Giljermo Martines

BORHES I MATEMATIK A

U uvodu u knjigu Matematika i imaginacija Edvarda Kesnera i Dejmsa Njumena, Borhes

kae da matematika, isto kao i muzika, moe da postoji nezavisno od univerzuma. Hvala
vam to ste i vi danas, nezavisno od univerzuma, doli da ujete ovo predavanje. elim da
zahvalim i Ambasadi Republike Argentine, Institutu Ser vantes u Beogradu i Filozofskom
fakultetu u Novom Sadu, to su me pozvali da govorim o ovoj temi.
Ugao, kosina i tumaenje. Tomas Man i dodekafonija.
Igra tumaenja kao igra ravnotee

RED VONJE

Dakle, Borhes i matematika. Kad god neko odabere ugao, temu, na neki nain unese
izmenu u fenomen koji namerava da prouava. To fiziari dobro znaju, zar ne? Takoe, ka
da neko eli da analizira delo nekog pisca iz odreenog ugla, ubrzo se nae usred ivog
peska tumaenja. U tom sluaju treba imati u vidu da je igra tumaenja igra ravnotee u
kojoj ovek moe da pogrei, namerno ili sluajno. Recimo, ako sagledamo Borhesove tek
stove sa isto matematikog, usko specijalizovanog aspekta, moemo ostati iznad nivoa
teksta. Pod iznad ovde podrazumevam spoljanju stvarnost: mogli bismo da nateramo
tekst da kae stvari o kojima zapravo ne govori, niti ima nameru da govori. To je greka
erudicije. S druge strane, ako su nam sasvim nepoznati matematiki elementi koji su vie
struko prisutni u Borhesovom delu, moemo ostati ispod nivoa teksta. Stoga u pokuati
da izvedem vebu ravnotee. Ovde u sali verovatno ima mnogo dobrih matematiara, ali
za to to u govoriti dovoljno je da znaju da broje do deset. To je moj lini izazov. Sve to
kaem trebalo bi da bude razumljivo samo na osnovu brojanja do deset.
Postoji drugo, jo delikatnije pitanje, na koje je ukazao Tomas Man kada su ga naterali
da ubaci beleku na kraju Doktora Faustusa kako bi priznao intelektualno autorstvo Arnolda
enberga u muzikoj teoriji dodekafonije. Tomas Man je to nevoljno uinio, jer je smatrao
da je ta muzika teorija mutirala u neto drugo kada ju je on knjievno uobliio da bi je u
idealnom kontekstu povezao sa fiktivnim likom (njegovim kompozitorom Adrijanom Le
verkinom). Na isti nain su matematiki elementi koji se pojavljuju u Borhesovom delu
uoblieni i preobraeni u neto drugo: u knjievnosti, i pokuaemo da ih prepoznamo,
a da se ne odvojimo od tog knjievnog konteksta.
Na primer, Borhes na poetku eseja Kornjaini avatari kae: Postoji jedan pojam koji
izjeda i razara druge pojmove. Ne govorim o Zlu ije je ogranieno carstvo etika; govorim
o beskonanosti, o povezanosti beskonanosti sa Zlom, o nadmoi malignosti, podrugljivoj
1 Predavanje odrano na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, 23. novembara 2015. (Prim.

prev.)

143

ali preciznoj, koja ustanovljava, neposredno uklanja beskraj iz spokojnog sveta matemati
ke i stavlja pod blago pretee svetlo svu smernu raspravu u formulama, gotovo tehniku,
koja sledi. Kada u nastavku kae da je vieglava hidra prefiguracija ili simbol geometrijskog
napretka, ponavlja se igra projektovanja nakaznosti i prigodnog uasa nad matematiki
preciznim konceptom.
Koliko je Borhes znao o matematici. Oprez nad njegovom bibliotekom.
Istina u matematici i knjievnosti
Koliko je Borhes znao o matematici? On sam kae u istom tom eseju: Nakon pet, est
godina metafizikog, teolokog, matematikog uenja bih bio kadar da paljivo sroim
povest o beskonanosti. Ta reenica je dovoljno dvosmislena da bi bilo teko razluiti da
li je on zaista posvetio tolike godine uenju ili je to samo bio plan za budunost, ali je izve
sno da Borhes zna barem teme koje su sadrane u knjizi za koju je napisao predgovor,
Matematika i imaginacija, a ima ih prilino. To je dobar dokaz onoga to se moe nauiti iz
prvog kursa algebre i analize na univerzitetu. Pomenuto delo obrauje logine paradokse,
pitanje razliitih vrsta beskonanosti, pojedinih osnovnih problema topologije, teoriju vero
vatnoe. U predgovoru toj knjizi Borhes se usput prisea da, po miljenju Bertranda Rasela,
iroko polje matematike moda nije nita drugo do iroko polje tautologije, i tom opaskom
Borhes predoava neto to je, barem tih godina, bilo u ii matematike javnosti, kljuna
rasprava o temeljima matematike. Ta rasprava je donela podelu na polove i otvorila otre
debate, zasnovane na pitanju istine: istinito protiv dokazivog.
Recimo da u svom uobiajenom preispitivanju univerzuma oblika i brojeva matemati
ari uvek pronalaze povratne, uzrono-posledine veze, izvesne odnose koji se uvek mogu
proveriti, i navikli su da veruju da ti odnosi, ukoliko su istiniti, to jesu iz odreenog razloga,
usaglaeni su u skladu sa spoljanjim, platonskim poretkom, koji se mora deifrovati. Kada
nau taj duboki razlog uglavnom skriven izlau ga na nain koji se zove demonstracija,
dokaz.
Treba imati u vidu da u matematici, ba kao i u umetnosti, postoje dva momenta: tre
nutak koji moemo naz vati iluminacijom, inspiracijom, jedinstvenim, ak elitistikim
trenutkom u kojem matematiaru, u nedostinom platonskom svetu, blesne rezultat koji
smatra tanim i, u sledeem trenutku, recimo demokratinom, u tu istinitost treba da uveri
svoju kritiku zajednicu. Na sasvim isti nain umetnik ima fragmente jedne vizije koje ka
snije mora da uoblii u knjievno tivo, u sliku ili bilo ta drugo. U tom smislu stvaralaki
procesi umnogome lie jedan na drugi. U emu je razlika? U tome to postoji niz formalnih
naela u skladu s kojima istina koju matematiar izlae svojim kritiarima moe da se de
monstrira korak po korak, od samog poetka, i oko tih pravila igre svi matematiari se
slau. Za razliku od njih, demonstracija estetske injenice nije toliko uoptena. Estetska
injenica uvek je podvrgnuta sudu autoriteta, mode, kulturnih dodataka, line odluke i
naposletku esto savreno hirovitog ukusa.
Dakle, matematiari su vekovima mislili da su u svojim domenima ta dva koncepta,
istinito i dokazivo, u osnovi ekvivalentni. Da, ako je neto tano, uvek moe da se izvede
razlog te tanosti kroz logine korake, demonstracijom, dokazom. Meutim, da istinito

144

nije isto to i dokazivo oduvek znaju, na primer, sudije: zamislimo da imamo jedan zloin
u zatvorenoj sobi sa samo dva mogua osumnjiena. Svaki od njih zna celu istinu o zloinu:
ja sam ga poinio ili ja ga nisam poinio.2 Postoji jedna istina, i oni je znaju, ali pravda mo
ra da se priblii toj istini drugim, posrednim postupcima. Pravda esto ne uspe da dokae
ni krivicu jednog ni nevinost drugog. Neto slino se deava i u arheologiji: postoje samo
provizorne istine, konana istina je van dometa.
Tako, na drugim podrujima, istina ne mora nuno da se poklapa sa dokazivim. Bertrand
Rasel se moda najvie od svih posvetio izvoenju dokaza da unutar matematike ipak mogu
da postoje dva istovetna termina, da matematika nije nita drugo do opirna tautologija.
To je na izvestan nain bio i deo Hilbertovog programa, veliki pokuaj matematiara da
ponude garancije da e sve to se dokae kao istinito, bilo kojim metodama, kasnije moi
da se dokae u skladu sa formalnim naelima koja ak mogu biti liena inteligencije, algo
ritam koji bi mogao da potkrepi istinu na mehaniki nain i da je modifikuje u raunaru. To
bi, u osnovi, znailo svesti matematiku na to to moe da dokae kompjuter.
Naposletku je dokazano, a to je bio dramatian rezultat Kurta Gedela tridesetih godina,
njegova uvena teorema o nepotpunosti da stvari nisu tak ve, da matematika vie lii na
kriminologiju u tom pogledu: postoje tvrdnje koje su istinite, a koje ipak ostaju van dome
ta formalnih teorija. Drugim reima, formalne teorije ne mogu demonstrirati tvrdnju niti
mogu demonstrirati njenu negaciju ni krivicu ni nevinost. Moja namera je da pokaem
da je Borhes nazirao poreklo te diskusije (premda po svoj prilici nije imao saznanja o nje
nom raspletu).
Matematiki elementi u Borhesovom delu
Postoje raznovrsni matematiki elementi u celokupnom Borhesovom delu. Prirodan i
oigledan korak, kada neko pristupi toj temi, jeste istraivanje svih matematikih tragova
u njegovim tekstovima. To je ve uraeno, i to veoma dobro, u brojnim esejima objavljenim
u knjizi Borhes i nauka (izdava Eudeba). Tamo moete nai sve eseje o Borhesu i mate
matici, Borhesu i naunom istraivanju, o temi pamenja, o Borhesu i fizici. Nekom prilikom
sam u ali rekao da je moj omiljeni esej Borhes i biologija. Nakon izvesnog okolianja,
pomalo sumorno, gotovo kao da se izvinjava, autor odluuje da napie da, nakon to je
proitao celokupno Borhesovo delo, mora da kae da ne postoji nikakva veza izmeu Bor
hesa i biologije. Nikak va! ovek je sa uasom otkrio neto na ovom svetu biologiju to
Borhes nije dotakao.
Ali zato u njegovom delu postoje elementi matematike, tavie, oni su sveprisutni. Po
malo u zloupotrebiti svoj poloaj pisca kako bih pokuao da uinim neto malo drugaije:
pokuau da poveem matematike elemente sa Borhesovim stilom. Pokuau da ukaem
na stilsku, a ne tematsku povezanost. Ali, u svakom sluaju, spominjem neke od tekstova
gde se matematike ideje pokazuju mnogo jasnije: u priama Medaljon, Peana knjiga,
Vavilonska biblioteka, Vavilonska lutrija, O strogosti u nauci, Ispitivanje dela Herberta
Kvejna, Argumentum ornithologicum; esejima Vena trka Ahila i kornjae, kao i Kornja
2

Ovu tvrdnju G. Martines koristi u svom romanu Neprimetni zloini, str. 50. (Prim. prev.)

145

ini avatari; Analitiki jezik Dona Vilkinsa, Doktrina ciklusa, Paskal, kao i Paskalova
sfera, itd. Postoje tekstovi koji su prave male lekcije iz matematike. Uprkos tome, uprkos
toj raznolikosti, mislim da postoje tri teme koje se kod Borhesa ponavljaju. A te tri teme
nalaze se objedinjene u prii Alef, pa vam predlaem da ih tu i prouimo.
Kantorova beskonanost
Spomenuu vam ih obrnutim redom u odnosu na redosled pojavljivanja. Prvi element
je beskonanost odnosno beskonanosti. Kae Borhes, pred kraj prie:
Dodao bih jo dve primedbe: jednu o prirodi Alefa, drugu o njegovom imenu. Ono predstavlja,
kao to je poznato, prvo slovo u alfabetu svetog jezika. To to sam ga upotrebio za svoju priu
nije sluajno. U Kabali, to slovo oznaava En Sof., bezgranino i isto boanstvo. Reeno je i da je
u obliku oveka koji pokazuje na nebo i na Zemlju da bi istakao kako je donji svet ogledalo i mapa
gornjeg. Za Megen-lere (Teoriju skupova), ono je simbol beskonanih brojeva u kojima celina
nije vea od pojedinanih delova. (prevod D. Baji)3

Megenlehre je nemaki naziv za teoriju koliine. Simbol alefa, koji mi matematiari po

jednostavljujemo kada crtamo, lii na ovo:
Ruka koja pokazuje ka nebu i druga koja pokazuje ka zemlji. Simbol trans-konanih
brojeva u kojima, kako kae Borhes, celina nije vea od pojedinanih delova. To je jedan od
matematikih iskaza koji su Borhesa istinski fascinirali. To je razorilo aristotelovski postulat
prema kojem celina mora biti vea od svakog pojedinanog dela, i voleo bih da vam pruim
kratko objanjenje otkuda ta ideja o beskonanom u matematici.
Do 1870, razdoblja kada Georg Kantor poinje da radi na teoriji skupova, matematiari
su koristili drugi simbol za beskonanost, poloenu osmicu , i smatrali da u stvarnosti
postoji samo jedna beskonanost; nije ostavljena mogunost da moda postoje razliite
beskonanosti. Kako Kantor dolazi do svoje zamisli beskonanosti, koja dovodi do prvog
paradoksa?
Da bismo to razumeli, moramo se setiti ta znai brojati. ovek moe da misli na proces
brojanja na dva naina: pretpostavimo da u prvom skupu imamo 3 osobe jer, kao to smo
rekli na poetku, znamo da brojimo samo do 10 a da u drugom skupu imamo 3 stolice.
Neko bi mogao da kae, u redu, znam da ima osoba isto koliko i stolica, jer ovde mogu
da izbrojim tri osobe, a tamo tri stolice, odnosno u prvom skupu izdvajam koliinu koju
poznajem: 3, i poto je 3 = 3 zakljuujem da ta dva skupa imaju istu koliinu elemenata.
Meutim, pretpostavimo da ja igram karte sa detetom od tri godine. Dete, kao i mi danas
ovde, zna da broji samo do deset, ali zna da ako meni da prvu kartu, ostaje mu druga, ako
mi da treu, ostaje mu etvrta itd., i tako podeli itav pil. Iako ne ume da kae koju koliinu
karata ima u rukama (jer zna da broji samo do deset), ipak zna neto da kae, ipak ima ele
ment izvesnosti, a to je da i ono i ja imamo istu koliinu karata. To dakle zna, iako ne zna
koliko ih ima. Na primeru stolica takoe moemo zakljuiti da postoji ista koliina ljudi i
3

H. L. Borhes: Izabrana dela (proza, poezija, eseji), priredio R. Konstantinovi, Dragani, Beograd, 2006.
(Prim. prev.)

146

stolica tako to emo svaku osobu staviti da sedne na jednu stolicu i dokazati da postoji
savrena podudarnost u kojoj nijedna stolica ne ostaje bez oveka niti ovek bez stolice.
Na isti nain, kada gledamo vojnu paradu, ne moemo na prvi pogled rei koliko ima jaha
a ili koliko konja, ali ako neto ipak znamo, to je da konja i vojnika ima jednako.
Priznajem da je to trivijalno, ali ponekad iz trivijalnosti nastaju velike ideje. U tome je
tajna maioniara matematike. Obratite panju na to to radi Kantor, u osnovi vrlo jedno
stavno, ali izvanredno. To to on pronalazi je pojam da je konani kontekst isto to i pose
dovanje iste koliine elemenata. On kae: U konanom kontekstu, skupovi A i B imaju istu
koliinu ako i samo ako mogu meusobno da uspostave savrenu podudarnost jedan na
jedan. Tu tvrdnju je vrlo lako proveriti. Ali ta se deava kada skoimo u beskonanost?
Jedan od dva ekvivalentna koncepta: koliina elemenata vie nema smisla. ta znai ko
liina elemenata beskonanog skupa kada ovek ne moe da zavri brojanje? Taj deo dakle
vie ne mogu da koristim, ali zato drugi deo jo uvek mogu. Drugi deo preivljava, jo uvek
moemo da ustanovimo, za beskonane skupove, savrenu podudarnost jednog i drugog
kao to smo uradili sa ljudima i stolicama.
Meutim, tada poinju da se deavaju udne stvari. Naime, postoji oigledan nain da
se uspostavi savrena podudarnost jedan na jedan izmeu svih prirodnih brojeva, brojeva
koje koristimo za nabrajanje, i parnih brojeva. Jedinici dodeljujemo dvojku, dvojki etvor
ku, trojki esticu itd. I ovde, prinueni Kantorovom definicijom, moramo da kaemo da ima
isto toliko prirodnih koliko i parnih brojeva. Meutim, parni brojevi su polovina prirod
nih, u smislu da prirodne brojeve dobijamo kada spojimo parne i neparne. Tada zaista
postoji jedan deo, parni, koji je jednako velik kao i celina. Postoji jedan deo koji je jednak
celini. Ta vrsta paradoksa je oduevljavala Borhesa: u matematikoj beskonanosti, celina
nije nuno vea od bilo kog dela. Postoje posebni delovi koji su jednako veliki kao i celina.
Postoje delovi koji su jednaki celini.
Rekurzivni objekti
Neko bi mogao da apstrahuje to neobino svojstvo beskonanosti i da misli na druge
objekte, na druge situacije, u kojima jedan deo objekta uva informaciju o celini. Njih emo
nazvati rekurzivni objekti. Tako bi Borhesov Alef, mala sfera koja u sebi sadri sve prizore
univerzuma, mogla biti fiktivni rekurzivni objekat. Kada Borhes kae da primena naziva
Alef na tu sferu nije sluajna i odmah ukazuje na njegovu povezanost sa svojstvom besko
nanosti, on svoju ideju umee u okvir povoljnog ambijenta, i objanjava to u svom eseju
Umee pripovedanja i magija kada analizira problem verodostojnosti kentaura. On je
stavlja u okvir koji je ini uverljivim: kao to u beskonanosti jedan deo odgovara celini,
moe se zamisliti da postoji deo univerzuma koji uva informaciju o svemu.
Postoje i drugi rekurzivni objekti kojima se Borhes poigrava u svom delu. Na primer,
mape koje rastu u kratkoj prozi Strogost u nauci gde mapa samo jedne provincije okupi
ra itav grad i u ijim su se pustinjama Zapada ouvale raskomadane ruevine zemljovida,
naseljene ivotinjama i prosjacima.4 Takoe, s take gledita biologije, ljudsko bie bi bilo
4

J. L. Borges: Sabrana djela, grupa prevodilaca, Grafiki zavod Hrvatske, Zagreb, 1985.

147

rekurzivan objekat. Dovoljna je jedna elija ljudskog bia da bi se napravio klon. Mozaici
su jasno rekurzivni objekti, figura sa prve ploice iri se na celinu.
Pomislimo sada na predmete koji imaju suprotno svojstvo. Koji bi bili antirekurzivni
objekti, da ih tako nazovemo? Predmeti na kojima nijedan deo ne zamenjuje celinu. Pred
meti kod kojih je svaki deo sutinski. Mogli bismo da kaemo: konani skupovi. Ja bih rekao:
razumljiva slagalica. U razumljivoj, logikoj slagalici ovek ne bi morao da olakava sebi
stvari ponavljajui mustru. Ba kao i ljudsko bie sa egzistencijalne take gledita. Postoji
jedna zastraujua reenica koja nije Sartrova ve Hegelova, a glasi: ovek nije nita drugo
do niz sopstvenih postupaka. Koliko god da je bezgreno bilo ponaanje jednog oveka
tokom svakoga dana i svake godine njegovog ivota, on uvek ima vremena da uini po
slednji postupak koji e protivreiti, upropastiti, unititi sve to je bio do tog trenutka. Ili
obrnuto, da iskoristimo obrt koji je Tomas Man upotrebio u romanu Izabranik, zasnovanom
na ivotu Svetog Gregorija: nije vano koliko je incestuozan ili grean ovek bio itavog
svog ivota, uvek moe da se iskupi za svoje grehe i da postane papa.
Beskonanost i Peana knjiga
To to sam do sada rekao o beskonanom bilo bi dovoljno da razjasni ovaj mali odlo
mak. Jo malo u produiti ovu temu da bih objasnio neto to je povezano sa Vavilonskom
bibliotekom i Peanom knjigom. Maloas smo videli da postoji isto toliko prirodnih
koliko i parnih brojeva. ta bi se desilo kada bismo razmotrili razlomke? Razlomci su veoma
vani za Borhesovo miljenje. Zato? Setimo se da se razlomci, koji se zovu jo i racionalni
brojevi, dobijaju kada se celi brojevi podele, i moemo ih smatrati parovima celih brojeva:
jedan ceo broj je brojilac, a drugi ceo broj (osim nule) imenilac: 3/5, 5/4, 7/6, 7/16 ... Koje je
svojstvo tih brojeva, svojstvo koje koristi Borhes u svojim priama? Izmeu svaka dva racio
nalna broja nalazi se racionalan broj. Izmeu 0 i 1 je 1/2, izmeu 0 i je 1/4, izmeu 0 i je
1/ itd. Dakle, uvek se moe deliti sa 2.
8
Na primer, kada ja elim da skoim sa 0 na prvi razlomljeni broj, nikada ne mogu da
naem taj pr vi broj uobiajenim redom jer uvek stoji jedan izmeu. Upravo to svojstvo
Borhes koristi u Peanoj knjizi. Setite se da postoji momenat u toj prii u kojem se Borhesov
lik nae pred izazovom u trenutku kada otvori prvu stranicu Peane knjige:
Rekao mi je da se njegova knjiga zove Knjiga od peska jer ni knjiga ni pesak nemaju ni poe
tak ni kraj. Traio je da pronaem prvu stranu. Spustih levu ruku na naslovnu stranu i otvorih
knjigu palcem gotovo slepljenim za sadraj. Sve bee uzalud: nekoliko listova stalno se umetalo
izmeu naslovne strane i ake. Kao da su izvirivali iz knjige.5 (prevod D. Baji)

Prednja korica Peane knjige bila bi nula, zadnja korica jedan, a stranice bi odgovarale
racionalnim brojevima izmeu 0 i 1. U razlomcima se ne moe nai prvi broj posle 0 ni po
slednji pre 1. Uvek ima brojeva koji se umeu izmeu njih. ovek e se nai pred izazovom
da proveri da li je beskonanost racionalnih brojeva tenja, gua, ispunjenija.
5

H. L. Borhes: Izabrana dela (proza, poezija, eseji), priredio R. Konstantinovi, Dragani, Beograd, 2006.

148

Drugi izazov koji nam donose beskonani brojevi je iskaz da to nije tako, odnosno, da
ima isto toliko racionalnih brojeva koliko i prirodnih. Kako to moemo videti?
Poto su razlomci parovi celih brojeva, brojilac/imenilac, svi (pozitivni) razlomci pred
stavljeni su na ovoj slici:
1/
1
2/
1
3/
1
4/
1

1/ 1/ 1/ 1/ ...
2
3
4
5
2/ 2/ 2/ 2/ ...
2
3
4
5
3/ 3/ 3/ 3/ ...
2
4
5
3
4/ 4/ 4/ 4/ ...
2
3
4
5

U prvom redu beleim sve razlomke koji imaju brojilac 1, u drugom redu sve koji imaju
brojilac 2, u treem redu sve koji imaju brojilac 3... Oigledno je kada ih ovako napiemo
da ima nekih koji se ponavljaju, na primer 3/3 je isto to i 2/2 ili 1/1. Odnosno, neki razlomci
e biti zabeleeni vie puta, ali to nije vano. Ko moe vie, moe manje: ako mogu da bro
jim s ponavljanjima, mogu da brojim i bez ponavljanja. To to me zanima je injenica da se
svi pozitivni razlomci u nekom trenutku ovde pojavljuju. Ostaje mi polovina negativnih
razlomaka. Ali ako znam da brojim pozitivne, lako je brojati negativne. Matematiari e mi
oprostiti izvesnu povrnost, jer ne govorim dovoljno precizno.
elim da vam skrenem panju, elim da vas uverim, da se na ovoj beskonanoj slici koju
sam postavio, sa beskonanim brojem redova, nalaze svi pozitivni razlomci.
Da bih dokazao da ima isto toliko razlomaka koliko i prirodnih brojeva, dovoljno bi
bilo da izdvojim jedan prirodni broj svakog elementa na ovoj slici i kako brojanje bude
odmicalo uveriemo se da nee ostati nijedan nenumerisani element. Kako to uraditi? Ja
sno je da ne treba zapoeti to putovanje pokuavajui da, na primer, iscrpimo prvi red, jer
nikada ne bismo preli na drugi. Taj postupak treba naizmenino da posee za elementima
iz svakog reda da bismo bili sigurni da je pokrivena cela slika. Metod nabrajanja razlomaka
takoe je otkrio Kantor, i on je poznat pod nazivom Kantorov dijagonalni postupak.
Odnosno:
Razlomak 1/1 oznaavam brojem 1,
Razlomak 1/2 oznaavam brojem 2,
Razlomku 2/1 dodeljujem broj 3,
Razlomku 1/3 dodeljujem broj 4,
Razlomak 2/2 preskaem jer sam ga ve brojao (1/1 = 2/2),
Razlomku 3/1 pripisujem broj 5,
Razlomku 3/2 pripisujem broj 6, itd.

Putanja se kree po dijagonalama koje su sve due, i na taj nain zahvata sve redove i
sve stupce. to vie napredujem to sam sigurniji da pobrojavam sve razlomke i prelazim
preko razlomaka koji se ponavljaju i koje sam ve numerisao, doslovno ih preskaem, poput
3/3 ili 2/2. ta time pokazujemo? Da uprkos tome to beskonanost brojeva deluje zgusnu
tije, ima isto toliko racionalnih brojeva koliko i prirodnih. tavie, ovakvim numerisanjem
razlomcima se moe dati uzastopni niz, red, naravno, drugaiji nego to je pravolinijski, i

149

to nam omoguava da objasnimo numerisanje brojeva u Peanoj knjizi. Borhes to verovatno

nije znao. Numerisanje stranica koje Borhesu u prii deluje tajanstveno i kojem pripisuje
takoe misteriozan razlog, u principu ne krije nikakvu misteriju. Ne postoji kontradiktornost
izmeu injenice da izmeu dve stranice Peane knjige uvek postoji drugaiji niz i injenice
da svaki list moe imati jedan broj: isti lukavi tampar koji je mogao da priije beskonane
stranice Peane knjige mogao je i da ih numerie kao to mi to sada inimo.
Beskonanost i Vavilonska biblioteka
Matematiari, ba kao i Borhes, vole da izraze ideje, da ih ponavljaju, da ih iskoriste naj
bolje to mogu. Sada kada imam ovu sliku ne mogu da odolim da je ne upotrebim jo
jednom za drugu temu koja se kod Borhesa ponavlja, a to je tema jezika, na nain na koji
je prisutna, na primer, u prii Vavilonska biblioteka.
Pomislimo na trenutak na zamisao Vavilonske biblioteke, biblioteke sa knjigama koje ne
moraju nuno biti razumljive, apsolutnu biblioteku iji osnovni zakon je: Dovoljno je da jed
na knjiga bude mogua da bi postojala. Borhes utvruje alfabet od dvadeset pet simbola,
ali mi emo, da bismo dali sebi jo veu slobodu, zamisliti knjige napisane na svim moguim
jezicima i sainiemo samo jednu listu, univerzalni alfabet, objedinivi sve znake svih posto
jeih alfabeta. Poeemo sa dvadeset pet ortografskih znakova koje Borhes pominje (i na taj
nain emo biti sigurni da su sve knjige iz Vavilonske biblioteke na naoj polici). Nastaviemo
sa 27 simbola panskog alfabeta. Dodaemo kao nove simbole 5 vokala sa grafikim akcen
tima. Nastaviemo, na primer, sa irilinim simbolima, potom emo dodati nemako , i
ostale razliite simbole koje ima svaki jezik. Tako e bazini alfabet sve vie rasti. Da bismo
sebi dali prostor ka budunosti, moemo na primer pretpostaviti da su simboli naeg alfabeta
prirodni brojevi, na taj nain nam ostaje uvek raspoloiv prostor da dodajemo nove alfabete,
nove simbole poput @, ili simbole iz vanzemaljskih jezika koji e u nekom trenutku doi do
nas. Brojevi od 1 do 25 odgovaraju ortografskim simbolima knjiga iz Vavilonske biblioteke,
broj 26 je A, broj 27 je B, broj 526 e moda biti kineski ideogram, itd.
Setite se da u Vavilonskoj biblioteci Borhes ograniava broj stranica koje moe da ima
svaka knjiga: 410. Mi se sada pitamo kak va bi bila beskonanost svih razliitih knjiga sa
bilo kojim brojem strana koje mogu da se napiu ovim univerzalnim alfabetom, ako dozvo
limo rei bilo koje duine.
Upotrebom iste te slike moe se dokazati da je i ovaj skup knjiga takoe mogue nu
merisati. Ideja je, naravno, da u prvi red stavimo knjige sa samo jednom stranicom, u drugi
red knjige sa dve stranice, u trei red knjige od tri stranice, itd. I da potom obavimo nume
raciju u skladu sa Kantorovom dijagonalnom putanjom. Poto su sve knjige iz Vavilonske
biblioteke i na naim policama, moemo zakljuiti da je skup knjiga iz Vavilonske biblioteke
takoe pobrojiv.
Zbog ega je to znaajno za razumevanje Borhesove prie?
U jednoj zabeleci na kraju prie, Borhes pie da je jedna njegova prijateljica zapazila
da itava zgrada Vavilonske biblioteke bila nepotrebna ili preterana (on koristi re beskorisna)

150

jer bi zapravo sve knjige iz Vavilonske biblioteke mogle da stanu u samo jedan tom. U samo
jednu knjigu sa beskonanim brojem beskonano tankih strana, svilenkasti prirunik u kojem
bi se svaka stranica irila na druge. Nain na koji bi se razne knjige prelivale jedna u drugu
u tom jedinstvenom tomu ne bi bilo nita drugo do Kantorova dijagonalna putanja.
Ta zabeleka kojom se pria zavrava zapravo je klica ideje iji e rezultat kasnije biti
Peana knjiga. To je jedan od naina da predoimo brojne matematike elemente. Prvi
primer, Vavilonska biblioteka, zahtevan je, opsean, naravno da ima i druge nijanse i dru
ga znaenja, i ne smatram da treba da se svede samo na to. Ali Borhes na kraju nalazi jednu
jednostavniju ideju: da se sve knjige mogu objediniti u jedan jedini tom, sa beskonanim
brojem stranica. On kae: takva knjiga da je svaka njena stranica deljiva. To je zapravo najava
prie Knjiga od peska. elim da vam skrenem panju na taj nain njegovog razmiljanja
o sopstvenim tekstovima da bih izdvojio jednu sutinsku ideju koja e se ponavljati ili raz
vijati na drugim mestima. To je pr vi primer opteg postupka, operacija koja podsea na
matematike module.
Sfera ije je sredite u svim delovima, a krunica nigde
Sada emo prouiti drugi matematiki element u prii Alef. On se pojavljuje u trenut
ku kada Borhes treba da opie Alef, i kae: Kako drugima preneti beskrajni Alef koji moje
uplaeno pamenje jedva obuhvata?6 (prevod D. Baji).
Ovde elim jo neto da kaem o simbolu Alefa. ini mi se da je naroito pogoena figu
ra oveka ija jedna ruka dodiruje zemlju, a druga pokazuje na nebo, jer je operacija bro
janja svojevrstan ljudski pokuaj da se dosegne beskonanost. Odnosno, ljudsko bie ne
moe, u svom konanom ivotu, u svom ivotiu kako bi rekao Bjoj Kasares zaista da
popie sve postojee brojeve, ali ima nain da ih generie, da ih zamisli i da pristupi toliko
velikom broju koliko je potrebno. Poev od otkria pisanja decimalnih brojeva, poev od
deset cifara, moemo dosegnuti koliko god elimo velike brojeve. Iako ogranien u svom
zemaljskom poloaju, ovek ipak moe ispruiti ruku ka nebu. To je pokuaj i potekoa
brojanja. Neto slino opisuje Borhes: Kako drugima preneti beskrajni Alef koji moje upla
eno pamenje jedva obuhvata? Mistiari se u slinom zanosu razbacaju simbolima: da bi
oznaio boanstvo, jedan Persijanac govori o ptici koja je na neki nain sve ptice; Alanus
de Insulis o kugli iji je centar svuda, a obvojnica nigde. Neto kasnije, Borhes kae: Po
red toga, nereiv je glavni problem: popis, makar i delimian, jedne beskonane celine.7
Odnosno, to to on preduzima je opis Alefa, koji je beskonaan. I ne moe ga iscrpeti pisa
njem, jer je pisanje sek vencijalno, jezik sledi, odvija se, a to je problem na koji smo malo
as ukazali. On stoga mora da predstavi zamisao, dokaz, spisak dovoljno uverljivih slika. To
je uveni popis, pobrojavanje slika koje sledi i na koji emo kasnije ukazati.
Druga zamisao na kojoj elim sada da se zadrim jeste sfera koja se pojavljuje i u Pa
skalovoj sferi. To je sfera ije je sredite u svim delovima, a krunica nigde. Borhes ovde upo
zorava: Ne osvrem se tek tako na te nesagledive analogije. To je vrlo precizna analogija
6
7

H. L. Borhes, Izabrana dela (proza, poezija, eseji).

Idem.

151

koja doprinosi verodostojnosti te male sfere koju eli da opie. Da bismo razumeli taj geo
metrijski pojam, koji na poetku izgleda kao igra rei, zamislimo prvo jednu ravan, umesto
sfera zamislimo krugove. Ideja je sledea: sve take ravni mogue je obuhvatiti rastuim
krugovima iji centar nije vano gde se nalazi, jer centar moe biti bilo gde.
Odrediu centar u bilo kojoj taki, taka nije vana, i razmotriu sve vee krugove. to
vie poveavam prenik, ti krugovi sve vie zauzimaju itavu povrinu ravni. U eseju Paska
lova sfera, kada eli da precizira tu sliku, Borhes opisuje: Kaloero i Mondolfo zakljuuju
da je on zamiljao beskrajno rastuu sferu i da rei koje navodim imaju dinamiki smisao8
(prevod Radivoje Konstantinovi). Dakle, moemo da zamislimo i zamenimo plan krugom
koji sve vie raste, jer je sve take te ravni mogue obuhvatiti tim krugom. U tom krugu
koji se beskonano iri, krunica e se izgubiti u beskonanosti. Ne moemo ograniiti nje
gov obim. To je, rekao bih, ideja koju Borhes ima. Ako skoimo u beskonanost, moemo
zamisliti da je itava ravan jedan krug sa sreditem u bilo kojoj taki i bez krunice.
Isti tip konstrukcije vai ako zamislimo trodimenzionalni prostor, odnosno sferu nalik
globusu koji raste do beskonanosti i zauzima sve take. Naposletku, univerzum se moe
zamisliti kao sfera rairena do beskonanosti. To je sadanja zamisao univerzuma u savre
menoj fizici: mala sfera, beskonano male veliine i beskonano koncentrisane mase koja
se u nekom trenutku, u velikom prasku, proirila u svim pravcima. Zbog ega je zanimljiva
ta nezamisliva analogija? Zato to je Alef jedna minijaturna sfera. Ako neko uspe da vidi
itav univerzum kao veliku sferu, mnogo je uverljivija ideja da sve slike univerzuma mogu
da se reprodukuju u minijaturnoj sferi na dnu stepenica. Jednostavno, saimanjem ovek
moe da prenese itav univerzum u malu sferu. To je, naravno, samo jedan smisao od mno
gih koje Borhes koristi u toj analogiji: smisao na koji obraamo posebnu panju u naem
matematikom modusu jutros sve vidimo iz vizure skakavca. Ali, kao to sam ve rekao,
matematika se provlai kroz Borhesove tekstove unutar konteksta koji se odnosi na filo
zofske i knjievne reference: zamisao o univerzumu kao sferi povezana je sa itavom tra
dicijom misticizma, religijskom, kabalistikom; naposletku, sve te druge konotacije opisane
su detaljnije u Paskalovoj sferi.
Raselov paradoks
Trea ideja je to to bih nazvao paradoks uveanja (tehniki, to je ono to se u logici
naziva autoreferenca, ali re autoreferenca ima drugaije znaenje u knjievnosti i ne bih
eleo da ih meam. Taj paradoks se pojavljuje u trenutku brojanja, u kojem Borhes odluuje
da prui delimian opis slika u Alefu. Ali, deava se i u drugim fikcijama, kada Borhes stvara
svetove koji su veoma prostrani, sveobuhvatni, i naposletku ukljuuju i njega ili itaoce u
svoj delokrug. U Alefu se to moe videti ovde: Videh proticanje svoje tamne krvi, videh
spoj ljubavi i menjanje smrti, videh Alef, sa svake strane, videh u Alefu zemlju i na zemlji opet
Alef i u Alefu zemlju, videh svoje lice i utrobu, videh tvoje lice, osetih vrtoglavicu i zaplakah.
Namena prostranih objekata, uveavanje, otvara prostor za udne paradokse i Borhes
je sigurno savreno znao za najpoznatiju od njih, koja se pripisuje Bertrandu Raselu, koji je
8

H. L. Borhes, Izabrana dela (proza, poezija, eseji).

152

poljuljao teoriju skupova i izazvao jednu od najznaajnijih pukotina u temeljima matema

tike. Raselov paradoks kae da ne moe da se potvrdi postojanje skupa koji bi sadrao sve
skupove, odnosno ne moe se potvrditi Alef skupova. To se na brzinu moe objasniti na
sledei nain: zamislimo da najee upotrebljavani skupovi koje moemo pojmiti nisu
elementi samih sebe. Na primer, skup svih prirodnih brojeva nije nijedan od prirodnih bro
jeva. Skup svih drvea nije drvo. Ali, pomislimo sada na trenutak na skup svih pojmova.
Skup svih pojmova jeste sam po sebi pojam. Odnosno, iako zvui udnovato, ipak je mo
gue da skup bude element samog sebe. Ako ja postavim skup svih skupova, on e, poto
je i sam skup, morati da bude element samog sebe.
Naposletku, ima skupova koji su elementi samih sebe, i onih koji to nisu. Razmotrimo
sada skup svih skupova koji nisu elementi samih sebe.
X={A tako da je A skup i A nije u A}

U X-u e se nalaziti skup prirodnih brojeva, skup svih drvea, skup svih osoba u ovoj
sali, itd. Onda se pitamo: da li je X element X-a? Odgovor bi trebalo da bude da ili ne.
Meutim, ako bi X bio element samog sebe morao bi da proveri svoje svojstvo unutar klju
a. Odnosno, ako X pripada X-u, X nije u X-u. Ali to je apsurdno. Da li to onda znai da X
nije element samog sebe? Ali ako X nije element samog sebe, dokazuje svojstvo unutar
kljua, a samim tim mora da bude u X-u, odnosno ako X nije element X-a, X mora da pripa
da X-u. Ponovo apsurd. Ovde imamo skup koji je na niijoj zemlji, skup koji nije element ni
samog sebe.
To je paradoks koji je otkrio Rasel, kada je bio mlad, i poslao je pismo Gotlobu Fregeu,
jednom od osnivaa logike, koji je upravo nameravao da preda u tampu poslednji tom
svog velikog traktata o temeljima matematike, zasnovanog upravo na teoriji skupova. Fre
ge je zahvalio na poti na kraju svog traktata sledeim patetinim reima: Jedan naunik
teko moe da se nae u nepovoljnijoj situaciji nego to je ona da vidi kako nestaju njegovi
temelji upravo u trenutku kada je njegov posao zavren. Stavljen sam u taj poloaj zahva
ljujui pismu gospodina Bertranda Rasela ba kada je moje delo trebalo da ue u tampu.
U tih nekoliko redova Rasel ne samo to je razorio desetogodinji ili petnaestogodinji
Fregeov posao, ve je izazvao jednu od najdubljih kriza u temeljima matematike.
Da bi popularisao taj paradoks, Rasel je pomislio na berberina u selu koji jedino brije
mukarce koji sami sebe ne briju. U principu, postojanje oveka s tim asnim zanimanjem
ini se razumnim: berberin iz jednog dela, rekao bi neko, upravo je ovek koji brije sve
mukarce koji ne briju sami sebe. Meutim, da li berberin treba da brije sam sebe ili ne
treba? Ako brije sam sebe, vie nije u grupi mukaraca koje moe da brije. Odnosno, ne
moe da brije samog sebe. Ali s druge strane, ako ne brije sam sebe, ostaje unutar grupe
mukaraca koji ne briju sami sebe i zato mora da se brije. Berberin je uhvaen u zamku
logikog limba u kojem njegova brada raste, a ne moe ni da se brije ni da se ne brije u
istom trenutku!
Postoji i jedna varijacija, takoe pripisana Raselu, koju Borhes eliptino koristi u Vavi
lonskoj biblioteci. Na poetku prie Vavilonska biblioteka bibliotekar traga za katalogom
svih kataloga. ta su uopte katalozi? To su knjige iji tekst predstavljaju naslovi drugih

153

knjiga. Postoje katalozi koji obuhvataju sami sebe u popisu tih naslova, i drugi koji to ne
ine. Na taj nain ovek moe doi do istog paradoksa.
Zbog ega Borhes zanima matematiare?
Ova tri elementa koje smo upravo prouili pojavljuju se u vie navrata u Borhesovom
delu, oblikovani u knjievne forme na razne naine. U eseju Kartezijanstvo kao retorika (ili
zbog ega Borhes zanima naunike?), u knjizi Borhes i nauka, autorka Lusila Pagliaj pita se
zbog ega su Borhesovi tekstovi tako dragoceni za naunike istraivae, fiziare, matema
tiare. Zakljuak do kojeg dolazi je to da u Borhesovom delu postoji sutinski esejistika
matrica, naroito u njegovom poznom stvaralatvu. I naravno, svaki tekst nastoji da ute
melji tu tvrdnju. To je otar esej, mislim da predstavlja deo istine. Borhes je pisac koji kree
od ideje: u poetku bee ideja i zamilja svoje fikcije kao otelotvorenje ili avatare apstrakt
ne zamisli. Takoe, postoje fragmenti logike argumentacije u mnogim priama. Ta vrsta
esejistike matrice na koju se ona odnosi nesumnjivo je jedan od elemenata koje karakte
rie izvesna slinost sa naunim razmiljanjem. U jedno malom lanku koji sam napisao o
toj temi, Pria kao logiki sistem, ukazujem na elemente stila koji naginju ka estetskoj
matematici. Proitau odatle glavnu potku:
Ve sam rekao da postoji gomila matematikih tragova u Borhesovom delu. To je tano, ali
ak i ako ne bi bilo nijednog, ak i u tekstovima koji nemaju nikakve veze s matematikom, postoji
neto u napisanom tivu, neki stilski element koji je oigledno u saglasju sa matematikom este
tikom. Mislim da je klju tog elementa izraen, neprimetno, u jednom izvanrednom odlomku iz
Istorije venosti: Ne elim da se odreknem platonizma (koji izgleda poput gleera), a da ne iskaem
ovo zapaanje, u nadi da ete ga nastaviti i opravdati: generiko moe biti intenzivnije od kon
kretnog. Ima dosta sluajeva koji to ilustruju. Kao mali, kada sam letovao na severu pokrajine,
obla ravnica i mukarci koji su pili aj mate u kuhinji pobudili su moje interesovanje, ali je sam se
oseao uasno kada sam saznao da je ta arena bila pampa, a ti mukarci gaui. Generiko...
ima prednost u odnosu na individualne crte.
Kada Borhes pie, obino nagomilava primere, analogije, sline pripovesti, varijacije na to to
namerava da ispria. Na taj nain je osnovna fikcija koju razvija istovremeno i pojedinana i ge
nerika; njegovi tekstovi odjekuju kao da odreeni primer u sebi nosi univerzalnu formu i nepre
stano na nju aludira. Isti postupak koriste i matematiari. Kada prouavaju neki primer, odreeni
sluaj, istrauju ga u nadi da e otkriti u njemu intenzivniji trag, i uopte, da e uspeti da izvedu
teoremu. Matematiari vole da veruju da Borhes pie upravo kao to bi oni to inili kada bi ih
stavili na probu: sa ponosnim platonizmom, kao da postoji bezbroj savrenih fikcija i jedan pojam
o istini u knjievnosti.

To na neki nain dokazuje moj stav o artikulisanju matematikog razmiljanja u Borhe

sovom stilu. Za sada je to tek neto vie od onoga to matematiari zovu tvrdnja, neto
to se unapred pretpostavlja, ali u nekom trenutku mora da se dokae.
Hvala vam to ste danas bili ovde.
(Sa panskog prevela Bojana Kovaevi Petrovi)

154