski socijalizam se
reformisao pod uticajima unutrašnjih kriza i spoljnih pretnji, a ugled u svetu, koliko god bio
pragmatički korišćen, snažio je svest o izuzetnosti i jačao konzervativizam komunističke elite.
U razvijenom socijalizmu je postvarenje harizme revolucije svuda iziskivalo racionalizaciju i
birokratizaciju kao preduslov modernizacije. Posle 20. kongresa KP SSSR-a svi socijalistički
režimi su se okrenuli u tom pravcu, ali je ovaj kurs u pogledu racionalizacije uprave (slabljenja
nadmoći partije) zaostajao iza potreba predvidljive modernizacije. Naučno tehnološki
imperativi bili su stalno nesporni, ali je odbir kadrova bio nemodernizacijski. Vizija besklasnog
društva pokušavala se spojiti sa zahtevima naučno-tehnološke revolucije i sprovesti uz pomoć
klasične političke kulture boljševizma. Na određenom stupnju razvoja sredstva su postala
kočnica daljeg razvoja, obelodanjujući unutrašnju protivrečnost harizme razuma, ključnog
obrasca pravdanja vlasti u socijalizmu.
U svim socijalističkim režimima ideologija je sažimala preterano ambiciozne integrativne
zadatke koji su inače u režimima sa podeljenom vlašću bili raspodeljivani između različitih
manje ili više nezavisnih ustanova (država, partija, crkva, sekta, sindikati, potkulture itd.). U
socijalizmu je ideologija mirila utopijsko i moguće, ostvarljive i eshatološke ciljeve, racionalni i
86
harizmatski autoritet, ubeđivanje i prinudu. Uz to je u Jugoslaviji ideologiji pripao i složeni
zadatak bratimljenja različitih nacija i neravnomerno razvijenih oblasti. Trebalo je katkad lomiti
i feudalne plemenske otpore. Jedinstvena ideologija bila je poluga stvaranja države
ujednačavanjem različitog nasleđa od osmanskog do austrougarskog. Harizma razuma oličena u
prosvetiteljskoj i ujedinjavajućoj ulozi partije i njenog čelnika, sa manje ili više uspeha, na
Balkanu je lomila raznolike arhaične otpore modernizaciji. Razgradnja konzervativnog nasleđa
neretko je morala biti autoritarna. Pored partije, u njoj je učestvovala i armija. Sprovodili su je
partijski kadrovi istekli iz istih sredina, «sirove i surove naravi otvrdle u ratu». Prosvećivanje je
shvatano kao oslobađanje, središnje vrednosti bile su herojske, a grobovi palih boraca mesta
zaveta (učvršćenja lojalnosti) da se neće posustati u borbi neprestanoj. Pomenuti zadaci
preplitali su se, prožimali i podrazumevali u opštim ideološkim stavovima, u organizacijama se
postvarivali i manje ili više otuđivali od izvornog smisla (propaganda na selu pretvarala se u
prinudno razvlašćivanje, a ubeđivanje u naređivanje i hapšenje). Ideologija je neutralizovala
verske, nacionalne i imovinske suprotnosti, mirila raskošni ceremonijal vrha i asketsko ratno
drugarstvo, puritanstvo komunista i opori karijerizam. Na delu je bila preterana koncentracija
integrativnih funkcija u jednoj ustanovi i njenoj racionalističkoj ideologiji na koju je nekada
mogla da pretenduje samo razvijena hijerokratska crkva. Trajni partijski monopol, bez dodatnih
i pravovremeno razvijenih osigurača, tj. alternativnih neideoloških integrativnih sredstava
(nezavisno sudstvo, sindikati, dezideologizovana vojska), pokazao se hazardnim jer se posle
uvođenja višepartijskog sistema naglo pojavio vakuum integracije. Slom dekretirane
komunističke slike istorije stvorio je niz novih eksplozivnih isključivosti.
Prikazano pravdanje vlasti po obrascu harizme razuma, opterećeno tradicionalnom političkom
kulturom, bilo je ideološko pokriće modernizacije jugoslovenskog društva druge polovine 20.
veka. Tekovine nepotpune modernizacije jesu pokazatelj istorijske funkcije komunističke
ideologije. U ostvarenju modernizacije centralizam je neretko bio nužna mera i uslov planske
politike. Iskustvo kontinentalnog klasičnog i prosvećenog apsolutizma možda je najbolji dokaz
za to. Pruski apsolutizam, ali i francuski i španski, uspeli su da svladaju lokalni regionalizam,
integrišu vojsku i državnu upravu. U višenacionalnim državama modernizacijska uloga
centralizacije i vladarskog apsolutizma bila je još upadljivija. I ovde je iskustvo Austrije iz
druge polovine 18. veka (Marija Terezija i Jozef II) najsličnije zakasnelom balkanskom
ujedinjenju. Jozef II je pojačao centralizaciju uprave, otklonio ostatke staleške države, sebe
proglasio za slugu države, uveo opšte državno građansko pravo, oslobodio seljake, osigurao
ravnopravnost konfesija i odvojio crkvu od države. Dvorski sistem vladanja nasilno je
zamenjen birokratskim, a udeo plemstva i crkve u politici bitno su smanjeni. Revolucija
odozgo, kako su je izvodili Napoleon, Bizmark i Staljin, gde su vojska i država postajale velike
škole, koje su pripremajući zaostalo seljaštvo za rat nužno ga i prosvećivale, u socijalizmu bila
je agens krupnih promena. Autoritarna modernizacija nosila je u istočnoevropskim zemljama
pečat militarizma. Isak Dojčer je Crvenu armiju nazvao «jedinom velikom pravom partijom
revolucije», jer je u socijalizmu vojska, pored partije, bila glavni sprovodnik društvenih
preobražaja. Zbog stalnog oslonca na vojsku socijalističke vođe nikada se nisu lišavale epiteta
borca. U Jugoslaviji je revolucija odozgo nastavljena i posle raskida sa Sovjetskim Savezom.
Dekretima partije ubrzavani su društveni procesi, planski i jedinstveno, naravno ne bez lutanja,
perioda stagnacije i izlišne represije.
U Jugoslaviji se s vrha nametana politička kultura nalazila u složenim odnosima međusobnog
uticaja sa drugim činiocima modernizacije (pragmatične političke potrebe, privredna i kulturna
tradicija, geopolitički položaj zemlje itd.), pa se njen uticaj ne može izolovati iz složenijeg
determinističkog spleta, već samo proučavati u sklopu celovitih procesa razdvojenih na manje
ili više samostalne faze. I u središtu socijalističke modernizacije je racionalizacija, tj. proces
unošenja predvidljivih sadržaja i postupaka u neku delatnost. Ona je, međutim, neravnomerno
prodirala u pojedine segmente društvene organizacije. Njen učinak je svakako najupadljiviji i
najtrajniji u posvetovljavanju i širenju obrazovanja kao najvažnijeg kanala vertikalne društvene
pokretljivosti. U oblasti privrede razvoj je bio neravnomerniji iako je stopa rasta i
produktivnosti bila u usponu. Još su upadljivija kolebanja u afirmisanju specifične pravne
87
racionalnosti, koja se ispoljava u nezavisnom sudstvu i samostalnosti pravnog formalizma.
Imperativ klasne pravičnosti, koji je komunistička ideologija prihvatila iz duboke evropske
prirodnopravne struje, više se izgleda kosio sa racionalizacijom u privredi i pravu, nego sa
predvidljivošću u ostalim društvenim delatnostima. U relativno samostalnoj i
institucionalizovanoj političkoj delatnosti teže je izdvojiti univerzalno jezgro racionalizacije, jer
je celishodnost političkih ustanova određena karakterom društvenih protivrečnosti i snagom
nasleđa (višepartijski režimi su na Balkanu više donosili haos i stagnaciju nego režimi
nepodeljene vlasti, dok bi verovatno u konstitucionalno zrelijim sredinama učinak bio obrnut).
Uvek je tlo razvijenijih društava posle Drugog svetskog rata bilo zona mira i stabilne podeljene
vlasti, a tlo nerazvijenih poprište diktature i lokalnih ratova vođenih uz podršku velikih sila
(Pečujlić 1994, str. 103). Evropska trusna područja bila su podložnija autoritarnim nego
režimima podeljene vlasti. Gledišta koja ističu neuspelu modernizaciju socijalizma polaze od
njegove «genetske greške» i osuđenosti na stagnaciju. Time se modernizacija neosnovano
sužava i vezuje za liberalnoburžoaski obrazac (privatna svojina i podeljena vlast), što je
svojevrsna neistorična sholastika koja previđa periferni eksploatisani položaj nerazvijenih i
njihovu skromnu demokratsku kulturu kao nužni okvir razvoja. Realističnija su gledišta koja
govore o nepotpunoj i ograničenoj modernizaciji, čije sastavnice treba raščlaniti i svaku
ponaosob ocenjivati. Odnos modernizacije i nepodeljene vlasti isuviše je složen da bi se olako
sveo na formulu potpune nespojivosti. Dijalektički posmatrano, kod preispitivanja racionalnosti
političke kulture nerazvijenih opravdanije je tragati za odgovorom u kojoj se meri, s obzirom na
složenost istorijskog trenutka i realne mogućnosti, otišlo u pravcu demokratizacije, a da ova
nije podstakla neprogresivne društvene sukobe. Uprkos autoritarnosti, jugoslovenski
socijalizam se u ovom pogledu dugo osvedočavao kao racionalna federativna državna
tvorevina. Kada se, uz to, ima na umu i društveno-ekonomska strana demokratizacije, koja se
najčišće ispoljava u vertikalnoj pokretljivosti društvene strukture posredstvom ujednačavanja
pristupa obrazovanju, lakše je shvatiti nemali modernizacijski potencijal jugoslovenskog
socijalizma.
Najčešće se kao pokazatelji socijalističke modernizacije pominju centralistička
industrijalizacija, urbanizacija i prevazilaženje periferijskog polukolonijalnog statusa u
međunarodnoj podeli rada. Još od Napoleona je, tzv. revolucijom odozgo, vojska snažno
ubrzavala društvene promene i na bajonetima širila Evropom prosvetiteljstvo. Napoleon i
Staljin su verovatno najbrutalniji evropski modernizatori. Još je kritični Dojčer uočio da se
Staljin ne bi mogao odupreti neizbežnoj fašističkoj agresiji bez intenzivne industrijalizacije i
kolektivizacije sprovedene 1930-ih. I Hobsbaum je prihvatio ovu pretpostavku. Kolektivizirana
privreda sa brojnim mašinsko traktorskim stanicama postala je velika škola koja je seljake
pripremila za mehanizovani rat. Magacioniranjem hrane i sirovina spašeni su gradovi od gladi,
a industrija od paralize u vremenu kada je država ostala bez žitnica. Brzo podizanje nivoa
obrazovanja pružilo je Crvenoj armiji obilan rezervoar školovanih ljudi od kojih je mogla
stvarati oficire. Da je Rusija kojim slučajem započela intenzivnu modernizaciju samo nekoliko
godina kasnije, moglo joj se lako dogoditi da umesto pobede doživi poraz (Deutscher, 1977, str.
474). I jugoslovenska modernizacija tekla je odozgo po sovjetskom obrascu stvaranja
industrijskog potencijala kao osnove nezavisne spoljne politike i državne samostalnosti. Na
Balkanu bi ekonomski nerazvijena zemlja u vojnom i privrednom pogledu bez sumnje bila i
diplomatski manje ubedljiva i ne bi mogla postati osnova stabilnosti regiona. Titova lična uloga
u ovom procesu je značajna jer se u nekim prelaznim trenucima pokazao kao nedoktrinaran. U
njegovoj politici stalno se preplitala revolucionarna marksistička vizija pravednog društva sa
težnjom za nezavisnim državnim razvojem izvan patronaže Sovjetskog Saveza i lagerski
shvaćenog proleterskog internacionalizma. Kombinaciju pragmatizma i ideološke postojanosti
spajala je težnja za snažnom državom bez koje nema samostalnog razvoja.
Industrijska modernizacija svuda je na evropskom kontinentu zahtevala osim prostranog
ujedinjenog tržišta, i državni centralizam oličen u neprikosnovenom autoritetu vladara. Snažna,
prostrana i jedinstvena balkanska država bila je moderna ideja koju su komunisti primili u
nasleđe od srpske socijaldemokratije. Početkom 20. veka srpski socijaldemokrati uočili su da se
88
ni razvoj ni nacionalno pitanje ne mogu rešiti ratom niti stalnim unutrašnjim podelama
balkanskog prostora koje obnavljaju sukobe i revanšizam. Njihova načelna vizija bila je
moderna integracija što većeg prostora u privrednom, monetarnom, i konačno federativnom
obliku. Shvatanje etnički izmešanog Balkana kao nedeljive celine pripadalo je modernim
pravcima evropske misli i temeljilo se na demokratskom pravu naroda da odlučuje o svojoj
sudbini (Stojanović 1994, str. 303). Više je razloga što se kod Tita zamisao nedeljivog
jugoslovenskog prostora učvrstila prilično rano: (1) iz rata je izišao sa oreolom prvog
antifašističkog gerilca Evrope i armijom od blizu 800.000 ljudi, koja je u ekspanzivnom
zamahu prodrla na teritorije susednih zemalja. Teritorijalno državne pretenzije mu nisu bile
skromne, pa je Staljin morao da obuzdava ekspanziju Jugoslovenske armije; (2) nakon
odvajanja od SSSR-a i zaokreta ka politici nesvrstanosti Tito, uprkos stalnoj pacifističkoj frazi,
nije gajio iluzije da svetski poredak garantuje jednakost među narodima. Bio je uveren da
vazalni položaj nerazvijene države može izbeći samo širi industrijski razvijeni prostor sa
nezavisnom oružanom silom i jačanjem međunarodnog ugleda; (3) na Jugoslaviju je gledao kao
na lično životno delo i bio neobično zainteresovan za njeno očuvanje.
Već je uočeno da se modernizacija odvijala na trusnom prostoru opterećenom raznovrsnim
sukobima. Kao i svaki višenacionalni prostor opterećen teškom prošlošću i Balkan je bio
osetljiv na podele, spreman na integraciju, ali i eksplozivan. Reč balkanizacija i danas ima
negativnu konotaciju jer potiče iz oznake nesređenog rezidualnog prostora koji je bio deo
Turskog i Austrougarskog carstva u kom su formirane brojne nezavisne državice. U nemačkom
jeziku koristi se termin «skup malih država» (Kleinstaaterei). Bio je to geopolitički nedefinisan
prostor, zakasneo u razvoju nakon raspada imperija u čijem je sastavu dugo bio, ali bez jasnog
spoljnopolitičkog oslonca (za razliku npr. od Španije, Portugalije i Belgije koje su stalno bile u
interesnoj sferi zapadnih sila). Složena sukobljavanja iziskivala su naročitu nadnacionalnu
ideologiju, ali i umešnog vladara. Osobenost prostora i haotični neprogresivni sukobi nametnuli
su, dobrim delom, autoritarne obrasce modernizacije odozgo. Razbijanje konzervativne
balkanske tradicije, slom monarhizma i dvorske poltike u apolitičnom seljačkom okruženju i
senci pretorijanske opasnosti, teklo je u institucionalnim obrascima nepodeljene prosvetiteljske
komunističke vlasti. Ipak autoritarni okvir modernizacije nije prisutan samo kod nerazvijenih.
Ralf Darendorf (Dahrendorf) je provokativno tvrdio da je nacionalsocijalizam nepovratno
razorio političku kulturu vilhelmovskog carstva i uvođenjem rasne jednakosti sunarodnika
suzbio uticaj aristokratije. Rečju, fašizam je ukidajući feudalne staleške ostatke na brutalan
način krčio put ka savremenom društvu (Dahrendorf 1968, S. 442). Fašizam, kao
antiaristokratski spoj tehnike i arhaičnog rasizma je, doduše, rušio ostatke nemačkog
feudalizma, ali se po modernizatorskom potencijalu ne može porediti sa socijalizmom. Rasizam
ne može biti modernizacijski. U socijalizmu je nepodeljena vlast bila u službi prosvetiteljskih
ciljeva, u čijem je jezgru bio autoritet razuma, a ne magija krvi i rase.
U Jugoslaviji je centralizacijom započeti privredni uspon 1950-ih bio izrazit, sa jednom od
najviših stopa rasta u svetu. Stopa rasta industrijske proizvodnje u periodu 1953-1965. iznosila
je 12,7% godišnje, a u periodu 1972-1981. 6%, a udeo poljoprivrednog stanovništva je sa 80%
iz 1938. opao na 28% u 1984. godini (Pečujlić 1994, str. 59-61). Ugled zemlje i njenog vođe u
svetu bili su daleko iznad njene moći, ne samo otuda što je Jugoslavija bila strateški važan
jezičak između blokova, nego i zbog neobično aktivne i vešte politike kojom je država postala
predvodnik šireg kruga nerazvijenih zemalja. Od predratnog statičkog polupismenog
stagnantnog društva evropske periferije, u kojoj je gotovo polovina celokupne industrije
pripadala strancima (Obradović 1994, str. 35-46), stvorena je srednje razvijena evropska
zemlja. Industrijska proizvodnja je 1970-ih u odnosu na predratni period porasla 5 puta,
proizvodnja električne energije 25 puta, nepismeno stanovništvo starije od 10 godina je sa
49,2% iz 1931. palo na 15% u 1971. godini. Samostalnost socijalističke Jugoslavije bila je
daleko veća nego predratne. Krajem 1930-ih strani kapital je kontrolisao najznačajnije
privredne grane (npr. petroleja 99,5%, elekt. Energije 94%, rudarstva 82% itd.). (Obradović
1995, str. 197). Pošto je Jugoslavija bila svedena na polukolonijalni status vodeće grupe, kako s
razlogom zapaža Dedijer, nisu mogle da izrade plan industrijalizacije sve i da su htele. KPJ je
89
1945. nacionalizovala inostrani kapital i opredelila se za model samostalne eksploatacije
sirovina i unutrašnju akumulaciju bez stranih ulaganja. Primana je pomoć bez ustupaka, a
kasnije su uzimani krediti. Privredni rast je ubrzao društvenu pokretljivost, pa se Jugoslavija
1960. po tome sasvim približila visokoindustrijalizovanim i visokopokretljivim društvima
(Milić 1996, str. 183). Između 1939. i 1957. učetvorostručen je broj studenata, nije postojao
nijedan tip srednje ili visoke škole koji bi bio nepristupačan bilo kom sloju, a učešće omladine
iz osnovnih manuelnih slojeva na univerzitetima se iz godine u godinu apsolutno i relativno
uvećavao (Milić 1996, str. 262, 283). Socijalistička modernizacija tekla je u znaku rasta
životnog standarda, burnog razvoja školstva i prosvećivanja, civilizovanja seljačkog društva i
balkanske čaršije, relativno skromnog kriminala u odnosu na svetske razmere i dozirane
političke liberalizacije.
Poput svake aktivne političke modernizacije odozgo, i jugoslovenska je bila podsticana
ideološkom mobilizacijom i tražila personifikaciju predvodnika promena. Titova harizma bila
je oličenje jedinstva države i partije, zatim nadnacionalnog jedinstva konfesionalno i etnički
šarolike zemlje, ali i modernizacijskih uspeha nove države. U ratu osvedočena, a zatim
smišljeno jačana i spontano održavana harizma razuma Josipa Broza, koji je uživao i zavidan
ugled u svetu, 1960-ih dokazivala se privrednim uspesima, međunacionalnom trpeljivošću,
modernizacijskim tokom i snažnom društvenom pokretljivošću. Titov autoritet je u svakoj fazi
razvoja bio važan posrednik i podsticaj ovih promena. Komunistička politika nije bila goli
pragmatizam vlasti već je, nošena harizmom razuma bila u službi prosvećene i dugo moralno
nadmoćne zamisli besklasnog društva.
Pomenuti ekonomski pokazatelji najčešće se omalovažavaju isticanjem presudne uloge strane
pomoći u privrednom rastu, i potcenjivanjem donekle samostalnih unutrašnjih činilaca. Danas
je najlagodnije reći da je socijalizam bio genetski nerentabilan. Poređenje privrednog razvoja je
složen postupak jer privredni rast zavisi od različitih oblika nasleđenog ili nametnutog
monopola u trgovini, proizvodnji i eksploataciji malih i nerazvijenih zemalja, a zaostajanje u
razvoju je takođe rezultat različitih neekonomskih činilaca (vazalni polukolonijalni položaj,
stalni ratovi i razaranje i sl.). Zato je neistorično porediti ekonomski napredak razvijenih
zemalja sa nerazvijenima, koje su neretko prinuđene na vazalni položaj i ustupke. Osim toga,
privredni razvoj ovih potonjih je daleko zavisniji od okruženja nego što je slučaj kod razvijenih,
pa otuda i više zavisi od veštine elite da se cena razvoja što manje plati ustupcima. Ekonomski
razvoj jugoslovenskog socijalizma je zbir domaće radinosti, organizacije proizvodnje, ali i vešte
spoljne politike. Ove komponente se ne mogu razdvajati jer kod malih zemalja nije moguća
privredna autarkija. Rast ili stagnacija ekonomije poluperifernih evropskih država u kojima su
delovali socijalistički režimi nije pokazatelj efikasnosti ili neefikasnosti socijalističke
ekonomije, jer je startna pozicija ekonomskog razvoja prilikom ustoličenja socijalističke vlasti
bila prilično niska. Ne može se ekonomska produktivnost ili neuspešnost socijalizma meriti
iskustvom male nerazvijene zemlje (Jugoslavije, Bugarske itd.). Kao što ni dokaz ekonomske
nadmoći kapitalističkog modela razvoja ne mogu biti periferne vazalne «banana» republike. Za
to mogu biti primer veliki, relativno autarkični sistemi (SAD, SSSR, NR Kina), premda i ovde
treba imati na umu različitu startnu poziciju razvoja. Privredni razvoj malih zemalja je daleko
više upućen na veštinu politike da koristi i izvlači pomoć razvijenih sa što manje ustupaka.
Modernizacija je ovde dobrim delom zavisila od veštog manevra u spoljnoj politici i
racionalnosti ulaganja stečenih sredstava. Ekonomska i politička sastavnica privrednog razvoja
socijalističke Jugoslavije su nerazdvojive, uzajamno su se prožimale kao rezultat neponovljivog
međunarodnog položaja zemlje kao jezička između blokova i politike vrha, koja je pukotine
između blokova neobično vešto koristila, izvlačeći zaštitu i pomoć bez ustupaka. Najveća
ekonomska i vojna pomoć dobijena je između 1949. i 1961. godine, i to od SAD, jer je za
Zapad bila važna jugoslovenska ekonomska sigurnost kao osnova nezavisnosti Jugoslavije.
Osim toga, Tito je bio značajan kao potencijalni virus lagera, koji će ostale zemlje zaražavati
težnjom za nezavisnošću. SAD nisu tražile političke ustupke (višepartijski sistem, vojne baze)
jer im je bilo važnije da Jugoslavija ostane nezavisna. Tako je npr. od sredine 1949. do sredine
1955. ukupna američka pomoć FNRJ (krediti, subvencije) iznosila oko 600 miliona dolara, a
90
vojna pomoć otprilike isto toliko. Od toga je vraćeno svega 55 miliona dolara. Bila je to niska
cena koju su SAD platile za jednu važnu i uspešnu fazu svoje posleratne politike u Istočnoj
Evropi (Campbell 1967, p. 28-29). Jedva da je potrebno dodati da je pozicija između blokova
(izvlačenje pomoći bez ustupaka) davala naročitu boju jugoslovenskoj modernizaciji i
mogućnost da relativno samostalno određuje njene ekonomske i političke tokove. Đilas piše da
je Tito u ovom periodu pokazivao neobično visoku diplomatsku elastičnost o čemu svedoči i
njegova potonja zapažena uloga u svetskoj politici. Ovde nije neophodno detaljnije razmatrati
visinu i oblike politički stečene strane pomoći, već samo uočiti da je gipka diplomatija važna
sastavnica modernizacije malih i nerazvijenih zemalja i značajan pokazatelj političke kulture
vrha. Po sebi se razume da dugoročnije modernizacije nema bez državne samostalnosti i
sprečavanja mešanja sa strane.
Prikazani sadržaji političke kulture bili su važni idejno-ideološki podsticaj, ali i prepreke
komunističke modernizacije. Osnovna protivrečnost ovde je objašnjena pojmom harizme
razuma. Istorično korišćenje ovog pojma pretpostavlja razdvajanje faza u kojima je
komunistička politička kultura podsticala modernizaciju od onih kada je počela da je blokira.
Državni centralizam i rukovodeća uloga partije (centralizacija političkog autoriteta) su u
periodu ubrzane industrijalizacije bili neophodni regulatori razvoja. Idejno jedinstvo partije,
lišene frakcija, takođe je bilo važna pretpostavka ovih mera, ali i učvršćenja jedinstva
višenacionalne države opterećene genocidnom prošlošću. Pri tome uvek valja imati na umu i
političku kulturu okruženja. U ovom pogledu je jugoslovensko samoupravljanje dugo bilo
zanimljivo evropskoj levici, koja je opet bila priznata alternativa u političkoj kulturi epohe
bipolarnog sveta. Po slobodama u kulturi Jugoslavija je prednjačila ispred lagera, a inteligencija
je mogla polemisati sa partijskim radnicima. Po svemu sudeći vremenom je nepromenjena
uloga partije postala smetnja novoj viziji decentralizovane države rađajući, ali i razrešavajući
nove oblike neprogresivnih sistemskih sukoba. Prilično vešto i uspešno izvedene čistke nisu
suzbile osnovne izvore sukoba, a nepromenjena nadmoć partijskog nad državnim pravom sve
više je otkrivala slabosti klasične jednopartijske integracije u višestruko diferenciranom društvu
razvijenog socijalizma. Neizmenjenoj monopolskoj komunističkoj ideologiji slabile su osnovne
funkcije: motivisanje i pokretanje na aktivnost, određivanje prioritetnih vrednosti, usklađivanje
aktivnosti i prepoznavanje javnog neprijatelja. Kao što je posle 2. svetskog rata prodor
marksizma u nerazvijene zemlje (Kina, Kuba, Vijetnam, afričke i latinoameričke zemlje)
ubrzao kraj klasičnog kolonijalizma, tako je i krajem 1980-ih ne manje subverzivna po
socijalističku političku kulturu (njenu diferenciranu društvenu strukturu i obrazovanu
populaciju) bila agitacija za ostvarenje ljudskih prava. Centralni problem političke
modernizacije je, po Ejzenštatu (Eisenstadt), sposobnost sistema da se prilagodi zahtevima koji
se menjaju, da ih apsorbuje razvijajući određene mehanizme i da suočen stalno sa novim
zahtevima i oblicima političke organizacije obezbedi vlastiti kontinuitet. Kapitalizam je 1968.
integrisao radikalne levičarske studentske i radničke proteste u sistem, ali socijalizmu to nije
uspelo sa obnovljenim liberalnim «virusom», tj. zahtevom za političkim pluralizmom i
poštovanjem prava pojedinca 1980-ih. Evropski socijalizam je odolevao sve dok unutrašnje
slabosti Sovjetskog Saveza, pojačane smelom i hazardnom politikom vrha nisu izazvale
urušavanje lagera, a time i Jugoslavije kao njegove političke periferije. Sa propašću evropskog
jednopartijskog socijalizma nisu iščezle sve tekovine njegove nepotpune modernizacije.

91
VI

TITOVA NACIONALNA POLITIKA

Najopštije govoreći, Titova nacionalna politika je jedna verzija zamisli Balkana kao nedeljive
državne celine. Reč je o modernoj i demokratskoj ideji koja se početkom 20. veka pod uticajem
austromarksizma jasnije uobličila kod srpskih socijaldemokrata i panslavističkih hrvatskih i
slovenačkih struja u Austro-Ugarskoj. Raznolike verzije ujedinjenog Balkana spajalo je
nastojanje da se izradi snažna jedinstvena država koja bi bila kadra da od velikih sila zaštiti
srodnu grupu manjih južnoslovenskih naroda. Iskušenja koje je ova zamisao prošla od nastanka
do danas više svedoče o političkoj kulturi i veštini snaga koje su je podupirale i suzbijale, nego
o njenoj imanentnoj neupotrebljivosti ili anahronosti.

Titova nacionalna politika je u savremenoj srpskoj renacionalizovanoj istoriografiji i

kolektivnom pamćenju rastumačena kao antisrpska. Novi nacionalni sklop kastriranja Titove
harizme javio se još krajem 1980-ih godina. Nova hegemona epohalna svest još 1989. izmenila
je kriterije normalnosti državnih celina. Dok je ujedinjenje Nemačke 1990-ih shvaćeno kao
normalno ponovno ujedinjenje, u istom periodu raspad Jugoslavije shvatan je u svetu pretežno
kao prirodni izraz vekovnih nacionalnih istorijskih težnji, kao uspostavljanje normalnosti koja
je razbijena 1918. ili 1945. Jedva da je potrebno dodati da podjednaka normalizacija nemačkog
ujedinjenja i raspada Jugoslavije predstavlja narušavanje glavnih međunarodnih dogovora iz
druge polovine 20. veka postignutih na temelju antifašizma. Međunarodna potvrda raspada
Jugoslavije pustila je duh iz boce, jer je nacionalizam legalizovan.

Period proveden u Jugoslaviji nacionalisti u novim državama zapadnog Balkana danas tumače
kao doba nacionalne i ideološke porobljenosti. Kriteriji istorijske normalnosti iz temelja su
izmenjeni.U prvi plan izbila je iskonstruisana napetost izmedju jugoslovenstva i nacionalne
države. Za nosioce prvog proglašeni su stranci (katolici u srpskom ili komunisti u hrvatskom
revizionizmu). Odbacivanjem jugoslovenstva kao ideje nametnute spolja spontano se
normalizuju razne nacionalističke struje, sve do kvislinških i fašističkih. Ovo je katkad
otvorena, a katkad latentna namera prerade istorije. Markiranjem novih ključnih sudbonosnih
“unitarnih” katastrofalnih tačaka (1918. i 1945.) automatski su rehabilitovani kao patriotski do
juče stigmatizovani šovinistički zaokreti. Istorija Jugoslavije odvaja se od istorija njenih nacija,
a ovi tokovi prikazuju se kao asimetrični i nesrećno izmešani paralelni, ali radvojeni istorijski
procesi. U poredjenju sa tobože nesrećno propuštenim šansama stvaranja nacionalnih država još
krajem 1.svetskog rata Jugoslavija ispada kao unazadjujuća tvorevina. To je bila tobože
paternalistička država lažne nacionalne jednakosti. Druga revizionistička struja tvrdi da
nezavisnost Jugoslavije ni nakon 1945. nije bila spontana, već iznudjena hladnim ratom. Bio je
to navodno “protestantizovani boljševizam” bez šire vizije razvoja, samoupravljanje je bilo puki
odgovor SSSR-u, a ne deo epohalne svesti 20 veka. U istom sklopu nesvrstanost se prikazuje
kao antizapadna spoljna politika, a ne kao samostalni uspon zemlje ka svetskom ugledu. Hladni
rat je, po ovom tumačenju, bio jedini garant labilne nezavisnosti Titove Jugoslavije, koja se
nužno raspala sa njegovim nestankom, a hazardna politika nacionalističkih elita, tobože, tu nije
bila presudna. U celini uzev, propast Jugoslavije i razvijenog socijalizma ispada kao nužna
istorijska pobeda prava nad nasiljem, prirodnih nacionalnih država nad veštačkim
višenacionalnim tvorevinama. Normalizovani nacionalizam je u novom poretku sećanja
izmenio i vrednovanje višenacionalne Jugoslavije. To više nije državna zajednica srodnih
naroda, već nasilna i veštačka tvorevina. U tom sklopu i njen prvi vladar A.Karađorđević
shvaćen je kao žrtva protivnika neprirodne države, a drugi vladar,Tito, kao dželat njenog
najbrojnijeg naroda. Prerađena martirologija je moralna osnova novog revizionizma.
92
U savremenim revizionističkim tumačenjima nevažno je to što je pod neposrednim ili
posrednim Titovim uticajem veliki deo Balkana gotovo pola stoleća opstajao kao jedinstvena
državna celina. Celishodnost Titove politike i njegovog ličnog učinka može se pouzdanije
oceniti samo u sklopu šire istorijske celine koja obuhvata razdoblje pre i nakon nestanka države
kojoj je bio na čelu. Drugim rečima, ovde trebalo bi uočiti procese koji se ne sastoje samo od
vidljivih zbivanja već i dubinskih struktura dugog trajanja koje se na određenim tačkama
raspadaju. Titova nacionalna politika ne da se razumeti bez istorijata međunacionalnog
sukobljavanja na Balkanu koji su ovaj prostor opterećivali različitim oblicima potisnute ili žive
tradicije. Tradicionalizovane međunacionalne napetosti i zbližavanja na Balkanu bi, u
Brodelovom smislu, valjalo razložiti na procese kratkog i dugog ritma. Istoriju dugog vremena
u ovom pogledu čine težnje balkanskih naroda za nacionalnim oslobođenjem od hegemonih
velikih sila. Htenja su se izražavala u obličju političke vrednosti i političke kulture koja se dugo
nije menjala jer je bila izraz haotičnog i nestalnog prostora opterećenog ratovima i
nedefinisanim interesima velikih sila. Parola «Balkan balkanskim narodima», pod kojom su se
doduše krile raznovrsne i oprečne težnje, najbolje izražava bit gotovo dva stoleća dugog
procesa zakasnelog sazrevanja balkanskih nacija. Nešto uže vremensko razdoblje, ili tzv.
«srednje vreme», čine hronološki upola kraći procesi idejnog sazrevanja vizije balkanske
federacije u socijaldemokratskoj i boljševičkoj misli. U celini ovog razdoblja, koje obuhvata 20.
vek, ritam procesa bio je sporiji i skriveniji od neposredne teme ovog istraživanja, koja se
podudara sa istorijom srednjeg vremena. Procesi ovoga doba ispoljili su se u raspadu velikih
nadnacionalnih carstava (Otomanskog i Austro-Ugarskog), koji nije bio samo posledica rata,
već i uzrok budućih ratova. Najposle, najuži period obuhvata glavna zbivanja i neposrednu
Titovu aktivnost na vlasti u trajanju od 35 godina, koliko je ovaj vladar bio u prilici da procese
ove vrste nadzire i aktivno usmerava. Na ovaj način razloženo istorijsko vreme može olakšati
razlikovanje trajne težnje (nacionalna nezavisnost), njene političke forme koju joj nameće
vreme (unitarna, federativna, konfederalna ili separatistička) i umeća vodeće ličnosti da
željenom sadržaju i formi obezbedi trajnost.
Marks je prvi konstituisao prave društvene modele polazeći od procesa dugog trajanja u istoriji
(Brodel 1992, str. 135). Oslobodilačke vizije i realni pokušaji usklađivanja međunacionalnih
odnosa južnoslovenskih naroda tvorili su proces dugog trajanja. Savremeni balkanski
nacionalizmi nisu tabula rasa, kao što nisu ni ostali oblici evropskih nacionalizama, manje ili
više mitizirani u herojskoj tradiciji: otpor Jevreja Rimu, Švajcaraca i Škota Habzburzima i
Plantadženetima, otpor Iraca protiv Engleza itd. Na Balkanu su različite društvene grupe
(trgovci, buržoazija i nerazvijeni proletarijat) nastojale da stvore državu koja bi obezbedila
nacionalno oslobođenje. Iz ovoga gotovo dvestogodišnjeg toka ne može se istrgnuti Titova
politika i proučavati zasebno jer bi se glavni procesi skratili i neopravdano sveli na manje ili
više nepovezan skup zbivanja. Mora se zahvatiti celina koja će se ovde omeđiti periodom
postojanja dve jugoslovenske države (1918-1992), a koji se opet poklapa sa krupnim
međunarodnim prekretnicama (Oktobarska revolucija, kraj 1. svetskog rata, s jedne, i slom
sistema evropskog socijalizma i opadanje moći Rusije, s druge strane). Okruženje je nametalo
ritam razvoju međunacionalnih odnosa na Balkanu, ali uz aktivnost domaćih političkih snaga.
Interesi velikih sila bili su ne uvek vidljive podzemne strukture, a uticajnost domaćih aktera
zavisila je od veštine korišćenja međunarodnog oslonca i pukotina između velikih sila.
Protivrečni spletovi, koji su bili u stanju da skrenu tokove dubljih društvenih zbivanja (npr.
svetski ratovi), otvarali su prostor uticaju veštih političkih aktera. Udeo ličnog nije uvek
strukturisan, već može biti neorganizovan i delom nepredvidljiv. U sociologiji događajnog
Brodel ističe neophodnost uočavanja brzih mehanizama u kojima se zbivanja povezuju, a veliki
ljudi izgledaju kao autoritativni dirigenti (Brodel 1952, str. 175-176). Ovde je važno dodati da
se pri objašnjenju Titove nacionalne politike koriste različiti pojmovi koji odgovaraju različitoj
dužini razdoblja, odnosno trajnosti procesa u kojima je njegova ličnost bila delatna: najduži je
težnja naroda za samostalnom državom i otuda istekla neposustala oslobodilačka politička

93
kultura, nešto kraći je boljševički ideološki okvir ovog napora, a najkraći proces je usmeravala
osobena zamisao samoupravne socijalističke federacije bez vodećeg naroda.
Ni u prostornom pogledu užeregionalna istorija nije dovoljno obuhvatna celina za proučavanje
balkanskog nacionalizma, čija se osobenost može uočiti jedino poređenjem sa drugim
kontinentalnim verzijama. U Evropi su se u novom veku razvila dva osnovna oblika poimanja
nacionalne suštine: etničko – genealoški i građansko – teritorijalni (Šnaper 1996, Smith 1995).
Po prvom shvatanju, koje je u izvornom obliku nemačko, nacija je pre svega skup pojedinaca
koje povezuje zajedničko poreklo, kultura i jezik, a nacionalizam je izraz osećanja inferiornosti
jezičkih grupa i vraćanja mitu koji idealizuje prošlost. U drugom, zapadnjačko – francuskom i
američkom poimanju nacije prevladavaju građansko – teritorijalne komponente: nacionalnost je
vezana za pripadnost državi, a ne poreklu, a u skladu sa liberalno -prosvetiteljskim
individualističkim vrednostima, nacionalizam je zaokupljen oslobađanjem pojedinca i
kosmopolitski je po namerama. Reč je o dubljim idejnoistorijskim polarnim suprotnostima
između nemačke romantike i francuskog i engleskog prosvetiteljstva.
kulturna nacija - građanska (državna) nacija
narod predaka - narod građana
nacija priroda - nacija ugovor
romantika - prosvetiteljstvo
holizam - individualizam.
Pomenuta idealnotipska polarizacija može se uočiti u diferenciranom pregledu osnovnih
regionalnih žarišta savremenog evropskog nacionalizma: (1) zapadnoevropski nacionalizmi
(irski problem, pokret za bretonsku i flamansku autonomiju, škotski nacionalizam, baskijski i
katalonski separatizam); (2) balkanski nacionalizmi istekli iz zakasnele reakcije na raspad
Austrougarskog i Otomanskog carstva (nacionalizmi u Jugoslaviji i grčko-turski sukob); (3)
srednjoevropski nacionalizmi (slovačko-mađarski, rumunsko-mađarski i češko-nemački sukob,
kao i nacionalizam novih baltičkih republika); (4) istočnoevropski nacionalizam (rusko-
ukrajinski sukob); (5) evroazijski krug (sukobi na Kavkazu istekli iz separatizma bivših
sovjetskih republika) (Smith 1995, Hobsbawn 1993). Uprkos vidljivoj sklonosti ka šovinizmu i
sukobima nacija, nacionalnost je još uvek prilično snažan okvir traganja za identitetom
pojedinca jer zadovoljava ljudsku težnju za ukorenjenošću, sigurnošću i solidarnošću. Izgleda
da ovom okviru još uvek nisu ozbiljni konkurenti raznolike verzije pannacionalizama,
idejnopolitičkih pokreta koji traže nadnacionalno jedinstvo na bazi nekog zajedničkog
kulturnog porekla: panturcizam, panslavizam, panafrikanizam, panamerikanizam ili
panevropejstvo. Jedna verzija panslavizma bilo je jugoslovenstvo u različitim verzijama:
unitarnoj, federativnoj, buržoasko-monarhističkoj i republikansko-socijalističkoj. Bila je to
integrativna i defanzivna idejnopolitička tvorevina,čiji je manje ili više uspešan učinak bila
kosmopolitizacija izmešanog balkanskog prostora. Istoričan uporedni okvir za proučavanje
nacionalnih sukoba mora u svakom regionu i istorijskom razdoblju razlikovati u državotvornom
pogledu više ili manje uspešne nacije. U prve spadaju nacije i narodi sa dužom državnom
tradicijom (Kastiljanci, Englezi, Šveđani, Rusi, Poljaci, Mađari, Srbi itd.), a u druge mahom
manje nacije sa zakasnelom ili neuspelom državnom emancipacijom (Baski, Katalonci, Velšani,
Bretonci, Korzikanci, Ukrajinci, Tatari, Hrvati, Muslimani itd.) (Smith 1955. p. 60-61). Od 18.
veka, verske ratove postupno zamenjuju nacionalni sukobi, napetost između manjih i većih
nacija primala je različite oblike prikrivenog ili otvorenog hegemonizma. Tokom istorije u
Evropi su se pojedinci i društvene grupe na istom prostoru osećali pripadnicima različitih
kulturnih, kolektivnih, regionalnih i ideoloških identiteta: hrišćanin, pravoslavac, Jugosloven,
Srbin, Hercegovac i sl. Manje ili više skrivena, nacija je uvek stajala u pozadini, a bez
oživljavanja prošlosti nije se mogla utemeljiti.
Snaga i trajnost međunacionalnih sukoba, kao i obrasci njihovog rešavanja, u različitim
evropskim regionima zavisili su od više činilaca: (1) karaktera i stupnja etničke izmešanosti
(verska, jezička, kulturna i rasna šarolikost, odnos većinskih i manjinskih nacionalnih grupa),
(2) stupnja institucionalizovanog rešavanja međunacionalnih sukoba ili njihovog
neutralizovanja: postojana država omeđenog prostora (snažne države koje stolećima kontrolišu
94
isti prostor) i nestabilna zemljotresna područja bez državnopravne tradicije nastala raspadom
višenacionalnih imperija u kojima se lakše oživljavaju revanšizmi, (3) sposobnosti političkog
vrha da privremeno ili trajno neutralizuje žarišta međunacionalnih sukoba: korišćenje
kosmopolitiskih, internacionalističkih ili nacionalističkih ideoloških sadržaja, ratničko
oslobodilačka ili «trgovačko – kompromisna» politička kultura i s njom povezan obrazac
kultizacije vladara, preovlađujući verski ili svetovni, etnički ili građanski tip kulturno –
nacionalnog identiteta, monopolska integrativna ideologija (koja posle raspada ostavlja
eksplozivnu prazninu integracije) ili skup različitih komplementarnih integrativnih obrazaca.
Međuuticaj pomenutih opštih činilaca tvori složeni determinizam međunacionalnih odnosa u
kom je,zavisno od prostornog i vremenskog segmenta, prisutna različita srazmera između snage
zatečenih struktura i aktivnih probojnih subjekata (politike). U ovom pogledu postoje u Evropi
relativno stabilna i trusna područja. Diferenciran i istoričan okvir istraživanja podrazumeva i
realističnost pristupa, tj. meru i granice u rešavanju nacionalnih sukoba koje se mogu očekivati
od političke kulture prostora i stupnja birokratizacije ključnih ustanova. Nerazvijenoj sredini
neretko pogoduju autoritarne mere, dok razvijena društvena struktura podrazumeva složenije
mehanizme podeljene vlasti za usklađivanje različitih interesa.

1. Jugoslavija između unitarizma federacije

i konfederacije

Na istoku i jugoistoku Evrope probuđena ideja nacije nije kao na Zapadu shvatana u duhu
prosvetiteljskih političkih ideja, niti se pozivala na volju ljudi, već je bliže nemačkoj romantici
tragala za zajedničkom kulturom, jezikom i poreklom po rođenju i krvi. Priroda, a ne volja i
razum težili su stvaranju etničke nacije (Šnaper 1996, str. 222). Dok je na Zapadu političko
jedinstvo uspostavljeno pre pojave devetnaestovekovnih nacionalizama (apsolutna monarhija
17. i 18. veka) zakasneli balkanski separatistički nacionalizmi oživljavali su izvorni
macinijevski ideal etnički i jezički homogene teritorijalne države (svaka nacija jedna država).
Po Gelneru, nacionalizam se upravo ispoljava u načelu da politička i nacionalna jedinica treba
da se podudaraju. U etnički izmešanom Balkanu državni problem je 1918. trebalo da reši
zajednica srodnih naroda koja bi u jednoj državi obuhvatila sve pripadnike manjih
južnoslovenskih nacija. Hobsbaum eksploziju nacionalizma s kraja 20. veka opisuje kao
nedovršeni posao iz 1918. Najpre je SSSR počeo sa stvaranjem novih političkih nacija tamo
gde ranije nikakvih nacija nije bilo (Belorusi, Kirgizi, Uzbeci, Turkmeni itd.), a po istom
obrascu je i Tito, iz različitih unutrašnjih i spoljnopolitičkih razloga, dopustio stvaranje
političkih nacija u Jugoslaviji (Makedonci i Muslimani). Dakle, nisu samo nacije stvarale
državu, već je proces bivao i obrnut, a u stvaranju nacija je, po Gelneru, bio očevidan
manipulativan elemenat izmišljanja.
Bilo bi neistorično nemati stalno na umu okolnost da u višenacionalnoj državi nastaloj na
razvalinama imperija nije lako bilo naći pogodno, trajno i podjednako prihvatljivo idejno
integrativno tkivo. Skoro sve do 19. veka prevladavale su tradicionalne garantije lojalnosti
(legitimitet dinastije i božja milost), a verska kohezija slabila je sporije nego na kontinentu.
Nacionalni osećaj, kao osnova «građanske religije» patriotizma, na Balkanu je bio izrazitije
konfesionalno obojen nego kod drugih, «verski iživljenih» naroda. U Kraljevini SHS
jugoslovenski građanski patriotizam sapostojao je sa netolerantnim konfesionalnim
(misionarskim) samopoimanjem. Građanski patriotizam je lako prelazio u šovinistički.
Komunisti na vlasti stvaraju novi integrativni amalgam stapanjem patriotizma i klasne dužnosti.
Pored obaveze prema državi, ističe se dug prema avangardnoj klasi, uz lagano potiskivanje
konfesionalno-nacionalne solidarnosti posvetovljavanjem obrazovanja i laicizacijom. Kult
vladara je u procesima promene ideološkog oslonca imao neobično aktivnu ulogu kao živi
simbol željenih vrednosti. Nacionalno je potiskivano klasnim, ali je ostajalo zapreteno.
Teško je reći da li je složeni proces državnog integrisanja Balkana više remetilo istrajavanje na
etničkom karakteru nacija (što je vodilo romantičarskoj fašizaciji) ili pak stvaranje novih
političkih nacija (što je usložnjavalo i pojačavalo haos i rasulo naročito u Bosni 1992). I ovde
95
nešto pouzdaniji odgovor može pružiti tek raščlanjavanje protivrečnih zbivanja na duže i
dublje, kraće i promenljive procese međunacionalnog organizovanja. Ključne političke ličnosti
razdoblja 1918-1992. uticale su na obe vrste procesa, ali je njihov uticaj manje vidljiv i
posredan kada je u pitanju izmena dubljih strukturnih tokova. Uloga Tita i SKJ ne može se
svesti na manje ili više neuspešno rešenje enigme balkanskog osinjaka čije je jezgro ostalo
aktivno. Jednako kao što ne može biti dokaz uspeha Titovog režima u neutralizovanju
međunacionalnih sukoba samo relativno beskonfliktno stanje za vreme jednopartijskog režima
(bez uzimanja u obzir potonjih događaja), tako se isto komunistički sistem ne može u celosti
proglasiti odgovornim za građanski rat i raspad zemlje 1991-1995. Ukoliko se raspad zemlje
bez ostatka pripiše politici SKJ, skida se odgovornost sa vladajućih elita koje su usmeravale rat,
kao što, s druge strane, svako skidanje odgovornosti sa SKJ može značiti tumačenje rata kao
neodgovorne slučajnosti. Imanentno hipotetični odgovor na pomenuto pitanje može donekle
ublažiti sama ocena uspeha u rešavanju nacionalnih pitanja unutar užih vremenskih celina. Tek
poređenje posledica politike vladajuće elite unutar užih razdoblja i diferenciranje segmenta
političkog kursa unutar jednog ključnog razdoblja može pružiti pouzdaniji utisak o karakteru
političkog usmeravanja (smirivanja ili podsticanja) međunacionalnih sukoba.
Gotovo sve značajnije nacionalno-političke struje (izuzev socijalističkih) su na Balkanu
početkom 20. veka shvatale naciju u etničkom, nemačkom smislu, kao zajednicu iste kulture,
porekla, rase, jezika i vere, a ne kao zajednicu građana koji žive u državi. Duga oslobodilačka
tradicija i neoslabljeni mitovi jačali su vezivanje nacije za krv i tlo. Uprkos nepomirljivom
etničkom poimanju nacije, čija je krajnja konsekvenca bilo gledanje jedna nacija – jedna
država, došlo je pretežno zbog egzistencijalno pragmatičnih razloga do osnivanja
višenacionalne jugoslovenske države. Krajem Prvog svetskog rata srpski politički vrh je zbog
slabljenja ruskog uticaja, a iz straha da se ne očuva Austro-Ugarska, počeo da tešnje sarađuje sa
hrvatskim Jugoslovenskim odborom koji je opet zbog bojazni od Italije naginjao ka
jugoslovenskom rešenju. Nekoliko desetleća kasnije Tito je takođe strepeo od uvek aktuelne
britanske kombinacije o podunavskoj federaciji (kao protivteži Nemačkoj), ali je ovoga puta
imao podršku Sovjetskog Saveza. Regent Aleksandar je obećavao Englezima da Srbija neće
postati vazal Rusije, a Tito je uveravao Čerčila da ne misli na boljševizaciju Jugoslavije.
Nepodudaranje interesa velikih sila (opasnost prodora tradicionalnog ruskog panslavizma na
Balkan, od čega je strepela Engleska) je u oba slučaja stvaralo prostor za manevar balkanskih
vladara okrunjenih ratnom harizmom u taboru pobedničkih sila. Ratni pobednik regent
Aleksandar je 1918, kada je oslabila podrška Rusije, tražio oslonac na Zapadu, ali je, u
dogovoru sa Hrvatima, bio prinuđen da vlastitu pravoslavnu veru izostavi iz sadržaja Krfske
deklaracije (Gligorijević 1996, str. 390). Titu je, kao prvom antihitlerovskom gerilcu Evrope, s
jeseni 1944. prodor Crvene armije olakšao posao jer je iščezla opasnost Čerčilove podunavske
federacije. Ovo opet stoga što SAD nisu pružile podršku Britancima jer im je bila značajna
sovjetska pomoć u uštedi vlastite vojske prilikom planiranog dugog osvajanja Japana. Strukture
u senci balkanske politike uvek su bili moćni interesi velikih sila, koje su samo izuzetno vešti
balkanski političari uspevali da oslabe. U Titovim pregovorima sa Šubašićem 1944. nije,
doduše, bilo spora oko vere vladara, već oko ideologije budućeg režima. Kao i dve
decenije ranije, i ovde je realni borački učinak vladara bitno olakšao suzbijanje konkurenta za
državnog poglavara. Aleksandrova ratna harizma, osvedočena u balkanskim i Prvom svetskom
ratu, bila je pokriće Velikoj narodnoj skupštini u Podgorici da novembra 1918. zbaci kralja
Nikolu s crnogorskog prestola, a ne manje osvedočena i proslavljena Titova gerilska harizma
širom Evrope bila je realno pokriće lišavanja krune kralja Petra II Karađorđevića. Odsustvo s
bojnog polja je u balkanskoj oslobodilačkoj kulturi pretendenta na vlast lišavao osnovne
moralne kvalifikacije. Harizma ratnika uvek je bila suverena nad dinastičkom harizmom krvi ili
dokazanim mirnodopskim političkim umećem. U oba slučaja je osvedočeni ratni učinak
osiguravao faktički nadustavni položaj vladara. Kralj Aleksandar je u stvarnosti imao
nadustavni položaj, zaklonjen vladom i lišen odgovornosti, a Tito kao doživotni predsednik
republike faktički jeste stajao iznad svake odgovornosti jer mu je monopolski položaj
osiguravao bezuslovni prioritet partijskog nad državnim pravom. Svim jugoslovenskim
96
vladarima bila je zajednička strepnja od povremeno oživljavane ideje o obnovi Austro-Ugarske
i slabljenja južnoslovenskog jezgra. Ovaj strah je i Tita i Aleksandra gonio na produženu vojnu
ekspanziju. Sa biološki istrošenim narodom Aleksandar se 1917. rešio na vojno drzak poduhvat
da potencijalnu obnovu Austro-Ugarske spreči vojnim oslobođenjem svih srpskih teritorija.
Tito je takođe moćnom armijom maja 1945. prodro na italijansku teritoriju. Vojni uspeh je bio
osnova političkog rešenja, a osvajanje prestonice neophodna psihološka osnova, jednako
novembra 1918, kada je vojvoda Bojović uzeo Beograd i oktobra 1944. kada je to isto učinio
general Dapčević. Mitizirani vojni uspesi bili su važna pozadina solunaštva i partizanštine, tj.
trajnog polaganja prava na vlast osvedočenih boračkih grupa. Dok je solunaška komponenta
trajno remetila srpsko-hrvatske odnose u monarhističkoj Jugoslaviji, kod Tita je, međutim,
partizanština bila važno integrativno tkivo zajedničke borbe svih naroda protiv fašizma,
neprijatelja koji je dugo nakon vojnog poraza ujedinjavao jugoslovenske nacije.
Pri rekonstruisanju istorijskih procesa različitog trajanja i smera, odnosno spoja izuzetno spore i
brze istorije, može se pokazati da je rez između monarhističke i socijalističke Jugoslavije u
pogledu međunacionalnih napetosti manji nego što se čini u prvi mah. Premda bi bilo preterano
tvrditi da je krupna društveno-ekonomska i politička prekretnica 1945. u osnovi bila samo
trenutak u vremenu koje sporo protiče (jer ne slabi neugasivost latentnog etničkog balkanskog
osinjaka) i stoga jer je socijalistička modernizacija modifikovala i dublje međuetničke tokove,
ipak poređenje nacionalnih politika u dužem vremenskom rasponu pomaže da se lakše uoči
njihova osobenost i celishodnost. Brodelovski rečeno, važna zbivanja čine trenutke istorije, ali
su to više njena svetlucanja nego svetlost. Duge procese čine postojane, ali nedovoljno
usklađene nacionalne težnje južnoslovenskih naroda za samostalnim razvojem. Teškoće u
ostvarenju ovog cilja nisu slabile maticu ovih procesa u Hrvata, Srba i Slovenaca. Dijalektiku
protivrečne hrvatske politike kroz istoriju Krleža je 1926.ocenio formulom trovarsi altro
signore (traženje novog gospodara), rečima kojima je papski legat, pišući iz Budima 1526,
sažeto definisao potragu hrvatskih staleža za habzburškim kandidatom hrvatskog prestola
(Banac 1988, str. 253). Po Krležinom gorkom poimanju, «hrvatstvo traži nekoga da mu se
podredi, da potpiše s njim politički ugovor i da se onda buni protiv tog političkog ugovora
daljih četiristo godina». Iako je tadašnja Krležina prognoza, da će Hrvati tek oko 2318. godine
raskinuti svoj ugovor iz 1918, bila pogrešna, njegove reči ukazuju na trajnost i dijalektiku
hrvatskog separatizma: duga nemogućnost samostalne nacionalne države, razapetost između
pragmatičnog jugoslovenstva i vazalnog položaja prema velikim silama. Srbi su se, s druge
strane, teško odricali tradicije i nacionalnog imena, a srpska politika bila je trajno razapeta
između težnje za državnim obuhvatom svih rasejanih sunarodnika i jugoslovenstva. Slovencima
je, pak, izgleda u nekim kritičnim trenucima bila još neophodnija Jugoslavija zbog ranjivosti od
Italije i Austrije. Anton Korošec je zoran primer ove slovenačke politike. Hrvati su ga prezirali
kao političara koji je svoj uspeh gradio na održavanju hrvatsko – srpskog sukoba. Govorilo se
da je Korošec svećenički ovratnik nosio samo u Sloveniji. Sličan podozrivi odnos su Hrvati
gajili prema Kardelju. Nestabilnost jugoslovenskih država počivala je na kolebljivom
pragmatizmu Slovenije i Hrvatske i neelastičnom srpskom odgovoru na oscilacije ove politike.
Najuticajniji istorijski procesi ujedinjenja Balkana nošeni su realnim interesima vladajućih
grupa, a ne usamljenim kosmopolitskim idejama intelektualaca koje nisu zahvatale mase.
Premda se, po tvrdnjama nekih istraživača, reč Jugoslavija prvi put javila 1845. u pesmi koju je
dubrovački pesnik Matija Ban posvetio Karađorđu, a imenica Jugosloven još 1816. kod B.
Kopitara (Matvejević 1984, str. 184), ove ideje postale su ozbiljne tek početkom 20. veka u
osobenoj situaciji ratnog rasula imperija. Polarne tačke rešavanja nacionalnog pitanja unutar
Jugoslavije su Pašićev velikosrpski unitarizam i Titova kombinacija partijskog federalizma sa
državnim konfederalizmom. To je razvoj od jugoslovenstva, prvobitno shvaćenog kao etnička,
kulturna i nacionalna istovetnost (jednonacionalnost), do jugoslovenstva kao zajedničkog života
posebnih (etnički i politički shvaćenih) jugoslovenskih nacija. Federalna država je za Pašića
značila rasulo, pa se zalagao za jedinstveni unitarni državni organizam, iza čega se skrivala
težnja za održavanjem političke dominacije srpske birokratije i dvora. Radikali su priznavali
dvadesetih godina da Srbi u državi vode «glavnu reč», ali to po njima nije bila hegemonija, već
97
prirodna posledica okolnosti da su iz rata izašli kao pobednici sa ogromnim žrtvama i
opustošenom Srbijom» (Stanković 1995, str. 237). Moralna osnova srpske hegemonije bilo je
solunaštvo, pa otuda Pašić nije mogao da prihvati Radićevu parolu o «ravnopravnosti i
nekakvim jednakim pravima kada ona nisu bila ni pokazana u ratu». Pašićev solunaški otpor
federalizmu oslanjao se na srpsko-slovenački savez protiv hrvatskog separatizma. Pašić je
Hrvatima pretio svesrpskom zemljom i amputiranjem delova Hrvatske i Slovenije, a nešto
pomirljivijem Korošcu je 1920. obećavao koridor između Srbije i Slovenije, kao način
uspostavljanja jedinstvene srpsko-slovenačke teritorije (preko Dalmacije i Like) i okruženja
Hrvatske (Stanković 1995, str. 101). Ne manje odlučno je Tito isticao ratni učinak komunista,
ali je u jezgru njegove partizanštine bila simetrično izbalansirana borba svih naroda protiv
fašizma. Do kraja života Tito je koristio antifašističku rentu, a protiv nacionalizma borio se
simetričnim čistkama političke elite. Osim toga, Tito posle 1945. nije govorio o otcepljenju kao
elementu prava na samoopredeljenje nacija. Držao je da je ovo pravo «potrošeno» tokom NOB-
a, kada su se svi narodi opredelili za ravnopravan život u socijalističkoj Jugoslaviji. Gušeći
separatizam i nacionalizam Pašić i Tito su nosioce ovih težnji snabdeli «oreolom i legitimnošću
žrtve» (S. Radić, A. Pavelić, F. Tuđman, A. Izetbegović itd.) «Žrtve» su, kao stradalnici u dugoj
tradiciji oslobodilačke političke kulture, u trenucima rasula države postajale važni lični
katalizatori separatizma. U monarhijskoj Jugoslaviji administriranje i nasilno nametanje
jugoslovenstva poništilo je njegovu modernizacijsku suštinu kao integrativne ideje, i pri tome
nije samo zaoštrilo sukobe sa svima koji su mislili drugačije već je polarizovalo i same
pristalice jugoslovenstva (Dimić 1997, III, 437). Aleksandrova monarhodiktatura ojačala je
separatističke struje, a zatvaranje V. Mačeka i progon A. Pavelića ulilo je ovim političarima
željeni oreol osvedočenog borca koji se žrtvuje za nacionalnu stvar. U Titovoj Jugoslaviji je
masovni efekat izolovanja nacionalista bio niži i latentan, ali je od uhapšenih nacionalista
(naročito u Hrvatskoj) stvorena kadrovska osnova uprave kasnijih secesionističkih republika.
Boravak u zatvoru je kao i ratni učinak bio dokaz stradanja za ideju. Politički disidenti će imati
harizmu sve dok politika ne izgubi izbaviteljski karakter. Titov režim je, osuđujući
nacionalizam istovremeno u poslesocijalističkoj fazi snabdeo ovoga oreolom i legitimnošću
žrtve. Eksplozija nacionalizma u svim poslesocijalističkim režimima bila je deformisana
reakcija na dugo komunističko potiskivanje nacionalističkih težnji, jednako kao što je zabrana
komunističkih partija u buržoaskim režimima bila važna moralna komponenta solunašenja
komunista na vlasti. Kada je smenjivao Rankovića, Tito je vodio računa da od njega ne stvori
mučenika i stožera srpskog otpora, pa je u Saveznoj skupštini krajem 1966. predložio aboliciju.
U čistki hrvatskih nacionalista 1971. je o ovoj okolnosti manje vođeno računa jer je obračun
kasnio. Nezadovoljnici se najlakše okupljaju i ujedinjuju oko žrtve, a u balkanskoj političkoj
kulturi su naročito politički zatvorenici nacionalisti lako sticali pristalice kao provereni
izbavitelji. Nisu bez razloga neki srpski oficiri 1917. u Solunu govorili regentu Aleksandru da
će Apisa učiniti mučenikom ako ga strelja, pa će on, regent, dočekati da pozdravlja Apisove
kosti sa balkona dvora (Gligorijević 1996, str. 292). Lako politizovanje političkih osuđenika
svojstveno je režimima sa trošnom državno-pravnom tradicijom i nestabilnim autoritetom
ključnih državnih ustanova. Titovo gušenje nacionalizama je sa urušavanjem socijalizma
aktiviralo reaktivni konfesionalno i nacionalno obojeni mučenički i osvetnički segment domaće
političke kulture i verovatno olakšalo njegovo eksplozivno oživljavanje, a nacionalističke vođe
snabdelo neizostavno potrebnom moralnom harizmom borca stradalnika.
Dugi nacionalni procesi u rasponu 1918-1992. su u vodećim političkim ličnostima nalazili
različita rešenja. Pašićev cilj bila je jedinstvena unitarna monarhija sa u ratu dokazanom
srpskom političkom elitom na čelu, dok je Tito težio jedinstvu federativne republike, pre svega
preko jedinstvene partije i zaštite interesa radničke klase i u ratu osvedočene boračke elite. Čak
i kada je u retkim prilikama dopuštao mogućnost federacije, Pašićeva vizija bila je plemenska
(u duhu etničkog shvatanja nacije), a ne teritorijalna. Govorio je o federaciji triju plemena gde
bi svi Srbi obrazovali jednu celinu, Hrvati drugu, a Slovenci treću. Titova vizija federacije bila
je složenija, sazdana od etničkih i teritorijalnih kriterija uz oprez od prevlasti najbrojnije nacije.
U obe Jugoslavije se otpor unitarnom jugoslovenstvu trajno održavao. Ima mišljenja da je
98
srpsko-hrvatska napetost počela još od Krfske deklaracije jula 1917. Za Pašića i Trumbića se
pričalo da «otkada su se na Krfu izljubili, od tada su se i zamrznuli» (Gligorijević 1996, str.
392). Hrvati i Slovenci su držali da je Jugoslavija bila srpska zamisao, dok su radikali bili
uvereni da je to bečka politika jer je u imenu Jugosloven sipana jugoslovenska voda u jako
srpsko vino (Stanković 1995, str. 418). Nekoliko decenija kasnije snažna Titova harizma je za
života prilično uspešno i simetrično obuzdavala slične otpore koji su se javljali unutar
nadnacionalne komunističke ideologije, a Tito je pronicljivo otkrivao separatizam uvijen u
debelu ambalažu lojalnosti partiji i vođi. Međunacionalne napetosti su kao proces dugog
trajanja opstajale, a posle Titove smrti se čak ispoljile u obliku neobično slične političke
strategije. Pašić je tvrdokorno ustrajavao na krutom Vidovdanskom centralističkom ustavu,
nasuprot «federalistima», a ne manje odlučan u odbrani federacije bio je srpski politički vrh
krajem 1980-ih i početkom 1990-ih godina. Ipak smisao srpskog otpora federaciji 1920-ih i
konfederaciji 1990-ih nije bio isti. Istorično posmatranje mora imati na umu da je u Pašićevom
dobu centralistički obrazac u svetu bio dominantan, a federalizam apstraktan i nepouzdan.
Slično važi i za Tita. Konfederacija je u njegovom dobu bila retkost, a u velikom delu sveta
jednopartijski režim nije bio neprirodan.
U traganju za dubljim podzemnim procesima i njihovom razlikovanju od spektakularnih
zbivanja kratkog daha mora se voditi računa o više okolnosti. Sa dosta opreza treba razlikovati
zvučne i upadljive događajne opsene od skrivenijih dubljih tokova. Još je Niče zapazio da
krupna zbivanja dižu malu buku jer «stižu nečujno kao grlice», a ljudi retko primećuju njihovo
prisustvo. Marks je istoriju nazivao krticom koja neprimetno radi ispod zemlje. Na Marksovom
tragu, Brodel je ubedljivo raščlanio istorijske procese različitog ritma prekrivene
spektakularnim pobedama i krizama. Trajno se ne krije podjednako u svim zbivanjima.
Prepoznavanje dubljih istorijskih spletova nije lako niti metodski jednostavno. Pojave iz
različitih razdoblja mogu se porediti jedino ukoliko im je kontekst dovoljno sličan. Unutar
celine 1918-1992. to su, bez sumnje, pravilnosti u međunacionalnom sukobljavanju i srodni, ali
ne i istovetni načini njihovog regulisanja. Što su procesi kraći, to su razlike upadljivije i
osobenije. Tek duži vremenski period pokazuje pravilnost ritmova. Socijalistička i
kapitalistička Jugoslavija, kao i tehnologija višepartijskog i jednopartijskog režima, prilično su
osobeni obrasci koji u oblasti integracije međunacionalnih odnosa imaju krupnih razlaznih
tačaka. U društvenoekonomskom, ideološkom i institucionalno političkom pogledu
jugoslovenski samoupravni socijalizam suštinski se razlikovao od buržoaske monarhije u
Jugoslaviji između dva svetska rata. Ponajviše su individualizovani i neponovljivi procesi
otelovljeni u ponašanju političkih čelnika. Ipak su dugi procesi, uprkos krupnim pomenutim
razlikama, bili prisutni u kontinuitetu političke kulture, zatim u nacionalnim interesima, kao i u
otporima modernizaciji koja je smanjivala zaostajanje za razvijenim svetom (isticanjem
nacionalnog ili ideološkog ekskluzivizma). Traganje za skrivenim kontinuitetom procesa mora
biti diferencirano i višeslojno. Tako se npr. političke ličnosti dveju jugoslovenskih država mogu
porediti samo u meri u kojoj je uži nacionalni interes nadilazio dublju protivrečnost između
socijalističke i buržoaske vizije poželjnog društva. Titova težnja za snažnom jugoslovenskom
državom može se porediti sa sličnim nastojanjem Pašića i Aleksandra, a E. Kardelj je nalik A.
Korošcu po težnji da Slovenci budu jezičak u srpsko-hrvatskim napetostima i da se koriste
kapital arbitraže. Slična je bila ambicija muslimanskih političara M. Spaha, Dž. Bijedića i H.
Pozderca, a dugo i trajno kolebanje hrvatske politike između separatizma i konfederacije može
se pratiti od S. Radića V. Mačeka, V. Bakarića do F. Tuđmana. Provizorna klasifikacija srpskih
i hrvatskih političara može jasnije pokazati različite oblike ispoljavanja dugog procesa
napetosti:

N. Pašić S. Radić
(velikosrpski seljačko- (seljačko-buržoaski
buržoaski unitarist) separatist)

kralj Aleksandar V. Maček

99
(velikosrpski burž. unitarist) (seljačko-buržoaski separatist)

M. Nedić A. Pavelić
(kvislinški profašistički (fašistički separatist)
rasist)

A. Ranković V. Bakarić
(komunistički centralistički (federativni policentrični
federalist) komunist)

S. Milošević F. Tuđman
(komunistički nacionalistički (konzervativno-buržoaski se-
federalist) cesionistički šovinist)

Tito
(nadnacionalni komunistički federalist)

Pomenute ličnosti su simboli oštrijeg ili mekšeg kursa nacionalne politike, tj. različite vizije
ostvarenja nacionalnog interesa. Proučavanje nepredvidljivosti i nestruktuiranosti ličnog u
procesima zahteva dodatnu diferenciranost i nijansiranje pristupa, što je bez biografskog
metoda nemoguće. Osim toga, uvek treba voditi računa o ideološkom okviru ispoljavanja
nacionalnih težnji. U tom pogledu vrlo uslovno može se porediti N. Pašić sa A. Rankovićem ili
S. Radić sa V. Bakarićem. Mačekov slogan da lajbek nije dobro zakopčan može se porediti sa
Bakarićevim nastojanjem na federiranju federacije samo ako se ima na umu različit udeo
nacionalnog u ideologiji partije radničke klase SKJ i ideologiji nacionalne buržoasko seljačke
stranke HSS. Britanski posmatrači su 1930-ih pisali da je otvoreno «hrvatsko pitanje» zapravo
bilo zahtev ekonomski jače hrvatske buržoazije za podelu vlasti sa svojom srpskom suparnicom
koja je branila centralizam (Petranović 1986, str. 114). U socijalističkoj Jugoslaviji nije bilo
buržoazije, a «hrvatsko pitanje» pokrenuo je hrvatski komunistički vrh braneći ekonomske
zahteve širih društvenih slojeva (pre svega, sitnih posednika). Dakle, slični nacionalni zahtevi
samo su menjali klasni oslonac, a poredbena ocena da se zbog hrvatskog pitanja 1929. i
1971/72. odustalo od demokratskog kursa svedoči o trajnosti i snazi nacionalno-ekonomskih
interesa koji se javljaju u oštrijem ili blažem obliku u različitim klasnim i ideološkim oblicima.
Mogućnost poređenja ove vrste, odnosno uočavanja snage i stupnja potiskivanja i
modifikovanja procesa dugog trajanja (uređenje međunacionalnih odnosa), kraćim ili snažnim
ideološkim procesima, trebalo bi pokazati suočavanjem Titovog i Aleksandrovog
jugoslovenstva. Izgleda da je Aleksandar više verovao u jugoslovenstvo od Pašića, ali manje od
Tita. Kosmopolitski potencijal Aleksandrovog pijemontskog dinastičkog napora bio je svakako
niži od Titovog komunističkog internacionalizma. Aleksandar se trudio da nacionalno izmešani
deo Balkana spoji u državno jedinstvo unitarizmom (jedinstveni, ali troimeni narod),
buržoaskim parlamentarizmom bez tradicije (koji je rađao parališuće neprogresivne sukobe) sa
nadustavnom ulogom krune i dinastičkom krvnom harizmom. Isti zadatak Tito je, poučen
neuspesima prethodnika, pokušavao da reši komunističkom internacionalističkom ideologijom
(koja je neutralizovala versku podeljenost stanovništva), federacijom ravnopravnih nacija,
jednopartijskim režimom i svetovnom nadnacionalnom harizmom razuma partije i njenog vođe.
U pozadini Aleksandrovog unitarizma i trijalizma stajalo je etničko-genealoško shvatanje
nacije, kod Tita pretežno političko (iznad nacija je stajao nadnacionalni suverenitet radničke
klase). U oba slučaja oslobodilačka politička kultura sa izvornom harizmom vojskovođe
izbavitelja bila je nužna sastavnica protivrečne balkanske kosmoplitizacije. Izgleda da je Tito
pokazivao više elastičnosti, spretnosti i sposobnosti da ostvarenje zamišljenog zadatka prilagodi
konkretnim situacijama i mogućnostima. Osim toga, politička kultura oba režima prilično se
razlikovala po stupnju prosvećenosti i masovnom osloncu. Po britanskim izvorima
monarhistička Jugoslavija bila je nestabilan parlamentarni sistem čiji je najjači činilac bio kralj
100
koji je rušio vlade, a to nije činio parlament. U čestom pregrupisavanju snaga (stranačkih
blokova) najaktivniji su bili neodgovorni demagozi, koji su u moru seljačke neprosvećenosti
širili jalove partijske intrige odlanjajući se na neefikasnu i korumpiranu administraciju. U
neumerenoj težnji za vlašću i brzim bogaćenjem političari su se oslanjali na prazno seljačko
politikanstvo i nepotizam («debeli bakšiš«), a sitne intrige bile su zanimljivije od velikih
problema države. Zato su Britanci na Aleksandrovu diktaturu gledali kao na nužno sredstvo za
uspostavljanje reda (Petranović 1986). Komunistička politička kultura nepodeljene vlasti
oslanjala se na krutu kadrovsku upravu i nije bila lišena skrivene korupcije kadrova, ali se po
modernizacijskim i prosvetiteljskim segmentima (koji su na nižim nivoima samoupravljanja
uključivali širi krug ljudi u odlučivanje) egalitarna komunistička ideologija ipak razlikovala od
dvorskih i palanačkih intriga i demagoškog seljačkog politikanstva.
Jugoslovenska unitarna država postojala je do avgusta 1939, kada su Hrvati stekli banovinu.
Građena je na romantičarskom gledištu o etničkoj srodnosti troimenog naroda i bezuspešnom
pokušaju da se stvori jedinstvena nacija. Nacionalni unitarizam bio je osnova državnog
centralizma (po načelu jedan narod – jedinstvena država), dok je nacionalni pluralizam osnova
federalnog ili konfederalnog uređenja. Aleksandrova monarhodiktatura 1929. je, braneći
unitarizam, ojačala nacionalističke i separatističke struje i slabila Jugoslaviju (Gligorijević
1986, str. 86). Uzalud je kralj, podstičući unitarizam, sklonio srpske ratne zastave u muzej,
plašeći se najviše od toga kako će na ličnu vlast reagovati zaverenička Šumadija. Tito se takođe
oslanjao na vojsku, ne strepeći od prevrata, jer je imao više autoriteta kod Srba nego
Aleksandar kod Hrvata. Osnova Titovog državnog jedinstva nije bila jedinstvena nacija nego
jedinstvena partija društveno-ekonomski, a ne rasno jednakih pojedinaca. Po M. Veberu nacija
može biti i politička zajednica (bez verskog, običajnog ili jezičkog identiteta) kada postoji
vezanost za organizaciju političke vlasti koja se želi kao vlastita. Titova federacija bila je savez
istorijskih (etničkih) i političkih nacija (bez istorije), a počivala je na uverenju da se političkim
nacijama (Makedoncima, Muslimanima i Jugoslovenima) može ublažiti napetost između
istorijskih nacija. Prioritet klasnog interesa svakako je smanjivao etnički naboj nacije. Struktura
stanovništva u obe Jugoslavije, premda u etničkom pogledu slična, u Titovom režimu je, zbog
umnožavanja nacija, bila složenija, što je nametalo drugačije institucionalno – predstavničke
okvire nacionalne politike. Prema popisu iz 1931. u Jugoslaviji je bilo 48,7% stanovništva
srpskopravoslavne vere, 37,5% rimokatolika, a 11,2% muslimana (Božić 1972, str. 440). U
SFRJ je 1970. bilo Srba 39,7%, Hrvata 22,1%, Muslimana 8,4%, Slovenaca 8,2%, Makedonaca
5,8%, Crnogoraca 2,5%, a ostalih 13,3%. Mlado stanovništvo do 35 godina je činilo 59%
populacije (Mala enciklopedija Prosveta 1978, 2, str. 16). U Jugoslaviji je 1939. bilo oko 50%
nepismenog stanovništva, a 1981. 9,5% nepismenog stanovništva iznad deset godina.
Diferencirane društvene i nacionalne strukture iziskivale su složeniji obrazac državne
integracije i raznovrsnije političko pregrupisavanje. U Kraljevini Jugoslaviji hrvatski
separatizam često je suzbijan srpsko-slovenačkim savezom (Pašić je Slovencima nudio srpsko-
slovenački koridor, a A. Korošec je učestvovao u najvažnijim međuratnim vladama P.
Živkovića, M. Stojadinovića i D. Cvetkovića). Uz podršku Korošca, Pašić i Aleksandar su
federalni obrazac lakše odbacivali kao prevaziđenu nagodbenjačku formulu iz Austro-Ugarske,
razmišljajući više o amputaciji Hrvatske. Tito je jedinstvo države jačao slabljenjem srpske
hegemonije (stvaranjem autonomnih pokrajina), srpsko-hrvatsku napetost ublažavao
prihvatanjem u osnovi austrougarske teritorijalne formacije B i H, a hrvatski corpus separatum
slabio proglašenjem Srba za konstitutivni narod u SR Hrvatskoj. Proglašenjem makedonske
nacije i republike trudio se da neutrališe probugarske snage u Makedoniji. Vreme je pokazalo
da ni elastična i diferencirana Titova vizija federacije istorijskih i političkih nacija nije bila
lišena rizika, jer je sa iščezavanjem stožerne vezivne nadnacionalne klasne komponente države
stvorena eksplozivna praznina čiji je haos pojačavao (pored tradicionalne napetosti istorijskih
nacija) i separatizam novostvorenih političkih nacija.
Komunistička zamisao federacije ravnoteže, prihvaćena na zasedanjima AVNOJ-a, postupno je
sazrevala u spoju uticaja sovjetskog federalizma i domaće prakse. U međuratnoj monarhiji
rešenje je traženo između centralizma, koji nije odgovarao Hrvatima, i federalizma, koji je bio
101
nesiguran po rasejane Srbe. Federacije koje počivaju na savezu dve snažne nacije su nakrhkije,
jer stvarna ili umišljena ugroženost jednog dela jača osećaj kolektivnog poniženja i revanšizma.
Građanska opozicija je najpre od unitarizma prešla na trijalizam, a početkom 1930-ih
demokratska stranka se zalagala za složenu državu sa četiri jedinice. Bio je to predstupanj
zamisli demokratske federacije šest republika koju je KPJ formulisala 1940, vodeći računa o
celini Jugoslavije i interesima svih jugoslovenskih naroda (Gligorijević 1986, str. 96). U
Titovim radovima zamisao jugoslovenske federacije sa sedam federativnih jedinica prvi put se
javlja krajem 1936. u spornom «Pismu za Srbiju». Tu stoji: «U platformi mora jasno i
nedvosmisleno doći do izraza riješenosti da će se pravo samoopredeljenja svih naroda
poštovati, tj. ne samo pravo Srba, Hrvata i Slovenaca nego i Makedonaca i Crnogoraca, a isto
tako pravo naroda u Vojvodini, BiH da odluči o tome da li da sačuva svoju regionalnu
samostalnost u federativnoj državi... Takođe treba istaći pravo Nemaca, Mađara i Albanaca na
ravnopravnost» (Tito 1977 a, Tom 3, str. 137). Nezavisno od sporova koji su u istoriografiji
vođeni oko autorstva ovog pisma, na ovom mestu važno je utvrditi prisustvo diferenciranije
zamisli federacije kod komunista nego kod građanske opozicije. Verovatno je tome jedan od
važnih razloga Kominternina direktiva da je najopasniji nacionalizam najbrojnije nacije koji
treba federacijom neutralizovati. Petranović tvrdi da je sudbina »druge» Jugoslavije u Jajcu bila
u rukama Tita, I. Ribara i Šubašića (Petranović 1993b, str. 82). Stvorena je federacija ravnoteže
čiji je uzor bio Sovjetski Savez, ali i projekti domaće građanske opozicije (koliko nacija toliko i
federalnih jedinica, s tim što su rasejani Srbi dobili status konstitutivne nacije u BiH i
Hrvatskoj).
Federacija ravnoteže trebalo je da potkopa osnovno načelo nacionalizma po kom politička i
nacionalna jedinica treba da se podudaraju. Socijalistička Jugoslavija se nije poklapala sa
nacionalnim prostorom i teritorijom jedne nacije. Političko biće države razdvojeno je od
nacionalističkog i time što je država shvatana kao ustanova nadnacionalnog klasnog
oslobođenja. Ova vrsta nadnacionalnog suvereniteta dugo je neutralizovala nacionalne sukobe,
ali nije trajno sprečila njihovo eksplozivno oživljavanje. Integrativni potencijal komunističke
federacije ravnoteže bez vodećeg naroda (1945-1990) može se pouzdanije oceniti u sklopu šire
istorijske celine (1918-1992) i trajnijih procesa koje su oblikovale napetosti između
federativno-centralističkih i konfederalno-separatističkih struja. Premda je konstelacija
političkih snaga u socijalističkoj Jugoslaviji bila složenija, odnos pomenutih struja nije se
mnogo menjao. Početkom 1920-ih centralističko – unitaristički blok predvodili su Narodna
radikalna stranka, dvor i generalitet, kolebljivu neodređenu formaciju sa autonomaškim
sklonostima ali i spremnošću na saradnju sa centralistima činile su Slovenska ljudska stranka i
Jugoslovenska muslimanska organizacija, dok je Hrvatska republikanska seljačka stranka, sa S.
Radićem na čelu, bila otvoreni neprijatelj režima, zagovarajući preraspodelu vlasti među
nacionalnim elitama. Do raspada Jugoslavije 1992. dovela je napetost između krutog
federalizma SR Srbije, konfederalne zamisli bosanskog i makedonskog rukovodstva i
separatizma Hrvatske i Slovenije. Na rasplet napetog odnosa snaga između unitarista,
federalista i separatista unutar nestabilne zemlje uvek je uticao međunarodni oslonac, a zatim i
umešnost vođa i političkog vrha. Premda su u dubini zbivanja bili zamršeni spletovi, formirani
u spoju trajnijih nacionalnih i promenljivih interesa spoljnih sila, ipak su ratno i genocidno
kidanje veza oblikovale pre svega domaće političke snage. Najopštije govoreći, procesi dugog
trajanja, koji su izvirali iz potrebe malih balkanskih naroda da se na vetrometini trusnog
prostora zaštite u vlastitoj državi (unitarnoj, federativnoj, konfederalnoj ili samostalnoj), zbog
nužnog međunarodnog oslonca, imali su manipulativni karakter. Postajali bi delatni tek kada bi
naišli na potporu velikih sila, koje su opet zbog haotičnosti jugoslovenskih političkih snaga, bile
u stanju da balkanskoj državi doziraju poželjnu čvrstinu.
Da je rešavanje nacionalnog pitanja na Balkanu stalno zavisilo od međunarodnog oslonca
(skrivene strukture u senci), može se pokazati i ovlašnim osvrtom na glavna razdoblja
pomenute šire celine.Francuskoj je 1920-ih odgovarao srpski unitarizam, a ne hrvatski
separatizam jer je nova Jugoslavija trebalo da spreči prodor Germana ka jugu i širenje
boljševizma. Sa usponom fašističkih sila 1930-ih, Hrvati stiču banovinu i Jugoslavija prestaje
102
da bude unitarna. Voljom Trećeg rajha Jugoslavija je raskomadana 1941, a u periodu stabilne
blokovske podele sveta 1945-1989 (rušenje Berlinskog zida) Jugoslavija opstaje kao federacija
pod vlašću jedinstvene komunističke partije. Unutar ovog razdoblja treba razlikovati nekoliko
perioda u kojima je uticaj spoljnih činilaca bio stalno prisutan, ali u različitoj meri ispoljen. Za
vreme oslonca na Sovjetski Savez (1945-1948) na delu je bio kruti partijski i državni
centralizam, a od 1949. do Titove smrti zavisnost uređenja od spoljnih sila bila je izgleda
najniža. Decentralizacija federacije odvijala se pretežno pod uticajem unutrašnjih činilaca. U
periodu 1980-1990. jačaju nacionalizmi i međurepublička trvenja, koja se teže rešavaju bez
Titove arbitraže. Vidljivo je ubrzano kretanje ka državnom konfederalizmu uz stari
međunarodni oslonac – difuzni blok nesvrstanih i sve labaviju podelu interesnih sfera između
SSSR-a i SAD. Poslednji period, između 1990. i 1992, jeste višepartijska konfederacija u haosu
građanskog rata, praćena promenama u okruženju (raspad sovjetske federacije, lagera i
odsustvo jedinstvene međunarodne arbitraže). U skladu sa jačanjem regionalizma u svetu i
nezadrživim trendom formiranja samostalnih država (1945. u UN je bilo 55 država, a 1992. čak
178 država), nezadrživo je rastao i proces decentralizacije unutar Jugoslavije. Srbi su, kao
najbrojnija i najrasejanija nacija, stalno naginjali prestoničkom centralizmu, a svi ostali (koji su
zajedno bili brojniji od Srba) federalizmu i separatizmu. Samouverenost, odsustvo pragmatizma
i elastičnosti srpske politike, kao i nemoć realnih procena vlastitih mogućnosti, olakšavali su
stvaranje snažnih antisrpskih koalicija, što je (izuzimajući Titov period vlasti) snažilo potencijal
neprogresivnih unutardržavnih sukobljavanja.
Unutrašnji odnosi višenacionalne Jugoslavije višestruko su zavisili od spoljnog okruženja i
sposobnosti diplomatije da koristi suprotnosti velikih sila, a zatim ojačani ugled u svetu iskoristi
za vođenje unutrašnje politike sa više autoriteta. Između unutrašnje i spoljne politike postoji
uvek ravnoteža. Slobodan Jovanović je govorio da kada se vodi nepopularna spoljna politika,
mora se imati vlada u koju narod ima poverenja. Iako su Srbi za Pašića govorili «zna Baja šta
radi», ovaj političar je 1909, zbog aneksije Bosne formirao koalicionu vladu od radikala i
naprednjaka, u kojoj je on bio samo ministar građevina. (Jovanović 1996, str. 159). Knez
Mihailo je, dodaje S. Jovanović, vodio nenarodnu unutrašnju politiku, a popularnu spoljnu, a
kralj Aleksandar je 1929. uveo diktatutu, ali je vodio popularnu spoljnu politiku Male antante.
Tito se kod rizičnih spoljnopolitičkih poteza, koji su kod dela partije mogli izazvati podozrenje
(npr. raskid sa Staljinom), štitio uvođenjem samoupravljanja, a kasnije mu je veliki ugled u
svetu bio važno pokriće nepopularnih i «nesamoupravnih» partijskih čistki. Đilas svedoči da je
u periodu pritiska IB-a Tito bio kolegijalniji i manje autoritaran. Popularna vanblokovska
spoljna politika, koja je zemlji donosila novac, tržišta, kredite, ugled i sigurnost od blokovske
hegemonije, bila je važna sastavnica Titove lične vlasti i bespogovorne arbitraže u
međunacionalnim sukobima. Sličan je bio efekat spoljnog pritiska na ponašanje nacionalnih
elita i raspoloženje naroda prema Jugoslaviji. Odlučna promena odnosa Hrvata prema
jugoslovenskom ujedinjenju zbila se kada su sile Antante aprila 1915, tajnim Londonskim
sporazumom, obećale Italiji, u zamenu za ulazak u rat, prostrana područja severne Dalmacije i
zaleđe. Po ovom planu hiljade Slovenaca i Hrvata prepuštene su Italiji, što je ublažilo kritičnost
Trumbića prema Srbiji od čijih je uspeha sada više nego ikada zavisilo oslobođenje Hrvata i
Slovenaca (Banac 1988, str. 120-121). I kada se razišao sa Karađorđevićima, Trumbić je
ponavljao: «Sami ne možemo obraniti toliko mora». Pritisak Italije i opasnost od restauracije
Austro-Ugarske slabili su latentni hrvatski i slovenački separatizam. Početkom 1920-ih
Musolinijeva pretnja Jugoslaviji i stvaranje obruča oko nje italijansko-austrijsko-mađarskim
blokom pojačali su saradnju Korošca sa Beogradom, a delom obeshrabrili i hrvatski
separatizam. Slična situacija bila je 1953. povodom Tršćanske krize. Zbližavanje Francuske i
Italije je početkom 1930-ih nagnalo Beograd da podrži Hitlerove pretenzije ka Austriji jer je
Anschluss sprečavao stvaranje katoličkog bloka u Podunavlju i restauraciju Habzburga, od čega
je strepela Mala Antanta, kralj Aleksandar, a 1944. i Tito. Slovenačka panika od restauracije
Habzburga bila je početkom 1930-ih osnova Koroščevog jugoslovenstva (Vinaver 1986).
Musolini je terao kralja Aleksandra u naručje Hitleru 1933-34, kao što je Staljin terao Tita
Zapadu 1949-1953. U više navrata je strah od restauracije Habzburga jačao jugoslovenstvo
103
Slovenaca i Hrvata, a saradnja sa Beogradom bila je najpouzdanija zaštita od italijanske
opasnosti. Iščezavanje pomenutih pretnji bila je važna spoljnopolitička okolnost koja je širila
manevar slovenačkom i hrvatskom separatizmu. Obnovu Austro-Ugarske Staljin je definitivno
sprečio u Potsdamu 1945, a kada je novembra 1975. Osimskim sporazumima definitivno
utvrđena jugoslovensko-italijanska granica na kopnu i moru, iščezle su važne spoljnopolitičke
prepreke hrvatskom i slovenačkom separatizmu. Što u tom trenutku nisu bile vidljive
dalekosežne posledice ovih događaja nije neobično, jer prekretnička zbivanja, po pravilu, nisu
spektakularna već deluju tiho i naknadno.
Višenacionalne države su naročito krhke na krupnim istorijskim prekretnicama i u tim
trenucima je političarima neophodna velika sposobnost balansiranja i manevrisanja. Jedno
oprezno poređenje uzroka raspada Austro-Ugarske 1918. i SFRJ 1992. može dočarati ove
okolnosti. Tejlor je tvrdio da je talijanski nacionalizam bio David koji je srušio staru Austriju,
a srpski nacionalizam je bio David Austro-Ugarske. Izbezumljeni izazovom italijanske, a
kasnije srpske opasnosti, habzburški političari izgubili su sposobnost balansiranja i
manevrisanja i uvukli carevinu u porazni rat. Mutatis mutandis, albanski nacionalizam
isprovocirao je srpske političare, koji su počinili slične greške kao nekada Habzburzi. Uz to,
srpski političari su krajem 1980-ih pogrešno ocenili međunarodnu situaciju (uspon Nemačke i
pad SSSR-a), što je još više učinilo anahronim krutu srpsku federalnu politiku. Stabilnost
višenacionalne Austro-Ugarske i SFRJ počivala je na sličnoj ravnoteži, a greške prestoničkih
naroda bile su najfatalnije. Kada je 1912. raskomadano Otomansko carstvo u Evropi,
nacionalno načelo je pobedilo na svim granicama Habzburške monarhije (slično stanju u
SSSR-u i SFRJ 1991) i obistinila se slutnja Andrašija iz polovine 19. veka da će Austro-
Ugarska postati evropski bolesnik (Taylor 1990, str. 283-284). Posle balkanskih ratova
Otomansko carstvo ostalo je «mrtvac na Bosforu», a Austro-Ugarska je postala evropski
«bolesnik». Morala je krenuti u rat da bi ojačala autoritet krune i rešila nacionalno pitanje.
Poražena je, a pobedio je secesionizam slovenskih naroda. Slično se zbilo na Balkanu kada je
krajem 1980-ih, sa promenama u SSSR-u i lageru i ujedinjenjem Nemačke, SFRJ postala
bolesnik, a uvođenjem višepartijskog sistema 1990. «mrtvac na Balkanu». Njena stabilnost
počivala je na bipolarnom svetu, evropskoj bezbednosti (koju je uništilo ujedinjenje
Nemačke), internacionalističkom marksizmu i nadnacionalnom kultu vođe.

104
 Odnos prema SFRJ i uzrocima njenog raspada tesno je vezan za ocenu Tita. Nacionalisti rado
tvrde da je slom SFRJ bio neizbežan, i da će ova država u istoriji ostati tabula rasa, tj.period
iza čega nije ništa ostalo. U sklopu novog retrospektivnog fatalizma Tito se javlja kao
autoritarni ili totalitarni vladar koji je išao istoriji “uz nos”. Tome nasuprot, u manjini su
mišljenja da je u slomu SFRJ bilo dosta kontingentnog. Kontingentnost je mogućnost
drugačijeg poimanja događaja, ali i nemogućnost da se događaj izvede iz globalnog sklopa
prethodne situacije. Uključivanje kontingentnosti omogućuje da se retrospektivna iluzija
fatalizma prevlada. Premda je malo ko predvideo slom Jugoslavije, ipak su vrlo brzo nakon
tog događaja, skoro svi slom shvatili kao neizbežni sled. U domaćoj misli o društvu
prevladava retrospektivna iluzija fatalizma. Desilo se, navodno, ono što se moralo desiti.
Oslobadjanje od premisa koje nisu dozvoljavale mogućnost sloma i učvršćivanje novih
premisa, po kojima se slom mogao videti znatno ranije, zbilo se gotovo preko noći. Ova
konverzija jeste gotovo podjednako prisutna u nauci i političkoj kulturi. Niko nije priznavao
iznenadjenje u svojim prognozama, jer bi time doveo u sumnju vlastiti “dosledni” pristanak uz
novo. Svaka sumnja u trošnost starog je u poslejugoslovenskom poretku sećanja lako
etiketirana kao nostalgična iluzija. Novim antikomunistima “bilo je sve jasno” još poodavno i
ova naknadna svest još jedan je dokaz nove pravovernosti. Ex post facto svest o nužnom
slomu socijalizma i Jugoslavije učvršćuje se pod pritiskom društveno prihvatljivog novog
kolektivnog pamćenja. Imperativi novog pamćenja, posredovani grupnim i ličnim interesima,
glačaju svest o prošlom u društveno prihvatljivu verziju koja neretko ide do isključive dogme:
“ Jugoslavija je još za vreme Tita bila mrtva”. Premda malo ko ima dokaza da je ranije
sumnjao u postojanost socijalizma i Jugoslavije, novi “dokazi” se u aktuelnom poretku sećanja
lako konstruišu. Put u propast socijalizma je ex post facto lagodno i jednodimenzionalno
konstruisan jednako kao što je ranije ex ante bio zacrtan put u propisanu komunističku
budućnost. Antikomunistički pogled na prošlost nije manje isključiv od ranije ortodoksne
komunističke vizije budućnosti. Eshatološko mišljenje ne trpi diskontinuitete, različite faze
niti kontingentnost. Dominira lagodni teleološki obrazac naknadne pameti. Socijalizam se
briše iz istorije nacije, više nije organski deo prošlosti. To je totalitarni režim uvezen spolja.
Komunističke vođe su stranci, koji su se na vlasti održavali uz pomoć terora, partije i SSSR-a.
Godina 1945. je tobože radikalan prekid nacionalnih istorija, a komunisti su narode razdvojili
od tradicije. Tito je, naprosto, uljez. Kao što je ranije propast kapitalizma proglašavana
sudbinom, tako je i danas propast socijalizma proglašena za neizbežnu i nužnu. Kod novog
poretka sećanja prepoznaju se prerušeni ili modifikovani obrasci ranijih ortodoksija.
Retrospektivni fatalizam je u strukturi nove slike prošlosti.

Pomenute jednostranosti čine savremeni poredak sećanja u kom se raspad SFRJ tumači
fatalistički, a Titova nacionalna politika kao bezuspešna i utopijska. Raspad evropskih
višenacionalnih država u 20. veku svedoči o sličnostima u funkcionisanju kontinentalnog
nacionalizma, tehnikama neutralizovanja, ali i krupnog hazarda njihovog oživljavanja. Samo su
retki političari bili dorasli složenim izazovima održavanja integracije višenacionalnih država. U
sledećem izlaganju bi trebalo pokazati zašto je Tita teško izuzeti iz ovog uskog kruga.

2. Ekonomija i nacionalizam u Jugoslaviji

Komunističko shvatanje nacije bliže je državnom ili političkom poimanju nacije (pripadnost
naciji je otvorena za sve koji priznaju državu) nego etnički ili kulturnom poimanju (nacija je
otvorena samo za one koji joj rođenjem ili etničkim osobinama pripadaju). U tom pogledu
marksizam je bliži buržoaskom liberalizmu nego konzervatizmu, jer obe struje izviru iz
prosvetiteljskog racionalizma, za razliku od romantike i fašizma kao antiprosvetiteljskih
reakcija. Proleterski internacionalizam bio je okvir klasnog shvatanja nacije kod svih
komunističkih vladara. Naime, nadnacionalna pripadnost revolucionarnoj klasi nametala je
usvajanje niza vrednosti kojima je lični identitet čvrsto spajan sa nadređenim kolektivnim
105
neetničkim sponama. Kod komunista vizija poželjnog društva nije bio skup kulturno i etnički
ravnopravnih pojedinaca (sunarodnika po poreklu), već pre svega u društveno-ekonomskom
pogledu izjednačenih ljudi i grupa. U socijalističkim režimima klasne suprotnosti potiskivale su
nacionalne, a prosvetiteljski ateizam slabio konfesionalne napetosti. Dok se u različitim
oblicima buržoaskih ideologija i sistema sreće rasizam (konzervativni i liberalni rasizam u
SAD, nemački fašistički rasizam), kod levice različita, mahom pragmatična oživljavanja
nacionalizma, nisu nikada primala ekstremni rasistički ton (npr. Kominternina uputstva o
podsticanju nacionalizma u razbijanju antiboljševičke Jugoslavije 1924-1935). Najopštije
govoreći, komunisti nisu naciji prilazili kao entitetu nezavisnom od volje pojedinca, već je
shvatali kao stvar izbora (Staljin se kao Gruzijac osećao Rusom, a Tito, rođen u hrvatsko-
slovenačkom braku, često se izjašnjavao Jugoslovenom). Na Balkanu je sa socijalističkom
modernizacojom odozgo stizalo i državno poimanje nacije čija je posledica i stvaranje novih
političkih nacija. Prioritet klasne radničke solidarnosti nad nacionalnom slabio je objektivno
prisutni etničko-konfesionalni potencijal zakasnelih nacija u ovom prostoru. Ipak sa uvođenjem
višepartijskog sistema 1990. u Jugoslaviji oživljava arhaično narodnjačko shvatanje nacije kao
zajednice vezane poreklom i kulturom. Bilo bi pogrešno odgovornost za ovo stanje pripisati
isključivo komunističkoj politici potiskivanja nacionalnog osećanja, a smetnuti s uma snažan
uticaj nasleđa i hazardnu politiku poslekomunističkih režima. Jedno često poređenje može
ilustrovati značaj dugih procesa ove vrste u istoriji. Tokvil se divio građanskom osećanju
Amerikanaca: jednoj naciji sačinjenoj od svih nacija sveta, društvu bez istorije i predrasuda,
sećanja i kolotečine. Ovde su manje važni prigovori Tokvilovoj oceni o demokratskom
karakteru američke nacije, koja je do 1860-ih počivala na službenom robovlasništvu i
podvlašćenosti obojenih. Može li, naime, društvo čiji je razvoj u skoroj prošlosti počivao na
institucionalizovanom robovlasništvu, a koje ni danas nije prevladalo rasizam, biti obrazac
formiranja demokratske nacije? Važnije je u «američkom loncu za topljenje» uočiti odsustvo
nasleđa koje nije pritiskalo «društvo bez istorije». U socijalističkoj Jugoslaviji napetosti
između nacija ispoljavale su se najotvorenije u ekonomskom obliku pokrivajući zapretene
konfesionalne i etničke sadržaje presocijalističkog nasleđa. Za razliku od SAD, bila su živa
istorijska sećanja različite starosti, koja su se lako dala razbuditi, kao i narodnjačko shvatanje
nacije koje je 1990. aktivirano kao sredstvo za rušenje komunističkog shvatanja nacije.
U svakom režimu nacionalizam se ispoljava u meri u kojoj to dopušta ideologija i
opšteprihvaćeni sistem vrednosti. U Titovoj Jugoslaviji ispoljeni nacionalizam bio je direktno
ili indirektno materijalne prirode, jer je političko (klasno) shvatanje nacije bilo nadmoćno nad
etničkim. Latentno prisutnu međunacionalnu napetost su frakcije monopolske partije podsticale
i obuzdavale odozgo, a nošena je pretežno osećanjem ugroženosti materijalnih interesa i
prestiža vlastite grupe. Odozgo usmeravani i dozirani, politički nacionalizam ispoljavao se u
krilu komunističke ideologije u dozvoljenom obliku spora oko regionalnih ekonomskih
interesa. Premda Veber izričito tvrdi da patos nacionalnog emocionalnog uticaja nije pretežno
ekonomskog porekla, već se zasniva na osećanju prestiža koji se može povezati sa specifičnom
verom u odgovornost pred potomcima za način na koji se raspodeljuje moć između svoje i tuđih
političkih zajednica, u socijalizmu se pomenuti uticaj legalno ispoljavao samo u formi zaštite
regionalnih ekonomskih interesa. Pošto u komunističkom internacionalizmu nije bilo mesta
«krvnom pravu», a u ideologiji SKJ je oslobodilački učinak jugoslovenskih nacija i njihovih
žrtava simetrično razdeljen, preostala je odbrana nacionalnog prestiža pretežno zaštitom
ekonomskih interesa, i to gotovo isključivo unutar partijskog vrha. Povremena emfatična
prihvatanja, odbijanja i ravnodušnost prema nacionalnom samopoimanju pretežno su odozgo
dozirani nalazeći u različitim grupama nejednak odjek. Spontani nekontrolisani sukobi
zatvarani su u najuža partijska tela, gde je jedinstvo lakše uspostavljano privremenim
kompromisima čelnika, Titovom arbitražom i čistkama. Ubrzani i neravnomerni razvoj zemlje
izazvao je potrese, raslojavanja i nove oblike sukoba, napetost između razvijenih i nerazvijenih,
stvaranje novih centara itd. U višenacionalnoj državi to je lako prelazilo u osećaj regionalne i
nacionalne eksploatisanosti.

106
Pretežno ekonomski ispoljeni oblici nacionalizma u socijalističkoj Jugoslaviji mogu se po svom
poreklu uslovno razvrstati u tri grupe: (1) direktno materijalna odbrana regionalnog interesa
(hrvatski otpor raspodeli deviznog dohotka od turizma i sukobi između republika oko
investicija u razvoj); (2) direktno materijalna odbrana interesa slojeva koji su unutar vladajuće
grupe bili privilegovani (republički otpori kadrovskom monopolu saveznog centra a kod
raspodele rukovodećih mesta u partiji, vojsci, državi, diplomatiji itd.); (3) delimično indirektno
materijalni izvori nacionalizma (otpor razvijene i nerazvijene periferije saveznom centru,
sukobi centralista i federalista, unitarista i nacionalista, protivnika ipobornika veće uloge tržišta
i sl.). Zatečeni neravnomerni ekonomski razvoj regiona i nejednaka struktura privrede
određivali su shvatanje nacionalnog prestiža i dopuštene oblike njegovog ispoljavanja. Trajna
napetost između socijalističkog načela solidarnosti i smanjivanja razlika između regionalne
razvijenosti s jedne i tržišnog zahteva da «svako treba da živi od svoga rada», s druge strane se
sa hlađenjem revolucionarnog zajedništva lako preobražavala u osećaj eksploatisanosti (ali ne i
etničke ugroženosti) vlastite nacije. Dozvoljeni ideološki oblik ispoljavanja ekonomskih
suprotnosti odvijao se u obliku različito akcentovanih interesa radničke klase i samoupravljanja.
Na rastegljiva samoupravna načela podjednako su se pozivali razvijeni i nerazvijeni,
proizvođači sirovina i finalnih proizvoda, centralisti i federalisti, dohodaši i profitaši itd.
Delimično uvažavanje tržišnih zakona i republičkih interesa davalo je integraciji države
dinamičan karakter, ali je usložnjavalo i manevar neprikosnovenog harizmatskog vođe.
Pomenute, pretežno ekonomske napetosti, prožimala je duga inercija komunističke i Titove
lične bojazni od hegemonizma najbrojnije nacije. Uprkos federativnom uređenju države, zbog
stalne sovjetske pretnje (i mogućeg oslonca na Srbe) bojazan nije slabila. Uz to, kod većine
republika Beograd je kao prestonica ekonomski i politički bio skopčan sa predstavom o stalnoj
srpskoj dominaciji. Tito je, u duhu boljševičke samokritike, tražio od komunista, pre svega,
borbu protiv vlastitog nacionalizma, a Srbima je ponavljao: «Vi ste najveći i imate veću
odgovornost od drugih u Jugoslaviji» (Vuković 1989, str. 468-469). Doduše, prilično rano
počeo je i sa kritikom hrvatskog nacionalizma, strepeći od postojanog hrvatskog separatizma.
Banac navodi da je Tito stalno kritikovao Hebrangov hrvatski nacionalizam, a Hebrang je još
decembra 1943. optužio Tita da Dalmaciju tretira kao da nije deo Hrvatske. Kada je ZAVNOH
1943. proglasio pripajanje oslobođenih italijanskih područja «matici Zemlji Hrvatskoj», Tito je
kritikovao Hrvate što prisvajaju suverenitet koji pripada samo Jugoslaviji (Banac 1990, str. 100-
101). Titov oslonac bio je posle rata mladi borački kadar, koji je logikom ratnog učinka i
proverene lojalnosti dospeo do većine upravnih položaja u Srbiji, BiH, a delom i u Hrvatskoj.
Sve do kraja 1942. oslobodilački pokret u Hrvatskoj bio je gotovo isključivo srpski, pa su
hrvatski komunisti stoga kritikovani. Đilas svedoči da su Politbiro i Tito priznavali da su do
pada Italije ogromni deo rata nosili Srbi (Đorgović 1989, str. 170), a slična je ocena i Ive Banca
(Banac 1990, str. 93). U partijskim izveštajima o stanju u Hrvatskoj krajem 1940-ih otvoreno
se isticalo da se «veliki deo hrvatskih masa kompromitovao za vreme rata saradnjom sa
okupatorom» (Zapisnici 1995, str. 612-614). Tako su npr. Srbi u BiH, iako nisu bili u
apsolutnoj većini (1953, 44%), imali kao provereni borci dominantan uticaj u partiji i vladi. U
sastavu CK BiH je 1954. bilo 46 Srba, 3 Hrvata i 6 Jugoslovena, a CK Hrvatske je iste godine
brojao 41 Hrvata, 10 Srba, jednog Jugoslovena i 9 neopredeljenih (Shoup 1968, p. 276-277). U
partijskim zapisnicima između 1945. i 1952. mogu se uočiti sporovi između republika o
izgradnji industrijskih kapaciteta, ali Đilas tvrdi da to nisu bili međunacionalni sukobi, već više
lokalne sebičnosti koje nisu uzimane kao ozbiljan politički problem. Đilas se sećao da, dok je
bio u vrhu, nije bilo nikakvih napetosti između hrvatskog i srpskog rukovodstva, već naprotiv
bliskosti. Slovenci su, pak, već tada «zadržali jednu dozu autonomije, koju niko drugi nije
imao, i to su je zadržavali kroz praksu, kroz insistiranje na posebnoj privredi, na tome da je
uspon njen industrijski razvitak i da daje mnogo» (Đorgović 1985, str. 153-154). Isti svedok
dodaje da, dok se «osećala Kardeljeva inklinacija ka zaštiti Slovenije (on bi uvek grdio
Slovence, ali bi ih ipak podupro)», «kod Tita se nikakva inklinacija ka hrvatskim interesima
nije osećala... u pogledu nekakvog hrvatizma» (Đorgović 1989, str. 152).

107
Titov odnos prema dominantnoj naciji u Jugoslaviji bio je relativno postojan. U «Proleteru» je
decembra 1942. pisao o versajskoj Jugoslaviji, zemlji nacionalnog ugnjetavanja, u kojoj je
vladala velikosrpska hegemonistička klika, istovremeno dodajući da su u redovima NOV u
ogromnoj većini Srbi i da srpski narod daje najveći doprinos u krvi u borbi protiv okupatora
(Tito 1977 b, str. 71). U ovom Titovom članku «Nacionalno pitanje u Jugoslaviji u svetlu NOB-
a» sažet je docniji Titov odnos prema Srbima: strah od hegemonizma najbrojnije nacije, ali i
oslonac na pretežno srpski borački kadar. Borački učinak je kasnije postupno simetrično deljen
u formulacijama kao «prolivala se krv svih naših naroda», jer bez uravnotežavanja zasluga svih
nacija nije bilo moguće isticati vrhovnu vrednost – bratstvo i jedinstvo. Lako je pojmljiva
neophodnost političkog pragmatizma ove vrste i napor da se ne povredi oslobodilačka
osetljivost ostalih nacija i narodnosti. Premda je uočavao da su neki narodi više izmanipulisani
šovinizmom od drugih, Tito se u odnosu prema Srbima na izvesnim prekretnicama kolebao
(1948, 1966, 1972). Opominjao je Srbe da su kao najbrojniji narod najodgovorniji, nakon 1948.
strepeo je od tradicionalnih proruskih osećanja kod Srba, a 1966. od političkih kombinacija u
vrhu savezne policije sa Rankovićem na čelu. S druge strane, uviđao je državotvornost i
borbenost srpskog naroda (bez kog bi Jugoslavija bila nemoguća), lojalnost pretežno sprskog
boračkog partijskog i državnog kadra, a naročito odanost većinskog srpskog oficirskog kadra
JNA. U složenim međunacionalnim sukobima arbitrirao je simetričnim čistkama, čvrsto uveren
da je interes jugoslovenske radničke klase nedeljiv, a samim tim je i partiju kao zaštitnika tog
interesa smatrao ključnom integrativnom ustanovom poretka. Osećao se odgovornim pre svega
pred jugoslovenskom radničkom klasom, zatim partijom, a tek potom pred skupštinom, a
nikada pred bilo kojom nacijom.
Niz nepredvidljivih okolnosti gonio je Tita da čvorno nadnacionalno uverenje, manje ili više
elastično, prilagođava novim situacijama u čemu se ogledao njegov politički talenat. Odnos
prema SSSR-u bio je moćna struktura u senci koja je direktno ili indirektno uticala na gotovo
sve ključne segmente Titove politike. Premda hegemona, sovjetska država na čelu lagera uvek
je bila važan oslonac stabilnosti Titove vlasti, bez čijeg postojanja je teško bilo zamisliti i
opstanak samoupravnog socijalizma. S druge strane, zbog stalne manje ili više akutne sovjetske
vojne pretnje Tito se manje ili više približavao Zapadu. To ga je podstaklo na uvođenje
samoupravljanja i delimičnu liberalizaciju, što je unosilo značajne promene u međunacionalne
odnose. Decentralizacija ekonomije i uvođenje tržišta hrabrili su nacionalna osećanja, naročito
u partiji. Vrh se nadao da će tržište ojačati ekonomsku međuzavisnost regiona, horizontalnu
pokretljivost i kosmopolitizaciju prostora. Jedinstvena partija trebalo je da bude garant
obuzdavanja centrifugalnih sila unutar sistema. Ekonomskim interesima podstaknuti proces
decentralizacije burno će se ispoljiti polovinom 1960-ih sa daljom liberalizacijom tržišta. Tada
dolazi do polarizacije u partiji i Titovih čistki. Više Titovih saradnika svedočilo je da je Tito
imao snažno razvijen osećaj za državu i njeno jedinstvo, u čemu je gledao osnovu samostalne
nevazalne politike i smisao vlastitog dela. Kada je zašao u godine, bio je zaokupljen
iskušenjima zemlje nakon njegove smrti, strepeći da ni SKJ ni JNA neće očuvati Jugoslaviju.
Polazio je od toga da će, spuštajući suverenitet na republike, a delom i na pokrajine, sačuvati
neku vrstu meke federacije sa elementima konfederalizma. Tu ne bi bilo razloga za separatizam
Slovenije i Hrvatske, dok bi ekonomija spajala federalne jedinice što je bio u duhu trenda
evropskog razvoja toga vremena (Čkrebić 1995, str. 109). Ima mišljenja da je reforma
federacije i 1971. neopravdano kasnila posle privredne reforme 1965 (Minić 1993, str. 299).
Bilo kako bilo, mehanizam za održavanje jedinstva interesno diferencirane države svakako je
iziskivao više dodatnih neideoloških osigurača nego što je bio obrazac meke federacije u senci
monopolske partije.
Oblasne razlike u ekonomskoj razvijenosti imale su krupnu direktnu ili posrednu ulogu u
jačanju nacionalizma u Jugoslaviji. Komunisti su bili svesni delovanja dugih ekonomskih
trendova (razlike u stupnju razvoja), pa je u većini partijskih dokumenata najvišeg ranga stajala
direktiva da treba prevazići razlike u regionalnom razvoju. U Titovom režimu je ekonomsko
rivalstvo između republika bilo najsnažnija poluga nacionalizma, pošto su versko-konfesionalni
i jezički razlozi bili potisnuti ili rešeni. Sam po sebi lokalni ekonomski nacionalizam nije
108
jugoslovenska osobenost. Lombardijska liga u italiji odbijala je da pomaže siromašni jug, a
Katalonci su u Španiji uvek tvrdili da su eksploatisani. U višenacioanlnim državama se
ekonomske razlike lako politizuju. Zbog velikih razlika u stupnju razvoja (tehničkoj kulturi,
produktivnosti i nacionalnom dohotku) neki strani analitičari su jugoslovensku ekonomiju
1950-ih nazivali «dvojnom»: dualizam bivših habzburških oblasti (i beogradskog regiona) i
bivših delova otomanskog carstva (Rusinow 1977, p. 100). Doduše, i pre Drugog svetskog rata
bilo je u Jugoslaviji rasprava o pasivnim krajevima, ali ekonomska strana nacionalnog pitanja
nije bila akutna jer se sukob vodio između nacionalnih političkih partija Srba, Hrvata i
Slovenaca iz razvijenih ili relativno razvijenih oblasti. Kada su komunisti došli na vlast,
problem nerazvijenih oblasti naglo je aktuelizovan jer se partizanska vojska uglavnom
regrutovala iz siromašnijih krajeva. Kapitalizam je optuživan za eksploataciju siromašnih
krajeva, a to je trebalo prevazići industrijalizacijom pasivnih oblasti i dodelom posebnih
sredstava nerazvijenima. Partija je odmah posle rata uočila neravnomernost privrednog razvoja
kao potencijalni izvor nacionalizma. Smatralo se da će centralistička privreda to prevazići, jer
su monopol države i partije bili najvažniji. B. Kidrič je na V kongresu KPJ govorio: «Jasno je
da se deo viška rada iz razvijenih republika sa viškom produktivnog rada mora nužno koristiti u
našoj socijalističkoj izgradnji i u manje razvijenim republikama kako bi smo tamo maksimalno
podigli proizvodne snage i to ne samo u korist njihovu nego i u korist celine i u korist onih
republika koje sada pomažu zaostale republike. To je zakon jedinstvene socijalističke privrede»
(Cit. prema Obradović 1995, str. 229). Slovenci nisu dugo isticali da su ekonomski
eksploatisani od Jugoslavije. Nisu osećali ni kulturnu ugroženost od jugoistoka zemlje, jer su
bili najmanje rasejani. U prvom petogodišnjem planu najviše je ulagano u jugoistočne delove
zemlje, ali već krajem 1940-ih, zbog straha od mogućeg sovjetskog napada, ekonomski razvoj
ovih oblasti gubi prioritet. Vojna industrija se delom premešta u BiH (i od tada se govorilo da
Bosanci treba da podignu spomenik Staljinu), a decentralizacijom ekonomije 1952. težište
ulaganja polako se pomera sa nerazvijenih ka oblastima gde se najbrže oplođavaju. Počinju
sporovi oko ulaganja koji postupno primaju nacionalnu boju. Društveni proizvod rastao je
između 1957. i 1960. po stopi od 12,7% godišnje, što je tada bila druga najviša stopa rasta u
svetu. Međutim u Sloveniji je 1957. društveni proizvod bio 180% od jugoslovenskog proseka,
u nerazvijenim oblastima južno od Save i Dunava 67%, a na Kosovu 42%. Sličan trend razlika
nastavljen je i u sledećoj deceniji uprkos investiranju na jug, što je jačalo otpor Slovenije i
Hrvatske (Rusinow 1977, p. 100). Da bi se u partijskim raspravama izbegle optužbe da se kroz
decentralizaciju brane lokalni interesi i slabi jugoslovenstvo, ovaj proces se nazivao
deetatizacijom i debirokratizacijom.
Već početkom 1960-ih rast je usporen, što se odražava na dohodak i produktivnost rada. U
recesiji oživljavaju nacionalne napetosti višestruko prisutne u ekonomskim teškoćama. Dugo su
zvanični ekonomisti kao B. Horvat bili uvereni da se privredni razvoj može ubrzati ako se
uklone oaze nedovoljno iskorišćenih ljudskih i prirodnih resursa, tj. ako se ubrza razvoj
nerazvijenih područja. Počinju sporovi oko fondova za nerazvijene i preraspodele saveznih
sredstava. Razvijene republike su isticale da su ulaganja u nerazvijene oblasti nerentabilna, a
nerazvijeni su se žalili da su kao proizvođači sirovina u neravnopravnom položaju. Svaka
republika bila je na neki način oštećena saveznim merama, spoljnotrgovinskim režimom ili
raspodelom ulaganja, ali je imala i velikih koristi. Ali koristi se uzimaju kao same po sebi
razumljive, a štete se pamte (što je nužno vodilo politizaciji rasprave oko saveznih fondova)
(Shoup 1968, p. 161-162). Prelivanja dohotka međusobno su se kompenzovala, a utisak o
izrabljivanju, manje ili više rasprostranjen kod svih, nije slabio. Iščezava samokritičnost,
nestaje vlastita krivica, krivi su samo drugi. Početkom 1960-ih nacionalnu boju primile su
rasprave oko prednosti rečnog ili morskog transporta (dunavska ili jadranska zamisao), sporovi
oko ulaganja u luke (Kopar, Rijeka, Bar) i velikih infrastrukturnih projekata koje je finansirala
federacija (jugoslovensko – rumunska hidroelektrana, kanal Dunav-Tisa-Dunav, pruga
Beograd-Bar itd.). U ovom periodu sukobi su se vodili između razvijenih i nerazvijenih,
liberala i centralista, lokalnih, republičkih i saveznih elita.

109
Nerazvijeni regioni bogati rudama i radnom snagom očekivali su industrijalizaciju, pa im je
odgovarala centralistička politika, kao npr. petogodišnji plan iz 1957. koji je garantovao više
ulaganja nerazvijenima. Početkom 1960-ih bude se liberali iz severozapadnih krajeva, koji su,
braneći prioritet tržišta, isticali da novi petogodišnji plan favorizuje srpske interese. Kada je
zanemarivan turizam osećala se zapostavljenim Hrvatska, Crna Gora i Slovenija, nafta i ugalj
pogađaju BiH i Srbiju, rasprava oko nuklearnih centrala vodila je sukobu između onih koji su
imali vodu i ugalj i onih koji to nisu imali, pa je spor oko prioriteta uglja ili atomske energije
prerastao u međunacionalnu napetost. Ekonomski centralizam postupno je poistovećivan sa
velikosrpskim nacionalizmom, ali polarizacija političkih snaga još nije bila jasna.
Konzervativni centralisti još uvek su bili nadmoćni (Srbija i nerazvijene republike), ali već
počinju rasprave oko neophodnosti privredne reforme. Već 1964. nazirao se krah koalicije
Srbije i nerazvijenih oblasti, jer su liberali sticali nove saveznike npr. među Makedoncima i
brojnim Srbima u Beogradu i Vojvodini, čiji su ekonomski interesi bili bliži liberalnijem
tržišnom nego centralističkom modelu. U društvenom planu iz 1964. nerazvijeni su upozoreni
da u investiranju vode računa o rentabilnosti, a ne samo o socijalnim činiocima. Svaka
republika je i dalje težila da ima vlastitu čeličanu. Sporovi između elita nisu bili javni, pa
posmatračima nije bilo lako da zaključe u kojoj meri je nacionalizam ekonomski obojen.
Izgleda da u ovom periodu ni partijskom rukovodstvu nije uvek bilo jasno gde se završava
ekonomija, a gde počinje nacionalizam (Shoup 1968, p. 246). Osim toga, postojalo je nekoliko
centara moći koji se još uvek nisu tesno podudarali sa republičkim ili nacionalnim interesima:
savezni i republički državno-partijski aparat, menadžersko-tehnokratska elita i radničko-
sindikalni samoupravni blok. Ipak je u periodu 1961-1966. učvršćena osnova kasnije
nacionalne polarizacije u sistemskim odredbama. Neki pronicljivi rukovodioci su na ovu
opasnost skretali pažnju, kao npr. B. Nešković, kada je maja 1952. na 5. Plenumu CK SKJ
upozoravao na razliku između federativne republike i federacije republika: «Mislim da to nije
sitna stvar, jer je federacija malo nešto drukčija nego federativna republika. A mi treba da se
prenesemo u situaciju kakva može da nastupi u najgorim slučajevima koji mogu našu zemlju da
snađu, da pretpostavimo da će agresor, neprijatelj, da koristi čak i naše propise da sprovede
neke svoje namere, da razbije Jugoslaviju, na one njene sastavne delove koje Ustav daje»
(Sednice CK KPJ 1948-52, 1985, str. 670). Ova retka upozorenja nadvladavala je logika
ekonomskog grupnog interesa, a vodeće političke ličnosti (naročito Tito) dugo se nisu jasno
izjašnjavale. U Titovim govorima iz ovoga doba može se uočiti kolebanje između reformista i
centralista. Januara 1963. u govoru omladini kritikovao je hegemonizam brojnije nacije, ali i
one koji su na visokom stupnju ekonomskog razvitka. Izričito je tvrdio da je besmisleno da
republike moraju imati sve atribute države (Tito 1977 b, str. 259-260). Godinu dana kasnije, na
8. kongresu SKJ težište kritike u njegovom referatu bila je opasnost od birokratske
centralizacije, unitarizma i hegemonizma i osuda veštačkog jugoslovenstva (Tito 1977 b, str.
267). Tito se stalno zalagao za čvrstu i jedinstvenu partiju i kolebao se u podršci ekonomskoj
reformi. Izgleda da je pojačana kritika jugoslovenstva kao unitarizma još s kraja 1950-ih bila
nagoveštaj zaokreta ka decentralizaciji ekonomije.
Kolebanja hrvatskog jezičkog separatizma pratila su kao senka mene u srpsko-hrvatskim
odnosima, a Banac čak piše o jezičkom smeru centralizma. Sve do sredine 1920-ih nije bilo
otpora traganju za jedinstvenim srpsko-hrvatskim jezičkim standardom utemeljenim na
štokavskom narečju. Prelaz Hrvata na Karadžićeve pravopisne norme u 19. veku naročito su
zagovarali vukovci-kulturni unitaristi. J. Skerlić je 1913. predlagao da Srbi odustanu od ćirilice
u zamenu za hrvatsko prihvatanje «istočnog narečja». Bilo je to doba kada je hrvatski vajar I.
Meštrović stvorio nacrt za monumentalni Kosovski hram i kipove sa motivima kosovske
epopeje i bio doživljavan kao mesija jugoslovenskog ujedinjenja. Neretko se tvrdilo da je
Jugoslavija odveć malena zemlja za jezički pluralizam i da razvoj traži jedinstveni jezički
standard (Banac 1988, str. 202). Već krajem 1920-ih porastao je u Hrvatskoj otpor srpskoj
ekavštini, koji je kulminirao u hrvatskom ustaškom fašističkom jezičkom separatizmu 1941-45,
da bi ponovo oživeo 1967, a novu kulminaciju dosegao 1992. Oscilacije hrvatskog jezičkog
samoupravnog separatizma bile su primetne i u socijalističkoj Jugoslaviji. Novosadskim
110
sporazumom decembra 1954. ustanovljen je jedinstveni srpskohrvatski jezik sa pravopisom kao
primer kulturne kosmopolitizacije odozgo. Reakcija je usledila već 1967, kada su hrvatski
intelektualci, sa Krležom na čelu, zatražili da se srpski i hrvatski jezik službeno razdvoje.
Titovom intervencijom stvar je stišana, Krleža je istupio iz CK Hrvatske, ali nije isključen iz
SKJ. Rezultat pojačane kritike jugoslovenstva kao unitarizma već krajem 1950-ih bilo je
uzdizanje nacionalnih manjina u narodnosti (po sovjetskom obrascu); uvedene su bilingvalne
oznake u Vojvodini i Kosovu, a 1963, kao ustupak politici nesvrstanosti, republički Ustav BiH
izdvojio je muslimane kao posebnu naciju. Dok su u drugim zemljama nacionalne manjine
posmatrane kao kulturni ili samo kao jezički entitet, u Jugoslaviji su postajale i politički.
Albanci i Mađari stekli su ravnopravne predstavnike u vrhovnim partijski i državnim organima,
a Muslimani status nacije. Tolerisanje samostalnosti Makedonske pravoslavne crkve (1958) i
priznanje Makedonske akademije nauka 1967. bilo je upereno protiv bugarskih pretenzija. U
pozadini postupne decentralizacije bilo je nepoljuljano uverenje da će snažna partija jedinstvene
radničke klase moći da kontroliše žarišta rasula.
Do dalekosežnog rascepa u monolitnom političkom vrhu SKJ došlo je 1961-1962. godine. U
sukobu konzervativnih-centralista i tržišnih liberala (koji se nije u potpunosti poklapao sa
nacionalnim podelama u vrhu), Tito se dugo kolebao. Bio je kao i uvek oprezan, strepeo je od
decentralizacije i naginjao konzervativcima, pa je u ovom periodu Kardeljeva pozicija bila
ugrožena. Početkom 1960-ih Tito je svaljivao krivicu za recesiju na decentralizaciju
investicionih fondova i zalagao se za ponovnu centralizaciju. U govoru u Splitu 1962. pozivao
je mase u pomoć da se slome birokratski otpori ove vrste, a jula 1962. na plenumu CK SKJ nije
želeo da podrži centraliste iako još uvek nije bio reformista. Izgleda najbliža istini ocena da je
Tito u ovom periodu intimno bio centralista, ali i za čiste račune. U odnosu na Kardelja bio je
konzervativac i centralista i bilo je potrebno dosta vremena da konačno podrži liberalniju struju.
Otprilike u istom periodu sličan frakcijski sukob između konzervativaca i reformista, ali bez
izražene nacionalne boje, razrešen je u KP SSSR-a 1964. godine. Reformistu Hruščova oborila
je konzervativno centralistička struja, koja se zalagala za snažniju ulogu partije uzdrmanu
Hruščovljevom decentralizacijom i opadanjem uticaja Moskve u lageru. Oktobra 1964. Hruščov
je zbačen «dvorskom pobunom» koja je dugo pripremana u Kremlju. Po Stambolićevom
svedočenju Tito je žalio za Hruščovom strepeći od nove hegemone politike Moskve, ali
verovatno i od mogućeg zaraznog odjeka ovog prevrata u Jugoslaviji.
Pad Hruščova nije podstakao zaokret ka reformi u Jugoslaviji jer su ovde one počele ranije, ali
je možda olakšao Titovo končano opredeljenje za liberalnu frakciju unutar SKJ. Izgleda da je 8.
kongres SKJ decembra 1964. ozvaničio pobedu liberalne struje i pripremio privrednu reformu i
obračun sa centralističkom strujom A. Rankovića 1966. Na ovom kongresu osuđeni su
«advokati veštačkog integralnog jugoslovenstva», odbačen je ekonomski centralizam u sistemu
investicija, a 1965. investicioni fondovi oslobođeni su savezne kontrole. Privredni rast je
opadao, a 1967. stopa privrednog rasta prvi put bila je negativna. Titov zaokret je ohrabrio
liberale. On jeste, doduše, odbio reformu partije, ali ne države i ekonomije. Privredna reforma
1965. smanjila je nadležnost federacije u ekonomiji, zaoštrila međunacionalne odnose u ovoj
oblasti i, po rečima B. Krajgera, značila jednostavno rat (Perović 1991, str. 38). U vrhu je
A.Ranković pružao otpor reformi, a oko njega su se mimo njegove volje okupljale
konzervativne i nacionalističke snage. Zbog strukture privrede, Srbiji je više odgovarao
centralistički sistem, pa su srpski komunisti od 1962. počeli tražiti saveznike u nerazvijenim
republikama čiji je razvoj bio ugrožen smanjenjem investicija. Strani posmatrači bili su uvereni
da je reč o sukobu «progresivnog severozapada» i «konzervativnog jugoistoka», koji je bio
manje značajan dok je Srbija bila neutralna, a sada je postao aktuelan (Shoup 1968, p. 251). U
vrhu su jačale podele, a štampa je početkom 1966. pisala da je centar otpora reformi Srbija.
Marta 1966. sklopljen je sporazum između partijskih vrhova Srbije i Makedonije o usklađivanju
ekonomskih interesa, a uz sličan sporazum Srbije i Crne Gore iz decembra 1966. o saradnji i
pruzi Beograd-Bar stvoren je latentni blok reformi i upadljiva polarizacija snaga. Juna 1966. na
sednici IK CK SKJ odlučeno je da se udari po Rankovićevoj grupi i protivnicima reformi.
Dekor čistke bio je vizantijski – zloupotrebe u radu policije. Tito je govorio da je Državna
111
bezbednost «prejašila partiju». Njega ipak nije brinulo toliko narušavanje zakona koliko
ugrožavanje jedinstva partije, jer je partija bila stožer sveukupne integracije. Na 4. plenumu CK
SKJ jula 1966, koji je održan na Brionima uz posebne mere obezbeđenja, Ranković je podneo
ostavku. Tito je formirao komisiju za ispitivanje policijskog prisluškivanja, ali je ova smatrala
da prisluškivanje nije važno. Držali su da je KOS (Kontraobaveštajna služba) radila slično što i
UDBA i tražili istragu protiv Gošnjaka i KOS-a, ali je Tito to sprečio (Tripalo 1990, str. 73).
Opšta povika na prisluškivanje bila je pokriće da potom kontraobaveštajna služba preuzme
čišćenje Državne bezbednosti i mnoge poslove policije (Vuković 1989, str. 273). Širenje
glasova o Rankoviću kao Titovom nasledniku u visokim policijskim krugovima verovatno je
bila dodatna okolnost koja je Tita opredelila za čistku. Tripalo drži da je teško verovati da je
Ranković spremao zaveru protiv Tita, ali je bliža istini pretpostavka da se spremao da, kada
Tito umre, preuzme njegovo mesto po razumljivom načelu nacionalne simetrije.
Po svemu sudeći, pad Rankovića bio je ipak dublje uslovljen ekonomsko-političkim uzrocima
nego direktnom borbom oko vlasti. Svest o dubljim uzrocima ovih skoba dugo je zamagljivana.
Hladniji strani analitičari jasnije su uočavali ove tokove. Britanski sociolog Rasinov je priznao
da je poratna Jugoslavija daleko poodmakla u modernizaciji (merenoj nacionalnim dohotkom,
industrijalizacijom, urbanizacijom, promenom stila života, zatim profesionalnom i socijalnom
diferencijacijom, specijalizacijom i pluralizmom institucija), ali je i uočavao da dezintegraciju
saveznog državnog i partijskog monopola ne može da ukoči nijedna ličnost niti grupa, jer je
pluralizam nošen snažnim regionalnim ekonomskim interesima koje je štitilo oblasno vođstvo
(Rusinow 1977, p. 271-272). Druga vrsta pristrasnosti koja je zamagljivala svest o ekonomskoj
uslovljenosti nacionalizma jeste previđanje okolnosti da u odnosu na Jugoslaviju osećanje
državnosti nije bilo isto kod svih naroda. Nadnacionalna klasna solidarnost radničke klase nije
nikada uspela ova različita osećanja da uravnoteži. Kod Srba je postojalo osećanje kontinuiteta
pošto su imali sopstvenu državnost i poistovećivali se sa prvom i drugom Jugoslavijom. Kod
ostalih naroda uvek je bilo manje ili više prisutno osećanje da je centar vlastite republičke
državnosti na drugom mestu. Težnja ka kompletiranju državnosti uvek je bila skopčana sa
otporom centralizmu. Zato je M. Nikezić upozoravao «...mi ovde u Srbiji moramo da
razmišljamo o tome kako drugi vide sebe u toj zajednici i moramo razumeti da su razlike
nužne» (Vuković 1989, str. 444). Osetljivost drugih nacija na najbrojniju i najdržavotvorniju
srpsku u određenoj meri bila je prirodna. J. Blažević je govorio Draži Markoviću 1970-ih da
«Srbiji treba čovek kompromisa. Ono što je Jakov rekao misle i drugi. Verovatno se radi o
shvatanju da najveća u Jugoslaviji, Srbija jeste ravnopravna (ne dominantna) ako je
kompromiserska, neodlučna, ako nije jasna u opredeljenjima, u svojim interesima i njihovoj
odbrani. Ima nešto što je realno u tome. Možda bih i ja da nisam Srbin slično mislio... svi su
vrlo osetljivi na sve ono što se u Srbiji događa» (Marković 1987, I, str. 436). Osetljivost prema
Srbiji lako je prelazila u stereotip, koji je postao delotvoran s kraja 1980-ih u bloku većine
republika protiv hazardne parole srpskog rukovodstva «jaka Srbija – jaka Jugoslavija».
Još za vreme Tita hrvatski nacionalisti su u Rankoviću videli nadnacionalnu unitarističku silu,
apisovski, crnorukaški velikosrpski mentalitet, a pad Rankovića (slično Albancima) doživeli
kao kapitalan događaj kojim je otvoren novi psihološki, politički i civilizacijski prostor. U
poslebrionskoj atmosferi polako oživljavaju stereotipi o eksploataciji Hrvatske nastali još 1919-
1920. kao antiteza srpskom solunaštvu. Postojanost dugih procesa na Balkanu jasno se uočava u
lakom aktiviranju stereotipa o odnosima između stožernih nacija Srba i Hrvata. U Hrvatskoj se
bude Starčevićevi stereotipi o Srbima u Hrvatskoj kao došljacima, «srpskoj okupacijskoj armiji
u Hrvatskoj», o Jugoslaviji kao «tuđinskom jarmu i upravi», «Nasilju Pašićeve policije»,
Srbima kao «lukavim Vizantincima» itd. (Stanković 1993, str. 111-123, Bakić 2002). Izgleda
da krajem 1960-ih čak ni autoritarna nadnacionalna Titova harizma nije mnogo neutralizovala
oživljavanje pomenutih stereotipa. Tome je svakako doprinosila i privredna kriza. Optimizam
privrednog buma iz ranih šezdesetih smenjuje neizvesnost krize, pa čak i pesimizam podstaknut
nacionalnim sukobljavanjima. Potpuna stagnacija ekonomskog rasta bila je vidljiva 1967,
nezaposlenost je 1968. bila za 47% veća nego 1964, a zaoštrava se problem raspodele deviza.
Sve to se odvijalo daleko od očiju javnosti koja je uljuljkivana verom u snagu partije i države.
112
Na 9. kongresu SKJ 1969. učvršćena je «liberalna koalicija» dok su «konzervativci-centralisti»
bili u opoziciji pokušavajući da se pregrupišu oslanjajući se na različite snage, čiji su interesi i
vrednosti bili manje ili više pogođeni decentralizacijom i liberalizacijom. Kardelj se ustalio kao
drugi čovek režima koji je podsticao, ali i sputavao zahuktale liberale, sve više utičući na
prirodu Titove arbitraže. Tito je, sve više padao pod uticaj okruženja novih ljudi (Dolanc, KOS
itd.), direktno je komunicirao sa šefovima republičkih partija bez jačeg posrednog uticaja
saveznog partijskog organa (Izvršnog Biroa CK SKJ) držeći vojsku i policiju pod ličnim
nadzorom. Sistemom naizmeničnog predstavljanja u Izvršnom birou Tito je utopio sve vodeće
ličnosti u jedan amorfni organ, ostavši sam izvan njega. Drugog čoveka po operativnoj moći
nije bilo. Kardelj je bio suveren u ideološkim pitanjima, a u Izvršnom birou izdvaja se S.
Dolanc kao ličnost posebnog Titovog poverenja. L. Perović tvrdi da je u ovom periodu Mijalko
Todorović uzaludno težio stvaranju jakog centra koji bi parirao Titu. U ovom periodu
najuočljiviji su Titova nesigurnost, lutanje, oklevanje, pa i pogrešne procene opasnosti
nacionalizma. Bolje obavešteni posmatrači iz vrha partije sticali su utisak da sa Titom neko
manipuliše, da u Izvršnom birou deluje neformalna grupa koja intrigira i lansira informacije da
je Srbija protiv Tita. Što je Tito više stario to je njegovo okruženje više ličilo na dvor.
Drugarstvo su potiskivali dvorjani i ceremonijal. Intrige su dekor svake zatvorene politike, a u
atmosferi međunacionalnog nepoverenja i boljševičkog straha od frakcija mogle su imati
značajnu ulogu.
Posle uklanjanja Rankovića Srbi su ostali bez vodeće političke ličnosti u najužem vrhu. Novo
vođstvo srpske partije preuzeli su liberalni reformisti, po «tehnokratsko-menadžerskim»
pogledima slični hrvatskom vrhu, ali u nacionalnom pogledu ućutkani. Posle Rankovićevog
pada kod Hrvata je slabilo uverenje da uvek posle svega Srbi pobeđuju. Naporedno oživljavanje
jezičkog nacionalizma i ekonomskog separatizma bio je hrvatski odgovor na nagoveštenu
decentralizaciju federacije. Uvek dobro obavešteni predsednik bio je na oprezu čvrsto držeći
vojsku i policiju pod vlastitim nadzorom kao ultima ratio čistki koje je obavljao kroz partiju.
Na kritici poražene centralističke struje probijalo se novo načelo «politike čistih računa». Hrvati
su tražili dalje razvlašćenje federacije, a strani posmatrači su zapažali da se u Hrvatskoj pad
saveznog unitarizma sve više predstavljao kao Pirova pobeda jer su najveće banke i
spoljnotrgovinska preduzeća ostali u Beogradu (Rusinow 1977, p, 275). Izgleda da je u pogledu
koncentracije finansijskog kapitala sada situacija bila drugačija od one između dva svetska rata,
kada je od ukupnog privrednog kapitala u Jugoslaviji, koji se 1928. cenio na oko 2,5 milijardi
dinara u zagrebačkim bankama bilo oko 2 milijarde (Gligorijević 1986, str. 87). Verovatno se
stoga hrvatska buržoazija nije opirala Aleksandrovoj diktaturi 1929. Tome nasuprot, početkom
1970-ih, po svedočenju Tripala, dve trećine jugoslovenskog finansijskog kapitala bilo je u
Beogradu, u saveznim bankama i spoljnotrgovinskim organizacijama, što je vodilo
administrativnom prelivanju dohotka i deviza (Tripalo 1990, str. 86, Rusinow 1977, p. 275). U
Sloveniji se 1969. javljaju zahtevi za revizijom materijalnih odnosa prema federaciji i glasovi
da je i Slovenija eksploatisana, u Makedoniji se javljaju otpori slovenačkom pritisku. Tripalo
svedoči da je u jednom razgovoru 1971. Marković stavio Kardelju primedbu u vezi sa
promenama u federaciji, da oni, Slovenci hoće da im Srbi čuvaju granice kako bi se Slovenija
bogatila na jedinstvenom jugoslovenskom tržištu (Tripalo 1990, str. 133). Gotovo sve republike
su isticale da su eksproprisane i bile osetljivije na gubitke nego na dobitke. Počeli su zamršeni
sukobi oko ekonomskih pitanja koji su bili širi od srpsko-hrvatske napetosti. Hrvati su tražili
svoje devize od turizma, bosanske i srpske firme svoj udeo u snabdevanju turizma hranom, a
srpske čeličane svoj novac od prodaje hrvatskih tankera. Devizno pitanje bilo je neobično
upadljivo. U Hrvatskoj se sa jačanjem turizma širila teza da bi ova republika bila Švedska da
nije iznošenja deviza. Povodom hrvatske kritike SIV-a i budžeta federacije 1968. Kardelj, M.
Todorović i M. Špiljak tvrdili su da se izaziva politička kriza zbog desetak milijardi dinara
(Tripalo 1990, str. 91). U nekoliko navrata Tito je 1971. pominjao da «Hrvatska ima veliki
priliv deviza, a da joj malo ostaje» i da «devizni problem treba rešiti» (Tito 1977 b, str. 420-
421, Perović 1991, str. 294, Dragosavac 1985, str. 149). Egzaktno svođenje računa bilo je teško
i rizično, jer je vodilo presecanju privrednih veza i zajedničkog tržišta.
113
Po dostupnoj literaturi i usmenim svedočenjima, Titova arbitraža u ovoj fazi bila je kolebljiva i
nesigurna. U Skoplju je govorio protiv slovenačkih pritisaka, a u Zagrebu priznavao da su
otuđeni centri finansijske moći u Beogradu, što je trebalo da sugeriše da su Srbi izgubljenu
političku prevlast zamenili ekonomskom. U složenoj mreži sukoba i prelivanja dohotka nije
bilo lako arbitrirati, a Titovu kolebljivost je izgleda pojačavao najuži krug saradnika koji je
sprečavao pristup predsedniku. Tu je najzagonetniju ulogu imala kontraobaveštajna služba. Od
pomenutih uticaja i nesumnjivog kolebanja trebalo bi odvajati nužni politički pragmatizam, tj.
okolnost da je u Titovim govorima uvek bilo prisutno različito akcentovanje osetljivog
nacionalnog pitanja. Ne bi trebalo u oportunizam ubrajati njegov napor da ističe ono što je kojoj
sredini odgovaralo i time ublažava napetosti. Ovde treba navesti samo nekoliko primera
prilično razumljive elastičnosti: maja 1945. Zagrebčanima se obraća «kao Hrvat» (Tito 1977 b,
str. 91), marta 1969. omladini i studentima podvlači da je Jugosloven, «ali po nacionalnosti
Hrvat» (Tito 1977 b, str. 335), oktobra 1971. vojsci na manevrima «ja sam Jugosloven i ništa
drugo ne mogu biti» (Tito 1977 b, str. 423). Bilo bi pogrešno ovu elastičnost svesti na puki
pragmatizam ili oportunizam. Retorika svakog političkog vođe iziskuje prilagođavanje ključnih
gledišta različitim delovima populacije. U ovom pogledu Tito nije bio izuzetak, a izgleda da je
u složenoj višenacionalnoj državi pomenuta elastičnost bila nužni sastojak integrativnog
manevra koja nije mnogo uticala na slabljenje Titove popularnosti u različitim delovima
zemlje. Ako su upućeniji posmatrači i mogli uočiti Titova različita, pa i oprečna akcentovanja
nekih važnih idejnih sadržaja, najvećem broju građana i članova SKJ to je ostajalo zamagljeno
ili manje važno u odnosu na ključni refren šefa partije o «jedinstvenoj jugoslovenskoj radničkoj
klasi i jedinstvenom suverenitetu države (Tito 1977 b, str. 410 i 434).
Protivrečni proces politizacije ekonomskih međunacionalnih napetosti i kolebljivo laviranje
ostarelog predsednika je u ovom periodu prilično jasno obelodanila 10. sednica CK SK
Hrvatske januara 1970. Osnovni zaključci koje je usvojio ovaj skup hrvatskih komunista, po
Pečujlićevom svedočenju, bili su Bakarićevi. U njima stoji da je unitarizam i savezni
centralizam sa osloncem na Srbiju, a ne nacionalizam, glavna opasnost, zatim da je u
centralističkom režimu Hrvatska eksploatisana i da je CK SK Hrvatske nosilac
najprogresivnijih težnji radničke klase u zemlji. Tu je osuđena kao unitaristička kritika
hrvatskog nacionalizma koju je izneo dalmatinac Miloš Žanko, potpredsednik Skupštine
Jugoslavije. Tito je podržao zaključke 10. sednice i osudio «Borbu» što dramatizuje slučaj
Žanka. Sam Žanko je govorio o šovinizmu demoralisanih revolucionara i njihovom savezu sa
mediokritetima. Nekoliko godina ranije u zagrebačkom «Vjesniku» pisao je da će se pravi
komunista boriti protiv svog šovinizma, a šoveni protiv tuđeg. Žanko je bio od ređih Hrvata u
vrhu koji je skretao pažnju na neprekinutu liniju od ustaštva do politike CK Hrvatske krajem
1960-ih, ali je upozoravao da i Srbi treba da budu aktivniji u borbi protiv svojih šovinista.
Nakon kritike nije hteo da podnese ostavku niti je priznavao odgovornost. Po Čolakovićevom
pisanju Tito je mislio da se ovaj raskol može okončati zabašurivanjem. Najpre se složio sa
Žankom, a kasnije je podržao Bakarića. Titova kolebljivost jačala je napetost u vrhu. Kardelj je
oprezno lavirao kritikujući Hrvate i trudeći se da sačuva Titov autoritet. A. Bebler je smatrao da
je hrvatska hajka protiv Žanka u stvari borba protiv Bevca, koji je potisnuo Bakarića iz vrha.
Više tumača ovih zbivanja slaže se da je Tito nesmotrenom podrškom 10. sednici dao zeleno
svetlo usponu hrvatskog nacionalizma (Perović 1991, Antonić 1991). Ne manje zanimljiva
okolnost od Titovog kolebanja bila je prilično energična Kardeljeva osuda 10. sednice. Oprezni
Slovenac odmah je uočio da ako bi sve republike počele sa pritiskom sličnom hrvatskom onda
je jasno da stvar može da se završi sa pravom jačega. Slično predratnom instinktu Antona
Korošeca ocenio je da u takvim uslovima Slovenija mora da gubi. Slično Korošecevom bloku
sa Aleksandrom protiv Hrvata i Kardelj je osudio obračun sa Žankom, optužio Hrvate za
avangardizam i metod stvaranja monolitnog jedinstva CK SKH, i po nekim svedočenjima Titu
rekao da se ne slaže sa njegovom podrškom. Trebalo mu je manje vremena od Tita da sagleda
kuda vodi hrvatski pritisak. Pod uticajem Kardelja na sednici Izvršnog biroa Tito je povukao
svoje mišljenje o 10. sednici, a na prigovor o prethodnoj podršci nervozno je reagovao tvrdeći
da nije svemu dao podršku, pa čak i da je Žanko bio u pravu i da ga treba vratiti u SK (Vuković
114
1989, str. 554-555). Zaobilazno kritikujući Tita nekoliko meseci kasnije, Kardelj je govorio da
je Tito doneo mudru odluku kada je tražio da se ne objavljuje njegova podrška 10. sednici.
Kritičnost prema Titovom ponašanju bila je prisutna kod najbližih saradnika, ali se ispoljavala u
zaobilaznoj formi ili u internim dnevničkim zabeleškama kao kod razočaranog Čolakovića, koji
je novembra 1971. zapisao da treba likvidirati sve tabue, uključiv i Staroga, kome se može
uputiti mnogo korisnih zamerki (Antonić 1991, str. 304). Kolebljivi Tito brzo se trgao, trudeći
se da propust ispravi radikalnim čistkama po zakonu neizbežne nacionalne simetrije.

3. Titova antinacionalistička simetrija

Juna 1971. šira jugoslovenska javnost je za stanje u Hrvatskoj krivila Tita, autoritet mu je bio
načet, a hrvatska zbivanja krnjila su mu međunarodni ugled (Perović 1991, str. 276). Izgleda da
je glavni pritisak na Tita u ovom periodu vršila armijska grupacija koju su reformističke struje
nazivale «sedmom republikom». Govorili su mu da opada Titov ugled u JNA i među većinskim
srpskim stanovništvom, jer se smatra da stoji iza hrvatskog rukovodstva (Vuković 1989, str.
187). Tito je oklevao, povremeno preteći, kao jula 1971, kada je upozoravao hrvatsko
rukovodstvo: «Ja ću prije našom armijom praviti red nego dopustiti da to rade drugi». Ipak je
vojno rešenje bilo manje izgledno jer je Titu, kao svetskom državniku, bilo stalo da jedinstvo
Jugoslavije ima civilnu i demokratsku odoru. Hrvatski separatizam bio je neuralgični šav
međunacionalnih napetosti. Bakarićeva realistična predviđanja mogućnosti rasula (možda je
kao Hrvat to bolje osećao nego drugi) svedoče da je u vrhu postojala svest o snazi procesa
«dugog ritma» koje partija i vođa ne mogu preseći. Januara 1970. proročki je rekao: «Prva
ozbiljna kriza, svjetska ili unutrašnja, koja bi uzdrmala iznutra ili izvana Jugoslaviju učinila bi
da se ponovi ona 1941. da propadne Jugoslavija, ali ovaj put da to ne bude bruka samo za ideju
bratstva među narodima nego da bude kompletna bruka za socijalizam» (Cit. prema Perović
1991, str. 123). Godinu dana kasnije Bakarićeva upozorenja bila su još otvorenija: «Ja sam Titu
rekao da se može desiti da se u Karinu tuku dva sela i, kad on dođe, da će svi izići na ulice i
pozdraviti ga, a kad on prođe – opet će se nastaviti tući» (Cit. prema Dragosavac 1985, str.
119). Izgleda da su najdublje međunacionalne napetosti harizma vođe i partije samo prividno
pokrivali.
Kod svih pomenutih zbivanja spoljnopolitički sklop nije bio nevažan. Premda je Titova harizma
bila nezavisna od Moskve, o sovjetskom stavu uvek se vodilo računa. Odnosi sa SSSR-om bili
su u ovom periodu relativno stabilni izuzev sukoba 1968, koji je prilično brzo izglađen.
Decentralizacija države i privredna reforma značili su udaljavanje od sovjetskih uzora, a
zaokret ka partijskom konzervativizmu Moskva je uvek pozdravljala. Brežnjevljeva doktrina o
ograničenom suverenitetu trebalo je da homogenizuje lager, pa su Sovjeti opširno prikazivali
krizu u Jugoslaviji težeći da diskredituju jugoslovensko samoupravljanje. U isto vreme
Sovjetima nisu odgovarali poremećaji u Jugoslaviji jer bi to omelo njihovu dugoročnu politiku
jačanja veza sa Zapadom zbog napetosti sa NR Kinom. U vrhu SKJ bila je stalno prisutna
bojazan od uvlačenja Jugoslavije u lager, pa čak i sumnja da bi Tito na to bio spreman. Tito je, s
druge strane, izbegavao zatezanje odnosa sa Sovjetima, ali je unutar zemlje manipulisao
sovjetskom pretnjom. Kosigin je, jula 1970, zvanično saopštio delegaciji vlade SFRJ da SSSR
zadržava pravo da po svom nahođenju interveniše u Jugoslaviji ako ova «bude napadnuta» ili
ako tekovine socijalizma u Evropi, uključujući tu i Jugoslaviju «budu ugrožene» (Mićunović
1984, str. 92). Po Titovom svedočenju, septembra 1971, Brežnjev mu se u četiri oka kleo i
uzbuđeno govorio da SSSR neće napasti Jugoslaviju i «da bi, ako bi do toga došlo, radije se
odrekao svoje dece i svoje porodice» (Vuković 1985, str. 580). Stabilnost Jugoslavije, po
Sovjetima, počivala je na zdravim snagama, armiji i Titu, proverenom komunisti, pa su od ovih
snaga očekivali ozdravljenje. Ove ocene mogle su jačati Titovu veru u dobar odjek partijskog ili
vojnog rešenja nacionalne krize. Izgleda, međutim, da su neke druge sovjetske ocene mogle kod
njega podgrejati strepnju od ruskih pokušaja da izazovu nacionalno podvajanje u vrhu SKJ. U
razgovoru sa jugoslovenskim ambasadorom Kosigin je decembra 1969. pominjao da Srbi,
Crnogorci i Makedonci žele dobre odnose sa SSSR-om. Ostale nije pominjao (Mićunović 1984,
115
str. 74). Stambolić i Pečujlić se sećaju da Tito nije nikada zaboravio Rankovićevu euforičnu
izjavu u Kijevu decembra 1962. o «progresivnim snagama u svetu na čelu sa SSSR-om». Z.
Vuković navodi nekoliko svedočenja s početka 1970-ih iz kojih se takođe da zaključiti da je
deo Titovog nepoverenja prema Srbima počivao na sovjetskim pretnjama. Tako je on 1971.
sumnjičio srpsko rukovodstvo da preko M. Todorovića održava vezu sa Rusima. Todorovića je
maja 1971. u Moskvi pratio i nadgledao vojni ataše, zbog čega je ovaj kod Tita protestovao i
osporavao navode vojnog atašea. Tito mu je upao u reč i rekao: «Ja Vas optužujem». Mijalko je
odgovorio: «Ja Vas optužujem zbog ovoga što radite» (Vuković 1989, str. 522). Po svedočenju
M. Pečujlića, ovaj sastanak je završen mirno, jer je Tito ustuknuo pred jedinstvenim blokom
srpskog rukovodstva, ali ovaj «poraz» nije zaboravio u kasnijim čistkama. U ovom periodu Tito
je govorio da u Srbiji ima snaga koje hoće da dovedu Ruse, a Nikezić je upozoravao da Rusi
prosovjetsku Jugoslaviju gledaju kao državu u kojoj bi se, pre svega, oslanjali na Srbe i
Crnogorce (Vuković 1985, str. 525). Dobro obavešteni i iskusni predsednik je uvek vodio
računa o sovjetskim iščekivanjima, jer mu je SSSR, čak i u periodima najveće zategnutosti
odnosa, bio nužna ideološka zaleđina, ali je i strepeo od mogućih proruskih oslonaca u zemlji.
Odranije uznemiren brzinom ispoljavanja dezintegrativnih posledica Brionskog plenuma, Tito
se dugo kolebao. Smenjivanje Rankovića i kritika rada policije podstakli su neželjenu klimu
kritike režima. U studentskim demonstracijama juna 1968 (nastalim delom i pod uticajem
sličnih zbivanja u Zapadnoj Evropi) doveden je u pitanje i njegov ugled. Tito je verovao u svoj
autoritet, pa ga je odlučno stavio na probu govorom preko televizije. Studentski pokret je
manipulativno obuzdan, ali ne i dublje nacionalističko nezadovoljstvo, pre svega u Hrvatskoj.
Nestrpljivost hrvatskog rukovodstva i zahtevi da federacija finansira turističku privredu (makar
i emisijom novca) bili su sve snažniji. Titovi govori iz ovoga perioda pokazuju da je do izvesne
mere podržavao hrvatske zahteve od fedracije. U Bugojnu je aprila 1971. govorio o
razvlašćivanju federacije, ali i protiv konfederacije (Tito 1977 b, str. 398-405), u Zagrebu je
septembra 1971. obećao rešavanje deviznog režima (Tito 1977 b, str. 420), mesec dana kasnije
umirivao je vojsku rečima da su «to ipak pojedinačni slučajevi, to nije međunacionalna mržnja»
(Tito 1977 b, str. 424). Tito je odlagao obračun do poslednjeg trenutka. Trebalo je da se ispuni
nekoliko važnih preduslova za odluku o čistki: pukotina u rukovodstvu Hrvatske, otvorene
secesionističke parole maspoka i osećaj lične ugroženosti. Izgleda da se Bakarić «presaldumio»
još u februaru 1971. otvoreno osporavajući da je u posleratnom periodu razvoja Jugoslavije bilo
srpske hegemonije, zbog čega su ga u toku leta počeli prozivati da je izdao 10. sednicu
(Vuković 1989, str. 453, str. 560). Po usmenom svedočenju M. Pečujlića piscu ovih redova, na
jednoj od sednica Izvršnog biroa Tripalo je govorio o tome da su stariji drugovi umorni i da
zato Bakarića treba poštedeti zamornih ključnih položaja. Tito je odmah dodao Kardelju
cedulju sa kratkom porukom koju je Kardelj u pauzi pokazao Pečujliću. Na njoj je stajalo:
«Bevc, ovi će nas razvlastiti». Ipak Titova kolebanja još nisu bila presečena, a protokolarna
simbolika Titove neodlučnosti iz ovog perioda bio je jedan bizarni gest s jeseni 1971. na
zagrebačkom aerodromu prilikom službene posete Hrvatskoj. Tu ga je uz počasnu jedinicu JNA
i himnu «Hej Sloveni» dočekala i himna «Lijepa naša». Bio je iznenađen, napravio je čak jedan
suvišan korak, a onda opet stao (Tripalo 1990, str. 159). Oštro je reagovao tek nekoliko meseci
kasnije, kada je novembra 1971. za vreme posete SAD primio depešu o zahtevima u Hrvatskoj
za njen samostalni ulazak u UN i formiranje republičke armije. Čistka nacionalista iz vrha
obavljena je uz pomoć frakcije koja se odvojila (Bakarić, Vrhovec, Blažević) i Srbina u
Hrvatskoj D. Dragosavca. Tito je čekao da se u rukovodstvu SK Hrvatske stvori pukotina i da
lakše obavi čistku arbitražom između frakcija. Izgleda da je u tom pogledu obrat V. Bakarića
bio odlučujući. D. Bilandžić je 1990. ocenio da je hrvatski otpor centralizmu bio logična
posledica reforme federacije, ali da su ga suzbili oni koji su reformu započeli. Uspon i pad
hrvatskog nacionalizma 1965-1971. imao je prilično jasno ispoljeni dijalektički tok. Bakarić je
podržavao Tripalovu struju i zalagao se za «federiranje federacije», u kritičkom momentu
odvojio se od ekstremista i olakšao Titovu čistku, da bi na kraju sa Kardeljem većinu hrvatskih
zahteva ugradio u Ustav 1974. Važna zakasnela posledica ovih zbivanja, međutim, bila je
stvaranje kadrovskog jezgra kasnijeg hrvatskog secesionizma iz prognanih i uklonjenih kadrova
116
1971-1972. Kardeljeva podrška Titovoj arbitraži bila je takođe značajna. Slovenija u ovom
periodu nije preko opreznog Kardelja podržavala hrvatski nacionalizam, što je kasnije potvrdio
i Tripalo ističući da je u «kritici deviznog sistema Hrvatska 1971. bila osamljena, cijela
Slovenija je bila protiv kritike» (Tripalo 1990, str. 52). Slično kralju Aleksandru 1929, i Titu je
1971. bilo olakšano slamanje hrvatskog separatizma podrškom Slovenaca. Položaj srpskog
vrha, međutim. 1971. bio je drugačiji, jer je bio ugrožen opasnošću simetrične čistke, tj.
Titovog narednog udara po Srbiji. Polarizacija nacionalnih snaga u obe Jugoslavije bila je
slična, određene sličnosti postoje u tehnologiji stvaranja ravnoteže među regionalno-
nacionalnim političkim elitama (srpsko-hrvatska napetost širi prostor za slovenačku arbitražu),
ali su ideologija i politička kultura nametali Titovoj arbitraži osobenu boju.
Rešavanje međunacionalnih odnosa na osnovama pune ravnopravnosti i čistih ekonomskih
računa nije bilo nimalo jednostavan zadatak. U složenom državno-partijskom kartelu
ekonomske i političke moći Titova arbitraža imala je pravo na grešku i lutanja. Propuste je
teško naći u ključnim strateškim pravcima i ciljevima (federacija ravnopravnih naroda na
osnovu čistih računa), ali je u taktičkim pitanjima bilo kolebanja, popuštanja, konzervativizma i
strepnje za vlastiti položaj. Tito je pre donošenja odluka bio sklon dugim konsultacijama, ali je
tražio disciplinu i znao preseći raspravu ličnom odlukom. Razapet između klasičnog
boljševičkog rešavanja svih sukoba kroz partiju (iznošenje mišljenja, suočavanje frakcija,
samokritika, ostavka) i reformističkog stava u ekonomiji (svako treba da živi od svoga rada), a
pod pritiskom razvijenih republika, arbitrirao je oprezno. Trudio se da zatvori neslaganja i
razreši ih u vrhu, a da se u javnost izlazi sa obaveznom samokritikom i jedinstvom. Nastojao je
da u javnosti ne ispadne pristrastan, pa je i protokol vodio računa o simetriji.Tako je 1971.
smatrao da general M. Milojević ne treba da bude prisutan u Rudom: «Ne bih ja imao ništa
protiv toga, već zbog drugih; ja nisam čovek da pamtim dugo zlo, morao sam suspendovati
Bobetka, a Miloje se rukuje sa mnom. To ne bi bilo dobro primljeno» (Cit. prema Marković
1987, I str. 326). Od svake sredine uporno je tražio, pre svega, borbu protiv vlastitog
nacionalizma u duhu proverene boljševičke političke kulture stvaranja jedinstva kroz
samokritiku. Ton arbitraže bio je konsultativni «meki» autoritarizam, kao na sastanku sa
predstavnicima Srbije oktobra 1970:
«Tito: 'Kakve prigovore imate Hrvatima? Ja sam pitao i njih. Šta vi prigovarate?' M. Bojanić:
'Praktično nikakve prigovore nemamo. Osnovna pitanja su oko petro-hemije. Bilo je izvesnih
nesporazuma oko državnog kapitala i oko Investicione banke'. Tito: 'Deviznih pitanja?' Bojanić:
'Nije to razlika između nas i Hrvata, to je više razlika oni i federacija.' Tito: 'To su se sada
pobrkale neke stvari, u tom smislu što izvesni nesporazumi sa federacijom ispadaju kao da je
reč o sukobu sa Srbijom, između Hrvata i Srba... Već se govori – Srbija ima sve, ima ovo, ima
ono, ima nas mnogo, možemo bez vas. Ja neću da čujem 'Mogu bez nas', ni kod jednih...» (Cit.
prema Vuković 1989, str. 410).
Tito je upozoravao da zbog ugleda u svetu ne treba govoriti federacija nego Jugoslavija, jer kao
celina u svetu predstavljamo mnogo, a svaki posebno ne bi smo značili ništa. Voleo je da mu se
kaže sve, pa su lojalni i verni saradnici imali veću moć od samostalnijih, sposobnijih i
kritičkih. U tom pogledu je, doduše, među vladarima teško naći izuzetka. Pečujlić ocenjuje da
se Tito oslanjao na samostalne diplomate i poslušne generale. Titova arbitraža bila je osobena
jer je uglavnom počivala na srpsko hrvatskoj napetosti. Jula 1971, u jednom razgovoru, zapitao
je Nikezića: «Reci mi šta vi zamerate Hrvatima, pa ću ti reći šta oni vama zameraju? Nikezić je
mirno odgovorio: 'Ništa'. Tito se naljutio, udario šakom po stolu, što nije bio njegov običaj i
rekao:' Onda neću ni ja tebi reći'» (Cit. prema Perović 1991, str. 303). Zbog primene načela
simetrije čistka u jednoj republici izazivala je strah od ravnoteže u obračunu kod drugih
republika. Izgleda da je u tom pogledu srpsko rukovodstvo bilo opreznije od hrvatskog.
Početkom decembra 1971. Latinka Perović je na sednici Sekretarijata CK SK Srbije
upozoravala: «Nikakva zluradost niti osećanje pobede ovde ne sme da se ispolji jer bi to otežalo
prilike u Hrvatskoj i olakšalo oživljavanje nacionalizma u Srbiji, tim pre što ima antihrvatskih
raspoloženja» (Cit. prema Vuković 1989, str. 593). Još oprezniji oblik odbrane od simetričnog
obračuna bio je Nikezićev predlog (u duhu nemešanja u hrvatske stvari) Tripala za predsednika
117
SIV-a (Nenadović 1989, str. 155). Pre zvaničnog predloga za čelne funkcije, koje bi nadležni
državni i partijski organi bez rasprave potvrđivali, Tito je obavljao konsultacije (često pošto bi
već doneo odluku) da bi ispitao raspoloženje i ocenio odnos snaga pojedinih nacionalnih
frakcija i podršku koju bi republike davale pojedinim ličnostima. Kadrovske kombinatorike iza
zatvorenih vrata su osobenost svake političke partije, ali je Tito izgleda prilično uspešno
odolevao pritisku interesnih državno-partijskih blokova bez bojazni da ga neko može optužiti za
autoritarnu samovolju. Svakodnevicu «kadriranja» starog predsednika 1971. dočarava L.
Perović. «Tito je upitao koga predlažemo za predsednika Savezne skupštine. Nikezić je, pošto
su prethodno bile obavljene konsultacije, rekao: 'Mijalka Todorovića.' Tito se složio iako su
neposredno pre toga razgovarali o Titovom napadu na Todorovića, zbog njegovih navodnih
ranije izrečenih kritika na račun Tita u Moskvi... Tito je spomenuo da Kardelj predlaže Minića,
na šta je Stambolić reagovao. 'I ja imam primedbe', to gura Kardelj, zaključio je Tito. A spor
oko predsednika SIV-a okončao je Tito – odlučivši se za Dž. Bijedića. Opšta konsternacija, ali
izbor je Titov» (Perović 1991, str. 271-272). Tito je znao, doduše, i da popusti kada bi video da
rukovodstvo republike neće njegovog kandidata, kao što je bilo kada je gurao Minića 1971. u
Predsedništvo SFRJ (Perović 1991, str. 280).
Titova arbitraža nije počivala na golom voluntarizmu niti uvek, pa ni pretežno, na ličnom hiru.
U poznom periodu vlasti morao je daleko opreznije nego ranije da vodi računa o republičkim
kandidatima i interesima. Odlučivao je prilično odmereno, bez naglosti. Premda lišena
normativne osnove, arbitraža predsednika partije i države izvirala je iz samorazumljivog
prenošenja načela partijskog odlučivanja na državni nivo. Prioritet partijskog nad državnim
pravom ostvarivao se uz pomoć pravnih normi nižeg stupnja, direktiva, i ličnih naredbi. Samo
partijsko pravo često se nije ispoljavalo u statutarnom obliku, već izvan ovih naredbi u
ustaljenom običaju (Kuljić 1989, str. 86-85). Uloga vođe arbitra svuda raste gde su sukobi
između frakcija žešći. To su najvažnije osnove Titove lične vlasti, pored pomenutog
osvedočenog učinka i međunarodnog ugleda. Sporno oslanjanje na revolucionarnu legitimnost,
neophodnost partijskog jedinstva i samokritika, uz trajnost uticaja neformalnih grupa davala je
vođinoj arbitraži i nefunkcionalne nebirokratske sastojke. Bezuslovna nadmoć partijske
legitimnosti vidljiva je u razgovoru sa generalima maja 1971. u Karađorđevu: «Ja sam podsetio
neke šta znači demokratski centralizam. Ja sam predsednik SKJ i ja imam pravo pozvati koga
god smatram da je potrebno, svakoga. Ne da frakcionašim, ja sam se uvek borio protiv frakcija
u partiji. Ja pozivam da vidim, da mogu da se orijentišem, da čujem ljude. A oni to odmah
shvataju kao neko uzurpiranje prava koje nemam. Rekao sam im da ja imam to pravo, a oni su
dužni da ne održavaju sednice ilegalne ili zatvorene. Sednice mogu biti zatvorene ali
rukovodstvo SKJ to mora znati» (Cit. prema Vuković 1989, str. 530). Prioritet partijskog nad
državnim pravom izvirao je iz prioriteta klasnog nad nacionalnim koji je Tito isticao kao ultima
ratio državne integracije, jer su interesi radničke klase jedni. Prilikom čistke hrvatskog
političkog vrha novembra 1971. podvlačio je da je radnička klasa na prvom mestu, pa nacija, i
da je masovni nacionalni pokret stran socijalizmu (Dragosavac 1985, str. 142). Ovo nisu bile
prazne fraze, već izraz dubokog ličnog opredeljenja. U duhu proleterskog internacionalizma,
jugoslovenski partijski vrh i širi krugovi inteligencije tumačili su nacionalne sukobe kao izraz
nedovoljno rešenog klasnog pitanja. U ovom pogledu Tito nije bio nikakav dogmatski
boljševički izuzetak niti su ova gledanja bila gola ideološka iluzija lišena svakog realizma. Ipak
se može uočiti da je Tito bio tvrđi u istrajavanju na jedinstvu partije dok se u pogledu karaktera
državnog jedinstva, posle dužeg kolebanja priklonio liberalnoj verziji meke federacije. Izgleda
da početkom 1970-ih dilema između federacije ili konfederacije nije u vrhu smatrana ključnim
pitanjem, niti toliko drastičnim izvorom mogućeg rasula kao desetak godina kasnije. Septembra
1965. Kardelj je govorio da «Jugoslavija danas nije ni klasična federacija ni konfederacija, već
samoupravna zajednica naroda sa socijalističkim državnim uređenjem». Vizija elastične
federacije povezivala je različite liberalne komunističke struje Skoplja, Beograda, Zagreba i
Ljubljane. M. Nikezić je 1971. povodom amandmana govorio da decentralizacija funkcija
federacije i veća samostalnost republika i pokrajina treba da teče na osnovu čistih odnosa i
računa. Važno je da karakter svojine, samoupravljanje i položaj radnika i građana budu u
118
Jugoslaviji jednaki. U tom svetlu dilema da li savezna država ili savez država izgleda malo
drugačije. Neortodoksni Nikezić nije verovao da bi međunarodne okolnosti dopuštale
izdvajanje neke republike iz Jugoslavije. Po njemu bi do sukoba pre mogli dovesti oni koji traže
samo jedinstvo u mnogonacionalnoj državi (Vuković 1989, str. 458). Reformističke struje u
republičkim i saveznim telima više su strepele od čvrste ruke (savez sa vojskom) nego od
državnog rasula.
O tome svedoči i tadašnja svest leve intelektualne «opozicije» izvan SK okupljene oko časopisa
«Praksis» i «Filozofija». Jedan način istraživanja domašaja i istorijske ograničenosti svesti SKJ
o pravcima razvoja je poređenje ideologije sa svešću domaće vanpartijske opozicione
inteligencije. U oceni opasnosti domaćeg nacionalizma i uzroka njegovog nastanka početkom
1970-ih nije bilo značajnijih razlika između režima i pomenutih središta opozicije. Obe struje
bile su na antirankovićevskoj liniji kritike centralizma federacije i poželjne samoupravne,
antibirokratske, neposredne socijalističke demokratije (Nacionalizam i ljudska prava, Filozofija
1972, br. 1). Srednji slojevi uočeni su kao osnova nacionalizma, a dosledna socijalistička
demokratija kao najuspešnija brana protiv njega (Kuvačić 1972, Marković 1971). O svesti
jugoslovenske levice treba suditi na osnovu svesti kritičara SK i Titove vlasti. Opozicija je
kritikovala staljinističku viziju partije, a u pogledu ocene nacionalizma postojala je visoka
podudarnost sa stavovima SK. Jedan od glavnih vanpartijskih opozicionih intelektualaca M.
Marković je, u duhu strepnje službene reformističke partijske struje od čvrste ruke, 1971. pisao
da «postoji realna šansa da se u okviru jedne labave konfederacije sadašnji nacionalni sukobi
smire – ukoliko se ne želi raspad zajednice ili obrnuto intervencija «stranke reda». Zato je
neophodno smanjiti klasne nejednakosti, ukinuti monopole moći, obezbediti vlast radničkih
saveta i stvoriti duh bratstva i solidarnosti (Marković 1971, str. 823). U istom duhu je Tito juna
1971. upitao Tripala da li to on s njim polemiše kada tvrdi da je nacionalno važnije od klasnog
(Tripalo 1989, str. 153). Visoka podudarnost partije i njenih unutrašnjih kritičara o izvorima
nacionalizma svedoči o strukturi svesti jednog karakterističnog razvojnog stupnja
jugoslovenskog socijalizma. U tom pogledu Tito nije bio mnogo više zarobljenik idejnih
pogleda evropske levice svoga doba nego što su to bili njegovi oprezni kritričari u zemlji.
Taktička kolebanja obeju struja (vlasti i opozicije) kretala su se u okviru podudarne strateške
socijalističke vizije samoupravnog socijalističkog društva. Relativno visok ugled
jugoslovenskog samoupravnog modela u svetu (čak i izvan krugova levice) je, doduše, više
slabila kritičnost prema SK kod vladajućih kadrova nego kod levičarske opozicije koja je partiji
prebacivala birokratizam, a ne jednopartijski monopol. Bilo bi pogrešno u svetu tada snažnu, a
u Jugoslaviji potpuno normalizovanu idejnu levičarsku svest držati za pogrešnu ili iskrivljenu, a
Tita, njenog najuglednijeg predstavnika, običnim zatočnikom prolazne iluzije. Naprotiv,
jugoslovenski socijalizam se u ovom periodu prilagođavao svetskom okruženju na prilično
neprovincijalan način, a način regulisanja međunacionalnih odnosa dugo je u svetu smatran
zanimljivim. Kao i u nizu sličnih situacija, i ovde je Titov ugled bio pokriće njegovih
konzervativnih zaokreta. Dominantna levičarska idejna svest epohe bila je snažna strukturna
determinanta koja je podjednako pritiskala vlastodršce i njihove kritičare u Jugoslaviji. Unutar
ove svesti različite struje u partiji, a i izvan nje, tragale su za alternativama razvoja i rešavanjem
nacionalnih sukoba. Vizija elastične federacije počivala je na nepoljuljanom uverenju o
jedinstvenom interesu radničke klase u zemlji i proletarijata uopšte u svetu. Milion članova
SKJ, vezanih demokratskim centralizmom izgledali su kao solidan garant i kontrolor klasnog
jedinstva, čak i u periodu snažnih međunacionalnih napetosti. U više navrata Tito je odbacivao
valjanost višepartijskog sistema argumentima da bi ovaj vrlo brzo aktivirao nacionalizam i
raspad države. Nažalost, ova bojazan nije bila lišena osnova, što opet dokraja ne pravda kruto
ustrajavanje na prioritetu partije. U poslednjih petnaestak godina Titovog života opasnost od
simetrične čistke republičkih elita je kod ovih grupa u kritici vlastitog nacionalizma
prevazilazila uobičajene okvire komunističke samokritike i postajala važan zaštitni manevar.
Samo su neupućeni mogli 1971-1972. verovati da će obračun sa hrvatskim nacionalizmom
osigurati položaj srpskog političkog vrha. Strepnja od ravnoteže u obračunu gonila je na
stvaranje zaštitnog mehanizma u obliku pojačane kritike vlastitog nacionalizma. Aprila 1971. L.
119
Perović je pisala: «Velikosrpski nacionalizam je za sve najopasniji, stvarno i potencijalno. On
je najveće breme na našim leđima. Potrebno je određenje prema nacionalizmu svuda, jer bez
toga nema jedinstva SKJ» (Perović 1991, str. 249). Srpski liberali nisu robovali mitološki
shvaćenom srpskom nacionalnom interesu već su prihvatili izazov politike čistih računa.
Međutim, pojačana kritika vlastitog nacionalizma nije 1972. spasla srpske reformističke
komuniste od čistke. U duhu politike čistih računa, srpsko rukovodstvo je u ovom periodu više
strahovalo od Titove arbitraže i režima čvrste ruke sa osloncem na JNA nego od hrvatskog
secesionizma. «Tito je znao», piše L. Perović, «da smo mu lojalni, ali nas je osećao kao
protivnike, jer smo potkopavali osnove lične vlasti». Čistka srpskog političkog vrha oktobra
1972. pravdana je nedovoljnom okrenutošću ovog vrha radničkoj klasi i preteranom oslanjanju
na inteligenciju, zatim liberalnom (mlakom) odnosu prema štampi i inteligenciji i
omogućavanjem prodora tehnokratizma u organizacije velikih preduzeća i banaka usled slabe
aktivnosti partije. Tito je rukovodstvu SK Srbije prebacivao da su SK pretvorili u diskusioni
klub (omiljena boljševička metafora za kolebljivost revolucionarnog stroja) i dozvolili da se
«nepovoljno govori» o njemu kao predsedniku SKJ (Tito 1977 b, str. 468-469, D. Marković
1987, I, str. 318). Srpsko rukovodstvo nije 1972. uklonjeno zbog nacionalizma, ali je smena
trebalo da zadovolji načelo nacionalne simetrije u održavanju ravnoteže partijskog vrha i spreči
eventualni srpski trijumfalizam. Tito je bio nepoverljiv prema inteligenciji, pa je 1972. umesto
M. Pečujlića iz Srbije tražio radnika za člana Izvršnog biroa. Nadao se da će dezintegrativne
posledice kursa politike čistih računa uspešno kontrolisati jedinstvena partija radničke klase u
čijem vrhu reformističku inteligenciju treba da zamene predstavnici radnika. «U socijalističkim
samoupravnim odnosima interesi radničke klase, koja se izborila za položaj vladajuće klase u
naciji, postaju interesi nacije, a interesi nacije postaju interesi klase» - rekao je Tito na 10.
kongresu SKJ 1974. (Tito 1977 b, str. 493). Ovaj čvorni stav pokazao se hazardnim tek kada je
nestala jedinstvena partija radničke klase čije je odsustvo bila važna pretpostavka raskola
višenacionalne države. U Titovom periodu malo ko je mogao da sagleda dezintegrativne
posledice partijski održavanog međunacionalnog jedinstva. Ustavom 1974. federacija je, kao
funkcija državnosti i suvereniteta republika i pokrajina, izjednačena sa «dogovaranjem i
sporazumevanjem između republika i pokrajina» u svim institucijama na nivou federacije.
Partija je takođe decentralizovana, pa je prema jednoj odluci 9. kongresa SKJ 1969. politika
SKJ trebalo da bude «sinteza republičkih i pokrajinskih politika SK». Analizom kongresnih
dokumenata, J. Imširović je našla da je Tito tada jedini na kongresu tražio formiranje jakog
centra odlučivanja u federaciji (partiji i državi) kao protivtežu republičko–pokrajinskoj
samostalnosti (Imširović 1991, str. 227). Titova nadanja da je radnička klasa Jugoslavije jedna i
da su njeni interesi istovetni nije, doduše, bila ispod nivoa svesti svoje epohe, ali se relativno
brzo, usled promena u evropskom okruženju, pokazala iluzornom. Integracija države bez
neideoloških osigurača ne samo što nije izdržala «tektonske poremećaje» u Evropi početkom
1990-ih, već je u tim potresima nepripremljena ostavila eksplozivnu idejnu i institucionalnu
prazninu. Vakuum nije nastao tek pošto je otpao bezuslovni prioritet klasnog nad nacionalnim,
već ranije nakon Titove smrti. Još za Titovog života neki njegovi sradnici uočavali su preteranu
koncentraciju autoriteta u Titovoj ličnosti i slutili opasnost vakuuma. Maja 1973. Draža
Marković je u svom dnevniku zapisao: «Tito obilazi prugu Beograd – Bar. Iracionalna masovna
podrška Titu. Prisustvo Kardelja, Gligorova, Bijedića ostaje skoro neprimećeno. Ogroman
autoritet. Niko ga ni približno nema, niti ga može imati. I to je jasno i normalno. I nehotice
čovek se pita, ponekad i sa zebnjom – a šta kada toga autoriteta ne bude više. Bez obzira na to
što jedan komentar 'Tajmsa' kaže ovih dana 'Tito je stvorio Jugoslaviju, a Jugoslavija Tita' -
ostaje činjenica mogućnosti nastajanja opasnog vakuuma kad takvog autoriteta i jake ličnosti ne
bude više bilo» (Marković 1987, 2, str. 238-239). Zbog toga će Titova nacionalna politika
verovatno ostati zabeležena ne samo po internacionalističkom učinku nego i po rizičnom
apsolutizovanju partijsko ideoloških sredstava njenog ostvarenja i preteranoj harizmatizaciji
vođe-arbitra. Kao i u nizu istorijskih primera nije reč samo ni pretežno o ličnoj iluziji i
vlastoljublju vođe, nego daleko rasprostranjenijoj veri kod evropskog socijalizma da prioritet
partijskog nad državnim pravom trajno osigurava nacionalnu ravnopravnost i harmoniju.
120
Komunistička politička kultura je i u pogledu regulisanja međunacionalnih odnosa, uprkos
kosmopolitskom potencijalu, ključne političke ustanove sporo prilagođavala promenama unutar
zemlje i spoljnog okruženja. Nacionalni sukobi svuda su pratili razvlašćivanje komunističkih
partija jer ove nisu sadržale dovoljno idejnih i organizacionih inovativnih elemenata. Bila je to
opštija blokada kod boljševičkog komunističkog pokreta, čijim je, jednom za svagda izabranim
načelima, Tito ostao veran do kraja života.
Doduše, Titov lični politički manevar jeste pomenutoj ideološkoj tvrdokornosti davao određenu
gipkost, neophodnu za funkcionisanje višenacionalne države. Višenacionalnoj «zajednici
sećanja» bio je neophodan političar vičan manevru, a ne vođa – detonator. Najopštije govoreći,
Titov manevar u nacionalnoj politici sastojao se u zatvaranju sukoba u partijski vrh, tj.
sprečavanju da nacionalizam zahvati mase, «čuvanju naroda od samog sebe». U drugoj sredini
možda drugačije, ali u trusnom balkanskom prostoru manevar ove vrste štedeo je krv, lišavao
tle potresa i neprogresivnih sukoba. Štaviše, majstori aktivnosti ove vrste bili su na Balkanu
više od političara, a uprkos povremenom kolebanju, Tito je do kraja života ostao na visini ovog
civilizacijskog zadatka. Povremena lutanja, nedoumice i greške nisu u osnovi ugrozili
pacifikacijski učinak njegove nacionalne politike. Titove manevarske sposobnosti stvorene su u
uslovima nepoverljive ilegalne borbe i protivrečnosti prostora u kom je delovao i bilo bi
pogrešno tumačiti ih u isključivo ili pretežno makijavelističkom smislu, kao goli napor za
očuvanje vlasti. Cilj je bio modernizacija i smirivanje šireg trusnog prostora uz pomoć
sredstava oblikovanih u spoju domaće nekonstitucionalne oslobodilačke tradicije i boljševičke
političke kulture. Izgleda da je graničarski balkanski mentalitet pogodovao održavanju tradicije
duge lične vlasti, gerontokratskom autoritetu («Stari») i obožavanju osloboditelja, dok bi
ustanove podeljenje vlasti oživljavale međunacionalne sukobe. Vrh nije bio lišen svesti o riziku
pluralizma. Tito je vlastite namere vešto prikrivao oskudnom, ali neposrednom retorikom, a
njegov manevar je bio još neprozirniji zbog neprosvećenosti sredine koja je verovala
osvedočenom osloboditelju. U fondu nevelikog Titovog obrazovanja dominirali su ideološki
sadržaji. Ova okolnost jačala je mu operativnost jer se nije gubio u nijansiranju. To je još više
racionalizovalo njegov manevar svodeći ideologiju na nekoliko ritualnih fraza. Uprkos
oskudnosti Titove retorike (bratstvo-jedinstvo, ravnopravnost naroda i narodnosti,
samoupravljanje, jedinstveni interes radničke klase), ona je ipak skrivala složeniji manevar.
Bilo bi takođe jednostrano Titovu arbitražu u međunacionalnim sukobima svoditi na
jednostavno korišćenje neprikosnovenog ličnog autoriteta. Uslov akcije bio je tačno uočavanje
odnosa snaga. Tito se oslanjao na dobro obaveštene izvore. Zatim bi sledilo stvaranje pukotine
unutar grupe koju treba razvlastiti i prilično precizno proračunavanje rizika. Kod darovitog
vođe snaga lične odluke ispoljavala se u mogućnosti da vešto manipuliše podeljenim
frakcijama. Više Titovih saradnika svedoči da je njegova moć u starosti počivala više na veštoj
arbitraži između pocepanih frakcija nego na harizmi, koja je bila samo ultima ratio:«Ako treba,
idemo na plenum ili pred narod». Popularnost vođe kod stanovništva nije opadala, ali ni
lojalnost saradnika koji su se utrkivali u režiranju masovne podrške Titu. Dnevnička beleška D.
Markovića je sugestivna: «Septembra 1977. masovan doček Tita u Beogradu sa puta po SSSR-u
i Kini. Bilo je prisutno oko 600.000 ljudi. Bilo je dosta izrežirano, sa mnogo cveća i folklornih
grupa... Nije trebalo kopirati NR Koreju. T. Vlaškalić je potpao pod uticaj S. Gligorijevića i
njegovog 'da pokažemo šta mi, šta Beograd može' «(Marković 1987, 2, str. 400). Autoritet i
harizma samo su olakšavali, ali ne i nužno omogućavali Titovu politiku. Manevar i harizma
tesno su skopčani, ali izgleda da je bogato i promišljeno iskustvo bilo jednako važno kao i
smišljeno građena harizma. Eksplozivni izmešani nacionalni prostor bio je pravi izazov za
usavršavanje manevra arbitraže. U stvaranju međunacionalnog mira upadljiv je Titov relativno
manipulativni stil. Iz sukoba je izlazio bez odijuma čistača, uvek čistih ruku. Drugi su obavljali
posao uklanjanja, a on je bio samo krajnji i nužni arbitar. Zanimljivo je da su uklonjene frakcije
kadrovske uprave za svoj pad više krivile drugu frakciju, ili pak Kardelja i Bakarića nego Tita.
Najposle treba pomenuti da se Titove čistke ne mogu zamisliti bez fetiša organizacionog
jedinstva i harizme komunističke partije koji su poražene struje uvek priznavale.

121
***

Jugoslovenski socijalizam rešavao je nacionalno pitanje po obrascu federacije ravnopravnih

starih, istorijskih i novih, političkih nacija. Široka prava nacionalnih manjina još više su
usložnjavala političko polje. Komunistički internacionalizam bio je bliži građansko-
teritorijalnom nego etničko-genealoškom shvatanju nacije jer je počivao na prihvatanju
političke ideje o jedinstvenom nadnacionalnom interesu radničke klase, a ne isticanju prirodnih
komponenti nacije (porekla po rođenju). Marksovo gledište da proleteri nemaju domovine jeste
u parolu pretvoreni čvorni stav proleterskog internacionalizma. Izviralo je iz prosvetiteljstva i
bilo rašireno kod niza najistaknutijih evropskih književnika. Gete se opredeljivao za svetsku
literaturu, Igo za «evropsku nacionalnost», Stendal je nacionalni osećaj smatrao
protivprirodnim, a Puškin ga držao za porok. Bajron i Hajne su bili kosmopoliti, a Flober je
govorio da umetničko delo nema domovine (Matvejević 1984, str. 42). U ideologiji, a pogotovo
operativnoj politici ključni prosvetiteljski kosmopolitizam trebalo je pažljivo dozirati i
prilagođavati konkretnim uslovima da u nerazvijenim sredinama ne bi postao odbojan.
Istorijom opterećeno iskustvo Balkana nagonilo je i SKJ da uzme u obzir i etnički potencijal
nacije, podređujući ga, doduše, čvornom klasno–političkom prioritetu. Bilo je nužno kod
različitih nacija stvoriti poverenje u opštu korist ideologije i partije koje su nezavisne od verskih
i nacionalnih interesa i osigurati poštovanje pravila njihovog funkcionisanja. Pokazano je da je
ovo poverenje postojalo u periodu snažnog privrednog uspona do prve ekonomske krize 1960-
ih. Napor za stvaranje stabilnije ravnoteže nacija slabile su ekonomske nejednakosti,
doktrinarna ideologija, ali i odveć kratko poluvekovno razdoblje za ostvarenje složenog
zadatka. Malobrojne stabilne države (mpr. SAD, Švajcarska, Holandija), osnovane od
heterogenih populacija, bile su proizvod viševekovne istorije, tokom koje su članovi svake
grupe ne samo interiorizovali obavezu da poštuju druge nego su polako razrađivali i političke
ustanove koje su toleranciju objektivno činile trajnom (Šnaper 1996). U poređenju sa ovim
iskustvom Tito i kralj Aleksandar su imali malo vremena za stvaranje čvršćeg federalnog ili
unitarnog bloka balkanskih nacija. Zadatak je bio još složeniji u prostoru bez stabilnog
razgraničenja interesa velikih sila, čija je politika lako aktivirala uvek živi potencijal secesije,
ali i hegemonizma. U tom pogledu Jugoslavija je bila u nepovoljnijem položaju npr. od Belgije
jer su spolja unošene klice razdora u nedefinisanoj zoni uticaja. Osim toga, Zapad je iživeo
militantni konfesionalni sudar u 17. veku, a žarište ove vrste sukoba na Balkanu još je živo. U
strukturnom pogledu u socijalističkoj Jugoslaviji bio je dosta aktivan pretežno odozgo
nametani, klasni internacionalistički pokušaj političkog poimanja nacije, ali nije bilo vremena
za stvaranje različitih neideoloških integrativnih sredstava, niti dovoljno veštine da se razminira
etničko– genealoški potencijal nacije: istorija opterećena mitovima, romantika i oslobodilački
graničarski mentaliteta. Spoj žilave tradicije zakasnelih, romantičarski, nemački shvaćenih
nacija, izmešani prostor bez dovoljno snažnog Pijemonta, različite tradicije carevina i religija,
interesno nedefinisani prostor velikih sila – sve to je stvaralo haotično eksplozivno područje u
kom se država mogla duže graditi uz pomoć autoritarnih modernizacijskih ideologija i
privremene geopolitički stabilne situacije (1945-1990).

Treba imati na umu da i neki važni segmenti komunističkog zaokreta od etničkog ka političkom
shvatanju nacije nisu bili lišeni rizika. Ujednačavanje naroda i narodnosti i njihova paritetna
zastupljenost u svim političkim telima bez sumnje je bio važan pomak u kosmopolitizaciji
prostora. Usled nedovoljno razvijenih neideoloških ustanova za učvršćenje ovog napora,
političke nacije (Muslimani i Makedonci) lako su se preobrazile, sa nestankom SKJ, u etničke,
nalazeći sumnjivo istorijsko i versko utemeljenje, a neke narodnosti (Albanci) još ranije postale
su aktivni secesionisti. Stvarajući političke nacije, komunisti su ih odveć vezivali za ideologiju
čija je trajnost precenjena. Sa urušavanjem evropskog socijalizma, političke nacije postaju
etničke, lako se iracionalizuju i obnovljenim etničkim potencijalom jačaju haos i rasulo
eksplozivnog prostora.
122
Da li to znači da se internacionalistički učinak Tita i SKJ može svesti samo na privremeni mir ?
Tito je bio vešt operativac sa promišljenim iskustvom, koji je izgleda više intuitivno osećao
eksplozivnost prostora nego što ga je intelektualno poimao. Njegova međunacionalna arbitraža
počivala je na razvijenom osećanju odnosa snaga u svetu i zemlji. Ideološka postojanost mu
nije sputavala operativnost, a nepoverljivost i autoritarnost nisu se kosili sa izvesnom
tolerancijom (dok se ne skrene), a težnja za snažnom državom usavršavala je njegovu arbitražu.
Osobenost Titovog tesnog spoja strategije i taktike u rešavanju nacionalnog pitanja je bila u
tome što klasni cilj nikada nije odvajan od nacionalnog mira.
Uprkos nerazlučivosti strateških ciljeva (vizija besklasne zajednice) i sredstava u učvršćenju
nacionalnog mira (monopolska partija radničke klase) Titova politika ni u ovom pogledu nije
bila lišena manevra. Trebalo je uvesti nove ideje i ustanove da bi se uskladili odnosi među
nacijama i stvorila zajednica ravnopravnih građana. Lišen crkvene podrške i višepartijskog
predstavničkog sistema, socijalizam je koristio internacionalističku ideologiju, samoupravljanje
i jedinstvenu partiju. Svaki režim nastoji da osnaži koheziju stvaranjem osećanja vlastite
izuzetnosti (ublaženo mesijanstvo) kod državljana trudeći se istovremeno da time osigura
poštovanje u svetu. Po spoju antifašizma, antistaljinizma, samoupravljanja i nesvrstanosti
Jugoslavija i Tito su se prepoznavali u svetu, a unutar zemlje ova ideološki usklađena tvorevina
jačala je svest Jugoslovena o vlastitoj izuzetnosti. Društvenointegrativni napor ove vrste nije
neobičan, ali su sadržaji koje je SKJ nametao bili prilično osobeni. Britanci su ponosni na
parlamentarnu demokratiju kao ustanovu slobode koju su prvi uveli, a ne manje se Amerikanci
danas osećaju pozvanim zbog American way of life i mita o novoj demokratiji lišene evropskog
tradicionalizma. D.Šnaper je uočila kako je prelaz preko Atlantika i izlazak u Novi svet
(uprkos rasizmu i klasičnom robovlasničkom sistemu) u Americi prilično uspešno osmišljen u
novo misionarstvo. Francuzi se diče republikanstvom, revolucijom i kolevkom evropske
slobode jer su ustoličili individualno pravo građanstva lišenog verskog i nacionalnog porekla.
Grci svojataju antičku demokratiju, a Srbi oslobodilački mesijanski Kosovski mit. Tražeći
slične idejne oslonce vlastite izuzetnosti, jugoslovenski komunisti su ih našli u pomenutom
spoju čiji je važan simbol Tito. Za razliku od Envera Hodže, koji je ideologizovao kult Ilira, ili
Čaušeskua, koji je slično postupao sa kultom Dačana, Tito se nije trudio da dublje zađe u
prošlost radi utemeljenja jugoslovenstva. I u ovom pogledu je društvenointegrativna misao
počivala pretežno na istorijskom utemeljenju klasnih motiva i veličanju istorijata partije. Osim
toga, svaki režim se trudi da istakne naročiti karakter vlastite demokratije, tj. da uveri građane
da oni sami odlučuju o svojoj sudbini. Tito je to prilično uspešno činio ističući ideološke
sadržaje (samoupravljanje neposrednih proizvođača) i neideološke (državna nezavisnost i
politika nesvrstavanja). Isticanje pomenutih komponenata izuzetnosti države je u svakodnevici
jugoslovenskog socijalizma slabilo nezadovoljstvo pojedinih nacija i jačalo svest o
neophodnosti zajedništva. U tom sklopu Titova nadnacionalna harizma i ugled bili su važne
sastavnice međunacionalnog mira. Bila je to odozgo dozirana internacionalizacija, gde je ponos
na Tita, samoupravljanje i nesvrstanost, potiskivao nacionalno osećanje.
Ipak koliko god bile užarene, klasne emocije brže se hlade od nacionalnih jer je sa
usložnjavanjem društvene strukture rastao značaj privatnog interesa koji je hladio klasni žar.
Danas bi npr. u eventualnim unutardržavnim sukobima malo ko poginuo za Evropsku uniju,
jednako kao što je u građanskom ratu 1991-1995. bio malo privlačan jugoslovenski patriotizam
lišen klasno ideoloških osnova (SK, radničke klase, Titovog kulta). Organizacija kolektivnog
pamćenja i društvenointegrativnih ideja održava identitet države, patriotizam i svest građana o
manjoj ili većoj izuzetnoj vrednosti svoje države. U socijalističkoj Jugoslaviji to je trebalo
postići složenom kombinacijom nacionalnih i unitarnih ideoloških i neideoloških sadržaja.
Pažljivije proučavanje udela ideoloških sadržaja u društvenointegrativnoj misli i oblikovanju
otadžbinskog patriotizma (NOB, SK, JNA, revolucija, Tito) moglo bi lako pokazati njihovu
izrazitu prevagu nad neideološkim, što delom objašnjava brzinu dezintegracije države nakon
relativizacije komunističke ideologije. Nacionalni procesi pokazali su se trajnijim od
ideoloških, ali se posledice Titove nadnacionalne politike ne mogu vezati samo za ono kratko
vreme u koje je utkana njegova neposredna aktivnost. Titov učinak zadire i u procese dugog
123
trajanja. Ovi su izvirali iz potrebe izmešanih malih naroda da stvore beskonfliktnu državu na
vetrometini balkanskog prostora. Pokretač nešto kraćih procesa bila je težnja za etnički čistom
državom, u kojoj bi se izbegao eksploatisani položaj od srodne nacije. Pomenuti procesi
postajali bi delatni kada bi se oslonili na interes moćnih spoljnih sila, a domaće političke
ličnosti nisu ih mogle menjati nego obuzdavati ili aktivirati. Tito je vrlo brzo uočio da uspešne
međunacionalne politike nema bez nezavisnosti od spoljnih sila, pa je otuda njegova neobično
aktivna spoljna politika bila uslov relativno uspešnog samostalnog rešavanja unutrašnjih
međunacionalnih sukoba. To je mogao postići samo političar koji se uzdigao do ranga
državnika. Istorija će Tita duže beležiti kao vladara višenacionalne balkanske države nego kao
komunističkog vođu, iako je bez komunističkog internacionalizma njegova nadnacionalna
uloga nezamisliva. Za ocenu Titovog učinka u oblasti međunacionalnih odnosa važno je uočiti
postojanje raznih vremena, tj. dužih i kraćih procesa, na koje je uticala njegova aktivnost.
Procesi se mogu analitički razdvojiti ako se razmotre teškoće u osiguranju građanske lojalnosti
multinacionalnoj državi, lojalnosti koja se kosila sa čvršćim ili slabijim sponama sa drugim
grupama i ustanovama. Učinak komunističke internacionalizacije, modernizacije i Titovog
autoriteta može se meriti stupnjem slabljenja tradicionalnih oblika lojalnosti verskom
izvandržavnom centru (kod katolika i muslimana) i lokalnom plemenskom patrijarhalnom
autoritetu (na Kosovu i u Crnoj Gori). Nije nebitno svedočanstvo internacionalizacije 1.200.000
deklarisanih Jugoslovena u popisu stanovništva 1981. Nadnacionalni klasni autoritet partije
slabio je lojalnosti naciji i republici, kod nacionalnih manjina potkopavao je spone sa
izvandržavnom maticom, a prekidao je i naddržavne ideološke lojalnosti (npr. vernost SSSR-u
kod ibeovaca). Osiguravanje lojalnosti prema SFRJ teklo je uz mnogo zastoja, protivrečnosti,
kolebanja i reaktivnog ponašanja. Napetost između različitih lojalnosti nije prevladavana
neideološkom kulturom insitucionalno osigurane tolerancije (usavršavanjem ustanova za
rešavanje sukoba interesa bez partijske arbitraže), već pretežno oslobodilačkom kulturom po
obrascu patriota – izdajnik ili komunista – reakcija. Premda kosmopolitska, komunistička
politička kultura je zapostavila izvanpartijske mehanizme međunacionalne tolerancije, pa je
otuda ostao nerazvijen nadnacionalni neideološki patriotizam. Vodeća uloga partije
sankcionisana je Ustavom 1974, kada je Skupština SFRJ izabrala 82-godišnjeg Tita za
doživotnog predsednika republike. Njegova ličnost i funkcije bile su na nivou federacije jedine
ustanove koje su ojačane i (pored armije) nisu «federirane» (Imširović 1991, str. 187). Što je
Titova arbitraži bivala aktuelnija, to je praznina nakon njegovog nestanka postajala opasnija.
Jedna od posledica preterane koncentracije integrativnih sadržaja u partiji i kod vođe bilo je i
relativno lako oživljavanje romantičarskog etničko-genealoškog poimanja nacije nakon
nestanka SKJ i skoro poluvekovne nadmoći političko – prosvetiteljskog komunističkog
shvatanja nacije. Istini sa volju, na Balkanu etničko–genealoško shvatanje nacije nije uvek
imalo šovinistički ton, već katkad i progresivno oslobodilačku ulogu u borbi protiv stranih
zavojevača. Ratni uspesi u oba svetska rata nisu pogodovali demontaži etničkog nacionalnog
potencijala. Komunisti su nacionalnom pitanju nametali klasni (građanski) ton, ali je istorijsko
sećanje diktiralo etnički naboj. U dubini zamršenih procesa odvijao se sukob dva različita
poimanja kolektivnog identiteta (nacije), čiji su vidljivi raspleti bili neobično konfliktni i burni.
Dubinske strukture i njihove tačke raspadanja moguće je nazreti samo ako se istorijsko vreme,
u brodelovskom smislu, razloži na (1) dugo trajanje otporno na promene i (2) procese kraćeg
daha, gde se jasnije raspoznaju događaji i uticajni pojedinci. Kada se na ovaj način raščlani
istorijski tok, može se diferenciranije oceniti Titova uloga u balkanskim nacionalnim
procesima. Za nekoliko desetleća vlasti Tito nije mogao da razgradi etničko-genealoško
poimanje nacije niti da ga trajno suzbije radikalnom laicizacijom, prosvećivanjem i građansko
političkim shvatanjem nacije. Za ovaj preobražaj na Zapadu su bila potreba stoleća. Ipak se
može reći da su komunisti ovaj složeni proces prvi ozbiljno shvatali i postavili u okvir
demokratskog rešavanja balkanskog pitanja unutar federacije ravnopravnih naroda. Odmerenije
je pitanje kakva je bila Titova uloga u sklopu komunističke politike, tj. neke vrste srednjeg
istorijskog vremena (boljševička politička kultura) sa nešto sporijim ritmom od brzo smenjivih
političkih zbivanja (čistke, koalicije, pragmatizam vlasti).
124
Unutar globalne politike SKJ Titov lični udeo nije uvek lako niti moguće dokraja egzaktno
razdvojiti. On nije u svim periodima učestvovao u stvaranju smernica partijske politike, već ih
je u starosti samo dopunjavao ili odobravao. Od sredine 1960-ih, kada se bude nacionalizmi,
Titov uticaj najčešće se ispoljavao preko latentne ili otvorene pretnje partijskim frakcijama
vlastitim upadljivo nadmoćnim ličnim autoritetom. U institucionalno složenom sistemu vođa
nije mogao uvek sprečavati zloupotrebu vlastitog imena u svrhe koje su se kosile sa njegovim
namerama. Zato bi trebalo pažljivo raščlaniti nameravane i nenameravane posledice Titove
aktivnosti, tj. odvojiti relativno dosledno sprovođenje njegovih odluka od pragmatičkog
iskrivljavanja i svojatanja njegovog autoriteta. S obzirom na Titovu ulogu duži ili kraći procesi
organizovanja međunacionalnih odnosa u Jugoslaviji mogu se podeliti u tri grupe:
(1) Polazeći od prioriteta klasnog nad nacionalnim podsticao je, usmeravao i nadzirao niz
izrazito kosmopolitskih procesa zbližavanja nacije na osnovama ravnopravnosti. Titova
spontano nastala harizma i smišljeno građeni kult bili važan su simbol i beočug jedinstva
federacije ravnopravnih nacija.
(2) Tito je, uz manje ili više otpora, prihvatao i budno nadzirao potencijalno konfliktne
ograničene procese demokratizacije partije i decentralizacije države, koji su usložnjavali
njihovu integraciju: samoupravljanje, privredna reforma 1965, stvaranje novih nacija i davanje
širokih prava nacionalnim manjinama, učvršćivanje republičke državnosti itd. Kao
neprikosnoveni arbitar gušio je nacionalizam partijskim čistkama, a ne, pre svega, zakonom. Po
uverenju je bio centralist i podložan uticaju armije, sklon autoritarnim simetričnim čistkama
nacionalnih partijskih frakcija i gušenju nacionalizma, što je ojačalo njihovu potonju
eksplozivnost. Protivrečnost između liberalizacije ekonomije, decentralizacije države i
ustrajavanja na prioritetu partije vremenom je rađala sve više neprogresivnih sukoba između
nacija i republika.
(3) Svesno ili nesvesno, Tito je kolebljivim ponašanjem u nekoliko kritičnih razdoblja
ohrabrivao nacionalističke snage, povlačeći rizične poteze: direktna podrška 10. sednici CK SK
Hrvatske, oslonac u starosti na manje sposobne saradnike i laskavce i dogmatsko ustrajavanje
na partiji kao klasičnoj ustanovi integracije složene i interesno heterogene države.
Titova vladavina je istorijski pokušaj globalizacije zapadnog Balkana primeren političkoj
kulturi okruženja i levičarskom duhu epohe. Bio je istorijska ličnost (a ne samo vešt i ugledni
državnik), jer je njegova aktivnost u svom dobu bila trajno rukovođena opštim nadnacionalnim
interesima šire skupine nacija (klasno i nacionalno oslobođenje) i modernom idejom da je
izmešani deo Balkana moguć kao državna celina lišena iscrpljujućih unutrašnjih sukoba i
vazalnog periferijskog položaja. U jezgru «globalizma» bio je proleterski internacionalizam,
solidarnost i bratstvo svih radnika sveta. Ipak je Titova politika prevazilazila klasno shvaćeni
internacionalizam jer je težila nadklasnom zbližavanju balkanskih nacija. Složena sukobljavanja
tražila su pogodnu integrativnu ideologiju, ali i veštog vođu kao simbol. Trusni prostor,
opterećen tradicijom, našao je u Titu veštog političara i državnika koji je pokazao neobičnu
manevarsku sposobnost u «čuvanju naroda od sebe samog». Pitanje je da li je neprosvećeni
etnički izmešani prostor mogao srazmerno skladno funkcionisati bez kulta živog vladara. Da li
je Titova harizma bila nužno sredstvo nacionalnog mira, ili pre svega izraz ličnih ambicija
vladara? Premda su obe komponente prisutne, izgleda da složenost rešavanja međunacionalnih
odnosa u izmešanom balkanskom osinjaku ipak svedoči da se Titov kult i lična vlast ne mogu
redukovati na lično vlastoljublje. Kao i kod niza drugih istorijski značajnih oblika vlasti,
posledice Titove aktivnosti će u budućnosti, nošene procesima dugog trajanja (novim
potrebama za saradnjom srodnih nacija), biti preoblikovane i pročišćene. Istorija će pokazati u
kojoj meri će pročišćene tekovine Titove vlasti uticati na obnovu, stabilizaciju i novi oblik
integracije rasparčanog jugoslovenskog prostora i tek tada će biti moguće celovitije i
diferenciranije oceniti istorijsku funkciju Titove kosmopolitizacije.
Pitanje o Titovoj odgovornosti za kasniju sudbinu Jugoslavije nije retoričko. Da li je Jugoslavija
mogla opstati sa složenijim mehanizmom održavanja od onoga koji je Tito postavio? S obzirom
na raspad ostalih evropskih federacija, teško je verovati u to. Budućnost i hladniji pristup će
pouzdanije oceniti duge procese ove vrste (da li je nacionalna državna emancipacija krajem
125
20.veka godina bila nezadrživ trend). Ni ovaj trenutak ne treba da beži od suda, jer neki važni
detalji mogu u budućnosti izbledeti ili se obezvrediti. Za ratno rasulo Jugoslavije svakako su
najodgovornije republičke elite vlasti 1990/91. godine. Može se govoriti i o Titovoj posrednoj
odgovornosti jer, uprkos namerama, nije, naročito u starosti, bio na visini ranijeg vizionarstva.
U svom dobu stvorio je solidnu i srazmerno čvrstu državu, ali je nije učinio dovoljno otpornom
na teške potrese nakon svoje smrti. Federativna država na samoupravnim osnovama bila je na
nivou progresivnih struja svoga doba, ali ne i sva sredstva koja su korišćena u tu svrhu.
Autoritarna komunistička integrativna sredstva jedno vreme bila su nužna i primerena ubrzanoj
modernizaciji neprosvećenog izmešanog višenacionalnog prostora, opterećenog teškim
sećanjem. Tito se sporo oslobađao inercije ovih mera. Ali treba dodati i to da je za okolnost što
prostor Zapadnog Balkana nije izdržao naglu promenu političke kulture okruženja ponajmanje
Tito odgovoran.

126
VII

TITOVA SPOLJNA POLITIKA

Način vođenja, pravac i samostalnost spoljne politike zavise od snage države (obim vojne sile i
unutrašnja homogenost), geostrateškog položaja (relativno bezbedan izolovani položaj van
glavnih strateških ratnih pravaca ili prostor nedefinisanih interesnih sfera velikih sila), ali i
umeća diplomatije da, koristeći suprotnosti, štiti interese vlastite države. U međunarodnim
odnosima uvek je prisutna neravnopravnost moćnih i slabijih, vladajućih i podvlašćenih,
razvijenih i nerazvijenih država. Svetsko društvo je piramida moći sa prebogatim centrom,
koalicijom bogatih i periferijom siromašnih. Tako su SAD 1948. sa 6,3% stanovništva držale
oko 50% svetskog bogatstva (Čomski 1994. str. 15). Zahvaljujući moći i bogatstvu razvijena
društva su se posle 2. svetskog rata učvrstila kao relativno autarhične zone mira i stabilne vlasti,
dok su se unutar prostora nerazvijenih, uz doziranu podršku velikih sila, vodili ratovi i
smenjivali nestabilni režimi autoritarne vlasti. Dogovori velikih sila bili su moćne strukture u
senci unutar kojih su slabiji uspevali da stvore uži ili širi, trajniji ili prolazni manevarski prostor
samostalne akcije.
Titova spoljna politika je redak primer relativno uspešnog i samostalnog proboja hijerarhijskih
odnosa u međunarodnom poretku i prevladavanja neizbežne periferijske podređenosti male
zemlje interesima moćnih sila. Diplomatski uspeh je upadljiv jer je nezavisnost u
međunarodnim odnosima ostvarena sa državom u poslovično nestabilnom balkanskom prostoru
i sivoj zoni nerazgraničenih blokovskih interesa. Reč je o neobično aktivnoj i uspešnoj
diplomatiji u osobenim istorijskim okolnostima. Preduslov objašnjenja odnosa strukturnih
determinanti i subjektivnih činilaca jugoslovenske spoljne politike 1945-1980. je uočavanje
pravilnosti, tj. «dužih diplomatskih procesa» unutar šireg vrmenskog razdoblja u istoriji
Balkana. Teško je verovati da bilo koji balkanski političar nije svestan okolnosti da je
rascepkani Balkan bio moneta za potkusurivanje između velikih sila. Dugi istorijski proces
komadanja Balkana u 19. i 20. veku prilično je uočljiv, ali su ga jugoslovenski vladari na
različit način nastojali prevladati, traženjem najpouzdanijeg međunarodnog oslonca ili
politikom ekvidistance. Srbija je bila razapeta između Rusije i Austrije, monarhistička
Jugoslavija između fašističkih sila s jedne i V. Britanije i Francuske s druge strane,
socijalistička Jugoslavija između SSSR-a i SAD, a geopolitički odnos prema Balkanu uvek se
prožimao sa ideološkim gledanjima. Rusija je pravila razne sporazume sa Austrijom, težeći da
stekne Carigrad i moreuze. U istom strateškom smislu bio je Tito značajan za Sovjete 1945. jer
daleki san o izlasku na «topla mora» kao da je sada bio oživotvoren drugim pravcem od onog
istorijski tradicionalnog preko Dardanela i Bosfora (Petranović 1988, str. 151). Interesi i
dogovori velikih sila su ograničavali, ali ne i potpuno sputavali diplomatiju balkanskih vladara
o čemu svedoče: mir u Bukureštu 1812. između Rusije i Turske kojim je predviđena izvesna
samostalnost Srbije, Berlinski kongres 1878. na kom su razgraničene interene sfere na Balkanu
između Austrije i Rusije, sporazum Čerčila i Staljina u Jalti 1945, Dejtonski i Pariski sporazum
o uređenju Balkana 1995. Godine 1908. Izvoljski i Erental (ruski i austrijski šefovi diplomatije)
su razgraničili interesne sfere na Balkanu i složili se da se Austrija neće protiviti otvaranju
moreuza za ruske brodove, a da će se, zauzvrat, Rusija saglasiti sa austrijskom aneksijom BiH.
Slično je dogovoreno na Jalti 1945. između Staljina i Čerčila. Pašić je uspehom u Balkanskim
ratovima ozbiljno ugrozio austrijsko-ruski dogovor, a Tito je neobično vešto manipulisao
sovjetsko-britanskom formulom fifty-fifty.
Svaki period određivao je granice slabljenja strukturnog sklopa, ali se ove ne mogu razumeti
bez karakteristika viševekovnog razdoblja. Na Balkanu celinu uticaja spoljnih sila karakteriše
smena dominacije imperija i balkanizacije (stvaranje nesamostalnih malih država). U 18. veku
Balkan je podeljen između dva moćna carstva, a deo Jadrana držali su Francuzi. Krajem 19.
veka uz dva carstva prisutno je i 5 nezavisnih država (Srbija, Crna Gora, Bugarska, Grčka i
Rumunija). Sredinom 20. veka na Balkanu nema imperija već je na delu ravnoteža 2+2+2 (dve
neutralne i po dve države suprotstavljenih vojnih blokova), da bi krajem 20. veka isti prostor
127
bio izdeljen na 10. država. Postojanje dve jugoslovenske države 1918-41. i 1945-1992. bio je
diskontinuitet dubljeg procesa balkanizacije etnički izmešanog eksplozivnog prostora. Razvoj
se odvijao u obliku smene relativno samostalne višenacionalne države i mreže satelitskih država
pod moćnim stranim tutorima, što je praćeno pojačanom periferizacijom prostora. Spoljnu
politiku samostalnih država srpskog i jugoslovenskih naroda karakteriše ne spontano izabrani
već nametnuti pragmatizam u traženju međunarodnog oslonca. Obrenovići se okreću Austro-
Ugarskoj zbog ruske naklonosti prema Bugarskoj, Pašić Francuskoj zbog straha od komunizma,
a Tito nesvrstanima zbog hegemonih blokova. Danas se sve realnijim čini gledište, lišeno
romantičarske ideologizacije, da je spoljnopolitička ugroženost 1918. nagnala u federaciju ne
samo Hrvate i Slovence nego i Srbiju, koja je raspolagala samostalnim i istorijski potvrđenom
državnošću. Najvažniji faktor opredeljenja za Jugoslaviju 1918. je bio spoljnopolitički.
Jugoslavija se nametala kao brana ne samo od budućeg germanskog nadiranja već i od
ekspanzije Italije, koja bi pri stvaranju nezavisne Srbije ostvarila dominantan uticaj u Hrvatskoj
i Sloveniji i time ugrožavala i samu srpsku državu. Osim toga, bez podrške pravoslavne Rusije,
koja se raspala 1917, jedna svesrpska država bi teško mogla opstati okružena katoličkim
zemljama. (Gligorijević 1996, str. 441). Različit stepen samostalnosti i veština u korišćenju
suprotnosti između velikih sila jesu određeni konkretnoistorijskim sklopom, tj. prisutnim
alternativama izbora, i svešću o ugroženosti države i vladajućih snaga. Gotovo da je uvek
početna lojalnost moćnim spoljnim silama bila uslov učvršćivanja pozicije i postupnog
osamostaljivanja. Rano Pašićevo slavenofilstvo i kratkotrajna Titova prosovjetska politika bile
su prelazne faze ka potonjem ideološkom i političkom osamostaljivanju. Izgleda da je Titova
unutrašnja politika bila liberalna što su odnosi sa Sovjetskim Savezom bili hladniji. Unutrašnja
politika bez sumnje utiče na spoljnu (ideološke i nacionalne sklonosti utiču na izbor
međunarodnog oslonca), ali spoljna politika može imati i relativnu samostalnost i biti kadra da
se pragmatizmom izdigne iznad manje ili više tvrdokornih unutarpolitičkih pogleda. Premda je
pomenuti nesklad prisutniji kod manjih nego kod većih, samostalnijih država, u socijalističkoj
Jugoslaviji spoljna politika nije bila nepopularna, već važan činilac integracije zemlje.
U neravnopravnom hijerarhijskom svetskom poretku važe dvostruki standardi za male i velike,
razvijene i nerazvijene, pobednike i poražene (Pečujlić 1994, str. 105). Diplomatska veština
manjih zemalja je upućena na korišćenje pukotina i suprotnosti između velikih sila. Uslov
uspeha je jasna predstava o realnim odnosima moći u svetu lišena krutih ideoloških standarda ili
iluzija koje vode pogrešnim procenama. Titova spoljna politika bila je manje doktrinarna od
unutrašnje. Od polovine 1949, kada je internacionalizovan sukob sa Staljinom, jugoslovenska
diplomatija je samostalno izišla na međunarodnu scenu. Počeo je mukotrpan proces učenja
kako da se ključni državni interesi i vlastita uverenja očuvaju pred moćnim blokovima.
Komunisti nisu imali značajnog diplomatskog iskustva. Partija je napustila «herojski» princip u
spoljnoj politici (ideološka doslednost, prkosni ponos i nepopustljivosti) i počela usvajati
realpolitička načela koja diplomatsku doktrinu temelje na korišćenju suprotnosti u svetu, a ne
na nepromenljivim ideološkim stavovima. Vrh partije, lišen iluzija o prijateljskom
pokroviteljstvu moćnih sila, prilično rano je uočio da treba graditi vlastitu koaliciju, a ne tragati
za moćnim spoljnopolitičkim osloncem. Koristeći lični ugled, Tito je uspešno radio na stvaranju
nezavisnog bloka nesvrstanih država. U njegovoj diplomatiji preplitala se nesvakodnevna
elastičnost, hazardni i smeli potezi, ali i harizma borca koji se uspešno odupirao Hitleru i
Staljinu. Nužda ga je nagnala, a raznolikim iskustvom usavršeni instinkt političara odveo
zapaženom samostalnom spoljnopolitičkom proboju, za koji su već početkom 1950-ih godina
stvorene važne osnove (nezavisno stečena vlast, oružane snage, antifašistički ugled partije i
države i harizma vođe unutar i van zemlje). Sklonost gipkoj i veštoj spoljnoj politici podudarila
se sa povoljnim strukturnim sklopom doba. Sporazumom u Jalti 1945. Jugoslaviji je dodeljena
uloga tampon države i značajnog strateškog jezička koji razdvaja blokove. Sa nestankom
Sovjetskog Saveza iščezao je pomenuti povoljni položaj Jugoslavije. Tito je vešto koristio
položaj Jugoslavije kao tampon zone, ali to ne znači da u nekoj drugoj situaciji ne bi mogao da
iskaže spoljnopolitičko umeće, niti da je u svojoj ulozi bio nezamenljiv. Jednostavnije rečeno, u
diplomatiji je Tito iskoristio ponuđenu istorijsku šansu. Tri glavne oblasti delovanja
128
jugoslovenske diplomatije bili su (1) odnosi sa Sovjetskim Savezom i međunarodnim radničkim
pokretom, (2) zapadnim silama i (3) nesvrstanim zemljama. Titov kurs krakteriše naizmenično
vešto taktičko menjanje težišta akcije uz nepokolebljivo nastojanje na očuvanju nezavisne
pozicije. Diplomatski uspesi jačali su ugled države i njenog predsednika što je višestruko
uticalo na unutrašnju politiku.

1. Tri krize u jugoslovensko-sovjetskim odnosima:

1948-1955, 1957-1961, 1968-1970.

Sve do sukoba sa SSSR-om 1948. Jugoslavija se u spoljnopolitičkim pitanjima nije bitnije

razlikovala od lagera. Samopouzdanje partije i države koja je pružila krupan prilog antifašizmu
i Titova smišljeno stvarana harizma, ali i lični ponos, bez sumnje su uticali na otpor Staljinu. U
ratu je Tito gotovo isključivo sam održavao međunarodne veze nove Jugoslavije i bio ključna
figura, a Britanci su u njemu, kao samostalnom komunisti, našli «ključ» problema (Petranović
1995 b, str. 44). U razgovorima sa Čerčilom i Staljinom 1944. pokazivao je upornost i
elastičnost, braneći strateške ciljeve uz taktičke ustupke. Moć mu je počivala na armiji koja je
krajem rata brojala 800.000 naoružanih boraca, ali i prekaljenoj mreži partijskog kadra. Već
početkom 1942. časopis Kominterne je direktivno naveo partizanski pokret u Jugoslaviji kao
primer otpora celoj okupiranoj Evropi (Boffa 1985, II, str. 118). Po snazi i uticaju KPJ je
krajem rata bila, iza sovjetske, najjača komunistička snaga. Staljin je visoko cenio njen ratni
učinak, a nakon rata Tita je upadljivo izdvajao od ostalih komunističkih vođa. Po Dedijerovom
svedočenju, Hruščov je Titu 1955. rekao da bi se i on odupro Staljinu da je kao i Tito imao
trideset divizija. Odnosi sa SSSR-om bili su najvažniji segment komunističke jugoslovenske
diplomatije, a ambasador u Moskvi prvi diplomatski predstavnik u inostranstvu. Odnosi sa
SSSR-om, a u određenom smislu i cela spoljna politika, bili su zabran, oblast u koju se Titu
niko nije mogao mešati. Njegova reč bila je odlučujuća. Uticao je na formiranje generalne linije
spoljne politike i bitnih pretpostavki njenog ostvarenja, davao saglasnost na predloge MIP-a i
izbor kadrova (Petković 1995, str. 16). U diplomatiji jeste, doduše, bilo više samostalnijih i
obrazovanih ljudi nego npr. u vojsci, ali je i posebna partijska služba nadzirala rad
diplomatskog osoblja. Odnosi sa SSSR-om bili su najdelikatniji. SSSR je bio jedina država za
koju niko nije mogao ni predložiti ambasadora a da se prethodno ne savetuje sa Titom, koji je
ovde zadržao neprikosnoveno pravo odlučivanja (Mićunović 1984, str. 35). Premda je stajala
izvan lagera, bezbednost Jugoslavije zavisila je od snage socijalističkog bloka čak i u periodu
najžešćih sukoba Beograda i Moskve. M. Nikezić je bio uveren da je Tito posle pomirenja sa
Rusima imao i neku formalnu garanciju. Bio je osetljiv na SSSR, ali dodaje Nikezić, i majstor u
vođenju stvari (Đukić 1990, str. 313). Po svedočenju P. Stambolića, Tito je 1960-ih godina
tražio da se donese zakon (a ne dogovor) da Rusi ne mogu preletati SFRJ, nije dozvoljavao da
ruski brodovi pristaju u naše luke, već im je pijaća voda nošena na pučinu (Mićunović 1984, str.
82-83). Strogo je branio nezavisnost zemlje i strepeo od uvlačenja u lager, ali se uprkos tome od
kraja 1950-ih u toku hladnog rata znalo na čijoj je strani Jugoslavija u slučaju globalnog sudara
blokova. Zapovednici jugoslovenskih ratnih brodova nosili su zapečaćene koverte u kojima su
bile naznačene luke u Sovjetskom Savezu u koje treba pristati u slučaju rata. Postupno jačanje
ugleda u svetu, ali i veština taktiziranja omogućili su Titu da se trajno oslanja na Sovjetski
Savez, ali i sačuva od hegemonije lagera.
Raskid sa Staljinom 1948. bi trebalo posmatrati u široj međunarodnoj perspektivi i u sklopu
dužeg procesa slabljenja boljševičkog jedinstva i unutrašnje homogenosti lagera sa Sovjetskim
Savezom na čelu. U lancu dsezintegrativnih činilaca lagera Tito je bio samo jedna karika:
trockisti, Tito, Nađ, Gomulka, Mao, Dubček, Valensa. Premda se opirao sovjetskoj hegemoniji,
za Tita je, kao za svakog ubeđenog komunistu, bio neobično važan položaj u međunarodnom
radničkom pokretu. U različitim razdobljima bio je na levici ili desnici ove grupacije. U
komunističkom pokretu su se 1960-ih razlučile tri struje: Maova ultralevica, Hruščovljev centar
i desnica koju je zastupao Tito (Deutscher 1979, str. 165). Mao je Hruščova optuživao da je
«skriveni titoista», a uprkos destaljinizaciji koja je Titu dala za pravo, na njemu je trajno ostala
129
senka revizioniste i desničara, etiketa koju su ostale komunističke partije povremeno
oživljavale. Istini za volju ovaj status je Titu širio diplomatski prostor u nekomunističkom
svetu, što je on obilno koristio.
Po svemu sudeći, sukob iz 1948. bio je sovjetska greška koja je više štete nanela lageru nego
Jugoslaviji. Bila je to akutna kriza jugoslovensko-sovjetskih odnosa, čija je prva posledica bio
poraz Ždanovljeve grupe u sovjetskom vrhu, a kao trajni epilog Titovog odvajanja ostala je
opasnost zaražavanja lagera težnjama za državnom nezavisnošću njegovih članica. Doduše,
Tito je još u ratu počeo da neizazovno postupa po svome, van sovjetskih direktiva, ali odvajanje
od lagera nije moglo početi dok nije učvršćena relativno nezavisna vlast (ojačana partija i
organizovana vojska) i dok nije došlo do sovjetskog pritiska. Po novijim arhivskim
istraživanjima Đ. Tripkovića, uzrok sukoba 1948. bile su razlike u gledanju na spoljnopolitičku
poziciju Jugoslavije, a ne toliko razilaženja oko unutrašnjih politika dve zemlje. Još 1945. u
Moskvi se osećala «hladnoća prema Jugoslaviji» zbog sve izraženije sklonosti Tita ka
nezavisnim spoljnopolitičkim akcijama. Tito nije bio spreman da se potpuno podredi
direktivama Moskve, već je želeo da sačuva i unapredi poziciju državnika koji suvereno vodi
spoljnu i unutrašnju politiku Jugoslavije (razilaženja sa Moskvom oko Trsta, Maršalovog plana
i Albanije 1945-48). Neposredni povod sukoba bila je Titova samostalna odluka januara 1948.
da u Albaniju pošalje jednu diviziju. Staljin je to shvatio kao još jednu potvrdu Titovih namera
da ojača poziciju Jugoslavije kao regionalne sile i uvuče lager u sukob sa Anglosaksoncima na
jugu Balkana. To je bila kap koja je prelila čašu, pa su Sovjeti ocenili da je došlo vreme da se
po Titu snažno udari i on primora na poslušnost (Tripković 1996, str. 92). Tito jeste, doduše,
odustao od pomenute namere, ali je marta 1948. zabranio davanje podataka sovjetskim
stručnjacima i jasno stavio na znanje da je prihvatio izazov okršaja sa Kremljom. Ideološko-
političko otrežnjavanje od sovjetskih obrazaca nakon eruptivnog raskida bio je dugoročan
proces opterećen protivrečnostima. Titova uloga u ovom zaokretu bila je krupna, uprkos tome
što nikada nije pripadao liberalnoj struji u partiji i što je pridavao veliki značaj saradnji sa
Sovjetskim Savezom. Odvajanje od Staljina kasnije je nazvao najtežom odlukom koju je u
životu doneo. Pre sukoba odmerio je odnos snaga, a žestina otpora je na svim značajnim
stupnjevima pripremljena i proverena. Prvih nekoliko meseci o sukobu su znali samo članovi
Politbiroa, a o nameri da se ne popušta nije bio obavešten ni ministar inostranih poslova S.
Simić, koji je čak krajem maja 1948. insistirao na jugoslovenskom izvinjenju povodom
sovjetskih kritika, dok je Tito naložio da se izrazi samo «žaljenje» (Tripković 1996, str. 96).
Marta 1948. pre Đilasovog polaska u Budimpeštu, Tito mu je sugerisao: «Znaš, ako Vorošilov
traži da razgovara sa tobom – razgovaraj. Može to biti od koristi. Ali nemoj da se ponižavaš«
(Đilas 1994, str. 87). Osećajući snagu svog ratnog učinka i vojno-partijskog oslonca, Tito je
odlučno prihvatio izazov sukoba, ali je ipak nakon toga upozoravao saradnike da treba polako, a
ne naglo okretati svest u zemlji. I bez Tita bi, verovatno, došlo do otpora, možda i sukoba
uspešnog, ali da se Tito priklonio Moskvi rasulo i demoralizacija bili bi neizbežni (Đilas 1990,
str. 48). O Titovoj presudnoj i zagonetnoj ulozi svedoče i pogrešne prognoze dobro
obaveštenog Forin ofisa, koji dugo nije verovao u ozbiljnost sukoba KPJ i SKP(b), a još manje
da je Tito bio rešen da ide do kraja u odbrani svog stava (Tripković 1996, str. 98). P. Stambolić
drži da je Titova uloga 1948. bila odlučujuća, a Đilas svedoči da je Tito bio rešen čak i na
oružani otpor govoreći: «Poginuti na svojoj zemlji... Bar uspomena ostaje» (Đilas 1994, str.
96). Da li je fanatizam bio u senci realistične procene odnosa snaga između blokova i da li je
Tito još u jesen 1948. sračunato očekivao američku pomoć, kako navodi Đilas? Protivno ovoj
Đilasovoj oceni, Bekić na osnovu britanske i američke ahivske građe, zaključuje da se Tito
sporije i teže od ostalih članova Politbiroa ( naročito od MIP-a) odlučivao na saradnju sa
Zapadom, pa se čak u prvo vreme posle sukoba i izjašnjavao protiv nje, «jer to ne odgovara
liniji oslonca na napredne snage» (Bekić 1988, str. 55-56 i 77). Izlazak iz međunarodne
izolacije je za diplomatiju bio mukotrpan zadatak, a sam Tito je dugo oklevao da se sukob sa
SSSR-om iznese pred OUN (Bekić 1988, str. 82). U jesen 1949. opasnost od intervencije lagera
bila je akutna, pa je Tito na zatvorenom ručku na manevrima JNA u Šumadiji, ističući
dramatičnost situacije, rekao: «Možda ja neću doživeti da pobedi istina... Ako mi to drugovi ne
130
doživimo, ostavljam Vam u amanet: ne dopustite da Vas bilo šta pokoleba, nastavite borbu i ne
žalite žrtve» (Bekić 1988, str. 81-82).
Juna 1948. V kongres KPJ je ojačao autoritet Tita, njegovih najbližih saradnika, ali i vlast
Politbiroa, a naročito Sekretarijata CK. U odvajanju od lagera najpre je trebalo izmeniti svest
jezgra sistema – partije, ali postupno zbog straha od raskola partije. Već u drugoj polovini 1948.
reorganizuje se partijska propaganda. Oktobra 1948. Politbiro uvodi Istorijsko odeljenje CK da
pripremi građu o istoriji KPJ. Januara 1949. istorija KPJ uvedena je kao poseban kurs u
jednogodišnje partijske škole. U isto vreme Agitprop izdaje direktivu da u tečaj «razvoj partije»
treba, pored sovjetskog, uključiti i jugoslovensko iskustvo. Februara 1949. osniva se u
Beogradu Institut društvenih nauka da priprema partijske kadrove iz marksizma-lenjinizma, tj.
da razvija marksizam i primenjuje ga u skladu sa osobenostima svog društva. Kritika sovjetskog
režima bila je važna osnova spoljnopolitičke doktrine, ali nikada nije prešla u otvoreni
revizionizam, što bi verovatno više odgovaralo poboljšanju odnosa sa Zapadom. Na V kongresu
KPJ Đilas je napao jugoslovenske trockiste, koji su 1930-ih širili laži o SSSR-u i Staljinu, dve
godine kasnije jugoslovenski komunisti, predvođeni Đilasom, razvili su kritiku sovjetskog
sistema oslanjajući se na Trockog i njegove pristalice. Bilo je zapadnih posmatrača koji su
zaključivali da se jugoslovenski komunisti posle razlaza sa Staljinom vraćaju Trockom
(Johnson 1972, p.113) Trocki se u KPJ nije mogao rehabilitovati jer bi to značilo
sankcionisanje frakcionaštva. I za KPJ i za Trockog u SSSR-u vladala je birokratska kasta koja
se odvojila od proletarijata i zavladala njime. Međutim, Trocki je do smrti poricao da je u
SSSR-u na delu kapitalizam; govorio je, doduše, da je staljinizam termidor, ali ne i
kontrarevolucija. SSSR je i dalje radnička država iako deformisana. Staljin je izdao revoluciju,
ali je nije srušio. Jugoslovenska kritika staljinizma bila je drugačija. Đilas je pisao o državnom
kapitalizmu u SSSR-u, Kardelj o «birokratskom despotizmu», a ostali su se utrkivali u
dokazivanju da SSSR nema veze sa socijalizmom. U horu kritike staljinizma Tito je bio budan,
oprezan. Na Plenumu CK KPJ juna 1951. ogradio se od žestokih Đilasovih ocena SSSR-a,
upozoravajući da Đilasov članak ne treba prorađivati kao primer stava o sovjetskoj praksi: «Mi
moramo vrlo oprezno prilaziti svim tim raznim pitanjima. Jedna je stvar kada mi diskutujemo i
govorimo o tome da tamo ništa ne valja, a druga kad to napišemo kao dokument, kao teorijski
marksističko-lenjinistički dokument u kome hoćeš da analiziraš situaciju u jednoj zemlji u kojoj
ne znamo kako je sada» (Sednice CK KPJ 1985, str. 616-617). Zbog ovog i sličnog opreza
Sovjeti kasnije nisu Tita ubrajali u ekstremiste.
Sovjetski pritisak na Jugoslaviju trajao je sve do Staljinove smrti, premda je, izgleda,
najubedljivije gledanje da su Sovjeti odustali od invazije na Jugoslaviju još 1951, kada su SAD
odlučile da intervenišu u Koreji. Iako su američki analitičari cenili da je sovjetski napad na
Jugoslaviju 1951. «ozbiljna mogućnost», sa izbijanjem Korejskog rata maja 1950. «Beogradu je
laknulo», jer je bilo jasno da napad na Jugoslaviju bar privremeno ne dolazi u obzir (Bekić
1988, str. 133). Staljin je rešio da se «imperijalistički lanac» razbije u Koreji koja je trenutno
ocenjena kao «slabija karika» od Balkana. Kada su nekoliko meseci docnije prosovjetske
severnokorejske trupe snažno uznapredovale, porasla je zabrinutost i u Beogradu, pa su
jugoslovenski i američki analitičari počeli dnevno menjati procene o izgledima Jugoslavije u
odbrani od slične tenkovske invazije (Bekić 1988, str. 168). Želeći da izbegne i najmanji povod
u provociranju Staljina, ali i podozrivost Zapada, jugoslovenska diplomatija je u UN oprezno
podržavala komuniste Severne Koreje što je jačalo rezerve Zapada prema Titu. Neiskusna
diplomatija sa opreznim Titom na čelu, lavirala je između podrške ideološki srodnom pokretu i
saradnje sa Zapadom. U periodu ovih velikih napetosti i iščekivanja Tito se razboleo. U proleće
1951. operisan je od žuči i oporavljao se tri meseca. Đilas se seća da je Titova bolest još više
učvrstila jedinstvo vrha.
Još pre Staljinove smrti u Kremlju se došlo do zaključka da se Tito ne može skinuti s vlasti, da
je njegova pozicija čvršća nego što je bila ranije, a da približavanje Jugoslavije Zapadu, i
naročito mogućnost uključenja u NATO, ugrožava vitalne sovjetske interese (Tripković 1994,
str. 121). Sve dok je Staljin bio na vlasti, politika prema Jugoslaviji nije se mogla promeniti
zbog snažne lične note sukoba, ali odmah nakon njegove smrti sovjetska diplomatija je
131
procenila da novom politikom treba sprečiti Titovo zbližavanje sa Zapadom. Već u leto 1953.
predložena je razmena ambasadora, oslabila je baražna propaganda, 1954. sklapaju se prvi
ekonomski sporazumi, a 29.11.1954. u amabasadi FNRJ u Moskvi Hruščov diže čašu u zdravlje
«druga Tita». Sredinom 1954. KP SSSR-a je zaključila da je u Jugoslaviji socijalizam, a krivica
za sukob svaljena je na Beriju. Molotov je oprezno upozoravao da na obema stranama mora biti
samokritike, dok je Tito na to hladno odgovarao (Boffa 1985, II, str. 370). Sovjeti su iz
vojnostrateških razloga više žurili sa pomirenjem nego Tito. Polovina 1954. obeležena je
globalnom aktivnošću Zapada da u sklopu političke strategije «containment» (zaprečavanje)
vojnopolitičkim paktovima okruži čitav sovjetski lager. Osim Balkanskog pakta, Pentagon je
spremao novu odbrambenu strukturu na Pacifiku, Japan je počeo da se ponovo naoružava,
Turska je sklopila savez sa Pakistanom i nastojala da u srednjoistočni vojni savez uvuče Irak i
Jordan. Otuda je zanimljiva žurba Moskve u ovom periodu da, pomirenjem sa Titom, neutrališe
barem balkansku kariku «čeličnog lanca» koji je pretio lageru (Bekić 1988, str. 610). U
jugoslovenskom vrhu od ovoga doba počinje podvajanje na one koji su sa zebnjom prihvatali
pregovore sa Rusima, strahujući da će se zaustaviti jugoslovenski razvoj socijalizma, i one koji
su to pomirenje prihvatali sa olakšanjem. Bilandžić tvrdi da je ovog podvajanja bilo sve do
smrti Brežnjeva. Sukobi pomenutih struja okončavani su kompromisima i ustupcima. Sam Tito
je često bio enigma jer je «skrivao karte». Sasvim je sigurno da je na SSSR gledao kao na
stožer svetskog socijalizma i važan međunarodni oslonac Jugoslavije. Pri tome treba odvajati
objektivnu ulogu «titoizma» kao virusa lagera od Titovog prilično postojanog subjektivnog
komunističkog opredeljenja. Kritikujući jugoslovenski vrh, kasniji sovjetski rukovodioci, po
pravilu, su izuzimali Tita ne samo zbog njegovog međunarodnog ugleda već i otuda što su znali
da je «tvrđi» od Kardelja i drugih. Dok je Nikezić izričito tvrdio da su odnosi sa SSSR-om bili
Titov rezervat, Tepavac svedoči da je on o tome često raspravljao sa saradnicima. I Stambolić
tvrdi da se sa Titom moglo slobodnije govoriti o SSSR-u, ali tek posle pada Rankovića. U
taktičkom pogledu položaj Jugoslavije na Zapadu nije jačala gola distanca od SSSR-a već i
određena blizina Moskvi (jer nismo bili prepušteni sebi samima). Po Tepavcu, Tito je osećao
nijanse unutar polarizacije blokova, pa je oprezno upozoravao da se sa antisovjetizmom ne
predozira ni unutar zemlje niti u spoljnoj politici. S druge strane, Tito je u nekim kriznim
situacijama, kao 1951, namerno zaoštravao odnose sa SSSR-om da bi se održala zapadna
pomoć (Bekić 1988, str. 315-316). Tako je početkom 1952. otklonjen diskretni Staljinov
nagoveštaj za normalizaciju odnosa jer bi to značilo obustavljanje zapadne pomoći,
modernizacije JNA i funkcionisanja privrede. Bekić drži da nije preterana ocena da je početkom
1950-ih, osim dve super-sile, samo Jugoslavija mogla slobodno birati kako će glasati u OUN.
Bilo je to postignuće kog se Tito nije lako odricao.
Izgleda da je Sovjetima normalizacija sa Titom trebalo da pomogne u obnovi jedinstva lagera
na novoj elastičnoj, a ne više na staroj krutoj dominaciji. To je trebalo da ojača sovjetski ugled
u nekomunističkom svetu i prestiž u Africi i Aziji. Već u jesen 1954. Hruščov je predložio novi
sovjetsko-jugoslovenski sporazum koji bi se temeljio na tome da je SSSR raščistio sa Berijom,
a SKJ sa Đilasom. Na ovu ponudu Tito je reagovao oprezno, ali je još godinu dana ranije
energičnom pretnjom Trstu smišljeno nagoveštavao nezavisnost od Zapada. Obuzdavanje
antisovjetizma i kritike partijskog birokratizma govorilo je o pomirljivijem kursu prema SSSR-
u, ali su zapadni posmatrači s pravom zaključivali da pravog izmirenja između ortodoksije i
jeresi na osnovama ravnopravnosti ne može biti (Halperin 1957, S. 295). Raširene ocene da je
Hruščovljeva poseta Beogradu juna 1995. bila trijumf jugoslovenske diplomatije nisu bile
lišene preterivanja. Zbog delikatnog položaja Jugoslavije između blokova Tito je nagovestio
«da ćemo se sresti pred očima celog sveta, jer nemamo šta da krijemo». Strana štampa je
beležila da je Tito dočekao Ruse drugarski, saslušao govor Hruščova u kom su kao krivci za
prekid odnosa označeni Berija, Abakumov i drugi(a ne Staljin koji tada još uvek nije bio
osuđen), namračio se i nije otpozdravio. Na aerodromu se zbila protokolarna senzacija,
incident, Hruščovljeva lična blamaža i sl., beležila je strana štampa (Halperin 1957, S. 318-322,
Bekić 1988, str. 706-707). New York Times je ovaj događaj nazvao «sovjetskom Kanosom», s
tim što je sada papa došao kralju, a ne kralj papi, i zaključio. «Sastanak je naravno, pre svega,
132
golema osobna pobjeda maršala Tita i kao šefa jugoslovenske države i kao komunističkog
vođe» (Bekić 1988, str. 707). U stvarnosti, senzacije nije bilo. Doček jeste bio, doduše, uzdržan,
ali protokolarnog incidenta nije bilo, posvedočio je P. Stambolić, član jugoslovenske delegacije
na dočeku, piscu ovih redova aprila 1996. Pomenuta zapadna tumačenja svedoče o
senzacionalističkom precenjivanju i priželjkivanju Titovog otpora SSSR-u, tražeći napetosti i
gde ih nije bilo. U celini uzev, Tito je bio dublje vezan za Sovjetski Savez (snagom ličnog
opredeljenja i geopolitičkim položajem države) i manje jeretik nego što se to većini zapadnih
posmatrača činilo. Kada je Hruščov u Beogradu pominjao Titu sumnje u njegovo opredeljenje
Tito je spontano uzvratio: «Ne bi mene ni đavo naterao da idem ka nekom drugom sistemu. Ja
sam se celog života borio za komunizam, za socijalizam... nisam ja za pare bio revolucionar»
(Bekić 1988, str. 721). Ipak je vešto održavao utisak o vlastitoj potpuno nezavisnoj poziciji, što
je davalo elastičnost spoljnoj politici. S druge strane pre posete Beogradu Hruščov je u Kini
1954. usaglasio gledanje na Jugoslaviju, a maja 1955. sklopljen je vojni pakt svih kominističkih
država – Varšavski sporazum. Tek tada je učinjen izvestan ustupak Jugoslaviji. Bila je to serija
poteza da se ojača međunarodni položaj SSSR-a, pa je otuda greška posmatrati Hruščovljevu
posetu Beogradu kao «put u Kanosu». Bio je to pokušaj da se disciplinuje Istočna Evropa i
ujedini lager prema kom je Tito bio oprezan (Auty 1969, p. 173).
Kao ubeđeni komunist, Tito je u spoljnoj politici vodio računa o mestu SKJ unutar
međunarodnog radničkog pokreta. Ni unutar komunističkog pokreta proleterski
internacionalizam nije istisnuo diplomatske manevre. Isak Dojčer je 1960. zapazio da je
komunistički pokret podeljen na tri različite struje: Maovu ultralevicu, Hruščovljev centar i
Titovu desnicu. Levica nije verovala u mogućnost popuštanja hladnog rata, Hruščova je
optuživala za «previše diplomatije, a premalo revolucije i komunizma», a Tita, Gomulku i
Toljatija nazivala revizionistima u službi imperijalizma. Hruščov se zalagao za izvesnu meru
razoružanja i donekle podržavao Titovu nesvrstanu politiku, dok je Tito bio za miroljubivu
saradnju sa svim zemljama i za razoružanje. «Ravnoteža straha» od nuklearnog rata, koji bi
slučajno i iznenada mogao pretvoriti planetu u ruševine jačala je moralni ton Titove politike
razoružanja. Mao je želeo da lagerska politika «dobije zube» i bude čvršća. Hruščov je bio za
elastičniji pritisak na komunističke partije, dok Tito nije želeo da se liši teško izborene
nezavisnosti. Spoljna politika socijalističkih država nije mogla ignorisati komunistički
internacionalizam, ali je ova vrsta nadržavne solidarnosti različito shvatana.
Od smrti Staljina, pa sve do do pada Hruščova sovjetska spoljna politika bila je izložena
protivrečnim pritiscima i otuda manje stabilna i predvidljiva nego u periodu Staljina i
Brežnjeva. Hruščov je pokušao da zauzme srednji položaj između Maoa i «revizionista»,
između osude revizionizma, težnje za monolitnim lagerom i «poštovanja različitih puteva u
socijalizam» kako je zapisano u Beogradskoj deklaraciji 1955, koja je bila krupan proboj
staljinističkog shvatanja proleterskog internacionalizma. U pukotini između Pekinga i Moskve
Beograd je našao kolebljiv i nesiguran prostor izbegavanja uvlačenja u lager. U sklopu tog
napora izbila je druga kriza jugoslovensko-sovjetskih odnosa 1957-1961. Odmah posle smrti
Staljina izbila je kriza u lageru sa nemirima u Čehoslovačkoj i Berlinu 1953. i otporom Mađara
1956. Hruščovljevo javno optuživanje Staljina i rehabilitacija Tita podstakli su nove nemire u
lageru. To je donelo nove teškoće jugoslovenskoj spoljnoj politici. Kominform je raspušten
1956, a juna iste godine Tito je trijumfalno posetio SSSR (gde je proveo 21 dan), a u mauzoleju
Lenjina i Staljina položio venac samo Lenjinu (što svaka delegacija nije bila u stanju da učini).
U jeku mađarskih zbivanja Hruščov dolazi na Brione, traži podršku od Tita jer ne može
dozvoliti da se «probije front u lageru», a Zapad baš sada na tome radi. Tito je bio u dilemi.
Video je da ne može pomoći Nađu, a svojim protivljenjem nije hteo da ugrožava Hruščovljev
antistaljinistički kurs. Najpre je osudio sovjetsku intervenciju u Mađarskoj kao štetnu, a zatim u
govoru u Puli od 11.11.1956. isti čin ocenio kao manje zlo koje sprečava trijumf reakcije u
Mađarskoj. «Pravda» je ovo prenela kao Titovu podršku, što je blamiralo Tita kod ostalih
socijalističkih zemalja i na Zapadu (Auty 1969, p. 180 Wilson 1979, p. 105). Bio je to
kompromis koji nije zadovoljio Zapad ni Mađare. Varšavskom paktu pretila je erozija koju je
začeo Tito i Zapad je računao sa tim. Nakon mađarskog ustanka januara 1957. Hruščov je,
133
uzmičući pred domaćim staljinistima i uočavajući rizik od nagle destaljinizacije govorio da
«smo svi mi staljinisti, po doslednosti u borbi za komunizam i nepomirljivosti protiv klasnog
neprijatelja, kao što je to bio Staljin, koji je ceo život posvetio pobedi radničke klase i
socijalizma». Ove njegove čuvene rečenice trebalo je da zaustave jeretike u Poljskoj i
Jugoslaviji (Deutscher 1985. str. 80, Mićunović 1977, str. 217), a kada je 1958. ubijen Nađ bilo
je to otvoreno upozorenje otpadnicima od lagera. Tito je izbegavao da zaoštrava odnose sa
Rusima: marta 1956. savetovao je jugoslovenskog ambasadora da se s Rusima ne sukobljava,
ali da im i ne popušta, jula 1957. šalje Hruščovu lovačko oružje, a mesec dana kasnije ga u
Bukureštu podržava posle sukoba u sovjetskom vrhu i uklanjanja Molotova (Mićunović 1977,
str. 342). Spoljna politika je prilično vešto balansirala između Istoka i Zapada štiteći nezavisan
položaj. Oktobra 1957. Jugoslavija priznaje DR Nemačku, što jača rezerve Zapada, novembra
1957. Tito ne ide u Moskvu na proslavu četrdesetogodišnjice Oktobra (a Rusi uzvraćaju time
što na VII kongres SKJ 1958. stižu samo kao posmatrači). Rezerve i sumnje Rusa rastu, u istom
periodu Tito podržava Alžir i remeti odnose sa Francuskom, kasnije opet, zbog podrške
Arapima, rastu rezerve SAD itd. Nije uvek bilo moguće uspostaviti ravnotežu između
pogoršanja odnosa sa Sovjetskim Savezom i poboljšanja odnosa sa SAD i Zapadom. Bila je to u
hladnom ratu prilično rizična klackalica nezavisne politike (naročito u ekonomiji i vojnoj
bezbednosti zemlje) koja je u osnovi uspešno savlađivana. Trebalo je prilično veštine i
elastičnosti da se odoli pritisku uvlačenja u lager kada je većina komunista u svetu držala da
onaj ko u svemu ne podržava SSSR objektivno služi kapitalizmu. U ovom periodu jedino je
SKJ odbila da potpiše Deklaraciju 12 komunističkih partija kojom se potvrđuje dominacija KP
SSSR-a u lageru; Hruščov je ponavljao da Jugoslavija nema prava na politiku nezavisne
miroljubive koegzistencije jer su u njoj na vlasti komunisti i za nju važe druga pravila nego za
Indiju ili Tursku.
Od 1957. do 1961. traje druga kriza jugoslovensko sovjetskih odnosa koja nije bila tako akutna
kao prva. Počelo je novembra 1957. Titovim izostankom na proslavi Oktobra u Moskvi, a pravi
uzrok je bio nacrt novog programa SKJ, koji su Sovjeti aprila 1958. odbacili, a Jugosloveni ga
desetak dana kasnije ispravljenog i dopunjenog opet dostavili Moskvi. Tito je Moskvi referisao,
ali nije popuštao, što je navelo Suslova da opet odbaci program SKJ, ističući da sve partije «idu
u nogu, a Jugosloveni idu suprotno» (Mićunović 1977, str. 431). Hruščov je izričito tvrdio da je
za novu krizu kriv novi program SKJ (Mićunović 1977, str. 502), koji je «Pravda» jula 1958.
napala kao «koncentrisani izraz savremenog revizionizma», a «savremeni revizionisti
ispunjavaju ulogu agenta monopolističke buržoazije». Tito je opet osuđen kao renegat i
«trojanski konj imperijalizma». Bio je to glas Hruščova i Maoa, ali jezik Staljina – pisao je
pronicljivi analitičar Isak Dojčer. Hruščov je bio uveren da bi se lager raspao da su i drugi
sledili SKJ. Moskva je obustavila kredite Jugoslaviji, ali je 1959. stigla nova tranša od SAD,
uprkos Titovoj kritici NATO imperijalizma (Campbell 1967, p. 44). Rusi su Tita optuživali
ybog pretenzije na hegemoniju u međunarodnom radničkom pokretu, a Tito je uzvraćao da
treba o svemu mirno raspravljati bez javnog sukobljavanja. Povremeni sovjetski pritisci(nakon
uklanjanja ibeovaca) učvršćivali su jedinstvo SKJ buđenjem antistaljinizma i jačali Titov
autoritet. Trebalo bi dodati da je u ovom periodu, premda i dalje doktrinarna, Hruščovljeva
spoljna politika bila pragmatičnija od Staljinove. On je u Moskvi 1956. govorio Titu da je
sukob 1948. izmišljen («sami smo izmislili konflikt i sami smo u njega poverovali»). Lazar
Kaganovič je izrazio uverenje da će lenjinistička shvatanja obeju partija omogućiti da «rane»
stvorene razlazom «brzo zarastu», a Tito je imao razloga da se oseća pobednički i to mu je
očigledno godilo (Borozan 1997, str. 113). Važniji od Titovog trijumfa bio je sovjetski
pragmatizam. Titu je, naime, savetovano da ne prekida odnose sa Zapadom jer «sadašnji
međunarodni položaj Jugoslavije valja iskoristiti za jačanje socijalizma kao zajedničkog opšteg
cilja» te da i dalje treba koristiti kapitalističke kredite i pomoć (Borozan 1997, str. 106). U
jugoslovenskoj ekvidistanci i Sovjeti su tražili vlastitu računicu.
U protivrečnim međunarodnim odnosima hladnog rata željena idealna ekvidistanca Jugoslavije
nije se uvek mogla dosledno ostvariti. Američki ambasador u Jugoslaviji 1964-68 D. Vilson je
u svojoj knjizi zabeležio da je krajem 1950-ih Tito prvi put izgubio osećanje ravnoteže između
134
Istoka i Zapada (Wilson 1979, p. 130). Krajem 1959. Hruščov najavljuje detant, 1960. posećuje
SAD i kritikuje kineski avanturizam. Sa jačanjem napetosti između Kine i SSSR-a otopljavaju
odnosi SSSR-a i Jugoslavije. SAD obustavljaju, a Rusi obnavljaju kredite Jugoslaviji. Kinezi
kritikuju sovjetski detant, a Kardelj 1960. objavljuje knjigu «Socijalizam i rat», gde osporava
kinesku, a podržava sovjetsku doktrinu o ratu i miru (oružana revolucija nije nužan put u
socijalizam). Ipak KP SSSR-a još nije bila spremna na veliki raskol sa NR Kinom pa je na
konferenciji komunističkih partija u Moskvi novembra 1960. opet osuđen jugoslovenski
revizionizam.
U sukobu koji je buknuo 1961. između sovjetskih i kineskih komunista Tito je stao na stranu
Hruščova. U isto vreme se u Beogradu održavao samit nesvrstanih, čiji su zaključci bili bliži
sovjetskoj nego američkoj i kineskoj politici. Posle 22. kongresa KP SSSR-a oktobra 1961, koji
je otvorio drugu fazu destaljinizacije uklanjanjem Staljinovog tela iz Lenjinovog mauzoleja,
jačaju jugoslovensko – sovjetski odnosi. Na istom kongresu Hruščov je napao albanske
komuniste, a Ču En Laj je neslaganje sa Hruščovljevim antistaljinizmom demonstrirao
polaganjem venca na Staljinov grob. Moskva je veličala Lenjina kao začetnika miroljubive
koegzistencije, a Peking ga je slavio kao nepomirljivog borca protiv imperijalizma. Kineska
delegacija se vratila u Peking pre kraja kongresa, a Amerikanci su bili zatečeni rascepom u
lageru. Tek pet godina kasnije, kada se pokazalo da sukob nije prolazan, američki sovjetolog
Bžežinski će prihvatiti Dojčerovu ocenu iz 1963. da je sukob dve velike sile nalik raskolu
između istočnog i zapadnog hrišćanstva. Hruščov je prihvatio miroljubivu koegzistenciju, a
kinesko podsticanje revolucije u nerazvijenom svetu odbacio je kao hazard očajnika. Posledica
sovjetskog zaokreta je gašenje revolucionarnog talasa u Aziji, Africi i Latinskoj Americi i rast
aktuelnosti politike nesvrstanosti. Moskva je oprezno lavirala između maoističkog dogmatizma
i titoističkog revizionizma, a Tito je plovio između sovjetske Scile i kineske Haribde (koja je
pretila da se ušanči u Tirani i Bukureštu). U tim okolnostima, već septembra 1962, predsednik
sovjetske države Brežnjev stiže u Beograd, a krajem iste godine Tito je u Moskvi. Novembra
1962. izbija Kubanska kriza, Tita u Moskvi dočekuju sa ovacijama, a Peking ga obasipa
najgorim pogrdama. Hruščov je, pozdravljajući Tita, konstatovao da je opasnost od
revizionizma praktično nestala, a da je dogmatizam postao glavna opasnost. Nije bilo teško
uočiti da je u komunističkom pokretu došlo do značajnog prestrojavanja koje je oštroumni
Dojčer, decembra 1962. ocenio kao pokušaj da se koalicija «levog centra» (tj. savez Hruščov-
Mao) zameni koalicijom «desnog centra», kojom je trebalo obuzdati maoizam. Hruščov je bio
uveren da mu je ideološko savezništvo sa Kinezima ograničavalo diplomatski manevar u
vođenju elastičnije i miroljubivije spoljne politike (Deutscher 1977, str. 200). Tito se morao
prilagođavati promenama odnosa između velikih sila, ali je nove situacije koristio da ojača
vlastiti položaj. U ovom periodu uočljiva su dva toka jugoslovenske spoljne politike: izmirenje
sa Sovjetskim Savezom i nastojanje Tita da učvrsti položaj lidera nesvrstanih zemalja. Premda
još donekle nesigurni, bili su to zvezdani časovi jugoslovenske diplomatije.
Njihova važna pretpostavka bili su stabilni odnosi sa Sovjetskim Savezom. Kada se decembra
1962. Tito – simbol revizionizma - obratio Vrhovnom sovjetu, bio je impresioniran
dobrodošlicom i ovacijama. Trijumf je bio veći jer je podršku stekao samostalnošću, dok su se
drugi trudili da to ostvare poniznom poslušnošću. Nije se ustručavao da odgovori sovjetskom
otvaranju, ali je zadržao rezerve kao 1955. i 1957. Istakao je da Beograd nema bitnih promena
u politici i da naginje prijateljstvu sa svima, ali je u zaključcima SKJ iz 1962, posle posete
SSSR-u, stajalo i upozorenje o potrebi «isterivanja antisovjetizma iz glava naših kadrova»
(Nenadović 1989, str. 27). Sukob NR Kine i SSSR-a je ojačao prestiž Jugoslavije u Istočnoj
Evropi. Kineski delegat je izviždan kada je jula 1963. na kongresu istočnonemačkih komunista
napao Jugoslaviju. Rezultat prevazilaženja duge krize u odnosima sa SSSR-om bio je niz
sporazuma o tehničkoj saradnji, kreditima i trgovini sa istočnom Evropom, što je ublažilo
mnoge jugoslovenske probleme. Odnos izvoza i uvoza sa Istočnom Evropom, je 1963. bio 27%
prema 23% 1964. 35% prema 29%, a 1965. 42% prema 29% (Cit. prema Campbell 1967, p.
60). Izgleda da je godina 1963. bila vrhunac Titovog dotadašnjeg ugleda. Od leta 1944. Tito
nije tako simultano podjednako dobro prihvatan od Istoka i Zapada. Hruščov je u Jugoslaviji
135
1963, a krajem iste godine Tito je kod Kenedija u SAD, nesvrstani su sve brojniji, a Tita ističu
kao jednog od tri najznačajnija lidera. Sa svim susedima dobri su odnosi izuzev Albanije. Sa
padom Hruščova oktobra 1964. okončana je važna i karakteristična etapa u jugoslovensko-
sovjetskim odnosima. Po Stambolićevom svedočenju, Tito je više puta sa žaljenjem govorio o
padu Hruščova. Brežnjev nije izmenio odnos prema Kini i Zapadu što je Titu olakšalo nastavak
politike balansa između Istoka i Zapada i prilagođavanje spoljne politike ekonomskim
interesima države.
Stanje u međunarodnom radničkom pokretu bila je važna determinanta spoljne politike
ubeđenog komuniste Josipa Broza. Do kraja života bilo mu je neobično stalo do ugleda u krilu
levice. Sukob NR Kine i SSSR-a, latentan ili otvoren otpor Moskvi unutar lagera i evropske
levice širili su ili sužavali Titov manevarski prostor, dozirano približavanje Moskvi ili posrednu
ili otvorenu kritiku sovjetskog hegemonizma. Kolebanje jugoslovensko-sovjetskih odnosa,
smena sukoba, kriza, nepoverenja, zatišja i euforičnih izjava o proverenom prijateljstvu počivali
su, s jedne strane, na zebnji vrha SKJ od nasilnog uvlačenja u lager i povremeno oživljavanog
sovjetskog nepoverenja u revizionističkog otpadnika, s druge. O tome svedoči sumarna
Brežnjeva ocena Jugoslavije iz septembra 1968, koju prema češkim izvorima, navodi Z.
Vuković: «Jugoslavija je zemlja koju ostavljamo na miru narednih 10-15 godina. Zbog odnosa
sa nizom azijskih i afričkih zemalja. U osnovi, Jugoslavija ne vodi zapadnu politiku i politika
koju vodi će se razbiti njoj o glavu. Nije ni u jednom bloku, ali kada joj zapreti, ona je sa nama.
Vreme će učiniti da se stvore povoljnije prilike za sređivanje situacije u Jugoslaviji. Slabosti se
ogledaju u jugoslovenskoj partiji, u kojoj deluju najrazličitije snage, u kojoj se gubi klasni
karakter, intelektualci i drugi ljudi sa Zapada su vrlo glasni. Reorganizacija je grč u kome se
nalazi Partija. Privredna situacija je sve teža, to se naziva privrednom reformom. Iz te situacije,
iz tog ćorsokaka Jugosloveni neće moći izaći. Samoupravljanje je zabluda i sve više gubi u
narodu. Ugled partije i socijalizma sve više padaju zbog tih slabosti u samoupravljanju.
Nezadovoljstvo u narodu je veliko, nezaposlenost takođe. Ličnost Tita i njegov autoritet je
osnovni element koji ne da da se dira u Jugoslaviju» (Vuković 1989, str. 222). Sovjeti su izvor
nestabilnosti Jugoslavije videli, pre svega, u slaboj partiji i samoupravljanju, nacionalne sukobe
ne pominju ili ih tumače slabljenjem klasnog pristupa, a Titu, kao u osnovi zdravoj snazi,
priznaju autoritet. Snaga oslonca u Moskvi se menjala, a podrška Zapada Jugoslaviji kolebala,
ali je Tito u osnovi pouzdano osećao puls ovih promena i gipkom diplomatijom štitio
nezavisnost države opterećene unutrašnjim protivrečnostima, jačao joj međunarodni ugled i
obezbeđivao ekonomsku podršku. U složenoj mreži međunarodnih napetosti aktuelnost odnosa
sa Moskvom je bila trajna, iskustva iz sukoba su sazrevala, pa je u nove nesporazume
jugoslovenska diplomatija ulazila sa sve promišljenijim odgovorima.
Sve do otvaranja treće krize u jugoslovensko-sovjetskim odnosima 1968, Tito je tesno srađivao
sa Rusima u meri da je to izazvalo podozrivost radikalnije antisovjetske struje u vrhu SKJ. U
ovom periodu, po Stambolićevom svedočenju, Tito prihvata rusku ponudu o saradnji
obaveštajnih službi, a uveden je i direktni crveni telefon. Na VIII kongresu SKJ 1964. prvi put
je bila prisutna sovjetska partijska delegacija kao gost. Juna 1965. Tito posećuje Moskvu, posle
pada Hruščova; u govoru u Sverdlovsku kritikuje Zapad zbog Vijetnama i ističe da uprkos
nerazumevanju «nema jugoslovenskog komuniste koji bi posumnjao da u teškim vremenima
njegova zemlja ne bi čvrsto stala uz sovjetski narod» (Clissold 1975, p. 78). Po izbijanju
arapsko-izraelskog rata juna 1967. Tito, bez znanja saradnika, leti u Moskvu, prekida
diplomatske odnose sa Izraelom i dozvoljava sovjetski vazdušni transport preko jugoslovenskih
aerodroma. Saradnja je uspostavljena iz bojazni da Egipat, kao važan stub nesvrstanosti, ne
bude poražen. «Kada je Egipat u pitanju, ja nisam nesvrstan». Jula 1967. Tito je bio u
Budimpešti na savetovanju rukovodilaca lagera u vezi sa Bliskim istokom. Da su Jevreji
umarširali u Kairo, nesvrstanost bi bila kompromitovana jer bi Izrael potkopao arapski zid
nesvrstanosti. Tito je osećao da u ovoj situaciji može pomoći samo SSSR, pa je, znajući za
antisovjetsku struju u MIP-u, otputovao u Moskvu bez znanja saradnika. Nije mu cilj bio da
Rusi zagospodare Mediteranom, već da se stvori ravnoteža, ali ovaj Titov «šah» nije naišao na
podršku dela saradnika. Za Koču Popovića i Marka Nikezića proarapski kurs bio je jednostran;
136
interes Jugoslavije bio je pre svega u Evropi, a vanblokovska politika samo dodatni oslonac.
Prozapadna struja je držala da se od siromašnih zemalja ne može mnogo očekivati, a bio je
prisutan strah od Titovog približavanja Moskvi. Koča Popović je držao da je povremeno bilo
kolebanja, pa i ustupaka sovjetskoj politici u ime ideološke solidarnosti: npr., Moskovska
deklaracija 1956. o obnovi partijskih veza, prebrzo priznavanje DR Nemačke 1957, što je
ugrozilo interese Jugoslavije u Zapadnoj Evropi i prekid odnosa sa Izraelom 1967, ustupak
Arapima na račun domaćih interesa (Nenadović 1989.). S druge strane, u SIP-u je bila pristuna i
«tvrđa struja», koja je podsećala da pragmatizam diplomatije odstupa od partijske linije. Još je
važnija bila struja u JNA, koja se teško prilagođavala elastičnoj prozapadnoj politici i sa
sumnjom gledala na vojnu zavisnost od Zapada. Upravo je vojnim krugovima Tito bio prinuđen
da strpljivo objašnjava diplomatski kurs.
Predsednikova reč bila je odlučujuća u spoljnoj politici, iako je, kako svedoči Tepavac, Tito i u
ovoj oblasti bio samo sjajan selektor, a ne i tvorac ideja. Prema saradnicima je bio ugodan šef i
znao je da sasluša predloge, čak i kada su bili u pitanju odnosi sa Sovjetskim Savezom. Doduše,
povremeno se vraćao na kolosek prosovjetske politike, ponavljajući da je SSSR ipak glavni
oslonac socijalizma (Nenadović 1989, str. 134). Upozoravao je da je borba arapskih naroda
prva linija fronta svih socijalističkih i progresivnih snaga protiv imperijalizma. SFRJ ne
pristupa lageru, ali ne može ostati po strani jer sa porazom arapskih zemalja ne bi više bilo ni
nesvrstanosti. K. Popović je 1967. otvoreno ispoljio neslaganje sa Titovim putom u Moskvu.
Govorio je Tempu: «Ne slažem se sa tim putom. Ne odobravam ni politiku takve saradnje sa
SSSR-om. A ni Tito se ne konsultuje sa saradnicima» (Vukmanović 1985, I, str. 196). Na ovu
kritiku Tito je odgovorio preteći, u svom stilu: «Drugovi, da vam ovde otvoreno kažem: ako
tako budu tekle stvari, ako kod nas ne bude jedinstvenog gledanja na pitanje odbrane naše
zemlje, ako će se stalno sumnjati da ja tamo nešto sa Rusima dogovaram,– onda mogu da vam
kažem da ja neću da idem, ali će morati da odu oni koji se ne slažu sa takvom linijom. Ne
mislim na to da ja sam nešto diktiram, nego da ću ja ići pred Skupštinu» (Vukomanović 1985, I.
Str. 188). Ima mišljenja da je podrška Arapima bila izraz Titovog ličnog prijateljstva sa
Naserom, da je Tito bio odveć doktriniran i neelastičan, pa je narušio tradicionalno balansiranje
Jugoslavije između Istoka i Zapada. Potonja zbivanja su pokazala da kontinuitet spoljne politike
nije bitno narušen, a lične Titove motive bilo je teško odgonetnuti.
Sa nešto više pouzdanosti može se govoriti o dubljim strukturnim podudarnostima
jugoslovenske i sovjetske spoljne politike koje su, uprkos napetostima, izvirale iz ortodoksnog
komunističkog gledanja na međunarodnu situaciju. To je kritika buržoaskog imperijalizma i
kolonijalizma. Za vreme Staljina bila su različita gledanja na korejski sukob, ali su kasnije
jugoslovenska i sovjetska gledišta bila bliska u nemačkom pitanju, izraelsko-arapskom sukobu i
ratu u Vijetnamu. S druge strane, razilaženja sa SSSR-om bila su upadljivija što je ideologija
manje pritiskala spoljnu politiku. Složene međunarodne i unutrašnje protivrečnosti su krajem
1960-ih oblikovale osetljivi odnos SKJ prema SSSR-u. Otvoreno je hrvatsko pitanje,
razbuktavao se rat u Vijetnamu i na Bliskom Istoku, a u Grčkoj je proamerička vojna hunta
uzela vlast. To je ojačalo antiamerikanizam u SKJ i javnom mnjenju. S druge strane, hlade se
odnosi sa SSSR-om jer su Sovjeti bili nezadovoljni privrednom i državnom reformom i padom
Rankovića. U tim okolnostima izbija treća kriza jugoslovenskih odnosa nakon okupacije
Čehoslovačke avgusta 1968.
Bila je to ipak kriza u trenucima prilično visoke podudarnosti spoljne politike dve zemlje.
Vraćajući se iz Japana 1968. Tito je pozvan u Moskvu na razgovore. Po Titovom svedočenju,
Brežnjev je govorio dosta nervozno o lošem stanju u Čehoslovačkoj i tražio od Tita da utiče na
njih, kao što je Hruščov 1956. tražio podršku u gušenju mađarskog otpora: «Zaključio sam da
Češkoj treba pomoći, ali smo protiv svakog vojnog rešavanja problema. Na kraju su bili
zadovoljni kada sam rekao da ćemo pomoći, iako nisam rekao u čemu ćemo pomoći. A ni oni
nisu rekli kako će pomoći...» (Cit. prema Vuković 1989, str. 212). Kada su Sovjeti ušli u Prag,
Tito je reagovao najpre burno, ali se brzo svladao. Na Brionima je 21. avgusta sazvao uže
rukovodstvo i predložio da se održe mitinzi po fabrikama. Brzo je, međutim, promenio
mišljenje i odlučio da se previše ne dramatizije, već da treba održati samo jedan miting u
137
Beogradu (Vukmanović 1985, II, str. 347). Odmah je dao izjavu: «Neka znate ako nas napadnu,
mi ćemo se braniti i to ćemo javno kazati». Okupacija Češke iznenadila je Tita i ojačala
antisovjetsku struju u vrhu SKJ. Tito je odustao od masovnih demonstracija koje su se mogle
«pretvoriti u razne oblike provokacija». Kao boljševik, strahovao je od spontanosti masa koje
bi se izmakle kontroli partije. Dok su zbunjeni Arapi odobrili okupaciju Čehoslovačke,
Jugoslavija je oštro osudila ovaj čin. Prisutna bojazan od sovjetske intervencije nije bila
neosnovana. Bakarić je govorio da bi sovjetska armija za 48 časova bila na Rijeci, a generali su
se bojali da se oružje da narodu. Tito je bio svestan da SAD u jeku Vijetnamskog rata nisu
imale ništa protiv sovjetskog sređivanja lagera, jer će to naplatiti na drugim područjima.
Brežnjevljeva doktrina o ograničenom suverenitetu, razrađena kao «vrhunski izraz proleterskog
intenacionalizma», odnosila se na sve socijalističke države u Evropi. Sve vlade SSSR-a držale
su se doktrine o upotrebi vojne sile za očuvanje onoga što je oslobođeno od fašizma. Staljin nije
koristio vojsku 1948, kao što su kasnije činili Maljenkov 1953. u DR Nemačkoj, Hruščov 1956.
u Mađarskoj i Brežnjev 1968. u Čehoslovačkoj. U Evropi je SSSR sledio politiku održavanja
rezultata 2. svetskog rata. Odbrana «status quo» važila je samo za Evropu i odnose sa
Japanom. Na ostalim kontinentima narušavanje stanja status quo može biti samo na štetu
Zapada (Mićunović 1984, str. 109). Premda je i 1968. postojala opasnost da Sovjeti intervenišu
u Jugoslaviji, ipak se ova situacija ne može porediti sa 1948, kada je Jugoslavija bila sama i bez
međunarodnog ugleda. Tito se odmah sastao sa Čaušeskuom, koji se takođe izjasnio protiv
intervencije, a Jugoslavija je Rumuniji štitila leđa. Sovjetska propaganda čak je pominjala
osovinu Peking-Bukurešt-Beograd-Tirana, a Jugoslavija više nije bila usamljeni revizionista.
Tek oktobra 1968. SAD su dale izjavu da ne bi trebalo sumnjati u američki stav ako bi došlo do
nove sovjetske vojne intervencije u Istočnoj Evropi, podvlačeći svoju zainteresovanost za
suverenitet Jugoslavije i Rumunije (Grosse-Jutte 1983, Tripalo 1990, str. 104). Ovo je donekle
smirilo atmosferu, a Tito je diplomatski ponavljao da je Jugoslavija kadra da se brani sama i da
nikoga neće moliti za zaštitu (jer je odveć snažne privredne veze sa SSSR-om bilo rizično
remetiti). Prema vani je oštro reagovao, a unutar zemlje je stišavao strasti. Kada je septembra
1968. primio ruskog ambasadora Benediktova, koji mu je čitao demarš zbog propagande u
Jugoslaviji, Tito ga je nekoliko puta prekidao govoreći da su to laži i klevete, reagovao je vrlo
oštro, stavio je do znanja da ćemo se boriti svim sredstvima, da prenese rukovodstvu da je u
Češkoj učinjena katastrofalna greška i tragedija (Vuković 1989, str. 223). Odmah posle tog
prijema, na sednici Predsedništva i IK SKJ 2.9.1968. na Brionima, Tito je upozorio da ne treba
ništa činiti što bi imalo provokativni i neprijateljski stav prema SSSR-u. Treba smirivati, a ne
podjarivati situaciju. Treba osuđivati ono što je učinjeno u Čehoslovačkoj, ali ne i čehoslovačke
rukovodioce koji su pristali na tzv sporazum» (Vukmanović 1985, II, str. 378). Reagujući na
Titovo smirivanje, Koča Popović je, po Tempovim beleškama, tražio promenu spoljne politike
zbog sovjetskog držanja. Gošnjak je govorio da ne treba ljutiti Ruse, a Tito je mirio polemičare.
Govorio je da treba biti oštriji prema oređenim postupcima Sovjetskog Saveza, a ne da se «malo
više okrenemo Zapadu». Diskusija koja je potom usledila karakteristična je za Titov način
odlučivanja. «Diskusija mora da se razvija, s pravom lutanja... Mi nećemo doći do jedinstvenog
gledišta, ako ne razgovaramo. Nema smisla da to nazivaš nadmudrivanjem' – obratio se
Popović Titu. 'To jeste nadmudrivanje' odgovorio je Tito. 'kroz slobodnu diskusiju, prema
soposobnostima čoveka'... pokušao je Popović. 'Mi ne možemo danas dozvoliti tu raskoš' ,
prekinuo ga je Tito. 'Nije to raskoš. Diskusija je naša potreba i neophodnost...' 'Ja se nadam da
će biti manje diskusije i da treba realnije gledati i bolje raditi. To sam htio da kažem'»
(Vukmanović 1985, II, str. 379). Navedeni dijalog svedoči o nekim Titovim crtama: realnost,
iskustvo, težnja da se izbegne zaoštravanje sa SSSR-om, zatim autoritarnost, sklonost da
preseče raspravu, prilika (doduše retka) da se Tito kritikuje, luksuz koji je dozvoljen samo
pojedincima prema kojima Tito nije bio zlopamtilo.
Treća kriza jugoslovensko-sovjetskih odnosa bila je najbrže prevladana. Jugoslovenska štampa
nije pridala veći značaj godišnjici okupacije Čehoslovačke, a već septembra 1969. Gromiko
stiže u Beograd. Juna 1970. Brežnjev u Moskvi nije hteo da primi predsednika jugoslovenske
vlade M. Ribičiča, a Kosigin mu je zvanično saopštio da SSSR zadržava pravo da po svom
138
nahođenju interveniše i u Jugoslaviji, ako ova bude «napadnuta» ili ako tekovine socijalizma u
Evropi budu ugrožene. Kosigin je tvrdio da Jugosloveni gledaju na svet idealistički, a u praksi
manevrišu između dva bloka da bi izvukli korist sa obe strane. Sovjeti nisu imali visoko
mišljenje o snazi nesvrstanosti i na nju su gledali u duhu Staljinovog pitanja o papi: «Koliko
papa ima divizija?» SSSR je tražio oštriji antiimperijalistički kurs nesvrstanih i bio
zainteresovan za teritorijalno povezivanje Varšavskog pakta preko Balkana sa Mediteranom
radi konsolidacije ekspanzije ka jugu i Bliskom istoku (Mićunović 1984, str. 82-83). Do
zahlađenja odnosa dolazilo bi kada bi Jugoslavija odbijala da primi sovjetske ratne brodove u
svoje luke ili kada bi, kao juna 1970, odbila ruski zahtev za prelet aviona preko SFRJ. Kada je
oktobra 1970. američki predsednik Nikson posetio Beograd, u Rusiji su kružile neslužbene
parole o Jugoslaviji kao delu vojnog poligona NATO-a, a sovjetska štampa je pisala da se ne
može sedeti na dve stolice, kao što to pokušava Jugoslavija. Pojačani međunacionalni sukobi u
Jugoslaviji su, s jeseni 1970. izazvali nagli porast sovjetskog intreresovanja. Brežnjev je aprila
1970. nudio čak i pomoć, ali je Tito odgovorio da ćemo sami srediti stvari (Vuković 1989, str.
516). Kada su u proleće 1971. Rusi dozvolili da ibeovci u Moskvi javno napadnu Tita, po
svedočenju B. Šoškića, ovaj je bio vrlo pogođen i govorio; «Zar smo sve ovo radili da bi na
kraju krčili šume u sibirskoj tajgi ?». Tim povodom P. Stambolić je primetio da je dobro što su
to Rusi učinili jer se Tito posle toga trgao i zbog toga sada ne bi popustio Rusima (Vuković
1989, str. 556). Marta 1971. delegacija SKJ je gost na 24. kongresu KP SSSR-a, a Brežnjev
stiže u Jugoslaviju septembra 1971. naporedo sa američkim otvaranjem prema NR Kini,
Sovjetski Savez se trudio da ojača uticaj na Balkanu i bar stvori privid približavanja Jugoslavije
lageru. Svakodnevicu pregovaranja sa Sovjetima može dočarati beleška Z. Vukovića:
«Septembra 1971. u usaglašavanju teksta zajedničke izjave bilo je dosta spora. Brežnjev je
držao i čitao tekst i govorio šta može da se prihvati, ali je najviše natezanja bilo oko toga da li
ponavljati načela Beogradske deklaracije ili ne. Tepavac je nauporniji, zatim Kardelj,
Mićunović, Dolanc – smatraju da treba da uđe izvesno sažeto ponavljanje, dok Brežnjev i Rusi
drže da ne treba ponavljati... Tepavac upozorava da se nijedamput ne spominje suverenitet.
Brežnjev: Pa šta vi hoćete? Tepavac: Suverenitet... Brežnjev: Molim Vas, nemojte Vi meni
diktirati (oštrim tonom), zar neko od vas može misliti da sam ja protiv suvereniteta Jugoslavije?
Tito: Ne treba zatezati, ne treba se svađati. Tepavac: Nadam se da se nećete naljutiti (i
obrazlaže dalje predlog). Brežnjev: (smireno) Ne ljutim se. Prihvaćena je samo kratka formula
o Beogradskoj i Moskovskoj deklaraciji» (Vuković 1989, str. 577). Titovi saradnici bili su
zaduženi za nepopuštanje, a on je, delujući naizgled umerenije, smirivao situaciju.
Kada je Titu za njegov 80-i rođendan u Moskvi, juna 1972, dodeljen orden Lenjina izgledalo je
da su mnoge nesuglasice prevladane. Tito je na svečanosti govorio o Jugoslaviji i SSSR-u kao
«bratskim zemljama», što su neki zapadni posmatrači povezivali sa čistkama nacionalista i
liberala u zemlji, zaključujući da je na delu «resovjetizacija» Jugoslavije. Septembra 1972.
Kardelj upozorava na opasnost da Jugoslavija postane zavisna od zapadnog kapitalizma, a
poboljšanje odnosa sa SSSR-om platili su srpski liberali. Premda je čehoslovačka kriza 1968.
uznemirila SKJ, ona nije ostavila dubljih tragova u jugoslovensko-sovjetskim odnosima.
Pristanak Jugoslavije na normalizaciju odnosa je bilo indirektno priznanje vodećeg položaja
SSSR-a u istočnoj Evropi. S druge strane, o udaljenosti Jugoslavije od lagera svedoči i okolnost
da je Tito samo nekoliko nedelja posle Brežnjevljevog boravka u Beogradu krajem 1971.
odleteo u zvaničnu posetu SAD. Ekvidistanca nije nikada gubila aktuelnost. Kada je početkom
1973. grupa Titovih poštovalaca na Zapadu počela da ističe njegovo ime kao kandidata za
Nobelovu nagradu za mir, predlog je, kako je izvestila «Pravda» 15.5.1973, toplo podržala i
Moskva (Clissold 1975, p. 88). Već su glasovi o mogućoj kandidaturi jačali Titov međunarodni
renome čija je najbolja potvrda bio kredit od 540 miliona dolara odobren krajem 1973, kao
najveća suma ikad prispela od SSSR-a. Uprkos svemu, Tito je uporno odbijao osnivanje društva
srpsko-ruskog prijateljstva, dok je januara 1971. osnovan u Beogradu Komitet za proslavu
2.500 godišnjice Iranske imperije, sa R. Čolakovićem na čelu, u kom su bili I. Andrić i V.
Vlahović (Antonić 1991, str. 261). Odbijao je da se odviše veže za sovjetsko naoružanje koje
mu je nuđeno (jer su uz naoružanje išli instruktori i zavisnost od delova). Po cenu velikih
139
odricanja težio je da postigne nezavisnost JNA i vojne industrije. Rasplamsavanje izraelsko-
arapskog sukoba kod Sovjeta je jačalo aktuelnost Titove politike, pa je oktobra 1975. Tito
ponovo u Kijevu. Rusi su nastojali da preko Tita utiču na Arape, pa je usklađivanje spoljnih
politika dveju država rezultiralo dozvolom Jugoslavije sovjetskim avionima da je preleću.
Izgleda da je tek polovinom 1970-ih Jugoslavija, konačno, od Sovjetskog Saveza poštovana i
priznata kao socijalistička vanblokovska zemlja.
Tito je uvek nastojao da odnose sa Sovjetskim Savezom pomeri što više sa partijskog na
državni plan. Uspešno se odupirao sovjetskoj paralelnoj partijskoj spoljnoj politici, koja je
najpre preko Kominterne, a zatim Informbiroa nastojala da politiku socijalističkih zemalja
prilagodi Moskvi. Izborio je neku vrstu «specijalnih odnosa» sa SSSR-om, čije je težište više
počivalo na državnoj nego na partijskoj saradnji. Još od 1957, kada je održana prva svetska
konferencija komunističkih partija u Moskvi, Jugoslavija nije uopšte sudelovala u
multilaterarnim savetovanjima partija. Tek je juna 1976. Tito došao na konferenciju
komunističkih partija u Istočnom Berlinu. Tu je došlo do suočavanja «autonomaša» i
«dogmata» unutar komunističkog pokreta i odbacivanja proleterskog internacionalizma kao
oznake poželjnog vida saradnje. Odbačeno je postojanje centra u komunističkom pokretu i
prihvaćen predlog «autonomaša» (SKJ i evrokomunizma) o «međunarodnoj drugarskoj i
dobrovoljnoj saradnji i solidarnosti», a «borba za socijalizam u vlastitoj zemlji i odgovornost
svake partije pred vlastitom radničkom klasom» je povezana sa «uzajamnom solidarnošću
radnika svih zemalja i svih naprednih pokreta i naroda u borbi za slobodu i učvršćenje
nezavisnosti, za demokratiju, socijalizam i svetski mir» (Haberl 1983, S. 39). U poslednjoj
deceniji života Tito se sa Brežnjevom sastao šest puta. Poslednje Titove spoljnopolitičke
aktivnosti su bile put u Moskvu i Peking 1977 (normalizacija odnosa sa NR Kinom), u SAD
1978. i boravak u Havani na 6. konferenciji nesvrstanih 1979. Zbog saradnje sa Kinom donekle
se hlade odnosi sa SSSR-om, a opet jača saradnja sa Zapadnom Evropom. Uprkos sovjetskoj
intervenciji u Avganistanu 1979, erozija lagera je uzela maha. Tek desetak godina pre raspada
evropskog socijalizma u međunarodnom radničkom pokretu su učvršćena načela za koje se SKJ
zalagao gotvo tri decenije ranije: nezavisnosti, ravnopravnosti, uzajamnog uvažavanja interesa,
nemešanja i odgovornosti partija pred svojom radničkom klasom i svojim narodom. Da
Jugoslavija na koncu Titove ere nije bila prosovjetska, pokazuje i prisustvo Brežnjeva i Hua
Kuo Fenga, dva najveća rivala unutar socijalizma, na Titovoj sahrani. Što istovremeno nije
demonstrirana nezavisnost Jugoslavije prema SSSR-u i NR Kini, tj.što na sahrani nije bilo
predsednika SAD, nije bio propust jugoslovenske vanblokovske već američke spoljne politike
(Haberl 1983, S. 55).
Unutar šire istorijske celine 1918-1992, na početku i na kraju razdoblja, Balkan nije bio u
ruskoj sferi interesa. Lenjin je bio zaokupljen stabilizovanjem države i otporom
intervencionistima, a oslabljena Rusija pod Jeljcinom sličnih problema ima danas (Kurjak,
Prvulović 1997). U periodu Titove vlasti, od Jalte sve do rušenja berlinskog zida, Balkan i
Mediteran bili su u zoni vitalnih sovjetskih interesa, ali i zapadnih. Bila je to važna
spoljnopolitička odrednica Titovog položaja, različitog od ostalih balkanskih vladara. Stabilni
bipolarizam je za Tita bio rizična olakšica: širio je manevarski prostor jugodiplomatiji, jer su
obe supersile strepele od suvišnog zbližavanja Jugoslavije i neprijateljskog bloka. Priroda
Titove vlasti zavisila je od nadređene spoljnopolitičke strukture (stupanj konfliktnosti interesa
između pretendenata na uređivanje balkanskih odnosa), ali i veštine domaćih snaga da pruženi
manevarski prostor iskoriste. Kada je Staljin, u svetu iskustva Korejskog rata, uvideo da
intervencija u Jugoslaviji ne bi prošla kao ograničeni rat, planovi za rušenje Titovog režima su
se počeli uklapati u hipotetičku strategiju opšteg evropskog rata. To su kasnije još hladnije
zaključivali Hruščov i Brežnjev. Bili su to širi međunarodni okviri jugoslovensko-sovjetskih
odnosa 1945-1980, koje su karakterisala kolebanja, krize i približavanja, praćeni iuluzijama u
pogledu realnog dometa izmirenja. Premda oprezan, Tito se nadao da će nakon smrti Staljina
biti normalizovani odnosi sa lagerom, ali su već zbivanja oko Mađarske 1956. i naredne krize
ubrzali otrežnjavanje. U atmosferi hronično nestabilnih odnosa i klime «vruće-hladno», sličan
proces otrežnjavanja je, kako zapaža Mićunović, tekao i na sovjetskoj strani. Tito je uspešno
140
odolevao sovjetskom pritisku da Jugoslaviju uvuče u lager i da se ostvari «ideološko jedinstvo»
dve države. Uspeh ovog otpora zavisio je od stabilne unutrašnje situacije (jer je pritisak sa
strane jačao sa slabljenjem državnog jedinstva), ali i od Titovog autoriteta u svetu. Druga
važna pretpostavka nezavisnosti od lagera bila je svest o značaju «vlastitog virusa nezavisnosti»
i vešto operativno korišćenje ove okolnosti. Amerikanci su vrlo rano uočili da je titoizam, kao
težnja za nezavisnošću i ravnopravnošću unutar socijalističkog sveta, bio virus koji se, zato što
je zadržao marksistički karakter i pozivao na Lenjina, napadajući Staljina, «ubacio u krvotok
lagera». Napadao je ranjivost u istočnoevropskim režimima koji su bili vezani za Moskvu, na
način na koji to nikada nije mogla da učini zapadna propaganda i diplomatija. Odvajanjem
Jugoslavije nastala je pukotina u lageru, počelo je krnjenje bloka», a «titoizam» je bio važan
ferment raspadanja. Sovjetska podozrivost gonila je Tita da traži drugi međunarodni oslonac i
ispolji neslućenu elastičnost održavajući istovremeno i nužnu stabilnost veza sa Sovjetskim
Savezom.

2. Jugoslavija i Zapad

Drugi prioritet diplomatije za vreme Titovog života bili su odnosi sa Zapadom, pre svega sa
SAD. U rasponu od 35 godina odnosi Jugoslavije i SAD su prošli kroz četiri karakteristične
faze i, što je lako pojmljivo, zavisili od jugoslovensko-sovjetskih odnosa: (1) bezuslovna pomoć
SAD Jugoslaviji između 1948. i 1955; (2) kolebanje odnosa usled normalizacije jugoslovensko-
sovjetskih odnosa i kolebljivog držanja Jugoslavije u mađarskoj krizi. Ipak sve do 1961. SAD
tolerišu jugoslovensku politiku ekvidistance i nesvrstanosti samo dok se ova kretala u
evropskim okvirima. Kao što je SSSR strepeo da jugoslovenski komunisti ne zaraze lager
težnjom za nezavisnošću, tako su i SAD strepele da politika nesvrstanosti ne postane virus
težnje za oslobađanjem kolonija; (3) odnosi SAD i Jugoslavije pogoršavaju se posle
Beogradske konferencije nesvrstanih zemalja i internacionalizacije jugoslovenske
vanblokovske politike. Pojačana kritika američkog kolonijalizma podudarala se sa
otopljavanjem jugoslovensko-sovjetskih odnosa; (4) posle sovjetske intervencije u
Čehoslovačkoj dolazi do novog dijaloga sa SAD (više zbog američke strateške
zainteresovanosti za Mediteran nego zbog globalne konfrontacije sa SSSR-om) i jačanja
političkih i ekonomskih odnosa. Uprkos Titovoj proarapskoj politici i kritici američkog
imperijalizma, SAD su vodile pragmatičnu politiku prema SFRJ jer joj je ova bila neophodna
kao posrednik. S druge strane, Titov spoljnopolitički pragmatizam nije sputavala vazalnost
prema lageru niti ideološki dogmatizam. Jugoslavija je bila jezičak između moćnih blokova, a
elastična spoljna politika je to vešto koristila. Stiniji promašaji i propusti nisu remetili osnovni
kurs diplomatije – ekvidistancu.
I jugoslovensko-američkim odnosima je Titova aktivnost davala značajnu boju. Podozrivost
Zapada prema Titu dugo se održavala i nakon sukoba KPJ i Staljina. Počela je još juna 1944.
kada je Tito, po Čerčilovim rečima, «pobegao sa Visa ne plativši ni kartaški dug», pa je
britanski premijer upozoravao generala Vilsona da ne dolazi u obzir da se u sadašnjem vremenu
Tito prizna da je nešto više nego gerilski vođa. Maja 1945. Čerčil je tražio vojne mere protiv
Jugoslavije, ali Truman nije želeo novi rat. Sve do 1948. odnosi su bili napeti zbog upada JNA
u Trst 1945. sudbine Koruške, američkog ometanja ekstradikcije ratnih zločinaca, podrške
Zapada jugoslovenskoj emigraciji itd. Đilas je 1947. godine upozoravao da je opasnost od
američke hegemonije veća od fašističke opasnosti. Premda je na 5. kongresu KPJ 1948. Kardelj
podvukao da Jugoslavija pripada socijalističkom taboru sa SSSR-om na čelu, Tito je, po
Đilasovom svedočenju, gajio nadu da Amerikanci neće dozvoliti da Sovjeti izbiju na Jadran.
Ipak je prva američka reakcija na sukob KPJ i IB-a bilo nepoverenje. Još u februaru 1948.
britanski Forin ofis je obavešten da su u Bukureštu skinute Titove slike sa javnih mesta i da je u
Sofiji «izgleda Dimitrov bled». Tome nije pridavan veći značaj, pa su britanci zaključili da će
se, verovatno, sve završiti «Staljinovom grmljavinom». Čak i kada je maja 1948. stigla
informacija iz Beograda da je, umesto rođendanske čestitke, Staljin Titu uputio oštru kritiku,
141
Zapad je još uvek sumnjao da se radi o «smišljenoj podvali» (Tripković 1996, str. 97). Sukob je
iznenadio Zapad, prva reakcija je bila podozrivost i sumnja da li je na delu blef. Ipak je kao
ohrabrenje i signal podrške Titu, već jula 1948, američka vlada oslobodila deo blokiranog
jugoslovenskog zlata u Vašingtonu (koje je u potpunosti deblokirano tek 1954.). i dalje je
prevladavalo uverenje kod posmatrača da je čitava stvar prevara, kojom Tito i Staljin žele da
obmanu svet. Tek početkom 1949. Vašington je usvojio zaključak da je raskid Jugoslavije sa
Sovjetskim Savezom realan i da je u interesu SAD da prate razvoj zbivanja (Campbell 1967, p.
16). Jugoslavija još uvek nije tražila pomoć, ali je sa rastom Staljinovog pritiska raslo Titovo
razočaranje i spremnost da se za pomoć okrene i «đavolu» (kapitalističkom Zapadu). Važnu
ulogu u jačanju poverenja i saradnje Tita sa Zapadom imao je njegov razgovor sa F. Maklejnom
u Beogradu maja 1949. Tada je Maklejn obećao ekonomsku pomoć Zapada i podršku
nezavisnosti Jugoslavije, tražeći samo da Jugoslavija prestane da pomaže Markosa i da prestane
sa klevetama britanske i američke vlade. Tito je pozitivno odgovorio na oba zahteva (Tripković
1995, str. 84). Zazor vrha KPJ prema Zapadu je, izgleda, konačno otklonila zajednička
britansko-američka izjava od 2.9.1949, «da bi napad na Jugoslaviju imao ozbiljnih posledica» i
poruka upućena Beogradu, «ko traži daće mu se» (Bekić 1988, str. 57). Prvi američki kredit od
20 miliona dolara dostavljen je septembra 1949, oktobra iste godine Jugoslavija postaje član
Saveta bezbednosti UN, a decembra 1949. američki ambasador u Jugoslaviji Dž. Alen javno
potvrđuje američki interes za «očuvanje suvereniteta jugoslavije». Truman je novembra 1950, u
pismu kongresu SAD, javno podržao nezavisni jugoslovenski kurs, ističući da je samostalnost
Jugoslavije od velikog značaja za bezbednost SAD (Rusinow 1977, p. 44). Jugoslavija 1949.
optužuje SSSR u UN za agresiju, a novembra 1949. Kominform je iz Budimpešte uputio apel
«istinskim jugoslovenskim komunistima» da zbace «fašistički režim Titove klike». Od ovih
zbivanja, polako ali nepovratno, jača pragmatični kurs jugoslovenske spoljne politike koja se
ipak nikada do kraja nije oslobodila ideologije. Uprkos zaokretu 1949, Tito je čak i u
hladnoratovskom periodu često u javnim nastupima optuživao Zapad da «nateže i zateže» sa
zajmovima i znao da izjednačava zapadnu reakciju sa Informbiroom. Jasno je stavio na znanje
Zapadu da ustupaka neće biti i povlačio hrabre i riskantne poteze u teškom stanju izolacije. U
realpolitici nikada se nije oslobodio «herojskog načela», pa je, distancirajući se od oba bloka
pozivao narod da se osloni na vlastite snage.
Jugoslovensko-sovjetski sukob postao je deo hladnog rata, a Tito se veštom nedoktrinarnom
politikom, ali i prkosom, uklopio u interese Zapada da bi zaštitio nezavisnost zemlje. Posledice
ove politike bile su daleko značajnije od pitanja da li je Tito bio disident iz nužde ili ranije
sazrelog opredeljenja. Zapad nije zaboravio, ali je pragmatički prenebregao okolnost da je Tito
već jednom obmanuo Čerčila kada ga je avgusta 1944. uveravao da «nema nikakvu želju da u
Jugoslaviju uvede koministički sistem, već i zato što će većina evropskih zemalja posle rata
živeti pod demokratskim režimom» (Čerčil, tom VI, str 84). Opora izjava britanskog ministra E.
Bevana iz septembra 1948. «Tito je bitanga, ali naša bitanga», svedoči o nepoverenju koje nije
sputavalo pragmatizam zapadne politike. Zapadna računica bila je prilično jednostavna jer je
strateški značaj nezavisne Jugoslavije za Zapad bio ogroman. Sovjetski Savez i lager bili su
odvojeni od Jadrana i Italije, a linija razdvajanja blokova vraćena je na sredinu Balkanskog
poluostrva. Albanija je geografski odvojena od lagera, pa je smanjen pritisak na Grčku i Italiju.
Premda su SAD do polovine 1949. imale monopol u atomskom naoružanju, vazduhoplovstvu i
mornarici, nadmoć SSSR-a u kopnenoj vojsci (koja je mogla ugroziti Zapadnu Evropu) bila je
izrazita. Prema američkim procenama SSSR je imao 4-5 miliona vojnika, a američka kopnena
vojska samo 645000 (Bekić 1988, str. 21). Titova vojska (32 divizije sa oko 350000 vojnika)
bila je treća armija po snazi u Evropi, pa se izdvojena iz lagera mogla preusmeriti protiv SSSR-
a. Uz saradnju Beograda, Italija se od Sovjeta mogla braniti na svojoj prirodnoj liniji odbrane
(Ljubljanskim vratima) umesto u ravnici Venecije, a Grčka se mogla štititi u gornjem toku
Vardara umesto u Solunu. Opremiti jugoslovensku vojsku bio je najjeftiniji način da se Zapad
odbrani od Sovjeta, pa je E. Bevan još oktobra 1948. izdao uputsvo «Držati Tita da ne potone».
Već početkom 1949. ova strategija prihvaćena je u SAD, dok je štab Informbiroa izradio «plan
Višinski» o dizanju ustanka u Jugoslaviji i obaranju Tita (Bekić 1988, str. 34-35). Osim vojnog,
142
upadljiv je bio i ideološki značaj Titovog odvajanja od lagera jer je počela unutrašnja erozija
komunističkog monolita. Tito je ocenjen kao potencijalni virus koji je mogao da zarazi ostale
komunističke partije na vlasti. Imao je vojsku i partiju koja je bila lojalna njemu, a ne Staljinu.
Konačno se jedna komunistička vlada prevarila u nadi u Moskvu, a podrškom Titu valjalo je
pokazati levici da je nada u SSSR lažna. Američki ambasador je 1949. realno pocenjivao da bi
liberalizacija Titovog režima samo koristila informbirovcima i da stoga ostaju samo dve
mogućnosti: Tito ili moskovski pioni (Bekić 1988, str. 61). Tito je bez obaveza bio za Zapad
mnogo korisniji, jer je njegov primer mogao zaraziti i druge članice lagera, a u očima drugih
komunista je kompromitovan iako nije davao ustupke Zapadu. Izgleda da je Tito pronicljivo
uočio da je on potrebniji Zapadu nego Zapad njemu i da zato može čak i da diktira uslove.
Više zapadnih analitičara je američku politiku pomoći Titu bez uslovljavanja (aid without
strings) ocenilo kao trezvenu realpolitiku lišenu doktrinarnog antikomunizma (Halperin 1957,
Campbell 1967, Auty 1969, Wilson 1979). Odvajanje Jugoslavije od lagera oslabilo je pritisak
na Trst, a obustavljen je građanski rat u Grčkoj. Već to uštedelo je Zapadu par stotina miliona
dolara, ali Tito nije pristajao više ni na jedan ustupak. Zadržavao je komunistički režim, a uz
vojnu pomoć nije primao strane vojne stručnjake. Po američkim izveštajima, Tito je rekao «da
bi prisutnost i šetanje američkih oficira po kasarnama, skladištima i postrojenjima potkopali
samu osnovu visokog morala jugoslovenske armije i izjavio da bi se, unatoč tome što je veoma
zainteresiran da dobije neophodnu američku pomoć, radije odrekao čitave pomoći nego da
riskira stvaranje dojma u njegovim jedinicama da su SAD preuzele ulogu što ih je ranije ovde
imao SSSR» (Bekić 1988, str. 308). Opet vlada SAD mudro nije ni pokušavala da uslovljava
pomoć, a ambasador Alen otvoreno je govorio: « Mi ne volimo jugoslovenski sistem više nego
što jugoslovenske vođe vole naš«. Na delu je bio prilično ogoljeni pragmatizam, hladni
proračun vlastitih interesa na obema stranama uz sagledavanje potreba saradnje, pri čemu je
svaka strana zadržavala rezerve i nade. Američka politika «držanja Tita na površini» nije
značila uključivanje Jugoslavije u plan obnove Evrope već samo pomoć zemlji da izbegne
ekonomske teškoće (Campbell 1967, p. 25). Jugoslavija je za kratko vreme preusmerila spoljnu
trgovinu i našla nove izvore pomoći i kredite na Zapadu. Izgleda da je za vrh SAD bila
presudna snaga Titove vojske, koja se mogla preusmeriti protiv SSSR-a, pa je 1951. predsednik
SAD otvoreno izjavio da je «Jugoslavija, od direktne važnosti za odbranu severnoatlantskog
područja» i da je ta odbrana «značajna za bezbednost SAD». Strateška važnost Jugoslavije za
SAD bio je snažan i neoboriv razlog, koji je npr. Vatikanu bio nerazumljiv i neprihvatljiv, jer
nije ostavljao mnogo prostora za delovanje kurije u Jugoslaviji u eri hladnog rata (Živojinović
1994, 291). Američka pomoć bez uzvratnih ustupaka bila je lišena uskogrudnog pragmatizma
kratkog daha, pa je zbunjivala mnoge antikomunističke snage, a Tito je ove okolnosti koristio
za osiguravanje moći i prestiža. Novembra 1950. V. Velebitu je u Vašingtonu otvoreno
ponuđena vojna i politička podrška SAD koja je prihvaćena, a K. Popović (načelnik
generalštaba JNA) je juna 1951. u Vašingtonu potpisao sporazum o isporuci opreme Jugoslaviji
(Bogetić 1993, str. 118). U ovom periodu Jugoslaviju posećuje načelnik američkog
generalštaba, vojnim programom pomoći snabdevene su jugoslovenske divizije u Ljubljanskim
vratima (ključnoj tački za odbranu Italije), a februara 1953. Jugoslavija u Ankari sklapa sa
Grčkom i Turskom sporazum o prijateljstvu i saradnji. Tzv. potonji Balkanski pakt (koji je
potpisan avgusta 1954) predviđao je zajedničke odbrambene mere i saradnju generalštabova.
«Tito je kupljen dolarima», ponavljao je Mikojan, a Broz je odvraćao «Niko nas ne može
kupiti».
Tito se pribojavao Staljinove paranoične politike, pa je ulazio u ograničene vojne saveze sa
zapadnim silama. Petranović tvrdi (ne navode]i izvor) da je, tražeći pomoć od SAD, Tito 1950.
prihvatio da motri na Albaniju i brani njenu nezavisnost od Sovjeta, pa Sovjeti nisu mogli izbiti
na Otrant sve do Titove smrti (Petranović 1993a, str. 111). Borozan, pak, navodi da u
zapisnicima sa pregovora Tita i Hruščova 1956. stoji Titovo priznanje da je učinio grešku kada
je slao vojsku u Albaniju kao pomoć u suzbijanju grčkih pretnji ratom (Borozan 1997, str. 105).
Septembra 1952. E. Idn, britanski ministar spoljnih poslova je u Beogradu, a marta 1953. Tito
je u Londonu. Vratio se bez formalnog sporazuma, ali sa Čerčilovim obećanjem o britanskim i
143
zapadnim interesima za očuvanje integriteta Jugoslavije. Čerčil mu je rekao: «Ako naš saveznik
Jugoslavija bude napadnuta, mi ćemo se boriti i umreti sa vama «. «Ovo je sveto obećanje, to je
za nas dovoljno. Nije nam potrebna pismena potvrda», uzvratio je Tito (Wilson 1979, p. 87).
Izgleda da je Staljinova smrt podstakla ublažavanje prozapadnog kursa, jer je već 4. juna 1953.
Tito saopštio da je FNRJ spremna da razmeni ambasadore sa SSSR-om, ali to neće uticati na
odnose sa Zapadom. Zapad je rešio da ne pokazuje sumnjičavost prema Titu, jer bi to išlo
naruku Sovjetima. Američke isporuke oružja su nastavljene, a s jeseni 1953. zapadnim
diplomatama i novinarima u Hrvatskoj su prikazani veliki manevri JNA naoružane američkom
opremom. U isto vreme je tekla normalizacija odnosa sa SSSR-om, a Koča Popović je
ponavljao da je cilj Balkanskog saveza, pre svega, privredna i kulturna, a ne toliko vojna
saradnja. Propao je američki pokušaj da se preko Balkanskog pakta Jugoslavija uvuče u zapadni
vojni blok.
Ipak, ni otvaranje prema Zapadu nije bilo lišeno teškoća. Jugoslovenska strana nije krila
nepoverenje prema NATO-u i 1952. se držala čak izrazito nekooperativno (Bogetić 1994, str.
129, Bekić 1988, str. 645-647). Primer je sukob sa Italijom oko Trsta (koji je prevazilazio
bilateralne odnose i zadirao u položaj NATO-a). Tokom 1953. Tito je javno upozoravao Zapad
da ne pomaže Italiju, a oktobra 1953. na mitingu u Skoplju oštro je reagovao: «Ja kažem da
ćemo mi uvijek paziti na to da li će talijanski vojnik stupiti u zonu A. Onoga momenta kada on
tamo uđe – mi ćemo ući u tu zonu» (Cit. prema Bogetić 1994, str. 133). Dogovorili su
kombinovani sa pritiskom, «tiha diplomatija» sa «zveckanjem oružja», a Tito je, svestan
vlastitog značaja za Zapad, povremeno dozirao prkosni otpor. Zategnutost sa Moskvom pratilo
je otkravljivanje prema Zapadu i obrnuto, a uporno i uspešno nametanje Jugoslavije svetu bila
je posledica Titovog elastičnog dvojnog diplomatskog kursa. Energični otpor stranim silama
imao je važnu integrativnu unutarpolitičku ulogu, ali je diplomatski realizam po pravilu
potiskivao početni megalomanski žar. Leta 1953, užurbanom sovjetskom inicijativom,
razmenjeni su ambasadori sa Beogradom, a avgusta iste godine na drugoj jugoslovensko-
tripartitnoj konferenciji u Vašingtonu SAD su izjavile da FNRJ može računati na punu
materijalnu vojnu pomoć (Bogetić 1593, str. 120). Kada je Tršćansko pitanje počelo da sužava
manevarski prostor jugoslovenske diplomatije i ograničava proboj međunarodne izolacije,
oktobra 1954. prihvaćeno je kompromisno rešenje sa italijom. Vašingtonu je bila važnija Italija
nego Beograd, a kompromis prema Jugoslaviji je bio taktički ustupak da se Tito ne «odgurne»
Sovjetima.
Ni stav Zapada prema Jugoslaviji u ovom periodu nije bio diplomatski tvrd niti ucenjivački, već
elastičan i oprezan. Zapad je realno procenio da se ne može sprečiti poboljšanje odnosa između
komunističkih režima, Beograda i Moskve, i da bi sasvim zadovoljavajući uspeh bio da
Jugoslavija zadrži nezavisnost prema Moskvi i ne zatvori se prema Zapadu (Tripković 1995,
str. 87). Zato je trebalo nastaviti sa održavanjem dobrih odnosa sa Titom i ne pružati podršku
razvlašćenom Đilasu. Upravo u ovom periodu Tito je, uočavajući vlastiti značaj za SSSR i SAD
i mogućnost nezavisnog položaja bez ustupaka, počeo da gradi poziciju ekvidistance prema
blokovima, i to ne izolacijom već održavanjem normalnih odnosa (Tripković 1995, str. 88).
Nađen je modus vivendi u trouglu Moskva – Beograd – Vašington, koji je izgleda odgovarao
svima: komunista Tito je za Zapad ipak bio nepouzdani saveznik, sklon nezavisnoj akciji i
neugodnim iznenađenjima, Sovjeti su bili privremeno zadovoljeni pomirenjem sa Titom (zbog
disciplinovanja lagera), a Tito je, vešto balansirajući, osigurao davno željenu nezavisnost.
Po svemu sudeći, američko podozrenje prema Jugoslaviji nije osnažila Hruščovljeva poseta
Beogradu 1955, već Titova trijumfalna poseta Moskvi 1956. Već septembra 1956. Beograd je
obavešten da se menja američki program pomoći, a bilo je očigledno da je Balkanski savez
ostao mrtvo slovo na papiru. Po nalazima Borozana, u Moskvi 1956. Tito je govorio o
Balkanskom paktu kao o prolaznoj epizodi jer je od početka bio zamišljen «kao okvir, pre
svega, za ekonomsku, kulturnu i političku saradnju». Ni ovde Hruščov nije imao primedbi, jer
je pakt mogao poslužiti da preko Jugoslavije Sovjeti poprave odnose sa Grčkom. A u pogledu
američke pomoći Jugoslaviji Hruščov je, prema zapisnicima sa istih pregovora, smatrao
korisnim «sve što se otuda može dobiti» (Borozan 1997, str. 109-110). U Beogradu je Tito
144
izjavio da više nema potrebe za vojnom pomoći sa Zapada, pominjući «loše zapadne uticaje na
omladinu». «Gde god mu je bila blagajna, srce mu je bilo u Moskvi», zaključivao je potonji
američki ambasador u Beogradu Dankan Vilson. Politika ekvidistance konačno je učvršćena
1953. Već početkom godine Staljin je nagovestio da rat sa Zapadom nije neizbežan. Po
Dedijerovom pisanju, Tito je još marta 1953. iz Londona preko Kardelja uputio signal za
pomirenje. U Jugoslaviji su porasle nade da će prestati opasnost od lagera, pa je već maja 1953.
general Savo Orović stavio sovjetska odlikovanja, a Peko Dapčević je arogantne američke
generale poredio sa Hitlerovim (Bekić 1988, str. 470-471). Balkanski pakt sklopljen je da bi se
ojačala pozicija za rešavanje tršćanskog pitanja, a ne kao odbrana od Istoka.
Titova diplomatska aktivnost nije nikada bila lišena opreza. Kao komunista, Zapadu nije nikada
verovao, ali ni tajnom referatu Hruščova. Bio je zainteresovan za oživljavanje ekonomskih
odnosa, kredite i pomoć sa obe strane. Dok je Sovjetima normalizacija odnosa sa Titom trebalo
da pomogne u jačanju jedinstva lagera, SAD su mnogo nade polagale u jeretički jugoslovenski
virus nacionalnog komunizma. Američko interesovanje za Jugoslaviju, po prirodi stvari,
oživelo je sa drugom krizom jugoslovensko-sovjetskih odnosa 1957-1960, posle okupacije
Mađarske. Moskva je obustavila kredite Beogradu, a Tito je opet osuđen kao renegat i
«trojanski konj imperijalizma». Već 1957. obnavlja se vojna pomoć SAD Jugoslaviji, što je sve
do 1960. bila materijalna podrška novoj Titovoj neutralnoj poziciji prema Moskvi.
Ajzenhauerova politika prema Jugoslaviji bila je slična Trumanovoj. Držeći da je nezavisnost
Jugoslavije od lagera glavni cilj američke politike, prihvatala je rizike i ljutnje zbog Titovog
povremenog zbližavanja sa SSSR-om i njegove diplomatske aktivnosti u neutralnim zemljama
Azije i Afrike. Amerikanci su tokom 1950-ih nastvljali sa pružanjem ekonomske i vojne
pomoći, smanjujući je u meri u kojoj je opadalo osećanje neophodnosti jačanja virusa unutar
socijalističkog bloka i u kojoj je slabila jugoslovenska potreba za pomoći. U SAD se uporno
održavalo nepoverenje prema Titu i glasovi da je jugoslovenski sukob trik, a politika
nesvrstanosti obmana (Campbell 1967, p. 49-50). Septembra 1961. Tito je na Beogradskoj
konferenciji nesvrstanih oštro kritikovao američki imperijalizam, a za sovjetske nuklearne
probe je izrazio razumevanje, čudeći se jedino terminu koji je Moskva izabrala. To je izazvalo
iznenađenje i oživelo otpor u Vašingtonu i hlađenje odnosa. Ovim događajem završena je jedna
značajna faza jugoslovensko-američkih odnosa u kojoj su dve države, urpkos različitim
ideologijama, ispoljile visoku saglasnost interesa u pogledu nezavisnosti Jugoslavije (Mates
1976, 204).
Zablesnut slavom svetskog državnika, Tito je sticao novu sigurnost, sve više se posvećivao
spoljnoj politici i jačanju međunarodnog ugleda zemlje, koji je vešto koristio za jačanje
autoriteta partije u zemlji. Jedan važan segment uspešnog internacionalizovanja jugoslovenskog
pitanja je stečena strana pomoć tokom 1950-ih. U hijerarhijskom svetskom poretku gde vladaju
neravnopravni odnosi, male i nerazvijene zemlje su u različitoj meri uspevale da, veštom
diplomatijom, obezbede dodatna sredstva razvoja. Jednostrana su tumačenja koja podvlače da
je privredni rast 1950-ih godina u FNRJ ostvaren zahvaljujući isključivo stranoj pomoći. Olako
se tvrdi da su sredstva lako stečena, a da privreda, mažena od Zapada, tobože nije bilakadra za
realnu ekonomsku računicu. Kod svih manjih ekonomski neautarhičnih država spoljnopolitička
aktivnost je važna sastavnica privrednog razvoja, jer su u uslovima ekonomske i političke
ravnopravnosti i različitih monopola nužno upućene na diplomatsko snalaženje. Vlastitim
ugledom i elastičnom spoljnom politikom Tito je u tom pogledu pokazivao zavidno umeće,
obezbeđivao je pomoć i kredite, izvoz industrijske robe i radne snage, povlašćen ekonomski
status i sl. U domaćoj i stranoj literaturi postoje različiti, neusklađeni i nepodudarni podaci o
visini pomoći sa Zapada. Ipak oni nisu u toj meri protivrečni da se ne bi mogao steći relativno
pouzdani globalni utisak o obimu ove podrške. Tokom 1950-ih godina primljeno je najviše
pomoći u hrani, vojnoj opremi i kreditima koji uglavnom nisu vraćeni. Procene ukupnog iznosa
ekonomske pomoći SAD Jugoslaviji od 1949. do 1961.kreću se oko 2.400.000.000 dolara
(Auty 1965, p. 170. Grosse-Jutte, 1983, S. 93). Podaci koji se navode za uža razdoblja ne kose
se sa pomenutim ukupnim procenama. Vojna pomoć SAD Jugoslaviji od 1951. do kraja 1953.
iznosila je 319 miliona dolara (Bekić 1988, str. 599), do 1958. oko 700 miliona dolara (Grosse-
145
Jutte 1983, S. 86) do 1955. američka vojna i ostala pomoć FNRJ je bila oko 1,2 milijarde dolara
(Rusinow 1977, p. 46). Džonson navodi da je do 1955. američka ekonomska pomoć FNRJ
iznosila 600 miliona dolara, a vojna još otprilike toliko (Johnson 1972, p. 126), a slična je
procena i Halperina (Halperin 1957, S. 170). U Arhivu SIP-a stoji da je zapadna vojna pomoć
od 1951. do kraja 1954. procenjena na oko 800 miliona dolara, ali je više od 80% primljene
opreme i naoružanja bilo korišćeno u SAD i znatno amortizovano (Bogetić 1993; str. 120).
Tripartitna pomoć (V. Britanije, Francuske i SAD) za naoružanje je 1951-52 bila 176,3 miliona
dolara, a ukupna inostrana pomoć do 1953. 787 miliona dolara (Obradović 1994. str. 44-45).
Od 1955. do sredine 1960. američka pomoć FNRJ bila je 632,1 miliona dolara (Campbell 1967,
p. 46). Uprkos pragmatizmu, Tito je, po Đilasovom svedočenju, u uskom krugu izražavao čak i
teskobu i ojađenost zato što je, primajući pomoć od Zapada, morao donekle da ublažava
spoljnopolitičke stavove (Đilas 1990, str. 76). Ipak je tek posle Beogradskog samita nesvrstanih
obustavljena pomoć sa Zapada, dok je američka vojna pomoć prestala još februara 1958.
Jugoslavija 1962. gubi u SAD status najpovlašćenije nacije u trgovini, a 1962. počinje vojna
saradnja sa SSSR-om. Tito doduše oktobra 1963. posećuje SAD, ali bez mnogo publiciteta. U
službenom kominikeu zabeleženo je da direktna američka pomoć Jugoslaviji više nije potrebna.
Tito je, kao simbol nezavisnog komunizma, posle mnogih trijumfalnih prijema, konačno
primljen u Vašingtonu, ali bez mnogo sjaja (Campbell 1967, p. 65). Uprkos hlađenju odnosa sa
SAD, opšti saldo jugoslovenske spoljne politike u prvoj fazi Titove vlasti 1945-1965. bio je
impresivan: očuvana je nezavisnost države, idejnopolitička doslednost, podignut je ugled u
svetu, a pomoć stečena bez uzvratnih ustupaka. Poredeći jugoslovensku politiku sa
Hruščovljevim diplomatskim oportunizmom prema Vašingtonu i Pekingu i ponašanjem
italijanskih komunista, koji su decembra 1959. u Rimu skandirali «I mi volimo Ajka», Isak
Dojčer je Titov odnos prema Zapadu u ovom periodu ocenio kao stav dostojanstvene rezerve i
suzdržanosti (Deutscher 1977, str. 153). Bilo je to doba kada je Mao optuživao Hruščova da je
«skriveni titoista», a Jugosloveni su, zahvaljujući žigu «desnog komunizma», koji su nosili u
međunarodnom radničkom pokretu, bez ustupaka izvlačili korist u veštoj diplomatskoj igri sa
Zapadom.
Koliko god elastična, jugoslovenska diplomatija nije se mogla do kraja osloboditi ideološkog
balasta, što se ogleda i u stalnoj američkoj podozrivosti prema komunističkoj zaleđini
jugoslovenske politike. «Prećutni saveznici – aktivni protivnici» - sa ovom formulacijom je
jedan bivši američki ambasador u Jugoslaviji okarakterisao jugoslovensko-američke odnose.
Antikomunistička američka diplomatija nije nikada dovodila u sumnju ocenu o Jugoslaviji i
SSSR-u kao «zavađenoj braći». Tito je u periodima najtešnje saradnje sa Zapadom znao da
javno kritikuje jačanje reakcije na Zapadu i prkosno nediplomatski ističe nezavisnost zemlje.
Kada je decembra 1952. prekinuo diplomatske odnose sa Vatikanom, New York Times se pisao
o «Titovim napadima besnila» i osudio kao provokaciju Titovu pretnju da Jugoslavija ima i
«drugi izlaz» (Bekić 1988, str. 450). U aktivnoj spoljnoj politici preplitala se ideološka inercija
i pragmatizam, politička intuicija i zaletanje. Diplomatija je sazrevala i kalila se u vrlo napetom
periodu hladnog rata. Napetost između američkog kapitalizma i jugoslovenskih komunista
slabila je sa jačanjem sovjetskog pritiska na Tita i pomeranjem američkih spoljnopolitičkih
prioriteta. Jugosloveni su Zapadu prigovarali da ne treba da ruši socijalizam u Evropi, već da
preko pomoći ohrabruje odvajanje istočnoevropskih režima od Moskve. SAD to nisu prihvatile
ni u Trumanovoj doktrini o zaprečavanju komunizma, a još manje u Ajzenhauerovoj zamisli
oslobođenja (liberation) od komunizma, koja je počivala na agresivnoj formuli rušenja
socijalizma i obnove kapitalizma (Rool back). Smenjivanje perioda nepoverenja, sukoba i
saradnje nije bilo neprirodno jer je u pitanju bio odnos, doduše, disidentske komunističke, ali
vodeće antiimperijalističke vanblokovske zemlje i hegemone kapitalističke sile, čiji je
kolonijalizam bio na udaru kritike nesvrstanih. Bilo bi preterano tvrditi da je Tito diplomatski
nadigrao Zapad primajući pomoć bez ustupaka. Još 1954. američki analitičari su zaključili da će
sa slabljenjem pretnji Jugoslaviji sa Istoka njena pozicija biti doktrinarna, antizapadna i
prosovjetska (Bekić 1988, str. 622). Jugoslovensko-sovjetske krize bile su takođe burne, ali su
brže prevladavane, a sovjetska podozrivost prema Jugoslaviji je bila druge prirode. Zbog
146
Sovjetskog Saveza odnosi sa Zapadom morali su biti dobri, ali ne i suviše dobri. Karakterisala
ih je intenzivna privredna saradnja i i otvorene granice, ali i kritika kapitalizma i optužbe za
podršku neprijateljskoj emigraciji. Žestoku jugoslovensku kritiku američkog imperijalizma
pratile su nabavke oružja od SAD. Diplomatski potencijal prilagođavanja Beograda bio je vrlo
karakterističan. Za razliku od Praga, Sofije ili Varšave, u Beogradu je onaj ko je juče napadan
mogao biti sutrašnji prijatelj i obrnuto. Unutrašnja politika nije dolazila u opasnost zbog
mogućnosti nenadanog obrta spoljno-političkog kursa, što je bila važna komponenta elastičnosti
samoupravnog socijalizma. I kod ove okolnosti je Titova harizma i iskustvo njenog ratnog i
mirnodopskog osvedočavanja imala središnju ulogu. U međunarodnim okvirima to nije bila
prazna reputacija, izričito je tvrdio Mirko Tepavac aprila 1996. u razgovoru sa piscem ovih
redova.
Protivrečna i složena zbivanja u svetu 1960-tih godina iziskivala su neobično vešto laviranje
blokova kod države koja se u ovom periodu aktivno uključivala u tokove svetske politike i čija
su gledišta uvažavana u širokim krugovima nerazvijenih zemalja. Proarapska usmerenost SFRJ
u bliskoistočnom sukobu jačala je uzdržanost SAD prema njoj, dok je sovjetska intervencija u
Čehoslovačkoj tražila nova preispitivanja odnosa sa Zapadom. Već je Druga konferencija
nesvrstanih u Kairu 1964. (koju je SSSR pozdravio) uznemirila SAD. Američki rat u Vijetnamu
bio je izložen stalnoj kritici nesvrstanih. Odnosi SAD i Jugoslavije dodatno se pogoršavaju
1967. kada Jugoslavija nije samo podržala arapsku stranu nego i SSSR-u omogućila vazdušni
most ka Egiptu. S druge strane, američka podrška vojnom puču u Grčkoj 1967, uznemirila je
Jugoslaviju jer je oko nje jačalo neprijateljsko okruženje. Ipak je za razliku od Egipta,
Jugoslavija bila trajno uzdržana prema sovjetskim zahtevima za stalnom mornaričkom bazom
na Jadranu. Izgleda da je američki interes za nezavisnu Jugoslaviju u ovom periodu bio više
prostorno ograničen regionalnim strateškim intresima SAD u Mediteranu, nego što je bio
uslovljen globalnim sukobom sa SSSR-om (Grosse-Jütte, 1983, S. 64). Već 1969. došlo je do
uvoza civilnih aviona iz SAD i opreme za čeličnu, hemijsku i nuklearnu industriju obima oko
90 miliona dolara (Grosse-Jütte, 1983, S. 81). Sedamdesetih godina jačaju jugoslovensko-
američki odnosi i učestale posete vodećih ličnosti (Nikson 1970, Tito 1971, Ford 1975, Bijedić
1975, Mondejl 1977, Tito 1978) i šefova diplomatije u istom periodu. Kod otvaranja prema
Zapadu treba pomenuti i Titovu zvaničnu posetu Vatikanu 1971. Uprkos otvorenoj proarapskoj
usmerenosti Jugoslavije i kritike izraelske i američke politike SAD je bila neophodna
posrednička uloga Jugoslavije, pre svega, u odnosima sa nesvrstanim, a delom i u odnosima sa
Varšavskim paktom.
Unutar opšteg kursa ekvidistance bilo je taktičkih kolebanja nižeg ranga. Diplomatija manjih
zemalja kretala se između trajnije vazalne vezanosti za moćne blokove ili pak radikalne
promene spoljne politike prelaženjem iz jednog tabora u drugi (Egipat i neke afričke i azijske
zemlje). U poređenju sa ovim lutanjima jugoslovenska politika ekvidistance bila je prilično
postojana. Dosledni kurs nesvrstavanja bio je važna osnova međunarodnog ugleda zemlje, na
čijem čelu nije samo stajao vešt političar nego i u svetu priznat državnik. Postojanost spoljne
politike nisu ugrožavala povremena zahlađenja odnosa sa svetskim silama, već joj pružala
nužnu unutrašnju gipkost. Strateški interes SAD za smanjenje akcionog radijusa SSSR-a na
Mediteranu i nade u trajno delovanje Tita kao virusa lagera 1970-ih sprečavale su slabljenje
interesovanja SAD za Jugoslaviju. Premda je Tito na Trećoj konferenciji nesvrstanih u Lusaki
1970. otvoreno kritikovao politiku SAD, odmah nakon toga, oktobra 1970, R.Nikson je stigao u
Beograd da ispita Tita o ulozi SSSR-a na Bliskom istoku i da ga nagovori da iskoristi svoj
ugled kod Arapa za smirivanje napetosti u ovom prostoru (Vuković 1989, str. 404). SSSR je bio
ogorčen, pa je ponovo lansirao neslužbene parole o Jugoslaviji kao delu vojnog poligona
NATO-a. U isto vreme u Jugoslaviju stiže jedna delegacija Vrhovnog sovjeta da bi neutralizala
efekat Niksonove posete (Mićunović 1984, str. 98). Jugoslovensko odbijanje Rodžersovog
plana za Bliski istok nije bilo smetnja da Tito poseti SAD 1971. Bio je to period slabljenja
sovjetske ekspanzije u Aziji i okretanje ka Mediteranu i Africi. I ovde je između lagera stajao
Balkan, region na kom su se direktno ukrštali interesi svetskih sila. U ovom periodu na Balkanu
je SSSR bio prisutan preko Bugarske, SAD preko Grčke, a NR Kina preko Albanije.
147
Jugoslavija je preko nesvrstane politike «na buretu baruta» čuvala nezavisnost, izbegavajući
vezivanje za blokove. Sovjeti su vršili ekonomski pritisak na Jugoslaviju, ali su uvek bili
spremni da isporuče oružje i jugoslovensku armiju učine zavisnom od svoje opreme. Od
zavisnosti ove vrste štitio se velikim ulaganjem u samostalnu industriju naoružanja. Ne manje je
kod očuvanja nezavisnog kursa bila važna unutrašnja stabilnost zemlje. Tito je stalno
upozoravao republičke partijske vrhove da unutrašnji sukobi potkopavaju ugled države u svetu,
koji je ekonomski bio vrlo značajan. Suzbijanje nacionalizma i liberalizma 1971/72. bilo je
povezano, s jedne strane, sa potiskivanjem prozapadnih struja u partiji i diplomatiji, a s druge s
poboljšanjem odnosa sa SSSR-om posle češke krize.
Jednogodišnje hlađenje odnosa sa SAD 1973. bilo je uslovljeno izraelskom agresijom na
Egipat, ali i nekim unutrašnjim razlozima. Kritikujući SAD, Tito je isticao socijalizam i
nesvrstanost, a februara 1973. govorio je o neopravdanom izjednačavanju SAD i SSSR-a,
američkog imperijalizma i socijalističke države, koja ne vodi rat. U Kiparskoj krizi 1973.
Jugoslavija je bila razočarana zato što su arapske države podržale Tursku, a sve snažnije
sovjetsko prisustvo u Mediteranu uznemiravalo je SAD, koje sada podvlače vanblokovski status
Jugoslavije usled ugroženosti južnog krila NATO-a. Saradnja je obnovljena 1974, kada u
Beograd stiže H. Kisindžer, a marta 1975. predsednik jugoslovenske vlade Bijedić je u
Vašingtonu. Iz ovoga razdoblja treba pomenuti i američku Zonenfeldovu doktrinu iz 1975, po
kojoj su SAD prihvatile «organske veze» SSSR-a i Istočne Evrope, ne isključujući ni
Jugoslaviju. Ubrzo je, međutim, Dž. Karter korigovao ovu doktrinu, ističući tajni američki
interes za nezavisnom Jugoslavijom. Premda je trgovinski promet sa SAD i dalje zaostajao za
saradnjom sa SSSR-om, u ovom periodu jačaju isporuke američke tehnologije i naoružanja.
Jugoslovenska nezavisnost je sada za SAD bila važan elemenat regionalne strateške stabilnosti.
Za SAD je bilo naročito važno da se spreči prisustvo Sovjeta na Jadranu, ne ugrozi kretanje
američke mornarice u ovoj oblasti (VI flote) i time oslabi pritisak na Italiju. Jugoslovenska
spoljna politika je u novim uslovima rasta strateškog značaja Mediterana (usled arapsko-
izraelskog sukoba i kiparske krize) stekla širi manevarski prostor. Osnovni pravac
jugoslovenske spoljne politike bio je odžavanje nezavisnog položaja uz napor da se različite
komponente strateškog cilja razvijaju u saradnji sa različitim spoljnopolitičkim partnerima
(ekvidistanca prema supersilama i jačanje veza sa nesvrstanima). Cilj je bio ravnoteža u
privrednim odnosima sa Istokom i Zapadom, a dezintegracija unutar nesvrstanih bila je opasna
jer je slabila ubedljivost jugoslovenskih vanblokovskih argumenata. U ovom periodu
zagrebačka INA sklapa ugovor sa SAD za izgradnju petrohemijskog kompleksa od 75 miliona
dolara, što je do tada bilo najveće američko ulaganje u jednoj evropskoj socijalističkoj državi.
Potom je usledio ugovor Westinghous-a i Slovenije o izgradnji nuklearne elektrane u Krškom
od oko 500 miliona dolara. Negativne posledice pojačanog ekonomskog okretanja Zapadu
ispoljile su se tek nakon Titove smrti u porastu kamata i dugova. Još od 1965. jugoslovensko
nastojanje za uključivanjem u međunarodnu podelu rada zahtevalo je obimnija ulaganja i
savremeniju tehnologiju. Cena uključivanja bio je rast spoljnopolitičkog deficita i pojačano
zaduživanje. Krajem 1970-ih nisu se mogli ublažiti spoljni udari svetske ekonomske i naftne
krize. Zbog kamata je narastao dug, a osećao se i udeo promašenih ulaganja. Republičke elite su
sve slobodnije ulazile u zaduženja i aranžmane (jer je zaduživanje od 1972. bilo
decentralizovano, stihijno i bez čvršće kontrole), uz potajnu nadu da će Zapad sve to, iz
političkih razloga, da nagradi. Uloga ostarelog predsednika, koji se bližio 90-oj godini i bio sve
više po uticajem grupa iz neformalnog okruženja, u ovim procesima još je neistražena.
Sa smrću Tita, uglednog vanblokovskog lidera i važnog činioca unutrašnje stabilnosti
Jugoslavije, postupno je slabio prestiž države u svetu. Nestanak Tita, jačanje sukoba u zemlji, a
zatim perestrojka u SSSR-u i erozija lagera smanjili su interesovanje Zapada za Jugoslaviju i
suzili manevarski prostor njene spoljne politike. Izdvajanje iz lagera ostalih socijalističkih
zemalja i urušavanje socijalizma još više su smanjili aktuelnost Jugoslavije i jasnije obelodanile
okolnost da je politička atraktivnost Balkana počivala na nerazgraničenim interesima velikih
sila. Nakon dezintegracije SSSR-a celovita Jugoslavija još više je izgubila strateški značaj,
prestajući da bude ključna balkanska «siva zona», koja razdvaja velike sile. Bezuslovnu
148
američku podršku Jugoslaviji zamenjuje «uslovna» podrška (Petković 1996, str. 316), tj.
podržava se celovitost Jugoslavije samo ako ne protivreči interesima SAD, a ne zbog opasnosti
da ova pređe u tabor Rusije. Period američke pomoći bez ustupaka nepovratno je minuo. Kod
celovite ocene Titove spoljne politike treba imati na umu osobenu i neponovljivu geopolitičku
poziciju Jugoslavije, ali i činjenicu da je Tito doprineo stvaranju takve povoljne konstelacije, a
ne da ju je samo vešto koristio.

3. Nesvrstanost

U hijerarhijskom svetskom poretku bili su prisutni različiti napori podređenih zemalja da se

odupru vazalnom položaju stvaranjem koalicija država sličnog položaja ili korišćenjem
suprotnosti velikih sila. Zahvaljujući napetosti između blokova, Tito je izborio i štitio
nezavinost države tražeći oslonac u Trećem svetu, lišen iluzija o prijateljstvu velikih sila. U
istoriji Balkana politika ekvidistance nije bila bez tradicije. Ilija Garašanin, ministar inostranih
dela kneza Mihaila, prvi je izgleda shvatio diplomatski problem Srbije: kako nakon oslobođenja
od Turske ne pasti u još veću zavisnost od Austrije i Rusije. Raskidajući sa uskim
«šumadinstvom» T. Vučića, Garašanin i knez Mihailo su spas Srbije gledali ne u maloj
šumadijskoj nego u velikoj balkanskoj politici, sa osloncem na države koje nisu mislile na
osvajanje Balkana.
Snažnoj i nezavisnoj balkanskoj državi težili su i potonji srpski i jugoslovenski vladari, ali je to
izgleda pošlo za rukom jedino Titu. Traganje za novim međunarodnim osloncem počelo je
odmah nakon raskida sa Staljinom. Kineska revolucija 1949. je ohrabrila KPJ, potvrdila da
sovjetsko iskustvo nije univerzalno i da SSSR nije jedina velika socijalistička sila. Ali podrška
od NR Kine nije došla. Nešto više podrške stiglo je od evropske socijaldemokratije, da bi se na
kraju Jugoslavija okrenula Trećem svetu. Postepeno se širilo uverenje da su nove azijske države
progresivne, pa jača saradnja sa njima, a u UN se delegacije Indije, Egipta i Jugoslavije redovno
konsultuju. Ipak je sve do polovine 1950-ih jugoslovenska spoljna politika evropocentrična.
Zbog izraženijeg radikalizma azijski socijalisti (naročito oni u Burmi) bili su privlačniji KPJ od
zapadnoevropske socijaldemokratije. Dedijer navodi da je još 1951. J. Đerđa govorio da je
najbolji način da se razbije izolacija Jugoslavije »ako se oslonimo na novooslobođene kolonije,
a pre svega na Indiju» (Dedijer 1984, str. 554), a Tepavac tvrdi da je Koča Popović prvi izneo
ovu ideju. Izgleda da je Titov boravak u Indiji i Burmi 1954/55. bio prvi korak ka nesvrstanosti.
Sam Tito je pominjao da je do ideje nesvrstanosti došao posle sastanka u Bandungu aprila 1955
(Tito 1982. str. 99).
Bio je to period kada se i sovjetska diplomatija uspešno povezivala sa novooslobođenim
kolonijama. Juna 1955. Nehru je posetio SSSR, a iste godine je Hruščov bio u Indiji i Burmi.
Za Sovjete i Jugoslovene, podjednako, Gandi i Nehru su prestali da budu sitnoburžoaski
pacifisti i prerasli u borce protiv imperijalizma. Titu nije smetalo to što su Naser i Sukarno
uklonili komuniste u vlastitim zemljama. Egipat je posredstvom Čehoslovačke dobio oružje od
SSSR-a, a sovjetska saradnja sa nacionalističkim arapskim pokretima je u ovom vremenu
sprečila britanske i američke pokušaje da na Srednjem istoku stvore novi antisovjetski blok. U
tom sklopu jača i značaj Tita za Sovjetski Savez. Sredinom 1950-ih godina vrh SKJ je procenio
da bi Jugoslavija u Evropi bila ekonomski inferiorna, tj. ostala sirovinski privezak Zapadne
Evrope. Tome nasuprot, saradnjom sa nerazvijenim afričkim i azijskim zemljama mogla bi biti
vodeća politička snaga, osiguravajući istovremeno tržište za mladu jugoslovensku industriju.
Kada se Tito februara 1955. vratio sa dvomesečnog puta u Aziji, bio je u političkom i
duhovnom smislu gotovo novi čovek (Bekić 1988, str. 674). Revolucionar i državnik malog
naroda, koji je lične ambicije i perspektivu svoje zemlje do tada video u Evropi, «doživeo je u
drevnoj i nepreglednoj Indiji kulturni i politički šok». Susret sa Nehruom je rođenog, politički
talentovanog operativca nagnao da izmeni spoljnopolitičke planove, «otrese se balkanske
samoživosti i evropocentričnog obzorja i gotovo preko noći pretvori u građanina sveta i
svetskog državnika» (Bekić 1988, str. 674). Unutar nesvrstanih Jugoslavija sebe nije više
149
gledala kao malu zemlju, već kao deo velikog pokreta (polovina svetskog stanovništva) koji je
bio zamena za socijalistički svet koji ju je izolovao. Americi nije odgovarao antiimperijalistički
i antikolonijalni ton nesvrstanih i Tita. Sovjeti su pokušavali da ovaj pokret iskoriste za
slabljenje zapadnog kolonijalizma. Tito je sa Nehruom i Naserom (nacionalnim oslobodiocima)
koristio blokovske napetosti, namećući se za jednog od vodećih lidera nesvrstanih i sam kao
provereni borac za nezavisnost. Gotovo da je nepodeljeno mišljenje da je i u kreiranju spoljne
politike Titovo mišljenje bilo odlučujuće. Ova ocena ne kosi se sa Đilasovim i Tepavčevim
stavom da je Tito pre bio sjajan selektor, a ne stvaralac ideja. U politici je pravilo da upravo
odvažni operativni selektori ideja razaraju zatečene strukture, a originalni tvorci ostaju
zarobljeni u njenim okvirima (odnos grčkih filozofa i Aleksandra Velikog, prosvetiteljskih
mislioca i vladara evropskog apsolutizma, marksističkih teoretičara i Lenjina itd.). Neobično
aktivno sprovođenje nesvrstane politike je rezultat dinamične Titove ličnosti. Još je Đilas uočio
da Titova aktivnost i samostalnost «nije znala ni smiraja ni granica». Sa već u ratu usavršenim
diplomatskim instinktom, uglednom harizmom i megalomanskim samopoimanjem, odlučivao je
suvereno i sam davao predloge. Umeo je i da obuzdava neodmerene pretenzije, kao one posle
rata prema Albaniji, kada se povukao pred sovjetskim i albanskim otporom. Zbog snage
njegove ličnosti i beskonkurentskog ugleda nije bilo većih sukoba kod odlučivanja, ali je, po
svedočenju saradnika, Tito umeo i da sluša i koristi savete. U spoljnoj politici konsultovao se i
sa starim buržoaskim političarima, bio je otvoren ali i autoritaran, doktrinaran ali i spreman na
manevar, poučen Staljinovim iskustvom - nerepresivan, ali i netolerantan prema skretanjima,
uvek nevazalan. Oslanjao se na poslušne generale i samostalne diplomate. Spoljna politika bila
je ponajmanje opterećena ideologijom, o čemu posredno svedoči i Staljinova optužba iz 1948.
da je jugoslovenski MIP sedište engleskih špijuna. Kada je učvrstio vlast posle sukoba sa IB-
om, Tito se najviše posvetio spoljnoj politici. Sam je birao šefa diplomatije, koji je bio lično
njemu podređen. Tepavac svedoči da ga je Tito lično primao istog dana kada bi zatražio
prijem,a često mu je davao do znanja da samo njemu treba da se obraća. Vlastitom neobično
živom aktivnošću i putovanjima davao je snažan impuls jugoslovenskoj spoljnoj politici. Na
«putu mira» 1954/55. proveo je 40 dana, u SSSR-u 1956. 21 dan, Novu godinu 1955. dočekao
je u Indiji, a 1956. u Egiptu, 1958/59 više od dva meseca proveo je na velikom putu po Aziji i
Africi (od 23.12.1958 do 28.2.1959), a u novom obilasku oslobođenih kolonija 1961. boravio je
skoro dva i po meseca (Mates 1976). Nesvrstanost je donela najviši stupanj slobode koji je
Jugoslavija u geopolitičkom prostoru Balkana u to vreme mogla da dosegne (Petković 1995).
Sartr je beogradsku konferenciju nesvrstanih 1961. nazvao velikim istorijskim događajem, a
Titov ugled u svetu pronela je njegova dinamična spoljna politika koja je uživala široku
podršku domaćeg nekomunističkog javnog mnjenja. Samostalno odlučivanje, nezavisan
politički stav, kao i ugled nesrazmeran snazi, san svih malih zemalja, jugoslovenska spoljna
politika je pod Titom dugo zadržala. Osim toga, nesvrstanost je bila dugo koheziona snaga
stanovništva višenacionalne države, razapete između proruske i prozapadne usmerenosti
(Petković 1989, str. 167), pa je njeno iščezavanje takođe podstaklo unutrašnje suprotnosti i
sukobljavanja. Visoki ugled trebalo je i ekonomski iskoristiti. To nije bilo lako jer se prava roba
nije mogla prodati ni kupiti po povoljnim cenama. Pitanje je da li su nesvrstani za Jugoslaviju
bili stabilno tržište i pouzdano investiciono područje. Izgleda da je izvoz naoružanja i opreme
bio najimpozantniji. General Dragojević navodi da je godišnji priliv od naoružanja i
inženjeringa iznosio 1,5 milijardi dolara (Dragojević 1996, str. 29), dok Tempo navodi da je
izvoz vojne industrije u poslednjim godinama SFRJ iznosio preko 2,5 milijardi godišnje
(Vukmanović 1996, str. 69). O širini trgovine svedoče i dugovanja, a nesvrstani su 1989.
dugovali Jugoslaviji oko 2,5 milijardi dolara (Petković 1989, str. 148). U nedefinisanom
geopolitičkom prostoru jugoslovenska spoljna politika je širila ekonomske veze i imala
višestruku ulogu u održavanju stabilnosti komunističkog režima.
Nesvrstanost je bila dovoljno elastična službena osnova jugoslovenske spoljne politike da
pokrije taktičke zaokrete u odnosima prema velikim silama. Što je broj nesvrstanih rastao,
jačale su i interesne razlike unutar ove grupacije, a imperijalizam je bio jedini zajednički
neprijatelj. U UN je Jugoslavija najčešće glasala zajedno sa Afroazijskim blokom i povremeno
150
sa SSSR-om (kod podrške kolonijama). Sovjetima je, uprkos vojnoj snazi, bila nekada manje, a
nekada više potrebna podrška Jugoslavije i nesvrstanih. Hruščovu je kod raskola sa NR Kinom
i kod sukoba sa SAD bila značajna podrška Jugoslavije. Unutar raznovrsnog bloka nesvrstanih
1960-ih Jugoslavija je sa Indijom bila na čelu umerenog krila, koje se, za razliku od tvrdog
arapskog i kubanskog krila, zalagalo za saradnju sa Zapadom (Campbell 1967, p. 78). Ipak je
Jugoslavija drugačije prilazila Trećem svetu od Sovjetskog Saveza. Hruščov je u poseti Egiptu
1964. rekao da bi voleo manje da sluša o bratstvu među Arapima, a više o bratstvu među
radnicima i seljacima protiv klasnog neprijatelja. Jugosloveni su, pak, prihvatali «arapski
socijalizam» kao egipatski put razvoja u skladu sa specifičnim prilikama. Aprila 1960. Tito je
izjavio da «čitava Afrika teži ka razvoju u jednom progresivnom pravcu i njeni narodi traže i
uzimaju elemente koji su socijalistički. To će u ogromnoj meri ojačati socijalističke snage u
svetu, jer sve novi milioni, i stotine miliona ljudi, ulazi u sfere socijalističkog razvitka» (Tito
1980, str. 184). Ipak se Tito razlikovao od Kastra, koji je vodio prosovjetsku politiku, ne krijući
neprijateljstvo prema SAD. Govorio je o miroljubivoj saradnji među državama, oprezno ističući
klasne sadržaje i izbegavajući da pominje revoluciju. Miroljubiva koegzistencija je za
Jugoslaviju bila doktrina i uslov opstanka, a za SSSR taktika. Najpre su Kinezi, a zatim
Kubanci, pod uticajem SSSR-a, optuživali Jugoslaviju da je pasivni, oportunistički i
prilagodljivi «lakej imperijalizma». Americi nije odgovarala jugoslovenska kritika
imperijalizma, ali je protivljenje SSSR-u naročito u UN, koristilo zapadnim interesima.
Početkom 1960-ih nesvrstani su, sa grupom Tito-Nehru-Naser-Sukarno na čelu, bili na vrhuncu
ugleda. Bili su to najsjajniji trenuci jugoslovenske diplomatije.
Docnija zbivanja su povremeno potresala difuzni blok nesvrstanih izazivajući slabije ili jače
krize njegovog jedinstva. Tito je bio osetljiv na ove potrese koji su slabili oslonac Jugoslavije,
ugled, a time i njenu bezbednost. Jugoslavija je u ovom periodu bila korisni posrednik, jer je sa
nesvrstanima ublažavala napetost između blokova i zaraćenih strana. Tito je u izraelsko-
arapskom sukobu 1967. i 1973. bio posrednik u sovjetskom uticaju na Arape. U kiparskoj krizi
1973. takođe je usklađivana spoljna politika sa Sovjetskim Savezom jer je Tito strahovao da se
ne potkopa arapski zid nesvrstanosti. Arbitritao je i unutar nesvrstanih. U Lusaki na
konferenciji nesvrstanih osnovni dokument bio je jugoslovenskog porekla, ali je na kraju, po
Titovom svedočenju, došlo do sukoba. Makarios je došao kod Tita i rekao: 'Ja ću napustiti
sednicu jer je Avganistanac predložio da u dokument ništa ne uđe o Kipru', Indira kaže: 'Šta
ćemo sada da radimo, kada je zasedanje gotovo, jedino Vi tu nešto možete učiniti'. Tito poziva
Nimeirija i pita ga 'Šta Vi hoćete, šta radite?', a on stoji mirno i kaže 'Svi Arapi smatraju da to
ne treba da uđe', a Tito odgovara: 'pa jeste li vi ludi, zar ne vidite da je to diverzija atlantskog
pakta, jer Makarios se bori protiv baza'. Kasnije Nimeiri obaveštava Tita da je skoro sve ubedio
da se deo o Kipru ubaci'. (Cit. prema Vuković 1989, str. 394). U Havani 1979. Tito je pružio
otpor Kastru i radikalima koji su pokušavali da nesvrstane uvuku u orbitu SSSR-a . Kao važan
najpre jezičak i «siva zona», a kasnije preko nesvrstanih i kao posrednik između blokova,
Jugoslavija je širila manevarski prostor u kom nije vodila samo balkansku i evropsku već i
svetsku politiku. R. Petković smatra da su najsjajniji trenuci jugoslovenske diplomatije bili kada
je Tito, dobrim delom, ličnim ugledom i neobično dinamičnom aktivnošću, menjajući
međunarodni oslonac i stičući različita diplomatska iskustva ojačao ugled Jugoslavije daleko
iznad njene realne snage. U spoljnopolitičkom pogledu Titova aktivnost okončana je dvema
krizama: u Havani 1979. nije uspeo da prevlada podvojenost nesvrstanih povodom
Vijetnamskog upada u Kambodžu, a nekoliko meseci kasnije sve nesvrstane zemlje nisu u UN
osudile sovjetsku intervenciju u Avganistanu (pre svega Indija i Kuba). U celini uzev, kao
nesvrstana zemlja braneći suverenitet nesvrstanih u UN, Jugoslavija se češće sukobljavala sa
SAD nego sa SSSR-om. Nesvrstanost se više poklapala sa sovjetskim spoljnopolitičkim
pogledima nego sa zapadnim. Otpor SSSR-a pojačavao se samo kada bi bio dovođen u pitanje
vanblokovski status Jugoslavije ili kada bi se uopšte osporavalo načelo nesvrstanosti.

Zaključak

151
Uzroke, posledice i istorijsku funkcionalnost Titove spoljne politike građene na načelima
ekvidistance moguće je potpunije sagledati samo iz perspektive dugih istorijskih procesa koji su
se prelamali na Balkanu. U poslednja dva stoleća zapadne sile su se trudile da na Balkanu
spreče nastanak snažne slovenske države zbog mogućeg ruskog uticaja na nju. Čerčilova težnja
za obnovom Austro-Ugarske bila je najotvorenija verzija ove politike, a slični skriveni motivi
verovatno su prisutni i u Dejtonskoj računici 1995. Ruske i sovjetske pretenzije ka Balkanu
takođe su bile trajne, izuzev perioda unutrašnjih kriza u Rusiji, kada su privremeno napuštane.
Titova politika ekvidistance podstaknuta je najpre strahom od Čerčila, a potom od Staljinove
hegemonije i proruskih osećanja kod Srba. Snažni, ne uvek otvoreni panslavizam balkanskih
naroda u Titovom dobu se podudarao sa SSSR-om. Tito je vešto koristio snagu dugih procesa
(panslavizam), preusmeravajući ih u procese suprotnog smera (srpski antistaljinizam i
antisovjetizam). Ovako preusmereni i preoblikovani panslavizam u obliku jugoslovenstva Tito
je u povoljnoj bipolarnoj situaciji iskoristio za stvaranje diferenciranog i iznijansiranog
spoljnopolitičkog kursa lišenog ideološkog balasta. U otporu fašizmu za vreme rata ili u
pretnjama NATO-a krajem 1940-tih panslavizam je aktiviran u otvorenom obliku ili u
ideologizovanom obrascu proleterskog internacionalizma. S druge strane, u trenucima
ugroženosti sa Istoka službena politika ekvidistance uspešnije je neutralisala proruski
panslavizam delova partije i stanovništva od otvorenog antisovjetizma ili upozoravanja na
velikoruski hegemonizam. Nesvrstanost je neosetno iznutra slabila panslavizam. Otuda je
preciznija ocena da je Tito pomenuti dugi i snažni istorijski proces oslabio i preusmerio u težnju
srednjeg ritma (komunistička i radnička solidarnost) i vešto je iskoristio za održavanje
unutrašnjeg jedinstva zemlje (neutrališući rusofobiju nepravoslavnih jugoslovenskih naroda) i
zapažene spoljne nezavisnosti.
Neobično popularna spoljna politika bila je važna komponenta unutrašnje. Pružala je šire
mogućnosti vladajućoj partiji i vođi da ugledom u svetu pokriju različite manje popularne
strane unutrašnje politike (čistke i ideološki monopol). A okrenutost vanblokovskoj politici
prevazilazila je tradicionalno konfesionalno podvajanje stanovništva i, najposle, donosila zemlji
ekonomske dobiti. Ima mišljenja da je jugoslovenska diplomatija sa zakašnjenjem otkrila
Evropu, ali, kako zapaža Petković, nesvrstanost nije bila tome prepreka. Još su manje opravdani
prigovori da je Titova spoljna politika bila antisovjetska, a time i antisrpska. Od 1953. do 1978.
šefovi diplomatije bili su Srbi, u različitoj meri samoinicijativni, ali nikada samostalni. Koča
Popović je verovatno bio najuticajniji šef diplomatije (od 1953. do 1966.) koji je naginjao
Zapadu, M. Nikezić i M. Tepavac su takođe bili evropski usmereni, a M. Minić je strepeo od
sovjetskog uticaja na nesvrstane. Tito je sam birao šefa diplomatije, koji je bio s njim u
neprekidnoj vezi.
Nesmotreni pritisak Staljina 1948. na Jugoslaviju nagnao je vrh KPJ da međunarodni oslonac
potraži na drugoj strani, ali su i pre toga postojale težnje za samostalnošću kod u ratu
osvedočenog aktivnog antifašističkog vođe. U određenom trenutku su ove ambiciozne Titove
spoljnopolitičke pretenzije 1945-1948. isprovocirale sukob sa Staljinom jer su remetile tadašnju
sovjetsku spoljnu politiku koja se trudila da eliminiše sukobe sa Zapadom na tačkama koje nisu
bile od suštinske važnosti za položaj SSSR-a. Titovo nestrpljenje i spoljnopolitičke namere
kosili su se sa Staljinovom računicom. Pitanje je da li bi popustljivija Staljinova politika prema
KPJ trajno suzbila njenu težnju za povlašćenim statusom i izdvajanjem. Izgleda da u svemu
tome svest Tita o značaju vlastite harizme u svetu nije imala malu ulogu. Đilas piše da je Staljin
lično, ne krijući izdvajao ratnika Valtera iznad ostalih socijalističkih vođa (kuferaša), a Dedijer
tvrdi da je posle smrti Staljina Titu porastao apetit da svoju vladavinu proširi i izvan Jugoslavije
i u neku ruku bude prvi čovek od Jadrana do Vladivostoka (Dedijer 1991, str. 325). Teško je
proveriti ovu Dedijerovu tvrdnju, ali je sasvim izvesno da su Titove spoljnopolitičke ambicije
bile iznad mogućnosti države osrednje veličine i snage. Samopouzdanje države koja je pružila
krupan prilog otporu Hitleru i Staljinu i Titova lična uznetost i ponos , bez sumnje, su snažili
ambicije vrha partije, ali ipak ne toliko da bi oslabili realističnost diplomatije. U smelim
diplomatskim potezima rizik je bio prisutan, ali je izgleda uglavnom solidno bio odmeren.
Krupan ugled antifašiste i antistaljiniste Tito je umešno koristio u unutrašnjoj i spoljnoj politici.
152
Pošto se unutar komunističkog pokreta nije mogao nametnuti kao stožer, pre svega zbog snage
Moskve i Pekinga, u diplomatiji je učinjen zaokret ka okupljanju novooslobođenih kolonija
prijemčljivih, takođe, boračkoj harizmi lidera. Tito se među nesvrstanima i dalje mogao
predstavljati kao vođa podjarmljenih i obespravljenih, ali ne i ideološki jedinstvenih.
Nesrazmerno veliki svetski ugled i poplava idolatrije i van zemlje slabili su Titovu
samokritičnost, a u određnoj meri i osećanje konkretnog i mogućeg (npr. da se ugledom izvuče
nova ekonomska pomoć), ali ne i osećanje odnosa snaga u svetu. Đilas svedoči da je još 1951.
nepogrešivo procenjivao: «Ne možemo mi dobiti Trst». Nema, međutim, svedočanstva da je
Tito odmeravao vlastite greške kod različitih neuspeha spoljne i ekonomske politike, a još
manje da se protivio harizmatskom veličanju prestiža države i vlastite ličnosti. U spoljnoj, kao i
u unutrašnjoj politici preterana koncentracija ugleda i autoriteta u Titovoj ličnosti uslovila je
nakon njegove smrti, nagli i nefunkcionalni vakuum u legitimisanju i prepoznavanju zemlje u
svetu. Sa nestankom Tita u spoljnoj politici Jugoslavije nastala je praznina koja je, nezavisno od
aktivnosti države, uslovila pad njenog značaja jer je bila lišena nesvakidašnjeg, snažnog ugleda
ličnosti šefa države. Ima čak tvrdnji da je o promenjenoj ulozi Jugoslavije bilo reči još u Beču
februara 1980, dok se Tito nalazio u komi, u razgovoru sovjetskog i američkog šefa diplomatije
Gromika i Vensa, koji su se složili da Jugoslaviji pripada budućnost periferijske balkanske
države, a ne više ključne koja razdvaja dva bloka (Petranović 1993, str. 137). Titov značaj za
spoljnu politiku nije počivao samo na ličnom ugledu i prodornosti, već i na prilično vidljivoj
okolnosti da je njegova harizma bila važna komponenta državnog jedinstva, a stabilna
unutrašnja situacija bila je prvi uslov kredibilnosti i pouzdanosti u međunarodnim odnosima.
Snaga države ogleda se u širini prostora za samostalno odučivanje, nezavisnom političkom
stavu i sposobnosti da bez posledica izdrži rizik slobodne akcije. Jugoslavija pod Titom je
mogla da obara američke avione, otvoreno se usprotivi Staljinu, zameri Zapadu zbog
priznavanja sovjetske intervencije u Mađarskoj 1956, prihvati prekid diplomatskih odnosa sa
SR Nemačkom zbog priznavanja DR Nemačke, pokvari odnose sa Francuskom zbog podrške
Alžiru, izazove ozbiljnu ljutnju SAD zbog podrške Arapima u savezu sa SSSR-om, izdržava
trajnu podozrivost SSSR-a zbog približavanja Zapadu itd. Pored unutrašnje čvrstine države
važna je i veština diplomatije. U celini istorijskih procesa 1918-1992. moguće je porediti
diplomatski učinak obe Jugoslavije uprkos različitom odnosu velikih sila. Balkanske države
uvek su lavirale između velikih sila. Samostalnost spoljne politike Kraljevine Jugoslavije bila je
znatno niža od socijalističke naslednice. Monarhija nije vodila samostalnu politiku, već je dugo
zavisila od Francuske, a od 1937. napušta profrancusku politiku i okreće se silama osovine.
Antikomunistička ideološka opterećenost monarhije sužavala je njen manevarski prostor,
lišavajući je krupnog međunarodnog oslonca na istoku Evrope. Tito je znatno kraće bio vezan
za Staljina nego buržoaska Jugoslavija za Francusku, a i spoljna politika mu je bila manje
ideološki opterećena i elastičnija. Tito je veštije iskoristio ratni antifašistički i potonji
antistaljinistički učinak nego što je to pošlo za rukom Aleksandru sa srpskim moralnim
ratničkim kapitalom. Samostalnost kraljevske diplomatije između dva svetska rata najčešće se
svodila na odugovlačenje, odlaganje, odgovore, pritužbe i pozivanje na savezništvo u ratu.
Sklapane su uglavnom regionalne koalicije i vođena lokalna, uglavnom balkanska politika. Tito
je izborio znatno širi manevarski prostor i vodio aktivnu svetsku politiku, arbitrirajući u
mnogim sukobima snagom i ugledom vlastitog imena i države. Monarhijska Jugoslavija je po
diktatu Francuske prišla osnivanju Male antante i, na izričit zahtev Francuske, primila masovnu
belu emigraciju, trajno opterećujući svoje odnose sa Sovjetskim Savezom. Tito je sam prišao
osnivanju pokreta nesvrstanosti i, vešto menjajući međunarodni oslonac, znatno manje zavisio
od volje saveznika i manje bivao prinuđen na ustupke. Nesvrstana politika je modifikovala neke
duge istorijske procese na Balkanu, tj. tradicionalne nade malih naroda uprtih ka različitim
velikim silama. Dugo prisutni panslavizam južnoslovenskih naroda (čak i Hrvata), oslonac i
nada u Rusiju, s kojom ih je vezivalo slovensko poreklo, hrišćanska vera i pravoslavna
konfesija, ugroženost od Turske i Austrije, potiskivani su politikom ekvidistance zbog
izraženog sovjetskog hegemonizma. Kao što je carska Rusija težila da bude «zaštitnica
socijalizma»,tako je i SSSR težio da bude patron socijalizma. Ova težnja ispoljavala se direktno
153
i otvoreno kod Staljina, a nešto skrivenije kod Brežnjeva. Tito je koristio snagu dugih procesa,
ali, nakon raskida sa Staljinom, i strepeo od srpsko-ruskog prijateljstva. Antistaljinizam je
neutralisao panslavizam i slabio nepoverenje Zapada, kritika kapitalizma i imperijalizma bila je
opomena prozapadnim strujama, a okrenutost ka nesvrstanosti smanjivala je napetost unutar
zemlje između proruskog i prozapadnog latentnog ili otvorenog raspoloženja stanovništva.
Iščezavanje višeslojne spoljne politike takođe je pojačalo eksplozivni vakuum integracije
krajem 1980-ih. Odveć tesna veza spoljne i unutrašnje politike na krupnim istorijskim
prekretnicama pokazala se riskantnom jer je iščezli integrativni potencijal spoljne politike jačao
unutrašnji haos.
Titovu diplomatsku aktivnost treba posmatrati u sklopu šire istorijske celine i trajnijih
osobenosti balkanskog prostora, koji je hronično nestabilan usled promenljivih i nedefinisanih
interesa velikih sila, koje su lako uspevale da destabilizuju etnički i konfesionalno izmešani
prostor. O tome govore raspadi višenacionalne Jugoslavije 1941. i 1992. godine. Na krupnim
istorijskim prekretnicama najviše je ugroženo jedinstvo višenacionalnih država. Premda je
Kraljevina Jugoslavija bila osetljivija na potrese evropskog versajskog poretka nego što je SFRJ
bila osetljiva na zbivanja u socijalističkom lageru, obe države su nestale sa rušenjem versajskog
sistema i Jaltskog ugovora, na kojima je počivala evropska bezbednost. Krupne promene
okruženja jačale su ili smanjivale značaj Jugoslavije, uticale na njen raspad, ali ne i na karakter
raspada koji je tekao u znaku genocidnog građanskog rata. Aktuelnost međuratne Jugoslavije
slabila je sa nestankom francuskog i britanskog interesa za antigermanski i antisovjetski
sanitarni kordon krajem 1930-ih, jednako kao što je sa urušavanjem lagera i sovjetskog
socijalizma Jugoslavija pola stoleća docnije izgubila u značaju, osuđena na periferijski položaj,
i kao niz evropskih neutralnih država koje su bile tampon među blokovima, postala nepotrebna.
Pošto su savezi iz hladnog rata izgubili značaj, stvaraju se nove koalicije. Na Balkanu je
rasparčana Jugoslavija okružena zemljama koje se trude da uđu u NATO, a Grčka i Turska koje
su nekada imale zajednički interes da zaustave širenje SSSR-a, sada su lišene zajedničkog
neprijatelja pa su i njihovi odnosi postali složeniji. Ranije ideološke napetosti potisnule su
versko-konfesionalne i nacionalne. Ovi procesi u Titovom dobu nisu bili vidljivi, a stabilna
podela interesnih sfera i snaga levice u svetu bili su važan predvidljivi oslonac jugoslovenske
spoljne politike. I nesvrstanost je više pripadala dobu antikolonijalnog otpora Trećeg sveta nego
kraju 20. veka.
Ipak bi bilo odveć fatalistički svesti uspehe Titove diplomatije na neponovljivost svetske
situacije i misliti da bi ovu situaciju, bez izrazitije umešnosti, možda iskoristio i neki drugi
čelnik Jugoslavije. Ova gledanja su neodrživa ne samo otuda što je položaj aktivnog jezička
između blokova KPJ u određenoj meri sama stvorila, već i otuda što su pružene, ali i izborene
okolnosti neobično gipkom taktikom umešno održavane i korišćene. Važna pretpostavka realne
nezavisnosti bilo je prevazilaženje periferijskog položaja nerazvijene zemlje, koja je do tada
bila agrarni privezak metropola. Ne treba smetnuti s uma da je snažan industrijski razvoj
socijalističke Jugoslavije ojačao njenu samostalnost, a u nezavisnoj spoljnoj politici relativno
autarkična vojna industrija nije bila samo psihološka potpora. Okrenutost i otvorenost svetu
socijalističke Jugoslavije bila je u ovom periodu najveća u istoriji država ovoga prostora, a
Titova gotovo instinktivna neprovincijalnost (od ilegalnosti do smrti)bila je važan uzrok tome.
Kada mu je usled rasta ugleda ojačala pregovaračka moć, Tito bi najpre u razgovorima kruto
branio stavove, a potom popuštao koliko je bilo potrebno. Po svedočenju posmatrača, uglavnom
je osećao dokle može ići, ali je neretko bio tvrd, uporan i prkosan. Prevazišao je kompleks
pripadanja malom narodu na Balkanu što mu je širilo perspektive, pa je lišen «sitničarenja»
nastupao sa upadljivim neprovincijalnim samopouzdanjem. Izuzetno jasno je uočavao odnos
snaga u svetu, a manevar mu nisu sprečavale mnogo ideološke, a pogotovo ne nacionalne
isključivosti. Slično je postupao i u odbiru vodećih diplomatskih kadrova. Kombinovao je
poslušnike i individualiste, a iz ovih poslednjih regrutovani su šefovi diplomatije i glavni
ambasadori, čije je predloge razmatrao, a protivljenja tolerisao (K. Popović, M. Nikezić, M.
Tepavac, V. Mićunović, L. Mates).

154
Koliko dosadašnji izvori svedoče, izgleda da je i u vođenju spoljne politike Tito bio arbitar
između latentne ideološki tvrđe prolagerske struje i otvorenije prozapadne, koja je držala da je
interes Jugoslavije u Evropi, a vanblokovska politika samo dodatni oslonac (npr. otvoreno
neslaganje I. Gošnjaka i K. Popovića). Od Sovjeta je strepeo, a ideološka postojanost ga je
odvraćala od kapitalizma, pa je bio za nesvrstani kurs, koji je federaciju lišavao podela i trvenja.
U celini uzev, Titova spoljna politika je, u odnosu na unutrašnju, bila manje ideološki
opterećena, odnos prema međunarodnim osloncima manje emotivan i doktrinaran, zreliji i
pragmatičniji. Premda nije bila lišena zaokreta i nedoslednosti, koje su zbunjivale, ličnih
Titovih promašaja i manje značajnih lutanja koji su izazivali otpor u vrhu, dilema, zabluda i
iluzija, ipak je spoljna politika bila u zemlji široko prihvaćena i popularna. Spoljna politika
dugo je i uspešno izdizala Jugoslaviju iznad periferijskog statusa, ali je nesrazmerno veliki
ugled Tita i države u svetu slabio osećanje odgovornosti vrha i bio pokriće unutrašnjih
promašaja. U titovskom duhu ovo spoljnopolitičko «kompenzovanje» nastojalo se održati i
posle smrti predsednika. Titova sahrana, koja je 1980. na jednom mestu okupila do tada najviše
državnika sveta, nije bila puko konvencionalno priznanje sveta Titovoj ličnosti, već i realno
svedočanstvo Titovog državničkog prestiža i ugleda i značaja Jugoslavije.
Cilj spektakularnog pogrebnog ceremonijala i ideologizovane kultne emocionalnosti bio je da
što duže zadrži u svesti stanovništva viziju izuzetnosti i značaja države u svetu. Idiličnu
predstavu o neposustaloj snazi međunarodnog ugleda Tita i Jugoslavije i njenom trajno
nezavisnom stavu,desetak godina kasnije, zamenilo je oporo otrežnjavanje od iluzija. Prazne
nade dela političkog vrha socijalističke Jugoslavije u nerazorivost države i nepromenjeni odnos
sveta prema njoj bile su ispod nivoa Titovog stalnog spoljnopolitičkog opreza. Okolnost da je i
danas u svetu mišljenje o Titu manje promenjeno nego u ispolitizovanom javnom mnjenju
država bivše Jugoslavije govori da su načela Titove spoljne politike bila univerzalnija, trajnija i
iznad pronicljivog pragmatizma. Istorija će verovatno, u stalnom preispitivanju i
preocenjivanju, Titovu spoljnu politiku dugo beležiti kako zbog njenih univerzalnih načela tako
i veštine kojom je diplomatija male zemlje uspela da obezbedi visoki ugled u međunarodnim
odnosima.

155
VIII

STRUKTURA I FUNKCIJA TITOVOG

AUTORITETA, HARIZME I KULTA

U proučavanja uloge i funkcije Titovog političkog autoriteta treba, u teorijskom pogledu,

razdvojiti nekoliko nivoa analize, formalnih i sadržinskih, koji nameću različite stupnjeve
uopštavanja i istorijske konkretizacije:
1. opšte veličanje političkog vođe koje je u institucionalnom pogledu nužno i prisutno ne samo
u raznolikim istorijskim režimima lične vlasti nego kod svih oblika političkih organizacija
uopšte (ugledni vođa kao simbol vrednosti i oličenje jedinstva organizacije);
2. nešto uži istorijski obrazac veličanja komunističkog vođe boljševičkog tipa (najvažniji
istorijski uzori i modifikovanje obrasca -odnos Staljina i Tita);
3. Konkretiniji jugoslovenski uslovi i oblici domećeg spontanog prihvatanja i smišljenog
jačanja Titovog autoriteta (uloga političke tradicije i kulture Balkana koja je pogodovala jačanju
harizme političkih vođa, podudaranje i prilagođavanje balkanske i boljševičke kulture, ali i
sukobljavanje, i, najzad, konkretni uslovi nametanja novog tipa komunističkog vođe u
Jugoslaviji).

Autoritet, harizma i kult su različiti stupnji racionalnog ili iracionalnog ugleda političkog vođe,
stečeni spontanim prihvatanjem osvedočenog pojedinca ili nametnuti manje ili više prinudnom
manipulacijom. Relativno trajni režim lične vlasti ne može funkcionisati bez osmišljene i
razvijene harizme vladara koji se istinski ili fiktivno osvedočava. Harizma socijalističkih
vladara svojevrsna je kombinacija autoriteta službe (ideologije i partije) i ličnosti (partijskog
vođe). Udeo lične i službene komponente je kod socijalističkih vladara različit i kreće se od
golog aparatčika (Rakoši, Honeker) do istinskog vođe i tvorca ideološkog učenja (Lenjin). U
strukturi Titove harizme neskriveno je prevladavala lična nad službenom komponentom, ali to
nije njeno osnovno obeležje. Kult Titove ličnosti, kao neobično aktivna sastavnica službene
harizme vođe države i partije, prilično je složen i osoben da bi se mogao razumeti prostim
poređenjem sa nekim ranijim i izrazitim istorijskim primerima lične vlasti. Ni poređenje Broza
sa njegovim ideološki srodnim savremenicima ne može mnogo pomoći u odgonetanju snage i
trajnosti njegovog kulta. Nije reč samo o veštom i uglednom boljševičkom vođi niti o nekoj
njegovoj «protestantskoj verziji». Još su površnije tvrdnje da je na delu bio u osnovi ideološki
nespecifični makijavelizam ili balkanski cezarizam. Bilo bi takođe uprošćeno tumačiti Titov
ugled kao eklektičku ad hoc kombinaciju pomenutih obrazaca. Bio je to prilično osobeni režim
lične vlasti u socijalizmu čija je harizma stvarana uzajamnim prožimanjem pomenutih
tradicionalnih i modernih komponenata iz koga je nastao relativno novi obrazac kulta sa
neobično aktivnim osvedočavanjem i masovnom podrškom.
Ovde bi trebalo nešto više reći o metodskoj i teorijskoj strani proučavanja kulta jednog prilično
samosvojnog i složenog oblika lične vlasti. Proces sazrevanja harizme neophodno je nijansirano
razložiti na uže faze i karakteristične sadržaje u određenim periodima. Trebalo bi voditi računa
kojim delovima stanovništva su sadržaji upućivani i kakav je bio mobilizatorski učinak
(radničkoj klasi, seljaštvu, radnom narodu, građanima, članovima partije, vanpartijcima,
mladima itd.). Jedino se pažljivim raščlanjavanjem samo naizgled lako razumljive Titove
popularnosti može uočiti srazmera između manipulativnog nametanja i spontanog prihvatanja
njegovog kulta, kao i uzroci i posledice ovih procesa. Time se može dospeti do relativno
diferencirane globalne ocene istorijske funkcije Titove vlasti, njenih progresivnih i
konzervativnih sastojaka, koji su manje ili više usklađeno sapostojali u različitim fazama. U
diferenciranoj i raščlanjenoj slici lakše se može uočiti granica kada je autoritet vođe prestao da
ima užu organizacionu, mobilizatorsku i integrativnu ulogu i postao konzervativno oruđe za
opravdanje raznovrsnih interesa vladajućih grupa. Istraživanje Titove uloge još uvek se ne
156
može osloniti na dovoljno pouzdanu istorijsku distancu koja bi uz nove podatke olakšavala i
sagledavanje procesa u širem vremenskom sklopu. Nedostatak distance mogu donekle ublažiti
rezultati proučavanja funkcija uticajnih istorijskih oblika lične vlasti iz dalje i bliže prošlosti
(Kuljić, 1994) u kojima je pokazana «tehnologija istorije« koja u širim vremenskim razdobljima
pokazuje njihovu otvorenu i skrivenu funkciju, namerne i nenamerne posledice, željeni i
neželjeni učinak.
Struktura i trajnost vođine harizme zavise od istorijskih, idejno-političkih, institucionalnih i
ličnih činilaca, koji se mogu na sledeći način raščlaniti:
1. Dominantne vrednosti koje se održavaju u civilizacijskoj i političkoj tradiciji i etničkom
mentalitetu: konfesionalno–religijske, nacionalno–oslobodilačke, profesionalne (vojne ili
ratarske), tradicija konstitucionalizma ili samodržavlja, «jake ruke» ili kolegijalne vlasti itd.
2. Vizija poželjnog društva i mogućnosti njenog ostvarenja. Što je željena vizija različitija od
postojećeg, raste uloga sile u njenom ostvarenju. Kakav je odnos racionalno-ostvarljivih i
iracionalno-utopijskih sadržaja u ideologiji; kakvi su izgledi eshatološkog izvitoperavanja i
mesijanskog shvatanja ideologije i njenih nosilaca; da li je na delu monolitna ili diferencirana
zamisao političkog protivnika (javni neprijatelj ili legalni rival) ? Sve ideološke isključivosti
podstiču disciplinu i kultizaciju vođe.
3. Uslovi u kojima se ostvaruje poželjna vizija društva: razvijenost društvene strukture, oblici
glavnih društvenih sukoba (klasni, nacionalni, verski), obrazovni i kulturni nivo, legalni i
ilegalni kanali političkog delovanja. Što su uslovi političkog delovanja nepovoljniji,
neophodnija je monolitnija i autoritarnija politička organizacija i šira ovlašćenja vođe.
4. Sredstva političke akcije: izabrani ili nametnuti tip političke organizacije, mogućnost
kontrole organa prinude, način izbora i regulisanja nasleđivanja vođe, oblici rešavanja sukoba
unutar vladajuće grupe, monopolski ili konstitucionalni položaj vladajuće partije.
5. Stupanj nezavisnosti političke organizacije od spoljnog oslonca i uzora i snaga
spoljnopolitičkog pritiska zbog manje ili više zavisnog položaja. Nezavisnije partije imaju širi
prostor za stvaranje nove organizacije i novog tipa vođe.
6. Lične crte vođe: sugestivnost govorničkog dara, sposobnost procene rasploženja mase,
cezaristička veština opštenja sa masom, borbenost, odlučnost, snalaženja u frakcijskim
sukobima, obrazovanje, odmerenost itd.
Kod istraživanja pomenutih komponenata i pobuda kultizacije treba imati na umu osnovnu i
izvornu ulogu političkog vođe. Ovaj, naime, može biti obični nepotkupljivi narodni tribun koji
najdoslednije brani interese širokih slojeva (od braće Graha do Dantona), ratnik i oslobodilac
(nacionalni ili klasni), ali i izmiritelj sukobljenih strana, vojni zapovednik (J. Cezar, O.
Kromvel), ili najautentičniji tumač učenja, ideolog i intelektualac (Lenjin, Gandi), čelnik manje
ili više misionarski shvaćene partije sa međunarodnom ulogom (Staljin) itd. Jedva da je
potrebno dodati da od vođine umešnosti u kontroli vitalnih poluga vlasti zavisi realna moć.
Vođa može biti goli protokolarni predsednik, simbolična figura lične vlasti iza koje stoje klike
ili uže grupe, ali i realno najmoćniji zapovednik partijskog, državnog ili vojnog aparata. Lična
vlast se može oslanjati na više paralelnih oslonaca moći i na održavanju ravnoteže između njih
(apsolutistički vladari crpli su snagu iz zapovedništva nad vojskom, ali i cezaropapističkog
starešinstva nad crkvom, socijalistički vladari su monopolskom partijom kontrolisali državu i
vojsku itd.). Idejni sadržaj kultizacije vladara zavisio je od nadmoći pojedine komponente
vladareve aktivnosti i minulog učinka; nju smišljeno stvara vladajuća grupa i prilagođava
političkoj kulturi podvlašćenih koji vođu manje ili više spontano prihvataju.
U proučavanju vladarskog autoriteta nije uvek lako razdvojiti njegovu nužnu
društvenointegrativnu funkciju od užih interesa vođe i njegove grupe. Istraživači antike su jasno
postavili pitanje da li je Aleksandrova ili Rimska imperija mogla uopšte funkcionisati kao
republika ili je kult živog vladara bio njen neizbežni idejni i organizacioni kostur. Drugim
rečima, nije li kult živog vladara neretko bio nužno političko integrativno sredstvo labilnih
državnih tvorevina, a ne toliko izraz ličnih ambicija vladara? Zato bi u analizi uvek valjalo
razdvajati spontano slavljenje vođe od smišljenog građenja njegovog kulta i uže ili šire pobude
ovih procesa. Pomenute funkcije ne daju se do kraja jasno razlučiti jer se često nužnost jačanja
157
državnog ili partijskog jedinstva isticanjem vođe koristi za ostvarenje užih interesa vođine
partije. Osim toga, stupnjevi kultizacije vođe ne svedoče samo o potrebi snažnijeg jedinstva već
i o rastu političkih ambicija vođe. Nijansirano razmatranje treba da sagleda ambivalentnost ovih
aktivnosti, tj. razliku između spontanog i smišljenog veličanja vođe, između organizacione
nužnosti ovih mera i političke zloupotrebe, kao i raznolike funkcije centralizacije političkog
autoriteta (ekonomsku, vojnu, međunacionalnu i sl.). Pri tome nikada ne treba smetnuti s uma
širu političku kulturu podvlašćenih kojima se pilagođava lična i bezlična, verska ili svetovna
zamisao vrhovne vlasti. Tome daju pečat dublje društvene potrebe, ali i različite krizne situacije
(prelaz grčkog polisa u Aleksandrovu apsolutnu monarhiju, Rimske republike i bezličnog
autoriteta magistrata u ličnu vlast careva, Vajmarske republike u državu koja je počivala na
firer-principu i sl.). Centralizacija vladarskog autoriteta i njegovo vezivanje za ličnost, a ne za
funkciju vrhovne vlasti obično nagoveštava izmenu funkcije države ili pripremu različitih
oblika mobilizacije stanovništva, pa sama po sebi nije uvek pokazatelj uzurpacije vlasti i
neumerenih ličnih pretenzija vladara (okupljanje oko vođe ustanka ili ratnog komandanta, zatim
oko šefa partije u posleratnoj izgradnji i obnovi države itd.). U antici najočiglednije, ali i u
potonjem razvoju, vera u vladara izbavitelja i različiti oblici njegove kultizacije bili su, s jedne
strane u službi pravdanja užih ili širih interesa vladajuće gruper, ali, s druge strane, i neobično
aktivan aktivan društvenointegrativni sadržaj, koji je čuvao zajednicu od haosa i raspada (Kuljić
1994, str.89). U istraživanju autoriteta vladara u jednopartijskim režimima treba: razdvajati
uslove koji olakšavaju spontano buđenje i prihvatanje autoriteta od instrumentalno
manipulativnih mera kojima se ovaj održava i jača, uočiti posrednu ulogu i karakter partije iz
koje vođa izrasta i idejno jezgro veličanja (da li se uzdiže harizma partije ili ličnost vođe),
samopoimanje vođe razlikovati od tumačenja službenih partijskih ideologa, i, najposle, tražiti
uzroke koji podstiču eroziju vođinog autoriteta.

II

Titova harizma nije nužni izraz potrebe za stožernim simbolom oslobodilačke balkanske
političke kulture, ni prirodna posledica učinka krupne istorijske ličnosti koji je planski
preuznošen i slavljen niti, pak, strani boljševički obrazac partijskog vođe nametnut Balkanu.
Kao što su kultovi rimskih vladara nastajali u spoju autohtone italske romanske tradicije i
helenizma, tako je i Titova harizma građena, spontano prihvatana, planski osmišljavana u spoju
domaće političke kulture i boljševičkog komunističkog obrasca. Bilo bi površno tvrditi da su se
pomenute sastavnice skladno dopunjavale zbog sličnih autoritarno militarističkih crta
(nacionalno i klasno jedinstvo, čiji je znamen uniforma vladara kao neposustalog borca). U
procesu jačanja državnog jedinstva snaženjem autoriteta vođe bilo je i dubokih protivrečnosti i
napetosti između konzervativne tradicije i prosvetiteljskih sadržaja marksizma (boga i Tita,
kralja i Tita). U prethodnim poglavljima je pokazan uticaj tradicije i konkretnijih domaćih
okolnosti. Ovde bi trebalo nešto reći o značaju boljševičkog uzora vođe.
Uticaj ideoloških i tradicijskih komponenata bio je uzajaman. Katkad je prosvetiteljskim
sadržajima boljševizam neutralisao patrimonijalnu tradiciju, a katkad je pojačavao tradicijski
autoritarizam. Otuda je pomenute komponente trebalo sagledati najpre izolovano, a potom u
spoju, a uz to dodati i situacione činioce: međunacionalni sukobi, napetosti u vrhu, spoljna
pretnja zemlji itd.
Obično se ističe da je najvažnija odrednica Titove vlasti bila boljševička politička kultura u
čijem je središtu komunistička ideologija saobražena naročitim uslovima Istočne Evrope. U
boljševičkim režimima osnova lične vlasti bio je prioritet tzv. partijskog nad državnim pravom.
Ako je uz to slavljenje ličnosti vođe bio ključni društvenointegrativni sadržaj, neprikosnovenost
lične vlasti je bila potpunija (Kuljić 1994, str. 6-7). Ipak boljševizam nije bio jedina «nadlična
struktura» Titove vlasti. Njena druga važna odrednica je civilizacijska i državnopravna tradicija
Balkana. U pravdanju prinudnih mera nove revolucionarne vlasti Tito je isticao otpor nasleđa:
«Mi nismo morali stvoriti jedinstvenu državu od srodnih naroda, zbog ostatka starih negativnih
pojava u svesti ljudi, kojih na kulturnom Zapadu nema. Zato smo morali upotrebiti izvesne
158
mere prinude da bismo kanalisali razvitak u demokratskom pravcu» (Tito 1982, str. 17-18). Na
sličan način je i Lenjin 1920-ih u slamanju otpora novom režimu, upozoravao na iskustvo Petra
Velikog, koji se protiv ruske zaostalosti i varvarstva morao boriti varvarskim sredstvima. Staljin
nije prezao da se koristi ovom Lenjinovom opaskom, pravdajući vlastito nasilje zaostalošću
sredine. Uprkos okolnosti da pozivanje na civilizacijsku zaostalost može biti pokriće izlišne
represije, teško je obići činjenicu da je lična vlast na Balkanu bila višestruko pripremljena
autoritarnom, nekonstitucionalnom političkom kulturom ovoga prostora. Ova ima svoju
organizaciono-institucionalnu i idejno-ideološku stranu. Razvoj pravne države i činovništva
bio je na Balkanu vrlo neravnomeran, a u najvećem delu (koji je sve do 20. veka bio pod
Osmanlijskim carstvom) zakasneo i nepotpun. Zaostalost, uslovljena zakasnelim prodorom
kapitalizma i krnjim razvojem buržoaske pravne države, nosila je trag verskih i svetovnih
upravnih ustanova osmanskog feudalizma. Patrimonijalna crta činovništva, kao posluge
moćnog gospodara, u našim prostorima dugo će se održavati jer su nedostajali činioci koji će
ga, kao u Evropi, preobraziti u modernu birokratsku upravu (razvijeno tržište, parlamentarizam
i obrazovna uprava). U nekadašnjim turskim pašalucima nije bilo strože birokratske uprave
zbog nerazvijenih robnonovčanih odnosa i dugog prevladavanja polunaturalne privrede. To je
na Balkanu stvaralo drugačije oblike lične zavisnosti od bezlične birokratske hijerarhije koja se
protivi neregulisanoj milosti gospodara. Osim pomanjkanja birokratije, buržoazije i
inteligencije, u najvećem delu pokorenog Balkana nije bilo samostalnog plemstva iz kog bi se
regrutovali političari-kolenovići. Slobodan Jovanović je među srpskim političarima 19. veka
uočio dva tipa: intelektualca-skorojevića (školovanog na strani) i seoskog gazdu. Nijedan od ta
dva tipa nije bio u stanju da obuzda svoje ambicije i nesavitljivu despotsku ćud.
Prevlast polunaturalne privrede išla je naruku održavanju patrimonijalne vlasti koja je na
Balkanu upravnu tehniku i političku kulturu preuzimala iz iskustva osmanskog i ruskog
cezaropapizma. O patrimonijalnoj državi je reč kada vladar organizuje svoju političku moć u
načelu, kao što vrši ličnu vlast. Nema razlike između privatne i službene sfere, a vršenje
političke vlasti je u potpunosti lična stvar gospodara. U patrimonijalnoj državi uporedo postoji,
s jedne strane, neraskidiva vezanost za tradiciju, a s druge strane «kabinetska pravda»
gospodara i njegovih činovnika, umesto predvidljivog zakona. Vladari činovnike nagrađuju
darovima i manje trajnim privilegijama, što ima za posledicu nestabilnost i korumpiranost
uprave. Ovo feudalno nebirokratsko nasleđe na Balkanu ostavilo je traga kako na upravi
zakasnele građanske države, tako i na socijalističkoj vlasti. Premda je važna osnova
nebirokratske socijalističke kadrovske uprave bila osobenog ideološkog karaktera (prioritet
partijskog nad državnim pravom, univerzalnog nad stručnim znanjem itd) (vid. Kuljić 1989),
bilo bi zanimljivo podrobnije ispitati posredni i često prerušeni uticaj osmanskog i ruskog (tj.
vizantijskog) cezaropapizma na formiranje u institucionalnom i idejnom pogledu šarolike i
haotične balkanske političke kulture.
Odnos prema ličnosti vladara u ovom sklopu neobično je značajan. U cezaropapističkom
režimu lične vlasti vladar nije samo glava crkve nego i njen gospodar, uticaj sveštenstva
ograničen je samo na oblast vere, crkva je podređena svetovnoj vlasti i instrument je u rukama
vladara. Nema plodnog sukoba i rivalstva crkvene i svetovne vlasti kao u Zapadnoj Evropi, gde
se papa uspešno odupirao carevima i kraljevima, pa je na temelju ovog dualizma postepeno
nastala buržoaska pravna država sa svojim konstitucionalnim tekovinama. Osim toga, u
cezaropapizmu je vladar snabdeven naročitom svetovno-religijskom aurom svesti i
nepovredivosti (kao ruski car), što je dugo sprečavalo i pomisao na bilo kakvo sputavanje
njegovog apsolutizma. Kod Petra Velikog poglavar crkve bio je nesamostalni državni
prokurator. Revolucionarni svetovni politički pokreti samo su naizgled odsečno odvojeni od
svoje tradicije, tj. iskustva političkih prethodnika koji su se obilato služili versko-političkim
sredstvima. Potrebno je dosta vremena da se razgradi tradicionalna politička kultura i vekovima
oblikovani etnički mentalitet, pa da se modernizacijom, deprovincijalizacijom i obrazovanjem
«razminira» odnos prema vrhovnim političkim autoritetima i državnoj vlasti. Ova okolnost
značajna je za razumevanje prirode socijalističkog vođe, način prihvatanja njegovog kulta i
organizacije njegovog upravnog štaba. Naime, posle 1945. godine došlo je do naglog priliva
159
seljačkih boračkih elemenata u upravu većine socijalističkih režima koji se dugo nisu mogli
osloboditi prikazanog tradicionalnog mentaliteta. Računa se da je nakon 2. svetskog rata u
Jugoslaviji oko 7 miliona seljaka prešlo u gradove, a dobar deo seljaka – boraca zaposeo je
vojne, državne i privredne ustanove. Svi politički režimi regrutuju na upravne položaje, pre
svega lojalne, a tek potom stručne pojedince, ali je u organizaciji vlasti na Balkanu uticaj
tradicije ipak izrazitiji. Osim lojalnosti, tu je borbenost i idolopoklonstvo prema ideologiji i
vođi (koju doduše neretko prati korumptivna prevrtljivost i potkupljivost) upadljivija, što ishodi
iz neprevladane tradicije u kojoj se politički raznomišljenik tretira kao neprijatelj i nacionalni
izdajnik, a ne kao protivnik. Koliko god bila lojalna i idejno monolitna, uprava koja počiva na
ovim kanalima regrutovanja u osnovi je labilna i nebirokratska, a njeno ponašanje prilično
nepredvidljivo i samovoljno.
Po svemu sudeći, politička tradicija neskrivenije utiče na oblik kultizacija vladara nego na
organizaciju njegovog upravnog štaba i partije. Uspešna kultizacija vladara mora voditi računa
o vrlinama koje tradicija određenog prostora ističe i o poželjnoj viziji vladara stvorenoj u
raznim oblicima usmene i književne zaostavštine. Način pravdanja vlasti u tesnoj je vezi sa
načinom vladanja. Stupanj obožavanja živog vladara je važno svedočanstvo njegove realne
moći. Ni režimi sa izrazito svetovnom ideologijom nisu u ovom pogledu izuzetak. Važnu
osloboditeljsku i spasiteljsku komponentu Titov kult nasledio je iz balkanske tradicije
opterećene permanentnim ratnim stanjem i haosom. Ratovi i masovna stradanja podgrevali su
kod neprosvećenog stanovništva hrišćansko iščekivanje spasenja, što je takođe podsticalo zov
za pseudo – religijskim izbaviteljem. Osim toga, što je dublja kriza, to jača potreba za
jedinstvom i harizmatskim vođom koji obećava temeljni raskid sa prošlošću. Po pravilu je
razočarenje u neosvedočenog vođu (kralja) jačalo želju za vođom iz naroda. Tito je postao
oslobodilac i od njega počinje novo srećno doba (motivi iz rimske eshatologije koja preuzima i
univerzalizuje hrišćanstvo, a preko njega i moderni svetovni politički pokreti). Vodeći računa o
oslobodilačkoj tradiciji, partijski propagandisti su gradili harizmu Tita, vezujući je za u tradiciji
prisutni kult heroja. Neposustali patriotski otpor okupatorima (Turcima i Nemcima) i herojski
likovi iz prošlosti (Gubec i Karađorđe) su karike istorijskog kontinuiteta koji se oživljava da bi
se olakšalo prihvatanje Titove nadklasne harizme.
U mitu o vođi spasitelju ogledaju se vrednosti i mentalitet širokih delova različitim krizama
ugroženog stanovništva, koje je težilo socijalnoj pravdi. Dakle, pored proučavanja obrazaca
kultizacije, trebalo bi ispitivati i uzroke njenog manje ili više spontanog prihvatanja, koji su,
kako je pokazao J. Cvijić, u našem etničkom mentalitetu višestruko opterećeni tradicijom.
Tradicija se ogleda i u samopoimanju vladara, odnosno izboru uzora iz bliže i dalje nacionalne i
ideološke prošlosti (Titovo pozivanje na Lenjina i Gupca). Umešna kultizacija autoritarnog
vođe ne zaboravlja tradicionalne vrednosti i mentalitet, oslanjajući se na poželjne crte junaka i
vladara mitizirane u narodnom sećanju. Nije teško uočiti da je vizija idealnog vladara na
Balkanu stvarana od ratnih, oslobodilačkih, pravdoljubivih, plebejskih, ali ne i državnopravnih
konstitucionalnih komponenata. Ako je vladar hrabar i pravedan, prirodno je da je i svevlastan.
Balkan je lišen trajnije tradicije staleškog feudalizma u kom je relativno samostalno plemstvo
ograničavalo monarhijski apsolutizam (kao u Zapadnoj Evropi), a izostao je takođe i duži
period učvršćenog kapitalizma čije bi tržište osnažilo buržoaziju i učinilo je nezavisnijom od
političke vlasti. Ne bi trebalo zaboraviti ni stalnu cezaropapističku podložnost Pravoslavne
crkve svetovnoj vlasti i odsustvo konstruktivnog sukoba i napetosti hijerokratije i svetovne
vlasti u srpskoj istoriji.
Ni daleko moćniji vladari od balkanskih nisu se lišavali autoriteta tradicije. Isak Dojčer je pisao
kako su se na Staljinovoj ličnosti i njegovom marksizmu nakupljale debele naslage carizma i
pravoslavlja, a i lenjinizam Mao Cedunga bio je protkan orijentalnom žakerijom i uticajima
kulturnog nasleđa konfučijanskog mandarinstva (Deutscher 1977, str. 513). Tradicionalnu
komponentu Titovog kulta činila je naročita balkanska oslobodilačka harizma buntovnog
vladara, u kojoj se, u mutnom jugoslovenskom panslavizmu, spajao otpor Turcima i
Germanima. Hrišćansko-eshatološki harizmatski sastojci (mučeništvo, stradalništvo, pravičnost
izbavitelja i spasenje) epski su uobličavani i spajani sa legendama koje su se plele oko seljačkih
160
ustanaka (Karađorđe, Gubec), što je u seljačkoj strukturi nove uprave i vojske olakšavalo
prihvatanje novog vođe. U psihološkom pogledu Titov kult bio je seljačkoj masi surogat boga,
kralja i domaćina, ali ga inteligencija nije lako prihvatala. Izgleda da je naglašeni epski
ratničko-oslobodilački sadržaj harizme vođe, koji se nikada nije odvajao od svoje vojske,
olakšavao prihvatanje Brozovog kulta kod nekatoličkog življa i njegovo nadkonfesionalno i
nadnacionalno tumačenje.
Tradicionalna politička kultura nametala se žilavo i latentno novim političkim pokretima koji su
se, kao komunistički, trudili da radikalno raskinu sa konzervativnom prošlošću. Tradicija je
nametala latentne patrimonijalne crte upravi kojoj je vazda nedostajalo razlikovanje privatne i
službene sfere. Ratni saborci pretvaraju se u podanike, a gospodar po ličnoj meri odlučuje o
nadležnosti činovnika. Lenjin je nakon revolucije upozoravao boljševike šta se u istoriji
događalo osvajačima čija je civilizacija bila ispod civilizacije podjarmljenih. Naime, poraženi
narodi neretko su nametali pobednicima svoju civilizaciju. Uvideo je kako poražena caristička
Rusija nameće svoje metode boljševizmu, jer je njena politička kultura, premda niska, bila ipak
viša od kulture odgovornih komunističkih rukovodilaca. Što je obrazovanje političkih vođa
bivalo skromnije, to su bili upadljiviji tradicionalni sastojci. Za razliku od Lenjina i Trockog,
Dojčer je kod Staljina zapazio kako su se revolucionarni sadržaji na čudan način spajali sa
tradicionalnim, pa mu je ličnost postala «zagonetna» i «neuhvatljiva»: neko vreme bio je sličan
«gvozdenom caru» Nikolaju I, u drugom razdoblju izgledao je kao direktni potomak Petra
Velikog, i to onda kada je industrijalizovao Rusiju na sličan način kako je Petrograd podignut
na močvarnom zemljištu i kostima graditelja. U toku 2. svetskog rata imitiraće držanje
Aleksandra I, a u eri velikih čistki bio je sličan Ivanu Groznom, koji je divljao protiv bojara
(Deutscher 1977, str. 312). Na sličan način je i Tito kombinovao politička načela svojih
balkanskih prethodnika, skriveno, ispod ideologije marksizma i nesvrstanosti.
Prošlost je Tita pritiskala ne manje nego Staljina: skromno obrazovanje (kao bravar bio je
oskudnog znanja, čak i iz marksizma, ali se od radnika komunista ipak izdvajao širinom znanja
i brzinom i oštrinom shvatanja), zarobljenost nekim isključivim boljševičkim načelima i krutom
zamišlju kadrovske partije, nepoverenje u pravo i inteligenciju, nekomunistička sklonost ka
luksuzu, skorojevićevsko nastojanje da se raskošnim ceremonijalom fascinira tradicionalna
okolina itd. Doduše, po nekim važnim osobinama ipak je prevladavao uticaj nasleđa. Tito nije
bio po prirodi bolesno sumnjičav, nego budan-oprezan, te kao istorijska, politički darovita i u
mnogo čemu kreativna figura nije zapao u bezumlje i bezočno nasilje (Đilas 1990, str. 40, 91).
Kao većina manje obrazovanih vođa, bio je sumnjičav i ideološki podozriv prema
intelektualcima, ali je ipak prema njima bio elastičniji nego ostali funkcioneri, jer je bio
izuzetno politički inteligentan (Đilas 19990, str. 66). U celini uzev, neki važni sadržaji
marksističke ideologije (modernizacija, posvetovljavanje, internacionalizam) neutralisali su i
suzbijali pritisak tradicionalne političke kulture, ali su je neki i pojačavali (boljševički
antikonstitucionalizam, partijsko sektaštvo i relativizovanje pozitivnog prava). Premda su
komunističke partije na vlasti ubrzavale modernizaciju tradicionalnih društava zakasnelog
kapitalizma i predstavljale se u svakom pogledu revolucionarnim, podrobnija analiza bi mogla
pokazati skriveni uticaj koji je novim mahom neobrazovanim vladajućim kadrovima nametala
žilava prošlost i tradicija. U pogledu ponašanja vođe boljševička praksa se nije u potpunosti
kosila sa tradicionalnom političkom kulturom, pa bi se sa nešto opreza moglo reći da su se u
ličnoj vlasti pomenute komponente više pojačavale nego neutralizovale. Žilava prošlost je
prilično apsorbovala vođu partije sa modernizatorskom i prosvetiteljskom ideologijom.
Vlast jugoslovenskih komunista ustoličena je u prilično konzervativnim uslovima koji su delom
nužno nametali izbor autoritarnih sredstava u uvođenju krupnih društvenih promena. Odveć
nagle promene izazivale su otpor pa je rasla aktuelnost sile. Otpor je u dobroj meri neutralisala
oslobodilačka harizma vladara, koja je uživala plebiscitarnu podršku i bila uspešna brana
obnovi višepartijskog sistema. Složeni višenacionalni balkanski prostor relativno uspešno je
integrisan u državu posredstvom jednopartijskog režima sa snažnima autoritetom vođe. S
obzirom na snagu tradicije, nameće se pitanje: da li je višenacionalna Jugoslavija mogla trajnije
opstati u višepartijskom obliku ili je, pak, režim nepodeljene vlasti sa snažnom harizmom živog
161
vladara bio sredini najprimereniji i relativno nauspešniji, a možda i najcelishodniji način
integracije i kosmopolitizacije eksplozivnog jugoslovenskog prostora? Nužno hipotetički
odgovor na ovo pitanje morao bi biti diferenciran i istoričan, tj. valja imati na umu kada je
prevladavanje prošlosti tradicionalnom političkom kulturom anahrono, a kada neizbežno.
Socijalistički vladari pripadaju novovekovnom tipu partijskog vođe. Političke partije nastaju u
kapitalizmu, a njihove vođe nastupaju kao predstavnici dela društva, a ne celine, kako su ranije
činili državni poglavari ili verski čelnici. Svaka partija je politički prostor lišen norme par
excellence i zato idealan prostor za razvoj lične vlasti. Partija ne počiva na zakonu nego na
smernicama vlastitog akcionog programa. Program je bolji što je privlačniji, a vođa uticajniji
što ga potpunije oličava. I u višepartijskom režimu je partija postojbina lične vlasti. Tu se
donose odluke po tipičnim obrascima lične vlasti. Pošto raspolaže monopolom na inicijativu
vođstvo podstiče aktivnost, a članstvo pruža ili uskraćuje podršku. Zato Lajsner tvrdi da je
«unutarpartijska demokratija» tipična iluzija radikalnog demokratizma (Leissner 1983, S. 186).
Ipak je partija nužno sredstvo posredovanja narodne volje, čije podsticanje delimično prihvata,
ali se ovi tek u partijskim vrhovima pretvaraju u državnopravnu inicijativu. Sve se odvija
mehanizmima ličnih sporazuma i naredbi. Baza postavlja pitanja i daje inicijative, a odluke
donosi partijski vrh. Državnopravna nadležnost partije se zove ličnost, a zahtev quod omnes
tangit ab omnibus decidetur je iluzoran. To je debatni klub, a ne partija (Leissner 1983, S. 187).
Izgleda da ova pesimistička načela, manje ili više, važe za sve partije jer odlučivanje unutar njih
ne podleže državnom zakonu nego partijskim pravilima. Unutar partijskog vrha vođa je još
manje vezan normom. Vođa ima više uloga. On je simbol i oličenje partijskog jedinstva i
arbitar u unutarpartijskom sukobljavanju kao nosilac moći u zadnjoj instanci. U odnosu prema
okolini, biračima, vođa je nosilac nade, uvek prisutne i u izvesnoj meri nužno nepredvidljive i
iracionalne. Za razliku od norme koja garantuje samo suvu predvidljivost, ličnost uliva nadu jer
je kadra da unese promenu. Čak je i u monarhiji potrešenoj krizom tinjala nada u naslednika
koji će uvesti «novo doba», a u republikanskim režimima su nade uprte u partije koje oličava
vođa. Nade su naročito raširene kod mladih, koji su skloni oduševljenju i hilijazmu, rušenju
konzervativnog poretka normi. Revolucionarne vođe su najčešće nošene žarom podrške mladih.
A vlast im je bila pouzdanija što je više počivala na osloncu upravo ovih grupa. Titu je to
polazilo za rukom ne samo u ratu nego i dugo nakon njega. U dinamičkom pogledu nada je
snažnija od predvidljivosti i na nadu se manje ili više oslanja lična vlast u jednopartijskim i
višepartijskim režimima. Svaki politički vođa trudi se da stekne harizmu, tj. iracionalnu
privlačnost. Nada je most između racionalnog očekivanja i oduševljene ljubavi koja se lako
vezuje za ličnost (a ne za normu), a ništa ne može biti legitimnije od voljene vlasti. Što
opravdanje vlasti više počiva na ličnosti vođe, a ne na normativistički ograničenom mandatu, to
je više ograničeno ljudskim životom. Norme ne poznaju smrt, dok je lična vlast ograničena
životom vođe, premda se trudi da opstane čuvanjem posmrtnog kulta vođe. Koliko god bila
značajna i prostoru primerena integrativna uloga živog vladara u sredinama bez državnopravne
tradicije, ne manje dezintegrativna ostaje praznina posle njegove smrti. Kod ovih režima je
izglednija borba oko nasleđa jer nedefinisano «partijsko pravo» ne određuje jasno novog vođu.
U Jugoslaviji je 1934, nakon ubistva kralja bez punoletnog naslednika, krizu vođstva delom
ublažavao dinastički red nasleđa, a 1980. državno i partijsko predsedništvo formirano pre
Titove smrti. Ipak krizne situacije 1941. i 1991. višenacionalna država bez snažne vladarske
harizme nije mogla preživeti.
U najstrožem smislu pojma komunistički vođa nije harizmatski jer nije natprirodno obdaren
junaštvom, plemenitošću i političkom genijalnošću, već je pre svega vaspitan partijskim radom
(Kuljić 1994, str. 283-290). On izvodi vlastitu legitimnost iz partijske misije i osvedočava se u
početnoj revolucionarnoj borbi za vlast. Kasnije se osvedočavanje svodi na uspeh u
međufrakcijskim sukobima i smišljeno jačanje kulta od strane pristalica. Zbog toga se ne može
govoriti o trajnom harizmatskom karakteru komunističkih vođa, već o manje ili više
manipulativnom održavanju poluharizmatskog odnosa vođe i pristalica. Komunistički vođi nisu
bili obdareni ličnom nego naročitom službenom harizmom razuma partije lišene svakog
teokratskog sadržaja koja je počivala na spoju racionalne spoznaje naučno-tehnološkog razvoja
162
i socijalne pravde. Osiguravanje vertikalne društvene pokretljivosti, prosvećivanje i ograničena
modernizacija nerazvijenih društava realni su sadržaj i čvorna funkcija koja je mobilizaciji
stanovništva u socijalizmu, preko službene harizme partije i njenog vođe, davala istorijski
smisao. U tom pogledu treba je razlikovati od ostalih istorijskih manje ili više
antiprosvetiteljskih, razvijenih oblika harizmatske vlasti koji su štitili interese užih društvenih
grupa. Hatingtonovu tvrdnju da u sredinama sa nerazvijenom političkom kulturom autoritarni
režimi mogu biti modernizacijski, jer lišavaju prostor iscrpljujućih i neprogresivnih sukoba,
trebalo bi istorično ispitati kod tumačenja uloge harizme u razvoju socijalizma. Pri tome bi
uvek trebalo odvajati elemente racionalnog autoriteta od sadržaja iracionalnog kulta. Racionalni
autoritet (vođa kao simbol ujedinjenih napora i stožer racionalne koncentracije revolucionarne
energije) prevladava u fazama kada se vlast realno osvedočava (privredni uspesi, socijalni mir,
racionalna harizma J. Broza 1950-ih), a što su ekonomske teškoće i sukobi prisutniji jačaju
iracionalni sadržaji integracije (nepogrešivost vođe i partije i isključivost ideologije). Dalje, što
su sukobi unutar socijalističke kadrovske uprave bili žešći, to je iracionalizovanje vođinog
autoriteta bivalo upadljivije, što je opet pravdalo nepogrešivost kadrova na svim nivoima. Ako
je vođa bezgrešan ni njegovi sledbenici ne mogu grešiti. Na svakom nivou javlja se
neprikosnovenii moćni vođin opunomoćenik( sekretari oblasnih i mesnih komiteta sticali su
harizmu na osnovu funkcije, a ne na temelju znanja). Dakle, pored kulta vođe, egzistira i kult
hijerahije (Milosavlevski 990, str. 37), a u nerazvijenim plemenskim sredinama autoritet
oblasnog vođe primao je i patrimonijalnu boju.
Ovde nije neophodno šire razmatrati opštu organizacionu ulogu vođe u sistemu kadrovske
uprave (Kuljić 1989, Kuljić 1994), već se zadržati na nekim društveno-ekonomskim procesima
koji su podsticali jačanje autoriteta vođe u ranim socijalističkim režimima. U
društvenoekonomskom pogledu autoritet socijalističkog vođe tesno je vezan za proces
poslerevolucionarne modernizacije. Najopštije govoreći, modernizacija obuhvata razvoj
tehnologije, prevlast industrijske nad agrarnom proizvodnjom, ateizaciju i prosvećivanje,
pojačanu društvenu pokretljivost, uklanjanje lokalnih regionalizama i kosmopolitizaciju, rast
društvenog i ličnog standarda, pojačano učešće širih društvenih grupa u politici i otvorenije
regrutovanje političke elite. U višenacionalnim državama važan aspekt modernizacije je
internacionalizacija, tj. uklanjanje nacionalnih i konfesionalnih barijera, pojačana saradnja i
nekonfliktno nadnacionalno samopoimanje. Uloga socijalističkih vođa u modernizaciji bi se
potpunije objasnila ako bi se proučilo iskustvo više istorijskih savremenika i uočile zajedničke
crte i razlike uslovljene konkretnijim prilikama. Ovde će Titova uloga biti poređena sa
najmoćnijim socijalističkim vođom – Staljinom.
Staljinov kult osnažen je u procesu industrijalizacije i kolektivizacije (Tucker 1979, Meyer
1977). Zaokret u Staljinovj politici početkom 1930-ih ka teroru i kultu vođe je podstaknut
teškoćama, protivrečnostima i otporima industrijalizaciji i kolektivizaciji, i s tim u vezi,
pojačanim frakcijskim trvenjima u partiji. Posle Lenjinove smrti režim je imao pragmatičnu
potrebu za uglednim ujedinjavajućim simbolom. U Lenjinovom kultu ogledala se ruska prošlost
jer je neprosvećeno seljaštvo bilo monarhističko. Slična situacija sreće se u 3. veku u Rimu,
kada je sa varvarizacijom carstva napuštena zamisao vladara kao prvog službenika jer nije bila
shvatljiva poluvarvarskim narodima koji su u državu ulazili neposredno iz plemenske
organizacije. Lakše je manipulisati osećanjima podvlašćenih preko kulta ličnosti vođe nego
preko zamisli bezlične države (bezlično se ne može voleti). Što je sredina zaostalija, to je
personalizovana manipulacija uspešnija, pa je za divinizaciju vođe zainteresovan upravni štab.
Industrijalizacija i kolektivizacija su podstakli ogromnu i naglu društvenu pokretljivost i
prelivanje seljaštva u radničku klasu. Ono je sa sobom nosilo tradicionalni seoski mentalitet
(poštovanje ličnog autoriteta) i sklonost ka kultizaciji. Društveni uslovi u SSSR-u u periodu
«velikog obrta» (1929-1933) bili su prijemčljivi za rast kulta živog vladara (Tucker 1979, p.
347). Svaki otpor partijskoj politici proglašavan je špijunažom fašističkih agenata, koji su
slabili privredu, odbrambenu moć zemlje i cepali partiju. Umesto realne analize problema,
politiziralo se do apsurda, širio se iracionalni teror, a Staljinov strah od špijuna jačao je
nepoverenje i otvorio vrata karijeristima i doušnicima. U periodu zaoštravanja klasne borbe
163
trebalo je jačati kult vođe. Staljinov kult je nalazio pristalice u redovima nove radničke klase
niskog obrazovanja. Uznemirena i nesigurna, tradicionalna seljačka preindustrijska svest tražila
je oslonac u preuzvišenom kultu vođe. Vođa, potekao iz sirotinje postao je simbol partije,
države i revolucije. Ne treba zaboraviti da je socijalno učenje marksizma, koje je obećavalo
racionalnu svetovnu verziju «spasenja», bilo posle hrišćanskog učenja najprivlačnije ne samo
za obespravljene slojeve već i za deo inteligencije. Kod neprosvećenih masa je, uprkos izričito
dekretiranom ateizmu, vođa partije, u spasiteljskoj ulozi lako zamenjivao iracionalnog
nebeskog svedržitelja. Ističući eshatološke ideološke sadržaje i vešto koristeći autoritet
izbavitelja, Staljin je mnoge složene probleme pojednostavljeno svodio na očigledne imenitelje
kao što su izdaja i špijunaža i uklanjao sumnjive rivale i raznomišljenike. Loša spoljnopolitička
situacija Sovjetskog Saveza 1930-ih (okruženje i sve otvorenija pretnja fašizma) snažili su kurs
ka militarizaciji partije i okupljanju oko jednog vođe.
Premda je Staljin dugo bio Titov uzor (u ideološkom i operativnom pogledu), proces učvršćenja
autoriteta ovih vođa nije bio istovetan. Tito je bio najugledniji Staljinov komunistički
savremenik na vlasti. Osim toga, izvori harizme su im sličnog porekla: prekaljeni i provereni u
ilegalnom radu, a zatim u ratu. Iz antifašizma su obojica izvukli međunarodni ugled, s tim što je
Titova gerilska harizma bila aktivnija i zagonetnija. Trebalo bi ukratko ukazati na glavne
dodirne i razlazne tačke. Staljinov kult bio je uvek tesno skopčan sa Lenjinovim. Tito se 1949.
odriče važnog oslonca na kult živog Staljina, ali se ne odriče uloge nastavljača dela Marksa,
Englesa i Lenjina. Slično Titu, Staljin je u partiji dugo bio samo operativac i po obrazovanju
zaostajao za vodećim partijskim organskim intelektualcima: Lenjinom, Deborinom, Buharinom
i Trockim. U komunističkim partijama sa izrazito teorijskom ideologijom nema učvršćenja
autoriteta vođe bez čistke u idejnom nasleđu. Staljin je isticao Lenjinov primat u filozofiji (nad
Plehanovim i Deborinom) pripremajući put za ustoličenje vlastitog vrhovnog autoriteta kao
istinskog Lenjinovog naslednika. Na sličan način se Tito krajem 1930-ih služio Staljinovim
autoritetom u uklanjanju unutarpartijske opozicije (S. Marković, M. Gorkić), a krajem 1940-ih
godina odbacio je Staljina i vlastiti samoupravni kurs prikazivao kao najdoslednije razvijanje
ideja klasika marksizma. U istoriji društvenointegrativne misli slična ideja pročišćavanja i
svojatanja izvornog učenja nisu neobična. Kod Staljina je idejna osnova kulta bila, najpre,
izvorna lenjinska misao, a zatim vlastiti revolucionarni put unutar razvoja partije. Kod Tita su
iste okolnosti isticane kao snažne sastavnice autoriteta vođe, ali je uz to bila snažna uloga
neideološkog opštenarodnog partizanskog vođe. Staljinov kult je učvršćen u nepovoljnim
uslovima spoljnopolitičkog okruženja SSSR-a 1930-ih, pojačanih frakcijskih sukoba i
neumerenih ličnih ambicija vođe. Pojačane pretnje fašizma, kolebljiva i popustljiva politika
Zapada prema fašizmu i Japanu uz istovremeno jačanje unutarpartijskog raskola, okolnosti su u
kojima u SSSR-u jača teror, čistke i kult vođe (Meyer 1977). Izgleda da su donekle slične
prilike ojačale Titov autoritet u prelomnom periodu 1948-1952: sovjetska pretnja, obračun sa
prosovjetskom informbirovskom frakcijom, nesigurni odnosi sa Zapadom. U oba slučaja je
zaoštravanje klasne borbe pretpostavljalo snaženje jedinstva partije, vrha i vođe. Snažna svest o
neophodnosti jedinstva partije u krizi podjednako je pritiskala sovjetske i jugoslovenske
komuniste. Neki stari boljševici su držali da je rizično usred gigantske politike Partije
(zahuktala industrijalizacija, kolektivizacija i opasnost od fašizma) menjati vrh. Kirov je
govorio: «Ne menjaju se konji usred reke». To je Staljinu odgovaralo, pa se u prelomnim
kriznim trenucima održao zbog potrebe partije za kontinuitetom vođstva (Antonov- Ovsejenko
1986, str. 92-93). Po Đilasovom svedočenju, Tito je decembra 1941. u Drenovi, posle
neuspešnog napada na Pljevlja, nudio ostavku na dužnost sekretara partije, da partija ne bi
snosila odgovornost za sve neuspehe. To je odbijeno jer je u datoj situaciji moglo biti shvaćeno
kao priznanje pogrešne politike, a tek u Moskvi bi pomislili da je ustanak u rasulu (Đilas 1990,
str. 145).
Svako partijsko jedinstvo traži postojano vođstvo, a u boljševičkoj praksi je ovoj okolnosti išlo
na ruku i učenje o nepogrešivosti partije. U ovom pogledu je u SSSR-u jedan događaj bio važan
povod i prekretnica u učvršćenju Staljinovog autoriteta. Istoričar A. Slitskij je, u časopisu
«Proleterska revolucija», 1930. objavio članak u kom je pokazao da je Lenjin verovao
164
Kauckom, čak i kada je ovoga prozrela nemačka socijaldemokratska levica, između 1907. i
1914. Zaključak je članka da je Lenjin potcenio centrističku opasnost u nemačkoj
socijaldemokratiji pre rata (Tucker 1979, p. 353, Deutscher 1977, str. 317). Ovaj neortodoksni,
slobodni prilaz Lenjinu razbesneo je Staljina, koji je napisao pismo časopisu oktobra 1931,
žestoko osporio izneto gledanje, zaštitio Lenjinovo ime i zauzeo prvi put ulogu službenog
partijskog arbitra. Ustvari počeo je da stvara vlastiti kult štiteći Lenjinovu nedodirljivost.
Stvarajući od Lenjina ikonu i nepogrešivog učitelja koji je izuzet od kritike, nastojao je da
pripremi slično ophođenje i prema «najdoslednijem» Lenjinovom učeniku. Staljinovo
direktivno pismo ubrzano je razrađivano na svim partijskim organizacijama, počele su čistke i
distanciranje od revizionista, trockista, «crvenih liberala», a Kaganovič i Mitin počeli su da
Staljina uzdižu kao nepogrešivog idejnog arbitra. Partija nije debatni klub već «monolitna
stena» (Tucker 1979, p. 356). Svaki kult vođe jača odbranom autoriteta idejnog izvora jer
integracija ne sme biti ugrožena na stožernoj tački. Uspon Staljinovog kulta nije značio eroziju
Lenjinovog nego samo njegovu dalekosežnu modifikaciju. Umesto dva naporedna kulta, javlja
se crticom povezani kult nepogrešivog Lenjina-Staljina. Lenjin je slavljen kao nepogrešivi, ali
pošto je bio, kao sijamski blizanac, vezan sa svojim naslednikom neizbežno mu je umanjen
autoritet jedinog sovjetskog klasika. Pedesetogodišnjicu Marksove smrti, 14.3.1933, «Pravda»
je obeležila hvaleći Staljinov teorijski doprinos materijalističkoj dijalektici, zaključujući da je,
uz Marksa, Engelsa i Lenjina, klasik i Staljin (Tucker 1979, p. 366). Sličan ritual kultizacije
tekao je u ostalim socijalističkim zemljama, kada je pomenutim klasicima dodavan i lider
domaće partije. Jedino je u Jugoslaviji od 1949. iz redova klasika marksizma izuzet Staljin.
Staljin nije bio samo vođa partije i države nego i svetskog proletarijata i oličenje ispravne
naučne i ideološke tradicije. Njegovo ime dobila je partija, epoha, ustav, petoletka, zastava,
dvadesetak mesta, dve pokrajine, jedan morski zaliv, planovi za pošumljavanje itd. Titular mu
je bio faraonski: veliki vođa sovjetskog naroda, vođa svetskog proletarijata, veliki vođa,
nastavljač Lenjinovog dela, veliki kormilar i strateg revolucije, maršal generalisimus, otac,
vođa, prijatelj i učitelj, genij čovečanstva, svetlost itd. U Staljinovom titularu može se
prepoznati i docniji Titov, premda su pretenzije potonjeg bile skromnije. Po antifrakcijskom
boljševičkom obrascu jačan je autoritet vođe, simbol jedinstva partije i višenacionalne države.
U oba slučaja bi bilo pogrešno u pomenutoj kultizaciji ne uočiti i nužno integrativno sredstvo
primereno političkoj kulturi podvlašćenih. Dublji istorijsko tradicionalni činioci koji su
olakšavali prihvatanje kulta vođe modifikovani su novim aktivnim ideološkim činiocima
stvarajući hibridne spojeve otporne na promene. Lenjin je uporno isticao zaostalost Rusije kao
glavnu prepreku prosvećenom socijalizmu, a Gorki je opisivao narod kao «veliko mlitavo telo,
bez ikakvog političkog obrazovanja... zaglupljen uslovima življenja, strpljiv do
nepodnošljivosti i na svoj način prepreden» (Souvarine 1989, str. 211). Isti pisac je govorio o
lošim i zverskim instinktima koji su stasali pod olovnim zvonom monarhije. Staljin je 1927.
govorio da je CK kolektiv, ali da je ruski mužik carist. On želi samo jednoga (Antonov-
Ovsejenko 1986, str. 92). Lenjinovo telo balsamovano je poput faraona, u zidinama Kremlja
napravljeno je svetilište, a jedinstvo države i partije jačano je kultnim ceremonijalima zakletve.
Prosvetiteljski marksizam prilagođavao se političkoj kulturi zaostale Rusije.
Što je sredina manje prosvećena, to su veće šanse da se legitimnost režima osnaži nametanjem
različito obrazloženog uverenja da je vođa besmrtan. Vera u besmrtnost umrlog vođe se
ispoljava (1) u različito iracionalizovanom mišljenju da su njegov učinak i ideja neuništivi, (2)
u stvaranju unio mystica kulta i obožavaoca, i (3) u dinastičkom posvećenju vladarske harizme.
U socijalizmu je harizma razuma (racionalistička ideologija, partijski demokratski centralizam i
izabrani vođa) sapostojala sa različitim oblicima iracionalne harizmatizacije. Posle smrti
Lenjina ruski seljaci su tražili njegovog sina za naslednika, a u DR Koreji je harizma Kim il
Sunga preneta na njegovog sina. Kod Uzbeka je Lenjin slovio kao Alahov izabranik, a kod
ruskih seljaka kao inkarnacija Stenjke Razina (Lohmann 1950, S. 11-12). Slične predstave o
Titu održavale su se kod neprosvećenih delova jugoslovenskog stanovništva, čiji je autoritet
zamenjivao potisnutu, a psihološki nužnu, harizmu patrijarhalnog domaćina, kralja, a donekle i
boga. Različito prihvatan, Titov autoritet se hranio neravnomernim razvojem jugoslovenskog
165
društva i počivao na nepodudaranju seljačke neprosvećenosti i moderne prosvetiteljske
ideologije radničke klase. Uticaj domaće tradicije u kultizaciji vođe bio je uvek prisutan bilo u
formi nesvesnog robovanja zatečenoj političkoj kulturi ili svesnog prilagođavanja njenim
obrascima radi uspešnijeg uticaja na podvlašćene i saradnike. U tom pogledu se u ponašanju
Mao Cedunga može prepoznati konfučijanska tradicija narodnog učenjaka i napor da se
dostigne spoj mudraca, oslobodioca, marksiste i seljaka koji veruje masi, a ne njenim
predstavnicima, pa se i druži sa masom. Mao je bio Veliki narodni vođa i Veliki kormilar. Nije
se govorilo «Predsednik nas vodi» nego «Predsednik nas uči». Evropske boljševičke vođe su se
takođe trudile da budu narodni tribuni. Ipak, u poređenju sa Maom, bili su birokrati i udaljeni
od naroda. Staljin više nego Tito, jer je retko izlazio u javnost. Po zatvorenosti su Staljinu bili
bliži Brežnjev, Andropov i Černjenko. Hruščov je, sledeći Lenjina, voleo otvoreni stil
rukovođenja i češće izlazio u javnost, a Gorbačov je takođe prihvatio populistički stil, lišen
zagonetnosti. U poređenju sa pomenutim liderima, Tito je ponajmanje bio birokrata. Voleo je
da mitinguje i mnogo je putovao po zemlji i inostranstvu. Uprkos raskošnom ceremonijalu i
luksuznom životu, propagandi nije bilo teško da uobliči njegovu harizmu široko prihvaćenog
narodnog tribuna.
Premda ni nalik Staljinovom asketizmu, ipak se Titov autoritet može porediti samo sa
harizmom Džugašvilija, a ne toliko sa autoritetom ostalih sovjetskih vođa ili komunističkih
lidera lagerskih zemalja. Pre svega, zbog jasnog uzdignutog Titovog položaja unutar partijskog
vrha, koji na vlasti nikada nije ni bio blizu pozicije primus inter pares. U komunističkim
režimima se posle smrti čelnika za vođu nametao pobednik iz frakcijskih sukoba jer način
odbira naslednika nije čvršće propisan. Nakon nestanka Staljina u sovjetskom vrhu
prevladavala je oligarhijska struktura moći i nastojanje da se vođa svede na primus inter pares.
Izuzimajući period razvijenog staljinizma, u sovjetskoj istoriji su različita oligarhijski
struktuirana partijska tela imala veću moć od čelnog pojedinca, premda je unutar njih generalni
sekretar bio pojedinac sa najviše moći i autoriteta. Ni SKJ nije bio lišen latentnih frakcijskih
sukoba, ali je Titov položaj bio daleko sigurniji od položaja sovjetskih šefova partije. Osim toga
Tito je jedini komunistički vladar koji je neprekidno od 1945. do 1980. bio na vlasti. U svim
drugim režimima vođe su se menjale. Promena vođe svedoči, s jedne strane, o manjoj
stabilnosti vrha, ali, s druge, smanjuje opasnost od eksplozivnog vakuuma nakon nestanka
dugogodišnjeg lidera. U SSSR-u je samo smrt Lenjina i Staljina (izrazito nadmoćnih čelnika)
izazvala frakcijske borbe, dok smrt ostalih lidera nije bila toliko dramatična. U ostalim
lagerskim zemljama promena vrha bila je još bezbolnija jer je tekla uz nadzor Moskve. Zapadni
analitičari su pisali o «zakonu opadanja moći generalnog sekretara u SSSR-u», po kome je
svaki naredni partijski čelnik imao manje moći od Lenjina. Hruščov je morao voditi računa o
mišljenju Politbiroa, ali je imao podršku CK, Brežnjev se retko protivio odlukama većine, a
Gorbačov je u celini zavisio od Politbiroa, ali je u većoj meri od svojih prethodnika mogao da
mu menja sastav (Medvedev 1988, str. 140). Ovaj zakon nije važio za različite faze Titove
vlasti, zahvaljujući, između ostalog i njegovom beskonkurentnom ličnom autoritetu. Uvek je
bio podjednako moćan i neprikosnoven iznad ostalih, ali se, osim toga, održavao i veštim
laviranjem između frakcija i oslanjanjem na različite snage i partijske struje (vojska,
obaveštajna služba, liberalna konzervativna struja u vrhu itd.). Osim ličnog učinka i veštine,
izgleda da je Titov autoritet podupirala i šira sistemska potreba za ujedinjavajućim simbolom
višenacionalne države, izražena više u Jugoslaviji nego u ostalim socijalističkim državama. U
kumulativnom pogledu dugo održavani neprikosnoveni Titov autoritet je u domaćoj političkoj
kulturi stvorio rižični kult nezamenljivog nadnacionalnog oca države.
U Sovjetskom Savezu nije bilo toliko čvrsto usađenog osećanja nezamenljivosti lidera,
zahvaljujući češćoj smeni generalnih sekretara partije. Posle smrti Lenjina, Staljin je, uprkos
ličnoj inferiornosti, potisnuo Trockog jer je zagovarao umereniji kurs, Hruščov je porazio
Beriju 1953, a nekoliko godina kasnije uklonio ostatke staljinskog vrha. U pokušaju da se
izdigne i ostvari nepopularne reforme, Hruščov je izgubio bitku sa moćnom birokratijom čiji je
istinski predstavnik bio Brežnjev. Već u ovom periodu se u SSSR-u, zapaža Medvedev,
birokratija umorila od jakih vođa, a zapadni analitičari tvrdili su da SSSR 1970-ih i 1980-ih nije
166
bio sistem kojim dominiraju vođe. U Jugoslaviji su, pak, pojačani međunacionalni sukobi
iziskivali arbitražu moćnog čelnika, pa nije slabila aktuelnost Titovog autoriteta. Iščezavanje
KP SSSR-a izazvalo je manje potresa u SSSR-u nego raspad SKJ u Jugoslaviji uzmeđu ostalog
i otuda što je sovjetski vrh bio znatno duže oligarhijski strukturan i lišen kulta živog ili umrlog
vođe nego jugoslovenski. Vakuum nakon smrti partijskih čelnika i nestanka partije u SSSR-u
bio je manje eksplozivan nego u Jugoslaviji, gde je Titov posthumni kult održavan kao važno
integrativno tkivo oslabljene federacije i policentrične kadrovske uprave SKJ. Već posle pada
Hruščova (kada je Titova harizma bila na vrhuncu) u SSSR-u je poželjni lik čelnika partije bio
relativno predvidljiv i lišen nesvakodnevnog harizmatskog učinka. Bio je to više birokratski
nego harizmatski pojedinac: prvi sekretar neke važne oblasti ili republike, punopravni član
Politbiroa sa iskustvom u upravljanju industrijom ili poljoprivredom, vezama sa KGB-om,
centrumaš (ni konzervativac niti reformista), prihvatljiv za većinu u Politbirou. Takvog
političkog vođu bi, dodaje Medvedev, uništio Staljin, smenio Hruščov, a Brežnjev poslao za
ambasadora u neku stranu zemlju. U istom dobu je u Jugoslaviji jačala Titova harizma, kako
zbog neophodnosti unutarpartijske arbitraže, tako i zbog važnosti Tita kao spoljnopolitičkog
simbola vođe nesvrstanih zemalja.
U Sovjetskom Savezu nije slabila harizma partije, ali je postupno kastrirana harizma njenog
vođe zbog oligarhijske strukture Politbiroa, dok je u Jugoslaviji autoritet vođe rastao, a ugled
jedinstvene partije, usled međunacionalnih sukoba, bledeo. Harizma poslestaljinskih sovjetskih
vođa nije se mogla meriti sa Titovom, frakcijski sukobi u Politbirou KP SSSR-a nisu imali
nacionalnu boju, a sistem patronaže (a ne nacionalni ključ) bio je glavni kanal uspona u
partijskoj hijerarhiji. U Jugoslaviji su unutarpartijski sukobi već od polovine 1960-ih primali
nacionalnu boju, a Tito je arbitražom jačao vlastiti kult i utisak o nezamenljivosti. Nije bilo ni
traga pokušajima unutarpartisjkog puča niti napora da se Tito svede na položaj prvog među
jednakima. Unutar zemlje saradnici su ga daleko češće oslovljavali u partijskom maniru sa
«druže Tito», bez navođenja funkcije, nego sa distancom i birokratskom naznakom sa «druže
predsedniče». Titova smrt i iščezavanje posthumnog kulta bili su po sistem daleko rizičniji nego
što su to bile smene na sovjetskom vrhu (sa izuzetkom Staljina, čija je smrt izazvala žestok
frakcijski sukob, a pokušaj naglog kastriranja harizme uznemirenost i dezorijentaciju partijskog
članstva i stanovništva). O snazi kulta svedoče i masovne emocije na sahrani. Staljnov pogreb
1953. je bio duboko emocionalan (Molotov i Hruščov su plakali), Brežnjevljeva sahrana bila je
više rutinska i formalna, pogreb Andropova samo ponešto emocionalniji, a na sahrani
Černjenka gotovo da i nije bilo masovnih emocija (Medvedev 1988, str. 23-24). Titov pogreb
bio je vrlo emotivan, sa dobro režiranim grandioznim ceremonijalom, u prisustvu velikog broja
svetskih državnika. Spektakularnim pogrebom, zavetnom grobnicom i Zakonom o zaštiti imena
i lika druga Tita trebalo je sprečiti eroziju sistema i ideologije čija je vrhovna personalizacija
bio vođa. Efekat ove namere bio je umanjen zbog odveć naglašene lične komponente, u odnosu
na službenu, u strukturi Titove harizme (autoritet Titove lične odluke je bio snažniji od ugleda
čelne partijske ili državne funkcije).

III

Planski i smišljeno stvarana harizma vođe nije statična već promenljiva ideološka tvorevina čiji
se sadržaji prilagođavaju izmenjenom stanju i različito akcentuju. U evoluciji Titovog autoriteta
mogu se uočiti tri osnovne faze: (1) autoritet vojskovođe i državnika koji se oslanjao na
harizmu Staljina 1941-1949; (2) osamostaljena harizma i kult vođe partije i države 1949-1980;
(3) posthumni ideološki i državni kult 1980-1990.
U sadržinskom pogledu ove faze donekle odgovaraju razvojnim stupnjevima koje je Leman
uočio u stvaranju Staljinovog kulta. (1) Personalizovanje društvenih odnosa i precenjivanje
istorijske uloge pojedinih ličnosti je pretpostavka nastanka kulta čije je pravo obeležje –
uzdizanje ličnosti vođe. Oštedruštveni uspesi se pripisuju vođi, a svesno se zapostavlja doprinos
ostalih delatnika. (2) Naredni korak je monumentalizacija. Vođa je bez konkurencije, slavi se
kao genije, jer raspolaže saznanjima koja drugima nisu dostupna i čini što drugi ne mogu. (3)
167
Najviši stupanj kulta je mitiziranje koje odgovara arhaičnom obogotvorenju. Ističu se osobine
kao nepogrešivost, sveznanje i sveprisutnost. Vođa je istrgnut iz oblasti svakodnevnog iskustva,
jer je, zahvaljujući govorima, spisima i bistama svuda prisutan. Mitiziranje vođe pretpostavlja
ponižavanje njegovih poštovalaca koji ne mogu da zamisle državu bez snažnog vođe, pa se
trude da mu na racionalan način pripišu besmrtnost (trajni značaj vođine misli i dela) (Löhmann
1990, S. 10-12). U navedenoj periodizaciji upadljiva je sličnost svetovne i religiozne harizme,
što je razumljivo s obizirom da je pojam harizme preuzet od istraživača religije za objašnjenje
pojava čiji je izvor u iracionalnosti i osećajnosti. «Harizmom treba nazvati osobinu neke
ličnosti na osnovu koje ona važi za izuzetnu i zahvaljujući kojoj se smatra da je ta ličnost
obdarena natprirodnim ili nadljudskim, ili bar specifično izuzetnim, ne svakim dostupnim
moćima ili osobinama, za njih se veruje da su bogomdane, ili da su uzorne i stoga se takva
ličnost tretira kao «vođa» (Veber 1976, I, str. 191). Harizma se javlja na svim stupnjevima
razvoja i u najraznovrsnijim kombinacijama sa ostalim tipovima vladavine. Titova harizma je u
formalnom pogledu bila neautoritarna jer je on bio slobodno izabrani partijski vođa. S druge
strane, vlast mu je bila plebiscitarna jer joj je legitimnost počivala na stvarnom ili fiktivnom
slobodnom poverenju podvlašćenih. Osim toga, lični upravni štab je regrutovan iz redova
darovitih i osvedočenih plebejaca. Veberovski rečeno, u organizacionom pogledu bio je na delu
režim naročite plebiscitarne vlasti kao prelaz između harizmatskog i legalnog tipa. Vođa nije
monarh koji vlada po milosti božijoj, već starešina po milosti podvlašćenih. I u Titovom režimu
se proces racionalizovanja harizme odvijao u obliku težnje da ova nađe oslonac u efikasnom
činovničkom aparatu.
Titova harizma je u izvornom obliku ideološka, tj. čvrsto je vezana za partijsku organizaciju i
ideologiju, ali se na određenom stupnju relativno osamostalila i primila određene lične,
mesijanske sastojke. U strukturno organizacionom pogledu institucionalizovane religije mogu
se uslovno porediti sa institucionalizovanim ideologijama svetovnih političkih pokreta, ukoliko
se, uz istoričan oprez, ima na umu njihova različita suština i istorijska funkcija. Različite
komponente harizmatskog autoriteta iz hrišćanske eshatologije (ispražnjene od konkretnog
idejnog sadržaja) mogu se donekle prepoznati i kod svetovnih vođa. Mučeništvo i stradalništvo
Isusa i apostola, kao i oreol osnivača vere, bile su temelj harizme žrtve, autoritet pape počivao
je na ulozi pravovernog tumača, čuvara vere i učvršćivača crkve, dok su crkveni disidenti (M.
Luter) i različiti slobodni proroci bili novi autentični tumači iskrivljenog izvornog učenja. Karl
Levit je kod niza izrazitih svetovnih mislilaca uočio eshatološke sadržaje po formi srodne
biblijskom učenju o spasenju. U ovom pogledu eshatološki modeli levice i desnice u temelju se
razlikuju. U središtu racionalističkog marksističkog učenja o razvoju ljudskog društva ka
beskonfliktnoj zajednici jeste antropocentrična eshatologija, dok je u fašizmu to beskonfliktna
zajednica biološki istovrsne rase. Optimističko uverenje o nužnosti razvoja ka boljem društvu je
u jezgru različitih političkih ideologija. Na ovom mestu nije neophodno šire razmatrati
eshatološke sadržaje različitih verzija marksističke ideologije koje su pristalicama obećavale
srećan i harmoničan život u budućnosti, već samo uočiti na koji način je karakter vođe vezan za
sadržaje koji nude spasenje. Što su eshatološki sadržaji u marksističkoj ideologiji bili izričitiji
(podvlačeći gvozdenu nužnost razvoja ka komunizmu), to je rastao značaj agensa razvoja ka
željenom cilju, partije i vođe. Što je, pak, obespravljenost, siromaštvo i kriza širokih slojeva
bila izrazitija ili sećanja na ratna stradanja svežija, to su dogmatizovani eshatološki sadržaji
lakše budili nade u partiju, a spasiteljska crta je harizmi vođe ulivala moralne crte. Dakle,
uprkos različitom sadržaju, u pogledu forme svetovna harizma ima slične komponente
religijskoj, a naročito kod pokreta koji su se trudili da ostvare beskonfliktnu viziju društva i
probude nade u blagostanje, kao što su bili socijalistički.
Slično hrišćanstvu, i kod racionalističkih levičarskih pokreta, manje ili više opterećenim
eshatološkim ideološkim obricanjima, klasici marksizma su uživali autoritet osnivača učenja,
članovi pokreta (proganjani, zatvarani, ili pali za ideju) sticali su stradalničku harizmatsku crtu,
vođi na vlasti su bivali čuvari ortodoksije (Staljin), a bilo je i otpadnika koji su novim
tumačenjem izvornog učenja sticali vlastiti ugled. Lako je zapaziti da je Tito u različitim
fazama koristio sve tri komponente harizmatskog autoriteta. U svim fazama može se uočiti
168
neobično aktivna boračka sastavnica njegove harizme. Izvirala je iz aktivističke revolucionarne
boljševičke ortodoksije, kojoj je, radi očuvanja trajne dinamike i discipline, bio neophodan
uvek budni javni neprijatelj (borac protiv buržoazije, fašizma, staljinizma, kolonijalizma, borac
za mir, poboljšanje položaja radničke klase i za nacionalnu ravnipravnost). Svaki pokret koji
smera izmeni postojećeg i pri tome računa na otpor, upućen je na aktivističku borbenu
frazeologiju.
Pomenuti su opšti političko-integrativni i ideološki sadržaji na kojima je počivala Titova
harizma. Pored njih, treba imati na umu specifične jugoslovenske sadržaje koji su dopunjavali
prethodne. Konkretniji ideološki sastojci lakše će se razumeti ako se pomenu glavne faze
razvoja Titove harizme.
(1) Od izbijanja rata do 1949. godine jačanje Titovog autoriteta karakteriše beskonfliktno
sapostojanje sa Staljinovom harizmom. Ugled vođe jugoslovenskih partizana i komunista
počivao je na njegovoj vezi sa «velikim učiteljem i vođom svetskog proletarijata», koji je
najbolji naslednik Lenjina. Jedinstvo međunarodnog radničkog pokreta je pretpostavljalo
neprestano (ritualno ili simbolično) izražavanje lojalnosti Moskvi i «legendarnom Staljinu»,
koji je važio za najsposobnijeg vojskovođu-oslobodioca, mudrog državnika i nepogrešivog
teoretičara. Premda je KPJ, zahvaljujući ugledu i učinku u antifašističkom ratu i snažnoj vojsci
kojom je raspolagala krajem rata, polagala pravo na nešto drugačiji tretman u Sovjetskom
Savezu od ostalih istočnoevropskih komunističkih partija, kult Staljina i mit o njegovoj
nepogrešivosti duboko je prožimao ne samo propagandu već i uverenja jugoslovenskih
komunista. Veličanje ideološke strane Staljinovog kulta je bio uslov prihvatanja Titovog
autoriteta unutar partije, a antifašistički oslobodilački učinak Crvene armije korišćen je za
isticanje presudnog oslobodilačkog udela NOV i njenog vrhovnog komandanta. Monopolskoj
višeslojnoj propagandi ove vrste, na kojoj je građena legitimnost novog režima i autoritet vođe,
bilo je teško odupreti se ne samo zbog pritiska nego i realnog antifašističkog učinka Titove
vojske koji je bio nesporan kod svih antifašističkih saveznika. Verovatno najmanje sporna
osnova kulta vođe (koje je bila lišena čak i Staljinova harizma) bilo je Titovo neodvajanje od
vojske u ratu. Zbog toga je Tita čak i Hitler isticao kao primer nacionalnog junaka, govoreći
maršalu Antoaneskuu: «Kakav je čovek taj Tito!?... Ne možemo u Srbiji učiniti ni jednog
koraka, a da se ne izložimo opasnosti. Eto pravog nacionalnog junaka... U poređenju s njim
general De Gol je heroj bežične telegrafije» (Cit. prema Souvarine 1989, str. 493). Uzavrela
antifašistička osećanja masa širom Evrope je nova vladajuća partija u Jugoslaviji vešto koristila
da bi na plebiscitarnim skupovima snažila autoritet vlastitog, na bojištu osvedočenog,
antifašističkog komandanta. Prizor Titovog ranjavanja je u propagandi mitiziran iracionalnim
vezivanjem za harizmu krvi palih boraca. Zajednica vođe, vojske i naroda u ratu je u svim
fazama vlasti bila tvrda, postojana i proverena osnova Titove istorijski i umetnički uobličavane
harizme. Na sličan način, pominjanjem krvi palih bratskih i sovjetskih vojnika, jačana su
panslavistička antigermanska osećanja kod stanovništva, krčeći put harizmi Staljina-spasitelja.
Jačanje Titovog autoriteta je u toku rata preraslo u legendu, s jedne strane, spontanom potrebom
pobunjenog naroda i partije za vođom kao simbolom jedinstva, a s druge, strane delovanjem
propagandnih aparata unutar NOP-a. U inostranstvu, najpre pod pritiskom Moskve kao
propagandnog centra, istican je Titov ratni učinak kao protivteža propagandi D. Mihajlovića. Sa
promenom britanske politike i okretanjem Titu, na Zapadu Titov ugled potiskuje četnički
pokret. U ratu ime vojskovođe lakše prelazi u legendu i harizmu nego u miru jer ima
mobilizatorsku ulogu, a veličanje Tita je, po Đilasovom svedočenju, podgrevalo i snažilo borbu
i revolucionarni proces. U oslobodilačkoj balkanskoj, a naročito srpskoj političkoj tradiciji ime
novog junaka lako se mitiziralo i nadovezivalo na minule oslobodioce. Veza jugoslovenskih
komunista sa SSSR-om je olakšala širenje Titove harizme u srpskim krajevima i
omasovljavanje partizanskog pokreta. Susreti sa Čerčilom i Staljinom 1944. pomogli su Titu da
od vođe pokreta izraste u krupnu političku ličnost (Terzić 1997, str. 146). Premda su Sovjeti u
toku rata prigušeno negodovali zbog veličanja Tita naporedo sa Staljinom, kroz veličanje Tita
jačao je komunizam na Balkanu (Đilas 1991, str. 80). Još u ratu Titovo popularisanje postao je
redovni posao partijskog aparata. Đilas tvrdi da je spontano prethodilo planskom veličanju, tj.
169
da je popularnost počela kod naroda i nižih partijskih redova pre nego što je je partija počela sa
popularisanjem svog vođe. To je, po njemu, počelo u Crnoj Gori po obrascu plemenskog
mitiziranja (Đilas 1990, str. 360), dok Petranović navodi da je Titovo popularisanje kroz pesmu
počelo kod srpskog življa oko Kozare. U Jajcu je 28.11.1943. Kardelj saopštio da slovenačka
delegacija predlaže Tita za maršala. Tito je reagovao: «Da to ne bude previše, i da se Rusi ne
uvrede?» (Đilas 1994, str. 45). Ovim činom vojska i pokret stekli su novi zvučni vrh kao
protivtežu tradicionalnom monarhističkom. Maršal (Tito) je i po činu nadmašio generala
(Mihajlovića). Još u ratu su prvi međunarodni dodiri NOP-a sa stranim vojnim misijama
nametali potrebu protokola, pokret je okoštavao, a hijerarhija je potiskivala drugarstvo. Đilas
beleži da je, otprilike do maja 1944, svako mogao ići kod Tita ili članova CK ukoliko nisu
zauzeti. Od tada počinje prijavljivanje, večere sa misijama i određivanje gde će ko sesti.
Postojala je nezvanična politička hijerarhija, a neformalna državna. Funkcioneri su postali
osetljivi na činove i dodeljena sedišta. «Najosetljivije su bile drugarice niskih činova koje su
odvajane od drugova i trpane u bezličnu sredinu sale. Ljubomorne. Bili smo siromašni, ali vlast
i država nameću svoje forme i u bedi i u bogatstvu. Tito je počeo u pećini da uvežbava potpis u
skladu sa novim vladarskim zvanjem (šef nacionalnog komiteta)» (Đilas 1990, str. 367).
Naporedo sa okoštavanjem pokreta još u ratu se počelo sa izdavanjem direktiva za
popularisanje Titove aktivnosti (Terzić 1997, str. 147). Odmah nakon oslobođenja CK KPJ, sa
Đilasovim potpisom, uputio je pismo svim partijskim organima da se javno obeleži Titov
rođendan i istakne njegova uloga u ratu i izgradnji Partije i da rukovodioci pošalju pozdravene
telegrame Titu: «Sve to treba da je nenametljivo, jednostavno i prosto, ističući ogroman
istorijski značaj druga Tita. Kroz sve to treba da izbija ona velika ljubav koju narodne mase
imaju prema Titu». Proslava je, dodaje Petranović, dozirana da se ne pozledi autoritet Staljina
(Zapisnici 1995, str. 9). Ratna legenda je po zaposedanju vlasti postupno prelazila u neizbežno
istaknuti birokratski autoritet države, a nešto opreznije je nametana harizmatizacija zbog odnosa
sa SSSR-om. Izgleda da je u ovom periodu jačanje Titovog autoriteta podupirao i Staljin. Po
Đilasovom svedočenju, Staljin je na jednoj večeri sredinom 1946. govorio o evropskoj misiji
Tita: čitava Nemačka «mora biti naša», pri čemu bi lično Titu bila namenjena uloga sovjetskog,
odnosno svekomunističkog naslednika. Drugovi su zaneto ovo prepričavali, a Tito je sijao od
gordosti (Đilas 1991, str. 91). Ne treba zaboraviti da su i Titovi sledbenici bili zainteresovani za
isticanje njegovog autoriteta da bi ojačali vlastiti položaj i nedodirljivost. Ipak čvorna je
funkcija Titovog autoriteta u ovom periodu bila birokratska. Snažno izdignuti i veličani
autoritet novog državnog poglavara imao je prepoznatljivu racionalnu funkciju: ujedinjenje
teritorija i međunacionalne harmonije, centralizacija državne sile i ostvarenje pravnih propisa
na celokupnom državnom prostoru. U tom pogledu, različitim sredstvima negovani, Titov
autoritet imao je nadlično i natpartijsko značenje, sažimajući simbolično suverenitet nove
republike. Suverenitet počiva na patriotizmu, a Tito je njegov živi primer, pisao je Đilas 1952:
«A najsadržajniji živi primer te i takve borbe za tu i takvu domovinu, za socijalizam i
nezavisnost i slobodu, za nove demokratske i socijalističke odnose, za svoj narod i ravnopravne
i bratske odnose među narodima jeste kod nas drug Tito» (Đilas 1952, str. 7). U ovoj odredbi
sažeta je složena funkcija Titovog autoriteta: ideološka, državna i nadnacionalna.
Ipak sve do početka 1950-ih Titov ideološki autoritet bio je u senci autoriteta državnog
poglavara. Zbog nepoljuljanog direktivnog autoriteta Moskve, u krug ideoloških klasika u
ovom periodu još uvek nije uključivan Tito.Osim toga, ideološka strana Titove harizme nije
bila upadljiva i zbog narodno-demokratske frazeologije, tj. nastojanja režima da zbog Zapada
ne ispoljava otvorene komunističke simbole. U ideologiji KPJ su, doduše, ostaci buržoazije bili
glavni javni neprijatelji, ali je to neutralizovano objašnjenjem da je buržoazija bila aktivni
saradnik okupatora, kvislinga i narodnih neprijatelja. U senci Staljinove harizme Tito je uživao
ugled antifašističkog vođe oslobodilačke vojske, koji se, za razliku od kralja, nije odvajao od
naroda,a zatim čuvara nacionalnog bratstva i jedinstva. Tek će nakon sukoba sa KP SSSR-a kult
Tita (koji je delom stvaran kao imitacija kulta Staljina) aktivnije biti korišćen za
osamostaljivanje i otpor Jugoslavije.

170
(2) Narednu, daleko samostalniju fazu u izgradnji Titovog kulta čini složeni duži period od
1949. do 1980. godine. U tom dobu snažno je porastao ugled Jugoslavije i Tita u svetu, a
njegove reči da bez samostalne spoljne politike nema prave nazavisnosti potvrdile su se u
osamostaljenju Brozove harizme od neobično važnog minulog Staljinovog oslonca. Veštoj
propagandi pošlo je za rukom da otpor pređašnjem vernom vođi pretvori u novi borbeni sadržaj
kulta, sada jedinog živog partijskog i državnog vođe. Jačanjem kulta domaćeg vođe trebalo je
parirati kultu hegemonog Staljina, kao što je činio engleski kralj Džems I kada je početkom 17.
veka razvio učenje o božanskom pravu vladara da bi se odupro papskom monopolu na
intronizaciju.
O složenosti sukoba KPJ i Kominforma ovde ne treba raspravljati, već samo naznačiti lične crte
ovog raskola. Više pisaca pominjalo je Staljinovu ličnu ozlojeđenost «arogantnim» ponašanjem
vrha KPJ, bes i lično iracionalno i nepotrebno radikalizovanje sukoba do raskida. Titov otpor
naneo je nepopravljivu štetu Staljinovom autoritetu, pre svega zbog opasnosti od zaraze
«titoizmom» istočnoevropskih komunista i nacionalne erozije sovjetskog bloka što je odvelo
novom talasu čistki u istočnoevropskim komunističkim partijama. Staljinova lična sujeta i
nepromišljenost bili su važni u ovim zbivanjima, ali ni Titova uloga u sukobu nije potcenjena.
Dedijer beleži da je Tito reagovao «smelo i odlučno», jer se odupirao vazalnom položaju države
i partije (Dedijer 1953, str. 517-525), a Đilas takođe zapaža da je «u sukobu sa Moskvom
Titova uloga bila presudna». On, međutim, dodaje da je na delu bila i promenljiva
pragmatičnost jer se Titova lična vlast poklapala sa državnom nezavisnošću (Đilas 1990, str.
48). Isti pisac čak drži da je Titu raskid sa Moskvom pao vrlo teško, što potvrđuju i Nikezićeva
svedočenja da je režim u Rusiji bio stalni garant režima u Jugoslaviji uprkos vanblokovskom
statusu potonjeg. O Brozovom neprevladanom boljševizmu i strahu od revizionizma svedoči i
njegovo izričito tvrđenje da «titoizam kao odvojena ideološka linija ne postoji», izneto 1952. u
periodu najžešćeg antistaljinizma u KPJ (Dedijer 1980, str. 667). Tito je 1962. govorio da treba
izbiti antisovjetizam iz glava kadrova. Bio je pod ruskim uticajem, tukao se u okvirima
Kominterne, voleo je svoj visoki ugled u međunarodnom radničkom pokretu i govorio slično
Đ.Lukaču: «Ono je imperijalizam a ovo je socijalizam makar sa nedostacima». Smelo je ušao u
sukob sa Rusima ali mu je, zaključuje Nikezić slično Đilasu, ogromno laknulo kada je došlo do
pomirenja (Đukić, 1990, str. 315-316). Treba imati na umu pomenutu Titovu ideološku
postojanost da bi se razumelo, s jedne strane, njegovo samopoimanje, a s druge strane, važna
ideološka osnova njegovog autoriteta i kulta. Jednostrana su gledišta koja osnovu sukoba sa
Staljinom tumače Brozovom ideološkom elastičnošću, dalekovidošću ili sličnom
prepredenošću, smicalicom, varkom ili kao puki blef. Sovjetska hegemonija u Istočnoj Evropi
bila je važna osnova stabilnosti Titove vlasti. Njemu lično nesumnjivo je pružala sigurnost.
Primao je visoka sovjetska odlikovanja iako se povremeno vešto služio antistaljinizmom i
ugledom ideološkog otpadnika kod zapadnih zemalja. Na osnovu objektivnih svedočenja,
izgleda da je Titov razlaz sa Staljinom teško tumačiti kao smišljen, oštrouman i dalekovid plan,
ali ni kao skup ad hoc mera ili isključivo taktičku odbranu gole vlasti. Kao i u nizu drugih
postupaka, Tito je 1948. bio negde između; nikada bez vizije i plana, vešt improvizator, ali i
spreman na neslućene zaokrete i obrte. Gotovo da nije potrebno isticati da su istorijski
značajnije posledice određenih krupnih političkih poteza, od njihovih ličnih ili uže grupnih
motiva. Sukob sa sovjetskim socijalizmom pokrenuo je važne promene u državno-ekonomskoj
organizaciji jugoslovenskog socijalizma, a nešto manje u organizaciji partije i ulozi vođe.
Nakon raskida sa Staljinom Titov kult postao je idejno složeniji, institucionalno snažniji i
rašireniji kod masa zahvaljujući novim sadržajima kojima se osvedočavala njegova harizma.
Ugled neposustalog borca za vlast radničke klase i neposrednih proizvođača sve upadljivije se
ističe. Pored antifašističkog borca, ističe se i demokratska antifašistička strana njegove uloge.
Staljinov neuspeh u obaranju Tita još više je ojačao utisak o nepobedivosti vođe koji je uvek sa
svojim narodom. Pojačana propaganda vođe od 1949. do 1954. vidljiva je i po većem broju
objavljenih Titovih slika u štampi nego u prethodnom periodu. Izgleda da je kritika staljinizma i
kulta Staljinove ličnosti donekle navodila na oprez jugoslovensku propagandu u veličanju
Titovih zasluga (Mojić 1995, str. 54). Ograda od staljinizma nalagala je izvesnu promenu u
171
isticanju vođe, pa je u apologiji njegove uloge 1950-ih isticano da je Tito ostao čovek i nije se
pretvorio u nedodirljivu veličinu poput Staljina. Hruščovljev tajni referat na 20. kongresu KP
SSSR-a i zaključak CK KP SSSR-a «O otklanjanju kulta ličnosti i njegovih posledica» iz juna
1956. ohrabrio je SKJ, ali, s druge strane, bar privremeno, nesumnjivo uticao na oprez u
veličanju Tita. Premda je Hruščov pažljivo dozirao liberalizaciju preko antistaljinizma i rušenja
mita o Staljinovoj nepogrešivosti i nedodirljivosti (neke vrste nepotpune demonizacije
generalnog sekretara), bio je to značajan signal iz Moskve da autoritet komunističkih čelnika
treba graditi na drugačiji, životniji način, a ne kultizacijom. Ipak je ovaj prihvaćeni oprez samo
delom pogađao Titov autoritet, jer je on bio bez konkurencije u partijskom vrhu i nužan
nadnacionalni beočug. Osim toga, već potvrđena široka plebiscitarna podrška vođi izraslom iz
demokratskog ratnog drugarstva jačala je Titovu poziciju slobodnog, tradicijom nesputanog
poverenika masa.
U ovom periodu je i Zapad gledao blagonaklono na jačanje i širenje njegove harizme zbog
antistaljinskog učinka u potencijalnoj eroziji lagera. Jugoslovensko samopupravljanje trebalo je
podržati kao virus lagera, a Titov autoritet kao protivtežu Staljinovoj harizmi. Izgleda da je to
važan uzrok trijumfalnog uspeha milionskog tiraža Titove biografije koju je napisao V. Dedijer.
Proširena verzija ove biografije štampana je u Beogradu 1953. (Dedijer 1953). Još pre toga
1945. Đilas je na traženje redakcije «Sovjetske enciklopedije», načinio kraću Titovu biografiju,
a na osnovu tog materijala je M. Krleža napravio 1948. kratku biografiju Tita, koju je objavila
JAZU u Zagrebu. Dedijerova knjiga je u istoriografskom pogledu najvrednija, a njeno kraće
inostrano izdanje je van zemlje imalo krupnu propagandnu ulogu jer je objavljeno u trenucima
najvećeg zanimanja Zapada za Jugoslaviju. Obaveštavajući Tita o početku izlaženja odlomaka
biografije u «Lajfu» aprila 1952, Dedijer ističe povoljan efekat u pogledu jugoslovensko-
italijanskog spora oko Trsta: «Naročito je velikio uzbuđenje u Italiji... jer je 'Lajf' objavio da
sada raspolažemo drugom najvećom vojskom u Evropi» (Terzić 1995, str. 91). Dedijerova
biografija Tita (štampana na gotovo svim jezicima sveta, pa čak i na Brajovoj azbuci za slepe)
snažno je podigla autoritet i ugled jugoslovenskog režima na Zapadu, pa je, po Dedijerovom
obraćanju Titu, mogla povoljno uticati na obezbeđenje zapadne pomoći. Osim toga, «po svemu
sudeći, biografsko širenje legende o Titu na Zapadu neutralisalo je otpor aktivne emigracije
jugoslovenskom režimu, koja se služila i sovjetskim argumentima, kao npr. kralj Petar II
Karađorđević, koji je tada u Parizu pisao da je sovjetska armija oslobodila Jugoslaviju» (Terzić
1995, str. 93). Po Dedijerovom svedočenju bili su to milionski tiraži, a veliki devizni prihodi
pripali su državi. U političkoj propagandi je popularisanje režima kroz ličnost poglavara
oprobano sredstvo u podsticanju mašte javnog mnjenja i sticanju podrške. U tom pogledu je
Dedijerova biografija Tita, plasirana u pravom trenutku hladnoratovske napetosti blokova, bez
sumnje, bila uspešan propagandni potez mlade jugoslovenske vlasti sa dalekosežnim političkim
posledicama. Stvorena je važna osnova za potonje širenje Titovog ugleda u svetu i politike
nesvrstanosti, jer se krajem 1950-ih na međunarodnoj sceni nije pojavio kao nepoznata ličnost.
Jačanje Titovog autoriteta bilo je potrebno i zbog opasnosti od raspada KPJ na prosovjetsku i
antisovjetsku struju posle sukoba sa Staljinom 1948. Bila je to situacija donekle slična
Staljinovom položaju u SSSR-u petnaestak godina ranije. Jedinstvo partije iziskivalo je još
snažniji autoritet vođe koji je gradio samostalnu harizmu bez oslonca na živog saborca-uzora.
Uprkos antisovjetizmu, u novoj situaciji nije nego izmenjena tehnika kultizacije. Na
izvitoperenoj trockističkoj kritici sovjetskog režima, kao birokratskog i državnokapitalističkog,
postupno je stvarana ideologija o ekskluzivnom samoupravljanju sa partijom i vođom na čelu.
Izuzev prosovjetskih simpatizera i užih krugova sumnjičave inteligencije, nova kultizacija nije
nailazila na otpor jer se obraćala istim radničko-seljačkim slojevima, apelujući na tradicionalna
oslobodilačka osećanja (antifašistička, antiimperijalistička, antibirokratska i klasna). U ovom
periodu počinje da jača druga mirnodopska komponenta Titovog međunarodnog ugleda, koja je
ostala neobično aktivna i trajna sastavnica njegove harizme. Nakon raskida sa Staljinom Tito je
jačao saradnju sa Zapadom i nesvrstanima, sticao kredite i spretno dizao međunarodni ugled
kao važnu polugu privrednog razvoja. Neće se pogrešiti ako se doda da su i lične Titove crte

172
(sklonost ka raskošnom životu i putovanjima, za razliku od boljševičkog asketizma) išle naruku
živoj međunarodnoj aktivnosti.
Titova reputacija u svetu vešto je korišćena za jačanje autoriteta partije i vođe u zemlji, pa je
spoljna politika bila neobično aktivna komponenta stabilnosti režima. Nesrazmerno visok i
realtivno brzo stečeni međunarodni ugled lišavao je zemlju spoljnog pritiska, širio mogućnosti
privredne saradnje, deprovincijalizovao zemlju, a kadrovskoj upravi osiguravao monopolski
položaj u vođenju unutrašnje politike. Pažljivom analizom sadržaja dnevne i partijske štampe
verovatno bi se jasnije uočile različite faze kultizacije vođe i dovele u vezu sa različitim
težištima i prioritetima privrednog razvoja. Različitim sadržajima valjalo je aktivirati raznolike
slojeve stanovništva (isticanje vođinog seljačkog porekla, radničkog obrazovanja, teorijskog i
ideološkog formata i sl.). Bilo bi neopravdano ne dodati da je cezaristički kult vođe katkad bio
neobično dinamičan pokretač aktivnosti ne samo užih partijskih nego i širih slojeva
stanovništva i katalizator društvenog i privrednog razvoja. Titova harizma nesumnjivo je imala
aktivnu ulogu, a za života mu nikada nije dospeo u krizu auctoritas, tj. ugled koji nije izvirao iz
pravno utemeljene moći zapovedanja već iz harizme partije i njegove ličnosti, niti, pak,
potestas, tj. realna vlast. Nikezić drži da je Broz mogao sve: mimo zakona da reaguje i kaže da
«nije važno gde je većina, to ja kažem kao predsednik» (Đukić 1990, str. 325). Čak i kada je
došlo do posvakodnevljavanja harizme partije (sa jačanjem sukoba nacionalnih vrhova u
policentričnoj kadrovskoj upravi), ovaj proces nije zahvatao neprikosnoveni kult
nadnacionalnog vođe. Od 1950-ih u strukturi Titove harizme podjednako su izražene ideološka
i neideološka komponenta. U ideološkom pogledu partija i vođa crpli su legitimnost iz novog
autentičnog samoupravnog kursa, koji je na liniji ideološke ortodoksije iz koje je izbrisan
Staljin. Buržoaziju, dotadašnjeg glavnog neprijatelja, u ideologiji SKJ zamenila je birokratija, a
vrlo rastegljivi i magleni antibirokratizam postao je pokriće raznolikih užih i širih grupnih
interesa unutar partije. Neprijatelji samoupravljanja bili su anarholiberali, informbirovci,
unitaristi, nacionalisti i razne fašističke strane agenture. Vođa se borio protiv parazitske i
korumptivne birokratije, privilegija upravljačke kaste, i štitio neposredne proizvođače. Samo je
uski krug kritičke inteligencije, u opštem masovnom cezarističkom prihvatanju harizme,
ukazivao na nepotrebni sjaj, raskoš i skorojevićevsko razmetanje vođe ceremonijalom. U
tradicionalnoj poltičkoj kulturi, opterećenoj prerušenim monarhizmom, nije bilo neprirodno da
oslobodiocu sleduju veća prava i zaslužene privilegije. Osluškujući na mitinzima raspoloženje
masa, Tito je uvideo veliki značaj dekoracije i pompe za vlast. Za razliku od Staljina, koji je bio
tajanstveno nedokučiv u Kremlju, fizički markantan i lep, Josip Broz bio je neobično aktivan.
Fraziranje, govorancije i sastančenje bili su mu, kako zapaža Đilas, strani i nepodnošljivi
ukoliko nisu sredstva političke akcije. Brojna putovanja i posete bili su više izraz njegovog
aktivizma i smišljenog fasciniranja masa nego iracionalnog ličnog rasipanja.
Podaci dobijeni analizom dnevne štampe s kraja 1950-ih pokazuju da u Titovoj harizmi
dominiraju dve komponente: jedna, kojom je trebalo prikazati ga različitim od Staljina i
njegove nedodirljivosti, i druga koja naglašava Titov međunarodni ugled (Mojić 1995, str. 63).
Međunarodni ugled je važan pokazatelj istorijske uloge vladara koji se umešnom propagandom
može iskoristiti za dodatno učvršćenje vlasti. Ovu komponentu ugleda Tito je smišljeno i
aktivno gradio. U vođenju spoljne politike uvek je zadržavao više mogućnosti, pa se čak i javno
ograđivao od politike koju nije sprečavao da se vodi (npr. antisovjetizma). Nikezić govori o
njegovom majstorstvu u vođenju ovih stvari. Aktivna vanblokovska politika (česta putovanja i
međunarodni susreti) stvarali su vođi reputaciju mirotvorca i borca za ravnopravnost potlačenih
naroda, pre svega, iz nerazvijenih zemalja. Nesumnjivo impozantan međunarodni ugled Tita i
Jugoslavije snažio je autoritet vladara u zemlji i podsticao samoprecenjivanje, tj. svest o
vlastitoj izuzetnosti. Bilo bi pogrešno tvrditi da je pomenuti međunarodni ugled, nesrazmeran
veličini zemlje, bio lišen relanih osnova. Zahvaljujući veštoj politici u Jugoslaviji je do početka
1960-ih rasla snaga privrede i lični standard, došlo je do ograničene liberalizacije u politici i
otvorenosti zemlje prema svetu. U poređenju sa zatvorenim lagerskim zemljama, ove su
okolnosti bile još upadljivije, Tito nije bio samo komandant osrednje evropske armije i vođa

173
kadrovski disciplinovane partije, već i svetski državnik okićen mnoštvom međunarodnih
priznanja, čija je reč bila uticajna, naročito u zemljama koje su se oslobađale kolonijalizma.
Tito je, međutim, bio zanimljiv i za veće države, i to ne samo zbog svog uticaja na zemlje
Trećeg sveta. Šezdesetih godina prestao je da bude plebejski partijski vođa sa reputacijom
gerilskog antifašiste i buntovnog antistaljiniste. Postao je iskusni aktivni putujući državnik sa
organizovanom svitom i «španskim» ceremonijalom. Na jugoslovenskom samoupravnom
marksizmu je sa relativno homogenim ortodoksnim sadržajima sapostojao sve deblji sloj
nesvrstanosti i miroljubive koegzistencije, koji se razlikovao kako od učenja klasika o
proleterskoj revoluciji, tako i od nešto opreznijeg blokovski opredeljenog proleterskog
internacionalizama. Bila je to u svakom slučaju nova, neobično važna sastavnica Titove
harizme, koja je razvijana, a da prethodne komponente nisu napuštane već samo različito
akcentovane u zavisnosti od subjekata kojima su upućivane (radnici, seljaci, pojedine nacije,
vojska, druge radničke partije, međunarodne organizacije, nerazvijene zemlje itd.) Širokim
izlaskom u svet preko politike nesvrstanosti jugoslovenska politika napuštala je provincijalne
regionalne i uske blokovske okvire. Novi difuzni međunarodni oslonac (vanblokovske zemlje
Trećeg sveta) trasirao je pravac politike, doduše ne u smeru najrazvijenijih i najkulturnijih
središta, ali je ipak na osoben način krčio Jugoslaviji put u svet. Potkopavan je balkanski
provincijalizam i razbijan vazalni položaj prema svetskim silama – san svake male zemlje.
Titovo ime bilo je važan probojni simbol ove politike, podjednako ugledan u komunističkom i
nekomunističkom svetu. Generalni sekretar UN K.Valdhajm ga je nazvao «poslednjim od
velikih svjetskih ličnosti našeg doba», V. Brant «velikanom našeg doba», A. Hariman
«poslednjim od velikih vođa», Dž. Karter «jednim od najhrabrijih državnika posleratnog
razdoblja koji je svetu doneo mnogo novoga», S. Bandaranaike «najvećim vođom stoleća», V.
Dikin «autentičnim vođom», A. Janeš «jednim od najvećih i najodlučnijih državnika ovoga
stoleća», a CK KP SSSR-a je povodom Titove smrti saopštio da će «ime Josipa Broza Tita
zauvek biti sačuvano u istoriji» («Bilo je časno živjeti s Titom» 1980, str. 188-189). Okolnost
da komunističko opredeljenje nije ugrožavalo Titov međunarodni ugled u bipolarnom svetu
svedoči i o nesvakidašnjem prestižu Jugoslavije u ovom dobu.
Titova harizma je van svake sumnje imala razvijenu masovnu podršku i, u poređenju sa
autoritetom savremenika, bila nesrazmerno trajna i spontana. U proučavanju njene uloge treba
imati na umu i svakodnevicu režima koju ne mogu dočarati manje ili više apstraktni ili
idealnopartiski pojmovi kao što su harizma, kult, autoritarna vlast i sl. Svakodnevni odnos
većine stanovništva prema Titu je bilo radoznalo, polusrdačno i ushićeno divljenje fizički
markantnom i elegantnom maršalu, čoveku iz naroda sa jednostavnim govorom, ali otmenom i
uzvišenom. Doživljavan je kao predsednik sa glumačkim šarmom, koji putuje svetom i
osmehuje se, svečano odeven, sa mladom suprugom, okružen pionirima. Nije to bilo
strahopoštovanje nesigurnog pojedinca pred hroničnim čistkama tajanstvenog Staljina i njegove
policije koja će noću zakucati na vrata. Sporadične čistke u Jugoslaviji i strah od političke
policije bili su u senci široko prihvaćenog komunističkog vođe osloboditelja – koji putuje
okeanima u brodu «Galeb» pod zaštitom američke avijacije da bi stvorio što više prijatelja
svom narodu. Njegove reči ohrabrenja i podsticaja pionirima, omladini i radnicima na
prvomajskoj paradi, partijskim kongresima i državnim praznicima uveličavale su praznični
osećaj svečano zasluženog trudbeničkog odmora. Laka, srdačna harizma i opušteno divljenje
prožimali su svakodnevni odnos običnog čoveka prema predsedniku. Tito je bio komunista,
komunista je bio sinonim dobrog čoveka, a članovi partije su uživali naročiti ugled pravednih i
mudrih ljudi. Najpre na radiju i u «Filmskim novostima», a zatim na televiziji dobro režirani
ceremonijal Titovih poseta, dočeka i govora unosio je svečanu atmosferu u domove i uklanjao
uznemirenost kod ljudi čija su sećanja na rat bila sveža. U nešto starijim godinama delovao je
još neposrednije, dušebrižnički, kao dobroćudni deda koji savetuje razdraganu omladinu oko
sebe. Narod je u dobroj meri bio opijen radnim uspesima zemlje i slavom svoga vođe na
putevima mira. Titovo detinjstvo, revolucionarni rad i politička aktivnost bile su teme pismenih
zadataka u osnovnim i srednjim školama, završnih radova političkih škola različitih stupnjeva i
referata na partijskim i državnim jubilejima. Većina nije osećala ovu ideologizaciju kao prinudu
174
niti kao manipulaciju jer je vera u vođu bila nepoljuljana. Od kraja 1960-ih, sa jačanjem krize,
ovi rituali postajali su oporiji, slabio je žar i elan iz 1950-ih i euforična vera u zajedništvo,
bratstvo-jedinstvo i bolje sutra. Samoupravni žar se hladio, rastao je broj ravnodušnih i
opozicionara. Period prazničnog zanosa vođom trajao je do polovine 1960-ih, kada hitrog i
besprekorno odevenog sedamdesetogodišnjaka, preplanulog lica i obojene kose, smenjuje
umorni i zabrinuti, ali i dalje energični vođa. Ostareli vođa je teško krio konzervativizam, nije
više imao snage za traženje novih puteva, već je lavirao okružen mediokritetima i laskavcima.
Od kraja 1960-ih, kada su ga godine pritisle i sukobi unutar zemlje bivali sve vidljiviji, Tito je
delovao manje optimistički (ne više kao nasmejani glumac već kao brižni roditelj), ali ne i
manje siguran u izabrani put razvoja. Do smrti kod većine stanovništva ostao je harizmatski
neprikosnoven. U isto vreme budni nadzor partije osećao je deo humanističke inteligencije, a
policijska mreža je kontrolisala, politički nepodobne, nacionaliste, a naročito informbirovce.
Pažljivim proučavanjem svakodnevice Titovog režima mogao bi se bliže objasniti složeni spoj
planske manipulativne kultizacije i dobrovoljnog prihvatanja kulta. Ključni procesi odvijali su
se u vrhu partije, čiji su sukobi vešto prikrivani, a pad moćnih pojedinaca i frakcija nije izazivao
šire nemire, zahvaljujući u dobroj meri nepoljuljanoj veri u vođu. Od karaktera sukoba unutar
vrha kadrovske uprave, ali i latentnih napetosti između nacija, zavisila je boja Titove harizme.
Njoj je naročiti ton davala i prilično diferencirana struktura pristalica: verovatno je najviše bilo
onih koji su, manje ili više naivno, verovali svakoj reči višestruko osvedočenog vođe, zatim
nemalo običnih karijerista koji su mu laskali, kao i ravnodušnih srednjih slojeva i delova
inteligencije koji su cenili da je otpor harizmi bezizgledan. Nije teško uočiti koji su slojevi i
grupe bili zainteresovani za jačanje vođine harizme. Ponajpre partijska birokratija koja se
izdržavala od prihoda i privilegija, zatim vojska i državni organi koji su takođe imali visoku
društvenu sigurnost, saborci iz rata čiji su ugled i privilegije takođe zavisili od autoriteta vođe,
dobar deo milionskog partijskog članstva i delovi radničke klase koji nisu izvlačili neposrednu
materijalnu korist, ali su se poistovećivali sa režimom i vođom. Kult vođe i partije nije
odgovarao partijski neopredeljenim delovima inteligencije i stručnjaka, jer su bez političke
podobnosti bili nedostupni rukovodeći položaji, zatim samostalnim preduzimačima, delu
seljaštva, ostacima razvlašćenih klasa i tvrdokornim nacionalistima. Delovi disidentske
humanističke i nacionalističke inteligencije, ostaci građanske i prosovjetske opozicije i
simpatizeri otvorene neprijateljske emigracije bili su relativno uski krugovi podozrivi prema
režimu uopšte i kultu vođe. Internacionalizovanje nezadovoljstva ovih krugova kočio je takođe,
Titov veliki međunarodni ugled.
Sa promenama u društvu menjao se i odnos prema autoritetu vođe, ali sve komponente Titove
harizme nisu ravnopravno bledele. U celini uzev, harizma je za života njenog nosioca stalno
jačala, a ni posle smrti nije kastrirana već smišljeno negovana, da bi tek sa raspadom
Jugoslavije bila, manje više, prećutno potisnuta. Ključne klasno-oslobodilačke kompomente
harizme su za vreme tridesetogodišnje vlasti modifikovane i prilagođavane duhu vremena.
Uvođenjem tržišta, decentralizacijom privrede i samoupravljanjem, prvim socijalnim i
nacionalnim sukobima, koje su ove mere izazvale, zatim cepanjem partije na nacionalne
frakcije bitno su oslabljeni neki za boljševizam karakteristični misionarsko-eshatološki sadržaji
(predvodnička uloga partije, vizija poželjnog društva kao pluralizma samoupravnih interesa, a
ne beskonfliktnog socijalizma, tolerisanje različitih puteva u socijalizam i sl.). Rutinizazija i
posvakodnevljivanje izvornih načela pokreta uticali su na donekle različito akcentovanje i
prihvatanje harizme vođe: vremenom je kod partijskog članstva ojačala svet o vlastitim ličnim
interesima koji se ne mogu dokraja uskladiti sa izvornim ciljevima pokreta (dilema «pomešane
motivacije»), birokratizacija je potisnula izvorne komesarske strukture, diferencijacija unutar
partije ozvaničila karijerizam i sl. Krajem Titovog života 1977. SKJ je brojao 1.629.000
članova, a 1981. 2.117.083, i činio 9,5% stanovništva (Povijest SKJ 1985, str. 453-455).
Autoritet partijskog vođe malobrojne kadrovske stranke razlikovao se od autoriteta vođe
dvomilionske partije. Komunisti više nisu bili «ljudi posebnog kova», a omasovljenje je išlo
nauštrb avangardnog karaktera SKJ, pasivno članstvo i aktivni karijeristi potiskivali su ubeđene
komuniste. Pred kraj života Tito je uživao više autoritet nadnacionalnog vođe (harizmatskog
175
beočuga države) i uglednog svetskog državnika nego klasičnog boljševičkog vođe. U
diferenciranoj strukturi partijskog članstva i stanovništva države otvorene prema svetu izvorni
boljševički tip vođe – klasnog misionara bio je sve manje ubedljiv jer se izmenio i poželjni lik
komuniste – kadra. Nije to više bio ilegalac, borac ili poratni komesar spreman na žrtvu i
neplaćena pregnuća, već stručnjak, rukovodilac koji se suvereno snalazio u složenoj mreži
samoupravne procedure. Karijerizam je jačao pragmatizam i ravnodušnost u odnosu kadra i
partijskog članstva prema vođi, a harizmatiski ugled partije je bledeo. U Jugoslaviji su
uženacionalni i oblasni interesi podsticali posvakodnevljavanje izvorne misije partije, a samim
tim i njenog vođe, ali su, s druge strane, latentni ili otvoreni sukobi ovih interesa jačali potrebu
za arbitražom čelnika, pa je iz izmenjenog nesvakodnevnog stanja njegova harizma crpla novu
snagu. U SKJ je relativno dugo opstajala napetost između vrhova nacionalnih frakcija, zatim
između oligarhijskog i autokratskog trenda, konzervativnih i liberalnih komunista, ali se
različite struje nisu (bar javno) usuđivale da dovedu u sumnju neprikosnoveni autoritet vođe,
koji je stajao iznad svih podela i slovio kao supremus arbiter. Po svedočenju P. Stambolića,
«Tito je naročito u poznim godinama bio perce kojim se svako služio, a u isto vreme imao je
moć da nas sve makne jednim potezom» (Đukić 1992, str. 240). Sukobi unutar vrha partije,
koje je vođa rešavao povremenim čistkama delova oligarhije, još više su u javnosti ušvršćivali
veru u nesvakidašnju moć i nepristrasnost njegove vlasti.
3. U građenju harizme živog vladara isticane su i različito akcentovane raznovrsne komponente
vođinog učinka koje su uglavnom odgovarale njegovim jasno izraženim namerama i
samopoimanju. U prvoj fazi vlasti Tito je neumorni radnik, borac protiv okupatora, oslobodilac
i vođa svih antifašističkih snaga kao i zaštitnik podjarmljenih klasa. U narednom razdoblju
učvršćene kadrovske uprave Tito je šef države i radničke partije, borac protiv socijalizma i
birokratije, demokratski samoupravljač i mirotvorac. Nakon smrti vođe kult se izrazitije
instrumentalizuje i pretvara u oruđe zaštite najrazličitijih međusobno oprečnih ciljeva i intresa
policentrične kadrovske uprave (slovenačka frakcija se pozivala na Tita u odbrani suvereniteta
republike i konfederalnog položaja nacije, dok je srpska kod Tita nalazila uporište za čvršću
federaciju i jedinstvenu partiju). Ojačane međunacionalne napetosti u zemlji i delimična
liberalizacija u SSSR-u, pod Gorbačovim, a zatim promena granica u Evropi (ujedinjenje
Nemačke) i uvođenje višepartijskog sistema u Jugoslaviji oslabili su ugled SKJ i ubrzale
eroziju Titove harizme, ali ne i njeno kastriranje. Posle Titove smrti policentrična komunistička
kadrovska uprava lišena je integrativnog kulta živog vođe. Uprkos institucionalizovanom
kolektivnom rukovodstvu, problem nasleđivanja vrhovne vlasti otvorio je krizu političkog
sistema koja je trajala čitavu deceniju. U tom periodu nadnacionalni kult umrlog vladara je
krajnje inatrumentalno korišćen za pravdanje najrazličitijih interesa (partijskih, državnih,
centralističkih i konfederalnih, unitarnih i šovinističko-secesionističkih). Sudbina Titovog
posthumnog kulta je nalik Lenjinovom, ali i kultovima Aleksandra Makedonskog i Karla
Velikog: zbog autoriteta vladara njegov posthumni kult je pogodno i ideološki najprohodnije
sredstvo za pravdanja najraznovrsnijih interesa. Posle smrti harizmatskog vođe opstaje
«harzmatska aristokratija apostola» i bez telesnog prisustva vođe. Ona najbolje tumači njegovu
volju, spise i reči i izvlači rentu iz tog položaja. Tito je toga bio svestan za života, ali se u
složenom sistemu policentrične kadrovske uprave to nije moglo sprečiti jer bi bile dovedene u
sumnju neke važne sistemske osnove pravdanja vlasti. Uprkos instrumentalizaciji, Titov
posthumni kult je kod dobrog dela stanovništva bio simbol državnog jedinstva. U pluralizmu
javnih neprijatelja, koji su bili različiti kod pocepanih frakcija kadrovske uprave (republički
SK), kult vođe je i dalje bio neprikosnoven. Osporavanje Titovog autoriteta značilo je rušenje
jedinstva i simbola države koja je uživala ugled u svetu, a time i potkopavanje evropske
bezbednosti. Bio je to odveć krupan rizik koji do kraja 1980-ih nijedna republika nije želela da
prihvati. Nestanak SKJ je bila presudna okolnost u eroziji Titove harizme.
Uvođenjem višepartijskog sistema 1990. ukinuta je neprikosnovenost kulta i različiti propisi o
njegovom negovanju i poštovanju u državnim ustanovama, što je u prvom mahu izazvalo
provalu napada na Tita. Mnogi titoisti, preko noći postali su antititoisti što psihološki nije
mnogo zagonetno. U društvu zahvaćenom krizom na pragu građanskog rata naglo su se
176
oslobodila do tada zabranjena osećanja nepoverenja prema vođi koji je u plimi šovinizma
postao nacionalno nepodoban. U meri u kojoj ga je cezaristički opijena masa za života
prihvatala, sa raspadom Jugoslavije ona ga je u gotovo istoj pomami, odbacivala. Još je V.
Dvorniković zapazio da psiho-politički profil Jugoslovena poznaje samo obe krajnosti:
apsolutnu veru i zanos ili duboko nepoverenje i odvratnost. Nove vladajuće garniture su više
indirektno nego direktno podsticale eroziju Titovog kulta. Nije bilo javnog službenog
kastriranja i demoniziranja njegove harizme (kao što je bio slučaj npr. sa Staljinom,
Čaušeskuom ili Honekerom) iz više razloga. Verovatno je bilo bojazni od neželjenih efekata
radikalne detitoizacije koja bi mogla ugroziti i sadašnje vlastodršce regrutovane iz vrha Titove
partije i pratnje. S druge strane, zbog i dalje nepoljuljanog Titovog ugleda u svetu politička
pragmatičnost je sprečavala njegovo demoniziranje. Umesto otvorenog osporavanja Titove
uloge, nove vladajuće garniture odlučile su se za njegovo prećutno zanemarivanje. Međutim,
Titov autoritet bio je latentna smetnja ustoličenju harizmi novih nacionalnih vođa, pa je na
indirektan način potiskivan. Smišljenom i planskom propagandom buđena je nacionalna
tradicija, jačano osećanje pripadnosti i ljubavi prema zajednici nacije i snažna šovinistička
mržnja prema svima koji su izvan te grupe. Buđenjem iracionalnih osećanja nove vrste,
cezaristički opijeni pojedinac prenosio je ushićenje na novog nacionalnog vođu. Nehrvatski
narodi su Tita odbacili kao Hrvata, a Hrvati ga nisu prihvatili zbog jugoslovenske usmerenosti.
Sa rasplamsavanjem građanskog rata podsećanje na Brozov učinak zvučalo je u šoviniziranom
javnom mnjenju nepatriotski. U zbijene nacionalne redove kojima je na čelo stao novi
nacionalni osloboditelj, Titova harizma bratstva i jedinstva unosila je kolebanje ili čak i izdaju.
Ipak se kod dela prognanog stanovništva i protivnika ratne politike, dela Titovih saboraca i
Jugoslovena njegovo ime vezuje za doba stabilnosti, mira i prosperiteta. Titov politički kult je
nestao sa ukidanjem propisa o njegovom obaveznom poštovanju, ali su ostaci njegovog
autoriteta još prisutni kod različitih grupa jugoslovenskog stanovništva. Kako to obično biva sa
uticajnim likovima iz tradicije, od interesa vladajućih grupa u budućnosti zavisiće njegova
ponovna instrumentalizacija i manipulativna upotreba.

*****

Na koji su način sadržaj i stupanj Titovog autoriteta uticali na njegovu istorijsku funkciju?
Harizma vođe je kvalitet koji svaka vlast na različite načine nastoji da očuva. Kod
raščlanjivanja višeslojne, neobično trajne i ubedljive Titove harizme u sadržinskom pogledu
treba razlikovati njenu progresivno mobilizatorsku i konzervativnu funkciju, a u formalnom
pogledu harizmu službe i harizmu ličnosti. Pomenute sastavnice teško je dokraja razdvojiti jer
su se uzajamno pojačavale i snažile, kako spontanom podrškom odozdo tako i planskim
negovanjem autoriteta. u tom sklopu je najzanimljivija podrška nepartijskog dela stanovništva.
Kraj Titovog odra je u toku 64 sata maja 1980. prošlo oko 465.000 ljudi («Bilo je časno živeti
sa Titom» 1980, str. 156). Kao nužni simbol državnog poglavara i znamen neprikosnovenog
autoriteta komunističke partije, Titovo ime je imalo vidnu mobilizatorsku ulogu u
modernizacijskoj fazi jugoslovenskog socijalizma. Osim toga, kao nadnacionalni ujedinjavajući
simbol (države, partije i vojske), Titova harizma neutralisala je napetosti etnički izmešanog
eksplozivnog prostora, a ovu krupnu internacionalističku ulogu donekle je zadržala i nakon
smrti vladara. U spoljnoj politici Titov autoritet dizao je ugled državi u svetu i imao snažnu
medijsku ulogu kao simbol borca za mir što je Jugoslaviji pružalo različite ekonomske i
političke povlastice i otvaralo je prema svetu. Pored medalja i plaketa, Tito je bio nosilac 61
visokog i najvišeg inostranog ordena («Bilo je časno živjeti s Titom» 1980, str. 101-103), a na
Titovoj sahrani bilo je oko 100 najviših svetskih državnika (Isto, str. 294). Tehnološko-
prosvetiteljska modernizacija i internacionalizacija Balkana usmeravana je odozgo, suzbijajući
unutrašnje tradicionalizme i lokalizme i spoljnopolitički periferijski položaj države, ali,
istovremeno, blokirajući i razmah ovih procesa koji bi ugrožavali prioritet partijskog prava.

177
Autoritetom partije i vođe podsticane su i kontrolisane različite vrste procesa: modernizacija,
deprovincijalizacija, ali i partijalizacija.
Neprogresivna strana Titovog autoriteta takođe je višeslojna. Harizma vođe bila je izraz primata
politike nad ostalim delatnostima, a ova okolnost je u određenoj fazi razvoja postala smetnja
modernizaciji i deprovincijalizaciji. Vladarev autoritet neretko je korišćen za pokriće interesa
užih partijskih slojeva – kadra. Zbog preterane koncentracije autoriteta kod vođe, nakon
iščezavanja njegove harizme, stvoren je eksplozivni vakuum integracije, a bez Tita je spoljna
politika lišena udarnog simbola u međunarodnom nastupu. Dugo trajanje vođe na vlasti jačalo
je paternalistički ton političke kulture i čvrstorukaško raspoloženje masa, pa je kult klasnog
osloboditelja lako zamenjen kultom oca nacije. Svako preuznošenje vođe izvan organizacione
nužnosti znači samoponižavanje poštovalaca koji teško mogu da zamisle sistem bez vođe.
Otuda uvek treba razlikovati organizacionu od iracionalne psihološke strane vođinog autoriteta.
Kod odmeravanja srazmere između modernizacijskih i konzervativnih funkcija Titove harizme
treba biti istoričan. Da li se uopšte i u kojoj meri jugoslovenski socijalizam mogao oslobađati
boljševičke zamisli partije zbog stalnog sovjetskog nadzora? U kojoj meri je nestabilnom
balkanskom prostoru i nesazreloj političkoj kulturi upravo kult živog vladara bio pogodno
integrativno sredstvo? Najposle, na koji način i u kojoj je meri obrazac Titove kultizacije uticao
na održavanje potonje tradicije «nacionalnih očeva»? Odgovori na ova pitanja su manje ili više
hipotetični. Harizma vođe javlja se u (1) kriznim i protivrečnim situacijama, kada se, usled
ugroženosti, bude masovne nade u izbavljenje i (2) kada se nastoje ostvariti veliki ideološki ili
nacionalni programi. Što je stanje redovnije, a ciljevi jasniji, konkretniji i manje pretenciozni, to
slabi aktuelnost vođinog autoriteta u njihovom ostvarenju. Titova harizma je rezultat socijalnih
i nacionalnih protivrečnosti Balkana 20. veka, spoj njegove osobene političke kulture i
preovlađujućih ideoloških strujanja okruženja, ali i karakterističnih ličnih crta vođe. Uslov
iščezavanja potrebe za novim harizmatskim vođama je slabljenje društvenih napetosti i
osećanja ugroženosti, odsustvo političkih monopola i kontrola elite moći uz pomoć
demokratskog javnog mnjenja. Konačno, od potreba budućeg razvoja zavisiće ocena Titovog
autoriteta. Vreme će pokazati da li će konzervativne strane Titove harizme sprečavati jasnije
uočavanje njenog racionalnog učinka, odnosno da li će Tito u istoriji Balkana biti obeležen kao
autoritarni posrednik prosvetiteljstva tipa ranog Nepoleona I ili konzervativni učvršćivač režima
poput klasnog Luja XIV. Veritas filia temporis.

178
IX
INTELEKTUALCI O TITU
- tri pristupa –

Odnos vodećih predstavnika stvaralačke inteligencije prema političkom vođi je važan segment
legitimnosti režima i ubedljivosti društvenointegrativne misli. Ova grupa zbog svog prestiža
ima krupnu ulogu u stvaranju spontane saglasnosti podvlašćenih. Podrška inteligencije
vladarima duga je i tradicionalna. Od antičkih filozofa i carskih intelektualaca u Rimu, preko
savetnika i umetnika na feudalnim dvorovima, do raznovrsnih oblika intelektualnog angažmana
u Novom veku, udeo inteligencije u pravdanju režima je različitog stepena: pruža se od gole
apologije skromnih „administratora” i popularizatora do originalnih filozofsko – istorijskih
apoteza vladarevog učinka (Zenonova pohvala Aleksandra Makedonskog, Volterova slavljenja
veka Luja XIV, podrška M. Hajdegera i K. Šmita Hitleru, Đentileovo slavljenje Musolinija
itd.). Ni socijalistički vladari nisu se lišavali podrške intelektualaca. Lenjina su podržavali
Buharin i Gorki, o Staljinu su pohvalno pisali Leonov, Bloh, Krleža, Đilas i Lukač, a o Titu -
gotovo svi vodeći jugoslovenski intelektualci. Širina intelektualne podrške nesporno svedoči o
prestižu vlasti. Osmišljavajući autoritet vladara, intelektualci su unutar zemlje obezbeđivali
disciplinu i saglasnost nekih kolebljivih grupa i jačali spontani pristanak masa, a u
međunarodnim krugovima stvarali važnu auru demokratije i umnosti režima. Jedva da je
potrebno pominjati da ni jedan režim nije bio ravnodušan prema kritici intelektualaca jer je u
njoj gledao važno žarište otpora.
U ovom poglavlju bi trebalo prikazati nekoliko glavnih obrazaca odnosa jugoslovenske
stvaralačke inteligencije prema Titu u fazi neprikosnovenosti njegove harizme i nakon njene
kastracije. Biće reči o tri „koherentno simptomatične” vizije Tita, promišljene i skopčane sa
osnovnim opredeljenjem pisca i dubljim smislom njegovog celokupnog dela: Miroslava Krleže
(1893 - 1981), Dobrice Ćosića (1921) i Milovana Đilasa (1911 - 1995). U šarolikoj lepezi
odnosa prema Titu, koja se pružala od glorifikacije do demonizacije, pomenuti pisci su
zauzimali različite i ne uvek postojane pozicije. Ovde neće biti praćena evolucija odnosa
intelektualaca prema Titu, premda ni ova nije nezanimljiva, već različiti obrasci pravdanja ili
kritike Tita povezani sa različitim vizijama klasne i nacionalne organizacije poželjnog društva.
Suočavanjem pomenutih gledišta lakše je uočiti manje ili više izraženu partikularnost
stanovišta, ali i ograničenost vremenom u kom su nastala. U ovom pogledu odnos prema Titu
nije naročito specifičan. Ocene krupnih istorijskih ličnosti menja vreme, tj. nove potrebe
vladajućih krugova za njihovim svojatanjem ili odbacivanjem. Nemački kancelar Oto Eduard
fon Bizmark bio je za života slavljen i osporavan, kasnije je bio uzdignut u nacionalnog heroja i
ujedinitelja, a na kraju je osuđivan kao razbijač istinskog nacionalnog interesa. Danas se
smirenije ocenjuje njegov učinak: ne više gvozdeni kancelar, niti nacionalni heroj, već tvorac
evropskog poretka mira i poslednji veliki evropski diplomata. Slično je bilo i sa Napoleonom.
Za jedne je bio obična „osvajačka zver", istoričar Ranke je rano uočio da je Bonaparta više od
toga, za Hegela je bio inkarnacija svetskog duha, a za Ničea ujedinitelj Evrope. Odnos
savremenika prema Aleksandru Velikom i Juliju Cezaru bio je još isključiviji, sve dok ih
istorija nije hladno ocenila.
Kod ocene Titove uloge ni jedan stadijum istorijskog ne treba uzimati kao apsolutan : gledanja
na Tita za vreme rata, u periodu njegove vlasti, dobu neprikosnovenog posthumnog kulta ili
danas kada se srećemo sa raznovrsnim isključivim demonizacijama njegove ličnosti. Do
relativno pouzdane ocene ne može se dospeti samo iz jedne individualne perspektive, koliko
god ova bila pronicljiva i razuđena. Ovde se ne polazi od toga da je najodmerenija politička
svest o Titu uvek išla ispred vremena, što se potvrđivalo u stradanjima njihovih nosilaca, niti se
prihvata konzervativno tumačenje da je prava vizija uvek naknadna, tj. da je moguća tek po
okončanju nekih važnih procesa. Svaka perspektiva govori o svom vremenu. Titovu ulogu treba
posmatrati u sklopu protivrečnosti razdoblja koje ga je oblikovalo, zatim unutar doba na koje je
neposredno uticao, ali i u svetlu neželjenih posledica procesa koje je inicirao. Glorifikacije ili
179
demonizacije Tita su više od pukog ličnog oduševljenja ili revolta pisca, tj. nisu uslovljene
samo bezbednim položajem u hijerarhiji režima ili nesigurnom disidentskom sudbinom.
Osnovno opredeljenje prema Titu, koje u razvijenom obliku uključuje i odnos prema
vrednostima i ciljevima socijalizma i vladajućoj partiji, je strukturno uslovljeno. Naime, odnos
prema vođi je zgusnuto čvorno mesto razilaženja ne samo uticajnih ličnih gledanja, već i
dubljih političkih struja koje su se jasno ispoljile u Jugoslaviji posle 1990. Nije reč samo o
ličnim apologijama ili kritikama, već uobličenim htenjima širih grupa, pa čak i razlikama
između dubljih idejnih tradicija oblikovanih unutar nekih važnih strukturnih determinanti
balkanskog prostora (klasna i nacionalna vizija uređenja Balkana, oslobodilačka politička
kultura i sl.). U odnosu prema vođi zgusnuti su, s jedne strane, neki karakteristični sadržaji
starijih političkih tradicija, ali i obrasci aktuelnih idejnopolitičkih struja, s druge. Krležino
veličanje Tita izvire iz levičarske tradicije hrvatskog jugoslovenstva s početka veka, Ćosićeva
kritika je deo šire struje koja je glavnu smetnju srpskom nacionalnom interesu videla u „opasnoj
jugoslovenskoj zabludi", a Đilasova diferencirana ocena Tita izrasla je iz anacionalne liberalne
kritike boljševizma.
Lako je pojmljivo da je u središtu pojedinačnih sećanja na jugoslovenski socijalizam uvek sećanje
na Tita. Još uvek je odnos prema Titu (izvorni ili preradjeni) važan deo autobiografije i
samopoimanja mnogih. Premda se sećanje na svakodnevicu socijalizma kod većine ljudi ne
podudara sa modelskom slikom socijalizma kao totalitarizma, novo kolektivno pamćenje
obezvredjuje životne karijere svih zapletenih u socijalizam i negira smisao ranijeg postojanja. S
jedne strane javljaju se pojedinci bez biografije (očišćene od komunističke prošlosti), a s druge
konvertiti koji tvrde da su bili žrtve socijalizma. Autobiografija i samopoimanje su sinteza
vlastitog iskustva i kulturno prihvaćenog tumačenja istorije. Pojedinci izvana prihvataju
formulare koji im služe kao pravila koherentnosti za organizaciju vlastite prošlosti. Ne samo
kulturni nego i politički poželjne vrednosti su kriterij poretka našeg sećanja, oni diktiraju izbor
značajnih dogadjaja iz prošlosti. Pojedinci kroje vlastitu autobiografiju tako da bude
prepoznatljivi, društveno prihvatljivi i da bi stekli moralni dignitet. Kriterij su društveno
prihvatljive tekuće vrednosti: liberalizam, nacionalizam, antitotalitarizam, antifašizam,
antikomunizam, i sl. Kod sećanja i prikaza proživljenog, pojedinci se rukovode imperativima
“društvenog pamćenja”, tj. tekućim poželjnim shemama sećanja i pamćenja. Autobiografska
priča nije odraz prošlosti nego proces stvaranja smisla, putokaz delanja. U autobiografskoj priči
na predstavu individualne stvarnosti stalno utiču formirana istorija, iskustva i stereotipi. U
procesu sećanja i u priči povezuje se vlastito iskustvo sa kulturno posredovanom verzijom
istorije i privatnim konvencionalnim istorijama. Vlastiti doprinos sastoji se samo u potrebi za
integracijom svog doživljaja u tradiciju. Autobiografska priča pokušava oprečna životna
iskustva putem koherentnog principa da uklopi u globalni istorijski sklop. Negde je prisutan
samo uticaj, a negde potpuna nadmoć kolektivnog pamćenja nad autobiografijom i stvaranjem
identiteta. U hermeneutici je naročito vidljiva napetost izmedju »male« i »velike« istorije.
Na primeru Krleže, Ćosića i Đilasa trebalo bi pokazati značaj Tita za autobiografsku sliku
intelektualaca, njegovih savremenika.Odnos prema Titu sažima odnos prema klasnom,
nacionalnom i prosvetiteljskom potencijalu socijalizma, ali i njegovoj autoritarnoj političkoj
strukturi. Reč je o prilično izvornim oblicima samosvesti trojice književnika u čijim su
osnovama duboki i trajni doživljaji i iskustva koja podstiču na razmišljanje o uslovima i smislu
ličnog identiteta i grupne pripadnosti. Ovde će praćenje samosvesti biti ograničeno na odnos
pisca prema vrhovnom političkom autoritetu, u kom je sadržana lična projekcija poželjnog
društva i vizija njenog ostvarenja. Veličanje vođe može biti manje ili više smišljeno ili
spontano. Autoritet vođe se, naime, snaži zbog jačanja autoriteta same organizacije (partije ili
države) i učvršćenja unutrašnje integracije. Pragmatične potrebe organizacije mogu se
podudarati sa ličnim obožavanjem i divljenjem čelnika koje može biti manje ili više emotivno.
Ovde se neće ulaziti u razmatranje promena unutrašnjih pobuda intelektualaca koje verovatno
nisu u svim fazama bile istovetne, već je prevladavala jedna ili druga vrsta podrške (dužno
poštovanje je prelazilo lično divljenje ili obrnuto). Kod rušenja atoriteta vođe ili kastriranja
harizme, pobude takođe mogu biti različite, pa stupanj demonizacije i isključivosti ne mora da
180
se podudara sa intenzitetom lične mržnje (npr. bezosećajna, bezlična potreba organizacije za
rušenjem autoriteta vođe konkurentske grupe).
Pošto je reč o predstavnicima izrazito opredeljene stvaralačke inteligencije, manja ili veća
isključivost nije neobična, a razlike između njihovih perspektiva ne treba objašnjavati samo
nužnim jednostranostima politiziranog mišljenja. Treba imati na umu i zaokrete Titove politike.
Već posle smrti Staljina polovinom 1953. Tito koči liberalizaciju i distancira se, pre svega, od
„liberalnih zamisli o razvlašćivanju partije". Sredinom 1960-ih priklanja se struji koja se zalaže
za jačanje uloga republika, ali ne i za slabljenje partije. Krajem 1960-ih podržavao je
ekonomske zahteve hrvatskog nacionalizma, ali se brzo trgao i suzbio ga klasičnom čistkom.
Na prvom pomenutom zaokretu od partije se odvaja Đilas, na drugom Ćosić, a na trećem
Krleža. Na Titove zaokrete reagovala su sva trojica: Đilas i Ćosić otporom (doduše najpre
partijskom kursu, a tek posle Titove smrti otvorenim osporavanjem titoizma), Krleža, pak,
ćutke se povlačeći iz politike. Dakle tri različita odnosa prema Titu su rezultat i promena Titove
politike, koje su aktivirale neke dublje slojeve angažmana pomenutih intelektualaca, a partijske
osude su olakšale njihov prelaz u isključivu najpre samoodbranu, a posle Titove smrti i u napad
(Đilasova naglo razvijena osetljivost na unutarpartijsku slobodu nakon VI kongresa SKJ 1952 i
Ćosićeva razbuđena briga za srpski nacionalni interes nakon pada Rankovića 1966). Premda
izdignuti iznad političke kulture masa ni stvaralački intelektualci nisu bili lišeni njenog uticaja.
Za razliku od angloameričke političke kulture, gde se politika odavno shvata kao biznis ravan
drugom i ne mnogo značajniji od drugih aktivnosti, a vođa ne znatno mudriji od ostalih, na
Balkanu, u teritorijalno - državnom pogledu nestabilnom, opterećenom stalnim ratovima, vođa
je uvek imao egzistencijalno moralnu notu, bio je sudbinski izbavitelj ili upropašćivač, a od
politike je zavisila lična i nacionalna sudbina. Otuda karakteristično kretanje iz jednog ekstrema
u drugi, od glorifikacije ka demonizaciji čelnika. Ni kod inteligencije stav prema vođi nije bio
samo izraz lične ljubavi, prijateljstva ili toka karijere, već i neprevladane oslobodilačke
političke kulture koja nije trpela indiferentnost, kolebanja ili nijansirani pristup (koji unosi
nedoumice i dezorijentaciju), već manje ili više otvoreno manihejsko opredeljivanje u
dimenzijama prijatelj - neprijatelj. Tako je Tito izbavitelj ili zločinac, i to od početka, i sa
smišljenim namerama, a ne politički vođa koji po prirodi stvari u eksplozivnom prostoru pravi
greške i vuče dobre poteze. Kod vodećih intelektualaca, doduše, paušalnost mišljenja
pokušavala se prikriti manje ili više eruditskim kićenjem isključivosti, ali je to najčešće
prividna objektivnost koja pažljivije analitičare ne bi trebalo da zavede. Trebalo bi takođe imati
na umu da je realističan i slobodan odnos prema Titu unutar zemlje bio nemoguć za vreme
njegove vladavine, a jedno vreme ni nakon njegove smrti. Krupnija neslaganja završavala su se
ostavkama i samokritikom, zatim ravnodušnom ćutnjom, potmulim otporom preko osporavanja
nekih partijskih načela, ili ređim sporadičnim replikama Titu od strane najbližih saradnika
(Koča Popović, Marko Nikezić). Nemogućnost nekažnjenog otpora Titu za njegovog života
pojačala je isključivost potonje demonizacije Tita, što je psihološki razumljivo, ali je u
saznajnom pogledu besplodno.

1.

Krležina gledanja na Tita pripadaju visokom književnom segmentu društvenointegrativne misli

koja je po nivou i namerama iznad uobičajene propagande i golog partijskog pragmatizma.
Krleža je pravdao socijalizam isticanjem univerzalnosti i trajnosti humanističke ideje i
veličanjem pojedinca koji je oličava. U idealnoj tradiciji nije razdvajao Tita od Lenjina.
„Postojana lenjinska vera u viši moralni potencijal revolucionarnog ogorčenja kao najčistija
inspiracija političke svijesti, glavna je oznaka Tita kao čovjeka, kao stratega i kao političara”
(Krleža o Titu, 1980: 42). Civilizacijska i jugoslovenska komponenta su upadljive u Krležinoj
podršci Titu. Tito je u našim prostorima dao lenjinskim mislima stvarnu sadržinu ne samo u
klasnom nego i u civilizacijskom pogledu. Kako je uočio Đilas, čitava Krležina delatnost bila je
usmerena ka kulturnom preobražaju Južnih Slovena, koje je smatrao još uvek divljim i
provincijalnim. Držao je da pobeda socijalizma pruža široke mogućnosti kulturnog napretka.
181
Tito se pojavio s lenjinskom buktinjom u mraku i njegov put od Kumrovca do Beograda je put
našeg naroda iz srednjevekovne zaostalosti ka civilizaciji. „Tito, to je slavoluk između mrkih i
krvavih zidina naše srednjovekovne prošlosti i put do civilizacije koja više neće da bude
robovanje tuđim bankama, tuđim neistinama i predrasudama” (Krleža o Titu, 1980: 76). Krleža
se novoj vlasti 1945. pridružio bez patetike i lažnog oduševljenja. Gledao je u njoj istorijsku
nužnost i osnovu prevladavanja balkanske zaostalosti. Revolucija - prosvećivanje - Lenjin -
Tito - jugoslovenstvo - istorijski proboj ka civilizaciji su krležijanski uobličene sastavnice
Titove harizme. Njih je Krleža jasno istakao 1952. povodom Titovog šezdesetog rođendana:
digao je proleterski ustanak, očistio zemlju od tuđina, vratio domovini oteto more, ostrva i
gradove, oslobodio narod od klasnog izrabljivanja, položio temelje socijalizmu i digao zemlju
iz zaostalosti (Krleža o Titu, 1980: 82). Ne bez kulturnog aristokratizma, Krleža je govorio o
gomilama i „narodu pastirskom, bijednom i nepismenom”, unoseći u Tita svoja htenja i visoke
prosvetiteljske kriterije. Krležini članci posvećeni Titu verovatno su književno najpromišljenija
pohvala Brozove vlasti. Premda je opredeljena Krležina misao jeste i nadideološka, jer stalno
ističe civilizacijske proboje pokreta čiji čelnik razbija balkanski provincijalizam i primitivizam.
U hegelovskom tonu pisao je o Titu kao „našoj historijskoj volji koja se objavljivala u
mnogobrojnim naporima kroz vjekove” (Krleža, 1952: 46).
Ipak Krležin odnos prema partijskim organima nije bio bez nesporazuma i sukoba. U otporu
partijskim pritiscima čuvao se od kritike Titovog doprinosa.
S druge strane, kako svedoče M.Đilas, R. Čolaković i P. Matvejević, Tito je budno štitio
Krležu, svestan krupnog značaja vodećeg hrvatskog pisca. Posle sukoba sa Staljinom 1948.
Krleža nije solunašio, nenametljivo je ćutao i bio čak sklon priznanju da je njegova svađa sa
partijom bila pogrešna (Đilas, 1991: 44). Međutim, nije propuštao da istakne antistaljinski Titov
učinak: „Pobijedivši naše ukleto srednjevekovlje, razvio si danas barjak novih bitaka i tako
spriječio da se socijalistička zamisao o oslobođenju proletarijata ne udavi u vlastitoj krvi”
(Krleža o Titu 1980: 83). Ne manje je značajna Titova uloga u državnom organizovanju
jugoslovenstva „nonkonformističke magistrale naše srednjovekovne istorije” koja traje
„Bizantu, Rimu, Veneciji, franačkogermanskom carstvu uprkos sve do provale Turaka u XV
stoljeću i koja pada, ali neće da živi u proskinezi” (Krleža, 1958: 16). Krležina eruditska
književno-filozofska osmišljavanja južnoslovenstva s kraja četrdesetih godina bila su važna
podrška novom režimu. Potsmehujući se „kulturnim vezama sa Papom i zapadom u srednjem
veku” i ističući jeretičko bogumilstvo kao uzor slovenskog otpora, Krleža je pružio idejnu
podršku Titovom oštrom antivatikanskom kursu (Krleža, 1958: 27-32). Kada je 1947. kao
potpredsednik Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti predlagao Tita za počasnog člana
ove ustanove, izričito je ustvrdio da je „on među našim političkim ličnostima, ideolozima i
državnicima prvi koji je zaista ostvario misao hrvatskog suvereniteta prekinutu još u ranom
srednjem vijeku” (Krleža o Titu, 1980: 106). Isticanje etičke nadmoći i izuzetnosti postojećeg
je, kod Krleže, osnova pravdanja Titove vlasti: „Njegovo ime javlja se kao završna formula na
kraju dugotrajnog stogodišnjeg procesa kojim se naš narod razvija iz zaostalog feudalnog,
kmetskog i graničarskog austrijskog stanja do suvremenih i naprednih oblika ... idealne
jugoslovenske političke i kulturne zajednice (Krleža o Titu, 1980: 110-111). Ni Krležin
nekrolog Titu nije lišen filozofske patetike: „Tito je idealni barjaktar kantovske zamisli
svjetskog mira”, zapisao je maja 1980. godine.
Krležina podrška Titu bila je trajna i postojana uprkos njegovim povremenim sukobima sa
partijom. Izgleda da je pored velikog ugleda pisca i lično prijateljstvo uticalo da ga Tito čuva i
štiti od političkog kraha. U sukobu sa KPJ 1939, Krleža je izuzet od partijske osude, prilikom
oslobađanja Zagreba 1945. Tito ga je zaštitio od moguće osvete tvrdih boljševika, a 1967, kada
je Krleža pružio neuspelu podršku oživljenom hrvatskom nacionalističkom kursu, Titova zaštita
opet nije izostala. O Titovom ličnom staranju o Krleži ima više svedočanstava. Đilas tvrdi da je
ovaj bio sve vreme pod Titovom ličnom ingerencijom i zato bio „maza Politbiroa” (Đorgović,
1989: 81). Praštano mu je kao stožeru idejnog uticaja među inteligencijom, ali i kao Titovom
ličnom prijatelju. Tripalo piše da je aprila 1967. zatekao Krležu kod Tita u Beogradu. Tito je
rekao da želi uveriti Krležu da javno izjavi kako povlači svoj potpis ispod deklaracije o
182
hrvatskom književnom jeziku i da se ogradi od ovog nacionalističkog dokumenta. Jer po
Titovom mišljenju jezička pitanja treba rešavati mirnije - partijskim putem. Krleža je rekao da
će dati ostavku u Centralnom komitetu Saveza komunista Hrvatske, ali moli da ga ne teramo da
povlači potpis, jer će se javnost tome izrugivati. Dodao je da je uvek pravio greške kad god se
suviše uplitao u politiku - aludirajući na predratni sukob na levici (Tripalo, 1990: 93).
Čolaković takođe svedoči da je Stari uvek bio sentimentalan prema Krleži, razmazio ga je, a
Krleža je zbog svog prijateljstva sa Titom mnoge zaveo na stranputicu (Antonić, 1991: 157 i
175). Ni Ćosić ni Ćopić posle skretanja nisu uživali ovakvu zaštitu. Njihova skretanja javno su
osuđena, premda su i oni nakon povlačenja iz političkog života nastavili nesmetano sa
književnim radom. Polovinom 1960-ih Krleža se približio hrvatskom nacionalizmu, smatrajući
da je federativni centralizam odgovoran za krizu. U istom periodu najveći hrvatski književnik
štitio je Franju Tuđmana i predlagao ga za članstvo u Jugoslovenskoj akademiji znanosti i
umjetnosti (Antonić, 1991: 93,111-121). Kada je R Čolaković skrenuo pažnju Titu da je
Tuđman na komisiji 1965. ostao kod svojih shvatanja, Stari se trgao (to mu nisu rekli). Zvao je
odmah člana komisije na razgovor i rekao „ pa on mora da se povuče, da se odrekne svojih
gledišta", a Krleža je rekao - „razume se” (Antonić, 1991: 111). Po Tuđmanovom svedočenju
iz 1989. Krleža mu je bio prijatelj s kim se intenzivno družio i koji ga je 1965. neuspešno
predlagao za člana Jugoslovenske Akademije znanosti i umjetnosti. Osim toga Krleža je kod
Tita 1972. uspeo da izdejstvuje da Tuđmanu ne bude suđeno za špijunažu, „da mu se ne pakuje”
(Tuđman, 1990: 204 - 208). I književnik Vlado Gotovac, nacionalistički aktivista iz 1971, posle
izlaska sa robije 1976. sretao se sa Krležom. Krleža je tada, navodno, kritikovao naivnost i
neumerenost u nastupu hrvatskog nacionalizma iz 1971, govorio je da su sredstva upropastila
cilj, „da je to sve bila buka s Dinarskih planina". Ali nije se slagao s metodom partijskog
obračuna sa nacionalistima (Gotovac, 1990: 25-26). Pomenuta svedočenja treba imati na umu u
oceni Krležinih dilema od sredine šezdesetih godina.
Ipak Krležino nekažnjeno kolebanje nije najbolji dokaz Titovog elastičnog i pragmatičnog
odnosa prema intelektualcima, jer je Krleža uživao naročite povlastice kako zbog prijateljstva s
Titom tako i zbog ogromnog uticaja u Hrvatskoj. Javni razlaz s njim bi bio odveć rizičan za
partiju. Premda doktrinaran, i u drugim slučajevima Tito se čuvao isključivosti. Ima
svedočanstava da je 1948. dugo ubeđivao, „kuvao” R. Čolakovića i V. Vlahovića koji su se
kolebali oko otpora Staljinu. Iako u partiji nije nikada bio u liberalnoj struji, Tito se pragmatički
čuvao sukoba sa vodećim intelektualcima. Osećanje za konkretno i moguće nije mu slabilo. Bio
je svestan krupne uloge inteligencije i značaja njene podrške partiji. Društvenointegrativni
doprinos angažovanog Krleže bio je verovatno najkrupniji. Sve do polovine 1960-ih
neutralizovao je hrvatske sumnje u Jugoslaviju. Imao je reputaciju antistaljiniste, ali ne i
ratnika, jer je pršenje kulturnog radnika pred tamnicama i bajonetima smatrao jalovošću i
histerijom, a ne junaštvom. Iako opredeljen, bio je bliži tradiconalnom nego organskom tipu
intelektualca. Više je težio da partiji na vlasti nametne poštovanje kulturnih vrednosti nego da
osmisli životni stav radničke klase. U tome je izgleda i osnovni motiv njegove postojane
podrške Titovoj vlasti. Premda euforično, Krležino viđenje Titove uloge nije vulgarno
apologetsko. Opredeljeno je, ali neprovincijalno. Uprkos ličnim političkim nesmotrenostima,
Krležina gledanja na Tita su istorična i prilično realna, jer je uočio modernizacijski i
kosmopolitski učinak jedinstvene socijalističke države na Balkanu. Po svemu sudeći bio je to
glavni razlog što je svojim imenom podupro Titov autoritet.
2.

Organski intelektualci, koji pokretu ne prilaze nego iz njega izrastaju, tešnje su vezani za ciljeve
pokreta, organizaciju i vođu, ali kada se odvoje, usled razočarenja, lakše padaju u kritičku
isključivost, što psihološki nije mnogo zagonetno. Sve do sredine 1960/ih Dobrica Ćosić u
pohvalama Titu nije mnogo zaostajao za Krležom (Mojić, 1995: 144). Ćosić je organski
intelektualac, izrastao iz komunističkog pokreta i u početku se upadljivo razlikovao od
tradicionalnih intelektualaca (saputnika), koji se pokretu kasnije pridružuju. Ivo Andrić (1892 -
1975) je verovatno najpoznatiji tradicionalni intelektualac koji se partiji pridružio tek nakon
183
1945. i na razumnoj distanci podržavao njenu politiku do kraja života. Član KPJ postao je 1948.
želeći da pomogne u obnovi i izgradnji zemlje, „jer pisac uvek mora da bude sa svojim
narodom” (Jandrić, 1977). Osećao se Jugoslovenom i u bratstvu i jedinstvu gledao
oživotvorenje svojih mladalačkih snova - čovečnosti, internacionalizma i jugoslovenstva
(Antonić, 1991: 290). Neke važne političke prekretnice nisu kod Andrića, kao kod pomenutih
pisaca, izazivale kolebanja, jer nije bio dublje vezan uz pokret. Andrićeva distanca bi se mogla
razumeti zapažanjima Georga Zimla o strancu i neangažovanom čoveku, koji upravo zato što
nije dublje upleten u neku društvenu situaciju, ima više mogućnosti da je hladnije i odmerenije
sagleda.
Izgleda da je reforma federacije 1960-ih više dovodila u nedoumice organske intelektualce, koji
su bili tešnje vezani za komunističku ideologiju, ali i za naciju, nego tradicionalnog
intelektualca Ivu Andrića. Sužavanjem nadležnosti federacije u ekonomiji 1965. i
razvlašćivanjem savezne policije i uprave zaoštrili su se međunacionalni odnosi, a otpori
konzervativne struje u SKJ državnoj i ekonomskoj decentralizaciji slomljeni su smenom
Rankovića 1966. godine. Tih godina, doduše, i Tito se kolebao. Premda je po uverenju bio
centralist i nikada nije pripadao liberalnom krilu unutar SKJ, teško se odlučio za reformu i
politiku „čistih računa” između republika. Po svedočenju Petra Stambolića, u Srbiji se otpor
konzervativnoj struji u tom periodu svodio na to da se Tito razdvoji od Rankovića. U suštini
sukoba unutar partijskog vrha bile su različite zamisli razvoja. D. Bilandžić pominje da se Tito
dve - tri godine dvoumio između konzervativne (centralističke) i liberalne struje u SKJ
(Đorgović, 1990: 243). Ranković se protivio decentralizaciji, ali je Tita smatrao nezamenljivim.
Čolaković navodi neka svedočanstva da je jula 1966. Ćosić pisao Titu i rekao da je iza Tita
odmah Ranković, a onda drugi niko, pa tek onda neko (Antonić, 1991: 129). Bilo kako bilo,
Tito je podržao decentralizaciju ekonomije i države nadajući se da će ipak jedinstvenom
partijom uspeti da obezbedi elastičniju integraciju sistema. Nova protivrečnost kursa podstakla
je mnoga nezadovoljstva i rasprave među intelektualcima: jedni su neosetno preko nacionalnih
ekonomija postajali nacionalisti, a kod drugih se šovinizam javljao kao otpor decentralizaciji. U
tom periodu je dobro obavešteni R. Čolaković kod Ćosića i Krleže uočio zaokret ka
nacionalizmu, a kod ostarelog Tita kolebljivost i podložnost laskanju (Antonić 1991: 304).
Marta 1972. Čolaković je u svom dnevniku zapisao da je Tito bio heroj 1928, 1938, 1941 i
1948, ali 1970 /71. to nije bio, jer je napravio grub kadrovski promašaj. Podlegao je laskanju
nacionalista, dao zeleno svetlo Hrvatima, najpre podržao Kardeljevu osudu hrvatskog
nacionalizma, pa opet popustio i tek novembra 1971. se trgao. Bili su to gafovi kolebljivog
ostarelog vođe, kome je otupeo nekadašnji izvanredni politički refleks i intuicija. Kritička svest
o „Titovom popuštanju” je za njegovog života postojala i kod najbližih saradnika, a ne samo
kod dela disidentske inteligencije. Razočarani Čolaković je maja 1972 pisao u dnevniku:
„Nema jedinstva, ima mnogo birokratskog i tehnokratskog, baza se ne oseća, čak ni aktiv ni u
najkrupnijim odlukama. Nad svima senka povodljivog i ćudljivog Hazjanina koga okružuju ko
zna kakvi ljudi i obaveštavaju ga na starinski način - prisluškivanjem. On se rukovodi ličnim
simpatijama i antipatijama - te ovoga ne mari, te onoga treba smeniti, onoga tamo, drugoga
ovamo” (Antonić, 1991: 309). Režim je transformisan u neku vrstu poliarhije
institucionalizovanih regionalnih i partikularnih interesa sa nekoliko centara moći, a porastao je
značaj Tita kao arbitra i faktora ravnoteže između vrhova pocepane kadrovske uprave.
U prikazanom stanju sazrevao je Ćosićev kritički odnos prema Titu, a piščev zaokret od
glorifikacije ka demonizaciji Josipa Broza dovršen je krajem osamdesetih godina. Treba imati
na umu da u Titovom režimu vodeću organsku inteligenciju nisu činili pojedinci čiji je jedini
kapital bio obrazovanje, već i određena moć. Doduše, politički sunovrat nije, kao kod Staljina,
vodio u logor i zatvor, ali je disident ostajao obeležen. Što je moć posrnulog intelektualca bila
veća, to je, po pravilu, prigušivani otpor vrhu partije bio dublji (jačan solidarnošću užih
nepartijskih oaza, kao što su bile naučne jedinice, akademije nauka ili izdavačke ustanove).
Provala dugo potiskivanog otpora Titu izbila je 1990-ih kada Ćosić piše o Titu kao „svetskoj
varalici, staljinisti, tiraninu i vlastoljupcu, hedonisti, okrutnom i pokvarenom demagogu,
ignorantu i karijeristi” (Ćosić, 1992: 23). Iako se ne može Titu sporiti antifašizam,
184
antistaljinizam i politika nesvrstavanja, ipak je Tito političar koji je uproprastio i ono što je
dobro uradio (Ćosić, 1992: 27). Tito je inteligentni tiranin koji se naizmenično služio nasiljem i
korupcijom, a njegov režim Ćosić proizvoljno kvalifikuje kao meki totalitarizam, liberalni
despotizam i potrošački staljinizam. Na čelu je stajao čovek od granita, kamen - despot, sa
izvanrednim političkim refleksom. Malo je ljudi koji su ga prevarili i koje je pogrešno ocenio
(Nikolić, 1995: 224-228). Ćosićeva demonizacija Tita je potpuna: „Titoizam je primitivizam -
istorijski, civilizacijski i politički. To je duboko arogantni provincijalizam, hrvatska
malograđanština neostaljinističke birokratske i potrošačke suštine. Najgore u titoizmu je laž”
(Ćosić, 1992: 40). Ćosićeve ocene su emotivne i vrednosno obojene jednostrane kvalifikacije i
osude. Razlikuju se po sadržaju i tonu od Đilasove diferencirane kritike i Krležine
filozofskoistorijske apoteze. Kod duboko angažovanih intelektualaca zaokreti iz jednog
ekstrema u drugi nisu usamljeni. Ćosićev obrt od komunizma ka religiji ne može se ipak
tumačiti samo razočaranjem, već i uvek prisutnim snažnim osećanjem. Tito je, po njemu, uzor
nemorala, koji je učinio legitimnim i sveopštim, pa otuda „danas moralnu obnovu srpskog
naroda možemo očekivati obnovom hrišćanske religije” (Ćosić, 1992: 87). Dublja pretpostavka
Ćosićevog antititoizma je konzervativno konfesionalno antijugoslovenstvo. Jugoslovenstvo je
srpski mazohizam, te se Srbi moraju politički otrgnuti od njega (Ćosić, 1992: 75-76). Bilo bi
jednostrano tvrditi da različit odnos Krleže i Ćosića prema Titu ishodi samo iz različitog toka
književnopolitičke karijere (politički pad i osvetoljubivost Ćosića i trajna Titova zaštita Krleže).
Po sredi su dublja različita gledanja i obrasci istorijskog progresa i deprovincijalizacije
Balkana. Za razliku od Krležine podrške jugoslovenstvu (ne uvek centralistički shvaćenom),
Ćosić je ubeđen da je „Titova Jugoslavija u istoriji ovog tla najdublja i najduža moralna kriza i
moralno ništavilo jugoslovenskih naroda” (Ćosić, 1992: 66). Ovde bi se moglo primetiti da
postoje obične zablude i pogrešne strukture svesti, kao npr. kada se uženacionalni interesi
krajem 20. veka proglašavaju za kriterij progresa u etnički izmešanom balkanskom prostoru, što
neizostavno izaziva povratni šovinizam.
Ćosićev i Krležin oprečan odnos prema jugoslovenstvu je sukob širih idejnih tradicija koje su
različito odgovarale na pitanje da li je višenacionalnu državu uopšte moguće trajno graditi na
prostoru izmešanih zakasnelih nacija i ruševinama viševekovnih imperija . Mogu li se na
Balkanu stvarati čiste nacionalne države i koja je cena ove alternative ? Krleža, Andrić i Đilas
bili su bliži gledištu da je jugoslovenstvo stvarano na prostoru neiživelog nacionalno-državnog
mišljenja krhko, ali ne i neprogresivno. Internacionalističke ideologije i režimi su na Balkanu
ubrzavali razvoj snažnom modernizacijom i laicizacijom. Određena autoritarna cena jeste
plaćena, ali je bilans hazardnog stvaranja etnički čistih država 1991 - 1995. bio katastrofalniji.
Ćosićeva gledanja su drugačija. Uoči i u jeku građanskog rata u Jugoslaviji devedesetih godina
on je osuđivao jugoslovenstvo, snažeći vlastitim minulim disidentskim, aktuelnim političkim i
književnim autoritetom zahuktali nacionalizam. U etnički izmešanim sredinama (naročito
Bosni) kritika jugoslovenstva podsticala je sukobe i stvaranje etnički čistih oblasti. Bila je to
jedna, logična, ali i tragična konsekvenca Ćosićevog dugo potiskivanog antititoizma.

3.

Slično Ćosiću, ni Đilas nije odmah po okončanju političke karijere izneo kritičku ocenu Tita.
Dugo ju je u sebi nosio pre nego što ju je u razvijenom obliku izneo 1980. kada je napisao
knjigu „Druženje s Titom” (Đilas, 1990). U zapažanjima o Titu, rasutim u nekoliko knjiga iz
1990-ih, dopunio je izneta gledišta (Đilas, 1991, Đilas, 1994, Đorđović, 1989). Premda kritička,
Đilasova gledanja daleko su od demonizacije Tita. Verovatno i stoga što su Đilasovi uzroci
razlaza s partijom drugačije prirode od onih koji su uticali na Ćosića. Kao organski
intelektualac, izrastao iz pokreta, pružio je važnu ulogu osmišljavanju komunističkih ciljeva, ali
je i njegova kritika socijalizma istekla iz istih potreba. Naime, talas demokratizacije
jugoslovenskog socijalizma od kraja 1949. do polovine 1953. bio je u znaku idejnog
oslobađanja od nekih ključnih boljševičkih načela. Na kritici sovjetskog iskustva (birokratije i
planske privrede) razvijano je samoupravljanje i tržišna ekonomija. Vrhunac liberalizacije i
185
maksimum propusne moći partije bio je VI kongres KPJ 1952. Zahuktala antistaljinska
liberalizacija u ideologiji se ogledala u poletnom antietatizmu, antibirokratizmu i slavljenju
tržišta, a razmišljalo se i o odumiranju partije. Jedan deo partijskog vrha zagovarao je
demokratizaciju iz uverenja (Đilas, Kardelj, Bakarić), drugi su je sprovodili kao disciplinovani
partijci (Ranković), a treći su je primali sa opreznošću i rezervama (Tito). Odnos prema
Sovjetskom Savezu i u ovoj najliberalnijoj fazi jugoslovenskog socijalizma bio je važna
spoljnopolitička determinanta i granica demokratizacije. Tito je vešto balansirao između
liberalnijeg krila unutar KPJ, koje je želelo bržu demokratizaciju, i konzervativaca koji nisu
želeli zaoštravanje sa SSSR-om. Već u leto 1953, posle smrti Staljina, Tito postepeno zaustavlja
„borbu protiv birokratizma”, Kardelj postaje suzdržaniji, a Đilas nastavlja sa zaoštravanjem
kursa. D.Bilandžić drži da je upravo Đilas svojim zaoštravanjem, kao „zvezda reforme”, jedan
od krivaca što je ova zaustavljena. I nakon pada sa vlasti Đilas nastavlja sa kritikom
birokratizacije socijalizma u teorijski prilično neodređenom tonu liberalnih teorija o
totalitarizmu. U tom okviru su gotovo dve i po decenije sazrevale njegove ocene Tita pre nego
što ih je otvorenije izneo.
Đilasova prilično oštroumna zapažanja izneta su u publicističkom tonu prožetom smelim
paradoksima. Bliža su teoriji od Krležinih književnofilozofskih i Ćosićevih
književnoesejističkih gledišta, a pronicljivost je olakšao pogled iznutra, tj. iskustvo neposredne
saradnje sa Titom. Osim toga, kao i kod drugih proliberalnih zamisli i kod Đilasa su upadljivije
istaknuta zapažanja o tehnologiji vlasti nego što je podrobnije razmatrana njena društveno-
ekonomska i modernizacijska uloga. Odsustvo iracionalnih verskih ili isključivih nacionalnih
osećanja takođe je dizalo objektivnost. Premda opterećen zatvorskim iskustvom u Titovom
režimu, Đilas je čak priznao da je, pišući o Titu, osećao nekakvu spontanu naklonost prema
njemu (Đorgović, 1989: 98). Uoči Titove smrti Đilas je svoje raznovrsno političko iskustvo sa
šefom partije i države sažeo u zaključku: „Tito je političar značajnih dometa i dostignuća
unutar komunističkog pokreta, ali i krupnih nezaboravnih i nepopravljivih promašaja na širem
demokratskom i ljudskom planu. Političar izuzetne snalažljivosti, pouzdanog instikta i
neistrošene energije. Ali i ličnost okrenuta k vlasti, k ličnoj vlasti u tolikoj meri da je previđao,
a u prelomnim trenucima i suzbijao pojave i tokove koji bi obogatili život, koji bi društvo i
pojedince učinili otvorenijim i kreativnijim”. (Đilas, 1990: 183). Napor da se iznese nijansirani
sud o Titu kod Đilasa je uočljiviji nego kod prethodno pomenutih književnika. Trudeći se da
pruži odmerenu ocenu, bio je kritičan prema trivijalnim antikomunističkim i šovinističkim
demonizacijama Tita. Pri tome nije krio svoju osnovnu liberalnu usmerenost.
Tito je autokratski vođa i lenjinista, trajno i sudbinski vezan za partiju. Partija za njega nije bila
samo sredstvo revolucije i izgradnje nego emocionalno i intelektualno uporište, životni i
sudbinski smisao. Bio je vezan za radničku klasu, ali je na vlasti pre svega bio predstavnik i
vođa srednjeg partijskog sloja. Intelektualci su dobrodošli u partiju, ali je prema njima uvek bio
oprezan i sumnjičav. Ipak im je pristupao šire i gipkije od ostalih funkcionera ne samo iz
političkog pragmatizma nego i zbog nostalgije nad vlastitom neškolovanošću (Đilas, 1990: 65-
66). Sa liberarnom osetljivošću za autoritarno Đilas je prilično pronicljivo prikazao Titov način
rukovođenja. U vladanju je bio nenametljiv. Nije se uplitao, već je gipko i inteligentno
rukovodio. Nimalo intrigant, lojalan i pažljiv prema saradnicima, sve dok ne počnu „skretanja”.
Umeo je da prećutkuje, nije se svetio. Ali kada bi sukob izbio, oživljavalo je zlopamćenje
(Đilas, 1994: 262). I hrabrost mu je bila svrsishodna. Čuvao se i izbegavao rizike. Ali bi bez
sumnje bio kadar da umre za svoje delo. Lako je pronicao u ljude. Za razliku od Staljina bio je
skloniji u veri nego u neverovanju u ljude. Zato se u mnogima prevario. Mnogi su ga obmanuli,
ali ni jedan toliko da on najzad ne bi dobio bitku (Đilas, 1994: 263). Uprkos progonima u
Titovom režimu Đilas se trudio da ne bude osvetoljubiv. Podvlačio je da Tito, premda autokrata
i rasipnik, nije bio svirep. Više je razloga tome. Pored nastojanja da se distancira od Staljinove
prakse, raznovrsno političko iskustvo ga je naučilo da se obuzdava i deluje promišljeno.
Postojano se starao o svom mestu u istoriji na taj način što se poistovećivao sa pokretom i
državom, promišljeno delao i imao nedogmatski pritup životu. To staranje, uz razboritost,
obuzdavalo je nagli temperament od surovosti. Među revolucionarima i komunističkim
186
vlastodršcima koji su prošli sličan put, Đilas drži da je Tito spadao u najracionalnije i
najodmerenije. Izvlačio je pouke iz sudbine Staljina i destaljinizacije, pa je spoznao „varljivost
mesta u istoriji” i gubio poverenje u teror (Đilas, 1994: 262). Za razliku od Ćosića, Đilas je
mišljenja da je Titova lična epikurejska okrenutost životu olakšavala dedogmatizaciju i
raslojavanje partije i društva. A motivi mu nisu bili isključivo vlastodržački, već ideološki i
lični. Uvek se živo starao za narod, za svakodnevicu sirotinje - ne samo zbog brige za političku
situaciju nego i zbog pamćenja vlastitog siromaštva. U sebi je gledao podjednako narodnog
vladara i partijskog vođu, a prvo mu je bilo važnije i trajnije (Đilas, 1994: 263).
Lišen nacionalističkih predrasuda, Đilas u Titu ne gleda nastavljača austrougarskog cepanja
srpstva niti hrvatskog odroda koji se prodao Srbima. Tito je bio sav u jugoslovenskoj realnosti,
trudeći se da odbrani i učvrsti Jugoslaviju kao nezavisnu državu (Đilas, 1990: 74). Uprkos
krupnim dostignućima (kulturna, socijalna, međunacionalna), ipak su Titove tekovine ostale
nedovršene i nepostojane. Glavnu unazađujuću komponentu Đilas je uočio u Titovoj trajnoj
privrženosti lenjinističkoj ideologiji, autokratskoj vlasti i monopolskoj partiji. Osim toga, u
poplavama idolatrije kod Tita je slabila samokritičnost i osećanje konkretnog i mogućeg. Da je
vođa bio manje potčinjen magiji vlasti i ideologije on bi, opirući se sovjetskom pritisku, dao
značajnije i dalekosežnije rezultate. Premda je samopregorno osećao istorijski trenutak, Tito je,
mučno se probijajući kroz dogmu, i skučavao životne tokove, ograničavao građanske slobode i
manipulisao ljudima. Ovaj Đilasov dijalektički zaključak je, s obzirom na njegovo liberalno
opredeljenje (čiji je neizbežan sastojak antikomunizam), prilično umeren. Neopterećen
nacionalnim predrasudama i partijskim interesima trudio se da prevlada tipične disidentske
isključivosti, pa je pred kraj života izneo relativno diferenciranu ocenu Titove uloge. Poznajuči
Tita, ali i boljševičku tehnologiju vlasti, prilično uspešno je kod Tita razdvajao uže lične, dublje
ideološke i političko - pragmatične motive. U Đilasovoj karakterizaciji Tita uočljive su različite
tipične i netipične crte jugoslovenskog komunističkog vođe. Titovo promišljeno iskustvo i
odmerenost i gipkost u upravljanju su za ovu sredinu bile vanserijske i nesvakodnevne. U tom
pogledu se upadljivo razlikovao kako od minulih balkanskih vladara, tako i svojih boljševičkih
savremenika na vlasti. Izgleda da su pomenute osobine više uticale na vladanje nego tipične
crte političara kojima se nije uvek mogao oteti niti ih u svakom trenutku nadrasti.

4.

Harizma Tita kao i svih socijalističkih vladara je svojevrsna kombinacija autoriteta službe
(ideologije i partije) i ličnosti (partijskog vođe). U strukturi Titove harizme neskriveno je
prevladala lična nad službenom komponentom, a spoj spontanog prihvatanja i manipulativnog
nametanja Titovog autoriteta složen je i višeslojan. Ne manje je složen proces kastracije Titove
harizme (od prećutkivanja do demoniziranja) u bivšim jugoslovenskim republikama.
Intelektualci su imali važnu ulogu u jačanju i rušenju Titovog autoriteta. Arapska poslovica da
su najbolji oni vladari koji traže društvo mudrih ljudi, a najgori oni mudri ljudi koji traže
društvo vladara samo donekle važi za Titov režim, jer je ovaj uz retke izuzetke uživao solidnu
podršku inteligencije i njenih vrhunskih predstavnika. Sa Krležom se redovno družio, Ćosića je
vodio na duge svetske turneje, Andrić je podržavao režim, a niz značajnih domaćih pisaca,
naučnika i umetnika je iskazivao spontanu podršku Titu (Mutavdžić, 1977; Vasović, 1982).
Slavni antifašistički gerilac i antistaljinski reformator socijalizma za života bio je zanimljiv i za
naprednu inteligenciju van zemlje. Osim retkih izuzetaka, kritičke sumnje u zemlji su se počele
javljati krajem 1960-ih, ojačale su nakon Titove smrti, a javno iznošene tek sa uvođenjem
višepartijskog sistema. Razbuđena kritika, kao ni minula apologija, nije bila istovrsna. Što je
isključivost kritike ili apologije bivala izrazitija to je celina Titove aktivnosti ostajala
zamagljena. U tom pogledu Ćosić je jednostraniji od Đilasa, pa i od Krleže. Njegova
neistorična gledišta su primer plitke demonizacije koja je znatno ispod nivoa Đilasove
diferencirane i razvijene ocene. S druge strane, Krležina podrška Titu je prilično složena,
izdignuta iznad pukog svečarskog veličanja i pragmatične partijske potrebe za jačanjem
187
autoriteta vođe. U zgusnutom filozofsko-književnom obliku vođa je ocenjen iz šire istorijske
celine, a sa stanovišta htenja najširih društvenih slojeva istaknuta je civilizacijska i kulturna
funkcija njegove aktivnosti. Skrenuta je pažnja i na Krležina kolebanja i drugu konkretniju
stranu podrške Titu, uslovljenu tradicionalnim hrvatskim otporom centralističkoj
jugoslovenskoj državi. Ovaj otpor je od Stjepana Radića do Franje Tuđmana primao različite
oblike (autonomaške, fašističke, konfederalne i seceonističke), a u jednoj fazi nije bio lišen
podrške ogromnog Krležinog autoriteta. S druge strane, Ćosića su slična nacionalna osećanja
lakše odvela demonizaciji Tita, ne samo otuda što ga je, izgleda, manje od Krleže sputavalo
komunističko opredeljenje i vezanost za partiju, već i zato što je na Tita gledao kao na stranca u
vlastitoj viziji obnovljene samostalne srpske države. Đilas,lišen nacionalnih isključivosti,
mogao je, u ovom pogledu, da hladnije ocenjuje Tita.
U celini uzev prikazani odnos stvaralačkih intelektualaca prema političkom vođi je pregnantan,
tj. sažima daleko više sadržaja nego što se da zaključiti iz prikazanih gledišta. To su još
ponajmanje lične mržnje i divljenja. Više je reč o razlikama u gledanju na opšta pitanja
društvenog razvoja, pre svega nacionalna i klasna. Komunistička vizija jugoslovenske
federacije bez vodećeg naroda uglavnom nije nailazila na otpor do sredine 1960-ih. Sa
pomenutim zaokretom kursa SKJ počinju razilaženja i među intelektualcima. Zbog sužavanja
nadležnosti federacije kod Ćosića se budi kritički stav, Čolaković osuđuje Titovo kolebanje
prema hrvatskim nacionalističkim zahtevima, a kod Krleže takođe slabi kritičnost prema
nacionalizmu vlastite nacije. Sukobi u vrhu SKJ podstakli su razilaženje inteligencije. Ćosić se
odvaja od partije, Čolakovićeva kritika Tita je u potmulom obliku ostala zabeležena u Dnevniku
objavljenom nakon njegove smrti, Krleža istupa iz javne politike, ali ne napušta Tita. Ideološko
organizaciona komponenta Titove politike je takođe bila uzrok odvajanja inteligencije od
režima. Titovo ustrajavanje na boljševičkom obrascu kadrovske uprave i dozirana liberalizacija
odozgo podstakli su rano i usamljeno odvajanje Đilasa. Rana Đilasova proliberalna kritika
prioriteta partijskog prava samo se donekle može porediti sa sličnom kasnom Ćosićevom
kritikom partijskog autoritarizma, jer je ova potonja bila pretežno motivisana nacionalnim
osećanjima. Izgleda da je u ovom pogledu Krleža bio manje kritičan prema boljševičkoj
krutosti. Verovatno otuda što je uviđao integrativnu civilizacijsku ulogu partije i vođe u
neprosvećenom balkanskom osinjaku.
Uz nacionalne i ideološke, kod konverzije intelektualaca bili su aktivni i lični motivi.
Ponajmanje je zagonetan rast kritičnosti prema režimu uslovljen padom sa vlasti. Verovatno se
neke isključivosti Đilasovog liberalnog antiboljševizma mogu tumačiti već pomenutom
okolnošću, kao i Ćosićeva osporavanja komunističkog internacionalizma od kraja 1960-ih.
Lična boja je uočljiva i u Krležinoj aristokratskoj kritici domaće politčke kulture koja se nije
doticala Tita. Osim toga, treba imati na umu i “retrospektivni rad na individualnom pamćenju”.
To je sećanje praćeno svesnim, ali i nesvesnim prećutkivanjem, relativisanjem i drugačijim
tumačenjem. Kod ocene Tita prepliću se tri medjusobno povezane strategije posredovanja
izmedju iskustva i pamćenja: (1)nastojanje za prilagođavanjem autobiografije tekućem poretku
sećanja,(2) davanje smisla savremenom svetu i (3) trud da se zbivanja prikažu istinito. Svaka
sadašnjica diktira poredak sećanja, koji opet reguliše napeti i često protivrečni odnos između
autobiografskog tumačenja odnosa izmedju ja i okoline s jedne, i napora za njihovim
autentičnim prikazivanjem kao verodostojne priče s druge strane. Intelektualci nisu mnogo bolji
svedoci vremena od ostalih, samo su kadri da bolje prikrije vlastitu strategiju rasterećivanja.
Kod ocene Tita njegovi saradnici su neretko radili na glačanju i homogenizovanju vlastitog
pamćenja.
Pored rečenog, neki segmenti kritike partije i vođe mogu se objašnjavati i stupnjem vezanosti
intelektualca za partiju i karakterom njegovog angažmana. U tom pogledu postoji razlika
između organskih intelektualaca, izraslih iz revolucionarnog pokreta (Đilas, Ćosić, Čolaković),
simpatizera partije (Krleža koji se formirao pre pristupa partiji), ili saputnika (Andrić), koji
partiji na vlasti ne prilaze iz pragmatičnih razloga, već da bi joj ojačali autoritet vlastitim
imenom. Odmah se može primetiti da su prema Titu bili oštriji oni koji su u njega dublje
verovali, više saborci iz rata nego pisci koji su imali manju ili veću distancu prema autoritarnoj
188
boljševičkoj organizaciji (Krleža i Andrić).Što su veće nade, bolnije je otrežnjavanje i dublje je
razočaranje - poznata je psihološka okolnost koja može pomoći u razumevanju fanatizma
opredeljenih intelektualaca. Obrazovanje, širina vidika, neprovincijalna uskogrudost mogu
donekle ublažiti partikularnost podrške ili kritike vođe. U tom pogledu je Krležina glorifikacija
Tita složenija od Ćosićeve demonizacije i, uz Đilasovu diferenciranu ocenu, može biti
zanimljivo svedočanstvo o odnosu savremenika - intelektualaca prema najznačajnijem
balkanskom vladaru 20. veka.

X TITO U NOVOM SRPSKOM PORETKU SEĆANJA

Istorijsko pamćenje oblikuju tri glavna u različitoj meri institucionalizovana idejna činioca:
kultura sećanja, istorijska nauka i primarno iskustvo (Hockert 2001). Istorijska nauka nema
uvek monopol na posredovanje prošlog. Što je prošlost bliža, to je uticaj aktuelnih interesa u
njenom posredovanju snažniji. Primarno iskustvo je lično proživljena prošlost. Javne kulture
sećanja preinačuju viziju prošlosti u skladu sa vrednostima koje odredjuju tekuću političku
kulturu. Kolektivno pamćenje povezuje nosioce sećanja u žive zajednice sećanja sa naročitim
osloncima (porodicu povezuje porodični foto album, članove partije istorijat partijske borbe,
naciju zajednička prošlost, jezik i manje ili više fiktivno poreklo). Kolektivno pamćenje
smešteno je u poretku sećanja i povezano sa grupom, pa se stvaraju oštro suprotstavljeni
rivalski sklopovi sećanja: jedan sklop čine novi pokušaji da se kvislinzi preoblikuju u patriote,
a drugi sklop sećanja neguju žrtve fašizma sa sopstvenim tumačenjem i vrednovanjem prošlog.
Javna kultura sećanja oblikuje se u skladu sa idejama i vrednostima koje su u središtu tekuće
političke kulture i u kojima se prožima više perspektiva: lične, tradicionalne, službene.
Selektivna lična sećanja brane integritet ličnosti, javna štite grupni interes. Odnos izmedju
ovih sećanja nije uvek skladan,već složen, prepun prožimanja, dopunjavanja i
suprotstavljanja.

U rasponu manjem od pola veka Jugoslavija se suočila sa dve radikalne prerade prošlosti:
autoritarno-internacionalističko prevladavanje prošlosti 1945. i restaurativno, pluralističko-
nacionalističko od 1990. Teško je reći koja je prerada prošlosti bila isključivija, a budući
istoričari celovitije će oceniti dubinu diskontinuiteta i revizionizma vlastite struke. Poslednji
gradjanski rat zamrsio je i dramatizovao idejne i naučne tokove. Zgusnuo je i pojednostavio
strasti i složenost stvarnosti sveo na dva pola: od bratstva i jedinstva do Jugoslavije kao iluzije
i tamnice, od užarenog titoizma do vehementnog antititoizma, od samoupravljanja kao istinske
demokratije do totalitarnog socijalizma. Mesto Tita i socijalizma u novom poretku sećanja
radikalno je izmenjeno. Lična i organizovana sećanja na Tita, kao ključnog simbola
jugoslovenskog socijalizma, šarolika su i stalno se menjaju u zavisnosti od potreba sadašnjice.
U tom previranju stvaraju se i osobene zajednice pamćenja. Za zajednicu pamćenja ključno je
pitanje » šta se ne sme zaboraviti«. Sećanje na mrtve i na žrtve je naročito osećajan segment
društvenointegrativnog znanja. J.Asman tvrdi da se svakih 40 godina odvija smena epoha u
kolektivnom sećanju, tj.onih situacija kada se “profil sećanja jednog društva vidljivo pomera”.
Pamćenje novih generacija potresa kontinuitet, zbog čega biva ugroženo živo sećanje, a oblici
kulturnog sećanja, koji stupaju na mesto komunikativnog pamćenja, osporavaju se. Ovo otuda,
jer nestaju živi svedoci, ali i zato što generacije različito ocenjuju prošlost. Gledanja na
socijalizam i Tita menjala su se još brže od uobičajene spontane smene generacijskog
189
 pamćenja. Nosila ih je najpre (1) antistaljinska generacija koja se formirala se u sukobu KPJ i
IB, zatim (2) generacija formirana 1968, koja je ovaj režim posmatrala kao birokratsku
deformacija izvorne komunističke ideje, potom (3) antikomunistička i nacionalistička
generacija formirana tokom raspada SFRJ, koja je u Titu i socijalizmu videla upropastitelja
nacionalnog interesa, i napokon (4) tzv. e-mail generacija koja se formira početkom 21.veka,
ili generacija posnih patriota, koja socijalizam ne nosi u iskustvu već ga posredno prima kao
autoritarnu i stabilnu prošlost. Ovde bi ukratko trebalo pokazati kako se početkom 21.veka
pamćenje na Tita iskazuje u (1) javnoj kulturi sećanja, (2) istoriografiji i (3) svakodnevici
običnog pojedinca.

1. Tito u javnoj kulturi sećanja

U svakoj epohi pogled na prošlost oblikuje se u važnoj meri unutar sklopa aktuelne
dominantne kulturne hegemonije vladajuće grupe, pa treba najpre rekonstruisati taj
idejnoideološki sklop i njime tumačiti prioritetne tačke pamćenja i poimanje istorijskog
determinizma. U globalnim razmerama više od pola veka nepoljuljana vizija stabilnog
socijalizma nametala je drugačije vidjenje presocijalističke prošlosti od poslehladnoratovske,
koja jeste,doduše, obogaćena distancom, ali i novim isključivostima. Nove jednostranosti nisu
plod samo tekućeg antikomunizma, nego i zasićenosti bivšom komunističkom selektivnom
vizijom prošlosti, pa se reakcija javlja lako u isto tako jednostranom obliku. Dakle, kultura
sećanja socijalizma takodje je odgovorna za poslesocijalističku kulturu sećanja. Krajem 20.
veka u središtu nove restaurativne prerade istorije u Jugoslaviji je ličnost i simbol Tita. Uz
demonizaciju njegovog lika trebalo je dovesti u sumnju i idejni sklop u kom je stvarana Titova
harizma.

Antikomunizam je multifuncionalni okvir srpske kulture sećanja s kraja 20. veka. Kao oznaka
zbirnog i rastegljivog neprijatelja komunizam je postao opšte mesto govora opozicije još od
kraja 1980-ih: ”komunjare”, ”banda crvena”, «komunistički teror", "pedeset godina mraka",
"jedno od zala koje nas je zadesilo", "pakao komunizma", "Titova despotija" "komunistička
despotija", "Tito - krvnik i zlikovac","noćna mora" i "brozomora", "carstvo laži" - jesu formule
koje su stekle status apriornih istina i postulata. Pod "komunjarama" i pod "Brozom" sve je bilo
strašno, a sve što je strašno sada, takvo je jer dolazi iz "komunizma". Antikomunizam je
zapravo bio prvi "govor mržnje" kod nas - tek posle se prešlo na druge nacije (Gojković 1998).
Antikomunizam je mrzilački grč inteligencije, proizvođač alibija i grandiozni generator
socijalne neodgovornosti (D.Gojković), koji je na Zapadnom Balkanu zamagljavao uočavanje
složenosti jugoslovenskog samoupravnog socijalizma. Dok se u drugim bivšim socijalističkim
režimima sećanje na socijalizam uglavnom hladi, o sličnoj funkciji vrelog sećanja na
komunizam u Rumuniji svedoči D.Barbi (Barby 2000). Rastegljivi antikomunizam srpske
opozicije, a naročito inteligencije, zamagljavao je i analizu Miloševićevog režima i skretao je
na pogrešan teren. Danas se, naime, sve više probija shvatanje da je reč o političaru bez
ideologije, veštom pragmatičaru (kom je dobrodošlo bilo sve što je upotrebljivo), a koji nije bio
ni veliki nacionalista, a još manje komunista. Milošević je operacionalizovao nacionalizam
takoreći savršeno (D.Gojković), iako ozbiljniji nacionalista nije nikada ni bio (Ante Marković,
Piter Galbrajt). Nakon pada Miloševića nacionalizam nije napušten između ostalog i stoga jer
je njegov kontinuitet uspešno zamaglila ideologija novog nultog časa. Naime, novi trijumfalni
antikomunizam 2000. obznanio je “definitivni slom epohe komunizma” od 1945. do 2000,
normalizujući novi “demokratski nacionalizam”.

Unutar rastegljivog bezobalnog antikomunizma rušeni su i neki konkretniji okviri Titovog

autoriteta, harizme i kulta. Titova harizmatizacija bila je dugo uokvirena antifašizmom i
antistaljinizmom. Izmena odnosa prema Titu iziskivala je rušenje ovih okvira, pre svega
antifašističkog. U atmosferi normalizovanog nacionalizma uvek je antifašizam nepoželjan, a u
190
klimi antikomunizma fašizam postaje čak salonski. Jer pozivati se na fašiste, znači pozivati se
na najdoslednije antikomuniste. Ove okolnosti bi se mogle možda i ignorisati da je reč samo o
ponašanju salonske inteligencije, koja od politike pravi modu. Pre će biti da je reč o dubljoj
konzervativnoj sklonosti današnjih vladajućih elita i državnog vrha da se neutralizuje fašizam i
rastereti nacionalna prošlost. Jedan doskorašnji predsednik Jugoslavije pre nekoliko godina
javno se založio za skidanje fašističke hipoteke sa Ljotićevog Zbora*,a M.Nedić je na predlog
doskorašnjeg predsednika SAN-u uvršćen u zbornik “Sto znamenitih Srba” **. Anti-
antifašizam pomenutih uticajnih ličnosti samo je vrh masivnijeg ledenog brega, čiju osnovu
predstavlja neskriveni zaokret udesno srpske stvaralačke inteligencije (Kuljić 2003 b).Na delu
je bila brza masovna konverzija stvaralačke inteligencije od internacionalizma ka
etnokratskom liberalizmu, od antifašizma ka anti-antifašizmu. U sklopu ove konverzije
izmenjena je uloga antifašizma i njegovog dosadašnjeg domaćeg ključnog ličnog simbola -
J.B.Tita.

U tu svrhu najpre je valjalo stvoriti novi poredak sećanja, tj. normalizovati nacionalizam i
dovesti u sumnju antifašizam. Poznato je da je antifašizam u socijalizmu imao važnu
ideološku ulogu u imunizaciji režima od kritike. Ratne antifašističke zasluge pravdale su
mirnodopske propuste. Antifašizam je bio kruna svih oslobodilačkih ratova i središnji sadržaj
oslobodilačke kulture sećanja komunista. Oslanjao se na dualističku viziju rata sa odveć kruto
suprotstavljenim pozitivnim i negativnim junacima. Komunistička klasna nadetnička vizija
rata ublažavala je etničke sukobe, a dekretirano sećanje preko bratstva i jedinstva dugo je
kosmopolitizovalo trusni prostor. Antifašizam je pravdao vlast komunista, ali i
medjunacionalnu trpeljivost. Medjutim, svaka ideološka prenaglašenost stvara zasićenost i
otpor. Erozija antifašizma ubrzana je kada je otpor njoj postao nekažnjiv. Sa slabljenjem
pretnji od SSSR-a oslabila je aktuelnost antistaljinizma, a prvi nagoveštaj erozije antifašizma u
Jugoslaviji bio je protivrečni spoj nacionalizma i levice još krajem 1980-ih. Tada je i ukinuta
službena zaštita Titovog kulta, čijim kastriranjem je antifašizam primio nacionalnu boju. U
gradjanskom ratu antifašizam nije iščezao, ali mu je izmenjen sadržaj. Novi “patriotski” heroji
potisnuli su komunističke ustanike. U Srbiji je antifašizam postao suvišan tek u drugoj fazi
konverzije posle pada Miloševića, kada je odmah normalizovan etnokratski liberalizam, preko
spoja nacionalizma i liberalnog antitotalitarizma u obrascu “demokratskog nacionalizma”.
Analizom srednješkolskih udžbenika istorije može se uočiti da je erozija antifašizma u
Hrvatskoj krenula još početkom 1990-ih (intronizacijom domobranskog antifašizma i
rasterećenjem ustaštva od fašizma), a u Srbiji desetak godina kasnije proglašenjem četničkog
pokreta antifašističkim (Nikolić i dr. 2002). U srednjoškolskim udžbenicima istorije iz 2002.
Titu je uz bok stavljen Draža Mihajlović kao podjednako značajan borac protiv fašizma. U
oslobodilačkoj kulturi sećanja uspešniji način da se potkopa Titova harizma teško da bi se
mogao naći. U Miloševićevom režimu antifašizam jeste bio modifikovan, ali ne i revidiran, jer
je SUBNOR bio važno krilo SPS-a. Neravnomerno slabljenje antifašizma praćeno je
neujednačenim slabljenjem Titovog kulta u službenom poretku sećanja: nisu svuda rušene
Titove biste, niti menjane ulice sa njegovim imenom. Detitoizacija je zavisila od procene
vladajućih snaga koliko Titovo ime može koristiti u pravdanju nove politike, ali i od otpora
lokalnih vlasti.
Bilo bi površno eroziju antifašizma objašnjavati samo lako razumljivom činjenicom da kod
svakog nacionalizma slabi kritičnost prema fašizmu i da iskreni nacionalista nikada ne može
biti dosledni antifašista. Uzroke slabljenja antifašizma treba tražiti u višeslojnom procesu ne
uvek vidljivih krupnih promena epohalne svesti s kraja 20. veka: (1)opšti zaokret epohalne
svesti udesno, normalizacija liberalizma i demonizacija socijalizma su razlog potiskivanja
antifašizma i normalizacije antitotalitarizma; (2) ovi opšti činioci na Balkanu prelamali su se
kroz lokalne okolnosti medjunacionalnog sukobljavanja i gradjanskog rata. U Istočnoj Evropi
antikomunizam ima već decenijski kontinuitet, što je inače retkost kod političkih strasti
visokog intenziteta. Nacionalne homogenizacije u obnovljenom kapitalizmu tražile su novu
idejnu organizaciju političke mržnje. Tito se sada javlja kao negativni komunista i mrzitelj
191
nacionalnog. Titovi protivnici postaju pozitivni junaci i branitelji nacionalnog kapitalizma.
Antifašizam je osporen, ignorisan ili preakcentovan.
U tom cilju je s vrha dozirana revizija istorije u kojoj se kvislinško društvo Hitlerovih
saveznika na Balkanu predstavlja kao žrtva, a njihove žrtve demonizuju se kao dželati. U
Srbiji je skoro normalizovano novo obrtanje perspektive. Na sličan način u Hrvatskoj je
Blajburg, kao “mesto nedužnog stradanja nacije”, zamenio Jasenovac, a u Sloveniji je novo
mesto sećanja Kočevski Rog. Novi nacionalni patriotizam konstruiše se opet kao zajednica
žrtava i rehabilituje (martirologija Nedića, kvislinga i četnika kao komunističkih žrtava).
Napor da se realnost kvislinštva progna iz sećanja i obznani istorijska normalnost Ljotića i
Nedića, podudara se sa nastojanjem da se žrtve fašizma optuže za novo uznemiravanje.
Komunisti su glavni krivci za trajnu prezentaciju naše saradnje sa fašizmom, zato treba obrnuti
perspektivu i antifašizam optužiti kao nepotrebnu provokaciju okupatora. U pozadini ove
verzije osude antifašizma je neistorično i shematsko sučeljavanje revidirane herojske i
državotvorne ideje u srpskoj istoriji, tj. novo viđenje buntovnika kao upropastitelja, a
kompromisera kao graditelja. Antifašizam se svrstava u štetan i iracionalni bunt, a kvislinštvo
u razumnu nacionalnu politiku. Tito se od heroja preobražava u upropastitelja. Kod
nacionalističkih konzervativaca Tito je neprijatelj nacije, a kod liberala je totalitarni protivnik
pravne države. Prva struja njegov antifašizam smatra štetnim, a druga iznuđenim. Antititoizam
teče u znaku antipatriotske i antitotalitarne retorike.

Naredni korak u relativizaciji antifašizma je širenje ideologije o nultom času, tj. novom
početku autentične istorije. Uočavanje različitih godina, kao ključnih i prekretničkih,
uslovljava različito centriranje sećanja, tj. izbor sadržaja oko prioritetnog datuma kod izbora
sadržaja sećanja. Medjutim, isti datum može usloviti i različiti odbir sećanja. Danas se
npr.7.7.1941, bivši Dan ustanka Srbije protiv fašizma, tumači kao dan “kada je Srbin ustao na
Srbina”. Ili dok Srbi pamte 1991. godinu kao godinu secesije, Hrvati na nju gledaju kao na
početak nezavisnosti vlastite držve. Postoji čitava onomastologija oznaka za prekretnička
zbivanja i godine: revolucija, zaokret, rez, prelom, raskršće. Od izbora ključnh godina zavisi i
ocena istorijske funkcionalnosti antifašizma. Ne menja se samo vizija dželata i žrtava, nego se
intronizuju i subjekti nove revolucije: više to nisu antifašisti, nego antikomunisti svih boja (od
fašističkih do liberalnih). Danas je preko prohodnog antikomunizma najzgodnije diskreditovati
mondijaliste i internacionaliste koji razbijaju homogenost nacije. Titova parola bratstvo-
jedinstvo je sinonim fatalno pogrešne politike U konzervativnom prekrajanju istorije
antifašizam redovno je na udaru. Relativisanjem antifašizma stvara se prostor za intronizaciju
novih nacionalnih oslobodioca i normalizaciju nacionalne države. Treba li npr. uopšte
pominjati da hilandarski identitet nije spojiv sa antifašizmom. Premda autoritarno nametan,
antifašizam je gotovo pola stoleća bio važan sastojak identiteta jugoslovenskih naroda i realni
oslonac njihovog zajedništva. Upravo zato se konzervativci danas trude da u borbi protiv
ostataka ovih ideja najpre relativizuju antifašizam, koji nije homogenizovao nego cepao naciju
na fašiste i antifašiste.
Treća verzija relativizovanja antifašizma je uključivanje u subjekte antifašizma raznih
nacionalističkih grupacija. U novim srednjoškolskim udžbenicima u Srbiji govori se o dva
antifašistička pokreta u Srbiji (partizanskom i četničkom), a u Hrvatskoj i Sloveniji domobrani
su uključeni u antifašiste još pre desetak godina. Pošto se Evropa još uvek ne odriče
antifašizma kao ključne moralnopolitičke i civilizacijske vertikale, to su balkanski nacionalisti
prinuđeni da se prilagođavanju ovom kursu uključivanjem u antifašizam najčešće pasivnih, a
katkad i kvislinških nacionalističkih snaga iz Drugog svetskog rata.
O borbi oko nametanja novog poretka sećanja svedoči i konkurencija žrtvenih grupa: sukob
oko monopola na patnju izmedju žrtava fašizma s jedne (Hitlerovih i kvislinških) i žrtava
socijalizma s druge strane (Titovih i komunističkih). Javna kultura sećanja odvaja se od
privatnih uspomena i institucionalizuje oko novih žrtvenih sadržaja. Govor o komunističkim
zločinima postaje medijski prohodan jer pravda mnoge nove zaokrete. Stvara se nova
ortodoksija selektivnog sećanja, pa ono što se u nju uklapa važi kao autentično, a što se ne
192
 uklapa odbacuje se. Socijalizam se preobražava u totalitarizam, komunisti u dželate, a Tito u
ključnog upropastitelja. Službeno pamćenje je preko noći glavnog usrećitelja pretvorilo u
ključnog krivca za nacionalnu katastrofu.
Politizacija prošlosti prisutna je u svim zemljama bivšeg socijalizma. Sećanja razradjuju
političke partije: neke koriste poslekomunističku nostalgiju za sticanje podrške, druge i dalje
demonizuju socijalizam i hvale se antikomunističkim otporom. Poricanje prošlosti ima
različite verzije: umerenije struje zadovoljavaju se kritikom socijalizma, radikalnije traže
odmazdu. Najopštije govoreći kod nas su još uvek prisutna tri obrasca tumačenja istorije 20.
veka: komunistički, mitsko-nacionalni i samokritički-pluralistički. Svaki ima umereniju i
radikalniju verziju.

2. Tito u revidiranoj srpskoj istoriografiji

U kriznim periodima slabi i gubi se razlika između vrsta i posrednika znanja o prošlosti, između
kolektivnog pamćenja i istorije, između istoričara i ljubitelja istorije. Ljubitelji istorije krajnje
selektivno uprošćavaju sliku prošlosti, ali i sami istoričari koriste autoritet struke u političkoj
javnosti. Profesionalni istoričari nemaju ekspertski monopol. Ljubitelji istorije su tvorci
istorijske kulture, pre svega u medijima. Osim toga višeslojni kompleks istorijske kulture
oblikuje i oralna istorija, tj. porodični razgovori za stolom i među prijateljima. Neretko i mediji
određuju šta je istorijski prihvatljivo. Potreba za stvaranjem smisla posredstvom istorijske priče
još je akutna. Prošlost u obliku mita više doprinosi homogenizovanju nacije nego kritička
istorija. M.Albvas je razlikovao kolektivno pamćenje grupe i racionalno istorijsko pamćenje.
Istorija obrađuje delove prošlosti koji su u kolektivnom pamćenju prepušteni zaboravu. Otuda
istorijska nauka nije jednostavno institucionalizovano produženje kolektivnog pamćenja. Ona
se otima imperativima kolektivnog pamćenja, tako što traga za protivrečnostima,a ne za
skladom. Kolektivno pamćenje retušira prošlost, uopštava fragmente, gradi skladnu priču i na
taj način iskrivljava prošlost. Tamo gde se razlika između istorije i pamćenja ukida na račun
imperativa ovoga drugog, iščezava zajedno sa istorijom jedino sredstvo kritike javne upotrebe
prošlosti preko kolektivnog pamćenja. Pjer Nora je još oštrije razdvojio istoriju od pamćenja
(Nora 1989,8-9).Pamćenje vraća sećanje u sakralno, istorija ga otuda proteruje, pamćenje
izrasta iz grupe i pripada grupi, istorija pripada svima i nikome. Dok je pamćenje apsolutno,
istorija poznaje samo relativno znanje. Pamćenje je slepo za sve, osim za grupu koju povezuje.
Istorija je permanentna sumnja u pamćenje i njena uloga je da ga potisne i razori.

Ne samo za političare, nego i za mnoge istoričare prošlost nije ključ za razumevanje

sadašnjosti, već su potrebe sadašnjice ključ za preradu prošlosti. Na Balkanu su se misao o
društvu i s njom povezana slika prošlosti teško izdizali iznad protivrečnosti prostora, i otimali
od imperativa ideologije i kolektivnog pamćenja. Postojanost naučnika često je bila labilna,
kolebajući se u širokim amplitudama izmedju apologije tekućeg i demonizacije minulog
režima i njegove ideologije Žestina u kritici socijalizma može se tumačiti i pokušajem
iskupljenja zbog njegove ranije bezrezervne apologije. Ocena Tita je u poslesocijalističkoj
istoriografiji temeljito izmenjena. Tito je s razlogom skinut sa pijedestala nedodirljivosti, ali je
novi pristup stvorio niz isključivosti. Proučavanje istorije u misli o društvu jeste odgonetanje
složenosti, koja ne gleda sadašnjost samo kao rezultat prošlosti, nego pokušava da raspozna
uticaj prošlosti i na budućnost.

U tom sklopu treba biti kritičan i prema istoričarima. I istoričari lako poistovećuju vlastite
želje i vizije sa konstruisanim konačnim stupnjem razvoja, pa njihova savremena obrada
socijalizma teče unutar poredaka sećanja nove liberalne i konzervativne teologije. Manje ili
više latentno i kod njih je prisutno uverenje o kraju istorije koje je ugradjeno u opredeljenje.
Ovo uverenje gradi tvrdi poredak sećanja, kao okvir prerade komunističke prošlosti. Osim
toga, i istoričari su prinudjeni da u dobu burnih preloma uskladjuju vlastiti biografski
193
kontinuitet sa istorijskim diskontinuitetom, vlastito samopoimanje sa izmenjenom službenom
vizijom društva. Istoričari, ništa manje od svojih savremenika, preusmeravaju svoja sećanja i
distanciraju se od vlastite prošlosti. Retrospektivni rad na prepisivanju pojedinačnog pamćenja
i oštar rez u biografijama balkanskih istoričara (bivših komunista) nameće potrebu da se
govori o novom tipu sećanja, savladanom sećanju. Po svemu sudeći, antifašizam je ključni
sadržaj koji treba savladati u stvaranju novog profesionalnog i političkog identiteta i
prilagodjavanju novom poretku sećanja. Antititoizam je novi ključni simbol javnog poretka
sećanja i nove lične jednačine istoričara konvertita. Srpska istoriografija je od glorifikacije
“najvećeg sina naših naroda” preko noći prešla na demonizaciju “kumrovačkog dželata”.
Dugo je Tito u dekretiranom komunističkom pamćenju bio oličenje antifašizma,
antistaljinizma i internacionalizma, pa je uz demonizaciju njegove ličnosti rušen i okvir
njegove ranije harizmatizacije. Antistaljinizam je u političkoj preradi istorije postao
neaktuelan čim je oslabila pretnja od SSSR-a, ali je stanje sa antifašizmom bilo složenije. U
Evropi je antifašizam još uvek ključna moralna idejnopolitička vertikala, pa je na ovom planu
demonizacija Tita bila složenija. Poslekomunistička istoriografija konstruisala je nove
antifašističke subjekte (četnike i domobrane) i “trezvene patriote” (kvislinge). Socijalistička
prošlost još uvek je živa, ali sada ne kao uzor, već kao negativna slika koja ne treba da
iščezne, već da stoji kao opomena i primer slabljenja i razdrobljavanja nacionalnog jedinstva.
Personifikacija te negativne slike je Tito, više kod srpskih nego kod hrvatskih istoričara. Kod
savremene srpske inteligencije može se uočiti nekoliko talasa manje ili više iskonstruisanih
žrtava kao osećajne osnove novih istoriografskih jednostranosti: Titove žrtve su četnici,
kvislinzi, Srbi pali na Sremskom frontu i u odmazdi oslobodilaca 1944-45, zatim
informbirovci, rankovićevci 1966. i liberali 1972. Ovom sledu dodaju se i Miloševićeve žrtve
iz 1990-ih. U Hrvatskoj su rehabilitovani domobrani, delom i ustaše, zatim žrtve Blajburga iz
1945. i žrtve "hrvatskog proljeća 1971". Oživljavanje tabuizirane istorije, utemeljeno novom
žrtvenom svešću, neretko završava u ekstremima. Apsolutna moralna superiornost žrtava
komunističkih režima svuda je metapolitičko jezgro novog prevladavanja prošlosti. Otuda i
inflacija disidenata i fiktivnih žrtava komunizma. Disidentski diskurs se u višepartijskom
režimu "re-institucionalizirao" u "antikomunizam bez objekta" “ili antikomunizmu bez
komunizma” (Močnik 2003). Antikomunizam je postao zbirna kvalifikacija vrlo rastegljivog
obima (od boljševika do mondijalista), koja se u zavisnosti od prilike mogla različito
akcentovati. Izgleda da je u tom maglovitom govoru mržnje Tito bio jedan od retkih
postojanih sadržaja. Dovoljno je bilo sebe prikazati disidentom ili žrtvom Titovog režima, pa
je “stradanje” stvaralo beskonkurentski politički kapital “starog borca”. Ipak su od Titovih
žrtava samo nacionalisti postali heroji, dok su informbirovci (realno najveći stradalnici) već sa
slomom lagera postali bezopasne i neaktuelne žrtve koje se nisu mogle preobraziti u dželate,
zato što u opštoj antikomunističkoj klimi kao levičari nisu mogli svoje stradanje moralizovati.

Komunistička dihotomna shema o revoluciji i kontrarevoluciji ukinuta je i potisnuta

novim isključivim shemama: patriote-izdajnici, mondijalisti-demokratski nacionalisti,
totalitarizam-demokratija, komunisti protiv svih drugih. Istorijski kontinuiteti i dugi procesi
danas se ne shvataju u socijalnom nego u nacionalnom duhu i povezani su sa raznovrsnim
teorijama zavere. KPJ je prevedena iz oslobodilačke u totalitarnu snagu, slika prošlosti, dugo
centrirana oko Titovog kulta, je demonizirana, a žrtve komunizma (nacionalisti i
kolaboracionisti) su rehabilitovane i proglašene istinskim patriotima. Ovo izvrtanje ima
dubljeg smisla. Ranije sećanje na borbu partizana je posredovalo željene vrednosti kao što su
internacionalizam, bratstvo-jedinstvo i multikulturalizam, pa je komunistička kadrovska
uprava na autoritaran način pomagala kosmopolitizaciju Balkanu. U izvesnom smislu
socijalizam je bio u XX veku snaga globalizacije na eksplozivnom Balkanu. Danas su aktuelni
pokušaji da se Titov socijalizam denuncira po modelu F.Firea, tj. poricanjem komunističkog
antifašizma, jer je tobože bio iznudjen, zločinački i totalitaran. Malo je istoričara koji su
aktivno reagovali na stereotipe o Titu, čak i kada se sa njima nisu slagali. Diskreditovanje

194
komunističkog izbalansiranog jugoslovenstva i antifašizma je u središtu revizionističke
istorijske politike (Kuljić 2003 a).

Srpska istoriografija stoji pod snažnim pritiskom novog antikomunističkog poretka

javnog sećanja, gotovo u istoj meri u kojoj je komunistička istoriografija ranije osmišljavala
dekretirani antifašizam. Istraživački prioriteti pomeraju se od Titovih zasluga ka Titovim
promašajima. Lako je pojmljivo što više nisu aktuelni Titovi uspesi (u privredi, diplomatiji i
obezbedjenju nacionalnog mira), već žrtve Titove politike. Ali je neverovatno sa kojom
brzinom je srpska istoriografija načinila zaokret od glorifikacije Tita ka njegovoj demonizaciji.
Antititoizam je kod inteligencije postao salonski deo identiteta. Gotovo da nije potrebno
isticati da kruto podvajanje javnog prijatelja i neprijatelja pogoduje stereotipnom mišljenju. U
Hrvatskoj je ključna alternativa Evropa – Balkan, unutar koje je antikomunizam posrednik, a
jugonostalgija najveći greh. Danas u Srbiji sličnu ulogu ima napetost izmedju demokratskog
nacionalizma i komunističkog totalitarizma, a greh je mondijalizam. U hrvatskoj jugoparanoji
antibalkanska retorika sažima antikomunizam i antitotalitarizam u oceni SFRJ kao balkanske
tiranije sa srpskom dominacijom. Tito jeste bio Hrvat, ali ne u dovoljnoj meri. Analogni
stereotip hrvatskom vidjenju Balkana za srpski nacionalizam jeste bivši komunistički
internacionalizam sa pogubnim načelom ravnoteže, tj. tezom da su svi nacionalizmi
podjednako opasni. Tito jeste bio za celovitu Jugoslaviju, ali je razdrobio i podvlastio Srbe.

Retki višeslojni pristupi socijalističkoj prošlosti postaju u novom kolektivnom pamćenju

disonantni. Ranija socijalistička slika istorije i istoriografija bez ostatka se proglašavaju za
dekretirane laži, a da se pri tome ne vodi računa o osobenoj vezi socijalističke stvarnosti i
svesti o njenoj prošlosti. Komunistička slika prošlosti koristila je drugačije pojmove i
kategorije za tumačenje prošlosti (ideologija, klasna svest) od današnjih (konstrukcija,
identitet, prevladavanje prošlosti). Hladniji pristup srušenoj slici o prošlosti, u čijem je središtu
bilo veličanje Tita, trebalo bi da uzme u obzir: (1) društvenointegrativne osobenosti
socijalističkog kolektivnog pamćenja, (2) epohalnu svest u kojoj se ova uobličavala (bipolarni
svet), i (3) konkretne društvene uslove svake bivše republike u kojoj se razvijala svest o
prošlosti. Rečju, treba uvesti višedimenzionalni obrazac društvene uslovljenosti slike istorije
umesto kategorija komunizam i postkomunizam. Višeslojni obrazac teže je razviti od lagodne i
udobne sheme totalitarna prošlost – demokratska sadašnjica. Treba nijansirano razmatrati
konkretnu povezanost bića i svesti unutar svakog razdoblja. Samo tako se celovitije može
razumeti Ttitova uloga. Na koji način su se npr. faze blokirane modernizacije u SFRJ
podudarale sa fragmentizacijom i diferencijacijom dekretiranog uniformnog komunističkog
vidjenja prošlosti? Kakvu viziju prošlosti je tražila ubrzana industrijalizacija početkom 1950-
ih u Jugoslaviji, kakvu samoupravna faza socijalizma za vreme Titovog života, a kakvu nakon
njegove smrti? Koje vrednosti nameće koja faza (centralistička, policentrična, posletitovska) ?
Kako se menjala kultizacija Tita s obzirom na promene u međunacionalnim i
međurepubličkim odnosima? Koje krize i prekretnice su najviše uticale na promene istorijske
slike: 1949, kada počinje snažna kritika staljinizma, 1965, kada počinje osamostaljivanje
republika, 1980, kada Tito umire i počinje prodor nacionalizma u istoriografiju, 1985. kada se
počinje osećati uticaj perestrojke i počinje ubrzana erozija harizme partije. U srednjoškolskim
udžbenicima može se pratiti evolucija slike o prošlosti, ali i u istraživačkim radovima.
Najbolje je naporedo pratiti stvaralačke i reproduktivne sadržaje. Iza zadržavanja
neprikosnovenih osnovnih mesta sećanja (Sutjeska, Neretva, sedam ofanziva, istorija partije,
sukob sa Staljinom i ključnih ideoloških opštih kurseva – antikapitalizam, antibirokratizam,
samoupravljanje), krilo se različito akcentovanje i vidjenje dekretirane bliže prošlosti kod
bivših republika. Opšti razvoj prerade prošlosti tekao je od dijamatovskog preko
samoupravnog marksizma do različito akcentovanog nacionalizma (od levičarskog do
liberalnog, postmodernističkog- konzervativnog do restaurativnog). U tom sklopu je u javnom
pamćenju i istoriografiji uvek iznova preocenjivana i Titova uloga.

195
 3. Tito i socijalizam u svakodnevnom pamćenju

Viđenje socijalističke prošlosti kod običnog čoveka danas je aktuelnije nego ranije iz još
jednog unutarnaučnog razloga. Istraživanja pamćenja sve više se okreću od tzv. tvrdog
pamćenja, tj.istraživanja ključnih prošlih političkih zbivanja i službenih sadržaja, ka “mekom”
pamćenju, gde su u središtu svakodnevnica i sećanja užih društvenih grupa (etničkih, klasnih,
polnih itd.). U SAD su istorija, pamćenje užih grupa i nostalgija komercijalizovani u medijskoj
industriji pamćenja, pa se na tržištu mogu kupiti instant-proizvodi za zadovoljenje vlastite
“istorijske” čežnje. Evropa je, tome nasuprot, još uvek opterećena teškim i eksplozivnim
ideologizovanim pamćenjem na genocid, fašizam i svetske ratove. Politika sa prošlošću na
starom kontinentu na drugačiji način se povezuje sa nostalgijom. U SAD je na delu
komercijalizacija i traganje za poreklom, a u Evropi su aktuelna sećanja na stabilna i mirna
vremena u etničkom i socijalnom pogledu. Na Zapadnom Balkanu danas se i najbezazlenija
jugonostalgija smatra, s pravom, opasnom u vremenu brisanja jednog pamćenja i konstruiranja
novoga (ili u vremenu prisilne amnezije i prisilnog pamćenja) (Ugrešić 1996), jer remeti novu
nacionalističku sliku prošlosti.

Najopštije govoreći, danas su prisutne dve vrste pamćenja socijalizma, tj.dve odvojene
dimenzije opažanja i procene socijalističke prošlosti: prva se odnosi na komunistički politički
sistem, a druga na društvenu stranu poretka na nivou svakodnevnog života i ličnih biografija.
Prva dimenzija obično je negativna, druga je složenija i dvoznačnija. Prva se oslanja na
službena dokumenta i propise, druga na oralnu istoriju, tj. na doživljaje koji se prenose
usmeno. Postoji posebna dijalektika selektivnog pamćenja i selektivnog zaborava
socijalističke prošlosti, koja se ispoljava u raznovrsnim oblicima na nivou masovne svesti i
kod političkih elita. Odnos običnog čoveka prema slici socijalizma određuje savremena kriza
koja menja sigurnost pojedinaca i grupa.
Samopoimanje običnog pojedinca, koje obično počiva na skladu grupne i lične prošlosti,
doživelo je od sloma socijalizma burne potrese. U poslesocijalističkoj svakodnevici sve više je
pojedinaca sa skraćenim ili pocepanim biografijama; dojučerašnji komunisti i titoisti postali su
antikomunisti i antititoisti, jugosloveni su se pretopili u nacionaliste, slika vlastite prošlosti
rekonstruiše se i prepravlja i saobražava novom poretku sećanja. Jugoslovensko kolektivno
pamćenje zamenjeno je novim nacionalnim pamćenjem. U Hrvatskoj i Srbiji su politički
emigranti i bivši kvislinzi, gubitnici iz 2. sv. rata, stekli pravo “povratka svog konfiskovanog
pamćenja”, jer je novim nacionalističkim elitama bio potreban živi lični simbol kod
konstrukcije anti-antifašističkog pamćenja. Službena revizija nije mogla kontrolisati nostalgiju,
koja je osećajna komponenta pamćenja i “kapriciozni korektor prilagodljivog pamćenja”
(Ugrešić 1996). Nostalgija ne prihvata kriterije službenog pamćenja, niti novog pragmatičnog
poretka sećanja. Nacionalisti nisu mogli kontrolisati nostalgično pamćenje na multietničku
Jugoslaviju, pa su pokušali da ključni pojam stigmatizuju. Termin jugonostalgičar služi za
političku i moralnu diskvalifikaciju; jugonostalgičar je sumnjiv čovjek, "narodni neprijatelj",
"izdajica", osoba koja žali za propašću Jugoslavije (dakle za propašću komunizma, a
komunizam je u Hrvatskoj"srbo-boljševizam", a u Srbiji zavera antisrpskih brozovskih snaga).
Rečju, jugonostalgičar je neprijatelj novog “demokratskog nacionalizma”. Sociološki rečeno
jugonostalgija narušava sklad novog društvenointegrativnog poretka sećanja. U Hrvatskoj je,
zapaža D.Ugrešić, termin "jugonostalgija" bio čak deo nove, ratne terminologije. Nostalgija
uobličava draž kolektivnog pamćenja na iščezle socijalne sigurnosti svakodnevice socijalizma i
multietničkog mira. Građanima bivše Jugoslavije oduzeta je njihova zajednička
pedesetogodišnja prošlost. U zamenu za oduzeto ponuđen im je konstrukt nacionalnog
pamćenja, koji su mnogi oduševljeno prihvatili misleći da je to siguran temelj za bolju
budućnost. Ipak, izgleda da i u Hrvatskoj postoji raskol između dekretiranog sećanja i
spontanog javnog mnjenja što pokazuju najnovija istraživanja. Prema rezultatima Internet
ankete zagrebačkog «Nacionala» s kraja 2003. Tito je prvi na listi 10 najznačajnijih Hrvata svih
vremena (Nacional 2004). Do sličnih rezultata došli su sociolozi u Sloveniji, gde je takođe
196
antikomunistička ideologija vladajućih takođe u suprotnosti sa stavom javnog mnjenja prema
socijalizmu. U istraživanjima javnog mnjenja Slovenije tokom 1990-ih, koje je vodio Niko Toš,
procenat ispitanika koji su mislili da su "odnosi u Sloveniji nakon Drugog svjetskog rata bili
vrijeme straha i zatiranja" kretao se u godinama od 1992. do 1994. oko šest postotaka (najviša
vrednost bila je 6,8 posto, 1994.). Godine 1998. taj odgovor pao je na samo 3,9 posto. Cijelo
vrijeme između 1992. i 1998. postotak ispitanika koji su ocjenjivali kako je u to doba bilo
"mnogo toga dobrog i mnogo toga lošeg" kretao se oko dvije trećine. Izrazito pozitivnu ocjenu,
kako je to bilo "vrijeme napretka i dobrog života", dalo je 1992. godine 14,5 posto, a 1998.
godine 22,9 posto ispitanika (Cit. prema Močnik 2003). Kod ovog uporednog osvrta ne treba
zaboraviti, pored opšteg «rehabilitovanja», i različito akcentovanje Tita. U Hrvatskoj Tita
pamte zbog velikog državničkog ugleda u svetu, u Srbiji i BiH se Titovo doba pamti po
stabilnoj socijalnoj situaciji i odsustvu sukoba, a u Sloveniji opet iz trećih razloga. U očima
mnogih Slovenaca danas je Tito (polu- Slovenac, jer mu je majka bila Javoršek): poslednji
Habzburg, prosvećeni monarh, vladar sa bečkim šlifom, harizmatski igrač, garant mira i
jedinstva mnogonacionalne države, borac protiv Staljina, vešt balanser između blokova, guru
Trećeg puta. Tito je definitivno pozitivna figura u očima mladih Slovenije (Stolzmann 2001), i
otuda što se sećanje na njega u dovoljnoj meri ohladilo, za razliku od ostalih delova zemlje koji
su bili dugo uvučeni u međunacionalne sukobe. Ipak je raskol između dekretiranog sećanja i
spontanog javnog mnjenja u Sloveniji manji. Naime, po anketi ljubljanskog «Dela» s kraja
2003. na pitanje «Kojeg Slovenca bi ste najradije oživeli (klonirali)» Tito se našao na 5. mestu
(iza F.Prešerna, L.Štukelja, P.Trubara i I.Cankara) ( Naroda kloni, 2003). Na ovaj rejting Tita
uticalo je verovatno drugačije postavljeno anketno pitanje, ali je i usled odsustva krize kod
Slovenaca, Tito hladniji segment prošlosti nego kod drugih bivših jugoslovenskih republika.

Važno je uočiti da u svim sredinama lična sećanja, službena slika prošlosti i naučna obrada
prošlosti stoje u konkurentskom odnosu. Bilo bi pogrešno misliti da je reč samo o sukobu
između često snažne emotivne i moralističke nostalgije s jedne, službenog demonizovanja Tita
s druge i pokušaja hladne analize na trećoj strani. Pomenute perspektive neretko se prožimaju i
stvaraju kolebljive i fluidne stavove. Lako je pojmljiva razlika izmedju ličnog subjektivnog
sećanja i racionalne pretenzije ka objašnjenju. Istorija se kosi sa nereflektiranim sećanjem.
Njen zadatak je racionalna kontrola sećanja i diciplinovanje pamćenja. Tome nasuprot, u
svakodnevnom životu odnos prema prošlosti više je opterećen različitim oblicima osećajnog
nedisciplinovanog pamćenja. Ipak se napetost izmedju rezultata objektivnih naučnih metoda
objašnjenja i razumevanja s jedne i moralizovanog i osećajnog odnosa s druge strane ne
može otkloniti, jer, bar kod nas, još nema jasne granice izmedju naručene istoriografije i
spontano politizovane prošlosti. Ova napetost je u jezgru odnosa prema Titu.

Odnos prema socijalizmu nešto je drugačiji kod naroda nego kod inteligencije (Ilić
2000). Narod teže napušta vidjenje socijalizma kao režima opšte socijalne sigurnosti nego
inteligencija kojoj je važnija politička i nacionalna situacija. Tito je još uvek popularan u
Makedoniji i delovima BiH i Crne Gore, ali ne kod nacionalno osvešćenih Srba i Hrvata.
Kolektivno pamćenje se izgleda kod Slovenaca najviše ohladilo. Zanimljiva paleta aktuelnih
sećanja na Tita kod običnih ljudi može se naći na Internet stranici »Leksikon Yu mitologije».
Državnopolitički značaj Titovog kulta iščezao je sa razaranjem Jugoslavije. Istoričari koji su
ga osmišljavali bezsavesno su ga napustili. U istoriografiji je spoj amnestije i amnezije složen,
ne otuda što je napuštanje apologije socijalizma duboko i bolno proživljeno (najčešće i nije),
nego zato što je diskvalifikacija ličnosti, grupa ili sistema skopčana sa pravdanjem novih
različitih interesa i identiteta. Verovatno su zato mnogi intelektualci izmedju amnestije i
amnezije izabrali konverziju.
Tome nasuprot, više empirijskih istraživanja pokazalo je postojanost Titovog ugleda kod
ispitanika, običnih ljudi. Po Ilićevom istraživanju iz 1999. u Srbiji kod mladih najpoželjnije
ličnosti iz prošlosti su junaci iz Kosovskog mita, a kao pojedinačno najčešće preferirana
197
ličnost iz srpske istorije navodi se Tito, a zatim slede Tesla, Pupin, V. Karadžić, Karadjordje
itd. (Ilić 2000, str. 26). Istraživač zaključuje da je povoljna ocena Tita rezultat sećanja na
socijalnu sigurnost njegovog režima, a ne sklonosti ka marksističkom internacionalizmu. Isti
pisac ističe razliku izmedju svesti mladih u Srbiji i istorijskog sećanja nacionalne kulturne elite
koja je više revizionistička (Ilić, 2000). U drugom istraživanju iz 2002. Ilić je došao do sličnih,
ali diferenciranijih nalaza u Vojvodini (Ilić 2002). Većina ispitanika srpske i mađarske
nacionalnosti je kao “zlatni period” iz prošlosti izdvojila Titovo vreme (Ilić 2002,87-89). Kada
je u pitanju istorijska ličnost koja bi mogla da reši aktuelne probleme, srpski i mađarski
ispitanici najčešće su izdvajali Tita (Ibid.,118-119), a slični odgovori dobijeni su i na pitanje o
najčešće pominjanoj ličnosti iz istorije srpskog i mađarskog naroda. Premda nije bio Mađar ni
Srbin, Tito je još uvek popularan kao simbol nadnacionalne integracije (Ilić 2002,124). Da je
ovo raspoloženje trajnije i raširenije kazuju nalazi jednog drugog istraživanja, prema kojem su
na širem području Srbije iz 2002. retrospektivne ocene SFRJ kao nedemokratskog političkog
sistema praktično odsutne (Spasić 2003,104.). Sećanja na socijalizam i Tita nisu gola
nostalgija. Z. Golubović piše o “relativno prosperitetnom društvu” pre Miloševića (Golubović
2003,26), koga se gradjani sećaju sa nostalgijom (Golubović 2003,50). Po istraživanju iz maja
2002. SFRJ je “najdostupniji model normalnog života”, to je normalnost koju je zamenila
nenormalnost koja i danas traje (Spasić 2003, 100). Bio je to režim za čijom kritičkom
prosudbom se nije osećala nikakva potreba (Spasić 2003,105). Istraživači se slažu da je
socijalna sigurnost stvarala jednopartijskom režimu saglasnost, a naglašeni motivi reda i
stabilnosti (u poredjenju sa neredom 1990-ih) uslovili su depolitizovano pozitivno
vrednovanje SFRJ u sećanju običnih gradjana. Kod jakih verzija ocena, život u SFRJ primio
je status “strukturne nostalgije” ili “zlatnog doba” za kojim je usledila sveopšta propast
(Spasić 2003,102). Jugonostalgija ima titoističku podvarijantu u kojoj se žali za
višenacionalnom uglednom velikom SFRJ. Filmski režiser Želimir Žilnik u dokumentarnom
filmu "Maršal Tito, drugi put među Srbima" napravio je 1993. neobično zanimljiv test
kolektivnog pamćenja. Uzeo je glumca koji fizički prilično podseća na Tita, obukao ga u
maršalsku uniformu i pustio da šeta ulicama Beograda. Iako su svi prolaznici znali da se radi o
surogatu, mnogi su od njih, zaboravivši se, razgovarali sa surogatom kao sa samim Titom.
Svaka nostalgija ( e nja za ne im što nam je nekada bilo drago i prijatno) pripada
ose ajnom toplom se anju koje treba razlikovati od hladnog bezstrasnog se anja.Ovo
potonje po iva na uvidu koji se sti e poredjenjem egzaktnih pokazatelja razvoja
samoupravnog socijalizma i aktuelnog kapitalizma (stope horizontalne i vertikalne
pokretljivost, stupanj kriminala, standard i sl. Kod nostalgije prošlost se donekle i idealizuje, a
u atmosferi ekonomske nesigurnosti ova sklonost je izrazitija. Odmah treba re i da su izrazi
jugonostalgija i jugonostalgi ar, stvoreni po etkom 1990-ih za obele avanje neprijatelja
nacije (A.Debeljak, D.Ugreši ). Nasuprot ovom negativnom vrednosnom shvatanju pojma,
ovde se polazi od toga da biti jugonostalgi ar zna i biti otvoren prema baštini razli itih
kulturnih sredina, što mo e biti samo pozitivno, «jer onaj koji zna samo za jedno, ne zna ni za
jedno». Kod širih slojeva jugonostalgija ozna ava opštije se anje na društvenu sigurnost. I
nostalgija tra i li ni simbol. Moglo bi se re i da je Tito, ne samo zbog nostalgije, u o ima
ve ine stanovništva još uvek zapam en kao pozitivna istorijska li nost. Kada nakon
relativno ure ene sigurne dr ave nastane haos i nesigurnost, se anja na prošlost lako prelaze
u nostalgiju. Još u hroni nom ratnom stanju antike te nja za mirom i sre om se u versko-
politi kom obliku iskazivala u kultu cara izmiritelja i kanalisala u pravcu njegovog
obo avanja. Tako je verovatno kriza Rimskog carstva u 3. veku stvorila idili nu sliku o
carevima 2.veka (Hadrijanu i Antoninu Piju), koja je sigurno odudarala od stvarnosti. Rimski
car vi en je kao spasitelj sveta koji oslobadja narode ratnih sukoba, miri i ukida bedu, a
njegova epoha je eljeno zlatno doba. U obli ju zemaljskog cara otkrivao se pravedni bog.
Na sli an na in se u razli itim oblicima svetovne eshatologije današnja nostalgi na
prise anja vezuju za Tita. Ova okolnost, me utim, ne bi trebala da uti e na potcenjivanje
realnih modernizacijskih u inaka Titove vlasti: medjunacionalna trpeljivost, visoka
pokretljivost stanovništva, laicizacija i prosve ivanje, kosmopolitizacija i socijalna sigurnost.

198
Svaka nostalgija je selektivna. Manifestacija selektivnih “depolitizovanih se anja” kod
obi nih ljudi mo e se povezati i sa drugim iniocima. “Pragmatizacija vrednosti” vidljiva je
kod onih koji su okrenuti više ka rešavanju dnevnih problema, nego kod onih koji su
zaokupljeni simboli nim sukobima oko istorijske pravde. U krizi pojedinca ne zaokuplja
prošlost niti budu nost, ve svakidašnje pre ivljavanje. To je rodno tle nostalgije, ali, kada
je u pitanju socijalizam, nostalgija je, naro ito kod inteligencije, selektivna: mnogi pojedinci
se aju se prijatne socijalne sigurnosti, a ne i vlastite upletenosti u pravdanje re ima ili
njegove ideologije. Dakle, aktuelne potrebe i interesi stvaraju slo enu i široku zajednicu
zaborava i oprosta koja je u subjektivnom pogledu vrlo va na, jer slu i kao instrument
samozaborava i samooprosta. Bez zaborava ne bi pre iveli, ka e Ni e. U pam enju
svakodnevice socijalizma zaboravlja se na autoritarnost re ima, a pamti se društvena
sigurnost. Pam enje titoizma ipak ima više dimenzija i kao segment kolektivne svesti ne
mo e se tuma iti kao spontana romanti na reakcija na tegobno pre ivljavanje i
osiromašenje krajem 20.veka, niti kao arhai ni izraz propalog socijalizma. Kao i prema
drugim markantnim sadr ajima iz prošlosti, tako i odnos prema titoizmu mo e biti
nostalgi ni, negatorski i kriti ki. Romanti arski titoizam slavi svaki segment njegove epohe,
dok demonizatorski, tome nasuprot, sve tuma i kao la i prevaru. Kriti ki odnos, pak,
razdvaja realne modernizacijske crte ovog re ima od razli itih oblika nostalgi ne
idealizacije. Grubo re eno, radi se o razlici izme u e nje za prošloš u, ga enja i hladnog
rasu ivanja. U ovom ni eovskom smislu i harvardski profesor slavistike S. Bojm isti e
razliku izme u dva oblika nostalgije. Prva je rekonstruktivna, a druga refleksivna.
Rekonstruktivna nostalgija pripada kolektivnom pam enju, tu se smišljeno prekraja
nacionalna prošlost i budu nost, s namerom da se izgla a kolektivna svest o prošlosti i da se
ukinu privatna se anja koja su u sukobu sa kolektivnim. Ovu operaciju je D. Ugreši nazvala
"konfiskacijom se anja". Naravno da rekonstruktivna nostalgija ne vidi sebe kao nostalgiju,
tj. kao selektivnu maštovitu prošlost, nego ovu vrstu se anja dr i preko potrebnim
otkrivanjem zaturene nacionalne istine. Na drugoj strani, refleksivna nostalgija, opstaje u
rezervatu pojedina nog se anja, ne mo e biti oktroisana niti propisana, naj eš e se
iskazuje u privatnim pri ama i ne mo e se bez ostatka glajhšaltovati. Kriti ka refleksivna
nostalgija je svesna nepovratnosti prošlog, da povrataka ku i nema, ali i toga da masovni al
za stabilnim ivotom u prošlosti jasno pokazuje da je sadašnjost “poprili no teretli”, tj. u
nekim va nim segmentima ispod nivoa prošlog. Se anje na socijalizam jeste prete no, ali ne
i uvek, vezano za se anje na Jugoslaviju. I kod mnogih antikomunista jugonostalgija
ozna ava e nju za širim kulturnim prostorom od nacionalnog i nepristajanje na samo jedan
kulturni obrazac, pa je i zbog ovoga treba razlikovati od prazne romanti ne iluzije.

4. Tito kao simbol

Organizovano pamćenje nije samo važan sadržaj vladajuće ideologije, nego je to i struktura
simbola smeštena u njegovom središtu, koja osmišljava i neideološko iskustvo. Simbolička
struktura povezuje društvena izvorišta pamćenja sa njegovom društvenom funkcijom. Kod
svakog pamćenja treba raspoznati primarni dogadjaj i ključnu ličnost. To nije uvek realni,
izvorni i najuticajniji splet zbivanja, već su to dogadjaj i ličnost koji ujedinjuju i podstiču
društvo da stvara nove pravce razvoja. B.Švarc je pokazao kako su u SAD učesnici Drugog
svetskog rata tumačili vlastito iskustvo poredeći ga sa drugim primarnim dogadjajem –
građanskim ratom iz 1860-ih. Poredi se jedno zbivanje sa drugim, tj. način organizovanja i
osmišljavanja društvenog iskustva kod pojedinaca. Ova vrsta poredjenja pretvara pamćenje u
kulturni sistem, stvara simbolički obrazac prošlosti i pretvara kulturne simbole u očevidne
javne rasprave. Minuli dogadajaji na taj mogu biti ključ za tumačenje sadašnjice. Ali treba
shvatiti pod kojim uslovima i zarad kojih ciljeva prošlost postaje okvir za razumevanje
sadašnjice.
Švarc je to pokazao na načinu svojatanja Abrahama Linkolna (1809-1865) u SAD za vreme
Drugog svetskog rata (Schwartz 1996). Linkolnova senka duža je i šira nego što je bila u dobu
njegovog predsednikovanja (1860-1865). Linkoln nije samo kasnije oživljavan, nego je postao
trajan sadržaj pamćenja u kom je dinamika pamćenja postala najočiglednija. Na Linkolna treba
199
gledati očima ratne generacije da bi se razumele vrednosti i osećanja te generacije. Nije to bila
puka idealizacija ubijenog predsednika, već je Linkoln postao važan u rešavanju nekih
njihovih važnih problema. U jugoslovenskom kolektivnom pamćenju još uvek je ključni
dogadjaj rat protiv fašizma, a ključna ličnost Tito. Tito je odmah nakon smrti postao simbol
zajedničke države, ali i rastegljivi sadržaj koji je u zavisnosti od potreba različito tumačen.
Nakon toga Tito je postao važan pokazatelj kolektivnog pamćenja zahvaćenog krizom. Iza
univerzalnog simbola i imena krile su se različite vrednosti: bratstvo-jedinstvo, antifašizam i
antistaljinizam, ponosna nevazalna spoljna politika, ali i separatizam i stvaranje novih nacija i
pokrajina. Još je šarolikiji spektar Tita kao negativnog simbola od 1990-te. Od tada je on
simbol antiliberalizma, antinacionalizma, boljševizma, autokratije, totalitarizma, mondijalizma
itd. U duhu postojane oslobodilačke političke kulture uzdizan je kao spasitelj klase i
detronizovan kao upropastitelj nacije. Tito je još uvek simbol oprečnih vrednosnih sistema, a u
sociološkom smislu podjednako je važan kao simbol željenih i neželjenih vrednosti. Zašto?
Zato što selektivno oživljena prošlost najbolje objašnjava prioritet novih vrednosti. Izmedju
1900. i 1940. Linkoln je bio simbol ljudskog dostojanstva i ljudskih prava. Ruzvelt je govorio
da je Linkoln bio prvi predsednik u duhu Nju Dila. Tito je do 1990. bio simbol socijalizma,
samoupravljanja, ravnopravnosti nacija, antifašizma i antistaljinizma. Ruzvelt se spremao za
rat oživljavajući pamćenje na Linkolna i gradjanski rat. Pod Titovom slikom održavane su
demonstracije Albanaca, ali i mitinzi Srba 1988-1990. U Drugom svetskom ratu sećanje na
Linkolna imalo je još složeniju ulogu: ponavljane su epizode iz građanskog rata 1860-ih, sa
podsećanjem na sličnosti akcija u Drugom svetskom ratu. Isticane su sličnosti, a ne razlike
izmedju dva rata, pa je potonji ispao samo kopija gradjanskog. Učesnici Drugog svetskog rata
brzo su se poistovećivali sa generacijom iz gradjanskog rata, i sebe videli kao njihove
nastavljače. Švarc je uz to uočio i iste vrednosti (borba protiv ropstva) koje su pokretale obe
generacije pravednih ratnika. Idealizacijom Linkolna složeni gradjanski rat u holivudskom
maniru sažet je i sveden na Linkolnovu porodičnu viziju, pa je postao značajniji od njegovog
života (Schwartz 1996, 922). Za razliku od Linkolna, koga malo ko danas osporava, Tito
opstaje i kao simbol pozitivnih i negativnih vrednosti. U mnogim mestima bivše Jugoslavije
još stoje ulice sa Titovim imenom, a kod Makedonaca i Bošnjaka Tito ostaje otac nacije. U
tom pogledu indikativna je aktuelna debata oko naziva glavne ulice u Sarajevu. Do skora je
cela ulica bila «Titova», a od skora,kako se predlaže, samo njena polovina, dok drugi deo treba
da ponese ime A.Izetbegovića. Međutim, predlog je u Sarajevu izazvao otpor. Odnos prema
Titu ne podudara sa odnosom prema socijalizmu. U službenom pamćenju Tito se po pravilu
dekontekstualizuje: nacionalisti u Skopju vezuju ga za «drugi Ilinden» 1944. kada je
Makedonija proglašena republikom, a iz sličnih razloga to čine i Bošnjaci u Sarajevu. Sličan je
odnos i savremene crnogorske vlasti, a donekle i hrvatske i slovenačke. Tito je važan kao otac
novih nacija-država i izmiritelj, a ne kao simbol socijalizma.
U svakom poretku sećanja bira se naročiti događaj iz prošlosti kao rastegljivi primarni okvir
njenog tumačenja. U središtu izabranog događaja je istorijska ličnost. Što je društvo stabilnije
i lišeno krupnih lomova to je ovaj okvir postojaniji. Linkoln je u istoriji SAD skoro vek i po
najpopularniji predsednik i simbol željenih vrednosti. Tito je to u Jugoslaviji bio to samo do
1990. Za vreme velike depresije pominjana je Linkolnova mladost i njegove borbe u Ilinoisu,
za vreme rata njegovo predsednikovanje, nakon Kenedija, njegovo ubistvo u pozorištu. U toku
Drugog svetskog rata mediji su o Linkolnu pisali da je on lično na vreme pripremao
regrutaciju, vojno snabdevanje, gradio brodove, ograničavao slobodu govora i suspendovao
legalnu zaštitu u obliku preventivnog pritvora. Linkoln je bio naš prvi diktator, pisao je Nju
Jork Tajms polovinom 1941, još pre Perl Harbura. Važna priprema za ulazak SAD u Drugi
svetski rat (koji je bio sve izgledniji nakon ulaska V.Britanije u rat septembra 1939, a naročito
nakon pada Francuske juna 1940) bilo je oživljavanje sećanja na građanski rat koji se zbio 80
godina ranije. Bila je to mobilizacija i upotreba istorije, a ne njeno kritičko osvetljavanje.

Linkoln je idealizovan jer je uvek bio obrazac poželjnih vrednosti. Pojedini delovi njegovog
života bili su aktuelni u različitim dobima, jer su budili različita osećanja. Švarc dodaje da se
200
ovaj odnos izmedju sećanja na Linkolna i neposrednih imperativa rata ne može objasniti
formulama manipulacije ili propagande, niti lažne svesti. Daleko više od toga, sećanje na
Linkolna otelovljava univerzalnu kulturnu prisutnost koja stvara zajednički obrazac delanja,
rasudjivanja, zajedničke kategorije razumevanja i zajedničko tumačenje patnji i smrti.
Linkolna su svi svojatali. On je deo kolektivne svesti SAD (Schwarz 1996, 923). Po
istraživanju iz 1999. telefonskom anketom na Univerzitetu Merilend, najpopularniji američki
predsednici su: Linkoln (45%) Kenedi (35%), Regan (29%),Vašington (28%), Klinton (24%)
(Schwartz, Schumann 2003). U američkom kolektivnom pamćenju i istoriji slika Linkolna
javlja se u nekoliko verzija: 1.spasilac unije koji je očuvao jedinstvenu državu, 2. veliki
oslobodilac koji je ukinuo ropstvo, 3.čovek iz naroda sa kojim se poistovećivao obični
Amerikanac, 4. prvi Amerikanac, borac na frontu, 5. čovek koji je sam sebe stvorio - oličenje
otvorenosti kanala društvenog uspona.Vizija Linkolna u različitim periodima odražavala je
različite ideale koji su dublji od poštovanja Linkolna: slavljenje «spasioca Unije» iskazuje
američki nacionalizam, «veliki oslobodilac» simbol je humanosti,a «čovek iz naroda»
znamen demokratije, «prvi Amerikanac» je oličenje amerikanizma, a «čovek koji je sam
uspeo» svedoči o jednakim šansama svih. Švarc i Šuman zaključuju da, uprkos postojanosti
autoriteta, Linkolna drugačije vide danas nego 1945.

Na sličan način i Tito je dugo bio deo kolektivne svesti jugoslovenske države, ali je, za razliku
od Linkolna, nakon detronizovanja ostao to i dalje, ali sa drugačijim vrednosnim predznakom.
Bio je simbol nadnacionalnog vođe, borca protiv fašizma i staljinizma, mirotvorca i ideje
jednakosti. Nakon kastracije njegovog kulta postao je simbol još šireg spektra negativnih
vrednosti. Danas svako opredeljenje postaje jasnije ukoliko se odredi prema osnovnoj ličnosti
iz prošlosti - Titu. «Reci mi šta misliš o Titu, pa ću ti reći ko si». Postmodernisti tvrde da su
velike priče i heroji izgubili važenje. Na Balkanu nisu. Prostor je još uvek opterećen prošlošću,
a kolektivno pamćenje zadržava sposobnost da organizuje iskustvo i osmisli vrednosti ukoliko
pouzdano odabere iz prošlosti osnovni dogadjaj kao okvir prerade prošlosti. Na ravni
simboličkog interakcionizma upotreba Tita, kao pozitivnog i negativnog simbola, prilično
pouzdano može se porediti sa svojatanjem Linkolna.
..........

Istorija je lux veritatis. Još je Goja u 17. veku predstavio muzu Klio na jednoj slici kao malo
dete koje je okrenuto posmatraču sa upitnim izrazom lica: «Šta treba da kažem? Kakva je
prošlost potrebna tvojoj budućnosti ?“ Kritička istorija ne nameće statičke i osećajne istorijske
slike, već relativizuje prošlost, tj.ukazuje na obrasce njenog iskrivljavanja. Sociološkosaznajni
pristup prošlosti raspoznaje društvenointegrativnu ulogu slike o prošlosti, otkrivajući njenu
interesnu uslovljenost ali ne zaboravljajući i gnoseološke kriterije kod procene saznajne
vrednosti. Selektivno pamćenje treba proučavati na više nivoa da bi se pouzdanije otkrili
interesi kod oživljavanja prošlosti i spontani i planski mehanizmi njene prerade.

* »Internet intervju iz 1996. godine predsednika DSS V. Koštunice«,

http://www.dss.org.yu/arhiva/intervju96.html

**Intervju D. Medakovića iz 1993, in Serbian Unity Congress,

www.suc.org/culture/library/OCI/zablude-i-greske-43-04-24.html.

201
XI SAMOPOIMANJE I LIČNE CRTE

Samopoimanje vladara zavisi od više okolnosti: sklonosti ka ideološkom ili državnopolitičkom

promišljanju vlastite uloge, obrazovanja odnosno sposobnosti da u idejnom pogledu uobliči
samosvest i shvatanje samostalnosti vlastite uloge u odnosu na nadređenu ustanovu koja mu
pruža legitimnost (crkva, vojska, partija i sl.). Socijalistički vladari su vlastiti učinak tesno
vezivali za partiju iz koje su regrutovani, izbegavajući radikalnije izdvajanje iz nje, pa im je
stoga samopoimanje, po pravilu, nerazvijeno, i naizgled skromno. Zbog stalnog otpora partije
individualiziranju i narušavanju partijske discipline, neretko su partijski vođi svesno ili
nesvesno potcenjivali vlastiti učinak. U samopoimanju vladara prelamaju se neke važnije
opštije crte doba, zatim zamisao poželjnog društva i uloge vodećeg pojedinca. Najčešće je
manje ili više razvijena samosvest vladara u osnovi individualizovani segment vladajuće
ideologije modifikovan ličnim tumačenjem ili karakternim crtama. U proučavanju
samopoimanja socijalističkih vladara trebalo bi uočiti, s jedne strane, opštije sadržaje
svojstvene širem krugu ideoloških istomišljenika i drugačije akcentovanje, modifikovanje ili
prilagođavanje situaciji opštih načela, s druge strane. Slično bi trebalo postupati i u proučavanju
ličnih crta. Naime, valjalo bi razdvajati opštije crte ponašanja, koje izviru iz posedovanja
najviše vlasti uopšte i čijim se deformacijama može malo koji vladar oteti, zatim ponašanje
kome ton uliva manje ili više misionarski ili eshatološki shvaćen ideološki cilj koji vladar
nastoji da ostvari, i, na kraju praksu kojoj pečat daju sasvim lične crte karaktera, temperamenta
i sklonost pojedinca.
Premda nedovoljno diferencirano, Titovo samopoimanje može se rekonstruisati iz njegovih
radova, brojnih javnih govora, nastupa i intervjua koje je do duboke starosti imao. U Titovom
samopoimanju se mogu prepoznati dva važna, prilično usklađena osnovna sadržaja: sebe je
video kao predvodnika radničke klase i partije i kao nadnacionalnog šefa države. Sklad klasne i
nadnacionalne komponente izvirao je iz, u osnovi, internacionalističke komunističke ideologije
i nadnacionalnog jugoslovenstva kao neideološkog integrativnog sredstva složene
višenacionalne države. U socijalizmu vođa nije nikada iznad ideologije partije koliko god bio
priznat njegov kreativni učinak. «Sve što sam postigao dugujem našoj Partiji. Bio sam neuk
mlad čovek. Partija me je uzela, obrazovala, načinila čovjeka od mene. Njoj sve dugujem»
(Dedijer 1980, str. 656). Titovi lični uzori su takođe iz istorije partije. U intervjuu New York
Times-u 1958. Tito bez taktiziranja navodi da mu je Lenjin uzor, jer zbog tadašnjeg velikog
ugleda levice u svetu nije bilo nužno prikrivati ideološka htenja (Tito 1982, I, str. 203). Odnos
prema Staljinu bio je složeniji. Tito je na Staljina gledao kao na sposobnog, ali nehumanog i
grubog rukovodioca. Povodom Staljinove smrti je izjavio da ga je «Staljin više puta
impresionirao svojom vitalnošću i poznavanjem stvari... Nije mi se sviđala njegova grubost...
Samo ja ne mogu reći da ga ne smatram krupnom ličnošću» (Mandić 1981, str. 323). Slična
ocena je izneta francuskim novinama aprila 1956: «Ja smatram da je Staljin bio prilično
sposoban državnik... Nije imao hrabrosti u tom smislu da vjeruje ljudima. Verovao je samo
onima koji su izvršavali njegova naređenja (Tito 1982, II, str. 207). Ove ocene daleko su
umerenije od demonizacije Staljina početkom 1950-ih godina. Nisu više lišene bojazni da
radikalni antistaljinizam ne pokvari zbližavanje Jugoslavije i SSSR-a. Kada su Tita 1968. pitali
za koju mu je odluku u životu trebalo najviše hrabrosti odgovor je bio jasan: «Odluka o prekidu
sa Staljinom 1948». Bila je to ideološka hrabrost, značajnija od lične. «Staljin je ipak
pravovremeno sagledao posljedice jednog nepromišljenog koraka. Staljin je bio pametan
čovjek. Ja sam ga uvijek smatrao realistom, ali je kao državnik bio strašno grub prema težnjama
naroda» (Tito 1982, I, str. 181-182). Da ove ocene nisu bile samo puko taktiziranje zbog odnosa
sa SSSR-om, svedoči Titova izjava francuskim novinarima posle okupacije Čehoslovačke
oktobra 1968. da «Staljina smatra krupnom ličnošću» (Tito 1980, str. 524-525).
Tito je nakon 1967. iz destaljinizacije izvukao pouku, ali u tome nije bio usamljen jer su se i
sovjetski rukovodioci posle Staljina distancirali od Džugašvilija deklarativno i praksom.
Hruščovljev autoritet ne može se porediti sa Staljinovim, a svrgnuti rukovodioci u SSSR-u
(izuzev Berije) nisu likvidirani, već su pomerani na niže položaje (Molotov, Saburov) ili
202
penzionisani (Žukov). Titov proboj nije, dakle, u neterorističkim čistkama već u tržišnoj
privredi, samoupravljanju i otvorenoj spoljnoj politici. Pošto se nije mogao nametnuti za lidera
međunarodnog socijalizma, gradio je oreol svetskog borca za mir. Osim toga treba imati na
umu da je Staljinova smrt olakšala Titu prelaz na čvršći partijski kurs, jer je bio zabrinut za
stanje u SKJ zbog slabljenja ideološke monolitnosti i negativnih uticaja sa Zapada. Dakle,
posledice nestanka Staljina su u Jugoslaviji bile višeznačne.
Nadlična i nadređena suverenost partije i za Tita je u isto vreme škola, avangarda i kolektivna
volja; ličnosti, doduše, imaju određenu ulogu, «ali se ova ne stiče odozgo, nego odozdo iz
naroda». Partijsko duboko prožima lično i u ovom pogledu Titove samoprocene su ortodoksno
komunističke (uprkos prilično jasno izraženom karakteru lične vlasti): «Meni je teško slušati
priznanja koja mi se upućuju. Jer bila bi historijska nepravda kada bi se sve što je ostvareno
pripisivalo jednom čovjeku. Mi smo stvorili novu Jugoslaviju zajednički, kolektivno. Na čelu te
borbe stajala je naša Partija. I zato svi mi imamo iste zasluge. Ja ne bih mogao mnogo učiniti da
nismo imali takve drugove» (Iz intervjua 1975, Tito 1982, II, str. 216). Ili na drugom mestu gde
je plehanovski sociologizam neskriveniji: «Uloga ličnosti je utoliko značajnija ukoliko ona vrši
to što narod želi, no ličnost nije motorna snaga... a ličnost je organizator» (Dedijer 1984, str.
609). Teško je verovati da Tito nije bio svestan značaja i samostalnosti vlastitog odlučivanja, ali
ga je uvek depersonalizovao i vezivao za partiju, da bi osnažio njen autoritet, a zatim za narod,
da bi istakao stalnu vezu sa narodnom voljom. Na ovom mestu manje je važno raspravljati o
tome zašto je u ovom segmentu samopoimanja lična uloga svesno ili nesvesno potcenjena (da bi
se skrila vlastita široka ovlašćenja ili da bi se stvorio utisak lične skromnosti). Važnije je
samopoimanje idejno-istorijski prepoznati. Kod Tita, kao i kod svih komunističkih vođa,
samopoimanje je neraskidivo vezano za partijsku klasnu ulogu i marksističku ideologiju, za
koju se veruje da pruža najdublji racionalni uvid u društvene protivrečnosti. Veza između
najdubljeg uvida i najvišeg mesta je klasna pripadnost, revolucionarni staž, aktivnost,
budućnost i poštovanje partijskog jedinstva. Klasna jednakost bila je prisutna u formi
svakodnevnog ophođenja. Tito je 1963. javno podsećao da ga vređa «kad mu se naš građanin
obraća rečju gospodin» - jer ona ima određen klasni smisao. Omladina treba da se bori protiv
takvog oslovljavanja, ali nama ne smeta ako starije generacije iz građanskih krugova koriste te
nazive» (Tito 1977, str. 262). Ne manje od klasnog Titu je bilo stalo do autoriteta narodnog
vođe, a ove uloge shvatao je kao sinonimne. U javnim nastupima stalno je potencirao bliskost i
čvrstu povezanost sa narodom (Panović 1997, str. 83-102). Govorio je da ga izveštaji varaju,
«da njega narod razumije i da će se on obratiti narodu». Često je držao govore, trudio se da
izbegne kabinetsku harizmu nekih socijalističkih vladara (Staljina), pominjao da lakše govori
pred masom (jer ga inspiriše) nego pred malim brojem ljudi, imao je široku plebiscitarnu
podršku i uživao u njoj. Sebe je shvatao kao klasnog, narodnog i nadnacionalnog vođu koji
racionalno koncentriše revolucionarnu energiju u monolitno državno jedinstvo, pa je liderske
ambicije drugih rukovodilaca osuđivao kao nacionalizam i slabljenje jedinstva.
Đilas je zapazio da je Tito Partiju poistovećivao sa sobom i trudio se da osigura trajnost te
identifikacije. U sebi je gledao vođu i usrećitelja naroda pa je i negovao naročiti lični odnos sa
narodom i armijom. Ipak se kasnije ovaj odnos izmenio. Slava, moć i svetski problemi
zablesnuli su Tita i Partiju, pa je veza vođe i naroda bivala nesadržajnija i apstraktnija (Đilas
1990, str. 169-170). Uprkos promenama, osnova Titovog samopoimanja do kraja života ostalo
je marksističko učenje o istorijski nužnom razvoju društva ka besklasnoj pravednoj formaciji.
Bio je duboko ubeđen da socijalizam predstavlja ne samo najpravilniji društveni sistem otkako
čovečanstvo postoji nego je i najdemokratskiji za svaku ličnost posebno. Tek je u socijalizmu
ličnost potpuno ravnopravna, jer ravnopravnost ima ekonomsku podlogu. Ubeđen da je SKJ na
putu ostvarenja pravednog društva, uporno je odbijao racionalnost višepartijskog sistema. U
intervjuu engleskim novinama jula 1966, već kao ugledni svetski državnik govori o istorijskoj
prevaziđernosti kapitalizma: «Komunistička partija nema ulogu komandovanja, bilo nad
državom, vladom ili parlamentom. U vladi i parlamentu su većinom komunisti. Ali SK ima i
dužnost i pravo da idejno usmjerava naš socijalistički razvitak. Uostalom, kad je kapitalizam
pobijedio feudalizam, nije mu kasnije dozvolio da djeluje unutar toga novog sistema, nego ga je
203
rigorozno likvidirao. To je historijski razvitak društva» (Tito 1980, str. 267). O privrženosti
marksizmu i strahu od narušavanja njegove idejne i organizacione monolitnosti svedoči Titovo
odbijanje revizionizma i ograđivanje od tobožnje nove struje «titoizma»: «Titoizam kao
posebni ideološki pravac ne postoji, zbog toga što mi nismo donijeli ništa novog u nauci
marksizma-lenjinizma. Radi se samo o tome da smo mi uspjeli najpravilnije primeniti tu nauku.
Pošto nema ničeg ni novog, nema ni pravca» (Dedijer 1984, str. 610). Komunistička vizija
poželjnog društva pravdala je monopolski položaj partije i njenih kadrova, prioritet partijskog
nad državnim pravom i klasnog nad individualnim moralom. Posle raskida sa Sovjetskim
Savezom delimično se menja zamisao poželjnog društva (ističe se prioritet pojedinca, njegove
sreće, tržišta i samoupravljanja), ali se ne dovode u pitanje proverena sredstva (kadrovska
partija i njeno jedinstveno rukovodstvo). Pažljivim proučavanjem Titovog samopoimanja mogle
bi uočiti neke nijanse u promeni ocene vlastite uloge i njeno prilagođavanje izmenjenim
okolnostima u društvu. Krupne promene u društvenoj strukturi 1950-ih i 1960-ih godina
proširile su bazu Titovih pristalica, i izvan partijskih krugova kojima je Tito bio uzor u
napuštanju tradicionalnog seljačkog preindustrijskog mentaliteta i sticanju novog. Tito je bio
oličenje masovne vertikalne društvene pokretljivosti, prelaza iz sela u grad, sa njive u fabriku i
školu i izlaska u svet. Kada je u pitanju klasna osnova Titovih pristalica onda je struktura partije
grub, ali u osnovi pouzdan pokazatelj. Pri tome treba imati na umu da Tito nije bio samo
pokretač partijske aktivnosti, nego je i sam bio oblikovan dinamičnom državnom politikom.
Široka podrška jačala je njegovu svest o opštenarodnom, a ne samo partijskom vođi, a
državnički ugled u svetu jačao je kod njega svest o izuzetnosti i nezamenljivosti.
Premda umešan političar i državnik, Josip Broz nije izneo razvijeno i razuđeno samopoimanje.
Đilas je zabeležio da je Tito u teorijskim raspravama stajao malo po strani zbog zauzetosti,
hijerarhijske uzvišenosti, a i zbog neteorijskog mišljenja. Bio je radnik, kadar i vođa-
organizator, a ne obrazovani intelektualac, aparatičik niti tvorac doktrine. Vlastitu ulogu
poimao je u sklopu relativno ortodoksnog marksističkog tumačenja odnosa klase, partije i
pojedinca, zatim borbe protiv fašizma i kapitalizma jačanjem jedinstva partije i države. Uprkos
složenosti integrativnih sredstava koje je iziskivala protivrečna višenacionalna država,
nacionalno samopoimanje njenog vladara bilo je prilično jednostavno i relativno spontano.
Jednostavnost je ležala u stalnom vezivanju jugoslovenskog državnog jedinstva za socijalistički
put razvoja, a spontanost u ličnom nadnacionalnom osećanju neraskidivo vezanom za
boljševički internacionalizam. Bez hermeneutičkog razumevanja svesti levice 20. veka teško je
danas shvatiti komunističko jugoslovenstvo. Klasno i partijsko uvek je bilo iznad nacionalnog u
svim fazama i verzijama Titovog javno iskazanog samopoimanja (za vreme rata, relativno
čvrste federacije i u fazi poremećenih međunacionalnih odnosa). Sin Hrvata i Slovenke u
govorima vešto i spontano mirio je jugoslovensko opredeljenje i poreklo koje nije krio. Bilo bi
neosnovano u Brozovom nacionalnom opredeljivanju tražiti goli oportunizam ili antisrpstvo, ali
ne i povremeno taktički pragmatično različito akcentovanje politički neobično osetljivog
nacionalnog osećanja: npr. u obraćanju vojsci Tito ističe da je «Jugosloven i ništa drugo», u
kritici unitarizma zahteva poštovanje nacionalnih osećanja, od članova partije traži prioritet
komunističkog klasnog nad nacionalnim opredeljenjem itd. (Tito 1977). Harizmi Titovog
formata nije bilo teško da relativno ubedljivo i spontano deluje u pomirenju nacionalnog i
jugoslovenskog.
U izvorima Titovog jugoslovenstva važnu ulogu imala je i težnja za snažnom državom, kojoj je
pridavao izuzetan značaj. Cenio je red austrougarske monarhije, njene autonomije sa snažnim
centrom, protokol i uniforme, a luksuz je kod njega bio više od raskoši, forma ispoljavanja
vlasti. U jednom razgovoru 1953, kada je nezavisno trajanje jugoslovenske države postalo
izvesno, Tito je ocenio da će se jugoslovenske nacije u budućnosti stopiti u jednu naciju. Po
Đilasovom mišljenju u tome je za njega bila bitnija zajednička država nego etnička srodnost
(Đilas 1994, str. 262). I Tito je bio ubeđen da će sa ukidanjem buržoazije nacionalno pitanje biti
skinuto s dnevnog reda, ali se brzo otreznio od ove iluzije. Vlastito jugoslovensko opredeljenje
izričito je isticao iznad etničkog hrvatskog porekla. Na manevrima 1971, gotovo u pretećem
tonu, jasno je upozoravao: «Bilo je slučajeva da se počelo zaboravljati da smo mi Jugoslavija.
204
Govorilo se o republici, a o Jugoslaviji se ćutalo. Bilo je skoro sramota da se prizna da si
Jugosloven. Ja za sebe kažem: ja sam Jugosloven i ništa drugo ne mogu biti. Ja sam Jugosloven
i po svojim obavezama, po svom položaju, a i po svom duhu. Ali ja nisam zatajio da sam rođen
u Hrvatskoj. Zašto da sada ističem da sam Hrvat. Ja sam odrastao u Jugoslaviji u sredini
radničke klase. A takvih ima na stotine hiljada» (Perović 1991, str. 316-317). Trudio se da
državu održi elastičnom ravnotežom ravnopravnih nacija, ali nije prezao od opomena da se
jedinstvo može održati i drugim sredstvima. Decembra 1971.opominjao je hrvatsko
rukovodstvo: «Ja sam protiv unitarizma versajske Jugoslavije i ostataka dogmatskog
unitarizma. Ali ako se radi o jedinstvu naše zemlje, o Jugoslaviji kao nedeljivoj celini – onda
sam ja za takav unitarizam, za takvu jedinstvenu Jugoslaviju. A onda to nije unitarizam, nego
jedinstvo – naše jedinstvo» (Tito 1982, str. 124-125). Više puta je upozoravao da se ne sme
dozvoliti da zbog šovinizma Jugoslavija izgubi ugled u svetu. Premda nepopravljivi boljševik,
bio je trezven i pragmatičan jer je sagledao sve prednosti koje zemlja može izvući iz
međunarodnog prestiža.
Ne bi trebalo potcenjivati integrativnu ulogu Titovog jasno iskazivanog nadnacionalnog
samopoimanja. Ipak Titovo jugoslovenstvo nije do kraja bilo usklađeno sa nekim važnim
segmentima unutrašnje politike koji su ishodili iz prioriteta spoljne politike (stvaranje novih
nacija i uzdizanje nacionalnih manjina u narodnosti, što je jačalo neprogresivnu konfliktnost u
državi). Osim toga, danas su vidljivi i neki drugi propusti naglašene ideološke
internacionalizacije. Gotovo pola stoleća integracija države počivala je na nepromenjenom
monopolskom idejno-ideološkom osloncu, što je sprečavalo razvijanje neideoloških
integrativnih sredstava. Premda je Titovo, u osnovi, nadnacionalno samopoimanje izviralo iz
ideološki shvaćenog jugoslovenstva (proleterski internacionalizam), praktično politička vizija
institucionalnog regulisanja međunacionalnih odnosa bila je znatno više pod uticajem
pragmatičnih unutrašnjih i spoljnopolitičkih interesa. Strah od nacionalizma najbrojnije nacije
(a ne odbojnost i mržnja prema Srbima), formiran pod uticajem Kominterne, izgleda, takođe,
imao je izvesnu ulogu u balansiranju međunacionalnih odnosa. Koča Popović, koji je stajao
izvan međurepubličkih sukoba, svedočio je da je kod Tita bilo zaziranja od nekih Srba, ali to
nije bila hrvatska odbojnost nego autoritarna, vladarska predostrožnost: favorizovao je
poslušne, a potiskivao neistomišljenike (Nenadović 1989, str. 144). Ocena istorijskog značaja
Titovog samopoimanja tesno je skopčana sa granicama njegove internacionalističke politike
koje su u različitim periodima bile posledica isključivog prioriteta ideoloških ciljeva ili rizične
pragmatike političkih ustupaka. Spoj spremnosti za manevar i nepokolebljivosti oko načela ipak
nije u svim periodima bio politički celishodan.
Iz ukratko rekonstruisanog Titovog samopoimanja samo se donekle mogu naslutiti lične crte
vladara. Rođenjem stečeni, detinjstvom, mladošću i obrazovanjem formirani karakter čvršće je
uobličen profesionalnom partijskom aktivnošću (u ilegalnim uslovima i na vlasti) za koju je
Tito bio vezan više od 60 godina svog života. Trebalo bi se zadržati na nekim važnim
psihološkim crtama koje su mogle imati značajnije političke posledice. Možda bi najpre trebalo
pomenuti sposobnost promišljanja raznovrsnog ličnog političkog iskustva, koja se, doduše nije
uvek ispoljavala na isti način. U različitim vremenima kod političara korisne su različite
osobine. U ustanku i borbi to su odlučnost, hrabrost i određena impulsivnost ako je skopčana sa
dobro proračunatim rizikom. U miru su korisniji taktičnost, mudrost, dalekovidost i oprez.
Premda temperamentan, Tito je na vlasti bio manje impulsivan nego kao prkosni ilegalni
revolucionar. Nisu ga smirile samo godine nego i nepoverljivost, komunistička doktrinarnost i
ritam ustanova vlasti. Ideološka postojanost vremenom je prerasla u dogmatsku istrajnost, a
nepoverljivost u otpor promenama. U svemu tome postojani rast ugleda jačao je svest o vlastitoj
nezamenljivosti. Sa 53 godine došao je na čelo države, u 56-oj je izdržao Staljinov napad, sa 62
trijumfalno je dočekao Hruščova kada je ovaj stigao na pomirenje, u 70-oj mogao je da sagleda
modernizacijske tekovine socijalističkog razvoja i da postane jedan od lidera nesvrstanih.
Premda u osnovi boljševička, Titova zrela politička uverenja bila su manje netolerantna, naivna
i romantična nego u mladosti ili nego što su bila kod njegovih mlađih saradnika. Uz relizam
koji je jačao sa godinama i bio lišen suvišne osvetoljubivosti, trajno je bilo prisutno dogmatsko
205
ideološko nepoverenje (Auty 1980, p. 337). Premda je nije ispuštao, nikada nije bio opijen
vlašću u meri da bi izgubio oprez, niti je bio korumptivan iako je živeo u raskoši. Donekle
zlopamtilo, ipak nije bio okrutan i osvetoljubiv niti se gubio u paranoidnim čistkama. Iako
nemilosrdan u uklanjanju partijskih frakcija u osnovi je, kako zapaža F. Oti, Tito bio human
čovek, normalan i u mnogim stvarima sasvim običan. Nesvakodnevna harizma ga je,
istovremeno, uzdizala iznad običnog političara, a britanska istoričarka je još za Titovog života
zabeležila da je jugoslovenski vladar obezbedio sebi mesto u istoriji svoje zemlje, komunizma i
svog doba (Auty 1980, p. 345).
Slične ocene izneli su i mnogi posmatrači (Vasović 1982), a trebalo bi ih dopuniti u svetlu
zapažanja nekih bližih Titovih saradnika, koji su se pre ili kasnije razišli s njim, ali su, tome
uprkos, pokušali da ga nepristrasnije i bez osvetoljubivosti ocene, ne osvrćući se na spoljne
okolnosti i ideološki preovlađujući sud (Đilas, K. Popović, Nikezić, Dedijer). Reč je o
obrazovanijim i liberalnijim saradnicima, lišenim nacionalističkih i ideoloških isključivosti, koji
su jasnije uočavali ograničenosti Titove politike. Oni se slažu da je Tito bio čovek nesumnjivog
političkog dara, ambiciozan, sa silovitom intuicijom i impozantnom samodisciplinom. Bila je to
ličnost upadljivo oštre i brze inteligencije i snažne i selektivne koncentracije. Po tome je bio
nalik Staljinu, ali mu je mišljenje bilo opreznije, a koncentracija još budnija. Đilas je,
verovatno, izneo psihološki najpotpuniji profil Tita ističući protivrečni spoj nekih karakternih
crta (Đilas 1990). Bila je to živahna i malo nervozna, ali samokontrolisana i osećajna ličnost.
Fizički markantan, snažne i izdržljive telesne građe, uvek je ostajao na izvesnom odstojanju,
neprobojan i nedokučiv. Sledeća crta koju njegovi saradnici ističu je ozbiljnost, odgovornost,
savesnost i urednost na poslu i samouverenost. Operativnost, odsustvo besplodnog
konferencijašenja i suvišnog nijansiranja (akcije umesto teoretiziranja) karakterisali su Titovu
svakodnevicu. O tome je i sam govorio: «Ja, prvo i prvo, ne mogu vidjeti na stolu nesvršen
posao. Vrlo rijetko se desilo da se nešto zametne... Ja imam običaj da odmah, čim nešto
dobijem, pristupim poslu da to završim... Ali uglavnom na mojim stolovima predmeti ne smiju
stajati (Tito 1980, str. 528). Ćosić, pak, tvrdi da je njegova samodisciplina bila militaristički
prožeta maršalskim uvažavanjem i pokoravanjem protokolu (od oblačenja i poštovanja vremena
do ponašanja prema stranim državnicima). Čitava država služila je izvršavanju njegove
svetskoistorijske dužnosti i uloge. U takvoj autoritarnoj i hijerarhijskoj formi, pompeznom
opsegu svog protokola i nastupa, impresionirao je okolinu i strance (Đukić 1989, str. 115).
Đilas napominje da Broz nije bio zlopamtilo (Đilas 1990, str. 127), a Nikezić zapaža da je
izbegavao vladarsku naprasitost (Đukić 1990, str. 94). Izgleda da ni Broza nije mimoišla
sudbina mnogih vladara, da mu je sa jačanjem kulta i idolatrije slabila samokritičnost, a delom i
osećaj za konkretno i moguće. Uprkos deklarativno skromnoj oceni vlastitog značaja (koji
nikada nije odvajao od uloge partije), njegova samodisciplina i odgovornost u vršenju
državničkih poslova bila je prožeta naglašenom svešću o svom svetskoistorijskom značaju
(Đukić, 1989, str. 116). Đilas zapaža da je uvek i u svemu držao do svog dostojanstva i
izuzetnosti i nikada se nije mogao zateći u nedoličnoj pozi, a Ćosić smatra da je druga strana
ovog samopoimanja bio monarhistički stil zatim luksuzan način života i rasipništvo iznad
mogućnosti zemlje. Tome nasuprot, Dedijer ističe pragmatičnu stranu Titovog ceremonijala i
oblačenja. Kada je Dedijer jednom prilikom upozorio Tita na mnogo njegovih uniformi, ovaj
mu je uzvratio da u Jugoslaviji ima tek nekoliko stotina hiljada intelektualaca; da ih ima više,
nikada ne bi nosio tolike uniforme. Ali dodao je «....ti ne poznaješ mentalitet većine našeg
naroda, pogotovo seljaka. Ocu seljaku je najveća želja da mu sin pobegne iz sela i postane
državni službenik u lepoj uniformi» (Dedijer 1991, str. 126). U Titovim skupim rashodima
treba razdvojiti sredstva za lično bogaćenje od sredstava za reprezentaciju države. Republike i
opštine utrkivale su se ko će Tita više darivati, darovi i vile ostali su državi, a skupa putovanja
dizala su zemlji ugled i u spoljnopolitičkom i trgovinskom pogledu se isplatila. Uz rečeno treba
dodati da su neasketski vladari manje skloni nasilju od asketa koji vlastito materijalno odricanje
manje ili više prinudom nameću podvlašćenima. Komunistička doktrinarnost davala je neke
važne nijanse Titovom neasketskom životu. Porodicu (sinove i unuke) držao je u pozadini,
štitio od javnosti, položaja i većih privilegija. Premda nije odoleo iskušenju doživotne vlasti
206
Tito spada u vladare koji su se u osnovi uspešno odupirali njenim patrimonijalnim i dinastičkim
zamkama.
Bio je svestan vlastite istorijske uloge i vodio brigu o njenoj neprolaznosti. Sama po sebi
okolnost da nije bio kadar da se umeri u samopoimanju i raskoši nije izazvala veći otpor u
javnosti opterećenoj nekonstitucionalnom tradicijom i političkoj kulturi masa koja je tražila
viđenog čelnika. Kao da je monarhijski ceremonijal bivao neutralizovan, kada bi vođa
progovorio jezikom čoveka iz naroda lišenog masi odbojnog politiziranja i intelektualiziranja.
Manje ili više spontano, Tito je vešto mirio monarhijski raskoš i jezik običnog čoveka. Njegov
politički talenat ispoljavao se u spontanom i racionalnom osećanju opasnosti, zatim spremnošću
za manevar, ali i neugasivom, lukavom i postojanom žudnjom za vlašću. Stil vladanja takođe
svedoči da je lično kod Tita bilo uvek isprepleteno sa političkim. U političkim obračunima je,
po svedočenju M.Nikezića, izbegavao preki put, trudio se da stvori situaciju u kojoj će drugi za
njega obaviti posao. Premda je mnoge čistke mogao da obavi sam, tražio je da to drugi učine
(Đukić 1990, str. 105-106). U obračunu sa raznomišljenicima vladarsko samoljublje uvek je
krio ispod težnje za očuvanjem jedinstva partije. Izgleda da je strah od partijskog raskola ipak
više nego lična ugroženost bila uzrok brutalnog obračuna sa ibeovcima. Izuzimajući obračun sa
ovom strujom, Titove odmazde nisu bile svirepe, a čistke ne tako masovne kao u ostalim
socijalističkim režimima. U tom pogledu u sećanju pomenutih smenjenih Titovih saradnika
nema osvetoljubivosti. Nikezić je tvrdio da je Tito kao rukovodilac bio odmeren, slična su i
Đilasova zapažanja (Đilas 1990, str. 134), a M. Tepavac je posle pada za Tita rekao da je bio
veoma ugodan šef (Đukić 1990, str. 298). Dok Đilas tvrdi da je Broz bio loš govornik, Ćosić
zapaža da je bio talentovani demagog i rođeni harizmatski vođa, mag za mase, koji je uvek znao
da kaže ono što narod želi od njega da čuje, ali je znao i da nepogrešivo ćuti i skriva bitno u
svojoj politici (Đukić 1989, str. 115). Autoritetom i političkim sposobnostima izrazito se
izdizao iznad saradnika i, za razliku od Staljina, nikada na vlasti nije imao ravnopravnog
konkurenta. U frakcijskim sukobima njega niko nije dovodio u pitanje, pa je, kako zapaža
Nikezić, od svih oko njega koji su mislili na karijeru on jedini mogao da misli na istoriju (Đukić
1990, str. 318). Iz mnoštva karijerističkih političara koje je stvorila monopolska kadrovska
uprava, malih znanja i skromnih radnih navika, kojima je vlast bila iznad načela, Tito se nije
izdvajao toliko oštrinom pogleda, koliko sposobnošću da odanost ideologiji uskladi sa
vlastoljubljem u istorijskom, a ne karijerističkom obrascu. Po svemu sudeći, istorija će ga više
pamtiti kao državnika nego kao političara. Diferenciranim i istoričnim biografskim pristupom
jasnije bi se moglo pokazati u kojoj se meri u pomenutim ličnim crtama vođe jugoslovenskih
komunista može prepoznati opštiji neideološki duh vremena (sredina 20. veka), zatim tip
političke organizacije i ideološki profil komunističkog rukovodioca, a koliko se, s druge strane,
Tito razlikovao od svojih autoritarnih komunističkih i ostalih savremenika. Titov osećaj
nadmoći nad ostalim evropskim komunističkim vladarima (izuzev sovjetskih) imao je pokriće u
trajnoj nadmoći frontovske boračke nad kabinetskom harizmom. U Titovoj kancelariji čitav zid
zauzimalo je veliko platno K. Hegedušića «Stubička bitka». Realni oslobodilački učinak davao
mu je ličnu sigurnost, ali ga ipak nije napuštala budnost, sumnjičavost, oprez, osećanje za
opasnost i stalni napor za očuvanje tvrdog idejnog jedinstva bez frakcija – crte karaktera
formirane iskustvom čistki i dugog partijskog rada. Elastičnost i politički talenat u traženju
novih savezništava takođe su rezultat permanentno nepoverljivog iskustva istog porekla.
Vlastoljubivost i polaganje prirodnog prava na doživotnu i neograničenu vlast su rezultat ne
samo boljševičkog nego i civilizacijskog nasleđa. Izgleda da mu je najmanje ideološki bila
opterećena sklonost ka luksuzu, raskoši i ceremonijalu. Verovatno je u njoj bilo i lične
narcisoidnosti pojačane pragmatičnim uverenjem da se utisak izuzetne harizme može
neprosvećenoj sredini uspešnije nametnuti tradicionalnim monarhijskim sjajem. Ima razloga za
tvrdnju da je neasketska lična crta podsticala liberalniju klimu režima i odsustvo masovnih
mera prinude. Iako nije bio asketa, Tito ipak nije bio «vođa-interesent» (M. Veber) koji se
rukovodio pretežno materijalnim pobudama. Bliži je «vođi–misionaru», koji pre svega sledi
uverenje. Slično globalnom istorijskom učinku, ni odnos između njegovih ličnih crta,
privrženosti uverenju i načinu života nije lišen protivrečnosti.
207
XII

ISTORIJSKI UČINAK

Nauka o društvu ne može dati konačne odgovore na složena pitanja. Naučnici se razlikuju među
sobom. Oni mogu jasnije od drugih da problem prepoznaju, zatim da uporede različite pristupe,
suoče ih sa iskustvom drugih zemalja i vlastitu situaciju smeste u širi uporedni okvir. Time će
bitno ublažiti relativizam tumačenja.To je cilj ovog zaključka.
Na osnovu izloženog trebalo bi oceniti funkciju Titove vlasti i ulogu njegovog ličnog učinka. U
istraživanju je trebalo sažeto izložiti doprinos Titovog režima društveno-ekonomskom i
kulturnom razvoju Jugoslavije, osnovnu strukturu vlasti, tehnike vladanja, oblik integracije
društva, način pravdanja vlasti, i najzad lične crte i samopoimanje vladara. U proučavanju
pomenutih komponenata vlasti trebalo je sačuvati istoričnost, tj. nastojanje da se ocene ne
iznose isključivo sa stanovišta jednog istorijskog trenutka (npr. predstava koja je prevladavala
za života vladara, nakon njegove smrti u periodu neprikosnovenog kulta mrtvog vođe ili pak iz
današnje perspektive opterećene organizovanim zaboravom i različitim oblicima ideološke
kritike Brozove vlasti). Relativno celovita i odmerena ocena određenog oblika vlasti i uloge
vladara podrazumeva sintezu ocena iznetih u različitim periodima i definisanje jasnih kriterija
prema kojima se ocenjuje istorijski učinak. Najopštije govoreći, progresivni su režimi i vladari
koji su podsticali razvoj društva modernizacijom, demokratizacijom i ekonomskim napretkom.
Opšti napredak je bio izrazitiji što su navedene promene zahvatale šire društvene slojeve,
podsticale horizontalnu i vertikalnu pokretljivost, imale širu podršku, a manje koristile prinudu.
Istorijske ličnosti bile su uvek nosioci užih ili širih grupnih interesa. Najaktivnija uloga u istoriji
upravo pripada pojedincima koji su izrastali iz kolektivnih htenja i interesa, a ne neutralnim
vizionarima koji su stajali po strani i delovali tek posredno. U oceni legitimnosti vlasti, tj.
saglasnosti podvlašćenih trebalo je voditi računa da je pri obezbeđenju podrške širih slojeva
različit udeo spontanog i manipulativnog. Izneti kriterij nije nadvremen već uvek istorijski
određen preovlađujućom svešću o racionalnosti i pravednosti politike. Drugim rečima, treba
voditi računa o tome da li je vladar bio na nivou «duha epohe», kakav mu je bio ugled u svetu, a
kakav među ideološkim istomišljenicima, da li je unutrašnja i spoljna politika bila saglasna u
pogledu ciljeva i sredstava, koliko su bili široki krugovi otpora njegovoj politici i kakva je
srazmera između prinude i saglasnosti u obezbeđenju podrške. Za svakog vladara koji
pretenduje da bude ne samo goli političar nego i državnik ili, još više, istorijska ličnost
neobično je važna diplomatska veština, tj. umeće da se uz što manje konflikta i sukoba ostvari
zamišljeni cilj koji je u interesu većine naroda. Što je konfliktnost u međunarodnim odnosima i
unutar države izrazitija, to je veština vladara upadljivija a manevarski prostor za ispoljavanje
njegovih političkih sposobnosti širi. To ne znači da vojskovođe ne mogu biti istorijske ličnosti,
ali od karaktera rata i promena u društvu koje rat unosi zavisi da li će vladari ostati u sećanju
kao goli moćni upropašćivači (Timur, Kaligula, Hitler), podstrekački krupnih revolucionarnih
promena (Aleksandar Veliki, Napoleon Bonaparta), ili oslobodilačke vođe (Ivan III Vasiljevič,
Viljem Oranski, Tito).
U istorijskom sećanju često bledi nesaglasnost ciljeva i sredstava vladara, tj. u organizovanom i
pisanom pamćenju tokom vremena je autoritarni i nasilni način ostvarenja nekih krupnih opštih
ciljeva (nacionalno oslobođenje, ujedinjenje, slamanje starog društvenog poretka) bio u senci
ostvarenog učinka koji je vremenom sve upadljivije slavljen. Sjaj ostvarenog cilja vremenom je
potiskivao cenu ostvarenja (kolonizacija i evropeizacija Amerike je počivala na genocidu nad
domorocima i robovanju crnaca, Francuska revolucija je podstakla građanski rat, a
modernizacija Rusije za vlade Petra Velikog plaćena je mnogim žrtvama). Istorijska ocena
uloge vladara trebalo bi uvek trebalo da ima na umu i cenu kojom su plaćene tekovine njegove
politike. Pri tome ne treba smetnuti s uma da su se u istoriji mnoge progresivne promene
probijale u autoritarnom obliku lomeći nasilno konzervativne otpore. U složenim i protivrečnim
društvenim sukobljavanjima neretko je nasilni otpor bio jedina pretpostavka ostvarenja
208
društvenih promena. Istini za volju retki su bili vladari koji su, zaneti vlašću i misionarstvom,
osećali kada bi nužno nasilje prelazilo u bespotrebni teror, a autoritarna praksa prestajala da
bude u službi zamišljenog demokratskog cilja. U jednopartijskim boljševičkim režimima teško
je sresti vladarski oprez ove vrste. U celini uzev, ocena uloge uticajnih vladara mora biti
diferencirana i višeslojna, sazdana na sintezi pogleda iz različitih vremenskih perspektiva,
opredeljena, ali natpartijska, koja će uvek voditi računa o «zarobljenosti» ličnosti epohom, ali i
njenom probojnom potencijalu. Danas je ocena Titove nadnacionalne politike složenija utoliko
više jer je misao o društvu u prostorima bivše Jugoslavije ponovo vraćena na problem uspona
nacionalne države (kao u Evropi 19. veka). Jedna provizorna klasifikacija vladara može
olakšati sagledavanje stupnja njihove samostalnosti u odnosu na zatečene strukture, a time i
uočavanje domašaja Titovog učinka.
1. Revolucionari - istorijske ličnosti koje razaraju stare i stvaraju nove strukture:
Aleksandar Makedonski, Julije Cezar, Petar Veliki, Napoleon Bonaparta, Lenjin.
2. Veliki birokrati - istorijske ličnosti koje deluju u senci moćnih struktura,
racionalizujući i učvršćujući ih: Luj XIV, Franc Jozef I, L.Brežnjev.
3. Reformatori - istorijske ličnosti koje stvaraju manevarski prostor za izbor između
alternativa koje nameću strukture: Kromvel, Knez Miloš Obrenović, Tito, Gorbačov.

Tito spada u krug značajnijih neterorističkih reformatora socijalizma, u koje se, pored njega,
mogu još ubrojati Gorbačov, Hruščov, Dubček i Deng Hsiaoping. Tito je, ne kao tvorac nego
kao selektor ideja, presudno i direktno uticao na razvoj Jugoslavije na nekim ključnim
prekretnicama (a indirektno i na stanje u međunarodnom socijalizmu). Da se 1948. izjasnio za
rezoluciju Informbiroa Sovjeti se verovatno ne bi drznuli da ga uklone, već bi se trudili da za
sebe iskoriste njegov nesvakodnevni autoritet. Posle smrti Staljina Tito je ukočio započeti kurs
slabljenja partije sa VII kongresa SKJ i vratio se opreznijem boljševičkom metodu, polovinom
1960-ih bilo je presudno njegovo odvajanje od konzervativne struje A. Rankovića, a 1971. je
jedino on bio u stanju da obuzda hrvatski nacionalizam. Krupne ličnosti rešavaju složene
probleme, ali ih i stvaraju, jer iza sebe ostavljaju prazninu koja može da se pretvori u rizičan
vakuum. U oceni Titovog učinka treba imati na umu obe okolnosti.
Istorija će po svemu sudeći pokazati da je uspeh u rešavanju međunacionalnih odnosa za
autoritet svih jugoslovenskih političara, a pogotovo vladara, imao odlučujuću ulogu. Rešavanje
nacionalnog pitanja je na Balkanu bila pretpostavka ne samo razvoja društva nego i njegovog
opstanka. Zbog opterećenosti tradicijom međunacionalnih sukoba, nacionalno osećanje se lako
politizuje, a u društvenim krizama zahvata koren bića jer se vezuje za opstanak i osnovni
životni interes. Uloga vladara u višenacionalnoj državi opterećenoj borbenim nekompromisnim
etničkim mentalitetom (koji ne shvata da je u politici kao i u trgovini poravnanje bolje od
parnice) neobično je složena, pa otuda pouzdanija ocena istorijskog učinka i funkcije kulta
mora biti diferencirana.
Kakva je bila Titova uloga u istoriji Balkana? Još uvek je najudobnije Titovu državu posmatrati
u krutim antitezama opterećenim sa kategorijama prijatelj- neprijatelj. Za konzervativce bila je
to bezbožnička tiranija koja je srušila tradiciju, nacionalisti podvlače da je Tito gušio
nacionalnu državu i nacionalna osećanja, za liberale je Tito totalitarni vladar, a za komuniste
klasni borac, branilac samoupravne demokratije i proleterskog internacionalizma. Moglo bi se
pomisliti da pomenute tvrdnje zavise od vrednosnog i idejnopolitičkog stanovišta posmatrača,
pa su i razlike kod ocene Tita otuda prirodne. Medjutim, ovim bi se problem neopravdano
relativisao. Istorijski učinak ipak nije relativan. Relativizam se može prevladati ukoliko se
razjasne neki u nas zapostavljeni kriteriji kod ocene lične vlasti.
Pre svega, kao i mnogi drugi složeni istorijski režimi, i Titov se potpunije može shvatiti nekim
naizgled paradoksalnim teorijskim kategorijama. Paradoks uvek sugerira unutrašnju napetost i
protivrečnost pojave, pa omogućava višeslojno sagledavanje njenih različitih segmenata. Uslov za
uočavanje paradoksa je odsustvo politizacije, ali i širina perspektive. Najpoznatiji paradoks jeste
Sokratov: “Ja znam da ništa ne znam”. Najprikladnija sociološka formula za obeležavanje Titove
vlasti jeste složeni pojam autoritarna modernizacija. Ovaj pojam prevazilazi jednostranosti
209
totalitarnog modela, ali i nacionalističke, konzervativne kao i samoupravne jednostranosti. Nije to
bio obični autoritarni paternalizam opterećen nasleđem balkanske olobodilačke političke kulture,
već daleko složeniji režim sa radikalnim, ali i konzervativnim,demokratskim i autoritarnim,
centralističkim i samoupravnim elementima. I tekovine ovog režima su protivrečne. To su visoka
vertikalna i horizontalna pokretljivost, industrijalizacija, kosmopolitizacija i sekularizacija
Zapadnog Balkana. Ali ne treba zaboraviti da je ovaj režim delom odgovoran i za ekplozivni
raspad SFRJ, jer je integracija komunističkog režima odveć počivala na ideološkim sadržajima, pa
je nakon nestanka SKJ nastao vakum integracije koji je lako odveo haotičnom rasulu.

Sam Tito nije krio nacionalno poreklo, ali je uvek istupao kao Jugosloven, a njegovo
jugoslovenstvo nije bilo deklarativno i pragmatično. Nadnacionalno samopoimanje izviralo je
iz marksizma, ali je bilo diktirano i organizacionom potrebom za integrisanje partije i države.
Svako državno sjedinjavanje različitih regiona i naroda traži snažnu integrativnu ustanovu
(crkvu, vojsku, partiju) i markantan lični simbol, čijom bi se harizmom prevladali lokalizmi.
Što se upečatljivije državnost i vlast mogla svesti na njen lični element, to je bilo lakše zadržati
je u posedu monopolske ustanove. U socijalizmu je nikada dovoljno jasno određena uloga
vrhovnog poglavara, u kom se prožimala lična državna i partijska komponenta, odgovarala
nejasno pravno regulisanom sklopu partije i države. Tito je bio komunista, klasni borac, šef u
svetu ugledne države i neprikosnoveni vodja partije, ali je ipak najvažnija funkcija njegove
harizme bila nadnacionalna i izmiriteljska. Neka poredjenja sa (1) globalnim istorijskim
oblicima autoritarne kosmopolitizacije, i (2) uže balkanskim verzijama jugoslovenstva mogu
doprineti celovitoj oceni ove komponente Titove harizme. Treba razlikovati korisnu prošlost
od raspoložive, a produktivno sećanje od onog koje otvara neprogresivne sukobe. Također ne
treba robovati strahu od zaborava, već se treba setiti budućnosti, a ne samo brinuti se o
budućnosti prošlog. U sklopu ovog napora treba oceniti ulogu Tita.

Istorija obiluje nizom primera gde je izrazito autoritarna vlast, posredstvom jedinstvene volje
vladara, njegovog kulta i propisa o njegovom poštovanju, integrisala široke prostore,
ujednačavala šarolike religije i običaje, omogućavala razmenu iskustva i usavršavala različite
delatnosti, pretvarajući efemerne oblasne zajednice u delove snažne države. Bio je to proces
deprovincijalizacije odozgo. U antici su kultovi živih vladara (Aleksandra Makedonskog i Julija
Cezara) bili snažni katalizatori kosmopolitizacije kontinentalnih imperija. Pri tome je važno
dodati da je na delu bio kult najboljeg oficira (vojskovođe), a ne prvog građanina.
Republikanski polis sa ograničenim autoritetom poglavara u Grčkoj i Rimu nije bio kadar da
kosmopolitizuje širi prostor. Monarhija i jedinstvena religija slamali su kultove kućnih
božanstava i u antici imali aktivniju kosmopolitsku ulogu. Vojskovođi – osloboditelju je teško
bilo regulisati autoritet; štaviše ovaj je smišljeno diviniziran, pa je antička republika prelazila u
monarhiju jer je nova zamisao vladara sa neomeđenim ovlašćenjima i iracionalnim autoritetom
božanstva, bila prikladnija za integraciju osvojenih etničkih šarolikih teritorija. Ni u potonjoj
istoriji nije potcenjivana državnointegrativna uloga kulta vladara, samo su,u zavisnosti od
stupnja razvijenosti bila različita organizaciona sredstva integracije i idejni sadržaj kulta. U
antici je agens kosmopolitizacije bila vojska i divinizirani vojskovođa, u najvećem delu
srednjeg i početkom novog veka to je bila hrišćanska crkva, a u novom veku različiti oblici
svetovnih ideologija. U konfesionalno podeljenoj državi neretko je vladar natkonfesionalnom
politikom jačao državno jedinstvo (Anri IV, Fridrih Veliki). U zaostalim sredinama
kosmopolitizacija prostora i centralizacija autoriteta vođe bila je neobično brutalna. Primer
ruskih vladara Ivana Groznog i Petra Velikog je u tom pogledu karakterističan, ali su slična
iskustva i Luja XIV i Fridriha Velikog. Pogrešno bi bilo nazvati ove vladare reakcionarnim, pa
čak i konzervativnim iako su se subjektivno zalagali za očuvanje feudalnih odnosa. Latentna
posledica njihove aktivnosti bila je upravo obrnuta: prevladavanja anarhičnog feudalnog
lokalizma, kosmopolitizacija države i centralizacija poglavarskog autoriteta. Značaj revolucije
Ivana Groznog u drugoj polovini 16. veka je u tome što je prevladao šarolikost običajnih prava
210
ruskih kneževina i teokratskim učenjem o neprikosnovenosti vladara, koji se isključivo oslanja
na božju volju, stvorio prostor za nadmoć objektivnog prava, koje će doduše tek početkom 18.
veka Petar Veliki postaviti na čvršće osnove. Dakle, obnova iracionalnog poslevizantijskog
ideala apsolutnog pravoslavnog carstva je krajem 16. veka u Rusiji bila progresivna jer je
centralizacijom pripremljena birokratizacija potonjeg apsolutizma, a potom industrijalizacija i
prodor svetovnog obrazovanja u prosvećenom apsolutizmu. Da je Rusija ostala rascepkana,
verovatno bi ovi istorijski procesi kasnili. U ovom smislu Lenjin je ocenio ulogu Petra Velikog.
Na sličan način je Anri IV, natkonfesionalnom politikom, uspeo da ojača Francusku na raskršću
16. i 17. veka i pripremi vladavinu Luja XIV, koji je autoritetom kralja-sunca idejno i
organizaciono učvrstio i modernizovao zemlju. U Pruskoj je Fridrih Veliki u 18. veku, vlastitim
kultom i militarizacijom stvorio Pijemont budućeg nemačkog ujedinjenja i ubrzao
prevladavanje feudalizma u srednjoj Evropi (Kuljić 1994).
Pomenuta istorijska digresija nije slučajna. Poređenje Jugoslavije i Tita sa evropskim
istorijskim iskustvom nije potpuno neistorično jer su se Balkanu sa zakašnjenjem nametali
slični civilizacijsko-razvojni problemi koje je trebalo rešavati centralizacijom. Pored ideološke
determinante Titove aktivnosti, ne treba zaboraviti haotičnu geopolitičku tradiciju izmešane
višenacionalne sredine koja se nije mogla deliti na etnički čista područja bez krupnih sukoba, pa
se politički izbor, nakon sloma Osmanskog i Austrijskog carstva, svodio na dve alternative: (1)
manje ili više autoritarna monarhijska ili republikanska centralizacija, ujednačavanje šarolikog
nasleđa snažnim državnim merama, jačanje integracije kultom snažnog vođe i postupno
stvaranje relativno snažne balkanske države koja će stabilizovati region i štititi njene narode od
velikih sila; (2) decentralizovani politički sistem bez jedinstvenog idejnog integrativnog činioca
(religije ili svetovne ideologije), neprogresivni sukobi između nacionalnih partija i iscrpljujući
genocidni ratovi koji se završavaju stvaranjem malih državica osuđenih na vazalni položaj. Bilo
bi preterano tvrditi da se državna organizacija jugoslovenskog prostora može svesti isključivo
na pomenute alternative, odnosno da je višepartijska parlamentarna demokratija na Balkanu
moguća samo u jednonacionalnoj državi. U sedamdesetogodišnjem periodu postojanja
Jugoslavije (1918-1941 i 1945-1992) višepartijski režim bio je na delu oko dvadeset godina
(1918-1929, 1931-1941 i 1990-1992), a karakterisala su ga žestoka neproduktivna i parališuća
sukobljavanja nacionalnih partija. Sukobi velikih sila na Balkanu samo su pojačavali unutrašnje
sukobe. Uz to treba imati na umu da je, osim retkih ličnosti istinskog državničkog formata, ovaj
prostor bio prepušten politici prosečnih karijerista, politikanata i provincijalnih demagoga
sklonih velikim hazardima radi očuvanja ličnih ili užegrupnih privilegija.

Neke važne međunarodne okolnosti išle su naruku učvršćenju Titove vlasti: stabilna podela
interesnih sfera, evropska bezbednost i snažan Sovjetski Savez (kao ideološki oslonac) bili su
važni spoljnopolitički oslonci Titove vlasti. Osim toga, relativno visoki ugled levice u svetu,
kao i odvajanje Jugoslavije od sovjetskog bloka su kod dobrog dela nelevičarskog javnog
mnjenja neutralizovali demoniziranje samoupravnog socijalizma kao totalitarizma. U hladnom
ratu oba bloka bila su zainteresovana za celovitu Jugoslaviju, pa je federaciju bilo lakše
održavati. Komunistički internacionalizam i antifašistički učinak Tita i njegove partije
neutralisali su pravo nacija na otcepljenje. Osim toga načelo UN o nepovredivosti
medjununarodno priznatih granica sve do 1990. činilo je secesionizam nemogućim i
apsurdnim.

Titov učinak treba meriti uzimajući u obzir i uzroke raspada države kojoj je bio na čelu. Tito se
uspešno snalazio u relativno stabilnom biopolarnom okruženju, veštom politikom štitio je
nezavisnost ravnomerno i ravnopravno se povezujući sa Sovjetskim Savezom, lagerom,
Zapadom i nesvrstanima. Jugoslavija je izgubila ravnotežu čim se jedna naddržavna celina
urušila (lager). To je poremetilo i unutrašnju ravnotežu zemlje, pa je teže bilo održati celovitost
države i nezavisnost. Na novu, složeniju međunarodnu situaciju nisu se mogle prilagoditi
domaće političke elite, pa su, hazardnom politikom, ubrzale raspad u građanskom ratu. Titova
vlast je bila lišena burnih promena u međunarodnom evropskom poretku, pa je integracija bila
211
lakša. Posle sloma lagera 1989. NATO je definisao Jugoslaviju kao zemlju izvan svoje oblasti
delovanja (Vudvord 1997, str. 149). U vakuumu te vrste (Jugoslavija je prepuštena Zapadnoj
Evropi i Nemačkoj, a ne više SAD i SSSR-u kao za vreme Tita), iščezavanjem bipolarne
ravnoteže, jača unutrašnji haos, koji je, međutim, pogrešno svesti isključivo na ove činioce.
Jugoslavija nije izdržala promene okruženja. Tito je, pak, zahvaljujući lagerskoj podeli i
napetosti uspevao da suzbije uticaj okruženja. Suverenitet je doživeo eroziju kada se podudarilo
iščezavanje bipolarne ravnoteže sa snažnim unutrašnjim višepartijskim rasulom. Ove dve
okolnosti tesno su povezane jer je malo verovatno da bi višepartijski režim (kao nužno
prilagođavanje okruženju) mogao biti uveden u periodu blokovske ravnoteže. Godine 1985.
nestali su i poslednji elementi međunarodne stabilnosti i sigurnosti koji su jugoslovenskoj vladi
40 godina služili kao osnova spoljne politike (Vudvord 1997, str. 372). Domaće snage su
unutrašnju ravnotežu pokušale da održe nacionalnim interesima, a spoljni činioci nisu
garantovali nenasilno rešenje. Za vreme Tita bilo je drugačije. Naruku mu je išla blokovska
podela, dok su oba bloka strahovala od haosa u Jugoslaviji koji bi mogao da ugrozi njihove
vlastite interese.
Tito je delovao u uslovima skraćenog 20. veka (1914-1989) i njegove hladnoratovske bipolarne
napetosti (1945-1989) i u ovim okolnostima stvorio relativno čvrstu, snažnu i uglednu državu.
Uspeo je da zatečene uslove neobično aktivnom spoljnom i unutrašnjom politikom, još više
prilagodi komunističkoj viziji federacije ravnopravnih nacija i podigne je na zavidni nivo
prestiža. Međunarodni ugled bio je važan uslov stabilnosti zemlje, jednako kao što je kasnije
borba secesionističkih republika za pridobijanje svetskog javnog mnjenja uticala na raspad
Jugoslavije koliko i same borbe na terenu. Pre i nakon svoga doba Tito bi, verovatno, teže
ostvario svoju integrativnu ulogu, ali to ne umanjuje njegovo umeće jer svako dela u zatečenim
uslovima. Sa nestankom stabilne bipolarne ravnoteže u Jugoslaviji je nacionalni problem
rešavan referendumom, ponovnim nacionalnim izjašnjavanjem. Tito je bio lišen te potrebe jer
su oba lagera pokazivala interesovanje za celovitu Jugoslaviju, pa je načelo da je pravo nacija
na otcepljenje doduše legitimno, tretirano kao potrošeno. Komunistički internacionalizam i
oslobodilački učinak Tita i partije potiskivali su načela istorijske izvornosti i pravo nacije da
upravlja konkretnom teritorijom u etnički izmešanom prostoru, a načelo UN (sve do ujedinjenja
Nemačke 1989) o nepovredivosti međunarodno priznatih granica činilo je secesionizam
nemogućim i apsurdnim. Pod uticajem nemačkog načela o pravu na samootcepljenje (što je
odvelo nemačkom ujedinjavanju i menjanju unutarevropskih granica) prodrli su referendumi i
na Balkan, što je uz zdušno sadejstvo razbuđenog domaćeg šovinizma (koji su ovim postupcima
u stvari legalizovani) odvelo haosu i ratu. Uz podršku okruženja i monopolske partije Tito je
mnoge proceduralne mehanizme (kao referendum o nacionalnom izjašnjavanju), lako
eksplozivne, potisnuo kao formalne. Stvorio je složen i isprepleten sistem samoupravne
ravnoteže nacije i regiona, koji je, međutim, počivao na takvoj ravnoteži da niko nije mogao da
iziđe iz Jugoslavije, a da je ne razori. Svako otcepljenje narušavalo je složenu ravnotežu SFRJ i
koalicije što se pokazalo već jula 1991. kada je odlučeno da se JNA izvuče iz Slovenije. I ovde
bi bilo pogrešno navedeno «preorganizovanje» političkog sistema socijalističkog
samoupravljanja uzimati kao potencijalnu osnovu potonjeg haosa, koji je mogao nastati zbog
minimalnog narušavanja složenog balansa. Pomenuta složena ravnoteža dugo je u
jednopartijskom obliku omogućavala funkcionisanje različitih delova sistema (ekonomskih i
političkih) uz istovremeno obezbeđenje državne celovitosti. Umešnim korišćenjem vlastitog
autoriteta Tito je suzbijao dezintegrativne tendencije i opstao na vlasti punih 35 godina. Između
ostalog, i zbog dužine vladavine njegova uloga neće biti beležena kao efemerna, već kao režim
koji je propao, ali i ostavio značajne tekovine. Lako je pojmljivo da je duži period vladanja
pouzdanija osnova za istorijski učinak od kraćeg (Ivan Grozni je na prestolu proveo 31 godinu,
Luj XIV 55, Fridrih Veliki 46, Franc Josif I 68, a Staljin je vladao punih 30 godina).
Vrlo uopšteno govoreći, Titov režim jednopartijske i lične vlasti podsticao je kosmopolitizaciju
jugoslovenskog prostora, koju je pratila modernizacija i laicizacija. Kult vladara, koji se
razvijao iznad nacionalne osnove, većina nije prihvatala kao vlast hrvatskog predstavnika već
jugoslovenskog «kosmokratora», u doduše nedovoljno usklađenom i prilično protivrečnom
212
federativnom, a ne unitarnom obrascu. U veberovskom smislu, samoupravni socijalizam bio je
relativno dinamična i živa celina čija se suština ne može jednoznačno svesti na čiste pojmove.
Premda su bili nadmoćni racionalni sadržaji i ciljevi (laicizacija, industrijalizacija, visoka
pokretljivost), uz njih su sapostojali snažni tradicionalni (oslobodilačka politička kultura,
neprevladane etničke napetosti i verske netrpeljivosti) i harizmatski (nada u izbaviteljsku ulogu
partije i vođe). Autoritarna organizacija sa moćnim pojedincem na vrhu bila je neophodno
oruđe u odbrani interesa širih klasa i slojeva koji su se mukotrpno oslobađali podređenog
položaja. Verovatno bi posledice Titove integracije i internacionalizacije bile trajnije da su na
vreme stvarana alternativna sredstva iracionalnom kultu vođe i monopolu vodeće partije.
Možda bi se elastičnijom politikom ublažio eksplozivni vakuum dezintegracije nastao
nestankom SKJ i Titove harizme. Svako veličanje nepogrešivog vođe svedoči o
manipulativnom karakteru društvene integracije, a kultizacija je oblik otuđenog shvatanja
politike. Pitanje je, međutim, da li je Titova harizma bila suština režima ili samo pogodno,
sredini prilagođeno sredstvo za ostvarenje trajnijih otvorenih ili latentnih ciljeva (razvijeno
društvo socijalne pravde na internacionalističkim osnovama). Oblik integracije nije uvek
istovetan sa njenim ciljevima što nije veliki istorijski presedan. Socijalistička revolucija u
Jugoslaviji izvedena je odozgo, društvene promene (uspon nižih klasa, otvaranje kanala
vertikalne pokretljivosti i horizontalne kosmopolitizacije) podsticala je i usmeravala
monopolska partija. Monarhijska Jugoslavija je bila zemlja sitnih seoskih gazdinstava i krupnih
socijalnih razlika. Socijalistička Jugoslavija je bila najpre država seljaka-industrijskih radnika, a
zatim radničke klase i preovlađujućeg gradskog stanovništva. Između dva režima upadljiva je
razlika u prosvećenosti, pokretljivosti i otvorenosti prema svetu. Izmenjena društvena struktura
nametala je drugačije oblike integracije: organsku, a ne mehaničku solidarnost, građansko, a ne
etničko poimanje nacije. U monarhijskoj Jugoslaviji bila je niska pokretljivost stanovništva i
organizovanost uprave u kulturnoj i prosvetnoj administraciji. Nije bilo unifikacije prosvete i
kulture (udžbenika) (Dimić 1997, III, str. 427-429), dok je kod komunista bilo manje otpora
unifikaciji prosvete i i standardizaciji zakonodavstva. Između dva svetska rata u Jugoslaviji je
bilo ukupno 39 vlada, bez planske politike, sa tipičnim isključivim strančarstvom. Monarhijska,
troma, korumptivna, nestručna i stranački pristrasna birokratija , po kontinuitetu rada, nije se
mogla meriti sa partijski kontrolisanom najpre centralističkom, a kasnije policentričnom
kadrovskom upravom. Kralj je rušio i one vlade koje su imale parlamentarnu većinu, a Tito je
imenovao nosioce ključnih resora ne obazirući se uvek na predloge republika. Autoritet kralja
bio je nepovrediv, kao i Titov. U monarhiji sve su vlade bile dvorske, a svi predsednici Srbi
(izuzev jedne vlade Korošeca), u socijalizmu vladu su činili provereni kadrovi lojalni Titu i
vrhu monopolske partije, ali je nacionalni ključ bio demokratskiji. Titovo jugoslovenstvo bilo je
realnije od Aleksandrovog, premda su kroz raznolikost integrativnih mehanizama i, uprkos
njima, opstajali dublji nacionalistički tokovi koje nije bilo teško razbuditi. Osim toga, premda
internacionalistička, komunistička ideologija nije uvek podjednako jačala sklad nacionalnih i i
užegrupnih interesa jer nije uvek dovoljno taktički prilagođavana rastu društvene složenosti.
Razvijeni su branili načelo da svako treba da živi od svoga rada, a nerazvijeni su tražili više
solidarnosti. Ogoljeni prosvetiteljski stav o jednakosti svih naroda u SKJ je pretvaran u
euforično beskonfliktno bratstvo, a ideološka neophodnost borbe protiv klasnog neprijatelja u
odveć kruto jedinstvo. Što je bratstvo i jedinstvo emotivnije shvatano to je rasla ideološka
isključivost prema raznomišljenicima, ali su jačala i razočaranja usled neizbežne interesne
diferencijacije. Psihološki su donekle pojmljive nove nacionalističke isključivosti 1990-ih
nastale kao reakcija na minulo prenaglašavano jedinstvo i izraz razočaranja.
Britanski istoričar Tejlor nazvao je Tita poslednjim Habzburgom jer je vladao u državi sa osam
različitih naroda nalik Austro-Ugarskoj. Za razliku od međuratne Jugoslavije, u FNRJ više nije
bilo vodećeg državnog naroda – Srba, a novi vladstodršci bili su ljudi iz različitih narodnosti
koji su prihvatali komunističku ideju (Tejlor 1990, str. 324). Tejlor dodaje da su čehoslovačka i
jugoslovenska ideja, koje su prikazivane kao izraz nacionalnih težnji, bile zapravo nove verzije
«austrijske ideje», tj. sredstvo da se drže na okupu različite narodnosti. Jugoslavija je po
šarolikoj nacionalnoj strukturi, bez sumnje, bila najviše nalik austro-ugarskoj carevini, ali su
213
integrativne ideje (marksizam i katolicizam) bile suštinski različite. Uprkos krupnim društveno-
ekonomskim i idejnim razlikama, postoje određene zakonitosti u funkcionisanju
višenacionalnih država i sličnosti u tehnikama integracije i kultizacije vladara. Nadnacionalni
kult Josipa Broza počivao je ne samo na novoj idejnoj, marksističkoj osnovi već se i u
taktičkom pogledu razlikovao od Karađorđevog jugoslovenstva, zbog drugačije polarizacije
nacionalnih snaga. U jugoslovenskoj monarhiji bila su priznata samo tri naroda, pa se
Karađorđević trudio da hrvatski secesionizam suzbije srpsko-slovenačkim savezom.
Socijalistička Jugoslavija počivala je na 6 republika i dve snažne narodnosti. Uprkos
jednopartijskom režimu stvoren je prostor za složeniju političku kombinatoriku, ali i za veći
haos nakon iščezavanja harizmatskog vođe i jedistvene partije. Uvođenjem autonomnih
pokrajina nastojao se institucionalno suzbiti nacionalizam najbrojnije nacije, ali je ovom
politikom izgleda potcenjen haotični potencijal stvaranjem novih nacija i uzdizanjem
nacionalnih manjina u narodnosti. U pogledu regulisanja odnosa među nacijama novo stanje je,
po svemu sudeći, bilo posledica prioriteta spoljne nad manje ili više improvizovanom
unutrašnjom politikom. Vreme je pokazalo da je precenjena trajnost integrativnog uticaja
internacionalističkog marksizma u političkom vrhu, ali i kod širih društvenih slojeva. Ovde nije
potrebno ulaziti šire u složeni i protivrečni odnos partije prema nacionalnom pitanju već samo
uočiti da je pomenutim usložnjavanjem međunacionalne situacije autoritet vođe stekao širu
osnovu.
Titova politika nije bila u toj meri samostalna niti je stvarala sama sebi uslove, razarajući
ograničavajuće delovanje «struktura u senci», kako bi se npr. moglo zaključiti samo ocenom
trajnosti njegove harizme. Lepeza političkih alternativa nije bila široka, a Titova harizma nije
mogla razarati glavne zatečene uslove koji su je stvorili. Zatečene uslove su 1945. činili slom
fašizma, napredovanje Crvene armije na Balkanu i podela interesnih sfera između velikih sila.
Doduše, i KPJ je donekle stvarala nove uslove relativno samostalnom izgradnjom snažne armije
1945. Istorijski izbor, osim pomenutih okolnosti, bio je sužen i neobično čvrsto izgrađenim
marksističkim idejnim opredeljenjem i uverenjem da se višenacionalna država može integrisati
samo jedinstvenom ideologijom. Mogućnosti važnih modifikacija već izabranih alternativa
nenadano su se otvorile nekoliko godina kasnije, kada se, Staljinovom nepromišljenošću,
nekoliko nesporazuma pretvara u ozbiljan sukob. Da bi se očuvala vlast, 1948. je postojala
samo jedna alternativa – otpor Staljinu. Nije to bio slobodan izbor između vazalnog položaja
(npr. kao T. Živkova ili V. Ulbrihta) i rizičnog samostalnog puta, već je ova druga alternativa
bila jedino moguća (ukoliko se želela sačuvati vlast vođe i vrha partije). U kasnijem razvoju
lepeza izbora puta bivala je sve uža zbog nepokolebljivog idejnog opredeljenja, učvršćene
kadrovske organizacije partije i uhodanog opravdanja vlasti. Nakon relativno učvršćenog
položaja države otvorile su se, doduše, mogućnosti modifikacije izabrane alternative, ali ne i
izbor druge. Međutim, sada se alternative izbora nisu mogle sresti među savremenicima kao
1948 (vraćanje u vazalni položaj prema Sovjetskom Savezu). Da bi opstao, režim je morao
istrajati na novom samoupravnom kursu ili se dalje liberalizovati. Tito je bio oprezan u daljoj
liberalizaciji režima iz više razloga. Verovatno je prevagnulo uviđanje da bi dalja višepartijska
liberalizacija 1952. ili tolerisanje partijskih frakcija(ili čak, kako je Tito govorio u proleće 1952,
odumiranje partije) ugrozili monopolski položaj SKJ, državno jedinstvo i njega lično. Osim
toga, po svedočenju njegovih saradnika, Tito je uvek vodio računa o odnosima sa Sovjetskim
Savezom, računajući na njega kao na međunarodni oslonac i u periodu najžešćeg
antistaljinizma. Da se odvojio od marksizma i socijalizma (ako je to uopšte bilo moguće s
obzirom na svest vrha partije i marksizam kao monopolsku osnovu ideje jugoslovenstva),
pitanje je da li bi u spoljnoj politici mogao naizmenično i istovremeno koristiti podršku Istoka i
Zapada i kakav bi bio odnos velikih sila prema državnom jedinstvu Jugoslavije. Izgleda da je na
vreme uočeno da najširi manevarski prostor u spoljnoj politici pruža upravo pozicija
«disidentskog marksiste» u koga su nade polagala oba bloka.
Možda je najodmerenija ocena da su zbog pomenutih okolnosti alternative Titovog izbora bile
sužene, ali ne i isključene. O šansama izabrane alternative svedoči i aktuelnost lične vlasti u
Evropi sredinom 20. veka. Ova nije bila ograničena samo na socijalizam. Titovi autoritarni
214
savremenici nisu bili samo Staljin, Hruščov, Brežnjev, Živkov, Čaušesku i Husak, već i Franko,
Salazar i neprikosnoveni De Gol. Dakle, u svojoj epohi Titova lična vlast nije bila toliko
upadljiva kao danas. U širim razmerama bila je, štaviše, i bleda, ako se ima na umu široka
lepeza vanevropskih nesocijalističkih autoritarnih režima, od vojnih do marionetskih. Istoričniji
analitičari bi mogli zapaziti da je u ovom dobu ratna ekspanzija američkog imperijalizma
neutralisala prigovore o totalitarnoj prirodi socijalizma, a pogotovo Titovog režima koji je
branio politiku miroljubive koegzistencije. Nesrazmerno veliki međunarodni ugled Titove
spoljne politike (u odnosu na snagu države) je u kasnom periodu Titove vlasti bio kočnica
traganju za liberalnim oblikom državne integracije koji se ne bi u toj meri oslanjao na harizmu
partije i kult vođe. Titova vlast je u različitim fazama bila manje ili više opterećena neskladom
između progresivnih i konzervativnih nastojanja. U poslednjoj fazi je ovaj nesklad bio
najvidljiviji. Ako je na spoljnopolitičkom planu, svakako, podsticao deprovincijalizaciju i
otvaranje države ka svetu, odveć sigurni međunarodni prestiž je ostarelom vođi davao odrešene
ruke u unutrašnjoj politici i otklanjao oprez od naglašene lične vlasti i njenih monopolskih
institucionalnih oslonaca.
Iz rečenog se vidi da istorična ocena Titove uloge pretpostavlja diferenciranje njenih
progresivnih i konzervativnih komponenti. Istorija će verovatno duže beležiti Titovu harizmu
kao integrativno sredstvo složene države, nego kao izraz ličnih ambicija vladara. Pri tome se ne
osporava da je rast harizme imao i povratno dejstvo i podsticao neumerne političke ambicije.
Dublje prosvetiteljske i državnointegrativne ciljeve partijske uprave istorija će duže beležiti od
užegrupnih karijerističkih interesa koje je štitio kult vođe. Lično samoljublje i instrumentalna
upotreba kulta vladara su istorijski efemernija i manje značajna strana u poređenju sa
objektivnom ulogom harizme. Titova harizma bila je važna osnova državne centralizacije, a u
prvoj fazi i ubrzane tehnološke i ekonomske modernizacije zemlje. Nadnacionalno izdizanje
harizme vođe podsticalo je kosmopolitizaciju, deprovincijalizaciju i pacifikaciju haotičnog
balkanskog prostora. To je čvorna istorijska funkcija Titove vlasti, ali se ne može odvojiti od
svoje idejne osnove. Marksizam, kao jedna verzija nadnacionalne kosmopolitske ideologije, u
zbližavanju tradicionalno srodnih, ali sukobljenih naroda sigurno je imao značajnu ulogu.
Jugoslovenstvo kao sredstvo samoodbrane skupine malih naroda od kulturno-jezičke
diskriminacije, izolacije i provincijalizacije u marksizmu je našlo snažno modernizacijsko
sredstvo. Internacionalistička ideologija i kult nadnacionalnog klasnog vođe bile su neodvojive
sastavnice neravnomernog i protivrečnog procesa balkanske kosmopolitizacije.

Domašaj i karakter Titove kosmopolitizacije može biti jasniji ako se pomenu neki istorijski
primeri. Najpre balkansku kosmopolitizaciju treba razlikovati od ekumensko-civilizacijske
verzije kosmopolitizma nošene osvajanjem Aleksandra Velikog, ili ekspanzijom hrišćanstva u
antici. Ona po opsegu zaostaje i za procesom slične vrste kao što je bilo Napoleonovo ratno
širenje prosvetiteljstva početkom 19. veka. Balkanska kosmopolitizacija bila je ograničena
samo na prostor jedne države, a ne i šireg regiona kao npr. danas u Zapadnoj Evropi. Od
pomenutih istorijskih primera Titova politika se razlikovala i po tome što je njena pretpostavka
bilo unutrašnje jedinstvo, snaženo naizmeničnim kombinovanjem različitih spoljnih
neprijatelja: fašizam, hegemoni staljinizam, zapadni kapitalizam itd. U zavisnosti od spoljne ili
unutrašnje situacije istican je prioritet jedne vrste neprijatelja koji je imao važnu ulogu ne samo
u zbijanju partijskih redova nego i šireg vanpartijskog bloka nadnacionalnog bratstva i
jedinstva. Titova harizma bila je važna karika i ključni simbol kosmopolitizacije. Ipak, izgleda
da je, zbog izrazite monopolske nadmoći harizma ličnosti vremenom kočila razvijanje ostalih
alternativnih sredstava kosmopolitizacije. Odveć snažna integrativna uloga kulta je, nakon smrti
vođe i nestanka SKJ, stvorila prazninu u koheziji države, pa je erozija znatno brže krenula nego
da je kult bio slabiji. Već je pomenuta jedna negativna posledica Titove politike, kada je svojim
čistkama nenamerno stvarao kadrovsku osnovu potonjih šovinističkih partija. Premda su se ovi
kadrovi regrutovali i iz konvertita, ipak je na nesmotren način Tito npr. napravio od hrvatskih
nacionalista 1971. godine žrtve, tj. potencijalne sutrašnje dželate. Osvedočeno stradanje je na
Balkanu uvek bila najbolja kvalifikacija za politiku, a ne promišljenost i odmerenost. Stvarati
215
žrtve kod nacionalne inteligencije još je rizičnije. Od kadrova Hrvatskog proljeća nastao je
HDZ. Tito jeste odgovoran za posledice procesa u kom su se žrtve pretvarale u dželate. Na
Balkanu je vrlo rizično stvarati žrtve, jer ove lako vaskrsavaju, a još lakše se svete. Štaviše,
njihova osveta je samorazumljiva.U tom pogledu HDZ jeste više rezultat aktivnosti Titovih
žrtava, nego što je to bilo u Srbiji, gde se kao glavna žrtva izdvojio D.Ćosić, a u Bosni
A.Izetbegović. U Srbiji je proces revalorizacije žrtvi bio bezličniji. Veća je bila eksplozivnost
hrvatskog nacionalizma i secesionizma, između ostalog i otuda što su se ovde nacionalistički
kadrovi 1990. regrutovali iz redova Titovih žrtava. Ključni paradoks politike bio je u tome što
je Tito konzervativne nacionaliste snabdeo oreolom žrtve i time legitimisao i normalizovao
njihovu potonju osvetu. Manje je zanimljiv paradoks tzv. “osveta bivših lakeja”, odnosno
preobražaj komunista u antikomuniste po obrascu prenaglašenog pokajanja. Već danas je
vidljivo da globalizaciju mogu ugroziti njene žrtve (od deklasiranih grupa do Haških
osudjenika), ali je nemoguće predvideti situaciju u kojoj bi ovaj činilac mogao biti uspešan
detonator preokreta. Gubitnici u procesu modernizacije ne mogu se okrenuti Titu, ali se “oralna
istorija” živih sećanja na socijalizam opire modelskom demoniziranju socijalizma kao
totalitarizma.

Vođa partije bio je simbol radikalne izmene društvene strukture, tj. ubrzavanja horizontalne i
vertikalne pokretljivosti, što je važna strana modernizacije. Već je pomenuta nesumnjivo
progresivna aktivna mobilizatorska uloga Titove harizme u otporu fašizmu i staljinizmu.
Ubrzani posleratni razvoj olakšavan je ugledom države i Tita u svetu. Nije nevažno
svedočanstvo ugleda bila Titova sahrana, možda najveći skup šefova država u istoriji
čovečanstva. Konzervativna strana Titove harizme manje je istorijski specifična od pomenutih
mobilizatorskih učinaka. Nekritičko preuznošenje i divljenje bezkonkurentskom vođi
monopolske partije podsticalo je iracionalni idolatrijski odnos prema bezgrešnom pojedincu i
širenje iluzije o njegovoj spasiteljskoj ulozi. Tito je «izdanak vekova», «naša svekolika ljubav»,
on nas «uči kako da prepoznamo budućnost», «njegovo ime isceljuje», «Tito je večan», «njegov
dužnik je istorija» - stajalo je u euforičnim hvalospevima i porukama. Kao da je racionalistička
marksistička ideologija bila jedina brana njegovom iracionalnom obogotvorenju. Vera u
nepogrešivost vođe hranila je iluziju o nepogrešivosti partije i sprečavala problematizovanje
tekuće politike, što je kočilo njeno kritičko usavršavanje. Izrazit kult nepogrešivog vođe
olakšavao je održavanje i obnavljanje tradicionalno podložničkog i servilnog mentaliteta
rukovodećih kadrova. Lojalnost vođi i partiji zamagljivala je sistem privilegija, tzv.
kadrokratizam. Institucionalizovana nadmoć članova partije sprečavala je pristup upravnim
funkcijama stručnjacima vanpartijcima. Negirana je jednakost svih pred zakonom, a forsirana je
prosečnost lojalnih. U nauci i misli o društvu apologetsko ideološko znanje sprečavalo je
kritički duh, što je uopšte u kulturi podsticalo stvaranje neproduktivnog apologetskog odnosa
prema autoritetu. Za konstruktivno i napredno držano je samo ideološki ispravno mišljenje,
naročito u konzervativnoj Titovoj fazi 1970-ih. Dogmatizovani kult postao je sastavni deo
obaveznog rituala i političke socijalizacije, što je jačalo nekritičko mišljenje i sklonost ka
autoritetu uopšte. Kult Tita bio je najobavezniji u vojsci i partiji, a zatim u dnevnoj propagandi,
proizvodnji i umetnosti. Što je za funkcionisanje pojedinih ustanova bilo neophodnije idejno
jedinstvo, to je kult izrazitije dogmatizovan i nametan.
Tito je, kao mudar, pronicljiv i elastičan političar, vešto koristeći vlastiti autoritet u spoljnoj i
unutrašnjoj politici, uspeo je da kao vladar najduže održi u zajedničkoj državi jugoslovenske
narode i jugoslovenstvu obezbedi najtrajniju državnu formu. U istoriji levice ostaće zapamćen
kao vladar koji je, u granicama svoga vremena, pokušavao da demokratizuje socijalizam.
Pokušaj je bio daleko više nadahnut neposredno demokratskom plebejskom tradicijom
socijalizma nego traganjem za institucionalno pravnim regulisanjem podele vlasti. U Titovom
dobu liberalnoburžoaska demokratija nije bila obavezan obrazac koji je zemlji nametalo
216
okruženje, niti dominantni oblik epohalne svesti, jer je levica pored lagerskog obrasca nudila i
samoupravni model demokratije (od Jugoslavije do evrokomunsita). Okolnost da danas
multinacionalni kapital, kao u 19. veku, ponovo nameće liberalni obrazac, čak u eshatološkom
vidu, ne znači da je ova vizija demokratije bez alternative u budućnosti, niti da je minula
socijalistička samoupravna alternativa bila puka zabluda. Od razvoja globalnih društvenih
protivrečnosti u svetu zavisiće stvaranje i širenje oblika političkog organizovanja. U svom
vremenu Tito je, na relativno beskonfliktan način i uz prilično široku masovnu podršku,
ustoličio osobeni samoupravni režim i ostao njegov zatočnik, ubeđen da je njegova doživotna
vladavina, uz snažnu partiju nezamenljivi stožer integracije. Uprkos građanskom ratu i raspadu
Jugoslavije, izgleda da će, kao i u nizu sličnih istorijskih primera, ne uvek odmereno lično
vladanje ostati u senci prikazanog modernizacijskog učinka.

217
LITERATURA I IZVORI :

1. Antonić, Zdravko (1991): Rodoljub Čolaković u svetlu svog dnevnika,

Beograd, IP “Knjiga”
2. Antonov-Ovsejenko, Anton (1986): Staljin – portret tiranina, Zagreb,
Naprijed (1. Edit. 1981), prevod s engleskog.
3. Auty, Phyllis (1969): Yugoslavia’s International Relations (1945-1965), u Vucinich, W.
(ed.), Contemporary Yugoslavia, Berkeley, Univer. of California Press
4. Auty, P. (1980): Tito´s Biography, Harmondsworth, Penguin (1. Edit. 1970).
5. Bakić, Jovo (2002) Ideologije jugoslovenstva između dva svetska rata - sociološkoistorijska
studija, Magistarski rad, Odeljenje za sociologiju Filozofski fakultet, Beograd
(daktilografisano)
6. Banac, Ivo (1988): Nacionalno pitanje u Jugoslaviji, Zagreb, Globus (prevod s engleskog,
1. Edit. 1984)
7. Banac, I. (1990): Sa Staljinom protiv Tita – Informbirovski rascjepi u
jugoslovenskom komunističkom pokretu (prevod s engleskog),
Zagreb, Globus (1. Edit 1988).
8. Barbu, D., (2000), “Der postkommunistische Antikommunismus” (prevod sa rumunskog),
Halbjahresschrift für südosteuropäische Geschichte, Literatur und Politik, H. 1.

9. Bekić, Darko (1988): Jugoslavija u hladnom ratu, Zagreb, Globus.

10. Bilandžić, Dušan (1979): Historija SFRJ, Zagreb, Školska knjiga.
11. Bilo je časno živjeti s Titom, (1980): Zagreb, Mladost
12. Bjelajac, Mile (1994): Vojska kao faktor modernizacije, u zborn. Srbija u
modernizacijskim procesima XX veka, Beograd, Institut za novu istoriju Srbije.
13. Boffa, Giuseppe (1985): Povijest Sovjetskog Saveza I, II, Opatija O.
Keršovani (prevod sa italijanskog), 1. Edit. 1976.
14. Bogetić, Dragan (1993): Laviranja jugoslovenske spoljne politike –
Vojna saradnja Jugoslavije sa SAD posle sukoba sa IB, Istorija 20. veka, god. XI, br. 1-2.
15. Bogetić, D. (1994): Odnosi Jugoslavije sa Zapadom i Tršćansko pitanje1948-1954,
Istorija 20. veka, g. XII, br. 1-2
16. Borozan, Đorđe (1997): Posrednik mira između «gvozdenih zavesa»
(Razgovori Tito-Hruščov u Kremlju 1956), Vojno-istorijski glasnik g. XI, VI, br. 1.
17. Božić, I. I dr. (1972), Istorija Jugoslavije, Beograd, Prosveta
18. Breuer, Stefan (1993): Das Charisma der Vernunft, u Gebhardt, W.u.a. (hrsg.) Charisma
– Theorie, Religion, Politik, Berlin, W. De Gryter
19. Brodel, Fernan (1992): Spisi o istoriji (prevod s francuskog), Beograd, SKZ (1.Edit.
1969).
20. Campbell, John C. (1967): Tito' s separate Road – America and
Yugoslavia in World Politics, New York, Harper Row.
21. Clissold, Stephen ed. (1975): Yugoslavia and the Soviet Union 1939-
1973-A documentary survey, London, Oxford Univ. Press.
22. Čerčil, Vinston (bez god. izdanja): Drugi svetski rat (prevod sa
engleskog), Beograd; Prosveta (1. Edit. 1951), tom V, VI
23. Čkrebić, Dušan (1995): Zapis na pesku – sećanja, Beograd, Prosveta.
24. Čomski, Noam (1994): Šta to u stvari hoće Amerika? Beograd, IPS
(prevod sa engleskog 1. Edit. 1992.)
25. Ćosić, Dobrica (1992): Promene, Beograd
26. Dahrendorf, Ralph (1968): Gesellschaft und Demokratie in Deutschland,
München, Piper.
27. Damjanović, Pero (1972): Tito – pred temama istorije, Beograd, ISI
28. Dedijer, Vladimir (1953): Josip Broz Tito – prilozi za biografiju,
Beograd, Kultura.
218
 29. Dedijer, V. (1984): Novi prilozi za biografiju J. B. Tita, Treći tom,
Beograd, Kultura.
30. Dedijer, V. (1991): Veliki buntovnik Milovan Đilas – prilozi za
biografiju, Beograd, Prosveta.
31. Deutscher, Isaac (1977): Staljin – politička biografija (prevod s
engleskog) Zagreb, Globus, (1. Edit. 1949).
32. Deutscher, I. (1979): Rusija, Kina i Zapad – suvremena kronika
događaja 1953-1966, Zagreb, CDD.
33. Dimić, Ljubodrag (1997): Kulturna politika Kraljevine Jugoslavije, I, II,
III, Beograd, Stubovi kulture.
34. Dragojević, Milorad (1996): Razvoj naoružanja u SFRJ u makazama
ideologije i politike, Politika 25.11.1996.
35. Dragosavac, Dušan (1985): Zbivanja i svjedočenja, Zagreb, Globus
36. Đilas, Milovan (1952): Domovina, u J. B. Tito 1892-1952, Borba,
Beograd
37. Đilas, M. (1990): Revolucionarni rat, Beograd, Knjiž. Novine
38. Đilas, M. (1991): Vlast i pobuna, Beograd, Književne novine
39. Đilas, M. (1994): Pad nove klase – Povest o samorazaranju komunizma,
Beograd, Službeni list SRJ.
40. Đukić, Slavoljub (1990): Slom srpskih liberala – tehnologija političkih
obračuna J. Broza, Beograd, F. Višnjić.
41. Đukić, S. (1992): Kako se dogodio vođa – borbe za vlast u Srbiji posle
Josipa Broza, Beograd, F. Višnjić.
42. Đukić, S. (1989): Čovek u svom vremenu – razgovori sa D. Ćosićem,
Beograd, Beograd, F. Višnjić.
43. Đorgović, Momčilo (1989): Đilas – vernik, jeretik, Beograd, Akvarijus.
44. Ekmečić, Milorad (1988): Spoljno politički okviri jugoslovenske istorije
novog veka, JIČ, g XXIII, br. 1-2.
45. Ennkner, Benno (1996): Führerdiktatur – Sozialdynamik und Ideologie, u Vetter, M.
(hrsg.), Terroristische Diktaturen im 20.Jahrbundert, Opladen, Westdeutscher Verlag.
46. Fire, Fransoa (1994): Radionica istorije (prevod sa francuskog) Novi
Sad, Z. Stojanović (1. Edit. 1982).
47. Glaessner, Gert-Joachim (1994): Demokratie nach dem Ende des
Kommunismus, Opladen, Westdeutscher Verl.
48. Gligorijević, Branislav (1986): Jugoslovenstvo između dva svetska rata,
JIČ. g. XXI, br. 1-4.
49. Gligorijević, Branislav (1992): Kominterna, jugoslovensko i srpsko
pitanje, Beograd, ISI.
50. Gligorijević, B. (1996): Kralj Aleksandar Karađorđević (1), Beograd,
BIGZ.

51.Gojković, D.,(1998), Za početak, skica, Reč 1998/2.

52.Golubović, Z, Spasić,I, Pavićević,Đ.(2003), Politika i svakodnevni život – Srbija 1999-

2002, Beograd, IFDT.

53. Golubović, Z. (2003), Promene u Srbiji 2000.godine: uzroci očekivanja, postignuća, u

Golubović Z, Spasić,I.,Pavićević,Đ., Politika i svakodnevni život.

54. Gotovac, Vlado (1990): Moj slučaj, u Baletić, M. (red.), Ljudi iz 1971. – Prekinuta
šutnja, Zagreb, Vjesnik.
55. Groh, Dieter (1973): Kritische Geschichtwissenschaft in emanzipatoris-
cher Absicht, Stuttgart, Kohlammer.
219
56. Grosse-Jütte (1983): Die aussenpolitischen Beziehungen zwischen
Jugoslawien und den USA 1968-1978, u K. Grothusen u.a.hrsg.
Jugoslawien am Ende der ära Tito, Band I, Aussenpolitik,
München, R. Oldenbourg.
57. Haberl, Othmar (1983): Jugoslawien und die Sowjetunion seit der
tschechoslowakischen Krise, u K. Grothusen u.a. hrsg. Jugoslawien am Ende der ära Tito.
58. Halperin, Ernst (1957): Der siegreiche Ketzer – Titos Kampf gegen
Stalin, Köln, Verl. für Politik und Wirtschaft.
59. Heller, Agnes (1996): The delicate Balance of Modern Civilization,
Internationale Politik und Wirtschaft.

60. Hockerts, H. G.,(2001), Zugänge zur Zeitgeschichte: Primarerfahrung, Erinnerungskultur,

Geschichtswissenschaft, Das Parlament 2001/28.

61. Hobsbawn, Eric J. (1993): Nacije i nacionalizam (prevod s engleskog),

Zagreb, Novi Liber (1. Edit. 1990)

62. Ilić,V.,(2000), Stav prema Zapadu – mladja srednja generacija kao mogući akter
promene, u Potencijal za promene, Helsinške sveske No. 2, Beograd.

63.Ilić,V. (2002), Prevladavanje prošlosti u Vojvodini, Gradska bibl.

”Ž.Zrenjanin”,Zrenjanin.

64. Imširović, Jelka (1991): Od staljinizma do samoupravnog nacionalizma

- Prilog kritici socijalizma u kongresnim dokumentima KPJ/SKJ od V do XI kongresa, Centar
za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd
65. Jakšić, Božidar (1986): Svest socijalnog protesta, Beograd, IIC SSO.
66. Jandrić, Ljubo (1977): S Ivom Andrićem, Beograd, SKZ.
67. Janssen, Karl-Heinz (1979): Maovo doba (prevod s nemačkog),
Zagreb, Školska knjiga (1. Aufl. 1976).
68. Johnson, Ross A (1972): The Transformation of Communist Ideology:
The Yugoslav case 1945-53, Cambridge, MIT Press.
69. Jovanović, Nadežda (1996): Slobodan Jovanović i Dragoljub Jovanović
- prilog proučavanju njihovih uzajamnih odnosa, Tokovi istorije 1-2.
70. Jovanović, Slobodan (1923): Druga vlada Miloša i Mihaila 1858-1881,
Beograd, Geca Kon.
71. Jovanović, S. (1925): Ustavobranitelji – i njihova vlada 1838-1858,
Beograd, Napredak.
72. Kaucki, Karl/Trocki, Lav (1985): Terorizam i komunizam (prevod s
nemačkog i ruskog), Beograd, F. Višnjić (1. Aufl. 1919 i 1920)
73. Kocka Jürgen (1977): Struktur und Persönichkeit als methodologische
Problem der Geschichtswissenschaft, u M. Bosch hrsg. Persön-
lichkeit und Struktur in der Geschichte, Düsseldorf, Schwann.
74. Koka, Kirgen (1994): O istorijskoj nauci – ogledi (prevod s nemačkog)
Beograd, SKZ.
75. Kriste, Pero (1990): Titov nezaobilazni poticaj, u M. Baletić, red. Ljudi
iz 1971. – prekinuta šutnja, Zagreb, Vjesnik.
76. Krleža, Miroslav (1952): Titov povratak godine 1937, u K. B. Tito,
Beograd, Borba.
77. Krleža, M. (1958): Eseji, Beograd, Prosveta.
78. Krleža o Titu (1980): Sarajevo, Oslobođenje.
79. Kuljić, Todor (1989): Birokratija i kadrovska uprava, Beograd, Naučna
220
knjiga.
80. Kuljić, T. (1994): Oblici lične vlasti – Sociološkoistorijska studija o
ideologiji i organizaciji uticajnih evropskih oblika lične vlasti od antike do savremenog doba,
Beograd, IPS.

81.Kuljić, T., (2003 a), Obrada socijalizma u renacionalizovanoj i antitotalitarnoj srpskoj

istoriografiji, u Zbornik Janka Pleterskega, ZRC SAZU, Ljubljana 2003.

82.Kuljić, T. (2003 b), Anti-antifašizam u svetu i Srbiji, Gordogan (Zagreb), Jesen 2003 (
god. 20) br.1.

83. Kuvačić, Ivan (1972): Ideologija srednje klase Praxis, g. IX, br. 3-4.
84. Kurjak, Jelica/Prvulović, Ljubivoje (1997): Strateške pozicije Rusije,
Balkan i jugoslovenska kriza, Međunarodni problemi Vol. XLIX, No.1.
85. Lee, Eun-Jeung (1995): östliche Modernisierung und westliche Theorie,
Internationale Politik und Gesellshaft, No 3.
86. Leissner, Walter (1983): Der Führer – persönliche Gewalt: Staatsrettung
oder Staatsdämmerung? Berlin, D. Humbolt.
87. Löhmann, Reinhard (1990): Der Stalinmythos – Studien zur Sozialgeschichte des
Personenkultes in der Sowjetunion (1929-1935), Münster, Lit. Verl.
88. Ljušić, Radoš (1986): Kneževina Srbija 1830-1839, Beograd, SANU.
89. Ljušić, R. (1994): Srbija 19. veka, Beograd, Vojna knjiga.
90. Mala enciklopedija Prosveta (1978), 2 Beograd, Prosveta.
91. Mandić, Blažo (1981): Tito izbliza, Beograd, V. Karadžić.
92. Mansilla, H. C. F. (1995): Kultur des Autoritarismus in der Pheripherie, Internationale
Politik und Gesellschaft, No. 1.
93. Marković, Mihailo (1971): Struktura moći u jugoslovenskom društvu i
dilema revolucionarne inteligencije, Praxis, g. VIII, 6.
94. Marković, Dragoslav Draža (1987): Život i politika 1967-1978, 1, 2,
Beograd, Rad.
95. Marković, Predrag J. (1996): Beograd između Istoka i Zapada 1948-65.
Beograd, Službeni list SRJ.
96. Marković, Svetozar (1965): Srbija na Istoku, u Sabrani spisi III,
Beograd, Kultura (1. izd. 1872).
97. Mates, Leo (1976): Međunarodni odnosi socijalističke Jugoslavije,
Beograd, Nolit.
98. Matvejević Predrag (1984): Jugoslovenstvo danas, Pitanja kulture,
Beograd, BIGZ.
99. Medvedev, Žores (1988): Gorbačov (prevod s engleskog), Zagreb,
Globus, (1. Edit. 1988).
100. Meyer, Gerd (1977): Bürokratischer Sozialismus, Eine Analyse des
sowjetischen Herrschaftssystems, Stuttgart, Fromann-Holzboog.
101. Mićunović, Veljko (1977): Moskovske godine 1956-58, Zagreb, Liber.
102. Mićunović, V. (1984): Moskovske godine 1969-71, Beograd, Jugosl.
Revija
103. Mikeln, Miloš (1986): Staljin - životni put samodršca (prevod sa slo-
venačkog), Beograd, Prosveta (1. izd. 1985).
104. Milić, Vojin (1996): Društvena struktura i pokretljivost Jugoslavije –
od polovine 50-ih do sredine 60-ih godina, Novi Sad, Filozofski fak.
105. Milosavlevski, Slavko (1990): Kontradikcije Josipa Broza, Beograd,
KIZ «Dositej».
106. Minić, Miloš (1993): Oslobodilački ili građanski rat u Jugoslaviji
1941-45, Novi Sad, «Mir».
221
107. Mitrović, Momčilo (1995): Dva pisma kažnjenih «društveno-korisnim»
radom 1949. g. Godišnjak za društvenu istoriju, god. II, sv. 2.

108. Močnik,R., (2003), Institucionalna hipokrizija, Zarez (Zagreb) 11.09.2003

109. Mojić, Dušan (1995): Evolucija kulta Josipa Broza Tita 1945-1990 –
analiza štampe – Srpska politička misao, Vol. II, No. 1.
110. Mutavdžić, Zorica (1977): Tito i umetnici, Beograd, V. Karadžić,
(1. izd. 1959).
111. Nacionalizam i osnovna ljudska prava (1972): Filozofija, god. XVI,
br. 1.

112.Naroda kloni (2003), Delo (Ljubljana) 19.12.2003.

113. Nenadović, Aleksandar (1989): Razgovori s Kočom, Zagreb, Globus.

114. Nikolić, M. (red.) (1995): Šta je stvarno rekao Dobrica Ćosić,
Beograd, Draganić.

115. Nikolić,K.,Žutić,N., Pavlović,M., Špadijer,Ž.,(2002), Istorija za III razred

prirodno/matematičkog smera i IV razred gimnazije opšteg i društveno/jezičkog smera, Zavod
za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd.

116. Nora, P., (1989), Between Memory and History –Les Lieux de Memoire (prevod s
francuskog), Representations, Spring (26).

117. Obradović, Marija (1995): «Narodna demokratija» u Jugoslaviji

1945-1952, Beograd, INIS.
118. Obradović, M. (1994): Komunistička modernizacija u Jugoslaviji,
Tokovi istorije 1-2.
119. Panović, Zoran (1997): Samoupravljanje Josipa Broza Tita – Način opravdavanja vlasti
i viđenje vlastite uloge u političkom životu Jugoslavije i međunarodnim odnosima –
diplomski rad. Odeljenje Za sociologiju, Filozofski fak. U Beogradu (daktilografisano).
120. Pečujlić, Miroslav (1994): Sociološka teorija i politička kultura, u
Pečujlić, M. Milić, V. Demokratija i autoritarizam, Beograd, IPS.
121. Perović, Latinka (1991): Zatvaranje kruga – Ishod političkog rascepa
u SKJ 1971/72, Sarajevo, Svjetlost.
122. Perović, I. (1994): «Rusija i Evropa» N. J. Danilevskog i njeni odjeci
u Srbiji, Republika, g. VI, januar.
123. Petković, Ranko (1989): Međunarodni položaj Jugoslavije.
Marksistička misao br. 1.
124. Petković, R. (1995): Subjektivna istorija jugoslovenske diplomatije
1943-1991, Beograd, Službeni list.
125. Petković, R. (1996): XX vek na Balkanu – Versaj, Jalta, Dejton –
Beograd, Službeni list SRJ.
126. Petranović, Branko (1986): Britanski izvori o unutrašnjem uređenju
Jugoslavije, JIČ, g. XX/ br. 1-4.
127. Petranović, B. (1988): Tito i Staljin (1944-46), JIČ, g. XXIII, br. 1-2.
128. Petranović, B. (1993 a): Unutrašnje i međunarodne pretpostavke
raspada dve Jugoslavije, Filozofske studije VI.
129. Petranović, B. (1994): Istoričar i savremena epoha, Beograd, Vojska.
130. Petranović, B. (1995 a): KPJ kao vladajuća snaga u sistemu vlasti 1945-
48, u Petranović, B. Red. Zapisnici sa sednica Politbiroa CK
KPJ (11.06.1945 – 7.7.1948), Beograd, Arhiv Jugoslavije.
222
131. Petranović, B. (1995 b): Jugoslovensko-sovjetski odnosi 1941-45,
zbirka dokumenata, Tokovi istorije, 1-2.
132. Petranović, B. (1993 b): Jugoslovensko iskustvo srpske nacionalne
integracije, Beograd, Službeni list.
133. Popović, Koča (1988): Beleške uz ratovanje, Beograd, BIGZ.
134. Povijest SKJ, (1985), Beograd, Komunist.
135. Radojević, Mira (1996): Srpska građanska opozicija i Srbi u Hrvatskoj
(1935-1941), Tokovi istorije 1-2.
136. Ribar, dr. Ivan (1965): Iz moje političke suradnje (1901-1965),
Zagreb, Naprijed.
137. Rohe, Karl (1996): Politische Kultur - Zum Verständnis eines
teoretichen Konzepts, u O. Niedermayer, K. v. Beyme hrsg.,
Politische Kultur in Ost-und Westdeutschland, Opladen, Leske.
138. Toth, Guenther (1975): Socio-Historical Model and Developmental
Theory, American Sociological Review, vol. 40. No. 2.
139. Rusinow, Dennison (1977): The Yugoslav Experiment 1948-1974,
London, C. Hurst.
140.Schwartz, B., (1996), Memory as cultural system: Abraham Lincoln in World War II,
American Sociological Review, Vol.61, No.5.

141. Schwartz, B.,/Schuman,H., (2003), History, Commemoration and Belief: Reformulating

the Concept of collective Memory,
http://research.yale.edu/ccs/Fall%2003%20readings/Schwartz%20HC&B%

142. Sećanje Alekse Simića na knjaza Miloša, red. R. Ljušić (1997),

Kragujevac, Kalenić.
143. Sednice CK KPJ 1948-1952 (1985): zapisnici i stenografske beleške,
prired. B. Petranović, R. Končar, R. Radonjić, Beograd,
Komunist.
144. Shoup, Paul (1968): Communism and the Yugoslav National Question,
New York, Columbia Univ. Press.
145. Souvarine, Boris (1989): Staljin (prevod s francuskog), Zagreb,
Globus (1. Edit. 1935).
146. Smith, Antony D. (1995): Nations and Nationalism in a Global Era,
Cambridge, Polity Press.

147. Spasić,I., (2003), Sećanje na nedavnu prošlost, u Z.Golubović, I.Spasić,Đ.Pavićević,

Politika i svakodnevni život.

148. Stanković, Đorđe Đ. (1988): Iskušenja jugoslovenske istoriografije,

Beograd, Rad.
149. Stanković, Đ. (1993 a): Vojno-politički centar moći na jugoslovenskom
prostoru u 20. veku, Filozofske studije VI.
150. Stanković, Đ. (1993 b): Nacionalizam i politička kultura - Istorijsko
iskustvo prvih godina jugoslvoenske države, Tokovi istorije
1-2.
151. Stanković, Đ. (1995): Nikola Pašić i Hrvati (1918-1923), Beograd,
BIGZ.
152. Stojadinović, Milan (1970): Ni rat i pakt – Jugoslavija između dva rata,
Rijeka, O. Keršovani (1. izd. 1963).
153. Stojanović, Dubravka (1994): Srpska Soc. Demokratska partija između
političke moderne i revolucionarne ortodoksije,i Srbija u
modernizacijskim procesima...
223
154.Stolzmann, U., (2001), Die Trauer um den Süden, Sloweniens schöne und schmerzliche
Erinnerung an Marschall Tito, Neue Züricher Zeitung 30.7.2001.

155. Subotić, Milan (1971): Sricanje slobode – Studija o počecima liberalne

političke misli u Srbiji XIX veka, Niš, Gradina.
156. Šnaper, Dominik (1996): Zajednica građana – o modernoj ideji nacije
(prevod s francuskog), Novi Sad, I.K.Z. Stojanovića (1. Edit.
1994).
157. Štaubringer, Zvonko (1976): Tito – građanin sveta, Beograd, Radnička
štampa.
158. Tadić, Ljubomir (1971): Od «Srbije na Istoku» do «do Srbije i
Arbanije», Sociološki pregled, god. V, br. 3.
159. Taylor, A.J. P. (1990: Habzburška monarhija 1809-1918; (prevod s
engleskog), Zagreb, Zanje (1. Edit. 1948).
160. Terzić, Milan (1995): Prilog pitanju stvaranja Titovog kulta –
(Dedijerovi «Prilozi za biografiju Josipa Broza Tita»),
Istorijski zapisi 1.
161. Terzić, Milan (1997): O stvaranju Titovog kulta 1943-1953, u Istoričar
i savremena epoha, Istorijski institut republike Crne Gore,
Podgorica.
162.Tito - najveći Hrvat (2004), Nacional (Zagreb), br.425. 6.01.2004.
163. Tito, Josip Broz (1997 a): Sabrana dela, Tom 3, Beograd, Komunist.
164. Tito, J. B. (1977 b): Nacionalno pitanje i revolucija - izbor iz djela,
Sarajevo, Svjetlost.
165. Tito, J. B. (1980): Intervjui, Zagreb, A. Cesarec.
168. Tito, J. B. (1982): Autobiografska kazivanja I, II, Beograd.
169. Tripalo, Miko (1990): Hrvatsko proljeće, Zagreb, Globus (1. izd.1989).
170. Tripković, Đoko (1994): Normalizacija jugoslovensko-diplomatskih
odnosa 1953, Istorija 20. veka, g. XIII, br. 1.
171. Tripković, Đ. (1995): Spoljni faktori i politička kretnja u Jugoslaviji
1945-55, Istorija 20. veka, g. XIII, br. 2.
172. Tripković, Đ. (1996): Iza gvozdene zavese – Početak i eskalacija
sukoba Tito-Staljin prvih meseci 1948, Istorija 20. veka,
god. XIV, br. 1.
173. Tucker, Robert C. (1979): The Rise of Staljin' s Persnality Cult, The
American Historical Review, Vol. 84. No.2.
174. Ugrešić, D., (1996), Konfiskacija pamćenja (iz: D. Ugrešić / Kultura laži,
Bastard/Arkzin, Zagreb 1996.), Leksikon Yu mitologije http:www.leksikon-yu-
mitologije.net/index.php

175. Vasović, Radule (1982): To je Tito, - 1000 najlepših misli o životu i

radu Josipa Broza – Tita, Zagreb, Spektar.
176. Veber, Maks (1976): Privreda i društvo, I, II (prevod s nemačkog),
Beograd, Prosveta (1. Aufl. 1992).
177. Vukmanović, Svetozar – Tempo (1985): Memoari 1966-69, -
neslaganja, Beograd, Narodna knjiga.
178. Vukmanović, S. (1996): Zašto i kako se raspala Jugoslavija, Beograd,
Službeni list SFRJ.
179. Vuković, Zdravko (1989): Od deformacija SDB do Maspoka i
liberalizma – moji stenografski zapisi 1966-1972, Beograd,
Narodna knjiga.
180. Wehler, Hans U. (1983): Povijest kao historijska nauka o društvu
(prevod s nemačkog), Marksizam u svetu, g. IX, br. 12,
224
(1. Aufl. 1973).
181. Wilson, Duncan (1979): Tito' s Yugoslavia, Cambridge, Cambridge
Univ. Press.
182. Zapisnici sa sednica Politbiroa SK KPJ (11.06.1945-7.7.1948, (1995),
red. B. Petranović, Beograd, Arhiv Jugoslavije.
183. Zečević, Momčilo (1993): O uzrocima jugoslovenske krize u istoriji
i istoriografiji, Filozofske studeije VI.
184. Živojinović, Dragoljub R. (1994): Vatikan, Katolička crkva i jugoslo-
venska vlast 1941-1958. Beograd, Prosveta.

225
SUMMARY
Tito - a sociological-historical study

This study is a sociological-historical research into the political culture,ideology and

organization of Titos rule. The regime in question was set up on the one-party, yet complex
multi-national system and multi-layer pattern of integration. In this framework Tito as leader
played the part of an extraordinary active, energetic, and prominent linking element, remarkable
for the domineering components of personal authority. However no matter how personal, a rule
has never been determined just by the activities and will of leader alone. Even the most
influential figured had to face insurmountable limits set by their own time, pre-conditioned by
ideological horizont of the epoch, or by the power of tradition. Mentioned structures were
analytically examined in this study in order to more clearly define the autonomy of influential
figures. Also a rather neglected side of the Yugoslav socialism was investigated: its relative
place in long-term historical processes, Titos role, and basic patterns of political culture. Titos
role in short and long-term processes in the Balkans was studied from a perspective of history
understanding developed on the marxist line of thinking combined with F. Braudels school and
german structural-historic stream (Kocka, Wehler). In the first plan are not events than
processes.
Tito is the heart of current concern with memory of Yugoslav socialism. Who ever says
communism, says Tito. Tito has been crucial symbol in the shift from a “history of the victor”
or, in Nietzsche’s terms, monumental communist history to a history of the Tito’s victims.
From the hero Tito becomes antihero. This book is written as a critic of the monumental
communist history but also as a critic of a new “monumental antitito’s history” . The cult of
Tito in the communist official memory is today replaced with the new politics of victimisation,
where Tito is central enemy. This is a kind of a new memory of power also with the absolute
moral claims, especially in the last Yugoslav war.
Chapter 1. summarizes the settings in which one-party regimes in the contemporary world acted
as the agents of modernization. Tradition imposed to this specific modernization a truncated
and authoritarian form. On the Balkans, a solution for the ethnic question was a condition not
only for the development of society, but for its survival as well. Burneded by a tradition of
ethnic conflicts, the national sentiment is easily politised, taking hold of the root of the being
during social crises, because it is connected to survival and basic existential interests. The role
of a ruler in a multhiethic state burdened by militant, uncompromising ethic mentality is
unusually complex, so a reliable judgment of his histortical achievement must be differentiated
from the function of his cult. It was broader discussed in the first Chapter “The authoritarian
Modernization”. The second Chapter, entitled “Tradition-related components of Balkan
Charismatic leader”, discusses the main patterns of the Balkan liberation political culture in
which leaders idea had a pivotal integrating role. In the permanently insecure and war-state
background, a leader in the Balkan was a tested warrior who laid claims to unrestricted
authority on the ground of his recognized merits in liberation efforts. As regards political
culture, the Balkan – content- weise distinct – monarchy and republican regimes of personal
power can be more or less indirectly derived from this basic leader-liberator model. This was
demonstrated in the Chapter 3. by a diachronic comparison of Prince Miloš (1783-1860),
Nikola Pašić (1845-1926), and Tito (1892-1980), the key political figures of Serbia and
Yugoslavia of the 19th and 20th century. Though they championed distinct class and national
visions of desired society, an element which these rulers had in common was the similar
political tradition and culture. Chapter 4. exposes a critical assessment of Titos role in the
period before his coming to power (1937-1945), given from the standpoint of structural history.
It also discussed the impact of national and class structures on Titos behavior (a vision o a
federation void of a leading nation and the Bolshevic culture), but also alternating degreee of
his independence in the periods of underground activity and war ( Tito as a party leader, army
leader, and a diplomat). Chapter 5, entitled “Tito and political Culture of Bolshevism”,
226
summarizes Titos understanding of the party, character of the party purges, the role of the army,
ruling techniques, and finally the patterns of the power justification. It also draws, a distinction
between the stages in which the communist political culture urged modernization from those in
which it started to block modernization.
Tito’s national policy is a variant of modern and democratic idea of Balkans as one indivisible
state entirety. This is a subject matter of Chapter 6. which highlights Titos successful effort and
failures in the attempt of cosmopolitization of the Balkans. This Chapter also discusses the role
of the Yugoslav national idea, outlines the main economic causes of nationalism in the
socialistic Yugoslavia, and summarizes Titos extraordinary active super-national role. This last
element figures as a rather successful and progressive attempt of cosmopolitanization of the
Balkans, exemplary of the leftist spirit of the epoch. The british historian Taylor called Tito
“the last Habsburg” because he ruled a country with eight major ethinic groups, gave them
“cultural autonomy”, and restrained their sesessionist antagonism. Judging by its multiethnic
structure, Tito’s Yugoslavia was, no doubt, most similar to the Austro-Hungarian Empire, but
the integrative ideas (Marxism and Catholicism) were essencially different. Here are discussed
the international and cosmopolitian implications of Marxism in the pacification of an explosive
Balkan space. From the standpoint of long-term historical processes, the Chapter 7. ‘Titos
foreign policy” discusses this policy as a rare example of relatively successful and independent
break through of the hierachical relationship in the international order, and of the unavoidable
hierarchical subordination of small countries to the interests of great powers. Also outlined are
the main stages of Titos foreign policy built on the principles of equidistance, with a special
focus on the threee crisis in the Yugoslav-Soviet relationship, and then the relationship with the
West and the non-alignment policy.
The following 8. Chapter “Structure and Funktion of Titos authority, charisma and cult” gives a
dialectic analysis of the progressive- modernizing, and of the conservative functions of Titos
charisma. His charisma neutralized tensions of an ethnically mixed and explosive region, while
in the sphere of foreign policy Titos personal authority contributed to building up the states
ranking. The party leader and head of state was a symbol of the radical change in the social
structure, i. e. the acceleration of horizontal and vertikal mobility, which is an important aspect
of modernization. The undoubtedly progressive active role of Tito’s charisma in mobilizing the
resistance to fascism and stalinism has already beeen mentioned. Accelerated post-war
development was faciliated by the state’s and Tito’s respectability in the whole world. But here
are not also the conservative sides of Titos cult neglected. Uncritical elevation and admiration
of Tito as a leader of a monopolistic party with no competition caused fast an irrational
relationship of idolatry for an infallible individual and developed an illusion of his role of
savior. The basically rationalistic marxist ideology was the important defense against Tito’s
irrational deification. Here are broader discussed the forms of Tito’s deification and compared
with Stalin’s cult.
Chapter 9. treats the relationship of the Yugoslav intelligentsia towards Tito. Here are
presented the chief patterns of relationship of creative intellectuals towards Tito: (1)
M.Krleža’s glorification of Tito, stemming from the Croatian tradition of the Yugoslav
national idea, (2) demonization of Tito by D.Ćosić and Serbian nationalism,and (3)
differentiated judgment by M.Djilas that sprang from the non-national liberal critics of
Bolshevism. Krleža’s glorification of Tito was deeper than Ćosić,s demonization, and together
with Djilas’s differentiated judgement, it makes an interesting testimony about the relationship
of the relationship of the intellectuals contemporaries, toward Tito.
Chapter 10. “Tito in the new Serbian memory” treats the memory of Tito in historical science,
political ideologies and living oral memory. In the post-communist age historians are busy
with excavating national pasts. The cold memory of Tito is unacceptable in the reconstitution
of a national collective memory. In the context of a new post-communist myth of national
salvation Tito is instrumentalised as a symbol of political evil. In the official memory of the
main former Yugoslav republics he is redundant or unacceptable. But on the other side, in the
Yugo-nostalgic people’s memory and in living oral memory he is still a positive person. After
227
 the collapse of Yugoslav socialism memories of Tito were “unfrozen” and became the subject
of historical cvontroversies. While anticommunist historians demonised Tito, he is in the
people’s memory hero and positive person. The mobilisation of an antititoism has reshaped the
Serbian right.
Chapter 11. treats Tito’s self-understanding and personal traits which effected his rule, an the
last 12. Chapter gives a judgement on the function of Titos rule and the role of his personal
achievements.
The historical and theorethical framework of this book is the permanently facing, comparation
and elevation of the two opposite sides of Tito’s rule. In other words the historical judgment of
Tito’s role premises a differentiation between its progressive and conservative components.
History will, probably, give more weight to Tito’s charisma as a means of integrating a
complex state, than as an expression of his personal ambitions without thereby denying that the
growing charisma indiced return effects and encouraged immoderate political ambitions.
History will register the deeper enlightening and state-integrative goals of the party
management more than the small group career interests that were protected by the leader’s cult.
Personal glorification and the instrumental use of the ruler’s cult are a historically more
ephemeral and less important aspect in comparison to the objective role of the charisma. Tito’s
charisma was an important base for state centralization and, during his first stage, for
accelerated technological and economic modernization of the country as well. The super-ethnic
elevation of the leader’s cult encouraged cosmopolitization, deprovincialization and
pacification of the chaotic Balkan spaces. That is the central historical function of Tito’s rule,
but it cannot be separated from its ideological basis. As one version of a super-ethnic
cosmopolitian ideology, marxism certainly played an important role in bringing closer
traditionally related, but also conflicted, ethnic groups. As a means od self-protection of several
small ethnic groups from cultural and linguistic discrimination, isolation and provincialism,
Yugoslavianism (contra today’s nationalisms) found in marxism a strong instrument of
modernization. Internationalistic ideology and the cult of super ethnic class leader were
inseparable components of the uneven and contradictory process of Balkan
cosmopolitanization.
In this process the rolle of Tito’s personality were activ. As a wise, penetrating and flexible
politician, by skilfully using his own authority in foreign and domestic politics, Tito as a ruler
managed to keep the Yugoslav ethic groups together in a common state for the longest period of
time, and gave Yugoslavianism its most lasting state form. In the history of the Left, he will be
remebered as a ruler who, in the framework of his times, tried to democratize one-party
socialism. This attempt was inspired far more by the direct democratic plebeian tradition of
socialism than by a search for an institutionally and legally regulated division of power. In a
relatively conflict-less way and with the help of a monopolistic party, Tito developed a specific
regime of personal power and then became its captive, convicted that his life-long rule was the
irreplaceable core of integration. Despite the civil war in Yugoslavia in the 1990-th and the
downfall of multhiethnic Yugoslavia, it seem that, like in many similar historical examples,
immeasurable personal power will remain in the shadow of demonstrated modernizational
historical achievement.
Memory of Tito is a kind of “symbolic power” in the politics as strategic public claim-making
and struggle over public meanings in specific cultural contexts. While present politicians have
power over memory, memory also has power over them. The uses and abuses of memory of
Tito shows a connection between memory and interests. Our past has so often been
instrumentalised to legitimate the national state and its glory. Cold memory of Tito (without
emotionalism and moralisation), presented in this book, could actually serve as a subversive
counter concept to a new monumental historical founding myths.

228
229
REGISTAR LIČNIH IMENA

Abakumov, V.
Ajzenhauer,D.
Albvas, M.
Aleksandar Makedonski
Alen,Dž.
Anastasijević, M.
Andraši, Đ.
Andrić, I.
Andropov, V.J.
Anri IV
Antonić, Z.
Antonin Pije
Antonov-Ovsejenko, A.
Assmann, J.
Auty, Ph.

Badurina, B.
Bajron Dž.
Bakarić, V.
Bakić, J.
Barby, D.
Ban,M.
Banac,I.
Bandaranaike,S.
Batenberg,A.
Bebler,A.
Bekić,D.
Benediktov
Berija,L.P.
Bevan,E.
Bijedić,Dž.
Bilandžić,D.
Bizmark,O.
Bjelajac,M.
Bjerut,B.
Blaznavac,M.
Blažević,J.
Bobetko,J.
Boffa,G.
Bogetić,D.
Bojanić,M.
Bojović,P.
Borozan,Đ.
Božić,I.
Brant,V.
230
Breuer,S.
Brežnjev,L.I.
Brodel,F.
Buharin,N.I.
Burkhort,J.
Bžežinski,Z.K.

Campbell,J.
Cankar, I.
Clissold, S.
Crvenkovski, K.
Cvetković, D.
Cvijić, J.

Ćopić, B.
Ćosić, D.

Čarapić,V.
Čaušesku,N.
Čerčil,V.
Černjenko,K.U.
Čkrebič,D.
Čolaković,R.
Čomski,N.
Ču En Laj

Dabčević-Kučar, S.
Dahl, R.
Dahrendorf, R.
Danton,G.J.
Damjanović, P.
Dapčević, P.
Dapčević, V.
Debeljak, A.
Deborin,A.M.
Dedijer, V.
De Gol, Š.
Deng, Hsiaoping
Deutsher, I.
Dež, G.
Dikin, V.
Dimić, Lj.
Dimitrijević, D. Apis
Dimitrov, G.
Dolanc, S.
231
Dragojević, M.
Dragosavac, D.
Dubček, A.
Dušan, Nemanjić car
Dvorniković,V.

Đak, M.
Đentile, Đ.
Đerđa, J.
Đilas, M.
Đorgović, M.
Đukić, S.
Đuretić,V.
Đurić, M.

Dž

Džems I

Eisenstadt, S
Ekmečić, M.
Ennkner, B.
Engels, F.
Erental, A.B.

Fire, F.
Flober, G.
Ford, Dž
Franc Josif I
Franko, F.
Fridrih Veliki
Fukuyma, F.

Galbrajt, P.
Gandi, I.
Gandi, M.
Garašanin, I
Gete, J.V.
Glaessner, G.J.
Gligorijević, B.
Gligorijević, Sl.
Gligorov, K.
Gojković, D.
Golubović, Z.
232
Gomulka,V.
Gorbačov, M.S.
Gorki, M.
Gorkić,M.
Gošnjak I.
Gotovac,V.
Grah,braća
Gramši, A.
Groh, D.
Gromiko, A.A.
Grosse-Jütte, A.
Gubec, M.
Gurvič, Ž.

Hadrijan
Heberl, O.
Hajdeger, M.
Hajne, H.
Halperin, E.
Hariman, A.
Hebrang, A.
Hegedušić, K.
Hegel, G.W.
Heller, A.
Hince, O.
Hitler, A.
Hobsbawn, E.
Hockerts, G.
Hodža, E.
Honeker, E.
Horvat, B.
Ho Ši Min
Hrist, I.
Hruščov, N.S.
Hua Kuofeng
Huntington, S.
Husak,G.

Idn, E.
Igo, V.
Ilić, V.
Imširović, J.
Ivan Grozni
Ivan III Vasiljević
Izetbegović, A.
Izvoljski, A.P.

233
Janeš, A
Jagoda, G.G.
Jandrić, Lj.
Jakšić, B.
Jannsen, K.
Ježov, N.I.
Johnson, R.
Jovanović, Đ.
Jovanović, A.
Jovanović, M.
Jovanović, R.
Jovanović, Sl.
Jozef II
Julije Cezar

Kaganovič, L.M.
Kaligula
Karađorđe
Karađorđević, Aleksandar I
Karađorđević, Pavle
Karađorđević, Petar I
Karađorđević, Petar II
Karadžić,V.
Kardelj, E.
Karlo Veliki
Karter, Dž.
Kastro, F.
Kavčić, S
Kaucki, K.
Kenedi, Dž.
Kidrič, B.
Kim II Sung
Kirov, S.M.
Kisindžer, H.
Klinton, W.
Kocka, J.
Koliševski, L.
Konstantin, I.
Konstantin II
Korošec, A.
Kosigin, A.N.
Koštunica, V.
Kovačević, S.
Krajačić, I.
Krajger, B.
Kriste, P.
Kromvel,O.
Krleža, M.
Kuljić, T.
Kuvačić, I.
Kurjak, J.
234
L

Lamprecht, C.
Lee, E.
Leissner, W.
Lenjin, V.I.
Leonov, L.
Levit, K.
Linkoln, A.
Lohmann, R.
Luj XIV
Lunačarski, A.V.
Luter, M.
Luxemourg, R.

Lj

Ljotić, D.
Ljubičić, N.
Ljušić, R.

Maček, I.
Maček, V.
Makarios III
Maklejn, F.
Maljenkov, G.
Mandić, B.
Mansilla, H.
Mao Cedung
Marković, Dr.
Marković, M.
Marković, P.
Marković, Sima
Marković, Svet
Marks, K.
Maršal, Dž.
Markos,V.
Mates, L .
Matvejević, P.
Medaković, D.
Medvedev, Ž.
Meštrović, I.
Meternih, K.V.
Meyer, G.
Mićunović, V.
Mihajlović, D.
Mikeln, M.
Mikojan, A.
Mikulić, B.
Milić, V.
235
Milojević, M.
Milojković, Ž.
Milosavleski, S.
Milošević, S.
Milovanović, M.
Minić, M.B.
Mitrović, M.
Močnik. R.
Mojić, D.
Molotov, V.M.
Modejl, V.
Musolini, B.
Mutavdžić, Z.

Nađ, I.
Napoleon Bonaparta
Naser, G.A.
Nedić, M.
Nehru, Dž.
Nenadović, A.
Nešković, B.
Niče, F.
Nikezić, M.
Nikola I Petrović
Nikolaj, I.
Nikolić, M.
Nikson, R.
Nimeiri, Dž.

Obradović, M.
Obrenović, Aleksandar
Obrenović, Mihailo
Obrenović, Milan
Obrenović, Miloš
Obrenović, Jevrem
Orović, S.
Ostrovski, N.

Panović, Z.
Pašić, N.
Pašić, R.
Pauker, A.
Pavelić, A.
Pernar, V.
Perović, L.
Pečujlić, M.
Petar Veliki
236
Petranović, B.
Petković, R.
Petričević, B.
Pijade, M.
Pik, V.
Plehanov, G.V.
Popivoda, P.
Popović, K.
Popović, M.
Pozderac, H.
Prešern, F.
Protić, S.
Prvulović, Lj.
Pupin, M.
Puškin, A.S.

Račić, P.
Radić, S.
Radojević, M.
Rakoši, M.
Ranke, L.
Ranković, A.
Razin, S.
Regan, R.
Ruzvelt, T.
Ribar, I.
Ribičič, M.
Robespjer, M.
Rodžers, V.
Rohe, K.
Roth, G.
Rusinow, D.

Saburov, M.Z.
Salazar, A.
Sartr, Ž.P.
Schweinitz, C.
Shoup, P.
Simić, A.
Simić, S.
Skerlić ,J.
Slitskij, A.G.
Smith, A.
Souvarine, B.
Spaho, M.
Staljin, J.V.Dž.
Stambolić, P.
Stanković, Đ.
Starčević, A.
237
Stefanović, S.
Stendal, M.H.B.
Stojadinović, M.
Stojanović, D.
Stolzmann, U.
Subotić, M.
Sukarno, A.
Suslov, M.A.

Šmit, K.
Šnaper, D.
Šoškić, B.
Špiljak, M.
Štaubringer, Z.
Štukelj, L.
Šubašić, I.
Šukrija, A.
Šumonja, M.

Tadić, Lj.
Taylor, A.J.P.
Tempo Vukomanović
Tepavac M.
Terzić, M.
Tesla, N.
Timur, L.T.
Todorović, M.
Tokvil, A.
Toljati, P.
Torez, M.
Toš,N.
Tripalo, M.
Tripković, Đ.
Trocki, L.D.
Trubar, P.
Truman, H.
Trumbić, I.
Tucker, R.
Tucović, D.
Tuđman, F.
Tuhačevski, M.N.

Ugrešić, D
Ulbricht, W.

238
Valdhajm, K.
Valensa, L.
Vasović, R.
Vašington, Dž.
Veber, M.
Velebit, V.
Vens, S.
Viljem Oranski
Vinaver, V.
Višinski, A.J.
Vlahović, V.
Vlaškalić, T.
Volter, F.M.A.
Vorošilov, K.J.
Vrhovec, J.
Vučić, T.
Vudvord, S.
Vujošević, R.
Vuković, Z.

Wehler, H.U.
Wilson, D.
Wilson, H.

Zečević, M.
Zenon
Zetkin, C.
Zimel, G.
Zogu, A.
Zonenfeld, V.

Žanko, M.
Žarković, V.
Ždanov, A.A.
Žilnik, Ž
Živkov, T.
Živković, P.
Živojinović, D.
Žujović, S.
Žukov, G.K.

Beleška o piscu: Dr Todor Kulji je ro en 1949 godine u Zrenjaninu, gde je završio osnovnu
školu i gimnaziju. Doktorirao je 1981. na Filozofskom fakultetu u Beogradu gde je danas
profesor Sociologije politike. Pored lanaka u doma im i stranim stru nim asopisima
239
objavio je knjige : Fašizam (1978,1987), Teorije o totalitarizmu (1983), Birokratija i kadrovska
uprava (1989), Oblici li ne vlasti (1994), Tito (1998), Prevladavanje prošlosti (2002).
Trenutno se bavi istra ivanjem revizije prošlosti i kulture se anja krajem 20.veka.

240