Snezni covek

David Albahari
Reci su uvek sporije od istine.
Ponekad je dobro otvoriti srce nepoznatim ljudima.
Da sam mu prethodne veceri otvorio srce, sada ne bih mogao
da
ga pogledam u oci.
"Dosli ste ovamo da pisete", rekao je," i sve cemo uciniti
da
vas nista u tome ne omete, ponajmanje uspomene". Nisam mogao da
se setim nijedne uspomene.
"Ako drzava ludi, da li i ljudi moraju da polude?"
"Zar mislite da se taj proces odigrava u suprotnom smeru: da
prvo polude ljudi, pa tek onda drzava?"
Uvek ga je, naime, iznova cudilo kako se u tim neuspesnim
zemljama
uspevala da stvori uspesna kultura, makar ona bila samo zbir
izuzetnih pojedinaca, onih koji su se izmicali neumitnoj
sudbini...
Neke stvari treba tako citati: rano ujutru, potom popodne,
pa
uvece, pa u gluvo doba noci. Svaki put te reci, iako na izgled
iste,
kazuju sasvim druge stvari. Ono sto je ujutru zabrana, uvece
moze
da bude poziv; ostrine u podne obicno otupljuje negde oko
ponoci;
po naglom budjenju, reci su samo ljuspe i zvone kao prazne
kutije
od sardina.
I najmanja sigurnost, pomislio sam, vise vredi od
nesigurnosti.
Ponekad verujem da ova zemlja uopste ne postoji, da smo je
svi
zajedno izmislili, i da ce jednom morati da dodje trenutak kada
cemo uvideti da zivimo u praznini.
Ranije sam mislio da je "daljina" samo druga rec za
putovanje,
posle sam shvatio da se putuje iznutra, u sebi, i da spoljasnji
prostor nema nikakve veze s tim. Jedno vreme nisam verovao u
daljinu,
kao sto neki ljudi ne veruju u boga; nista me nije moglo
ubediti.
Potom sam "daljinu" poceo da zamisljam kao "bekstvo", a posto
sam

o "bekstvu" uvek mislio kao u "utocistu", "daljina" se

pretvorila u
neku vrstu "utocista", koje sam, s druge strane, uvek
zamenjivao
recju "gost", ali ne u smislu "radost u kuci", nego u smislu
"tudjinac" ili, jos bolje, "covek pod nepoznatim krovom".
Prevalio sam toliki put, pomislio sam, da bih svoj zivot
sveo
na ono od cega sam hteo da pobegnem.
Neka imena, naravno, ne znace nista; neka secanja su samo
nacin
da se bolje zaboravi.
Nikada niko nije uspeo da pobegne, jer bezi se samo od sebe,
ni
od koga drugog.
Ako zemlja u kojoj zivim, nije vise moja, a kuca u kojoj
stanujem
pripada nekom drugom, ciji sam onda ja, kome pripada moje telo?
... stari svet je mrtav za sve njih, Evropa jos samo nama
nesto
znaci. Ovo je novi svet, ovde niko nema razumevanje za
oklevanje.
U Evropi, vazduh se dise, a ovde se vazduh jede. U Evropi zivi
se
jedan zivot, a ovde se svako menja i svako, za vreme jednog
zivota
prozivi najmanje cetiri. Kada se Evropa raspada, ljudi hodaju
kao
muve bez glave, a ovde, ako se nesto ikada raspadne, samo
promene
masku. U Evropi, samoca je oblik izgnanstva, a ovde je nacin
zivota.
Niko odavde ne izlazi ziv.

MOJA ENA IMA SVETLE OI

Ovo je jednostavna pria, pomiljam, i u njoj nee biti sloenih
reenica.
Smeno, kae moja ena, pa ve ta reenica je dovoljno sloena.
Okreem se i gledam je. Gledam je onako kako je nikada do sada
nisam gledao, ali ona to ne zna. ta si ti, kaem, ita misli?
Moja ena ne odgovara na postavljeno pitanje. To je jedna od njenih
vetina. Ali zato kae neto drugo: Ako si slagao itaoca ve u prvoj
reenici, kako moe oekivati da ti veruje u drugoj?
Gledam u prazni list papira pred sobom. Nisam ga slagao, kaem,
jer nisam nita napisao.

Ali si pomislio, kae moja ena.

Ovo mi lii na poetak iscrpljujuih branih rasprava iz pria i
romana Dona Apdajka. Nemam vremena za to. Prelazim, stoga, na
sutinu stvari. Po tebi, kaem mojoj eni kao da je neki evanelista,
po tebi, ponavljam zbog unutranjeg ritma, proza mora da bude
istinita.
Pita ili tvrdi? pita moja ena.
Pitam.
Tvrdim, kae ona.
U tom sluaju, kaem, ako bih tebe opisivao morao bih da napiem
bradavice njenih dojki nisu stajale na istoj visini, ili: nabrana
koa njenog vrata, ili: mrave noge proarane venama.
Pa ta? kae moja ena.
Njen mir je ve poslovian. O tome ne treba govoriti.
Ne bi ti smetalo, pitam, da ljudi znaju istinu o tebi?
Ne bi, kae ona, jer ionako ne veruju da je ono to pitaju istinito.
Ovo je previe! Ustajem da bih izbegao beskorisno opisivanje, ali
ipak uspevam da joj kaem da preteruje. Prvo mi kae da moram
da govorim istinu da bi mi verovali, viem, a onda ispada da im je
svejedno ta itaju, jer, uprkos svemu, ipak ne veruju! Kako to!?
Kako to objanjava?
Moja ena nije ni trepnula. Njen mir je ve poslovian, itd. Ona
kae: U pitanju su dve razliite vrste verovanja. Ne razumem zato
urla? Dunost pisca jeste da uveri itaoca u istinitost svojih
namera, ali italac, i pored svega, ipak ne veruje, ne moe da
veruje u zbilju fikcije. Fikcija je fikcija nita drugo, zar ne?
ta je sad ovo, kaem, gde si to proitala, kod kreba, moda?
Sada sam stvarno ljut, ljut i edan. Otiao bih u kuhinju da popijem
au vode, ali bojim se da u neto propustiti.
Nita nee propustiti, kae moja ena i podie bretelu koja joj je
spala. Bretela joj uvek spada u trenutku kada ona to eli, to je
samo lep nain da ponovo skrene razasutu panju na sebe, da je
usmeri, kao kroz levak, na oblinu svog ramena.

Na mlade na ramenu, kae moja ena, koji su ljubili mnogi.

U redu, kaem, na mlade na ramenu, ali kako to da je tebi poznata
svaka moja misao? Ko je ovde junak u ijoj prii? Ili si ti, uzvikujem,
doista vetica?
Ne seri, kae moja ena.
To je jo jedna od njenih vetina: sposobnost da vlada situacijom,
da pronae prikladne rei, da sprei larpurlartizam u bilo kom
obliku.
Sluaj, kaem pomirljivo, jo uvek nije kasno, moemo da se
dogovorimo, moemo da odredimo gde se svako od nas nalazi,
moemo tano da utvrdimo kako e sve poeti i kako e se
zavriti...
Ako neto ne elim u ivotu, kae moja ena, to je izvesnost.
Ali ja ne govorim o ivotu, kaem.
Moja ena vrti glavom. Ako ima knjievnost na umu, kae, tek si
onda u pravom sosu. Izvesnost je smrt za literaturu.
Zastajem, u stvari: kreem, jer malopre sam rekao da stojim, ali
odmah zastajem. Moda je, napokon, moja ena u pravu? (Ona e
rei da je uvek u pravu, ali ja neu to da zapiem.) Moda je
izvesnost u doslovnom smislu rei smrt za knjievnost? Kreem
ponovo, ali ne otkrivam da li sam se uputio u kuhinju, u kojoj bih
popio au vode iz gornjih redova, ili se vraam radnom stolu, za
kojim sam sedeo pre nego to je moja ena poela da mi ita misli.
Sve u svemu, kae moja ena i uzima trikeraj, pisanje je zaludan
posao. ta si, u stvari, hteo da napie?
O, kaem, meto sasvim jednostavno.
Kao?
Kao: bila jedna ena, i posle etiri, ne, est, posle est godina
braka, u jesen, ponovo sretne ljubav iz mladosti, jednog
sentimentalnog, istroenog profesora, ostavlja mua i dete, deaka
od pet godina, moda i devojicu, i odlazi s profesorom. Zavretak
se odigrava na nekom pranjavom putu. Na jednom kraju stoje mu
i dete, na drugom eka profesor, ena dotie mua po obrazu, une
ispred deteta, dete trepe, i onda ona odlazi, polako, gotovo posre,
a zatim poinje da tri, sve bre i bre, sve do profesora koji je eka
rairenih ruku. Dete tada kae: Gde je onaj ika odveo mamu?, ali

mu ne moe da odgovori jer e zaplakati. U tom asu s drveta

otpadne prvi list.

David Albahari - Jednostavnost

Grozno, kae moja ena, kako si to uspeo da smisli?
to je jo jedna od njenih vetina: postavlja pitanja na koja nije
potrebno odgovarati.
Tja, kae ona i uzima novu vunu, ne, to je heklica, moja ena hekla,
njeni prsti prate neku novu mustru. Reci mi, kae, za koga to pie?
Za Knjievnu re, kaem.
Gleda me iznenaeno, to je dosta udno za moju enu. Njena kosa
je, inae, smea, njene oi svetle, njena kolena se ponekad dodirnu
u hodu, to je posledica neke bolesti iz detinjstva. Nee ti je primiti,
kae ona na kraju.
Sada sam stvarno besan. Nije ti dovoljno to si vetica i otrokona,
viem, htela bi da bude i knjievni kritiar!
Zato da ne?, kae ona.
I dalje viem: Jo malo, pa e poeti da mi govori kakve prie
treba da piem, je l' to hoe?
Ona uzima svoj vez, iri platno, i na njemu se pokazuje klasina
domainska scena: ena u (neto kraoj) lepravoj suknji mea jelo
u velikoj erpi. Iz erpe se podie dim, na eninom licu je zaleen
osmeh, kaiprst njene slobodne ruke podignut je u znak upozorenja.
ta je to, urlam, je li to neka poruka?
Nema nikakvih poruka, kae moja ena staloenim glasom, samo
postoje ljudi koji veruju u poruke.
To mi nikada nije palo na pamet. Moda u tome ima istine? Oseam
kako se smirujem. Seo bih, ali ne znam da li u prii stojim.
Hoe da uje moju priu? pita moja ena.
Da, kaem. Hou.

U pitanju je jedan ovek, kae ona, srednjih godina, obinog

izgleda. Jednog dana, kada izae na ulicu, moda je krenuo na
posao, ne znam koliko je to vano, ali tog dana, kada je dospeo do
peakog prelaza, na primer, on shvata da je sve onakvo kakvo je.
Sve je takvo kakvo je oduvek bilo i kako e uvek biti. Nita se ne
menja, odnosno, ako se neto promeni, istog asa postaje takvo
kakvo je. ovek zbog toga ne odlazi na posao, ako je poao na
posao, mislim, ne odlazi tamo kuda je krenuo, a nekud je krenuo,
ve se vraa kui. Kada otkljua vrata i ue u sobu, u predsoblje, pa
u sobu, uvia da je i tu sve onakvo kakvo je, da gazi kroz barutinu
nepromenljivosti, seda u fotelju, gleda u mrlju na tavanici, a onda
zauje zvono. Neko zvoni na njegovim vratima. On ustaje, odlazi do
vrata, i pita ko je. Niko ne odgovara, ovek nita ne uje, ali
trenutak kasnije zvono se ponovio oglasi. ovek ponavlja pitanje, ali
odgovora nema. On otvara vrata. Hodnik je, meutim, prazan.
ovek se priblii stepeninoj ogradi i proviri preko nje, ali tada se,
noena promajom, zalupe vrata njegovog stana. On ostaje u
hodniku, bez kljua, sam, prilazi vratima, oslukuje, podie ruku i
zvoni.
I?
I nita, kae moja ena. To je kraj prie.
I misli da e im se to dopasti?
Mislim.
Ima neega u toj poslednjoj sceni: ovek na hodniku zvoni iako u
njegovom stanu nema nikoga. Priznajem vrednost scene u sebi, ali
ne i naglas.
Moja ena me gleda. Njene oi su svetle i krupne, ali kada svrava:
kapci joj trepere, oi se izvru, i ja vidim samo beonjae, sev
beonjaa izmeu lelujavih trepavica.
Kai neto, kae moja ena.
Da sam ja taj ovek, kaem, i da su se vrata zatvorila, i da ti sedi
unutra, tu gde sada sedi, i da ja zvoniim, da li bi mi otvorila?
Ona sklapa platno s vezom. Video sam ve takve njene pokrete;
poslednji put kada sam pisao priu za Politiku, a i pre toga:
proletos, na primer, kada sam joj priznao neke stvari.
Ponovio bih pitanje, ali taj postupak je toliko puta do sada korien
u literaturi i na filmu, da se radije odluujem za utanje.

Nikakva tiina, meutim, ne moe da nas spase od istine, jer svi

ve, i to odavno, znamo njen odgovor:
Ne, kae moja ena, ne bih.
SENKA
Ponovo jedna od onih reenica koje dolaze neznano otkuda i odlaze
neznano gde, to moe da bude jedno isto, koliko slino toliko
razliito, premda se ini da je blia istini tvrdnja koja je dalja od
lai, to je jo jedna igra rei koja nas ini posebno srenim, nas:
kao da nas ovde ima vie od dvojice, a manje me je od jednog,
mnogo manje, ve sam se bezbroj puta uverio, jedna ruka i jedna
noga, nita vie, i senka izmeu oiju koja bi mogla da bude nos,
kada bi senke bile opipljive, stvarne, a ne samo izvor strahova,
strepnji, iekivanja, nadanja, negde sam pogreio, strah i nada ne
idu zajedno, mada je i to teko rei, bezbroj puta sam se uverio u
suprotno, zar nisam i sam esto bio sjedinjen s nekim ili neim to
mi se inilo krajnje razliitim od onoga s ime bih mogao da budem
sjedinjen, ta god to bilo, makar ne bilo nita, makar to bila ena ili
cvet ili pero, bolje da bude pero jer bih cvet pojeo, ali bez obzira ta
je, jedna stvar je jasna: tee je sjediniti se nego se rastati, sam sa
sobom ili s nekim drugim, pogotovo sam sa sobom ili sam od sebe,
to mi je uvek padalo najtee: prii sebi iz daljine, tiho, dok pod
nogama stenje zgnjeena trava, a oblaci na nebu izvode vratolomije
od kojih zastaje dah u grudima, kada bih samo imao grudi ili dah da
to osetim, mislim da bih bio najsreniji ovek na svetu kada bih
osetio to probadanje, koenje daha u mranoj iznutrici plua,
premda ona moda i nije toliko mrana, imajui u vidu kiseonik,
koliinu kiseonika koja se tu nalazi, ali zato bi kiseonik bletao,
zato bi disanje bilo sinonim za svetlost, ta je to sinonim, ta
svetlost, ta blesak, nita vie ne znam, a nekad sam se toliko
trudio, vodili su me u razne kole, gledao sam tablu, video trag
krede, prepoznavao poznate oblike, ne oblake, oblaci nisu tako
pravilni, ovo o emu govorim merilo se uglovima, sve se moglo
izmeriti uglovima, iako niko nije umeo da kae zato se meri, emu
merenje, zar stvari nisu lepe neizmerene, onakve kakve jesu, zato
sve mora da ima teinu, visinu, debljinu, zapreminu, ta je
zapremina, pitao sam, ono to je unutra, rekli su, a ono to je
napolju, zar to nije vanjska zapremina, zar to ne obuhvata sve
ostalo, a ovek koji je stajao pred tablom je sve obrisao, i dandanas vidim kako se bledunjavi vodeni kraci slivaju niz crnu plou,
brzi kao zmije, oduvek sam se plaio zmija, ponajvie u jesen, ali i
u prolee, a leti moda jo vie, jedino zimi, ime sam iscrpeo sva
doba, jedino sam zimi bio miran, miran u odnosu na zmije, ali zato
irvasi, polarne sove, morevi, beli medvedi, svi su oni dolazili u
moje snove kada bih zaspao, ako bih zaspao, jer zima ima osobinu

mrava da uvek pronae pravi put, ako joj je uopte do puta, kao
meni, na primer, kome je put uvek olakanje, ako nita drugo onda
zbog toga to je ravan, iako i ravne povri imaju svoje mane, kao i
sve drugo uostalom, jer nita nije bez mana, nita nije sastavljeno
samo od vrlina, svugde mora da postoji zrno suprotnosti koje
obeava dijalektiku promene ili neku slinu teku re, jer inae, jer
inae, dodue, imao sam jednog prijatelja, ako moe da se nazove
prijateljom, ali on je otiao pa o njemu ne vredi govoriiti, ostao sam
sam, bez igde ikoga, i tada sam prvi put primetio senku koja bi
mogla da bude moj nos, pod uslovom, naravno, da ja znam ta je
nos, jer bi ta senka, inae, mogla da bude neto drugo, bilo ta, bilo
gde, ali kada je moj prijatelj otiao, a otiao je u sred belog dana, u
stvari, kada sam se probudio i video da je moj prijatelj otiao, a
otiao je u sred belog dana, pogledao sam levo, sasvim levo, ne
okreui glavu, i desnim okom video senku ili obris, radije senku,
koju sam ponovo video kada sam, ne pokreui glavu, pogledao
sasvim desno, samo to sam je onda video levim okom, pa sam
zbog toga sve morao da ponovim, i tada sam je ponovo video, prvo
desnim pa levim okom, i odmah sam pomislio: nos, to je zanimljivo,
nita drugo nisam pomislio, samo sam u sebi rekao: nos, i bio sam
srean, srean u mom smislu te rei, to je poseban semantiki
problem u koji ne bih hteo sada da ulazim, ali injenicu da sam bio
srean u tom trenutku niko mi ne moe oduzeti, jedino zaborav,
zaborav sve oduzima, pa e tako oduzeti i moju sreu, ali tada e mi
biti svejedno, ili sveisto, ili jednoisto, svejedno, glavno je da sam
shvatio da imam nos i da sam istog asa poeleo da ga dodirnem,
svakako: ne nogom, ve rukom, ta e mi ta ruka ako nije za
dodirivanje, ali tada je iskrsao problem: gde da je spustim, levo od
desnog oka ili desno od levog ili negde iznad oiju ili ispod njih ili
desno od levog i levo od desnog, a ta ako pritom dodirnem same
oi, oduvek sam strepeo za svoje oi, i tako sam shvatio jo neto:
da ne znam gde drugi ljudi imaju nos, ako je nos uopte ono na ta
ja mislim, i otiao sam pred banku, uvek sam odlazio pred banku
kada bih poeleo da doznam neto to mi je na drugim mestima
izmicalo, ali nisam znao gde da gledam, svaki ovek mi je delovao
drugaije, iako su mnogi od njih imali iste eire, ali ja nisam bio
doao zbog eira, ili tapove, koji su me jo manje privlaili, ili
kiobrane, o kojima mislim sve najlepe, i onda sam prvog koji je
naiao upitao gde mu je nos, a to je bila ena, imala je smeu kosu,
arape sa avom, visoke potpetice, i ve me je bila prola kada sam
izrekao svoje pitanje, ali ona se zaustavila, vratila, sagla se da bi
me bolje videla, i tada sam u njenim oima prepoznao neto o emu
sam do tada samo itao, kod Hajdegera ili Finkelkrauta ili nekog
treeg, a ona me je upitala kako se oseam, zar mi nije hladno na
betonu, iako sam ja sedeo na kartonu, to ona nije mogla da vidi,
ali razumeo sam nijanse uglaenosti, nekada sam i ja bio tako
uglaen, razumeo sam i njen oseaj dobroinstva, to se o meni ne

bi moglo rei, nikada ja nisam bio dobroinitelj u osnovnom smislu

te rei, to i nije toliko vano, s obzirom da se ne govori o meni, ve
o nekom drugom, s obzirom da je ova reenica, bez obzira kolika je,
ovde samo u prolazu, u odlasku ili dolasku, to je nekima isto a
meni itekako razliito, to sam slagao, meutim, bilo kako bilo, ona
ena je ak pruila ruku da mi dotakne kosu, a ja sam podigao
glavu i pokazao lice, ili ono to mi je ostalo od lica, i rekao: Nos,
zbog ega je njena ruka zastala i ostala iznad mog lica kao
suncobran, ili kiobran, ili vetrobran, zavisi od toga kakvo je vreme
tada bilo, a ona je upitala da li imam nekih problema s nosom, rekla
je da ne krvari, bar ne koliko ona vidi, a ona sasvim dobro vidi, bar
iz ove blizine, za vee daljine, bioskop, na primer, ili za televiziju, za
due etnje, ona nosi naoare, i verovatno bi jo dugo priala o
svojom naoarima, jer je ve htela da mi navede dioptrije, posebno
za levo i posebno za desno oko, kao da ja ne znam ta je
astigmatizam, iako to moda nema nikakve veze s navedenim, ili
pak sintaksa ili paralelopiped ili heksapode, ali od svega toga samo
sam je upitao, ne, povikao sam da to znai da i ja imam nos, da li
to znai da i ja imam nos, i gde je u tom sluaju moj nos, a njen
dlan se tada ponovo pokrenuo i uz osmeh, ne dlana ve usana,
spustio negde ispod mog pogleda, to je uinilo da se sledim, karton
tu nije mogao mnogo da pomogne, moda mi ga je neko u
meuvremenu ukrao, lopovi su se izuzetno izvestili u svojoj vetini
ovih dana, a osim toga: nije tano da lopov ne krade od lopova, ali
ni tako vesele misli nisu mogle da odagnaju moju alost, jer ako je
nos tamo gde je mlada ena s ipkastim gaicama, ne pitajte me
kako sam to uspeo da doznam, spustila svoju namirisanu ruku, ta
je onda senka koju sam video negde na polovini ove reenice, pa
sam pourio da se ponovo uverim u isto, iako je reenica ve dosta
odmakla, ali sve se moe nadoknaditi, makar rei ne bile iste kada
se jednom izgovore, i tako sam ponovo pogledao levo, sasvim levo,
ne pokreui glavu, pa desno, sasvim desno, podjednako ne
pokreui glavu, i video sam istu onu senku, obris senke: moda je
najbolje rei, ali sada nisam mogao da pomislim: nos, nisam nita
mogao da pomislim, imao sam neto to niko drugi verovatno nije
imao, odnosno, imao sam nos ali i neto drugo, neto to nije
posedovalo ime, svojstvo ili znaaj, mogue je da greim za znaaj,
ali u svakom sluaju ostaje kao nepobitna injenica da o tom obrisu
nisam mogao nita da mislim, moda sam ve previe odmakao s
tom reenicom, s ovom reenicom, jer rei su takve: putaju vas
ispred sebe, ali iza njih ne moete zai, ni ispod njih, ako je ve o
tome re, ali ona ljubazna ena odavno je otila, samo je na rub
moga kaputa, koji se uvek vue po zemiji, ostavila jednu novu
novanicu, sasvim novu, to i nije bilo toliko udno budui da smo
se nalazili ispred banke, ali crv sumnje ima svoju logiku, i tako sam
pomislio da je novanica moda ukradena, moda opljakana,
novine su zaguene vestima o prepadima maskiranih razbojnika, i

stoga sam munjevitom brzinom, to u mom sluaju treba shvatiti

krajnje uslovno, stavio novanicu u usta, zamurivi zbog odvratnog
ukusa novog novca, kao da stari novac ima bolji ukus, jedino to je
masniji, i to je neto kada se nema nita drugo, i tako, vrsto
zatvorenih oiju, uvideo sam ta treba da inim: da vie nikada ne
otvorim oi i da odem tako, vrsto zatvorenih oiju, svojoj kui,
kraju reenice koji se sada ve sasvim jasno video uprkos tmini koja
me je okruivala, jer svet ne moe da ti naudi ako ga ne vidi, a ni
mrak ti ne moe nita ako si i sam mrak, kraj reenice, taka, posle
koje e neki rei kako sve to lii na Samjuela Beketa, u pravu su.
DNEVNIK
Uao sam u autobus i video devojku. Imala je zelenu bluzu. Odmah
sam joj priao. Nain na koji se dri za tu ipku, rekao sam,
kazuje mi mnoge stvari o tebi. Znam da si usamijena, da eli da
te neko voli, da si oroila svoju skromnu uteevinu u zemunskoj
filijali Beobanke. Ali, da li zna da je ovekovoj prirodi svojstveno da
se suprotstavlja, da nenost shvata kao prepredenu smicalicu? Ako
se osvrne, nee videti nita; ako pogleda ispred sebe, nee
videti nita. Isto tako u podne, kada nema senki i kada ti se elo
orosi znojem, ruka kojom podie papirnu maramicu prema licu
putuje dugo, dovoljno dugo da ne poveruje. Ti zna ono to niko ne
zna, ali da li eli da dozna ono to niko osim mene nee znati?
To se dogodilo u ponedeljak; u utorak sam video neto drugo.
ovek je bacao komad drveta, a pas ga je donosio i sputao ispred
njegovih nogu. To se ve dugo ponavljalo, jer je drvo bilo izgrieno i
caklilo se od psee pljuvake. Izmeu mene i njih protezalo se
ukrasno iblje, ali mislim da mi se ipak moe verovati. ovek nije
gledao u psa, a pas, kada bi doneo drvo, nije podizao pogled prema
oveku. ovek je uzimao drvo desnom rukom i bacao ga odsenim
pokretom. S mesta na koje bi drvo palo dopirao je tup odjek. Pas se
podizao na prednje, pa na stranje noge, i onda lagano odlazio po
njega. U meuvremenu, pao je mrak. Sada se vie u moje oi nije
moglo verovati, ne bih ni ja u njih poverovao. Ali tup odjek i dalje se
uo, potom utanje trave i opalog lia preko kojih su prelazila
psea stopala, onda opet nita. Jednom mi se uinilo da ujem
tanani fijuk, struju vazduha koju stvara komad drveta u letu, ali to
je teko dokazati. Jednom mi se uinilo da je ovek neto rekao.
Jednom da je pas zareao, ali i to je teko dokazati. Pas je imao
crno-belu dlaku, klempave ui i vlanu njuku.
U sredu.
U etvrtak, meutim, nisam hteo da jedem. Otiao sam do prozora i
video da jedna ena stoji na drugoj strani ulice a druga na drugoj.
Vratio sam se u kuhinju i na silu progutao komad hleba. Moj otac je

rekao: Zaludno je oekivati kiu danas. Osvrnuo sam se, ali nigde
nikoga. Svetlost je dopirala samo do rubova stvari: predmeti su bili
u mraku, dok se prostor kupao u svetlosti. enu na vratima sam
upitao da li sam je ve jednom video, mislei da je ona ena s ove
strane. Ne, rekla je ena. Vratio sam se u kuhinju. Koraao sam
lako, pouzdano, premda sam se povremeno oslanjao na neto, i to u
najneoekivanijim trenucima. To je zbog toga to se nikada s
pouzdanou ne moe rei kada nailaze praznine. Otvorio sam
friider. Uhvatio sam levom akom ruku na vratima, desnom sam
se oslonio na zid, onda sam levu ruku privukao sebi. Ne znam ta
sam oekivao, ali unutra nisam nita naao. Ti previe veruje,
rekao je moj otac. Osvrnuo sam se, ali nigde nikoga. Odgurnuo sam
levu ruku od sebe i zatvorio friider. uo sam priguen um, kakav
se obino ne uje, jer naa panja prema okoliu poputa u skladu s
porastom nae paznje prema nama samima. Onaj ko kae da gleda
u sebe da bi bolje zavirio u druge, najobiniji je laov. Rado bih
pripisao tu reenicu mom ocu. Otiao sam do prozora. U jednom
trenutku sva su se svetla ugasila, a odmah zatim ponovo su se
upalila. Tako ja trepem. ta kae?, rekao je moj otac. Ponovo
sam trepnuo, samo zbog njega, ali oprezno. Postoji lepota u danu
koji se zavrava. Razumem, razumem.
elela bih da govorimo o neem drugom, rekla je devojka. O
emu?, pitao sam. O neem drugom, rekla je devojka. Slegnuo
sam ramenima; nikada nisam znao ta je neto drugo, sada je
kasno da ponem da uim. Ne elim da uim, rekao sam. Devojka
me je pogledala. Kako to misli?, pitala je. Tako, rekao sam.
Devojka je prestala da me gleda. Koji je dan danas?, pitala je.
Petak, rekao sam. Hoe li me voleti sutra kao to me voli
danas?, pitala je. Da, rekao sam bez razmiljanja, a moda je
trebalo malo da razmislim. Devojka me je ponovo pogledala, zatim
je ponovo prestala da me gleda. Ustao sam i otiao do prozora. Ni
na jednoj strani ulice nije bilo nikoga. Svetla na semaforima su se
promenila u isto vreme. Ono to je samo trenutak ranije bilo jedne
boje sada je bletalo drugom bojom. Osetio sam devojku za svojim
leima, ali kada sam se okrenuo: ona je i dalje sedela na istom
mestu. Ne verujem ti, rekla je kao da znam na ta se to odnosi.
Da, rekao sam, da.
Na ulici sam uo kako me neko doziva. Vratio sam se u zgradu,
stupio u ulaz. Stvari nisu dobre ili loe po sebi, rekao je moj otac,
stvari nisu nikakve. Osvrnuo sam se, ali nigde nikoga. Zakucao
sam na najblia vrata i popeo se sprat vie. Zaklela bih se da je
neko kucao, rekla je ena koju nisam video. Moda mene neko
tako doziva, moda se na taj nain moj otac oglaava? Vratio sam
se i ponovo zakucao na lista vrata. Izvinite, rekao sam kada sam
ugledao enu, pogreio sam. ena je namestila kosu, ovlaila

usne i rekla: Koga traite? Rekao sam da traim oca. ta mu se

desilo?, pitala je. Kada, rekao sam. Da, rekla je ena,
kada? Slegnuo sam ramenima. Jadni deae, rekla je ena.
Pomislio sam da e pruiti ruku i pomilovati me po obrazu, ali ona je
samo vre stisla izrez na kunoj haljini. Onda je zatvorila vrata.
To je bilo u subotu; u nedelju sam se probudio znatno ranije nego
obino. Obukao sam se. Podrhtavao sam od hladnoe i od
predvianja da e mi i dalje biti hladno. Paljivo sam oslunuo, ali
nisam uo nikakav glas. Podgrejao sam mleko, nasuo ga u asu i
poeo da umaem hleb kaiprstom i palcem sam otkidao komade
hleba i zamakao ih u toplo mleko. Mleko je bilo gusto ili bar gue
nego ranije. Sve je bilo drugaije nego ranije. Progutao sam
poslednji komad hleba, obrisao usta, vratio asu na mesto. Onda
sam pomerio asu s mesta na kojem je uvek stajala. Sve je bilo
drugaije, ak ni asa vie nije mogla da ostane na istom mestu.
Moj otac je rekao: Odlasci menjaju ljude, povraci ih ime istim.
Trgao sam se. Nisam hteo da se osvrem, dovoljno je bilo to sam
se trgao. Njegove papue su zagrebale po kuhinjskom linoleumu. Na
sims je sleteo golub-pismonoa koji mi je izgledao poznat. Moj otac
je rekao: Kako je mala razlika izmeu 'da' i 'ne', ali ja sam uvek
sumnjao da su to njegove rei. Moda je sada doao trenutak da ga
upitam? ena na vratima je rekla da mi je donela malo pirina,
jednu fairanu niclu, malo zelene salate. Nisam je video ranije, bar
ne sa salatom. Ne sme ni jednog asa da prestane da sumnja,
rekao je moj otac. Vie nisam mogao da izdrim. Osvrnuo sam se,
ali nigde nikoga. Duboko sam udahnuo vazduh, potom sam ga
duboko izdahnuo. ta jo zna, pitao je moj otac, ta jo zna?
Nisam znao na koju stranu sad da se okrenem. Rekao sam: Nita
ne znam to i ti ne bi znao. ena je spustila pirina na sto i ja sam
lepo video svako zasebno zrno. Na niclu nisam obraao panju, jo
manje na salatu. Golub je imao ubu od perja na glavi, a na levoj
kandi nedostajao mu je jedan prst. Preostalo je jo samo da
opiem mog oca. Jednostavne dunosti su mi uvek zadavale najvie
problema. Povui pravu liniju, na primer, ili razdeliti kosu, ili ii
zatvorenih oiju, ili skakati s noge na nogu. ta kae?, rekao je
moj otac. Sputanje roletna, na primer, beskrajan je poduhvat koji
sam zapoeo u ranoj mladosti, a jo ga nisam dovrio. ta
kae?, ponovio je moj otac. Nekada doista ume da bude uporan.
Nita, rekao sam, nita. Tako je doao nov dan.
DUGMAD
Iznenada, jednog dana, popustila su mi sva dugmad. Visila su na
istanjenim koncima i njihala se pod udarcima jesenjeg vetra. Otiao
sam kod krojaa. Nita se tu ne moe uiniti, rekao je kroja i
alostivo odmahnuo glavom. Kako to?, pitao sam, ali kroja nije

bio spreman za dalji razgovor. Izaao sam iz radnje i paljivo

zatvorio vrata, nastojei da ne prikletim ni jedno od dugmadi koja
su se vukla za mnom. Kroz izlog sam video krojaa kako se saginje,
pljuje na vrhove prstiju i pipa dno velike crne pegle. Onda je iz
radnje izala njegova kerka. Nisam znao da je njegova kerka, ali
ona je rekla: Molim vas, pokuajte da razumete moga oca. On je
star, onemoao, bodovi mu vie nisu ujednaeni, i stoga se titi
ponosom. Odbija, navodno, one poslove koji su mu ispod asti, a u
stvari, odbija sve. Vau dugmad, ako elite, srediu vam ja. Pristao
sam. Povela me je obilaznim putem do stranjeg stepenita koje se
uspinjalo u njihovu dnevnu sobu. Tada se, dodue, ve smrailo, ali
u pitanju su bili gusti oblaci, nita vie. Devojka me je zamolila da
odem iza paravana i da joj dodam svu odeu: onu na kojoj postoje
dugmad. Pruio sam joj kaput, sako, pantalone, koulju; malo sam
oklevao kod gaa, svata mi je prolo kroz glavu, kao: da li su
dovoljno iste, ili: moda e jedna neprijatnost (moja) izazvati
drugu (devojinu), ali jednostavnije je uvrstiti dugmad na gaama
nego u njih udevati ukur; tako sam pomenutim stvarima pridodao i
gae, i sve pruio ogoljenom rukom devojci koja je ekala s onu
stranu paravana. Onda sam seo. Paravan je iznutra bio jednobojan,
gotovo mrk. Linije prevoja bile su presvuene tkaninom, tako da je
omeeni ugao bio sasvim taman, gotovo mrk. Osim jedne takice,
sleva, kroz koju se zlatila svetlost. Prignuo sam se i provirio.
Krojaeva kerka je zaneto pritezala dugmad, zubima grizla konac,
prstima proveravala vrstinu. Nakaljao sam se. Je li vam
hladno?, pitala je devojka. O, ne, rekao sam. Onda sam video
da su mi prsti na rukama i nogama poplavili. Neu jo dugo,
oglasila se devojka. I zaista, ubrzo sam dobio gae, potom koulju,
pa pantalone, onda sako, i na kraju kaput. Ne, pre nego to sam
dobio kaput, im sam prihvatio i obukao sako, izaao sam iza
paravana i zaustavio se nasred sobe. Dugaak, povijen vrat
krojaeve kerke bio je prekriven prozranim paperjem. Ona je
pregrizila poslednju nit konca i pruila mi kaput. Hoete li da vam
ga prepeglam?, upitala je. Zaudio sam se. Nikad do tada nisam
pomislio na peglu na mom kaputu. Zahvalio sam, utivo, i ponudio
da platim. Devojka je odbila, blagim ali odlunim glasom je odbila.
Ali, va otac, rekao sam i uperio kaiprst u pod, pretpostavljajui,
naravno, da se radnja nalazi negde ispod mojih nogu. Devojka je
bila nepopustljiva. Onda mi ne moete odbiti bombonijeru i buket
rua, rekao sam. Ne mogu, rekla je krojaeva kerka.
Moji prijatelji su bili zadivljeni. Ko ti je tako sredio dugmad?,
uzvikivali su. Tek tada sam obratio panju na stanje njihove
dugmadi. alosno, stvarno alosno. Takav sumoran prizor odavno
nisam video. Sve je to visilo, landaralo, dralo se na voriima,
opstajalo zahvaljujui doivenim krpicama. Mnoga su bila
prepolovljena, osakaena, veina se nije nalazila na pravom mestu,

a ona metalna su stenjala pod teretom re i prljavtine. Nisam hteo

nita da im kaem; u stvari, rekao sam da sam se sam pobrinuo; ne
bih ni za ta na svetu dozvolio jo nekome da pogleda kako paperje
na njenom vratu postaje sve neprimetnije i otvara prostor za meku
kou lea. Moji prijatelji, dakako, nisu mi poverovali. Traili su da im
pokaem prste, da ih ubedim tako to u im predoiti izbodene i
podbule jagodice. Uzalud sam se branio naprstkom. Nita ih nije
moglo razuveriti.
Uao sam u prodavnicu slatkia i zatraio jednu bombonjeru.
Kakve bombone elite?, upitala je prodavaica. Izaao sam
napolje.
Kod kue sam o svemu dobro razmislio. Prodavaica je bila u pravu.
Uostalom, ne sme se optuivati drugo bie zbog vlastite nemarnosti.
Prijatelju koji je tada pokucao na vrata nisam otvorio. Doviknuo sam
da se loe oseam. ta ti je?, pitao je prijatelj kroz vrata.
Razmiljam, odgovorio sam. Hoe da ti donesem vode?, pitao
je moj prijatelj. Ponudio me je i aspirinom, tigrovom mau,
preporuio mi masau vratnih ila, naglasio da bi bio voljan da mi
izgazi lea. Ne, rekao sam stojei kraj pisaeg stola, ostau u
krevetu.
Uao sam u drugu prodavnicu slatkia i zatraio bombonjeru.
Kakve bombone elite?, upitala je prodavaica. Punjene, rekao
sam. Odlino, rekla je prodavaica, otila do ugla i s najvie
police skinula bombonjeru upakovanu u beli papir. Ako elite,
rekla je, moemo je prepakovati u luksuzan papir. Nisam eleo.
To su najbolje punjene bombone, rekla je prodavaica, i dobro
je to ste ih danas uzeli, jer sutra ih verovatno vie nee biti.
Osvrnula se i nastavila da govori u drugom smeru, tako da sam
morao da se napregnem kako bih uo njene rei. Ima ih jo samo
dvanaest, rekla je, verovatno mislei na bombonjere, a jue ih je
bilo dvadeset i tri. Okrenula je lice meni i rekla jasnim glasom:
Lako bi mogao da se izrauna broj prodatih kutija u jednom danu,
a i faktor verovatnoe budue prodaje na osnovu zahteva potranje
kada ih vie ne bude bilo. Nisam znao ta da joj odgovorim; nije
me, uostalom, nita pitala. Stajali smo tako jo neko vreme, a onda
sam platio i, s bombonjerom ispod mike, izaao na ulicu.
Bombonjera je stajala na stolu u mojoj radnoj sobi kada je na vrata
zakucala moja majka. Majko, rekao sam kada sam otvorio,
otkud ti? Ne elim o tome da razgovaram, rekla je moja majka.
Onda je pokazala na kutiju uvijenu u beli papir koja je stajala na
stolu u mojoj radnoj sobi. ta ti je to?, pitala je. Pogledao sam u
pravcu radne sobe kao da se prvi put nalazim u svom stanu.
Koje?, pitao sam. Nastojao sam da mi glas zvui ravnoduno.

Ono u belom papiru, rekla je moja majka. O, to, rekao sam,

oseajui kako me glas sve vie izdaje, to su kopije mojih starih
pisama. Majka se primakla vratima radne sobe. Zato si ih tako
upakovao?, pitala je. elim da ih sauvam, rekao sam, od
praine, vlage, knjikih moljaca, i od samog sebe. Zna kakav sam
ponekad. Znam, rekla je moja majka. Na licu joj se pojavio izraz
uznemirenosti. Ne reci mi da su napadi uestali, rekla je. Nisu,
rekao sam, ne brini, i potapao je po ispruenom dlanu koji nije
dotakao moj obraz. O, boe, uzdahnu moja majka, tako sam se
brinula.
Uao sam u cvearu i rekao da elim da kupim lale. Ali,
gospodine, rekla je prodavaica, pa sada nema lala, jako mi je
ao, ali njihova sezona tek dolazi. Vrlo dobro, rekao sam, dajte
mi onda buket rua.
S bombonjerom ispod leve mike, s buketom rua u levoj ruci,
zakucao sam, desnim kaiprstom, na krojaeva vrata. Otvorila mi je
njegova kerka. Nemojte se ljutiti, rekla je kada sam joj predao
rue i bombonjeru, ali ne mogu se previe radovati vaim
darovima, premda oni gode mome srcu, jer je u ovom asu moj
otac jako bolestan. Do tada smo ve bili uli u radnju, i ja sam
istog trena spustio ruku na kvaku, spreman da odem. Ne, rekla je
devojka, nemojte sada otii! Pruila je ruku da me uhvati, i
stvarno mi je dotakla lakat, ali tada joj je ispala bombonjera.
Podigao sam bombonjeru, zapazivi, naravno, tragove praine i
konie koji vie nisu mogli da se skinu s belog papira. Seo sam
nedaleko od pegle. Krojaeva kerka je sela na tokrlu. Nije
isputala uprljanu bombonjeru i buket rua. U tiini koja nas je
opkolila ula se blaga kripa kreveta u sobi iznad nas. Devojka je
zapazila moj pogled uperen u tavanicu i rekla: To je moj otac.
Vezan je za krevet, to mu teko pada. Ujutru mu odnesem toplo
mleko, u podne supicu, predvee isprim digericu, ali on gotovo
nita ne jede. Bojim se. Kleknuo sam, prihvatio bombonjeru i rue
iz njenih aka, odloio ih na sto, i zagnjurio glavu u njenu suknju.
Oduvek sam voleo kada mi prebiru po kosi. Kada sam, malo kasnije,
podigao glavu, video sam da devojka spava. Ko zna koliko je noi
sedela uz uzglavlje svog bolesnog oca, i sada ju je umor savladao.
Zavukao sam ruku ispod njene suknje i opipao gornji rub arapa,
kvalitet kombinezona, zategnutost abica. Nije imala gaice. Tada se
devojka protegla i rekla: Moram da odem gore i vidim kako mu je.
Hvala na poklonima. Upitao sam: Da li to znai da je vreme da
poem? Ili moda, dodao sam, elite da vas saekam? Znate
kakav je moj otac, rekla je devojka. Tada smo zauli tupe udarce
iznad naih glava. Ah, rekla je devojka, zove me. Probudio se i
eli da Hou li vas videti opet, pitao sam. I dalje sam kleao,
iako je ona sada stajala. Doite sutra, rekla je i otrala uz

stepenice. Te unutranje sigurno nisu vodile kuda i one spoljanje.

Ustao sam s naporom, obrisao prainu s kolena i proverio dugmad.
Odozgo kao da su dopirali glasovi, ali u mraku koji raste lako se
moe prevariti.
Posetio me je jedan od mojih prijatelja i predstavio se kao govornik
u ime svih njih. Koliko vas ima?, pitao sam. Prijatelj je preutao
moje pitanje i rekao: Ne elimo da ovo zvui kao pretnja ili ucena,
ali stanje nae dugmadi nagoni nas na ovaj korak. U nekim drugim
uslovima, ili u nekom romanu, to bi bio korak oajnika. Mi,
meutim, raunamo na tvoje razumevanje, na tvoju plemenitost, na
uzajamne veze sa svima nama. Tvoja dua se ve toliko puta
otvarala, da je nemogue da bi ovog puta mogla da ostane
zatvorena. Zautao je. Nakaljao sam se. I on se nakaljao. ekao
sam. On se opet oglasio: Mora nam rei ko ti je sredio dugmad.
Od toga ne zavisi samo dobrobit naih individualnih bia, ve i
mnogo vie. Spokoj kosmosa, ako hoe. A ta ako odbijem?,
upitao sam. Moraemo da te ostavimo, rekao je moj prijatelj.
Svi?, pitao sam. Svi, potvrdio je. A koliko vas ima?
Sutradan sam ponovo otiao kod krojaa. Dugmad su mi i dalje bila
vrsta, to mi je darovalo samopouzdanje. Zakucao sam, a vrata je
otvorila moja majka. Majko, uzviknuo sam, otkud ti ovde? O
tome ne elim da govorim, rekla je moja majka i povukla se u
unutranjost radnje. Tada sam ugledao krojaa. Oblizao je prste,
dotakao dno velike crne pegle, potom je spustio na vlanu krpu. Iz
krpe se podigao oblai pare. Krojaeva kerka je sedela ispred
prozora i veto obrubljivala komad tkanine. Pretpostavio sam da e
to biti neiji dep, ali sam prethodno eleo da doznam ta se
dogaa. ta se ovde dogaa?, pitao sam. Kroja se okrenuo i
pogledao me. Peglu je drao visoko podignutu, kao da se bojao da
bi i sama njena blizina mogla neto da zapali, da izazove poar. Ne
uznemiravaj oveka, rekla je moja majka. Njegova kerka se trgla
na zvuk njenog glasa, igla joj je prodrla kroz tkaninu i ubrzo smo
mogli da vidimo kap krvi na njenom dlanu. Brzo, rekao sam,
dajte alkohol i zavoj. Onda je kroja rekao: Ako tako nastavi,
raspaliu te ovom peglom. U tom asu sam shvatio vanost i
vrednost prijatelja koje vie nisam imao. Pegla je podrhtavala u
krojaevoj ruci. Gde je bila igla? Moja majka se ponovo oglasila:
Samo nas sve nepotrebno zamara, rekla je kretavim glasom.
Dobro, pomislio sam i okrenuo se, ali nisam znao kuda bih. Mrak je
gusnuo napolju podjednako kao i unutra, svetlost se samo
povremeno odbijala od neke zvezde ili od uica igle, moja majka i
kroja su disali hrapavo i naizmenino, dok se njegova kerka
javljala kratkim jecajima u dugim razmacima. Pitao sam se da li u
pauzama izmeu jecaja spava i ta je s njenim gaicama. Nigde ih

nisam video, ali moda se sue na kanapu, u dvoritu? Onda se

ponovo javila moja majka: Je li otiao?, pitala je. Jeste, ree
kroja. Upaliu svetlo, kazala je devojka. I kad se svetlo napokon
upalilo, tamo me vie nije bilo.
POETIKA KRATKE PRIE, PRVI DEO
Iznenada, iz zahuktale mase prolaznika, izdvaja se jedna
devojka, prilazi mi i kae: Znala sam da emo se ponovo sresti.
***
Siguran sam da je ranije nisam sreo, ali ipak: taj nos, zasenenost
obraza, krhke usne koljke. Okreem se i vidim da stoji nasred
sobe. Na njoj je cicana haljina. Ponovo gledam kroz prozor. Ona i
dalje stoji nasred sobe.
***
Kaem joj, malo posle, da se skine i da uzjae konjia za ljuljanje.
Konji ami u uglu. Beo je, ali na elu i stranjim nogama ima crne
pege. ta?, kae devojka. Ponavljam zapovest neto blaim
glasom, mada ni onaj koji sam u prvi mah upotrebio nije bio neto
naroito grub. Umoran sam. Devojka gleda s nerazumevanjem, ali
ja vie ne znam kakav glas da upotrebim.
***
Promenio si se, kae devojka kada sam se najmanje nadao.
Kako to misli?, pitam. Ona slee ramenima.
***
Pre nekoliko godina iveo sam godinu dana na selu. Nije to bilo selo
ve veliko vikend-naselje gradskih stanovnika, sainjeno od sitnih
parcela, bata i vonjaka. Radnim danom bilo je pusto, a subotom i
nedeljom, kada je vrvelo od ljudi, vraao sam se u grad. U
ponedeljak naselje je ponovo mirovalo. Sedeo sam na trononoj
stoliici i gledao kako se sunce raa. Sa iste stoliice, uvee, gledao
sam kako zalazi. Popodne sam zalivao rue, kresao granice, brao
voe, uvek je bilo neto da se radi. Nou sam itao ili jednostavno
posmatrao kako se mrak ponaa. Nadohvat ruke stajala je aa s
mlekom. Veliki zidni sat nije radio. None ivotinje kretale su se po
gustiu, i ponekad, danju, pronalazio sam tragove njihovih poseta:
otisak u vlanoj zemlji, siuan izmet, razbacano perje. Jednog
jutra, u rosnoj travi, naao sam ensku narukvicu. Uspravio sam se,
jo je nisam bio uzeo u ruke, i obazreo se oko sebe. Onda sam je
podigao i obrisao.

***
Ne kaem devojci. Ne moe ovde ostati.
Zato? Zar ima nekog drugog?
***
Ipak je sela na konjia, ali nije se svukla, ve je samo zadigla cicanu
haljinu i opkoraila belu igraku s crnim pegama, i jo dok je sedala,
uhvatila se za njegove ui i vrhovima prstiju prekrila deo pege na
elu, ali konji je bio mali, tako da nije mogla da podigne stopala na
oslonce niti da ih uvue u uzengije, nego se sva skvrila i iskrivila,
iako pritom nije isputala uzde, i stalno je as jednom as drugom
nogom doticala pod, a pramen kose joj je padao na elo, i ona je
pokuavala da ga oduva nazad, isturala je donju usnu i duvala
vazduh sebi u nos i pored nosa, i pramen je poskakivao na toj
vazdunoj struji, a konji je gledao oima sa kojih se ve zgulio deo
farbe, a rep, koji su nekada davno odsekli nekom pravom konju,
njihao se i lelujao i katkad eao konjieva kopita. Toliko je bio
dugaak.
***
Opet sam kod prozora.
Neto kasnije dolazi moj poznanik. Devojka je uzbuena, brzo
ustaje s konjia, povlai haljinu nanie, pita ime moe da nas
ponudi. Dok iz kuhinje dopire zveckanje posua, moj poznanik
podie obrve, iri ruke, krivi vrat prema izvoru zvuka. Sve bi to
trebalo da znai Ko ti je ovo?. Odmahnem desnom akom, to
znai Ma, pusti to, nije vano, reci mi zato si doao, ta te zbilja
dovelo?. Devojka se vraa s posluenjem, oljice podrhtavaju na
metalnom posluavniku kao to je to negde opisano, ja se
zavaljujem u stolicu, moj poznanik uzima jedan pa drugi zalogaj
slatka od sitnih umskih jagoda. itao sam tvoje nove prie, kae
on kada savae. Onda pogleda devojku. On pie prie, kae joj.
Devojka mu uzvraa pogled, ali ne pomera ruke koje ostaju
prekrtene u njenom krilu. Poznanik sada gleda u mene. Ne mogu
tim priama da poreknem odreene kvalitete, preciznost koja
podsea na dijamant, ritam, jezik, ali emu sve to? Kada ih
proitam, ne oseam se ni bolje ni gore nego pre to sam ih
zapoeo. Razume ta mislim? Prvo devojka klimne glavom, potom
ja. Tvoje prve prie, nastavlja, one o Jevrejima, imale su teinu,
bile su ive, doticale su srce, zadirale su u sutinu egzistencije.
Zar je on Jevrejin?, kae devojka. Jeste, kae moj poznanik,
nisi znala? Devojka ne odgovara.

***
Zna li da je Lorens Stern pisao o drvenom konjiu u romanu
Tristram endi? pita moj poznanik.
Ali u drugom kontekstu kaem.
Da, u drugom kontekstu kae moj poznanik. Ali je ipak
pisao.
***
Zar je on doao samo zato da bi ti rekao kako mu se ne dopadaju
prie koje sada pie?, kae devojka nakon to je moj poznanik
otiao, i to je najdua reenica koju je ona izgovorila. Uzbuen
njenom reitou, proputam priliku da joj odgovorim. Kada vidi da
ne odgovaram, devojka sama odlazi do konjia, zadie cicanu
haljinu do butina, opkorauje ga i seda na nacrtano sedlo. Sedi
neudobno, jer je konji mali, pa ona ne moe ni da podigne stopala
ni da se vrsto osloni na njih. Njena kolena su obla. Njene butine
izduene. Njene gaice bele. Prislanjam elo na prozorsko okno. To
je pakret koji redovno budi saoseanje. Kada vidi da se ne
pokreem, devojka e ustati, brzo e mi prii na bosim stopalima,
moda e zastati samo da bi se oslobodila odee ili da bi prikupila
hrabrost, svejedno, vano je zastajkivanje, a ne obrazloenje. ta
to radi?, kae devojka. Zatvaram oi, ali ona ipak ponavlja: ta
to radi?
***
Kao prvo, gledam sporo. Ono to je brzo, vidim polako; ono to je
polako, vidim jo sporije. Kretanje mi, dakle, ne donosi radost.
Kao drugo, obuzima me nemo. Mogu danima sebi da govorim ove
ili one stvari; to nee nita izmeniti. Kada pogledam kroz prozor,
kada izaem na ulicu, kada se osvrnem, ne vidim kue ili ljude ili
stabla ili domae ivotinje; vidim re kua ili re stablo, ili re
maka. Jezik je veo koji me razdvaja od stvarnog sveta.
***
Zato mi to nisi ranije rekao? kae moj poznanik.
Koje?
To o jeziku kao velu koji te odvaja od stvarnog sveta.

 Nisam znao kaem. Pokrivam rukom slualicu i kaem devojci

da se obue.
Molim? kae moj poznanik.
Nisam znao ponavljam.
To sam uo, ali uinilo mi se da si jo neto rekao.
Nisam.
A devojka?
ta?
Je li otila?
Jeste.
Javiu se ponovo kae moj poznanik i prekida vezu.
***
U elji da bar malo umirim svog poznanika: piem priu o jednom
starom Jevrejinu. Taj stari Jevrejin, koji se zove Elazar, vlasnik je
male radnje u kojoj prodaje kolski pribor, pribor za puenje i pribor
za ivenje. Njegova ena (Rahela) umrla je pre mnogo godina, i to,
najverovatnije, na poroaju. Iako ne pomilja da se ponovo oeni,
Elazar esto razgovara s Bogom o mogunosti da dobije sina. Elazar
opti s Bogom kao sa sebi ravnim, uveren da je to pravi nain. Bog,
naravno, ne odgovara. Ne odgovara neposredno, ali nekim znakom
uvek pokazuje da je uo Elazarov zahtev. Elazar se stoga nee
iznenaditi kada jednog petka uvee, po povratku sa slube u
sinagogi, na svom pragu zatekne pletenu korpu sa uplakanim i
unereenim detetom. Razoarae se tek kada bude odvio pelene i
ugledao devojicu, ali e ubrzo potisnuti to oseanje i zamenie ga
radou. Ipak, nekoliko veeri kasnije, dok Bog uti u oblinjom
drvetu i nastoji da zaviri kroz Elazarov prozor, Elazar mu se obraa
sledeim reima: Reci mi neto: zato mi nisi darovao sina kojeg
sam traio, i kojeg si mogao da obelei znakom zaveta, nego si mi
poklonio devojicu za koju neu nikada doznati da li je pravi deo
naeg naroda? Bog, naravno ne odgovara. Elazar je, za svaki
sluaj, nazove Rebeka. Sedamnaest godina posle toga pone drugi
svetski rat. Elazara i Rebeku odvode u logor, i tokom zime sprovode
ih u gasnu komoru, potom u krematorijum. Elazar dospeva na nebo.
Rebeka je takoe negde u raju. Bog saekuje Elazara zavaljen u
nebeski presto. Kraj njegovih nogu sedi jedan sasvim mali aneo.
Glasom koji podsea na sve zvukove koje je Elazar uo, iako ne lii

ni na jedan od njih, Bog mu kae: Je l' si sada shvatio da spoljne

odlike nita ne znae?
***
Moj poznanik je zgranut. Ti se podsmeva svetoj uspomeni na
milione muenika, kae on, a ta pria koju si napisao samo je
bedan pokuaj da prikrije svoju netalentovanost. ovek koji u
dubini svoga srca ne saosea s malim ljudima nema ta da trai
meu piscima. Gledam devojku kao da mi ona moe pomoi. Ne
mogu ja da ti pomognem, kae ona i prilazi prozoru. Njeno elo
dotie okno. Niz okno se slivaju kapi kie. Moj poznanik je i dalje
uzrujan. On kae: Godinama pratim tvoja nastojanja da ismeje
zdravorazumski pogled na svet, a sada tek shvatam da su to izrazi
nemoi, nemoi koja prerasta u zlobu, u pizmu, u kivnost prema
samoj sebi. Ovo, udara kaiprstom po otkucanim stranicama,
predstavlja konaan dokaz, zavrni udarac. Posle ovoga, mali moj,
ti nema vie ta da trai u literaturi. Gledam devojku kao da mi
ona moe pomoi. Ne mogu ja da ti pomognem, kae ona i
odmie se od prozora. Na mestu gde je njeno elo doticalo okno
ostaje magliast otisak. Kia je u meuvremenu prestala. Moj
poznanik odbija dalje da govori. Uzima eir, kini mantil, kiobran,
kaljae, lulu, kesu s duvanom, upalja, futrolu s naoarima, depni
noi, adresar, hemijsku olovku; i polazi. Pred vratima zastaje i
okree se. Hoe li ti sa mnom?, pita devojku. Devojka me gleda
kao da joj mogu pomoi. Ne mogu ja da ti pomognem, kaem.
Ako nee ti, kae ona, ko e? Ne odgovaram. Napolju se
razvedrava, i dok mi stojimo: poslednji zraci zalazeeg sunca boje
zlatnom bojom predmete u mojoj sobi.
***
Posle nekoliko dana, u etvrtak, magliast otisak zaostao od
devojinog ela vie se ne vidi. Vidi se, u stvari, jedna tanka,
krivudava crta, ali ne bih smeo da se zakunem da je to, ba to, njen
poslednji trag. Isprobavam razne poloaje, krivim glavu iz razliitih
uglova, pribliavam se, potom se udaljavam. Nita. Kada bih imao
papagaja, moda bi mi on neto rekao. Ali nemam papagaja. Imam
zlatnu ribicu koja ne govori. Pregledao sam i kupatilo; pomislio sam
da je moda u njemu neto zaboravila: ealj, sapun, vlat kose.
Nita. U predsoblju nema otisaka njenih cipela. Dotiem kvaku,
pokuavam da se setim da li je tu kvaku nekada dotakla njena ruka,
ali ne uspevam. Pokuavam ponovo. Mogu da se setim mnogih
stvari, ali toga ne. Zatvaram oi i usredsreujem se na tu misao sve
dok sasvim jasno ne vidim kvaku u sebi.
Onda otvaram oi.

PRIZOR, PROZOR
U subotu uvee ponovo sam ga sanjao. Za razlilku od stvarnosti, u
mom snu on je bio iv, a ja mrtav. Leao sam na krevetu; kratak
beli arav pokrivao mi je bedra; stopala i skoni zglobovi upijali su
preostalu svetlost. Moj otac je sedeo na oguljenoj kuhinjskoj stolici i
plakao. Na njegovom licu pokazivalo se oajanje; rukama je katkad
prelazio preko obrva ili nosa, brisao zalutale suze; povremeno je
odmarao ake na kolenima, povremeno odmahivao glavom u
krajnjoj neverici. Onda je uzeo molitvenik i poeo da ita. Video sam
kako se ljulja napred-nazad, dok se hebrejske rei lome u njegovom
grlu. ulo se da su mu usta suva. Tada se zagrcnuo, poeo da
kalje, i naoare su mu se smandrljale niz grudi, preko krila, do
kolena, na pod.
Ujutru sam otiao na groblje.
Zato mi to radi? pitao sam ga.
Stajao sam pred irokom nadgrobnom ploom koja je jo uvek bila
pokrivena rosom.
Zato mi to radi? ponovio sam.
utao je.
Ako mi togod zamera, rekao sam, zato to ne kae?
Negde iza mene neto je unulo.
Okrenuo sam se, ali nigde nikoga. Otiao sam do velikog oraha i
zavirio mu meu grane kao to eni gvirim ispod suknje.
Pomislio sam na veverice, voleo bih da vidim veverice kako nose
orahe u svoja legla, ako sada ima oraha i ako sada ima veverica.
Nigde nikoga.
Ponovo sam priao oevom grobu.
Na drugoj strani staze video sam sveu humku s drvenim
obelejem. Na obeleju je pisalo Flora Monitijas, 19031985.
Kada smo pre nekoliko godina sahranili moga oca, ovaj deo groblja
bio je sasvim pust. A sada, ako ne greim, preostalo je jo samo
desetak slobodnih mesta. Kada i ona budu popunjena, groblje e
prestati da ivi. Jevreji e morati da potrae drugo mesto za svoj
poinak, za oekivanje trenutka kada e se Mesija pojaviti, kada e

se na gradskim zidinama Jerusalima, sama od sebe, otvoriti Zlatna

vrata.
Pod uslovom, naravno, da Mesija ne propusti svoj trenutak. Jer ako
ga tog puta propusti, kao to mu se to verovatno desilo u nekoliko
navrata u prolosti, nita nas vie nee spasti.
Tvoj oseaj za katastrofu, govorio je moj otac, toliko je neprirodan,
toliko izvetaen, da moe da predstavlja samo svoju karikaturu,
svoju parodiju.
Moda, slegnuo sam ramenima, ali mene je uvek privlaila
razliitost stvari, njihova izuzetnost.
Otac je odmahnuo rukom. Ako eli da stvari budu drugaije, rekao
je, onda ih prvo mora nainiti istim. Tek posle toga moe uzeti da
ih menja.
to je znailo: prvo mora da bude kao svi ostali, a tek kada
ovlada tim umeem moe da pone da se razlikuje.
Postoji odreeni redosled stvari koji se ne moe izmeniti.
Udaljio sam se od oevog groba i pronaao kameni neobinog
oblika. Stavio sam ga na rub spomenika, pomilovao mermer
prstima, pa usnama, i poao.
Zatvorio sam grobljansku kapiju. Pored mene je protutnjao tramvaj.
Jedna Ciganka, pa jo dve, ponudile su mi bukete cvea. U kiosku
vie nije bilo dnevnih novina. Prijele su mi se virle. Samousluga je
bila dobro snabdevena. Berberi su se besposleno vrteli na svojim
stolicama. Na stepenicama je leao ispranjen tetrapak. Semafori su
se prilagoavali saobraaju kao kameleoni. Pekle su me oi. akao
sam ui. Potar nije imao kapu. Pojedini zanati izumiru. U vazduhu
se oseala praina.
Svet se sastoji od prizora, rekao je moj otac.
U to vreme ve je bio bolestan, koa mu je bledela, oi gubile sjaj,
kosa postajala sve rea, prsti otkazivali poslunost, creva
proizvodila neprijatne zvukove, usne se krivile, desni se sve vie
suile, tako da su vetake vilice klizile, ispadale, beale niz jastuk
mokar od znoja.
Prozor je zatvoren, rekao je bolesnik na susednom krevetu.

Soba u kojoj su leali bila je mala, tesna, dva kreveta i iviluk, noni
stoii, umivaonik, dve stolice bez naslona, zavesa, fotografija
nekog primorskog mesta na zidu.
Moj otac je iskrivio glavu da bi bolje video bolesnika na susednom
krevetu. Kakav prozor, pitao je moj otac, kakvi bakrai? O emu on
to pria?
Od prizora mu se uinilo da si rekao prozor, rekao sam.
Lud je, rekao je moj otac i pokuao da uhvati vilice.
Moda je bio lud, ali u onome to je rekao bilo je neke istine. Svet
se sastoji od prizora, ali prozor je zatvoren, bolje reeno: dolo je
vreme, kucnuo je as da se prozor zatvori i da nas ostavi bez
prizora. Kada vie nema prizora, nema ni sveta.
Moj otac je nastavio goropadno da umire. Odbijao je da ga pokriju i
bacao je svaki pokriva sa sebe. Tvrdio je da mu je vruina i da
mora da lei go. U klonuli penis zabili su mu cevicu koja je
sprovodila mokrau u providnu plastinu kesu. U oima mu je
bletalo ludillo, koje je u stvari bilo razumevanje koje nikad u ivotu
neemo dosegnuti. Nae posete pretvarale su se u uzaludne
pokuaje da ga ubedimo da treba da jede, da mirno lei, da uzima
lekove, a on se otimao, urlao, mlatarao nogama, bacao arave,
cepao potkoulje, prevrtao tanjire, prosipao ae s vodom.
Dve ili tri godine kasnije, za stolom, u jednom svom pokretu
prepoznao sam njega, njegovu kretnju. Pokuao sam da ponovim
pokret, ali podudarnost mi nije polazila za rukom. Kasnije, u
nepredvidljivim trenucima, ponovo mi se deavalo da u sebi
prepoznam njega. Dok bi tonuo u san, s dlanovima prekrtenim
ispod glave, osetio bih da sam on, i ako bih u retkom mraku sobe
otvorio oi, ugledao bih svet onakav kako ga je on video. Trzaj lica
koji bih u prolazu, u predsoblju, spazio u ogledalu, bio je njegov,
pripadao samo njemu. U tim magnovenjima on je iveo umesto
mene, vraao se kao to u se ja vraati u telo moga sina.
Svaki ovek ima svog oca. Svaki otac ima svoga oca. Itd.
Ako eli da bude siguran, govorio je moj otac, onda mora prvo
da ovlada nesigurnou. Tek kada dozna ta znai biti nesiguran,
moi e da se prepusti sigurnosti.
Kada sam se probudio, ostao sam da leim zatvorenih oiju. uo
sam svaki poznati um u naem stanu: kucanje zidnih satova,
utanje vode u kupatilu, bruj prozorskih okna prilikom prolaska
autobusa. Plaio sam se da pogledam. ta ako sam se probudio kao

moj otac? Prstima desne ruke dotakao sam levu nadlakticu, potom
sam prstima leve ruke dotakao desni runi zglob. Mogao sam to da
budem ja, a mogao je to da bude i neko drugi. Opipao sam lice:
elo, kapke, obraze, usne, bradu, nos. Da li je potrebno otvarati oi
da bi doista doznao ko si? Popustio sam stisak kapaka i kroz
trepavice nazreo svetlost jutra. Onda sam podigao glavu i video, u
dnu kreveta, svoja stopala. Zgrila su se, ispravila. Moram jo
mnogo da uim, pomislio sam. Tako je poeo dan
IMITACIJA IVOTA
Pogledala sam kroz prozor i videla svog mua kako prelazi preko
trga. Nisam mogla da mu vidim lice; bila sam predaleko, bolje
reeno: previsoko, ali nita nije moglo da me prevari. Kada svake
veeri leete s nekim u krevet, i kada tokom tih noi opipavate
njegovo telo, onda se ne grei. Neto u vama, iznutra, kao glas koji
dopire kroz priguene telefonske kablove, jednostavno kae: To je
on.
Okrenula sam se i zakoraila u sobu. Dodirnula sam svoje lice, prvo
obraz, pa elo, pa resicu na uhu. Pogledala sam nanie i videla da
stojim kao i uvek: pomalo razmaknutih stopala, isturenih prema
napolje. Kada smo se upoznali, rekao je da takva stopala odaju
enu koja voli da spava s mukarcima. Bili smo na nekoj zabavi, ne
znam gde, samo se jasno seam da je s gramofona dopirao glas Lu
Rida. Pogledala sam u stopala, ovako kao to ih sada gledam, a
onda sam podigla pogled i zagledala se u njega. Lu Rid je neto
govorio, ali rei vie nisu bile vane.
Tek sam se treeg dana setila da ga pitam kako se zove. Mislim, do
tada sam ga zvala nekim smenim imenom: Macane iii Maco, ili
moda Braco. Bili smo u mom stanu, u ovom stanu, a on je etao po
kui sasvim go. Ja sam mu govorila Macane ili Maco, ili moda
Braco, a on mi je prilazio, doticao me, ponovo odlazio.
Onda je otiao u Tursku i vratio se s pola kilograma haia. Stigao je
uvee, raspakovao lepinju ita i stavio je na sto. Osetio se
sladunjavi, otuni miris. On je napravio doint od tri papiria, savio
filter od neke stare razglednice. Puili smo, a ja sam posmatrala
njegove ruke na stolu. Nokti su mu bili obrubljeni tankim nitima
prljavtine. Iz nadlanica i pojedinih delova prstiju izbijale su mu
retke, crne dlake.
Da li me voli? upitao je.
Poela sam da razmiljam o tom pitanju. Osetila sam kako mi kosti
glave pucketaju od naprezanja, kako se raspadaju i ponovo

sastavljaju krupni molekuli modanih kiselina. Na kraju sam se

setila: ta ti zna o ljubavi? pitala sam ga.
Nita, rekao je.
Nisam verovala svojim uima. ta ti se desilo? pitala sam.
On je onda rekao da je oduvek eleo da upozna nekog kao to sam
ja, da je ovih dana, dok se smrdljiviim vozom, punim turskih
radnika i naih vercera, vozio prema Istambulu, pa natrag, prema
Beogradu, da je sve to vreme mislio, ne, da je sve to vreme samo
prieljkivao da to pre stigne kui, mojoj kui, ovoj kui, i da je
pokuavao da uoblii rei koje e mi rei kada mu budem otvorila
vrata.
ta si hteo da mi kae? pitala sam.
Da li hoe da se uda za mene? rekao je.
Nasmejala sam se. I on se nasmejao.
Rekla sam mu da lii na junake holivudskih melodrama, i on se
sloio. Onda smo zajedno probali da se setimo neke od tih
melodrama, ali nismo mogli. Bili smo toliko naduvani, da su nam
glave tonule prema povrini stola. U jednom trenutku ak sam i
spustila obraz na stoljnjak, i ona lepinja od ita uinila mi se kao
gora na kojoj su boravile zloglasne ubice Starca s planine. Tada
sam rekla: Hou, ali on nije stigao nita da odgovori, jer je
zazvonilo ulazno zvono. Dolazio je Fiks, njegov ortak.
Kada smo podelili hai i kada je Fiks otiao, ponovo sam rekla:
Hou. Ve smo bili legli u krevet i pruila sam ruku da ga dotaknem.
Gledala sam kako se moja ruka kree prema njemu i kako se sputa
na njegovu kou, ali nisam nita osetila. Moda nije trebalo da
kaem: Hou, ali re, kada se izgovori, zna samo za jedan pravac
kretanja. Otvorio je oi kada je uo moju re. Da, rekao je.
A onda, prole godine, odluio je da nestane. Prvo sam pomislila da
je ponovo otputovao u Istambul, potom sam se uplaila da su ga
uhapsili, posle sam poverovala da je pronaao drugu devojku. Ovih
dana lako se pronalaze nove devojke. Sigurno je pomislio da e
stvari, s takvom devojkom, biti drugaije. Da e izbei sve ono to
nije izbegao sa mnom.
udno je to kada se posle nekoliko godina probudi i vidi da je sve
oko tebe ipak isto: isti je ugao pod kojim pada svetlost, iste stvari
koje te okruuju, isti zvuk zidnog sata, isti mehurii u asi bajate
vode.

Marina, moja prijateljica, ponudila mi je da spava sa mnom. Moda

e ti biti lake ako ne bude sama, rekla je. Odbila sam. Prvo sam
sredila kuhinju. Onda sam pozvala majstore da zastakle terasu.
Sama sam okreila kupatilo. Stan sam usisavala dva puta dnevno.
Kupila sam novu garnituru za predsoblje. Promenila sam zvono na
vratima.
Ali nita nisam uspela da uinim. Stavljala sam klju u bravu,
otvarala vrata, ulazila. Uvek je to bio onaj isti stan. Sve dok se on
nije ponovo pojavio. Pogledala sam, sasvim sluajno, kroz prozor i
videla kako prelazi preko trga. Kada sam ga izgubila iz vida,
okrenula sam se i vratila u sobu. Dotakla sam lice, pogledala
stopala, potom se osvrnula oko sebe. Gotovo da nisam mogla da
prepoznam prostor koji me je okruivao. Ponovo sam dotakla lice.
Pomislila sam:
Moda ni ja vie nisam ista.
Tada sam se setila naziva jedne melodrame: Imitacija ivota.
Setila sam se kako sam plakala kada sam je gledala u bioskopu
Central, kao i onda kada su je prikazali na televiziji. Nisam
upamtila s kim sam je gledala u bioskopu, ali znala sam da sam je
na televiziji gledala sama. On jo nije bio otiao, mislim: zauvek,
ve se negde zadrao, nikada nisam doznala gde. Kada se film
zavrio, upalila sam svetlo, otila u predsoblje i zavirila u ogledalo.
Kapci su mi bili nateni od plaa. Obrisala sam ih vlanom
maramicom. Ugasila svetlo. Uinilo mi se da ujem kako neko
koraa hodnikom, ali kada sam oslunula: uvidela sam da sam se
prevarila.
Sada je, meutim, bio dan. Nisam otila do ogledala, jer znam ta
bih ovog puta u njemu videla. Videla sam to ve toliko puta, da bih
mogla da se ogledam zatvorenih oiju. Vratila sam se do prozora.
Ako je on pre toga iao u nekom smeru, sada se odatle vratio.
Stajao je na prelazu, licem prema meni, i ekao da se promeni
svetlo na semaforu. I ja sam ekala. Svetlo se promenilo, neki ljudi
su krenuli, a on je ostao i dalje da stoji. Poi, rekla sam u sebi,
poi. Svetlo se ponovo promenilo i automobili su se uskomeali. On
je i dalje stajao. Onda sam osetila kako se neto pomera u meni,
duboko unutra, ali to nije bio onaj nemuti glas. Bilo je to njegovo ili
moje srce, svejedno. Zadrala sam dah i osetila kako odskae: gore,
pa dole, pa dole.
PISAC
Kada zatvori vrata za sobom, pisac nekoliko trenutaka ostaje u
gustom mraku stepenita, misli pisac. Potom se njegova ruka podie
prema prekidau to je odavno uveban pokret i ne postoji

nikakva mogunost greke i samo trenutak kasnije svetlost

razotkriva ceo prizor. Ali pisac nije zadovoljan: sve se to prebrzo
odigralo; vie ga privlai mogunost koja se odigrava na sledei
nain: kada se pisac nae u tmini hodnika i podigne ruku prema
dugmetu za stepeninu svetlost, on zaprepaeno uvia da se
dugme ne nalazi na svom mestu. Pisac pipa zid, prvo malo iznad a
onda malo ispod mesta na kojem je do sada poivalo crveno dugme
(pamti, dakle, i njegovu boju), ali uzalud. Onda zakorai napred, pa
nazad, opipava i to s obe ake pranu povr zida, ali ne nalazi
ono to trai. Pisac se uzbueno mekolji u svojoj stolici. Napetost,
tanije reeno: oajanje pisca izgubljenog u mraku polako prelazi i
na njega. Dodue, kroz svest mu u blesku promie ime Roberta
Kuvera, sea se da je proitao jednu ak dve! njegove prie
izgraene na slian nain: u prvoj, neki ovek gasi svetlost i kree
prema krevetu na kojem lei njegova razgoliena ena, ali
odjednom otkriva da mu je prostor nepoznat i da ne uspeva da
stigne do nje kada mu to na pokon poe za rukom, i kada pone
da vodi ljubav s njom u mraku, irom se otvaraju vrata, upadaju
policajci, pali se svetlo, i ovek zgaeno uvia da je njegova ena
mrtva, da se ve raspada, itd; u drugoj prii, neki ovek, verovatno
ne isti, premda to nigde nije naglaeno, izlazi iz kupatita, gasi
svetlost i takoe polazi prema leaju, ali kada legne i upali nonu
svetiljku, zaprepaeno uvia da se s njim u krevetu nalazi jo
etiri-pet osoba, itd. Sve mu to (piscu, dakako) promie mnogo bre
nego to je bilo potrebno da se napie ili proita, tako da kada se mi
naemo na ovom mestu pisac ve poinje da opipava betonski pod
odmorita, uveren da je dolo do neke promene u perspektivi, da je
gore postalo dole i obrnuto, dok pisac i dalje sedi u svojoj stolici.
Njegovo uzbuenje sada je ve vidno, ne bi nas iznenadilo kada
bismo mu na elu videli grake znoja. Njega, meutim, zanima
neto drugo: ko je ostao s onu stranu vrata, zato je pisac uopte
izaao na hodnik, zato se sve to deava? Ali zar nisu to pitanja na
koja bi on trebalo da odgovori? Pisac, pak, donosi odluku da bude
razuman: uspravlja se u mrklom mraku, vrhovima prstiju desne
ruke dotie zid, levu ruku prua u stranu, prema gelenderu. Njegov
plan je jednostavan. Kada dohvati gelender, krenue niz stepenice i
izai e na ulicu. To je, uostalom, uinio mnogo puta do sada: u
vreme redukcije struje, u vreme detinjstva, u vreme koje je
zahtevalo prikradanja. Prema njegovoj raunici, sasvim
jednostavnoj, s obzirom da nikada nije bio dobar u matematici,
sasvim rairene rulje, ali nikako prenapregnute, sasvim pouzdano
dokazuju gde je: jer kada bude odvojio vrhove prsti ju desne ruke i
jo sasvim malo pomerio prste leve ruke, dotai e ipke na
gvozdenoj stepeninoj ogradi. Ali kada to doista uini, pisac nita ne
dotie. Kada, samo asak kasnije, vrati ravnoteu na desnu nogu i
desnom rukom ponovo krene prema zidu koji je malopre opipao,
nita ne nalazi. ta je uopte oekivao? misli pisac. Pisac ne

odgovara. Moemo pretpostaviti da proza Roberta Kuvera nije ni

njemu strana, knjievni uticaji ire se nepojmljivom brzinom. Da li
sve to potvruje stanovite da ne moemo znati nita osim onoga
to neko ve zna? I da li to znai da neko ve ne zna ono to mi
neemo nikad znati? Pisac prestaje da pie kako bi u miru razmislio
o svim implikacijama gornjih pitanja. to ni u najmanjoj meri ne
olakava poloaj pisca koji u potpunom mraku poinje da osea
kako gubi razum. Polako, ali sigurno. Gotovo da bi mogao da opie
taj oseaj: kao da se neto (to je, valjda, razum) odvaja od njega,
ali tako da on osea kako postaje sve laki. Pisac pomilja da bi mu
potpuno gubljenje teine moda pomoglo: podigao bi se, onako
bestelesan, u vazduh, u visinu, i moda upravo tu, gde se najmanje
nadao, pronaao bi izlaz. Svima bi nam bio potreban izlaz, misli
pisac. Svako od nas naao se u svom orsokaku, misli pisac. Zar
pisac ne bi mogao da prestane da razmilja kao pisac, misli pisac.
Pisac misli da bi to moglo da bude mogue. A da li bi bilo korisno?
Bilo bi. Ali nama je poznato jo neto, mi unapred znamo pouku do
koje e pisac i pisac tek mnogo kasnije stii. Naravouenije glasi: Ne
otvaraj vrata koja ne zna kako e zatvoriti. Odnosno: Ne zatvaraj
vrata pre nego to upali stubino svetlo. Ni jedan ni drugi pisac
nisu o tome raz miljali. Prvi ni sada ne razmilja; drugi bi voleo da
moe da razmilja, ali odavno je izgubio svaku mo rasuivanja. On
stoji u mraku kao otpadak, kao kamen, kao pu. Poreenje s puem
moda nije uspelo. On die, gleda, kuca mu srce, bije bilo, guta
pljuvaku, ima kamen u bubregu. ta se od svega toga moe
primeniti na pua? Tako rei, nita. Pre nego to je postao to to
jeste pomislio je da napie priu o piscu koji pie priu o piscu koji
vie ne zna ko je, ta je i gde se nalazi. to prvog pisca dovodi u
znatno tei poloaj, jer vie nije siguran da li prebira po tastaturi
pisae maine zato to tako hoe ili zato to tako hoe neko drugi.
Opasnost je upravo u tome to se moe desiti da se naemo u
bezizlaznoj situaciji onda kada pomislimo da se u bezizlaznoj
situaciji nalazi neko drugi. Nenost treba da bude naa primarna
odlika, potom plemenitost, pa onda milosre. Zlo se vraa, to su
utvrdili pametniji od nas, misli pisac. On bi sada dao sve na svetu
kada bi samo mogao da provue svoj prst kroz mrak prethodnih
redova, papirnih stranica i tamparske farbe, i da pritisne crveno
dugme prekidaa. Svetlost, koja bi se pojavila kao otkrivenje, ne bi
nazvao svojom. Ne bih svojom nazvao tu svetlost, misli pisac. Pisac
u mraku i dalje nita ne misli. On je sada ivi le, dokument o
pogubnom uticaju proze na svoje junake. Kada bi mogao da izgovori
re svetlost, on bi se oseao isto kao kada bi rekao jabuka, ili
lag, ili iviluk, ili svemir nema ni kraj ni poetak, ve sve u
njemu istovremeno postoji na jednom mestu i na mnotvu razliitih
mesta. Tako ti je to: danas jesi, sutra nisi. Stvar je samo u tome
da pravilno oceni kada je danas a kada sutra, premda je
najsloenije uraditi ono to je najjednostavnije. Kao to su, na

primer, ona dva koraka koja treba napraviti od ulaznih vrata svoga
stana do mesta gde se nalazi prekida za stepenino svetlo.
Dovoljan je samo jedan pogrean pokret da bi nastala cela pria.
MOJA ENA VOLI MAKE
Moja ena voli make.
Sasvim jednostavna reenica koja u sebi krije bezdane
nerazumevanja.
Ali, ako ja ostajem ravnoduna pred tvojom ljubavlju prema
sintaksi, kae moja ena, zato tebe uznemirava moja ljubav
prema makama?
Tokom popodneva, u bezbroj malih posuda, ona priprema maje
specijalitete: iznutrice, digerice, kaice i papice, pilee noge,
bubrege, parizer, mleko. Onda silazi u dvorite, zvecka natovarena
loniima i erpicama, klopot njenih klompi odjekuje stepenitem.
Gledam s terase kako svako jelo sipa u poseban anak. Manje
posude za vee make; vee posude za vie maia; mleko u
bezbroj ania. Uspravlja se, brie ruke o kecelju i poziva ih.
Moda ne znam ta je ljubav, ali zato znam ta je arolija. arolija
je nain na koji se istog asa pojavljuje bezbroj maaka, nain na
koji ih ona usmerava, gura njuke u posude, kako im miluje
izuvijana lea, kako se njihovi repovi ire, kako joj se penju uz
nogavice.
Vraam se u kuhinju, krstarim praznim stanom, odlazim do ormana,
otvaram ga, gledam ta se sve nalazi unutra.
Kada se moja ena vrati iz dvorita, pitae me ta elim za ruak.
Rei u joj. Obedovaemo u tiini; ja u uzalud nastojati da
pronaem maje dlake u jelu, na aravu, na njenoj bluzi, u hlebu;
ona e na kraju izneti dezert: puding od vanile.
Oboavam vanilu.
Jednom je moja ena rekla: Mrnja udaljava oveka od prirode;
ljubav ga vraa u kolevku svemira.
Htela je da kae da ovek koji voli, ivi u skladu s ritmovima sveta:
dan je za njega dan, a no no. Ujutru on otvara oi, uvee ih
zatvara.
Ona se, naravno, grozi takvih objanjenja. Kae: Ako rei ne
govore ono to kazuju, emu onda rei?

Stvarno, emu rei?

ujem jeku njenih klompi: ona se vraa. Sedam na svoje mesto.
Neka me nae onakvog kakvog me je ostavila.
Meutim, nou, dok leim budan a ona spava, zaujem ponekad
kako uzdahne u snu. Naginjem se nad nju i, iako je svetlost slaba,
vidim kako joj nos podrhtava, kako joj se gornja usna zatee i
podie, i otkriva pritajenu belinu zuba, i znam moja ena sanja
mia.
POETIKA KRATKE PRIE, DRUGI DEO
Upravo kada sam naumio da preem preko ulice: neto mi je upalo
u oko. Zastao sam, iznenada slepac, i uo sve zvukove koje nikada
ranije nisam uo. Onda me je dotakla neija ruka. Kroz suze sam
video devojku izvanredne lepote, duginih boja, koja me je pitala:
ta vam se desilo? Rekao sam da mi je neto upalo u oko.
Poite sa mnom, kazala je devojka. Uhvatila me je za lakat i
odvela u haustor. Oi su do tada prestale da suze. Devojka je
papirnatom maramicom dotakla rub jednog mog kapka i pokazala
crnu mrlju. Sloili smo se da je to muica, nikako komarac. Zidovi
haustora, posebno tavanica, bili su islikani fantastinim prizorima.
Ti stanuje ovde?, pitao sam je. Ne, rekla je devojka, ja
stanujem u Zemunu.
***
Primeujem da je ovo ve trea moja pria u kojoj se re
iznenada nalazi na samom poetku. Da li zbog toga treba da se
zabrinem? Da li to znai da je moja mata iscrpljena? Da je izvor
mog stvaralatva presahnuo? Da li treba da se zabrinem? Ili da se
posluim pomodnim teoretisanjem i napiem kratak tekst, esej ili
beleku, pogodan po duini za kulturni dodatak Politike, u kojem
bih govorio o nunosti redukcije, o suavanju vokabulara kao
stvarnom preduslovu za pravu postmodernistiku umetnost? Moda
bih re iznenada mogao da proglasim za jezgrenu re svog
stvaralatva, za sredite iz kojeg nastaje sve ostalo, da kaem kako
nastojim da se vratim u samog sebe tako to u se vratiti u sr svog
jezika? Onda bih mogao da odahnem. Ali kako mogu to da uradim
kada me jedan od urednika kulturnog dodatka Politike ne voli
zato to svojevremeno nisam u Knjievnoj rei objavio njegovu
priu? Iznenada sam se toga setio, i klonuh u svojoj stolici.
Ali ko zna, ko doista zna kako su se stvari odigrale? Kao da bi ovo
bio prvi put da se sluim laima, kao da ve bezbroj puta,
obraajui se javnosti, nisam upotrebio sloene i raznovrsne

konstrukcije koje su poivale na mojim vrstim, debelim

neistinama?
Ti si umetnik, kae mi devojka iz prvog fragmenta, tebi je sve
dozvoljeno!
ak i suze, kaem.
Ona prua ruku. Zapaam tanke, dugake prste, fino oblikovane
nokte, dlaice na nadlanici. Pa, to su prave suze, kae ona, ti
stvarno plae!
Ali, kako to da dokaem?
***
Da, kae Milo Komadina, to je zbilja veliki problem.
Jeste, slae se Svetislav Basara.
Mihajlo Panti potvruje, Predrag Markovi takoe.
Svi smo veoma zamiljeni.
***
Ponovo sam slagao. Upotrebio sam stvarne, ive osobe za svoje
pripovedake ciljeve, stavio im u usta rei koje nikada nisu izrekli.
Mislim, Basara je sigurno nekada rekao jeste, Panti je mnogo
toga potvrdio ali nikada u gore navedenom kontekstu. Nikada,
uostalom, nisu Markovi, Panti, Basara i Komadina sedeli zajedno i
sluali kako nariem nad svojom pripovedakom sudbinom. alio
sam se svakom od njih pojedinano, ali nikada svima njima
zajedno. Govorio sam im (pojedinano) kako me zamara to stalno
traganje za novom formom, kako sam opsednut time kako u
ispriati priu a uopte ne razmiiljam o tome ta pria sadri.
Onda sam rekao Komadini da u prei na sirovi realizam, da je to
jedino to mi preostaje. Komadina se obradovao kao malo dete:
pljeskao je rukama i ushieno podvrisikivao. A ta je realizam?
upitao sam ga. Naglo je zautao, ruke su ostale da mu vise u
vazduhu, poeo je da grize usne. Tako sam ga ostavio.
***
Mogao si jednostavnije da postupi, kae devojka iz prvog
fragmenta.
Kako?

Mogao si da upotrebi potpuno izmiljene likove.

Literaturi su neophodna stvorenja od krvi i mesa, kaem.
Pa, ti si od krvi i mesa, kae devojka i smeka se.
Otkud zna?
Ona prilazi i iznenada me, briem iznenada, piem ona prilazi i
vrsto mi stiska monice, dok se istovremno svojim sonim usnama
upija u moje. Oseam kako joj se usta blago otvaraju i kako njen
jezik dotie, ali umesto ushita oseam tup bol.
ta je? kae ona i puta me.
Piljimo u mesto koje je do malopre drala.
Boli me, kaem.
Ona zavre rukav i pokazuje miicu. Koa joj je ravnomerno tamna;
nedavno se vratila s letovanja.
Opipavam mii, divim se njegovoj vrstini.
Vebam, kae ona. Plivam, skaem, diem tegove.
Mora da bude oprezna s tolikom snagom, velim.
Ponovo oboje gledamo mesto koje je malopre drala.
Sva srea, kae ona, da se ovo dogaa u literaturi, a ne u
stvarnosti.
Knjievnost je jedina stvarnost, odgovaram.
Bol, meutim, ne prestaje.
***
Zato bol nije uminuo u prethodnom fragmentu?
Zato to su se ravni stvarne i izmiljene stvarnosti toliko izmeale
da pisac ovaj pisac vie nije u stanju da ih pravilno razlikuje.
Njemu je, uostalom, sve to odavno dojadilo. Uverio se da
knjievnost, umetnost u celini, nema nikakvog uticaja; uverio se da
je drutveni poloaj pisca vie nego bedan; uverio se da ga itaju
jedino drugi pisci, i to uglavnom iz dva razloga: iz zluradosti, ako
mu je delo loe, i iz stvaralake zavisti, ako mu je delo dobro;

uverio se, takoe, u svoje ograniene sposobnosti. Dakle, dosadno

mu je. Dosadno mu je dok pie ovu priu. On je u svetu knjievnosti
mimo svoje volje. Radije bi se bavio nekim drugim stvarima, radije
bi lenario u Nepalu ili Izraelu, radije bi iveo u potpunoj
povuenosti. Ali kada zazvoni telefon, on se javlja; kada zatrae
Davida A., on kae: Ja sam, izvol'te; kada mu zatrae ovaj ili onaj
prilog za ovaj ili onaj asopis, kada ga pozovu na razgovor u ovu ili
onu izdavaku kuu, on obeava da e doi; iako nikako ne moe da
bude siguran da je on taj u ije ime govori. Ali, to je ve odavno
napisao Borhes u paraboli o Borhesu i sebi, i svi se ponaaju kao da
je problem time reen, kao da je oseaj dvojnosti iezao s lica
zemlje. David A. nasluuje da se tajna tog zaborava krije u slonom
bratstvu onih pisaca koji vole da izigravaju sebe u javnosti, koji
smatraju da je lik pisca njihova jedina stvarnost. Koji, shodno tome,
ne vide nikakve razliite ravni egzistencije, nego pristaju da ive i
stvaraju samo u jednoj jedinoj ravni. Zbog toga su njihovi likovi
spljeskani zgnjeeni i jednodimenzionalni.
Dok za to vreme David A. u jednoj ravni osea potmuli bol u
monicama; u drugoj sve to zapisuje; u treoj sve to ponovo
doivljava, ali ovog puta bez ikakvog bola; u etvrtoj nema
monice; dok u petoj.
Tu stajem. Ovo je gnusna gomila neistina i ne elim da imam veze s
tim.
***
Misli li, pita me devojka iz prvog fragmenta, da je potenje
preduslov za dobru umetnost, za pravu umetnost?
Gledam je. Vidim da je ozbiljna, da ima lepe grudi, da su joj oi
elino plave. Kaem: Ko to moe da zna?
Moda se nisam dobro izrazila, kae devojka. Moda je bolje da
pitanje postavim na ovaj nain: Ako je umetnost deo ivota, da li je
potenje preduslov za pravi ivot?
Nastojim da dobijem u vremenu; zato je pitam: Potenje prema
kome? Prema samom sebi?
Ako nisi poten prema sebi, prema kome onda moe da bude
poten? odgovara devojka.
ene su ponekad toliko pametne: da jedino moete da ih mrzite. U
pravu si, kaem, potenje prema sebi preduslov je za sveukupnu
ovekovu egzistenciju.

Znai, kae devojka, i za umetnost?

I za umetnost.
Prema tome?
Sluaj, kaem joj, mogu da zamislim stotinu drugih stvari koje
bismo ti i ja mogli da radimo umesto to ovde dangubimo
raspravljajui o sutini umetnikog dela.
Na primer, kae ona.
Gledam je. Ozbiljna je, pametna, ima lepe grudi, elino plave oi,
obla kolena. Voleo bih da, kaem i zautim.
Ona mi preti prstom. Nikada nee postati pisac, govori devojka,
uvek e ostati eprtlja. Nisi u stanju da prevali svoju istinu preko
usana, nisi u stanju da uoi stvarnost koja te okruuje, nisi
sposoban da stvori uverljive likove koji e izraziti tvoj umetniki
kredo i postati pouzdan mea za moralne dileme naeg vremena.
eprka po povrini kao kokoka po bunjitu. Zadovoljava se
pojavnim aspektom, a ne osea kako ispod zategnute ljudske koe
treperi bilo. Gleda fotografiju, belei iseak, i ne primeuje
trajanje. Vidi bore na licu, a ne pita se ta ih je izazvalo. Uoava
trag, ali ne i
Ne seri, kaem joj.
Devojka je iznenaena. iri usta, iri oi, ko zna ta sve iri u svom
zaprepaenju.
Ponekad se cela vetina sastoji u pravom izboru re
***
Vidi, kae Milo Komadina, ja ne bih tako postupio. Ni ja, kae
Svetislav Basara. Predrag Markovi i Mihajlo Panti nisu s nama.
Sleem ramenima, odmahujem glavom, ali oni su nemilosrdni. Sva
trojica smo pomalo pijani i idemo nekom dugakom ulicom. Ulica je
oskudno osvetljena. Povremeno ugledamo banderu, povremeno
tarabu, kat-kad kuni prag, klupu pred ulazom. Vidimo i jednog
velikog utog psa. Pas sedi, mae repom po praini i podie beliast
oblai. Zaobilazimo ga u pouzdanom polukrugu. Milo Komadina
pria o tome kako su u njegovom kraju ljudi vrsti, kako ve na prvi
pogled prepoznaje ko je kakav ovek, i kako je zemlja tamo dobra,
kako na njoj sve uspeva. Svetislav Basara i ja odobravamo.
Nemamo razloga da mu protivureimo. Sva trojica smo ustondirali
od nekog afganistanskog haia, usta su nam suva, a nigde

nikakvog osveavajueg pia. Prolazimo poslednju banderu. Sijalica

se jedva vidi na njenom vrhu, kilji kao prolena zvezda. Svetislav
Basara kae da se niega ne boji, da je samog sebe ve nekoliko
puta premetnuo preko glave. eleo bih da ga pitam ta njemu znai
pisanje, ali ve smo toliko ugazili u mrak da se nokat pred okom ne
vidi. uje se samo kako nam izmeu nonih prstiju curi praina.
Dakle, bosi smo. Sva trojica smo lako odeveni, a poinje da pirka
prohladan vetar i na nebu se gomilaju oblaci. Naravno, oblaci
predstavljaju pesniku slobodu, jer smo u mraku. Milo Komadina
vie nita ne govori, Svetislav Basara je takoe onemeo, uje se
samo moj glas dok zanovetam o iscrpljenosti postojeih knjievnih
formi, o nedovoljnosti utvrenih pripovedakih obrazaca, dok sve to
pravdam novom percepcijom, novim dostignuima fizike, uticajem
filma i televizije, injenicom da ivimo u doba kompjutera, uvidom
da je ovek, i pored svega, sam na svetu. Stajem. Niko ne ljapka
pored mene. Pruam ruke. Mrak visi u aravima kao posteljina
posle velikog pranja. Oprana je svetlost sveta. Eto, umetnost ne
daje uvek odgovor, ne prua izlaz, ne otkriva skrivene vratnice.
Ostaje mi samo da ekam.
***
Vraam se rei iznenada.
Zato se ona tako napadno, tako uoljivo pojavljivala na poetku
mojih novih pria tokom poslednjih meseci? Da li je iznenadnost
postala glavna odlika moga ivota? Ili me svaki trenutak ivota
iznenauje? Ili me, to je najblie istini, iznenauje svaki poetak
prie?
Gledano iz jedne perspektive, ponavljanje je odraz loeg stila.
Dobar pripoveda provodi sate, dane, mesece godine nad svojim
stranicama; prepravlja, brusi, dopunjuje; gotovo delo, kada ga
umorne ruke umetnika iznesu na svetlost dana, bleti kao dijamant.
Svaka stranica na izgled je ista, ali svaka se u stvari razlikuje.
To si lepo rekao, kae devojka iz prvog fragmenta.
Odgovaram joj da mene zanima druga perspektiva, odnosno, drugi
nivo; onaj na kojem je svaka stranica na izgled razliita, iako je u
stvari svaka ista.
Ponovi, kae devojka.
Svaki put piem istu priu, kaem joj, svaki put pokuavam da
saoptim svoju nemo da napiem priu.
Zato onda svaki put ne napie istu priu?

Zato to nemam dovoljno smelosti, kaem joj, i zato to ...

Zato? neumoljivo pita devojka.
Zato to nisam poten, priznajem.
Je l' vidi, kae devojka, je l' vidi da sam bila u pravu? Potenje je
preduslov za pravu umetnost, samo umetnost koja poiva na
temeljima potenja, itd, itd.
Ne elim vie da je sluam.
***
ta se doista desilo s devojkom iz prvog fragmenta?
Ako zatvorim oi, rekao sam joj, da li e me ponovo voleti?
Devojka je presavila papirnu maramicu, osvrnula se i bacila je u
ugao. Ljubav se ne trai, rekla je, ljubav se dobija. Zidovi
haustora, a posebno tavanica, bili su islikani fantastinim prizorima,
premda me nijedan od njih nije podseao ni na ta. Sada moram
da idem, rekla je devojka. Poeleo sam bar da sauvam njenu
maramicu, ali ona nije dozvoljavala da je potraim meu kiselkastim
otpacima. Ponudila mi je jednu istu. Odbio sam; u stvari, prihvatio
sam pod uslovom da se na njoj nae nova muica iz mog oka.
Devojka je pristala. Nju je sve ovo oigledno zabavljalo. Izali smo
na ulicu, onda smo uli u park. U parku, sloili smo se, imamo ve
anse. Seu na klupu, rekla je devojka, a vi potraite najbolje
mesto. Nisam se mnogo udaljio. Oblizao sam prst, podigao ga u
vazduh, osetio odakle dolazi povetarac. Stao sam licem prema
njemu. Spreman sam, rekao sam devojci i razrogaio oi. Video
sam ljude u hodu, oblake, tramvaj, decu, granje, svaki sunev zrak,
ptice, dva psa, gomilu peska, trotoar. Onda vie nisam nita video.
Tu je, rekla je devojka i verovatno mi pokazala papirnu maramicu
s crnom mrljom. I poela da plae ...
Oajan kraj.
Ali ne mogu da mu se vraam.
Nastavljam, pruam ruku u pokuaju da uteim nepoznatu devojku,
ali sada stvarni slepac a ne iznenadni, i ne znam gde da je spustim.
A i kad bih je spustio, da li bih neto promenio? Odnosno: kada bih
progovorio, da li bih neto rekao? Stojim, dakle, i lepo oseam kako
prolazi dan i pada no. Po svemu sudei, to je uslovljeno mojim
prelaskom iz gramatikog prolog u gramatiko sadanje vreme.
No je mrana i strana, i ima hiljadu oiju. Bojim se. Gde je sada
devojka koja mi je pomogla u prvom fragmentu. Pored mojih nogu

protrava pas. Ne pitajte me kako to znam, ali to nije onaj uti pas,
ovaj je malen i aren, i zove se Niki. Onda vetar pored mene
pronosi neiji eir, pa jedno zguvano pismo, nekoliko novanica,
tap i naoare. Onda dolazi leto, pa jesen, pa zima, i kada ponovo
progledam: vidim da se nalazim na prostranoj snenoj padini. Preda
mnom je devianski sneg; iza mene, beskrajna nit mojih tragova.
Savrena slika za uzaludnost mojih pripovedakih pokuaja. Neka
na tome ostane. Da. O, da.
UMEE LJUBAVI
Ako ona treba da doe u est, onda je sve spremno ve u pet.
Preostaje mi samo da je ekam, kao to mi posle, kada ona doe,
preostaje da je spreim da ode.
Spreiti moda nije najbolja re, ali u nedostatku jedne svaka
druga re moe da poslui. Zato praviti razliku izmeu neega to
ne postoji i neeg drugog to takoe ne postoji?
Bilo kako bilo, spreavanje (za mene) oznaava vetinu ili umee da
se, inei neto na izgled sasvim razliito, uini ono to ovek doista
namerava da uini. Stvarnost se tako pokazuje kao privid, dok se
prava stvarnost odigrava neprimetno. Pokret ruke, na primer, samo
je maska za treptaj oka ili primicanje butine. Kaalj je pravi
paravan. Kosa se sklanja s ela da bi stopalo lake disalo. I tome
slino.
Dakle, ona dolazi, seda, povlai suknju preko kolena. Kada prekrsti
noge, uje se kako joj se taru arape. Lice joj je rumeno, oi crne,
prsti fino oblikovani. Boja laka na njenim noktima uznemirava, ali ne
obavezuje. Njeno elo, meutim, sasvim je glatko, ne pamtim da
sam ikada na njemu videla neku boru.
Prvo izmenjamo nekoliko utivosti. Obine stvari o vremenu, poslu,
dnevnim dogaajima. Pre nego to progovori, ona malo napui
usne. Nekad je pustim da pria; nekad namerno nastavim upravo
onda kada pomisli da u zautati; tada joj usne ostaju napuene sve
dok ih ne ovlai jezikom. Vidim samo vrh jezika, ali lako mogu da
zamislim ostatak.
Ili onaj trenutak kada ugrabim priliku da je uhvatim za runi zglob.
Moram, pre svega, da odglumim iznenaenje ili uzbuenje ili neku
slinu imenicu, zatim da je uhvatim za ruku, da pazim da stisak nije
prejak, i da ne traje predugo, da je pustim kao da je nisam ni
uhvatila. A onda posmatram kako otisci mojih prstiju, kako crvenilo
nestaje. Uvek sam se pitala kuda odlazi? Kako to da je jedan as
sve rumeno, a drugi belo, ravno? Zar otisak nema pravo na
opstanak?

Jednom mi je rekla da odnedavno misli da joj je ivot okonan i da

sada ivi nakon ivota, u neoekivano dobijenom vremenu.
Kao ivi mrtvac, rekla sam.
Ona se nasmejala. Prvi put sam tada ula njen smeh. Zar ti liim na
mrtvaca? pitala je.
Poelela sam da joj dotaknem obraz i kaem neto o lepoti breskve.
Ne, rekla sam, ne lii. Nisam se pomerila: ruke su mi ostale
skrtene u krilu.
Kada bih ti sve ispriala, rekla je, mislila bi da sam luda.
Zatvorila sam oi, pa sam ih ponovo otvorila.
Imam oseaj, nastavila je, da sam prola kroz vrata koja su se za
mnom zatvorila, to je sve. Okrenula sam se i pomislila: to je, znai,
moj ivot.
Ako zaplae, kazala sam u sebi, dlanovima u joj obujmiti
slepoonice i blago, ali u isto vreme silovito, privui glavu na svoje
grudi.
Ponekad joj pridrim kaput samo zato da bih na tren zadrala
dlanove na njenim ramenima.
Da li ona uopte zna zato je pozivam?
Da li ja uopte znam zato ona dolazi?
Svaki put kaem sebi: Ne plai se rei. Ali kada otvorim vrata i ona
ue u predsoblje, ovla mi dodirne obraz u imitaciji poljupca i kae
prvu stvar koja joj padne na pamet, osetim kako se negde duboko u
sebi kreem prema tiini.
Dodue, moja tiina je kao njen ivot. Govorim, ali oseam da sam
prela onu granicu kada rei imaju znaenje.
Ona se saginje, ee zglob, pa list, pa opet zglob, onda iskree
glavu i gleda me odozdo.
Taj udni ugao dozvoljava mi da vidim pege na njenom vratu, odsjaj
na zlatnom laniu, nalu u kosi.
Jednom smo priale o strasti. Ona je samo odmahivala glavom,
odbijajui da poveruje. Kada sam rekla da je strast mera ljubavi,
rekla je: ta ti zna o ljubavi? Rekla je to povijene glave i istog asa

vrhovima prstiju leve ruke dotakla vrhove prstiju desne ruke.

Napravila sam se da nisam ula, iako sam ja nju mogla da upitam
ta ona zna o strasti. Onda sam videla da su moje ruke, do tada
prekrtene u krilu, ponovile njen pokret: vrhovi prstiju su se sjedinili
i napravili krug. Mogla sam da kaem: Strast je podudarnost, ljubav
je kretanje ka istovetnosti. Ali nisam. utala sam. Ona je odvojila
prvo paleve, potom ostale prste. Ponovila sam njene pokrete: prvo
palevi, potom ostali prsti. Onda je ona, ali to vie nije vano.
Vano je ovo: nikad ne gubi onaj ko voli; gubi samo onaj ko je
voljen.
JA SAM KAMERA
Jednom mi je jedna ena priala o kii. Stajali smo nasred mosta i
ona je govorila o tome kako je voda faktor koji ne odreuje samo
nae postojanje u kosmosu, nego mnogo vie. Koliko vie?, pitao
sam je. Ona slee ramenima. Mnogo vie, rekla je.
Bilo je i drugih dogaaja. Jednom, na primer, iz autobusa sam video
kako ptice sleu na leinu neke ivotinje. Pomislio sam: Ako autobus
stane, tu u izai. Onda je ovek koji je sedeo pored mene upitao
koliko je sati. Okrenuo sam se da mu kaem, a kada sam ponovo
pogledao kroz prozor: video sam neki drugi pejza. Nisam, u stvari,
nita video. Autobus je uao u tunel i zrnca neonske svetlosti tonula
su izmeu pramenova benzinskih isparenja.
Ili onda, kada sam u prolazu, u glavnoj ulici, ugledao svoj lik. Piljio
je u mene iz ogledala u izlogu kapadijske radnje. Zastao sam,
vratio se, pravio se da me neto posebno interesuje. Od stotinak
kapa u izlogu, samo jedna nije bila kaket. Svi kaketi su, tano na
sredini, imali dugme presvueno odgovarajuom tkaninom. ta li to
dugme radi na vrhu kaketa? Podigao sam pogled prema ogledalu i
ugledao kapadiju. Osvrnuo sam se, pomislivi da stoji iza mene, a
on je tada provukao ruku, uzeo jedan kaket i zatvorio vrataca. Na
tim vratacima visilo je ogledalo. U ogledalu sam ugledao sebe.
U stvari, ne postoji tok, ne postoje zbivanja. Postoje samo niti
izmeu pojedinih dogaaja koje se tegle kao fino tkanje pauine.
U samoi svoje sobe rekao sam: Tiina je poetaik svega, glas je
kraj svega. I jo: Rei su nae dobrovoljno izgnanstvo.
U knjiicu s tvrdim koricama upisao sam: Moj jezik je moja
granica. Kada govorim, podiem goleme zidove izmeu sebe i
sveta.

Negde sam proitao da je neko rekao: Ja sam kamera. I ja sam.

Nisam siguran da razumem princip prelamanja svetlosti u prizmi, ali
to me ne spreava da budem kamera. Pogledam, trepnem;
pogledam, trepnem. ena koja je sedela pored mene upitala je da li
mi je neto upalio u oko. Nisam stigao da odgovorim, a ona je ve
izvadila papirnu maramicu. Uzeo sam maramicu, pogledao je,
trepnuo, i rekao da je sve u redu. ena je podigla ruku, pomislio
sam da hoe da mi otme maramicu, pa sam je brzo strpao u dep.
Ali ena je sklonila pramen kose s ela i rekla: Umorna sam. Toliko
sam umorna, da ne znam kako se zovem. Odgovorio sam da
razumem, da i sam ponekad pomiljam na to. Na ta?, pitala je
ena. Na prednost neznanja, rekao sam. Ona se naslonila na
zavesu i zaspala.
Pre mnogo godina doao sam u ovaj grad. To e biti, mislio sam,
prva reenica. Potom u opisati grad. Grad je mali, kue su niske,
bate pune cvea, itd. Ima dana, meutim, kada je grad jo manji,
kada se uvlai u sebe zbog ege ili mraza ili pustinjskog vetra. Tada
junaci knjige razmiljaju kako da odu iz grada, ta e im ta promena
doneti, itd. Ali kada na kraju odu, ak ni psi ne laju za njima.
Upisao sam u knjiicu s tvrdim koricama: Prilagoditi se bez
promene.
Jednog dana sam gledao kako oblaci putuju preko neba. Onda sam
gledao kako lie uzvraa udare vetra. Pa sam obratio panju na
hod buba kroz busenje trave. Onda sam gledao kako ja koraam.
Pomislio sam da bi vredelo utvrditi neke podudarnosti, ali nisam
znao kako njihove noice da svedem na svoje. Naime, bube, ako se
ne varam, imaju est nogu, a ja, ako se ne varam, samo dve. Osim
toga, one ne pomeraju svoje noge u isto vreme: mislim, sve tri
leve, pa sve tri desne. Leao sam potrbuke i pokuavao da
otkrijem kako to one ine. Tada sam osetio da me neko posmatra.
Pogledao sam i video skakavca.
Uvek sam pomiljao kako u negde pozvoniti i kako e mi neko
otvoriti. Nije bilo vano ko e izai pred mene: ovek, ena ili dete.
Sam in otvaranja inio me je srenim.
Mislim da sam jednom rekao: Gvoe je prepreka, drvo je vatra.
Desilo se da mi je ta ena stala iza lea. Nemoj vie nikada da mi
staje iza lea, rekao sam joj. Ako ne mogu da stanem tamo gde
elim, odgovorila je, onda neu nigde stati. Obiao sam je i stao
joj iza lea. Kako se sad ti osea? pitao sam. uo sam kako
die, kako trai pravi odgovor. Nita me ne bi iznenadilo: da je
poela da plae, da je poelela da se ubije, da se okrenula i
izgrebala mi lice. Posle mi je pisala dugaka pisma u kojima je

nalazila hiljadu opravdanja za moj i njen postupak. Meutim,

naglasila je, onaj trenutak kada si mi zastao iza lea pamtim kao
trenutak najizdvojenije spoznaje u svom ivotu. Sve je prolo kroz
mene, i nita nije ostalo.
Iao sam ulicom i video novi na rubu plonika. Onda sam zauo
zvuk drugog novia. Prvi sam video pred sobom, drugi sam uo iza
sebe. Ali iza mene nije bilo niega. Moda je zvuk stigao s velikim
zakanjenjem? Iskrivio sam vrat i pogledao zgradu pred kojom se
sve to dogaalo. Na prvom, estom i sedmom spratu gorelo je
svetio. Saekao sam da se ugasi u sva tri stana.
U knjiicu s tvrdim koricama upisao sam: Izjednaavanje razlika
podrazumeva uoavanje slinosti, ali kada legnem, onda hodanje
doivljavam kao neto to mi ne pripada. Ako zamislim sebe kako
koraam, vidim nekoga u oblaku praine. Budem li ustao, nita se
nee promeniti. Onaj ko lei ne namerava da popusti.
ena koja je stajala ispred mene u redu naglo se okrenula, unela mi
se u lice i prosiktala nekakvu gadost. Lice mi se izobliilo od
munine. Kada je videla da ne odgovaram, obratila se oveku iza
mene. uo sam kako ovek odgovara, a onda mi se lice opustilo,
preao sam preko ulice, kupio pomorande i otiao kui.
Jednom sam video kako neki ovek baca pikavac. Pikavac je pao na
plonik. Vratio sam se dva koraka unazad, potom sam se sagnuo i
pretvarao da vezujem pertle. Sve vreme nisam skidao pogled s
pikavca. Prvo je na njega stao ovek u mokasinama, potom deak u
patikama, potom ovek u patikama. Prieljkivao sam nogu ene,
kao to esto prieljkujem. Onda je, meutim, pikavac nestao.
Postoji poetak, koji je teak; postoji kraj, koji je takoe teak. Ono
izmeu da li je ono dato takvo kakvo je, ili se moda menja
pribliavanjem poetka, udaljavanjem kraja?
ZALUDNI POECI
Nekada, davno, iscrpljivao sam se zamrenim proraunima. Na
primer: koliko priliv pitke vode utie na razornu mo kiseline?
Zamiljao sam cevi razliitih profila, crtao skice na tabacima
trgovake hartije, reavao jednaine, zbrajao, oduzimao. Kada bih
podigao glavu, viao sam glatku povr neba, olistalo stablo, senke.
***
Ve nekoliko godina pokuavam da se setim jedne sasvim kratke
reenice. Ne znam tano ko je izgovorio te rei, kada, gde, ali

uveren sam da bi one, kada bih se samo prisetio, potpuno izmenile

moj ivot: preokrenuo bih se kao rukavica.
***
Sve je zapoelo odmah nakon to se prethodno zavrilo, i premda bi
se moglo rei da je izmeu kraja i poetka postojao segment tiine,
krika, rez, ono to bih u samoi sobe nazvao sev tiine, ovde, u
javnosti, ne bih, sigurno, ne. Naravno, kada ovek pone da
sumnja, onda sumnja zauvek: rei mu nee pomoi, dela jo manje,
namere nikako. Uzmimo, na primer, vreme. Jednom sam, po
najveoj kii, stajao u sred polja. Voda se u mlazevima slivala niz
moje telo. Onda je zasjalo sunce. Da li je to bila oluja, kratkotrajni
letnji pljusak, provala oblaka? Napravio sam nekoliko koraka, tektako, ni u jednom odreenom pravcu, mogao sam da krenem kud
god sam hteo, ali nita od toga nije me privlailo, stoga sam samo
napravio nekoliko koraka, dva ili tri. Ubrzo sam pod vrelim zracima
sunca poeo da isputam onaj otuni miris pokislih zbog kojeg sam,
nekada davno, mnogo pre svega ostalog, morao da povraam. Po
glavi mi se, tada, vrzmala samo jedna reenica: Prljavi posao.
Znao sam jo neke reenice, ali jedino mi se ta vrzmala po glavi,
nijedna druga, a ni to nije reenica u pravom smislu rei, ima
mnogo lepih, potpunijih, s podmetom i prirokom i svim onim
prilokim odredbama koje su me uvek inile srenim, koje me uvek
ine srenim. I tako, kada su me upitali zato ta reenica a ne neka
druga, odgovorio sam da ne moemo biti odgovorni za sve to se
odigrava u prostoru naeg tela. Namerno sam upotrebio re
prostor, namerno sam rekao telo. U sutini, bilo mi je
svejedno. Mogao sam isto tako da kaem vakuum ili globus ili
tikva. Sada mi je ao to nisam rekao tikva. Neke rei mogu da
se kau samo jednom u ivotu i ako se taj trenutak propusti ...
***
U subotu, meutim, poli smo u etnju. (Obratite panju na
iznenadnu preciznost u odreivanju vremena i namere.) Put je bio
pranjav, kupine pokraj puta pogotovo, c smokvama da ne
govorimo. U poetku, svako od nas je neto pokazivao, vukli smo se
za rukave, mlatarali ibama, uzvikivali proste rei i oslukivali odjek.
Put je vijugao i neki su stalno obeavali da e se posle sledee
okuke neto pojaviti. ta? pitali smo, ali oni su bili tajanstveni. A
ako biste prutiem udarili po listu, pokrov praine skliznuo bi s
njega kao leptir. A aiko biste ibom dokaili neiju butinu, rumenilo
bi se svilo oko nje kao glista. U jednom polju videli smo oveka koji
nas nije video. U drugom nismo videli nikoga, ali svi smo bili sigurni
da nas nebo gleda. Tu, na toj deonici, zavladao je muk, osvrtali smo
se i trzali, ali samo u prvi mah, posle smo stisnutih usana piljili u

potiljak onoga ispred sebe i koraali kao da, eto, ba tako moramo
da koraamo. Posle je bilo malo sveije. Tada smo ve zali s druge
strane brda, i moda je tu vetar bio slobodniji. Neko je poeo da
peva, ali kada smo svi zagrajali i zatraili da prestane, ispostavilo se
da to nije bio niko od nas. Na prstima smo prili kamenoj ogradi,
prvo na jednoj pa na drugoj strani puta, ali videli smo samo ikove,
ponekog gutera, sprenu travu.
***
Iz daljine, pre nego to sam mu priao, poverovao sam da gleda na
sat, ali iz blizine, poto sam mu priao, video sam da gleda u ranu
na runom zglobu. Pomislio sam kako je rana zgodna metafora za
vreme, ali nisam bio siguran da li bi tog oveka to zanimalo.
Posmatrao sam nekoliko minuta kako brino motri na svoju ranu,
ak sam i zastrugao nogama, zakaljao se, pljunuo, ali on nije
obratio panju na mene. Za njega, moda, nisam ni postojao. Poeo
sam da gubim strpljenje, ali on je upravo tada oblizao usne. Jasno
se pokazao zaobljeni vrh jezika, koji je preao preko ljuspastih
neravnina. Da li je to bio znak upozorenja ili izraz podsmeha? Sve je
mogue, pogotovo ono to nam se najmanje ini takvim. Zaao sam
mu iza lea i odluio da priekam. Kad-tad, pomislio sam, kad-tad.
Ali ubrzo je poela da me prodire sumnja: moda sada, dok mu
stojim iza lea, on koristi moju neopreznost i muri? Ili jednostavno
ne gleda u ranu ve negde drugde? Brzo sam prevalio onih nekoliko
koraka koji su nas razdvajali, ali ovek je i dalje piljio u svoju ranu.
Moda je uo da dolazim, pa otvorio oi u pravi as? Odmakao sam
se korak-dva, tiho, tiho, a onda naglo skoio pred njega. Nije ni
trepnuo! Moda mu nisam izaao iz vidokruga, pomislio sam. Tada
sam razumeo da ne znam koliki je obim ovekovog pogleda.
Zagledao sam se pravo pred sebe, onda virnuo nadesno pa nalevo,
onda ponovo pogledao u horizont. uo sam kako neko kalje, kako
strue nogama, moda je to bio i pljesak, mislim: tup udar dva
dlana, dlana o dlan, ali sada sam samo gledao, bio sam sam pogled,
i nisam imao vremena ni za ta drugo.
***
A onda sam odluio da se enim. Ovako reeno, moe se uiniti da
je odluka dola napreac, a ona je, u stvari, dolazila tokom mnogih
letnjih veeri, tokom beskrajnih sati provedenih u vinogradima, gde
sam sporim pokretima otkidao po dva-tri zrna groa, i meu
kukuruzima, gde sam, neto kasnije, nastojao da se oslobodim tih
istih zrna. Ti pokreti, ta nadimanja i naprezanja nisu ni u kom
sluaju bila spora, o ne, ali o tome nekom drugom prilikom, sada je
re o ljubavi, iako ljubav nije sinonim za enidbu, ali ponekad se
znaenja povezuju na nain koji ima smisla samo za one za koje

nema. Besmislen zakljuak, ali sasvim dobar za povratak na

poetak. Naime, odluio sam da se enim i nita drugo nije me
zanimalo. Obukao sam najbolji kaput, na glavu stavio crni eir,
cipele nisam imao, ali nadao sam se da to nee uticati, pogotovo to
sam imao i kravatu i maramicu, u stvari: bila je to imitacija
maramice priivena za gornji rub malog depa, na levoj strani
kaputa, negde u visini srca, i verovao sam da je ta ponuda dovoljna
da zaseni sve ostale mane, od kojih nedostatak cipela nije bila
najvea, a opet, s druge strane, sve zavisi od toga kako se ljudima
pristupi, i to me je najvie uznemiravalo, budui da su sva moja
dosadanja iskustva, u smislu pristupanja a ne enidbe, bila
povezana samo s mukarcima, od kojih se ene, kako sam nauo,
znatno razlikuju, taka. Sakrio sam stopala ispod klupe i poeo da
ekam. Srce mi je burno udaralo. elo mi se znojilo, ali eir je
dobro upijao. Dlanove sam brisao o pantalone. Povremeno sam
udisao vazduh, povremeno ga isputao. Sve u svemu, dobro bi mi
dola ona imitacija maramice, ali sam strepeo da u pokidati dep, a
odvaljeni dep, koji zjapi i bestidno pokazuje utrobu kaputa, nije
dobra preporuka. Makar se, usled nadimanja postave, videlo kako
srce skakue. Malo kasnije, u podne, u park je naiao jedan
mukarac, seo pored mene i, posle nekoliko reenica, spustio dlan
na moju butinu. Rekao sam mu da sam odluio da se enim. On je
prvo podigao dlan, pa ga vratio na isto mesto. Rekao sam mu da
sam svestan razlika izmeu mukaraca i ena, iako ih nikada nisam
spoznao. ene ili mukarce? pitao je on. Razlike, rekao sam. Ne
znam ta da kaem rekao je ovek. Spustio je i drugi dlan na moju
butinu, odmah do prvog, i sada mi je liio na davljenika vie nego
na bilo koga drugog. A onda je pognuo glavu, pa i nju spustio na
moju butinu, nekako odmah do svojih ruku, prvo elo a onda obraz,
i tako ostao. Dotakao sam mu kosu: bila je puna sitnog belog praha,
kao da je negde celog prepodneva temovao zidove. On je
uzdahnuo, a ja sam ispravio kolena i pokazao bosa stopala. Na
suprotnoj strani parka, ispod topola, ciknula je ena. ovek se nije
pomerio, a ja sam zadovoljan zgrio none prste, proteglio se,
ispravio ih, kao onomad, u sred noi, kada sam ih video pod
svetlou srebrnog meseca i pomislio: To je neto to mi niko ne
moe oduzeti.
***
Nekoliko dana kasnije predloili su mi da poem u oblinje selo.
Utivo sam zahvalio i naglasio da nikada izmeu dva mesta nisam
uoavao toliko slinosti, ili toliko razlike, da bih s jednog morao da
odlazim na drugo. Razlika je re koju esto upotrebljavate, rekoe
oni. Sve me je to podsealo na neto to sam ve video ili uo ili
proitao, ali nisam hteo da zanovetam. Odreene stvari mogu se
uraditi samo ako se nikad ne urade. Tako i ja: zato da govorim

nekome o ustrojstvu kosmosa, o sumnjiavosti po pitanju ljudske

egzistencije, kada mogu da se izgovorim glavoboljom? Rekao sam,
dakle, da me boli glava. Ponudili su me aspirinom, zatim oblogom,
pomenuli su ak i japansku masau. Kroz prozor su se videle
rascvetale trenje i kajsije, a ispod njih, u hladu stabala, u mirisu
cvetova i landaranju leptirova, sedele su devojke. Uvek to inim,
uvek skreem panju na nevano u nastojanju da izbegnem
sutinsko. Oni su, naravno, pogledali za mnom. Pomislio sam da e
njihova prva pomisao biti da elim da ostanem nasamo s devoj,
pa sam ih prekinuo u pola reenice. Zaudili su se. Kako to? pitali
su. Nastojao sam da budem strpljiv: ne moe se od svakog
oekivati da zna ono to vi znate, jo manje ono to ne znate. I to
mi je zazvualo poznato: kao da sam to ve rekao ili napisao. Upitao
sam ih da li se seaju nekog trenutka kada sam izjavio istu ili bar
slinu misao, ili moda znaju da li sam je ranije napisao? Koliko je
nama poznato, odgovorie, vi ne znate da piete. Gle, ko bi se tome
nadao! Odmah sam zatraio papir i pero i mastilo i spajalice i upija
i penkalo. Sve sam dobio. Oni su rasprostrli papir, ja sam umoio
pero u mastionicu. Vazduh je bio bezbojan i prozraan, kao i uvek.
Onda sam podigao pero i gotovo istog asa zaulo se da se vie
nita ne uje. Konano se oglasi jedan od njih, onaj najhrabriji,
premda nekada najstraljiviji progovori prvi: Hajde, napii neto,
ree taj. Ja pogledah iskosa, nigde odreeno, tek-tako, kao da
razmiljam ta bi u tom asu bilo najprikladnije. Neka posveta bi
dobro dola, ali kako da je sroim kada ne znam ak ni svoje ime?
Tada videh kako se na samom vrhu perca uobliava kap mastila.
***
To je sve. To je sve. Preostalo je jo samo da se ponovo udahne
vazduh, dobri stari vazduh, udahnut i izdahnut ve bezbroj puta,
poslednji put malopre, ili je to ipak bilo neto davnije: jue ili
prekjue, ponekad stvarno ne mogu da se setim kada sam poslednji
put udahnuo ili izdahnuo, odavno sam prestao da povezujem te dve
radnje, prestao da mislim na disanje, raistio s besmislicama:
disanje, hodanje, govor, sve sam to izbacio iz upotrebe, pogotovo
poslednje, odnosno, najpre potonje, ali moda sam tako upao u
protivrenost, hvalim vazduh kojeg se odriem, jo malo pa u se
diiti koracima koje ne inim ili reima koje ne izgovaram, to je,
dodue, istina, s obzirom da se najvie ponosim reima koje nikome
nisam rekao, to je paradoks o kojem se ve toliko pisalo, video
sam to kada sam bio u biblioteci, kada sam priao pultu i upitao
bibliotekarku da li ima neku knjigu o reima, prolazio sam pored
biblioteke pa sam pomislio da bih mogao da svratim, a nekada sam
verovao da me ni etiri bela konja nee odvui preko tih stepenica i
izmeu tih stubova, ali eto, uao sam, tabani su mi ljapkali preko
plastinog poda kao da gazim po mokrai, a bibliotekarka je

odgovorila da su sve knjige o reima, da mogu da uzmem bilo koju,

na osnovu ega sam zatraio neku o nenapisanim reima, i da
skratim, kada su me izbacili, setio sam se ona etiri bela konja, bio
je moj deda u pravu, jednom koija: uvek koija, jednom
Jevrejin: uvek Jevrejin, nita ti nee pomoi, mogu da ne znaju ko
te je rodio, mogu da ne znaju gde si sahranjen, ali ti si uvek ti, ja
sam uvek ja, re je uvek re, i ta tu ima da se pria, ivot je
odricanje, odustajanje, nita me nee ubediti u suprotno, niko
takoe, ponajmanje onaj koji ovo ita u sebi, ili izvan sebe,
svejedno, nema te sile koja e me ponovo naterati da hodam,
priam, diem, piam, ne, pisau, uvek u piati, neminovnosti ne
treba meati sa slobodom izbora, um vode nije kreket aba, iako
su mi jednom neki Japanci tvrdili suprotno, uveravali me u, rekli da,
ali nema te sile, to sam ve rekao, ponavljam se, morau da
izdahnem, i to u oba smisla, prvo vazduh, onda sebe, potom dolazi
dugo mirovanje, sloboda, bezbednost, groktaj svinje pod
meseinom, urlik pauna u vrbaku, topot nepoznatih nogu, glasovi,
zora, jo jedan zaludan poetak.
FITILJ
Ponovo jedna od onih reenica koje dolaze neznano otkuda i odlaze
neznano gde, kao to je ve reeno, samo to sam ovog puta bio
spreman, odnosno, reio sam da ekam, ugasio svetio, otvorio
prozor, paljivo motrio na svaki daak vetra, na gibanje zavese, na
sve vee zgunjavanje mraka, na svaki znak pojave reenice, i
pritom sam utao, iako ima onih koji govore da bez jezika nema
sveta, da je govor potvrda naeg postojanja, to, nadam se, ne
iskljuuje stenjanje, jer sam, uprkos svemu, morao da stenjem,
zapetljan u neki kanap koji sam, nekad davno, doneo i ostavio na
sred sobe, ostavio i zaboravio, premda sam tada hteo da se obesim,
ali me je zbunilo pitanje duine, naime, nisam znao koliki komad
kanapa je potreban da bi jedno normalno ljudsko telo, ako se za
moje telo moe rei da je normalno i ljudsko, koliko je, dakle,
potrebno da bi ono visilo slobodno kao klatno ili kao visak, ali sada
sam shvatio, dok sam stenjao i borio se s uetom, da se sloboda
moe stei i u vodoravnom poloaju, kao to sam shvatio da mi je
neophodna svetlost svece da bih neto nazreo u ovom gustom
mraku, ali prvo sam morao da prokumem svoju prodrljivost, koliko
sam samo svea pojeo u poslednja dva ili tri meseca, ak i u
trenucima kada sam bio sasvim sit, grickao sam svee, one tanje
dodue, ali svea je svea, u to se ne moe sumnjati, jedino se za
sveu bez fitilja moe rei da nije svea ve neto drugo, neka
nepoznata re, deo nekog nemutog jezika koji nikada nee biti
izgovoren, ponajmanje onda kada ponajvie osetimo potrebu za
njim, eto, ponovo filozofiram umesto da pipam oko sebe i levom i
desnom rukom, dok su jo slobodne, i dok jo imam obe, i tako sam

ih zagnjurio u pesak, u prainu, u prljavtinu, u sve te rei koje

poinju istim slovom, i mnogo toga sam naao: kalem, dugme,
naprstak, miji izmet, alku, ogrizak od kruke, auru, a onda su se
prsti na mojoj desnoj aci savili oko neega to je nalikovalo svei,
oseala su se zadebljanja istopljenog voska, i stvrdnuta kvrica na
vrhu fitilja, preostalo je jo samo da proverim, prvo drugom rukom
a potom nosom, da li je moja prva pomisao najbolja pomisao, to
me je podsetilo na zen budizam, ali nisam imao vremena da se
zadravam na objanjenjima, podigao sam ono to sam naao i
istovremeno podigao levu ruku, a onda je ipak trebalo da proe
malo vremena dok nisam shvatio da levom rukom ne mogu da
pronaem desnu, ili obratno, ili bilo kako, ali kako god bilo: oseao
sam kako landaram rukama po vazduhu, ali zaludno, zaludno,
gotovo kao da sam otelovljenje donkihotovske zaludnosti, to je
najobinija smicalica onoga ko zna u ta e se sve ovo izroditi, jer je
mnogo prirodnije rei da ovek u mraku gubi orijentaciju, da poinje
da veruje da mu je kraj blizu i da su mu svi gresi oproteni, iako
strepi od bojeg suda i prieljkuje da mu se pred otvorenim
nebesima pokae onaj Floberov papagaj, onaj koji se zvao Lulu a ne
neki drugi, to je opet smicalica lika kojeg ovde izmiljaju, eto
koliko su stvari zapetljane, koliko su liene kraja i poetka, koliko
pokazuju da je sve jedno a jedno sve, ali moram da pourim, jer
ako ovako nastavim: prvi zraci jutarnjeg sunca prodree kroz
aluzine a ja u i dalje mlatarati rukama kao vetranjaa, pa sam
stoga pokuao da se saberem, da odredim iste uglove za obe ruke,
uglove pod kojima e one krenuti prema mojim grudima i konano
se spojiti, kao vodeni cvetovi posle uzdrhtale ljubavne igre, eto:
ponovo se vraamo na ljubav kao i mnogo puta do sada, u stvari:
svaki razgovor o trigonometriji neumitno vodi prema ljubavi, kao da
je ljubav matematika a ne, a ne, ta ono bee ljubav?, ponovo sam
zastranio, ponovo sam pokazao kako je ljudska volja povodljiva,
kako je krhko svako ovekovo preduzee, to me je podsetilo na
one trenutke kada su poeleli da nam objasne uenje stoika, ili su
to moda bili pitagorejci, u svakom sluaju: gledali smo u tablu
prekrivenu tragovima krede sve dok ih nisu obrisali, a onda ponovo
prekrili tablu novim tragovima, a svaki od tih tragova, navodno,
znaio je neto vie u odnosu na preanje tragove, u ta nisam
mogao da poverujem, ni tada ni sada ni bilo kada, pogotovo ne
sada: dok sam se naprezao da uskladim svoje pokrete onako kako
to nikada nisam inio, ali strah od neuspeha je polako ileo,
nestajao iz mene, to sam ipak mogao da smatram svojom
pobedom, to me je podsetilo na rei moga uitelja, koji je rekao:
Namera se postie nanamerno, kao disanje, kao hod, kao iak koji
se kai za lea sisara i odlazi u sasvim nova prostranstva, pa sam
tako i ja prestao da mislim, odnosno, poeo da ne-mislim na ono to
sam prieljkivao da uradim, i stvarno, ubrzo, ako se moe verovati
mom oseaju za vreme, ruke su mi se spojile a grudi napunile

ushitom, kao onomad tokom sletske vebe, i jo ranije: kada smo

stajali u redu za supu, preostalo mi je jo samo da se uverim,
uverio sam se, jeste, to je svea, ostatak svee, fitilj je sauvan,
nisam ga pojeo, moda sam ga grickao, ali to ne smeta, nee uticati
ni na ta, jo samo da je pomiriem, to nije teko, premda je
presudno, odavno sam, naime, raskrstio sa svojim nosom, tanije
reeno: utvrdio gde je, ta je i kakva mu je namera, za ta me je
posebno zaduila jedna mlada ena u ipkastim gaicama, ne pitajte
me kako sam doznao da je mlada, ali u tom sluaju neto ne
odgovara istini, jer kada sam video tu enu: imao sam samo jednu
ruku i jednu nogu, a sada imam obe ruke i obe noge, moda i vie,
ko bi znao, ja ne, ne ja, od mene se tako neto ne moe oekivati,
uostalom: sada sam ve mirisao onaj patrljak svee i nos mi je
nepogreivo govorio: to je svea, ne tim reima, naravno, i ne tim
jezikom, ali sve rei govore isto, i svi jezici, svi pokuavaju da izraze
ono to se mnogo bolje saoptava bez re; bez jezika, ali ja sam
nauio da ispunjavam zadatke a ne da se zamajavam hagiotikom,
to je znailo da treba da potraim ibice, ili upalja, ili kresivo, i da
u treperavoj svetlosti svee vidim dokle je dospela ova reenica, jer
sam shvatio da mi je ponovo promakla, da mi se otrgla, da nisam
uspeo da je zauzdam, kao to ponekad ne uspem da zauzdam svoje
staro srce, o beici i da ne govorim, ali ja sam odavno rekao da
meni ne treba verovati, ni u mraku ni na svetlu, svee ili dana,
svejedno, kakva je razlika, svetlost je jedna, ista, ko je video jednu:
taj je video sve ostale, taka, jo ne, jo samo malo, ovaj fitilj nee
dugo trajati, dosadilo mi je da budem samo glas, pogledajte me
pravo u lice, u oi, uoite sve to moete, ureite moj lik u
pamenje, eto, pretvorio sam se u reenicu, poeo sam da govorim
u njeno ime, u ime onoga koji e sledeeg trenutka pomisliti na
plikove na hrapavim prstima, na plikove koje upravo oseam, taka,
jo ne, stisnuu zube, valjda ili imam, ta je bol, samo nova varka,
kao to je sve ovo, taka, jo ne, sve dok se plamiak odupire, jo
ne, dok se jezik podie prema nepcu, a onda, jo ne, spokoj, tiina,
taka, da, taka.
POETIKA KRATKE PRIE, TREI DEO
U poetku, svaka pria imala je poentu. Poenta vas je podizala,
pumpala vam adrenalin u srce, stvarala utisak da su se stvari koje
vas okruuju pomerile s mesta. Pogledali biste se u ogledalo i
uvideli da vie niste isti.
Onda su izmislili priu bez poente. Umesto poente dobijali ste
iekivanje poente. Pomalo zbunjeni, ostavljali ste priu, okretali joj
lea, a neizreena poenta sustizala vas je kao teretno vozilo, mrvila
vam kosti, kidala utrobu, oduzimala dah.

Potoni su dole prie u kojima nije bilo prie. Niste ih voleli zato to
su vas i suvie podseale na va vlastiti ivot, na injenicu da ivite
kao veina ljudi: bez uzbuenja, u monotoniji, daleko od
jednostavnih istina.
Tada je doao postmodernizam. Tada smo doli mi. Dohvatili smo
svaki pojedinaan prozni model i razloi ga na najsitnije delove.
Iskopali smo veliko groblje proze, uredili parcele, postavili spomenobeleja. Neko nam je rekao da se to zove dekonstrukcija, a mi smo
se samo smejali, pljuvali u dlanove i zabijali aove u meku zemlju. A
kada smo zavrili i osmotrili uredan niz humki, shvatili smo da
posao tek poinje.
Ova pria je priznanje da vie nita ne znamo. Unitili smo
postojee pripovedake forme, ali nismo stvorili nove. Slikovito
reeno: znamo strane sveta, znamo kako se zovu, ali ne znamo
koja je koja. Gde je, na primer, sever? Gde zapad? Pogledajte kako
se vrtimo, kako oslukujemo, kako podiemo vlane prste, kako
natiemo naoare ... Nita ne pomae. I nita nee pomoi: iz
prostog razloga to je postmodernizam od nas napravio analitike
bogalje, a kratka pria nastaje kao rezultat sinteze.
Nauiemo kako se pravi sinteza, kaemo.
Ali znamo da nam to nikada nee poi za rukom.
Zato?
Zato to se sinteza, ta sinteza, ne moe nauiti. Ona nije deo
teorije: ona je deo ivota. Ona se svakodnevno odigrava na ulici, u
tramvaju, u zelenkastom polumraku stanova zatienim izbledelim
alonima od jare avgustovskog sunca, itd. Ma koliko ralanjavali
knjievna dela, sinteza nije neto na ta moemo da pokaemo
prstom. Sinteza je organska tvorevina i ostaje tamo gde joj je
mesto: u organskom svetu, u duhu tvorca.
A mi smo hladni analitiari, ledeni bregovi, kraljevi svojih polarnih
prostranstava. Oko nas se iri mraz, stee zima, pucaju stene i
knjievne konstrukcije, grizu vetrovi, lede se tradicionalisti i
pretvaraju u providne svee koje vise sa streha naih ututkanih
igloa. O, kako smo dovoljni sami sebi! O, kako volimo ono to
radimo!
Nita od nas. Ova pria je priznanje da smo dospeli u orsokak.
Ponos nam ne dozvoljava da to javno priznamo, ali zalihe su se
smanjile, knjievni magacini su prazni, konzerve bajatih formi i
onako nisu za jelo. Drugim reima, moraemo uskoro da se

obruimo sami na sebe. Potvrdiemo drevnu istinu: kada doe do

svog kraja, svaki umetniki pravac unitava samog sebe.
U meuvremenu, vidimo sebe kao svetionike. More je uzburkano,
no tamna, uje se lelek brodolomnika. Mi smo kule svetilje i
pokazujemo im pravac kojim treba da krenu kroz more knjievnog
naslea.
Ali, istina je drugaija: more je mirno, glatko kao zejtin. Ne tonu
brodovi, ve se tope nae ledene sante. Jedino nam preostaje da
izmenjujemo poruke i biltene, da stvarnost pretvaramo u paranoidni
zaplet u kojem smo mi jedine rtve.
Tako vam je to. Ulazimo u istoriju, a izlazimo iz ivota. Ne moe se i
jedno i drugo.
Ali budimo bar hrabri kapetani.
I dok nam voda stie do grla, do usta, do nosa ak!, na pogled je
postojan, naa ruka podignuta u pozdrav zbogom,
postmodernistika prio, zbogom!
I nema nas vie.
PAPA
U trenutku kada se Mendosa, izlazei iz igre, prekrsti pred
televizijskom kamerom, Papa se uzbueno ispravi. Potom pogleda
oko sebe, ali kardinali mirno spavaju u svojim udobnim foteljama.
Mendosa iezava iz kadra, Papa naas ponovo osea teret samoe,
ali tada se igra nastavlja i on se preputa nemutim navijakim
strastima.
***
Papa voli da razgovara s vojnicima. Oni mu priaju o dalekim
krajevima u kojima nije nikada bio. Voleo bih da sam vojnik, misli
Papa dok se zaustavlja pred postrojenom etom. eta je stigla iz
daleka. Vojnici su prljavi, pokriveni znojem i skorelom krvlju. Neki
jedva stoje na nogama, neki dremaju oslonjeni na koplja.
Vojnie, obraa se Papa stasitom vojniku i primeuje mlade malje
iznad njegove gornje usne, reci mi kako izgleda Jerusalim? Vojnik
pokuava da se isprsi i Papa zapaa kako mu miii drhte od
naprezanja i iscrpljenosti. Kada sam ja tamo stigao, kae vojnik,
video sam samo pepeo.
***

U etnji dugim hodnicima, Papa najpre uoava simetriju

ponavljanja. Kada podigne glavu, vidi arabeske kojima ne moe da
otkrije smisao, Zato bi sve imalo smisao? pita se Papa apatom,
a onda se brao ugrize za jezik i osvrne na sve strane. Danas i zidovi
imaju ui.
***
Papa se budi rano. Prozor je otvoren, vazduh sve, nebo plavo, itd.
Papa ustaje, sapliui se o dugu monu koulju, i ugleda pticu na
simsu. Papa se vraa do nonog stoia, ali od sinonog sendvia
nije nita ostalo. Ptiice, kae Papa ptici, hoe li saekati da
nekoga poaljem po malo hleba? Ptica ne odgovara. Ili bi moda
vie volela neko zrnevlje penicu ili proso? Ptica i dalje uti.
Papa podre slualicu i trai glavni magacin. Sanjivi glas kae:
Halo? Ima li prosa u magacinu?, pita Papa. Ko pita?, kae
onaj glas, podjednako sanjiv. Tada ptica odlee. Ko pita?,
ponavlja glas. Nije vano, kae Papa i sputa slualicu.
***
Dugo uopte nije znao da postoje ogledala, a onda ga jednog dana
uvode u sobu u kojoj mu bezbrojne glatke povrine vraaju odraz
njegovog lika. Papa za trenutak zamilja svet prepun Papa i coke
jezikom od ushita. Onda zove majstore i kae im da skinu sva
ogledala. Zadrava samo jedno, u potkrovlju, za koje niko ne zna.
***
Ako neto mrzi, onda su to jutra. Naime, svaki put kada se probudi,
vidi da mu se nona koulja zarozala sve do brade. eleo bih da
spavam u pidami, kae Papa i ljutito udara nogom. Kardinali se
zgledaju. I dosta mi je ove none kapice, urla Papa i baca kapicu
s glave. Kapica pada na postavljene svilene papue, dar turskog
ambasadora. Propisi nam ne dozvoljavaju, usuuje se napokon
da progovori jedan kardinal. Propisi, misli Papa, prokletstvo
trebalo je da ostanem obian seoski pop.
***
Papa pie pesme. Jedan novinar ga pita: U vaem sluaju doista se
mora govoriti o boanskom nadahnuu, zar ne? Papa je itao
Fausta, zna on kuda to pitanje vodi. Stoga uti. Ima li drugih
pitanja?, oglaava se kardinal koji je Papin atae za tampu. Papa
osea znoj na elu kao dodir neije ledene ruke.
***

Pre podne sednice, u podne slubeni rukovi, po podne pripreme za

naredni dan, jedino uvee (pre i posle veernje molitve) Papa ima
malo vremena za sebe. Sedi pored prozora i gleda u nebo. Od svega
to tamo vidi, najvie mu se dopadaju oblaci. Svaki oblak ima drugi
oblik. Neki lie na dobro poznate stvari, drugi na stvari koje e tek
biti izmiljene, trei nagovetavaju daleke svetove, etvrti se
raspadaju pred Papinim pogledom. Koraci koji se uju iz dubine
palate pripadaju mladom kalueru koji Papi donosi nonu posudu.
Papa bi rado porazgovarao s mladim ovekom, ali kaluer je sebi
odsekao jezik kako bi sve svoje misli zavetao bogu. Kakva glupost,
misli Papa. Kaluer ostavlja nonu posudu iza vrata, prekriva je
bogato izvezenom tkaninom, klanja se i odlazi.
***
Papa je sam. Nita ga ne zanima. Prelistao je Sveto pismo, ali nije
uspeo da pronae nijedno mesto koje ne zna napamet. Mogao bi
nekome da telefonira: kome? Nekada se zabavljao tako to je
nasumice okretao brojeve telefona i onda se kikotao u rukav dok bi
unezvereni (muki ili enski) glas vikao: Halo! Halo? Ko je? Ali
Papa osea da je prerastao takve male razonode. Sada radije
zamilja svet u kojem postoje bar dvojica Papa. Mogao bi s tim
drugim da igra domine ili ah. A tek kad bi ih bilo trojica! Preferans!
Papa zadovoljno trlja ruke. Moda bi to mogao da iznese kao
predlog na sledeem koncilu? Papa odlazi do radnog stola, ukljuuje
kompjuter i postavlja pitanje: Kada e se odrati sledei ekumenski
koncil? Kompjuter odgovara: 2012. godine. Papa kuca: Ali ja tada
neu biti iv! Ti nee, odgovara kompjuter, ali Papa hoe.
***
Da li je ovo moje pravo lice? misli Papa nagnut nad lavor. Teko je
razabrati tano stanje stvari na namrekanoj povrini vode, ali Papa
ipak misli da ima upave obrve, dugake trepavice i plave oi. Papa
zahvata vodu i pljuska se po licu. Kada se voda primiri, i kada se
ponovo zagleda u nju, uveren je da su mu oi crne.
***
Papa eta dvoritem. Dvorite je ograeno visokim zidom. Svaki put
kada doe do zida: Papa oslune. Nita se ne uje. S druge strane
ne dopire nikakav zvuk. Moda tamo nema niega, misli Papa,
moda sam ja sam na svetu? Iza njegovih lea otpadaju jabuke i
kruke: padaju zreli plodovi na potianu travu. Ej, vie Papa,
ima li nekog s druge strane? Tiina, tiina, samo tiina.
***

Jednom, usred propovedi, u spokoju sveane atmosfere, upravo

kada Papa podie prst da bi stavio naglasak na svoju sledeu
reenicu, ustaje jedan od vernika i jasnim glasom pita: Kako moe
Papa da zna istinu o porodici? Ko ima ene i decu? On ili mi? S
obzirom da pitanje nije direktno upueno Papi, Papa se kao i svi
ostali osvre oko sebe, ali niko ne pokuava da odgovori. Moda
bih ja mogao da pruim neki odgovor, misli Papa, ali tada uoava
svoj visoko podignuti kaiprst. Nikada jo nije video svoj kaiprst u
takvoj svetlosti! To je boji znak, misli Papa. S neskrivenim
iekivanjem krivi vrat i gleda u kupolu. Ali tamo je mrano, tamo je
tako mrano, a Papa se boji mraka. On prinosi kaiprst licu,
obazrivo: kao da nosi buktinju, i onda pada u nesvest.
***
Papa je uveren da ivot nema poetak i kraj. On samo menja
oblija: danas smo ovo, sutra smo ono. Papa, naravno, ne ume da
objasni kako se, i zato, broj ljudi poveava. Da li je broj ivota
ostao isti, s tim to se manifestuje u veem broju ljudskih jedinki? I
da li to znai da ljudi postaju mnogobrojniji zahvaljujui tame to
istrebljuju izvesne ivotinjske vrste? Moda sam ja nekada bio
dodo? misli Papa. On vidi sebe na nekom od otoja u Indijskom
okeanu, i vidi panske ili holandske osvajae kako mu prilaze s
osmehom i isukanim maem. Ne prilazite, upozorava ih on, ja sam
Papa! Ali panac je brz, iskusan: zna on, kao i Holandez, da je dodo
glupa i nemona ptica, beskrajno naivna i poverljiva. Doi, dodo,
doi, pevue osvajai. A onda: sev maa, miris krvi, topla orba,
peeni batak, i nepotreban drob, baen iza palisada, koji ak ni psi
nee da pomiriu.
***
Papa klei i razgovara sa estogodinjim deakom. Nalaze se u
sirotitu svete Katarine, ili Izabele, ili Dominik, ili anevjev. Toliko
bezgrenih ena, misli Papa, u ovom, najgorem od svih svetova: pa,
to je neverovatno! On ini poslednji napor da navede dekia na
razgovor, ali deak je odluan. Papa zna ta sledi: ili e deak poeti
da plae, ili e mu pokazati jezik. Sladak, gladak, ruiast jeziak!
Papa bi, naravno, vie voleo jeziak, ali ovek nikada ne moe da
bude siguran s tim deritima. Papa ustaje, ovla se oslanja na
deakovo rame (tako je sitno, tako krhko) i koristi priliku da mu
neprimetno opali vrgu po zajapurenom uhu. Taj trik Papa je nauio
jo u mladosti, na ulicama u V. i B., pre nego to su ga strpali u
bogosloviju. I tako, kada se udalji nekoliko koraka i zauje deji
urlik (koji ga setno podsea na inkviziciju), Papa se okree i
nemono iri ruke. Dok jedna od jedrih sestara pokuava da umiri
deaka reima: Ne plai, sine, Papa e ponovo doi.

***
Jesam li ja dobar ovek? misli Papa. On sedi u velikoj, praznoj sobi,
u kojoj se svi zvukovi udnovato pojaavaju. Kada pomeri nogu i
kvrcne mu reumatino koleno, izgleda kao da se sveci
strmoglavljuju sa zidova. Moda je dobrota povezana s mirovanjem?
Papa povlai svileni gajtan: iako nita ne uje, zna da je u dubini
Vatikana pokrenut mehanizam koji e se, trenutak kasnije, pojaviti
na vratima u obliku mladog nemog kaluera sa nonom posudom u
rukama. Ovo je neka greka, kae Papa, zvao sam kardinalle,
ne tebe. Kaluer slee ramenima, smei se i polazi prema izlazu.
Ali, nema veze, kae Papa, doi 'vamo. Kaluer prilazi i Papa
ga uzima za ruku. Reci mi, kae Papa, jesam li ja dobar ovek?
Kaluer iri oi, trai pravi izraz lica, a onda otvara usta. Papa prvo
vidi patrljak jezika, udno debeo i kvrgav, potom uje glas koji
saima sve glasove. Onda zidovi poinju da se rue.
***
Papa sedi pored bunara. Hladno mu je, ali nikome ne pada na
pamet da mu donese ogrta. Prehladiu se ovde, misli Papa, i
moda u umreti. I dalje mu niko ne donosi ogrta. Uskoro e kie,
zatim mraz, sneg. Bar imam dovoljno vode, misli Papa i oslanja elo
na kamenu ogradu. Ako nema vatru, upotrebi led: tako glasi
poslovica koju je odavno proitao u nekom rukopisu iz tajnog
odeljenja vatikanske biblioteke. A druga: Ne moe se vratiti ako
prvo ne ode. Jedna je sa Islanda, druga sa Polinezije. Svet je tako
velik, misli Papa dok mu se kamene are urezuju u negovanu kou
ela. Kada bi me neko video sa jako velike visine, misli dalje, bio bih
samo nitavna mrlja u beskraju boje bate: ali, ko moe da gleda
sa takve razdaljine? Trenutak kasnije prva kap kie pada mu na
vrat. Papa podie glavu da osmotri dokle su stigli oblaci (moda e
mu neko ipak doneti kiobran?), ali umesto oblaka vidi veliko oko na
modroj kupoli neba.
***
Papa ima 99 godina. Odavno je prestao da jede, spava i prima
posetioce. Neprekidno pilji u somotsku zavesu iza koje, uveren je,
prebiva bog. Ne zna odakle mu to: zbog ega povezuje somot s
bogom: moda je u pitanju specifina rapava glatkost tkanine, ko
zna? Papa bi najradije odmahnuo rukom, ali ne moe da je pomeri.
I dalje pilji u somotsku zavesu, prieljkujui bilo kakav drhtaj njenih
nabora. Bog, meutim, uti, okleva. Papa se prisea trenutka koji je
najvie voleo u ivotu: dok sedi za mermernim stoiem u
poslastiarnici, jo uvek deak, prinose mu veliku porciju sladoleda.
I kada se zavesa kasnije doista pokrene, Papa nije iznenaen to
umesto boga vidi nasmejanu kelnericu u kratkoj suknji, s rupicama

na obrazima. Ili moda bog tako izgleda? Vie nije vano, zna Papa,
zatvara oi, plazi jezik i prima poslednju priest. Sa snenim ukusom
vanile.
POSKAKIVANJE
Dva puta sam ve pokuao reima da izrazim onu granicu koju
oseam kao blago poskakivanje moga srca, a oba puta su moje rei
dovedene u vezu s mojim pokretima, kao da svako od njih nije jezik
za sebe, to je znatno tetilo ta je to moglo da oteti: drugu
re? drugi pokret? kako re moe da zna ta je bol? otkud pokretu
bilo ta osim snage? premda, naravno, uvek se moe rei da je re
odsustvo bola, praznina, ist prostor, neto to je oduvek bilo kao
da nikada nije bilo, neto to nikada nee biti, premda, naravno,
nikada se ne sme zaboraviti ono to je govorio moj uitelj: Za sve
ono to postoji mora da postoji neto to ne postoji, i (dodajem ja)
obratno, to u ovom sluaju znai da za ono to ne postoji mora da
postoji neto to postoji, ovo ve poinje da me zamara, kao to
sam onomad rekao onoj eni, u vrbaku, kod potoka, dok se
saginjala da dohvati vodu i pljusne se izmeu butina (a ja sam se
jeio!), rekao sam joj: Ponekad pomislim da znam ono to ne znam,
a ona je nastavila da se pljuska, i u svakoj kapi vode (jasno sam
video svaku kap) prelamailo se sve ono to sam paljivo skupljao
celog ivota, osetio sam se kao pela bez saa ili lastavica bez
gnezda, osetio sam se kao niz poreenja koja, sva zajedno, nisu
mogla da izraze moj oseaj gubitka, ledenu samou kako ja
skaem steme na temu! koja mi je klizila uz kimu kao zmija, to
je jo jedno poreenje, a nekad sam toliko bio protiv njih, nekad
sam verovao da stvarima nisu potrebni posrednici, da se sve moe
izraziti prostim matematikim radnjama, a onda sam uvideo da
matematika ne postoji u prirodi, ali to je bilo posle, prvo sam sedeo
i gledao kako ena izlazi iz potoka i staje na obalu, rairenih nogu,
preputajui se suncu i povetarcu, a njena kika je vijorila kao bi, i
sve je bilo toliko razliito od svega onoga to sam imao prilike da
vidim u drugim prilikama, iako je, u isto vreme, sve posedovalo
prepoznatljiv kvalitet, kakvou, dodir, ukus, kao da sam u ustima
drao celu ovu pastoralnu scenu, kao da sam nepcima gledao u
dlake na eninim butinama, ali bilo kako bilo, tada sam video
aeroplan, leteo je sasvim nisko iznad brda, pratio zamiljenu liniju
koja je u grubim crtama vodila s istoka na zapad i sekao zamiljene
suneve zrake koji su dolazili odozgo, s juga, i premda se nikakav
zvuk nije uo, znao sam da klipovi mahnitaju u cilindrima, da igle
vrludaju meu oznakama mernih instrumenata, a ena je rekla: Za
neke stvari nikada nije kasnio, rekla je to tako glasno i otro da sam
se trgao i gurnuo buba-maru sa vrha maslaka, to nikako nije
znailo da se ne slaem, naprotiv, naprotiv, ne znam da li bih mogao
bre da izrazim svoje slaganje, a ona je prvo obukla gaice, pa

podsuknju, pa pravu suknju, znao sam da se sprema da ode, nita

se tu ne moe izmeniti, stvari su onakve kakve jesu, nita ih ne
moe promeniti, greka je upravo u tome to ljudi veruju da se iz
jedne prirode moe prei u drugu, kao da su to dva voza u pokretu,
koja idu istom brzinom, paralelnim inama, tako da izmeu kretanja
i mirovanja nema razlike, tako da samo jedan korak menja
celokupan raspored vaeg putovanja, ali poenta (otkud mi ta re?)
jeste u tome da se iz voza prelazi u voz, da je samo promenjen cilj,
a cilj ne postoji u prirodi, to je izmiljotina ljudskog uma, priroda je
besciljna, ona nema nikakvu svrhu, ona ne postoji da bi, ne postoji
zbog, ona ne poznaje uzroke i posledice, sve je u njoj takvo kakvo
jeste, samo bivstvovanje, bivljenje, i ovde moram da primetim da
najmanje rei imamo za najsloenije pojave, kao to je ivot, kao
to je ljubav, ta jo, ta jo, zar nita vie nije sloeno, a ena je
ve daleko odmakla, kika se klatila na njenim leima, suknja se
vijorila i falte mrsile, podsetilo me je to na brisae koji lete preko
vetrobrana dok se kia u aravima sputa na put, na automobil,
iako ja nikada nisam bio u automobilu, samo sam ponekad iz jarka,
u koji su me ostavljali dok su sejali ili kosili ili brali jagode, samo
sam odatle imao prilike da vidim automobile koji su hitro prolazili
putem, mada je vidljivost bila smanjena zbog oblaka. praine koje
su ostavljali za sobom, tako da sam uvee, kod kue, morao da
ispiram oi kamilicom, nagnut nad lavorom, u poloaju nedostojnim
za jedno ljudsko bie, makar ono bilo prepuno nedostataka, kao to
sam ja, ali ovek ne bira svoje telo, ovek ga dobija, i najbolje to
moe da uini jeste da ga iskoristi na najbolji mogui nain, u jarku,
u dupku, u invalidskim kolicima, ispod kruke, ali ne bih eleo da
me ponovo pogreno shvate, ne bih eleo da se pomisli da telo
vidim samo kao zbir pokreta, ne, naklonjen sam reima vie nego
samom sebi, kao to sam onomad rekao eni koja je iz velike
daljine ila pravo prema meni: I pokret i re su sinonimi za slepilo, a
ona je stala, zagledala se u svoje lakovane cipele, poprskane
mrvicama skorelog blata, napuila usne, ovlaila ih jezikom,
kaiprstom pomerila naoare, dlanom uklonila ike s ela, ubrzo
e, pomislio sam, poeti da plae, nita me vie ne iznenauje
otkako sam se otisnuo u svet, ali ona nije zaplakala, klekla je pored
mene i rekla; Pomogao si mi da progledam i uinio da svet vidim
onakav kakav jeste, a me kao zbir privida, to me je veoma zbunilo,
i kao reenica i kao postupak, nisam znao ta da radim, ruke su mi
se trzale po krilu od uzbuenja, obrazi podrhtavali kao, kao ta,
zato sve mora na neto da podsea, zato smo nesigurni kada ne
znamo, zato ne kaem obrazi su podrhtavali i taka, zato
strepim od mogunosti da drugim ljudima obrazi podrhtavaju na
druge naine, zato svet mora da ima koordinate koje svi razumeju,
retki su ljudi koji odlaze da bi se izgubili, svi polaze s namerom da
pronau, sebe ili drugog, ili neki predmet, neku uspomenu,
svejedno je ta se trai, svi ulaze s namerom da izau, a ja sam

samo jednom zaao meu kukuruze bez ikakve namere, sapleo sam
se o neke ile i kad sam podigao glavu: video sam zavesu od
kukuruza, a kad sam napokon ustao, jednostavno sam kroio meu
stabljike i nastavio da hodam zatvorenih oiju, a kad sam ih ponovo
otvorio, ne pitajte me koliko je to trajalo, bio sam meu kukuruzima
ali nisam znao gde sam, mogao sam, naravno, da saekam da
padne no, da pokuam da se orijentiem prema zvezdama, pod
uslovom da prepoznam zvezde, ali ja sam samo stajao, uio da
razaznajem umove, odvajao ih, jedan po jedan, kao slojeve luka
(jo jedno poreenje!), dok na kraju nisam ostao u tiini, sam, bio
sam u isto vreme svugde i nigde, i nisam znao zato sam tu i kako
u odatle otii, i sada mogu da objasnim onesinonime za slepilo, ni
re ni pokret nisu mi nita znaili, kome da govorim, kuda da
krenem, to pokazuje da oi nisu organ vida, pravog vida, bolje
reeno, kao to sam onomad rekao onoj eni, ali to sam ve
ispriao, ponavljam se, ponavljam, a u stvari, nema vie mnogo da
se pria, smeno je to uopte govorim, ali tu se ne moe nita
izmeniti, prirodno je da od oveka koji je iskusio tiinu ne oekujete
rei, slaem se, ali zar tokom istorije nisu najvie govorili oni koji
najvie zastupaju utanje, nije li to paradoks koji najvie raduje
zagovornike buke, mislim, rei, mislim, govora, i zar nisam onda
sam sebi rekao meu kukuruzima: Vreme je, i nisam li odmah
zaalio, i zbog toga to sam progovorio, i zbog toga to sam
pomislio na vreme, i zbog toga to sam oseao da kreem, to sam
ve video sebe kako odlazim, to sam hteo onomad da kaem onoj
eni na ulazu u park, ali je ona zamahnula kiobranom (a do
malopre sam mislio da je tada sijalo sunce), i kad ga je spustila na
moju nadlanicu, ne, kada sam video crvenu prugu koja oznaava
udarac, nije jo mnogo ostalo, dakle, dok se masnica pojavljivala
niotkuda, kao arolija, nema jo mnogo, uhvatio sam se za srce,
figurativno, naravno, jer sam mogao da osetim svako svoje staro
rebro, blizu smo ve, blizu, pokuavajui da smirim njegovo
poskakivanje, pokuavajui da mu objasnim, ali kako ovek da se
obrati svome srcu kada se njegov jezik sastoji od irenja i
skupljanja, nismo daleko, jo malo, jo malo, ili pak od
poskakivanja i, ponekad, samo jo as, ponekad, dakle, od zastoja,
od mirovanja, kada ovek mora da oslune, gotovo je, i da pomisli:
To je, dakle, to. Kraj.
LASOVI, ARE
Za Radovana Kragulja
Sasvim tiho, sasvim tiho, kada zadrim dah, sasvim tiho, pognuta
gotovo do ruba, i dalje, i dalje, o da, evo sada, mogu da ujem kako
sve uti.

***
Priaj mi o ljubavi, kae ona, a iznad njenog ramena, tamo, ara na
zidu se otvara kao ljudsko oko.
***
Ritam je smenjivanje gustog i retkog, punoe i praznine. Kada
diem, na primer, postajem neko, a onda, uz izdah, ponovo
postajem niko. Nema me, nita nije moje, jedino u ustima oseam
debljinu jezika, njegovu snagu. Tada jezik iezava, i ja se vraam,
nem.
***
Pomislio je na re, ali nije mogao da utvrdi koju stvar oznaava.
***
Seti se, esto sam mu govorila, kako smo nekad, uvee, etali
izmeu empresa, posebno sam ga podseala na onaj avgustovski
suton kada mu je leptir sleteo na prugasti sako a cipele se zabelele
od fine praine, i on mi je odgovorio, ne, nita nije rekao, nije mi
mogao da govori, osim na onom svom nemutom jeziku, na kojem
je sve posedovalo beskrajnu irinu, ali sigurna sam da sam mu u
oima videla, ta sam mogla da vidim, nita, laem sebe, izmiljam
rei utehe, govorim njemu da bih mogla da priam sebi, teram
njega da se sea kako bih mogla da vidim sebe, odraenu u
njegovom oku, naspram borova, naspram neba, naspram noi koja
pada kao ipon na moju butinu.
***
Danima ve pokuavam da ga nauim nekim stvarima, iznenadim
esto i njega i sebe, dotaknem ga pa se udaljim, ili obrnuto, a on
nita od toga ne pamti. Sedi i govori. Zasipa me lavinom rei.
mirka.
***
Pripoveda je prag, pie on, zatim ustaje i otvara vrata. Mesec je
iznad ume. Ribe su u reci, ispod leda. Vazduh je gust i pitak kao
med. Prag bleti, usijan od mnogobrojnih stopala. Put vodi kroz
umu. Smrznuto drvo puca kao pitolj. On se vraa za sto, zaklapa
svesku, ponovo je otvara. Onda zapisuje: Pripoveda je kao vrata.
Izlaz iz zla.
***

Sve je samo poetak, rekla sam mu, nita nema kraj, ak ni ova
reenica.
***
Povremeno, nou, budim se i oslukujem. Ne moe se bogzna ta
uti u ovoj divljini, ali ipak. U stvari, raduje me sam in sluanja,
redosled i smena nemih stvari, premda ponekad ipak pretrnem.
Tako, ni za ta, ili moda upravo zbog toga.
***
Bez obzira, bez obzira na njega, ponavlja ona, kao da su rei tu, uz
nas, kao da ih moe upotrebiti.
***
ovek koji dolazi preko polja. Odakle, odakle?
***
Nije metafora ako se naklonost definie kao kretanje, u redu, ali ako
stojim, da li to znai da u u potpunosti biti lien ljubavi? A ta ako
je ljubav mirovanje? Pipam oko sebe, ali nita ne nalazim, pa i kada
krenem, zar me neko zbog toga vie voli? Moda je moje kretanje
udaljavanje, moda ostavljam za sobom ono emu se drugi
pribliavaju moda uvek silazim s velike visine? Miran sam kad me
nema, sabran sam kad ne postojim.
***
O, zadrhtala sam, ali nisam se okrenula. Znala sam da on gleda u
moja ramena, pa u pod, pa negde pored sebe. Znala sam, takoe,
kada e poeti da oslukuje, da se napree da dozna hou li neto
rei. I sama sam oslukivala. Imala sam oseaj da mi se celo bie
svilo unazad, toliko sam elela da ga ujem. Nita nisam ula. Onda
sam se setila rei jedne deje pesme. A on je, iza mojih lea, poeo
da peva.
***
Da, ali na postavljeno pitanje ona se samo smei i pokazuje dlan.
Kao da iz njega mogu da proitam odgovor.
***
Rei kao zaboravljena imena: znae vie nego to mogu da kau.

***
Piem kao krivac. Iz potaje.
***
Ovo je tiina. Ovo je poetak moje nove prie.
SPECIJALNO ZA RADIO
Napolju je hladno. Nema mnogo ljudi. Staze su pokrivene ledom.
Drvee je bez lia. Ulazim u novi period. Ukidam vezu izmeu
podmeta i priroka. Kaem: Stolica. I to je cela pria. Kaem:
Astal. I to je cela pria. Kaem: Pria. Ali to ne postoji. Ovo je
potpuni raspad. Ovo vie nikoga ne zanima. Ovo je konani oblik
nasilja nad tekstom. Hodam. Pevam. Suzdravam se. Gledam. U
krajnjoj liniji. U prvobitnoj nameri. Bez ikakvih ogranienja. Imajui
u vidu. Nezainteresovan ni za ta. U stvari, tiina nije na svom
mestu. U stvari, kada koraknem, uz sasvim prepoznatljivo
naprezanje listova i butina, o bedrima i da ne govorim, utanje
vazduha postaje nepodnoljivo. Dakle, imam oseaj. ini mi se.
Rekao bih da. Gotovo sam sklon da poverujem. A sve vreme mislim
kako neko, iza lea ili iza zavese, uti, uti, pomalo namrten,
pomalo nagnut, stisnutih pesnica. Dan je lep. Napolju je hladno.
Nema mnogo ljudi. Imam neto na umu. Koliko ti je godina,
devojice? Kuda vodi ovaj put? Kada e doi potar? Prolo je ve
nekoliko dana otkako je. Niko nije umeo da kae kada se u gradu.
Po ko zna koji put smislio je da. Mraz stee. Pucketa fitilj. Mesec
gviri iznad oblaka. Tako je lepo opisivati. Ponekad pomislim da je
sve u dahu, u nainu uzmicanja ili prekidanja. Ponekad ne mislim ni
na ta. Jednom mi se desilo. Iznenada me spopalo. Povazdan sam
prieljkivao. Ustajem. Sedam. Ustajem. Sedam. Da li je ve bilo rei
o ponavljanju. Govorilo se o. Nagoveteno je da. Ne mislim, mislim
da ne mislim. Nita vie nije kao nekada. Toplo je. Zubi se pokazuju
kada se ovek osmehne. Oi se suavaju. Kosa vijori na vetru. Gde
su pele? Odakle dopire zvuk sekire? Ko je to tamo? Idem. eem
se. Kaem mojoj eni. Podseam je na. Ona uti. I koliko to ve
traje? Izmeu senke i svetlosti postoji prostor. Na ulici je hladno. U
stanu vlada prijatna toplina. Zid je hrapav. ujem motor. Kada bih
samo zaboravio da piem, mislim da bih se osetio mnogo. Pada
mrak. Prvo sumrak jede svetlost. Lepo se vidi kako neto ne postoji
tamo gde je ranije postojalo. Moglo bi se rei. Moe se zapaziti. Ima
naina. ekam. Vraam se. Prolazim. Napolju je hladno. Nema
mnogo ljudi. Sve je u ponavljanju. ak i ovo. Nita ne moe da ode i
da ostane. ak ni ovo. A kada sam pre neki dan pokuao da otvorim
vrata, bila su zakljuana. Naravno. Sve je u reima. Ne, sve je u
nedostatku rei. Tako je to. Kaem: Lepota svemira nadvila se nad
nama kao: kao ta? Ko to pita? Mrzim poreenja. Stvari su uvek

razliite. Nita nije kao neto drugo, ponajmanje ono to najvie

slii. Kao, na primer, ovo. emu je ovo nalik? Ima dana kada je
svaka reenica pitanje, bez obzira na vremenske prilike ili sate na
budilniku. Ujutru je sumrak. U podne se razvedri. Uvee pada kia.
ivot se sastoji od jednostavnih iskaza, svaka sloenost
podrazumeva gubljenje niti. Odblesak, trag sunca na prozoru. Odjek
koraka, senka nogu. Lagano se, s prolea, uspinjem na brdace
proarano poljskim cveem, a onda se sputam u dolinu, u kojoj mi
trava dosee do struka. Kako se zove? Koliko ljudi poznaje? Koje
je ovo drvo? U hodniku sreem komiju. Dok se vozim u
automobilu, otvorim prozor, pa ga zatvorim. Tiho, tiho ute itna
polja. Vazduh kiselkasto mirie. Kada si poslednji put video svoj lik?
Ovo je dolo do krajnjih granica. Ovo vie nikoga ne zanima.
Meutim, raspad je potvrda sistema. Obilje rei je slabana maska
za nedostatak tiine. Srce uti, to je jedina pria. A onomad, u
kamenjaru, kaktus. Da li neko zna put do proplanka? Oblina
peurke kao nagib u dui. U stvari. S obzirom da. Imajui u vidu. Tri
je magian broj. Dva je iekivanje. etiri je zamor. Kaem:
Svetlost koja se rasapa kao mastilo preko upijaa. Sve je tu la.
Premda, seam se, dlaice u tkivu hartije za upijanje budile su u
meni znatielju da doznam kako ona nastaje. A ima i drugih detalja.
Nepravilna ara u staklenoj kugli. Ime koje silazi s neijih usana
poput udarca noa. Krznene rukavice. Popci na meseini. Groktaj
svinje u vrbaku, kako je ve negde reeno. Ili napisano. Ili
svejedno. Niko nee doi do ovog mesta. Ono e ostati samo za
sebe, u polumraku, u polusvetlu, bilo gde. Kao lebdee ostrvo.
Ponovo poreenje. Ponovo potvrda nemoi. A bilo je i drugih slika.
Na namrekanoj povri vode: prozor. Pred vratima, na basamku:
pseto. Ko zna kuda je sve to otilo? Okreni-obrni, ivot postoji samo
u obliku uspomene, u kakvoi rei, u duini govora. Sve upropastim
nabrajanjem. Hteo sam da kaem. Mislio sam rei. Zaustio sam da.
Imam etrdeset godina. ivim u velikom gradu. Napolju je hladno.
Na ulici nema mnogo ljudi. Obrve se podiu da bi iskazale radost,
strah, uzbuenje, prepoznavanje, beg od stvarnosti. O zubima je
ve sve ispriano. Sada bih eleo neto da kaem o mojoj eni. Ovo
vie nikoga ne zanima, ak ni mene. Uzviknuo sam pre neki dan na
ulici: Ura! Pisac stenje pod teretom rei, pod lavinom reenica,
pod stegom paragrafa. Svaki pokuaj da se udaljimo od konvencija
jezika samo nas jo vie pribliava podruju ludila. Ako krenem
ovim putem u umu, kojim putem u iz nje izai? Koliko, na primer,
kota mleko? Seam se, takoe, kako sam stajao u jarku, kraj puta,
i gledao ovce. Nekad je ukus praine u mojim ustima jai od svake
uspomene. Ne razumem, kae moja ena. Greh je utati, greh je
govoriti, greh je ne odluiti se. Evo ta bih eleo da uradim.
Ponedeljkom ujutru, zimi, mleko u kanti je grumen leda. Poklopac
vrsto prianja, kao dua uz srce. U vazduhu lebdi fina izmaglica.
Stakleni pritiskivao za papir. Jato leptirova iznad tunih vrba. Fijuk

ibe. Reenica kao koraanje niz strmu ulicu. U podne, pak, nema
senki. Muk koji obeava. Da, ali predvee, na proplanku, insekti se
podiu prema nebu koje tamni, sve dok se sve ne izjednai, dok ne
bude samo jedan mrak, iste gustine, crnilo, no.
Spotiem se o svoju elju da budem razloan. Jednom sam o tome
govorio prolaznicima. Posle je dola moja ena, uhvatila me za
podlakticu i povela kui. U poslednje tri reenice rekao sam vie
nego na prethodne tri stranice. Tako se, bar, moe uiniti nevetom
oku. Ili uhu, ukoliko neko ovo slua. Ovo: priu. Uvek se moe
namai jedna ograda koja brani od svega: da je govor, svakako
kazivanje, u stvari: pria. Sam jezik je pria, kae moja ena, I
seam se jo neega: zvuk se prikrada preko vode poput
konjokradice. Nema nita istinitije od lai. Uzmimo, na primer, ne,
neemo nita uzeti. Napolju nema mnogo ljudi. Hladno je. Time su
izneverena naa oekivanja. Nadali smo se, naime, toploti. Ali, zato
je dete musavo? ovek koji prilazi preko ina visoko podie noge. U
daljini se nita ne uje, jo manje u blizini. Kada dolazi autobus?
Koliko je star ovaj hrast? Umoran sam, ali ne posustajem. Naravno,
ovo nema smisla. Naravno, ovo vie niko ne slua. ak ni ja.
Ponajmanje ja. Rei vise u prostoru kao isisane muve. Ako jo
jednom kae kao, kae moja ena, ako samo jo jednom kae
kao Ne mogu da zamislim ta bi se desilo kad bi. U stvari, primiem
se tiini putem koji najvie zaobilazi. Imam etrdeset godina. Tuan
sam. Smeo. Kada zapoinje autobiografija? Kaem: Kamen.
Kaem: iak. Odavno vie nita ne govorim. Rei su samo deo
opte buke. Kada usne ispucaju, jezik s naporom prelazi preko
sasuenih ljuspi. Kristali vladaju svetom. Naprotiv. Uz pretpostavku
da. Nije na odmet. Moemo sa sigurnou, ali ne. Da, ponekad se
svet otvara, postavljajui nas pred toliko opasnosti: da se
ustruavamo, vraamo se nazad, u bezbednost nerazumevanja.
Pravi govor je nem. Prava pria je gest, bezbroj puta moniji od
svega izreenog. Zato niko ne peva? Ko stoji ispred slepca? ta
misle vrata kada se otvaraju? Ovo nije poezija. Ovo je otilo
predaleko. Igram se tuim strpljenjem. I svojim, i svojim. A pamtim
letnje dane kada nita nisam mogao da vidim na horizontu. Napor
trave da se uspravi posle kie, posle kopita. A ta ako odustanem?
Da li e to neko primetiti? Ili e rei nastaviti da se niu same od
sebe? Ko ovo govori? pita moja ena. Udahnem. Izdahnem.
Odbrojim do. Posebno volim boju sutona. Na umski put padaju
senke. Grm, koji izviruje iz visoke trave, leluja, i znam, iako ne
vidim, da ispod njega gmie je. A bilo je i drugih uspomena. ovek
na konju. ovek koji skida kapn dok prolazi pogrebna povorka.
ovek koji govori. ovek koji mae nogama iznad ambisa. Ima dana
kada. Da sam spokojan, da li bih pisao? Ali, vratimo se reima. Ovo
je znak umora. Najbolje bi bilo da odustanem. Olakao bih i sebi i
drugima, pogotovo onome ko ovo slua. Da li neko slua? Postoje

prie u kojima junaci ive u cilindrima, pa se tako svet oko njih

zatvara poput koljke. Ja sam neto drugo. Ne, treba rei: ja je
neto drugo. Ja nisam ja. Pod jezikom oseam tragove hrane,
neravnine meu zubima. Usna duplja je kao konica. Rekao si kao,
kae moja ena. Jednom sam neodluno stajao na raskrsnici, a dan
se gasio iznad mene, oblaci su hitali prema zapadu, proletali su
svici, mislim da sam ugledao lisicu, ulo se kako lie uti, kako se
iglice sudaraju na granama etinara, i tako sam stajao dok su se
nada mnom otvarale oi zvezda. Ovo je znak predaje. Sedim.
Stojim. Trim u mestu. Izlazak, ulazak, kakva je razlika? Zato neko
ne odgovori na sva ta pitanja? Uzmimo, na primer, redukciju,
traganje za najmanjim zajednikim sadriteljom. Re ne moe da
postoji bez glasa, u redu, ali ta emo s bilom, s otkucajem srca, s
nadimanjem vena iznad slepoonice? Ko govori kada sve uti? Ako
napusti rei, kae moja ena, napustie samog sebe. Gde li sam
to proitao da granice jezika predstavljaju granice sveta? Zato sam
ja neizreciv. Zato sam ja neopisiv. Uz sve ostalo. Pored navedenog.
Kao to je gore reeno. Podmet i prirok ne moraju da se slau, ali
mnogima to izmie. Uslovno reeno, svako je sam na svetu.
Bezuslovno reeno, svako je sam. To nisi ti izmislio, kae moja
ena. Nisam. Ima ve nekoliko godina kako ni sa kim ne
razgovaram. Ja pria u hodu. Ja pria dok stoji. I to sam proitao.
Dok se uspinjem uz stepenice, motrim kako se stvari smanjuju.
Oseam topao vazduh na licu. Formular je prazan. Listovi fikusa su
debeli kao meso. Opet, kae moja. Sve sam pokuao. U nekim
sluajevima, dimniar je spas. A visoko gore, iznad kronji,
obruavaju se kopci. Mrav odlazi do kraja lista i vraa se. Tako i ja.
U nedogled. Samo u ritmu daha. Zelenkade blete pod svetlou
srebrnog meseca. Sve je reenica. Voleo bih o ovome da
porazgovaram sa Tomaom alamumom. Kako stvari stoje, priam
sam sa sobom. ega je to znak? Imam etrdeset godina. Bojim se.
Uostalom, svet je nezahvalan. Nemoj nita da kae, kaem mojoj
eni. Napolju je hladno. Na ulici nema mnogo ljudi. I poslednji
prolaznik je ve odavno veerao. No je mrazna. amci pucaju pod
pritiskom leda. Re je o reci. Re je o saginjanju koje omoguava da
se vidi do beskraja. Re je o postepenom udaljavanju. Posle ega
sledi sunovrat. Tako ja vidim smisao proze. Plua se sa sve veim
naporom ire dok se pribliavamo planinskom vrhu. Potom prsne
vidik. Kada stignem do obale, bez oklevanja zagazim u potok.
Ostalo mi je jo samo jedno. Da li je ovuda protralo neko date? ta
to uti? Ko si ti? Koliko jo ovo moe da traje? Imam etrdeset
godina. Rastrzan sam. Niem reenice kao inuve. Moja ena uti.
Maka se oglaava dugim krikom u dvoritu. Beiket je sveo svet na
ljudska usta. Napolju je hladno. Sve se ponavlja. Nedavno sam se
prisetio kako smo sedeli na tremu i kako je oko nas, dok smo
razgovarali, mrak postajao sve gui, jer iz nekog razloga na nebu
nije bilo zvezda, tako da ubrzo, brzo, brzo, vie nismo mogli da se

vidimo, iako nismo prestajali da govorimo, naprotiv. Sve ono to

izmie logici, samo je jo bolje potvruje. Nije to rekla moja ena.
Niko vie ovde ne govori. Nikoga ovde vie nema. I ja je otilo.
Samo jo glas. Napolju je hladno. Okna kripe pod teretom snega.
Na ulici nema. Staze su. Odavno je ve ovo trebalo da se zavri,
emu mucanje? Premda ponekad pomislim da postoji poneto to
opravdava pojavu slova p u ovoj reenici. (GONG.) Trei program
Radio-Beograda. Sluali ste priu Davida Albaharija Specijalno za
radio. itala:
POETIKA KRATKE PRIE, ETVRTI DEO
(Primeri)
Evo me opet. Poinjem. Sunovraujem se u razjapljeno belilo papira
kao da ne znam koliko uasa donosi takav pad. Ali takvi smo mi,
pisci, prevaranti prvog reda, bolesno zaljubljeni u svoje patnje. Kao
to ree Riard Farinja: Been down so long it looks like up to me.
Ili u slobodnom prevodu: Toliko sam ve dugo na dnu, da mi se
ini da sam na vrhu. to pogaa samu sr mojih misli, i to
istovremeno dokazuje da se ne moe rei nita to ve neko negde
nekada nije rekao. I ta sad? Kojim putem odavde? Metak u glavu
kao Riard Brotigen? Ili smrt na motociklu kao Riard Farinja? Ili
ivot u bunkeru kao, kako se prialo, Derom Dejvid Selinder? Ili
demon alkoholizma kao Malkolm Lauri? Ne, ne, sve su to orsokaci,
nita se time ne postie. Jedini pravi put izabrao je Tomas Pinon,
utonuvi u anonimnost, ne dozvoljavajui da se njegov ljudski lik
pomea s nametnutim likom pisca. Ali, koliko ima takvih? Onih,
dakle, koji su jai od vlastite tatine? Malo, malo. U celokupnoj
naoj knjievnosti ne postoji ni jedan jedini pisac koji nije uivao u
blagodetima svog lanog lika. Kao to je sasvim malo onih koji,
kada posle etnje po kii dou kui, ne razmiljaju na sledei nain:
Sada pisac N. N. skida kini mantil. Sada pisac N. N. otvara
kiobran i ostavlja ga u kadu da se osui. Sada pisac N. N.izuva
cipele, uzima papue i dnevnu tampu, seda u fotelju, pali televizor
i nastoji da se opusti. Sada pisac N. N. blagim pokretima dotie
svoje lice, kosu, vrat, i misli: 'Ja sam pisac N. N., ja sam taj pisac'.
Tako da i ja moram da kaem: Ja sam pisac David Albahari, ja sam
taj pisac.
***
Doao sam do kraja puta. S leve strane vidim polje deteline, ili bolje
reeno: neega to mi lii na detelinu. Odavno nisam video detelinu,
gnjurao lice u njene izdanke, udisao njen miris, grickao nene vlati.
Stoga se nadam da nisam pogreio. Moje levo stopalo stoji tik do
ruba polja, recimo, deteline. Rekli smo. A s desne strane, ta se
nalazi na desnoj strani? O, tamo je kukuruz! More kukuruza! Okean!

Tu ne greim, te klipove bih prepoznao i zatvorenih oiju, pod

uslovom, naravno, da mi se dopusti da zarijem zube u njih. Nema
tog kukuruza koji pod mojim zubima moe da dobije ukus neeg
drugog, ne. Ali kraj puta je kraj puta, kukuruz mi nee pomoi kao
to mi detelina nee odmoi, ali sve to mogu da uinim jeste da se
okrenem. I okreem se. Bacam pogled na put koji sam preao, ne
samo danas, nego i ranije, jue, prekjue, prethodnih godina, i na
tom putu jasno vidim svaku stvar koju sam ostavio za sobom. Stoje
poreane s obe strane, kao kakvi grdni zidovi, i mame me. Lud sam
za stvarima, za predmetima po sebi, ponekad pomiljam da bih i
sam voleo da budem stvar, ne neka naroito velika, mogao bio da
budem i kakva stvarica, dezodorans ili suvenir, ne bih se oseao
lagodno kao fijaker ili klavir ili trpezarijski sto za dvanaest osoba, ali
ta je tu je, iz ove se koe ne moe. A kuda bi ti otiao? Otkudsada
pitanje? Osvrem se da vidim ima li koga, moda me neko uhodi,
moda je neko zalutao, ali detelina je niska, kukuruz gust, dakle,
sve u svemu, tako ti je to. Elem, usled svega toga ponovo sam
zauzeo isti stav, ili bolje reeno: isti poloaj, i opet sam se naao
licem prema kraju puta. Kako zna da je to kraj puta? Ponovo
pitanje, ali sada sam se navikao, nita me vie ne iznenauje,
mogao bih ak i da odgovorim. Odgovori! U redu. Na kraju puta vie
ne vidimo lica stvari, ve samo njihova nalija. Kao kad sam se
malopre okrenuo: i tada sam video samo nalija stvari, svih onih
stvari koje sam ostavio za sobom. A i pred sobom vidim samo
nalija, to znai da ne mogu da poem ni napred ni natrag, jer sam
sa obe te strane ve doao. Drugim reima: kukuruz, detelina,
grumen zemlje meu prstima, elo u brazdi, usne koje u
poslednjem izdisaju celivaju vasceli svet. I onda svetlost, onda
kraj .. .
***
Ali zato ljubav? kae ena.
Stvarno, zato ljubav? kae mukarac.
Evo o emu je re: ovaj mukarac i ova ena doli su, nakon
nekoliko godina zajednikog ivljenja, do take kada im se ini da se
pred njima ne otvara nijedan put. Po tome oni podseaju na
kvazibeketovsku spodobu iz prethodnog fragmenta, to im,
naravnu, ne olakava neeljenu, zlokobnu situaciju. S obzirom da
mnogi ljudi bolje razmiljaju kada stvari vide u kontekstu, odnosno,
u okviru zadate slike, moda ih treba opisati. Svakako, videti ovde
znai predstaviti u sebi, to podsea na teorije o holografskoj
strukturi uma, ali o tame neki drugi put. Za sada je dovoljno rei
sledee: on je visok, a ona ne; njegove oi su plave, njenesu u
senci; krajevi njegovih usana iskrivljeni su nanie, to njegovom licu

daje uvek isti podrugljiv izraz, dok su njene usne od one vrste koje
se nikada ne primeuju; oba nosa su uglavnom pravilna; njegove
obrve su, po prirodi stvari, upavije od njenih, iako na njene utie i
to to ih ponekad, pred ogledalom, upka bletavom pincetom (za
to vreme, sve vreme, vrhom jezika pritiska gornju usnu); njegovo
elo je slino njenom, iaiko se njeno odlikuje nekim
karakteristikama koje se na njegovom ne uoavaju; i konano kosa
(a ui, a ui?): njegova je kratka, nedavno podiana, s blago
istaknutim zulufima, dok je njena ravna, svetla, duga gotovo do
ramena, razdaljena po sredini.
Soba u kojoj sede. Ukusno nametana, svetla, prozrana, kao i ceo
stan. Lako se moe zakljuiti da u njoj ive ljudi koji se vole, iako bi
neto od toga bar kad su u pitanju ovaj mukarac i ova ena
trebalo staviti u prolo vreme; ako ne ivot: onda ljubav. Stan je
nainjen od vrstog materijala i nesumnjivo e nadiveti svoje
stanare, itaoce ove prie i mamlaza koji ovo smilja.
Nain na koji sede. On je oputen, zavaljen u fotelju; ona sedi
prekrtenih nogu, povremeno ee levo koleno.
Sve nam to ne odgovara na pitanje koje oni postavljaju jedno
drugom: Zato ljubav? Stvarno, zato ljubav? Ali sada je prekasno,
sve je ve odavno reeno, preostalo im je samo da tako sede, svako
u svojoj tiini, i da se priseaju trenutaka kada im je tiina bila
zajednika. Mukarac bi, dodue, hteo jo neto da kae zateu
mu se miii oko usana, podiu obrve ali ubrzo se sve vraa na
svoje mesto. ena, ako se uopte neemu nadala, vie se niemu
ne nada. Nije trebalo ni poinjati ako se u daljini nije nazirao kraj.
CITAT
ta ja radim ovde? Svaki odgovor je dobar, ponajvie onaj koji
najmanje oekujem. Poeli da bude neranjiv, pa e takav biti,
kae Paracelzus. Ja, meutim, kroz ivot prolazim na sasvim drugi
nain. Oi u oi. Licem u lice. Svako mora jedared baciti bombu na
nekog generala, kae Mroek. U redu, gde je moj general? Nekada
sam verovao u tiinu. Napisao sam: Tiina govori glasnije od bilo
koje rei, ili neto slino. Sada sam mnogo skeptiniji. U kabali,
kau, Sunce predstavlja anela svetla a Mesec anela snova i
htenja. To su Mihael i Gabriel, Mihajlo i Gavrilo. Moja ena kae: U
stanju si da ispisuje stranice i stranice na kojima nita ne kae.
To me podsea na rei Elifasa Levija: Opte govorei, imati
neprijatelje nije dobro po zdravlje. Pokuao sam jednom da sedim
u mraku, zatvorenih oiju. Onda sam ih otvorio. Onda sam ih
ponovo zatvorio. Kada ljudi upotrebe silu: stare, kazao je Laoce.
Na selu sam, posle dugog ekanja, video zvezde. Stajao sam u
polju, okruen detelinom, i ekao. Nebo se otvaralo polako, kao

zrelo voe. S vremena na vreme, ne esto, i ne obino, ali s

vremena na vreme uli bi i gde grmi, kae Knut Hamsun. Zgodno
je to sam sam, to me niko ne uje. Moja ena peva u susednoj
sobi. Reenice su jo jedino to mi je ostalo. Rei su izdajice.
Usamljenost moe da odvede u ludilo, vajka se Kafka. Pa ti,
ovee, nema ni pojma o gimnastici , uzvikuje Sokrat. Dobro,
nemam. Moja ena kae da je od nekog oveka ula neto to e
me sigurno zanimati. Nekada sam verovao da se moe iskoraiti iz
sveta. U jarku, kraj ume, oslukivao sam umove. Mudri su
slobodni od sumnji, veli Konfucije. Ja sam samo uao i drhtao.
Onda sam otiao na izlobu. Jedan ovek je rekao: Ovi cvetovi su
tako stvarni. Ceptio sam od elje da mu se obratim. Moja ena se
sagla i dotakla mi elo. Objasnio sam joj da u pojedine ulice grada
nikada ne odlazim. ta brbljate, udnovati ljudi?, pita Platon.
ta si video na toj slici?, pita moja ena. Rei su zamke. Korak po
korak odmiem od zida. Teorija izaziva sumnje, upozorava Jan
Kot. Bolje bi mi bilo da priznam nemo. uo sam, dodue, da je
Adam, taj ljudslki tetragram, neka vrsta kabalistikog falusa. U
tome je stvar, magija postaje nemona u tiini. Moda: ali ne
uvek, kae Dojs. Nekada sam verovao da svet postoji samo u
fragmentima. Mislio sam: Ako odem, ako se vie nikada ne
vratim. Ulazim u belilo papira kao u bambusov umarak. Stidim se
poreenja. Stidim se netanosti. Ima ve nekoliko dana kako
nagonim sebe da napiem tekst koji je neko drugi zamislio.
Odjednom se, kao Tristan, setih sveta. Budite pesak a ne ulje u
motora sveta, pevao je Ginter Ajh. Ko tei redu, samo poveava
haos, zapisao je nepoznati alhemiar. Prepusti se haosu, kae
moja ena, pa e videti ta e ti se dogoditi. Kretanje me uvek
udaljava, nikada ne osetim blagodeti pribliavanja. Jezik je sam po
sebi smetnja, ne znam zato o tome treba govoriti. Izaao sam na
trg, i zakopao kaput. Zabrinutost je pravi odnos prema ivotu,
misli Kjerkegor. Nisam nita rekao. Ovaj svet je koprena koja pod
prstima otkriva fino tkanje. Svaka re mora da krivotvori, kae
Martin Buber. Potrebno je sporazumevati se bez znanja jezika,
pie Patrik Vajt. I ta ja tu mogu?. Zato ne ode na put?, pita
moja ena. Slikar me je ekao u knjiari, bio je srdaan, izvadio je
crte na kojem sam odmah prepoznao sebe. Nisam se usudio nita
da pitam. Da li postoji neto gore nego doznati da ti nisi ti ve neko
drugi? Ja sumnjam u sve rei, pie Valeri u pismu jednom
prijatelju, jer i najmanje razmiljanje ini besmislenim nae
uzdanje u njih. Moja ena ima dobar savet: Prestani da
razmilja, kae ona. Santajana kae neto slino: Ima neke
opasnosti u tome da se istie ono oevidno. Ali ta ja tu mogu?
Osim rei, nema drugih rei. ivot je kao pliani medvedi, pun
strugotina. Nekome se to moe dopasti, meni ne. Ka Aziji,
uzviknuo je Dostojevski, ka Aziji! Moja ena kae da zna ta hou
da joj kaem, da je umorna od pria kako za sve ono to postoji

mora da postoji i neto to ne postoji. ak i ova tvoja pria, kae

ona, jeste pria koja ne postoji. O tome nisam razmiljao.
Poverovao sam slikaru, valjda e i on meni poverovati. Gledao sam
kako odlazi. Nae je srce velika praznina, rekao je Nakae Tou.
Lepo sam osetio kako mi srce zjapi kao provalija. Ne moe ovo jo
mnogo da traje. Moram da vas podsetim da je Ezra, sakriven u
peini, etrdeset dana beleio rei Gospodnje i napisao ukupno
devedeset i etiri knjige: dvadeset i etiri su poznate, ali do onih
sedamdeset doseu samo oni koji ovladaju tajnim uenjem. Trtmrt, kae moja ena. A Arnhajm: Umetniko delo ne trai
znaenje, ono ga sadri. to znai: moda nije trebalo da budem
ovde, moda je trebalo da budem negde drugde.
PRIA ZA DECU
Prvo se mrak sputa na zemlju kao upija. Onda u jarku zauti
trava. Ne vide nam se vie ni ruke ni noge, a i lica su samo blede
mrlje. Malo posle, mesec pronalazi put izmeu oblaka. Praina
postaje srebrnasta, pauina je jasna naspram iblja. Preko puteljka
pretri lasica. U tali se mekolje krave. Prozori na kui su kao oi
slepca. Posle, s visine, ponu da se obruavaju imii. Ako se ko
napregne, moe da uje uborenje potoka. No nita ne usporava,
naprotiv! Na grani sedi sova: sada se tek vidi, kada je otvorila oi. A
stalno isti oseaj: kao da neko u daljini ustro die. Potom oblaci
nastave da se raspadaju, i ubrzo ugledamo zvezde. Ve ima toliko
svetlosti, da bi neko mogao pomisliti kako e uskoro svanuti. Kapija
se zaljulja, kripne, odbije se od ograde, iako nema vetra, iako niko
nije proao. Kada provuemo prste kroz kosu, ujemo pucketanje.
Tada od potoka neko stane da doziva tunim, priguenim glasom.
Mogao bi sada da se oglasi i pas, ali on lei ispod stola, cvili i trza se
u snu. Neko dotie obraz, neko obrve, neko vrh nosa, kao da svi
ele da se uvere u svoje postojanje. Kada je no, onda nisi tu; kada
je mrak, onda te nema. Jo malo pa e se trava ovlaiti, a tada bi
ve moglo da se govori o studeni. Promakne jedan usamljeni svitac.
Neto kasnije vrati se istim putem natrag. Onda oblaci ponu
ponovo da se gomilaju. Sada je mrak gui, mirisniji, gotovo da nas
plai. Sva srea da smo nadomak kue! Iznenadni vihor udari u
kronju kestena i iz nje izleti ptica. Sluti na oluju. Tog asa se sve
utia. Posle, u sobi, kapi kie na oknima. O, kako je velik ovaj svet,
kako su mnogobrojne njegove mogunosti!
MOJA ENA TIHO JECA
Kada sam se popeo na prvu mesu u rezervatu Hopi Indijanaca,
video sam kraj sveta.

Kada sam doao u mestace zvano Vindou Rok, zaljubio sam se u

kelnericu, oni-sku Navaho Indijaniku, koja je pred mene spustila
iniju s jagnjeom orbom.
Kada sam zavirio u kanjon Deej, poeleo sam da tamo ostanem
celog ivota.
Kada sam sve to ispriao mojoj eni, pitala je: Da li je ona
Indijanka bila debela?
Kada sam pokuao da joj objasnim da se meu Indijancima nisam
oseao kao autsajder, kako bi to rekao Hans Majer, ve kao neko ko
im je, ako zanemarimo boju koe, sasvim slian, ona je samo slegla
ramenima.
Kada sam uporno ponavljao da su Indijanci u stvari Jevreji Novog
sveta, moja ena je izvila obrve, prestala da trika i poloila obe
ake na sto.
Kada sam razvio filmove koje sam doneo s putovanja, i kada sam
napravio fotografije, dugo ih je razgledala, unosei se u snimljena
lica, bez obzira da li su mutna ili otra, krupna ili izgubljena u totalu.
Kada sam prvi put po povratku sanjao da hodam predelima Navaho
Indijanaca, moja ena me je probudila i rekla da rem kao konj.
Kada smo, nekoliko dana kasnije, veerali pod svetlou svea,
treperave senke supromicale preko njenog lica kao oblaci iznad
Velikog kanjona.
Kada sam joj prepriavao mitove Hopi Indijanaca, zaspala je u
trenutku kada sam, kao jedan od bogova rata, izveo ceo narod iz
podzemlja, pravo u Arizonu, gde nas je saekao Masavu, bog smrti,
i pokazao kako da gajimo kukuruz.
Kada se probudila, lice joj je bilo prepuno bora, minka razmazana
preko kapaka.
Kada sam dospeo do kraja sela Valpi, tamo gde se litica prve
mese okomito obruava u ravnicu, pomislio sam da bih lako mogao
da poletim: okrenuo sam se, ushien, i video da moj vodi,
demekasta Hopi Indijanka, drema pod varljivim zracima sunca.
Kada poeli da ne bude sam, uvek si sam; kada poeli da neto
podeli, uvia da su sve deobe ve zavrene.
Kada sam mojoj eni skrenuo panju na verovanje nekih Navaho
Indijanaca da su prvi ovek i prva ena nastali od dva klipa

kukuruza, no je nasrtala na otvoren prozor, grane se savijale pod

naletima vetra, zvezde beale pred pomahnitalim oblacima; moja
ena je ustala i prila prozoru, i prvi talas kie slio joj se niz obraze.
Kada sam u Vindou Roku uao u dvoranu punu Navaho Indijanaca,
osetio sam da sam, uprkos svim svojim eljama, neko drugi;
moja bela koa se izdajniki presijavala meu spokojnim
zagasitocrvenim licima; da sam mogao, smesta bih se pretvorio u
tirkizni bro na konoj jakni stare Indijanke; samo stvari znaju ono
to izmie ljudima.
Kada e prestati da ivi svoj ivot kao da je tui, pita moja
ena i umorna naslanja elo na dlan, kada e biti ono to si ti a ne
neko drugi, kada e ve da napie jednu pravu priu?
Kada zaponem s tumaenjima da bit prie, pa time i njenu
ispravnost ili neispravnost, odreuje onaj ko je pie a ne onaj ko je
ita, te da ne moe biti govora o, ona samo odmahne rukom.
Kada e se ve jednom uozbiljiti, pita, pa ivot nije samo puko
nabrajanje injenica ili oslikavanje prizora; u ivot se ponire kao u
duboki vodeni kovitlac; dok itam, elim da imam oseaj da e mi
plua pui usled nedostatka vazduha, a na kraju prie, dok
izranjam, oi mi se ire u novom razumevanju poretka svih stvari;
je l' razu-me, je l' ti jasno?
Kada joj naglasim da moja pria belei upravo trenutak moga
izranjanja, da ja posle posete indijanskim plemenima Navaho i
Hopi vie nisam isti ovek, to znai da se raspored stvari u meni
i sveta nepovratno izmenio, onda odbija dalje da govori.
Kada istaknem da moja pria oponaa jednostavan ritam indijanskih
pesama, u kojima osim frule, bubnjeva i zveki nema drugih
instrumenata
Kada kaem da ovaj svet postoji samo zato da bi svako u njemu
pronaao svoje mesto
Kada opiem sukob tradicije i savremenosti Navaho Indijanaca u
kojem sam prepoznao kolebanja svog jevrejskog identiteta
Kada moja ena
Kada ja
Kada se veliki potop zavrio, veruju Lakote i Poniji, Stvoritelj je na
severu zemlje postavio jednog bizona i zaduio ga da zadrava
vodu; bizon i dalje tamo stoji, ali svake godine gubi po jednu dlaku;

kada ostane bez dlaka, svet e ponovo biti poplavljen; vidim kako to
izgleda: vidim sebe, vidim moju enu, vidim bizona, gotovo
bezkrzna, kako podrhtava pod udarima severca; vidim mulj kroz
koji emo gacati u zaludnom pokuaju da stignemo do juga: onda
e nas veliki talas razdvojiti, moja ena e se pretvoriti u krik, bizon
e se iznad naih glava uzvinuti smer neba, a potom e sve postati
tiina, sve poetak a nita okonavanje, samo e orlovi indijanskih
dua kruiti sve vie, sve dalje, napokon slobodni; to mi, naravno,
neemo nikada biti.
Kada zautim, ujem: moja ena tiho jeca.
JERUSALIM
Prvi put sam izgovorio Jerusalim kada sam napunio jedanaest
godina. Sedeli smo oko velikog trpezarijsikog stola i pomno pratili
oev kaiprst koji je klizio preko mape Balkana. Beograd, Ni,
Skoplje, evelija, govorio je otac za tragom svoga prsta, a potom
ga odigao s mape kao da je granica stvarna. Solun, Atina, Pirej,
dodao je. Tu emo, udario je vrhom prsta po Pireju, sesti na
brod, a onda prevrnuo je nekoliko listova dok nije doao do
mape Sredozemlja Rodos, Kipar, Haifa. Pogledao nas je
paljivo, redom, majku, sestru, pa mene. A ako bog da, videemo i
Jerusalim. Poslednja re je pala na mane, prekrila me kao plat
(koji u, mnogo godina kasnije, prepoznati na nebu iznad Ciona), i
osetio sam da moram da je ponovim. Rekao sam: Jerusalim.
Oevo lice se u meuvremenu iskrivilo, zgrilo, i on je, oduprevi se
o ake koje su bledele pod pritiskom tela, poeo da plae.
Uspomene su, naravno, varljive, bez obzira to jedino one pomau
da osetimo da doista postojimo. Jerusalim je, kao re, sigurno i
ranije promicao prostorom naeg stana. Otac ga je besumje
pominjao u razgovorima, komentarima dnevne tampe ili dok je
majci diktirao pisma roacima. Moda ga je izgovarao kada je itao
molitve za praznike, blagosiljao hleb i vino. Prelistao sam nedavno
njegove stare molitvenike i uzaludno nastojao da prepoznam
hebrejska slova koja tvore re Jarualajim. Slova su leala nema
kao moj otac, kao moje neznanje koje je od mene pravilo
pouzdanog tuinca.
Neke stvari sam ipak nauio. Jedna od njih je da je Jerusalim moda
jedini grad u kojem je svaka poseta ravna umiranju. Svaki put kada
sam ga naputao oseao sam da je jedan moj deo umro. Nekad je
to bio deo tela, nekad teko odredljivo oseanje koje je kruilo oko
srca, nekad jedan od mnogih slojeva due. Razgovarao sam o tome
s ocem. Zastao je nasred sobe i rairio ruke: Kad je re o
Jerusalimu, rekao je, ja sam ivi mrtvac. Ve tada sam bio vii
od njega i pomislio sam kako bih lako mogao da ga obuhvatim oko

struka ili stranjice i podignem visoko u vazduh. Nosio sam ga,

meutim, samo onda kada je umirao: dva puta kada sam pomagao
vozaima kola za hitnu pomo, jednom uz stepenice a drugi put niz
njih, a onda jo mnogo puta sasvim sam, svih onih dana dok je
bespomono leao u krevetu. Od one nekadanje lakoe tada vie
nita nije ostalo. ilio je, to je istina, ali njegovo telo kao da se
zgunjavalo, menjalo specifinu teinu, vuklo sve za sobom prema
zemlji. Nosio sam ga iz fotelje u dnevnoj sobi do kreveta u spavaoj
sobi, i kad bih ga spustio ruke su mi ostajale ispod njegovog tela.
Polagao sam glavu na njegove grudi i oslukivao njihovu duboku
tiinu.
Nije to moglo dugo da traje. Sudei po dokumentima, moj otac je
umro za dva-tri meseca. Sudei po seanjima, njegova smrt je
dolazila izdaleka, kao putnik na sporom konju, kao veliki talas ija
se razbaruena kresta nadvila nad nas poput kobre. Nikada nisam
video kobru. Priam sve ovo samo zato to verujem da se
jednostavne stvari (smrt) mogu ponititi sloenim strukturama
(pripovedanje), iako je ve odavno trebalo da uvidim da je
jednostavnost zamrenija od svake sloenosti. Nema veeg lavirinta
od pravog puta koji spaja dva mala grada na obali iste reke.
Bilo kako bilo, moj otac je umro a ja sam nastavio da odlazim u
Jerusalim. Jedne vedre noi, na primer, stajao sam na ravnom krovu
katolikog prihvatilita i gledao u pravougaono dvorite oblinje
arapske kue. Vrata su bila otvorena, na njima je visila zavesa od
raznobojnih perli, i svetlost je, u obliku izduenog trapeza,
osvetljavala kameni basamaik i pohabane papue. Drugi put,
hodajui uz strmu uiliou, gledao sam u snane butine ene koja je
na glavi nosila kotaricu s voem. Sve se izmenilo na nizbrdici. Sunce
je zalazilo i njegovi zraci su se zavlaili ispod onih kapaka. Setio
sam se kako sam uao u crkvu s belim zidovima: jedino je iznad
oltara, uokviren krugom tamnije boje, bio naslikan Isusov lik. A u
predveerje, iznad bune ulice, sedeo sam na terasi arapskog
restorana i jeo lepinju sa humusom.
Sve se to pretvara u mrvice s neopisivim, ali dobro znanim, ukusom
smrti. One noi kada je moj otac pretrpeo modani udar, probudio
sam se u vlanoj telavivskoj noi i pokuao, onako u mraku, da
odredim ta me je trglo iz sna. uo sam kako otac stenje, pourio
da ustanem, i tada je prostor izmeu naih leajeva poeo da se
uveava. Mislio sam da beskonano gacam kroz mrak, a moda sam
samo trupkao u mestu.
Oev arav je poput leteeg ilima lebdeo u vazduhu, i ono to mi
je iz daljine izgledalo kao veslo bila je, u stvari, njegova ruka. Visila
je pored kreveta, bela i nestvarna, a vrhovi prstiju su doticali pad.

Sigurno je uo kako mu prilazim, jer je okrenuo ve izoblieno lice

prema meni i podigao drugu ruku, epao me za majicu, privukao,
avovi su poeli da poputaju, lepo se u mraku ulo kako se cepa
tkanina. Morao sam da kleknem i njegova glava se nala na mom
ramenu. Obujmio sam je i pod prstima osetio sitne kovrde njegove
kose. Pomislio sam kako bi bilo najbolje da na tom aravu izletimo
kroz otvoreni prozor, pravo u no, pravo do Jerusalima. Oduvek sam
eleo da vidim Jerusalim sa velike visine.
Tada sam na trbuhu i butinama osetio pritisak njegove klonule ruke,
i shvatio da se smrt ve uselila u njega. Moda je tamo, u Tel Avivu,
na obali Sredozemnog mora, trebalo da pomislim na raia u kuici
pua: bila bi to prikladna slika ivota zaostalog u neivoj ljuturi
tela. Umesto toga, u meni se ukazalo belilo jerusalimskog kamena,
potom onaj nestvaran trenutak predveerja kada se ceo grad
pretvara u plamsavo zlato.
udno je to: ponekad, da bi neto nestalo, dovoljno je zatvoriti oi;
ponekad, meutim, treba ih otvoriti. Svet je ovaj dvolian i
nesavren.
Nema u tome, siguran sam, nikakve utehe. Mesec dana kasnije,
avionom Svisera, prevezao sam oca u Beograd. Nekada su Jevreje
dovodili u Zemlju Izraela da bi tamo okonali ivot; sada ih odvode
odande da bi ga okonali negde drugde. To je jo jedna od mojih
izmiljotina. U stvari, dua svakog Jevrejina umire u Jerusalimu, nije
vano gde se telo nalazi. Telo mog oca smirilo se na jednoj
beogradskoj klinici. Bio je kraj leta, poetak rane jeseni, i jo se
moglo ii samo u koulji. Seam se da sam se oseao lako, uasno
lako; pomiljao sam ak da bih mogao da poletim. A onda je neko
telefonirao i rekao da je on umro, i rei su odjednom postale sasvim
nevane.
POETIKA KRATKE PRIE, PETI DEO
(Epilog)
Jednom sam vodio ljubav sa enom kojoj su obe ruke bile u gipsu.
Povremeno ih je sputala na moja lea, povremeno na arav,
povremeno podizala iznad glave. U svakom sluaju, njihova
nepokratnost je tvorila udnovat nesklad s pokretima njenog tela,
to nam je ili bar meni davalo poseban podsticaj. Kao da je
ljubavni in trebalo da spoji neto to je razdvojeno, da oivi neto
to je bar prividno, bar privremeno mrtvo. Drugim reima,
ponadao sam se da e se sve ono to njeno telo upije u naem
sjedinjavanju proiriti nekim nepredvidljivim putevima, i da u sa
same take vrhunca, negde duboko ispod sebe, ugledati kako joj se
pomiu prsti.

Naravno, nita se nije desilo. Prsti su joj ostali nepokretni, malo

povijeni, malo stisnuti kao da na dlanu tamo gde ga je presecao
gipsani zavoj dri gutljaj vode.
Posle sam joj pomogao da se obue. Pridravao sam je dok se
uvlaila u farmerke, zakopao joj prslue i koulju, a onda sam dugo
traio papue ispod kreveta. Potom sam skuvao kafu.
Najgore od svega rekla je jeste to to zbog ovoga (podigla
je ruke s gipsom u vazduh kao da ih do tada nisam video) ne mogu
da piem.
Nisam znao da je pisac.
Sedeli smo u dnevnoj sobi, koja je bila i njena radna soba. Na stolu
je stajala pisaa maina, zatim nekoliko knjiga, fascikle, duboka
olja s raznobojnim olovkama.
Pokuala sam to da objasnim svojoj maini. Da ti pokaem.
Ustala je, odgurujui se laktovima od naslona fotelje, i prila stolu.
Izvukla je stolicu, kancelarijsku stolicu koja se okree, sela i
zagledala se u mainu.
Dugo smo tako ostali.
Maina je bila stara, jedan od ve zaboravljenih olivetijevih
modela, ali je neko o njoj brinuo. Nigde praine, masnoe ili
gromuljica od papirnih vlakana. Na povrini metalnih delova ona je
sigurno jasno videla svoj lik.
U meuvremenu, u onom podruju neba koje je bilo omeeno
ramom njenog prozora, svata se deavalo. Prvo su proletela dva
balona, potom mlanjak koji je za sobom ostavljao gust trag, onda
su poeli da se gomilaju oblaci, to je izazvalo pravi mete meu
lastama, pa se jedan golub u sporom padu prevrtao od gornjeg do
donjeg ruba, a na kraju, u levom uglu, pokazao se Mesec.
Ako traim pravo oseanje oglasila se ena onda je to gria
savesti.
Do tada sam ve bio zaboravio o emu razgovaramo. Meseina je
poivala na podu kao ustajala barica.
Kada pomislim na sve prie koje su u meni i koje zbog ovoga
(ponovo je podigla ruke u vazduh) ne mogu da zapiem, oseam se
kao zloinac. Polako je spustila ruke i pritom vrhovima prstiju

prela preko tastature. Slova su se usplahireno podigla, a onda su

klonula na gumeno uzglavlje.
To je samo stoga rekao sam to pisanje izjednaava s
vrlinom.
Bila je to prva reenica koju sam izgovorio otkako sam uao u njenu
spavau sobu. Nije joj se dopala.
Ako te udarim ovim gipsom rekla je otkinuu ti glavu.
Delovala je uverljivo. Ve sam mogao da vidim kako mi se glava
kotrlja po podu, preko prosute meseine, i zaustavlja se ispod
njenog radnog stola.
Nisam tako mislio rekao sam.
Nego kako?
Pisanije se ne moe povezivati jedino s istotom. U njega ulaze
izvesna neodlunost i neverica, onda strepnja, pa neki od mranih
aspekta due. Pisanje je ravnotea a ne kvarenje balansa izmeu
dobra i zla.
Uzbudio sam se i mlatarao mukama, ime sam verovatno hteo da
pokaem svoju nadmo nad njom. Njene ruke su i dalje, veoma
mirne i veoma ubojite, poivale u njenom krilu.
Grei rekla je. Pisanje je kao hodoae, a hodoae je
kao uspon. Svejedno je ta je to: brdo, merdevine, stepenice,
tobogan. Moda je najbolje da to zamisli kao uglaani tobogan uz
koji se penje, dok ti noge svaki as gube oslonac. Pisanje je
planinarenje, veranje uz okomitu stenu, grozniavo traganje za i
najmanjom pukotinom. Nema tu nikakvog silaska u mrane dubine,
razmene due s avolom, kopanja ispod nivoa mora. Pria nije jezik
niti sintaksa, a jo manje tiina; pria je spokoj po zavretku
hodoaa. Ono to razmenjuje s itaocem jeste oseaj smirenja:
moda si ga uzbudio, moda uznemirio ili nagnao na suze, ali ono
to mu na kraju daje jeste tanani oseaj mira, injenica da je neko,
negde na svetu, razumeo sreu ili bol. Razume?
Razumeo sam, ali nisam eleo da priznam. Negde u njenim reima
naslutio sam aluziju na moju naklonost metaproznom iskazu i osetio
kako me obuzima plima nezadovoljstva. Osim toga, pomisao da
ona, kao pisac, moe da upotrebi svoje iskustvo sa mnom kao
grau za ono to pie ta ona, u stvari, pie? inila me je
nesrenim. Ugledao sam, na tren, u krupnom planu, njene
nepokretne prste.

I tu bi pria mogla da se zavri. Od mnogih moguih krajeva najbolji

je svakako onaj prema kojem se pisac (mukarac) vraa kui, ulazi
u radnu sobu, pali stonu lampu i poinje da prelistava svoje knjige i
rukopise. Ponegde u njima pronalazi sunovrat, ponegde delikatan
oseaj ravnotee, ponegde maglovit nagovetaj tajne, ali nigde
spokoj. Otpor koji je oseao prema reima pisca (ena) poinje u
njemu da jenjava. Negde u dubini due ne, on brie tu reenicu,
kakva dua, kakvi bakrai! Dozvolio je da ga zanese vlastiti
knjievni lik, i jo doputa da mu dri lekcije iz pisanja. Sve je
trebalo da bude mnogo jednostavnije: pisac (mukarac) nije smeo
da dozvoli drugom piscu (ena) da ga nadvlada, makar se on, tj.
ona, posluio neknjievnim sredstvima. Pri pomisli na svoju pomisao
pisac (mukarac) se zadovoljno smeka: postojalo je neto u
kakvoi koe tog pisca (ena) to bi ga sigurno navelo da joj se
vrati. Ali, zato orada osea izvesnu nelagodnost kada se seti
izreenih rei? Zato to je ona ipak bila u pravu. Na tren on okleva:
moda bi re ipak trebalo da zameni reju moda? Pisac (mukarac)
podie ruku prema telefonu i okree broj drugog pisca (ena), ali
pre nego to bilo ta uspe da kae, uje njen glas: Znala sam da
e zvati. Prekrasan kraj. Koji se raspada onog asa kada shvati da
ruke u gipsu ne bi bile kadre za takav poduhvat. Previe je redova
koje bi trebalo da obrie, a pritom mu nita ne garantuje da nee
obrisati neke od redova u kojima on prebiva. Uprkos svemu, on
vrsto stiska gumicu. Uostalom, nije li stvarnost sveta jedina
stvarnost koja se doista nalazi u njegovim rukama? Pisac (ena) je
bio u pravu: spokoj je jedino oseanje vredno naeg truda. Stoga se
on saginje, uri da sto pre izbrie ono to je stvorio sebe, mene,
vas i trenutak kasnije sve postaje belo, prazno i spokojno, kao
vreme, kao smr