MILOVAN GLII

Vujina prosidba

Jaki Bog bee dao nekad Petnjici dosta lepih stvari... Bee joj dao
ono lepo Osoje i peine, pa onog dobrog popa Miu, pa popu Mii
vrednu i pametnu pou Maru i kuu pod samim Osojem - punu
svaega, pa pred kuom veliku lisnatu lipu, pod kojom se bee
jedno jutro, rano, namestio njegov sinovac Vujo s nekakom
debelom iglom i koncem u ruci da priije, dok se pop ne probudi,
jo jednu zakrpu na svoj ve sasvim pocepan gunj.
Krpi se Vuja, blagodari bogu na tolikom daru, a esto pogleda na
vrata kuna - kad e se pomoliti pop ili poa da mu zapovede to
na uranku.
Pomoli se poa, zvernu tamo-amo ispred kue, pa kad vide Vuju,
upita:
- Zar se opet krpi, jado moj?
- Opet, poo - protunjka Vuja.
- A jesi ve priio?
- Jo dvaput da prodenem.
- E, na ti ovaj klju, pa tri asom do crkve te donesi popi petrahilj
i trebnik. Treba mu. Pohitaj samo!
To ree poa, pa ostavi klju na klupici pred kuom i vrati se
unutra.
Vuja prodenu ve i poslednji put iglom, prigrte zadovoljan svoj
okrpljeni gunj, uze klju i otra tako brzo gore uz vonjak da su
kokoi, to behu po travi pored puta, prhnule poplaene kud koja...

Vuja je bio veoma posluan. Sluao je popa i pou - to mu god

zapovede. U crkvi je vrio dunost zvonara i klisara: zvonio je,
palio svee i kandila, dodavao popu kadionicu, a za nevolju i
pevao kato za pevnicom.
Osem toga Vuja je znao i jedan zanat: ukoriavao je knjige
crkvenske. I sad e se nai u petnjikoj crkvi koji trebnik to ga je
ukoriio Vuja. Radio je povazdan kao mrav. Bio je, dodue, vrlo
pipav, ali tek - vredan.
Kaokod to je Vuja bio pipav na poslu, tako je bio spleten na
jeziku: malo je tunjkao i nije nikako umeo da se razgovara. Pone
togod bajagi i on, pa se tek splete, kao pile u kuine, i bubne
kakvu besmislicu da svi, to ga uju, moraju prsnuti u smeh, a on
se zastidi i uuti...
Iako je Vuja bio tako posluan i vredan, opet se nikako nije mogao
otresti sirotinje kao drugi ljudi.
Bio je prava odrpanica. Kroz kapu mu viri pramen kose, gunj ve
od samih zakrpa, akire jo gore, opanci nekad novi. to reknu,
odelo na njemu - ne bi imao im ni kinicu potkaditi.
Moe biti uzrok je tome bila i neka njegova luda navika: voleo je
spavati nou onako obuen; retko bi se kad svukao, kao ostali svet,
kad lee uvee. I pop i popadija pokuavali su da ga odue od te
navike i esto su ga karali, pa nita nije pomoglo! On bi im obino
odgovorio: "Pa toplije mi ovako, popo!" ili: "Moe, poo, zatrebati
togod hitno, pa kad u se onda oblaiti?" ili tako to... Ele, bilo
kako mu drago, tek - neki avo ne da oveku da se uljudi, pa to ti
je!
- Ih, ala taj mili kao pu! - rei e pop Mia svojoj poi, hodajui
nestrpljivo ispred kue i ekajui Vuju da donese trebnik i
petrahilj.
- Sad e on, popo - ree poa, pa se osmehnu i dodade: - Siromah!
isto mi se saali kad ga videh otoi kako sedi tu pod lipom, pa se
krpi kao neko siroe.

- Teh! ta u mu ja? Eto, neka ra ne da mu nikako da se otrese.

- Nema sree veselnik.
- Nema, poo - potvrdi pop, pa nastavi gotovo sasvim ozbiljno: Pravo da ti kaem, ja sam esto pomiljao kako bi mu se pomoglo.
Vidim ga - petlja i radi kao mrav, pa nikad nita; nema ni estite
koulje na sebi. Ne znam ta emo mu, ve ako da ga oenimo...
- Zar njega? - uzviknu poa i prsnu u smeh.
- Bog s tobom, popo!
- A to? - upita pop. - Ja, bogami, zbilja velim. Ko zna, moda e
se onda i on malo uljuditi i otresti kao ovek.
- Okani se, popo, bogati! Ta pogledaj ga samo kakav je! - ree poa
i smejui se pokaza rukom na Vuju koji hitae u taj mah s
petrahiljom i trebnikom ozgo niz vonjak. - Ama, pogledaj ga,
molim te! Koja bi pola za njega?
- More, lasno je njega malo ugladiti i spremiti za uvegiju - ree
pop vrlo polako da ne uje Vuja, pa prianu poi ve na uvo: - Dela
razmisli i ti malo o tom.
- Evo, popo! - protunjka Vuja pruivi popu trebnik i petrahilj.
- Ponesi ti! - ree mu pop. - Zajedno emo... Hajdemo! Poo, odoh
ja.
I pop Mia ode s Vujom u selo da ita nekakoj babi molitvu.
***
Jednog dana, posle ruka, stajahu pred kuom popovom dva lepo
osedlana konja: vranac i ogat.
Pop Mia zaturio ruke iza lea, hoda nestrpljivo ispred kue. Na
njemu stajae odelo. Videlo se da e nekud u goste, jer nije
nikakav praznik da bi ovek rekao zato se obukao tako sveano.
- Ama, poo, ta ini taj tamo vazdan?
- Sad e on, popo - odazva se poa iz kue.
Malo postaja, pa izie Vuja.

Niko ga sad ne bi poznao!

Na njemu lepe one akire, demadan vezen zlatom - isto gori,
pa ure, pa na glavi nov fes, pa se opasao tarabolosom i za njega
zadenuo nov vezen pekir, pa na nogama mu izme. I u licu se bee
Vuja promenio, doao nekako belji i rumeniji; nije onako
preplanuo i grub, kao obino.
- Hajde, more, jai ogata - ree mu pop ozbiljno, pa se osmehnu
videvi pou gde stoji na pragu i jedva se uzdrava da ne prsne u
smeh, i zovnu je malo na stranu, pa upita:
- ta ti se ini, a?
- Drugi ovek, zdravlja mi!
- Ama vidi ti - ree pop - kako mu je sasvim taman to odelo mog
pokojnog sestria... bog da ga prosti!
- Jest, i on je veselnik bio Vujinog stasa.
- Ba drugi ovek! - ree pop smeei se, i pogleda opet Vuju, koji
ba u taj mah tutoljae neto oko terkije.
- Samo se bojim da ne uini kakvu ludoriju... - ree poa vrlo
polako.
- Ne boj se! Znam ja ve kako u... A ta veli, Boko e se
zauditi kad nas vidi? Ona njegova poerka bie taman prilika za
naeg Vuju.
- More, popo, da si se ti okanio Boka...
- A to?
- Pa mogao bi i ovde u kom selu potraiti devojku. Ono ti je
gazdinska kua.
- Svejedno. Boko mi nee zar odrei. Pa onda, zna, bolje je
potraiti malo podalje... Ovuda ve svako poznaje Vuju kakav je.
Tamo u Lajkovcima ne zna ga niko.
To ree pop, pa se okrete Vuji i, videvi da jo neto petlja i vee
oko terkije, priviknu mu:

- A zar ti, more, jo nisi uzjahao?

- Sad u ja, popo, sad! - protunjka Vuja, pa poe zbunjeno
optravati oko konja, gledajui kako bi najlake uzjahao.
Pop se hitnu na vranca, pa podviknu otro Vuji:
- Sedi ve jednom!
I Vuja htede bajagi da se hitne na ogata, ali ono njemu neobino
odelo - ta li - smete ga, te se samo potrbui po sedlu. ogat
nemiran, a Vuja ne moe nikako da preturi nogu do stremena.
Pritra poa i pomoe mu, te se jedva posadi u sedlo.
- Otvori nam vratnice, poo! - ree pop i okrete vranca napred,
smejui se uzjahivanju Vujinom.
Poa otra te propusti na vratnice oba konjanika, i upita:
- A kad e kui, popo?
- Sutra navee ako sretno svrim posao - odgovori pop - a ako ne
bude nita, eto nas i ranije. Zbogom!
Odmorni konji zamakoe zaas dole k Banji, odakle nastaje
poirok lajkovaki drum.
***
Jo malo pa e i sunce prevaliti za planinu. Pop na vrancu kasa
napred, pevui neki tropar, poesto se osvre na Vuju i uri ga:
- Teraj, more!
Vuja se isto trgne, pa okai malo ogata stremenem. ogat se
zakasa, a Vuja sve odskae na njemu:
Pop se tek jednom osvrte, pa ree:
- uje ti, Vujo!
- ta, popo? - upita Vuja isto alostivo.

- Ti zna zato mi sad idemo ovom oveku?

- Znam - odgovori Vuja i sav se zacrvene.
- Vidi - nastavi pop - ovo je gazdinska kua. Ti sad prvi put
dolazi. Dobro otvori oi da mi osvetla obraz...
- Hou, popo! - ree Vuja tako polako da se jedva ulo.
- Ne ali se glavom da buba kojeta!
- Neu, popo! - protunjka Vuja, i opet se zacrvene.
Utom stigoe do vratnica Bokovih i ustavie konje.
Vuju spopade nekakav strah; poe mu pitati neto u uima: pop
mu se uini - bog s nama! - kao tui ovek, kao da mu i nije stric,
kao da ga sad prvi put vidi.
- Domaine! - zovnu pop Mia. Zalaja ozgo Bokov zeljov, koji
bee privezan za neki direk iza kue.
- O, domaine! - zovnu pop opet. Zalaja zeljov jo ee. Neka
devojka izviri iz kue, pa je opet nesta. To bee Stamena, poerka
Bokova.
- Domaine! - otee pop iz sveg grla. Zeljov ruknu i stade tako
trzati lancem da se ak dole do vratnica ula zveka.
Ispade pred kuu Boko i odazva se:
- Ko vie, more, ko?
- Siide amo dole, sii! - doviknu mu pop oteui.
Boko pohita nanie, pa kad ugleda popa, pritra radosno
vratnicama i otvori ih. Pop i Vuja sjahae s konja. Pop se zdravi s
Bokom, prikaza mu svog sinovca, pa odoe u razgovoru gore
kui. Zeljov laje, rekao bi zemlju grize.
Boko naviknu na domaicu i ostalu eljad da doekaju goste.

Dok bi okom trenuo, behu oba konja privezana iza novog vajata za
ljivu. Stamena iznese gostima stolice pred kuu, poljubi popa u
ruku, pa otra opet u kuu. I domaica prie popu k ruci i upita
kako je na domu, kako poa sa zdravljem. Dooe i dva brata
Bokova, te se zdravie s popom, pa posedae tu i zaturie
razgovor.
Vuja samo uti i nita ne zna gde je - da li sedi, da li stoji.
Utom iznese Stamena bardak rakije i au, pa poe sluiti goste.
Prui i Vuji au.
Vuji se u taj mah uini da se zanjiha ona stolica pod njim, i navi se
na stranu, umalo se ne preturi. Pop ga pogleda malo zaueno.
Utom pade prvi sumraak. Boko naviknu na eljad da spremaju
veeru.
Sve se uurba i razie - ko u kuu, ko u podrum, ko u mlekar. Pred
kuom ostade sam domain s gostima.
Pop Mia poe, onako izdaleka, kazivati zato je doao sa svojim
sinovcem. Ree kako je Vuja vredan, kako zna zanat, kako je dolo
vreme da se i on okui, i jo kojeta - to se god moglo rei u korist
Vujinu. Zatim upita Boka ta on veli i moe li to biti od tog
razgovora.
Boko malo pouta, pa ree da sve veruje popu, kao svom
poznaniku i dobrom prijatelju; da on ne nalazi momku mane; da se
mogu ba i oprijateljiti - samo ako i Stamena bude voljna.
Milo popu to Boko nije sraskida, i dogovori se s njim da ujutru
upitaju i devojku.
Vuja slua taj razgovor, a probija ga znoj krupan kao grake.
Utom se pomoli domaica na vrata kuna i ree da je veera
postavljena. Boko i gosti uoe u kuu, gde ih ekahu ostali
kuani. Sedoe svi za veeru.
Veseo pop, ali se s Bokom, zadirkuje domaicu, Stamenu, snahe
Bokove...

Vuja samo uti. Nude ga da jede, a on se ni rukom ne mai. esto

se osmekuje; ni sam ne zna zato. Uini mu se da je na Bokovoj
glavi popova ita, a na popu domaiina kona. Uini mu se da su
za sovrom as sve ene, as sve sami popovi, pa as i Stamena,
anatema je bilo, kao s bradom!... Bude mu zdravo smeno, pa se
smeje!
Pop malo, malo pa tek pomrkne oima na nj.
- Vala, brate, trebalo bi ovo i spavati - rei e pop Boku kad su ve
veerali i dosta se naalili i narazgovarali.
- Sad emo, popo - odgovori Boko, pa se okrete Stameni: - Hajde,
dete, namesti popi i ovom prijatelju dole na ardaku.
Stamena zapali zublju lua na ognjitu, pa ode da prostre gostima.
Vuja se malo promigolji, zevnu jednom-dva, kao ovek kad uje da
se spominje spavanje, pa tek zavara oi popu i domainu, ustade
polako i izie napolje.
Pop i Boko zaneli se u razgovor, pa i ne opazie kud se denu Vuja.
Vuja se uputi pravo za vajat, gde behu privezani konji.
Ozdo sa ardaka svetli se ona zublja lua, te obasjava ak tu do
konja. Vidi se i Stamena kako nameta postelju.
Vuja skide polako, terkiju s ogata, pa se skloni malo na stranu u
mrak...
Stamena bee sve naredila na ardaku (a to vam je obina sobica
nad kaarom, nainjena tako za goste i putnike), uze lu, sie niz
basamake, pa poe gore u kuu da kae ocu da je sve gotovo i da
gosti ve mogu legati.
Kad bi pored vajata, sukobi se s Vujom, koji u taj mah bahnu iz
mraka pred nju, pa, ni sam ne znajui zato, upita je:
- Hoemo li, duo, spavati?
Stamena vrisnu uplaeno, ispusti lu i pobee nekud.
Vuja ode gore u kuu, pa, kroivi jednom nogom na prag, upita:

- Popo, hoemo li spavati?

Da se kua sruila popu na glavu, ne bi se tako zaprepastio kao sad
kad pogleda Vuju.
Imao je ta i videti! Na Vuji nema onog onog ruha, nego obina
prodrta kapa, onaj iskrpljeni gunj, prljave i pocepane akire...
Obino njegovo odelo, koje ve nosi i dan i no kod kue; jer, kao
to znamo, on se vlada po onom: "U em hodi u tom i spava."
Popu se ujedanmah uini da to na pragu ne stoji Vuja, nego neka
avet, utvara! Strahota!
- ta je to, nesrenie? - jedva umede da ga zapita.
- Pa, popo, da se ne prlja... ionako ovo ruvo nije moje... - protunjka
Vuja.
Popo lepo zaneme.
Boko gleda zabezeknuto as u popa as u Vuju.
Utom se pomoli domaica na druga vrata, pa videvi Vuju - tre se
i progovori zabezeknuto:
- Nameteno je!
- E, hajde da se spava! - ree Boko vie onako sebi, pa izie utei
napolje.
Pop strano zavrte glavom na Vuju, pa poe bez - "laku no" da
spava. Za njim ode polako, i Vuja.
Domaica ih doprati s luem do ardaka, pa se vrati.
***
- Je li ustao pop? - upita Boko rano sutradan.
- I otiao - odgovori domaica.

- Odista?
- Bogami jest! Ja sam jo pre sunca poranila. Vidim nema konja za
vajatom. Popnem se polako na ardak, provirim... Nema ni popa ni
onog drugog. Jamano su otili zorom.
- to mu drago - ree Boko i nasmehnu se.
Meutim su pop Mia i njegov Vuja ve jezdili abarskim
drumom.
Pop zvidue, Vuja uti. Sve mu se ini neobino - izvraeno. Onaj
put pun nekakih jama, pa hoe svaki as da se spotakne.
U zlo doba okrete se pop, pa ree:
- to me obruka, nesreni sine, da od boga nae?
- Bogami, popo... - zausti Vujo da neto odgovori, pa uuta.
- A otkud ti te prnje, bog te ne ubio?
- Pa poneo sam - odgovori Vuja tako polako da se jedva ulo. Metnuo u terkiju...
- Hvala bogu to te barem devojka nije videla!
- Videla je! - ree Vuja isto veselo.
- U tim ritama?
- Jest, bogami!
- Pa? - upita pop i nabra obrve.
- Neto vrisnu i pobee!
- Ih, bruko moja! - uzviknu pop i pljesnu se rukom po kolenu, pa
ljutito priviknu:
- Pusti uzdu tom konju, ludae! Zar ne vidi da e se preturiti u tu
jarugu?
To ree, pa ljutito oinu konja.

Stigoe i do klinakog druma. Vidi se ve i kua popova. Sad e

dole k Banji.
Poa bee uranila, pa izila nekim poslom pred kuu. Spazi popa i
Vuju gde urno hitaju kui, pa pljesnu rukama i ree gotovo
naglas:
- Naopako! ta je ono sad?
Pogleda jo bolje, jer isto ne veruje svojim oima da je Vuja u
ritama.
Utom oba konjanika stigoe na vratnice.
Poa potra te im otvori. Nikad nije videla tako namrgoena popa.
Ne smede mu rei ni "dobro doao".
Pop sjaha ljutito, oturi uzdu Vuji, pa mu ree kratko:
- Odsedlaj te konje, pa nagnaj u vonjak! Vuja bre-bolje sjaha, pa
poe skidati s konja bisage i ostalo.
- Jeste li odavno iz Lajkovca? - upita poa.
- Pre zore! - odgovori pop kratko.
- Ama, da si me ti posluao...
- uti, poo, bogati! Dosta mi je i ovako bruke - ree pop, pa ue u
kuu. Ode za njim i poa.
Vuja je ve odsedlao konje i oterao u vonjak. Posle je otiao u
kaaru, gde mu je alat, te uzeo da korii neki stari triod.
Taj dan nije hteo nikako sesti s popom i poom ni za ruak ni za
veeru. Izgovori se da nema kad, pa uzme malo hleba i jo togod i
ode podalje, te pojede onako s nogu.
Pop Mia nije vie nikad govorio o Vujinoj enidbi. Kad se
Stamena udala, onda je tek otiao Boku u Lajkovce.
Vuja se opet krpio pod onom lipom, ukoriavao knjige, zvonio u
crkvi, pevao kato za pevnicom i sluao svoga popa.
Niko se ne sea da se ikad oenio.