Teorija komparativne knjievnosti

1. Pojam i predmet komparativne knjievnosti

Podela nauke o knjievnosti podrazumeva podelu na teoriju knjievnosti,
istoriju knjievnosti, knjievnu kritiku i uporednu knjievnost. Termin uporedne
ili komparativne knjievnosti potie od francuskog la litterature comparee.
Engleski termin je comparative literature, a nemci istiu da je re o naunoj
disciplini, pa kau Vergleichende Literaturwissenschaft.Zoran Konstatinovi
istie da pojedine pojave nije mogue potpuno razumeti ako ih ne
posmatramo i izvan okvira pojedinih nacionalnih literatura (dakle, ne samo
interliterarno, ve i intraliterarno), polazei od uzajamne povezanosti
literatura na razliitim jezicima. Prema Konstatinoviu, komparatistika se
bavi izuavanjem odnosa nacionalnih knjievnosti i knjievnim i ostalim
disciplinama i poljima ovekovog delovanja (npr. religija). Henri Remak kae
da je komparativno prouavanje ono prouavanje knjievnosti koje prevazilazi
granice jedne zemlje i da podrazumeva prouavanje odnosa izmeu
knjievnosti sa obe strane, i to na razliitim poljima znanja i verovanja: na
polju umetnosti (slikarstvo, arhitektura, muzika), filozofije, istorije, drutvenih
nauka (politike, sociologije), religije itd. Jednom reju, to je poreenje
literature sa drugim sferama ljudskog delanja. Ridiger smatra da sve
knjievnosti (bez obzira na kom jeziku) ini nedeljivu celinu ne samo u
prostornom, ve i istorijskom pogledu (govori o Weltliterature ili o svetskoj
knjievnosti. On za komparatistiku kae da ona moe da se bavi pitanjima
koja mogu da poslue samo kao polazita, i to u heuristikom smislu.Zadatak
komparatistike sastoji se u tome uporeivanjem ispita knjievne elemente i
forme, kako one najmanje, tako i one najobuhvatnije. Prema Riardu
Rortiju, komparatistika je mesto gde se meusobno prepoznaju filozofija i
knjievnost.
Mogu se izdvojiti tri oblasti izuavanja komparatistike:
1)genetske ili kontaktne veze, 2) tipoloke analogije, 3)
interdisciplinarne povezanosti
Genetske veze:
Iz oblasti genetskih ili kontaktnih veza, posebno se izdvaja imagologija,
kompleks problema vezan za predstavu o nekom narodu u knjievnosti
drugog naroda, a za imagologiju je usko vezana problematika literarnog
posrednitva. Tu se naroito istie prevoenje, kao poseban vid
posredovanja. Znaajna je i uporedna metodologija; postoje i dva podruja
gde se interesovanje komparatistike dodiruje sa drugim naukama: uporedna
folkloristika, gde se komparatistika susree sa etnografijom, i uporedna
stilistika, koja je deo nauke o jeziku.
Francuzi su razvili genetska istraivanja i oni zapravo u njima vide jedino
podruje komparatistike. Literarne pojave se prenose, putuju iz jedne
knjievnosti u drugu; pri tome se i menjaju.
Tipoloke analogije:
Sovjetska kola u tipolokim istraivanja vidi smisao knjievnosti i
komparatistike. Slinosti ne moraju biti rezultat uzora i podsticaja, a zakljuci
na osnovu zaista postojeih veza mogu se zasnivati i na pukim sluajnostima.
1

Da bi se pravilno objasnile analogije, potrebno je prouiti jedinstvenost i

zakonomernost sveukupnog istorijskog i drutvenog razvoja.
Ameriki naunicisu svoja istraivanja postavili ire i obuhvatili su i polja
ostalih umetnosti i ljudskih znanja uopte. Ukoliko je poreenje zadatak
komparatistike, da bi to poreenje bilo inteligibilno, potrebno je u poreenju
obuhvatiti i druga podruja, objasniti pojave uz pomo drugih disciplina i
nauka. Svaka pojava ima svoj uzrok i zato je pitanje uticaja stavljeno u prvi
plan. Komparatistika se bavi izuavanjem uticaja. U odnosu na prouavanje
nacionalnih knjievnosti, komparatistika se bavi interliterarnim vezama.
Najpre se bavila izuavanjem literarnih veza izmeu samo dve knjievnosti, a
u odnosu prema svetskoj knjievnosti nalazi se pred dvojakim zadatkom: da
pokua da prikae knjievnost u sinhroniji i dijahroniji i da odredi
teorijsku osnovu svetske knjievnosti.
Komparatistika mora jo da razvija svoju teoriju, uoptavajui saznanja iz
prouavanja genetskih veza, tipolokih analogija i interdisciplinarnih
povezanosti. Komparatistika se slui poreenjem kao postupkom, pri tome
nee proizvoljno i mehaniki staviti dve pojave jednu pored druge, ve e ove
pojave videti uvek u irem sistemu (tertium comparationis). To je
preduslov osmiljenog poreenja, komparatista e razmiljati o tim pojava i
na taj nain e pronai i slinosti i razlike meu njima. Zadatak
komparatistike bio bi da se sve pojave i uslovi iz kojih nastaju prate u
njihovom kretanju i menjanju, jer se na taj nain otkrivaju njihove uzajamne
povezanosti: kako se pojedinis sistemi kreu, kako deluju meusobno, a
svetska knjievnost predstavlja najobuhvatniji sistem, sistem je svih sistema
u literaturi.
Abel Fransoa Vilmen 1827/28 godine odrao je predavanje iz uporedne
knjievnosti, ime je komparatistika dobila status univerzitetske nauke.Uz
njega je an ak Amper najvei pionir komparatistike, u svojoj Istoriji
francuske knjievnosti iz 1841.godine, u prvom tomu govori o irenju
francuskog jezika.
Ipolit Ten je, polazei od 3 faktora rase, sredine i momenta, okrenuo
komparatistiku ka prouavanju uticaja. Meutim, u to vreme, na uticaj se i
dalje gledalo veoma pravolinijski i nije se vodilo rauna o menjanju pojava
prilikom njihovog kretanja.Balderspree je1921.god izdao francuski asopis
za knjievnost Komparativna knjizevnost re i stvar, gde je govorio o
pokretljivosti knjievnih pojava.
KOMPARATISTIKA-metodika vestina istraivanja analogija i veza,
srodnosti i uticaja sa svrhom da knjievnost priblii ostalim
podrujima izraavanja ili saznanjima (drugim naukama) ili uzajamno
pribliavanja knjievnih injenica i tekstova bilo da su bliski ili
udaljeni u vremenskom prostoru, bilo da pripadaju razliitim jezicima
i kulturama ili tradiciji kako bismo ih mogli bolje opisati, shvatiti i
uivati u njima; pritom koristi tekstualne, biografske, istoriografske
metode.
Komparatistika u uem smislu prouava
vie nac.knjievnosti)

interliterarne veze (2 ili

Komparatistika u irem smislu prouava odnose umetnosti reci

prema drugim vidovima umetnosti (opera, muzika, film, slikarstvo).
Predmet komparatistike su knjievna komparativna fakta.
Zadatak komparatiste: 1)prepoznati komparativna fakta
2)otkriva ih
3)tumai
4)vrednuje
5)razmenjuje
Komparativna faktografija: fakta nastaju iz susreta 2 razliite kulture,
etnike grupe, civilizacije, discipline. Komparatista je tkz.posrednik, tuma,
izuava duh i formu.Komparatistika je doprinela sintezi, otvorenosti, duhu
radoznalosti prema drugaijem. Komparativna prednost komparatiste je to to
zna da uporeuje; to poreenje je reflektovano poreenje, inteligibilno
(promiljeno, razborito, razumljivo) i pritom se koriste dve moi uma: mo
uporeivanja i mo razlikovanja.
kriterijumi komparabilnosti ili uporednosti:
1. razaznati bitno od nebitnog ne smemo se voditi za spoljnim, nebitnim
slinostima; spoljne slinosti nisu merila komparabilnosti
2. posmatrati stvar u okviru sistema
3. modeli
4. pronaci dubinsku slinost
2. Istorijski razvoj komparativistike
U 18.veku, postojale su dve grane: jedna je obeleena komparativnom
metodom, a druga komsopolitizmom. Francuski enciklopedisti su u
svojim delima pominjali i druge literature to je ostavljalo mogunost
poreenja tih literatura. Kosmopolitsko interesovanje se ugledalo i u
uporednom prouavanju jezika.
Od sredine 19.veka, komparatistika je smatrana naunom disciplinom.
Razvoj komparatistike vezujemo za Francusku.Oni su prvi imali profesore i
akademske studije komparativne knjievnosti.U svom razvoju, komparatistika
je obuhvatila brojne problemsko-metodske rasprave ozefa Teksta,
Brintjera, Lansona, Balderspreea i Van Tigema.
1840-1860 je prvo zlatno doba komparatistike.Tada se pojavio niz
komparatistikih studija (Gete, Bajron, Mickli, Ruso).1886.godine se pojavio
prvi uvod u komparatistiku Komparativna knjizevnost (velika panja
posveena je kulturolokim vezama). 1887. godine izaao je prvi asopis
komparatistike u Maarskoj.Krajem 19.veka javljaju se prve bibliografije, to
znai da ve postoji obimna literatura.
ozef Tekst je vodio najraniju katedru za komparatistiku u
Francuskoj, osnovanu 1896.godine na Lionskom univerzitetu. Deset
godina ranije, u Londonu je objavljena rasprava Posneta Comparative
literature.Tu je Posnet u sociologistikom, spenserovskom duhu eleo da
3

konstruie evolucionistiku shemu progresa; Posnet polazi odstava da nema

ni miljenja ni imaginacije bez poreenja. Tekst, kao i Posnet, tvrdi da su
nauka i poredbeni postupak nerazdvojni, ali je njegova rasprava usmerena na
problem knjievne istorije. Njegov zakljuak je da je i na osnovna pitanja o
prirodi knjievnog fenomena mogue odgovoriti samo uporednom istorijom
knjievnosti. Posnet govori o evolucionim analogijama, Tekst govori o vezama
izmeu naroda i knjievnosti (Teksta e u tome slediti mnogi kasniji francuski
komparatisti).
Znaajan je iBrintjerov doprinos utemeljenju komparatistike. On tvrdi da se
knjievnost ne stvara ni iz ega (ex nihilo) i da je i neto to deluje veoma
originalno zapravo nalepljeno na neto ve postojee. Ovaj istoriar pod
izrazom literature comapreepodrazumeva najpre proirivanje vidika putem
onakvog izuavanja istorije knjievnosti gde se prevazilaze nacionalne
granicie i koncentrie se na tokove u velikim knjievnostima, u njihovom zbiru
evropskoj knjievnosti.
Gistav Lansone sasvim drugaije gledati na smisao i ulogu poreenja. On
je blii Tekstu nego Brintjeu u tome.Lanson je blizak pozitivistikom
shvatanju; on uporedna istraivanja shvata prvenstveno kao istraivanje
stranih uticaja koja treba da upotpune i razjasne istorijski razvoj nacionalne
knjievnosti, odnosno nastanak nekog knjievnog dela i njegovo mesto u
istoriji. Lanson e se baviti pojmom uticaja i pokuae i da definie taj pojam.
Prema njemu, pravi uticaj je onaj koji otkrivamo u jednoj knjievnosti kada ni
preanja tradicija ni lina originalnost ne razjanjavaju iznenadnu promenu i
kada jedino uvoenje nekog vida stranog duha i stranog ukusa omoguava
razumevanje zapaene tendencije ili forme. Lanson e postati jedan od prvih
zagovornika prouavanja knjievne recepcije. Pisac ne vri uticaj svojom
linou, ve svojom knjigom, a njen delatni smisao ne odreuje autor, ve
publika.
Balderspree i Pol Van Tigem pristupaju komparatistici kao relativno
samostalnom podruju nauke o knjievnosti. Van Tigem je naklonjen
sistematizovanju komparatistike prakse, ali je za njega (kao i za
Baldenspreea), komparatistika ve formirana disciplina, sa svojim metodama
i istorijom, pred kojom se nalazi put daljeg razvoja.
Balederspree se posebno zadrava na Tenovom determinizmu. Smatrao je
da se njegove teorije o povezanosti svih manifestacija jedne rase i jedne
sredine u odreenom vremenu suprotstavljaju primeni uporednih metoda.
Tenovski sistem nije povoljno tle za razvoj komparatistike, iako je u njemu
knjievni pozitivizam bio izraen.Od tada u komparatistici nalazimo, prema
Baldenspreeu, dva osnovna smera: traenje analogija i izvora knjievnih dela
u mitu i folkloru i preuzimanje vidljivih meuodnosa nacionalnih nizova
knjievnih dela (veliki tokovi). Balederspree se zalagao za to da se obrati
panja na mobilnost knjievnih pojava, gde se hijerarhija vrednosti
neprestano preobraava kroz vreme.
Van Tigemov prirunik Uporedna knjievnost iz 1931.godine donosi prvi
put jednu celovitu sistematizaciju predmeta metoda komparatistike. On
obeleava najvii stupanj francuske komparatistike misli ovog veka.Van
Tigem smatra da je cilj komparatistike uporeivanje prevazilaenjem jezikih
barijera, a najvie je obeleava kao disciplinu koja se bavi izuavanjem
uticaja. Naglaava vanost razlikovanja pojma uticaja (sloeno pitanje uticaja
jednog pisca na dugog) od uspeha (tj. popularnosti stranog pisca u jednoj
4

zemlji). Tigem se zalagao za optu knjievnost, a komparatistiku je shvatio

kao disciplinu koja se najee bavi izuavanjem binarnih odnosa.
Krajem 20.veka, znaajni su Daniel Anri Pio sa svojim delomUporedna i
opsta knjizevnost (1986) i Stiven Ttosy, koji smatra da se knjizevnost
i kultura moraju prouavati kao celina i da knjizevnost razumevamo u
kontekstu drustva.
3. Aditivna koncepcija svetske knjievnosti
Prva koncepcija, koja se tradicionalno karakterie kao aditivna, je ona koja
prikljuuje mehaniki nacionalne knjievnosti jednu uz drugu. Genetski je ova
koncepcija verovatno najstarija, spolja gledano najjednostavnija i
najjednoznanija. Najvie je kritikovana, a najvie je upotrebljavana.
Podrazumeva mehaniki princip izgradnje koji ne pretpostavlja unutranji
integriui sistem, ne predstavlja istoriju svetske knjievnosti kao jedinstvenu
celinu. Ona ne omoguava otkrivanje unutranje povezanosti specifinosti
nacionalnih knjievnosti ili analognih knjievnoistorijskih jedinica i optih
knjievnih procesa. Ona ne otkriva interliterarne zakonitosti, ve samo
indirektno ukazuje na njihovo postojanje i evocira neizbenost njihovog
prouavanja i podstie na knjievna istraivanja. Mnogi odriu ovoj koncepciji
atribut koncepcije zbog njene mehaninosti. Naime, ona ne sadri upravo one
momente koji bi izraavali neku konceptualnost, unutranji stvaralaki
princip, kao rezultat nekog uoptavanja pojava i procesa. Koncepcija svetske
knjievnosti najee se realizuje u knjievnoistorijskoj praksi. Slovaka
Istorija svetske knjievnosti (1963) je na osnovu tradicionalno prihvaenih
obeleja aditivna, paralelistika; to je istorija kod koje je organizacioni princip
izgradnje mehaniki, odnosno ne postoji. U prvom planu su knjievnosti koje
imaju najstarije knjievne spomenike i koje poseduju pismenost u velikoj
vremenskoj prednosti u odnosu na npr. mnoge evropske knjievnosti. Poto je
re o knjievnosti Dalekog istoka ili Bliskog, Srednjeg istoka, moe se rei da
se ovde radi o geografskom principu izgradnje.
Takoe, Povijest svjetske knjievnosti (1973, Zagreb) izgraena je na
aditivnoj kocepciji.
Sastoji se od osam tomova.
I tom: preovladava sumirajui pristup prema starim kulturama i
knjievnostima (npr.Indije, Kine, Japana...)
II tom: grka, rimska, vizantijska, srednjevekovna, novovekovna, novogrka,
albanska
III tom: ima karakter frankofonih interliterarnih zajednica
IV tom: italijanska, panska, portugalska...
V tom: knjievnost na nemakom, jidiu i maarskom
VI tom: knjievnosti keltskog porekla i anglofonske knjievnosti
VII tom: slovenske knjievnosti, kavkaske i baltike knjievnosti
VIII tom: jugoslovenske knjievnosti
Aspekt istorijske celine preovlauje kod jugoslovenske knjievnosti, gde je
oigledno nastojanje da se ona izloi kao jedinstvo uzajamno povezanih
knjievnosti. Proimanje raznih metodolokih postupaka potvruje tezu o
relativnoj apsolutizaciji tri koncepcije svetske knjievnosti i govori da su i u
praksi i u teoriji u pitanju tri principa: aditivni, selektivni i knjievno istorijski.

Oni su prisutni u svakom knjievnoistorijskom nastojanju da se da sinteza

svetske knjievnosti ili manje knjievnoistorijske zajednice.
4. Geteovo zasnivanje pojma svetske knjievnosti
Gete
je
prvi
skovao
termin
svetske
knjizevnosti,
on
glasi
Weltliteratur.Termin je pronaen u tekstovima (1828-1830).Njegov
sekretar Ekerman je zabeleio u svom dnevniku 31.januara
1827.godine taj termin, a Gete ga je upotrebio vezanog za neki
kineski roman. Gete je imao i svoj asopis Umetnost i starina (1827),
gde je termin prvi put zvanino upotrebljen. Termin se pojavljuje u delu
Razgovor sa Ekermanom, u predgovor Karlajove knjige O ilerovom
zivotu, u linim pismima i spisima.
Weltliteratur: 4 znacenja prema Geteu:
1.sve forme posredovanja izmeu literatura razliitih naroda
2.naini pomou kojih se stiu znanja o drugim literaturama, ljubav i
tolerancija prema drugima
3.interesovanje za inostrani prijem vlastite literature
4.stil ivota
Weltliteratur je trite meunarodnog knjievnog saobraaja. Glasilo
Weltpoesie (poezija koja pripada svim narodima)-O umetnosti i starini.
Gete se u Vajmaru 1830.godine zalagao za svetsku knjievnost, govorei da
je vreme nacionalnih knjievnosti prolo; nijedan narod niti pojedinac nema
ispravno miljenje niti sud o sebi, nijedna nacionalna knjievnost nije nikla
sama iz sebe. Inostrani pogled na nas same moe da podstakne knjievnu
delatnost. Gete je uvek ukazivao na poseban odnos izmeu posebnog i
opteg. Prema njegovom miljenju, u umetnosti su se ovom optem najblie
pribliili Stari Grci. Gete pojam svetske knjievnosti nije shvatio kao kanon
najbolje ostvarenih dela, nije svodio termin na nekoliko velikih knjievnosti ili
knjievnosti velikih naroda,
ve je iz traganja za najboljim nainom
povezivanja opteg sa posebnim osetio da bi one morale biti sistem pozitivnih
vrednosti i uzajamnog delovanja svih knjievnosti, pa i onih najmanjih, u
okvirima svekolikog univerzuma.
5. Van Tigemovo razlikovanje opte i uporedne knjievnosti
Van Tigem objavio je saet, no veoma sistematski koncipiran i priznat
prirunik Uporedna knjievnost (1931). Knjiga je, kao rezultat dugog
razdoblja razvoja francuske kole, valjan dokument o istoriji discipline i prvi
temeljni pokuaj da se odrede granice komparativnog istraivanja u odnosu
na optu nauku knjievnosti i teoriju knjievnosti. U podruje komparatistike
spadaju prouavanja razliitih dimenzija interliterarnog posredovanja, uticaja
ili uspeha nekog autora ili dela u drugoj knjievnosti, dok bi sve to
prevazilazi granice dve knjievnosti bio predmet opte knjievnosti. Dakle,
prema Tigemu, zadatak komparatistike je da se bavi biliterarnim
vezama (iskljuivo izmeu dva elementa), dok je zadatak koji se postavlja
pred literature generale da osvetli injenice koje su zajednike za
vie knjievnosti.

Istraivanje Bajronovog uticaja na Hajnsa bio bi zadatak komparatistike, a

razmatranje bajronizma kao opteevropske pojave bio bi zadatak opte
knjievnosti. Van Tigem prouavanje knjievnosti vidi u tri stupnja:
1)stupanj nacionalnih knjievnosti
2)stupanj komparativne knjievnosti
3)stupanj opte knjievnosti
Npr.na prvom stupnju moglo bi biti rei o Rusoovoj Novoj Eloizi i njenoj ulozi
u francuskoj knjievnosti XVII veka. Na drugom stupnju bi moglo biti rei o
uticaju Riardsona na Rusoa kao romansijera. Na treem bi moglo biti rei o
evropskom sentimentalnom romanu pod uticajem Riardsona i Rusoa. Opta
knjievnost je ire postavljena od teorije knjievnosti.
Van Tigemovo vienje komparatistike kao discipline koja se bavi iskljuivo
binarnim odnosima i vezama, nasuprot optoj knjievnosti usmerila je dalji
razvoj francuske komparatistike.
6. ta podrazumeva fenomen naknadnog ukljuivanja u kanon svetske
knjievnosti
Pitanje svetske knjievnosti je pitanje kriterijuma i pronalaenja naina za
pravljenje istorije svetske knjievnosti.Kanon je termin grkog porekla (grki
termin je oznaavalo je ipku za merenje) i podrazumeva odreeni skup
pravila.Kanonske i nekanonske tekstove posmatramo kao merodavne i
nemerodavne. Biblija je odlian primer literarnog i religioznog teksta, koji je
sveprisutan u kanonu.
Kanon je, dakle, skup dela koja su trajnim koncenzusom kritiara i
naunika ula u svetsku knjievnost.
Istorija svetske knjievnosti nudi nekoliko primera naknadnog ukljuivanja
dela u kanon svetske knjievnosti.
Npr.pronalazak drevnog spomenika Istonih Slovena Slova o pohodu
Igorovu, koje je pronaao Musin Pukin tek 1765.godine, mada je delo
napisano oko 1185.godine. Isto se dogodilo i sa poemom gruzijskog pesnika
Rustavelija, autora Viteza u tigrovoj koi, zahvaljujui kojoj ga je
knjievna istorija nazvala gruzijskim Homerom.
Najslavniji primer naknadnog ukljuivanja u kanon svetske knjievnosti je Ep
o Gilgameu; ovo delo je smatrano poetkom svetske knjievnosti.Odlomke
ploica deifrovao je Dord Smit 1872.godine.Tako je delo ugledalo svetlost
sveta 37 vekova nakon svog nastanka, a u sebi sadri refleksije o prolaznosti
ljudskog ivota i trajnosti ovekovog dela I humanizma.
Termin naknadnog ukljuivanja je u 30-im godinama formulisao Frank
Volman, meutim termin tada nije bio prihvaen. Tada u nauci o
knjievnosti nisu postojali uslovi za konkretnu analizu interliterarnih procesa,
kakvi postoje danas.
Bez primene naknadnog ukljuivanja, istorijsko prouavanje praktino ne bi ni
postojalo. Pronalazak novij pojava i njihovo objanjavanje predstavlja smisao
istorije knjievnosti. Tamo gde to izostaje, javljaju se razne gnoseoloke
deformacije, kao to su knjievni centrizmi.
Kategorija naknadnog ukljuivanja je ponikla iz interliterarnog prouavanja,
ali je to ustvari uoteni, sveprisutni princip i saznajni postupak knjievnog
procesa. Tu je veoma znaajan arhivski rad knjievnih istoriara, usmeren na

pronalaenje nepoznatih injenica, rukopisa. Znaajna je naknadna obrada

rukopisa, njihova identifikacija i svrstavanje u sistem nacionalne knjievnosti.
7. Komparativna knjievnost prema teoriji knjievnosti
Knjievnost je sistem koji se iri polazei od teksta i to u sinhroniji i dijahroniji,
kroz razliite aktualizacije tekstova i kroz delovanje osvih aktualizacija.
Sistem je u celini izuzetno obuhvatan, jer je knjievnost zapravo i neprekidan
pokuaj da se stvarnosti oko nas podari smisao kroz medij jezika, s tim to se
on za tu svrhu i stvaralaki oblikuje, a stvarnost se proiruje kroz igru mate.
I nauka o knjievnosti je sistem, kroz knjievnost otkriva neto vie od
stvarnosti i ivota, jer je knjievnost ujedno i celokupno iskustvo oveanstva.
Komparatistika, kao deo sistema, nalazi poseban smisao. Ona je sistem
unutar sistema, svako pojedinano iskustvo zahvaeno u tekstu kao knjievna
pojava ne ostaje vezana za tekst, ve se kree. Kreui se prelazi iz jednog
jezika u drugi, iz jedne kulturne sfere u drugu, a takoe iz jedne literature u
drugu, a i iz literature u neku drugu vrstu umetnosti ili neko drugo podruje
ljudskog znanja i delatnosti. Isto tako, pojave iz drugih umetnosti i polja
ljudskog znanja nalaze svoje mesto u knjievnosti, u literarnom tekstu:
npr.tehnika montae, impresionistiki nain slikanja, psihoanalitiko
ispitivanje due itd.
Unutar sistema nauka o knjievnosti, komparatistika ispunjava prostor izmeu
prouavanja pojedinih nacionalnih knjievnosti kao monoliterarnih sistema i
prouavanja koje bi celokupnu knjievnost obuhvatile kao sistem svih
sistema. U odnosu na prouavanje nacionalnih knjievnosti, komparatistika e
svoj zadatak videti u osvetljavanju interliterarnih veza, koja u vidokrug
posmatranja stavlja najpre samo dve knjievnosti, dok se u odnosu na
svetsku knjievnost nalazi pred dvojakim zadatkom: da prikae svetsku
knjievnost u dijahroniji i sinhroniji i da odredi teorijsku osnovu svetske
knjievnosti. Kada je u pitanju svetska knjievnost, komparatistika e svojim
ispitivanjem interliterarnih veza biti jedini mogu put da se na kraju irokim
uoptavanjem doe do teorijske osnove za celokupnu svetsku knjievnost, do
opte nauke o knjievnosti. Komparatistika mora razvijati svoju teoriju, no
ona e to uiniti uoptavajui saznanja iz prouavanja genetskih veza,
tipolokih analogija i interdisciplinarnih povezanosti. Ona e se sluiti
poreenjem kao postupkom, ali ne na taj nain to e mehaniki i proizvoljno
staviti dve pojave jednu pokraj druge, ve to e pojave sagledati u nekom
irem sistemu, koji je u ovom sluaju i onaj tertium comparationis,
preduslov za osmiljeno poreenje, to e razmiljajui nad tim pojavama
otkrivati ne samo slinosti, ve i razlike meu njima. Sadanji trenutak
komparatistike odreen je teorijom komunikacije, toliko se integrisala u opti
metodski pristup knjievnom delu i istorijskim tokovima da je danas svaka
analiza koja ne bi sadrala komparatistiki momenat bila nepotpuna.
Teorija

Knjievna
kritika

Istorija
knjievnosti

komparativn
8. Osam osnovnih
pojmova knjievnog polja
I) Ontoloka pitanja
Ova pitanja se ne odnose se na bia knjievnosti. Bavi se nainima postojanja
knjievnog dela
Npr. usmena i pisana knjievnost: usmena ne poznaje stalnu definiciju teksta, prenosi
se sa kolena na koleno, ide od usta do usta, doivljava niz promena i postoji kao
niz varijanti, za razliku od pisane knjievnosti.

II) Epistomoloka pitanja

Epistema je skup znanja u koji drutvo veruje.Nae doba preteno veruje u
nauku. To su pitanja koja se odnose na to ta je u knjievnom delu razumljivo
i kako se shvata delo, kako doitati delo. Epistema se menja kroz vreme i to
ima znaajnog uticaja na knjievnost. Npr. knjievnost posle Frojda nije
ista.Subjekt se promatra kao veoma sloen, kao spoj svesnog i nesvesnog.
III) Teleologija (telos-svrha, cilj)
Pitanja koja se bave prouavanjem svrhu ili smisla knjievnosti.
IV) Arheoloko pitanje
Pitanja koja se bave izvorima i poreklom knjievnog dela.Bavi se pitanjima
odnosa tradicije i individualnog u delu.
V) Deskriptivna pitanja
Odnose se na naslov, broj poglavlja, formu, vreme u romanu, fonetiku...
Odnose se na objektivni unutranji sklop dela.
VI) Performativna pitanja
Bave se iskazima koji imaju mo da izazovu reakciju.
Kako oiveti knjievna dela pred itaocima?
Kritika poistoveivanja pretvorila se u kritiku anegdotskog tipa.
VII) Istorijska pitanja
Vezana su pre svega za istoriju knjievnosti
Istorija se moe pisati:
1. analitikim pristupom-hronolosko nizanje bez preterane interpretacije
2.na organski nacin
3.dijalektika istorija
4.narativna istorija
*Stiven Grimblent napisao je biografiju o ekspiru. To je hipotetika biografija
(ivot Sekspira kakav je mogao biti)
VIII) Kulturoloka pitanja
Bave se odnosima knjievnosti i kulture.
9

21.vek mnogo doslednije preoblikuje tradicionalnu teoriju knjievnosti u

poetiku kulture. Kao najnovije tendencije u nauci u knjievnosti I teoriji
knjievnosti mogu se smatrati sledee stvari:
1)oito prebacivanje teita interesovanja na postupke interpretacije (teorija
se tretira kao samo jedna od moguih korisnih diskursa ili kao brojnost jezika
podesnih u provesu shvatanja knjievnosti)
2)odustajanje od esencijalizma i zaokret u pravcu pragmatizma; odustajanje
od traganja za odgovorima ta je knjievnost i prelazak na kako
knjievnost deluje
3)proirenje okvira interpretacije uz pomo pokretanja u interpretativnim
postupcima svih moguih kulturolokih relacija knjievnih dela i ukljuivanje
razvnovrsnih kulturnih diskursa
9. Strukture. Modeli. Sistemi u teoriji komparativistike
Najjednostavnije shvaeno, struktura je sklop, graa, unutranja
organizacija, konstrukcija. Termin proizilazi iz teorije organizama 19.veka.
Na prelazu iz 19.veka u 20.vek, on se pojavio i kod nemakog filozofa
Vilhema Diltaja (psihika struktura), u psihoanalizi Sigmunda Frojda
(struktura nesvesnog), a neto kasnije i u fenomenologiji knjievnosti
Romana Ingardena (struktura knjievnog dela). Meutim, tu je struktura
oznaavala samo sklop, topografiju, raspored nivoa ili oblasti dakle, jo uvek
nije imala tako precizno i konkretno znaenje koje su ovom terminu dali
praki i francuski strukturalisti.
Otac strukturalizma je Ferdinand de Sosir, mada on uopte nije koristio
termin strukture (or Munen ga je ak nazvao nesvesnim
strukturalistom). De Sosirovo shvatanje jezika kao sistema potpuno se
poklapalo sa onim to e se podrazumevati pod pojmom strukture, u formi u
kojoj e se on pojaviti u okviru strukturalizma. Zato je na kraju taj termin
prihvaen kao naziv za itav pravac.
Kategorija strukture ustalila se tek posle 1929.godine, (kada je organizovan
Prvi meunarodni kongres lingvista u Pragu) i to u izrazu struktura datog
sistema. Upotrebljen je kao termin koji oznaava unutranju
organizaciju sistema jezika. Tada se pod strukturom poeo podrazumevati
odreen sistem elemenata povezanih veoma vrstim unutranjim
zavisnotima. Najbolje tumaenje termina dao je vajcarski filozof i psiholog
strukturalista an Pijae.
Jedna od najvanijih i najplodnijih semiotikih kola 20.veka nastala je na
univerzitetu u Estoniji. Meu njima su najvaniji Lotman i Uspenski.
Semiotika kao opta nauka o znacima nastala je ve u starom veku, kada je
izvrena podela na oznake i znake, definisan je znak i sama semiotika.
Savremena semiotika formirana je pre svega pod uticajem dve tradicije:
semiotike na bazi filozofije i logike, i semioloke na osnovi opte
lingvistike. Najvanija dostignua teorije knjievnosti, semiotiki i semioloki
usmerena, dovoena su u vezu s radovima Lotmana i Tartuske kole,
Umberta Eka i semiotike teorije interpretacije i Rolana Barta i
semiotike analize mita.

10

Lotman se bavio pitanjem takozvanog umetnikog modelovanja kao

najvanijeg problema semiotike teorije umetnosti. Naroito ga je zanimala
ideja prirodnog jezika kao izvora i uzora umetnikog modelovanja. Uveo je
koncepciju modela u istraivanja umetnosti i knjievnosti i pozivao se na ideje
sovjetskih filozofa i logiara. Model, prema Lotmanu, nikad ne prikazuje ceo
objekat, nego njegove odreene strane, funkcije i stanja, pri emu je sam in
izbora bitna saznajna karika. Za umetnost je krajnje vana veza modelovanja
sa spoznajom struktura velike sloenosti.
Benvenist je tvrdio da je prirodan jezik jedan sistemski model koji ima svoj
semiotiki karakter kako u svojoj formalnoj strukturi, tako i u nainima
funkcionisanja. Zahvaljujui tome, stvara modelsku formulu znaka.
kriterijumi komparabilnosti ili uporednosti:
1. razaznati bitno od nebitnog ne smemo se voditi za spoljnim, nebitnim
slinostima, spoljne slinosti nisu merila komparabilnosti
2. posmatrati stvar u okviru sistema
3. modeli
4. pronaci dubinsku slicnost
referencijalni okvir za strunu raspravu:
1) sistem tradicionalna komparatistika se nije mnogo bavila time
2) polisistem svetske knjievnosti
3) sistem nacionalne knjizevnosti (mnogo ue)
4) zaviajna knjizevnost (jo lokalnijeg karaktera; samo jedan podsistem u
nac.knjievnosti)
10.

etiri momenta komparatistike

Tek poto se knjievno delo pone shvatati totalitet u koje je svaki deo onakav
kakav je upravo zato to je ukljuen u svoj totalitet, pitanje uticaja dobilo je
sasvim drugi oblik. Pogotovo su ruski formalist, otkrivi da su knjievni rodovi
u knjievnosti zapravo sloeni sistemi, ukazali na to da podudarnost dve
pojave ne znai njihovu istovetnost. Jer komparatistika i nije nauka o
uticajima (Z. Konstatinovi). Ukoliko bi komparatistiku shvatili na
pozitivistiki nain, komparatistika zaista nije nauka o uticajima, ali ukoliko se
pojam uticaja reflektuje na viem stupnju, ona to jeste.
Radi se o uzajamnom delovanju posmatranih sistema.Komparatistika u svakoj
literarnoj pojavi vidi pre svega etiri momenta.
1.moment kompleksnosti:
Svaka pojava je sama po sebi sloena. Nijedna pojava se ne nalazi u
monoliterarnom sistemu, ve je samom inu svog pojavljivanja sloena.
2.moment mobilnosti
Pojave se kreu, iz jednog jezika u drugi, iz jedne epohe u drugu, iz jedne
knjievnosti u drugu.Pojava prekorauje granice sredine u kojoj je roena;
npr.sposobnost siea da putuje kroz vremena i da u razliitim vremenima i
sredinama nae modalitet opstanka.
3.moment promenljivosti

11

Pojave se u kretanju menjaju, alteriraju zbog toga to se menja

kontekst.Promene su neizbene. Jedina konstanta je promenljivost sveta. ;
Knjievnost nije statian fenomen.
4.recepcioni moment
Jedna pojava se pojavljuje u nekoj knjievnosti tek kada ona ostvari sve
uslove da tu pojavu prihvati i ubaci je u svoj estetski krug.
11.

Selektivna koncepcija svetske knjievnosti

Ova koncepcija je nazvana jo i aksiolokom, knjievnokritikom,

vrednujuom, utilitarnom. Sadri vrhunske pojave knjievnog razvoja,
vodee linosti, dela i procese. Ova koncepcija je nazvana i italakom, realna
je i ima svoje praktino opravdanje. Veoma je popularna kod italaca. To se
objanjava njenom relativnom oputenou, to se tie neizbenosti da
obuhvati to je mogue vei registar materijalnog knjievnoistorijskog znanja.
Poznata je i pod nazivom koncepcija svetskih klasika, to predstavlja
strogu, mada esto razliito shvaenu selektivost. Ova koncepcija se u veini
sluajeva koristila razliito modifikovana upravo zbog tog odreujueg
poloaja centristikih knjievnoteorijskih gledita. Tu su se esto naturali
jednostrani i apstraktni vredonosni kriterijumi, izvoeni iz ograniene
teritorije, a povrh toga na aprioran nain. Tumaenje aktuelnosti autora ili
dela esto podlee promenama, u zavisnosti od razliitih odnosa koji
uslovljavaju vrednovanje knjievne pojave. To su npr.drutvena uslovljenost
vrednovanja, psiholoko-individualni faktori, tip kulture i dr. Dakle, inioci koje
bismo mogli svrstati u pojam drutveno-knjievne konvencije.
Aksioloka koncepcija ipak je veoma privlana. Knjievni razvoj ne ine
samo neosporne vrednosti i knjievnoumetniki progres ve znaajnu ulogu
igraju i posrnule estetske vrednosti. Razvojna amplituda knjievnosti ima i
svoju donju krivulju, koja obino znai pripremu za uzlaznu liniju. Ova
koncepcija u prvi plan stavlja opte, bez odgovarajue povezanosti sa
pojedinanim. Koncepcija je poznata i pod imenom koncepcijom knjievnih
generala. Ali ako eli da bude dosledna i ako pretenduje na gnoseoloku,
spoznajnu potpunost, ne moe da istrajava na izolovanim pozicijama, na
naelima neke uske i formalno shvaene line imanencije. Koncepcija
svetskih klasika ne moe biti samo jednoznani i izolovani izbor najboljih
autora, dela, procesa i dostignua svetske knjievnosti., bez bilo kakvog
obzira na sredinu iz koje su ponikli velikani i izuzetne linosti. Objasniti
veliinu, znaaj i domet klasinih pojava bez uzimanja u obzir sfera njihovih
delovanja i radijusa njihovih dela, kako u nacionalnom knjievnom smislu,
tako i u interliterarnom jednostavno nije mogue.
Poznavanje istorijske sudbine knjievne klasike u interliterarnom procesu
neizbeno je. Mada, selektivnost ne postavlja sebi za cilj da prouava oblike i
naine uea knjievnih pojava u interliterarnom procesu i da doe di
spoznaje o zakonitostima interliterarnosti.
Glavna primedba ovoj koncepciji je da ne vodi dovoljno rauna o tkz.slabo
izdiferenciranim knjievnostima, koji zbog raznih drutvenih ili politikih
razloga nisu imale priliku da izgrade knjievnost, autore i dela od
meunarodnog znaaja.
12.

Intertekstualna komparatistika. Delo. Tekst. Kontekst

12

Intertekstualnost je, prema Juliji Kristevoj, koncepcija prema kojoj svaki

knjievni tekst apsorbuje u sebe ranije tekstove tako da predstavlja mreu
razliitih pozajmica (citata, kliea...) koje su se u njemu naslagale.
Intertekstualna analiza ima zadatak da izdvoji te pozajmice tumaei na taj
nain
proces
nastajanja
teksta.
Prema
miljenju
najradikalnijih
intertekstualista, ne postoji ist izvor knjievnosti, jer na putu izmeu jezika
i sveta stoji ranija upotreba date rei ili opisa date stvari ili stanja.
Za komparatistiku su znaajna teorijska razmatranja irmunskog. On
razlikuje etiri osnovna aspekta uporednog prouavanja, kojima
odgovaraju etiri razliita ispoljavanja knjievnih odnosa i veza.
1)jednostavno sueljavanje knjievnih pojava, koje predstavlja osnovu svakog
dubljeg istorijsko-uporednog istraivanja
2)istorijsko-tipoloko sueljavanje, slinosti pojava koje nisu genetski
meusobno uslovljene slinim uslovima drutvenog razvoja
3)istorijsko-genetsko sueljavanje, sline pojave kao rezultat genetskih
srodnosti i razlika
4)poreenje koje konstruie genetske odnose meu pojavama na osnovu
uzajamnog kulturnog delovanja, uticaja ili pozajmica.
Genetski (kontaktni) odnosi stoje nasuprot tipolokim vezama. Termin
odnos je konkretniji, ui od termina uzajamne veze. Podrazumevaju
metodoloko razlikovanje interliterarnih kontakata kao to su razne
informacije i primedbe o stranim nacionalnim knjievnostima, konkretni
kontakti pisaca i knjievnika, knjievnokritike i knjievnoistorijske studije o
raznim stranim nacionalnim knjievnostima. Ovi autonomni kriterijumi
nauke o knjievnosti podrazumevaju to da se prva grupa pojava obelei kao
eksterni, a druga kao interni, na viem stupnju tkz. interni kontakti. Do njih
dolazimo posredstvom sueljavanja samih knjievnih pojava, analizom i
poreenjem takvih knjievnoteorijskih jedinica kakve su delo, autor, kola,
nacionalna knjievnost, kao i analizom umetnikih sredstava u najirem
smislu rei. Poto je krajnji cilj komparativnog istraivanja poznavanje
genetske i tipoloke sutine knjievne pojave i procesa, uloga uporedne
analize je da utvrdi uslovljenost pojedinih oblika slinosti; u celini nas
interesuje
uslovljenost
pojava
unutarknjievnog
karaktera,
ali
i
izvanknjievnog karaktera.
Najjednostavniji oblik posredovanja knjievnih vrednosti predstavljaju
publicistiki lanci, poev od obinih tekstova do naunih studija.
Sloeniji oblik posrednitva predstavljaju prevodi umetnikih dela (i domai i
inostrani prevodi). esto se zaboravlja, tj.nedovoljno ceni uloga linosti
prevodioca i njegovog ukusa, potcenjuju se injenice koje ine prevodilaku
poetiku.
Rolan Bart o tekstu:
Prema Bartu, knjievni tekst nema poetak, povratnog je karaktera. Do njega
se moe doi na razliite ulaze od kojih nijedan ne traba proglasiti glavnim.
Kodovi, koje tekst pokree, ocrtavaju se dokle god pogled see. Interpretacija
koju zahteva tekst direktvno shvatan u svom mnotvu uopte nije liberalna.
Ne radi se o doupuanju vieznanosti, o velikodunom pripisivanju svakom
tekstu delia istine. Uprkos svojoj indiferentnosti radilo se o afirmaciji
postojanja samog mnotva koje nije postojanje istine. Ovu neophodnu
13

afirmaciju ipak nije lako postii, jer ako nita ne postoji izvan teksta, onda ne
postoji ni celina teksta.
Prema miljenju poststrukturalistikih teoretiara (Rolan Bart, Julija Kristeva),
kategorija teksta, koja se nalazi kao opozicija delu, pre svega je oznaavala
promenu odnosa prema knjievnosti. Konkretno, odustajanje od statinog i
predmetnog tretiranja knjievne tvorevine, u korist dinamike koncepcije iste
tvorevine, smatrane praksom beskonane proizvodnje smisla u kojoj
uestvuje i italac,. Prelazak s dela na tekst oznaavao je odustajanje od
tradicionalnog shvatanja knjievne tvorevine kao predmetnog, statinog i
reproduktivnog dela koje je proizvod ili depozit znaenja u korist dinamikog
pristupa tekstu.
Bart se suprotstavio tradiciji sa dinamikim pristupom tekstu.
Tekst (lat.texus = tkanje) je oblik organizovane verbalne poruke, svako
pravilno i regulisano kombinovanje i nizanje jedinica znakovnog sistema ili u
vremenu ili u prostoru.
Kontekst (lat.contexus uzajamno povezivanje pri tkanju) u svim
sluajevima kada bilo koja knjievna jedinica funkcionalno i zanenjski zavisi
od prisutnosti ili susedstva drugih knjievnih
jedinica, govori se o
knjoevnom kontekstu. Tako se knjievni tekst moe uzeti kao zajedniki
kontekst za sve manje jedinice koje se u njemu pojavljuju. Kontekst ima
znatno vei znaaj u knjievnosti nego u neknjievnim tekstovima, jer su u
celini stroe organizovani. U stihu je npr.kontekstualna zavisnost vea nego u
prozi. Kada se npr.neka jedinica dovede u kontekst koji je za nju neobian,
postigne se humoran ili parodijski efekat. Kontekst tvore odnosi meu
knjievnim tekstovima. U semiotici se odnos znaka prema znaku ili teksta
prema tekstu naziva sintaktiki aspekt. Tako se tekst moe izuavati u
kontekstu svih tekstova koji pripadaju istom autoru, anru, formaciji i
nacionalnoj knjievnosti.
13.

Intermedijalna komparativistika

Komparatistika, naroito francuska kola komparatistike, interesuje se za dela

koja su se prevodila i za prevodioce, ali iza nain na koji se dela prevode. Ona
pokuava da otkrije povezanosti u istorijskom kontinuitetu prevoenja i
ustanovi zbog ega se odstupilo od originala. Re je o dva kompleksa, o
kompleksu
makrosistema
i o
kompleksu
makrostruktura
i
mikrostruktura unutar makrosistema. Radi se o istraivanju irih
vanjezinih faktora i o jeziku od koga se polazi, kao i jeziku na koji se prevodi.
Sa dosta razloga je Van Tigem u prevodiocima video pre svega posrednike.
Re je zapravo o optoj istoriji kulture, no komparatistika iz toga izvlai i neka
posebna pitanja. Pol Van Tigem princip dinamikog kretanja svih
literarnih
pojava
uobliuje
u
relaciju
odailja-posrednikprimalac.Posebno izdvaja posrednika, jer on stvara sliku (image) o
nekom drugom narodu, o onom to je strano i tue. Upravo
eimagologija postati omiljeno teite komparatista.
Ona se zanima za sliku nekog naroda u celini u knjievnosti nekog drugog
naroda (odlian je primer slike koju je kod Francuza napravila Madam de
Stal o Nemcima, piui veoma pozitivno o njima).
Estetika recepcije je metodski postupak koji na literaturu gleda kao na
dijalektiki proces koji se odvija izmeu italake publike i knjievnih dela, pa
14

se unutar tih procesa moe javiti horizont oekivanja na osnovu postojeih

estetskih merila. To se potvruje i ako tekst prihvatimo kao komunikat.
Prevodi su na odluuju nain uticali na irenje horizonta oekivanja i u
krajnjoj liniji oblikovali epohe u ravoju knjievnosti. Komparatistika se zanima
za pojedinosti procesa prevoenja, za mikrostrukture. Van Tigem je ukazao na
potpunost i egzaktnost prevoda kao dva pitanja koja bi komparatista pre svih
imao da postavi i koja bi trebalo da posmatra odvojeno.
Prema uriinu, prevoenje ne znai samo razmenu rei, ve pre svega
razmenu celokupnog sistema, strukture umetnikog dela.
.Bali je osniva uporedne stilistike.
Mnoga odstupanja od originala ne mogu se oznaiti kao greke ve su
uslovljene prirodnom razliitou jezika. Komparatistika bi imala da poe od
celovitosti knjievnog dela. Jer dobar prevodilac pre svega eli da prenese
umetniki totalitet.Pojave prepeva kao odstupanja u nekim delovima da bi
se ostvario utisak celine. Prevoenje jeste umetnost, ali onakva umetnost
koja poiva na nauci, i to nauci o jeziku. Komparatistika istie veliki znaaj
prevoda kao posrednika, ali to ne prima nekritiki, ve ga ujedno i vrednuje
sa stanovita njegovih estetskih vrednosti.
14.

Komparativistika i interdisciplinarnost

Francuska komparatistika kola nije se bavila odnosima izmeu knjievnosti i

drugih umetnosti ili drugih oblasti ljudskog znanaj i rada.
Henri Remark je 1961.godine u svom delu zastupao miljenje da u
komparatistiku ulaze i istraivanja usmerena na poreenje izmeu
knjievnosti i nekog podruja van knjievnosti ukoliko se pri tome polazi od
knjievnog dela i raspravlja o jasno definisanoj disciplini koja je na neki nain
prisutna u tom delu.
Pre svega se moe govoriti o prisutnosti filozofske misli u literaturi. U
poslednje vreme intezivno se prouavaju veze izmeu literature i
psihoanalize. S druge strane, nauka o jeziku je na razne naine prisutna u
knjievnom delu. Znaajan je odnos izmeu knjievnosti i muzike, odnos
izmeu knjievnosti i likovnih umetnosti, arhitekture, fotografije, scenske
umetnosti, opere, radija, filma, pa i televizije.
Za komparatistiku je posebno zanimljiv problem prenoenja nekog literarnog
dela u kakav drugi umetniki medij. Najirih razmera bie svakako tematska
poreenja. Ako su u pitanju druge umetnosti, uz tematiku se postavlja i
mogunost uporeivanja stila. Ta prouavanja su nazvana uzajamnim
osvetljavanjem umetnosti i njih je uveo Valcel.
Oskar Valcel je jo 1909. godine istakao vanost traenja smisaonih stilskih
celina. On insistira na organskoj povezanosti svih umetnosti, pa prema tome i
knjievnosti sa likovnim umetnostima. Valcel smatra da se knjievno delo i
moe pojmiti samo tako to u itaoevoj svesti dobija karakter likovnog dela.
Valcel je svestan razlika: muzika i likovna umetnost su iste umetnosti, a
knjievnost nije jer njeno sredstvo, re uvek uva i svoj pojmovni karakter.
Zanimljivi su i tkz.dvostruki talenti, pesnici i slikari ili muziari... Podruje
interdisciplinarnih povezanosti prua se pred nama kao duhovni prostor bez
granice u koji pojave iz literature prodiru prelazei sa lakoom granice svog
umetnikog roda.

15

15.

Pozitivistiko naslee u modernoj komparativistici

Nauka o knjievnosti se u trenutku svog nastanka nalazila potpuno u znaku

odreene naune paradigme, a tu paradigmu odreivao je u tom trenutku
pozitivizam. Ali pozitivizam je za posmatranje knjievnosti znaio
sakupljanje sutih injenica koje su se pre svega oslanjale na prouavanje
izvora i bibliografije. Kauzalistika misao, koju je pozitivizam preuzeo iz
prirodnih nauka, zahtevala je da se sve pojave dosledno izvedu iz svog
uzroka, pri emu se pozivanje na Tena pre svega sastojalo u tome pa se
ispitaju tri aspekta stvaralake linosti rasa, sredina i momenat, odnosno
poreklo autora, sredina u kojoj je stvarao i koja je uticala na njega i vremenski
trenutak nastanka dela. Nemaki pozitivista erer kasnije je to definisao kao
ono to je pesnik nasledio u duhovnom pogledu, to je lino uspeo da stekne
od znanja i to je od doivljaja uspeo da unese u sebe. Delo je podvrgavano
minucioznoj analizi, pre svega filolokoj, a zatim podeljeno na dva dela:
sadrinu i formu. Pisala se i istorija knjievnosti kao zbirka prikaza sadrina,
motiva i grae. Postavljalo se pitanje odakle piscu sadrina, odakle mu motivi
i graa. Pozitivizam je negirao mogunost da se stvori neto posve novo i
originalno. Svaka pojava mora imati svoj uzrok. Otuda je pitanje uticaja dolo
u prvi plan, pa se komparatistika poistoveivala sa istraivanjem uticaja.
Pozitivizam nije bio u stanju da nam prikae knjievnost u celini. Najslabija
strana pozitivizma ogledala se u njegovim estetskim sudovima. Polazei od
duha idealistike filozofije i od apsolutnih merila za ono to je lepo, dobro,
istinito, pozitivizam nije bio sposoban da ta merila relativira u odnosu na dato
delo, ve je svojim traganjem za to veim brojem injenica zapravo
mimoilazio samo knjievno delo. Delo je esto tumaeno iz ugla
pieve biografije ili je primano kao dokument o vremenu.
Pozitivizam je pojam iz filozofije, tj sociologije. Ustanovio ga je Ogist Kont
(1789-1857). Pozitivno je suprotno spekulativnom. Pozitivistiki metod
podrazumeva metod empirijskog potvrivanja i istraivanja. Teorija je
pozitivna ako je nauno utemeljena.
Prema Kontu, postoje 3 faze episteme:
1.teoloska/mitska faza stanja (tada su drutvom vladali svetenici; ovek
je pronaao viu silu kao uzrok svemu)
2.metafizicka (apstraktna)-filozofska faza (18.i 19.vek)
3.faza pozitivnog naunog pogleda - kada ovek raskida sa iracionalnim
Pozitivizam je doba zakona kauzalnosti (verovanje da svaka pojava ima svoj
uzrok). Veliki umovi pozitivizma: Ernest Renar (koji se divi ovekovoj
sposobnosti da ovlada prirodom); Don Dalton Atomske teorije; Faradej
- princip elekromagnetne indukcije; Herc - elektromagnetni talasi;
Mendeljejev - Periodni sistem elemenata; Darvin - teorija o prirodnoj
selekciji
16.
Komparativna
knjievnoj kritici

knjievnost

prema

istoriji

knjievnosti

Pri susretu sa knjievnou neizbeno dolazi do vrednovanja. Tu nastupa

knjievna kritika, koja moe biti dogmatska, polemika, filozofska, esto
vrlo subjektivna i neistorijska (kao npr. kod Brintjera). Zatim dolazi istorija
knjievnosti, koja stavlja pisce i dela u vreme i prostor i objanjava ih.
16

Istorija knjievnosti se deli na nacionalnu i optu, u zavisnosti od toga da li

prouava razvoj knjievnosti jednog naroda ili umetnika dela uopte, u
celokupnom istorijskom hodu. Ona zasniva svoje sudove na osnovu rezultata
knjievne teorije i nauno utemeljenim rezultatima do kojih je dola knjievna
kritika. Istorija knjievnosti se prikazuje u razliitim formama. Prva forma
istorije knjievnosti je biografska forma. Sent-Bev je u tome pravi majstor.
ovek se gubi u pojedinostima, zaboravlja se da itaoca zanima pisac zbog
njegovih dela, a delo se esto izgubi iz vida. Srodna i dopunska forma
biografije je bibliografija ili istorija spisa. Njen zadatak je da pronae ta je
jedan autor napisao, tampao ili ostavio neobjavljeno. Kritika radi utvrivanja
pripadnosti dela zahteva mnogo erudicije. Istoriar, suoen sa delom, mora
da ispuni irok program. On treba da utvrdi poreklo dela, bilo u karijeri pisca
ili van njegove linosti; postanak dela, od prvog dalekog zaetka, sve do asa
objavljivanja; sadrinu: injenice, ideje, oseanja; umetnost: kompoziciju, stil,
versifikaciju; uspeh kod publike, prijem kod kritike, naknadna izdanja.
Knjievna istorija ima za dunost da delo stavi u njegov knjievni rod,
umetniki oblik, tradiciju kojoj pripada. U svakom sluaju, igra uticaja,
primljenih ili vrenih, bitan je element istorije knjievnosti. Knjievna kritika
oseajnom zadovoljstvu koje stvara knjievnost u itaocima, dodaje i
intelektualno zadovoljstvo zadovoljstvo to je italac neto shvatio i sebi
objasnio.
Glavni pokreta osnove moderne francuske knjievnosti je Gistav Lanson.
On je podsticao na prouavanje problema istorije knjievnosti sa irinom
znanja i pouzdanou kritike. Radovi Balderspreea su pokazali da je
uporedna knjievnost postala sposobna da ispunjava najstroe zahteve
istorije knjievnosti. Od poetka ovog veka, velikim delom pod uticajem
Lansona i Balderspreea, stalno se poveava u Francuskoj broj doktorskih
teza iz uporedne knjievnosti.
Uporedna knjizevnost: re i predmet (1921-1940) naziv je asopisa
koji su pokrenuli Balderspree i Pol Azar.Zadatak istorije knjievnosti:
istorija treba da smesti delo u pravu vrstu, anr i tradiciju, a cilj je da se
napie svetska istorija knjievnosti.
Knjievna kritika sudi o knjievnim delima, vrednuje ih.Knjievna kritika
poinje onda kada sud postane obrazloen.Dva glavna zadatka knjievne
kritike su interpretacija dela i vrednovanje.
Pritom se slui merilma iz ugla savremenosti, u svetlosti savremenog
oseanja i poimanja knjievnosti i umetnosti.Knjievna kritika se bavi i
sponom izmeu dela i italaca.Kritika mora da bude nauna i aktivistika,
nikako dogmatska. Mora ocenjivati knjievna dela na osnovu ireg poznavanja
modernih naunih teorijskih znanja.
Ne porie se da su inovi suenja nuni, ali se tvrdi da knjievna istorija
poseduje naroite sopstvene standarde i merila. Knjievni istoriari koji poriu
znaaj kritike i sami su nesvesni kritiari, obino kritiari iz druge ruke, jer
samo preuzimaju tradicionalna merila. Kritiar koji slabo poznaje istoriju ili je
uopte ne poznaje sklon je nemarnim nagaanjima i nestrunom pristupu.
Komparatistika je nastala radi celovitijeg sagledavanja opte knjievnosti.
Prema Lesingu, komparacija je osnovni princip knjievne kritike.
17.

Pojam uticaja od Getea do Umberta Eka

17

Pojam uticaja znaajan je za kritiku, istoriju knjievnosti, naratologiju, uz to je

veoma opasan.
Johan Volfgang fon Gete bio je pisac, pesnik, naunik, filozof, likovni
umetnik, jedan od najuticajnijih nemakih umova. Bio je svestran, ali nikako
povran i irio je uticaj preko cele Evrope. Poznat je po svojim dostignuima i
iz fizike i biologije, to e inspirisati Darvinovu teoriju evolucije. Njegova dela
su vena inspiracija za druga literarna dela, muzike i dramske umetnosti.
Svojim Faustom je promenio svetsku knjievnost zauvek. O moi
knjievnosti moda e najbolje posluiti primer knjige Jadi mladog Vertera,
koja je izvrila ogroman uticaj na romantiarsku omladinu s kraja 18.veka.
Mladii su se oblaili kao Verter: plavi frak i uti prsluk. Verter je prouzrokovao
vie samoubistava nego najlepa ena, tvrdila je francuska knjievnica
Madam de Stal.Lik Vertera nosi u sebi peat autobiografskog; Geteu je kao
inspiracija posluilo samoubistvo njegovog prijatelja Vilhelma Jerusalima zbog
nesrene ljubavi. Ogroman je i nepregledan uticaj ostavio Gete na
oveanstvo.
Umberto Eko izneo je svoja razmiljanja u lanku Borhes i moje muke sa
uticajima.
Kada je re o postojanju uticaja izmeu dva autora Ai B, mogue je naii na
dve situacije:
1)A i B su pisali u istom vremenskom razdoblju. Npr.postojanje uticaja izmeu
Prusta i Dojsa: nije ga bilo, samo su se jednom sreli
2)A hronoloki prethodi B, te se samo moe razmatrati uticaj A na B
U knjievnosti se ne moe govoriti o pojmu uticaja, a da se na vrh trougla ne
postavi jedno X. Hoemo li ovo X nazvati kulturom ili lancem prethodnih
uticaja? Nazvaemo ga univerzumom enciklopedije. Treba uzeti ovo X u
obzir, posebno kod Borhesa, poto je on, kao i Dojs, u svojoj igri koristio
svetsku kulturu.
X

Ovi momenti se esto izmeaju, zato pojam uticaja valja izuiti i pojam
temporalnosti pamenja.
Autor moe sasvim dobro upamtiti neto to je kod nekog drugog autora
proitao. Mogla bi se izvesti izvesna psihoanaliza uticaja. Eko kae kako u
njegovom proznom radu postoje uticaji kojih je on apsolutno svestan, ali da
postoje i oni koji se nisu dali proveriti, jer on sam nije znao njihov izvor. Tako
mu je oro Celiskrenuo panju na uticaj istorijskih romana Dimitrija
Merekovskog u Imenu rue. To je vid nesvesnog uticaja na Eka, on je
itao te romane, ali u svojoj dvanaestoj godini.
Duh vremena ili Zeitgeist ne mora da bude metafizilki ili metaistorijski pojam,
Eko smatra da se moe razreiti pomou lanca uzajamnih uticaja, ali je
zanimljivo to on moe delovati i u dejem umu. Ipak, neke teme su
zajednike mnogim autorima, zato to ih oni takorei direktno preuzimaju iz
stvarnosti.
18

Eko je u svoju trijadu intetio auctoris, intentio operis i intentio lectoris uneo
jo i intentio intertextualis, koja bi morala da se nae u ovom diskursu.
Eko objanjava svoja tri tipa knjievnih odnosa sa Borhesom:
1)sluajeve u kojima je bio potpuno svestan Borhesovog uticaja
2)sluajeve u kojima ga prvo nije bio svestan, ali se ga kasnije itaoci prinudili
da prizna da je nesvesno trpeo Borhesov uticaj
3)sluajeve u kojim smo, bez trouglisanja o raznim ranijim izvorima i
univerzumu intertekstualnosti, skloni da kao sluajeve dvojnog uticaja
posmatramo sluajeve gde je uticaj trojan.
Pored Borhesa, Eko kae da je na njega znaajno uticao i Doktor Faustus.
Eko kae da se u Imenu rue istinski uticaj Borhesa ne ogleda toliko u
smiljanju biblioteke-lavirinta, jer na svetu ima tute i tma lavirinta, jo iz
doba Knososa i teoretiari postmodernog smatraju da je lavirint deo epike i
da se esto ponavlja u savremenoj knjievnosti.
18.

Znaaj prouavanja izvora u komparativnoj knjievnosti

Pojam izvora potie iz Francuske, la source.

Izvor je nosilac tekstualne informacije.
Izvor moe da bude rukopis autora, bilo kakav tampani dokument, ak i
intervju na magnetofonskoj traci. Postoje rukopisni i tampani izvori;
otvoreni i zatvoreni. Izvor se transformie u citatnost, a zatvoreni,
preutani izvor je zapravo prikriveni citat.
Posredni izvori ine prepiska autora, memoari, beleke, privatni i zvanini
izvori, dokumentaciona graa.
Pojam izvora se u komparatistiku ugradio u prvoj polovini 19.veka. Srodan je
i povezuje se sa pojmom uticaja. Izvor nije statian ni singularan pojam.
Pokretljiv je, dinamian i pluralan.
Kajzer se naroito zalagao za istraivanje izvora, rekavi da nema
prouavanja istorije dela bez bavljenja i izvorima. Lanson je smatrao da
knjievna istorija nema prava da ignorie pojam izvora.
Izvor najpre treba prepoznati, zatim ga rekonstruisati, precizno
odrediti i imenovati.
Podela izvora prema Gvozdenu Eroru:
1.ivi izvori-svi doivljaji, iskustva jednog autora
2.knjievni-bibliografije
3.osnovni i pomoni
4.magistralni-drutvo, religija,moral, etiki karakter
5.idejni
6.pozitivni i negativni pisac protiv svoje volje preuzima uticaje
7.svesni i podsvesni
Francuska komparatistika kola najvie se bavila izuavanjem izvora.
Ispitivanje izvora se poglavito sastoji u tome to se polazi od primaoca, da bi
se pronaao stvaralac uticaja. Istraivai izvora bili su prilino esto ismevani.
Uostalom, izvori jednog dela ili nekog mesta u knjievnom delu nisu uvek u
tekstovima drugih pisaca. Izvesne strane izvore treba pratiti u toj oblasti, gde
umetnost stoji u bliskoj vezi sa ivotom. Zar je meu Geteovim izvorima

19

mogue zaboraviti njegov put u Italiju? Zar se mogu meu izvorima knjige
ge Stal O Nemakoj mogu zanemariti njena dva putovanja u ovu zemlju?
Isto tako treba voditi rauna o drugim jasnijim, mada nepisanim izvorima:
usmenim izvorima, a naroito kada su u pitanju teme ili ideje. Ostaju pismeni
izvori, do kojih se najlake dolazi i koji se stoga namarljivije prouavaju. Izvor
pojedinih romana moe da bude delimino u nekom stranom romanu, makar
da postoje razlike izmeu tema, situacija i svih pojedinosti oba romana. Kod
ispitivanja pismenih izvora, unutranja analiza, koja utvruje slinosti i otkriva
srodnosti, najee se dopunjuje spoljnim prouavanjem uslova knjievnog
stvaranja: biografijom primaoca uticaja i postankom njegovih spisa, to
omoguava da se pretpostavi postojanje izvesnih izvora i da se provere ve
utvreni izvori. Prouavanje posebnih izvora ima za cilj da u jednom delu
pronae poreklo dela neke druge knjievnosti. Iz ovog dela uporedne
knjievnosti potekao je najvei broj radova, jer upravo ovde dolazi do izraaja
sitan i strpljiv istraivaki rad. Ovaj deo moe da se bavi izborima tema,
uzimajui ovu re u njenom najirem znaenju. Do kraja 18.veka, originalnost
sadrine je bila izuzetak, esto se pozajmice tiu pojedinosti situacija i
zapleta. ak i kada su glavna zamisao i okvir neto novo i predstavljaju linu
tvorevinu pisca, pojedinosti mogu biti pozajmljene. Izvori ideja su moda jo
zanimljiviji.
Moemo postaviti pitanje: koliko je jedan pisac proitao sa podruja strane
knjievnosti? Istraivanje kolektivnih izvora jednog pisca ograniava se
ponekad na jednu jedinu knjievnost. Uzimajui jednost pisca kao sredite,
ovi radovi su sasvim obeleeni njime. Takva prouavanja izvora mogu se
nazvati krunim.
Sline krune studije mogle bi se preduzeti za mnoge druge velike majstore
savremene misli i umetnosti Volter, Gete, Stendal, Hajne, Sent Bev.
Feljtonistika ili npr.impresionistika kritika ne bavi se izuavanjem izvora.
19.

Pojam posrednika i oblici posredovanja u knjievnosti

Posrednici su naroito znaajni za razmenu knjievnih uticaja izmeu

pojedinih naroda. Oni su omoguili prihvatanje domaih knjievnih dela, ideja,
oblika u stranim knjievnostima. Pre svega, to su pojedinci stranci stalno
nastanjeni u jednoj zemlji koji su knjievnost upoznali sa knjievnou svoje
postojbine. Vanost posrednika se ogleda u olakavanju irenja i uspeha
izvesnih stranih dela u svojoj otadbini ili svojoj novoj domovini. Ga-Stal je
svojom knjigom O Nemakoj izvrila znatan uticaj. esto se deava da
veoma uspeni posrednici ne pripadaju ni zemlji primaoca ni stvaraoca
uticaja, nego igraju ulogu prenosioca. Drutvene sredine ili grupe
predstavljaju drugu vrstu posrednika. Nailazimo na grupe iji su lanovi bili
ujedinjeni srodnou ukusa i stremljenja (npr.francuska Plejada). I
knjievni saloni su delovali u istom pravcu. Druge vrste posrednika su
knjige, spisi koji su omoguili irenje uticaja jednog pisca u jednoj stranoj
zemlji; kritiki tekstovi i prevodi; vane su i posebne publikacije. Istorija
uporedne knjievnosti mora naroito da pregleda periodina izdanja.
Kada je u pitanju slikarstvo ili muzika, posrednik se, poto je pripremio javno
miljenje lancima ili knjigama, pojavljuje pomou audicija ili dela koja
namerava da otkrije sugraanima. U knjievnosti razliitost jezika oteava taj
prenos iz jedne zemlje u drugu. U veini sluajeva, prevoenje je bilo
20

nuno sredstvo za irenje strane knjige, a prouavanje prevoda

neophodan je prethodni uslov najveeg broja radova iz uporedne knjievnosti.
Mnogi prevodi nisu vreni sa originala nego sa nekog drugog prevoda, tako da
su to zapravo prevodi prevoda. Strunjak za uporednu knjievnost mora
sebi postaviti pitanje potpunosti i tanosti prevoda. Poreenjem originala i
prevoda, on e utvrditi da li je prevodilac neto ispustio.
Nakon romantizma, prevodi su uopte mnogo taniji. Glavni uzrok nevernosti
prevoda bila je bojazan prevodioca da publiku ne zastrai slikama, idejama
suvie svojstvenim originalnom piscu. Svaki put kada su neki autor ili neko
delo bili u vie mahova prevoeni na isti jezik, poreenje prevoda je veoma
korisno za prouavanje. Na ovaj nain se prate promene ukusa i prelivi
utisaka koje je isti pisac proizveo na vie narataja. Da bi se razumele
osobenosti prevoda, esto je potrebno poznavati prevodioce. Prevodilaki
predgovori sadre dragocene podatke. Oni mogu da nam prue obavetenja o
idejama prevodioca. Ti predgovori su ponekad borbeni ponekad oprezni ili
bojaljevi, odgovaraju ponekad na kritike i napade od kojih prevodilac brani
svog pisca ili sebe samog. Da bi se ovi predgovori shvatili i iskoristili, treba ih
posmatrati u najuoj vezi sa vremenom kada su se pojavili. Ovo je bitan
element studija o irenju knjiga i o knjievnim uticajima.
20.

Teorija recepcije i komparativistika

Poljski strukturalisti od poetka su svoju panju koncentrisali na teoriju

knjievne komunikacije. To je istraivanje sistema odnosa izmeu
poiljaoca i recipijenta, ugraenih u knjievnu poruku. Poljski
strukturalisti su ovde iskoristili podsticaje od prakih strukturalista iz
semioloke orijentacije strukturalistike misli, ali iz teorije itanja 20.veka
Roman Ingarden, an Pol Sartr sve do Jausa i Izera.
Veoma vana u teoriji ove kole bila je i socioloka perspektiva, odnosno
stavljanje akcenta na razliite aspekte drutvenog funkcionisanja dela. Jedan
od osnovnih pravaca refleksije bilo je prouavanje odnosa izmeu datog
knjievnog dela i unjega ugraenog horizonta oekivanja poiljaoca (njegova
shvatanje estetskih i idejnih oekivanja recepijenata). Poljskim istraivaima
je bilo stalo da odrede opte uslove mogunosti knjievne komunikacije.
Obraali panju na sve autorske signale (imanentne direktive, itanje)
istraivali su knjievne konvencije, rekonstruisali uloge recipijenata i
poiljaoca ugraenih u knjievnu poruku. Javljaju se termini subjekat
stvaralakih aktivnosti (onaj ko je ugraen u delo i raspolae
razumevanjem),
ideja,
stilova
recepcije
(nain
razumevanja
knjievnosti), kategorija virutelnog primaoca. Znaajno je bilo i
prouavanje kompozicije fabule, inspirisano dostignuima francuskih
naratologa.
Naziv horizont oekivanja potie od Hansa Roberta Jausa, a preuzet je
iz sociologije Manhajma. Traganje za horizontima oekivanja poiva u osnovi
teorije recepcije, koja polazi od postavke da izmeu dela autora i itaoca
postoji dinamian dijaloki odnos koji je odreen prihvatanjem i
razmenom odreenih sadrina. Jaus istie da svako delo svojim iskazima,
prikrivenim ili
ili otvorenim signalima dobro poznatim obelejima ili
ukazivanjima sadrani u njemu, podstie publiku da ga ne odreeni nain
21

recepira. Ova oekivanja nisu odreena nekim nepromenljivim normama i

merilima ukusa, ve ih regulie proces neprekidnog oblikovanja i menjanja
horizonata oekivanja. Postojea estetska merila odreuju u prvom
trenutku i horizont oekivanja, a ovaj se u toku itanja menja ukoliko je u
pitanju delo koje u sebi sadri odreene inovacije. Knjievnost je zapravo
dijalektiki proces koji posredstvom knjievnih dela neprekidno
odvija izmeu autora i italake publike. Jaus istie da mora biti mogue
da se osvetli specifina dispozicija na koju autor rauna da e svojim delom
naii kod publike, u prvom redu uz pomo poznatih normi ili podrazumevane
poetike odreenog roda i na osnovu suprotnosti izmeu fikcije i stvarnosti. U
estetskim iskustvima i horizontima oekivanja shvaenim na ovaj nain
oigledno postoje mnogi odnosi koji vode od jedne knjievnosti do druge i koji
su unutar nekog novog horizonta oekivanja izmenili pojedine pojave u
znatnoj meri.
Teorija recepcije nas upravo podstie da razmislimo o problemu prihvatanja
nekog dela ili nekog literarnog oblika i u knjievnosti drugog naroda. Ova
teorija ujedno i prevazilazi mehaniko traganje za uticajima koje je sklono da
knjievnost nekog malog naroda svede pod neposredni uticaj i totalni odnos
zavisnosti od knjievnosti velikih naroda. I nema horizonta oekivanja koji bi
se dao povui samo na osnovu jedne knjievnosti.
Pitanje na koji nain delo kao skupina znakova deluje na oekivanja publike
koja govori drugim jezicima, ta se od tog dela prima i u kom trenutku, a ta
se pak uopte ne prima i na koji nain se u sluaju primanja pomera horizont
oekivanja italake publike.
21.
Duhovnoistorijska
poetkom 20.veka

metoda

pobuna

protiv

pozitivizma

Najvanija teorijska pitanja koja su se pojavila jo na osnovi pozitivistike

nauke o knjievnosti, imale su epistemoloki i metodoloki karakter. I, mada
je teorija o pozitivizmu sadrala optu koncepciju svog predmeta ontoloka
pitanja, a pre svega ta je knjievnost ipak nije postavljala direktno,
smatrajui da ona predstavlja isti predmet prouavanja kao i sve to nas
okruuje. I metode prouavanja tada su preuzimane od prirodnih nauka koje
su u to vreme odreivali opti ton nauke. Prvo izrazito stanovite koje se
pojavilo u metodologiji pozitivizma bilo je genetiko tumaenje i bilo je vie
orijentisano na pitanje odakle potie knjievnost, a ne ta je ona.
Pojavljivale su se razliite varijante metoda knjievnih istraivanja: istorijske,
socioloke, prirodnjake itd. Tako se pokualo objasniti geneza knjievnog
dela ili pozivanjem na drutveni ili istorijski kontekst, ak su traene analogije
sa teorijama prirodnih nauka (teorija evolucije).
Pitanja o sutini knjievnosti javljaju se s prelaskom iz 19.veka u 20.vek. Kao
rezultat ovog antipozitivistikog preokreta, humanistike nauke su
se osamostalile i odvojile od prirodnih uvodei sopstvenu
metodologiju. Zato se u ovom preokretu moe uoiti i geneza teorije
knjievnosti. Sutinu ovog spora predstavljalo je genetiko i deterministiko
shvatanje dela. Kao najvaniji cilj ovog antipozitivistikog pokreta postalo je
izrazito odvajanje prirodnih i humanistikih nauka, izvreno sa sutinskom
razlikom predmeta istraivanja. Dolo je do podele na prirodne
nomotetske
(zakonske)
i
humanistike

idiografske
22

(gr.idios=osobit) nauke. Ovo je bilo znaajno i za teoriju knjievnosti, jer

je dolo do jasnog definisanja specifinosti knjievnosti kao predmeta teorije
knjievnosti. Pojavili su se problemi koji se odnose na razumevanje
knjievnosti, prirode interpretacije, specifinosti stvaralakog procesa,
knjievnih subjektivnosti i slino.
Na poetku veka sreemo se sa mnogo pravaca i orijentacija koji se bave
odgovorima na pitanje ontoloke prirode: ta je knjievnost, kakve su njene
osobine, po emu se razlikuje od ostalih jezikih tvorevina? Tu se istiu
naroito ruska formalistika kola, praka strukturalistika kola itd. Na
poetku 20.veka bile su prisutne i idiografske tendencije. Tu se uzimalo u
obzir konkretno, pojedinano delo sagledano na osnovu njegovih specifinosti
i neponovljivih osobina. U prvoj polovini 20.veka dominantni su uticaji teorije
jezika De Sosira. Polazna osnova za oslobaanje teorije od odlika formalizma i
strukturalizma postao je jeziki sistem, a ne kao do tada vanjezike
uslovljenosti knjievnog dela. Kao to je De Sosir eleo da uini lingvistiku
egzaktnom naukom, tako su i istraivai knjievnosti matali o pravoj
egzaktnoj i naunoj teoriji knjievnosti. Osnaio se model prave naune,
sistemske teorije knjievnosti. Karakterisali su je autonomija, objektivnost,
univerzalnost i nadistorinost, celovitost, jezika neutralnost.
Najvaniji cilj bilo je postavljanje osnova nauke o knjievnosti, konstruisanje
univerzalne gramatike knjievnosti. Zahvaljujui De Sosirovoj teoriji istog
jezika i teoriji knjievnosti tei istoti, optosti i apstraktnosti.
22.

Mitovi kao predmet komparativnog prouavanja

Legende i legendarne linosti su omiljena oblast komparatista koji se bave

tematologijom. Ovde glavnu ulogu igraju radnje, stavovi ili sudbine koje
tradicija pripisuje licu, odreujui esto prema njegovom karakteru ili
gledajui u njima sudbinsku predodreenost. Neke od prouavanih legendi su
biblijskog porekla, kao npr. Kain, Juda. U pesmama 19.veka, Kain postaje
simbol buntovnika protiv Boga. Bajronov Kain i Kain Lekonta de Lila su
najslavniji meu jetkim i buntvonim tumaenjima iz kratkog opisa o Postanku
sveta. Druge mnogobrojne legende su grkog porekla. Uzeti od Homera likovi Odiseja, Nausikaje; zatim Prometej, Edip, Medeja, Ifigenija. Meu ovim
linostima najzanimljiviji je Prometej. Npr. eliev Prometej oliava pobunu
ljudskog duha protiv religije koja ga ugnjetava.
Ovim isto pesnikim likovima mogu se dodati i drugi manje-vie istorijski.
Srednji vek i renesansa su dali pesnicima mnotvo heroja, legendarnih ili
istorijskih. Teme dobijaju simbolinu vrednost kod nekih pesnika, bar kad je
dovoljno dug vremenski razmak i kada su legendarni junaci obavijeni velom
tajanstvenosti. Npr. Tristan i Izolda veni su simboli za ljubavnike koje
tajanstvena sudbina baca jedno drugom u naruje. Znaajna je i legenda o
Faustu i Don uanu.
Stvarnost moemo svesti na tri krupna domena:
1.carstvo prirode; svet fizikih pojava u cijim koordinatama
funkcionisemo
2.svet drutvenih funkcija
3.imaginarni svet koji je proizveo ovek
Knjievni mit se razlikuje od mita u etno-religioznom smislu.

mi

23

Sloen karakter mita u etno-religijskom smislu:

1.mit je oblik poezije koji prevazilazi poeziju; iri je, vei i dublji od
poezije, objavljuje jednu istinu, operie cudima
2. mit je obred koji hoe da dovede do ritualne realizacije objavljene
istine
Mitovi vre kolektivnu fascinaciju (bilo da je rec o Aleksandru, Napoleonu, o
prirodnim mitovima...). Knjievnost je nerazdvojna od mitova i dalje je oblik
mitske svesti.
Mitovi su vezani za objavu neeg to je sakralno, sveto. Profanacijom
sakralnih mitova nastaje knjizevnost. Sakralna pria je jedno predanje o
osnivanju sveta (ili manje-osnivanju grada). Klod Levistros bavio se pitanjem
motiva u mitu. Mit je uvek saga o poreklu: grada, biljke, sazveza, kraja,
heroja, kosmikih pojava... Mit je pripovest data u obliku jezika
Sledea razlika izmedju knjievnog i sakralnog mita: knjievni mit ima potpis.
Legende su plodovi kolektivnog stvaranja. Pojedinac nije stvorio legendu,
moe se potpisati, ali lano
Kada mitovi izgube svoj ezoteriki karakter i sakralnu funkciju oni se
rastvaraju u knjievnosti.
Mit o Prometeju, Edipu, Antigoni, Kleopatri, herojsko-istorijski mitovi,
Aleksandar Veliki, Jovanka Orleanka, Cezar, Luj XIV... Orfej je neiscrpna tema
svetske knjievnosti.
Funkcija mitova je da stvaraju jednu sekundarnu, paralelnu istoriju;
ono to umre u istoriji nastavlja da ivi u mitu; mit slui i za
kompenzaciju istorijskog.
Mit je ilustracija egzlamparne ljudske situacije.
23.
Aspekti izuavanja knjievnih tekstova: biografski, istorijski,
socioloki, idejni i dr.
Biografski:
Zanimanje za linost i ivot pisaca nastalo je u romantiarskoj atmosferi kulta
pesnikovog ja. Dovoljna potvrda tome je slava koju su svojim biografskim
radovima stekli Sent-Bev u Francuskoj i Karlajl u Engleskoj. Sredinom 19.veka
ovakav pristup bio je opravdan. Naime, ondanji pozitivistiki ideal objektivne
spoznaje jo vie je podsticao interes za ivot pisaca, jer se u tome videla
mogunost objektivnog prouavanja knjievnosti. Ten je smatrao da nema
nijedne misli i oseanja kojima se ne bi mogao oznaiti izvor. Ten je takoe
tvrdio da sve to postoji, postoji kroz pojedinano bie, a to pojedinano bie
treba upoznati. Biografski pristup je proistekao iz zanimanja za linost pisca
sredinom tog veka i to je postao dominantan metod nauke o knjievnosti:
pesnikova biografija postala je zanimljiva teoretiarima koliko i njegova
poezija. Trebalo je mnogo vremena da se uvrsti saznanje da je za nauku o
knjievnosti linost pisca relevantna samo onoliko koliko je dola do izraaja u
samom njegovom delu, kao njegovo duhovno jezgo. Zanimanje za pisca kao
izraajnog subjekta razvila se iz romantiarskog kulta Genija. Gotovo svi
pesniki pokreti iz prvih decenija 20.veka razvijali su se u afirmaciji pesnike
subjektivnosti. A ekspresionizam, s kojim se otpoela moderna knjievnosti, u
osnovi svoje poetike (a i naziva) imao je upravo stav da je umetnost
ekspresija umetnikovih oseanja. Vremenom je sazrela svest da u tumaenju
24

poezije pesmu ne treba shvatati kao svedoanstvo o unutranjem ivotu

pesnika, ve kao aktivnu, delotvornu umetniku tvorevinu. Pesma i svako
drugo umetniko delo, zakljuilo se zapravo je izraajna forma, a ne
spontani izarz emocije.
Istorijski:
Posmatra knjievnost ne kao skup vanvremenskih dela, ve kao nestabilno i
agonistiko polje verbalnih i drutvenih aktivnosti. U tom smislu
najiteresantniji su nekanonski tekstovi koji bacaju novo svetlo na
tradicionalan kanon. Granica izmeu knjievnih i neknjievnih tekstova biva
izbrisana.
Knjievni tekst je pre svega iskaz proizveden i prihvaen unutar istorije i
unutar drugih proizvoda i usvajanja. To znai da knjievni tekst nije odvojen
od istorijske stvarnosti i da ne predstavlja u toj stvarnosti neto izuzetno. To
znai i da predmet istraivaa predstavljaju svi tragovi tekstualne prolosti
koji sainjavaju kulturnu arhivu. Ta arhiva (njena struktura, naini
pojavljivanja i reprodukcije) su predmet istraivanja prilikom istorijskog
pristupa. Pisanje i itanje su uvek istorijski i drutveno determinisani dogaaji
koji se odigravaju u vremenu i prostoru. Knjievnost nije samo proizvod date
epohe, nego i sama proizvodi kulturne efekte. Prouavanje knjievnosti
vezuje se za zauzimanje i odreivanje u politikom, seksualnom i
ideolokom smislu sopstvenog mesta u kulturi. Nijedan diskurs ne
omoguava pristup nepromenljivim istinama niti izraava trajnu ljudsku
prirodu.
Prouavanje knjievnosti je eklektiko zanimanje i nema pretenzije na
ekskluzivnost bilo koje metode. Istorizam se poziva na marksizam i
psihoanalizu.
Strunjak za uporednu knjievnost mora pre svega da se uva preuranjenih i
priblinih ocena. Meaju se ideje, tenje, veona raznolika umetnika
postignua koja izraava ili donosi isti tekst. Potrebno je izdvojiti bitne
sastojke kod stavaroca i primaoca dela, a esto i kod prenosioca da bi se
njihova sudbina odvojeno pratila i da bi se na takav nain ustanovile
pozajmice i uticaji. U sloenom tkivu tekstova, sa neophodnom psiholokom
tananou koju mora imati svaki pravi istoriar knjievnosti tj.istoriar ljudske
due, treba rasplesti razne konce ideja, oseanja ili umetnosti.
Istraivanje ne treba da se ogranii na uporeivanje tekstova. Otkrivanje i
irenje ideja i oseanja moglo je potei od neke istorijske ili socijalne
injenice, od nekog knjievno-obrazovanog kruga ili grupe ljude ili pak iz
obimnog razgovora. U studiju o postanku dela treba dati iroko mesto ivotu
samog pisca. Hronologija u tom sluaju treba da ima presudan uticaj. Da bi se
obuhvatilo to vie injenica i tekstova. Treba paljivo razgledati asopise da
bi se ulo u duh vremena o kojem je re. Bez tih prethodnih optih znanja o
jednom vremenu, postoji opasnost da se pogreno shvate utvrene injenice.
24.
Mesto
tematologije
u
komparativnoj
Stoffgeschichte pristup i istraivanje motiva

knjievnosti

Prouavanje teme koje razne knjievnost jedne od druge pozajmljuju, je prvi

iole jasan oblik istraivanja u oblasti uporedne knjievnosti. Ova vrsta radova
25

nije imala naziv kod Francuza, dok Nemci to zovu Stoffgeschichte (istorija
tema). Mi smo uveli naziv tematologije. U Nemakoj je naziv tematologije jo
uvek prilino rairen, a naroito u zemljama gde je narodna knjievnost od
posebnog znaaja, gde je ostala vrlo iva i gde duboko utie na umetniku
knjievnost. Ono to se zamera tematologiji je to to se bavi teorijom
knjievnosti vie nego milju i umetnou. Pol Azar tematologiju stavlja van
komparatistike, jer se tematologija ne bavi knjievnim
uticajima. Ima
sluajeva gde istorijsko izlaganje uzastopnih oblika jedne legende u razliitim
zemljama doputa da se ustanovi:
1)zavisnost skorijih pisaca prema njihovim stranim prethodnicima
2)udeo njihovog linog genija, modela koje su izvrili u zajednikoj temi
Neki naunici ne doputaju lako da se u uporednu knjievnost unosi
prouavanje narodnih tema, udesnih ili maijskih verovanja. Mora im se dati
za pravo kada kau: to je folklor ne istorije knjievnosti, jer istorija
knjievnosti je istorija ljudske misli posmatrano kroz umetnost pisanja. U toj
podeli tematologije posmatra se samo materija, njene promene; ali nema
umetnosti u tim anonimnim tradicijama. Postoji opravdan prikaz da se u
uporednu knjievnost unose teme, tipovi i legende ukoliko su izazvali
stvaranje dela koja u dovoljnoj meri imaju knjievno obeleje. Tematologija
obuhvata veoma iroku oblast. Ponekad se granii sa folklorom ili naukom o
narodnim tradicijama, ponekad dodiruje pitanje meusobnog upliva velikih
pisaca.
Razlikujemo tri kategorije:
1)teme - bezline situacije, tradicionalne motive
2)tipove zanimanja, stavove, sudbine, udesna bia
3)legende dogaaji ili skupovi dogaaja iji su likovi mitski, legendarni ili
istorijski
Prouavanju tema folkloru su najblie tradicionalne situacije ili anegdote.
Izvesne opte situacije, moralni problemi ili stvarni zapleti. Ponekad se
prouavaju i mesta gde su pisci postavili svoje likove.
Tomaevski i njegova definicijamotiva: motiv je najsitnija konkretna estica
u zapletu radnje i koja je pokreta radnje.
Trag u pesku koji se pojavljuje u svim robinsonijadama je motiv; brodolom je
motiv; zmija je motiv i u Malom princu i u mitu o Euridici.
Tema je predmet koji se obrauje, npr. tema insularnosti: opstanak oveka
usamljenog u svetu. Tema je mona i uslovljava anr.
Za teme je bitno da nikada ne ostanu u okviru jednog jezika, ve da
su internacionalne, kosmopolitske,kreu se kroz narode i epohe.
Opte su i apstraktne, za razliku od motiva koji je konkretan.
Velek je bio veliki protivnik tematske kritike. Smatrao je da se na taj nain
erei knjievno delo. Glavna zamerka: povrnost mehaniko povezivanje.
25.

Teorija itanja i tipologija italaca

Kritiar iz doba romantizma M.H.Abrams opisivao je knjievnu komunikaciju

prema osnovnom modelu trougla, u ijem se centru nalazi delo, a ija temena
odgovaraju autoru i itaocu. Pragmatiki pristup delu vezuje se za publiku,
javnost, itaoce. to se tie pitanja itaoca, teze o njemu su opirne koliko o
pitanju intencije, referenci i naravno zavise od ostalih faktora. Montenj je
26

veliao itanje kao usavravanje uglaenog oveka, negovanje ukusa,

uivanja, ali svemu tome se suprotstavlja nunost postojanja distance,
objektivnosti, metode. Brantijer i Lanson govore da treba umai itaocu i
njegovim hirovima.
Amerika nova kritika delo je definisala kao samodovoljnu organsku celinu
na koji bi trebalo primeniti tkz. close readining, odnosno itanje koje bi bilo
savreno objektivno, deskriptivno, koje bi vodilo rauna o dvosmislenostima i
paradoksima.
itanje je pred tekstom uglavnom nemono: Riards je jedan od retkih
kritiara koji su se usudeli da iznesu tu dijagnozu. On reformie principe
tanog itanja koje bi ispravilo uobiajene greke. Govori da itaoca treba
poduiti paljivijem itanju, ovladavanju njegovih individualnih i kulturolokih
ogranienja.
Za teoriju knjievnosti koja je zasnovana na strukturalizmu i koju obeleava
elja za opisivanjem neutralnog funkcionisanja teksta, empirijski italac
takoe je bio uljez. Naratologija i poetika ograniavaju se na opisivanje
objektivnih tekstualnih prinuda koje ureuju preformanse stvarnog itaoca.
italac je u ovom sluaju funkcija teksta, poput onog itaoca koga je Pifater
nazvao arhiitaocem sveznajuim itaocem. Moe se rei da teorija
knjievnosti stvarno itanje zanemaruje u korist teorije itanja, odnosno,
definie kompetentnog ili idealnog itaoca, itaoca kakvog zahteva tekst, a
koji e se povinovati oekivanju teksta. itanje karakterie projektivnost,
identifikacija.
Prema Sartru, in pisanja ukljuuje i in itanja, kao svoj dijalektiki korelativ
i ova dva analogna ina zahtevaju dva zasebna operatera.
Javlja se zatim i estetika resepcije, u pitanju je kola iz Konstance (Izer, Jaus).
Teorijom efekta itanja (reader-response theory) bavili su se Stenli Fi,
Umberto Eko, Bart.
Bart definie itaoca kao lovca ili detektiva, koji svim radovima u svetu
znakova, treba da razrei kao svojesvrsne izazove mala pomeranja smisla. Ali
Bart itanju uporno prilazi sa strane teksta.
Imamo dva tipa radova:
1)oni koji pripadaju fenomenolofiji individualnog itanja (R.Ingarden)
2)hermeneutika opteg odgovora na tekst (Gadamer, Jaus)
Implicitni italac je svojevrsna konstrukcija teksta, koju stvarni italac
kontuira kao prinudu. Implicitni italac se podudara sa ulogom koju stvarnom
itaocu dodeljuju uputstva teksta. Izer govori o knjievnom univerzumu koji je
pun prinuda, tako tekst od itaoca trai da se povinuje njegovim uputstvima.
Implicitni italac stvarno itaocu prua model, definie gledita koja stvarnom
itaocu omoguavaju da pronikne smisao teksta. Tako se italac
istovremeno percipira kao struktura teksta (implicitni italac) i kao
strukturisani in (stvarno itanje).
in itanja sastoji se u konkretizaciji shematskih usmerenosti teksta, da bi
sebi predstavio likove, dogaaje, ispunio praznine naracije i deskripcije.
Izer insistira na onome to se zove repertoarom, odnosno na celini
drutvenih, istorijskih i kulturolokih nosrmi koje italac nosi sa sobom kao
neophodnu spremu za itanje.
Da bi dolo do itanja neophodno je da postoji minimum ukrtanja izmeu
repertoara stvarnog itaoca i repertoara teksta, odnosno implicitnog itaoca.
27

Tu dolazi do izraaja pitanje: moe li stvarno itanje biti predmet teorijskog

izuavanja?
Delo je otvoren, ono se pri svakom itanju otvara malo po malo, ali samo da
bi mu se italac povinovao. Glavna karakteristika teorije itanja poslednjih
decenija je stalno davanje sve vee slobode itaocu pred tekstom. Na itaocu
je sloboda da sam dopunjava tekst.
Izerov italac je otvoren, slobodouman, spreman je da prihvati igur teksta. On
u sutini opisuje iskustvo uenog itaoca, ali ta je sa itaocem koji nema
takvu pozadinu?
Eko govori da se na svako delo moe primeniti neogranien broj itanja.
Miel arl smatra da aktuelno delo nema vei znaaj od beskonanog broja
virtuelnih dela koje knjegovo itanje sugerie.
26.

Strukturalno prouavanje knjievnosti

Za poetak strukturalizma uzima se datum objavljivanja Opte

lingvistike Ferdinanda de Sosira1916.godine. Za vrhunac - posleratnu
fazu inspirisanu milju Klod Levi-Strosa. Ako poststrukturalizam prihvatimo
kao mutaciju strukturalizma, onda se moemo sloiti da je on trajao skoro
itav jedan vek. Strukturalizam se u teoriji knjievnosti pre svega razvio pod
uticajem strukturalne lingvistike i strukturalne antropologije.
Najvanije pojave obuhvaene terminom strukturalizam obino se
sistematizuju na sledei nain:
1)lingvistika:
Glavne kole:
-enevska kola (Sosir, Bali)
-Praka kola (Jakobson, Trubecki)
-Kopenhaka kola (Luj Hjelmslev)
-Amerika kola (Franc Boas, Edvard Sapir, Bendamin Lo Vorf, Leonard
Blumfild)
2)strukturalna antropologija etnologija:
-teorija Klod Levi-Strosa
3)nauka o knjievnosti:
Glavne kole i orijentacije:
-Praka strukturalistika kola (Jakobson, Mukarovski, Vodika, Havranek,
Matezius)
-lingvistika poetika (teorija poznog Jakobsona)
-generativna poetika (Francuska naratoloka kola)
-poetika recepcije (Poljska kola teorije knjievne komunikacije)
-strukturalistije poetike ezdesetih do osamdesetih godina (Cvetan Todorov,
erar enet, Bart)
-intertekstualne poetike osamdesetih godina (enet, Rifater)
Opti karakter knjievnoteorijske misli u znaku strukturalizma pre svega je
oznaavala koncepcija vajcarskog lingviste de Sosira. Iako su glavni predmet
de Sosirovih istraivanja bili sanskrit i indoevropska lingvistika, u istoriju su
ipak ula predavanja o optoj lingvistici.
Predmet strukturalizma je univerzalan i apstraktan sistem jezika. Predmet
opte lingvistike postao je sistem jezika a ne govor ili pojedinana iva re.
28

Jezik je definisan kao zajedniki i celovit sistem uzajamnih povezanosti i

odnosa svih pojedinanih elemenata. De Sosir je pri tome izdvojio i najmanje
nedeljive jezike jedinice na zvunom nivou foneme. Znaenje rei u jeziku
proizilazilo je samo iz pozicione vrednosti znaka, npr. prema njegovom
odnosu prema predmetu koji zamenjuje. Veza znaka i znaenja imala je
abritaran karakter, a nezavisnost znaka od stvarnosti dodatno je ojaavala
tezu u De Sosirovom sistemu jeziki znak je bio definisan kao povezanost
akustike slike (oznaitelj) i pojma (znaenja). De Sosira je vie zanimala
unutranja organizacija jezikog sistema nego npr.njegova evolucija. Jezik
shvata sa sinhronijske, ne sa dijahronijske take gledita.
Nain istraivanja koji je predlagao de Sosir uklanjao je iz vidnog polja
uzrono-posledine veze (genezu) pojava, stavljajui u centar panje
sklopove unutranjih odnosta elemenata sistema, kao i njihove funkcionalne
zavisnosti.
Strukturalizam e proizvesti itavu seriju strukturalnih poetika, od dostignua
Prake kole do razliitih poetika 60-ih i 80-ih.
Osnovni zadatak prake strukturalistike kole bio je stvaralako razvijanje i
upotpunjavanje De Sosriove koncepcije u oblasti lingvistike, kao i udvajanje
De Sosirove koncepcije. Bavili su se problemom ta je poetinost?. Druga
vana osobina jeste aktuelizacija raznih nivoa jezika.
Slino formalistima, i praki strukturalisti su postavljali pitanje o specifinosti
knjievnosti, i za njih se ta specifinost pre svega ispoljavala u jeziku. Osnovni
termini teorije knjievnosti u znaku prake kole su osim pesnikog jezika,
struktura, znak i funkcija.
Praki strukturalisti pokuali su da opti istorijski razvoj knjievnosti prikau
kao promenu estetskih struktura. Najvanije dostignue prake kole su
teorija pesnikog jezika i estetske funkcije, podrobne analize pesnikog jezika,
uvod u knjievnu semantiku, teorija strukture i knjievnog znaka kao i
formulisanje osnova za metodologiju istorije knjievnosti.
Roman Jakobson napisao je znaajno delo Lingvistika i poetika. I za njega je
bio veoma vaan pristup specifinosti knjievnosti iz komunikacione
perspektive. Ovi konstruktivni inioci nisu oznaavali samo komunikanta,
poiljaoca i primaoca, ve i razliite dodatne elemente: kod i kontakt.
Jakobson izdvaja metajeziku funkciju (informacije o kodu koje se nalaze u
jeziku i kojom se slue i poiljalac i primalac) i fatiku funkciju (forme koje
postoje u jeziku i koje slue samo za podraavanje komunikacije).
to se tie strukturalizma i knjievne kritike, znaajno je spomenuto
Todorova, eneta i Barta. Oni su uvideli duboku srodnost metoda
strukturalizma i naina rada knjievne kritike, pa se strukturalizam nalazio
implicitno u knjievnoj kritici. Knjievna kritika je dakle vrsta strukturalistike
delatnosti, gde Bart govori da u stvari nema nikakve tehnike razlike izmeu
nacionalnog strukturalizma i knjievnosti i uopte umetnosti. S druge strane,
prema enetovom miljenju, strukturalna analiza je knjievnoj kritici bila od
velike praktine koristi. Bilo je uz to mogue da se potpuno odbaci
prouavanje spoljnih uslovljenosti knjievnosti (psihologija, drutvo, istorija),
tretirajui samo delo kao nezavisno bie. Tako se strukturalizam ukljuio u
pokret opozicion prema pozitivizmu uvodei imanentizam (analizu ogranienu
na delo).
Bart govodi o knjievnost sposobnosti i naglaava mogunost odvajanja
knjievnog dela od njegovog stvarnog autora. Prema shvatanju Todorova, nije
29

vie uopte trebalo da se bavi analiziranjem konkretnih pojedinanih

knjievnih tekstova, ve samo opisivanjem apstraktnih struktura. A ovi
tekstovi bi mogli biti samo njihova realizacija. Strukturalizam ove trojice esto
je nazivan ortodoksnim.
Semiotika, nauka o znakovima, povezala se sa strukturalistikom milju i
postae u pravom smislu nauna disciplina semiologija.
Semiotika ima tri polja: semantiku, sintaksu i pragmatiku.
27.

Fenomenoloki pristup knjievnom delu

Fenomen (gr. phaino = pojavljivati se) je neto to se pojavljuje, neto to

vidimo onakvim kakvim ga vidimo i to moemo verno opisati ne izriui
nikakav sud o tome sve dok ga ne vidimo onakvim kakvim jeste.
Otac fenomenologije je Edmund Huselr, matematiar i filozof. On je
1911.godine objavio raspravu Filozofija kao stroga nauka u kojoj je izneo
stav da filozofija treba da bude nauka odreenih formalnih osobina, a njene
tvrdnje treba da budu argumentovane na apodiktiki nain. To moe da
ostvari samo onda kada se ne bude pozivala na druge nauke, ve kada
stekne potpunu autonomiju i optost.
Osnovna fenomenoloka teza glasi: sve ono to se pojavljuje u svetu ima
smisao zahvaljujui inu svesti. Saznanje ne zavisi od toga ko i na koji nain
saznaje, ve se zasniva na potpunom odvajanju istine od njenih promenljivih
okolnosti njenih shvatanja.
Konano merilo istine je njena oiglednost, odnosno da se ona prikazuje isto
svima, nezavisno od take gledita i stavova. Fenomenologija ima dva
ishodita: Huserlovu orijentaciju na predmet i Huserlovu orijentaciju na jezik.
Fenomenologija u nauci o knjievnosti pre svega znai da se u sredite
razmiljanja stavi knjievno delo kao estetiki predmet, kao totalitet, s tim to
e se posmatrati u svojim fenomenima, korelativno. Paljivim razmiljanjem
nad jednim jedinim fenomenom u jednom delu, moemo doi do optih
zakona u strukturi dela. U svom totalitetu kao estetiki predmet ono ima
svoju strukturu u podlee svojim zakonima.
Sagledavanje sutine otkriva nam se pri tome kao metodska indikacija.
Sutinsko se saznaje neposredno, iskljuujui na uobiajeni, prirodni stav,
to znai da iskljuujemo svaku relativnost dela u odnosu na pisca, na sredinu
ili epohu u kojoj je ona nastala i da posmatranje svedeno na relaciju objektsubjekt. Takav intuitivni put bitno se razlikuje od svakog deduktivnog ili
induktivnog. Inutitivni put znai da se u jednom delu sagleda svekolika
sutina stvari.
Veksler je prvi istoriar knjievnosti koji pokuava da fiksira mesto
fenomoenologije u nauci o knjievnosti. Zahvaljujui Ingardenu, delo je
definisano kao estetiki predmet sainjen od slojeva. Knjievno delo se
precizira kao heterogena struktura slojeva koji ine harmoninu celinu u kojoj
svaki njen deo doprinosi stvaranju estetikih kvaliteta.
Fenomenoloki princip u shvatanju filozofije kao stroge nauke odrazio se i na
nauku o knjievnosti tako to je u nizu varijacija utkao u metodoloki pristup
shvatanje o fenomenu kao odrazu u naoj svesti i da se u takvom fenomenu
skriva sutina, opti zakon. Ovakvo shvatanje o fenomenu ovaj metod
objedinjuje sa hermeneutikom, sa uverenjem da je deo sadran u celini tako
da je celina neto vie od svih delova zajedno. Osnovni metodoloki zahtev
30

sastoji se u tome da svaki takav fenomen detaljno opiemo. Kod ritma,

fenomenologija ne sumljivo otvara sasvim nove puteve ukazujui nam na
unutranji ritam koji je imanentan delu. Posebno bogato podruje za
fenomenoloka istraivanja jeste oblast predmeta prikazanih u delu: likova,
stvari, zbivanja. Fenomenoloka analiza nam otkriva najrazliitije dimenizije
realiteta. Sa fenomenom aspekta tesno su povezani i fenomeni opalizacije.
Pisac daje samo neke aspekte oekujui da e ih italac dopuniti. Mnogobrojni
problemi perspektive postali su aktuelni kada je fenomenologija poela
prodirati u ovo podruje nauke. Postoje perspektive prostora, vremena i
pripovedanja. Fenomenoloko istraivanje vremena po svemu sudeu ukazuje
na posebna shvatanja tradicionalnih gramatikih vremena, na ta je ukazao
tajger.
Fenomenoloki pristup treba da ispita i metafizike kvalitete. Ne bismo trebali
da se odreknemo istorijske sinteze, ve je najbolje da je dopunimo
fenomenolokim posmatranjem.
Znaajna su dostignua Romana Ingardena kao fenomenologa. Fenomenolozi
su proirili knjievnoteorijski renik kategorija predstavljenog sveta, kvazisudova, konkretizacije, implicitnog itaoca. Odbacili su psiholoku i biografsku
kategoriju autora zamenjujui je subjektom intencionalnih inova fiksiranih u
tekstu koji zahtevaju stvaralaku aktivnost itaoca. Fenomenolozi su itaocu
podarili glavnu ulogu.
Fenomenologija se nalazi na polu suprotnom strukturalizmu, ako je re o
genezi znaenja: za strukturaliste, znaenje nastaje pomou unutarsistemskih
odnosa, a za fenomenologije pomou ina intencione svesti.
Kao najinteresantniji kritiki nastavak Huserlove misli mogu se smatrati
hermeneutika dostignua Hansa-Georga Gadamera i Pola Rikera, koji su se
nadovezali na radove Martina Hajdegera i Hansa Roberta Jausa.
28.

Znaaj komparativnog prouavanja nacionalnih knjievnosti

Van Tigem smatra da meu piscima iste rase i jezika ugledanje nije naroito
plodonosno. Ako se prelistavajui npr.francusku knjievnost obrati panja na
njene veze sa drugim knjievnostima, odmah se uoava brojnost i znaaj tih
veza. Sva naa poezija i jedan deo proze za vreme renesanse i dva klasina
veka koja su joj sledovala, proete su grko-rimskom klasikom. Svi radovi iz
kojih se sastoji iscrpno prouavanje jednog knjievnog dela ili jednog pisca
mogu se obaviti na osnovu samih izvora istorije domae knjievnosti. Osim
prouavanja i ispitivanja primljenih i vrenih uticaja. Zato se u ovoj drugoj
vrsti izuavanje mora posvetiti posebna nauna grana. Ovo e disciplina
prouditi u svim pravcima rezultate koje je ostvarila istorija knjievnosti
jednog naroda i povezati ih sa onim koje sa svoje trane budu postigli istoriari
drugih knjievnosti. Komparatistika nee teiti da zameni razne nacionalne
knjievnosti, ono e ih dopunjavati i ujedinjavati, a istovremeno e meu
njima i iznad njih izatkati spone jedne optije istorije knjievnosti.
Razmiljanjem u analogijama dolazi se do korisnih rezultata u sluajevima
kada je re o podudarnostima u duevnom stanju pojedinih pesnika i pisaca.
irmunski je poao od termina councidence (podudarnost) i govorio je o
uzajamnom delovanju. Meu literaturama nesumnjivo postoji mnogostruka,
neprekidna i uzajamna povezanost i komunikacija. Prema Remarku,
komparatistika se prihvatila upravo tog posla da parcijalnost sveta prevazie
31

kroz univerzalnost knjievnosti. Takoe je znaajan pokuaj sreivanja

mnogobrojnih radova koji su u meuvremenu napisani na temu transliterarnih
odnosa koji od knjievnosti vode do najrazliitijih podruja ivota ujedno i
sistema. Komparatistika odreuje prirodu zajednitva i u okvirima zajednitva
odreuje specifinost svake nacionalne knjievnosti posebno.
Zanimljivo je i znaajno pronalaziti veze jer se na taj nain rue granice.
Npr. u ekspirovim delima emo nai mnogo elemenata prisutnih i u naoj
narodnoj knjievnosti. Spaja nas potovanje narodne mudrosti, verovanje u
pravdu, sklonost ka izrazitoj herojskoj aktivnosti i romantinom stradanju.
Uporeujui i vrednujui, komparatistika otkriva ire povezanosti koje
prevazilaze okvire odreene nacionalne knjievnosti i ine deo one sveopte
strukture na koju mislimo kad govorimo o svetskoj knjievnosti. Uoavanjem
veza i upliva u nau knjievnost, mi emo bolje razumeti ne samo stranu
knjievnost, nego i sami sebe, to moe da podstakne umetniko stvaranje.
29.

Imagologija u modernoj komparativistici. Osnovni pojmovi.

Iz opte istorije kulture, komparatistika izvlai i neka posebna pitanja. Na

primer, zanima se za sliku nekog naroda u celini u knjievnosti drugog
naroda. Ovaj kompleks pitanja obuhvaen je pojmom imagologija. Francuzi su
npr. dugo imali predstavu o Nemcima kakvu im je pruila Madam de Stal u
svojoj knjizi O Nemakoj iz 1810.godine. Knjiga je prevedena i na
italijanski, tako da je imala isti efekat i u Italiji, tj.tamo se ukorenila jednaka
predstava u Nemcima.
Znaajna su tri pojma:
1)imago, lat. = slika ; nijedan narod nema potpuno ispravnu sliku o sebi
2)voyage = putovanje; podrazumeva pre svega putopise; iz putopisa se
dosta saznaje o jednom
narodu; uglavnom je to slika drugih, a taj drugi moe biti deo nas samih;
putnici su posrednici
izmeu domaeg i stranog, on prenosi svoje lino vienje stranog
3)mirage = preraivanje, ono to nismo videli, opsena, fikcija; mi
oblikujemo odreen svet u
naoj svesti; prie putnika pune su prie
o nestvarnim biima, predmetima, ak se i mesta izmiljaju
Van Tigem posebno izdvaja posrednika, jer posrednik stvara sliku (image) o
nekom drugom narodu, o onom to je strano i tue u odnosu na posmatrala, s
tim to on slika preteno samo prividnu sliku (mirage), bilo da je ulepana ili
negativno iskrivljena, no koja jednom prihvaena i potom prenoena od
generacije do generacije i u jednom i u drugom obliku pokazuje izuzetnu
postojanost.
Posedujemo slike o drugima, skup uverenja o tipinim osobinama i nainu
ponaanja druge grupe, ak iako nikad nismo boravili u drugim zemljama i
nikad nismo bili u prilici da sami upoznamo i procenjujemo koliko su odreeni
tipovi reprezenativni za odreene narode. Prvi posrednik i prenosilac slike o
drugom svakako je prvi ovek koji je otiao kod stranaca i doneo neku priu o
novim obiajima. Etniki i nacionalni stereotipi su predmet imagologije (image
studies). Slika nee biti toliko posmatrana u svom odnosu prema nekakvoj
venoj i univerzalnoj istini koliko osobinama kulturolokog konteksta u kojem
se ona javlja. Specijalnost uporedne knjievnosti koja prouava
intertekstualne odnose u smislu uzajamnog posmatranja, slika o samom sebi
32

(auto-image) i slika drugog (hetero-image) nastala je u Francuskoj. Termin

dolazi iz psihologije, uveo ga je Jung. Potom je re imagologija izvedena iz
psihologije naroda, kako bi bila proirena na pojam slike kolektivnog
mentaliteta. Francuski komparatista Danijel Anri Pao znaajno je doprineo
da se utvrdi nova grana komparatistike koja se bavi prouavanjem slika
stranog i drugog u knjievnosti. Za njega je knjievna slika skup ideja o
stranom koje se procenjuje kroz proces literarizacije i socijalizacije.
30.
Kriza komparativistike kao permanentan problem u razvoju
discipline
Istorija komparativne knjievnosti obeleena je ustrim debatama. Njen prvi
veliki kritiar bio je Benedito Kroe, koji je poetkom 20.veka tvrdio da
komparatistika nije zasebna disciplina. Italijanski autor je smatrao da je
poznavanje tema i knjievnih ideja, slinosti i razlika u meunarodnom
kontekstu neto to jednostavno ne spada u kategoriju erudicije. Kad je re o
poznavanju i razumevanju prirode meunarodnih knjievnih odnosa,
prednjaili su francuski prouavaoci, naroito u kontekstu zapadnoevropskih
knjievnosti, do Drugog svetskog rata akumulirali su mnotvo radova o
uticajima, pozajmicama, temama, tipovima, izvorima i posrednicima.
Izraz kriza komparativne knjievnosti posledica je suparnikog odnosa
izmeu francuske kole, na elu sa an-Mari Kareom i amerike kole, iji su
najpoznatiji predstavnici iseljenici iz Evrope Leo picer, Erik Auerbah i Rene
Velek. Potonji se jo 1949.godine u Teoriji knjievnosti zalagao za kretanje
knjievnih studija u pravcu uoptavanja nasuprot suenim poreenjima koja
je pripisivao francuskoj koli. Stavove proiruje u saoptenju na drugoj
konferenciji Meunarodnog udruenja za komparativnu knjievnosti (1959)
pod naslovom Kriza komparativne knjievnosti. Glavna primedba upuena
predstavnicima francuske kole (Baldenspere. Van Tigem, Kare, Gijar) je da
su omaili u osnovnom zadatku definisanja predmeta discipline i da su je
opteretili zastarelom metodologijom. Na osnovu ova dva lanka, kao i ogleda
Komparativna knjievnost danas (1970), jasno je da je Velekov cilj estetiki,
etiki i metodoloki: on poziva na jedinstvo oveanstva koje je izraeno u
transistorijskim
i
transnacionalnim
formama
umetnosti,
nasuprot
injenitvu i istorijskim relativizacijama francuske kole. Uprkos kritici,
pozitivno su ocenjene neizmerne zasluge komparatistike u borbi protiv lanog
izdvajanja nacionalnih knjievnih istorija.
Drugi tabor amerike kole, na elu sa Henrijem Remarkom, takoe je
verovao da je francuski pristup preuzak i da se previe oslanja na injenine
dokaze, pa se opredelio za iroko odreenje komparatistike koje treba, osim
interliterarnim vezama, da se bavi i odnosima knjievnosti i drugih sfera
ljudskog izraza (umetnost, politika, ekonomija, sociologija, nauka, religija).
Ovo iroko odreenje je doprinelo krizi, ali je imalo i dobru stranu koja je
svojevremeno pogodovala razvoju discipline unutar amerikog akademskog
sistema, gde je esto igrala ulogu mosta izmeu razliitih odseka.
Ameriki komparatista Hari Levin je ve krajem 60-ih godina bio zasien
stanjem krize, pa je spas video u vraanju praksi. Taj predlog je zakasnio, jer
je nova generacija amerikih profesora, u pokuaju da se odvoje od liberalnohumanistikih korena komparatistike, pola u pravcu teorije, enskih
33

studija, semiotike, medijskih studija i studija kulture. Balkanizacija studija

knjievnosti, o kojoj govori Harold Blum u Zapadnom kanonu kritikovana
je od strane Ane Balakianove i Urliha Vajsttajna. Balkanizacija studija
knjievnosti nastala je kao posledica neprestanih sukoba metoda u nauci o
knjievnosti nakon pada pozitivizma poetkom 20.veka. Uz to su se desile i
disciplinarne promene kao deo egzistencijalnih nunosti. One su posledica
ekonomske situacije i vladavine vizuelnih medija i stupanja na scenu
generacija ljudi koji su odrasli uz proizvode masovne kulture. U reakciji na
uspon studija kulture, komparatistika sopstveni znaaj pokuava da opravda
okreui se odnosima knjievnosti i kulture, ime se zatvara krug tema i
problema kojima se bavila tokom itavog veka. Posebno je vana epizoda
Bernhajmerov izvetaj Amerike asocijacije za komparativnu knjievnost iz
1993.godine, u kojem se govori o strahu od poreenja, koji govori da e
komparatistika
uvek
biti
nestalna,
promenljiva,
samokritilka,
nedisciplinovana. Permanentnu krizu komaparativne knjievnosti bi trebalo
shvatiti kao neto pozitivno.
Nasuprot oekivanjima Renea Veleka, pravi izazovi za binarni projekat doli su
zakvaljujui vanevropskim tokovima komparatistike, odnosno zahvaljujui
samokritici na evropskom tlu. Prvi nagovetaj novog naina razmiljanja bila
je knjiga Renea Etijambla, koja je nosila naslov Kriza komparativne
knjievnosti (1963) i zalagala se za literarna poreenja proizvoda nacija koje
pripadaju razliitim civilizacijama. Tano tri decenije kasnije, britanska
komparatiskinja Suzan Basnet u svom kritikom uvodu u disciplinu iznosi stav
o mrtvilu koje je zavladalo komparatistikom. Ona smatra da su binarna
prouavanja suvie usko postavljena, da antiistorijski pristup nije dovoljno
efikasan i da je sve to dovelo do smrti komparatistike.
Meutim,
komparatistika ivi u drugim oblicima: u radikalnoj novoj proceni zapadnih
modela kulture, u prevazilaenju disciplinarnih granica kroz nove
metodoloke uvide do kojih su dole studije roda i kulture, u preispitivanju
procesa interkulturalnog prenoenja unutar studija prevoenja. Krajem
20.veka nastupila je nova faza komparatistike: dok je na Zapadu zapadala u
krizu, poela je da se razvija u ostatku sveta (Kina, Tajvan, Japan). Ta
komparatistika temelji se na onom aspektu studija knjievnosti koji su
komparatisti sa Zapada nastojali da poreknu: na specifinosti nacionalnih
knjievnosti. Prouava se na koji nain je nacionalna kultura bila pod
uticajem uvoza, a fokus je nacionalna knjievnost, to je recept mnogo bolji
i za male evropske narode, koji su esto bivali intelektualno kolonizovani.
Postkolonijalna
komparatistika
se
bavila
analogijama,
afinitetima,
aproprijacijama i razlikama.
U toku je vrlo iva rasprava o tome koji pravac komparativna knjievnost
treba da zauzme u vreme kada postaje istinski globalna, odnosno kada
naputa svoje zapadno-evropske korene. Predstavnici francuske kole an
Besjer i Danijel Anri-Pao prihvataju krizu kao neto pozitivno i ukazuju na
injenicu da se jedna disciplina obnavlja kroz rasprave, koje se u dananje
vreme svode na dve take:
1)raspoznavanje pozicije drugog
2)prelazno stanje koje podrazumeva svaki identitet
Napetosti izmeu francuske i amerike kole nisu vie toliko snane, ali jo
uvek postoje.

34

Poznato je da discipline prolaze kroz duboke promene kada su iznutra

osporene, ali je vano uzeti u obzir da kriza nastupa tek onda kad je nekoliko
elemenata zadovoljeno. Mora ve da postoji formiran odreeni skup teorija i
metodolokih procedura, kao i skup individua koji praktikuju teoriju.
Stalnu krizu dugujemo bogatstvu i dinamici koje karakteriu nau disciplinu.
31.

Istraivanje mentaliteta i senzibiliteta

Po Paoovom modelu, komparatistika se integrie u kulturologiju u irem

smislu, u isto vreme i u teoriju mentaliteta, koji su poeli razvijati francuski
sociolozi.
Istraivanje mentaliteta je usmereno na prouavanje odnosa izmeu sistema
komuniciranja meu ljudima i naina njihovog miljenja s jedne strane i
artikulaciju takvog odnosa kroz pojedine institucije privatnog i javnog ivota.
ak le Gof je slavan istraiva mentaliteta.
Govorei o istoriji mentaliteta, pitamo se da li izraz pokriva naunu stvarnost,
da li krije pojmovnu koherentnost, da li je epistemoloki operativan. Prva crta
istorije mentaliteta ogleda se upravo u njenoj nedovoljnoj jasnosti.
Npr. ta je krstaki rat bez izvesnog religioznog mentaliteta?
Mentalitet prekriva neto izvan istorije, tei da zadovolji znatielje istoriara
odlunih da idu dalje, a pre svega u susret sa drugim drutvenim naukama.
Nastojei da zaokrui religiozni mentalitet, Mark Blok u njemu prepoznaje
mnotvo verovanja i obiaja, as nasleenih iz hiljadugodinjih magija, as
roenih u relativno skoranje doba. Istoriari srednjeg veka su se bavili
monarhistikom mistikom i politikim mentalitetom. Stari specijalisti za
hagiografiju interesovali su se za sveca, moderni se zanimaju za svetost, a
ona je utemeljena u duhu vernika, u mentalitetu hagiografa. Istoriar
mentaliteta se pribliava etnologu s tenjom da, kao on, dosegne
najnepromenljiviji, najpostojaniji nivo drutva. Veze sa etnologijom dopustie
istoriaru mentaliteta da se poslui velikim arsenalom aktuelnih drutvenih
nauka: strukturalistikim metodama. Jer mentalitet je i sam jedna struktura.
Istoriar mentaliteta duan je da se udrui i sa sociologom. Njegov predmet,
na prvi pogled, predstavlja kolektiv. Mentalitet istorijskog pojedinca, makar to
bio i veliki ovek, upravo je ono to je zajedniko sa ostalim ljudima njegovog
vremena. Istoriar mentaliteta prouava vokabular, sintaksu, zajednike veze,
koncepcije prostora i vremena, logike okvire.
Jedna od koristi istorije mentaliteta su mogunosti koje ona nudi istorijskoj
psihologiji i koji onda dalje mogu da se sjedine sa jednim drugim tokom
dananjeg istorijskog istraivanja kvantitativnom istorijom. Istorija
mentaliteta moe uz izvesne modifikacije da koristi kvantitativne metode koje
su podesili socijalni psiholozi.
Istorija mentaliteta se ne definie samo kao kontakt sa drugim drutvenim
naukama i povezivanjem domena koji je potiskivala tradicionalna istorija. Ona
je takoe mesto susreta suprotstavljenih zahteva koje dinamika svojstvena
aktuelnom istorijskom istraivanju, prisiljava na dijalog. Ona se postavlja u
taki gde se spajaju individualno i kolektivno, marginalno i opte. Nivo istorije
mentaliteta je nivo svakodnevnog i automatskog, to je ono to je zajedniko
Cezaru i poslednjem vojniku njegovih legija, Svetom Luju i seljaku sa njegovih
poseda, Kolumbu i njegovim mornarima. Istorija mentaliteta je istorija ideja
kao to je istorija materijalne kulture ekonomska istorija. Odakle metoda koju
35

istorija mentaliteta natura istoriaru? Pre svega iz areholokih istraivanja

arhepsiholokih slojeva i komada, ali tek poto su te krhotine ipak pretvorene
u mentalne ako ne i logine spojeve, a zatim i iz deifrovanja psihikih
sistema bliskih intelektualnom brikolau u kojem Klod Levi-Stros prepoznaje
divlju misao. Istorija mentaliteta obavezuje istoriare da se neto blie
zainteresuju za tradiciju, tj.naine na koje se mentalno proizvode drutva,
razilaenja. Treba da se bave i uzrocima kanjenja duhova u adaptiranju na
promene i nejednaku brzinu evolucije razliitih delova istorije. Ljudi se koriste
mainama to su ih izmislili uvajui mentalitete oni koji prethode mainama.
Menatlitet je ono to se najsporije menja. Potie od rei mental = duh ili od
latinske rei meus.
Mentalitet oznaava kolektivnu obojenost psihikog ivota, osobenog naina
miljenja i oseanja jednog naroda ili izvesne grupe ljudi.
U okrilju etnologije, mentalitet je s kraja 19.veka i poetka 20.veka oznaavao
psihiki ivot primitivaca koji se ini posmatrau kao kolektivni fenomen,
usred kojeg je individualni psihiki ivot neprimetan, tkz. kolektivno
mentalno.
U psihologiji deteta postoji tkz.infantilni mentalitet; ako se dete prestane
posmatrati kao obini mali mladi, to je zato da bi se on uinio mentalno
minornim. Da bi se ulo u pravo prouavanje istorije mentaliteta, potrebno je
osloboditi se ove dve hipoteze. Prva poiva na sumnji koja bi mogla da
izazove pojavu konstatacije da mentalitet praktino ne igra nikakvu ulogu u
psihologiji. Druga hipoteza dovodi opasnost da se istoriji mentaliteta nametne
pejorativno znaenje.
Istoriar mentaliteta usmerava svoju panju na opta oseanja ili integrisanje
drutvene grupe.
Istorija mentaliteta treba da se razlikuje od istorije ideja uz koju je delimino
roenja. Re je o mentalnim maglinama u kojima su deformisani odjeci
doktrina Tome Akvinskog ili Bonaventure. Istorija mentaliteta vezana je za
istoriju kulturnih sistema, za sisteme verovanja, vrednosti, intelektualne
aparature.
32.

Citatnost kao moment u strukturi teksta. Tipovi citata

Latinski citare = pozvan na svedoenje; podrazumeva navod, navoenje rei,

doslovno ili samo po smislu, iz knjievnog ili naunog teksta. Navodi se kao
potvrda ili ilustracija sopstvenih rei, ali ima i iru ulogu, npr. u knjievnom
delu gde moe biti sastavni deo njegove unutranje strukture (Rable, Man) ili
nain povezivanja sa kulturnom tradicijom (Montenj). Danas se obino tano
obeleava znakovina navoda. U antici toga nije bilo, ali to nije bilo shvatano
kao plagijat. Koristiti i podraavati rei velikog pisca bio je znak dobrog ukusa,
ak i kompliment piscu od koga se pozajmljuje.
Rolan Bart i ak Derida idu dotle da tvrde kako je svako literarno
stvaralatvo zapravo plagijat i da bi sve u nekom tekstu moralo biti markirano
kao navoenje neeg to je preuzeto.
Postoje razliiti vidovi citatnosti:
1.citatnost u uem smislu-kada se citira iz nekog teksta istog medijalnog
ranga
2.autocitatnost-citiranje samog sebe
3.metacitatnost-kada se u teorijskom tekstu citiraju iskazi iz knjievnosti
36

4.citati
iz
drugih
medija(knjievnost-slikarstvo,knjievnost-muzika;
npr.Majakovski Rat u tekst su ubaene i note koje jeziki poetski iskaz
upotpunjuju zvucima mitraljeza, taktovima argentinskog tanga i odlomcima iz
pojanja pravoslavne liturgije)
5.faktocitatnost-citiranje iz novina ili dokumentarne gradje
*citati koji izviru iz dubine teksta-palimsest
Postoje dve vrste navoenja citata:
1)nauno
2)umetniko
Nauni citat mora da prui informaciju iz kog dela potie (citat moe biti
intertekstualni ili intermedijalni).
Svuda gde se pojavljuje citat imamo komparativan fakt. Nauni citat mora da
prui informaciju o izvoru citata (tako italac moe da proveri izvor). Citat je
samo indikat veeg, obimnijeg, znaajnijeg; to spada u domen hermeneutike.
Postoje dve vrste citata unutar umetnikog dela:
1.ilustrativni citat: tekst gde je prototekst dominantan, a novi tekst hoe da
objasni ono to je sadrano u prototekstu; naroito je zastupljen u srednjem
veku, kada je citirana najvie Bilbija
2.iluminativni citat: ideja u prototekstu slui kao podsticaj novoj misli, novi
tekst se poigrava sa tom idejom, polemie ili vodi dijalog sa tradicijom;
narocito prisutan u doba romantizma i avangarde
Ueni ljudi (npr. Toma Akvinski) citirali su Aristotela ili re svoga ucitelja;
Dante citirao Vergilija; Vergilije je bio citatni bog; njegove rei se navode kao
neprikosnovene istine.
W.H.Auden

Homer

H.Broch

Vergilije

Broch se ipak slui klasicistikim nainom citiranja (iako pie moderan roman
svesti)
Iluminativna citatnost prevrednuje, a ilustrativna utvruje.
Vanost citata: 1.argument
2.autoritet
3.izvor
Signalni citat je onaj kojim nam pisac signalizira da je u vezi i kontaktu sa
nekim drugim piscem; npr. epigrami na poetku poglavlja (kao kod Stendala)
Citati nam pomau da prepoznamo intertekstualne veze; citati su
kao dokumenti, svedoci o delima koja moda nisu sauvana (npr.
Euripidove Fenianke citira Aristofan u Zabama, a to Euripidovo delo nije
sauvano)
Citatna graa moe da poslui kao stvaranje novih anrova.
Modaliteti:
1.knjievna pozajmica-kada pisac smatra da je neki drugi pisac nesto bolje
objasnio, on to pozajmljuje od drugog pisca
2.ugledanje (na anr, na stil, na manir); ugledanje vodi do oponaanja
37

3. oponaanje-primer je primer utoliko sto smo spremni da ga sledimo;

oponaanje=mimezis (grc.), imitacija (lat.)
4.parodiranje-kada visoki anr biva pretvoren u niski
5.pasti-kada imitiramo rei i stil, ali unosimo novu ideju (npr.Marsel Prust
Dani i zadovoljstvo u odnosu na Hesiodovo delo Poslovi i dani)
6.plagijat-onaj ko proizvodi plagijat gubi svoju autentinost; uticaj je totalan,
pisac reprodukuje
7.parafraza-obeleena uticajem; opisno kazivanje citata
8.citiranje-verodostojno prikazivanje necije misli ili zapisa, onako kako ga je
neko rekao, tano ponoviti tue
Citat nije samo neposredno navedena izreka, ve je i svako preuzimanje
motiva i tema, neposredne grae te svih formi i umetnikih postupaka i
metafizikih kvaliteta.
U impulsima (posticajima) vide se izvori i objanjenja za ceo niz citata, i to
ne samo u vidu neposrednih navoenja ili preuzimanja likova, ve i u
istovetnim umetnikim postupcima.
Filijacije (lat.filius = sin) re je o knjievnim oblicima koji su istorijski
izrasli iz drugih oblika. Filijacije su u proizvoenju slinosti potpunije od
impulsa i vie su zastupljeni. Termin se u najirem obimu primenjuje pre
svega za izrastanje jedne knjievnosti iz neke druge.
Podudarnosti ili kongruencije - npr. podudaraju se vizije ivota kao
nekakvi metafiziki kvaliteti kod Kafke, Selimovia ili Dostojevskog, ali je to
ipak struktura za sebe.
33.

Parodija i pasti u knjievnom postupku

Najbolji primer formulacije intertekstualnih teza jesu istraivanja parodije

J.Tinjanova. Poto tradicija, shvaena kao dinamiki sistem anrova, podlee
evolutivnim promenama pronalaenjem novih formi i korienjem starih formi
u novoj funkciji, parodija je shvaena kao podraavanje teksta, ali uz
promenu njegove funkcije; tako shvaena parodija, jedan od kljunih
intertekstualnih anrova, automatski postaje pokretaka snaga knjievne
evolucije zasnovane na paralelnom pokretu kanonizacije i dekanonizacije.
Nova forma se pojavljuje ne da bi izrazila nov sadraj, ve da bi zamenila
staru formu koja je izgubila umetniku vrednost. Svaki knjievni tekst
uestvuje u nekoj tradiciji koju potvruje ili porie. Parodija nastaje kada
visoki anr bude pretvoren u niski.
Pasti nastaje kada imitiramo rei i stil, ali unosimo novu ideju (npr.Marsel
Prust Dani i zadovoljstvo u odnosu na Hesiodovo delo Poslovi i dani)
34.

Znaaj ruskog formalizma za razvoj moderne komparativistike

Opojaz (drutvo za izuavanje poetskog jezika) nastalo je 1916.godine, za

njega su bili vezani Viktor klovski, Osip Brik, Jurij Tinjanov, Boris
Ejhenbaum, Boris Tomaevski, Viktor Vingradov, Viktor irmunski.
Njih karakterie zajednika metoda istraivanja koja se obino naziva
formalnom metodom, a njene pristalice formalistima. Naziv se

38

postepeno ustalio kao naziv prve teorijske kole koja je izradila program
istraivanja knjievnih tekstova korienjem strogo lingvistikih metoda.
Poeci formalizma povezuju se sa tri istorijske okolonosti: sa situacijom u
onovremenoj lingvistici, sa krizom simbolizma u umetnosti i sa novim
pojavama u ruskoj poeziji.
Ruski formalisti su zasnovali unutranju poetiku u kojoj su izgradili svoj
sistem pojmova. Knjievno delo su shvatili kao artefakt koga ini graa i
struktura. Usvojili su knjievni postpuak pomou kojeg se obini govor
pretvara u jezik umetnikog dela. Cilj postupka jeste ouenje, oneobiavanje
ili singularizacija, tj.iskakanje iz obinosti i jednolikosti da bi se stvorio izraz
koji pleni. To je proces ouenja. No i ono ne moe da traje dugo, izraz se
vremenom pohaba i postaje banalan. Formalisti su uveli i termin siea, a u
analizi strukture dela sluili su se terminima: sredite, pozadita i prednji plan.
Znaajno je njihovo uvoenje termina zaumnog jezika. To je vanrazumski
jezik, pun fonetskih disonanci, bez ikakvog smisla, izveden iz svetog
mrmljanja mistika, starodavnih glosaija, dejih razbrajalica, etimolokih
figura; usmeren je protiv zvune harmonije simbolistikog jezika, teei ka
praistoriji ruskog jezika; zaumni jezik se isticao davanjem radikalne
autonomije zvucima i simbolima; prvi teorijski istup o zaumnom jeziku bilo je
predavanje Viktora klovskog.
klovski u razmatranju o jeziku uvodi kategorije percepcije i ekonomije. Re
je sagledavana dvojako: bilo kao izlizani klie koji u svakodnevnoj razmeni
gubi autonomnu vrednost i prepoznatljiva je samo kao konvencionalni znak ili
kao samostalna re koja se sagledava u doivljava zasebno, zahvaljujui
svojoj materijalnoj nekoristoljubivosti. Poetska re gubi svoju prozirnost i
moe se videti. Poetsko delo se poinje tretirati kao raspored rei koje se
mogu sagledati.
Teze formalista bile su duboko ukorenjene u futuristikoj poetskoj praksi i u
diskusijama o savremenom slikarstvu.
Prema formalistima, umetniki doivljaj je doivljaj forme koja prua otpor.
Knjievnost ne nastaje iz misli nego iz jezika.
Postoje dva osnovna naina upotrebe jezika: poezija i proza. Poezija je jezik u
njegovoj estetskoj funkciji, kako to istie Jakobson. Proza je jezik u
komunikativnoj funkciji. Poezija oneobiava jeziku komunikaciju.
Predmet teorije knjievnosti je literarnost, odnosno dominanta estetike
funkcije. Teorija se bavi funkcijom jezika u knjievnom delu, a ne njegovom
vanjezikom uslovljenou (genezom).
Literarnost se definie pomou zapaanja forme, odnosno postupka.
Postupak je umetnika konstrukcija koja oteava sagledavanje stvarnosti.
Zadatak poezije i ire umetnosti je oslobaanje stvari od automatizma
percepcije.
Postupci koji su sistematizovani predstavljaju knjievne forme zavisne od
istorijskog konteksta.
Knjievne forme se neprestano menjaju sinhronijski (knjievnost date epohe) i
dijahronijski (tradicija).
Knjievnost date epohe ini sistem uzajamnih intertekstualnih odnosa. To
znai da se ne mogu razmatrati knjevne pojave izvan sistema njihovih
uzajamnih odnosa.

39

Tradicija je intertekstualni prostor u kojem iscrpene forme bivaju zamenjene

novim (parodija), uvedenim s periferije u centar knjievnog sistema
(kanonizacija).
***
Dekonstrukcija:
Dekonstrukcija je tesno povezana sa filozofijom francuskog filozofa aka
Deride, dok je dekonstrukcionizam pravac u istraivanju knjievnosti koji se
najvie razvijao u SAD na prelasku iz sedamdesetih u osamdesete godine iji
su predstavnici bili okupljeni oko Pola de Mana, predavaa uporedne
knjievnosti na Yale University. Prvim uvenim manifestom ove kole smatra
se zbornik radova Desonstruction and Criticism (1979) s tekstovima Deride,
De Mana, Harolda Bluma, Defri Hartmana.
Izvori dekonstrukcije su viestrani, mada pre svega treba navesti tri kritike
koje su presudno uticale na Deridinu, De Manovu i Milerovu filozofiju
knjievnosti: kritika pojmovnog jezika Fridriha Niea, kritika supstancijalnog i
istorodnog subjekta Sigmunda Frojda i kritika metafizika Martina Hajdegera.
Ono to povezuje dekonstrukciju i dekonstruktivizam jeste nepoverenje u
odrivost beskonane pokretljivosti znaenja kako u tekstu koji se ita tako i u
svetu, kao i sumnja u postojanje monadskih totalnosti.
Logocentrizam je prema Deridi, skup metafizikih uverenja po kojima postoji
odreen, potpuno prisutan izvor smisla (logos) koji sebi podreuje i odreuje
sva izvedena znaenja oznaena kao sekundarna i zavisna. Tako je knjievno
stvaralatvo podreeno ivoj rei; od Platona, preko Avgusta do Huserla
nenarueno prisustvo logosa (Ideje, Boga, Svesti) dominira nad onim to je
sekundarno, prolazno i sluajno (pismo, telo, egzistencija).
I - Dekonstrukcija Deride:
Literarnost ne posoji sama po sebi, jer ne postoji anistorijska esencija
knjievnosti. Knjievni tekst je istovremeno izuzetan, jedinstven, idiomatian,
a isto tako pripada konvencionalizovanoj instituciji knjievnosti.
Konteksti datog teksta ne mogu se definitivno ograniiti (to oznaava uvena
reenica nita van teksta ne postoji), niti se mogu iscrpeti njegova znaenja.
Ne postoji definitivan, finalni kontekst teksta, ne postoji konana
interpretacija.
Svako itanje je jedinstveno iskustvo. itanje je afirmativno, jer govori da
itanom tekstu i na taj nain kontrasingira signaturu koji je sam pisac uneo u
tekst. Dekonstrukcija oznaava poetak etike kritike zasnovane na
odgovornosti za proitani tekst.
Dekonstrukcija je invencija: pronalazi nove naine govora o svetu (i
knjievnosti) koji omoguavaju pojavljivanje neeg drugog, neeg
neoekivanog. Ne dozvoljavajui nijednoj instituciji da se definitivno
stabilizuje, dekonstrukcija ih na taj nain dovodi u trajno stanje krize. Derida
kae da svaki inovativan tekst moe da destabilizuje instituciju knjievnosti i
da pronae nova pravila.
II - Dekonstrukcija Pola de Mana
Knjievni je svaki tekst koji prikriveno ili otvoreno naznaava sopstveni
retoriki nain i prefigurie sopstvenu nedoitanost kao ekvivalent svoje
retorike prirode. Retorinost teksta izneverava njegovu gramatinost i usled
toga referencijalnu oiglednost. Figurativnost je ugraena u jezik te se brie
razlika izmeu knjievnosti i filozofije. itanje knjievnih i neknjievnih
40

tekstova je negativan proces tokom kojeg gramatiko shvatanje svaki put

biva brisano i zamenjeno retorikim.
Slinog je miljenja i Miler za kojeg je dekonstrukcija antimetafiziki nain
itanja. Metafiziki model knjievnosti pretpostavlja da je znaenje
knjievnosg dela utemeljeno izvan njega samog (u stvarnosti), dok
dekonstrukcija metafizike oznaava razaranje referencijalnog modela itanja i
otkrivanje figurativne dimenzije teksta koji ukida njegovo organsko jedinstvo.
Dekonstruktivno itanje nalazi se izvan opozicije hermeneutike i poetike.

41