Anomija Bonomija Knjiga

Rembo: militant-posrednik
Howard Slater
ANOMIJA/BONOMIJA
I DRUGI TEKSTOVI
Anomija/Bonomija i drugi tekstovi
Sadraj
kroz Remboov Boravak u paklu.................................................. 5
Pogovor: ova igra diskurzivnog realnog................................ 18
Od egzodusa do rodnog bia............................................................ 23
Zatim............................................................................................ 30
Secesionistika (O)Spoljnacionala
Hej!, oHMakagRReka ................................................................. 35
Poezija & samo-izgon......................................................................... 43
Konvergentna sugestija, Nekoliko napomena
o Nadrealizmu i Organizaciji............................................................ 53
Beskonana dijalektika....................................................................... 59
Skromni narcis..................................................................................... 63
Pad u padanje....................................................................................... 67
Optereenje odsustvom biliona....................................................... 69
Anomija/Bonomija:
uvodne zabeleke o afektivnim klasama .................................... 81
Stvarni zvuk........................................................................................ 145
Dve pesme bez naslova.................................................................... 157
Pogovor, kuda.org.............................................................................. 159
kroz Remboov Boravak u paklu
Ako pesnik ne moe vie da govori u ime drutva,
ve samo u sopstveno ime, u tom sluaju
stigli smo do ivice ponora.
Henri Miler (Henry Miller)
Mogue je da je nemogunost poezije
uslov njenog postojanja.
or Bataj (Georges Bataille)
Pitanje kako podriti mo, iveti ivot, bee problem koji
Artur Rembo (Arthur Rimbaud) nije toliko formulisao koliko
ga je odigrao. itajui njegovu poeziju iznova, poeziju improvizacione emocije, moemo se iznenaditi njenom ubedljivom
savremenou koja omoguava da se takva dela kao to je Boravak u paklu danas itaju kao politiki manifest. Meutim, to je
politika drugaije vrste, politika koja je odustala od bilo kakvih
spasiteljskih vektora. Rembo, umesto toga, nastoji da stvori egzodus, himerinu materijalnost mogueg, putem koje moemo
doi do politike postajanja. Kreui se ka kraju rei, Rembo
nas vodi sa sobom u etnju kroz kompozitne gradove i randevue
u prirodi, naputene postaje kolonijalnih pohoda i raspusnike
birtije, i uvodi nas u drutvo mesija svakidanjice, revolucionara
svakodnevnog ivota ija nehotina dobroinstva zaudaraju po
zloinu protiv linog interesa. Dok pratimo Remboa u njegovom
begu iz permanentnog vanrednog stanja zasnovanog na pravu
na samoivost, moemo naslutiti ta moemo prepustiti politici:

nacionalno poreklo, institucionalnu reprezentaciju, nasleeni
moral, najamni rad, Hrista, Satanu, nadobudne. Ali Remboov
egzodus, njegovo samonaputanje, nije pokuaj transcendencije
koja bi ga posthumno uzvisila, ve duboko, nomadsko uranjanje
u drutveno nesvesno. Na taj nain, kod Remboa, postoji nagovetaj preventivnog napada na princip zadovoljstva koji, poput
politike bezbednosti zasnovane na odbaenom obilju, moe da
izjednai zadovoljstvo i bol u ravnotei koja postaje pokazatelj
nagona smrti povratak beivotnom stanju; strah od iskustva
koji pothranjuje ozakonjeno ponitavanje ivota. Umesto toga,
Rembo nadilazi amplitudu drutveno doputenog i jednaine
bele, evropske rase udvarajui se smrti; on se sprdao sa njenom
politizovanom pretnjom, suoavajui se sa smru-u-ivotu sa
vikom energije koja je traumu pretvorila u volju za doivljavanjem, u autotraumatizaciju: Zvao sam delate da bih, ginui,
grizao kundake njihovih puaka.
Remboova politika postajanja zasnivala se na upotrebi traume koja je s-one-strane zadovoljstva i bola. To je iskustvo proivljenog ivota koje je Rembo traio bez protekcije i, kao to to
moemo da proitamo, ne radi se toliko o tome da su ta iskustva
ganjana kao sirovi materijal poezije koja bi ga uklopila u date
okvire, koliko su to bila iskustva koja su proizvodila nepodudarnost izmeu njega i knjievnih normi njegovog doba smatrao
sam smenim veliine slikarstva i moderne poezije. Taj prezir
prema svojim prethodnicima, blizak njegovom preziru prema
suverenosti zakona, nije toliko prestupnika poza koliko je sredstvo za dostizanje jedne poviene afektivnosti: sirov materijal, ne
iskljuivo poezije, ve politike postajanja, izolovanja sopstva od
svih aparat identiteta kakve prua porodica... drava... poezija.
Tako, na samom poetku Boravka u paklu, jednog od njegovih
poslednjih dela, Rembo naputa koordinate pripadanja ak i
sopstvenoj autobiografiji. On nema nikakve pretke, on je nepatvoreni crnac, paganin. Svojevoljno postaje siroe, potencirana
mnogostrukost, koja, budui da vie nije individua ve talog
emocionalnih slojeva, moe da se poistoveti jedino sa onima koji

su sami sebi zakon. Teei, na taj nain, da gleda oima zloinca, i postajui veliki zloinac, veliki prokletnik, Rembo nasluuje da je zakon personalizovani leksikon i da je najstraniji zloin
iskomunicirati samoosporavajui zakon, biti dovoljno spreman
za traumu samonaputanja. To da i pesnici i politiari mogu
biti shvaeni kao zakonodavci navodi Remboa da bude stranac u sopstvenom jeziku: Ali uvek sm; bez porodice: ja sam
uvek trebao pitati kojim jezikom govorim?. Umesto potrage za
osloboenjem u obliku zadovoljstva ili bola, umesto potrage za
sintezom u obliku jedinstvene linosti ili lica koje govori istinu
jezikom koji je mogue posedovati, Remboova namerna anonimnost, njegova imanencija, postaje izvor iskuene napetosti,
postaje ivotvorna kontradikcija. Trajno neostvaren, u raskoraku
ak i sa samim jezikom koji ga moe osloboditi, Rembo prihvata
nain ivota koji otvara put ka slobodama izvan onih zatienih
Deklaracijom o ljudskim pravima: afektibilnost. Kao to je
Delez pisao, afektibilnost [...] jeste sposobnost oseajnog doivljavanja bez linosti [...] koja obuhvata sve njene modifikacije a
ipak [...] predstavlja nain postojanja koji je pozitivan.1 Rembo
osciluje izmeu vie linosti koje ga izraavaju, i menja sva zamisliva lica. Njegova dosije-fotka je kompozitna. Njegova poezija je
slobodni indirektni govor.
Remboova afektibilnost jeste ono to ga stavlja van zakona.
ak pre nego to se pojavio princip zadovoljstva oglaavajui
svoju smrt, njegov strah od pozitivne energije elje koji je poprimio oblik proglaenja nedostatka, Remboova mrnja prema
zakonu, navodi nas na pomisao da je strah od ivota ukljuen i
kodifikovan u zakon. Taj strah pretvara se u koncept bezbednosti koji, kako je Marks pisao, garantuje svakom lanu drutva
ouvanje njegove linosti, njegovih prava i svojine.2 Ali to ouvanje, koje ljude pretvara u predmete zakonskog posredovanja,
1 G
illes Deleuze, citiran u Giorgio Agamben, Potentialities, Stanford University Press,
2000, str. 230.
2 Karl Marx, On The Jewish Question, u Early Writings, Penguin 1981, str. 230.
pretpostavlja ivote koji su ovlaeni da budu ogranieni entiteti,

to opet pretpostavlja da je ono od ega se strahuje u ivotu
afektibilnost, preputanje sebe, koje ne samo da je u stanju da
probije nae vezivanje, ve i da dovede do samonaputajueg
postajanja. Pri takvom autonomnom utroku nema potrebe za
zakonodavstvom koje titi samo one koji tee ouvanju. Nemajui nita to bi sauvao linost, svojinu, ime, domovinu
Rembo, i u dobru i u zlu, ivi po nekodifikovanom nalogu svojih
oseaja. On postaje sve promene. Taj apetit za ivotom kao
postajanjem, kao samoposredovanim biem, jeste ono to, s
jedne strane, ini Remboovu poeziju slobodnim indirektnim
govorom, meavinom citiranih glasova koji se smenjuju i, s druge strane, podcrtava vanost njegovog pisanja kao politikog
manifesta koji afirmie ivot kao ono to je mogue iveti bez
krivice: iva razmena lingvistikih zanosa. Rembo, koji se ini da
nasluuje kako je zakon zasnovan na zatiti privatne svojine privatnih lica, i koji, stremei neemu viem od ouvanja linosti,
eli vie od izbora izmeu rata oko zadovoljstva i zakona bola,
nije neko ko tei tome da vrati nasleeni dug. Prezirui sigurnost
dravnog trita, Rembo leviarima ostavlja da uvaju zakon
menjajui ga: Naoruao sam se protiv pravde. On, umesto toga,
ima drugaiji oblik ivota na umu, jedan nepopustljivi zahtev za
politikom postajanja: inilo mi se da svakom biu pripada jo
mnogo drugih ivota.
Izgleda da je Rembou bilo poznato da e ako prepusti sebe
afektivnosti, postajui bivanje izmeu, skliznuti van domaaja karakterolokog radara. Ispasti iz vidokruga zakona, postati
ne-linost, samonaputena senka sopstva (Ja i jesam i nisam
skriven.), znai prihvatiti traumu koju sa sobom povlai bivanje proglaenim za nita: Hou zloin, brzo, neka padnem
u nitavilo, na osnovu ljudskog zakona. Ali to nitavilo vie
je nego puno. Ono je proglaeno za nitavno prema ljudskom
zakonu zato to, kao in postajanja, ono ne tei tome da sauva
sebe, ono ne tei stabilnoj reprezentaciji koja bi mogla da bude
vrednovana, izmerena, sraunata. Kao to je to Bataj rekao u vezi
sa nitavilom: ono ponekad moe da bude shvaeno kao bie

u celokupnosti sveta.3 Prema tome, biti u svetu, neposredovan
i neindividualizovan, biti apsorbovan od svih [...] umnoitelj
napretka,4 jeste izloiti se opasnosti patnje; drugim reima,
Rembo se izlae opasnosti da sebe vie ne stavlja pod zatitu koju
prua reprezentovanost politikim zadovoljstvima, ve, umesto
toga, nastoji da bude sluan kao kolektiv koji je nemogue reprezentovati. Odgovoran za oveanstvo, Rembo se oslobaa krivice:
pripadam rasi koja je pevala u mukama; ne razumem zakone;
nemam oseaja za moral. Njegova poezija, amoralna u tolikom
stepenu da odbacuje svrsishodnost, kriminalna u tolikoj meri da
zahteva formiranje novog jezika, jeste poezija koja, suoavajui
se sa neizrazivim, prkosi samoj sebi kao stvorenoj od strane njega
kao individue: Univerzalna inteligencija je uvek raala svoje ideje
na sasvim prirodan nain; ljudi su skupljali jedan deo tih plodova
[...] autor, stvaralac, pesnik, takav ovek nikada nije postojao.5 To
omoguava Rembou da sipa poruge na raun egoista i oravih
duhova koji sebe nazivaju stvaraocima, jer afektiblinost koju
upranjava sm Rembo navodi ga ne samo na to da poziva na rat
protiv zakona, ve da dovede u pitanje same granice iskustava
reprezentovanih znanjem koje se moe posedovati i koje je lieno
ulnosti, povezanih sa upotrebom jezika koja nas oslobaa rizika
jedne posrue ekspresivnosti: Kakav je ovo ivot! Pravi ivot je
negde drugde. Mi nismo u stvarnom svetu.
Afektibilnost kao modalitet miljenja je, moda, nain da se
zaobie ono to Rembo naziva lani znaaj ega. Upravo ego,
koji sebe zaposeda, zakonodavci pokuavaju da zajeme putem
ustavnih dokumanata. Isti taj ego koji vrednuje linost, i koji,
vladajui naim postajanjima, odrava neuspeh nae komunikacije, koja biva u posedu take-gledita, zato to mi trai da izrazi
nae sopstvo pre nego da samo bude izraeno, da bude mesto
ekspresivnosti. Ovaj orsokak Rembo je revolucionisao kao
3 Georges Bataille, The Unfinished Theory Of Non-Knowledge, Minnesota, 2001, str. 31.
4 Arthur Rimbaud, Letter To Paul Demeny (15/5/1871). Vidi: www.mag4.net
5 Ibid.
10
iskustvo borbe sa jezikom koji, budui da nije uvek rastegljiv u

dovoljnoj meri da se odupre nasleenom znanju, moe da dovede do kraja primata rei stopljenog sa primatom znanja: Ja shvatam, a poto ne znam da se izrazim bez paganskih rei, voleo
bih da utim. Rembo, koji je uvek cenio muziku, na ovom mestu
ukazuje, moda, na to kako afektibilnost kao oblik miljenja
omoguava shvatanje koje ne mora nuno da bude zapisano
ili izgovoreno. Senzualizovan, Rembo shvata bez pribegavanja
pravim reima. Ne rei nita za Remboa nije kraj misli, ve kraj
reenog (kraj onog kako-se-kae), i poetak optenja pomou
paganskih rei, rei koje se moda i ne sastoje od slov, ve
od zvukova (Postadoh basnoslovna opera), ili od slov u boji
(Pronaao sam boju samoglasnik!). Na takav nain afektibilnost, u sukobu sa upotrebom jezika koja ograniava misao na
gomilanje koncepata, menja ne toliko ono to mislimo, ve nain
na koji opaamo da mislimo: Netano je rei: mislim. Trebalo bi
kazati: miljen sam.6 Rembo odbacuje nasleeno znanje filozofije koje, povezujui misao sa individuom i pretvarajui znanje u
stvar privatnog vlasnitva, odrava neuspeh nae komunikacije.
Umesto toga, komunikacija je osnaena nepoverenjem prema
znanju koje je proglasilo rat praksi ul oslanjajui se na sredstva
zakona Logosa: poev od hrianstva, te obznane modernog
znanja, ovek obmanjuje sebe, dokazuje oevidnosti, nadima se
od zadovoljstva ponavljajui te dokaze, i samo kroz to ivi [...]
Gosp. Pametnjakovi rodio se kad i Hristos. U tom svetlu, univerzalna inteligencija koju Rembo pominje nije toliko oznaka
eterinog Boga ve, posle Marksa, stvar opteg drutvenog
bogatstva kulture. Prema tome, biti miljenim, kako to Rembo
kae, ne znai samo biti neka vrsta glasnika, ve aktivno osloniti
teret misli na afektibilnost; radi se o jednom obliku ulnog poimanja koji moe da dovede do preformulisanja znanja kao onoga
to nastaje usled otvorenosti univerzalnoj inteligenciji sveta:
zajednika sposobnost proivljavanja ivota, sposobnost da se
6 Ibid.
bude mestom poetske ekspresivnosti (Sopstveni zanos mora

biti tvoj zadatak).
Remboov sukob sa jezikom, koji ga dovodi do toga da izgovori Ni rei vie!, jeste nain na koji on svom konfliktu sa
zakonom daje novu dimenziju. Umesto da ima linost koju treba
ouvati i podvrgnuti reprezentovanju, Rembo, oglaavajui u
svojim pesmama odlike viestruke linosti (slobodni indirektni govor), kao da zapoinje gerilski okraj sa onim jezikim
podstrukturama koje su zaslune za to to ostajemo uzajamno
nerazumljivi i odvojeni jedni od drugih: decentrirani glas njegovih pesama istovremeno je i muki i enski, u jednini je i u
mnoini, aktivan je i pasivan, u vremenu je prolom i sadanjem,
sardonian je i iskren. Jezik kao materijal, njegova gipkost, jeste
ono to je izgubljeno kada je, sa netaknutim podstrukturama,
pretvoren u sredstvo da se podri ego koji izraava samog sebe,
koji ponavlja mogue. Bataj: Jezik je manjkav stoga to je sainjen od postavki koje uzrokuju intervenciju identitet.7 Voeni
zahtevima ega, ti identiteti koji govore kako bi bili uvreni u
sopstvenoj potinjenosti jesu ono od ega Rembo nastoji da ode,
oni su ono to ga nagoni da pobegne iz drutva pismenih (Ja
ak vie ne znam ni da govorim.), i ono to ga navodi na to da
o Bodleru kae kako je iveo u suvie umetnikoj sredini. Za
njega, u svakom sluaju pre kraja, jezik treba da bude dovoljno
rastegljiv da prenese meovitu emociju koja nas ini nemima, on
treba da bude sredstvo koje e moi da izrazi ono to je nemogue rei. Kao to je oro Agamben istakao sama izgovorljivost,
sama otvorenost koja je osnovno pitanje u jeziku, jeste ono to
mi u vezi sa jezikom uvek pretpostavljamo i zaboravljamo [...]
zato to je ona u sutini preputanje i zaborav.8 Meutim, s obzirom na to da jezik nije apstraktan entitet (nije da ne poseduje
otvorenost u i za sebe), odnosno da govorni in zavisi od svojih
situiranih adresata, Rembo, proglaavajui svoje otvoreno neprihvatanje dravno sankcionisanih zakona koji uvaju otuenje i
7 Georges Bataille, op. cit., str. 64.
8 Giorgio Agamben, op. cit., str. 35.
11
12
vode ka smrti i robovanju, nadilazi zaborav i naputa sebe zbog

svog kapaciteta da kae bilo ta. Imajui na raspolaganju vie
mest sa kojih bi mogao da govori i vie linosti kroz koje moe
da govori, obezbeujui na taj nain svoju afektibilnost, osloboen krivice, Rembo moe da koristi jezik ne kao nain prikrivanja, ve kao sredstvo saoptavanja svog unutranjeg iskustva.
Ali Rembo je eleo neto vie od jezika, neto vie od sebe
samog nego to je to bilo mogue koristei sredstva jezika: Re
je o tome da do nepoznatog treba dopreti rastrojavanjem svih
ula.9 Stii do nepoznatog ne znai samo odbaciti trenutno
opteprihvaeno znanje ve je to, putem rastrojstva ula, nain da se iznova proivi predjezika faza. Fluktuacija emocij,
naa nma afektibilnost, jeste ono to nadjaava jezik, zbog ega
mucamo, i to ini da budemo nemi iako smo izvojevali mo govora. Iskusiti predjeziko znai biti dezartikulisan i decentriran,
ipak, ne radi se o tome da Remboa pad u jezik pogaa kao otuenje od istog ivota oseanja koliko je u pitanju nastojanje da
se iznese afektivno znanje sredstvima zadobijanja pristupa unutranjem iskustvu. To unutranje iskustvo je uglavnom smatrano
izlinim. Ono nije neophodno u svetu rada (Uasavam se svih
zanata.). Kao vanvremena smesa afekta, ta neizgovorljivost,
njen traumatski pritisak, jeste ono to daje nagon za komuniciranjem. Stoga, moglo bi se rei da je nepoznato, do kojeg Rembo
eli da stigne, unutranje iskustvo, senzorijum afekata, koji, ne
mogavi da budu u svojoj potpunosti artikulisani u jeziku, postaju sirovi materijal postajanja: priblina oseanja koja mogu biti
odigrana kroz jezik, sposobnost za afekciju bez linosti. Tako,
kada Rembo govori o alhemiji rei i halucinaciji rei stie se
utisak da on namerava da naini lom jezika, njegove nepodesnosti za nedokuive afekte i, poev od te take, smetajui sebe u
fluktuirajui prostor unutranjeg iskustva, da pomou pesama
kao predartikulacij prevede afekte u nagovetaje deljenih znaenja. Takva semiotika impuls, gde se jezik rastee spajanjem
sa iznova proivljenim seanjem na predjezike sadraje, i kroz
9 Arthur Rimbaud, Letter to Georges Izambard (13/5/1871). Vidi: www.mag4.net.
istovremenu tenju da se afekt uini saoptivim pomou jezika i

protiv jezika, jeste, moda, ono to Rembo ima u vidu u jednom
od svojih uvenih odlomaka, sekvenci na kojima nagovetava
avangardu sledeeg veka: Izumeo sam boju samoglasnika! [...]
Organizovao sam oblik svakog suglasnika i putem nesvesnih
ritmova polaskao sam sebi da sam pronalaza pesnikog jezika, kad-tad dostupnog svim ulima.
Kada, u svom slavnom pismu Polu Demeniju Rembo izjavljuje kako je eleo da uini sebe vidovnjakom pre nego pesnikom, u tome ne treba videti toliko tenju ka nekakvoj religioznoj
predanosti koju Rembo sebi namee, ve pre politiku postajanja, ivu samoproizvodnju i, prema tome, naputanje briljivo
uvanog bia. Biti vidovnjakom zahteva pristup unutranjem
iskustvu pre nego boanskom logosu, jer znanje nepoznatog
koje Rembo trai ne moe biti znanje koje je unapred dato i koje
je mogue glatko artikulisati u jeziku, ve nova vrsta znanja, neznanje, koje, prevazilazei svaku korisnost, dolazi do registra
afektibilnosti, strasti, koja je od presudnog znaaja za uspostavljanje veza komunikativnosti irih od onih koje su mogue izmeu pesnika i itaoca, politiara i graanina. Kao to je Marks
rekao u trenutku nastanka radnikog pokreta: Ono to je iznad
svega potrebno jeste priznanje [...] da bi dobilo oprost za grehe
koje je poinilo oveanstvo treba samo da ih proglasi onim to
jesu.10 To je, naime, smisao Remboovog vidovnjatva. On je odbacio svoje odbrane u tolikoj meri da ne osea nikakvu krivicu
zbog unutranjeg iskustva. Upravo suprotno: on nema nikakve
tajne zato to, teei unutranjem iskustvu, sledei neizgovorljivi
afekt, otkriva da je beskrajna mistinost unutranjeg iskustva
(koje je domen pesnik i svetenik) osnova jednog misticizma
koji moe da trguje zadovoljstvom ili boli, izbavljenjem ili kaznom. Izvan principa zadovoljstva i naputanja ekvilibrijuma,
Rembo otkriva da je unutranje iskustvo ono to je prvenstveno
deljivo postoji izvesna drugost unutranjeg iskustva (Ja je
drugi.), koje je svedeno na flagelantsku privatnost. Upravo dru10 Karl Marx, Letter To Ruge (September 1843), op. cit., str. 209.
13
14
tveno odvajanje, uspostavljeno kroz jezik politike lien afekata i u

optem shvatanju svedeno na vlasnitvo, spreava da to unutranje iskustvo bude saopteno ljudima i posmatrano kao greno.
Jer gresi za koje je potreban oprost nisu nita drugo do line
misli koje nisu ostale u domenu privatnosti i neostvarene, ve su
izreene i sprovedene meu ljudima. Raspodela greha, proglaavanje za ono to jesu, prema tome, umanjuje silu zakona, slabi
mo krivice, i omoguava uspostavljanje drutvenih veza koje
nisu posredovane znanjima zasnovnim na vrednosnim sudovima
(zapovesti, ustavi), koji dovode do svojevoljnog robovanja, ve
su, u Remboovom sluaju, materija odnos kakve nalae jedan
zakon koji je van zakona, sklapanje ugovora o poverenju: Siromasi, radnici! Ja ne traim molitve; sa samim vaim poverenjem
biu srean.
Sa tim ugovorima o poverenju suoavamo se sa paradoksom
davanja zakonske forme otvorenosti koja omoguava da unutranje iskustvo bude podeljeno meu ljudima, otvorenosti koja,
u svojoj afektivnoj bezgraninosti, ne moe biti podvrgnuta dekretima ili presudama. Drugim reima, ta to znai kada van zakona pokuavamo da naemo sredstva kojima bismo nesmetano
mogli da artikuliemo nae unutranje iskustvo? Na odreenom
nivou, odgovor lei u samoj formi poezije; to je nain na koji,
nadovezujui se na odreenu prepoznatljivu tradiciju pisanja, mi
traimo sredstva kojima bismo sebe izloili u svojim oseanjima i
strahovanjima. Ali se Rembo, u svojoj putanji ka naputanju poezije, uvek kree izvan ovog okvira. Njegovo odbacivanje zakona i
drave, nacionalnosti i poetskih prethodnika, navodi ga ne samo
na potragu za novim jezikom afektivnosti (ovim jezikom e se
dua obraati dui, obuhvatajui sve, mirise, zvuke, boje...),11 ve
i na to da pone da sprovodi tu ideju novog jezika uporedo sa
poetskom praksom koje je nerazluiva od ivljenja sopstvenog
ivota. ini se da je za Remboa pisanje poezije nain pisanja
autonomnog zakona sopstvenog ivota, koji nam on predaje ne
na kamenim ploama, ve na komadiima ivrljanog papira. On
11 Arthur Rimbaud, Letter to Paul Demeny, Ibid.
postaje zakonodavac bez drave, a njegove pesme postaju ugovori o poverenju koji mogu da ohrabre bezvlasnike da razgovaraju
jedni sa drugima. Taj mogui ugovor izmeu afektivnih onih
koji jedva da poseduju ita osim svoje sposobnosti da oseaju
i saoseaju kod Remboa prestaje da bude stvar knjievnog
umea, i prelazi u oblast preinaenog slobodnog govora za
iju legitimaciju nisu potrebni parlamenti i sudnice. Sa afektibilnou kao modalitetom miljenja, nepoznato u nama, nae
unutranje iskustvo, postaje ono to moe da izmeni nae ivote.
Deljen meu nama, a da pri tom nije reifikovan u obliku znanja,
upravo komunikativni rizik pretpostavlja politiku postajanja koja
je instinktivno suprotstavljena nainu na koji smo privoljeni da
ivimo svoje ivote. Kao to je to Fuko rekao u svojim poznim
seminarima o slobodnom govoru: Problem slobode govora
postaje sve vie povezan sa izborom egzistencije, izborom svog
naina ivota. Sloboda u korienju logosa u sve veoj meri postaje sloboda u izboru biosa.12
Taj izbor naina ivljenja ivota, sauvan kod Remboa njegovom dovoljnom slobodom sa jezikom da tei preokretanju rei
u halucinacije, jeste traumatini susret sa mogunostima koje
su suzbijene u korist isplativog odravanja ravnotee. Rembo
ne samo to predstavlja te izbore metaforom sopstvenog lutanja
i nomadizma, svog sukoba sa dijalektikom jezika, ispitivanje
logosa pomou biosa navodi ga na to da potpuno napusti pisanje poezije. Za Henrija Milera, Remboovo odricanje od svog
poziva povezano je sa njegovim shvatanjem da je tako jasno
otkriven sebi da vie nema potrebu za izraavanjem na nivou
umetnosti.13 To moda jeste sluaj, ali takoe treba napomenuti
kako je Remboovo naputanje poezije povezano sa sve slabijom
potrebom za posredovanjem umetnou, posredovanjem koje bi
neutralizovalo to unutranje iskustvo kao kanonski izraz. Ono
to je bilo potrebno nije bio toliko pronalazak novog jezika koji
bi jo vie izolovao Remboa, siroe, izjednaujui ga s prozvanim
12 Michel Foucault, Fearless Speech, Semiotext(e), 2001, str. 85.
13 Henry Miller, The Time Of The Assassins, New Directions, 1952, str. 43.
15
16
pesnicima koje je prezirao, ve pronalazak slobodnog govora

i raspodela unutranjeg iskustva, koji bi mogli zbliiti ljude u
njihovom postajanju. U tom cilju, kada je u svom pismu Polu Demeniju sebi odredio ulogu vidovnjaka, on je naznaio budunost
u kojoj e poezija ii ispred akcije, predviajui, osim toga, da
e pesnici biti graani. Odluivi da ne kae kako e graani biti
pesnici, poto bi tako uzdigao pesnike na poziciju iznad drugih,
Remboovo odbacivanje poezije moe se povezati sa odsustvom
adresat. To je dramatino istaknuto kada u Boravku u paklu
kae: ...pred nekoliko ljudi, vrlo sam jasno askao sa momentima njihovih drugih ivota. Ta halucinantna izjava odlino oslikava Remboovu potrebu za stvaranjem adresat, adresat koji,
opravdano je pretpostaviti, nee oseati strah od tog unutranjeg
iskustva koje stvara druge ivote, postajanj. Moe li onda biti
da je Remboovo odbacivanje poezije indikativno za nedostajue
adresate koji mogu da sadre i odsutne ljude, postajanje ljudi?
Delez, piui o filmu umetnosti koja kombinuje boju, pokret,
zvuk i rei sugerie da ovo priznavanje ljudi koji su odsutni
ne povlai odricanje od politikog filma, ve je, naprotiv, nova
osnova na kojoj se temelji[...] umetnost mora da uestvuje u tom
zadatku: ne zadatku da se obraa ljudima za koje se pretpostavlja
da ve postoje, ve davanja doprinosa stvaranju ljudi.14
Kada je Rembo odbio livreju suvereniteta nacionalnost, sunarodnitvo i odbio da sebe posmatra kao deo Naroda koji ima
svoje zakonske norme, tu se nije radilo samo o tome da je on postao individualistiki pobunjenik odan umetnosti. Toj tezi Henrija Milera moe se protivstaviti nain na koji Rembo, kao pesnik
slobodnog indirektnog govora, u svom doslednom prihvatanju
napetosti izmeu protivrenih stanovita u svom stihu, ne trai
za sebe reprezentativni status. Kao neodluivo postajanje koje
neguje bezakonitu kontradikciju, Rembo opstaje ispod nivoa
vidljivih identiteta koji bi konstitucionalno mogli biti uzeti u
obzir: mom ivotu nedostaje vrstina, on uzlee i lepra daleko
iznad akcije, te stvari do koje je svetu toliko stalo. Takva vrstina
14 Gilles Deleuze, Cinema Two, Athlone, 1989, str. 217.
moe da ukae na odbijanje da se unutranje iskustvo saslua i

pokua artikulisati na takav nain koji bi istakao afektibilnost kao
upravo ono to stvara potencijal za ivljenje ivota na drugaiji
nain: emocionalna stanja ne samo to imaju sopstveno trajanje
i sredstva meusobnih povezivanja, ona nam omoguavaju da
razvijemo drugaiji odnos prema onome to znamo, da suptilizujemo svoj jezik i pruimo otpor tome da budemo definisani
kao apstraktni Narod u ije ime se vlada nad nama. Sa prezirom
prema kolonijalnoj pustolovini kroz koju su nacionalni identiteti
intenzivno konstruisani, Remboova manjina jednoga bila je
suprotstavljena apstraktnim optostima takvog Naroda i umesto
toga je uspostavljala mnoto identitet koji afekte, odvajajui
ih od njihove poetske personifikacije, pretvaraju u vanvremene
komponente identiteta koje uvek tee tome da budu artikulisane.
Na taj nain bilo kakva vrstina koju je mogue postii nije vrstina koja bi mogla biti zakonski regulisana, osigurana privatnom
svojinom nad pravima ili sopstvenim prostorom govora, ve je
ona, van takvih zakona, stvar konteksta slobodnog govora koji
ohrabruje odsutne ljude da postanu prijemivi adresati, koautori sopstvenog postajanja. Remboovo odbacivanje poezije
oslonjeno na viak deljenog afekta, preko abreakcije unutranjeg iskustva, kao i preko uvaene povezanosti sa univerzalnom
inteligencijom (opti intelekt) jeste ravno dovoenju kreativnosti adresata u prvi plan. Ta je kreativnost, politika postajanja,
konstitutivna za strastvene asocijacije koje markiraju nepodesno
mesto polisa. Nakon Remboa, pesme, ugovori o poverenju, postaju kolektivno autorizovani drutveni odnosi. Nemogunost
poezije postaje obnovljena mogunost za slobodan govor.
Mart 2002.
17
18
Pogovor: ova igra diskurzivnog realnog

Dosta toga ostalo je otvoreno, neizreeno. Batajevo prisustvo, njegov nedovreni sistem ne-znanja, lebdi kao avet nad
ovim tekstom. Dok se tekst moj polovini projekat primie
svom zavretku, Rembo nastavlja da postoji u svojoj posrednikoj poziciji: vesnik jedne borbenosti koja je bila, koja e tek da
bude, i koja je sada. Emotivni trenutak. Emotivni zamah putovanja kroz vreme u kojem se, kroz istoriju, veze gomilaju ne obrazujui pri tom objekt. itava stvar mogla bi da se otme kontroli.
Prekidam sa Remboom: kakva pogrena re, to prekidam, jer
Rembo je sada ve u meni, nepotpun, opsedajui me; Rembo,
moj brat putem ne-ljudskog seksa, postao je drugi nain praktikovanja slobodnog indirektnog govora: imao sam hrabrosti da
govorim o sebi samo kada sam naizgled govorio o nekom drugom; postoji uvek to iskustvo miljenja koje prolazi kroz linost
koja bih mogao biti u tekstu, kao i kroz linosti drugih, iskustvo
miljenja pomou asamblaa, iskustvo miljenja kao izgovor, kao
pristup polju u kojem nema individualnih linosti, koje je mesto oslobaajueg provoenja energij kroz vreme, koje je opti
intelekt. Tako je i sa Batajem. 1953. Nastavljam sa Batajem, ubacujui i njega u asambla: ova stvar sada se tie mene, Remboa i
Bataja. Ne moe biti nikakvog ja na kraju reenice. Ista linost.
Mi smo jedno i isto. U tome je mo imaginacije. Izjaviti takvu
jednu stvar ne zavaravajui se, stei toliko samopouzdanja, znai
prihvatiti, ne nekakvu tobonju vanost, jednakost u istovetnosti, ve prihvatiti opti intelekt, mogunost uspostavljanja vez,
koji je, uostalom, polazna taka jednog znanja koje se slavi nesrazmerno jednostavnosti operacije koja ga ini: ja bivam svestan, svestan prodora svog nesvesnog, svestan nesvesnog drutvenih odnosa, i na taj nain otvoren istoriji kao permanentnoj
potencijalnosti, a otuda i otvoren, odvratno otvoren jasno izraenim znacima afektivnosti: kovitlajui se u moru rei koje su stimulusi, u moru poezije kao slobodnog govora. Znanje, ako treba
da ga prihvatimo velikoduno, ne moe biti nita drugo do isku-
stvo. Ako ve moramo biti jasni, to inimo ne zato da bismo ponavljali neto ve reeno (neto to je izlino ponavljati), ve
zbog tune i poraavajue optuivnice da je iskustvo danas stvar
podvrgnuta zakonodavstvu i, sa Marksovim Pismom Rugeu,
priznanja da oveanstvo nee zapoeti nikakvo novo delo, ve
e savesno raditi na dovravanju svog davnanjeg rada. Mi dovravamo taj posao iskuavanjem miljenja kao emocionalne
prakse, fokusirajui se na afektivne sitnice istorije (rupa u Remboovoj cipeli). Prema tome, ako je znanje prognalo afektivnost (i
na taj nain aktuelizovalo povezanost zakona i znanja), ne-znanje oslobaa nau sposobnost za afektivnost uz dodatni rizik
od... i tu dolazi Bataj, patnje i ekstaze. A to je drugi nain da se
izgovori Rembo, to je, opet, drugi nain da se kae kako je poezija refleksivno iskustvo (vidi str. 138) koje bi trebalo da bude
pretoeno u slobodni govor. Meutim, Bataj zna neto drugo
(moda je to nauio od Remboa, koji je to nauio od nekog pijanog buntovnika). Bataj se nada da zna kako da ne zna, kako da
iskorai van okvira zakona: [...] ta ako je krenje zakona, od
kojeg potie sve to volimo, posle zakona, i vie od zakona, razorilo temelj misli nita manje nego to je okonalo mo zakona?
(str. 204). Za Bataja, kao i u Remboovom sluaju, naputanje
znanja i zakona donosi jedno zastraujue uivanje. Razumeti,
naslutiti da je stvar knjig, pristupa knjigama, pristupa jezikom
kljuu, sankcionisanom nainu izraavanja, ono to povezuje
znanje i zakon ovaj drugi je najtea stvar koja se ikada mogla
znati: neznanje koje je navuklo masku apsolutnog znanja. Dakle.
Egzodus. Rembo u raju Ardena. Nema vie projekata. Remboovski Bataj: Danas bih mogao rei da me nipodatavanja mojih
projekata, koja postoje meni uprkos, prevazilaze i poraavaju. Ali
samo trenutak! To je uvek beskonani delirijum. (str. 202) Biti
prevazien sopstvenim projektom jeste: opti intelekt, otuenje. U najgorem, to je rad, prisilni rad, rad ponosa. U najboljem
sluaju, to je ponovo istorija, slaganje nesukcesivnih slojeva, neopisivo neoekivanog, afektivnost sitnic, iznenaenje koje iznova
okida pristup opasnosti, u refleksivno iskustvo, u ne-znanje
19
20
(Benjaminu koji se sree sa Batajem u Collge de Sociologie,

koji naslovljava svoju knjigu prema Rembou, Iluminacije, koji
ispisuje svoje delo Jednosmerna ulica u anru poetske proze na
liniji teksta kakav je Boravak u paklu to je poznato kao reetanje komadiima mesijanskog vremena. Rembo i Bataj. Ja, njihov posrednik, koji taku njihovog susreta pomeram napred ka
treoj taki zvezdanoj eksploziji u budunosti koja je ispred
mene i iza njih. Beskonane take dodira, deljene i razdeljene:
Nezadovoljeno mnotvo koje jesam (nee li neto dopustiti
moje povlaenje?) [...] je velikoduno, nasilno, slepo. Ono je
smeh, jecaj, tiina u kojoj nema niega, koja se ne nada niemu,
koja ne uva nita. (str. 200) Kredom na trotoaru pisati poeziju
najjednostavnijeg izraza i nadati se pljusku. Blaeno osloboenje
od izraza u korist bivanja mestom izraza za postajanje koje obitava u ispranjenoj ljuturi poznatoj pod nazivom individua. To
e biti tvoja dozvola za povlaenje, taj rizik deposedovanja svojih
sopstvenih, naih vlastitih, autobiografija. Egzodus = neispitana
izvodljivost. Beskonani trenutak patnje i ekstaze: ivei ivot
kao iskustvo. Jebe pisce, velim ja, govorei ono to mi je na vrh
jezika, oni su ti koji nam zatvaraju usta a da nikad nisu uestvovali u naoj borbi da se dokopamo utanja kao granine take
jezika, kao maksimalnog mentazma opteg intelekta. Smisao
utanja nije samo u njegovoj sveznanosti neizgovaranje niega ispunjava sagovornika nasiljem pretpostavke ve u tome da
naemo oslonac u nekom drugom, negde drugde, da kaemo za
sebe ono to bismo eleli rei, to se nadamo da emo rei, ne
pazei pri tom da li emo izmeniti rei ili njihovu intonaciju (ovo
drugo nas obavija muzikom, ono prvo je dragoceni dar solidarnosti). Smisao utanja jeste priznanje one vrste poverenja koje
proistie iz borbe, jeste u tome da sebe suspendujemo kao sredite ak i sopstvenog tela, to je praksa dijalektike logosa i biosa, to
je biti dlom razgovora, ne biti izdvojen iz njega: Moje pisanje
uvek je meavina tenje ka utanju i onoga to me govori (str.
202). Bataj govori umesto mene, a ja u se potruditi da on progovori i umesto Remboa. Imati glas koji moe biti zadovoljen
ritmom smenjivanja utnje i slobodnog govora uvek sa sobom

nosi patnju. To ohrabruje smeh, samopodsmeljivost, koja sa
svoje strane kae Sve to znam jeste to da ne znam. Sloboda
za error nije terror: U ovoj jednakosti sa bezgraninom grekom, gde samog sebe zavodim na stranputicu, jesam li se ikada
oseao jednostavnije ovenim? (str. 197) Jedino prekomerni,
opsceni ponos onih koji su najvie posveeni pisanju, onih koji
ive utoliko to piu, onih koji proganjaju margine ulatenih stranica, moe nas vratiti tom golom ivotu, toj nezastraenoj
iskrenosti, toj bljutavoj ispovesti i fasciniranosti grehom. Izokrenuto. Iskrenost ne-znanja, svoenje znanja na ono to jeste.
(str. 201) Radi se o odbrambenom ponosu, to su odbrane konstruisane preterano preciznim reima, odnosno, to je ponitavanje mnotva iznutra, pa prema tome i odvajanje od mnotva u
celini. Sve nas zavitlava svojom legalizovanom opresijom. Kod
Bataja, kao i kod Remboa, postoji ta stalna napetost izmeu izolacije i pripadanja. To je ritam Egzodusa. On zavisi od smrti-uivotu, on je zagarantovan bliskou sa malim smrtima koje nas
mogu zadesiti u ivotu: patnja i ekstaza, saznanje i idiotizam. Te
male smrti unitavaju nae sopstvo. Mi smo sauesnici u tom
procesu. Mi bujamo ka... slobodnom govoru koji uspostavlja
veze, ugovore o poverenju ispisane na plamteem papiru. Za poetak neophodno je da neto bude uniteno. Ali ta? Ego povezan sa ponosom, super-ego povezan sa zakonom, ego-ideal povezan sa znanjem. Mi ponitavamo posedovanje kako bi bili suvereni u Batajevom smislu rei, tj. da bi se pobunili protiv potinjavanja i time otkrili pokreta elja pre nego zadovoljenje tatine: Ja znam da ako se ovo ponitavanje nije ve desilo u mojoj
misli, moja misao bie nita vie do ponizno blebetanje. (str.
204) Sea se Remboa koji grize kundake? Bataj, kojem je dobro
poznata duga tamna i lucidna No, prevladavanje ideje smrti
njenim pretvaranjem u osloboenje od misli, suoenje sa ne-znanjem koje nikada nee znati niti pretoiti u projekat, Bataj, ovde,
poput Remboa, uverava sebe da, iskljuivo snagom svoje elje,
nikada nee biti u stanju da sebi potini nijednu stvar: Suvere-
21
22
nost je in pobune protiv bilo kakve vladavine, ukljuujui i vladavinu logike. Ona je negacija bilo kakve granice, bilo kakve
uslovljenosti, ona je sklonost ka iskustvu koje vie ne moe biti
ogranieno nijednim od datih uslova... (str. 161) Ta sklonost ka
iskustvu istovremeno dobija oblik potrage za trenutkom koji
osigurava da e ne-znanje biti nita drugo do povezanost koja
prethodi znanju (str. 158). Ono to nije mogue artikulisati, ono
to izmie jeziku, a time i tatini ponosa, tatini znanja kao posedovanja, jeste ono to izmie praksi misli odvojene od afektibilnosti. To je nova dinamika svesti kojoj su put utrli pesnici poput
Remboa: patnja i ekstaza registrovani su u svesti, ali na tom mestu oni su sredstva pristupa nesvesnom nema linije razdvajanja
kada je iskustvo podloga znanju, i nema druge zatite od autotraumatizacije izuzev instinktivnih povezanosti koje mogu da daju
novi oblik sredstvima socijalizacije. Tatina, koju u nas usauje
znanje, paralizovana je eljama koje je u nama usadilo ne-znanje,
nepoznato koje je ispred nas zato to je oduvek iza nas: Kako
bih mogao biti depresivan zbog toga to odbijam da svet i ono
ta jesam shvatim kao neizbenu meru i zakon? Ne prihvatam
nita, i nita me nee zadovoljiti. Kreem se ka nesaznatljivoj budunosti. Ne postoji nita to sam mogao prepoznati u sebi.
Moja veselost poiva na mom neznanju. Ja sam ono to jesam:
bie je ono to je u pitanju u meni, a poto nije bilo, nikada i nije
ta je bilo. (str. 205) Rembo.
April 2002.
Biblioteka
Georges Bataille, The Unfinished System Of Non-Knowledge,
University of Minnesota, 2001.
Walter Benjamin, Illuminations, Fontana Press, 1992.
Karl Marx, Early Writings, Penguin, 1981.
Od egzodusa do rodnog bia
23

Videli smo hiljade ljudi tog dana. Beali su iz sveta.
Mi smo stupali u njega
Kenet Paen (Kenneth Patchen)
Nous sommes tous des migrs (Svi smo mi emigranti)
Anri open (Henri Chopin)
Teorija egzodusa, kako su je popularizovali autori kao to je
Paolo Virno, dolazi odasvud i uvek. Ona je smeana sa masovnom migracijom, prisilnom i dobrovoljnom... iz polja u fabriku,
iz kue u okuje, iz zemlje batinanja u obeanu zemlju. Ona postoji kao praksa u karipskim morunskim zajednicama odbeglih
robova, na teretnim vozovima, na Brdu Sv. Dorda, u zvuku
bubnjeva Kokpit zemlje na Jamajci, na piratskim ostrvima, u
znakovnom jeziku skitnikih kampova i u konkretnom dolaenju-do-izraza drutvene proizvodnje, to jest, u radnikim savetima. Stalno i iznova ona uspostavlja borbu kao beg, improvizaciju
pre nego virtuoznost, socijalizovanje pre nego politizovanje.
Angaovano povlaenje, kako to naziva Paolo Virno, nije in
samo-spaavanja, nego je prihvatanje rizika i drugosti koja je
minimum napora koji se zahteva ak i od nejneformalnijih konstituiuih inicijativa. Egzodus je pokuaj da se izgradi zajednica,
da se iznae rodno bie u svima nama, da se drutvenost ponovo
uspostavi do nivoa drutvenih odnosa, podseajui u isto vreme
one koji su ostali iza na sutinsku lenjost njihovog tekog rada;
eksproprijacija njihovog vlastitog glasa koji im se prodaje nazad
24
kao redukujua kultura zastupnitva i kao drutveno angaovana politika koja dolikuje tekuem buroaskom graanskom ratu.
Egzodus je moment utemeljivanja, prostorno-vremenski konstrukt utopijske imaginacije pri emu nadripesnici naputaju rei
i grade zgrade. On slui tome da se modrice i ozlede identiteta
prihvate i iz njih iz samo-naputanja, iz samo-egzila uoblii
mogunost novih premisa na osnovu kojih bi poeli da budemo
rodna bia. Egzodus, daleko od toga da je cilj po sebi, jeste najsiuniji od poetaka ili, kao to je Dejms Dojs napisao, Biti ko,
dalji potencijal.1
Gledano sa strmina i iz orsokaka istorije, subjekt antagonizma je izmenio svoj oblik. Ako kapital moe da promeni svoju
formu, onda oni koji se bore protiv njega, da bi bili efektivni,
znaju da moraju promeniti svoju. Ima li boljeg naina da se promeni oblik nego da se bude meu migrantima, da se bude samoizgnan iz drave, suvereniteta i identiteta, da se zna da sloboda
nije u lakoi izbora, da nije u posedovanju koje se moe legalno
uzaptiti preostalim pravilnicima, nego da je ona neto to se
pravi zajedno. Kao to voa pobune robova, Hoze Dolores (Jos
Dolores), kae u filmu Pontekorva (Pontecorvo) Gori!, Ako ti
neko daje slobodu to nije sloboda. Sloboda je neto to mora
uzeti. Egzodus je stvaranje slobode kao praksa: ponovno prisvajanje drutvenog bogatstva viak, obilje to su ekonomske
determinante egzodusa. To da ti je data sloboda, da su ti data
prava, ljudska prava koja sankcioniu i raaju neljudske inove,
znai nastaniti strukture a ne znati kako se one podstiu da nas
podstiu. To je lutkarska politika. Na taj nain, u demokratiji,
inspiratoru drutvenog pesimizma tihe veine, poinje da se
radi o akumulaciji, ukljuenim i iskljuenim brojevima, nivoima
optimuma, ravnotei sila, defanzivnosti. Napustiti takav postav
ne znai umai mu, to znai dati mu tako otro oblije da ono
probada nau kou iznutra. Ovo zahteva kvalitativne relacione
promene, iskustvene eksperimente, estetiku obinog. Kao to
je Dejvid Kuper rekao: Moramo da ustanovimo ta osoba ini
1 James Joyce, Finnegans Wake, Harmondsworth: Penguin, 1992, str. 115.
sa onim to je njoj uinjeno, ta ini od onoga od ega je ona

sainjena.2 Pokuaj da se ovo uradi jeste po sebi jedan egzodus,
iva kultura koja je uvek, bez hotiminosti, praktikovana kao
ontoloka proizvodnja. U egzodusu je re o tome kako iveti na
uzburkanom moru, ispod voza u pokretu, na naftnom polju koje
gori, u paklu u kojem se plaa na sat.
Dani omasovljavanja su proli. Samo istorijska partija opstaje, istorijska partija egzodusa: dividualne take spoja masovnih
manjina. Ako su jemstva najamnog rada nestala, isto tako su
nestala i jemstva da e se izai u susret neemu to je priblino naim zahtevima. U danima kao to su ovi, kada uverenost
u zahtev nestaje u osujeenom oekivanju primanja po pravu,
mi emo biti zatieni ali po cenu masovne individualizacije,
jednog identitetarnog zatvora neprekidne zaduenosti kojom
znaju da operiu ne samo lakeji menadmenta: povlaenje ak i
najmanjeg privida topline iz zbratimljujue zapovesti kupovanja
i prodavanja. Ova fabrika krivice, u kojoj se strast vidi kao nasilje
i putem koje se imaginacija posreduje u standarde, bila je sutinska zamka Radnikog Pokreta kako je on bio zaodenut u institucije njegove uravnoteujue protiv-moi; zamka koja je vodila
apstraktnom znanju, koje, obuzeto defanzivnim procedurama
i redukcijom izraavanja na predstavljanje, nije moglo da nam
omogui da dospemo izvan formalnog identiteta radnika i
njene/njegove odgovornosti u pogledu ukaza efova-zamenika.
Strategija odbijanja, borbe protiv rada iz sedamdesetih koje su
voene protiv glavnih oeva-tribuna Radnikog Pokreta koji su
svoje apstraktno znanje morali da iztrguju i ouvaju, nije vodila
samo ka samo-rasturanju klasine radnike klase koja vie nije
bila voljna da se identifikuje sa poslom, ve takoe, na jednom
izbegnutom i istovremeno neprimetnom nivou, ka kolektivnom
postavljanju ivog rada izvan proizvodnje u pravom smislu
kao pokazatelja antagonizma (up., ive kulture pank bendova
radnike klase i mutacije regea). Od tog momenta, Radniki Pokret je bio glavni predlaga i zastupnik nostalgine slike radnike
2 David Cooper, The Language of Madness, Harmondsworth: Pelican, 1980, str. 38.
25
26
klase; jedne slike zamrznute u vremenu iji pozitivni punktum

nastavlja da bude otkrivanje najamnog rada kao ropstva, kao deportacije iz ivota. Radniki Pokret nikada nije prevaziao svoje
gaenje prema pod-proleterijatu koji, realistiki obeshrabren politikom praksom koja se pribliava ulinom lutkarskom pozoritu, ivi u nekoj vrsti unutranjeg egzila, odvojen od sredstava
za proizvodnju izraavanja i sklon implozivnom nasilju. Ali on
nikada nije verovao ni ivom radu.
Kada je Marks ponudio ivi rad kao rad koji se jo opredmeuje, rad kao subjektivnost3, on je moda govorio o ivotu kao
procesu postajanja, ontolokoj proizvodnji samo-posredovanog
roenja; nae odelotvorenje nas smih kao nekog drugog. Piter
To: Ja sam iv ovek, moram da obavim posao.4 Dakle, moda
subjekt antagonizma, snage komunizacije, lei unutar neksusa
ivog rada kao ono to je rad bez ekvivalenta, rad razlike koji
uspostavlja komunikativnu ivotnost sa kojom subjekt antagonizma sada mora da radi i na kojoj mora da radi. Ako je, prema
Virnu, jezik sm postao najamni rad, i sa Negrijem koji kae
da proizvodnja jeste ve u potpunosti komunikacija,5 zar onda
nismo u situaciji u kojoj jezik, dugo izostavljan iz veine analiza
stvaranja vrednosti, dolazi na sredinu pozornice, ne naprosto
kao sredstvo zapovesti, zapovedna re, nego kao komunalni
materijal, opti intelekt, kojim smo proizvedeni i koji moe da
nas proizvede. Govor o afektivnom i nematerijalnom radu, dakle, moda se svodi na nove forme i nove ulge radnike borbe
koja, inei od onoga za ta smo plaeni da kaemo i onoga to
elimo da kaemo konfliktualnu dinamiku, nastavlja stare borbe
u oblasti ontoloke proizvodnje koju je Negri nazvao delatnost
transformacije koju subjekt vri na sebi.6 Takve borbe, belezi
3 Karl Marks, Osnovi kritike politike ekonomije (Ekonomski rukopisi 1857-1859), MED
19, Prosveta, Beograd 1979., str. 153.
4 Peter Tosh, Burial, na Legalise It, London: Virgin Records, 1979.
5 Paolo Virno, Labour and Language, Videti, http://www.generation-online.org/t/
lanourlanguage.htm; Antonio Negri, Twenty Theses on Marx, Marxism Beyond
Marxism, (eds.) Saree Makdisi, Cesare Cesarino & Rebecca Karl, London: Routledge,
1996, str. 169.
6 A. Negri, Ibid., str. 173.
kako dublje subjektifikacije tako i imanentnog egzodusa, javljaju

se na mnogo manje molarnom a ipak vie rairenom terenu od
onih koje ukljuuju formalne identitete i predstavljake partije.
One nisu ni privilegovani domen odreene klase niti su znanjeobjekt samo-identifikujue svesti, nego zapravo borba da se ulnost skrene i odvrati od njene komodifikacije (up., Rat na membrani, videti str. 110). Kao to je to sluaj s jezikom, injenica
da postoji nedostatak uklapanja rei i iskustva, iskustva emocije
kakve li razlike izmeu naih fluktuacija i brutalnosti rei7
tako je i sa egzodusom: uvek postoji borba da se otvore prostori
izraavanja i da se iz njih ponovo prisvoji na ivi rad, da se mi
smi proizvedemo kao potpuno fluktuirajua singularizovana
bia antagonistika prema individualizmu, obeleenom kao personalizovano prisvajanje drutvenog bogatstva.
in egzodusa izmie politici. On zapravo izmie onoj vrsti
politike koja tei svom razdvajanju od onog drutvenog i uspeva
u tome, i koja ini da svi subjekti trpe unutranji egzil dodeljen
pod-proletarijatu: otuenje od njegove vlastite drutvene snage,
ukljuujui, sve vie, i snagu jezika kao sirovog materijala, koji
postaje objekt posredovanja i upravljanja (obiaj, odnosno nalog,
da se psovanje na javnom mestu oznai kao anti-drutveno ponaanje nije tako daleko od prisile da se odgovori na telefonski
poziv korporativnim odgovorom). Ova politika se nastavlja
apstraktnim znanjem artikulisanim u trgovakom trtljanju,
politikom spinovanju i proceduralnim dogmama koje nikada
nije prekinuto ulnom percepcijom i koje otuda razdvaja sebe od
strasti i rizika, od komunikativne ivotnosti adekvatne rodnom
biu. Sma ogromnost ove ulne percepcije Pronaao sam
nivoe u oblasti nerava8 njeno bivanje naelnim modalitetom
rodnog bia, jeste ono to ivi rad rad ula, rad osetljivosti i
iskazivanja, proizvodnju sa-radnje postavlja kao formu ontoloke proizvodnje. Egzodus je bekstvo u zauzimanje rasute i
rasplinute fabrike ove ontoloke proizvodnje; restitucija odno7 I sidore Isou, Manifesto of Lettrist Poetry. Videti, http://www.391.org/
manifestos/1942isidoreisou_letterist.htm.
8 A
ntonin Artaud, Manifesto in a Clear Language (1925). Videti, http://391.org/
manifestos/192512antoninartaud_clearlanguage.htm.
27
28
sno re-konstitucija komunikativne ivotnosti. Marks: Osim tih

neposrednih organa stvaraju se stoga drutveni organi, u obliku
drutva, na pr. djelatnost neposredno u drutvu s drugima itd.,
postala je organ ispoljavanja ivota i nain prisvajanja ovjejeg
ivota.9 Oni koji praktikuju egzodus nemaju potrebe da se izjanjavaju kao deo kolektivnog projekta zato to se itava njihova
osnova bavi ujedinjavanjem razdvojenosti, distinkcija, koje ljude
dre odvojenim od iskustva njih smih kao rodnih bia. Antagonistiki subjekti egzodusa oni koji zadravaju, uskrauju, svoj
ivi rad prihvataju to da ih njihova ulna percepcija ne razdvaja od misli, nego da je suparnik i neprijatelj misli; ona je to to ih
uviestruuje, to svakog od njih ini riznicom, beskonanou.
Mi smo ve kolektivizovani, interpolirani, a odelotvorenje egzodusa, ponovno stvaranje politike kao izraajnosti pre nego predstavljivosti, jeste ono to egzodus i njegovu prateu samo-institucionalnu praksu ini onim to su Negt i Kluge situacionistiki
nazvali proizvodnjom iskustva, [] ivotnih konteksta.10 Ovo je
saglasno s Marksovim uverenjem da je komunizam proizvodnja
formi drutvenog optenja: Isto tako je sigurno da individue ne
mogu sebi podrediti svoje vlastite drutvene veze prije nego to
su ih stvorile..11 Egzodus je takva kreacija. On se vie ne moe
oslanjati na ono to se pokazuje da postoji kao norma: suvie podesna pustinja realnog i njenih fatamorgana.
Egzodus tu se oduvek, nadahnuto biblijskim terminima,
radilo o uspostavljanju zajednica. Ovo je cilj jo uvek, ali ono to
treba izbei jeste nain na koji su ove zajednice ponekad odraavale one fiktivnih nacija, propisujui esencijalizme formalnog
identiteta unutar geografskih granica. Takvi identiteti, sa njihovim dragocenim prenosima i rigidnim ego-idealima, postajali su
9 Karl Marks, Rani radovi, Kultura, Zagreb, 1953, str. 232
10 Oscar Negt & Alexander Kluge, Public Sphere and Experience: Toward An Analysis of
the Bourgeois and Proletarian Public Sphere, Minneapolis: University of Minnesota
Press, 1993, str. 8, n. 15.
11 Karl Marks, Osnovi kritike politike ekonomije (Ekonomski rukopisi 1857-1859), MED
19, Prosveta, Beograd 1979., str. 66.
nesposobni da ive ivot osim upuivanjem na zakone. Tragajui

za ljudskom zajednicom oni su usmrtili rodno bie u jednom
optem genocidu. ivot koji proizvodi ivot, pozitivnost ivog
rada, postaje, kada se podvrgne pravnim okvirima, stvar suspenzije iskustva i njegovih rizika u zamenu za garancije bastionizovanog znanja (govori nam se kako da se ponaamo). Zar ovo ne
stvara situaciju u kojoj zajednice postaju zatvorene u isto vreme
dok sebe opaaju kao centar sveta? Takvi formalni identiteti
stvaraju ono samo-identino. ulno iskustvo, to da smo u stanju da odgovorimo na ulne upade i prekide, do oblasti nerva,
moe prekinuti ovaj zaarani krug, i zameniti njegovo apstraktno znanje pravnikog cepidlaenja i visokoparnosti novostvorenim socijalnim meu-povezanostima koje uzimaju u obzir
brutalnost rei, njihovu nezgrapnost, njihovo odelovljavanje kao
sirovog materijala koji proizvodi otuenje, njihovo pomanjkanje
ekspresivnog napora koji ih formira. Ovo je kljuni faktor za
praktikovanje egzodusa i za nove antagonistike subjekte (up.,
afektivne klase Valtera Benjamina [Walter Benjamin], vidi
str. 81) jer on postoji, u toj situaciji koja je difuzna i bez mesta,
situaciji tenje da pretpostavka unutranjeg egzila (nesrena
svest, ludilo) bude naputena. Ovde je najvanije to da praksa
egzodusa, njegovo formiranje u kvalitativne manjine, mora uzeti
u obzir prelaze koji uvek nastaju izmeu oseanja i govora.12
Vie od toga, ona se mora sastojati od ovih prelaznih momenata
i mora raditi na njima, ma koliko tiho, ma koliko naizgled ispranjena od znaenja bie neophodno pronai vanost i u najmanjem inu poslednjeg oveka13 jer to su vrhunci ulnosti;
uinci misli koja prekida sa apstrakcijom i samo-referencijalnou. To je zvuk rodnog bia, zvuna poezija egzodusa koja nam
moda omoguava da ponemo da razumemo ono na ta Negri
misli kada, moda na tragu Delezovog ljudi nedostaju, kae,
12 Isidore Isou, op. cit.

13 Kenneth Patchen, Sleepers Awake, New York: New Directions Books, 1969, str. 55.
29
30
upravo je u dekonstrukciji komunikacije subjekt konstruisan, a

mnotvo nalazi svoju mo.14 Svoju ekspresivnu mo
Septembar 2002.
(neznatno izmenjeno, Jun 2006.)
Zatim
ini se da u ovom tekstu unapred odjekuju neke potonje
stvari. Ovde se egzodus bori da izrazi sebe kao egzodus iz identitarnih normi, kao neku vrstu psihikog egzodusa koji se kasnije
naziva samo-egzil (uporediti, Poezija i samoizgon, za ovo
drugo videti s. 43). Ovde se isto toliko radi i o pokuaju da se
nae miljenje egzodusa ukloni iz topografije: ne postoji mesto
na koje bi se pobeglo od kapitala na ovaj nain. Ovo zauzvrat
ini nunim oseaj egzodusa kao psihike borbe: konana granica kapitala je psiha, a proizvodnja subjektivnosti postaje antagonistika ontoloka borba. Psiha kao poslednji prostor koji nam
je dostupan? Ipak, psiha nije neko unutranje jezgro nego ono
to se formira u relaciji sa ulnom percepcijom. Otuda moje skoranje bavljenje ratom na membrani, gore izraeno kao borba
da se ulnost skrene i odvrati od njene komodifikacije. Komodifikovana ula produkuju i reprodukuju sve otuenije i operacionalnije forme odnoenja. Marks: jedina mo koja ih sastavlja
i dovodi u uzajamni odnos jeste mo njihove sebinosti, njihove
line koristi, njihovih privatnih interesa [] svako brine samo,
a niko za drugog15. Iako Marks ovde ima na umu odnos izmeu
kupaca i prodavaca radne snage, zar se nije oduvek radilo
o tome da je ova okorelost, ova asocijalna drutvenost,
relaciona norma?
14 A . Negri, op. cit., str. 160.

15 Karl Marx, Kapital, knjiga prva, BIGZ, Beograd, 1971, str. 137.
Kao da se nadoknauje oseaj samo-egzila kao isto linog,

na mukama sam (koje mi i slede kasnije) da oznaim egzodus
kao kolektivnu praksu. Sm pojam rodnog bia podrazumeva
ovaj oseaj kolektiviteta. Pluralno singularno bivanje: bivstvovanje ne moe biti nita drugo nego biti-jedan-s-drugim, kae
an-lik Nansi.16 Ali, izgleda da se naslovom ovog starog teksta
od egzodusa do rodnog bia sugerie da su to dvoje razdvojeni. Moda se pre radi o tome da su oni bili razdvojeni u
tada preovlaujuem diskursu egzodusa i da naslov pre govori
u tu svrhu egzodus i postoji; proces egzodusa kao svoj cilj ima
zapoinjanje ivota deljenog meu rodnim biima. U procesu
egzodusa, dakle, re je upravo o onome sa i o tome kako smo
mi sa drugima i kako bismo mogli biti sa drugima pod uslovom da se ne radi o drutvenim odnosima odreenim potrebom
kapitala za valorizovanjem.
Dakle, ovaj stari tekst takoe istrajava na nunosti promene
u drutvenim odnosima. Ova avangardna paradigma je za mene
postala neto kao opsesija do stepena da ja neposredno sagledavam radnu teoriju vrednosti kao ono to je fundamentalno
oformljeno oseajem da je apstraktni rad ono to drutveno
izjednauje sve forme rada, na taj nain ih dovodei u asocijalni
meusobni odnos. Odnos, kao forma posredovanja, mogao bi
biti u osnovi vrednosti. Na ovaj nain, i imajui na umu asocijalnu drutvenost, ne udi to sam se zainteresovao za terapeutski
odnos. Za Dejva Mirnsa i Mika Kupera, dvojicu terapeuta, ovaj
odnos ima tri sutinske odredbe: (1) empatiju, (2) bezuslovni
pozitivni obzir, (3) saglaenje.17 Za Danijela Sterna terapeutski
odnos je ko-kreacija onoga sada. Ova kreativnost odnosa je
razliita od njegove rekuperacije kao relacione estetike ne
naprosto u smislu njene ne-spektakularne intimnosti ona koja
ne trai reprezentacionu legitimaciju nego po tome to se
terapija moe posmatrati kao praksa uranjanja ispod prezenta16 Jean-Luc Nancy, Being Singular Plural, Stanford: Stanford University Press 2000,
str. 36-37.
17 Dave Mearns & Mick Cooper, Working at Relational Depth In Counselling and
Psychotherapy, London: Sage, 2005.
31
32
cionog nivoa sopstva (uporediti Sternove RIG: reprezentacije

interakcija koje su generalizovane).18 Prezentacioni nivo bi,
u ovom starom tekstu, bio neto poput formalnog identiteta;
nain na koji bi mi trebalo da budemo prepoznati i kako mi sebe
prepoznajemo kao uslovljene potrebom da opstanemo u ovom
svetu kao pre-humani.
U ovom tekstu takoe postoji i oseaj jednog neimenovanog
ali, naravno, kao i uvek novog antagonsitikog subjekta. Ovaj
subjekt, ranije subjekt Radnikog Pokreta, za mene je prikladnije, ipak ne s punom pouzdanou, najbolje izraen pojmom
Valtera Benjamina afektivne klase. Moje iskustvo rada za
lokalne vlasti dovelo je do potpunog pesimizma u odnosu na
antagonistikog subjekta radnike klase: davei se u moru rada,
omeen indikatorima produktivnosti, svako postoji za sebe, a
sve je to praeno svakodnevnim egzodusom u 17 h. Ovo iskustvo
baca sumnju na trajnu relevantnost ivog rada kojem kapital
natura ekvivalentnost. Intenzifikacija rada pretvara promenljivost onog ivog u neto neorgansko, u konstantni kapital
oblikovan produkcijom subjektivnosti. Radniki Pokret (ono
to je ostalo od njega) uestvuje u povlaenju onog politikog,
povlaenju za koje se moe rei da je oblikovano nedostatkom
volje subjekta rada da snanije krene ka svojoj autonomiji, ka
redefinisanju najamnog rada kao ljudske delatnosti, kao rodne
delatnosti. Ipak, kao to sugerie an-lik Nansi, ovo povlaenje
politikog otkriva ontoloko ogoljenje sa-bivanja19; centralna
uloga re-formiuih drutvenih odnosa. Klju za ovo ogoljenje
je jezik.
Ako je jezik produktivna snaga koju kapitalizam zauzdava,
onda je tako na mnogo nivoa: na nivou verbalizovane zapovesti;
na nivou usluge potroaa; na nivou informacije i medija; na
nivou apstraktnih operativnih pravila i probitane kooperativne interakcije, itd. Dok se smanjuje vanost fizike radne
18 Daniel N. Stern, The Present Moment in Psychotherapy and Everyday Life, New York:
Norton 2004.
19 Nancy, op. cit. str. 37.
snage, enuncijativna radna snaga dolazi do izraaja (up., kol-centri). Ipak, jezik u slubi kapitalizma predstavlja ogranienje toga
ta jeste mogue rei, a kada imamo na umu preobraavalaku,
poetsku, mo jezika, takvo ogranienje ima ponavljajui efekt
auto-proizvoenja onoga to je mogue misliti i oseati (autonomizovana percepcija20). Ovo je, dakle, negativna poetika
kapitalizma: poezija proceduralizma, spin, tj. obrtanje, i defanzivnost. Ulog za egzodus (ili za komunizaciju) jeste to da se
iznova ubrizga komunikativna ivotnost koja odgovara odnosima izmeu rodnih bia; koja odgovara dospevanju iza ili ispod
ili postrance prezentacionog nivoa sopstva. Radi se o ulnoj
reaproprijaciji jezika, njegovom prestrojavanju kao ogoljenja
neophodnog da se istrae emocionalne fluktuacije, nerazaznatljiva ulnost i nivoi nerva, rodnog bia. Potrebno nam je da zauzdamo preobraavalaku, poetsku mo fiksnog kapitala jezika
kako bi se izazvale i osporile karakteristine misaone strukture
sastavljene od rei.21 Takva reaproprijacija, kao dekonstrukcija
komunikacije (Negri), jeste ogoljenje, senzualizovana reaproprijacija jezika koja zahteva da beavna, informatika i protokolizovana komunikacija bude podrivena de-centiranjem njenog
iskazivaa koji vie nije subjekt iskaza, ve pre-individua koja
se dekonstruie na blokove afekta u modulaciji. Stefan Malarme:
odocneo je, ini mi se, istinski uslov, odnosno, mogunost, ne
samo izraavanja nego i moduliranja sebe po vlastitom izboru.22
Jun, 2006.
20 Viktor Shklovsky, Art as Technique, u: Art In Theory 1900-1990 (Eds.) Charles

Harrison & Paul Wood, Oxford: Blackwell, 1993, str. 274-278.
21 Ibid.
22 Stphane Mallarm, The Crisis of Poetry. Videti: http://studiocleo.com/librarie/
mallarme/prose.html
33
34
Hej!, oHMakagRReka
Hej!, oHMakagRReka
Tu iHMa trojEgRReka, problem u zaciljostranjenju tvojih
traganja: ispeglana koherentnost da baci peglu...
Ja/Mi/Oni su namamljeni da se vrate mamifestima ispunjenim ukusom tekstualne psihoze. Drkadijska muda prepublikih
intelektualaca su ve suvie ogrezla u rei roene u kloaki, ali mi
vam zahvaljujemo to nam potvrujete neto zaodenuto reju
kao iskustvo (= rei su lahke, ali prostranstva upamena
i udahnuta meu Mi/Ja/Oni jesu izazov).
Pokuajmo da isaoptikljuimo sa jo malo posprdnog trbuhopitivanja:
Strujanje oseaja i injeninosti odnosi se na sukcesiju u i
oko toga da oni/mi/ja oseam potrebu da odstupim od poretka
rovova diskursa. Isuvie blebetavog monadikog prolaenja moe
vas dovesti u vratoloman rvaki zahvat a neki upadaju u glatko
zasiujue gutanje i vie ne mogu da improvizuju i zaboravljaju
mo prorokog govora. Meutim, za SO (Secesionistika (O)
Spoljnacionala [Secessionist Outernational] postoji ohrabrujua
muzika izmeu nas za sva vremena: prepletanja, oznake tempa,
tonalna disharmonija, jednostavno dodavanje ve usaenom
ritmu; takva neznatna pridodavanja vetakom jeziku koja izazivaju ono to Ja/Mi/Oni mogu zamisliti i eks-presovati. Tako, tako-tako secesija, luda je za otcepljivanjem od uspavanodominantnog sintakstakta i pozerskog znanja: Ja/Mi/Oni ele da Mislimo
Ono to Govorimo, a ne da Govorimo Ono to Mislimo. Neka
vrsta poetskog-afekta je neophodna za ovo, nekakvo bazanje, u
35
36
svakom sluaju obesteenje sidra polovnog smisla ideologije

da bi se neto otvorilo, ogulilo i zavirilo unutar njenog
ne(iz)reenog.
NiJE:l ZAjednicaSPOLJAinTEligibilnosTI?
Ono suzbijeno u jeziku je ono ne(iz)reeno, ali takoe i ono
to nam se namee da kaemo. Ne sme biti mesta za suzbijeno
tako da ono bude otpremljeno na ne-predstavljivost (klju za
seksuspenu secesiju). Podvaljen nam je strah od otkria uverenja da ono potisnuto nema efekta, i da je ono preovlaujue
podzeman proces kojem je potreban provetren prostor (deljenje
tajne). Prema tome, polisemija je nain na koji mi skupljamo
hrabrost, materijalizujemo ono nesvesno, ono nepredstavljivo
potisnuto: bilo da su to omake, paratakse, javno lakrdijaenje, spoticanje, mumlanje, pogreno razumevanje, geng sleng,
stvaralake kodifikacije, disleksino mucanje, kalamburisanje,
dosetkaa, blamaa, ektoplazmika citaa, silaa. Sve ovo umesto delegirane tiine vrebajue i ljubopitljive pristojnosti
beavnog iskazivanja konsenzusa formalizovanih larmanja i
umesto zaobjektovanih znalaca analize. Dakle, klizanje znakova
otkriva rastegljivost okamenjenog vetakog jezika (alhemijske tajne spaljuju one koji ih iskazuju). Mi/Ja/Oni ustaju protiv
cenzorokritikih kola i uprave znaenja koje uvezuju ipsistiki
diskurs & samo-uspostavljamo se kao elijske stance (grupa bez
instrumenata), kako bi podrili onaj samo-uzdiui javni glas koji
neprestano monotono okruuje duboko utonulo prihvatanje sa
nejasnom prekornou ve izgovorenog (arli Barnstan [Charlie Burnstun]). Takva homogenost je ono to nam ga ubija. Zastoj eks-pres(o)a. Svi ste se smrznuli.
Grozna u hvata nae uporite
Polisemija = mnogostruki govor
Sukob ideja za svako saglasje tempira sledee
Kada koristimo normopatski vetaki jezik, i ako to fakat

nisu samo raunomrtvaka kola, ego-felacio i predatorska koherentnost, onda je to sluaj najartikulisanijeg bia uzetog kao
voe, kao personifikacije onog anonimnog. Kvanta masivno
varaju: divus indiv oznaava kolektiv i svaki od njih skriva nosae ego-ogledala. Ali za kristalnu orhideju, meseevu rosu konstelacije SO, jedne od mnogih takvih i tako izatkanih zastirki, to
je polisemija singularnosti, efekti psinkopirane polifonije. Tesno
poput zamke. Tako je SO = saoseajna nestabilnost, NEMIR.
Sistem NSV, taj motor secesije, jeste krucijalna komponenta naorganizacije: on se svodi na kolektivni nagon odnosno
ahronoloku emocionabranu misao koja je mainska; to je neto
poput tree osobe (ili u naem sluaju, osme: 7 [seven] plus
1 [one] = SO). Ovo plus 1, viak Sistema NSV, materijalizovano
drugo nae zajednosti (zapravo uloga jednonoge obrtne stolice dodeljena od strane arlija Furera [Charlie Furrer]), jeste
oprisutnjeno kao post-iskazana preambula, ali i kao konstantno
auto-podozrenje, pregovaralaka nebranjena samo-svest. Svi
objekti nae vlastite singularnosti. Svaka naorganizacija stvara
ove entitete (otuda na interes za ESP), i, inei to, otkriva zato
naorganizacije mogu bitipostati okultistike (otuda veza sa elitizmom?). Odatle u stvari Bogobatina dolazi: to je trea osoba,
skriveno tree, trei um, viak obilja energije, institucionalni
nagon, pretvoren u reprezentaciju, ego-ogledalo, i okrenut protiv
onih NSV koji su ga i napravili.
Tako sa Niti Fredom (Nitty Fred) uvek ubijamo Bogobatinu
kako bi dostigli novo bie: drutvene moi su se preko senzitizovanog otuenja vratile kolektivu koji ih je izrodio (Ponovni Raj?).
Plus 1 kao ovo novo bie usred nas (naa generika-aktivnost).
iva kultura, dakle, nije li ona ova socijalna kreativnost (singularna polisemija), ovo energetsko obilje koje pravi na hiljade ovih
plus 1? Zar se nai neartikulisani prototipovi ionako ne artikuliu previe?
37
38
arli Barnstan kazuje: Iznenadno saglasje/ skriva jedno nevidljivo prisustvo

to se tie iskljuenja: ono je neobino aljeno, smatrano dispozitivom, od strane neuspelih epigona politike identiteta (ona
jadna njihstva koja pokuavaju da iznova sazovu prolost, da joj
utvrde izvor, postave sebe na Omfalos). Ova redukovana samotpuststva, u pogonu putem jednog esencijalistikog narcisistikog
goriva, napravili su dvorane ogledala van naorganizacija, masovne generalizacije, napravili su sebe predstavnicima zavisnodefanzivnima od moi dogaaja pre nego od rascepa, protiv-sile
bezdogaajnog monotonog zvuka basa koje sme sebe proteruju.
Njihov vetaki jezik uguio nas je u tihom ekanju na pokretanje pitanja arelacionog rtvenitva (jednakost opresije bila
je njihov relacioni lepak ali to nas je uinilo glupljima jednih za
druge).
Biti samo-izgnan, naputen, nije naprosto pasivnost, ne znai
li to biti realistian?
SVI MI IVIMO KAO IZBAENI (kazuje Majk Siries [Mike
Series])
Da bi se smanjili trokovi mi emo svaki put biti ispljunuti
rad (R. Oul. Den [R. Owl. Gen] kazuje smrtna presuda koju
izrie ekonomija).
Imati ikada punije znanje o nama smima jeste pogrena
formulacija (mi smo nepotpuni, nedovoljni, uvek promaujemo,
ORFIKI: Ja, je drugi (kae Rajm Bou [Rhyme Bo]).
Prema tome, SOovo samo-naputanje zahteva

krizu izraavanja

krizu znanja

krizu pripadanja

krizu legitimacije
Uvek, dakle, sa ovim mnogostrukim krizama nitamoovamosti nema trajne moi jer sma nestabilnost svakog reza kroz
svaki nuno zahteva relacionu vezu jedne srodne grupe bez koje
samo-naputanje postaje samo-slamanje (patoloko, mizantropsko). Meutim. Vreme postaje forma naeg jedinstva; prolaenje
vremena prema istoriji postaje iskustvo koje nas povezuje. Sinhronicitet. Udisaji su ujedinjeni svojim isprianim seanjima.
Seanja nas smetaju u rasprostrto isterivanje.
naORGANIZACIJA ZA ONE KOJI NEMAJU
ORiGANIZACIJU
Stoga, SO jeste pokuaj da se orgonizuje na osnovi ovog zajednikog iskljuenja iz stega onih gorikateja koje bivaju orua
razdvajanja, iz onih enternalizovanih granica koje postvaruju
mogunosti nae percepcije. X-O-DUS je psihiki koliko i fiziki. U tom smislu on je nevidljiv, ali on subsistira i insistira na
onom sub-reprezentativnom, mikroskopskom nivou (oseanje
za ono ega nema tu). Takva neprimetnost, izlaenje iz dogaaja (= prizor), moe izgledati kao ne-delanje da nije nae prakse
najmanjeg dogaaja (= situacija razmene). Vibraciona delatnost
kontakta dahom, tonalnog dodirivanja, gestova koji ohrabruju
najmanje uverenog, najnedokuivije ulnointeligentnog, jeste
takva da odnos dospeva do povezivanja, druevne solidarnosti,
sasvim slino onome kako libido zaposeda neki objekt. Takav
rad ima koristi od poroznih granica SO kao naorganizacije
(oni koji sudeluju u njoj nisu sigurni da imaju udela u njoj).
Ona nije projektovana u status javnog dogaaja nego, samonaputena u male krugove koji se sastaju u prostorima jaza, u
spacijalna klizanja, kosmika izkliznua Ona iznova prisvaja
odnos kao ivi rad (Lojdi Slim [Lloyde Slim] kae: pokuaj da
ivi dobro sa susedima. Zom po o be!).
EVAKUII DOGAAJ : IZAI IZ PROJEKTA
IZNOVA SE OKUPI NEGDE DRUGDE : MALI KRUGOVI
Dah tu se radi o komunikaciji s one strane verbalnog jezika. Dah je muzika. Govornik bljuje. Grlo izlae upljinu. Ne
39
40
tako davno sluali smo Nikol Gosar (Nicole Gossard): Mene telo
zanima zbog njegove cirkulacije energija i naina na koji se ono,
putem naih ula, stara o mrei asocijacija iz koje mi stvaramo
nae mentalno okruenje, na osnovu koje mi zamiljamo daleko
iza onog to vidimo, ujemo, oseamo ili okuavamo. Upravo
pomou ove mree asocijacija mi polaemo pravo na novu senzaciju. Sluajui telo ve dugo vremena i oseajui satreperava
vibriranja njegove emotivne sile (energija kao orgon kao bios kao
libido), ove nove senzacije su nain da moemo da govorimo o
graenju nagon i, otuda, ne o razmenjivanju za vrednost naeg energetskog bogatstva.
Dah postaje neto vie od metafore za semiotiku impulsa
o kojoj govore Poljski Grof (Polish Count) i Niti Fred: semiotika,
energetsko bogatstvo, kojem svako uvek ima pristup; izotravanje i skupljanje instinkta u nagone (disati slobodno) afektivno ne-znanje, samo-svest koja nas, prevazilazei rascep duh/
materija, odvodi s one strane ljudskih prava ka rodnom biu i
nepokornom zavetu iskrenosti koji se ne moe protokolizovati.
Budimo sada ozbiljni: procedure imaju za cilj da proizvedu i
odre razdvojenost izmeu misli i oseanja, one su auto-cenzorski svod(io)nici strasti, one su psihotiki poticaji koji proizvode
unutranje KID (Kriminalno istraiteljski odsek [CID/Criminal
Investigation Department]) i uklanjaju relacione odgovornosti
(organizacija kao administrirana podela).
Bez nagona graenja nema novog bia. Ako nema poverenja,
onda su tu procedure, tutorska jemstva. Naravno, svim procedurama su potrebni tumai i to je mesto gde je jednakost izmeu
lanova unitena: svetenici, projekt-lideri, ideolozi svi od
moi poludeli grebatori koji, ve otueni (na putu bez povratka), doputaju postvarenim procedurama da obave posao (slepa
pokornost procedurama je slepa pokornost Bogobatini pitajte
uvara logora). Sa poverenjem nema ni transparentnosti ni zatamnjenosti nego abreakcije. Kao to Divi Kup (Divvy Cup) ree:
Kolika je samo odgovornost postarati se da nam niko ne oduzme nau odgovornost. Ali pazite: poverenje se moe procedu-
ralizovati. Moralni imperativ Mafija Familijasa. Naorganizacija

postaje naagonizacija.
Da zavrim: mi nismo ljudi, nismo humani. Ljudi nedostaju. Ali naa snaga dolazi od naeg izvlatenja. Sve se sada
moe iznova prisvojiti. Treptaj, pore, protok, trzaj. Mi moemo
biti cirkularno disanje energetskog obilja. Nae potajno otkrie
moglo bi biti: energija je katalizovana promenom stanja zavisno
od mesta i konteksta. Obilje energije je ono to se prikljuuje na
nagon naorganizacije, asembla novog bivanja.

Klasni ratovi.

Naftni ratovi.

Graanski ratovi.

Cirkulacioni ratovi.

Ratovi na membrani.
(SO: ne vie?)
(imamo vremena da odemo)
1. maj u decembru
41
42
Poezija & samo-izgon
43

I danas raunam samo na ono to dolazi iz moje vlastite
otvorenosti, moje arke elje da lutam u potrazi za svime,
u to sam uveren, to me dri u tajnovitoj komunikaciji
sa drugim otvorenim biima, kao da smo iznenada pozvani
da se okupimo.
Andre Breton (Andr Breton)
Grupe su praktikovale izbacivanje, sprovoenje suverene
zabrane. Ove grupe stiu slavu i ugled isterivanjem, one stalno
i iznova bruse svoju poziciju, postaju homogenije. Onaj koji je
izbaen obino je onaj koji mori grupu; nesvesna strepnja grupe
oliava se u onom koji je isteran. U takvim sluajevima kohezija
raste, zato to grupa, u velikom stepenu zasnovana na zajednikom verovanju i konsenzusu interesa, moe, u trenutku kad se
strepnja izbaci i otera, lako da nastavi sa verovanjem i idealizovanjem na isti nain.
Dok polau pravo na vlastiti kolektivitet, takve grupe, time
to zanemaruju nesvesnu dimenziju svog skrivenog treeg i
to ga simboliki isteruju, ne uspevaju da budu potpuno svesne
kreativnog vika kolektivnosti. Ovaj viak, modalitet naboja bilo
kog stavljanja-u-odnos, jeste sma tvar kolektivne proizvodnje.
Prividno apstraktna, ova bezlina sila, kada se prepozna i prizna,
modifikuje individualnost lanova grupe, inei ih i objektom i
subjektom. Bez takve individualne rasutosti i unutranje protivrenosti to je jednako putanju elje da se razlije i rasprostre
kroz grupu i, preplavljujui njene granice, oivljava njene prakse
drutvenosti grupa ostaje na nivou zbira pojedinaca.
44
Ovde imamo problem koji snano utie na grupe svih vrsta:

re je o suzbijanju nesvesne dimenzije zbog toga poricanje
afektivnog naboja, ne samo da permanentno osujeuje kolektivnu proizvodnju grupe nego, a priori, odrava pojedinanog lana
grupe kao identitet pre nego kao polje energije i ograuje
spoljanjost grupe; ono povlai i utvruje granicu. Na taj nain
grupa postaje pseudo-kolektivitet koji usvaja stanje identiteta.
Njena vidljivost je uslovljena neizdrivom radou pripadanja
usred otuujueg drutva i poduprta je odsustvom onih isteranih
koji, tavie, postaju hipostazirani kao individualisti.
Ovi principi ne-protivrenosti i identiteta koji snano utiu
na takve grupe, koji im daju pseudo-koheziju i dodeljuju funkciju super-ega, jesu glavni uzrok otuenja i represije po tome to
afektivni naboj, traei formu izraza, esto jeste predmet stvarne
cenzure zato to on ne moe biti tangencijalan sa sadrajem i
ciljevima grupe. Kada se grupa okupila da se bori sa otuenjem
kapitalistikog drutva, ovaj nesvesni identitarni i kohezivni
efekt vodi viku otuenja, dvostrukom otuenju koje se ogleda u
valorizovanju manifestne drutvenosti grupe. Vrednost koja zamrauje latentni rad onog afektivnog.
Ovi afektivni elementi postaju neiskazivi zato to grupi,
emocionalno ne-svesnoj svoje nesvesne dinamike, i kroz funkcionalnu, ciljo-centrinu upotrebu jezika, nedostaje verbalna
oprema da se bavi ovim stvarima. Njoj nedostaje neophodna
objektivnost koja dolazi iz rasutosti individualnosti; odvajanje od
identiteta koje uraunava de-individualizaciju pomou skrivenog treeg grupe. Lini konflikti su pojaani u takvim grupama
zato to pojedinac nije retro-aktivizovan kao polje energije, kao
klaster emocija koje uzvraaju i odgovaraju bezlinoj sili, nego
se odrava u identitetu. Informacija, kao identitarni izraz, preuzima mesto onog, onog izrazivog.1
1 Prema tome, svaka teorija izraza neizbeno pretpostavlja da ono to se izraava moe
na neki nain da se formira i postoji mimo izraza, da postoji u jednoj formi i zatim pree
u drugu formu. Videti, Mihail Bahtin, Marksizam i filozofija jezika, Nolit, Beograd,
1980, str. 93.
Na taj nain, dakle, nema, ini se, nikakvog prostora da se

bude otuen od grupe koja pokazuje da je neotuena, koja u
svom srcu kao dragocenost uva sliku komunikativne saradnje. Biti otuen od takve grupe vodi looj, manjkavoj povratnoj
sprezi pri emu se nastavljeno pripadanje svodi na pasivno
prihvatanje i rastui resantiman; dosada i nezainteresovanost
preobraavaju se u narcisizam malih razlika koji se, plodan u
drugim okolnostima, pogorava individualitetima kolektiva koji
se nesvesno nadmeu, i koji boje atmosferu odurnim mirisom
ugnjetavalaki maskirane misli.2
Ali, usred takvih grupa i sa voljom da se ostane zajedno-protivstavljen, ini se da ne moe biti drugih okolnosti. Dolazi do
implozije kod onih iji se emocionalni vokabular proirio kroz
procese oseane protivrenosti i afektivne disagregacije. Postoji
jedan upad potisnutog materijala koji otkriva lanove kao one
koji stiu poreknutu i odbaenu psihiku potporu od pripadanja
po-sebi. Ovaj postvareni oseaj pripadanja, koji se granii sa
ouvavanjem identitarnih perspektiva, odrava grupu u jednom
idealistikom ekvilibrijumu, u vrstom, postojanom stanju koje
is-pranjuje, oslobaa naboja, polja energije. Grupa je instituisana, ali nije instituiua.
Grupa-domain titi svoju spoljanjost koja je iznutra simbolino predstavljena onim ko je isteran. Ona ponavlja sebe bez
diferencijacije i okruuje i opkoljava svoj vlastiti raison dtre
(ideoloko jezgro) zato to, neosetljiva na ono izrazivo afekta,
njen pristup nesvesnoj dinamici i otuda bezlinoj sili njene drutvene proizvodnje, ne prua neophodne nijanse pomou kojih bi
se izazvala disperzija identiteta (postajanje singularnim). tavie,
ovo suzbijanje ostavlja skriveno tree kolektivne proizvodnje
kao apstraktni entitet koji se s njom suoava na nain ugnjetavanja. Ova apstrakcija se nesvesno prepoznaje kao bivanje spolja
u odnosu na grupu; objekt-izvor straha koji izaziva impuls kontrole.
2 Witold Gombrowicz, Pornographia, London: Calder & Boyars 1966, str. 59.
45
46
U ovim okolnostima, i sve vie u dananjim neformalnijim

okupljanjima, postoji, dakle, rastua praksa samo-izgona; strategija secesije, otpadanja od epistemoloki sigurnih opozicionara, kako bi se prevazila ponavljajua apstrakcija individualiteta
i, istovremeno, pratee odricanje nesvesne dinamike, koji se kao
dragocenost uvaju unutar grupe.3 Ovaj samo-izgon se bira
umesto onog to je, u grupi domainu, sve vie transparentno
kao samo-iskljuenje. Grupa-domain, sve vie motivisana
idejama, postaje zatitni mehur koji sve vie biva drutveno
nevian, de-diferenciran, to vie ona izotrava jedan prihvatljivo
opanjkavajui i neenigmatian jezik.
Samo-izgnani su oni koji su, u klinici-zatvoru grupe, iskusili dijalektiko njihanje bivanja i ne-bivanja. Ovo ne-bivanje, ne
znaei smrt kao takvu, uslovljeno afektivnim vakuumom u
ideji grupe o sebi kao kolektivitetu i njenom rastuem otuenju
od onog spolja, osea se, putem suzbijanja onog afektivnog, kao
ne-bivanje u smislu zamrznutog oseanja. Bez ovog de-individualizujueg dinamizma izrazivog afekta i istovremenog uranjanja
unutar prividno apstraktnog kolektivnog vika (opti intelekt),
nastavljeno pripadanje se osea i kao gubitak grupnog bivanja
sopstva i kao stvrdnjavanje bivanja sobom u grupi. Andre
Breton: ovo bivanje mora postati drugo za sebe, odbaciti sebe,
osuditi sebe ukinuti na korist drugih kako bi bilo rekonstituisano u njihovom jedinstvu sa njim.4
Da bi ostali tranzitivni i uravnoteeni izmeu bivanja i nebivanja, da bi ostali delotvorniji u stanju postajanja, da bi ostali
otvoreni za objektivnu priliku i nenadanost susreta (nadrealistiki belezi apstraktnog kolektivnog vika), oni samo-izgnani,
koji su smi sebe prognali, odbaeni od smih sebe i bolni zbog
mogueg klevetanja, naputaju grupu ija nesposobnost da opa3 Videti, Tiqqun #1, Conscious Organ of the Imaginary Party: Exercises in Critical
Metaphysics, 1999: Poeti ponovo znai: zdruiti neprozirnost drutvene/secesije,
pridruiti se/demobilizaciji, http://interactivist.autonomedia.org/node/3556
4 Andr Breton, Communicating Vessels, Lincoln: University of Nebraska Press 1990, str.
137. U odnosu na ne-bivanje Antonio Negri govori o ivici bivanja: ravnotea izmeu
prolosti-kao-vene i onoga-to-e-tek-doi. Videti, Time For Revolution, London:
Continuum 2003, str. 174.
a, jo manje da artikulie, afektivni naboj skrivenog teeg, znai da mogunosti za kolektivni uzvrat i ulnu aproprijaciju onih
otuenih jesu ozbiljno sputane. Vakuum odnoenja, posredovan
informacijom i individualizovan dvostrukom refleksijom linog
identiteta i grupnog identiteta, ima efekat ponitenja opteg intelekta kako se on simbolizuje skrivenim treim, i, putem samoiskljuenja, pojaava personalizovani pesimizam u pogledu ire
socijalne mogunosti: breme je uvek na sopstvu.
Od samo-izgnanih, u odlaenju pre nego u bivanju isteranim,
moda se moe oekivati da ostanu i artikuliu svoju kritiku grupe. Ne samo da ovo nije mogue kao rezultat afektivnog vakuuma koji negira ono izrazivo nego, strateki, samo-izgnani vie ne
ele niti da potvruju diskurs grupe niti da, to je jo nezgodnije,
preuzmu diskurzivnu mo da to urade. U tihom odlaenju, u
postajanju onih koji naputaju grupu, samo-izgnani oznaavaju
sebe kao one koji nisu izvor i gospodar oznaavanja; oni odbijaju ovu mo, a podravaju permanentno ustanovljavanje protoznaenja (ono izrazivo).5 Nikada dovoljno vrsti da bi ostali, povremeno suvie emocionalni da bi govorili, dovoljno saoseajni
da oseaju drhturenje siunih gestova, samo-izgnani prihvataju apstrakciju opteg intelekta, viak drutvenog proizvoda, kao
enigmatino oznaavanje.
Samo-izgnani nalaze taku-okupljanja, odredite, u Secesionistikoj Spoljnacionali.
Komunicirajui putem poetskog sukoba koji, objektivno
abreaktivan i skraen, odbija valorizaciju njihove drutvenosti,
Secesionistika Spoljnacionala, ne toliko grupa koliko zona
blizine, agregacija polja energije, uestvuje u nekonstituisanoj
praksi, koja se najbolje moe opisati primerom muziara-improvizatora.6 Ovde afektivni naboj nije individualistiki nad-kdiran kao libidinalno privlaenje (redukovanje afektibilnosti na
personalizovano genitalno zadovoljstvo) nego mu je omogueno,
5 Cornelius Castoriadis, The Imaginary Institution of Society, Oxford: Polity 1987, str. 310.
6 V
ideti, na primer: Mattin, Going Fragile, http://www.mattin.org/essays/Going_Fragile.
html
47
48
putem drutvenog injenja, da otvori polje elje i proto-znaenja

koje je ire od onoga to svako od uesnika ipak, kao skriveni
trei, materijalno uzdie iz intelekta-u-opte njihovog odnosa.
Nasuprot takvoj re-aproprijaciji onog prividno apstraktnog, potraga naputene grupe za znaenjem i sredstvima putem kojih bi
postala efektivno aktivna vodi konstituisanoj ne-praksi i akumulaciji ideolokog proizvoenja.
Dok afektivni dinamizam, sada dodatno pokretan dijalektikom bivanja i ne-bivanja, stvara eksperimentalne pozicije
proto-znaenja koje korespondiraju onom izrazivom emocionalnih stanja, samo-izgnanima postaje jasno da je problem
govora u naputenoj grupi bio problem gospodarenja pre nego
tranzitivno, poetsko sredstvo izraavanja. Identitarijanizam grupa, njihovo uvanje individualiteta kao neeg dragocenog, ini
da takvi tranzitivni, poetski iskazi postaju pokazatelji fiksiranih,
personalnih pozicija: gospodarenje u pokuaju. Samo-izgnani
Secesionistike Spoljnacionale prevazilaze ovo upotrebljavajui
formu poezije kao objektivno abreaktivno sredstvo govora: spoznaja je dodeljena ne samo preinaenju pozicije kao indikaciji
afektivnog dinamizma, nego re-aproprijaciji apstraktne optosti
jezika. Protivrenost postaje individualizovani beleg ne-koherentnosti i neuspelog gospodarenja, koji je istisnut formom poetike
koja omoguava da ono neizgovorivo bude reeno; intimnost se
razvija i odvija sa ivica unutranjeg govora.
Ovaj poetski aspekt omoguava da Secesionistika Spoljnacionala odrava sebe kao stalno konstituiuu, jer je ona trajno
otvorena onome spolja, preovlaujue porozna. Na nivou svakog
od samo-izgnanih postoji odravanje permanentne drugosti
psihe (zavetanje, dar socijalizacije iz monadikog jezgra putem
psihikih agenasa ega, superega, ida, itd.); postoji otvorenost za
tragove koje su ostavila oseanja, za afektivni dinamizam odnosa dok je on kreativan za linosti koje mogu doi do toga da se
izraze; postoji, u prihvatanju jezika kao praksisa proto-znaenja,
jedna otvorenost za trajnu drugost opteg intelekta u kojem su
delovi individualiteta (kombinacije psihike moi-delovanja)

supsumirani da postanu anonimni kapaciteti afekcije.7
Ali poezija ovde nije formalistika varijacija. Tu se ne radi
toliko o pesnikoj stvari dovoenja-do-izraza unutar granica metrike stope i standardizovanih formi soneta. Tu se ak ne radi ni
o slobodnom stihu. Za Secesionistiku Spoljnacionalu poetska
forma je forma oseanja-u-delovanju, ona je forma misao-afekata (strast) kao pre-artikulacija, ona je forma artikulisanja zagonetke sopstva kao drugog, zagonetke neprestanog acentinog
kretanja tranzitivnosti. Na taj nain ono poetskomoe biti stvar
objektivne abreakcije: oni ne-priznati, poreknuti, mogu doi
do svog glasa putem jednog bonog prelamanja na nain slian
romanopiscu koji otelovljuje svog junaka, ali sa kljunom razlikom to su to stvarno ive konceptualne persone koje nisu
sklone razvitku u miljeu nego su sklone beskrajnoj relacionoj
modifikaciji u mobililjejima.
Ovaj smisao poezije kao emocionalno-voljne napetosti forme znai da ono poetsko unutar Secesionistike Spoljnacionale
postaje stvar zdruivanja materijalnosti jezika sa tranzitivnou
psihe.8 Ono poetsko, dakle, nije apstrahovano iz svog iskazivaa u neko postvareno umetniko delo, nego postaje karakteroloki aspekt multi-kontekstne linosti, privremeno jedinstvo, reaproprijacija apstraktnog vika skrivenog treeg. Andre Breton:
Nameravao sam da sve vie opravdavam i zastupam izbor lirskog ponaanja.9 Samo-izgnani, nomadi u prividno apstraktnom
drutvenom proizvodu jezika, postaju osobe-pesnici ukljuene u
7 L
uciana Parisi, Abstract Sex, London: Continuum, 2004. Ove anonimne sposobnosti
se odnose na izraze koje smo koristili da opiemo kolektivno generisani viak kao
de-individualizujuu silu, to jest, skriveno tree, polje energija i intelekt-uopte.
Postoji ne-humani element: ni bivanje ni ne-bivanje ve rasprskavanje subjekta,
afektivno polje sila koje, na tragu Andre Bretona, vie ne ini ljude sredinjom takom
nego osetljivim takama. Videti, Andr Breton, Prolegomena to a Third Surrealist
Manifesto or Not, Ann Arbor: University of Michigan, 1969. S ovim u vezi, videti stanje
uzvraanja elu Nauma u njegovom romanu Zenobia.
8 M. M. Bakhtin, Art and Answerability, Austin: Texas University Press 1995, str. 81-87.
9 A
ndr Breton, Mad Love, Lincoln: University of Nebraska Press 1987. Videti takoe:
Ren Char, Daring for an instant oneself the accomplished form of the poem.
49
50
uzdizanje jezika iz njegove informacione upotrebljivosti (tendencija da postane signal) u to da je on nastanjen kao polisemika
irina duha (tendencija da postane enigmatiki oznaitelj s one
strane jezika). Ovo poetsko u formi osobe, kao ljudski ivot, prolazi od znaka-vrednosti do onog neprocenjivog.
Takva poezija koju prave svi nije sastavljena samo i jedino
od strofa i jednog uvek oiglednog znaenja, nego od nezahtevane, dobrovoljne estitosti, razoruavajue iskrenosti i polu-formiranih iskaza. Ovo znai da osoba-pesnik nije vrsto i odluno
u autorskoj poziciji nego je, u isto vreme, i slualac. Ono poetsko je na taj nain uoblieno simpatetikim sa-iskuavanjem
koje, sa raznosmernim i istorijski dinamikim odnosom prema
latencijama jezika, pomae da se podstakne ono izrazivo. Pokuana i nedovrena izraavanja znae da moe postojati nedostatak jasnosti i informacione direktnosti, jedna zatamnjenost koja
iskaz ini enigmatinim. Upravo su ovi enigmatini oznaitelji
ono za im iznova i stalno treba tragati pomou otvorenosti za
proto-znaenje koje i smo ima transformaciona svojstva: ono
poetsko kao afektibilnost ima van-literarni efekt otvaranja egzistencijalnih teritorija.
Ovde sa onim poetskim nije u igri smisao nekog tumaenja
koje vodi akumulaciji injenica (grupa kao preduzimljiva Organizacija), nego smisao blizine kojem je doprinelo ono nesvesno
teksta koji je slian prenosu, postupanju od strane afekta pre
nego bilo kom logikom uzrokovanju. Ono poetsko, kao nepovredivo neprocenljivo, koje ne moe biti informacionalizovano,
vie postaje stvar sposobnosti da se doe do uoseavanja u
druga stanja, stvar elje drugog dok afektira svoje sluaoce
izazovom zagonetke. Ovo htenje u pravcu onog enigmatinog i
proto-znaenja uzrokuje da oznaitelji zadobiju radikalni potencijal: budui nita nije definisano oni imaju tendenciju, kada su
jednom zaposednuti, da zaokrenu ka onom transmentalnom.
Za ono poetsko u ovom smislu moglo bi se rei da subjektu
otvara pristup znaenju kao otvorenom znaenju i oznaavanju u
pravom smislu, znaenju kao zapravo bezgraninom stavljanju u

odnos koje je posredovano onim apsolutno drugim psihe.10
Ovo apsolutno drugo jeste ono to pokree samo-izgnane. Apsolutno drugo s obzirom na psihu; s obzirom na elju
drugog, s obzirom na viak drutvenog proizvoda, skriveno
tree; s obzirom na enigmatinog oznaitelja. Apsolutno drugo, dakle, jeste ono to je prividno apstraktno i ono zbog ega se
grupe-domaini, koje su samo-izgnani odbacili, okupljaju kako
bi ga drale na distanci i kako bi ga izbegle. U svetlu ovoga, takva
okupljanja su sredstva zatite individualiteta u njihovom identitetu, sredstva protiv izloenosti apsolutno drugom koje stvara
hekseitet i omoguava rastvaranje identiteta. Ovo, do nekog
stepena, objanjava trajnu fascinaciju nadrealistikim projektom.
Nastupi spavanja (grupna analiza snova) bili su hrabar pokuaj da se drutveni viak uvede u igru, da se njegova navodna
apstrakcija uini manifestnom. Poput nedrealistikog projekta,
i Secesionistika Spoljnacionala takoe veruje u jednu proirenu poetiku koja joj, kroz procese heteronimije, i aktivne panje
prema enigmatinom oznaitelju, omoguuje da vri re-aproprijaciju onoga to je bilo otueno od ljudskih moi procesima
individualizacije koji teku kapitalistikim drutvenim odnosima.
Naravno, zbunjujua stvar je da sve ovo poinje sa nenadmaenim tropom naeg unutranjeg mrmljanja.11
Secesionistika Spoljnacionala
Jul, 2005
10 Castoriadis, op. cit.

11 Gherasim Luca, The Inventor of Love, videti: http://durationpress.com/kenning/luca.
html
51
52
Konvergentna sugestija
53
Nekoliko napomena o Nadrealizmu i Organizaciji1
Nadrealistiki pokret, po optem miljenju avangardni
pokret, dugo je bio skriveni izvor tangencijalnih komentara o
organizacionim praksama intimnih afiniteta, o privremenoj homologiji heterogenih eleih energija. Krajem tridesetih, kada se
dugo oekivano i traeno zbliavanje s Komunistikom partijom
Francuske izjalovilo i rastvorilo u otrenjujuu ogorenost, razne
spoljnacionalne nadrealistike grupe imale su razlog da zaobiu
jedan vie formalan pristup organizovanju putem manifesta i
umesto toga se odluile za labava udruivanja, za jedan naorganizacioni etos voen praksom i materijalima te prakse.
Za nadrealiste nije bilo organizacionog pitanja; umesto toga,
postojale su prakse ivota koje su oblikovale kvalitet odnosaizmeu. Od nenadanog susreta i sesija nastupa spavanja do
okultacije i rastvaranja identiteta, nadrealisti su indirektno,
pomou poetskih pre nego diskurzivnih tekstova, sprovodili neotueno istraivanje strukturiue moi strasti.
Samo e nesaglasni odnos mnotvenih prisustva oko tebe
biti ono to e te povrediti dok eli
Ani Le Bren (Annie Le Brun)
Od poetnih postavki nije bilo pretpostavki. Saradnja u
zajednikom je uzeta kao a priori, (bio je to) pokazatelj da je di1 U
ovom tekstu se u velikoj meri oslanjam na knjigu Surrealism Against The Current:
Tracts and Declarations, (Eds.) Michael Richardson & Krzyztof Filalkowski, London:
Pluto Press 2001. Mnogi od citata koji slede preuzeti su iz ove knjige.
54
hotomija na sopstvo i grupu buroaski loizum. asopisi su, kao

ishod zajednikog rada urednika, ve postali dela grupnog autora u ne-literarnim formama (upitnici, kolai); a poetski tekstovi,
potpomognuti objektivnom sluajnou omoguili su da zbir
drutvenih znanja bude prisvojen, ali ne i da ga poseduju ega.
Uvek je postojalo neto vee od grupe i njenih dela, neto ire i
provetrenije od individualnog posedovanja znanja. Ne iznenauje, dakle, to bi labava udruivanja kakva su ova trebalo da budu
omeena takvom jednom intimnou, intimnou omoguenom
suspenzijom ega i zajednikom potragom za onim udesnim.
Ovo je dalo mogunost pariskoj grupi da se upusti u nastupe
spavanja. Iako nisu bile forma organizacije u strogom smislu,
ove kolektivne sesije transa koje su se graniile sa grupnom analizom snova, pokazuju spoljanje granice svakog naorganizacionog umeravanja: abreakcija nesvesnog materijala u nastojanju
da se otkriju elje i strepnje drutvenog ivota ispunjenog naim
kapitalizovanim egzistencijama. Kada je Luj Aragon govorio o
govorenju dok su svetla ugaena i o veri u trans kojima se
uklanja smetnja samo-cenzure koja toliko obuzdava duh, on je
zapravo istakao da su Nadrealisti bili posveeni jednoj vrsti javnog samo-ukidanja, jednom kvalitetu ne-potisnute komunikacije
koja je, ukljuujui intervenciju linog ne-sopstva, dala izraza
nesvesnoj dinamici koja je proimala ne samo grupu nego i drutvo iji je ona bila deo.2
Ovo bivanje mora postati drugo za sebe, odbaciti sebe, osuditi sebe, ukloniti [] na korist drugih kako bi se ponovo
uspostavilo u njihovom jedinstvu sa njim
Andre Breton
Ovaj aspekt ne apriornog odnosa koji se proiruje do
smog iskazivaa transa (on/ona je stranac sebi) oituje se u nadrealistikom pojmu nenadanog susreta. Ovaj pojam takoe
2 Louis Aragon, Wave of Dreams, videti, http://www.durationpress,com/authors/
aragon/wave.html
55
proiruje smisao intimnosti koja je oslonac nastupa spavanja;

intimnost sa modalitetom pouzdanosti, nezavisne zavisnosti, za
koju je Breton oseao da obeleava smu grupu: slobodno prihvaena minimalna zavisnost.3
Sluajno sastajanje, susret s drugim ljudima koji nisu tvoj
tip, iznenadna provala komunikativnosti izmeu stranaca,
uvek su bili samo-nadgledani i izbegavani. Meutim, Nadrealisti
su prigrlili ovaj smisao nasuminog drutvenog zadovoljstva i
uokvirili ga izrazom neznani gost. Ova vrsta otvorenog i predodreenog poziva oznaava granice grupe kao porozne. Zaista,
esto je teko sa svim dolaenjima i odlaenjima u grupu i
unutar grupe i njihovim zvezdanim prijateljstvima govoriti
o grupi koja je omeena i obeleena kao grupa. Miel Remi je
pisao o londonskoj nadrealistikoj grupi iz tridesetih ovako: Vie
je re o kolektivnoj elji koja nije formalizovana, nego se stalno
formalizuje.4 Neprekidno konstituiua dinamika, koja je prikladna stremljenju elje, postaje praksa bivanja zajedno.
Batrgamo se zaslepljeni oiglednou
elu Naum (Gellu Naum)
Nadrealisti, dakle, daju mnoge skrivene kljueve za problem
organizovanja postajanja, odravanja samo-institucionalnog
okvira za otvoreno bivanje. Kada se subjekt vidi kao rizomatski
teren, zamagljeno priuvite viestrukih sopstva, onda se stari
metodi politikog organizovanja mogu smatrati plodnim u njihovim neuspesima. Ovim se mogu objasniti orijentacione napetosti izmeu nadrealista i komunistikih partija (ne samo u Francuskoj, nego i u ehoslovakoj i Rumuniji), pri emu se bitka izmeu partije proleterijata, koja je identitet radnike klase uvala
kao svetinju, i nadrealista, sa njihovim poetnim razumevanjem
3 A
ndr Breton, Communicating Vessels, Lincoln: University of Nebraska Press,
1990, str. 85.
4 M
ichel Rmy citiran u Grard Durozoi, History of the Surrealist Movement, Chicago:
University of Chicago Press 2002, str. 308.
56
multi-centrisanog subjekta, odigrala pod oznakom: umetnost

versus politika. Latentnom ontolokom dinamikom nadrealizma,
rastvaranjem identiteta kakvo je praktikovano u poetskom rasprivanju unutar opteg intelekta jezika, moe se objasniti zato je
nadrealizam, povremeno, bio zahvaen pojmovima tajno drutvo i okultacija na jedan nimalo nezanimljiv nain. Ne moe se
govoriti sa ugaenim svetlima na popodnevnom suncu.
Nekima je bilo vrlo teko da uu unutra. Mnogi, koji su to
arko eleli, nikada nisu uspeli. S druge strane, drugi su unutra a da to i ne znaju. Uzgred, niko nije sasvim siguran u to
da pripada
an Feri (Jean Ferry)
Ono to obeleava ciljno-orijentisane organizacije, kakve su
ue politike grupacije, jeste da pripadanje moe biti uslovno s
obzirom na deljeni identitet. Za nadrealiste, koji su, u svojoj potrazi za eljama i novim sklopovima oseanja, bili skloniji afektivnim odnosima nego uzronim, radilo se o tome da ovi identiteti budu vieni kao take osetljivosti pre nego kao ine
take. Sa uzvraanjem, i otuda aktivnom osetljivou za drugog, kao naelnom organizujuom silom grupnih odnosa, uvek
moemo biti sigurni u pripadanje. Posleratna grupacija, asopis
N.E.O.N., izraava ovo potpuno euforino: Ovde se susretanje
bivanja karakterie istim linijama ravnotee. Uzvieno prijateljstvo u srcu izabrane grupe koje postavlja sebe s one strane ideja,
s one strane drueljubivosti.
Meutim, ba kao to hekseitet bivanja stvara zvune talase
iz sopstva, tako bi i sme nadrealistike grupe trebalo da budu
u stanju da mutiraju, da postaju neopaljive. Ovo je moda bilo
ono to je lealo iza pojma okultacije; neka vrsta egzodusa iz
represivne reprezentacije nadrealizma la Avida Dolars (Avida
Dollars) (Salvador Dali [Salvador Dal]), neka vrsta prekomerno
dokazivog zakljuka koji izobliuje rastvaranje grupa-sopstvo/
57
sopstvo-grupa u turbulenciji ireg, ne-ideoloki zajemenog a

ipak nepredvidivo preinaivog drutva. Nadrealisti, zatajeni, postaju neznani gosti.
Onaj ko je izolovan, isteran iz neznatnosti svoje linosti,
iezava nejasno u ljudsku zajednicu
or Bataj
Debakl dezerterstva u komunistiku partiju (Luj Aragon,
Viteslav Nezval [Vitzslav Nezval]), Drugi svetski rat i njegovi
masakri i migracije, skoro da su dovrili okultaciju nadrealistikog pokreta. Saoseanje za odsutne drugove ponovo je aktiviralo
ve prisutni oseaj za neku vrstu infra-organizacije, srodne
Marksovoj istorijskoj partiji,5 koja je jo jednom zbliila odsutne, iskljuene i eliminisane. Oseaj poetske prijemivosti i aktivne panje koja je spajala i osmelila nadrealiste, njihova vedra
i iva interakcija sa objektima i tekstom, delovala je kao forma
emocionalnog prenosa pre nego kao spremite znanja i tumaenja. Kasnih ezdesetih, eka grupa je govorila o transmentalizmu, koji je, reima uzetim iz Agambenove diskusije o prijateljstvu, moda, efekat one drugosti imanentne sopstvu koja
daje zamajac nadrealistikom interesu za vidovitost. Prijateljstva,
multi-uzajamna cirkulacija eleih energija, jesu, konano, preduslov za ponovno oivljavanje strukturiue moi strasti kao
organizacionog principa. Luda ljubav, luda revolucionarna
ljubav, ljubav s one strane prirode i edipa, s one strane dvoje, za
aktivno uestvovanje u mutacijama materije.6
5 Z
a aka Kamata istorijska partija mogla bi biti ovo posezanje s one strane mogueg
koje konstituie kontinuitet izmeu ljudskih generacija. Videti, Jacques Camatte, The
Wandering of Humanity, Detroit: Black & Red 1973, str. 44.
6 Za takve mutacije, videti: Luciana Parisi, Abstract Sex, London: Continuum 2004.
58
Jo i danas ja raunam na ono to dolazi iz moje vlastite

otvorenosti, moje udnje da lutam u potrazi za svim to me,
u to sam uveren, odrava u tajnovitoj komunikaciji sa drugim otvorenim biima, kao da smo iznenada pozvani da se
okupimo
Andre Breton
Iako se nadrealistike grupe mogu videti kao samo-odabirajui neizborni afiniteti ili ne-direktivni zbir stavova, reima
grupe Kupre (Coupre) iz kasnih ezdesetih, ono to ih spaava
od narcisistikog hermeticizma jeste to da elea energija koja
nadahnjuje grupe, njihovo praktino upranjavanje strasti koje
nisu orijentisane ni na kakav cilj, jeste ubedljivo i uzbudljivo
produktivna u smislu nijansi, hekseiteta, koji uspostavljaju manje razlike, prefinjenosti, kao pogon za kolektivno postajanje.
Moda, ono to obrazuje temelj i podupire nadrealistiki projekt jeste budunosnost Furijea (Fourier) i njegovih falansterija.
Ovde, sleenje vaih sklonosti postaje stvar samo-organizovanja
u skladu sa dinamikom i modulacijama materijalnog oslonca
strasti. Prelamanje takvih elja, kroz usklaenu mo-delovanja
onih drugih koji su ko-organizovani, postaje sredstvo drutvenog
utemeljenja onog mogueg ovih elja. Takve osetljivosti mogu
pomoi prisvajanju stvorenog odnosa. Nadrealno je tenja za
vie realnosti...
Juli, 2005.
Beskonana dijaltektika
Beskonana dijalektika
jedno i sve
ni jedno i
rupe u svakom
ivotinjska sr
izmenjen instinkt
alhemija nagona
neo-ovek
ja apstrakcija
nestvarno ja
pora zvezdarnog
zaposednuti meseci
horizont nerva
otvaranje vrste
kvazarni orgon
ponovo rupe
blaeni zev
sinkopiranost
ritmova ile
nae je tako nena
mozaine tendencije
arhaine celine
despecijalizovanog
radnog revolta
ravanih blizanaca
nenadani susret
nesekundno vreme
jajovod umova
secirani kralj
59
60
proboj ispod
abreaktivnog prostora
reenog uspostavlja
bezolovnu
raspadnutu
blokadu rei
govornu manu
mucavog miljenja
jezera gestova
meuzvezdane mimike
izmetena mrnja
zaposednuta zemlja
povratak na promiljenost
rasejano mogue
kopati nemogue
prkositi atomizaciji
univerzalno ja
razmetljiv let
um o sebi
ponos pljuvaonice
obmanuti alavci
podobni otpadnici
truba glumci
idealistiki podsticaji
fideistiki id
naglavake zariven
iskorenjen
kristalna lobanja
prelomljena elja
vornate prizme
bespotrebno
oskudna la
hijerarhijske groznice
dravni tornjevi
panduroparlamentarni majmun
Beskonana dijaltektika
aortni zvuk
anti-ovek
nad-moral
eon postajanja
zajedniki mar
Decembar, 2004.
61
62
Smerni Narcis
Smerni Narcis1
Klod Kaen,
omiljena jajoglavka na srebrnom elatinu
omiljena incestuozna polulezbejka i
anti-nacista spletom okolnosti
i nagovetenom politikom.
Klod Kaen, nakolena sova.
Bretonova nada to postaje nepostajua,
samopomo u samo-izgnanstvu.
Klod Kaen, nedodvoravajua.
Tvoje oko obrisano, ti Boe!
Tvoja materica sastrugana, ti, pupoljku uda!
Klod Kaen, ti uniava Boga svojom duom kuke.
Klod Kaen, prolaznik u praznini
identiteta gde curea vrstina
epizodnog ega survava izdizanje u
temeljnu silu gomile tebe.
Klod Kaen, praznina je individualna kao sutina.
Klod Kaen, skoro knjiki, ali
Klod Kaen, koja prispeva umnogostruena
na nekoliko margina u anksioznu zoru
da napravi mozaike od okretanja runog ogledala.
1 Impresionistiki prikaz: Claude Cahun, Disavowals, London: Tate, 2007.
63
64
Klod Kaen, ve posthumna,

ve, pre nego se mastilo osui,
pre nego maskara dodirne arenicu.
Ti si problem za javnost
ali ne stidi se tatine (runa, tvoja je presuda).
Klod Kaen, nepostiena zbog uobraenosti i
prevrtljivosti, zavedena sopstvenim glasom.
Tvoja vlastita slika vara,
Samopotvruje se do rasparavanja.
Klod Kaen, sedamdeset i sedam godina
nevidljive pustolovine sve-prihvatanja
i izvrdavanja klopki postajanja.
Klod Kaen, optube protiv
tebe mnoe se dok prolazi kroz
prvi stupanj preobraaja:
tvoja prohtevna samo-svesnost
izbruena je i ve si na distanci
izmeu razlika.
Klod Kaen, doivljeno iskustvo bivanja
napolju (devica bez posla, kraljica u
trajku) ini od tebe mizantropa.
Ali, kolebajui se u nakostreenoj neizvesnosti,
podeavanjem pokretnom podu podvojenosti,
ti ne moe biti nikakav temelj kojeg bi sledili.
Klod Kaen, ne dri nas druge
unutar nas smih nego je tu, izvan tvog rastavljenog
bia (grlei smrt), jedno
erotsko preokretanje i jedno rasprivanje samo-egzoticizma.
Smerni Narcis
Klod Kaen, zlurada ljubav

prema sebi nije dovoljno snana da te uvee
u bilo koju jednu sliku
u bilo kakvu sveotkrivajuu shvatljivost.
Umesto toga, praksa grenja,
praksa organizmikog graanskog rata.
Klod Kaen, kojoj si se povinovala
svojim narcisizmom nije bila ni od prvostepene ni
od drugostepene vanosti, nego se, moda,
skroz dala skupnom uvidu
treestepene forme: neo-narcisizam stvarne ovenosti.
Klod Kaen, postajanje trai promene
formi da bi bilo poduprto: pesme-eseji,
poruke samoubice, drugo od sebe,
drugo sopstvo kao masa, grupa kao ego,
solisti u neno konfliktnom sazvuju.
Klod Kaen, ova ispovedna forma
komunizma nosi paradoks uz sintezu,
kao sado-mazohistiki impuls.
Njen nadrealizam boravi u uobiajenim
krajnostima tvog iskustva koje nikada nisu
od opte mere niti su ita manje jedinstvene.
Maj, 2008.
65
66
Pad u padanje
67
Pad u padanje
Trapav. Ravan krov. Vrtoglavica. Gde sada ii. U kau atoma
na dnu klauzule. Nestati iza vela bludnog plastinog seksa. Unutra. Do zdrobljenih plonika, celofanskih listova, smrskanih odara.
Prebaen na aparate ambulante na kintu. Svako palog sopstva
krug, obuzet laskavim prisustvom oaja. Mogu li oni sustii ova Ja
jo jedne jutarnje oluje. Hoe li sustii svoj sunovrat, nekako se
rascepiti u tiini zvezdanog pada. eleti natrag gore ali namet je
pasti sada kada ta to zapoveda. Izvan tebe, kroz tebe, sada jedini
zakon koji te se moe ticati. Sila tel kroz oranijansiran zrak.
Niti odbaci niti poreci ponudu.
Naranda.
Proroanstvo raspoluene lobanje.
Isputanje viska.
Klatei se kao obeen, oslonjen.
Sasluavanja na hrianskim sudovima te ne mogu ugrobariti.
Linije glasovnog ponaanja ne mogu te utamniiti.
Ton je negovan, eljen nazad.
Dodir koji donosi daak sigurnih mrea od bele svile.
O, kako su pali. Pli najpre i uvek isuvie alosni da ikada izbegnu hipermisao koja vodi nebeskim implozijama.
O, kako lete. Letai koji nikada ne ostaju dovoljno mirni da
prozru male smrti svojih savitljivih prepametnih preuvelianih
sopstava.
68
Pomicaji bele svile gnezde se meu oblucima, pustolovima,

limenim ivinjacima, iskopanim kaldrmama. I sada sledi titranje
filma pomirujuih lai i pogrenih pretpostavki koje na kraju ne
dospeva do sri. Smirie se u drhtavoj kosturnici obasut promenama linosti. Jedan usaeni narativ za drugim. itava kultura
nelagodnosti njie visak dok se grad budi iz podsvesne egzistencijalne borbe. Bitka je dobijena. Od sada na dalje kapci e ostati
zatvoreni za hladni odjek unosno upakovane hipermisli. Oni e
se otvoriti novoj organizmikoj geometriji kristalnih polipa.
Mart, 2008.
Optereenje odsustvom biliona

Ali ova negacija nosi sa sobom jedno da
koje je vee nego ono samo
Oktavio Paz (Octavio Paz)
Tokom proteklih par godina pojavilo se nekoliko publikacija

iz neega to bismo komotno mogli nazvati ne-boljeviki revolucionarni milje. Obino se publikacije iz takvog miljea, za koje
se teko moe rei da su personalno otvorene, poigravaju formom i estokom ogorenou zbog oiglednog suavanja svog
kruga. Knjige kao to su Poziv (Call), Zone proleterskog razvoja
(ZPR) (Zones Of Proletarian Development [ZPD]) i Rodno bie i
druge prie (Species Being and Other Stories) vredne su panje s
obzirom na to da nastoje da, ne-preskriptivno, ponude razloge
za optimizam i nov ugao gledanja upravo u onim sredinama
koje im i nee ba pojuriti u zagrljaj. Jedna od provokativnih
tema u njihovim pristupima je da svaki promilja nain organizacije tih sredina. Svaki je eksperimentisao sa fantomskim organizacijama imaginarna grupisanja, jednog ili vie, koja nude
odreene naine konceptualnih secesija, naine odbrane samo-izgona od hermetinih ortodoksija koje kontrakulturne aktiviste, kao kulturaliste, nikada nisu uzimali za ozbiljno. Od
elaboracije partije odvajanja (secesije) u Pozivu pa do Masteneh
ah-ujinih (Masteneh Shah-Shuja) istraivanja refleksivnih
zajednikih aktivnosti u ZPR, da li bi moglo biti da te knjige
apeluju na one distancirane od preostalih radnikih revolucionarnih miljea? Ili na one koji su uvereni da efikasnost kapitala, u
odreenoj meri, zavisi od njegove obnove kao drutvenog odno-
69
70
sa? Jesu li takvi pristupi, sa svojim naglaskom na relacionoj podudarnosti radije nego na ideolokoj istoti, atraktivniji i manje
pretei za one stavljene po strani od strane preteranih-erudita,
emocionalno neartikulisana i suicidalna militantnost na koju se
ne-revolucionarno drugo ali? Frer Dipon otvoreno postavlja
pitanje: zato drugi ne oseaju nikakav interes za nas?1
Od tih knjiga, Diponova Rodno bie i druge prie bi predstavljala emocionalno najzahtevniju u toj gomili. Budui da je, na
odreen nain, jedan izvetaj i autopsija razoarenja, ona poseduje samoispitivaku rigoroznost koja me podsea na Fukoovo
insistiranje na tome da se revolucionari svih boja upitaju zato
sebe vide kao revolucionare: isuvie esto se ta uloga uzima
zdravo za gotovo. Za Frer Dipona to bi moglo biti vie stvar govora o pro-revolucionarnom miljeu, stvar ratosiljavanja identitetskog bagaa, moralne istote i disfunkcionalnih linih odnosa
kojima ovaj obiluje, i prihvatanja, umesto toga, jednog naina
bia koji prilii onome to on naziva za-oveka rodnog bia:
samo kada levica oajava nad sobom, postoji povod za maglovito ljudsko postajanje.2
To to brat Dipon nije temeljno ispitivao, na eksplikativan
nain, ta Marks misli pod rodnim biem, ali je ponudio nezakljuivost onog za-oveka (sa svim zamkama koje bi moglo
imati), znai da kao itaoci moramo suspendovati nau enju
za objavljenom istinom i uestvovati u odbacivanju izvesnosti. Zaista, ne postoji nita odreeno u onome to Marks kae:
Svijesna ivotna djelatnost razlikuje ovjeka neposredno od ivotinjske ivotne djelatnosti. On je upravo samo na taj nain generiko bie.3 Ali takva svesna ivotna aktivnost ne znai nuno
teorijski rad, iako moda znai jedan proivljavan antagonizam
izmeu nagona i adekvatnosti, ili ne, oblika kolektivnog bia.
1 Frre Dupont, Species Being and Other Stories, Ardent Press, 2007, str. 39.
2 Ibid., str. 102
3 Karl Marks, Rani radovi, Kultura, Zagreb, 1953, str. 202. Diskusija o rodnom biu nekih
lanova grupe Internacionalna perspektiva moe se pratiti na http://internationalistperspective.org/IP/ip-archive/ip-archive.html. Razmenu je postavila Roza u izdanju
br. 43, 2005. Hvala N za ovaj link.
Prisustvo tih nagona i afekata u nama, koji prekorauju i sasecaju

nau racionalnost i predvidivost, jeste, za mene u konanom,
jedan element rodnog bia koji istrajava kao zajednika ljudska
osobina i koji ideoloka produkcija ne moe umiriti. Artikulaciju
zbrke svega toga je mogue zahvatiti Diponovim za-oveka, pa
je to zbrka pred kojom Dipon nije ustuknuo:
Ja ne mogu podneti suoavanje sa onim to sam napisao
loa vera me progoni. Skenirao sam rei, naravno [...] To je
bilo vie nego dovoljno da me ispuni gaenjem.4
Gaenje, loa vera, strah od napada i strogog kriticizma. Je
li to ono to se iznosi pred nas? To gaenje je za mene omiljeno kod Frer Dipona, i nadam se uzgred da produava pupanu
vrpcu posle ocrtavanja pomalo eklektinog sadraja te naroite
knjige. Knjige koja, iako je delimino rifovana u danas toliko
debatovanim konceptima/praksama kao to je komunizacija,
uspeva da pree na neto nalik radu eksperimentalne proze. Naslov Rodno bie i druge prie je dobro mesto za poetak koliko i
bilo koje drugo. Brat Diponova mobilizacija oseaja za fikciju, u
emu je oigledan rad teorije, omoguuje osveavajuu iskrenost
i oslobaa prostor za spekulativne i ne-zakljuane letove (spekulacija i razigranost, i njihova pratilja nereda, esto biva pogreno shvaena i uzrok otrih komentara u miljeu?). To dozvoljava
bratu Diponu da pone iznova sa neto drugaije pozicije i, kao
to je ve napomenuto, da doda njegov vlastiti pristup smislu
rodnog bia5. Da su Marksovi Rukopisi iz 1844 okosnica za ovu
knjigu ne bi trebalo previe isticati, poto Frer Dipon improvizuje sa njegovim hazarderskim i nedovoljno izvedenim frazama.
Zaista, po meni, moglo bi se rei da se rodno bie ne uzima kao
prolo stanje koje mi teimo da zahvatimo iznova, neka vrsta
ljudske sutine, nego rad kolektivne (izmiljene) proizvodnje;
skovanost od naizgled uroenog aistorijskog nagona. Prema dru4 Dupont, op.cit., str. iii.
5 Ibid., str. 16.
71
72
gima, kao to je grupa oko Internacionalistike perspektive, interesantan ugao je zauzet u njihovom postavljanju rodnog bia i
socijalnog bia u opoziciju/konjukciju. A onda su tu i oni za koje
su Rukopisi iz 1844, a onda i razmiljanja u vezi sa njima, stvar
sramote i gaenja nad miljenjem humanistikog i pre-naunog
Marksa. Ali, kao to ovaj brat izgleda pokazuje, uvek postoji, u
strahotama jutarnjeg hora, u vrednosno-nametnutom bilansu
ivota, smisao jednog postajanja-ljudskim koje bi se zahvatilo.
Na neki nain, Diponovo dranje rodnog bia za ono to bi
bilo za-oveka i pre-oveka, predstavlja njegovu tabula rasa,
njegov ponovni poetak sa drugaije pozicije, njegov pokuaj da
pronae izvesne invarijante ili zajednike ljudske osobine u
toku borbe protiv kapitalizma. I, ko zna, da pronae konceptualni prostor za radniku klasu nakon to je sebe napustila! Kao kod
aka Kamata, okret ka rodnom biu u vezi je sa pojmom izgradnje ljudske zajednice kao nadilaenja komunistike tendencije.
Tendencija koja je suprotna reprodukciji rodnog bia kao radne
snage je ona za koju ovaj brat tvrdi da, u odsustvu investiranja
kapitala uz prole(tersko) protivljenje radu, biva preputena liberalnoj dravi: radnika klasa se konstantno priprema za svoj povratak rodnom biu, traei svoju meru ovog implicitnog odbacivanja sebe kao radnike klase.6 Ovaj neuspeh reprodukcije kao
radne snage, kao i izoidna pozicija klasnog subjekta koji, tako
ide teorija, treba da eli svoje ukidanje, otvara pitanje da li je radnika klasa jo uvek revolucionarni subjekt. Stekao sam utisak
da je za ovog brata milje ono to blokira revolucionarni proces;
to i ideoloko posredovanje (saeto u organizacionu formu) koje
gradi barijeru izmeu njih i Drugih.
Takvo bratovo razmatranje, naime, da je biti za-oveka
vie zajednika forma bia nego uloga revolucionara, implicira,
ini mi se, da su za njega revolucionari slepi za uroen revolt
ovoga za-oveka; revolt izraen ne kao politika upotrebna
vrednost, ve kao nain da se uini sve kako bi se odralo i uve6 Ibid., str. 16.
alo nae dostojanstvo kao ivih stvari.7 Da je rodno bie ovde

nainjeno sinonimom za revolt, i da je revolt nainjen sutinom
kojoj svaki ovek moe pristupiti, moe pruiti temelj za vie
nego potreban povratak optimizmu.8 Kako god, to se sudara sa
noseim pitanjem knjige: zato proletarijat ne ustaje protiv svojih uslova?9 Kao odgovor na svoja vlastita razmiljanja Frer Dipon kae da ti Drugi nisu inspirisani, da smo mi u naem miljeu
solipsistini, da imamo uskogrudo samopotovanje, da oseamo
individualizovani pritisak samookrivljavanja i da smo sve vie
negativni. Primamljivo je takoe sugerisati da su miljei/sredine
(u svim svojim odvojenim ekaonicama) toliko odbojne za Druge
zato to svaka osea, nekako patoloki, da je u posedu ispravne
svesti, korektne analize, kljua za sve brave. Zaista, kao osveavajua protivtea takvoj pravednikoj hipoteci, krivudavost,
angaman i skoro improvizujua aura ove knjige navodi Frera
Dipona da kasnije sa nonalantnim samopuzdanjem kae: Postajanje nosiocem reenja nikada nije stvar revolta!10 Revolt nije
dovoljan; ne moete se duriti na odsustvo drutvenih odnosa.
Iako je protivan duhu ove eklektine i angaovane knjige
pokuaj da se njen pretpostavljen temelj smesti unutar jednog
diskurzivnog okvira (kritika aproprijacija), imam mali problem sa demarkiranjem pre-ljudskog elementa Frera Dipona
u zahvatanju rodnog bia. Izgleda da to funkcionie na isuvie
mnogo nivoa istovremeno: kao istraivanje neolitskog (ili primitivnog komunizma?); kao referentna taka za jedno stanje
prekarnosti koje je postavljeno kao ljudski uslov a ne kao skorija
invencija; kao nagovetaj (ili seanje iz detinjstva) relacione egzistencije neoptereene apstrakcijom vrednosti; kao istrajnost
7 P
rilagoeno iz intervjua Tatjane Kondratovi (Tatiana Kondratovitch) sa Pjerom
Giotaom (Pierre Guyotat) naslovljenim Umetnost je ono to ostaje od istorije (Art
is What Remains of History). Vidi Zaleene suze (Frozen Tears), Vol.2, 2004. Pogledaj
takoe kod Franka Berardija (Franco Beradi) koji kae da se nehumano pojavljuje
kao dominantan oblik ljudskih odnosa u njegovoj Opsednutosti identitetom faizma
(Obsession with Identity Fascism), www.generation-online.org/p/fp_bifo3.htm
8 Dupont, op. cit., str. 65
9 Ibid., str. viii
10 Ibid., str. 75.
73
74
iracionalnog i kao viak; utemeljitelj ljudskog drutva oko smrti

i rituala. Pre-ljudsko je tada vie saeto ponueno objanjenje
destruktivnog karaktera male grupe psihologa (str. 33) u vezi
s im Frer Dipon pie od tog momenta grupe su nastojale da
dopuste egzistenciju jednog neteoretizovanog pre-ljudskog elementa neprijateljskog prema svojim izraenim vrednostima.11
Iako mnoge nadrealistike organizacije i praktikanti grupne psihoterapije koje su radile sa neteoretizovanim i sa skrivenim
treim relacionih dinamika mogu osetiti deli nelagode previda, ja samo mogu misliti da pre-ljudsko, u ovom kontekstu,
ine neizrecivi elementi nesvesnog ivota; transferi, projekcije
i sublimacije povezane sa grupnim ivotom; istrajnost afekata
koji cirkuliu meu nama; sukob izmeu onih nemih oseaja u
potrazi za reima; i one izraene vrednosti prepune lukavstava
ideolokih jezika.
Frer Dipon iznosi oglednu sugestiju da bi pro-revolucionarno grupisanje (ve prefiks pro oslobaa Druge za nas) trebalo
da prihvati pre-ljudsko, ili, kako moj baga diktira, nesvesnu
grupnu dinamiku, kako bi, mislim, zaokruio pristup postajanju
koje je inherentno pro-ljudskom. Oba su, za Frera Dipona,
u interrelaciji i tome je dat obris u odeljku naslovljenom Mi
gradimo sloene sklopove u kojem spekulie nad fantomskom
organizacijom zvanom zemljani kup koji kao svoju platformu
ima neteoretisane i neukljuene aspekte ljudske egzistencije.
U tom odeljku knjige Frer Dipon skicira jednu organizaciju za
one koji nemaju nikakvu organizaciju (Bataj), jednu imanentnu
organizaciju, asocijativni medijum (vidi nadrealistike grupe),
koji odzvanja poetinom enjom, ali i deklarativnim tonom koji
je blago samoismevajui. On zaokruuje tih devet taaka antimanifesta na sledei nain:
Naa svrha je da razvijemo jedan divlji subjekt, koji, ak i ako
se pojavljuje pod sadanjim okolnostima, zapravo je determinisan van vremena, kako najudaljenijom prolou, tako i
11 Ibid., str. 33 i str. 23.
udaljenom budunou. Subjekt koji zemaljski kup nastoji da

prizove stavlja svoje ruke na polugu vlastitih transformacija,
njegova usta emituju jedan kd metamorfoze.12
Divlji subjekt koji se ovde priziva je odjek Antonina Artoa
(citiranog ranije od strane Frera Dipona), kao to istrajni pojam
kakav je zemaljski kup nastoji da otelotvori nekakav oblik proirenog pozorita i da se pro-revolucionari angauju u svojoj
ulozi igrajui igre.13 Ovde viri duh Bataja od Acefala ili Artoa od
Pozorita okrutnosti, posebno u njima zajednikom interesu i
insistiranju na prizivanju vanracionalnog (diskursa) primalnog
elementa.14 Takvo vanracionalno izbija na povrinu i u Diponovom divljem subjektu bivajui determinisano izvan vremena.
Ali pre nego to se u tome da videti divlji transcendentni subjekt,
radije bi se u njemu moglo itati dalja razrada ZPR-a: stalna blizina arhainog i modernog u nama; znak rodnog bia.
Za mene Arto onda obezbeuje neto poput prizme u
kontekstu ove knjige; prizme koja nam doputa da uhvatimo
odbleske Marksa. U pitanju je jednostavna fraza ali, kao to
je Frer Dipon citirao, Arto, u govoru o svom moguem teatru
(kombinacija pre-ljudskog i za-ljudskog, arhainog i modernog?), kae da je njegova efikasnost u prisiljavanju ljudi da sebe
vide kao ono to jesu.15 To ne moe biti ni nalik revolucionarno
identitetskom distanciranju od Drugih, ali njene implikacije su
takve da moemo videti ko (privremeno) jesmo, beleenjem
12 Ibid., str. 47.
13 Ove igre igranja uloga nisu milionima milja daleko od Mastane an-ujeve zamisli,
razvijene kroz itanje Lava Vigotskog (Lev Vygotsky), po kojoj zona proleterskog razvoja
moe biti imaginarni scenarijo u kojem bi uesnici u ZPR mogli aktivno promiljati
i otvarati debate bez oseaja da su prinueni da odigraju unapred zamiljene uloge
i pozicije. Vidi Mastaneh Shah-Shuj, Zones of Proletarian Development, London:
Openmute, 2008, str. 100.
14 Paolo Virno se ovoga takoe dotaknuo i u uvodnom eseju njegove nedavno prevedene
knjige (na engleski jezik). Ovde, u razgovoru o egzodusu, on kae da je jedan element
u dostojanstvu egzodusa poveren voljnom suoavanju sa romorom, opasnom
nestabilnou nae vrste. Vidi Paolo Virno, Multitude: Between Innovation and
Negation, Los Angeles, Semiotext(e), 2008.
15 Ibid., str. 15.
75
76
na neteoretizovanim i ne-ukljuenim aspektima nas samih;

afektivni elementi koji ne izgledaju tek suvini za velike teorijske
diskurse u koje se udubljujemo, nego izgledaju kao indikacije
nae vlastite revolucionarne neadekvatnosti, naeg gaenja da
mislimo u sveznalakim tonovima, naeg stida zbog toga to smo
determinisani kao buroaski subjekti. Frer Dipon: sve postojee
pod kapitalistikim uslovima nosi vrednost za ekonomiju.16 Ako
smo mi, zloupotrebljavajui Marksa, nezavisni centri prometa,
ako improvizovana formula Ja=vrednost stoji, onda postoji
nuan razlog da sebe vidimo kao one ko smo, kao one koji su
proizvedeni da budu kako bi uestvovali u procesu postajanja
ljudima, postajanja rodnim biem.17 To je po sebi deo borbe protiv kapitalizma koji ostaje ne-ukljuen kao takav. Rosi Bradioti
je to jasno rekla: mora se promiljati uzdiui spektakl poraza ili
mana.18
Takav odlazak u lomljivost nije lak zadatak, i tu je zapitanost da li je pod okrutnou Arto mislio na svojevrsnu
autotraumatizaciju koja bi bila pozvana da je ispolje njegovi
predloeni receptori-uesnici.19 To nas moda vodi do Marksa
iz Rukopisa iz 1844 da se jo jednom latimo rodnog bia koje bi
onda moglo biti oznaeno kao nepromenljiva; naime Marksova tvrdnja da je ovjek kao predmetno ulno bie trpno bie, a
budui da je bie koje osjea svoje patnje, on je strastveno bie.
Strast, passion, je ovjekova sutinska snaga...20 Strast zapravo
ne izlazi iz mode (dobro, ne jo), pa su patnja i trauma konstante
16 Ibid., str. 63.
17 U izdanju 48. Internacionalistike perspektive (Internationalist Perspective), Sander
pravi ineresantan zakljuak kada kae da su trokovi proizvodnje radnika kao sadraj
kapitala, podvrgnuti zakonu vrednosti, i to ne kroz prinudu ili potrebu zaraivanja za
ivot, nego njegovom/njenom sveu, vrednostima, verovanjima, kulturi [...], jesu jedan
kompleks pitanja koja je marksizam podteoretisao. Pitam se da li je jedan hermetini
marksizam na nivou tog zadatka; marksizam sredin za koje se ne ini da e za ozbiljno
uzeti razgranavanje stvarne dominacije preko biomoi i proizvodnje subjektivnosti,
koncepata kakve su razvijali Fuko, Gatari (Guattari), Delez i kasni Negri? .
18 Rosi Braidotti, Transpositions, Cambridge: Polity Press, 2006, str. 201.
19 O odlasku u lomljivost pogledaj kod Matina ili Radua Malfatia
(Mattin/Radu Malfatti), http://www.formedrecords.com/formed03.html
20 Karl Marks, Rani radovi, Kultura, Zagreb, 1953, str. 270-271.
koje ni jedna revolucija ne moe u potpunosti iskoreniti. U terminima brata Dipona, strast i patnja su pre-ljudsko i pro-ljudsko. U dirljivom pasau on se zalae za to da pro-revolucionari
pozovu druge da se zamisle nad istinom svojih linih patnji, i na
taj nain priznaju/prepoznaju svoj odnos prema svetu.21 Takvo
natimavanje prema njihovim vlastitim oseanjima odvratnosti
prema organizaciji sveta moe zvuati blisko savetovanju ili
psihoterapiji, ali nisu sve fele ove poslednje zapele na individualizujuoj terapeutskoj dijadi22. Umesto toga, brat Dipon, u
Pismu za T, vraajui se organizacionim razmiljanjima, daje
presudan predlog da mi moramo napasti nae slabosti unutar
konteksta23. Da li on misli da bi nae slabosti, nae emocionalne
osetljivosti, nae patnje, nae blokade, nae konfuzije, nae fantazije, naa oseanja otuenja itd., trebalo da budu doputene u
pro-revolucionarnom grupnom kontekstu i prepoznate u njemu
kao indikatori naih endokolonizacija od strane kapitalistikih
imperativa valorizacije, a ne kao naa nedostojnost samoj stvari?
Frer Dipon: mi smo zavisni od posredovanih formi; naa subjektivnost, elje takoe, ponavlja reprodukciju tih formi.24 Ako
ovo nekome zvui kao povratak Encounter grupama, maoistikim samo-bievalakim sednicama ili, na pro-situ samo-raspea
sredinom sedamdesetih, onda bi se tome moglo uzvratiti time
to su sve to bile ideoloke prakse koje su aktivno suzbijale primalni ili pre-ljudski element rodnog bia u korist samozatite
vetine diskursa/moi. Fuko:
21 Dupont, op.cit., str. 69.

22 Pomeranje od individualizujue dijade prema vie socijalnoj i interrelacionoj terapiji
uvek je bila osnovna stvar za grupnu psihoterapiju, ali mnogi praktiari u oblasti
savetovanja jedan-na-jedan, bez obzira na disciplinu (personalna, psihodinamika
i egzistencijalna psihoterapija) prihvataju ono to je bilo nazvano drutveno
pozicionirana individua. Pogledaj radove ilijana Proktora (Gillian Proctor), Pita
Sandersa (Pete Sanders), Mika Kupera, Pitera mida (Peter Schmid), Luisa Arona (Lewis
Aron), Ernesta Spinelia (Ernesto Spinelli), itd. Neki od njih su dostupni na PCCCS
Books, http://www.pccsbooks.co.uk
23 Dupont, op. cit., str. 118.
24 Ibid., str. 105.
77
78
Manifestni diskurs [...]bi na kraju krajeva bio samo represivna prisutnost onoga to on ne kae, a ovo nereeno bilo bi
upljina koja iznutra potkopava sve ono to se kae.25
Uzeti u obzir i raditi sa nereenim, afektivnim ostatkom,
prua uvid u prisiljavajuu gradaciju onoga protiv ega se borimo: kapitalistiki imperativi valorizacije kao produktivnost paranoidno-narcistikog ega?
Ako sve ovo zvui veoma individualistiki, onda se moramo
setiti svih onih revolucionara samoubijenih od strane drutva,
kao i line cene posveenika i njihove promiljene nesigurnosti
kojima se Frer Dipon bavi u svojoj knjizi. Ovaj nivo psihike
patnje prolazi uglavnom nezapaen u onim miljeima koji svoj
problem svode na uslove fizike i psihike iscrpljenosti radnika.
Nita se ne kae o nivoima oajanja koji slede nakon produenog
iscrpljivanja, niti se veruje u potencijalnu intenzifikaciju takve
patnje za one u tom miljeu: vi ste eksploatisani, vi to znate i loe
se oseate, ali vi ne moete manifestovati ta oseanja u preovlaujuem jeziku miljea. Ako je ja=vrednost, ako je vrednost dah,
onda u dubinama psihike patnje vi moete postati unutar-otueni; odnosi izmeu vaih vlastitih naina da doivite nervni
slom ne mogu nastati u generalizovanom ekvivalentu sebstva
koje ne moe rizikovati svoju vlastitu razliku. To nas ini zrelim
ne samo da se prilagodimo drutvenoj situaciji kakva jeste, nego
i da se potinimo nipoto konfuznoj ortodoksiji revolucionarnog miljea poto se potreba za bilo im efektivnijim i afektivnim
angauje na razliitim pro-ljudskim nivoima.
Pa ipak, postoji, oseam, neto pulsirajue i u zaetku, a to
biva sporo privedeno ekspresiji u ovoj knjizi i u drugim navodima sa poetka ovog teksta-prikaza. Pre no to se latimo tih
izvora, korisno je jo jednom razmotriti gore navedeni Marksov
citat. Ovde, ak i pre no to se ukrcao na svoju kritiku politike
ekonomije, Marks ne svodi rodno bie na rad, nego na strast i
patnju, ne svodi ga na jedan od mnogih njegovih (potencijalnih)
25 Miel Fuko, Arheologija znanja, Plato, Beograd, Izdavaka knjiarnica Zorana
Stojanovia, Novi Sad, 1998, str. 29.
aspekata, ve ga dri otvorenim. I ta e se dogoditi ako to spojimo sa izrazom afektivne klase, navodno izreenom od strane
Valtera Benjamina tokom njegovog izleta u Pariz 1935? Usred
svih taksonomija i revizija klase kao prekarijata, kognitarijata,
mnotva, preduzetnitva itsl., ova Benjaminova sintagma za
mene ostaje najprovokativnija. ta je mislio tom frazom, koju
pritom sebi nije objasnio ve nam je Pjer Klosovski dojavio i
obasjao? Ocrtava li on neku fantomsku klasu?26 S tim na umu
i inspirisan spekulativnim tenorom Frera Dipona, uz moju vlastitu gadljivost na dodavanje listi, da li bi se moglo predloiti da
su radnike klase rekomponovane kao afektivne klase? ta bi to
zahtevalo? Jedan furieristiki pojam erotizovanog i zadovoljstvenog rada? Apel na slomljene da se ujedine? Sugerisana taka
konvergencije oko generike proizvodnje naloene eleom proizvodnjom? Reaproprijacija afektivnog rada? Jedan adekvatniji
odgovor na realnu supsumpciju oznaenu kao bio mo? Ima li,
dakle, Benjaminov izraz bilo kakav odnos sa Pozivom-om kada
anonimni autori dre da Partija ne moe biti drugo do: formacija senzibiliteta kao snage ili kada na drugom mestu govore o
afektivnoj cirkulaciji? Odnosi li se to na Ransijerov pojam distribucije ulnog? I kakav bi na nju bio uticaj ideje radne teorije
panje Donatana Belera?27 Mnogo kolektivnog miljenja/prak26 Pierre Klossowski, Entire Marx et Fourier, izdvojio Denis Hollier (ur.) u prilozima
College of Sociology, Minneapolis: University of Minnesota Press, 1988, str. 389. Fraza
afektivne klase je izreena kada je Benjamin (Benjamin) pod pritiskom lanova
Koleda za sociologiju da opie svoje bavljenje falansterijanskom obnovom (revizijom
utopijskih ideja arla Furijea). Klosovski izvetava: Ponekad nam je o tome govorio
kao da je to neto ezoterino, istovremeno erotsko i zanatsko, naglaavajui
njegovu eksplicitno marksistiku koncepciju. Zajedniko vlasnitvo nad sredstvima za
proizvodnju bi za ukinute klase doputalo izmenu drutvene preraspodele u afektivne
klase. Osloboena industrijska proizvodnja bi, umesto ovladavanja afektivnou, mogla
proiriti svoje oblike i organizovati svoje razmene u tom smislu da bi rad bio u dosluhu
s poudom i prestato biti druga kaznena strana medalje. Vidi Anomija/Bonomija za
dalje istraivanje afektivnih klasa (str. 81)
27 Vidi Call (n.d.); Jacques Rancire Politics of Aesthetics, New York: Continuum, 2004;
Jonathan Bellers, Vertov and the Film of Money, http://muse.jhu.edu/journals/
boundary/v026/26.3beller.html. Interesantno i u korespondenciji sa nekom od tema
ovog teksta je ideja ljudskog trajka koju su sugerisali anonimni autori Poziva. A to
je bilo raspravljano i kod grupe Kler Fonten (Claire Fontain group). Pogledaj njihov
tekst Ready-Made Artist & the Human Strike: A Few Clarifications, http://www.
clairefontaine.ws/text.html Hvala A. za ovaj poslednji link.
79
80
se (ili dobrih kritikih primedbi) bi trebalo da se desi u tom prostoru, ali Frer Dipon u mnogome i sam spekulie u tom pravcu:
za levicu se ova rekompozicija borbe u intimnu telesnu reakciju osea kao povlaenje, ali oni gree [...] Revolt je jedno
intimno odnoenje prema svetu i zbog toga je najrealniji na
nivou neposrednih oseanja.28
Dakle, u pobuni protiv ekonomski indukovane patnje,
pobuna u kojoj mi oseamo, oseamo-za i pokuavamo da
oseamo-sa (empatija), moramo se takoe setiti da su ti oseaji
isuvie revolt protiv njihovih nositelja, da su oseaji u pobuni,
da posveenost nije zagarantovana kako se okolnosti menjaju i
da borba za preivljavanje pritiska iznutra i pogorava individualizam i njegove patoloke varijante. U takvim okolnostima,
oblici odnosa, bivanja-sa, izgleda da postaju od najvieg znaaja;
odnosi koji idu ka sa-kreiranju kulture koja je obavetena o preljudskom (nesvesnom) i pro-ljudskom (poveavajui dostojanstvo ivih stvari), koji ohrabruju uzajamno otkrie odlaska u lomljivost dok hukaju protiv prisvajanja za vrednost naih ulnih
telesnih kapaciteta za patnju i strast (kapital stvara novac iz nae
smrti i nae pune vitalne snage). Afektivnost je ulog, kapacitet
da se oseti i bude ostraen za revolt, da se ima oseaj sopstvene
destabilizacije dovoljan za rizik stvaranja neprirodne razlike,
ka nikada vie deljenim oseanjima gaenja iskuavanih operacijama masovnog okrivljavanja inherentnim autoritarnou jezika,
strahom od neljudskog, vrednosno optereenim osuivalatvom
nae isplativosti za preduzetnitvo, za dravu i, to je tuno, za
druge. Prema tome, moda je za neke pro-revolucionare nuno
da se pozabave takvom fantomskom klasom afektivnog koju je
jo Benjamin najavljivao. Otvorite front.
Septembar, 2008.
28 Dupont, op.cit., str. 68.
Anomija/Bonomija: uvodne zabeleke o afektivnim klasama
Anomija/Bonomija: uvodne zabeleke

o afektivnim klasama
Kada i poslednja re u hronici naih dana bude ispisana
izgledaemo ogoljeniji od pridolaska ubeenja meusobno
slinih pipaka i izglancanih ekrka, jer svi se mi batrgamo na
dnu nemog bola koji se obruava i gubi u vatrometu trikova
nae budunosti.
Andreas Embirikos
1. Radnika klasa odlazi u raj
Saznao sam da je etvrti stale desetkovan, da je proletarijat
preao put od baze do superstrukture, i da univerzitetski
obrazovana elita sada nastavlja da obavlja svoj posao.
Bohumil Hrabal1
Zabrinjavala nas je injenica da radnike klase jo uvek ne
poprimaju oblik proletarijata. Smrtno smo bili zabrinuti nedostatkom samosvesne organizacije koji je radnitvo ispoljavalo.
Brinulo nas je i morilo to da se dotina (kako bi neki od nas rekli)
mitska svest nijednog trenutka ne javlja u borbenom kolektivu;
to da praktino bivanje-zajedno u borbi ne podrava ideju ak ni
klase-u-nastajanju, kakvog-takvog budueg proletarijata. Sektor
i sektori; nikada nita vie od zaetka izvesne transverzalnosti
koja bi bila prvo raspoloivo sredstvo a nipoto cilj. Brinulo nas
je ta emo sa kreditima, kao i to da opta situacija nija bila pro1 Bohumil Hrabal, Too Loud a Solitude, London: Abacus, 1990, str. 22.
81
82
eta duhom dvadesetih godina. Ali zato bi bila? Zato to su dvadesete bile prva decenija posle genocida radnike klase? Zato bi
tako moralo da bude? Parcijalni interes, kao ishod podele rada
(ili preterano uznapredovale specijalizacije), postao je fraktalan u tolikoj meri da kod nas stvara psihika zaslepljenja. I tako,
brine nas mogunost da emo videti spiskove iz nekog od prohujalih vremena, kompilacije na osnovu kojih e ono izgledati kao
jo jedno zlatno doba a ne kao poetak jo jednog kraja. Ba smo
zabrinuti zbog toga to su znaci klasne aktivnosti takoe popisani, i to ti spiskovi dobijaju na progresivnoj distanci od mesta
svojih sastavljaa; to ti spiskovi ne ine liste (poto se kolebaju)
iz uverenja da su borbe o kojima je re svesno proleterske. Dakle,
mi smo zabrinuti, i biemo i dalje zabrinuti u sledeoj etapi...
Brine nas to to klasa nee da bude klasa, pa su jedini koji to
ele oni koji su izvan nje. Zabrinuti smo to neki od tih ljudi, koji
su nai prijatelji (toliko formalno obrazovaniji od nas), imaju sve
valjane politiko-ekonomske razloge da radniku klasu posmatraju kao subjekt revolucionarne transformacije, ali mi nismo
preterano sigurni u to da su, pri tom, libidinalni razlozi uzeti u
obzir (da li ste i vi bili svedocima ili ak rtvama kritikog sadizma, muevnog realizma, fantazmatskih tesnaca?). Brinemo zbog
toga to izvesna bezsubjektna istina ima odreenog udela u
radnoj teoriji vrednosti. Brine nas, budui da smo zainteresovani
za njene potencijalno jeretike aspekte (tj. u realnoj supsumpciji
apstraktni rad zamenjuje konkretni rad kao sadraj rada, te
stoga dolazi do smanjenja ivog rada, itd.), da bi se ona mogla
ispostaviti kao manjinska razonoda, neka vrsta malog fudbala
jedan-na-jedan. No, pre svega (zapravo nas najvie i brine ovo
pre svega), zabrinuti smo oko toga to radnika klasa, u teoriji
barem, postaje naddeterminisana kao radnika klasa, kao radna
snaga, kao ivi rad, kao revolucionarni subjekt. Neki od nas koji
za sebe tvrde da su radnika klasa, lieni u svom miljenju odreene vrste insistiranja na autentinosti (koje je i smo pod uticajem libidinalnosti), zabrinuli su se zbog pritiska pod koji nas je to
stavilo. Drugi su mogli da imaju svoj kulturni interes, meutim,
mi nismo. Drugi su mogli da prolivaju suze u javnosti, meutim,

mi smo morali da budemo prekaljeni nosioci istine koja je bila
na uslov, koja nas je slamala i drobila, od koje smo zaradili rak
mozga.
Prema tome, ono to nas usredsreeno brine jeste znanje,
kako mi se ini. Njegova beskorisnost kada u sebi ne sadri sopstvenu kritiku. ta dobijate time to ete biti u pravu, izuzev tu i
tamo poneke bledunjave satisfakcije kada svojim argumentima
izazovete amor odobravanja? Moe li radnika klasa uti to
biti-u-pravu? Moda bi i mogla u uslovima fabrikih masa gde
meusobna blizina, zajedniki poloaj koji pokree na borbu,
proizvodi ono to je poznato kao proivljeno, propaeno znanje, znanje-steeno-u-konkretnom-procesu, a ne neko uvezeno
znanje (radnici, vraajte se nazad, vi ste nalik ovcama, itd.).
Moda smo nekada i bili ispred dogaaja a ne na povodcu nainjenom od propagandnih papiria koji nas nisu urazumili, koji
su nas vratili natrag naoj ulozi proteza u slubi naizgled hitnije i
univerzalnije elje drugih. Dakle, sve to smo znali kao radnika
kadar iz filma Elija Petrija Radnika klasa odlazi u raj, 1971.
83
84
klasa jeste to da nismo hteli da radimo da bismo preivljavali,

nismo hteli da budemo radnika klasa, nismo hteli da nam nedostaje samopouzdanje, nismo hteli da oseamo implozivno nasilje,
nismo hteli da se oseamo glupo, nismo hteli zatvor naih poloaja. Drugim reima, bili smo zabrinuti stvarno, i stvarno smo
brinuli: hteli smo da odemo, ali morali smo da ostanemo, hteli
smo da budemo odani masama, ali privlailo nas je da istraimo
na koji je nain raspodela ulnog oblikovala nae subjektivnosti, kako se kapital uselio u nas i tu naao neto plodno za sebe.
Afekt. Bili smo zabrinuti socijalnim u naoj psihi i psihom u
socijalnom. Nismo se oseali emancipovanim spoznajom svoje
situacije: radnike ankete i empirijske litanije potlaenosti samo
su nas uinile jo zabrinutijim; zabrinutost zbog koje smo postali
depresivni. Hteli smo da uinimo neto vie sa svojim noima od
pukog obnavljanja za sutra, prekosutra itd; nizanje dana postaje
patoloko kada ovek osea kako se vikend zavrava petkom u
pet sati poslepodne.
Bili smo zabrinuti to niko izuzev deurnih lekara opte
prakse ovu vrstu aljenja nije shvatao ozbiljno. Veza biva rezultat
naeg bivanja radnikom klasom i iskljuivo radnikom klasom:
afektivni bol, ako ga teorijski aktivni komunisti ne mogu uti,
teko da se moe saoptiti voama unisondikata. Nije militantno
biti bolestan. Afekt ne bi trebalo da nam pripada ako nije naddeterminisan kao nihilistika agresija, ili kao rad reprodukcije
radne snage (dosetljiva fraza za odgajanje dece). Dakle, bili
smo militantno zabrinuti zbog kvijetizma naih kolega i neizmerne amotinje pre mnogo meseevih ciklusa naih drugara
koji su leali po londonskim zatvorima. Klopajui instant-orbuljak sa rezancima, ili knjavajui pored gomile porno-asopisa, nema razlike. Slubenik ili zatvorenik: zaboli ih dupe, nisu
marili, oni su ve otili u raj, ali taj raj znaio je ili povratak u
bespomonost dunikog ropstva, ili slobodu odravanja u ivotu bez prinude na rad. udnovato jedno nebo, gde razliiti
oblici robovanja mogu da budu zamenjeni jedan drugim, gde se
razliite vrste dugova otplauju; jedni od preivljavanja navodno
prave zadovoljstvo, drugi od preivljavanja prave neto emu se

tei, to je eljeno kao nita drugo. I jedno i drugo bili su oblici
bekstva od stresa i dosade (a) beskonane radne sedmice, i (b)
veito praznog kalendara. Oba su nudila bezobalno apstraktno
vreme u trenucima proraunavanja koliki nam je jo deo puta
ostao. Meutim, ako bol i nije nikada iskazivan u zatvoru uprkos
njegovom oiglednom a ipak ne preterano javnom nusproizvodu
bivanja odvojenim od ivota = ekstremno ulivanje paranoje
kod onih koji su napolju imali nekoga do koga im je stalo, militantni kvijetizam na delu bio je, kada bismo stvar razmotrili
dovoljno paljivo, zamenjen afektivnom militantnou: histerija
prekomernog rada, nasrtljive viestruke depresije ponedeljkom
ujutro, oajavanje tokom omraenog utorka, manina euforija
kasnih poslepodneva petkom, itd. Tobonji individualizam afekta, premda neimenovan, bio je jasno izraen, inei svoje. Bili
smo zabrinuti jer su svi bili zabrinuti. Zabrinuti to je naa elja
da budemo deo mase, da se stopimo sa klasom, i budemo nita
sem klase, da budemo svetina meu blagorodnima, da budemo u
drutvenom polju ne potapajui se svojim saznanjima iz politike ideologije, da budemo sami, uzimala svoj danak. Brinula nas
je naa svojevoljna bespomonost, na mazohizam.
I bili smo futuristiki zabrinuti zbog toga to smo za svoju
degradaciju na nivo zakivaka i opsluivaa drutva dobili nadoknadu u obliku strukture samodovoljnosti. Sraunato smo brinuli da emo, to manje novca uzmemo, biti vie vezani za posao
kao da e samo jo jedan korak nadole biti kraj nae bezbednosti,
nae budue zaposlivosti (prodaja vremena kao proto-preduzetnika aktivnost?). Brinulo nas je to to se ova nesigurnost
takoe prevodi u uas, u emotivnu nesigurnost koju su retki
meu naim obrazovanim prijateljima mogli da prebole jedino
kroz lino reenje u terapiji. Oni malobrojni koji su bili u stanju da to izvedu formirali su pokretni nukleus sui generis za nas,
permanentnu zajednicu in absentia. Ljubav se vratila, a sa njom
i abreagovanje: taj komunikativni uas postao je, kao u brlozima
kancelarij, afektivni materijal koji je kruio izmeu nas, i pri-
85
86
siljavao nas na to da ponovo dajemo oduka svojim oseanjima

(ulna aproprijacija otuenja), pretvarajui nas u afektivna bia
koja vie nisu naddeterminisana kao radna snaga, i koja je, prema
tome, mogue definisati iskljuivo polazei od knjiga napisanih
dvadesetih godina sa stanovita sna o nama. A Adler, socijalista
kakav je bio, natrapao je na neto jeretiko:
afektivno stanje je podloga klasne svesti [...] ovo afektivno
stanje uvek tei da potisne degradaciju, te je za klasnu
svest proleterijata nemogue da prihvati stav fatalistike
rezignacije.2
Moda tada ne toliko nemogue, koliko je to danas sasvim
verovatno. Moda ne toliko nemogue kao dobromislei mehanizam odbrane kojim je proeto raspoloenje klase. I tako,
brinuli smo veoma da je ovo suzbijanje degradacije moda
samo poslednji trzaj neega, i poetak neeg drugog. Ali ega?
Kolektivnosti afektivnih stanja? Fatalistike rezignacije? Take
preloma? Zaudo, brino smo pratili izvesne statistike. Brinuli
smo o samoubistvu.
2. Vrsta koja pati
Previe napaenosti gore je od pakla
Doni Klark (Johnny Clarke)
Lekarsko uverenje zamenilo je radnike kupone. Ima neeg
paklenog u tome da se naa obavezanost ugovorom da budemo
na odreenom mestu uplie u proces aljenja ili raspad sentimentalne veze. Daju nam jednu ili dve sedmice, ako imamo sree. To spada u vrh obine i stalne anksioznosti bivanja na mestu
da bi se preivelo, zadralo na povrini. Dodatni zadaci nameu
2 Albert Adler, citiran u Russel Jacoby, Social Amnesia, Hassocks: Harvester Press,
1975, str. 21.
se usled zahteva za odgovarajuom brzinom protoka informacija, intenziteta zahteva za poretkom, najezde menaderskih
zadataka, poroznih okvira radnog zaduenja, nezamenljivosti
kolega. Konstantne reorganizacije znae da se afektivne veze, sa
kojih bi se mogla poeti solidarnost, rastau permanentnom nesigurnou i zamenom kadrova koja stvara izolaciju u tom smislu da nema vremena za meusobno upoznavanje. Dakle, postoji
dovoljno razloga za apsentizam i depresije na radnom mestu
(prema izvetajima, 2006. godine bilo je vie mentalno bolesnih
koji su primali pomo za radno nesposobne nego nezaposlenih
koji su primali pomo za nezaposlene). To je kada ivotna pitanja, destabilizujua deavanja u ljudskom emocionalnom ivotu,
ponu da se postavljaju, i kada naa odlunost da idemo dalje
biva ozbiljno oslabljena. Ali to su i trenuci klonulosti koji mogu
predstavljati raku reprodukcije sistema. Koristei dihotomne
termine Dejvida Kupera, moglo bismo rei kako se u takvim
trenucima socijalno otuenje i psihiko otuenje stapaju u
optoj ali neimenljivoj patnji koja je u jednakoj meri nepriznata
zajednika briga i individualna patologija.
Pitamo se, stoga, ako govorimo o afektivnim klasama, da li
je oduvek postojala izvesna afektivna komponenta koja nije bila
iskljuivo potinjena i nedovodiva u vezu sa radnikim klasama,
ve je bila sastavni deo same radne snage. Kada Marks govori o
ovoj potonjoj on koristi takve viesmislene izraze kao to je npr.
vitalna snaga, i stoga se pitamo nee li, kada se paljivo proanaliziraju, oni otkriti afektivne elemente u sebi, kao to je strast.
Jer, na samom poetku svog projekta, u vreme kada rodno bie
jo nije bilo definisano na osnovu svoje sposobnosti za rad, on je,
imajui itekako na umu nesigurnost egzistencije i njenu emocionalnu nestabilnost, rodno bie odredio kao bie koje pati:
Stoga je ovjek kao predmetno osjetilno bie trpno bie, a
budui da je bie koje osjea svoje patnje, on je strastveno
bie. Strast, passion, je ovjekova sutinska snaga koja energino tei prema svom predmetu.3
3 Karl Marx, Friedrich Engels, Rani radovi, Naprijed, Zagreb, 1967, str. 325.
87
88
Razume se, rodno bie mogue je definisati sa vie razliitih

stanovita, od kojih su sva podjednako sutinska. To je ilustrovano masom snaga kojima ljudski rod raspolae; snage koje,
kako nam se ini, u osnovi imaju kao svoj objekt postajanjeljudskim, bez obzira na to koliko je taj cilj sputan i iskrivljen
pod imperativima proizvodnje vrednosti u kapitalizmu. Dakle,
zar ne bismo mogli rei da strast, ukoliko postoji kao pokretaka
sila, kao energija, od svog nastanka pokree subjekt, radnika,
da tei ka tome da ode dalje od sebe, dalje od patnje koja prati najamni rad, koji, kako se to obino kae, moe da odstrani
patnju prevazilazei nestalnosti prirode putem proizvodnje
potreptin, itd. Moglo bi se rei kako se sama radnikova strast
nastoji iskoristiti kao radna snaga ak i u ovom trenutku (kasnije
sigurno); strast koja daje radniku vitalnu snagu, ali koja je takoe pokrenuta onom svojom komponentom koja donosi patnje.
Na poetku industrijalizacije, kao i pri regrutovanju neiskusnih
seoskih mladia u I svetskom ratu, da li je uopte moglo biti aktivne, strastvene komponente unutar prisile? Da li odreena
mera investiranja afekata ili elj mora biti prisutna u naoj patnji i patnji drugih da bi se podrala strast (njene energije i njena
samostvaralaka dinamika postajanja)? Ta komponenta patnje
proizvodi radnika kao onoga ko je izvan samog sebe, kao pripadnika klase koja podjednako pati, koja je u stanju da prepozna
patnju svojih pripadnika, ali i koja moe da preusmeri tu strast
ka prevazilaenju patnje (ivi rad).
Radniki pokret je moda bio sredstvo tog prevazilaenja,
tog preobraaja mazohizma, meutim sa njegovim komplikovanim padom dolo je do pojave nove praznine: da li strast moe
da odri zaposednue patnje, ili, kako to Adler kae, degradacije,
bez nekog oblika utopijske imanencije, ili budunosnog pokreta?
Da li je Radniki pokret bio u dosluhu sa kapitalom pretvarajui
samoodranje (patnju opstanka) u strast? Prema tome, klasni
identitet moe biti dezinvestiran iz sledeih razloga: ne samo
to tenja da se doe do svog objekta dobija nebrojene robne
objekte za svoj cilj (od kojih neki imaju oblik ljudi), ve je klasa, u
Kola Howarda Slatera, 2010.
89
90
skoranje vreme, sa proirivanjem kredita, dobila mogunost da

radi manje i, sledstveno, da manje pati, da izbegne samoodranje
kao nametnutu strast, da na neki nain vie ne bude radnika
klasa. Zar ne postoji, takoe, jedan dodatni afektivni razlog? Da
li je ova tenja, kako to Zigfrid Krakauer tvrdi, potreba individue u grupi da bude vie od ogranienog deliminog sopstva,
da bude vie od nosioca neke ideje, da bude potpuno bie
[] sa viestrukim slojevima iskustva?4 Meutim, na stranu
besklasnost, egzistencijalna patnja celog ovekovog rodnog bia
roenj, smrt, gubici, zavisnost, prekidi vez ne iezava.
S njom postaje tee izai na kraj to je nae afektivno ponaanje
potrebnije u najamnom radu kroz samoostvarenje koje pokree bios itave osobe.
Ako su utopijski elementi Radnikog pokreta bili usmereni
ka gotovo totalnom ublaavanju patnje to je vreno kroz organizovanje proto-drutava ne na osnovu klasnog pripadnitva, ve
na osnovu ljudskih sklonosti, na osnovu afektivne dinamike
strast kao takve, koju je potencijalno mogue odvratiti od kapitalistikog cilja samoodranja radi samoodranja. To se moe
shvatiti, s jedne strane, kao poricanje Marksovog egzistencijalnog realizma borbe kao strasti, ali, s druge strane, otvara se prostor za radniku klasu kojoj je uskraena kultura da prizna strast
i afekte kao oblike energije i imanencije. Koristei Ransijerovu
terminologiju, dolazi do preraspodele ulnog koja vodi izvan
mazohistikog zaposednua opstanka i prateeg uivanja u negativnom koje Radniki pokret smatra svojim realizmom.
arl Furije je moda jedan takav sluaj, a kada se od Valtera
Benjamina trailo da iznese svoje poglede u vezi sa ovim oblastima svog interesovanja, u odgovoru koji prenosi Pjer Klosovski,
on je skovao izraz afektivne klase:
Ponekad nam je govorio o tome kao da se tu radi o neemu
ezoterinom, neemu istovremeno erotinom i umetnikom, naglaavajui svoje eksplicitne marksistike koncepci4 Siegfried Kracauer, The Group as Bearer of Ideas, u The Mass Ornament, Cambridge:
Harvard University Press, 1995, str. 151.
je. Zajedniko vlasnitvo nad sredstvima proizvodnje treba

da omogui zamenu ukinutih klasa, jednu preraspodelu
drutva u afektivne klase. Osloboena industrijska proizvodnja, umesto da potinjavanjava afektivnosti, proirie svoje
oblike i organizovati svoje razmene, u tom smislu da e rad
biti u savezu sa poudom, i prestae da bude druga, kaznena
strana medalje.5
Navedene Benjaminove rei po svoj prilici su deli mesijanskog vremena jer ono emu se ini da on ovde daje izraz, kroz
in imenovanja, jeste imanentna klasa, budua kategorija koja
e zameniti ukinute klase. Uprkos paradoksalnosti situacije u
kojoj sa ukidanjem klasa nestaje i potreba za afektivnom klasom
kao takvom, ne predlae li Benjamin afektivne klase kao tranzicionu klasu u kretanju ka postajanju-ljudskim koje za sobom
povlai svaka komunistika revolucija? tavie, prema Furijeu,
postoji oseanje da e se u jednom takvom drutvu priroda rada
promeniti iz najamnog rada u ulnu aproprijaciju afektivne dimenzije rada u cilju sticanja zadovoljstva pre nego samoodranja.6 I vie od toga, utoliko to e, kako je to Benjamin predvideo
1932. godine, rad biti u savezu sa poudom. Ali, o kakvom je
predvianju onda re? Nae iskustvo najamnog rada pokazalo
je da je pouda obilato prisutna na radnom mestu kao strast koja
otkriva forme koje su joj tu ponuene: menaderska nadmenost
kao sadistiki poriv, zadovoljstva bivanja u pravu i bivanja uvaavanim, reaktiviraju jezu roditeljske ive panje, peckanje u
stomaku i povienu ulnu svest o uinjenom prestupu. U filmu
Elija Petrija (Elio Petri) Radnika klasa odlazi u raj ova pouda u
radu izraena je raspojasanom metaforom samozadovoljavajueg
rukovanja mainerijom.
5 Rei Valtera Benjamina, prema seanju Pjera Klosovskog, u Denis Hollier (ed.), College
of Sociology, Minneapolis: University of Minnesota Press, 1988, str. 359.
6 F
urije je esto isticao brigu koja prati rad: Daleko od toga da se ivi bezbrino u
pogledu sutranjice, devet desetina civilizovanog oveanstva brine o svojoj dananjici
zato to su ljudi primorani da se posvete odvratnom radu koji im je naturen. Vidi J.
Beecher & R. Bienvenu (eds.), Utopian Vision of Charles Fourier, Boston: Beacon Press,
1971, str. 147.
91
92
Takvi sluajevi upuuju na itavu jednu afektivnu dimenziju

koja je na delu. Neki bi rekli kako su takvi nepriznati slojevi, u
kojima je patnja istovremeno zaposednuta kao bol i izvrnuta-u-svoju-suprotnost kao zadovoljstvo, iracionalni i irelevantni.
Iz perspektive Radnikog pokreta, ona je bila nita drugo do to:
beznaajnost. Meutim, iz potencijalne perspektive afektivnih
klasa, i na onaj nain koji Benjamin formulie kao savez rada sa
poudom, nije li re o tome da rad moe da bude deo strastvenog niza koji ne mora da ima mazohistiki oblik? Socijetarni
rad, kako ga Furije naziva, mora biti uinjen strastvenim tako
to e se menjati oko osam puta na dan, davanjem prava da se
u bilo kojem trenutku uestvuje u bilo kojoj vrsti posla.7 Potencijalni dnevni raspored pokazuje kretanje kroz falansterij koje
se odvija na takav nain koji ne samo da daje uesniku potpuni
iskustveni pregled rada zajednice, ve i otvara put, kao to to
sugerie Rene ere, intenziviranju strasti dajui im drutvenu
ulogu.8 Rad, stoga, kao ulno-praktina aktivnost, odvojen od
objektivne prisile (najamni rad), moe da donosi zadovoljstvo.
Benjamin, tako, preko Furijea, ukazuje na eleu proizvodnju u
slubi afektivnih klasa koju je moda ve sm Marks artikulisao
kada je, imajui u vidu uzajamnu proizvodnju u kojoj bi ljudi
uestvovali kao rodna bi a ne kao najamni robovi, matovito
pretpostavio:
Ja u za vas biti posrednik izmeu vas i vrste, i na taj nain
u biti priznat od strane vas kao dopuna vaeg sopstvenog
bia, kao sutinski deo vas samih. Na taj nain ja u znati da
stiem svoju potvrdu putem vaih misli i vae ljubavi.9
No, Benjamin predlae obrt koji je od presudnog znaaja. Da
li afektivne klase mogu biti neto vie od primera furijeristike
7 Za potpuniji uvid u Furijeova razmatranja o privlanom radu, vidi http://www.
marxists.org/reference/archive/fourier/works/ch26.htm
8 Rene Schrer, Fouriers Rally of Love, http://www.iisg.nl/womhist/radsexpol.html
9 Marx, op. cit., str. 277.
egzegeze? Moj je utisak da one itekako mogu biti od koristi s

obzirom da Benjamin ne tvrdi da e potencijalni oblik zajednike
proizvodnje porobiti afektivnost. Drugim reima, to bi znailo
da bi utopijski element Furijeove sheme mogao biti uravnoteen
priznanjem egzistencijalne (socio-psihike) patnje kao neotklonjive; ona je nerazdvojni deo generikog ivota, a takoe, kako
bi to Marks rekao, i nerazdvojni deo dinamike strasti. Ovde se
moda otvara uvid u budunost kakva se danas stvara realnom
supsumpcijom rada od strane kapitala, od strane njegovog endokolonijalnog kretanja, njegovog biopolitikog obrta, jer kapitalu
nisu potrebni samo materijalni oblici energije, ve i nematerijalne energije radne snage i vitalnosti (vitalne snage). Trai nae
afekte i nae strasti, on nastoji da izvue dobit iz naih ulnih
sposobnosti, da ih iskoristi za potrebe svog postajanja. Kako naa
ula postaju oblici radne snage, potencijalna imanencija utopijskog momenta, koja izaziva preraspodelu ulnog i otvara horizont koji je s-one-strane samoodranja, biva mestom sukoba ili
mestom saveza: borbe afektivnih klasa.
3. Neto u vezi sa reprodukcijom
Dom mesto ili prostor u kojem se saputnik-partner osea
kod kue.
Monik Vitig & Zende Cajg10
Razvoj u kapitalizmu, bilo da se radi o endokolonijalnim
efektima realnog potinjavanja ili usponu ekonomije panje,
uinio je marksistiku koncepciju radne snage upadljivije oiglednom, svodivom na ulni rad. Navala teorija koje opsedaju
afektivni rad, prekarni rad, kao i pojam ljudski kapital, te
semio-kapital, predstavlja doprinos odreivanju onoga to je
Marks mogao misliti kao vitalnu snagu. To je telo uzeto u celi10 Monique Wittig & Sande Zeig, Lesbian Peoples Materials for a Dictionary, London:
Virago, 1980, str. 80.
93
94
ni: njegove afektivne i energetske sposobnosti, modaliteti svesti i

jezike moi, njegova komunikativnost i kooperativne sklonosti,
njegove erotske potrebe i fizike sile. Radna snaga postaje bios.
Preuzeto iz Earcom 3, Fast Product, 1979.
Za radnom snagom vlada potranja u svako doba dana. Drugim

reima, radna snaga postaje nerazluiva od predmetnog ulnog
bia, kao i od energij strasti i patnje koje nastaju iz toga. Na
neki nain nagovetaj takvog stanja stvari, kao i glavni klju mogunosti afektivne klase, lei u samom pojmu reproduktivnog
rada, koji je Pokret za osloboenje ena dosledno isticao poev
od poznih ezdesetih. Taj reproduktivni rad, u obliku rada kod
kue, obuhvata sve dinamike energije koje ljudska vrsta po-
seduje. No, rad kod kue kao izraz ini se da je nedovoljan i

gotovo neupotrebljiv kada je re o opisivanju reproduktivnog
rada koji povlai odgajanje dece kao biopolitiki zadatak. Prema tome, pomenuta aktivnost moe se povezati sa Furijeovim
utopijskim pojmom neplaenog ali strastvenog rada, u kojem
je podignuta barikada druge vrste u odnosu na one koje je Furije
predviao. Radi se o barikadi koja tradicionalno, u Radnikom
pokretu, odvaja ono to se posmatra kao drutveno-oslobodilaki potencijal proizvodnje u uem smislu rei od onoga to se
posmatra kao gotovo prirodno-reakcionarni depotencijal reproduktivnog rada, odnosno odgajanja dece.
Pokret za osloboenje ena ranih sedamdesetih godina uinio je dosta da ispravi ovu neravnoteu i, radei to, uzdigao je,
moda ranije nego to je to kapital pokazao svojim razvojem,
mesto afekta u procesu rada. Povremeno, meutim, teorijska
potreba suprotstavljanja marksistikoj ortodoksiji navodi spisateljicu kakva je Leopoldina Fortunati da reprodukciju situira kao
proizvodnju u uem smislu, da ukljui rad kod kue u radnu teoriju vrednosti (rad kod kue kao proizvodnja proizvoda koji se
naziva radna snaga, to ga ini procesom valorizacije), zanemarujui neke druge propratne inioce u toj proizvodnji radne snage.11 Takve inioce ona oznaava kao ne-materijalne upotrebne
vrednosti (koje mogu da ukljuuju afektivne vrednosti odgajanja,
bezuslovne ljubavi, ive panje, itd.), i oni, kako ona kae, mogu
da budu faktori nad kojima kapital ima najmanje kontrole. To
je u skladu sa nagovetenom pojavom afektivnih klasa u tom
smislu da upravo ta generika svojstva koja izmiu kontroli (ili
meri) obezbeuju sredstva, nepredvidljivo curenje, za odupiranje
transformaciji nematerijalnih upotrebnih vrednosti (kao to su
iva panja, empatija, itd.) u razmenske vrednosti ili sredstva
valorizacije.
U izvesnom smislu, stoga, mogli bismo rei da kampanja
plate za rad kod kue, kao politiki ishod ove politizacije domainstva, stavljajui u prvi plan drutveno produktivni aspekt obli11 Leopoldina Fortunati, The Arcane of Reproduction, New York: Autonomedia, 1995.
95
96
ka rada koji kapital prisvaja besplatno (premda posredstvom

najamnine) kao prirodno dobro i kao proirenje besplatne upotrebe prirodnih resursa, istovremeno ukljuuje navodno merenje nematerijalnih upotrebnih vrednosti, tih aspekata rada koji
imaju emocionalni sadraj. Iako takvo merenje moe da smanji
manevarski prostor, odsecajui marginu namenjenu aktivnosti rodnog bia koju ono obavlja radi samog sebe (postajanje),
eksplicitna valorizacija afektivnog rada (koji se tradicionalno
posmatra kao enski rad) na mestima kao to je, recimo, sektor
socijalne zatite, dobila je na zamahu u tolikoj meri da je, ko zna,
i sm jaz izmeu oblika rada u proizvodnom i reproduktivnom
sektoru drastino umanjen. Tom temom Radniki pokret nikada
se nije bavio ni na koji drugi nain izuzev u marginalnoj ili dopunskoj formi (up. uloga en u trajku rudara iz 1984-85). Ona
je, osim toga, moda ishod diskreditovanja utopijskih pokreta
i eksperimenata kolektivnog ivota kao neke vrste boemskog
povlaenja koje je uklonilo konceptualni okvir u kojem su afektivna komponenta reproduktivnog rada i afektivna komponenta,
kao energija, tradicionalnog proizvodnog rada mogle biti spojene tako da bi obe forme rada postale stvar koja pripada imanentnim afektivnim klasama?
Ulog ovog nepriznatog reproduktivnog rada, rada koji je bio
nevidljiv, takav je da je Kolet Gijomen, piui 1978. godine, govorila o preemptivnom delovanju protiv radne snage u obliku
u kojem moemo da otkrijemo materijalno prisvajanje tela.12
To prisvajanje je, prema Gijomen, zasnovano na percepciji ene
kao opteg dobra koja je karakteristika patrijarhalnog drutva;
dobra koje se koristi bespotedno kao i bilo koji drugi prirodni
resurs. Ali ono to se prisvaja od ena, barem tradicionalno,
jeste radna snaga odgajanja dece koja je zasluna za nita manje
nego razvoj ljudskih bia, reprodukciju vrste (postoji li afektivni
zadatak znaajniji od toga?). Ovde se moda vraamo Adleru i
njegovom temeljnom afektivnom stanju u tom smislu da odga12 Colette Guillaumin, Practice of Power and Belief in Nature, u D. Leonard & L. Adkins
(eds.), Sex In Question French Materialist Feminist, London: Taylor & Adkins, 1996.
janje dece jeste rad koji obuhvata ne samo brigu oko materijalnih
potreba, ve i brigu oko neuhvatljivih, neizrecivih afektivnih
potreba, koje su usmerene ka naem razvoju kao bia koja ele,
kao bia koja pate, te stoga i kao strastveno energetinih bia. ta
takav rad kod kue podrazumeva?
Za poetak dovoljan je ortodoksni frojdovski pristup: dom je
mesto gde su instinkti postepeno ublaeni kako bi postali drutveno prihvatljivi, gde elja dobija svoju modulaciju i svoj uvek
prisutni viak (energije); upravo kod kue prvi put dolazi do sublimiranja seksualnih energija, promene putanje nagona, kao porasta koncentracije pre nego produavanja polimorfne, razlivene
elje (ali uvek uz odravanje konstitutivne razlivenosti elje kao
nesvesni cilj); upravo kod kue deava se izvesna internalizacija
naina postojanja i ljubavi odraslog sveta (to se doivljava kao
zavoenje koje je samo po sebi sredstvo obrazovanja nagonske
energije, tj. znaenje se konstruie kroz tumaenje instinktivnih
pritisaka); slino tome, upravo kod kue unutranje polaganje
rauna (krivica) u pogledu zahteva figure super-ega ili strogog
roditelja doivljava se prvi put (otuda energija za prilagoavanje
tom neuspehu uzrokuje nasumino kanjavanje, up. Kafka);
upravo kod kue stie se rutina u jeziku, igramo se njim, i koristimo ga najpre kao ulno oralno iskustvo, a potom i kao frustrirajui (i prema tome energetski obogaujui) nedostatak sklada
izmeu oseanja i izraza; upravo kod kue formiraju se inicijalni
identiteti preko roditeljskog ogledala i susreta sa, u poetku, dobro posredovanim drugim, susreta koji nas energetski obogauje (energijom elje za eljom drugog... kao prijateljem, ljubavnikom, kolegom, saradnikom, itd.); na presudan nain, upravo
iz bezbednog prostora svog doma inimo prve korake u irem
svetu iskustva i drutvenih obaveza (gde se energija generie iz
identifikacija koje stvaraju oseanje sopstva kao taloga ega).
Na taj nain, u ovako turom uvodnom osvrtu, ono to moe
biti ukljueno u reproduktivni rad ukazuje se kao generika aktivnost koja, u susretu sa sumom ljudskih potreba kakvu vidimo
kod dece, jeste stvar radne snage koja je postala bios.
97
98
Jo jedan vaan i moda zanemaren aspekt ove reprodukcije vrste, proces odrastanja, tie se, kako bi to Donald Vinikot
rekao, kretanja iz apsolutne zavisnosti (od roditelja) ka nikad u
potpunosti ostvarene nezavisnosti (ivei unutar drutva nikada
nismo sami i samostalni).13 To je samo po sebi faktor u formiranju naih energija i njihove inhibicije: kao to je to sluaj sa
nekim mukarcima, kakav je bio i moj deda, trajna i potpuna zavisnost u pogledu svojih reproduktivnih potreba od svojih ena
vodi reaktivaciji apsolutne zavisnosti od svojih majki; nesvesni
afekt doivljen kao rezidualna sramota i kao nagon za iskupljenjem, koji je, kako verujem, povremeno inio mog dedu razdraljivim radoholiarom, a nekad i brutalnim ocem (koji mlati sina
zato to ga on podsea na sopstveno stanje apsolutne zavisnosti?). Taj nagon ka nezavisnosti jeste jedno od sredstava putem
kojih kapital radnu snagu koristi kao mitsku samostalnost, kao
strast ka samoodranju, a on je, uostalom, i cilj rada kod kue:
pripremiti dete za svet rada. Starati se o sebi, kretati se ka nezavisnosti, postaje, za Vinikota, obeleje tranzicije od principa zadovoljstva ka principu realnosti, meutim, realnost kapitala ini
ovaj prelaz duboko uznemirujuim, i rezultirajui adolescentski
sukobi postaju pokazatelj dubokih afektivnih protivrenosti
skopanih sa radom kod kue.
Dakle, ako se za trenutak pozabavimo dinamikom reproduktivnog rada, koja se isto onoliko tie proizvodnje upotrebljive energije koliko i proizvodnje subjekata, vidimo kako jedan od
izvora Marksove radne snage moda nije puko fiziko punjenje
baterije svake noi, ve ivot sa iznijansiranim afektivnim iskustvima koja su esto u krhkoj ravnotei. Upravo bi se za tu krhkost, emocionalnu nesigurnost i zavisnost od drugih moglo rei
da su znak nae nesposobnosti da konano ovladamo afektom
zato to nismo u stanju da izaemo na kraj sa injenicom da smo
baeni (od materice do porodice i kasnije) u mreu afektivne komunikacije koja u nas uliva tu energiju (ili donosi iscrpljenost).
13 Donald Winnicott, The Maturational Process and the Facilitating Environment, London:
Karnac, 1990, str. 46.
Meutim, ta krhkost je, kako to Fortunati istie, ansa da izmaknemo kontroli kapitalistikih determinacija, a moda i vie od
toga. To vie moda povlai aktivan otpor svojoj valorizaciji
kada je afekt priznat kao meuodnosna formacija koju subjekti,
definisani kao jasno razgraniene individue, ne pokuavaju da
poreknu. Kao to Julija Kristeva govori o majinskim porivima
koji nisu inhibirani ve su usmereni ka drugom pre nego ka
objektu,14 tako i otpor profilie ovekovu generiku aktivnost
kao proizvodnju nematerijalnih upotrebnih vrednosti putem
slobodnog rada. Ali, kada se sami nematerijalni afekti, koji su
povezani sa ljudskou i radom na drugome, ponovo vrate u
tok valorizacije (pretvorene u objekte), njihovu transformaciju u
apstraktni rad (u postfordistikom procesu rada), koja odatle
rezultira, oseamo kao reski bol dehumanizacije. Drugim reima, kvalitativna vanvremenost, u sluaju rada nege, podvrgava
se drutveno nametnutom prosenom vremenskom okviru (apstraktno vreme), ime se eliminiu iva panja i empatija. Unesreenima ne preostaje nita drugo nego da plau kada uzmemo
nazad dokument koji su upravo potpisali.
4. Postajanj kapitala: proizvodnja oajanja
Intenzivno i dugotrajno investiranje u mentalne i libidinalne
energije u okviru radnog procesa stvorilo je uslove za psihiki kolaps.
Franko Bifo Berardi15
(i) ovek/Maina
Realna supsumpcija ivota u kapitalizmu ima za cilj da ukloni patnju tako to nas dehumanizuje. Kontroliui svoju osetljivost i agresiju kako bismo bili plaeni mi instrumentalizujemo
14 Julia Kristeva, Kristeva Live, London: Continuum, 2005, str. 70.
15 Franco Bifo Berardi, Precarious Rhapsody, New York: <.:.MinOr.:.>C0mp0siti0ns,
2009.
99
100
Kako koristiti kuku za kaenje, Moni renderi, BVS Entertainement, 2003.
rodno bie na vie naina a ne iskljuivo kroz fiziki napor. U

svojoj instrumentalizaciji mi idemo do cinizma, dotle da prestajemo biti u stanju da oseamo ili saoseamo. Ni o emu drugom
ne vredi voditi rauna izuzev o poslednjoj boici morfina. To je
distopijska vizija u kojoj je kapitalistiki nain ivota velikoduno
kolonizovao rodno bie. Kao to Leopoldina Fortunati govori
o enama kao mainama kunog rada, a Marijaroza Dala Kosta
(Mariarosa Dalla Costa) o kolonizaciji uterusa, ista tendencija
je, takoe, bila prisutna i kod Adorna kada je koristio izraz organska kompozicija oveka. Za Adorna, prodaja radne snage
je data a priori (formalna supsumpcija). Ono to ta mogunost
prodaje izaziva jeste autotransformacija ivota u stvar, alat.16
Realna supsumpcija, koju je Adorno dramatino formulisao kao
16 Theodor Adorno, Minima Moralia, London: Verso, 1990, str. 230.
samoodranje koje gubi samo sebe, moe da stvori sadistike

subjekte i veliki deo rada moe ukljuiti neki oblik okrutnosti,
bezoseajnosti, kao kad smo prinueni da se borimo za sopstveno mesto, i da sve svoje probleme ostavimo na vratima firme.
Taj nedostatak oseanja, nedostatak kontakta sa potencijalom
rodnog bia, taj profesionalni cinizam, pokazatelji su nae ukljuenosti u dispozitive (aparate) koji determiniu nae ponaanje
tokom rada. Maine koje reguliu ritam, pravac i cilj rada (bilo
da se radi o tehnikoj opremi ili pisanim radnim instrukcijama)
na kraju nas pretvaraju u maine liene sopstvene volje. Kao
to su Boltanski i ijapelo istakli, standardizacija proizvodnje
primenjuje sa na osobe.17 Mi smo naddeterminisani funkcijama
koje nas odvajaju od miljenja, ak nas odvajaju od oseanja.
U manje doslovnom smislu, par ovek/maina proizvodi osiromaenje mogunosti rodnog bia kao to kapital tei tome da
ih eksplicitno iskoristi putem afektivnog rada, i rada shvaenog
kao vokaciono samoostvarenje, samovrednovanje (ljudski kapital). Visokorazvijenu podelu rada koja dovodi do gubitka strunog znanja u procesu rada, radnik osea kao neku vrstu praznine
i besciljnosti. Radni zadaci se razbijaju na apstraktne mikroradnje koje je mogue obavljati gotovo bez razmiljanja. Slino
tome, umee komunikacije se svodi na korporativne slogane i
klieizovane poruke koji se papagajski ponavljaju. Ova fraktalizacija radnog iskustva istovremeno olakava upravljanje-proraunavanje u radnom procesu i drastino ograniava bilo kakvu
autonomiju ili oputenost koje bi mogle biti generisane kroz ivi
rad. Velike nade proleterske revolucije u znatnoj meri temeljile
su se na pojmu radne snage kao konkretnog rada, kao ivog rada
koji moe da nas oslobodi od imperativa vrednosti. Ono to se
umesto toga dogodilo, kako je to Moje Postoun istakao, jeste da
apstraktni rad poinje da kvantifikuje i oblikuje konkretni rad
prema svojoj slici; apstraktna dominacija vrednosti poinje da se
17 Luc Boltanski & Eve Chiapello, The New Spirit of Capitalism, London: Verso, 2005,
str. 465.
101
102
materijalizuje u samom procesu rada.18 Materijalizacija vrednosti u procesu rada dobija oblik njegove fraktalizacije, intenzivnog
proraunavanja rada u odnosu na postavljene ciljeve, briljivog
voenja rauna o potronji materijala, kao i intenzivnog merenja
vremena u odnosu na globalizovane logistike lance. Odvajanje
proizvodnih sredstava od oveka znai da vie ne postoji nikakva
neposredovana meusobna interakcija, ve umesto toga, preko
apstraktnog rada, postoji opredmeeno drutveno posredovanje (vrednost) koje nas udaljava od sredstava za ivot, usluga,
kao i iskustva uzajamnosti u procesu rada. injenica da znatan
deo novog rada zavisi od fraktalizacije procesa rada kroz dodelu
pojedinanih radnih zadataka podizvoaima, ili uspostavljanje
novih kontrolnih kapija u nekada celovitim proizvodnim
mreama, jo vie udaljava ljude od mogunosti ostvarivanja linog kontakta. Dakle, sa najamnim radom kao glavnom ivotnom
aktivnou u kapitalizmu, nae iskustvo drutvenog i drugih
posredovano je bezlinom objektivnom nunou rada, kao
i, na primer, korienjem automatizovanih (bez)linih usluga.
Nedostatak izbora proiruje se na nedostatak izbora u pogledu
toga od koga emo kupovati, kao i sa kime emo raditi, pa tako
otuujui element bezlinog prodire u nae meuodnose. Ovaj
nedostatak izbora koji je uslovljen vrednosnim imperativom kapitala (opredmeeni apstraktni rad) mi oseamo kao nesvesnu
drutvenu determinaciju, kao opsesivnu prinudu rada, kao zadovoljstvo samoodranja.
Tu ideju oblika vrednosti kao determinante drutvenog ivota Postoun proiruje iz njegove uloge u procesu rada na drutveni ivot u celini: kategorija vrednosti, kao osnovna kategorija
kapitalistikih proizvodnih odnosa, takoe je poetno odreenje otuenih drutvenih struktura.19 Ako se rad posmatra kao
stoerna drutvena forma u kapitalu (koja, kao apstraktni rad,
18 Moishe Postone, Time, Labour and Social Domination, Cambridge: Cambridge
University Press, 1996, str. 182. Za tekst u kojem se nastoji da se promisli Postounovo
shvatanje sloenog rada, i koji je u znatnoj meri paralelan tekstu koji ovde piem, vidi
rad Toward Agonism, 2006, http://www.metamute.org/en/toward-agonism
19 Ibid., str. 159.
profilie nain na koji rad sebe posreduje i sobom upravlja), onda

drutvena posredovanja koja odatle slede proizvode ne samo
dobr, ve i drutvene odnose koji su opredmeeni i uinjeni
apstraktnim. Ono to je uspostavljeno na taj nain, kroz drutvenu funkciju rada, to su institucionalni oblici i procedure koji
vladaju drutvom kao celinom. Preko ove drutveno posredujue forme rada, radnik faktiki proizvodi apstraktnu strukturu
drutvene dominacije koja je formalno potpadala pod ime Boga.
Za takvo stanje postoji mnotvo paralela. Za Altisera (Althusser) to je ono to on naziva drutveni efekt, za Fukoa to je
dispozitiv ili aparat, dok je za Deleza i Gatarija to apstraktna
maina. Sve se to svodi na intenzifikaciju drutvenog posredovanja. Postoun: Drutvena dominacija u kapitalizmu, na svom
najosnovnijem nivou, ne sastoji se u dominaciji jedne grupe ljudi
nad drugom grupom ljudi, ve u dominaciji nad ljudima od strane apstraktnih drutvenih struktura koje sainjavaju sami ljudi.20
Dakle, jedna od posledica ovoga moglo bi biti to da je drutvena
dominacija postala cilj proizvodnje dispozitivi, mehanizmi
kontrole i sredstva proizvodnje subjekata, bujaju u tolikoj meri
da filozof oro Agamben osea kako je antagonistike klasne
odnose mogue reartikulisati kao agoninu suprotnost izmeu
ivih bia (supstance) i aparata u kojem su iva bia sve vie
zarobljena.21 To i nije toliko udaljen krik od onoga to bi trebalo
da je pojam afektivnih klasa.
(ii) Preduzetnijat
Jedno od glavnih uporita marksistike teorije jeste koncept
reifikacije. U sistemu generalizovane razmene, jedan radnik
zamenjiv je drugim radnikom, radnik kao ovek-maina postaje predmet koji je nemogue razlikovati od robnog predmeta (u
nekim sluajevima vredi i manje), odnosi mogu da budu izrablji20 Ibid., str. 30.
21 Giorgio Agamben, What Is An Apparatus?, Stanford: Stanford University Press,
2009, str. 13.
103
104
vaki budui da svaka figura ima ulogu skretnice u valorizaciji

kapitala, u njegovom neprekidnom kruenju; u takvim okolnostima tek jedan mali korak deli nas od toga da se oseamo kod
kue u preduzetnikoj formi koja prati uspon finansijalizacije
koji je u toku. Takoe, moglo bi se rei da preduzetnika forma,
zapravo, ublaava dugotrajni domai proces treniranja nagon,
njihovog socijalizovanja: represija se obustavlja kako bi nagon za
akumuliranjem, eksploatisanjem i okrutnou, mogao da vlada
slobodno. Nagonska energija, koju je neophodno obuzdati pri
paljivoj komunikaciji sa drugima, moe da bude nekanjeno
osloboena kada se drugi javlja kao predmet, svejedno da li kao
radnik, snabdeva, potroa, itd. U drutvu koje je prilagoeno
preduzetnikoj formi, i koje nju aktivno promovie (socijalizacija poslovnih rizika),22 tom odsustvu kazne dat je status ravan
diplomatskom imunitetu. Ima veoma malo potrebe za saveu
ili za brigom o drugom kada bezobzirni narcisizam ne samo da
se podstie ve se nagrauje i slavi. Dakle, u svom opisu ordoliberala i njihovog plana rekonstrukcije preduzetnikog drutva
u posleratnoj Nemakoj, Fuko ne samo da istie cilj umnoavanja preduzetnike forme unutar drutvenog tela [...] usled ega
ona postaje formativna drutvena snaga, ve i sve veu potrebu
za komodifikovanjem onoga to je ranije bilo zaobieno u procesu komodifikacije, kao to je afekt.23 Kao to to Boltanski i
ijapelo primeuju, granica izmeu profita i moralnosti postala
je ozbiljno zamuena u trenutku kada se sve uestalijim opisivanjem radne snage kao skupa linih sposobnosti pojedincima
pripisuje direktna ekonomska vrednost, ime se radnici pretvaraju u preduzetnike bez preduzea.24 Time se uveava oseaj
samoive koristoljubivosti (pre nego nekoristoljublje nemate22 Vidi Federico Chicci, On the Threshold of Capital, at the Threshold of the Common,
Andrea Fumagalli & Sandro Mezzadra (eds.), Crisis in the Global Economy: Financial
Markets, Social Struggles, and New Political Scenarios, Los Angeles: Semiotext(e), 2010,
str. 43.
23 Michel Foucault, The Birth of Biopolitics, Basingstoke: Palgrave Macmillan, 2008,
str. 148.
24 Boltanski & Chiapello, op. cit., str. 465.
rijalnih upotrebnih vrednosti), koja je preduslov za prihvatanje

preduzetnike forme kao naina kojim se postie oslobaanje od
najamnog rada. Kada se to povee sa promenom u prirodi rada
iz ugovornog odnosa, koji ostavlja odreenu koliinu dokolice za
autonomiju, u rad kao sredstvo ugodnog samoostvarenja, onda
sve nae energije postaju usmerene na rad za same sebe u okviru
uslova predvienih ugovorom napisanim u skladu sa zahtevima
super-ega.
Distanciranje od najamnog rada ne postaje odbijanje rada
ve dodatni razlog za investiranje elje u rad kao takav: intenzivno radno optereenje koje se ne razlikuje bitno od rada na reprodukovanju vrste, koji se na slian nain posmatra kao vokaciona
delatnost i kao stvar samoostvarenja. Preduzetnika forma kao
izvitopereni oblik elee proizvodnje, koja, sa udelom linog
interesa, postaje proirenje proizvodnje subjektivnosti pod imperativom vrednosti: preduzetnitvo se ohrabruje (program stimulacije preduzetnitva iz osamdesetih godina, poreske olakice,
subvencije), ime se proizvodi individua kao preduzetnik. Preduzee poinje da se ini poeljnim kao dominantna subjektivna
forma pre nego kao nuno za opstanak, u onom smislu u kojem
je porodica, kao prvobitna ekonomska jedinica, bila nuna za
opstanak. Tako, itajui Leopoldinu Fortunati, namee se misao
da moda postoji jo jedan inilac u ovoj preduzetnikoj elji
radnika kada ona tvrdi da nadoknada za rad kod kue (kao deo
najamnine) pretvara mukarca pripadnika radnike klase (ili
vrioca rada za koji mu se isplauje najamnina) u predstavnika
kapitala. Ona kae kako, istorijski gledano, mukarac kupuje
eninu radnu snagu svojom najamninom, te da se njegova najamnina moe posmatrati kao promenljivi kapital koji, po njenom shvatanju, moe da funkcionie kao kapital unutar [sfere]
reprodukcije.25
Da li sve to doprinosi odlasku radnike klase u kapitalistiki
raj? Zar ne bi i na ovom mestu, izmeu redova, Adorno mogao
da govori o radniku kao agentu zakona vrednosti? On je vred25 Leopoldina Fortunati, op. cit.
105
106
novan kao radna snaga, kao fiksni kapital, a u svom domu, kao
kupac rada, i kao davalac najamnina; kao skretnica u kruenju
vrednosti. On funkcionie kao kapitalista u domainstvu, i, kako
to Fuko kae, na tragu teoretiara ljudskog kapitala, on poseduje
kapital-abilnost, usled ega se ukazuje kao neka vrsta preduzea za sebe.26 Slino tome, uspon kredita tokom proteklih
dvadeset godina ima preduzetnike posledice u tom smislu da
je jedan od elemenata ideologije preduzetnitva uveavanje
kapitala. Premda je kredit korien kao protivtea opadanju
najamnina on sadri jednu komponentu koja prevazilazi njegov
znaaj kao dopune najamine. To je, naime, naa naviknutost na
kapital-abilnost kredita, usled koje doputamo sebi krenje tabua minusa na raunu. Kao to je preduzetnika forma proirena
na drutvo, isto tako, onda, i pristup kreditu postaje dostupan.
Prema Marksu to ima dramatine posledice: u kreditu, sm ovek, umesto metala ili papira, postaje posrednik razmene, meutim, ne kao ovek, ve kao nain postojanja kapitala i interesa [...]
Ne radi se o tome da je kreditnim odnosom novac ukinut u oveku, ve da je sm ovek pretvoren u novac, ili, da je novac postao
sastavni deo njega.27 tavie, kao to to Bifo Berardi tvrdi, poev
od osamdesetih deava se ideoloka identifikacija rada i preduzea. Biti sopstveni ef ne podrazumeva toliko sticanje oseaja slobode, koliko potpadanje pod kategoriju onih koji upravljaju sami
sobom, pri emu je upravljanje o kojem je re produena ruka
zakona vrednosti koji je antropomorfizovan. Delez: Subjektu
je saopteno da to se vie pokorava, vie komanduje, budui da
se pokorava samom sebi.28
(iii) Slom odnos
Dejstv uspona apstraktnog rada su viestruka, i ve su pomenuta kao, u jednoj svojoj dimenziji, fraktalizacija rada, i uspon
preduzetnike forme. Ono to se moe rei o apstraktnom radu
26 Foucault, op. cit., str. 225.
27 Karl Marks, citiran u Jacques Camatte, Capital and Community, http://www.marxists.
org/archive/camatte/capcom/index.htm
28 Gilles Deleuze, Two Regimes of Madness, Los Angeles: Semiotext(e), 2006, str. 16.
Pesma Howarda Slatera (reklama iz asopisa Vogue), 2009.
107
108
jeste to da on predstavlja povieni stepen posredovanja izmeu

ljudskih bia koji doprinosi sve jaem oseanju ljudske bespomonosti. Na radnom mestu je nemogue obaviti posao budui
da on zavisi od nebrojenih drugih faktora i upravnih odobrenja,
a to se tie preduzetnike forme svedoci smo uveanja broja
preduzea malih razmera koja umnoavaju posredovanje i tee
tome da izvuku profit uvodei naplaivanje za usluge koje su
ranije bile besplatne. Taj porast posredovanja, to uveavanje
apstrakcije rada, dovodi do sve vee otuenosti ljudi jednih od
drugih, uz istovremeno i protivreno poveanje fokusa na samom materijalu odnos u drutvu. To otuenje dodatno se
komplikuje, postajui izofreno, usled injenice da se, kako to
Postoun kae, drutveni ivot u kapitalizmu doivljava kao lina
nezavisnost u okviru sistema objektivne zavisnosti.29 Trebalo bi
da postoji svojevoljni izbor ali on je na svakom uglu posredovan
dispozitivima i apstraktnim operativnim pravilima drutvenih
institucija i uspostavljenog zakona vrednosti. To zauzvrat izaziva
ozlojeenost meu ljudima koji doivljavaju (ili ponovo doivljavaju detinjstvo) zavisnost koja se, u sve apstraktnijim posredovanjima kapitala, pretvara u reifikovane odnose zavisnosti. Marks:
Stvarni odnosi zavisnosti nisu nita drugo do drutveni odnosi,
koji prema prividno nezavisnim individuama istupaju samostalno, tj. njihovi u odnosu na njih same osamostaljeni uzajamni
odnosi proizvodnje.30 Ovde moda imamo ono to bi se moglo
nazvati proirenim adolescentskim sukobom sa (roditeljskim)
moima odluivanja i uspostavljanja pravila, gde se deca bore da
sagledaju izvor moi odraslih.
Prema tome, nasuprot tom oseaju bespomonosti ini se
da se lina nezavisnost fetiizuje subjektom kapitala. To vai
za preduzetniku formu u tom pogledu to se preduzetnik dri
ideje o svojoj linoj nezavisnosti i sopstvenoj kontroli nad okolnostima, kao i ideje o postojanju suverene moi koja se stara
29 Postone, op. cit., str. 125.
30 Karl Marx, Osnovi kritike politike ekonomije, Dela, knjiga 19, Institut za meunarodni
radniki pokret, Prosveta, Beograd, 1979, str. 68.
o linosti preduzetnika. To, jednim delom, objanjava otkuda

primamljivost preduzetnike forme: njeno poricanje reifikovanih odnosa zavisnosti. tavie, u vezi sa preduzetnitvom, lina
nezavisnost postaje operativna kroz lini interes i poricanje
odnos zavisnosti. Linost, navrla da dokae svoju linu nezavisnosti, dobija pregrt mogunosti da ostvari sebe. To se moe
proiriti sa stvarne kupovine radne snage druge osobe, to je ini
zavisnom od nas, na kultivisanje generalizovane ravnodunosti
prema drugima, i omalovaanje bilo kakve moi empatije. Odatle sledi da su patologije, kao to je narcizam, sa svojim problematizovanjem odnosa elje prema drugom, duboko ukorenjene
u ovom drutvu i njegovim kulturnim formama. Sm drugi
postaje izvor novih oblika rada koji, teei da reguliu drutveni
ivot, tee tome da umanje mogunost nenadanog susreta i
uspostavljanja ivota zasnovanog na afektivnim odnosima izvan
reetke drutvenosti pojedinca koji nastoji da utvrdi granice domaaja svoje linosti i ouva nezavisnost.
Takva elja za sobom, kao formom uslovljenom svojinom i
vlasnitvom, u sukobu je sa bilo kakvom efektivnom kohezijom
u drutvenim odnosima koji se, konano, u svojoj celini smatraju nametnutim posredovanjima, apstrakcijama koje se ne ive
direktno. Kao posredovanja, kao indirektne forme ljudskog optenja ciljevi koji mogu biti postignuti uz pomo ljudi (ljudi kao
fiksni kapital), kapitalistiki drutveni odnosi ne ulivaju nikakav
oblik savesti. tavie, takvi odnosi imaju tendenciju da ohrabruju
projektovanje onog najgoreg u nama na za to prikladne objekte,
i na taj nain oni postaju aparat linog interesa osloboenog
krivice. Ne treba da nas brine ono to drugi misle ili oseaju sve
dok moemo da ih iskoristimo kao fiksni kapital i kao metu nesvesnog besa koji oseamo prema sopstvenoj zavisnoj linosti.
Takve projekcije zaista omoguavaju obnovljeni oseaj nae vlastite mitske nezavisnosti, one demarkiraju ograniena sopstva
i, s obzirom na njihovu veliku uestalost, imaju znatan uticaj u
odreivanju opteg smisla mnogih drutvenih odnosa i drutvenih institucija.
109
110
(iv) Rat na membrani31

Jedna od kljunih komponenti dugovenog mita o nezavisnim linostima jeste ulno iskustvo. Time ne elim da osporim
pozitivnost ulnog ili afektivnog, ve da utvrdim na koji se nain
taj deo naeg rodnog bia koristi i eksploatie za potrebe vrednosti. Nai ulni ivoti, stoga, kada su iskorieni kao zadovoljstvo posmatraju se kao element samoostvarenja, i to delimino
objanjava zato teorije transmisije afekta nailaze na hladan
prijem budui da podrivaju granice samodovoljnog subjekta i
profiliu meupovezanost uzajamnih zavisnost svesti i nesvesti.32 Sa druge strane, zadovoljstvo ovde bismo mogli navesti
kao primer industriju zabave, kao i represivnu desublimaciju
seksualnosti prema frojdovskom modelu, jeste takvo da usauje pojmove personalizovanog ekvilibrijuma i oseanje uslovljeno
strogo omeenim telom. To je ekonomska efikasnost identiteta,
i slepa mrlja politike identiteta koja prkosi postajanju. Ekvilibrijum zadovoljstva svedoi o ekonomizovanju ili racionalizovanju
ulnosti, a njena prekomernost, u frojdovskom modelu, izaziva
patologizovanje u smislu perverzije, abnormalnosti i straha od
traume. Strogo omeeno telo, takoe, svedoi o problematizaciji odnosa prema drugom, i izaziva jednu vrstu rata potrebe
u kojem drugi moe da figurira kao objekt. Rasprostranjena
profesija uline prostitucije ovde zauzima sredinje mesto: upotreba tueg tela za lino zadovoljstvo lieno savesti, koja esto
povlai minimalizovanu uzajamnu razmenu gde prostitutkino
telo dobija ulogu ivog fiksnog kapitala (drugi je, prema Delezovim reima, odvojen od ekspresivnosti koja ga konstituie, i
preoptereen je projektivnom ekspresivnou koju onaj naspram
njega [klijent] zahteva). Prema tome, zadovoljstvo tu postoji kao
31 Za dui osvrt na ovaj pojam u kojem se o njemu diskutuje u vezi sa noise-om i
improvizatorskom muzikom vidi moj tekst Prisoners of the Earth Come Out! Notes
Toward a War at the Membrane, u Mattin & Anthony Iles (eds.), Noise & Capitalism,
San Sebastin: Arteleku Audiolab, 2009, str. 151-165, http://www.arteleku.net/noise_
capitalism/
32 Teresa Brennan, The Transmission of Affect, New York: Cornell University Press, 2004.
fiziko pranjenje, kao projekcija fantazije, i kao zamena za uzajamnu povezanost.

Ekonomizovanje ulnosti deava se i u drugim pravcima.
Kao i afekt, ulno je moda kljuni aspekt vitalne snage rada,
pogotovo kada se uzme u obzir da je nezaobilazni deo sektora
uslug nege, kao i pojmova dodatne vrednosti i ekstra usluge. Ono moe da bude onaj element rada koji je viak svojoj
neposrednoj meri kao vrednosti, i koji, tavie, predstavlja tekuu eksploataciju ljudskih sposobnosti van okvira proizvodnje
u uem smislu rei. Kao to to Bifo Berardi tvrdi, senzualnost
je direktno investirana.33 To moe da podrazumeva sve jai
oseaj da rad (apstraktni rad) treba da donosi zadovoljstvo i
ispunjenje, te da bude direktni proizvodni faktor u stvarnom
korienju ljudskih ulnih snaga. ulnost kao radna snaga. Kao
moda najbolji primer takvog ulnog rada navodi se ekonomija
panje. Svaki rad zahteva panju i njoj bliske fenomene kao to
su koncentracija i odreeno ulaganje elje. Takoe, panja se
javlja kao fokus i posveenost, a osim toga, kako se nadamo, i
33 Franco Bifo Berardi, Soul at Work, Los Angeles: Semiotext(e), 2009, str. 135.
111
112
kao zadovoljstvo i ulno zadovoljenje. Sa usponom sveprisutnih

audio-vizuelnih tehnologija od fotografije do bioskopa, TV-a i
kompjutera, one su se nametnule kao sredstv proizvodnje i reprodukcije razonode i kontrole. One su sredstv industrijalizovanja ulnosti. Donatan Kreri govori o tome kako je kapitalistika
modernost generisala konstantno re-kreiranje uslov ulnog
iskustva revolucionisanje sredstava percepcije.34 Jedan aspekt
ovog proirenja percepcije jeste da vizuelne reprezentacije poinju da preuzimaju presudnu ulogu u uveavanju posredovanja
koje nastaje kao posledica uspona apstraktnog rada; sama
posredovanja zahtevaju nau panju, koja su sve vie osmiljena
tako da izazivaju ulne odgovore.
Drugi komentator, Donatan Beler, ak je sugerisao da je danas mogue govoriti o teoriji vrednosti zasnovanoj na panji:
Kao kapitalizovani fragment, to jest kao oblik proizvodnje za
razmenu, slika e uvesti novu dimenziju u nau staru kategoriju
rada, pomerajui sm rad ka graninoj oblasti posredovanja. Za
Belera, filmska slika je dematerijalizovana forma robe koja izaziva ulni rad (panju) direktno u trenutku njenog poimanja.35
Munjevito kruenje slik vodi intenzifikaciji ulnog rada u tom
smislu da je vreme izmeu percepcije i poimanja ogranieno.
Vreme obrade skraeno je svoenjem ljudskog na brzine fiksnog kapitala. Bifo Berardi konstatuje to kao asimetriju izmeu
formata emisije audio-vizuelno i formata recepcije ljudsko
telo, to vodi iscrpljivanju i psihikom kolapsu. Pod takvim proizvodnim uslovima, oekuje se da panja, kao iv modalitet
obrade percepcije, sebe predstavi kao reifikovanu panju, kao
produktivnu informaciju. Moe li se rei, stoga, da su naa ula,
koja oblikuju nae moi panje (ulni rad), poslednji trag nae
potencijalne autonomije od valorizujueg efekta vrednosti? Kao
34 Jonathan Crary, Suspension of Perception, Cambridge: MIT Press, 2000, str. 13. On pie,
paljivi subjekt deo je internalizacije disciplinskih imperativa, str. 73. Za Antonija
Negrija, ekonomija panje moe se opisati kao interes/volja da se u ekonomske
proraune ukljui interaktivnost korisnika komunikacijskih usluga. Vidi njegov tekst
Value and Affect, www.generation-online.org/t/valueaffect.htm
35 Jonathan Beller, Vertov and the Film of Money, Boundary 2, 26.3, 1999, str. 151-199,
http://muse.jhu.edu/journals/boundary/v026/26.3beller.html
to je Georg Frank pisao, panja je sutina svesnosti, a ako svest

zavisi od ulne percepcije, u tom sluaju realna supsumpcija zahteva valorizaciju celine ljudskog bia.36 ulna membrana postaje konfliktni prag mobilne fabrike senzorijuma.
(v) Proizvodnja subjektivnosti
Valorizacija naeg svesnog bia jeste isto to i proizvodnja ljudskog subjekta pod posredujuim vostvom apstraktnih
operativnih pravila kapitala koji deluje kroz mnotvo dispozitiv. Nije li to pitanje kojim se bavio Fuko kada je pisao svoje
genealogije ludila, klinike, zatvora, diskursa, neoliberalizma,
itd? Proizvodnja subjekata pomou aparat razliitih struktura
i namena, koji formiraju reiterativno i interpolativno okruenje;
koji formiraju, u Kamatovom argonu, materijalnu zajednicu
kapitala? Bifo Berardi saeto odreuje takve biopolitike poteze
kao reprezentacije morfogenog artikulisanja ivota koje vri
okruenje sa kojim smo prinueni da intereagujemo.37 Da je na
taj nain mogue povezati biopolitiki obrt realne supsumpcije
sa proizvodnjom subjektivnosti i nije nita novo, ali ono na ta se
tu ukazuje moda je oblikovano raspadom radnike klase kao
odrivog drutvenog aktera. U sluaju da je radnika klasa rekomponovana za odlazak u raj, javlja se praznina u drutvenom
sistemu pomou koje radnika klasa odbija sopstvenu reprodukciju kao radnike klase (odbija da uiva u borbi za sopstveno
samoodranje). To je kriza reprodukcije radnike klase koja je
nekada obezbeivala stanje ravnotee. Otuda nunost kontrole
nad proizvodnjom subjekta, kao i direktnog uea u njoj, sa ciljem da se osigura reprodukcija drutvenog sistema.
Anri Lefevr, kao jedan od prvih marksistiki informisanih
mislilaca koji su svoju panju posvetili pitanju svakodnevnog
ivota, ini se da je pri tom kao njegovu prirodnu posledicu
video to da proizvodnja proizvodnih odnosa (kapitalistiki
36 Georg Franck, The Economy of Attention,
http://www.heise.de/tp/r4/artikel/5/5567/1.html
37 Berardi, op. cit., str. 187.
113
114
drutveni odnosi) zamenjuje odnose reprodukovanja sredstava proizvodnje. Drugim reima, blisko Fukou, on je tvrdio da
nema re-produkcije drutvenih odnosa bez izvesnog oblika
proizvodnje tih odnosa.38 Subjekt postaje mesto proizvodnje
koja obezbeuje reprodukciju oblika vrednosti (otelotvorenog
u pojedincima). Kao deo ove drutvene reprodukcije, klju za
Lefevra jeste odravanje i konstantna reprodukcija odnos zavisnosti i, mada on ne povezuje to direktno sa oblikom vrednosti,
mogli bismo dodati da je ta zavisnost moda ono to je proizvedeno i uvreno postojanim rastom posredovanja i zastupanja,
disciplinarnih granica i psihike rascepkanosti, koji su posledica
prevlasti apstraktnog rada. Deborov (Debord) efekt spektakla
artikulie to u oblasti slika, meutim postoje, kao to Lefevr takoe istie, i efekti posredovanja koji deluju unutar svake individue: ego, kako se smatra, upravlja idom, a superego vri vlast
na egom.39 Ovde bismo mogli da dodamo i rad kod kue, i na
taj nain moda otkrijemo da realni razvoj pojedinca poinje
upravo na tom mestu. Smatra se da u domaoj sferi to ukljuuje
detetove prirodne zavisnosti koja zahtevaju roditeljevu ivu
panju (Brenan [Brennan]), ali u iroj drutvenoj reproduktivnoj
sferi to moe biti vetaki produena zavisnost (neophodna za
proizvodnju vrednosti) koja iziskuje iskoriavanje selektivne
panje. Selektivna panja takoe moe da postane deo sredstava
putem kojih se percepcija skree kako ne bi dolo do uvianja
viestrukih posredovanja koja okruuju subjekt, i ponovo postaje
deo mita o nezavisnosti. Represija nije izvorna pojava ve je efekt
zakona vrednosti koji nam nalae da prihvatimo tue elje po
upola manjoj ceni.
Moda kriza onoga to sainjava proizvodnju u uem smislu takoe namee pojaani naglasak na proizvodnji subjekata,
to, dalje, ima za posledicu njihovu proetost oblikom vrednosti, ne samo zato to postaju fiksni kapital i nezavisni centri
38 Henri Lefebvre, The Survival of Capitalism, London: Allison & Busby, 1978, str. 11.
39 Ibid., str. 87.
Preuzeto, i adaptirano, sa korica romana Pierre: Or, The Ambiguities Hermana

Melvila, Signet, 1964.
kruenja,40 ve i utoliko to su njihove elje posredovane represivnim reprezentacijama. Realna supsumpcija rada ukazuje
se kao uveana apstraktna dominacija vrednosti (Postoun)
nad ljudima koja biva praena delovanjem subjektivirajuih in40 Marx, op. cit., str. 419.
115
116
stitucija: posredovanje izmeu ljudi koje konstituie vrednost

(vrednost kao reprezentacija) dobija svoj institucionalni izraz u
apstraktnim operativnim pravilima (vrednost kao naredba). Sa
proirenjem radnog dana na itav ljudski vek izvor vrednosti
je u izvesnom smislu izgubio bilo kakvu strogu meru, meutim,
proizvodna sredstva takoe su transformisana (kompjuterizacija), kao i vitalna snaga potrebna za pokretanje i odravanje
proizvodnje (ulnost, jezik, afekt). To se ak moe proiriti na
sm proces proizvodnje koja postaje stvar rekombinovanja ili
adaptacije (stvaranje objekata od postojeih komponenti); bila
bi to neka vrsta proizvodnje ve proizvedenog za koju, u obliku
istorije koja vie nije otuena, Postoun tvrdi da bi mogla dovesti do novog koncepta proizvodnje odvojene od apstraktnog rada
i njegovog korelata, apstraktnog vremena.
U ovoj nejasno izvedenoj alternativi istie se razmimoilaenje izmeu proizvodnje za socijalno dobro i proizvodnje za
vrednost. To da ova druga proima dananje drutvo moda je
razlog zbog kojeg je socijalna terapeutkinja Lois Holcman tvrdila da je oveanstvo prestalo da se razvija, te da savremena
linost predstavlja prepreku ljudskom razvoju i uenju.41 Ova
prepreka moda je ishod obnovljene proizvodnje subjektivnosti,
takve koja je receptivna za oblik vrednosti, te stoga receptivna i
nezahvaena rastuom rascepkanou ivotnih iskustava. Rascepkanou za koju je Agamben nedavno tvrdio da je jedna od
glavnih funkcija dispozitiv: elja se mora uvati u odvojenim
sferama, kao nezavisna od elj drugih. Tako dobijamo proizvodnju elje kao sredstvo reprodukovanja privlanog pola dispozitiva (nagon u instituciji) umesto nekonformistike elee
proizvodnje koja je otvorena podsticajnoj i diferencirajuoj elji
drugih. Na taj nain, elje, kao komponenta produkcije subjektivosti, postaju manipulabilne i podlone prihvatanju autorita41 Lois Holzman, How Much of a Loss is the Loss of the Self, http://loisholzman.org/
publications-articles-chapters-and-manuscripts. Piui 1948. godine Andre Breton bi se
sloio: Vrsta za koju se inilo da je na putu nepovratne stagnacije/nemona da zapone
jedan novi greviti ivot. Vidi Ode to Charles Fourier, London: Cape, 1969.
tivnog naloga u okviru dispozitiva. Holcman i Njuman, tako,

govore o ljudskoj prijemivosti za autoritarno komodifikovanje
samih sebe, koja se moda zasniva na strahu od gubitka svih elja
i pretnje dezintegracije koju on moe da uzrokuje.42 To se proiruje na odbijanje da se ispolje malfunkcionalnosti. Ustrojen po
modelu fiksnog kapitala, ovek/maina, za razliku od HAL-a,
ne moe da se pokvari, pa ak ni da ima trenutni pad u svojoj
radnoj sposobnosti. Ne shvata li se bilo kakvo ispoljavanje emocionalnosti, u uslovima preovlaujue kompetitivnosti, kao znak
slabosti? Ne izlaemo li se tada opasnosti toga da pokaemo svoju ranjivost? Za Holcmana, koji je moda potpuno svestan toga
da oblik vrednosti proima rodno bie, psihiki bol koji odatle
sledi javlja se u ljudima tako to oni sebe poinju da posmatraju
kao nehumane objekte.
To je jedan mogui nehumani obrt Bifoovog morfogenog
artikulisanja ivota, iza kojeg lei sasvim realan efekt supsumpcije-proizvodnje subjekta od strane kapitala u tom smislu da
je obrazovanje nagona, putem introjekcije projekcij drugih i
drutvenih naloga, takvo da instinkti/nagoni poinju da deluju
po unapred odreenim putanjama. To je moda puni efekt
proizvodnje subjekta u kojoj su, sredstvima institucija i formi
kakve su preduzetnika kultura, mit o nezavisnosti itd., preproizvedeni ciljevi nagona kako bi ih ovi zaposeli. Kada Delez i
Gatari, uzgred, pominju nagon u instituciji, oni moda imaju
na umu takvo morfogeno modelovanje, u tom smislu da je percepcija koja je povezana sa eljom aktivno privuena zatitnikim dobitima kakve nude institucije kao to su rad i univerzitet,
porodica i spektakl. Klosovski: jezik institucij preuzeo je ovo
telo, tavie, preuzeo je ono to je funkcionalno u mom telu u
cilju najboljeg odranja vrste.43 Tenja ka samoodranju u naj42 Lois Holzman & Fred Newman, Power, Authority and Pointless Activity, u T. Strong &
D. Par (eds.), Furthering Talk: Advances in the Discursive Therapies, Kluwer Academic/
Plenum, 2004, str. 73-86, http://loisholzman.org/publications-articles-chaptersandmanuscripts/
43 Pierre Klossowski, Sade, My Neighbour, London: Quartet, 1992, str. 36. O tome
vidi takoe kod Klausa Tevelajta, koji kae: Osobina je nekih institucija da nameu
117
118
boljem interesu svakog pojedinanog lana vrste jeste nain na

koji antropomorfizovani kapital privlai nagone u svoje spoljanje
organizacije; poput institucija Radnikog pokreta koje obeavaju
otklanjanje patnje i, u skladu sa time, ovladavanje afektom.
Za grupnog analitiara kakav je R. D. Hinelvud institucije su
one koje mogu da prue unutranju podrku individui i njenim
vlastitim mehanizmima odbrane.44 Razmena je ovde, jo jednom,
ponuda nezavisnosti u granicama zavisnosti koja je isto to i strast
za funkcijom, strast iskljuivo za odbrambenim samoodranjem.
5. Mogadonski kapital
ivim pod politikom tiranijom koja, mada me
ne ugnjetava direktno, ipak vrea odreene skrivene
principe moje due.
Fernando Pesoa45
Postoji mnotvo definicija depresije. Prethodni kratki opisi
odreenih postajanja kapitala i naina na koju deluju na nas,
mogu se pridruiti definicijama: biti naddeterminisan i bezvoljan, zavisan i prisiljavan van granica svog poimanja, dok se istovremeno zahteva maksimalna samoostvarenost i nezavisnost,
bilo bi previe izofreno za veliki broj ljudi. Intenzitet rada koji
zahteva improvizaciju, jezike sposobnosti, profesionalizovani
afekt, i uklanjanje empatije, ne donosi takve dobitke koji bi nam
omoguili luksuz da se nosimo sa egzistencijalnim trzavicama
i generikom patnjom sebe samih kao ulnih i strastvenih bia.
Mnogostruka posredovanja u drutvenom ivotu, rastue sociodreene naine izbora objekta. Vidi Klaus Theweleit, Object-Choice, London: Verso,
1994, str. 31.
44 R . D. Hinshelwood, What Happens in Groups, London: Free Association Books,
1987, str. 71. Hinelvud govori o institucijama kao sistemima socijalne zatite i
kolektivnim zatitama, koji donekle tite od neprijatnih iskustava i odravaju uloge
koje ograniavaju izvesne razvojne mogunosti oba su elementi samoodranja, zatite
sebe od stanja nepoznatog Ja koje moe da nastane u grupnom iskustvu.
45 Fernando Pessoa, The Book of Disquiet, London: Serpents Tail, 1991, str. 69.
jalne fobije i kompetitivno isticanje sebe, doprinose naem odvajanju od oblika uzajamnog ivota koji bi mogli biti osloboeni
osuivakog stava, proeti empatijom i slogom; drugim reima,
koji predstavljaju minimum polazei od kojeg bismo mogli da
povratimo svoje poverenje i postanemo oveni. ini se da je
reenje koje se nudi preduzetnika neosetljivost, iz koje se mnogi
nikada ne probude, niti sebi mogu priutiti da se probude. Da je
takva drutvena patnja primeena ne udi, ali, kao to je to uobiajeno, svest o njoj zavisi od obima budeta za socijalna davanja.
Patrik Batler, izvetavajui o skoranjem dosijeu koji je sastavila
Young Foundation, parafrazirajui kae kako su milioni ljudi nesreni, usamljeni i nesposobni da izau na kraj sa dubokim promenama na radnom mestu. Citirajui sm dosije on primeuje:
otvorenije meritokratsko drutvo ohrabrilo je ljude da budu
ambiciozniji sledei svoje interese, ali ih je takoe uinilo ranjivim na neuspeh i verovatno krive sebe (pre nego sudbinu ili
klasni sistem) kada stvari krenu nizbrdo.46 Dobijenu sliku karakterie nesigurnost posla, socijalizovana ranjivost, i emocionalna
nestabilnost, koje zajedno ine stanje krhke afektivne ravnotee.
Nastupanje skoranjeg kreditnog kraha ija razorna putanja
prolazi kroz lokalne slube samo oteava efekt potinjavanja koji
oblik vrednosti nosi sa sobom budui da njegovo kruenje usauje i iri depresiju i beznae:
Broj antidepresanata za koji su izdati recepti u nacionalnim
institucijama zdravstvene zatite gotovo da je udvostruen
tokom poslednje decenije, i belei nagli porast otkako se
zaotrila recesija [...] U borbi protiv depresije, Nacionalna
zdravstvena sluba (NHS), u Engleskoj 2009, izdala je 39.1
miliona recepata za narkotike, to je u poreenju sa 20.1 miliona izdatih recepata 1999. skok od 95%.47
46 Patrick Butler, Millions of Britons Unhappy, The Guardian, 7. feb. 2009.

47 Antidepressant use rises, u Therapy Today, Vol. 21/6, jul 2010.
119
120
Meutim, ova pitanja nisu zapaena samo od strane dobrotvornih fondacija, profesionalne periodike, i istraivakih centara koji deluju pod pokroviteljstvom vlad. U jednom saoptenju
izdatom za vreme pobune u Grkoj 2008. godine nailazimo na
fraze kao to su: srednja i nie klase su iscrpljene, ili, duboko
smo zabrinuti nad budunou svoje dece. Manifest Svetske
revolucije iz istog perioda ukljuio je u sve koji su apelovali i kliniki depresivne. U popularnoj brouri The Coming Insurection
(Pobuna koja dolazi), dirljivo se navodi kako drutvo opstaje
zahvaljujui gigantskom rezervoaru neisplakanih suza. U zajednikom proglasu argentinske Mree alternativnog otpora iz
1999., navodi se da je tuga nain na koji je kapitalizam prisutan
u naim ivotima. Ovde, stoga, imamo obnovljenu svest, kako bi
to Bifo rekao, o pitanju ulnosti koja postaje jedno sa politikom.
U svom novom itanju Gatarija, Bifo skree panju na kapital
kao patogeni mehanizam, i, moda kao sredstvo zaposedanja
patnje, on je pozvao na svest o depresiji koja ne bi bila depresivna. Preuzimajui poziv Feliksa Gatarija na okretanje linim
problemima, i njihovo tretiranje na takav nain koji bi omoguio
da oni provale na privatnu ili javnu scenu ekozofskog iskaza,
Bifo je sugerisao da je budua politika akcija ugroena ukoliko
ne ukljui modalitete terapeutske intervencije [...] kako bi ponovo izgradila tkivo drutvenih odnosa.48 Na koji bi nain drutveni odnosi mogli biti ponovo izgraeni? Da li ta terapeutska
intervencija spada u zadatak afektivne klase? Julija Kristeva videla je u tome mogunost stvaranja politikog prostora poev od
temelja, od iskustva meusobnog susreta pre nego od diskurzivnih propagandistikih iskaza odseenih od iskustva. Oslanjajui
se na svoje iskustvo analitiarke, ona pie da se sloboda sastoji
od otkrivanja sebe drugome [...] mi doivljavamo svoje slinosti i
neuklopivosti, a otkrivajui ih, mi otkrivamo sebe, i na taj nain
postajemo.49
48 Felix Guattari, Chaosmosis, Sydney: Power Publications, 1995, 128; Franco Bifo
Berardi, op. cit., str. 134.
49 Julia Kristeva, Revolt She Said, Los Angeles: Semiotext(e), 2002, str. 76.
121
122
Ta vrsta psiho-politike imala je dugu i sloenu istoriju koja

see natrag barem do Rajhovog (Reich) Sekspol (Sexpol) pokreta,
i pojave grupne psihoterapije, zatim kroz feministike grupe za
podizanje svesti, grupe za susrete, i antipsihijatrijske poduhvate kao to su Villa 21, Kingsley Hall i terapeutske zajednice
povezane sa Philadelphia Association (ne zaboravljajui ni kulturne pokrete od Artoa do Mad Pride-a i Asylum collective-a
u Velikoj Britaniji). Ono to je ini drugaijom danas, jeste to
da rastua endokolonizacija (ukljuujui vladinu regulaciju do
sada poverljivog i potencijalno autonomnog prostora u kojem se
odvija terapeutsko savetovanje) moe da se proiri na unutranji dijalog koji nas, morajui neprestano da apsorbuje stalno
promenljiva apstraktna operativna pravila, uslovljava i slabi
na nain manje bezazlen nego to bi to inio jedan super-ego
sa kojim je mogue pregovarati. Depresija moe da bude paraliza, refrakcija, samookrivljavanje koje se retko kada priznaje kao
patnja u politikoj tiraniji, ve pre kao lini i personalizovani
neuspeh. Ta endokolonizacija, sve intenzivnija eksploatacija nematerijalnih upotrebnih vrednosti generikog ivota, ima toliko znaajan uticaj na mentalno zdravlje da je biva laburistika
vlada naimenovala lorda Lejarda (Layard), profesora sa LSE-a, za
cara sree (Happiness Czar). U planu je takoe bilo postavljanje kognitivnih bihejvioralnih terapeuta u centrima za zapoljavanje u Velikoj Britaniji. U javnosti se neprestano pojavljuju razliite statistike, kao to je ona o kojoj je govorila Alegra Straton:
Kod otprilike 6 miliona odraslih u Velikoj Britaniji dijagnostikovana je depresija ili anksioznost.50 Ovakvo stanje moe da se
odrazi na stopu samoubistava, pogotovo meu mladim mukarcima, za koju se tvrdi da je u porastu, a osim toga 2007. godine
desila se sumorna eksplozija onoga to su mediji nazvali kultom
samoubistva u nekadanjem industrijskom centru Bridendu.
50 Allegra Stratton, Unemployed to be offered talking treatment, The Guardian, 5. dec.
2009. Darijan Lider (Darian Leader) je manje empirijski orijentisan: to vie jedno
drutvo insistira na vrednostima efikasnosti i ekonomske produktivnosti, utoliko e
depresija, kao nuna posledica, snanije bujati. Vidi The New Black, London: Penguin,
2008, str. 13.
Pesoini skriveni principi (koji se, prema mom miljenju, zasnivaju na ulnoj praksi koja u svom sreditu ima brigu o drugome)
vie su nego povreeni. Oni su stavljeni van snage drutveno
proizvedenim ometenim razvojem, iji je konceptualni dvojnik
Postounov pojam kapitalovog efekta pokretne trake.
Takoe uznemiruje i efekt razoaranosti sobom, svojim
subjektom itd., koji se javlja na levici. To je dovelo do potrage
za novim drutvenim subjektom (Negrijevo i Hartovo [Hardt]
mnotvo, Bifoov kognitarijat, itd.), preispitivanja naina organizacije i pojave novih teorijskih alata (komunizacija, kapital
kao subjekt, teorija oblika vrednosti, itd.). Naalost, upravo
ta razoaranost, koja se moe prepoznati u stalnom ponavljanju
istin i samoubeenosti koja bi mogla da se posmatra i kao
patoloka, veoma retko dobija spoljanji izraz. inilac koji je aktivan u depresiji jeste zamrzavanje i okamenjivanje slike o sebi;
javlja se nepokretljivost koja je suprotna postajanju i otvaranju
novim iskustvima. Pred problemom drugog podignuta je ograda.
Suvie je rizino prihvatiti eksperimentalna gledita u kontekstu
jedne recepcije u kojoj se oekuje uvek ista litanija, i gde se
litanisanje zapravo retroaktivno usauje kao inilac pripadanja. Vi ste ono to jeste. Identitet je izvojevan i to je borba sama
po sebi. Identitet je prvi korak ka nezavisnosti, ali tada se javlja
zavisnost u pogledu tog identiteta, i zato se nae litanije okamenjuju; mi stiemo identitet i poinjemo da privlaimo ivu
panju koju ne elimo da izgubimo. To je sasvim prihvatljiv opis
svih oblika ivota unutar drutvenih odnosa od naeg detinjstva
kroz adolescentsko doba i kasnije. On moe dosta da kae o naoj reputaciji na radu ili meu naim drugarima itd. Ali, zar
se to ne svodi na nain na koji nae konice i institucije, slino
kao u sluaju apstraktnog rada, organizuju stabilne uslove za
nae zavisnosti,51 koje su same izvor neprekidne psihike borbe?
Prethodno reeno moglo bi da poslui kao opis odbrambenog
stava, mehanizma samoodranja koji je duboko ukljuen u re51 Anon, Call, (bez datuma), str. 80.
123
124
produkciju drutvenih odnosa. Za levicu, sa njenom proklamovanom brigom prema sapatniku, postoji izvestan tabu u pogledu
sopstvene patnje usled kojeg je nesposobna da govori o sopstvenoj razoaranosti, u odnosu na koju bi se kroz abreakciju, govorei o depresiji na nedepresivan nain, itekako moglo postii
olakanje koje dolazi sa priznavanjem tuge, kao i istraivanjem
oseanja koja postoje u nama, koja nismo spremni da artikuliemo, ali koja ak mogu da otkriju razvojne uinke koje je kapital
proizveo u nama. Kao to je to Marks rekao: neophodno je otii
dalje od odnoenja-na-samu-sebe u otuenju.52
6. Skriveni afekti
Drutvo postoji delimino kroz nevidljivu
transmisiju.
Fransis Pikabija53
Nije sve izgubljeno. Depresija i anksioznost su oblici komunikacije. Moglo bi se rei da su one i oblici protesta. Neto
se sveti, neto se deava na nivou koji je van nae svesti, naeg
renika, ali i neto to smo zapazili, to je izvrilo uticaj na nas.
Neto to oseamo, u prvom trenutku, kao neizrecivo. Oseaj
da nas je neto obuzelo. Telo nam daje znake i, ako sluamo,
moemo uti prodrljive uslove vrednosti super-ega identitetski,
okrivljujui i opsesivno indukujui oblik vrednosti znan kao kapital. Dovoljno je moda samo sasluati pretnju koja ne ostavlja
mesta nikakvim pregovorima, izreenu od strane ovog sveproimajueg i zaslepljenog subjekta, da bi se rasprio uas koji oseamo pred baucima koje nismo u stanju da vidimo, i koji se nikada ne otkrivaju. Ali kako da zaponemo pregovore? Spisateljica
Tereza Brenan moda je dala odgovor na to pitanje sugeriui da
pregovore zapoinjemo na takav nain to prestajemo da prua52 Karl Marx, Friedrich Engels, Rani radovi, Naprijed, Zagreb, 1967, str. 398.
53 Francis Picabia, I am a Beautiful Monster, Cambridge: MIT Press, 2007.
mo otpor ideji po kojoj nae emocije nisu neto to je u potpunosti nae, priznajui nevidljivu transmisiju drutveno izazvanog afekta, i dejstvo koje on ima na na odnos prema sebi, koji je
modelovan oblikom vrednosti. To bi se podudarilo sa pojmom
afekta kao pred-linog, i kao prethodeeg subjektivizirajuim
snagama volje i svesti i njihove interpelacije. U stanju smo da
oseamo atmosferu koja vlada u sobi, da imamo odreeno oseanje u telu, ili nekakvu intuiciju koju je teko izraziti. Pri tom
nismo u stanju da odredimo izvor, i imamo traumatino iskustvo
da nae oseanje sebe vie nije precizno definisano ve je porozno. Tereza Brenan, upuujui na tekoe koje sa sobom povlai
ocrtavanje razlik izmeu afekta, oseanja, i emocije, kae da su
oseanja senzacije koje su dobile odgovarajui verbalni izraz.
Erik ous, oslanjajui se na rad Brajana Masumija (Brian Massumi), slae se sa time kada tvrdi da je oseanje senzacija koja je
uporeena sa ranijim senzacijama, i koja je oznaena, dobijajui
svoju verbalnu reprezentaciju. Odreena emocija, za ousa, jeste
projekcija/prikaz oseanja, a afekt je neuoblien i nestrukturisan (apstraktan).54 Vraajui se Valteru Benjaminu, to moda
daje dodatnu teinu njegovoj tvrdnji da je afektom nemogue
ovladati, njega je mogue prepoznati, kako bi to rekla Brenan,
i na taj nain bismo priznali snagu afekta kao neku vrstu
radikalne drugosti.
Pre nego to usmerimo panju na neke od ovih dimenzija,
priznajui pojam afekta kao vitalnu snagu koja oblikuje pojmove radne snage, moda bi bilo korisno govoriti, kao to to Marks
ini po pitanju rada, o dvostrukom odreenju afekta. Postoji
konkretni afekt, kao emocija i kao oseanje, za koji se smatra da
uzrokuje feminizaciju rada, a zatim postoji i apstraktni afekt,
kao nevidljiva transmisija. S jedne strane je iva panja, koja
mobilie ula i predstavlja bie kao neto to moe biti afektirano, pokrenuto i orijentisano ka drugom. Ovde postoji izvesna
54 Eric Shouse, Feeling, Emotion, Affect, M/C Journal, Vol.8/6, dec. 2005, http://journal.
media-culture.org.au/0512/03-shouse.php. Olako razgraniavanje tih pojmova moe
da proizvede tekoe kada pokuamo da razumemo afekt. Sa afektom kao oseanjem
mogue je eksperimentisati, iako sama re moda nije najsrenije izabrana, itd.
125
126
Konkretistika pesma Nila Milsa (Neil Mills) iz And 5, 1969.
doza prepoznavanja ili svesti u pogledu afekta. Njegovo ensko

odreenje je, prema tome, povezano sa reproduktivnim radom,
ili, ako prihvatimo sugestiju Lis Irigaraj da je ena najblia sposobnosti posredovanja, onda je afekt rad koji kao svoj predmet
ima reprodukovanje drutvenih odnosa. Taj spekulativni pojam
konkretnog afekta kao konkretnog rada implicitno je prisutan
u pojmu afektivnog rada koji, manje-vie, ima svrhu dodatnog oivljavanja ivog rada. Sa druge strane, sa apstraktnim
radom imamo bie za koje bi se moglo rei da je naddetermini-
sano ili podvrgnuto uticajima koje ono nije kadro da kontrolie,

i koje nastoji da imenuje. Nedostatak prepoznavanja uslovljen
strahom od poroznosti i zavisnosti ovde dovodi do odbrambene strategije projekcije kako bi se zatitilo nae iskustvo afekta
kao pretee drugosti. Brenan: sa svih strana smo opkoljeni
projektivno-afektivnim transferima preko kojih se stie oseaj
samostalnosti ili projekcija je ono ega se odriem u sebi, i to
nalazim u tebi.55 Sa apstraktnim radom afekta ovde bismo mogli nazreti obrise proizvodnje kapitalistikih drutvenih odnosa
koju je Postoun istraivao. Nesvesni afekt i njegova projektivna
dinamika moda proizvede i nesvesne drutvene determinacije.
To je neto nerazgovetno to izmie svesti, neto to je pred-lino, ali to vri uticaj ili ima dejstvo na nas.
U toj gustoj mrei projekcije koja predstavlja drutveni proizvod apstraktnog rada afekta mi imamo libidinalnu infleksiju
primarnog narcizma poduprtu pretpostavkama oblika vrednosti:
tj. privatna svojina iznova usauje oseaj redukovanog drugog,
i proizvodi afekt ljubomore koji, dalje, proizvodi paranoju. Apsolutna zavisnost od viestrukih drutvenih posredovanja pokree
savremeni infantilni sloj zavisnosti od roditelja, koji, dalje, kada
se suoimo sa apstraktnim operativnim pravilima tih posredovanja, pokree oseaj kako nemoi (koja dovodi do nezavisnog,
monadinog besa), tako i nepriznate zavisnosti od drugih (koja
nas kao individualne identitete stavlja pod pritisak, isto tako
stvarajui unutar naeg drutvenog mi nedostatak samopouzdanja). Taj promaeni drutveni odnos nastao pod uticajem
oblika vrednosti takoe je povezan sa linim protekcionizmom.
Tereza Brenan razvila je ideju koju je nazvala utemeljivaka fantazija, gde se taj lini protekcionizam posmatra kao pred-individualni izvor promaene komunikacije: mi prosuujemo drugog
(poev od svoje majke) kao izvor neeljenog afekta unutar sebe,
i projektujemo se zauzvrat izvan sebe. Andre Grin: Ali ovek
se zapanji kada vidi koliko se gluvih dijaloga vrti oko ne-opaa55 Teresa Brennan, op. cit., str. 114.
127
128
nja najosnovnijih afekata bilo u nama samima ili kod drugog.56

Moda Andre Grin nije trebalo da bude toliko zapanjen. Nisu li
ti gluvi dijalozi posledica volje za nezavisnou? Nisu li oni duboko povezani sa odravanjem nivoa funkcionisanja pojedinca?
Nisu li oni elementi represije? Ne izazivaju li oni sukob iz straha
od radikalne drugosti, straha od nesposobnosti da se prepoznaju upravo oni pred-lini afekti koji nas otvaraju uzbudljivoj
neizvesnosti; neizvesnosti koja svojim odrugovljavanjem iskljuuje polimorfno ulno iskljuujui na pristup drugom.
7. Raspodeljene ranjivost
To bi bilo [...] naa obaveza da sluamo, unutar sebe, ruganje
tog kritikog duha, da shvatimo svoje fizioloki najskrovitije
glasove.
Rene Menil57
Oblik vrednosti, u izvesnoj meri, stvara reifikovane odnose
zavisnosti, koje, budui da su sveprisutni, svi doivljavaju. Jedan aspekt toga jeste projekcija, ili odrugovljavanje, odbaenih
afektivnih elemenata nas samih na druge, koji za nas imaju ulogu
objekata. Ta samozatitna dinamika, uslovljena voljom da se
odstrani patnja i ovlada afektom, stoga bi ukljuivala poricanje
naeg ulnog bia i njegove sposobnosti da osea, redukovanje strasti i potiskivanje same zavisnosti u korist ciljane
nezavisnosti koja ima svoju obraunljivu vrednost. Ugroena
nezaobilaznim ranjivostima, ta projektivna dinamika, u izvesnom smislu, tei tome da izbegne smo drutveno, ona naputa
ljudsku meupovezanost, a time i rodno bie. Vilfred Bion kae
kako je individua grupna ivotinja koja vodi rat, ne samo sa grupom, ve i sa samom sobom zbog toga to je grupna ivotinja,
56 Andr Green, The Fabric of Affect, London: Routledge, 1996, str. 284.
57 Ren Mnil u Michael Richardson (ed.), Refusal of The Shadow Surrealism and the
Caribbean, London: Verso, 1996, str. 131.
kao i sa onim aspektima sebe koji sainjavaju njenu grupnost.58

Taj aspekt grupne ivotinje mogao bi se shvatiti tako kao da
oznaava razliite konfiguracije sopstva u onom smislu u kojem
je ono uslovljeno i modulirano nejasnim afektivnim tragovima,
meutim, individualno bie koje je u ratu sa grupom jeste znak
potiskivanja bilo kakvog pojma zavisnosti koji bi iza sebe mogao
da otkrije nemirenje sa cepanjem slike o sebi kroz uee u grupnom iskustvu koje, u transmisiji afekata koju obavlja, oznaava
prelaz ka stanju nepoznatog Ja (pred-lina singularnost); iskustvu koje prethodi, ili koje je izvan granica iskustva samoreferentnosti u alijenaciji. Kako tvrdi Dudit Batler, nae postojanje
kao drutvenih bia podrazumeva upravo takvu ontoloku ranjivost, takvu preputenost sluaju, utoliko to je na ivot uvek
u rukama drugih do te mere da ona smo telo posmatra kao
drutveni fenomen. Afektivno smo izloeni drugima i, kako to
ona kae, po definiciji ranjivi.59
Stoga, moglo bi se rei da smo jo vie ranjivi usled svog odbijanja da izrazimo svoju ranjivost, i to odbijanje, na stranu drutveno prouzrokovana strast prema samoodranju, jeste ukljueno u izofrenizujui aspekt kapitalistikih drutvenih odnosa koji
se sastoji u odmeravanju svakog naspram svakog, u isto vreme
istiui sveoptu slinost prema kojoj svako moe biti zamenjen
svakime. Kao posledica toga javlja se prosuivako uslovljavanje,
nadzor i kontrola nad drugim i razlikom koji mogu da se jave
usled naeg internalizovanja povrnih sudova donetih na osnovu
poreenja sebe sa drugima. Da li je cilj itave ove kompetitivnosti to da kao ljudi postanemo neka vrsta optih ekvivalenata?
To da Benjamin nije zagovarao ovladavanje afektom, moe
dalje da znai da je put ostao otvoren za nas da izvrimo raspodelu ranjivosti, da ih saoptimo, istraujui svoje zavisnosti.
58 W. R. Bion, Experiences in Groups, London: Tavistock, 1985, str. 131. Jo jedan rani
praktiar grupne terapije, Trigant Barou (Trigant Burrow), piui 1950, govorio je o
ogranienjima linosti u domenu ponaanja, o autopatiji, koju je nazvao Ja-linost,
kroz koju svako sebe uspostavlja kao sredite motivacije, i na taj nain postaje jedini i
apsolutni autoritet u pogledu ljudskog ponaanja, http://www.lifwynnfoundation.org/
trigant.htm
59 Judith Butler, op. cit.
129
130
Crte Howarda Slatera, 2010.
Na taj nain mogli bismo otkriti da afekt nikada nije neto to

pripada samo nama: afekt je [...] potekao iz nekog drugog izvora.
On utie na nas tako da svet posmatramo na odreeni nain,
da odreene dimenzije sveta prihvatimo, pruajui otpor nekim drugim.60 To se uklapa sa pojmom prepoznavanja Tereze
60 Ibid.
Brenan, i moglo bi da dovede do toga da afekt dobije socijalnu

dimenziju u punom smislu rei, ime bi bio transformisan u neregulisanu drutvenu snagu u trenutku kada nastoji da se izbori
za svoju artikulaciju. Raspodela ranjivosti bi se, stoga, sukobila sa
formama u kojima je razliito sprovedena (puni raspon drutveno prouzrokovanih ranjivosti i stanja nesigurnosti) kao i nainima na koje je regulisana (uinjena drugom ili, kao u velikom
delu feministike literature, uinjena patolokom).
U svetlu reenog, kada Bifo Berardi poziva, sledei Gatarija,
ali isto tako i Pokret za osloboenje ena, na buduu politiku
akciju koja bi ukljuivala modalitete terapeutske intervencije
[...] kako bi ponovo izgradila tkivo drutvenih odnosa, to moda
nije nita drugo do raspodela ranjivosti. Statistika koju sam
naveo ranije u tekstu pokazuje drutveno tkivo koje je ispunjeno
depresijom, beznaem, i povlaenjem u unutranje izgnanstvo.
Bilo kakav leviarski pokret ostao bi bez dejstva ukoliko ljudima
do kojih nastoji da dopre nedostaje samopouzdanje da izau
iz svoje kue, a kamoli da dou do nekakvih sredstava-izraza i
artikulacije svog jada. Na nivou koji je jo dublji, opsesivno-kompulsivni poremeaj izazvan oblikom vrednosti, stvara automatizovane, somnabulne, i generalno ekvivalentne subjekte. Kao
to je to ve spomenuto, levica se nalazi u stanju razoaranosti, i
jo uvek osea posledice mamurluka iz osamdesetih godina. Ona
odaje utisak nemoi da kreira i rairi neku obnovljenu formu
delovanja nakon odlaska radnike klase u raj. Poslednje sa ime
ona hoe da se pozabavi jesu samonikli oblici terapije koji bi je iz
njenih empirijskih koordinata izmestili u haotini pakao emocionalnog ivota koji, ako je distribuiran u kontekstu afektivnog
razumevanja, moe da otkrije reifikovane odnose zavisnosti
(up. dispozitivi) i radikalnu drugost (singularna nesvodljivost
svakoga pre nego vrednou pokrenuta ekvivalentnost) koja se
prostire s-one-strane. Taj mamurluk neizgovorenog razoaranja ini je odbojnom prema bolesnima (ili onima koji upravo
stiu traak samosvesti o sopstvenom otuenju), a to to ona
ne raspodeljuje sopstvene ranjivosti, ima efekt umnoavanja
131
132
prosuivakog i regulatornog prostora kapitalistikih drutvenih

odnosa.
Uzimajui sve u obzir, moda je neophodno otii dalje od
faze samoreferentnosti u alijenaciji, to bi za levicu moglo da
znai pomak od otuenja rada ka uvianju otuenja ljudskog
roda, u reimu realne supsumpcije. tavie, ovaj Marksov izraz,
ako ga prenesemo u domen prakse, mogao bi se itati kao terapeutska raspodela ranjivosti putem prihvatanja naeg otuenja.
Pomak od faze samoreferentnosti moe da podrazumeva pomak od faze u kojoj se prema svom otuujuem simptomu odnosimo kao prema jednom aspektu svoje nezavisnosti to, dalje, sugerie postojanje linog protekcionizma. Moda opti terapeutski efekt deljenja ranjivosti sa drugim(a), i otkria toga da je
ranjivost drugih istovetna naoj, jeste sredstvo prevazilaenja ove
faze samoreferentnosti. To nas smo po sebi vodi rodnom biu,
i ako je ovo otuenje ulno reaproprirano, aktualizovano pre
nego drano u tajnosti i potisnuto, ako mu je dozvoljeno da bude
izraeno to je potpunije mogue preko naeg tela, tada su nae
ranjivosti kao nematerijalne upotrebne vrednosti raspodeljene
drugima u zajednikom pohodu postajanja ljudskim. Takva raspodela ranjivosti (koja, sve u svemu, moe da bude posmatrana
kao glavno naelo pesnitva, pozorita i muzike) pomae nam da
stvorimo spone solidarnosti u tom smislu da nezavisnost usaena duboko u nama koja prelazi u povuenost, strah od toga
da emo biti predmetom prosuivanja, kao i da emo i sami prosuivati druge dovodi do otkria nae sopstvene odbrambene
prakse odrugovljavanja kao inioca u potiskivanju sopstvene
artikulacije u istom trenutku kada je na strah od drugog raspren, a sa njim i strah od onoga to je Pazolini (Pasolini) nazvao
preteom drugou. Afektivna transmisija, kada je primeena
i doivljena na taj nain, moe da nam predoi nae zavisnosti a
da pri tom ne osetimo sramotu. Nije sramotno biti subjektifikovan od strane dispozitiv, i treba se suoiti sa impliciranim odsustvom voljnog uea u tom procesu, sa naddeterminisanjem
koje vri mo koja je iznad nas: da bi se prelo od mogunosti
na delovanje mora se prei preko nemogunosti naih ivota,

eliminiui strah po strah.61
8. Ka afektivnim klasama
jer niti su oseanja dovoljna za odravanje ravnotee,
niti argumenti imaju potrebnu silu kada se nau naspram
protokol
Nanos Valaoritis62
Dakle, sa prepoznavanjem afekta i raspodelom ranjivosti
stiemo nadomak prakse afektivne klase koja tei ne toliko tome
da preuzme sredstva proizvodnje koliko da izvede reaproprijaciju sredstava proizvodnje subjektivnosti. Rekapitulirajui, mogli
bismo rei da je ta imanentna klasa moda bila prisutna kao
radna snaga u klasinom smislu energija proizvodnje kojoj je
uskraena oseajnost. Ona je imala vidljiviju ulogu u kunom
radu reprodukcije vrste kroz koji radna snaga sada moe adekvatnije da bude profilisana kao bios. Ovde pitanje najamnin
za rad kod kue, itd, oznaava graninu taku u valorizaciji
nematerijalnih upotrebnih vrednosti, i predstavlja krupnu
proputenu priliku za Radniki pokret da se vrati u ivot preko
problema vrste koja pati. Razvoj kapitala koji podrazumeva
rastuu endokolonizaciju doveo je do korienja izvesnih oblika
ulnog rada koji valorizuju sama ula do te mere da se od nas ne
zahteva vie samo energija kao radna snaga, ve i naa osetljivost
tokom itavog naeg ivotnog veka. Taj upad oblika vrednosti
osea se kao distanca i odvojenost ljudi jednih od drugih, i od
svog drugog, kao projektivno nepriznavanje afektivne krhkosti
koju oseamo, i ukazuje na ono to bi sintagma kapitalistiki
drutveni odnosi mogla da oznaava. Ispod svega toga odigrava
se egzistencijalna drama generikog ivota u kojem je patnja u
61 Q. Libet, Pre-occupied The Logic of Occupation, Inoperative Committee, 2009, str. 7.
62 Nanos Valaoritis, My Afterlife Guaranteed, San Francisco: City Lights, 1990, str. 39.
133
134
dijalektikom odnosu sa ulnou, usled ega dolazi do uspostavljanja sprege izmeu snaga kapitala i istorijskog Radnikog
pokreta: iskorenjivanje patnje (i) putem usaivanja strasti prema
samoodranju (konkretni rad), i (ii) uporno iskljuivanje ivih
bia sa svom njihovom jedinstvenom drugou kroz neprekidnu
proizvodnju dispozitiv ili aparat porobljavanja (apstraktni rad).
To umnogome podsea na Agambenovo ponovno uspostavljanje
klasne polarnosti izmeu radnika i kapitala, kao i na njegov zakljuak da vraanje u optu upotrebu onoga to je oteto [samog
naeg emocionalnog ivota] ne moe biti izvedeno kako treba
sve dok oni kojih se to tie nisu u stanju da interveniu u
sopstvenom procesu subjektifikacije. To to se ova opaska uklapa sa pozivima na terapeutsku politiku koje su izricali Berardi,
Gatari, Kristeva, i dr, dodatni je znak neodlonosti onoga to ini
sr problema imanentne klase afektivnog: procesa deidentifikacije koji proistie iz zajednike ranjivosti, ulne reaproprijacije
otuenja, i pronalaenja novih vektora drutvene elje.
To, takoe, podrazumeva neku vrstu raskida sa modelima
i nainima borbe karakteristinim za klasini Radniki pokret.
Stara granica izmeu mase i individue, tetno potiskivanje bilo
kakvog afekta koji nije motivisan svesrdnim upranjavanjem
animoziteta, moda su na putu da budu zamenjeni pojmom
singularnosti i kolektivne psihe u svakom sopstvu koje bi moglo da nastane prepoznavanjem afekta i otkrivanjem subjektotvornih dispozitiv koje ga prati. U izvesnom smislu tu se radi o
terapeutskom aspektu afektivnih klasa, aspektu koji je odavno
prezrivo oznaen kao popustljiv i individualistiki pravac od
strane nadmene levice koja je, ini se, sve manje sposobna za
komunikaciju kako se njena teorijska produkcija uveava. Prema
Berardijevom tumaenju, Gatari izraava terapeutski aspekt na
sledei nain:
Prevazilaenje depresije podrazumeva odreene jednostavne
[sic!] korake: deteritorijalizaciju opsesivnih stega [tj. dispozitiv], refokalizovanje i promenu pejzaa elje [tj. drutvenu
elju da se izrazi krhkost], ali isto tako i stvaranje nove
Crte Agnes Howard, 2006.
135
136
konstelacije zajednikih uverenja [tj. imanentnosti afektivne

klase], zajedniku percepciju novog psiholokog okruenja
[tj. endokolonijalni pomak oblika vrednosti], i konstrukciju
novog modela odnosa [tj. priznavanje ranjivosti koje se suprotstavljaju svoenju ljudi na predmete projekcije].63
Taj preokret, taj naglasak na terapeutici, na vie naina
sugerie uvoenje golog ivota u komunikaciju. Ako je goli
ivot ono to je stvoreno iz biosa putem viestrukog delovanja
dispozitiv kao nosilaca projekcije, ako je goli ivot materijal
za proizvodnju subjektivnosti, u tom sluaju taj goli ivot (ak
i kao predizraajni afekt koji je u dijalektikoj borbi sa dispozitivom jezika) moda bi trebalo da postane ponovo izvojevani
materijal afektivnih klasa u njihovom pokuaju da se vrate iza
scene samoreferentnosti u alijenaciji. To da je goli ivot nem,
neizraen, da nije odriv politiki materijal, dodatni je razlog
za raskid sa obiajima Radnikog pokreta koji polagano odumiru
u trivijalnoj retorici na temu snage.
To povlai oigledne probleme za levicu koja je postojano
teila tome da propagandizuje svoju snagu pre nego svoje slabosti. Nema nieg groznijeg, nieg indikativnijeg u pogledu njene
striktne kontrole nad slikom opozicije, od tabua o slabima koji
su odgovorni za svoju slabost, usled ega postaju rtvama. Da li
se ova stroga kontrola prikazuje kroz maizam, ili evaluativno
prosuivanje, ili neproblematizovan odnos prema jeziku, svejedno je, efekt je isti: izostavljanje izraza patnje, ojaavanje segregacije javno/privatno koja se zahteva od radnih subjekata, klevetanje tog subjekta za koji se tvrdi da mu je uskraeno pravo na
goli ivot, ali kojem pripada oveanska uloga u jednom od
mnogobrojnih dispozitiva. Solidarnost se oekuje kao emanacija
nekakve uroene klasne svesti pre nego neto to je potrebno
izgraditi, i obnavljati. Meutim, kao da govori u ime afektivnih
klasa, Sueli Rolnik pisala je o anesteziji naih ranjivosti prema
drugom, dodajui
63 Berardi, The Soul at Work, op. cit., str. 217.
ali ranjivost je preduslov da drugi prestane da bude puki

objekt na koji e biti projektovane unapred pripremljene slike, kako bi postao ivo prisustvo, sa kojim moemo da konstruiemo teritorije nae egzistencije i promenljive konture
nae subjektivnosti.64
Neprijatnosti koje takva kolektivna krhkost moe da donese nisu nimalo oigledne, u tom smislu da bi se za njih moglo
rei kako su naprosto hipijevske ili samopovlaujue. Te neprijatnosti komuniciranja sa pozicije golog ivota, pozicije proizvedenog subjekta, nastojanja da se prevazie ponueno zadovoljstvo samoodranja, oseanja te akutne zavisnosti od drugih,
neophodan su preduslov za postajanje odnosa koje bi trebalo
da bude zadatak afektivne klase. Ono to dolazi do izraaja u
takvoj napetoj atmosferi, uobiajenoj za grupnu psihoterapiju, jeste neka vrsta deteritorijalizujue turbulencije (Rolnik),
preputanja, u kojem moemo poeti ne samo da razaznajemo
afekte koji deluju u nama i krue izmeu nas, ve i da shvatamo
svoje projekcije, da radimo na njima, i otkrivamo njihovo poreklo. Kao to je to Lis Irigaraj rekla: prepoznavanje sopstvenih
projekcija, napredovanje ka onome to je najskrovitije u nama
[...] upisuje u nae postajanje jedan odreeniji cilj, umesto da
ostane slepom projekcijom nepriznatog subjektivnog.65 Postojanost ulog i nae pozicioniranje u njima ine nas slepima pred
nesvodljivim aspektima (singularnostima) drugog i nenadanim
susretima koje ono drutveno moe da prui.
Projekcije, otuda, oseamo kao oblik vrednosti u psihikoj
formi. Kao da je potrebno da otpad proizvodnog procesa u nama
bude izbaen napolje projektovanjem na drugog: predrasude,
osujeene elje i sputana volja-za-nezavisnou krue kroz
drutveni sistem, i doslovno se istovaruju kao toksini otpad na
drugog kojeg prvenstveno svodimo na ulogu. Psihoanalitiari
64 Suely Rolnik, The Geopolitics of Pimping, EIPCP, okt. 2006, http://transform.eipcp.
net/transversal/1106/rolnik/en
65 Luce Irigaray, The Way of Love, London: Continuum, 2002, str. 94.
137
138
smiljeno preuzimaju tu poziciju praznog ekrana da bi takve

projekcije uinili uoljivim kao transfer. Ono to se esto profilie na taj nain jesu uslovi vrednosti koji su usaeni u nas
injenicom nae zarobljenosti u dispozitivima, i nainom na koji
oni, pod uticajem oblika vrednosti, deluju na nau komunikaciju sa drugima. U pogledu Radnikog pokreta, gde bi drugovi
trebalo da su ve u odreenoj meri ostvarili nain postojanja
koji je antikapitalistiki, takav afektivni prostor je manje ili vie
nemogu budui da on povlai neku vrstu skrivanja, da navedem rei Irigaraj, iza sebe konstituisanih kao istovetnih ostalim drugovima, te stoga i pukotinu u solidarnosti, reitu izdaju
stvarnih sebe, samo-izgnanstvo. Imanentna afektivna klasa ne
bi traila slabe lanove na takav nain, nain u kojem slabe take
sopstvene posveenosti projektujemo na druge. Afektivna praksa
bi podrazumevala obraanje panje na nae oseanje da uslovi
vrednosti, te ranjivosti naeg golog ivota, te psihike posledice
endokolonizacije, tek privremeno mogu biti izraeni, i to pod
uslovom da ih ne prosuujemo, niti ocenjujemo, niti odmeravamo kao ovu ili onu ulogu. Prema tome, naglaena preduzimljivost, borbeni verbalni diskurs leviarske politike, ine je, uprkos
rtvama, ne ba bezbednim i pouzdanim prostorom u kojem
je mogue traiti i nalaziti odgovarajue rei, gestove, i dramatizacije, kako bi se izrazile afektivne ranjivosti, i izvukla pouka iz
opipljivog sirovog kapitalistikog materijala koji postoji unutar,
izvan, i izmeu nas.
9. Afektivni sovjeti
proizvodnja (nekih) susreta() bez subjek(a)ta ili [...]
neki susret(i) koji proizvodi(e) subjekt(e)
Colectivo Situaciones66
Od terapeutskih zajednica do srceparajueg koncerta bez
instrumenata, od zon proksimalnog razvoja do kolektiva prostitutki, od samoizgnanika koji trae fantomske organizacije do
cvileih vapaja koji se razleu sobama punim oajanja, od stalno
promenljivog kolopleta besmislenih deavanja do mrtvakog
sanduka punog neispunjenih elja... afektivne klase moda tee
tome da podignu fabrike svakodnevnog ivota, provetrene prostore osloboene od tiranije originalnosti, gde nema pretnje od
potisnutih sadraja u klieima koji trapavo oblikuju odlivak njihovog ulnog rada. Beei od durskog kljua dok se kua jezika
obruava na njih, one venu pred seanjem na savreno uoblieni
diskurzivni predmet reifikovanog i prefabrikovanog govora. One
su ga ostavile iza sebe. Razmenile su ga za nezasnovanu osnovu
golog ivota. Sve izotrenijim koncentrisanim sluanjem koje
se vie ne shvata kao pasivnost (politika tehnika koju su nauile
to od muzike to na diplomskim kursevima), one se dre svoje
konstitutivne slabosti i sede pritisnute teinom napete atmosfere
koja stvara kamen u stomaku. Kamen koji bi mogao postati dragulj dok tiina odzvanja u grupnom redukcionistikom igrokazu
nazvanim antikvarna svetlost. Oekivanja klize u gubitak jezika, klize u fraze pokupljene negde usput, koje mogu da postanu
rekvizit. U tom trenutku svako autotraumatizuje, koja utke i u
tiini potuje poslednje izricanje. ta je moje? ta je tvoje? ta je
izmeu nas? San Ra kae: promena se osea u vazduhu, uje li
tu muklu tiinu?67 Promena nastaje sa spremnou za promenu,
66 Colectivo Situaciones, Something More on Research Militancy: Footnotes on
Procedures and (In)Decisions, Ephemera (5) 4, 2005, http://www.ephemeraweb.org/
journal/5-4/5-4colectivo.pdf
67 Sun Ra & The Myth Science Solar Arkestra, Antique Blacks, London: Art Yard, 2010.
139
140
ona proizilazi iz shvatanja interjekcije kao potencijalne projekcije, kao neke vrste katarzine procene koja uzdie individuu na
tetu uobliujue singularnosti. Kakav je to rizik instinkta?
Ili tako to ide. To postajanje odnosa u kojem vie nema
nieg to bi bilo neije, ali jo uvek nema ni onoga to je
zajedniko.68 I kao to treba da bude, koncentrisano sluanje
gradi bezbednost. Bezbednost, i forma, pomno konstruisana
tako da bude suprotstavljena reprezentaciji sebe; bezbedna, za
neko vreme, od toga da bude implicitno pogreno shvaena kao
terapeutski, estetski, muziki prostor. Ona je sve i nita. Ona je
rizik. Rizik samostalnog odreivanja mere sopstvenog rizika.
Rizik svesti o itavom moru projekcija. Rizik uvianja razlika kao
opipljivih i pristupanih, koje ne moraju biti uzrok egoistikih
raskida, dispozitiv drutvene nesigurnosti. Rizik improvizacije
ni sa im drugim do golim ivotom. Rizik otkrivanja naina na
koji smo osvrhovljeni. Ali to nije ready-made. Bez obzira na
neka uveravanja da e se iznova uiti govoru, koje svako moe
ponuditi, i da e se toga drati sutra, prekosutra i idue nedelje,
da je to ritam koji bi mogao biti izvan apstraktnog vremena
i da ni jedan iskaz ili mucanje, kao takvi, nee ostati stvrdnuti
u tampanoj ili zabeleenoj formi koja bi vezala govornika za
ulogu. Bezbednost u apsolutnom pribeitu svog ponavljanja.
Bezbednost da postanemo subjektivni objekt za same sebe,
fetiistiki objekt za druge kada svoju singularnost moemo
nazreti tek izdaleka. Bezbednost da se bude odluno protiv reprezentacije, stoga to je protok, ma koliko usporen, uvek strogo
van prikaza kadar-po-kadar. Krhkost moe da dovede do pucanja
objektiva kroz koji posmatramo stvari. Objektiv moe da zastrai
kao nemi islednik. Uhvaeni subjekt postaje fotogram ovrslog
ega.
Relaksirajmo se. Ovo vie nisu ezdesete. Decenije puritanizma nadovezale su se na psihike posledice noi dugih noeva
kada je temeljna lina kritika dodala tercijarnu zabrinutost
bezstrukturnosti koja je prizivala afekt da bi ga potom pustila da
68 Luce Irigaray, op. cit., str. 168.
Nagnite se preko ograde stepenita, odraemo sastanak, iz zbornika Wildcat Spain

Encounters Democracy, 1976-1978, BM bis, 1978/79.
besciljno tumara, neprimeen, nelociran unutar reetke naagonizacije. Personalizovane koordinate, u kojima je nemogue
shvatiti razliku kao takvu, nejednakost kao takvu, sa sobom
nose udljivost prosuivanja, smicalice u politikantskim igrama
moi gde goli ivot u ranjivosti moe biti sirovi materijal za
linu mo drugog.69 Ne. Mi bivamo bie grupnog bia kao usamljenog ne-bia, ali zajedno. Mogla bi afektivna klasa biti ona
69 Gilles Deleuze, The Logic of Sense, New York: Columbia University Press 1990, str. 298.
141
142
koja bi mogla opasno predloiti jedan ljudski identitet pre socijalnog identiteta, ali kao to je reeno u teatru potlaenih Augusta Boala: uestvovati u Boalovoj terapiji znai dospeti u prostor
izmeu individualne i socijalizovane kategorije svih individua.70
Te molarne kategorije klase, roda... te socijalizovane kategorije...
u kojoj meri one iskljuuju smo postajanje-realnom egzistencije
drutvene individue, odnosno rodnog bia? U kojoj nas meri
drutvene kategorije i identiteti koje one nude spreavaju u celovitom poimanju samih sebe kao drutvenih bia? U kojoj su
meri one represivne reprezentacije ili ogranienja? Ne deava
li se da ve od samog poetka, pri najranijim koracima u ivotu,
postoji odnos prema drugom, introjekcija drutvenog posmatranog oima drugog, iva panja koja nas ini drutvenim
individuama? Ne predlae li imanentna afektivna klasa, kako
god je definisali, ne asocijalne baze delovanja, ve odsecanje vie
komponenti proizvedene subjektivnosti kako bi se od spektra
molekularnog i nevidljivog formirala zajednika lestvica, lestvica afekta? Da li ta lestvica otkriva socijalizaciju koja je u toku i
koja prethodi kategorijama kojima je hvatamo? Kao to je Doan
Rivijer rekla: Prema tome, te ostale linosti zapravo su deo nas
samih, ne naravno u celini ve pojedini njihovi delovi ili aspekti
sa kojima smo imali odnos, i koji su na taj nain postali deo nas
[...] Mi sainjavamo jedni druge.71
Meutim afektivni sovjet nije ready-made. On je poetska
fantazija. Mi uestvujemo u njegovom delovanju, u njegovom
nebivanju neijim vlasnitvom; jer on je kolektivno proizveden
kao organ namenjen postajanju, kao besciljnost mimo vremena.
To to je to borba objanjavanja, to donosi olakanje jeziku, i na
nagon da govorimo je na taj nain olakan, kao da je nehotino
banalan i poetian, da bude bilo ta neko vreme, da bude ma
koje bie, bie takvo da je [...] svaki od njegovih kvaliteta takav da
70 Mady Schutzman, Brechtian Shamanism, u M. Schutzman & J. Cohen-Cruz (eds.),
Playing Boal Theatre, Therapy, Activism, Abingdon: Routledge, 2004, str. 152.
71 Joan Riviere, The Unconscious Phantasy of an Inner World Reflected in Literature,
u New Directions in Psychoanalysis, London: Karnac, 1995, str. 358-359.
ga je nemogue identifikovati.72 Da li ti kvaliteti moda ukljuuju

neprozirnost afekta? Pripisanih kako bi ih se (afekte) istrailo
i shvatilo? Radikalna drugost afekta usled koje smo sebi drugi,
kako vie ne bismo bili potinjeni tim dispozitivima koji su proizveli strast prema samoodranju, koji su nas prethodno nainili
bez svojstava, bez singularnosti, bez susreta, bez nade.
Sva tvals afektivnim klasama?!
Septembar 2009 april 2010.
72 Giorgio Agamben, Profanations, New York: Zone Books, 2007, str. 59.
143
144
Stvarni zvuk (phn)
Stvarni zvuk (phn)1

kao da su rei jedina stvar koja je vana rei kojima ljudi
izraavaju svoju elju za ivotom na bezbednom odstojanju
od bivanja ili zbivanja
Pjer Gijota (Pierre Guyotat)
Reklo bi se da bi jedna od izvornih podela drutvenog ivota,
koja u izvesnoj meri definie praksu politike, mogla biti upravo
ona u kojoj se vri odvajanje domae i reproduktivne sfere egzistencije od javnog ivota. Polazei odatle pravi se razlika izmeu
naina govora koji je u polisu doputen, i naina koji je, budui
srodan ivotinjskom obliku postojanja, iskljuen. Razmatrajui
Aristotela Ransijer tvrdi:
znak politike prirode ljudi konstituisan je njihovim posedovanjem logosa, koji jedini moe da demonstrira zajednicu
oslanjajui se na aesthesis pravednog i nepravednog, nasuprot phn, podesno jedino za iskazivanje oseanja zadovoljstva i nezadovoljstva.2
U izvesnom smislu, Benjaminova hipotetika kategorija
afektivnih klasa, klasa koja ne bi videla nita regresivno loe
u izraavanju zadovoljstva i nezadovoljstva, koja bi pozitivno
vrednovala phn, i koja ne bi gledala da ga pretvori u logos samo
zato da bi ga uvela u polis. Ako bi se moglo rei da je radnika
klasa nekada bila u poziciji iskljuenog, i da je traila pristup
1 Zabeleke uz Jacques Rancire, Dissensus, London: Continuum, 2010.
2 Ibid., str. 37.
145
146
reprezentaciji, onda je ona kroz preoblikovanje svog gneva i patnje u jezik politike, u odreenom stepenu, postala konsenzusna
figura. Njena vidljivost ostvarena putem sredstava reprezentacije nainila je od nje figuru koja poseduje odreeno dobro ili
univerzalnost, i na koju se polae nada. Moda je zato Ransijer
izjavio da politika ne moe biti definisana na osnovu bilo kojeg
prethodno datog subjekta?3 Jer je taj prethodno dati subjekt,
onaj koji poseduje logos, ve jedna reprezentacija koja je, trenutno operativnom raspodelom ulnog, dobila vidljivost, koju
je mogue opaziti, i kao takva ne moe da proizvede novu disenzusnu rekonfiguraciju zajednikog iskustva ulnog?4 S tim u
vidu donekle je mogue pretpostaviti kakvi su Ransijerovi razlozi
za naputanje politike klasne borbe, to, meutim, ne daje
eksplicitno objanjenje koja bi dopuna, koji ne-postojei
subjekt bi mogao da zauzme njeno mesto i stvori pro-revolucionarnu napetost: preraspodelu ulnog.
Namee se utisak da za Ransijera pojam raspodele ulnog
ima jednaku vanost kao i marksistiki pojmovi vlasnitva nad
sredstvima za proizvodnju ili preraspodele bogatstva u konvencionalnijoj socijalistikoj politici. ini se da ona ima ulogu
radikalnog koncepta koji je formulisan kada je Ransijer pisao o
radnicima-pesnicima utopijskog socijalizma, za koje emancipacija radnika nije podrazumevala sticanje znanja o njihovom
poloaju ve je bila konfigurisanje vremena i prostora koje bi potisnulo iz upotrebe staru raspodelu ulnog.5 Kao da su homogenizujui efekti kapitala, njegovo svoenje raspoloivog vremena i
upravljanje vijugavom putanjom ulnosti, doveli do kolonizacije
senzorijuma, jer Ransijer tvrdi kako ova raspodela ulnog, putem
onoga to on naziva policijska funkcija, strukturie prostor
percepcije u smislu mest, funkcij, sposobnost, itd, iskljuu-
3 Ibid., str. 28.

4 Ibid., str. 140.
5 Jacques Rancire, The Emancipated Spectator, Artforum, mart 2007.
Stvarni zvuk (phn)
jui mogunost bilo kakve dopune.6 Mogli bismo se ovde setiti

Delezovog Drutva kontrole (marketing je danas instrument
drutvene kontrole), ili efekata podele rada u pogledu nae sposobnosti da osetimo i oseamo, zakrljavanja naeg iskustva u
korist isparcelisanog zaguenja karakteristinog za korporativnu
kulturu. Na drugom mestu Ransijer raspodelu ulnog odreuje,
dramatinije, kao uspostavljanje konane konfiguracije onoga
to je dato kao nae realno, kao predmet nae percepcije, i polje
naeg delovanja.7
Moda mnogi toleriu ovakvo stanje stvari zato to je ono
u interesu samoodranja? Ono to se oznaava kao raspodela
ulnog ini se da je samo jo jedna, neto aktuelnija, policijska
funkcija preventivnih mera. Raspodela ulnog titi nas od
traume neposredovanog (kulturnog) iskustva omoguavajui
da odrimo svoju elju funkcionalnom i zadovoljenom postojeim resursima, da bi udovoljila naim ve definisanim ulima
(ukusu). Moe li se rei da raspodela ulnog (sprovedena ne
samo ogromnom medijskom radnom snagom, ve i temeljnim
dispozitivima) podrazumeva blokiranje disenzusnih intervencija
tako to se one stavljaju van perceptivnog polja, prema tome, i
van domaaja svesti? Erih From je svakako bio ubeen u to kada
je sugerisao da drutv razvijaju sistem, ili kategorije koje determiniu oblik svesti. Taj sistem funkcionie, takorei, kao drutveno uslovljeni filter.8 Da li je jedna takva deoba, stoga, pravina
raspodela prema izboru, ili je re o strukturnoj varci, sa ciljem
da se izbegne ono to je zajedniko u zajednikom afektu, kao
i davanje podstreka onima koji uestvuju u onome u emu nemaju nikakvog udela. Aristotel: nedostatak snane privrenosti
izmeu onih kojima se vlada neophodan je kako bi se oni odrali
u pokornosti, i spreilo izbijanje pobune.9 Ova linija razmiljanja
6 Rancire, Dissensus, op. cit., str. 92.
7 Ibid., str. 148.
8 Erih From, citiran u Adam Phillips, On Flirtation, London: Faber 1994, str. 136.
9 Aristotle, The Politics, Harmondsworth: Pelican, 1981, str. 110.
147
148
mogla bi se proiriti i na kritiare kulture. Navala interpretacija

predmet ili del ne odraava se samo na nivo publiciteta ve
ima i ulogu protetikog miljenja kao policajca u naoj glavi, i
inioca koji umanjuje nepredvidljivost nenadanih susreta.
Prema tome, kakve su mogunosti politike neslaganja (disenzusa)? Ransijer: sutina politike sastoji se u destabilizovanju
ovakve postavke tako to se ona dopunjava ueem onih koji su
lieni udela, i koji se identifikuju kao zajednica.10 Ali ko bi mogao biti ta dopuna, i koja zajednica bi mogla da je ponudi? Premda Ransijer sugerie da bi dopunu mogli da predstavljaju oni koji
nemaju kvalifikaciju da vladaju, to odmah znai svi i svako, i
premda to i nije toliko visokoparno formulisano, ostaje nejasno
ta bi taj ne-subjekt mogao preduzeti kako bi izveo preraspodelu ulnog (i time odredio sopstveni oblik svesti), te na koji
bi nain politika mogla izbei vor konsenzusa/disenzusa.11 Stvar
se dalje komplikuje kada Ransijer, kako se ini, ne vraajui se na
phn, odnosno, domestifikujuoj sferi, izraava svoju saglasnost sa oblikom civilizovanog konsenzusa, i tvrdi da je politika
iznoenje stavova, a ne puka galama; ili, u knjizi Na obalama
politike (Aux bords du politique), gde upuuje poziv pojedincu
da se otrgne od mranog sveta neartikulisanih zvukova.12 Posmatrano sa take gledita Benjaminove budue afektivne klase,
ne nastaje li ne-subjekt upravo na tom mestu, iz onoga to je
definitivno i istorijski iskljueno iz politike? Odbacivanje phn,
zvuka patnje, buke, i njegovo zamenjivanje funkcionalnou
(teorijskog i retorikog) jezika, samo po sebi predstavlja uslov
trajnog konsenzusa, i iskljuivanje snanog afekta potrebnog za
javno ispoljavanje neslaganja.
U nekim oblastima, kao to su muzika i terapija, buka je
meavina afekata; ona je ono to nije lako rastumaiti, ona je
zvuk patnje, filogenetske agonije, ona je proboj realnog koje je
11 Ibid., str. 53.
12 Ibid., str. 152; Jacques Rancire, On the Shores Of Politics, London: Verso, 2007, str. 50.
Stvarni zvuk (phn)
konstituisano logosom, ona je podstrek. I kao takva, kao neposredovano (tj. ne-pripovedano, ne-objanjavano) iskustvo, kao sirov
nerv, ona ne podlee osudi, ne povinuje se donoenju odluke, nemogue ju je demonstrirati. Ako je taj nepolitiki zvuk patnje, to
phn, teko sluati, ako je ono autotraumatino, ako, pre svega,
emanira od onih koji su lieni udela, ono bi moglo da proizvede
preraspodelu ulnog izvan disenzusa voenog logosom, za koji
Ransijer tvrdi da je neraskidivi deo demokratije. Preraspodela u
kojoj bi ne-subjekti mogli da se jave kao bilo kakve singularnosti (oro Agamben), kao priblino ljudi (Rene Menil), kao
afektivne klase kroz koje buka, kao neimenljivi afekt, zahteva
da se njom pozabavimo sa neprotetikom ivom panjom. Ti
ne-subjekti, stoga, jesu oni za koje phn moe da zameni logos,
za koje su grimase bolesnika i deiji jauci komunikativni. U izvesnom smislu, upravo domaoj i reproduktivnoj sferi nikada nije
bilo dodeljeno ulno, i u tom svetlu Furijeova domaa utopija
bila je jedan pokuaj preraspodele ulnog. Bart sugerie kako
se Furije opredelio za sferu domaeg umesto za politiku, te da
njegova sklonost ka neologizmima podriva zakone jezika.13 U
vezi sa tim ini se da postoji izbor koji je izvan pravednog i nepravednog, izvan dobra i zla, u tom smislu da se kroz domae
oglaava buka elje i nestalni izraz patnje koja zahteva da je ujemo sa svim njenim nezakonitim i neartikulisanim phn.
To su moda preterane tvrdnje kada je re o polivalentnoj
buci, ali ona dobija ulogu metafore efekata patnje i samoiskljuenja iz polisa onih koji pate. Gde bi bilo opravdanije traiti interval izmeu identitet, za koji Ransijer sugerie da bi mogao
da utemelji politiki subjekt, ako ne u tim ne-subjektima koji,
uzimajui u obzir phn, nastoje da ponovo pronau svoje rodno
bie kroz traumatino odbijanje rascepljujuih efekata identiteta
i naddeterminisanih formi svesti koje to donosi.14 Za radnike-pesnike iz Ransijerove knjige No radnik (La Nuit des proltaires)
13 Roland Barthes, Fourier, u A Roland Barthes Reader, London: Vintage, 1993, str. 342.
149
150
je reeno da su sebe uinili drugima u dvostrukom beznadenom odbijanju, istovremeno ne pristajui da ive kao radnici i
da govore kao buroazija.15 Kao radnicima njima je uskraen
pristup ulnom poezije, budui odvojeni od njega strukturom
rada i militantnom politikom. S obzirom na to da nisu ni radnici
ni buruji oni su se nali u procepu savremene raspodele ulnog (ako se, zapravo, pri toj raspodeli stiu bilo kakvi identiteti), i njihov odlazak u cilju osnivanja utopijskih zajednica bio je
moda, kao kod Furijea, njihov pokuaj da svojoj preraspodeli
ulnog daju javni prostor koji ne bi bio polis za politike subjekte, ve domaa utopija onih koji su priblino ljudi. Meutim,
kakvu vrstu prostora su ti radnici-pesnici eleli da stvore? Praksa poezije, premda se naizgled moe pripisati logosu, isto tako
moe da obuhvata suvie phn-a da bi bila shvaena kao politika. Da li je ona, onda, nekakav atopijski prostor? Kada Bart, u
svojoj knjizi Fragmenti ljubavnog govora pie o atopiji, on govori
o liavanju jezika njegove moi odreivanja. Da li on, moda,
tu misli na praksu poezije? Kada to proiruje sledeom opaskom:
nemogue je govoriti o drugom, i u vezi sa drugim [...] drugog je
nemogue odrediti, on pri tom uspostavlja veliku distancu izmeu nas i polisa, jer tu, gde vlast pripada logosu, upravo naini
govora, koji generalizuju i definiu drugog, odreuju, odmeravaju, i svedoe o dopuni i njenoj anonimnoj patnji.16
Ransijerovo bavljenje estetikom, kako mi se ini, u suprotnosti je sa onime to je, u njegovom tekstu Deset teza o politici,
njegov pro-politiki cilj unoenja disenzusa u polis, to bi trebalo da osvei demokratiju. ini se da borba koju on vodi u tom
tekstu ima za cilj spasavanje politike od unitenja.17 No, ako
su zahtevani modaliteti disenzusne subjektifikacije takvi da
otkrivaju drutvo u njegovoj razlici spram samog sebe, nismo
15 Jacques Rancire, Introduction to Proletarian Nights, Radical Philosophy, No. 31,
1982.
16 Roland Barthes, A Lovers Discourse, New York: Noonday, 1989, str. 35.
Stvarni zvuk (phn)
li onda tu taku ve shvatili?18 Ransijerove estetske diskusije ini

se da sadre mnogo vie elemenata koji mogu da poslue kao
polazite u tom smislu to dozvoljavaju i podstiu uticaj estetike
na trenutnu raspodelu ulnog. On sugerie da umetnost moe
da poniti determinisanost nae svesti, poremeti jednaine identiteta, ona moe da nas upozna sa zabranjenim, i podri nau
intervenciju u oblastima realnog. ini se da estetska praksa,
stoga, prema mom shvatanju, ima dunost da otkriva razliku u
nama, da otkriva i kultivie na oseaj za drutvo (konsekventno,
moe upravo u toj meri biti terapeutska). Ta problematina crta,
koja je nekada posmatrana kao patoloka (svi smo mi skupovi
razliitih, minijaturnih grupa Delez), sa svim svojim infrapsihikim konfliktima koji prethode bilo kakvoj transformativnoj
artikulaciji, jeste dalji pokazatelj relevantnosti koju phn ima u
bilo kojoj preraspodeli ulnog.
Diskutujui o jednom od nekoliko moguih scenarija za
estetiku, naime onaj u kojem umetnost postaje ivot, Ransijer
tvrdi da se prema toj shemi alternativa politici posmatra kao
konstituisanje novog kolektivnog etosa.19 Takvo shvatanje, kae
Ransijer, see nazad do ilera (Schiller), koji je, kako se ini, izvrio uticaj na kasnije utopiste, koji su, prema Ransijeru, uticali
na mladog Marksa preko pojma revolucije oveanstva koji je
bio u opticaju u to vreme. Komunizam se tu posmatra kao zasnivanje ulne zajednice, zamisao koja je moda primenjivija
na Furijeove strastvene kombinacije falansterija nego na partije i
saveze koji su se tada pojavili. Prema tome, ono to se uvodi kroz
pojam ulne zajednice jeste afektivni rad, koji se obavlja u
domaem i reproduktivnom radu, Spieltrieb ili nagon za igrom,
u kojem odnos izmeu ne-subjekata nije ni iskljuivo pasivan ni
iskljuivo aktivan, koji znanje zamenjuje delovanjem, zastupanje
18 Ibid., str. 42
19 Ibid., str. 119.
151
152
zajednitvom, i u podelu na polove, moda, unosi isprepletenost

kroz ukljuivanje biti-tu-za u zajedniki tranzicioni prostor.20
U tekstu Promiljanje veze, Ransijer tvrdi da bi za ilera
jedina istinska revolucija bila ona koja bi sruila vlast aktivnog
razumevanja nad pasivnom oseajnou, vlast klase inteligencije i aktivnosti nad klasom osetljivosti i divljine.21 Moglo bi
se primetiti da se tu ne radi samo o oivljavanju projektovanog
konflikta izmeu logosa i phn, ve i o pokazatelju toga da su
osetljivost i divljina obeleja disenzusne subjektifikacije, atopijske subjektifikacije koja se odupire pokuajima shvatanja od
strane normalnosti utemeljene na logosu. Ono to bi odatle moglo da proizae jeste premetanje koje doprinosi uspostavljanju
afinitet: nasluujem da istinsko mesto originalnosti i snage nije
ni drugi niti sam to ja, ve je to sm na odnos.22 Klasa o kojoj
govori iler, prema tome (nagovetavajui moda Benjaminove
afektivne klase), mogla bi biti zasnovana na afinitetu koji omoguava postojanje saodnosa: neoriginalna i stoga objedinjujua
predispozicija za ulno pripadanje koja je varnica od koje nastaju
singularnosti. Kod Furijea te singularnosti su moda poprimile
oblik perverzija koje je on kuraio da prerastu u kolektivni izraz.
Moda je upravo preraspodelom ulnog, koju takve zajednike
perverzije mogu da uslove, upuen dalekoseni izazov determinisanim oblicima svesti, u tom smislu da bi se, prema Lakanu,
perverzija mogla posmatrati kao privilegovano istraivanje jedne egzistencijalne mogunosti ljudske prirode.23
Meutim, ostavljajui na stranu Furijeove ideje o kolektivnoj prostituciji, kao i recipronu poligamiju realno postojeih
komuna, to ulno pripadanje moe da bude isto toliko direktno i
polimorfno perverzno kao i sluanje drugog. Ali to sluanje dru20 Ibid., str. 116.
21 Jacques Rancire, Rethinking the Link, http://www.16beavergroup.org/monday/
archives/001881.php
22 Barthes, op. cit., str. 35.
23 Jacques Lacan, The Seminar of Jacques Lacan Book I: Freuds Papers on Technique 19531954, Cambridge: Cambridge University Press, 1988, str. 218.
Stvarni zvuk (phn)
gog daleko je od pasivnog, to je jedno empatino i ne-evaluativno sluanje koje, nudei ivu panju, moe da bude senzualno
pre nego instrumentalno. Dakle, kada Ransijer pie da umetnost
ivi sve dok izraava misao koja je nejasna sebi, u materiji koja
joj se opire, oseam da se manje-vie kreemo u zoni prijemivosti za phn. Borba oko nalaenja izraza i sama je znak neke
vrste patnje. Materijal koji prua otpor, u nekim sluajevima,
jeste logos, nezgrapna institucija koja esto govori u nae ime, ili
nas tlai svojim utemeljivakim statusom. Kada Ransijer dodaje kako [umetnost] ivi u onoj meri u kojoj je neto drugo a ne
umetnost, reklo bi se da smo u oblasti ne samo odgajanja dece,
ve i u atopijskom prostoru terapeutskog odnosa u kojem je sluanje usredsreeno na faze singularnosti pre nego na oklopljena
sopstva.24 Oba ova prostora na vie naina znatno su udaljeni
od polisa i politikog diskursa, ali moda upravo tu, u phntinoj pometnji jezik, u mukotrpnom otkrivanju strahova i
infrapsihikih konflikata, u heterogenom ulnom linosti kao
drutva, postoji neka ansa za preraspodelu ulnog metakategoriki revolt, da citiram Aleksandra Trokija (Alexander Trocchi). Jer u oba prostora, kao u mnogim prostorima muzike improvizacije, uje se odjek jo jedne od Ransijerovih nada u pogledu kritike umetnosti kao umetnosti koja preispituje sopstvene
granice i moi, koja odbija da anticipira sopstvene efekte.25
Pomenuta umetnost moda nije takva stvar koju bi trebalo
najavljivati, ve vie neto to se otkriva u diskontinuitetima istorije, i to bi moglo da objasni zamku u koju je dospeo Ransijer,
koji je, kao intenzivno objavljivani kritiar kulture, bio primoran
da govori o savremenoj umetnosti. Jer takvo odbijanje kakvo
on ima u vidu ve postoji u radikalnoj neodreenosti znatnog
dela nadrealistike prakse; u sluajnostima kontingentne muzike,
u slobodnom improvizovanju tamo gde ima spremnosti za preispitivanje idioma. tavie, ono je, dopustimo sebi slobodu gene24 Rancire, Dissensus, op. cit., str. 123.
25 Ibid., str. 149.
153
154
ralizovanja, na delu svuda gde postoji manjak uslovljenosti, kao i

otvorenost da se prihvate, i tretiraju kao materijal, nesvesne elje
koje pokreu i zaustavljaju potencijalno fluidni metabolizam
heterogenog ulnog socijalne psihe. To je materijal (u dobrom
i loem smislu) na kojem se zasniva, i od kojeg polazi, grupna
psihoterapija. Kao to bi se jedna takva praksa ili zaokupljenost
mogla pripisati podelama unutar umetnosti kao odvojene sfere, ona bi isto tako mogla da bude ponovo objedinjena kako bi
postala, ono to je oduvek i bila, sklonost svih i svakoga. Ta
generika sposobnost, jedan aspekt rodnog bia koje je obuzeto
patnjom u nastojanju da proizvede strast, mogla bi biti ono to
se podrazumevalo pod klasa osetljivosti ili afektivna klasa, jer,
odbijajui da se anticipiraju sopstveni efekti, bivajui zaokupljenima iskrenim izrazom sopstvenih individualistikih nedostataka, zar se tu ne radi o odbijanju reprodukovanja istog koje je
ograniavajue za svest? Da li to odbijanje, zasnovano manje na
odbrambenoj samoidentifikaciji nego na mobilnosti afektivnih
stanja, povlai autotraumatsko prihvatanje divljine psihe kao
drutvenog mikrokosmosa? Traume koje su deo prolosti moda
nisu toliko pokazatelji personalizovanih patologija koliko su potencijalni uvidi u tekuu drutvenu konstruisanost svakog sopstva koje se pervertirano ovaplouje u istoriji.
Tokom jednog intervjua, razmiljajui o Marksovoj izjavi
da ovek proizvodi oveka, Fuko je komentarisao: ono to
se mora proizvesti nije ovek identian sebi [] mi moramo
da proizvedemo neto to jo uvek ne postoji, i o emu se ne
moe posedovati znanje.26 Stvar moda nije u tome da li bi ta
egzistencijalna mogunost mogla da znai to da e evoluirano
bie pokrenuti razvoj izvan nas kao onoga to je Majkl Balint
nazvao neoteniki embrioni.27 Odbijanje da se anticipiraju
efekti, moda, povlai istovremeno priznanje, s jedne strane,
26 Michael Foucault, Power/Knowledge, London: Harvester Press, 1980, str. 121.
27 Michael Balint, Primary Love and Psycho-Analytic Technique, London: Karnac, 1985,
str. 133. ovek (sic!) moe [] biti posmatran kao ivotinja koja ak i nakon to je
dostigla stadijum zrelosti ostaje zaustavljena u razvoju praktikujui infantilnu formu
ljubavi.
Stvarni zvuk (phn)
toga da mi i jesmo neotenini embrioni, te, s druge strane, da

se oslanjanjem na ponuene robe-pomagala titimo od efekata
kontingencije. Od potisnutih uspomena do socijalnog planiranja,
od rutine i dnevnog rasporeda do dranja stisnutih paleva, od
recikliranja istaknutih kulturnih trenutaka do drutva koje osea
averziju prema opasnosti, ono sa im se suoavamo jeste, kako
pie Adam Filips, istorija koju naa kompetencija krije od nas.28
Ta istorija je ona u kojoj se Marks i Frojd sudaraju: nunost
svesti o prolosti, neophodnost toga da postanemo istorijska
bia kako bismo delovali. Ransijer upuuje na dela iz prolosti
kao metamorfike elemente, ali moglo bismo rei da su naa
sopstvena prolost i istorija odnosa koji su nas uobliili (neki sluajni i lini, neki determiniui i strukturni), Veliki Narativi od
kojih se kree u preraspodelu ulnog.29 To to u njima odjekuje
phn ne predstavlja nikakav razlog, iz perspektive polisa, da ih
osudimo kao nekoherentne, ivotinjske i sebine. Polis podstie
sve te stvari.
Jun 2010.
28 Adam Phillips, op. cit., str. 12.

155
156
Dve pesme bez naslova

Bez naslova
Pre-protiv-nadna apsurdnost
operaciono krvarenje u Somalcu
Sudan zbog nepotenih
trust smradova naroda oslobaa nas
od nacionalnog roda, seksualnog BNP,
rasnog osiguranja, oseajne takse.
Misli govori o zabranjenom zakonu.
Rasti s one strane jazbine vrste.
Decembar, 2002.
157
158
Bez naslova
klinameni
ulne razlike
nagovetavaju
u sporom pokretu
evoluciju
jednostavnih predloga
April, 2010.
Pogovor
Pogovor
ta znai akt prevoenja i objavljivanja manje-poznatog
pisca (pardon?) u uobiajenim krugovima koji opcrtavaju nau
scenu i u njenim vodeim diskursima? Da li je to uopte bitno
pominjati, ili je razumnije pustiti da maina mree d svoju sliku
uposlenih pregalakih zupanika? Ako jeste, a jeste, i iz kojih
razloga onda? ta bi znailo prevodom uvesti u polje, a onda i
biti jedan manjinski pisac, tj. ne biti pisac od drugih pisaca? Da
li se prevoenjem zapravo formira strani jezik u maternjem i na
koji nain? ta znai prevoditi u tom sluaju? Prevoditi pojmove/
koncepte a ne rei? Ne zaboraviti cilj ovog rada koji nije saglasje
originala i prevoda. Locirati zato je neko mesto mesto nemogue proizvodnje. Prevesti i uvesti praksu, iji pesnik/pisac/
teoretiar zna da je istovremeno njen zupanik, mehaniar,
upravlja i rtva, i odatle ulaziti u jedno preskriptivno koje uvek
znai ne samo opis situacije ve i jednu odluku, raskid, skok;
raskid, skok, odluku. Praksa prevoenja kao mikro-politika:
praktino-konceptualna i teorijsko-konceptualna.
Smeteni na klackalicu (klackalice) izmeu teorijskog, naunog (analitikog) diskursa i politike u subjektivnosti, politikoteorijski bismo insistirali na preispitivanju proizvodnih odnosa,
kada je bilo kakva proizvodnja u pitanju materijalna; teorijska;
umetnika; prevodilaka; odnosno, na preipsitivanju sopstvene
prakse. Insistirati na analitikoj autonomiji instanci, razmakmaknuti svaki uticaj, zaposedanje, iznutra i spolja. Tako bismo rekli,
kada je umetnika proizvodnja u pitanju, napipavajui granice
sopstvene misli, da je: ono to obezbeuje raskid sa politikom
normom u polju politike politika umetnika koji prepoznaje proizvodni odnos sopstvene proizvodnje i suprotstavlja se politici
159
160
lokalizovanoj u umetnikom polju, koja podrava taj odnos. Pre

svega, suprotstavljanjem politikom drave, koja je svojom funkcijom reprodukcije u smislu nosioca ideolokih i represivnih aparata, prisutna u svim proizvodnim odnosima u kojima se i umetnost kao praksa odvija. U pitanju je politiki raskid sa politikim
normama u umetnosti, preko raskida sa umetnikim normama
koje ovaj politiki sistem podrava. Itd. itd. Zato insistiranje
na (analitikoj) autonomiji instanci? Zbog toga to autonomije
umetnosti mora biti kako je vie ne bi bilo kao institucionalizovane i odvojene prakse. Zarad ukidanja podele rada, sada i ovde.
Analiza polja i teorijski uvid je jedno i isto, ali da li se time
lome specifini i ciljani odnosi proizvodnje i menja data situacija? Tanije, postavlja se pitanje mesta politike. Ve smo morali
napraviti korak dalje i rei da politika, politika praksa, ona koja
je suprotna od politikog drave, mora pripadati poretku miljenja. Ispod toga se vie ne moe ii. Ali ta je onda sa teorijskom,
klasnom analizom? Da li nju ostavljamo nauci, nauci koja ne
obitava vie ni na univerzitetu ni u naunim institucijama, dok se
istovremeno njeni epigoni izlivaju u alternativno polje teorijske
proizvodnje? Odatle i polazimo kada kaemo da je preispitivanje
sopstvenih odnosa proizvodnje uslov i granica te proizvodnje.
Smetamo se na, uslovno reeno, mei miljenja teorijske klasne
analize i proizvodnje nedijalektizovane subjektivnosti, vagajui
afektivnost njeno uzapenje i njen emancipatorski potencijal.
Ne nalae li onda preispitivanje sopstvene proizvodnje
jednu svest o uslovima te proizvodnje (klasna svest), jedno miljenje stvarnosti i cirkulisanje nauno-politikih pojmova ([nestanak] klasa, [odumiranje] drave kao pojmova politike svesti)?
S jedne strane, tu je objektivna svest kao proizvod materijalnih
uslova proizvodnje. To je ona lana svest koja je istinita svest o
jednom lanom kretanju. S druge strane, tu je svest koja pripada
poretku subjektivnog kao pogled na svet, u najboljem sluaju
kao svest koja obznanjuje antagonizam stvarnosti omeujui
politiki i preskriptivni prostor. Ali taj subjektivni prostor svesti
ima svoje objektalije: svest odreenu i omeenu objektom klasa;
Pogovor
svest koja vodi partiji u politici i dravi u istoriji. Svest kao desubjektivirajua-objektivna-objektalnost. Problem je u onom o u
svesti o neemu, ime se jo uvek ne naputa veza subjektivnog
i objektivnog; miljenja i objekta miljenja; a politika svest ne
ustupa prostor miljenju politike i politici kao miljenju.
uli smo za preuzimanje kontrole nad reprodukcijom radne
snage, kroz brigu za javne slube, kroz sindikate, kroz menjanje
zakon obnavljajui ih, kroz dravu. Mi znamo da drava ne
moe biti sfera u kojoj se politika u svojoj interiornosti odigrava.
Ako je to sluaj, potenciranje preuzimanja kontrole, onda imamo
reprodukciju reprodukcije udvostruavanje, a ne ponavljanje.
Nauni vanakademski diksurs, a ne mislivost miljenja. ta nam
onda preostaje? Preuzimanje kontrole nad proizvodnjom subjektivnosti; duboko kopanje u afektivnost/afekte? Poetna taka bi bila: Politika u poretku miljenja. A ta je sa afektivnou,
da li i ona pripada modalitetu miljenja?
tavionica koja eka one koji su na trite izneli sopstvenu
kou, idu plaljivo, opirui se, za razliku od znaajno nasmejanog
kapitaliste, koga ovaj prvi sledi. Iza njih nema nikoga? Pobuna,
trajk, sindikat, a onda i zagovornici preuzimanja kontrole koji
svojim litanijama zarobljavaju proletarijat identitetskim odreenjima nadodreujui ga sopstvenom ideologijom; propagiraju
sopstvenu subjektifikaciju u proletarijat (pojam saborci je time
ispranjen, izgubio je na znaaju, jer je jedina njegova realizacija kolokvijalno rabljenje) i ine radnike, te ljude, gospodarima
sveta... a ipak se varaju. Iza njih ve nadiru sekretari, inovnici,
profesionalni politiari, svi moderni sultani kojima oni utiru put
ka vlasti. esto su ti koji vre deskripciju radnikog pitanja oni
kojima se taj put utire. Pokretna traka drutvene pokretljivosti i
sazrevanja. U? Institucije, nosioce odbrambenog samoodranja
individue i podstrekae strasti za funkcijom. Takva deskripcija
realnih drutvenih prilika/odnosa spada u domen predstava, a
ne u razaranje ustrojstva za ta je neophodno namerno odsustvo
deskriptivne drutvene kritike. I preskripcija. Kako se razbija
okamenjena slika o sebi?
161
162
Intelektualni rad uvara tajne znanja razvrstava manuelni

rad i istovremeno dominira i intelektualnim i manuelnim radom
gradei politiko i ideoloko ustrojstvo proizvodnog odnosa.
Kao to par proizvodni/neproizvodni rad ne moe da se svede na
podelu intelektualni/manuelni rad jer operiu na drugaijoj ravni, tako ni razvlaenje od sredstava za proizvodnju nije pandan
razvlaenju od znanja. Rad rastavljanja. I obrnuto. Svojevrsna
sinteza. Tesna-sinteza-rastavljanja. Prljave ruke i iste ruke
da li to zaista nema veze sa podelom na intelektualni i manuelni
rad. Sterilne ruke a glava poremeena tajnom znanja koje
reprodukuje ideoloke odnose i subordinira kontrolom i nadzorom. Sve se to zove politizacijom kljunih pitanja. A zatim se
svi duplo rekuperiraju rekuperira se sopstvo nepostavljanjem
pitanja sopstvenih proizvodnih odnosa i objektivizuje/objektalizuje se istorijski subjekt borbi eljom da se prikljui ukupnom
proizvodnom radniku. Znanje koje intelektualizira i slui odvajanju razvlaenjem. Znanje koje renderuje i intelektualni i manuelni rad, razvlauje, rastavlja obrazovanjem i paternalizacijom.
Znanje koje nas prisiljava da lepo govorimo i da se odazovemo
polisu; znanje koje nas prisiljava da respektabilno i referentno
piemo i da se odazovemo akademiji. ta ako bismo rekli da
nema ama ba nita da se zna da bi se zahtevala jednakost?
Razvlaenje od znanja i reprodukcija dominacije-subordinacije. Mi bismo jedno ne-znanje, razdvojeno od kompetitivnog
znanja na levici, a to znanje proizvodi konkurentsku izolovanost
povezivanja i lajkovanja; delirijum elje za pripadanjem i strah
od (samo-)izolacije. Kakvo je to znanje koje u sebi ne sadri
sopstvenu kritiku? Znanje podvrgnuto politikim i ideolokim
uslovima svoje konstitucije, tako da te uslove iznova reprodukuje, bez dolaska do granice tih uslova koja se probija. Limit analize i teorije politike? Moda. Ali svakako limit kompetitivnog
ovladavanja i plasiranja koncepata i ograniavanja misli njihovim
beskonanim gomilanjem; suspenzija afektibilnosti kao oblika
miljenja. Nismo se oseali emancipovanim spoznajom svoje situacije: radnike ankete i empirijske litanije potlaenosti samo su
Pogovor
nas uinile jo zabrinutijim. Jednostavno ili nadasve komplikovano, trebalo bi promeniti ne ono to mislimo, ve nain na koji
posmatramo svoje miljenje. Miljenje miljenja. Mi se pozivamo
na taj uasan pritisak na tok misli koja [mora da] se misli.
Kakva je to organizacija koja u sebi ne sadri sopstvenu kritiku? Organizacija podvrgnuta politikim i ideolokim uslovima svoje konstitucije, tako da te uslove iznova reprodukuje, bez
dolaska do granice tih uslova koja se probija. Grupuskula, naorganizacija sigurno nije. Organizacija koja nas zanima ne bavi
se pitanjem organizacije utoliko to je koncentrisana na one
prakse koje su posveene pitanju odnosa-izmeu i koje idu dalje
od okamenjenja individualnih identiteta. Organizacija kao superego i mesto pseudo-kolektivnosti. Uvek [je] posto[jalo]i neto vee
od grupe i njenih dela, neto ire i provetrenije od individualnog
posedovanja znanja. Neto u vezi s grupom to je dalje od preduzetnitva; prakse bazirane na ciljeve i njihovo ostvarivanje; od
odazivanja pozivu polisa, akademije, instituisanog-loginog-znanja; od ideologije diktirane ovolikim ili onolikim mesenim
prihodom ili odsustvom istog; od unutranjeg (moralnog) disciplinovanja/peglanja. Ali neto u vezi s grupom to se pribliava
afektivnosti kao onome to neposredno prethodi svakoj diferencijaciji (iznutra i spolja [vikom vrednosti, supsumcijom-proizvodnjom subjekta kapitalom]).
I tako dolazimo do forme. Pisanja. Izraavanja. U ambijentu
koji opcrtava akademska opsada alternativnih politikih, teorijskih praksi i organizacija. Supsumcija alternativne scene i preuzimanje akademskog paterna sa njihovim proizvodnim odnosima i formom teksta. Akademska forma teksta/predavanja postaje uvreena i takoe se i time iz vanakademskog polja doprinosi
reprodukciji celokupnog sistema. Scijentizam koji formulie
stanje stvari a ne neko mogue etatistiki diskurs. Zatim se sve
to razvodnjava u novinarskim lancima. Biti razumljiv kome?
Biti razumljiv u teorijskoj proizvodnji koja zahteva referentnost,
razumevanje i naputanje prethodnog teorijskog rada a tada saturacija nije mogua, ve samo priznanje poraza i antiproizvod-
163
164
nja indisponiranosti. ta znai raskid s tom formom? Afektivno

pisanje; vraanje svojim starim tekstovima koji se ne smatraju
prevazienima (za razliku od njihovog naputanja); vibriranje intenziteta jezika; pisanje poezije bez formalnosti, poezije izgnanih
i samo-izgnanih. Afektivnost afektivnosti. Ovo nije udvostruavanje ve ponavljanje. Afektivnost u interiornosti. Autonomija
afekta.
Ovde smo imali jedan primer.
Mart, 2013.
Naslov
Autor
Howard Slater
Izdava
Centar za nove medije_kuda.org, Novi Sad
www.kuda.org
Godina izdanja
2013.
Prevod sa engleskog jezika
Duan orevi Mileusni
ore oli
kuda.org
GKP
Korektura
kuda.org
GKP
Grafiko oblikovanje
kuda.org
Kola na koricama
kuda.org
GKP
tampa i priprema
Daniel Print, Novi Sad
Tira
500
Prevod na srpski jezik je objavljen pod copyleft licencom.
165
166
Naslov originala
Anomie/Bonhomie & Other Writings
Izdava
Mute Publishing, 2011.
www.metamute.org
CIP Katalogizacija u publikaciji
Biblioteka Matice srpske, Novi Sad
ISBN 978-86-88567-06-0
COBISS.SR-ID 277717511
Publikacija je objavljena u okviru projekta Proirena estetska
edukacija: umetniki eksperiment i politika kultura u doba mrea (www.aestheticeducation.net), koji se realizuje u saradnji pet
organizacija: Multimedijalni institut iz Zagreba, Kontrapunkt
iz Skoplja, Berliner Gazette, kuda.org iz Novog Sada i Mute iz
Londona. Publikacija je realizovana uz podrku Uprave za kulturu grada Novog Sada. Projekat je finansiran podrkom Evropske
komisije.
Ov publikcij ukazuje smo na stavove utor i Evropska komisij ne moe da bude

odgovorna za bilo kkvu dalju upotrebu koj moe da proizae iz informcij objavljenih u ovoj publikaciji.
167
168

Anomija Bonomija Knjiga

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Anomija Bonomija Knjiga

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Rembo: militant-posrednik

Anomija/Bonomija i drugi tekstovi

Anomija/Bonomija i drugi tekstovi

Anomija/Bonomija i drugi tekstovi

na samoivost, moemo naslutiti ta moemo prepustiti politici:

emocionalnih slojeva, moe da se poistoveti jedino sa onima koji

Anomija/Bonomija i drugi tekstovi

pretpostavlja ivote koji su ovlaeni da budu ogranieni entiteti,

sa nitavilom: ono ponekad moe da bude shvaeno kao bie

Anomija/Bonomija i drugi tekstovi

iskustvo borbe sa jezikom koji, budui da nije uvek rastegljiv u

bude mestom poetske ekspresivnosti (Sopstveni zanos mora

Anomija/Bonomija i drugi tekstovi

vode ka smrti i robovanju, nadilazi zaborav i naputa sebe zbog

istovremenu tenju da se afekt uini saoptivim pomou jezika i

Anomija/Bonomija i drugi tekstovi

tveno odvajanje, uspostavljeno kroz jezik politike lien afekata i u

Anomija/Bonomija i drugi tekstovi

pesnicima koje je prezirao, ve pronalazak slobodnog govora

moe da ukae na odbijanje da se unutranje iskustvo saslua i

Anomija/Bonomija i drugi tekstovi

Pogovor: ova igra diskurzivnog realnog

Anomija/Bonomija i drugi tekstovi

(Benjaminu koji se sree sa Batajem u Collge de Sociologie,

ritmom smenjivanja utnje i slobodnog govora uvek sa sobom

Anomija/Bonomija i drugi tekstovi

Od egzodusa do rodnog bia

Od egzodusa do rodnog bia

Anomija/Bonomija i drugi tekstovi

Od egzodusa do rodnog bia

sa onim to je njoj uinjeno, ta ini od onoga od ega je ona

Anomija/Bonomija i drugi tekstovi

klase; jedne slike zamrznute u vremenu iji pozitivni punktum

Od egzodusa do rodnog bia

kako dublje subjektifikacije tako i imanentnog egzodusa, javljaju

Anomija/Bonomija i drugi tekstovi

sno re-konstitucija komunikativne ivotnosti. Marks: Osim tih

Od egzodusa do rodnog bia

nesposobni da ive ivot osim upuivanjem na zakone. Tragajui

12 Isidore Isou, op. cit.

Anomija/Bonomija i drugi tekstovi

upravo je u dekonstrukciji komunikacije subjekt konstruisan, a

14 A . Negri, op. cit., str. 160.

Od egzodusa do rodnog bia

Kao da se nadoknauje oseaj samo-egzila kao isto linog,

Anomija/Bonomija i drugi tekstovi

cionog nivoa sopstva (uporediti Sternove RIG: reprezentacije

Od egzodusa do rodnog bia

20 Viktor Shklovsky, Art as Technique, u: Art In Theory 1900-1990 (Eds.) Charles

Anomija/Bonomija i drugi tekstovi

Anomija/Bonomija i drugi tekstovi

svakom sluaju obesteenje sidra polovnog smisla ideologije

Kada koristimo normopatski vetaki jezik, i ako to fakat

Anomija/Bonomija i drugi tekstovi

arli Barnstan kazuje: Iznenadno saglasje/ skriva jedno nevidljivo prisustvo

Anomija/Bonomija i drugi tekstovi

ralizovati. Moralni imperativ Mafija Familijasa. Naorganizacija

Anomija/Bonomija i drugi tekstovi

Poezija & samo-izgon

Poezija & samo-izgon

Anomija/Bonomija i drugi tekstovi

Ovde imamo problem koji snano utie na grupe svih vrsta:

Poezija & samo-izgon

12 Isidore Isou, op. cit.

14 A . Negri, op. cit., str. 160.

20 Viktor Shklovsky, Art as Technique, u: Art In Theory 1900-1990 (Eds.) Charles