Professional Documents
Culture Documents
Aleksandar Dugin - Kratka Istorija Treceg Puta
Aleksandar Dugin - Kratka Istorija Treceg Puta
Aleksandar Dugin - Kratka Istorija Treceg Puta
ОД ТЕОРИЈЕ КА ПРАКСИ
КОНАЧНИ ОБРАЧУН
www.endkampf.net
3
ИТАЛИЈАНСКИ ФАШИСТИ
КОНАЧНИ ОБРАЧУН
www.endkampf.net
4
ШПАНСКИ ФАЛАНГИСТИ
РУМУНСКИ ГАРДИСТИ
КОНАЧНИ ОБРАЧУН
www.endkampf.net
5
РУСКИ ЕВРОАЗИЈЦИ
На почетку овог века у Немачкој је Трећи Пут дао необично широк спектар
различитих теорија и концепција. Управо тамо је нарочиту популарност стекао израз
“Конзервативна Револуција” који је први увео Томас Ман. У складу са логиком ове
идеологије, немачки конзервативни револуционари су поставили себи задатак
превазилажења “вилхелмизма”, то јест чисто десничарског, номинално монархијског
режима с једне стране, и претеће хаотичне демократије с друге. Такође, била је снажна и
њихова реакција против бољшевичких пучева и баварске републике Курта Ајзнера.
Међу немачким варијантама ове идеологије треба посебно издвојити
младоконзервативце. Најпознатији од њих били су Артур Мелер ван дер Брук, Освалд
Шпенглер, Карл Шмит, Отмар Шпан, Вилхелм Штапел и делимично Вернер Зомбарт.
Управо је Мелер ван дер Брук први пут формулисао концепцију “Трећег рајха” у књизи са
истим називом. Он је имао у виду комплекс конзервативно-револуционарних концепција,
повезаних са утемељујућом логиком Трећег Пута, које истовремено примењују ту логику
на конкретну немачку ситуацију. Посебно је инсистирао на стварању “Треће партије” која
би докрајчила националне и политичке поделе Немаца, позивао на превазилажење
династичких супротности између Хабзбурга и Хоенцолерна, указивао на недостатке и
десне и леве идеје у односу на Немачку. Занимљиво је да је он такође дао теолошку
интерпретацију концепције “Трећег рајха”, повезујући је са учењем ранохришћанске секте
монтанита и средњевековним идејама Јоакима Флорског, по којима се цела историја дели
на три дела – на епоху Оца, Сина и Светог Духа. “Трећи рајх”, то јест “Треће царство” по
учењу Мелера ван дер Брука треба да постане Царство Светога Духа. Овде би било
занимљиво указати на везу ове концепције са православним учењем старца Филотија о
Москви као Трећем и последњем Риму, учењу које је било посебно блиско Леонтјеву, а
касније и руским евроазијцима. И уопште, Артур Мелер ван дер Брук, као и већина
ортодоксних конзервативних револуционара, био је ватрени русофил и један од најбољих
преводилаца књига Ф. Достојевског на немачки језик. Он је чак и у Стаљиновој Русији
КОНАЧНИ ОБРАЧУН
www.endkampf.net
6
видео извесне позитивне црте, а европски запад је у њему изазивао ужас. У целини
младоконзервативци су били елитистички интелектуалци и нису имали непосредног
утицаја на политичку ситуацију. Као и многи други представници ортодоксног Трећег Пута,
они су били истовремено и претече и жртве национал-социјализма који није у потпуности
прихватио и реализовао њихове идеје.
Много радикалнији и револуционарнији били су такозвани национал-
револуционари – Ернест Јингер, Шранц Шаубекер, фон Заломон и други. Вредно је
напоменути да је у својо чувеној књизи “Радник” Ернест Јингер извршио за Трећу
Позицију класично разграничење између “Пролетера” и “Радника”. Комунистички,
традиционално марксистички “Пролетер” јесте нижи квантитативни елеманат система
капиталистичке производње, чудовиште које је створио отровни, антиеколошки град,
лишено нације, традиције, религије, укорењености и расне припадности. Управо овакво
“квантитативно” чудовиште и крајњи облик дегенерика хтели би да доведу (и довели су
тамо где су могли) на власт ортодоксни комунисти. Јингер је овој симболичној фигури
супростављао национал-револуционарног “Радника”, “квалитативног” ствараоца
вредности укорењеног у традицији, нераскидиво везаног за религију и култ. Овај “Радник”
је исто тако као и “Пролетер” изложен експлоатацији у капиталистичком друштву, али
разлика међу њима састоји се у томе што је “Пролетер” производ капитализма и изван
капитализма он просто губи сваки смисао, док је “Радник” само поробљен од стране
капитализма; ослободивши се њега, он ће као носилац квалитета, укорењености и
традиције без тешкоћа поново створити органско, стваралачко и праведно уређење.
Занимљиво је то, да је национал-социјализам који није био посебно благонаклон према
Јингеру, у потпуности прихватио и у пракси реализовао његову теорију антипролетерских
“радника”, и то са пуним успехом на социјално-економском плану!
Посебну струју овог правца чиниле су различите варијације “völkisch” који се могу
назвати немачким народњацима. У покрету “Völkisch” биле су веома раширене теме
“мистичког расизма” које су се најјасније испољиле у ариософском покрету аустријских
Немаца Гвида фон Листа и Јорга Ланца фон Либенфелса. Народњачки покрет је био
слободан од културних предрасуда, својствених грађанској интелигенцији, и одржавао
најархаичније слојеве немачке душе с једне стране, и најекстравагантнија и
најрадикалнија трагања за древном германском традицијом, све до покушаја
рестаурације древних паганских обреда с друге стране. Упркос томе што се Хитлер
прилично критички односио и према самом термину “völkisch”, као и према свеукупним
идејама које та реч означава, народњачке тенденцие су у многоме одредиле атмосферу у
Трећем Рајху – не само психолошки (величање свега германског, слављење сељаштва,
чувена доктрина Валтера Дареа “Крв и Тло” итд.), него и интелектуално (што се посебно
испољило у мистичним истраживањима којима су се бавили многи национал-
социјалистички институти и у расистичким доктринама).
Као посебне групе издвајају се такозвани “bündisch”, различити омладински
савези конзервативно-револуционарног усмерења. Најпознатији од њих је “Wandervogel”
(“Птице селице”), омладински савез анархистички и у исто време отаџбински и
националистички покрет који је настао одмах почетком века. То је можда први пример
еколошког покрета, јер су и младићи и девојке из “Wandervogel”-а одлазили у природу,
враћали се једноставном, сеоском, народном и националном животу, далеко од
противприродних, космополитских градова. Остаци “Wandervogel” су већ у Хитлерово
време претворени у “Hitlerjugend” уз одређено померање акцента и велико смањење
анархистичких елемената.
И најзад, последња верзија Трећег Пута у немчкој био је национал-бољшевички
покрет, повезан са именом Хајнриха Лауфенберга и Ернста Никиша. То је био својеврсан
спој крајњег антикапитализма и крајњег национализма. Национал-бољшевици су
успевали да споје огромну социјалну енергију “класне борбе” са не мање моћним
националним и чак расним тенденцијама. Може се рећи да је национал-бољшевизам
екстреман случај Конзервативне Револуције. У том покрету је најзанимљивији његов
тотални нонконформизам, бескомпромисна борба против онога што ће касније Нова
Левица и Нова Десница једнодушно одредити као Систем. С национал-бољшевицима се
солидарисало и лево крило национал-социјалистичке партије на челу са “левим
нацистима” – браћом Штрасер. Године 1920. за време руско-пољског рата немачки
национал-бољшевици су чак маштали да са армијом Буђоног продру на капиталистички
Запад и обрачунају се са “националним социјалним експлоататорима народа”. Разуме се
да су и немачки национал-бољшевици такође били отворени русофили. За време
КОНАЧНИ ОБРАЧУН
www.endkampf.net
7
Хитлера Ернест Никиш и други представници ове струје постају радикална опозиција
режиму. После рата Никиш предаје у Источном Берлину, али недовољно национални
социјализам никако му не одговара и он при крају живота одлази у Западну Немачку.
Интернационалистичке и антифашистичке тенденције у духу Телмана неспојиве су са
национал-бољшевичком верзијом Трећег Пута.
У Хитлеровом национал-социјализму било је много одступања од козервативно-
револуционарне ортодоксије, одступања социјалних, економских и геополитичких.
Првенствено на социјалном плану принцип “Један Народ, Једна Држава, Један Вођа”
очигледно представља старо конзервативну, десну и чак јакобинску формулу која
противречи империјалној и полицентричној концепцији Трећег Пута који јединство не
схвата бирократски и административно, нити једнонационално, већ духовно и
полиетнички. На економском плану Хитлер је ипак сачувао крупни капитал, иако је
ограничио његове могућности и искључио утицај међународног капитала. Независно од
беспрекорне ефикасности национал-социјалистичких мера у економији, то је ипак било у
раскораку са радикалним захтевима Конзервативне Револуције. И најзад, геополитички
антируско расположење Хитлера (мада не и тако једнозначно, како то неки покушавају да
прикажу) и његова англофилија противуречили су евроазијској и русофилској тенденцији
класичних конзервативних револуционара. Али ипак, национал-социјализам је усвојио и
реализовао импулс управо конзервативно-револуционарне идеологије, иако га је
преокжбликовао у десничарском духу под утицајем старих, реакционарних
контервативаца. Међутим, пораз Немачке у Другом светском рату био је тежак пораз
читаве идеологије Трећег Пута, јер ни десни ни леви победници нису обраћали пажњу на
нијансе.
Преостаје да додамо да је у оквиру национал-социјалистичког режима постојала
извесна интелектуална оаза у којој су концепције Конзервативне Револуције настављале
да се развијају и изучавају без икаквих изопачења, неизбежних у другим масовнијим
манифестацијама режима. Имамо у виду организацију Вафен-СС у њеном интелектуално-
научном, а не војно-политичком аспекту. Вафен-СС и посебно научни сектор ове
организације “Anenerbe” (“Наслеђе предака”) разрађивале су ортодоксне конзервативно-
револуционарне пројекте. Уместо усконационалног германизма спољашње пропаганде,
СС се залагала за јединствену Европу, подељену на етничке регионе са неофеудалним
центрима, при чему се етничким Немцима није давала никаква посебна улога. Сама ова
организација је имала међународни карактер и у њу су улазили чак и представници
“обојених” народа – азијски и блискоисточни муслимани, Тибетанци, Турци, Арапи итд.
Геополитички пројекти СС били су оријентисани не толико на економске, колико на
сакрално-географске реалности, те се земљама традиционалног Истока поклањала
највећа пажња (треба се подсетити многобројних експедиција СС на Хималаје, Тибет, у
Индију итд.). Покрет СС је обнављао извесне стране средњеевропског духовног витешког
Реда са типичним идеалима превазилажења плоти, сиромаштва, дисциплине и
медитивне праксе. Наравно, такав приступ претпостављао је у економској сфери
категоричко одбацивање свих типично капиталистичких основа друштвеног уређења –
хедонизма, плутократије, финансијског либерализма, слободог тржишта, каматног
система итд. Занимљиво је да је члановима СС (барем не интелектуалцима) била
потпуно несвојствена јудеофобија, иначе својствена свим национал-социјалистима, а
један такав националистички јеврејски конзервативно-револуционарни аутор као што је
Мартин Бубер, био је близак пријатељ једног од руководилаца и инспиратора “Anenerbe”
Фридриха Хилшера, при чему је тако нешто представљао пре правило него изузетак.
Пораз сила Осовине у Другом светском рату није био само пораз ових или оних
држава, оних или оних народа. У геополитичкој реалности планете појавило се
оваплоћење новог идеолошког распореда снага - феномен великих сила. САД су се од
обичне капиталистичке земље претвориле у глобални бедем свега онога што се са пуним
правима у савременом свету назива десницом. При томе је америчка велика сила била
идеолошки изузетно постојана; онај постојани десничарски систем створен је много пре
Другог светског рата, но тек стављање Трећег Пута ван закона начинило је од САД заиста
не само војну, него и идеолошку велесилу која је постала оличење најчистије
алтернативе Конзервативној Револуцији, и то у далеко већој мери него алтернативу
левом идеолошком колосу - СССР.
КОНАЧНИ ОБРАЧУН
www.endkampf.net
8
СССР је у свету после Јалте постао лева велика сила, оваплоћење марксистичке
и интернационалистичке идеологије, на исти начин крајње непомирљиве како у односу
према Конзервативној Револуцији, тако и према САД.
Једина држава која је могла бар делимично да оствари у пракси извесне аспекте
Конзервативне Револуције била је држава Израел коју се, узимајући у обзир знатан број
јеврејских жртава за време владавине конзервативних револуционара у Европи, нико није
усуђивао да осумњичи или оптужи за "фашизам" или ''нацизам", упркос поражавајућој
сличности у сфери идеологије.
Касније је Трећи свет, као периферија геополитичког сукоба двеју великих сила,
СССР и САД, постао зона обнове покушаја Трећег Пута, али само у оиим моментима и
оним регионима, где је контрола једног или другог геополитичког пола до те мере
слабила, да су велике силе морале да чине уступке исконским националним
тенденцијама.
Међу великим послератним европским политичарима највише се приближио
Трећем путу генерал де Гол који је опрезно, али упорно, спроводио линију јединствене
слободне Европе од Атлантика до Урала, линију која се прикривено супростављала САД,
то јест Западу у правом смислу. Наравно, ове тенденције де Гол је изражавао крајње
опрезно. Међутим, током времена, све више се разоткривају тајне нити које га повезују са
идеолозима Трећег Пута. Де Гол је упорно настојао на очувању самобитности Француске
како на културном, тако и на економском плану, што га је учинило малтене непријатељем
десне велесиле - САД, која је у опрезним и према НАТО-у лојалним, али ипак донекле
"конзервативно-револуционарним" политичким акцијама генерала, наслутила могућу
претњу препороду Треће Позиције. Како било, савремени де-голисти у Француској у
огромној већини су убеђене присталице Трећег Пута. (Постоје чак полуверодостојне
информације да је де Гол својевремено основао тајну организацију - "45 тајних другова",
чији је геополитички задатак између осталог био васпостављење слободне и независне
Европе, противстављене како "совјетизму", тако и "американизму", то јест Европе
класичног Трећег Пута.)
Сличне тенденције су се појављивале и код других европских политичара, на
првом месту свакако континенталних, јер Енглеска већ одавно и чврсто заузима
чистодесне, атлантски-западне позиције, наступајући у постјалтинском свету у улози
главног европског "агента" САД.
Но, било је и радикалних следбеника Трећег пута који су отворено проповедали и
бранили донедавно "криминалне" идеје. Вероватно је најватренији послератни
конзервативни револуционар или национал-револуционар био Белгијанац Жан Тиријар.
Већ 1960. године (до тада је на целој планети и здесна и слева владао отворени анти-
конзервативно-револуционар-ни терор и није се смела изустити ни реч у одбрану Треће
Позиције) он је створио свеевропску организацију "Млада Европа". Објављује књигу
"Живела Европа" у којој формулише осмовне постулате Трећег Пута у односу на нову
геополитичку и политичку ситуацију после Другог светског рата. Заједно са Тиријаром
европски конзервативни револуционари вратили су се првобитној антизападној
оријентацији која је била знатно пригушена историјским компромисима фашистичких и
нацистичких режима у корист деснице. У пракси то значи да је управо "американизам"
данас потпуна антитеза Конзервативној Револуцији, а комунизам, који је изгубио свој
првобитни нихилистички и агресивни карактер и упио у себе много националних и
традиционалних црта, јесте много мање зло, ако не и потенцијални савезник.
Економски Тиријар је противстављао "економији профита" (капитализму) и
"економији утопије" (марксизму) "економију потенција" (то јест, природан развој
регионалних економских могућности). У политици јс проглашавао "федерални
национализам", то јест, духовно и геополитичко уједињење независних диференцираних
етничких система, полицентричну Империју независних етноса. Тиријар је разрадио
концепцију "аутархије великих простора", према којој су само велике геополитичке
творевине способне да у савременим условима буду не само економски, него и
идеолошки независне.
Друга најважнија етапа препорода идеологије Трећег Пута био је настанак покрета
такозване "нове деснице" (мада треба приметити да су јој то име у почетку доделили
илеолошки противници). Фактички "нова десница" је настављала традиције Тиријара и
"Младе Европе", мада је акценат био значајно померен у правцу културе, науке,
историографије, естетике, социологије итд. "Нова десница", на челу са опште признатим
европским лидером и познагим публицистом и филозофом Аленом де Беноа, у почетку је
КОНАЧНИ ОБРАЧУН
www.endkampf.net
9
КОНАЧНИ ОБРАЧУН
www.endkampf.net
10
али за сада су оне потпупо неодређене и неубедљиве. Како било, Трећа Позиција је
данас нешто веома озбиљно, фундаментално, засновано, нешто што је изашло из стања
у коме се налазило у свету после Јалте. Данашњи свет није више постјалтински свет, а у
новој идеолошкој слици "кримималност" Конзервативне Револуције престаје да буде тако
"очигледна" и "подразумевајућа" (макар и због тога што злочини левичара и комуниста
који се сада разоткривају, по својим размерама и дивљаштву превазилазе све оне што се
приписују нацистима). И упркос томе што у овом тренутку "атлантизам" нема војну,
стратешку и индустријску алтернативу, она се може појавити у сваком тренутку, јер се
догађаји одвијају великом брзином. Нема никаквих сумњи да, ако се таква алтернатива
појави, то ће бити Трећа Позиција.
КОНАЧНИ ОБРАЧУН
www.endkampf.net