FILOZOFSKA DIMENZIJA KNJIEVMIH DELA

MILOA CRNJANSKOG

A prah, sve je prah, kad dignem

uvis ruku i prevuem, nad providnim brdima, i rekom.
Svaki italac iz sopstvenog iskustva zna da se
knjievna ostvarenja razlikuju i po neem to bi se,
uslovno, moglo nazvati stepenom prozirnosti. Ima
knjiga koje se deifruju bez imalo tekoa, kao to
ima knjiga ije deifrovanje, ve na prvi pogled, predstavlja problem. Svojom oiglednom zamrenou i
z a p l e t e n o u mnoga knjievna dela nas vidno upozoravaju na to da prilikom njihovog itanja moramo
angaovati mnogo vee zalihe naih intelektualnih
moi nego to je to obino sluaj radi ovladavanja
literarnom materijom.
Ali nije teko izbei opasnost tamo gde postoji
neki znak koji nas na opasnost dovoljno oito opominje. Ima, meutim, i takvih knjievnih ostvarenja
koja esto izgledaju gotovo apsolutno prozirna, a koja, u stvari, iza te svoje tobonje prozirnosti kriju
jedno drugo, skriveno znaenje. Stoga se itaocu, kada na takva ostvarenja naie, moe lako dogoditi da
mu njihov pravi, unutranji smisao u potpunosti izmakne.
Knjievna dela Miloa Crnjanskog spadaju upra- i
tiP a koja, srazmerno lako, mogu na- j
vesti itaoca da o njima donese pogrean i povr- j
4
an sud.
vo

u d?la ong

Ne treba ii daleko, pa da se nau primeri koji e

potkrepiti ovo tvrdenje. Dovoljno je samo setiti se
onih poznatih stihova to se nalaze u zaglavlju naeg
rada: A prah, sve je prah, kad dignem uvis ruku i
prevuem, nad providnim brdima, i rekom. Na prvi
pogled, uinie nam se da ovi stihovi imaju samo jednu dimenziju, da ovaj kratlci odlomak iz Strailova
predstavlja samo adekvatan izraz izvesne melodije,
melodije koja prijatno uzbuuje na sluh, i nita
vie. Ali vraajui se ponovo navedenom odlomku i
paljivo ispitujui doivljaj koji on izaziva, uvideemo ubrzo da je struktura pomenutog doivljaja isuvie sloena, da bi se mogla objanjavati delovanjem
nekog iskljuivo jednodimenzionalno strukturiranog
stiha. Jer, nije samo melodinost ono to oseamo
suoavajui se sa ovim stihovima Miloa Crnjanskog.
itajui te stihove tonemo i u izvesno posebno stanje
duha k o j e ima, pored ostalog, i odreenu emocionalnu boju. Tu boju nije nimalo lako definisati; ona bi
se moda najbolje i n a j p r i b l i n i j e dak-i d c f i n i s a t i
onim to se u obinom, svakodnevnom ivotu zove
seta. Neko neuobiajeno, setno stanje duha izazivaju
u nama stihovi o toj ruci to se uzdie nad providnim brdima i rekom.
Poreklo ovog setnog stanja duha oigledno treba
traiti u nekim osobenostima strukture njegovog pesnikog uzr-onika. Stihovi Crnjanskog su tako organizovani da u itaocu pobuuju raspoloenje sasvim
odreene boje. To, meutim, ve predstavlja podatak
koji baca novu svetlost na pretpostavlcu da je melodijski efekat kao takav osnovno i jedino obeleje tih
stihova. Pokazuje se, naime, da njihov cilj nije postizanje nekog melodijskog efekta uopte, nego samo
onog efekta koji kod itaoca izaziva odreeno raspoloenje. Ali to nije sve. Doivljaj koji imarno prilikom itanja stihova Crnjanskog ne iscrpljuje se svojom melodijskom i emotivnom komponentom. U
98

njemu je prisutna jo jedna dimenzija, koju emo

nazvati filozofskom.
Filozofsku dimenziju je jo daleko tee odrediti
nego prve dve. Ona samo priblino i samo donekle
odgovara jednoj od onih duhovnih situacija u kojima
se kritiki distanciramo od svega postojeeg, jednoj
od onih situacija duha u kojima izriemo negativnu
ocenu svemu to nas okruuje. Pod uticajem stihova
Crnjanskog u itaocu se rada i neto to bi se najpriblinije dalp oznaiti kao negativan sud vrednostj. Valja, meutim, imati u vidu da ovaj sud vrednosti spada meu najuniverzalnije sudove te vrste.
itajui stihove Crnjanskog oseamo kritiku distanciranost koja nije vezana za neki partikularni objekat. Nije to distanca onog tipa kakvu doivljavamo
prema nekom realnom biu, ili predmetu, a nije ni
distanca analogna onoj koju socijalni reformatori u
ivotu imaju u odnosu na izvesnu drutvenu instituciju. Re je zapravo o doivljaju nekog sveopteg kritikog odvajanja, koji podsea na doivljnj lo se
javlja u onim retkim trcnucima kad nam se ini
da ni ta nema smisl a.
Prisustvo takve jedne dimenzije u naem doivljaju navedenog odlomka poeme Crnjanskog bilo bi apsolutno nerazumljivo kada u strukturi ovog odlomka
ne bi postojao i nekakav objektivni ekvivalent te
dimenzije, tj. odgovarajua organizacija stiha. Taj
ekvivalent, razume se, postoji. On se ne moe traiti u nekim melodijskim osobenostima stihova Crnjanskog. Tim osobenostima mogue je tumaiti emotivnu stranu itaoeve impresije, mada i nju, videemo, samo delimino. Meutim, onaj onako univerzalni sud vrednosti o kojem je bilo govora, ne da se
objasniti iskljuivo ritmikim odlikama pesnike celine. Objektivni ekvivalent pomenutog suda vrednosti lei negde u jezikom sloju pesnike strukture. U
ovom sloju odmah pada u oi jedan iskaz koji bi
7* 99

moda mogao, uzet izolovan, da donekle precizno definie sud vrednosti koji donosimo pod uticajem
stihova Crnjanskog. Mogli bismo 'kazati da iskaz sve
je prah predstavlja objektivni ekvivalent tog suda.
Meutim, ovaj iskaz je uokviren takvim jezikim
oblicima koji ne odgovaraju smislu proznog naina izraavanja. Ako bismo te oblike preveli na jezik proze
dobili bismo neto to nije daleko od besmislice. Bez
obzira na to, ostaje neosporno da se upravo specifinom jeziokom strukturom odlomka iz Strazilova postie neto slino onome to u nama pobuuje jedan
univerzalni vrednosni sud. tavie, uporeujui emocionalni i intelektualni efekat stihova Crajanskog sa
analognim efektom odgovarajueg proznog suda vrednosti, lako emo uvideti da je ovaj prvi znatno bogatiji i sloeniji. Iskaz sve je prah, uzet izolovano
i nezavisno od svoje pesnike celine, u stanju je da
samo delimino, oskudno i turo prenese onaj komplikovani amalgam razliitih doivljaja koji u oveku
izaziva suoavanje sa besmislenou postojanja. Dovoljno je, meutim, da lagano u sebi proitamo: A
prah, sve je prah, kad dignem uvis ruku i prevuem,
nad providnim brdima, i rekom, pa da osetimo ,kako se u nama iznenada budi, u svem svom emotivnom
i intelektualnom bogatstvu, pravi, izvorni doivljaj
bezvrednosti svega postojeeg. Razlika izmeu tog
doivljaja i onog koji izaziva prozni ekvivalent stihova Crnjanskog odgovara razlici izmeu neeg autentinog i neeg neautentinog. To je razlika slina
onoj koju oseamo kad u stvarnom ivotu sluamo
nekog ko o prolaznosti i smrtnosti ovekovoj govori
na osnovu duboko proivljenog iskustva i nekog ko
to ini prigodno, u okviru kakve mondenske konverzacije. To ne znai da izraajnu mo stihova Crnjanskog treba traiti negde na nivou lconkretnih, neposrednih iskustava. Impresija nitavnosti i bezvrednosti
svega postojeeg, izazvana stihovima o ruci koja sve
12

pretvara u prah, nije identina sa analognom impresijom to neposredno proizlazi iz kakve tragine situacije u stvarnom, praktinom ivotu. U ovom poslednjem sluaju, intenzitet i dramatika doivljavanja
svakako su kvantitativno i kvalitativno drukiji, ali
esto na tetu intelektualne, teorijske vrednosti samog tog doivljavanja kao takvog. S jedne strane,
prilikom neposrednog suoavanja sa kakvom traginonn situacijom isuvie smo obuzeti izvesnim elementarnim psihikim mehanizmima da bi to pogodovalo jednoj tako sloenoj i delikatnoj operaciji duha
kao to je univerzalni sud vrednosti. S druge strane,
kada kasnije, evocirajui tu, odreenu traginu situaciju na temelju pomenute evokacije zidamo kakvu
vrednosnu konstrukciju, mo elementarnih psihikih
mehanizama jo uvek je tako velika da nas na razliite naine ometa u tom poslu.
Po prirodi svog izraajnog efekta stihovi Crnjanskog se nalaze negde lizmeu onog spleta doivljaja
koji u nama pobuuju odreena, tragino obojena
iskustva i onih doivljaja koji imaju opti, vrednosni
karakter, a saopteni su u proznom obliku. Oni, ti
stihovi, stoga imaju povlaen poloaj u p o g l e d u
mogunosti evokacije bogatijih intelektualno-emotivnih celina vrednosno-teorijskOg karaktera. Taj mali
odlomak iz Strailova ne pobuuje u itaocu neke
praktine asocijacije koje bi, oivljavanjem elementarnih psihikih mehanizama ometale odreeni intelektualni rad, a s druge strane, ona nema onu uskost,
jednostranost i siromatvo odgovarajuih proznih
formulacija. U ovom sluaju, stihovi imaju daleko
veu emotivno-intelelctualnu izraajnu mo od svog
proznog ekvivalenta.
Izraajna mo stihova ne sme se, meutim, meati
sa stepenom komunikativnosti. Prozni iskaz sve je
uzaludno u pogledu komunikativnosti prevazilazi odgovarajui poetski iskaz iz Strailova, ali je, u isti
13

mah, upravo zato njegova izraajna sposobnost daleko manja. To je sasvim prirodno i razumljivo.
Prozni iskaz se ne bi mogao tako brzo i lalco prenositi, tj. ne bi mogao biti pristupaan srazmerno velikom 'broju ljudi, kad ne bi bilo njegovog relativnog
intelektualnog i emotivnog siromatva. S druge strane, stihovi Crnjanskog manje su dostupni i manje
komunikativni upravo zato to predstavljaju daleko
tei i sloeniji poduhvat.
Isto tako, ne treba misliti da je prozni iskaz sve
je uzaludno precizan i odreen, dok je njegov poetski pandan iz Strailova, naprotiv, neprecizan i neodreen. Tako misliti, znailo bi opet meati stepen
izraajnosti sa stepenom komunikativnosti knjievnog dela. Zbog svoje jednostavnosti i svog relativno
uskog spektra evokacije, prozni iskazi se lake i bre
prenose, ali to jo nikako ne znai da njihova komunikativna mo obezbeuje istovremeno i isto toliko
visok stepen odreenosti. Upravo zato to prozni iskaz osiromauje odgovarajuu intelektualno-emotivnu sadrinu, dok je poetski iskaz, nasuprot tome, prenosi u njenom gotovo celokupnom bogatstvu i potpunosti, poetski iskaz moramo smatrati preciznijim i odreenijim od ovog prvog. Razurne se da
jedna prozna formulacija, u ovom sluaju stav sve
je uzaludno, moe izgledati preciznija od svog pesnikog ekvivalenta, ali, isto tako, ljudima bez matematikog obrazovanja pojedine matematike formule
mogu izgledati neodreene i mutne iako imaju, srazmerno uzev, veu odreenost od svakodnevnih iskaza
na koje su ovi ljudi navikli. Razumevanje pesnikog
jezika esto zahteva mnogo veu i duu duhovnu akumulaciju nego razumevanje odgovarajuih iskaza
proznog tipa.
Prema tome, filozofska dimenzija stihova Crnjanskog koje ovde analiziramo, kako u pogledu izraaj98

nog bogatstva, tako i u pogledu odreenosti prevazilazi odgovarajue prozne iskaze.

To zvui pomalo neobino i neoekivano. Navikli
smo da se pesnikom jeziku, pogotovo tako modernom jeziku kakvim se Crnjanslci slui, pripisuje mnogo manja izraajna snaga i odreenost nego to je to
sluaj sa jezikom proze. Ne tako retko sreemo se i
sa miljenjem da je poetsko izraavanje u principu
lieno svakog znaenja. Ako je verovati pristalicama
ovog gledita, pesnik bira rei onako kao to uroenik bira inuve. Sa te take gledita jedino bi prozni
nain izraavanja imao neko znaenje; jedino bi govor proze imao za cilj da nam neto saopti, da nam
neto kae. Meutim, upravo stihovi Crnjanskog
koje smo ispitivali pokazuju neodrivost ovakve
jedne teorije o pesnikom jeziku. Tim povodom nee
biti na odmet da se podsetimo na neke opte istine
0 prirodi proznog naina izraavanja. Poznato je da
je, usled svoje izrazito praktine usmerenosti, prozno
kazivanje optereeno izvesnim krupnim nedostacima.
Osnovna odlika proznog jezika potie iz potrebe da
se reima lako i brzo prenesu bitna obeleja nekog
predmeta ili nekog doivljaja. Otuda proizlaze i osnovne mane tog oblika izraavanja. Ono to se nalazi izvan nas, a pogotovo ono to je u nama, isuvie
je sloeno i tanano da bi se moglo definisati telegrafskom kratkoom i preciznou koju zahteva prozna komunikacija. Otuda su jednostranost i siromatvo govornog jezilca naroito vidni u sluajevima
kada treba preneti sloenije oblike preivljavanja,
onih preivljavanja koja zadiru u sferu visoko intelektualnih preokupacija ovekovih. Osim toga, znamo
da su mane svakodnevne komunikacije delimino uslovljene i jednom drugom, praktinom potrebom. Oni
doivljaji koji su u svakodnevnom ivotu specifiniji
1 rei i koji su, gledani iz perspektive kolektivnih i
pojedinanih interesa, negativnog karaktera, jeziki
7* 99

su mahom slabije fiksirani od doivljaja korisnih

za svakodnevni ivot i njegovo unapreivanje.
Svi oni komplikovani, izvanredno speeifini i esto
prefinjeni vidovi u kojima ovek oseea sopstvenu
prolaznost i prolaznost stvari koje ga okruuju, uglavnom se obuhvataju telegrafski kratkim i sadrinom
siromanim izrazima koji predstavljaju, u neku ruku,
ako se tako moe kazati, lingvistike falsifikate. Dobro je poznato zbog ega to tako biva. oveku je bilo
neophodno da jeziki fiksira svoj bol ili svoju nevolju, pre svega zbog toga da bi od drugih ljudi zatraio
pomo; za sopstveno olakanje bio mu je dovoljan i
jauk. Meutim, za doivljaj sopstvene prolaznosti i
prolaznosti sveta nema pomoi i za njega se ne mogu,
ni izdaleka, nai tako adekvatni termini kao za oseanje neposredne, praktine ugroenosti. Iskaz sve|
je uzaludno mnogo je manje jezilci adekvatan odj
jednog takvog iskaza lcao to je, na primer, boli me j
glava, i tome se ne treba rnnogo uditi.
j
Doivljaj tatine svega postojeeg spada u one doivljaje na koje se, sa jedne usko praktine take gledita, dakle, sa take gledita tvoraea proznog jezika, uvek gledalo sa podozrenjem, kao na neto to
ugroava integritet Ijudske zajednice. Ali upravo zato
j e i bilo mogue da ovakvi proskribovani, a esto neobino sloeni i tanani doivljaji, nau svoje jeziko
utoite tamo gde svakodnevna usko praktina merila obino gube svoju mo u oblasti poezije. To
je, po svoj prilici, jedan od razloga to je pesniki
iskaz u nekim sluajevima, kao na primer u pomenutim stihovima Miloa Crnjanskog, postao i instrument za saoptavanje takvih intelektualno-emotivnih
sadraja kakve je inae proznim kazivanjem gotovo
nemogue saoptiti.
Razume se, nije svaki pesniki iskaz orude neke
komplikovane, visolco intelektualne poruke. Za nas
je, meutim, s obzirom na analizu ove vrste, znaajno
16

da stihovi kao to je onaj o ruci koja se die nad

providnim brdima i rekom predstavljaju jedan od
onih retko uspelih spojeva filozofske i melodijske
dimenzije pesnike strulcture. Ali upravo zato mogu
i da se jave izvesni nesporazumi oko njihovog tumaenja. Poto su stihovi o kojima je re melodijski
izuzetno efektni, i poto se njihov jezik tako razlikuje od jezika proze kojem, po navici, jedino pridajemo
sposobnost za izraavanje znaenja, to nam se moe
dogoditi da, prilikom njihovog naknadnog tumaenja,
postanemo rtve dveju, u tumaenju poezije inae
prilino rasprostranjenih, zabluda. Moe nam se, naime, dogoditi da pomenutim stihovima ili osporimo
svako znaenje, ili im pripiemo jedno od znaenja
proznog tipa koje je, po pravilu, banalno i uproeno.
U oba sluaja koren nerazumevanja je isti. Osporavamo li stihovima Crnjanskog svako znaenje, polazimo od pogrene pretpostavke da je jedini oblik
u kojem se mogu prenositi znaenja prozni oblik;
tvrdimo li da ovi stihovi, kao u primeru koji smo izabrali, znae samo neku takvu misao kao to je: sve
je uzaludno, opet polaz.imo od iste pogrene pretpostavke da je proza jedini vid saoptavanja smisaonih
sadraja. Razlog nesporazuma je u tome to takvi
stihovi kao to je onaj odlomak iz Strailova predstavljaju, pored ostalog, i jedan visoko specijalizovani jezik, specifiniji od svog proznog ekvivalenta,
jezik za ono o emu se obino malo govori, a ako se
i govori, onda siromano i neadekvatno. Otuda se
moe dogoditi da, uporeujui stihove Crnjanskog sa
njihovim proznim pandanom, zakljuimo da ti stihovi ili nemaju nikakve filozofske dimeazije, ili da
je ona, ukoliko postoji, filozofski nedovoljno rdcvantna. Pri tom, u stvari, previamo da je upravo
odstupanje od obinog, proznog jezika ono to omoguuje poetskom islcazu Miloa Crnjanskog da poslui
2 Seobe, I

17

kao jedan u intelektualnom i emotivnom pogledu vii

i komplikovaniji vid kazivanja.
Naroito pogubno za razumevanje smisla pesnikove poruke j e njeno svoenje na prozni ekvivalent koji
smo izrazili onom poznatom formulom: sve je uzaludno. Kada se na osnovu takvog svoenja govori o
intelektualnom siromatvu pesnikog izraavanja,
onda je to jedan, po svojim posledicama, izvanredno
teak nesporazum. Jer pesnik, videli smo, nije u svome stihu iskazao poruku identinu poruci naeg
proznog ekvivalenta. Otuda se ona poezija koja gradi
svoju filozofsku dimenziju na prostom preuzimanju
gotovih", tradicionalriih ema proznog jezika_naieenalazi ne samo mclodijski nego i intelektualno u nepovojjnijem poloaju od svog proznog. ekvivalenta.
Njena poruka nikad ne prelazi nivo opllh istina, nivo
siromanog i konvcncionalnog jezika svakodnevicc.
Takva poezija nije ni sadrinski ni formalno prava
poezija, pa je na njenom primeru zbilja lako dokazivati jntelektualnu inferiornost pesnikog iskaza
kao takvog.
Meutim, emotivna boja, melodioznost i filozofsko znaenje stihova Crnjanskog nisu poreani jedno kraj drugog kao slojevi zemljita. Izmeu njih
postoji izvesna duboka, organska povezanost. Nisu
samo melodijski i emotivni sloj u meusobnoj vezi
nego se ova dva sloja na izvestan nain podreuju filozofskoj dimenziji. Filozofska dimenzija stihova Crnjanskog u izvesnom smislu igra ulogu organizatora
pesnike strukture. Seta koju oseamo itajui onaj
odlomak iz Strailova, seta je sasvim specifine vrste, upravo ona koja odgovara pievoj filozofskoj
poruci. Ta je seta posledica doivijaja uzaludnosti,
a ne seta zbog nekog drugog, konkretnijeg i praktinijeg uzronika. Njen objektivni ekvivalent, taj usporeni, sanjivi, slobodni ritam stihova Crnjanskog daleko je pogodniji instrument za pievu emotivnu, pa
98

i filozofsku poruku, nego to bi to bio vezani, brzi i

patetini metar kakvog klasinog stiha. U tom smislu moe se, znai, govoriti o odreenoj uzajamnoj
povezanosti razliitih dimenzija stihova Crnjanskog.
Klasina poetska struktura ne bi bila u stanju da
kod oitaoca izazove onako sloene emotivne i intelektualne manifestacije, kao ovaj slobodni ritam pesnikog kazivanja.
Takva vrsta povezanosti razhitih slojeva pesnike
strukture osnovna je karakteristika i nekih drugih
pesama Miloa Crnjanskog. Sumatra je jedna od
njih. Po obliku, odnosno po vrsti pesnike organizacije, ova pesma ima, da upotrebimo jedan poznati tehniki izraz, labavu strukturu. Labavost njene strukture ogleda se ve u naslovu. Kod klasine organizacije stiha, naslov pesme obino je neposredno povezan sa smislom; stih i naslov dopunjuju se ve na prvi pogled.
I stepen povezanosti izmeu strofa u Sumatri je
znatno manji nego u tradicionalnoj poeziji. Strofe
slede jedna za drugom ne slivajui se, nego u relativno izolovanim celinama.
U okviru pojedinih strofa organizacija stiha je,
s klasine take gledita, takoe labava. Prva strofa predstavlja inverziju u odnosu na tradicionalni
nain izraavanja. Pesnik tradicionalist verovatno bi
izmenio redosled stihova u prvoj strofi, trudei se da
im na taj nain da smisaonu povezanost koja je blia
proznom nainu izraavanja. I sve druge strofe ove
dobro poznate pesme uobliene su tako da bi im jedan klasino nastrojeni pisac, ili kritiar, morao odricati logioku celovitost. tavie, u Sumatri nema ni
jednog stiha koji bi, uzet za sebe, imao neki odreeniji smisao u klasinom znaenju te rei.
Bez obzira na to, ispitamo li onaj neposredni utisak koji u nama pobuuje ta pesma, uveriemo se
da u njemu postoji i jedna emotivna i jedna intelek7*

99

tualna komponenta. Obe ove komponente moemo

odrediti samo priblino i nepotpuno, razume se, priblino i nepotpuno s take gledita prevoenja na
prozni nain izraavanja. itanje Sumatre ispunjava
nas nekim blagim i utianim raspoloenjem, nekim
udnim spokojstvom. Doivljaj ove pesme isto tako
sadri i jedan sud vrednosti. Taj sud donekle odgovara onim stanjima duha u kojima ovek u realnom
ivotu prihvata svoju sudbinu i svet oko sebe; miri
se sa stvarnou, nalazei u njoj izvesnu utehu. Meutim, doivljaj koji imamo itajui Sumatru, po sloenosti i bogatstvu opet daleko prevazilazi svoje mogue prozne ekvivalente. I u ovom sluaju suoavamo se sa slinim problemom kao kod onog odlomka
iz Strailova. Jedan na izgled iskljuivo melodijski intoniran oblik pesnikog izraavanja, uz to, s take
gledita proznog jezika skoro besmislen, izaidva u
itaocu doivljaj koji, po svojoj emotivno-intelektualnoj sloenosti, daleko prevazilazi analogne doivljaje pn)znog tipa. Priix)dru), opet je re o jecinoj samo prividnoj nesamerljivosti naeg doivljaja i stiha
Ako Sumatra navodi itaoca da doivi itav jedan
neobino bogat smisaoni kompleks koji ima izrazito
vrednosno obeleje, onda pesnikovo odstupanje od
proznog znaenja i ovog puta ima za cilj da se posebnom jezikom mreom pesnilcog kazivanja ulovi
jedno znaenje koje proznom nainu izraavanja, po
prirodi stvari, izmie. Jezikom proze se, srazmerno
lako, da obeleiti mirenje sa neim odreenim i konkretnim, mirenje koje ima partikularni karakter, ali
se doivljaj univerzalnog pomirenja sa stvarnou
jeziki adekvatno moe izraziti moda samo u sferi
poezije.
Kao to je prividno pesnikovo odstupanje od smisaonih iskaza, tako je prividno i pesnikovo odstupanje od koherencije u strukturi stiha. Kako bi se inae objasnila injenica da je na veoma komplikovani
20

doivljaj Sumatre sasvim kompaktan i celovit? Razbijanjem klasinih oblika stiha pisac nije eleo da
kod itaoca izazove efekat neke duhovne disperzije,
ili da prosto elcsperimentie novim oblicima pesnikog kazivanja; naprotiv, njegov cilj je bio, pored ostalog, i da postigne doivljaj ije bi jedinstvo bilo jedinstvo jednog vieg i sloenijeg reda. Struktura stiha u Sumatri predstavlja objektivni ekvivalent, oclnosno objektivni uzronik, te unutranje celovitosti
emotivno-intelektualne dimenzije itaoevog doivljaja. Pri tom opet, kao kod stihova iz Strailova, ulogu
organizatora pesnike strukture igra filozofska komponenta pesme. To se ogleda ak i u na izgled sasvim
proizvoljnim strukturalnim osobenostima kao to je,
na primer, ona nepovezanost izmeu pesme i njenog
naslova. Naziv Sumatra kao da lebdi odseen od orgamzma pesnikog ostvarenja. italac koji je svoj
ukus obrazovao na klasinim pesnikim deliina oekuje da ime ovog dalekog ostrva bude nekako geografsko-istorijslci povezano sa pesmom. Meutim,
upravo takvim jednim odsecanjem naslova pisac se
pobrinuo da itaocu stavi do znanja da ime Sumatra u ovom sluaju ne treba da izazove asocijacije
istorijsko-geografskog tipa. Kada bi u pesmi poslojaTo neto to podsea na. kc)nkrctna obeleja lei mina umatra, naslov bi izgubio svpju univcrzalnu intclektualmTfunkcnu. Ovako. sluei se takvim strukturalnim postupkom, pesnik nam stavlja do znanja
da ovo ime ima neko dmgo, a ne lokalno, geografsko
i istorijsko znaenje. Pravo znaenje naslova otkrivaju nam tek stihovi koji slede, ali na jedan indirektan i s proznog stanovita krajnje zaobilazan nain.
itajui Sumatru odjednom postajemo sposobni
za neto to nam se .stvarnom ivotu retko dogaa;
sposobni da osetimo i naslutimp neku tako rei kosmiku povezanost na izgled veoma udaljenih stvari,
i to da je osetimo ne deklarativno i uproeno kao
21

pod uticajem kakve prozne rasprave, nego autentino i izvofno. Sve strofe Sumatre, svaka na svoj nain,
imaju za zadatak da nam sugenu viziju izvesne tajanstvene niti koja spaja koralc iz nekog dalekog
mora sa trenjama iz naeg zaviaja.
Misaona konstrukcija pesme gradi se pomou izvesnog broja figura koje, smenjujui se u svakoj
strofi, nose sobom u osnovi identinu poruku. Prva
strofa kao da evocira neku skrivenu vezu izmeu
snega na Uralu i jednog pomirljivog stava prema svetu. Druga strofa opet figurativno upuuje na doivIjaj utehe kao rezultat saznanja izvesne kosmike,
univerzalne samerljivosti meusobno veoma razliitih pojava. Izgleda kao da gubitak nekog voljenog
l.ika zaista moe biti nadoknaen jednim potokom
koji rumeno tee. Trea strofa takoe na svojevrstan nain dovodi u vezu jedno raspoloenje sa uzajamnim dodirivanjem tako razliitih i udaljenih umetnikih sadraja kao to su ljubav, jutro u tuini, korali nepoznatih mora i trenje koje u otadbini zru.
Poslednja strofa opet pomou jedne hiperbole povezuje izvesno blago i spokojno stanje dulia s idejom
o bliskosti oveka i sveta.
U t o m smislupostojiistovetnostporukeu svim strojama ovc pcsme Crnjanskog. Svuda se izvesno inirenje sa stvarnou dovodi u vezu s jednim kosmikim
pfoinianjem svega postojeeg. Pri tom, osnovni poetski instnnnent za izazivanje ovog utiska predstavlja
strukturalno iabavo reanje izvesnog broja hiperbolinih iskaza koji predstavljaju razliite varijacije na
istu temu. Ovaj poetski instrument je na svoj nain
prilagoen filozofskoj dimenziji pesme. Preuveliavajui pesnikim figurama kosmiku povezanost i efekat mirenja sa egzistencijom koji iz te povezanosti
proizlazi, pisac, s jedne strane, izbegava bukvalni,
prozni nain kcizivanja, onaj nain koji bi, svojim
siromatvom i svojom jednostranou, obezvredio i
98

umanjio intelektualni domet pesnike poruke, a, s

druge strane, posebno naglaava svoju filozofsku
viziju.
Labava povezanost strofa i stihova pomae nam,
takoe, i da jedinstvo pesme traimo u jedinstvu poruke, a ne u jedinstvu izlaganja, kao to je to esto
sluaj u klasinom stihu, ili u proznom kazivanju.
Osim toga, odsustvo spoljanje koherencije stiha,
kombinovano sa slobodnim nainom pesnikog izraavanja i jednim usporenim, pomalo leernim, neobaveznim ritmom, pogoduje sa svoje strane upravo
takvom jednom emotivnom i filozofskom efelctu kakav je na doivljaj Sumatre.
Sluei e ovakvom tehnikom stiha, pisac terminima ostavlja samo onoliko geografsko-istorijske odreenosti koliko je potrebno da se njima evocira izvestan intelektualno-emotivni sadraj koji daleko prelazi praktine okvire proznog jezika. U ovom sluaju,
ako bismo hteli da se izrazimo jednostavno i grubo,
pojedinim izrazima i pojedinim formulacijama u
Sumatri pesnik ostavlja samo onoliko konkretne odreenosti koliko je dovoljno da se itaocu sugerie
misao o univerzalnoj, kosmikoj bliskosti svega to
postoji kao i misao o onom univerzalnom mirenju
to odatle proizlazi.
Ovo tvrenje moda najbolje ilustruju ona poznata autorova objanjenja uz Liriku Itake. Kao to znamo, Crnjanski je u komentarima uz svoju liriku opisao i onaj privatni, istorijski ambijent u kojem su
nastali njegovi stihovi. Razume se, opis nastanka
jedne pesme nije i ne moe nikada ni biti od presudnog znaaja za njeno razumevanje, ali zato moe biti
od znaaja za blie definisanje pievog stvaralakog
postupka. Ako uporedimo istorijski komentar Sumatre sa samom pesmom, doi emo do jednog izvanredno simptomatinog zakljuka: dok ambijent u
kojem su stihovi Crnjanskog nastali ima sasvim od7* 99

reenu, istorijsko-geografsku boju, dotle sami stihovi

tu boju vie nemaju, odnosno imaju je samo onoliko
koliko j e to za tehniku saoptavanja osnovne pesnikove ideje neophodno. Pesma je, znai, u izvesnom
smislu, nastalaT putem eliminacije odreene line,
privatne, istorijske grae. U ambijentu koji je neposredno prethodio inu stvaranja termin Ural, na primer, ima neke karakteristike koje u pesmi nee imati; u istorijskom, konkretnom trenutku nastanka pesme, Ural je planina o kojoj je piscu dugo i blago
opisujui taj kraj priao neki njegov prijatelj, o
kome saznajemo da je tamo proveo godinu dana u
zarobljenitvu. U pesmi, meutim, ovaj ovako lokalizovani geografsko-istorijski pojam pojavljuje se
dvostruko oien od svojih konkretnih naslaga. On
se najpre direktno liava privatno-istorijske boje
utoliko ukoliko sada u strukturi pesme neposredno oznaava jedino neku daleku planinu d nita
vie. Zatim, dalje, ovaj ve ovako reducirani geografsko-istorijski pojam dobija u Sumatri i jedno sasvim
novo znaenje. Tu je sad ve Ural re za neto geografski daleko, to moe postati sasvim blisko, za
neto to je, bez obzira na svoju udaljenost i razliitost, u tajanstvenoj, kosmikoj vezi s nama, otkrivajui nam tako sveoptu povezanost sveta koja je izvor jednog blagog mirenja sa egzistencijom. Na taj
nain pisac i onaj minimalni geografsko-istorijski
ostatak u terminu Ural svodi na tehniko sreastvo za
pesniko kazivanje izvesnih veoma komplikovanih
emotivno-intelektualnih sadraja. To je ona druga,
konana faza ienja pesnikog produkta od nanosa
privatnog ambijenta u kojem je taj produkt nastao.
Pesnikovi komentari otkrivaju izvesnu analogiju
s pesmom samo u nekim svojim iskazima koji imaju
univerzalniji oblilc. Tako, na primer, kada u svom
Objanjenju Sumatre pesnik kae kako je sve u vezi,
na svetu, ili kada kae sva ta zamrenost postade
24

jedan ogroman mir i bezgranina uteha, oseamo da

je to na neki nain prisutno i u samoj pesmi. Ali ak
i u ovom sluaju re je o analogijama koje nisu u stanju da izraze filozofsku dimenziju Sumatre. Pomou
tc dve reenice iz komenta.ra nikad ncemo osetitj
bogatu 'intelektualnu i cmotivnu sadrinu_pe,^me.
Tajna ove disproporcije opet je ,u nemogunosti
da se odgovarajuim proznim iskazima, ak i onda
kada oni potiu od samog pisca, ak i kada su sastavni deo onoga to prethodi stvaralakom postupku,
definie filozofska dimenzija pesme. Neosporno je,
doduse, da itala osea tu kosmiku povezanost svih
stvari i tu bezgraninu utehu lcoja odatle proizlazi,
i prilikom itanja pievih komentara uz Sumatru,
ali ovo oseanje nije neposredno izazvano onim proznim iskazima koji sadre poruke analogne porukama
stihova Sumatre. Pesnikovo tvrenje kako je sve u
vezi samo u kontekstu itave njegove uspomene dobija svoje dublje i izvornije znaenje, dok izdvojeno
iz tog konteksta umnogom gubi svoje intelelctualno
i emotivno bogatstvo. Ono to pojedinim proznim
iskazima pesnikovih komentara daje emotivnu i intelektualnu snagu je dakle kontekst, a ne sama logiko-jezika struktura tih iskaza. To pokazuje koliko
bi bila jalova i banalna poruka pesme Crn janskog da
su stihovi Sumatre direktno prilagoeni proznim
iskazima tipa kako je sve u vezi. U tom sluaju,
ovi iskazi bili bi lieni svog konteksta, znai bili bi
lieni onog to jedino moe da ini njihovu autentinost, onog to jedino moe da obezbedi emotivno i
intelektualno bogatstvo njihove filozofske dimenzije,
pa bi se, samim tim, pretvorili u prazne, oskudne govorne eme kojima se kazuju izvesne opte istine.
Ovako, odstupajui od proznih formula, pisac je postigao jedan zaista jedinstven efekat: bez odgovarajueg konteksta i bez proznih refleksivnih ablona
izaziva kod itaoca autentian, to znai bogat i slo-

en, doivljaj filozofske vizije kosmike povezanosti

svih stvari i utehe koja odatle moe da proizie.
Metod preiavanja geografsko-istorijskih pojmova koji smo ispitivali na primeru Sumatre, pisac je
primenio 1 u drugim svoj im pesmama. Friika gora
0 kojoj se govori u zemljopisima, putppisirna i uspomenama nije ona ista Fruka gora o kojoj se peva,u
trailovu i to ne samo zato to je u pesmi re o poefkoj vlziji jednog brda, nego i zato to se to brdo,
odnosno njegov naziv, svodi na miriimum svog geografsko-istorijskog znaenja da bi, u sklopu poeme,
dobib jednu drugu, intelektualnu i emotivnu funkciju.
U pesmi, Fruka gora je umetniki rekvizit za potenciranje jedne tragine sudbine, sudbine koja, pre ili
posle, moe postati sudbina svih nas. Ta re je, dakle,
samo geografsko-istorijski materijal od kojeg se, kao
od svakog drugog jezikog materijala, zida arhitektonika pesnikove poruke.
Slinu ulogu igraju i mnogi drugi istorijski i geografski rekviziti pesama Crnjanskog. Primera radi,
podsetiemo na neka imena koja, inae, imaju sasvim
odredeno, konkretno, istorijsko obeleje. Izgleda, recimo, da pesmi Prolog imena Krlee i urina daju
jedan lokalni ton. Reklo bi se da pominjanjem ovih
imena pisac ograniava univerzalnost svoje pesme. Meutim, oba imena figuriraju u pesmi isto onako kao
1 neka druga re, kao re sudbina, ili re tuga. Iz
obimnog istorijsko-geografskog sadraja koji imaju
ova dva imena, ime Krlee i ime urina, pisac je
odabrao samo neto minimalno, samo one karakteristike tog sadraja koje odgovaraju duhu pesme.
Sasvim j e dovoljno da italac zna da su ova dva pisca bili novatori i knjievni buntovnici i da im autor
Prologa stoga odobrava. Pored toga, asocijacija na
Krleu i urina, zajedno sa svim drugim asocijacijama koje ova pesma izaziva, samo priprema intelektualni finale pesme, onaj finale s nebom to visoko,
26

zvezdano mirie. A u t a k v o m zavretku pesme opet

nalazimo jedan vrednosni sud univerzalnog karaktera.
To je ve onaj drugi stepen ienja pesnikih rekvizita od njihove konkretne, istorijske i geografske odreenosti, pomou kojeg pesma postaje, ako se tako
moe rei, univerzalni fenomen.
ta podrazumevamo pod ovim poslednjim izrazom,
neka pokae jedan primer. Stranac koji bi hteo da
oseti intelektualni i emotivni efekat pesme Prolog
morao bi, razume se, najpre dobro da naui na jezik.
Meutim, tom strancu ne bi bilo potrebno da se oda
nekakvim posebnim, geografsko-istorijskim studijama da bi u ovoj pesmi mogao uivati. On, na primer,
o Krlei i urinu ne bi morao znati vie nego o nekom izrazu to se u naem jeziku, odnosno u
ovoj pesmi upotrebljava. Za razumevanje Prologa,
oveku koji ne poznaje na jezik, pojedinani, geografsko-istorijski termini u stihovima Crnjanskog
predstavljali bi istu onakvu prepreku kao i svi drugi
izrazi naeg jezika. Problem razumevanja prividno
lokalnih pojmova u ovoj poeziji u stvari je problem
prevoenja sa jednog jezika na drugi. To pokazuje
koliko bi bilo pogreno shvatiti poeziju Miloa Crnjanskog kao poeziju lokalnog karaktera, samo na
osnovu toga to u njoj ima dosta geografsko-istorijski
specifinih umetnikih rekvizita. Sigurno je da domai italac lake i bre moe da ovlada ovim rekvizitima nego, recimo, jedan stranac, ali to je ista ona
prednost koju predstavlja poznavanje maternjeg jezika uopte.
Ovakav nain korienja lokalnih rekvizita, sa
svoje strane, takoe, svedoi o postojanju jedne filozofske dimenzije u poeziji Crnjanskog. Tcrmini i
pojmovi koje pisac uzima iz jedne geografski i istorijski precizno odreene jezike sfere, figuriraju u
njegovoj poeziji samo kao sredstva za postizanje nekih sloenih, intelektualnih i emotivnih efekata uni27

verzalnog karaktera. Istorijski i geografski izrazi

pojavljuju se u pesmama Crnjanskog u istom onom
svojstvu u kojem se pojavljuju i sve druge rei, tj. jezika graa koja se koristi u skladu sa zahtevima
poetske arhitektonike, s tim to je ova arhitektonika
usmerena na izazivanje odreenih doivljaja sa filozofskom dimenzijom.
Problem prividne prozirnosti knjievne strukture
postavlja se pred itaoca i povodom proze koju je
Crnjanski pisao u periodu kad su nastajala njegova
znaajna poetska ostvarenja. Dnevnik o arnojeviu
deluje, takoe, na prvi pogled, kao jednodimenzionalno knjievno delo. Tome verovatno najvie doprinose dve odlike ove rane novele Miloa Crnjanskog.
U kompozicionom pogledu Dnevnik je po mnogo
emu originalno, avangardno pstvarenje. truktura
ovog dela, kao i struktura pesama Crnjanslcog, spada
u onaj tip literarne organizacije koji se naziva labavim. Reenice Dnevnika esto imaju takvu samostalnost kakva se, sa klasine talce gledita, ne moe
ni zamisliti, usled ega pokato izgleda da su odseene od knjievnog organizma, poput imena Sumatra
u istoimenoj pesmi. itavi pasai, itave epizode smenjuju se u ovoj noveli brzo i naglo. Takav sistem organizovanja knjievne materije moe ostaviti utisak
da je Crnjanski teio, pre svega, nekim isto formalnim efektima, da njegov cilj nije bio toliko da nam
sugerie neku poruku optijeg karaktera, koliko da
se bavi eksperimentisanjem knjievnim izrazom. Ovakvom jednom zakljuku ide u prilog i miljenje da
su jedino vrste, klasino graene literarne celine
pogodne za prenoenje poruka metafizikog tipa. U
najbolju ruku, utisak koji u nama pobuduje novela
Miloa Crnjanskog izgleda da ne prelazi okvire neeg
to se obino naziva raspoloenjem. ini se aa ovaj
haotini, razbarueni nain graenja prozne struk-

ture ne ide dalje od toga da u itaocu pofoudi jedno

stanje potitenosti i razdeenosti koje se, meutim,
ne uobliava u neku odreenu i univerzalniju poruku.
Dnevnik o arnojeviu je, osim toga, pun detalja
koji imaju i izvesno lokalno obeleje. Domai ambijent glavnog junaka, neke karakteristike pojedinih
epizodnih likova, uokvireni su sasvim preciznim drutveno-istorijskim odrednicama, to, takoe, moe da
poslui kao povod da se govori o ogranienom intelektualnom dometu ove novele.
Meutim, niko nee sporiti da se u strukturi Dnevrdka nalaze i mesta koja imaju izrazito aksioloko,
odnosno filozofsko znaenje. Na stranicama ove povesti o jednom modernom arnojeviu sreemo relativno esto najoptije, vrednosne sudove o oveku
i svetu. U ulozi nosioca ovih sudova, pre svega se javlja lik glavnog junaka. Neosporno je da ovaj lik ima
jednu sasvim precizno odreenu filozofsku dimenziju. Glavni junak Dnevnika zamiljen je kao neko
ko se oslobodio i odrodio od svega, kao neko koga
nita vie ne vezuje ni za dobro ni za zlo. Ovom
junaku ivot lii na komediju: sve sam ekao da e
jo neto doi u ivotu, da ovo dosad bee samo komedija. Sad vidim, da posle saaljenja ne dolazi nita
llovo (Dnevnik o arnojeviu, Sveslovenska knjiarnica, Beograd, 1921, str. 60). arnojevieve noi prolaze u groznicama i s n o v i m a . . . koji nisu mnogo
lui od jave.
A na jednom mestu se ovaj moderno koncipirani
arnojevi pita: ali zar je ivot vie nego senka i
odgovara: ne, senka je vie nego ivot. (Ibid., str.
116)
Na drugom mestu glavni junak Dnevnika kae:
ja ne volim pla nego tugu (Ibid., str. 111). Time
nam pisac stavlja do znanja da osnovnu emotivnu karakteristiku njegovog junaka ne treba slivatiti po
uzoru na one neposredne i praktine reakcije u stvar24

nom ivotu kojima se ovek na nivou elementarnih,

praktinih potreba odreuje prema nekoj konkretnoj
nevolji, vee po analogiji sa takvim reakcijama koje
imaju sloenije, aksioloko, filozofsko znaenje. U
stvarnosti se pla i tuga razlikuju isto onako kao to
se razlikuje jedno neposredno reagovanje od emotivnog stava koji iza sebe ima izvestan sud vrednosti.
Emotivna karakteristika glavnog junaka Dnevnika
predstavlja, prema tome, ekvivalent za jedan aksioloki, univenalni stav"prema svet'C ^

~
Ovaj stav pisac dopunjuje i produbljuje pomou
dveju drugih karakteristika svog junaka. Jedna je
enja arnojevieva za zaboravom u nekim dalekim,
polarnim predelima, enja za onom zemljom gde
je led zelen a voda plava pod ledom, sneg rumen.
Druga je saznanje da je ljubav neprolazna, odnosno da ima u sebi neeg neprolaznog u metafizikom
znaenju te rei. ini mi se jedino ona i jesen ostaje,
kae arnojevi, sve je drugo samo varka (Ibid., str.
102).
U intelektualnom profilu glavnog junaka istie se
jo jedna znaajna crta. Ve u enji za polarnim
predelima i sanjarenju o neem neprolaznom u ljubavi, italac osea neko melanholino, blago mirenje
sa zamrenou i grubou postojanja. To mirenje
dolazi do izraza naroito u zavrnim pasusima novele,
a na temelju onog istog doivljaja kosmike povezanosti koji smo nali i u poeziji Crnjanskog. Po'
jedan ut list, po jedan klepet golubijih krila ili lasta
na vodi, bie mi dosta da ne budem ni veseo ni tuan
i nikad mi nee pasti na um, da verujem u ta drugo,
do u jablanove (Ibid., str. 116).
Ali najvea uteha junaka ove novele je nebo, naravno ne u astronomskom, nego u aksiolokom znaenju te rei: . . . ako umrem, to je poslednja reenica novele, pogledau poslednji put nebo, utehu
moju, i smeiu se.
98

Jo jedan heroj Dnevnika ima vidno istaknuto intelektualno obeleje, onaj mladi Dalmatinac koga se
glavni junak prisea u bolnici, potomak izvesnog
Egona arnojevia. Lako je uoiti da su duhovne preokupacije ovog drugog intelektualnog heroja Dnevnika gotovo identine sa duhovnim preokupacijama
glavnog junaka. I potomak Egona arnojevia prezirao je sve to je bjlo oko njega, i njemu sve to
bee uzaludno i smeno. I on nije vie znao ta j e
dobro, a ta zlo, a nebo mu je takoe bilo uteha i
vrhovni aksioloki aksiom: Merio je sve rumenilom
neba, utehom njegovom. Pa i uverenje o kosmikoj
povezanosti svega to postoji, istie se u liku Dalmatinevom posebno, i to u jednom jo hiperbolinijem
obliku, nego kod glavnog junaka. Po miljenju ovog
potomka Egona arnojevia sve to su o i n i l i . . . .
negde, daleko na jednom ostrvu ostavlja traga. On
se teio da e umesto njega da ive rumene neke jele pune kakadua lepih na jednom ostrvu dalekom.
To su, u osnovnim crtama, neka mesta Dnevnika o
arnojeviu izrazito aksiolokog, filozofskog karaktera. Nije teko videti u njima izvestan ekvivalent bitnim, vrednosnim Jinijama poezije Crnjanskog, o kojima je ranije bilo govora. I doivljaj uzaludnosti iz
Stralilova. i doivljaj ulenc, kosmikc ppvezanosti iz
Suma.tre (ipotomak Egona arnojevia eksplicitno kae: ja sam sumatraist) i doivljaj nebesa to isto,
zvezdano miriu iz Prologa, sve to ima svoj pandan
u Dnevniku o arnojeviu. Isto tako, postoji sasvim
oigledna podudarnost izmeu proznih i poetskih iskaza u literarnom stvaralatvu Crnjanskog i pojedinih iskaza koje nalazimo u nekim njegovim knjievnim tvorevinama koje ne spadaju u literaturu u uem
smislu te rei. Videli smo ve da u Objanjenju Sumatre ima formulacija iji je smisao, na izvestan
nain, blizak istoimenoj pesmi, odnosno njenoj poruci. Objanjenje se, pojedinim svojim iskazima, vid7* 99

ljivo dodiruje i s vrednosnim vidovima drugih pesama Crnjanskog, ali se, nita manje, dodiruje i s filozofskom dimenzijom Dnevnika o arnojeviu. ... verujemo, veli Crnjanski u Objanjenju, u dublji, kosmiki, zakon i smisao radi kojeg se tuga, iz Kamoenjovih soneta, kroz tolika stolea, prenosi u nas.
(Itaka i komentari, Prosveta, Beograd 1959, str. 178).
A poetak uspomene na nastanak Sumatre, kao to
znamo, ovako glasi: Osetih, jednog dana, svu nemo
ljudskog ivota i zamrenost sudbine nae. Video sam
da niko ne ide kuda hoe i primetio sam veze, dosad
neposmatrane. (Ibid., str. 179) U Pismima iz Pariza
i sam pisac se deklarie kao sumatraist: Vi znat"
da ja imam ludu teoriju sumatraizma: da ivot nije
vidljiv, i da zavisi od oblaka, rumenih koljka, i zelenih trava ak na drugom kraju sveta (Ibid.., str.
203).
Pomenimo jo samo to da se i za Crnjanskog, kao
i za pomenutog njegovog junaka, na dalelcim ostrvima dogaa ono to smo, moda, mi uinili (Ibid.,
str. 182).
Meutim, problem filozofske dimenzije Dnevnika
o arnojeviu ni iz daleka se ne iscrpljuje svim ovim
analogijama. Sumatraizam van jedne knjievne
strukture i sumatraizam u okviru same te knjievne
strukture, mogu se, po svojim obelejima, veoma bitno razlikovati. Svi oni vrednosni iskazi glavnog ju-~l
naka, kao i onog drugog junaka koji je njegov istomiljenik, moda su samo sredstvo pomou kojeg
pisac psiholoki uobliava ove svoje knjievne likove.
Moda su teorijski iskazi intelektualnih heroja Dnevnika neto sporedno u sklopu knjievnog dela, samo
jedna njegova sekundarna komponenta koja, samim
tim, ne odluuje presudno o fizionomiji ove novele._
Problem otkrivanja i definisanja filozofske dimen
zije Dnevnika o arnojeviu ne iscrpljuje se, aakle,
prostim opisivanjem onih momenata prozne struk-

ture koji imaju vidno filozofsko, odnosno aksioloko

obeleje. To je samo prvi korak ka ispitivanju filozofske dimenzije novele, a drugi, presudniji sastoji
se u tome da se utvrdi da li i koliko itav sklop ovog
knjievnog dela odgovara njegovim aksioiokim vidovima.
Ima vie naina pomou kojih Crnjanski favori-]
zuje fitozofsku dimenziju prie o arnojeviu. Ispo- ;
vednim oblikom svoje povesti pisac obezbeuje naroitu snagu vrednosnim iskazima glavnog junaka. ;
Time arnojeviev lik, pa prema tome i vrednosni
sudovi koji se vezuju za taj lik, u strukturalnom pogledu dobija skoro maksimalno povlaen poloaj.
Sve druge likove Dnevnika vidimo spolja, jedino je
lik glavnog junaka oblikovan iznutra. Osim toga, ispovedna tehnika novele omoguuje piscu da na indirektan nain nametne itaocima gledite glavnog ju- {
naka. Svi ostali likovi novele vieni su, upravo usled |
te iste ispovedne tehnike, iz perspektive glavnog ak- ;
tera Dnevnika o arnojeviu.
Nita manje znaajnu ulogu u isticanju i podvlaenju vrednosti ocena glavnog junaka igraju karakteristike ostalih likova novele. Nema, u stvari, ni jednog epizodnog aktera Dnevnika koji nije tako oblikovan da, na svoj nahi, ubedijivo potvruje i ilustruje tezu o uzaludnosti i besmislenosti ovekovog
postojanja. etimo se, na primer, kako izgledaju likovi ena koje arnojevi sree na svom putu. Njegova zakonita supruga plitka je i trivijalna, uz to
ulna na jedan jeftin nain; njegova ljubavnica Poljkinja vara mua s ljubavnikom, a ljubavnika s muem, pa ak i onaj sasvim epizodno skiciran, sa
svega dve-tri reenice nagoveteni, lik lekarke u bolnici gde je leao glavni junak, kao da ilustruje i potvruje njegove vrednosne sudove. Ta lekarlca, to je
po ceo dan govorila o pedagogiji i gospoi Elen

32

3 Seobe, I

33

Kej, iznenaena je na delu sa jednim sanitetskim

kaplarom, iza harmonijuma, u sali bolnice.
Samo jedna jedina junakinja u itavoj noveli obavijena j e nekom maglovitom uzvienou i duhovnom
lepotom. To j e ona mlada devojka koja se zove Marija. Ali ovaj jedini enski lik sa oreolom neke uzvienosti i istote neuhvatljiv je za glavnog junaka. Samo za tom Marijom, toliko razliitom od svih drugih
enskih likova istinski udi junak Dnevnika, ali ba
ta i takva Marija izmie mu se. Na taj nain, paraH
doksalno, upravo prisustvo ovog lika koji se od osta- :
lih izdvaja svojom produhovljenom lepotom, potvr- \
uje, a ne demantuje aksioloku poruku glavnog ju- |
naka, poruku o uzaludnosti. Bie koje u sebi, kao ta j
Marija, ima neto nezemaljsko, neuhvatljivo je i ne- j
dostino.
Poruku o uzaludnosti, koja predstavlja osnovno
vrednosno obeleje novele, potvruju i likovi mukaraca u Dnevniku. Jedini junak kojem se, osim glavnog junaka, privia nebo, potomak Egona arnojevia, umire rano, a slutnjom sopstvene smrti zavrava svoju ispovest i sam fiktivni autor Dnevnika. To
da je pisac namenio upravo takvu sudbinu onim
svojim herojima koji bi eleli da sve izmere nebeskim arinom, opet dokumentuje osnovnu, pesimistiku misao novele.
Umetnika sredstva koja je pisac koristio prilikom pisanja Dnevnika psiholoke karakteristike
pojedinih likova, isto tako kao i kompozicija, podreena su vrednosnim ocenama glavnog junaka. Ta
podreenost predstavlja izvanredno komplikovan i
suptilan sistem odnosa u knjievnoj strukturi koji bi
vredelo ispitati u njegovim najosnovnijim crtama.
Evo, na primer, jednog karakteristinog odlomka u
kojem se opisuju prvi susreti glavnog junaka s njegovom buduom suprugom:
98

Ona bi odmah sedala do mene i priala mi. Siroe

bez oca i majke, ona me je davno volela i ekala i
bila eljna. Mene je zaudila njena lepota a bio sam
umoran. Sve je to prolazilo tako jednoliko i mirno.
Tetke moje su me doekivale i vikale joj: Evo ti ide
mladoenja, a ona je po vas dan bila u njinoj kui.
Napolju je padala kia i dugo smo sedeli posle
ruka. Meni je bilo teko, lice mi je jednako bilo podbulo i bledo. K o zna ta se dogaalo u mojoj aui.
Ona me nije ostavljala. Cekala me i dolazila svaki
dan. Salivena od svile i lepog mesa ona mi se nudila
tiho i ponizno. Sluala je o mojoj blesavosti i mom
tajnom, raskalanom ivotu mnogo i to je budilo
njenu radoznalost. Stajala je dugo preda mnom i
gledala u moje mutne i mirne oi. Tetke su nas ostavljale same, a devojka, uplaena malo od onog, to
je ekala, beala je od mene u mrak i mamila me u
kutove sobe na meke divane. Ona me je pitala o detinjstvu i seala me kako smo se zajedno igrali, mada
se ja toga nikako nisam mogao da setim. (Ibid.., str
467).

itav ovaj obimni pasa zamiljen je kao originalan

i moderno intoniran splet najrazliitijih umetnikih
sredstava koja izazivaju u itaocu jednu vrstu blagog i diskretnog doivljaja uzaludnosti. Kako pisac
izaziva taj doivljaj, pokuaemo da pokaemo postepeno, ispitujui svaku reenicu navedenog odlomka. Odmah u poetku autor nas suoava s kratkim,
saetim opisom onog to budua supruga osea prema arnojeviu. Sam za sebe, taj opis, nezavisno od
onog to sledi, mogao bi da deluje pomalo dirljivo.
Meutim, neposredno iza ovog potencijalno dirljivog
oplsa, dolaze dve reenice koje bitno menjaju njegovo znaenje. To da je glavnog junaka zaudila,
a ne, recimo, zanela, njena lepota, zvui sasvim
neutralno, pa ak i ravnoduno. Taj utisak neutralnosti i ravnodunosti pisac pojaava tako to na kon7*

99

stataciju mene jezaudila njena lepota, odmah nadoveuje recehicu Kofa tretia ad ve~ sasvim vidno
da pokae nezaintcicsovanost njegovog junaka za tu
palafiaku rnladu: a'tilo"Tam umoran. Zatim sledi
ona formulacija kojom se ostavlja utisak da glavni
junak odnelcud s visine i izdaleka gleda na ono to se
s njim zbiva: sve je to prolazilo tako jednoliko i
mirno. Posle dolazi pasus u kojem se kratko doarava tipjna predbrana atmosfera provmcije, da bi
se odmah, neoekivano i brzo, smenio pasusom posveenim duevnom stanju glavnog junaka, stanju koje, meutim, nije uopte dublje vezano za tu predbranu atmosferu, A onda .se,. isto tako neoekivano
i brzo, opet javlja lik budue supruge, psiholoki izvanredno ubedljivo ocrtan, lik koji glavni junak opisuje tako kao da je u pitanju nekakav predmet: salivena od svile i lepog mesa. Zatim se, u jednoj istoj
reenici, suprotstavlja primitivna, provincijska zanesenost budue supruge i ravnodunost njenog budueg supruga: stajala je dugo preda mnom i gledala
u moje mutne i mirne oi. Iza toga pisac kratkim,
a upeatljivim potezima dovrava taj palanaki tako
tipian lik mlade, razapete izmeu patrijarhalnog
straha od mukarca i prirodne putene radoznalosti.
Konano, odlomak se zavrava reenicom u kojoj se
opet putem kontrasta, koncizno i bez ikakve emotivne naglaenosti istie zainteresovanost budue supruge za arnojevia, kao i njegova nezainteresovanost
za nju. Ona pamti kako su se zajedno igrali, ali glavni junak se toga ne sea.
Ta tehnika konciznog, saetog, a prividno nekoherentnog graenja likova pomou psiholoici neobino
dobro i uverljivo odabranih detalja koji se smenjuju
neoekivano i brzo, potencira kod itaoca utisak da
pisac s likom te palanake mlade postupa nekako
nehajno i sa omalovaavanjem. U stvari, ovakav nain postupanja dolazi do izraza kroz ispovedni oblik
36

novele. Zahvaljujui ovakvom mfctodu Prganizacije

knjievne celine, italac Osea da lik arnojevieve
ene apsolutno zasluuje jedan, u izveshoin smislu,
prezriv tretman. S druge Strane, okolnot da se ovaj
lik tako tretira upravo iz perspektive glavnog jUnaka, doprinosi takoe ilaoevom vezivanju za osnovnu porukii novele. To tako brzo, heoekivano prelaenje s jednog detalja na driigi, uz naglaenu aksioloku iriferiprnost iika arnojevieve supruge, predstavlja istovrcmcno i iluslraciju i pptvrdu optih
vrednosnih oceha giavnog junaka. Takva knjievna
tehnika istovremeno je i adekvatan izraz i adekvatna
ilustracija teze o ovekovoj uzaludnosti.
Ovakvu liniju knjievnog oblikovanja pisac dosledno sprovodi i u svom drugom pasusu iz Dnevnika: Ona pade u prozor to zveknu mutan i mraan. Njene ruke su uplaeno stiskale grudi i ipke i
pokidano belo rublje. Ona se osmehnu slabo i zaaputa: Kad mi bude mu. Prsti su joj hitro stezali
i vezivali vitice i drhtali pod dugmadima. Ona se osvrte
i poe zavijati kosu i ree: Vie neu d o i . . .
A posle je doao medeni mesec. Bio sam smean
u vojnikom odelu i bled.. (Ibid., str. 51)
, .
Nain na koji je ovaj odlomak komponovan pokazuje kako pisac dalje razvija lik svoje junakinje. Izbor detalja kojim se uobliava taj lik psiholoki je
ppet sasvim ubedljiv. Oni su tako izabrani da predstavljaju buduu suprugu u nepovoljnom svetlu. italac to prima kao logian nastavak prvobitnog obrisa ote junakinje Dnevnika, obrisa u kojem je ve
bilo neeg provineijskog i palanakog. Kratkim, saetim reenicama, lieriim topline', rie zadravajui se
due ni na jednom emotivnom izlivu svoje heroine,
pisac jo vie potencira u itaocu doivljaj uzaludnosti.
;
37

Meutim, najjai kompozicioni potez u pravcu

omalovaavanj a lika ove palanake supruge predstavIja onaj nagli i brzi prelaz koji poinje reenicom:
a posle je doao medeni mesec. Taj prelaz geometruski .otro izoluje prethodni pasus, posveen opisu
I l k a Pieve junakinje, dajui mu, na taj nain, fragmentarni karakter. Ova fragmentarnost itaocu treba
da sugerie miao da je la Carnojevieva ena neto
nebitno, bezvredno, neto na emu se ne treba due
z a c lF?avati. Reenica to zatim siedi: bio sam smean u vojnikom odelu i bled, jo vie doprinosi
svoenju prethodnog pasusa na nivo fragmenta koji
nije vredan panje. Ta reenica vidno odudara od
onog dela teksta posveenog liku junakinje Dnevnika,
odudara u tom smislu to naglo prenosi itaoevu
panju na lik glavnog junaka. Zahvaljujui tome, italac osea odbojnost prema liku Carnojevieve budue supruge, odbojnost koju pisac postie odreenim strukturalnim postupkom. Istovremeno, taj smiljeno fragmentarni nain slikanja pojedinih knjievnih likova pojaava i onaj opti utisak uzaludnosti koji, razume se, ide u prilog osnovnoj filozofskoj
tezi novele.
Portret pieve junakinje definitivno se zaokruuje izvesnim karakteristinim detaljima iz arnojevievog branog perioda. Sa punom psiholokom
uverljivou, pomou svega nekoliko efektnih poteza,
pisac nam sugerie sliku izvesnog sumornog preobraaja supruge glavnog junaka. U poetku patrijarhalna i edna, suzna i nevina prvih dana braka,
heroina Dnevnika menja se u neto sasvim drugo!
Ta promena ima, u pievoj interpretaciji, jednu duboku psiholoku logiku. I u stvarnom ivotu se esto
neki potisnuti vidovi patrijarhalnog mentaliteta, pod
izvesnim okolnostima, pokazuju u svojoj pravoj boji.
Ona prividno priguena, vulgarna strana tog mentaliteta kao da samo eka izvesnu spoljanju sankciju,
98

najee branu, pa da drastino i grubo lzbije na

povrinu. Inspirisan takvom psiholokom logikom,
pisac zavrava psiholoki portret svoje junakinje sledeim opisom: To vee smo inalo vie pili za vecrom i ona se vesclo nasmeja: pa ta e, oko toga se
okree svet.
I ja uutah i pogledah je preneraeno. Leala j e
kraj pei sva gola. Njene lepe sjajne noge, ispruene,
vitlale su se u aru pei, kao da su igrale sa nekim.
Ja joj tiho prioh i nekim osmehom punim stida,
kojeg dotle nisam poznavao, uzeh njenu koulju sa
zemlje, pokrih je i poeh joj govoriti o zemljoradnikim zadrugama. I tako su opet prolazili dam x
meseci. Ona je poela da se goji. I mi nismo imah
dece. (Ibid., str. 534)
Prva reenica navedenog pasusa poinje jednim
detaljem koji neposredno psiholoki priprema i objanjava izjavu arnojevia (to vee smo malo vie
pili), zatim sledi sama ta izjava, formulisana, psiholoki sasvim adekvatno, u obliku jednog opteg mesta
koje se, u stvarnom ivotu, esto uje na jednom odreenom nivou (pa ta e, oko toga se okree
svet). Posle toga dolazi ona telegrafski kratka i saeta reenica kojom se plastino ocrtava reakcija
glavnog junaka na misao njegove supruge (i ja uutah i pogledah je preneraeno). Metod kojim se opisuje Carnojeviev stav, dvostruko je pogodan. S jedne strane, na taj nain se izbegavaju opirne elcsklamacije koje bi, po svoj prilici, delovale suvie patetino i otuno, podseajui na jeftino moralisanje.
S druge strane, pomou ovakvog, saetog stila kazivanja jae se i ubedljivije ocrtava stav glavnog junaka. itaocu se, pomou svega dva detalja, indirektno i zaobilazno nagovetava ta glavni junak misli o
svojoj supruzi. Zatim odmah slede dve reenice u
kojima se pomou plastinog opisa tela arnojevieve
supruge direktno dalje podvlai njena raskalanost.
7* 99

A onda dolazi opet jedna koncizna reenica da nam

indirektno i zaobilazno, i ba zato upeatljivo, jo
jednom naslika kao kontrast, stav glavnog junaka
prema vulgarnoj ulnosti njegove ene.
Tri poslednje reenice obuhvataju sasvim kratko
i lapidarno itav jedan brani period, zajedno s njegovim epilogom. (I tako su opet prolazili dani i meseci. Ona je poela da se goji. I mi nismo imali dece.) Ovaj tiain telegrafskog saimanja teksta, uz
Ponovno otro odsecanje prethodnog kompozicionog,
toka naglim prelazom na formulaciju i tako su opet
prolazili dani i meseei, predstavlja takoe jcdan vid ..
strukturalnog omalovaavanja lika supruge glavnog
junaka. Kao da nam pisac time jo jednom stavlja do
znanja, sluei se izvesnim specifino strukturalnim
faktorima, koliko je uzaludan i besmislen taj arnojeviev brak.
Strukturalno omalovaavanje pieve junakinje
dolazi do svog punog izraza tek poto su osnovne psiholoke linije njenog lika definitivno ocrtane. Neposredno iza pasusa kojim se zavrava psiholoki
portret supruge glavnog junaka, itaoca oekuje, iznenada, epizoda sa onom mladom Poljkinjom. Na tu
epizodu nadovezuje se dalje pria o Dalmatincu, potomku Egona Carnojevia, zatim pria o Izabeli i
Mariji i, tek negde pred kraj novele, ponovo se javlja
motiv arnojevieve ene, ali samo u pojedinim, usputno i uzgredno formulisanim reenicama. Takvim
kompozicionim postupkom pisac konano obezvreuJ e i omalovaava lik arnojevieve supruge. Kada se
jlalac, pred k r a j novele, jo jednom sretne sa ovim
likom, on mu se javlja nekako priguen i zatrpan
itavim nizom prethodnih epizoda. Tako autor i kompozicionim sredstvima onemoguuje itaocu da se
djjblje i prisnije vee za taj lik, a, u isti mah, itaoggvu .panju^ intenzivnije koncentrie na figuru glavn o g junaka, pa time, ujedno, na sve ono to je s tom
40

figurom u neposrednoj vezi. Sva ta brojna, originalno i tanano odabrana kompoziciona i psiholoka
sredstva povezana su u jedan jedinstveni sistem, koji je sasvim u skladu s vrednosnim sudovima glavnog junaka, onim sudovima to predstavljaju najvidniji izraz filozofske dimenzije Dnevnika o arnojeviu. Strukturalno zapostavljanje arnojevieve supruge predstavlja moda najbolji izraz pievog nastojanja da celokupnu strukturu novele prilagodi svojoj osnovnoj filozofskoj tezi.
Meutim, ovo ispitivanje pievog umetnikog metoda iz perspektive filozofske dimenzije, bilo bi nepotpuno bez jednog kraeg osvrta na moda najmelanholiniju i najsuptilniju epizodu Dnevnika, onu o
Izabeli i Mariji. Ova epizoda pokazuje kako se izvestan prividno isti strukturalni postupak moe, u zavisnosti od pievih filozofskih intencija, veoma razliito koristiti. Izabelin lik ocrtan j e s veim brojem
psiholokih linija i sa vie kontinuiteta nego lik njene sestre Marije. Pa ipak, u umetnikom kazivanju
pievom, vrednost ovih likova nije u srazmeri s
njihovim kompozicionim tretmanom. Izabela je obina, skoro tuna u svojoj prozainosti; Marija, naprotiv, ima u sebi lirsku, melanholinu dra neeg
to je izgubljeno i nedostino.
Ovako otro razlikovanje svojih junakinja, na aksiolokom planu, pisac je postigao razliitim sredstvima. Opisujui Izabelin lik, on bira, uglavnom, psiholoki i kompoziciono neutralne i ravnodune linije.
Dva primera dovoljna su da ilustruju ovo tvrenje.
Ovako se, recimo, u jednom trenutku Izabelin lik
privia glavnom junaku: Iz njenog crnog odela virila je njena bleda glava, koja mi se na suncu uinila
prosta i opaljena salivena od jedne blage, tanke crte,
koja me je privukla njoj. (Ibid., str. 95)
Pieva deskripcija je takva da Izabelinom liku
daje izvesno predmetno obeleje. To svoenje Izabe41

line figure na bledu, tanku crtu, distancira itaoca

od ovog lika, doputajui mu, u isti mah, aa kroz
ovaj opis nasluti ravnodunost glavnog junaka prema
Marijinoj starijoj sestri. Ista tehnika opisivanja ogIeda se i u jednom drugom, kratkom prikazu Izabelinog izgleda: Njena glava postade sad u meseini
jedna jedina blaga, tanka crta puna suza. (Ibid.,
str. 95) Ovoga puta sadrina pievog opisa bogata
je emocionalnim nagovetajima, ali metod deskripcije
je opet takav da se emotivni naboj tih nagovetaja
umnogom neutralie. Izabelin lik se ponovo svodi na ]
konturu, na obris, na liniju i upravo talcav sistem'
opredmeivanja omoguuje piscu da postigne eIjeni efekat, tj. da izbegne itaoevo emotivno vezivanje za Izabelin lik, vezivanje do kojeg bi, pc- svoj
prilici, dovela neka druga tehnika umetnikog kazivanja.
Nasuprot tome, Marijin lik se oskudnijim, ali isto
tako realnim i plastinim crtama, okruuje izvesnim
aksiolokim oreolom koji odgovara idealima glavnog
junaka. Ilustracije radi naveemo opet jedan primer.
Posle noi provedene sa Izabelom arnojevia ujutru
budi neiji glas: Pod prozorom stajae Marija i pevae. Prala je rublje. Iz njenog lilca i golih ramena bletae zora. (Ibid., str. 96) Izbor detalja iz kojih se sastoji ovaj opis takav je da italac stie sasvim plastinu i realistinu sliku o Mariji, ali upravo na podlozi
ove plastine i realistine slike, koja se evocira prvim
reenicama navedenog teksta, pojavljuje se, zatim, neto to u vrednosnom pogledu posebno istie Marijin
lik. To je, po svoj prilici, onaj pomalo nadrealni i pun
nekog diskretnog, vieg smisla, blesak zore na ramenima te clevojke. Meutim, ovom utisku, svakako,
najvie doprinosi olcolnost da italac vidi Marijin lik
iz perspektive neutoljene, a iste udnje glavnog junaka. Figura Marije pojavljuje se neposredno posle

arnojevievog kontakta sa Izabelom koja je, kao

to znamo, u vrednosnom pogledu znatno inferiornija.
U takvom metodu organizacije teksta lei onaj
drugi, znaajniji instrument pomou kojeg pisac uspostavlja aksioloku hijerarhiju izmeu svojih junakinja, uprkos prividno neadekvatnom strukturalnom
tretmanu koji smo ranije pomenuli. Poto glavni junak ima u kompozicionom i vrednosnom
pogledu povlaen poloaj, ta okolnost mora konano uticati na itaoevo opredeljenje. Zahvaljujui tome, Izabelin lik, uprkos iscrpnijoj, spolja
koherentnijoj deskripciji, dobija aksioloki manji
znaaj od Marijinog lika. S druge strane, usled povlaenog poloaja glavnog junaka u sklopu knjievne
strukture, kraa i prividno manje koherentna deskripcija Marijine figure, umesto da bude samo beznaajan kroki, dobija neobian aksioloki intenzitet. To
nam otkriva jo jednu znaajnu osobenost knjievnog metoda kojim se slui Crnjanski u Dnevniku o
arnojeviu, osobenost bez koje bi filozofski domet
novele bio znatno manji. Uverili smo se, naime, da
strukturu Dnevnika obeleavaju dva bitna inioca.
To je, prvo, okolnost da glavni junak ima apsolutno
povlaen poloaj, i, drugo, okolnost da se reenice,
pasusi, i itave epizode u noveli Crnjanskog smen j u j u u vidu labavo povezanih, ili, ponelcad, prividno
sasvim nepovezanih slapova. Jedino kombinovanjem
ova dva strukturalna postupka dobija se odgovarajui, krajnji filozofski efekat novele. Da je u izgradnji
ovog svog knjievnog dela Crnjanski primenio samo
slapoviti, labavi nain organizacije knjievne celine,
bez strukturalnog primata glavnog junaka, svi bi likovi delovali gotovo pocljednako fragmenrarno i izolovano. U tom sluaju u itaocu bi se, doclue, opet
javio utisak neke uzaludnosti i besmislenosti, ali vie
na jednom emotivnom nivou, a mnogo manje na ni-

42
43

vou filozofske poruke. Ovako, strukturalno povlaen poloaj glavnog junaka omoguuje obrazovanje
jcdnog vrstog aksiolokog centra, oko kojeg se o
kupljaju, i kojem se podreuju sve osnovne psiholoke i kompozicione linije Dnevnika. Zahvaljujui
torrie, sudovi vrednosti glavnog junaka pretvaraju se
u mnovno obereje knjievne ceTine. Tirne, ujedno, l
slapoviti metod graenja literarne strukture postaje,
za razliku od nekih drugih knjievnih sluajeva, sasvim odreen i efikasan instrument za naglaavanje
i dokumentovanje pieve filozofske poruke. Usmeravan i kontrolisan vrednosnim jezgrom lika glavnog
junaka, labavi, slapoviti oblik strukture Dnevnika ili
direktno doprinosi doivljaju uzaludnosti (likovi arnojevieve ene i Izabele), ili, pak, indirektno pojaava ovaj doivljaj, obezbeujui nekim aksioloki
pozitivnim crtama novele vei intenzitet (lik Marije).
Na osnovu svega toga vidi se da i struktura umetnike proze Crnjanskog iz ovog perioda inia u sebi
jednu filozofsku dimenziju. I u proznoj strukturi se,
iza prividno samo kompozicionog, i psiholokog sloja
knjievnog dela nalazi filozofska dimenzija kao ona
komponenta literarnog ostvarenja kojoj su ostale
komponente, na izvestan nain, prilagoene. Ujedno,
vidi se da j e i rana proza Crnjanskog samo prividno
labavo i slapovito strukturirana; iza te njene spolja,
haotine organizacije skrivena je jedna unutranja,
autentina koherencija.
Oigledno je, pored ostalog, kao to smo ve napomenuli, da postoji izvesna karakteristina paralela
izmeu pievih umetnikih ostvarenja u uem smislu te rei i nekih njegovih napisa koji nemaju uzak
umetniki karakter. Sudei po pojedinim mestima iz
Objanjenja Sumatre i Pisama iz Pariza, ovi tekstovi
nose u sebi poruke veoma bliske porukama Siraiilova, Sumatre i Dnevnika o arnojeviu.
40

Ovaj simptomatini paralelizam, koji svedoi o

duhovnom jedinstvu literarnog opusa Miloa Crnjanskog, dolazi do svog punog izraza u kasnijem pievom stvaralatvu. Ljubav u Toskani, na primer,
spolja gledana, po svojoj nameni i svojoj gradi, podsea na putopis. Ali ve na strani sedamnaestoj, pisac
nas upozorava da nije doao u Italiju da vidi ono to
i drugi putnici, veselo i bezbrino gledaju. Ja sam
doao, poruuje nam on, da drhuom rukom uspostavim veze, nevidijive i neverovatne (Ljubav u Toskani, Geca Kon, Beograd 1930, str. 17). Tako se v e u
poetku ove knjige sreemo s jednom od onih ideja
koju smo i u ranijem knjievnom stvaralatvu Crnjanskog sretali. Na sledeoj stranici eka nas misao
0 ljubavi neprolaznoj i nepominoj, misao koja je,
kao to znamo, utkana u neke osnovne metafizike linije Dnevnika o arnojeviu. A kroz ove rei pieve
opet oivljava Sumatra, istina u drukijem obliku, sa
onom svojom poznatom utehom u kosmikom proimanju svega postojeeg: . . . sve te veze, u stvari,
jedno jednostavno i veno jedinstvo zemalja, brda,
umetnosti. Zemlja je jedan pastir, a ne dva, koji lei
poleuke u travi i svira u frulu. Lepi i udni zbir
brojeva, to povezan treperi. Davno sam znao da ispruenom rukom, ako je blaga mogu da pomilujem
Ural. (IbiL., str. 24)
Pa i tenja da se u neem dalekom, ledenom i
snenom otkrije ono nebo koje se privia glavnom
junaku Dnevnika, prisutna je u ovom putopisu Miloa
Crnjanskog: Providan svet, tiinu due kao sneg,
um listia to se stresaju, videh i uh, jo jue, po
glatkim i hladnim ikonama Devojke. Zar se nije inilo da prestaje udnja, da otri oblici zvezda, volje
1 uma, svetle i trepere kao led, u kome je zauvek mir?
inilo mi se da sam u oima sjedinio sve duboke i
strasne biljke due, da u jedno blago zelenilo za41

rastu, to e me ljuljati odsad, bez uma, kao ispod

voda, iz kojih ne mogu izii. (Ibid., str. 756)
Povremeno, opet, tekst putopisa seti nas, ne bez
razloga, na one melanholine stihove iz Strailova
to smo ih uzeli za moto, stihove u kojima se krije
poruka o tronosti i tatini ovekovog postojanja:
Ve u Rimu osetih da je ceo put moj po Toskani bio
samo jedno kratko privienje i da je moj prolazak, i
tuda, sasvim uzaludan. (Ibid., str. 129)
Svojim zavrnim akordima, Ljubav u Toskani
sasvim eksplicitno otkriva i jedan filozofski smisao
pesnikovog putovanja. Kraj ove knjige donosi svojevrstan metafiziki bilans tog na izgled sarno turistikog bavljenja autorovog u Italiji, bilans iz kojeg
emo izdvojiti samo ovo kratko kazivanje pievo:
Zaglcdan u sebe, sred sijenskog prolea, uvideh da
je sve to se vidi prolazno, ali da je u meni jiiogunost zvezde, to veno sja. (Ibid., str. 146) U ' o v o j
zavrnoj poruci stiu se dve znaajne melafizike linije knjige Crnjanskog. Putovanje o kojem. ovp delo
pria u stvari je i putovanje u duhu, a kao takvo,
neprestana oscilacija izmeu doivljaja uzaludnosti
i udnje za nekakvom kosmikom utehom u sveoptoj povezanosti i zve/.dama. Tako se i ovoga puta,
samo u novom, izmenjenom obliku, sreemo s nekim
bitnim duhovnim preolcupacijama pievim iz vremena njegove rane poezije i proze.
Knjiga o Nemakoj takoe se sastoji jz dva, meusobno razliita, plana. O tome najbolje govori Iris
Berlina i esej koji se zove Tajna Albrehta Direra.
Iris Berlina sadri mnoge utiske i podatke koji,
svi zajedno, obrazuju onaj neposredno uoljivi sloj
putopisa. Meutim, ispod ovih geografsko-istorijskih
pojedinosti postoji, kao i u Ljubavi u Toskani, jedart
drugi, dubinski, filozofski sloj. Poto je nabrojao ta
sve Berlin jeste: centralna pota, centralna bolnica,
centralna policija, trgovina, kockarnica, porodilite

i centralni hotel, Crnjanski, na kraju, kae: pa kad

bi to precizno odgovaralo oseaju uzaludnosti svega
to je ljudsko, i centralna ludnica. (Knjiga o Nemakoj, Geca Kon, Beograd 1931, str. 17)'
Iza povrinskog tkanja nacionalnih i lokalnih specifinosti postoje, dakle, i za Crnjanskog, kao i za
mnoge druge pisce i mislioce neke univerzalne crte,
a jedna od tih crta, najmelanholinija od svih, jeste
uzaludnost svega to je ljudsko. O tome jo uverljivije svedoi jedno drugo mesto iz Irisa Berlina, na
kojem se govori o nekim poznatim odlikama nemakog naroda: Istina je da su nemaki zapt i pedagogija uspeli da stvore naroite glave, i mozgove to
su u sedamdeset miliona primeraka isti, to ima za
posledicu naroite, drugde neviene slike berlinske
kaldrme, ali su to ipak uvek oni isti bufoni, prah i
sujeta, i pepeo na kraju kao i m i . . . (Ibid., str. 29)
Uporedo s milju o uzaludnosti ovekovoj i Iris
Berlina donosi novu varijaciju na temu enje za neim nebeskim u vidu jednog prekora upuenog nemakim malograanima. . . . ne vide da je sve prolazno; zaboravljaju svoju duu; kao u nemakim pri- !
ama, avo im odnosi senku; iskopali su Troju, ali j
nikada da stanu, da stanu i da se zagledaju onamo, j
gde je gore i dole isto, gde je mir i lepota koju i
je pevao Mezomed. (Ibid., str. 30)
Poznata slika Paula Klea Zlatna riba posluila je
piscu kao povod da i eksplicitno pokae svoj metafiziki ugao gledanja, ugao o kojem, uostalom, govori i sam naslov ovog putopisa: zlatna ta riba seala me je, da iznad tih brutalnosti, beda, ljudskih
gluposti, iznad svih slika Berlina, ima neto to nije
bolno, to nije telesno, to nije prolazno, nije vidljivo. Iris neeg ogromnijeg od Berlina. (Ibicl., str.
50)
Uza sve ove, nama ve iz Strailova i Dnevnika
poznate, motive, Iris Berlina donosi ponovo, ali ra-

98
7* 99

zume se u drugom, specifinijem obliku, slutnju ovekove neizvesnosti pred budunou. U Objanjenju
Sumatre, znamo, ova misao se javila na planu sudbine pojedinaca (Video sam da niko ne ide kuda
hoe), Sada se, meutim, ta misao javlja u kontekstu istorijske sudbine nemakog naroda. inilo mi \
se prouavajui Nemce, kae Crnjanski, da se uopte,
svud na svetu, i iz trenutnog, sadanjeg, jedva ta moe obuhvatiti loginim i tanim mreama rei, tvrenja i pomisli. Da se prolost, i najblia, ne moe
shvatiti i tumaiti, niti budunost, i najneizbenija, /
predvideti i prikazati! (IbicL, str. 77) U istorijskom-J
kontekstu onog to se kasnije u Nemakoj i Evropi
zbivalo, ovaj sud o budunosti ovekovoj ima svoju
zloslutnu potvrdu. Tako se, znai, i u ovoj knjizi putopisnog oblika istorijski i geografski podaci prepliu, dopunjuju i tumae izvesnim iskazima izrazito
filozofskog karaktera.
Tajna Albrehta Direra uverava nas ponovo da
Crnjanski prilazi problemima umetnosti iz jedne ire,
intelektualne, duhovne perspektive. Kao u
Ljubavi
u Toskani, tako i ovde umetniko delo slui piscu za
postavljanje i reavanje nekih optijih i trajnijih
problema ovekovog postojanja. Crnjanski polazi od
oigledne razlike izmeu Direrovih konvencionalnih,
banalnih ostvarenja i onih njegovih malobrojnih dela
nesnosne lepote, to ih je ovaj umetnik, s vremena
na vreme, stvarao. Ta razlika ne moe se, smatra pisac, objasniti samo onom olako i esto izricanom
opaskom da svaki, i najvei umetnik, ima uz neprekidni tok svog, svakako znaajnog, rada, svega nekoliko momenata neprolazne vanosti. Po miljenju
Crnjanskog, krije se tu neto mnogo tajanstvenije i
dublje u injenici da je Direr celoga ivota slikao,
besmisleno, kako nije eleo, a kako su ga okolnosti
(ne samo spoljanje) prisiljavale. (Ibid., str. 205)
Ispitujui Direrovo slikarstvo Crnjanski nam poka24

zuje kako se, pod prividom nacionalnih, umetnikih

i linih specifinosti slikarevih, odigrava jedna univerzalna drama. To osciliranje izmeu konvencionalnog i izuzetnog, ta fatalna i tajanstvena nemo da se
realizuju najintimniji i najdragoceniji planovi, nije
neka osobenost samo Direrovog ivota. Mi smo u
toj prolaznosti vezani, pie Crnjanski, za skoro iste
uzroke i okolnosti koje ine Direra tajanstvenim i
uzaludnim. (Ibid., str. 211)
U posebnoj, linoj tragediji velikog nemakog slikara ogleda se jedna univerzalna tragedija iji je
rasplet i ishod uzaludnost ovekova. I esej pod naslovom Tajna Albrehta Direra kao da je pisan onom
istom rukom pred ijim se pokretom brda i reke
pretvaraju u prah.
I Ljubav u Toskani i Knjiga o Nemakoj imaju
jednu zajedniku osobinu. U oba sluaja pisac, ispod
izvesnog specifino nacionalnog, istorijskog, lokalnog
sloja, otkriva neto univerzalnije i dublje, a to univerzalnije i dublje upravo je ona filozofska dimenzija
ije smo razliite viclove ispitivali u poeziji Crnjanskog i njegovom Dnevniku o arnojeviu.
Najkarakteristinije i najznaajnije ideje pieve,
a pre svega ova ideja o uzaludnosti, univerzalnoj uzaludnosti koja se skriva iza jednog specifinog nacionalnog i istorijskog obeleja, imaju, i ovog puta, svoj
literarni pandan. Moda zvui neoekivano, ali ve u
prvim Seobama primeujemo dva paralelna toka:
jedan istorijski, psiholoki, i drugi meditativni i vrednosni. Ovaj poslednji, izraen jezikom filozofske proze, odgovara slcoro u potpunosti onim pievim filozofskim intuicijama s kojima smo .se upoznali u njegovoj putopisnoj literaturi i njegovom eseju o Direru, a koje se, u prvobitnom obliku, nalaze ve u njegovoj ranoj poeziji i prozi.
4 Seobe, 1

49

Prva knjiga Seoba umnogom se razlikuje, u formalnom i sadrinskom pogledu, od Dnevnika o arnojeviu. Kompoziciono, ona je znatno vre organizovana, a njeni glavni junaci su, po svojim psiholokim i socijalnim karakteristikama, znatno jednostavniji. Dok u Dnevniku dominira lik jednog intelektualca, dotle u Seobama dominiraju likovi brae Isakovi,
koji, po svojim bitnim psiholokim i socijalnim odrednicama, nemaju intelektualno obeleje. Pada, takoe, u oi da j e Dnevnik napisan dosledno u ispovednom, to znai subjektivnom tonu, dok u Seobama preovlauje objektivni, spoljanji nain umetnikog izraavanja.
Ovakve sadrinske i formalne izmene u proznom
kazivanju pievom mogu se tumaiti i kao znak
odustajanja od nekih veih intelektualnih ambicija.
Zamenjivanje labave prozne strukture vrstom, a naroito zamenjivanje intelektualnih junaka junacima
drukijih psiholokih i socijalnih odrednica, navodi
itaoca na pomisao da su u prvim Seobama autorove
ambicije ograniene uglavnom na to da literarno
evocira izvesno istorijsko razdoblje, da itaocu prui
jednu odreenu knjievno-istorijsku viziju. Pisac kao
da se definitivno odrekao irih, filozofskih zahvata na
Iiterarnom planu, za ljubav nekih uih lokalnih preokupacija.
I doista, stranstvovanje Vuka Isakovia ima mnogo odreeniju istorijsku boju u odnosu na stranstvovanje glavnog junaka Dnevnika. To kuda Vuk putuje
i kako putuje, na prvi pogled, otkriva samo jednu
dimenziju istorijskog tipa iza koje nas ne eka nikakva sloenija intelektualna poruka.
Uprkos tome, i u ovom istorijski tako lokalnom, i
nacionalno tako specifinom liku, kao to je lik Vuka
Isakovia, ima neeg to izlazi iz okvira istorijske
dimenzije. Tako, na primer, opisujui preivljavanja
svog junaka, pisac, u dva maha, kae: Prazno je
50

bilo pred njim sve i uzaludno zanavek za njim, to

bee prolo, (Seobe i druga knjiga Seoba, S. K. Z.,
Beograd 1962, str. 138 i 208) Nije teko prepoznati u
ovom melanholino intoniranom pasusu onu istu ideju koja predstavlja metafiziku okosnicu i drugih
dela Crnjanskog. Uzaludnost je tema njegove rane
poezije i proze, o uzaludnosti govori se u Ljubavi u
Toskani, u Irisu Berlina, kao i u onom eseju u kojem
pisac ispituje ivot i delo velikog i tajnovitog slikara
Albrehta Direra.
U svakom sluaju, neosporno je da se u strukturi prvih Seoba nalaze i izvesni iskazi univerzalnijeg, vrednosnog karaktera, koji nas podseaju na neke
druge teorijske iskaze tipine za knjievno stvaralatvo Miloa Crnjanskog. Nije, meutim, jasno u kakvom su odnosu ti iskazi prema istorijslco-psiholokoj dimenziji Seoba. Samo jedno blie ispitivanje
likova ovog romana moe nam dati odgovor na to pitanje. Stoga valja, najpre, pogledati u kakvoj su
vezi s likom Vuka Isakovia uopte one rei o praznini i uzaludnosti. Te rei, lcao to smo ve napomenuli,
sreemo u dva maha, na dva mesta ovog romana.
Simptomatino je da su to upravo ona mesta na kojima Vuk Isakovi pravi neku vrstu ivotnog bilansa.
Sama ta okolnost dovoljna je da vrednosnim sudovima junaka Seoba obezbedi istaknuto mesto u knjievnoj strukturi.
Meutim, ono to Vukovim vrednosnim iskazima
daje najveu moguu strukturalnu povlaenost, jeste njihova potpuna podudarnost sa svim onim to
se sa ovim junakom u knjizi zbiva. Kad se prvi put
pojavi rnisao o uzaludnosti i praznini, italac osea da
se njom sasvim prirodno i adekvatno saima itava
jedna linija Seoba. Leei onemoao pod gradom
trasburom, Vuk Isakovi s pravom uvida da je
bez ikakvog dubljeg znaenja i smisla sve to se sa
njim i njegovim sunarodnicima zbiva. Misao o uzalud4*

51

nosti namee se junaku Crnjanskog kao logian nastavak i zakljuak celokupnog jednog iskustva.
Pisac se, prema tome, pobrinuo da vrednosnu ocenu svog junaka potkrepi nekim, za itaoca psiholoki i socijalno sasvim uverljivim, vidovima knjievne
strukture. Time se, ujedno, Vukov doivljaj uzaludnosti posebno naglaava u sklopu literarne celine,
isto onako kalco se u strukturi Dnevnika naglaavaju
filozofski stavovi glavnog junaka novele.
Isti zakljuak namee se i povodom onog drugog
mesta romana na kome se u Vuku Isakoviu ponovo
javlja doivljaj praznine. U meuvremenu junak Crnjanskog stie neka nova iskustva. Ta iskustva, meutim, samo dalje pojaavaju njegovo oseanje uzaludnosti, U konani ivotni bilans Vukov ulazi i smrt
njegove supruge, gospoe Dafine. Ono to je Vuka
Isakovia toliko izbezumilo tih prvih dana, posle enine smrti, bio je taj grozni oseaj da je to dolo
tako iznenada, da je ona umrla bez ikakve veze sa
njim, da je nestala nekuda, da je sad nigde nema, a
kad se vrati kui, ako se uopte vrati, cla je vie nikad nee videti. Da su se njih dvoje, eto, razili, rastali, bez ikakve moi i volje i bez glasa. Ona je bila
tamo, on ovde. Kao to su kopite odbacivale blato,
i kola i tokovi odbacivali lcapljice, to je danima
imao da gleda, pratei puk, po raskaljanim, zavejanim putevima, tako su i dani to su prolazili jedno
za drugim, tresli i bacali bia i stvari, koje je voleo,
ivot njegov, njegovih vojnika, donosei mu sve neprijatnosti, brige, uvrecle, i grozOte (Ibid., str. 198).
U ovom se tekstu seku dve glavne linije radnje
ije je sredite lik Vuka Isakovia. Metafiziko znaenje obeju linija u sutini je isto. I Vukovo ratovanje i Vukova porodina drama imaju jedan zajedniki imenitelj. Kako vojnika tako i porodina sudbina ovog junaka Crnjanskog, ilustruju nam sluajnost i besmislenost ovekovog postojanja. Neka ne :

milosrdna i apsurdna sila upravija ivotom Vuka

svoje volje i , z a turaun ratuje
on po tolikim gradovima i mestima Kvrope.
Smrt gospoe Dafine, najznaajniji dogaaj u porodici Isakovievoj, zb'iva se takoe protiv elje ovog
junaka. A takva linija ivota koja vodi u obrnutom
smeru od namera i elja ovekovih i jeste linija uzaludnosti i praznine onako kako ju je Vuk, prema
pievoj zamisli, dvaput uzastopno video, svodei
krajnji bilans svog bivstvovanja. Prema tome, oba
glavna toka radnje usredsreuju se i okupljaju
oko vrednosnih iskaza Vuka Isakovia, obdbeujui
im, na taj nain, povlaen poloaj u strukturi romana.
Isticanju filozofske dimenzije doprinosi i jedan
drugi vrednosni momenat Seoba. Prva reenica koju
itamo posle naslova zapravo je naziv uvoclne glave
romana: Beskrajni, plavi krug. U njemu, zvezda.
Zvezda se, kao i uopte sve nebesno, opet pojavljuje
u ovom delu Crnjanskog u ulozi literarnog rekvizita
koji podsea na ono to ljudi, pri svojim aksiolokim
odmeravanjima, stavljaju na najvie mesto. Stxa,ustvovanje Vukovo od samog poetka prati nagovetaj
neeg zvezdanog i uzvienog, nagovetaj koji, kasnije,
tokom radnje, zauzima isto tako strukturalno poviaen poloaj, kao i misao o praznini i uzaludnosti.
Nagovetaj zvezde i misao o uzaludnosti tako su
uoblieni i rasporeeni u ovom romanu Crnjanskog
da se meusobno istiu i dopunjavaju. Kad god Vuk
Isalcovi svodi svoj ivotni bilans pojavljuje se, obavezno, nasuprot oseanju praznine i uzaludnosti i
enja za neim uzvienim. Negde mora biti lakeg
ivota, vedrine dogaaja, to se slivaju kao isti i
hladni, prijatni, penuavi slapovi. Odseliti se treba
zato, otii nekuda, smiriti se negde, na neem istom,
bistrom, glatkom kao to je povrina dubokih, gorskih jezera. iveti po svojoj volji, bez ove strane

52
53

zbrke, idui za svojim ivotom, za koji se bee rodio.

Idui neem vanrednom, to je kao i nebo, oseao
da sve pokriva. (Ibid., str. 209)
Ovo je druga, zavrna varijacija na istu aksioloku
temu koja se, inae, prvi put javlja onda kad Vuk
Isakovi pod trasburom razmilja o svojoj sudbini. U tim varijacijama na aksioloke teme lako je
nai analogiju s jednim ranije ve navedenim mestom
iz Ljubavi u Toskani (str. 75-6). istota i plastinost
izraza su slini a sline su i slike k o j e imaju vrednosni prizvuk, samo to je knjievni medijum drukiji.
Zahvaljujui tome to se Isakovieva enja za
nebesima tako karakteristino suoava s doivljajem
uzaludnosti i praznine, i, pre svega, zahvaljujui tome to pisac u strukturi svog romana toj enji, daje
istaknut i povlaen poloaj, Isakovieva misao o is t n i > vanrednom, zvezdanom postojanju bitno obeleava iizipnomiju prvih eoba. Ovako omeena i
uokvirena tim karakteristinim osciliranjem izmeu
enje za nebesima i uzaludnosti ivljenja, linija radnje koja ocrtava porodini i vojniki ivot Vuka Isakovia dobija jednu bogatu i sloenu filozofsku dimenziju.
Prisustvo te filozofske dimenzije nazire se ak i
i n a e istorijski sasvim precizno ocrtanih, Isakovievih ideala. Ta bezgranina, zavejana Rusija za
kojom Vuk udi piie sagio .psihq1nST3rI socijalnim
mornentima uslpvljena istorijska vizija, nego, ujedno,
1 neko nadzemaJjsko carstvo. Za Vuka Isakovia
Rusija ne predstavlja samo neku obeanu zemlju u
k o j o j se dele inovi i odlikovanja i u kojoj cveta
] slatko pravoslavlje, Rusija je za njega, pored svega"!
j toga, i geografsko-istorijsko ovaploenje onog bes- !
/ krajnog plavog kruga u kojem sija zvezda.
i
Prema tome, u svim onim psiholokim i istorijskim linijama romana ije je steoite lik Vuka Isako98

via, nalazi se jedna filozofska dimenzija, po svojoj

poruci veoma bliska filozofskoj dimenziji ostalih
knjievnih radova Miloa Crnjanskog.
Meutim, likom nesuenog potpolkovnika Vuka
ne iscrpljuje se u potpunosti filozofski vid prvih
Seoba. Znaajnu ulogu u strukturi romana igra i lik
Vukovog brata, trgovca Aranela. Njegova uloga, u
naelu, moe se vrlo razliito tumaiti. Moe se, recimo, poi od pretpostavke da je Aranelov lik pisac
zamislio kao protivteu Vukovom liku kako bi nagovestio mogunost i jedne drukije poruke nego
to je ona o uzaludnosti i nemoi ovekovoj. Doista,
Aranel Isakovi je po mnogo emu suta suprotnost
Vukova. Vuk bi eleo da se nekud odseli, da ode,
da se nastani negde u nekoj dalelcoj Rusiji. Aranel
bi, naprotiv, da se u mestu zadri, da ostane tamo
gde se nalaze njegovo blago i njegove magaze. Tu raz-_
liku u Mkovima brae Isakovi pisac je protumaio,
pored ostalog, i razlikom oficirskog i trgovakog
mentaliteta. Vuk je, ve po prirodi svog zanimanja,
osuen da po tuoj volji i elji, bez ikakve odreene
svrhe i cilja, luta svetom. Aranel pak, ima jednu
specifinu mo odluivanja i vladanja ljudima, koju
mu njegovo bogatstvo i njegova trgovaka vetina i
umenost obezbeuju. Dva brata Isakovia, po svojim
psiholokim profilima, deluju kao dva antipoda; dok
je oficir gotovo simbol nemoi pred sudbinom, trgovac je gotovo simbol ovekove sposobnosti da ovlada
svetom u kojem ivi. Po tome bi se reklo da filozofska poruka o uzaludnosti ostaje zatvorena u psiholoke i socijalne okvire lika onemoalog i ostarelog
oficira Vuka Isakovia.
Uprkos svoj ovoj razliitosti u psiholokim i socijalnim karakteristilcama likova dvojice brae Isakovi, postoji, ipak, u njima i neto istovetno. U krajnjim sudbinama junaka Crnjanskog, odnosno, bolje
reeno, u krajnjem ivotnom bilansu koji oni, po
7* 99

pievoj zamisli, svode na kraju romana postoji izvesna karakteristina slinost. Istina je da Aranelu
Isakoviu, za razliku od njegovog brata Vuka, mnogo
to-ta polazi za rukom, ali pisac je i toj, tako izuzetnoj, praktinoj moi trgovca Aranela postavio neke sudbonosne granice. O tim granicama govori epizoda s gospoom Dafinom, snahom Aranela Isakovia. Gospoa j e Dafina jedina ena koju j e Aranel
istinskl poeleo u svom trgovakom bivstvovanju,
ali upravo tu enu, neposredno poto j u je, nakon
duge udnje, dobio, uzela mu je neka tajanstvena, a
svemona sila, pred kojom se svi ljudski inovi pretvaraju u prah. Sav trud Aranelov pod suncem, sav
njegov trgovaki prakticizam, njegova sposobnost da
uspeno upravlja ljudima i dogaajima, okreu se,
kroz epizodu s gospoom Dafinom, u svoju suprotnost. italac stoga uvia da je i ovaj drugi junak.
Crnjanskog, na kraju krajeva, isto onako bespomoan
pred neizvesnou dana koji dolaze, kao i njegov brat.
Ovakav ishod onog toka Seoba iji je nosilac Arandel Isakovi ima i svoje odgovarajue metafiziko
objanjenje. Kao njegov brat Vuk, i Aranel, na kraju ljubavne epizode s gospoom Dafinom, pravi izvestan ivotni bilans. Taj bilans, a to je za nae ispitivanje od izuzetnog znaaja, skoro se uopte ne razlikuje od Vukovog. Pisac izriito podvlai ovu istovetnost krajnjih rezultata u ivotnim iskustvima
svojih junaka: ... Aranelu Isakoviu, zaista, nikada
jo u ivotu nita nije ilo ovako sneruke. To to je
sve tako nepredvieno dolo, poraavalo ga je i guilo. Na drugi nain i otrije, nego njegov brat, Aranel Isakovi oseao je uas, grozan uas to je oko
njih sve tako promenljivo i besmisleno, jer se ne dogaa po njinoj volji i njinim nadama. (Ibid., str.
172) Pisac, dakle, naglaava individualnu razliitost
svojih junaka, ali, bez obzira na svu tu razliitost,
pokazuje nam da su po nekom svom unutranjem,
40

filozofskom znaenju krajnji rezultati i Vukovog 1

Aranelovog iskustva jednaki. Tu metafiziku jednakost dvojice Isakovia italac konano otkriva na
onim stranicama romana na kojima pisac prikazuje
umiranje gospoe Dafine. U tom asu i trgovac Aranel ugledao je ono isto to i njegov brat Vuk: U
izdisanju njegove snahe, koja vie nije mogla da govori, njemu se uini kao da se pojavljuje visoko nebo.
Kao i njegov brat, u snu, i on je nad njom video,
van sebe od straha i alosti, plave krugove i u njima
zvezdu (Ibid., str. 177).
Tako se zavrava i upotpunjuje metafizika analogija izmeu Vuka i Aranela Isakovia. Toliko razliiti po svojim psiholokim i socijalnim odrednicama, ova dvojica junaka Seoba istovremeno su veoma
slini po svojim iskustvima. Suprotnost dvojice Isakovia dobija svoje puno filozofsko znaenje tek
kad se sagleda iz perspektive istovremene slinosti
njihovih ivotnih bilansa. Lik Aranela Isakovia,
upravo time to se tako otro suprotstavlja Vukovom
liku, ima jednu posebnu filozofsku misiju. Psiholoki
i socijalni vid ovog lika slui i za to da se jae istakne ona melanholina poruka koju sobom donosi ivotni put Vuka Isakovia. Prosto i jednostavno reeno, ono to je pisac elco da nam porui, ovako
oblikujul figuru trgovca Aranela, moe se definisati na ovaj nain: ma koliko bili veti i preduzimljivi, ma koliko uspeno umeli da vladamo svetom koji
nas okruuje, ipak, pre ili posle, moramo se uveriti
da postoji jedna sfera, sfera neeg sudbinskog l zvezdanog, u lcojoj se nita ne dogaa po naoj elji i
volji, i u kojoj smo svi podjednako nemoni i uzaludni. To je krajnji smisao Aranelovog, inae piholoki i socijalno tako uverljivo sagraenog lika, smisao o kojem moda najbolje govore sledei redovi
Seo&a:{Jer nestajao je taj ivot za koji dotada miljae da je sav vrst, sastavljen od brojeva, rauna,
41

prevara i zarada, u kom je ivotu hodao, putovao,

pljakao i nauivao se tolikih ena. Mislei da e, u
tom ivotu moi da uredi sve po svojoj volji, i da
zae, za svojim uivanjima, u sve njegove kutke, varao je ljude, muio ih i, cerekajui se, do dna aue
ih prezirao. U tom ivotu meutim trkao je i on
kao budala moljakajui u nesrei i prezren od drugih.
Postojao je pak jedan drugi ivot, nevidljiv i
neshvatljiv izgleda, u kome on nije mogao da uredi
ni najmanje sitnice, a ipak je sve zajedno bilo tako
sjajno, kao ta meseina na putu, pred kolima, to
se kao konci mrsila od neba do zemlje i od zemlje
do nebaj (Ibid., str. 1756)
Nema, znai, nikakve sumnje da se itav tok romana o brai Isakovi koncentrie oko jedne izrazito
filozofske dimenzije. Isto tako, nema sumnje, da se
filozofska poruka Seoba bitno ne razlikuje od filozofske poruke nekih ranijih dela Crnjanskog, pre svega
Dnevnika o arnojeviu. Epizoda sa Aranelovom Ijubavlju, na primer, ima, u krajnjoj liniji, istu filozofsku porulcu kao i epizoda o Izabeli i Mariji. U oba
sluaja nalazimo istovetnu nemogunost da se u ljubavi ostvari ono to je najpoeljnije u viem, vrednosnom znaenju te rei, i u oba sluaja ta nemogusaost samo je izraz opte praznine i uzaludnosti ovekovog postojanja. Uostalom, sve linije ovili, inae
u formalnom pogledu toliko razliitih dela, donose
jednu veoma slinu metafiziku emu. I Dnevnik o
arnojeviu i prve Seobe, podjednako govore o ovekovoj uzaludnosti, onoj uzaludnosti to provejava iz
ona dva melanholina stiha Crnjanskog o ruci koja
se die nad providnim brdima i rekom.
Nedovreni roman Suzni krokodil, po svojim psiholokim i socijalnim karakteristikama, veoma se
razlikuje od prvih Seoba. Na izgled, to je pria o
neem sasvim drugom. Dok u Seobama nalazimo
98

jednu istorijski relativno daleku atmosferu u kojoj

likovi, obavijeni dahom davnih vremena, imaju ispod
svoje istorijske povrine jedno tmiverzalno znaenje,
dotle junaci Suznog krokodila kao da ostaju zatvoreni u okvire jedne tradicionalne, esto korieae teme,
locirane u jednu vremenski, istorijski sasvim drukiju atmosferu. Dodue, izvesne tematske podudarnosti izmeu ova dva knjievna ostvarenja, jednog
dovrenog, a drugog nedovrenog, ipak postoje. Tema
Suznog krokodila u stvari je, opet, tema dvojice mukaraca izmeu kojih se nalazi jedna ena. Meautim,
dok u prvim Seobama iza ove klasine teme, kroz
psiholoko i istorijsko ruho likova dvojice Isakovia,
prosijava i jedan metafi/.iki plan, rcklo b l se da
Suzni krokodil ostaje na izvesnom psiholoko istorijskom nivou, lienom bilo kakve filoofske proubljenosti.
Ali to je samo varka, Suzni krokodil predstavlja
jo jedan primer one prividne, lane prozirnosti knjievnih dela Crnjanskog. Istina je da spolja taj nedovreni roman deluje kao nova psiholoko-socijalna
literarna varijacija na staru temu branog trougla,
ali iznutra, tj. ispod svog tematskog sloja, i Suzni_
krokodil skriva jedan specifian misaoni sloj, jednu
specifinu, filozofsku dimenziju.
Oba junaka romana, i ljubavnik i mu, iako iz
razliite perspektive, dolaze do istog zakljuka o smislu ovekovog postojanja. Ljubavnika na samom poetku radnje zatiemo u jednom komino-tunom,
vodviljskom poloaju, poloaju iz lcojeg bi neki drugi
pisac, verovatno, izvukao, pre svega, vodviljske efekte. Crnjanskom, meutim, ovakve knjievne situacije
slue samo kao instrument za neke druge, daleko
suptilnije i intelektualnije svrhe. Jer, tog istog, spoetka tako vodviljski kominog, ljubavnika eka, na
kraju njegove dvosmislene situacije jedna, u filozofskom pogledu, sasvim melanholina sudbina. Kao to
7* 99

se sila i mo Aranelovih trgovakih mahinacija pretvaraju u prah i pepeo pred izvesnim viim, nadzemaljskim redom stvari, tako se i sila i mo tog ljubavnika, uglednog i monog inovnika, pretvaraju u
nita, otkrivajui nam onu jedinu lconanu izvesnost
ovekovu k o j a se zove uzaludnost i smrt: Zaboraviv
da j e on moan inovnik, pomonik ministra, ministra koji je tog dana imao da brani budet Ministarstva Vera, za ureivanje vojnikih grobalja i besplatne karte vladika i biskupa, zaboraviv da on ima udoban stan, da ima akcija u bankama, i novaca, bio se
rastuio. inilo mu se da je i on tek stigao na tu stanicu i da neki njegov ivot tek poinje. Jeziv, hladan,
u kom je izvesno samo to da on sve vie stari i da ga
eka smrt. (Citirano po rukopisu.) Na k r a j u jedne
vodviljske situacije i ovaj junak Miloa Crnjanskog,
bez obzira na svoju drutvenu mo i bogatstvo, ugle'
dao je prazninu, pitajui se: kakvog to smisla ima
to je dosad radio?
Burleskna, komina radnja kojom ovaj nedovreni
roman poinje, samo je podloga na k o j o j jae treba
da zasvetli ona druga, skrovita filozofslca dimenzija
ljubavmkovog lika. Upravo na podlozi te toliko zemaljske i toliko obine radnje istie se, s naroitom
otrinom, i jedno drugo uvianje ovog junaka: da
ivot nema smisla, ako ne vocli neem svetlom. I
Ijubavna epizoda Suznog krokodila, otkriva onaj zvezdani, nebeski ideal o kojem se govori u prvim Seobama. Tako se daije produbljuje i aksioloki uobliava filozofska dimenzija ovog nedovrenog romana.
Tu dvostrukost, taj kontrast jednog svakodnevnog, trivijalnog ivotnog plana i jednog drugog plana koji je sav izatkan od vrednosnih niti, italac e
nai i u liku drugog junaka Suznog krokodila, gospodina M. M. Gospodin M. M., prevareni mu, iako psihoIoki sasvim drukije zamiljen od ljubavnika, u neem j e veoma slian ovom poslednjem. U poetku,
60

gospodin M. M. p o j a v l j u j e se, takoe, u jednoj sasvim

prozainoj i nezahvalnoj ulozi. On, prema pievoj
koncepciji, dolazi s jednog politikog putovanja u
drutvu jednog mladog ariviste. To putovanje, uz vodviljski status prevarenog supruga, predstavlja onaj
prozaini, svakodnevni, socijalno-psiholoki vid lika
gospodina M. M. Ali italac ubrzo uvia da se i u ovom
drugom junaku Crnjanskog nalazi jedna specifino
filozofska dimenzija, i to opet u obliku izvesnog ivotnoig bilansa, koji gospodin M. M. pravi, vraajui
s e s a svoje politike turneje. Taj bilans pisac svodi
na sledei nain: inilo mu se (gospodinu M. M.
N. M.) da, kad zaboravi klijanje, zapupelo drvee, seme, voke, divotu uma i polja, s niklim itom i jemom, povrinu zemlje, zelenkastu, modru, ruiastu
i plavu, u traljama snega, kojeg je na osenenim padinama, jo bilo, da onda i nema su im da izie
pred samog sebe, pri lcraju ivota. Ista, znai, praznina eka na k r a j u ivotnog puta i ovog drugog uvaenog zvapinika i politiara, kao i onog junaka Suznog krokodila kojem je namenjena uloga ljubavnika.
Dvodimenzionalnost lika gospoclina M. M. Crnjanski prikazuje i kroz izvestan vicl psiholoke dvostrukosti. Gospodina M. M. bilo je, uistinu dva, kae pisac.
Prvi gospodin M. M. zabrinut je samo za svoje blagou t r o b i j e . . . sin bogataa, b o g a t a . . . pritvoran i umiljat
pred nepoznatima, dok je pred poznatima dovodio
do ludila svoju enu, svojom grubou. Drugi gospodin M. M. ako je i imao nastupe jarosti i vlastoljublja,
morao se posle svakako, jo dublje skljokati, ne nalazei, na svetu, nita vie to ne bi bilo uzaludno.
Prema tome, u drugom psiholokom sloju lika gospodina M. M., postoji jedna specifino filozofska dimenzija, u k r a j n j o j liniji, identina sa onom koju smo
registrovali i u liku ljubavnikovom. I jedan i drugi.
junak Suznog krokodila kroz veoma razliite vidove
svoje inovnike psihologije, sugeriu nam gotovo
61

identinu viziju praznine i uzaludnosti. Po svom konanom metafizikom rezultatu i lik mua i lik ljubavnika donosi nam istu melanholinu poruku.
U takvoj metafizikoj emi Suznog krokodila ne
moemo a da ne prepoznamo metafiziku emu prvih
Seoba. Uprkos svoj istorijskoj i psiholokoj razliitosti, izmeu romana o Isakoviima i ove nedovrene
povesti koja se zove Suzni krokodil, postoji i jedna
sutinska, metafizika istovetnost. U oba sluaja iza
prozaine eme branog trougla otkriva se, bogatom
psiholokom i socijalnom sadrinom potvrena, misao o uzaludnosti. I sudbina Vukova i sudbina Aranelova, vraaju se, na svoj nain, u drugom istorijskom ruhu kroz sledee razmiljanje gospodina M. M.:
. . . sve to sam godinama, tekom mukom stvarao,
trajalo (je) samo trenut dva. I ukazalo se, posle toliko briga, tako razliito od prvobitno zamiljenog,
kao to su razliiti Sunce u prolee i Mesec u jesen.
Kao i u Seobama i u Suznom krokodilu pisac primenjuje identian metafiziki postupak; itaocu se,
iz perspektive dva meusobno psiholoki vrlo razliita lika, sugerie u osnovi isti filozofski rezultat.
_ Rana poezija Crnjanskog, Dnevnik o arnojeviu, Objanjenje
Sumatre i Pisma iz Pariza ine
na izvestan nain jednu celinu, jedan period u literarnom stvaralatvu; Ljubav u Toskani,
Knjiga
o Nemakoj, prve Seobe i Suzni krokodil ine drugu
celmu, odnosno drugi period u pievom knjievnom
radu. Iz perspektive koja nas ovde interesuje, treba
zabeleiti, povodom ove relativne podele na periode,
samo jedan izvanredno karakteristian fenomen. U
formalnom pogledu stvaralatvo Crnjanskog donosi,
s vremenom, neke znaajne novine; labava struktura,
kombinovana sa subjektivnim, ispovednim oblikom
umetnikog kazivanja, ustupa mesto vroj i objektivnijoj formi knjievnog saoptavanja, uz jako naglaeno tematsko skretanje ka istoriji (Seobe). Me98

utim, uprkos tako bitnim formalnim izmenama, osnovno' metafiziko jedinstvo knjievnog stvaralatva
Crnjanskog je, u osnovi, ouvano. Pieva filozofska
poruka menja se samo utoliko ukoliko je on obogauje i produbljuje novim sadrajima; a novi, vri i
istorijski obojeni oblici umetnikog pripovedanja
slue mu, pored ostalog, i kao umetnilco sredstvo
tog obogaivanja i produbljivanja. Uporedo s tim,
prisustvujemo i jednom novom razvijanju osnovnih
metafizikih linija pieve porulce u njegovim putopisnim i esejistikim radovima kao to su, Ljubav u
Toskani, Iris Berlina i Tajna Albrehta Direra.
Dalje i, ako se tako moe rei, konano sazrevanje
osnovnih filozofskih intuicija pievih odigrava se u
treem periodu njegovog knjievnog stvaralatva. Crnjanski obogauje svoju misao kako na temelju izvesne putopisno-memoarske grae tako i pomou novih, obuhvatnijih, literarnih sinteza. Ovaj prvi vid
misaonog sazrevanja pievog, vid putopisno-memoarski, doao je do izraaja ve u komentarima za
Liriku Itake. Ialco ti komentari, kao to sama re
kae, imaju zadatak da itaocu doaraju istorijsku atmosferu u kojoj je nastala poezija Crnjanskog, ipak
se kroz mnogi istorijski podatak u tim komentarima
sluti i jedna filozofska podloga na kojoj .'-e piseva
objanjenja grade. Najneobiniju, a u isti mah i najubedljiviju, ilustraciju za ovo tvrenje predstavlja
jedan, na izgled, sasvim beznaajni, detalj iz komentara uz Zdravicu. Istorijski situirajui ovu svoju pesmu u prozi, Crnjanski pria o tome kako je novosadska policija, u svoje vreme, pohapsila srbijanske
glumce i strpala ih u voz, da ih otpremi, internira.
A meu tim glumcima srpskim bio je, veli autor, i
uveni komiar, Buca (Itaka i komentari, Prosveta,
Beograd 1959, str. 63).
Na prvi pogled nije jasno zbog ega Crnjanski posebno kurzivom izdvaja zanimanje ovog komiara
7* 99

koji se zvao Buca. Tek kasnije italac vidi kakvu to,

zapravo, ulogu igra u pievim seanjima komiar
Buca i zbog ega se njegovo zanimanje posebno kurzivom istie. Povodom Ode vealima, pisac se prisea
jednog dogaaja iz njegovog ivota. Neki Srbin, lekar, hteo je da izvue Crnjanskog iz austrijske vojske. Meutim, na divizijskom previjalitu austrijski
lekari konstatuju da pisac nije ozbiljnije ranjen i da
se mora, u roku od dva-tri dana, vratiti u svoj puk.
Ali upravo u tom trenutku dolazi do jednog apsolutno neoekivanog preokreta koji autor opisuje ovim.
reima: Moe se zamisliti moje zaprepaeenje kad
sam, kroz tri dana, pozvat u bolniku kancelari ju, gde
mi j e saopteno da odlazim hitno u jednu bolnicu
u Beu, u bolnicu manastira Keri boanslce ljubavi, gde, vele, imam tetku, katoliku kaluericu.
j
Ja sam stajao u stavu mirno i mislio da sam
poludeo.
Meutim, sve je to bilo u najlepem redu. Sve
je to siromah Buca udesio. Sluaj je najvei komedijant u svetu (Ibid., str. 92).
U ovom tekstu se, na verovatno najoigledniji nain, otkriva prava uloga komiara Buce. Seanje na
tog komiara ima za svrhu da itaocu slikovito protumai jednu udnu i besmislenu igru u ljudskom
ivotu. Ono to se Crnjanskom tada dogodilo u austrijskoj vojsci, u sebi ima sve elemente jedne komedije, komedije koja je, sa humane take gledita, besmislena, tragikomedije, bolje reeno. To da je ivot
piev zavisio od itavog niza tako udno, neoekivano i ludo isprepletenih olkolnosti, od neke njegove tetke za koju dotle nije nikada uo i za koju je
najmanje mogao slutiti da je katolika kaluerica,
u isti mah j e i komino i besmisleno, odnosno komino na jedan besmislen nain. I gde god se u Komentarima, a takvih mesta ima vie, pojavi ltomiar
Buca, italac moe biti siguran da u pievim sea24

njima oivljava neki dogaaj koji svedoi o ovoj istovremeno kominoj i apsurdnoj liniji zbivanja u
ljudskom ivotu. Zbog toga, znai, Crnjanski izdvaja
seanje na Bucinu linost i zbog toga zanimanje te
linosti naroito istie kurzivom. Tako, dakle, u uspomenama pievim neki, na izgleci, usko istorijski,
biografski i beznaajni detalji prerastaju u metafiziku vi'ziju ovckove eg/.isLencije.
Ideja o sluaj u-lcomedij antu, nov je i originalan]
oblik u kojem se neke ranije ideje pieve ispolja-;
vaju. Misao o uzaludnosti, to je nalazimo u ranijem |
knjievnom stvaralatvu Crnjanslcog, dobija jo jednu potvrdu o tragikominoj isprepletanosti dogaaja
koji odluuju o kljunim pitanjima ovekovog i v o t a j
Svakako najiru, najpotpuniju i najimpresivniju
sliku pievih misaonili preokupacija, prelomijenu
kroz. memoarsku gradu, ptua obimrii, dosad neobjavljeni spis Miloa Crnjanskog Kod Hyperborejaca. I u ovoj knjizi postoje dva osnovna plana. Prvi
plan ine mnogobrojni podaci memoarskog karaktera, mnotvo detalja dz pievog ivota lcoji se prepliu s razliitim detaljima o clrugim ljudima, pojedinim mestima i razgovorima o knjievnim i umetnikim delima. jCifavo to b o g a t s t v o detalja pbrazuje jedan, ako se tako moe rci, povrinski sloj knjige
Crnjanskog. I ako se italac zadri samo na tom sloju, onda se opet izlae opasnosti da postane rtva
fenomena koji smo nazvali lanom prozirnou.
Spolja gledana, knjiga Kod Hyperborejaca lii na
mnoge druge knjige uspomena i memoara u kojima
se evociraju dogaaji i Ijudi iz prolosti, sa ambicijom da se neto zabelei, da se ostavi neki dokument
o odreenom vremenu, dokument socioloki, psiholoki ili biografski, svejedno. Bez sumnje, i ova knjiga
Miloa Crnjanskog, kao to je ve reeno, ima svoj
dokumentarni, biografski, memoarski, psiholoko-socijalni sloj, odnosno dimenziju, ali iza tog sloja,
5 Seobe, I

65

iza te dimenzije, italac e otkriti jedan drugi, dublji

metafiziki tok i u tom toku svojevrsnu, originalnu
verziju svih bitnih linija filozofske poruke ranijeg
knjievnog stvaralatva Miloa Crnjanskog. Metafiziki tok seanja Crnjanskog prisutan je u svim
poglavljima Hyperborejaca, kako emo odsad, kratkoe radi, zvati ovu knjigu. Bio bi to zametan i suvie
teak zadatak kada bismo ispitivali u kojim se sve
vidovima ispoljava filozofska dimenzija kroz obilje
memoarsko-biografskih podataka ovog dela. Stoga
emo se ograniiti na to da ispitamo samo neke vidove ove dimenzije, i to pomou jednog malog broja
karakteristinih primera. U Hyperborejcima, recimoT
esto sreemo duge i estoke polemike o izvesnim literarnim i umetnikim problemima, polemike koje
mogu izgledati i kao neka vrsta prigodnih razgovora.
Meutim, svaka od njih, u svom podzemnom, skrivenom toku ima jedan krupan egzistencijalni problem, kojem je, u potpunosti, potinjena.
Klasian primer za razgovore te vrste predstavl j a j u dijalozi o severnjakoj literaturi koji se vode
izmeu autora Hyperborejaca i jednog mladog veanina po imenu Torsten Roslyn. Torsten Roslyn
omalovaava klasinu severnjaku knjievnost. Pisac
Hyperborejaca je, naprotiv, visoko potuje i ceni, i
to je neposredan razlog njihovih razmimoilaenja.
Svaka strana u ovom sporu ima, razume se, svoje
razloge, razloge kojima pisac poklanja dosta prostor a - Roslyn smatra da su Ibsen, Strindberg, pa i Kierkegaard, zastareli pisci i da ih treba tumaiti, ako
su za jednog modernog oveka uopte dostojni tumaenja, pre svega, iz socioloke perspektive. Roslyn
tvrdi da su i literatura i ivot tih autora u znaku
skandala i da interesovati se za takvu literaturu i
takve ivote znai biti suvie obuzet skandaloznim
vidom stvarnosti. Za Ibsena, oko kojeg se naroito
lorne koplja u ovoj raspravi, Torsten Roselyn kae da

nije imao smisla za humor, a da ono to Crnjanski

kod Ibsena naziva humorom nisu nita drugo do
glupave fraze. Osim toga, smatra Roslyn, i ti pisci
i njihovi junaci, kao uostalom i Edip i Jokasta, oliavaju samo neto patoloko, neto izuzetno u ljudskom ivotu.
Tako, u najkraim potezima, izgleda tumaenje
liyperborej ske knjievnosti s take gledita ovog
mladog veanina, na osnovu onih poglavlja Hyperborejaca u kojima se dotini veanin pojavljuje u
ulozi autorovog oponenta.
Pisac Hyperborejaca brani severnjaku literaturu^
od Roslynovih napada, i njegova linija odbrane nam
otkriva onaj podzemni, metafiziki toik koji nadahnjuje tu, na izgled, akademsku i prigodnu diskusiju
0 knjievnosti. Ovako, na primer, Crnjanski objanjava zbog ega se bavi severnjakim piscima i umetnicima: Ne itam ja te poete, niti o tim slikarima,
1 skulptorima, lcao moljac, da bih o njima pisao studije, nego zato to su oni sili u podzemni svet i pret- >
vorili se u seni, na dnu jezera Averno (Citirano po
rukopisu).
Ovom slikovitom, a melanholinom asocijacijom
na podzemni svet autor skree panju itaocu na to
da se razgovor o hyperborejskim piscima i umetnicima belei kao dostojan panje pre svega zbog
metafizikog vida ivota i dela tih skandinavskih
autora. Ibsenovo, Strindbergovo i Kierkegaardovo
delo, kao i njihovi ivoti, zanimljivi su, u prvom redu, kao svedoanstvo o neem to daleko prelazi
okvire zemaljskih, usko praktinih ciljeva i tenji.
Tano je da su ti pisci i mislioci imali u sebi i svom
delu neto izuzetno, pa i patoloko, ali kae Crnjanski: I pogrebi su izuzeci po ulicama, ali zaustavljaju
svakoga. Jedna od glavnih pojava stvarnosti i ljudskog ivota. (Ibid.) Uostalom, i Edip i Jokasta bili
su izuzetni sluajevi, u antikom, grkom svetu.

98
7* 99

Sudbina se i ogleda u izuzetnora sluaju, i u ivotu.

Ne znai da je nema. (Ibid.)
U tim osobenim temama i ivotima severnjakih
knjievnilca ogledaju se neki bitni, veiti problemi
ovekove egzistencije. Hyperborejska literatura je, zajedno s antikom, smatra pisac, moda najuniverzalnija od svih knjievnosti koje su se ikada pojavile.
I najvei francuski pisci, kae Crnjanski, pisci su
Francuskinja, pre svega. I najbolji ruski pisci, Rusi
su, pre svega. (Ibid.) Kierkegaard, Ibsen, Strindberg,
meutim, govore . . . o onome to nas sve zanima . . .
(Ibid.)
Polemiui s Torstenom Roslynom, Crnjanski ak
i u nekim sasvim specifinim primerima iz skandinavske literature otkriva postojanje jedne filozofske
poru'ke. Tako, recimo, videli smo da Roslyn osporava
Ibsenu smisao za humor. Meutim, po miljenju
Crnjanskog, kad Ibsen govori o buljini koja se uplaila u mraku, ili ribi lcoja se bojala u vodi, onda to
nisu glupave fraze nego slutnja jedne lude razlike,
k o j a postoji na svetu, izmeu stvari kakve jesu, i
kakve bi trebale da budu. (Ibid.) Cak i u Ibsenovom
humoru otkriva se jedno od osnovnih, traginih obeleja ovekove egzistencije. f o ' i jeste ono to ivotu
i literaturi severnjakih autora daje filozofsku boju.
Silovanja, tragina razmimoilaenja i rodoskvrnjenja
R - S i i h o v p m ivotu i njihovoj literaturi, samo su
poseban izraz univerzalne nesaglasnosti ovekovih
moralnih zahteva' i sveta u k o j e m ovek ivi.
Spolja, ta knjievna dela i biografije njihovih autora
mogu imati u sebi i neeg skandaloznog, ali iza tog
privida skandaloznosti ona govori o jednoj prastar o j drami koja se zove uzaludnost. To da u Rosntersholmu Rebeka nasluuje vezu izmeu svoje majke i domaeg lekara, moe izgledati i kao izuzetan,
patoloki sluaj iz kakve skandalozne hronike, ali,
u sutini, kroz taj izuzetni, skandalozni sluaj pisac
68

nam sugerie svoju ideju o sudbinskoj, traginoj,

vajkadanjoj nemogunosti ovekovoj da dosegne
ono za ime tei.
Severnjaki a u t o r i univerzalni su i po tome, kae
Crnjanski, to ih interesuje paralela ljudskog ivota.
San. Peer Gynt je san. Ta paralela zanima mene,
veli pisac, pri k r a j u mladosti instinkt odlaska u
jedan drugi svet, u san. To se primeuje u svim tim
piscima, provlai se, uostalom, kroz sve faze razvitka oveanstva. Smeta. kodi. Tei. Pomae. A postaje na kraju jedino mogue tumaenje naih dela.
(Ibid.)
Ovakvim interpretacijama severnjake literature,
taj dugi i buni dijalog s mladim veaninom daleko prelazi okvire jednog prigodnog, svetskog razgovora koji je, eventualno, vredelo zabeleiti kao
dobar primer za atmosferu u izvesnim diplomatskim
krugovima Rima u odreenom istorijskom periodu.
Dijalog izmedu Crnjanskog i Torstena Roslyna j e
pomono sredstvo za melanholino razmiljanje o
nekim veitim, univerzalnim vidovima ovekove sudbine.
Ali to je samo jedan oblik u k o j e m se ispoljava
filozofska dimenzija Hyperborejaca. Uporedo s polemikom izmeu Torstena Roslyna i Crnjanskog odvija
se, pred naim oima, i slika izvesne, metafizikim
implikacijama bogate, ljudske tragedije lcoju pisac
opisuje najboljim sredstvima umetnikog kazivanja.
Sa svega nekoliko briljivo odabranih detalja, autor
nas diskretno priprema za jedan drugi epilog ove
rasprave o severnjakoj literaturi. U jednom trenutku, Roslyn, smejui se izjavljuje da su mu i doktor
Vest i Rebeka i Edip i Freud i Sofokle komini.
Crnjanski onda kae da je to sigurno zato to mladi
veanin nije imao slinu sudbinu u familiji. A
odmah zatim dodaje: Tek docnije, seao sam se, da
je taj mladi ovek, nekalco udno uutao kad am to
69

rekao, i, da sam imao utisak, da je pokuavao da me

seotarasi. (Ibid.) Ovaj ovako odabran podatak budi
u citaocu jednu tamnu slutnju. Meutim, ta slutnja
se, privremeno, gubi u talasima polemike o hyperborejskoj knjievnosti. Ali pisac nas ubrzo suoava
s jednim drugim karakteristinim podatkom koji
ponovo oivljava itaoevo tamno nasluivanje Autor
Hyperborejaca, izmeu dva razgovora sa veaninom, kae kako je u blizini svog mladog i vatrenog
oponenta primetio jednu devojku. Ta devojka jako
hci na Torstena RosIyna, a prati ga kao senka. I
kada x ovaj detalj nestane u dugim polemikim
okrsajima oko severnjake literature, pisac jo jednom u itaocu podstie ono tamno nasluivanje opisujui gospou Nordstroem kako zabrinuto slua
raspravu o rodoskvrnjenju i erosu s mladim veanmom. Poto je ova gospoa i upoznala Crnjanskog s
Torstenom Roslvnom, italac njenu zabrinutost mutno_ povezuje sa onom pievom primedbom o slucaju u porodici i sa onom tako neobinom slinou
lzmeu vedanina i devojke koja ga prati kao senka. Poto je tako veto razgoreo nau radoznalost,
autor nas zatim upoznaje sa onim to mu je gospoa
Nordstroem ispriala o Torstenu Roslynu i toj devojci. Saznajemo, naime, da je devojka vanbrana
cerka Roslynovog oca. Mladom veaninu je to poznato, ali n j o j nije. Povrh svega toga, devojka je
zaljubljena u njega i progoni ga svojom ljubavlju, a
on nema snage da joj kae istinu.
Tako se Roslynov porodini sluaj, kao i Ibsenov,
Kierkegaardov, kao i Strindbergov. pretvara u
neku vrstu metafizikog komentara te polemike o
Ryperborejsk6j^knjievnosti: Roslynova porodina
S l M a .predstavljaJk
za sve^ono
ernu Crnjanski raspravlja s mladim veaninom.
Ta drama istovremeno i objanjava i demantuje veaninove stavove, dajui im, pri tom, indirektno jed,<ao 1

98 7*

no metafiziko znaenje kojeg Torsten Roslyn mje

svestan. Najpre postaje jasno zbog ega taj mladic
tako strasno i uno osporava vrednost literature
koja govori o sudbinskoj uslovljenosti ovekovoj, o
incestuoznom i erotskom elementu u ljudskom ivotu kao o nekoj neminovnosti, postaje jasno, jednom
reju, da je za mladog veanina ta polemika neka
vrsta samoodbrane.
Roslvnova lina tragedija demantuje ne samo njegovo tumaenje severnjakih pisaca, nego i njegovu
viziju sveta. IJ isti mah, zahvaljujui tom dramatinom porodinom zapletu, pisac nam pokazuje kako
se tai iti iuaFinsITeTement xz zivota 1 d e l a skandinavskih stvaralaca, "na" jedan fatalan i tragian na.in, ponavlja u ivotu tog njihovog inladog sunarodnika koji ivi nekoliko decenija posle njih, u dalekoj
llaliji. Na taj nain privatna i sluajna egzistencija
jednog veanina, koja bi, takoe, mogla biti predmet kakve slcandalozne hronike, prerasta u traginu
i tunu povest o metafizikoj nemogunosti ovekovoj da izbegne s v o j u sudbinu. Torsten Roslyn gubi
u naim oima nacionalno obeleje i postaje neka vrsta metafizikog uzorka. Sa tom njegovom ludom,
a psiholoki razumljivom, eljom da, polemiui protiv Ibsena, Srindberga i Kierkegaarda, ugui i izbegne sopstvenu svest o sudbini, podsea nas on na
onog antikog vladara koji, elei da izbegne udes
to mu ga je proroanstvo predvidelo, nalazi svoju
sudbinu, ili na onog oveka iz stare arapske prie
kojeg, dok bei od smrti, eka smrt. Tako se kroz
specif'inu, istorijslcu dimenziju veaninovog lika,
kroz sve ono to je partikularno u tom Torstenu
Roslynu, nazire jedan smisao koji daleko prevazilazi
sve to je istorijsko i partikularno.
Polemika s Torstenom Roslynom dobija ire, nietafiziko znaenje i pomou nekih pievih asocijacija, koje mnogobrojne filozofske niti memoarske
99

grae povezuju u jednu duhovnu celinu. Takva jedna

asocijacija je i seanje na onu fotografiju galebovog
krila na kojoj je pisac sluajno uhvatio i sopstvenu
senku. Jo na samom poetku Hyperborejaca autor
pominje, ali bez ikakvog metafizikog komentara,
taj detalj sa senkom. italac ve tada osea da ova,
prividno mgredna, napomena pieva taji neko zloznaenje, ali nije u stanju da to znaenje odgonetne. I tek polemika s Torstenom Roslynom donosi
konanu potvrdu itaoeve slutnje. Ta fotografija iz
Skagena je simbolian izraz sudbinske uslovljenosti
ovekovog ivota. Svestan te injenice, autor je i
Roslynu tumai, priajui o polarnom istraivau
Andreu koji j e na ledenoj beloj pustoi polarnog
predela, video tamnu senku jednog krila, tice, koja
ih je pratila. (IbicL.) Ta senlca bila je znak sudbine.
Ona se kasnije, u poglavlju pod naslovom Kua koja
se ne mie na vetru, opet pojavljuje u pievom duhovnom oku i to dok ita knjigu stihova francuskih
pesnika koju mu je dao niko drugi do Torsten Roslyn. U toj knjizi Neki Seelinand, kae u svojoj pesmi
o smrti, da ona ume da uhvati u svoju mreu, i one,
koji pokuavaju da preskoe svoju senku.
Sa jezom, meni onda izlazi pred oi, kae pisac,
uspomena na pesak obale u Skagenu, gde sam slikao
jedno skrhano, krvavo krilo, galebovo. Nehotice, snimivi i moju senku. (Ibid.)
Ovakvim asocijacijama autor nam stavlja do znanja da i nad polarnim istraivaem Andreom i nad
Torstenom Roslynom, pa i nad njim samim, ovekom koji pie knjigu pod nazivom Kocl Hyperborejaca, lebdi jedna tamna senka ptiijeg krila, senka
sudbinske uslovljenosti to je za svakog oveka ista.
Ta senka je u nae doba zaboravljena, veli pisac
obraajui se Torstenu Roslynu. A kasnije, u glavi
koja se zove Zalazak sunca nad Rimom, itamo: Bele68

i m . . . ljudske misli, koje s u . . . bile predznak budunosti." Budunost dolazi potpuno nepredvideno i neoekivano, Ta misao nrcdstavlja jednu od onih metafizikih niti kojc. .objedinjuju 1 oduhovljuju ak i
najmanji i najbeznaajniji detalj Hyperborejaca, pretvarajui ga. od. nieinoarskog rckvizila u filozofski
j e l ^ a n t a n podatik. Tako, recimo, kad pisac namerava da sa svojom suprugom poseti Firenzu i u Firenzi
obuare koji su, inae, na glasu, onda je to moglo
biti zabeleeno iskljuivo u hroniarske memoarske
svrhe. Ali takvih zabeleaka u Hyperborejcima nema.
Evo kako taj hroniarski, turistiki podatak o nameravanoj poseti ve pomenutim obuarima u Firenzi
postaje, kako je ve reeno, filozofski relevantan
podatak i to u glavi Guter koji se vraao: Ja sam
putnik govorio sam svojoj eni pesnik, u Fiorenci, nemam pojma o obui, niti ima ma kakve veze sa
mnom obuarstvo, ali da posetimo i obuare u Fiorenci. To sam govorio da bih je odmamio, da ne
sedi toliko u tom antikom teatru, sama.
Nisam ni sanjao da u ve idue godine, sedeti
meu obuarima, u podrumu, u Londonu. (Ibid.)
Taj prvobitno tako bezazleni i usputni spomen na
Firenzu i njene obuare, u perspektivi ove sasvim
neoekivane budunosti koja autora eka, dobija sudbonosan znaaj. italac osea da ak i u tom tako
obinom, turistilcom podatku ima neeg to podsea na onu tamnu senku ptijeg krila koja je lebdela nad glavom polarnog istraivaa Andrea. Istovremeno s tim, itaocu je jasno da pisac Hyperborejaca na samom sebi, na svom sopstvenom primeru,
dokazuje svoju misao o sudbini. Kao to Torsten
Roslyn ne sluti, ili ne eli da nasluti, sudbinu koja
mu se kroz razgovor o severnjakoj iiteraturi ukazuje, tako i sam autor ne prepoznaje svoju sopstvenu
sudbinu ak ni kada mu je na domaku ruke.
69

Malo je verovatno, uostalom, da bi je i mogao

prepoznati. Jer, nije, doista, bilo nieg toliko neoekivanog i toliko neobinog kao to je put od pesnika
do obuara na koji je autora odveo sluaj, taj najvei komedijant u svetu.
Ova pojedinost sa obuarskim zanatom samo je
jedna od mnogobrojnih pojedinosti u Hypsrborejcima pomou kojih pisac pretvara memoarske podatke
u ilustraciju za jednu filozofsku tezu. Uostalom, nije
samo piev ivot, nego su i ivoti mnogih drugih
ljudi koje je on imao prilike da sretne, a o kojima u
Hyperborejcima pie, svojevrsna potvrda neizvesnosti ovekove pred budunou. U poglavlju Vergilije
kod Skita autor pria o jednom Italijanu koji je
imao elju da umre u Genovi. Umro je, meutim, na
prekookeanskom brodu, u najstranijim mukama, na
domaku jedne sasvim druge varoi i jedne sasvim
druge zemlje. A povodom sudbine tog Italijana, pisac nam u istom tom poglavlju, Vergilije kod Skita,
poruuje: Jedina srea u svakom ljudskom ivotu
jeste: da se budunost ne zna. (Ibid.)
Epizoda s Torstenom Roslynom je, dakle, samo
jedna karika u lancu mnogih drugih epizoda iz pievog ivota i ivota ljudi koje je pisac sreo i upoznao.
Ali je metafizika nit koja sve te epizode povezuje u
jednu filozofsku celinu, svuda ista. U toj metafizikoj
sponi to objedinjuje i produbljuje memoarsku mater i j u Hyperborejaca nije teko, u novom i bogatijem
obliku, prepoznati zavetnu duhovnu preokupaciju
pievu, onu preokupaciju koja se ogleda ve u onim
dobro poznatim reima iz Objanjenja Sumatre: Osetih, jednog dana, svu nemo Ijudskog ivota i zamrenost sudbine nae. Video sam da niko ne ide kuda
h o e . . . , reima iji smo filozofski pandan nalazili
u Knjizi o Nemakoj, u kasnijim komentarima uz
Liriku Itake i u itavoj ranijoj poeziji i prozi Miloa
Crnjanskog.
98 7*

Meutim, kao to znamo, navedeni pasus iz Objanjenja nastavlja se ovalco: ... i primetio sam veze, dosad neposmatrane. Pria o Torstenu Roslynu
donosi teoriju kosmikih veza, zasnovanu, takoe,
videli smo, na novom, bogatijem ivotnom i umetnikom materijalu. Razume se, kroz polemiku sa Roslvnom naziru se samo neki vidovi ove, za knjievno
stvaralatvo Crnjanskog tako karakteristine, teorije.
Teorija kosmike povezanosti nadahnjuje i filozofski
objedinjava i mnoga druga mesta u Hyperborejcima.
To se, pre svega, odnosi na ona poglavlja u kojima
pisac izlae svoje poglede na umetnost. Tu emo
nai itavu jednu koncepciju umetnosti, ali, naravno, ne iz neke usko tehnike rutinske perspektive, nego, kao to se ve na osnovu Ljubavi u Toskani raoglo oekivati, iz perspektive izvesnih optijih, duhovnih preokupacija pievih. Od svih onih brojnih i
metafizikim implikacijama bogatih razmatranja
umetnikih dela koja nalazimo u Hyperborejcima, mi
emo ovde, s obzirom na prostor kojim raspolaemo,
pomenuti samo jedan dijalog o starom rimskom slikarstvu. U Hyperborejcima se esto pominje jedna
slika iz Herkulanuma na kojoj je, kako kae pisac,
Vezuv . . . naslikan kao neki Fudijama. U toj podudamosti slikarskog prosedea starih rimskih i starih
azijskih umetnika, Crnjanski vidi jednu od onih
veza koje imaju u sebi neeg to se ne moe protumaiti tehniko-istorijskim razlozima. Njegov sabesednik, odnosno oponent, suprug jedne ene koja
u Hyperborejcima figurira pod imenom Albanka,
u glavi O suncu ovako osporava teoriju Crnjanskog:
Pre dve hiljade godina, kae on, nije bilo, izmeu
Italije i Kine, nikakvih veza. Ako ih je ak i bilo,
onda to moe biti samo uticaj Rima u Aziji, a ne
obrnuto. Ovoj primedbi Crnjanski suprotstavlja
svoju koncepciju umetnosti sledeom, sadrinski vrlo
preciznom i bogatom, distinkcijom: Ja ne kaem
99

uticaja. Kaem veza. Time je izraena, gotovoupotpunosti, ona ideja kojom se pisac rukovodi u svim
svojim razmilj anj irna o umetnosti, a koja su u Hypcrborejcima brojna. Uticaji su stvar istorijsko-tehnikih analiza; traiti uticaje, tj. neposredne geografski i istorijski opipljive i uoljive lcontakte izmeu umetnosti razliitih zemalja i kontinenata, zadatak je od lokalnog domaaja. Veze su, meutim, neto sasvim drugo. One svedoe o dodirima izmeu
civilizacija koji se ne daju istorijslco-geografski precizirati i obuhvatiti, o dodirima nevidljivim i duhovnim. Postoji slinost tema i slikarskih prosedea, koja
se ne moe protumaeiti sanio neposrednim susretima
iznu;du naroda. Ova sjinosj ima "jedno dublje, metafiziko znaenje i za nju, tu slinost, Crnjanski
upotrebljava re veza.
Ta skrivena, duhovna povezanost umetnikih dela
razliitih naroda javlja se na mnogim primerima u
knjizi Miloa Crnjanskog, poev od istorijski neobjanjive bliskosti skulpture i arhitekture Maja-civilizacije sa antikom skulpturom i starom egipatskom
arhitekturom, pa sve do slinosti izmeu gradskih
spomenika istorijski i geografski veoma udaljenih
zemalja. Na taj nain, razmiljanja o umetnosti u
FIyperborejcima, kao i razmiljanja o literaturi, daleko^ prelaze okvire memoarske, putopisne knjievnosti, i pretvaraju se u orue jedne specifine metafizike vizije oveka i sveta.
Izmeu svih tih razgovora o umetnosti i literaturi
postoji tesna uzajamna povezanost na duhovnom
planu, kao to postoji povezanost izmeu ovih razgovora s jedne strane, i svih onih podataka o pievom
ivotu i ivotu Ijudi koje je pisac sretao, s druge
strane. Ti nevidljivi duhovni dodiri razliitih umetnosti samo su poseban oblik one duboke slinosti izmeu ljudskih sudbina o kojoj govori i antika i hyperborejska literatura. Ta udna, neobina ponavlja68

nja u ivotu jednog Ibsena, jednog mladog veanina Torstena Roslyna, koji ivi nekoliko decenija kasnije u Rimu, jednog Italijana koji je eleo da poiva
u Genovi i jednog srpskog pisca koji o svemu tome
pie, ta veza u stalnoj, a tako neoekivanoj, sudbinskoj nepredvidljivosti i isprepletanosti zbivanja, ta
je drugo ako ne vid one iste nevidljive, metafizike
potke na kojoj se tka istorijsko-geografski neobjanjiva slinost Vezuva i Fudijame na slici u Herkulanumu. Sve osnovne linije Hyperborejaca stiu se u I
jednoj jedinoj filozofskoj ii, ii to prosijava iza |
svakog podatka i svakog dijaloga ovih tako neobinih !
i u svom anru jedinstvenih uspomena.

Filozofska dimenzija Hyperborejaca ima jo jednu znaajnu karakteristiku, iji pandan, razume se
u drugim oblicima, postoji i u ranijim delima Crnjanskog. U poglavlju Zakoni. u Amalfiji, pisac kae: Dok
moji poznanici nagaaju razloge takvih mojih preokupacija, u Rimu, mene te veze Evrope, Azije, Amerike tee kao neko mirno, bistro, plavo more, kroz
koje koraam, lagano, odlazei prema Severu u Hyperboreju.
Ako nita drugo, znae mogunost, da pobegnem
od stvarnosti, iz Rima, kao to se bei, u snu, od
poara.
Ovaj tekst otkriva nam ta se zapravo nalazi iza
tog starinskog, davnog imena Hyperboreja koje zatiemo ve u naslovu knjige. I pojam Hvperborcje ima
u knjizi Crnjanskog svoj istorijski i svoj metafiziki
sloj. Istorijsko-geografska sadrina tog pojma obuhvata severne zemlje i severne predele uopte. Metafizika sadrina termina Hyperboreja kompleksna je
i, sa svoje strane, takoe obulivata vie slojeva. Bilo
bi previe ambiciozno precizno definisati, na ovako
malom prostoru, metafiziki vid ovog pojma. Mi emo se zadovoljiti da istaknemo samo jednu crtu
tog, za knjigu Crnjanskog tako karakteristinog tra69

t\

ganja za polamim predelima. Metafizika dimenzija

pojma Hyperboreje na originalan nain obuhvata
mnoge znaajne vrednosne komponente karakteristine za knjievno stvaralatvo Crnjanskog. Hyper-"
boreja je, u isti mah, sumatraitika uteha u 'kosmikoj povezanosti sveta, kao i simbol neeg zvezdanog
i nebesnog to se javlja jo u Carnojevievoj udnji
za onim krajevirna u kojima led ima zelenu boju,
simbol koji, takoe, sreemo u prvim Seobama i
Irisu Berlina.

U poglavlju pod nazivom Triton nam daje znak

povodom svoje tadanje lektire o severnim zemljama, pisac kae: To je svakako napor, duhovni, podsvesni, da stvorim sebi u poslednjem trenutku, neki
svet, irealan, ali koji, i vidim, i ujem, i volim, u kom
mogu da ivim. Tim reima autorovim definie se,
moda najtanije, bitno obeleje onoga to on podrazumeva pod pojmom Hyperboreje u filozofskom znaenju tog termina. Hyperboreja je, pored ostalog, i I
neki drugi svet koji se iz osnova razlikuje, po svojim |
vrednosnim 'karakteristikama, od ovog naeg sveta, ]
svet duhovni i idealni.
Kao takav, i ovaj svet ima svoju sudbinu. Bombardovanje Beograda predstavlja jo jednu, konanu
potvrdu sudbonosnog znaenja one asocijacije na fotografiju iz Skagena. San o Hyperboreji, u svetu
onakvom kakav jeste, osuen je na propast. Pre ili
posle, senka sudbine nadnosi se nad one koji sanjaju o toj dalekoj, mitskoj zemlji, to lii na neko mirno, bistro, plavo more u kojem se trae uteha i mir.
Uzaludnost tako saekuje u vidu jedne senovite, tamne, a uvek nepredvidljive budunosti, i na kraju ove
zrele i gorkom ivotnom mudrou natopljene knjige, ista ona uzaludnost to govori iz onih poznatih
stihova Miloa Crnjanskog: A prah, sve je prah, kad
dignem uvis ruku i prevuem, nad providnim brdima,
i rekom.
98

Drama Nikola Tesla i druge Seobe predstavljaju

svojevrsni literarni pandan knjizi Kod Hyperbore
jaca. Bez obzira na hronologiju, mi emo, najpre,
pristupiti ispitivanju drame o Tesli. I u ovom knjievnom delu Crnjanskog moraju se, kao i obino,
razlikovati dva sloja. Jedan je, razume se, istorijski.
Meutim, istorijske karakteristike Teslinog lika igraju, naelno govorei, onu istu ulogu u ovom komadu
koju u pesmi Prolog igraju imena Krlee i urina.
Drugim reima, pisac koristi odreene istorijske karakteristike svog junaka da narn pomou njih i kroz
njih saopti jednu poruku univerzalnog karaktera.
Pa ako je u sudbini realnog Tesle bilo neeg univerzalnog, a svakako da jeste, onda to samo znai da
pisac nije sluajno odabrao svoju temu, tj. da je
nije odabrao u cilju puke istorijske reprodukcije, ve
radi nekih mnogo irih i duhovnijih preokupacija.
Drama o Tesli drama je uzaludnog traganja za
jednom Hyperborejom, traganja u kojem oivljavaju
mnoge bitne crte ranijeg stvaralatva Crnjanskog.
Teslina tragedija sva je u znaku sukoba izmeu dve
Amerike. Jedna od njih je istorijski, geografski i socijalno sasvim konkretno odreena i u toj Americi
gospodar je beskrupulozni i cinini Charles. Druga
Amerika je Teslin san. Amerika je san veli junak
Crnjanskog na jednom mestu. A na drugom mestu,
mislei na tu istovremeno istorijsku i metafiziku
Ameriku Tesla kae: Imao sam trinaest godina, kad i
ste vi ovde zavrili i spojili eleznicu koja vezuje Istok i Zapad. ( . . . ) Vi ste to pozdravili sa sto puc- '
njeva iz topa. Ja sam to uo, kroza svoj san u de- ;
tinjstvu. (Citirano po rukopisu.)
Kao i svakog pravog Hyperborejca i Teslu zanim a j u veze meu kontinentima. I Tesla uvia da
postoje veze na celom svetu i eleo bi da posveti svoj pronalazaki dar irenju tih veza, da prostre po celom globu mreu prijenmika i otprem7* 99

nika. Vrednosni karakter te svoje enje junak Crnjanskog najpreciznije ispoljava onda kad kae Westinghouseu: Neu prosto, da svet bude onakav, kakav bi bio, da je dat Charlesu. Hou da bude onakav,
kakav ja zamiljam da bi trebao da bue, u budunosti. (Ibid.)
Iz perspektive ovakvih vrednosnih stremljenja,
Crnjanski tumai i Tesline nade u istorijsku, tehniki monu i jaku Ameriku. Njegov junak je u tehnikim mogunostima Novog Sveta video instrument za
realizaciju svog sna o budunosti. Materijalna snaga
Amerike trebalo je, po njemu, da ostvari uspostavljanje onih hyperborejskih veza izmeu kontinenata
o kojima je jo u detinjstvu sanjao. Zato je za Teslu
spajanje Istoka i Zapada eleznikom prugom bilo
znak da se istorijska Amerika moe izjednaiti sa
onom drugom Amerikom koja je san. Svima se inilo da ta eleznica vodi do obala nekog tihog okeana,
gde stanuje srea ... Meutim, i u tome je najdublje
metafiziko znaenje ove drame, Teslina udnja za
tom zvezdanom i nebesnom Amerikom, ne moe se
ostvaritd. Istorijska, konkretna Amerika oliena u
industrijalcu Charlesu trijumfuje. Tesla je drama
0 jednom specifinom i, razume se, traginom putovanju u Hyperboreju koja, ovoga puta, uzima na
sebe geografsko-istorijsko ruho jedne mone, industrijske zemlje.
Poslednji in tragedije predstavlja, u stvari, konani bilans hyperborejskog traganja Teslinog. Jedino prva ljubav svetli u Teslinom seanju; sve
di-ugo pokazuje se kao la. U tom i takvom ivotbilansu, samo se ponavlja, na nov i originalan
nain, metafiziki ishod drugih dela Crnjanskog. Misao o tome da je sve uzaludno, a da ima neeg neprolaznog samo u ljubavi, nalazi se, na svoj nain,
1 u Dnevniku i u prvim Seobama, pa i u Ljubavi u
Toskani.

Simptomatino je i to kako Tesla tumai svoj poraz

u borbi s Charlesom, odnosno kako tumai svoj brodolom na putu u Hyperboreju. Niko jo nije izbegao svojoj sudbini. ta nosi budunost, t o . . . ne
zna, ni Dalaj Lama. Junak Crnjanskog tumai svoj
poraz ne istorijskim, ve metafizikim razlozima. Budunost ovekova, pa bio on i Dalaj Lama, neizvesna
je i neprozirna. Izvesno je samo da svakog oveka
prati ona senka iz Skagena u vidu njegove sopstvene
sudbine, protiv koje nita ne moe uiniti, pa makar
bio i vrhovni verski poglavar Tibeta.
Teslina misao o sudbini potvruje se i obogauje
novim prizvucima upravo pomou motiva prve, neostvarene ljubavi. Nije nimalo sluajno to to Rosamonde kae, obraajui se Tesli: Rekli ste da svaki
ima, tako, neku Grkinju, ili Grka negde u svetu. Pitanje je samo da li e se sresti u ivotu. Na ovo pitanje lik Mande, prve ljubavi Tesline, daje nam sasvim odreen odgovor. Ta Manda, jedino ensko bie
za kojim je udeo junak Crnjanskog, iezla je i ne
moe da se vrati.
Tako se, krajem dramske radnje, sudbina pojavljuje u vidu neke zlokobne i surove sile koja oveku
oduzima ono to mu je u ljubavi najuzvienije i najdrae. Ne moemo a da ne vidimo u toj umornoj
poruci onu istu metafiziku tragediju uzaludnosti
koja se ve tako ubedljivo literarno ovaplotila u arnojevievoj diskretnoj, a istoj enji za Marijom,
kao i prvobitno grenoj, a zatim zvezdanoj ljubavi
trgovca Aranela Isakovia. Time se jo jednom potvruje postojanje one dvostrukosti tako karakteristine za strukturu stvaralatva Crnjanskog. I u drami Tesla nali smo, najpre, jedan istorijski sloj kojim se prividno iscrpljuje itavo delo, a ispod kojeg
pisac skriva jednu metafiziku poruku. U tom smislu drama o Tesli takoe je svedoanstvo o onom to
smo na poetku nazvali fenomenom lane prozirnosti.

24
6 Seobe, I

81

I za ovu dramu vae one rei to ih je pisac napisao

o svom Konaku. lako j e Konak pisan na osnovu
istorijskih izvora, dokumenata i literature, pisac se
trudio samo oko TEATRALNE vernosti dogaaja i karaktera, kao i dijaloga (Konak, Minerva, Subotica
Beograd 1958, str. 7). U ovom sluaju, teatralna vernost dogaaja, karaktera i dijaloga znai da je istorijske podatke pisac koristio samo kao grau. Podaci
0 Tesli samo su tehniki preduslov za priu o Tesli, ta
pria j e neto mnogo vie od knjievne varijacije na
jednu istorijsku temu.
Najzreliju i najdublju povest o traganju za Hyperborejom na lilcrarnoii) planu u uerh smislu te
rei, predstavljaju, svakako, druge Scobe. U ovoj
knjizi, kao i u prvim Seobama, istorijska dimenzija
ima posebno istaknuto mesto. Otuda, opet, mogunost da italac postane rtva onog istog fenomena
lane prozirnosti o kojem je bilo toliko govora povodom drugih knjievnih dela Miloa Crnjanskog i
da previdi jedan drugi, skriveni, filozofski sloj koji
se nalazi u najdubljim regionima strukture ovog
romana.
Dvostruki karakter Seoba, istovremeno istorijski
1 metafiziki, ogleda se, pre svega, u liku i sudbini
glavnog junaka, Pavela Isakovia. Pavla je pisac zamislio kao nekog ko, najpre, pripada odreenoj, nacionalnoj sredini, odreenom, vrlo precizno i reljefno definisanom istorijskom ambijentu. Meutim,
upravo na podlozi svih tih, sasvim konkretno omeenih, istorijskih karakteristika pisac je u liku Pavela Isakovia posebno izdvojio i istakao izvesna
vrednosna obeleja, pomou kojih ovaj lik i njegova
sudbina dobijaju naroito aksioloko znaenje. O torne ubedljivo govore mnoge epizode Seoba, a meu
njima i ona o Pavlovom sukobu sa ruskim generalom
Kostjurinom. Taj sukob sasvim logino proistie iz
98

izvesnih moralnih idcala glavnog junaka romana.

Kao za Teslu Amerika, tako je i za Pavela Isakovia
Rusija neka vrsta sna. Jedna glava Seoba zove se,
kao to znamo: U Rosiji u Pavlovom snu. Ona ista
nebesna, zvezdana predstava o toj dalekoj zemlji,
koju smo nali kod Vuka Isakovia, junaka prvih
Seoba, pojavljuje se i u ovoj drugoj, kasnijoj knjievnoj tvorevini Miloa Crnjanskog. Ni za Pavela
Isakovia Rusija nije samo neko utoite i pribei-'
te gde e se on i njegovi sunarodnici skloniti i neko
materijalno blagostanje nai, nego, ujedno, i zemlja
u kojoj, za razliku od drugih zemalja, vladaju izvesni
zakoni to nisu od ovoga sveta, zemlja u kojoj vlada
svetac Isa'kovia Mrata. Ta zemlja za kojom Pavel
Isakovi udi, ima, dakle, sva obeleja jedne Hyperboreje. Stoga posebno aksioloko znaenje dobija
okolnost da se ova Hyperboreja pojavljuje pred Pavelom Isakoviem u vidu nikog drugog do ruskog
generala Kostjurina.
Pisac, oito, nije zamislio generala Kostjurina kao
nekog vojnikog genija. Po Kostjurinovom miljenju
postojao je samo jedan univerzalni lek za sve probleme rata: ataka. Sve vojne koncepeije generalove
pisac je predstavio kao izvanredno konzervativne i
ograniene. Medutim, niko se nije usuivao da to
generalu predoi. Kostjurinova ogranienost imala je
iza sebe najsigurniji oslonac: hijerarhiju zasnovanu
na .bievanju i srednjovekovnoj disciplini. Pavle j e
bio setan i neveseo, veli pisac, videv, koliko je slugeranjstvo, u ponaanju prema Kostjurinu, ne samo
kod evia, nego i svih drugih, prisutnih, serbskih i ruskih oficira. Da su i ruski oficiri ponizni, toliko, kad ih
Kostjurin oslovi, jo vie ga je bolelo (Seobe i druga
krtjiga Seoba, S. K. Z., Beograd 1962, II, str. 868). To
da je Pavela Isakovia vie bolela poniznost ruskih
nego srpskih oficira, svedoi nam o pievoj nameri
da putovanju svog junaka da i jedno izrazito pozi7*

99

tivno vrednosno obeleje. Etiki profil Pavelov najplastinije se ocrtava u sceni njegovog neposredriog
sukoba s generalom Kostjurinom. General Kostjurin
oekuje od Pavla, kao, uostalom, i od svih drugih
oficira koji su mu potinjeni, pre svega poniznost.
Stoga Pavle, bez obzira na ono to stvarno misli o
generalovim vojnikim koncepcijama, ako eli karijeru u ruskoj vojsci, mora na generalova pitanja odgovarati drukije nego to stvarno misli. Pisac je
koncipirao Pavlov sukob s generalom Kostjurinom
kao jednu traginu i karakteristinu etiku dilemu.
Ako se Pavel Isakovi odlui da generalu odgovori
onako kako stvarno misli o onome to ga ovaj pita,
stavlja na kocku sve svoje izglede za dalje napredovanje u ruskoj slubi. Dovodei svog junaka pred
ovakvu jednu dilemu, pisac, istovremeno, svodi i etiki bilans Isakoviev na putu u Rusiju. U trenutku kad
mu Kostjurin postavlja ona poznata pitanja iz vojne
strategije, Pavlu se taj ovek, sa licem izboranim
vetrovima, zimom i bitkama, uini kao neki Vinjevski, koji kae da e pred njega stati i uzdii se, kao
Karpati. Sve je to glupa igra sudbine, sa njim, koja
ga je, pred ovog Garsulija, dovela.
Sve je to njegova nesrea koja ga prati i ne naputa. On je sasvim drugae zamiljao da e sa njim
govoriti Rosija. (Ibid, str. 907-8)
Pavlove asocijacije na Vinjevskog i Garsulija
imaju, u ovom kontekstu, jedan naroiti etiki smisao. Garsuli j e obrazac austrijske soldateske, jedan
od onih zbog kojih su Isakovi i njegovi sunarodnici
i odluili da u Rusiji trae utoite i spas. Vinjevski,
poreklom Srbin, inae ruski oficir, nasre ak i na
trudne ene svojih saplemenika; istovremeno on se
trudi da, iz sebinih razloga, po svaku cenu, zadri
Pavela Isakovia na njegovom putu u Rusiju. Oba
ta lika, s toliko razliitim socijalnim i psiholokim
karakteristikarna, i lik Garsulija i lik Vinjevskog,
84

izjednaavaju se u moralnom iskustvu Pavela Isakovia s ruskim generalom Kostjurinom, predstavnikom one zemlje o kojoj je toliko sanjao. I upravo
to bitno odreuje aksioloki ishod Isakovievog pu-_
tovanja. Umesto Rusije-sna, Rusije carstva nebe- |
skog, Pavel Isakovi ugledao je, na kraju svog puta, j
jednu drugu, prozainu, od njegovih ideala toliko !
razliitu Rusiju, ne mnogo drukiju od one Austrije ,
iz koje je zbog nepravde pobegao.
Kroz epizodu s Kostjurinom pisac na jo jedan
nain dopunjava aksioloki ishod Pavlovog putovanja. Pavel Isakovi je odluio da, rizikujui svoju
vojniku karijeru, izrazi, na originalan nain, svoje
neslaganje s generalom Kostjurinom. Pavel Isakovi
se, dakle, odluio za moralno najvrednije razreenje
svoje etike dileme. Ali znamo ta oekuje onog ko
se za takvo reenje opredeli. Kostjurin, dodue, nee
da kazni Pavela Isakovia, ali mu poruuje da ide
kud ga oi vode i neka mu se vie ne pojavljuje pred
oima. U njegovu kuu kapetan vie pristupa nema!
(Ibid., II, str. 908)
Jo je karakteristinije to kako pisac zavrava poglavlje u kojem se o ovom Pavlovom podvigu pripoveda: U optoj tiini, koja je bila nastala, a koja je
bila sve oficire oko Kostjurina ukrutila, kao da su
lutke od drveta, Kostjurin Pavlu okrete lea, i potra, sa tribine, kao da ga je zmija ujela. Vitkovi
je iao za njim, mlatarajui rukama, a evi se trudio, usluno, da eneralu otvori put, kroz gomilu,
koja je bila zbunjena, i da mu dovede kola.
Sa tom gomilom odoe u Trifun i ure.
Oko Pavla Isakovia, koji je stajao i dalje, na
tribini, voljno, sa prekrtenim nogama, ne ostade
niko.
uo je samo kako odjekuje, u polju, rosijska komanda, i konjica odlazi, sa egzercirita, kao i pehota
grenadira.
85

Podnc je bilo davno prolo i Sunce je poelo da

silazi na ravan Dnjepra. (Ibid., str. 908-9) Pavla, znai, naputaju i ruski i srpski oficiri, pa ak i njegova
roena braa. U tome italac sluti jednu sumornu,"'
ali u aksiolokom pogledu sasvim odreenu, pouku.
Onaj koji se drznuo da posegne za carstvom nebeskim neizbeno ostaje sam. To je, ujedno, jo jedan (
zakljuak Pavlovog traganja za tom zvezdanom i bez-!
graninom Rusijom.
Da ovakvo tumaenje Pavlovog konanog etikog
bilansa ima svoje puno opravdanje, vidi se i po nekim drugim epizodama romana. I u poglavlju koje
se zove: Servija se odselitsja ne moet itamo da ta
Rusija u k o j o j se Pavle obreo nije bila Rosija kojoj
se nadao, to je bio neki ogromni Garsuli, koji je imao
l l c i e 3 . d e v i e v . sad Kostjurinovo, sad Trifunovo,
ali iji se strani, crni, pogled nije menjao (Ibid.',
str. 882). A odmah posle ovog nama, u osnovi ve
poznatog zakljuka Pavlovog putovanja, pisac svom
junaku pripisuje jednu izvanredno karakteristinu
asocijaciju. To je asocijacija na smrt pastuva koji
se zvao Jupiter. IsakOvi se, naime, setio crnog pastuva, Jupitera, kako je crkavao. Seanje na Jupitera, konja sa imenom planete, moe imati, razume
se, i jedno psiholoko znaenje. Poto Pavel Isakovi,
u trenutku kada mu Jupiter pada na pamet, jae]
pisac se moda odluio da svom junaku pripie upravo ovakvu uspomenu, polazei od izvesnih zakona
asooijacije. Meutim, u kontekstu Seoba uspomena
Pavlova na Jupitera ima jedno drugo, prevashodno
metafiziko znaenje. To se vidi, pored ostalog, i iz
injenice da seanje na tog pastuva dolazi, po zamisli
pievoj, neposredno posle onog Pavlovog pesimistikog etikog bilansa.
Pastuv Jupiter bio je najlepi i najplemenitiji primerak u ergeli grofa Para. Pa ipak, kada je u ergelu
grofovu udarila neka mora, preivelo je nekoliko
98

matorih, obangavelih kobila, a taj primerak pastuva, koji nosi ime Jupitera, planete nije. Tu zagonetnu dramu koja se u ergeli grofa Para odigrala,
protumaio je Isakoviu grofov veterinar di Ronkali
na jedan metafiziki nain. Evo najkarakteristinijeg odlomka iz tog veterinarovog metafizikog tumaenja: On (di Ronkali N. M.) kae, misli da je
uzrok smrti ovoga pastuva ono to su antiki Grci
zvali: zavist bogova.
Isakovi, koji nije znao mriogo o antikim Grcima, bolje rei nije znao nita, sem da se lepoj eni,
u Temivaru, kae da je nimfa, mislio je da se veterinar ali. Valjda tek nee rei da je smrt tog ivineta neobina, neprirodna, da nije kao druge?
Veterinar mu je odgovorio samo da postoji veita
borba dobra i zla. A zlo, pobeuje. Smrt ivotinje, isto
je tako velika tajna kao i smrt ljudi. (Ibid., I, str 391)
Pisac se pobrinuo da ovim reima veterinara Ronkalija pribavi potvrdu i na humanom planu. U tom
cilju on je jo jednom doveo svog glavnog junaka
na imanje grofa Para. Pavla je u tu ergelu vuklo
natrag neto neobjanjivo, neka slutnja. Kao da ga
tamo eka neto, to treba videti (Ibid., str. 539, I).
I zbilja Pavla je tamo ekalo neto to treba videti.
Jupiterova smrt imala je itav niz posledica u ivotu
ljudi koji su zavisili od grofove samovolje. Upravnik
ergele Valdenzer, kome grof Par nije mogao oprostiti
gubitak svog voljenog ajgira, obreo se sa svojom
porodicom u domu staraca i sirotinje u Rabu.
To saznanje ispunilo je gorinom Pavela Isakovia.
Da dobroduni upravnik, njegova ena i erka, pa
ak i bezazlena sobarica Francl, doive takvu sudbinu zbog obesti jednog prebogatog grofa, izgledalo
je Isakoviu vie nego nepravedno. Ovakav rezultat
ponovne Pavlove posete ergeli u Vizelburgu deluje
kao eldatantna potvrda veterinarove koncepcije sveta. I u ljudskom ivotu dobro i zlo biju jednu meta7* 99

fiziku bitku, a u toj bici, kao i u svetu ivotinja,

pobeuje zlo. Zavist bogova stie podjednako i konje
i Ijude.
Sve to se sa Pavelom Isakoviem zbiva u Rusiji
samo je dalja, nova potvrda di Ronkalijeve filozofske vizije. Pavel Isakovi je u svetu Ijudi ono to je u
svetu ivotinja pastuv Jupiter. Time je unapred odreen aksioloki ishod njegovog putovanja. Poraz
Pavlov i njegova usamljenost u sukobu .s Kostjurinpm neposredan su rezultat one iste meiafizike nunpsti koja je uriitila i Valdcnzerovu porodicu. U tome j e duboki smisao one na izgled bezazlene, na smrt
pastuva Jupitera samo psiholoki objanjive asocijacije koju pisac pripisuje svom junaku. Nije, dakle,
sluajno to, kao to smo ve ranije napomenuli, to
se ta asocijacija neposredno nadovezuje na ono Pavlovo, u etikom pogledu tako karakteristino, identifikovanje Rusije s jednim ogromnim Garsulijem,
Garsulijem koji je simbol zla u njegovom austrijskom izdanju.
Filozofski smisao Pavlovog puta u Rusiju ispoljava se, pred kraj romana, naroito reljefno kroz onu
nesuenu audijenciju kod ruske carice. Ta audijencija imala je za glavnog junaka Seoba karakter njegove poslednje etike anse. Poslednja, jedina elja koja je muila Pavela Isakovia bila je ta elja
audijencije. Ako mu je privatan ivot i bio postao
besrnislen, i ako se bude svrio u penziji, ta audijencija e mu omoguiti da, sve, carici kae, i ceo njegov put u Rosiju, sve njihove selidbe, zavrie se lepo. (Ibid., II, str. 1027) Prijem kod 'ruske carice
trebalo je, dakle, da bude konana provera di Ronkalijeve filozofije. Susret sa imperatricom trebalo je
da konano potvrdi, ili opovrgne Pavlovo uverenje
da je i Rusija samo jedan ogromni Garsuli, uverenje da je i taj njegov san samo jedna velika obmana.
98

Znamo kako se zavrila ta Pavlova toliko eljena

audijencija; zavrila se tako to j e glavni junak
Seoba otkrio da je rtva obine prevare, rtva grube
i glupe oficirske ale svojih sunarodnika. Urnesto
prave imperatrice svih Rusa, Pavle Isakovi je video
samo suprugu jednog svog zemljaka koja se u imperatricu preruila, a da on, Isakovi, ni jednog trenutka,
nije toga bio svestan.
U zavrnoj glavi romana pisac ovako komentarie
to poslednje Pavlovo razoarenje u Rusiji: Iako j e
carica Elisaveta primila nekoliko serbskih oficira,
zaista, u audijenciju sluaj, komedijant, hteo je
da je ni jedan od Isakovia ne vidi svojim oima.
Pavle je caricu doiveo samo u onoj, glupoj, oficirskoj ali. (Ibid, II, str. 1064) A na sledeoj strani, imajui opet u vidu ovaj neostvareni susret Pavlov, pisac dodaje: Takvi susreti su, na ovom svetu, uvek, retki. (Ibid., II, str. 1065) Tako neostvarena audijencija glavnog junaka postaje jo jedna
ilustracija tragine predodreenosti za propast svake one tenje koja izlazi iz okvira prozainih, svakodnevnih, elementarnih potreba. Sve ono za ime ovek istinski udi u ime neeg nebesnog, sve ono to
u sebi ima neto od zvezda, ne moe se ostvariti.
Takvi susreti su, na ovom svetu, uvek, retki.
Posebnu panju valja obratiti na izraz sluaj,
komedijant kojim se pisac slui da bi filozofski protumaio i produbio lik Pavela Isakovia i ono to se
s tim likom u romanu zbiva. Izgleda da se i u Seobama sluaj pojavljuje kao personifikacija izvesne
cinine sile koja upravlja dogaajima u ljudskom ivotu. Radnja romana time dobija jo jedno izrazito
filozofsko obeleje. Bogovima koji zavide svakom
smrtniku to plemenitou svojom nadvisuje druge
ljude, kao da je stalo do jedne surove igre s ovekom. Pria o nesuenoj audijenciji Pavlovoj, podsea
na neku zluradu, pakosnu igru. Sluaj komedijant
7* 99

tiajpre sablanjava glavnog junaka neim to podsea na san, jednom fatamorganom koja se zove
Rusija, a zatim mu postepeno, itavom jednom surovom lakrdijom, oduzima svaku nadu.
Ista metafizika ema nalazi se i iza ljubavnih prikljuenija Isakovievih. Sve ljubavi Pavela Isakovia
reirao je onaj isti sluaj komedijant koji je udesio
i onu glupu, oficirsku alu s caricom. Jedina ena u
romanu k o j u jc, putujui za Rusiju, Pavel Isakovi
istinski poeleo bila je jedna Crnogorka sa krupnim.
zefenim oima. Ali upravo tu Crnogorku glavni junak
Sioba ne moe da dosegne. Izmeu njega i nje kao
da u se umeale nekakve maije. Ve prilikom prvog
susreta sa ovom Crnogorkom, to ima trepavice boje pepela, Isakovi bee toliko poraen njenom
lepotom da je kao poludeo pomislio da bi to bila
ena, vredna zagrljaja i ljubavi. (Ibid., I, str. 488)
Ali dok Pavle tako kao omaijan stoji pred njom
ponavljajui drhtavim glasom da e ona iz lazareta
izai sutra, nakosutra, ta jedina ena za kojom
udi doekuje ga grubo i hladno: Ti si, kae, jedan
od onijeh, koji bi zamurio, pre nego to bi babu poljubio! (Ibid., I, str. 488)
Pavlu Isakoviu polazi samo jo jednom za rukom
da doe u dodir s tom Jokom Stana Drekova, koja
mu se jedina na putu u Rusiju uinila dostojnom
udnje. Ali im Isakovi toj eni stavi do znanja da
je on ne bi napustio da je bio na mestu njenog mua, Drekova, pokaja se, jer vide, kako joj lice pokriva neko samrtniko bledilo. (Ibid., I, str. 532)
I tek kad kao poaaveo Isakovi ponovi da e,
zaista, i on u Rosiju, a nju, da moe, poneo bi kao
kap vode na dlanu, Joka Stana Drekova se sva promeni u licu. Osmehnu se, nekim udnim osmehom
kojim se ene osmejkuju, kad nita vie nee da
kau. Podie svoje hlebove i ode prema lazaretu, kao
da j o j nita nije kazao. Ali, u njenom hodu, njenom

ljuljanju, bilo je neeg lakog, ega dotle nije bilo.

Isakovi je gledao za njom, sve dok se nije, u sumra j u kapije, u lazaretu pretvorila u senku. (Ibid.,1,
str. 532) Taj osmeh i to neto lako u njenom hodu
kao da su neko indirektno obeanje, neka slutnja da
bi Pavel Isakovi, moda, ipak, mogao dostii tu Crnogorku sa zelenim oima. Meutim, pisac nam, neposredno posle toga, stavlja do znanja da niko u
Isakovievoj zaostavtini i papirima, nije naao, pomenutu, tu enu. (Ibid., I, str. 532)
Ova reenica sadri jedan nagovetaj. Izgleda kao
da je u prirodi objekta Pavlove udnje izvesna tragina neulovljivost. Nije, dakle, sluajno to se Joka
Stana Drekova, u sumraju kapije u lazaretu, pretvorila u senku. Pa i samo poglavlje u kojem se
govori o tom poslednjem susretu Joke i Pavla, nosi
naziv: Me postoji ta ena sa zelenim oima.
A da ta ena sa zelenim oima zaista ne postoji u
jednom metafizikom znaenju te rei, pokazuje.se,
definitivno, tek u pretposlednjoj glavi romana. I u
Rusiji, naime, Joka Stana Drekova ostaje jedina meu ivima za kojom Pavel Isakovi ezne. Ali upravo
tu enu on ni u Rusiji nije u stanju da dostigne. Pavel Isakovi uinio je sve to je bilo u njegovoj moi
da pronae tu Crnogorku. tavie, podneo je i
molbu da ga dodele rnogorslcom vladici Vasiliju, ako
ustreba. Molio je, takoe, i da bude izveten, ako
se nae Joka Stana Drekova neka njegova, daljna,
roaka. Pa ipak, uprkos svemu tome, Pavel Isakovi
nikad nije naao tu enu sa krupnim, zelenim oima,
i trepavicama boje pepela. (Ibid., II, str. 1054)
Meutim/ jedan jedini dan posle odlaska Pavla
Isakovia, Joka Stana Drekova vratila se u Kijev. I
upravo tu, u ovakvom raspletu Pavlove ljubavne epizode s tom Crnogorkom, otkriva se potpuno pieva
filozofska intencija. Ne samo to u liku Jokinom ima
neeg neuhvatljivog, nego je, osim toga, taj lik iri-

52
91

strument jedne udne i paradoksalne igre iji je

predmet Pavel Isakovi. Metafizika ema to lei u
osnovi ove epizode, identina je sa metafizikom emom prie o Isakovievoj nesuenoj audijeneiji. Oba
'puta Pavel Isakovi dolazi nadomak cilju kojem
tei i oba puta neko, ili nesto izmakne mu objekt njegove udnje zauvek.
Ova analogija dobija jedno izrazito aksioloko
znaenje, ako imamo u vidu da objekti Pavlove udnje, oba puta, imaju visoko vrednosno obeleje. I
Joka Stana Drekova, poput one Rusije za kojom Pavel Isakovi ezne, olienje je jednog sna. Onaj, dakle, ko se odluio da trai tu Crnogorku koja se pretvorila u seriku, tu jedinu enu dostojnu veite i neprolazne Ijubavi, opet je izabrao carstvo nebesko.
Pavlova Ijubavna epizoda ista je onakva cinina komedija kao i njegovo nastojanje da bude primljen u
audijenciju kod imperatrice. To da se Isakovi samo
za jedan dan mimoiao sa enom zelenih oiju, podseea nas na onaj isti sluaj komedijant koji se onako
grubo naalio s glavnim junakom kroz onu glupu,
oficirsku alu sa audijencijom. Pisac nam, uostalom,
to i eksplicitno kae. Neposredno poto je napisao
da je Joka Stana Drekova svega jedan dan posle
odlaska Isakovievog dola u Kijev, Crnjanski dodaje: Sluaj je najvei komedijant u ivotu ljudi
i naroda.
Isakovi nikad nije naao tu enu s krupnim, zelenim, oima, i trepavicama boje pepela. (Ibid., II
str. 1054)
Slinu metafiziku emu u kojoj se sluaj tragino i paradoksalno poigrava s glavnim junakom,
nai emo i u Pavlovoj zakasneloj ljubavi prema njegovoj preminuloj supruzi. Meu tolikim drugim, neobinim i istovremeno tunim doivljajima Pavlovim
na putu u Rusiju, ovaj doivljaj s tom enom, koje
na svetu vie nije bilo, moda je najneobiniji i naj100

setniji. Prema zamisli pievoj, Pavel Isakovi zaljufo-J

ljuje se u svoju suprugu tek godinu dana posle nje- i
ne smrti. Ve u tome ima neeg neizleivo traginog \
i tunog. I druga Ijubav Pavla Isakovia pretvorila I
se, ve davno, u sen.
Drama te zakasnele Pavlove ljubavne udnje ima,
kao i njegova enja za Crnogorkom Jokom, izrazito
aksioloki karakter: Dok je u Temivaru, i meu
husarima u Varadinu, smatrao enu, i ljubav, nekom
vrstom potrebe, kao parenje, i dovoenje ajgira kobili.na tom putu u Rosiju pomisli da bi ljubav ljudska trebala da ima trajanje venosti, a da je ta ena,
koju je irnao, i sahranio, onakva, kakvu vie nikad ne
moe imati. (Ibid., II, str. 806) Ovako opisujui
Pavlova naknadna oseanja prema umrloj eni, pisac
im nedvosmisleno daje izvestan etiki oreol. udnja
za tom enom koje vie nema, ima, dakle, neto to
je daleko uzdie iznad proste, elementarne potrebe.
To je jedan oblik elje za neim neprolaznim i venim, iste one elje koja Pavela Isakovia vue onoj
Crnogorki sa zelenim oima. I ova ljubav Isakovieva ima, dakle, duhovno obeleje, pa, kao takva, svojom neostvarenou, predstavlja jo jednu ilustraciju dobro nam poznate aksioloke tragedije o kojoj
govori veterinar di Ronkali. Supruga Pavela Isakovia
otila je sa ovoga sveta pre vrernena, isto onako kao
to je pre vremena uginuo pastuv plemenite pasmine,
Jupiter.
Nesrena ljubav Pavlova sea nas i onih drugih,
traginih ljubavi s kojirna smo imali prilike da se
sreemo u ranijem stvaralatvu Miloa Crnjanskog,
Sve te neutoljene enje, toliko este u delima ovog
pisca, izvirU iz, u osnovi, istog, metafizikog izvora.
Marija iz Dnevnika nedostina je upravo zato jer u
sebi ima neeg to nije od ovog sveta. Gospoa Dafina pretvara se u prah zemaljski onog asa kad
Arandel Isakovi doivi u njoj neto to prelazi nivo
101

njegovih usputnih i sluajnih trgovakih ljubavi.

Isto tako i Nikola Tesla, u istoimenoj drami, samo
kroz seanje moe da dosegne svoju prvu i neprolaznu ljubav, koja se zove Manda.
Drami Pavlove supruanske ljubavi, pisac pridaje
jo jedno tragino obeleje: . , . u Isakoviu se, na
tom putu, javi misao da na celom svetu, za njega, sree
je moglo biti samo u tom jednom jedinom ljudskom
bicu, u toj eni koju je sahranio. (Ibid., II, str.
809) U motivu Pavlove umrle ene nazire se i motiv
proputene sree koji, sa svoje strane, potencira i
nlozofski produbljuje smisao Pavlovog putovanja u".
Rusiju. To da j e srea Pavla Isakovia sahranjena ba
onda kad mu je bila na domaku ruke, opet ukazuje
na isti onaj sluaj komedijant koji je, videli smo,
glavm reditelj Pavlove metafizike drame.
Sluaj komedijant pojavljuje se i u ulozi reditelja jedne udne, tune slinosti izmeu Pavlove
premmule supruge i gospoe Evdokije Boi. Kad
s e (gospoa Evdokija N. M.) hladila crnom lepezom hila bi toliko na Pavlovu pokojnu enu da
se on jezio od te pomisli. Pitao se, otkud ta udna
lgra slucaja da, u isti mah, jedno ensko bie ode, sa
ovog sveta, a drugo sasvim slino, pojavi se pred
nama. (Ibid., l, str. 3 5 1 - 2 ) I to je due Pavel
Isakovic sedeo u kolima preko puta gospoe Boi
putujuci iz Budima u Be, njene otkrivene grudi
njena noga, njen pogled, njen glas, liili su, sve vie'
na grudi, na nogu, na pogled, na glas, one koja je
bila u grobu. (Ibid., I, str. 352)
Sluaj se, meutim, istovremeno postarao i za
jednu karakteristinu duhovnu razliku izmeu gospoe Evdokije i njene preminule i nevidljive suparnice. Iako su liile, i u snu, jedna na drugu, Isakovi
je bio svestan da predstavljaju anela i avola u
njegovom ivotu. Jedna je bila suta nevinost i stidIjivost, druga bestidnost. Jedna nenost, druga je

98

sva^ pokazivala pohotu. (Ibid., II, str. 8^0) U toj

diiametralnoj etikoj razlici izmeu ovih junakmja
Crnjanskog jcdne ive, koju Pavel Isakovi mje zeleo: i koja mii se nametnula, i jedne mrtvc, lcoju mkad vie ne moe videti otkriva se ona druga vrsta
cinine ale koju sluaj komedijant zbija s Pavelom
Isakoviem. Umesto preminule supruge njegove, koja
je olienje svega produhovljenog, Pavelu Isakoviu
sluaj podmee ulnu, putenu Evdokiju Boi.

Isto to deava se s glavnim junakom romana i iz

perspektive one druge, takoe neostvarene, njegove
ljubavi prema Crnogorki Joki. Cak i dok dri u zagrljaju gospou Evdokiju, koja ga je osvojila protiv
njegove volje, Pavel Isakovi udi za tom Crnogorkom, koja se, eto, u sumraju kapije, u lazaretu,
pretvorila u senku. tavie, Isakovi ne moe da
odoli da svojoj ulnoj ljubavnici pomene zelene oi
i trepavice boje pepela. A sluaj komedijant nateruje
ga, odmah posle toga da se te svoje uspomene koja
irna oreol nedostinosti i iproduhovljenosti, odrekne
na nain u kojem italac osea izvesnu gotovo metafiziku nostalgiju: Ta ena sa zelenim oima tua
je, otila, meu njima nije bilo ak ni najmanjeg dodira. Naalio se. Ne postoji ta ena. ( . . . ) ne postoje
trepavice boje pepela. (Ibid., str. 5045)
Kao to vidimo, u svim onim linijama romana koje govore o ljubavima Pavela Isakovia sluaj igra
ulogu sile koja glavnom junaku sistematino i cinino oduzima sve ono za ime tei. U takvoj strukturi
Pavlovih ljubavnih epizoda ispoljava se ona ista metafizika ema koju smo sreli i u ostalim epizodama
njegovog traganja za Hyperborejom.
Prisustvo ove metafizike eme opet je vidno, razume se, na drugi nain, i u ostalim knjievnim delima Crnjanskog. Sluaj komedijant baca u naruje
junaku Dnevnika zemaljsku Izabelu, oduzimajui mu,
u isti mah, nebesnu Mariju. Taj isti sluaj, dijabo7* 99

lino i tuno preplie u poslednjem vienju Teslinom

lik Rosamunde sa nedostinim i neprolaznim likom
Mande. Sluaj komedijant Aranelu Isakoviu oduzima gospou Dafinii, pruajui mu, s druge strane,
kao na tanjiru, onu grudatu i kukalu ker Ananijevu.
Motiv Pavlove pokojne supruge javlja se i u po-"
slednjem poglavlju romana, po svoj priliei zato da
bi citalac jasnije i dublje osetio svu uzaludnost konanog ishoda Isakovievog putovanja. U tom poglavlju na scenu jo jednom stupaju i gospoa Evdokija i njena erka Tekla, dodue, veoma neodreeno, skoro kao nagovetaj. O njima se nita sigurno
ne zna. Meutim, pisac upravo na podlozi likova tih
dveju uspaljenica ponovo istie neprolaznost i tragicnost Pavlove enje za njegovom pokojnom suprugom: Kraj svih tih vrlo udnih, rekla-kazala, o
tivdokiji x njenoj keri, znamo samo to, da j e (Pavel
Isakovi
N. M.) u svojim pismima, pominjao ono
piavo kube, od olova, na eninoj grobnici, molei da
ga uvaju i opravljaju.
Ono je bilo vidno, izdaleka, iznad poljana u itu.
( . . . ) Za Pavla to kube bio je znak, izdaleka, da
lma neto neprolazno u Ijubavi. (Ibid., II, str. 1060)
Time nam, ujedno, pisac sugerie misao da ona cimna i apsurdna igra sluaja u privatnom ivotu Pavlovom nije neto privremeno i prolazno. Ta neobina, melanholina suprotnost izmeu ulnih, a pristupanih enskih bia, i jednog davno umrlog i
nedostinog, a oduhovljenog stvorenja, sudbinska je
crta Pavlovog putovanja u Rusiju. tavie, pisac, u
zavrnom poglavlju, ne samo nastavlja nego i pojaava motiv Pavlove pokojne ene: Poto je to bilo
nevidljivo, i u familiji, njegovu enu, njen primamljiv
stas, njene lepe oi, sa tamom nekog dima na sebi,
svi su, polako, ak i Varvara, zaboravljali.
96

Ona im vie, ni u razgovoru nije dolazila, utkeTl

u svojoj plavoj krinolini, sa korzetom od eputa, koji ;
su bili velurni i crveni.
Nigde vie, ni pomena, kod Isakovia, u Rosiji, o j
toj eni.
.
.
.
,, ,
Meutim, njen muz je nju sanjao, njeno bledo,
lepo duguljasto lice do smrti. To lepo, ozbiljno, skoro
tuno, lice, iako se sad javljalo, sve ree, gledalo ga
je, on je to video, i tamo, u Rosiji.
_ ;
' Pre mu se javljala, samo u snu, sad mu se ja- j
vljala, u mislima.
I na danu. (Ibid., II, str. 1061) Takav nain oblikovanja motiva Isakovieve mrtve supruge, predstavlja poslednji, zavrni akord pieve metafizike eme.
To da se Isakoviu sada lik preminule ene pojavljuje i u mislima, i na danu, onda kada su taj lik svi
Isakovii, pa ak i Varvara, zaboravili, delujc kao
neki kreendo osnovne filozofske teme Seoba. Nevidljivi svet igra sve veu ulogu u ivotu Pavlovom.
Carstvo nebesko ulazi i u dnevno bie glavnog junaka
romana. Meutim, i tu je mclafizika poenta prie
Pavelu Isakoviu, to carstvo nebesko Pavlovo i dalje
jc lleno bilo kakvog realnog oslonca, onb ppstoji
s a m o kao seanje, kao spomen na neto ega nema.
I tako, ukoliko vie biva vidna neprolaznost ljubavi,
njena nebesna, zvezdana strana, u dui Pavela Isakovia, utoliko jasnije biva da glavni junak Seoba na
kraju svog dugog puta zatie onu istu uzaludnost
koja se vei u Dnevniku o arnojeviu sluti.
Poslednja glava romana donosi i neke druge, zavrne filozofske formulacije Pavlovog iskustva. Evo,
recimo, kako glavni junak Seoba definie svoju konanu, ivotnu filozofiju: Niko nije jo svoju sudbu
izbegao, a ivot nije naruen, nego je to, to nas snalazi, bez nae volje, i ne onako, kako bismo eleli.
ivimo, plaemo, smejemo se, kad kako. Svaki ima
svoj vek, svoju Ijubav, svoj svetao deo ivota, kao
7 Seobe, I

97

tica, koja, kae, uleti iz mraka u osvetljenu dvoranu

i izleti na drugu stranu u tamu. Tako mu je, kae,
protumaio to, pop Mikailo, pri njegovom poastviju
u Rosiju. Imao je Vani pravo! (Ibid., II, str. 1067)
S takvom filozofijom zavrava se, dakle, putovanje
Pavla Isakovia. Nema u tome nieg neobinog. Sve
linije Pavlovog traganja za Hyperborejom upuuju
nas upravo na jedan ovakav zakljuak kao to j e ovaj
koji nalazimo u poslednjoj glavi i-omana. I Pavlovo
uzaludno nastojanje da u Rusiji nae pravdu, i Pavlove uzaludne ljubavi zaista nam izgledaju samo kao
kratak, svetao trenutak posle kojeg dolazi tama. A
?ve to se na javnom i privatnom planu, prema pievoj zamisli, dogodilo s glavnim junakom na putu
u Rusiju, izgleda doista kao da se dogodilo bez i
protiv elje i volje Pavela Isakovia. Sudbina, koja se
autoru Seoba javila u vidu one fotografije na kojoj
se nalazi i njegova sopstvena senka, pojavljuje se i
ovde, u romanu, kao princip prema kojem se uobliava knjievna struktura.
Meutim, lik Pavela Isakovia, kao to smo napo
menuli, ima i svoj istorijski, a, razume se, i svoj psi*>lloki vid. Glavni junak Seoba zamiljen je kao
.cieko k o je, po prirodi, sklon sumornim i mranim
raspoloenjima. Pavlov minuciozno i suptilno uoblieni psiholoki profil, mogao bi se najbolje definisati onako kako je to u romanu grki lekar Trikorfos uinio. Pavel Isakovi je melanholik. Ne kae :
njemu sluajno, izvesni gospodin Georgije Trandafi- '
lovi: Ta nemojte uvek biti zloslut, moliu lepo! ;
(Ibid., I, str. 328)
Takav psiholoki profil glavnog junaka mogao bi,
svakako, da, na izvestan nain, ogranii i suzi domet
filozofske dimenzije romana. Psiholoki je logino da
jednog junaka koji je zamiljen kao melanholik sve
snalazi protiv njegove volje. Sudbina koja je zade98

sila Pavela Isakovia na putu u Rusiju moda je samo

njegova individualna sudbina.
Autor Seoba oigledno je raunao i s tom mogunou i pobrinuo se da, uvoenjem i psiholoki drukije oblikovanih likova, iz jedne druge perspektive,
potvrdi u strukturi romana svoje filozofske intencije. U Seobama emo, naime, nai i takve likove kroz
koje govori jedna sasvim drukija psiholoka logika
od one kojom je nadahnut lik Pavela Isakovia. To se
najbolje moe videti upravo na primeru ve pomenutog gospodina Georgija Trandafilovia. Gospodin Georgije se sutinski razlikuje od glavnog
junaka Seoba. Dok je Pavle bio notorni melanholik, gospodin Georgije se smejao svakom
ko bi bio tuan ili brian. Dok je Pavle izraziti
pesimist, dotle je estnjeji Trandafilovi izraziti
optimist. Po njegovom miljenju, Nita na svetu
nije teko i sve se na svetu moe udesiti, kao u svatovima. (Ibid., I, str. 318) Isto tako, za razliku od
Pavla koji veruje u sudbinu, u to da je ovelc igraka u rukama neke tajanstvene sile, gospodin Trandafil smatra da ovek, naroito ako je bogat, upravlja
ivotom po svojoj volji. Sve se moe kad se hoe i
kad se ima para tvrdio je estnjeji Georgije Trandafilovi. I zaista, u romanu je Trandafil i prikazan
kao neko lco se proslavio svojom velikom praktinom umenou. Potenorodni Rakosavlevi tako i
preporuuje gospodina Trandafila Pavelu Isakoviu:
Taj sve ume. Taj sve zna. Sve moe. Sve hoe.
(Ibid., I, str. 316) Sam Pavel Isakovi u to se vrlo
brzo uverio. Sve poslove oko njegovog daljeg putovanja, svrio je gospodin Trandafil neobino veto
i lako. On se Pavelu Isakoviu smejao: lsakovi, kae, stalno, jae na nelcom oblaku.
Zar ne vidi kako je prolee lepo, dan lep; zar ne
vidi da ima lepih ena na svetu? to se ne oeni, pa
7*

99

doe u Budim, u lepo i veselo drutvo? Mogli bi

trgovati. Brzo bi se obogatio. Zato pria sve o Kosovu? to spominje cara Lazu? emu ta jadikovka o
onom to je davno pj-olo? (Ibid., I, str. 321) Dodajmo tome da je u kui gospodina Georgija uvek
bilo radosno i veselo, budui da j e i supruga njegova gospoa Femka Futokinja bila isto tako vedra
kao i njen mu, a pri tom, jo i lepa kao da je avolica.
Ovako zamiljen, ovako ocrtan psiholoki profil
gospodina Georgija, kao da je predodreen za to da
dramu Pavela Isakovia svede na privatnu dramu
jednog melanholika. Ali to se vie razvija radnja
romana, to italac sve vie uvia da pisac postavlja
granice i vetini i umenosti Trandafilovoj. Postoji
jedna sfera nad kojom ak i gospodin Georgije nema
moi, jedna posebna sfera dogaanja u kojoj se sve
zbiva protiv njegove, u svakodnevnim praktinim poslovima toliko mone trgovake volje. Jer, kad je
Pavel Isakovi ponovo svratio u kuu Georgija Trandafilovia, nije u njoj zatekao veselje, nego kuknjavu, kao na parastosu. Pokazalo se, naime, da je
gospoa Femka, Futokinja, i po, iva vatra, vatra
i po, b i l a . . . napustila svoga Georgija. estnjeji
Trandafilovi oekivao je jesen i zimu bez ene, sam
sa svojim devojicama. Sav se ovek bee izmenio i
lzbezumio! (Ibid., I, str. 547) Ovaj udarac, dodue,
m j e smanjio poslovnu umenost gospodina Georgija,
ah ga je, zato, do kraja rastuio i utukao. Uprkos
svem ranijem optimizmu, iz estnjejeg Georgija
Trandafilovia, nekada tako ved.rog i zadovoljnog, izbija sada neka udna meianholija: Lako e, kae', sa
konjma Isakovievim i njegovim putem u Rosiju;
sve e on, i Rakosavlevi to udesiti lepo. Putovae
Isakovii kao da u svatove idu. ( . . . ) Nego on, Trandafil, nije vie ono to je bio i nee nikad vie biti
ono to je bio (Ibid., I, str. 547). Tako se i nad est100

njejim Trandafilom, bez obzira na svu njegovu praktinu sposobnost, nadvila senka sudbine, ona ista
senka koja prati Pavela Isakovia u njegovom traganju za Hyperborejom.
Meutim, ako sudimo po osamnaestom poglavlju
romana, reklo bi se da je pisac, ipak, odluio da potedi gospodina Georgija Trandafilovia. Vraajui
se u Budim, Pavel Isakovi opet dolazi u kuu gospodin-Georgijevu. Hteo je, kae pisac, da tei oveka, kome su bili oteli enu, upropastili kuu, ostavili bolesnu decu (Ibid., II, str. 684). Meutim, za
divno udo, kua Trandafilova sva treperi u svetlosti, a gospodin Georgije istrava pred Pavela Isakovia
veselo. Gospoa Femka je, naime, u meuvremenu,
napustila kalfu Brkia, onog lolu koji ju je sablaznio,
i vratila se svome zakonitom suprugu, pa je sada
zato opet veselje u kui gospodin-Trandafilovoj. Istovremeno s tim, estnjejem Georgiju Trandafiloviu
vratio se i njegov radikalni optimizam. Ta je 1' ja
vama rekoh, veli on, opet, obraajui se Pavelu Isakoviu, da ne treba biti zloslut, moliu lepo! (Ibid.,
II, str. 684)
itajui ovo mesto u drugoj knjizi Seoba stiemo
utisak da je pisac, ipak, dao za pravo nevienom trgovakom optimizmu gospodina Georgija Trandafilovia, drugim reima da je, ipak, tragediju glavnog
junaka sveo na privatnu tragediju jednog melanholika. Ali pria o gospodinu Georgiju i njegovoj supruzi
Femki time se ne zavrava. U glavi dvadeset sedmoj,
Pavel Isakovi u kui Vitkovia, u jednom trenutku, pria, kako je on, u Budimu, proveo lepo, u
kui jednog sretnog oveka, potenorodnog Trandafila, koji ima vrlo Ijupku Futoanku za enu. Nikad
nije bio u veselijoj kui, nego to je ta, a nikad nije
video ni veseliju suprugu, nego to je gospoa Femka
Trandafil (Ibid., II, str. 1015). Na to izvesni Fenrik
Raki, koji se tu zadesio, obavetava Pavela Isakovia
101

da je ta ista vesela gospoa Femka Trandafil po drugi put napustila estnjejeg Trandafilovia, sa izvesnim Mijom Paiem, barbirom, i da mu je, tavie,
poruila da se ovoga puta nee iva vratiti (Ihid
II, str. 1016).
To je, ujedno, poslednja vest o Georgiju TrandafiJoviu. A tom veu Trandafilova optimistika filozofij a, tako slikovito izraena u onome ta je 1' sam
ja vama govorio da ne treba biti zloslut, moliu lepo,
definitivno se opovrgava. Kao sa Aranelom Isakoviem u prvim Seobama, tako se i s Georgijem Trandafiloviem poigrao sluaj komedijant. Svu njegovu
silu i mo trgovaku sudbina mu je dala samo zato
da bi je, na kraju, pretvorila u prah.
Ovakvim svojim pesimistikim ishodom pria o
Trandafilu postaje jedna ilustracija vie Pavlovog
sumornog pogleda na svet. Autor nam to, indirektno,
stavlja clo znanja kad kae da je Pavle, posle onoga
to mu j e ispriao fenrik Raki, otiao zato to Nije
mogao da slua vie o ljudima, koji gube, i nalaze,
sreu, ni o enama, koje sreu trae, sad u Brkiu,
a sad u Miji Paiu. Nije hteo ni da uje o Budimu'
ni ma k o j o j drugoj varoi u svetu, gde se, svake goclme, brakovi, i sree, menjaju, i putnik nije nilcad
siguran, da li e kuu, prijatelja, enu koju voli, ili
koju je voleo nai, na istom mestu, ili uti da su nekud, zauvek, nestali (Ibid., II, str. 1016).
Druga linija radnje kojom se, na slian nain, potvruje melanholina filozofija Pavela Isakovia vezana je za lik njegovog brata ura. Po optimizmu
i praktinoj umenosti ure je gotovo ravan potenorodnom Georgiju Trandafiloviu. U tom pogledu,
on se, posebno, izdvaja meu ostalom braom Isakovi. Meu njima, ure je bio onaj, koji se najbre i najbolje snaao. Tamo, kae, gde je lepo drutvo, tamo je nae carstvo (Ibid., II, str. 815). Odmah po olasku u Rusiju, ure je uspostavio naj98

bolje odnose sa svim, inae namrtvo zavaenim, srpskim kuama. ak je i stara eneralica evi, jedna suha, seda, rospija, jedino s njim bila gotova
na, svaku, alu.
Promena sredine, i geografske i kulturne, ostavila
je, prema pievoj zamisli, najmanje traga na ur'u. On je meu bratencima, najlake i najveselije
preao granicu njihovog biveg i njihovog sadanjeg
ivota. . . . u r e se, u Rosiji, oseao kao kod svoje
kue. Servija, ili Rosija, brzo mu je postalo svejedno.
Sve do Kijeva prolazio je kroz naselja koja su imala
imena iz Bake, imena iz Srema, imena iz Slavonije.
Kud god je projahao uo je serbsku pesmu, pa je
nalazio poznanike, iz starog kraja, i u Arnautki.
A bagrem je bio, i na Donecu, i na Begeju isti.
(Ibid., II, str. 9789)
ure Isakovi se u jo jednom pogledu istakao
u krugu svoje porodice. Kao to je najlake prebrodio taj prelazak u novu sredinu, tako se i najlake
od svih Isakovia oprostio od patrijarhalnili shvatanja srpske, oficirske sredine. Isalcovii su, naime, u
Rusiju sobom doneli i izvestan moral, koji se od
morala ruskih oficirskih krugova veoma razlikovao ;
I upravo to breme moralnih obzira, koje su svi oni
iz domovine poneli, opet je najuspenije i najbezbolnije odbacio debeli ure. Pisac je urevoj supruzi Ani poverio svakako najtaniju definieiju ove
etike promene u njenom suprugu. Prema Aninim
reima, Sve to ure brine, to je vojeno, a ne familijarno, ni enino.(...) Hoe i on da bude kao
Rusi to su. Da bismo, kae, eno, ljudski iveli, a
ne da ostanemo prazdnima akama, (Ibid., II, str.
972)
to je najlepe, sve ove tako krupne promene, ne
utiu nimalo na raspoloenje ovog, uostalom, i inae
najdebljeg i najvedrijeg meu Isakoviima: Taj ovek, koji nije hteo, pre, da dozvoli eni, ni da drugi
7* 99

sa n j o m igra, polonezu, sad, u Mirgorodu, jedva eka

da j e utrapi nekom oficiru.
Igraj, kae, dok si mlada i dokle se nie izvernulo vreme (Ibid., 11, str. 972).
Sve u svemu, pisac nam je prikazao ura Isakovia kao nekog epikurejca u vulgarnom znaenju te
rei, epikurejca koji ima, videli smo, i odgovarajuu,
isto tako vulgarnu, epikurejsku filozofiju. S takvim
mentalitetom i takvom filozofijom, ure postie izvanredne praktine rezultate. Uz sekundmajorstvo, on
je dobio na Donecu, toliko zemlje, koliko u nekoj nedoglednoj, banatskoj pustari (Ibid., II, str. 995).
Praktina efikasnost ureva deluje sasvim ubedljivo. Zahvaljujui neobinom majstorstvu autorovog
psiholokog oblikovanja, ta efikasnost izgleda kao
logina, prirodna dopuna svih onih psiholokih lcarakteristika od kojih je sagraen ovaj lik. Izgleda,
dakle, sasvim ubedljivo to to ura Isakovia u Rusiji ekaju samo uspesi, samo jedno brzo i stalno
uspinjanje po lestvicama vojnike hijerarhije. Ima,
kae, Bibikov, Iino, da mu donese iz Sankt-Petersburga, kroz k o j u godinu, pulcovniku, pa zatim i eneralsku lentu (Ibid., II, str. 972); pa ak i ta,
tako pretenciozna prognoza ovog vedrog i debelog
Isalcovia, ima svoje puno psiholoko opravdanje.
Ovako oblikujui svog junalca, pisac nam poruuje
da, to se urevih subjektivnih mogunosti tie,
eneralska titula nije neki nedostini cilj. Pa ipak,
estnjejeg Jurata Isalcovia italac nee videti u generalskoj uniformi. Ono, sa takvom sigurnou izreeno proroanstvo urevo, nikad se nije ostvarilo.
I praktinim sposobnostima ovog svog junaka autor
takoe postavlja granice. Opisujui polazak urev
iz grada Tokaja, pisac kae: . . . da je estnjeji major Jurat Isakovi, pri tom polasku iz Tokaja, mogao
da sagleda, ta ga eka . . . kroz koju godinu, "svakako
b j sf bio zgrozio i okrenuo glavu, da ne vidi (Ibid.,

II, str. 733). A malo zatim autor razvija pred naim

oima viziju jednog drugog, budueg, unesreenog
potpolkovnika ura Isakovia, koga, uz pla njegovih vojnika, pronose, du prvog eskadrona onesveslog, sa rascepanom cevanicom, k o j u su mu pri zalasku Sunca tog dana, vojeni vrai, ruski, do kolena,
odsekli (Ibid., II, str. 734).
I tako, dakle, ak i ovog najvetijeg i najumenijeg od svih Isakovia nije mimoila rulca sudbine.
Sva njegova vetina, sva njegova umenost nisu ga
mogle spasti od nesree k o j a ga vreba neumoljivo na
k r a j u svih njegovih napora, kao to ni potenorodnog
Trandafilovia nije mogla spasti njegova trgovaka
spretnost od udesa u liku gospoe Femke. Sluaj komedijant naalio se i s urem Isakoviem.
Pria o uru takoe je sagraena prema onoj
optoj, metafizikoj emi ije smo prisustvo ve zabeleili u svim osnovnim linijama Seoba. Sluaj se
ovoga puta p o j a v l j u j e kao neka svemona, a zlurada
i pakosna, sila k o j a puta junaka Crnjanskog da
jednom gotovo maksimalnom umenou postepeno
realizuje svoje ciijeve, samo zato da bi ga zaustavila
na domaku njegovog konanog cilja. U tome je
metafizilca drama urevog putovanja u Rusiju. U
tome je, isto tako, filozofski smisao pievog upozorenja koje se odnosi na urevu poslednju, neispunjenu elju za generalskom titulom. Jer, jo dok
kree sa svojom braom u pravcu Rusije, sanjarei
0 visokim inovima koji ga tamo ekaju, ure Isakovi, kae pisac, Nikad nee doekati zalazak Sunca, u eneralskoj esarpi, samo to jo ne zna, dok iz
Tokaja polazi (Ibid., II, str. 734). Bez obzira, dakle,
na sve individualne, psiholoke razlike izmeu ura
1 Pavla, postoji izvesna bitna, filozofska istovetnost
ovih junaka rnjanskog. Ta istovetnost, razume se,
nije u nekoj formalnoj jednakosti njihovih sudbina,
nego u jednakosti pred uvek rieizvesnom budunou,
105

pred traginim osujeenjem onih najintimnijih elja

koje svaki od ova dva brata Isakovia, na svoj nain.
u skladu sa svojim psiholokim karakteristikama,
ima. Taj dublji, metafiziki identitet Pavla i ura,
ujedno je identitet svih osnovnih linija Seoba. Polazei iz Tokaja, ure se pita: Kakva li ih sudbina
eka, tamo, u dalekoj, bratskoj, imperiji? A na
tako postavljeno pitanje urevo pisac daje sledei,
melanholini odgovor: . . . oveku nije dato da budunost vidi, niti svoju sudbinu, kroz koju godinu,
nasluti.
To j e jedino blaenstvo koje je dato oveku
da ono to ga eka, ne zna. I bolje tako (Ibid., II,
str. 733). U tim reima nije teko prepoznati onu
misao kojom pisac u Hyperborejcima zavrava istinitu priu o Italijanu koji je eleo da umre u Genovi,
a koji je umro u mukama, na prekookeanskom brodu, na domaku daleke amerike varoi, po imenu
New York.
Povest o uru i povest o Georgiju Trandafiloviu, u filozofskom pogledu se izvanredno dopunjuju
sa glavnom radnjom romana iji je nosilac Pavel
Isakovi. I za ura i za Trandafila, bez obzira na
njihovu praktinu umenost i vetinu, srea je, kao
i za Pavela Isakovia, samo kratak trenut svetlosti
izmeu dva perioda tame. Tako ono to je Pavelu Isakoviu, glavnom junaku Seoba, poruio pop Mikailo Vani, prilikom njegovog poastvija u Rusiju, postaje jedna univerzalna istina o oveku. Sa filozofske
take gledita, zadatak ovih dveju sporednih linija
Seoba sastoji se u tome da se Pavlova tragedija konano oslobodi svojih psiholokih okvira i tako pretvori u priu o svima nama.
Prema tome, u Seobama se sreemo s neobino
sloenim i razgranatim sistemom odnosa izmeu Iikova koji je strogo podreen jednoj osnovnoj, filozofskoj koncepciji. A ta koncepcija, kao to smo ima106

li prilike da se uverimo, nije nita drugo do nova,

sloenija i dublja verzija svih onih metafizikih intuicija koje smo ispitivali na primeru ostalih knjievnih ostvarenja Crnjanskog.
To nas, sasvim prirodno, navodi na zakljuak koji
se, uostalom, ve nazire iz nae celokupne dosadanje analize, zakljuak kojim emo, ujedno, zavriti
ovaj na rad: postoji izuzetno veliki misaoni kontinuitet (misaoni, ne autobiografski) u literarnom stvaralatvu Miloa Crnjanskog; poev od ranih poetskih
ostvarenj a, preko Dnevnika, prvih Seoba,
Suznog
krolcodila, Irisa Berlina, Tajne Albrehta Direra i
Ljubavi u Toskani, pa sve do drugih Seoba, Komentara Hyperborejaca i Nikole Tesle, pisac iza jednog
prividno samo istorijskog, psiholokog i kompozicionog toka knjievne strukture razvija i produbljuje, u sutini, istovetnu metafiziku viziju oveka i
sveta. A ta vizija jedva da se moe i priblino izraziti
prozainim, svakodnevnim, turim, kritiarskim jezikom. Zato iznad ovog naeg osvrta na problem filozofske dimenzije u knjievnim delima Miloa Crnjanskog stoje kao moto oni stihovi iz Straiilova
kojima se, moda, jedino moe iskazati osnovna filozofska intuicija pieva: A prah, sve je prah, kad
dignem uvis ruku i prevuem, nad providnim brdima,
i rekom.
Nikola MILOSEVI