Matematicko Modeliranje Turbulentnih Transportnih Procesa

Biblioteka naunoistravakih dostignua
Miroslav Sijeri
Matematiko modeliranje kompleksnih

turbulentnih transportnih procesa
Jugoslovensko dru{tvo termiara * Institut za nuklearne nauke Vina

Beograd, 1998
Biblioteka naunoistraivakih dostignua Proffesional Advancement Series

Urednik/Editor Dr Ljubomir Jovanovi
_____________________________________________________________________
Naslov:
Matematiko modeliranje kompleksnih turbulentnih transportnih procesa
Mathematical Modelling of Complex Turbulent Transport Processes
Monografija/Monograph
Autor:
Dr Miroslav Sijeri, dipl. ma. in.
Institut za nuklearne nauke Vina
Laboratorija za termotehniku i energetiku
Racenzenti:
Prof. dr Miroslav Beni{ek, dipl. ma. in.
Mainski fakultet Univerziteta u Beogradu
Prof. dr. Simeon Oka, dipl. ma. in.
Institut za nuklearne nauke Vina
Izdavai:
Jugoslovensko drutvo termiara, 11001 Beograd, p.p. 522
i
Institut za nuklearne nauke Vina, 11001 Beograd, p.p. 522
ISBN: 86-7877-005-8
U Finansiranju ove knjige su uestvovali:

Savezno ministarstvo za nauku, tehnologiju i razvoj
Ministarstvo za nauku i tehnologiju Srbije
JP Elektroprivreda Srbije
Centar za za motore i vozila - NI Vina
Laboratorija za termotehniku i energetiku - NI Vina
tampa: Preduzee za dizajn i grafike usluge VIZARTIS
11030 Beograd, Miloja Zakica 27
Tira: 350 primeraka. tampa zavrena novembra 1998.
Pojavu ove monografije omoguilo je finansiranje od

strane Ministarstva za nauku i tehnologiju Srbije
naunoistraivakih projekata Istraìvanje visokotemperaturne
pirolize i gasifikacije uglja, Istraivanja osnovnih procesa u
termoenergetici i Monitoring, dijagnostika i upravljanje termo i
hidro energetskim postrojenjima. tampanje knjige su finansijski
podrali: Savezno ministarstvo za nauku, tehnologiju i razvoj,
Ministarstvo za nauku i tehnologiju Srbije, JP Elektroprivreda
Srbije, Centar za za motore i vozila Instituta za nuklearne nauke
Vina i Laboratorija za termotehniku i energetiku Instituta za
nuklearne nauke Vina. Autor izraava svoju iskrenu
zahvalnost.
Sadraj
Strana
PREDGOVOR
1. OSNOVNI POJMOVI I IZVODI IZ TEORIJE TURBULENCIJE
1.1. Osnovne jednaine kretanja viskoznog fluida

1.1.1.Konstitutivne jednaine
1.1.2.Navier-Stokes-ove i Reynolds-ove jednaine
1.2. Jednaine konzervacije za turbulentne napone
1.3. Transformacija energije u turbulentnom toku
1.4. Transport vrtlonosti
1.4.1. Jednaina turbulentne vrtlonosti
1.4.2. Mehanizam razvoja i odumiranja turbulencije
1.5. Statistiki opis turbulencije
1.5.1 Statistike korelacije
1.6. Karakteristini razmeri turbulencije i parametri slinosti
1.6.1. Duina meanja
1.6.2. Integralni razmeri turbulencije
1.6.3. Turbulentni mikro razmeri
1.6.4. Turbulentna difuzija
1.7. Turbulentni energetski spektri
1.7.1. Energetska kaskada
1.7.2. Lokalna izotropija
1.7.3. Dinamika energetskog spektra
4
5
6
8
11
13
14
15
17
19
23
24
24
26
28
29
32
33
34
2. MATEMATIKO MODELIRANJE TURBULENCIJE
40
2.1. Pristup modeliranju turbulencije

2.2. Definicija polaznog problema turbulentnog strujanja
2.2.1. Klasifikacija modela turbulencije
2.3. Fenomenoloke teorije turbulencije
2.4. Teorija graninog sloja
2.5. Algebarski modeli turbulencije
2.5.1. Prandtl ova teorija o duini meanja
2.5.2. Hipoteza slinosti von Karman-a
2.5.3. Formule vrtlone viskoznosti
2.6. Diferencijalni modeli turbulentne viskoznosti
2.6.1. Prandtl-Kolmogorov-ljev koncept turbulentne viskoznosti
2.6.2. Jednojednainski k- l model turbulencije
2.6.3. Dvojednainski diferencijalni k-e model turbulencije
2.7. Naponski modeli turbulencije
2.7.1. Diferencijalni naponski modeli
2.7.2. Algebarski naponski modeli
40
42
44
45
47
54
54
56
57
58
58
59
66
84
85
102
2.8. Mogunost poboljanja postojeih modela

2.9. Osvrt na neke drugaije pristupe modeliranja turbulencije
2.9.1. Direktna numerika simulacija turbulencije
2.9.2. Simulacija krupnih vrtloga
2.9.3. Submreno modeliranje turbulencije
103
108
109
112
116
3. DVOFAZNI TURBULENTNI TOK
118
3.1. Hidrodinamika i modeliranje turbulencije toka sa esticama

3.2.. Kretanje i difuzija estica
3.3. Modeliranje koncentracije estica
3.4. Model strujanja i turbulencije fluida u toku sa esticama
118
124
129
130
4. TRANSPORT TOPLOTE I MASE
144
4.1. Jednaine konzervacije energije i mase

4.1.1. Transportne jednaine za turbulentni fluks skalarne veliine
4.1.2. Transportna jednaina za turublentne fluktuacije skalarne veliine
4.2. Transfer toplote u dvofaznom toku
4.2.1. Energetski tokovi u gasnoj fazi struje s esticama
4.2.2. Toplotno stanje disperzne faze
158
4.3. Radijaciona razmena toplote
4.3.1. [estofluksni model radijacije
4.3.2. Zonalni model razmene toplote zraenjem
4.4. Razmena mase izmeu faza
4.5. Pomone relacije - Termodinamika i transportna svojstva
144
148
151
155
155
5. TURBULENTNI PROCESI SA HOMOGENIM HEMIJSKIM REAKCIJAMA
186
5.1. Turbulentna reaktivna strujanja

5.2. Modeliranje turbulentnih strujanja fluida promenljive gustine
5.3. Kinetika homogenih hemijskih reakcija
5.4 Uticaj turbulencije na hemijske reakcije
5.4.1.Fenomenologija kontrole brzina hemijske reakcije turbulencijom
5.5. Modeliranje hemizma nepredmeanog sistema u hemijskoj ravnotei
5.5.1. Koncept skalarne konzervativne varijable
5.5.2. Stepen pomeanosti difuzionog plamena
5.5.3. Modeliranje izvornog lana u jednainama konzervacije skalara
5.6. Funkcija gustine verovatnoe
5.7. Modeliranje turbulentnog predmeanog plamena
5.8. Modeliranje brzine reakcije kontrolisane turbulencijom
5.9. Modeli sa neutralisanjem fluktuacija gustine osrednjavanjem po masi
5.9.1. Favre-ovo osrednjavanje
5.9.2.Jednaine konzervacije osrednjene po masi
5.9.2.1.Zatvaranje sistema jednaina osrednjenih po masi
5.9.2.2. Modeliranje turbulentnih korelacija
5.9.2.3. Dvojednainski k-e model
5.9.3. Modeli sagorevanja
II
186
187
190
192
193
195
196
198
202
202
207
209
212
212
213
214
215
219
221
159
164
171
176
178
6. SAGOREVANJE U DVOFAZNIM TURBULENTNIM TOKOVIMA
237
6.1. Heterogene reakcije uglja i model razmene mase

6.2. Ukupna brzina rekacije
6.3. Kinetika sagorevanja i gasifikacije uglja
6.4. Razmena mase izmeu hemijski reakativnih faza
6.5. Modeliranje reakcija u gasnoj fazi
238
240
242
248
249
DODATAK
276
A. Operacije primenjene vektorske i tenzorske algebre i analize
277
B. STRATEGIJA I TEHNIKA PRORAUNA
289
B.1. Jednaine gasne faze

B.2. Diferentne jednaine za brzinsko polje
B.3. Jednaina korekcije pritiska
B.4. Stabilnost reenja
B.5 Hibridna diferentna ema
B.6. Konvergencija reenja i podrelaksacija
B.7. Ugradnja graninih uslova
B.8. Integraljenje jednaina disperzne faze
B.9. Dijagram toka kompjuterskog programa
B.10. Reavanje parabolinih problema
289
291
293
294
295
296
297
300
300
302
PREGLED OZNAKA
305
LITERATURA
310
PREDMETNI REGISTAR
319
III
PREDGOVOR
Razvoj digitalnih kompjutera sedamdesetih godina najavio je revoluciju u proraunskoprojektantskoj, inenjerskoj i istraivakoj praksi. Razvoj velikih monih kompjutera, ali i
spektakularni razvoj personalnih kompjutera poslednjih godina izgleda da je definitivno stvorio
uslove da se ova oekivanja i ostvare. U pojedinim oblastima (analiza napona ili prostiranje
toplote u vrstom telu) ona su se u znatnom obimu i ostvarila. Transportni procesi u tokovima
fluida su oblast, koju numerike simulacije sporije i tee osvajaju, mada se za laminarna strujanja
mogu dobiti reenja, koja su po detaljnosti i pouzdanosti uporediva sa eksperimentalnim
merenjima. Problem je u tome to su tokovi u prirodi i tehnici retko kad laminarni. Egzaktna
predikcija turbulentnog transporta koliine kretanja, toplote i mase je u principu mogua, ali je iz
niza razloga za sada neracionalna. Numerika mrea bi na primer trebalo da odgovara razmeru
malih vrtloga, koji imaju kljunu ulogu u kaskadnom procesu odumiranja turbulencije, a koji su
u gasnom toku reda veliine 100 mm. Matematiko modeliranje turbulencije svodi opis ovih
fenomena na prihvatljivi oblik i meru. Ono obezbeuje efikasnost prorauna uz ouvanje
pouzdanosti i tanosti rezultata, koristei pre svega injenicu da se statistiki osrednjena svojstva
turbulentnog toka daleko umerenije menjaju u prostoru od detalja turbulencije, koji u
inenjerskoj praksi najee nisu od posebnog interesa. Reavanje sistema jednaina
konzervacije koliine kretanja, toplote i mase sloenih turbulentnih procesa obezbeuje detaljnije
pokazatelje i kompletniju analizu procesa. U osnovi svih ovih jednaina nalaze se modeli
turbulencije, koji predstavljaju indirektan opis turbulentnih korelacija pomou veliina koji se
mogu odrediti.
esto se sreu predvianja o postepenoj i neizbenoj irokoj zameni fizikalnih
eksperimentalnih istraivanja kompjurterskim eksperimentima. Moda to i nije najrealnije, ali je
izvesno da matematiko modeliranje i kompjuterska simulacija kao efikasan metod istraivanja i
optimizacije turbulentnih procesa postaje nezamenljivi pratilac eksperimentalnih istraivanja.
Prisutne su i tvrdnje da konaan i pravi odgovor o fizibilnosti i karakteristikama nekog procesa
mogu dati samo opsena istraivanja na bazi merenja na eksperimentalnom postrojenju.
Meutim, pored toga to optimizacije sloenih procesa eksperimentalnim putem na fizikim
modelima zahtevaju dugotrajna i skupa istraivanja, ne postoje uvek dovoljno efikasni
mehanizmi za zatitu od pogrenih zakljuaka zbog nerealnosti eksperimenata na modelu kao i
zbog greaka u merenju. Matematiko modeliranje u tom sluaju ima ulogu kontrolora
eksperimentalnih pokazatelja, koji opasnost od pogrenih zakljuaka treba da svede na
minimum. Takoe u pojedinim situacijama nije mogue direktno merenje nekih parametara (na
pr. korelacija pritiska i brzine) ili simulacije ukupnog procesa. Karakteristian primer je
ispitivanje aeroprofila u fazama sletanja ili poletanja, kada nije mogue simulirati relativno
kretanje zemlje (zida) u odnosu na ispitivan objekt. U naim uslovima, iz manje ili vie
objektivnih razloga, zakljuci se esto donose na osnovu nekompletnih i nedovoljnih merenja
pokazatelja procesa. Pri numerikoj simulaciji procesa, slaganje rezultata matematikog modela
sa izmerenim parametrima sa velikom verovatnoom odreuje parametre, koji nisu bili mereni,
tako da se u tom sluaju matematiki model pojavljuje kao specifian ilustrator i korektor u
sklopu eksperimentalnih istraivanja. Mogu se navesti razliiti primeri, koji ukazuju da je za
rasvetljavanje kompleksnih turbulentnih tokova neophodna sprega eksperimentlanih istraivanja
i numerikih simulacija, to ukazuje na vanost i mogunost modeliranja turbulencije. U svakom
Predgovor
sluaju predvianje fenomena i efekata u sloenim turbulentnim tokovima na bazi modeliranja

turbulentnih transportnih procesa nije samo istraivaki izazov ve predstavlja savremenu
neophodnost, koja uslovljava razvoj mnogih grana nauke i tehnike.
Na mnogim univerzitetima u svetu modeliranje turbulencije predstavlja vaan kurs na
postdiplomskim studijama. Na naim fakultetima ova se disciplina uglavnom ne neguje, ili bar
ne u potrebnom obimu. U toj injenici se vidi moda glavni razlog, koji ukazuje na potrebu za
jednim ovakvim tekstom. S druge strane razmatrana materija je veoma kompleksna i zahteva
odreena usmerenja i sistematizaciju. Zbog velikog broja uticajnih faktora i moguih situacija
svaki konkretan problem zahteva poznavanje i vladanje fizikom sutinom svakog segmenta
modela. Razvijeni modeli za reavanje pojedinih konkretnih sluajeva strujanja pored sve svoje
optosti ne predstavljaju vrste nepromenljive konstrukcije, ve zahtevaju manje ili vie fine
modifikacije pri prelasku na reavanje novog problema. U postojeoj situaciji istraivai, koji se
kod nas ukljuuju u rad u ovoj oblasti, esto nemaju dovoljno informacija za optimalno
koritenje svih mogunosti, koje prua ovo u sutini mono sredstvo za rasvetljavanje sloenih
transportnih fenomena u turbulentnim tokovima. Ovaj materijal bi trebalo da obezbedi
sistematizovana znanja, ukae na krucijalne aspekte problema i da da sugestije zasnovane na
dugogodinjem iskustvu, to bi sve trebalo da pomogne izradi modela optimalne konfiguracije i
efikasnosti, a to bi obezbedilo pravu valorizaciju kako mogunosti modela tako i uloenog
truda.
Procesi u turbulentnom plamenu spadaju u najkompleksnije fenomene, koji se javljaju u
tehnici i prirodi uopte. Procesima turbulentnog sagorevanja prvenstveno je posveena panja u
ovom tekstu. Meutim, navedena razmatranja u sutini vae i za druge neizotermne procese sa
homogenim i heterogenim hemijskim reakcijama, tako da su ova razmatranja primenljiva i za
reavanje itavog niza konkretnih sloenih praktinih problema transporta koliine kretanja,
energije i mase u termotehnici, energetici i procesnoj tehnici. Naravno ona obuhvataju i sve
jednostavnije sluajeve u kojima su pojedini efekti odsutni. U osnovi svih tih sloenih i
jednostavnijih procesa se nalazi kao najuticajniji faktor i uzrok glavnih "tekoa" - turbulencija.
Zato turbulencija predstavlja polaznu taku i zajedniku nit svih razmatranja. Kroz analize
jednostavnijih tipskih strujanja i dalje njihovo postepeno proirivanje na sve sloenije sluajeve
nastoji se da se ukae na odreenu univerzalnost problema, mogunost nadogradnje modela i
proirenja vanosti zavisnosti, koje su za sada mogle biti ustanovljene i eksperimentalno
proverene samo u nekim idealizovanim situacijama. Ipak, sveprisutnost turbulencije i usmerenje
razmatranja su uslovili da su znaajni aspekti turbulencije (kao to su nadzvuno strujanje,
nenjutnovski fluidi, dvofazni tokovi sa velikom koncentracijom estica, dvofazni tokovi sa
muhurovima, specifinosti geofizike turbulencije, turbulencija u akustici) ostali izvan okvira
ovog teksta. Pri samom predstavljanju pojedinih segmenata problema teilo se odreenoj
ravnotei izmeu ulaenja u detalje pojedinih fenomena i irine razmatranog predmeta, pri emu
je pretpostavljena solidna osnova itaoca iz oblasti mehanike fluida i termodinamike. Potpuna
saglasnost u opisima i aproksimacijama pojedinih fenomena turbulencije, a posebno reaktivnih
tokova jo uvek ne postoji. S obzirom na nemogunost analize svih pristupa i predloga, ovde je
napravljen izbor na osnovu analiza brojnih referenci i sopstvenih iskustava. Opravdanost izbora
je ilustrovana pojedinim primerima, koji pre svega ilustruju mogunost modeliranja turbulencije
i koji mogu da poslue kao osnova za kritiko uporeivanje sa drugim pristupima. U svakom
sluaju za dubioze, koje nisu malobrojne, potrebno je kontaktirati obimnu inostranu periodiku. S
druge strane orijentacija samo na periodiku krije opasnost od nailaska na nepremostive tekoe
vezane za detalje koji se smatraju poznatim. Posledica ovoga krije opasnost da se nakon
dugotrajnih i dramatinih nastojanja prihvate nekvalitetni rezultati ili potpuno odustane od ulaska
u fascinantni svet modeliranja turbulentnih transportnih procesa. Takoe postoji mogunost
demoralisanja zbog problema, koji izgledaju grandiozni pri prvom frontalnom susretu, posebno
Predgovor
pri reavanju odmah sloenih problema. Zato ovaj tekst moe da bude od pomoi u oblasti u
kojoj pomo nikad nije suvina.
Knjiga je podeljena na est glava. Prva glava predstavlja kratak podsetnik i izvod iz
teorije turbulencije relevantan za modeliranje turbulentnih strujanja i treba da poslui pre svega
za lake praenje sledeih glava. Druga glava je posveena pregledu matematikih modela
turbulencije. Njihov nastanak je, to je i prirodno, povezan sa reavanjem odnosno odreivanjem
brzinskog polja jednokomponentnih izotermnih turbulentnih strujanja, tako da se moe smatrati
da je ova glava posveena i osnovnim problemima mehanike fluida. U treoj glavi se razmatra
dvofazno gas-estice strujanje. Na osnovu analogije sa transportom koliine kretanja, u etvrtoj
glavi razmatranje je proireno na transport toplote i mase. U petoj glavi se razmatra modeliranje
hemijski reaktivnih turbulentnih tokova koji karakteriu sagorevanje gasovitih goriva.
Modeliranju procesa konverzija ugljenog praha, koje obuhvataju dvofazne multikomponentne
neizotermne recirkulacione tokove sa hemijskim reakcijama i sloenim, ukljuujui toplotno
zraenje, mehanizmima transfera toplote izmeu faza posveena je esta glava. U tekstu se
najveim delom radi optosti forme koristi tenzorska (indeksirana) notacija. Pri tome ponavljanje
indeksa oznaava sabiranje po tim indeksima. Koordinata x1 se odnosi na pravac glavnog
strujanja, a x2 i x3 odreuju ravan normalnu na glavni pravac strujanja. Kada je to pogodnije
umesto koordinata x1, x2, x3 koriste se koordinate x, y, z odnosno x, r, q respektivno.
Koordinatnim osama odgovaraju brzine u1, u2, u3 odnosno u, v, w. U cilju boljeg osvetljavanja
fizikog smisla izraza pojedine jednaine su prikazane i u Gibbs-ovoj (vektorskoj) notaciji. U
dodatku su dati izvodi iz primenjene tenzorske i vektorske algebre, koji treba itaocu da budu od
pomoi pri praenju i razumevanju teksta. Takoe su u dodatku dati kratki prikazi numerikih
algoritama, ije se razliite modifikacije najee koriste u praksi.
Materijal je namenjen itaocima kod kojih postoji potreba za proraunom (ili bar
razumevanjem prorauna) turbulentnih transportnih procesa. Kao takav moe da bude
interesantan za inenjere u razvoju i istraivanju, kao i od pomoi magistrantima i doktorantima
pri definisanju i izradi teza iz ove oblasti. Na kraju ovog uvoda moda treba rei da su mnogi
vani detalji razmatranog predmeta delimino zbog irine materije, a i zbog nedostatka
pouzdanih informacija ostali izvan okvira ovog teksta ili nedoreeni. Postoje brojne, obimne i
detaljne studije takoe brojnih specifinosti ovih detalja, koji se razlikuju sutinski ili samo u
nijansama. Ova monografija treba da bude i put koji vodi do njih kao i do novih ideja za
prevazilaenje postojeih nedoumica.
1
OSNOVNI POJMOVI I IZVODI IZ TEORIJE TURBULENCIJE
U svetu postoji dosta obimna literatura iz oblasti turbulencije. Zbog obimnosti i
kompleksnosti materije, moe se rei da nijednom od brojnih knjiga nije obuhvaena kompletna
problematika, mada su neke od njih kapitalne (na pr. [84], [1], [191]). Pojedine od njih su
usmerene ka rasvetljavanju turbulentnih fenomena ulazei duboko u mehanizme i detaljnost
problema, gubei pri tom (bez obzira na svu vrednost analiza) nit povezanosti sa reavanjem
aktuelnih praktinih problema. Takoe se u pojedinim monografijama u cilju ulaza u sutinu za
opis turbulencije koriste matematiki pristupi, koji objektivno ne predstavljaju priblienje konceptu
modeliranja, koji se ovde razmatra. Zato se, mada to moda nije neophodno, u ovoj prvoj glavi
daju izvodi iz teorije turbulencije sa ciljem da se ukae na osnove modela turbulencije, olaka
razumevanje razvijenih modela i izbegnu kasnija eventualna ponavljanja. Takoe ovo treba da bude
putokaz itaocu za detaljnije informacije u izvornoj literaturi. Obuhvaena materija u ovoj glavi
predstavlja kratak podsetnik i u kondenzovanom obliku odprilike minimum prethodnog znanja
potrebnog za delotvorno bavljenje modeliranjem turbulencije. Specifini detalji bie dati u sklopu
razmatranja pojedinih modela i konkretnih tokova.
1.1. Osnovne jednaine kretanja viskoznog fluida
Princip o odranju polja se moe predstaviti diferencijalnom jednainom:
K
(rL) +
-=0
t
xi
(1.1)
gde je L vrednost posmatrane veliine polja po jedinici mase, K definie njen fluks kroz graninu
povrinu a karakterie produkciju polja posmatrane veliine po jedinici mase. Za L =1 i =0
dobija se jednaina kontinuiteta:
(r u i )
+
= 0.
x i
(1.2)
Osnovni pojmovi i izvodi iz teorije turbulencije
Jednaina kretanja fluida se moe dobiti primenom principa odranja polja na koliinu kretanja rui,
znai L = ui. Ukupna promena polja koliine kretanja posmatrane zapremine u vremenu je data sa:
V[(rui)/t] dV. Promena koliine kretanja unutar posmatrane zapremine usled njenog
r r
konvektivnog prenoenja kroz povrinu, koja opkoljava posmatranu zapreminu, je A K dA )
= Aruiuj dAj= V[(ruiuj)/ xj ] dV. Rezultujua sila, koja deluje na neku zapreminu izazivajui
produkciju koliine kretanja, sastoji se iz sume zapreminskih i povrinskih sila: VdV= V[rfi+ Sij
/xj ] dV. Uvrtavanjem ovih izraza u (1.1) dobija se:
(ru i )
t
r u i u j - rf i S ij = 0
x j
x j
(1.3)
U ovoj jednaini prvi lan predstavlja promenu koliine kretanja po jedinici zapremine unutar
posmatrane zapremine. Drugi lan je promena koliine kretanja usled konvektivnog prenoenja
koliine kretanja kroz povrinu koja opkoljava posmatranu zapreminu. Trei lan predstavlja
veliinu spoljnih sila po jedinici zapremine, a etvrti lan veliinu povrinskih sila po jedinici
zapremine. Ova opta jednaina kretanja fluida se moe uz pomo jednaine kontinuiteta svesti na
oblik:
ui
u
+r uj i = r f i +
S ij ,
t
xj
xj
(1.4)
koji se esto naziva Saint-Venant-ova jednaina kretanja. Ona predstavlja jednainu koliine
kretanja. Karakter joj je vektorski i ima deset nepoznatih veliina: gustinu, tri komponente brzine ui
i est razliitih (od devet) komponenata napona Sij. Zajedno sa jednainom kontinuiteta sistem je
formalno nereiv.
1.1.1. Konstitutivne jednaine
Preko fizikih svojstava fluida moe se uspostaviti veza u nekoj taki izmeu naponskog stanja i
deformabilnosti fluida u obliku: Sij=f(r,T,Dkl). Ovu vezu nazivamo konstitutivnom jednainom i za
veinu fluida ona se moe definisati Newton-ovom hipotezom o naponima kao linearna funkcija
tenzora deformacija dkl:
S
ij
= - p d ij + Cijkl d kl
(1.5)
Prvi lan u jednaini (1.5) su komponente sfernog dela tenzora napona. Drugi lan predstavlja
devijatorski deo tenzora napona i odraava efekat viskoznosti. Uzrok deformisanja fluidnog
elementa je dejstvo devijatorskog dela tenzora napona. Tenzor proporcionalnosti Cijkl=f(r,T) je
funkcija termodinamikog stanja fluida. U udbenicima iz mehanike fluida se mogu nai analize,
koje pokazuju da se za viskozan fluid konstitutivna jednaina moe svesti na oblik:
u j 2 uk
S ij = -p d ij + ij = -p d ij + 2md ij = -p d ij + m ( ui +
)- m
d ij
x j xi 3 xk
(1.6)
Glava 1
gde je zadnji lan na desnoj strani jednaine znaajan samo za stiljiv fluid tako da je za nestiljiv
fluid tenzor deformacija, koji se naziva i tenzor brzine deformacija:
u u j
d ij = 0,5 i +
x j x i
(1.7)
1.1.2. Navier-Stokes-ove i Reynolds-ove jednaine

Uvrtavanjem konstitutivne jednaine (1.6) u jednainu kretanja (1.4) i uzimanjem da je za
nestiljiv fluid zapreminska dilatacija jednaka nuli dobija se Navier- Stokes-ova jednaina kretanja
nestiljivog fluida:
2
ui
u
p
ui
+ r uj i = r f i +m
t
xj
xi
xj xj
(1.8)
Ako su sile inercije u fluidu uticajnije od viskoznih sila onda poremeaj u toku dovodi do
formiramja vrtloga. Pored primarnog glavnog toka javlja se i sekundarno haotino kretanje fluida,
koje se naziva turbulencijom i ima sledea osnovna svojstva: neregularnost, nestacionarnost u
vremenu i prostoru, difuzivnost i disipativnost. U turbulentnom toku se menjaju sve veliine (u, p,
r, t...) tokom vremena, pri emu se ne moe definisati periodinost. Za pojavu turbulencije fluid
mora da bude viskozan i u toku mora da postoji poremeaj (promena geometrije, porast gradijenta
brzine). Pored gradijenta srednje ili glavne brzine u turbulentnom toku postoje i dopunski gradijenti
u vrtlozima, to je karakteristika disipacije. Svaki vrtlog, sam za sebe, moe se u osnovi posmatrati
kao laminarno strujanje. Navier-Stokes-ove jednaine se mogu primeniti na turbulentne tokove
ako se posmatra deli fluida, to je za sada neracionalno i teko praktino izvodljivo. U
inenjerskoj praksi, nas uglavnom ne interesuje ta se dogaa u vrtlozima ve prvenstveno
osrednjene vrednosti i ukupan efekat haotinog turbulentnog kretanja. Prema Reynolds-u, svaku
trenutnu vrednost brzine moemo predstaviiti kao vektorsku sumu osrednjene vrednosti i
fluktuirajue veliine: u=U+u, pri emu je uvek u ' =0. Srednja vrednost brzine odreena je
integraljenjem tokom dovoljno dugog vremenskog intervala:
1
U=
tE
t 0 +tE
u dt ,
(1.9)
t0
gde je tE vreme mnogo due od vremena trajanja najveih vrtloga. Na isti nain, kao sume
osrednjene i fluktuirajue vrednosti, predstavljaju se i sve skalarne veliine (p=P+p'; r = r +r',
t=T+t...). Ako se trenutne vrednosti brzina u Navier-Stokes-ovoj jednaini (1.8) zamene njihovim
osrednjenim i fluktuirajuim komponentama brzina, dobija se jednaina turbulentnog viskoznog
toka ili Reynolds-ova jednaina:
Ui
(r Ui U j) = r f i +
m
- ru'i u ' j
[
xj
xi x j
xj
(1.10)
Ova jednaina opisuje kretanje turbulentnog toka kroz njegove osrednjene vrednosti i u potpunosti
obuhvata uticaj sekundarnog toka na glavni tok bez davanja uvida u karakter sekundarnog toka.
Konstitutivna jednaina, koja daje vezu izmeu napona i deformacija, je oblika:
S ij = -p dij + md ij - ru'i u' j = -P dij + mD ij - ru 'i u ' j
(1.11)
i od odgovarajue jednaine za laminarni tok se formalno razlikuje za turbulentne ili Reynolds-ove

napone ru' i u' j . Ovaj lan predstavlja simetrian tenzor drugog reda, koji se sastoji od tri
normalna (i=j) i tri tangencijalna (i j) turbulentna napona:
u' 2
- ru ' i u ' j = -r v ' u '
u ' v'
v' 2
u' w'
v' w '
w ' u ' w ' v'
w'
(1.12)
Moe se smatrati da su Reynoldsovi naponi posledica promene protoka koliine kretanja

sekundarnog (fluktuirajueg) toka ( (ru ' i )u' j ) kroz povrinu Aj. U sluaju da je brzina glavnog
toka u tom pravcu konstantna, ovaj protok je u ravnotei sa naponom na posmatranoj povrini
kontrolne zapremine i odatle i naziv "napon" za Reynolds-ove napone, mada oni to u sutini nisu,
jer potiu od inercionog lana u jednaini kretanja. Reynolds-ovi naponi ne doprinose direktno
transformaciji kinetike energije u toplotu ve uestvuju u jednom drugom procesu kaskadne
predaje kinetike energije od velikih ka manjim vrtlozima sve dok viskozne sile ne postanu
dominantne. Normalni naponi (dijagonalne komponente tenzora) najee slabo utiu na transport
koliine kretanja glavnog toka. Dominantnu ulogu imaju tangencijalni naponi. Komponente
turbulentnih napona u taki definiu elipsoid u prostoru [64]. U sluaju izotropne turbulencije
( u'1 u'1 = u' 2 u' 2 = u' 3 u' 3 ) dobija se sfera. Za izotropnu turbulenciju, jednaina za napone je
invarijantna pri rotaciji koordinatnog sistema, to implicira da u izotropnoj turbulenciji ne postoje
turbulentni smicajni naponi, jer se komponente u' i u' j za ij ne javljaju ni u jednom koordinatnom
sistemu.
Sva specifinost jednaina kretanja turbulentnih tokova vezana je za pojavu Reynolds-ovih
napona kao posledice turbulentnih fluktuacija. Meutimm, Reynolds-ovi naponi su meusobno, i
sa drugim parametrima toka, direktno ili indirektno povezani. Oni prouzrokuju fluktuacije
skalarnih varijabli (pritiska, temperature, koncentracije ). Menjaju prirodu prateih fenomena
(hemijske reakcije i dr). ine tok nestacionarnim u vremenu i prostoru i uvek trodimenzionalnim.
Nestabilni smicajni efekti daju sloenu strujnu sliku, koja se opisuje sloenom matematikom. Svi ti
efekti (a i drugi) silno "ulepavaju" problem i iniciraju potrebu da problem bude rasvetljen sa
razliitih strana, pre svega u cilju njegovog uproenja. Reynolds-ova osrednjavanja se odnose na
osrednjavanje statistiki stacionarnih varijabli u prostoru (U=U(xi)). Zato se u Reynolds-ovim
jednainama izvorno ne javljaju izvodi po vremenu. Za proirenje Reynolds-ovih jednaina na
tokove gde se srednje vrednosti menjaju sa vremenom, potrebno je izvriti osrednjavanje po
ansamblu:
1 N
u( x i , t)
N N
N =1
U( x i , t) = lim
(1.13)
gde je sumiranje po skupu uzoraka, od kojih je svaki uzet nakon vremena t posle poetka svakog
od N ponovljenih eksperimenata. Ovo nema posebnih implikacija na proraun, tako da se moe
Glava 1
smatrati da proces u vremenu prolazi kroz niz osrednjenih situacija, za koje vae utvrene relacije
za stacionarno strujanje srednjeg toka.
1.2. Jednaine konzervacije za turbulentne napone
U toku osrednjavanja, u Reynolds-ovim jednainama se gube neke vane informacije o
turbulentnom toku, to se manifestuje u pojavi jedne nove, nazovimo je suvine, varijable,
koja predstavlja Reynolds-ove ili turbulentne napone -r u' i u' j . Isti sluaj se javlja i u
jednainama konzervacije drugih varijabli (koncentracije, temperatura,...). Direktan put za
reavanje problema turbulentnih strujanja upuuje na razvoj transportnih jednaina za
turbulentne napone u cilju zatvaranja sistema Reynolds-ovih jednaina. Za ove napone mogu
se izvesti zakoni konzervacije. Izvoenje jednaina konzervacije za turbulentne napone
-ru i u j bie prikazano detaljno u cilju ilustracije razvoja transportnih jednaina turbulentnih
karakteristika.
Poimo od opteg oblika Navier-Stokes-ovih jednaina za trenutnu brzinu za nestiljiv
fluid:
(U + u )
1
2
( P + p ) + n 2 ( U i + u i )
( U i + u i ) + ( U k + u k ) i i = t
x k
r x i
x k
i jednaine kontinuiteta
u' j
( U i + u i )
x i
(1.14)
= 0 . Pomnoimo jednainu (1.14) sa uj :
u j
( U i + u i )
2
U
+
u
+
u
U
+
u
=
P
+
p
+
n
u
(
)
( i i) j( k k )
( U i + u i )
j
t
x k
r x i
x k 2
Izvrimo mnoenje i osrednjavanje:

Ui
u '
Ui
Ui
u 'i
u 'i
u' j
+ u ' j i + u ' jUk
+ u ' j u 'k
+ u' j U k
+ u ' j u 'k
=
t
t
xk
xk
x k
xk
..................
...........................
-
u ' j P u' j p'

2 Ui
2 u 'i
+ nu'j
+
n
u
'
=0
j
2
r x i
r xi
x k
x k
...................
........................
S obzirom na definiciju Reynolds-ovog osrednjavanja ( u ' j = 0 ), takasto podvueni lanovi

su jednaki nuli, tako da ostaje:
u' j
u' i
u' i
U i
u' i u j ' p '
2 u'
+ U k u' j
= - u' j u ' k
- u ' j u' k
+ n u' j 2 i
t
x k
x k
x k
r x i
x k
Izmenjajmo indekse i i j da bi dobili drugu jednainu:
(1.15)
ui '
u' j
+ U k u' i
u' j
x k
U j
= - u' i u' k
x k
- u' i u' k
u' j
x k
2 u' j
u' i p'
+ n u' i
r x j
x 2 k
(1.16)
Saberimo jednaine (1.15) i (1.16):

u ' i
u ' i
u ' j
u ' j
U j
U i
u' j
+ U k u' j
= - u' j u' k
+
u
'
+
u
'
+
u
'
u
'
i
i
i
k
x
t
t
x k
x k
x k
k
2 u'
u' j 1
2 u' j
u' i
p '
p '
i
- u ' j u' k
+ u ' i u' k
u' j
+ u' i
+ n u' j
+ u' i
2
x 2
x k
x k r x i
x j
k
k
ili nakon sreivanja:
u'i u'j
t
+ Uk
u'i u'j
xk
U
u'
U
u'
= - u'i u'k i + u'i u'k j - u'j u'k i + u'i u'k j xk
xk
xk
xk
(1.17)
2u'j
1 p'
p' 2u'i
- u'j
+ u'i + n u'j
+
u
'
i
2
r xi
xj xk 2
xk
Poslednja tri lana na desnoj strani ove jednaine moemo pojednostaviti ili pisati u
pogodnijem obliku. S obzirom da je:
2 u' i u' j
x k
x k
(u' i u' j
)
=
x
u ' j
2 u' j
u' i u' i u ' j u' j u' i
2 u' i
u' i
+
u
'
=
+
+
u
'
+
u
'
j
i
j
x
x k x k x j x k x j
x 2k
x 2k
viskozni lan se moe napisati u obliku:
u' i
2 u' j
x k
+ u' j
2 u' i
x k
2 ( u' i u' j )
x k
-2
u ' i u' j
x k x k
Difuzioni lan se moe napisati u obliku:
u' j u ' k
u j '
u ' i
u ' k
+ u'i u'k
=
u ' i u ' j u' k - u ' i u ' j
=
u ' i u ' j u' k
x k
x k x k
x k x k
a korelacije fluktuacionog pritiska predstaviti sa:
u' j
u j ' (p ' u' i )

u '
p '
p' (p' u ' j )
+ u'i
=
- p'
+
- p' i
x i
x j
x i
x i
x j
x j
Jednaina (1.17) se sada moe napisati u obliku:
Glava 1
10
U j 1 u ' i u ' j
U i
= - u' j u' k
+ u' i u' k
+
+ p'
t
x k
x k
x k r x j x i
u' i u' j
u' u' j
1 (p ' u ' j ) ( p ' u ' i )

u' i u' j u' k - n
- 2n i
-
+
r x i
x j x k
x k
x k x k
(u ' i u ' j )
+ Uk
(u ' i u ' j )
(1.18)
Ovaj izraz predstavlja optu jednainu konzervacije turbulentnih napona. Kada su indeksi i=j,
kontrakcija indeksa (uz koritenje uslova kontinuiteta u ' i x i = 0 ) daje jednainu
konzervacije normalnih turbulentnih napona:
u' 2i
u' 2i
U i 2 (p' u' i )
+ Uk
= -2u' i u' k
t
x k
x k r x i
x k
2
2
u' 2i
u' i
u' i u' k - n
- 2n
(1.19)
x k
x k
Ako saberemo jednaine za sve tri koordinate i podelimo sa 2 dobiemo jednainu za
turbulentnu kinetiku energiju k = 0,5 u' 12 + u' 22 + u' 23 :
k
U i
u '
k
k
p'
+ Uk
= - u' i u' k
+
- ( + k ' )u ' k - n ( i ) 2
n
t
x k
x k x k x k
r
x k
(1.20)
gde je sa k oznaena trenutna vrednost turbulentne kinetike energije. Za tokove tipa

graninog sloja (stacionarne), jednaina za k se svodi na:
U
k
k
U1
+ U2
= - u1 ' u 2 ' 1 +
x 1
x 2
x 2 x 2
2
k p'
u i '

n
+ k ' u 2 ' - n
x r

x k
2
(1.21)
Najee je od najveeg interesa jednaina smiueg napona u 1 u 2 :
(u '1 u ' 2 )
u ' u '
U 1 p ' u '1 u' 2
+ U 2 1 2 = - u ' 22
+
+
x 1
x 2
x 2 r x 2 x 1
u' u '
(u '1 u ' 2 )
1 (p ' u ' 2 ) (p ' u ' 1 )

u '1 u ' 22 - n
- 2 n 1 2
-
+
r x 1
x 2 x 2
x 2
x k x k
U1
(1.22)
Problem koji uvode transportne jednaine za turbulentne napone odnosi se na pojavu novih
lanova u vidu korelacija treeg reda. Mogue je izvesti jednaine konzervacije za ove
varijable, ali bi one sadrale nove korelacije vieg reda i tako bi se moglo ii u beskonanost.
Zbog toga ne postoji egzaktno reenje Reynolds-ovih jednaina ve samo aproksimativno. Sa
porastom reda korelacija broj jednaina se drastino poveava. Pitanje je dokle ima smisla ii.
Problem se ublaava time to sa poveanjem reda korelacija njihov znaaj i uticaj na konano
reenje opada. Zaustavljanje na odreenom nivou i uvoenje aproksimacija na bazi
poznavanja fizike pojedinih fenomena otvara problem modeliranja turbulencije.
11
1.3. Transformacija energije u turbulentnom toku

Kao to se moe naslutiti, esencijalni fenomeni turbulentnog strujanja su energetske
prirode. Kod svih analiza turbulencije, transfer energije se namee kao nezaobilazan. Zbog
disipativne prirode turbulentnog toka, ukoliko nema kontinualnog pokrivanja gubitaka, dolazi
do odumiranja turbulencije. Energija turbulencije se u krajnjoj liniji uvek pretvara u toplotu.
lanovi sekundarnog toka koji utiu na prelaz mehanike energije u toplotu su se u Reynoldsovoj jednaini izgubili u toku osrednjavanja. Zbog toga nije pogodno analizirati uticaj glavnog
i sekundarnog toka na turbulenciju na bazi jednaina koliine kretanja. Za analizu energetskih
transfera u turbulentnom toku potrebno je posmatrati jednainu kinetike energije. Trenutna
vrednost kinetike energije 0,5uiui se kao i druge veliine moe razdvojiti na kinetiku
energiju glavnog toka 0,5UiUi i turbulentnu kinetiku energiju 0,5 u i u i . Jednaina kinetike
energije se moe dobiti ako se opta jednaina kretanja (1.4) pomnoi sa ui i sredi [234]:
r
u
uiui
uiui
(
) + r uj
(
)=
(S ij u i ) - S ij i + u i f i
t 2
xj 2
xj
xj
Poto je Sij
(1.23)
simetrian tenzor (S ij = S ji ) , skalarni proizvod S ij ( u i / x j ) se moe
predstaviti kao proizvod Sij i simetrinog dela tenzora deformacija: S ij ( u i / x j ) = S ij d ij .

lan Sij dij se naziva deformacioni rad i predstavlja promenu kinetike energije usled dejstava
koja generiu napone i treba ga razlikovati od prostornog transfera kinetike energije. Ako je
lan Sijui =0 na povrini kontrolne zapremine, prvi lan na desnoj strani jednaine (1.23)
dovodi samo do redistribucije energije unutar kontrolne zapremine. Zamenom Sij iz (1.11) u
jednainu (1.23), i nakon uvoenja osrednjenih i fluktuirajuih komponenti jednaina
kinetike energije poprima oblik:
U i Ui
u i u i
UiUi
u i u i
(
)+
(
) + Uj
(
) + Uj
(
)
t
2
t 2
xj
2
xj 2
u j p '
=
(- U j + 2 n U i Dij - u i u j U i ) +
(+ 2 n u i d ij - u i u i u j )
xj r
xj
r
-2 nD ij Dij - 2 n d ij d ij + U i f i
(1.24)
U jednaini kinetike energije nedostaje lan - pdij dij s obzirom da je pdij dij =
p ( u i / x i ) =0, to pokazuje da je doprinos pritiska deformacionom radu u nestiljivom
fluidu jednak nuli. lanovi na levoj strani jednaine (1.24) oznaavaju lokalne promene
kinetike energije glavnog i sekundarnog toka i konvektivni transport kinetike energije
glavnog i sekundarnog toka. lanovi u prvoj zagradi na desnoj strani jednaine (1.24)
predstavljaju rad sila srednjeg pritiska, transport energije glavnog toka viskoznim naponima i
transport kinetike energije glavnog toka Reynolds-ovim naponima, respektivno. U drugoj
zagradi su odgovarajui uticaji na turbulentnu kinetiku energiju: promena turbulentne
kinetike energije usled rada gradijenta fluktuirajueg pritiska, transport turbulentne kinetike
energije fluktuirajuim viskoznim naponima i transport turbulentne kinetike energije
fluktuirajuom brzinom. Disipacija energije, bilo glavnog bilo sekundarnog toka, nastaje
jedino usled sila viskoziteta. Rad sila viskoziteta je odreen devijatorskim delom tenzora
Glava 1
12
napona ij = 2m d ij iz (1.6) kao iskljuivog predstavnika sila viskoziteta. U radu uestvuju

trenutne (i srednje i fluktuirajue) brzine:
A u i ij n j dA = V
( u i ij )
xj
ij
dV = V ( u i
+ ij u i )dV
xj
xj
123
1
424
3
" A"
" B"`
(1.25)
lan A predstavlja rad sila viskoziteta na promeni stanja kretanja usled razlike veliine
viskoznih napona. To je konzervativni deo rada sila viskoziteta, koji se prenosi sa jednog
delia na drugi, tako da nije izgubljen za odreenu masu. Ali poto je zapremina u krajnjoj
liniji konana, ovaj rad je na granici izgubljen jer se prenosi sa delia na deli i krajnji deli e
morati da se deformie. Ovaj rad se moe smatrati oduzetim. Na osnovu drugog Newton
ovog zakona ( m a = S F i ) moe se napisati:
' ij
ui
xj
= r ui
u u
ui
uu
U U
=r ( i i)= r ( i i + i i )
t
t 2
t
2
2
(1.26)
odakle se moe videti da ovaj lan utie na nivo kinetike energije. lan B predstavlja rad
sila viskoziteta na deformaciji fluidnog delia usled promene brzine na suprotnim stranama
delia. Ovo je disipativni deo rada sila viskoziteta i on je nepovratno izgubljen i za deli i za
okolni fluid, pa se smatra izgubljenom energijom. On je odreen lanovima 2nDijDij i
2nd ij d ij u jednaini (1.24). Doprinos viskoznih napona deformacionom radu je uvek
negativan i vodi smanjenju kinetike energije glavnog toka. Zato se lan 2mDijDij naziva
viskozna disipacija. Uticaj viskoznih efekata glavnog toka je u veini turbulentnih tokova
mali. lan 2nd ' ij d ' ij se naziva viskozna disipacija turbulentne kinetike energije i s obzirom
da je d ij d ij >>Dij Dij i za razliku od viskozne disipacije glavnog toka ne moe se zanemariti.
Jednaina konzervacije kinetike energije se moe izvesti posebno za primarni i
sekundarni tok [84]. U obe jednaine se javlja lan u i uj Dij ali suprotnog znaka tako da se u
ukupnoj jednaini potiru. Oni predstavljaju deformacioni rad turbulentnih napona u sklopu
izmene kinetike energije glavnog toka i turbulencije. Turbulentni naponi u veini sluajeva
imaju disipativan uticaj na glavni tok, ali izvodei deformacioni rad doprinose poveanju
nivoa turbulencije i zato se lan - u i u j Dij oznaava kao produkcija turbulentne kinetike
energije. U jednaini turbulentne kinetike energije ovaj lan ima pozitivan predznak s
obzirom da doprinosi nivou turbulencije.
13
1.4. Transport vrtlonosti

Prostorne varijacije gradijenta brzine mogu biti podeljene na simetrini i antisimetrini
deo:
u u j
u u j
u i
+ 0,5 i = d ij + ijk w k ,
= 0,5 i +
x j
x j x i
x j x i
gde dij odreuje deformaciju fluidnih delia, a ijk wk rotaciju bez deformacije, tj. vrtloenje.
Turbulentne tokove karakterie visoka fluktuaciona vrtlonost, ije postojanje ih razdvaja od
ostalih stohastikih kretanja fluida (na pr. morskih talasa). Postojanje Reynolds-ovih napona
se moe povezati sa vrtlozima, koji su opet povezani sa deformacionim radom glavnog toka.
Umesto transporta koliine kretanja mogue je razmatrati transport vrtlonosti kao
kontinualne varijable. Dosta informacija pri opisivanju i modeliranju turbulencije je crpljeno iz
podataka o prostiranju vrtlonosti.Vrtlonost predstavlja rotor vektora brzine:
w j = [ u] =ijk
uk
xj
(1.27)
Za postojanje Reynolds-ovih napona moraju se korelacije u' i u' j odravati smicajnim

tokom. Takoe smicajnim tokom treba da bude odravana energija vrtloga, koji konstantno
gube energiju predajui je manjim vrtlozima. Interakcija ovih vrtloga i glavnog toka je u
osnovi trodimenzionalna. Povezanost transporta i deformacija vrtlonosti sa efektima glavnog
toka se moe prikazati uvrtavanjem vrtlonosti u jednainu kretanja fluida. Nakon
jednostavnih operacija tenzorske algebre [234] moe se jednaina Navier-Stokes-a napisati u
obliku:
w k
ui
1
=(p + u u j)+ijk u j w k - n ijk
+ fi
t
xi
2
xj
(1.28)
Dekompozicijom trenutne vrtlonosti na osrednjeni i fluktuirajui deo (wj = Wj + wj; w' j =0) i
uvrtavanjem u jednainu (1.28) dobija se za stacionarni turbulentni tok:
P 1
( )+
(U j U j + u' j u ' j)+ ijk (U j W k + u ' j w ') - n ijk
Wk + f i = 0
x i r 2 x i
xj
(1.29)
Drugi i trei lan u jednaini (1.29) su posledica konvektivnog transporta koliine kretanja.
Vektorski proizvod u treem lanu se moe smatrati Coriolis-ovom silom, koja nastaje
obrtanjem vrtlone cevi ugaonom brzinom w . U ovom lanu se moe nai i Magnusov
potisni efekat usled transporta vrtlonog vlakna brzinom uj . etvrti lan na levoj strani
jednaine je viskozni efekat izraen preko vrtlonosti.
Glava 1
14
1.4.1. Jednaine turbulentne vrtlonosti

Jednaina konzervacije vrtlonosti se dobija primenom operatora rotora ( ijk x j )
na jednainu kretanja:
w i
w i
u
2w i
+ uj
=wj i + n
t
x j
x j
x 2j
(1.30)
i za stacionarni turbulentni tok ima oblik [234]:
w i
u 'i
U
Wi
2 Wi
u
+ j
= w j
+ Wj i + n
xj
xj
x j
x j
xj xj
Uj
(1.31)
gde je W i vrtlonost glavnog toka, a w ' i fluktuaciona vrtlonost. S obzirom da je :

w k
2 u j
r
=ijk
= (.[ u ]) = 0
xk
xi xk
(1.32)
moe se zakljuiti da su obe, i glavna i fluktuirajua vrtlonost, solenoidalne. S obzirom na

(1.32) i jednainu kontinuiteta fluktuirajueg toka, mogu se turbulentni lanovi u jednaini
(1.31) predstaviti u obliku:
u' j
w ' i
=
(u ' j w ' i )
x j x j
(1.33.a)
u 'i
=
(w ' j u 'i )
xj xj
(1.33.b)
w'j
odakle je uoljiva analogija sa Reynolds-ovim naponima u jednaini kretanja. Izraz (1.33.a)

predstavlja transport wj usled interakcije sa fluktuirajuom brzinom uj. Izraz (1.33.b)
predstavlja produkciju (i nestajanje) srednje vrtlonosti usled istezanja i rotacije komponenti
fluktuirajue vrtlonosti komponentama napona. lan w j u i x j je u dvodimenzionalnom
toku jednak nuli jer se u njemu javlja komponenta vektora vrtlonosti samo u pravcu
normalnom na ravan strujanja (w3), a komponente u i x j
samo u ravni strujanja
(kombinacija indeksa 1 i 2). Promena vrtlonosti istezanjem vrtloga je posledica konzervacije
ugaone (rotacione) koliine kretanja fluidnog elementa.
Ako se jednaina (1.30) za trenutnu vrtlonost wi pomnoi sa wj i osrednji po vremenu,
zatim postupak ponovi sa izmenjenim indeksima "i" i "j" i saberu ove dve jednaine, dobijaju se
jednaine konzervacije za korelacije turbulentne vrtlonosti w ' i w ' j . Kada se izvri saimanje
15
indeksa i=j i nakon ove kontrakcije saberu jednaine za sve tri koordinatne ose i podele sa dva
dobija se jednaina za kvadrat turbulentne vrtlonosti w ' 2 = w ' i w ' i :
W i 1
1
u' j w ' i w ' i + w ' i w ' j d ' ij +

w ' i w ' j = - u' j w ' i
x j 2
x j 2 x j
w ' i w ' i
2 1
+w ' i w ' j D ij + W j w ' i d ' ij + n

w 'i w 'i - n
x i x j 2
x j x j
Uj
(1.34)
Moe se uoiti analogija lanova ove jednaine sa lanovima u jednaini (1.19) za normalne
turbulentne napone, odnosno u jednaini (1.20) za turbulentnu kinetiku energiju. Poto se razmer
vrtloga pri istezanju smanjuje, moe se transfer energije od veih ka manjim vrtlozima predstaviti
kroz dinamiku vrtlonosti. Pri visokim Reynolds-ovim brojevima kvadrat vrtlonosti se moe
aproksimirati [234] sa w ' 2 = w ' i w ' i = 2d ' ij d ' ij , to ga povezuje sa disipacijom turbulentne
kinetike energije e = 2 nd ' ij d ' ij iz jednaine (1.24). Na levoj strani jednaine (1.34) je
konvektivni transport kvadrata turbulentne vrtlonosti. Prvi lan na desnoj strani jednaine
predstavlja gradijentnu produkciju w ' i w ' i i opisuje razmenu vrtlonosti izmeu w ' i w ' i i W i W i .
Drugi lan predstavlja transport w ' i w ' i turbulentnim fluktuacijama i analogan je trostrukim
korelacijama u jednaini za turbulentne napone. Trei lan je dominantan u jednaini (1.34) i
odreuje produkciju w ' i w ' i turbulentnim istezanjem vrtlonosti. Izvor (ili ponor) turbulentne
vrtlonosti istezanjem turbulentne vrtlonosti deformacijom glavnog toka predstavljen je etvrtim
lanom na desnoj strani jednaine. Peti lan predstavlja kombinovanu produkciju kvadrata
vrtlonosti primarnog i sekundarnog toka brzinom deformacije fluktuirajuih komponenti. Zadnja
dva lana opisuju viskozni transport i disipaciju w ' i w ' i .
1.4.2. Mehanizam razvoja i odumiranja turbulencije
Turbulencija moe nastati samo u viskoznim tokovima. Viskozne tokove karakteriu
znaajni smicajni naponi, koji su posledica velikih deformacionih radova a ne velike viskoznosti
fluida. Smicajne tokove karakterie promena totalnog pritiska (p+ru2/2 ) ne samo du strujnih
linija ve i normalno na njih. Prelaz laminarnog strujanja u turbulentno obino se razmatra u
cevima ili graninom sloju kao jednostavnijim tokovima. Pri teoretskom razmatranju stabilnosti
toka, kretanje se razlae na osnovno, koje se ispituje i poremeaje. Ako amplituda poremeaja
raste kretanje je nestabilno. Odumiranje poremeaja sa vremenom ukazuje na stabilnost toka.
Nastajanje turbulencije je detaljno dokumentovano u literaturi (na pr. [191]). Pria je duga,
ali se u najkraem moe rei da u velikoj veini sluajeva turbulencija nastaje kao posledica
nestabilnosti u smicajnom toku, koje mogu biti izazvani i veoma malim poremeajima. Prvo dolazi
do zakrivljenja strujnih linija, zatim dvodimenzionalnih sinusoidalnih kolebanja i najzad
trodimenzionalnih stohastikih turbulentnih fluktuacija, posledica ega je intenzifikacija
fluktuirajue vrtlonosti.
Pored prvobitne Prandtl-ove eme, postoje razliiti modeli, koji objanjavaju nastanak
turbulencije. Trodimenzionalni pojas visoke vrtlonosti aproksimira se vrtlonim linijama
(vlaknima) ipkama, telima, ljuskama (omotaima) ili pak vektorima vrtlonosti ili samim
vrtlozima. Takoe se koristi koncept, koji pretpostavlja paralelno postojanje krupnih i sitnih
vrtloga u istoj zapremini fluida. Imajui akcenat na matematikoj analizi nestabilnosti laminarnog
16
Glava 1
toka ili na fenomenologiji nastanka turbulencije, svi pristupi se uglavnom slau u osnovnim
postavkama razvoja turbulencije. Ukoliko su sile inercije dominantne u odnosu na sile viskoziteta u
smicajnom toku moe doi do devijacije strujnih linija tako da mali poremeaj izazove odvajanje
od glavnog toka neke mase fluida, koja se u formi vrtloga okree oko svoje ose putujui dalje sa
glavnim tokom u saglasnosti sa teoremom o cirkulaciji. Formiranjem niza ovakvih vrtloga dolazi,
tokom njihovog noenja glavnim tokom, do njihovih sudara i drugih interakcija, koje menjaju oblik
i poloaj ovih prvobitnih vrtloga i koje postaju uzrok pojava novih poremeaja u toku. Poveanjem
broja vrtloga situacija se veoma komplikuje i strujna slika se menja u odnosu na prvobitnu
prelazei u sasvim nepravilno trodimenzionalno haotino kretanje velikog broja vrtloga unutar
glavnog toka - turbulenciju.
Turbulencija e se pre pojaviti ako je gradijent brzine u/y glavnog toka vei. Vea
gustina fluida r utie na poveanje sila inercije, to takoe doprinosi pojavi turbulencije.
Molekularna viskoznost m priguuje poremeaje u smicajnom toku i spreava pojavu turbulencije.
U funkciji ovih uticajnih parametara, u praksi se prelaz laminarnog toka u turbulentni, za pojedine
situacije, definie eksperimentalno odreenom vrednou Reynolds-ovog broja. Odreivanje
tanog momenta prelaza laminarnog toka u turbulentni, pored toga to je veoma neizvesno, nije od
presudnog interesa. Za reavanje praktinih problema najee je od interesa ta se dogaa u
razvijenom turbulentnom toku.
U turbulentnim tokovima prisutne su stalne interakcije produkcije i odumiranja
turbulencije, ije je razumevanje vano za uspeno modeliranje ukupnih turbulentnih transportnih
procesa. Zato e ovde biti ukratko data kvalitativna objanjenja ovog mehanizma, zasnovana
uglavnom na analizama Bradshaw-a. [18].
Uvoenje pojma vrtlonih linija, kao tankih beskonano dugih vlakana koja se obru oko
svoje ose, je pogodno jer one na odreen nain ilustruju vektore vrtlonosti i jer se konaan
volumen fluida moe predstaviti preko kontinualne distribucije vrtlonih linija. Pored zapreminskih
r
sila (s obzirom na pretpostavku rot f =0) u jednaini vrtlonosti (1.30) se ne javlja pritisak, ali se
javlja dodatni lan w j (u i x j ) , koji ilustruje kinematiku razvoja turbulencije. Ovaj lan
predstavlja intenzifikaciju i rotaciju vektora vrtlonosti brzinom deformacije. Promena vrtlonosti
istezanjem ili kontrakcijom vrtlonih linija je posledica konzervacije ugaone koliine kretanja. Na
bazi konzervacije ugaone koliine kretanja, moe se oekivati da se vrtlonost u pravcu pozitivne
brzine deformacije poveava, a u pravcu negativne brzine deformacije smanjuje. Ovo sledi iz
jednaine vrtlonosti za izotropnu turbulenciju uz zanemarivanje viskoznih efekata, D w D t =
w j (u i x j ) . Istezanje vrtloga ukljuuje razmenu energije, zato to deformaciona brzina izvodi
deformacioni rad nad vrtlonou, koja se istee. Istezanje uvek izaziva promenu duinskog
razmera (prenika vrtloga) turbulencije. Kada usled mnogih meudejstava vrtloga i glavnog toka i
vrtloga meusobno, pulzacije poremeaja dou u oblast sluajnih kretanja, na osnovu teoreme iz
teorije sluajnih procesa, po kojoj se pod dejstvom sluajnih impulsa taka u proseku sve vie
udaljuje od svog prvobitnog poloaja, moe se oekivati da se vrtlone linije u proseku izduuju, a
r
r
vrtlonost poveava. S obzirom da izraz w j ( u i x j ) = [w u] predstavlja vektorski proizvod
r
r
vektora w i tenzora u , moe se videti da istezanje (ili kontrakciju) vrtlonih linija, bez promena
pravca, izvode lanovi kod kojih je i=j. Ako je i j ovaj vektorski proizvod opisuje razmenu
vrtlonosti izmeu komponenti, pri emu gradijent brzine menja pravac vrtlonih linija odnosno
vektora vrtlonosti. U ovom procesu, koji je u sutini fluktuirajui, ukupno se prenik vrtloga
smanjuje, intenzitet vrtlonosti poveava i vektor vrtlonosti menja pravac. Interakciju vektora
vrtlonosti promenljivih i razliitih pravaca podravaju promene vrtlonosti i brzinskog polja
indukovanog samom vrtlonou, dok mehanizam stohastikih kretanja predaje vrtlonost sve
sitnijim strukturama. Ukoliko uslovi za to postoje (dovoljno veliki Reynolds-ov broj) prvobitni
17
poremeaji, kada dostignu dovoljnu amplitudu, indukuju nove poremeaje i situacija postaje sve
komplikovanija i nestabilnija. Slika strujanja prelazi u neverovatno sloenu trodimenzionalnu
neperiodinu nestacionarnu distribuciju vrtlonosti i brzine, koja karakterie turbulentno kretanje.
Trodimenzionalnost i nestacionarnost su neophodni za stvaranje i odravanje turbulencije [19].
Kao to je navedeno u prethodnoj taki, u dvodimenzionalnom toku je w j (u i x j ) =0, tako da
nema promena stanja vrtlonosti. Da bi neki poremeaj indukovao trodimenzionalnost u nekoj
trenutno dvodimenzionalnoj situaciji, on sam po sebi mora da bude nestabilan na infinitezimalne
trodimenzionalne poremeaje. Najjednostavniji nain da se objasni nastanak neperiodine
nestacionarne situacije je da se primeti da je u stvarnosti talasna duina primarnog poremeaja
uvek bar malo nestacionarna [19]. Kroz interakciju vrtlonosti i vrtlonosti i brzine dolazi do
intenzifikacije trodimenzionalnosti i viih harmonika poremeaja vodei ka irenju spektra i, kada
polje vrtlonosti postane dovoljno sloeno, pojavi mehanizma stohastikih kretanja pri kome
nastaje i mehanizam generalnog transfera energije ka sve manjim i manjim strukturama.
Deformacijom fluidnih elemenata energija osrednjenog toka prelazi u kinetiku energiju
turbulencije. Analize u polju talasnih brojeva (ta.1.7.3.) pokazuje da je glavni uticaj brzine
deformacije glavnog toka na kretanje krupnih turbulentnih struktura, koje zatim deformie kretanje
struktura sitnijih razmera.
Delovanje brzine deformacije glavnog toka na turbulentne strukture karakterie produkciju
turbulencije. Ako ne postoji polje srednjih deformacija da izvri deformacioni rad nad
turbuulentnim strukturama, turbulencija postepeno odumire predajui energiju kroz t.zv.
energetsku kaskadu ka najsitnijim strukturama, gde se disipacijom pretvara u toplotu. Brzina
viskozne disipacije nije odreena veliinom viskoznosti ve srednjom brzinom kojom turbulencija
vri rad savlaujui viskozne napone. Viskoznost utie samo na veliinu najsitnijih razmera, koji se
prema teoremi Kolmogorov-a samopodeavaju da bi prihvatili svu energiju, koja dolazi od
krupnijih struktura i pretvorili je disipacijom u toplotu.
1.5. Statistiki opis turbulencije
Za bolje razumevanje i uvid u strukturu turbulencije vano je poznavanje distribucije
fluktuacije oko srednjih vrednosti i kako su susedne fluktuacije korelisane (u vremenu i
prostoru). Statistikom analizom oscilograma brzina (sl. 1.1), kao reprezentativnog
pokazatelja stohastikih pojava turbulentnog toka, nastoji se da se u turbulentnoj haotinosti
odrede izvesne zakonitosti. Razmatraju se statistiki stacionarne veliine, tako da srednje
vrednosti nisu funkcija vremena.Verovatnoa da e se u( t ) nai u intervalu u u( t ) u + du
je:
n
dP( u u( t ) u + du) = t i / t s
i=1
gde je
t i zbir vremena kada se u( t ) nalazi u posmatranom intervalu, a t s dovoljno dug
period posmatranja.
Glava 1
18
u(t)
u(t)
U
t1
t2
ti
tn
du
du
t
B(u)
Sl. 1.1 Oscilogram brzine i funkcija gustine verovatnoe
Verovatnoa pojave veliine u posmatranom opsegu prikazana u diferencijalnom obliku:
B( u) = lim
dP dP
=
du du
(1.35)
naziva se funkcija gustine verovatnoe i jednaka je frakciji vremena u kome se posmatrana

veliina (u ovom sluaju brzina) nalazi u tom opsegu i predstavlja raspored frekvencije
posmatrane veliine. Poto se radi o funkciji relativnih veliina, suma B(u) za sve u je
jednaka jedinici:
B( u)du = 1
(1.36)
Preko prvog statistikog momenta funkcije gustine verovatnoe mogue je predstaviti srednju
vrednost brzine:
U=
u B( u)du
(1.37)
Disperzija oko srednje vrednosti (rairenost krive B(u)) odreena je drugim statistikim
momentom ili standardnom devijacijom:
2
s = u ' = ( u - U) B(u)du
0
0 ,5
= u*
(1.38)
Veliina s 2 odreuje srednje kvadratno odstupanje ili varijansu. Srednja brzina je osnovna
karakteristika srednjeg toka, dok s odreuje intenzitet turbulencije i osnovna je karakteristika
fluktuirajueg toka. Intenzitet turbulencije se danas pouzdano eksperimentalno odreuje
optikim anemometrom (u mnogim sluajevima i anemometrom sa toplom icom i dr.), ija
pratea elektronika vri direktno sve obrade signala (osrednjavanje, korenovanje i dr.).
Srednje kvadratno odstupanje moe da bude isto za dva razliita toka. Zato se kao prava
ilustracija intenziteta turbulencije u* ili RMS (Root Mean Square) koristi njegova relativna

vrednost:
19
u' 2 / U , koja se esto naziva i nivo turbulencije. Trei statiki moment odreuje
asimetriju u'3 / s 3 , a etvrti zakrivljenost (nagnutost) funkcije gustine verovatnoe. Umesto

gustine verovatnoe esto se koristi njena Fourier-ova transformacija (koja se naziva
karakteristinom funkcijom) i koja je sa B(u) povezana relacijom:
F( k ) =
iku
B( u) du ;
1
B( u) =
e - iku F(k )dk
2p -
(1.39)
gde k definie prostor talasnih brojeva. Srednja vrednost karakteristine funkcije
je: F(k ) = exp iku( t) . Za razliku od B(u), F(k) se mnogo lake ekperimentalno odreuje.
Meutim, odreivanje F(k) sa tanou dovoljnom da bi se iz nje pouzdano odredila funkcija
gustine verovatnoe B(u) je isto tako zametan posao kao i direktno odreivanje B(u). Korist
se zato ogleda samo u informacijama koje se mogu direktno dobiti iz F(k). Funkcija gustine
verovatnoe i karakteristina funkcija definiu distribuciju fluktuirajue komponente oko
srednje vrednosti. Za analizu relacija izmeu vremenski susednih fluktuacija razmatraju se
autokorelacione funkcije i njihove Fourier-ove transformacije.
1.5.1. Statistike korelacije
Odreivanje razmera turbulencije ukljuuje manje ili vie empirijske pretpostavke o
statistikim vezama turbulentnih karakteristika u vremenu i prostoru. Ovi parametri se
nazivaju korelacije ili korelacione funkcije, a njihove relativne vrednosti koeficijentima
korelacije. Ukoliko postoje korelacije, parametri pripadaju istom vrtlogu i na osnovu toga je
mogue definisati veliinu vrtloga. Od znaaja su i druge korelacije fluktuirajuih komponenti
( u' p ', u' t '... ) ali e ovde osnovne karakteristike ovih funkcija biti ilustrovane na primeru
korelacija brzina kao osnovnih parametara turbulentnog toka. Zdruena gustina verovatnoe
B( u, v) je proporcionalna frakciji vremena u kome fluidni deli ima komponente brzine izmeu
u i u+du i v i v+dv. Korelacija u' v ' se moe odrediti iz:

u' v' =
u' v' B( u' v')du' dv'
(1.40)
- -
Ako je B( u' v') = B( - u' v') onda je u ' v' = 0 , t.j. ne postoji korelacja izmeu u i v, ali to ne
znai da su u' i v' statistiki nezavisne. Varijable u i v su statistiki nezavisne ako je
B( u, v) = B( u) B( v) .
Korelacije susednih fluktuacija je mogue analizirati uvoenjem autokorelacija i
njihovih Fourierovih transformacija (energetskog spektra). Autokorelacija prikazuje vezu
u' ( t) i u' ( t ') i ilustruje evoluciju fluktuacione funkcije u' ( t ) . Za statistiki stacionarne
varijable autokorelacije ne zavise od poetnog vremena, ve samo od vremenske razlike
t - t' . Takoe je u'2 ( t) = u'2 ( t ') = u'2 = const. Eulerove korelacije se odnose na nepokretni
koordinatni sistem u prostoru, dok se Lagrangeove korelacije odnose na koordinatni sistem
koji se kree u prostoru srednjom brzinom toka. Shodno tome u Lagrangeovom polju se vri
Glava 1
20
osrednjavanje po velikom broju fluidnih

estica. Koeficijent vremenske autokorelacije
za ui komponentu u Lagrangevom polju je
odreen sa:
y
v B
r
r
v A
A
u A
w B
u B
R Li ( t) =
w A
u ' i ( t 0 ) u ' i ( t 0 + t)
u' ( t 0 )
2
i
u' ( t 0 + t)
(1.41)
2
i
U Eulerovom polju ovaj koeficijent je istog

oblika,
samo
umesto
Lagrangeovih
fluktuirajuih brzina figuriu Eulerove.
Koeficijent dvostruke prostorne korelacije za komponente brzina u dve take je oblika:
Slika 1.2. Oznake za prostorne korelacije
r
R ij ( r ) =
( u' A ) i ( u ' B ) j
0.5
( u ' ) 2 ( u ) 2
A i B j
(1.42)
0.5
Prostorna korelacija za take A i B u izotropnoj turbulenciji je tenzor drugog reda:

u A u ' B
r
L ij ( r ) = v A u B
w A u B
u A v B
v A v B
w A v B
u A w B
v A w B
w A w B
(1.43)
Za ovaj tenzor vai zakon komutacije [9] L ji ( r ) = L ij ( r ) . Kada r 0, L ij ( r ) ui u j

(komponente Rejnoldsovog napona). Tenzor korelacije treba da zadovolji jednainu
kontinuiteta:
r
L ij ( r )
ri
r
L ij ( r )
rj
=0
(1.44)
Tenzor L ij ( r ) je mogue izraziti [9] preko dve proizvoljne skalarne funkcije F i G od

r
r (r1,r2,r3 ) (i od t, to za ovu analizu nije od vanosti):
Fr12 + G
Fr1 r2
Fr1 r3
r
r
r
L ij ( r ) = F( r ) ri r j + G( r )d ij = Fr2 r1
Fr22 + G
Fr2 r3
Fr3 r1
Fr3 r2
Fr32 + G
(1.45)
Primenom uslova kontinuiteta na ovaj tenzor dobija se:

r
r
F( r ) 1 G ( r )
r
4F( r ) + r
+
=0
r
r r
(1.46)
21
odakle se vidi da se korelacije fluktuacionih brzina u izotropnoj turbulenciji mogu predstaviti

preko skalarnih funkcija. Vidi se da je potrebno znati ili F ili G. Praktina razmatranja su
pokazala da je pogodnije umesto ovih funkcija koristiti koeficijente uzdune i poprene
korelacije:
r u u
f (r ) = A B
u2
(1.47)
v v v
g( r ) = A B
v 2
koji se relativno lako eksperimentalno odreuju. Uporeivanjem (1.43) i (1.45) moe se
dobiti veza izmeu koeficijenata korelacije i skalarnih funkcija. Ako se izabere da je r2=r3=0
r
(t.j. poduni pravac du r ) moe se doi do:
r
r
r
u 2 f ( r ) = u A u B = F( r ) r12 + G( r )
r
r
r
u g( r ) = v A v B = F( r ) r22 + G( r )
(1.48)
U funkciji f ( r ) i g( r ) relacija (1.46) poprima oblik:

r
r
r r f ( r )
g( r ) = f ( r ) +
2 r
(1.49)
a relacija (1.45) oblik:

r
r
r
r
2 f ( r ) - g( r )
L ij ( r ) = u'
ri r j + g ( r )d ij
2
(1.50)
Relacija (1.49) pokazuje da vrtlozi u turbulentnom toku nisu okrugli ve eliptini. Iz definicije
r
r
funkcija f ( r ) i g( r ) moe se pokazati [9] , da jedna od funkcija moe biti stalno pozitivna, a
jedna mora biti u jednom delu i negativna i da je generalni oblik ovih dveju krivih kao na sl.
1.3, to je eksperimentalno potvreno. Razvojem koeficijenata autokorelacija u Taylorov red
u okolini r=0 dobija se:
r
r
r 2 2 f (r )
f (r ) = 1 +
+ ...
2 r 2
r
r
r g( r )
g( r ) = 1 +
+ ...
2 r 2
2
(1.51)
Glava 1
22
r
f (r )
r
g( r )
r
g(r )
R L i( t )
a)
b)
r
f (r )
lg
t l tL
Sl. 1.3 Generalni oblik prostornih korelacionih krivih i vremenske autokorelacije
Uvoenjem poluprenika krivine :
r
l2f = -2 2 f ( r ) / r 2
-1
r o
r
l2g = -2 2 g( r ) / r 2
-1
ro
(1.52)
i uz pomo relacije (1.49) dobija se:

r
r2
r2
f ( r ) 1- 2 = 1- 2 ;
lf
2l g
r
r2
g( r ) 1 - 2
lg
(1.53)
Red veliine l je ujedno red veliine sitnih vrtloga (Taylor-ov mikro razmer ). Poduni i
popreni integralni razmer vrtloga su odreeni sa:
r
L s = f (r )dr
0
(1.54)
r
L n = g( r )dr
0
i definiu domen u kome su brzine korelisane. Taylor-ov vremenski mikro razmer tl (sl.
1.3.b) se moe definisati kao krivina autokoleracionog koeficijenta RLi (t):
d 2 R Li (t )
2
=- 2
2
tl
dt
t= 0
(1.55)
Razvojem u Taylor-ov red (kad t0) dobija se:

R Li (t ) = 1 -
t l2
t 2L
(1.56)
23
Integralni vremenski razmer t Li = R Li (t )dt je gruba mera vremenskog intervala u

o
kome je brzina u(t) korelisana sa samom sobom.

Trostruke korelacije
Tenzor trostrukih korelacija za komponente u takama A i B je odreen sa:
Lij,k = ( uA ) i ( uA ) j ( uB ) k .
(1.57)
Ovaj tenzor od 27 komponenti se u izotropnoj turbulenciji svodi na tri razliite

komponente:
r
s = s( r ) = u' 2A u' B
uA2uB , vA2 uB
i
u A v A v B .
3/ 2
r
u' 2
, h = h( r ) = v' 2A u' B u' 2
( )
( )
Za
3/ 2
koeficijente
korelacije
3/ 2
r
i q = q( r ) = u' A v' A u' B u' 2
( )
r h
. Tenzor trostrukih korelacija se tada moe
2 r
predstaviti preko jedne od funkcija s, h ili q [9]:
dolazi se do veze s=-2h i q = - h -
s - r s
2s + r s
r
r r r r +
r r d + r d - s r d
L ij,k ( r ) = u' 3
j ik
k ij
i jk
2 r 3 i j k
4r
2r
(1.58)
1.6. Karakteristini razmeri turbulencije i parametri slinosti

Turbulentni tok pri visokim Reynolds-ovim brojevima se sastoji od irokog
spektra vrtloga razliite veliine. Veliki vrtlozi mogu da budu reda veliine duinskog
razmera relevantnog za analizu interakcije turbulencije sa glavnim tokom (na pr.
irina toka). Oni su nosioci najveeg dela turbulentne kinetike energije. Najvei
deo produkcije turbulentne kinetike energije nastaje interakcijom glavnog toka i
krupnih vrtloga. Pri visokim Reynolds-ovim brojevima kod ovih vrtloga je relativni
uticaj viskoznosti fluida mali sa tendencijom da nestane. Nelinearni lanovi u
jednaini kretanja suzbijaju ovu tendenciju generisanjem sitnijih vrtloga na koje
moe viskoznost fluida da deluje znaajnije. Na taj se nain ostvaruje kaskadni
proces transfera energije. Najvei deo transfera mehanike energije se ostvaruje
izmeu po veliini susednih turbulentnih struktura. Disipacija turbulentne kinetike
energije u toplotu, dejstvom rada molekularnih sila na turbulentne vrtloge, se
meutim, odvija glavnim delom u najsitnijim vrtlozima. Neto promena energije
turbulencije najsitnijih vrtloga je mala u poreenju sa disipacijom (Kolmogorov-ljeva
univerzalna ravnotena teorija). Zbog toga energija, koja se od krupnih vrtloga
predaje najsitnijim, treba da bude priblino jednaka viskoznoj disipaciji. Mehanizam
transfera energije je odreen karakteristinim duinskim, vremenskim i brzinskim
razmerama pojedinih vrtloga.
Za brzine do na primer 100 m/sec, vrtlozi nisu manji od 1 mm, dok je
-4
3
slobodna putanja molekula gasa reda veliine 10 mm. U jednom mm gasa pri
6
pritisku 1 bar ima oko 2,7 10 molekula. Srednja brzina molekula je reda 500 m/sec
Glava 1
24
dok brzina turbulentnih fluktuacija od 0,01 m/sec do 10 m/sec. Turbulentne

-1
fluktuacije variraju od 1 do 10000 sec , dok je frekvencija molekularnih sudara oko
9
-1
10 sek . Ovo ukazuje da je domen turbulentnih veliina dovoljno daleko od
domena molekularnih veliina. Osnovna hidrodinamika karakteristika veine
tokova odreena je Reynolds-ovim brojem Re=UL/n, koji predstavlja odnos
karakteristine brzine U, karakteristine dimenzije toka L i karakteristike fluida n
(koja u sebi implicitno obuhvata gustinu i temperaturu fluida). Veliinom Reynoldsovog broja je odreena i pojava turbulencije u toku. Za opisivanje i posebno
modeliranje turbulencije javlja se, meutim, potreba za definisanjem lokalnih
Reynolds-ovih brojeva i duinskih i vremenskih dimenzija (razmera) krupnih i sitnih
vrtloga, posledica ega je pojava razliitih definicija ovih parametara. Kako e se to
kasnije videti, za zatvaranje sistema transportnih jednaina u modelima
turbulencije, informacija o razmerama turbulentnih struktura je uvek potrebna.
1.6.1. Duina meanja
Jedna od prvih definicija razmera turbulentne difuzije vezana je za Prandtlovu teoriju o duini meanja. Disperzija (srednje kvadratno pomeranje) fluidne
"estsice" u smicajnom toku se moe predstaviti izrazom:
d
dy '
(y ' 2 ) = 2y '
= 2y ' v '
dt
dt
(1.59)
Ideja o duini meanja potie iz pretpostavke da se u smiuem toku (graninom

sloju) Lagrange-eva korelacija y ' v ' putujue estice fluida smanjuje i na nekom
transverzalnom rastojanju
lm
gubi, pa se moe pretpostaviti da je
y ' v'
proporcionalno sa v * l m , gde je v* = (v ' )

srednja kvadratna vrednost
fluktuirajue brzine u poprenom pravcu. Osrednjavanje se odnosi na veliki broj
estica sa istom poetnom pozicijom. Po analogiji sa molekularnim transportom
koliine kretanja odnosno molekularne viskoznosti moe se definisati turbulentna
viskoznost:
2 0, 5
n t = Cm v * l m ,
(1.60)
ime je mogue zatvoriti problem turbulentnog transporta ukoliko su poznati v* i

l m . S obzirom da se u turbulentnom toku javlja irok spektar turbulentnih fluktuacija
pa i duina meanja, aproksimacije su neophodne. Najee se pretpostavlja da je
v*=const. i da je l m karakteristika krupnih vrtloga, koja zavisi od debljine graninog
sloja (irine toka), tako da je model duine meanja ogranien na dinamiku krupnih
vrtloga. Teorija duine meanja predstavlja znatnu idealizaciju i primenljiva je
praktino samo kod smicajnih tokova i to kada je U1 x 1 << U 1 x 2 .
1.6.2. Integralni razmeri turbulencije
U turbulentnim tokovima postoji kontinualni spektar duinskih razmera povezanih sa
turbulentnim fluktuacijama brzine. Integralni ili makro razmeri predstavljaju srednju
25
vrednost krupnih vrtloga niske frekvencije odnosno velikih talasnih duina.

Eksperimentalno se odreuju kao rastojanja pri kojima se gube korelacije
turbulentnih parametara i u sutini predstavljaju varijacije duine meanja.
Integralna veliina krupnih vrtloga se moe odrediti iz korelacije istovremenih brzina
(bez vremenskog kanjenja) u dve take u prostoru u toku dugog vremenskog
intervala:
ys
v ' 2 l E = v ' (y)v ' (0) dy
(1.61)
gde je ys irina toka. Merenjem fluktuirajuih parametara u dve take Euler-ov

integralni duinski razmer l E je relativno lako eksperimentalno odrediti za razliku od
Lagrange-evog integralnog razmera, za koji je potrebno pratiti veliki broj "fluidnih
estica". U Lagrange-evom polju poloaj estice, koja polazi sa y' = 0 je odreen
sa y'(t) = u2(t) dt, tako da se korelacija y' i v' moe predstaviti u funkciji vremena
za koje ona postaje jednaka nuli, to znai da fluid gubi sposobnost transporta
poetne koliine kretanja. U tom sluaju se disperzija fluidnog delia moe prikazati
izrazom:
1 d
( y ' 2 ) = y ' v ' = v ' 2 R L (t )dt = v ' 2 t L
2 dt
0
(1.62)
Vreme tL predstavlja Lagrange-ev integralni vremenski razmer, odreen na osnovu

korelacije brzine v' i poloaja y' u dovoljno dugom vremenskom intervalu potrebnom
da ova odnosno korelacija RL(t) isezne:
v ' (t 0 )v ' (t 0 + t )
v'2
tL =
dt
(1.63)
Lagrange-ev vremenski razmer, kao i druge Lagrange-eve karakteristike, je

najee nepoznat i veoma se teko eksperimentalno odreuje. Postoje vie
predloga za odreivanje tL ([84], [234]). Svi uglavnom polaze od odnosa
karakteristinog duinskog i brzinskog razmera u izotropnoj turbulenciji, pri emu se
koeficijenti proporcionalnosti dosta razlikuju. Kao najee korien navodi se izraz
odreen eksperimentalno na bazi rasejanja obeleenih estica iza reetke:
tL =
le
(1.64)
2k 3
gde je l e duinski razmer disipacije:

l e = C m0, 75 k 1,5 e ;
( C m = 0,09)
(1.65)
26
Glava 1
odreen iz uslova da brzina disipacije pulzacija brzine e=u*3/ l e , raste sa porastom

inteziteta turbulencije, a opada sa poveanjem vrtloga. Veliina l e predstavlja
tipian razmer vrtloga nosioca energije, koji odreuje brzinu transfera energije,
odnosno brzinu disipacije. Na osnovu vremena tL mogue je (Taylor 1921) definisati
Lagrange-ev integralni duinski razmer:
l L = v *t L
(1.66)
Na bazi integralnog razmera moe se definisati lokalni turbulentni Reynoldsov broj:
Re l = u * l n ,
(1.67)
koji detaljnije karakterie turbulentnu strukturu toka. S obzirom da je teko odrediti

l L najee se pretpostavlja da je ono istog reda veliine kao l E . U smicajnom
toku sa jednom karakteristinom brzinom i jednom karakteristinom dimenzijom
(kakav je predstavljen pri izvoenju integralnih razmera turbulencije), krupni vrtlozi
odravaju svoju vrtlonost v' / l interakcijom sa glavnim tokom (preko smicajnih
efekata U/y), to ukazuje na tenju da karakteristina vremena krupnih vrtloga
( l / v' ) budu istog reda veliine kao vremenski razmer glavnog toka.
1.6.3. Turbulentni mikro razmeri
Uticaj viskoznosti priguuje fluktuacije sitnih turbulentnih struktura i
spektralna energija turbulencije odumire praktino do nule mnogo pre nego to se
dimenzije vrtloga priblie vrednosti slobodne putanje molekularnog kretanja u fluidu.
Zbog toga se molekularne strukture fluida mogu zanemariti i turbulentno polje
smatrati kontinuumom. Za analizu su potrebni, meutim, podaci o najsitnijim
vrtlozima.
Razmeri Kolmogorov-a
Kolmogorov-ljevi duinski i vremenski mikro-razmeri su najmanji razmeri koji
se pojavljuju u turbulentnom toku. Kolmogorov je pretpostavio da su sitne strukture
turbulencije, koje nastaju nelinearnom razmenom energije izmeu komponenti
razliitih frekvencija, priblino u statistikoj ravnotei. Kolmogorov je pretpostavio (a
kasnije eksperimenti to podrali) da je ova ravnotea univerzalna samo sa
stanovita promene dva parametra: viskoznosti i jednog parametra odreenog
komponentama krupnih struktura turbulencije. Sa ova dva parametra, kompletna
statistika specifikacija komponenti sitnih turbulentnih struktura treba da bude
odreena.
Glavna razlika dva turbulentna toka, razliitih Reynoldsovih brojeva ali istih
integralnih razmera, se odnosi na veliinu najsitnijih vrtloga. Kolmogorov je opisao
turbulenciju najsitnijih vrtloga preko karakteristinog duinskog, vremenskog i
brzinskog mikro razmera turbulencije uzimajui za karakteristiku krupnih struktura
t.zv. disipacionu duinu le odnosno disipaciju turbulentne kinetike energije e:

h=(
n
t = ( ) 0, 5 ;
e
n 3 0,25
) ;
e
27
u = (ne )0,25
(1.68)
Razmer Kolmogorov-a h odreuje dimenzije na kojima se pojavljuje disipacija i

predstavlja granicu spektra. Vidi se da je Reynolds-ov broj na bazi mikro-razmera
Kolmogorov-a jednak jedinici ( hu / n = 1 ) , to pokazuje da se turbulentne mikrostrukture same podeavaju u zavisnosti od primljene energije. Viskoznost izaziva
disipaciju, ali ne upravlja njenom brzinom. Intenzitet i razmer najsitnijih turbulentnih
struktura se samoregulie na taj nain da se disipira u toplotu sva primljena
energija od krupnih vrtloga. to je manja viskoznost to su sitniji vrtlozi koji mogu
postojati. Povezivanje disipacije turbulentne kinetike energije e sa krupnim
vrtlozima omoguuje uporeenje turbulencije sitnih i krupnih vrtloga. Kinetika
energija turbulencije krupnih vrtloga proporcionalna je sa u *2 = u' 2 , a brzina
2
transfera ove energije je proporcionalna sa u* / l , gde l odreuje veliinu krupnih
vrtloga (integralni razmer turbulencije). Pri visokim Reynolds-ovim brojevima krupni
vrtlozi zanemarljivi deo svoje energije gube direktno viskoznom disipacijom, tako da
se moe smatrati da je brzina predaje energije sitnim vrtlozima u krajnjoj liniji
jednaka disipaciji, pa je (G.I.Taylor):
e u *2 u * / l = u *3 /l .
(1.69)
Jednostavno se dolazi do relacije:
h
n 0,75
(
) = Re-l 0, 75 ,
l
u* l
(1.70)
koja ilustruje relativne veliine sitnih i krupnih vrtloga.

Taylor-ov mikro razmer
Za procenu disipacije turbulentne kinetike energije odreene sa d 'ij d 'ij potrebni su
mnogo manji razmeri nego to su to integralni razmeri turbulencije. Kinetika
energija turbulencije k = 0,5( u 2 + v 2 + w 2 ) u izotropnoj turbulenciji je jednaka
k = 1.5u 2 . Brzina disipacije turbulentne kinetike energije u izotropnoj turbulenciji je
odreena
sa
e = 2 n d ' ij d ' ij = 15 n ( u '1 / x 1 ) i

2
predstavlja
koliinu
turbulentne
kinetike energije po jedinici mase pretvorene u toplotu u jedinici vremena.

Koeficijent 15 je posledica mnogo komponenti (u ' i / x j ) . U cilju procene ovih
2
komponenti, Taylor-ov mikro razmer je definisan sa: (u'1 x1 )2 = u'12 l2 = 2 3k l2 ,

tako da se dobija:
l 2 = 10n
k
e
(1.71)
Smanjenje kinetike energije u toku vremena je u izotropnoj turbulenciji u prvom

priblienju jednako disipaciji:
Glava 1
28
( )
2
2
k 3 u
u
=
= 15n
x
t 2 t
(1.72)
Iz ovog izraza se vidi da je odumiranje turbulencije u izotropnom toku

proporcionalno gradijentu srednjeg kvadratnog odstupanja fluktuirajue brzine u
pravcu x. U izotropnoj turbulenciji nema generisanja turbulencije ve samo
odumiranja postojee prema gornjoj zakonitosti. Iz definicije korelacionog
koeficijenta (1.47) i uz korienje izraza (1.51) i (1.52) dobija se za izotropnu
turbulenciju:
1 1 f( r)
- 2=
l 2 r2
2
1 u
=
r 0
u2 x
(1.73)
odakle sledi:
u 2
u 2
= -10n 2
t
l
(1.74)
Odavde se vidi da vrtlozi malih razmera najbre odumiru. Vremenska konstanta

odumiranja vrtloga (Taylor-ov vremenski mikro razmer) je data sa:
tl =
l2
k
= .
10n e
(1.75)
Taylor-ov razmer l je uveden s obzirom da je integralni razmer l suvie velik za

procenjivanje ui/x j. Sa integralnim razmerom je povezan preko: l = C l l Re l-0,5 ,
gde je Cl=150,5 . Taylor-ov razmer nije reprezent disipativnih vrtloga ve sitnih
vrtloga koji turbulenciju pribliuju izotropnoj. On se teko eksperimentalno odreuje.
Zato se, mada to nije potpuno korektno, odreuje preko Kolmogorv-ljevog mikro
razmera, koji je jedino mogue nedvosmisleno odrediti (l=hRel0,25 ). U funkciji
Rel=u*l/n ova zavisnost je oblika l=150,25h Re l0,5 .
1.6.4. Turbulentna difuzija
Turbulentna difuzija, koja intenzivira meanje fluida i transfer koliine kretanja,
toplote i mase, je jedna od osnovnih karakteristika turbulentnih strujanja. Turbulentna
difuzija je za vie redova veliine vea od molekularne difuzije. Ona je posledica
stohastikog kretanja fluidnih delia. Srednje kvadratno pomeranje "lutajueg" fluidnog
delia u Lagrange-ovom polju je odreeno sa[84]:
x' 2i (T
) = 2u'2i
(T
0
- t )R Li (t )dt
(1.76)
29
gde je T vreme posmatranja kretanja oznaenog fluidnog delia. Za vrlo kratko vreme
(T<<tl) i t mora da bude malo, pa je proces pulzacija u potpunosti korelisan i RLi(t)1,
tako da se dobija:
x' 2i (T
) = u'2i T
(1.77)
to odgovara turbulentnoj konvekciji. Za vrlo dugo vreme (T >>tLi) dobija se:
x' 2i (T
) = 2u'2i T
t Li ,
(1.78)
to odgovara turbulentnoj difuziji. Koeficijent turbulentnog rasejanja (turbulentne

difuzije) fluidnih delia odreen je sa:
Di = n t =
1 d 2
x ' i (T ` )
2 dt
(1.79)
Iz (1.77) i (1.78) se dobija:

Di = u' 2i T
Di = u' 2i t Li
za
za
T
T
<< t l
> > t Li
Problem je znai reen za stacionarnu homogenu turbulenciju samo za veoma kratko i

veoma dugo vreme. Na tu injenicu se esto ukazuje kada se govori o nedostatku
pojedinih modela turbulencije. Po analogiji sa molekularnom difuzijom turbulentni
naponi, koji su posledica konvektivnog transporta, ali sa karakteristikama difuzivnosti,
predstavljaju se u funkciji turbulentne ili vrtlone difuzivnosti:
U
U j
i
- u' i u' j = n t
+
x i
x j
(1.80)
Koeficijent turbulentne difuzije nt je promenljiv u strujnom polju. Maksimalna vrednost

koeficijenta turbulentne difuzije po poprenom preseku razvijenog turbulentnog toka se
nalazi izmeu zone izrazito smicajnog toka i zone priblino konstantne brzine fluida, u
zoni maksimalnog efekta meanja i transportne sposobnosti turbulentnog toka.
1.7. Turbulentni energetski spektri
Jednaine Navier-Stokes-a se odnose na kretanje u jednoj taki. Osrednjavanje
u Reynolds-ovim jednainama se takoe odnosi na jednu taku. Odgovarajui modeli
turbulencije se ponekad nazivaju modeli u jednoj taki ("single-point models"), jer se
odnose na korelacije u jednoj taki prostora. Da bi se razmatrala statistika kretanja
razliitih prostornih razmera turbulencije tj. vrtloga razliitih dimenzija potrebne su
informacije o turbulentnim parametrima strujanja bar u dve take. Ove informacije se
dobijaju iz korelacionih funkcija turbulentnih fluktuacija. Modeli, koji razmatraju dinamiku
Glava 1
30
turbulentnih korelacija u dve take, nazivaju se spektralni modeli. Jednaine

konzervacije za fluktuacione komponente brzine u dve take u' i ,A u' j ,B se najee
izvode (na pr. [84]) pod pretpostavkom da je srednja brzina kretanja jednaka nuli, ime
se zanemaruju pre svega smicajni naponi glavnog toka. Ukoliko pored fluktuirajueg,
postoji i srednje kretanje fluida, jednaine (osim za neke uproene sluajeve) postaju
nepremostivo komplikovane. I ovako pojednostavljene jednaine konzervacije
korelacionih funkcija nisu pogodne za analize u sistemu fizikih koordinata. Zato se
koriste trodimenzionalne Fourier-ove transformacije.
r
Prema Cramer-ovoj teoremi, potreban i dovoljan uslov da Lij( r ) bude korelacioni
tenzor stacionarnog stohastikog procesa je da se moe predstaviti Fourier-ovom
transformacijom:
r
L ij ( r ) =
rr
exp(ik r )F
ij
r
(k )dk&
(1.81)
r
r
gde je d k& =dk1dk2dk3 , a F ij (k ) kompleksan tenzor, takav da je F ij (k ) dk& < i
r
F = X i X *j F ij ( k ) 0 za kompleksne konstante Xi i Xj* (Xj* je konjugovano kompleksna
vrednost Xj). Simbol i predstavlja imaginarnu jedinicu -1 . Moe se pokazati da ako

r
r
Lij( r ) obuhvata kontinualan pojas talasnih duina, F ij (k ) predstavlja kontinualnu
r
r
distribuciju talasnih brojeva. Fourier-ova transformacija Lij( r ) odreuje spektar F ij (k ) ,
r
koji je funkcija talasnog broja k ( k 1 , k 2 , k 3 ) , vektora veliine i, jednake 2p/talasna
duina, istog pravca kao i talasna duina (ali ne obavezno i istog pravca kao pravac
prostiranja talasa):
r
F ij (k ) =
1
(2p ) 3
1
(2p ) 3
rr
exp(- i k r )L
ij
r
( r )dr&
r
L ij ( r ) exp(- ik 1 r1 ) exp(- ik 2 r2 ) exp(- ik 3r3 )dr1dr2 dr3
(1.82)
r
r
Kada je r = 0 korelacija L ij ( r ) je jednaka:
L ij ( 0) = u' i (0)u' j (0) =
ij
r
(k )dk&
(1.83)
r
i pokazuje da F ij (k ) predstavlja gustinu doprinosa veliini napona u' i u' j u prostoru
r
talasnih brojeva, to drugim reima znai da F ij (k ) dk1dk2dk3 predstavlja doprinos
r
elementarne zapremine dk1dk2dk3 sa centrom na talasnom broju k (predstavljajui
znai talas duine 2p/i veliini napona u' i u' j . S obzirom da u' i u' j odreuje energiju po
r
r
jedinici mase komponenata brzine, F ij (k ) opisuje distribuciju energije u prostoru k i
r
zato se naziva tenzor energetskog spektra. Strogo uzevi, definicija F ij (k ) u jednaini
(1.82) vredi za homogenu turbulenciju, ali se u praksi koristi i za nehomogenu

turbulenciju pod pretpostavkom da je imaginarni deo transformacije, koji je posledica
31
asimetrije u' i u' j , mali. Dijagonalne komponente korelacionog tenzora u jednoj taki su
odreene sa:
L ii ( 0) = u' i u' i =
ii
r
(k )dk&
(1.84)
r
r
r
odakle se vidi da zbir ( F 11 (k ) + F 22 (k ) + F 33 (k ) ) predstavlja dvostruku vrednost
turbulentne kinetike energije po jedinici mase pri datom talasnom broju. Turbulentna
r
kinetika energija je odreena integralom po povrini sfere radijusa k = ki i povrine S:
E (i) =
1
F ii (i)dS.
2
(1.85)
Integraljenjem po svim talasnim brojevima dobija se vrednost turbulentne kinetike

energije po jedinici mase:
1
k = E (i)di=
20
0
r
1
1
F ii (i)dS di= 2 - F ii (k )dk& = 2 u' i u' i
(1.86)
Fourier-ova transformacija preslikava prostorne korelacije u prostor talasnih brojeva,

ime, grupiui informacije po odreenim karakteristikama (talasnim brojevima), u
izvesnim situacijama uproava problem. Modeli su jednostavniji nego kad bi se
dekompozicija izvrila u vrtloge. Sam spektar se relativno lako meri. Takoe, Fourierova transformacija konvertuje prostorno diferenciranje, na primer /xi , u jednostavno
mnoenje sa ki, ime se jednaine i proraun pojednostavljuju. Analogno, Fourier-ova
transformacija vremenske autokorelacije LLi(t):
1
Yii (w ) =
exp(- itw )L Li (t )dt
2 p -
(1.87)
preslikava vremensku autokorelaciju u frekventni prostor definiui vremensku

autokorelaciju sa:
L ii (t ) = L Li (t ) =
exp(itw )Y
ii
(w )dw
(1.88)
Poto je vreme jednodimenzionalna varijabla, vremenski odnosno frekventni

spektar Y(w) je jednodimenzionalan. Merenje ovog spektra je veoma teko i dugotrajno
i ima veoma malo eksperimentalnih podataka. Mogue je razmatrati vremenske
korelacije razliitih komponenti u jednoj taki u Lagrange-evom ili Euler-ovom prostoru
ali su od primarnog interesa vremenski spektri istih komponenti, a pre svega spektri koji
integriu ukupnu kinetiku energiju 0,5u' i u' i . U izotropnoj turbulenciji dijagonalni
lanovi tenzora frekventnog spektra su jednaki, a nedijagonalni su jednaki nuli.
Vrednost frekventnog spektra u koordinatnom poetku nije jednaka nuli, ve odreuje
Lagrange-ev ili Euler-ov integralni vremenski razmer u zavisnosti od koje se
autokorelacije polazi:
Glava 1
32
Yii (0) =
u ' u'
1
k
L ii (t )dt = i i t =
t
2p -
p
2p
(1.89)
U neizotropnoj turbulenciji, javlja se naravno vie vremenskih razmera. Bilo vremenski

ili prostorni razmer vrtloga moe biti upotrebljen za odreivanje njegovog poloaja i u
vremenskom i u prostornom spektru, to pokazuje da je vremenski spektar jednostavno
rearaniranje prostornog spektra. Ovo vai samo izvan domena mikro razmera
Kolmogorov-a, tj. u oblasti gde je uticaj viskoznih efekata zanemarljiv [234].
Fourier-ovom transformacijom se polje fluktuacionih brzina transformie u talase
razliitih talasnih duina. Svaki talas je povezan sa jednim Fourier-ovim koeficijentom.
Vrtlog je meutim povezan sa velikim brojem Fourier-ovih koeficijenata i relacija izmeu
njih. Dimenziji vrtloga l odgovara talasni broj i. Grubo je l = 2p / i. Spektar predstavlja
dekompoziciju lanova autokorelacija u talase razliitih perioda ili talasnih duina.
Veliina spektra odreene frekvencije ili talasne duine odreuje energiju talasa.
Reavanje jednaina dobijenih Fourier-ovom transformacijom korelacionih
funkcija je bre nego vremensko zavisnih Navier-Stokes-ovih jednaina [18], ali su
jednaine znatno kompleksnije i njihovo proirenje na smicajne tokove zahteva
uvoenje veoma grubih aproksimacija, tako da bez obzira na pedesetogodinji razvoj,
ovaj pristup se nije dovoljno pribliio reavanju praktinih problema. Meutim i dalje u
mnogim uglavnom teoretskim analizama [231], [234] koriste se statistiki osrednjene
jednaine zasnovane na Fourier-ovoj transformaciji strujne slike. Tu se takoe moe
primetiti da su sinusoidalni moduli siromana slika vrtloga i turbulentnih fluktuacija, tako
da se sutina fizikog procesa zamagljuje i gubi. Ipak na osnovu analiza u spektru
frekvencija i talasnih brojeva mogu se izvesti korisni zakljuci za objanjenja i
modeliranje pojedinih turbulentnih fenomena (pre svega o rasporedu energije po
vrtlozima razliite veliine).
1.7.1. Energetska kaskada
Turbulentnu kinetiku energiju je mogue analizirati na bazi njene distribucije po
talasnim brojevima ili frekvencijama na kojima se fluktuacije pojavljuju. Doprinos
r
fluktuacija talasnog broja i= k kinetikoj energiji po jedinici mase je jednak E(i), gde je
E(i) amplituda talasa. Postoje razliiti opisi kaskadnog prenosa turbulentne energije
kroz spektar, od veih ka manjim vrtlozima, od veoma uproenih fenomenolokih
opisa do komplikovanih modela, gde se zbog detaljnosti i sloenosti matetamikog
opisa teko prati fizika fenomena. Svi se meutim slau u zakljucima da se energija u
srednjem predaje od veih ka manjim vrtlozima i da je proces kaskadan, tj. da se u tom
stohastikom procesu, gde energiju razmenjuju svi sa svim, vrtlozi talasnog broja i
najvie energije razmenjuju sa vrtlozima susednih talasnih brojeva. Vei vrtlozi imaju
veu energiju i u proseku oni je predaju manjim vrtlozima, koji imaju manju energiju.
Prvobitni uzak poremeaj u obliku klina formira priguene oscilacije talasne
duine 2p/i. Zato se, radi uproenja, moe vrtlog talasnog broja i predstaviti kao traka
visine E (i) i irine recimo i. Veliina vrtloga je grubo 2p/i. Energija vrtloga veliine 2p/i
je proporcionalna sa E(k) puta izabrana irina spektra, koja je jednaka i. Karakteristina
0.5
brzina je u tom sluaju odreena sa [iE(i)] . Karakteristina brzina deformacije,
odreena kao odnos karakteristine brzine i karakteristinog razmera vrtloga, je u tom
sluaju data sa:
[iE (i)] 0, 5 = [ i3 E (i)]

d '( i) =
33
0, 5
(1.90)
2p i
2p
Ako se opet radi pojednostavljenja posmatra centralni deo spektra gde je
-5
E(i) i 3 [84], odakle sledi da je d'( i) i 3 , to pokazuje da najvea deformaciona

brzina koja deluje na vrtlog potie od neposredno veih vrtloga. Brzina deformacije se
aproksimativno predstavlja kao odnos karakteristine brzine i karakteristinog razmera
vrtloga: u' /l za krupne vrtloge i u'/l za sitne vrtloge. Zato se oekuje da brzina
deformacije d'(i) raste sa porastom i. Brzina deformacije tei da savlada tendenciju
vrtloga da izjednai komponente fluktuirajuih brzina (povratak izotropiji). Vremenski
razmer povratka izotropiji je grubo 1/d'(i). Ako je brzina deformacije kojom neki vrtlog
deluje na sve manje vrtloge, odnos /d'(i) predstavlja meru anizotropije i odreuje deo
energije koja se predaje pojedinim manjim vrtlozima. Manji vrtlozi, veeg talasnog broja,
bre se vraaju izotropiji spreavajui pojavu anizotropije dejstvom deformacione
brzine. Detaljnija kvantitativna analiza [234] pokazuje da se vei deo energije predaje
neposredno manjim vrtlozima, vei deo od preostalog manjeg dela energije sledeim
manjim vrtlozima i tako dalje. Aproksimacija je gruba, ali daje pre svega kvalitativnu
sliku kaskadnog transfera energije u trubulentnom toku, pokazujui da veina
turbulentne energije, koja se razmenjuje kroz odreeni talasni broj, oevidno dolazi od
neposredno veih vrtloga i ide neposredno manjim. Prikazanoj emi (detaljnije i
originalno prikazanoj u ref. [234] ) se mogu postaviti znaajne zamerke. Ona je
izabrana kao najkraa ilustracija tvrdnje o kaskadnom transferu turbulentne energije.
Ubedljivija i argumentovanija (i mnogo dua) objanjenja se mogu nai na pr. u
ref.[231].
Svaki vrtlog je naravno izloen dejstvu mnogih drugih vrtloga razliitih dimenzija,
ali kaskadni transfer energije po kontinualnom spektru talasnih brojeva predstavlja
dominantan proces i osnovnu karakteristiku turbulentnih tokova, koja ih razlikuje od
drugih oscilatornih i stohastikih kretanja fluida (na pr. razliite nestabilnosti
jonizovanog fluida u fizici plazme). Ovaj trodimenzionalni nelinearni proces ukazuje na
odreenu ureenost u haotinom turbulentom strujanju i otvora mogunost prorauna i
predvianja pojedinih turbulentnih efekata. "Zato izjednaavanje pojmova "turbulencija"
i "nemogue proraunati" -nedovoljno promiljenu osnovu mnogih definicija - treba
odbaciti" [18].
Kaskadni proces transfera energije se zavrava u najsitnijim vrtlozima, gde ova
kaskadna aproksimacija vie ne vredi, s obzirom da je ovde deformaciona brzina
u h = (e n ) 0 ,5 istog reda veliine kao i d'(i).
1.7.2. Lokalna izotropija

Definicije homogene turbulencije ponekad nepotrebno lie na dokaze
matematikih teorema. Jednostavno se, meutim, moe rei da homogena turbulencija
predstavlja stohastiko kretanje, ija su prosena svojstva nezavisna od poloaja u
toku fluida. Izotropna turbulencija predstavlja homogenu turbulenciju, ije se statistike
turbulentne karakteristike ne menjaju pri rotaciji koordinatnog sistema. Ona predstavlja
najjednostavniji mogui sluaj turbulencije i kao takav predstavlja idealizaciju u prirodi
nepostojee turbulencije.
Turbulencija moe biti generisana u glavnom samo jakim gradijentima brzine u
toku. U domenu tog generisanja turbulencija je najee naglaeno neizotropna.
34
Glava 1
Potrebno je neko vreme tj. udaljenje od mesta generisanja da se turbulencija sve vie i
vie priblii izotropnoj. Takoe se razvijeni turbulentni tokovi pri visokim Reynolds-ovim
brojevima u sluajevima ravnotee generisanja i odumiranja turbulencije mogu u nekim
situacijama pribliiti izotropnoj turbulenciji. U priblienju turbulencije izotropnoj potraena
je ansa za njenu predikciju.
Anizotropija vrtloga zavisi od odnosa vremenskih razmera odnosno brzina
deformacija krupnih struktura, koji vre deformaciju, i lokalne vrednosti brzine
deformacije razmatrane strukture. Brzina deformacije krupnih vrtloga je uporediva sa
brzinom deformacije glavnog toka ( U y u * l ). Zato veliki vrtlozi imaju priblino
stacionarnu anizotropiju, iju stacionarnu orijentaciju odravaju brzine deformacije
glavnog toka. Kao to smo videli (ta.1.4.2.) usled deformacionog rada, vektori
vrtlonosti se stalno menjaju po veliini i pravcu, menjajui polje deformacionih brzina.
to su vrtlozi manji ove promene su vee. Brzina deformacije sitnih vrtloga (d'ij(i)@u*/l)
je velika u poreenju sa brzinama deformacije glavnog toka i velikih vrtloga, tako da se
mogunost pojave stacionarne anizotropije smanjuje. To ne znai da su mali vrtlozi
izotropni, jer je transfer kinetike energije mogu samo ako su vrtlozi povezani sa
brzinom deformacije, zata je neophodna anizotropija. Radi se o tome da sa
smanjenjem stacionarnosti anizotropije u oblasti sitnih turbulentnih struktura, uestalost
promena polja brzina deformacije postaje jako velika, tako da se moe oekivati da se
polje u srednjem pribliuje izotropnom. Turbulencija sitnih struktura se intenzivno
"otima" permanentnom ureenju, tako da se svaki smisao pravca i permanentne
orijentacije gubi. Koncept se naziva - lokalna izotropija. Mada se esto vezuje za oblast
u toku, atribut "lokalna", kako je to izvorno definisano (Kolmogorov, 1941), se odnosi na
visoke talasne brojeve (sitne turbulentne razmere). Eksperimentalne evidencije ukazuju
0,5
da je za pojavu lokalne izotropije verovatno potrebno da bude u*l@(e/n) >u*/ l
2
(odnosno l l >10), to znai da Reynolds-ov turbulentni broj Ret = k /(ne) treba da
bude najmanje jednak 100. S obzirom da su u delu spektra, gde lokalna izotropija
preovladava, vremenski razmeri kratki u poreenju sa onim glavnog toka, mali vrtlozi
brzo odgovaraju na promenu u glavnom toku, tako da su uvek u aproksimativnoj
ravnotei sa lokalnim uslovima, ak i kada se ovi poslednji razvijaju. Zato se pojas
talasnih brojeva, gde je lokalna izotropija dominantna, naziva ravnoteni pojas.
Doprinos teorija anizotropne turbulencije po broju i po performansama ukupnom
reenju turbulentih problema je za sada mali, to je lako razumeti s obzirom na
ekstremnu kompleksnost problema. U takvoj konstelaciji koncept lokalne izotropije se
pokazao dragocenim za reavanje konkretnih problema.
1.7.3. Dinamika energetskog spektra
Slinom procedurom, kao i za jednaine za Reynolds-ove napone, mogu se
izvesti ([84], [9], [19]) jednaine konzervacije za dvostruke prostorne korelacije
( u' A ) i ( u' B ) j . Jednaine su izvedene za turbulentne brzine sa nultom srednjom
vrednou, ime je izolovano polje fluktuirajuih brzina. Ako bi pored fluktuirajuih
komponenti brzina postojale i osrednjene komponente, jednaine bi postale
nepremostivo sloene. Nakon sreivanja dobija se transportna jednaina za korelacije
( u' A ) i ( u' B ) j (sl. 1.2) oblika:
( u ' A ) i ( u' B ) j =
t
rk
[( u '
35
) ( u' A ) k ( u' B ) j - ( u ' A ) i ( u' B ) j ( u' B ) k ] +
A i
2 ( u ' A ) i ( u' B ) j
1 p' A ( u ' B ) j p ' B ( u' A ) i
+
+ 2n
r
ri
rj
rk2
(1.91)
Jednaina (1.91) opisuje promenu prostorne korelacije za dve take homogene

turbulencije bez deformacija. Prvi lan na desnoj strani jednaine predstavlja transfer
izmeu kretanja razliitih turbulentnih razmera inercionim efektima. Drugi lan prikazuje
preraspodelu korelacija po razliitim komponentama "i" i "j" posredstvom pulzacija
pritiska. Trei lan na desnoj strani jednaine opisuje promene korelacija usled
viskoznih efekata. Za razmatranja, koja se ovde sprovode, mogu se relacije
fluktuirajueg pritiska i brzine zanemariti s obzirom na invarijantnost izotropne
turbulencije u odnosu na rotaciju koordinatnog sistema i pretpostavljenu nestiljivost
fluida [84]. S obzirom na definicije prostornih korelacija (143) i (1.57) jednaina (1.91)
se moe predstaviti u obliku:
r
r
2
r
L ij ( r ) =
L ik ,j ( r ) - L i ,jk ( r ) + 2n 2 L ij ( r )
t
rk
rk
(1.92)
S obzirom da je u izotropnoj turbulenciji ( u' A ) i ( u' A ) k ( u' B ) j = -( u' A ) i ( u' B ) j ( u' B ) k

r
r
odnosno Lik,j( r )= -Li,jk( r ), moe se videti primenom relacije (1.58) da je
r
r
x k L ik , j ( r ) = - x k L i , jk ( r ) . Prvi lan na desnoj strani jednaine (1.92) predstavlja
r
tenzor drugog reda (zbog sumiranja po k) i zato emo ga oznaiti sa Sij( r ). Poto je Lik,j
r
r
( r ) odreeno jednim skalarom ( jednaina (1.58) ) i Sij( r ) je definisano tim skalarom
[64] i za sluaj kontrakcije indeksa se redukuje na:
r
1 3 s( r )
r
r
S ii ( r ) = u ' 3 2
r
+ 4r 2 s( r )
r
r r
(1.93)
r
S obzirom da su korelacije ( u' A ) i ( u' B ) j u optem sluaju funkcije vremena, i Lij( r ) i
r
Sij( r ) su takoe funkcije vremena. Uz navedena pojednostavljenja pri saimanju
indeksa jednaina (1.92) poprima oblik:
2
r
r
r
L ii ( r , t) = S ii ( r , t) + 2 n 2 L ij ( r , t)
t
rk
(1.94)
Za direktnu kvantitativnu analizu uticaja razliitih razmera kretanja pogodnije je

razmatrati Fourier-ovu transformaciju jednaine (1.94), koja se za izotropnu turbulenciju
svodi na:
r
r
r
F ii (k , t ) = Fii (k , t ) + 2nk 2F ii (k , t )
t
(1.95)
r
Korienjem sferinih koordinata k,j,q, korelacija Lii( r , t ) se moe svesti na[64]:
Glava 1
36
sin( ir )
r
L ii ( r , t) = 4p dii2
E ii ( i, t)
ir
0
(1.96)
gde Eii(i,t) odgovara Fii(i,t). S obzirom da je:
L ii ( 0, t) = 3u ' 2 = 4p dii2 E ii ( i, t)
(1.97)
prirodno je uvesti funkciju trodimenzionalnog energetskog spektra:

E( i, t ) = 2pi2 E ii ( i, t )
(1.98)
takvu da je zbog (1.97):
diE (i, t ) = 32 u'
= k.
(1.99)
Uvodei takoe spektralnu funkciju:

F( i, t ) = 2pi2 Fii ( i, t )
(1.100)
dinamika jednaina energetskog spektra dobija oblik:
E (i, t ) = F(i, t ) - 2n i2 E (i, t ) .

t
(1.101)
Osrednjeni efekat se dobija integraljenjem po svim talasnim brojevima:

i
diE (i, t ) = diF(i, t ) - 2n dii2 E (i, t )

t 0
0
0
(1.102)
Jednaina (1.101) predstavlja dinamiku jednainu turbulentnog energetskog spektra.

Leva strana jednaine odrejuje brzinu odumiranja turbulentne energije po pojedinim
talasnim brojevima spektra. Na desnoj strani jednaine su prenos energije kroz spektar
i viskozna disipacija, respektivno. Funkcija spektralnog prenosa energije F(i,t) odreuje
mehanizam transfera turbulencije kroz interakcije vrtloga razliite veliine, odnosno
razliitog talasnog broja i usled toga transfer energije inercionim efektima. Moe se
pokazati da je [9]:
diF(i, t ) = 0
(1.103)
to pokazuje da F(i,t) predstavlja redistribuciju kinetike energije kroz proces transfera,

iji je neto efekat u ukupnom spektru jednak nuli. Egzaktno reenje nelinearne
jednaine (1.101) nije poznato. Neophodne su aproksimacione relacije za funkciju
transfera F(i,t). Najee se polazi od koncepta "vrtlone viskoznosti" Heisenberga
37
[82], koji je postavljen po analogiji sa molekularnom viskoznou. S obzirom da drugi

2
izvod odgovara mnoenju sa i dobija se:
i
2
diF(i, t ) = -2n t (i, t ) dii E (i, t )
0
(1.104)
gde nt(i,t) predstavlja kinematsku turbulentnu viskoznost pri kojoj vrtlozi talasnog broja
veeg od i odvode energiju od krupnijih vrtloga. Ona se moe u najjednostavnijem
obliku predstaviti sa:
n t (i, t ) = a
E (i, t )
di
i3
(1.105)
gde a predstavlja koeficijent proporcionalnosti.

Koncept Heisenberga omoguava reavanje dinamike jednaine energetskog
spektra i na taj nain uvid u fizike karakteristike i precizniji opis energetskog spektra.
Kvalitativni prikaz spektra E(i,t) i pojedinih lanova jednaine (1.101) pri visokim
Reynolds-ovim brojevima (prema [79] i [84] ) dat je na sl. 1.4. Detalji reenja jednaine
(1.101) za pojedine oblasti spektra dati su u ref. [84]. Ako turbulencija sadri samo
krupne vrtloge E(i,t) e postojati samo u oblasti niskih frekvencija. Ako postoje samo
sitni vrtlozi E(i,t) e postojati samo u oblasti visokih frekvencija, odnosno talasnih
brojeva. U toku nastajanja turbulencije prvo postoje samo krupni vrtlozi u oblasti gde su
glavni parametri oni koji opisuju transfer energije od glavnog toka ka turbulenciji. Pojas
u *2 4
najniih talasnih brojeva je odreen integralom Loitsianskii-a, I =
r f ( r , t ) dr , koji
3p 0
definie totalnu koliinu poremeaja uvedenu sistemom, koji generie turbulenciju.
4
Funkcija energetskog spektra brzo raste u poetku sa i , zatim kada difuzioni efekti
postanu znaajniji sa nti2. Najvei vrtlozi pokazuju veliki stepen stabilnosti i saglasno sa
tim slabu zavisnost od vremena. Kada turbulencija raste ka svojoj potpunoj razvijenosti,
krupniji vrtlozi, pored predaje energije sitnijim vrtlozima, proizvode manje i manje vrtloge
kroz inercione interakcije. U potpuno razvijenoj turbulenciji maksimum kinetike energije
nemaju najvei vrtlozi, ve vrtlozi veih talasnih brojeva. Ovaj pojas produkcione
oblasti, gde E(i,t) ima maksimum, odreen talasnim brojem ie, naziva se opseg vrtloga
nosioca energije ili, krae, opseg energetskih vrtloga.
2
2
Relativna promena ukupne turbulencije je odreena sa (u* /t)/u* .
Permanentnost krupnih vrtloga obezbeuje niska frekvencija ovih vrtloga u*ii u
poreenju sa relativnom brzinom promene ukupne turbulencije. U oblasti vrtloga
nosioca energije, frekvencija vrtloga u*eie pribliuje se brzini promene kinetike energije.
Kao uticajni parametri pojavljuju se vreme, disipacija i viskoznost, koji su meusobno
povezani i koji formiraju bezdimenzionalnu grupu, ija vrednost mora biti konstantna:
et 2
= const.
n
(1.106)
Sa daljim porastom talasnih brojeva, pri visokim i, frekvencije u*ii postaju veoma visoke
u poreenju sa brzinom promene ukupne turbulencije. Vremenski razmeri postaju tako
mali da detalji energetskog transfera izmeu glavnog toka i turbulencije ne mogu biti od
Glava 1
38
vanosti. Vrtlozi u ovoj oblasti su pobueni transferom energije od veih vrtloga i nisu
zavisni od naina produkcije turbulencije, odnosno od vanjskih uslova. Turbulencija se
moe smatrati statistiki skoro stacionarnom, a brzine promena srednjih vrednosti se
mogu smatrati zanemarljivim. Velikim brojem eksperimentalnih evidencija podrana je
pretpostavka da je, ak i pri neizotropnom turbulentnom toku, turbulencija visokih
talasnih brojeva veoma blizu izotropiji.
N aj ve} i
v r t l ozi
V r t l ozi nosi oci

ener gij e
U niv er zalni r avnot e` ni opseg

I ner cioni
podopseg
n ti
E (i,t)
F( i,t)
2 -5
e 3i 3
et 2
= const
n
i-7
Ii
ie
id
i*
E ( i, t )
t
Sl ik a 1.4 Sp ek t ar tur bul entne ener gije
Karakter turbulencije je odreen parametrima koji su rezultat unutranjih uslova. Poto

se sva energija na kraju disipira viskoznou, ukupna koliina transfera energije mora
biti jednaka disipaciji e, pri emu je drugi uticajni parametar sama viskoznost fluida. Ova
oblast visokih talasnih brojeva naziva se univerzalna ravnotena oblast i odreena je
univerzalnom ravnotenom teorijom Kolmogorov-a. U ravnotenoj oblasti funkcija
2
-5
energetskog spektra opada u poetku umereno ( E e 3 i 3 ) da bi u oblasti najsitnijih

vrtloga spektra odumirala veoma brzo ( E i-7 ). Veina viskozne disipacije kinetike
energije turbulencije javlja se blizu Kolmogorov-ljevog mikrorazmera h. Ravnotena
oblast tako ukljuuje disipacionu oblast, veoma slino kao to zidna oblast graninog
sloja ukljuuje viskozni podsloj. Townsend je pokazao da se najvei deo viskozne
disipacije pojavljuje u opsegu idh<0,5, gde je id talasni broj koji odgovara maksimumu
(odnosno minimumu) krive [2ni2E(i,t),i]. Opseg ravnotene oblasti, gde vredi:
2
- 53
E(i, t ) = ae 3 i
(1.107)
(sa a 1,5) naziva se inercioni podopseg. On je spektralni ekvivalent inercionog

podsloja graninog sloja. U tom opsegu inercioni transfer je dominantan faktor. Za
postojanje inercionog podopsega potrebno je da Reynolds-ov broj bude veliki (Re>105).
Ukoliko je Re dovoljno veliki, disipacija u oblasti talasnog broja daleko ispod
maksimuma disipacije e biti zanemarljiva u poreenju sa enerigjom transferovanom
39
inercionim efektima. Uticaj viskoznosti e se izgubiti tako da e turbulencija biti

odreena samo sa e. Meutim, da bi to bilo mogue potrebno je da u isto vreme nema
direktnih efekata vrtloga nosioca energije, pa je taj pojas odreen sa:
ie << i<< id
(1.108)
U njemu je turbulencija statistiki nezavisna od pojasa energetskih vrtloga i pojasa jake

viskozne disipacije. Sutina je da postoji dovoljno veliki Re da bi postojao dovoljno
veliki opseg talasnih brojeva definisan sa (1.108). On predstavlja logian prelaz izmeu
oblasti visokih talasnih brojeva gde se funkcijom transfera F(i,t) predaje energija
najsitnijim vrtlozima i pojasa niskih talasnih brojeva gde se funkcijom transfera F(i,t)
oduzima od krupnih vrtloga. U sluaju da prestane dejstvo spoljanjih efekata, koji
uzrokuju turbulenciju, brzina odumiranja E(i,t)/t spektra niskih frekvencija e biti
jednaka F(i,t), dok e odumiranje spektra visokih frekvencija biti odreeno internim
uslovima.
2
MATEMATIKO MODELIRANJE TURBULENCIJE
2.1. Pristup modeliranju turbulencije
Vektorsko brzinsko polje predstavlja osnovu transportnih procesa u tokovima
fluida. Ostale varijable (entalpija, entropija, gustina ...) su pasivni skalari. Za sluaj
laminarnog toka, postoji numeriko reenje Navier-Stokes-ovih jednaina. Moe se rei
da za Reynolds-ove jednaine turbulentnog toka ne postoji egzaktno reenje zbog vika
varijabli. Primena numerikih metoda omoguila je da se problemu reavanja
turbulentnih strujanja pristupi na kvalitativno nov i egzaktniji nain. Matematiko
modeliranje turbulencije je popularan naziv za diferencijalne ili algebarske jednaine,
kojima se aproksimativno matematiki simuliraju statistike korelacije fluktuirajuih
turbulentnih veliina, nastalih tokom procesa osrednjavanja i kojima se postie
zatvaranje sistema jednaina konzervacije osrednjenih parametara toka. Problem ima
dva razliita aspekta. Fizikalni aspekt problema odnosi se na zatvaranje sistema
jednaina koje opisuju turbulentni tok, tako da one sadre isti broj nepoznatih koliko ima
jednaina. Ovaj deo problema se ustvari svodi na iznalaenje dodatnih informacija o
turbulenciji i njihovom matematikom formulisanju u obliku pogodnom za reavanje
postojeih Reynolds-ovih jednaina. Ovaj aspekt problema je odsutan u laminarnom
toku. Matematiki aspekt problema je prisutan kako kod turbulentnih tako i kod
laminarnih tokova i odnosi se na iznalaenje odgovarajuih metoda za reavanje
jednaina koje definiu problem. Izbor metoda je zavisan pre svega od tipa jednaina,
kojima je odreen domen uticaja take u fluidu. Domen uticaja take definie polje fluida
u kojem se u svakoj taki menjaju promenljive ukoliko se promeni neka od varijabli u
jednoj taki. Kod eliptikih tokova domen uticaja obuhvata kompletan tok. Kvaziparalelni
tokovi (tokovi tipa graninog sloja) su tokovi, koji imaju jedan dominantan pravac
strujanja fluida i kod kojih su smicajni naponi i toplotni difuzioni fluksevi znaajni samo u
pravcu normalnom na dominantan pravac teenja. Jednaine koje definiu tokove tipa
graninog sloja su paraboline. Kod njih je domen uticaja samo nizvodno od posmatrane
take. Kod parabolinih tokova se tako pri reavanju problema, koje je uvek iterativno,
smanjuje broj uticajnih taaka. Problem je mogue reiti tzv. nizvodno marirajuom
procedurom idui niz struju. I kod parabolinih i kod eliptinih jednaina prisutno je
pitanje dimenzionalnosti problema odnosno modela. [to se tie dimenzionalnosti modela,
moe se kod kompleksnih problema govoriti i o nulto-dimenzionalnim modelima
baziranim na skupu jednaina razvijenih na osnovu statistikih, dimenzionalnih ili
intuitivnih analiza i ideja, koje su iskoritene za korelacije eksperimentalnih podataka, ali
ti modeli karakteriu empirijsko-inenjerski pristup u reavanju problema. Tako se
najjednostavnijim modelima za matematiko opisivanje turbulentnih transportnih
40
Matematiko modeliranje turbulencije
41
procesa, (sa transportom toplote i mase), baziranim na fundamentalnim zakonima fizike i

hemije, sa reavanjem simultano povezanih diferencijalnih jednaina konzervacije
koliine kretanja, energije i mase, mogu smatrati jednodimenzionalni modeli. Kod njih se
promene relevantnih parametara procesa razmatraju samo du jedne koordinate, koja
obino predstavlja glavni pravac strujanja. Mada su i jednodimenzionalni modeli u
pojedinim sluajevima (na pr. sagorevanje ugljenog praha) veoma kompleksni i u
odreenim situacijama pruaju korisne informacije, oni se sa stanovita savremenih
dostignua uglavnom smatraju prevazienim i koriste se jo samo kao lokalna
aproksimativna reenja (na pr. granini uslovi) u sklopu vie dimenzionalnih modela.
Dvo i tro-dimenzionalni modeli spadaju u istu familiju modela i reavaju se istim odnosno
slinim algoritmima. Razlika je uglavnom u optereenju kompjuterske memorije i
kompjuterskom vremenu za proraun. Trodimenzionalni modeli esto poprimaju takve
razmere da se, kada je god to mogue, tei svojenju problema na osnosimetrini
odnosno dvodimenzionalni. Trodimenzionalni algoritmi objektivno imaju mnogo grublju
numeriku mreu, tako da se problem izmeu ostalog svodi na izbor izmeu detaljnijih
diskretizacija jednaina i adekvatno detaljnijih rezultata promena varijabli
(dvodimenzionalni modeli) i boljeg ali znatno grubljeg uvida u nesimetrian prostorni
raspored varijabli (trodimenzionalni modeli). S obzirom na uvek prisutan dominantan
pravac strujanja fluida i najee pravilne geometrije dvodimenzionalni modeli su za
sada u veini sluaajva prihvatljiviji, ali postoje situacije kada je neophodno problem
razmatrati u trodimenzionalnom prostoru.
E gzak t n e t r ansp or t n e
j ed na~i n e
E k sp er i m en t
I nt u i ci j a
N u m er i ~k e m et od e
M o d el t u r b u l en ci j e
K o m p j ut er sk i al go r i t am
Pr i m en a n a ek sp er i m en t al no
n ev er i f i k o van e si t u aci j e i
n o v e p r o cese
da
Sl agan j e sa
ek sper i m en t o m
ne
M o gu } n o st p o b ol j { an j a
t a~n ost i p r or a~u n a
da
ne
da
M o gu } no st k o r ek ci j e m o del a
ne
Sl i k a 2.1. [ em at sk i p r i k az m et o d o l o gi j e r azv o j a m o d el a
Za diskretizaciju parcijalnih diferencijalnih jednaina, koje opisuju turbulente

transportne procese mogui su razliiti pristupi, od kojih je metod kontrolnih zapremina
za sada ubedljivo najei. Njegov glavni nedostatak se odnosi na zahtev za regularnom
i ortogonalnom numerikom mreom. Kao atraktivna mogunost za prevazilaenje mana
42
Glava 2
metoda kontrolnih zapremina javlja se metod konanih elemenata. Dugo vremena se

nastoji da se problem ortogonalnosti mree prevazie koritenjem metode konanih
elemenata, ali problemi sa numerikom difuzijom i lokalnim balansom mase za sada
blokiraju njegovu upotrebu u oblasti turbulentnih strujanja, mada kao izazov i mogunost
i dalje privlai panju. Zbog toga je panja i dalje usmerena na prevazilaenje
nedostataka i usavravanje metoda konanih zapremina. Kao posledica toga javile su se
modifikacije metode kontrolnih zapremina sa umereno neortogonalnom mreom. Mada
ove modifikacije znatno uslonjavaju jednaine i objektivno negativno utiu na tanost
prorauna i konvergencije reenja, one, pored toga jo uvek nisu adekvatno verifikovane
na kompleksnim problemima, otvaraju perspektive za prevazilaenje nepravilnih
geometrija domena raunanja. Upotrebom krivolinijskih neortogonalnih koordinata u
sklopu metode konanih zapremina postojea prednost metode konanih elemenata sve
manje dolazi do izraaja.
U fizikalnom aspektu problema dominantnu ulogu imaju turbulentni naponi.
Glavni gubitak energije nije na zidu ve u fluidu, mada je najee posledica zida.
Matematiko modeliranje turbulencije je prvenstveno usmereno ka odreivanju odnosno
aproksimaciji turbulentnih napona i turbuletnih flukseva skalarnih varijabli. Potrebno je
da osnovne postavke aproksimacija budu eksperimentalno podrane i dokazane, a
ukupni modeli budu verifikovani na eksperimentalno prouenim procesima. Tako se
dolazi do eme reavanja problema u kojoj su implicitno povezani teoretsko poznavanje
fizike pojedinih segmenata, eksperimentalni uvid u strukturu turbulencije i performanse
kompjutera i numerikih metoda (sl. 2.1.).
Primena modeliranja turbulencije vezana je za razvoj numerikih procedura i
monih kompjutera. Modeliranje turbulencije svoju ekspanziju doivelo je poetkom
sedamdesetih. Od tada je ova disciplina dala znatan doprinos izuavanju i reavanju
razliitih konkretnih hidrodinamikih problema u sklopu razvoja pojedinih procesa i
tehnologija. Pri tome posebno treba ukazati da se s obzirom na analogije transportnih
procesa (transfera impulsa, toplote i mase) u osnovi prorauna energetskih i
koncentracijskih flukseva nalaze modeli turbulencije, omoguujui na taj nain proraun
kompleksnih tokova sa razmenom toplote i hemijskim reakcijama. U optem sluaju
modeliranje turbulentnih transportnih procesa moe da se odnosi na trodimenzionalni
recirkulacioni multikomponentni viefazni neizotermalni reaktivni tok sa razmenom
koliine kretanja, toplote i mase izmeu faza, sa mnogostrukim hemijskim reakcijama i
razmenom toplote zraenjem. Prisustvo pojedinih efekata odrejuje razliite klase
problema i modela, koji se mejusobno razlikuju pre svega po stepenu kompleksnosti.
esto je esencijalni problem u iznalaenju optimuma izmeu teoretskog tretmana
problema, potrebnog kvaliteta rezultata, adekvatnog opisa kompleksa prisutnih
fenomena i razumnog i mogueg optereenja kompjuterskog sistema.
2.2 Definicija polaznog problema turbulentnog strujanja
Sistemom jednaina (1.2), (1.3) i (1.6) u potpunosti je definisano kretanje
izotermnog viskoznog fluida. Trenutne jednaine turbulentnog stacionarnog strujanja su
date sa:
(ru i ) = 0
xi
-------( rur ) = 0
(2.1)
p
(ru i u j ) =
ij + rf i
xj
xj
xi
-----------------r
rr
[ ruu] = - p + rf
[ ]
43
(2.2)
gde je tenzor napona:

u i u j
2 u
+
) - m k d ij
x j x i
3 xk
-----------------r
r T 2
r
= m {u} + m {u} - m ( u) d
3
ij = m (
(2.3)
Oznaka "T" u eksponentu oznaava transponovani tenzor, a dij= d Kronecker-ov delta
operator. Jednaine su date i u vektorskoj notaciji u cilju dodatnog osvetljavanja fizikog
smisla jednaina. Leva strana jednaine (2.2) opisuje promenu koliine kretanja
konvektivnim transportom, tj. proticanjem fluida kroz granine povrine elementarne
kontrolne zapremine. Prvi lan na desnoj strani jednaine oznaava difuzioni odnosno
molekularni transport koliine kretanja. On je posledica viskoznosti fluida i odreen je
promenom tenzora napona ij, koji definie "j" komponentu koliine kretanja, koja u
jedinici vremena prolazi kroz jedininu povrinu okomitu na "i" pravac. Tenzor napona ij
je povezan sa unutranjim trenjem u fluidu i zato je logino da bude povezan sa razliitim
komponentama gradijenta brzine. Konaan oblik za ij je odreen kao linearna
simetrina kombinacija izvoda brzine, koja iezava pri istoj translaciji (svuda ista
r
brzina) i istoj rotaciji fluida [13]. lanovi p i r f opisuju dejstvo sila pritiska i
zapreminskih sila na elementarnu zapreminu fluida.
Konzervacija mase fluida je odreena jednainom kontinuiteta (2.1). U vezi sa
konzervacijom mase u literaturi se esto navodi da se u veini turbulentnih tokova efekat
kompresibilnosti fluida moe zanemariti i fluid smatrati nestiljivim. Ustvari problem
kompresibilnosti fluida pri analizi i posebno pri modeliranju turbulentnih tokova ima
specifian aspekt. Mera vanosti varijacija gustine je odreena odnosom karakteristine
turbulentne brzine u* i brzine zvuka c [9]. Smatra se da se ako je (u*/c)<<1
kompresibilnost fluida moe zanemariti, ime se jednaine turbulentnog strujanja
znaajno uprouju, s obzirom na zanemarivanje korelacija fluktuacija gustine (na pr.
r' u' ). U skladu sa ovakvim pristupom u velikoj veini sluajeva zanemaruje se i lan
r
2/3m( u ) d u izrazu za napone ij, to strogo uzevi vai za nekompresibilne fluide.
Ovakav pristup, meutim, ne znai zanemarivanje promena srednje gustine po vremenu
i prostoru toka. Promena srednje gustine se uzima u obzir preko jednaina stanja i
drugih termodinamikih relacija u funkciji lokalnih vrednosti pritiska i temperature.
Sluajevi kada se korelacije fluktuacija gustine ne mogu zanemariti zahtevaju specifian
pristup i bie razmatrani posebno.
Predstavljanjem trenutnih varijabli kao zbir osrednjenih po vremenu i fluktuirajuih
komponenti (na pr. u=U+u) dobijaju se poznate Reynolds-ove jednaine strujanja (1.10),
Glava 2
44
koje su istog oblika kao i trenutne jednaine s tom razlikom to se u tenzoru srednjeg
napona kao posledica osrednjavanja javljaju komponente Reynolds-ovih turbulentnih
napona:
Ui U j 2 Uk
(2.4)
+
)- m
ij = m (
d ij - r u'i u' j.
x j xi 3 xk
U kartezijanskim koordinatama razvijene Reynolds-ove i jednaina kontinuiteta imaju u
optem sluaju oblik:
( )
( )
( )
( )
2
2
2
(rUU) + (rUV) + (rUW) = - P + m U2 + U2 + U2 - ru' u' - ru' v' - ru' w' + rfx
x
y
z
x x
y
z x
y
z
2
2
2
(rUV) + (rVV) + (rVW) = - P + m V2 + V2 + V2 - ru' v' - rv' v' - rv' w' + rfy
x
y
z
y x
y
z x
y
z
(2.5)
2
2
2

- ru' w' - rv' w' - rw' w' + rfz

(rUW) + (rVW) + (rWW) = - P + m W2 + W2 + W
x
y
z
z x
y
z2 x
y
z
(rU) + (rV) + (rW) = 0

x
y
z
Problem se uproava u situacijama kada su pojedini lanovi jednaki nuli (na pr. kod
dvodimenzionalnog toka) ili kada je mogue zanemarivanje lanova, ija je vrednost
relativno mala u poreenju sa drugim lanovima. Ali problem zatvaranja sistema
jednaina uvek ostaje. Za reavanje Reynolds-ovih jednaina potrebne su dodatne
jednaine za turbulentne napone. Meutim, transportne jednaine za turbulentne
napone sadre korelacije vieg reda. Nove jednaine uslovljavaju pojavu novih korelacija
tako da se sistem jednaina ne moe zatvoriti. Problem je meutim asimptotski s
obzirom da se sa poveanjem reda korelacija njihov intenzitet i uticaj na konano reenje
smanjuje. Zato se na odreenom broju jednaina moemo zaustaviti smatrajui sistem
jednaina zatvorenim, zanemarujui korelacije vieg reda ili ih aproksimirajui
korelacijama nieg reda. Na kom e se nivou izvriti modeliranje zavisi od vrste
problema, nivoa poznavanja mehanizma turbulencije, kvaliteta eljenih rezultata i
ekonomskih razloga. Modeli turbulencije koji su se pojavili uporedo sa ulaenjem u
sutinu turbulentne difuzije podeljeni su u grupe na razliite naine od strane raznih
autora: prema tome da li se odnose na opisivanje turbulentne viskoznosti ili turbulentnih
napona, prema tome da li su dodatne jednaine algebarske ili diferencijalne ili prema
broju dodatnih jednaina. U daljem tekstu e biti dat kratak pregled nekih od najee
primenjivanih modela.
2.2.1. Klasifikacija modela turbulencije
Nestacionarnost, nelinearnost, nepovratnost i stohastinost turbulencije ine u
praksi problem turbulencije nereivim egzaktno bez obzira to Navier-Stokes-ove
jednaine u potpunosti opisuju kretanje fluidnog delia. Osnovni problem se sastoji u
potrebi za finom numerikom mreom, koja bi izolovala uticaje najsitnijih turbulentnih
struktura, to pred kompjutere postavlja zahteve za memorijskim kapacitetima i brzinom
raunanja, koji jo uvek nisu dostignuti. U sutini razvoj modela turbulencije je povezan i
45
uslovljen razvojem kompjutera. Do pojave kompjutera reenja su traena koritenjem

integralnih metoda baziranih na fenomenolokim teorijama turbulencije i svoenju
parcijalnih diferencijalnih jednaina na obine diferencijalne jednaine, koje je mogue
reiti analitiki. Kao takvi ovi modeli su ogranieni na reavanje malog broja uproenih
problema, uglavnom tipa graninog sloja. Za svaki novi sluaj neophodna je znaajna
eksperimentalna podrka. Ovo su moda jedine ali dovoljno ozbiljne zamerke
integralnim modelima.
Modeli nastali sa pojavom raunara i numerikih algoritama za reavanje
parcijalnih diferencijalnih jednaina turbulentnog toka se razlikuju meusobno po
pristupu i kompleksnosti zatvaranja sistema jednaina. Algebarski modeli, koji se
nazivaju i diferencijalni modeli nultog reda, su zasnovani na definisanju Reynolds-ovih
napona
pomou
osrednjenih
karakteristika
toka
algebarskim
izrazima
( u' i u' j = f U, U i x j ,... ). Kod ovih modela se reavaju parcijalne diferencijalne
jednaine samo za polje glavnog toka. Diferencijalni modeli pored transportnih jednaina
glavnog toka zahtevaju dodatne jednaine konzervacije za turbulentne parametre toka.
Jednojednainski modeli obuhvataju reavanje jednaine konzervacije brzinskih razmera
turbulencije. Kod dvojednainskih modela se reava i transportna jednaina, koja
ukljuuje duinski razmer turbulencije. Viejednainski modeli obuhvataju reavanje
jednaine konzervacije za turbulentne napone. Modeli, koji obuhvataju reavanje
transportnih jednaina za turbulentne napone u' i u' j i druge korelacije drugog reda,
nazivaju se naponski ili naponsko-fluksni modeli. Oni se takoe nazivaju i modeli drugog
reda. Ako se reavaju i transportne jednaine za korelacije treeg reda, koje se pojavljuju
u jednainama za Reynolds-ove napone, imamo modele treeg reda. Kao posebna
klasa javljaju se algebarski naponski modeli, koji se dobijaju ako se umesto reavanja
transportnih jednaina za u' i u' j , Reynolds-ovi naponi odreuju preko algebarskih
funkcija turbulentnih varijabli dobijenih dvojednainskim modelima. Zatvaranje sistema
Reynoldsovih jednaina u diferencijalnim modelima je za elementarnu kontrolnu
zapreminu, tj. za jednu taku prostora. Ovaj nedostatak se nastoji da se prevazie
pomou spektralnih modela, koji uvode dinamiku turbulentnih korelacija u spektralnom
prostoru. Kod spektralnih modela takoe postoji vie razliitih pristupa kao to su modeli
velikih koherentnih vrtloga, direktno modeliranje turbulencije i dr.. Za sve je zajedniko
klasino modeliranje krupnih razmera i posebno detaljnije modeliranje sitnih struktura
unutar kontrolnih zapremina. Mada ovi modeli nisu novijeg datuma, oni se nalaze u
stadijima razvoja, koji ne omoguavaju reavanje inenjerskih poblema. Mada im se
predvia dobra perspektiva, njihov znaaj je za sada vezan za izvoenje numerikih
eksperimenata za proveru koeficijenata i hipoteza standardnih transportnih modela, koje
se ne mogu izvesti na fizikim modelima. Zato e u daljem tekstu osnovna panja biti
posveena diferencijalnim modelima turbulencije.
2.3. Fenomenoloke teorije turbulencije
Turbulencija je nestacionaran u vremenu i prostoru i trodimenzionalan fenomen.
S obzirom da jo uvek ne razumemo u potpunosti mehanizam stvaranja i odumiranja
turbulencije, mi verujemo da se fluidni delii kreu nasumice i da je proces u sutini
stohastiki. Zakonitosti se zato trae statistikim analizama. Razmatraju se statistike
korelacije izmeu sluajnih varijabli. Analizira se proces u frekventnom domenu. Koristi
se Fourier-ova transformacija u cilju pojednostavljenja analiza i linearizacije
46
Glava 2
karakteristika turbulentnog kretanja. Analiziraju se u prirodi nepostojee homogene i

izotropne turbulencije. Zakljuci se donose na osnovu izuavanja jednostavnih tokova
(granini sloj, strujanje uz jedan zid, strujanje iza sitne mree) uz pretpostavku
jednodimenzionalnosti ili dvodimenzionalnosti tokova. Postavljanje osnovnih postavki je
najee na bazi dimenzionalne analize uz konkretnu valorizaciju na osnovu
eksperimentalnih podataka. Pri svemu tome je do sada vanu ulogu imala intuicija
pojedinih istraivaa. Dobijeni rezultati idealizovanih sluajeva koriste se kao granine
vrednosti ili partikularna reenja pri razmatranju konkretnih sloenih tokova.
Najvie informacija se crpi iz hipotetike izotropne turbulencije, koju karakterie
invarijantnost u odnosu na koordinatne ose i u odnosu na rotaciju koordinatnog sistema.
Geometrijske i kinematske karakteristike izotropnih turbulentnih struktura mogue je
pouzdano analizirati na bazi relativno jednostavnih korelacija i spektralnih funkcija, ali je
generalno reenje odgovarajuih diferencijalnih jednaina jo uvek nepoznato. Zato smo
prinueni na orijentaciju na reenja neto smanjene optosti. Pri tome se najee uvodi
pretpostavka da turbulentne brzinske relacije i strukture ostaju sline odnosno "samoodravajue" tokom odumiranja turbulencije, mada kao funkcije duinskog i vremenskog
razmera ne moraju da budu iste za odumiranje razliitih turbulentnih tokova. Zato ovu
slinost treba razlikovati od klasine kinematske slinosti, koja podrazumeva da su
duinski i brzinski (odnosno vremenski) razmeri dovoljni za definisanje struktura polja
turbulencije. Najsitnije turbulentne strukture mnogih neizotropnih tokova su lokalno
veoma blizu izotropnim. I krupne strukture realnih tokova je mogue u osnovnom delu
spektra smatrati u prvom priblienju izotropnim. Greka koja se pri tome javlja je esto
manja od rasipanja eksperimentalnih rezultata [84]. U takvoj konstelaciji odnosa,
teoretski i eksperimentalni rezultati analiza izotropne turbulencije su se pokazali od
neoekivane praktine vrednosti pri analizi realnih tokova i za sada se veoma
ekstenzivno koriste. Uoene zavisnosti (ili zakonitosti) na bazi posmatranja mnogih
razliitih situacija vodile su pojavi fenomenolokih teorija, koje su omoguile pojavu prvih
modela turbulencije, a i kasnije imale znaajnu ulogu u razvoju mnogo sloenijih modela.
Jo pre pojave Navier-Stokes-ovih jednaina (1.8) i Reynolds-ovih jednaina
(1.10), Saint-Venant (1854) je postavio vezu izmeu turbulentnog transporta fluida i
gradijenta srednje brzine toka:
U
U j
D ij = rD i +
x i
x j
(2.6)
opisujui proces turbulentnog meanja i uticaj turbulencije na glavni tok uvoenjem

koeficijenta turbulentne difuzije D , za koji je naveo da je funkcija lokalnih vrednosti
apsolutnog (u*) i relativnog (u*/U) intenziteta turbulencije. Postavka Saint-Venant-a je
bila isto intuitivna ali je i danas aktuelna. On je koeficijentom difuzije obuhvatio i
molekularnu i turbulentnu difuziju. Ove efekte je prvi razdvojio Boussinesq (1877). On je
postavio analogiju izmeu viskoznih napona u fluidu i procesa turbulentnog meanja
odnosno turbulentnih napona. Uveo je postavku da efektivni turbulentni smicajni naponi,
koji potiu od unakrsnih korelacija fluktuirajuih brzina, mogu biti predstavljeni preko
proizvoda gradijenta srednje brzine, i veliine, koja karakterie turbulentno meanje turbulentne viskoznosti. Rezultujui napon je predstavio kao zbir molekularnih i
turbulentnih efekata. Koeficijentom molekularne viskoznosti obuhvaene su viskozne
interakcije u fluidu, koje postoje u fluidu koji se kree ili miruje. Koeficijent turbulentne
viskoznosti nije fiziko svojstvo fluida i javlja se samo pri turbulentnom strujanju fluida.
47
Njime se opisuje transfer kinetike energije glavnog toka u turbulenciju. Po analogiji sa

laminarnim naponima Boussinesq je za strujanje tipa graninog sloja definisao
turbulentni napon:
t = -r u ' 1 u ' 2 = m t
U1
x 2
(2.7)
takav da je ukupan napon jednak:

= (m + m t )
U1
x 2
(2.8)
Od raznih fenomenolokih teorija, koje su se pojavile kao posledica nemogunosti

odreivanja egzaktne konstitutivne jednaine za turbulentne tokove, Boussinesq-ova
teorija je najire prihvaena. U proraunima se po analogiji sa viskoznim naponima
turbulentni naponi izraavaju preko gradijenta brzine glavnog toka:
-r u'i u' j = m t (
Ui U j 2
+
) - rk d ij ,
x j xi
3
(2.9)
tako da se problem zatvaranja jednaina turbulentnog toka svodi na odreivanje

turbulentne viskoznosti mt. Koeficijent :t se naziva koficijent turbulentne viskoznosti ili
dinamika turbulentna viskoznost. Njegova kinematska varijanta <t=:t/D se naziva
koeficijent kinematske turbulentne viskoznosti ili koeficijent turbulentne difuzije.
Boussinesq je pretpostavio da je :t konstantno po celom toku, to moe da bude
prihvatljivo samo za neke krajnje idealizovane i pojednostavljene sluajeve. Zato je
pokuano da se :t predstavi kao vektor (to unosi dimenzionu nesaglasnost u izraz za
tenzor deformacije) ili tenzor drugog reda (to se pokazalo da unosi nesimetrinost u
tenzor napona). Ovi nedostaci su prevazieni izrazom za mt u obliku tenzora etvrtog
reda, koji je, meutim, sasvim nepouzdan za konkretne proraune. Zato se u velikoj
veini sluajeva smatra da je turbulentna viskoznost skalarna funkcija poloaja i
vremena: mt=f(x,y,z,t). Uvoenje koeficijenta turbulentne viskoznosti omoguuje
zatvaranje sistema jednaina turbulentnog kretanja i definie oblik modela ali samo mt ne
predstavlja model. Ostaje da se mt odredi na osnovu poznatih parametara.
2.4 Teorija graninog sloja
Svi modeli turbulencije su u manjoj ili veoj meri zasnovani na empiriji i u njih su
ugraene empirijske informacije. S druge strane u sloenim tokovima su lokalno prisutni
pojedini jednostavni tokovi, ije relativno dobro poznavanje turbulentne strukture moe
da bude od dragocene pomoi pri razvoju i razumevanju modela kompleksnih tokova. To
se pre svega odnosi na smicajne tokove ili slojeve. Njima su posveene obimne
monografije (na pr. [191]). Ovde e biti ukazano na neke osnovne osobine smicajnih
tokova, vane za razvoj modela turbulencije. Deo turbulentnog toka u kome je smicajno
naprezanje povezano sa velikim poprenim gradijentima podune brzine naziva se
smicajni sloj, a tokovi kod kojih je izraen ovaj uslov nazivaju se smicajni tokovi. Oni se
(kao uostalom strujanja uopte ) mogu prema granicama koji ih okruuju svrstati u tri
grupe:
48
Glava 2
- slobodni turbulentni smicajni tokovi (mlazevi, meajui slojevi, turbulentni

tragovi iza potopljenog tela, perjanice)
- vanjski smicajni tokovi (strujanja uz jedan zid, strujanja oko aeroprofila )
- zatvoreni tokovi ( tokovi u cevima, kanalima, komorama ).
Debljina smicajnog toka je uvek mala u poreenju sa udaljenjem od mesta svog
nastanka. Kada je ta debljina tako mala da su uzdu toka gradijenti podune brzine i
drugih parametara toka veoma mali u odnosu na poprene gradijente, tako da se
pojedini gradijenti napona mogu zanemariti imamo aproksimaciju "tankog smicajnog
sloja". U klasi tankih smicajnih slojeva najei su tokovi tipa graninog sloja, tako da se
ova dva pojma esto smatraju sinonimima.
Kao i mnoge druge stvari u mehanici fluida, granini sloj je prvi definisao Prandtl
(1904.) kao pojas u fluidnom toku gde je dejstvo viskoznih sila jako izraeno bez obzira
na veliinu Reynolds-ovog broja ukupnog toka. Mada se granini sloj moe javiti i u
slobodnim tokovima i bez uticaja zida, naziv je dobio po tome to se obino javlja uz
vrstu granicu. Pri modeliranju turbulentnih tokova uvedena je definicija graninog sloja
kao pojasa u toku u kome postoji predominantan pravac strujanja i u kome su smicajni
naponi, toplotni i maseni difuzioni fluksevi znaajni samo u pravcu normalnom na
predominantan pravac strujanja. Strujanja koja zadovoljavaju ove uslove nazivaju se
tokovi tipa graninog sloja ili krae "granini slojevi". Granine slojeve karakterie i
njihova dimenzionalnost. Dvodimenzionalni tok karakterie osa simetrije u odnosu na
koju su sva svojstva strujanja nepromenjiva. Ravanski tok je dvodimenzionalan tok ija
se osa simetrije nalazi u beskonanosti.
Granini sloj je prvo prouavan na sluaju opstrujavanja ravne ploe. Ploa
potopljena uzdu potencijalnog strujanja je uzrok transfera koliine kretanja i vrtloenja.
Vrtloenje se difuzionim efektima prenosi normalno na tok i konvektivnim efektima du
toka paralelno sa ploom. Na poetku ploe formira se laminarni granini sloj, koji se iri
du toka i ako za to postoje uslovi prelazi u turbulentni granini sloj. Zbog irenja
graninog sloja strujne linije u njemu nisu paralelne. Smanjenje brzine u(y) u smeru
prema vrstoj granici uslovljava poveanje razmaka izmeu strujnica uz plou. U
turbulentnom graninom sloju se mogu uoiti karakteristini podslojevi. Uz samu plou
se nalazi viskozni (esto nazivan laminarni) podsloj sa laminarnim rasporedom brzine
u(y) i dominantnim viskoznim naponom, koji je jednak naponu na zidu ( = m(u y) y = 0
). Treba rei da su i u viskoznom podsloju prisutni turbulentni efekti, ije se dejstvo
smanjuje i tek uz sam zid nestaje.
Analizom reda veliine pojedinih lanova jednaine kretanja u viskoznom
podsloju, moe se doi do zakljuka da je P / y 0 , tj. da se pritisak kroz viskozni
podsloj prenosi na vrstu granicu praktino nepromenjen. Debljina viskoznog podsloja *l
prema postojeoj eksperimentalnoj evidenciji se u zavisnosti od veliine Reynolds-ovog
broja kree od 0.1%* do 1%* , gde je * ukupna debljina turbulentnog graninog sloja.
Ako je debljina viskoznog podsloja vea od neravnina (elemenata hrapavosti) na ploi,
koju opstrujava fluid, onda se ploa smatra hidrodinamiki glatkom. Visina neravnina u
tom sluaju nee uticati na strujanje u graninom sloju iznad viskoznog podsloja. Ako
neravnine tre kroz viskozni podsloj, imamo hidrodinamiki hrapavu povrinu. U tom
sluaju elementi hrapavosti e uticati na reim strujanja i raspored brzina u graninom
sloju iznad viskoznog podsloja. Pojam hidrodinamiki glatke i hrapave povrine nije
vezan samo za visinu neravnina, ve zavisi i od Reynolds-ovog broja ukupnog toka, od
koga zavisi debljina graninog sloja pa samim tim i debljina viskoznog podsloja.
49
Granica izmeu viskoznog i turbulentnog strujanja u graninom sloju nije otro

odreena. Izmeu njih se nalazi prelazna zona, u kojoj nije dominantno ni laminarno ni
turbulentno strujanje. Sa udaljavanjem od zida kroz prelaznu zonu uticaj viskoznosti
opada a turbulentnosti raste. Ukupan napon = m U y - r u' v ' je konstantan kao i u
viskoznom podsloju, s tim da se sa udaljavanjem od vrste povrine zida poveava
turbulentni na raun viskoznog napona, da bi na izlazu iz prelazne zone a na ulazu u
zonu zidne turbulencije dejstvo sila viskoziteta postalo praktino zanemarljivo. U zoni
razvijene zidne turbulencije ukupni naponi su takoe konstantni ali turbulentni
( ru ' v ' = const ). Mada u ovoj zoni sile viskoznosti nisu kontroliui faktor, reim
turbulencije je direktno zavisan od onog ta se deava u viskoznom podsloju ili tanije
od stanja na granici viskoznog podsloja. Ove tri zone zajedno obuhvataju 10% do 20%
ukupnog graninog sloja i ine zonu zidnog toka ili zonu konstantnog napona. Ostali deo
do spoljne ivice graninog sloja obuhvata spoljna zona turbulentnog graninog sloja ili
zona slobodne turbulencije. U ovoj zoni viskozni naponi su mali u odnosu na turbulentne
napone. Turbulentni naponi se smanjuju ka spoljnoj ivici graninog sloja. Na rastojanju
y d = 0.8 normalni turbulentni naponi postaju priblino jednaki, a tangencijalni
turbulentni naponi priblino jednaki nuli, tako da se turbulencija pribliava izotropnoj.
Reim strujanja u spoljanjoj zoni turbulentnog graninog sloja je funkcija uslova u
uzvodnim takama toka. Pritisak se kroz spoljanju zonu turbulentnog graninog sloja ne
prenosi nepromenjen, ve je njegova promena opisana izrazom:
1 P
v' 2
=r y
y
(2.10)
Izvan graninog sloja je zona potencijalnog strujanja ili neviskoznog toka viskoznog
fluida. Ploa moe da bude potopljena ne u potencijalnom ve u sasvim proizvoljnom
toku, gde se u optem sluaju javlja gradijent pritiska du toka. Ako je gradijent pritiska
pozitivan kombinovano dejstvo viskoznih sila u graninom sloju i gradijenta pritiska u
pravcu toka van graninog sloja e usloviti smanjenje brzine u graninom sloju, tako da
je mogua pojava nulte brzine u nekoj taki blizu zida u graninom sloju, a nizvodno od
nje uzvodno orijentisana komponenta brzine. Ova taka se naziva taka odvajanja
graninog sloja ili taka separacije. Teoretski se javlja na mestu gde su smicajni naponi
jednaki nuli. Separacija se javlja pre na konveksnoj povrini i ukoliko je Reynolds-ov broj
vei. Fluid odvojen od povrine kao vrtlog putuje nizvodno noen glavnim tokom, tako da
moe da doe i u polje nevrtlonog toka izvan graninog sloja. U tom sluaju
aproksimacije graninog sloja vie ne vae.
Sa razvojem graninog sloja du zida rastu i krupni vrtlozi u njemu, najee bre
od rasta debljine graninog sloja. Uopte u smicajnom sloju krupni vrtlozi skoro uvek
dostiu dimenzije debljine graninog sloja, to ukazuje da se pretpostavka o slaboj
nehomogenosti tankog smicajnog sloja, zasnovana na malim razmerama vrtloga u
odnosu na debljinu smicajnog sloja, ne moe smatrati pouzdanom. U stvarnosti krupni
vrtlozi znaajno utiu na transport turbulencije popreko na sloj i zbog svog velikog
vremenskog razmera poveavaju vreme turbulentnog meanja du sloja. Zbog toga se
transportni lanovi (konvektivni i difuzioni) u jednainama za turbulentne napone
najee ne mogu zanemariti. U potpuno turbulentnom delu unutranje zone
turbulentnog zidnog toka, transporti i glavnim tokom i turbulentnou su mali u poreenju
sa lanovima izvora/ponora turbulencije. U isto vreme su, blizu spoljanjeg kraja
Glava 2
50
granimog sloja, lanovi transporta glavnim tokom i turbulentnou priblino jednaki ali
suprotnog znaka i znatno vei od izvornih lanova [18]. U ostalim delovima zidnog toka
ovi lanovi su mali, ali se ne mogu zanemariti. Turbulentni transport u svim delovima
smicajnog sloja je bitan. Kada se svi transportni lanovi mogu zanemariti kae se da se
turbulentnost nalazi u lokalnoj energetskoj ravnotei, to treba razlikovati od univerzalne
ravnotee u i prostoru (ta. 1.7.3) i od opteg profila slinosti, koji se naziva
samoodravajui ili automodelni, ali esto i ravnoteni. Kod automodelnih strujanja
lanovi u jednainama za turbulentne napone se povinuju jednostavnim zakonima
slinosti i njihov odnos se moe predstaviti kao funkcija samo y/d, za razliku od
ravnotee izvora i ponora u oblasti lokalne ravnotee. I u uslovima lokalne ravnotee i u
samoodravajuim tokovima se mogu postaviti jednostavne poluempirijske relacije
izmeu komponenata turbulentnih napona i komponenata tenzora deformacije, koje je
mogue koristiti ( i koriste se ) pri modeliranju pojedinih lanova jednaina konzervacije
turbulentnog transporta. Karakteristini oblici jednaina, koje opisuju strujanja u
pojedinim zonama prikazani su na sl. 2.2.
Potencijalno
strujanje
i = - 1 p
r x
j
i
Z ona slobodne
turbulencije
Z ona zidne
turbulencije
j x
U
x
+ V
U
y
= -
1 P
r x
u 'u '
i j
i = - 1 P j x
y
r x
j
i
+ n
2
U
u' v'
2 - y ;
y
P
y
+ r
v '2
= 0
y
Prelazna
zona
Turbulentni
viskozni podsloj
U
x
+V
U
y
=-
1 P
r x
+n
2
U
2 ;
y
P
y
=0
Slika 2.2 Struktura grani~nog sloja
U unutranjoj zoni razvijenog turbulentnog graninog sloja strujanje je statistiki

odreeno rastojanjem od zida y, naponom na zidu w i karakteristikama fluida r i m.
Mnoenjem izraza (2.8) sa m/w i uz pomo jednostavne algebre dolazi se do izraza:
51
m U +

,
= 1+ t
w
m y +
(2.11)
gde je U =U/U bezdimenzijska brzina, a y =Uy/n bezdimenzijska koordinata, koja

ustvari predstavlja jo jedan oblik lokalnog Reynolds-ovog broja. Pomenuta tendencija
krupnih vrtloga da poprime dimenzije debljine graninog sloja ukazuje na nemogunost
da talasna duina fluktuacija brzine bude mnogo manja od rastojanja od zida. Zato se u
ovom sluaju y moe smatrati tipinim lokalnim razmerom turbulencije. Sa U = w r
( )
je oznaena t.zv. brzina smicanja, koja se, s obzirom da je U u ' v'
0 .5
, moe smatrati
tipinim brzinskim razmerom vrtloga nosioca energije. Analogno, karakteristini

Reynoldsov broj ovih vrtloga je y+.
+
Viskozni podsloj graninog sloja zauzima oblast 0< y <5. Prelazna oblast je
odreena sa 5< y+<30, a zona zidne turbulencije sa 30<y+<400. Veliki broj praktinih
+
prorauna je pokazao da je prihvatljiva podela na samo viskozni podsloj (y <11,63) i
+
inercionu oblast (y >11,63), ime se izbegava prelazna zona, u kojoj su viskozni i
turbulentni naponi istog reda veliine, zbog ega se u njoj ne mogu izvesti jednostavne
relacije za srednje brzine. U viskoznom podsloju se moe uzeti da je (mt/m)<<1 pa se na
osnovu jednodimenzionalne analize Couette-ovog teenja i uz pretpostavku
konstantnosti smicajnog napona ( w ) dolazi do relacije:
U+ = y+
(za y + 11,63)
(2.12)
U inercionom podsloju (zoni zidne turbulencije) je (mt/m)>>1. Eliminisanjem U/y u

jednaini (2.7) uz pomo jednaine (2.24) i uz l m = iy (jedn. 2.26) moe se dobiti
relacija [84]:
n t = iyU
(2.13)
gde je i @ 0,42 von Karman ova univerzalna konstanta. Uvrtavanjem izraza (2.13) u
jednainu (2.11) i uz pomenute pretpostavke ( w i m t m >> 1) dobija se nakon
integraljenja:
U+ =
1
1
ln y + + B = ln( Ey + )
i
i
( za
y + 11,63) ,
(2.14)
zbog ega se ova oblast naziva i logaritamska oblast. Integraciona konstanta E je

funkcija hrapavosti zida i odreena je na bazi eksperimenata. Za hidrodinamiki glatke
zidove u zatvorenim tokovima uzima se da je E = 9,743 odnosno B = 5,5. Za strujanje uz
jedan zid preporuuje se na osnovu eksperimenata B =55,2. Relacija (2.14) je tana za
nepropustan zid i tok sa nultim (ili zanemarljivim) poprenim gradijentom pritiska
(w>>(P/y)y). Izrazi (2.12) i (2.14), prikazani na sl 2.3, su vani jer se koriste u
praktino svim proraunima strujanja uz zid. Promena srednje brzine uz zid na bazi
izraza (2.12) i (2.14) je data sa:
Glava 2
52
U2
U
U+ y+ U2 U+ n
= U +
=
=
y
y y
n y + 1 U
i y
(za y + 11,63)
(2.15)
+
(za y > 11,63)
U sluaju da se uticaj gradijenta pritiska na raspored brzina ne moe zanemariti

integraljenjem izraza U y = U iy uz pretpostavku na primer =w+ay, moe se
doi do izraza ([18], [239]):
U
1
1
2
+ 2 (1 + z) 0.5 - 1 ,
= ln(Ey + ) + 2 ln
U i
i (1 + z) 0.5 + 1
(2.16)
gde je z=ay/w. Detaljniji opis rasporeda brzine u logaritamskoj oblasti uz uzimanje u

obzir gradijenta pritiska se moe nai u literaturi (na pr. [1], [191] ,[239]). U sluaju
transporta mase kroz zid (porozni zid, kondenzacija, isparavanje) treba uzeti da je:
= w + rUVw ,
(2.17)
gde je Vw normalna komponenta brzine na zidu.

Dominantni mehanizam u viskoznom podsloju je disipacija kinetike energije.
Osnovna karakteristika inercione oblasti je lokalna ravnotea produkcije i disipacije
turbulentne kinetike energije. U prelaznoj oblasti produkcija i disipacija turbulentne
kinetike energije su neto vei od difuzije. Ovde se ne javlja lokalna ravnotea, a
produkcija turbulencije dostie svoj maksimum. Fenomenologija spoljanje zone
( 0,2 d 1 ) turbulentnog graninog sloja je takoe eksperimentalno istraivana. Njoj se
sa stanovita modeliranja posveuje manja panja, jer su efekti u njoj obuhvaeni
transportnim jednainama i ne zahtevaju poseban tretman.
Opti oblici profila srednje brzine i smicajnih napona za samoodravajui tok su:
U ref - U
= F y l
0
u0
u' v' y
= f l ,
0
u 20
(2.18)
gde su u 0 i l 0 brzinski i duinski razmeri toka, koji su u optem sluaju funkcije podune
koordinate x. Za referentnu se obino uzima brzina spoljanje struje i iz automodelnosti
se iskljuuje viskozni podsloj. U unutranjoj zoni, ali izvan viskoznog podsloja, javlja se
zona lokalne ravnotee produkcije i disipacije turbulentne kinetike energije (uz malu
konvekciju i difuziju). Ova zona se moe smatrati posebnim sluajem automodelnosti
( )
kada je u 0 = u ' v '
0 .5
i l 0 = y . Zona lokalne ravnotee se, meutim, moe javiti u bilo
kom toku i zato se razmatra odvojeno.

Hidrodinamiki glatka povrina za koju vai izraz (2.14) je odreena sa k rU/n <
5, gde je k r visina neravnina. Prelazni reim uticaja hrapavosti na profil brzine u oblasti
5< k rU/n<70 je mogue prikazati korekcijom logaritamskog zakona funkcijom hrapavosti
povrine f( k rU/n) tako da se na primer dobije [19]:

U+ =
53
1
1
ln Ey + - ln( kr U / n + 3,3) + 2,92.
i
i
(2.19)
Postoji i niz drugih izraza, koji su zasnovani uglavnom na kombinaciji efekata glatke i
hrapave povrine i koji su manje ili vie saglasni sa izrazom (2.19). Na osnovu merenja
Nikuradse-a za hidrodinamiki hrapavu povrinu ( k rU/n>70) profil brzine je odreen
izrazom [159]:
U+ =
( )
1
1
ln y + - ln( kr U / n) + 8,5
i
i
(2.20)
30
DU /U
Unutra{nja zona
25
V iskozni
podsloj
Prelazna oblast
Logaritamska oblast
20
U+ = y +
15
1
i
ln Ey
Spolja{nja zona
U+
10
y=(0,10,2)d
0
1
10
100
1000
10000
y+
Sl. 2.2 Raspored srednje brzine u grani~nom sloju
Prisustvo jednog (otvoreni tokovi ) ili vie zidova (zatvoreni tokovi) utie znaajno na
strukturu itavog toka. Ovo se najee objanjava kao posledica tendencije da najvei
vrtlozi budu reda veliine debljine graninog sloja, to uzrokuje da se informacija o
priguenju i produkciji turbulencije u zidnoj zoni prenosi u itavom turbulentnom
smicajnom toku. Relacije (2.12) i (2.14) opisuju idealizovani sluaj strujanja, koji je teko
praktino realizovati. Pokazalo se, meutim, da svi zidni tokovi prate ove zakonitosti sa
dovoljnom tanou, ak i u situacijama kada je pretpostavka o konstantnom smicajnom
naponu u poprenom preseku sloja naruena umerenim gradijentom pritiska. Zbog toga
se primenjuju u veini modela turbulencije pri proraunu strujanja uz zidove i u
zatvorenim tokovima. Pored injenice da pretpostavka =w=const. ne vai u spoljanjoj
zoni graninog sloja, univerzalni logaritamski raspored se moe delimino proiriti i na
ovu zonu. Parametar vrtlonog traga ili parametar spoljanje zone graninog sloja
Glava 2
54
odreen prema Coles-u kao razlika proraunske vrednosti brzine i univerzalnog

logaritamskog zakona:
DU
1
= U +pr - ln Ey +
U
i
(2.21)
predstavlja odstupanje od pretpostavljene konstantnosti smicajnog napona u poprenom

preseku graninog sloja. Proirenje logaritamskog zakona na spoljanju zonu graninog
sloja ini proraun koeficijenta otpora i karakteristinih debljina graninog sloja dosta
sloenim. Zato se esto kao pogodniji koristi tzv. zakon jedne sedmine:
( )
U + = 8,57 y +
(2.22)
koji je pokazao dobro slaganje sa eksperimentima.

2.5. Algebarski modeli turbulencije
2.5.1. Prandtl-ova hipoteza o duini meanja
Prandtl je (1925) uveo algebarsku relaciju za mt prikazujui turbulenciju kao makro
sliku mikro stanja u fluidu pratei ideju o meudejstvu vrtloga kroz diskretne sudare
analogno meudejstvu molekula u kinetikoj teoriji gasova. Da bi se definisala
turbulencija treba definisati prosenu veliinu i vreme trajanja vrtloga. Prandtl je
posmatrajui dvodimenzionalni granini sloj za ove veliine uzeo l m i U/y.
Pretpostavio je da turbulentna viskoznost zavisi od gustine fluida, brzine smicanja i
kvadrata karakteristinog razmera turbulencije l 2m . Ovaj razmer turbulencije l m se
naziva Prandtl-ova duina meanja. Ako se u graninom sloju estica fluida kree
popreno na tok brzinom v', ona e na rastojanju l m zadravati svoju poetnu koliinu
kretanja, kada e naglo poprimiti brzinu novog sloja fluida. Ova pulzacija brzine je
jednaka u ' = l m U y . Na osnovu eksperimenata Prandtl je zakljuio da su pulzacije u
podunom i poprenom pravcu proporcionalne (u'v'). Predstavljajui njihovu korelaciju
kao jednostavan proizvod, dolazi se do izraza za turbulentne napone:
t = -ru' v ' = r l 2m
U U
y y
(2.23)
Model turbulentne viskoznosti baziran na Prandtl-ovoj teoriji duine meanja je tako

oblika:
m t = r l 2m
U
y
(2.24)
Za priblino dvodimenzionalne tokove tipa graninog sloja, koncept duine meanja se,
kada se uzme u obzir primenljivost, tanost, ekonominost i jednostavnost, pokazao
konkurentnim mnogo detaljnijim modelima. Takoe kao detalj sloenih modela koncept
55
duine meanja ima svoje mesto. Zbog svoje jednostavnosti duina meanja se moe
nai i u odreenim inenjerskim proraunima.
Prandtl-ova teorija duine meanja predstavlja kvalitativan korak napred u
odnosu na Boussinesq-ovu postavku turbulentnih napona, jer se umesto turbulentne
difuzivnosti odreuje samo jednodimenzijska geometrijska veliina. Duina meanja je
konstantna u zoni razvijene turbulencije i proporcionalna je irini zone meanja, dok je u
zoni zidne turbulencije funkcija rastojanja od zida (sl. 2.4.). U blizini zida duina meanja
je definisana u zavisnosti od Van Driest-ove prigune funkcije koja ima oblik
D=y(w/r)0,5/26n, dok je u srednjem pojasu toka duina meanja konstantna:
l m = ky(1- exp(-D)), za l m ld
(2.25)
lm = l d
(2.26)
za l m ld
Za pojedine tokove debljine graninog sloja d moe se uzeti da su duine meanja

jednake:
l = l m d = 0,07
- Ravni meajui sloj
(d - irina sloja)
- Ravan slobodan mlaz
l = l m d = 0,09
(d -0,5 irine mlaza)
- Okrugli slobodan mlaz
l = l m d = 0,075
(d -0,5 irine mlaza)
- Tok uz jedan zid
l = l m d = 0,075
(d -0,5 irine graninog sloja)
- Tok u cevi ili kanalu
l = l m d = 0,14
(d -0,5 irine kanala)
lm
d
lm d = l
l m d = k (y d )
y d
Slika 2.4. Oblik Prandtl-ove duine meanja
Treba uoiti da debljina graninog sloja d nije u optem sluaju definitivno odreena.
Debljina graninog sloja za slobodne tokove se obino odnosi na taku gde je brzina
Glava 2
56
fluida jednaka nekoj odreenoj veliini (na pr. 1%) u odnosu na maksimalnu razliku
brzina u poprenom preseku toka. Polovina irine mlaza predstavlja rastojanje te take
od ose mlaza. Za slobodne tokove se uzima da je l m konstantno po poprenom preseku
toka, ali promenljivo du toka. Za strujanje uz vrsti zid debljina graninog sloja se
najee definie kao rastojanje od zida do take u poprenom preseku toka, gde se
brzina razlikuje od brzine uniformnog toka za 1%. Za strujanja u kanalima i cevima zona
brzine uniformnog toka je odreena osom simetrije ili mestom maksimalne brzine.
Definisanje duine meanja zavisi od veliine lokalnog Reynolds-ovog broja
( Re = u * l m n ). Za visoke Reynolds-ove brojeve (Re>>1) duina meanja uz zid je
jednaka l m = iy . Za niske Reynolds-ove brojeve (Re<<1) korekcija preko van Driestove funkcije dolazi do izraaja. Razliiti autori su predloili modifikacije van Driest-ove
funkcije [119], ali bez veeg kvalitativnog pomaka. Model Prandtl-ove duine meanja
daje dobro slaganje sa eksperimentima ako je l m dobro odreeno. Duina meanja
nema, naalost, univerzalni karakter. esto se moe u literaturi nai tvrdnja da je model
duine meanja prevazien, meutim u vezi sa tim se javlja pitanje zato koristiti sloene
pristupe ako se do rezultata moe doi jednostavnim.
Za sloene tokove, duinu meanja treba definisati u odnosu na rezultujuu
komponentu brzine paralelne sa zidom. Od razliitih verzija modela, koje su prilagoene
tokovima sa vie znaajnih komponenata vektora brzine, bie navedena jedna. Za
trodimenzionalni granini sloj J. C. Rotta je izveo izraz za turbulentnu viskoznost u
funkciji duine meanja [42] :
U 2 W 2
U
W
2
m t = rl +
+U
+ ( N - 1) W
U
y
y
y
y
2
m
0, 5
(2.27)
gde je N odnos tangensa ugla izmeu vektora rezultujue brzine i vektora smicajnog
napona i tangensa ugla izmeu vektora rezultujue brzine i vektora srednje brzine
deformacije.
Nelokalan karakter koeficijenta turbulentne viskoznosti nije ovde adekvatno
prikazan, to ima za posledicu nedostatak univerzalnosti ovog modela. Pored svojih
nedostataka od kojih su najznaajniji pomenuti nedostatak univerzalnosti i injenica da
turbulentna viskoznost postaje jednaka nuli uvek kada je gradijent srednje brzine jednak
nuli, ovaj model se zbog svoje jednostavnosti i pogodnosti za upotrebu esto u
praktinim proraunima koristi, posebno ako se ne tei savrenosti. Sam Prandtl je uoio
i nedostatak svoje hipoteze i predloio korekciju za eliminisanje pomenute neloginosti:
2
2
2
2 U
2 U
m t = rl m + l 1 2
y
y
0, 5
(2.28)
gde dodatnu duinu l 1 treba eksperimentalno odrediti, to uslonjava proraun, ali vodi
ka boljem slaganju sa eksperimentima.
Danas se zna da je meudejstvo vrtloga kontinualno i da vrtlozi ne moraju biti
mali u poreenju sa irinom sloja, to ukazuje na pogrenu fiziku osnovu teorije duine
meanja [18]. Meutim, njena tanost u oblasti lokalne ravnotee i u automodelnoj
oblasti je ini i dalje aktuelnom pre svega za opis graninih uslova.
57
2.5.2. Hipoteza slinosti von Karman-a

U nastojanju da prevazie potrebu za prethodnim opisivanjem profila duine
meanja, von Karman je predloio da se ona opie preko odnosa prvog i drugog
parcijalnog izvoda brzine glavnog toka:
U
y
lm = i 2
U
y 2
(2.29)
Von Karman je pretpostavio da su popreni profili brzina slini du toka, tako da na

osnovu definicije slinosti (ta. 2.1.) koeficijent proporcionalnosti i ne zavisi od
Reynolds-ovog broja i oblika granica oko kojih se strujanje odvija, zbog ega je
koeficijent:
2U
y 2
i= l m
= const. 0,4
U
y
dobio naziv von Karman-ova univerzalna konstanta. Prednost von Karmanove teorije je
to omoguava da se odredi promena l m po poprenom preseku. Njeni nedostaci su
posledica injenice da duina meanja nije posledica samo promene lokalnih
parametara. Ovaj model nije naao iru primenu, s obzirom na njegovo slabo slaganje
sa eksperimentima (sem u blizini zida). Mnogo vei znaaj je dobila sama definicija
univerzalne vrednosti von Karmanove konstante, koja se nakon iroke eksperimentalne
provere koristi za opis graninih uslova.
2.5.3. Formule vrtlone viskoznosti
Od ostalih modela mogu biti pomenuti jo modeli zasnovani na algebarskim
formulama za turbulentnu vrtlonost. Grupa algebarskih modela oblika:
m t = r U l f(y/d)
(2.30)
predstavljaju pokuaj opisivanja turbulentne viskoznosti pomou globalnih vrednosti

brzine i razmera turbulencije U i l . Oni zahtevaju vie ad hoc podeavanja nego
Prandtl-ova duina meanja pri prelazu sa jednog na drugi sluaj strujanja. Funkcija
f(y/d) praktino treba da se definie za svaki tip strujanja. Zbog toga se ovi modeli retko
primenjuju.
Modeli zasnovani na algebarskom opisu turbulentne viskoznosti, iji je
reprezentativan predstavnik model Prandtl-ove duine meanja, predstavljaju
58
Glava 2
najjednostavnije modele koji opisuju prostorni raspored turbulencije u toku. Prandtl-ova

duina meanja i drugi prostiji modeli imaju iroku primenu u industrijskim proraunima u
razvijenim zemljama. Ovi modeli su jednostavni za upotrebu, pouzdani za interpolaciju
uslova, a nepouzdani za ekstrapolaciju. Za elementarne tokove vrlo je pouzdana
primena svih modela, p i algebarskih modela turbulencije. Nestacionarni tokovi znatno
poveavaju obim prorauna, pa je mogue da u tim situacijama i jednostavni modeli
nau svoju ansu.
2.6. Diferencijalni modeli turbulentne viskoznosti

2.6.1. Prandtl-Kolmogorov-ljev koncept turbulentne viskoznosti
Model Prandtl-ove duine meanja daje nultu vrednost turbulentne viskoznosti na

mestima gde je gradijent srednje brzine jednak nuli, to eksperimenti demantuju. Ovo
esto ne mora da bude od vanosti, kao na primer pri strujanju kroz kanale, jer na mestu
nultog gradijenta srednje brzine i smicajni naponi iezavaju. Problem se javlja pri
proirenju Prandtl-ove hipoteze o duini meanja na druge turbulentne transportne
procese. Pri strujanju fluida izme|u dve ploe razliitih temperatura, primena Prandtl-ove
duine meanja uzrokuje na mestu nultog gradijenta brzine pojavu nultog koeficijenta
turbulente difuzije toplote Gh,t, znai i nulte difuzije toplote, to oigledno ne odgovara
stvarnosti. Tako|e, pri strujanju nakon naglog proirenja kanala na mestu zavretka
recirkulacione zone i ponovnog spajanja sa zidom, izvodi brzina su veoma mali, to
implicira niske vrednosti mt i Gh,t , ali je prisutan visok nivo turbulentnih fluktuacija, koji
veoma intenzivira transfer toplote. U ovim i mnogim drugim situacijama model zasnovan
na Prandtl-ovoj duini meanja daje nerealne rezultate. Druga znaajna mana Prandtlove duine meanja se odnosi na lokalne efekte turbulencije. Nivo turbulentnih
fluktuacija u nekoj taki toka je u optem sluaju odre|en ne samo zbivanjima u toj taki
ve i uticajima, koji potiu iz uzvodnih, a kod recirkulacionih tokova i iz nizvodnih taaka.
U mnogim sluajevima je vano uzeti u obzir nelokalan karakter turbulencije.
Dvadesetak godina nakon pojave Prandtl-ove teorije duine meanja, Kolmogorov
(1942) i Prandtl (1945) su predloili da se prevazilaenje ovih nedostataka izvede tako
to e, umesto povezivanja turbulentnih fluktuirajuih brzina sa gradijentima srednje
brzine, biti uzeto direktno neko karakteristino svojstvo turbulencije. Kao najpogodnija,
izabrana je turbulentna kinetika energija:
k = 0,5 (u '12 + u '22 + u '32)
(2.31)
Oni su predloili izraz koji opisuje turbulentnu viskoznost preko turbulentnih

karakteristika toka: turbulentne kinetike energije k i razmera turbulencije l :
59
m t = C'mrl k
(2.32)
Ovde mt zavisi samo od turbulentnih parametara toka, a ne direktno od karakteristika

glavnog toka. Karakteristini razmer turbulencije l se moe nai iz diferencijalne
jednaine ili iz algebarskog izraza. Rotta (1951) je predloio da se l odredi pomou
prostorne korelacije: l = L ii ( r ) dr . Grupa autora je predloila da se uzme tzv.

0
disipaciona duina l e = const . k 1,5 / e .
2.6.2. Jednojednainski k- l model turbulencije

Izraz (2.32) je bio uvod u pojavu diferencijalnih modela turbulentne viskoznosti,
od kojih je najjednostavniji model koji se sastoji iz diferencijalne jednaine za turbulentnu
kinetiku energiju i algebarske jednaine za razmer turbulencije.Transportna jednaina
za turbulentnu kinetiku energiju je izvedena u ta. 1.2. i prikazana izrazom (1.20). Za
stacionarni tok napisana u tenzorskoj i Gibbs-ovoj (vektorskoj) notaciji ima oblik:
konvekcija =
difuzija + produkcija + disipacija
k
Ui
u ' u 'i
(r U j k) =
- (p'+rk ' ) u' j - ru 'i u ' j
-m i
m
xj
x j xj
xj
x j xj
--------------------------------r
r
r
rr r
r
r T
rU k = 2 mk - ( p' u '+rk ' u') - ru' u ': U - m u ': {u'}
) (
) (
(2.33)
gde je sa k' oznaena trenutna vrednost turbulentne kinetike energije. Da bi se

jednaina za k mogla reiti, turbulentne korelacije na desnoj strani jednaine (2.33) treba
aproksimirati pomou poznatih vrednosti ili onih koje mogu biti odre|ene. Difuzioni lan
se sastoji iz viskoznog i turbulentnog dela. Vrednost turbulentnog dela je jednaka nuli na
zidu, tako da je integral po poprenom preseku jednak nuli, to pokazuje da turbulentna
difuzija ne utie na ukupan nivo turbulencije, ve samo vri redistribuciju turbulentne
energije. Sledei ideju o analogiji izme|u molekularne i turbulentne difuzije uzima se da
je:
ru ' j k '+u' j p' r k l
k m t k
=
x j s k x j
(2.34)
gde je sk efektivni Prandtl-Schmidt-ov turbulentni broj za difuziju turbulentne kinetike

energije. Produkcioni lan je posledica deformacionog rada turbulentnih napona na
savla|ivanju gradijenata brzine glavnog toka. Kao to je reeno u ta. 1.3. on se javlja i u
Glava 2
60
jednaini za kinetiku energiju glavnog toka, ali je suprotnog znaka. Na osnovu toga se
moe zakljuiti da on opisuje konverziju kinetike energije glavnog toka u turbulenciju.
Za modeliranje produkcionog lana potrebno je primeniti samo Boussinesq-ovu teoriju
za odre|ivanje smicajnih napona:
-ru 'i u' j = m t (
Ui U j
+
)
x j xi
(2.35)
Disipacija turbulentne kinetike energije, koja je radi kratkoe napisana u

kondenzovanom obliku, javlja se u najmanjim prisutnim vrtlozima. Pri visokim Re,
disipacija je kontrolisana ne samim disipativnim kretanjem, nego predajom energije od
veih sukcesivno ka manjim vrtlozima i moe se pretpostaviti da ovaj kaskadni proces
zavisi samo od r, l i k. Dimenzionom analizom se dolazi do izraza:
m
i, j
u' i 2
k 3/2
= re
) = CD r
xj
l
(2.36)
Uvrtavanjem izraza (2.34) (2.36) u jednainu (2.33) dobija se modelirana jednaina

turbulentne kinetike energije:
m t k

U i U j Ui
k 3/2
r U j k) =
+
)
- CD r
(
(m + )
+ mt (
xj
xj
x j xi x j
l
sk xj
(2.37)
Ukoliko se jednaina za turbulentnu kinetiku energiju reava u sklopu

jednojednainskog diferecijalnog modela potrebno je odrediti konstante C'm i CD. Za
odre|ivanje konstante CD u jednaini za turbulentnu kinetiku energiju posmatra se
logaritamska zona smicajnog toka, gde se moe uzeti da je produkcija jednaka disipaciji,
a da su konvekcija i difuzija kinetike energije zanemarljivi tako da se jednaina za k
redukuje na:
-ru' v '
U
k 1, 5
- CDr
=0
y
l
(2.38)
Za ovu se oblast odredi CD. Zatim se pretpostavi da je ta vrednost CD univerzalna tj. da

vai za kompletnu jednainu za turbulentnu kinetiku energiju. Ovakav pristup ima svoju
fiziku osnovu i, kao to e se videti kasnije, ekstenzivno se koristi pri modeliranju
turbulencije. Za odre|ivanje CD koristi se, na bazi velikog broja eksperimenata za
strujanje uz zid, utvr|ena veza izme|u turbulentnih napona i kinetike energije u
+
logaritamskoj zoni na mestu y 30:
2
u' v' U
=
0,3 ,
k
k
(2.39)
61
koja tako|e ima iroku primenu i kao takva je vana. U redukovanu jednainu za k (2.38)
uvrtava se izraz za izvod brzine dobijen iz logaritamske raspodele brzine blizu zida
(jednaina (2.15)), tako da se dobija:
3/ 2
-ru ' v '
U
k
= CD r
iy
l
(2.40)
U izrazu Prandtl Kolmogorov-a za mt duinski razmer l je proporcionalan veliini vrtloga

nosioca energije. Na bazi eksperimenata utvr|eno je da l varira linearno sa
udaljavanjem od zida veoma slino putanji meanja. Zato se u ovom modelu uzima da je
l = iy . Konstanta CD je ustvari posledica aproksimacije disipacione duine sa iy. S
obzirom da su u posmatranoj oblasti smiui naponi priblino konstantni i jednaki
naponima na zidu w, (pa je U = w r u '1 u ' 2 ) uz pomo izraza (2.39) se dobija:
u ' v'
CD = (
)
k
3/ 2
= 0,164 .
(2.41)
Na slian nain se moe odrediti vrednost konstante C'm:
U
U
U
=C'm rl k1/ 2
=C 'm rl k1/ 2 .
y
y
iy
Odavde sledi:
w = m t

C'm = w
rk
(2.42)
0,5
= 0,5477
(2.43)
Oigledna je veza izme|u konstanti C'm i CD:

C D = C' m3
(2.44)
Odavde se vidi da je u modelu prisutna ustvari samo jedna konstanta. Posledica toga je i
postojanje verzije ovog modela [119], gde je C' m = 1, C D = 0,08 i l = C 0D, 25 iy .
Ovaj model je uspeno upotrebljavan za reavanje problema kako graninog sloja
tako i recirkulacionih pojava. Neto izmenjenu jednainu za kinetiku energiju koristio je
Bradshow (1970). Nee i Kovasznay (1969) su izveli jednainu za kinematsku turbulentnu
viskoznost:
rn y
Dn T
n du G u
m t n t
r
=
(
) + A - C 2t
-B 2
m t
Dt
y s n y
u G dx y
l
ali se i ovde javljaju konstante (A,B i C), koje treba odrediti i razmer turbulencije, koji
treba specificirati, tako da ne unose neke sutinske novine u problem.
Pprimer k- l modela: Turbulentni tok u cevima i dvodimenzionalnim kanalima
Turbulentno strujanje u cevima zbog svoje praktine vanosti, a tako|e i kao izvor fundamentalnih
saznanja o turbulenciji uopte, bilo je predmet mnogih istraivanja. Kao jedno od osnovnih tipova strujanja
Glava 2
62
bilo je, a i dalje je, osnova za izuavanje sloenijih strujanja. Pri isticanju fluida iz rezervoara kroz cev
krunog poprenog preseka profil brzine u poetnom delu cevi je priblino uniforman po poprenom
preseku cevi. Dalje nizvodno se menja usled trenja o zidove teei ravnotenom stanju tj. potpuno
razvijenom turbulentnom profilu brzine. Ako je cev dovoljno duga profili brzine postaju nezavisni od podune
koordinate x. Mada ne postoji potpuna saglasnost o tome, moe se smatrati da se potpuno razvijeni
turbulentni tok dostie nakon 40-60 prenika i dalje se nizvodno ne menja. Kao posledica toga konvektivni
lan U j U i x j u jednaini kretanja se moe zanemariti, to problem pojednostavljuje i omoguava
analitike analize. U razvijenom turbulentnom toku gradijent pritiska je nezavisan od x, to onemoguava
ubrzavanje toka. Za simetrine kanale irine 2h iz jednaina kretanja se dobija:
U 2 =
h P
2r x
(2.45)
Ovaj izraz ukazuje na odre|enost smicajnog napona na zidu samo gradijentom pritiska, to znaajno
uporava problem. Ukupni smicajni naponi (molekularni i turbulentni) za tok u cevi se mogu izraziti u
funkciji lokalnog poluprenika:
P1 - P2 ( R - r )
DL
2
(2.46)
odnosno pad pritiska u funkciji smicajnog napona na zidu cevi:
2 DL
(2.47)
R
Pad pritiska du cevi u funkciji protoka nije mogue odrediti teoretski, ve samo empirijski. Ta relacija je
poznata kao zakon trenja ili otpora:
DP = w
DP
l
=
rU
DL 4R
(2.48)
gde je U srednja brzina ukupnog toka. Na bazi brojnih eksperimenata i teorije slinosti Blasius (1911) je
postavio relaciju za frikcioni faktor:
-0 , 25
U D
l = 0,3164
= 0,3164 Re -0, 25
n
na osnovu koje se dolazi do Blasius-ove jednaine za smicajne napone na zidu:
w
0.5r U
U D
= 0,071
(2.49)
-0 , 25
(2.50)
koja se pokazala tanom za Re 10 6 . Za vee vrednosti Re broja J. Nikuradse (1932) je za hidrodinamiki

glatke cevi izveo relaciju:
1
= 2,0 log Re l - 0,8
l
(2.51)
koja je pokazala dobro slaganje sa eksperimentalnim rezultatima.

Na osnovu velikog broja eksperimenata Nikuradse je utvrdio stepeni zakon rasporeda turbulentne brzine u
cevi:
1
U
r n
= 1,21 - ,
U
R
(2.52)
gde se n kree od n=6 za niske vrednosti Re Re = 4 10
63
4
) do n=10 za najvie Re brojeve, pri emu n=7
pokriva najvei deo dijapazona Reynolds-ovih brojeva. Veza Blasius-ove relacije za frikcioni faktor sa
rasporedom brzine po poprenom preseku razvijenog turbulentnog toka u cevi se smatra da je od
fundamentalnog znaaja u teoriji turbulencije, kako za izuavanje strujanja u cevima tako i za ekstrapolaciju
na druge sluajeve (strujanje uz zid, opstrujavanje ravne ploe, strujanje u prstenastim kanalima i dr.) Na
osnovu jednostavne algebre moe se doi [191] do opte poznatog stepenog zakona jedne sedmine za
raspored brzina za razvijeni turbulentni tok u cevi:
( )
U + = 8,74 y +
(2.53)
Slabije slaganje ove relacije za niske i veoma visoke Reynolds-ove brojeve, odnosno potreba korekcije
eksponenta u ovim oblastima ukazivala je na postojanje asimptotske tendencije ka logaritamskoj zavisnosti
distribucije brzine. Istim razmatranjem kao u ta. 2.4. za sluaj opstrujavanja ravne ploe dolazi se do izraza
analognih jednainama (2.12) i (2.14). Univerzalni logaritamski zakon za inercionu oblast turbulentnog
strujanja u cevi ima oblik:
U+ =
1
ln y + + 5,5
i
(2.54)
+
Laminarna zona se prostire do y = 5 , odakle je debljina viskoznog podsloja odre|ena sa:
d l 5 n U
(2.55)
Kao i kod drugih strujanja tipa graninog sloja iz praktinih razloga uobiajeno je zanemarivanje prelazne
oblasti i podela zone zidne turbulencije samo na viskozni podsloj i logaritamsku zonu sa granicom izme|u
+
njih na y =11,63.
Zbog mogunosti postavki univerzalnih zavisnosti mnoge teoretske postavke turbulencije
proveravane su na sluaju turbulentnog strujanja kroz cevi. Ovaj sluaj strujanja je tako|e nezaobilazan
uesnik u razvoju i proveri svih modela turbulencije. Strujanje u cevima (i dvodimenzionalnim kanalima
uopte) je mogue opisati sistemom parabolinih jednaina. Na bazi k- l modela turbulencije sistem
jednaina, koji opisuje turbulentni tok u cevi, u cilindrinom koordinatnom sistemu ima oblik:
rU
U
U
P 1
U
+ rV
=+
r( m + m t )
x
r
x r r
r
(rU) + (rV) = 0
x
y
m k
k
k 1
U
k 3/ 2
+ rV
=
r(m + t ) + m t - CD r
r
x
r r r
l
s k r
2
rU
{ [
)]
(2.56)
l = min iyw 1 - exp - y+ A , 0,14R

m t = Cm ' rl k
gde je yw =R-r, a konstanta A=26. Korienje parabolinog koda omoguava "egzaktan" pristup pri
reavanju i mnogo guu numeriku mreu nego iterativni algoritmi. Kratak opis jednog od najee
korienih parabolinih kodova (GENMIX [163]) dat je u dodatku B.
Za "zatvaranje" numerikog problema potrebno je definisati granine uslove. Neposredno uz zid
promena varijabli je vea, pa je radi obezbe|enja odre|ene tanosti i mrea gua u tom podruju. Potreban
je specifian model za tok uz zid koji povezuje smicajne napone ili toplotni fluks na zidu sa hidrodinamikim
veliinama u prvoj taki mree do zida. Za definisanje graninih uslova koriste se zidne funkcije, koje su
bazirane na analizi jednodimenzijskog Couette-ovog toka. Pri pribliavanju zidu konvekcijski lan u
jednainama konzervacije postaje mali i moe se zanemariti. Na taj nain se dobijaju u ovoj oblasti obine
diferencijalne jednaine, koje se reavaju umesto parcijalnih diferencijalnih jednaina. Me|utim, ono to ovu
analizu ini privlanom je to to se jednom dobijena reenja mogu upotrebiti kao asimptote ili granini uslovi
Glava 2
64
partikularnih
reenja
parcijalnih
diferencijalnih
jednaina.
Za
komplikovanije
tokove,
sa
znaajnim
1.0
gradijentom pritiska, varijacijama toka, centrifugalnom i
Coriolis-ovom silom, tana reenja se mogu dobiti
uzimajui u obzir ono to se deava neposredno uz zid
0.8
tj. u viskoznom podsloju. Tako|e ako se tei
egzaktnijem pristupu, potrebno je uzeti u obzir uticaj
viskoznog podsloja. S druge strane, tretman viskoznog
0.6
podsloja zahteva veoma finu mreu, vee su potekoe
u vezi sa stabilnou reenja i za komplikovanije
U/Umax
tokove podaci su esto nepotpuni. Tako na primer za
0.4
tokove sa rotacijom, neka merenja [111] su pokazala
da postoji znaajna nekoaksijalnost izme|u smicajnih
Re=2.3*104-Model
napona i vektora brzine unutar viskoznog podsloja, koju
0.2
Re=2*106-Model
na odre|eni nain treba proceniti pri odre|ivanju
Laminarni tok
Re=2.3*104-Eksper.[160]
viskoznosti u x i q pravcu.
Re=2*106-Eksper.[160]
Za veinu praktinih problema moe se
0.0
smatrati da ove jednaine, koje se esto nazivaju
jednainama Couette-ovog toka, mogu za turbulentni
-1.0
-0.5
0.0
0.5
1.0
tok biti reene bez znaajnijeg gubitka tanosti i ako je
r/R
prva taka mree do zida locirana u potpuno
Slika 2.5 Profili brzina laminarnog i potpuno
razvijenom turbulentnom toku. Tako se dobijaju
algebarske formule, koje povezuju vrednosti varijable
razvijenog turbulentnog toka u glatkoj cevi
na zidu odnosno fluks varijabli kroz zid sa vrednostima
varijabli i fluksom uz zid. Za integraljenje ovih
jednaina potrebne su pouzdane vrednosti transportnih koeficijenata.
Odre|ivanje vrednosti uz zid
umesto na zidu je pogodno zbog mogunosti korienja eksperimentalnih relacija, koje povezuju
turbulentna svojstva tokova sa tzv. Reynolds-ovim brojem normalnog rastojanja ili bezdimenzisjkom
+
koordinatnom y , odnosno s univerzalnom logaritamskom raspodelom brzine uz zid. Za frikcioni faktor koji
povezuje napone na zidu sa brzinom uz zid ( w = SrU 2 ) ukoliko je prva taka mree smetena u
turbulentnom podruju, za koji vai logaritamski raspored brzine, dobija se izraz:
i
S=
ln E Re S0,5
(2.57)
gde je Re = Uy w n lokalni Reynolds-ov broj u odnosu na posmatranu brzinu. Izraz (2.57) vai za
hidrodinamiki glatku cev i bez transfera mase i toplote kroz zid cevi, u kom sluaju se izraz transformie
uzimajui u obzir ove uticaje [111]. Ukoliko se prva taka numerike mree nalazi u viskoznom podsloju
frikcioni faktor je jednak:
S=
1
Re
(2.58)
Vrednosti za turbulentnu kinetiku energiju su specificirane i jednake nuli, to odgovara injenici da se

flukturiajua brzina gubi na zidu. Za sluaj visokih Re brojeva moe se pretpostaviti da u prvoj taki mree
do zida vlada lokalna ravnotea kinetike energije (izme|u produkcije i disipacije), koja vodi uslovu
k r = 0 u toj taki potpuno razvijenog toka. Poetni profili varijabli tako|e treba da budu specificirani.
Mada nije presudno da se ovi profili tano definiu, korisno je, sa stanovita ekonominosti i izbegavanja
eventualnih potekoa u vezi sa stabilnou reenja, da su poetni profili korektno opisani. Za poetne
profile brzina se koristi tabelarni prikaz ili analitiki izraz, koji priblino odgovara eksperimentalno dobijenom
profilu. Eksperimentalna i teoretska istraivanja su pokazala da se u optem sluaju profil kinetike energije
pri kretanju uz zid moe definisati izrazom:
y+
k = 1 - exp - 1 + a 1 z + a 2 z 2 const .
11
65
gde je z = yi /yG odnos tekue koordinate popreno na tok i koordinate na ivici sloja. Konstante a1 i a2 su
odre|ene iz uslova da je za z = 1, dk/dz = 0 i k = kG: a 1 = -2 a 2 i a 2 = 1 - k G const . Tako|e na
2
osnovu eksperimenata ustanovljena je veza: kG = 0,8 U . Uz pomo poznatog odnosa k U = 3,3 koji
vai na mestu y+= 30 dobjia se: const . = U / 0,3 .
2
26
R e= 1 0
24
M odel
22
20
U+ =
18
1
ln E y +
i
16
14
12
1 00
1000
y+
S lika 2.6 Lo garitam s ki rasp o red brzine u cevi
Rezultati modeliranja ilustruju injenicu da

se za jednostavne tokove relativno jednostavnim
modelima, kakav je k- l model, dobijaju isto tako
4
dobri ako ne i bolji rezultati kao i najsloenijim
naponskim modelima, mada ovi drugi pruaju i
informacije o strukturi strujanja koje se ne mogu
dobiti jednostavnijim modelima. Na sl. 2.5 su
3
prikazani oblici i slaganje eksperimentalnih i
proraunskih profila brzine za dve vrednosti
Reynolds-ovog broja. Na slici je prikazan radi
upore|enja i ilustracije uticaja turbulencije i profil
y
brzine za laminarni tok. Slaganje rezultata
2
prorauna sa logaritamskim rasporedom brzine za
inercionu oblast u cevi prikazana je na sl. 2.6. Pri
Re=5*104
proraunima je vrednost von Karman-ove
univerzalne konstante uzeto da iznosi i=0,4187, a
1
vrednost konstante koja je zavisna od hrapavosti
Model
Eksperim.[118]
zida, je bila E=9,793 obnosno B=5.5, to je u
skladu sa dananjim iskustvom i praksom. Profil
turbulentne kinetike energije (sl. (2.7)) tako|e
0
pokazuje univerzalnu zakonitost za razvijeni
0.0
0.2
0.4
0.6
0.8
1.0
turbulentni tok pri dovoljno velikim Re brojevima.
r/R
Turbulentna kinetika energija je jednaka nuli na
+
Slika 2.7 Profil turbulentne kineti~ke energije zidu, a zatim raste da bi na y 30 dostigla
2
maksimum ( k U = 3,5 4,5 ), to objanjava izvor
razvijenog turbulentnog toka u cevi
relacija za granine uslove. Dalje prema osi,
4
k/Ut2
k/Ut2
100
80
60
40
20
Glava 2
66
profil kinetike energije opada, da bi u osi cevi dostigao minimum ( k U 2 0,8 ). Slina razmatranja, kao i
za strujanje u cevi, mogla bi se navesti za tokove u veoma irokim dvodimenzionalnim kanalima, tako da se
analize ova dva strujanja esto koriste kao me|usobna kontrola i dopuna.
2.6.3. Dvojednainski diferencijalni k-e model turbulencije

Za mnoge sluajeve algebarsko definisanje l nije dalo zadovoljavajue rezultate
i kao posledica napora da se prevazi|u ove tekoe javili su se modeli sa dve dodatne
transportne jednaine. Druga diferencijalna jednaina je potrebna radi uzimanja u obzir
razvoja l i nepoznavanja l u kompleksnim tokovima. Danas se smatra da je
minimalan zahtev za adekvatno opisivanje nelokalnog i nestacionarnog karaktera
turbulencije preko transportnih jednaina za dva (vremenskog i prostornog)
parametra turbulencije. Za karakteristinu brzinu skoro se uvek koristi turbulentna
kinetika energija k. Izbor karakteristinog razmera turbulencije (drugog parametra) je
m
n
raznovrsniji. Opti oblik drugog parametra se moe predstaviti preko varijable z=k l .
Rotta (1951) je izveo jednainu konzervacije razmera turbulencije, ali je ona uspeno
reena samo za neke jednostavne tokove. Zato je panja usredsre|ena na dobijanje
distribucije l iz z, s obzirom da je distribucija kinetike energije poznata iz jednaine za
k. Za drugu varijablu predloene su razliite kombinacije k i l : proizvod k l (Rotta),
2
0,5
vrtlonost w = k/ l (Spalding), turbulentna frekvencija f = k / l (Kolmogorov), disipacija
turbulentne kinetike energije e = k1,5/ l (Chou i Davidov) i dr.
Me|u dvojednainskim modelima se, kao najpouzdaniji, najbolje verifikovan i
najee primenjivan posebno za kompleksne tokove sa razmenom toplote i mase i
sloene geometrije, istie k-e model turbulencije. Osnovne prednosti ovog modela se u
ovom trenutku vide u sledeem: jednaina za e je najvie testirana; dobri rezultati su
dobijeni za kompleksne tokove; modeliranje difuzije e pomou njenog gradijenta se
pokazalo uspenim; disipacija e se pojavljuje direktno u jednaini za k; nije potrebno
eksplicitno razmatranje karakteristinog razmera turbulencije. Model je baziran na
Prandtl-Kolmogorov-ljevoj relaciji za turbulentnu viskoznost u funkciji turbulentne
kinetike energije k = 0,5 u ' i u' i i njene disipacije
e = 2 n d 'ij d 'ij = n ( u'i / x j + u ' j / x i )( u 'i / x j):
m t = Cm r
k2
e
(2.59)
(2.60)
Pri visokim Reynolds-ovim brojevima unakrsni lanovi u jednaini (2.59) se mogu

zanemariti tako da se disipacija turbulentne kinetike energije najee razmatra u
obliku:
e = n ( u'i / x j)( u'i / x j ):
(2.61)
67
Model je relativno jednostavan (reavaju se dve transportne jednaine i to za skalarne

varijable k i e) i dovoljno egzaktan da kroz svoj diferencijalni karakter uzme u obzir
turbulentnu strukturu u vremenu i prostoru. Zbog ovih svojih osobina ovaj model za sada
praktino nema alternative za kompleksne tokove (recirkulacione sa burnim hemijskim
reakcijama i sloenim uslovima razmene toplote i mase) i sloene geometrijske
konfiguracije.
Jednaina turbulentne kinetike energije

Modeliranje jednaine za turbulentnu kinetiku energiju je isto kao i kod
jednojednainskog modela. U sklopu k-e modela modelirana jednaina turbulentne
kinetike energije (2.37) s obzirom na relaciju (2.36) poprima oblik:
m t k

Ui U j Ui
r U j k) =
+
)
- re
(
(m + )
+ mt (
xj
xj
x j xi x j
sk x j
(2.62)
Jednaina disipacije turbulentne kinetike energije

Bez obzira to se disipacija turbulentne kinetike energije odvija najveim delom
u najsitnijim turbulentnim strukturama, koliina energije koja se disipira odre|ena je
energijom koju predaju sitnijm vrtlozima energetski dominantni vrtlozi, tako da se moe
pretpostaviti da je disipacija odre|ena koliinom energije i razmerom energetski
dominantnih turbulentnih struktura pa se moe izraziti preko tih veliina: e = k t
odnosno e = k 1,5 l e , gde je t vremenski, l e (tzv. disipaciona duina) duinski razmer
turbulencije. Disipacija turbulentne kinetike energije e preko e k 1,5 l definie razmere
dominantne vrtlone strukture i kao pogodna veliina koristi se kao karakteristian
parametar turbulentnosti. Jednaina disipacije turbulentne kinetike energije e se dobija
kada se od jednaine za trenutne vrednosti turbulentne brzine oduzme njen osrednjeni
deo, diferencira po x l , pomnoi sa 2n (ui/x l ) i osrednji po vremenu:
1.
2.
3.
4.
2
U i u' i u' j u' l u ' l

Ui
u ' i
u' u' i u' j
- 2m
rU j e = -2m
+
u' j
- 2m i
x j
x j x l x l
x i x j
x j x l
x l
x j x l x l
5a.
5b.
6.
7.
8.
2
2 u' i
u' i
f ' u ' i

e
- 2 n p'
ru' j e ' - m
- 2r n
+n i
( 2.63)
x j
x j
x i x l x l
x l x l
x j x l
--------------------------------------------------1.
2.
3.
4.
r
r
r T r r r T r
r T r
(rU )e = -2m {u'} u' + u'{u'} : U - 2m {u'} : {( u': )U} - 2m ru'{ur '} T : {ru'}
( [
5a.
5b.
r
- ru ' e ' - me
])
6.
7.
8.
T
r
r
r
r
- 2rn { {u '}}: { {u '}} - 2 n({p '}: {u '}) + n( f ': {u '})
68
Glava 2
U gornjem izrazu je sa e' oznaena trenutna vrednost disipacije. Za lanove gornje

jednaine data su na osnovu pore|enja sa jednainom (1.34) za kvadrat fluktuirajue
vrtlonosti w' 2 , s obzirom da je pri visokim Re brojevima e = nw ' 2 , sledea fizika
tumaenja:
1. - konvekcija uzrokovana glavnim tokom
2. - produkcija turbulentne vrtlonosti usled deformacije srednjeg toka
3. - produkcija fluktuirajue vrtlonosti usled vrtloenja usrednjenog kretanja
4. - produkcija vrtlonosti usled samoizduenja vrtlonih vlakana
5a. i 5b. - turbulentna i viskozna difuzija
6. - viskozna disipacija vrtlonosti
7. - transport usled fluktuacije pritiska
8. - produkcija usled dejstva zapreminskih sila.
Proporcionalnost e sa w' 2 omoguava uoavanje fizikog znaenja pojedinih
lanova i pouzdanije modeliranje. Karakteristino je da se nijedan lan u jednaini (2.63)
ne moe direktno meriti, te se modeliranje pojedinih lanova mora zasnivati na
intuitivnim i teoretskim postavkama. Ipak se na bazi uporedne analize moe zakljuiti o
vrednosti pojedinih lanova. Pri visokim Reynolds-ovim brojevima jednainom dominiraju
2
lanovi 4. i 6. Tako|e, pri visokim Reynolds-ovim turbulentnim brojevima Ret=k /(en) (to
je najee od praktinog interesa), lanovi 7. i 3. se zanemaruju [234]. Naime
turbulentni deo lana 3. u' j u' i x l , koji za niske Ret brojeve moe da poprimi znatnu
vrednost, za visoke Ret brojeve je za red veliine manji u pore|enju sa lanom 2. pa se
moe zanemariti, dok se lan 7., s obzirom da sadri derivacije vieg reda brzine i
pritiska i njihove korelacije, zanemaruje pri svim vrednostima Ret.
U lanu 2. moe se za sluaj visokih Ret brojeva izvriti saimanje indeksa,
odnosno smatrati da su znaajni samo dijagonalni lanovi korelacije, koji predstavljaju
komponente disipacije kinetike energije, pa je na osnovu koncepta izotropne
turbulencije prihvaeno modeliranje u obliku:
u 'i u ' j u 'l u 'l 2

= d ij Ce1 e
2 n
+
xl xl xi x j 3
(2.64)
Pri visokim Ret brojevima ovaj lan se moe zanemariti u pore|enju sa lanom 4. [119].
Pri niskim Ret brojevima anizotropija turbulencije, nastala kao posledica deformacije
srednjeg toka, e se proiriti do vrlo visokih frekvencija, pa e i dijagonalne komponente
postati me|usobno razliite a nedijagonalne komponente imati znaajne vrednosti.
^lanovi 4. i 6. su veeg reda veliine od ostalih lanova jednaine, a njihova
razlika (produkcije i destrukcije) je istog reda veliine kao konvektivni lan. S obzirom da
su u me|usobnoj ravnotei oni su na, bazi fizikalnog razmatranja i eksperimenata,
zajedno modelirani:
u' u 'i u ' j

u 'i u' j Ui
2 u 'i 2
e2
-2 n i
+ (n
- Ce 2 .
) = - Ce1 e
xl x j
k xj
k
x j xl xl
(2.65)
69
Zajedniko modeliranje lanova 4. i 6. jednaine (2.63) nije formalne prirode. Radi se o

zajednikoj proceni ukupnih efekata. Prvi lan na levoj strani jednaine (2.65) opisuje
turbulentne interakcije, dok je prvi lan na desnoj strani jednaine model u funkciji
produkcije turbulentne kinetike energije, u koju je ukljuena deformacija glavnog toka i
koji nije jedini predstavnik transfera energije kroz spektar.
Viskozna difuzija disipacije se moe tretirati u egzaktnom obliku, dok se
turbulentna difuzija na osnovu transportne jednaine za u' j e' moe aproksimirati
gradijentom disipacije:
u' j e - n
e
e
k 2 e
= - Ce
-n
xj
e xj
xj
(2.66)
U jednaini (2.65) u' i u' j se aproksimira izrazom (2.35). U jednaini (2.66) koristi
se izraz (2.60) za turbulentnu viskoznost, kojim se obuhvata i koeficijent Ce, tako da je
s e = C m / C e . Na ovaj nain modelirana jednaina disipacije turbulentne kinetike
energije ima oblik:
Uj
2
m t e Ui U j Ui
n t e
e

e
=
(
n
+
)
+
(
+
)(
)
C
C
e1
e2
x j xj
s e xj
k r x j x i x j
k
(2.67)
Za sluaj postojanja zapreminskih sila lan 8. u jednaini (2.63) se modelira preko C3fe/k,
sa najee korienom vrednou koeficijenta C3=0.7.
Konstante k-e modela turbulencije
Kod dvojednainskog k-e modela u jednaini za kinetiku energiju ne javljaju se
konstante. Potrebno je odrediti konstante Ce1 i Ce2 u jednaini disipacije i konstantu Cm u
jednaini za turbulentnu viskoznost. U oba sluaja se procenjuju vrednosti PrandtlSchmidt-ovih brojeva sk i se. Konstante za ovaj model kao i za druge treba da budu
univerzalnog karaktera, a odre|ene su posmatranjem jednodimenziskog toka tipa
graninog sloja.
Za odre|ivanje konstante Cm u izrazu (2.60) za turbulentnu viskoznost posmatra
se logaritamska zona toka, gde se moe uzeti da je produkcija jednaka disipaciji, a da su
konvekcija i difuzija kinetike energije u jednaini (2.62) zanemarljivi:
mt (
2
U 2
2 k
) = re = C m r
y
mt
(2.68)
S obzirom da su u ovoj oblasti smiui naponi priblino konstantni i jednaki naponima na

zidu w (pa je U = w r u' 1 u' 2 ) i da je blizu zida (na y =30) merenjem
ustanovljena relacija (2.39) izme|u napona i kinetike energije dobija se:
+
m U 2 U 2
Cm = ( t
) =
0, 32 = 0,09
r k y
k
(2.69)
Glava 2
70
Za odre|ivanje konstante Ce1 posmatra se jednaina disipacije razvijenog

turbulentnog toka u blizini zida. U ovom sluaju smo u mogunosti da zanemarimo
konvekciju dok difuzija moe da poprimi znaajne vrednosti. Uz zanemarivanje
molekularne difuzije jednaina za e se u ovom sluaju moe predstaviti sa:
0=
m t e U 2
nt 2e
e2
+
(
)
C
C
e
1
e
2
s e y 2
k r y
k
(2.70)
U ovu jednainu se uvrtava izraz U y = U iy odre|en jednainom (2.15). Isti izraz

se koristi za definisanje e iz jednaine (2.68):
2
m U
U U 3
e= t = w
=
r y
r y iy
U jednainu (2.70) se tako|e uvrtava aproksimacija drugog izvoda disipacije
2 e y 2 U 3 iy 3 kao i definicija strukturnog parametra Cm iz jednaine (2.69). Iz ovako
uproene jednaine disipacije, nakon sre|ivanja se dolazi do izraza za Ce1:
Ce1 = Ce 2 -
i2 1
s e C1/m 2
(2.71)
Konstanta Ce2 se odre|uje na osnovu posmatranja odumiranja izotropne

turbulencije iza fine mree pri visokim Ret brojevima kada se jednaine kinetike energije
i disipacije redukuju na:
rU 1
k
= -re
x 1
(2.72)
rU 1
e
e
= - Ce 2 r
x 1
k
Eksperimentalnim merenjima je utvr|eno da je u ovom sluaju odumiranje turbulencije

obrnuto proporcionalno sa udaljenou od mree, odnosno zbog:
U1
k
k x 1 k
=
=
x 1 x 1 t t
obrnuto proporcionalno sa vremenom: k t -1 . Uvrtavanjem ove zavisnosti u jednaine

(2.72) dobija se:
k
= - t -2 = - e
t
e
e2
t -4
= -2t -3 = - C e 2
= C e 2 -1
t
k
t
\ C e 2 = 2.
(2.73)
71
Konstante Ce1 i Ce2 imaju znaajan uticaj na rezultate prorauna. Vano je, me|utim, da
zadovoljavaju uslovnu vezu (2.71). Na bazi numerike optimizacije dobijene su vrednosti
konstanti k-e modela, koje su za proizvoljne vrednosti turbulentnog Reynolds-ovog broja,
date sa:
Cm = 0,09 exp - 3,4/(1 + Re t /50 )
Ce 2 = 1,92[1,0 - 0,3 exp(- Re t )]

2
(2.74)
Ce1 = 1,44;s k = 1,0 ise = 1,3

gde je:
Ret =
k 0 ,5 l r k 2
=
- turbulentni Reynolds - ov broj .
n
me
(2.75)
Lako se moe videti da pri velikim vrednostima Ret broja koeficijenti Cm i Ce2 imaju
konstantne vrednosti.
Model k-e za male vrednosti Ret

Modeliranje nepoznatih korelacija k-e modela je uglavnom zasnovano na
posmatranju strujanja pri visokim Ret brojevima. S jedne strane je to opravdano s
obzirom da je velika veina praktinih problema, posebno u tehnici, takvog karaktera. S
druge strane radi obuhvatanja i sluajeva niskih Ret brojeva, gde je uticaj viskoznih
efekata znaajan, potrebno je uoptavanje modela tako da obuhvata i ove sluajeve. Pri
malim vrednostima Ret pored direktnog uticaja viskoznosti, koji se ne moe vie
zanemariti, javlja se izraena lokalna neizotropnost turbulencije i uticaj deformacije
glavnog toka na sitne strukture i disipaciju turbulencije. Modeliranje pri malim
vrednostima Ret predstavlja uopteni sluaj, koji sadri u sebi i svodi se pri velikim
vrednostima Ret na prethodno opisan model, koji je posebno prikazan, jer se
neuporedivo ee sree u praksi. Razmatranje strujanja pri niskim Ret brojevima je
vano pri prelaznim strujanjima (laminarno u turbulentno i obratno) i kod svih tokova gde
su viskozni efekti znaajni u pore|enju sa turbulentnim, kao to je to sluaj u viskoznom
podsloju zidnih tokova i viskoznom nadsloju slobodnih mlazeva. Uticaj viskoznosti moe
da obuhvati vei deo toka pri malom Re broju ukupnog toka ili da bude ogranien na
usku oblast viskoznog podsloja pri visokim globalnim Re brojevima. Viskoznost utie
direktno na mehanizam turbulentnog transfera energije i indirektno naruavanjem
izotropije sitnih turbulentnih struktura i disipacije turbulentne kinetike energije. U
delovima toka, gde je vrednost Reynolds-ovog turbulentnog broja mala, inerciona oblast
u spektralnom transportu energije prelazi u oblast, gde je prisutno postepeno
preklapanje produkcionog i disipativnog mehanizma, to uslovljava protezanje
anizotropije do najsitnijih turbulentnih struktura. Osnovna pretpostavka modela pri
visokim Ret brojevima o lokalnoj izotropiji sitnih vrtloga se vie ne moe primeniti.
Potreban je poseban pristup pri modeliranju pre svega lanova u jednaini za disipaciju
Glava 2
72
turbulentne kinetike energije, koji se odnose na viskozne efekte i koji se pri visokim Ret
brojevima zanemaruju.
Modeliranje dijagonalnih lanova turbulentnih korelacija lana 2. u egzaktnoj
jednaini (2.63) za disipaciju turbulentne kinetike energije, koji predstavljaju
komponente disipacije, je prikazano jednainom (2.64). Nedijagonalne komponente, koje
imaju znaajne vrednosti samo pri odzivu na deformacije glavnog toka, mogu biti
modelirane uzimajui u obzir nivo anizotropije u funkciji u' i u' j k . Ukupan lan je tako
mogue modelirati po analogiji sa modeliranjem disipativnih korelacija u jednaini za
turbulentne napone (izraz (2.127)):
u 'i u ' j u 'l u 'l 2

3 u' i u' j
= Ce1 e (1 - f e1 )d ij +
2 n
+
f e1
2 k
xl xl xi x j 3
(2.76)
gde je fe1 funkcija koja tei nuli kada Re t i jedinici kada Re t 0 . S obzirom na za
red veliine manju vrednost nego lan 4. pri visokim Ret brojevima i nestajanje
dijagonalnog dela pri veoma niskim Ret brojevima, izraz (2.76) ukazuje na mogunost
pridruivanja modela lana 2. jednaine (2.63) zajednikom modelu lanova 4. i 6. iste
jednaine, to je i uobiajena praksa. Pri tome bi koeficijent Ce1 trebalo da uzme u obzir
uticaj lana 2. Me|utim uticaj Ret na Ce1 najee se zanemaruje, verovatno zbog
oekivane me|usobno suprotne promene veliina lana 2. i lana 4. u poprenom pravcu
viskoznog sloja. S druge strane uticaj Ret (kao to e biti pokazano) se uzima u obzir pri
modeliranju pri niskim Ret drugog lana na desnoj strani jednaine (2.65). Pored toga
poto e ima konanu vrednost na zidu, a k tei nuli drugi lan na desnoj strani jednaine
(2.65) bi teio beskonanosti, ime bi bilans jednaine za disipaciju bio naruen. Zato je
potrebno e2 zameniti proizvodom eei , gde ei predstavlja izotropni deo totalne disipacije
turbulentne kinetike energije, koji je na samom zidu jednak nuli. Za vrednost disipacije
na samom zidu je najire prihvaen predlog [98]:
k 0,5
e w = 2 n
x 2
(2.77)
S obzirom da se blizu zida vrednost disipacije moe predstaviti u funkciji rastojanja od

zida: e = e w + Cx 22 dobija se :
2
k 0,5
2
e i = e - 2n
- Cx 2
x 2
tako da ee i k const kada x 2 0. Konano se dobija:
(2.78)
73
2
u' u' j u'l u'l u'i u'i u' j
u'i 2
- 2n
- 2n i
+
+ (n
) =
x l xl xi x j x j xl x l
x l x j
(2.79)
= - Ce1 e
ee
u'i u' j Ui
- Ce2 f e i
k xj
k
Funkcija f e = f Re t , D ij
opisuje mehanizam odumiranja homogene turbulencije usled
uticaja deformacije glavnog toka na proces disipacije. Ona se moe izraziti preko odnosa
karakteristinog vremenskog razmera disipativnih vrtloga (Kolmogorov-ljev vremenski
razmer) i vremena delovanja deformacije glavnog toka:
fe
n 0,5 e -0,5
k
= Re -t 0,5 D ij
-1
e
D ij
U konkretnim proraunima najee se koristi sledei izraz [165]:
fe = 1 -
Re 2
2
exp - t
9
6
(2.80)
Moe se lako uoiti da u oblasti visokih Ret brojeva e i ei postaju jednaki i fe=1. Model sa
konstantnim koeficijentom Ce1 se preporuuje kao najjednostavniji i dovoljno pouzdan.
Me|utim, postoji vie predloga za poboljanje produkcionog lana (na pr. [115], [198]),
koji se mogu analizirati u sluaju nezadovoljavajuih rezultata, koji se mogu javiti u
pojedinim uglavnom graninim sluajevima (na pr. tokovi blizu separacije).
Pri niskim Ret brojevima potrebno je uzeti u obzir i lan 3. u jednaini (2.63).
Turbulentni deo ovog lana u ' j ( u ' i x l ) predstavlja korelaciju fluktuirajue brzine i
fluktuirajue vrtlonosti, koje se pri visokim Ret brojevima javljaju pri veoma razliitim
frekvencijama spektra, tako da je korelacija za red veliine manja od lana 2. pa se zbog
toga ovaj lan obino zanemaruje. Pri niskim Ret brojevima ova korelacija poprima
znaajne vrednosti, a modelira se na osnovu transportne jednaine za u' j (u' i x l ) uz
zanemarivanje svih lanova sem jednog dominantnog [67]:
u' j
u ' i
2Ui
k
= - Ce 3 u' i u' j
x l
e
x j x l
(2.81)
Uz pomo definicije strukturnog parametra turbulencije C m = u' v ' k
modela turbulencije lan 3. jednaine (2.63) se aproksimira izrazom [98]:

2Ui
2Ui
u' i
2m
u' j
= - C e 3 mn t
x j x l
x l
x j x l
u sklopu k-e
Glava 2
74
Jednaina turbulentne kinetike energije se moe zadrati u istom obliku kao i za sluaj
visokih Ret brojeva, dok jednaina za disipaciju poprima oblik:
2
2Ui
m t e Ui Ui
De
n + n t e
e
=
+
(
)(
)
f
+
C
nn
Ce 2 e
Ce1
e3
t
x x
Dt x j s e x j
k r xj xj
k
j l
(2.82)
Dodatni koeficijenti imaju vrednosti:

Re t
f e = 1 - 0,22 exp i C e3 = 2
6
Granini i poetni uslovi
Uslovi u ulaznom preseku su definisani obino prirodom problema, dok se na izlazu
najee definiu iz uslova konzervacije mase. U osi se koriste uslovi osnosimetrinosti
toka. Jedino posebni tretman zahtevaju uslovi na zidu koji se opisuju "zidnim
funkcijama". Zona uz zid je podruje gde je promena lokalnog Reynolds-ovog broja
znaajna i zbog toga je potrebna adaptacija pristupa u zavisnosti od vrednosti lokalnog
Reynolds-ovog broja y+ zasnovanog na udaljenosti take od zida i vrednosti frikcione
brzine U. Pristup je zasnovan na jednodimenzionalnom Couette-ovom toku sa
konstantnim smicajnim naponima.
Profili brzine na ulazu su odre|eni na osnovu zadatih uslova na ulazu (protoka) uz
aproksimaciju profila poznatih strujanja. Profile turbulentne kinetike energije i disipacije
kinetike energije je mogue odrediti na osnovu procene intenziteta turbulencije u*
2
0,75 1,5
(k=1,5 u* ) i formulacije putanje meanja (e = Cm k / l ) ili korienjem poznatih
univerzalnih profila k U 2 i R h e U 3 potpuno razvijenog turbulentnog toka. Brzina na
izlazu se podeava da zadovolji ukupni kontinuitet toka. Ostale veliine na izlazu se
dobijaju ekstrapolacijom uz pretpostavku ravnomernih i malih promena aksijalnih profila
blizu izlaza na svim radijalnim lokacijama. Za osnosimetrian tok radijalna brzina i
gradijent svih varijabli u osi su jednaki nuli:
V = 0 i f / y = 0
(2.83)
Na zidu se definiu vrednosti varijable, fluksa ili varijable neposredno uz zid.

Vrednost komponente brzine normalne na zid jednaka je nuli. Za komponente brzine
paralelne sa zidom napon na zidu za laminarni i turbulentni podsloj je dat sa:
w =
mU
,
yc
w =
iC1/m 4 rU k1/ 2
[ ]
ln E y+
(2.84)
Do izraza za (2.84) se jednostavno dolazi (u inercionoj oblasti uz pomo C m = ( U 2 k ) 2 )

iz izraza (2.12) odnosno (2.14) za bezdimenzijsku brzinu.
Granini uslov za turbulentnu kinetiku energiju u blizini zida dobijen je iz uslova
+
lokalne ravnotee produkcije i disipacije kinetike energije na y =30, odnosno nultog
radijalnog fluksa (k/r=0) na tom mestu, koji vai za razvijeni turbulentni tok. Ova
75
lokalna ravnotea ini osnovu zidnih funkcija za tretman strujanja uz vrsti zid. Vana
posledica ovog tretmana lokalne ravnotee je krajni izraz za smicajne napone uz zid u
funkciji turbulentne kinetike energije i konstanti modela turbulencije. Obuhvatajui i
viskozni podsloj i logaritamsku oblast, izvorni lan za turbulentnu energiju uz zid se
transformie u:
U 2
w U r Cm3/ 4 k 3/2 U+
m
re
dV
=
(
)dV
t
y
yc
yc
(2.85)
gde je yc udaljenost od zida, a i vrednosti ostalih veliina se odnose na tu taku. Izraz za

e na desnoj strani jednaine (2.85) je dobijen iz izraza (2.60) za turbulentnu viskoznost:
2
2
2
+
k 2 C m rk U C m k U C m k U U Cm3/ 4 k 3/2 U+
e = Cm r
=
=
=
=
mt
y
yc
U 2 y c
U 2
yc
Dosadanje iskustvo sugerie da vrednost disipacije turbulentne kinetike energije u

prvoj kontrolnoj taci do zida treba fiksirati tako|e na osnovu lokalne ravnotee
produkcije i disipacije turbulentne kinetike energije u inercionoj oblasti uz zid za
jednodimenzionalni Couette-ov tok. Uz pomo relacija (2.7),(2.69) i (2.13) dobija se:
2
U 3 Cm3/4 k 3/ 2
U
1
e = - u' v '
=
=
=
=
.
y r m t r iyU iy
iyc
(2.86)
+
Vrednosti bezdimenzijske brzine se odre|uju u funkciji bezdimenzijske koordinate y iz:
U+ =
U
U
U
( w / r )1/2
y+ za y+ < 11,6
=
1
+
+
k ln( Ey ) za y 11,6
(2.87)
Vrednost bezdimenzijske koordinate se odre|uje u funkciji turbulentne kinetike energije:

y+ =
0 , 25 0 ,5
U y c y c C m k
=
n
n
(2.88)
Za praktine probleme koncept zidnih funkcija igra znaajnu ulogu. Me|utim, postoje
sluajevi kod kojih postoji potreba prorauna toka fluida do samog vrstog zida, t.j
ulaenja u naglaeno neizotropnu oblast viskoznog podsloja odre|enu niskim
vrednostima Ret broja. U tom sluaju procena vrednosti turbulentnih karakteristika u
neposrednoj blizini zida se obino izvodi razvojem jednaina u Taylor-ov red, uz
definisanje graninih uslova na samom zidu. Najee specificirane vrednosti
turbulentne kinetike energije i njene disipacije na zidu su jednake nuli. Za kinetiku
energiju to odgovara injenici da se fluktuirajua brzina gubi na zidu. Da bi se objasnilo
zato je mogue da se disipacija na zidu uzme da je jednaka nuli treba razmatrati red
veliine pojedinih lanova jednaine za turbulentnu kinetiku energiju, odakle se moe
videti da vrednost e tei nuli kada se zid sasvim priblii. Ovakav pristup zahteva da se
Glava 2
76
uvede dodatni lan -2 n k 0,5 y
u jednainu za turbulentnu kinetiku energiju, koji
kompenzira konanu i pozitivnu vrednost disipacije na zidu i koji postaje zanemarljivo

mali izvan viskoznog podsloja. Inae verovatno je korektniji pristup kada se uzima nulti
gradijent disipacije na zidu, a vrednost disipacije na zidu se izraunava.
Primer k-e modela (1): Rotacioni tok u osnosimetrinim kanalima
Primena k-e modela omoguuje pouzdane i detaljne proraune sloenih strujanja kako smicajnih
tako i recirkulacionih. Opis strujanja parabolinim jednainama omoguuje pri tome znatno detaljniju
diskretizaciju i detaljniji uvid u strukturu strujnog polja. Sloeni tok za koji je mogue primeniti parabolian
kod je npr. strujanje kroz prstenaste kanale sa umerenom rotacionom komponentom brzine. Ovakvi tokovi
se esto sreu u inenjerskoj praksi, naroito u turbomainama, ali takoe u pojedinim aparatima i
ureajima u kojima se rotirajuim dejstvom postiu razliiti efekti, na primer razdvajanje faza, intenziviranje
sagorevanja i drugi. Strujanje se zahvaljujui svojoj osnosimetrinosti moe posmatrati kao priblino
paraboliki tok tipa graninog sloja sa samo dva znaajna gradijenta brzine U r i W r .Umesto
eksplicitnog razmatranja tangencijalne komponente brzine (W), pogodnije je proraun izvesti za varijablu
rW, ime se u jednaini za obodnu komponentu eliminie izvorni lan (uticaj centrifugalne sile) i na taj nain
izbegavaju odreene numerike potekoe i omoguuje laka kontrola numerikog postupka. Uz
pretpostavku da se radi o osnosimetrinom kvazi-paralelnom toku pri visokim Reynolds-ovim brojevima,
tako da vrede aproksimacije turbulentnog graninog sloja, sistem jednaina kretanja i jednaine kontinuiteta
se moe predstaviti u obliku:
rU
U
U
P 1
U
+ rV
=+
r (m + m t )
x
r
x r r
r
rU
m t W
(rW )
(rW ) 1 3
+ rV
=
r (m + )
x
r
r r
s k r r
(2.89)
P
W2
=r
r
r
(rrU ) + (rrV ) = 0
x
r
S obzirom da je brzina u radijalnom pravcu mala iz "konzervacije" koliine kretanja u ovom pravcu
moe se odrediti raspored pritiska u radijalnom pravcu. Modelirane jednaine turbulentne kinetike energije
i njene disipacije, pomou kojih se u okviru koncepta turbulentne viskoznosti (prikazanog izrazom (2.60))
zatvara sistem jednaina, imaju oblik:
rU
k
x
+ rV
k
r
r(m +
r r
U
m t k
) + m t
s k r
r
W

r r
+ r
m e
e
U
rU
+ rV
=
r(m + t ) + C e1 m t
x
r r r
r
k
se
r
2
e
- Ce2r
1 - C c Ri t
k
e
- re
W
+ r
r r
(2.90)
U poreenju sa modeliranom jednainom za nerotirajue tokove, poslednji lan u jednaini za e, koji

predstavlja iezavanje varijable e, je korigovan bezdimenzionalnom veliinom nazvanom Richardson-ov
broj, koji se definie izrazom:
77
k 2 W ( rW)
e 2 r 2 r
koji predstavlja u sutini uticaj rotacije toka na generisanje odnosno priguenje turbulencije. Vrednost
konstante Cc zavisi od nivoa rotacije i najee je oko Cc=0,1. Ostale konstante zadravaju svoje
standardne vrednosti: Cm=0,09; Ce1=1,45; Ce2=1,92; sk=1,0; se=1,3.
Granini uslovi su definisani na osnovu eksperimentalnih istraivanja [5], kojima je ustanovljeno da
+
se pri strujanju sa rotacijom kroz cev rezultujua brzina slae do vrednosti y =200 sa univerzalnom
logaritmskom raspodelom brzine uz zid datom izrazom (2.54). Odavde se dobija odgovarajua distribucija
za aksijalnu i tangencijalnu komponentu brzine:
Ri t =
cos j
U+ =
ln Ey +a
cos j
1
W+ =
sin j
i
ln Ey q+
sin j
1
(2.91)
gde je y +a = yU a n a j ugao izmeu aksijalne i rezultujue brzine. Takoe se relacija (2.57) za frikcioni
faktor transformie u oblike:
i
Sa =
cosj ln E Re S0,5
a
a
cosj
i
Sq =
sinj ln E Re S0,5
q
q
sinj
(2.92)
gde je Re a = y w U n lokalni Reynolds-ov broj.

Rezultati prorauna [218] su uporeeni sa eksperimentalnim merenjima [193] od kojih su neki
prikazani na sl. 2.8. 2.10. Pri rotirajuem toku u dugim prstenastim kanalima sa nepokretnim zidovima
aksijalna brzina na dovoljnoj udaljenosti od poetka kanala tei potpuno razvijenom turbulentnom toku, dok
tangencijalna brzina asimptotski tei nuli. U poetnom delu kanala profil tangencijalne brzine zavisi od
naina generisanja rotacije. Meutim, ve na udaljenosti od osam hidraulikih prenika, profil ove brzine
poprima oblik koji je praktino nezavisan od poetnog profila, ve je uslovljen uglavnom graninim uslovima
Re=1,3 10 6
Ri/R o=0,4
1.2
x=31,5 D
1.2
Wmax/=1,27
1.
1
D h=2(R i-R o)
22
1.0
1.0
2
18
eRh/Ut2
U/
Eksp.[193]
0.8
0.8
0.7
0.6
0.6
U/
W/
x/Dh=31
x/Dh=25
x/D =20
h
x/Dh=14
x/D =8
h
x/Dh=2,42
x/D =1,21
h
x/Dh=0,41
x/Dh=0,0
Exper.(ulaz),[193]
Eksper.(31D
),[193]
h
0.4
0.2
0.2
0.4
0.6
0.8
eRh/Ut
20
k/Ut
0.9
0.0
0.0
24
16
14
12
Re=1,3 5
10
W /=1,2
max
7
R /R =0,4
0.5
k/Ut
10
0.3
0.2
0.4
0.1
r-Ri/Ro-Ri
(r-Ri)/(Ro-Ri)
0.0
0.0
0.2
0.4
0.6
0.8
0
1.0
1.0
Sika 2.8. Razvoj profila tangencijalne brzine u

prstenastom kanalu
Slika 2.9 Profili aksijalne brzine, turbulentne kineti~ke

energije i njene disipacije za tok sa rotacijom
Glava 2
78
W /
1 .3
1 .2
R e= 1 ,3 1 05
1 .1
1 .0
R i /R o = 0 ,4
0 .9
0 .8
m a x,0
/ = 1 ,2 7
0 .7
0 .6
0 .5
M odel
E k s p e rim e n t [1 9 3 ]
0 .4
0 .3
0 .2
0 .1
0 .0
0
10
15
20
25
30
35
x /D h
Sl i k a 2.10 Sm a n j en j e i n t ezi t et a t an ge n ci j al n e k o m p o n e n t e b r zi n e d u ` p r st e n ast o g k an al a
(sl. 2.8). Nakon poetnih znaajnih promena du prvih deset hidraulikih prenika profil brzine se dosta
ustaljuje po obliku i dalje dolazi do smanjenja inteziteta rotacije. Vidi se (sl.2.10) da rezultati prorauna
prate eksperimentalne podatke smanjenja maksimuma tangecijalne komponente brzine. Na sl. 2.9
prikazani su profili aksijalne komponente brzine, turbulentne kinetike energije i disipacije kinetike energije
na rastojanju od 31,5 hidraulinih prenika. Sa slike se vidi da profil aksijalne komponente brzine tei
potpuno razvijenom turbulentnom toku i da je slaganje sa eksperimentalnim podacima dobro. Kinetika
energija turbulencije i disipacija turbulentne kinetike energije zadravaju svoj oblik poznat iz isto
aksijalnog toka, samo pod uticajem tangencijalne brzine poprimaju neto vee vrednosti. Pored toga profili
nisu vie simetrini. Numerika reenja (i eksperimentalni rezultati) su pokazali da su tangencijalni smicajni
naponi znatno vei na spoljanjem nego na unutranjem zidu, to je posledica znatno veeg gradijenta
tangencijalne komponente uz spoljanji zid. Smicajni naponi u aksijalnom pravcu su priblino jednaki i po
apsolutnoj vrednosti se takoe slau sa rezultatima merenja [193].
Primer k-e modela (2): Razvoj turbulentnog toka u cevi

Razmatra se cilindrina osnosimetrina geometrija koja na samom poetku ima oblik "cev u cevi"
da bi odmah zatim prela u cilindar prenika jednakog preniku spoljanjeg cilindra (Sl. 2.11). Tako se
razmatra razvoj dva paralelna koncentrina toka do potpuno razvijenog profila turbulentnog toka u cevi.
Modelirane jednaine, koje opisuje ovaj tok su oblika:
1
(rrUU ) + (rrUV) = - P + 1 r(m + m t ) U + r (m + m t ) U
r x
r
x r x
x r
r

U 1
V
(m + m t )
+
r (m + m t )
x
x r r
x
1
(rrUV ) + (rrVV) = - P + 1 r(m + m t ) V + r (m + m t ) V
r x
r
r r x
x r
r

U 1
V
V
(m + m t )
+
r (m + m t )
- 2(m + m t ) 2
x
r r r
r
r
(rrU ) + (rrV ) = 0
x
r
Jednaine modela turbulencije imaju oblik:
(2.93)
79
1
1 m k
m k
(rUk) +
(rrVk) = [ (r eff
) + (r eff
)] +
x
r r
r x s k x
r s k r
+ m t {2[(
2
2
2
2
2
2
1
U
V
U V
U
V
(rV) + + ( )] - C D re
) +( ) + ( ) ]+ (
+
) } - mt [
3
r r
x
r
r
r x
x
2
2
2
1
1
m e
m e
e
U
V
V
(rUe) +
(rrVe) = [ (r eff
) + (r eff )] + C e1 m t {2[( ) + ( ) + ( ) ]
x
r r
r x s e x r se r
k
x
r
r
2
2
2
2
e
U V
1
U
e
+(
+
) } - C el m t [
(rV) +
] - Ce2 r
3
k
k
r x
r r
x
(2.94)
1.2
1.2
x/D=21
1.0
1.0
0.8
1.2
0.8
1.2
x/D=16
1.0
1.0
0.8
1.4
0.8
1.4
1.2
1.2
U/
x/D=10
1.0
1.0
0.8
0.8
1.6
eksperiment
Elpt. kod 8x36
Elipt. kod 12x24
1.4
Parab. kod
kkRA BNM
1.2
1.4
1.2
x/D=4
1.0
1.6
1.0
0.8
0.8
0.6
0.6
0.0
0.2
0.4
0.6
0.8
1.0
r/R
Konstantne imaju svoje standardne vrednosti prikazane u tabeli 2.1:
Slika. 2.11 Razvoj profila brzine

turbulentnog toka u cevi
Glava 2
80
Cm
Ce1
Ce2
sk
se
CD
0,09
1,44
1,92
1,0
1,3
1,0
Tabela 2.1. Konstante k-e modela turbulencije
Za verifikaciju tanosti dobijenih rezultata izvreno je uporeivanje rezultata [219] dobijenih na bazi
ovih eliptinih jednaina sa rezultatima na bazi parabolinih jednaina i eksperimentalnim rezultatima [125].
Dobijeni rezultati i eksperimentalni rezultati su prikazani na slici 2.11. Slaganje dobijenih rezultata je prilino
dobro. Odstupanje od eksperimentalnih rezultata je verovatno posledica nedovoljno dobro pogoenog
poetnog profila, zbog nedovoljnih podataka. Osim toga, kako i autori eksperimenata [125] navode, postoje
odreena neslaganja eksperimentalnih rezultata razliitih autora za ovaj tip strujanja. Evidentno je da
rezultati reavanja sistema eliptinih jednaina bolje simuliraju eksperimentalne rezultate, to ukazuje da se
ovakav tok sa izrazito nepravilnim profilom brzina preciznije opisuje sistemom eliptinih parcijalnih
diferencijalnih jednaina eliptinog tipa, odnosno da se kod njega nizvodni efekti ne mogu zanemariti. Na to
ukazuju i detaljnije analize toka na bazi varijacija odnosa brzina centralne i periferne struje na ulazu, koje su
pokazale da pri dostizanju odnosa ovih brzina od priblino osam uvek dolazi do pojave recirkulacije. Ovo
treba imati na umu pri analizi pojedinih strujanja za koje nije sigurno da su isto parabolina. Razvoj profila
brzina je posmatran dvadeset prenika nizvodno, to u glavnom nije dovoljno za postizanje potpuno
razvijenog turbulentnog toka. Za tok na 20 D nizvodno rezultati parabolinog koda pokazuju otstupanje od
oko 5% u odnosu na izmerenu vrednost maksimalne brzine, to je uobiajena pojava oscilacije pre nego to
se dobije profil potpuno razvijenog parabolinog toka. Gustina numerike mree kod parabolinog koda je
bila 44x800, a kod eliptikog u jednom sluaju 12x24 a u drugom 18x36, to se danas smatra veoma
grubom mreom.. Razliite gustine mree kod eliptikog koda ilustruje njihov uticaj na tanost rezultata, ali
treba rei da danas ne prestavlja problem da gustina mree bude minimalno 40x60.
Primer k-e modela (3): Osnosimetrini slobodni turbulentni mlaz

Mada jednostavniji za eksperimentalnu proveru, slobodni mlazevi su sa stanovita matematikog
modeliranja mnogo kompleksniji i neistraeniji nego zatvoreni tokovi. Problemi koji se javljaju pri proraunu
ovog tipa strujanja su posledica nepostojanja otrih granica fizikog polja, odnosno domena raunanja, i
nemogunost kontrole, u optem sluaju, toka na bazi ukupnog masenog balansa mase, to ima za
posledicu tekoe sa konvergencijom reenja. Za modeliranje slobodnih mlazeva se, po pravilu, koriste
numeriki modeli za tokove parabolinog tipa, uz definisanje irine mlaza (odnosno domena raunanja) na
bazi zadate promene strujne funkcije (u aksijalnom pravcu) na granici. Bez obzira na korienje jedne
relativno grube aproksimacije, na ovaj nain su dobijena dobra slaganja prorauna sa rezultatima merenja,
to je najverovatnije posledica primene guste numerike mree kod parabolinih kodova. Novija istraivanja
vezana za reenja dobijena na bazi sistema parabolinih i eliptinih jednaina ukazuju na znaajna
zanemarivanja pojedinih efekata strujanja u parabolinim jednainama (na primer: difuzije u aksijalnom
pravcu u jednaini disipacije). Zato e ovde biti data ilustracija pristupa baziranog na reavanju sistema
eliptinih parcijalnih diferencijalnih jednaina, koji je blii fizici problema.Kao to se moglo primetiti i u
prethodnim primerima, modelirane jednaine koje opisuju strujno polje osnosimetrinih tokova na bazi k-e
modela turbulencije imaju sledei generalni oblik:
F 1
F
(rUF ) +
(rrVF ) =
(G F
)+
(r G F
) + SF .
x
r r
x
x
r r
r
(2.95)
sa karakteristinim transportnim koeficijentima (GF) i izvornim lanovima (SF) za pojedine varijable, koji su
prikazani u tabeli 2.2. Navedene jednaine sa vrednostima koeficijenata prikazanim u tabeli 2.1.
predstavljaju standardni k-e model turbulencije. Ovaj u nizu sloenih sluajeva veoma uspean model
turbulentne viskoznosti pokazao je slabosti upravo na sluaju osnosimetrinog slobodnog mlaza. Njegova
primena za slobodne tokove pokazala je adekvatno predvianje razvoja ravanskog mlaza i znaajna
odstupanja pokazatelja razvoja okruglog mlaza. Dobijeno je i za 40% vee irenje okruglog mlaza [144].
Objanjenja za ova odstupanja su potraena u rezultatima korelacionih ispitivanja ravnih i osnosimetrinih
81
tokova [65], koji pokazuju da popreni razmer velikih vrtloga zavisi od irine toka i da je koherentnost velikih
vrtloga u osnosimetrinom toku slabija nego u ravanskom toku. U cilju obezbeenja k-e modela turbulencije
primenljivog i za okrugli mlaz Rodi [183] je predloio korekcije koeficijenta Cm i Ce2 u funkciji parametra
(Y0.,5/Um)(dUm/dx), gde je sa Y0,5 oznaena radijalna koordinata na kojoj je brzina jednaka polovini
maksimalne brzine na posmatranoj aksijalnoj lokaciji.
---------------------------f
GF
Sf
---------------------------1
0
0
U
me
P
U 1
V
+ (m e
)+
(r m e
)
x x
x
r r
x
me
P
U 1
V
V
+
(m
)+
(r m e
) - 2 me 2
r x e r
r r
r
r
me / sk
G - CD re
e
e2
Ce1 r G - Ce 2 r
k
k
---------------------------------------gde je:
U 2 V 2 V 2
U V 2
G = m e {2[(
+
) +(
) + ( ) ]+ (
) }
x
r
r
r x
m e / se
m e = m eff = m t + m ;
m t = Cm r
k2
e
Tabela 2.2. . Transportni koeficijenti i izvorni ~lanovi modela

Ova korekcija je omoguila slaganje rezultata prorauna sa eksperimentima kako za okrugli mlaz tako i za
slobodni plamen (na pr.[137] ), ali je ipak predloena [144] nova modifikacija na bazi korekcije samo jednog
koeficijenta i to Ce1 funkcijom istog parametra:
e1
= 1,14 - 5,31
Y0 ,5
Um
dU
m
dx
(2.96)
Kod tzv. nizvodno marirajuih procedura (na pr. [163]), uzvodne veliine Y0,5 i Um su pouzdano odreene i
mogu biti regulacioni elementi nizvodnog irenja i promene brzine mlaza. Kod iteracionih procedura, u toku
podeavanja profila pojedinih varijabli toka, Y0,5 i Um mogu da poprime vrednosti, koje postaju uzrok
nestabilnosti i divergencije reenja. Zato je potraeno reenje na bazi konstantnih vrednosti koeficijenata
modela za itav domen raunanja [213]. Analize su pokazale da su irenje mlaza i odumiranje brzine du
ose mlaza funkcija prvenstveno turbulentne difuzije, koja je u razmatranom modelu odreena prvenstveno
odnosom k i e. Numerike analize su pokazale da postoji znaajan uticaj promene koeficijenta CD u
jednaini za turbulentnu kinetiku energiju na nivo turbulentne difuzije. Na bazi prorauna predloena je
[213] za osnosimetrini mlaz vrednost ovog koeficijenta: C D = 1,04 , iju vrednost je potrebno dalje
optimizirati na veem broju eksperimentalnih podataka. Takoe treba rei da se od strane autoriteta u ovoj
oblasti smatra da je vrednost konstante CD teoretski jednaka jedinici i da je ne treba menjati, tako da ovaj
problem jo uvek nije konano reen.
Granini uslovi predstavljaju specifinost slobodnih mlazeva. Izlazna (nizvodna) granica mora da
bude dovoljno daleko da bi dostigla oblast umerenih promena varijabli u nizvodnom smeru. Bone granice
toka treba da budu izvan granica mlaza to s obzirom na aksijalne dimenzije domena integracije i irenje
mlaza uslovljava da radijalno rastojanje bone granice od ose simetrije treba da bude minimalno 15-20
radijusa mlaznika. S druge strane zbog prirode problema (veliki gradijenti varijabli) u pojedinim oblastima
zahteva se gusta kontrolna mrea. Sve ovo ima za posledicu ili rad sa poljem sa velikim brojem kontrolnih
Glava 2
82
elija (to zahteva veliko kompjutersko vreme i monije raunare) ili rad sa neodgovarajue grubom
mreom (to utie na tanost i pouzdanost rezultata). Same granice zahtevaju posebnu panju s obzirom
da nisu opisane posebnim fizikim ili empirijskim relacijama. Poetni profili brzinskih i turbulentnih
karakteristika mlaza se mogu opisati na bazi prorauna strujanja kroz kanale. Za osnosimetrian tok
radijalna brzina i radijalni gradijenti svih varijabli u osi su jednaki nuli. Vrednosti varijabli na izlaznoj granici je
mogue odrediti, uz uzimanje u obzir neuniformnosti mree, ekstrapolacijom uzvodnih vrednosti, to treba
da predstavlja utanjenje uslova 2 F x 2 (konstantna promena varijable). Posebnu panja u ovom sluaju
treba posvetiti ulaznoj (zapadnoj) granici izvan zida mlaznika i bonoj (severnoj) granici (koje bi trebalo da
se nalaze u "mirnom" fluidu) s obzirom da one predstavljaju specifinost ove u odnosu na konvencionalne
metode tretiranja slobodnih tokova i s obzirom da se pokazalo da kroz kontrolu uvlaenja okolnog fluida u
mlaz, ove granice imaju znatan uticaj na razvoj slobodnog mlaza. Na tim granicama pretpostavlja se nulta
vrednost turbulentne kinetike energije i nulta promena disipacije kinetike energije i komponte brzine
paralelne sa granicom. Vrednosti komponenti brzina normalnih na slobodne granice se mogu odrediti iz
uslova poznatog (i jednakog onom u mirnom fluidu) pritiska na ovim granicama.Brzina normalna na granicu
se moe odrediti linearizacijom Bernouli-jeve jednaine na granici ili neki slian nain. Dobre rezultate je
dao pristup zasnovan na povezivanju jednaina za komponentu brzine normalnu na granicu napisanih za
sredinju i ivinu taku granine kontrolne zapremine [94]. U algoritmu zasnovanom na metodi kontrolnih
zapremina (videti dodatak B), diskretizovana jednaina kretanja za U brzinu u taki "p" na zapadnoj granici
se moe napisati u obliku:
(2.97)
U p = D u (P w - P e ) + R p
gde je Rp=(SdadUd+Su)/(Sdad-Sp), a Du=Aew/(Sdad-Sp). Iz razlika ovakvih jednaina napisanih za centralnu i

ivinu taku kontrolne zapremine na granici mogu se dobiti izrazi za brzine na slobodnoj zapadnoj granici:
(2.98)
U2,J = U 3,J - D u 2, J (P3,J - 2 P2,J + P1,J )

Na isti nain se dobija za severnu granicu:
(2.99)
VI,NJ = VI,NJ -1 + D vI ,NJ (PI,NJ -2 - 2 PI,NJ -1 + PI,NJ )
Pri tome je izvrena aproksimacija veliina Rp, Du i Dv na granici.. U skladu sa SIMPLE algoritmom (videti
dodatak B) potrebna je korekcija brzine na granici:
*
*
U2,J = U 2 , j + U' 2 , j = U 2 , j - D u 2 , j P' 2 , j
(2.100)
*
*
VI,NJ = VI , NJ + V ' I , NJ = VI , NJ + D vI , NJ P' I , NJ -1 ,
(2.101)
gde su sa zvezdicama oznaene vrednosti brzina iz prethodne iteracije.

U cilju ilustracije nekih generalnih karakteristika slobodnih mlazeva navode se rezultati prorauna i
uporeenja sa eksperimentalnim pokazateljima [213] , koji su izvreni za isticanje mlaza iz mlaznika
prenika 6 mm sa maksimalnom izlaznom brzinom od 26 m/sec. Na sl.2.12 do sl.2.14 prikazane su
promene srednje brzine mlaza, irine mlaza i intenziteta turbulencije du ose mlaza. [irenje mlaza Db=dB/dx
je prihvaeno kao glavni i praktino jedini pokazatelj ispravnosti modela izotermnog okruglog slobodnog
mlaza. Mada jo uvek ne postoji potpuna saglasnost, na bazi najnovijih istraivanja se smatra da ova
( )
vrednost treba da bude Db=0,096. Za intezitet turbulencije u * = u' 2
0, 5
koritene su algebarske relacije, koje
su izvedene iz transportnih jednaina za Reynolds-ove napone uz pretpostavku lokalne ravnotee

produkcije i disipacije turbulencije. Relacija za normalne napone u'
[121]:
2
2
0.8
u'
= (1 +
).
k
3
1 + re / G
se za slobodni mlaz moe svesti na
83
Odstupanja od eksperimentalnih podataka su uoljivija kod profila intenziteta turbulencije (sl. 2.14), to se
moglo oekivati s obzirom na u modelu pretpostavljenu izotropnu turbulenciju. Radijalni profili brzina i
njihovo uporeivanje sa merenjima na pojedinim aksijalnim lokacijama prikazani su na sl. 2.15, sa koje je
uoljiva automodelnost ovih profila.
8
5
Exper
Model
2B/D
Uin/Umax
2
x/D
1
0
10
20
30
40 x/D
Slika 2.12 Promena srednje brzine

du` ose mlaza
3.0
10
2.5
2.0
1.5
Exper.
Model
1.0
10
15
20
25
30
35
40
45
Exper
x/D=13
x/D=21
x/D=31
6
4
2
0.5
0.0
Slika 2.13. [ irina mlaza na pojedinim aksijalnim

lokacijama
U/Um/10**-1
u*/Umax/10**-1
Exper.
Model
10
20
30
40 x/D
0
0.0
0.5
1.0
1.5
2.0
2.5 r/B
3.0
Slika 2.14. Promena inteziteta turbulencije Slika 2.15. Radijalni profili razvijenog mlaza
du` ose mlaza
Za zatvaranje sistema jednaina kretanja u mnogim sluajevima korien je

dvojednainski k-e model turbulencije, koji se je, kako je ve reeno, pokazao pouzdanim i
efikasnim pri proraunima raznih tipova strujanja. Bez obzira na svoju uspenost, ovaj model,
kao i sloeniji uostalom, izloen je esto kritici i ukazivanju na njegove nedostatke. Model pre
svega pretpostavlja u prirodi nepostojeu izotropnu turbulenciju. Modeliranje pojedinih
lanova jednaina ima svoje specifine nedostatke, meutim predloena poboljanja modela
nisu za sada pokazala svoju univerzalnost. Model zanemaruje spektralnu specifinost
turbulentnog toka i prostornu orijentaciju vrtloga. Karakteristini razmer turbulencije se
definie preko skalarne veliine. Turbulentni procesi se razmatraju u fizikalnom prostoru uz
zanemarivanje spektralne dinamike turbulencije. Kaskadni prenos energije i redistribucija
svojstava se odigravaju u spektralnim podrujima turbulentnih fluktuacija razliitih talasnih
brojeva odnosno duina. U zavisnosti od podruja spektra ove transportne pojave su
karakterisane razliitim prostornim i vremenskim razmerima. Zanemarivanjem ovih
karakteristika pretpostavlja se spektralna ravnotea produkcije i disipacije turbulencije u istim
podrujima spektra, to se pokazalo da se ipak moe pretpostaviti za veinu ravnotenih
tokova. U novijim pristupima tei se podeli spektra bar u dva dela sa niim talasnim
brojevima (produkcija kinetike energije) i viim (disipacija), to bi trebalo svakako da
predstavlja poboljanje ali i uslonjenje postupka prorauna. Za sada veliki broj provera ovog
modela ukazuje da on ipak prua dovoljno osnova za pouzdan proraun turbulentnih tokova,
koji se sreu u istraivakoj praksi.
Glava 2
84
2.7. Naponski modeli turbulencije

Dvojednainski modeli turbulencije su za sada superiorni kada su u pitanju
sloeni recirkulacioni i tokovi sa prenosom toplote i mase. Slabosti modela baziranih na
konceptu turbulentne viskoznosti se ispoljavaju pri proraunu tokova sa vie od jedne
znaajne komponente tenzora gradijenta brzine (tokovi u pravougaonim geometrijama,
tokovi sa velikom rotacijom). Nedostaci se ispoljavaju i kod prorauna tokova sa
znaajnim konvektivnim i difuzionim transportom napona (tokovi sa naglaenom
nesimetrijom graninih uslova), gde naponi ne iezavaju na povrinama sa nultim
gradijentima brzine. Slabosti modela turbulentne viskoznosti su pokuane da se
prevaziu direktnim zatvaranjem jednaina kretanja transportnim jednainama za
turbulentne napone.
Naponski modeli drugog reda omoguuju proraun turbulentnih korelacija, koje je
teko dobiti merenjem, omoguujui na taj nain istinsku predikciju i prognoziranje
transportnih procesa u sasvim nepoznatim uslovima. Detalji izvoenja jednaine
konzervacije za turbulentne napone u ' i u ' j su prikazani u ta. 1.2. Egzaktna transportna
jednaina za turbulentne napone u' i u' j e ovde biti navedena jo jedanput u tenzorskoj
i vektorskoj notaciji radi jednostavnijeg objanjenja fizikog znaenja pojedinih lanova i
njihovog modeliranja:
P ij
C ij
e ij
F ij
u ' u'
u' u'
U
u ' i u ' j p ' u' i u' j
j
i j
i j
i
- 2n(
+ Uk
= - u ' j u ' k
+ u' i u' k
)(
) +
+
t
x
x
x
x
x r x
x
k
k
k
k
j
i
a
b
c
D ij
Dij
D ij
Fij
u ' i u ' j p '

-
u ' i u ' j u' k - n
+
d jk u ' i + d ik u ' j + f i u ' j + f j u ' i
x k
r
x k
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - (2.102)
C ij
P ij
e ij
F ij
r r
r
r
r T
u' u '
r r
r r
r r
r p' r
r T
r T
+ ( U ) u ' u ' = - u ' u' U - u ' u ' U
- 2 n {u '} {u '} +
u '+{u '}
t
r
D ija
Dijb
D ijc
Fij
1 r
T r r r r T
r r r
r r
r
- ( u '){u ' u '} + n 2 u ' u' - u ' p ' + {u ' p '} + f ' u '+ f ' u'
r

{ } {
{ }
} {
) (
{ }
Fizika znaenja pojedinih lanova jednaine (2.102) su sledea:

Cij - konvektivni transport
Pij - produkcija usled deformacije glavnog toka
eij - viskozna destrukcija
Fij - redistribucija meu komponentama napona
85
(interakcija pritiska i deformacija toka)

Dij - difuzioni transport (b-viskozni, a i c turbulentni, brzinom i pritiskom
respektivno)
Fij - produkcija usled dejstva zapreminskih sila.
2.7.1. Diferencijalni naponski modeli turbulencije
U optem sluaju kod tokova tipa graninog sloja potrebno je reiti jednaine za
tri normalna turbulentna napona, jedan smicajni i etiri trostruke korelacije, a kod
recirkulacionih dvodimenzionalnih tokova jednaine za tri normalna, tri smicajna i deset
trostrukih korelacija. Broj jednaina u principu ne predstavlja nepremostiv problem, ali
svaka nova jednaina turbulencije poveava broj empirijskih konstanti, to unosi dodatne
neizvesnosti u problem. Diferencijalni naponski modeli drugog reda ili krae naponski
modeli su za sada najvii nivo modeliranja koji se moe primeniti za praktine proraune
i imaju za sada najvie ansi za detaljno prouavanje turbulentnih tokova. Zatvaranje
sistema jednaina na nivou drugog reda uz aproksimacije korelacija treeg reda je
opravdano s obzirom da su trostruke korelacije u praktinim tokovima male i verovatno
se nee javiti u inenjerskoj praksi potreba za njihovom simulacijom transportnim
jednainama.
b
U jednainama za turbulentne napone lanovi Cij, Pij i Dij se mogu zadrati u
egzaktnom obliku. Ostale lanove treba modelirati. Prve ideje o modeliranju jednaine
(2.102) izneo je Rotta jo 1951. Sloenost problema je uslovila pojavu niza modela sa
brojnim varijantama. Pojedini od ovih modela nisu izdrali provere univerzalnosti, ali je
jo uvek aktuelno nekoliko modela, za koje autori navode da su bazino razliiti. Ovde
e biti prikazan jedan od njih predloen u ref. [122] i [52], koji se pokazao pouzdanim,
koji je moda najbolje verifikovan i u kome su sadrani elementi nekih ranijih modela.
Za modeliranje viskozne destrukcije pretpostavlja se da se disipacioni procesi
odvijaju u sitnim vrtlonim strukturama koje su izotropne pri visokim Re brojevima.
Pretpostavka o lokalnoj izotropiji pri visokim Ret brojevima vodi jednostavnom
modeliranju disipativnog lana eij:
2n
u'i u' j 2
= d ij e
x k x k 3
(2.103)
Za visoke Ret brojeve, viskozna difuzija se zanemaruje, a u protivnom se uzima u

egzaktnom obliku. Na osnovu eksperimentalno proverene mogunosti zatvaranja bilansa
kinetike energije u razliitim tokovima bez lana koji opisuje difuzioni transport usled
fluktuacija pritiska, ovaj lan se najee zanemaruje ukoliko se ne modelira zajedno sa
brzinskom difuzijom. Za modeliranje turbulentne difuzije koristi se pretpostavka da se
difuzioni transport moe predstaviti gradijentom varijable koja se transportuje.
Turbulentna difuzija napona usled fluktuacija brzine definisana je trostrukom korelacijom,
koja se na bazi egzaktne jednaine za u' i u' j u ' k aproksimira izrazom:
Glava 2
86
- u 'i u ' j u'k = Cs
u' j u 'k
u 'i u ' j
k
u' u'
+ u ' j u 'l k i + u 'k u'l
u 'i u 'l
,
e
xl l
x l
x l
(2.104)
u koji je kroz modifikaciju koeficijenta Cs =0,11 ugraena i turbulentna difuzija usled

dejstva pritiska. Odnos k e = t predstavlja karakteristini vremenski razmer procesa.
Model turbulentne difuzije u izrazu (2.104) zadovoljava osnovni uslov univerzalnosti, koji
se odnosi na invarijantnost u odnosu na rotaciju koordinatnog sistema. Meutim, ee
se koristi izraz, koji ne zadovoljava ovaj uslov, ali je znatno jednostavniji:
Dijt =
- u' i u' j u ' k = C s

u' i u' j
u' k u' l
x k
x k e
x l
(2.105)
gde je Cs = 0,22.
Saimanjem indeksa u jednaini (2.102) za u' i u' j dobija se jednaina za
turbulentnu kinetiku energiju k, pri emu lan Fij iezava na osnovu uslova
kontinuiteta, to znai da ovaj lan ne utie direktno na bilans kinetike energije, nego
samo na njenu preraspodelu sa tendencijom smanjenja razlika izmeu pojedinih
komponenata normalnih napona i odumiranja smicajnih napona. Najmanje podataka ima
za modeliranje ove redistribucije izmeu komponenata turbulentnih napona usled
dejstva fluktuacije pritiska, procesa koji tei da prekine koherentnost struktura i priblii ih
izotropnom stanju, predstavljajui na taj nain izvor za pojedine komponente, a ponor za
druge. Najvee neizvesnosti javljaju se pri modeliranju redistributivnog lana.
Nemogunost merenja fluktuirajueg pritiska, koji je glavni agens u procesu
redistribucije, oteava verifikaciju ovog lana. Osnovu za modeliranje redistributivnog
lana predstavlja reenje Poisson-ove jednaine. Fluktuacije pritiska se mogu opisati
Poisson-ovom jednainom, dobijenom primenom operatora divergencije na jednainu za
fluktuirajuu brzinu u' l :
U l u ' m f ' l
1 2 p'
2
=
u ' l u ' m - u' l u ' m - 2
+
+S
2
r x l
x l x m
x m x l
x l
144444444424444444443
(2.106)
Opte reenje ove jednaine za sluaj turbulencije daleko od zida je:

r
dV( x ')
p' 1
=
A" r r
r 4p
x - x'
(2.107)
r r
gde je A" vrednost A na udaljenosti x - x ' od take u kojoj se p' odreuje. Nakon
integraljenja Poission-ove jednaine, zatim mnoenja sa (ui/xj=uj/xi) i osrednjavanja,
dobija se izraz na ijoj desnoj strani pritisak iezava:
87
(F ij + F ji )1
p ' u 'i u ' j
1
(
+
)=
r x j xi
4p
(F ij + F ji )2
U l * u 'm * u 'i u ' j

u 'l u 'm * u 'i u ' j
) (
+
) + 2(
) (
) (
+
)+
xl x m x j x i
xm
xl
x j xi
[ (
(2.108)
u ' u ' j dV(x )

+ ( f 'm ) * ( i +
) ]
+ (Sij + S ji )
x m x j xi
x - x
(F ij + F ji )3
(Fij + F ji ) w
Sa zvezdicom apostrofirani lanovi oznaavaju poziciju x koja je udaljena za (x'-x) od

take u poziciji x na koju se odnosi korelacija.
Prvi lan na desnoj strani jednaine (2.108) predstavlja proces preraspodele
energije sa tendencijom izjednaavanja svih komponenti i na taj nain promovie
povratak izotropiji neizotropne turbulencije. Na bazi pretpostavke linearnog vraanja ka
izotropnosti Rotta [208] je predloio da se ovaj lan modelira direktno preko
bezdimenzionalnog tenzora anizotropije aij, koji ustvari predstavlja devijatorski deo
tenzora napona ( a ij = u' i u' j k - 2 3d ij ), izrazom:
F ij,1 = (F ij + F ji )1 = -C 1ea ij = -C 1 (u 'i u ' j -
2
dij k)/t
3
(2.109)
gde je t=k/e - vremenski razmer turbulencije, a C1=1,5 empirijski koeficijent. Noviji

predlozi u cilju poveanja tanosti prorauna uzimaju u obzir nelinearnost procesa
redistribucije napona (na pr. [133] ), ali bez znaajnijih poboljanja modela.
Modeliranje drugog lana na desnoj strani jednaine (2.108) je bazirano na
intuitivnoj ideji da e fluktuacija pritiska smanjiti efektivnu produkciju napona usled
deformacija glavnog toka ("destrukcija produkcije"). Ovaj lan ( F ij,2 = F ij + F ji ) sadri
proizvod osrednjene i fluktuirajue komponente tenzora deformacija. Time je definisana

redistribucija turbulentnih napona meudejstvom primarnog i sekundranog toka. Proces
ustvari predstavlja izotropizaciju izrazito neizotropnog procesa deformacije glavnog toka.
Ideja o modeliranju lana Fij,2 takoe potie od Rotta-e [184]. On je za oblast konstantne
vrednosti srednje brzine (homogeni osrednjeni tok) i znaajne vrednosti gradijenta
fluktuirajuih komponenti predloio opti model ovog lana:
U l mi
F ij,2 =
a lj
(2.110)
x m
gde je a lmij tenzor etvrtog reda korelacija fluktuirajuih brzina u dve take:
mi
lj
( )
r*
*
2
1 u' m u' l dV x
=
2p V x l x j xr - xr *
(2.111)
r r
gde su x l i x j Dekartove koordinate vektora x - x * . Oblik korelacije etvrtog reda a lmij u
optem sluaju karakterie neizvesnost. Zato su dalja nastojanja bila usmerena na
odreivanje a lmij pomou raspoloivih korelacija drugog reda. Prvi uspean izraz za
Glava 2
88
odreivanje a mi
lj u funkciji Reynolds-ovih napona i jedininog tenzora d ij bio je u formi
nelinearne kombinacije [70]. Kasnije je izvrena modifikacija ovog izraza izostavljanjem
nelinearnih lanova, a zadravanjem ranije izostavljenog kao manje vanog linearnog
lana: Na taj nain je dobijen izraz [122]:
a mi
lj = ad lj u ' m u' i + b d ml u' i u' j + d mj u ' i u ' l + d il u' m u ' j + d ij u' m u ' l
(2.112)
)]
+ C 2 d mi u' l u' j + u 1d mi d lj + u 2 d ml d ijj + d mjd ilj k

gde su a, b, C2 ,u1 i u2 konstante. Rotta je ustanovio da tenzor a lmij treba da zadovolji
sledee kinematske uslove:
a lmij = a limj
= a im
jl
(simetrinost),
a lmii = 0
(kontinuitet)
mi
a mi
jj = 2 u ' m u ' i (normalizacija). Koristei ove uslove svi koeficijenti u izrazu za a lj su
izraeni preko jednog koeficijenta C2 iju vrednost treba odrediti na bazi eksperimenata:
a = (8 + C 2 ) 11; b = (8C 2 - 2) 11; g = u 1 + u 2 = ( 30C 2 - 2) 55
(2.113)
Na osnovu merenja nivoa normalnih turbulentnih napona u priblino homogenom

smicajnom toku odreena je vrednost constante C2=0,4. Kombinacijom izraza (2.111),
(2.112) i (2.113) dobijen je modelirani oblik lana Fij,2 :
F ij,2 = F ij + F ji
U
U j
2
2
= -a G ij - d ij G - b D ij - d ij G - gk i +
3
3
x j x j
(2.114)
gde je k = u k u k 2 - kinetika energija turbulentnosti, G = G kk 2 - produkcija

turbulentne kinetike energije, dij - Kronecker-ov delta operator, dok je:
Uj
U k
U k
Ui
+ u' j u 'k
+ u' j u' k
G ij = - u 'i u 'k
, i D ij = - u' i u' k
xk
xk
x j
x i
(2.115)
Sa uzimanjem u obzir novih detalja, pojedini lanovi jednaina postaju neprijatno

dugaki, oteavajui na taj nain kontrolu ukupnog izraza i inei ga nepodesnim za
praktinu primenu. Zato se tei ka moguim uproenjima zasnovanim uglavnom na
zanemarivanju manje vanih lanova. U izrazu za Fij,2 uoeno je [122] da je za veinu
praktinih problema prvi lan dominantan. Zato se u poslednje vreme sve ee sree
uproeni oblik modela za Fij,2:
F ij,2 = - J G ij - d ij G
(2.116)
Za izotropne uslove ( u' i u' j = 2 3d ij k ) izraz (2.116) se svodi na egzaktnu formu, odakle
proizalizi da je J =0,6.
lan sa indeksom "3" u jednaini (2.108) predstavlja meudejstvo fluktuacija
pritiska i fluktuacija zapreminskih sila. Fluktuirajui pritisak uvek tei da izjednai
89
pojedine komponente procesa, odnosno da proces prevede u izotropno stanje. Zato se

ovaj
lan
moe
modelirati
po
analogiji
sa
prethodnim
2
F ij, 3 = (F ij + F ij )3 = - C3 (Fij - d ij F),
3
[79]:
(2.117)
Fij = - (f 'i u 'j + f ' j u 'i );
F = - f 'i u'i.
Najee koritena vrednost koeficijenta C3 je 0,55.
Prisustvo vrstog zida ima znaajan uticaj na turbulentnu strukturu u oblasti koja
je bliska zidu, ne samo u uvek prisutnom viskoznom podlsoju, nego i u vanjskoj, potpuno
turbulentnoj zoni toka. Ovaj uticaj je posledica refleksije pulzacija pritiska o zid. On se
manifestuje izravnavanjem turbulentnih struktura i priguenjem turbulencije.
Uporeivanjem intenziteta pojedinih komponenti u uslovima lokalne ravnotee i uz
zanemarljivo male transportne lanove, utvreno je da prisustvo zida utie da se oko
30% turbulentne kinetike energije od komponente normalne na zid ( v' 2 ) prenosi na
komponentu u pravcu glavnog toka ( u' 2 ), dok trea komponenta ostaje priblino ista.
Promena smicajnog napona ( u ' v ' ) je znatno manja i pre svega je indirektna posledica
promena komponenti u' 2 i v' 2 . Uticaj ovog dodatnog prigunog efekta fluktuirajueg
pritiska usled prisustva zida tretira se na isti nain kao i ostali delovi redistributivnog
lana [122]. On utie na proces preraspodele komponenata turbulentnih napona i
izotropizaciju generisanja ovih napona. Modelira se kao proizvod zbira komponenti
( F ij,1 + F ij, 2 ) i odnosa razmera turbulencija ( l e = k 1,5 e ) i udaljenosti od zida. Za
modeliranje ovog lana se predlae izraz [122]:
e
2
k 3/ 2
(F ij + F ji )w = 0,125 (u'i u ' j - d ij k) + 0,015(G ij - Dij)
,
k
3
ey w
(2.118)
Udaljenost od zida yw treba da uzme u obzir udaljenost od svih zidova. Tako na

primer za strujanje izmeu dva paralelene ploe se umesto 1 y w uzima
[(1 y
) + (1 ( D - y w ))] , gde jr D razmak izmeu ploa.
Za opisivanje usmeravanja transfera energije usled refleksije pulzacija pritiska o

zidove od pravca du strujnih linija ka pravcu normalnom na zid, za jednostavnije
smicajne tokove, esto se nalazi da je pogodnija modifikovana forma izraza (2.118).
Mada to na prvi pogled ne izgleda radi se o opisu istog mehanizma istim argumentima.
Korekcija lana redistribucije turbulentnih napona usled prisustva zida se razdvaja na
korekciju lana Fij,1 i lana Fij,2 pri emu je F ij ,w = F wij,1 + F wij ,2 . Oblici ovih lanova su dati
sa [52];
e
3
3
u' k u' m n k n m d ij - u ' i u ' k n k n j - u ' k u ' j n k n i f w
k
2
2
3
3
= C w2 F km ,2 n k n m d ij - F ik , 2 n k n j - F ik ,1 n k n i f w
2
2
F wij,1 = C 1w
(2.119)
F wij,2
(2.120)
Glava 2
90
gde su sa "n"oznaene komponente jedininog vektora normalnog na povrinu zida,

vrednosti konstanti su C 1w = 0,5 i C w2 = 0,3 , a funkcija fw ima oblik [123]:
fw =
C m0,75 k 1,5 1
ie
yw
(2.121)
Konana modelirana jednaina za napone u' i u' j u optem sluaju ima oblik:
U j
Du 'i u' j
Ui
2
= ( f 'i u ' j + f 'j u'i ) - ( u'i u 'k
+ u' j u'k
) - d ij e
Dt
x k
x k
3
+(F ij + F ji )1 + (F ij + F ji )2 + (F ij + F ji )3 + (F ij + F ji )w
+
(2.122)
u ' j u 'k
u 'i u' j
k
u' u '
+ u 'j u 'l i k +u 'k u 'l
)
Cs (u'i u 'l
x k k e
x l
x l
x l
i uglavnom se pojednostavljuje pri pojedinim konkretnim proraunima.

Pri modeliranju turbulentnih napona ru ' i u' j javljaju se jedan ili vie parametara
koji mogu direktno ili indirektno karakterisati veliinu onih vrtloga, koji imaju najvaniju
funkciju u bitnim turbulentnim interakcijama i mehanizmima transporta. Najee je to
disipacija turbulentne kinetike energije e, koja je kao fenomen vezana za najsitnije
turbulentne strukture, ali ipak zavisi pre svega od energetski dominantnih vrtloga, pa se
moe koristiti kao varijabla koja karakterie veliinu ovih vrtloga. Disipacija turbulentne
kinetike energije ostaje nepoznata u izrazu (2.122) i njena vrednost se takoe odreuje
pomou modelirane transportne jednaine za ovu varijablu. Forma jednaine za e je ista
kao i kod k-e modela (jedn. (2.67)), sem to je generalna hipoteza gradijenta difuzije
prilagoena naponskom modelu turbulencije:
u' j e ' = - C e
k
e
u' j u' l
e
x l
(2.123)
Jednaina disipacije turbulentne kinetike energije poprima oblik:
e
e
+ Uj
=
t
x j x i
2
e
k
e
e
e
e
n
+
u
'
u
'
+
G
Ce
Ce 2 + C ef F
Ce1
i
j
e
xj
k
k
k
xi
(2.124)
gde su G i F produkcioni lanovi iz (2.114) i (2.117). Vrednost Ce = 0,15 se smatra

optimalnom, dok Ce1 i Ce2 zadravaju svoje vrednosti kao u k-e modelu. Vrednost Cef
zavisi od vrste i smera zapreminske sile i kree se izmeu 0,2Ce1 i Ce1 [79].
U optem sluaju model sadri est konstanti. Rekapitulacija vrednosti ovih
konstanti dobijenih na osnovu eksperimentalne evidencije i numerike optimizacije je
prikazana u tabeli 2.3.
C1
C2
Cs
Ce
Ce1
Ce2
Cef

1,5
0.4
0,11(0.22)
91
0,15
1,45
1,9
0,7
Tabela 2.3 Koeficijenti naponskog modela

Naponski modeli turbulentnih tokova imaju do sada najegzaktnije teoretske
podloge. Zbog prisutnih neizvesnosti neophodne su, ali i mogue, znatne dopune i
poboljanja, koja treba da doprinesu univerzalnosti ovih modela.
Diferencijalni naponski modeli turbulencije za niske Ret brojeve

Za modeliranje turbulentnih napona pri niskim Ret brojevima bi se moglo ponoviti
skoro sve ve reeno u ta. 2.6.3. u delu pod naslovom "Model k-e za male vrednosti
Ret". Ovom problemu se danas poklanja znaajna panja, ali pre svega u sklopu
fundamentalnih istraivanja modeliranja turbulencije. Pri reavanju praktinih, a posebno
sloenih problema, ovi modeli se retko koriste. Zato e ovde biti naveden samo jedan
jednostavniji oblik ovog modela, uz napomenu da postoji niz dopuna i modifikacija.
Uticaj viskoznosti moe da bude znaajan bilo gde u toku pri malim vrednostima
globalnog Re broja, ali je uvek prisutan neposredno uz zid. Tretman viskoznog podsloja
uz zid vodi smanjenju neizvesnosti, koje unose zidne funkcije i u principu doprinosi
tanosti prorauna, ali zahteva znatno guu numeriku mreu uz zid, to uslonjava
proraun posebno u sluajevima kompleksnih tokova.
Viskoznost fluida se ne javlja eksplicitno u Poisson-ovoj jednaini, to upuuje da
viskoznost ne utie na proces redistribucije turbulentnih napona. Pri malim vrednostima
Ret (Ret <10) viskozna difuzija je dominantna u odnosu na turbulentnu difuziju, a u
prelaznoj oblasti (sl.2.3) turbulentna difuzija je mala u odnosu na druge lanove, tako da
u principu nije ni potrebno modeliranje turbulentne difuzije pri pribliavanju zidu.
Potrebno je samo uzeti u obzir i viskoznu difuziju.
Sa izuzetkom redistributivnog lana u jednaini za turbulentne napone (2.102)
ponaanje pojeidnih lanova u blizini zida moe biti analizirano ako je poznata promena
u'i i Ui neposredno uz zid. Promene fluktuirajuih komponenti u neposrednoj blizini zida
(uz granine uslove za y=0, u'=v'=w'=0 i v/y=0) se obino procenjuju na osnovu
razvoja turbulentnih fluktuacija u Taylor-ov red:
u' = a 1 y + a 2 y 2 +
(2.125)
v' =
b2 y2 +
w' = c1y + c 2 y 2 +
gde su koeficijenti ai, bi i ci funkcije x, z i vremena ali ne i koordinte normalne na zid. Na
osnovu ovih procena odreuju se vrednosti turbulentnih parametara uz zid [115];
Glava 2
92
u' 2 = a 12 y 2 + 2 a 1 a 2 y 3 +
v' 2 = b 22 y 2 +
w ' 2 = c 12 y 2 + 2c 1 c 2 y 3 +
(2.126)
u' v' = a 1 b 2 y 3 +
k = 0,5 a 12 + c 12 y 2 + 2 a 1 a 2 + c 1 c 2 y 3 +
) (
e = n a 12 + c 12 + 4 a 1 a 2 + c 1 c 2 y 2 +
Odavde se mogu odrediti [124] zidne asimptotske vrednosti disipativne korelacije iji je
opti oblik: u' i u ' j e k tako da se izraz, koji zadovoljava i visoke i niske Reynolds-ove
brojeve, svodi na:
2
3 u ' i u' j
(2.127)
e ij = e (1 - f s )d ij +
fs
3
2 k
Funkcija fs opisuje uticaj deformacija glavnog toka na disipativna kretanja i moe se

predstaviti odnosom vremenskog razmera disipativnih vrtloga i karakteristinog vremena
delovanja glavnog toka:
n 0 , 5 e -0 , 5
k
= f Re -t 0,5 D ij
f s = f
-1
e
D ij
Asimptotske vrednosti funkcije fs su fs = 1 neposredno uz zid i fs = 0 u zoni razvijene
turbulencije, tako da je za praktine proraune predloen [128] izraz:
-1
Re t
f s = 1 +
(2.128)
10
Postoje ( npr. [124] ) korekcije ovog izraza, koje treba striktno da zadovolje asimptotske
vrednosti fs ali, kao to to obino biva, ine izraz (2.128) znatno sloenijim. Takoe se u
novije vreme ( npr. [115], [124] ) razmatra korekcija redistributivnog lana Fij u
neposrednoj blizini zida. Uzrok tome je uoena potreba za nelinearnim aproksimacijama
lana Fij,1 kao i potreba za razdvajanjem lanova sa korelacijama pritiska na
redistributivni i difuzioni deo, tako da Fij, nije jednako nuli na zidu. Meutim, nedovoljna
istraenost i u numerikom smislu neatraktivni izrazi, za sada favorizuju upotrebu
jednostavnijeg pristupa za odreivanje Fij.
Modeliranja jednaina za turbulentne napone za male vrednosti Ret za strujanje
bez uticaja zapreminskih sila ima oblik:
Du 'i u 'j
Dt
= P ij + F ij + Dij -
2
3 u' i u ' j
e (1 - f s )d ij +
fs
3
2 k
(2.129)
Korekcija jednaine za e zbog uticaja viskoznosti pri malim vrednostima Ret broja se
izvodi uvoenjem lanova, koji su bili zanemareni pri visokim Ret brojevima i uvoenjem
zavisnosti koeficijenata u jednaini od Ret. Ustvari, direktno se mogu preuzeti iz k-e
modela razmatranja i zajedniko modeliranje lanova 2., 4. i 6. egzaktne jednaine za
disipaciju turbulentne kinetike energije (2.63) dato izrazima (2.79) i (2.80), kao i
93
modeliranje lana 3. izrazom (2.81) tako da u sklopu naponskog modela, modelirana

jednaina disipacije turbulentne kinetike energije za niske Ret brojeve ima oblik:
2
2Ui 2Ui
De

e
e
e
k
e
=
(2.130)
(n + Ce u' i u' j )
+ Ce1 G - Ce 2 f s + C e 3 n u ' j u' k
Dt x i
e
xj
k
k
k
x j x l x k x l
U nekim specifinim sluajevima kao to su tokovi bliski separaciji ili tokovi sa

intenzivnim ubrzanjem uoena je potreba [123] za korekcijom koeficijenta Ce1.
Granini uslovi
Tretman graninih uslova na zidu za naponske modele pri visokim Ret brojevima
zasnovan je na proirenju na ovaj model koncepta zidnih funkcija za premoenje
viskoznog podsloja i izbegavanje veoma fine numerike mree uz zid. Povezivanje
zidnih funkcija sa naponskim modelom turbulencije se izvodi obino preko strukturnog
parametra turbulencije Cm . Dobijen na bazi relacija iz naponskog modela turbulencije,
ovaj parametar se ugrauje u osnovne relacije zidnih funkcija (2.84), (2.86) i (2.88). Za
definisanje parametra Cm polazi se od algebarskog modela turbulencije:
u' i u ' j
k
( G - e) = P ij + F ij,1 + F ij, 2 + F wij,1 + F wij, 2 - e ij
(2.131)
Za tok sa dominantnom brzinom U, s obzirom na definiciju strukturnog parametra
( C m = - u ' v ' k ), razmatra se samo smicajna komponenta. Koristei izraze (2.109),

(2.114), i (2.118) uz aproksimacije graninog sloja za lanove na desnoj strani
jednaine (2.131) dobija se [52]:
u ' v'
(G - e ) = - v' 2 U - C1 e u' v' + a v' 2 U + bu ' 2 U - gk U
k
y
k
y
y
y
+ f w ,1
e
U
u' v' + f w 2 u' 2 - v' 2
k
y
gde je f w ,1 = 0,125 k 1,5 (ey w ) i f w , 2 = 0,015 k 1,5 (ey w ) . Daljim sreivanjem, uz uslov
lokalne ravnotee (G = e) i uz pomo izraza (2.13), (2.60) i (2.69), dobija se:
2
2
2
2
1 (1 - a )v - b u + gk + f w , 2 u - v
Cm =
k
C1 - f w ,1
(2.132)
Uslov lokalne ravnotee turbulentne kinetike energije vodi uslovu k y = 0 (gde je y

koordinata normalna na zid), ali je potrebna modifikacija produkcije i disipacije
turbulentne kinetike energije u prvoj kontrolnoj taki do zida:
G w = -u2
U
V w U
- v2
+
x
y
r y
ew =
C 0m.75
iy
(2.133)
Glava 2
94
Kao rezultat saglasnosti podataka za najbolje dokumentovane zidne tokove mogu

se navesti [122] podaci za vrednost graninih uslova uz zid za tokove u kanalima:
dP
u' v ' = - U 2 - y w
dx
u' 2 = 5,1U 2
v ' 2 = 1,0U 2
(2.134)
w ' 2 = 2,3U 2
e = - u' v'
U
y w
koji takoe mogu biti iskoriteni za definiciju graninih uslova u turbulentnoj zoni uz zid,
posebno pri tretmanu parabolinih tokova. Vrednost u' v ' je ovde odreena pomou
jednaine kretanja glavnog toka, dok vrednost za e direktno sledi iz zanemarivanja
difuzije u jednaini za k. Na samom zidu iz (2.125) i (2.126) sledi da je:
u' 2 = v ' 2 = w ' 2 = u' v ' = 0
u ' 2 v ' 2 w ' 2 k
=
=
=
=0
y
y
y
y
e=n a +c
2
1
2
1
(2.135)
k 0,5 e
, 0
y y
Iz jednaine kontinuiteta (zbog U y = 0 za y = 0 ) sledi da je na zidu V y = 0 .

U sluaju modela za niske Ret brojeve problem je jednostavniji, jer su vrednosti
komponenata na zidu jednake nuli. Gradijent brzine se aproksimira samo do prve take
do zida u viskoznom podsloju na osnovu izraza (2.126.). Ostali granini i poetni uslovi
su isti kao i kod ranijih jednostavnijih modela. Treba samo imati na umu da su smicajni
naponi u osi simetrije jednaki nuli.
Primer naponskog modela turbulencije (1): Turbulentne strukture u razvijenom
turbulentnom toku u dvodimenzionalnim simetrinim kanalima
Ako se sistem jednaine kontinuiteta i Reynolds-ovih jednaina (1.10) zatvori pomou naponskog
modela turbulencije prikazanog jednainama (2.122) i (2.124) za opis razvijenog turbulentnog toka u cevi
dobijaju se profili brzina uglavnom isti kao i na slikama 2.5 i 2.6. Meutim, pored toga ovaj model
omoguava uvid u distribuciju turbulentnih napona, kao i u uticaj pojedinih mehanizama (produkcija,
difuzija, redistribucija ..) turbulentnih interakcija u toku. Profil normalnih (prikazanih u vidu intenziteta
turbulencije) i smicajnih komponenti napona imaju generalni bezdimenzionalni oblik prikazan na
slikama.2.16 i 2.17. Zakonitosti profila turbulentnih napona za razvijeni turbulentni tok u cevi su vaan
indikator za kontrolu, analizu, definisanje graninih uslova i dr. sloenijih tokova. Slini se podaci mogu
dobiti i za razvijeni turbulentni tok u dvodimenzionalnim kanalima [109].
95
1.0
3.5
w*/Ut - eksperiment
- eksperiment [109]
- model
0.8
u*/Ut - eksperiment
2.5
model
0.6
2.0
-u'v'/Ut2
Normalizovani inteziteti turbulencije
v*/Ut - eksperiment
3.0
1.5
0.4
1.0
0.2
0.5
0.0
0.0
0.2
0.4
0.6
0.8
1.0
1-r/R
Slika 2.16 Eksperimentalni [109] i modelirani profili

normalnih turbulentnih napona razvijenog toka u cevi
0.0
0.0
0.2
0.4
0.6
0.8
1.0
1-r/R
Slika 2.17 Smicajni turbulentni naponi

razvijenog toka u cevi
Primer naponskog modela (2): Tok u asimetrinom kanalu

Jedan od pojednostavljenih oblika opteg naponskog modela je tzv. trojednainski k-e- u' 1 u ' 2
model [78]. To je ustvari bio prvi model sa kojim su demonstrirane proraunske performanse naponskih
modela za sloenija strujanja. Ovaj model smanjuje sloenost prorauna, to moe da bude znaajno kod
kompleksnih problema. Kod njega se umesto jednaina za pojedine komponente normalnih turbulentnih
napona reava jednaina za turbulentnu kinetiku energiju k=0,5 u' i u' i . Jednaina za e je ista kao i kod
dvojednainskog modela samo se ne koristi koncept turbulentne viskoznosti. Performanse ovog modela
demonstrirane [69] su izmeu ostalog i na primeru strujanja kroz dvodimenzionalni kanal u kome je jedna
granina povrina hidrodinamiki glatka a druga hrapava, posledica ega je pojava nesimetrinog profila
brzine u kanalu. Poloaj maksimuma brzine (nultog gradijenta brzine) ne poklapa se vie sa nultom
vrednou smicajnih napona, koja takoe nije vie u ravni simetrije kanala. Za modeliranje ovog strujanja
primenjen je model opisan jednainama:
Du'1 u'2
e
U1
k 2 u'1 u'2
= -2,8( u'1 u'2 + 0,07k
) + Cs
Dt
k
x2
x 2 e x2
Dk
U1
k 2 k
= - u'1 u'2
- e + 0,8C s
.
Dt
x2
x2 e x 2
(2.136)
2
De
k 2 e
u' u' U1 C e 2 e
= C e1 1 2
+ 0,5C e
(
)
Dt
k x2
k
x2 e x2
Granini uslovi na hrapavoj povrini su modelirani u skladu sa izrazom (2.20). Rezultati modeliranja (sl.
2.18) egzaktno reprodukuju, eksperimentalno utvrene karakteristike ovog strujanja. Za
bezdimenzionisanje rezultata koriten je napon na hrapavom zidu, veliine hrapavosti e/D.
Glava 2
96
1.0
U/Um
0.6
e/D
rk/tw
3.0
0.8
2.0
U/Um
0.4
0.4
-ru'v'/tw
-ru'v'/t w
0.6
rk/t w
0.0
0.2
0.4
model
model
eksp.
eksp.
0.0
1.0
-0.2
0.6
0.8
1.0
y/D
Slika 2.18 Razvijeni turbulentni tok u asimetri~nom kanalu[78]
Primer naponskog modela (3): Vihorno strujanje u difuzoru

Turbulentno vihorno strujanje se esto sree u inenjerskoj praksi, pri emu se dejstvom
rotacije mogu postii razliiti efekti (razdvajanje faza, intenziviranje rasprivanja, stabilizacija i
poveanje efikasnosti sagorevanja i dr.). Pri tome se rotacionim efektom intenzivira stvaranje
recirkulacije u centralnom delu struje (to je znaajno na primer kod stabilizacije plamena) ili pak
spreava pojava recirkulacije i separacije toka uz zidove. Kod toka bez vihora u difuzoru najee
dolazi do separacije toka uz zid, to je esto nepoeljno. Centrifugalna sila rotirajueg toka
omoguuje da se ovaj efekat izbegne i struja dobije karakteristike parabolinog toka. U ovom primeru
se razmatra takvo vihorno strujanje u koninom difuzoru. Zbog zakrivljenosti strujnih linija,
centrifugalnih i Coriolisovih efekata, irenja struje, neizotropne turbulencije i drugog, problem pored
sloenosti karakterie optost. Zanemarivanjem pojedinih efekata moe se doi do jednostavnijh
sluajeva. Zato e ovaj model (uz radi preglednosti odreena ponavljanja napred reenog) biti
prikazan detaljnije.
Sistem jednaina koliine kretanja (1.10) i kontinuiteta (1.2), koje opisuju stacionarno
osnosimetrino vihorno turbulentno strujanje nestiljivog fluida bez uticaja zapreminskih sila, razvijen
u cilindrinom koordinatnom sistemu (x,r,q) ima oblik:
( UU) +
( UV) +
( UW) +
( U) +
r r
r r
r r
1
r r
( rVU) = ( rVV) -
1 P
r x
( rVW) +
2
=-
r
VW
r
2U
+ n
1 P
r r
2
1 U u '
1
ru ' v '
r r r r
x
r r
2V
+ n
( )
2
w'
u' v' 1
2
rV) rv ' +
(
r r r
x
r r
r
1
(2.137)
2
1
W u' w ' 1 2
rW) +
(r v ' w ')
(
2
x 2
x
r r
r r r
= n
( rV) = 0
Zatvaranje sistema jednaina (2.137) izvedeno je na bazi reavanja jednaina za turbulentne napone,
iji je egzaktni oblik:
Uk
u ' u '
i j
x k
- 2n(
u '
x
U
u ' i u ' j
j
i
+
= - u ' u '
+ u' u'
(n
)+
i j x x
x k
j k x k
k
k
u '
)(
97
j
) -
x k
u '
u '
p ' ( i + j ) r x
x
j
i
p'
u ' i u ' j u ' k + d jk u ' i + d ik u ' j
r
C ij = G ij + Tij + F ij + e ij + Dij
ili:
(2.138)
Konvektivni transport (Cij), produkcija usled deformacija glavnog toka (Gij) i viskozna difuzija (Tij) se
tretiraju u svom egzaktnom obliku. Za modeliranje ostalih lanova su prihvaene aproksimacije
napred opisanog modela. Redistribucija meu komponentama napona (interakcija pritiska i
deformacija toka) (Fij,1 + F ij,2) je data izrazima (2.109) i (2.114). Modeliranje uticaja zida na
redistribuciju komponenata F ij,w je odreeno izrazom (2.118). Viskozna destrukcija se opisuje preko
disipacije turbulentne kinetike energije e: e ij = - 2 ed ij , za koju se reava transportna jednaina
3
(2.124). Difuzioni transport turbulentnih napona je modeliran izrazom (2.105). Na ovaj nain
modelirana jednaina za turbulentne napone ima oblik:
Uk
u'i u'j
u'i u' j
k 1 ,5 e
2
Ul
2
=
(n
) - C1 - 0,125
u'i u'j - d ijk - d ij (a + b) u'l u'k
3
xk
xk
xk
ex2 k
3
xk
k1.5
Ui
Uj
k1,5
U K
Uk
- 1 - a + 0.015
+ u'i u'k
+ b + 0,015
+ u' j u'k
u'j u'k
u'i u'k
e yw
xk
xk
ex2
x j
xi
U U j 2
- ed ij + Cs
- gk i +
xk
x j x j 3
(2.139)
k
u'i u' j
u'k u'l
xl
e
gde je x 2 rastojanje od zida, koje obuhvata rastojanje od svih uticajnih zidova u poprenom preseku,
k = u i u i 2 - kinetika energija turbulencije, a dij - Kronecker-ov delta. Koeficijenti a, b i g su povezani
meusobno i odreeni preko jednog koeficijenta C2 izrazom (2.13). Viskozna destrukcija se opisuje
preko disipacije turbulentne kinetike energije e: e ij = - 2 e , za koju se reava transportna jednaina:
3
Uj
2
e
e
k
e
e
Ul
e
=
+ Ce u 'i u ' j
- Ce 2
n
- Ce1 u 'l u 'k
x j x i x i
e
x j
k
xk
k
(2.140)
Model sadri est konstanti, ije su vrednosti posledica eksperimentalne evidencije i numerike
optimizacije: C1 =1,5; C2 =0,4; Cs =0,22; Ce1 =1,45; Ce2 =1,9; Ce =0,15.
Modelirane jednaine su razvijene u cilindrinom koordinatnom sistemu. Kompletni izrazi
ovih jednaina se uglavnom ne sreu u literaturi. Pored toga u indeksiranoj notaciji nisu uoljivi
lanovi, koji su posledica diferenciranja u cilindrinim koordinatama, a iji je uticaj znaajan. Zbog
toga e ovde biti navedeni razvijeni oblici jednaina za komponente napona i disipaciju kinetike
energije, koje se reavaju u skolopu modela. Modelirane jednaine turbulentnih svojstava toka u
cilindrinim koordinatama su oblika
u 2 - komponenta :
Glava 2
98
1
1 u'2 u'2
k1.5
U
U
Uu'2 +
rVu'2 =
+ u'2
rn
+ n - 2 1 - a + 0,015
u' v'
x
r r
r r r x x
e yw
r
x
k1.5 e 2 2 2
2
1 k 2 u'2
u'2
- C1 - 0,125
r v'
+ u' v'
+
u ' - k + ( a + b) G - e + c s
e yw k
3 3
3
r r e
r
x

2
2
1.5
k
u'
u'
k 2 U
V
W
U
+ Cs u'2
+ u' v'
+ 2 b + 0,015
+ u' v'
+ u' w '
u'
- 2 gk
x e
x
r
e y w x
x
x
x
( )
v 2 - komponenta
1 v'2 v'2 2
2
1
W
r
+
- 2 ( v'2 - w '2 ) + ( a + b) G Uv'2 +

rVv'2 - 2 v' w ' = n
x
r r
r
r r r x x r
3
1.5
k 2 V
W
V 2
k1.5 e 2 2
V
-2 1 - a + 0,015
- v' w ' + u' v' - e - C1 - 0,125
+
v'
v ' - k - 2g k
e yw
r
r
x
3
e yw k
3
r
k1.5
U
W
V
k 2 v'2
v'2
u' w '
u'
+2 b + 0,015
+ v' w '
+ v'2
+ u' v'
-2
v' w ' +
u ' v'
+ Cs
e yw
r
r
r
x e
x
r
r
1 k
v'2
v'2
( v' w ') - 2 Cs k u' w ' v' w ' + v' w ' v' w ' + w '2 v'2 - w '2
+ Cs
r
u' v'
+ v'2
-2
r r e
x
r
r
r e
x
r
r
( )
w 2 - komponenta
1 w '2 w '2 2
1
W
r
+
+ 2 v'2 - w '2 Uw '2 +
rVw '2 + 2 v' w ' = n
x
r r
r
r r r x x r
1.5
1.5
k
W
W
V 2
k
e 2 2
-2 1 - a + 0,015
+ v' w '
+ w '2 - e - C1 - 0,125
u' w '
w ' - k +
e yw
x
r
r 3
e yw k
3
1.5
2
2
2
k 2 V
W
k
w'
w '
u' w '
+ ( a + b) G - 2 b + 0,015
- v' w ' + C s u'2
+ u' v'
+2
v' w ' +
w'
3
e yw
r
r
x e
x
r
r
2

2
2
2
1 k
w'
w '
( v' w ') + 2 Cs k u' w ' v' w ' + v' w ' v' w ' + w ' v'2 - w '2 + Cs
r u' v'
+ v'2
+2
r r e
x
r
r
r e
x
r
r
V
-2gk
r
uv - komponenta
1 u ' v ' u ' v ' u ' v '
1
u' w '
Uu' v' +
rVu' v' W = n
r
+
- 2 x
r r
r
r r r x x r
k1.5
U
U
V
V
W
k1.5 u' v'
- 1 - a + 0,015
+ v'2
+ u'2
+ u' v'
- u' w ' - C1 - 0,125
+
u' v'
e
eyw
x
r
x
r
r
e yw k
k1.5 2 U
V
W
U
V
W
+ b + 0,015
+ u' v'
+ u' w '
+ u' v'
+ v'2
+ v' w '
u'
+
e yw
r
r
r
x
x
x
k 2 u' v '
u ' v ' u ' w ' Cs k
u ' v'
u ' v'
v ' w '
+ Cs
u'
+ u ' v'
+
+
+ v'2
+ u' w '
r u ' v '
x e
x
r
r r r e
x
r
r

k u' w ' u' v' v' w ' u' v' w '2

U V
- Cs
+
+ 2 u' w ' - gk
+
r x
e r x
r
r
r
( )
99
vw - komponenta
) (
1
W
1
4
Uv' w ' +
rVv' w ' + v'2 - w '2
= n 2 v' w ' +
v' w ' - 2 v' w ' r
x
r r
r
r r r
r
x
k1.5 2 W
V
W
V
V
k1.5 v' w '
2 W
- 1 - a + 0,015
+ v' w ' + u' v'
- w'
+ u' w '
+ v' w ' - C1 - 0,125
+
v'
e
eyw
r
r
x
r
x
r
e yw k
k1.5
U
V
W
W
V
+ b + 0,015
+ v' w '
+ w '2
- v'2
+ v' w ' +
u' w '
e yw
r
r
r
r
r
k 2 v' w '
v' w ' u' w ' 2
C
k
v' w '
v' w ' v' w ' 2
+ Cs u '
+ u' v'
+
v' - w '2 + s r u' v'
+ v'2
+
v' - w '2
x e
x
r
r
x
r
r
r r e

2
k v' w ' 2
u' w ' 2
w'
W W
+ Cs
v' - w '2 +
v' - w '2 - 4 2 v' w ' - gk
-
r
e r r
r x
r
r
( )
( )
uw - komponenta
2
1
W
1
u' w '
Uu' w ' +
rVu' w ' + u' v' = n 2 u' w ' +
u' w ' - 2 r
x
r r
r
r
x
r
k 1.5
W
V
U
k 1.5 u' w '
- 1 - a + 0,015
+ u' w ' + u' 2
+ v' w '
+ u' w ' - C1 - 0,125
+
u' v'
e
ey w
r
r
x
r
x
eyw k
k 1.5
U
V
W
W
V
+ b + 0,015
+ v' w '
+ w'2
- u' v' + u' w ' +
u' w '
e
y
x
r
r
C k
k 2 u' w '
u' w ' u' w '
u' w '
u' w ' v' w '
+Cs
+ u ' v'
+
u' v' + s
+ v' 2
+
u' v'
u'
r u ' v '
x e
x
r
r
x
r
r
r r e

2
k v ' w ' u' v ' u ' w ' u ' v ' w '

W
+Cs
+
- 2 u' w ' - gk
e r
r
r
x
x
r
- Disipacija e
e
1 e
e
e2
k 2 e
e
+ Ce
+ u' v' +
( Ue ) +
( rVe) = n +
rn + C e1 G - C e 2
u'
x
r r
x x
r r r
k
k
x e
x
x
1 k
e
2 e
+Ce
r u ' v ' + v'
r r e
x
r
Produkcija turbulentne kinetike energije k = 0,5 u 2 + v2 + w 2 je data sa:
U
U
V
W
V
W
V
W
G = - u' v'
+ u'2
+ v' 2
- v' w ' + u' v'
+ v' w '
+ w ' 2 + u' w '
r
x
r
r
x
r
r
x
Prikazan sistem simultano povezanih jednaina: tri jednaina kretanja, jednaine kontinuiteta,
est jednaina za turbulentne napone i jednaine za disipaciju turbulentne kinetike energije je reen
[205] u sklopu analize mogunosti predikcije vihornog strujanja u koninom difuzoru na bazi
uporeenja rezultata modeliranja sa eksperimentalnim rezultatima [31]. Difuzor (sl. 2.19) je postavljen
u nastavku kanala sa rotirajuim generatorom vihora prenika 260 mm. Duina difuzora sa uglom
o
irenja od 20 i odnosom povrina na izlazu i ulazu od 2,84 iznosi 510 mm.
Reynolds-ov broj na bazi srednje brzine vazduha na ulazu Uo=11,6 m/s je bio Re = DUo/n =
177000, a vihorni broj na osnovu odnosa maksimalne obodne i srednje aksijalne brzine
W max/Uo=0,59. Vihor na ulazu tipa "rotacije vrstog tela" je bio dovoljan da sprei separaciju struje na
zidu ali i nedovoljan da izazove recirkulaciju u centralnom delu difuzora.
Numeriko reavanje razmatranog sistema jednaina izvreno je primenom metode
kontrolnih zapremina [60] sa iterativnim postupkom pribliavanja reenju. Za proraun je koritena
Glava 2
100
260
440
neuniformna numerika mrea sa 47 kontrolne

take u aksijalnom i 77 take u radijalnom
pravcu, pri emu je konina geometrija difuzora
simulirana primenom stepenastog irenja
domena raunanja poveavajui broj aktivnih
kontrolnih zapremina po radijusu. Za definisanje
graninih uslova iskorien je ranije opisan
koncept t.zv. zidnih funkcija. Povezivanje zidnih
funkcija sa naponskim modelom turbulencije je
ostvareno
preko
strukturnog
parametra
2
turbulencije ( cm = u ' v ' / k ). Pri tome je za
odreivanje Ut, U i y pretpostavljeno da se

zidne funkcije odnose na rezultujuu brzinu.
Kod metode kontrolnih zapremina, koja se
510
25
najee koristi za numeriko reavanje
modeliranih jednaina turbulentnih strujanja i
SlikaSlika
2.19 [ema difuzora sa vektorima brzine
koja je koritena pri reavanju ovog problema,
granini uslovi su izvedeni za ortogonalne
koordinate. S obzirom da je aksijalna koordinata paralelna sa osom simetrije radi omoguavanja
koritenja uslova osnosimetrinosti, kod geometrije koninog difuzora se javlja problem u optem
sluaju povezan sa neregularnim oblikom domena raunanja. Poto se difuzioni fluks kroz povrinu
izmeu dve susedne kontrolne elije definie preko razlike posmatrane varijable u dvema susednim
takama numerike mree (centralnim takama elija) od kljune je vanosti da linija, koja spaja te
dve take bude normalna na zajedniku povrinu posmatranih kontrolnih zapremina. Taj uslov je kod
geometrije difuzora, kao i kod drugih oblika sa neortogonalnim ili granicama u vidu krivih povrina
naruen. Kod ovih nepravilnih geometrija je mogue koristiti ortogonalni krivolinijski koordinatni
sistem, ali je to poseban problem i veoma zamaan posao. Zato se tei da se problem prevazie
specijalnim tretmanom i oblikom kontrolnih zapremina na neregularnim granicama. Jedan od
najjednostavnijih pristupa pri tome je stepenasta aproksimacija nepravilnih granica. Ona se je,
meutim, uz korienje posebno guste numerike mree uz granicu pokazala kao efikasan metod za
prevazilaenje ovog problema i koritena je i u ovde navedenim proraunima.
Rezultati modeliranja omoguavaju priblienje pouzdanijim informacijama vanim kako za
izbor pratee opreme i konstrukciju difuzora (pad pritiska, brzina na izlazu za razliite duine
difuzora) tako i za uvid u strukturu samog toka. Ovde su, meutim, na slici 2.20 prikazani razvoji
strujnih i turbulentnih karakteristika du zidova difuzora za koje su postojali eksperimentalni podaci
pre svega u cilju demonstracije performansi modela.
U konfiguraciji difuzora lokalne promene gasodinamikih veliina su velike, to uslovljava
veoma razliit razvoj toka u zavisnosti od malih promena poetnih uslova. Najvei uticaj ima nivo
rotacije na ulazu, koji je uzronik velikih gradijenata svih varijabli u zoni zida i pomeranja maksimuma
radijalnih profila ka zidu. Radijalni profili aksijalnih brzina (sl. 2.20.a) dobijeni na osnovu
eksperimenata i primenom numerike simulacije imaju karakteristian oblik: zbog konstantnog
zapreminskog protoka pri irenju poprenog preseka ukupan nivo aksijalne brzine postepeno opada
du difuzora, a usled dejstava centrifugalne sile dolazi do pojave maksimuma brzine u blizini zida.
Pored toga to profili dobijeni primenom modela imaju oekivan karakteristian oblik sa
maksimumima u blizini zida, oni prate i pomeranje ovih maksimuma prema osi. Usled irenja toka i
uticaja zidova dolazi do smanjenja tangencijalne brzine (sl. 2.20.b), ali se oblik tipa "rotacije vrstog
tela" uglavnom zadrava du veeg dela kanala. Profil se iri i maksimum se pomera po radijusu na
nizvodnim lokacijama. Model ilustruje ovakav razvoj tangencijalne brzine. Veliki gradijenti brzine
glavnog toka uslovljavaju porast kinetike energije du difuzora (sl. 2.20.c), pri emu se kod
poprenih preseka koji se pribliavaju izlazu iz difuzora nivo turbulentne kinetike energije smanjuje u
skladu sa smanjenjem aksijalne brzine i odumiranjem rotacije. Proraun daje kvalitativnu sliku
razvoja turbulentne kinetike energije i relativno dobro kvantitativno slaganje profila sa rezultatima
eksperimenata.
x= 0.3 30
x= 0.2 50
x= 0.1 75
x= 0.1 00
x= 0.0 60
x= 0.0 25
0.1 0
0 .15
0.20
R-r [m]
1 .0
0
8
0
2
0
8
0
2
4
0
8
4
0
8
0
2
0
8
0
2
0 .15
0.20
R-r [m]
0.00
2 2
w' [m /s ]
0 .0
1 .0
x= 0 .17 5
0 .5
0 .0
1 .0
x= 0.1 00
x= 0 .06 0
x= 0 .17 5
x= 0.1 00
0 .0
1 .0
x=0 .02 5
0.0 4 R -r
0.00
[m]
f.
0.0 4 R -r
0.00
[m]
0.0 2
d.
x= 0.4 05
x= 0 .33 0
x= 0.2 50
0 .0
0 .8
x= 0 .1 75
0 .4
0 .0
0 .8
x=0 .10 0
x= 0.0 60
0 .0
0 .8
x=0 .02 5
x= 0 .02 5
0 .4
0 .0
0.0 2
0 .02
0 .4
0 .5
0 .0
x=0 .02 5
0 .0
0 .8
x= 0 .06 0
0 .0
1 .0
0 .5
0
2
x= 0 .02 5
0 .4
0 .5
0 .5
x= 0 .06 0
0 .4
0 .0
1 .0
0 .0
1 .0
0
2
x= 0.0 60
0 .0
0 .8
x= 0 .25 0
0 .5
0 .0
1 .0
x= 0.1 00
0 .4
0 .0
1 .0
0 .5
1
0
2
x=0 .10 0
0 .0
0 .8
x= 0.33 0
0 .5
0 .5
0 .4
0 .0
1 .0
0 .5
x= 0 .1 75
0 .8
0 .5
x= 0 .25 0
x= 0.2 50
c.
x= 0.4 05
0 .0
1 .0
x= 0.33 0
0 .0
1 .0
0.00
0.1 0
1 .0
0 .5
x= 0 .33 0
0.0 5
0 .5
0 .0
1 .0
0
2
0
2
x= 0.4 05
b.
x= 0.4 05
x= 0.4 05
0
8
0.00
0 .5
v2 [m2/s2]
0.0 5
a.
e.
u'2 [m2/s2]
x= 0 .40 5 m
uv [m2/s2]
0.00
101
k [m2/s2]
12
8
4
0
12
8
4
0
12
8
4
0
12
8
4
0
12
8
4
0
12
8
4
0
12
8
4
0
W [m/s]
U [m/s]
0.0 2
0.0 4 R -r
[m]
0 .0
0.00
g.
0 .02
0.0 4 R -r
[m]
h.
Slika 2.20. Radijalni profili strujnih karakteristika na pojedinim aksijalnim lokacijama du difuzora - -eksperiment, model
(a. - aksijalna brzina, b. - tangencijalna brzina, c. - turbulentna kinetika energija, d., e, f, normalni i g, h, smicajni turbulentni naponi)
0.0 4 R -r
[m]
Glava 2
102
Odreena odstupanja proraunatih profila od rezultata eksperimenata se uoavaju u silaznom delu

radijalnih profila, pri emu se primenom modela dobija neto manji gradijent smanjenja vrednosti
kinetike energije turbulencije u pravcu ose difuzora nego to pokazuje eksperiment.. Slini zakljuci
se mogu izvesti i na osnovu analize dijagrama radijalnih profila turbulentnih napona u2 , v2 , w 2 , uv
i vw prikazanih na slikama 2.20.dh, respektivno. Vrednosti napona naglo rastu u blizini zida a zatim
opadaju do za red veliine manjeg nivoa ve na rastojanju od zida koje nije vee od etvrtine
prenika. Pored toga maksimumi radijalnih profila postepeno rastu du difuzora, a zatim u blizini
izlaza iz difuzora poprimaju neto nie vrednosti. Profili turbulentnih napona, dobijeni primenom
predloenog modela, dobro opisuju navedene turbulentne karakteristike u blizini zida, s tim da je
gradijent opadanja vrednosti du radijusa neto slabiji nego kod profila dobijenih eksperimentom.
Opte slaganje izmeu profila dobijenih modelom i rezultata eksperimenata je prihvatljivo. Izvesna
odstupanja se zapaaju kod pozicioniranja maksimuma na nizvodnim profilima aksijalnih brzina i kod
nivoa opadajuih gradijenata radijalnih profila turbulentnih napona, to je najverovatnije posledica
trodimenzionalnosti problema, koja nije uzeta u obzir.
2.7.2. Algebarski naponski modeli

Algebarski naponski modeli su se javili kao posledica nastojanja da se prevaziu
odreene tekoe pri primeni diferencijalnih modela. Odreene numerike potekoe su
uoene prilikom primene diferencijalnih naponskih modela za reavanje smicajnih
napona osnosimetrinih tokova. Broj diferencijalnih meusobno povezanih jednaina
kod sloenih problema (na pr. viekomponentne smee fluida) postaje neugodno veliki.
Svoenje pojedinih jednaina na algebarski oblik omoguuje pojednostavljenje
problema. Algebarski naponski modeli predstavljaju kompromis izmeu neadekvatnosti
dvojednainskih modela i prevelike sloenosti viejednainskih diferencijalnih modela.
Oni pribliavaju diferencijalne naponske modele reavanju konkretnih kompleksnih
inenjerskih problema. Smanjenje broja diferencijalnih jednaina algebarskim
definisanjem turbulentnih napona je mogue zanemarivanjem transportnih (konvektivnih
i difuzionih) lanova, ali je uglavnom prihvaeno izraavanje transportnih lanova
pojedinih komponenti turbulentnih napona preko transportnih lanova jednaine
turbulentne kinetike energije. Prvi ovakvi algebarski naponski modeli vezani su za
radove Rodi-ja [182]. On je konvektivni i difuzioni transport turbulentnih napona
aproksimirao izrazima:
Du' i u' j
Dt
= C ij = C k
u' i u' j
k
Dij = Dk
u' i u ' j
k
(2.141)
gde su sa Ck i Dk oznaeni konvektivni i difuzioni lanovi jednaine za turbulentnu

kinetiku energiju:
C k - Dk = G k - re
(2.142)
tako da se dobija opti oblik algebarskog naponskog modela:
u' i u' j G k
- e = P ij + F ij - e ij
k r
(2.143)
Krajnji algebarski izrazi zavise od polaznog modela za turbulentne napone i eventualnih

aproksimacija. U svakom sluaju se reavaju diferencijalne jednaine za k i e.
103
Turbulentni naponi dobijeni na osnovu algebarskih relacija se direktno uvrtavaju u

jednaine kretanja. umesto aproksimacija turbulentne viskoznosti. Ovde e radi
ilustracije biti navedene algebarske relacije za turbulentne napone dobijene koritenjem
jednaina (2.109), (2.116), (2.119) i (2.120) za modeliranje redistributivnog lana Fij u
jednaini (2.143). Pri tome se uz zanemarivanje transportnih lanova u jednaini za
smicajne napone i uz koritenje aproksimacija za strujanja tipa graninog sloja nakon
sreivanja dobija sistem jednaina [124]:
G
f3
v'
2
e
=
;
k
3 1 + 2f 2
u'
2
G
v'
= 1 + f1 + f 2
;
k
3
e
k
2
w'2 2
G
v' 2
= 1 + f 4 + f 2
:
k
3
e
k
1+
(2.144)
2
1 - C' 2 + C' 2 C w2 f w 2 2
v' k U
3
- u' v ' =
w
k e y
C1 + C1 f w
gde su:
f1 =
f3 =
2 - 2 C' 2 + C' 2 C w2 f w
G
+ C1 - 1
e
1 - C' 2 + C' 2 C w2 f w
G
+ C1 - 1
e
f2 =
f4 =
C1w f w
G
+ C1 - 1
e
1 - C' 2 + C' 2 C w2 f w
G
+ C1 - 1
e
dok konstante zadravaju svoje vrednosti iz pomenutih izraza (2.109), (2.116), (2.119) i
(2.120).
2.8. Mogunosti poboljanja postojeih modela
Do sada je primena modeliranja turbulencije dala znatan doprinos izuavanju i
reavanju razliitih konkretnih hidrodinamikih problema u sklopu razvoja pojedinih
procesa i tehnologija. Pri tome posebno treba ukazati da se s obzirom na analogije
transportnih procesa (transfera impulsa, toplote i mase) u osnovi prorauna energetskih i
koncentracijskih flukseva nalaze modeli turbulencije omoguujui na taj nain proraun
kompleksnih tokova sa razmenom toplote i hemijskim reakcijama.
Strujanja fluida u praktinim sluajevima su po pravilu sloena i turbulentna, tako
da turbulentnost prestavlja nezaobilazan problem u ogromnoj veini tehnikih procesa.
Od razmatranja turbulentnosti na striktno teoretskim osnovama za sada se uglavnom
odustalo. Mada postoje i drugaiji pristupi, za sada je iroko prihvaen statistiki pristup
modeliranja turbulencije, kod koga je prisutan problem zatvaranja sistema jednaina.
Kod jednostavnijih algebarskih ili jednojednainskih diferencijalnih modela gube se
mnoge vane informacije o nelinearnoj, nepovratnoj i stohastinoj prirodi turbulencije i
oni ne pruaju (sem za neke jednostavne) pouzdane osnove za proraun turbulentnih
tokova. Sloeniji modeli omoguavaju proraun turbulentnih korelacija, koje se ne mogu
104
Glava 2
dobiti merenjem, omoguujui na taj nain istinsku predikciju i prognoziranje transportnih

fenomena u sasvim nepoznatim uslovima. Savremeni domet u reavanju turbulentnih
tokova predstavljaju naponsko-fluksni diferencijalni modeli u kojima se reavaju
transportne jednaine za turbulentne napone ru' i u' j , odnosno turbulentni fluks toplote i
mase. Naponski modeli omoguavaju detaljniju predikciju turbulentnih strujanja ali se za
sada recirkulacioni i separacioni tokovi uspenije proraunavaju dvojednainskim
modelima zasnovanim na konceptu turbulentne viskoznosti. Pored toga za sloene
tokove (hemijski reaktivne, viekomponentne, viefazne, sa sloenim transportom
toplote), najee se ne nalazi za sada opravdanost za upotrebu naponskih modela.
Tako za kompleksne tokove razmatranje turbulencije uglavnom ne prelazi nivo
dvojednainskih diferencijalnih modela. Od ovih dvojednainskih modela najiru primenu
naao je za sada k-e model turbulencije. Proveren je uporeivanjem sa
eksperimentalnim podacima u znatnom broju razliitih situacija i kao najpouzdaniji koristi
se pre svega radi izbegavanja unoenja novih neizvesnosti u kompleksne proraune.
Pored toga naponski modeli treba tek da budu isprobani na nivou kao k-e model. Zato e
mogunost poboljanja biti razmatrana prvenstveno za k-e model.
Za zatvaranje sistema jednaina kretanja u mnogim sluajevima korien je
dvojednainski k-e model turbulencije, koji se je, kako je ve reeno, pokazao pouzdanim
i efikasnim pri proraunima raznih tipova strujanja. Bez obzira na svoju uspenost ovaj
model, kao i sloeniji uostalom, izloen je esto kritici i ukazivanju na njegove
nedostatke. Model pre svega pretpostavlja u prirodi nepostojeu izotropnu turbulenciju.
Modeliranje pojedinih lanova jednaina ima svoje specifine nedostatke, meutim,
predloena poboljanja modela nisu za sada pokazala svoju univerzalnost. Model
zanemaruje spektralnu specifinost turbulentnog toka i prostornu orijentaciju vrtloga.
Karakteristini razmer turbulencije se definie preko skalarne veliine. Turbulentni
procesi se razmatraju u fizikom prostoru uz zanemarivanje spektralne dinamike
turbulencije. Kaskadni prenos energije i redistribucija svojstava se odigravaju u
spektralnim podrujima turbulentnih fluktuacija razliitih talasnih brojeva odnosno duina
turbulentnih fluktuacija. U zavisnosti od podruja spektra ove transportne pojave su
karakterisane razliitim prostorinim i vremenskim razmerima. Zanemarivanjem ovih
karakteristika, pretpostavlja se spektralna ravnotea produkcije i disipacije turbulencije u
istim podrujima spektra, to se pokazalo da se ipak moe pretpostaviti za veinu
ravnotenih tokova. Za sada veliki broj provera ovog modela ukazuje da on ipak prua
dovoljno osnova za pouzdan proraun turbulentnih tokova koji se sreu u istraivakoj i
inenjerskoj praksi.
Standardni k-e model je takoe pokazao nedostatke u vidu prorauna slabijeg
kvaliteta kod nekih vrsta strujanja, koji se posebno manifestuju u inertnosti modela i
sporom odzivu pri naglim promenama uslova du toka. Najee navoen primer slabijih
rezultata je proraun irenja slobodnog krunog mlaza. Evidentni su problemi i u
sluajevima jakog zakrivljenja strujnih linija i neravnotenih strujanja. Spektralna
ravnotea podrazumeva da se kroz spektar prenosi i na kraju disipira u najsitnijim
strukturama onolika koliina turbulentne kinetike energije kolika se deformacionom
brzinom glavnog toka proizvodi u oblasti malih talasnih brojeva, to oigledno nije tano
na primer za sluaj naglog prestanka deformacije glavnog toka kada ostaje zaostala
kinetika energija u toku.
Moe se rei da se osnovni nedostaci postojeih modela odnose na: modeliranje
u jednoj taki prostora sa jednim vremenskim razmerom uz zanemarivanje spektralne
karakteristike i prostorne orijentacije turbulencije. Nastojano je da se slabosti modela,
105
posebno izraene kod neravnotenih tokova, prevaziu uvoenjem dopunskih lanova

pre svega u jednainu disipacije, ali se pokazalo da dosadanji predlozi nemaju
univerzalni karakter. Prvi pokuaji (koji i danas privlae panju) poboljanja k-e ( a i
drugih ) modela turbulencije na bazi kvalitativno novih pristupa odnosili su se na
definisanje vektorskog karaktera turbulencije, ime bi se uzelo u obzir eliptinost vrtloga
odnosno neizotropnost turbulentne strukture strujanja. Drugi, danas aktuelniji pristup,
koji su prvi uveli Launder i Schiestel (1978), se odnosi na uvoenje spektralne dinamike
u standardni k-e model turbulencije. Ovaj pristup, zasnovan na podeli spektra na
produkcioni (niski talasni brojevi) i disipacioni (visoki talasni brojevi) deo, karakterie
uvoenje tzv. dvorazmernih modela turbulencije kao prvi korak ka vierazmernim
modelima zasnovanim na podeli energetskog spektra na vie pojasa sa karakteristinim
turbulentnim interakcijama. S obzirom na injenicu da se glavni mehanizmi turbulentnog
transporta (produkcija i disipacija) odvijaju uglavnom u dva odvojena podruja talasnih
brojeva podela spektra na dva dela nesumnjivo ima smisla. Testiranje ovakvog pristupa
na neravnotenim tokovima [72] je pokazalo svoju opravdanost.
Postojei modeli, bez obzira na dostignute domete, koji nisu mali, su daleko od
svoje savrenosti. Postoje razliiti predlozi za prevazilaenje uoenih nesavrenosti.
Mogu se diskutovati nesavrenosti modeliranja pojedinih lanova. Mogue je uvesti u
jednaine do sada zanemarivane ili (na bazi intuicije) dodatne lanove. Podizanje nivoa
zatvaranja modela uvek ostaje kao mogunost. Za poboljanja na osnovu novih ideja i
saznanja mogunost ostaje otvorena, mada je s obzirom na nivo i detaljizaciju modela
prostor za to dosta suen, a poboljanja uglavnom vode ka daljem uslonjavanju sistema
jednaina i uvoenju dodatnih empirijskih koeficijenata. Postoje, meutim, generalni
nedostaci postojeih modela, koji se vide pre svega u skalarnom opisu turbulentnih
razmera, koji je adekvatan samo za priblino sferino vrtloge, i razmatranje turbulencije
samo u fizikom prostoru (i to jednoj taki) uz zanemarivanje spektralne dinamike
turbulencije. Veliki broj testiranja k-e modela u razliitim konfiguracijama pokazao je
iznenaujuu univerzalnost, primenljivost i pouzdanost. Osnovni principijelan nedostatak
standardnog k-e modela je u normalizaciji i produkcionog i disipacionog procesa u
jednaini za e istim vremenskim razmerama , iako se ovi procesi odvijaju u dva razliita
dela spektra. Ovaj nedostatak je jo izraeniji u naponskim modelima. Logian je zato
predlog da se produkcioni lan u jednaini za disipaciju turbulentne kinetike energije
modelira kombinacijom parametara, koje karakterie drugi raspoloivi vremenski razmer
t.j. vremenski razmer deformacije srednjeg toka = U i x j . Jednostavan oblik takvog
modela [79] je pokazao vidna poboljanja u situacijama gde postojei (naponski) modeli
nisu dali zadovoljavajue rezultate. Postoje, meutim, sluajevi (npr. nagli prestanak
deformacije glavnog toka) gde opis produkcije vezan samo za U i x j , ne moe da
obuhvati adekvatno napajanje disipativne oblasti energijom. Zbog toga uvoenje
spektralne dinamike u standardne modele turbulencije predstavlja verovatno direktni i
najperspektivniji put daljeg razvoja postojeih modela turbulencije. Njime se uzima u
obzir spektralni karakter turbulencije, a uslonjavanje prorauna zbog poveanja broja
jednaina nije veliko.
U razvijenom turbulentnom toku pri visokim Ret brojevima uoljive su tri
karakteristine oblasti spektra produkciona, inerciona i disipaciona (sl. 1.4). Pri niskim
Ret brojevima dolazi do deliminog preklapanja produkcione i disipacione oblasti uz
slabo izraen inercioni podopseg. Ovo ukazuje na mogunost podele spektra na vie
karakteristinih delova. Ovo je osnovna ideja modela, koji su nazvani vierazmerni, za
razliku od standardnih jednorazmernih modela. Prve praktine postavke ovakvog
Glava 2
106
pristupa [72] pokazale su potencijalnu mogunost poboljanja rezultata prorauna u

odnosu na standardne oblike modela. Prvo je razmatrana podela spektra na tri dela, ali
je zatim prihvaena podela na samo dva dela na osnovu karakteristika bitnih turbulentih
interkacija. Svoenje razmatranja dinamike spektra na samo dva dela i dalje predstavlja
dosta grubu aproksimaciju, ali ipak znatno priblienje realnosti u odnosu na modeliranje
samo u fizikom prostoru.
Da bi se razmatrala statistika kretanja razliitih prostornih razmera tubulencije t.j.
vrtloga razliitih dimenzija potrebne su informacije o turbulentnim parametrima strujanja
bar u dve take. Ove informacije se dobijaju iz korelacionih funkcija turbulentnih
fluktuacija, odnosno njihovih Fourier-ovih transformacija (jednaine (1.82)(1.86)).
Reavanje spektralne dinamike jednaine, kao to je ve napomenuto u ta.
1.7.3. predstavlja jo uvek nepremostive tekoe. Dinamika jednaina
trodimenzionalnog energetskog spektra (1.101) je dobijena za sluaj nulte srednje brzine
(pokretni koordinatni sistem), to je omoguilo izolovanu analizu turbulentnih interakcija
u prostoru talasnih brojeva. Za postavku dvorazmernog modela turbulencije ova
jednaina je proirena za sluaj da srednja brzina nije jednaka nuli:
U
D
E( i, t) + Pij (k , t) i = T( i, t) - 2 ni2 E( i, t) + D ( i,t)
Dt
x j
(2.145)
gde Pij (k , t ) odreuje spektar turbulentnih napona u' i u' j . Ova jednaina definie
prostorni i vremenski bilans energije fluktuacija talasnog broja i u posmatranoj taki
prostora. Ukupna turbulentna kinetika energija u toj taki je odreena izrazom (1.99).
Pojedini lanovi gornje jednaine predstavljaju osrednjene vrednosti po povrini sfere
radijusa i. Drugi lan na levoj strani jednaine (2.145) predstavlja produkciju turbulentne
kinetike energije pri talasnom broju i. Na desnoj strani jednaine su funkcija prenosa
energije (koja zbog (1.104) doprinosi samo preraspodeli energije u spektru), viskozna
disipacija i turbulentna difuzija, respektivno. Kompletno reenje jednaine (2.145) je
mogue samo u nekim sluajevima homogene i izotropne turbulencije i to uz
aproksimacije prenosne funkcije i produkcionog lana. Zato se jednaina modelira i
reava za pojedina podruja spektra. Ustvari reavaju se transportne jednaine
turbulentnih parametara (u ovom sluaju za k i e) u pojedinim delovima spektra. U
produkcionoj oblasti turbulencija se proizvodi deformacijom glavnog toka, dok se
ponor turbulentne kinetike energije javlja samo kroz predaju energije kroz spektar
ka viim talasnim brojevima, opisanom prenosnom funkcijom T(i,t). U disipacionoj
oblasti transfer energije predstavlja izvor, a viskozna disipacija ponor kinetike
energije. Podela spektra na produkcionu oblast (i<i*) i disipacionu oblast (i>i*)
predstavlja prvo priblienje dinamike jednaine energetskog spektra. Sa i* je oznaen
podeoni talasni broj (sl.1.4), koji razdvaja razmatrane delove spektra. Vrednosti k i e u
pojedinim delovima spektra predstavljaju integralne vrednosti u posmatranom opsegu
talasnih brojeva:
i*
k p = E( i, t ) di;
k d = E( i, t) di;
i*
e p = T( i, t) di;
0
(k = k
+ kd
(2.146)
i*
e = 2 ni2 E( i, t) di;
i*
(2.147)
107
Veliina ep opisuje ransport turbulentne kinetike energije iz produkcione oblasti u

inercionu oblast i ne predstvlja disipaciju. Veliina e predstavlja prenos energije iz
inercione oblasti u dispacionu oblast i za dovoljno visoke Ret brojeve je priblino jednaka
disipaciji turbulentne kinetike energije. S obzirom na to za spektar podeljen talasnim
brojem i* na produkcionu i disipacionu (koji obuhvata i inercionu) oblast, mogu se
integraljenjem spektralne dinamike jednaine (2.145) za pojedine oblasti talasnih
brojeva doi do dinamikih jednaina za kinetiku energiju u svakoj od ove dve
oblasti [72]:
Dk p
= P - e p + Dkp
(2.148)
Dk d
= e p - e + Dkd
Dt
(2.149)
Dt
Intuitivno modeliranje po analogiji sa standardnim modelom disipacije turbulentne

kinetike energije u produkcionoj oblasti:
De p
Dt
= Cp1P - Cp2 e p
ep
)k
+ Dep
(2.150)
omoguuje prevazilaenje osnovne principijelne nedoslednosti standardne jednaine za

e, koja se sastoji u opisu disipacionog procesa koji se odvija u najsitnijim strukturama
pomou parametara krupnih struktura. Ovde eP ne predstavlja vie disipaciju nego
prenos turbuletne kinetike energije iz oblasti niih ka oblasti viih talasniha brojeva. U
jednaini za pravu disipaciju turbulentne kinetike energije e, koja je takoe potrebna u
dvorazmernom modelu:
De
e
= Cd1 e p - Cd2 e
+ De
Dt
kd
(2.151)
ep predstavlja dovoenje energije kroz granicu disipativnog dela spektra. Za modeliranje

produkcije u funkciji parametara iz produkcionog dela spektra predlae se [72] izraz
P = u' i u' j U i x j = k p U i x j
u
jednaini
za
kp,
odnosno
izraz
)(
P e k = k p U i x j U i x j
u jednaini za ep. Difuzija se u gornjim jednainama
modelira gradijentom posmatrane varijable:

D =
x k
u' i u' j
kp
,
e p x l
(2.152)
pri emu je za sluaj k-e modela potrebno eliminisanje turbulentnih napona pomou
koncepta turbuletne viskoznosti.
Za koeficijente Cp1, Cp2, Cd1, i Cd2 se smatra da zavise prvenstveno od oblika
energetskog spektra i anizotropije turbulencije. Njihove vrednosti su predloene na
Glava 2
108
osnovu razmatranja samoslinosti nekih jednostavnih tokova. Na osnovu merenja

debalansa kinetike energije izmeu produkcione oblasti i ostalog dela spektra
x = k p - k d k p + k d i odstupanja transfera energije kroz spektar od ravnotenog
)(
karaktera ( e p e ) predloene su sledee vrednosti koeficijenata [79]:

C p1 = 1,2; C p 2 = 1,8 - 0,3x; C d1 = 1,08 e p e ; C d 2 = 1,15.
Na osnovu reenih jednaina za kp, kd, ep i e mogue je definisati karakteristine

razmere produkcione i disipacione oblasti spektra t p = k p e p i t d = k d e , na osnovu
kojih je mogue korigovati jednaine za turbulentne napone [79].
Du'i u 'j
U i
Ui
2
2
= (f 'i u ' j + f ' j u 'i ) - (u 'i u 'k

+ u ' j u 'k
) - d ij e - 1,8 u ' i u ' j - d ij k +
Dt
x k
x k
3
3
+ F ij, 2 + F ij, w
(2.153)
u' j u 'k
u 'i u ' j
k
u 'i u 'k
+
+ u' j u ' l
+ u 'k u' l
)
Cs (u 'i u ' l
x k e
x l
x l
x l
Za zatvaranje sistema Reynolds-ovih jednaina na bazi dvorazmernog modela

turbulencije je tako na raspolaganju ili koncept turbulentne viskoznosti ili modifikovani
oblik jednaine za turbulentne napone. Za sada su demonstrirane potencijalne
mogunosti ovog pristupa, koje treba da budu konkretizovane na velikom broju razliitih
tokova, to zahteva dugotrajna istraivanja. Takoe su dosadanjim postupkom otvoreni
novi prostori za usavravanje ovih modela [72]. Dvorazmerni modeli turbulencije
predstavljaju nesumnjivo poboljanje i sa teoretskog stanovita, jer prevazilaze
osnovni nedostatak jednorazmernih modela koji se odnosi na zajedniko tretiranje
pojava, koje se odvijaju u najsitnijim strukturama pri velikim i (disipacija) i onih pri
malim i u krupnim strukturama i glavnom toku (produkcija), to u principu nije
opravdano. Dvorazmerni modeli su pokazali konkretna poboljanja u sluajevima
slabijeg slaganja standardnog k-e modela sa eksperimentalnim pokazateljima
(slobodni mlazevi, homogeni tokovi podvrgnuti nagloj distorziji) [79]. Kod sloenijih
tokova ovi modeli za sada uglavnom nisu isprobani, pre svega zato to kod njih
postoje prioritetniji nereeni problemi i zato to ti tokovi sami po sebi predstavljaju
veoma sloene probleme. Meutim, postignuta poboljanja ukazuju na verovatni
pravac daljeg usavravanja dvojednainskih modela kroz dalje testiranje primene
dvorazmernih modela kao i njihovo dalje proirenje na vierazmerne modele u
energetskom spektru.
2.9.
Osvrt na neke drugaije pristupe modeliranja turbulencije
Ova taka izlazi iz konteksta ostalog materijala u knjizi, tako da je italac moe
preskoiti ili ostaviti za kraj nakon sreivanja utisaka i eventualnih iskustava sa
osnovnim statistikim pristupom moderliranja turbulencije. Pristupi koji e biti ukratko
opisani su posledica nastojanja da se prevaziu nesavrenosti statistikog modeliranja
turbulencije i traenja novih ideja i puteva na tom planu. Zajednika osobina im je
zasnovanost na reavanju Navier-Stokes-ovih nestacionarnih trodimenzionalnih
diferencijalnih jednaina za jedan deo turbulentnog spektra. Mada su ovi modeli veoma
109
perspektivni i mada se razvijaju vie od dvadeset godina oni se jo uvek nisu pribliili
generalnom postupku za reavanje inenjerskih problema. Njihov ne mali aktuelni znaaj
je, meutim, u omguavanju numerikih eksperimenata za provere nekih segmenata
standardnih modela koji se ne mogu izvesti na fizikim modelima u laboratorijskim
eksperimentima. Oni predstavljaju pristup koji se javlja prvenstveno u situacijama u
kojima vremenske karakteristike turbulencije ili koherentne strukture treba da budu
odreene. U velikoj veini kompleksnih inenjerskih problema, ono to se prvenstveno
trai je, meutim, prikaz uticaja turbulencije na vremenski osrednjena svojstva i
parametre strujanja.
2.9.1. Direktna numerika simulacija turbulencije
U ovom pristupu turbulentni tok se simulira numerikom integracijom
trodimenzionalnih nestacionarnih Navier-Stokes-ovih jednaina u njihovom primitivnom
obliku. Sistem Navier-Stokes-ovih i jednaine kontinuiteta za fluid konstantne gustine i
viskoznosti i u odsustvu spoljanjih zapreminskih sila se razmatra u normalizovanom
obliku (sve varijable bezdimenzionisane sa Uref i Lref):
u i
=0
x i
(2.154)
u i
p
1 2ui
+
ui u j = +
t x j
x i Re x 2j
(2.155)
gde je sa p obuhvaena i gustina fluida, a Re = U ref L ref n predstavlja Reynolds-ov broj

ukupnog toka. Za tanu simulaciju, prostorne razmere u turbulentnim strujanjima
zahtevaju veoma veliki broj numerikih elija, to je u veini sluajeva iznad mogunosti
postojeih kompjutera. U takvoj situaciji nastoji se da se nae numerika mrea, koja
obuhvata samo najvanije turbulentne strukture, ali ipak daje prihvatljivo tane rezultate.
Postoji vie naina za postavku eme konanih razlika osnovnih jednaina strujanja.
Najea je ema obuhvaena kompjuterskim kodom TURBIT-1-3 ( [64], [192] ). Da bi
se formirale jednaine konanih razlika vri se osrednjavanje po elementarnim
kontrolnim zapreminama V=Dx1Dx2Dx3:
V
u=
1
V Dx1
Dx 2
Dx 3
u( x 1 , x 2 , x 3 )dx 1 dx 2 dx 3
(2.156)
Osrednjavanje je izvreno u trenutku vremena po kontrolnoj zapremini fiksiranoj u

prostoru tako da je srednja vrednost definisana u diskretnoj taki i u trenutku vremena.
i
Na isti nain se dolazi do osrednjene brzine u po povrini i A (na koju je normalna

1
koordinata i) stranice kontrolne zapremine. Na primer po povrini A osrednjena brzina
je odreena izrazom:
1
u=
1
Dx 2 Dx 3
u(x
Dx 2 Dx 3
A
1
, x 2 , x 3 dx 2 dx 3
(2.157)
Glava 2
110
Primena operatora osrednjavanja po zapremini na parcijalni diferencijal brzine (ili nekog

drugog parametra) direktno daje operator konanih razlika za vrednosti osrednjene po
povrini i A stranice kontrolne zapremine:
1
u
1
dV =
V
V x i
V Dx1
Dx 2
Dx 3
u
u
dx 3 dx 2 dx 1 =
=
x i
x i
(2.158)
i
Dx i i
Dx i
1 i
=
u x i +
- u x i = i u
Dx i
2
2
Operator osrednjavanja po zapremini razdvaja polje brzina (takoe temperatura i

j
dr.) na prostorno osrednjene komponente u j tipine talasne duine vee od Dx i i

j
"submrene" komponente u ' j = u j - u j tipine talasne duine manje od Dxi, koje se ne

mogu obuhvatiti primenjenom numerikom mreom. Primena operatora osrednjavanja
na jednaine (2.154) i (2.155) daje sledee diferentne jednaine:
i
i u i = 0,
(2.159)
V
1 j u
ui
j
j
j
i
i
+ j u i u j + j u' i u' j = j
- i p
Re x j
t
(2.160)
Uvoenjem diferenciranja po vremenu (uz linearno osrednjene vrednosti izmeu

dve take za konvektivni lan i aproksimacije drugog reda za ostale lanove) dobija se:
( n +1 V n -1
ui - ui
2 Dt
) = -
ui u j
j
j
1
+ j
j u i - u' i u' j
Re
n -1
(2.161)
gde indeks n oznaava vreme t n = n Dt . U jednaini (2.161) je zanemaren gradijent

(
pritiska. Sa u je oznaen probni rezultat. On ne zadovoljava jednainu kontinuiteta
i
zbog zanemarenog i jo uvek nepoznatog polja pritiska. Pritisak p se dobija iz Poissonove jednaine:
i
i
ii p = i
( n +1
ui
2Dt
(2.162)
tako da brzina u nastupajuem trenutku vremena zadovolji jednainu kontinuiteta:

V
ui
n +1
V ( n +1
i n
= ui
- 2Dt i p
Poisson-ova jednaina se reava brzom Fourier-ovom transformacijom.
(2.163)
111
Jednaine (2.159) i (2.160) nisu osrednjene po vremenu nego samo po

j
elementarnim kontrolnim zapreminama. Zato lanovi u' i u' j sadre informacije o sitnoj
turbulenciji submrenog razmera. Kao to je ve reeno, oni ne mogu biti obuhvaeni
direktnim proraunom. Svi modeli koji obuhvataju kompletne osnovne jednaine strujanja
fluida i zanemaruju submrene turbulentne razmere nazivaju se modeli direktne
simulacije turbulencije".
Primenom direktne simulacije turbulencije odreuju se u prostoru i vremenu
turbulentna kretanja u celom izabranom dijapazonu talasnih brojeva. Dobija se promena
slike strujanja u pojedinim trenucima vremena slino kao kad se posmatra stvarno
strujanje sa vidljivim traserima. Dodatno modeliranje nereenih kretanja nije potrebno,
tako da se ne javljaju greke vezane za empirijske korelacije. Greke kod direktne
simulacije turbulencije mogu biti posledica neizvesnosti u vezi sa poetnim i graninim
uslovima i numerikim aproksimacijama. To naravno vai pod uslovom da su
numerikom mreom zadovoljavajue obuhvaene znaajne turbulentne strukture.
Glavne tekoe pri direktnom simuliranju turbulencije su posledica zahteva za visokom
rezolucijom numerike mree.
Broj kontrolnih taaka potrebnih za direktnu simulaciju turbulencije je odreen
odnosom krupnih turbulentnih struktura i najsitnijih disipativnih vrtloga. Ovaj odnos je
vei ukoliko je Re broj vei. Zato je danas ovaj pristup ogranien na tokove pri umerenim
vrednostima Re brojeva sa malom verovatnoom da se to promeni u doglednoj
budunosti. Zbog toga je direktna simulacija turbulencije usmerena uglavnom na
fundamentalna istraivanja kolokvijalnih tokova pri umerenim vrednostima Re brojeva i u
jednostavnim geometrijama. A i to je mogue samo na superkompjuterima kao to je na
primer Cray-3.
Domen simulacije i gustina mree odreuju se procenom dimenzija
karakteristinih turbulentnih struktura. Dimenzije krupnih struktura se mogu proceniti
vrednou lokalnog Reynolds-ovog turbulentnog broja Re = u * l n , gde je l integralni
duinski razmer turbulencije. Najsitnije turbulentne strukture su odreene razmerom
Kolmogorov-a, koji je sa Re l povezan relacijom (1.70) h = l Re l-0, 75 . Domen raunanja
mora biti bar nekoliko puta vei od l u cilju kaptiranja krupnih struktura. Gustina mree
ne treba da bude mnogo puta vea od h da bi mogle proraunom da budu obuhvaene
sve znaajne sitne strukture. Odavde sledi da je potreban broj numerikih vorova u
pravcu svake koordinate jednak N = l h = Re l0, 75 , odakle opet sledi da je
trodimenzionalna rezolucija odreena sa, Re 9l 4 to znai da pri umerenim vrednostima
Reynolds-ovih brojeva (na primer pri Re l = lu * n 0,25 Re l0,5 = 150 ) broj numerikih
vorova dostie milionske vrednosti.
Za strujanje u kanalima situacija moe da bude jo nepovoljnija s obzirom da se
sa porastom Re broja smanjuje debljina turbulentnog graninog sloja (odreena
odnosom n U ), a da odnos l prema dimenzijama najmanjih vrtloga raste linearno sa
Re = U y w n . S obzirom na empirijsku relaciju Re Re = U D h n , gde je U
globalna brzina u kanalu, dobija se zavisnost odnosa N od Re odreena sa Re 21 8 [202].
8
Savremeni superkompjuteri omoguuju diskretizaciju do oko 10 numerikih vorova, to
4
omoguuje tretman strujanja u kanalima do vrednosti Re=2 10 . U tim uslovima direktna
simulacija turbulencije je ograniena na Re brojeve manje od onih, koji su najee od
praktinog znaaja.
112
Glava 2
Visoka prostorna rezolucija zahteva u isto vreme visoku vremensku rezoluziju.

Broj vremenskih koraka treba da bude reprezentativan da bi se dobila fiziki realna slika
toka i njegove evolucije. Za dobijanje evolutivne slike jednostavnih otvorenih tokova
potrebno je izvriti integraljenje du N vremenskih koraka, gde je N jednako broju
vorova du koordinatne ose u pravcu glavnog toka. Time se pokriva period prolaza
vrtloga nosioca energije du posmatranog polja. Za dobijanje statistiki stacionarne slike
strujanja potrebno je znatno due vreme simulacije. Tako se navodi da za tok u kanalima
vreme simulacije treba da bude oko sto puta due od vremena potrebnog za dobijanje
individualne evolutivne slike [167]. Osnovni problem, koji treba prevazii pri dobijanju
statistiki stacionarnih reenja, je da se obezbedi dovoljno kratki vremenski korak da bi
se obuhvatile promene visokih frekvencija (sitne strukture) i da vreme posmatranja bude
dovoljno dugo da bi se dobila reprezentativna slika promena krupnih struktura niske
frekvencije. Dosadanja iskustva [132] ukazuju, da za stohastike poetne uslove,
potreban broj vremenskih koraka, da bi se dolo do potpuno razvijenog toka, iznosi
izmeu jedne i pet hiljada.
2.9.2. Simulacija krupnih vrtloga
Do sada generalna teorija za uspenu predikciju ogromne raznolikosti
trodimenzionalnih nestacionarnih turbulentnih tokova, koji se javljaju u praksi, nije
pronaena. Zbog toga su potrebne teoretske i numerike aproksimacije. Tekoe se
javljaju i kod najjednostavnijih turbulentnih tokova. Osnovni uzrok problema je pojava
irokog spektra vremenskih i prostornih turbulentnih strukutra, koje treba da budu
obuhvaene da bi se obezbedili fiziko realistiki rezultati. Sitnije turbulentne strukture
bre reaguju na poremeaje nego krupnije. Zato je svrsishodno izraziti lanove, u kojima
dominiraju sitne strukture, preko izraza u kojima dominiraju krupne strukture, jer se moe
oekivati odreena zavisnost odziva sitnih struktura visoke frekvencije na sporije
poremeaje krupnih turbulentnih struktura. Problem se javlja kada su lanovi, koje treba
modelirati, priblino istog vremenskog razmera kao i veliine, kojima treba da budu
modelirani. Tako na primer u jednainama za turbulentne napone difuzioni transport
turbulentnim fluktuacijama je vremenskog razmera uporedivog sa vremenskim
razmerama samih turbulentnih napona u' i u' j . U tom sluaju pre nego to se zavri
odgovor na jedan poremeaj stie drugi, tako da se u principu ne moe oekivati
ravnotena konstitutivna relacija izmeu ovih veliina. Ovo implicira potrebu za
transportnim jednainama za korelacije treeg reda. Isti problem meutim ostaje kod
jednaina za korelacije treeg i svih viih redova. Ovo se smatra osnovnom potekoom
u generalnom statistikom pristupu modeliranja turbulencije, na koju se posebno ukazuje
pri nastojanju da se dobiju rezultati veoma visoke tanosti i reenja nestacionarnih
turbulentnih strujanja. U cilju izbegavanja neizvesnosti koje se javljaju prilikom
razmatranja korelacija vieg reda, razmatra se podela spektra. Ideja je da se umesto
zadravanja na korelacijama vieg reda, spektar turbulentnih fluktuacija odsee na
nekom nivou talasnih brojeva, koristei se injenicom da se sitnije strukture bre
prilagoavaju lokalnim uslovima i bre dostiu statistiki stabilno stanje. Pretpostavlja se
dalje da se pored razdvajanja spektra na sitne i krupne vrtloge, reenje moe dobiti na
osnovu eksplicitnog reavanja samo polja krupnih vrtloga. Na taj nain se polje svodi na
dijapazon, koji moe biti reen u uslovima prihvatljivo guste mree. Delovi spektra koji ne
mogu biti obuhvaeni mreom sa ogrnienim brojem taaka se modeliraju. Meudejstvo
sitnih i krupnih vrtloga, kojim se uzima u obzir konzervacija turbulentne energije pri
113
proraunu samo krupnih vrtloga aproksimira se samo atributima krupnih vrtloga. To je

osnovna postavka simulacije krupnih vrtloga. Simulacijom krupnih vrtloga zaobilazi se
ogranienje dijapazona Re brojeva direktnom simulacijom krupnorazmernih turbulentnih
struktura uz uvoenje efekata sitnorazmernih struktura kroz tzv. submreno modeliranje.
Kao i kod direktne numerike simulacije kod simulacije krupnih vrtloga uvek se razmatra
nestacionarna trodimenzionalna turbulencija, pa i u sluajevima kada je strujanje u
sutini stacionarno i dvodimenzionalno ili jednodimezionalno. Opseg turbulentnih
razmera, koji se tretira eksplicitno, odreen je najee tako da obuhvati pojas
produkcije turbulentne kinetike energije, gde je dominantan uticaj krupnih nehomogenih
struktura. Poto su sitni vrtlozi manje sloene prirode, blii izotropiji i manje zavisni od
osobina i geometrije strujanja, moe se oekivati da se njihov uticaj moe lake opisati i
na taj nain zatvoriti problem.
Pristup na bazi modeliranja krupnih vrtloga poeo je da se razvija 1973. na
univerzitetu u Stanfordu, sa ciljem da se izvede proraun trodimenzionalnog
nestacionarnog strujanja krupnih turbulentnih struktura uz modeliranje struktura malih
razmera. Osnove metode je postavio A. Leonard [132]. On je autor postavke da mreno
osrednjavanje odgovara filtraciji turbulentnosti, analogno filtraciji uma u teoriji signala.
Ova filtracija je takva da ne zadovoljava klasine uslove osrednjavanja po vremenu ili
ansamblu tj. relacije uu = uu i u ' u = 0 (nadvueno oznaava osrednjavanje) nisu
zadovoljene. Simulacija krupnih vrtloga se tako svodi na reavanje filtriranih NavierStokes-ovih jednaina. Jednaine konzervacije se filtriraju tako da one opisuju prostorne
i vremenske zavisnosti reavanih tj. krupnih turbulentnih struktura. Brzinu kao i druge
parametre toka mogue je izraziti kao zbir krupnorazmerne i submrene komponente:
u = u + u . Krupnorazmerne komponente (reda veliine kontrolne zapremine) Leonard je
odredio kao filtrirano polje:
r
r
r r r
u i ( x , t ) = u i ( x ' , t )G( x - x ') dx '
(2.164)
r r
gde je G( x - x ') funkcija filtra. Pod pretpostavkom da se ova funkcija smanjuje
r r
odgovarajue brzo sa poveanjem x - x ' , gornji izraz daje srednje vrednosti brzine ui po
r
kontrolnoj zapremini lociranoj u taki x . Postoji vie predloga za funkciju filtra.
Zajednika im je karakteristika da je parcijalni izvod svake filtrirane veliine jednak
srednjoj veliini parcijalnog izvoda: u x = u x . Najjednostavnija funkcija filtra, koja
jasno ilustruje efekat filtriranja ima oblik:
1 za
r r
G( x - x') =
0 za
r r
x - x' < D
r r
x - x' > D
(2.165)
gde je D irina filtra, koja je obino jednaka irini kontrolne elije. Kao funkcija filtra,
meutim, najee se koristi Gauss-ova funkcija:
3
r r
- g ( x - x ') 2
r r 61
exp
G (x - x ') =
D3
pD
(2.166)
Glava 2
114
gde je g konstanta. Sitnorazmerne (submrene) komponente se odreuju iz:

r
r
r
u ( x , t) = u( x, t ) - u( x , t)
(2.167)
Filtrirana jednaina Navier-Stokes-a ima oblik:

2 ui
u i
+
ui u j = +n
L ij + C ij + R ij
2
t x j
x i
x j
x j
(2.168)
gde je:
L ij = u i u j - u i u j ;
C ij = u i u ' j - u' i u j ;
R ij = u ' u' j
(2.169)
Relacije Lij, Cij i Rij obuhvataju naponske lanove nastale u procesu filtriranja: Leonardove napone, unakrsne napone i submrene Reynolds-ove napone, respektivno. Izrazi Cij
i Rij odraavaju direktno dekompoziciju brzinskog polja i potrebno ih je modelirati.
Leonardovi naponi Lij su odreeni samo reavanim komponentama i mogu se direktno
raunati, ali je u nekim sluajevima neophodno i njihovo modeliranje. Naponi Cij + Rij =
Qij se obino rastavljaju na izotropni i neizotropni deo. Izotropni deo se prisajedinjuje
pritisku (tzv. pseudopritisak):
q=p+
1
Q kk
3
Anizotropni deo (ij) je jednak:
1
ij = Q ij - d ij Q kk
3
Filtrirane jednaine za nekompresibilan tok, nakon bezdimenzionisanja poprimaju oblik:
u i
=0
x i
u i
q
1 2 ui
+
ui u j = +
L ij + ij
2
t x j
x i Re x j
x j
(2.170.)
Nakon izravnavanja turbulentnog polja filtriranjem mogle bi se diskretizovati

jednaine sa numerikom mreom znatno sitnijom od irine filtra, ime bi se unoenje
greke diskretizacijom svelo na minimum. S druge strane irina filtra obino ne moe biti
izabrana tako da bude mnogo vea od numerike mree da bi se obezbedilo da
proraunom bude obuhvaeno to je mogue vei opseg turbulentnih struktura, tako da
su dimenzije numerikih elija i filtra istog reda veliine. Rezolucija kod modeliranja
krupnih vrtloga treba da bude kompromis izmeu zahteva za krupnom mreom u cilju
racionalizacije memorijskog i procesorskog optereenja kompjutera i zahteva za dovoljno
115
sitnom mreom u cilju smanjenja kompleksnosti i poveanja pouzdanosti submrenog

modela turbulencije.
Kod slobodnih tokova pri visokim Re brojevima irina filtra (a time i krupnoa
mree) treba da bude takva da se najmanji vrtlozi, obuhvaeni eksplicitnim proraunom
nalaze, u inercionom podopsegu spektra (sl. 1.4.). U tom sluaju disipativni vrtlozi e biti
dovoljno sitniji od numerike mree da viskozni efekti mogu da budu zanemareni pri
simulaciji. U sluaju niih Re brojeva ili izraene nehomogenosti toka formiranje
naglaenog inercionog podopsega u spektru se ne javlja. U tom sluaju mogua je
podela na krupne vrtloge (produkciona oblast) koji bi ubuhvatili 80% - 90% kinetike
energije i sitne strukture (koje nisu obuhvaene direktnim reavanjem), a koje obuhvataju
80-90% viskozne disipacije. Za kaptiranje to je mogue veeg opsega vrtloga uzima se
[167] da dimenzije kontrolnih elija budu takve da bude obuhvaen pojas talasnih
brojeva: imin=0,25ie<i<20ie=imax, ime bi bilo obuhvaeno oko 85% turbulentne kinetike
energije u spektru. U tom sluaju je broj potrebnih mrenih taaka u svakom
koordinatnom pravcu bi bio N=imax /imin = 80. Tokovi u kanalima su zahtevniji zbog
postojanja graninih slojeva. Kao i kod svih drugih pristupa poseban tretman zahtevaju
zone uz zid. Mogua je pri tome analogija sa zidnim funkcijama i tretmanom viskoznog
sloja kod statistikog modeliranja turbulencije.
2.9.3. Submreno modeliranje turbulencije
Direktna numerika simulacija turbulencije i simulacija krupnih vrtloga su u sutini
zasnovani na istim pretpostavkama, imaju dosta zajednikih taaka i osobina i zato
predstavljaju zajedniku familiju, pa se esto zajedniki razmatraju i uporeuju. Njihovo
priblienje je vee kada se i u pristupu zasnovanom na direktnoj numerikoj simulaciji
uvede modeliranje submrenih razmera. êsto se pod direktnom numerikom
simulacijom podrazumeva i submreno modeliranje. Podela na razmatranje "mrene" i
"submrene" turbulencije je zasnovano na uoenoj kvalitativnoj razlici krupnih i sitnih
turbulentnih struktura. Pored toga to su prvi difuzione prirode i obuhvataju deo spektra
malih talasnih brojeva, a drugi disipativne prirode i javljaju se u delu spektra velikih
talasnih brojeva, njih (pored inercionog podopsega spektra) razdvajaju i neke osobine
isto pragmatine prirode. Krupne turbulentne strukture su generisane glavnim tokom,
zavise od graninih uslova, izrazito su neizotropne i teko ih je modelirati. Sitne
turbulentne strukture nastaju pod dejstvom krupnih vrtloga, imaju univerzalni karakter
nezavisan od graninih uslova, pribliavaju se izotropiji i lake ih je modelirati. Ove
razlike kao i razdvajanje inercionim podopsegom u spektru esto, meutim, nisu otre,
to moe da otea dobijanje pouzdanih rezultata modeliranja.
Modeliranje submrenih razmera se prvo javilo u meteorologiji pri modeliranju
geofizike turbulencije. Zbog ogromnih obuhvaenih prostranstava, tu se radilo o
pokuaju prorauna kretanja veoma velikih segmenata fluidne struje uz parametarizaciju
uticaja unutranje turbulencije na direktnu konzervaciju ovih praktino globalnih
struktura. Pri modeliranju submrene turbulencije, mogu se javiti tipovi modela analogni
po formalizmu onima opisanim u takama 2.22.6. Ovde e u cilju rasvetljavanja pristupa
biti navedeni samo osnovni. Submreni modeli treba da simuliraju interakcije sitnih
(nereavanih) i krupnih (reavanih) turbulentnih struktura. Mogue je razluiti lokalne (u
prostoru talasnih brojeva) turbulentne interakcije izmeu struktura priblino iste
frekvencije i nelokalne interakcije izmeu struktura meusobno udaljenih u prostoru
talasnih brojeva. Lokalne interakcije obuhvataju svu kompleksnost turbulencije i njihovo
modeliranje je upravo ono to se eli izbei submrenim modeliranjem. To meutim nije
Glava 2
116
uvek mogue. Analize na bazi direktne numerike simulacije su ukazale da ove

interakcije mogu da igraju znaajnu ulogu, ali da njihov relativni uticaj zavisi pre svega
od Re broja i da pri visokim Re brojevima, lokalne interakcije mogu biti zanemarene.
Nelokalne interakcije su mnogo jasnije i lake ih je modelirati. Modeli vrtlone viskoznosti
submrenog modeliranja su zasnovani upravo na pretpostavci da nelokalne interakcije
upravljaju transferom energije izmeu reavanih i submrenih struktura, to je, treba
odmah rei, u kontradiktornosti sa osnovnim postulatom o transferu turbulentne energije.
Model vrtlone viskoznosti, koji je prvi postavio Smagorinsky [224] i koji je i danas u
razliitim varijantama aktuelan, zasnovan je na pretpostavci da su submreni naponi
proporcionalni brzini deformacije polja krupnih struktura, koje se proraunava:
ij = -2n t d ij
gde je d ij =
(2.171)
1 u i u j
.
+
2 x j x i
Pretpostavljajui ravnoteu izmeu produkcije i disipacije submrene turbulencije,

Smagorinsky je predloio izraz za turbulentnu viskoznost:
n t = L2 2 d kl d lk
(2.172)
Karakteristini duinski razmer L je odreen irinom filtera odnosno krupnoom

numerike mree L=Cs Dx. S obzirom na neuniformnost numerike mree obino se
13
uzima srednja vrednost Dx: Dx sr = ( Dx 1 Dx 2 Dx 3 ) Za koeficijent proporcionalnosti Cs se
sreu vrednosti izmeu 0,07 i 0,24.
Jednaina za polje pritiska se dobija primenom operatora divergencije na
jednainu kretanja krupnorazmernih struktura. Uz pomo jednaine kontinuiteta dobija
se:
2 p =
u
u j

+
- u j i +
x 2 n t d ij
x i
x
j
i
j
(2.173.)
Slian je pristup i pri modeliranju submrenih turbulentnih napona, koji se javljaju u

sklopu direktne numerike simulacije turbulencije. Model turbulentne viskoznosti je
formalno razdvojen na vremenski zavisan deo, koji moe biti tretiran na osnovu teorije
izotropne turbulencije i vremenski osrednjen deo, koji uzima u obzir nehomogenost
turbulencije izazvanu graninim zidovima.
j
u i u j =- ij m t d ij - D ij - ij m xt D ij
i
(2.174)
gde je d ij = j u i + i u j , a Dij osrednjeni po vremenu tenzor deformacija dij.

Predindeksi koeficijenta viskoznosti izotropne ( ij m t ) i nehomogene ( ij m xt ) turbulencije ne
117
oznaavaju tenzor, ve neizotropnost numerike mree. Izotropni deo turbulentne

viskoznosti se modelira izrazom:
ij
m t = Cz
A E
0 ,5
ij
(2.175)
Karakteristina brzina na povrini jA predstavlja koren iz kinetike energije submrenih

struktura (po jedinici zapremine):
j
E =
1j 2
ui 2
( u )
2
(2.176)
za koju se obino reava posebna jednaina. Koeficijent C je reda veliine jedan, dok se
Cz odreuje u funkciji reenog brzinskog polja [192]. Nehomogeni deo vrtlone
difuzivnosti se odreuje na osnovu modifikovanog modela duine meanja:
V
ij
m xt = d 1i d 3 j l 2m
u i
f ( Dx i )
x 3
(2.177)
gde su koordinate "1" i "3" paralelne sa zidom, a veliina pod znakom apsolutne
vrednosti je osrednjena po vremenu. Detaljnije elaboriranje ovog modela ukazuje [192]
na vei broj (jedanaest) empirijskih konstanti, koji se uveava sa uslonjavanjem
problema (na pr. neizotermalni tok), to ograniuje njegovu univerzalnost i primenu.
Postoji vie kvalitativno drugaijih pristupa za submreno modeliranje turbulencije.
Ustvari svi aspekti klasinog statistikog pristupa, koji se razmatraju u ovoj knjizi, moraju
biti obuhvaeni i direktnom numerikom simulacijom i simulacijom krupnih vrtloga.
Koncizan pregled valorizacija i primena ovih modela naveden je na primer u ref. [167].
Oni ovde nee biti detaljnije razmatrani, jer je namera da se ilustruje samo osnovna
filozofija i struktura ovih modela. Poseban aspekt predstavlja izbor i adaptacija
numerikih ema za primenu u okviru ovih modela, za ta se pregled moe nai na
primer u ref. [42], [64], [167] i [192].
Postoje i drugi u postavci razliiti pristupi. Spektralni metod je jedan od naina za
reenje parcijalnih diferencijalnih jednaina pomou metode ponderisanih ostataka u
sklopu konanih elemenata. Kod spektralnih metoda fizike varijable su aproksimirane
skraenim redovima poznatih funkcija. Kod metode sluajnih vrtloga transport varijabli je
simuliran bez povezivanja sa fiksiranom numerikom mreom. Formulacija
metode
r
r
sluajnih vrtloga je zasnovana na transportnoj jednaini za vrtlonost W = [ u] i
njenom reavanju u Lagrange-evom polju. S vremena na vreme se javljaju nagovetaji
zaokreta u oblasti modeliranja turbulencije ka nekoj od novopredloenih metoda.
Meutim, posle toga dolazi do dugogodinjeg zatija, da bi se situacija ponovila. Tako
da sve ove alternativne metode imaju svoju dosta dugu istoriju. Tako je bilo do sada.
Veina ovih metoda je povezana sa monim kompujuterima, tako da to ne mora i dalje
da bude tako.
3
DVOFAZNI TURBULENTNI TOK
Prisustvo estica i kapljica u gasu ili estica i mehurova u tenosti naruavaju
neke od do sada navedenih zavisnosti i uvode nove specifinosti u tretman turbulentnih
strujanja. Opti sluaj predstavljaju multifazni tokovi, gde su prisutne sve tri faze. Krupni
mehurovi daju problemu novu dimenziju, koja zahteva poseban pristup. Pouzdan
tretman dvofaznih tokova sa krupnim mehurovima je za sada zasnovan uglavnom na
fenomenolokim pristupima. Smatra se da su ponaanje i uticaj sitnih mehurova na
tenu fazu slini kao i estica ili kapljica u gasu. Mada se strujanja sa samo sitnim
mehurovima uglavnom ne javljaju u praksi, pretpostavka da se radi o strujanju tenosti
sa sitnim mehurovima implicira tretman analogan razmatranju dvofaznih strujanja sa
sitnim esticama. Veoma je teko na bazi turbulentnih strujanja razviti pouzdan opti
model gas-estice toka pri malim brzinama i visokim koncentracijama vrste faze bez
snane podrke eksperimentalnih podataka za svaki sluaj posebno. Uticaj
estica/kapljica niske koncentracije na kontinualnu fazu je umeren i mogue je
uspostaviti odreene zavisnosti, koje bi vodile univerzalnosti modela. U procesima
sagorevanja spraenih vrstih i tenih goriva javlja se ovaj tip dvofaznog toka i njemu je
ovde posveena osnovna panja.
Sistemi fluida sa sitnim esticama niske zapreminske koncentracije (mnogo
manje od 0,01) u kojima je fluid osnovna nosea faza, a estice predstavljaju primesu
javljaju se u mnogim procesima. Disperzna faza utie na promene karakteristika toka
noseeg fluida i obratno, karakteristike toka noseeg fluida utiu na ponaanje estica u
toku. Zbog itavog niza uticajnih faktora (turbulencija, interakcija estica i fluida, kao i
estica meusobno, sila koje su posledica dinamike neravnotee disperznog toka i dr.)
problem je izuzetno kompleksan i do sada nedovoljno prouen.
Dvofazne tokove karakterie u optem sluaju kompleks velikog broja
meusobno povezanih samih po sebi komplikovanih fenomena, koji su posledica
multikomponentnosti smee, hemijskih reakcija izmeu faza, sloenih toplotnih tokova sa
zapreminskim efektima radijacije gasa i povrinskim efektima radijacije estica i dr.
Aktuelni interes je usmeren ka reavanju ovakvih kompleksnih problema. Meutim, s
obzirom na analogije uestvujuih transportnih pojava, kao i s obzirom na izvedene
analize osetljivosti modela, moe se zakljuiti da je u sklopu kompleksnih procesa
esencijalni problem adekvatno modeliranje turbulentnih efekata, zbog ega ono
zasluuje posebnu panju. S druge strane, dosadanja istraivanja nisu ni izbliza reila
sve probleme turbulentnih mehanizama dvofaznog toka, tako da se jo uvek ni
izotermalno strujanje gasa sa esticama ne moe uvek pouzdano predvideti i
proraunati. Zbog toga razvoj matematikih modela turbulentnih strujanja dvofaznih
medija, pored dostignutog nivoa, zahteva dalje provere i usavravanja.
3.1. Hidrodinamika i modeliranje turbulencije toka sa esticama
118
Dvofazni turbulentni tok
119
Specifinosti dvofaznog gas-estice toka u odnosu na jednofazni su viestruke.

Tok gasne struje sa spraenom vrstom fazom karakterie toplotno, hemijsko i
aerodinamiko uzajamno dejstvo izmeu faza. Lokalne karakteristike, poremeaji i druge
informacije se u kontinuumu prenose molekularnim interakcijama kroz talase pritiska kao
i difuzionim (viskoznim, konduktivnim i dr.) efektima. Nema analogije za pritisak u
disperznoj fazi, a informacije izmeu estica se pre svega prenose kroz nosei fluid. U
disperznoj fazi postoje pojave sa karakteristikama difuzivnosti, koje su posledica pre
svega turbulentnih fluktuacija u gasnoj fazi i koje pored intenzivnih istraivanja za sada
nisu zadovoljavajue razjanjene. Osnovna specifikacija dvofaznih gas-estica tokova se
moe odrediti na bazi zapreminskog udela estica, ukupne gustine gasnog oblaka i
masenog optereenja gasne faze esticama i sve su te karakteristike funkcije
prvenstveno koliine estica u sistemu. Tokovi male gustine ili razreeni tokovi (koji se
ovde razmatraju) su kontrolisani lokalnim aerodinamikim silama u toku. Tokovi velike
gustine su kontrolisani meusobnim sudarima estica.
Definicija gustine oblaka disperzne faze po analogiji sa kontinuumom (limes
odnosa mase i zapremine kada zapremina tei nuli) je mogua i koristi se, ali sadri u
sebi opasnost od greaka pri odreivanju lokalnih karakteristika. Za razmatranje
dvofaznog toka vana je i injenica da ne postoji jednaina disperzne faze, koja bi
odgovarala jednaini stanja gasne faze.
Sa stanovita modeliranja i numerike analize granini sluajevi dvofaznih tokova
male gustine odreeni su veliinom Stokes-ovog broja definisanog kao odnos vremena
relaksacije estica i karakteristinog vremena glavnog toka. Pri malim vrednostima
Stokes-ovog broja estice imaju dovoljno vremena da prate promene svojstva gasne
faze, tako da se moe smatrati da su lokalne brzine i temperature disperzne faze
jednake onima kontinualne faze i meavina se moe smatrati jednofaznom sa
modificiranim svojstvima. U sluaju veoma velikih Stokes-ovih brojeva, estice zbog
velikog vremena relaksacije ne mogu da odgovore na jedan poremeaj, a ve stie
sledei. Meavina moe opet da se razmatra kao monofazni tok sa prisutnim
aerodinamikim otporima i toplotnim izvorima. Specijalan sluaj je kada se pretpostavlja
da estice ne utiu na brzinsko i temperaturno polje gasne faze. To je prihvatljivo za
veoma niske koncentracije diskretne faze, ali se esto koristi i kada taj uslov nije
ispunjen. Zbog niza uticajnih parametara ovi se granini sluajevi retko sreu u praksi i
najee je pri modeliranju potrebno traiti optimum pri zanemarivanju i uzimanju u obzir
pojedinih parametara.
Mada su dvofazni tokovi po pravilu trodimenzionalni u mnogim sluajevima je
opravdano njihovo svoenje na dvodimenzionalne. Dvodimenzionalni modeli, s obzirom
na prisutan dominantan pravac kretanja, kompjuterske mogunosti i kvalitet dobijenih
reenja, se mogu smatrati esto zadovoljavajuim i znaajni su za reavanje mnogih
istraivakih i inenjerskih problema. Jednodimenzionalni modeli su takoe
rasprostranjeni, ali su oni ogranieni na simulaciju izdvojenih aspekata dvofaznih tokova,
kao na primer prouavanje pada pritiska pri pneumatskom transportu ili taloenja estica
u toku. Stariji i jednostavniji modeli pretpostavljaju jednosmerno povezivanje faza
(zanemaruje se uticaj estica na gasnu fazu) i oni su takoe uglavnom orijentisani na
izuavanje specifinih i izdvojenih aspekata dvofaznih tokova.
Aktuelni pristup se odnosi na razmatranje dvofaznih tokova sa meudejstvom
faza i pri modeliranju se koriste uglavnom dva pristupa. U prvom se i vrsta i gasovita
faza tretiraju kao kontinuum (Euler-ov pristup). U drugom se posebno razmatra dinamika
pojedinih estica (Lagrange-ev pristup), to se svodi na odreivanje njihovih trajektorija i
promena brzina, temperatura i masa estica du tih trajektorija, a prisustvo disperzne
Glava 3
120
faze se uzima u obzir kao izvor koliine kretanja, mase i toplote u jednainama za gasnu
fazu.
Euler-ov i Lagrange-ev pristup pri tretmanu disperzne faze
Turbulencija predstavlja nezaobilazan problem u ogromnoj veini tehnikih
procesa. Prisustvo estica u toku dalje uslonjava problem, kako zbog potrebe
modeliranja toka diskretne faze tako i zbog meusobnog dejstva faza. Na estice deluju
pored srednjih i fluktuacione komponente turbulentnog polja fluida. êstice migriraju iz
jednog vrtloga u drugi. Aerodinamiki otpor uslovljava promenu koliine kretanja obeju
faza. Pri tome je posebno interesantna lokalna razlika hidrodinamikih svojstava
pojedinih estica kao posledica njihovih razliitih istorija, to nije sluaj kod strujanja
istog fluida. Egzaktan pristup reavanju konvekcije i difuzije dvofaznih tokova zahteva
poznavanje nekih turbulentnih karakteristika toka kao to su fluktuacione komponente
brzina, autokorelacione funkcije i Lagrange-ev integralni razmer turbulencije, to kod
dvofaznih tokova nije poznato ni za vrlo jednostavne sluajeve. Zato je jedini mogui
praktini put razvoj fizikalnih matematikih modela, kojima se problem zatvara
uvoenjem pretpostavki o karakteru pojava ili empirijskih korelacija. Osnova za
kontinualnu fazu su modeli razvijeni za isti fluid. Za disperznu fazu mogue je koristiti
Euler-ov ili Lagrange-ev pristup i oba su zastupljena u literaturi. Euler-ov pristup je
pogodniji sa stanovita koritenja istog numerikog algoritma kao za kontinualnu fazu, ali
je odreivanje koeficijenta difuzije veoma sloeno i neizvesno. Lagrange-ev pristup je
blii fizikoj stvarnosti i obezbeuje kroz vie informacija (trajektorije, vreme boravka
estica u odreenom prostoru) realniju sliku i pouzdanije predvianje kretanja estica u
turbulenciji fluida.
Tipian primer modela diskretne faze Euler-ovim pristupom uz zanemarivanje
manje vanih efekata (Magnus-ova sila, Basset-ova sila i dr.) se moe predstaviti u svom
rudimentnom, prepoznatljivom i lako razumljivom obliku:
(ar p Up ,i ) = 0
xi
P
(ar p Up ,i Up , j ) = ar p g i - a
+
xj
xi
m eff Up , i Up , j
m
+
+
+ 0,75abC D Re p 2 U i - U p ,i ,
a
x j s p x j
xi
dp
(3.1)
U gornjim jednainama a predstavlja udeo vrste faze u ukupnoj zapremini meavine, a

b odgovarajui zapreminski udeo gasne faze, pri emu je a+b=1. Zadnji lan u jednaini
kretanja predstavlja silu otpora relativnom kretanju estica u odnosu na gas, gde je
C D = 24 Re p 1 + 0,15 Re 0p, 687 koeficijent otpora. U ovom pristupu, koji se esto naziva
)(
model dva fluida, odgovarajue jednaine za gasnu fazu su identinog oblika, samo to
umesto a figurie b i to lan za silu otpora ima suprotan znak. Najveu neizvesnost u
ovom pristupu predstavlja definicija difuzionog (pretposlednji lan) rasejanja estica po
analogiji sa difuzijom kontinualne faze, za ta je teko nai pouzdane fizike osnove. U
mnogim radovima (na pr. [25], [43], [80]) rasejanje estica se jednostavno zanemaruje
30
(uzima se sp =10 ). U cilju uzimanja u obzir ovog fenomena aktuelni su razliiti
pokuaji. Proverava se mogunost predloga [130], zasnovanog na podeli strujnog polja
121
na centralni deo, gde turbulentna difuzija diskretne faze prati (i jednaka im je)
turbulentne fluktuacije gasne faze i granini deo, gde je jednaka nuli. U cilju
prevazilaenja ove u sutini vetake podele strujnog polja razmatra se predlog [131]
relacije izmeu difuzije gasne i disperzne faze na osnovu izraza za turbulentne
fluktuacije u vidu Fourier-ovog integrala i predstavljanja trenutne brzine fluida kao zbira
sinusoidalnog kretanja i dodatnog kretanja usled interakcije sa neravnomernim poljem
koncentracija estica. Pri tome se rasejanje estica razmatra u funkciji promena tih
komponenti brzina fluida. Mnogi su radovi zasnovani na veoma detaljnom modelu [46]
interakcije estica i fluida sa posebnom panjom posveenom turbulentnim svojstvima
dvofaznog toka. U ovom modelu baziranom na Euler-ovom pristupu, turbulentne
korelacije su na isti nain modelirane u obe faze po analogiji sa jednofaznim tokom. Iz
trenutnih jednaina kretanja, isto kao i za monofazni tok, izveden je novi k-e model
turbulencije za dvofazni tok. U modelu se javljaju, meutim, novi koeficijenti, koji unose
nove neizvesnosti u problem. Detaljnije analize uzimaju u obzir i dodatne lanove u
jednainama kretanja, koji su posledica osrednjavanja lana, koji definie sile otpora
relativnog kretanja. Postoje jo niz modifikacija i dogradnji modela s Eulerovim opisom
disperzne faze, ali bez sutinski znaajnih specifinosti u odnosu na ve reeno.
Problemi pri opisu diskretne faze kao fluida se javljaju zbog potrebe modeliranja
smicajnih napona za disperznu fazu, difuzije kinetike energije i dr.. Tipini gradijentni
model difuzije se koristi mada osnovne pretpostavke za to nisu ispunjene
(karakteristina duina transportovanog svojstva je vea nego duinski razmer
mehanizma kojim se transportuje). Koritenje modela gradijentnog pristupa rezultira u
sistem eliptinih jednaina, koje su u suprotnosti sa prirodom disperzne faze u
razreenom dvofaznom toku. Nema direktne komunikacije unutar disperzne faze.
Uvoenje turbulentne viskoznosti disperzne faze u sklopu gradijentnog transporta
koliine kretanja zahteva poznavanje brzine na povrini estice, koja nije jednaka nuli
ve je jednaka tzv. brzini klizanja. Poseban problem predstavlja odreivanje pouzdanih
graninih uslova. Bez obzira na sve to i dalje se razvijaju novi detaljniji i usavreniji
modeli dva-fluida.
[to se tie Lagrange-evog pristupa trenutno je iroko prihvaena fenomenologija
meusobnog uticaja faza u dvofaznom toku, ije su osnove postavili Migdal i Agosta
[151]. Na bazi njihovih postavki Crowe sa saradnicima je razvio originalan model [36] sa
Lagrange-evim pristupom za diskretnu fazu, u kome je povezivanje faza ostvareno kroz
odgovarajue izvore i ponore koliine kretanja, toplote i mase. Performanse modela su
demonstrirane na primerima pneumatskog suenja [38], toka estica u ciklonu [35], i dr..
Model je naao iroku primenu, posebno za sloene probleme dvofaznog strujanja kao
to je sagorevanje ugljenog praha (na pr. [90], [139]). Model je poznat pod imenom PSICELL model, to potie od Particle source in cell. U ovom pristupu se razmatra kretanje
estica pod dejstvom osrednjenih lokalnih brzina fluida, ime se zanemaruje uticaj
turbulentnih fluktuacija. Problem rasejanja diskretne faze usled turbulentnih svojstava
toka nastoji se da se rei uzimanjem u obzir tzv. difuzione brzine estica.
Pri izboru metoda za tretman oblaka estica analizirani su i probani i Euler-ov i
Lagrange-ev pristup. Euler-ov pristup je u principu pogodan zbog koritenja istog
algoritma za kontinualnu i diskretnu fazu i zbog jednostavnije ugradnje u algoritam
difuzije i smicajnih napona, za koje, meutim, nema jo uvek pouzdanih podataka. S
druge strane uzvodna diferentna ema u procesu diskretizacije jednaina moe da
izazove numeriku difuziju, to treba prevazii veoma finom mreom ili modifikacijom
numerike eme [43]. Pokazalo se da ovi numeriki problemi mogu da budu znaajni u
uslovima veih razlika lokalnih brzina estica i fluida, to je upravo est sluaj. Pored
122
Glava 3
toga Euler-ov pristup nije tako jednostavan kao Lagrange-ev za tretman istovremenog
kretanja estica razliitih veliina. U sutini za disperznu fazu se teko moe rei da
predstavlja kontinuum. Zato je Lagrange-ev pristup prirodniji, blii fizikoj strukturi
dvofaznog toka i prua vie informacija o diskretnoj fazi, to moe da bude znaajno za
razumevanje razmatranog procesa. Takoe se ne javljaju problemi sa numerikom
difuzijom i znatno je manje angaovanje kompjuterske memorije. S obzirom na sve to
Lagrange-ev pristup je verovatno u prednosti i njemu e dalje biti posveena panja.
Meutim, treba rei da i Euler- ov pristup za tretman disperzne faze i dalje privlai
panju, ali mnogo ee pri tretmanu dvofaznih tokova sa mehurovima, s obzirom da je
ta faza znatno blia kontinuumu, pre svega zbog obino vee koncentracije diskretne
faze.
Fenomenoloko i stohastiko modeliranje disperzije estica
Moe se rei da je kretanje estica u kvazilaminarnoj fluidnoj struji uglavnom
reeno. Aktuelni interes je usmeren ka kombinovanom dejstvu inercija i unakrsnih
trajektorija estica (migracija estica iz jednog u drugi vrtlog) u cilju odreivanja pre
svega difuzionog rasejanja estica u turbulenciji fluida. U mnogim radovima rasejanje
estica se jednostavno zanemaruje. Mada se navode argumenti o nevanosti ovog
lana, nema dokaza za njegovo zanemarivanje. Naprotiv praksa sve vie istie
neophodnost njegovog uzimanja u obzir i u tom su pravcu znatna istraivaka nastojanja
i raznovrsni pristupi (na pr. [46], [139], [130], [131], [151], [110]).
Intenzitet turbulencije estica bi trebalo da bude manji od intenziteta turbulencije
fluida, s obzirom da je turbulencija fluida jedini uzrok turbulencije estica. Meutim,
pojedine (krupnije) estice prenose energiju turbulencije iz jednog vrtloga u drugi, tako
da ovaj odnos moe da bude i obrnut. Ova saznanja su osnova praktino za sve modele
rasejanja estica u turbulenciji fluida. Pri tome se prihvata analogija sa turbulentnom
difuzijom fluidnih delia D = u' 2 t , koja i za fluidni tok vai samo za homogenu
turbulenciju i vrlo kratka (kraa od Taylor-ovog vremenskog mikro razmera) odnosno vrlo
duga (dua od Lagrange-evog integralnog vremenskog razmera) vremena turbulentne
difuzije. Istiu se dva pristupa pri modeliranju difuzije estica. Prema prvom se trai
pristup konzistentan sa modeliranjem turbulentne viskoznosti kontinuuma. Drugi je
stohastiki pristup, koji razmatra kretanja estica u polju sluajnih fluktuacionih odnosno
trenutnih brzina.
Disperzija estica je rasejanje i meanje estica usled turbulencije. Disperzija
estica odgovara turbulentnoj difuziji gasne faze pa se takoe i naziva difuzija diskretne
faze. Za numeriku simulaciju turbulentne disperzije estica potrebno je poznavanje
trenutnih brzina fluida u svim takama strujnog polja i u svim trenucima vremena. Poto
to uglavnom nije poznato (sem eventualno kod direktne simulacije turbulencije) potrebno
je modeliranje turbulentne disperzije estica. Pri tome je najire prihvaena pretpostavka
da disperzija estica, koja se javlja zbog turbulentnog vrtlonog kretanja fluida i koja u
osnovi zavisi od gradijenta koncentracija estica, moe biti procenjena pomou analogije
sa Fick-ovim zakonom za difuziju gasnih komponenata koncentracije x , iji bi generalni
oblik bio:
u' 2j
1
x'
J p, j = x ' u' j = - t t u' 2j
- tt x
r
x j
x j
(3.2)
123
Ovaj izraz je osnova za vie modifikacija definisanja turbulentne kinetike energije,

viskoznosti i difuzione brzine disperzne faze (na pr. [250] ). Turbulentne fluktuacije
disperzne faze se modeliraju i preko funkcije odziva c t = u p * u * , koja se definie preko
karakteristinih vremena, za koje postoji vie razliitih predloga (npr.
c t = 1 - exp - t e t p , [92]), pri emu se ovaj pristup koristi uglavnom kod modela dva
fluida.
Potreba za empirijskim (ili poluempirijskim) odreivanjem difuzionih procesa u
dvofaznom toku nastoji se da se prevazie na bazi stohastikih modela. Osnove ovih
modela je prvi uveo Yuu sa saradnicima [253] pod nazivom Monte Karlo metod. Od tada
je ovaj metod sa svojim modifikacijama bio veoma popularan i koriten u mnogim
proraunima. Kod stohastikih modela (npr. [162], [200], [58], [26]) prorauni se izvode
na bazi trenutnih vrednosti brzina. Trenutne vrednosti lokalnih brzina gasne struje se
odreuju dodavanjem srednjim lokalnim brzinama fluktuacionih komponenata, odreenih
u funkciji turbulentne kinetike energije za izotropnu turbulenciju ili algebarskim
modeliranjem fluktuacionih brzina. Trenutne vrednosti brzina fluida su simulirane
generatorom sluajnih brojeva uzorkovanim vrednostima osrednjenih brzina sa
standardnom devijacijom jednakom
2k 3 . Pretpostavlja se da ovako odreena
trenutna brzina fluida deluje na estice tokom izvesnog perioda vremena, nakon ega se
uzorkuje nova fluktuaciona, odnosno trenutna brzina. Perspektiva ovog pristupa je
reavanje transportnih jednaina za Reynolds-ove napone. Kretanje estica odreuje se
reavanjem trenutnih jednaina kretanja estica po sluajnim trajektorijama. Vreme
dejstva pojedinih vrtloga na estice se odreuje na bazi vremenskog i prostornog
razmera trubulencije i rasporeda sluajnih brojeva (sluajne komponentne brzine). Ako je
prolo vreme trajanja turbulentnog vrtloga ili je estica prola kroz vrtlog vri se
uzorkovanje novih sluajnih brzina i odreuju se novi razmeri turbulencije u skladu sa
lokalnim uslovima. Interakcija pojedinih vrtloga sa posmatranom esticom je tako
odreena minimumom vremena trajanja vrtloga te i vremena prolaza estice kroz vrtloga
tr . Vreme trajanja vrtloga je odreeno integralnim vremenskim razmerom datim sa:
k
(3.3)
t e = t L = 0,3
e
Vreme prolaza se odreuje iz t r = l L U rel , gde l L predstavlja efektivnu veliinu
vrtloga, za koji se pretpostavlja da je izotropan ( l L = 2k 3t L ), to daje:
t r = 2 k 3t L U rel = u * t L U rel ,
(3.4)
gde je Urel relativna brzina izmeu gasa i estice. Vremenski korak integracije se bira kao
minimum izmeu ostatka vremena interakcije i procenjenog vremena na bazi dimenzija
lokalne kontrolne zapremine. Lokalne srednje brzine estica se odreuju kao srednje
vrednosti brzina estica sa svih sluajnih trajektorija u kontrolnoj zapremini. Mada
stohastiki modeli izgledaju jednostavni, privlani i logini, njihova primena posebno za
sloene procese veoma uslonjava proraune i jako poveava vremensko i memorijsko
optereenje kompjutera. Broj trajektorija estica se veoma poveava. Vremenski korak
integracije mora da bude veoma mali, viestruko krai od karakteristinih vremena
turbulencije i vremena relaksacije estica. Broj integracija se zbog toga znaajno
poveava. Oko 80% ukupnog kompjuterskog vremena se troi na proraun kretanja
estica [152]. Pored toga ne uzima se u obzir karakteristina promena turbulentne
Glava 3
124
strukture dvofaznog toka pri razmatranju temperaturnog i koncentracijskog polja, tako da

integracija du velikog broja trajektorija (npr. 3000) pri razmatranju razmene toplote i
mase nema svoje pravo opravdanje. Ovo se moe prevazii odreivanjem fluktuacija
koncentracija i temperatura u gasnoj fazi, ali bi to jo vie usloilo proraun. Pri svemu
tome stohastiki modeli nemaju manji stepen neizvesnosti s obzirom na potrebu
definisanja karakteristinih razmera turbulentnih vrtloga. U stvari kao glavni problem sa
stohastikim modelima identifikovana je uproenost simuliranja turbulentnog polja [37].
U novije vreme navedena dosta gruba aproksimacija turbulentnih fluktuacija se nastoji
da se prevazie selekcijom sluajne brzine na bazi funkcije gustine verovatnoe [153],
ali je metod jo uvek u razvojnoj fazi. Zato je u ovom trenutku prihvatljivije traenje
modela difuzije estica na bazi "turbulentne viskoznosti disperzne faze.
3.2. Kretanje i difuzija estica
Kretanje individualnih estica u Lagrange-evom polju opisano je Basset-ovom
jednainom, koju je za turbulentni tok formulisao Hinze ([84], [85]):
mp
r
r
r
r
3
3
Ap r r r r
dup
d p p du d p p du du p
= CD r
u - up u - up +
r +
r +
dt
2
6
dt
3 dt dt
r
r
t
3
3
du du p
3 2
1
0, 5
dp p
r dp p r r r
+ d p ( prm )
d
t
'
+
(
r
r
)g
+
r W u - up
p
0, 5
2
6
12
dt dt
0 ( t - t ')
[ (
(3.5)
)]
Gornja jednaina je izvedena pod sledeim pretpostavkama [85], [86]: turbulencija je

homogena i "stacionarna"; estice su mnogo manje od najmanjih vrtloga; suspenzija je
dovoljno razreena da su izbegnuti meusobni sudari estica; Reynolds-ov broj
relativnog kretanja estica u odnosu na fluid je dovoljno mali. Takoe je pretpostavljeno
da su zadovoljene relacije [131]:
d 2p
r
( u) >> l
n
u 1
r << 1
2
d p Du
Prvi lan na desnoj strani jednaine (3.5) predstavlja silu otpora relativnom kretanju
estica u odnosu na fluid i u sluajevima koji nisu ekstremni predstavlja dominantnu silu.
Drugi lan se odnosi na silu na esticu usled gradijenta pritiska u fluidu. Gradijent
pritiska oko estica je posledica viskoznih efekata i ubrzanja fluida. S obzirom da je
prenik estica mnogo manji od odgovarajuih razmera turbulencije i vremenski interval
krai od odgovarajueg vremena deformacije, moe se smatrati [36] da je brzina fluida
oko estice uniformna i da su viskozni efekti vezani za gradijent pritiska zanemarljivi.
Uopte za sitne estice, ukoliko nije ekstremno veliki gradijent pritiska u toku, ova sila je
veoma mala. Trei lan na desnoj strani jednaine uzima u obzir inercione efekte zbog
ubrzanja odreene mase fluida esticama (dodatna masa estica). êtvrti lan
predstavlja Basset-ovu silu, koja se javlja kao posledica devijacije toka od stacionarnog i
ima znaaja jedino kod veoma velikog ubrzanja estica. Prema [85] i [86] zanemarivanje
0 ,5
ovog lana nema uticaja na reenje jednaine (3.5) kada je d p ( n f ) 1,5 , gde je f
frekvencija turbulentnih oscilacija. Peti lan predstavlja gravitacionu silu. Zadnji lan na
desnoj strani jednaine (3.5) se odnosi na Magnus-ovu silu, koja je posledica rotacije
125
estica ugaonom brzinom W. Rotacija estica je posledica razlike brzina na suprotnim

stranama estica i tei da esticu pomeri u transverzalnom pravcu u polje vee brzine.
Moe se pokazati [85] da je brzina izazvana Magnus-ovom silom najee za red
veliine manja od relativne brzine estica u odnosu na gas. Magnus-ov efekat ima
znaaja na primer kod isticanja suspenzije kroz mlaznice, gde se usled trenja estica o
otvore javlja velika inicijalna ugaona brzina, koja utie na trajektorije estica. Saffman je
pokazao [145] da se sila u poprenom pravcu javlja i kada se ne javlja rotacija estica.
Ova sila, koja se naziva Saffman-ova sila, proporcionalna je sa
0,5
d 2p (rm ) (U y) U p - U , gde je U komponenta brzine u dominantnom pravcu. Ova sila
tei da posmatranu esticu pomeri u polje manje brzine.

Reenje jednaine (3.5) je mogue i poznato [85]. Meutim reavanje kompletne
jednaine je za mnoge, posebno kompleksne probleme sasvim nepraktino.
Jednostavnim uporeivanjem veliina pojedinih parametara, koji opisuju sile koje deluju
na estice, moe se zakljuiti da se u veini konkretnih problema, iji je karakteristian
predstavnik sagorevanje spraenog uglja, sila pritiska, sila "dodatne" mase estica,
Basset-ova i Magnus-ova sila mogu zanemariti. Detaljnom analizom na bazi
uporeivanja prorauna uz zanemarivanje pojedinih lanova Hjelmfelt i Mockros [86] su
to i dokazali. [iroko su prihvaeni njihovi zakljuci (na pr. [131], [200]) da su ovi efekti
zanemarljivi za sitne estice i veliki odnos r p r . U svakom sluaju eventualno uzimanje
u obzir ovih efekata predstavlja manji problem kada se ovlada sa reavanjem jednaine
kretanja estica sa osnovnim efektima. Uz zanemarivanje ovih manje vanih efekata
trenutna jednaina kretanja pojedinanih estica se tako svodi na:
mp
r
du p
dt
3
1
r r r r
dp p
r
(rp - r)g
CD r A p u - u p (u - u p ) +
2
6
(3.6)
Koeficijent otpora relativnog kretanja estica je dat sa:

C D = 24 Re p 1 + 0,15 Re 0p, 67 ,
(3.7)
r r
gde je Re p = d p u - u p / n Reynolds-ov broj relativnog kretanja. Uvoenjem koeficijenta
)(
g d = G d + G' d =
mp
r
d Up
dt
1
r r
CD r A p u - u p i osrednjavanjem dobija se:
2
3
r r
r
r
d p
= G d (U - Up) + G ,d (u - ur p ) +
(rp - r)g
6
(3.8)
Drugi lan na desnoj strani jednaine (3.8) je posledica turbulentnih fluktuacija u toku.
Njegovo odreivanje predstavlja do sada nedovoljno rasvetljen problem. Izlaz je mogue
traiti kroz razdvajanje brzine na konvektivni i difuzioni deo:
r
r
r
U p = U pc + U pd ,
(3.9)
r
gde se konvektivna komponenta U pc dobija reavanjem jednaine kretanja estice za
kvazilaminarno strujanje. Izraz za difuzionu brzinu treba da uzme u obzir da turbulencija

manje utie na krupnije nego na sitnije estice i da taj uticaj zavisi od intenziteta
Glava 3
126
turbulencije. Reenje za disperziju estica se trai kroz povezivanje sa turbulentnim

karakteristikama toka. Lockwood i dr. [139] su izabrali logian i direktan pristup
pretpostavivi da je difuziona brzina estica proporcionalna turbulentnim fluktuacijama
gasne faze ( U pd = C d1 u' 2 , Vpd = C d 2 v' 2 ), koje se za dvodimenzionalni tok procenjuju
na bazi Boussinesq-ove hipoteze:
u' 2 = - C d 3
m t U 2
+ k
r x 3
v' 2 = - C d 4
m t V 2
+ k
r y 3
(3.10)
Modifikovana jednaina kretanja poprima oblik:
mp
r
d Up
dt
3
r r
r
r r
r
1
r
d p
C D rA p U - Up - U pd (U - Up - U pd ) +
(rp - r)g
2
6
(3.11)
Mana ovog pristupa su empirijske konstante, koje su reda veliine jedan, ali ija
univerzalnost jo uvek nije dokazana. Zato veu panju privlai modeliranje disperzije
estica na bazi analize meudejstva vrste i kontinualne faze u vremenskim i prostornim
razmerama turbulentnog toka. Vaan parametar, koji odreuje ponaanje estica u
turbulentnom toku predstavlja odnos karakteristinih vremena odziva estica i
turbulencije fluida. Karakteristino vreme odziva estica na pulzacije fluida moe se uzeti
da je priblino jednako vremenu relaksacije, koje predstavlja vreme potrebno da estica
iz stanja mirovanja dostigne vrednost od 2 3 brzine fluida. Jednostavnim bilansom sile
inercije i sile otpora relativnog kretanja dolazi se do izraza za vreme relaksacije:
mp
d 2p r p
tp =
=
(3.12)
3pmd p
18m
Izraz (3.12) za vreme relaksacije striktno vai samo za oblast Stokes-ovog zakona, t.j
kada je Rep <1. Za vee vrednosti Rep koeficijent otpora je vei i u principu je potrebna
korekcija u skladu sa izrazom (3.7). Karakteristino vreme za turbulenciju fluida t t je
vremenski razmer turbulencije.
Kada se zanemari Brown-ovo kretanje, dinamika estice teko moe biti
odreena dinamikom vrtloga dosta manjih od karakteristine dimenzije estica. S druge
strane ti mali vrtlozi predstavljaju otpor relativnom kretanju vrstih estica u odnosu na
-1
vee vrtloge. Karakteristini vremenski razmer vrtloga je odreen sa t t = ( u * i) , gde je
i= 1 l p talasni broj, a u* intenzitet turbulencije odreen sa u * ( i, t ) = [ iE( i, t )] , gde

0,5
je E(i,t) energetski spektar turbulencije vrtloga posmatranog prostornog razmera.

Posmatrajui prvo energetski spektar visokih talasnih brojeva, gde je vremenski razmer
turbulencije reda veliine (n/e)0,5, odnosno h2/n, gde je h=(n3/e)0,25 Kolmogorov-ljev mikro
razmer turbulencije, uporeivanjem tp i tt moe se jednostavno pokazati da e za velike
vrednosti rp/r samo estice, ija je veliina za red veliine manja od h odgovarati na
turbulentne pulzacije. Pri velikim turbulentnim Reynolds-ovim brojevima Re = u * l e / n
127
( l e - je disipacioni razmer) postoji inercioni podopseg za koji je karakteristino vreme
odreeno sa (e i ) i u kome e pri velikom odnosu rp/r estice odgovarati na pulzacije

vrtloga, koji su za red veliine vei od karakteristinih dimenzija estica. U energetskom
opsegu veih vrtloga karakteristini vremenski razmer turbulencije je reda veliine
l L u * , gde je l L integralni razmer turbulencije. U ovom sluaju se moe pokazati da e
pri velikim odnosima rp/r (reda veliine 103) samo estice manje od 0,1 l L pratiti
turbulentne pulzacije gasne faze. Na bazi ovih razmatranja moe se zakljuiti da je
odnos difuzivnosti diskretne i kontinualne faze manji od jedan i da se smanjuje sa
poveanjem odnosa karakteristinih dimenzija estica i turbulencije. Polazei od ovih
zakljuaka Melville i Bray [148] su postavili relaciju:
2 -1/3
n tp = n t f t p t t
(3.13)
uz pretpostavku da f t p / t t 1 kada t p / t t 0 . Za odreivanje funkcije odnosa

karakteristinih vremena koristi se empirijska relacija [239] uv = a f k , gde je k=0,5 u 2 , a
af koeficijent proporcionalnosti. Pretpostavlja se da analogna korelacija, sa istim
koeficijentom proporcionalnosti, vai i za disperznu fazu tako da sledi:
n tp u p v p k p
(3.14)
f tp tt =
=
=
nt
k
uv
Ova relacija omoguava da se iskoristi izraz utvren za homogenu izotropnu turbulenciju

kp/k=1/(1+tp/tt) i konano dobije:
t
n p = n t (l + t p / t t )
( )
gde je t t = l E / u' 2
-1
(3.15)
0,5
Lagrange-ev integralni vremenski razmer turbulencije kontinualne
faze. Sa l E je oznaen Euler-ov integralni duinski razmer turbulencije. Mada tt ne

moe biti meren, moe biti procenjen iz njegove povezanosti sa vrtlonom difuzivnou
koliine kretanja fluida tt= n t u' 2 . Po analogiji sa molekularnom difuzivnou vrtlona
( )
difuzivnost moe biti odreena kao n t = y ' 2 2t , gde je y' 2
0, 5
varijansa pomeranja
fluidnih estica a t vreme. Lagrange-ev vremenski razmer turbulencije tt je mera

prosenog vremena za koje se estica fluida kree u istom smeru. Veza tt i y' 2 je data
sa: y' 2 = 2u' 2 t t t , gde je u' 2 srednja kvadratna fluktuacija brzine, koja se moe meriti.
Uporeivanjem izraza za nt i y' 2 dobija se:
nt
k
(3.16)
e
u'
Koeficijent (1,5 Cm) predstavlja "teoretsku" vrednost. Optimizirajui ovaj koeficijent
drugi autori su dobili neto drugaije, uglavnom vee vrednosti (npr. [58], [200]). U
literaturi ([46], [136], [162], [200], [239] i dr.) se sreu razliite modifikacije izraza za
Lagrange-ev vremenski razmer, koji su manje-vie slini i saglasni sa ovde izabranim
modelom.
tt =
= 1,5C m
Glava 3
128
Rasejanje estica difuzionom brzinom je izrazito stohastiki proces. Velika

gustina broja estica u toku ukazuje na mogunost svoenja problema na globalni
osrednjeni efekat. Tako se dolazi do davno predloene [50] i esto koritene i
proveravane postavke difuzionog fluksa estica po analogiji sa difuzionim transportom
skalarnih varijabli:
r
J p = - G p rp,c
(3.17)
gde je r p , c = N p m p gustina oblaka estica, koja odreuje koncentraciju estica u

sistemu. Izraz (3.17) predstavlja pojednostavljenje opteg oblika (3.2) s obzirom na
relativno malu vrednost gradijenta lokalnih turbulentnih fluktuacija. Turbulentni maseni
fluks se moe posmatrati kao maseni transport relativan u odnosu na glavni tok:
r
r r
r
J p = (Up - Upc ) rp,c = Upd rp,c
(3.18)
Tako se izjednaavanjem izraza (3.17) i (3.18) difuziona brzina moe odrediti iz relacije:
r
U pd m p N p = - G p (m p N p )
(3.19)
odnosno:
r
1
(3.20)
Gp Np
U pd = Np
gde je Gp = n tp s p koeficijent turbulentne difuzije estica. Du posmatrane trajektorije u
kontrolnoj zapremini gustina (koncentracija) broja estica Np je konstantna i zato je
povoljnije koristiti Np umesto rp,c , koje se menja u sluaju razmene mase izmeu faza. U
Lagrange-evom polju vri se integraljenje obine diferencijalne jednaine kretanja
estica oblika:
mp
r
dU pc
dt
3
r
r
r
r
1
dp p
r
(rp - r)g
CD r A p U - U pc (U - U pc ) +
2
6
(3.21)
du trajektorija sa konstantnim protokom broja estica du posmatrane

trajektorije.
r
Rezultujua brzina se dobija kao vektorski zbir konvektivne brzine U pc i difuzione brzine
r
U pd odreene iz izraza (3.20).
U veoma bliskim takama strujnog polja brzine pojedinih estica se mogu znatno
razlikovati u zavisnosti od polja iz koga dolaze. Od interesa mogu da budu srednje
vrednosti brzina estica u kontrolnoj zapremini, to bi odgovaralo brzini estica u Eulerovom polju. Interpretacija dobijenih rezultata po analogiji sa Euler-ovim pristupom za
lokalne brzine disperzne faze moe biti izvedena na osnovu srednje vrednosti brzina sa
svih trajektorija koje presecaju izlaznu granicu skalarne elije (za izmetenu numeriku
mreu) i na mestu tog preseka:
Up =
S i S j Up,ij N& ij
S i S j N& ij
(3.22)
129
Granini i poetni uslovi za disperznu fazu

Opti oblik jednaine kretanja (takoe i promene mase i temperature) disperzne faze je:
dx/dt = A - Bx,
(3.23)
sa rekurentnim reenjem:
xn+1 = xn e
-BDt
-BDt
+ A/B (1-e
),
(3.24)
uz poetne uslove definisane reenjem iz prethodnog intervala vremena. Uticaji okoline

na esticu odreeni su parametrima kontrolne zapremine gasnog toka u kojoj se estica
nalazi. Granine uslove potrebno je definisati na zidovima, a za simetrini tok i u osi
strujnog prostora. Pretpostavlja se da se estice odbijaju o zidove sa odreenim
stepenom elastinosti. Uslov osnosimetrinosti implicira i "odbijanje" estica od ose
simetrije, to praktino znai pretpostavku da svakom prolazu jedne estice kroz osu
simetrije odgovara istovremeni prolaz druge estice iz suprotnog smera.
3.3. Modeliranje koncentracije estica
Raspored koncentracija estica je vaan podatak pri reavanju mnogih problema u
sklopu dvofaznih gas-estice tokova. Za odreivanje difuzione brzine estica dvofaznog
toka potrebno je poznavati polje koncentracije estica u struji fluida. Polje koncentracije
estica moe da bude potrebno i za proraun drugih fenomena kao na primer
odreivanje radijacionog toplotnog fluksa. Ova se informacija ne dobija direktno
reavanjem kretanja estica Lagrange-evim pristupom. Zato je ostala mogunost
aproksimacije gustine broja estica (koncentracije estica) Euler-ovim pristupom.
Jednaina kontinuiteta za gustinu broja estica je oblika:
Nj
Nj
1
(U j N j ) +
(rV j N j ) (G p
)(r G p
) = 0
x
r r
x
x
r r
r
(3.25)
Za reavanje ove jednaine potrebno je poznavanje Euler-ovog polja brzina estica. S

obzirom da se najee radi o malim Reynolds-ovim brojevima relativnog kretanja
estica u odnosu na gas prihvaeno je da se umesto brzina estica koristi brzina gasa u
posmatranoj taki. To u stvari predstavlja izjednaavanje brzine estica sa brzinom gasa,
to je karakteristika jednofaznog sistema. Ova se aproksimacija koristi samo u ovoj
jednaini, dok se u svim ostalim koriste rezultati integracije du trajektorija estica.
Ovakvim postupkom postignuto je dobro slaganje sa eksperimentalnim rezultatima u
sluajevima kada je proces raspodele estica u toku kontrolisan aerodinamikim
efektima dveju struja (na primer primarnog i sekundarnog vazduha kod sagorevanja). Za
sluaj samo jednog zajednikog ulaza u proces, odnosno razmatranu geometriju
predmeane dvofazne struje, ovakav pristup daje istu koncentraciju estica u itavom
domenu strujnog polja, to je i logino s obzirom na zanemarivanje inercije estica u
jednaini koncentracije (3.25), ali je i neprihvatljivo sa stanovita modeliranja difuzije
estica i realne fizike razmatranog procesa strujanja. Zato je potraena mogunost
definisanja polja koncentracije estica na osnovu rezultata prorauna u Lagrange-evom
polju. Pod pretpostavkom da je u uslovno stacionarnom stanju protok estica koji ulazi u
Glava 3
130
kontrolnu zapreminu jednak onom koji iz nje izlazi, lokalne vrednosti koncentracija
estica se mogu aproksimirati na osnovu broja estica koje ulaze u posmatranu
kontrolnu zapreminu [206] izrazom:
N p = Si S j
N& ij
A inl Up,ij
(3.26)
gde je sumiranje po trajektorijama koje presecaju posmatranu kontrolnu zapreminu, a Ainl

predstavlja povrinu kroz koju estice ulaze u kontrolnu zapreminu. Model difuzije
disperzne faze pretpostavlja da e haotine fluktuacije estica usled turbulencije
rezultirati u migraciji estica u polje nie koncentracije utiui u isto vreme na samo polje
koncentracije estica, to je na ovaj nain obuhvaeno.
3.4. Model strujanja i turbulencije fluida u toku sa esticama
Osnovni problem pri analizi strujanja suspenzije fluid-estice se odnosi na
tretman uzajamnog transfera koliine kretanja, toplote i mase izmeu faza. Ovaj aspekt
je za sada verovatno najcelishodnije obuhvaen u tzv. PSI-CELL modelu, koji je
zasnovan na uoenoj promeni koliine kretanja toplote i mase oblaka estica pri prolazu
kroz odreeni segment strujnog polja i loginom zakljuku da te promene moraju da
ostanu u gasnoj fazi. Osnovan pristup je zasnovan na podeli strujnog polja u seriju
proraunskih elija i razmatranju svake elije kao kontrolne zapremine. [ematski prikaz
jedne kontrolne zapremine i trajektorije estica kroz nju je dat na sl. 3.1, gde su sa Gi
oznaeni maseni fluksevi kontinualne faze kroz pojedine granine povrine kontrolne
zapremine. Promena npr. koliine kretanja estica za vreme prolaza kroz posmatranu
kontrolnu zapreminu se uzima kao izvor (ili ponor) koliine kretanja u kontinualnoj fazi.
Matematiki model kontinualne faze se prema opte prihvaenom pristupu postavlja na
osnovu modela razvijenih za isti fluid uz korekciju zbog prisustva estica. Prema PSICELL konceptu [36] modeliranja dvofaznog toka, prisustvo disperzne faze izaziva pojavu
dodatnih izvora koliine kretanja, toplote i mase u jednainama gasne faze. Mada se u
ovoj glavi razmatra samo hidrodinamika dvofaznog toka, da bi se izbegla kasnija
ponavljanja, u ovom paragrafu e jednaine kretanja i model turbulencije biti izvedeni za
opti sluaj sa uzimanjem u obzir i razmene mase izmeu faza. Svoenje na isto
hidrodinamiki problem bez razmene mase izmeu faza je jednostavno stavljajui da je
lan S mp , koji opisuje razmenu mase izmeu faza, jednak nuli. U optem sluaju u
diferencijalnoj jednaini kontinuiteta se pojavljuje dodatni lan (suma po klasama estica
j i poetnim poloajima i za trajektorije koje presecaju kontrolnu eliju zapremine V),
koji opisuje promenu mase estica za vreme boravka u posmatranoj kontrolnoj
zapremini:
1 p
& ij
(3.27)
rp S S [(d 3p,ij )in - (d3p,ij )out ] N
V 6
i
j
On opisuje promenu mase estica za vreme boravka u posmatranoj kontrolnoj zapremini
i (kao to je ve reeno) ima uticaja za sluaj razmene mase izmeu faza. Odgovarajui
lan u jednaini kretanja, koji opisuje promenu koliine kretanja estica odnosno
promenu koliine kretanja gasne faze zbog prisustva estica, ima oblik (na primer za x
pravac):
&p =
Smp = D m

Gn
131
s up =
=
Gw
[(
1 p
& =
r p u p ,ij d 3p,ij
- u p,ij d 3p ,ij
N
in
out ij
V6
i j
1
0,687
&
S S S 3p d p,ij (1 + 0,15 Re p )(u p ,ij - u) Dt N
ij
V i j Dt
(3.28)
Ge
Protok broja estica sa ulazne lokacije "i"

(masene frakcije Zi) i inicijalnim dijametrom
djo (masene frakcije Zj) odreen je sa:
Gs
Slika 3.1. Trajektorije ~estica kroz }eli ju
& ij =
N
6 Zi Z j m
&p
,
3
pr p d jo
(3.29)
& p maseni protok estica. Operacije sa trenutnim vrednostima izvora koliine

gde je m
kretanja zahtevaju beskonano male vremenske intervale. Ovaj izvor se zato kao i druge
veliine predstavlja kao suma osrednjene i fluktuirajue komponente:
s upi = S upi + s' up i
(3.30)
Za "stacionarni" tok trenutna jednaina kretanja gasne faze sa esticama ima oblik:
u u j
2 u k
u
(ru i u j ) = +
[m ( i +
)m
d ij]+ u i Smp + s pi
xj
xi
xj
x j xi
3 xk
(3.31)
Nakon osrednjavanja po vremenu dobija se jednaina glavnog toka:
U Uj
2 Uk
(r Ui U j) = +
[m ( i +
)- m
d ij - r u 'i u ' j] + Ui Smp + Sup i
xj
xi x j
x j xi
3 xk
(3.32)
Od moguih pristupa za modeliranje turbulentnih napona u kontinualnoj fazi dvofaznih

tokova sa pouzdanou se za sada koristi Boussinesq-ov koncept turbulentne
viskoznosti (2.9) u istom obliku kao za monofazni tok:
-r u 'i u ' j = m t (
Ui U j 2
+
) - rk d ij ,
x j xi 3
(3.33)
tako da se problem svodi na odreivanje turbulentne viskoznosti mt. Kao najpouzdaniji i

najbolje verifikovan, najee se koristi k-e model turbulencije (jedn. (2.60)):
m t = Cm r
k2
e
(3.34)
Glava 3
132
Uvoenjem efektivne viskoznosti (meff = m + mt) dobija se modelirani oblik jednaina

kretanja kontinualne faze dvofaznog toka:
U Uj
2
Uk
(r Ui U j) = +
[m eff ( i +
) - m eff
d ij] + Ui Smp + Sup i
xj
xi x j
x j xi
3
xk
(3.35)
Jednaina kontinuiteta u optem sluaju za stacionarni tok ima oblik:
(rU i ) = Smp
x i
(3.36)
U jednaini kontinuiteta se pojavljuje dodatni lan usled razmene mase sa disperznom

fazom. Sa S mp je oznaen izvor mase po jedinici zapremine u gasnoj fazi zbog prisustva
estica. U jednainama kretanja se pojavljuju izvori ili ponori usled sila otpora relativnog
kretanja estica u odnosu na gas i koliine kretanja usled dodatne mase iz disperzne
faze. ^lan U i S mp opisuje razmenu koliine kretanja zbog isticanja gasa iz estica.
^lanovi S mp i S up i su jednaki promeni mase odnosno koliine kretanja svih estica, koje
presecaju posmatranu kontrolnu zapreminu, za vreme boravka u toj kontrolnoj
zapremini. Izrazi za ove izvore su analogni sa izrazima (3.27) i (3.28) samo to u njima
figuriu vrednosti osrednjenih brzina. Sumiranje se vri po kratkim vremenskim
intervalima na koje je podeljeno vreme boravka estica u kontrolnoj zapremini. Na bazi
teoretskih analiza i izvedenih prorauna zakljueno je da korak vremenske integracije
treba da bude manji od karakteristinih razmera toka:
Dx
(3.37)
Dt = min0,1 i , t p , t t , t r
Ui
r r
gde je t r = l L U - U p vreme za koje estica proe kroz karakteristian vrtlog.
Modulacija turbulencije kontinualne faze

Logino, evidentno i opravdano je oekivanje da prisustvo estica u turbulentnom
toku utie na turbulenciju osnovnog fluida. Iako su fluid-estice tokovi niz godina u
fokusu eksperimentalnih istraivanja jo uvek ne postoji konsenzus o uticaju estica na
intenzitet turbulencije noseeg fluida. Postoje brojne reference, koje se bave ovim
problemom od kojih su neke protivurene, a neke nisu ni potpuno jasne. Na osnovu
analize revije eksperimentalnih rezultata izveden je zakljuak [56] da estice veliine
manje od 0,1 integralnog razmera turbulencije bez prisustva estica priguuju, dok
krupnije estice intenziviraju turbulenciju. Takoe na osnovu eksperimentalnih rezultata
sugerisano je [83] postojanje kritinog Reynolds-ovog broja Rep , koji za svaku klasu
estica odreuje da li e se turbulencija fluida smanjiti ili poveati. Razliiti zakljuci su
navedeni u ref. [240], gde je na osnovu direktnog modeliranja turbulencije ustanovljeno
da estice manje od Kolmogorov-ljevog mikro razmera poveavaju nivo turbulencije
fluida i to vie ukoliko su koncentracija i relativna brzina vee. Numerika istraivanja
[233] uticaja estica na krupne vrtloge ukazuju da estice ne utiu na osnovna svojstva
rasta i koherentnosti krupnih vrtloga, ali utiu na brzinu razvoja toka. Oigledno je da je
133
potrebno znatno vie informacija za konano razumevanje uticaja estica na turbulenciju

fluida. Interakcija estica i fluida je zato potencijalno polje plodonosnih istraivanja.
Postojei empirijski/poluempirijski modeli uticaja estica na turbulenciju fluida
uzimaju u obzir samo priguenje turbulencije. Najee se koristi izraz (ili njegove
modifikacije) za turbulentnu viskoznost fluida u toku sa esticama mt,p [148]:
m t ,p
r p, c
= m t 1+
-0 ,5
(3.38)
koji ukazuje da se turbulencija fluida smanjuje kada se globalna gustina oblaka estica
povea. Meutim, s obzirom na utvrenu mogunost poveanja turbulencije fluida usled
prisustva estica, ovde e biti naveden model sa generalisanim oblikom jednaina
konzervacije za k i e [216], koji je zasnovan na teoretskim osnovama i koji implicitno
omoguava promenu intenziteta turbulencije u oba smera u zavisnosti od veliina
ukupnih promena k i e.
Veliki broj provera k-e modela ukazuje da on prua dovoljno osnova za pouzdan
proraun jednofaznih turbulentnih tokova. Moglo bi se smatrati zadovoljavajuim
dostignuem ako se performanse modela ne bi znaajnije pogorale pri njegovoj primeni
za dvofazni tok. Ako se analizira fiziki mehanizam produkcije i disipacije energije
turbulencije kontinualne faze, moe se zakljuiti da interakcija estica sa vrtlozima utie
(kroz prenos turbulentne energije fluktuacionom silom otpora) na kinetiku energiju
turbulencije i njenu disipaciju. Pored toga promene polja i gradijenata srednjih brzina
usled razmene impulsa i mase izmeu faza bi trebalo da utiu na intenzitet turbulencije
usled promene smicajnih napona. Do analitikih izraza za ove efekte je mogue doi
razvojem jednaina turbulentnih karakteristika polazei od trenutnih jednaina kretanja
za fluid sa esticama umesto od jednaina za isti fluid. Primenom iste metodologije
)(
izvoenja jednaina za 0 k = u ' i u' i 2 i e = n u ' i x j + u ' j x i u' i x j

monofazni tok (jedn. (2.33) i (2.63)) dobijaju se:
- jednaina turbulentne kinetike energije:
k
Ui
(r U j k) =
[m
- (p'-rk ) u j] - r u'i u' j
- re + u'i u'i Smp + u'i s'up i
xj
xj xj
xj
kao i za
(3.39)
- jednaina disipacije turbulentne kinetike energije:

2
U i u'i u ' j
u 'l u 'l
u'i
Ui
(r U j e ) = - 2m
(
+
) - 2m
u' j
xj
x j xl xl
xi x j
x j xl
xl
2
u 'i u'i u ' j
e
u 'i
) -2m
(r u ' j e , - m
) - 2r(n
x j xl
x j xl xl
xj
xj
2
-2 n
(3.40)
p ' u 'i
f 'i u'i
u 'i
u'i s'up i
(
)+n
+ 2n
(u 'i Smp )
+ 2n
,
x i xi xl
xl xl
xl
xl xl
xl
gde su sa fi oznaene dejstvujue zapreminske sile. Jednaine (3.39) i (3.40) se razlikuju

od odgovarajuih jednaina za monofazni tok za po dva poslednja lana na desnim
Glava 3
134
stranama jednaina koje su posledica prisustva estica u toku. ^lanove u ' i u ' i S mp i
2n u ' i S mp
x l ( u' i x l ) je mogue direktno modelirati:
m
m
u'i u 'i Sp = 2k Sp
2n
(3.41) ;
u 'i
(u 'i Smp )
= 2 e Smp
xl
x l
(3.42 )
Izvor ili ponor turbulentne kinetike energije usled fluktuacija sile otpora relativnom
kretanju moe se predstaviti u obliku:
k
u
Sp = u'l s'pl = S i S j 3pm d p,ij [(u'p,ij )l - u'l ] u'l N ij Dt
(3.43)
Uz pretpostavku izotropne turbulencije i da vai relacija kp /k=1/(1+tp/tt) dobija se:
k
Sp =
S S
i
0,5
2 pm d p,ij k[
0,5
t t - (t t + t p,ij)
] N ij Dt
0,5
(tt + t p,ij)
(3.44)
^lan S up i u jednaini kretanja predstavlja povrinsku silu, koja je meutim data po jedinici
zapremine tako da se njeno dejstvo moe posmatrati analogno sa dejstvom
zapreminskih sila. ^lan 2n u ' i S mp

kao i lan
(f ' i
x l ( u ' i x l ) u jednaini disipacije je po obliku isti
x l )( u ' i x l ) koji opisuje produkciju usled dejstva zapreminskih sila,
to ukazuje na mogunost modeliranja na slian nain. Ako se uporedi sa modelom

dejstva zapreminskih sila kod termalnih uzgonskih strujanja ili pri taloenju renih
nanosa [77] ovaj lan se moe predstaviti u funkciji izvora turbulentne kinetike energije
zbog fluktuacije sile otpora:
s' up i u'i
e k
) = Ce 3
(3.45)
Sp
xl x l
k
gde je Ce3 =0,7. S obzirom da je fiziko znaenje i modeliranje ostalih lanova jednaina
za k i e isto kao i za monofazni tok (ta. 2.6.3.), ti delovi modeliranih jednaina za k i e
gasne faze toka sa esticama su isti kao i za monofazno strujanje tako da modelirane
jednaine za k i e imaju oblik:
e
Sp = 2n (
m t k

Ui U j Ui
r Uj k) =
+
)
- re + 2k Smp + Skp
(
(m + )
+ mt (
xj
xj
x j xi x j
sk xj
rU j e
xj
)=
(3.46)
2
m t e

e Ui U j Ui
e
(
m
+
)
+
m
(
+
)(
)
r
+ 2e Smp + Sep (3.47)
Ce 2
Ce1 t
xj
s e xj
k x j x i x j
k
135
Konstante modela zadravaju takoe iste vrednosti kao i za monofazni tok.

Numeriko modeliranje dvofaznog fluid-estice toka je dostiglo nivo, koji
omoguava reavanje razliitih konkretnih industrijskih problema. Esencijalna slabost
modela je empirizam, koji je potreban za uzimanje u obzir turbulentnih efekata. Od
intuitivnih ideja zasnovanih na vizuelizaciji toka oekuje se da dovedu do novih
kvalitetnijih reenja.
Primer modela dvofaznog toka (1): Polje brzina dvofaznog toka
Pri proraunima dvofaznog strujanja od interesa su: lokalne razlike brzina gasne i disperzne faze,
trajektorije estica u posmatranoj geometriji, uticaj veliina estica na hidrodinamike karakteristike toka,
uticaj poetnih uslova na tok i dr.. Eksperimentalni podaci o dvofaznim tokovima su dosta oskudni. U veini
sluajeva akcenat je na razvoju metodologije merenja. Takoe najee nedostaju podaci, koji bi omoguili
adekvatnu raunsku simulaciju i proveru proraunskih rezultata. Iz relativno skromnog izbora za ilustraciju
performansi modela i ilustraciju karakteristika dvofaznog toka izabrano je uporeivanje izmerenih [130] i
proraunskih [75] profila brzina gasne i disperzne faze u vertikalnoj cevi.
Za osnosimetrini tok u polarno-cilindrinom koordinatnom sistemu trenutne jednaine kretanja
estica (3.6) poprimaju oblik:
mp
du p
Ap d p p
= CD,x r u - u p (u - u p )
(rp - r)g,
dt
2
6
(3.48)
mp
w 2p
dvp
Ap
= CD,r r v - v p (v - v p )
+ mp
dt
2
r
(3.49)
Zadnji lan na desnoj strani jednaine (3.49) je posledica diferenciranja u cilindrinom koordinatnom
sistemu i predstavlja centrifugalnu silu. Ovaj lan se izgleda neopravdano zanemaruje to u odreenim
sluajevima dovodi do nerealne migracije estica ka centralnom delu kanala. Kretanje estica kao i sama
turbulencija je u sutini trodimenzionalno i bez obzira to je za osnosimetrini isto aksijalni tok srednja
tangencijalna brzina jednaka nuli, postoje oscilacije estica fluktuacionom brzinom u tangencijalnom
pravcu, ija je posledica pojava centrifugalne sile. Problem odreivanja ove sile svodi se na odreivanje
intenziteta turbulentnih pulzacija u tangencijalnom pravcu w' 2 . Iz pretpostavke izotropne turbulencije, to
je pretpostavka i k-e modela turbulencije, (znai w' 2 = ( 2 3) k ) i koritenjem ve pomenute relacije
kp/k=1/(1+tp/tt) moe se proceniti srednja vrednost ove centrifugalne sile:
mp
w ' 2p
r
-1
= mp
2 kp 2
k
tp
= mp (l + )
3 r
3
r
tt
(3.50)
Konvektivne komponente brzine estica (3.21) u aksijalnom i radijalnom pravcu se tako odreuju iz
jednaina:
mp
3
dU pc
Ap d p p
= CD, x r U - U pc (U - U pc)
(rp - r)g
dt
2
6
mp
k
dV pc
Ap 2
tp
= CD,r r V - V pc (V - V pc)
+ mp (1 + )
dt
2 3
r
tt
(3.51)
-1
(3.52)
Priblino analitiko reenje (za r p >> r ) jednaina (3.51) i (3.52) daje vrednosti konvektivnih komponenata
brzina estica du trajektorija:
Glava 3
136
Dt
Dt
tp
U pc = U - U - U pc , 0 exp -z - g Dt 1 - exp -z
z
tp
t p
Vpc = V - V - Vpc , 0
(3.52)
-1
Dt 2 k
Dt
tp tp
(1
+
)
exp -z
+
Dt 1 - exp -z
tp 3 r
t p
tt z
(3.53)
gde je z = C D 24 Re p . Difuziona brzina je odreena pomou izraza (3.20) uz definisanje koeficijenta

turbulentne difuzije estica izrazom (3.15). Rezultujua brzina estica je odreena kao vektorski zbir
konvektivne i difuzione brzine:
r
r
r
U p = U pc + U pd
(3.54)
Integraljenja izraza za rezultujue brzine odreuju lokacije u pojedinim trenucima vremena odnosno
trajektorije pojedinih klasa (odreenih veliina i sa odreenih startnih poloaja) estica:
Dt
tp
tp
tp
x p = x p , 0 + U + U pd - g Dt U - U pc , 0 - g 1 - exp -z
z
z
z
t p
(3.55)
Dt
tp
w' t p
w' t p
rp = rp ,0 + V + Vpd +
Dt - V - Vpc , 0 +
1 - exp -z
r z
z
r z
t p
(3.56)
gde su sa indeksom 0 oznaene poetne vrednosti, odnosno vrednosti iz prethodnog integracionog

vremenskog koraka. Svaka trajektorija je reprezent odreenog i konstantnog protoka broja estica
& ij . Promene koliine kretanja po pojedinim trajektorijama, koje presecaju odreenu kontrolnu zapreminu,
N
sabiraju se po vremenskim intervalima i memoriu radi odreivanja izvornih lanova usled prisustva
estica u gasnoj fazi prema jednaini (3.28):
S up =
S vp =
[(
1p
&
r p d 3p , ij U p , ij
- U p , ij
N
in
out ij
V6 i j
[(
(3.57)
1p
&
r p d 3p , ij Vp , ij
- Vp , ij
N
in
out - ij
V6 i j
( )
Modelirane jednaine kretanja kontinualne faze (3.35) dvofaznog dvodimenzionalnog osnosimetrinog toka
poprimaju oblik:
1
U
U
[ (rrUU) +
(rrVU)] = [ (r m eff
)+
(r m eff
)] r x
r
r x
x
r
r
(3.58)
P
U 1
V
+ (m eff
)+
(r m eff
) + Sup
x x
x
r r
x
1
1
V
V
P
[ (rrUV) +
(rrVV)] = [ (r m eff
)+
(r m eff
)] r x
r
r x
x
r
r
r
-2 m eff
U
1
V
+ (m eff
)+
(r m eff
) + Svp
2
r
r r
r
r x
V
Jednaina kontinuiteta ima oblik:
(3.59)
137
[ (rrU) +
(rrV)] = 0
r x
r
(3.60)
Za odreivanje turbulentne viskoznosti odreene izrazom (3.34) reavaju se jednaine za turbulentnu

kinetiku energiju i njenu disipaciju, koje imaju oblik:
1
1
(rUk) +
(rrVk) = [ (r eff
x
r r
r x
sk
2
2
2
2
1
V
V
U
V
+( ) + ( ) ] + (
+
) - mt [
r
r
r
r
x 3
m
U 2
k
k
)+
(r eff
)] + m t 2[( ) +
x
r
s k r
x
2
U
(rV) + ( )] - CD re + Skp
r
x
1
1
m
(rUe ) +
(rrVe ) =
[
(r eff
x
r r
r x
se
e
U 2
V 2
V 2
+ C e1
m t {2[( ) + ( ) + ( ) ] +
k
x
r
r
2
e
1
U 2
e2
- C el
mt [
(rV) +
] - Ce 2 r
3
k
k
r r
x
k
m
e
) +
(r eff
)] +
x
r
s e r
U
V 2
(
+
) }r
x
(3.61)
(3.62)
+ Sep
Izvorni lanovi S p i S p su odreeni izrazima (3.44) i (3.45). Konstantne modela zadravaju svoje
standardne vrednosti prikazane u tabeli 2.1. Uslovi na ulazu za gasnu fazu su definisani prirodom
problema. Brzina na izlazu se podeava da zadovolji ukupni kontinuitet toka. Ostale veliine na izlazu su
odreene ekstrapolacijom uzvodnih vrednosti. Radijalna brzina i gradijenti ostalih varijabli u osi su jednaki
nuli. Uslovi na zidu su opisani zidnim funkcijama prema izrazima (2.84), (2.85), (2.86) i (2.87). S obzirom
da se reavaju obine diferencijalne jednaine, algoritam za proraun disperzne faze se razlikuje od
algoritma za proraun strujanja fluida. U prethodno odreenom strujnom polju kontinualne faze vri se
proraun kretanja estica du diskretnih trajektorija. Svaka trajektorija je reprezent konstantnog broja
estica odreenog prenika i sa odreene startne lokacije. Za svaku frakciju estica definisan je takoe
maseni udeo u ukupnom protoku estica. Za definisanu poetnu brzinu vri se integraljenje jednaine
kretanja estica po malom vremenskom koraku definisanom izrazom (3.37) u cilju odreivanja novih
vrednosti brzina i koordinata estica. Nove koordinate estica se povezuju sa kontrolnom zapreminom
kontinualne faze. Pri prelazu granice kontrolne zapremine uzimaju se kao referentne brzine fluida u novoj
kontrolnoj zapremini. Doprinos novih vrednosti izvora odreenih izrazom (3.57) se pridodaje vrednostima
za sve ostale trajektorije koje presecaju posmatranu kontrolnu zapreminu. Ukupni doprinosi izvora usled
prisustva estica se memoriu po kontrolnim zapreminama za potrebe prorauna kontinualne faze. Ukoliko
posmatrana estica dostigne neku od granica primenjuju se granini uslovi. Pri naputanju estice granice
domena raunanja prelazi se na novu frakciju estica odnosno novu trajektoriju. Nakon zavretka
u
prorauna za sve startne lokacije, prenike i masene frakcije estica sa novim vrednostima izvora S p ,
S vp , S kp i S ep se proraunava novo strujno polje fluida. Nakon odreenog broja iteracija (oko 50) prorauna
polja kontinualne faze sa novim vrednostima brzina fluida ponovo se proraunava strujno polje disperzne
faze. Postupak se ponavlja sve dok se ne postigne ravnotea meusobnog uticaja faza, odnosno
konvergencija reenja.
Glava 3
138
1.0
0.8
=5.7 m/sec
R=20.9 mm
d p=100 mm
0.6
-3
Z=5.8 10 m /m
U/
Prora~un
0.4
Eksperiment:
~estice
0.2
0.0
0.2
0.4
0.6
r/R
gas
0.8
1.0
Slika 3.2 U pore| enje ra~unskih i eksperimentalnih

profila brzina dvofaznog toka
Uporeenja profila brzina gasne i

disperzne faze prikazani su na slici 3.2.
Ravnomernost brzina estica moe da se
objasni pojavom turbulentnog rasejanja estica i
njihovom inercijom, koja im ne dozvoljava da se
odmah prilagode lokalnim brzinama fluida.
Pored toga poto brzina estica neposredno uz
zid ne mora da bude jednaka nuli, estice u toj
oblasti mogu da budu bre od fluida. Rezultati
modeliranja pokazuju da se relativno brzo
uspostavlja ravnotea brzina izmeu faza uz
lokalne razlike, koje su posledica dejstvujuih
sila. Znaajno klizanje izmeu estica i gasne
struje javlja se prilikom dospevanja estica u
zonu nagle promene brzine gasa (to nije sluaj
u razmatranom primeru), to se manifestuje kroz
nagli skok Reynolds-ovog broja relativnog
kretanja estica u odnosu na gas. Ova pojava
meutim slabo utie na trajektorije estica,
verovatno zato to su ove oscilacije dominantne
u odnosu na pravac kretanja estica. Inae
trajektorije estica pokazuju tendenciju da prate
strujne linije fluidnog toka. Moe se ustanoviti da
mala
koncentracija
vrste
faze
(z= m
&p m
& g < 0,15 ) slabo utie na tok gasne
faze. Pri veim koncentracijama estica (na pr.
z=2) prisustvo estica znatno deformie profil
brzine gasne faze.
Primer modela dvofaznog toka (2): Uporeenje stohastikog i difuzionog modela

disperzne faze turbulentnog dvofaznog toka
U ovom primeru se sa stanovita izbora naina opisa turbulentnog rasejanja disperzne faze razmatra
problem matematikog modeliranja turbulentnog toka fluida sa esticama niske zapreminske
koncentracije u osnosimetrinom kanalu sa naglim proirenjem [206]. Akcenat je na uporeenju i
proceni dva aktuelna pristupa pri modeliranju difuzije estica u sklopu ukupnog modela. Dvodimenzijski
eliptini tok opisan je po vremenu statistiki osrednjenim diferencijalnim jednainama konzervacije
turbulentnih komponenti. Sistem jednaina je zatvoren dvojednainskim diferencijalnim k-e modelom
turbulencije. Model karakterie tretman kontinualne faze u Euler-ovom polju, a disperzne faze u
Lagrange-evom polju, uz PSI-CELL koncept za meudejstva faza. Detalji modela su opisani u
prethodnom primeru. Turbulentna difuzija disperzne faze je opisana na dva naina, posebno kao
funkcija gradijenta koncentracija estica u okviru difuzionog modela (to je takoe opisano u
prethodnom primeru) i implicitno u okviru stohastikog modela disperzne faze. Analizirane su
prednosti i mane jednog i drugog pristupa i implikacije njihovih primena sa stanovita efikasnosti,
pouzdanosti i ekonominosti prorauna.
U stohastikom modelu se u Lagrange-evom polju vri integraljenje trenutnih jednaina kretanja
estica du trajektorija sa konstantnim protokom broja estica du posmatrane trajektorije:
mp
r
dup
dt
1
r r r r
r
d 3p p
(rp - r)g
CD r A p u - up (u - up ) 2
6
(3.63)
Trenutne jednaine kretanja estica reavaju se po sluajnim trajektorijama. Trenutne brzine gasne faze su
odreene kao zbir srednje (dobijene reavanjem jednaina kretanja gasne faze) i fluktuirajue komponente.
U ovde sprovedenim proraunima fluktuacione komponente brzina kontinualne faze su stohastiki
uzorkovane na bazi srednjeg kvadratnog odstupanja Gauss-ove raspodele brzine: u' = v' = w ' = 2k / 3 .
Pretpostavlja se da trenutne brzine gasa (suma osrednjenih i fluktuacionih) utiu na kretanje posmatrane
estice tokom definisanog vremena interakcije, pre nego to se nova fluktuaciona komponenta uzorkuje iz
139
Gauss-ove distribucione funkcije. U ovom modelu je usvojeno da nema korelacije izmeu dveju uzastopno
sluajno generisanih fluktuacionih brzina fluida. Kod modeliranja uticaja turbulencije na kretanje estica su
mogua dva pristupa:
1) Postoji samo lokalni uticaj fluida na estice. To znai da se u svakom vremenskom koraku prilikom
prorauna generiu svi stohastiki parametri na osnovu lokalnih karakteristika fluida u taki u kojoj se
estica nalazi. Vreme trajanja fluktuacione brzine fluida je svedeno na vremenski korak dt.
2) Postoji korelacija brzine fluida u odreenoj zoni, to se modelira simulacijom vrtloga i putovanjem
estica kroz njih. Za vreme dok se estica nalazi u jednom vrtlogu ne generiu se novi stohastiki
parametri. Vreme interakcije estica sa jednim vrtlogom je kontrolisano na osnovu dva parametra:
a) Sluajno vreme trajanja turbulentnih vrtloga je odreeno Poisson-ovim procesom, gde je sluajna
promenljiva uzorkovana iz uniformne raspodele verovatnoe. Kada sluajna promenljiva postane manja od
odnosa dt/tL, gde je tL Lagrange-ev integralni vremenski razmer, generie se nova fluktuacija.Vremenski
razmer tL se odreuje iz izraza: t L = 0,3 k e ;
b) Uzima se u obzir duina puta koji estica proe kroz vrtlog i uporeuje se sa duinskim razmerom
vrtloga LE=tLu*. U trenutku kada estica napusti vrtlog ili vreme trajanja vrtloga istekne, uzorkuje se nova
fluktuaciona komponenta.
Iako je pristup 2) potpuniji, u razmatranom sluaju je davao nerealne rezultate. Dolazilo je, naime, do
preteranog nagomilavanja estica u blizini zida. Ovo je mogue objasniti znatno veim intenzitetom
turbulencije u sredinjem delu strujnog polja u poetnom delu kanala (kao posledica nagle promene
poprenog preseka) nego u blizini zida, to je uslovilo dugo vreme trajanja vrtloga kojima su estice
putovale i uspele da dou u blizinu zida, a da zatim nisu mogle da se vrate nazad, jer je veliina i vreme
trajanja novoformiranih vrtloga u rubnim zonama bilo znatno manje. Kao posledica se pojavilo
nagomlavanje estica u blizini zida, koje se poveavalo idui nizvodno. Da bi se izbeglo ovako nerealno
reenje usvojen je pristup 1).
Kod stohastikog modela su u principu sa iste poetne lokacije mogue razliite trajektorije estica
iste veliine. U strujni prostor ulaze estice sa konanim brojem razliitih prenika, polazei sa konanog
broja startnih lokacija i kreui se po konanom broju sluajnih trajektorija. Ako se sa Zi ,Zj, Zk oznae
odgovarajui maseni udeli u ukupnom protoku estica m
& p , onda je protok broja estica du trajektorije ijk
odreen izrazom:
& ijk =
N
6Z i Z j Z k m
&p
pr d 3jo
(3.64)
Izvor ili ponor koliine kretanja po jedinici kontrolne zapremine je u skladu sa (3.28) odreen izrazom:
S up =
1
& ij
S S S S 3p d p,ijk (1 + 0,15 Re0,687
p )(u p , ijk - u)Dt N
V i j k Dt
(3.65)
1
& ij
S vp = S S S S 3p d p,ijk (1 + 0,15 Re0,687
p )(v p ,ijk - v)Dt N
V i j k Dt
S obzirom da su kod stohastikog modela poznate vrednosti trenutnih brzina iz kojih je mogue odrediti
srednje vrednosti a zatim i vrednosti fluktuacionih brzina disperzne i kontinualne faze, u okviru stohastikog
k
modela je mogue izvor S p usled prisustva estica u jednaini za turbulentnu kinetiku energiju odrediti
e
direktno iz izraza (3.43), a izvor S p pomou izraza (3.45). Granini i poetni uslovi u stohastikom modelu
su isti kao i u difuzionom iz prethodnog primera.
Uporeenje difuzionog (mod D) i stohastikog (mod S)modela turbulentne difuzije disperzne faze
ilustrovano je na bazi rezultata prorauna za tok u cilindrinom kanalu nakon naglog proirenja, koji
predstavlja sluaj strujanja u kome se manifestuje vie znaajnih hidrodinamikih efekata (nagla promena
brzine, recirkulacija i dr.), koji bi mogli da imaju znaajan uticaj na kretanje disperzne faze. Geometrija i
ilustracija strujanja su date na sl.3.3. Prenik ulazne struje je bio d=30 mm, a prenik cevi u razmatranom
domenu D=60 mm. Brzina ulazne struje je bila U0=30 m/s. Za estice prenika dp=50mmm i gustine
rp=2500kg/m3 pretpostavljena je uniformna brzina estica na ulazu Up0=25 m/s. Za proraun je koritena
neuniformna mrea sa 32 kontrolne take u aksijalnom i 22 take u radijalnom pravcu, koja pokriva domen
od 20 prenika u aksijalnom pravcu. U okviru analize modela varirani su nivoi ulazne brzine, dimenzije i
koliine estica u toku. Prorauni su izvreni i za neke granine sluajeve, kao na primer tok sa veoma
sitnim esticama (dp=10mm) kada je disperzna faza praktino u potpunosti pratila turbulentne fluktuacije
Glava 3
140
gasne faze i tok sa krupnim esticama (dp=200mm), gde su se manifestovali dominantnost inercije estica i
neznatan uticaj turbulentne difuzije. Navedeni rezultati na sl 3.3 su dati kao ilustracija karakteristinih
pokazatelja i zakljuaka, koji se sa stanovita uporeenja modela mogu smatrati reprezentativnim.
Raunski profili brzina kontinualne faze (sl.3.3.a) daju ilustrativan prikaz razvoja profila brzine
nakon naglog proirenja cevi. Razvoj profila brzine gasa je neto bri kod stohastikog modela.
Pribliavanjem profilu razvijenog turbulentnog toka slaganje brzina postaje dobro. S obzirom da se sluajne
trajektorije estica dobijene stohastikim modelom u optem sluaju ne poklapaju sa osrednjenim
trajektorijama dobijenim difuzionim modelom, izvrena je interpretacija dobijenih rezultata po analogiji sa
Euler-ovim pristupom. Lokalne brzine disperzne faze su odreene kao srednje vrednosti brzina sa svih
trajektorija koje presecaju izlaznu granicu skalarne elije i na mestu tog preseka:
S i S j S k U p,ijk N& ijk

& ijjk
Si S j N
U (m/s)
Up =
(3.66)
18
x= 6 R; mod. D
x=14 R; mod. D
x=26 R; mod. D
x= 6 R; mod. S
x=14 R; mod. S
x=26 R; mod. S
16
14
12
10
8
6
4
2
0.0
0.2
0.4
0.6
0.8
r/R ( - )
1.0
a) Radijalni profili srednjih brzina gasne faze

Np(1/m3)
Up (m/s)
24
b) Strujna slika
x= 6 R; mod. D
x=14 R; mod. D
x=26 R; mod. D
x= 6 R; mod. S
x=14 R; mod. S
x=26 R; mod. S
22
20
18
16
1.8x10
x= 6
x=14
x=26
x= 6
x=14
x=26
1.6x10
1.4x109
9
1.2x10
R; mod. D
R; mod. D
R; mod. D
R; mod. S
R; mod. S
R; mod. S
1.0x10
14
8.0x108
12
6.0x10
10
4.0x10
2.0x10
0.0
0.0
0.2
0.4
0.6
0.8
r/R ( - )
c) Radijalni profili srednjih brzina disperzne faze
1.0
0.0
0.2
0.4
0.6
0.8
r/R (-)
1.0
d) Radijalni profili koncentracije disperzne faze
Slika 3.3 Dvofazni tok nakon naglog pro{irenja
gde je za difuzioni model sumiranje samo po i i j. Profili brzina disperzne faze (sl.3.3.c) pokazuju da je
opadanje brzine du kanala sporije nego kod kontinualne faze, to je posledica inercije estica. Pri
proraunu toka sa veoma sitnim esticama (dp=10 mm) ovaj efekat se ne manifestuje i brzine estica celim
tokom prate lokalne brzine gasne struje. U razmatranom sluaju sa esticama od 50 mm nakon deset
poluprenika nizvodno pod dejstvom aerodinamikih sila dolazi do izjednaavanja brzina. Na sl.3.3.c se
moe videti da je slaganje brzina dobro. U poetnom delu kanala struja estica ne dostie zid, tako da se u
rezultatima difuzionog modela u poetnim presecima profili brzina prostiru samo do ivice mlaza disperzne
faze. Kod stohastikog modela ovaj efekat nije vidljiv, s obzirom da se pod dejstvom sluajnih brzina
pojedine estice kreu i izvan ove granice.
Ovaj problem je tipian primer gde reavanje jednaine kontinuiteta za gustinu broja estica u
Euler-ovom polju ne daje eljene rezultate, kao to je to opisano u ta. 3.3. Zato je polje koncentracije
estica definisano na osnovu rezultata prorauna u Lagrange-evom polju. Lokalne vrednosti koncentracija
estica su odreene iz izraza:
Np = S i S j Sk
& ijk
N
A inl U p,ijk
(3.67)
141
Difuzioni model pretpostavlja da e haotine fluktuacije estica usled turbulencije rezultirati u migraciji
estica u polje nie koncentracije utiui u isto vreme na samo polje koncentracije estica. To je na ovaj
nain postignuto. Slaganje profila koncentracije estica (sl.3.3.c) dobijenih na bazi difuzionog i stohastikog
modela je takoe prihvatljivo. Neravnomernost profila dobijenih stohastikim modelom je posledica jo
uvek nedovoljnog broja trajektorija. Radijalni profili koncentracije estica opadaju po radijusu od centra ka
periferiji kanala. Nivo koncentracije estica raste nizvodno du kanala zajedno sa opadanjem nivoa brzine.
Ovo je mogue objasniti time da sa smanjenjem brzine dolazi do nagomilavanja estica u toj oblasti. U
difuzionom modelu disperzna faza je prikazana preko 300 trajektorija, to se moe smatrati veoma finom
"mreom". Rezultati prorauna sa 150 trajektorija odstupaju od rezultata sa 300 trajektorija oko 0,1% za
brzine gasne faze, oko 0,5% za brzine disperzne faze i oko 1% za profile koncentracije estica. Za
obezbeenje statistiki stabilnih reenja potrebno je u stohastikom modelu izvriti proraun sa 3000
trajektorija. Proraun na PC IBM 486/33MHz uz korienje fortrana NDP 386 je zahtevao oko 90 minuta.
Vreme rada raunara sa difuzionim modelom je bilo 10 minuta. Sa pojavom sve monijih raunara
kompjutersko vreme postaje mnogo manje ograniavajui faktor nego to je bio pre samo par godina, ali
ipak zahteva da mu se posveti odgovarajua panja. Ovo posebno vai pri orijentaciji na proraune
kompleksnih procesa sa razmenom toplote i hemijskim reakcijama, kada se zbog konzistentnosti namee
potreba uzimanja u obzir sluajnih fluktuacija temperature i koncentracije gasnih komponenata.
Zadovoljenje statistike ovakve kombinacije sluajnih veliina (a da se pri tome dobiju zadovoljavajui
rezultati) zahteva veliku potronju vremena, to se moe javiti kao problem ak i kod najsavremenijih
kompjuterskih sistema. Poseban problem kod ovakvih sloenih procesa predstavlja samo dobijanje
statistiki stabilnih reenja. Difuzioni model je daleko ekonominiji. Nesavrenost difuzionih modela se
ogleda u neizvesnosti kod odreivanja polja koncentracije estica, vanog parametra za ukupnu uspenost
modela. Izuavanja turbulentnog rasejanja estica kao izolovanog fenomena nude vie razliitih ideja za
modeliranje difuzije estica, koje zasluuju da budu analizirane i verifikovane i koje ukazuju na mogunost
poboljanja modela. Stohastiki modeli su trebali da prevaziu nedostatke difuzonih modela, koji su
posledica nesavrenosti opisa fenomenologije procesa turbulentne disperzije estica. Ali njihova primena
posebno za sloene procese veoma uslonjava proraune i jako poveava vremensko i memorijsko
optereenje kompjutera, a pored toga nemaju manji stepen neizvesnosti s obzirom na potrebu definisanja
duinskih i vremenskih razmera turbulentnih vrtloga. Zato su aktuelna nastojanja usmerena ka
usavravanju opisa fizike fenomena. Obzirom da su rezultati dobijeni u oba modela u prilinoj saglasnosti,
u principu se ne moe nedvosmisleno doneti zakljuak o prevazi jednog modela nad drugim. Za sluajeve
kao to su razmatrani (a posebno za kompleksne situacije sa razmenom toplote i mase), u tanosti i
pouzdanosti rezultata se u ovom trenutku ne vidi posebno opravdanje za korienje stohastikog modela.
Primer modela dvofaznog toka (3): Analiza ciklonske separacije dvofaznog toka
Preiavanje fluida koritenjem ciklonskog efekta je veoma rairena tehnika. Razvoj ove
tehnologije je zasnovan uglavnom na empirijskom pristupu i odreivanju globalnih efekata. Modeliranje
dvofaznog toka omoguuje detaljniji uvid u strukturu procesa i otvaranje mogunosti za poveanje
efikasnosti preiavanja. Pri tome od najveeg su interesa i predstavljaju najveu nepoznanicu trajektorije
estica u ciklonu. S obzirom na dosta otre i lokalno veoma promenljive hidrodinamike uslove u ciklonu
problem zahteva paljiviji i detaljniji pristup. Naroito su vane nagle promene relativne brzine estica u
odnosu na gas i samim tim promene sile otpora relativnom kretanju estica ili kapljica. Sila otpora
relativnom kretanju estica u odnosu na fluid odreuje se na osnovu Newton-ovog zakona o veliini otpora
prilikom opstrujavanja tela poprenog preseka Ap strujom fluida brzine U :
r
r 2
1
Fp = C D rA p U
2
(3.68)
Newton je smatrao da koeficijent otpora CD zavisi od oblika tela i da za loptu iznosi 0,5 to se slae sa
vrednostima dobijenim pri velikim brzinama opstrujavanja, ali pri manjim brzinama je potrebno uzeti u obzir
i trenje pa se dobijaju drugaije vrednosti. Koeficijent otpora je funkcija Reynolds-ovog broja
r
Re p = d p U p n . Razlikuju se tri reima strujanja: podruje Stokes-ovog zakona, prelazno podruje i
podruje Newton-ovog zakona ili automodelna oblast. Za Rep <0,1 Stokes je dao uz zanemarivanje
inercionih lanova analitiko reenje Navier-Stokes-ove jednaine i jednaine kontinuiteta za
pretpostavljeno bezinercijsko strujanje oko lopte. Izraz za silu otpora, koja odgovara ovom sluaju, dat je
poznatim Stokes-ovim zakonom:
Glava 3
142
r
r
Fp = 3pmd p U
(3.69)
Ovaj izraz je taan za veoma male brzine i za veoma viskozan fluid. Sa poveanjem Reynolds-ovog broja
uproenje jednaine postaje veoma grubo, s obzirom da vrednost zanemarenih inercionih lanova postaje
istog reda veliine kao i vrednost viskoznih sila, koje su uzete u obzir. Uporeenjem izraza (3.68) i (3.69)
dobija se izraz za koeficijent otpora u oblasti Stokes-ovog zakona:
C D = 24 Re
(3.70)
p
Za vee vrednosti Rep veoma je teko nai teorijsko reenje za CD . S obzirom na eksperimentalnu
evidenciju uzima se da izraz (3.70) vai do Rep 2. Za 2> Rep 500 vai izraz , koji je veoma
aproksimativan:
C D = 18,5
(3.71)
Re 0p ,6
r/R0
r/R 0
r/R 0
1
a
b)
Re=5*105
W max
=3
U
Ri/R0=0.4
dp=15 mm
5
Re=5*105
W max
=3
U
W max
=3
U
W max
=3
U
Ri/R0=0.4
dp=15mm
x/R0
a)
Re=5*105
Re=5*105
Ri/R0=0.4
dp=15 mm
Ri/R 0=0.4
dp =10 mm
x/R0
Slika 3.4. Trajektorije estica dk=15mm i dk=10mm

u istom strujnom polju
x/R0
Slika 3.5. Trajektorije estica

dk=15mm za razliite brzine
Za vee vrednosti Reynolds-ovog broja u oblasti Newton-ovog zakona CD poprima konstantnu vrednost CD
=0,44. U cilindrinom koordinatnom sistemu (x1=x, x2=r, x3=q) kretanje estica je opisano jednainama,
koje se alternativno reavaju:
143
W
1
+ Vp Wpd3i - p d2 i = 18mr-p1d -p 2 (U i - U p ,i ) + gd1i (za Re p 2)
dt
r
r
dU p ,i
W
0, 4
1
r0, 4m 0, 6
+ Vp Wpd3i - p d2 i = 13,875
U i - U p ,i (U i - U p ,i ) + gd1i (za 2 Re p 500)
1, 6
dt
r
r
rp d p
dU p ,i
(3.72)
W
1
+ Vp Wpd3i - p d2 i = 0,33rr -p1d -p1 U i - U p ,i (U i - U p ,i ) + gd1i (za Re p 500 )
dt
r
r
dU p ,i
Odreivanje trajektorija estica se svodi na reavanje sistema diferencijalnih jednaina (3.72). Zbog jakog
zakrivljenja trajektorija potrebno je obezbediti poveanu tanost prorauna uz mali vremenski korak
integracije. Nakon svakog vremenskog koraka integracije vri se provera pretpostavljenog reima
relativnog kretanja estica i eventualna korekcija izabrane jednaine iz izraza (3.72). Za reavanje ovog
sistema jednaina izabrana je numerika metoda Runge-Kutta etvrtog reda. Ovaj algoritam je povezan sa
glavnim programom za proraun strujnog polja kontinualne faze odakle se koriste informacije o
komponentama brzine fluida, potrebne za reavanje diferencijalnih jednaina kretanja estica [219]. Inae
to se tie tretmana same kontinualne faze ne javljaju se posebne specifinosti u odnosu na ve reeno.
Na sl.3.4-3.5 su date ilustracije uticaja glavnih parametara na trajektorije estica.
4
TRANSPORT TOPLOTE I MASE
4.1. Jednaine konzervacije energije i mase
Temperatura i koncentracije komponenata viekomponentnih smea su najee
pasivni skalari od interesa pri reavanju praktinih problema turbulentnih strujanja.
Njihov transport je posledica prvenstveno vektorskog polja brzina i turbulentnih
fluktuacija komponenata brzine. I kada je od prevashodnog interesa hidrodinamika
problema, temperatura fluida ne moe da bude zanemarena, jer preko gustine utie na
brzinsko polje. Sastav smee takoe utie preko transportnih i termodinamikih
svojstava na strujnu sliku. U ne manjem broju sluajeva je od primarnog interesa
raspored temperatura i koncentracija pojedinih komponenata u toku. Zato, isto kao i
jednaine konzervacije koliine kretanja potrebne su jednaine konzervacije za transfer i
energije i mase, pri emu transfer energije obuhvata prvenstveno razmenu toplote
izmeu zona razliitih temperatura. Turbulentni transport skalarnih komponenti je sasvim
slian transportu koliine kretanja.
Primenom principa odranja polja (1.1) za komponentu "m" viekomponentne
smee dobija se transportna jednaina za trenutnu vrednost masenog udela xm :
rx m +
ru j x m = J m, j + s m
t
x j
x j
( )
(4.1)
gde sm odreuje izvor komponente "m" u kontrolnoj zapremini. Sa Jmj je oznaen

difuzioni fluks komponente "m" u pravcu "j", koji se moe predstaviti Fick-ovim zakonom:
J m , j = -rDm
x m
x j
(4.2)
U cilju pojednostavljenja problema u veini sluajeva je mogue koeficijent difuzije

razmatrati na bazi binarne difuzije izmeu posmatrane komponente i identifikovane
referentne komponente u gasu (na primer azota u procesima sagorevanja). Jednaine
oblika kao (4.1) se razmatraju za svaku komponentu smee pri emu je za smeu od M
komponenata:
M
=1
(4.3)
m= 1
U procesima sa hemijskim reakcijama neki put je pogodnije razmatrati transport mase u

funkciji konzervativne veliine masenog udela hemijskih elemenata:
144
Transport toplote i mase
145
z n = b nm x m
(4.4)
m= 1
gde bnm oznaava broj kilograma elementa "n" po kilogramu komponente "m". Suma
N
elementarnih udela je takoe jednaka jedinici:
= 1 . Poto se broj hemijskih
n =1
elemenata ne menja tokom hemijske reakcije, na ovaj nain se eliminie izvorni lan u
jednainama konzervacije masenog udela svakog elementa:
M
s =0
nm m
m= 1
U turbulentnim tokovima turbulentna difuzija je mnogo vea od molekularne, tako

da se najee moe pretpostaviti da su koeficijenti molekularne difuzije priblino
jednaki: Dm @ D . U sistemima sa sagorevanjem ovakva pretpostavka se smatra generalno
prihvatljivom za sve komponente izuzev vodonika, ija mala molekularna teina rezultira
u znatno veoj pokretljivosti u odnosu na druge komponente. Na taj nain se transportna
jednaina elementa "n" svodi na:

rD n
rz n +
ru j z n =
t
x j
x j
x j
(4.5)
Kod turbulentnih reaktivnih tokova, izuzev za kompletnu hemijsku ravnoteu,

konzervacija hemijskih elemenata vodi ka znatnim tekoama, tako da je ona ograniena
na teoretske analiza i idealizovane sluajeve. Nas kao i ranije uglavnom zanimaju
osrednjeni efekti posmatrane varijable. Zbog toga se i maseni udeli predstavljaju kao zbir
osrednjenih i fluktuirajuih komponenata:
x m = X m + x 'm
(4.6)
Po analogiji sa izrazom (1.9) srednja vrednost je odreena sa:

t
1
x m dt
t 0 t
0
X m = lim
Za stacionarni turbulentni tok je x ' m = 0 i X m t = 0 . Zamenom (4.6) u (4.1) i

osrednjavanjem dobija se jednaina konzervacije osrednjene vrednosti masenog udela
komponente "m", koja za stacionarni tok ima oblik:
X m

-ru ' j x ' m + rD
+ Sm
rU j X m =
x j
x j
x j
(4.7)
146
Glava 4
Isto kao i pojava turbulentnih napona kod jednaina kretanja ovde problem prouzrokuje
pojava turbulentnih flukseva u' j x ' m , koji su takoe posledica procesa osrednjavanja. U
skladu sa tim zatvaranje, odnosno modeliranje jednaine (4.7) je analogno sa
modeliranjem osnovnih turbulentnih procesa. Problem odreivanja tenzora Reynoldsovih napona i vektora skalarnih flukseva se moe razmatrati, kao i kod isto
hidrodinamikih problema, sa razliitim stepenom kompleksnosti. Turbulentni difuzioni
fluks generalne skalarne varijable j = F + j ' , koji je vektorska veliina, moe se
aproksimirati po analogiji sa molekularnim fluksom:
r
J F ,t = -ru ' j j ' = GF ,t grad F
(4.8)
Turbulentni transportni koeficijent GF,t se oekuje da bude istog reda veliine kao i
turbulentna viskoznost. Poto ove veliine u optem sluaju nisu potpuno iste uvodi se
pojam turbulentnog Prandtl/Schmidt-ovog broja:
s F,t =
mt
,
GF , t
(4.9)
koji je reda veliine jedan i odreuje se na bazi eksperimenata. Modelirajui na ovaj

nain turbulentni difuzioni fluks (na pr. -ru' j x ' m = ( m t s x , t ) X m x j ) i uvodei efektivni
difuzioni koeficijent kao sumu laminarnog i turbulentnog:
Gx , eff =
m
m
+ t
s x s x ,t
(4.10)
dobija se modelirana transportna jednaina za koncentraciju, koja je kompatibilna sa

modelom turbulentne viskoznosti i koja se reava simultano sa jednainama kretanja:
X m

Gx ,eff
+ Sm
rU j X m =
x j
x j
x j
(4.11)
Isto razmatranje vai i za turbulentnu difuziju toplote. Po analogiji sa Fourier-ovim

zakonom za prenos toplote kondukcijom moe se turbulentni fluks predstaviti izrazom:
- ru ' j h ' = q t , j = l t
T
,
x j
(4.12)
gde je lt koeficijent turbulentne toplotne konduktivnosti, koji nije svojstvo fluida. On je

preko turbulentne difuzivnosti a t = l t rC p (koja je iste dimenzije kao vt) povezan sa
turbulentnom viskoznou. Prema Prandtl-ovoj teoriji turbulentni transferi koliine
kretanja i energije se izvode istim mehanizmom, tako da je mogue koncept Prandtl-ove
duine meanja proiriti na turbulentnu difuziju toplote:

q t = rC p l 2m
147
U T
y y
(4.13)
Uporeenjem ovog izraza sa izrazom (2.23) moe se doi do poznate Reynolds-ove

analogije za transport koliine kretanja i toplote:
C p ( T - Tw )
qw
U - Uw
w
(4.14)
Jednaina konzervacije energije se moe predstaviti u razliitim oblicima u

zavisnosti od izbora zavisne promenljive (totalna entalpija, osetna entalpija, unutranja
energija i dr.). Kod reaktivnih tokova pri malim vrednostima Mach-ovog broja se esto
razmatra u funkciji statike entalpije h:
ru j h =
+
(rh) +
t
x j
t x j
m h
+
s x j x j
1 1 M
x m
m - h m
x j
Sc s m=1
(4.15)
gde je h = x m h m , a hm entalpija komponente m. U jednaini (4.15) su u cilju

m =1
pojednostavljenja problema, a kao mali, zanemareni efekti kinetike energije, viskozne

disipacije, toplotnog zraenja i rada zapreminskih sila, to je est, mada ne uvek
opravdan sluaj. Takoe se i lan p t najee zanemaruje s obzirom da su pri malim
vrednostima Mach-ovog broja efekti akustinih talasa zanemarljivi. Uz pretpostavku
jednakosti Schmidth-ovog (Sc=sx ) i Prandtl-ovog broja (s=sh), odnosno Lewis-ovog broja
jednakog jedinici, zadnji lan u jednaini (4.15) postaje jednak nuli, tako da se jednaina
svodi na generalni oblik jednaine konzervativnog skalara (4.5), koji ukazuje na
analogiju mehanizama transporta toplote i mase. Pri reavanju konkretnih problema od
prvenstvenog je interesa poznavanje temperaturnog polja. Zato se esto razmatra
jednaina za osetnu entalpiju h s = C p t , koja je sa statikom entalpijom povezana preko
toplote formiranja Hm :
M
m =1
m= 1
m =1
m= 1
h = x m h m = x m C p, m t + H m = C p t + x m H m = h s + x m H m
(4.16)
gde je C p = x m C p ,m specifina toplota smee pri konstantnom pritisku, a t[K] trenutna

m =1
vrednost temperature. Pri razmatranju procesa sagorevanja problem se esto uproava

aproksimacijom toplotnog efekta homogene reakcije sagorevanja preko toplote
sagorevanja ili toplote reakcije:
h = Cp t - x p H r
(4.17)
gde je xp masena koncentracija produkata sagorevanja. Kod egzotermnog procesa se

oslobaa toplota i toplota reakcije H r se uzima da je negativna. Kod endotermnog
148
Glava 4
procesa sistem apsorbuje toplotu i toplota reakcije je pozitivna. Uz pomo jednaine

(4.1) za konzervaciju mase jednaina za osetnu entalpiju, odnosno temperaturu se moe
izvesti iz jednaine (4.15) i predstaviti u pogodnom obliku:
p M
rC p t +
ru j C p t =
- rh m w& m +
t
x j
t m =1
x j
t
t
l
+ rD
x j
x j
p ,m
m =1
x m
x j
(4.18)
Nakon osrednjavanja i uvoenja koncepta turbulentnog difuzionog fluksa dobija se za

stacionarni tok:

T
(
ru j C p T ) =
(
l + lt )
x j
x j
x j
M
& + rD T
- rH m W
m
m =1
x j
C
m =1
p, m
X m
+ qr
x j
(4.19)
gde je l t = C p m t s h , t . U jednaini (4.19) uveden je i izvor usled radijacionog transfera

toplote qr , koji se veoma esto u teoretskim razmatranjima zanemaruje (s obrazloenjem
da je problem i onako previe sloen), ali njegovo zanemarivanje pri konkretnim
proraunima visokotemperaturnog sagorevanja moe biti uzrok znaajnih greaka.
Modeliranje transporta toplote i mase u principu prati nivo zatvaranja Reynodlsovih jednaina. Znajui st uvek se moe odrediti lt na osnovu proraunate turbulentne
viskoznosti (ali ne i obratno). Ovakav pristup je danas najei i najpouzdaniji za
reavanje sloenih praktinih problema. Postojee nesavrenosti je mogue prevazii na
bazi naponsko-fluksnih modela, ali njih jo uvek prate znaajne neizvesnosti (zbog
nedovoljnih empirijskih podataka) mada su osnove poznate i proverene.
4.1.1. Transportne jednaine za turbulentni fluks skalarne veliine

Korelacija u' i x ' u jednaini (4.7) predstavlja transport varijable x u pravcu xi
turbulentnim fluktuacijama brzine. Ona je ovde oznaena kao koncentracija, ali isto tako
moe da bude temperatura ili neka druga skalarna varijabla. Problem je uvek identian.
Eventualne specifinosti se mogu uvesti kroz dodatni izvorni lan. Izvoenje transportne
jednaine za u ' i x ' je sasvim slino izvoenju jednaine za Reynolds-ove napone
opisanom u ta. 1.2. Sabiraju se jednaina za trenutnu vrednost x=X+x pomnoena sa
fluktuirajuom brzinom ui i jednaina Navier-Stokes-a (sa ukljuenim gravitacionim
lanom) za komponentu brzine ui=Ui+ui pomnoena sa fluktuirajuom veliinom x.
Nakon osrednjavanja (po ansamblu) i sreivanja dobija se egzaktna jednaina za
turbulentni fluks u' i x ' :
149
I
X
II
u 'i
III
u 'i x'
u'i x'
Ui
x' p ' x'
+ Uj
= - u 'i u ' j
+ u ' j x'
)(
) +
- ( D + n) (
t
x j
xj
xj
x j x j r x
i
IV
V
VI
VII
u ' s'

p ' x' r' x'
n
d +
g +
u ' x' + i
u' j u ' i x' +
i
r ij
r i x s x
r
x k
j x
j
(4.20)
Konvektivni lan na levoj strani, prvi lan (promena turbulentnih korelacija usled
gradijenata osrednjenih parametara) i pretposlednji lan (molekularna difuzija) na desnoj
strani jednaine se razmatraju u egzaktnom obliku. ^lan VII se javlja kao posledica
hemijskih reakcija i u ovoj taki se ne razmatra. Za modeliranje ostalih lanova najee
se usvajaju preporuke Launder-a [120]. Generacija u' i x ' usled dejstva gravitacione sile
(lan V) moe se izraziti u funkciji fluktuirajue koncentracije x ' 2 :
r' x'
x '2
g = -g
g
r i
X i
(4.21)
gde je g = r X uzgonski parametar. Disipativna korelacija (II) predstavlja destrukciju

X P r
varijable u' i x ' usled molekularnih efekata, koja se moe zanemariti pri visokim Re
brojevima, a u izotropnoj turbulenciji je jednaka nuli. Korelacija pritisak-gradijent
koncentracije (ili temperature), lan (III), predstavlja redistribuciju i ekvivalentan je
korelaciji pritiska sa deformacijom brzine u jednaini za turbulentne napone. Po analogiji
sa redistribucijom u' i u' j (jednaine (2.109), (2.116) i (2.117)) se i modelira. Detalji
modeliranja se mogu nai u literaturi (na pr. ref. [18]). Ovde e biti naveden samo
konaan izraz:
ix
U
p ' x'
e
x '2
= -C
u' x ' + C u' x ' i + g
g
x1 k i
x 2 j x
X i
r x
i
j
(4.22)
Optimalne vrednosti koeficijenata su: C x 1 =2,54,2 i C x 2 =0,330,5. Takoe po

analogiji sa redistribucijom napona u' i u' j moe se razumeti da prvi lan u jednaini
(4.22) predstavlja povratak izotropiji turbulentnog fluksa usled interakcije fluktuacije
brzine i koncentracije (ili temperature, ...) dok drugi lan predstavlja izotropizaciju
turbulentnog fluksa usled interakcija fluktuirajuih veliina sa deformacijom srednjeg toka
i uzgonskim efektima. ^lan IV na desnoj strani jednaine (4.20) odreuje transport
skalarne varijable x pod dejstvom fluktuacija brzine i pritiska ili drugaije gledano
transport varijable u ' x ' turbulentnom difuzijom. U sluaju izotropne turbulencije uticaj
i
ovog lana je veoma mali i on se u tom sluaju zanemaruje. Za proraun strujanja sa

izraenom anizotropijom potrebno je uzeti u obzir i ovaj lan pri emu je dominantan
uticaj prvog dela ovog lana. Mogue je naravno izvesti transportnu jednainu za
150
Glava 4
u ' u ' x ' , ali se to za sada ne smatra racionalnim. Zato se uz koritenje aproksimacije o
i j
invarijantnosti gradijenta predlae izraz [120]:
D iX = -
u'i u' j x ' =

x j
x j
u ' j x ' + u' j u ' l

u' i x '
C s u' i u' l
x l
x l
(4.23)
sa koeficijentom proporcionalnosti Cs=0,1 ili njegova neto uproenija forma:
D iX = -
u'i u' j x ' =

u ' i x '
C s u ' j u' l
x j
x j e
x l
(4.24)
sa koeficijentom proporcionalnosti Cs=0,15. Drugi deo difuzionog lana p' x ' r , koji
predstavlja transport usled fluktuacija pritiska, zanemaruje se kao mali, ili se smatra da je
obuhvaen prethodnim izrazom, mada postoje predlozi da se modelira po analogiji sa
lanom (III). Modelirana jednaina za turbulentni fluks za stacionarni tok ima oblik:
Uj
u 'i x '
X
Ui
x '2
n
= - u 'i u ' j
+ u ' j x'
+
R
+
D
g
g
+
u
'
x'
i
i
x
i
x
i
x
X
x
s
x
xj
x j
j
j x
j
(4.25)
U pojedinim situacijama mogue je uproenje jednaine (4.25). Kao to je ve

pomenuto u sluaju izotropne turbulencije zanemaruje se lan Dix . U mnogim
situacijama (velike brzine strujanja) uzgonski efekat je zanemarljiv. Pri visokim Re
brojevima molekularna difuzija (zadnji lan) je zanemarljiva u poreenju sa drugim
lanovima. U cilju smanjenja broja diferencijalnih jednaina i uproenja prorauna neki
put je potrebno ili pogodno koristiti algebarske jednaine za turbulentne flukseve ili za
pojedine od turbulentnih flukseva. Konana forma zavisi od oblika polazne modelirane
jendaine za u ' x' . Zanemarivanjem konvektivnog lana u jednaini (4.25) za strujanje
i
tipa graninog sloja bez uticaja zapreminskih sila i uz pretpostavku lokalne izotropije
dobijaju se relacije algebarskog modela:
v' x' = -
1 k 2 X
v'
C
e
y
x1
u ' x' = -
1 k
X
U
u' v'
+ 1- C
v' x '
x2
C
e
y
y
x1
(4.26)
(4.27)
koje se kao aproksimacije koriste i kada ove pretpostavke nisu zadovoljene. U mnogim
radovima se kao forma koja znatno pojednostavljuje proraunsku proceduru koristi izraz:
k
X
u ' x' = - const . u ' u '
,
i
i
j
e
x
j
(4.28)
151
koji je dobijen pod pretpostavkom da produkcija u ' x' deformacijom glavnog toka i
i
uzgonskim silama biva priguena pulzacijama pritiska i koji se pribliava konceptu

turbulentne viskoznosti.
4.1.2. Transportna jednaina za turbulentne fluktuacije skalarne veliine

Korelacija x ' 2 , koja predstavlja varijansu turbulentnih fluktuacija skalarne varijable, se
javlja prilikom modeliranja turbulentnih flukseva usled dejstva zapreminskih sila (jed.
(4.21)). Ona se pojavljuje i kod modeliranja kinetike brzine sagorevanja turbulentnog
plamena. Zato se javlja potreba za njenim definisanjem. Jednaina za fluktuirajuu
skalarnu veliinu x ' 2 se moe dobiti mnoenjem jednaine za trenutnu vrednost
skalarne veliine x = X + x' sa njenom fluktuirajuom komponentom x. Nakon
osrednjavanja i sreivanja dobija se:
Dx '
X
x ' x '
= -2 u ' j x '
- 2D
Dt
x j
x j x j x j
2
x '
u' j x ' 2 - D
x j
(4.29)
Jednaina je po obiliku i ponaanju slina jednaini za turbulentnu kinetiku energiju.

^lan (P) na desnoj strani jednaine predstavlja produkciju fluktuacija skalara gradijentom
skalarne varijable. Ovaj lan se kao i konvektivni lan (C) na levoj strani jednaine tretira
u egzaktnom obliku. Produkcija fluktuacija skalara x difuzionim transportom fluktuacijama
brzine i molekularnom disperzijom, respektivno, odreena je lanom D. Molekularna
difuzija je mala i obino se zanemaruje. Za modeliranje turbulentne difuzije se najee
koristi, kao i za druge varijable, gradijentni opis [41]:
- u ' j x '2 = C x
k
x '2
u ' j u 'i
e
x i
(4.30)
gde je koeficijent Cx =0,6. Od ovog lana je vaniji lan E , koji predstavlja disipaciju
fluktuacija skalara molekularnom difuzijom u sitnim turbulentnim strukturama i koga je
mogue modelirati pod pretpostavkom da je disipacija proporcionalna vremenskom
razmeru turbulencije t t = k e :
E = C ex
e 2
x' ,
k
(4.31)
152
Glava 4
gde se za konstantu Cex 1 sreu i druge razliite vrednosti u zavisnosti od vrste

strujanja. Odreivanje E se u novije vreme izvodi reavanjem jednaine konzervacije za
ovu varijablu. Na tom polju je dostignut visok nivo u razumevanju i opisu uestvujuih
fenomena (na pr. [17]), ali su razmatranja jo uvek uglavnom u okviru teoretskih analiza.
Modelirana jednaina za varijansu turbulentnih fluktuacija skalara ima oblik
Dx ' 2
X
e
= -2 u ' j x '
- C ex x ' 2 +
Dt
x j
k
x j
k
x ' 2
x ' 2
C x u' j u' i
+
D
e
x i
x j
(4.32).
Granini uslovi za transport skalarnih varijabli

Pri modeliranju skalarnih varijabli posebnu panju kao kod modeliranja samog
strujanja zahtevaju situacije neposredno uz zid. Za tretman graninih uslova uz zid za
transport toplote kao karakteristinog predstavnika skalarnih varijabli (ali i drugih
skalara) mogu je i koristi se isti pristup kao i za transport koliine kretanja uz zid. On je
zasnovan na Reynolds-ovoj analogiji (jednaina (4.14)). Pretpostavlja se konstantan
toplotni fluks kroz granini sloj (q=qw) sa istom kao i za transport koliine kretanja
karakteristinom podelom na y+ =11,63 (viskozni i podsloj zidne turbulencije) i takoe se
koristi jednodimenzionalna analiza Couette-ovog teenja. Uvodei izraz za
bezdimenzijsku temperaturu:
T+ =
rU C p ( Tw - T)
qw
(4.33)
i mnoenjem izraza:
q = (a + a t )rC p
dT
dy
(4.34)
sa nU q w i sreivanjem dobija se:

q a a t dT +
= + +
qw n
n dy
(4.35)
U viskoznom podsloju je a>>at tako da se uz uslov qqw iz izraza (4.35) dobija:
T+ =
n + C pm +
y =
y = s h y+
a
l
(4.36)
U logaritamskoj oblasti je a<<at tako da uslov qqw uz pomo izraza (2.13) daje:
T+ =
s
ln y + + C t (s h ) = s h,t U+ + P h
i
s h ,t
s h ,t
(4.37)
153
gde je konstanta integracije Ct izraena P-funkcijom. Postoje vie formi P-funkcije (na
pr.[13]), ali je najee u upotrebi forma, koju je predloio Jayatilaka (1966) za
nepropusni hidrodinamiki gladak zid:
3/ 4
P(s h / s h,t ) = 9.24 (s h / s h,t ) -1
(4.38)
"Zidne funkcije" za laminarni i turbulentni podsloj, koje opisuju odgovarajui konvektivni

toplotni fluks na zidu imaju oblik:
qw
1/4 1/2
Cp r Cm k ( T w - T)
qw =
T+
m Cp Tw - T
=
;
yc
s h,l
(4.39)
gde je yc udaljenost centra prve kontrolne zapremine u laminarnom podsloju od zida, a u

izrazu za turbulentnu zonu je iskoriten izraz (2.69). Problem se uprouje za
nepropusni zid za transfer mase i za adijabatski zid za transfer toplote, kada je mogue
koristiti da je maseni odnosno toplotni fluks kroz granicu kontrolne zapremine uz zid
jednak nuli. Efekat transfera mase kroz zid vie problema izaziva kod razmatranja
samog strujanja nego transfera mase s obzirom da je u logaritamskom rasporedu
brzine potrebno ugraditi modifikaciju parametra E, koji vie nije konstantan, ali to ve
izlazi iz okvira optih razmatranja.
Primer modeliranja transfera skalarnih varijabli: Koaksijalni meajui mlazevi
Reavanje turbulentnog transporta skalarnih veliina kao to su masa i toplota je vano u irokom
opsegu praktinih primena. Karakteristini primeri su: strujanja u geometriji nepredmeanog plamena,
filmsko hlaenje komora za sagorevanje, isticanje polutanata u rene tokove, isticanje iz dimnjaka u
atmosferu, klimatizaciona i ventilaciona strujanja, strujanja u ejektorima i mnoga druga. Problem transporta
toplote i mase formalno malo uslonjava postojei hidrodinamiki problem. Vee komplikacije moe
eventualno da izazove broj jednaina, koji kod multikomponentnih smea moe da postane neprijatno veliki.
Jednostavan primer, koji ima svoj praktini interes (npr. difuzioni gorionici) i kojim je mogue demonstrirati
performanse modeliranja i informacije koje se dobijaju, je isticanje dva koncentrina mlaza razliitih
hemijski inertnih fluida u proirenu zatvorenu cilindrinu komoru (sl 4.1.) U tom sluaju (kao i u svim slinim)
sistem jednaina, koje opisuju turbulentno strujanje (na pr. (2.93) i (2.94)) se proiruje transportnim
jednainama za skalarne varijable.
x
Koaksijalni mlaz (B)
Rc
Ri2 Ri1
Centralni mlaz (A)
L=1016 [mm]
X A=0.0
X B=1.0
UB=1.6 [m/s]
R0
X A=1.0
X B=0.0
UA=0.8 [m/s]
Sl. 4.1. Skica komore dva koaksijalna mlaza

( Ri1=12.5 [mm], Ri2=15.3 [mm], Rc=29.5 [mm], R0=61 [mm] )
154
Glava 4
Modelirajui turbulentni difuzioni fluks koncentracije analogno molekularnom difuzionom fluksu (na
pr.: -rux' = (m t / s tx )(X / x) 0) i uvodei efektivni difuzioni koeficijent kao sumu laminarnog i turbulentnog:
Geff,x = m/sx + mt /stx, dobija se modelirana transportna jednaina za koncentaciju koja se reava simultano sa
jednainama kretanja i koja za komponentu A ima oblik:
X
1
X
(4.40)
(rUX A ) +
(rrVX A ) = (G eff,x A ) +
(r G eff,x A )
x
r r
x
x
r r
r
Jednaine ovakvog oblika reavaju se za komponentu A, koja ulazi u komoru sa centralnom strujom i
komponentu B, koju ini fluid obodne struje. Lokalne vrednosti gustine fluida su odreene sa:
r = X A r A + X Br B .
1.0
1.5
U [m/s]
XA [ kg / kg ]
Model
Eksp.
1.0
x / R0 = 1.67
0.8
x / R0 = 1.67
0.5
0.0
Model
Eksp.
0.6
0.4
0.2
0.0
-0.5
0.0
0.2
0.4
0.6
0.8
1.0
0.0
0.2
0.4
r / R0
0.6
0.8
1.0
r / R0
Sl. 4.2. Uporeenje raunskih i izmerenih [98] radijalnih profila aksijalne brzine
fluida U, i koncentracije XA, na aksijalnoj lokaciji x/R0 =1.67
1 .0
- 0 .1
0 .1 4
0 .8
0 .3 9
0 .6 3
1 .6
1 .4 8
1 .2 4
1 .1 1
U = 0 .8 7 [ m / s ]
0 .8
1 .4 8
1 .6
1 .1 1
1 .2 4
0 .6 3
0 .3 9
0 .1 4
- 0 .1
0 .0
1 .0
2 .0
3 .0
x /R
4 .0
0 .6
0 .4
0 .2
0 .0
-0 .2
-0 .4
-0 .6
- 0 .8
- 1 .0
r /R
155
1 .0
0 .0 5
0 .0 3
= 0 .0 1 5 [ k g / k g ]
0 .8
0 .6
0 .4
0 .0 0 5
0 .2
0 .9 5
0 .6
0 .8
0 .4
0 .1 5
0 .2
0 .0 0 5
0 .0
- 0 .2
- 0 .4
- 0 .6
0 .0 1 5
0 .0
1 .0
0 .0 3
2 .0
3 .0
x /R
0 .0 5
- 0 .8
- 1 .0
r /R
4 .0
Sl. 4.3. Polja aksijalne brzine U i koncentracije XA u komori
U posmatranom primeru srednji Reynolds-ov broj za centralni mlaz je bio 30000, a za obodni 40000.
Verifikacija modela kroz uporeenje rezultata prorauna sa eksperimentalnim rezultatima je prikazana na sl.
4.2. Uoljiv je veliki gradijent brzine na r/R0 =0,2 gde spoljanji mlaz jako ubrzava centralni mlaz. Gradijent
koncentracije je prilino ravnomeran po preseku centralnog mlaza kao posledica intenzivne
turbulentne difuzije kroz granicu mlaza. U profilu brzine je takoe uoljiva jaka recirkulacija (oko 20% od
maksimalne brzine) u perifernom delu komore.
Ukupne slike brzinskog i koncentracijskog polja su prikazane u obliku izograma. Izogram brzine
pokazuje dimenzije recirkulacione zone kao i irenje, odnosno spreavanje irenja centralnog mlaza zbog
uticaja perifernog mlaza. Gradijent izolinija koncentracije je izraen u u smicajnom pojasu izmeu dva
mlaza. Maksimum masenog transporta u aksijalnom pravcu je vei nego u radijalnom i kada je gradijent
koncentracije u radijalnom pravcu mnogo vei. U zavisnosti konkretnog interesa iz prikazanih rezultata se
mogu izvui i mnogi drugi zakljuci. Mogue je razmatrati i druge rezultate prorauna (radijalna komponenta
brzine, turbulentne karakteristike), koje pruaju dodatne informacije. Distribucije brzina, koncentracija i
turbulentnog transporta dva koaksijalna mlaza, koji istiu u proiren cilindrian kanal pokazuju postojanje
zona koje karakteriu razliiti transportni procesi. Varijacijama ulaznih parametara kroz dodatne proraune
mogue je ostvariti uvid u mogunost uticaja na poloaje pojedinih zona i na karakteristike procesa.
4.2. Transfer toplote u dvofaznom toku

4.2.1. Energetski tokovi u gasnoj fazi struje s esticama
Promena energije (termalne ukljuujui hemijsku i mehaniku) elemenata gasne
faze kao posledica razmene toplote i izvrenog rada opisana je prvim zakonom
& -W
& ). Jednaina energije predstavlja modificirani oblik tog
termodinamike ( dE dt = Q
zakona koji se moe dobiti primenom Reynolds-ove transportne teoreme (ta. 1.1).
Jednaina totalne energije se moe svesti na oblik [13]:
uiui
u u

ru j e + i i = Q k ,i - Q r ,i ) +
ij u i + ru i g i
(
+
r e +
t
2 x j
2
x i
x j
(4.41)
gde je e trenutna vrednost specifine unutranje energije, dok zadnji lan na desnoj
strani jednaine predstavlja rad zapreminskih sila. Kao pogodnija, ee se koristi
jednaina termalne energije data u funkciji specifine entalpije h = S l (x l C p ,l t + x l H l ) ,
gde H l predstavlja toplotu formiranja ili hemijske reakcije pojedinih komponenata. Ova
jednaina se dobija kada se od jednaine (4.41) za totalnu energiju oduzme jednaina
mehanike (kinetike energije) i za stacionarni tok ima oblik:
156
Glava 4
p
ru j h = Q k ,i - Q r ,i ) + ij i + u i
(
x j
x i
x j
x i
-------------------------r
r
( (rhur )) = - Q k - Q r + : ur + ( ur p)
( (
))
(4.42)
gde je Qr,i vektor radijacionog toplotnog fluksa, a Q k ,i = - l (t x i ) + S l J l , i h l predstavlja

konduktivni i transport toplote usled interdifuzije komponenata smee. Poslednja dva
lana na desnoj strani jednaine (4.42) predstavljaju respektivno viskoznu disipaciju i
reverzibilni rad usled kompresije ili ekspanzije.
Analogija transfera energije i mase u dvofaznim tokovima sa transferom koliine
kretanja dvofaznih turbulentnih tokova postoji. Po toj analogiji su se i razvijali
odgovarajui modeli ovih kompleksnih fenomena, tako da bi se i za njih (uz odreene
specifinosti) mogle navesti modifikacije napred reenog. Zbog toga e akcenat biti na
pojedinim specifinostima. U jednaini energije fluida dvofaznog gas-estice toka javljaju
se modifikacije i specifinosti, kojih nema u monofaznom toku. Zapremina koju zauzima
fluid se smanjuje zbog prisustva estica u sistemu. Efektivna gustina fluida poprima
vrednost r=qrf, gde q = 1 - m p N p r p definie zapreminski udeo faza u jedininoj
zapremini smee. Karakteristike granica kontrolne zapremine se menjaju na mestima
koje zauzimaju estice. Takoe se javljaju unutranje kontrolne povrine izmeu
estica i fluida, koji ih okruuje. Ove povrine su promenljive u vremenu kao posledica
dejstvujuih transportnih procesa. U takvim uslovima dolazi do modifikacije transporta
energije u fluidu uz razmenu energije izmeu faza. Postupkom kao i za monofazni tok
moe se pokazati (na pr. [227]) da jednaina energije dvofaznog fluid-estice toka
poprima oblik:
u u
u u
[qr (e + i i )] +
[qru (h + i i )] = [qQ
+ (1- q )Q ] +
j
k, i
s, i
t
2
xj
2
xi
u2
p
+ (h +
+ w "2) [(1- q )pu ] +
[q u + (1- q ) u
]+
p m 2
p
,
i
ij j
ij p , j
x
x
i
i
(4.43)
+ q + qq - qru f
+ qrg u + p s
p
r
p, i p, i
i i
s v
gde je sa Qs,i oznaen transfer toplote kroz estice na granici, sa qp transfer toplote
izmeu estica i fluida s kojim su u kontaktu, a sa qr=div Qr transfer toplote zraenjem.
Transfer toplote u gasnoj fazi se, uz pomo Fourier-ovog i Fick-ovog zakona za transfer
mase, i uz pretpostavku jednakosti Schmidt-ovog i Prandtl-ovog broja i jednakosti
lokalnih specifinih toplota pojedinih komponenti meavine, moe predstaviti u funkciji
gradijenta statike entalpije:
Qk,i = - l (
m h
T
) + S l J l ,i hl = xi
s h xi
(4.44)
157
Drugi lan na desnoj strani jednaine (4.43) predstavlja energetski efekat reakcije na
povrini estica, gde je sa hm oznaena entalpija gasa neposredno uz povrine estica,
a sa w" - brzina regresije estica, koja se najee zanemaruje s obzirom da je w<<up ,
gde je up srednja brzina prisutnih estica. Zadnja tri lana na desnoj strani jednaine se
respektivno odnose na radove aerodinamikih sila estica, zapreminskih sila i sila usled
toplotnih dilatacija estica, pri emu se ovaj poslednji po pravilu zanemaruje. U mnogim
procesima kao to je na primer sagorevanje spraenog uglja zapreminski udeo estica je
-3
obino manji od 10 , tako da se u jednaini (4.43) moe uzeti da je q= 1. U tom sluaju
se, kao i kod monofaznog toka, oduzimanjem od ove jednaine jednaine za mehaniku
energiju dobija jednaina termalne energije (ili specifine entalpije) gasne faze
dvofaznog toka, koja za stacionarni tok ima oblik:
( )
ru h =
i
x
m h
u
i + u p + q + q
+ h +
s x
p m
ij x
i x
p
r
i h
i
j
i
(4.45)
U odnosu na monofazni tok u jednaini (4.45) se javljaju novi efekti q p = shp i

p h m = H r smp , koji su posledica razmene toplote i mase (sa toplotnim efektima razmene
mase) izmeu faza. esto je, pre svega zbog uporeenja sa

eksperimentalnim rezultatima, pogodnije razmatrati jednainu za osetnu entalpiju
h s = S l x l C p ,l t , koja se dobija iz jednaine (4.45) uz pomo suma jednaina
konzervacije mase pojedinih komponenata smee i ima oblik:
ru h =
i s x
m h
u
s + h +
i + u p + q + q + S w& H
s x
p m
ij x
i x
p
r
l l l
i h
i
j
i
(4.46)
gde lan S r H opisuje hemijske reakcije u gasnoj fazi i gde je H pozitivno za sluaj
l l l
l
egzotermne reakcije. Izraz (4.46) predstavlja trenutnu jednainu termalne energije, gde
je h=H+h trenutna vrednost entalpije. U jednainama turbulentnog toka kao posledica
osrednjavanja javljaju se korelacije fluktuacija pojedinih varijabli. Zadravajui se na
korelacijama drugog reda u jednaini energije se javljaju lanovi sa korelacijama u' i h' ,
r' h' i r' u ' i , koji fiziki postaju jasniji kada se jednaina energije izrazi u funkciji
temperature i kada prva dva poprimaju oblik u' i t ' i r' t ' . Do sada je uglavnom prihvatano
da je od ovih efekata dominantna turbulentna difuzija toplote, koja se najee modelira
po analogiji sa molekularnom difuzijom :
ru ' i h = - (
mt
s h,t
)(
H
)
x i
(4.47)
i zajedno s njom tretira preko efektivne difuzivnosti. Takoe je mogu tretman ove
korelacije reavanjem posebne transportne jednaine opisane u ta. 4.1.1. Korelacije
izmeu fluktuacija gustine i drugih parametara se uglavnom smatraju slabim i
zanemaruju se, smatrajui da se uticaj promene gustine moe adekvatno uzeti u obzir na
158
Glava 4
bazi lokalnih jednaina promene stanja. Novija razmatranja nastoje da obezbede uvid u
uticaj fluktuacija gustine, to e biti razmatrano u odeljku o reaktivnim tokovima, gde one
imaju vei znaaj. Za procese na povienim temperaturama i pri visokim Reynolds-ovim
brojevima viskozna disipacija se moe zanemariti tako da modelirana jednaina toplotne
energije gasne faze turbulentnog dvofaznog toka, kompatibilna sa modelom turbulentne
viskoznosti, ima oblik:
(rU i H) = x
eff H + U P + q + Sh + H Sm ,
p
rg
P
i x
s
x
i
h , eff
i
i
(4.48)
Izvorni lan u jednaini energije gasne faze usled razmene toplote sa disperznom fazom
odreuje se u sklopu reavanja energetske jednaine estica i za svaku pojedinu
kontrolnu zapreminu predstavlja sumu (po inicijalnim prenicima i startnim lokacijama)
promena energije estica koje prolaze kroz posmatranu kontrolnu zapreminu. Pri
modeliranju transfera toplote sa disperznom fazom potrebno je uzeti u obzir da estice
ne razmenjuju toplotu zraenjem samo sa kontrolnom zapreminom u kojoj se nalaze,
tako da za kontrolnu zapreminu l ovaj lan ima oblik:
[Shp ]l =
1
inl
out
S i S j N& ij [(h p,ij mp,ij - Dt Qpr ) - (hp,ij mp,ij - Dt Qpr )
V
]l
(4.49)
Toplotni efekat razmene mase sa ili bez hemijskih reakcija izmeu faza se uzima kao
suma svih transfera mase, koje se javljaju, preko lana:
[ H Smp ]l = [ S k H k Smp,k ]l
(4.50)
gde Hk ima negativnu vrednosti u sluaju endotermne reakcije.

4.2.2. Toplotno stanje disperzne faze
Na isti nain kao i za gasnu fazu primenom zakona o odranju energije na
individualnu esticu i primenom Reynolds-ove transportne teoreme za oblak estica, koji
predstavlja sumu svih estica unutar kontrolne zapremine dobija se jednaina energije
disperzne faze u Euler-ovom polju. Jednaina je po obliku i znaenju pojedinih lanova
sasvim slina jednaini energije gasne faze i moe se nai u literaturi (na pr. [227]). U
cilju izbegavanja ponavljanja ova jednaina ovde nee biti razmatrana. Bie razmatrana
u formi pogodnoj za tretman u Lagrange-evom polju. Jednaina energije disperzne faze
se razmatra preko jednaina energije individualnih estica. Jednaina energije
individualne estice se moe prikazati u obliku:
mp
d mp
d
(ep ) = Q kp + Qrp + (hm - hp )
dt
dt
(4.51)
gde je hm entalpija gasnih produkata koji naputaju esticu. Zadnji lan na desnoj strani
jednaine (4.51) opisuje promenu entalpije estice usled promene sastava estice. U
ovoj jednaini su lanovi, koji se odnose na ubrzanje estice i dejstvujue mehanike
sile, eliminisani pomou jednaine kretanja estice. Kinetika energija gasa koji istie
159
iz estice je zanemarena. na osnovu poreenja sa termalnom energijom hm . Konvektivni

toplotni tok sa fluida na esticu i obratno je odreen sa:
Q kp =
Nul A p
dp
(T - Tp )
(4.52)
gde se za sa dovoljnom tanou moe uzeti empirijska relacija:

Nu = 2 + 0,6 Re0,5 Pr0,33
(4.53)
gde je Pr = C p m / l Prandtl-ov broj. Uticaj transfera mase na povrini estice na Nusseltov broj mogue je uzeti u obzir preko relacije:
Nu m = Nu
fm
exp( f m ) - 1
(4.54)
gde je fm=2 rpCpm /ldp parametar razmene mase. Ovaj uticaj je znaajan pri burnom
transferu mase izmeu faza (na primer visokotemperaturna piroliza uglja). Zadnja dva
lana na desnoj strani jednaine (4.51) odnose se respektivno na apsorbovan odnosno
emitovan radijacioni fluks od strane estice i gubitak toplote usled transfera mase u
gasnu fazu. Obino se pretpostavlja da se sva toplota hemijske reakcije predaje gasnoj
fazi tako da se ovaj efekat ne pojavljuje u jednaini za vrstu fazu.
Uz pretpostavku uniformnosti unutranje energije po zapremini estice i
dep=CppdT=dhp jednaina konzervacije energije pojedinih estica poprima oblik:
Nul A p
d
(mp Cpp Tp ) =
(T - Tp ) + Qrp - rp h pg
dt
dp
(4.55)
gde hpg hm predstavlja entalpiju gasa koji naputa esticu. Integraljenjem jednaine
(4.55) za pojedine klase estica du pojedinih trajektorija sa konstantnim protokom broja
estica du svake trajektorije dobija se istorija toplotnih stanja estica. Postojee iskustvo
ukazuje da ova jednaina pouzdano opisuje toplotno stanje estica, da su zanemarivanja
marginalna i da ispravnost ukupnog reenja zavisi prvenstveno od dovoljnog broja
izabranih trajektorija i ispravnog reenja hidrodinamikog segmenta problema.
4.3. Radijaciona razmena toplote
Radijaciona razmena toplote zasluuje posebnu panju iz dva razloga. Razmena
toplote zraenjem ima kljunu ulogu u svim visokotemperaturnim procesima (iji je
karakteristian predstavnik proces sagorevanja), a pored postojanja veoma obimne
literature i velikog broja radova ovaj problem je povezan sa mnogim tekoama i nije jo
uvek dovoljno rasvetljen. Poseban napor je potreban za prevazilaenje nepoznanica kod
adekvatnog opisa mehanizma toplotne radijacije. Zato se radijacionom transportu toplote
posveuje posebna panja.
Teorija prenosa energije zraenjem se razmatra sa pozicija kvantne mehanike i
elektromagnetne teorije. Inenjerski se prorauni baziraju skoro iskljuivo na
elektromagnetnoj teoriji, mada ona ne objanjava neke znaajne efekte radijacije, to
160
Glava 4
meutim nije presudno za praktina razmatranja. U stvari elektromagnetna teorija, koja

razmatra interakcije elektromagnetnih talasa sa materijom s mikroskopskog stanovita,
slui kao osnova za odreivanje makroskopskih radijacionih svojstava, koja ine
parametre teorije radijacionog transfera, a koja je bazirana na kvantitativnoj i
makroskopskoj analizi i koja je opte prihvaena za praktino izuavanje razmene
toplote zraenjem. Teorija radijacionog transfera razmatra interakciju radijacione energije
sa apsorbujuom, emitujuom i rasejavajuom sredinom na fenomenolokom nivou
zanemarujui talasnu prirodu radijacije i svodei problem na koncept geometrijske optike
u graninom opsegu talasa ekstremno male talasne duine odnosno visoke frekvencije,
to meutim, moe da ima svoje fiziko opravdanje.
Od spektra elektromagnetnih talasa, kojima se prenosi zraenje, na toplotne
zrake se odnose talasne duine izmeu 0,1 mm i 100 mm. U procesima sagorevanja se
javljaju toplotni radijacioni zraci talasne duine izmeu 0,5 mm i 10 mm, pri emu je
srednja talasna diina za sagorevanje ugljenog praha oko 2 mm.
Kao mera radijacije se obino uzima spektralni intenzitet koji predstavlja konanu
vrednost, kojoj tei koliina energije de frekventnog intervala od n do n+dn, koja se
transportuje kroz element povrine dA u vremenskom intervalu dt i koja je ograniena
prostornim uglom dW oko jedininog vektora, koji sa normalom na povrinu zaklapa
ugao q:
I=
de
dA , dW , dn , dt 0 cos qdAdW dndt
lim
(4.56)
Integralna vrednost intenziteta radijacije dobija se integracijom po svim talasnim

duinama, a srednja vrednost integracijom po prostornom uglu od 4p sterad. Analiza
radijacionog polja se najee izvodi razmatranjem intenziteta radijacije. Pogodnije je da
se intenzitet radijacije razmatra u funkciji frekvencija umesto talasnih duina, s obzirom
da se pri prelazu iz jednog medija u drugi usled promene indeksa refrakcije menja
talasna duina zraka, ali frekvencija ostaje ista. Intenzitet radijacije opisuje distribuciju po
pravcima radijacionog fluksa na razmatranu povrinu. Radijacioni fluks, ili vektor
radijacionog fluksa, predstavlja
neto tok radijacione energije odreenog frekventnog
r
intervala u datom smeru S po jedinici povrine i vremena:
r
Fn =
r
SdW
(4.57)
W= 4p
Ukoliko se uzme u obzir fluks iz svih pravaca na posmatranu jedininu povrinu dobija
se spektralni radijacioni fluks:
r r
Fn = (n Fn ) =
cos q dW
(4.58)
W= 4p
Radijacioni fluks kroz elementarnu povrinu i prostorni ugao od 2p stereoradijana za

izotropnu radijaciju je odreen izrazom:
q=I
cosq dW
(4.59)
W= 2p
i predstavlja emisionu snagu povrine. Za crnu povrinu integraljenjem se dobija:

q = pI b = E b
161
(4.60)
gde je vrednost Eb =sT4 data opte poznatim Stefan-Boltzmann-ovim zakonom.

Radijacioni zrak pri prolazu kroz fluid biva oslabljen usled interakcije sa
materijom. Pri nailasku na materiju jedan deo zraka biva reflektovan. Preostali deo biva
proputen kroz materiju, apsorbovan ili rasut. Apsorbovan fluks utie na promenu
toplotnog stanja materije. Rasipanje se javlja kod neuniformnosti sredine kroz koju zraci
prolaze, to praktino znai da je uzrok rasipanja prisustvo estica, odnosno kapljica u
gasu. Slabljenje intenziteta zraenja je proporcionalno samom intenzitetu zraenja i
duini, koju zrak prolazi. Za sivo telo u odsutnosti spektralne zavisnosti bie:
-
dI
= K t dS
I
Koeficijent slabljenja intenziteta zraenja Kt predstavlja zbir apsorpcionog koeficijenta i

koeficijenta rasipanja:
Kt = Ka + Ks
(4.61)
Tanost prorauna radijacionog transfera zavisi od poznavanja sa dovoljnom tanou

radijacionih svojstava medija, koja su odreena karakteristikama samog medija i
termodinamikim i geometrijskim uslovima u kojima se zraenje odigrava. Gasovi
praktino nemaju uticaja na rasipanje radijacione toplotne energije, ali apsorbuju i
emituju zrake selektivno na razliitim talasnim duinama. Eksperimentalno je utvreno
da je apsorpcija jednoatomnih i simetrinih dvoatomnih gasova najee zanemarljiva.
Asimetrini dvoatomni i vieatomni gasovi na odreenim talasnim duinama, tzv.
apsorpcionim pojasevima, zrae intenzivno. Egzaktan pristup pri odreivanju radijacionih
svojstava gasova zahteva uzimanje u obzir varijacije radijacionih svojstava po
elektromagnetnom spektru. U svrhu uproenja razvijeni su razliiti modeli za
aproksimaciju promene radijacionih svojstava gasova po pojedinim apsorpcionim
pojasevima. Za razmatranje procesa sagorevanja problem se delimino uproava s
obzirom na termalnu radijaciju u opsegu od 0,5 mm do 10 mm sa dominantnom talasnom
duinom od 2 mm [227]. Pored toga uticaj zraenja ai i estica u procesima
sagorevanja ini da zraenje gasova gubi na znaaju, tako da detaljno modeliranje
radijacionih svojstava gasova po spektru zraenja nema najee presudan uticaj na
tanost prorauna ali dosta uslonjava proraun. Prihvatljiv put za definisanje
radijacionih svojstava gasova je koritenje eksperimentalnih podataka. Radijaciona
svojstva gasova mogue je odrediti na primer na osnovu podataka Hottel-a [87] u
funkciji temperature, pritiska i koncentracije. Na primer, za emisivnost ugljen-dioksida i
vodene pare, koji su dominantni u procesima sagorevanja, za irok dijapazon situacija
mogue je koristiti empirijske relacije:
e CO2 = 7 ,2(PL) 0, 33 / T
e H 2 O = 72 P 0,8 L0, 6 / T
(4.62)
162
Glava 4
gde je L ekvivalentni put radijacionog zraka, koji je za proizvoljnu geometriju dat sa:
L=3,6V/A. Takoe su na raspolaganju literaturni podaci o merenjima radijacionih
svojstava ukupnih produkata sagorevanja. Emisivnost ai, koju ini amorfni ugljenik, je
obino vea od emisivnosti gasova u plamenu. Ona se takoe moe odrediti na osnovu
aproksimativnih relacija (npr. [227]). Kod ai nije problem odreivanja njenih optikih
karakteristika ve koncentracije u loitu, koju je dosta teko odrediti i za koju najee
nedostaju pouzdani podaci, tako da svaki sluaj zahteva posebnu analizu. êsto je
prihvatljivo da se uticaj ai uzme u obzir kroz korekciju emisivnosti gasne faze. Poto
rasipanje radijacije nije znaajno za gasove (i a), koeficijent apsorpcije/emisije se
moe odrediti iz Bouger-Lambert-ovog zakona:
Kag=-1/L ln (1-e)
(4.63)
Koritenje ovog srednjeg koeficijenta apsorpcije je pogodno za odreivanje radijacionog

transfera toplote u praktinim proraunima. Zadovoljavajua tanost se postie kod
transfera toplote u gasnoj sredini gde nisu prisutni veliki gradijenti temperature. Za iste
gasne sisteme sa velikim gradijentima temperature za egzaktnije proraune potrebno je
obezbediti spektralne koeficijente apsorpcije i emisije koji u optem sluaju nisu jednaki.
Kada je prisutna a u produktima sagorevanja upotreba srednjeg koeficijenta apsorpcije
je prihvatljiva bez obzira na gradijent temperature s obzirom da je ukupni srednji
koeficijent apsorpcije gasova i ai zajedno slaba funkcija temperature [246]. Kod
sagorevanja uglja ovome doprinosi i prisustvo estica uglja u produktima sagorevanja,
koje ine da relativni uticaj gasova na ukupno zraenje opada i tanost prorauna se
slabo moe poveati detaljnijim opisom radijacionih svojstava gasova.
Kod dvofaznih sistema, za odreivanje radijacionih karakteristika estica uglja,
polukoksa, leteeg pepela i dr. potrebno je poznavanje distribucije estica po prostoru,
veliini i obliku kao i spektralne zavisnosti kompleksnog indeksa prelamanja. Ovo ini
problem izuzetno komplikovanim i namee potrebu za odreenim aproksimacijama. Pri
tome je za sada najire prihvaen model baziran na tzv. Mie-ovoj teoriji koja je izvedena
iz egzaktnog reenja Maxwell-ove jednaine za rasipanje ravnog talasa pri nailasku na
predmet sferinog oblika. Prema Mie-ovoj teoriji, koeficijent apsorpcije za oblak estica
gustine Np je dat sa:
( )
K a m l , N p = Q a d p , l , m l A p f (d p )N p d d p
(4.64)
gde je ml kompleksni indeks refrakcije za estice, iji imaginarni deo odreuje veliinu
apsorpcije, a realni rasipanja. Izraz za koeficijent rasipanja zraka je po obliku identian
sa izrazom (4.64). Sposobnost (efikasnost) apsorpcije Qa i rasipanja Qs su funkcije
talasne duine l i parametra prelamanja (ili veliine estice) a=dpp/l. Distribucija veliina
estica je normalizovana tako da je
f ( d )d(d ) = 1 1. Oblik estica je takoe faktor koji

p
utie na radijaciona svojstva pojedinih estica. Meutim utvreno je [246] da se za oblak

estica ove razlike gube, tako da se uglavnom moe smatrati da su estice sferine.
Postoje vie predloga za uproeno odreivanje faktora efikasnosti radijacione
apsorpcije i rasipanja estica. Kao praktian za proraune sagorevanja uglja, koji su
ovde od primarnog interesa, moe se uzeti pristup opisan u ref. [227]. Za pretpostavljeni
163
koeficijent refrakcije od 1,93(1-0,5i) na talasnoj duini od 2 mm, koja je srednja talasna

duina za zraenje polukoksa, kompjuterskim proraunima odreene su vrednosti
efikasnosti apsorpcije, rasipanja i slabljenja zraka u funkciji parametra a=dpp/l do
vrednosti a=100. Radijaciona svojstva leteeg pepela su manje izvesna. Noviji radovi
(npr. [54]) daju odreeni uvid u radijaciona svojstva leteeg pepela. êstice pepela u
kojima dominiraju feritni oksidi imaju efikasnosti priblino jednake onima za polukoks,
dok su estice aluminosilikatne strukture praktino prozirne za radijaciju i njihova
apsorpciona efikasnost je manja za red veliine i vie. Rasipanje zraenja je rezultat
interakcije elektromagnetnih talasa i elektrinog naboja materije kroz koju prolaze. Za
razliku od gasnih molekula gde se javlja jedan dipol, kod estica se kao posledica
kompleksa molekula javlja red multipola, koji su uzroci pojave sekundarnih
elektromagnetnih talasa, odnosno radijacionog rasipanja. Za definisanje vrste rasipanja,
odluujua vrednost je parametar a=dpp/l. Za a<1 rasipanje spada u tzv. Reyleigh-eovu
oblast i ovaj se sluaj retko javlja u termoenergetskim problemima. U uslovima
sagorevanja, gasifikacije ili pirolize spraenog uglja, spektar estica je takav da je a >5,
to znai da rasipanje spada u oblast tzv. Mie teorije. Pri relativno maloj "gustini" estica
u gasu, ukupno rasipanje zraka je jednako zbiru rasipanja za pojedine estice. Tako
koeficijenti apsorpcije i rasipanja toplotnog zraenja imaju za disperznu fazu oblike:
K ap = Qa
p
4
Si N i d p,i
K sp = Qs
p
4
Si N i d p,i
(4.65)
gde su Qa i Qs sposobnost apsorpcije i rasipanja estica. Njihove orijentacione vrednosti

su Qa =0,8 i Qs = 0,4. Koeficijent apsorpcije gasne suspenzije je odreen sa:
Ka =
1 1
p
+ Qa S i N i d 2p,i
ln
L 1 - eg
4
(4.66)
Osnovni radijacioni transfer je predstavljen integro-diferencijalnom jednainom,

koja je analogna Boltzmann-ovoj jednaini u kinetikoj teoriji gasova. Za sluaj
apsorpcije i rasipanja kroz medij, ona ima oblik (npr.[87]):
r
( S ) I
= - ( K a , n + K s, n ) I n + K a , n I b , n +
P (S' S) I (S') dW
n
(4.67)
4p
Pored spektralnih i prostornih varijacija radijacionih svojstava medija, uzrok glavnih

tekoa pri proraunu transfera toplote zraenjem predstavlja fazna funkcija Pn, koja u
optem sluaju predstavlja verovatnou da e zrak frekvencije n' iz pravca S' unutar
prostornog ugla dW' biti skrenut u pravac S unutar ugla dW sa frekvencijom n. Za
koherentno rasipanje funkcija rasipanja nije zavisna od frekvencije pa se degenerie u
oblik kao u jednaini (4.67). U tom sluaju suma verovatnoa po svim pravcima mora biti
jednaka jedinici:
r
r
r
r
1
1
1
Pu (q )dW = 1
W =4p Pu (S S )dW =
W =4 p Pu (S' S)dW =
4p
4p
4p W =4 p
(4.68)
164
Glava 4
Fazna funkcija rasipanja predstavlja najveu nepoznanicu i uzrok glavnih tekoa pri
tretiranju radijacionog transfera toplote. Postoji niz predloga za definisanje fazne funkcije
rasipanja, koji veinom polaze od razvoja fazne funkcije u red Legendre-ovih polinoma:
Pn(q)= S nN= 0 Qn,n Yn (q)
gde q predstavlja ugao rasipanja, Yn (q) Legendre-ov polinom n-tog stepena, Qn,n
koeficijent ekspanzije koji se moe odrediti iz uslova ortogonalnosti Legendre-ovih
polinoma. Na ovaj nain je mogue dobiti analitiko reenje idealizovanog
jednodimenzionalnog problema radijacionog transfera toplote u rasejavajuem mediju
(npr. [155]). Iz analize je meutim oigledno da koritenje kompletne fazne funkcije
rasipanja na bazi Mie teorije postaje veoma komplikovano, a za viedimenzionalne
probleme pribliava se nemoguem. Zato se tei odreenim aproksimacijama. U svakom
sluaju aproksimacije fazne funkcije rasipanja su arbitrarne i mogu biti vrednovane
jedino sa praktinog stanovita. Za estice u komorama sagorevanja esto se
preporuuje delta Eddington aproksimacija [149], koja daje naglaeno rasipanje u smeru
prostiranja zraka. Za radijaciju u oblasti talasne duine od 2 mm predlae se [227]
aproksimacija dobijena na bazi Mie teorije:
Pu ( q ) =
8
( sin q - q cosq )
3p
(4.69)
Ona se preporuuje za pretpostavljene neprozirne estice leteeg pepela i sitne estice

polukoksa koje slabo rasipaju zrake. Ona daje umereno neizotropno rasipanje i sa njom
su dobijeni rezultati, koji se mogu oceniti kao pouzdani.
Jednaina radijacionog transfera toplote je integro-diferencijalna sa sloenim
spektralnim i prostornim varijacijama radijacionih svojstava medija, odnosno parametara
jednaine. Pored toga, tehniki sistemi, na koje se primenjuje, su uglavnom
viedimenzionalni sa individualnim specifinostima. Sve to ini da su odreena
zanemarivanja i aproksimacije neophodne. Generalni metod za reavanje jednaine
radijacionog transfera se za sada ne smatra moguim [146]. Postoje egzaktna reenja
za neke idealizovane jednodimenzionalne sluajeve i vie razliitih esto meusobno
teko prepoznatljivih modela: vie varijacija Monte Carlo metoda (npr. [45], [185]),
zonski metod [88], difuzione ili aproksimacije sferinih harmonika [149], aproksimacije
po diskretnim ordinatama [91], te hibridne (kombinacije navedenih) i druge metode.
Izbor metode zavisi od prirode fizikog sistema, karakteristika medija, potrebne tanosti
reenja, raspoloivostii i mogunosti kompjutera i drugog. Teko je izabrati generalno
najbolji model za razliite primene. Monte Carlo i zonski model daju veoma tane
rezultate, ali su zbog dimenzija i strukture (posebno Monte Carlo metod) nepogodne za
sprezanje sa reavanjem hemijski reaktivnih turbulentnih tokova. Rezultati su s druge
strane esto osetljiviji na radijaciona svojstva medija nego na vrstu modela [246]. Zato
pravi put u izboru modela treba da bude u skladu sa okolnostima i uz njegovu verifikaciju
uporeenjem sa ranije izuenim sluajevima. Od postojeih modela su samo difuzioni i
fluksni modeli kompatibilni sa numerikim algoritmima za reavanje sistema jednaina
dinamike fluida. Ukoliko se izuzmu grublja pojednostavljenja (algebarski modeli i dr.),
koja se u kompleksnim problemima ipak najee sreu, za probleme u termoenergetici i
procesnoj tehnici se kao najpogodniji biraju fluksni modeli.
165
4.3.1. estofluksni model radijacije

Kao to je ve reeno od postojeih modela za reavanje radijacionog transfera
toplote najkonzistentniji je model radijacionog fluksa ili fluks model, pre svega zbog
pogodnosti ugradnje u postojei algoritam za reavanje ostalih fenomena
visokotemperaturnih strujnih procesa. Kompatibilan sa parabolinim problemima je tzv.
model dva fluksa, koji daje dobre rezultate u sluaju dominantnog transfera toplote
zraenjem u pravcu normalno na pravac strujanja (npr. [73]). Reavanje sistema
eliptinih diferencijalnih jednaina nudi mogunost detaljnijeg uvida u proces kroz
kompleksnije razmatranje radijacionog transporta modelima etiri fluksa ili est
flukseva , koji tretiraju prostiranje energije zraenja du etiri odnosno est koordinatnih
poluosa. Osnovne postavke i matematiku formulaciju fluks modela radijacije su postavili
Chu i Churchill [21]. Kasnije su se pojavile brojne modifikacije ovog modela (npr. [228],
[59], [139], [112], [108], [22], [241], [181], [201] [202]), koje su uglavnom bile usmerene
ka odreenim racionalizacijama i pojednostavljenjima. Istraivanja [195] su pokazala da
se razliitim modelima dobijaju meusobno slini i saglasni sa eksperimentima rezultati,
to govori da postoji vie puteva do konanog cilja.
Jednainu (4.67) treba reiti za sve take unutar posmatrane zapremine.
Analitiko reavanje ovakvog sistema integrodiferencijalnih jednaina je vrlo
komplikovano ak i za najjednostavnije sluajeve, dok numeriko reavanje egzaktnih
jednaina zahteva mnogo kompjuterskog vremena, tako da je neophodno usvojiti neka
pojednostavljenja. Prvo pojednostavljenje se sastoji u tome da se ne vri integraljenje po
celom frekventnom spektru, ve samo po dominantnim linijama spektra. Najvei problem
predstavlja poslednji lan na desnoj strani jednaine (4.67), koji predstavlja prirast
energije zraenja usled rasipanja iz svih moguih pravaca. Ako bi se ovaj lan reducirao
na diferencijalni oblik, jednaina bi se znatno uprostila. Primenom fluks modela prostorni
ugao od 4p sterad, koji okruuje taku u prostoru, deli se na segmente, unutar kojih se
pretpostavlja uniformna distribucija intenziteta zraenja, ili se ova distribucija aproksimira
nekom pogodnom funkcijom. Nakon toga se jednaina integrali po svakom segmentu
posebno. Ovim se postupkom dobija sistem parcijalnih diferencijalnih jednaina, koje je
potrebno simultano reiti. U zavisnosti od broja jednaina, odnosno broja segmenata na
koje je podeljen prostorni ugao od 4p sterad, razlikujemo modele dva fluksa, etiri fluksa
ili est flukseva. Model dva fluksa svodi priblem transfera toplote radijacijom na
jednodimenzionalni. Sa njime se dobijaju tani i saglasni sa drugim modelima rezultati u
sluaju izotropne radijacije i radijacije sa dominantnim pravcem prostiranja. Utvreno je
[202] da je anizotropija rasipanja zraka uzrok netanosti prorauna sa modelom dva
fluksa. Zato za neizotropno rasipanje treba koristiti kompleksnije modele. Model etiri
fluksa tretira problem toplotne radijacije kao ravanski, dok model est flukseva uzima u
obzir prostornu prirodu prostiranja toplotne radijacije. Za osnosimetrine probleme
jednaine za ova dva modela postaju po obliku iste ali se koeficijenti, a esto i dobijeni
rezultati, razlikuju. Razlika potie otuda to model etiri fluksa zraenje u obodnom
pravcu jednostavno zanemaruje. Zato je model est flukseva teoretski ispravniji i
egzaktniji i za osnosimetrine probleme.
Model est flukseva se bazira na izvoenju energetskog bilansa za est
diskretnih intenziteta zraenja u pozitivnim i negativnim smerovima koordinatnih osa. Da
bi se rasipanje zraenja, predstavljeno poslednjim lanom na desnoj strani jednaine
(4.67), tretiralo kao anizotropno, uvode se komponente rasipanja unapred, unazad i
bono u odnosu na upadno zraenje. Ove komponente definisane su na sledei nain:
166
Glava 4
p /2
-komponenta rasipanja u napred:
f = 2p
P(q) cos q sin qdq

2
0
p
-komponenta rasipanja u nazad:
b = 2p
P(q) cos q sin qdq

2
(4.70)
p 2
-komponente bo ~nog rasipanja:
s = (1 - f - b) / 4
pri emu je koritena okolnost da je rasipanje na sfernim esticama osnosimetrino u

odnosu na pravac upadnog radijacionog zraka. Fazna funkcija P(q) zavisi od veliina
estica, indeksa refrakcije i talasne duine zraenja. U sluaju izotropnog rasipanja
( P(q) = 1 4 p ) moe se pokazati da relacije (4.70) za komponente rasipanja poprimaju
zajedniku vrednost:
1
(4.71)
6
Za aproksimaciju fazne funkcije date sa (4.69) moe se pokazati integraljenjem izraza
(4.70) za karakteristine parametre rasipanja, da oni poprimaju vrednosti:
p 1
1
f =b=
;
s
(4.72)
12 4
8
f = b = s=
Jednostavnim bilansiranjem intenziteta zraenja u pozitivnim i negativnim smerovima za

sve tri koordinatne ose dobija se sistem jednaina [228]:
I
1 dI +x
= -(1 - W 0 f ) I +x + W 0 bI -x + W 0 s I +r + I -r + I q+ + I q- + (1 - W 0 ) b
K t dx
6
(4.73)
I
1 dI -x
= -(1 - W 0 f ) I -x + W 0 bI +x + W 0 s I +r + I -r + I q+ + I q- + (1 - W 0 ) b
K t dx
6
(4.74)
I
1 d (rI +r )
= -(1 - W 0 f ) I +r + W 0 bI -r + W 0 s I +x + I -x + I q+ + I q- + (1 - W 0 ) b
rK t dr
6
(4.75)
I
1 d ( rI -r )
= -(1 - W 0 f )I -r + W 0 bI +r + W 0 s I +x + I -x + I +q + I q- + (1 - W 0 ) b
rK t dr
6
(4.76)
I
1 dI q+
= -(1 - W 0 f ) I q+ + W 0 bI q- + W 0 s I +x + I -x + I +r + I -r + (1 - W 0 ) b
rK t dq
6
(4.77)
I
1 dI q= -(1 - W 0 f ) I q- + W 0 bI q+ + W 0 s I +x + I -x + I +r + I -r + (1 - W 0 ) b
rK t dq
6
(4.78)
gde je W 0 = K s K t albedo radijacionog rasipanja, K t = K a + K s totalni koeficijent

zraenja, a Ib intenzitet zraenja crnog tela. Jednaine su napisane u cilindrinom
167
koordinatnom sistemu radi lakeg praenja kasnijeg svoenja na osnosimetrini

problem. Jednaine (4.73) do (4.78) se mogu kombinovati da daju sistem jednaina
drugog reda difuzionog tipa koji se jednostavno reava numerikim algoritmima
razvijenim za primenu u dinamici fluida. U tu svrhu se uvodi pojam neto radijacionog
fluksa:
r r
r
Q = I+ - I-
(4.79)
i totalnog radijacionog fluksa:
r r
r
F = I+ + I-
(4.80)
Oduzimanjem jednaina za intenzitet zraenja u negativnom smeru od odgovarajue

jednaine za intenzitet zraenja u pozitivnom smeru za pojedine koordinatne ose, moe
se pokazati da je na primer za koordinatu x:
Q x = GZ
dFx
dx
(4.81)
gde je koeficijent radijacione difuzije GZ dat sa

GZ = -
1
K t [1 - W 0 ( f - b )]
(4.82)
Sabiranjem odgovarajuih jednaina za intenzitete zraenja u pozitivnim i negativnim

smerovima koordinatnih osa, dobijaju se jednaine difuzionog tipa za totalne radijacione
flukseve Fx, Fr i Fq , koje se reavaju simultano sa ostalim jednainama razmene koliine
kretanja, toplote i mase:
Ib
1 d dFx
GZ
= -(1 - W 0 f - W 0 b) Fx + 2W 0 s( Fr + Fq ) + (1 - W 0 )
K t dx
dx
3
I
1 d d( rFr )
GZ
= -(1 - W 0 f - W 0 b)Fr + 2W 0 s( Fx + Fq ) + (1 - W 0 ) b
rK t dr
dr
3
(4.83)
Ib
1 d 1 dFq
GZ
= -(1 - W 0 f - W 0 b) Fq + 2W 0 s( Fx + Fr ) + (1 - W 0 )
rK t dq r dq
3
Polazei od modela "est flukseva", uz pretpostavku osnosimetrinosti
( dI q+ dq = dI -q dq , odnosno I q+ = I q- ) na isti nain se dobija sistem od dve jednaine
+
difuzionog tipa za totalni radijacioni fluks u aksijalnom (Fx = Ix + Ix ) i radijalnom pravcu
(Fr = Ir+ + Ir- ):
168
Glava 4
1
F
(G z x ) = ( C1 + C2 ) Fx + 2 C3 Fr + 2 C4 I b
x
Kt x
1 1
Fr
(G z r
) = (C1 + C2 ) Fr + 2 C3 Fx + 2 C 4 I b
r
Kt r r
(4.84)
Totalni radijacioni fluks u obodnom pravcu je u tom sluaju odreen sa:

(4.85)
Fq = 2 C5 (Fx + Fr ) + 2 C6 Ib
Koeficijenti jednaina (4.84) i (4.85) u optem sluaju imaju oblik:
C1 = -(1 - Wo f) + [ 2 W 2o s2 / (1 - W o f - Wo b)]
C2 = W o b + [ 2 W 2o s2 / (1 - Wo f - W o b)]
2 2
C3 = W o s + [ 2 W o s / (1 - W o f - W o b)]
2 2
C4 = [ (1 - W o ) / 6] 1 + [ 2 W o s / (1 - W o f - W o b)]
(4.86)
C5 = W o s / (1 - W o f - W o b)
C6 = (1 - Wo ) / [ 6(1 - W o f - W o b)]
Rezultati prorauna radijacionog transfera toplote dosta zavise od koritenog izraza za

faznu funkciju. Za praktine proraune je esto mogue koristiti model izotropne
radijacije kada karakteristini parametri rasipanja poprimaju zajedniku vrednost f = b = s
= 1/6. Koeficijenti dati sa (4.86) u tom sluaju imaju oblike:
C1 + C 2 =
3K a + K s
= C'1
3K a + 2 K s
2C 3 + 2 C 5 =
2C 4 + 2 C 6 =
Ks
= C' 2
3K a + 2K s
Ka s
3K a + 2 K s
= C' 3
(4.87)
169
1000 1100 1250 1400
1550 1700 1850 2000 1850 1700 1550 1400 1300
T [K]
200
160
ref. (149)
model sest
flukseva
Qw 120
(kW/m2 )
80
40
0
0
3
L (m)
Sl. 4.4. Upore| enje fluksnog modela toplotnog zra~enja sa podacima iz ref. (106)
Granini uslovi za jednaine radijacionog transfera toplote definiu intenzitet zraenja
zida koji je jednak zbiru sopstvenog zraenja zida i reflektovanog zraenja od medija uz
zid. Pod pretpostavkom sive i difuzione povrine zida, ovaj granini uslov se moe u
optem sluaju predstaviti izrazom:
I -w = e w
s 4 1- ew
Tw +
p
p
r r
I ( s n)dW
+
(4.88)
W= 2p
r
r
gde je s jedinini vektor u pravcu upadnog zraka, a n jedinini vektor normalan na
povrinu.
Razmena toplote radijacijom ulazi u entalpijsku jednainu kao izvor odnosno
ponor toplote. Neto zapreminski radijacioni fluks je jednak:
r
q r = div(Qr ) = Ka (Fx + Fr + Fq - Ib )
(4.89)
Kod dvofaznih problema ovaj radijacioni fluks se deli na deo koji apsorbuje odnosno
emituje gasna faza qrg i disperzna faza qrp = Qrp . Np, pri emu je:
q rg = K ag ( Fx + Fr + FQ - I b )
q rp = K ap ( Fx + Fr + FQ - I b )
(4.90)
Ovako koncipiran model treba da da realnu sliku radijacionog transfera toplote.

Osnovna zamerka koja mu se moe staviti je da je povezanost flukseva u pojedinim
pravcima samo preko koeficijenata rasipanja i da se kod isto apsorpcionog medija gubi.
170
Glava 4
Meutim, postoji primedba koja se generalno moe staviti za sve modele. Mada uoena,
interakcija turbulencija-radijacija se bez izuzetka u proraunima zanemaruje.
Turbulentne fluktuacije temperature i koncentracija mogu da utiu na radijacioni transfer
toplote kroz fluktuacije Planck-ove funkcije Ib,n i koeficijenata apsorpcije i rasipanja.
Primena Reynolds-ove tehnike osrednjavanja na jednainu (ili formalno reenje)
radijacionog transfera [246] silno uslonjava i poveava raunski i onako sloen
problem. Osrednjavanje pojednostavljenih jednaina (npr. fluks model) uslovljava pojavu
korelacija tipa K' n I' n za koje nema raspoloivih informacija. Zato se uz pretpostavku
statistike nezavisnosti svojstava pojedinih vrtloga, to implicira nepostojanje korelacija
izmeu temperatura i koncentracija (to omoguava K' n I' n = K' n I' n ), prihvata
pretpostavka da je promena radijacije pri prolazu kroz vrtlog neznatna i da lokalne
fluktuacije radijacionih svojstava slabo utiu na transfer energije zraenja. Uprkos svim
naporima, zbog svoje sloenosti problem radijacionog transfera toplote hemijski
reaktivnih dvofaznih sistema u viedimenzionalnim geometrijama nije jo uvek
zadovoljavajue reen. Reenje jednostavnih primera nije sigurna garancija za ispravno
reenje sloenih problema. Za testiranje treba birati izuene sloenije i konkretnom
problemu slinije sluajeve. Za verifikaciju i optu ilustraciju performansi opisanog
modela, na sl. 4.4. je prikazano uporeenje sa egzaktnim reenjem iz ref. [149]. To je
sluaj radijacionog transfera toplote u apsorpciono-rasejavajuoj sredini cilindrine
geometrije sa definisanim temperaturnim poljem. Poluprenik cilindra je R=1m, a duina
L=6m. Koeficijent rasipanja je Ks =1 m-1 , a albedo rasipanja W0 =0,5. Temperatura zida
je Tw =500 K, a emisivnost zida ew =0,7. Na sl.4.4 je prikazana distribucija radijacionog
fluksa na zid cilindra za prikazanu raspodelu temperatura du cilindra.
Fluksni model spregnutog apsorpcionog zraenja
Kao to je ve reeno, u sluaju isto apsorpcionog zraenja gubi se povezanost
fluksa zraenja u pravcu pojedinih osa. U cilju prevazilaenja ovog problema De Marco i
Lockwood [40] su predloili model za isto apsorpciono zraenje u kome je svaki
radijacioni fluks povezan sa intenzitetima zraenja u pravcu svih koordinatnih poluosa.
Jednaina radijacionog transfera toplote (4.67) se za sluaj zanemarivanja rasipanja i
spektralnog karaktera zraenja moe predstaviti u obliku:
r
sT 4 ( r )
r r
r r
r
I
( s ) I( r , s) = - K a I( r , s) + K a
p
(4.91)
r r
r
gde je I( r , s) intenzitet zraenja u taki odreenoj vektorom poloaja r i u pravcu
r
jedininog vektora s . Distribucija intenziteta zraenja po pojedinim pravcima je
aproksimirana razvojem u Taylor-ov red:
r r
I( r , s) = x x A x + x y A y + x z A z + x 2x B x + x 2y B y + x 2z B z
(4.92)
r
gde su xi kosinusi pravaca jedininog vektora s sa koordinatnim osama. Koeficijenti Ai i
Bi su funkcije samo vektora poloaja i sa intenzitetima zraenja su povezani relacijama:

Ai =
I +i - I -i
;
2
Bi =
171
I +i + I -i
;
2
i = x, y , z
(4.93)
Uvrtavanjem izraza (4.92) za intenzitete zraenja u transportnu jednainu (4.91) i

integraljenjem po prostornim uglovima oko koordinatnih osa dobija se set od tri
meusobno spregnute jednaine za totalne radijacione flukseve. Ove jednaine dobijene
matematikom procedurom opisanom u ref. [40] imaju oblik (npr. za x-pravac):
sT 4
1 Fx
+ Fy + Fz
= 3K a Fx - K a
x K a x
p
(4.94)
gde su totalni radijalni fluksevi odreeni sa:

Fx =
p
1
1
Bx + By + Bz
2
2
2
Fy =
p
1
1
By + B x + Bz ;
2
2
2
Fz =
p
1
1
Bz + B x + By
2
2
2
Transportne jednaine za totalne radijacione flukseve u pravcima ostale dve koordinatne

ose su potpuno analogne izrazu (4.94). Izvorni lan usled toplotne radijacije u
entalpijskoj jednaini u ovom sluaju ima oblik:
qr =
4
sT 4
K a Fx + Fy + Fz
3
p
(4.95)
Iz izraza za neto radijacioni fluks kao razlike apsorbovanog i emitovanog fluksa dobija se
izraz za granine uslove na zidu, koji na primer za x-pravac ima oblik:
e w Fx
2( 2 - e w ) Fx
s
= e w Tw4
3K a
x
p
(4.96)
Ovaj model je namenjen sluajevima kada se rasejanje zraenja moe zanemariti, to

znai za monofaznu gasnu sredinu. On se zbog svoje jednostavnosti esto koristi i za
dvofazne sisteme sa esticama, pri emu se mogu dobiti nerealno male vrednosti
radijacionog transfera toplote.
4.3.2. Zonalni model razmene toplote zraenjem

Aktuelni razvoj matematikih modela visokotemperaturnih, a posebno procesa
sagorevanja, baziran je, uglavnom, na modeliranju turbulentnih transportnih fenomena.
Jedan od nedostataka ovog pristupa se odnosi na zanemarivanje direktnog transfera
toplote radijacijom izmeu nesusednih kontrolnih elija i viestruke refleksije radijacije o
zidove komora. Zonalni metod [87] se smatra realistikom emom za proraun
radijacione razmene toplote u odnosu na prostornu distribuciju oslobaanja i razmene
toplote u loitima ili drugim visokotemperaturnim komorama, ali ne nudi efikasno
172
Glava 4
povezivanje sa proraunskim procedurama turbulentnih konvektivno-difuzionih tokova u

procesu. To je mogue delimino prevazii intuitivnom aproksimacijom strujne slike ali
nove performanse kompjutera otvaraju mogunosti za efikasnije povezivanje zonalnog
metoda sa klasinim pristupom modeliranja turbulentnih transportnih procesa. Zato ovaj
metod dobija na aktuelnosti.
Termalna radijacija je osnovni vid transfera toplote u loitima kotlova i drugih
industrijskih pei. Zonalni metod (ili Hottel-ov zonalni metod) predstavlja uspean
pokuaj u nastojanjima egzaktnijeg odreivanja lokalnog rasporeda radijacione
apsorpcije toplote u neizotermnim visokotemperaturnim uslovima i u geometrijama gde
se problem ne moe svesti na jednodimenzionalni ili dvodimenzionalni. Postoji vie
varijacija zonalnog metoda. Pri tome, ovaj metod predstavlja neto sasvim razliito od
prorauna loita po zonama standardnim normativnim postupcima, to se kod nas
esto naziva zonalnim metodom. Prema zonalnom metodu [87] jednaine bilansa
energije formiraju se za svaku od zapremina i povrina, na koje su podeljeni neizotermni
prostor i okruujue povrine i koji se mogu smatrati priblino izotermnim. Iz dobijenog
sistema jednaina mogu se iterativnim postupkom izraunati nepoznate temperature i
toplotni fluksevi u pojedinim zonama. Metod je namenjen i prilagoen tretmanu razmene
toplote radijacijom, ali se jednostavno dopunjuje i ostalim vidovima transfera energije.
Direktne povrine razmene
Razmena toplote zraenjem izmeu dve posmatrane zone u zatvorenom prostoru
se sastoji od sume direktnog radijacionog fluksa izmeu posmatranih zona i
reflektovanih flukseva, iji su originalni emiteri posmatrane zone. Simultano se vri
transfer radijacione energije svake sa svakom zonom u sistemu. U sluaju da zidovi, koji
okruuju posmatrani prostor, predstavljaju crna tela, nee biti refleksije, ve samo
postoje fluksevi direktne razmene, koji se definiu u funkciji direktnih povrina razmene.
Razlikuju se direktne povrine razmene izmeu zapreminskih zona g m g n , izmeu
povrinskih zona s i s j i izmeu zapreminskih i povrinskih zona g m si i za sivi izotropno

rasejavajui medij su oblika:
K2
gm gn =
p
T (Smn )
dVm dVn
2
Smn
Vm Vn
(4.97)
K2
si g m =
p
T (Sim ) cos q i
dA i dVm
2
Sim
Vm A i
(4.98)
K2
si s j =
p
AiA j
T (Sij) cos q i cos q j

2
Sij
dA j dA i
(4.99)
Za sivi izotropno rasejavajui medij transmitivnost zraka je data sa T=exp(-KS), gde je S

rastojanje izmeu elementa dve kontrolne elije. Sa q je oznaen ugao izmeu upadnog
zraka i normale na povrinu zida. U optem sluaju je K=Ka+Ks. Moe se pokazati da
vae uslovi reciprociteta:
gm gn = gn gm ;
si g m = g m s i ;
173

si s j = s j s i
(4.100)
Na osnovu ovako definisanih direktnih povrina razmene, fluks toplotnog zraenja, na

primer od gasne zone "m" ka povrinskoj zoni "i", bie dat sa:
q m,i = (g m s i ) u 2 s T4m
(4.101)
gde je u indeks refrakcije medija. Direktne povrine razmene definisane jednainama

(4.97) - (4.99) su odreene grafikim integraljenjem u funkciji karakteristine dimenzije
zone B i koeficijenta apsorpcije zraenja Ka =K i date tabelarno i dijagramski u
referencama [87] i [88]. Do njih se naravno moe doi direktno integraljenjem izraza
(4.97)(4.99), to je kod konkretnih prorauna obino praktinije. Moe se pokazati da
ovako definisane direktne povrine razmene moraju da zadovolje uslove da je suma
flukseva jedne zone ka svim ostalim ukljuujui i samu sebe jednaka ukupnom
radijacionom fluksu emitovanom iz te zone, to se moe predstaviti izrazima:
S n g m g n + S i g m si = 4KVm ;
S j si s j + S m si g m = A i
(4.102)
Totalne povrine razmene

Realni zidovi loita nisu naravno crni, ve apsorpciono-reflektivni. Reflektovana
energija se distribuira meu sve gasne i povrinske zone u skladu sa geometrijskom
konfiguracijom i radijacionim karakteristikama zona. Delimino biva apsorbovana, a
delimino ponovo reflektovana, tako sve dok ne bude potpuno apsorbovana. Uzimanje u
obzir ovog sloenog procesa se izvodi preko totalnih povrina razmene. U skladu sa
procedurom predloenom u ref. [87] totalne povrine razmene izmeu zapreminskih tj.
gasnih i povrinskih zona i gasnih zona meusobno dobijaju se reavanjem sistema
jednaina:
NS
(s s
j= 1
i j
Rm, j - d ij
A i Rm, j
) = - g m si ;
ri
i = 1,....... NS
(4.103)
gde je ri = 1 - e i reflektivnost povrine i. Za NG zapreminskih zona potrebno je reiti

NG (m=1,...NG) ovakvih sistema jednaina po nepoznatim reflektujuim fluksevima Rm,j .
U svakom od tih sistema jednaina se pretpostavlja da je samo jedna zona m originalni
emiter zraenja sa snagom zraenja crnog tela jednakoj jedan, dok je originalno zraenje
ostalih zona jednako nuli. Totalne povrine razmene se dobijaju u funkciji reflektujuih
flukseva:
e
G m S i = S i G m = A i i Rm,i ;
ri
NS
G m G n = g m g n + s i g m R m,i
i =1
(4.104)
174
Glava 4
Za odreivanje totalnih povrina razmene izmeu povrinskih zona takoe se

pretpostavlja redom da je samo jedna zona (ovog puta povrinska) orginalni emiter sa
emisionom snagom crnog tela jednakoj jedan, dok je originalno zraenje svih ostalih
povrinskih i zapreminskih zona jednako nuli. Totalne povrine razmene izmeu
povrinskih zona se takoe dobijaju iz bilansa energije za sve povrinske zone u
sistemu, ime se dobija sledei sistem jednaina:
A i Rio,i
(s
s
)
=
s
d
R
io,
j
ij
i j
io si e io ;
ri
j= 1
NS
i = 1,....... NS
(4.105)
gde indeks io oznaava zonu orginalnog emitera. Iz NS (io=1,..., NS) sistema ovakvih
jednaina dobijaju se totalne povrine razmene:
Ajej
A i ei
S i S j = S jS i =
Rio, j =
R i, jo
rj
ri
(4.106)
Ovako definisane totalne povrine razmene treba da zadovolje uslove:

NG
S
S
+
i j S jG m = ej A j;
NS
G
G
+
m n G m S j = 4KVm
NS
i =1
NG
m =1
n =1
(4.107)
j= 1
Jednaine transfera i radijaciona svojstva

Zonalni model reducira integro-diferencijalne jednaine, koje opisuju radijacioni
transfer toplote, u sistem nelinearnih algebarskih jednaina. Bilans energije za
zapreminske zone rezultira u sistem jednaina:
G mG n En +
NG
n =1
NS
S G
j
j= 1
E j - 4 KVm E m + Q Vostm = 0;
m = 1,..., NG
(4.108)
Za povrinske zone se dobija:

NS
S S
j
j=1
Ej +
NG
Si
n S i E n - e i A i E i + Q ost = 0;
G
n =1
i = 1, ... , NS
(4.109)
Sa Qost su oznaeni ostali vidovi transfera energije, koji u optem sluaju obuhvataju
konvekciju, kondukciju sa susednim zonama i izvor usled hemijskih reakcija (videti
primer u glavi 6.). Sistem jednaina bilansa energije za pojedine zone u zatvorenom
radijacionom sistemu se u matrinoj notaciji moe predstaviti sa:
[ T ] M M [ E] M 1 = [ R ] M 1
(4.110)
Dimenzija kvadratne matrice koeficijenata
[T] M M
je jednaka zbiru svih zona,
M=NG+NS. Sa [ E] M 1 = sT je oznaen vektor nepoznatih energija zraenja crnog tela

4
i
175
na temperaturama pojedinih zona, a sa [ R ] M 1 vektor slobodnih lanova. Iz sistema od

NG+NS jednaina treba odrediti NG+NS nepoznatih radijacionih flukseva, odnosno
temperatura. U jednainama bilansa energije toplotna radijacija je predstavljena u funkciji
temperature na etvrti stepen, dok su konvektivno-konduktivni lanovi linearno zavisni
od temperature tako da se dobija sistem nelinearnih algebarskih jednaina. Sistem
jednaina (4.110) se uobiajeno reava Newton-Raphson (ili nekom drugom) iterativnom
metodom. Za manje sisteme jednaina mogue je reavanje po nepoznatoj E egzaktnim
postupkom inverzije matrice. Reenje se dobija iz proizvoda inverzne matrice
koeficijenata i vektora slobodnih lanova:
[E] M1 = [T -1 ] M M [ R ] M1
Sam postupak prorauna je u optem sluaju iterativan. Reavanje sistema jednaina se
ponavlja sve dok se ne dobiju razlike temperatura sa kojima se ulazi u proraun i onih
dobijenih proraunom, manje od neke zadate male vrednosti.
Tanost prorauna radijacionog transfera zavisi od poznavanja radijacionih
svojstava medija. U cilju uproenja razvijeni su razliiti modeli za aproksimaciju
promene radijacionih svojstava gasova po pojedinim apsorpcionim pojasevima
elektromagnetnog spektra. Kao podesan ocenjuje se pristup prema kome se emisivnost
realnog gasa modelira kao zbir ponderisanih emisivnosti vie sivih gasova:
n
e g = ai (1 - exp (- Ki L))
(4.111)
i =1
pri emu je Sai=1. Pri tome se najee uzima sluaj sa jednim prozranim i jednim ili
dva siva gasa. Koeficijenti slabljenja zraka Ki i koeficijenti ponderisanja ai se odreuju iz
sistema jednaina (4.111), u koje se uvrtavaju poznate tabelarne vrednosti e za poznate
parcijalne pritiske pojedinih gasova i pretpostavljene razliite ekvivalentne duine L
puteva radijacionog zraka. Ovaj model je pokazao dobro slaganje sa izmerenim
vrednostima emisivnosti realnog gasa [237]. Totalne povrine razmena se odreuju kao
ponderisane sredine totalnih povrina razmene za pojedine apsorpcione pojaseve. Za
razmatranje procesa sagorevanja uglja problem se delimino uproava s obzirom da se
za neluminozne plamenove (to je sluaj kod sagorevanja uglja) moe smatrati da je
koeficijent apsorpcije slabo osetljiv na promenu temperature [140]. Uopte za
inenjerske proraune preporuuje se procena apsorpcionih i emisionih karakteristika
gasne faze na bazi srednje temperature u loitu [88]. U loitima su dominantni
koeficijenti apsorpcije usijanih estica uglja i pepela [141], tako da detaljno modeliranje
radijacionih svojstava gasova slabije utie na tanost prorauna, ali dosta poveava
obim prorauna, to sve govori u prilog uzimanja srednjih koeficijenata apsporpcije
gasne faze. Varijacijama se kasnije moe izolovati uticaj koeficijenta radijacije na
rezultate prorauna. Pri relativno maloj "gustini" estica u gasu za koeficijente apsorpcije
i rasipanja gasne suspenzije plamena se mogu koristiti izrazi (4.65) i (4.66). Pri
odreenoj optikoj debljini poveanje koeficijenta rasejanja uvek vodi smanjenju
apsorptivnosti i emisivnosti plamena, a samim tim pogoranju razmene toplote u loitu
[15]. Fiziki se to moe objasniti to se poveanjem koeficijenta rasejanja, poveava
verovatnost ouvanja kvanta energije pri prolazu kroz posmatrani sloj, to vodi
poveanju slobodnog puta zraka i odgovarajuem smanjenju apsorptivnosti sloja.
Rasejanje predstavlja u sutini redistribuciju zraenja unutar sistema, to se uzima u
176
Glava 4
obzir kod difuzionih ili fluks modela. Kod zonalnog modela uticaj efekata rasejanja
radijacije se ne uzima direktno u obzir, ali ga je mogue uzeti u obzir indirektno
odreenim smanjenjem koeficijenta apsorpcije. Stepen ovog smanjenja nije jo uvek
razjanjen.
Zonalni metod zahteva poznavanje strujne slike u loitu ili drugom razmatranom
prostoru. Njegovo povezivanje sa standardnim proraunima turbulentnih transportnih
procesa nije jo uvek reeno na zadovoljavajuem nivou. Jedna od mogunosti je
reavanje entalpijske jednaine na bazi zonalnog modela, zatim dobijeno temperaturno
polje fiksirati i sa njim reiti jednaine konzervacije koliine kretanja i mase standardnim
postupkom, pa ponovo reiti entalpijsku jednainu sa novim strujnim poljem i tako sve
dok se ne dobije konvergentno reenje. Druga mogunost je razmatranje radijacionog
transfera zonalnim metodom nezavisno od drugih mehanizama transfera energije i zatim
slino kao kod fluksnog modela uvesti izvor usled zraenja u entalpijsku jednainu. U
tom sluaju, izvor toplote usled radijacije se moe predstaviti preko sume neto
radijacionih flukseva izmeu posmatrane kontrolne zapremine i svih ostalih zona u
kavitetu. Neto radijacioni fluks za prostornu zonu m se moe predstaviti sa:
NG

NS
(4.112)
q r ,m = G n G m E n - G n G m E m + S j G m E j - G n G m E m
n= 1
j= 1
gde su G n G m , S j G m , ... povrine usmerene razmene, a En =sT4 intezitet zraenja crnog
tela na temperaturi zone n. Strelica polazi od zone sa koje se emituje zraenje,

odnosno od zone ija je temperatura referentna za odreivanje totalnih povrina
razmene. Povrine usmerene razmene predstavljaju ponderisane totalne povrine
razmene za razliite temperature, koje odgovaraju paru posmatranih zona. Na primer za
model dva siva plus jedan prozraan gas za K1 i K2 (odreene iz (4.111)) odreuju se na
isti nain za temperature Tm i Tn ponderacioni koeficijenti a1 , a2 , i a0 i totalne povrine
razmene G m G n . Povrine usmerene razmene su tada odreene sa:

G m G n = a 1 ( Tm ) G m G n
+ a 2 ( Tm ) G m G n
T = Tm
T= Tn

G m G n = a 1 ( Tn ) G m G n
+ a 2 ( Tn ) G m G n
T= Tm
T= Tn
(4.113)
U svakom sluaju se moe oekivati problem usaglaavanja vrednosti u kontrolnim

takama, s obzirom da se teko moe postii da numerike mree za zonalni metod i
metod kontrolnih zapremina budu iste. Zbog toga je potrebno osrednjavanje varijabli pri
prelazu iz jedne numerike mree u drugu da bi se dobile realne vrednosti za pojedine
kontrolne take. Takoe treba rei da zonalni metod ne mora bezuslovno da predstavlja
egzaktniji pristup. Pri velikoj optikoj debljini medija u loitu ili drugom kavitetu slabljenje
zraka je tako veliko da dolazi do razmene toplote samo izmeu susednih (ili ne mnogo
udaljenih) zona, a promena temperature moe da bude znaajna unutar samih
zapreminskih zona. U tom sluaju bolja tanost se dobija tretiranjem radijacione razmene
toplote kao difuzioni proces, kao to je to sluaj kod fluks modela.
4.4. Razmena mase izmeu faza
177
U disperznim sistemima nema tendencije ka temperaturnoj i koncentracijskoj

ravnotei u infinitezimalnim zapreminama kao kod kontinuuma. Pri razmeni mase,
estice ne komuniciraju meu sobom ve sa fluidom sa kojim su u kontaktu.
Ponaanje estica predstavlja njihov odgovor na toplotnu, hemijsku i fiziku sredinu
u kojoj se nalaze. Vremenska i lokacijska istorija estica ili kapljica jedan je od
kontrolnih faktora ukupnog procesa. Zato je neophodno povezivanje fizikih procesa
i heterogenih hemijskih reakcija na povrinama estica sa ostalim efektima
turbulentnog toka. Pri tome se kao ograniavajui faktori najee javljaju kinetika
samog procesa razmene mase i filmska difuzija na povrini estice. Tokovi sa
rasprenom vrstom ili tenom fazom u struji fluida, u kojima se masa estica ili
kapljica menja, su mnogobrojni i vezani su za razliite tehnike procese. I kada nisu
prisutne hemijske reakcije, mogua je pojava transfera mase izmeu faza usled isto
fizikih procesa (isparavanje, kondenzacija, suenje, devolatilizacija...), koji su
uglavnom posledica promena agregatnog stanja komponenata estica ili fluida.
Karakteristian primer je isparavanje vlage sa povrine estica, sa kojim se mogu
jednostavno uspostaviti paralele za druge praktine probleme. Promena mase u
vremenu usled difuzionog transfera izmeu faza za svaku pojedinanu esticu
pretpostavljenog sferinog oblika je odreena relacijom:
dm p
dt
= - p = -Sh r D p d p X p - X g = - k d r p d 2p X p - X g
(4.114)
koja je poznata iz teorije transportnih pojava [13] i analogna je jednaini (4.51)

odnosno (4.55) za transport toplote. Sa X p i X g su oznaene koncentracije
komponente koja naputa esticu (pare) na povrini estice i u gasnoj fazi.
Empirijska relacija za difuzioni koeficijent transfera mase kd je odreena Sherwoodovim brojem:
Sh =
kddp
D
= 2 ,0 + 0,65 Re 1p 2 Sc 1 3
(4.115)
Efekat burnog transfera mase (oduvavanja) na povrini estice je mogue uzeti u

obzir korekcijom Sherwood-ovog broja [226]:
Sh b = Sh
Bm
exp(B m ) - 1
(4.116)
gde je parametar Bm dat sa:

Bm =
p
2pd p D
(4.117)
Prilikom razmene mase sa okolinom u principu se menjaju i gustina i prenik estice.

Meutim, kod konkretnih prorauna integraljenje jednaine (4.114) za promenu mase
estice se izvodi za dva granina sluaja: pri konstantnoj gustini estice (npr.
isparavanje kapljica) ili pri konstantnom preniku estica (npr. suenje estica uglja).
178
Glava 4
Polje disperzne faze se modelira kroz odreen broj diskretnih trajektorija, iji su
poeci rasporeeni po ulaznom preseku posmatranog aparata ili reaktora. estice
su rasporeene po trajektorijama tako da je protok broja estica du jedne trajektorije
konstantan. Razmena mase izmeu faza se razmatra za vreme boravka estica sa
trajektorija, koje presecaju posmatranu kontrolnu zapreminu kontinualne faze, u toj
kontrolnoj zapremini ( sl. 3.1). Jednaina kontinuiteta gasne faze poprima oblik
(3.36) ili napisano u diskretizovanoj formi za dvodimenzionalni tok:
G e - G w + G n - G s = S mp
(4.118)
& ij i promenom mase

Izvor mase u gasnoj fazi je odreen protokom broja estica N
estica za vreme boravka u posmatranoj kontrolnoj eliji. Protok broja estica se

& p , procentualne koliine estica Zi
moe odrediti preko masenog protoka estica m
na startnoj lokaciji i i dela koliine estica Zj sa poetnim prenikom dj0 kako je to
prikazano izrazom (3.29). Izvor mase za kontrolnu eliju l se moe predstaviti
izrazom:
[S ]
m
p l
1
& m in - m out
= i j N
ij
p , ij
p , ij
V
l
(4.119)
1
dm p ,ij
= i , j Dt N& ij Dt
dt l
(4.121)
ili:
[S ]
m
p l
gde su m inp ,ij i m out

p , ij mase estica na ulazu i izlazu iz kontrolne zapremine, a Dt
vremenski korak integracije du trajektorije.
U sluajevima razmene mase izmeu faza, kontinualna faza najee
predstavlja viekomponentnu smeu, ija promena sastava viestruko deluje na
ukupnu sliku procesa. Sastav i promena sastava po zapremini strujnog polja se
odreuje reavanjem transportnih jednaina za koncentracije pojedinih
komponenata. Naponsko-fluksni modeli za dvofazne tokove se jo uvek nalaze u
stadiju ranog razvoja sa znaajnim neizvesnostima i dubiozama. Tako je za sada
pouzdan tretman dvofaznih tokova (posebno sa transferom toplote i mase )
ogranien na dvojednainske diferencijalne modele turbulentne viskoznosti. Treba,
meutim, rei da se sa njima mogu dobiti iznenaujue dobri rezultati. Izvori S mp
usled transfera mase izmeu kontinualne i disperzne faze ulaze u jednaine (3.35),
(3.46), (3.47) i (4.48), koje opisuju brzinsko i temperaturno polje kontinualne faze. U
optem sluaju izvori S mp se sastoje iz vie komponenata (npr. frakciona destilacija).
U skladu sa izrazom (4.11) modelirana jednaina konzervacije komponente A u
gasnoj meavini je data sa:
X m

Gx , eff
+ S mp ,A
rU j X A =
x j
x j
x j
(4.122)
179
Jednaine ovakvog oblika se reavaju za sve komponente koje se javljaju u

posmatranom procesu. Za inertne komponente, koje ne uestvuju u procesu
razmene mase izmeu faza, izvorni lan je jednak nuli. Ukupan izvor mase S mp je
jednak zbiru izvora za pojedine komponente.
4.5. Pomone relacije - Termodinamika i transportna svojstva
U jednainama konzervacije transportnih varijabli fizika svojstva medija
(m,a,r,Cp , D) se javljaju u sklopu parametara jednaina. Ona se smatraju
konstantnim u pojedinim kontrolnim zapreminama, ali se zbog prostornih i
vremenskih promena sastava i temperatura razlikuju za pojedine kontrolne
zapremine. Zato ih je potrebno definisati za svaku kontrolnu zapreminu posebno.
Izrazi za odreivanje polja termodinamikih i transportnih svojstava medija se obino
dobijaju na bazi termodinamikih relacija, polu-empirisjkih izraza, regresionih
aproksimacija i analogija za transport impulsa, toplote i mase.
I kada se ne uzimaju u obzir turbulentne fluktuacije gustine i kompresibilnost
fluida, promene gustine usled promene sastava i posebno temperature je neophodno
uzeti u obzir. Za multikomponentnu smeu gustine pojedinih komponenti u funkciji
pritiska i temperature u posmatranoj kontrolnoj zapremini se odreuju na bazi jednaina
stanja idealnog gasa. (ri=MiP/RT). Za odreivanje gustine vodene pare pogodno je
koristiti jednainu promene (najee izobarske) stanja. Gustina meavine je odreena
sa:
r = S i Ci r i =
P
Si X i
=
S i (X i / ri ) RTS i X i M i
(4.123)
gde je Ci zapreminska koncentracija komponente i. Pri visokim turbulentnim Reynoldsovim brojevima molekularna viskoznost i difuzivnost su za dva reda veliine manje od
turbulentnih, ali je u toku mogua pojava zona, gde su dominantni viskozni efekti. Zato je
vano njihovo korektno odreivanje. Pored toga kod dvofaznih tokova fizika svojstva
fluida su potrebna za ugradnju difuzionog ogranienja brzine reakcije na povrini estice.
Iz teorije transportnih svojstava poznati su i mogu se nai u literaturi ( npr. [13]) izrazi za
odreivanje parametara molekularne difuzije koliine kretanja, toplote i mase.
Molekularnu viskoznost gasnih komponenti je mogue odrediti iz formule ChapmanEnskog:
mi =
2 ,67 10 -6 ( M i T)
sW m
0,5
(4.124)
gde su s i W m Leonard-Jones-ovi parametri (kolizioni prenik i kolizioni integral).

Meutim, kao praktiniji put se moe preporuiti odreivanje viskoznosti pojedinih
komponenti za razliite temperature na bazi eksperimentalne formule Sutherland-a. Na
osnovu iz referentnih vrednosti odreenih konstanti l 1,i i l 2,i, molekularna viskoznost je
odreena sa:
180
Glava 4
mi =
l 1,i T
(4.125)
1 + l 2 ,i T
Za vodenu paru je mogue koristiti empirijsku relaciju:

m H2O
1858- 5 , 9 t )
r (H 2 O
10 -7
= 80,4 + 0,407 t
1000
(4.126)
gde je t temperatura u C. Molekularna viskoznost smee se odreuje iz poluempirijske

formule Wilke-a:
Yi m i
m =
i =1
(4.127)
Yf
j
j=1
ij
gde je Yi molarni udeo komponente i, a fij je dato sa:

f ij
m
M j 0,25
M
=
(1+ i )-0,5 1+ ( i )0,5 (
)
Mj
mj
Mi
8
(4.128)
Anologno, molekularna binarna difuzivnost za komponente i i k je odreena sa:

-2
Dik = 1,83 10 T
(M
-1
i
+ M -k1
Ps ik2 W D
(4.129)
a efektivna binarna difuzivnost multikomponentne smee sa:
Dim
X k
= (1 - X i )
k =1 Dik
i k
-1
(4.130)
Ovaj izraz je mogue koristiti umesto generalizovane difuzivnosti multikomponentne

smee, koja uzima u obzir simultano prisustvo difuzivnosti svih komponenata u smei.
Meutim, i ova aproksimacija ukljuuje kompleksan raun, koji se najee ne smatra
opravdanim. Redukcija kompleksnosti se postie zamenom binarne difuzivnosti
sopstvenom difuzivnou komponenti (meudifuzija identinih molekula), koja je funkcija
samo pritiska i temperature i ije je odreivanje daleko jednostavnije [13] i za koju su
pristupaniji empirijski podaci. Tako je na primer za masenu difuzivnost u uslovima
sagorevanja pri visokim temperaturama mogue koristiti empirijsku relaciju [245]: D =9,8
-10
1,75
10 T . U najveem broju situacija se zadovoljavajui rezultati dobijaju na osnovu
analogije transporta koliine kretanja i mase prema kojoj je u optem sluaju molekularna
difuzija odreena u funkciji Schmidt-ovog broja i viskoznosti:

D = n / s x = v / Sc
181
(4.131)
Za difuziju toplote je takoe mogue koristiti isti pristup. Kinematska termalna difuzivnost
gasne faze a=l/(rCp) je odreena u funkciji Prandtl-ovog broja sh=Cpm/l i viskoznosti:
a = n/sh =n/Pr
(4.132)
dok je za termalnu konduktivnost gasnih komponenti mogue koristiti izraz [10] :
l i = ( Cp - 1,25R / M i ) m i ,
(4.133)
uz istu funkcionalnu zavisnost za konduktivnost smee kao i kod viskoznosti. Specifina

toplota gasnih komponenti se moe odrediti na osnovu kinetike teorije gasova, ali je za
svrhu razmatranih prorauna zadovoljavajue i prihvatljivije orijentisati se na regresionu
obradu tablinih podataka. Zadovoljavajui rezultati se dobijaju regresijom etvrtog
stepena:
Cp,i = a i + bi T + ci T2 + d i T3 + ei T4
(4.134)
Specifina toplota meavine je odreena izrazom:
Cp = S i Cp,i X i
(4.135)
Specifinu toplotu estica disperzne faze je takoe mogue odrediti u funkciji specifinih
toplota komponenata (na primer gorive mase i pepela kod uglja), ili aproksimacijom
empirijskim relacijama.
Primer dvofaznog toka sa razmenom toplote i mase: Suenje rasprene vodene
suspenzije
Raspravanje i isparavanje kapljica je vaan aspekt sagorevanja tenog goriva u mnogim
situacijama. Suenje estica uglja predstavlja poetnu fazu u procesu sagorevanja spraenog uglja.
Jedno od novih stremljenja na polju sagorevanja uglja (usmereno ka sagorevanju uglja pod pritiskom)
je sagorevanje rasprenog ugljenog mulja. Kod njega isparavanje injektirane suspenzije ima kljunu
ulogu za odvijanje procesa. Kod procesa proizvodnje soli ili desalinizacije morske vode, suenje
raspravanjem moe da predstavlja vaan korak u ukupnom procesu. Isparavanje i suenje u spreju
se javlja i kod proizvodnje razliitih granulisanih proizvoda u prehrambenoj i farmaceutskoj industriji.
Hlaenje spreja tople vode u struji gasa predstavlja osnovu za reenje razliitih tipova rashladnih
tornjeva. Razmene toplote i mase u sprejevima su od znaajne vanosti i za niz drugih tehnikih
procesa. Svi oni imaju zajednike osnovne karakteristike, koje ih svrstavaju u istu klasu problema sa
meusobnim karakteristinim razlikama, koje je relativno jednostavno uzeti kasnije u obzir na osnovu
mogunosti postavljanja analogija. Za ilustraciju problema, koji se pri tome sreu i naina njihovog
reavanja ovde e biti detaljnije prikazano modeliranje odvajanje vlage iz rasprenog mulja u
turbulentnoj struji gasa. Suenje rasprenog mulja se izvodi u komori prikazanoj na sl. 4.5.
Kroz centralni otvor prenika 0,6 m na vrhu ulazi vazduh temperature 473 K. Srednja brzina vazduha je 20
m/sec. Kroz prstenasti raspriva prenika 0,6 m na aksijalnoj udaljenosti 0,1 m od ulaznog preseka raspruju se
kapljice mulja u radijalnom smeru brzinom 6 m/sec. Kapljice ustvari predstavljaju suspenziju vrste faze i vode.
182
Glava 4
Veliine kapljica (temperature 293 K) su u dijapazonu od 80 mm do 400 mm. Poetna vlanost estica (kapljica)
je 1,2 kg vode/kg suve materije.
Integraljenje jednaina kretanja kapljica po vremenu se izvodi du diskretnih trajektorija. Za dobijanje
realistinih reenja potrebno je obezbediti dovoljno male vremenske intervale integraljena, koji treba da budu
takvi da obezbede minimalno vie desetina koraka estice pri prolazu kroz svaku kontrolnu zapreminu (sl. 3.1.)
To je mogue postii definisanjem vremenskog koraka npr izrazom:
Dt = Q
D xD y
(4.136)
U p Dy + Vp Dx
gde je Q kontrolni parametar, a Dx i Dy dimenzije kontrolne zapremine. Brzine i trajektorije kapljica dobijene
integraljenjem jednaina kretanja kapljica su odreene izrazima (3.52)(3.56). Izvori koliine kretanja u gasnoj
fazi usled sile otpora relativnom kretanju kapljice u odnosu na gas treba da uzmu u obzir promenu mase kapljica.
Polazei od pretpostavke da su oni jednaki promeni koliine kretanja svih kaplica, koje prolaze kroz posmatranu
kontrolnu zapreminu, ovi izvori se mogu predstaviti modifikacijom izraza (3.57):
S up =
S vp =
1p
&
r p d 3p , ij U p ,ij
- d 3p , ij U p , ij
N
in
out ij
V6 i j
(4.137)
1p
&
r p d 3p , ij Vp ,ij
- d 3p , ij Vp , ij
N
in
out ij
V6 i j
( )
Razmene toplote i mase izmeu faza imaju svoje specifinosti za pojedine procese. Razmatrani primer
karakterie isparavanje vode sa povrine kapljica. Meutim, uz odreene specifinosti generalni pristup je u
principu uvek slian, tako da je uz poznavanje fizike pojedinog problema mogue uspostaviti analogiju pratei
postupak, koji se navodi. Promena mase individualne kapljice je kontrolisana brzinom isparavanja vodene pare sa
povrine kapljice (izraz (4.114)):
dm p
dt
= Sh b r D p d p X g - X p
(4.138)
Maseni udeo vodene pare na povrini kapljice je funkcija temperature kapljice. Pritisak zasienja vodene pare
mogue je direktno odrediti integraljenjem Clausius-Clapeyron-ove jednaine:
dPs
H lat
=
dT T( v "-v ')
(4.139)
Pretpostavljajui da je vodena para idealan gas specifina zapremina se moe aproksimirati na osnovu jednaine
stanja v "- v ' v = RT / P , tako da Clausius-Clapeyron-ova jednaina poprima oblik:
dPs H lat dT
=
P
R T2
(4.140)
U posmatranom dijapazonu zavisnost latentne toplote isparavanja od temperature se moe prihvatljivo tano
aproksimirati relacijom:
H lat
C p , g = 3138 - 2,5T
(4.141)
gde je Cp,g specifina toplota gasa (vlanog vazduha) pri konstantnom pritisku. Uzimajui za referentnu
temperaturu Tref =333 K moe se doi do relacije za pritisak zasienja na temperaturi kapljice Tp :
333
Ps = 2 10
Tp
13
5, 4
333
exp -20,72
Tp
(4.142)
183
koja prihvatljivo interpretira napon pare u razmatranom opsegu. Maseni udeo vodene pare na povrini kapljice se
moe odrediti iz:
) )
X p = M H 2 O Pv M vaz P - M vaz - M H 2 O Pv
(4.143)
gde je Pv parcijalni pritisak vodene pare (Pv =Ps /P). Uvodei Schmidt-ov broj Sc = m rD u jednainu (4.138) i
integraljenjem, dolazi se do promene prenika (odnosno mase kapljice) tokom vremenskog koraka Dt:
d 2p = d 2p , 0 - 4
Shm
X p - X Dt
Scr p
(4.144)
gde Xp i X predstavljaju masene udele vodene pare na povrini kapljice i u okolnom gasu, respektivno. Pod
pretpostavkom da kapljicu mulja naputa samo vodena para a da koliina vrste materije ostaje konstantna, na isti
nain se moe odrediti stepen osuenosti, odnosno stepen vlanosti muljne estice. Izvor mase u gasnoj fazi usled
isparavanja vodene pare sa povrine kapljica predstavlja sumu prirataja po pojedinim vremenskim intervalima
svih kapljica za vreme boravka u posmatranoj kontrolnoj zapremini:
S mp =
1
& S Sh X - X Dt
pmS i S j N
ij Dt
p
V
Sc
(4.145)
& oblika kao (3.29).

gde je izraz za N
ij
Temperatura kapljice je odreena integraljenjem jednaine:
mp C p ,p
dTp
dt
= Nulpd p T - Tp +
dmp
dt
(4.146)
Hlat
koja se uz pomo izraza (4.131), (4.132) i (4.138) moe predstaviti u obliku:
dTp
dt
= Nu
C p,g
C p,p
1 18m
3 Pr r p d 2p
H lat
Sh Pr
Xp -X
T - Tp = A 1 T - Tp - A 2 X p - X
ScNu
C p ,g
[(
)]
(4.147)
Prilikom integraljenja ove jednaine treba na neki nain uzeti u obzir da je Xp funkcija temperature kapljice. S
obzirom da je zbog latentne toplote isparavanja drugi lan u uglastoj zagradi jednaine (4.147) veliki,
trapezoidalna integracija moe da bude upotrebljena. Promena Xv =Xp -X sa temperaturom se moe aproksimirati
izrazom:
X v = X v ,0 +
) (
dX v
Tp - Tp ,0 = X p - X
dT
dX p
dT
(T
- Tp ,0
(4.148)
Krajnji izraz u jednaini (4.148) sledi iz uslova da X=const tj. da vlanost vazduha ne zavisi direktno od
temperature kapljice. Sa 0 su oznaene poetne vrednosti, koje ustvari odgovaraju poetnim vrednostima
prilikom integraljenja po nizu malih vremenskih koraka. Vrednost dX p dT je odreena uz pomo ClausiusClapeyron-ove jednaine:
dX p
dT
M H 2 O dPv M H 2 O 1 dPs M H 2 o H lat

M H 2 o k Cp ,g Pv H lat
=
=
Ps
=
= A3
2
M vaz dT
M vaz P dT M vaz RT
M vaz k - 1 Cp , vp T2 Cp ,g
gde je k eksponent adijabate, Cp,vp specifina toplota vodene pare pri konstantnom pritisku. U formi konanih
razlika jednaina energije individualne kapljice tako poprima oblik:
Tp - Tp ,0
Dt
[(
= A 1 T - Tp - A 2 X p - X
ije je reenje:
- A 2 A 3 Tp - Tp ,0
)]
(4.149)
184
Tp =
Glava 4
Tp ,0 + A 1 Dt Tw + A 2 A 3 Tp ,0
1 + A 1 Dt(1 + A 2 A 3 )
gde je Tw = T - A 2 X p - X
(4.150)
temperatura vlanog termometra. Moe se iz relacije (4.150) videti da kada je

0
poetna temperatura jednaka temperaturi vlanog termometra, temperatura kapljice se ne menja isparavanje se
odvija pri konstantnoj temperaturi. Izvor toplote u kontinualnoj fazi usled transfera toplote izmeu faza i
isparavanja vlage iz kapljica se moe odrediti pratei postupak za odreivanje izvora mase:
S hp =
Nu
C p ,vp
1
Sh
pmS i S j N& ij S Dt
Tp - T +
Xp -X
Tp Dt
V
Sc
C p,g
Pr
(4.151)
r [m]
-2.5-2.0-1.5-1.0-0.5 0.0 0.5 1.0 1.5 2.0 2.5
6
V = 1.2
V = 1.2
V = 1.4
2
V = 0.44
V = 0.074
V = 2.2 10-6
a) Strujna slika gasne faze
h [m]
b) Trajektorije kapljica sa karakteristinim

vlanostima, V [kg vode / kg suve materije]
185
c) Izoterme gasne faze T [K]
d) Izogrami masenog udela vodene pare

u vlanom vazduhu X [kg/kg]
Slika 4.5. Rezultati modeliranja suenja rasprenog mulja
Ovako definisani izvori koliine kretanja, toplote i mase povezuju proraune disperzne i kontinualne
faze. Jednaina kontinuiteta gasne faze ima oblik:
[ (rrU) +
(rrV)] = S mp
r x
r
(4.152)
Modelirane jednaine kretanja su istog oblika kao i jednaine (3.58) i (3.59) samo to se na desnim stranama
javljaju dodatni lanovi usled izvora mase US mp i VS mp , kao to je to objanjeno u vezi sa jednainom (3.35).
Transportne jednaine k-e modela su oblika kao (3.61) i (3.62), ali takoe sa dodatnim lanovima usled izvora
mase 2kS mp i 2eS mp , respektivno. Isparavanje vodene pare sa povrina kapljica utie na koncentracijsko i
temperaturno polje gasne faze. Maseni udeo vodene pare u vlanom vazduhu X se odreuje reavanjem
transportne jednaine oblika:
X
1
X
(rUX ) +
(rrVX ) = (G x ,eff
)+
(r G x ,eff
) + Smp
x
r r
x
x
r r
r
(4.153)
gde u izrazu za efektivni koeficijent difuzije Gx , eff = ( m + m t ) s x , eff , efektivni Prandtl-Schmidt-ov broj ima
vrednost sx,eff =0,9. U jednaini energije za efektivni Prandtl-Schmidt-ov broj se koristi vrednost sh,eff =0.86. Ova
jednaina se razmatra u obliku:
(rUCp T) +
(rrVC p T) = G h ,eff
CpT
x
r r
x
x
) + 1r r G
h , eff
Cp T
x
) + S
h
p
(4.154)
Lokalne vrednosti gustine i specifine toplote gasne meavine su funkcije koncentracija komponenti gasne
meavine i tako su i definisane:
186
r=
Glava 4
Xrvp M sv + (1 - X )rsv M vp
XM sv + (1 - X ) Mvp
Cp = X vp Cp , vp + (1 - X ) Cp , sv
(4.155)
gde indeksi vp i sv oznaavaju vodenu paru i suvi vazduh.

Vreme i duina puta potrebni za izvoenje suenja spreja estica zavise od brzine transfera toplote i
mase izmeu estica i sueeg agensa kao i rezidentnog vremena estica u komori za suenje. Lokalne
temperature, sastav i brzine kontinualno se menjaju za vreme odnoenja estica medijem za suenje. Masa koja
naputa estice i promena fizikih karakteristika estica utiu takoe na transfer mase i trajektorije estica.
Rezultati modeliranja obezbeuju uvid u ove mehanizme. Ilustracija rezultata modeliranja data je na sl. 4.5. Ona
omoguava viestranu analizu procesa. Konfiguracija komore uslovljava iroku recirkulacionu zonu (sl. 4.5.a).
Veliina kapljica je takva da one ne bivaju zahvaene recirkulacijom gasne struje. Karakteristine trajektorije
kapljica prikazane su na sl. 4.5.b. Na pojedinim takama trajektorija oznaene su vlanosti estica v [kg vode/kg
suve materije]. Najsitnije kapljice bivaju zahvaene centralnom gasnom strujom najvie temperature. Krupnije
kapljice se zbog svoje inercije kreu ka perifernim oblastima komore, gde je nia temperatura i vea vlanost
vazduha. Kapljice ija je ulazna temperatura 293 K hlade vazduh (sl 4.5.c) i istovremeno ga vlae (sl. 4.5.d)
Kombinacijom ulaznih parametara (ulazni protoci kapljica i gasa ,temperature, brzine i dr.) dolazi se do
optimalnih performansi procesa. Ukupan proces zavisi od simultanih lokalnih interakcija strujnog,
koncentracijskog i temperaturnog polja. Uvid u ove sloene procese nije mogue ostvariti jednostavnijim
proraunima. U razmatranom primeru je mogue uoiti da se vlanost estica, koje prolaze kroz oblast niih
temperatura i poveane vlanosti vazduha, poveava umesto da se smanjuje. U ovakvim situacijama se
manifestuje karakteristian nedostatak standardnih ininjerskih prorauna, ija je posledica projektno reenje koje
karakterie dobijanje istovremeno presuenih i ovlaenih estica. Srednje vrednosti koje se jedino dobijaju u tom
sluaju mogu oigledno da budu uzrok neprijatnih zabluda.
5
TURBULENTNI PROCESI SA HOMOGENIM HEMIJSKIM REAKCIJAMA
5.1. Turbulentna reaktivna strujanja
Glavna razlika izmeu turbulentnih reaktivnih i ranije razmatranih inertnih turbulentnih
tokova je posledica uticaja turbulencije na hemijske reakcije i obratno, hemijskih reakcija na
turbulenciju. Sagorevanje gasovitog goriva predstavlja najei i verovatno najvaniji primer
turbulentnog reaktivnog monofaznog strujanja. Zakljuak da je sagorevanje kompleksan
fenomen je esto navoen i nesumnjivo taan. Ukupan istraivaki napor u toj oblasti je danas
dostigao kolosalne razmere. Kao i u svim oblastima od inenjerskog i praktinog znaaja ti
napori u oblasti sagorevanja imaju dve strane: jedna je olienje klasinih nastojanja na polju
naunih saznanja; druga je posledica zainteresovanosti i potrebe za ugradnju modernih naunih
saznanja u modele sagorevanja koji e omoguiti izvoenje korisnih inenjerskih prorauna.
Svoenje modela na prihvatljivo jednostavnu formu predstavlja najaktuelniji problem.
Izuavanje i modeliranje interakcija izmeu hemijskih reakcija i turbulencije predstavlja
aktuelni izazov i predmet intenzivnih istraivakih nastojanja. Sagorevanje utie na turbulenciju
kroz promenu gustine, viskoznosti, difuzivnosti i dr. Ustanovljeno je da smanjenje gustine
odnosno poveanje specifine zapremine gasa usled toplotnih efekata sagorevanja priguuje
vrtlonost, to direktno utie na mehanizme transfera koliine kretanja. Smanjenje vrtlonosti
takoe utie na smanjenje meanja reaktanata. Poveanje viskoznosti fluida sa temperaturom
utie na smanjenje odgovarajueg Reynolds-ovog broja, to uzrokuje poveanje Kolmogorovljevog razmera, odnosno smanjenje opsega spektra turbulentnih razmera sa tendencijom
relaminarizacije strujanja. S druge strane turbulencija utie na pokretljivost elemenata fluida i
meanje reaktanata, to moe da ima za posledicu drastino poveanje ili smanjenje brzine
reakcije. Kada, na primer, brzina oksidansa pree kritinu brzinu hemijske reakcije moe da
doe i do gaenja plamena.
U procesima sa homogenim reakcijama sagorevanja javljaju se znaajne razlike
temperatura reagenasa i produkata sagorevanja, posledica ega je izraena neuniformnost
gustine. Zato se javlja potreba za razmatranjem gustine sa stanovita statistikog osrednjavanja
na isti nain kao i ostalih fluktuirajuih varijabli. Opis promena gustine fluida na bazi jednaine
stanja u pojedinim kontrolnim zapreminama svakako doprinosi prevazilaenju problema i
neophodan je. Adekvatno odreivanje lokalne srednje gustine (pomou jednaine (4.123)) je
od sutinske vanosti za proraun strujnog polja, s obzirom da je gustina fluida osnovna veza
izmeu strujnog i temperaturnog polja, ali se ono ne smatra uvek dovoljnim.
Po vremenu osrednjene jednaine kontinuiteta i kretanja za stacionarni tok sa
sagorevanjem se mogu predstaviti u obliku:
186
187
Turbulentni procesi sa homogenim hemijskim reakcijama
rU i + r' u'i = 0
x i
( rU
+
x j
+ r ' u' j
) Ux
= rg i -
U j r' u ' i + r ' u ' i u ' j + r u ' i u ' j +

x i x j
(5.1)
U i
2 U i
+ ij - m
m
3 x i
x j
gde su fluktuacije viskoznosti zanemarene kao male. U odnosu na ranije razmatrane jednaine
kretanja i kontinuiteta ovde se javljaju korelacije fluktuirajue gustine. Odgovarajue jednaine
za skalarne varijable imaju sledei generalni oblik:
( rU
+ r ' u' j
) Fx = - x ( U r' f' + r' u' f' + r u' f') + x

j
F
Gf
+ Sf
x j
(5.2)
Problem sa statistikim tretmanom promene gustine u transportnim jednainama se

javlja zbog pojava novih lanova u jednainama, koji predstavljaju korelacije fluktuacija gustine
i drugih varijabli (npr. r' u' ), i koji znatno komplikuju proraune. Za prevazilaenje ove
neugodnosti iroko je prihvaena metodologija zasnovana na osrednjavanju fluktuirajuih
komponenti po masi umesto po vremenu (tzv. Favre-ovo osrednjavanje), kojim se ove dodatne
korelacije eliminiu i problem formalno postaje sasvim slian onom sa uslovno konstantnom
gustinom. Favre-ovo osrednjavanje, naalost, ima, kao to e se videti i neke negativne
reperkusije tako da izbor izmeu Favre-ovog i Reynolds-ovog osrednjavanja nije lak i
jednoznaan.
5.2. Modeliranje turbulentnih strujanja fluida promenljive gustine
Stiljivi ili kompresibilni fluidi je uobiajen naziv za fluide kod kojih je znaajna
promena gustine u procesu. Ovaj termin se ovde ne koristi s obzirom da on podrazumeva
ulazak u oblast gasne dinamike i posebno zato to se radi o specifinom aspektu fluktuirajuih
promena gustine usled turbulentnih interakcija. Ove promene se manifestuju kroz uticaje
turbulentnih fluktuacija gustine i korelacija fluktuirajue gustine sa drugim turbulentnim
karakteristikama strujanja. Ukratko se moe rei da se problem komplikuje zbog pojave
korelacija fluktuacija gustine i izvora skalarnih varijabli usled hemijskih reakcija. Te
komplikacije, meutim, nisu male.
Modeli turbulentnih reaktivnih tokova sadre vie posebnih modela za razliite fizike
procese koji se pojavljuju simultano. Pri tome, pojedinani modeli uestvujuih pojava su sami
kompleksni. Bez obzira na to pojedini modeli su dovedeni do visokog stepena efikasnosti. Za
strujanja sa sagorevanjem se javlja potreba za poboljanjem modela turbulencije u cilju
uzimanja u obzir velikih varijacija i fluktuacija gustine fluida. Aproksimacije su potrebne za
mogue uticaje fluktuacija gustine, ako se utvrdi da su ovi uticaji znaajni. Da li je to sluaj ili
ne, meutim, tek treba da se utvrdi za mnoge sluajeve.
Osnovni izbor pri modeliranju turbulentnog sagorevanja gasovitog goriva se odnosi na
tri mogunosti: klasian pristup sa po vremenu osrednjenm jednainama i zanemarivanjem
fluktuacija gustine, dogradnja modela sa po vremenu osrednjenim jednainama konzervacija
188
Glava 5
korelacija sa fluktuacijama gustine i eliminisanje pojava korelacija sa fluktuirajuom gustinom

osrednjavanjem jednaina po masi.
Broj uspeno reenih problema sa klasinim modelima uslovno konstantne gustine je
impresivan. Dosadanja uspenost ovih modela sa zanemarenim fluktuacijama gustine ne
dozvoljava da oni budu jednostavno odbaeni, posebno ne kod praktinih prorauna i sloenih
situacija kao to su na primer komore za sagorevanje. Oni su fiziki jasniji i direktnije povezani
s eksperimentalnim podacima. Te njihove osobine dozvoljavaju da se zanemarivanje fluktuacija
gustine nadomesti detaljnijim i pouzdanijim modelima turbulencije. Jednaine koje opisuju
strujanje su istog oblika kao i za strujanja inertnog fluida sa tom razlikom to su prisutni izvori
usled hemijskih reakcija. To znai da je transport koliine kretanja opisan Reynolds-ovim
jednainama (1.10), transport mase jednainama oblika (4.11) a transport toplote jednainom
(4.19). Zatvaranje sistema jednaina je takoe isto u zavisnosti od izbora modela (npr
jednaine (2.62) i (2.67) za k-e model). U svakom sluaju bez obzira na pristup ostaje problem
odreivanja brzine hemijskih reakcija.
Modeliranje korelacija fluktuacija gustine fluida

Pored turbulentnih korelacija koje se javljaju i kod strujanja konstantne gustine kod
reaktivnih tokova se kao posledice osrednjavanja javljaju dodatne korelacije u jednainama
konzervacije osrednjenih parametara toka kao to su: r' u ' i , r' u ' i u ' j , r' f ', r' u ' i f '. Za njih je
takoe mogue izvesti jednaine konzervacije. Jednaina za r' u' i se moe dobiti mnoenjem
Navier-Stokes-ove jednaine sa r, osrednjavanjem i sreivanjem:
r' u ' i r' u ' k r

r
U
r' u' i +
U k r ' u ' i = -2
- u' i u' k
- r' u ' k
t
x k
r
r x k
x k
x k
-' ik
(5.3)
u ' k
r' r' P r' p '
-
r ' u ' i u ' k - r u' i
x k r r x i r x i x k
x k
Iz jednaine se vidi da korelacija fluktuacija brzine i gustine moe da bude generisana razliitim
interakcijama fluktuirajuih komponenata i gradijenata srednjih veliina ukljuujui i pritisak.
Postoji vie predloga za modeliranje ove jednaine. Modeliranje je za sada povezano sa
neizvesnostima i nedovoljno proverenim pretpostavkama, to je uglavnom posledica
nemogunosti merenja pojedinih fluktuirajuih komponenti. Numeriko reenje diferencijalnih
jednaina, kojima se zatvara problem, se znaajno pojednostavljuje kada je mogue
korienjem uslova osnosimetrinosti problem svesti na dvodimenzionalni. Jedan od modela
koji je proao odreenu proveru i verifikaciju je zasnovan na analogiji sa modeliranjem
Reynolds-ovih napona [108]. Jednaine ovog modela za komponente korelacija fluktuacija
brzine i gustine, kao i gustine i skalara za dvodimenzionalni tok imaju oblik:
189
rU j r' u' =
x j
x j
( ) + r - u'
m r' u'
eff
s r x j
r
r
U
- u' v '
- 0,4r' u '
x
r
x
(5.4)
U V
-0,2r' v '
+
- 2 ,5 r' u '
r x
k
rU j r' v' =
x j
x j
( ) + r - u' v' r - v'
m r' v'
eff
s r x j
r
V
- 0,4r' v '
r
r
(5.5)
V U
-0,2r' u '
+
- 2 ,5 r' v '
x r
k
rU j r' f' =
x j
x j
r' v' ( rF)

r
( ) + r - u' f' r - v' f' r - r' u' F -
m r' f '
eff
s r x j
U 1 ( rV)
- r' f '
+
+ r' s' f
x r r
(5.6)
Pokazalo je se da gustina-brzina i gustina-skalar fluktuacione korelacije imaju znaajniji uticaj

na strujnu sliku i profile skalarnih varijabli u blizini zone sagorevanja i to posebno kod
prorauna koncentracija komponenata malog ukupnog udela, kao to su koncentracije na
primer NOx. Razvoj modela za fluktuirajue korelacije r' u' i , r' u' i u' j , r' f ', r' u' i f' ,
predstavlja logian direktan put za zatvaranje problema strujanja fluida promenljive gustine.
Meutim, ne moe se rei da mu je za sada poklonjena odgovarajua panja. Mnogo je
popularniji pristup zasnovan na Favre-ovom osrednjavanju, iji e detalji biti prikazani kasnije.
Druga vana posebnost reaktivnih tokova se odnosi na kinetiku prisutnih hemijskih
reakcija. Proces sagorevanja gasovitog goriva se odvija kroz niz paralelnih, unakrsnih i
povratnih reakcija. Detaljna analiza hemijskih reakcija vodi prevelikom matematiziranju, koje
znatno smanjuje atraktivnost modela. Model bi, meutim, morao da zadri odreen stepen
jednostavnosti. S obzirom da je vremenski razmer odumiranja turbulencije u svim praktinim
situacijama mnogo dui od karakeristinog vremenskog razmera hemijske kinetike
sagorevanja, razmatranje detaljnog hemizma sagorevanja najee nije potrebno i to predstavlja
osnovni korak ka pojednostavljenju modela. Pored toga, kod pojedinih modela uvode se
odreene pretpostavke u cilju daljih pojednostavljenja opisa hemijskih reakcija. Tako pojedine
modele turbulentnih reaktivnih tokova karakteriu kombinacije moguih uproenja: gorivo i
oksidans ne mogu da se jave na istom mestu ni u jednom trenutku vremena; gorivo i oksidans
mogu da se jave na istom mestu ali u razliitim trenucima vremena; gorivo i oksidans su
idealno predmeani; plamen je isto difuzioni; reakcija je beskonano brza; hemijska ravnotea
je prisutna; reakcija je jednostepena i povratna; reakcija je jednostepena i nepovratna; svi
koeficijenti molekularne difuzije su isti; koeficijenti turbulentne difuzije za razliite komponente
su isti i dr.. Zato se pojedini modeli posebno razmatraju. Pri tome e akcenat biti na njihovoj
primenljivosti.
5.3. Kinetika homogenih hemijskih reakcija
190
Glava 5
Kod procesa sa hemijskim reakcijama lan w& m =sm u jednaini (4.1) za konzervaciju
hemijske komponente m odreuje brzinu formiranja ili nestajanja komponente po jedinici
zapremine (kgm-3 sec-1 ). Proces u smei M komponenata u kojoj se odvija N hemijskih
reakcija se moe predstaviti izrazom:
f ,n
f
u
M
mn m
u bmn M m
k b,n
m= 1
n = 1,2,... N
(5.7)
m= 1
gde je Mm hemijski simbol komponente m, umn stehiometrijski koeficijent komponente m

za reakciju n, a kf,n i kb,n konstante brzine prave (u napred) i povratne reakcije. Odnos
konstanti brzina reakcije definie konstantu ravnotee hemijske reakcije:
Kn =
k f ,n
(5.8)
k b ,n
Brzina formiranja/nestajanja komponente m jednaka je sumi brzina pojedinih reakcija

N
( w& m = w& mn ), koje u optem sluaju imaju oblik:
n =1
M
M
k
( u b - uf )
w& mn = u bmn - u fmn k fn r fn x mu mn 1 - bn r ( bn - f n ) x m mn mn
k fn
m=1
m =1
(5.9)
i koji odreuju masenu brzinu formiranja komponente mpo jedinici zapremine kao posledice
reakcije n. U jednaini (5.9) f n = m= 1 u fmn i b n = m=1 u bmn odreuje red reakcije prave i
M
povratne. Razlika odreuje
(u
b
mn
- u fmn
formiranje ili nestajanje komponente. Konstante
brzine reakcije se obino razmatraju u Arrhenius-ovoj formi:
k n = A n exp(-
E
)
RT
(5.10)
gde je predeksponencijalni faktor An konstanta, a energija aktivacije E tablina vrednost. S

obzirom da se na primer sagorevanje metana sastoji od oko pedeset elementarnih i prolaznih
reakcija, potreba za uproenjem izraza (5.9) pri razmatranju hemijskih reakcija u sklopu
turbulentnih strujanja je evidentna. êsto je mogue na primer zanemariti povratne reakcije, ali
je najprihvatljiviji i najee izabiran put, koji se sastoji u svoenju procesa na reprezentativne
reakcije.
U mnogim sluajevima sagorevanja povratna reakcija se moe zanemariti. U skladu s
velikim brojem eksperimentalnih opservacija smatra se da se u prvom priblienju moe uzeti da
je brzina nestajanja hemijske komponente proporcionalna proizvodu koncentracija svih
uestvujuih komponenti na stepen jednak odgovarajuem stehiometrijskom koeficijentu:
M
w& = k ( x m )
m= 1
J m,n
(5.11)
191
gde k konstanta specifine brzine reakcije, koja je nezavisna od koncentracija, ve zavisi samo
od temperature. Ta zavisnost ima Arrhenisovu formu:
E
k = BT g exp
RT
(5.12)
gde predeksponencijalni faktor A=BTg predstavlja frekvenciju sudara molekula, dok izraz pod
eksponentom predstavlja Boltzman-ov faktor koji odreuje udeo sudara koji ima veu energiju
od energije aktivacije. Vrednosti B, g i E su odreene prirodom hemijske reakciju i za
odreenu reakciju nisu funkcije ni koncentracije ni temperature.
Brzina turbulentne hemijske reakcije
Pri proraunu turbulentnih tokova sa hemijskim reakcijama kao to je sagorevanje gasovitog
goriva, najee se za trenutnu brzinu hemijske reakcije izmeu komponenata m i n koristi
izraz oblika:
E
w& = x m x n r 2 A m exp - = x m x n r 2k f
Rt
(5.13)
Predstavljanjem pojedinih varijabli kao zbir srednje i fluktuirajue vrednosti moe se doi do
izraza:
2
& = x x r 2 A exp - E = X X r 2 A exp - E 1 + r' + x ' m x ' n +

W
m n
m
m
n
m
RT
RT
X mX n
r2
2
r' x ' m
r' x ' n
E x 'm t' x 'n t' E
t '
+2
+2
+
+
+
- 1 2 +...
rX m
rX n
RT X m T X n T 2RT T
(5.14)
odakle se vidi da se ak i za jednostavnu reakciju broj efekata jako uveava. Znaajno

pojednostavljenje se javlja za sluaj pretpostavljene uslovno konstantne gustine (zanemarenje
fluktuacija gustine):
& = r 2k X X + x ' x '

W
f
m n
m
n
(5.15)
kada se efekti turbulencije svode na uslovljavanje neravnomernosti koncentracijskog polja.

Brzina spore hemijske reakcije moe da bude mala u odnosu na odumiranje turbulentnih
pulzacija koncentracija i temperature, tako da turbulentne korelacije u gornjoj jednaini postaju
male pa se brzina reakcije moe odrediti u funkciji samo srednjih vrednosti. Kod brze reakcije
korelacija x ' m x ' n je negativna i u tom smislu usporava srednju brzinu hemijske reakcije. Dva
reagensa ne mogu istovremeno biti u jednoj taki, jer se trenutno pretvaraju u produkte. Zato
relacija (5.15) ne moe biti koriena za pretpostavljene beskonano brze reakcije. Brza
r
r
reakcija, odreena sa x m ( x, t ) x n ( x, t ) 0 , se moe zamisliti kao niz impulsa hemijskih
reakcija pri prolazu kroz stanje u kojem dolazi do sudara molekula. Ona se moe predstaviti
192
Glava 5
kao zbir proizvoda koliine proizvodnje ili nestajanja komponente pri svakom takvom stanju.
Pri znaajnoj razlici koncentracija reaktanata brzina reakcije je funkcija samo reaktanta
u manjku u odnosu na stehiometriju reakcije, tako da se ukupna brzina reakcije moe
aproksimirati izrazom:
& = rk X + rk' x'

W
f
m
f
m
(5.16)
Mogunost uproenja se nalazi u proirenju vanosti relacije (5.16) na sluajeve manjih

razlika koncentracija reaktanata. Meutim nelinearna zavisnost brzine reakcije od temperature
ini pristup i dalje dosta sloenim. Postoje detaljne i uproene modifikacije za kinetiku
hemijskih reakcija. U svakom sluaju, prorauni u turbulentnim strujama nisu jednostavni.
Meutim, u veini sluajeva brzina sagorevanja je kontrolisana turbulentnim meanjem, a ne
hemijskom kinetikom. Vanost uloge hemijske kinetike u odnosu na turbulentno meanje se u
izvesnom smislu moe uporediti ulogom molekularne viskoznosti u odnosu na turbulentnu.
Brzinu hemijske reakcije za pretpostavljene beskonano brze reakcije je mogue
odrediti pomou funkcije gustine verovatnoe:
1 1
r
w& = r 2 k f x 1 x 2 B(r, t , x 1 , x 2 ; x )dx 1 dx 2 dtdr
(5.17)
0 0 0 0
Ako se pretpostavi da je pritisak priblino konstantan dobija se da je:

r
r
B(r, t , x 1 , x 2 ; x ) = B( t , x 1 , x 2 ; x )d(r - p Rt )
(5.18)
to vodi znaajnom uproenju jer je potrebno znati zajedniku funkciju verovatnoe samo
temperature i koncentracija. Informacije o funkciji gustine verovatnoe vie nezavisno
promenljivih su, kao to se moe naslutiti, veoma oskudne. Veliki broj nezavisno promenljivih
je uzrok osnovnih prepreka za korienje viedimenzionalne ili zdruene funkcije gustine
verovatnoe. Postoje razliiti predlozi za pojednostavljenje viedimenzionalne funkcije gustine
verovatnoe. Koristi se aproksimacija u vidu proizvoda pojedinanih funkcija gustine
verovatnoe (npr. B(x1,x2)=B1(x1)B2(x2)). Takoe se predstavlja proizvodom delta funkcija
sluajnih varijabli oko srednjih vrednosti:
n
B( x 1 , x 2 , ... x n ) = d( x i - x i )
(5.19)
i =1
5.4. Uticaj turbulencije na hemijske reakcije

Uticaj turbulencije na hemijske reakcije je u osnovi kroz dramatino poveanje difuzije
skalara (komponenata i toplote) u poreenju sa laminarnim plamenom. U plamenu se mogu
uoiti razliiti reimi. S tehnikog stanovita interakcija turbulencije i sagorevanja moe biti
klasificirana sa dva osnovna parametra: a) predmeani ili nepredmeani plamen i b) spora ili
brza reakcija. Razmatranje reaktivnih turbulentnih strujanja je olakano ako se posebno
razmatra nepredmean i predmean sistem, s obzirom da svaki od njih ima svoje specifinosti.
Postoje, meutim, i zajednike take za oba sluaja. Za stabilno sagorevanje hemijske reakcije
moraju da budu dovoljno brze. Zato su spore reakcije sagorevanja od veoma ogranienog
praktinog znaaja (na pr. dogorevanje veoma razblaene smee).
193
Reciprona vrednost w& iz (5.13) odreuje karakteristini vremenski razmer hemijske

reakcije:
t ch = 1 w&
(5.20)
Odnos tch i karakteristinog vremena turbulencije tt odreuje reim odvijanja procesa

sagorevanja. On se definie preko jednog od oblika Damkohler-ovog broja:
Da = t t t ch
(5.21)
Pri velikim Damkohler-ovim brojevima hemijska reakcija je brza i proces je kontrolisan

brzinom turbulentnog meanja.
Koncept laminarnih plamiaka obuhvata mehanizme i predmeanog i nepredmeanog
plamena sa brzim reakcijama. Ovaj koncept predstavlja plamen kao ansambl tankih
jednodimenzionalnih laminarnih struktura rasporeenih unutar turbulentnog strujnog polja.
Kriterijumi za brzu reakciju su specificirani na osnovu odnosa relevantnih vremenskih i
duinskih razmera hemijskih reakcija i turbulencije. Ako je vremenski razmer hemijske reakcije
mali u odnosu na Kolmogorov-ljev vremenski mikro razmer reakcija e se zavriti u okviru
vremena postojanja najmanjih turbulentnih struktura. Drugi kriterijum (duinski razmer) koji
definie uslove da plamiak bude tanak je razliit za predmeani plamen (prostorna koordinata
normalna na front plamena) i nepredmeani plamen (koordinata stepen predmeanosti) i mnogo
je neizvesniji.
Razmatranje difuzionog plamena se zasniva uglavnom na pretpostavci o beskonano
brzoj hemijskoj reakciji, dok je kod predmeanog plamena primerenija pretpostavka o konanoj
brzini hemijske reakcije. Kod beskonano brze hemijske reakcije, srednje lokalne vrednosti i
goriva i oksidansa mogu da imaju vrednosti razliite od nule, ali gorivo i oksidans ne mogu ni u
jednom trenutku da koegzistiraju u jednoj taki (tj. ne mogu da budu pomeani na
molekularnom nivou), jer bi u trenutku proreagovali. Zato se smatra da je informacija o
stepenu pomeanosti na molekularnom nivou krucijalna za tano odreivanje brzine hemijske
reakcije nepredmeanog plamena.
5.4.1. Fenomenologija kontrole brzina hemijske reakcije turbulencijom
Reakcije sagorevanja se javljaju uvek pri koegzistenciji goriva i oksidanta u dovoljnim
koliinama sa vrelim produktima sagorevanja kao uzronicima dovoljno visokih temperatura.
Ovaj uslov esto nije zadovoljen u pojedinim turbulentnim vrtlozima. Kod difuzionog plamena
smicajni efekti izmeu odvojeno uvedene struje goriva i struje oksidanta generiu krupne
vrtloge, koji su veim delom sastavljeni od istog goriva ili istog oksidansa. Kod
predmeanog plamena interakcija struje bogate produktima sagorevanja relativno male brzine
(na primer iza stabilizatora sagorevanja) i struje svee meavine goriva i oksidansa velike
brzine generiu vrtloge tipinog sastava ili sagorele ili nezapaljene smee. Meanje na
molekularnom nivou dodirnih povrina ovih krupnih vrtloga je relativno slabo pre svega zbog
njihovih malih specifinih povrina. Specifine povrine se poveavaju sa smanjenjem vrtloga.
Zbog toga za oekivanje je da najintenzivnije meanje na molekularnom nivou bude izmeu
najsitnijih vrtloga, odnosno na kraju ivota vrtloga, to opet implicira da se znaajna koliina
sagorevanja moe pojaviti samo na nivou najsitnijih vrtloga. U skladu sa teorijom kaskadnog
transfera turbulentne energije (ta. 1.4.2) brzina odumiranja najsitnijih vrtloga je odreena
njihovim samopodeavanjem da prihvate energiju koja dolazi od krupnijih vrtloga obezbeujui
lokalnu ravnoteu izmeu brzine produkcije i destrukcije. S druge strane brzina produkcije
194
Glava 5
najsitnijih vrtloga je uslovljena brzinom produkcije krupnih vrtloga od kojih i potiu i ije je
karakteristino vreme odreeno odnosom L/, gde je L irina toka a karakteristina
srednja globalna brzina. Ovo vreme je sem u zonama zapaljenja plamena i eventualno u tankom
viskoznom sloju mnogo vee od vremenskog razmera kinetike hemijske reakcije. Tako je u
uslovima lokalne ravnotee turbulencije (produkcija jednaka disipaciji) brzina sagorevanja
ograniena brzinom produkcije turbulentne energije. Ova brzina je znatno vea nego kod
laminarnog plamena, ali znatno manja od brzine, koju bi dozvoljavala hemijska kinetika
procesa. U procesu su prisutne i turbulentna konvekcija i difuzija ali se smatra da njihov uticaj
nije vaan za tanost odreivanja brzine sagorevanja.
Difuzioni plamen
S obzirom da je kinetika ukupne reakcije sagorevanja gasnog goriva relativno brza,
prihvatljiva je pretpostavka da su svuda u difuzionom plamenu priblino ravnotene
koncentracije finalnih produkata reakcije za lokalni elementarni sastav smee. Uz pretpostavku
jednakosti turbulentnih difuzionih koeficijenata i jednakosti graninih uslova za sve
komponente, mogu se uspostaviti jednostavne linearne veze izmeu koncentracija goriva,
oksidansa i produkata sagorevanja preko stepena pomeanosti x, za koga je mogue postaviti
egzaktnu transportnu jednainu. Za nepredmean plamen za nepropusne, nereaktivne i
adijabatske zidove, sa jednakim za sve komponente koeficijentima molekularne difuzije i
Lewis-ovim brojem (rDCp/l) jednakim jedinici moe se definisati konzervativni skalar (stepen
pomeanosti):
z i - z ip
x= p
z i - z is
(5.22)
gde se indeksi p i s odnose na primarnu i sekundarnu struju. Uz pomo varijable x i njene

varijanse za beskonano brzu hemijsku reakciju i uz pomo ravnotenih relacija se moe
odrediti kompletno stanje gasa re(x), Xe(x), Te(x) i dr., gde indeksi e oznaavaju ravnoteno
stanje. S obzirom da su relacije izmeu koncentracija i koeficijenta pomeanosti linearne po
segmentima uobiajeno je da se pretpostavi funkcija gustine verovatnoe za fluktuirajui
koeficijent pomeanosti da bi se mogle odrediti srednje vrednosti koncentracija, koje su od
osnovnog interesa. Osnovna tekoa koja se pri tome javlja se odnosi na definisanje dovoljno
realistine funkcije gustine verovatnoe. Problem modeliranja transportne jednaine za funkciju
gustine verovatnoe je isti kao i kod modeliranja drugih turbulentnih parametara (pojava
korelacija vieg reda i dr.), ali uz znatno poveane neizvesnosti kod modeliranja pojedinih
lanova. Kao mnogo ire prihvaena alternativa je definisanje intuitivno-empirijski odreenog
oblika funkcije gustine verovatnoe pomou srednje vrednosti koeficijenta pomeanosti i
njegovih statistikih momenata. Pri tome se smatra prihvatljivim zatvaranje problema na nivou
varijanse koeficijenta pomeanosti. Mana ovog pristupa se moe manifestovati u neosetljivosti
na varijacije fiziki moguih situacija. U strujnom polju je mogua pojava pojaseva gde
prisutne koncentracije goriva, oksidanta i produkata ne podravaju sagorevanje, to je mogue
uzeti u obzir u dosta ogranienom obimu.
Predmeani i delimino predmeani plamen
195
Koeficijent pomeanosti savreno predmeanog plamena je invarijantan i u vremenu i u

prostoru. Stanje fluida predmeanog plamena je odreeno njegovim stepenom proreagovanosti
ili stepenom odvijanja reakcije, koji je definisan kao odnos aktuelno smanjene koncentracije
reagujuih komponenata normalizovan smanjenjem koncentracije pri potpunom sagorevanju:
z=
x fuu - x fu
x fuu - x fub
(5.23)
gde je x fuu masena koncentracija goriva u nezapaljenoj smei, a x fub koncentracija goriva u
sagoreloj smei. Reakcija se iri difuzijom molekula produkata sagorevanja u sveu meavinu.
U skladu sa napred reenim brzina reakcije je kontrolisana destrukcijom produkcije
turbulencije, koju karakteriu vremenski razmeri krupnih vrtloga. U graninim uslovima gde je
odnos vremenskog razmera turbulencije i hemijske kinetike beskonaan samo potpuno sagoreo
ili sasvim nesagoreo fluid moe da postoji. Funkcija gustine verovatnoe za stepen
proreagovanosti moe da bude jednostavno prikazana sa dve delta funkcije oko vrednosti
proreagovanosti nula i jedan. Eksperimentalne evidencije ukazuju da realnost ne moe da bude
odvie daleko od ove ekstremne situacije. Mogu je i jednostavniji pristup (kao i kod
difuzionog plamena) zasnovan na intuitivnim modelima o kojima e kasnije biti rei.
U cilju lake stabilizacije plamena u industrijskim aplikacijama se gorivu prethodno
doda manja koliina vazduha, to rezultira u pojavi parcijalno predmeanog plamena, koji zato
ima karakteristike i predmeanog i nepredmeanog plamena i predstavlja opti sluaj
sagorevanja. Ovaj plamen je kompletno opisan specifikacijom stepena pomeanosti i stepena
proreagovanosti, pri emu se stepen proreagovanosti odreuje iz jednaine konzervacije
goriva. Koncentracije komponenata smee (i eventualno temperatura) se odreuju pomou
zajednike (dvodimenzionalne) funkcije gustine verovatnoe stepena pomeanosti i stepena
proreagovnosti.
5.5. Modeliranje hemizma nepredmeanog sistema u hemijskoj ravnotei
Direktan put za odreivanje koncentracijskog polja je reavanje jednaine konzervacije
oblika (4.7) za sve hemijski aktivne i inertne molekularne komponente prisutne u procesu. Za
svaku komponentu je potrebno definisati izvorni lan. Izvorni lanovi su povezani meu sobom
stehiometrijskim odnosima, tako da se ovaj deo problema svodi na odreivanje brzine reakcije.
U sistemu sa M hemijskih komponenata esto se reava M-1 jednaina konzervacije, a lokalne
srednje koncentracije preostale komponente se odreuju iz uslova S 1M X m = 1. Kod
sagorevanja to je obino azot. Ovakav pristup krije opasnost od dobijanja nerealnih rezultata.
Naime, uslov S 1M X m = 1 izravnava i priguuje eventualne nekorektnosti pri odreivanju
koncentracija pojedinih komponenata, koje bi mogle da budu i uzrok divergencije reenja ili
konvergencije ka pogrenom reenju. Korektne jednaine konzervacije komponenata meavine,
granini uslovi i njihovo povezivanje sa transportnim jednainama ostalih turbulentnih efekata
trebalo bi da obezbede uslov S 1M X m = 1 pri reavanju jednaina za sve komponente i zatitu
od nerealnih rezultata.
Problem odreivanja brzina hemijskih reakcija nije mali. On se moe izbei reavanjem
jednaina oblika (4.5) za hemijske elemente u kojima se ne javlja izvorni lan. Zatim se iz
uslova hemjske ravnotee mogu odrediti lokalne vrednosti pojedinih molekularnih
komponenata. Pored toga to difuzije pojedinih istih elemenata mogu da bude razliite u
196
Glava 5
zavisnosti u kojim se hemijskim komponentama nalaze, osnovni problem je u tome to uslovi

hemijske ravnotee ne moraju da budu zadovoljeni u svim takama toka. U svakom sluaju
problem neugodno velikog broja jednaina ostaje. Smanjenje broja potrebnih jednaina je zato
poeljno.
5.5.1. Koncept skalarne konzervativne varijable
Dosadanja iskustva ukazuju da je u veini praktinih problema sagorevanja brzina
hemijske reakcije uslovljena dinamikom meanja reaktanata. U mnogim situacijama problem
meanja se moe uz odreene pretpostavke predstaviti transportnom jednainom jedne
konzervativne varijable, to oigledno vodi znaajnom uproenju problema. Iz pretpostavke
lokalne hemijske ravnotee sleduje da su lokalne trenutne vrednosti koncentracija komponenti i
temperature funkcija samo trenutnih vrednosti konzervativne skalarne varijable. Srednje
vrednosti ovih varijabli i njihovi statistiki momenti se odreuju obino pomou funkcije
gustine verovatnoe.
Proces sagorevanja ugljovodonika se u optem sluaju moe predstaviti relacijom:
K
C n H n + sO 2 + tN 2 ( n - r)CO +
m
H 2 O + rCO 2 + tN 2
2
(5.24)
gde je s = ( n + r) 2 + m 2 . U pojednostavljenom obliku sagorevanje se moe svesti na reakciju

1 kg goriva sa s kg oksidansa, koja daje (1+s) kg produkata sagorevanja:
Fu + sOx
(1 + s) Pr
(5.25)
Ako se postave jednaine konzervacije (4.7) za xfu i xox , zatim se jednaina za xox podeli
stehiometrijskim koeficijentom s i oduzme od jednaine za xfu dobie se transportna jednaina
konzervativne varijable:
b f , o = x fu - x ox s
(5.26)
oblika kao (4.5), u kojoj nema izvornog lana. Na isti nain se mogu izvesti transportne
jednaine i za druge konzervativne skalarne funkcije:
b f , p = x fu + x pr
b o ,p = x ox + s x pr
( s + 1)
( s + 1)
(5.27)
(5.28)
Veliine b f,o b f,p i bo,p su uzajamno povezane funkcije. One su poznate kao funkcije ShvabZeljdovi-a i demonstriraju osnovnu ideju uproenja sagorevanja eliminisanjem izvornog
lana. Mogui su razliiti naini definisanja skalarne varijable. Ne bi se moglo rei da jedan
197
nain ima prednosti u odnosu na druge. Izbor zavisi od prirode problema. U mnogim
sluajevima konzervativne skalarne varijable su linearno povezane meu sobom, tako da
reenje jedne obezbeuje reenja svih ostalih. Na osnovu tih veza mogue je odrediti
kompletan trenutan sastav smee u pojedinim takama toka. Potrebno je da difuzioni
koeficijenti svih komponenti budu jednaki da se u jednainama ne bi javili dodatni lanovi. S
obzirom da se reavaju transportne jednaine osrednjenih turbulentnih veliina i poto je
molekularna difuzija mnogo manja od turbulentne, ovaj uslov se svodi na jednakost
koeficijenata turbulentne difuzije. Ovakav opis moe da bude dobra aproksimacija za meanje
dve struje. Za opis meanja tri struje potrebne su dve nezavisne skalarne varijable.
Ako je Lewis-ov broj jednak jedinici i sistem adijabatski, koncept stepena pomeanosti
se moe proiriti i na entalpiju:
x=
h - hs
hp - hs
(5.29)
Meanje dve struje se moe predstaviti preko stepena pomeanosti:

x=
z m - z ms
b - bs
=
z mp - z ms b p - b s
(5.30)
gde se indeksi p i s odnose na primarni i sekundarni tok, a b je funkcija tipa ShvabZeljdovi-a. Transportna jednaina za x je oblika (4.5). Pri stehiometrijskom meanju goriva i
oksidansa, stepen pomeanosti se moe predstaviti u obliku:
x st =
s
x ox
s
=
p
s
sx fu + x ox s + 1
(5.31)
Veliina xst definie stanje pomeanosti za koje je bf,0 iz (5.26) jednako nuli. Pretpostavlja se da
je u primarnoj struji gorivo bez oksidansa, a u sekundarnoj oksidans bez goriva. U obe struje
je mogue prisustvo inertne komponente. Pretpostavka lokalne hemijske ravnotee
podrazumeva beskonano brzu hemijsku reakciju tako da za x>xst u smei nee biti oksidansa ,
za x<xst nee biti goriva, a za x=xst u smei nee biti ni goriva ni oksidansa, ve samo
produkata sagorevanja. Ovo vodi sledeim zavisnostima:
x x st : x fu = 0; x ox = sx fup
x x st : x ox = 0; x fu = x
p
fu
x st - x
; x pr = ( s + 1)xx fup
1 - x st
x - x st
1- x
; x pr = ( s + 1)x st x fup
1 - x st
1 - x st
(5.32)
Pretpostavljena brza hemijska reakcija podrazumeva da je trenutni hemijski sastav smee u

hemijskoj ravnotei u svakoj taki strujnog polja. U optem sluaju se maseni udeo na primer
komponente m moe predstaviti sa:
x m = x me (x)
(5.33)
198
Glava 5
gde indeks e oznaava ravnoteno stanje. Odgovarajue relacije je mogue postaviti i za

druge skalare koji su funkcija x (na pr. r = r e ( x) ).
Srednje vrednosti
U sluaju pretpostavljene hemijske ravnotee, za svaku vrednost x odreene su
odgovarajue vrednosti zn masenih udela hemijskih elemenata. Iz (4.4) odreeni su i maseni
udeli hemijskih komponenti. Ukoliko je proces adijabatski odreene su i ravnotene
temperature. Relacije se mogu proiriti i na sluajeve kada nije zadovoljena hemijska
ravnotea. Srednja vrednost i varijansa termohemijskih varijabli u bilo kojoj taki odreenoj
r
r
vektorom poloaja x se moe odrediti pomou funkcije gustine verovatnoe B(x; x )
koeficijenta pomeanosti x. Na primer lokalna vrednost srednje gustine je odreena sa:
1
r
r = r e ( x) B(x; x) dx
(5.34)
Na ovaj nain odreene srednje vrednosti funkcija Shvab-Zeljdovi-a su date sa:

X fu =
X ox =
X fup
1 - x st
sX fup
1 - x st
r
(x - x )B( x; x) dx
st
x st
x st
(x
st
r
- x) B( x; x) dx
(5.35)
x st
x st 1
r
r
X fu = ( s + 1) X xB(x; x)dx +
1
x
B
x
;
x
(
)
(
) dx
1 - x st xst
0
Znak -;- u (5.34) i (5.35) ukazuje da se funkcija gustine verovatnoe (koja je i funkcija
poloaja) razmatra u fiksiranoj taki. Ovaj e detalj radi kratkoe biti najee izostavljen
smatrajui da se podrazumeva.
p
fu
5.5.2. Stepen pomeanosti difuzionog plamena

U difuzionom plamenu proces je prvenstveno kontrolisan mikro-meanjem struja, a ne
kinetikom reakcija. To omoguava da hemizam moe da bude proraunat na osnovu ravnotenih
relacija. Samo jedna diferencijalna jednaina je potrebna za opisivanje "pomeanosti" ili
nepomeanosti u taki, to je veliko uproenje u poreenju sa beskonanim sistemom jednaina
koje opisuju sve reakcije, koje se javljaju. Pojedini hemijski elementi tokom reakcije prelaze iz
jednog jedinjenja u drugo, ali oni u procesu ne nastaju i ne nestaju. Zato se za dve struje, svake
uniformnog sastava, stepen pomeanosti moe predstaviti preko lokalnog masenog udela u smei
atoma fluida poteklih iz primarne struje:
x=
m fu
m fu + m ox
(5.36)
199
gde mfu i mox predstavljaju lokalne mase elemenata poteklih iz primarne i sekundarne struje,
respektivno. Prednost ovakvog pristupa je u tome to se moe vrednost svakog konzervativnog
skalara izraunati iz lokalne vrednosti x:
b = xb p + (1 - x )b s
(5.37)
Funkcija gustine verovatnoe (definisana u ta. 1.5.) za bezdimenzijsku funkciju stepena

pomeanosti x se moe objasniti kao: B(x)dx = deo intervala vremena t za vreme kojeg je x(t) u
intervalu izmeu x i x+dx. Iz ove definicije slede dva vana svojstva:
B(x )dx = 1 i x = xB(x)dx
(5.38)
Funkcija gustine verovatnoe definie statistiku distribuciju koeficijenta smee u bilo kojoj taki
prostora zbog fluktuacija x u vremenu. Fluktuacije generalno prate Gauss-ovu distribuciju izuzev
ako prekidnost nije vana. Prekidnost je definisana kao deo vremena u kome je lokalno fluid isto
primarni (ap) ili isto sekundarni (as). Postoje drugaije pretpostavke o rasporedu stepena
pomeanosti i obliku funkcije gustine verovatnoe. Lokalne srednje vrednosti stepena pomeanosti
dobijaju se iz modelirane transportne jednaine za ovu varijablu. Problem je isti kao i kod
modeliranja drugih konzervativnih skalarnih varijabli (ta. 4.1.). Zbog toga kao i zbog toga to e
vie detalja biti dato u okviru razmatranja jednaina osrednjenih po masi, ovde e za potrebe analize,
koja sledi, biti navedene samo modelirane jednaine za srednju vrednost stepena pomeanosti i
njegovu varijansu u obliku kompatibilnom sa modelom turbulentne viskoznosti za osnosimetrino
strujanje. Modelirana transportna jednaina za po Reynolds-u osrednjen stepen pomeanosti se u
tom sluaju moe napisati u obliku:
r m eff x r m eff x
(rrUx ) + (rrVx ) (
)- (
)=0
x
r
x s x x r s x r
(5.39)
Prednost poznavanja x je ta da se uz pomo funkcije gustine verovatnoe B(x) moe odrediti

srednja vrednost bilo koje varijable b , koja je funkcija samo od x:
1
b = a p bp + a s bs + b(x )B(x )dx
(5.40)
Treba uoiti da ako je b funkcija bilo kog broja konzervativnih skalara, koji su funkcija od x, ona je
funkcija samo x. To je mogue s obzirom da je prema (5.36) trenutna vrednost konzervativnih
skalara funkcija lokalne trenutne vrednosti x. Konzervativni skalari mogu da budu entalpija,
temperatura, masena frakcija hemijskih elemenata i dr. Pri tome je neophodno da se zadovolje neki
zahtevi. Svi konzervativni skalari treba da imaju istu turbulentnu difuzivnost. Svi skalari koji dolaze
u ovu grupu treba da zadovolje konzervacionu jednainu oblika kao (5.39). To znai da u jednaini
200
Glava 5
nema izvornog lana i da sve jednaine imaju iste granine uslove. To je tzv. Crocco slinost.
Entalpija ne zadovoljava ovu slinost ako zidovi nisu adijabatski i ako postoji izvor toplote. Za
kompletan opis koeficijenta smee potrebno je odrediti i njegovu varijansu (drugi moment oko
srednje vrednosti):
j = (x - x )2 =
2
1
x (t ) - x dt
t0
(5.41)
Jednaina za j se za osnosimetrini tok moe svesti na oblik [167]:
r m j r m eff j
(rrUj ) + (rrVj ) - ( eff
)- (
)=
x
r
x s j x r s j r
(5.42)
x
x
e
= Cj 1 m eff ( )2 + ( ) 2 - C j 2 r j
r
k
x
Konstante modela, odreene na slian nain kao kod modela turbulencije iz graninih uslova, imaju
vrednost:
Cj1 = 2,8 ;
sj = 0,9 ;
Cj2 = 1,92 ;
sx = 0,9.
Kao to se vidi iz (5.40) pored lokalnih vrednosti x, za odreivanje vrednosti skalara b potreban je
oblik funkcije gustine verovatnoe, koji se moe odrediti na osnovu teoretskih razmatranja, ali se
mnogo ee odreuje na osnovu eksperimentalnih posmatranja fluktuacija u plamenu.
Ravnotene relacije
M
Trenutna statika entalpija ( h = h s + x m H
), ako je konzervativni skalar , moe biti direktno
m= 1
odreena:
h = xh p + ( 1 - x ) h s
(5.43)
ili se za neadijabatski sluaj moe odrediti iz posebne transportne jednaine za h. Za masenu frakciju
zk elementa k bi bilo:
z k = xz kp + (1 - x )z ks
(5.44)
Ova jednaina nije zavisna od pretpostavke o hemijskoj ravnotei ve od pretpostavke o jednakim

difuzivnostima. Sada je pripremljen put za odreivanje srednje gustine temperature i profila
pojedinih komponenti. Ako je neka varijabla funkcija vie drugih varijabli (na pr xk i h), koje su
svaka za sebe funkcije x, onda je ta varijabla funkcija samo x:
201

t = t (zk,h) = t [zk (x), h(x)] = t(x)
r = r (zk,h) = r[zk (x), h(x)] = r(x)
(5.45)
yi = yi (zk,h) = yi [zk (x), h(x)] = yi (x)
Srednje vrednosti turbulentnih svojstava je mogue odrediti ponderisanjem sa funkcijom gustine

verovatnoe:
1
X i = a p x + a s x + x i ( x) B(x )dx
p
i
s
i
0
1
r = a p rp + a s r s + r( x) B(x )dx
(5.46)
0
1
T = a p Tp + a s Ts + t (x )B( x) dx
0
Na taj nain je sa (5.46) nepomeanost uzeta u obzir i pri ravnotenoj hemiji. Vremenski osrednjene
koncentracije goriva i vazduha mogu biti konane u istoj taki prostora, to je u skladu sa
eksperimentalnom evidencijom, koja pokazuje znatna preklapanja profila goriva i oksidansa. To nije
zbog sporosti dela hemijske reakcije, ve zbog turbulentnih fluktuacija, i ta nepomeanost
dozvoljava da oksidans i gorivo budu u datoj taki u razliitim trenucima vremena. Vremenski
osrednjene veliine tada reflektuju prisustvo i goriva i oksidansa.
Kada Crocco slinost nije zadovoljena (na primer kada proces nije adijabatski) svojstva
procesa su funkcija od x i h:
b = b[ bk(x),h] = b(x,h)
(5.47)
Sada ispravan put do Reynolds-ovih osrednjenih vrednosti zahteva korienje zdruene funkcije
gustine verovatnoe:
b = prekidnost + b (x,h) P(x,h) dx dh
h x
(5.48)
Razliiti modeli difuzionog plamena su predloeni ali oni koji su primenjivi za tokove u
loitima su ovde prvenstveno razmatrani.
5.5.3. Modeliranje izvornog lana u jednainama konzervacije skalara
Izvorni lan u jednainama konzervacije hemijskih komponenti (4.7) opisuje produkciju
ili nestajanje posmatranih komponenti i posredno toplotne efekte i njihov uticaj na turbulentno
202
Glava 5
polje. On predstavlja najbitniji deo problema meudejstva hemijskih reakcija i turbulencije.

Moe se rei da je i njegovo opisivanje povezano sa odgovarajuim potekoama.
Sutina metode konzervativne skalarne varijable se sastoji u izbegavanju odreivanja
izvornog lana u jednainama konzervacije hemijskih komponenti i samim tim tekoa vezanih
sa tim. Njega je mogue naknadno odrediti iz poznatog koncentracijskog polja. Sa praktinog
stanovita se ne moe oekivati posebna zainteresovanost za odreivanje srednje brzine
reakcije nakon to je problem reen. Postoji , meutim, teoretski interes zbog mogunosti
provere korienih aproksimacija i razrade novih ideja. Takoe, ako sistem nije adijabatski,
koncept konzervativnog skalara se ne moe primeniti na entalpijsku jednainu, pa je u ovoj
jednaini neophodna aproksimacija izvornog lana usled toplotnih efekata hemijskih reakcija.
S obzirom na (5.33) izraz za trenutnu vrednost w& m =sm se moe odrediti rearaniranjem
izraza (4.1):
w& m = r
dx me
dx
x
x 1
x
x x d 2 x me
+
u
r
D
r
D
k
x k r x k
x k
x k x k dx 2
t
(5.49)
Prvi lan na desnoj strani jednaine (5.49) je mali u odnosu na drugi, tako da se moe
zanemariti:
x x d 2 x me
w& m = -rD
(5.50)
x k x k dx 2
Pod pretpostavkom da je
aproksimativnog izraza:
w& m = -rD
d 2 x me dx 2 const . , nakon osrednjavanja se dolazi do
r d 2 x me
x x d 2 x me
=- c
x k x k dx 2
2 dx 2
(5.51)
gde se disipacija konzervativnog skalara c moe odrediti pomou izraza (4.31).
5.6. Funkcija gustine verovatnoe

Pristup koji podrazumeva korienje funkcije gustine verovatnoe moe biti zasnovan
na reavanju transportne jednaine za funkciju gustine verovatnoe ili na pretpostavljenom
obliku funkcije gustine verovatnoe. Pri tome je modeliranje i reavanje transportne jednaine
za funkciju gustine verovatnoe jo uvek povezano sa znatnim tekoama i neizvesnostima
tako da je ogranieno uglavnom na razmatranje fundamentalnih aspekata problema.
Uvoenje u razmatranje funkcije gustine verovatnoe pretpostavlja odreena znanja iz
oblasti statistikih metoda i teorije verovatnoe. Metod zasnovan na funkciji gustine
verovatnoe se u oblasti turbulencije razvija vie od pedeset godina. Postoji i veoma obimna
literatura (npr. [135],[169]) iz oblasti teoretskih razmatranja razvoja i reavanja funkcije
gustine verovatnoe za turbulentne reaktivne tokove. Meutim, ti aspekti izlaze iz okvira
razmatranja u ovoj knjizi. Bie navedena samo zakljuna razmatranja, koja su od znaaja za
konkretne proraune.
Eksperimentalna evidencija ukazuje da za varijablu f funkcija gustine verovatnoe B(f)
zavisi od vremenskog razmera turbulencije, brzine reakcije i lokacije posmatrane take u
203
plamenu. Pretpostavljeni oblik raspodele verovatnoe zavisi od matematike formulacije

problema. Moe se stei utisak da je metod zasnovan na funkciji gustine verovatnoe veoma
ogranien s obzirom da oblik funkcije gustine verovatnoe zavisi od karakteristika strujanja,
razmene toplote i hemijskih reakcija. Meutim, reenja transportnih jednaina za konzervativni
skalar i njegovu varijansu kao parametre funkcije gustine verovatnoe ograniavaju mogunost
greke. Ispitivanja (npr. [61]) su pokazala da za tanost ukupnih rezultata najee nije
presudan oblik funkcije gustine verovatnoe. S druge strane uvek je bolje imati taan oblik
funkcije gustine verovatnoe tako da je i dalje prisutno veoma intenzivno i veoma detaljno
izuavanje moguih oblika i karakteristika ove funkcije. Tome su i dalje posveeni znaajni
istraivaki napori na teoretskom i na eksperimentalnom planu.
Ako je hemijska reakcija beskonano brza jedina neizvesnost je vezana za odreivanje
funkcije gustine verovatnoe. Pri beskonano brzoj reakciji moe se zamisliti da sistem prolazi
kroz niz ravnotenih stanja. Koncentracija na primer oksidansa u sluaju stehiometrijskog
sagorevanja moe da bude jednaka jedan ili nula. Za koeficijent pomeanosti x mogue je
pretpostaviti oblik sa dve delta funkcije na x=0 i x=1 i distribuciju x u funkciji vremena u obliku
kvadratnih talasa. U optem sluaju ako na isti nain x poprima vrednosti x- i x+ dve delta
funkcije e biti na ovim vrednostima (sl. 5.1).
x
B(x)
1
x+
x
xx-
x+
Slika 5.1. Dirac-ova delta funkcija distribucije gustine verovatno}e
Turbulentne fluktuacije generalno prate Gauss-ovu raspodelu, izuzev ako je prekidnost

vana. Prekidnost ima znaaja na primer na ivicama plamena i u meajuem sloju. Prekidnost
obino odreuje segmente vremena u kome se posmatrana varijabla u posmatranoj taki ne
javlja i uestalost ove pojave. Gauss-va distribucija funkcije gustine verovatnoe se moe
predstaviti izrazom:
B(x ) =
1
2 ps 2
0 ,5
x-x
exp
2s 2
gde je s 2 = x - x
(5.52)
varijansa sluajne varijable x. Tako je funkcija gustine verovatnoe
potpuno odreena sa dva parametra x i s2 .Kod difuzionog plamena prekidnost se manifestuje
204
Glava 5
kroz pojavu isto primarne (x=1) ili isto sekundarne struje (x=0). U optem sluaju u jednom
intervalu oznaenom sa aI varijabla x moe da ima konanu vrednost x0 . Tada se funkcija
gustine verovatnoe moe predstaviti sa:
B(x ) = a I ( x 0 ) + (1 - a I )B$ ( x)
(5.53)
$ (x) kontinualan deo funkcije gustine verovatnoe normalizovan tako da je:

gde je B
x -o
B$ ( x) dx +
0
B$ ( x) dx = 1
(5.54)
x +0
Srednja vrednost x je tada odreena sa:

1
$ ( x ) dx
x = a I x 0 + (1 - a I ) xB
(5.55)
a srednja vrednost skalara, koji je funkcija od x, sa:

1
$ ( x ) dx
b = b( x) B(x )dx = a I b( x 0 ) + (1 - a I ) b( x) B
(5.56)
Stohastika priroda turbulentnih fluktuacija upuuje na koritenje Gauss-ove raspodele,

tako da je ona od najranijih pokuaja esto testirana. Gauss-ova distribicija funkcije gustine
verovatnoe koja se prostire od - do +, meutim, dozvoljava da koeficijent pomeanosti
poprimi negativnu ili veoma veliku vrednost, to je fiziki nemogue. Zato su uvedene dve
delta funkcije na granicama realnog domena varijable x. Odseena (skraena ) Gauss-ova
funkcija je dobijena odsecanjem na vrednostima x=0 i x=1 s obzirom da koeficijent
pomeanosti ne moe da ima vrednost izvan ovih granica. Odseeni delovi su zamenjeni sa dve
delta funkcije na dvema fizikim granicama za x=0 i x=1. Dobijena rezultujua dvostruko
ograniena Gauss-va funkcija (sl. 5.2.) je odreena izrazom [157]:
0
B( x) = B 0 (x) D(x ) - D( x - 1) + d( 0) B 0 ( x) dx + d(1) B 0 (x )dx
(5.57)
gde je:
B 0 (x) =
1 x - xm 2
exp -

s 2p
2 s
1
a xm oznaava vrednost koeficijenta pomeanosti najvee verovatnoe.
(5.58)
205

x
B(x)
xm
Slika 5.2. D vostrano ograni~ena Gauss-ova

raspodela koeficijenta pome{anosti
Sa s je oznaena standardna devijacija. Vrednosti s i xm se odreuju iz tabele za dvostruko

ogranienu Gauss-ovu raspodelu verovatnoe, a u funkciji x i j . Sa D(x) je oznaena
Heaviside-ova funkcija definisana sa: D(x)=0 za x<0 i D(x)=1 za x>0, a sa d(x) Dirac-ova delta
funkcija. Po vremenu osrednjena vrednost koeficijenta pomeanosti je odreena izrazom:
x=
xB(z)dx = x B (x)dx + x B (x)dx + xB (x)dx

s
(5.59)
gde su xp i xs vrednosti x u primarnoj i sekundarnoj struji. Obino je xp =1 i xs=0. Tada je

srednje kvadratno odstupanje j odreeno sa:
j = B 0 ( x ) dx + x 2 B 0 ( x ) dx - x 2
(5.60)
Vrednosti x i j su odreene iz transportnih jednaina za ove varijable. Vremenski srednja

vrednost bilo koje skalarne varijable i njene varijanse su odreene relacijama:
0
F = F s B 0 (x) dx + F p B 0 ( x) dx + f(x) B 0 ( x) dx
(5.61)
f ' 2 = B 0 (x) dxf ' 2fu + ( f( x)) B 0 (x) dx - F 2

0
1
2
Ovaj pristup zahteva reavanje transportnih jednaina za x i j i pored toga korienje

tabelarnih vrednosti za xm i s.
Za prisutnu prekidnost i primarne i sekundarne struje srednja vrednost skalara se moe
odrediti iz relacije (5.40). Ukoliko se za funkciju gustine verovatnoe koristi Gauss-ova
raspodela oblika (5.52) u granicama (0,1) za parametre prekidnosti su predloene relacije
[227]:
206
ap =
as =
Glava 5
( 2 p ) 0, 5
( )
- 1- x
x-x
exp - 2j
( 1- x ) j
( 2 p ) 0 ,5
x-x
exp 2j
d
j
x
d
(5.62)
Pored Gauss-ove, razmatrane su i druge raspodele verovatnoe. Jedan od najpogodnijih

i zato najee korienih oblika funkcije gustine verovatnoe je zasnovan na beta funkciji.
Polazi se od izraza:
r
b -1
B( x , r ) = Cx a -1 (1 - x) ;
0 x 1
gde su C, a i b konstante, koje treba odrediti. Za fiksnu vrednost C oblik raspodele u zavisnosti
od vrednosti a i b je konkavan ili konveksan, razdvajajui delta funkcije na granicama intervala
(0,1) ili unutar njega. Parametar C se odreuje iz uslova (5.38), a konstante a i b na osnovu
vrednosti x i j. Postoji vie modifikacija ove funkcije. Kao jednostavan oblik, koji je pokazao
dobre osobine navodi se izraz [103]:
r
B( x , r , t ) =
x a -1 (1 - x )
1
x (1 - x)
a -1
b -1
b -1
0 x 1
(5.63)
dx
Integral u imeniocu predstavlja beta funkciju, koja moe biti predstavljena preko nekoliko
gama funkcija (kao npr. G(a)G(b)/G(a+b)), gde je G(a)=(a-1)!. Parametri a i b su odreeni sa:
x 1- x
a = x
- 1 ;
x'2
b=
1- x
x
Iskustvo sa ovom funkcijom takoe ukazuje [103] da uzimanje u obzir prekidnosti ima pre
teoretski nego praktini znaaj, to dalje doprinosi atraktivnosti ove funkcije.
5.7. Modeliranje turbulentnog predmeanog plamena
Tipian odnos gustina nailazee struje predmeanih reaktanata i produkata iza fronta
plamena r u r b je izmeu est i osam. Tako predmean plamen ukljuuje dve zone priblino
konstantnih gustina razdvojenih plamicima u kojima se odvija proces sagorevanja.
Turbulencija od fronta plamena formira etku, ija je debljina prema eksperimentalnim
207
evidencijama reda veliine integralnog razmera turbulencije. Stepen odvijanja reakcije z, koji se
moe posmatrati kao analogija stepenu pomeanosti x kod nepredmeanog plamena, ima
vrednost nula u meavini reaktanata i vrednost jedan u produktima. Za predmean plamen, u
kome se javljaju kao sastavne komponente gorivo, oksidans, produkti i inertna komponenta,
stepen odvijanja reakcije iz izraza (5.23) je mogue predstaviti odnosom:
z=
x pr
(5.64)
x pr ,
gde je xpr, maseni udeo produkata sagorevanja u potpuno proreagovanom gasu pri
adijabatskoj temperaturi. Adijabatska temperatura plamena se dobija pri adijabatskim uslovima
i bez izvrenog rada. To je maksimalna temperatura koja se moe dobiti za dati reaktant. Ova
temperatura moe biti kontrolisana vikom vazduha za sagorevanje. Toplota reakcije se troi
za poveanje temperature produkata. U tom sluaju termohemijsko stanje predmeanog
plamena je u potpunosti odreeno stepenom proreagovanosti z. Transportna jednaina za
trenutnu vrednost z se moe s obzirom na(4.1) napisati u obliku:

(rz) +
(ru k z) =
rD
+ w&
t
x k
x k
x k
(5.65)
gde je s obzirom na (5.64) w& povezano sa brzinom formiranja produkata sagorevanja

relacijom:
w& pr = x pr , w&
(5.66)
Ako se uzme da je Cp=const. i sa:
h u = C p t - x pr H r = C p t - x pr , H r = C p t u
(5.67)
oznai entalpija nezapaljenog gasa moe se definisati parametar oslobaanja toplote:

Q=
x pr , H
hu
t
-1
tu
(5.68)
koji predstavlja konstantu takvu da je sa tu(1+q) odreena adijabatska temperatura. Vrednost q

se u realnim uslovima kree izmeu pet i devet. U veini praktinih sluajeva sagorevanja
gasovitog goriva moe se pretpostaviti da je pritisak priblino konstantan tako da se iz
jednaine stanja i uz pomo relacija (5.64), (5.67) i (5.68) trenutno termohemijsko stanje moe
predstaviti sa:
r tu
1
=
=
ru
t 1 + Qz
(5.69)
208
Glava 5
Osnovni problem pri modeliranju jednaine stepena odvijanja reakcije (5.65) se odnosi na
odreivanje w& . Koristei izraz (5.69) trenutna brzina reakcije w& (r , t , z) se redukuje na w& (z) .
Osrednjavanje po vremenu w& daje:
1
& = w& (z) B(z )dz

W
(5.70)
Funkcija gustine verovatnoe treba da obuhvati opis gasa koji jo nije zapaljen, smee koja gori
r
i potpuno proreagovan gas. Funkcija gustine verovatnoe B(z, x) se moe predstaviti sa dve
delta funkcije na granicama, koje odgovaraju isto neproreagovanoj smei (z=0) i istim
produktima (z=1), i kontinualnim rasporedom izmeu njih:
r
r
r
r
r
B(z; x ) = a u ( x)d(z) + a b ( x)d(1 - z ) + g ( x)f (z; x)
(5.71)
r
gde su au, ab i g verovatnoe pojave na lokaciji x negorueg, sagorelog i gorueg gasa,
r
respektivno. Sa d(z) je oznaena Dirac-ova delta funkcija, a sa f (z; x) funkcija gustine
1-
verovatnoe za nain sagorevanja, takva da je
f (z; x) dz = 1 . Funkcija gustine verovatnoe se
0+
u ovom pristupu odreuje empirijski. Poto je w& (z) = 0 kada je z=0 i z=1, delta funkcije
nemaju uticaja na srednju brzinu sagorevanja. Srednja vrednost izvornog lana u jednaini
(5.65) definisana izrazom (5.70) poprima oblik:
1 &
w (z )
r &
r
&
W = g ( x)w max
f (z; x)dz
w& max
0+
-
(5.72)
Krajnji izraz zavisi od a priori odreene f z; z , z ' 2 , ije su aproksimacije razliite za pojedine
reime sagorevanja, koji su odreeni veliinom fluktuacija skalara z' 2 . Moe se pokazati [134]
& i disipacije fluktuacija stepena proreagovanosti moe prikazati izrazom:
da se veza izmeu W
& =
W
1
2C m - 1
eV
(5.73)
koji predstavlja jednostavnu aproksimaciju za brzinu reakcije i gde se Cm moe smatrati

konstantom. Ovaj pristup je uglavnom saglasan sa razmatranjen jednaina osrednjenih po masi
(ta. 5.9.). Do odgovarajuih relacija osrednjenih po vremenu (uz zanemarivanje fluktuacija
gustine) se moe doi jednostavno uzimanjem da je r=const.
5.8. Modeliranje brzine reakcije kontrolisane turbulencijom
Da turbulencija utie na brzinu hemijske reakcije utvreno je i teoretski i
eksperimentalno. Zato je jedan od puteva za modeliranje brzine hemijskih reakcija usmeren ka
tom aspektu problema. Postoje vie razliitih predloga, ali e ovde biti navedena dva koji se
odlikuju pre svega svojom jednostavnou.
209
Model drobljenja vrtloga

U praksi se najee sreu sluajevi intenzivne turbulencije u plamenu i odgovarajue
malih turbulentnih razmera. Turbulentno meanje se javlja kao osnovni reguliui parametar
procesa sagorevanja. To je osnovna pretpostavka modela drobljenja vrtloga. Model je razvijen
[229] na osnovu posmatranja predmeanog plamena, ali je proiren i na difuzioni plamen. U
osnovi modela je postavka da se zona sagorevanja uglavnom sastoji iz delova negoreeg gasa i
skoro potpuno sagorelog gasa, koji su u procesu meanja. Da bi se ocenila brzina delenja
zapremina nesagorelog gasa na manje zapremine, ije su povrine dodira sa vrelim produktima
dovoljne da podre reakciju, iskoriena je analogija sa disipacijom turbulentne kinetike
energije. Viskozna disipacija turbulencije se odigrava na kraju kaskadnog procesa transfera
turbulentne energije (ta. 1.4.2. i 1.7.1). Ona nastaje drobljenjem krupnih vrtloga
deformacionom brzinom turbulencije na sitnije sve dok viskozne sile ne postanu znaajne i
opisana je izrazom (2.36). Dalje se pretpostavlja da je disipacija jednaka produkciji kinetike
energije iz jednaine (2.23) i na taj nain dolazi do izraza za brzinu reakcije po konceptu
drobljenja vrtloga:
( )
& = C r k x '2
W
E
e
0,5
(5.74)
gde je CE 0,53 konstanta modela. Pored originalno predloene konstante koriene su i druge
vrednosti (na pr. CE=1,07). U verziji povezanoj sa jednostavnijim modelima turbulencije koristi
se umesto srednjeg kvadratnog odstupanja srednja vrednost koncentracije ili stepena odvijanja
reakcije. Pod pretpostavkom turbulencijom kontrolisane brzine sagorevanja, brzina reakcije u
odnosu na gorivo se moe predstaviti, na primer, relacijom [138]:
[( ) ]
& = C e (x - x ) 1- z z
W
fu
fu , b
fu , u
k
0 ,5
(5.75)
gde jeCfu=0,035. Ovaj izraz predstavlja jednu od varijanti koncepta drobljenja vrtloga. Postoji
niz slinih izraza koji su zasnovani na ovom konceptu. Mada je izraz (5.74) zasnovan na
intuiciji, on je veoma iroko i uspeno korien. To je najjednostavniji, ali sigurno ne i najslabiji
model koji opisuje uticaj turbulencije na brzinu sagorevanja. Impozantan broj reenih
konkretnih i sloenih problema sagorevanja gasovitog goriva skree panju na ovaj model kao
pouzdanu zatitu od moguih pogrenih procena i kao obeavajui putokaz za razvoj
detaljnijih modela.
Oksidacija ugljovodonika se odvija kroz viestepene reakcije, od kojih svaka ima svoju
brzinu. Kinetika brzina reakcija je veoma zavisna od temperature meavine i u manjem
stepenu od koncentracija reaktanata. Ova zavisnost u konkretnim sluajevima posebno dolazi
do izraaja u oblasti gde dolazi do zapaljenja i u manjem obimu u oblasti zavretka reakcije.
Brzina razlaganja ugljovodonika na CO i H2 se moe odrediti iz izraza:
&
W
C n H m = BTP
0,3
r
X Cn H m
M Cn H m
0 ,5
X O2
r
E
exp
RT
M O2
(5.76)
210
Glava 5
gde je B=-6104 i E=97600 J/mol za alifatine ugljovodonike, B=--2107 i E=156000 J/mol za

cikline ugljovodonike. Za brzinu oksidacije CO i H2 je mogue koristiti relacije:
& = -5,42 10 9 r 2 X
W
CO
CO X H 2 C X O 2
& = -1,26 10 r X
W
H2
9
2 ,5
1 ,5
He
X O2
0 ,5
15400
exp
3422
exp
(5.77)
Model drobljenja vrtloga pokazuje dobro slaganje sa eksperimentalnim rezultatima u oblasti

visokih Ret brojeva i u zonama intenzivnog sagorevanja. Uporeivanjem rezultata prorauna
moe se videti da pri temperaturama veim od temperature paljenja izraz (5.74) daje viestruko
manje brzine nego izrazi (5.76) i (5.77) za hemijsku kinetiku. Meutim, on dozvoljava paljenje
smee i pri nioj temperaturi i uopte odvijanje reakcije bez obzira to to termohemijski uslovi
ne dozvoljavaju. Zato je potrebno ograniiti njegovo dejstvo na uslove kada to dozvoljava
kinetika hemijske reakcije birajui manju vrednost za brzinu reakcije izmeu kinetike brzine i
brzine uslovljene turbulentnim meanjem.
Model disipacije vrtloga
Model disipacije vrtloga predstavlja varijaciju modela brzine hemijske reakcije
kontrolisane turbulentnim meanjem. Polazi se takoe od postavke da se hemijske reakcije
javljaju kada se reaktanti pomeaju na molekularnom nivou i da se to dogaa najveim delom u
oblasti najsitnijh turbulentnih struktura. Razmena mase izmeu sitnih struktura (vrtlona vlakna
karakteristinih dimenzija mikrorazmera Kolmogorov-a) i okolnog fluida razmatra se na bazi
koncepta idealnog hemijskog reaktora. Na osnovu te analize, predloen je za brzinu
sagorevanja izraz [24]:
&a*
& = rm
W
X min
fu
1- g *
(5.78)
gde su minimalna koncentracija Xmin , brzina razmene mase izmeu sitnih struktura i okolnog
& i maseni udeo sitnih struktura g* odreeni sa:
fluida m
X min = min X fu , ox
s
& = 23,6 Re -t 0,25

m
g * = 9 ,7 Re -t 0 ,75
e
k
211
gde se Reynolds-ov turbulentni broj odreuj iz relacije Re t = k 2 ( ne ) . Koeficijent a* uzima u

obzir uticaj hemijske kinetike na brzinu reakcije i u prvobitnoj verziji je uzeto da je jednak
jedinici.
Dogradnja modela uzimanjem u obzir meusobnog uticaja turbulencije i hemijske
kinetike predloena je u ref. [158]. Krajnja brzina sagorevanja je redukovana odreivanjem
uea sitnih struktura u turbulenciji a kasnije analiziranjem procesa na nivou sitnih struktura.
U predloenom modelu i hemijska kinetika i molekularno meanje se razmatraju istovremeno.
Simultani uticaj hemijske reakcije i turbulentnog meanja na brzinu sagorevanja je postignut
tretiranjem sitnih struktura kao idealnih hemijskih reaktora. Na osnovu odranja mase za
komponentu i u sitnim strukturama i okolnom vazduhu i ukljuenjem nivoa hemijske reakcije
& * , izvorni lan se moe izraziti kao: W
& * = r * ( X o - X * ) / t* = W
& * gde su Xi i Xi* maseni
W
ch
i
i
ch
udeli komponente i, izvan i unutar sitnih struktura, respektivno. Ako je totalna masa m
jednaka sumi masa u sitnim strukturama m* i u okolnoj sredini mo: m=m*+m, tada je maseni udeo
sitnih struktura definisan kao g*=m*/m a srednji maseni udeo komponente u manjku i u kontrolnoj
zapremini Xi=Xi*g*+Xi(1-g*). Uzimajui u obzir stehiometrijsku relaciju za hemijsku relaciju maseni
udeo drugog reaktanta "j" u turbulentnim sitnim strukturama definisan je kao Xj* =Xj - st (Xi -Xi* ).
Kada komponenta u manjku "i" u kontrolnoj zapremini predstavlja gorivo, st=s, a kada "i"
predstavlja oksidans, st=1/s. Razmatranjem ovih jednaina, sistem od dve jednaine sa dve
& * komponente i u sitnim strukturama) moe se
nepoznate (maseni udeo Xi* i brzina konverzije W
i
formirati:
r * X i - X i*
t * (1 - g *)
) =k e
E
RT
( )[
X i*
X j - st X i - X i*
)]
&* =
W
i
r * X i - X i*
t * (1 - g *)
(5.79)
Ukoliko se odrede t*,g*,r* i T* mogue je iz sistema jednaina (5.79) odrediti Xi* odnosno
& * . Nivo reakcije W
& * odgovara masenom udelu sitnih struktura u ukupnoj masi fluida a
W
i
i
reaktant "i" predstavlja "komponentu u manjku". Uzimajui to u obzir, ukupna brzina hemijske
reakcije u sluaju konane brzine reakcije, moe se prikazati sa:
& * g * za
& fu = W
W
i
X ox
X fu
s
&*
& * = W i g * za
W
fu
s
X ox
s
< X fu
(5.80)
Vremenski razmer za sitne strukture, odgovara vremenskom razmeru Kolmogorov-a:

t * = a t n / e . Maseni udeo sitnih struktura (g*) se moe dobiti kao odnos Kolmogorovljevog mikrorazmera i vremenskog razmera meanja: g * = t * / t m . Ukoliko pretpostavimo da
je vremenski razmer meanja proporcionalan turbulentnom makrorazmeru, maseni udeo sitnih
struktura se moe predstaviti izrazom: g * = a t ne / k 2 . Uzimajui u obzir da su sitne
strukture, reda veliine Kolmogorov-ljevih mikrorazmera, odgovorne za disipaciju
turbulentne energije, moe se pretpostaviti da je a t = 1. Numerikom optimizacijom dobijena
je vrednost a t = 0,92 [158].
5.9. Modeli sa neutralisanjem fluktuacija gustine osrednjavanjem po masi
5.9.1. Favre-ovo osrednjavanje
212
Glava 5
Kod jednaina osrednjenih po Favre-u svi parametri osim pritiska (i gustine kojom su
ponderisane srednje vrednosti) su osrednjeni po masi. Favre-ovo osrednjavanje (oznaeno sa
) na primer za komponentu brzine ima oblik:
r
~ r ru( x)
U( x) = r
r( x)
(5.81)
Trenutna vrednost brzine je odreena sa:
r
r
~ r
u i = u i ( x, t) = U i ( x) + u" i ( x, t)
(5.82)
gde je sa znakom - ' ' - oznaena fluktuirajua komponenta u odnosu na srednju vrednost
dobijenu osrednjavanjem po masi, ija srednja vrednost oigledno nije jednaka nuli:
u" i = u i -
ru i
r
~
= Ui - Ui 0
(5.83)
ali je s obzirom na prirodu ovih fluktuacija:
ru" i = ru i - r
ru i
r
=0
(5.84)
Pogodnost Favre-ovog u odnosu na Reynolds-ovo osrednjavanje se manifestuje kod

osrednjavanja korelacije iz konvektivnog lana, koje je kod osrednjavanja po vremenu uzrok
pojavi osnovnih tekoa u sluaju kada se turbulentne fluktuacije gustine ne mogu zanemariti:
ru i u j = r U i U j + r u ' i u ' j + U i r' u' j + U j r' u' i + r' u ' i u ' j =

~ ~
~ ~
= rU i U j + ru" i u" j = rU i U j + r u" i u" j
(5.85)
Kod Favre-ovog osrednjavanja se moe uoiti problem uporeenja rezultata prorauna sa

izmerenim vrednostima. Iz definicija osrednjavanja po masi i po vremenu se, meutim, moe
uspostaviti odreena veza izmeu ova dva osrednjavanja. S obzirom na
~
rU i = ( r + r')( U i + u' i ) = rU i + r' u' i moe se doi do izraza:
r' u'i
~
U i = U i 1 +
rU i
(5.86)
213
kojim se moe uspostaviti veza izmeu komponenata brzine (ili drugih varijabli) osrednjenih po
Favre-u i po Reynolds-u ukoliko je poznata korelacija r' u ' . Za bilo koju varijablu (kao i za
komponente brzine) oigledna je veza i u suprotnom smeru:
~ r' f'
F=f=Fr
Moe se, meutim, u tom sluaju postaviti pitanje smisla uvoenja Favre-ovog osrednjavanja, s
obzirom da je pojava lana r'f' kod jednaina osrednjenih po vremenu neposredan uzrok za
uvoenje osrednjavanja po masi. Ostaje ipak injenica da transportne jednaine osrednjene po masi
imaju kompaktniju formu. Prilikom uporeenja rezultata modeliranja i eksperimenata (kao i kod
samog modeliranja) od pomoi moe da bude relacija izmeu po masi i po vremenu osrednjenih
fluktuirajuih
komponenata.
Polazei
od
izraza
~
r' u ' i = ru ' = ru i - rU i = rU i - rU i = r( u i - u" i ) - rU dolazi se do relacije:
r' u ' i = - r u" i
(5.87)
Iz izraza (5.85) se vidi da Favre-ovo osrednjavanje eliminie korelacije sa fluktuirajuom gustinom.

^lanovi sa fluktuirajuom gustinom su vezani sa transportom mase usled interakcija komponenata
brzine i promene zapremine fluidnih delia. Oni predstavljaju nepoznanicu i uzrok neizvesnosti pri
proraunima. S druge strane pored nedoslednosti kod osrednjavanja pritiska osrednjavanje po
Favre-u uslonjava i tretman molekularnog transporta odreenog tenzorom napona ij s obzirom da
je u" i 0 . Ovaj lan se esto zanemaruje s obrazloenjem da je mali u odnosu na turbulentne
napone (to ne mora da bude opravdano) ili se ee osrednjava po vremenu. Isti problem se javlja i
kod molekularnih flukseva toplote i mase.
5.9.2. Jednaine konzervacije osrednjene po masi
Po obliku jednaine sa Favre-ovim osrednjavanjem su iste kao jednaine konzervacije sa
Reynolds-ovim osrednjavanjem sa konstantnom gustinom. U jednainama sa Favre-ovim
osrednjavanjem gustina se javlja po vremenu osrednjena. To je mogue s obzirom da je:
~=
(r
rr
r
);
1
r
1
1
1 1
=
\
=
=
r
r
r
r r
(5.88)
Jednaine kontinuiteta i koliine kretanja osrednjene po masi imaju oblik:
~
= rU i = 0
x i
~ ~
rUi U j = +
ij - ru" i u" j + rg i
x j
x i x j
(5.89)
214
Glava 5
Pri razmatranju entalpijske jednaine smatra se da je prihvatljivo u cilju uproenja uzeti da su

specifine toplote komponenata jednake (Cp,m =Cp ) i da su Prandtl-ov i Schmidt-ov broj jednaki
jedinici tako da se za sluaj bez razmene toplote radijacijom jednaine (4.15) i (4.18) nakon
osrednjavanja po masi transformiu u:
H
~ ~
m
rU j H =
- ru" j h"
x j
x j x j
(5.90)
odnosno:
Cp
T
~ ~
m
rU j T = Cp
- ru" j t " - h m w& m
x j
x j x j
m= 1
(5.91)
Jednaine konzervacije hemijskih komponenata odnosno elemenata (4.1) i (4.7) nakon

osrednjavanja po masi poprimaju oblik:
~ ~
rU j X m =
x j
x j
-ru" j x" m + rD X m
x j
+ w& m
mj
Z n

~
rD
rU j z~n =
- ru" j z " n
x j
x j
x j
(5.92)
(5.93)
5.9.2.1. Zatvaranje sistema jednaina osrednjenih po masi

Pored hidrodinamikih kod reaktivnih tokova se javljaju hemijski aspekti problema.
Ova dva aspekta su meusobno povezana i to najee ne jednoznano. Turbulencija ubrzava
ali u nekim sluajevima usporava hemijske reakcije. Na isti nain
kao i vremenski osrednjene jednaine za turbulentne napone (ta. 1.2.) dobijaju se transportne
jednaine za turbulentne napone osrednjene po masi:
x k
~
~
~ ru" i u" j
U j
U i
rU k
= -ru" k u" j
- ru" k u" i
ru" k u" i u" j
r
x k
x k x k
jk
ik
p
p
+ u" j f i + u" i f i + u" j
- u" j
+ u" i
+ u" i
x i
x j
x k
x k
(5.94)
215
gde je sa fi [N/m3] oznaena zapreminska sila. Saimanjem indeksa i i j i sabiranjem

jednaine za sve tri koordinate dobija se transportna jednaina za po Favre-u osrednjenu
~
kinetiku energiju k = 1 ru" i u" i r :
2
~
U i 1
ik
p
~ ~
rU k k = -ru" k u" i
ru" k u" i u" i - u" i
+ u" i f i + u" i
x k
x k 2 x k
x i
x k
(5.95)
Prva dva lana na desnoj strani jednaine (5.94) opisuju uzajamno dejstvo turbulentnih
fluktuacija i gradijenata srednjih brzina. Trostruka korelacija u treem lanu opisuje turbulentni
transport turbulentnih napona ru" i u" j . êtvrti lan je posledica uzajamnog dejstva fluktuacija
brzine i pritiska. Zatim sledi uticaj zapreminskih sila i na kraju efekti molekularne viskoznosti.
Oigledno je analogno znaenje lanova ove jednaine sa znaenjem lanova jednaine (2.92).
Isto se moe rei za jednainu (5.95) u odnosu na jednainu (2.23). Potrebno je uoiti da
poslednji lan na desnoj strani jednaine (5.95) sadri disipaciju turbulentne kinetike energije.
Takoe je mogue izvesti po Favre-u osrednjenu jednainu za turbulentni fluks skalarne
varijable, na pr. korelacije turbulentnih komponenata brzine i koncentracije, koji je analogan
jednaini (4.15):
~
~
U j
X i
u x
~ ru" i x "
rU k
= -ru" i u" k
- ru" k x "
+m i
x k
r
x k
x k
x k x k
(5.96)
p
ru" i u" k x " - x "
+ x " f i + u" i w&
x k
x i
i za disperziju skalara osrednjenu po masi x " 2 = rx" 2 r :
~
D x "2
x~
r
= -2 r u" j x "
ru j x " 2 + rx " w& - re~x
Dt
x j x j
(5.97)
Viskozni lanovi, ija je vrednost mala pri visokim Reynolds-ovim brojevima, su izostavljeni.
Takoe se lanovi kao
(x " x )(u
j
x j
izostavljaju na bazi pretpostavke o lokalnoj
izotropiji.
5.9.2.2. Modeliranje turbulentnih korelacija
êsto se smatra da je prihvatljivo da oblik jednaina modela turbulencije izvedenih za
strujanje fluida konstantne gustine moe da ostane isti pri Favre-ovom osrednjavanju za sluaj
strujanja promenljive gustine za razumno tano predstavljanje turbulentnog transporta u
mnogim konfiguracijama strujanja sa sagorevanjem. I detaljnije modeliranje jednaina
osrednjenih po Favre-u se izvodi uglavnom na osnovu analogija sa jednainama osrednjenih po
vremenu. Takoe se koristi i koncept turbulentne viskoznosti za definisanje turbulentnih
napona:
216
Glava 5
~
uj
u i ~
-ru" i u" j = rn t
+
x j x i
(5.98)
Jednaine za turbulentne napone i turbulentne flukseve skalara osrednjene po masi su

veoma sline odgovarajuim jednainama osrednjenim po vremenu, ali postoje i neke vane
razlike. Tako na primer lanovi u" j ( P x i ) u (5.94) i x "(P x i ) u (5.95), koji su za tokove
konstantne gustine identiki jednaki nuli, imaju uticaja na Reynolds-ove napone i flukseve
skalara u tokovima promenljive gustine. Zbog toga su nastojanja na analizama pojedinih
lanova jednaina osrednjenih po masi veoma aktuelna.
u" j
ik
Viskozni transport u" j ik iz u" j

=
u" j ik - ik
se kao nevaan u
x k x k
x k
odnosu na turbulentni pri visokim turbulentnim Reynolds-ovim brojevima zanemaruje.
Meutim, ako su prisutni vrsti zidovi, molekularni naponi i fluksevi moraju biti ukljueni u
opis viskoznog podsloja. To se najee izvodi u okviru graninih uslova. Pri visokim
Reynolds-ovim brojevima viskozna destrukcija je obuhvaena sa:
u" j
x k
' ik -
u"i
' jk = -r ~eij
x k
(5.99)
gde su ' ik fluktuirajue komponente tenzora viskoznih napona, koji se na osnovu koncepta
lokalne izotropije predstavlja preko disipacije turbulentne kinetike energije:
2
~
e ij = d ij ~
e
3
(5.100)
Ako se (uz korienje relacije u" i p' = u' i p' ) posmatra lan koji ukljuuje gradijent
pritiska:
u" j
p
p
P
P
p '
p '
+ u" i
= u" j
+ u" i
+ u' j
+ u' i
x i
x j
x i
x j
x i
x j
(5.101)
vidi se da se u odnosu na tokove konstantne gustine javljaju dodatne korelacije sa gradijentom

srednjeg pritiska, koje su za tokove konstantne gustine jednake nuli. Na osnovu rastavljanja
pritiska na dinamiku i hidrostatiku komponentu predloeno je [103] da se lanovi koji
ukljuuju gradijent srednjeg pritiska zamene sa:
- r ' u ' j g j + r' u ' j g j
u jednaini (5.94), odnosno sa:

-r' x 'g i = r x "g i
217
u jednaini (5.96). Potrebno je, znai, znati srednje vrednosti fluktuacija u odnosu na po Favreu srednje vrednosti. U sluaju reavanja jednaine za konzervativni skalar x fluktuacije brzine,
na primer, se aproksimiraju izrazom:
u" i =
x " ru" i x"
(5.102)
rx" 2
gde je:
1
x" = r
0
(x - ~x )B(x)dx
(5.103)
r( x)
Smatra se da je pogodno da se lan sa gradijentom fluktuirajueg pritiska iz (5.101)

predstavi u obliku:
u' j
u ' j
u '
p '
p' ( p ' u ' i ) p' u ' j
+ u' i
=
+
- p ' i - p'
x i
x j
x j
x i
x j
x i
(5.104)
Kao i kod tokova konstantne gustine i kod strujanja sa sagorevanjem najveu tekou
predstavlja modeliranje lana sa fluktuacijama pritiska. Ovaj lan je po efektima razliit od
odgovarajueg u tokovima konstantne gustine s obzirom da su u turbulentnom plamenu
fluktuacije pritiska veim delom posledica promene specifinih zapremina zbog toplotnog
efekta reakcije. Ovo nije obuhvaeno postojeim modelom (jednaine (2.109) i (2.114)), tako
da se smatra da je novi model potreban za korelacije s fluktuirajuim pritiskom. Rastavljanje
lana sa fluktuirajuim pritiskom na devijatorski (redistributivni) i izotropni deo kod strujanja
sa sagorevanjem ne rezultira opisom redistribucije napona s obzirom da u i x i nije jednako
nuli. Detaljnu analizu ovog problema dao je Jones [103] sa predlozima koje karakterie
sloenost, nove konstante i neizvesnost, i na alost zakljuak da predloene aproksimacije ne
garantaju realistine rezultate u svim situacijama. Pristup koji je dao dobro slaganje sa
eksperimentima i koji omoguava uvid u dodatne efekte usled oslobaanja toplote u plamenu
prikazan je u ref. [41]. U ovom modelu je zadran oblik jednaina za redistribuciju turbulentnih
napona (jednaine (2.109), (2.114) i (2.117)), a uticaj toplotnog efekta sagorevanja opisan
dodatnim lanom. Predstavljanje integralnog doprinosa oslobaanja toplote na korelacije
fluktuirajueg pritiska je uzeto da zavisi od verovatnoe prisustva stehiometrijskog stanja na
posmatranoj lokaciji:
F ij,h = C R
~
U~
U x"
2
0 .5
R 2 r' u' i
~
(B(x F=1 ))d ij
x j
(5.105)
~
gde je konstanta CR=3, B( x F=1 ) vrednost funkcije gustine verovatnoe pri srehiometrijskoj
~ ~
vrednosti stepena pomeanosti, a R = 2 ~

e x x" 2 k ~e = t t t x odnos vremenskih razmera
brzinskog i skalarnog polja.
( )
218
Glava 5
Disipacioni lan se odreuje reavanjem transportne jednaine za disipaciju turbulentne

kinetike energije, koja se dobija manje-vie ad hoc uvoenjem osrednjavanja po masi u
jednainu disipacije (2.130) osrednjene po vremenu:
D~
e

Ce r
r
=
Dt x i
~
k
e~
- C e1 r
u
"
u
"
i
j
~
e
x j
~
~
U i
e
- Ce 2 r
~ u" i u" j
x j
k
~
e2
~ - Ce 3
k
~
e
P
~ u" i
x i
k
(5.106)
gde se za uzgonske tokove uzima da je Ce3=0,95, dok ostale konstante imaju iste vrednosti kao
i za tokove konstantne gustine. U skladu sa (4.31) za disipaciju varijanse skalarne varijable
uspeno se koristi aproksimacija:
~e = C ex
x
2
~
e ~2
~x"
k
(5.107)
Relacija (5.107) je zasnovana na pretpostavci da je odnos karakteristinih vremena

turbulentnog i skalarnog polja priblino konstantan i odreen preko konstante C ex 2 , pri
emu je vremenski razmer skalarnog polja definisan sa:
x "2
tx = ~
2e x
(5.108)
Primena ovog izraza ne garantuje univerzalnost s obzirom da odnos karakteristinih vremena

moe da bude razliit za razliite tokove, ali moe da poslui kao korisna smernica. Kao
alternativa predlae se isprobavanje i optimizacija transportne jednaine za ~
e x dobijene po
~
analogiji sa jednainom za e [113]:
D~
ex
r
=
Dt x i
~
~
~
e~
e2
k
e
C e r ~ u" i u" j x - C d1 r ~x - C d 2 r ~ ~
ex 2
e
x j
k
x"
~
~
~e
U i
X
-Cd3 r
u" i x "
- C d 4 r ~x u" i u" j
x i
x j
k
x "2
~
ex
(5.109)
Postojee iskustvo upuuje [219] na sledee vrednosti konstanti u jednaini (5.109): Cex=0,18,
Cd1=2,0, Cd2=0,9, Cd3=1,0, Cd4=2,45. Transportni lanovi u jednainama (5.94) (5.97)
najee nemaju veliki doprinos ukupnom reenju jednaina. Zato se za ove trostruke
korelacije predlau jednostavni modeli gradijentne difuzije:
~
~
~
~
k

u" i u" j
ru" k u" i u" j = - C s r ~ u" k u" l
e
x l
k

u" i x "
ru" k u" i x " = - C s r ~ u" k u"l
e
x l
gde je konstanta Cs0,25.
(5.110)
(5.111)
219

5.9.2.3. Dvojednainski k-e model
Dimenzije problema po broju jednaina i neizvesnostima vezanih za njihovo zatvaranje

trae mogua pojednostavljenja i poveanje pouzdanosti reenja. Modeli drugog reda su veoma
kompleksni i za sada nedovoljno testirani, posebno za recirkulacione tokove. Smatra se da za
sada modeli turbulentnih napona nisu dostigli dovoljan nivo razvoja za sloene praktine
konfiguracije, posebno recirkulacione reaktivne tokove. Zato i kod jednaina osrednjenih po
masi, posebnu panju zasluuje k-e model. Jednaina turbulentne kinetike energije (5.95) se
pri visokim Reynolds-ovim brojevima uz pomo (5.101) i (5.104) moe rearanirati u oblik:
~
U i 1
~ ~
rU k k = -ru" k u" i
ru" k u" i u" i x k
x k 2 x k
u'
- u" i
- fi p ' u ' i + p' i - ~
e
x i
x i
x i
(5.112)
Kao to je objanjeno u ta. 2.6.2. korelacije fluktuacija pritiska i brzine ne utiu na ukupan
nivo turbulencije ve vre samo redistribuciju komponenata napona. Pretpostavlja se da to vai
i prilikom osrednjavanja po masi pa se uzima da je korelacija p ' u ' i jednaka nuli. Potrebno je
modelirati jo samo komponentu u" i . Kod predmeanog plamena za nju je predloena
jednostavna relacija turbulentnog fluksa stepena odvijanja reakcije [134]:
u" i = q
ru" i z"
r
(5.113)
ili:
~
n t q z
u" i =
~
1 + qz x i
(5.124)
Kod nepredmeanog plamena polazi se od relacije (5.87). Na osnovu algebarskog naponskog

modela predloena je [102] aproksimacija:
~ ru" u"
k
i
j r
u" i = C r ~
2
e r
x j
(5.115)
gde je Cr empirijska konstanta. Takoe se predlae varijacija ovog izraza:
~2
r 1 r
k
u" i = C m ~
e r p r p x i
(5.116)
Relacije (5.115) i (5.116) imaju univerzalnije znaenje tako da ih je mogue proveriti i za

predmeani plamen. Tako jednostavniji modelirani oblik jednaine za turbulentnu kinetiku
energiju za stacionarni tok i uz zanemarenje uzgonskih efekata ima formu:
220
Glava 5
~ ~
rU k k =
x k
x j
~
~
m t
k
U i m t r P
+ m
- 2
- re~
- r u" i u" k
s
x
r
k
j
k
i
i
(5.117)
Jednaina za disipaciju turbulentne kinetike energije se moe predstaviti u obliku:
~
rU k ~
e =
x k
x j
m t
e~
+
m
- C e1
x j
s k
~
~
~
U i
e
e2
r
u
"
u
"
C
r
~
~
i
e2
k
x k
k
k
(5.118)
gde konstante zadravaju iste vrednosti kao i kod modela konstantne gustine, a i izraz za
turbulentnu viskoznost ima isti oblik:
~2
k
m t = Cm r ~
e
(5.119)
~ ~ ~
Primenom koncepta turbulentne viskoznosti, jednaine konzervacije za X , Z i H (uz
zanemarivanje zraenja) se mogu prikazati u obliku:
~ ~
rU k X m =
x k
x j
~
m t
X m &
+
m
+W
x j
s x
(5.120)
~ ~
rU k Z n =
x k
x j
~
m t
Z n
+ m
x j
s z
(5.121)
~ ~
rU k H =
x k
x j
~
m t
H
+ m
x j
s h
(5.122)
Jednaine za konzervativni skalar (na primer stepen pomeanosti) imaju isti kompaktan oblik:
~ ~
rU k x =
x k
x j
~
m t
x
+ m
x j
s x
(5.123)
Pri modeliranju reakcije sagorevanja esto su potrebni podaci o fluktuacijama konzervativnog
skalara. Jednaina za x" 2 u ovom sluaju se moe svesti na oblik:
~ ~
x x
~
2
+
rU k x" = -2m t
x k
x k x k x j
5.9.3. Modeli sagorevanja

Difuzioni plamen
2
m t + m x" - re
xx
x
s
j
x
(5.124)
221
0,5
Veliki turbulentni Damk`hler-ov broj ( Da t = nk 2 e ), obino prisutan u difuzionim

plamenovima, sugerie pretpostavku o beskonano brzoj hemijskoj reakciji. Koristei ShvabZeldovi-ev formalizam, linearna kombinacija parcijalnih diferencijalnih jednaina hemijskih
komponenti daje transportnu jednainu oblika (5.39) za stepen pomeanosti x. Reenje
jednaine za x odreuje ravnotene vrednosti komponenti x em ( x) . Srednje vrednosti i
odgovarajue varijanse se mogu odrediti uz pomo poznate funkcije gustine verovatnoe. Za
opis turbulentnih procesa promenljive gustine u optem sluaju je potrebna zdruena
(dvodimenzionalna) funkcija gustine verovatnoe sa osnovnim svojstvima:

B(r, u ; x) du dr = 0
i
0 -
(5.125)
ru B(r, u ; x)du dr = ru
i
= r~
ui
0 -
Na taj nain dvostrukim integraljenjem se dobijaju srednje vrednosti po Favre-u osrednjenih

veliina. U cilju uproenja uvodi se tzv. Favre-ova funkcija gustine verovatnoe:
1
r
~ r
B(x; x) = rB(r, x; x) dr
r0
(5.126)
Primenom ovog izraza mogu se za srednje vrednosti po Favre-u dobiti relacije koje
zadovoljavaju uslove (1.36)(1.38). Ako je r = r e ( x) dobija se:
e
r
~ r r ( x)
B(x ; x) =
r B( x; x)
r ( x)
(5.127)
Primenom Favre-ove funkcije gustine verovatnoe dolazi se do izraza analognih onim

osrednjenih po vremenu.
{[
r = r e (x) B( x) dx = r e ( x)
0
-1
~
B( x) dx
-1
(5.128)
1
~
~
X m = x m ( x) B(x) dx = r e ( x) x m (x )B(x )dx
r0
0
(5.129)
~
~
rx" m2 = r x m2 (x )B( x) dx -r X m2
(5.130)
~
~ ~
rx" m x" n = r x m (x) x n ( x) B(x) dx -r X m X n
0
(5.131)
222
Uz
Glava 5
uslove
da
je
x = 1 \ x fu = x fup , x ox = 0 i x pr = 0 ,
za
x = x st \ x pr = (1 + s) x fup , x ox = 0 i x fu = 0 ,
za
za
s
x = 0 \ x ox = x ox
, x fu = 0 i x pr = 0 ,
reenje (5.32) Shvab-Zeljdovi problema daje sledee vrednosti po masi osrednjenih

koncentracija:
X fup
~
X fu =
1 - x st
sX fup
X~ ox =
1 - x st
~ r
(x - x )B(x; x)dx
st
x st
x st
(x
st
~ r
- x) B( x; x) dx
(5.132)
st ~ r
x st
~
X fu = ( s + 1)X fup xB(x; x) dx +
1 - x st
0
x
x st
~ r
(1 - x) B( x; x)dx
U optem sluaju reenje jednaine konzervativnog skalara (kao to je stepen pomeanosti),

daje ravnotene vrednosti hemijskih elemenata, koji su takoe konzervativni skalari. Pri
beskonano brzoj reakciji, koncentracije hemijskih komponenata u posmatranoj taki su
odreene kao rezultat hemijske ravnotee u izolovanoj elementarnoj zapremini. Sa stanovita
prorauna, problem se svodi na poznavanje ravnotenih konstanti (5.8), na osnovu kojih se iz
poznatog elementarnog sastava i entalpije smee mogu odrediti koncentracije molekularnih
komponenti. Problem zalazi u oblast ravnotene termohemije gde je detaljno razraen. Postoje
komjuterski programi (na pr [55], [170]) za odreivanje ravnotenih sastava
multikomponentnih smea na bazi minimizacije Gibbs-ove funkcije ili slobodne entalpije (y=HTS, gde je S specifina entropija). S obzirom da je proraun ravnotenog sastava iterativan i
potreban u svakoj numerikoj kontrolnoj zapremini, odreivanje ravnotenog sastava je veoma
zametan posao. Zato se najee tei razliitim aproksimacijama na bazi smanjenja razmatranih
komponenti smee zanemarivanjem komponenti niskih koncentracija, korienjem priblinih
tablinih vrednosti za ravnotene konstante izolovanih reakcija, korienjem analogija sa
pristupom Shvab-Zeljdovi-a i dr..
& = w& . Srednja brzina
Osrednjavanjem izraza (5.50) moe se doi do izraza za W
nestajanja komponente m, na primer, odreena je sa:
1
2 e
~
& =-1r cd xm B
W
( c , x)dcdx
m
2
2 0 0 dx
(5.133)
gde je:
c = 2D
x" x"
x x
2D
x k x k
x k x k
(5.134)
Moe se uzeti da je srednja vrednost veliine c jednaka disipaciji skalarne varijable (c=ex) u
jednaini (4.29). Za brze jednostepene nepovratne reakcije, za koje vae relacije (5.26)(5.28)
Shvab-Zeljdovi-a, izvod d 2 x em dx 2 pri x=xst ima svojstva delta funkcije, tako da se dolazi do
izraza za potronju goriva:
223

p
~
~( x ) B
& = - 1 r x fu c
W
( x st )
fu
st
2 1 - x st
(5.135)
gde je ~
c(x st ) uslovno matematiko oekivanje pri Favre-ovom osrednjavanju za x=xst. Brzina
potronje goriva je sa potronjom oksidansa i stvaranjem produkata povezana oiglednim
odnosima:
&
&
W
& = W ox = pr
W
fu
s
1+ s
(5.136)
Predmeani plamen
Rasprostiranje predmeanog plamena se odvija zagrevanjem smee konduktivnim i
difuzionim mehanizmima. U turbulentnom plamenu ovi molekularni efekti se intenziviraju kako
deformacijama i razvojem povrine fronta plamena tako i turbulentnim meanjem. Na taj nain
turbulencija se javlja kao dominantni reguliui faktor prostiranja toplote i brzine odvijanja
reakcije. Krupnostrukturna turbulencija deformie front plamena bez menjanja unutranje
strukture plamena. Sitnostrukturna turbulencija utie pre svega na procese transporta unutar
plamena.
Ispitivanje turbulentnog predmeanog plamena je povezano sa podelom ukupnog
plamena na tri reima, koje je definisao Damkhler i prema kojoj reim laminarnog talasastog
plamena razdvaja zone negoree predmeane smee i produkata potpuno sagorele smee.
Mogu se javiti reimi u kojima je razmer turbulencije mnogo manji ili mnogo vei od debljine
( (
laminarnog plamena ( d L l C p w&
))
0,5
). U skladu sa tim postoje i razliiti pristupi pri
modeliranju. Brzina prostiranja laminarnog plamena je definisana kao brzina kretanja

nesagorelih gasova normalno na povrinu talasa sagorevanja kada ti gasovi ulaze u front
plamena. U odsustvu poremeaja, toplotnih gubitaka ili iskrivljenja fronta plamena, brzina
prostiranja laminarnog plamena predstavlja svojstvo zapaljive smee ( S L = lw& rC p , gde je
w& brzina reakcije u laminarnom plamenu). Brzina prostiranja turbulentnog plamena ima vei
stepen neodreenosti, koji karakteriu tipine razlike od 23 puta izmeu srednje i lokalnih
brzina prostiranja plamena. Moe se doi do jednostavnog odnosa S t S L = ( n t n) , koja,

meutim, vai samo za sluaj kada su svi duinski razmeri turbulencije manji od debljine
plamena. To nas upuuje na potrebu za razmatranje procesa odvijanja reakcije kroz reavanje
odgovarajuih transportnih jednaina.
Jednaine stepena odvijanja reakcije i inteziteta turbulentnih fluktuacija ovog skalara,
osrednjenih po masi, imaju oblike:
0,5
&
z

~ ~
rU k z =
- ru" k z" + W
rD
x k
x k
x k
(5.137)
z
z
2~
rz" U k = 2z"
ru" k z" 2 + 2z" w&
rD
- 2ru" k z"
x k
k
k
k
k
(5.138)
224
Glava 5
Za zatvaranje ovih jednaina potrebno je modeliranje poslednjih lanova na desnim stranama

jednaina. Prema analizama Bray-a [134] polazi se od izraza za matematiko oekivanje
stepena odvijanja reakcije z i srednje kvadratno odstupanje rV" 2 . Uz pomo izraza (5.57) za
funkciju gustine verovatnoe i izraza za srednju gustinu:
VB(z )
r = r0
1 + qz
0
dz
po masi osrednjena vrednost stepena odvijanja reakcije se moe predstaviti sa:
~ 1
~
z = a ox r + zr(z)f z; z , rz" 2 dz
r
0
(5.139)
Srednje kvadratne pulzacije su odreene sa:
1
~ 2
~
~
rz" 2 = z - z r(z )B(z) dz = rz 2 + a ox r 1 - 2z +
0
(5.140)
~
~1
~
+ g z 2 r(z)f z; z , rz" 2 dz - 2z zr(z )f z; z , rz" 2 dz
0
Iz zadnje dve jednaine se moe eliminisati aox tako da se dobija:
~ ~ ~
~
z" 2 = z 1 - z - g 1 + qz M z , rz" 2
) (
) (
(5.141)
gde je:
M z , rz" 2 =
~
~
^lan zV 1 - z
~
z(1 - z )f z; z , rz" 2
1 + qz
) dz
(5.142)
odreuje maksimalnu moguu vrednost srednjih kvadratnih fluktuacija. On
predstavlja granini sluaj toka, koji fluktuira izmeu negoree i potpuno sagorele smee sa
verovatnoom gorueg oblika g=0. Zbog toga je normalizovan intenzitet srednjih kvadratnih
fluktuacija:
rz" z"
D= ~
rz (1 - z)
(5.143)
Polazei od izraza (5.70) i (5.71) uz pomo (5.141) i (5.143) dolazi se do opteg izraza za
srednju brzinu reakcije:
225
( )
~
~
~
&
W
r z 1- z
= K1 ( x)
~ (1 - D )
w&
1 + qz
(5.144)
gde je:
1
1 w& (z)
r
r
K1 ( x) =
f (z; x)dz
&
M 0 w max
Slino je izvorni lan u jednaini za rV" 2 odreena sa:
~ ~&
z" w& = z m - z W
(5.145)
gde je:
1
zm =
zw& (z)f (z; x)dz

0
1
w& (z) f (z; x) dz

0
r
Ako je specificirana funkcija f(z; x ), odreeni su i izvori u jednainama (5.137) i (5.138), to
r
vodi zatvaranju problema. Slaba osetljivost ovih izvornih lanova od oblika f(z; x ) ukazuje na
r
mogunost korienja uniformne funkcije f(z; x ) kao najjednostavnije. Meutim, kao ukupno
najjednostavniji, predlae se da se isproba izraz koji sledi iz (5.73) i koji predstavlja jednu od
varijacija koncepta drobljenja vrtloga:
~
& =
W
~
~ ~
e
rz 1 - z ~
( 2z m - 1)
k
K
(5.146)
gde je K konstanta reda veliine jedan, a i zm moe biti tretirana kao konstanta. U smei gde se
javljaju na ulazu u proces gorivo i oksidans, a zatim i produkti sagorevanja, brzina formiranja
produkata je sa brzinom reakcije povezana sa:
w& pr = x pr w&
(5.147)
Lokalni sastav smee je mogue odrediti uz pomo izraza (4.4). Za jednostavan primer
sagorevanja vodonika u struji vazduha, ako se sa z1 oznai maseni udeo elemenata vodonika, a
sa z2 maseni udeo kiseonika, koncentracije komponenata goriva x1 i oksidansa x2 su odreene
sa:
226
x1 =
Glava 5
1
z1 - b 13 x pr z
b 11
1
x2 =
z 2 - b 23 x pr z
b 22
(5.148)
Koncentracija inertne komponente (azot) ne zavisi od z.

Modeliranje predmeanog plamena je neosporno kompleksno i zato je zasnovano na
odreenim uproenjima: sagorevanje je jednostepena i nepovratna reakcija; specifina toplota
smee je konstantna i ne zavisi od stepena odvijanja reakcije; brojevi Prandtl-a i Schmidt-a su
jednaki jedinici; pulzacije pritiska se zanemaruju; strujanje je adijabatsko. Kombinacije ovih
pretpostavki karakteriu pojedine modele. Poslednja pretpostavka (adijabatski proces)
predstavlja najvee ogranienje za praktina razmatranja s obzirom da su procesi retko
adijabatski. Kada entalpija sistema nije konstantna, tada se i ona javlja kao veliina stanja koja
utie na ostale veliine stanja. Ako se uvede normalizovana entalpija h * , koja varira od jedan u
struji reaktanata do h *e u produktima i uvede varijabla:
h* - 1
h *e - 1
koja varira izmeu nula i jedan, moe se doi do modifikacije izraza (5.69):
zh =
T0
r
1
=
=
r 0 1 + qz + h*e - 1 z h
T
Dalja analiza je ista kao iza izentalpski sistem, samo to je funkcija gustine verovatnoe
dvodimenzionalna i odgovarajui izrazi su dosta sloeniji, kao to je to detaljno prikazano u
referenci [20].
Alternativni pristupi
Moe se uoiti da mnogi vani aspekti modeliranja sagorevanja gasovitog goriva nisu
konano reeni. Kao u ostalom i kod eksperimentalnih pokazatelja javljaju se odreene
nejednoznanosti i neodreenosti. Zato nije udno da postoje razliiti alternativni pristupi. Kod
difuzionog plamena, na primer, javlja se metoda pobude, gde se reava transportna jednaina
za varijablu pobude (poremeaja) oscilacija srednje vrednosti. Posebnu panju privlai metod
laminarnih plamiaka koji je primenljiv i za predmean i za nepredmean plamen, mada za sada
obezbeuje samo procenu pokazatelja procesa. Njime se izbegavaju tekoe i problemi vezani
za ravnotene relacije.
Ustanovljeno je da je pogodno da se struktura laminarnog difuzionog plamena
predstavi u prostoru stepena pomeanosti, tj. da se sve skalarne veliine (temperatura,
koncentracije...) izraze u funkciji stepena pomeanosti kao nezavisne promenljive.
Transformacijom iz fizikog prostora u prostor stepena pomeanosti eliminie se (pri Le=1)
konvektivni lan iz bilansnih jednaina. Sagorevanje se u sutini odvija u blizini povrine
stehiometrijske meavine. Koordinate x2 i x3 su u posmatranoj povrini, a x1 normalna na nju.
Koordinata x1 se zamenjuje stepenom pomeanosti. Kod predmeanog plamena se umesto
stepena pomeanosti uzima prostorna koordinata normalna na front plamena. Ustanovljeno je
da, ako su granini uslovi nezavisni od brzinskog polja, struktura skalara u plamenu moe biti
227
analizirana u prostoru stepena pomeanosti nezavisno od specifine konfiguracije toka.

Potrebno je identifikovati relevantne veliine koje utiu na strukturu laminarnih plamiaka od
kojih je sastavljen realan plamen. Kada se jednom odredi struktura plamiaka u funkciji
uticajnih parametara i bude raspoloiva u obliku biblioteke plamiaka, svi skalari se mogu
odrediti kao poznate funkcije tih parametara. Dalja procedura, detaljno prikazana u referenci
[135], je sasvim slina onoj zasnovanoj na ravnotenim relacijama.
Brze nestacionarne promene, velike lokalne razlike izmeu konvektivnog i difuzionog
vremenskog razmera, zakrivljenje plamiaka, jake varijacije disipacije skalara unutar strukture
plamiaka, nejednakost jedinici Lewis-ovog broja i viestepena hemija, zahtevaju detaljnije
analize. Pogodno je, meutim, da i jednostavni modeli daju dobre rezultate koji predstavljaju
ogroman korak napred u odnosu na klasine inenjerske metode.
Primer turbulentnog reaktivnog toka (1):Model slobodnog predmeanog plamena
Kao to e rezultati u ovom primeru pokazati, sa naponsko-fluksnim modelom po vremenu osrednjenih jednaina
konzervacije je mogue ostvariti relativno kvalitetan uvid u strukturu predmeanog turbulentnog plamena. To se
posebno odnosi na kaptiranje fronta plamena, to uglavnom nije mogue postii jednostavnijim modelima
turbulentne viskoznosti. Rezultati modeliranja su omoguili direktno uporeivanje sa laserskim anemometrom
odreenim srednjim brzinama i intenzitetima turbulencije, kao i srednjim temperaturama plamena. Rezultati
modeliranja korelacija turbulentnih fluktuacija pruaju dodatne informacije od teorijskog i praktinog znaaja za
analizu procesa turbulentnog meanja i valorizaciju pretpostavke o jednakim turbulentnim difuzivnostima svih
skalarnih varijabli. S druge strane slobodni mlaz je primer gde zbog uvlaenja okolnog vazduha pretpostavka o
istim graninim uslovima nije odriva. Ovakav pristup je pogodan i za analizu uticaja toplote radijacije na
rezultate prorauna. Takoe je, pre nego to se proba modeliranje pomou funkcije gustine verovatnoe i Favreovog osrednjavanja, preporuljivo ostvariti odreeno iskustvo sa tradicionalnim pristupom modeliranja.
Slobodni tokovi se javljaju u mnogim situacijama. I neki tokovi koji se ne smatraju slobodnim (kao na
pr. isticanje iz gorionika u pojedinim loitima) predstavljaju u sutini slobodne tokove. Generalno posmatrano,
problemi modeliranja slobodnih plamenova i mlazeva uopte se javljaju zbog nepostojanja otre granice fizikog
polja, odnosno domena raunanja to ima za posledicu probleme s konvergencijom reenja. U cilju prevazilaenja
nekih potekoa pri proraunu slobodnog predmeanog plamena, ovde su analizirani neki specifini pristupi pri
reavanju ovog problema: a) strujanje je opisano eliptikim jednainama, b) anizotropija turbulentne difuzije
skalarnih veliina je uvedena, c) granica izmeu mlaza i mirnog okolnog vazduha je implicitno tretirana u
proraunu.
Eksperimentalna evidencija polja srednjih brzina i strukture turbulentnog polja
Sloenost matematikog modeliranja strujanja slobodnog acetilenskog plamena se moe ilustrovati opisom
slike strujanja dobijene eksperimentalnim ispitivanjem. Slika strujanja koja je odreena merenjem polja srednjih brzina
Laser-Doppler anemometrom [143], se razlikuje od poznate slike strujanja izotermskog mlaza. Dok strujno polje
izotermskog mlaza moemo uslovno podeliti na dve oblasti: oblast potencijalnog jezgra i oblast razvijenog mlaza, strujno
polje acetilenskog plamena ima etiri karakteristine oblasti (Sl. 5.3.).
r v
u
Um
II
III
IV
228
Glava 5
Slika 5.3. [ematski prikaz strukture slobodnog acetilenskog plamena
Podela na ove etiri oblasti [143] oslanja se na karakteristine promene srednje brzine i intenziteta turbulencije u osi
plamena (Sl. 5.4. i Sl. 5.6.). U oblasti I, u kojoj je potencijalno jezgro nesagorelih predmeanih gasova okrueno frontom
plamena, brzina u osi plamena (Sl. 5.4.), prvo blago opada uzvodno od fronta plamena, a zatim naglo raste usled
ubrzanja fluida prouzrokovanog generacijom toplote u frontu plamena. Posle maksimalne vrednosti, neposredno iza
fronta plamena, brzina u osi naglo opada na vrednost blisku izlaznoj brzini iz mlaznika, da bi zatim u oblasti II zadrala
konstantnu vrednost. U oblasti razvoja (III) i oblasti razvijenog mlaza (IV), srednja brzina u osi opada slino kao u
izotermskom mlazu.
Intenzitet turbulencije (Sl. 5.6.) takoe pokazuje karakteristine promene pri prelazu iz jedne oblasti u drugu.
U oblasti potencijalnog jezgra predmeanog gasa, intenzitet turbulencije je konstantan sve do fronta plamena. Prolaskom
kroz front plamena, intenzitet turbulencije gasa naglo raste, da bi nizvodno, zbog porasta molekularne viskoznosti i
relaminarizacije toka opao na poetnu vrednost i ostao konstantan u oblasti konstantne irine plamena (oblast II). U
oblasti razvoja, intenzitet turbulencije raste, dostiui novi maksimum i vrednost, koja je vea od intenziteta turbulencije
izotermskog plamena. U oblasti razvijenog mlaza, intenzitet turbulencije opada.
Opisana slika strujanja ukazuje na nekoliko specifinih osobina predmeanog plamena koje pred matematiki
opis plamena postavljaju karakteristine i sloene zahteve, a koji se odnose pre svega na:
- Generacija toplote u uskoj oblasti fronta plamena prouzrokuje nagla ubrzanja toka u smeru upravnom na front plamena,
a to znai i u radijalnom pravcu, to dovodi do naglog poveanja intenziteta turbulencije;
- Promene srednje brzine i intenziteta turbulencije u poprenom preseku, pokazuju da je u oblasti fronta plamena,
ubrzanje toka i poveanje intenziteta turbulencije u radijalnom pravcu vee nego u aksijalnom, tj. da je u toj oblasti
izraena anizotropnost turbulentnog polja;
- Porast temperature u frontu plamena dovodi do naglog poveanja molekularne viskoznosti, relaminarizacije toka i
opadanja intenziteta turbulencije iza fronta plamena.
- Oblast razvijenog mlaza razdvojena je od potencijalnog jezgra zonom konstantne irine i zonom razvoja, i nalazi se na
rastojanju od izlaza iz mlaznika x/D=25, dok je ovo rastojanje za izotermski mlaz svega x/D=57. Sa poveanjem
odnosa "goriva" i "vazduha", stepen relaminarizacije je vei, a oblast konstantne brzine dua, tako da dolazi do
udaljavanja oblasti razvijenog mlaza.
Model polja srednje brzine i turbulencije u plamenu
Predmeana smea acetilen/vazduh se greje konduktivnim i difuzivnim talasima od strane produkata
sagorevanja koji su na visokoj temperaturi. Sagorevanje nije kontrolisano kinetikom hemijske reakcije, ve
brzinom zagrevanja reaktivne smee turbulentnog toka, tako da turbulentno sagorevanje predmeane smee gasova
predstavlja prvenstveno kompleksan hidrodinamiki problem. Kod reaktivnih tokova u transportnim jednainama
se javljaju korelacije vezane za fluktuacije gustine ( r ' u'i , r' u'i u' j , r' t ' i dr.). Ovaj problem se moe prevazii
koritenjem Favre-ovog osrednjavanja po masi, kojim se eliminiu korelacije fluktuacija gustine. Formalno, nema nieg
novog u korienju priblienja na osnovu Favre-ovog usrednjavanja, ali neke potekoe se javljaju kada se uporeuju
rezultati prorauna sa eksperimentalnim rezultatima. Modeli reaktivnih strujnih tokova sa osrednjenom gustinom su
prihvatljivi sa stanovita slaganja izmeu prorauna i eksperimenata, inei ove modele prihvatljivim.
Srednje polje brzina slobodnih strujnih tokova se moe opisati sistemom Reynolds-ovih jednaina i
jednaine kontinuiteta za turbulentno strujanje:
(r Ui U j) = r f i +
[ m Ui - ru'i u' j
xj
xi x j
xj
]
(5.149)
(rUi )
=0
xi
Zatvaranje sistema Reynolds-ovih jednaina za stacionarno turbulentno strujanje nestiljivog fluida je izvedeno
reavanjem jednaine za turbulentne napone, iji je egzaktan oblik:
229

Uk
u' u'
u 'i u' j
Ui
Uj
u' u' j
= - u' j u 'k
+ u'i u'k
+
( n i j ) - 2 n( i )(
) +
x k
xk
xk xk
x k
x k xk
(5.150)
p' u' u' j
p'
+ ( i +
) d jk u'i +d ik u j '
u'i u' j u'k +
r
r x j xi xk
ili C ij = G ij + Tij + E ij + Fij + Dij

Konvektivni transport Cij, produkcija usled deformacije glavnog toka Gij i viskozna difuzija Tij, mogu se koristiti u
egzaktnom obliku. Za modeliranje ostalih lanova u jednaini (5.150) koriste se pretpostavke zasnovane na modelu
opisanom u taki 2.7.1.. Redistribucija izmeu komponenata napona (interakcija pritiska i deformacije strujnog toka ) je
data kao:
U U j
e
2
2
2
F ij = - C1 u'i u' j - d ij k - a G ij - d ijG - b Dij - d ij G - gk i +
k
3
3
3
x j xi
gde je k = u' k u'k 2 kinetika energija turbulencije, G = G kk 2 je produkcija turbulentne kinetike energije, dij
je Kronekerov delta simbol, dok je:
U j
Ui
G ij = - u'i u'k
+ u' j u'k
xk
x k
Uk
Uk
Dij = - u'i u'k

+ u' j u'k
x
x j
Koeficijenti a, b i g
su meusobno zavisni i odreeni preko koeficijenta C2:
a = (8 + C 2 ) 11; b = (8C 2 - 2) 11; g = ( 30C2 - 2) 55. Viskozna destrukcija je opisana preko disipacije
turbulentne kinetike energije e, ( E ij = - 2 3e), za koju se reava transportna jednaina:
Uj
2
e

e
e
k
e
=
( n + Ce u'i u'j )
+ Ce1 G - Ce 2
x j xi
e
xj
k
k
(5.151)
Difuzioni transport komponenata turbulentnih napona je modeliran izrazom:
Dij = C s
x k
k
u u
u'k u'l i j
xl
e
Model sadri est konstanti odreenih na osnovu eksperimentalnih podataka i numerike optimizacije: C1 =1,5; C2 =0,4;
Cs =0,22; Ce1 =1,45; Ce2=1,9; Ce =0,15.
Model koncentracijskog i temperaturnog polja
Ukupan model ukljuuje i jednaine konzervacije gasnih komponenata; koje uestvuju u procesu (C2H2,
O2, N2, CO2, H2O) i energetsku jednainu. Transportna jednaina masene koncentracije XA komponente A ima
generalni oblik:
D
XA &
u'k x' A +
D
+ WA
(rUk X A ) = -r
Dt
xk
xk xk
(5.152)
Jednaine su zatvorene pomou jednaina odranja za Reynolds-ove flukseve ru'i x ' , koje u skladu sa (4.25) imaju
modelirani oblik:
230
Glava 5
D
X
Ui
e
Ui
u'i x' = - u'k u'i
+ u'k x'
- CX 1 u'i x ' - CX 2 uk x'
+
Dt
xk
xk
k
xk
(5.153)
k 2 u'i x' u' j x' n

+
Cs
+
u 'i x ' + Sx
x j e x j
x i x j s X x j
gde je izvorni lan modeliran gradijentnim opisom:
Sx = u'i w& = - Cw
&
k
W
u'i u'j
e
x j
(5.154)
Produkcija i destrukcija komponenata u meavini prikazana u izvornom lanu jednaine (5.152) odreena je kroz
kinetike relacije i odgovarajue stehiomentrijske odnose. Osnovna hemijska jednaina za sagorevanje acetilena
je: C2 H 2 + 2.5 O 2 = 2 CO 2 + H 2 O + H r , gde je Hr =1.25*106 kJ/kmol toplotni efekat hemijske reakcije. Prenos
toplote u plamenu je razmatran preko jednaine za osetnu entalpiju H s = S l X l Cp ,l T . Jednaina entalpije ima isti oblik
kao jednaina (5.152), ali sa izvorom koji je jednak:
Sh = U
P
P
& H
+ V + qr + W
fuel
r
x
r
(5.155)
& H opisuje toplotni efekat hemijske reakcije u plamenu. ^lan qr na desnoj strani jednaine (5.155)
gde lan W
fuel
r
predstavlja izvor toplote usled radijacije. Za modeliranje prenosa toplote usled zraenja koristi se model est flukseva,
redukovan za osnosimetrian sluaj istog emisiono/apsorpcionog zraenja na dve jednaine difuzionog tipa za totalne
radijacione flukseve u aksijalnom ( Fx = I x + I x ) i radijalnom pravcu Fr = I r + I r :
1 Fx
1
(
) = K a F x - Ka I b
x Ka x
3
1 1 Fr
1
( r
) = K a Fr - K a Ib .
r r Ka r
3
(5.156)
gde je Ib intenzitet zraenja crnog tela, a Ka=-(1/L)ln(1-eg) koeficijent apsorpcije sredine. U jednaini energije izvor
r
toplote usled zraenja je opisan preko lana: q r = divQr = K a ( Fx + Fr - 2 3 Ib ) . Reynolds-ov fluks ru'i hs ' se modeliraju
na isti nain kao ru'i x' u jednaini (5.153).
Model sagorevanja
Mada se ovakvi plamenovi ispituju dugi niz godina u podacima o njima postoje ozbiljne nedoumice i
protivurenosti [134]. Uproenje kompleksnosti problema homogenih reakcija sagorevanja postie se pretpostavkom da
su turbulentni koeficijenti masene difuzije priblino isti za sve komponente i da je vremenski razmer odumiranja
turbulencije dui nego vremenski razmer hemijskih kinetika svih reakcija. Brzina hemijske reakcije oksidacije acetilena,
odreena Arrhenius-ovom relacijom [47]:
&
W
ch = A X
0 ,5
fu
1,25
X ox r
1,75
exp (-E / RT)
gde je A = 9,5 1011, a E/R = 1.51 104 K-1 , je mnogo vea od brzina sagorevanja koje se javljaju u realnom plamenu.
Vie razliitih modela predloeno je za odreivanje stvarne brzine sagorevanja u turbulentnom toku. Za dobijanje realne
brzine sagorevanja ovde je izabran model drobljenja vrtloga. Prema ovom modelu zona sagorevanja se sastoji od
naizmenino nastupajuih volumena nesagorelog gasa i skoro potpuno sagorelog gasa. Da bi se ocenila brzina deljenja
zapremina nesagorelog gasa na manje zapremine, ije su granine povrine dodira sa vrelim gasom dovoljne za
odravanje reakcije, iskoriena je analogija sa disipacijom energije turbulentnosti. Disipacija energije turbulentnosti
nastaje na kraju kaskadnog procesa usitnjavanja krupnijih na sitnije vrtloge, pod dejstvom turbulentnih deformacija, sve
dok viskozne sile ne postanu dominantne. Pretpostavlja se da je brzina odumiranja turbulencije, pa time i brzina reakcije
231
proporcionalna vremenskom razmeru krupnih vrtloga, koji je odredjen odnosom k/e. Kao ograniavajui faktori javljaju
se koncentracije goriva i oksidansa, tako da se na kraju dobija:
& = A fu minr X fu e , r X ox e
W
ct
k
s k
(5.157)
Za koeficijent Afu se navodi [241] da ima univerzalnu vrednost od 0,53, mada se sreu i drugaiji predlozi (npr. [95],
[96]). Ocenjeno je da relacija (5.157) dosta verno prati dinamiku sagorevanja. Jedino se pokazala neosetljiva na niim
temperaturama, to je u tom domenu prevazieno kontrolom brzine procesa hemijskom kinetikom reakcije:
& ,W
& )
& c = min(W
W
ch
ct
(5.158)
Pomone relacije
Termodinamika i transportna svojstva fluida (r, m, Cp , l...) su odreena na bazi jednaina stanja, regresionih
obrada tablinih podataka i poluempirijskih relacija za multikomponentne smee. Za smeu komponenti gustine ri
(ri=MiP/RT) gustina je data sa: r=Si Xi /Si(Xi/ri). Pomou konstanti l 1,i i l 2 ,i odreenih iz referentnih vrednosti,
molekularna viskoznost je odredjena sa: m i = l1,i / (1 + l 2 ,i / T) . Molekularna viskoznost smee u pojedimim takama
toka je odreena iz izraza: m = m i y i / y i F ij , gde je:Fij=0,35(1+Mi/Mj)-0,5[1+(mi/mj)0,5(Mj/Mi)0,25]2. Specifina

i
j
toplota gasnih komponenti je odreena regresijom etvrtog stepena: Cp,i=ai+biT+ciT2+diT3+eiT4,a meavine
izrazom:Cp=SiCp,i Xi. Termalna difuzivnost a=l/rCp je odreena u funkciji Prandtl-ovog broja sh=Cpm/l i viskoznosti: a
= n/sh . Poetni i nekonvencionalni granini uslovi su opisani na isti nain kao u primeru slobodnog mlaza u glavi
2..
Rezultati prorauna
22
20
18
16
14
12
10
8
6
4
2
0
U/Um
U (m/sec)
Za reavanje parcijalnih diferencijalnih jednaina koliine kretanja, prenosa mase i toplote u plamenu,
adaptiran je algoritam iz [60] za tretiranje strujnih tokova sa recirkulacijom. Na priloenim slikama su prikazani rezultati
prorauna. S obzirom na kompleksnost problema slaganje eksperimentalnih podataka [7] i rezultata prorauna [209]
promene srednje brzine du ose plamena (sl. 5.4.) i srednjih temperatura plamena (sl. 5.13.) je dobro. Radijalni profili
brzine dobijeni iz modela i eksperimenta (sl. 5.5.) pokazuju slinost na aksijalnim rastojanjima 10 prenika nizvodno od
izlaza iz mlaznika. Iako rezultati prorauna promene intenziteta turbulencije pokazuju odreeno odstupanje od
eksperimenta (sl. 5.6), ipak se s obzirom na kompleksnost problema mogu prihvatiti kao dobra pre svega kvalitativna
ilustracija. Na sl. 5.7. prikazana je promena masene koncentracije aktivnih hemijskih komponenata u plamenu. Za
ilustraciju procesa sagorevanja na Sl.5.8. i Sl.5.9 prikazani su raunski radijalni profili koncentracija kiseonika i ugljen
dioksida na pojedinim aksijalnim lokacijama. Sa ovih slika (a takoe i za profile ostalih komponenata, koji nisu
prikazani), uoene su granice fronta plamena i oblast uvlaenja okolnog vazduha iza fronta plamena.
Eksperiment
Model
1.0
x / D = 10
Model
Eksperiment
x / D = 15
Model
Eksperiment
0.8
0.6
0.4
0.2
10
15
20
25
30
x/D
Sl.5.4. Promena srednje aksijalne brzine
35
0.0
0.0
0.5
1.0
1.5
2.0
r / r0.5
Sl.5.5. Radijalni profili srednje
2.5
232
Glava 5
du ose plamena
aksijalne brzine
u * / Um
0.4
0.25
X (kg/kg)
0.2
0.1
0.0
XO2
0.20
0.3
Model
Eksperiment
5
10
15
20
25
30
XCO2
0.15
XH2O
0.10
0.05
0.00
XC 2H2
35
10
20
x/D
Sl.5.6. Intenzitet turbulencije du ose plamena
XCO2 (kg/kg)
0.25
0.20
XO2
0.20
0.15
x/D=1.4
x/D=6.3
x/D=13.9
x/D=25.7
0.15
x/D=1.4
x/D=6.3
x/D=13.9
x/D=25.7
0.10
0.10
0.05
0.05
0.00
0.00
1.25
2.50
3.75
0.00
5.00
3
r/D
r/D
Sl.5.8. Profili koncentracije kiseonika

u plamenu
Sl.5.9. Profili koncentracije ugljen dioksida.

u plamenu
3.0
2.5
v'2 (m2/sec2)
x/D = 1,4
x/D = 6,3
x/D = 13,9
x/D = 25,7
u' (m /sec )
40
Sl.5.7. Profili reaktivnih komponenata
0.25
30
x/D
x/D = 1.4
x/D = 6.3
x/D = 13.9
x/D = 25.7
2.0
1.5
1.0
0.5
0.0
r/D
Sl.5.10 Radijalni profili turbulentnog napona u' 2
r /D)
Sl.5.11 Radijalni profili turbulentnog napona v' 2
233

40
Experiment
Model
x/D
35
773
423
373
30
2.0
1023
25
x/D = 1,4
x/D = 6,3
x/D = 13,9
x/D = 25,7
1.5
u'v' (m2/sec2)
1273
1.0
20
1523
323 K
15
2000
10
2500
0.5
5
0
0 10 20 30 40 50 60
r (mm)
0.0
r /D
Sl.5.12. Radijalni profili turbulentnog napona u' v' .
Sl.5.13. Izoterme u plamenu.
0.1
0.06
x/D=4
0.08
O2
O2
u'x'
0.04
N2
0.04
N2
0.06
x/d=4
0.05
0.03
H2O
v'x'
H2O
CO2
0.02
CO2
0.02
0.00
0.0
Gorivo
0.01
Gorivo
0.00
0.5
1.
0
1.
5
2.0
2.5
3.0
3.5
4.0
0.0
0.5
1.
0
r/D
Sl.5.14. Radijalni profili turbulentnih flukseva
1.
5
2.0
2.5
3.0
3.5
4.0
r /D
Sl.5.15.. Radijalni profili turbulentnih
flukseva u ' x ' i
flukseva v' x 'i
700
Radij. fluks
Aksij. fluks
600
u't'
v't'
500
400
300
200
100
0
r/D
Slika. 5.16. Radjalni profili korelacija u' t ' i v' t '
Prikazni proraunati normalni turbulentni naponi u'2 , v'2 i napon smicanja u' v' . (sl. 5.10, sl. 5.11, i sl. 5.12) pokazuju
nivo i anizotropnost turbulencije u pojedim oblastima plamena. Sa slinom namerom na sl. 5.14, 5.15 i 5.16 radijalni
234
Glava 5
profili turbulentnih flukseva u' x 'i , v'x i , u' t ' i v' t ' su prikazani. Na osnovu ranijih iskustava i prikazanih rezultata
moe se zakljuiti da naponsko-fluksni model turbulentnog predmeanog plamena predstavlja kvalitativno
poboljanje uvida u strukturu plamena.
Primer turbulentnog reaktivnog toka (2): Model loita sa gasnim gorionicima

Ne postoje sutinske razlike izmeu dvodimenzionalnih i trodimenzionalnih modela. Radi se u osnovi o
poveanju dimenzije problema razmatranjem promena du tri umesto dve koordinatne ose. Bilans po kontrolnim
zapreminama se izvodi kroz est umesto etiri kontrolne povrine elementarnih kontrolnih zapremina. I za
strujanje bez rotacije razmatraju se sve tri komponente vektora brzine. Takoe je potrebno razmatrati transportnu
jednainu za fluks zraenja du tree koordinate. U samim jednainama vektorskih komponenti skalara se javljaju
izvodi du sve tri koordinate. Dimenzije sistema jednaina (matrica) su znatno vei. Umesto tridijagonalnih
matrica razmatraju se sedmodijagonalne matrice koeficijenata. Potrebno je analizirati znatno vei broj podataka.
Proraun trodimenzionalnih tokova zahteva veliki broj memorijskih mesta za pamenje varijabli i koeficijenata.
Konvergencija reenja je znatno osetljivija na pojedine promene i znatno sporija. Osnovni problem je vezan za
broj kontrolnih zapremina. Minimalan broj elementarnih kontrolnih zapremina je najee vei od 104. Grublja
numerika mrea daje rezultate, koji se ne mogu uzeti sa poverenjem, tako da se pre mogu smatrati grubim
aproksimacijama nego priblienje tanom reenju. Zahtevi za numerikom mreom odreene gustine povezani su
prvenstveno sa zahtevom da prva kontrolna taka do zida bude u oblasti za koju vae zidne funkcije. Savremeni
kompjuteri omoguavaju reavanje trodimenzionalnih problema sa prihvatljivom gustinom mree. S druge strane
pojedini problemi zahtevaju razmatranje u trodimenzionalnom prostoru. Takav jedan primer je loite
pravougaonog poprenog preseka sa nesimetrino rasporeenim gorionicima (na jednom zidu). U ovom primeru
proces je opisan standardnim k-e modelom turbulencije. Radi ilustracije bie navedene glavne jednaine modela
bez posebnih objanjenja koja s obzirom na dosad reeno verovatno nisu potrebna. Jednaine komponenata brzine
imaju u kartezijanskim koordinatama relativno jednostavan oblik:
P
U

U
U
(rUU) + (rUV) + (rUW) = - + (m + m t ) + (m + m t ) + (m + m t )
x
y
z
x x
x y
y z
z
(5.159)
P
V

V
V
(rUV) + (rVV) + (rVW) = - + (m + m t ) + (m + m t ) + (m + m t )
x
y
z
y x
x y
y z
z
(5.160)
Sl. 5.17. Numerika mrea loita
235

1.19
3.06
2.88
3.25
1.94
2.69
3.25
2.45
3.44
1.19
3.62
3.25
3.44
1.19
3.62
Sl. 5.18. Aksonometrijski prikaz

strujne slike u loitu
1.19
Sl. 5.19. Izoterme u z-y preseku

kroz vertikalne ose gorionika
1.19
3.63
3.25
3.25
3.44
3.62
3.44
3.44
2.69
2.69
3.63
Sl. 5.20. Izoterme u z-x preseku

po sredini loita
1.37
1.37
1.19
1.19
Sl. 5.21. Izoterme u y-x preseku

gornjih gorionika
P
W

W
W
(rUW) + (rVW) + (rWW) = - + (m + m t ) + (m + m t ) + (m + m t )
x
y
z
z x
x y
y z
z
(5.161)
(rU) + (rV) + (rW) = 0

x
y
z
(5.162)
gde je turbulentna viskoznost m t = C m r k
e odreena reavanjem transportnih jednaina za k i e:
m k m k m k
(rUk ) + (rVk ) + (rWk) = eff + eff + eff + m t G - re
x
y
z
x s k x y s k y z s k z
m e m e m e
e
e2
(rUe ) + (rVe ) + (rWe ) = eff + eff + eff + Ce1m t G - Ce 2r
x
y
z
x s e x y s e y z s e z
k
k
236
Glava 5
gde je m eff = m + m t i:
U 2 V 2 W 2 U V U W V W
G = 2 + +
+ +
+
+
z
y
y x z x z y
x
U
W
U
V
V
W
+ + + + +
+
z
x
z
x
y
y
2
Modelom su obuhvaene jednaine konzervacije uestvujuih u procesu gasnih komponenti (CH4, O2, N2, CO2,
H2O) i energije koje imaju oblik:
m X m X m X
(rUX m ) + (rVX m ) + (rWX m ) = eff m + eff m + eff m + W& m
x
y
z
x s x x y s x y z s x z
m H m H m H
(rUH s ) + (rVH s ) + (rWH s ) = eff s + eff s + eff s + W fu H + q r
x
y
z
x s h x y s h y z s h z
Za odreivanje izvora toplote usled toplotnog zraenja reavaju se tri simultano povezane jednaine za totalne
radijacione flukseve Fx , Fy, i Fz. oblika (4.94). Model sagorevanja je isti kao u prethodnom primeru.
Predstavljanje rezultata prorauna trodimenzionalnog toka nije jednostavno. Trodimenzionalni grafici
daju pre ilustrativan prikaz nego to obezbeuju uvid u kvantitativnu strukturu rezultata. Promene po dubini
crtea su dosta teko uoljive. Ovo se nastoji da se prevazie crteima u boji, odsecanjem jedne etvrtine tela ili
nekim drugim grafikim dosetkama. Kompletnija slika se moe dobiti ako se daju dvodimenzionalni rezultati po
pojedinim presecima. Bez ulaenja u detaljno razmatranje procesa na priloenim slikama data je delimina
ilustracija rezultata modeliranja loita kotla sa gasnim gorionicima. Na sl. 5.17. prikazana je geometrija loita i
koriena numerika mrea. Na sl. 5.18. dat je aksonometrijski prikaz strujne slike u loitu, za jedan razmatrani
reim. Na sl. 5.195.21. prikazane su temperaturne slike po srednjim presecima loita u vertikalnoj (paralelno i
normalno na gorionike) i horizontalnoj ravni. Iste slike je mogue dobiti i za sve druge preseke od interesa kao i
ostale parametre procesa.
6
SAGOREVANJE U DVOFAZNIM TURBULENTNIM TOKOVIMA
Reaktivni dvofazni turbulentni tokovi se sreu u mnogim procesima. Ove procese

karakterie kompleks velikog broja meusobno povezanih, samih po sebi, sloenih fenomena.
Strujanja su u ovim procesima veoma sloena, po pravilu turbulentna i sa recirkulacionim zonama, a
postaju jo sloenija zbog prisustva estica u toku. Sloeni toplotni tokovi sa kombinacijom
povrinskih efekata radijacije estica i zapreminskih efekata radijacije gasa, te razmene mase izmeu
faza i hemijske reakcije dalje uslonjavaju problem. Za sluajeve u kojima su zastupljeni svi ovi
fenomeni moe se rei da spadaju u najkompleksnije probleme koji se uopte sreu u tehnici. Meu
njima se kao posebno kompleksni (a i veoma rasprostranjeni) problemi istiu procesi sagorevanja (i
drugih konverzija) spraenog uglja. Njima e ovde biti posveena panja. Osvojene metodologije
reavanja problema sagorevanja spraenog uglja mogu biti kasnije relativno jednostavno adaptirane i
za reavanje drugih slinih i jednostavnijih problema.
Poznavanje specifinosti pojedinih fenomena ovih procesa i njihovog uzajamnog dejstva je
jo uvek nedovoljno. Teoretski opisi pojedinih fenomena su veoma sloeni, a za neke od njih
potvrena i prihvaena teorijska objanjenja i ne postoje. Eksperimentalna istraivanja kao potvrda
teorijskih postavki i podrka razvoju fizikih modela su jo uvek potrebna. Meutim, ona su u
navedenim sluajevima pre svega veoma skupa sa komplikovanim i takoe skupim mernim
metodama i sa znaajnim tekoama u kontrolisanju uslova eksperimenata. Zato je tenja njihovog
svoenja na neophodan obim, potrebna i opravdana. Pored toga teorijom slinosti se praktino
mogu samo parcijalno preslikavati pokazatelji sa malih eksperimentalnih modela na industrijske
razmere. Zbog toga matematiko modeliranje na bazi simultanog reavanja diferencijalnih jednaina
uestvujuih transportnih fenomena veoma dobija na znaaju, kako sa stanovita razumevanja i
primene eksperimentalnih podataka, tako i razvoja, projektovanja i optimalne eksploatacije procesa i
postrojenja.
Ne samo svaki od prisutnih fenomena posebno, ve i pojedini njihovi delovi su predmet
posebnih veoma ekstenzivnih teoretskih, fenomenolokih i eksperimentalnih istraivanja. Opisi
pojedinih fenomena zbog uzimanja u obzir velikog broja uticajnih parametara i razmatranja mnogih
detalja su takvog obima da je sasvim nerealno oekivati da svi budu uzeti u obzir pri proraunu
sloenih procesa. Zato je esencijalni problem modeliranja ovih procesa u iznalaenju optimuma
izmeu adekvatnog opisa kompleksa prisutnih fenomena i razumnog i mogueg poveanja obima i
sloenosti modela. S druge strane dosadanja istraivanja u ovoj oblasti nisu ni izbliza reila sve
probleme vezane za transport koliine kretanja, energije i mase turbulentnih reaktivnih tokova fluida
sa esticama. Broj predloenih modela nije veliki i oni se razlikuju po razliitoj panji posveenoj
pojedinim fenomenima, kao i stepenu aproksimacije ukupnog problema. Tako se na primer u
modelima sa veoma kompleksnim hemizmima reakcija uglja sree veoma uproen tretman
turbulencije i hidrodinamike procesa i obratno u modelima sa detaljnim opisom strujne slike se sreu
jednostavniji modeli hemijskih reakcija. Izbor i usaglaavanje nivoa kompleksnosti pojedinih
237
238
Glava 6
segmenata i njihovih interakcija u zavisnosti od dostignutih saznanja u rasvetljavanju pojedinih

fenomena odreuje domet u razvoju modela. Moe se rei da se savremeni domet i razvoj
matematikog opisivanja konverzija spraenog uglja odnose na dvofazne dvo(tro)-dimenzionalne
modele. Mada opisuju iste fenomene, pojedine modele (na pr. [174], [14], [112], [180], [219],
[228]), koji se mogu svrstati u ovu grupu, karakteriu osrednjavanje (Reynolds-ovo ili Favre-ovo)
jednaina kontinualne faze, modeliranje turbulencije, tretman (Euler-ovim ili Lagrange-evimm
pristupom) i model disperzne faze, opisi meufaznih efekata, modeliranje heterogenih reakcija,
konzervacije pojedinih gasnih komponenti, modeliranje transfera toplote zraenjem, opisi
termodinamskih i transportnih svojstava medija kao i aproksimacije i empirijski parametri pojedinih
lanova u jednainama. Nije teko zakljuiti da su u ovakvoj konstelaciji razliitih mogunosti
mnoga pitanja jo uvek otvorena. Noviji modeli ne pokazuju znaajniji pomak u reavanju
problema. U svakom sluaju, pored zavidnog nivoa u razumevanju komplikovanih procesa
konverzija spraenog uglja, ne moe se rei da je problem njihovog matematikog opisivanja
zadovoljavajue reen i adekvatno verifikovan.
Ukupno reenje sagorevanja i gasifikacije spraenog uglja zavisi prvenstveno od uspenog
fenomenolokog modeliranja uestvujuih individualnih procesa. Zato se posebno istrauju uticaji
novih ili modifikovanih modela pojedinanih izuavanja dvofaznosti toka, radijacione razmene
toplote, kinetike reakcija i dr.. Mnogi autori i dalje usmeravaju svoja istraivanja na
pojednostavljene sluajeve i pojedinane fenomene. Razlog za dalji razvoj i usavravanje
modeliranja dvofaznih multikomponentnih tokova sa hemijskim reakcijama izmeu faza i razmenom
toplote radijacijom vidi se pre svega u potrebi za daljom proverom i iznalaenjem racionalnijih
konfiguracija opisa pojedinih fenomena u kompleksnim uslovima. Nastojanja u tom smislu na bazi
vrednovanja pojedinih karakteristinih pristupa i predloga kao i sopstvenih ideja i analiza ilustrovana
su u okviru primera u ovoj glavi. Generalno govorei opis sagorevanja spraenog uglja obuhvata
sve aspekte razmatrane u prethodnih pet glava uz dodatni opis heterogenih hemijskih reakcija.
6.1. Heterogene reakcije uglja i model razmene mase
Meu preko hiljadu kategorizovanih ugljeva ne mogu se nai dva istog sastava. Svaki od
ugljeva, s druge strane, predstavlja nehomogenu masu. Na osobine uglja kao goriva utiu i stepen
metamorfizma osnovnog materijala, petrografija uglja, neorganske primese, fizike osobine (gustina,
poroznost), granulacija i dr..
Procesi gasifikacije i sagorevanja uglja odvijaju se kroz niz paralelnih, unakrsnih i lananih
reakcija. Pri tome se razlikuju tri osnovna stupnja, koji su najee simultani [243]: devolatilizacija
uglja, reakcije ugljeninog ostatka i naknadne reakcije u gasnoj fazi. Prva poinje i prva se zavrava
piroliza (devolatilizacija), koja predstavlja destruktivnu destilaciju uglja. U procesima sagorevanja i
gasifikacije spraenog uglja piroliza je ekstremno brza reakcija pri kojoj se oslobaaju isparljivi
delovi, koji zatim oksidiraju u gasnoj fazi ili ostaju u proizvedenom gasu. Produkti pirolize, iji
sastav zavisi prvenstveno od vrste uglja, temperature i brzine zagrevanja, sadre veliki broj
hemijskih komponenata. Identifikovano je u produktima pirolize preko sto samo ugljovodoninih
jedinjenja [146]. Pri brzom zagrevanju estica uglja (>103 K/sec), kakvo je u procesima
sagorevanja i gasifikacije spraenog uglja, vreme potrebno za pirolizu je veoma kratko (20 - 200
msec) [228]. I u tom kratkom vremenu samo inertni gasovi stiu do povrine estice. Ostali volatili
reaguju meusobno i sa ivinim molekulima ugljenika. Sastav produkata visokotemperaturne brze
pirolize razlikuje se od sastava niskotemperaturne devolatilizacije uglja, za koju se najee navode
podaci u literaturi [32]. Koliina produkata pirolize varira od 0,36 do 1,8 od koliine volatila
utvrene imedijatnom analizom uglja u zavisnosti od uglja i operativnih uslova [6], [168].
239
Sagorevanje u dvofaznim turbulentnim tokovima
Oksidacija volatila iz uglja je praktino trenutna i sem za alifatine ugljovodonike vreme potronje
50% poetne mase krae je od 0,2 msec na 1500 K [228]. Zbog toga se kod sagorevanja ugljenog
praha esto ne javlja potreba za razmatranjem kinetike reakcije volatila. Proces devolatilizacije ne
predstavlja jednostavnu difuziju, ve prilino kompleksan proces u koji je ukljuena vremenski
zavisna struktura pora i hidrodinamiki problemi. Veliki broj radova posveen je opisu i
rasvetljavanju mnogih detalja vezanih za pirolizu uglja. Svaki od tih modela je uslovljen znatnim
eksperimentalnim podacima i esto nepogodan za konkretnu primenu u sloenim uslovima
sagorevanja uglja. Zato se tei razvoju pojednostavljenih opisa pirolize do kojih se dolazi uz
odreene pretpostavke i aproksimacije. êsto se sreu varijante modela analogne modelima
sagorevanja po Arrhenius-ovoj relaciji, koji su predloili Badzioch i dr.[32]. Pretpostavlja se da je
oslobaanje volatila iz uglja funkcija maksimalne koliine volatila umax i parametra brzine pirolize ku :
u = u max 1 - exp( -k u t )
(6.1)
gde je:
u max = Q u (1 - u c )u p
(6.2)
i
k u = A exp( -
E
)
RT
(6.3)
Parametri Qu i uc su empirijske konstante, a up je sadraj volatila odreen imedijatnom analizom

uglja. Diferenciranjem se dobija izraz za brzinu oslobaanja volatila:
du
= k u ( u max - u)
dt
(6.4)
Opis pirolize uglja i sagorevanja volatila ukljuujui polutante je vezan sa tekoama

formalne i sutinske prirode. Javlja se veliki broj komponenata u gasnoj fazi. Sastav produkata
pirolize i mehanizam kinetike u uslovima neposrednog sagorevanja i gasifikacije uglja nisu izvesni.
Sistem jednaina se veoma poveava, to adekvatno poveava kompjutersko optereenje i
trokove. Analiziranjem poveane neizvesnosti i dimenzija problema s jedne i formalno egzaktnog
pristupa s druge strane dolazi se do zakljuka o potrebi aproksimacija odreenih aspekata pirolize
uglja uz tenju da se sauva kvalitativna slika ukupnog procesa. To je mogue izvesti na vie naina.
Izborom reprezentativnog malokomponentnog pirolitikog gasa izbegavaju se veliki rast
dimenzija sistema reakcija, ali pomenute neizvesnosti ostaju. Tretiranje uglja kao ugljeninog
ostatka nakon pirolize, odnosno polukoksa, je dosta est sluaj. Za ovako dobijene rezultate je
mogue obezbediti eksperimentalnu proveru, a dobijene rezultate mogue je ekstrapolirati na realan
ugalj. Sa stanovita gasifikacije uglja tretiranje uglja kao polukoksa je nepovoljniji sluaj, jer je
proces sporiji i dobijeni gas je siromaniji za vodonine produkte pirolize, to predstavlja odreeno
osiguranje od preterano optimistikih zakljuaka. Od moguih aproksimacija mnogokomponentne
ugljenine mase panju privlai aproksimacija preko ekvivalentnog sadraja ugljenika. Korekcija
sadraja ugljenika za sadraj zanemarenih volatila moe se esto uzeti kao blisko realnom reenju s
obzirom da ugljenik ulazi u sastav produkata pirolize, da je sa preko 85%, a esto i 95% glavni
240
Glava 6
reprezent gorive mase uglja, a posebno s obzirom da se s pouzdanou mogu koristiti

eksperimentalno utvrene relacije za ukupnu brzinu reakcije oksidacije uglja.
U procesima sagorevanja spraenog uglja, vlaga iz uglja se veim delom odvaja u procesu
pripreme uglja. Meutim, u pojedinim sluajevima, u uglju ostaje koliina vlage koja se ne moe
zanemariti. Brzina isparavanja vode iz uglja se za individualnu esticu moe odrediti kinetikom
relacijom:
= ShrDw d p X pw - X gw
(6.5)
gde su X pw i X gw koncentracije vodene pare na povrini estice i u okolnom gasu, a Sh i Dw,

Sherwood-ov broj i difuzivnost. U odnosu na sagorevanje uglja, vodena para se moe smatrati
inertnom komponentom, dok prilikom gasifikacije reaguje s ugljem. Po analogiji s pirolizom,
prisustvo vlage u uglju se moe uzeti u obzir kroz korekciju toplotne moi uglja za toplotu
isparavanja i ukupnu koliinu vode, koja se unosi u sistem.
Navedena uproenja ne eliminiu ekstremnu kompleksnost heterogenih reakcija uglja, iji
se opis posebno uslonjava s obzirom na: temperatursko polje, brzinu zagrevanja, promene pritiska,
veliine i promenu veliina estica, brzinu difuzije reaktanata, poroznost estica, strukturu uglja,
katalitika i druga svojstva pepela i dr.. Reakcije se deavaju u fazama gde pojedini od ovih uticajnih
parametara imaju dominantnu ulogu. Zato se preporuuje orijentacija prvo na ove fizike aspekte
problema. Kada se jednom ovlada njima problem uvoenja detaljnih hemizama u model je (naravno
uz njihovo poznavanje i razumevanje) uglavnom formalne prirode.
6. 2. Ukupna brzina reakcije
Zbog komleksnosti problema sagorevanja uglja namee se potreba da se razmatra brzina
reakcije bazirana na eksperimentalnim posmatranjima u laboratorijskim uslovima. Brzina promene
mase estica se razmatra pod pretpostavkom da estica reaguje po spoljanjoj povrini i unutranjim
porama pri priblino konstantnom preniku ili konstantnoj gustini smanjujui svoju zapreminu,
mada ni uzimanje u obzir istovremene promene i zapremine i gustine estice ne predstavlja sutinski
problem. Obino se uzima da je druga pretpostavka (konstantna gustina) realnija, tako da se
kinetika brzina reakcije, definisana u odnosu na promenu mase estica, moe predstaviti sa:
p d(d p)
dmp
= rp d 2p
= - k = -k mp
dt
2
dt
(6.6)
gde je k (kg/(kg sec)) specifina brzina promene mase estica, odnosno brzina reakcije, koja se
najee daje u zavisnosti od temperature u Arrhenius-ovoj formi:
E
k = A exp
RT
(6.7)
Brzinu reakcije je mogue izraziti u odnosu na promenu povrine estice ili u odnosu na smanjenje
dimenzije individualne estice:
dmp
= -k s A p
dt
(6.8)
241

dmp
= -k r rp A p
dt
(6.9)
gde ks i kr imaju dimenzije (kg m-2 sec-1) odnosno (m sec-1). Zbog povezivanja sa difuzionim efektom
hemijske reakcije izmeu faza povoljno je da se koristi parametar brzine hemijske reakcije kr .
Potronja oksidansa daje se analognom relacijom za gasnu fazu:
dmox
= -k r J rox ,p A p
dt
(6.10)
gde je J stehiometrijski koeficijent, a rox,p gustina gasa neposredno uz povrinu estice.

Uporeivanjem izraza (6.9) i (6.10) dobija se povezanost kr sa brzinom potronje oksidansa:
k = -
M p rox,p
dmp
ox
=k r J
A p rp = k r M p A p X mol, p
dt
M ox rp
(6.11)
Simultano sa kinetikom, reakcija je kontrolisana molekularnom difuzijom reaktanata. Brzina reakcije

odreena na bazi difuzije oksidansa za sluaj kvazistacionarne reakcije prvog reda se moe
predstaviti izrazom:
ox
ox
d = k d J A p M p (X mol - X mol ,p )
(6.12)
Difuzioni koeficijent transfera mase je priblino jednak k d 2D d p , gde je D (m2sec-1)

molekularna difuzivnost. Empirijska relacija za koeficijent difuzije je odreena izrazom za
Sherwood-ov broj:
Sh =
k d dp
1/3
= 2,0 + 0,65 Re1/2
p . Sc
D
(6.13)
Efekat burne reakcije na povrini estice se uzima u obzir korekcijom Sherwood-ovog broja:
Sh b = Sh
Bm
exp( B m ) - 1
(6.14)
gde je parametar Bm (faktor oduvavanja) dat sa [228]:
Bm =
p
2pd p rD
(6.15)
Difuzivnost gasnih komponenata se odreuje u skladu sa reenim u vezi jednaina (4.29)(4.31).

Brzina reakcije u kinetiko-difuzionom reimu se moe dobiti pod pretpostavkom da je u
kvazistacionarnom reimu difuzija oksidansa jednaka potronji oksidansa hemijskom reakcijom,
242
Glava 6
ox
ime se eliminie nepoznata koncentracija oksidansa na povrini estice X mol
, p , dok ukupna brzina
predstavlja sumu brzina svih uestvujuih reakcija:

ox
A p M p X mol
=
1/ k r +1/ k d
(6.16)
d mp
= rp = S i ri
dt
(6.17)
Egzaktnijim pristupom mogue je uzeti u obzir ukupnu brzinu pri paralelnim pojedinanim
reakcijama, tako da se brzine pojedinanih reakcijapod uticajem ukupne reakcije odreuju
iterativnim postupkom iz izraza [227]:
ox
= A p M p X mol
(
p
1
1
+
+
)
g
k r k d A p M g X mol
kr kd
(6.18)
g
gde je X mol
(mol/m3) ukupna molarna koncentracija gasa.
6.3. Kinetika sagorevanja i gasifikacije uglja

Heterogenim reakcijama estica uglja sa gasnom fazom posveen je veliki broj radova sa
ulaenjem u mnoge veoma sloene detalje. Meutim, uprkos dugogodinjih istraivanja konverzija
ugljeninih materijala postoji veoma malo podataka o fundamentalnim pitanjima relativne
reaktivnosti razliitih gasova (O2, CO2, H2O, H2) u kontaktu s ugljenikom za kompleks operativnih
uslova. Ne zna se pouzdano na kojoj se povrini estica odvija reakcija, ni da li postoji logino
oekivana univerzalna brzina reakcije za pojedine gasovite reagense. Zna se da je reaktivnost
ugljeninog ostatka vea ukoliko je polazni ugalj nieg ranga, bra piroliza i manji prenik estice.
Teoretski gledano na reaktivnost ugljeninog ostatka utiu: dostupnost reagensa ka aktivnim
centrima ugljenika, koncentracija aktivnih centara ugljenika i katalitiko dejstvo primesa u uglju.
Ukupna brzina reakcije je odreena najsporijim od procesa spoljanje difuzije reagensa, unutranje
difuzije u porama i same hemijske reakcije. U Engleskoj je posebna panja posveena maseralima u
uglju, za koje se smatra da imaju presudan uticaj na ponaanje uglja u plamenu, pa se reaktivnost
definie u funkciji petrografije uglja [34].
Istinsku kinetiku reakcije je mogue odrediti samo za oblast gde je uticaj difuzije
zanemarljiv, dok je izvan ove oblasti potrebna korekcija preko faktora efektivnosti, koji uzima u
obzir meufazni otpor prenosu mase na povrini i unutranjosti estice, za ta se predlau razliiti
modeli uglavnom nepodesni za kompleksne proraune pre svega zbog koritenja veeg broja
proizvoljnih parametara (na pr. [222]). injenica je da se istinska reaktivnost pojedinih vrsta
ugljeninih materijala moe razlikovati i za vie redova veliine, to se smatra da je posledica
razliite strukturne ureenosti pojedinih ugljeninih materijala i razliitog katalitikog dejstva
prisutnih neorganskih primesa s obzirom da se nakon visokotemperaturnog tretmana poetnih
materijala ove razlike u reaktivnosti gube [217].
Heterogena reakcija ugljeninog materijala sa oksidansom se odigrava na eksternoj i internoj
povrini estice. Dok je karakteristina veliina eksterne povrine 0,03 m2/g, karakteristina veliina
interne povrine sa najee kree u dijapazonu od 20 m2/g do 400 m2/g [222]. Ugljenini materijali
iste ukupne povrine mogu imati razliite (odreene rasporedom C-atoma na ivicama grafitne
strukture) aktivne povrine, na kojima se reakcija u stvari odigrava i u odnosu na koje bi, za
243
odreene gazodinamike uslove, brzina reakcije trebalo da bude nezavisna od napredovanja

reakcije. U toku procesa dolazi do cepanja strukture molekularnih sita ugljeninih spojeva te
otvaranja izolovanih pora i novih puteva izmeu dotle nepovezanih pora, ime se unutranja
povrina poveava. Pri intenzivnom napredovanju reakcija unutranja povrina se smanjuje zbog
spajanja pojedinih pora destrukcijom zidova izmeu njih. âk uz pretpostavku da neki od
predloenih modela porozne strukture estica adekvatno opisuju ove oigledno sloene mehanizme,
za odreivanje fundamentalnih kinetikih relacija ostaje pitanje koncentracije aktivnih centara po
jedinici ukupne povrine u funkciji stepena konverzije ugljenika. Poseban problem predstavlja
kataliza u procesima gasifikacije, iji je uticaj evidentan, s obzirom da reaktivnost prirodnog
ugljenikog materijala moe biti za red veliine vea od reaktivnosti demineralizovanog [53].
Katalizi se kako prirodnih tako i dodatnih supstanci posveuje opravdano velika panja, ali je ona,
kako se esto navodi, s obzirom na stepen rasvetljenosti, jo uvek pre u oblasti vetine nego nauke.
Vidi se da mnogi teoretski problemi kinetike konverzije ugljeninih materijala nisu reeni i da je od
eliminacije potrebe za laboratorijskim odreivanjem globalnih kinetikih parametara za svaki sluaj
posebno jo uvek daleko. Na sadanjem nivou razumevanja kinetike oksidacije uglja nije pouzdano
predvianje ponaanja jedne vrste uglja na bazi podataka o drugoj. Ne moe se s pouzdanou
predvideti ni ponaanje istog uglja u promenjenim operativnim uslovaima i konfiguraciji. Provera u
laboratorijskim uslovima pre primene u industrijskom obimu je za sada jo uvek neophodna. U
nedostatku toga mogue je koristiti interpolaciju veeg broja referenci vodei rauna o
karakteristikama uglja i uslovima eksperimenata.
Oksidacija ugljenika
Reakcija gasa sa vrstom povrinom se generalno moe podeliti u etiri stupnja:
(i)
(ii)
(iii)
(iv)
difuzioni transfer reagensa ka vrstoj povrini,

hemijska sorpcija reagensa na vrstu povrinu,
desorpcija gasnih produkata reakcije sa vrste povrine,
difuzioni transport mase produkata sa vrste povrine.
Relativno jednostavan adsorpciono/desorpcioni mehanizam reakcije ugljenika sa kiseonikom moe

biti predstavljen sa:
k1
C + O2
C( O 2 )
k '1
k2
C + C (O 2 ) 2CO
(6.19)
(6.20)
gde je sa C(O2) oznaen molekul O2 adsorbovan na povrini ugljenika. Neizvesnosti vezane za

mehanizam oksidacije ugljenika odnose se na identifikaciju primarnih produkata reakcije. Danas se
smatra da se i CO2 i CO pojavljuju kao primarni produkti reakcije. Odnos CO/CO2 se poveava sa
porastom temperature. Ugljenmonoksid dalje oksidira u gasnoj fazi po ekstremno brzoj reakciji.
Pretpostavljeni mehanizam daje potronju ugljenika (kg m-2 sec-1 ) po relaciji:
244
Glava 6
k 2 k 1 PO 2
dC
=dt
k 2 + k '1 +k 1 PO 2
(6.21)
Analizom izraza (6.21) u zavisnosti od veliina k 1 , k ' 1 i k 2 dolazi se do zakluka [222] da, ukoliko
parcijalni pritisak PO 2 nije odvie mali, desorpciona brzina odreuje maksimalnu brzinu kojom se
heterogena reakcija moe odvijati, pa je k 2 = k d = - dC dt . Pri niskim koncentracijama kiseonika
lan k 1 PO2 se zanemaruje, a eksperimentom se dobijaju vrednosti adsorpcione brzine tako da je
potronja ugljenika odreena sa:
dC dt = -k a PO 2 , gde je k a = k 2k 1 (k 2 + k '1 ) . Pri
temperaturama iznad 2000 K smatra se [223] da je brzina reverzne adsorpcije ograniavajui faktor,
pa je brzina reakcije kontrolisana odnosom k 2 k 1 k '1 . Iz ovih uslova, uz jo neka dodatna
zapaanja [223] dolazi se do Arrhenius-ovih relacija za konstante brzine reakcije k 1 , k ' 1 , i k 2 , koje
odreuju brzinu oksidacije ugljenika.
Brzina sagorevanja uglja u kinetikoj oblasti, data preko brzine potronje ugljenika, moe se
izraziti u obliku:
dX O 2
dt
= -k sox A p N p
(6.22)
gde je X O 2 (kg m-3) koncentracija kiseonika, a k sox (kg m-2 sec-1) specifina brzina potronje
kiseonika u odnosu na povrinu estice:
k s = J k sox
(6.23)
gde je J = (1 + V ) M c M ox stehiometrijski koeficijent, pri emu je V=1 za sagorevanje u

ugljenmonoksid i V=0 za sagorevanje u ugljen dioksid. Specifina povrinska brzina sagorevanja
ugljenikog materijala za razliite uslove sagorevanja je data sa:
ks =J
X O2
dp
1
+
k r 2D
(6.24)
gde se kr moe smatrati konstantom isto kinetikog sagorevanja, koja se obino daje u Arrheniusovoj formi:
k r = k 0 e - E RT
(6.25)
Odreivanju predeksponencijalnog faktora i energije aktivacije posveeno je mnogo radova, i

postoji itav niz izraza. Mehanizam oksidacije relativno istog ugljeninog materijala je danas
prilino dobro rasvetljen i moe biti prihvatljivo modeliran. Za kompletan opis oksidacije
ugljeninog materijala potrebno je specificirati brzinu pirolize, povrinu na kojoj se izvodi reakcija,
poroznost, hemijsku kinetiku i katalitika svojstva primesa. Za sluaj poznavanja ovih veliina,
postoje na bazi eksperimenata sa veim brojem ugljeva dobijene univerzalne relacije (na pr [66]) za
245
odreivanje reaktivnosti ugljeva na razliitim temperaturama. Brzine rakcije se definiu u odnosu na

spoljanju ili unutranju povrinu estice. Formalno izrazi za brzinu reakcije su isti, samo to se u
jednom sluaju odnose na spoljanju a u drugom na unutranju povrinu estice, ije je definisanje
prilino neizvesno. Specifikacije vremenski zavisne unutranje povrine, poroznosti, odgovarajue
gustine estica, veliine estica i razgranatosti pora, ine modele unutranje brzine (mada su realniji)
formalno dosta sloenim i neizvesnim. Pri niskim temperaturama uticaj poroznosti na brzinu reakcije
je znatan, dok se pri visokim temperaturama ovaj uticaj gubi, to ukazuje da je pri visokim
temperaturama reakcija na unutranjim povrinama slaba, pa kontrola reakcije internom strukturom
nije bitna. Ovo se delimino moe objasniti podatkom da je pri T>1900 K brzina sagorevanja uglja
kontrolisana difuzijom kiseonika ka povrini estice [53]. S druge strane kod estica od 20100
mm, brzina reakcije ks nije funkcija veliine estice, to sugerie da je brzina oksidacije ugljenog
praha adekvatno korelisana eksternom povrinom, iako se reakcija moe pojaviti i na unutranjim
povrinama [228]. S obzirom na sve to i poto vremenski zavisna interna struktura estica obino
nije poznata, uglavnom (a posebno za kompleksne proraune) se koristi tzv. globalni model, po
kome se brzina hemijske reakcije povezuje sa eksternom povrinom estice:
c = JM pk r y p A p X 0,n mol
(6.26)
n
gde je X 0,mol
molarna koncentracija oksidansa na povrini estice, n red reakcije, a y p faktor
korekcije vezan za unutranju reakciju, koji je obino jednak jedinici s obzirom da je sadran u
eksperimentalno odreenoj brzini reakcije u odnosu na eksternu povrinu.
U zavisnosti od temperature mogu se u procesima heterogenih reakcija ugljeninih
materijala uoiti tri oblasti. Pri sagorevanju uglja na temperaturama ispod 1500 K reakcija je
kontrolisana hemijskom kinetikom. Za vie temperature dominantna je difuzija kiseonika u porama
estica, a za najvie temperature difuzija kiseonika ka povrinama estica. Oblast difuzije kiseonika
ka povrini estice je zavisna od pritiska. Za pritisak od 0,1 MPa ovaj reim se pojavljuje ve pri
T>1700 K [53], a za vie pritiske pri veim temperaturama. Zbog toga se izrazi za kinetiku realcije
koriguju i daju posebne relacije za pojedine oblasti [90].
Zbog ipak mnogih neizvesnosti koje ostaju (uticaj pirolize na prirodu ugljeninog ostatka,
koncentracija pepela na povrini estica tokom sagorevanja, raspadanje odnosno konglomeracija
estica i dr.) za egzaktan pristup poeljno je obezbediti povezanost sa ekstenzivnim laboratorijskim
podacima pod slinim operativnim uslovima. Ukoliko se koriste literaturni podaci potrebna je
veoma paljiva analiza i interpolacija veeg broja eksperimentalnih podataka. Ilustracija jednog broja
karakteristinih brzina sagorevanja uglja je data u Tab. 6.1.
Reakcije gasifikacije uglja

Gasifikacija uglja predstavlja kontrolisanu parcijalnu oksidaciju uglja i poseban je tehnoloki
proces. Meutim osnovne reakcije gasifikacije uglja se javljaju kao znaajne reakcije i prilikom
sagorevanja uglja, kako u osnovnom procesu tako i u okviru disocijacije i rekombinacije. One su
esto prolazne reakcije, ali mogu da budu od vanosti pri analizi odvijanja procesa, a takoe u
pojedinim ekscesnim situacijama. U visokotemperaturnim ugalj/vodena para/kiseonik sistemima
pored konverzije ugljenika u CO i CO2 tokom reakcije s kiseonikom, dominantne su endotermne
reakcije ugljenika sa CO2 i H2O:
246
Glava 6
C + CO 2 2 CO - 172 kJ / mol
(6.27)
C + H 2 O CO + H 2 - 131 kJ / mol
Reakcija ugljenika sa vodenom parom moe u odreenim uslovima da bude osnovna

reakcija gasifikacije uglja. Njenom izuavanju je posveen znatan broj radova u kojima je, meutim,
uoljiva meusobna nesaglasnost prikazanih rezultata. To nije iznenaujue kada se uzme u obzir
koliko razliitih uticajnih faktora deluje tokom reakcije. Temperatura, pritisak, koncentracija vodene
pare, brzina zagrevanja i karakteristike uglja su samo neki od faktora, ija promena dovodi do
veoma razliitih uslova eksperimenta, pa prema tome i dobijenih kinetikih parametara. Vreme
neophodno za gasifikaciju uglja vodenom parom pre svega je odreeno kinetikim parametrima
reakcije uglja i vodene pare. Ovo vreme je pre svega kritian parametar pri gasifikaciji spraenog
uglja, zbog kratkog vremena zadravanja estica uglja u zoni optimalnih uslova za odvijanje
reakcije. U Tab. 6.2. za izabrani ugalj prikazana su kinetika vremena ove reakcije dobijena na
osnovu izabranih meu raspoloivim relacijama. Mada se u literaturi nalaze i podaci, ije je razlike
veoma teko objasniti (na pr. [249]) sem da trae specifinu interpretaciju, koja nije u izvorima
adekvatno naglaena, razlike izmeu pojedinih podataka u veini sluajeva nisu takve da se ne bi
mogle objasniti uticajem razlika u osobinama ispitivanih materijala i u uslovima eksperimenata. Zbog
toga se s pouzdanou moe uzeti da su kinetike relacije, koje daju vremena reakcije tipina za
tehnologije spraenog uglja (oko jedne sekunde [171]), reprezentativne, neprecenjene i realne.
Reakcija ugljenika sa CO2 zbog svoje teoretske kao i tehnoloke vanosti jedna je od
najintenzivnije istraivanih reakcija. Reakcija moe biti predstavljena Langmuir-Hinshelwood-ovim
mehanizmom razmene kiseonika:
k1
Cf + CO 2
C(O) + CO;
C(O)
CO
k3
(6.28)
k2
gde su sa Cf oznaeni dostupni aktivni ugljenini centri, a sa C(O) aktivni centri na kojima je
adsorbovan kiseonik. Ovakav mehanizam odreuje brzinu reakcije u obliku:
k CO 2 =
k 1 PCO 2
1 + k 2 P CO + k 3 PCO 2
(6.29)
Ugalj
Ref.
Predeksponencijalni
faktor A
Energija
Aktivacije
[kJ/kmol ]
Brzina reakcije [m / sec]
na 1273 K
na 1773 K
na 2273 K
1. Kolubara (Tamnava)
[177]
9,03q103 m sec-1
9,71q104
0,93
12,4
53
2. Kolubara (Polje D)
[177]
8,9q103 m sec-1
9,54q104
1,08
13,72
57,1
3. Kostolac (]irikovac)
[177]
7,0q103 m sec-1
9,82q104
0,65
6,44
28,6
4. Kostolac (Drmno)
[177]
5,5q103 m sec-1
9,95q104
0,45
6,44
28,6
5. Kosovo (Belaevac)
[177]
4,5q103 m sec-1
9,71q104
0,46
6,2
26,4
6.Kosovo (Dobro Selo)
[177]
9,5q103 m sec-1
9,52q104
1,17
14,9
61,6
247

7. Zenica
[104]
47,7q103 m sec-1
4,3q104
0,83
2,58
4,9
8. Mrki ugalj (SSSR)
[235]
7,72q103 m sec-1
9,82q104
0,72
9,88
42,8
-1
9. Koks podmoskovsk. uglja
[53]
3,5q10 m sec
9,63q10
0,39
5,09
21,4
10. Lignit (SSSR)
[245]
5,6q103 m sec-1
1,25q105
0,42
11,6
75,1
11. Bitumenozni (SAD)
[48]
920 kg m-2 sec-1 at-1
9,17q104
0,54
8,60
43,1
[228]
-2
-1
204 kg m sec at
7,95q104
0,19
4,30
18,3
13. Koks bitum. uglja (SAD)
[228]
-2
-1
2,9 kg m sec at
8,56q10
0,29
4,01
18,4
14. Polu-antracit (SAD)
[228]
5,43 kg m-2 sec-1 kPa-1
1,49q105
2,5q10-4
0,029
1,21
[22]
-2
0,48
4,03
12,3
12. Polu-antracit (SAD)
15. Koks mrkog uglja (SAD)
-1
-1
-1
-1
0,92 kg m sec kPa
7,15q10
Tabela 6.1. Kinetiki parametri sagorevanja uglja dati izrazom k = A exp (-E/RT)
Jednaina za k, ks ili kr
Ref.
1. ks = exp (5,64 - 17681/T)
2. k =
)
1 + exp( -22 , 216 + 24882 / T)
[8]
k, ks ili kr
na 1523 K
0,00248 kg m-2 sec-1

0,2854 sec
1, 67 exp 9 , 0201 - 12910 / T
-1
t[sec]
k, ks ili kr
na 1723 K
0,0107 kg m-2 sec-1

0,7675 sec
-1
Na 1523 K
na 1723 K
6,398
1,677
5,496
2,049
[97]
3. k = exp (10,021 - 12292/T)
[154]
7,029 sec-1
17,938 sec-1
0,2215
0,0869
4. k = exp (7,47 - 17560/T)
[249]
0,0172 sec-1
0,0657 sec-1
90,5
23,6
[227]
0,8242 sec-1
4,232 sec-1
1,639
0,319
6. kr = exp (14,0 - 23077/T)
[104]
0,315 m sec-1
1,83 m sec-1
0,34
0,0662
7. kr = exp (16,118 - 29710/T)
[187]
0,0337 m sec-1
0,32459 m sec-1
3,457
0,406
8. kr = exp (15,132 - 23819/T)
[187]
0,602 m sec-1
3,698 m sec-1
0,1935
0,0563
9. kr = 6,86q107 exp (-33220/T)
[53]
0,0245 m sec-1
0,286 m sec-1
4,462
0,462
5. k =
exp (24.174 - 31400 / T)

1 + exp (10.358 - 10100 / T)
Tabela 6.2. Kinetika vremena gasifikacije ugljeninog materijala vodenom parom
Za elementarne konstante brzine reakcija k 1 , k 2 , i k 3 kao i za globalne konstante brzine C - CO2

reakcije u literaturi se moe nai znaajan broj podataka (npr. [227], [228], [8], [105], [4], [156],
[49], [251]) za koje se moe ponoviti uglavnom isto to je ve reeno za gasifikaciju uglja
vodenom parom. Mada postoje i drugaiji navodi (npr. [39]) skoro su opte prihvaeni navodi
P.J.Walker-a iz 1959. (npr. ([249]), prema kojima je relativni odnos brzina za glavne reakcije
ugljeninih materijala: (C - O2) : ( C - H2O) : (C - CO2) : (C - H2) = 105 : 3 : 1 : 10-3 . Ovo meutim
demantuju novija istraivanja [53]. Naime moe se uzeti da navedeni odnosi vae za relativno niske
temperature (do 1100 K) za koje su dobijeni. Na veim temperaturama taj odnos se smanjuje na
"tetu" sagorevanja da bi za temperature iznad 1900 K brzina sagorevanja i gasifikacije postale
uporedne, za to je mogue nai logino objanjenje kroz uticaj difuzije, disocijacije i dr. Meutim
odnos brzina reakcija ugljenika sa H2O i CO2 se ne menja bitno sa temperaturom tako se ini
248
Glava 6
razumnim da se kinetika brzina reakcije sa CO2 odreuje u odnosu na brzinu reakcije sa H2O (ili
obratno), ime se eliminie jedan od uticaja parametara (osobine samog materijala, koji bi mogao da
bude uzrok neizvesnosti.
6.4. Razmena mase izmeu hemijski reakativnih faza
U disperznim sistemima nema tendencije ka temperaturnoj i koncentracijskoj ravnotei u
infinitezimalnim zapreminama kao kod kontinuuma. Pri razmeni mase, estice uglavnom ne
komuniciraju meu sobom ve sa fluidom s kojim su u kontaktu. Ponaanje estica predstavlja
njihov odgovor na toplotnu, hemijsku i mehaniku sredinu u kojoj se nalaze. Vremenska i lokacijska
istorija estica je jedan od kontrolnih faktora ukupnog procesa sagorevanja spraenog uglja. Zato je
neophodno povezivanje do sada razmatranih procesa heterogenih reakcija estica uglja sa gasnom
fazom sa ostalim efektima turbulentnog toka. Pri tome se jo jednom istie da za male estice
(<100mm) i velike brzine zagrevanja ograniavajui faktori ostaju kinetika hemijskih reakcija i
filmska difuzija na povrini estica. Promena mase u vremenu za svaku pojedinanu esticu je
odreena izrazom (6.17). Polje disperzne faze je ovde modelirano kao sistem diskretnih trajektorija
sa konstantnim protokom broja estica du pojedinih trajektorija. Razmena mase izmeu faza
razmatra se za vreme boravka estica sa trajektorija, koje presecaju posmatranu kontrolnu
zapreminu kontinualne faze, u toj kontrolnoj zapremini. Jednaina kontinuiteta kontinualne faze
dvodimenzionalnog osnosimetrinog toka ima oblik:
1
(rU) +
( rrV) = S mp
x
r r
(6.30)
ili napisano u diskretizovanoj formi (sl. 3.1.):

G e - G w + G n - G s = S mp
(6.31)
gde je S mp odreeno izrazom (4.119). Promena mase za svaku pojedinanu esticu odreena je
izrazom za dm/dt. Najsporiji od mehanizama difuzionog transfera mase reagensa ka vrstoj povrini
i produkata sa vrste povrine, te hemijske sorpcije reagensa na povrinu i desorpcije produkata sa
povrine estice odreuje brzinu reakcije. Smatra se da je ovo adekvatno uzeto u obzir kinetikodifuzionim modelom.
Razliite mogunosti su za opisivanje hemijskih reakcija oksidacije uglja. Smatrajui azot
inertnom komponentom ukupna reakcija gorive mase uglja moe se predstaviti izrazom:
n s
C m H n N p S q O s + m + - + q ( O 2 + 3,76 N 2 )
4 2
p
n
n s
mCO 2 + H 2 O + qSO 2 + N 2 + 3,76 m + - + q N 2
2
2
4 2
(6.32)
Iz izraza (6.32) je mogue odrediti algebarske relacije za izvore/ponore pojedinih gasnih

komponenti. Na primer za CO2 e biti
[S ]
m
p,CO 2 l
M CO 2 1
M CO 2
1
& ij D mp,ij
& ij p,ij Dt
= Si S j N
= S ij S Dt N
V
l Mp
V
l Mp
(6.33)
249
Transportne jednaine za pojedine komponente (na pr. komponentu A), kojima se kompletira
ukupan model imaju oblik:
X A
(rU j X A ) =
(G eff,x
) + Sp ,A
x j
x j
x
(6.34)
6.5. Modeliranje reakcija u gasnoj fazi

Kod sagorevanja spraenog uglja (ili rasprenog tenog goriva) moe se takoe slediti
koncept stepena pomeanosti (iz ta. 5.5.2.) i definisati reprezentativna varijabla koja bi
opisivala lokalni maseni udeo goriva u gasnoj struji. Za razliku od sagorevanja gasovitog
goriva, heterogene reakcije sagorevanja uglja nisu kontrolisane turbulentnim meanjem, ve
hemijskom kinetikom. Ali kada napuste esticu uglja gasne komponente dolaze pod
dominantan uticaj turbulentne mehanike fluida koja odreuje sledstvene hemijske reakcije.
Stepen pomeanosti definisan na isti nain kao i kod gasovitog goriva x = m p m p + m s , gde
mp i ms predstavljaju lokalne mase gasnih elemenata poteklih iz primarne i sekundarne struje,

respektivno, ne odreuje lokalni maseni udeo gasa poteklog iz primarne struje, ve maseni udeo
primarne gasne struje u meavini primarne i sekundarne gasne struje. Veliina x u dvofaznom
toku nije konzervativna varijabla zbog postojanja izvora gasa iz uglja. Lokalni maseni udeo
primarne gasne struje u ukupnoj meavini se moe definisati sa: x c = m p (m p + m s + m c ) , gde
mc predstavlja lokalne masu gasnih elemenata poteklih iz uglja, i on je konzervativni skalar.
Veliina xc i njena varijansa j c = (x c - x c )2 , se mogu (u skladu sa izrazima (5.39) i (5.42))
odrediti iz jednaina konzervacije bez izvornog lana u jednaini za xC:
meff x c
(rU j x c ) =
(
)
x j
x j sx x i
(6.35)
meff j c
e
(rU j j c ) =
(
) + Cj1 meff ( c )2 - C j 2 r j c
x j
x j sj x j
x i
k
(6.36)
u kojima empirijske konstante modela imaju vrednosti: Cj1 = 2,8; Cj2 = 1,92; sj = 0,9 ; sx = 0,9. Za
opisivanje uticaja gasa iz uglja pogodno je definisati stepen odvijanja reakcije ili koeficijent smee
gasa z, koji opisuje prisustvo gasa koji potie iz uglja:
z=
loka ln a masa gasa iz uglja

= m c (m p + m s + m c )
ukupna loka ln a masa gasa
On opisuje evoluciju i meanje gasa iz uglja u osnovnom noseem fluidu i u mnogim praktinim
situacijama na zadovoljavajui nain odreuje meru masenog udela goriva u gasnoj struji. Ako
je jedini izvor goriva iz estica uglja i ako su primarna i sekundarna sreuja istog sastava i
temperature, onda je z jedina potrebna varijabla za opis termo-hemijskog polja, jer se sistem
sastoji samo iz gasa iz uglja i ostalog dela gasa. Meutim, u mnogim primenama, primarni gas
250
Glava 6
se razlikuje po sastavu i posebno po temperaturi od sekundarnog gasa. U tom sluaju se gasna

faza mora razdeliti na mc mp i ms. Veliina (1-z) je lokalni maseni udeo potekao iz ulaznih
gasova. Veliina x obezbeuje informacije o udelu primarne i sekundarne struje u tom delu
gasa. Poto varijabla x opisuje samo meanje primarne i sekundarne gasne struje, ona je veeg
intenziteta od lokalne vrednosti xc, tako da je manje zavisna od z nego maseni udeo primarnog
fluida xc. Zbog toga je pogodnija veliina za opisivanje uticaja gasovite faze. Oigledna je veza
izmeu x i xc:. x c = x(1 - z ) . Pristup na bazi koeficijenta smee gasa iz uglja je koristan kada se
pretpostavlja da je reakcija izmedju gasa iz uglja i oksidansa kontrolisana meanjem a ne kinetikom.
Reakcije estica uglja su spore u poreenju sa turbulentnim fluktuacijama, tako da srednje vrednosti
svojstva mogu da budu upotrebljene za izraze za reakcije estica. Prema literaturnim podacima
tipino vreme devolatilizacije uglja je reda 10 100 msec, heterogenih reakcija oksidacije 30 1000
msec. Integralni razmer turbulencije je reda 0 10 msec za tipian proces sa spraenim ugljem.
Sa gornjim pretpostavkama, svako lokalno svojstvo koje je funkcija od x i z moe biti
odreeno direktno:
b = bc z + (1 - z) [xb p + (1 - x) bs]
(6.37)
Indeks c oznaava isti gas iz uglja. Vremenski osrednjena svojstva za bilo koje vrednosti x i z se
mogu dobiti uz pomo zajednike funkcije gustine verovatnoe:
b=
b (x, z) B(x, z ) dxdz
(6.38)
- -
koja moe biti razdvojena pojedinane s obzirom da su x i z slabo zavisne varijable:

B( x , z) = B(x) B(z )
(6.39)
Prekidnost se moe pojaviti za obe i x i z i mora biti paljivo analizirana. Za kompletiranje pokazani
su koraci sa uzimanjem u obzire prekidnosti do finalne formulacije. Zamenom (6.39) i (6.37) u
(6.38) i razvojem dobija se:
- - B(x )b(x , z)dxB(z)dz
b=
(6.40)
odnosno:
1
a
b
(
z
,
1
)
+
a
b
(
z
,
0
)
+
s
- p
0 B(x )b(x, z )dxB(z ) dz
b=
(6.41)
Na kraju se dobija:
1
b (z, x ) = a c b c + a I a p b p + a sb s + B(x )b ( 0, x ) dx +
1 1
0 0
+ a p B(z )b(z ,1) dz + a s B(z )b (z,0)dz + B(z ) B(x ) dzdx
(6.42)
251
Indeks I oznaava isti ulazni gas i primarne i sekundarne struje. Jednaine za z i njegovu varijansu
V potrebne za dobijanje funkcije gustine verovatnoe (jednaina (5.58)) dobijene su na isti nain kao
i jednaine za x i j [228]:
m eff z
(rU j z ) =
(
) + S mp
x j
x j sz x i
(6.43)
m eff V
z 2
e
(rU j V) =
(
) + CV1 m eff (
) - C V2r V
x j
x j sV x j
x i
k
(6.44)
gde je V = (z - z ) varijansa z. U nedostatku pouzdanijih podataka koriste se takoe iste vrednosti

za konstante modela kao i u jednainama za x i j iz ta. 5.5.2..
2
Primer modela dvofaznog reaktivnog toka (1): Simultano sagorevanje i gasifikacija

spraenog uglja
Osnovna namera u ovom primeru je da se, pored prikaza slike sa detaljima ukupnog modela dvofaznog
reaktivnog strujnog procesa, ilustruju informacije koje pruaju rezultati matematikog modeliranja pri razvoju
jednog novog sloenog procesa. Mogua pomo, koje modeliranje nudi u prevazilaenju moguih dilema,
demonstrirana je na primeru simultanog sagorevanja i gasifikacije uglja u sklopu konfiguracije dva paralelna
koncentrina mlaza.
I pored znaajnih prodora u koritenju novih oblika energije ugalj predstavlja i dalje glavni energetski resurs u
mnogim zemljama u svetu. Meutim, pootreni ekoloki zahtevi kao i rapidno iscrpljivanje njegovih rezervi kanaliu
novija istraivanja ka iznalaenju novih tehnologija konverzije uglja, koje e omoguiti energetsku, ekonomsku i
ekoloku racionalizaciju njegove upotrebe kao energetske i tehnoloke sirovine. Pri tome posebno mesto zauzima
gasifikacija uglja, pri emu se posebno istiu sledee mogunosti:
- Iako relativno niske kalorine moi 12-15 MJ/Nm3 gas iz uglja moe da zameni mazut ili prirodni gas u
postojeim kotlovima, uz minimalne rekonstrukcije na gorionicima (na pr. [217]);
- Zamena mazuta i prirodnog gasa ima opravdanja i mogua je u pojedinim industrijskim peima;
- Kombinovani ciklus gasni blok-parni blok na bazi gasifikacije uglja omoguava proizvodnju elektrine
energije na bazi uglja sa stepenom korisnosti veim 5% do 10% nego kod klasinih termoelektrana (na pr. [114]);
- Spaljivanje prethodno preienog gasa iz uglja je ekoloki efikasnije i u odreenim situacijama ekonominije
nego direktno spaljivanje uglja uz klasino odsumporavanje dimnih gasova;
- Gas dobijen gasifikacijom uglja je pogodna sirovina za zamenu prirodnog gasa i nafte u hemijskoj industriji;
- Na bazi gasifikacije uglja mogu se ostvariti znaajni ekonomski efekti kroz substituciju koksa u visokoj pei;
252
Glava 6
U galj
Vodena para
Vazduh +
ugalj
Produkti
gasifikacije
Produkti
sagorevanja
Slika 6.1. [ema strujnog reaktora za direktnu gasifikaciju uglja
- Gasifikacija uglja ima svoje mesto u proizvodnji vodonika, koji se smatra gorivom budunosti.
Sam sluaj utede primarne energije od 10%, koju nudi kombinovani gasno-parni blok, ini gasifikaciju uglja
veoma aktuelnom tehnologijom. Zato to ona nije u veem obimu i u praksi je verovatno posledica velike cene
tehnolokog prestrojavanja i nekih nereenih tehnikih problema (na pr. preiavanje visokotemperaturnog
zapraenog gasa). Meutim, ona i dalje privlai panju kako sa praktinog tako i teoretskog stanovita. Veliki broj
predloenih ema gasifikacije uglja moe biti razvrstan prema nainu obezbeivanja energije za pokrivanje endotermije
procesa. Kod indirektnih procesa izvor energije se nalazi izvan procesa gasifikacije. Prednost indirektnih procesa se
sastoji u injenici da nema balasta u vidu produkata sagorevanja u dobijenom gasu. Problemi se javljaju, meutim, u vezi
sa: neravnomernim zagrevanjem are, loijim uslovima razmene toplote i tekoama izbora odgovarajuih materijala za
zidove kroz koje se vri razmena toplote. U direktnim procesima deliminim sagorevanjem uglja (obino sa istim
kiseonikom) u samom reaktoru obezbeuje se potrebna toplota i visoka temperatura za proces gasifikacije uglja. Produkti
sagorevanja su pomeani sa produktima gasifikacije to vodi snienju toplotne moi gasa. S obzirom da je proces
sagorevanja mnogo bri, dolazi do sagorevanja najreaktivnijih delova uglja, a za gasifikaciju ostaje niskoreaktivni koksni
ostatak. Zato se u novim postupcima tei razdvajanju ovih dvaju zona, to se postie sistemom dvostepene gasifikacije u
odvojenim stupnjevima.
Postupci gasifikacije su u literaturi dobro dokumentovani (na pr. [171], [249]). Postojei procesi gasifikacije
uglja imaju odreene nedostatke. Zato se u svetu kroz razradu novih ideja ulau napori na njihovom prevazilaenju.
Jedna od takvih ideja je i ovde razmatran postupak visokotemperaturne direktne gasifikacije uglja u strujnom reaktoru. U
ovom procesu tei se da se poveu dobre strane direktnih i indirektnih postupaka gasifikacije uglja uz razdvajanje zona
gasifikacije i sagorevanja kao u dvostepenim procesima. Predvia se, naime, da se obezbedi takva hidrodinamika reaktora
da se ostvari direktna (bezmembranska) razmena toplote izmeu nosioca toplote i medija za gasifikaciju, a da pri tome ne
doe do znaajnijeg meanja ova dva medija i da se na taj nain dobije gorivi gas sa minimumom balasta u sebi. Za
ostvarivanje ove ideje izabran je strujni reaktor (Sl.6.1.), ije jezgro ini visokotemperaturni plamen spraenog uglja, dok
se kroz periferni prstenasti deo reaktora vodi meavina spraenog uglja i vodene pare. U paralelnom toku dva
koncentrina mlaza odvija se razmena toplote (prvenstveno zraenjem), koja obezbeuje odvijanje procesa gasifikacije
uglja. Na kraju reaktora se razdvaja struja dimnih gasova od struje produkata gasifikacije, koji se odvode prstenastim
kanalom po periferiji reaktora. Postupak nudi niz prednosti u odnosu na postojee (od kojih je najznaajnija eliminisanje
253
potrebe za kiseonikom), ali je njegova izvodljivost vezana sa odreenim neizvesnostima, koje je mogue bar preliminarno
rasvetliti matematikim modeliranjem. Treba rei da i ako bi se pokazalo da je meanje struja preveliko, razmena toplote
nezadovoljavajua, odnosno reakcija gasifikacije nedovoljno intenzivna, razmatrani proces bi uz odreenu modifikaciju
bio i dalje interesantan. Modifikacija bi se sastojala u tome da na kraju reaktora ne bi bilo razdvajanja struja ve bi se
prihvatili pomeani produkti kao i kod drugih procesa. Iako vie ne bi imao izraajne prednosti, proces bi imao
karakteristike koje bi ga inile konkurentnim poznatim procesima. Meutim, orijentacija ostaje pre svega na osnovnoj
ideji sa razdvajanjem struje na kraju reaktora.
Za realizaciju ove ideje potrebno je usaglasiti neke protivurene zahteve. Potrebno je naime da se proces
zavri na to kraoj duini reaktora da ne bi dolo do prevelikog meanja dve paralelne koncentrine struje i u isto
vreme je potrebno obezbediti ovaj paralelan tok na dovoljnoj duini reaktora da bi se reakcija gasifikacije
zavrila. Kljuni zahtev se, znai, svodi na postizanje takve hidrodinamike reaktora, koja obezbeuje potrebnu
razmenu toplote izmeu nosioca toplote (vrelih produkata sagorevanja) i meavine ugljenog praha i vodene pare
(sudionika gasifikacije) u cilju dostizanja visoke temperature potrebne za obezbeenje eljene brzine reakcije
gasifikacije uglja, a da se u isto vreme izbegne znaajnije meanje ova dva medija kako bi se odvojio isti gorivi
gas sa minimumom produkata sagorevanja u sebi. S obzirom da je vreme potrebno za izvoenje reakcije
prvenstveno funkcija temperature i s obzirom na slinost strujanja, na proces se moe uticati smanjenjem nivoa
brzine i posebno poveanjem gabarita reaktora. S obzirom na sve to, poznavanje detaljnog brzinskog,
temperaturnog i koncentracijskog polja je neophodno.
Kompleksan model simultanog sagorevanja i gasifikacije spraenog uglja

Razrada razmatrane ideje predstavlja izuzetno kompleksan zahvat za iju realizaciju je potrebno reiti
niz problema teoretske i praktine prirode. Radi se o dvofaznom neizotermalnom turbulentnom toku sa burnim
hemijskim reakcijama izmeu faza i mogunou pojave recirkulacije i separacije struje. Proces karakteriu
neuobiajeno veliki gradijenti brzine i posebno temperature. Za odvijanje procesa potrebno je obezbediti
nestandardno visoke temperature. Pri tome posebnu karakteristiku procesa predstavljaju intenzivni i neuniformni
radijacioni toplotni fluksevi u reaktoru. Posebnu kompleksnost procesa ine sloeni simultani mehanizmi
meudejstava svih navedenih efekata. Efikasnost ovog procesa zavisi od niza parametara, koje je nuno
optimizirati kako bi se obezbedili najpogodniji uslovi za odvijanje procesa. Optimiziranje uslova procesa
eksperimentalnim putem na fizikom modelu zahteva dugotrajna i veoma skupa istraivanja. Matematikim
modeliranjem i simulacijom procesa na raunaru, nakon verifikacije modela, mogu se postii nuna saznanja o
uticaju pojedinih parametara na proces i time postii bar preliminarna optimizacija.
Pristup u ovom numerikom eksperimentu je baziran na matematikom opisu znaajnih fenomena razmene
koliine kretanja, energije i mase dvofaznog toka sa reakcijama sagorevanja i gasifikacije spraenog uglja. Modelom je
obuhvaen dvodimenzionalni eliptini tok. Viekomponentna kontinualna faza se razmatra u Euler-ovom polju.
Transportni fenomeni u procesu su opisani statistiki osrednjenim diferencijalnim jednainama konzervacija
fluktuirajuih komponenti. Sistem jednaina je zatvoren k-e modelom turbulencije. Pri tome se za kuplovanje gasne i
disperzne faze koristi PSI-CELL koncept, prema kome se prisustvo disperzne faze manifestuje kroz pojavu dodatnih
izvora koliine kretanja toplote i mase u gasnoj fazi, a sama vrsta faza je opisana obinim diferencijalnim jednainama
kretanja, energije i promene mase individualnih estica u Lagrange-evom polju. Fluks toplotne radijacije i zapreminska
koncentracija estica u toku kao rezultat uticaja i gasne i vrste faze se razmatraju kroz posebne jednaine, koje su
podeene za tretman raspoloivim algoritmom za gasnu fazu. Razmena toplote radijacijom je opisana modelom "est
flukseva". Heterogene reakcije konverzije uglja se razmatraju u kinetiko-difuznoj oblasti. Ugalj se u ovom radu tretira
kao ugljenini ostatak ili polukoks, uz ekstrapolaciju na realan ugalj preko ekvivalentnog sadraja ugljenika. Korekcije
vezane za fluktuacije gustine fluida su zanemarene s obzirom da se Favre-ovim osrednjavanjem (kojim se one eliminiu)
gubi fizikalna nit povezanosti sa eksperimentalnim pokazateljima, da se za sada u polju heterogenih reakcija nije
pokazala neophodnost uzimanja u obzir fluktuacija gustine fluida i da se smatra da se uticaj promene gustine fluida moe
dovoljno adekvatno uzeti u obzir na osnovu lokalnih jednaina stanja. Model je verifikovan uporeivanjem sa
eksperimentalnim podacima i zatim upotrebljen za analizu razmatranog procesa visokotemperaturne gasifikacije uglja u
strujnom reaktoru.
Turbulentni tok gasne faze je opisan na bazi dvojednainskog k-e modela turbulencije uz kombinovani
kinetiko difuzioni tretman hemijskih reakcija. Modelirane jednaine gasne faze imaju za sve promenljive sledei
generalni oblik:
F 1
F
(rUF ) +
(rrVF ) =
(G F
)+
(r G F
) + SF
x
r r
x
x
r r
r
(6.45)
254
Glava 6
Transportni koeficijenti (G F) i izvorni lanovi (SF) za pojedine promenljive prikazani su u Tabeli 6.3.. U modelu
su koritene standardne vrednosti konstanti: Cm=0,09; Ce1=1,44; Ce2=1,92; sk=1,0; se =1,3, sx=1,0.
Prilikom modeliranja radijacione razmene toplote uzeto je u obzir da gasovi zrae zapreminski, a estice
povrinski i da su povrine estica difuzione. Polazei od modela "est flukseva" uz pretpostavku
osnosimetrinosti ( dI q+ dq = dI q- dq odnosno I q+ = I q- ) dobija se, kao to je objanjeno u ta. 4.3.1, sistem od
dve jednaine difuzionog tipa za totalni radijacioni fluks u aksijalnom (Fx= I +x + I -x ) i radijalnom pravcu
(Fr= I +r = I -r ):
1 Fx
(
) = ( C1 + C2 ) Fx + 2 C3 Fr - 2 C4 I b
x Kt x
(6.46)
1 1 Fr
( r
) = ( C1 + C2 ) Fr + 2 C3 Fx - 2 C4 I b
r r Kt r
(6.47)
Totalni radijacioni fluks u obodnom pravcu odreen je sa:

Fq = 2 C5 (Fx + Fr ) + 2 C6 I b
(6.48)
Opti oblici koeficijenata radijacionog transfera toplote se u razmatranom sluaju (prema izrazu (4.87)) svode na:
C1+C2= - (3Ka+Ks)/(3Ka+2Ks); 2C3=2C5=Ks/(3Ka+2Ks); 2C4=2C6=Ka/(3Ka+2Ks); Gz= -1/Kt, gde su: Kt, Ka, Ks
totalni, absorpcioni i koeficijent rasejanja toplotnog zraenja, a G z - koeficijent radijacione difuzije. Razmena
toplote radijacijom ulazi u entalpijsku jednainu kao izvor odnosno ponor toplote. Neto radijacioni fluks je
jednak:
r
q r = div(Q) = Ka (Fx + Fr + Fq - I b )
(6.49)
Neto radijacioni fluks se deli na deo koji apsorbuje gasna qgr i disperzna faza qpr:
q gr = Kag ( Fx + Fr + Fq - I b)
(6.50)
q pr = Qpr Np = Kap ( Fx + Fr + Fq - I b)
255

-----------------------------------------------F
GF
SF
------------------------------------------------1
m
1
0
Sp
U
me
P
U 1
V
+ (m e
)+
(r m e
) + S up + USmp
x x
x
r r
x
me
P
U 1
V
V
+ (m e
)+
(r m e
) - 2 m e 2 + Svp + VSmp
r x
r
r r
r
r
me / sk
G - CD re + 2kSmp + Skp
m e / se
Ce 1
2
e
e
G - Ce 2 r + 2eS mp + Sep
k
k
Hs
me / sh
P
P
+V
+ q gr + H Smp + Shp
x
r
X N2
m e /s x
X H 2O
m e/ sx
-S mp ,gh M H 2 O / M C
X CO 2
me sx
Smp ,c M CO 2 / M C - Smp ,gh M CO 2 / M C
X H2
me / s x
Smp ,gh MH 2 / M C
me / s x
- Smp ,c M O 2 / M c
X O2
X CO
me / sx
(S
m
p , gh
+ Smp.gc M CO / MC
------------------------------------------------gde je: G = m e {2[(

m e = m eff = m t + m;
U 2 V 2 V 2
W 2 U V 2
+
) +( ) +( ) ]+(
) +(
)}
x
r
r
r
r x
m t = Cm r
k
e
Tabela 6.3.
Disperzna faza je opisana promenama u vremenu mase, temperature, brzine i poloaja pojedinih estica.
Pretpostavljeno je da se rezultujue brzine estica mogu odrediti kao vektorski zbir njihovih konvektivnih i
difuzionih komponenti. U Lagrange-evom polju konvektivne komponente brzina estica u aksijalnom i radijalnom
pravcu se odreuju integraljenjem jednaine kretanja:
mP
3
dU pc
d p
= 3pm d p (1 + 015
. Re 0,p 67 )(U - U pc ) + p (r p - r)g
dt
6
tp
2
k
dVpc
= 3pm d p (1 + 015
. Re0,p .67 )(V - Vpc ) + m p 1 +
mP
dt
3
r
tt
(6.51)
-1
(6.52)
Difuziona brzina estica je odreena u funkciji distribucije estica u toku:
r
Upd N p = - G p grad N p
(6.53)
256
Glava 6
Gustina oblaka estica je odreena reavanjem jednaine konzervacije gustine broja estica Np u Euler-ovom
polju: (/xj) (UjNp - Gp Np/xj)=0 (videti ta. 3.3), gde je: G p = np /sp = nt(1-tp/tt)-1/sp - difuzivnost disperzne
faze, tp = rpdp2/18m - vreme relaksacije estica, a tt = 1.5 Cm k/e - vremenski razmer turbulencije.
Za odreivanje promene mase estica razmatraju se simultane hemijske reakcije sagorevanja i
gasifikacije ugljenikog ostatka u kinetiko-difuzionom reimu. Brzine promene mase estica su odreene
reprezentativnim reakcijama ugljenika sa kiseonikom (c), vodenom parom (gh) i ugljendioksidom (gc).
dm p
dt
dmpc
dt
dm pg
dt
) (
= - c + g = - c + gh + gc
(6.54)
Kinetike relacije hemijskih reakcija prvenstveno zavise od vrste uglja i nisu jednoznano odreene. Analizom pojedinih
uticajnih parametara i podataka iz razliitih izvora, kao reprezentativne za nae ugljeve, ovde su izabrane sledee relacije:
kc = 7 . 103 exp (-11970/T), m sec-1,
(6.55)
kgh = 1,2 . 106 exp (-23077/T), m sec-1,
(6.56)
kgc = 2 . 104 exp (-20143/T), m sec-1.
(6.57)
Kombinovane kinetiko-difuzione brzine reakcije sagorevanja i gasifikacije su date sa:
1
dp
c = 1,5 M p A p rX O 2 / M O 2 ( +
)
k c Sh D
1
dp
gh = M p A p rX H 2 O / M H 2 O (
+
k gh Sh D
(6.58)
1
dp
gc = M p A p rX CO 2 / M C O 2 (
+
)
Sh
D
k
gc
gde je: D=9.8 10-10T1.75 iskustvena vrednost za visokotemperaturne produkte sagorevanja [245]. Gasna faza
predstavlja viekomponentnu smeu u kojoj se reprezentativni sastojci: kiseonik iz vazduha koji se troi za sagorevanje,
vodena para koja se troi za gasifikaciju, azot iz vazduha koji predstavlja inertnu komponentu, te produkti sagorevanja i
produkti gasifikacije, koji nastaju kao posledica reakcija uglja. Modeliranjui turbulentni difuzioni fluks koncentracije
analogno molekularnom difuzionom fluksu (npr.: -ru 'x' = (m t / s tx )(X / x) 0) i uvodei efektivni difuzioni koeficijent
kao sumu laminarnog i turbulentnog: Geff,x = m/sx + mt /stx, dobija se modelirana transportna jednaina za koncentaciju
koja se reava simultano sa jednainama kretanja:
X
1
X
(rUX ) +
(rrVX ) =
(G eff,x
)+
(r G eff,x
) + Sp , x
x
r r
x
x
r r
r
(6.59)
Jednaine ovakvog oblika reavaju se za sve komponente gasne faze, koje uestvuju u procesu. Dodatni izvor mase
predstavlja sumu transfera mase izmeu faza usled gasifikacije i sagorevanja uglja po svim trajektorijama svih estica
koje presecaju posmatranu kontrolnu zapreminu, a za vreme boravka u toj kontrolnoj zapremini i za eliju l
[S ] = [S ] + [S ]
m
p l
m
p,c l
m
p,g l
(6.60)
gde je:
[S ]
m
p,c l
[S ]
m
p,g l
1
1
& ij D mpc,ij = S ij S Dt N
& ij c ,ijDt
= Si S j N
V
l V
l
1
& ij D mpg,ij = S ij S Dt N
& ij g ,ijDt
= Si S j N
V
l V
l
(6.60)
257
Izvori Smp,c i Smp,g predstavljaju sumu masenih efekata pojedinih reakcija sagorevanja i gasifikacije uglja. Tako je za
reakcije uglja sa vodenom parom i ugljendioksidom u procesu gasifikacije uglja:
[S ] = [S ] + [S ]
m
p,g l
m
p ,gh l
m
p , gc l
(6.61)
Izvori u jednainama za reaktivne komponente povezani su stehiometrijskim odnosima sa potronjom ugljenika:
= -[Smp,c]l (M O2 / M C ),
- potronja kiseonika u kontrolnoj eliji:
[S ]
- generisanje i potronja CO2:
[ S ] = [S ]
- potronja vodene pare:
[S ]
- produkcija CO:
[SCO]l = [S mp,gh]l (MCO / M C) + 2[Smp,gc]l (M CO / MC ),
- produkcija vodonika:
[ S ] = [S ]
O2 l
m
p,c l
CO 2 l
H 2O l
H2 l
( M CO2 / M C ) - [ Smp,gc] ( M CO2 / M C ),
= -[ Smp,gh] l ( M H 2O / M C ),
m
p,gh l
( M H 2 / MC ).
Energetska jednaina individualnih estica se razmatra u obliku:
d
(mp Cpp Tp) = Qpc + Qpr + Qpm
dt
(6.62)
gde su konvektivni i transfer usled promene mase estica dati sa:
Q pc = d p Nulp(T - Tp )
(6.63)
dmp
Q pm = C pp Tp
dt
Nuseltov broj je odreen sa: Nu=2+0,6Re0,5Pr0,33. Pretpostavlja se da se sva toplota usled hemijske reakcije
predaje odnosno oduzima od gasne faze tako da se ovaj lan ne pojavljuje u jednaini za vrstu fazu. U jednaini
energije izvor usled razmene toplote izmeu faza s obzirom na prostorne i vremenske specifinosti radijacije ima
oblik:
h
Sp =
1
inl
out
S i S j[(hp,ij m p,ij - Dt Q pr ) - (h p,ij mp,ij - Dt Q pr ) ]
V
(6.63)
Toplotni efekat reakcije gasifikacije i sagorevanja uglja se uzima preko lana:
[HS ] = [H
m
p l
S mp ,c
] + [H
l
gh
S mp ,gh
] + [H
l
gc
S mp ,gc
(6.64)
gde Hgh i Hgc, imaju negativne vrednosti zbog endotermije reakcije ugljenika sa vodenom parom i
ugljendioksidom.
Dodatni izvori usled sila otpora relativnom kretanju estica u odnosu na gas su odreeni izrazima (3.28),
(3.44) i (3.45).
Termodinamika i transportna svojstva medija su odreena pomou jednaina stanja, regre-sionih obrada
tablinih podataka i empirijskih/poluempirijskih relacija za multikomponentne smee, prema izrazima datim u
taki 4.5. Za specifinu toplotu estica se koristi empirijska relacija:
C pp = 832,2 + 0,489( T - 130)
(6.65)
Granini uslovi su definisani u sklopu razmatranja pojedinih transportnih fenomena u sklopu

odgovarajuih poglavlja. Ovde e radi kompletnosti prikaza biti ukratko prikazani jo jedanput zajedno. Granini
258
Glava 6
uslovi na ulazu za gasnu fazu definisani su prirodom problema. Brzina na izlazu se podeava da zadovolji ukupni
kontinuitet toka. Ostale veliine na izlazu se dobijaju ekstrapolacijom. Radijalna brzina i gradijent svih varijabli
u osi su jednaki nuli. Uslovi na zidu se opisuju "zidnim funkcijama". Napon na zidu za laminarni i turbulentni
podsloj je dat sa:
tw
mU
=
,
yc
tw
1/ 4
1/2
iCm rU k
=
ln [E y+ ]
(6.66)
Odgovarajui konvektivni toplotni fluks na zidu je dat sa:
qw
m C p ( T w - T)
=
;
yc
s h,l
1/4 1/2
C p r Cm k (Tw - T)
qw =
T+
(6.67
Granini uslov za turbulentnu kinetiku energiju u blizini zida dobijen je iz uslova lokalne ravnotee produkcije i
disipacije kinetike energije na y+ = 30:
(G - re )dV = (
r Cm3/ 4 k 3/ 2 U +
tw U
) dV
yc
yc
(6.68)
Vrednost disipacije turbulentne kinetike energije u kontrolnoj taki do zida odreena je uz pomo
Prandtl/Kolmogorov-ljevog koncepta turbulentne viskoznosti ( m = C' m rk
turbulencije sa l = iDy , to daje:
e=
0 ,5
l ) uz aproksimaciju razmera
C 0m,75 k 1,5
(6.69)
iy c
gde je yc udaljenost centra prve kontrolne zapremine od zida, a i vrednosti ostalih veliina se odnose na tu taku.
Bezdimenzijska temperatura je odreena sa:
3/4
T + = s h,t {U+ + 9.24[( s h,l / s h,t ) - 1]}
Aksijalna komponenta bezdimenzijske brzine uz zid i bezdimenzijska ordinata su odreene sa:
U+ =
1
ln (Ey + )
i
tw y
r n
y+ =
Za jednaine koncentracija se koriste uslovi nepropusnosti zida, to daje maseni fluks kroz granicu kontrolne
zapremine uz zid jednak nuli za svaku komponentu. Vrednost radijacionog fluksa na zidu je odreena iz uslova:
J = rw I + e w sTw4 , to daje:
Fw = F - 2 e w sTw4 Wh
gde je
) [1 - (1 - r )W ]
w
Wh = - y c Gz (1 - rw ) . Generalna forma jednaina disperzne faze je: dx dt = A - Bx , sa
rekurentnim reenjem: x n +1 = x n exp( - BDt ) + A B 1 - exp( - BDt ) , uz poetne uslove definisane

reenjem iz prethodnog intervala vremena. Granini uslovi definisani su na zidovima i osi strujnog prostora na
bazi pretpostavke o odbijanju estica od granica.
Verifikacija modela - Model komore sagorevanja
259
Uporeenje rezultata prorauna pri sistematskoj promeni pojedinih parametara ukazuje na znaajne uticaje
pojedinih segmenata na ukupne rezultate. S obzirom na viestruku direktnu i indirektnu povezanost pojedinih fenomena
teko je izolovati u kompleksnim uslovima uticaj pojedinih segmenata na ukupnu sliku procesa. Zbog toga je pored
provere pojedinih segmenata u okviru jednostavnijih problema neophodna verifikacija ukupnog modela na nekoj slinoj
eksperimentalno utvrenoj situaciji.
Za uvid u strukturu i predvianje performansi sloenih procesa sagorevanja i gasifikacije spraenog uglja od
primarnog je interesa egzaktno odreivanje brzinskog i temperaturnog polja, dinamike odvijanja procesa i razmene
toplote sa okolinom, u okviru kojih je opet implicitno sadrano niz drugih globalnih i mikrostrukturnih fenomena, koje je
takoe neophodno odrediti sa dovoljnom tanou. Eksperimentalni podaci za istoveremeno i uzajamno dejstvo svih
dejstvujuih faktora u sloenim uslovima sagorevanja i gasifikacije spraenog uglja za sada ne postoje. Postoje samo
delimini uglavnom globalni pokazatelji. Za proveru kompleksnog modela izabrani su podaci sagorevanja uglja u
eksperimentalnoj komori [51], pre svega zato to postoje potrebni ulazni podaci za numeriku simulaciju procesa i to su
prikazani eksperimentalni podaci dovoljno reprezentativni za prikaz procesa i proveru modela. Sagorevanje spraenog
uglja se odvija u eksperimentalnoj komori za sagorevanje, ije su dimenzije i geometrija prikazani na sl. 6.2. Primarni
vazduh i ugalj ulaze u komoru kroz centralni otvor. Protok primarnog vazduha temperature 373 K je 375 kg/h, a uglja
310 kg/h. Protok sekundarnog vazduha temperature 626 K, koji se uvodi kroz prstenasti kanal, je 2960 kg/h.
Temperatura zidova komore za sagorevanje se odrava na 400 K. U komori se spaljuje 47 mm srednjeg dijametra estica
spraeni ugalj sa 69% ugljenika, 4,4% vodonika, 9,9% kiseonika, 1,6% azota, 0,7% sumpora, 10,3% pepela i 4,1%
vlage. Prikazani model se svodi na isto sagorevanje spraenog uglja stavljanjem samo da su brzine reakcija gasifikacije
uglja jednake nuli.
Slika 6.2. [ematski prikaz cilindrine komore za sagorevanje spraenog uglja
Uporeenje eksperimentalnih i raunskih pokazatelja temperaturnog polja, toplotnog fluksa na zidove i

potronje uglja du centralnog dela komore za sagorevanje prikazano je na sl. 6.3. Slaganje eksperimenta i prorauna
potronje uglja du ose komore je dobro. Potronja uglja ima jak uticaj i na temperaturno polje u komori za sagorevanje i
na toplotni fluks na zidove komore. Za razliite dinamike sagorevanja uglja ukupna slika procesa se veoma menja, tako
da je ovaj parametar neophodan za pouzdano predvianje odvijanja procesa. U uslovima intenzivnog hlaenja zidova
komore za sagorevanje 15- 25% toplotnog fluksa je bilo usled konvektivnog, a ostalo usled radijacionog transfera.
260
Glava 6
L (m)
0
R (m)
0.5
Konture temperaturnog polja
0.4
1000 K
0.3
1200
Eksperiment
M odel
1400
1400
0.2
0.1
1500
1550
1600
0.0
100
90
% 80
Proreagovanost uglja duz ose
70
Model
Eksperiment
60
50
L (m)
40
Qw(KW/m 2)
6
Toplotni fluks na zidu komore za sagorevanje
Eksperiment
Model
100
80
60
40
20
0
0
L ( m)
Slika 6.3. Uporeenje raunskih [207] i eksperimentalnih [51] pokazatelja sagorevanja uglja
Moe se rei da rezultati prorauna toplotnog fluksa logino prate temperaturnu sliku i adekvatno predstavljaju razmenu
toplote kroz granice komore. Slaganje sa eksperimentom je bolje u zoni umerenijih promena parametara procesa nakon
to reakcija postane manje burna. Modelirani profili temperature su ilustrativni i kvalitativno i kvantitativno prihvatljivo
osvetljavaju toplotno stanje u komori za sagorevanje. Razlike izmeu proraunskih i merenih temperatura u poetnom
delu komore ne mogu se usaglasiti intervencijom na modelu s obzirom na brzinu isticanja iz gorionika (oko 30 m/sec) i
inerciju estica. Odstupanje raunskih od merenih vrednosti je verovatno posledica sloenosti problema, odnosno
akumulacije greaka pojedinih segmenata kompleksnog modela. S druge strane sama granica prihvatljivog odstupanja u
okviru eksperimentalne greke za merenje turbulentnih karakteristika dvofaznog toka se procenjuju i na 15% [189]. U
samom razmatranom eksperimentu konstatovan je na primer energetski debalans od 7% i pripisan eksperimentalnoj
greki. Ukupno uzevi, s obzirom na kompleksnost problema i mogui kvalitet eksperimentalnih podataka slaganje
rezultata se moe oceniti kao razumno dobro. Rezultati modeliranja mogu se smatrati prihvatljivim i upotrebljivim, kako
u rasvetljavanju strukture procesa tako i razvoju novih procesa.
Analiza procesa visokotemperaturne gasifikacije uglja u strujnom reaktoru

Nakon verifikacije model je primenjen na proces visokotemperaturne gasifikacije uglja u strujnom reaktoru u
cilju analize procesa kao i dalje analize samog modela [207]. Varijacijom pojednih uslova procesa i uticajnih parametara
u okviru tehnikih ogranienja i analizom rezultata prorauna, dolo se do nekih generalnih odrednica procesa kao to su
optimalni odnosi prenika i brzina na ulazu, geometrija reaktora, nivo temperatura i dr. Za izvoenje reakcije gasifikacije
potrebno je obezbediti dovoljno vreme boravka uglja u zonama visoke temperature. To vreme je jedan od osnovnih
problema vezanih za izvodljivost procesa i rezultira u zahtevu za minimizacijom brzine smee. Potreba za malom
brzinom medija za gasifikaciju se moe ublaiti direktno poveanjem prenika (i kapaciteta) reaktora i indirektno
smanjenjem potrebnog vremena za reakciju gasifikacije poveanjem temperaturnog nivoa procesa. Poveanje brzine
reakcije gasifikacije poveanjem temperature na kojoj se reakcija odvija je osnovni razlog za razvoj visokotemperaturnog
procesa. Nestandardno visoke temperature u procesu omoguuju specifine efekte, koji se ne javljaju (ili ne bar u tom
obimu) kod klasinih postupaka gasifikacije uglja i kao takve predstavljaju uslove za izvodljivost procesa. Rezultati
modeliranja ukazuju na potrebu obezbeenja temperature u zoni sagorevanja od 2500 K i u tu svrhu predgrevanje
vazduha do 1300 K.
261

2.6
14
x=5.6R
x=0.587R
x=2.0R
2.4
12
x=0.2R
2.0
x=20R
T(K)103
U (m/sec)
10
x=1.336R
2.2
x=0.644R
x=0.294R
8
x=0.093R
x=3.37R
1.8
x=6.0R
1.6
1.4
x=0.075R
<UC,O>=6,28 m/sec
1.2
<UA,O>=3.02 m/sec
1.0
<UA,O=3.02 m/sec
0.8
TA,O=800 K
<UC,O=6.28 m/sec
TC,O=1300 K
TC,O=1300 K
TA,O=800 K
R=1m
R=1 m
0
0.0
0.2
0.6
0.0
0.4
0.6
0.8
r/R
0.2
0.4
0.6
0.8
1.0
r/R
1.0
Slika 6.5 Razvoj profila temperature

du` reaktora
Slika 6.4 Razvoj profila aksijalne

brzine du` reaktora
0.8
0.35
x=0.7R
x=0
<UC,O>=6.28 m/sec
0.30
<UA,O>=3.02. m/sec
x=6R
XN (kg/kg)
0.25
TA,O=800 K
x=0
0.6 x=10.6R
x=1.22R
x=21.2R
R=1 m
0.20
XO (kg/kg)
TC,O=1300 K
x=0112R
0.4
<UC,O>=6.28 m/sec
0.15
=3.02 m/sec
x=0.261R
0.10
0.2
TC,O=1300 K
TA,O=800 K
0.05
R=1 m
x=0.488R
x=1.356R
0.00
0.0
0.2
0.4
0.6
0.8
1.0
r/R
Sl.6.6. Razvoj profila koncentracije O2
du` reaktora
0.0
0.0
0.2
0.4
0.6
0.8
1.0
r/R
Slika 6.7. Razvoj profila koncentracije N2
du` reaktora
Specifina konstelacija dejstvujuih mehanizama procesa je takva da je poveanje apsolutne veliine odnosno
kapaciteta reaktora povoljno sa stanovita performansi i pouzdanosti procesa, ali je ono ogranieno aktuelnom potrebom
za manjim kapacitetima i potrebom za postepenim razvojem preko manjih jedinica. Zato su pokazatelji procesa
demonstrirani na primeru procesa umerenog kapaciteta, na kome su ipak uoljive sve specifinosti razmatrane ideje i koji
se zbog toga moe smatrati karakteristinim i reprezentativnim. Na sl. 6.4. do 6.21. su prikazani rezultati prorauna
procesa, koji se smatraju reprezentativnim na bazi globalnih bilansa toplote i mase kao i razmatranja niza razliitih
situacija toka u cilju dobijanja zadovoljavajuih performansi.
262
Glava 6
0.35
1.2
<UC,O>=6.28 m/sec
<UC,O>=6.28 m/sec
TC,O=1300 K
x=0.2R
TA,O=800 K
0.8
R=1 m
XCO (kg/kg)
x=1.13R
TA,O=800 K
0.25
x=0.7R
R=1 m
x=6R
0.20
XH O (kg/kg)
TC,O=1300 K
<UA,O>=3.02 m/sec
0.30
<UA,O>=3.02 m/sec x=0
1.0
0.6
x=21.2R
0.15
x=0.26R
0.4
0.10
x=3.9R
0.2
x=6R
0.0
0.0
0.2
0.4
0.6
0.8
1.0
0.05
x=0.112R
0.00
0.0
0.2
0.4
0.6
0.8
1.0
r/R
r/R
Slika 6.8. Razvoj profila koncentracije H 2O
Slika 6.9. Razvoj profila koncentracije CO2

du` reaktora
du` reaktora
Razvoj profila brzine glavnog toka du reaktorskog kanala prikazan je na sl. 6.4. Na dijagramu su uoljivi
efekti koji se javljaju u procesu. Centralni tok se ubrzava usled egzotermnog efekta reakcije sagorevanja i usporava usled
hlaenja intenzivnim radijacionim transportom toplote ka obodnoj struji. Periferni tok se ubrzava usled zagrevanja
prvenstveno zraenjem i istovremeno usporava usled endotermnog efekta reakcije gasifikacije uglja. Prilog ubrzanju oba
toka daju izvori mase usled konverzije uglja u gasno stanje. Rezultati ovih efekata odreuju ubrzavanje ili usporavanje
toka u pojedinim oblastima reaktorskog kanala.
0.8
0.12
<UC,O>=6.28 m/sec
<UA,O>=3.02 m/sec
TC,O=1300 K
x=21,2R
0.10
x=2.9R
TA,O=800 K
Xps (kg/kg)
Xpr (kg/kg)
0.6
x=5.2R
R=1 m
x=1.35R
0.4
0.08
x=6R
<UC,O>=6.28 m/sec
<U
TC,O=1300 K
0.06
TA,O=800 K
R=1 m
x=0.7R
0.04
x=21.2R
0.2
x=0.7R
0.02
x=0.4R
0.0
0.0
0.2
0.4
r/R
0.6
0.8
1.0
Slika 6.10. Razvoj profila produkata

gasifikacije du` reaktora
0.00
0.0
0.2
0.4
0.6
0.8
1.0
r/R
Slika 6.11. Razvoj profila koncentracije
produkata sekundarne gasifikacije
Usled burne rakcije sagorevanja, temperatura u centralnom delu (sl. 6.5.) brzo dostie maksimum, a zatim
opada usled razmene toplote sa hladnijom strujom i okolinom,. Porast temperature u zoni gasifikacije u ovim uslovima je
zadovoljavajue brz za obezbeenje izvoenja reakcije gasifikacije uglja pre nego to doe do znaajnijeg meanja dva
toka. Pogled na ukupnu temperaturnu sliku je dat na sl. 6.18. gde su prikazane konture izotermi u reaktoru.
263

2.2
1.6
Fr (Wm-2) 106
2.0
Fx (Wm -2) 106
<UC,O>=6.28 m/sec
<UA,O>=3.02 m/sec
1.8
T C,O=1300 K
1.6
R=1 m
x=0.587R
1.4
1.2
x=1.15R
1.2
1.0
0.6
x=8R
0.4
x=0.112R
0.2
0.2
0.0
0.0
0.2
0.4
x=0.11R
x=8R
0.6
x=3.9R
0.4
x=1.16R
x=2.9R
0.8
1.0
0.8
1.4
r/R
0.6
0.8
1.0
Slika 6.12. Razvoj profila radijalnog fluksa

zra~enja du` reaktora
20
0.0
0.0
<UC,O>=6.28 m/sec
<UA,O>=3.02 m/sec
TC,O=1300 K
TA,O=800 K
R=1 m
0.2
0.4
r/R
0.6
0.8
1.0
Slika 6.13. Razvoj profila aksijalnog fluksa

zra~enja du` reaktora
18
18
100%
16
16
1609
16201609
1605
14
1603
1605
14
1606
1613 K
12
1630
x/R
1649
10
12
1612
1624 K
1611
1638
1635 1652
1618
1676
8
6
x/R 8
1666 K
1714
1606
1761
1751
1909
2035
0
0.0
1759 K
1872 1830 1866
2433 2432
0.2
80%
1607
1705 1693
1707
10
1581
1495
2075 2116 2044

1402
0.4
0.6
50 %
20 %
1895 831
0.8
1.0
r/R
Slika 6.14. Trajektorije ~estica sa
temperaturama u pojedinim ta~kama
0
0.0
0.2
0.4r/R 0.6
0.8
1.0
Slika 6.15. Stepen proreagovanosti ~estica

uglja du` reaktora
Razdvajanje struja je predvieno na aksijalnoj lokaciji X = 5,2 R, gde je koncentracija produkata u perifernom
delu najvea. Dalje nizvodno proces meanja postaje dominantan, tako da se koncentracija produkata gasifikacije u
perifernom preseku smanjuje. Prisustvo vodene pare u gasu na mestu razdvajanja centralnog i perifernog toka ukazuje da
proces jo nije zavren. Meutim, s obzirom na temperaturu periferne struje na tom mestu (oko 1600 K) sa pouzdanou
se moe oekivati da e se proces gasifikacije uglja u perifernoj struji nastaviti i nakon razdvajanja struja. Koliinu (i
ukupnu energiju) gasa je mogue poveati smanjenjem prenika pregrade, koja razdvaja centralni i periferni deo toka na
izlazu, kako je to prikazano na sl. 6.16. i sl.6.17. U kom e se odnosu razdvojiti struje na izlazu iz reaktora zavisi od vie
faktora i za svaki pojedinani sluaj je potrebno odrediti taj odnos posebno. Dodatni uvid u proces dat je ilustracijama na
sl. 6.12. do 6.15, gde su prikazani totalni radijacioni fluksevi u aksijalnom i radijalnom pravcu, neke od trajektorija
estica du reaktora i potronja uglja du reaktora. Ilustracija mogunosti poboljanja karakteristika procesa kroz
264
Glava 6
obogaenje vazduha za sagorevanje kiseonikom, poveanje temperature predgrevanja vazduha i poveanje gabarita
reaktora je data na sl.6.19 do sl.6.21.
1.0
1.0
<UC,O>=6.28 m/sec
<UC,O>=6.28 m/sec
<UA,O>=3.02 m/sec
TC,O=1300 K
H2O
TA,O= 800 K
R=1 m
0.6
0.4
X (kg/kg)
X (kg/kg)
<UA,O>=3.02 m/sec
0.8
N2
R=1 m
0.6
N2
CO+H2
CO2
0.2
CO+H2
CO
CO
0.0
0.0
0.2
0.4r/R 0.6
0.8
1.0
Slika 6.16. Sastav gasa po preseku reaktora na

aksijalnoj lokaciji x=5,2R nizvodno
0.0
0.0
0.6
<UA,O>=3.02 m/sec
<UC,O>=6.28 m/sec
TC,O=1300 K
<UA,O>=3.02 m/sec
X (kg/kg)
TA,O=800 K
R=1 m
1700K
1600K
x/R
0.4
0.8
1.0
1.0
<UC,O>=6.28 m/sec
1800K
0.2
(r/R)2
Slika 6.17. Sastav gasa po preseku reaktora na
aksijalnoj lokaciji x=5,2R nizvodno
H2O
TA,O=800 K
0.4
CO2
0.2
TC,O=1300 K
0.8
0.8
TC,O=1300 K
H2O
TA,O=800 K
R=1 m
0.6
N2
1900K
0.4
2000K
1500K
2
2200K
0.2
2500K
0
0.0
0.2
CO+H2
CO2
1300K
0.4
0.6
r/R
0.8
1.0
Slika 6.18. Linije konstantnih temperatura

u reaktoru
0.0
0.0
CO
0.2
0.4
0.6
0.8
1.0
(r/R)2
Slika 6.19. Efekat pove} anja temperature
predgrevanja vazduha x=5,2R
Na sl. 6.6. do 6.8. su prikazani razvoji polja koncentracija gasnih medija koji uestvuju u procesu (azot,
kiseonik, vodena para), dok su na slikama 6.9. do 6.11. dati razvoji profila produkata sagorevanja i gasifikacije du
reaktora. Ovi dijagrami zajedno sa dijagramima na sl. 6.16. i 6.17. reprezentuje glavne pokazatelje procesa i daju
osnovnu ilustraciju fizibilnosti eme. Na sl. 6.17. je dat sastav produkata procesa na nizvodnoj lokaciji 5,2 R s tim da je
presek reaktora prikazan u funkciji odgovarajuih povrina, a ne radijusa, ime se dobija realnija slika rasporeda
produkata u reaktoru. Vidi se da produkti gasifikacije ostaju u osnovi u perifernoj oblasti reaktora i da mogu biti
odvojeni kroz periferni prstenasti kanal na kraju reaktora. Prisustvo produkata gasifikacije u centralnom delu reaktora je
265
posledica pre svega Boudouard-ove reakcije sekundarne gasifikacije, a ne meanja dva toka. Ovi produkti mogu nakon
razdvajanja struja da budu iskoriteni u skopu utilizacije toplote.
1.0
1.0
<UC,O>=9.40 m/sec
<UC,O>=5.76 m/sec
0.8
TC,O=1300 K
TA,O=800 K
R=1 m
0.6
0.4
0.2
0.0
0.0
N2
0.8
TC,O=1300 K
H2O
TA,O=800 K
R=1 m
0.6
0.4
N2
0.2
CO2
CO+H2
CO2
CO
0.2
<UA,O>=3.02 m/sec
H2O
X (kg/kg)
X (kg/kg)
<UA,O>=4.13 m/sec
0.4
0.6
0.8
1.0
r/R
Slika 6.20. Sastav gasa na aksijalnoj lokaciji
x=4,5R u reaktoru polupre~nika R=2m
0.0
0.0
CO+H2
CO
0.2
0.4
0.6
0.8
1.0
r/R
Slika 6.21 Uticaj oboga} enja vazduha za
sagorevanje kiseonikom (x=5,2R)
Eksperimentalne provere ovog procesa su izvedene delimino. U okviru razvoja gorionika za

visokotemperaturno sagorevanje uglja, na eksperimentu konfiguracije koja odgovara razmatranom procesu gasifikacije
uglja, ostvaren je cilindrian plamen ija se srednja temperatura kretala do 3000 K. Na laboratorijskom
eksperimentalnom ureaju [215], [247] kapaciteta 100 kg/h uglja i prenika rektora 0,28 m, na kome je za sagorevanje
koriten prirodni gas, dobijene su odreene informacije, od kojih su najznaajnije da se reakcija gasifikacije odvijala bre
nego to se oekivalo na osnovu literaturnih podataka i da je fluks zraenja bio na nivou koji je predvien modeliranjem.
Mada nepotpuni, ovi eksperimentalni rezultati su ipak znaajni i podravaju zakljuke modeliranja. A oni su da je
razmatrani proces izvodljiv sa stanovita gazodinamskih procesa u reaktoru, da se razmatrana ema moe smatrati
fizibilnom.
Primer reaktivnog toka sa homogenim i heterogenim reakcijama: Gasifikacija uglja u

vihornom plamenu vodonika
Mehanizmi gasifikacije i sagorevanja uglja spadaju u sutini u istu familiju procesa. U ovom primeru se
razmatra gasifikacija uglja u plamenu vodonika sa ciljem da se demonstrira proirenje modela na sluaj kada su i
heterogene i homogene reakcije istog stepena vanosti. Vei deo modela [211] je isti kao u prethodnom primeru,
tako da e akcenat biti samo na specifinostima ovog problema. Pored teoretskog, proces je interesantan sa
praktinog stanovita jer razmatra neka moderna stremljenja na polju gasifikacije uglja. U ovom procesu nema
delimimog sagorevanja uglja u reaktoru, ime se obezbeuje znatno istiji gorivi gas bez balasta u vidu ugljen
dioksida. Za proces nije potrebno obezbediti vodenu paru (temperature od oko 550o C), to treba da bude
kompenzacija za potronju skupljeg vodonika za proizvodnju vodene pare u reaktoru. Ukupno postrojenje je
znaajno smanjenih gabarita. Proces se odvija pri visokim temperaturama i pogodan je za rad pri povienim
pritiscima, to je znaajno u okviru savremenog generalnog trenda ka kombinovanim gasno-parnim ciklusima za
proizvodnju elektrine energije. Proces je tretiran kao multi-komponentno dvofazno vihorno strujanje.
Model gasne faze se sastoji od jedanaest transportnih jednaina koje za cilindrinu osnosimetrinu
geometriju imaju generalni oblik:
266
Glava 6
F 1
F
(rUF ) +
(rrVF ) =
(G F
)+
(r G F
) + SF
x
r r
x
x
r r
r
(6.70)
Specifikacija transportnih koeficijenata (G F) i izvornih lanova (SF =SF,f + SF,p) za svaku varijablu F je data u
Tab. 6.4. Koeficijenti k-e modela turbulencije imaju svoje standardne vrednosti: Cm=0,09; Ce1=1,44; Ce2=1,92;
sk=1,0; se=1,3.
Za sagorevanje gasa adaptiran je model disipacije vrtloga opisan izrazima (5.78)(5.80). Na osnovu
masenog bilansa komponente iu sitnim strukturama i okolnom fluidu, i ukljuujui hemijsku kinetiku, izvorni
& * = r* (X o - X * ) / t * = W
& * gde su Xi i Xi* maseni udeli komponente i, unutar i
lan je odreen sa: W
i
i
i
ch
& ch.*=kchr*
izvan sitnih struktura, a W
(a+b) X * a X * b
i
j
je brzina hemijske reakcije za uslove u sitnim strukturama.
& i* odgovara masenom udelu sitnih struktura a reaktant "i" predstavlja "komponentu u manjku".
Brzina reakcije W
Uzimajui to u obzir, ukupna brzina reakcije u sluaju konane brzine hemijske reakcije, odreena je jednom od
&* *
& * g * for X ox X
& = W i g for X ox < X . Vremenski razmer
sledeih relacija: W
& fu = W
W
i
fu
fu
fu
s fu
s fu
s fu
sitnih struktura odgovara vremenskom razmeru Kolmogorov-a: t = a t
*
n / e . Maseni udeo finih struktura
(g ) je odreen odnosom Kolmogorov-ljevog mikrorazmera i integralnog vremenskog razmera procesa meanja:
g * = t* / tm .
Model razmene toplote zraenjem je isti kao u prethodnom primeru, tako da je ukupni radijacioni
transfer toplote odreen kao zbir doprinosa gasne (qgr) i disperzne (qpr) faze:
r
qgr = div(Q) = Kag (Fx + Fr + Fq - Ib)
qpr = Qpr Np = Ka (Fx + Fr + Fq - Ib)
Lokalna gustina oblaka estica uglja je odreena reavanjem jednaine konzervacije gustine broja estica
Np u Euler-ovom polju: (/xj) (UjNp- Gp Np/xj)=0. Rezultujua brzina individualnih estica je odreena kao
vektorski zbir konvektivne i difuzione komponente. U Lagrange-evom polju, konvektivne komponente brzina
estica u pravcu pojedinih koordinatnih osa (x1 = x, x2 = r, x3 = q) su odreene reavanjem jednaina kretanja:
mP
dU pc, k
= 3pm d p (1 + 0.15 Re 0,p.87 )( U k - U pc,k ) +
dt
dp p
W
V W
(rp - r)g d1k + m p p d 2k - m p p p d3k
6
r
r
3
gde je: U1=U, U2=V, U3=W; a Rep je Reynolds-ov broj relativnog kretanja estica u odnosu na gas.
(6.71)
267

------------------------------------------------F
GF
SF , p
SF , f
------------------------------------------------m
Sp
me
P
U
1
V
+
(m e
)+
(r m e
)
x x
x
r r
x
S p + US p
me
U
1
V
V
W2
+
(m e
)+
(r m e
) - 2 me 2 + r
r x
r
r r
r
r
r
Sp + VSp
me
-(
me / sk
G - C D re
m e / se
C e1
hs
me / sh
X H 2O
me /sx
& (M
W
H 2 O / M fu )
fu
XH 2
me / s x
XO2
X CO
me
r
+r
V 1 me
+
)W
r r r
WS p
2
e
e
G - Ce2 r
k
k
P
P
& H
+V
+ q gr + W
fu
fu
x
r
&
-W
fu
H r S mp + Shp
-S mp M H 2 O / M C
Smp M H 2 / M C
me / sx
& M /M
- 0 .5 W
fu
O2
fu
me / sx
Smp M CO / M C
--------------------------------------------------gde je : G = m e {2[(
m e = m eff = m t + m;
U 2
V 2
V 2
W 2
W 2 U V 2
) +(
) +( ) ]+(
) + [r ( ) ] + (
+
)}
x
r
r
r
r r
r
x
m t = Cm r
k
e
Tabela 6.4
Difuziona brzina estica je modelirana na bazi distribucije estica u strujnom polju: Upd Np=-Gp grad Np, gde je:
G p = np/sp = nt(1-tp/tt)-1/sp - difuzivnost disperzne faze, tp = rpdp2/18m vreme relaksacije estica, a tt = 1,5 Cm k/e
vremenski razmer turbulencije. Jednaine promena energije i mase estica se razmatraju u sledeim oblicima:
-1
d
(mp Cpp Tp) = Qpc +Qpr +Qpm ;
dt
1
dm
d
- p = g = Mp Ap rX H2O MH2O + p
dt
k g ShD
(6.72)
gde je: D=9,8 10-10T1.75 i kg=1,2 106exp(-23077/T), m s-1. Konvektivna i razmena toplote usled promene mase
estica su odreene sa: Qpc=dpNulp(T-Tp) i Qpm=CppTp(dmp/dt). Nusselt-ov i Sherwood-ov broj su definisani
izrazima: Nu=2+0,6Re0,5Pr0,33 i Sh=2,0+0.65Re0.5Sc0.33. Pretpostavljeno je da se toplota za pokrivanje endotermije
gasifikacije uglja dobija iz gasne faze. Protok broja estica sa "i"-te startne lokacije i inicijalnog diametra dp,ijo je
& =ZiZj m
& /[rrp(dp,ijo)3p/6]. U skladu sa PSI-CELL konceptom, dodatni izvori u jednainama
odreen izrazom: N
konzervacije gasne faze su odreeni za vreme boravka svih estica koje presecaju posmatranu kontrolnu
zapreminu u toj kontrolnoj zapremini:
268
SFp =
Glava 6
1
& ij [(mp,ij F p,ij )inl - (mp,ij F p,ij )out ]
Si S j N
V
(6.73)
Termodinamika i transportna svojstva potrebna za dobijanje realistinih rezultata su odreena iz jednaina

stanja, poluempirijskih relacija i regresija tabelarnih vrednosti kao to je prikazano u prethodnom primeru.
Tretman graninih uslova je takoe isti kao u prethodnom primeru.
Ovaj model je bio testiran uporeenjem sa eksperimentalnim podacima pri neto umerenijim operativnim
uslovima [210]. Zatim je upotrebljen za predikciju procesa u eksperimentalno neustanovljenim uslovima pri
nestandardno visokim temperaturama, koje su od interesa za fizibilnost procesa. Ilustracije informacija dobijenih
pri tome za jednu reprezentativnu situaciju prikazane su na slikama 6.226.29.
r/R
Vihorna struja
kiseonika
Vodonik i
spra{eni ugalj
0.00
4.44
8.89
13.33
0.89
0.67
0.44
0.22
0.00
17.78 x/R
Slika 6.22. Konfiguracija reaktora i trajektorije ~estica
Sagorevanje vodonika u reaktoru se odvija simultano sa reakcijom spraenog uglja sa proizvedenom

vodenom parom. U konfiguraciji reaktora (sl. 6.22.) lokalne promene gazodinamikih veliina su velike, to
uslovljava veoma razliito odvijanje procesa u zavisnosti od malih promena poetnih uslova. Pri odreenim
uslovima javljaju se sluajevi velikog nagomilavanja estica u perifernom delu reaktora usled dejstva
centrifugalne sile rotacionog toka. Odumiranje rotacije toka je veoma brzo pa su takoe mogui sluajevi
nagomilavanja estica u centralnom delu reaktora. Nagomilavanje estica lokalno naruava povoljne
stehiometrijske odnose i na taj nain usporava reakciju gasifikacije uglja. Zbog velike brzine medija i
odgovarajueg kratkog vremena zadravanja estica uglja u reaktoru (0,1-0,2 sec) brzina reakcije predstavlja
kritinu veliinu u razmatranoj situaciji. Zbog toga su sluajevi ekstremno neravnomerne distribucije estica
nepovoljni. Paljivom varijacijom uticajnih parametara i analizom niza situacija mogua je optimizacija procesa u
okviru postojeih ogranienja (na pr. geometrija reaktora, ulazna temperatura medija i dr.). Takva jedna
optimizirana situacija gasifikacije spraenog uglja srednjeg prenika 50 mm u reaktoru unutranjeg prenika 90
mm prikazana je na slikama 6.226.29.
Razvoj aksijalne komponente brzine (sl. 6.23.) je oekivan. Centralni tok se usporava usled endotermnog
efekta gasifikacije, naglog poveanja poprenog preseka i hlaenja intenzivnim radijacionim transportom toplote
ka zidovima reaktora. S druge strane burna egzotermna reakcija sagorevanja vodonika u struji kiseonika utie na
poveanje ukupne brzine struje. Nakon pojave recirkulacije u poetnom delu reaktora dolazi do porasta brzine u
sklopu formiranja razvijenog turbulentnog profila u itavom poprenom preseku reaktorskog kanala. U promeni
brzine i formiranju konanog profila uestvuju i izvori mase usled konverzije uglja u gasno stanje.
269

14
x/R
0.0
0.17
0.92
2.09
3.58
5.48
7.92
11.02
14.98
20.00
12
10
8
6
x/R
0.08
1.02
2.22
3.75
5.70
8.19
11.37
15.42
20.54
12
W [m/s]
U [m/sec]
14
10
8
6
4
2
0
-2
0.0
0
0.0
0.2
0.4
0.6
0.8
0.2
0.4
0.6
0.8
1.0
r/R [-]
Slika 6.23. Razvoj profila aksijalne

brzine du` reaktora
1.0
r/R
Slika 6.24. Razvoj profila tangencijalne

brzine du` reaktora
Smanjenje tangencijalne brzine (sl. 6.24.) zbog naglog irenja toka i uticaja zidova je takav da se efekat
centrifugalne sile na kretanje estica naglo smanjuje pri udaljavanju estica od ulaza u reaktor. estice zahvaene
rotacijom na samom ulazu u reaktor bivaju odbaene do zida rektora (sl. 6.22.). êstice kasnije zahvaene
rotacionom strujom ostaju na putanjama bliim osi reaktora.
1.0
0.9
0.8
0.7
0.6
x/R
0.08
1.02
2.22
3.75
5.70
8.19
11.37
15.42
0.8
x/R
0.08
1.02
2.22
3.75
5.70
8.19
11.37
15.42
20.54
YH [m3/m3]
YCO [m3/m3]
1.0
0.6
0.5
0.4
0.4
0.3
0.2
0.2
0.1
0.0
0.0
0.2
0.4
0.6
0.8
1.0
r/R
Slika 6.25 Razvoj profila koncentracije

ugljenmonoksida du` reaktora
0.0
0.0
0.2
0.4
0.6
0.8
1.0
r/R

vodonika du` reaktora
Hemijska reakcija gasifikacije je bra u centralnim zonama visoke temperature, pa je i potronja vodene
pare tu intenzivnija. Zatim, u zonama ravnomernije temperature dolazi do izjednaavanja koncentracije vodene
pare po preseku reaktora i zbog nie temperature i same koncentracije reagensa do njenog umerenijeg
smanjivanja. U reaktoru se obezbeuje 20% vika vodene pare u cilju obezbeenja zavretka reakcije u
raspoloivom kratkom vremenu. Vodena para se obezbeuje sagorevanjem vodonika. Sagorevanje vodonika
takoe slui kao interan izvor toplote za pokrivanje endotermije procesa gasifikacije uglja. Sagorevanje vodonika
je vie redova veliine bre nego reakcije gasifikacije. Potronja kiseonika (kao i vodonika) je adekvatno brza u
poetnom delu reaktora. Kasnije, produkcija vodonika i ugljen monoksida postaju dominantne reakcije.
270
Glava 6
1.0
x/R
0.08
1.02
2.22
3.75
5.70
8.19
11.37
15.42
20.54
0.6
0.6
x/R
0.08
1.02
2.22
3.75
5.70
8.19
11.37
15.42
20.54
0.8
YH O [m3/m3]
0.8
YO [m3/m3]
1.0
0.4
0.4
0.2
0.2
0.0
0.0
0.2
0.4
0.6
0.8
r/R
0.0
0.0
1.0
0.2
0.4
0.6
0.8
r/R
1.0

vodene pare du` reaktora

kiseonika du` reaktora
Usled burne reakcije visokotemperaturne gasifikacije uglja istom se dinamikom paralelno sa potronjom
vodene pare generiu produkti gasifikacije (sl.6.24. i sl. 6.25). Brzina reakcije je funkcija lokalne koncentracije
vodene pare, stepana proreagovanosti uglja i prvenstveno temperature. Temperatura na poetku naglo raste usled
sagorevanja vodonika. Kasnije opadanje temperature kao posledica burne reakcije gasifikacije je nestandardno
brzo sve dok temperatura ne padne ispod 1900 K, kada i hemijske reakcije postaju znatno sporije.
2500
T [K]
2000
1500
x/R
0.08
1.02
2.22
3.75
5.70
8.19
11.37
15.42
20.54
1000
500
0.0
0.2
0.4
0.6
0.8
1.0
r/R [-]
Slika 6.29. Razvoj profila temperature

du` reaktora
Analizom rezultata moe se videti da prikazani model omoguava rasvetljavanje razliitih aspekata
postupaka, razreenje odreenih dilema vezanih za realizaciju procesa i daje korisne osnove za dalju razradu
postupka. Koncepcija modela omoguava ugradnju novih saznanja u algoritam prorauna, obezbeujui tako dalju
aktuelnost modela kao specifinog kontrolora i korektora u sklopu dalje optimizacije procesa kao i
eksperimentalnih istraivanja.
Primer zonalnog modela razmene toplote: Model loita sa spraenim ugljem
271
Standardni prorauni kotlovskih loita obezbeuju odreivanje performansi kotlovskih postrojenja u

prilino uskim granicama. Meutim, one se esto u praksi ne ostvaruju. Zbog niza uticajnih parametara do uzroka
ovih odstupanja se najee ne moe doi jednostavnim razmiljanjem. Potrebna su sloena i skupa merenja radi
ostvarivanja uvida u strukturu toplotnog stanja i tokova u loitu. U cilju svoenja ovih ispitivanja na neophodna,
javlja se potreba za razvojem matematikih modela, koji bi obezbeivali ekstrapolaciju rezultata merenja i
pouzdano predvianje ponaanja postrojenja u irem spektru moguih situacija.
Dalji razvoj kotlova teko da se moe traiti u poveanju termodinamikih parametara. Kao alternativa
ostaje razvoj kompaktnijih i jeftinijih konstrukcija postrojenja. Do 90% loinog prostora koristi se za
sagorevanje 5% goriva, tako da je, sa stanovita organizacije sagorevanja, verovatno mogua odreena
optimizacija. Konvencionalne, u sutini empirijske, tehnike prorauna ne obezbeuju pouzdanost pri prelazu na
tee eksploatacione uslove. Takoe, fenomeni koji diktiraju transfer toplote u istraivakim pilot postrojenjima
nee bezuslovno na isti nain kontrolisati situaciju u industrijskim razmerama. Korienje matematikog modela
realne situacije moe da vodi boljem razumevanju transportnih mehanizama i profitabilnijem putu u daljim
istraivanjima.
U takvoj konstelaciji mogunosti, prethodna razmatranja ukazuju da bi se razvojem matematikog
modela kotlovskog loita na bazi zonalnog metoda razmene toplote zraenjem moglo doi do korisnog
instrumenta za detaljniju analizu i optimizaciju rada kotlovskih postrojenja, ime bi se obezbedila adekvatna
valorizacija eksperimentalnih saznanja i kroz reavanje razliitih projektantskih i eksploatacionih problema
odreeni ekonomski efekti. Pri tome se kao neposredan motiv istie potreba za razvojem modela za proraun
moguih oekivanih i eventualnih havarijskih reima u loitu, koji bi kao prepoznatljive situacije bili ugraeni u
ekspertski sistem za reavanje pogonskih problema kotlovskih postrojenja.
Kao to je navedeno u ta. 4.3.2. postoji vie nedovoljno ispitanih mogunosti za povezivanje zonalnog
metoda transfera toplote zraenjem sa proraunom strujnog procesa. U ovom primeru, s obzirom na nameru da se
razmatra sam zonalni metod, izabran je pristup zasnovan na prethodno odreenom strujnom polju standardnim
modeliranjem turbulentnog toka, koje u cilju izbegavanja ponavljanja nee biti ovde navedeno.
Za ukupni bilans toplote u loitu potrebno je u zonalni proraun uvesti i neradijacione komponente, to
obuhvata konvektivne i konduktivne flukseve u loitu, izvore toplote usled hemijskih reakcija sagorevanja kao i
razmenu toplote kroz zidove loita. U cilju smanjenja obima prorauna izvrena je podela zapremine loita na
cilindrine zone. Primer prorauna je dat za kotao bloka 230 MW TE Kakanj, za koji su bili na raspolaganju
eksperimentalni podaci. Loite kotla dimenzija 10mx16mx40m, je podeljeno u 3x16=48 cilindinih zona irine
2,5 m i visine 2,5 m. Dimenzije zona su odreene kao sredina izmeu zahteva za istom zapreminom loita i
istom povrinom zidova za razmenu toplote. Loite je ogranieno sa 22 povrinske zone. Ovako je uraeno pre
svega zato to bi odgovarajua podela na kubine zone zahtevala 384 zapreminskih i 368 povrinskih zona. Ovo
je najgrublja mrea kojom se moe demonstrirati neuniformni raspored radijacionih toplotnih flukseva. Grubljom
mreom bi se izgubila informacija o rasporedu temperatura i flukseva po irini loita.
Strujna slika u loitu, potrebna za aproksimaciju konvektivnog transporta toplote, odreena je na
osnovu modela turbulentnog strujanja u razmatranoj geometriji. Pretpostavljena strujna slika sa konstantnim i
meusobno razliitim masenim tokovima kroz pojedine zone je prikazana na sl. 6.30. Maseni tokovi u funkciji
koliine unetog uglja i vazduha predstavljaju ulazni podatak. Vreme boravka reagensa i produkata sagorevanja u
pojedinim zapreminskim zonama je odreeno sa: t = rV m
& , gde je: r - gustina meavine u posmatranoj zoni, Vzapremina zone, a m
& - maseni protok kroz zonu. Brzina u posmatranoj zoni zadovoljava relaciju: U = B/t, gde je
B - dimenzija poprenog preseka zone.
Sagorevanje uglja po pojedinim zonama se razmatra u kinetiko-difuzionom reimu:
ox
dmug
A p j M p X mol
=dt
1/ k r +1/ k d
(6.74)
gde su: kr-Arhenius-ova relacija za kinetiku sagorevanja, kr=Aexp(-E/RT); kd-difuziona brzina reakcije kd=2 D/dp .
Pri proraunima za kinetiku sagorevanja korien je izraz kr=7,103exp(98200/RT), a za masenu difuzivnost D=9,8
10-10 T1,75. Na bazi promene mase uglja odreuje se koncentracija uglja i
272
Glava 6
S20 S21
G 46 G 47
G
o
r
i
o
n
i
c
i
G 12
S19
G
o
S7 r
i
S6
o
n
S5 i
c
S4 i
G 11 G 10
G8
G6
S22
G 48
G5
G3
G2
S3
S
S2
G7
G4
G1
S1
S2
S3
Slika 6.30. Aproksimacija strujne slike
Slika 6.31. [ema geometrije loita
osloboena toplota sagorevanjem u pojedinim zonama. Iz stehiometrijskih odnosa odreuju se potronja odnosno
generisanje pojedinih gasnih komponenti, kao i njihove koncentracije. Smatra se da je radni medij u loitu
multikomponentna smea sastavljena od spraenog uglja i gasova O2, N2, H2O, CO2 i SO2. Gustine pojedinih
gasnih komponenti su odreene na bazi jednaina stanja, dok je gustina smee u pojedinim zonama odreena iz
relacije za gustinu meavine. Ostala termodinamika i transportna svojstva medija odreena su na isti nain kao u
prethodna dva primera.
Jednaine bilansa energije
Razmatra se bilans energije radijacijom, konvekcijom, kondukcijom i usled hemijskih reakcija. Za "m"
zapreminsku zonu bilans energije je dat sa:
NG
NS
m G n E n + S j G m E j - 4 KVm E m +
G
n =1
j= 1
n=1
c , mn
n =1
i =1
+ Q d , mn + Q s, mi + Q h ,m = 0
m = 1,..., NG
(6.75)
Za povrinsku zonu "i" je:

NG
S
S
E
+
j i j G nSi E n - e iA i E i + Q v,i + Q w ,i = 0;
NS
j =1
i = 1, ... , NS
(6.76)
n=1
Dobija se sistem od NG+NS jednaina iz koga treba odrediti NG+NS nepoznatih radijacionh flukseva, odnosno
temperatura. U gornjim jednainama pojedini izrazi oznaavaju:
- Q c,mn = C p , n Tn m
& n - C p ,m Tm m
& m - transfer toplote glavnim tokom
- Q d , mn = l mn A mn ( Tn - Tm )
- konduktivni transfer toplote izmeu susednih
273

zapreminskih zona
- Q s, mi = -Q v ,i = a mi A i ( Ti - Tm )
- konvektivni transfer toplote izmeu zapreminske

zone "m" i susedne povrinske zone "i"
- Q h, m = dm ug dt
Hd
- toplota osloboena sagorevanjem u zoni "m"
- E i = sTi4
- zraenje crnog tela na temperaturi zone "i"
- Q w ,i = K w ,i ( Ti - Tw )A i
- toplotni tok kroz zid
- K w ,i = 1 1 a w + S( d l ) + 1 a c
- koeficijent prolaza toplota za zid loita.
- Kontrolni parametri
- Geometrija lo` i{ta i zone
- Radijaciona svojstva
-D irektne povr{ine razmene
- I nverzija matrice A
- Totalne povr{ine razmene
- Proizvod A-1 B
- Termodinami~ka i transportna
svojstva (r, m, Cp , l)
- Aerodinamika i transport toplote
glavnim tokom
- K inetika procesa i produkti

sagorevanja
- Konvektivno-konduktivni
transport toplote
- Grani~ni uslovi
- Potro{nja medija i maseni tokovi
- Po~etne koncentracije i temperature
- M atrica koeficijenata i
vektor slobodnih ~lanova
- Re{enje jedna~ina toplotnog

bilansa
Ti - Tist D
- I nverzija
matrice A
- Proizvod
-1
A B
- K ona~no re{enje
Slika 6.32. Dijagram toka kompjuterskog programa zonalnog modela razmene toplote
274
Glava 6
Za odreivanje integralne emisivnosti dimnih gasova u loitu kao pogodna se ocenjuje relacija [87]: eg= 490
{[(PCO2+ PH2O)/L]0,458}/T. Ukupna radijaciona svojstva plamena spraenog uglja su direktno povezana sa veliinom
i optikim karakteristikama estica polukoksa i leteeg pepela. Pri relativno maloj "gustini" estica Ni u gasu
koeficijent apsorpcije gasne suspenzije plamena se moe uzeti da je jednak:
Ka =
1
1
p
ln
+ Q a ( ) S i N i d 2p,i
L 1 - eg
4
Detaljna analiza raspoloivih podataka o emisivnosti naslaga pepela i tene ljake se moe nai u literaturi (npr.
[15]). U nedostatku pouzdanih detaljnijih eksperimentalnih podataka za proraune u ovom sluaju je usvojena
vrednost emisivnosti na zidu ew=0,75 za zidove pod naslagama pepela ili tene ljake. Za plafon loita (paket
pregrejaa) uzeto je ew=0,95.
Glavni otpor prolazu toplote kroz ekrane loita predstavljaju naslage pepela na zidovima cevi. Otpor
prolazu toplote naslaga pepela za nekoliko redova veliine prelazi vrednosti otpora metalnih zidova i kree se u
dijapazonu od 0,02 do 0,001 m2K/W [254], to odgovara termalnoj konduktivnosti l od 0,05 do 0,5 W/mK.
Prema normativnom proraunu loita kotlova vrednost koeficijenta termalnog otpora d/l naslaga pepela iznosi
0,003 m2K/W. Navodi se u [15] da termalna konduktivnost sloja neistoa na ekranima raste sa temperaturom od
0,07 W/mK pri 500oC, do 0,2 W/mK pri 1300 o C. Za sloj tene ljake uzima se vrednost l=3 W/mK [15].
Detalji prorauna i rezultati
U jednainama bilansa energije toplotna radijacija je predstavljena preko proizvoda temperature na
etvrti stepen, dok su konvektivno-konduktivni lanovi linearno zavisni od temperature tako da se dobija sistem
nelinearnih algebarskih jednaina. Ovaj sistem jednaina se uobiajeno reava Newton-Raphson (ili nekom
drugom) priblinom metodom. Meutim, poto su u optem sluaju pri proraunu razmene toplote u loitu
nepoznati i ukupni toplotni fluksevi kroz zidove i temperature na zidovima loita, to je sam postupak prorauna
iterativan. Zato se u ovom radu sistem jednaina linearizije sa T4, odnosno sa E=sT4 i reava po nepoznatoj E
egzaktnim postupkom inverzije matrice. Ukupan problem je predstavljen preko proizvoda kvadratne matrice
koeficijenata [A] i vektora [E], koji je jednak vektoru slobodnih lanova [S]:
[A ] M M [ E] M 1 = [S] M 1
gde je dimenzija matrice M=NG+NS. U razmatranom sluaju je NG=48 a NS=22. Reenje ove jednaine se
dobija iz proizvoda inverzne matrice koeficijenata i vektora slobodnih lanova:
[E ] M 1 = [A -1 ] M M [S] M 1
Ukupna procedura odreivanja temperaturnog polja u loitu zonalnim modelom ilustrovana je dijagramom toka
razvijenog kompjuterskog programa na sl. 6.32.
Za uvid u mehanizam i performanse algoritma izvren je proraun razmene toplote u loitu kotla bloka
230 MW TE Kakanj. Proraun je izvren za proizvodnju pare 700 t/h pritiska 160 bara i temperature 540 oC, pri
& ug =38kg/sec = 136,8t/h uglja sastava C=0,433, H2=0,037,
emu je procenjeno da to odgovara potronji m
O2=0,082, S2=0,023, A=0,268 i W=0,157. Pretpostavljeno je sagorevanje uglja sa vikom vazduha a=1,15.
Geometrija loita prikazana na sl. 6.31 je, kako je ranije objanjeno, za proraun aproksimirana cilindrom,
prikazanim na sl. 6.30.
Za ilustraciju rezultata prorauna prikazani su na sl. 6.33. i sl. 6.34. radijacioni fluksevi i temperature u
pojedinim zonama loita. Proraun takoe obezbeuje distribuciju konvektivnih i konduktivnih kao i ukupnih
flukseva, te distribuciju generisanja toplote i koncentracija pojedinih komponenti medija u loitu (ugalj, O2,
CO2, H2O, SO2, N2). Verifikacija tanosti rezultata [212] je izvrena uporeivanjem sa raspoloivim
eksperimentalnim rezultatima [172] tj izmerenim fluksevima na ekranima loita i temperaturom na kraju loita.
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------Kota
8,5m (dno kotla)
23m
33m
46m
-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------Neto primljeni
kW/m2
kW/m2
kW/m2
Temperatura oC
275
fluks
-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------Eksperiment
150
170-210
100
1000-1050
-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------Proraun
146
195
114
1030
-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------Tabela 6.5. Eksperimentalni i proraunski pokazatelji toplotnog stanja u loitu
Slika 6.33. Distribucija temperatura

u loitu (K)
Slika 6.34. Distribucija radijacionih flukseva

u loitu (kW/m2)
Moe se rei da su rezultati prorauna ilustrativni i pouzdani, i da pruaju niz informacija o strukturi i dinamici
plamena i pojedinim mehanizmima simultane razmene toplote u loitu. Varijacijom moguih situacija utvrena
je osetljivost rezultata posebno na definisanje strujne slike, kinetike sagorevanja i radijacionih karakteristika
medija i granica u loitu, znai veliina ije je odreivanje van okvira ove analize, ali ija je verifikacija mogua
na bazi prikazanog modela. Modelom je mogue simulirati razliita pogonska stanja u loitu. Na tanost
rezultata je mogue uticati pre svega poveanjem gustine kontrolne mree, odnosno broja zona. Takoe,
razmatranje realne pravougane geometrije (koja omoguuje uvid u nesimetrinost pojava u loitu), sem
znaajnog poveanja obima prorauna, ne predstavlja sutinski problem. Rezultati prorauna omoguuju detaljniji
uvid u stanje u loitu nego pri proraunu standardnim normativima metodama, ime se omoguuje pouzdanije
projektovanje i racionalnija eksploatacija kotlovskih postrojenja. Postavivi osnove zonalnog metoda, Hottel sa
saradnicima je otvorio iroko polje inenjerskog isprobavanja tehnikih mogunosti metoda. Prikazani model je
jedna od varijacija tih mogunosti, koju je mogue dalje usavravati, to je uglavnom uslovljeno korienjem
monijih kompjutera.
D
o
d
a
t
a
k
276
277
Operacije primenjene vektorske i tenzorske algebre i analize
DODATAK
OPERACIJE PRIMENJENE VEKTORSKE I TENZORSKE

ALGEBRE I ANALIZE
Pri proraunima turbulentnih transportnih procesa javljaju se skalarne (temperatura,

gustina, energija...), vektorske (brzina, ubrzanje, sila...) i tenzorske (naponi, korelacije
brzina...) veliine. Vektor se moe zamisliti kao veliina koja povezuje skalar sa svakom
koordinatnom osom:
3 r
r
r
r r
v = dx vx + dy vy + dzvz = divi
(A.1)
i =1
r
gde su sa d i oznaeni jedinini vektori. Analogno, tenzor je veliina koja povezuje vektor sa
pravcem svake koordinatne ose:
r r
r r
r r
r r
= ij = d x x + d y y + d z z = i j d i d j ij
(A.2)
gde je na primer:
r
r
r
r
x = d x xx + d y xy + d z xz
Skalar se moe smatrati tenzorom nultog reda, a vektor tenzorom prvog reda. Ako hoemo da
opiemo brzinu moramo da znamo tri projekcije vektora na koordinatne ose. Ako hoemo da
opiemo napon moramo da znamo vektore napona u tri pravca, tako da napon, koji je tenzor
drugog reda, ima devet skalarnih komponenti:
xx
= ij = yx
zx
xy
yy
zy
xz
yz
zz
(A.3)
Izmena mesta komponenata u odnosu na glavnu dijagonalu (na pr. xy i yx ) daje

transponovani tenzor, oznaen sa . Dijada je poseban oblik tenzora drugog reda ije
T
elemente formiraju komponente vektora:
vx w x
rr
vw = { vw} = v y w x
vzw x
vx w y
vy w y
vz w y
vxw z
vyw z
vz w z
(A.4)
Meudejstvo vektora i tenzora se opisuje sa razliitim vrstama mnoenja. Ona su

oznaena sa jednom takom izmeu, sa dvotakom : , znakom x izmeu inioca ili bez
278
Dodatak A
posebnog znaka. Ako su redovi tenzora inioca m i n, pojedine vrste mnoenja daju
tenzore sledeih redova:
Znak mnoenja
bez znaka
Red rezultujueg tenzora

m+n
m+n-1
m+n-2
m+n-3
r r
Pored toga, operacije iji je rezultat skalar, se stavljaju u male zagrade, (npr. ( v w )).
r r
Srednjom zagradom se oznaavaju operacije iji je rezultat vektor (npr. [ v w ] ), a velikom
zagradom iji je rezultat tenzor (npr. ). Pojedine veliine se mogu formalno predstaviti
preko viestrukih vrednosti jedininih vektora, tenzora
r r ili rdijada, tako da se rad svodi na
operacije jedininim veliinama. Jedinini vektori d x , d y , d z , imaju jedinine veliine du
koordinatnih osa x, y i z, respektivno. Skalarni i vektorski proizvodi jedininih vektora su
jednaki:
r
(d
r
d j = d ij
3
r
r
d i d j = ijk d k
(A.5)
k=1
gde je d ij Kronecker-ov delta operator:
1 za i = j
d ij =
0 za i j
(A.6)
a ijk naizmenini jedinini tenzor:

1
ijk = -1
0
za ijk = 123, 231, ili 312

za
ijk = 321, 132 , ili 213
za bilo koja dva indeksa jednaka
(A.7)
Jedinini tenzor ima dijagonalne komponente jednake jedinici, a ostale jednake nuli:
r r
d = i jd i d j d ij
(A.8)
r r r
Redovi (i kolone) jedininog tenzora su komponente jedininih vektora d x , d y , d z . Jedinine
r r
dijade su odreene dijadnim proizvodom jedininih vektora d m d n , gde su m,n=1, 2, 3. Samo
jedna komponenta pojedine jedinine
dijade je jednaka jedinici, dok su ostale jednake nuli.
r r
Pojedine komponente dijade d m d n (na primer komponenta ij) su odreene proizvodom dva
Kronecker-ova delta operatora (npr. d mi d nj ). Na taj nain se dobijaju devet jedininih dijada
r r
oblika (npr. za d 1d 2 ):
279

0 1 0
r r
d 1d 2 = 0 0 0
0 0 0
(A.9)
U funkciji jedininih dijada se mogu uspostaviti relacije koje su osnova za pojedine proizvode
tenzora:
r r r r
(d d : d d ) = d
i
il
d jk
(A.10)
r r r
r
d i d j d k = d i d jk
(A.11)
r r r
r
d i d j d k = d ij d k
(A.12)
r r
{d d
i
r r
r r
d
d
=
d
d
j
k l
jk i d l
(A.13)
Skalarni proizvod dva vektora je odreen sa:
( vr wr ) = [ id i v i ] jd j w j
])
r r
= i j d i d j v i w j
(A.14)
= i jd ij v i w j = iv i w i = v i w i
U krajnjem izrazu jednaine (A.14) se podrazumeva korienje konvencije o sumiranju istih

indeksa i zato je izostavljen znak sumiranja, to e i dalje biti korieno. Taka izmeu inioca
u izrazu za mnoenje oznaava sumiranje susednih lanova. Zato mnoenje sa jednom
takom tenzora i vektora daje vektor (vektorski proizvod tenzora i vektora):
[ ] [{
]]
}[
r r
r
r r r
r
v = S i S j d i d j ij S k d k v k = S i S j S k d i d j d k ij v k =
(A.15)
r
r
= S i S j S k d i d jk ij v k = S i d i S j ij v j = ij v j
Tenzorski proizvod dva tenzora se takoe oznaava sa jednom takom:
{ } = {{S S d d } {S S d d }} = S S S S {d d
r r
r r
ij
r r
kl
r r
d k d l ij kl =
(A.16)
r r
r r
= S i S j S k S l d jk d i d l ij kl = S i S l d i d l S j ij jl = ij jl
Mnoenje sa dve take oznaava sabiranje posebno unutranjih i spoljanjih komponenata

proizvoda. Primer takvog proizvoda je skalarni proizvod dva tenzora:
( : ) = ({S S d d } : {S S d d }) = S S S S {d d : d d }
r r
r r
ij
r r r r
kl
= S i S j S k S l d il d jk ij kl = S i S j ij ji = ij ji
ij
kl
=
(A.17)
280
Dodatak A
Na osnovu prikazanih izraza moe se jednostavno doi do jednakosti koje su koriene u

osnovnom tekstu:
rr r
r r r
[uv w ] = u( v w )
r rr
r r r
[w uv] = ( w u) v
rr r r
r r rr
r r r r
: wz) = ( uw: vz) = ( u z)( v w)
( uv
(A.18)
rr
( : uv
) = ([ ur ] vr )
rr
r r
: ) = ( u [ v ])
( uv
Vektorski proizvod dva vektora se moe predstaviti izrazom:
[u v] = [[ S i d i u i ] [ S jd j v j ]] = S i S j [ d i d j ] u i v j = S i S j S k ijk d k u i v j
r
r r
r r
(A.19)
Na isti nain se moe predstaviti tenzor koji je rezultat tenzorskog proizvoda vektora i tenzora
r
v . Gradijent skalarnog polja je oznaen sa:
r s r s r s
r s
s = d 1
+ d2
+ d3
= S id i
x 1
x 2
x 3
x i
(A.20)
Divergencija vektorskog polja se oznaava sa:
( rv) = S i d i
r r
r r v j
v j v i

= S i S j d ij
=
S jd j v j = S i S j d i d j
x i
x i
x i x i
(A.21)
Cirkulacija vektorskog polja se prikazuje u obliku:
rr
r v
[ v] = S id i x [ S jd jv j ] = S i S j[ d i d j ] x j
r
(A.22)
Drugi izvodi skalarnog i vektorskog polja imaju oblik:
( s) = S i d i
r s
s
2s
S
d
=
S
S
d
=
j j
i
j ij
x i
x j
x i x i x 2i
r

2 r
2
r
2r
S kd k vk = 2 d jv j = 2 v j
( ) v = v = S i S j d ij
x i x i
x i
x i
Supstancijalni izvodi skalarnog i vektorskog polja se oznaavaju sa:
(A.23)
(A.24)
281

Ds s r
s
s
=
+ ( v s) =
+ vi
Dt t
t
x i
(A.25)
r
r
v
Dv v
r
r v
=
+ ( v )v = i + v j i
Dt t
t
x j
(A.26)
Karakteristine diferencijalne operacije koje ukljuuju tenzore i dijade imaju oblike:
r r
( : vr ) = {S S d d } : S
i
ij
r r v
r r r r
v
S l d k d l l = S i S j S k S l d i d j : d k d l ij l
x k
x k
v
v
v
= S i S j S k S l d il d jk ij l = S i S j ij i = ij i
x k
x j
x j
[ ] = S d
i
r r
r r r
jk =
S j S k d j d k jk = S i S j S k d i d j d k
x i
x i
(A.27)
r
r
ik
= S i S j S k dijd k
jk = S k d k S i
ik =
x i
x i
x i
(A.28)
Kao kratak podsetnik u tabelama A.1. A.3. su prikazani u Gibbs-ovoj (vektorskoj) i

indeksiranoj (tenzorskoj) notaciji detalji pojedinih operacija koji mogu da budu od koristi pri
pojedinim analizama.
Gibbs-ove oznake
r
v
r
{v} T
{ }
r
}
{v
{( vr )}
{rv }
Komponenta ij
v j
Komponenta xy u Dekartovim koordinatama

v y
x i
v i
x j
ik kj
x
v x
y
xx xy + xy yy + xz zy
kj
x k
vk
ij
x k
ikl v k lj
vi
xy + v x
x
vx
xy + v y
x
v y zy - v z yy
vx
yy + v x
zy
y
z
xy + v z
xy
y
z
Tabela A.1. Ilustracija operacija iji je rezultat tenzor

Gibbs-ove oznake
r r
[v w]
r
[ v]
Komponenta i
ijk v j w k
ijk
v k
x j
Komponenta u x pravcu
vy w z - vz w y
v z v y
y
z
282
Dodatak A
[ ]
ji
x j
( sv j w i )
x j
rr
[ svw ]
r
[ v w ]
vj
r
r
2 v = [ v]
xx +
yx + zx
x
y
z
( sv x w x ) +
( sv y w x ) + ( sv z w x )
x
y
z
w i
x j
vx
2vi
x 2j
w x
w x
w x
+ vy
+ vz
x
y
z
2 vx 2 vx 2 vx
+
+
x 2
y 2
z 2
Tabela A.2. Primer operacija iji je rezultat vektor
Gibbs-ove
oznake
( vr )
( ur vr )
( vr s)
( s)
( : )
( : vr )
Indeksirane
oznake
v i
x i
ui vi
vi
s
x i
Izrazi u Dekartovim koordinatama

v x v y v z
+
+
x
y
z
ux vx + uy vy + uzvz
vx
s
s
s
+ vy
+ vz
x
y
z
2s
x 2i
2s 2s 2s
+
+
x 2 y 2 z 2
ij ji
xx xx + xy yx + xz zx + yx xy + yy yy +
+ yz zy + zx xz + zy yz + zz zz
ij
v i
x j
xx
v y
v y
v x
v
v
+ xy x + xz x + yx
+ yy
+
x
y
z
x
y
+ yz
( [ ])
( [ vr ])
r
v
vi
ji
xj
( ij v j )
x i
v y
+ zx
v z
v
v
+ zy z + zz z
x
y
z
S i S jvi
ji
xj
SiS j
( ij v j )
x i
Tabela A.3. Rezime operacija iji je rezultat skalar

Operacije u cilindrinim koordinatama
283
(x,y,z)
(r,q,z)
y
r
dx
r
dq
r
dy
r
dr
Slika A.1. Dekartove i cilindrine koordinate

Cilindrini koordinatni sistem je za mnoge sluajeve strujanja prirodni koordinatni sistem.
Prilikom operacija mnoenja vektora i tenzora u cilindrinom koordinatnom sistemu ne
javljaju se posebne specifinosti u odnosu na ove operacije u Dekartovim koordinatama. To
se, meutim, ne moe rei kada su u pitanju operacije diferenciranja. Zato e biti razmatrane
te operacije. Sa slike A.1. oigledne su veze izmeu Dekartovih i cilindrinih koordinata:
x = r cos q
r = x2 + y2
y = r sin q
q = arctan( y x )
z= z
z= z
(A.29)
Veze izmeu jedininih vektora su odreene sledeim geometrijskim relacijama:
r
r
r
d x = d r cos q - d q sin q
r
r
r
d y = d r sin q + d q cos q
r
r
dz = dz
r
r
r
dr r = d xr cos q + d ry sin q
d q = -d x sin q + d y cos q
r
r
dz = dz
(A.30)
S obzirom da je:
r x
= = cos q
x r
r y
= = sin q;
y r
veze izmeu izvoda imaju oblik:
y
q
sin q
=- 2 =;
x
r
r
q x cos q
=
=
;
y r 2
r
284
Dodatak A
sin q
= cos q x
r
r q
cos q
= sin q +
y
r
r q
(A.31)
=
z z
Uz pomo izraza (A.30) i (A.31) dolazi se do izraza za Hamilton-ov operator nabla u

cilindrinim kordinatama:
r r 1 r
= dr
+ dq
+ dz
r
r q
z
(A.32)
Za operacije diferenciranja u cilindrinim koordinatama vano je uoiti da su izvodi jedininih

vektora po ugaonoj koordinati q jednaki:
r
r
dr = dq ;
q
r
r
d q = -d r ;
q
r
d z = 0;
q
(A.33)
Kada se taka kree po radijusu r (i koordinati z) nita se ne menja u odnosu na jedinine

vektore, tj. pravac i intenzitet vektora ostaju isti pa su izvodi jedininih vektora po r i z jednaki
r
nuli. Divergencija vektora v se moe odrediti na sledei nain:
r
r
1
r r 1 r r

+ dq
+ dz dr vr + dqvq + dzvz = vr +
vq +
r
r
r q
z
r q
( v) = d r
v
1 r r
1 r r
+ d q d q v r + ( -d r d q )
vq +
vz = vr +
vq + r +
vz
r
r
q
z
r
r q
r
z
(A.34)
Konvektivni transport vektorskog polja je opisan vektorskim proizvodom

Komponente ovog vektorra u cilindrinim koordinatama su odreene sa:
[v v] .
2
v
r r r v r v q v r v q
v
v
=
d
v
+
[
] r r r r q r + v z zr
r v
v v q v r v q
v r v
v v z
v
+d q v r q + q
+
+ vz q + d z vr z + q
+ vz z
r
r q
r
z
r
r q
z
(A.35)
Tenzori koji se javljaju pri modeliranju turbulentnih transportnih procesa su najee

simetrini ( ij = ji ) tenzori drugog reda. Njihova prostorna promena najee je opisana
vektorskim proizvodom koji u cilindrinim koordinatnom sistemu ima oblik:
285
r 1
rz
1
1
= dr
( r rr ) +
rq - qq +
+
r r
r q
r
z
r 1
qz r 1
zz
2
1
1
+d q
( rr ) + rq + rq +
( r rz ) +
qz qq +
+ dz
r q
r r
r
r
z
r q
r r
z
(A.36)
r
Dijada {v} ima u cilindrinim koordinatama oblik:
r
r
r r
r r 1 r r
r r
+ dq
+ d z d r v r + d q vq + d z v z = d rd r v r + d r d q vq
r q
z
r
r
r
{rv} = d r
r r
r r 1
r r 1
r r 1
r r
v
v
+d r d z v z + d J d r (
vr - q ) + d qdq (
vq + r ) + d qd z
vz + d zd r
v r (A.37)
r
r q
r
r q
r
r q
z
vr
r
vq
r
vz
r
r r
r r
v
v
1
1
1
+d z d q
vq + d z d z
vz = (
vr - q ) (
vq + r )
vz
z
z
r q
r
r q
r
r q
vr
vq
vz
z
z
z
r
Skalarni proizvod simetrinog tenzora i dijade v se moe svesti na:
( vr ) =
rr
v r
v
1 v q v r
+ qq (
+ ) + zz z
r
r q
r
z
v
v
v
v
1 v r
1 v z v q
+ rq ( q - q +
) + qz (
+
) + rz ( z + r )
r
r
r q
r q
z
r
z
(A.39)
Laplace-ov delta operator ( D = 2 ) u cilindrinim koordinatama ima oblik:
r r 1 r r r 1 r
D = 2 = d r
+ dq
+ d z d r
+ dq
+ d z =
r
r q
z r
r q
z
1
1 2
2
=
(r ) +
+
r r r
r q 2 z 2
(A.40)
Difuzioni transport je najee opisan preko drugog izvoda:

r
[ vr ] = d
2
1
1 2 vr
2 v q 2 v r
(
( rv r )) + 2
+
)+
r r r
r q 2
r 2 q
z 2
(A.41)
r 1
r v
1 2 vq
2 v r 2 v q
1 2 vz 2 vz
z
dq ( (
( rv q )) + 2
+
+
)
+
d
(
(
r
)
+
+
)
z
r r r
r
r
r q 2
r 2 q
z 2
r 2 q 2
z 2
Pored ovih osnovnih operacija, javlja se niz njihovih kombinacija, koje zbog svoje duine nee
biti ovde navedene. Do njih se dolazi na isti nain uz pomo navedenih i relacija
(A.10)(A.13), (A.18) i (A.33).
286
Dodatak A
Generalisane koordinate
Konzervacione forme transportnih jednaina koje koriste Dekartove komponente brzine se
mogu transformisati tako da omoguavaju korienje proizvoljne koordinatne mree. Ako su
koordinate take u prostoru x1, x2, x3 odreene jednainama:
x 1 = x 1 ( x 1 , x 2 , x 3 ); x 2 = x 2 ( x 1 , x 2 , x 3 ); x 3 = x 3 ( x 1 , x 2 , x 3 )
(A.42)
onda se skalarne veliine x 1 , x 2 , x 3 nazivaju generalisanim koordinatama. Takoe se

generalisane koordinate mogu izraziti sa:
x 1 = x 1 ( x 1 , x 2 , x 3 ); x 2 = x 2 ( x 1 , x 2 , x 3 ); x 3 = x 3 ( x 1 , x 2 , x 3 )
(A.43)
Diferenciranjem (A.42) se dobija:

dx 1 =
x 1
x
x
dx 1 + 1 dx 2 + 1 dx 3
x 1
x 2
x 3
(A.44)
Uvrtavanjem dx1 i na isti nain odreenih izraza za dx2 i dx3 odreuje se element luka krive:
dL2 = dx 12 + dx 22 + dx 23
(A.45)
u generalisanim koordinatama to kompletira osnovne relacije na osnovu kojih se izvode sve

ostale operacije. Izrazi, meutim, esto nisu jednostavni i posebno ne kratki. Detaljno
izvoenje i prikaz pojedinih algebarskih i diferencijalnih operacija se moe nai u obimnoj
literaturi iz ove oblasti (na pr. [236]).
x3
x3
e3
x2=c2
E3
x1=c1
E2
P
e1
i3
x1
i2
e2
E1
x2
x3=c3
x2
i1
x1
Slika A. 2. [ema krivolinijskog koordinatnog sistema

U generalisanom koordinatnom sistemu bilo koji set od tri linearno nezavisna vektora
moe da ini vektorsku bazu koordinatnog sistema. U krivolinijskom generalisanom
287
koordinatnom sistemu xi, sree se vie grupa baznih vektora u odnosu na koje se odreuju
drugi vektori i tenzori. Pri tome su najee tzv. prirodne vektorske baze. Prirodnu
r
vektorsku bazu ine tangente e i na krivolinijske koordinate (baza tangenti). Dualne
r
prirodne vektorske baze E i su odreene normalama na koordinatne povrine koje formiraju
parovi koordinatnih linija (baza normala).
U zavisnosti od naina transformacije operatora divergencije u generalisane koordinate
razlikuje se slabo konzervaciona forma (u kojoj pojedini lanovi nisu pod znakom
diferenciranja) i strogo konzervaciona forma. Kada se strogo konzervaciona forma primeni na
vektorske jednaine (na pr. jednainu kretanja), dobija se specifian oblik zbog pojava
dodatnih lanova izvan operatora diferenciranja (na pr. Corriolis-ova i centrifugalna sila), to
karakterie polukonzervacionu formu jednaina.
Bazu vektora mogu naravno da ine i ortovi Dekartovi kordinata. Njima se ovde daje
prednost u odnosu na prirodne. Prednost korienja baze Dekartovih koordinata je pre
svega u tome to su jednaine manje komplikovane i to je reenje manje osetljivo na
karakteristike krivolinijskog koordinatnog sistema. Pored toga, mogue je dobiti strogo
konzervacionu formu jednaina. Kod Dekartovih koordinata nema razlike izmeu
kovarijantnih i kontravarijantnih komponenata i fizikih i ne-fizikih komponenata.
Razmatranje se svodi na Dekartove komponente vektora i tenzora u krivolinijskom
koordinatnom sistemu. Fiziku interpretaciju veliina vektora i diskretizaciju njihovih
komponenata je jednostavnije zamisliti i tako logiki kontrolisati. Za stacionarni tok trenutne
jednaine kontinuiteta, kretanja i konzervacije skalarne varijable u optem sluaju u
generalisanim koordinatama se mogu predstaviti u obliku [166]:
D
ru m a mj = S m
Dx j
(A.46)
D
(ru m u i - mi )a mj = S ui
Dx j
(A.47)
D
(ru m f - q m )a mj = S f
Dx j
(A.48)
Operator diferenciranja je odreen sa:
D
1
=
Dx j
g x j
(A.49)
gde je g determinanta metrinog tenzora g = det gij = J 2 (J je Jakobijan transformacije

koordinata). Komponente metrikog tenzora su odreene sa:
gij =
x m x m
x i x j
(A.50)
r
Izraz za a odreuje projekcije dualnih baznih vektora E j krivolinijskih koordinata na bazne
r
vektore ii Dekartovih koordinata:
288
Dodatak A
rr
x j
a ij = ii E j =
x i
(A.51)
Tenzor napona i vektor fluksa skalara su odreeni sa:

T
mi
u
= - pd mi + mi = - pd mi + m i a mn + m a ik
x k
x n
q m = Gf
f mn
a
x n
(A.52)
(A.53)
Dalje se mogu provesti analize kao i za ortogonalne koordinate (osrednjavanje, modeliranje,

diskretizacija... ). Problemi u vezi korienja generalisanih koordinata javljaju se prvenstveno
zbog veoma velikih izraza, tako da zbog glomazne matematike moe doi do zamagljivanja
fizikog aspekta. Zato je potrebno pre odluke o orijentaciji na generalisane koordinate ispitati
mogunost korienja ortogonalnih koordinata uz specijalan tretman na nepravilnim granicama
pomou posebne numerike mree koja je podeena obliku granice (kompozitna mrea). Za
praenje teksta u ovoj knjizi nisu potrebne generalisane koordinate. One su ovde u najkraem
navedene radi kompletiranja problematike i kao jedna mogunost koja se moe sresti pri
razmatranju strujanja u nepravilnim geometrijama.
DODATAK
STRATEGIJA I TEHNIKA PRORAUNA

Izvan okvira razmatranja u ovom tekstu je revija numerikih metoda za reavanje sistema
jednaina koje opisuju turbulentne paraboline ili recirkulacione tokove i zato e kao ilistracija
problema, koji se javljaju, i ukupnog posla biti date osnovne osobine jednog karakteristinog
pristupa koji je za sada najvie isprobavan i najdetaljnije verifikovan. Razmatranje je ogranieno na
dvodimenzionalno dvofazno strujanje sa recirkulacijom sa kratkim osvrtom na parabolino strujanje.
Razlog je jednostavno u minimizaciji kompleksnosti i veliina izraza, a proirenje na
trodimenzionalne probleme je direktno mogue. Svoenje na monofazni tok je takoe oigledno.
Strategija reavanja sistema jednaina, koje opisuju dvofazni recirkulacioni turbulentni tok
bazirana je na razliitim pristupima opisivanja faza. Gasna faza je opisana Euler-ovim sistemom
jednaina a disperzna Lagrange-evim. Za reavanje jednih i drugih jednaina koriste se razliite
tehnike, a meusobna povezanost je odreena hemijskim reakcijama i mehanikim i toplotnim
meudejstvom faza. Osnovna numerika procedura je bazirana na adaptaciji generalnog algoritma
(TEACH-T) [60], [164], za tretman recirkulacionih tokova za opisivanje znaajnih fenomena
razmene koliine kretanja, toplote i mase u procesima. Pri tome se za meusobno povezivanje gasne
i disperzne faze koristi PSI-CELL koncepcija [36], prema kojoj se prisustvo disperzne faze
manifestuje kroz pojavu dodatnih izvora koliine kretanja toplote i mase u gasnoj fazi. Koriste se
cilindrine koordinate kao neto optiji sluaj u odnosu na Decartes-ove.
B.1. Jednaine gasne faze
Nelinearne eliptine parcijalne diferencijalne jednaine gasne faze na bazi Euler-ovog
pristupa za kontinuum imaju u cilindrinim koordinatama generalni oblik:
F 1
F
(rUF ) +
(rrVF ) (GF
)(rGF
)-SF =0
x
r r
x
x r r
r
(B.1)
i opisuju dvodimenzionalni stacionarni recirkulacioni tok. Parcijalne diferencijalne jednaine su

nelinearne. Od njih se pravi nominalno linearna forma diskretizacijom i odreuju koeficijenti
pomou vrednosti varijabli iz prethodne iteracije. Za diskretizaciju ovih jednaina postoje vie
metoda: razvoj u Taylor-ov red, metod minimalnih ostataka, integralne metode, metoda kontrolnih
zapremina i dr. Originalna TEACH-T procedura [60] bazirana je na metodi konzervacije pojedinih
varijabli po kontrolnim zapreminama, ali postoje i prikazi [227] dobijanja istih diferentnih jednaina
koritenjem tehnike integraljenja po kontrolnim zapreminama. Jedna kontrolna zapremina (Sl. B.1.)
okruuje jednu taku numerike mree. Granice kontrolnih zapremina su na sredini izmeu susednih
kontrolnih taaka. Kontrolne zapremine su pravougaonog poprenog preseka. Treba imati na umu
da prevelika izduenost kontrolnih zapremina moe da bude uzrok slabe konvergencije ili
divergencije reenja. S obzirom na veliki broj podataka koje treba analizirati moe se generalno
preporuiti da se reavanje novog problema pone sa grubom mreom i na njoj otklone sve
eventualne greke, pa se tek onda pree na finiju mreu u cilju dobijanja tanijeg reenja.
Konzervacija varijable za stacionarno stanje po kontrolnoj zapremini razmatra se kroz ravnoteu
konvektivnog fluksa, difuzionog fluksa i izvora varijable u toj zapremini:
289
290
Dodatak B
J w A w - J e A e + J s A s - J n A n + v SF dV = 0
(B.2)
dF
totalni (konvektivni + difuzioni) fluks. "Egzaktne" vrednosti fluksa na
dx
pojedinim granicama se dobijaju na bazi reenja jednaine za stacionarnu jednodimenzionalnu
konvekciju i difuziju:
gde je J = ruF - GF
d
d
dF
(rUF ) =
(GF
),
dx
dx
dx
koje je za domen 0< dx < L, gde je L dimenzija kontrolne zapremine, dato sa:
F - F0
exp(Pex) - 1
=
,
F L - F 0 exp (Pe L ) - 1
gde je Pex =
(B.3)
rUDx
Peclet-ov broj. Tako je na primer protok kroz "w" granicu:
GF
N
Jn
Jw
W
Js
Je
E
S
x
Slika B.1. Ilustracija kontrolne zapremine
qw= Jw Aw = rw Uw Aw [fw FW + (1-fw)FP],

gde je: f w =
rUDx WP
exp (Pew )
, u kome je: Pew =
.
exp( Pew ) - 1
GF
(B.4)
291
Strategija i tehnika prora~una
Izrazi za flukseve kroz ostale granice su istog oblika, dok je izvorni lan u linearizovanom obliku dat
sa:
S F dV = S p F P + S u
(B.5)
Uvrtavanjem ovog izraza i izraza za qw, qe, qs i qn u (B.2) dobija se uz pomo jednaina
kontinuiteta:
(ap - Sp) FP = aw FW + ae FE+ as FS + an FN + S u,
(B.6)
ili krae pisano:

(ap - Sp )FP = S ad Fd + Su,
(B.7)
gde je aw = rw Uw Aw fw , as = rs Us As fs itd,
(B.8)
a ap = aw + ae + as + an.
(B.9)
Procedura za reavanje sistema jednaina oblika kao (B.6) napisanih za sve kontrolne take je
iterativno po N-S linijama. Uz pretpostavku da su vrednosti varijable u susednim "W" i "E" takama
privremeno poznate i uvodei oznake D=ap-SP, A=an, B=as i C=aw FW + ae FE + Su jednaina (B.6)
za taku P dobija oblik:
D FP = A FN + B FS + C.
(B.10)
Broj kontrolnih taaka u podunom pravcu (x koordinate) je ni, a u poprenom nj. Za take j=2
do j=nj-1 na N-S liniji dobija se sledei sistem jednaina:
- B 2 F1 + D 2 F2 - A 2 F3
= C2
- B 3 F2 + D 3 F3 - A 3 F4
- B j Fj-1 + D j Fj - A j Fj=1
-B nj-1 Fnj-2 + D nj-1 Fnj-1 - A nj-1 Fnj
= C3
=Cj
= Cnj-1
292
Dodatak B
koji se reava algoritmom tri-dijagonalne matrice. Vrednosti F1 i Fnj se odreuju iz graninih

uslova. Zamenom F2 iz prve jednaine u drugu, pa zamenom F3 iz druge u treu itd., dobija se
generalni izraz za Fj u obliku rekurentne relacije:
Fj = A'j Fj +1 + C'j
(B.11)
gde je:
A 'j =
Aj
D j - Bj A ' j-1
C'j =
(Bj C'j-1 + C j)
D j - B j A' j-1
(B.12)
Dobijena reenja iz tri-dijagonalne matrice se koriste kao poznate vrednosti pri prelazu na sledeu
liniju "W"-"E" pravca pokrivajui tako itav domen raunanja. Postupak se ponavlja dok se ne
dobije eljena konvergencija, pri emu su mogue razne varijacije. Tako je na primer nakon prelaska
po linijama "N"-"S" mogue postupak ponoviti po linijama "W"-"E".
B.2. Diferentne jednaine za brzinsko polje
Jednaine za posmatrane varijable su simultano povezane preko lanova pritiska, difuzionih
lanova, brzine i izvornog lana. Za diskretizaciju jednaina koristi se mrea gde su skalarne veliine
locirane u preseku mrenih linija a komponente brzina na granicama kontrolnih zapremina. Na taj
nain se dobija tzv. meusobno pomerena mrea prikazana
N
F-} elija
U - } elija
Jn
Jw
Je
E
e
Js
s
V -}elija
S
Slika B.2. Meusobni poloaj kontrolnih zapremina

na sl. B.2. Ovo je uraeno zbog toga to je ustanovljeno da je povoljnije da se take mree za brzine
na granici normalnoj na pravac brzine poklapaju sa samom granicom, i posebno zbog toga to je na
293
taj nain omogueno da se pri opisu konvektivno-difuzivnih flukseva uzimaju prave vrednosti brzina
na granicama kontrolnih zapremina. To zahteva neto izmenjen pristup u diskretizaciji jednaina za
komponente brzine. Pored toga za odreivanje gradijenta pritiska u jednainama za brzinu ne
postoji posebna jednaina ali je na raspolaganju jednaina kontinuiteta. Slinom tehnikom kao za
skalarne veliine moe se izvesti diskretizacija jednaina za komponente brzine vodei rauna o
meusobnoj pomerenosti kontrolnih povrina:
(aUp - SUp ) U UP = S d a Ud U Ud + A ew (PW - PP ) + S Uu
(B.13)
(aVp - SVp ) VVp = S d a Vd VdV + A ns ( PS - PP ) + SVu .
(B.14)
Oznake U i V u eksponentu jednaina (B.13) i (B.14) oznaavaju U i V eliju.

B.3. Jednaina korekcije pritiska
Za odreivanje gradijenta pritiska u jednainama (B.13) i (B.14) koristi se SIMPLE
algoritam [164], [60] po kome se u tu svrhu koristi jednaina kontinuiteta. Uz pretpostavku da se
radi o priblino nekompresibilnom fluidu uvode se pretpostavljene ("pogoene") vrednosti varijabli
oznaene zvezdicom, a prave se vrednosti dobijaju njihovom korekcijom. "Pogoene" vrednosti
predstavljaju ustvari rezultate prethodne iteracije:
P = P* + P'
(B.15)
U = U* + U'
(B.16)
G = G* + G'
(B.17)
gde je:
G' = r*U'.
(B.18)
Iz jednaine (B.13) napisane za U i U*, i uz zanemarivanje pri tome promene prvih lanova na
desnoj strani jednaine, dobija se :
*
Uw = U w +
A ew
PW' - PP' = U*w + Dw PW' - PP'
U
(a - S p )
U
p
(B.19)
odnosno:
U'w = Dw PW' - PP' .
(B.20)
Na isti nain se dobijaju i istog su blika izrazi za komponente U'e V'n i V's. Uvrtavajui vrednosti iz
(B.19) u jednainu kontinuiteta:
GeAe -GwAw + GnAn - GsAs = Sm,
dobija se jednaina za korekciju pritiska:
(B.21)
294
Dodatak B
a p P' P = d a d Pd' + M ' = a w P' W +a e P' E + a s P'S + a n P' N + M '
(B.22)
gde su :
ap = aw + ae + an + as = Sd ad
aw = rw Aw Dw
(B.23)
(B.24)
ae = re Ae De
(B.25)
an = rn An Dn
(B.26)
as = rs As Ds
(B.27)
dok je sa M:
M = -re* Ue* Ae + rw* Uw* Aw + rs* Vs* As - rn* Vn* An+Sm (DV)
(B.28)
dat izvor mase u posmatranoj kontrolnoj zapremini vezan sa pretpostavljenim vrednostima masenog
fluksa kroz granice kontrolne zapremine. Nakon reenja jednaine za korekciju pritiska odreuju se
prave vrednosti pritiska i brzine.
P = P* + P'
(B.29)
UP = UP* + DU (P'W - P'P)
(B.30)
VP = VP* + DV (PS - PP)
(B.31)
Na taj nain se, kada kroz niz iteracija korekcija pritiska tei nuli, dobija konvergentno reenje
brzinskog polja i polja pritiska.
B.4. Stabilnost reenja
Prilikom postupka iteracije moe se desiti da su svi koeficijenti ad jednaine za F varijablu
jednaki nuli i kada jednaina kontinuiteta nije zadovoljena, tj. kada je:
m
G e A e - G w A w + G n A n - G s A s - Sp (DV) = Mnet
(B.32)
to dovodi do singularne diferentne jednaine. Da bi se to izbeglo uvodi se dodatni izvor varijable

F:
st
Sf =| M net |(F p - F p )
(B.33)
295
gde je F stp vrednost varijable iz prethodne iteracije. Kada je Mnet >0 u eliji je ponor mase, pa
dodatni izvor obezbeuje iznoenje varijable F iz kontrolne elije, a kada je Mnet <0 javlja se
akumulacija mase u eliji, pa se dodatnim izvornim lanom obezbeuje dotok varijable F u
kontrolnu eliju. Uvoenjem ovakve modifikacije izvornog lana dobija se:
Su = Su + max{G e A e - G w A w + G n A n - G s A s - Smp (DV),0}. F p
(B.34)
m
m
Sp = Sp - max{G e A e - G w A w - G n A n - G s A s - Sp (DV),0} - Sp (DV)
(B.35)
st
B.5 Hibridna diferentna ema

Za dobijanje diferentnih jednaina
(ap - Sp)FP = Sd ad Fd + Su
potrebna je dovoljno tana interpretacija vrednosti varijabli i svojstava fluida na granicama kontrolne
zapremine. "Egzaktne" vrednosti odreene na bazi jednodimenzionalne analize date su izrazima
(B.3) i (B.4). Raunanje eksponencijalnih funkcija, koje se pojavljuju u "egzaktnom" reenju zahteva
znatno kompjutersko vreme s obzirom na broj raunanja. S druge strane pojavljuje se veliki broj
moguih relativnih odnosa konvekcije i difuzije i pozitivne i negativne brzine. S obzirom da ni jedan
od uproenih postupaka ne zadovoljava sve mogue sluajeve koristi se tzv. hibridna diferentna
ema, koja predstavlja kombinaciju centralnog (za -2 <Pe <2) i uzvodnog (za Pe>2) diferenciranja,
po kojoj totalni (konvektivno/difuzioni) fluks dat sa (B.4) poprima oblik (za "w" granicu):
1
-1
-1
2 (1 - 2Pe w )F w + (1 - 2Pe w )F P , za - 2 < Pew < 2
q w = rw Uw A w F W ,
za Pe w 2
FP ,
za Pe w -2
(B.36)
Koeficijent diferentne jednaine dat sa:
aw = rw Uw A w f w = rw Uw A w
exp(Pew )
exp(Pew ) - 1
izraen preko konvektivnog Cw = rwUwAw i difuzionog D w =
Gw A w
koeficijenta je jednak:
Dy
296
Dodatak B
aw = C w
exp (C w / D w )
exp (C w / D w ) - 1
(B.37)
a primenom hibridnog diferenciranja poprima vrednosti:

D w + 0,5C w , za - 2 < Pe w < 2
aw =
Cw ,
za Pe 2
0,
za Pe -2
(B.38)
Ove vrednosti se jednostavno kombinuju preko izraza:

aw = max {0,5 Cw , Dw }+ 0,5 Cw.
(B.39)
Na granici u smeru porasta koordinate se dobija:

ae = max {0,5 Ce, De }- 0,5 Ce.
(B.40)
B.6. Konvergencija reenja i podrelaksacija

Ako se analizira opti oblik jednaine napisan u obliku:
FP =
S d ad F d
Su
Su
+
= S Ad F d +
ap - Sp
a p - Sp
ap - Sp
(B.41)
vidi se da imamo sistem algebarskih jednaina oblika:
x i = a ij x j + b i
j,i j
Iz teorije linearnih jednaina, ako su aij i bi konstante, potrebni i dovoljni uslovi za konvergenciju
reenja su:
ij
j, i j
1
za sve " i"
=
<
1
bar
za
jedno " i"
Koeficijenti iz (B.41) nisu konstantni, ali ako se menjaju umereno moe se postaviti uslov
konvergentnosti:
A
d
za sve " d"

1
=
< 1 bar za jedno " d "
(B.42)
Ovaj uslov implicira zahtev da se pri linearizaciji izvornog lana obezbedi da je Sp negativno. Za
dobru konvergenciju poeljno je da izraz za izvorni lan bude linearna ili to manje nelinearna
kombinacija varijable F. Takoe se trai da koeficijenti ad budu pozitivni i da fluks kroz granicu
297
izmeu susednih kontrolnih zapremina bude dat istim izrazom za obe susedne zapremine. Uslov
(B.42) vai za sistem linearnih jednaina sa konstantnim koeficijentima. Kako koeficijenti
razmatranih jednaina nisu konstantni konvergencija se ne moe garantovati, ali se moe uiniti
verovatnom ako se koeficijenti malo menjaju. Nelinearnost jednaina i promenljivi koeficijenti
zahtevaju podrelaksaciju zavisnih varijabli u cilju izbegavanja divergencije:
F UR
= f UR F P + (1 - f UR )F stP
P
(B.43)
gde je fUR dovoljno mali koeficijent podrelaksacije. Meutim u cilju racionalizacije raunanja
umesto varijable F vri se podrelaksacija izvornog lana:
(ap - Sp)UR = (ap - Sp)/fUR
(B.44)
st
UR
SUR
u = S u + (1 - f UR ). F P (a p - Sp )
(B.45)
Kriteriji konvergencije zavise od prirode problema i ciljeva prorauna. Iteracioni postupak se odvija
sve dok su relativne promene odabranih varijabli izmeu dve sukcesivne iteracije vee od nekog
izabranog malog broja. Konvergencija reenja se proverava na bazi debalansa jednaine definisanog
preko "zaostalog izvora":
RF = (ap - Sp) FP - Sd ad Fd - Su
(B.46)
koji za skup jednaina unutar razmatranog ukupnog polja treba da bude manji od zadate vrednosti.
S ij R F ,ij < R F ,ref
(B.47)
B.7. Ugradnja graninih uslova

Beskonaan broj razliitih strujanja je opisan istim sistemom jednaina. Oni se meusobno
razlikuju samo po graninim uslovima, tako da su granini uslovi ti koji uslovljavaju razliite
rezultate. Granini uslovi imaju vanu ulogu. Program moe da ne konvergira ka reenju ili da
konvergira ka pogrenom reenju zbog neodgovarajuih graninih uslova ili njihove pogrene
ugradnje. Mrea kojom su definisane kontrolne take je tako podeena, da se granica kontrolne
elije uz granicu razmatranog domena poklapa sa granicom razmatranog domena. To omoguava
da se fluks u eliju neposredno uz granicu iz pravca granice domena izjednai sa nulom, a granini
uslov ugradi u izvorni lan. U principu se pojavljuju tri karakteristina sluaja:
- Ako je definisan fluks varijable kroz granicu qB (Dirichlet-ov uslov), potrebno je, na primer za "w"
granicu staviti aw = 0 i redefinisati izvorne lanove u kontrolnoj zapremini uz granicu:
st
Sp = Sp
Su = Sstu + q B
(B.48)
298
Dodatak B
D
Slika B.3. Tipina elija uz granicu

- Ako je definisana vrednost varijable FB na granici (Neumann-ov uslov), znai:
qB =
GB A B
(F B - F P ) = a B ( F B - F P )
D BP
za wgranicu e biti:
a stw = 0
Dw=aB
Cw =rUBAB
aw = max {0,5 Cw , Dw }+ 0,5 Cw
(B.49)
S p = S stp - a w
(B.50)
S u = S stu + a w F B
(B.51)
gde je AB povrina kontrolne elije koja nalee na granicu. Ako je granica nepokretan vrsti zid
(UB=0) granini uslov se svodi na:
a stw = 0
(B.52)
Sp = S stp - a B
(B.53)
S u = S stu + a B F B
(B.54)
- Trei tip graninih uslova je Robbin-ov tip koji ukljuuje linearnu kombinaciju vrednosti funkcije i
gradijenta varijable normalno na granicu. Ako se, na primer, posmatra kondukcija toplote od take
W i konvekcija od granice na fluid dobija se:
299

q w = l BA B
TW - TB
= aA B ( TB - TP )
D WB
Nepoznata temperatura TB se moe eliminisati tako da se dobija izraz:
qw =
TW - TP
T - TP
= W
D
1
RB
+ WB
aA w l B A B
Granini uslovi se mogu predstaviti sa:

aw=0
(B.55)
S Tu = S T,st
+
u
TW
RB
(B.56)
S TP = S T,st
p
1
RB
(B.57)
Kada je definisana vrednost varijable neposredno uz granicu (ili bilo kojoj drugoj taki)
moe se uzeti da je:
Sp = g
(B.58)
Su = g Ffix,
(B.59)
gde je g veoma veliki broj. Uslov osnosimetrinosti se svodi na izjednaavanje koeficijenta a na

povrini kontrolne zapremine uz osu sa nulom.
Kao to je i sama jednaina za pritisak posebna, tako su i granini uslovi za ovu jednainu
karakteristini. Ako je zadat pritisak na granici PB=P*, tada je:
P' B = 0
(B.60)
Ako je zadata brzina normalna na granicu (npr. Uw), tada se protok izraava preko nje, a ne preko
U *w i odgovarajue korekcije. Granini uslov se svodi na aW=0, tako da se P ne pojavljuje.
Poetni uslovi na ulazu su, kako se to obino kae, definisani prirodom problema obino na
osnovu merenja ili reenja za neke tipske tokove. Pri tome je od posebne vanosti tano definisanje
masenog protoka na ulazu. Brzina na izlazu se podeava da zadovolji ukupnu jednainu
kontinuiteta:
Uni , j = U ni -1, j + U c
Uc =
S j r jU jA j
i=2
- S j r jU jA j
S j r jA j
i = ni - 1
(B.61)
i = ni - 1
300
Dodatak B
Obino se ne zna ni fluks ni vrednost skalara na izlazu. Za sve take na izlazu se moe staviti da je
koeficijent a uz granicu jednak nuli ako je Pe broj dovoljno veliki. Takoe je mogue izvriti
ekstrapolaciju uzvodnih vrednosti na granicu ukoliko se one menjaju umereno.
B.8. Integraljenje jednaina disperzne faze
Lagrange-eve jednaine disperzne faze zahtevaju razliitu proceduru od procedure za
kontinualnu fazu i one se reavaju odvojeno. Gasna i disperzna faza su meusobno povezane preko
mehanikih toplotnih i hemijskih meudejstava. U skladu sa postavkama PSI-CELL koncepta
disperzna faza je modelirana preko reprezentativnog broja diskretnih trajektorija, du kojih se vri
integraljenje jednaina kretanja, energije i promene mase individualnih estica. U Lagrange-evom
polju se dobijaju obine diferencijalne jednaine koje se reavaju analitiki ili numeriki, zavisno od
oblika. Metoda je veoma efikasna sa stanovita kompjuterske memorije. Jedino znaajno
optereenje memorije je vezano za izvorne lanove u gasnoj fazi usled prisustva estica u toku.
Integraljenje se vri po vremenu i potrebno je obezbediti dovoljno mali vremenski korak da bi se
postigla zadovoljavajua tanost. Svoenje problema na monofazni tok je direktno ukoliko se ne
reavaju jednaine za disperznu fazu.
B.9. Dijagram toka kompjuterskog programa
Kombinacija razliitog pristupa u tretmanu kontinualne i disperzne faze uslovljava
koncepciju programa sastavljenu iz sledeih segmenata:
- Reenje Euler-ovog polja za kontinuum bez prisustva estica
- Reenje koncentracija estica u Euler-ovom polju i radijacionog fluksa.
- Integraljenje jednaina estica u Lagrange-evom polju i odreivanje dodatnih izvora
kontinualne faze usled prisustva estica.
- Reenje za gasnu fazu uzimanjem u obzir dodatnih izvora u jednainama.
Postupak se ponavlja dok se ne dobije eljena konvergencija.
Ilustracija ovakvog postupka data je na blok dijagramu na sl. B.4. Primer se odnosi na proces
dvofaznog reaktivnog toka, ali je sasvim slian i za razliite modifikacije problema.
Samo reavanje transportnih jednaina poinje definisanjem elementarnih kontrolnih
zapremina i povrina koje ih okruuju. Zatim se odreuju konvektivni Cij i difuzioni Dij koeficijenti.
U zavisnosti od konvektivnih flukseva proverava se stabilnost reenja i definiu prema (B.34) i
(B.35) dodatni izvori. Ukupni konvektivno-difuzioni koeficijenti se u skladu sa hibridnom
diferentnom emom odreuju prema (B.39) i (B.40). Zatim se definiu izvorni lanovi iji oblici
zavise od posmatrane jednaine. Koeficijenti na granicama se definiu prema postavkama iz take
B.7. Za ovako definisane koeficijente proveravaju se rezidualni faktori prema (B.46). Pre nego to
se pristupi reenju sistema algebarskih jednaina za polje posmatrane varijable vri se podrelaksacija
prema (B.44) i (B.45). Samo reavanje jednaina izvodi se algoritmom tri-dijagonalne matrice
prikazanom jednainama (B.10)(B.12). Iteracije se ponavljaju naizmenino za sve posmatrane
varijable sve dok se ne dobiju eljene konvergencije. Nakon svakog kompleta reavanja pojedinih
transportnih jednaina vri se redefinisanje termodinamikih i transportnih svojstava medija.
301

Parametri i
kontrolne oznake
Po~etni uslovi
Numeri~ka mre` a
Geometrija
Re{enja za U , V ,
u' v' , k, e, T g, Xm
Svojstva gasa
r, m Cp, GF
K oncentracija ~estica i
radijacija Xp, Fx,, Fy, Fz
Konvergencija
Re{enja du` trajektorija

U p, V p , T p, m p
D odatni izvori
S Up , S Vp , S mp , S Xp , S Hp , S kp , S ep
Kona~no re{enje
K onvergencija
Euler-ovg polja
Slika B.4. Dijagram toka kompjuterskog programa
B.10. Reavanje parabolinih problema

Prikazanim algoritmom za reavanje sistema eliptinih parcijalnih diferencijalnih jednaina se
mogu reavati strujanja tipa graninog sloja koja se opisuju sistemom parabolinih parcijalnih
diferencijalnih jednaina. Meutim, to obino nije najracionalnije. Postoje algoritmi specijalno
razraeni za tretman parabolinih strujanja, koji pre svega omoguuju bar za red veliine guu
mreu, to moe da bude znaajno prvenstveno za teoretska razmatranja pojedinih problema s
obzirom da se dobijaju mnogo detaljnije informacije. Istovremeno potrebno je takoe bar za red
veliine krae vreme raunanja. Ovde e u najkraem biti ukazano na osnovne karakteristike jednog
od najee korienih programa za reavanje parabolinih problema s obzirom da postoji knjiga
[163] u kome je detaljno prikazan. To je Spalding-Patankar numerika procedura [163], koja se na
mnogim primerima pokazala kao tana, ekonomina, generalna i jednostavna za upotrebu. Metoda
je implicitna i zbog parabolinosti jednaina nizvodno "marirajua" procedura za reavanje
302
Dodatak B
dobijenih diferentnih jednaina je upotrebljena kao najpogodnija. Koristi se mogunost da se u von

Mises-evom koordinatnom sistemu (x, Y) jednaine graninog sloja mogu prikazati u kompaktnoj
formi. Strujna funkcija je definisana tako da je konstantna du strujnih linija tj. za x=const. dY=
Urdy i predstavlja nezavisnu varijablu u pravcu popreno na glavni tok, dok je y normalno
rastojanje mereno od unutranje granice ka spoljanjoj. Koristi se bezdimenzijska strujna funkcija:
w=
Y - YI
YE - YI
(B.62)
gde su YE i YI vrednosti strujnih funkcija na spoljanjoj i unutranjoj granici.

Glavna karakteristika ovog metoda je upravo u izboru mree, koja podeava svoju irinu
automatski prema debljini graninog sloja. Koordinatni sistem (x,w) je pravougaoni, dok sistem (x,r)
u optem sluaju divergira sa strujnim linijama i u ovom (x,w) koordinatnom sistemu zajedniki
oblik jednaina za varijable ije se ponaanje moe opisati parcijalnim diferencijalnim jednainama
tipa graninog sloja je:
F
F
F
+ ( a + bw )
=
c
+S
x
w w w
(B.63)
gde je sa S oznaen izvorni lan koji je karakteristian za svaku jednainu, dok koeficijenti, a, b i c
imaju uobiajen oblik definisan od strane autora metode [117]. U sluaju da nema razmene mase
kroz granine povrine za razmatranje turbulentnog toka, generalni oblik dat sa (B.63) se redukuje
na:
U( m + m t )
F
2
F
=
r r
c
+S
x w
( YE - YI )s F w
(B.64)
Uobiajen nain da se dobije difrentna jednaina iz parcijalne diferencijalne jednaine je

zamenjivanje pojedinih lanova njihovim razvojem u Taylor-ov red. U ovoj metodi autori, mejutim,
formuliu mikro-integralnu jednainu unutar kontrolne zapremine, tj. vre integraljenje po
elementarnim zapreminama. Na taj nain je jednaina konzervacije zadovoljena iznad svakog dela
graninog sloja. Pretpostalvja se, takoe da se F menja linearno sa w izmeu mrenih taaka, a
stepenasto sa x, tj. F je za interval izmeu uzvodne xU i nizvodne xD vrednosti x izuzev na xU,
uniformno i jednako vrednosti na xD.
Koristei rezultate mikrointegralne jednaine i pretpostavke o varijaciji zavisne promenljive
dobija se eljena diferentna jednaina. Ranije spomenuta implicitnost metode se sastoji u tome to se
vrednosti varijable u taki D (sl.B.5.) dobijaju iz poznatih i nepoznatih vrednosti varijable u
susednim takama. Na taj nain je svaki lan dobijene diferentne jednaine dobijen izraavajui svaki
lan parcijalne diferencijalne jednaine kao integralnu sredinu iznad male kontrolne zapremine. Na
ovaj nain dobijena jednaina konanih razlika kao rezultat integracije parcijalne diferencijalne
jednaine iznad osenene kontrolne zapremine (sl.B.5.) ima oblik:
F = AF D+ + + BF D- - + C
U sistemu jednaina:
303

F i = AF i+ 1 + BF i -1 + C
gde su A, B i C funkcije diferencija w, a vrednosti na granicama Fi su poznate veliine.
U ++
U+
Dx
D ++
D+
U-
D-
w
x
U --
D --
Sl. B.5. Numeri~ka mre` a paraboli~kog koda
Poluintervali na granicama imaju specijalan tretman. Uvode se naime "klizne" vrednosti F2 i

FN+2 umesto stvarnih vrednosti na granicama F1 i FN+3 i na taj nain se obezbeuje kontinualan
profil zavisno promenljive u ovim podrujima i odgovarajui gradijent F na sredini graninog
poluintervala.
Glavni program orginalnog kompjuterskog programa se sastoji od dvanaest glava. U prvoj
glavi su definisani parametri koji predstavljaju programske instrukcije u vezi sa pojavom neloginih
vrednosti i zavretka raunanja. U drugoj glavi su definisani gustina mrene podele u poprenom
pravcu (N), zakon prostiranja mree (w(I)), poetni i krajnji korak kao i vrsta graninih povrina. U
treoj glavi su definisane zavisne varijable kao i broj jednaina. Zavisne varijable su odreene
parametrima I i J. Parametar I odreuje mesto na mrei, kome odreena vrednost zavisne varijable
pripada, dok je J redni broj varijable. Vrednost parametra J je jednaka nuli za aksijalnu brzinu pa je
ova varijabla odreena samo s jednim parametrom. êtvrta i peta glava odreuju materijalne
konstante i konstante turbulentnog modela, kao i poetne profile zavisnih varijabli neophodne za
poetak raunanja. [esta glava je predviena za opisivanja termodinamikih svojstava posmatranog
fenomena. U toku rada, za jedan komplet podataka ovih est glava se prolaze samo jedanput, a
nakon svakog koraka program se vraa na adresu odakle se poziva podprogram STRIDE (1).
Podprogram STRIDE predstavlja sutinu ovog metoda i on je nepromenjiv za sve jednaine
tipa graninog sloja sem za jednainu brzine u tangencijalnom pravcu, kada su potrebne izvesne
izmene s obzirom na nestandardan oblik ove jednaine. Ovaj podprogram je podeljen na tri dela s
obzirom da se tri puta poziva iz glavnog programa i u njemu se odreuju koeficijenti diferentnih
jednaina i izraunavaju vrednosti zavisnih varijabli u skladu s idejom o integraljenju po
elementarnim zapreminama. Iz STRIDE (2) se poziva podprogram WF za svaku zavisnu varijablu i
za svaku granicu posebno. Programske instrukcije u WF daju u pogodnom obliku za uvrtavanje u
diferentnu jednainu vrednosti uz granice faktora oblika profila ru(y), frikcionog faktora i smicajnih
napona ukoliko je brzina u pitanju i fluks svojstva F blizu granice izazvan nekim od specijalnih
efekata (dF) i koeficijent difuzionog transporta posmatrane varijable. Ove vrednosti se odreuju
iteracijom na osnovu definisanih graninih uslova. Nakon povratka iz STRIDE (1) vri se u sedmoj
glavi glavnog programa korekcija veliine narednog koraka i pada pritiska u zavisnosti od toga
kako je tano pogoena debljina graninog sloja u prethodnom koraku. U osmoj glavi se vri
regulacija longitudinalnih uslova u zavisnosti od naina definisanja graninih uslova preko fluksa
304
Dodatak B
kroz granicu ili veliine varijable na granici i u zavisnosti od razmene mase kroz granice. U devetoj
glavi pre nego to se pree na izraunavanje koeficijenta diferentne jednaine u STRIDE-u(3)
poziva se podprogram AUX u kome se vri izraunavanje turbulentne viskoznosti i izvornih
lanova. Ostale tri glave su ispunjene testiranjem da li je kraj numerike procedure, komandama u
vezi sa zavretkom programa i tabeliranjem.
PREGLED OZNAKA
A
A
a, A
[A]MN
b
B
B
Bm
B(x)
$ ( x)
B
C
Cp
CD
Cs, C2
C1-C6
Ce1,Ce2
Cj1,Cj2
CE
Cpp
Cm
Cm
Cij
Ci
dij
Dij
dp
D
D
Da
D
Dij
e
E
E
[m2]
[kg sec-1]
[J kg-1 K-1]
[-]
[-]
[-]
[-]
[-]
[-]
-1 -1
[J kg K ]
[-]
[-]
2
-2
[m sec ]
3
-3
[m m ]
[sec-1 ]
[sec-1 ]
[m]
[kg sec-1]
[m]
[-]
2
-1
[m sec ]
2
-3
[m sec ]
[J kg-1]
-1
[J kmol ]
[-]
- konvektivni koeficijent diferentne jednaine

- specifina toplota
- koeficijent otpora kretanju estisca
- koeficijenti naponskog modela turbulencije
- koeficijenti u jednainama za radijacioni fluks
- konstante u jednaini za e
- koficijenti u jednaini za varijansu stepena pomeanosti
- konstanta u modelu drobljenja vrtloga
- specifina toplota estica
- konstanta u izrazu za turbulentnu viskoznost
- konstanta k- l modela turbulencije
- unakrsni turbulentni naponi
- zapreminska koncentracija
- tenzor brzine deformacije
- tenzor deformacione brzine glavnog toka
- prenik estice
- difuzioni koeficijent diferentne jednaine
- prenik, irina toka
- Damkhler-ov broj
- difuzivnost
- difuzija turbulentnih napona
- specifina unutranja energija
- energija aktivacije
- konstanta u izrazu za logaritamsku raspodelu brzine
- naizmenini tenzor
E( i, t)
Fx,Fr,Fq
f
f
f
fUR
fp
g
G
G
G
gmgn ,
[m-3 sec-2]
- energetski spektar turbulencije
ijk
[kg sec-1]
[-]
[-]
[kg sec-1]
[-]
-2
[W m ]
-2
[m sec ]
-3
[N m ]
[-]
[-]
-3
[N m ]
-2
[m sec ]
2
[ m sek-3]
-2
-1
[kg m sek ]
-3
-1
[kg m sec ]
2
[m ]
- povrina
- koeficijent u Arrhenis-ovoj relaciji za brzinu reakcije
- koeficijenti diferentne jednaine
- matrica dimenzija MN
- koeficijent rasipanja zraenja unazad
- konstanta u logaritamskom zakonu rasporeda brzine
- koeficijent diferentne jednaine
- parametar burne reakcije na povrini estice
- funkcija gustine verovatnoe za varijablu x
- kontinualni deo funkcije gustine verovatnoe
- totalni fluks zraenja u x, r i q pravcu

- ubrzanje zapreminske sile
- jedinina zapreminska sila
- koeficijent rasipanja zraenja unapred
- podrelaksacioni faktor
- zapreminske sile na esticu
- gravitacija
- produkcija turbulentne kinetike energije
- maseni fluks
- specifini maseni protok
- direktne povrine razmene zraenja
305
Pregled oznaka
306
g m si
G mG n
G mS j
G nG m
GnGm
h, H
H
I, J
J
k
Kt,Ka,Ks
Kn,
kg, kc
k
k
ks
kr , kd
lm
l
lL
le
r
L ij ( r )
[m ]
- direktne povrine razmene zraenja
[m2]
- totalne povrine razmene zraenja
[m2]
- totalne povrine razmene zraenja
- usmerene povrine razmene zraenja
[m ]
2
- usmerene povrine razmene zraenja

- entalpija
- toplotni efekat hemijske reakcije
- intenzitet toplotne radijacije
- konvektivno/difuzioni fluks
- turbulentna kinetika energija
- totalni, apsorpcioni i koeficijent rasipanja zraenja
- konstanta ravnotee hemijske reakcije
- kinetika brzina gasifikacije i sagorevanja
- konstanta brzine hemijske reakcije
-1
-1
[kg kg sec ] - specifina brzina promene mase
[kg m-2sec-1] - kinetika brzina reakcije
-1
[m sec ]
- kinetika i difuziona brzina reakcije
[m]
- Prandtl-ova duina meanja
[m]
- duinski razmer turbulencije
[m]
- Lagrange-ev duinski razmer turbulencije
[m]
- disipaciona duina
[m ]
-1
[J kg ]
-1
[J kg ]
[W m-2]
-2
-1
[kg m sec ]
2
-2
[m sec ]
[m-1]
[-]
-1
[m sec ]
[m2 sec-2]
2
-2
- prostorna turbulentna korelacija
Lij
L
Le
mp
&p
m
[m sec ]
[m]
[-]
[kg]
-1
[kg sec ]
- Leonard-ovi naponi
- ekvivalentni put radijacionog zraka
- Lewis-ov broj
- masa estice
- maseni protok estica
&
m
MA
Nu
Nij, Np
& ij
N
p, P
Pr
Pe
Pn
qrg, qrp
q
Qa, Qs
Q
r
r
Re
Re l
R
[kg kg-1 sec-1]

-1
[kg Mol ]
[-]
[m-3]
-1
[sec ]
- brzina razmene mase

- molekularna masa komponente A
- Nuseltov broj
- koncentracija estica
- protok broja estica
[N m-2]
[-]
[-]
[-]
-2
[W m ]
-3
[W m ]
[-]
[W m-2]
[m]
[-]
-1
[kg sec ]
[-]
[-]
- trenutna i srednja vrednost statikog pritiska

- Prandtl-ov broj
- Peclet-ov broj
- fazna funkcija rasipanja zraenja
- radijacioni toplotni fluks za gasnu i vrstu fazu
- prostorna promena toplotnog fluksa
- sposobnost apsorbcije i rasipanja zraenja estica
- toplotni fluks, neto radijacioni fluks
- koordinata
- reflektivnost povrine
- brzina heterogene hemijske reakcije, brzina razmene mase
- Reynolds-ov broj
- lokalni turbulentni Reynolds-ov broj
[J Kmol-1K-1] - univerzalna gasna konstanta
Pregled oznaka
RLi(t)
r
R ij ( r )
307
- koeficijent vremenske turbulentne autokorelacije
- koeficijent prostorne turbulentne korelacije
[-]
[-]
- tenzor drugog reda
S
SF
S mp
[-]
- frikcioni faktor
- izvorni lan u jednaini za optu varijablu F
-3
-1
[kg m sec ] - izvor mase usled reakcija medju fazama
S Up
[N m-3]
h
p
-3
F
p
- izvor koliine kretanja usled meudejstva faza

- izvor usled razmene toplote izmedju gasa i estica
[W m ]
- izvor varijable F usled meudejstva faza
Sc
Sh
k
Sp
Sp e
sp
s
S
si s j
Si S j
[-]
[-]
-1
-3
[kg m sec ]
-1
[kg m sec-4]
2
[m ]
[-]
[m]
- Schmidt-ov broj
- Scherwood-ov broj
- izvor turbulentne kinetike energije usled prisustva estica
- izvor u jednaini za e zbog dejstva estica
- povrina estice
- koeficijent bonog rasipanja zraenja
- koordinata u pravcu radijacionog zraka
[ m-2]
- dirktne povrine razmene izmeu povrinskih zona
[ m-2]
- totalne povrine razmene izmeu povrinskih zona
Sij
t,T
T+
T,Tp
ij
U,V,W
u' i u' j
[N m ]
[K]
[-]
[K]
[N m-2]
-1
[m sec ]
2
-2
[m sec ]
- tenzor ukupnog napona

- temperatura
- bezdimenzionalna temperatura
- temperatura gasa i estica
- tenzor smicajnog napona
- osrednjene komponente brzina
- komponente Reynolds-ovih napona
u' i u' j u' k

u,v,w
u*,v*
u,v,w
U+
U
ui
[m sec ]
- trostruke korelacije fluktuirajuih komponenata brzine
u' i
vp
r
v
vw
V
W,w
x
XA
Xmol
y
y+
y
z, Z
Z
-2
-3
-1
[m sec ]
[m sec-1]
-1
[m sec ]
[-]
-1
[m sec ]
-1
[m sec ]
- fluktuacione brzine
- intenzitet turbulencije
- trenutne vrednosti brzine
- bezdimenzionalna brzina
- brzina smicanja
- submrene komponente brzine
[m sec ]
[m sec-1]
-1
[m sec ]
- prostorno osrednjene komponente brzine

- brzina estica
- vektor brzine
- dijada
[m3]
-1
[m sec ]
[m]
[kg kg-1]
-3
[Kmol m ]
[m]
[-]
-1
[kg Kmol ]
[kg kg-1]
[kg kg-1]
- zapremina
- obodna brzina
- koordinata
- koncentracija komponente A
- molarna koncentracija
- koordinata
- bezdimenzionalna koordinata
- molarna koncentracija
- maseni udeo hemijskih elemenata
- frakcioni udeo estica
-1
Pregled oznaka
308
a
a
a, b, g
b
g*
GF
Gp
dr
d
dij
e
ex
e
z
V
J
q
q
Q
h
i
r
k
l
l
l
L
m
n
n
x
xi
r
sF
s
s
t
tL
tl
tx
ij
j
F
Fij
Fm
u
u
Y
wi
W
W
-1
[m sec ]
[-]
[-]
- termalna difuzivnost
- parametar prekidnosti funkcije gustine verovatnoe
- koeficijenti naponskog modela turbulencije
- konzervativni skalar
-1
[kg kg ]
- maseni udeo sitnih turbulentnih struktura
- transportni koeficijent za varijablu F
2
-1
[m sec ]
- koeficijent difuzije estica
[m]
- debljina graninog sloja
- jedinini vektor
[-]
- Kroenecker-ov operator
[m2 sec-3]
- disipacija turbulentne kinetike energije
-1
-1
[kg kg sec ] - disipacija skalara X
[-]
- emisivnost
[-]
- stepen proreagovanosti
[-]
- varijansa stepena proreagovanosti
[-]
- stehiometrijski koeficijent
[-]
- zapreminski udeo gasne faze u meavini
[rad]
- ugao, koordinata
[-]
- parametar oslobaanja toplote
[m]
- duinski mikrorazmer Kolmogorov-a
[-]
- Von Karman-ova konstanta
[m-1 ]
- vektor talasnog broja
[W m-1K-1]
- termalna konduktivnost
[m]
- radijaciona talasna duina
[m]
- Taylor-ov mikro razmer turbulencije
[m]
- integralni razmer turbulencije
[kg m-1sec-1] - dinamika viskoznost
2
-1
[m sec ]
- kinematska viskoznost
[sec-1]
- frekvencija
-1
[kg kg ]
- stepen pomeanosti
[m]
- generalisana krivolinijska koordinata
-3
[kg m ]
- gustina
[-]
- Prandtl-Schmidt-ov broj varijable F
-2 -4
[W m K ]
- Stefan-Boltzmanova konstanta
- standardna devijacija
[sec]
- vreme, vremenski razmer Kolmogorov-a
[sec]
- Lagrange-ev integralni vremenski razmer
[sec]
- Taylor-ov vremenski mikrorazmer turbulencije
[sec]
- vremenski razmer skalarnog polja
[N m-2]
- tenzor napona
[-]
- varijansa stepena pomeanosti
- opta varijabla
2
-3
[m sec ]
- redistribucija izmeu komponenata turbulentnih napona
[-]
- parametar razmene mase
[m sec-1]
- Kolmogorov-ljev brzinski razmer
[kg kg-1]
- koncentracija volatila
1
-1
[kg sec ]
- von Mises- ova koordinata
[sec-1]
- turbulentna vrtlonost
[ste rad]
- prostorni ugao
-1
[rad sec ]
- ugaona brzina
Pregled oznaka
W0
&
w& , W
[-]
- albedo rasipanje zraenja
-3
-1
[kg m sec ] - brzina homogene hemijske reakcije
Indeksi
b
b, u
c
d
e
E
fu
g
gh
gc
h
in
i, j, k, l
i, j
k
L
m
out
ox
p
p,s
pr
r
s
st
t
T
u,v
z
+,,
~
<>
- crno telo
- sagorelo, nesagorelo
- sagorevanje
- difuzioni
- ravnoteno stanje
- Euler-ov
- gorivo
- gasifikacija
- gasifikacija vodenom parom
- gasifikacija ugljem dioksidom
- entalpija
- ulaz
- indeksi koordinatnih osa
- indeks pozicije i indeks dijametra estica
- konvekcija
- Lagrange-ev
- masa
- izlaz
- oksidans
- estica
- primarni, sekundarni
- produkti
- radijacioni
- povrina estica
- stehiometrijski
- turbulentni
- transponovani tenzor
- u brzina i v brzina
- zraenje
- smer unapred i smer unazad
- fluktuirajua komponenta
- po masi osrednjena vrednost
- fluktuirajua komponenta u odnosu na po masi osrednjenu vrednost
- globalna veliina
309
LITERATURA
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
10.
11.
12.
13.
14.
15.
16.
17.
18.
19.
20.
21.
22.
23.
24.
25.
26.
27.
28.
29.
30.
31.
310
Abramovi G. N.: "Teorija turbulentnih struji", Nauka, Moskva, 1984.

Adschiri T. and Furosawa T.: "Estimation of Dinamic Change in Gasification Rate of Char", I and II,
Chem. Eng. Science, Vol. 42, No 6, 1987.
Adzerikho K. S., Martynenko O. G. and Nogotov E. E.: "Numerical Solution of Radiative Heat
Transfer Processes in the Furnaces of Heat Generrating Sets", Forum on Mathematical Modeling of
Processes in Energy Systems, Sarajevo 1989.
Arhipov V. S., Smoljaninov S. I.: "Raset konstanti skorosti reakcii C+CO2 na osnove eksperimenta v
reaktore vitesnenija", Himija tverdogo topliva, No 1, 1983.
Bachal R. G., Landis F.: "The boundary layers velocity distribution in turbulent swirling pipe
flow", Trans. of ASME, December 1969.
Badzioch S. and Hawksley P.: "Kinetic of Thermal decompostiotion of Pulverized Coal Particles", Ind.
Eng. Chem. Process Des. Develop., Vol. 9, No 4, 1970.
Baki V."Istraìvanje strukture turbulentnog plamena primenom uslovnog odabiranja signala
Magistarski rad, Ma. fak., Beograd, (1997)
Batchelde H. R., Busche R. M., Armstrong W. P.: "Kinetics of Coal Gasification", Industrial and
Engineering Chemistry Vol 45, No 9, pp 1856 -1871, 1953.
Batchelor G.K.: The theory of Homogenous Turbulence, University Press, Cambridge, 1956.
Berlemomnt A., Picart A., Gousebet G.: "The code DISCO-2 for predicting the behaviour of diserete
particles in turbulent flow, and its comparasions against the code DISCO-1 and experiments"Third
Inter. Conf. on Numereal Methods in Laminar and Turbulent Flow, Seatle, USA, 1983.
Bestman A. R.: "Radiative Transfer to a Dusty Gas in a Vertical Chanel", Modell. Simul. Control, B.
ASME Press, Vol. 7, No2, 1986.
Bilger R. W., Combust. Sci. Technol., Vol 11, pp 215-217, 1975.
Bird R. B. et al.: "Transprot Phenomena", John Wiley & Sons Inc., London, 1960.
Blake et al.: "Numericla Simulation of Coal Gasification processes", 87th National Meeting of the
AIChE, Boston, 1979.
Blokh A. G.: "Heat Transfer in Steam Boiler Furnaces", Hemisphere Publishing, London, 1988.
Boll R.H."Particle Colection and Pressure Drop in Venturi Scrubers", Industrial Engineering Chemistry
Fundamentals, Vol. 12. No1. 1973.
Borghi R.: Turbulent Premixed Combustion, Combustion and Flame, Vol. 80, Numbers 3 and 4,
1990.
Bradshaw P. (red): "Turbulentnost" Mainostroenie, Moskva 1980.
Bradshaw P.: "An Introduction to Turbulence and its Measuerment" Perguman Press, Oxford, 1971.
Bray K. N. C, Libby P. A.:Recent development in the BML model of premixed turbulent
combustion in Libby P. A., Williams F. A.:Turbulent Reacting Flows, Academic Press, New
York, 1994.
Bray K. N. Libby P. A., Masuya G. and Moss J. B., Combust. Sci. Tecnol., Vol 25, PP. 127-140, 1981.
Brewster M. Q. and Tien C. L.: "Examination of the Two-Flux Model for Radiative Transfer in
Particular Systems", Int. J.Heat Mass Transfer, Vol. 25, No 12, 1982.
Bueters K. A., Cogoli J. G., Habelt W. W.: "Performance Prediction of Tangentially Fired Utility
Furnaces by Computer Model", 15th Symposium on Combustion, The Combustion Institute,
Pittsburgh, PA, 1974.
Byggstoyl S. and Magnussen B.F., Proceedings of the IVth Symposium on Turbulent shear flows,
Karlsruhe, Sept. 1983. pp. 10.32-10.38
Chang I.: "One and Two Phase Nozzle Flows", AIAA Journal, Vol. 18 No12., 1980.
Chen P. P. and Crowe C. T.: "On the Monte Carlo method for modelling particle dispersion in
turbulence", Mech. Eng: Dept., Washington State Univ.Pullman, 1984.
Chu C. M. and Churchill S. W.: "Numerical Solution of Problems in Multiple Scattering of
Electromagnetic Radiation", J. Phis. Chem.,Vol. 59, pp. 855-863, 1955.
Chuguang Z., Jianwic V. and Dajiang Y.: "Mathematical Modelling of Density Fluctuation and its
Significance in Combustion", Forum on Malhematical Modelling and Computer Simulation of
Processes in Energy Systems; Sarajevo 1989.
Chung J. N. and Olafson S. I.: "Two-phase droplet flow convective and radiative heat transfer", Int. J.
Heat Mass Transfer, Vol.27, No 6, 1984.
Churchil S. W.: "Viscous Flows", Butterworths Publishers, Boston, 1988.
Clausen P. D., Koh S. G., Wood D. H..:"Measurements of swirling turbulent boundary layer
developing in conical diffusers", Exp. Thermal and Fluid Science, 6, 39, 1993.
Literatura
311
o
32. Cliff D. I. et al. : "Products from rapid heating of a brown coal in the temperature range 400-2300 C",
Fuel, Vol. 63, March, 1984.
33. Cooper B.R. and Cooper R.: "The Science and Technology of Coal Utilization", Pllenum Press. New
York, 1984.
34. Crelling C. J., Skorupska N. M. and March H.: "Reactivity of Coal Materials and Lithotipes", Fuel No
65, 1988.
35. Crowe C. T. and Pratt D. T.: "Analysis of the Flow Field in Cyclone Separators", Computers and
Fluids, Vol.2. 1974.
36. Crowe C. T., Sharma M. P., Stock D. E.: "The Particle-Source-in-Cell (PSI-Cell) Model for GasDroplet Flows", J. Fluids Engineering, 99, 2.1977.
37. Crowe C. T.:The State of the Art in the Development of Numerical Models for Dispersed Phase
Flows, Proc. of The Intern. Conf. on Multiphase Flows 91-Tsukuba, Tsukuba, Japan, Vol 3, pp. 4960, 1991.
38. Crowe C. T.: "On Modeling Spray Air Contact in Spray Drying Sysitems", in Advances in Drying,
Hemisdphere Publ. 1980.
39. De Groot W. F. and Richards G. N.: "Relative Rates od Carobn Gasification in Oxygen, Steam and
Carbon Dioxide", Carbon, Vol. 27. No2, 1989.
40. De Marco A. G., Lockwood F. C.: "A New Flux Model for the Calculation of Radiation in Furnaces", La
Rivista del Combustibili, Vol. XXIX, fasc. 5-6, 1985.
41. Dible R. W.:Second order closure for turbulent nonpremixed flames, 21st Symp. on Combustion ,
The Combustion Institute, Pitsburgh, pp 1329-1340, 1986.
42. Durst F., Launder D. E., Schmidt E. W.,Whitlaw J.H. (edit): "Turbulent Shear Flows", Springer-Verlag,
Berlin, 1979.
43. Durst F., Milojevi D., B.Schonung: "Eulerian and Lagranfian predictions paticulate two-phase flows: a
numerical study", Appl. Math. Modeling, Vol.8, 1984.
44. Dvorstov V. N. and Shikov V. K.: "Numerical Modeling of Radiative-Convective Heat Transfer in Gas
Trains of MHD Generators", Forum on Mathematiacal Modelling of Processes in Energy Systems,
Sarajevo 1989.
45. Edwards D. K.: "Radiation Heat Transfer Notes", Hemisphere publishing, New York 1981.
46. Elghobashi S. E. and Abou-Arab T. W.: "A Two-Equation Turublence Model for Two-Phase Flows",
Phys. Fluids 26 (4)., 1983.
47. Essenigh R.H., Suuberg E. M., Proceeding of the NATO Advanced Research Workshop on
Fundamental of the Physical Chemistry of Pulverized Coal Combustions, Les Ares, 1986.
48. Field M.A.: "Rate of Combustion of Size-Graded Fractions of Char from Low-Rank coal Between
o
o
1200 K and 2000 K, Combust. Flame 13, 1969.
49. Freund H.: "Kinetics of carbon gasification by CO2, Fuel, Vol. 64, May 1985.
50. Frienlander S. K., Johnstone F. H.: "Deposition of Suspended Particles from Turbulent Gas Streams"
Ind. Engug Chem, Vol. 49, 1957.
51. Gibson M.M. and Morgan B.B.: "Mathematical model of combustion of solid particles in turbulent
stream with recirculation" Jorunal of the Institute of Fuel; [517], 1970.
52. Gibson M.M., Launder B.E.: "Ground effects on pressure fluctuations in the atmospheric boundary
layer" J. Fluid Mech. Vol.86, part 3, pp 491-511, 1978.
53. Golovina E.S.: "Viskotemperaturnoe gorenie i gasifikacija ugleroda", Energoato izdat, Moskva, 1983.
54. Goodvin D. G. and Mitcher M.: "Fly Ach Radiative Propertics and Effects on Radiative Heat Transfer
in Coal-Fied Systems", Int. J. Heat Mass Transfer, Vol. 32, No 4, 1989.
55. Gordon S. and Mc Bride B.:Computer Program for Calculation of Chemical Equilibrium
Compositions, NASA SP-273, 1971.
56. Gore R. A. and Crowe C. T.: "Effect of Particle Size on Modulating Turbulent Intensity", Int. J.
Multiphase Flow, Vol.15., No2, 1989.
57. Gosman A.D. et al.: "Heat and Mass Transfer in Recirculating Flows", Academic Press, London 1969.
58. Gosman A. D. and Ioanides E.: "Aspects of Computer Simulation of Liqued-Fueled Combustors", J.
Energy Vol. 7, No 6, 1983.
59. Gosman A. D. and Lockwood F. C.: "Incorporation of Flux Model for Radiation into Finite Diference
Procedure for Furnace Calculations", Fourteenth Symposium on Combustion, Pitsburgh, 1973.
60. Gosman A. D., and Pun W. M.: Lecture Notes for Course Entitled "Caclulation of Recirculating
Flows", Imp. College, London, 1973.
61. Gosman A. D., Lockwood E. C., and Salloja A. P.:The Prediction of Cylindrical Furnaces
Gaseous Fueled with Premixed and Diffusion Burners, 17th Symposium (International) on
Combustion, The Combustion Institute, Pittsburgh, 1978.
312
Literatura
62. Gray D., Gogoli J. G. and Essenhigh K. H.: "Problems in Pulverized Coal and Char Combustion",
Adv. Chem. Ser. 131. No 6, Amer. Chem .Society, Washington (DC), 1976.
63. Grotzbach G.: "Numerical Investigation of Radial Mixing Capabilities in Strongly Buoyancy Influenced
Vertical Turbulent Channel Flows", Nuclear Engineering, 54, pp 49-66, Amsterdam, 1979.
64. Grotzbach G.: "Spatial Resolution Requirements for Direct Numerical Simulation of the RayleghBennard Convection", J.of Computational Physics, Vol 49, No2, 1983.
65. Gutmark E. and Wygnanski I.: "The Planar Turbulent Jet", J.Fluid Mech. 73, 1976.
66. Hampartsoumian E., Pourkashanian M. and Williams A.: "Combustion rates of Char and
Carbonaceus residues" J. of Institute of Energy, March 1989.
67. Hanjali K. and Launder B. E.: "Contribution towards a Reynolds-stress closure for lowReynolds-number turbulence", J. Fluid Mech., No 52, pp. 609-638, 1976.
68. Hanjali K., Ivanovi M., Ljuboja M., Rianovi M., Sijeri M., Stoi N., Vujovi V.: Seminar
"Proraunavanje kompleksnih turbulentnih tokova". - Mainski fakultet, Sarajevo, 1980.
69. Hanjali K., Launder B.E.: "Fully - developed asymmetric flow in a plane channel", J. Fluid Mech. Vol.
51, port 2, 301, 1972.
70. Hanjali K., Launder B. E.: "A Reynolds stress model and its application to thin shear flows", J.Fluid
Mech. Mech. Vol. 52., pt4, 609, 1972.
71. Hanjali K., Launder B. E.: "Contribution towards a Raynolds-stress closure for low-Reynolds number
turbulentce", J.Fluid Mech. Vol 74. pat. 4, pp 593-638, 1976.
72. Hanjali K., Launder B.E., Schiestel R.: Multiple-time scale concept on turublence modelling, 2nd
Symp. on turblent shear flows, London 1980.
73. Hanjali K., Sijeri M., Crowe C. T., Wojcicki S.: "Analysis of Two-Stream Direct Coal Gasification
System", Technical Meeting: Advances in Combustion Research, pp. 220-226, San Antonio, USA,
1985.
74. Hanjali K., Sijeri M., Crowe C. T., Wojcicki S.: "Modeling of High Temperature Coal Gasification
Process in a Two Stream Reactor", The Third Chemical Congress of North America, Sympoaium on
Mathematical Simulation of Coal Conversion Processes, pp. 138-144, Toronto, 1988.
75. Hanjali K., Sijeri M.: "Mathematical model of simultaneous co-curent coal combustion and
gasification ", Proceeding of the 5th International Symposium "Refined Flow Modelling and Turbulence
Meassuerments", Paris, Presses de l'ecole nationale des Ponts et shausses, 1993,pp 433-440.
76. Hanjali K., Sijeri M.; "Application of Computer Simulation in Design Study of a New Concept of
Pulverized Coal Gasification, Part I. Rationale of the Concept and model of Hydrodynamic and Heat
Transfer in the Reactor", Combustion Science and Technology Vol. 97, 4-6, pp.331-350, 1994.
77. Hanjali K., Vujovi V., Ivanovi M.: "Modeliranje uzgonskih efekata u turbulentnim smiuim
tokovima sa suspendovanim esticama" Zbornik radova ANU BiH, Sarajevo, 1977.
78. Hanjali K.: "Two-dimensional asymmetric turbulent flow in ducts", Ph. D. Thesis, Univ. of London,
1970.
79. Hanjali K.: Modeliranje turbulentnih transportnih procesa, ANU BiH, Odeljenje tehnikih nauka,
Zbornik radova, Knjiga 13, Sarajevo, 1984.
80. Harlow F. H. and .Amsden A. A.: "Numerical Calculation of Multiphase Fluid Flow", Journal of
Computational Physics 17, 19-52 (1975).
81. Haward-Smith J., Werner G. J.:"Coal Conversion Technology", Noyes Data Corporation, London,
1976.
82. Heisenbeeg W.: "Zur Statistichen Theorie der Turbulenz", Max Plank Institute, Gottingen, 1946.
83. Hetsroni G.: "Particles Turbulence Interaction", Int. J. Multiphase Flow, Vol.15, No5, 1989.
84. Hinze J. O.: "Turbulence", Mc Graw-Hill Book Company Ing., 1959.
85. Hinze J. O.: "Turbulent Fluid and Particle Interaction", Progress in Heat and Mass Transfer, Vol. 6.,
Pergamon Press, 1972.
86. Hjelmfelt A. T. and Mockros L. F.: "Motion of Discrete Particles in a Turbulent Fluid", Appl. Sci. Res. ,
Vol. 16, 1966.
87. Hottel C. H. and Sarafim F. A.: "Radiative Transfer, McGraw Hill, New York, 1967.
88. Hottel H. C. and Cohen E. C.: "Radiant Heat Exchange in a Gas-Filled Enclosure: Allowance for
Nonuniformity of Gas Temperature", A.I.Ch.E. Journal, Vol 4, No 1, March, 1958.
89. Hutchinson P., Khalil E. E., Whitelaw J. H., Wigley G.: "The Calculation of Furnace-Flow Properties
and Their Experimental Verification", J. Heat Transfer, 98, May 1976.
90. Irino M. et. al.: "Numerical Approach for Coal-Fired MHD Combustor", Ninth Intern. conf. on MHD
Electical Power Generation, Tsukubu, 1986.
91. Irvine T. F., Hartente J. P.: "Advances in Heat Transfer", Academic Press, New York, 1966.
Literatura
313
92. Issa R. I. and Oliveira P. J.: Numerical Prediction of Turbulent Dispersion in Two-Phase Flows ,
Proc. of First Int. Symp. on Two-Phase Flow Modelling and Experimentation, pp 421-428, Rome,
1995.
93. Ivanovi M., Neuman S., Sijeri M.: "Modelirovanie perenosa impulsa energii i masi v ciklonnom
reaktore". Nauno tehnieskoe soveanie: Metodi raseta vihrevih geterogenih tokov s hemiesgim
reagovaniem sred i metodi raseta svoistov produktov sgorania, str. 41-49, Moskva, maj 1986.
94. Jakirli S.: "Doprinos razvoju diferencijalnog naponskog modela turbulencije ", Magistarski rad,
Ma.fakultet, Sarajevo, 1991.
95. Jang D.S., Acharya S.: "Improved Modeling of Pulverized Coal Combustion in a Furnace", Journal of
Energy Resources Technology, Transactions of the ASME, Vol.110, June 1988.
96. Jensen D. E. et al.: "Computation of Structure of Flames with Recirculating Flow and Radial Pressure
Gradients", Combustion and Flame No34, 1979.
97. Johanson J. L.: "Fundamentals of Coal Gasification", pp. 1585-86 in Chemistry of Coal Utilization,
John Willey Co., New York, 1981.
98. Johnson B. V., Benett J. C.: Mass and Momentum Turbulent Transport Experiments with
Confined Coaxial Jets, Fourth Symposium on Turbulemt Shear Flows, pp 3.8-3.13, Karlsruhe,
1983.
99. Jones W. P and Launder B. E.:"Application of the Energy-Dissipation Model of Turbulence to
the Calculation of the Flow Near a Spinning Disc", Letters in Heat Mass Transfer, Vol 1, pp.
131-138, 1974.
100. Jones W. P. and Musonge P., Phys. Fluids, Vol 31, pp. 3589-3604, 1988.
101. Jones W. P. et al.: "A Comparision Between Predicted and Measured Species Concentrations and
Velocitits in a Research Combustor", Imperial College, London, 1977.
102. Jones W. P.: Models for Turbulent Flows with Variable Density and combustion - Method for
Turbulent Flows (Ed. W. Kollman), pp.380-421, 1980.
103. Jones W. P.: Chapter VI in Libby P. A., Williams F. A.:Turbulent Reacting Flows, Academic
Press, New York, 1994.
104. Kar H.: Isledovanie gazifikaciji i szigania burogo uglja "Zenica", Politechnika Wroclawska, 1986.
105. Kasaoka S., Sakata Y., Tong C.: "Kinetic evaluation of the ractivity of various coal chars for
gasification with carbon dioxide in comparasion with steam", Intern. Chem. Engineering, Vol. 25. No
1., 1985.
106. Khalil E. E., Spalding D. B., Whitelaw J. H.: "The Calculation of Local Flow Properties in Twodimensional Furnaces", Int. J. Heat Mass Transfer, Vol. 18, 1975.
107. Khalil E. E.: "Assessment of Numerical Computation of Flow Properties in an Axi-Symmetric
Reversed Flow Furnace", Appl. Math. Modeling. Vol.3, 1979.
108. Khalil E. E.: "Modeling of Furnaces and Combustors", Abacus Press 1982.
109. Kim J., Moin P., Moser R., :"Turublene statistics in fully developed channel flow at low Reynolds
number", J. Fluid Mech. Vol. 177, pp 133-186, 1987.
110. Kodama S. et al.:Numerical simulation of Two-Phase Natural Circulation Induced by Bubble Plume,
Proc. of First Int. Symp. on Two-Phase Flow Modelling and Experimentation, pp 117-124, Rome,
1995.
111. Koosinlin M. L., Lockwood F. C.: "The prediction of axisymetrical turbulent boundary layers",
Imperial College, London, 1973.
112. Kostamis R., Richards C. W. and Markatos C.: "Numerical Simulation of Two-Phase Flow with
Chemical Reaction and Radiation", Physico Chemical Hydrodynamics, Vol. 9 No 1/2, 1987.
113. Kuo Kenneth Kuan-yun: Principles of Combustion, John Wiley & Sons, New York, 1986.
114. Kyldd P. H.: "Integrated Gasification Gas Turbine Cycles", Chem. Eng. Prog. March 1975.
115. Lai Y. G. and So r. M. C. :"On near wall turbulent flow modelling", J. fluid Mech., Vol. 221, pp
641-673, 1990.
116. Langevian C. and Lo S.: "Particle Deposition in Anular Dispersed Two-phase Flow" Imperial College,
London, 1982.
117. Larsen M. E., Howell J. K.: "The Exchange Factor Method: An Alternative Basis for Zonal
Analysis of Radiating Enclosures", Transactions of ASME, J.Heat Transfer, Vol 107, November
1985.
118. Laufer J.:"The structure of turbulence in fully developed pipe flow", Naca Rep. 1174, 1954.
119. Launder B. E. and Spalding D. B.:"Mathematical models of turbulence, Academic Press, London
1972.
120. Launder B. E..: Ch. 6. in Turbulence (ed. Bradshaw P.), Springen-Verlag, Berlin, 1978.
121. Launder B. E.: "Seeond-moment closure: methodology and practise", In Colection de la
Direction des Etides et Recherches dElectricite de France, Paris, 1984.
314
Literatura
122. Launder B.E., Reece G.J. and Rodi W: "Progress in the development of a Reynolds-stress turbulence
closure", J.Fluid Mech. vol. 68, part 3, pp 537-566, 1975.
123. Launder B.E., Shima N.: "Second-Moment Closure for the Near-Wall Sublayer: Development and
Application, AIAA Journal, Vol. 27., No 10, pp 1313-1325, 1989.
124. Launder B.E., Tselepidakis D.P.: "Contribution to the Second Moment Modelling of Sublayer
Turbulent Transport", Proc. Z.Zari Memorial Conf. on Wall Turublence, Dubrovnik, 1988.
125. Laws E. M., Lim E. H., Livesay J. L.: "Turbulent Pipe Flows in Development and Decay", 2 nd
Simposium on Turbulent Shear Flows, London; 1974.
126. Lee J. S. and Humphrey A. C.: "Radiative-Convective Heat Transfer in Dilute Particle-Laden Chanel
Flows", Physico Chemical Hydrodynamics, Vol. 7. No 516. 1986.
127. Lee N. and Dukler A. E.: "Lagrangian Simulation of Dispersion in Turbulent Shear Flow with in Hybrid
Computer", AIChE Journal (Vol.22. No 3) 1976.
128. Lee N.and Dukler A.E.: "A.Stochastic Model for Turbulent Diffusion of Particles or Drops", AIChE
Journal (Vol.27. No 4) 1981.
129. Lee S. Angus J.C., Edwards R.V. and Gardner N.C.: "Noncatalitic Coal Char Gasification" AIChE
Journal (Vol.30, No4), 1984.
130. Lee S. L. and Durst F.: "On the Motion of Particles in Turbulent Duct Flows", Int. J. of Multiphase
Flow, N.8, 1982.
131. Lee S. L. and Wiesler A.: "Theory on Transverce Migration of Particles in a Two-Phase Suspension
Flow Due to Turbulent Diffusion" Int. J. Multiphase Flow" Vol. 13 No1, 1987.
132. Leondard A.: "On the energy cascade in large eddy simulations of turbulent fluid flows", Adv.
Geophys. 18A,237, 1973.
133. Leschziner M.A., "Seeond-Moment Closure for Complex Flows", Muthematical Modeling and
Computer Simulations of Process in Energy Systems, (Edit. K.Hanjali), Hemisphere Publishing
Corporation, pp 65-91, 1990.
134. Libby P. A. and Williams F. A. (red): "Turbulentnie teenija reagirujuih gazov", "Mir", Moskva, 1983.
135. Libby P. A., Williams F. A.:Turbulent Reacting Flows, Academic Press, New York, 1994.
136. Lilly G.P.: "Efect of Particle Size on Particle Eddy Diffusivity", Ind. Eng. Chem. Fundam., Vol. 12,
No3, 1973.
137. Lockwood F. C. and Stolakis P.: "Assessment of Two Turbulence Models for Turbulent Round
Diffusion Jets with Combustion", Fourth Symposium on Turbulent Shear Flows, Karlsruhe,
Germany, 1983.
138. Lockwood F. C. and Syed S. A.: "Consideration of the Problem of Combustion Modelling for
Engineering Application", Combustion Science and Technology, Vol. 19, 1979.
139. Lockwood F. C., Salooja A. P. and Syed: "A prediction Method for Coal Fierd Furnaces", Combustion
and Flame, 42, 1981.
140. Lowe A., Wall T. F., Mc Stewart I.: "A Zoned Heat Transfer Model of a Large Tangentially Fired
Pulverized Coal Boiler", 15th Symposium on Combustion, The Combustion Institute, Pittsburgh,
PA, 1974.
141. Lowe A., Wall T. F., Mc. Stewart I.: "Combustion Kinetics in the Modeling of Large, Pulverized
Fuel Furnaces: A Numerical Experiment in Sensitivity, "AICHE Journal (Vol 23, No4), July,
1977.
142. Lowry H.H.: "Chemistry of coal utilization", John Willey Sons, Inc. 1945.
143. Matovi M., Oka S., Durst F.: "Strukture of the Mean Velocity and Turbulence in the Premixed
Axisymetrical Acetylene Flames", Journal of Fluids Engineering, Vol 116, pp 631-642, 1994.
144. Makgirk J., Rodi W.: "Raschet trehmernyh turbulentnyh struy", "Turbulentnye sdvigovye
techeniya", Mashinostroenie, Moskva, 1982.
145. Mc Cormack P.D. and Crane L.: "Physical Fluid Dynamics", Academic Press, New York, 1973.
146. Mc Neil D.: "High Temperature Coal Char", in "Chemistry of Coal Utilization", John Witley Co., New
York 1981.
147. Melville M.K., Bray K.N.C. : "The Two-Phase Turbulent Jet", Int J. Heat Mass Transfer, Vol.22, 1979.
148. Melville W. K., Bray K. N. C.: "A Model of Two-Phase Turbulent Jet", Int. J.Heat Mass Transfer, Vol.
22.1979.
149. Mengus M. P. and Viskanta R.: "Radiative Transfer in Axisymetric Finite Cylindrical Euclosures", J. of
Heat Transfer, Vol. 108, May, 1986.
150. Michaelides E. E.: "A model for the flow of solid particles in gases", Int. J. Multiphase Flow, Vol. 10.
No.1, 1984.
151. Migdal D. and Agosta V.D.: "A Source Flow Model for Continuum Gas-Particle Flows", Trans. ASME,
J. Appl. Mech. Vol 34E, NO4. 1967.
Literatura
315
152. Milojevi D.: "Dvodimenzionalno turbulentno strujanje fluida i estica" Doktorska disertacija, Mainski
fakultet Beograd, 1986.
nd
153. Minier J. P. and Pozorski J. :Propositions for a PDF model Based on Fluid Particle Acceleration, 2
Int. Symposium on Turbulence, Heat and Mass Transfer, Delft, Holand, 1997.
154. Mitrovi M., Petkovi D. :"Quality of Yugoslav Lignite and their Convenience for Gas Production",
Symposium Coal Technology, Belgrade, 1981.
155. Modest M. F. and Azad F. H.: "The Influence and Treatment of Mie-Anisotropic Seattering in
Radiative Heat Transfer", Transactions of the ASME, J.of Heat Transfer, Vol. 102, Februar 1980.
156. Munhlen H.. J., van Heek K. H. and Junigen H.: "Kinetic studies of steam gasification of char in the
presence of H2, CO2 and CO" Fuel, Vol. 64. July 1985.
157. Naguib A. S.:The Prediction of Axisymetric Free Jet, Turbulent Reacting Flows, Ph.D. Thessis,
London University, 1975.
158. Nemoda S.:Procesi u turbulentnoj vihornoj komori sagorevanja, Doktorska disertacija , Ma. fakultet,
Beograd, 1997.
159. Nikitin I.K.: "Slo`nie turbulentnie teenija i processi teplomassoperenosa", Naukova dumka, Kiev,
1980.
160. Nikuradse J.:"Gesetzmassigeit der turbulenten Stromung in glatten Rohren", Forschg. Arb.
Ing.Wes. No 356, 1932.
161. Noble J. J.:"The Zone Method: Explicit Relations for Total Exchange Areas", Int.J. Heat Mass
Trans., Vol18, 1975.
162. Ormansey A. and Martinon J.: "Prediction of Particle Dispersion in Turbulent Flows" Physico
Chemical Hydrodiynamics, Vol. 5, No3/3, 1984.
163. Pantankar S. V., Spalding D. B.: "Heat and Mass Transfer in Boundary Layers", Intertext Books,
London 1970.
164. Patankar S. V.: "Numerical Heat and Fluid Flow", Hemisphere Publishing Corp,, New York, 1980.
165. Patel V. C., Rodi W., Scheuerer C.:"Turbulence models for near-wall and low-Reynolds-number
flows", AIAA J. No 23,pp.1308-1319, 1985.
166. Peri M.: A Finte Volume Method for Prediction of Three-Dimensional Fluid Flow in Complex
Ducts, Ph. D. Thesis, Univ. of London, 1985.
167. Peyret R. (edit): "Handbook of Computational Fluid Mechanics", Academic Press, London, 1996.
168. Phnoc T. and Durbetaki P.: "Heat and mass transfer analysis of a coal particle undergoing pyrolysis",
Int. J. Heat Mass Transfer, Vol. 30, NO 11, 1987.
169. Pope S. B.:PDF Methods for Turbulent Reactive Flows, Prog. Energy Combust., Sci., Vol. 11,
pp. 119-192, 1985.
170. Pratt D. T. and Wormeck J.: Computer Program for Calculation of Combustion Reaction Equilibrium
and Kinetics in Laminar or Turbulent Flow, Report WSU-TEL-76-1, Washington State University,
1976.
171. Probstein F., Hicks R.E.: "Synthetic Fuels", Mc Craw-Hill Book Co. New York, 1982.
172. Radovanovi P. i dr.: "Analiza ostvarivanja projektnih parametara i uticaj utvrenih realnih
radnih parametara grejnih povrina kotla 230 MW TE "KAKANJ" na eksploatacioni vek
postrojenja, IBK-ITE-752, Vina, 1988.
173. Rama Prasad V.R.: "Coal Gas Based Facility for MHD Energy Conversion Studies in India", Eighth
International Conference on MHD Electrical Power Generation, Moscow, 1983.
174. Rao G. V. S., Arunachalam S. A. and Vantakaraman K.: "Coal particle Behaviour in MHD
Combusfors", Ninth Intern. Conference on MHD Eleetrical Power Generation, Tsukuba, 1986.
175. Rasmussen N. B. K., Jensen P. T. and Hadvig S.: "Numerical Integration Method of Radiative
Exchange", Int. J.Heat Mass Transfer, Vol. 32, 1989.
176. Rayan M. S.: "Influence of Solid Particles in Suspension on Some Turbulent Charasteristics" in
Multiphase Transport, Vol. 4., Mc Grow-Hill, 1978.
177. Repi B., Saljnikov A., Jovanovi Lj.: "Odredjivanje parametara kinetike sagorevanja ugljenog
praha,", VIII Jugoslovenski Simpozijum termiara, Neum, 1990.
178. Reynolds A.J.: "The predicstion of turbulent Prandtl and Shmidt numbers", Int. J.Heat and Mass
Transffer Vol.18, 1975.
179. Rianovi M.: "Hidrodinamika", Gradjevinski fakultet, Sarajevo, 1972.
180. Richter W. and Quack R.: "A Mathematiacal Model of a Low-Volatile Pulverized Fuel Flame", Heat
Transfer in Flames, 1974.
181. Richter W.: "Prediction of Heat and Mass Transfer in Pulverized Fuel Furnace", Letters in Heat and
Mass Transfer, Vol.1, 1974.
182. Rodi W.: "A new algebraic relations for calculating the Reynolds stresses", ZAMM 56, T219, 1976.
316
Literatura
183. Rodi W.: "The Prediction of Free Turbulent Boundary Layers by Use of a Two-Equation Model of
Turbulence", Ph. D.Thesis, University of London, 1972.
184. Rotta J.C.: "Statistiche Theorie Nichthomogener Turbulenz", Z.Phys. Vol. 129, 547, 1951.
185. Rudo K., Tanaguchi H., Nayasaka H., Yang W. J. and Hispaka S.: "Heat Transfer Analyses in
Radiaating Gas Solid Particle Suspesion by Monte Carlo Method", Intern. Conference on MHD
Generation, Tsukuba, 1986.
186. Sagara K.: "Exact Turbulence Correction to Arrhenius Law in the Asymptotic Limit of High Activation
Energy", Combustion Science and Technology, Vol.21, 1980.
187. Sakalus E.: "Zgazowanie pylu weglowego w parze wodnej", BP i RI Prosynchem, Gliwice, 1982.
188. Salooja A. P.: "Mathematical Modelling and Experimental Studies in Axisymmetrical Combustors",
D.Ph. Thesis, University of London, 1978.
189. Sanyder W. H. and Limley J. L.: "Some Measurements of Particle Velocity Autocorelation Functions
in Turbulent Flow", J. Fluid. mech., Vol. 48., 1971.
190. Schildknecht M. , Miller J.A., Meier G.E.A.: "The influence of suction on the structure of turbulence in
fully developed pipe flow", J.Fluid Mech. vol. 90, part 1, pp 67-107, 1979.
191. Schlichting H.: Boundary Layer Theory, Mc Graw-Hill Book, Co. Inc., New York, 1979.
192. Schumann V.: "Subgrid Scale Model for Finite Difference Simulation of Turbulent Flows in Plane
Channels and Annuli", J. of Computatinal Physics, Vol 18, No 4, pp 376-403, 1975.
193. Scott G. J. Rask D. R.: "Turbulent viscositis for swirling flow in a stationary annulus ", Journal of
Fluids Engineering, Decemb. 1973.
194. Selcuk N. and Sidel R. G.: "Two-Flux Speherical Harmonic Modelling of Two-Dimensional Radiative
Transfer in Furnaces", Int. J. Heat Mass Transfer, Vol.19, 1976.
195. Selcuk N., Siddal R. G. and Beer J. M.: "A Comparision of Mathematical Models of a LargeScale
Experimental Furnace", Sixteenth Symposium on Combustion, The Combustion Institute, Pittsburgh
(Pa) 1976.
196. Serag Edin M. A., Spalding D. B.: "Computations of Three Dimensional Gas-Turbine Combustion
Chamber Flows", Transactions of the ASME; Vol. 101. July 1979.
197. Sexena S. C.: "Devolatilization and Combustion Characteristics of Coal Particles", Prog. Energy.
Combust. Sci., Vol. 16, 1990.
198. Shima N.: "Reynolds -stress model for near-wall and low-Reynolds-number region", J. Fluids
Engng 110, pp 38-44,1988
199. Shobosky M. S.and Ismail I. A.: "Thermphoretic Deposition of Aerosol Particles from Turbulent Gas
Streams", in Multiphase Transport, Vol.4, Mc Grow Hill 1978.
200. Shuen J. S., Chen L. D. and Feath G. M.: "Evaluation of Stohostic Model of Particle Dispersion in a
Turbulent Round Jet" AIChE Jorunal vol. 29, No1, 1983.
201. Siddall R. G. and Selcuk N.: "Two-Flux Modelling of Two-Dimensional Radiative Transfer in AxiSymmetrical Furnaces" Journal of the Institute of Fuel, March 1976.
202. Siddall R.G.: "Flux Methods for the Analysis of Radiant Heat Transfer" Forth Symp. on Flames and
Industry, London, 1972.
203. Siegel R., Howel J.: "Teploobmen izlucheniem", "Mir", Moskva, 1975.
204. Sijeri M. and Hanjali K.: "Feasibility Study of a New High-Temperature Pulverized Coal -Steam
Gasification by Means of Computer Simulation", Mathematical Modelling and Computer Simulation of
Processes in Energy Systems, Hemisphere Publishing Corporation, pp. 565-57., New York, 1990.
205. Sijeri M. and Nemoda S.: Swirl Flow Simulation by Means of Reynolds Stress Turbulent
Modeling, Eleventh Symposium on Turbulent Shear Flow, Volume 3, pp. P3-41P3-46,
Grenoble, France, 1997.
206. Sijeri M., @ivkovi , Oka S.: "The Comparasion of Stochastic and Diffusion Models of Dispersed
Phase in Two-Phase Flows", International Symposium on Two-Phase Modeling and Experimentation,
Rome, Italy, October 9-11, pp. 375-383, 1995
207. Sijeri M., Hanjali K., "Application of Computer Simulation in Design Study of a New Concept
of Pulverized Coal Gasification, Part II. Model of Coal Reactions and Discussion of Rasults",
Combustion Science and Technology Vol. 97, 4-6, pp.351-375, 1994.
208. Sijeri M., Nemoda S, Oka S., Baki V: Eddy Dissipation Concept in Jet Flame Modelling,
Russian Journal of Engineering of Thermophysics, Vol. 6, No. 2, pp. 245-284, 1996.
209. Sijeri M., Nemoda S., Baki V.: Modeling of Turbulent Premixed Jet Flame By Means of
Second Order Closure, 2nd Int. Symposium on Turbulence, Heat and Mass Transfer,
K.Hanjali, T.W.J. Peeters (Editors), Delft University Press, The Netherlands, pp 729 - 738,
1997.
Literatura
317
210. Sijeri M., Nemoda S., Crnomarkovi N.: Analysis of Coal Gasification in Hydrogen Swirl Flame by
Means of Mathematical Modelling, Advanced Concepts and Techniques in Thermal Modelling,
EUROTHERM Seminar No.53, Mons, Belgium, 1997.
211. Sijeri M., Nemoda S., Saljnikov A.: "Modelling of Pulverized Coal Gasification in Hydrogen
Swirl Flame", Heat/Mass Transfer MIF-96, III Minsk International Forum, Tom III, pp. 154-161,
Minsk, Ukraina, 1996.
212. Sijeri M., Nemoda S.:"Zonal Numerical Simulation of Heat Transfer in a Furnace",
Proceedings of the 2nd European Thermal-Science and 14th UIT National Heat transfer
Conference, pp. 1455-1461, Roma, Italy, 1996.
213. Sijeri M., Oka S., Vujovi V.:"Prilog modeliranju turbulentnog osnosimetrinog mlaza", 20
jugoslovenski kongres teorijske i primenjene mehanike, Zbornik radova str. 157-160, Kragujevac, 1921 avgust 1993.
214. Sijeri M., Oka S.:"Turbulence Model of Premixed Jet Flame", Thermal Science, Vol XX, No 3-4, pp.
153-170, Beograd,1994.
215. Sijeri M., Tolmaev I. J., oludov J. S.: "Eksperimentalnie issledovanija po gasifikaciji uglja v
sputnih potokah", MGD-Teorija, energetika, tehnologija NO 3, Energoinvest - Sarajevo, IVTANMoskva. 1987.
216. Sijeri M., Vujovi V.: "Modelirovanie gazifikacii raspiljenogo uglja v nizkotemperaturnom
plazmennom vihrevom potoke", Teplofizika i aeromehanika, tom 1, No 3, str. 249-260, Sibirskoe
otdelenie Rossijskoj Akademii nauk, 1994.
217. Sijeri M.,,Vujovi V: "Mogunosti supstitucije prirodnog gasa i mazuta gasom iz uglja",
Nauno-struni skup Industrijska energetika '94, Zbornik radova str. 163-168, Beograd,juni 1994.
218. Sijeri M.: "Kretanje kapljica u rotirajuoj turbulentnoj struji gasa u osnosimetrinim kanalima",
Magistarski rad, Mainski fakultet Univerziteta u Sarajevu, 1977.
219. Sijeri M.: "Matematski model simultanog sagorevanja i gasifikacije spraenog uglja", Doktorska
disertacija, Mainski fakultet, Sarajevo, 1991.
220. Sijeri M.: "Numerika simulacija dvofaznog turbulentnog toka", Simpozijum "Savremeni problemi
mehanike fluida", Beograd, 1992.
221. Sijeri M., Hanjali K.: "Modeliranje rotirajuih turbulentnih tokova u anulusu", Simpozijum
Turbulentni transportni procesi u fluidu" str.66-78, Sarajevo, 1977.
222. Simons G. A. "The Role of Pore Structure in Coal Pyrolysis and Gasification", Prog. Energy Combust.
Sci., Vol.9,. 1983.
223. Simons G. A.: "Char Gasification" ,Combustion Science and Technology, Vol. 20, 1979.
224. Smagorinsky J.: "General circulation experiments with the primitive equations", Monthly Weather
Review 93/3, 99, 1971.
225. Smith P. J., Flether T. H., Smoot L. D.: "Model for Pulverized Coal-Fired Reachtors", Eighteenth
Symposium on Combustion, The Combustion Institute, Pithsburgh, 1981.
226. Smith P. J., Smoot L. D.: "Combustion Process in a Pulverized Coal Combustion", One Dimensional
Coal Combustion or Gasification", Volume 1 and 2, EPRI, Palo Alto, Ca., 1982.
227. Smoot L. D., Prat D. T.: "Pulverized Coal Combustion an Gasification", Pl.Press, New York, 1979.
228. Smoot L. D., Smith Ph. J.: "Coal Combustion and Gasification" Plenum Press, New York, 1985.
229. Spalding D. B.:Development of the Eddy-Break-Up Model of Turbulent Combustion,
International Symposium on Combustion, pp. 1657-1663, The Combustion Institute, Pittdburgh,
Pa., 1976.
230. Srastooour H. A., Lin D. and Gidaspow D.: "Hydrodinamic Analysis of Pneumatic Transport of Mixture
of Two Particle Size", in Multiphase Transport, Vol.4. Mc Grow Hill 1979.
231. Stanii M. M. "The Mathematical Theory of Turbulence", Springer Verlag, New York, 1985.
232. Takarada T., Tama Y. and Tomita A.: "Reactivities of 34 coals under steam gasification", Fuel,
Vol.64, October 1985.
233. Tang L. et al.:A Numerical Models for Droplets Dispersing in a Developing Plane Shear Layer
including Coupling Effects, Numerical Methods for Multiphase Flows, ASME-FED, Vol. 91, pp. 27-34,
1990.
234. Tennekes H. and Limley J. L.:"A First Course in Turbulence", MIT Press, Cambridge, USA 1973.
235. Teplotehnieskii spravonik, Tom 2, Energija, Moskva 1976.
236. Thompson J.F., Warsi Z. U. A., Mastin C. W.: Numerical Grid Generation: Foundations and
Applications, North-Holand, Amsterdam, 1985.
237. Tien C. L. and Lee S.C.: "Flame Radiation", Prog. Energy Combust. Sci. Vol 8, 1982.
238. Toong Tau-Yi: Combustion Dynamics: The Dynamics of Chemically Reacting Fluids, Mc
Graw-Hill Book Company, New York, 1983.
239. Townsend A. A.: "The Structure of Turbulent Shear Flow" Cambrige University Press, 1956.
318
Literatura
240. Truesdell G. C. and Elghobashi S. E.: Direct Numerical Simulation of a Particle-Laden Homogeneous
Turbulent Flow , Gas-Solid Flows, ASME-FED Vol. 121, pp. 11-21, 1991.
241. Tuan P. Q.: "Radiant Heat Transfer to Dilute Cloud of Particles", Int. J. Heat Mass Transfer , Vol. 20,
1977,.
242. Ubhayahar et al: "Modeling of Entrained-Bed Pulverized Coal Gasifiers", Fuel 56, 1977.
243. Van Heek K. H. and Muhlen H.. J.: "Apspeet of coal properties and construction important for
gasification", Fuel. Vol. 64. October, 1985.
244. Vercamen H. A. J.and Forment G. F.: "An Improved Zone Method Using Monte Carlo
Techniques for the simulation of Radiation", Int. J. Heat Mass Transfer, Vol 23. 1980.
245. Vilenskij T. V., Hemaljan D. M.: "Dinamika gorenja piljevdnogo topliva", Energija, Moskva, 1978.
246. Viskanta R. and Menguc M. P.: "Radiation Heat Transfer in Combustion Systems", Prog.Energy
Combust. Sci., Vol.13, 1987.
247. Volkovinski V. A., Pjatenko A. T., Sijeri M. i dr.: "Rezultati issledovanija gasifikaciji burih ugljej
metodom sputanih potokah na opitno-eksperimentaljnoj ustanovke GS-01", Vedetskotechnicka
konference: Nove poznatky z oblasti wyìti uhly a souvisejiciich ehologych problemu, str. 81-92, Most,
^SSR, 1989.
248. Wells M. R. and Stoch D. E.: "The effect of crossing trajectories on the Dispersion of particles in
turbulent flow" J.Fluid. Mech. 1983.
249. Wen C. Y., Lee E.S.(Eds.): "Coal Conversion Technology", pp 57,170, Addison Welly Publ. Comp.
Reding, Mass., 1979.
250. Wu B. et al:A New Model for Gas/Solid Pipe Flow, Proc. of First Int. Symp. on Two-Phase Flow
Modelling and Experimentation, pp 309-315, Rome, 1995.
251. Yang K. L. and Ynag R. T.: "Absolute Rate of the Carobn-Carbon Dioxide Reaction", AIChE Jorunal,
Vol. 31, No 8, Avgust 1985.
252. Yurevich F. B. and Konynkih L. A.:"Radiation Attenuation by Disperse Media" Int. J. .Heat Mass
Transfer, Vol. 18, 1975.
253. Yuu S. et al.:Particle Turbulent Diffusion in a Dust-Laden Jet, AIChE J.,24, 3, pp. 509-519, 1978.
254. Zhuravlov Y. A."Radiyacioniy teploobmen v ognetehnicheskih ustanovkah", Krasnoyar. univers.,
Krasnoyarsk, 1983.
PREDMETNI REGISTAR
Albedo radijacionog rasipanja, 166
algebarski naponski modeli, 102
anizotropija rasipanja zraenja, 165
Arrhenius-ova relacija, 190
autokorelacije, 19
Basset-ova jednaina, 124
Basset-ova sila, 124
beta funkcija, 206
bezdimenzijska brzina, 50
bezdimenzijska koordinata, 50
bezdimenzijska temperatura, 152, 258
binarna difuzivnost smee, 179
Blasius-ova jednaina za smicajne napone, 62
Bouger-Lambert-ovog zakona, 161
Boussinesq-ova teorija, 47, 59, 132
brzina estica u Euler-ovom polju, 129
brzina hemijske reakcije, 192
brzina oslobaanja volatila, 239
brzina potronje oksidansa, 241
brzina promene mase estica, 240
brzina prostiranja plamena, 223
brzina reakcije, 241, 266
brzina smicanja, 51
brzina turbulentne hemijske reakcije, 191
brzina viskozne disipacije, 17
Cilindrine koordinate
cirkulacija vektorskog polja, 280
Clausius-Clapeyron-ova jednaina, 181
Couette-ov tok, 51
Damkhler-ov broj, 193
debljina graninog sloja, 55
debljina laminarnog plamena, 223
debljina turbulentnog graninog sloja, 111
deformacija vrtlonosti, 13
deformacioni rad, 11
delimino predmeani plamen, 195
devijatorski deo tenzora napona, 5, 12
devolatilizacija, 238
diferencijalni modeli turbulentne viskoznosti,
58
diferencijalni naponski modeli turbulencije, 85
diferentne jednaine brzinskog polja, 292
difuzija diskretne faze, 122
difuziona brzina estica, 126, 255
difuzioni fluks estica, 128
difuzioni plamen, 194
difuzioni transport usled fluktuacija pritiska, 85
difuzioni transport, 43
dijada, 277
dijadni proizvod, 278
dimenzije krupnih struktura, 111
dinamika turbulentna viskoznost, 47
Dirac-ova delta funkcija, 203
direktna numerika simulacija turbulencije, 109

direktne povrine razmene, 171
Dirichlet-ovi granini uslovi, 297
disipacija konzervativnog skalara, 202
disipacija turbulentne kinetike energije, 15,
59, 66, 216
disipacija varijanse skalara, 218
disipaciona duina, 26, 58, 60
disipaciona oblast, 38
disipativna korelacija, 149
disperzija estica, 122
disperziju skalara, 215
divergencija vektorskog polja, 280
dominantne linije spektra, 165
duina meanja, 24
dvojednainski k-e model, 219
dvorazmerni modeli turbulencije, 105
Efekat burne reakcije, 241
efektivna gustina fluida, 155
efektivni difuzioni koeficijent, 146
efektivni Prandtl-Schmidt-ov broj, 184
ekvivalentni put radijacionog zraka, 161
ekvivalentni sadraj ugljenika, 240
elementarne konstante brzine reakcija, 247
eliptiki tokovi, 40
emisivnosti gasova, 161
energetska jednaina estica, 257
energetska kaskada, 17, 32
energetski spektar, 19
energija aktivacije, 190
energija aktivacije, 245
Eulerove korelacije, 19
Euler-ov integralni razmer, 25
Favre-ova funkcija gustine verovatnoe, 221
Favre-ovo osrednjavanje, 212
fazna funkcija rasipanja, 163
Fick-ov zakon, 122
filtracija turbulentnosti, 113
fluktuaciona vrtlonost, 13
fluktuirajue korelacije, 189
fluktuirajue veliine, 6
fluktuirajui tok, 7
Fourier-ov zakon, 146
frikcioni faktor, 62, 64
funkcija filtra, 113
funkcija gustine verovatnoe, 18, 203
funkcija spektralnog prenosa energije, 36
funkcije Shvab-Zeljdovi-a, 197
Gama funkcija, 206
gasifikacija uglja, 246
Gauss-ova raspodela verovatnoe, 203
generalisane koordinate, 286
granini i poetni uslovi za disperznu fazu, 129
319
320
granini i poetni uslovi, 73
granini sloj, 48
granini uslovi za naponske modele, 93
granini uslovi transfera toplote zraenjem, 168
granini uslovi za transport skalara, 152
granini uslovi, 258, 297
gustina broja estica, 128
gustina meavine, 178
gustina oblaka estica, 266
Heterogene reakcije ugljenine mase, 243
hibridna diferentna ema, 295
homogena turbulencija, 33
Inercioni podsloj, 51
integralni razmeri turbulencije, 24
intenzitet srednjih kvadratnih fluktuacija, 225
intenzitet toplotne radijacije, 160
intenzitet turbulencije, 18
intenzitet zraenja crnog tela, 166
izotropna turbulencija, 33
izvor usled razmene toplote, 257
izvori reaktivnih komponenti, 257
izvorni lanovi, 80
Jednaina energije disperzne faze, 158
jednaina energije individualne estice, 158
jednaina kinetike energije, 11
jednaina konzervacije energije, 147
jednaina konzervacije koncentracije, 144, 178
jednaina konzervacije turbulentnih napona,
10
jednaina konzervacije za e, 67, , 90, 134, 220
jednaina korekcije pritiska, 293
jednaina kretanja fluida, 5
jednaina kretanja gasne faze sa esticama, 132
jednaina kretanja pojedinanih estica, 125
jednaina radijacionog transfera toplote, 164
jednaina stepena odvijanja reakcije, 224
jednaina termalne energije, 155
jednaina toplotne energije gasne faze, 157
jednaina totalne energije, 155
jednaina turbulentne kinetike energije, 10,
60, 67, 134, 220
jednaina turbulentnog energetskog spektra, 36
jednaina za r' u' i , 188
jednaina za fluktuirajui skalar x ' 2 , 151
jednaina za osetnu entalpiju, 147
jednaina za stepen pomeanosti, 199
jednaina za turbulentni fluks, 150
jednaine konzervacije osrednjene po masi, 213
jednaine turbulentne vrtlonosti, 14
jednaine za konzervativni skalar, 220
jednaine za totalne flukseve zraenja, 167, 170
jednaine za turbulentne napone osrednjene
po
masi, 214
Predmetni registar
k- l model turbulencije, 59, 63
k-e model turbulencije, 66, 132
karakteristine oblasti spektra, 105
kaskadni prenos turbulentne energije, 32
kinematska turbulentna viskoznost, 47
kinetika brzina sagorevanja, 244
kinetika vremena gasifikacije uglja, 247
kinetiki parametri sagorevanja uglja, 247
kinetiko-difuzioni reim, 242
kinetika homogenih hemijskih reakcija, 190
kinetika reakcije, 242
koeficijent apsorpcije toplotnog zraenja, 162
koeficijent difuzije, 241
koeficijent slabljenja intenziteta zraenja, 160
koeficijent turbulentne difuzije, 46
koeficijent turbulentne viskoznosti, 46
koeficijenti korelacija, 19
koeficijenti molekularne difuzije, 145
koeficijenti rasipanja toplotnog zraenja, 162
Kolmogorov-ljevi mikro-razmeri, 26
kompleksni indeks refrakcije, 162
komponente rasipanja zraenja, 165
koncept skalarne konzervativne varijable, 196
konstanta brzine reakcije, 190
konstanta ravnotee hemijske reakcije, 190
konstante k-e modela turbulencije, 69
konstitutivna jednaina, 5, 6
kontrolna zapremina, 289
konvektivna brzina estica, 126, 255, 266
konvektivna razmena toplote, 267
konvektivni toplotni fluks na zidu, 152
konvektivni transport, 43
konvektivno/difuzioni fluks, 290
konvergencija reenja, 296
konzervativna skalarna varijabla, 196
korak vremenske integracije, 133
korelacije fluktuacija brzine, 188
korelacije fluktuacija pritiska, 219
korelacije fluktuirajue gustine, 186
korelacije turbulentne vrtlonosti, 14
korelacione funkcije, 19
Kronecker-ov delta operator, 278
kvadrat turbulentne vrtlonosti, 15
Lagrangeeve korelacije, 20
Lagrange-ev integralni razmer turbulencije, 25
Lagrange-ev vremenski razmer, 127
Leonard-ovi naponi, 114
Lewis-ov broj, 194
logaritamska oblast, 51
lokalna energetska ravnotea, 49
lokalna izotropija, 34
lokalne turbulentne interakcije, 115
lokalni Reynolds-ov broj, 64
Magnus-ova sila, 125
maseni protok estica, 131
mehanizam oksidacije ugljenika, 244
metoda kontrolnih zapremina, 289
metoda konzervativnog skalara, 202
Predmetni registar
Mie-ova teorija, 162
model disipacije vrtloga, 210, 266
model diskretne faze u Euler-ovom polju, 120
model diskretne faze Lagrange-evompolju, 121
model drobljenja vrtloga, 209
model k-e za male vrednosti Ret, 71
model spregnutog apsorpcionog zraenja, 170
model turbulentne viskoznosti, 54
modeli vrtlone viskoznosti, 57
modelirana jednaina za napone u' i u' j , 90, 92
modeliranje koncentracije estica, 129
modeliranje turbulentnih korelacija, 216
modulacija turbulencije kontinualne faze, 133
molekularna binarna difuzivnost, 179
molekularna difuzija reaktanata, 241
molekularna viskoznost komponenti, 178
molekularna viskoznost smee, 179
Naizmenini jedinini tenzor, 278
naponski modeli za niske Ret brojeve, 91
naponski modeli turbulencije, 84
Navier- Stokes-ova jednaina kretanja, 6
nelokalne turbulentne interakcije, 116
neto radijacioni fluks, 166, 254
neto zapreminski radijacioni fluks, 168
Neumann-ovi granini uslovi, 298
nivo turbulencije, 19
normalni turbulentni naponi, 7
Nusselt-ov broj, 158
Oblast difuzije kiseonika, 245
odumiranje turbulencije,70
ograniena Gauss-va funkcija, 204
oksidacija ugljenika, 243
opseg energetskih vrtloga, 37
osrednjavanje po ansamblu, 7
osrednjavanje po masi, 212
osrednjavanje po zapremini, 110
osrednjene vrednosti, 6
Parabolini problemi, 301
parabolini tokovi, 40
parametar brzine hemijske reakcije, 241
parametar oslobaanja toplote, 207
parametar prelamanja zraenja, 162
parametar razmene mase, 158
parametri prekidnosti, 206
Peclet-ov broj, 290
piroliza, 238
podrelaksacija, 296
Poission-ova jednaina, 86
povrine usmerene razmene, 175
Prandtl-Kolmogorov-ljev model turbulentne
viskoznosti, 58
Prandtl-ov broj, 158
Prandtl-ova duina meanja, 54
predeksponencijalni faktor, 190
predmeani plamen, 195
princip o odranju polja, 4
produkcija turbulentne kinetie energije, 59, 88
321
prostor talasnih brojeva, 19
prostorno osrednjene komponente, 110
protok broja estica, 131
PSI-CELL koncept, 121, 130
Radijaciona svojstava medija, 161
radijacioni fluks, 160
rasipanje zraenja, 162
ravanski tok, 48
ravnotene relacije, 200
ravnoteni pojas, 34
ravnoteno stanje, 194
razmena mase izmeu faza, 131, 176
razmer disipacione oblasti spektra, 107
razmer produkcione oblasti spektra, 107
razmer turbulencije, 23, 58, 89
reakcije gasifikacije uglja, 246
reaktivnost ugljeninog ostatka, 242
red rezultujueg tenzora, 278
redistribucija kinetike energije, 36
redistribucija turbulentnih napona, 86
redistribucija turbulentnog fluksa, 149
refleksije pulzacija pritiska o zid, 89
reflektujui fluksevi zraenja, 172
Reyleigh-eva oblast, 162
Reynolds-ov broj relativnog kretanja, 125
Reynolds-ov broj ukupnog toka, 109
Reynolds-ov broj, 24, 55
Reynolds-ov turbulentni broj, 211
Reynolds-ova analogija, 147
Reynolds-ove jednaine strujanja, 6, 43
Reynolds-ovi naponi, 7, 8
Reynolds-ovo osrednjavanje, 7
Richardson-ov broj, 76
Robbin-ovi granini uslovi, 289
Saffman-ova sila, 125
Schmidt-ov broj, 180
sekundarni tok, 7
sferni deo tenzora napona, 5
Sherwood-ov broj, 176
Shvab-Zeldovi-ev formalizam, 221
sila otpora relativnom kretanju estica, 124
simulacija krupnih vrtloga, 112, 113
skalarni proizvod dva tenzora, 279
slabljenje intenziteta zraenja, 160
smicajni tokovi, 47
specifina toplota, 180
spektar turbulentnih napona, 106
spektralna ravnotea, 104
spektralni radijacioni fluks, 160
sposobnost apsorpcije zraenja, 163
sposobnost rasipanja zraenja, 163
srednja vrednost skalara, 204
srednje kvadratne pulzacije, 224
srednje vrednosti fluktuacija, 217
Stefan-Boltzmann-ov zakon, 160
stepen odvijanja reakcije, 195, 207, 250
stepen pomeanosti, 194, 199, 249
stepen proreagovanosti, 195
322
Predmetni registar
stohastiki modeli disperzne faze, 123

Stokes-ov broj, 119
strukturni parametar turbulencije, 73
submrene komponente, 110
submreno modeliranje turbulencije, 115
supstancijalni izvod, 281
turbulentni Reynoldsov broj, 26, 70
[estofluksni model radijacije, 164
Varijansa sluajne varijable, 204

varijansa stepena pomeanosti, 250
vektor radijacionog fluksa, 160
vektor vrtlonosti, 16
vektorske baze, 287
viskozna destrukcija, 85, 216
viskozna difuzija, 85
viskozna disipacija turbulentne energije, 12
viskozna disipacija, 12
viskozni podsloj, 48, 51
viskozni tokovi, 15
von Karman-ova hipoteza slinosti, 57
von Karman-ova univerzalna konstanta, 51, 57
von Mises-ove koordinate, 301
vreme relaksacije, 126
vreme trajanja vrtloga, 123
vremenski razmer deformacije srednjeg toka,
105
vremenski razmer hemijske reakcije, 193
vremenski razmer skalarnog polja, 218
vremenski razmer turbulencije, 87
vremenski razmer vrtloga, 127
vrtlone linije (vlakna), 15
Taka separacije, 49
talasni broj, 30, 127
tangencijalni turbulentni naponi, 7
Taylor-ov mikro razmer, 27
Taylor-ov vremenski mikro razmer, 22
tenzor anizotropije, 87
tenzor brzine deformacija, 6
tenzor deformacija, 5
tenzor drugog reda, 277
tenzor energetskog spektra, 30
tenzorski proizvod, 279
teorija radijacionog transfera, 159
termalna difuzivnost, 180
termalna konduktivnost gasa, 180
termalna konduktivnost, 274
termodinamika svojstva, 178
tokovi tipa graninog sloja, 40
toplotni efekat promene mase estica, 267
toplotni efekat razmene mase, 158
toplotni efekti razmene mase izmeu faza, 156
totalne povrine razmene, 172
totalni radijacioni fluks, 166, 254
transponovani tenzor, 277
transport usled fluktuacija pritiska, 150
transport vrtlonosti, 13
transportna jednaina za trenutnu vrednost
masenog udela,144
transportna jednaina za turbulentne napone,
8, 84
transportna svojstva, 178
transportne jednaine za ru" i u" j , 214
transportne jednaine za ru" i x " , 215
transportne jednaine za turbulentni fluks
skalarne veliine, 148
transportni koeficijenti, 80
trostruke korelacije, 23, 218
turbulentna difuzija napona, 85
turbulentna difuzija toplote, 157
turbulentna difuzija, 28, 59
turbulentna frekvencija, 66
turbulentna kinetika energija, 10, 58
turbulentna turbulentna frekvencija, 66
turbulentna viskoznost, 24, 58
turbulentne fluktuacije disperzne faze, 123
turbulentne fluktuacije skalara, 151
turbulentni Damk`hler-ov broj, 221
turbulentni difuzioni fluks, 145, 256
turbulentni fluks, 145
turbulentni mikro razmeri, 26
turbulentni naponi, 7, 8, 47
Udeo sitnih struktura, 211

univerzalna ravnotee u i prostoru, 49
univerzalna ravnotena oblast, 38
univerzalni logaritamski raspored brzine, 53
Zdruena funkcija gustine verovatnoe, 201

zidne funkcije, 74, 258
zona konstantnog napona, 49
zona slobodne turbulencije, 49
zona zidne turbulencije, 48, 51
zona zidnog toka, 48
zonalni bilans energije, 272
zonalni model razmene toplote zraenjem, 171

Matematicko Modeliranje Turbulentnih Transportnih Procesa

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Matematicko Modeliranje Turbulentnih Transportnih Procesa

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Biblioteka naunoistravakih dostignua

Matematiko modeliranje kompleksnih

Jugoslovensko dru{tvo termiara * Institut za nuklearne nauke Vina

Biblioteka naunoistraivakih dostignua Proffesional Advancement Series

U Finansiranju ove knjige su uestvovali:

Pojavu ove monografije omoguilo je finansiranje od

1. OSNOVNI POJMOVI I IZVODI IZ TEORIJE TURBULENCIJE

1.1. Osnovne jednaine kretanja viskoznog fluida

2. MATEMATIKO MODELIRANJE TURBULENCIJE

2.1. Pristup modeliranju turbulencije

2.8. Mogunost poboljanja postojeih modela

3. DVOFAZNI TURBULENTNI TOK

3.1. Hidrodinamika i modeliranje turbulencije toka sa esticama

4. TRANSPORT TOPLOTE I MASE

4.1. Jednaine konzervacije energije i mase

5. TURBULENTNI PROCESI SA HOMOGENIM HEMIJSKIM REAKCIJAMA

5.1. Turbulentna reaktivna strujanja

6. SAGOREVANJE U DVOFAZNIM TURBULENTNIM TOKOVIMA

6.1. Heterogene reakcije uglja i model razmene mase

A. Operacije primenjene vektorske i tenzorske algebre i analize

B. STRATEGIJA I TEHNIKA PRORAUNA

B.1. Jednaine gasne faze

sluaju predvianje fenomena i efekata u sloenim turbulentnim tokovima na bazi modeliranja

Osnovni pojmovi i izvodi iz teorije turbulencije

1.1.2. Navier-Stokes-ove i Reynolds-ove jednaine

Osnovni pojmovi i izvodi iz teorije turbulencije

S ij = -p dij + md ij - ru'i u' j = -P dij + mD ij - ru 'i u ' j

i od odgovarajue jednaine za laminarni tok se formalno razlikuje za turbulentne ili Reynolds-ove

w ' u ' w ' v'

Moe se smatrati da su Reynoldsovi naponi posledica promene protoka koliine kretanja

= 0 . Pomnoimo jednainu (1.14) sa uj :

Izvrimo mnoenje i osrednjavanje:

u ' j P u' j p'

S obzirom na definiciju Reynolds-ovog osrednjavanja ( u ' j = 0 ), takasto podvueni lanovi

Izmenjajmo indekse i i j da bi dobili drugu jednainu:

Osnovni pojmovi i izvodi iz teorije turbulencije

Saberimo jednaine (1.15) i (1.16):

ili nakon sreivanja:

viskozni lan se moe napisati u obliku:

Difuzioni lan se moe napisati u obliku:

a korelacije fluktuacionog pritiska predstaviti sa:

u j ' (p ' u' i )

Jednaina (1.17) se sada moe napisati u obliku:

Ako saberemo jednaine za sve tri koordinate i podelimo sa 2 dobiemo jednainu za

turbulentnu kinetiku energiju k = 0,5 u' 12 + u' 22 + u' 23 :

gde je sa k oznaena trenutna vrednost turbulentne kinetike energije. Za tokove tipa

Najee je od najveeg interesa jednaina smiueg napona u 1 u 2 :

Osnovni pojmovi i izvodi iz teorije turbulencije

1.3. Transformacija energije u turbulentnom toku

simetrian tenzor (S ij = S ji ) , skalarni proizvod S ij ( u i / x j ) se moe

predstaviti kao proizvod Sij i simetrinog dela tenzora deformacija: S ij ( u i / x j ) = S ij d ij .

napona ij = 2m d ij iz (1.6) kao iskljuivog predstavnika sila viskoziteta. U radu uestvuju

ovog zakona ( m a = S F i ) moe se napisati:

Osnovni pojmovi i izvodi iz teorije turbulencije

1.4. Transport vrtlonosti

Za postojanje Reynolds-ovih napona moraju se korelacije u' i u' j odravati smicajnim

1.4.1. Jednaine turbulentne vrtlonosti

i za stacionarni turbulentni tok ima oblik [234]:

gde je W i vrtlonost glavnog toka, a w ' i fluktuaciona vrtlonost. S obzirom da je :

moe se zakljuiti da su obe, i glavna i fluktuirajua vrtlonost, solenoidalne. S obzirom na

odakle je uoljiva analogija sa Reynolds-ovim naponima u jednaini kretanja. Izraz (1.33.a)

Osnovni pojmovi i izvodi iz teorije turbulencije

u' j w ' i w ' i + w ' i w ' j d ' ij +

+w ' i w ' j D ij + W j w ' i d ' ij + n