DUAN

BARANIN

HAJDUK VELJKO

By

Glavu dajem, Krajinu ne dajem!

SADRAJ:

PRVI DEO
I
II
III
IV
V
VI
VII
VIII
IX
X
XI
XII
XIII
XIV
XV
XVI
XVII
DRUGI DEO
I
II
III
IV
V
VI
VII
VIII
IX
X
XI
XII
XIII
XIV
TREI DEO

I
II
III
IV
V
VI
VII
VIII
IX
X
XI
ETVRTI DEO
I
II
III
IV
V
VI
VII
VIII
IX
X
XI
XII
XIII
XIV
XV
XVI
XVII
XVIII
XIX
XX
PETI DEO
I
II
III
IV
V
VI
VII

VIII
IX
X
XI
XII
XIII
XIV
XV
XVI
XVII
XVIII
XIX
ESTI DEO
I
II
III
IV
V
VI
VII
VIII
IX
X
XI
XII
XIII
XIV
XV
XVI
XVII
XVIII
XIX
XX
XXI
XXII
EPILOG

PRVI DEO

I


Harambao, skinuu i zvezdu s neba, ali me ne alji na
zimovnik da uvam seljacima goveda za koru hleba! usprotivio
se razdraeno Hajduk Veljko Stanoju Glavau kad je ovaj o
Mitrovdanu 1803. godine rasporeivao hajduke na zimovnik.
Da nisi Veljko, ovog bih te asa razoruao i oterao iz ete.
Dobro znam tvoju hrabrost, pa ti ovog puta opratam. Nego, sluaj.
Zima je na pragu, a potere se umnoile. Nita mi drugo ne ostaje
ve da vas poaljem na zimovnik kod sigurnih ljudi. Ti e kod
kneza Milana u Dubonu. Selo je sputno, a kneeva kua uz umu.
Turci tamo retko zalaze.
Harambao, ako Turci upadnu u selo i otponu sa nasiljem,
neu moi da otrpim odgovori mu Veljko.
Stanoje se nasmei, a teki crni brk mu zaigra.
Tebi to i odgovara. Samo da zna, Milan je pametan ovek.
Umee da te obuzda. S tobom ide i arhimandrit Jevtimije. Istina,
nita nije manje udljiv, ali je dovoljno promuuran da ipak zna kad
ta treba initi.
Hristovih mi rana, ja ne razumem zbog ega se ti buni,
Veljko eretski uzviknu Jevtimije. Dubona je hajduko selo.
Smederevski muselim ve godinama ne sme da zaviri u njega.
Janiari ga obilaze kao da je okueno. To mi je priao knez ua

Vulievi. Kad god je postojala opasnost od Turaka, on se sklanjao

u Dubonu. Ljudi su gostoprimljivi. Rakije, vina, hleba i mesa
imaemo dovoljno. ene su im lepe, a nisu krte. Da nisam
postrien, duu i srce bih tamo zimus nasladio.
Jevtimije nije, uistinu, bio nikakav arhimandrit nego
pohajdueni akon, a harambaa ga je prozvao arhimandritom.
Dobro je to si obrijao bradu da njome ljude ne obmanjuje.
Ali, unapred moram da upozorim sve vas koji idete na zimovnik.
Vreme je tee nego ikad dosad. Nasilje je prevazilo granice
strpljenja. Bojim se, dahije mogu u toku zime da se odlue na jo
vee zlo. U tom sluaju moe se svata desiti. Zato stalno
oslukujte, motrite ta se radi i budite spremni. Seljacima ne dirajte
u ene. Hajduko ime niko ne sme da okalja.
Svetoga mi Sisoja, ne mogu da te razumem, Stanoje!
uzviknu Jevtimije. Hajdukuje. Glava ti u torbi. ena je upola
avo, ali kakav bi ivot bez nje bio? A ti, kao kakav zatucan
kaluer, samo ita predike. Lep si, snaan, pametan i junak. Nikad
te ne videh da se osmehne nekoj eni. Kad te sretnu, neveste
obaraju oi i cupkaju u mestu noicama, a ti ni da ih pogleda.
Samo, treba da zna: ni bog nije pravedan koliko treba. Nekome
dadne sve, a mene ostavi zrikava i podari mi aicu pameti. Ali
poto sa mnom ide Veljko, nadam se da e uz vuka i lisica omastiti
brkove.
Mlado suvonjavo Veljkovo lice planu rumenilom. Glava ga je
gledao toplo, gotovo roditeljski. Odmah se dalo zapaziti da ga zaista
voli, iako je s plahovitim i neobuzdanim mladiem imao dosta
muke.
Stanoje ustade i ree:
Svako zna svoj raspored, i u toku noi treba da se prebacite
do jataka. Sada prilazite redom da se oprostimo i kao braa

izljubimo. Ko zna ta koga eka preko zime.

Hajduci su redom prilazili harambainoj ruci. Stanoje je
svakoga ljubio u elo.
Srean ti put!
Kad mu je priao Veljko, Stanoje ga poljubi i zagrli.
Pripazi se, sokole! Uskoro e biti boja i megdana da iskali
duu do mile volje

II

Poto su se hajduci rastali od drugova i harambae, Veljko i

Jevtimije izabrae pogodno mesto da osmatraju smederevski drum i
da tu saekaju no. Sedoe da ispue po lulu duvana.
Ja bih malko dremnuo, a ti pazi da nas ko ne iznenadi
ree Jevtimije i navue urak na glavu. Poto je glavu namestio na
hrastove ile, on ubrzo zahrka.
Jesenji dan bio je mutan, a uma puna neprijatne hladnoe i
tiine. Uvelo hrastovo lie alosno je umilo, a nebom su se
preganjali crni gusti oblaci. Nigde glasa ni java. U prvi mah Veljku
bi neugodno. ivot je zabavan u eti meu hajducima, a vreme brzo
prolazi. Uvek se u druini nae kakvo spadalo, prialo i veseljak, a
onda je lako zametnuti alu. Prohujalo leto bilo je ispunjeno
zasedama koje su hajduci pravili nasilnicima, kao i krvavim
okrajima sa turskim poterama. Borbe i odmazde bile su toliko
este da Stanojeva eta nije nikada mogla ni tri dana mirovati na
mestu.
Jevtimije rei u snu kao kurjak, pomisli Veljko, i zaokrui
pogledom oko sebe, a zatim osmotri drum. Meutim, na njemu nije
bilo ive due. Uterali smo strah u kosti janiarima, zakljui Veljko,
i poe da se prisea. Nekako drugi ili trei dan po urevdanu,
Stanoje Glava primio ga je u etu zajedno s Jevtimijem. Mesec i

vie dana nije novajlijama davao nikakav zadatak. Privikavao ih je

na disciplinu i hajduki nain ivota. uvali su strau skoro svake
veeri, donosili vodu, pripravljali jelo. Navikavali se na hajduku
druinu, ale i zadirkivanja. Tek posle mesec i vie dana, harambaa
je odluio da ih proveri.
eta je boravila u Juhoru. Vrebala je na carigradskom drumu
dahijski karavan, koji je trebalo iz Nia da donese odmetnicima
ohu, svilu, kafu i miroije. U isto vreme, eta je trebalo da sa one
strane Morave, u selu Grabovcu, ubije subau Adema Gaajliju,
Vuitrnca, sina begovskog seiza i slukinje. Adem je odrastao u
tali meu slugama, konjima i kerovima, od kojih je otimao hranu i
kosti baene s begovske trpeze, jer mu je majka umrla kad je imao
tri godine, a otac, pijandura, nije se uopte brinuo za dete. Kad je
navrio deset godina, Adem je preao kod Mitra Prizrenca da bi
nauio pukarski zanat. Poto je postao kalfa, odlutao je s
kiridijama najpre do Soluna, zatim do Carigrada i Jedrena,
menjajui gazde. Posle svitovskog mira, kad je Mustafa-paa
proterao janiare iz Srbije, Adem se u Skoplju upoznao sa starim
janiarom Jusufom; ovaj ga je odmamio u krdalije kod Alije
Guanca.
Adem je s krdalijama za tri godine prokrstario celu
Makedoniju i Bugarsku. Navikao se na pljaku i nasilje, veseo ivot
i podvige. Otresao se i verskih zabluda, jer su krdalije bile
avanturisti raznih vera i narodnosti: Turci, Bugari, Grci, Arnauti,
poneki Srbin i Makedonac. iveli su zajedno, jer su ih vezivali
Guaneva hrabrost, avanture i pljaka. Guanca su najee
unajmljivali carski odmetnici da vojuje za njihov raun. Kad toga
nije bilo, on je upadao sa krdalijama u gradove, uzimao ucenu od
trgovaca; u gradu bi provodio zimu, a preko leta merkao nove rtve
za plen. Za te tri godine promuurni Adem Gaajlija nabio je emer

dukatima, pridobio za sebe nekoliko mladia Arnauta, odvojio se od

Guanca i poeo da presree trgovake karavane, da uzima ucenu i
da pljaka sela. Tako je dolutao do Grabovca na Moravi, koji je
pripadao leskovakom paaluku.
Kroz Grabovac je vodio karavanski put od Leskovca za
Parain i Jagodinu, a odatle preko Kragujevca za Beograd. Smiren
ivot pod Mustafa-paom uinio je da se u Srbiji pone sve vie
razvijati trgovina i jaati promet sa Skopljem, Solunom i
Carigradom. Adem je to iskoristio; sit lutanja i nesigurnog ivota,
prionuo je na posao i u Grabovcu na obali Morave podigao konak.
Zatim se proglasio za itluk-sahibiju, poruivi spahiji u Beogradu
da zaboravi na svoj dotadanji posed. Uz konak je podigao magaze,
ambare i tale. Sve je to opasao tvrdom ogradom od cigala i naboja.
Za ortaka je pridobio zakupnika hana i skela, Nauma, Grka iz
Soluna, koji se bavio trgovinom stoke i nabavkom robe. Naum je
bio debeo ovek etrdesetih godina, veoma bogat, a imao je mladu
enu.
Jedne noi u hanu kod Nauma zakonaie dva nepoznata
Turina. Zatraili su pie i veeru, a zatim su naredili Naumu da
dovede enu. Kad se Naum usprotivio, potegli su kubure i ubili ga.
Adem se posle toga naao pri ruci mladoj udovici. Preuzeo je od nje
skele i han, a nju preveo kod sebe u konak. Svi u Grabovcu znali su
da je Naumovo ubistvo namestio Adem-baa. Skele, han i porez
koji je Gaajlija nametnuo trgovcima, donosili su mu ogromne
prihode. Ipak je uspevao da zadri izvesnu meru i da ne preceni
svoju snagu. Grabovane je smatrao svojim ljudima, pa od njih nije
uzimao nita vie osim onoga to su i ranije davali spahiji, s tim to
ni to nije uzimao od siromaha, udovica i ostarelih kmetova.
Posebno se bio sprijateljio s grabovakim knezom Nikolom, umnim
i hrabrim ovekom, koji je inae trgovao stokom. Svake godine

Nikola je terao za Solun po nekoliko hiljada ovaca u ortakluku s

Ademom. Dobitak su delili napola. Tako je u miru sticao Adem
Gaajlija sve dok Srbijom ne zavladae dahije. U poetku je
osuivao janiarski teror i divljanja, govorei knezu Nikoli:
Bez mere su i ludi su. Guzice e im pojesti glave.
S vlau je, aga, kao i s piem. Najtee je ispiti prvu au.
Docnije, to ovek vie pije sve vie gubi pamet. U vlasti ljudi
obnevide, pa im se i more ini do kolena. Ali ljudska sila je ko rosa
pred suncem: ini se da nikad nee proi, ali tek to se ljudi na nju
priviknu, iskrsne neto neoekivano i silnika nema. Zapamti,
aga, svaka ptica ima svoga kopca.
Jest, vala odgovori zamiljeno Adem-baa.
Meutim, primer janiarskog nasilja brzo je zaveo i njega.
Nesiguran ivot u Srbiji smanjio je trgovake poslove; skele i han
sve su manje donosili prihoda. Ne zazirui vie od vlasti, Adem je
poeo sve ee da odlazi u Jagodinu na pijanke i teferie. Tamo se
sprijateljio sa baama i janiarima. Po njihovom primeru prisvojio
je sva okolna sela i, kao i janiari, poeo nametati velike dabine,
globe i kuluke. Docnije je uveo svadbarinu i pravo prve brane
noi. Ni u emu nije hteo da zaostane iza drugih baa. Proglasio se
kabadahijom nad celim krajem s desne strane Morave. Uzalud je
knez Nikola pokuavao da ga urazumi.
uje, vlae odgovarao je Adem knezu Nikoli
svakome u ivotu Alah prui njegovih pet dekika da radi ta hoe.
Ako ih ne iskoristi kako valja, hajvan je. Videe da nisam meki od
ostalih baa, i zato e mi od sada i Grabovani davati to i ostali
kmetovi. Ti e mi prvi za Bajram poslati po abar sira i masla,
dvoje jagnjadi, up meda, kao i snahu Spaseniju da provede tri noi
sa mnom.
Kad je Bajram, aga? upita Nikola.

 U trei petak od ovoga. A sada sikter! Ako mi jo ikad

pokua davati savet, nabiu te na kolac i ispei ko jarca.
ta je drugo ostalo knezu Nikoli sem da odmah potrai Stanoja
Glavaa i da s hajducima pripremi smaknue Adema Gaajlije.
Lepi Steva, kako su u eti zvali jednog hajduka, uzeo je za
napad na Ademov konak deset hajduka; poveo je i Veljka i
Jevtimija da ih ovrsne za borbu. Prevezli su se u zoru amcem
preko Morave i prikrili u umi vie konaka. Pred no se naoblailo i
grunula je kia. Vetar i kia besneli su do kasno u no. Kad se
nevreme smirilo, spustila se crna tama.
Steva je izvrio raspored, pa su prili avliji. Preko zida su
bacili komade mesa koje je prethodno ceo dan drano u rastvoru
apa da otruju psa. Pritajeno su ekali dok se smirilo reanje. Zatim
je Veljko prvi preskoio zid i otvorio kapiju. Iznenadnim napadom
najpre su u odakliji razoruali i svezali Ademovu pratnju, a zatim
su provalili u haremsku sobu. Oseala se na ensku put, znoj i
mous, ustajao vazduh i loj. Po celoj sobi bili su razastrti dueci na
kojima je lealo desetak ena a meu njima razgaen Adempaa. Kad je Lepi Steva osvetlio sobu fenjerom, Adem se trgao,
skoio na noge i zapitao:
ta se dogodilo?
Mnogo tota, moj dragi aga odgovori mu Jevtimije,
drei ga na oku s kuburom u ruci.
Ko ste vi, more? viknu ljutito Adem.
Nezvani musafiri, estiti aga odgovori mu sa smekom
Lepi Steva.
A, a! Hajduci! Suljo, Omere, Mujo!
Ne uzrujavaj se, aga! Sva su tvoja paad povezana!
Adem je za trenutak radoznalo gledao hajduke. Zatim je
zaustavio pogled na Veljku, koji je stajao oslonjen leima o direk

vrata. Neto svetlo kao munja zaigra u njegovim zenicama i, pre

nego to se iko tome mogao nadati, on se vujim skokom baci na
Veljka i iz silava mu istre handar. Isto tako brzo odskoi nazad i
ratoborno se raskorai:
Kurvinska aurska sorto, mislili ste da me lupeki bez
zamene ubijete!
Meutim, istog asa planu Veljkova kubura. Sindirlije su
napravile veliku ranu na Ademovim grudima, iz koje je iknuo mlaz
crne, guste krvi. Polunage ene izbezumljeno poee da viu i
zapomau. Adem ispusti handar, zaljulja se, sevnu oima, zatim
napravi korak prema Veljku i srui se.
Prestanite da se derete, kuje! Pokrijte bolje golotinju,
mrcine jedne ljutito viknu na ene Lepi Steva.
ene su odmah zautale i brzo poele da navlae na sebe
odeu, samo se Grkinja, lica izbezumljenog od bola, privukla na
kolenima do umirueg Adema, podigla na ruke njegovu glavu,
ljubila je i kukala.
Uklonite od mrtvaca tu kuju zapovedi Lepi Steva.
ene su s grdnom mukom odvukle Grkinju u oak i navukle
joj nekakvu koulju. Zatim ih je Jevtimije sve u oporu poterao
napolje. Lepi Steva je s hajducima brzo obio sanduke, uzeo novac,
odelo i oruje, a zatim naredio da se iz konaka izbaci pokustvo,
posue i ostale stvari. Potom je svojom rukom zapalio han. Poto su
iz tala isterali stoku i konje, hajduci su i njih zapalili, a zatim
svezane Turke izveli na obalu Morave i poveali po drveu. Veljko
je zbunjeno gledao ta se radi. Jevtimija nije video sve dok nisu seli
u amac da se prevezu natrag preko Morave.
Tek posle mesec dana, kad su se sprijateljili, Jevtimije mu je
ispriao kako je uteio Grkinju. Samo ga je zakleo glavom i
ivotom da to kome od hajduka ne kae, jer je zbog takvih stvari

Stanoje terao iz ete.

III

Veljkov pogled se za trenutak zadrao na licu, u san utonulog

Jevtimija. Kakva rugoba, a koliko plemenita i hrabra dua, pomislio
je i zagledao se u daljinu prema istoku. Beskrajne ume i bregovi
budili su daleka seanja. Preko tih brda i uma u sumornoj jesenjoj
sumaglici nalazili su se njegovo rodno selo Lenovac i zaviajna
Crna Reka. Tamo je sve zapoelo. Iznenada mu pade na um jedna
misao koju je uo od Jevtimija: u prvim danima svoga detinjstva
ovek skupi i ponese sve ono za ime e posle juriti celoga ivota.
Misao se prenese na oca Petra, oveka pedesetih godina, koga su
Turci zvali Sirenjar jer je hiljadio ovce na baijama. Dostojanstven,
obuen u ohu, na besnom konju, otac je uvek imao u pratnji
dvojicu slugu. Kuom i decom malo se bavio, preputajui tu brigu
Veljkovoj majci Petriji, tihoj enici srednjeg rasta, gospodstvenog
izgleda, uvek nasmejanoj. Njene oi zraile su velikom ljubavlju.
Uz oca i majku video je brau Milutina i Miljka, kao i sestru Dudu,
tamnoputu lepoticu.
Seao se i kue na bregu. Okolo kue su bili ambari, vajati,
tale i magaze, a ispod kue iroka senokosna dolina. Iznad sela
na sve strane planinski vrhovi, ume i modro nebo. Stada ovaca
prekrivaju proplanke kao sneg; oko njih su obani sa tornim psima.
Na panjaku je ergela konja i krdo goveda. uje se zvon aktara,

dovikivanje planinki na strugama, rika bikova, rzanje pastuva,

pesma devojaka, svirka dvojnica i duduka, lave pasa. Stotine
raznih glasova i zvukova. Kroz doline bue potoci. Livade su pune
cvea, trave i mirisa. Iznad uma krue orlovi, graku vrane i
gavrani. Sve je to udan neki, arolik i divan svet. A uvee, kad se
sve smiri i oko ognja okupi porodica, sluge, obani, devojke i
planinke, obanbaa Ilija uzima gusle i uz njih peva o caru Duanu,
kosovskom boju ili o hajducima i uskocima. Kad ga uspavljuje,
majka mu pria o vilama, arobnicama ili lukavom Eri koji uvek i
svuda nadmudruje Turke. Sav taj stvarni i izmiljeni svet meao se
u uzbudljivoj i ivoj deakovoj mati, zanosio ga, postajao njetov
svet, deo ivota i elja.
to je Veljko vie rastao i saznavao, ivot je postajao sve
zamreniji, privlaniji i raznovrsniji. Sve su ga manje zanimali
kua, majine prie i Miljkovo kenjkanje, a sve je vie voleo igru s
deacima, odlaske na baiju s obanima i jurnjave po umama. Tu
je mogao da jae besne konje, s obanima i psima da juri vukove,
da gazi potoke, lovi ribu, pretrauje umske estare, otkriva loge
zverinja i ptije nasade. ivot obana i momaka, usko vezan sa
ivotom stoke, u divljem okviru ume i planine, tekao je silovito i
neobuzdano. Svake letnje veeri momci su sedeli s devojkama,
pevali i grlili se. Vrisak, razuzdan smeh, ale i doskoice. Planinu
obliva meseina, laju psi, a oko torova gore ognjevi. Tu se ovce
jagnje, krave tele, kobile drebe i kuje tene. U umama se koti
zverinje. ene raaju decu. Sve se plodi, ivot buja
Ali ve u svojoj dvanaestoj godini Veljko je shvatio da izvan
toga sveta, tako primamljivog i lepog, postoji i svet rugoba, nasilja i
nepravde. Neto to ugroava sve to je oveku drago. A to od ega
svi zaziru, strepe i boje se, dolazilo je od Turaka. Oni su se esto
pojavljivali na baijama. im bi neko od obana opazio da dolaze,

odmah bi nastala uzbuna i sve mlade ene i devojke beale su u

umu da se sakriju. obani i momci brzo bi izmenili izraz lica i
ponaanje. obanbaa Ilija, koga su svi sluali, izlazio je pred
Turke, skidao ubaru, temenao, a na licu mu se javljao pokoran
osmeh. Turci su na baiju uvek dolazili na konjima. Bili su obueni
u odela od zelene ohe sa zlatnim ili srebrnim gajtanima. U utim
silacima od safijana, potpasanim svilenim alovima svetlih boja,
nosili su kubure i handare, a preko krila duge iane. Poneki je ak
imao i krivu sablju o pasu. Uvek su nastupali bahato.
U Veljkovom seanju naroito je iva slika subae Idriza. Bio
je to visok ovek, koatog lica, buljavih zelenih oiju i usukanih,
riih brina. Ispod dolame je nosio zlatom optoen fermen i
razdrljenu koulju. Dolazio je na belom, dobro uhranjenom konju,
uvek namrten, u pratnji dvojice momaka, koji su za njim kaskali
po planinama. Jo dok je subaa Idriz prilazio baiji, obanbaa Ilija
je nareivao da se u hladnjak iznesu ilim i jastuci, ibuk i duvan na
srebrnoj tablji, pljoska rakije i sahan sira; ako sofra ne bi bila
postavljena pre njegova sjahivanja, Idriz je vikao i kao globu
uzimao abar sira, masla i up meda. Kad sofru zatekne
postavljenu, savlaivao je u sebi estoki gnev i govorio:
Eto, rajo, kako treba doekivati agu i carskog sina! Utuvi
to, Ilija, jednom zauvek. Vi ste nae roblje. Alah i padiah su nama
dali pravo da radimo s vama to god nam je volja.
Bog je visoko, a car daleko, aga, ali su im ruke dostine.
Bojim se da ti sila jednom ne udari na nos odgovarao je mirno
obanbaa.
Da mi Petar nije ahbab, i da nisi jednom nogom u grobu,
dao bih ja tebi tvoga boga i cara. Zna li, grdan ne bio, da nema te
lude glave kojoj se batinom kroz stranjicu ne moe pokornost
uterati. Ti, babo, kuvaj cicvaru, a ti e me, matora konjino, sluiti

rakijom.
obanbaa je sluio agu. Za to vreme agini momci su ulazili u
mlear, jeli sir, srkali mleko i svaali se s planinkama.
to je vreme vie odmicalo i Pazvan-Oglu se vie utvrivao i
snaio u Vidinu, Idriz je postajao sve nasrtljiviji. Sve je vie
zanovetao, zamerao jelu, dvorenju i traio vie da ponese.
Posmatrao je obane sumnjiavo, odbijajui iz ibuka guste
dimove. obanbau je nagonio da ga dvori stojei. Baba Mara,
najstarija planinka, dometala mu je u sahan sir i sae meda.
Skriveni, Veljko i deaci su virili, motrei s mrnjom na svaki
Turinov pokret. Jednom se Idriz toliko izbezobrazio da je
odgurnuo au s rakijom i dreknuo:
Sklanjaj mi se, baba, sa oiju! Ne mogu vie da te gledam
tako rugobnu. Neka doe Duda i devojke da me dvore.
Nisu za tebe devojke. Ne bih branila da te podvore, ali su
vragulje otile s momcima u umu.
Ne laj, baba! Carski sam sin i hou da me dvori Duda.
Carski sinovi se ne skitaraju po baijama. Gladov si,
jadove. Jedi, pa se tornjaj, jer nemam vremena da s tobom
preglabam. Duda je ker Petra Sirenjara kome i carski muselimi
poast odaju. Treba da zna da mrak ponekad pojede i besnu kobilu
odrubi mu baba Mara.
Jezik ti se ogubao, skorpijo. Neka je Petar Sirenjar, za mene
je rajetin kao svi Srbi. Treba da mu je dika i ponos to elim da mu
budem zet.
Mui, jadove! Ni Pazvandija, koji ne zarezuje ni cara ni
vezira, ne bi Petru Sirenjaru inio time ast a kamoli ti, bosanski
goljo i mufta koji nosi praznu guzicu po svetu. Samo uj! Nije ovo
Bosna ni njeni rajetini to svakoj fukari temenaju. Ovde je gunj za
Turke krae krojen.

Idriz se posle baba-Marinih rei snudio.

Mnogo je jeo i pio. Sumnjiavo je zagledao planinke, uzimao
sir, maslo, med i pre noi odmaglio.
To se deavalo ba nekako u vreme kad se Pazvan-Oglu nosio
milju da uz janiarsku pomo osvoji beogradski paaluk i svrgne
Mustafa-pau, koji je ostao veran caru i reformama i, u nedostatku
snage, dozvolio Srbima da se naoruaju. Sa srpskom vojskom, koju
su vodili Stanko Harambai i Aleksa Nenadovi, Mustafa-paa je
suzbio janiare i Pazvandiju. Ali, za to je platio Petar Sirenjar.
Razbijeni janiari upali su jednog dana na baiju, opljakali sve to
im je palo aka i oterali pet stotina ovaca. Veljko je toga dana prvi
put video oca zamiljenog. Tuno je posmatrao prazne torove.
Psi a ne ljudi. to su jeli i ovce oterali, mogu da razumem,
ali to su razbijali i prosipali, ne ide mi u glavu. Dabogda im sve to
na grdne rane izlazilo! kleo je otac, a lice mu se trzalo i grilo.
Od tada je Petar stalno iao oborene glave kao da neto
smilja, a majka je postala uplaena i stalno od neeg prezala. Dve
nedelje posle toga dogaaja dojurio je na konju glasnik iz Vidina od
Pazvandije. Nije sjahao, nego onako s konja ree:
Pazvan-Oglu, moj gospodar, poslao ti je sto kesa za namiru
tete koju su ti nainili njegovi ljudi. On se obraunava sa Mustafapaom, a zatitnik je Srba koji su mirna raja dok su pod skutom.
Odjai, Turine, da popije kafu i rakiju. Petar Sirenjar ima
jo toliko da musafira doeka i ugosti po bojem i naem obiaju.
Sto kesa neu da primim. tetu i rum koji su mi priinjeni, ni pet
stotina kesa ne bi platilo.
Turin je sjahao, popio kafu i posle ruao. Pri polasku, stavio
je novac na trpezu.
Ja novac ne smem vratiti. Tvoje je da ga u vodu baci ili
slepcima podeli doviknuo je i uzjahao konja.

 Kai Pazvandiji, iv i poten bio, da sam mislio kako mi

pod njegovom zatitom niko ni na senku nee smeti da stane. Poto
nije tako, morau da selim i da traim vru i sigurniju vlast.
I stvarno, otac je u jesen sve preostale jalove brave prodao;
zazimio je samo trista ovaca, desetak krava, volove, dva jahaa i tri
tovarna konja, ali je zadrao sve obane, sluge i njihovu eljad na
zimovniku. Postao je jo utljiviji. Sve je ee odlazio poslovima
do Zajeara i Negotina. Meutim, u prolee je ponovo kupio dve
stotine muzenih ovaca i obnovio baiju i torove. Za tri godine sve
se vratilo: imao je kao i ranije hiljadu ovaca i krdo goveda, to je
rikom i bukom zagluivalo planinu. Ovce su se irile na panjacima
i ponovo se ula pesma i devojaki smeh. Ali, otac se nije
razvedravao, a majka je sa zebnjom i strahom posmatrala Dudu,
koja se sve vie zaodevala snagom i lepotom.

IV

Veljko je stasao u momia od esnaest godina. Zbog neega

to se budilo u njemu, oseao se uznemirenim, nigde mesta na
kome bi se skrasio. Postajao je prgav i lako uvredljiv. esto bi
uzjahivao konja, za pas metao kuburicu i jurio vukove po umi.
Hrvao se s obanima i vrnjacima. Gaao metu iz puke, bacao
kamena s ramena, nadmetao se u sei handarom. obanbaa Ilija,
mada ve u poodmaklim godinama, poeo je da ga vodi sa sobom u
lov na medvede i divlje veprove. Uio ga je kako se protivnikov
handar odbija i odmah potom zadaje smrtonosan udarac. ak je uz
Iliju u dva maha saekao divljeg vepra, gde svaki promaaj donosi
sigurnu smrt, jer handar u obraunu s veprom retko pomae. Od
obanbae je nauio kako se pogaa orao u letu i savlauje ud
besnih pastuva. Voleo je starca zbog pesme i gusala, zanimljivih
pria i mrnje prema Turcima. Ali vie od svih voleo je sestru
Dudu. Ona mu je po plahovitosti, bistrini i smelosti bila blia od
Milutina, koji je eleo da u svemu bude kao on.
Za poslednjih nekoliko godina Duda je naglo porasla, razvila
se i uobliila. Snane mlade grudi nadimale su joj jelek, a oi bacale
svetlucave varnice. Smeh joj je zveao kao dukati po trpezi. Ko god
je prvi put ugleda, zapanjeno stane, zanemi i ne ume da skine
pogled sa nje. Ako je vesela pa od srca zapeva, sluge zapanjeno

stanu, a lica im se are.

to je Duda vie rasla i dobijala devojake obline, ujak Paun,
lukav i mualjiv seljak, sve ju je podozrivije posmatrao, kivan i
namrgoen kao da u njenoj lepoti vidi opasnost. Jednom je u
Veljkovom prisustvu rekao Petriji:
Gledaj da to pre nae Dudi mladoenju.
Jo je rano da je udajemo, Paune. Tek je u petnaestoj
godini. Nije je ni sunce ogrejalo kako valja.
Suvie je lepa. U njoj je prokleta Petrovia krv. Bojim se da
e se napraviti zlo oko nje ako je Turci primete. Zar ne vidi kakva
su vremena? Petar od razure neto raducka s hajducima i nemirnim
ljudima. A kakav ti je Veljko?
ta ti, ujae, ima protiv mene?
Mnogo mi neto uruje sa Ilijom. ta taj sve nije radio u
ivotu! Hajdukovao je do Koine krajine. Ratovao uz Austrijance
protiv Turaka. Od ludosti se nije ni enio. Hajduk ostaje kao i
kurjak. U oko bih se kladio da nee mirno umreti.
Te godine su janiari uspeli da osvoje Beograd. Mustafa-pau,
tvravu i carsku vlast sauvali su naoruani Srbi. Do Krajine su
gonili janiare i Pazvandijine krdalije. Imena Stanka Harambaia
i Alekse Nenadovia proula su se i izvan beogradskog paaluka.
Svi su oseali da se neto priprema. Carska vlast slabila je sve vie.
Pazvandija je postajao sve snaniji; osiguravao se na sve strane.
Oko njega su se okupili ogolele bae i janiari. Subaa Idriz postao
je jo mraniji, mnogo je pio i neprestano lutao po baijama. Poeo
je sve otvorenije da nasre na ensku eljad i da iznuava novac od
seljaka. Uz njega su se privezala jo dvojica dolunjalih Bonjaka:
Mujo i Haso. Obojica su jahala konje, a Idriz im je dao svoje
dotrajale akire i fermene. Mujo je uz puku nosio tamburu, udarao
u nju i otezao sevdalinke, naroito kad je bio pijan. Haso je bio

nizak, klempav, osav, u licu ut kao limun. Obojica su bila ve u

godinama. Oseali su se srenim to su nali zavetrinu, da nita ne
rade i da dobro jedu. Mogli su da turkuju i da se nabrekuju.
Posle rata s Nemcima i Rusima i po zakljuenju mira, a
naroito otkako su zapoele reforme i rasterani janiari, bilo je sve
vie odmetnika. Carska vlast je slabila, jer se besposlenjaka i
Turaka skitnica odasvud namnoilo. Oni su ozlojeeno lutali oko
Srbije s nadom da e ponovo doi do novog rata i da e im se
pruiti prilika za pljaku raje, koja se pod Mustafa-painom
upravom bogatila.
Gde je carska vlast bila jo jaka, bosanske gladnice i sejai
nasilja i nemira gonjeni su bez milosti ili su davljeni nou u
tamnicama. Ba zbog toga, skitai su postajali napast za one krajeve
gde je vlast bila labavija. Naroito su zlostavljali mirnu raju,
poslovne ljude i spahije, kojima su preotimali posede, a sebe
proglaavali itluk-sahibijama. Idriz je postao jedan od crnorekih
sahibija, ali je bio dovoljno lukav da prizna Pazvandiju za
gospodara, mada mu je od skupljenog danka i treine slao samo
neznatan deo. Drugo je sve prodavao, pretvarao u dukate i zaivao u
emer. Poto je bio rodom iz Kozluka na Drini, nameravao je da se
vrati u rodno mesto, da kupi zemlju i zapone miran ivot. Ostalo
mu je jo samo da nae devojku s kojom bi zasnovao porodicu.
Osvanulo je maglovito septembarsko jutro. Petar je ve
nedelju dana na putu. Mua ovaca bila je potpuno prestala, pa su
planinke sreivale preko leta skupljeni sir i maslo, a obani
zaluivali prazove od ovaca. Baba Marija je od urde, otpadaka sira i
masla, pravila za obane i planinke cicvaru, a Ilija je derao iljee
koje je jue naklao vuk. Majka je u sobi eljala Dudu, koja se
spremala da kao i sve devojke uestvuje na saboru (sabor je
prireivan svake godine na zavretku jeseni, kad se stoka sateruje

na zimovnike). Sva mlade skupljala se oko podne da uz pesmu,

igru i nadmetanje veselo proslavi obanski dan. U isto vreme, tu su
momci zagledali devojke, a roditelji ugovarali proevine i svadbe.
Otkako se pamti, obanski dan na planini preutna je svetinja koju
su potovali ak i Turci. Ni najvei siledija ili napasnik nije se
nikad usuivao da uznemirava raju na taj dan.
to je jutro jae osvajalo, magla se sve vie rasplinjavala i
uzdizala, a u vreme ruka poelo je sunce da progrejava. Negde
pred podne, obani sjavie ovce i zatvorie u torove. Napasena
stoka morala je to popodne da prelei zatvorena, a torove su uvali
starci i psi. Ruak se obavio brzo; bio je obilan, a spremala se hrana
i pie za zajedniki obrok na saboru. obanbaa Ilija, izbrijan,
presvuen, zaogrnut kabanicom, sa silavom u kome su bili smeteni
kubura i handar, sedeo je pred kolibom u stolovaku, puio lulu i
ekao da se mlade dotera.
Veljko je spreman. Obukao je nove akire i ohani fermen.
Opasao se arenom tkanicom, a u silav zadenuo kuburu u srebro
okovanu. Trebalo je da uestvuje u trci, skakanju, bacanju kamena s
ramena i gaanju niana. Kad su svi bili spremni da krenu
iznenada zalajae psi kao da su na tor navalili vuci. Ilija se tre, pa
kad ugleda Idriza s Mujom i Hasom na konjima, ljutito sevnu oima
i ree:
Osilio se balija. Namerno je doao danas da ometa veselje.
Veljko je zadrhtao od mrnje i ljutine. Prislonio se uz
dovratnik i ostao tu da stoji, prikrivi kuburu sa strane pod fermen.
Idriz je galopom jurio pravo kolibi, a Mujo i Haso su zaostajali iza
njega. Veliki torni pas arov pratio je Turke lajui. Ostali psi lajali
su naokolo i reei opkoljavali Idriza. Kad je priao kolibi, Idriz ne
sjaha po obiaju s konja, nego ljutito pogleda obanbau
zakrvavljenim oima.

 Matori, smiri te vake, jer ako mi otete kojeg konja,

pobiu i njih i tebe.
Vala, Idrize, previe si se osilio. Ovo je obanski dan i niko
nema prava da uznemirava baije. Ti pogazi ono to su car i veziri
vekovima potovali. S ravom si doao namerom. Psi to oseaju, na
dobronamernika i prijatelja nikad ne nasru.
Zar e ti mene uiti redu, valjiva aurska glavo? viknu
Idriz, izvue iz pasa kuburu i opali iz nje na arova, koji se
propinjao da skoi na konja.
Pas, pogoen, bolno ciknu. Pokua da ponovo naleti, ali se
stropota na zemlju. Iz kolibe i vajata pokuljae obani i planinke;
opkolie Turke sa svih strana. arov je cvilei lipsavao. Ilija se
iznenada smrknu. Guste obrve suelie mu se iznad oiju, a oko
usta, na izboranoj koi, skupljao mu se gr.
Aga, zato si ovo nedelo uinio? viknu Veljko i stade
pred Idriza.
Sklanjaj mi se s puta, tene, jer ako nateram hata, u crnu
zemlju u te sabiti. Ti, Petrija, odmah izvedi Dudu, jer sam doao
da je vodim sebi za enu!
O, o, znai i time si naumio da se bavi! uzviknu
obanbaa Ilija. Zna li ti, ro balijska, da Petar Sirenjar nije
svoju ker podizao i uvao zato da bi je dao gologuzom Turinu?
A, a, vidi krmka kako je pustio jeziinu opsova Idriz i
izmahnu kandijom da oine Iliju.
Jo dok je Idrizova ruka bila u zamahu, planula je Veljkova
kubura. Idrizova ruka naglo klonu. Konj se uplaen prope i svali sa
sebe jahaa. obani se brzo obraunae sa Mujom i Hasom. Kao po
preutnoj komandi, drvenim budama razbili su im glave.
to su traili, to su i nali mirno ree Ilija. A sad
brzo, natovarite ih i krenite kroz umu na drum, pa odbijte konje

Zajearu. ekajte samo da vidim imaju li to novca!

U Idrizovom emeru naao je pet stotina dukata, a kod Muje i
Hase po deset. Novac i oruje strpao je na gomilu, okrenuo se
obanima i rekao:
Ovo emo podeliti. Mlade neka ide na sabor, kao da se
nita nije desilo. Sve e biti u redu. Muselim iz Zajeara i
Pazvandija iz Vidina nee presvisnuti od alosti za ovim psima.
Petar se vratio drugog dana. im je doznao ta se desilo,
naredio je da se haljine, sukno, posue i mrs tovare i opreme kroz
planinu u Srbiju prema Smederevu. Zatim je sa ujakom Paunom
oterao ovce u Zajear i prodao ih. Za nedelju dana bilo je sve
ureeno. Jedne noi, cela porodica krenula je na put. Ujak Paun je
rekao Petru:
Neka Veljko za ovu zimu ostane kod mene. Bar njega da
sauvam ako vi propadnete. U selu niko ne zna da je uestvovao u
Idrizovom ubistvu. I da zna, niko nee smeti da pisne. Meu
Turcima u Zajearu i kroz narod proneo se glas da je Idriza ubio
Petko iz Zagraa.
Ostau kod ujaka pristade Veljko, jer mu se inilo da bi
bio kukaviluk pobei iz Crne Reke.
I ja ostajem kod Pauna izjavi Ilija. Star sam i vie
nisam za lutanje. Dabe neu jesti koru hleba. Kad se sredi i negde
ostani, Petre, doi u s Veljkom.
Otac, majka, Milutin, Miljko i Duda izljubie se s Veljkom,
Paunom i Ilijom, pa krenue na put.

Druge godine po Petrovom odlasku zatraio je Pazvandija od

crnorekog kneza da mu se poalje nekoliko momaka u Vidin za
obane. Knez Sofren, lukav i dobro obaveten seljak, znao je zbog
ega se Petar odselio i nasluivao je da su u Idrizovom ubistvu
uestvovali Veljko i Ilija. Previe je muke i natezanja imao zbog
Petka iz Zagraa, a sve mu se inilo da e Veljko jednog dana
krenuti njegovim putem. Da ga se ratosilja pre nego to se neto
nemilo dogodi, odredio je Veljka za obana Pazvandiji u Vidin.
Ujak Paun hteo je umesto Veljka da poalje svoga sina Stola, ali
knez nije dao ni opepeliti.
Ne odreujem ja, Paune, Veljka iz mrnje, nego da ga
odavde uklonim. Turci u Zajearu prokljuvili su od nekoga da su
Idriza, Muju i Hasu smakli Ilija i Veljko. Niko nee znati kuda ga
aljem. A im Veljko ode, ni Ilija se nee ovde obrnuti. Poi e da
ivi kod Petra. Za Veljka se ne brini. I meu vukovima bi ostao iv.
Ne znam kad u umreti, ali da e taj mladi mnogo jada Turcima
zadati, budi siguran. Zato je bolje da je na vreme to dalje od Crne
Reke
Veljko se nije protivio da ide u Vidin. Neto ga je vuklo u svet
i meu Turke. Mrzeo ih je, a istovremeno eleo da ih to bolje
upozna. Pored toga, Vidin je bio veliki i bogat grad. Pod

vladavinom Pazvan-Oglua, zatien od pljakaa i ucena, stalno je

napredovao. Trgovci su na miru mogli da vode svoje poslove ne
samo po Turskoj Carevini nego i sa Austrijom i Vlakom. Raja je
obraivala zemlju, gajila stoku i uredno plaala namete, a trgovci
porez i ostale dabine. Pazvandiji je trebalo mnogo novca za
izdravanje i plaanje krdalija. Nije bio verski zatucan, pa je u
vojsku rado primao nemirne hriane, jer su bili pouzdaniji od
Turaka. Svojim poloajem na Dunavu, lepotom i bogatstvom, Vidin
je u to vreme, posle Carigrada, bio najlepi i najbogatiji grad u
Turskoj Carevini. Pretean deo varoi sainjavali su areni konaci u
staklu, sa batama i edrvanima, trgovake magaze i zanatlijske
radionice. U njemu se kretao i stanovao raznorodan svet: Turci,
Bugari, Srbi, Grci, Cincari, Jevreji i Vlasi, a bilo je i izbeglih
Maara i Nemaca. Tu je brzo i lako uspevao svaki iole odvaan i
preduzimljiv ovek. Bilo je otvoreno i nekoliko privatnih kola u
kojima se uilo pismenosti, raunu i jezicima, jer bez toga znanja
nije se moglo trgovati.
Pazvan-Oglu je rado drao kod sebe ponekog od uenih ljudi
iz Evrope. Meu zatucanim Turcima po okolnim paalucima
aputalo se da je Pazvan-Oglu prihvatio bezbonu nauku francuskih
buntovnika, i da se u Vidinu pod njegov skut smestila loa
slobodnih zidara za Balkan. Koliko je u tome bilo istine nikad se
nije moglo saznati, ali da su sve vere bile zatiene i potovane, to
niko nije mogao porei. Isto tako, trgovac je imao punu zatitu bez
obzira da li je bio Turin, Jevrejin ili hrianin, pod uslovom da je
Pazvandiji odan i da redovno plaa porez. O nainu uprave i ivota
u Vidinu znalo se dobro i meu Srbima u Krajini, naroito meu
Crnoreanima, kod kojih je Pazvan-Oglu imao na kesimu i uvanju
desetak hiljada ovaca. Sve te prie vukle su Veljka, pa se nije ni
opirao da pree u Vidin.

Iz Lenovca je s Veljkom poao i Ivan Miladinovi. Poto je bio

bez porodice, Ivan je ve nekoliko puta ranije odlazio u Vidin na
rad i pealbu. Bio je to prosed seljak, kico i lenj, ali govorljiv kao
eketalo. Nije bio izelica, ali je vie od svega voleo duvan i rakiju.
Dok je to dvoje imao, ni za ivu glavu nije hteo nita da radi.
Sluei kod Turaka, po manastirima i hanovima, dobro je izuio
ailuk, pa su ga seljaci prilikom svadbi i slava uzimali da spravlja
jela. im bi utedeo neto novca, vraao se u Lenovac da poivi
izvesno vreme u neradu i lenstvovanju. U tuinu ga je vukla vie
elja za promenom nego potreba za zaradom. Tako je bilo i ovoga
puta. Od bogatog seljaka, iji je sin bio odreen za obana, uzeo je
dva dukata i poao da ga zameni.
Veljko mu se mnogo svideo. Celim putem mu je priao kako je
kao mladi provodio vreme u Vidinu.
Ima od tada, moj Veljko, dvadeset godina. Bio sam, kao
ovo sada ti, i mlad i lep i snaan. Jedno vreme prenosio sam sa
amalima robu iz laa trgovcima u magaze. Deavalo se da nedeljno
utedim dukat. Ali, ne lezi vrae. Sudbina jo na roenju odredi
oveku njegovo. Odmeri ti, i ne moe se dalje ni pedalj. Pod jesen,
kad su poslovi na pristanitu najivlji, jer se tada iz Vidina vuku
vuna, vosak i koe, a iz Maarske dovlai ito amali rade i danju i
nou, jer treba uhvatiti za zimu, kad se Dunav zaledi. Zimi se troi
zarada i izleava po hanovima.
Jednog dana na pristanite doplovi laa iz Varne natovarena
pamukom. Vlasnik robe bio je Nikolus Grk, koji je inae imao
bogato snabdevenu radnju. Kod njega se mogla nai najbolja oha
za dolame, velur za libadeta i jeleke, a zlato i srebro za vez. Zatim
kafa i svi zaini. Nikolus je ovako na izgled bio vrlo neugledan:
pogrbljen, velike nosine i buljavih oiju. Muka ga je bila i
pogledati. Zbog njegove krtosti i zakidanja, amali su se bili

ispizmili na njega i nisu hteli da mu istovaraju robu.

Sunce se sputalo u maglu ravnice, a do Vidina je trebalo jo
nekoliko sati hoda. Ivan za asak prekide priu i ree Veljku:
Bie najbolje da noimo ovde u umi. Ti nakupi drva, a ja
u naloiti vatru.
Zabavljeni oko vatre i veere, nisu ni primetili kad se spustila
no. Tek kad je Ivan posle veere oprao ruke, zapalio lulu i udobno
se namestio pored vatre, upitao je Veljka:
Gde no stadoh s priom, mome?
Onde gde su se amali ispizmili na Nikolusa.
Ne samo na njega nego i na mene. Amaline su Bonjaci i
Arnauti. Turkeanje. Mrzeli su me jo i zato to sam bio lepi i
snaniji. Njima za inat, pogodim se s Nikolusom da mu prenesem
pamuk iz lae, koja je prispela, u drugu koja je trebalo da ga odveze
za Petu. Sve u svemu, dobio sam pet dukata, ali sam imao obavezu
da pratim Nikolusa do Orave. Kako je Grk produio za Petu,
mene vrati narednom laom u Vidin. Dao mi je da ponesem svilu
njegovoj eni. Jo sam se pogodio da ga preko zime sluim za
hranu, novo odelo i desetak dukata.
Ivane, mnogo li si sveta proao? radoznalo upita Veljko.
Dopirao sam do Jedrena i Stambola. Znam Varnu i Petu.
Jednom sam godinu dana iveo i u Bukuretu. Nego, pusti to!
Rekoh li ti ta me snae kad se vratih u Vidin?
Nisi.
Tada su se moja kola slomila. Kapiju mi otvori razroka
Ciganka, runa kao nesrea. U umu bih pobegao od nje. I odmah
me odvede gospodarici. Najpre me zablesnulo bogatstvo i lepota
odaje. Sve od tavana do poda bilo je pokriveno debelim ilimima iz
Persije. Zidovi su bili izmolovani, a po njima ikone kao u crkvi. U
uglu je gorelo srebrno kandilo, teko sigurno dve oke. Police se

uvile od bakarnog i srebrnog posua. Odaja mirie na ruino ulje.

Dah mi je zastao. Dok sam sve to zablenuto gledao, odnekud ue u
odaju vitka, visoka, crmpurasta ena. Lice joj belo i rumeno, a oi
ko fildani. Pekle su kao cerove ike. Vatra, a ne oi. Prsa napunila
jelek, a ruke sa prstima tankim kao u svetice na ikonama. Zabolelo
me od njene lepote. Srce mi zaigra u grudima i postade mu tesno.
Ivan je zautao i dugo se smekao, odbijajui dimove i zurei
u daljinu. Zatim nastavi:
Jo iste noi dola je u beloj koulji kod mene i prilegla kao
da sam joj mu. Dolazila mi je svake noi do Nikolusovog
povratka. Posle smo se sastajali gde god nam se pruila prilika. Na
prolee je zatrudnela, i tada mi je naredila da po svaku cenu idem
od njih. Maila se rukom u nedra i dala mi kesu od sto dukata. I eto,
nikad vie nisam mogao drugu da zavolim. Zbog nje sam ostao
beskunik.
Sutradan, u Vidinu, Ivan je upitao Veljka:
Ima li to novca?
Dva dukata.
I ja imam dva dukata. Neemo odmah da se javljamo Ninu
obanbai. Lunjaemo dan-dva po Vidinu: ja da obiem svoje
poznanike, a ti da razgleda grad.
Veljko je tada prvi put video grad: spletove ulica, bate,
hanove, ariju, ainice i tursko bogatstvo; utvrenje s kulama i
bedemima, odakle su zevale topovske cevi; pristanite, lae, vrevu i
mete ljudi, koji su imali raznovrsne nonje i govorili razliitim
jezicima. Na policama epenaka video je trube ohe, velura, basme
i svile; izveane jeleke, libadeta, fermene i urkove. Na epencima
su visila sedla, uzde, ulari i druga raznovrsna konjska oprema. U
izlozima pukarnica video je kubure i iane, srebrom i zlatom
okovane pitolje i handare, sablje dimiskije, nakiene deferdare i

fino raene noeve i kame; po slastiarnicama eerleme, halvu,

gurabije, baklave, kadaif i tulumbe. Po kasapnicama su visile
raereene volovske glave, ovnovi i jagnjad. Svetina se gura, vie,
mimoilazi, a slatka miriljava para iri se iz ainica. Razdraljiv
miris vrueg peenja golica Veljku utrobu. Zadivljen je i smuen od
svega toga.
Neto teko i muno obuzima Veljka. Naroito kad je kroz
ariju projahao odred Pazvandijine konjice. Jahali su u strogom
poretku na ugojenim konjima, u zelenim dolamama i s kalpacima
na glavi. Docnije ga je Ivan poveo da vidi kako se vojska veba i
kako se na vodi kreu ajke sa topovima. Kakva sila, mislio je
Veljko, oslukujui uzdrhtalo srce. Ojaen i zbunjen, siao je sa
Ivanom na pristanite. Posmatrao je istovar i utovar lae, sluao
viku nosaa i mornara, gledao arenu gomilu ljudi i ena, koji su se
motali po obali. Posle su otili do pristanine kafane i naruili oku
peenja. Okolo za stolovima sedeli su trgovci, jeli, pili, izdavali
nareenja; s vremena na vreme ulazile su sumnjive ene i muvale se
oko njih.
Ivan i Veljko su ba pili kafu, kad naie krupan pleat ovek
zaogrnut vlakom kabanicom, sa jagnjeom ubarom na glavi. Vlah
je bio obuen u ohano odelo i javno je nosio silav sa orujem.
Glava mu je bila povelika, elo visoko, a krupna nosina trala je
iznad velikih usta. Plave brine i guste obrve davale su njegovom
licu izraz snage. Kad je ugledao Ivana, zastao je, mrdnuo brkovima
i radosno uzviknuo:
Ivan Miladinovi!
Glavom i bradom, obanbaa Nino! odgovori mu Ivan i
skoi te se poljubi s njim.
Ko ti je ovo mome?
Crnoreanin iz Lenovca.

 Nagilovaca dopuni ga Nino. iji je?

Sin Petra Sirenjara.
Petrov sin, veli? Bie da mu je ime Veljko?
Pogodio si, ama kako?
Mu, ludove. Svako jagnje po ovci poznajem. Ima tome
skoro dvadeset godina kako sam sluio kod Petra kao obanin. Tada
mu se rodilo muko dete kome su dali ime Veljko. Zar ne vidi da je
pljunuta majka?
Ti si taj Nino? upita Veljko.
Ene-de! Zar si me zapamtio?
obani i sada priaju da si golim rukama vuka zadavio.
Bivalo je i toga, a i mnogo drugoga. Znam, otac ti je
razuren, i nekuda se odselio. Sve to se dogodi u Crnoj Reci, sazna
se u Vidinu.
Pozdravio te obanbaa Ilija ree mu Veljko.
Nas dvojica odreeni smo za obane kod Pazvandije. Ali
pre no to se tebi javismo, povedoh mladia da razgleda grad. Zna
kako je. Iz divljine je doao, pa neka se navikne. Ja sam, Nino, star i
nije taj posao za mene.
Tebe u uzeti da kuva obanima hranu, a Veljka da ti
pomae. Petru ja mnogo dugujem. Morau mu pripaziti na sina.
Ovde, u Vidinu, mlad ovek istopi se za dve godine, ili ovrsne za
ceo ivot.

VI

Tako je Veljko postao Pazvandijin obanin u Vidinskom

polju. To je imalo sudbonosne posledice za njegov ivot. Veljko je
tu iz neposredne blizine upoznao Turke i jo vie ih omrznuo. Tu se
sprijateljio s obanbaom Ninom, homoljskim Vlahom, snanim,
pametnim i lukavim ovekom, koga su poznavali svi trgovci od
Vidina do Carigrada, od Soluna do Beograda. Turski nasilnici,
krdalije i janiari, bojali su se Nina jer je uivao puno poverenje i
zatitu Pazvan-Oglua, koji je od Vidina napravio svoju prestonicu i
davao utoite nepokornim i nemirnim ljudima sa celog Balkana.
Nino je u ranoj mladosti obapovao, hajdukovao, a u austrijskoruskom ratu uz Nemce se borio protiv Turaka. Jedno vreme je iao s
Rusima. Nauio je od kozaka sve vetine u borbama na konju. Kad
je zakljuen svitovski mir, Ninu je umrla ena, koju je voleo
snagom pustolova, hajduka i avanturiste. Ostavila mu je devojicu
Javorku. Oaloen eninom smru, a zamoren ratom i pustolovnim
ivotom, Nino je dolutao u Lenovac i najmio se za obana kod
Petra Sirenjara. Tu je iveo tri godine.
Uoi austrijsko-ruskog rata protiv Turaka, doao je u Vidin
Omer-aga kao skuplja poreza. Bio je poreklom iz vojnike
porodice iz Bosne. On je stekao velike posede u okolini Vidina.
Pokupovao je mnoge trgovake magaze i lae na Dunavu.

Bogatstvo mu nije dalo da miruje. S najamnikim etama uzdigao

je svoj uticaj iznad vezirskog. Sklon nasilju i pljaki, izazvao je
protiv sebe carsku vlast. Porta je naredila veziru da prevarom ubije
starog Pazvana. Njegov neobuzdani sin Pazvan-Oglu, u svemu
slian ocu, morao je da napusti Vidin i da se preruen krije u
Carigradu, Jedrenima i Solunu. Rat od 1787. do 1791. pruio mu je
mogunost da okupi oko sebe hiljadu krdalija, s kojima se bio
istakao u borbama protiv Nemaca. Tako je oev greh iskupljen, pa
je Porta u znak zahvalnosti dozvolila Pazvan-Ogluu da se vrati na
svoja dobra u Vidin. Tu je on s velikim uspehom nastavio posao
svoga oca i jo vie se obogatio. U toku svoga izgnanstva dolazio je
u dodir s mnogim nemirnim ljudima, koji su tada lutali po
Carigradu, Jedrenima i Solunu. Nauio je tri jezika, itao knjige i
dobro upoznao sve slabosti turske uprave. Kao ni otac, nije se
zadovolo samo trgovinom i sticanjem bogatstva. Okupljao je oko
sebe razjurene janiare. Nametnuo im je svoju krutu volju i uinio
ih zavisnima. Njegova odlunost i hrabrost, privlaile su nemirne
ljude, tako da je uskoro mogao pristupiti izvoenju svoga plana.
Najpre je osvetio oca, koga je neizmerno cenio i voleo, a zatim je
zauzeo Vidinsku tvravu, ubio carskoga zapovednika, uzeo njegovo
imanje i harem, i na kraju se proglasio za vezira.
Carska vlast krenula je na Pazvandijinu vojsku. Hrabrou
svojih ljudi i podmiivanjem, Pazvan-Oglu je razbio nekolike
carske vojske i tako postao gospodar vidinskog paaluka. Dalje
njegove namere bile su okrenute prema Srbiji, preko koje je eleo
da se domogne Bosne, a zatim da celo to podruje ujedini protiv
Carigrada. Time je ugroavao ruske i austrijske tenje u odnosu na
Balkan. Tako veliki planovi nisu se mogli brzo ostvariti, pa je
Pazvan-Oglu radio ono to je mogao: vrsto je uspostavio svoju
vlast nad vidinskim paalukom, zavodei primeran red i strogu

pravinost. Ali je prema carskoj vlasti i Mustafa-pai u Srbiji

nastupao sasvim drukije. Prognanim janiarima i baama davao je
podrku, pomagao ih u izazivanju nereda i ometao izvoenje
reformi.
Ne samo da se odlikovao vojnikim vrlinama i hrabrou,
nego se Pazvan-Oglu pokazao i kao odlian trgovac, dobar
organizator i vet politiar.
Njegovi agenti radili su kao trgovci na sve strane: na Porti, u
Peti, Beu, Bukuretu i Petrogradu. Nastojao je da se povee sa
Napoleonom preko loe slobodnih zidara. Nemajui nikakvih
predrasuda, a zaokupljen velikom ambicijom, stalno mu je trebalo
sve vie novca. Zato je u Krajini, Crnoj Reci i Vidinskom polju
drao oko pedeset hiljada ovaca, kao i velika krda goveda i delepe
konja. U njegove ruke dopale su sve skele, vodenice, valjarice za
sukno, trgovina solju, izvoz vune, koe i meda. Imao je ve itavu
flotilu trgovakih laa koje su, upravljane rukama poverljivih ljudi,
plovile Dunavom do Varne, Carigrada i Pete. Gde god je upoznao
pouzdana i hrabra oveka, odmah ga je pridobijao za sebe, ne
vodei pri tom rauna da li je musliman, hrianin ili Jevrejin. Tako
je u svoju slubu pridobio i Nina. Postavio ga je za obanbau u
Vidinskom polju, predajui mu stada i obane. Dozvolio mu je da
upravlja vodenicama, valjaricama i kmetovima. Nino se pokazao
dostojan toga poverenja, jer su pod njegovom rukom prihodi
dvostruko porasli. Time je stekao pravo da se suprotstavi svemu to
mu se nije dopadalo.
Pazvan-Oglu je veoma cenio Nina, ali ga nije voleo, jer nisu
jednako gledali na dogaaje u Srbiji. Pazvan-Ogluu je bilo jasno da
su ratovi potpuno promenili Srbe. Znao je da oni koriste slabosti
Mustafa-pae i da stvaraju svoju vojsku koju e, im im se ukae
prilika, okrenuti na Turke. Zato je svom snagom hteo da

privremeno pomogne janiare dok ne srui Mustafa-pau i da

pomou njih zavlada Srbijom. Nino je to nasluivao i bez
okolienja je govorio:
Ti se, estiti aga, grdno vara ako misli da je Srbija isto to
i Bugarska. Sa Srbima se na lep i miran nain sve moe. Silom
nita. Poto su ih Turci i Nemci vekovima varali, Srbi hoe da su
svoji. Ako im Carigrad da samostalnost i zagarantuje miran ivot,
brii to to si naumio.
Ti si Vlah, a ne Srbin, zato ih toliko brani?
Vlah i Srbin za mene su isto. Nego, ne lei u tom grmu zec.
Ja tebe, gospodaru, mnogo cenim. Neveru i izdaju ti neu uiniti.
Junak si. Ume da podesi svoje dranje prema raji. Da sam ja na
tvome mestu, najurio bih iz Vidina ove zlikovce i dangube
janiarske i hvatao bih vezu sa srpskim kmetovima.
Moj krvni dumanin je Mustafa-paa. Moram mu po svaku
cenu doskoiti. Njega uvaju i dre Srbi.
Pazvandijina trpeljivost prema Ninu imala je i dublji razlog.
Jednom prilikom kad je obilazio njive, livade i imanja oko Dunava,
Oglu je video na vodi, u amcu, mladu vitku modrooku devojku
kako vesla i peva. Podnevno sunce rasipalo se kao zlato po njenoj
kosi. Nije se iznenadila ni prepala kad je videla kako je sa obale
posmatra u bogato ruho odeven Turin na konju. Kad je priterala
amac i sagnula se da ga privee, kratka vlaka suknja pobegla joj
je iznad kolena. Pazvan-Oglu ugleda snana, suncem opaljena
bedra, zarudela od mladosti, kao od bronze salivena. Bio je presit
ena i milovanja, ali je osetio slatko uzbuenje i poeleo da devojka
to due ostane u tom poloaju. Meutim, ona se naglo ispravila.
Zapevala je, ali kad je primetila Turina kako je posmatra,
odjednom je umukla i zadrhtala kao uplaena zverica. Zatim se
brzo pribrala i ljutito sevnula prkosnim oima.

 ija si, devojko? zapita je Pazvan-Oglu.

Ninova ki odgovorila je prkosno i smelo.
Kako ti je ime?
Javorka odgovori ona brzo i htede da proe.
Stani malo. Zna li ko sam ja?
Turin koji blene kao i svaki balija im ugleda enu ili
devojku.
Ja sam, lepotice, Pazvan-Oglu. S tvojim ocem sam prijatelj.
Prijateljstvo sa mojim ocem obavezuje te da me potuje i
ostavi na miru odgovorila je ljutito.
Kad je u pitanju ena, nita me, divljakinjo, ne obavezuje.
Silu neu upotrebiti, ali moram da ti kaem da mi se mnogo
dopada.
A ti meni ba nimalo, silni aga! odgovorila je brzo i
otrala prema vodenici.
Jo istog dana Pazvandija je zatraio od Nina da ga Javorka
poslui kafom. Zatim su se susreti esto ponavljali. Pazvan-Oglu je
ostao uporan, a Javorka se privikavala na njegovo silovito
izraavanje udnje i davanje darova. Plaha i neobuzdana Vlahinja u
poetku je izlazila pred njega gorda i prkosna, kao da je ona
gospodar. Igra sa monim Pazvandijom sve joj se vie sviala.
Odbijala ga je, smejala se, ali je poela tajno da ga prieljkuje.
Neto je oekivala, neto to je moglo da bude runo, moda ak i
opasno. Jednoga dana Oglu je sedeo na ardaku, pio mastiku i
posmatrao kako septembarsko sunce tone u sivkastu izmaglicu.
Javorka mu je donela kafu, nasula u fildan i izmakla se da ga
dvori. Pazvan-Oglu je lagano, kako to obino ine moni, podigao
pogled i obuhvatio je njime celu. Gledala ga je, smeila se, a ruke
su joj nemirno upkale krajiak marame. Ono to nije mogla da
uini sila, uinilo je vreme.

 Doi rekao joj je skoro moleivo, ali je u prizvuku glasa

bilo i zapovesti.
Javorka je prila nasmejano i oprezno, sa izrazom iekivanja
koji je znaio: ne bojim te se radoznala sam da vidim ta hoe.
Sedi.
Smrknut, utei je spustio ruku na njene grudi i raskopao joj
jelek. U poetku, njoj je sve to liilo na nekakvu sramnu igru: neto
to ne bi smela da dozvoli. Ali je dozvoljavala ba zato to je
sramno. Teki dlan na njenim dojkama budio je nekakvo slatko
oseanje i iekivanje. to je aga smelije raskopavao, kod Javorke
se sve vie budila radoznalost ta se to jo moe dogoditi. A to se i
dogodilo posle mnogo opreznih dodira. Pazvan-Oglu najpre poe da
je ljubi i miluje, a onda se sve to pretvori u vrtoglavicu. Njihov
odnos postao je sagorevanje
Pazvan-Oglu je Javorku zasipao darovima, jer je doiveo
poznu ljubav koja mu je donela osveenje. Ali nikako i niim nije
uspeo da Javorku dovue sebi u Vidin. Prvih dana i ona je oseala
zanos, ali to je vreme vie odmicalo, postajala je sve hladnija. S
prezirom je bacala u oak odaje njegove darove, nakit i slatke
ponude. Odbila je i njegovu elju da mu bude zakonita ena.
Saivela sam se s tobom, ne znajui emu to vodi. iveu s
tobom dok mogu, ali da se turim i amim u tamnici harema, to
neu. Vlahinje su slobodne ene. Ni udaja nas ne obavezuje na
vernost.
Nino je od samog poetka pratio ludu igru svoje keri sa
Pazvan-Ogluom, strepei nad njenim ivotom. Kao i svaki Vlah,
nije joj zamerao to se upustila u takav odnos. Mladost ima pravo
na to. Meutim, docnije je shvatio da je Javorka jaa od age, pa je
preko nje i on postajao sve uticajniji. Iz velike ljubavi prema keri,
nije mogao da je osudi, niti da joj ma ta zameri. Ali je ipak stalno

strepeo da se to ne zavri nesreom, jer je znao koliko je vrela i

neutoljiva krv u ilama njegove keri i koliko je luda i neobuzdana
u svom prkosu. A znao je, takoe, da je Pazvan-Oglu silnik, lukav i
hrabar ratnik, koji je spreman da preko noi prevrne ud i da uniti i
ono to je koliko jue cenio i voleo. Ali, Nino je shvatio da mu ne
ostaje drugo nego da eka i strepi

VII

Veljkov dolazak kod Nina podudario se sa vremenom kad je

Javorka bila sita i presita Pazvan-Oglua i kad se kod nje sve jasnije
javljala elja za neim to bi je izvuklo iz tog dosadnog kruga, elja
da doivi zanos prave ljubavi. Naravno, Veljko o svemu tome nije
mogao ni slutiti. Nino ga je postavio za Ivanovog pomonika i dao
mu najveu platu: pet dukata na godinu, odelo i konja: na njemu je
Veljko dva puta nedeljno odlazio u Vidin da bi obavestio PazvanOglua o stanju na baijama, a od njega je donosio nareenja za
Nina. Moni gospodar Vidina primao ga je sedei na iljtetu u odaji
staklenog ardaka, odakle je pucao divan pogled na Dunav. Snaan
i teak, podrugljivim osmehom, sluao je Veljkova izlaganja, a
izraz. lica menjao se samo prilikom podsmeha ili sjajem oiju, koje
su Veljka svaki put merile uzdu i popreko. Jednom ga upita:
Dobro, dobro! Neka Nino uradi tako. Nego, reci ti meni
zato tvoj otac odmagli u Srbiju?
Opljakali su ga janiari procedi Veljko kroz zube.
Zar mu je bilo daleko da doe do Vidina? Svu bih mu tetu
nadoknadio. Ali hajduka krv vie voli da gladuje, nego Turina da
moli. Samo, nee se ni ti dugo ovde skrasiti. U tvojim oima ima
varnica mrnje.
Ja, aga, radim poteno svoj posao.

 Kod mene svi to moraju da rade. Svi da me sluaju. Briga

me ko je Turin ko hrianin, samo neka je odan i hrabar. Ja delim,
mladiu, ljude na smele i kukavice, iskrene i laljive. Nino te
mnogo hvali. Moda e od tebe neto i da bude. Ali sve mi se ini
da e na kraju zavriti kao hajduk. Ima neto u tvojim oima to mi
to kazuje.
Ne razumem ta hoe od mene, estiti aga?
Neu nita. Hteo bih samo da te prozrem. Sin si Petra
Sirenjara, pa ne znam je li te knez iz pizme odredio meni za
obana?
Na siromaha i zec die ui odgovori mu Veljko.
Ima, ima toga sokole. Uzmi ovo i daj Javorki.
Izlazei od Pazvandije, Veljko se uvek oseao uvreenim,
skoro ponienim. to je vie upoznavao Turke, njihov nain ivota,
njihovu lenjost, jagmu za bogatstvom i uivanjem, sve je vie u
njemu rasla mrnja prema njima. Naroito je zamrzeo fukarae koji
su uvali Pazvandijine ovce. Ivan im je kuvao pasulj, zapravao ga
lojem, a Veljko postavljao trpezu, lomio proju, donosio ugume
vode, pa se izmicao u stranu. Kad se Turkue najedu i zapale
ibuke, odmah zametnu razgovor o platama, krdalijama, ratu i
janiarima. Iz njihovih razgovora Veljko je razumeo da su svi oni
samo privremeno na obanovanju i da svi ekaju kakvu uzbunu,
ratni pohod, jer e im se tada pruiti prilika za pljaku i nasilje nad
rajom.
Kao i uvek, glavnu re je vodio Pazvandijin sejmen Sadik.
Imao je dvadeset i dve godine. Visok, mrav i irokih ramena, plav i
koziav, lukavih zelenih oiju, bio je agina poverljiva linost. Imao
je konja za jahanje, preko dana je obilazio stada, struge i tovare, a
nou odreivao strae koje e uvati stoku od vukova i lupea.
Pored te slube dobio je i poverljiv zadatak da pazi na Javorku i

Nina. Razmetljivo se epurio meu obanima i zahtevao da mu se

ukazuje izuzetna panja. Od prvog susreta osetio je nepoverenje
prema Veljku. Kad je zapazio da Nino titi i zaklanja Veljka od
posla, poeo je da ga mrzi. I kad god mu se dala prilika, izazivao ga
je da se rvu. Meutim, Veljko se dugo nekao. Ipak, jednom se
naljutio, uhvatio se sa Sadikom ukotac i, poto je zamahnuo njime
nekoliko puta, tresnuo ga je o ledinu. Docnije ga je u skakanju
nadskoio i dalje od njega bacio kamen.
Baciti kamen i rvati se moe i medved. Ali dede, ako si
junak, pojai Brnjaa. Na njemu se nije odrao niko od obana osim
mene.
Veljko je uzeo uzdu, priao ergeli, uhvatio pastuva i jedva
uspeo da ga zauzda, jer se besni konj propinjao na prednje noge,
njitao i pokuavao da ga ujede. Kad mu je metnuo em u usta,
Veljko ga udari pesnicom meu ui. ivotinja posrnu, zastrie
uima, okrenu se i, drui celim telom, pogleda ga pokorno. Kad
ga je zauzdao, konj ponovo poe da besni; dilitao se zadnjim
nogama, propinjao, skakao upreko, ali novi udar Veljkove pesnice
ukroti Brnjaa, te smireno krenu. To je jo vie pojaalo Sadikovu
mrnju. Zahtevao je da se ogledaju u gaanju niana. Turin je sa tri
metka napravio tri pogotka, a Veljko je namerno svaki put
promaio, samo da bi ga Turin ostavio na miru. Ovo nadmetanje
posmatrali su Nino i Javorka. Ona je znala da Sadik motri na svaki
njen korak, kao i da je potajno zaljubljen u nju. Svojom lepotom i
vlakom razuzdanou, Javorka je zavrtela mozak svim mladim
obanima bez obzira da li su bili Turci ili hriani. Ogorena na
samu sebe to ivi sa Pazvan-Ogluom, koga je prezirala kao Turina
i koji nije mogao zadovoljiti njenu uzavrelu strast, bila je
zadovoljna to je gledaju mladi obani i uivala je u njihovim
mukama i meusobnoj mrnji.

Obesna, troila je svoju snagu u jahanju, veslanju i u lovu.

Rukovala je pukom i handarom bolje od krdalija koji su bili
pridodani Ninu za uvanje stoke i imanja. Odmah je shvatila da je
Veljko izuzetan mladi. Dopadala joj se njegova otvorenost,
sranost i muka lepota. Uoila je da je namerno promaio belegu, i
nije mogla to da otrpi. Pozvala je jednoga od obana i naredila mu
da metu pomakne pedeset koraka dalje.
Sada emo vas dvojica i ja gaati ovu belegu. Samo po
jedanput. Koji od vas dvojice promai, neka mi vie ne izlazi na oi.
Sa oeva krila zgrabila je krdaliku u srebro okovanu. Stala je
iza panja, koji je sluio za naslon, nanianila, okinula i pogodila
metu usred centra. Zatim je puku dala Sadiku.
Udri sad ti, Turine!
Bled u licu, Sadik pokorno uze puku. Napuni je, naniani i
opali, ali je, uzbuen, promaio.
Dede sad ti, Veljko!
Veljko je uzeo puku i ljutitim pogledom oinuo Javorku; nije
mario devojku, jer je uo da ivi s Pazvan-Ogluom. Tada se jo nije
razumeo u sloene udi enske due. Napunio je puku, a zatim stao
mirno iza panja. Nianio je malo due i pogodio belegu. Jo se
puani dim nije bio potpuno ni raziao niti Veljko potpuno pribrao,
kad pred njega stade Javorka.
Sme li gaati metu ako je izmaknem jo dvadeset koraka?
Ne dvadeset, nego i pedeset! odgovori on ustro jedva
izdravi njen pogled.
Tada je prvi put u sebi osetio neobjanjivu bujicu oseanja
prema Javorki. Neto toplo i meko strujalo je od Javorke,
zapljuskivalo mu grudi i stvaralo pometnju u mislima. Istovremeno,
glas razuma govorio mu je da je ona razuzdana, neuraunljiva i
ljubavnica monog Pazvandije; da se on ovim probuenim

oseanjem prema njoj izlae mrnji i osveti monog Turina, koji

ga ionako ne trpi zbog oeva bekstva. Ali to novo oseanje
simpatije i udnje nije se moglo lako savladati. Setio se, zatim, da je
prisutan i ponieni i uvreeni Sadik, da pseom revnou slui
gospodara, motri na svaki njegov pokret i, zavidnou ljubomornog
oveka, moe da isprede ak i ono to ne postoji. Snagom volje
stiao je ar svoje uzavrele krvi, mirno prihvatio puku, nanianio i
pogodio odmaknutu belegu. Javorka je promaila.
Dozvoli sada meni da gaam, lepa aurko, zamoli
Sadik.
Udri! uzviknu sva bleda Javorka, gledajui gnevno
Veljka, koji je mirno stajao po strani.
Sadik je uspeo pribrano da naniani i pogodi metu.
Aferim, Turine! uzviknu devojka prkosno, ljutim
pogledom oinu Veljka i odjuri preko polja kui.
Luda je i samovoljna, mrtei se proguna Nino.

VIII


Javorka se nije pojavljivala meu obanima itavu nedelju
dana. Nareivala je da joj se osedla konj, uzimala je puku, i
odlazila da lovi po okolini. Kad bi joj to dosadilo, ila je na Dunav,
sedala u amac, koji bi isterala nasred reke, a zatim se svlaila i
skakala u vodu. Dugo se praakala po vodi, ne obzirui se
posmatraju li je obani i seljaci sa obale. Potom je leei u amcu
pevala:

Moj nevene estopere,
Zato si mi uvenuo?
Da l ti koren zmije grizu,
Il ga voda potkopava?
Nit mi koren zmije grizu,
Nit ga voda potkopava.
Dvoje su se zavoleli,
Na mene se naslonili,
Pa mi koren salomili.

Nino i Veljko sluali bi utke njenu pesmu. Bilo im je jasno da
se s Javorkom neto dogaa; na momente je postajala do obesti
vesela, pritravala ocu, veala mu se oko vrata, ljubila ga i umiljato
mu tepala:

 Papo, moj dobri papo! Volim te. Samo tebe. Nikad te ni

zbog koga neu ostaviti
Govorila je tako Javorka, a neprimetno kroz trepavice gledala
preko oeva ramena na Veljka, oseajui u sebi silnu navalu besa i
udnje prema njemu. To su bili trenuci kad ju je zahvatio vrtlog
udnje. Nita nije videla oko sebe. Nasluivala je da je Veljko
ovek o kakvom je odavno sanjarila. Poela je da ga gleda
netremice u oi, kao da ga ika i izaziva. Tako ga gleda po nekoliko
trenutaka. Kad je Veljko mirno zaobie, ona ostaje zbunjena, pa se
pribere, prsne u razdraljiv smeh i odjuri. Javorkini postupci
zbunjivali su Veljka. Oseao je da se i sa njim neto dogaa, neto
to ni sam ne razume. Kad god mu se pruila prilika, posmatrao je
Javorku s napetom panjom. Pokuavao je da je mrzi i prezire.
Oseajui nesavladivu udnju, nije mogao da izdri pogled njenih
vatrenih oiju. Govorio je sebi da je Javorka pokvarena Vlahinja
koja nema stida, koja iz koristi ivi s Pazvandijom.
Ta podmukla, izazivaka borba trajala je svu jesen. Pred
poetak zime na Pazvandijinim baijama zavladala je velika urba.
To je trajalo itav mesec dana. Odlueni su prazovi, izdvojeni
ukopljeni ovnovi, ilje i jalove ovce za prodaju. Iz okolnih sela, s
Homolja i Crne Reke, donosili su kmetovi sakupljeni mrs, ito,
vunu i dogonili ovce na prodaju. Nino je imao pune ruke posla oko
davanja soli, plaanja i preuzimanja ovaca. Dolazili su stoni
trgovci, s kojima se trebalo natezati oko cene. Zatim je po Veljku
trebalo novac slati Pazvandiji. U isto vreme, kmetovi su donosili
treinu penice, kukuruza, krompira, masla, meda i sira. Sve je to
trebalo smestiti u smonice, koeve, ambare i magaze. Neto se
moralo prebaciti i u Vidin za izdravanje vojske. Ono to je dolazilo
u obzir za prodaju, trebalo je slati na pijacu. U optoj guvi i trci na
baijama uestvovao je i Veljko. Nino je u njega imao puno

poverenje. Gde god lino nije mogao da stigne, slao je Veljka da

svri posao. Sadik je tih dana pratio Pazvandijinu trgovinu u
Solun. Odjavljeno je pet hiljada ovana i dve stotine volova. Veina
obana otila je na put. Sa sobom su poveli i Ivana da im sprema
hranu. Veljka je Nino zadrao uza se, jer mu je bio potreban oko
prikupljanja bira.
Sutradan po odlasku trgovine prema Solunu, naglo se smirio
ivot u baijama i Vidinskom polju. Preostala stada oterana su ka
planini na pau. Noivali su po suvatima. Veljko je svake subote na
konju nosio obanima brano, so i duvan, a uvee se vraao na
baiju da konai. Zamoren od jahanja i razjeden nemirom, odmah
posle veere, odlazio bi u momaku sobu, koja se nalazila na
drugom kraju kue u kojoj su iveli Nino i Javorka. Noi su bile jo
tople, pune meseine, pune mirisa ljivove ire, to je dozrevala u
kacama. Nino je bio poeo da pee rakiju pod nastrenicom
kolarnice. Ostajao je uz kazan preko cele noi. Nakresan, zaspao bi
na slami pored kazana. Da sedi uz vatru, pije ohlaeni prvenac,
mezeti peene paprike i zalae se oprljenim ovnujskim mesom sa
eravice, to mu je priinjavalo ogromno zadovoljstvo. Kazandije
su bile sve stariji kmetovi i ljudi iskusni u peenju rakije. Uz to
priala, aljivdije i veseljaci. Vatra, vonj ire, razdraujui miris
nove rakije, podsticali su veselje, prie i seanja. Vreme je letelo, a
Nino se zaboravljao. U omaglici alkohola ivot je dobijao nov
smisao
U svojoj sobi Veljko nije mogao oka da sklopi. Otvarao je
prozor i gledao kako meseina plavi njive, polja i Dunav. Belinu i
tiinu ispunjavali su raznovrsni zvuci, neuhvatljivi glasovi, umor
orahovog lia i ubor vode. Ponekad se laveom oglase psi,
zaklepeu petlovi krilima i zaori se kukurikanje. Veljku se inilo da
no ima svoj poseban ivot i smisao.

Jedne noi iznenada provali bura: zatutnjae gromovi i

zabletae munje. Zatim naglo pljusnu kia. Vetar je savijao grane
oraha, upao iz korena mlade sadnice i lomio dotrajale voke.
Pecari oko kazana povukli su se dublje pod nastrenicu. Nino je
ostao uz kazan.
Uzbuen burom to je liila na onu koju je tih dana oseao u
sebi, jer ve nedelju dana nije video niti sreo Javorku, Veljko je stao
u mranoj sobi pored prozora i sluao zavijanje vetra, tresak
gromova i odsutno posmatrao blesak munje. Drvena graa kue
kripala je i pucketala pod navalom stihije. Odjednom se vrata
otvorie. Naglo se okrenuo; ruka mu je hitro pola kuburi u pasu.
Privienje u belini neujno se pribliavalo. Zamro mu je dah.
Ti!!!
Nita nije odgovorila samo je stala pred njega. Blesak munje
osvetli joj za trenutak lice. Bilo je bledo i odluno. Oi zaarene i
uprte u Veljka. Zbunjen, jedva diui, Veljko je ukoenim pogledom
gledao Javorku. Tesnu momaku sobu, u kojoj se nalazila drvena
seija i na njoj malo raane slame pokrivene ebetom, ispunila je
sada Javorka mirisom svoga tela i ruina ulja. Veljko poe da kree
ognjilom u kremen da bi zapalio uljanu lampicu koja je stajala na
polici iznad leaja.
Ne pali lampu! Daj mi ruku ree ona tiho i povue ga
vratima.
Kuda me vodi? upita Veljko zbunjeno.
U pakao! odgovori ona kroz priguen smeh.
Talasi vetra i kie ibali su ih po licu. Javorka je drhtala
priljubljena uz Veljka. Pred vratima svoje sobe iznenada ga je
obgrlila i ugurala unutra. Bila je to lepa soba, sva zastrta ilimima.
Prozor su zatvarali hrastovi kapci. U desnom uglu bio je divan
prekriven svilenim aravom. Brda jastuka i jorgan opiven

rumenkastom navlakom od svile. U uglu, na zidu, srebrom okovana

ikona sa likom svetog Nikole. Pred njom je svetlucalo veliko
srebrno kandilo, u kome su tinjala dva ika. Obuena u providnu
svilenu koulju do zemlje, koja se od kie bila slepila uz telo, u toj
mutnoj svetlosti Javorka je izgledala kao vila ili kakvo nezemaljsko
privienje. im su uli u sobu, ubacila je rezu u kljuaonicu, a
zatim spustila gvozdeni prevor. Tada se okrenula Veljku i mirno
rekla:
Noas si moj zarobljenik.
Rekavi to, naglim pokretom ruke smae sa sebe koulju i
ostade potpuno naga. Nikad ranije Veljko nije video nagu enu.
Javorkina lepota, belina jedrih grudi, vitkost stasa i vrstina miia
probudie u njemu i divljenje i strah. Oi su joj bile otvorene, lice
nepomino. Zahvaena ludom vatrom udnje, gledala ga je sa
strasnim izazovom. Neko vreme Veljko je stajao zbunjen i bez
pokreta, zanet gotovo pobonim divljenjem. Nije znao ta da uini,
a oseao je kako mu celim telom juri i peni se vrela krv. U mozgu
se smrkava. Javorka je i sama za trenutak stajala neodluna. Zatim
je uzdrhtala celim telom. To je uzbudilo i Veljka. Pribliio joj se,
zgrabio je i poneo do divana. Gledao je njeno isprueno telo, a
njene oi zvale su ga u tajanstveno ludilo. Shvatio je da e sada
doznati tajnu ivota, ljubavi i greha. Kao poludeo zbacio je sa sebe
odelo
Kad su se oglasili trei petli, Javorka se pridie, uze neno u
ruke Veljkovu od sna i umora klonulu glavu i otpoe da je ljubi.
Zatim se ponovo privi uz njega.

IX

Uz

mladost, snagu i hrabrost, Veljko je posedovao i

izvanrednu muku lepotu. Imao je privlano lice, oseneno maljama
plavih brkova. Njegove modre oi, odlune i svetle, davale su
njegovom pomalo koatom licu produhovljenost i dobrotu.
Neobina snaga zraila je iz svakog njegovog pokreta, osmeha i
rei. Svake noi kada se predavala ljubavnom zanosu, Javorka je
otkrivala uvek poneto novo na Veljku, zbog ega joj je postajao
sve drai. Njena strast se stiavala, ali su je njegova lepota, smelost
i odlunost sve vie osvajali. Nije imala jo ni dvadeset godina, ali
je poznavala sve tajne ulnog uivanja kojima ju je nauio
Pazvandija. Kad je otkrila sve tajne i zasitila ula, poela je da
osea odvratnost prema Turinu. Znala je da vezom s Veljkom
zapoinje opasnu igru, kojom moe da upropasti sebe, oca i
nedunog mladia. Prepredeno i vrlo veto uspela je da niko, sem
oca, ne dozna ta se izmeu nje i Veljka zbiva. Oprezni Nino inio
je takoe sve od svoje strane da niko od obana, slugu i krdalija
nita ne posumnja.
Tako je u ljubavnom zanosu Veljku i Javorki protekla zima kao
san, zatim i prolee
Nekoliko meseci Veljko se zanosio Javorkom. Godilo mu je
njeno bujno i prefinjeno sladostrae, lepota tela i umiljatost s

kojom ga je doekivala. Besneo je u strasti kao neman. Predavao se

sav uivanju, mislei da je otkrio uzvieni svet lepote i ljubavi. Ali
to je vreme vie odmicalo i telesno se uivanje ponavljalo, sve je
vie shvatao da je Javorkina ljubav u stvari samo neobuzdanost tela.
Zasienost se neosetno javljala. Razum je pobeivao ulne elje. I
to se vie pribliavalo leto, kod njega su se sve vie javljale slutnje.
Nije alio to je upoznao ensku lepotu, strast i mahnitost, ali mu se
inilo da se zbog nje oko njega plete mrea zlobe i osvete. Nije se
bojao da pogleda opasnostima u oi, ali mu je bilo sve jasnije da bi
bila ludost izgubiti glavu zbog bezumne Javorkine strasti. Silni
Pazvan-Oglu se ni trenutka nee predomiljati da ga muki ubije
samo ako posumnja da ga Javorka vara.
Ali kad je danju leao sam u hladu i priseao se noi
provedenih uz Javorku, samo bi za trenutak bio ogoren, a zatim su
ga opet hvatali topli mlazevi udnje, peli se uz kimu i mraili mu
svest. Kao plameni vetar, neto meko, prijatno i drago ispunjavalo
ga je celog. Seanje na Javorku brujalo je u njemu kao daleka i
udna pesma u mrkloj noi. Sluao je kako kroz travu struji miris
njenog tela, a kroz um lia apat njenih usana. inilo mu se da je
oseao kako drhti u talasima penice i krui kroz njegovu krv.
Dnevna sanjarenja potiskivala je no uz Javorku. Prodirala ga
je gladnom utrobom. Grizla mu usne, ispijala oi, gubei se u
besnoj i bestidnoj pomami. Tek kad se izbesni, gonila ga je da se
digne i obue, potpuno nesvesna svoje sebinosti i bezumlja.
Ustajao je ozlojeen i iscrpen. Oblaio se, gledajui je kako lei
nepomino i kako ga prati gladnim pogledom zveri. Na odlasku mu
je uvek govorila:
Idi kroz trem i pazi da te Sadik ne opazi.
To ga je vrealo, jer je znao da joj svakog etvrtka dolazi
Sadik s darovima od Pazvan-Oglua. A Veljka je Nino etvrtkom

slao na obilazak udaljenih baija. Tada ga je obuzimala odvratnost

prema Javorki i spopadala ga elja za Crnom Rekom. To je bio dan
kada mu je sve izgledalo ukaljano turskim nasiljem. Da nije bilo
Javorke, ni za ta na svetu ne bi ostao da i druge godine obanuje
kod mrskog Turina. Seao se kako je lak i lep bio ivot pre nego
to se s njome spetljao. Sad mu se inilo da je sto godina stariji i
iskusniji. Znao je da i Javorka mrzi Turke, jer ga je stalno
upozoravala da se uva i da Turcima nikad nita ne veruje.
Pazvan-Oglu je pravi pas. Gine za mnom, a mogao bi mi
zategnuti gajtan oko vrata. To je uradio sa nekoliko ena kad ih se
zasitio.
Kurvo vlaka, godilo ti je to je moan i bogat. Tebe treba
zadaviti mislio je Veljko uvreeno.
U idui petak poinje stria ovaca. To su dani kad se
Pazvandija utabori ovde dok se posao ne zavri. Tada se prireuje
veliki dernek za kmetove, obane, sluge i kupce vune. Dok se nisam
s tobom saivela, te dane provodila sam s njime. Ovoga u puta
svake noi dolaziti tebi u sobu.
Nedelju dana pred Petrovdan u Vidinskom polju je zapoela
etva jema i stria ovaca. Nekoliko stotina seljaka, momaka, snaa
i devojaka iz okolnih sela dolo je na posao; bili su to kuluari.
Dakle, u te dane, carski odmetnik i najbogatiji ovek u turskom
carstvu eleo je da proslavi pad prvog snopa jema i da u drutvu
svojih kmetova, obana i krdalija uz veliki dernek zadivi i
razgnevi turske spahije i kolenovie u Vidinu. Jeam je dozreo, a
penica na domaku etve. Kukuruzna polja su u osecanju. Lan je
procvetao, a ovce se striu. Iz konica se vadi med. Tih dana steklo
se deset hiljada ovaca i striglo na baijama u Vidinskom polju, a
etrdeset hiljada po baijama u homoljskim i crnorekim
planinama. Kmetovi, zatieni od pljake i nasilja, mirno su radili

preko cele godine i, zauzvrat, punili ambare i magacine desetinom i

treinom. Brda vune prala su se na Dunavu, vezivala u bale i
tovarila u lae, koje su odnosile vunu na petansku pijacu, a otuda
donosile zlatne carske cekine i oruje.
Samozvani vidinski paa, Pazvan-Oglu, jasno je shvatio jo u
toku rata da se od Turaka ne ivi. Oni su jo jedino mogli da
poslue kao topovsko i puano meso za uvrenje njegove moi,
slave i bogatstva. Goli su, lenji, naviknuti na lak i sladak ivot,
sposobni jo jedino da ratuju, otimaju i stvaraju nered. Kmetovi,
Bugari i Srbi, nova su snaga, koja svojim radom moe da mu
donese novac, jer je novac iz godine u godinu postajao sve monije
sredstvo za gospodarenje. Njime se plaaju krdalije i janiari.
Novac je mamac za sve nemirne i smele ljude na Balkanu. Njime se
potkupljuju veziri, podmiuju lanovi carskog saveta i kupuje
naklonost Porte. Novac lije topove, kupuje ohu, svilu i sva dobra,
bez kojih nema slave, udobnosti i pravog, ivota. Iz rauna je
okoreli odmetnik titio i svoje kmetove. Ako raju ima uza se, i ako
mu ona u danima pritiska i napada Carigrada ostane verna, on e
sauvati svoj poloaj. Zato je otpre nekoliko godina zaveo obiaj da
prireuje veliki dernek kad se striu ovce i nje jeam. Danju se
radi, a im sunce zae na meraji, pred letnjim konakom udare
doboi i pisnu zurle, planu vatre, zavare se ovnujska peciva i
izvaljuje burad rakije. I kad se sve to pripremi, a polje preplavi
meseina, Pazvan-Oglu je raskomoen i zagrejan mastikom, sedao
za trpezu na divanhani ardaka. Odatle je uz pie i jelo, dok su ga
Javorka i Nino dvorili, posmatrao kako se asti i veseli odana mu
raja. Po meraji su postavljane velike sofre od dasaka, za njih bi
zaseli kmetovi, obani i sluge. No mirie na vunu, med, ovije
peenje; vonja na rakiju, mastiku i znojna tela mladih kmetica.
Dunav osvetljavaju lampioni raznih boja. Po njemu plove nekolike

bojne ajke i, s vremena na vreme, ispale po koju topovsku salvu,

bacajui u nebo rojeve raketa, koje se rascvetavaju pod zvezdama
iznad vode. A pre kola i pesme, najbolje krdalije izvode vojnike
vetine. Rvu se, skau, niane, savlauju nejahane pastuve. Na kraju
se izvodi vetina see handarima. U svemu tome ogleda se mo i
nezavisnost gospodara.
Pazvan-Oglu je zaao u zrele godine. To to ga je sultan
ostavio na miru i priznao ga za vezira, uinjeno je iz nude, s
namerom da ga zavara i, kad se ne bude nadao, napadne. Zna
Pazvandija dobro Carigrad i Osmanlije. Zato im stalno stavlja do
znanja da se ne uljuljkuje obeanjima i njihovom velikodunou.
Svuda i uvek im pokazuje zube, spremne da zakolju protivnika. Oi
su mu otre, bistre i radoznale. Ima svoje poglede na ivot i svet.
Delimino se slae s pravilima Kurana. Alah je dobro sazdao svet.
ivot je vrlo uspela stvar, ali samo za ljude koji umeju da skupe
dovoljno hrabrosti da se otmu tutorstvu drugih. to po njegovom
znai: ni caru carevo, ni veziru vezirovo, ve sve meni, da ja budem
vezir i nezavisan od cara.
I dok je Pazvandija uivao, gledajui kako mu se raja
raskokodakala u veselju, bacao je u isto vreme poglede pune
nenosti prema Javorki. Ona je bila obukla arenu vlaku nonju i
time jo vie istakla svoju lepotu. Puno mu je srce, toplo u grudima
i ugodno po celom telu. Jedva se savlauje da ne vikne: Aman,
kao to to ve od iindije uzvikuju napojeni janiari, ija je sofra po
strani, jer Pazvandija strogo vodi rauna o redu. Jo se nikad nije
desilo da neko od tih gladnica u njegovom prisustvu nasrne na
obraz kmetovima. Zbog takvog izgreda, na prvom derneku,
raereio je trojicu Bonjaka. Krvave etvrti visile su im na drveu
za vreme etve u Vidinskom polju. Prvi je sultan na Bosforu, drugi
car-samodrac u Moskvi, a trei esar u Beu. Pazvandija im je po

svemu ravan u Vidinu. Da je iv moj babo, esto je mislio, zagrlio

bi me. Osvetio sam ga i ostvario ono to je on hteo, a dumani
omeli. Dobri moj babo! Jo u da te svetim. I nikad neu izneveriti
zapoeto delo. Ako mi pod ruke padne Srbija, mislio je dalje, a
osvojim uz to i Bosnu, nee mi biti teko da se domognem
Carigrada. Kad me izda snaga i prisue starost, sagradiu u Vidinu
damiju sa zlatnim vrhom do neba da prkosi svetu i vremenu.
Kroz sumaglicu koja ga je hvatala od mastike, sve je vie raslo
njegovo oseanje veliine i snage. Jedina slabost bila mu je Javorka.
Za momenat se nekuda izgubila, a onda se vratila okiena vencem
od zrelog jema. Kratka vlaka suknja odskakuje joj iznad kolena.
Pod vezenom kouljom i jelekom talasaju se bujne grudi. Od nje je
strujao val mirisa, pa je divlja udnja zahvatala agu. Krv mu je
oganj, elja neutoljiva, a ljubav nezasita neman.
Aman, nikad nisi bila tako lepa kao veeras -viknuo je
Pazvandija, dajui joj znak da sedne pored njega na iljte.
Ne! Idem da povedem kolo. Ovo je no za mladost, kolo i
pesmu. Ne za sedenje uz tvoje koleno.
Ali ja ti ne doputam smeei se, popustljivo odgovori
Pazvandija.
Nisam ti ni robinja ni ena. Ako se boji, dri mi se za
ukur! odgovori Javorka drsko i kao vetar odjuri niz stepenice
ardaka.
Tako mi dina, Nino, ne znam ta da radim s njom! Sve je
prkosnija, kao da je vezir ona a ne ja.
Mladost je, aga, oduvek bila luda i neukrotiva. Misli da se
rukom mogu brati zvezde. Obojica joj gledamo kroz prste i navikla
je da joj poputamo. Srce joj je soko. Letee dok ga munja ili sunce
ne spri odgovori Nino uzdahnuvi.

Otkako je zapoela etva i strienje ovaca, Veljkova oseanja

i misli postajali su muni i mrani. Mrnja mu je pekla grudi kao
otrov. Uasno ga je muila panja i poniznost s kojima su svi
doekivali Pazvandiju. Oseao se oamuen, kao da je neim
tekim udaren po glavi. Naroito kad je video kako kmetovi odano
rade, tre i znoje se da bi mu ugodili i poveali bogatstvo i snagu. U
optoj pokornosti, koja se ispoljavala na licima ljudi, ena,
devojaka, obana i krdalija, Veljko je bio jedini koji je oseao
pomamnu elju da jurne gore na ardak i handarom sasee agu.
Ve je u mislima video njegove od straha izbuljene oi i glavu kako
pada pod zamahom njegovog handara. Video je od straha
izbezumljenog Nina i kao smrt bledu Javorku. Naslaivao se time,
ali je pri daljem razmiljanju uvideo besmislenost takvog ina. Ubiti
jednog Turina, makar to bio i Pazvan-Oglu, besmisleno je,
razmiljao je Veljko. Treba da se odmetnem u hajduke da bih
godinama unitavao nasilje i svetio se za sve muke i patnje
rajetinskih ovnova, koji nisu svesni ta bi sve mogli uiniti kad bi se
odluili za borbu.
Mrnjom ispunjene Veljkove oi traile su svuda Javorku.
Jedina mu je uteha bila to je ona svake noi tano u pono dolazila
u njegovu sobu i ostajala do zore. U beloj svilenoj koulji, bleda i

umorna od dvorenja, sa plavim kolutovima ispod oiju, Javorka je

bila jo lepa i zanosnija nego ranije. Siromana obanska postelja
na kojoj je leala nije smanjivala pomamu njenog tela. Oseala je
da je Veljko mrzi zbog age. Mrtio se na njene zagrljaje, otklanjao
usne, jer mu se inilo da Javorka donosi miris mrskog Turina.
Sino kad je polazila od njega, kleei na kolenima, ljubila mu je
ruke:
uvaj se zmije!
Kakve zmije? upita Veljko iznenaeno.
Sadika. Primetila sam da te u stopu prati. Ne znam ta je u
pitanju. Mora da je dobio nareenje od age. Ne daj da te izazove.
Budi razuman i stiavaj gnev. Jedino tebe volim. Dajem ti sve, a ne
traim nita.
Ako je istina to to govori, hajde da beimo!
Lud si vie nego to si teak. Ve si sit i presit mene.
Ostavio bi me za pola godine. Sokolu spone na nogama nisu
potrebne. Kad god bude spreman da odleti, ne obziri se na mene.
Prokletstvo greha sruilo se na mene onoga dana kada sam se dala
Turinu.
Kad se Javorka sjurila niz stepenice ardaka, videla je Veljka
kako oborene glave snudeno stoji. Ne shvatajui ni sama ta radi,
pritrala mu je, uzela ga za ruku i dala znak zurlaima da zasviraju
kolo. Pisnule su zurle, udarili goevi, a Javorka je, drei Veljka za
ruku, zabaene glave povela kolo. Drei se za pasove, momci i
devojke njiu se u ritmu svirke. Noge sitno zavedoe, grudi
devojaka se zanjihae. Pazvandija se pridie na kolena. Zablenuto
je buljio i od uzbuenja prevrtao zenicama. Onaj momak uz
Javorku moe samo da bude Veljko, pomislio je. to ga je vie
pogledom pratio u igri, sve mu je jasnije bivalo da je Veljko lep,
mlad, smeo, hrabar i vatrena srca. Bie da se on dopada Javorki,

zakljuio je.
Je li ono Veljko to igra uz Javorku? upitao je Nina.
Jeste, gospodaru.
Divan momak. Smeo momak. teta je to e zavriti kao
hajduk.
Nee, gospodaru. To mi je najpouzdaniji ovek.
Pazvandijine oi zablistae lukavim sjajem. Mislio je ta bi
sve mogao uraditi kad bi imao nekoliko hiljada takvih vojnika. Bili
bi mu jezgro vojske s kojom bi za mesec dana osvojio Beograd i
svrgao Mustafa-pau. Ba zbog cene koju je davao Veljku, postao
mu je mrzak.
Veljko je osetio na sebi Pazvandijin pogled pun mrnje.
Zahvati ga ludi prkos pa doviknu zurlaima:
Vrtikolo!
Zgrabio je Javorku oko pasa, poskoio i podigao je uvis.
Zavitlao je kao igru oko sebe. Po njegovom primeru, momci su
isto radili s drugim devojkama. Na poljanetu se vrtelo bezbroj
parova. Veljko se sav uneo u igru. uje samo udaranje goeva,
pisku zurli i osea pod rukama Javorkino telo. Noge im se zapliu,
telo vrti i odskakuje u ritmu. Srca su glasnija od goeva. Javorkine
oi gore. Kratka suknja joj se iri. U blesku razbuktalog ognja i
meseine, obnaena kolena sevaju belinom. Nasluuju se bedra, a
pod kouljom, kao dozreli grozdovi, njiu se dojke. Veljkovom srcu
je tesno u grudima. Nekakav bezumni bes ga goni te stalno
podvriskuje.
Pazvandija ne skida oi sa njih dvoje. Topao val krvi, kao
vreo vetar, udara mu u lice. Ljubomora mu mrnjom gri pesnice.
Nekoliko puta nametala mu se misao da pozove Veljka i da mu
svojom rukom ispali kuburu u grudi. Njemu je ve sasvim jasno da
je Javorka zamilovala toga Vlaha. Ali nije naisto dokle je u tome

otila. Ipak, samo nemoni i nerazumni ubijaju svojom rukom,

zakljui Pazvandija. Kriv ili prav, Veljko mora ovo kolo da plati
glavom. Potraio je oima Sadika. Ovaj je stajao u senci drvea.
Oima punim mrnje pratio je Veljkovu i Javorkinu igru. PazvanOglu mu dade znak da doe, a u isto vreme ree Ninu:
Skloni se za jedan dekik. Moram neto da naredim momku.
Oprezni Nino neujno se povue u pozadinu iza ilima, a uvo
prisloni na odkrinuta vrata. Slutio je ve odavno neko zlo zbog
Veljka i Javorke. Sadik ue, klee i udari elom o pod. Zatim se
ispravi i stade paljivo da slua gospodara.
Priuni blie trpezi. Popij au mastike. Treba da zna da
niko ne uiva moju milost koliko ti.
Hvala ti, gospodaru. Ostau tvoj i sveev rob do kraja
ivota.
Je li ti jo uvek pouzdana ruka?
Kao i dosad odgovori Sadik.
Onda, kako ti ve zna, trei dan po zavretku sveanosti
treba da ubije Veljka. Donesi mi njegovu glavu u Vidin. Neka to
ispadne kao da ste se zbog Javorke zavadili. Dobie pedeset dukata
i postaviu te za buljubau nad momcima kad krenu na Srbiju.
Mogu to i odmah da uradim, jer mi dua udi za Veljkovom
krvlju.
Nita ne sme da poremeti sveanost. Trei dan, kako sam
ve rekao. Za to vreme budi prema njemu ljubazan, da aurin ne bi
to naslutio.
Kad je Sadik otiao, Nino se zadugo nije pojavljivao. Ugrabio
je priliku da saopti Javorki ta je uo. Savetovao joj je da to odmah
kae Veljku, a ona da doe na divanhanu. Zatim je pohitao
Pazvandiji:
Ja sam, estiti aga, pogledao da to gde ne manjka. Naredio

sam da veselje za kmetove, sluge i obane prestane u pono.

Moraju se malo odmoriti da bi i sutra mogli raditi.
Ne upliem se u tvoje stvari. Nego, sedi da pijemo. Imam i
razlog za ast. Car je, obaveten sam, dozvolio janiarima povratak
u beogradski paaluk. Bie rusvaja, dina mi, Nino.
Nije pametno, makar i od cara. alje na jarca opor vukova.
Glavu meem na opkladu da e vuci pojesti jarca.
Dina mi, i ja, Nino. Nego, da popijemo koju za duu
Mustafa-pae. Mora da mu je neko teak dumanin u Carigradu im
je na tako neto privoleo sultana. Hteli su i mene da prevare. Nudili
mi etiri tabora obuene vojske. Zahvalio sam se Porti i odbio
ponudu. A velikom veziru sam poslao pedeset hiljada dukata u znak
zahvalnosti. Udario sam lisicu zlatom po njuci.
Vidno uzbuen, Pazvan-Oglu je preko obiaja mnogo pio. Na
kraju ga mastika potpuno obori. Zahrkao je u jastucima na
divanhani. Nino je pozvao Sadika da mu pomogne da ga prenesu u
odakliju. Smestili su ga na dueke; Nino ga je svukao, gledajui ga
oima punim mrnje, i na prstima iziao. Dugo je meu momcima i
devojkama traio Veljka i Javorku. Kad ih ne nae, uputi se
Veljkovoj sobi. Vrata nae zakljuana. Seo je na prag i strpljivo
ekao dok nije zauo smeh i razgovor. Onda se oprezno javio.
Ko je? zau se uzbuen Veljkov glas.
Ja, Nino. Otvori, moram da razgovaram s tobom.
Kad je Nino uao, njih dvoje su stajali jedno prema drugome,
zbunjeni i bledi. Nino se nasmeja. Toplim pogledom pomilova ker,
a potom se okrenu Veljku:
Je li ti kazala?
Jeste, odgovori Veljko ne gledajui ga u oi.
Sada zna. Dernek se zavrava u nedelju vee. Danas je
etvrtak. Reio sam da te uputim iz ovih stopa na gornju baiju.

Ostani tamo dok ti doturim stvari, a onda kidaj kud zna. Samo
zapamti: duge su Pazvandijine ruke. Menjaj ime i budi na oprezu.
Mogu li jo malo da ostanem s njim nasamo, oe. Ovo ubija
mene koliko i njega.
Iskradi se pa ga otprati. Znam ja kako je voleti i izgubiti
odgovori Nino, poljubi Veljka u elo pa naglo izie.

XI

Oseao je kako Javorkine grudi i bedra drhte na njegovim

rukama. Nosio ju je ka plastu sena. Njene su ga usne pekle po vratu.
Nokti su joj se kao kande zarivali u njegove miice. aputala mu je
neto sablasno, slatko i uzbudljivo. Mozak mu se mutio u glavi.
Video je samo Javorkino bledo lice i sputene trepavice; donja usna
joj se kretala kao gladan polip. Gore na nebu su zvezde. Grgolji
voda u Dunavu. Koraa i osea kako je Javorka oteala, prelila se
na njegovim rukama. Njih dvoje su ta mutna letnja no, udari
goeva, piska zurli, pesma onih to su jo ostali na derneku.
Zvezde, nebo i zemlja. Sve se to slilo u harmoniju njihove ljubavi i
udnje.
Javorkina dua i telo su ludost, prkos i lepota, koja se rastapa
na Veljkovim rukama. Sve to je dobro, lepo i isto, kratkog je
veka, brzo prolazi; posle toga ostaje pusto, rana u grudima. Ma
koliko neuraunljiva, pusta i razbludna, Javorka shvata da ga je
izloila opasnosti, da su ovo poslednji trenuci njene sree, velikog
zanosa i istinskog davanja. Zato je pametno ne rei mu nita. Samo
ga vrsto zagrliti, poljubiti i pustiti sokola da odleti u planinu. A
posle za njim plakati i tugovati, mislila je, leei mu na krilu, ne
mogavi da se odlui ni na kakav razgovor.
Javorka, zar nije vreme da idem? zapita Veljko.

 Jo samo koji asak da poleim na tvome krilu. Ti si,

Veljko, soko. Ja sam Vlahinja, besna i neobuzdana. Nestalna u
udnji i ljubavi. Osetila sam te u srcu prvog dana kad si doao na
baiju. Nita me nije moglo spreiti ni obuzdati da ne budem tvoja.
Makar samo jednu no. Moje telo, dua, srce, sve je to pogano. Ti
e mene lako zaboraviti, ali ja tebe nikada. Idi, sokole! Ovo je za
tebe tamnica. Kad bih ja pola s tobom, sprila bih ti krila. Ti bi bez
slobode postao kmet i rajetin kao i svi ostali. Idi, ali me nemoj
zaboraviti! Nemoj ni ravo o meni misliti.
Rastali su se tek pred zoru. Veljko se oseao kao prevaren
deak kome su ponudili zanosnu igraku, dali mu je u ruke, a potom
mu je oteli. Zima i prolee prve njegove ljubavi i upoznavanja
enskih udi, strasti i neobuzdanosti tela, uticali su da je brzo
sazreo, duevno i telesno ojaao. Javorka mu je uz ljubav dala i
neto gorine i saznanja da se iza lepote krije dosta gadosti i
prljavtine.
Prie o ubistvu, Ninovo i Javorkino nastojanje da to pre bei,
uinilo se Veljku kao veto smiljena podvala kako bi ga se to pre
otarasili, kako im svojim prisustvom ne bi smetao i ugroavao
udobnost. Tu udobnost otac i ki iskupljuju svako na svoj nain:
ona svojim telom, a on udvoritvom. Bednici, bednici, ponavljao je
terajui konja besomunim galopom. Rospija, rospija, nepoznat glas
doaptavao mu je tu re, koja je uguivala konjski topot pod njim. A
kroz bledo praskozorje, u uzburkanim mislima video je Javorku;
onakvu kakva je bila one noi na senokosu pored Dunava. Iskradala
se iz kue bosa, raspletene kose, razdrljene koulje. Grudi su joj se
presijavale na meseini, a pogledom je obuhvatala celu okolinu. Ta
slika ga je progonila na putu, zvala ga i mamila razdraeno.
Mamuze su utisnute u konjske sapi. Kad je stigao na baiju, zora se
cedila niz lugove, oko torova i po panjacima. Konj je ve bio na

izmaku snage. Skinuo mu je sedlo, uvezao kolanom ebe, skinuo

uzdu, pustio ga da pase i pohitao u kolibu. Na ognjitu je gorela
vatra, a oko vatre sedeli su obani.
Prespavao je celo prepodne u umi iznad baije. Zatim je
ustao, uzeo puku i poeo da gaa u nian. Oseao se ispranjenih
grudi, razdraen i spreman na kavgu. Izgledao je straan. Niko od
obana nije smeo da mu prie. Pred no, Ivan mu donese stvari, a
obanima rakiju i brano. Pri polasku dade mu znak da ga isprati.
Poto su odmakli stotinak koraka, maio se rukom u nedra i izvadio
svilen rubac zlatom izvezen.
Ovo ti je poslala Javorka.
Pazvandijina nalonica. Neu da ga primim odgovori
Veljko ljutito.
Grei, slave mi. Ona te mnogo voli. Pazvandija je sila
kojoj se nita na put ne moe ispreiti. Javorka tada nije ni sanjala
da ti negde postoji na svetu. Sve to je u nje isto i od srca, dala ti
je za ovu godinu dana. Izloila je zbog tebe ivot opasnosti. U Ninu
si imao oca. ta trai vie? upita Ivan.
Hou da se svetim! viknu Veljko skoro izbezumljeno.
Nisi svestan toga da si u osinjem gnezdu. Ovo je Vidin.
Pazvandija se ne boji ni sultana a kamoli tebe. Ja sam svojim
uima sluao kako se jutros na turskom jeziku Sadik dogovara sa
dvojicom krdalija da te ucmeka kao psa. Nino ti je poruio da ne
puca, jer e aga poslati krdalije da provere zbog ega se troi
debana.
Veljko se osmehnu i uze rubac. asak je stajao zamiljen, a
onda ree:
Zahvali se Ninu za sve to je uinio za mene. Javorku
mnogo pozdravi.
Zagrlio je potom Ivana i bez rei okrenuo na baiju. Saekao

je da obane savlada san pa je iz ostave uzeo najbolje sedlo sa

srmom. Posle toga je otiao na livadu i iz ergele uhvatio drepca
trogodinjaka. Poto ga je osedlao, izveo ga je u umu i zaveo meu
grmlje. Zatim je sve svoje stvari strpao u torbu, izneo ih i privezao
u terkije. Posle se vratio i prespavao mirno sve do podne. Kada je
ustao, iziao je na ivicu ume i razdraeno poeo da puca. Pucao je
u razmacima, stalno gledajui niz polje prema glavnoj baiji i
konaku. Kad je video dva konjanika kako jure u besnom galopu,
opalio je jo nekoliko puta, a zatim napunio puku, seo uz hrast i
smireno ekao.
U pratnji jednog krialije dojurio je Sadik meu obane i upitao
ko puca.
Veljko odgovori jedan od obana.
Gde je? otro povika Sadik.
Eno ga tamo na ivici ume.
Veljko je drao puku preko krila, spreman na sve, i mirno
ekao. Sadik je preicom dojurio do ume, zaustavio se pred
Veljkom i viknuo:
Zato puca?
Plaim vukove. Pre neki dan su rastrgli kobilu i drebe.
Plamen mrnje suknuo je iz Sadikovih zenica. Veljku je bilo
jasno da se samo velikom snagom volje obuzdava.
Nemoj to vie da radi! viknu besno i okrenu konja
natrag.
Tek to je Sadik odmakao nekoliko stotina koraka, Veljko
ispali puku, reen da se odmah obrauna. Video je kako je Sadik
zaustavio konja i naglo ga okrenuo nazad. I dok je Sadik u galopu
prilazio, Veljko napuni ponovo puku i stavi je na krilo. Kad je
Sadik dojurio, lice mu je bilo izbezumljeno od gneva. Gledao ga je
ukoenim, ledenim pogledom, oprezno pribliavajui ruku kuburi u

silavu.
Puku ovamo, kopilane uzviknu, a ile na vratu mu
nabrekoe.
Svezaemo ga i povesti agi da mu on sudi povika
pratilac, skaui s konja.
Veljko naglo ustade, munjevito podie puku i opali Sadiku u
grudi. Zatim tre kuburu i njome ubi njegovog pratioca. Samo je
asak gledao ubijene Turke. Oseti neko udno olakanje. Prie
najpre Sadiku i otpasa mu emer sa uteevinom. Onda brzo
pretrai i njegovog pratioca. Bio je bez prebijene pare. Uzeo im je
oruje i doviknuo obanima:
Ja ubih Sadika i njegovog pratioca. Poruite monom
Pazvan-Ogluu neka me trai u umi i planini.
Mirno je napunio svoju puku, Sadikovu i pratioevu uvezao u
terkije, zauzdao drepca i bacio mu se u sedlo. Jahao je ceo dan i
no bespuem kroz umu, a sledeeg jutra osvanuo pred ujakovom
kuom u Lenovcu. Pauna je zatekao pored ognja kako pui i pije
kafu. Veljko je utke seo, a ujak se poe raspitivati, slutei da neto
nije u redu sa sestriem.
-Ujae, ubio sam dva Turina u svai i pobegao ovamo ree
Veljko.
Nikakvu se dobru od tebe nisam mogao ni nadati. Pogotovu
kad te videh na konju i sa orujem. Prenoi, uzmi neto branjenika
i kidaj kud zna. Pazvandiji nije svraka mozak popila da te u
rodnom selu ne potrai. Nego reci mi je li te ko video kad si
doao.
Nije niko. Nisam ni mislio, ujae, ovde da ostanem. Svratio
sam samo da se vidimo. U toku noi krenuu dalje. Na konju imam
oruje pobijenih Turaka. Valja, brat bratu, pedeset dukata. Uzmi ga
i sakrij. Verujem da e ti trebati.

 Uzeu ga. Nee biti naodmet. Ti idi, lezi te se odmori.

Ostau kod kue, jer se bojim da su za tobom poslali poteru. Knez
je straljiv ovek. Ako bi doznao da si ovde, izdao bi te.

XII

Kad je Napoleon preko svakog oekivanja iznenada zauzeo

Egipat i time, razumljivo, zadao Porti strah, kod sultana i njegovih
velikodostojnika preovlada miljenje da se mora poputati domaim
buntovnicima koji se nisu slagali s reformama. To je uticalo na
odluku da se oprosti Pazvan-Ogluu i da se janiarima dozvoli
povratak u Srbiju. Bae su kratko vreme ostali prividno mirni. A
kako su najvie zazirali od Srba, najpre odluie da ubiju Stanka
Harambaia u Smederevu. Zatim ubie Ranka Lazarevia.
Mustafa-paa je pokuao da ih kazni. Zadavio je u apcu trideset
est janiara, ali glavni krivci, s Begom Novljanikom, uspee da
pobegnu preko Austrije u Bosnu. Kad je Pazvan-Oglu idue godine
namerno izazvao sukob s carskom vlau u Bugarskoj, Mustafapaa posla protiv njega carsku vojsku sa Srbima pod komandom
svoga sina Dervi-age. To beogradskim baama dobro doe, te na
prepad zauzmu Beograd. Vezir se s neto line pratnje zatvori u
tvravu. Kad Dervi-aga u ta se dogodilo u Beogradu, ostavi
Pazvandiju na miru i pohita natrag da spasava oca.
Janiari potkupe jednog od vezirovih bimbaa, te im ovaj
pokaza podzemni ulaz u tvravu. Nou, bez ikakve smetnje, uu u
tvravu i provale u vezirov konak. Razoruaju mu pratnju, uzmu
novac, a njega zadre kao taoca. Kad je Dervi-aga stigao u Grocku

s turskom vojskom i naoruanim Srbima, dahije rekoe Mustafapai:

Ako si rad da ivi, pii sinu neka raspusti Srbe da idu
kuama, a carsku vojsku neka vodi u Ni. Mi ti dajemo besu i tvrdu
janiarsku veru da emo te otpratiti sinu im se vrati u Ni. Ne
pristane li, ubiemo te.
Za Mustafa-pau nije bilo drugog izbora. Napisao je sinu
pismo da raspusti Srbe, a s carskom vojskom da ga eka u Niu.
im su se Srbi razili kuama, a Dervi-aga se vratio u Ni,
etvorica dahija ubiju Mustafa-pau i razgrabe mu harem i sve
imanje. Zatim se proglase stareinama beogradskog paaluka. Portu
obaveste da e ostati pokorni caru, a da su vezira ubili zato to je
vie voleo Srbe nego Turke. Sve se to deavalo u isto vreme kad je
Veljko pobegao iz Vidina. Nastupili su mutni dani kad se jo nije
pouzdano znalo ko e ostati gospodar u Srbiji. etvorica janiarskih
stareina, koji su se prozvali dahijama, radili su brzo i smiljeno.
im su smakli vezira, dadoe se na posao da istrebe ugledne carske
Turke. Sve koje su uhvatili, nou su podavili i pobacali u Savu i
Dunav. Oprezniji su uspeli da pobegnu u Austriju. Meu njima su
bili Hasan-beg, bivi tefterdar i bogati Mehmed-aga Konjalija.
Utvrdivi se u Beogradu, dahije Kuuk Alija, Mehmed Foi-aga,
Aganlija i Mula Jusuf podelie paaluk na etiri dela. Potom je
svaki od njih po palankama postavio svoje kabadahije, koje su
imale svoje bimbae, ovi buljubae, a po selima subae s momcima.
Raniju carsku vlast su ukinuli, ali iz opreznosti jo se nisu
usuivali da diraju Srbe i smenjuju njihove stareine. Kao voe
janiara, dahije su dobro poznavale slabost carske vlasti; pred
navalom novog vremena, ona nije umela ni mogla da nae izlaz iz
trulei, nasilja i tlaenja ugnjetenih naroda, a deliminim
reformama jo je vie otkrila svoje slabosti i pruila mogunost

odmetnicima da stvore jo vei nered i pometnju. Kao probisveti i

ratnici, janiari su u minulom ratu prvi osetili ivu snagu Srba, koji
su sve vie sticali uverenje da mogu iveti bez Turaka i Nemaca, jer
su se Austrijanci tukli samo snagom Srba. Znajui to, dahije su
ubijajui Mustafa-pau proraunato htele da skoe na lea Srbima;
najpre da ih potine, a zatim prorede i zauvek slome.
Ubistvo Mustafa-pae i neoekivano zavoenje vladavine
dahija i janiara, u prvi mah su zbunili Srbe. Nisu mogli odmah da
se snau i ocene dalekosenost svega toga. Tek kad su dahije
potpuno uspostavile svoju vlast i otvoreno otpoele da ukidaju
teko steene srpske povlastice, Srbima je postalo jasno ta se zbiva
i priprema. Meutim, ni tada nisu imali jedinstveno gledite kako da
se bore i brane. Knezovi i vieniji ljudi jo su gajili nade u carsku
vlast i potajno traili zatitu od Porte i Carigrada. Najdalekovidiji su
bili bivi ratnici, koji su zajedno sa Stankom Harambaiem vodili
Srbe u borbu protiv Pazvandije i janiara. Oni su jasno uvideli da
nemaju ta da trae od Porte i Carigrada, a da se ne mogu uzdati ni
u Austriju, pa su na nasilje dahija odmah poeli da odgovaraju
oruanom borbom hajdukih eta.
Pobegavi iz Vidina, Veljko sve to nije znao. Kako se
primicala zima, kad nije vreme za umu i hajduiju, odluio je da
potrai sigurno sklonite i zaturi trag. Najpre je prodao konja i
sklonio dugu puku pa se sa prikrivenom kuburom i handarom
provukao u Poarevac. Tu se sluajno upoznao s mladim trgovcem
Milenkom Stojkoviem. Njegovom preporukom zaposlio se kao
kuvar kod turskog muteselima, starog i gospodstvenog Turina
rodom iz Carigrada. Lien svake vlasti, a kako usled zime i slabog
materijalnog poloaja nije mogao nikud iz Poarevca, Selimefendija je iveo u konaku sa dve sluavke i mladom nalonicom
Grkinjom. Veljka je uzeo za kuvara, ali s namerom da u nesigurnom

vremenu ima uza se hrabra i pouzdana momka. Milenko je Selimefendiju snabdevao hranom, a on njega obavetavao o namerama
kabadahija i janiara.
Po Boiu, muteselim doznade da se janiari spremaju da
ubiju Milenka i da mu uzmu robu i novac. Vet, brz i odvaan,
Milenko za nekoliko dana tajno rasproda robu, prikupi novac,
magazu predade jednom turskom trgovcu i nou utee iz Poarevca
u svoje selo Klievac.
Veljko je ostao kod Selim-efendije sve do Uskrsa. Na Uskrs
ode s momcima u crkvenu portu i ceo dan preigra u kolu s
devojkama, zaboravljajui na muteselima i njegov ruak. Kad se u
sumrak vratio u konak, rasreni Selim-efendija nasrnu da ga bije
ibukom. Obletao je oko Veljka, zamahivao i vikao:
Krmak, da bi li krmak!
Veljko se u poetku smejao, izmicao udarcima Selim-efendije,
ali mu to dosadi. Zgrabi ga za guu, ote mu ibuk i prelomi ga
preko kolena.
Ni repom nisi u stanju da vrti, gade, a hteo bi da me bije.
Da nisam jeo tvoj hleb i so, zadavio bih te kao besnog psa.
Selim-efendija se grdno prepadne i pobee u odaju kod
nalonice. Veljko uze sa zida puku, handar i kuburu i jurnu u no.
Osvanuo je kod Milenka u Klievcu. Tu je ostao prikriven nedelju
dana. Jedne noi Milenkovi psi poee besno lajati; nasrtali su na
nekoga. Milenko uze oruje i ree Veljku:
Budi spreman! Ako su Turci, obraunaemo se s njima.
Zatim smiri pse. Neko mu se zvidukom javi iz mraka, a
Milenko odgovori takoe zvidukom.
Veljko je odmah shvatio da su to ugovoreni znaci. Kad je pao
teki hrastov mandal i Milenko otvorio avlijska vrata, iz mraka ue
u dvorite zdepast ovek stroga lica, na kome su se isticali crni

brkovi kao dva usukana povesma. Oima je otro premerio dvorite

i Veljka.
Ko je ovaj mladi? upita Milenka.
Sin Petra Sirenjara. Pouzdan, a eli da poe kod tebe u
etu.
Videu moe li ta biti od njega. Daj neto hrane, jer
moram da iziem iz sela jo za noi. Ne bih hteo da ovamo
privlaim panju Turaka. Potrebno je, zna, da ti to due ostane u
selu.
Po veeri, hajduka eta se oprezno izvukla iz Klievca i zala
u umu. Pun mesec plovio je vedrim nebom. Zvezde su u predzorju
gubile svoj noni sjaj. Trideset utljivih ljudi pod orujem oprezno
je grabilo za svojim harambaom. Svud oko njih je vladala neka
tajanstvena tiina. Veljkovo srce je ubrzano udaralo, a grudi mu se
nadimale. Nada mu je ispunila duu. Najzad se ostvarilo ono za im
je godinama udeo. Hajduk je. Od noas ga vie nita nee
spreavati da se sveti Turcima.

XIII

U svanue eta se zaustavi u gustoj hrastovoj umi. Stanoje

zbaci s lea urak postavljen kunetinom. Obazre se oko sebe,
razmotri dobro poloaj i ree:
Neka se izdvoje oni koji su odreeni za strau i
obezbeenje.
Osmorica momaka stadoe po strani. Harambaa ih otro
odmeri pogledom. Oi su mu se zadrale na visokom snanom
oveku tridesetih godina. Lice mu je surovo i speeno, a oi kao u
zveri. Na dugoj konjskoj glavi s krivom nosinom i raskutranim
riim brkovima nakostreio se gusti perin, podstrien na janiarski
nain.
Ti, Petko, nee ii na strau. Treba da se ispava i odmori.
Veeras e imati ozbiljan posao. Ali, najpre doi da te upoznam s
novajlijom. Zemljak ti je. uo si za Petra Sirenjara.
Znam ga dobro, harambao.
Ovo je njegov sin Veljko.
Zamiljao sam ga drukije. Jesenas sam boravio, preruen,
mesec dana kod Nina, Pazvandijinog oban-bae. Mnogo mi je
priao o njemu.
Petko je potom priao Veljku, zagrlio ga i poljubio.
Tebi je zaista mesto meu hajducima. Videe, nije rav

na ivot. Slobodni smo ko ptice na grani. Turaka, hvala bogu,

dosta. Moi e do mile volje da se bije i sveti. A nae se na
njima i pokoja parica.
Veljko je izbliza osmotrio Petka. Imao je udne, neobino
prodorne oi. O ramenu mu je visila krdalika. Zaturio je fes na
potiljak i svojim dranjem podseao na silovita Turina. Kao
mladi od sedamnaest godina Petko se posvaao sa ocem i napustio
kuu. Nekoliko godina lutao je po svetu. Posle tri godine, skoro
zaboravljen, jedne jeseni se vratio u ohanom odelu, na konju i
sa punim emerom. Neto novca dao je ocu, a ostalo je troio na
pie i ene. im je dolo prolee, otiao je s pealbarima do Vidina.
Zatim je tri godine lutao po Vlakoj i Bugarskoj. U Crnoj Reci se
prialo da je hajdukovao, jer je imao na sebi nekoliko oiljaka. Opet
je zimu proveo kod oca. A u prolee 1801. poao je u Srbiju. Jedno
vreme hajdukovao je sam, za svoj raun. Zatim se prikljuio
Glavaevoj eti. Umeo je izvanredno lepo da pria i da peva.
Govorio je turski, bugarski, grki i arnautski. Turke je oponaao
neverovatno uspelo i time uveseljavao hajduke. Stanoje ga je
mnogo cenio i s punim poverenjem slao ga da izvrava vane
zadatke, a vodio ga je i na tajne sastanke i dogovore. Najvea
Petkova mana bee to nije putao iva Turina. Pre nego to bi ga
ubio, poniavao bi ga kao skota. Mimo hajdukog obiaja, svuda je
imao poneku enu. A znao je da pretera i u piu.
Pred sami sumrak, Stanoje upita Petka:
Poznaje li dobro Begaljicu?
Bolje od svog cepa, harambao, odgovori Petko smeei
se.
Tamo se odnekud iz Hercegovine doskitao Turkua Zaim
Zriko. Nastanio se u manastiru. Ubio je ranijeg spahiju i proglasio
se za itluk-sahibiju. Uz carski hara i spahijsku treinu nametnuo

je selu jo i kuarinu, krvninu, porez na udaju i enidbu, pravo prve

brane noi, a i dukat za dranje psa. Hou da ga smakne ili da mi
ga nekako ivog dovede.
Ne brini, harambao. Prepusti to samo meni.
Ja u te ekati u umi vie kafane u Boleu.
Doputa li mi da odaberem trojicu hajduka?
Odaberi.
Petko se okrenu i paljivo odmeri Veljka.
Poveu i tebe. Ne lii mi na Petra. Umetnuo si se na
majku i ujaka Pauna. Tanuan si telom. Kakva ti je petlja i snaga,
videu. Bojim se da e napuniti akire.
Veljka obli rumenilo besa. Ipak se savladao.
Uverie se brzo da grei. Sa kim god hoe od prisutnih
smem da se porvem i nadmeem u skakanju i gaanju niana. Na
konju mi meu obanima i krdalijama nije bilo ravnog.
Moe biti! Orozani su malecni, a esto nadbiju gigane. to
ide, doi e. Videemo koliko vredi!
Petko, Veljko i jo dva hajduka u toku noi prevalie kroz
umu put do Begaljice. Prerueni u janiare, saekali su u umi
zoru. Veljko i Petko su sve vreme razgovarali o Crnoj Reci.
Zadremali su pred zoru, ali im je granulo sunce, po hajdukoj
navici, Petko se trgao i razbudio Veljka i dvojicu drugova. Dan se
rasplamsao iznad Begaljice. Selo se budilo. Sa tamnih krovova
izvie se crni stubovi dima. Planinke i obani pohitae torovima.
Zau se bleka ovaca, rikanje krava, dozivi. Celo selo oive. Od
kua krenue kopai i kopaice s motikama na ramenu. Mravinjak
raje od rane zore hrli na njive da surovom gospodaru svojim znojem
i radom napuni ambare i koeve. Od Ade i Dunava se dizalo sunce
iznad vrbaka i jutarnje sumaglice. Oko manastira se uzmuvae
kalueri, obani i napoliari, to je bio jasan znak da je Zaim ustao i

po obiaju zaseo na doksat konaka da pije kafu i rakiju. Tu odakle

je mogao da sagleda svu Begaljicu, drum prema Grockoj i okolne
bregove, na seiji zastrtoj ilimovima, zavaljen meu jastuke,
prekrtenih nogu, sedeo je Zaim kao pravi aga. Puio je na dugi
areni ibuk. S merakom je srkao kafu. Nasuprot njemu, prekrtenih
ruku, stajala je mlada Begaljianka, skoro dovedena nevesta, koja je
po redu morala tu no da prespava sa Zaimom.
Oseala se slomljenom. Sino, kad je u sumrak dola, Zaim je
bio ve potpuno pijan. Dvorila ga je piem i jelom do ponoi, a
zatim odvela do lonice. Naredio joj je da se skine i legne pored
njega. Uzalud je nekoliko puta pokuavao da je obljubi. Kad mu to
nije polo za rukom, uspravio se i seo na duek. Zapalio je ibuk i
preko njega gledao kako ona, opruena i naga, lei s rukama pod
glavom. Pomuenim pogledom prezrivo ga je posmatrala.
aurko, oveku se esto desi da ostane nemoan pred
enom. Ali i ta se tu moe?
Zaim je jo srkao kafu kad na doksat stupie Petko, Veljko i
jo dva hajduka. Na glavama su imali alme, na janiarski nain
uvijene. Napred istupi Petko, stavi ruku na prsa i uzviknu:
Merhaba, Zaim-aga!
Jesi li uranio, Zaim-aga? upita drugi hajduk.
Kao i uvek, Turine. Nego, reci kojim poslom i od koga?
Nosim ti mahsuz selam od dahije Aganlije da poe s nama
do Beograda.
Ne luduj, Turine! Znam Aganliju kad je na pristanitu
vukao dakove. Nekoliko puta smo se po bosanski izbubetali oko
rospija. Dina mi, dok Zaim nosi glavu na ramenu, nee dozvoliti da
mu Aganlija i Mehmed-aga Foi zapovedaju. to ih je srea
posluila da uhvate Beograd i dograbe prevelik komad, ta ja tu
mogu. Meni da proivim koju godinu nije malena ni Begaljica. Raja

je dobra i posluna. Selo bogato. Mnogo mi i ne treba: tri-etiri

konja da obilazim imanje; za no nevesta i peeno pile. Papazima
ne branim da se mole svome Bogu.
Alaha mi, Zaim-aga, Aganlija te zove na dogovor. Zapelo
je neto negde caru u Stambolu. Moskov i esar opet su se zdruili.
Sve to je Turin od glasa te konja jae i sablju pae, doi e u
Beograd na dogovor. Dahije, muftije, imami i dervii ve nedelju
dana veaju ta da se radi i ko od junaka i delija koje mesto da
zauzme. Mislim da su tebi namenili Grocku. Ovo mi je pri polasku
na uvo anuo glavom i bradom Mehmed-aga. Jo je dodao da Zaimaga nije ba najbolje s Aganlijom, ali je na sablji kao Tale od
Oraca.
Kad je tako, Turci, otur da najpre ispijemo ovu rakiju, a ti,
nevesto, reci papazima da iznesu obilno meze. Alah je, Turci, sve
kako treba za pravog Turina udesio. Raja mora da radi, mesom i
hlebom da nas hrani. Smrtnom oveku sem dobra konja i ena,
kakve su aurke, vie i ne treba.
Alah je zaista bio mnogo pametan kad je stvorio Turke
odgovori Petko i navali na mastiku.
Nevesta je otrala i dozvala kaluere. Cela manastirska bratija
ustrala se da iznosi sir, suvo meso, med, kajmak i vruu pogau.
Hajduci su pohlepno jeli i pili. Zaim se natenane spremao u odaji.
Petko polako ustade i kriom dade znak igumanu da ga sledi. U
igumanovoj eliji hajduk smae almu sa glave, unese se u lice
igumanu i upita:
Poznaje li me?
Ne, krsta mi odgovori uplaeno iguman.
A pre tri godine sam ovde zimovao?
Petko, ti?!
Ova nevesta neka mi se gubi sa oiju, majku joj kurvinsku.

Ja sam sada Murta, odmetnuti janiar. Zaimu sam rekao da sam

dahijski au. Poveu ga sa sobom da svetinju ne skrnavim. A im
ga povedem, ti tri u Grocku te obavesti kadiju da je u manastir
odnekuda nabasao Murta sa trojicom drugova, da vas je opljakao i
odveo Zaim-agu. Za Murtu nema ta da strahuje. Odavno su mu i
kosti pojedene.
Kad se vratio na doksat, zatekao je ve spremnog i nagizdanog
Zaim-agu: novo ohano odelo; akire oko depova izvezene
zlatnim gajtanom, a demadan od crvene ohe opervaen srebrnim
iritima i pucadima; na glavi alma od svilenog muslina, na nogama
beve i ute izme, a po pasu kriva dimiskija.
Vala, Zaim-aga, ne mogoh od igumana da iscedim ni dukat.
Nadao sam se da neu daba doi u Begaljicu. Kuda ti proe,
izgleda da trava vie ne raste!
Uzeo sam im poslednji gro. Pune su mi bisage utalja i
mededija. Ajde, ne brini, napiu vas u Boleu. A u Beogradu dau
svakome po dukat! Nego, je li mi spreman konj, papazi?
Spreman je, estiti aga odgovori kaluer.
I za njih konje! Vidi ti njega! Misli da u ti ostaviti svoje
konje. Zna li da u manastirskom delatu ima sedam mojih atova?
Pet, estiti aga. Toliko je i sedala.
Tako, tako. to je moje, a ovde ostane, uvaj ko oi u glavi.
Neu se dugo zaamiti.

XIV

Pred hanom u Boleu Zaim-aga zaustavi konja i viknu:

Handijo, majku ti cincarsku, momke ovamo da mi konje
prihvate i nazobe. Ti postavljaj sofru i donesi pie!
Dva bosonoga momka istrae te prihvatie konje. Na vratima
hana pojavi se pleat, debeo Cincarin:
Han je, Zaim-aga, carska i babova kua za svakoga. ak i
silni i natmureni Kuuk Alija s manje buke u han ulazi. Alah i
carski zakon tako su odvajkada to uredili. Svaka vera, svaki ovek
da u hanu nae hleba, pia i odmora
De, de, ne balavi! viknu Zaim-aga i laktom odgurnu
handiju sa vrata, pa razmetljivo ue u odaju.
Hanska odaklija bila je prazna, puna ugodne tiine i hlada.
Petko dade znak Veljku da uhvati vrata i da osmatra drum, jer je
hteo tu da svri sa Zaimom.
ekaj, Zaim-aga otpoe Petko. Ne mogu da sednem s
tobom za sofru. Odbijam da jedem, jer si nasiljem pogazio boji i
carski zakon. Nisam ni silan ni besan kao ti. Ali jo dok sam bio
malen, majka me zaklela da svakoj napasti stanem na put i da ljude
od zla oslobaam. Zato mi predaj oruje da ne pravim buku.
Zaim se tre kao oparen, okrenu se Petku i strelovito ga
premeri oima. Lice mu se iskrivi grem gneva, a brk pretei

zadrhta:
Znai li to da si me na veru i laju izvukao iz Begaljice?
A ta si mislio da u pasjom krvlju da okaljam svetinju!
Sada znaj i uj. Niti sam Turin, niti ma kakve veze imam sa
dahijama. Hajduk sam, ro balava. Bog i sudbina namenili su mi
najtei posao: da od bezumlja i nasilja branim slabe.
O, o, hajduk! uzviknu Zaim-aga i polako poe da
uzmie unazad. Ruka mu strelovitom brzinom izvue kuburu iz
silava.
Veljko za tren baci pogled na drum, skoi, uhvati ga za ruku i
naglim zaokretom zavi mu je u stranu. Kubura opali u prazno.
Snagom za koju niko nije verovao da je ima, Veljko zgrabi i drugu
ruku Turinu i savi mu je na lea.
Pojas da sveemo baliju! okrenu se potom druini.
Uzalud je Zaim psovao i otimao se. Zaas je bio svezan. Kad
se pojavio na vratima, handija se nije iznenadio. Godinama je
gledao obraune meu janiarima. Znao je da se u te surove i
krvave poslove ne treba meati; zato bez rei ustuknu.
Sad pred nas, kurvin kopilane! zapovedi Petko Zaimu.
Oteano, slomljena koraka, Zaim utke poe ispred Petka.
Hajduci su uzeli od momaka konje i poveli ih drumom prema
Beogradu. Veljku se inilo da se sve to dogodilo neshvatljivo brzo.
Petko je naredio Zaimu da se skine. Od konjskog ulara napravio je
zamku i prebacio je preko grane divlje kruke pored puta. Pomiren
sa sudbinom, Zaim je ukoenim oima gledao hajduka koji se
penjao na drvo.
Hajduka kurvo, nejunaki mi uzima ivot! viknu Zaim
Petku i pljunu mu u lice.
ta si ti, balijo, oveno i junano do sada u ivotu uinio?
Pljakao si goloruku i nezatienu raju. Udarao joj na obraz.

Pogazio carski i boji zakon. Razmetao se smradom.

Dobro, lipovi krste, zapalo te i radi to god hoe.
Radim ono to moram. uma je za zverove, a vi nas u nju
oteraste.
Previe si glagoljiv, aurine. Kaem ti, ne moe me
uplaiti niti strahom od smrti poniziti. Palo ti je aka, pa svravaj to
si naumio. Ali bih te samo molio da me ne vea ko kurvu. Ubij me
iz kubure ili probodi handarom.
To u ti ispuniti odgovori smireno Petko.
U redu, vlae. Hteo bih jo dve stvari da znam: od koga
ginem i zato me svlai?
Gine od Petka hajduka. A golog te aljem Alahu, jer si go i
doao u Srbiju.
uur Alahu, jesam. Samo da zna: bolje je iveti heftu
dana kako sam ja iveo tri godine, nego sto kako fukarski ivite ti i
tvoji Srbi.
Petko tada snanim zamahom handara probode Zaima. Tek
poto je prestao da daje znake ivota, dva druga hajduka namakoe
omu i obesie ga o kruku. Ukus gaenja posle toga ina nije
ostavljao Veljka nekoliko dana. Stalno se vrteo u istom krugu misli.
Na jednoj strani je zlo, nasilje, nezajaljivost, glad za uivanjem,
pomama maloumnika da sve dri u svojoj ruci, sve potini, a
oveka do skota da ponizi. Pravo na ivot, na lepotu i slobodu
imaju samo oni koji slepo veruju u Kuran. Rvati se s nasiljem i
zlom, zaista nije lako. ovek u toj borbi esto mora i sam da uini
rugobu. To je teko podnosila poletna i smela Veljkova dua. inilo
mu se da je ovim surovim inom okaljan san o velikoj i istoj borbi
za slobodu. Oi su mu blistale od zanosa. Opijao se nasladom da
unitava nasilje, ali nije mogao da bude surov kao Petko.

XV

Jevtimije se jo nije budio. Njemu je svejedno kuda ga

harambaa alje, pomisli Veljko i neosetno skliznu mislima u
poslednju akciju izvrenu pre mesec dana. Tada je prvi put video
Karaora. Dojahao je u umu na konju, svezao ga za mladicu,
skinuo mu uzdu i namaknuo zobnicu. Veljko je straario na ivici
ume. Karaore se dugo obazirao na sve strane. Osmatrao je,
mrtio se, a zatim mu rekao:
Kojekude, idi te kai Stanoju da sam doao.
Ko si ti? upitao je Veljko radoznalo.
Kai da je doao Crni, a ostalo te nije briga.
Posle su mu Petko i Jevtimije rekli da je to Karaore iz
Topole; da je u mladosti hajdukovao, zatim beao u Austriju, sluio
u frajkorima. Po zakljuenju mira vratio se na starevinu, radio
zemlju i trgovao stokom. Pod Stankom Harambaiem ratovao je
protiv Pazvandije i janiara. Sada je danju u umi, a nou kod kue
ili kod prijatelja u nekom selu.
Stanoje je harambaa nama, a Karaore njemu. Taj se ne
ali. Koliko smo Turaka i Srba dounika smakli po njegovom
nareenju, to znaju samo Venac, Bukulja, Kosmaj i Rudnik. Njima
ni Bog na stranom sudu nee moi da pronae grobove zavrio
je Jevtimije zlurado se cerei.

 Oko dajem na opkladu da emo noas morati negde na

posao dodao je Petko radosno suui brkove.
Sunce je zalazilo iza brega kada je Petko izdvojio desetoricu
hajduka iz ete. Niko nije znao, niti je pitao, kuda ih vodi. Ili su
kroz umu ispunjenu sutonom. Onda su se urno spustili niz
strminu brega na reicu Kubrnicu, posedali na izvaljen hrast pored
nje i s nasladom udisali miris lia koje je poelo venuti. utali su
pozadugo i tek poto je Petko ukresao i zapalio lulu, Jevtimije ga
upita:
Kuda nas vodi, avolja duo?
Na han u Zagorici. Treba da ubijemo subau Medonju i
novopostavljenog kneza Vidoja. Uvek se gadno oseam kad
gnjeim stenice odgovori Petko.
Han u Zagorici bio je podignut na breuljku, jedno stotinak
metara od reke. Odatle je pucao divan pogled na Rudnik i moilo,
gde ene peru rublje i potapaju lan i konoplju. Kad je Salih-aga
postao rudniki kabadahija, naterao je seljake da kulukom podignu
han i da sagrade tale, ambare i magazu za penicu. Za subau u
Zagorici postavio je svoga seiza Medonju, koji je do dolaska dahija
sluio kao konjuar u spahijskoj kui Konjalija u Beogradu. Kad su
doznali da je Mehmed-aga Konjalija skovao zaveru sa spahijama da
uz pomo Alekse Nenadovia i jo nekih nahijskih knezova zbaci
dahije i povrati carsku vlast, dahije navale na konak da ubiju
Mehmeda Konjaliju. Meutim, on se nou izvukao i pobegao u
Zemun, a odatle preko Vlake otiao u Carigrad. Janiari mu tada
opljakaju konak. Tom prilikom se Salih-aginim momcima
pridruio i Medonja sa svojom keruom Pirgom.
Medonja je bio vanbrano dete Caganke Mejre, koja je bila
sluavka kod Konjalija, i nekog seiza. Majka ga je kriom rodila u
tali i othranila do tri godine.

Potom je pobegla s Vlahom mekarom, ostavljajui dete na

milost i nemilost konjuarima. Asim, sipljiv starac, prihvatio ga je
hranio do njegove petnaeste godine. Po Asimovoj smrti, Medonja je
uvao i timario konje i za to dobijao hranu i iznoena odela. Kad se
prikljuio Salih-agi, imao je trideset godina, kuburicu u pasu, ibuk
i keruu Pirgu. Njegovom zaslugom Salih-aga se dokopao
skupocenog spahijskog posua i odela. Kao nagradu dobio je od
Salih-age jedno bagljivo kljuse i postao njegov kafedija.
Salih-aga je mrzeo Zagoricu, jer je smatrao da je to selo
jatako. Zato je za subau postavio Medonju, koji je kod Rudnikog
Bika postao veliki krvnik raji. Svu bedu i sva ponienja koja je
pretrpeo u detinjstvu i mladosti, nastojao je sada da iskali na
Srbima. Trebalo je samo da kabadahija migne okom i pokae na
kojeg Srbina, Medonja bi mu odmah skakao za vrat. Najdrae mu je
bilo da ide po selima i prikuplja hara i treinu. Odsedao je obino
kod kneza ili popa i zahtevao da sofra stalno bude postavljena.
Uvek ga je morala dvoriti devojka ili mlada nevesta, a najee obe.
Redom su ga napajale rakijom i nutkale jelom, a naizmenino
pevale. Kad se povlaio na spavanje, devojka i nevesta morale su s
njim. Svlaile su ga, a zatim on njih. Otac devojke i mu neveste
straarili su oko vajata gde Medonja spava i vodali mu opanke.
Pored toga, morali su naizmenino da laju umesto pasa, tako bi
Medonja uo da su na strai. Neveste i devojke koje bi se tome
protivile slao je Salih-agi na Rudnik, gde su najpre prolazile kroz
agine ruke, a zatim su bile preputene momcima. Oevi i muevi su
za kaznu bili ibani, a potom su jo morali da plate po dva dukata
globe.
U najblioj okolini Rudnika, tamo gde se nije plaio hajduka i
jataka, Medonja je gazio sve boje i ljudske zakone. Mu nije bio
gospodar svoje ene, ni otac svoje keri. Brat je morao da gleda

kako mu sramoti sestru. Nije ostavljao na miru ni crkve ni

manastire, a najdrae mu je bilo da to vie ponizi popove i
kaluere. Kad je doao za subau, Zagoriani su ga doekali
okupljeni pred hanom, sa starim knezom na elu. Jo nije bio ni
sjahao s konja, a odmah se proderao:
Je li meu vama knez?
Evo me, aga javi se sedokosa ljudina Ranko.
Krme, zar se tako doekuje carski sin i subaa?
Turine, ovo je Zagorica. Nikad nismo bili niiji kmetovi.
Povinovali smo se sili pa ti napravili han. Daemo to pripada caru i
treinu, ali ako nam dirne u obraz, rae emo izginuti nego podneti
sramotu. Unapred ti kaem: pokua li ono to si na drugim
mestima radio, nee odavde ivu glavu izneti.
Da ste hajduci to znam, ali da ste spremni i na bunu
nisam raunao. Doao sam ovamo da vas nauim redu i pokornosti.
Rajo, je li meu vama Vidoje zvani Splaina?
Ja sam, estiti aga viknu sitan i elav seljak mijeg lica.
Salih-aga te postavio za kneza Zagorianima. Uzmi tap od
toga bukvana i poi sa mnom u han. Vi ostali, sikter kuama! I da
mi se svakog dana donosi po up masla i meda, zastrug sira,
dvadeset jaja i koko. Ti, Ranko, poalji ovna i tovar peninog
brana. Za ostalo u da utanaim s novim knezom. Kome nije
pravo, eno mu Salih-age na Rudniku. Neka njemu ide po pravdu.
Uz pomo novog kneza Vidoja, Medonja je za godinu dana
toliko dodijao Zagorianima da su se etvorica odmetnula u
hajduke, a nijedna ena i devojka nije se smela pojaviti na moilu.
Jednog jutra, stari knez Ranko naen je udavljen u reci. Zulum je
prekardaio svaku meru kad je Medonja ugrabio mladu popadiju
Maru iz Lipovca, odvojivi je od deteta s prsiju. Uzalud je nesrena
ena nekoliko puta pokuavala da se obesi ili da pobegne. uvana

je i silom zadrana u zagorikom hanu punih est meseci. Ali je

ostala uporna da se ne poda Medonji.
Neu da te silujem, rekao joj je Medonja ali emo se
naduravati.
Vapaji, kuknjava i jauci nesrene ene dovodili su do bezumlja
Zagoriane, ve spremne da ubiju Medonju i da zapale han. Da se
izbegne Salih-agina odmazda, zatraie pomo od Glavaa.
Ve u prvi sumrak hajduci su napali han u Zagorici. Kad su
Petko, Veljko, Jevtimije i jo dva hajduka upali u odakliju, zatekli
su Medonju kako pije rakiju s knezom Vidojem. Medonjine momke
i kneza Vidoja odmah su svezali. Veljko je jedva pratio ta se dalje
dogaalo. Hajduci su obili koveg, uzeli iz njega novac, odelo i
oruje. Osetivi iznenada gaenje od svega to se zbivalo, Veljko je
ustuknuo nazad i naao se u dvoritu hana. Nije mogao da shvati
zato i dalje dri handar u ruci. U nedoumici, pree kaiprstom po
rezu kao da mu je isprobavao otrinu. Potom shvati da hajduci pale
han i zgrade, da Petko na istu granu vezuje i Medonju i Vidoja, dok
hajduci gone svezane janiare u umu.
Tek to se Veljko malo pribrao, pred njega stade enica, mlada
i ljupka, obuena u prtenu koulju, prepasanu tkanicom, sa
kadifenim jelekom i papuama na bosim nogama. Odmah je shvatio
da je to popadija Mara. Na njenom licu video je tragove patnje i
prkosa. Ljupko se smeila i gledala ga pravo u oi. Nikad jo Veljko
ne bee video tako udnovate oi, mrke kao olujna no; blistave
zenice davale su tom bledom licu posebnu dra. Kad je prila,
paljivo ga je odmerila i upitala:
Jesi li ti, mladiu, hajduk?
Hajduk sam. A ti si popadija Mara? upita Veljko.
Najnesrenija ena na svetu, moj sokole. Mu mi je pop, ali
ra. Ni prstom nije mrdnuo da me oslobodi. On je za mene mrtav.

Vratiu se samo zbog deteta.

Uto planu zagoriki han. Hajduci se oprezno povukoe u
umu. Sa sobom su poveli zarobljene Medonjine momke i popadiju
Maru. Veljko je bio zbunjen brzinom i estinom dogaaja. Medonja
je leao na zemlji. Kad je video kako hajduk namee omu na vrat
Vidoju Splaini, a na drugom kraju ueta pravi omu za njega,
zacvileo je kao pas. Dopuzao je do Petkovih nogu i kroz suze ga
molio da mu potedi ivot. Jo veu bedu i kukaviluk ispoljio je
kad ue prebacie preko grane. Plakao je, kolutao oima, udarao se
rukama u grudi, a njegova kuka Pirga bolno je ciala i obletala oko
njega. Kakva nitarija od oveka, a kakav je bio nasilnik i
nemilosrdan krvnik! Izgleda da to uvek ide jedno s drugim,
pomislio je Veljko gledajui Vidoja Splainu, koji je ukoeno stajao
i bez ikakvog otpora preputao se sudbini. To bedno i nitavno u
ljudima, prosto je paralisalo Veljka. Doao je sebi tek kad je
popadija Mara rekla Stanoju:
Ovoj trojici nesretnika mogu da zablagodarim to sam
uspela da sauvam obraz. Nisu hteli da posluaju Medonju koji je
hteo da me uz njihovu pomo silom osramoti. Nagovorili su ga da
me pusti detetu.
Time su zasluili da im oprostim za ostala nasilja. Zato,
Turci, od sada pamet u glavu! Kad car i njegova vlast nisu kadri da
tite raju od napasti i bezakonja, titiu je ja s hajducima. To je,
kaite Rudnikom Biku, rekao Stanoje Glava. Moe da sveti
Medonju na Zagorianima, ali mi emo za svakog Zagorianina
smai njegova tri momka.
Straar je zavezao oi janiarima i odveo ih iz ume, a Stanoje
se obratio popadiji Mari:
eli li da ide kui noas, ili e se ovde odmoriti?
Idem kui, ali te molim da me Veljko isprati.

 Neka bude tako ree Stanoje i dade znak za polazak.

Posle nedelju dana vratio se Veljko u etu bled i zbunjen.
Jevtimije i hajduci sjatie se oko njega. Podrugljivo su se smeili.
Gde si bio za ovo vreme? upita Jevtimije.
S njom.
Gde je za to vreme bio pop Spiro?
U gaju vie kue. Bojao se da e Turci ponovo doi po
popadiju.
Pop Spiro je poslao harambai i hajducima meinu vina,
peenog ovna, kaicu sira i furunu peninog hleba. Stanoje je celo
popodne sedeo izdvojen, premiljao i puio. Po veeri naredi da svi
posedaju oko vatre. Neko vreme je utao zadravajui pogled na
Veljku. Naposletku otpoe:
Otkako sam hajduk i harambaa nikad mi se nije desilo da
neko iz moje ete nedelju dana ostane u kurvarluku. Veljko je to
uinio. Priznajem da sam i sam kriv to sam sastavio vatru i slamu.
Ali hajduk mora da ima toliko prisebnosti da se uzdri u takvim
prilikama. Popadija Mara nije rospija, ali joj se zgadio mu ra.
Htela je na njegove oi to da mu pokae. Veljko je hrabar i smion,
ali nije za hajduka. Sutra e se ponovo prilepiti uz neku suknjaru.
Nije nita silom uradio! uzviknu nekoliko hajduka.
Niko, harambao, nije svetac. U tim stvarima ti ljude meri
prema svom arinu. Ja predlaem da se ovoga puta Veljku oprosti, a
drugi put e on sam umeti da sakrije kad poe u greh.
Oprosti mu, harambao! zagrajae hajduci sa svih strana.
Stanoje upre pogled u Veljka, koji je sedeo po strani kao
optuenik, mrk i utljiv. Crni brk zaigra na Stanojevom licu, a oko
usana se pojavi primetan osmeh. Prinese sisak ibuka ustima,
potegli nekoliko dimova i odgovori:
Kad ste svi navalili, ovoga puta neka mu je oproteno. Ali

ubudue ako tako neto uini, najbolje je da mi vie pred oi ne

izlazi. to se pak tebe, Jevtimije, tie, zamoliu vladiku neka ti
dozvoli da se oeni, pa emo te namestiti za popa u neko zabito
planinsko mesto.
Hristovih mi rana, harambao, ena nije aneo, a jo manje
avo kako je predstavljaju istunci i kalueri. U njoj je sve dobro i
zlo ovoga sveta. Na spasitelj, koga je vodila boanska iskra,
najbolje je poznavao ljudske slabosti. Kad su fariseji i trgovci hteli
da kamenuju Mariju Magdalenu, Hristos se ispreio pred njih i
rekao neka se na nju prvi baci kamenom onaj koji nikad nije sa
enama greio. Za sve tegobe i surovosti to u ivotu podnose, ljudi
treba da zablagodare enama. A ti, harambao, kod pune meine
vina noas nas samo prieuje! Veljko je to vino kod popadije
Mare zaradio. Zna li, bolan ti dumanin, da e ta ena celog ivota
pamtiti Veljka. Popa Spiru, da se ja pitam, obesio bih. Ko svoju
enu i ast ne ume da brani, ne treba ni da ivi.
Kad je tako, dajte, momci, vino da pijemo! Ali pod
uslovom da nam Jevtimije ispria ta ga je nateralo u hajduke.
Davno je to bilo, a stalno izvrdava! uzviknu Stanoje
odobrovoljen.
Najpre dve stvari da raistimo. Ostaje li Veljko u druini?
Ve sam rekao da ostaje odgovori ljutito Stanoje.
Ja u u ispovesti, harambao, iskreno svoj greh izneti kao
na samrtnom asu. Ali traim tvoju re da me zbog toga nikad
nee prekoriti.
Vidite li kako me ucenjuje? Ja sam zbog njega imao sto
prepirki sa protom Atanasijem iz Bukovika.
Kad drugi put zapodene razgovor s protom o meni, upitaj
ga kako se od abadije postaje pop i prota.
U Beogradu je u mitropoliji uio knjigu i rukopoloen je za

popa odgovori Stanoje.

Nee biti, harambao! Knjige i svete stvari nauio je od
svoga strica, popa Jevrema, a abadiluk kod Grka. Kako je bio lep i
mlad, prialo se da su ga ak i bule kroz kapidike uvlaile k sebi.
A zapopila ga je Kata Cincarka kad je poginuo njegov stric pop
Jevrem, koji je bio vie hajduk nego pop. Ubio je bukovikog
spahiju, a Turci njega za osvetu. Kad i ja budem imao ezdeset
godina koliko sada ima prota Atanasije, umudriu se i postati svetac
kao i on.
Hristovih mi rana, mrzim sve to je tursko, ali im na
jednom zavidim. Muhamed mora da je bio vrlo mudar ovek kad je
u zakon uneo da muslimani mogu drati vie ena. Jedna ena je
kao jedno jelo. A baka to to ena, im ti pree prag zna da joj ne
moe dovesti inou pa radi ta hoe. Kod Turaka se ene utrkuju
da to bolje ugode oveku.
Zato se onda nisi poturio kad su ti turski obiaji toliko za
srce prirasli?
Neke stvari su kod nas bolje. Mi pijemo vino, a Turcima to
vera zabranjuje. Ne jedu svinjetinu, a meni se ini da nema nita
lepe od prasenceta s ranja. Pa kakve su tek krkancije za na Boi
i krsnu slavu! A, sauvaj boe, uz turenje ide i obrezivanje

XVI

uma, vatra, rojevi varnica sukljaju u grane jela. Nebo je

prepuno zvezda. Blistava pruga Kumove Slame otegla se kao srebrn
pojas, iaran dragim kamenjem. Okolo se razbakarili hrastovi i
bukve; uz njih se uurile ustreptale breze. Iznenada se nad umom
pomoli mesec i sve se natopi belinom.
Na utavljenoj ovjoj koi sedi harambaa Stanoje prekrtenih
nogu i natenane pui na dugi areni ibuk. Pred njim je uturica s
vinom. Desno od njega namestio se Jevtimije. U desnoj ruci mu
tikvica puna vina, a dve-tri druge krue od ruke do ruke meu
hajducima, koji su se umirili da to bolje uju priu. Neki sede, neki
su nalakeni. Veljko se naslonio uz deblo mlade omorike kako bi
mogao videti harambaino lice. Nastupili su dani odmora; eta je
morala da ostane tu itavu nedelju radi obezbeenja sastanka koji e
se odrati. Zato je harambaa tako zamiljen. On neto krupno i
opasno priprema. U njemu se stekla vekovna mudrost hajdukih
osobina. S prezrenjem je gledao na suludo istravanje pred
opasnost. Nikad nije gubio prisebnost, a jasno mu je da se lukavi i
govorljivi Jevtimije izvlai od onoga to je obeao.
Ostavi mudrovanje i Turke na miru, Jevtimije. Obeao si i
priaj.
Jevtimije obliza usne, natee iz uture i prui je Veljku.

Napuni duvanom lulu, u koju mu mlad hajduk stavi iku. Kad je

isteglio tri-etiri dima, pogleda sa strane u Stanoja i otpoe priu:
Obilazio sam Hristov grob i vraao se laom iz Jerusalima
u Solun. Na brodu je bilo svakojakog sveta: Turaka, Jevreja, Grka i
poneki hadija. Meu putnicima se nalazila i mlada Grkinja u
crnini. Sahranila je mua, ne seam se u kom gradu, pa se vraala
rodbini u Solun. Izgledala je skoro kao devojica ali je, zakljuio
sam po pogledima koje mi je dobacivala, ve bila izgubila dve
stvari koje su bitne za ednu i uzdrljivu enu: nije umela da sakrije
ono to eli, a nije se ustezala ni od poznanstva. Sedela je prividno
tuna, a stalno me merkala ispod oka. Osetio sam da je usamljena,
pa mi je kao svetenom licu bila dunost da je uteim.
Ispriala mi je odmah ceo svoj ivot. Nahranila me svakojakim
akonijama i napojila vinom. Kad sam doznao da ju je kao
devojicu od etrnaest godina kupio od roditelja stari trgovac
Jermen i da je s njom proiveo samo dve godine, veoma sam se
rastuio. Mu joj je umro iznenada, ostavivi joj mnogo novca i
duan u Solunu. Lae i kuu u Smirni bila je prodala pa se sad
vraala u Solun da preuzme radnju. im sam doznao da je udovica,
odmah mi je postalo jasno da je saaljenje najkrai put do njenog
srca. Celu no sam presedeo na palubi uz nju i teio je. Pred zoru je
zadremala i spustila glavu na moje krilo. Meni su bile ozeble ruke,
pa sam ih grejao u njenim nedrima. U zoru je laa stigla u Solun.
Siromah Jevtimije, nije znao gde da ogreje ruke!
uzviknu Petko, prasnuvi u smeh.
Eto, harambao, ba se nae Petko da ga ismeva! A sto puta
nam je priao ta je sve radio s bulama u Vidinu i Jedrenima
povika jedan mlad zadrigao hajduk.
Neka Jevtimije nastavi s priom ree Stanoje preko
ibuka, osmehujui se ispod tekog crnog brka.

 Elem, iziosmo ujutro iz lae na pristanite nastavi

Jevtimije. Pomogao sam eni da iznese stvari, a kako sam bio
bez groa u depu, nameravao sam da potraim neko od kaluerskih
bratstava. Kud je ovek pristao sem da ide u svoj esnaf? Tada me
Sina, tako se zvala udovica, upita:
Kud e sada, sveti oe?
Ne znam, grena eno odgovorih joj. Para nemam, a
nikog u gradu ne poznajem. Sama zna da je Hristos rekao: Bog se
brine za ptiice nebeske.
Poveu te, sveti oe, svojoj kui da se odmori i nahrani.
Samo gledaj da nas avo ne sablazni.
Grena eno, zar ti nisam rekao da idem s Hristova groba i
da u mantiji nosim pare svetog drveta od raspela na kome je visio
na Gospod. A ula si da se Boji sin nije libio rospija Marte i
Marije, i kamoli u ja, greni akon, da se usteem od milosti i
panje ucveljene udovice.
Onda poi sa mnom, sveti oe ree Sina. Zatim je uzela
koijaa koji nas je sa stvarima prevezao do grkog dela grada.
Tu je Jevtimije malo prekinuo priu, nategao vino iz tikvice i
pogledom pomilovao Veljka, koji je paljivo sluao njegovu priu.
Kod te ene, harambao, ostao sam godinu dana. Boji
blagoslov bio se spustio na njen dom. Kao to se u prolee raspukne
pupoljak da bi iz njega iziao mirisan cvet iz koga se zametne plod,
tako se otvorila Sinina utroba te je zanela. Pomogao sam joj u
voenju trgovine, jer sam prvog dana slandarao sa sebe mantiju,
sakrio je u koveg, a udovica me prikazala rodbini kao svog kalfu.
Toliko sam joj prirastao za srce da mi otpoe svakojako ugaati i
traiti da se rainim i da se oenim njome. Ali avo je stalni
pratilac i neprijatelj zareenih ljudi. to se mene tie, nije mi
trebalo mnogo truda, pogotovu kad je u pitanju ena. Sina je

drala kod sebe u kui mlau sestru Jevdokiju. Rascvetao ruin

pupoljak. Gospod i njegova velika milost svedoci su mi da prema
tom divnom stvorenju nisam imao grenih namera. Ali, moram
priznati da nita na svetu nije tako lepo i privlano, zanosno i
opojno, kao devoje kad se rascveta
Jevtimije je opet za as prestao da pria. Po nainu kako je
punio lulu duvanom i kako su mu prsti nemirno podrhtavali, moglo
se primetiti da je uzbuen.
Trideset hajdukih oiju gledalo ga je ne trepui. Jevtimije se
ispravi i pogleda Veljka, na ijem se licu jasno videlo uzbuenje.
Grane na drveu su umorile, a krupne i rasplamsale zvezde
virukale su kroz lie. Rojevi varnica sukljali su navie. Miris
dozrelih plodova i umskih cvetova godio je Veljkovoj dui pa je s
napetom panjom ekao nastavak Jevtimijeve prie.
Eto, brao moja. Jo kao ak u manastiru Studenici, ja sam
zgreio. Iguman me nauio da na ruskom itam sveta itija
isposnika i muenika. Odatle sam doznao da su sveci i muenici u
mladosti mnogo greili sa enama. A posle, da okaju, grehe, iveli
su po peinama o vodi, hlebu i skakavcima. Nosili su koulje od
kostreti, po ceo dan provodili u molitvi i ibali bievima svoje telo
da ukrote u njemu avola. Verovatno da u mojoj glavi tada nije sve
bilo u redu. Ravo sam shvatio ta itija i ve kao akon poeo da
greim s planinkama i obanicama, a onda se ispovedao igumanu.
On me je teio, i prekorevao, i ispitivao do u tanine o grehu. Kad
sam bio podstrien za akona, nisam jo mogao da se smirim. Zato
me iguman poslao da obiem Hristov grob.
Ne vrdaj upreko. Priaj ta je bilo s Grkinjom zapovedi
mu Stanoje.
Ko s avolom tikve sadi, o glavu mu se lupaju, harambao.
Obe sestre pobesnee za mnom. Dok je Sina s momcima u duanu

trgovala, Jevdokija je ludovala sa mnom. Ali, Sina je bila

prepredena, prava lisica. Sumnjala je na roenu sestru. Jednog dana
uspela je da nas iznenadi. Ovaj rova na mom licu, to su tragovi
njenih nokata. Zatim su se njih dve zagrlile i isplakale, a meni je
Sina naredila da svuem odelo, da obuem svoju mantiju i da idem
kud me oi vode i noge nose. Jevdokija je imala vie srca: pomogla
mi je da melemom izleim ogrebotine i dala mi tri dukata.
Poseivala me, kriom od sestre, u hanu gde sam se sklonio. ta mi
je posle toga ostalo nego da odskitam do Svete gore i u Hilandaru
proivim tri godine u postu i molitvi.
Jevtimije je dugo jo priao kako je proveo te tri godine meu
svetogorskim kaluerima, kako se borio i svaao s Grcima, oko
manastirskih poseda i vinograda. U jednoj svai je ak ranio
kosijerom dva grka kaluera. Posle je po nareenju vladike iz
Soluna morao da napusti Svetu goru i da se vrati u Srbiju. Tako
lutajui dospeo je do manastira Sveti Roman, koji je bio pred
propau. Ono nekoliko kaluera koje je zatekao bilo se potpuno
poseljailo i priklonilo glavu pred turskim spahijom. Jevtimije je
preko mitropolita Metodija izradio kod Mustafa-pae da se
manastiru povrate svi zemljini posedi. Uzdigao je manastirske
vinograde, pelinjake, zapatio svinje i ovce, a zatim razvio i
trgovinu sa Niom i Beogradom. Igumanovao je sve do pre godinu
dana. Jagodinski muteselim ga nije voleo; esto je govorio
knezovima:
Dina mi, papaz Jevtimije nije kaluer nego prerueni
hajduk. Ponaa se kao da nije u Turskom Carstvu. Ne samo da je
vratio manastirsko nego je rasterao okolne age i spahije. Zakida mi
hara, a muteselimsko je ve prepolovio. Samo me njegova hrabrost
vee da ne dignem ruku na njega.
Kad su dahije uzele vlast, jagodinski kabadahija posla u Sveti

Roman kao subau svog dotadanjeg seiza Asima, zvanog elava

Lisica. Asim je dojahao na bangavom kljusetu; dolama mu bee
okrpljena na laktovima, ali je o pasu nosio krivu sablju i na unkau
drenovu batinu nabijenu klincima, koju je zvao topuzinom.
Nastanio se u manastirskom konaku. Proglasio se spahijom, a zatim
kulukom gonio seljake da mu diu han na bregu vie Morave. Kad
bi mu se neko od Srba zamerio ili usprotivio, upotrebljavao je tu
svoju topuzinu.
Povali krmka, Huso, govorio je svome momku da mu
preko stranjice uteram pamet u glavu.
Za nepunu godinu dana, elava Lisica uterao je strah u kosti
svim okolnim selima koja su ranije pripadala spahijama. Sve dok
nije podigao han, u manastirska imanja i napoliare nije dirao, a to
je zabranjivao i svojim momcima. Zazirao je od Jevtimija i
pokuavao da ga kroz pie zadobije. Meutim, jednog lana Huso je
pijan nasrnuo na mlinarevu kerku, devojicu od svojih petnaestak
godina. Ona se branila grebui ga, ali kad vide da nee moi da se
odbrani, otpoe da jaue i zapomae. Jevtimije se sluajno nalazio u
podrumu, gde je nabijao obrueve na vinsku burad. Kad je zauo
jauk, odmah je istrao u dvorite sa bradvom u ruci. Videi
raupanu i izbezumljenu devojku, zgrabio je Husu za grlo i tresnuo
njime o ledinu. elava Lisica pobesne i podie svoj buzdovan na
Jevtimija, ali ga ovaj saeka i silovitim udarcem tresnu bradvom po
glavi. Zatim je drugim udarcem dokusurio Husu, i jo istog dana
odmetnuo se u umu. Kabadahiji je napisao pismo u kome mu se
zakleo bogom i krstom da e ga snai sudbina elave Lisice ako
dirne u manastir i kaluere. Godinu dana je hajdukovao po umi
oko manastira. Posle mu je vladika Leontije, preko novog igumana,
naredio da se gubi bez traga, jer su dahije spremne da zapale
manastir i pobiju kaluere ako se i dalje bude motao po tome kraju.

I tako je Jevtimije doao u etu kod Stanoja.

Pa ti i nisi kaluer! viknu harambaa.
Mogu vala da budem i vladika kad treba da se svetinja
srpska brani od Turaka odgovori Jevtimije.

XVII

Osvanuo je Mitrovdan 1803. Na Mitrovdan se hajduci po

obiaju rastaju i odlaze kod jataka na zimovnik. Meutim, povean
dahijski i janiarski teror stvorio je kod hajduka uverenje da ni zima
nee biti mirna. A bilo je jasnih znakova da se u narodu poveava
nemir i da se u umadiji priprema i organizuje otpor. esti sastanci
Stanojevi sa Karaorem, arapiem, Milenkom i drugima po
umama Venaca, Bukulje, Kopaonika i Juhora, jasno su govorili
Veljku da e na prolee doi do velike guve. Seajui se svih
dogaaja iz letonjeg hajdukovanja, borbi i akcija, Veljko nikako
nije mogao da shvati zato ga Glava alje s Jevtimijem na
zimovnik u Dubonu.
U mislima je preispitivao svaki svoj postupak i sve to je u
toku jeseni i leta uradio. Kad su na drumovima iz busije saekivali
janiare, uvek je meu prvima juriao. Njegova puka nikad nije
promaila Turina. Odelo, oruje i zaplenjeni novac do poslednjeg
marjaa istresao je harambai na dolamu i nikad se nije ljutio kad se
delio plen.
Ranjenog druga nije ostavljao na bojitu.
Moda me neko opanjkao kod harambae? mislio je Veljko.
Moda me ne smatra dovoljno izdrljivim i hrabrim? A moda i nije
to. Stanoje je sve mlae ljude i skorije hajduke slao na zimovnik.

Zadrao je samo starije i oeliene. Uglavnom one koji su retko

odlazili u akcije; one s kojima se esto izdvajao i dogovarao. To je
ba ono to je Veljko eleo da dozna. Bio je siguran da je na pragu
neka nova zbrka; to mu je jasno po dranju dahija i janiara. Ranijih
godina Turci su sa sela im nastane jesen odlazili na zimovnike u
gradove da u svojim ugodnim i toplim konacima na miru i u
uivanju provedu zimu. Ove jeseni su uurbano podizali hanove po
selima, a subae su udvostruavale pratnju. A u narodu se sve vie
aputalo: sve je vie bilo onih koji su se opirali pojaanom teroru
Turaka. Kretanje nekolicine Turaka, pa ak ako ih je bilo i petorica,
bilo je nesigurno im skrenu s carskog druma. Mnoge janiare
lutalice, koji su dolazili iz Bosne, Hercegovine ili iz vidinskog
paaluka, a bavili se pljakom, gutao je mrak srpskih uma. Njih su
na raun hajduka ubijali seljaci; trag im se gubio kao da su u zemlju
propadali.
I, eto, ba u vreme kad je opta uznemirenost sve vie uzimala
maha, a sastanci i tajni dogovori mnoili se po umadiji, Stanoje
izdvaja Veljka i Jevtimija i alje ih na zimovnik u nepoznat im kraj,
tamo gde se Turci jedva usude jedanput godinje da navrate. I to
samo po hara. elja za promenama i izuzetnim dogaajima, koja je
od ranog detinjstva vukla Veljka van sela, od kue, odvajala ga od
drugova i seljana, gonila u lutanje po tragu za uzbudljivim
dogaajima, sve ga je jae i snanije obuzimala. inilo mu se da je
nepovratno propao i izgubljen dan u kome nije iao u napad i
osvetu. A sada harambaa ga odvaja od borbe i tera u selo gde
treba preruen da uva i hrani seljake ovce. Pokuavao je da shvati
Jevtimija, ali nije mogao. Lukavi skita tako je posle one prie o
Grkinji Veljko mislio o njemu skoro se obradovao to ide u
Dubonu i vodi me! Poslednjih mesec dana, kad god bi se nou
probudio, Veljko je video harambau i Jevtimija kako neto apuu.

Jevtimije je, po svemu sudei, dobio poverljiv neki zadatak, a ja

treba da kaskam uz njega kao drebe uz rudu i da ga uvam.
Razmiljanje i seanje zamorie mladia. Veljkovoj prirodi
filozofiranje nije polazilo za rukom. Najvie mu je godilo da izie u
busiju da saeka Turke, da nasrne na njih i ne pusti oka za svedoka.
Borba, stalan pokret, nemir, i opasnost, to je ono u emu se Veljko
snalazio kao riba u vodi, gde ga niko nije mogao pretei ni
nadmudriti. Poi u da vidim ta je u pitanju. Ako mi se na
zimovniku ne dopadne, mogu i sam za svoj raun da hajdukujem.
Mladih i nemirnih ljudi ima gde god priviri u umu. Jedva e
ekati da ih neko pozove i povede.
S tim mislima probudio je Jevtimija. Zamotao se u urak i
dremao. San je kao lako i meko paperje drakao Veljka po
sputenim onim kapcima, a onda dopree do njega reske
Jevtimijeve rei:
Dremni malko, jer im se smrkne kreemo.

DRUGI DEO

Milan, zvani Gavran, hajduki jatak u selu Duboni bio je po

enskoj liniji blizak rod Stanoju Glavau. Kao mladi boravio je pre
austrijsko-turskog rata u Somboru s Karaorem u frajkorima, a za
vreme rata sluio je austrijskoj vojsci kao vodi. Posle svitovskog
mira nije hteo da se seli u Austriju, ve se nastanio u selu Duboni.
Milan je bio povuen, razborit i vrlo obazriv ovek. Prvih godina
Mustafa-paine vladavine bio se potpuno predao trgovini svinjama,
gajenju ovaca i sticanju bogatstva. Sve je to radio neprimeeno od
Turaka. Njegov ugled nije prelazio granice sela, iako je iz godine u
godinu postajao sve bogatiji. Skromno je iveo, a oblaio se kao i
svaki seljak. Sve svoje ranije veze je odravao, i to ne samo sa
istaknutim ljudima u Srbiji nego i sa graninim austrijskim
oficirima, koji su veinom bili Srbi odseljeni iz Srbije. Svinje, vunu,
vosak i med Milan je nosio na pijace u Vrac i Temivar. Njemu su
esto dolazili trgovci iz preka po robu. Uzimao je novac i ostajao
povuen u zatvorenom krugu svoje porodice. Veliku kuu brvnaru i
ostale gospodarske zgrade podigao je kraj guste ume. Kroz talu,
podignutu u razlistalom hrastovom gaju, dopola ukopanu u zemlju,
ulazilo se najpre u gornje odeljenje koje je sluilo za ovce; u donje
odeljenje smetao je goveda i konje. Iz tale je tajnim tunelom
sproveo prikriven izlaz u umsku ostavu, koja je imala dva

podzemna odeljenja za skrivanje skupocenih stvari i sklonite za

hajduke u sluaju potere.
Gavranov buljuk ovaca brojao je preko pet stotina muzara, a u
umi je drao trideset krmaa za prasenje i stotinak veprova na
irenju. Imao je i desetak krava, zatim nekoliko pari volova za
vuu, sedam-osam kobila za drebljenje i po nekoliko rasnih konja
za jahanje. U pelinjaku, gde je provodio najvie vremena, nalazilo
se dvesta trnki. U blizini pelinjaka imao je tajni podrum za ostavu
pia i ita, koje je uvao za veliku nevolju. Pored dva oenjena sina
i trojice sinovaca, koji su mu pomagali u domainstvu, Milan je
drao nekoliko obana i slugu. Od dolaska dahija na vlast, broj
obana se preko zime udvostruio. Svi mukarci su stalno nosili uza
se veto prikriveno oruje. Gavran ni u pelinjaku nije otpasivao
silav sa dve u srebro okovane kubure i handar. Snaan i lep ovek
pedesetih godina, uvek obuen u novo sukneno odelo, s vlakom
ubarom na glavi, jahao je konja kud god poe od kue, a pratili su
ga po jedan sin i sinovac na konjima, dobro naoruani i spremni na
sve.
Od dolaska dahija na vlast, Milan nije nijednom otiao u
Smederevo, a od pogibije Stanka Harambaia stalno je spavao na
senu u tali, spreman na otpor. Pored toga, u vrbacima na Dunavu
stajali su mu sakriveni amci za bekstvo u Austriju. U umi,
nedaleko od Milanove kue, izdvajala se velika brvnara njegove
snahe Marije, roake Stanoja Glavaa, koja je pre godinu dana bila
dovedena iz Glibovca za Stanojeva bratanca Jevrema. Do
Jevremove enidbe dolo je i mimo Milanove i Stanojeve volje.
Kad je upoznao Mariju Jevrem je bio snana i naoita
momina od dvadeset pet godina. Na gozbi kod ujaka u Glibovcu,
prilikom dvorbe, a i docnije u kolu, zapala mu je za oko mlada
Marija. Mogla je imati svojih sedamnaestak godina. Vie crna nego

smea, vitka ali snana tela, sa jasno naglaenim grudima, krupnih

modrih oiju i talasaste kose, ova devojka, sva od nemira i pokreta,
privlaila je optu panju momaka. ak su i stariji, pritisnuti
teretom godina, u razgovoru s Marijom postajali vedriji. Za sve
vreme ruka obletala je trpezu kao igra; dolivala u ae vino,
dodavala hleb, nastojala da svako bude dobro poaen. U mnotvu
gostiju padala je u oi njena vitka figura u beloj lanenoj koulji i
kadifenom jeleetu sa zlatnim granama, iji su se pupoljci
rascvetavali na samim vrhovima devojakih grudi.
Za glavu vii od svih prisutnih, irokih plea i velike kosmate
glave, Jevrem je odmah zapao za oko Mariji. Dopao joj se njegov
izraz dobriine, jednostavnosti i snage. Kao roaku iz Dubone,
Marija mu je poklonila veliku panju. Stalno ga je nutkala jelom i
piem. Zagledan u Mariju kao dete u ikonu, Jevrem nije ni jeo ni
pio. Promrmljao bi neto nerazumljivo, uzimao komade mesa i
parad pite i zaboravljao da ih pojede. Tek kad se s Marijom naao
na saboru i poveo kolo, shvatio je da mu bez nje vie nema ivota.
Ceo bogovetni dan su se nadmetali u igri i tek kad se privukao mrak
krenuli su natrag ujakovoj kui. Marija ga je drala za ruku. Kad su
zali u umu, zauli su dreku zeca, koga je bila zgrabila neka zver.
Marija se preplaeno trgla i pripila uz Jevrema. Sa vrha hrasta
kriknula je jejina; njen glas je jezivo zasekao tiinu sumraka. Mariju
je to jo vie uplailo. Celim telom se pripila uz Jevrema. Opinjena
strahom, tiinom ume i drhtanjem Jevremovog srca, zaboravila je
da joj je momak rod i pustila ga da je ljubi i miluje. Jednoga asa,
kao u nekoj upaljenoj magli, spojili su se u jedno bie.
Otrenjeni, shvatili su da su uinili neto nedozvoljeno. Dugo
su utali. Marija se ponovo primakla Jevremu, poloila mu glavu u
krilo i gorko zajecala. Jevrem je nezgrapno milovao rukom po kosi,
a kad se smirila, rekao je:

 Ne ostaje nam drugo nego da se uzmemo.

Rod smo, nesrenie odgovorila je Marija.
Kakav rod! Moja majka je nekakva tvoja nazovi tetka.
Ipak smo rod. Nee pop hteti da nas vena. Moji i tvoji e
svi odreda biti protiv.
to se tie venanja, lako emo. Dukat popu u aku pa bi
venao brata sa sestrom.
Zar ne zna da je ujko Stanoje u hajducima i da je
harambaa? Nee nam to odobriti. Zbog Milune, koja je takoe
htela za roaka, ubio je agu koji im je to odobrio i onda otiao u
hajduke.
Zbog drugih je on u stvari otiao u hajduke. Samo, da zna:
nema ni hajduka ni Turina koga se ja bojim. Uzmi neto preobuke,
pa da beimo to pre.
Obe strane rodbine mesec dana dizale su buku i viku na
Jevrema i Mariju. Milan, kao razborit ovek, naposletku je dao
pristanak i pomogao im da se venaju i otponu da ive kao mu i
ena. Taj dogaaj uinio je ono emu se nikad niko nije nadao.
Jevrem je ranije svoju snagu troio u tuama po selima i na
saborima. Zavolevi Mariju, sav se predao poslu. Shvatio je da vie
donosi jedan dan trgovanja nego godina dana oranja. Nisu ga plaila
ni burna vremena ni nesigurnost, koji su stare iskusne trgovce
stokom primoravali na opreznost. Otpoeo je po selima da uzima od
seljaka uirene veprove. Neto za gotovo, a vie na poek. Za dve
godine uspeo je etiri puta da teslimi trgovcima po nekoliko stotina
ugojenih veprova i volova. Neiskusan, smeo i neobuzdan, im je
osetio priliv novca, poeo je lepe da se odeva, da pije i jae dobra
konja. Trgovina i poslovi primoravali su ga da ee odlazi do
Smedereva i Palanke. To je bilo dovoljno da zapne Turcima za oko.
Naroito onima to su kao skakavci bili nagrnuli u Srbiju, spremni

da se pljakom domognu bogatstva i ugodnog ivota.

Jednog dana, vraajui se iz Smedereva kui, Jevrem je u
bisagama nosio veu svotu novca, a Mariji libade i svilenu basmu.
Znao je da ga ona eka, da e ga na pragu zagrliti, prihvatiti mu
konja, i prekorevati ga to se nedelju dana zaamao, ostavljajui je
samu da brine i ezne. Marija ga eka, to je najvanije. Nije ni
osetio da mu se iz grudi otimalo pevuanje.
U susret su mu dolazila tri janiara, neke novajlije, na
bagljivim konjima, u pohabanim dolamama, pijani i ozlojeeni, jer
su itavu nedelju dana obilazili sela, a nijedno ne naoe da se u
njemu zadre i proglase itluk-sahibijama. Nove subae behu ve
sve posele, a svaki subaa je uporno nastojao da zadri ono to je
zgrabio. Ne samo to nisu mogli da se doepaju poseda, novca i
pljake, nego im nije polo za rukom ni da se domognu koje snae
ili devojke. Srbi su se ve bili izvetili, pa im se pojavi Turin u
selu sve ivo to je mlado ensko bei i sakriva se u umu; po
kuama su zaticali samo babe i starce. Nerado su ih primali, ali su
iznosili rakiju, a ponegde ak i cicvaru. U zabitna sela, blie
umama i planini nisu se usuivali da zau. Znali su da je Srbija
puna hajdukih eta, da se prokleti auri ne ale, da saekuju u
busiji i ubijaju, a esto veaju i po drveu. Suljo, koji je doveo
jarane iz Bosne, s nadom i obeanjem da u Srbiji steknu sve ono
ime ih je do tada obmanjivala sudbina i Alah, besneo je i bio
pripravan da nasrne ak i na usamljena bogata Turina, samo da se
to pre domogne novca, dobra konja i lepog odela. Sitan, roav,
razrokih oiju, poznat kao zloa i ubojica, im je primetio Jevrema
pritegao je dizgine svojoj ragi i prepreio mu put:
Stani, vlae, da jednu-dve proegleniemo!
Ne branim, Turine, ako si dobronameran odgovori
Jevrem.

 Iz koga si sela, rajo? upita Suljo.

Tamo iz onih uma, aga.
Imate li spahiju?
Kako ga ne bismo imali?
Dobar ti je konj, rajo! nastavi Suljo, gledajui sa
udnjom Jevremovog konja.
Pet sam ga godina gajio, Turine, mora da bude dobar.
Vere ti, poto bi ga prodao?
Nije mi za prodaju, Turine. Ono to treba oveku, ne daje
se nikome.
Zna li ti, rajo, da smo mi janiari, carski sinovi, da ste vi
nae roblje i da moemo uzeti od vas sve to nam se dopadne?
To danas prvi put ujem, Turine. Pred carem i njegovim
zakonom zna se kome ta pripada, ta ko sme i moe odgovori
mu ve ljutito Jevrem.
Sjai s konja, krmski sine, gde rajetin moe da ima takvog
paripa! Uzeu ti ga bez para i dinara.
Ako si to za to se izdaje, onda u ti rei: carski sinovi ne
presreu raju, silom joj ne otimaju robu.
Gle, gle, pasjega sina! uzviknu Suljo, tre kandiju i
nalete da oine Jevrema.
Ali pre no to je bi fijuknuo, grunu kubura i Suljo
strmoglavce polete zemlji. Dok su se druga dvojica Turaka pribrala,
Jevrem tre handar iz silava i visokog Smaila zasee po vratu.
Smailova glava padne na grudi; mlazevi krvi iknue kao vodoskok.
Kad vide ta mu bi s drugovima, trei janiar ispali kuburu na
Jevrema i utee. Pogoen kurumom u desnu stranu grudi, Jevrem
jedva uspe da se odri na konju. Na ranu, iz koje je ikljala krv,
stavi svilenu basmu i popusti konju uzde da ga to bre odnese kui.
Kao da je oseao ta se dogodilo, im je dokasao pred kuu konj

stade rzati. Marija istra, vrisnu, skide Jevrema i unese ga u kuu.

Milan je odmah doveo babu vidaricu koja je Jevremu previla ranu.
Izgledalo je da e rana krenuti na dobro. Velika Jevremova snaga
uporno je odolevala; posle mesec dana ve je mogao da ustaje iz
postelje i uz Marijinu pomo ode do prozora. Meutim, zrno iz
kubure ostalo je u telu pa kad je Marija, kao i cela porodica, ve
mislila da se Jevrem oteo, on se jednog jutra nenadno zakalja i krv
mu grunu na usta; tako ga je i zaguila pre nego to su uspeli da
dovedu vidaricu.
Marija je odmah odsekla kosu i obukla crninu. Nije bugarila ni
jaukala. Kad su Jevrema sahranjivali-padala je sitna kia. Mutni
dronjavi oblaci plovili su nebom, pred sprovodom je iao pop sa
etiri mladia obuena u stihare, pevajui Svjati Boe svjati
krepki, svjati besmrtni, pomiluj nas. Celo selo, muko i ensko,
prisustvovalo je pogrebu. Sa rodbinom, iza samog pokojnika, ila je
baba Stamena, koja je svakoga iz sela kukanjem oalila. Bila je
poznata narikaa, a umela je kao nijedna druga da nabraja vrline
pokojnika. Marija, razasute kose, uplakana i smuena nenadnim
gubitkom, kretala se mehaniki, kao da nije shvatala ta se dogaa i
u kakvom se poloaju nala. Kad su sanduk spustili u raku, jetrve su
odvukle Mariju od groba; ona se otimala, ne shvatajui ta se to oko
nje dogaa.
Po obiaju, za dau je zaklala vola iz jarma. Udeena je sofra
za celo selo. Gologlav, sa sinovima i sinovcima, Milan je sluio
rakijom i vinom, a jetrve i mlae ene iz porodice iznosile su jelo.
Marija je potpuno slomljena ostala u vajatu. Zauenim pogledom
zverala je po kui. Brvna su joj izgledala stara, crna, grede umrene
pauinom. Jedan sanduk je otvoren; iz njega su ene vadile lanene
neiseene trube pekira, koje su desetini sluile za brisanje ruku. Na
stolu u uglu odaje nalazi se grub hrastov sto, a na njemu pun sahan

peene svinjetine i zemljani bardak vina. Na dai sa ostalim enama

sluila je i najmlaa Milanova snaha Ljubica, crnomanjasta lica,
nosata, vrane kose i vatrenih oiju.
U isto vreme kad i Marija za Jevrema, Ljubica je bila
dovedena za Milanovog sinovca Radula, krljavog momuljka, koji
je epao na desnu nogu. Ljubica je bila vesele naravi; sve je u
ivotu primala sa aljive strane. Smekala se kad treba i kad ne
treba, ali je umela lukavim pogledom sve da vidi i zapazi. Mu joj
je u svemu ugaao, a Milan ju je vie od svih snaha pazio i prizivao.
Svi u porodici, uoj i iroj, sumnjali su da nisu ista posla izmeu
nje i svekra Milana. Meutim, izmeu Ljubice i Marije od prvog
dana se razvilo poverenje i prijateljstvo. Iskusnija u branim
odnosima, Ljubica je poduavala. Mariju kako da se oblai, kako da
saekuje mua i savetovala joj da mu se nikada potpuno ne preda.
Dok su svi bili zabavljeni daom i alou, Ljubica nije ni trenutka
isputala iz vida oaloenu Mariju. Utravala je u vajat, trzala iz
bardaka gutljaj-dva vina, uzimala u urbi peenje, prilazila joj i
smeei se govorila:
Priberi se! Nije sve u jednom oveku. Mlada udovica moe
i ono to je drugim enama zabranjeno.
to je vreme od Jevremove smrti dalje odmicalo, Marija je sve
vie padala u tupu ravnodunost. Radila je po kui i na njivama kao
i ranije, ali nije imala volje ni za ta, niti ju je ma ta radovalo. Prvi
put se okrenula i pogledala oko sebe kad je nastala berba kukuruza.
Toplo jesenje sunce kao da ju je ponovo oivelo; na susednoj njivi
pevali su berai i beraice. uma iznad njih izgledala je kao
pozlaena od uvelog lia i sunane svetlosti. Marija je osetila e;
prila je izvoru, spustila tikvicu i napunila je vodom. Dok se tikvica
punila gledala je sebe u vodi. Radosni glasovi, koji su dopirali sa
svih strana iz njiva, upozorie je da oko nje postoji ivot i da nije

sve zauvek izgubljeno, kako je mislila. Osetila je ivo i slatko

kretanje krvi kroz telo. Spustila je tikvicu ponovo u izvor da bi se
jo bolje videla, zatim je grabila vodu i pljuskala se njome po licu.
Obrisala se skutom koulje i ponovo se nadnela nad vodu. Nikad se
sama sebi nije uinila tako lepa i privlana. Onda joj odjedanput
postade jasno zato je u poslednje vreme nemirno spavala i zato je
skoro svake noi neto rekivala. Te proklete noi! skoro je
vrisnula. Sve se utia i zamre. Samo gore, vie kue nad vajatom,
umore grane oraha.

II

Treeg dana po Mitrovdanu 1803, u sam sumrak, iznenada

banue pred Milanovu kuu Jevtimije i Veljko. Cela porodica bee
zabavljena poslom oko zatvaranja ovaca, mue krava i trapljenja
krompira i jabuka. U vrhu dvorita, pod nastrenicom kolarnice,
dvojica slugu i najstariji Milanov sin pekli su rakiju i pripremali to
treba za komianje, na koje je trebalo da dou momci, devojke,
neveste i mlai ljudi iz sela. Starci i domaini zasee oko kazana
da piju, pue i pretresaju dogaaje u svetu i Srbiji. Milan je bio
obaveten o dolasku Jevtimija i Veljka. Jevtimija je poznavalo celo
selo, jer je kao svetogorski kaluer prezimio prole godine u
Duboni.
Milan se iznenadio kad je video da dolaze na konjima. Ranijih
godina hajduci nisu tako dolazili na zimovnik. Oba su jahala dobro
ugojene konje, a bili su obueni u nova ohana odela sa silavima;
samo su duge puke prikrili pod dolame. Kad ih je Milan ugledao
kako dojahuju iz ume, pogledom lisice osmotrio je svu okolinu.
Kad je video da nema nikoga okolo, istrao je te ih presreo:
Zar se tako prilazi jatakoj kui, Jevtimije?
De, de, nije nas ni ptica mogla osetiti ni videti. Nego,
sklanjaj konje i oruje. U bisagama su novac i predmeti od
vrednosti. Vodi nas u vajat i nai kakve krpe da se to pre

preruimo. Nadam se da su moje mantije jo u ivotu. Veljka

namesti kao slugu kod Marije.
Ba si potrefio! Jo mi samo treba da sastavim slamu i
vatru. Ako Veljka nisam dosad video, to ne znai da nisam uo za
njega. Sin je Petra Sirenjara. Nemirna i pusta crnoreka krv. Nego,
okrenite tali. Tamo emo sve urediti.
U skrivnici, Jevtimije ree Milanu:
Stanoje te pozdravio da nabavi to vie debane. Ako bude
mogao, doi e oko Boia na koji dan. Veljko je hrabar, pouzdan,
ali je nemiran. Turina ne voli ni da omirie. Grdno su mu se
zamerili. Pre tri dana svratili smo u Smederevo. Trebalo je da
prenesemo neke harambaine poruke. Zanoili smo u hanu.
Handija nam je dao sobu, gostio nas, i sve se lepo svrilo.
Uranimo, i im se kapija otvorila iziemo na drum. Valjda smo satdva jahali, kad ugledasmo dvojicu baa na konjima kako jure pravo
na nas. Ja htedoh da se sklonim, a Veljko se zaintaio i nee.
Zar u svojoj zemlji da se Turkeanjama uklanjam s puta? Ti
si kaluer, nauio si da temena. Dok nosim glavu na ramenima,
gorem od sebe neu pobei.
Uto prispee i Turci. Zaustavie konje. ute i gledaju Veljka.
On se podboi na batinu i poe da ih meri.
Ko si ti, more? viknu jedan bikonja, zadrigao i osion.
ta se tebe tie ko sam? iroko ti je i prolazi! odgovori
mu Veljko.
Gle krmka, kako ima otar jezik dreknu drugi.
Jesi li Srbin ili Turin? upita bikasti.
Srbin sam ciknu ljutito Veljko.
Raja, pa puta jezik mimo zuba. Zar se tako susreu i
potuju gospodari?
Ti gospodar, ro golotrba! viknu Veljko, pa potee onom

batinom bikonju po tintari. Ja svalih onog drugog. Zavukosmo

ubijenu paad dublje u umu. Uzesmo im konje, odelo i oruje.
Kod obojice naosmo po tri kese samih utalja.
Krv je to i muka sirotinjska! viknu Veljko, ne oseajui
se ugodno u suknenom odelu.
obanima, slugama i ukuanima, Milan je Veljka prikazao kao
Jevtimijevog aka i pratioca. Odveo ih je do kazana gde se pekla
rakija i oko koga je sedelo dvadesetak seljaka, belobrkih staraca i
srednjaka. Kad ugledae Jevtimija, svi ustadoe na noge da se
pozdrave i mesta da mu naine. Na Veljka skoro da nisu ni obratili
panju. Nikome nije bilo neobino da kod Milenka, naroito preko
zime, sretne mlade nepoznate ljude. Svi su nasluivali da Milan
uruje s hajducima, ali nikome nije ni na um padalo da se raspituju
ko su Milanove sluge i obani. Vreme je nemirno. Svet se uzmutio.
Nasru Turci, a hajduci ne oprataju izdajnicima. Najbolje je to
manje znati i ne raspitivati se bez potrebe. Za Jevtimija se pouzdano
verovalo da je kaluer, ali ko je i odakle je niko nije znao, a ni
proveravao. Decu je bez para krtavao. Sekao je slavske kolae, po
nudi venavao i opajao, jer selo nije imalo svoga popa, a pop iz
susedne parohije dolazio je samo triput godinje; o preslavi; druge
nedelje asnoga posta da preisti selo; o Tucindanu, da krsti decu
roenu u toku leta. Tada je ispovedao i prieivao starice koje nisu
htele da ekaju do asnoga posta.
Jevtimije je sve to besplatno radio. Uz to je voleo da popije
dobru aicu i da omasti brk. Ono to je najvie dizalo ugled
kalueru bile su njegova veselost i prisnost. Svraao je u svaku
seljaku kuu i satima priao o nekadanjoj srpskoj slavi i veliini,
o vremenu kad su Srbi imali svoju dravu, careve i kraljeve, zidali
manastire, a sveti Sava podizao kole. Priao im je o boju na
Kosovu, Milou Obiliu, neslozi i izdaji, o tome kako je nesloga

donela ropstvo, stradanja i nesreu. Priao im je o seobama,

sluenju i potucanju od nemila do nedraga, o esaru i Nemcima,
koji su nam neprijatelji, samo jo lukaviji od Turaka. Govorio im je
o slovenskoj Rusiji, majci zatitnici, u kojoj se sunce raa i zalazi, o
njenoj velikoj snazi koja e Srbima pomoi da ponovo stvore
dravu i vrate slobodu. Iz njegovih pria nasluivalo se da se neto
sprema i da je izdajnik svaki onaj ko dri stranu Turcima.
A kad se Jevtimije namestio uz kazan, tutnue mu seljaci u
ruke bardak s rakijom. On se nasmei i prekrsti, razgleda prisutne i
ree:
Neka nam Bog i sveti Sava, na muenik i spasitelj,
pomogne da ovu zimu pred sobom u miru i zdravlju provedemo.
Hoe, akobogda. A sveti ore da nas na krilatom konju slobode
povede zdrave i ile. Zelena umica je oduvek naa sestrica. Milan
je domain i dobroinitelj. Uvek je imao i dobre ljude primao,
stradalnike pomogao, srpsko ime uvao i time Bogu ugaao.
Bog ti dobro dao i pomogao, ko to i oe odgovori mu
sedokosi stari, to je sedeo blizu ognja i grejao krsta. Tvoja re
je melem za srce, a krepi i duu. Ne razumem zato se jari, oe
Jevtimije! Da se kod nas nastani, sagradili bismo ti malo kuice i
nali udovicu da te zimi greje.
U ta ti zabrazdi, dede? Kad se kaluer do sada enio sem u
mraku da niko ne vidi? doviknu neko.
Mui, boja zamlato. Od kaluera nije teko do popa, ali od
popa nije lako do kaluera. Tek ako popu umre popadija, moe da
se zakalueri. Je li tako, oe Jevtimije?
Trebalo bi da je tako. Ali otkako nam Turci postavljaju
Grke za vladike, sve se moe ako je puna kesa o pasu. Boj se Boga,
i veru e nam opoganiti odgovori Jevtimije.
Je li istina da je Leontije otrovao starog Metodija i da je

pomou dahija zaseo u vladiansku stolicu? upita okot i

smrknut seljak.
Pria se. Kad u grmu mrda, mora da se neto ivo krije.
Leontije je Grk, gramljiv i slavoljubiv.
Za sve to vreme Veljko je sedeo na trupiu po strani.
Posmatrao je paljivo prisutne, a najvie domaina, koji je sedeo
pored Jevtimija i neprimetno pratio rad oko kazana i ta se dogaa
meu momcima i devojkama na komianju. Poslednjih godina
Veljko se bio odvikao od posela i obiaja. Devojaka i momaka
pesma, cika i zadirkivanja, probudie setne uspomene na bezbrino
detinjstvo kad se kod oeve kue u ove dane okupljalo itavo selo.
Omamljiv miris ljive, seljakog znoja i bosiljka, kojim su se kitile
neveste i devojke, miris peenjaka na aru, prijatno ga je dirao i
mutio mu misli. Sve je kao u danima njegova detinjstva, samo to
umesto oca u proelju sedi Milan, a umesto sestre Dude starce
kafom slui Ljubica, gledajui ga radoznalo ispod trepavica.
Nekoliko puta uspeo je da uhvati njen pogled. Jedanput mu se
osmehnula, ali tako kao da je htela da mu kae neto poverljivo.
Zahvati ga teka tuga. Prihvatio je bardak s rakijom, prinosio
ga ustima, uzimao pola gutljaja, koliko da umanji gorinu. Tada se
odnekud pojavila Marija. Crnina joj je udvostruila lepotu i
pojaala belinu lica i sjaj oiju. Svi oko ognja zaustavie oi na njoj.
Jevtimije prestade da pria. Tiina kao da je zbunila Mariju. Zastala
je i tek tada primetila Veljka. Pogledi im se ukrstie kao munje.
Naglo je porumenela, a na usnama joj se pojavio smeak. Potom se
odluno uputila Jevtimiju i poljubila mu ruku.
iva bila, Marija! Suenom se ne pobee.
Oe Jevtimije, pokojni Jevrem pominjao te kad god je
uzimao uturu s vinom odgovori mu Marija, a suze joj ovlaie
trepavice.

 Bekrijali su i mahnitali prole zime zajedno. Kaluer e

kad-tad zavriti ivot kao i Jevrem doeka Milan.
Potom se obrati mladom gostu:
Veljko, ovo je moja snaha Marija. teta to nije Jevrem
meu ivima, imao bi parnjaka u hrabrosti i mrnji prema Turcima.
Marija se povukla nazad i ponovo ustremila oi na Veljka. Sve
oko njega tonulo je u zaborav i maglu. Dva ustremljena oka,
ovlaena suzama, streljala su ga iz tame. Teka tuga nazirala se u
njima. Pobledeo je i jedva se savlaivao da ne kae neto
nepromiljeno. Marija je to primetila i radostan osmeh sakrila u
uglove usana.

III

Otkako su doli Veljko i Jevtimije, a otpoele zimske magle i

zemlja poela da mirie na sneg, Marijin nemir postajao je sve vei.
Dani su kratki, a rada u kui previe. Ovce i goveda uvali su
Milanovi obani. Ona je odlazila samo do tale da pomuze krave i
skoro svaki put je viala Veljka. Ljubica joj je rekla da je Veljko sin
Petra Sirenjara, dobeglog iz Crne Reke. To je jo vie zagolicalo
njenu radoznalost. Pri susretima su oboje zastajali i odmeravali se
pogledima. Onda se Marija trzala i smeila, kao da je predoseala
neto to e joj ceo ivot preokrenuti. Uurbano se sklanjala s puta,
ali je zapaala da je Veljko uznemiren pri tim susretima.
A uvee, dok je sedela uz ognjite, kao u polusnu, inilo joj se
da uje korake oko kue, onako kako ih je ula kad se pokojni
Jevrem vraao s puta ili rada, a ona ga oekivala. Ako bi vetar jae
naleteo, neto lupilo ili zautalo lie sa hrastova, naglo se trzala
kao da nije budna. Skakala je na noge i dugo oslukivala. Prilazila
je prozoru i pokuavala pogledom da pronikne mrak. Ponekad se
usuivala da izie napolje. Nebo je bilo mrko kao ugljen, bez ijedne
zvezde. Opor vetar vejao je hladnou, donosio miris snega i torina.
Zemlja je zasiena gorinom kao Marijina dua. No je puna straha
i neizvesnosti. Na sve strane pria se o turskom nasilju. Kroz mrak,
nepoznatim stazama, vukli su se ljudi kao senke. Ako se susretnu u

mraku, jedni drugima neto tiho reknu i produe svaki na svoju

stranu. Sve je to Mariju plailo i ispunjavalo jezivim iekivanjem.
Onda se vraala u kuu, zakljuavala vrata i sputala teki jasenov
mandal. Palila je pred ikonom kandilo, brzo zbacila sa sebe odelo,
uvlaila se u postelju i zimogroljivo uvijala u ponjave. San je nije
hvatao. Tek pred zoru, sva slomljena, padala je u dubok san. Sve je
manje mislila na pokojnog Jevrema. Jasno je oseala kako se u njoj
lagano i uporno budi neka nesluena nada. Po nemiru, osmesima,
vrtlogu krvi i eljama, oseala je da e doi ljubav i nova srea.
Uoi Svetoga Arhanela, Milanove slave koju je mnogobrojna
porodica zajedno proslavljala, Marija je ceo dan tresla s Ljubicom
ponjave i po vajatima nametala leaje od slame za goste i zvanice.
Slava je kod Milana Gavrana poinjala jo uoi Svetoga Arhanela.
Tada mu je iz udaljenih sela dolazila rodbina i prijatelji, uvaeni i
ugledni ljudi. Za taj ui krug trpeza se postavljala u velikom vajatu,
a za ostale u kunoj odakliji. Marija je doznala od Ljubice da te
noi dolazi na veeru Stanoje Glava sa trojicom hajduka. ene su
toga dana ludele od urbe. Mada je posao bio rasporeen, trebalo je
da sve bude gotovo do noi. Najstarija snaha je ve tri dana mesila
pite. Srednja snaha je ispekla tri pune pei hleba. U kotlovima se
kuvalo meso sa kiselim kupusom. Nekoliko prasadi bilo je ve na
ranjevima. Dva ovna se varila na eravici. Sva porodica bila je
uurbana kao mravinjak.
U sumrak, Milan ree Mariji:
Idi, snaho, kui te se obuci. Na veeri e biti Stanoje. Ti i
Ljubica sluiete goste u vajatu. Zna, te ljude ne sme svako videti.
urno je otrala kui. U toplu vodu metnula je kitu osuenog
bosiljka. Dodala je zatim malo kalopera i suvog ruinog cveta.
Zatim se u toj vodi okupala. Dugo se oblaila. Zagledala je skutove
velurne suknje, jelek, pojas i crnu svilenu maramu to joj je

uokvirivala lice. Sa tugom je posmatrala podseenu kosu to joj je u

upercima padala po elu. Sva ustreptala, dojurila je u vajat. Oko
dugakog hrastovog stola poreala klupe, a na stolovake svalila
jastuke napunjene jarinom. Zatim je prekrila sto lanenim platnom.
Doturila u kadionicu nekoliko zrna tamjana i okadila vajat. Sve je
mirisalo na tamjan, ulje i orahov list, zaboden ispod grede tavana.
Naposletku, pred ikonom, nasu u kandilo ulje i zapali iak.
Napunila je lukijernu uljem, a zatim zapalila i razmestila po stolu
irake sa sveama. Ljubica je u veliki mangal sasula ar i smestila
ga u ugao vajata. Soba je odisala mirom i prijatnou.
Ih, kako si se zaotavila! viknu Ljubica i utinu je za
podbradak.
Tebi je do besa, a meni do muke odgovori joj Marija
rumenei.
Ko ti je kriv kad si luda. Opkladila bih se da se dopada
Veljku. im te ugleda, digne krestu ko pevac na bunjitu. Samo da
zna: ako mi se efne pokazau mu kakve su Dubonke. Neka je i sin
Petra Sirenjara i neka je nadmen ko i svi Crnoreani, ipak u ga
smotati. Ne podnosim tvoga Stanoja to se pravi svetac, kao da nije
hajduk. Slatko bih mu uvrnula one crne brine, da oseti ta moe i
ume prava ena.
Pobesnela si. Svi ti u kui ugaaju odgovori joj Marija.
Nisam. Samo znam ta treba initi. Muke reponje cene nas
dok smo mlade. im ponemo raati i deca nas oglou, jure za
mladima. Ovamo se bune na Turke, a poganiji su u tim stvarima od
njih.
Koliko godina ima Veljko? upita Marija.
Mlad je. Oko dvadeset tri ili etiri. Za mene je pile. Tebi je
petao. ta si ti s pokojnim Jevremom doivela? Dok ne rodi dete,
ena ne zna ta je muka, i treba da se iivi. Zna li ko sve dolazi?

 Stanoje i nekoliko njegovih drugova.

Knez ua iz Azanje i vrcavi Milenko iz Klievca. Taj ene
oima dere. Ni Turin mu nije ravan. Nego, sve ovo na dobro ne
mirie. Nema dana da neko nepoznat Milanu ne doe. Omrkne, a ne
osvane.
Kako to misli, mila sestro? uplaeno e Marija.
Ima li oi da vidi? Svi neto apuu. Gde god se dva
sastanu, neto jedan drugom doapnu i urno odlaze. Vieni ljudi
jedva ekaju slave i svadbe da se serbez okupe
Uto se pred vratima zaue glasovi i koraci. Prvi je uao
Stanoje, za njim knez ua, iza njega visok mrav pop u mantiji,
Jevtimije, Veljko i jo trojica mladih ljudi sa orujem. Stanoje se
okrenu Mariji, a preko lica mu prelete gorak osmeh.
A eto, Marija, ta se moe?
Marija je shvatila da to njoj Stanoje izjavljuje sauee. Sve joj
je izgledalo kao u snu. Toliko oiju upereno u nju. Prila je
Stanojevoj ruci i zagrcnula se plaem. On je pomilova po glavi i
poljubi u elo. Dok je Ljubica razmetala goste, Marija oseti na sebi
Veljkov pogled. Opojan miris tamjana, bosioka i zapaljenih svea
mutio joj je misli.
Veljko je gledao lepe Marijine ruke, koje su drale
posluavnik; na njemu se iz fildana puila kafa. Otra i slatka
udnja palila mu je grudi i ispunjavala telo. Postalo mu je jasno da
se mnogo izmenio otkako je na zimovniku. Veeras je slava
bogatog glasovitog domaina. Svi jedu i piju, ale se, zadirkuju
Milenka i Ljubicu. Stanoje je nazdravio domainu. ua je uzeo
ubrus iz Marijine ruke, obrisao usta i brkove, pogledao je i rekao:
Je li ovo, Milane, obudovela nevesta?
Jeste, knee. ena pokojnog Jevrema, Stanojeva roaka.
Nevolja, moj knee. Da je rodila dete, savila bi ruke. Ovako, nit je

ena nit devojka. im osvetim Jevrema, nai u joj momka i dobru

kuu. Dau neto ovaca, volova i konja kao miraz.
Hiljadama je mladih udovica danas po Srbiji. Otkako je
Napoleon poeo da rui po Evropi jednog za drugim kraljeve i
careve, ceo svet se uskomeao. Dolo vreme kad se carstva rue i
zemaljski gospodari menjaju. U Turskom Carstvu vie se ne zna ko
vlada. Selim Trei misli da je car. Pazvan-Oglu u Vidinu za njega i
ne haje. Ismet-paa vlada Sirijom, a Mehmedalija u Egiptu. ete
krdalija pustoe Rumeliju i ucenjuju gradove i vezire. Kod nas
dahije i janiari naumili da nas unite. U takvom smo svetu da nam
nema nade niotkuda, sem to mognemo svojom snagom i svojim
rukama zavri knez ua.
ta misli Crni? upita Milenko.
Da se spremamo za prolee odgovori Stanoje.
umadija je organizovana. Najgore je s knezovima i trgovcima. Oni
neto pokuavaju sa spahijama i carskim Turcima. alju ispod ita
tube Porti, a ne vide da im sekira stoji nad glavom. Nenadovii
petljaju opet neto s Nemcima. A ni Nemcima ne cvetaju rue. Seo
im Napoleon na vrat. Crni je u pravu. Kad je u pitanju glava i go
ivot, nema se ta otezati i birati. Zbog toga sam i doao noas.
Tebi, uo, poruio je Crni da okuplja sigurne ljude i da eka
znak. On je otiao preko Morave da se vidi s Petrom Dobrnjcem i
knezom Stevanom Sineliem. Milenko ve zna ta ima da radi u
poarevakoj nahiji. U ovoj kraju su Milan, Jevtimije i Veljko.
Pre nekoliko dana iao sam na Adakale ree Milenko.
Zvao me Redep-aga. Kae da ima poruku od velikog vezira da se
Srbi malo pritrpe, jer tamo znaju nae nevolje. Ja njemu rekoh: Zar
ne vidi, estiti aga, da je iz Bosne i Hercegovine nagrnuo turski
gola i da nam die sve to imamo. I to bi se podnelo, ali nam ne
tede ni obraz ni svetinje. Ubijaju i sramote. Moe li se to trpeti?

Odmerio me uzdu i popreko. Osmehnuo se i rekao: Radite kako

znate. Ali Sultanov skut iz ruke ne isputajte, jer ako se prihvatite
za skut tueg cara kao u prolom ratu, niko posle nee moi da vam
pomogne.
Redep je bacio oko na beogradski paaluk odgovori
Stanoje. Stenjen s vidinske strane od Pazvandije, a iz
Beograda od dahija, lukavi lisac dri se Porte i Selima, a rauna na
nau snagu. Ti, Milenko, gladi ga niz dlaku. Obeaj sve. Posle emo
videti kako e se dogaaji razvijati.
Kroz narod se ire glasovi da su dahije reile da poseku sve
muko to gatnjik vee. Ostavili bi samo decu i ene. Potom bi ih
isturili i tako napravili pravu raju. Je li to istina? upita Veljko.
Na neto su se odluili odgovori Stanoje. Saznali smo
da su za januar zakazali sastanak kabadahija. Na tome e dogovoru
odluiti ta da preduzmu. Videemo! Treba biti na oprezu, jer Turci
moraju neto uraditi dok je zima. Hajduci su po zimovnicima. U
umu i planinu ne moe se s nejai.
Tek kad su petli oglasili pono, ustali su da se razilaze. Marija
poe da spremi Stanoju preobuku i branjenik. Napolju je padao
sneg i duvao hladan istoni vetar. uma je jeala.
Zato ne noi, striko? upita Marija Stanoja.
Ne mogu, iako u ovakvoj noi i kurjak trai sklonite.
Veljko, isprati me. Treba neto s tobom nasamo da razgovaram.
Napred kroz snenu no ila je Marija. Za njom Stanoje, a
pored njega Veljko. Za njima su trojica hajduka vodila konje. Jedno
vreme Stanoje je iao utke; vetar i sneg ibali su ih po licu. Zatim
zastade, okrenu se Veljku i ree:
Saznao sam da u Smederevu ivi Jevremov ubica. Otidi
tamo i ubij pseto. Kako e to izvesti, tvoja je stvar. Drugo, ako
doe do guve, idi odmah knezu ui, koji uiva veliki ugled u

narodu. Potreban mu je smeo i hrabar ovek. A boljeg od tebe

nemam.
Nastavio je put utke. Pred vratima Marijine kue svi su zastali
i priekali da ona iznese to je spremila.

IV

Marija i Veljko stoje jedno prema drugom i sluaju kako se

konjski topot sve vie gubi u noi, vetru i snegu. uma je puna
svakojakih glasova i umova. Od neba ni traga. Natmureni mrani
oblaci spustili se skoro na zemlju. Sipa susneica. To je no uoi
Svetoga Arhanela 1803. godine, kad dve treine sela slavi, a nigde
se, kao ranijih godina, ne uje pesma, niti gde da grune puka. Psi
uzbueno laju, a neto kao pretnja iz uzburkane ume i vetra
oglaava se dalekim zavijanjem gladnih vukova. Marija oseti kako
je Veljkove sjajne oi udno posmatraju. Zadrhta; rumen joj obli
lice. No je mrana. Sve jae duva vetar i sipa sneg. Zavijaju vuci.
Negde se zau otegnuti, skoro bolan zov. Samo trenutak je oklevala,
a onda ree:
Hladno mi je. A poto i ja slavim, ui da te poastim.
Uao je za Marijom u odakliju, u kojoj je gorela vatra. Marija
zatvori vrata. Gurnu kljuaonicu u direk i prie ognjitu te starnu
glavnje. Nabaci nekoliko jasenovih cepanica. Plamenovi suknue i
svetlost obasja odakliju. Sve je tu uredno, isto; mirie na tamjan i
tavljene ovje koe, kojima je zastrt zemljani pod. Na polici je
sijalo bakarno posue. Na zidu o klinove obeeni puka, handar i
kubura sa srebrnim koricama. U uglu veliki orahov koveg sa
rezbarijama, a do njega iroka seija prekrivena arenicama.

 Hoe li kafu? upita Marija, gledajui u stranu.

Daj mi vina, kad ve slavi smeei se toplo ree Veljko.
Marija postavi trpezu. Namesti je ispred Veljka, zatim uze sa
police bardak s vinom i sahan sa seenom suvom svinjskom
vealicom. Dometnula je i dve ae.
Hoe li malo turije?
Zdrav se ovek ne pita i ne nudi naali se Veljko.
Hvala Bogu kad si i ti jednom obelio zube odgovori mu
Marija. Sve do sada mislila sam da si mutav. Kod nas u Duboni
mladi ljudi kao to si ti nisu naodmet rekla je i oinula ga
pogledom, a oi su joj se zaokruglile i poveale.
Za Mariju te noi nije postojalo nita osim Veljka, koji je
pratio pogledom svaku njenu kretnju. Osmehivao joj se i bleskom
oiju pozivao u svet ludosti i sree. Stid, ustezanje, sve to je
sputavalo njene elje sada se gubilo. Marija je odluila da se ponaa
slobodno. Zar nije sve na ivici propasti? To mrano i pritajeno, od
ega strepi i staro i mlado, moe da nasrne svakoga asa kao opor
gladnih kurjaka. A ja ivot nisam ni zagrizla. Ovu godinu udovanja
tugovala sam i samovala, ekala i strepela. ivot moj, crna nesreo,
uzdahnula je u sebi. Kad je sela nasuprot Veljka, kolenima uhvati
suknju da prikrije bedra. Veljko ispi naduak au vina, pogleda je i
ree:
Samuje?
ta drugo ostaje udovici? A ti? O tebi se svata pria: da si
proao mnogo sveta, iveo u Vidinu, ubijao i robio Turke
Neka se pria. Zar je greh ubiti zlotvora? U subotu idem u
Smederevo da osvetim Jevrema.
Dok je Marija kuvala kafu, Veljko joj je priao o svom
dotadanjem ivotu. Sluala ga je i ni za tren nije skidala s njega
oi, iz kojih je izbijala nada da je doao kraj njenom samovanju.

Pod Veljkovim pogledom oseala se nemona i gotova da uradi sve

to on zaeli. Ispijajui au vina, Veljko je mislio: Lepotica je ova
Marija; zar hajduku dolikuje da se snebiva i prenemae. Jevtimije to
zna najbolje. Kad ena zamerai, ona okolii, ali se predaje im
snana ruka padne na nju.
Kad je posrkao dva fildana kafe, a Marija se spremala da mu
ponovo naspe, on joj uze ruke, zagleda joj se u oi i naglo je zagrli.
Srce mu uzbueno zalupa. Vreo mlaz krvi jurnu telom. Mozgom se
proli topla i ruiasta magla. Obuhvati je oko pasa i ponovo prigrli.
Nemoj, uinilo mu se da je rekla, ali se toplo i podatno
preputala
Kroz prozor je ve ulazila mutna zimska svetlost svitanja kad
je Marija pokuala da se izvue iz Veljkovog zagrljaja.
Ako ti se spava, ostani. Ja moram kod Milana da sluim
goste.
Ostani jo malo zamoli Veljko, privlaei je uza se.
Bestidni avole, zar ti je malo cela no! nasmeja se
Marija i poljubi ga u obnaeno rame, pa se izmigolji i ustade.
uo je kako se u odakliji pljuska vodom. Zatim se vratila u
sobu rumena i svea. Iz kovega je izvadila istu preobuku, stidljivo
unula, zbacila koulju i, obzirui se na Veljka, zaas se obukla.
Video joj je puna, obla, crmpurasta ramena, plea i zaobljene
kukove. Poto se obukla, donela mu je au vina.
Lezi i odmori se. Ja u dotrati im ugrabim priliku.
Vrata su se zalupila, a potom se sve brzo stialo.

Nekako ba tih dana nastupilo je udno zatije. Sneg bee

dobro napadao. Svi poljski radovi prestali. Retko se ko usuivao da
krene od kue. U gradove i na pazare niko iz sela nije iao. Nikome
vie nije bilo stalo do sticanja i tednje. Ljudi su se po selu
okupljali, pili i neto oekivali. Strepnja je zahvatila malo i veliko,
sve sem kavgadija koji su lunjali od kue do kue, smekali se i
saaptavali. Svima kao da je postalo jasno: ivotom i ljudskim
sudbinama otpoeli su da upravl.aju nekakvi novi, nepredvieni
zakoni. Magla neizvesnosti zastirala je budunost. Bolji domaini i
imuniji seljaci naroito oni koji su imali neto uteenog novca,
vrednijih stvari, boljeg odela, nakita, vune, sukna i bakarnog posua
kriom su kopali zemunice i u umama podizali sklonita, te sve
u njih odvlaili i krili. Mnogi ljudi iz sela, nastanjeni oko puteva
koji su bili na udaru Turcima, odlazili su kod poznanika i prijatelja
pod raznim izgovorima u sputna i planinska sela, ili su se
preruavali, izdajui se za skitnice i prosjake. Poneki su odlazili u
planine i ume da kod hajduka prezime zimu i sauvaju glavu.
Drugi dan po Boiu Veljko i Marija su se venali. Milan se
tome dugo opirao; snahi je govorio:
Boljega nikad ne bi nala. Hrabar je, ali nee uspeti da se
privikne na rad u kui. Hajduka krv nee mu dati da miruje.

 ta mogu kad mi je ba on suen? Vie volim da provedem

sa njim mesec dana, nego s drugim sto godina.
Dii ruke, Milane! Blagoslovi ih, jer su njih dvoje ve sve
svrili bez popa i blagoslova. Osvetio joj je prvog mua. Ona ga
nagrauje rekao je Jevtimije.
Popovi i kalueri drali su redovno slube i o malim svecima.
itali su duge molitve i drali propovedi, kao da se pribliava smak
sveta i sudnji dan.
Jedne noi, u sumrak, dojuri na konju pred Milanovu kuu
mlad ovek i zatrai Jevtimija. Dugo je neto s njim aputao, a
zatim uze pljosku rakije, ispi je skoro naduak i odjuri nekuda u
meavu i no kao neastivi. Te iste veeri banuo je na konak
sedokosi prosjak. utke je seo pored ognjita, ispio kafu, popuio
ibuk duvana, a kad ga Milan upita uje li se to novo, osmehnu se i
ree:
ta moe biti dobro i novo kad je na sve strane zlo? I ranije
su gospodarili i upravljali Turci, ali se znalo ta je nae a ta
njihovo. Da to si duan, a posle si miran. Otkako ovi avoli
zasedoe u Beogradu umesto pae, sve ivo zamutie i razorie. Mi
smo godinama radili, savijali grbae, od usta otkidali da neto
steknemo i imamo. S dahijama nasrnu ala i vrana, go i raspojasan
Bonjak, a takve lopatom ne bi mogao nahraniti, a kamoli medom i
cicvarom zadovoljiti.
To znamo i na svojoj koi oseamo ubaci Jevtimije.
Nego, kai, hoe li otkuda biti spasa i pomoi.
Kakav ti spas i kakvu pomo trai? Njih treba jednostavno
maljem u glavu. Sad je za to vreme. Inae moe biti dockan. Ovo
po selima treba napasti, zadaviti. Hanove ivim ognjem zbrisati.
Ako svi zajedno navalimo, rastrgnuemo ih kao opor vukova
bagljivo kljuse.

 Pazi, stare, to bi znailo dii bunu? ree tobo uplaeno

Jevtimije.
Uzmi kako ti se svia, ali ako mi ne krenemo, krenue oni.
A prednost uvek ima onaj ko prvi pone.
Starac je noivao u nekoliko kua u selu. Uvek je i svuda
govorio isto. Jednog dana je otiao u susedno selo. I tamo je
govorio isto. Izgledao je blaen kao nevinace, a ozlojeenost je
izlivao kroz dobroudan osmeh. Sve je to prolazilo mimo Veljka i
Marije. Ono to se deavalo svim mladim parovima koji se vole i
uplove u srene dane zajednikoga ivota, dogaalo se i njima
dvoma. Slepi da vide i gluvi da uju ita oko sebe, ostajali su svet
za sebe. Marija kao da vie nije ona od pre nekoliko meseci. Tek
sada, s Veljkom, shvatila je da je ivot s Jevremom bio kao
priprema za punu ljubav i sreu. Nestali su crne misli, tuga, strah od
samoe i neizvesnosti, a budila se velika nada da e se sve u ivotu
okrenuti na dobro i lepo. Sati i dani nestajali su kao da ih neko
krade. Veljko je bio zaljubljen i odan mu. Preobraena u neku
drugu Mariju, kojoj vie nita nije bilo teko, strepela je da se to
zbog onog nepoznatog, ali tajanstvenog prisutnog, ne raspe.
Oseala je da Veljko lakomo i nezasito uiva njenu mladost i lepotu.
Tih dana Marija je bila sva u nekakvoj vatri. Nita nije videla sem
Veljka i nita nije elela sem slatkog uivanja. Rascvetale due i
ustreptalog tela, na brzinu je svravala poslove po kui, grabei da
sve vreme bude s njime.
I Veljka je zanosilo toplo porodino ognjite, mlada ena,
njena milovanja, nerad i pie. Izgledalo mu je da tome nikad nee
biti kraja, da e mu u tom slatkom zanosu i lenstvovanju protei ceo
ivot. Meutim, jednoga jutra probudio se sa udnim oseanjem
zasienosti. Posmatrao je Mariju dok je uala uz ognjite,
raspirivala vatru i nametala dezvu uz planule suvarke. Pratio je

svaki njen pokret. Znao je da za nju vie nita na svetu ne postoji

sem njega i noi provedenih sa njim. ak je nestalo i njene
stidljivosti. Nametljivo je pokuavala da svojim prisustvom odstrani
i potisne od njega sve ostalo. Osetio se zarobljen. Njegov raniji
nemir neoekivano je oiveo. Poelo mu je bivati jasno da je
prenaglio sa enidbom. Bez potrebe se vezao za enu koja e mu
odsada visiti o vratu kao privlaan ali nepotreban teret. Ludi dani
zanosa u eninom zagrljaju proli su. Sve mu je sada bilo poznato.
Svaki dan i no liili su jedan na drugi. Ako tako nastavi, ivot e
prei u mlaku dosadu i naviku. To razbudi u njemu tihu setu. Zaele
da pojae konja, da izazove kakav dumbus, da nekuda ode. Gde je
ono slatko oseanje napetosti dok se eka u busiji; kad se hvata
svaki um, vidi sve ispred sebe; kad prst na obarau stoji pripravan
da okine? Hajduk se ponovo probudio u njemu. Iako nije videla
njegov pogled lica, Marija je onim udnim predoseanjem ene
koja voli, osetila da je tu negde kraj zanosa.
Okrenula se. Dugo i upitno je gledala Veljka. Iznenaena,
shvatila je da se sve u toku jedne jedine noi izmenilo.
ta ti je?
Nita. Razmiljam da danas ili sutra trknem do kneza ue
u Azanju. Poslednja dva meseca nalenstvovao sam se kao nikad u
ivotu.
Marija se oseti kao strelom u srce pogoena. Neto jae od nje
i njene ljubavi, neka nevidljiva avet pojavila se iznenada izmeu nje
i Veljka. Setila se Milanovih rei: Hajduka nita za kuu ne moe
vezati im oseti zelen list i dolazak prolea. Osetila se
uznemirenom i bespomonom. Telo joj je drhtalo, dua je bolela.
Snudena kao da je sve pokopala, nasula je kafu i prinela mu je
postelji. I dok je on raspaljivao duvan u ibuku, nenadno je zajecala
i previla mu se preko kolena, a on ju je dugo milovao po vranoj

kosi

VI

Treeg ili etvrtog dana po Svetom Savi, godine gospodnje

1804, odravalo se prelo u kui Milana Gavrana. U velikoj odakliji
bilo se skupilo gotovo celo selo. Devojke i neveste dole su da
eljaju vunu, a momci da krune kukuruz, dok su starci i zreliji ljudi
sedeli u stolovacima oko ognjita. U bakrenjaku na verigama kuvala
se rakija s medom, da se na studeni zagreje telo i razigra dua.
Marija i Ljubica sedele su sa devojkama i nevestama i neto im
apatom priale. Devojke su se prigueno kikotale i bacale kriomice
poglede na svoje momke. Izmeu Milana i Veljka sedeo je
Jevtimije. Skoro ceo sat priao je seljacima o manastiru Hilandaru i
ivotu kaluera u Svetoj gori. Priao im je kako je sa jednim
crnogorskim hajdukom oteo od Grka zadubinu Nemanjia i predao
je srpskim kaluerima.
Je l istina da tamo enska noga ne sme stupiti? upita
buljook starac.
Jednom je samo taj zakon bio prekren. Carica Jelena, ena
cara Duana, ula je u Svetu goru i posetila Hilandar. To je zapisano
u starostavnim knjigama. Kalueri tvrde da je posle toga nastao
pomor meu njima. Oko manastira i u neposrednoj blizini ak se ni
enske ivotinje ne smeju drati. Meutim, dalje na pasitima i
imanjima dre se koze zbog mleka i magarice za noenje tereta.

Uto se u dvoritu zau topot konjskih kopita. Svi su

uznemirie; nastade priguen tajac. Veljko se naglo die i dok je
brzim korakom hitao vratima, ruka mu je ve leala na drki kubure
u silavu. Marija ga je pratila uznemirenim pogledom i naglo bledela
u licu. Dva-tri momka takoe se pribrae. Neto jedan drugom
apnue i brzo zagrabie na zadnja izlazna vrata; verovatno su
mislili da su selo iznenadili Turci. Ako bude potrebno, momci su
spremni da priskoe Veljku u pomo. Tek posle glasnog razgovora
koji je dopirao spolja, Milan se die i prie izlazu, ali je Veljko ve
ulazio sa nepoznatim mladim ovekom, otrih oiju i preplanula
lica.
Ko si? upita Milan.
Glasnik kneza ue odgovori pridolica, irei nozdrve i
udno udiui miris kuvane rakije koja se puila iz kazana.
Sedi pa nam reci zato si doao i ta ima novo. A ti,
Ljubice, zahvati mu rakije da povrati duu naredi Milan.
Pridolica otrese sneg sa opanaka, osmotri sve prisutne i sede
u stolovak. Nadnese ruke nad oganj, uze od Ljubice saplak iz koga
se puila rakija, osmehnu se zahvalno pa ne urei potegnu dva-tri
gutljaja.
Brao, donosim vam vest o velikom zlu koje je iznenada
zadesilo Srbiju. Knezovi su preko bivih spahija i carskih Turaka
tuili dahije i traili od cara zatitu. Ali, i sami znate da vrana vrani
oi ne vadi. Svaki Turin, bio on carski ili dahijski, jedan drugom je
brat. Dodijale caru te tube, te ti on zapreti dahijama da e dii na
njih vojsku druge vere i zakona ako se ne okane nasilja. Pored toga,
neko je iz Zemuna izdao pismo kneza Alekse Nenadovia, u kome
je knez traio pomo i zatitu od nemakog generala. Sve u svemu,
dahije videe da moraju neto preduzeti ako misle i dalje da are i
pale po Srbiji.

Tu glasnik predahnu i ponovo srknu rakiju iz saplaka. Poto

mirno utre sudlanicom brkove, nastavi:
Te ti oni ne budu lenji, skupe se i dogovore da iseku sve
srpsko to valja i moe puku dii i narod za sobom povui. I tu pre
nekoliko dana trojica velikih dahija pre zore iziu s vojskom u
nahije. Tako su ti jo prvog i drugog dana uspeli da uhvate i poseku:
Stevana Palaliju, kneza od Begaljice, Marka arapia iz Belog
Potoka, buljubau Janka Gagia iz Bolea, kneza Stojana iz Zeoka,
kneza Teofana iz Oraja, Hadi-eru i Hadi-Ruvima, kneza Petra
iz Crkvenca, Matu iz Lipovca i kneza Rajia iz Zabra. Mehmedaga je na veru domamio u Valjevo kneza Aleksu Nenadovia i Iliju
Biranina te ih posekao. Grbovi je nekako doznao i utekao.
Osamdesetorici knezova i vienih ljudi za dva dana poseene su
glave. uvi to se radi, ua se sklonio u umu, i tako se spasao.
Uh, ta se uini! uzviknu Milan bledei.
ekaj, brate! Zna li se ta je sa Karaorem? upita
Veljko.
E, vidi, Crni je nadmudrio Turke. Jo od rane jeseni stalno
je s hajducima u eti Stanoja Glavaa. Ali, zamalo da nije upao u
klopku. Bio je svratio kui da se preobue i uzme branjenik. ena,
kao i sve druge pod kapom nebeskom, zaustavi ga da noi. Tek pred
zoru dolete na atu s dvanaest delija Uzun Kafedija, Aganlijin
buljubaa. Samo, kad je dosad lisica iznenadila i prepala vuka?!
Karaore otvori odmah plotun. Ubio je Uzuna i nekoliko mu
momaka. Odmah je sa Stanojem i hajducima zaao po selima i
poeo da die narod i da ubija Turke. ua zna da se uzbunila
umadija i valjevski kraj. Milenko Stojkovi je odmah digao
stotinak beara i golotrba i zaao po poarevakom kraju te pali
hanove, ubija i vea age. To isto dole u Moravi otpoeli su da rade
Petar Dobrnjac i knez Stevan Sineli. ua vam je poruio da se

diete i da hitate njemu u pomo. A uz put da pobijete Turke koje

naete po hanovima.
Drugaije se nije ni moglo zakuvati ve tako! skoro
radosno uzviknu Veljko. Uz nesreu dolazi i srea. im je
Turcima umakao Crni, nee vie biti ale i uanja uz enske
skutove.
Ne znam, brao, ta e biti i kako e se svriti. Ja sam svoje
uradio, pa sad moram uriti dalje da i druga sela obavestim.
Kad je glasnik otiao, zavlada muklo utanje. Sve oi su bile
uprte u Milana i Jevtimija.
Dobro, ta da radimo? upita Milan.
Vidi, vidi pamet. Zar tu treba neto razmiljati? uzviknu
osav beloglav mladi, koji je preko zime lenario a preko leta
odlazio nekuda u skitnju. Svi u selu su znali da je konjokradica, a
moda se bavio i razbojnitvom. Krao je Turcima konje i vercovao
ih preko Dunava za austrijsku vojsku. Od roda je imao samo majku,
hromu staricu, kojoj je svega nabavljao i donosio. Novca je uvek
imao, a troio ga je na pie i Cigane po varoima i saborima. Nije
zazirao od Turaka, a kmetovima se rugao.
Milana to naljuti, brkovi mu uzdrhtae, a u oima blesnu
varnica.
Nismo mi golai i beskunici da idemo glavake u bunu.
Moramo dobro otvoriti oi da najpre vidimo na ta e sve to izii.
Nau brau seku, veaju i na kolje nabijaju, sestre i ene
sramote, imanja otimaju i svetinje skrnave. to se mene tie, vi se
dogovarajte kako hoete i koliko hoete, a ja vie niti mogu niti
hou da ekam. Svi znamo da je Veljko hajduk. Dosad smo o tome
utali. Sada u ja da ga pripitam je li voljan da trknemo noas do
susednog sela. Tamo je oravi Ibrahim zaseo u han. Proglasio se
carevim sinom. Niti se ko moe udati niti oeniti dok on od obeju

strana ne uzme dukat.

Belonja je u pravu! ustade uzbueno Veljko. Ko od
momaka ima puku i konja, neka se spremi. Iz ovih stopa
preistiemo sa oravim Ibrahimom. Dosta je smrdljivac poganio
nau zemlju.
Tri preruena hajduka, koji su sluili kod Milana kao obani,
ustadoe i rekoe:
Milane, hvala ti na soli, hlebu i zatiti koju si nam pruio.
Mi smo hajduci. Ne moemo zavirivati kobilama pod rep dok se
naa braa seku i diu na dumanina. Poi emo s Veljkom i
Belonjom.
Ko jo od momaka hoe s nama, neka se naorua pa da
krenemo. A ti, Milane, daj mi oruje i konje! zapovedi Veljko.
Meu seljacima nastade pometnja i zabuna. Svi pohitae
kuama, jer niko nije hteo da bude iznenaen dogaajima koji su se
mogli oekivati. Veljko, Jevtimije i trojica hajduka brzo su se
spremili. Marija nije mogla da veruje svojim oima kad ga vide
obuena u ohano odelo, sa silavom i orujem. Nije to vie bio onaj
umiljati, skoro neni Veljko, ve odluan, srdit i strog hajduk, za
koga nita vie ne postoji, niti ma ta moe da ga vee. Zabuna
ustupi mesto oajanju. Bleda i unezverena, ona pogleda Veljka i
oajniki vrisnu:
Kuku meni, crnoj kukavici, gde pooh za hajduka! Zar sam
tako hude sree! Kako moe da me ostavi! Nisam te se kako valja
ni nagledala!
Ne luduj, Marija! Bolje je to si pola za hajduka nego kao
to si mislila, za najamnika. Mao moja, jo ti mene ne zna. Nai
u ja vremena i za boj i za tebe! uzviknu Veljko, zagrli je i
krenu.
Belonja je uz Veljkova konja terao putonogastu etvorogotku

kobilu. Ona je nemirno frktala, grizui em. Kad se Veljko okrenuo,

ugleda Mariju na meseini. Stajala je kao privienje i pratila ga
tunim oima. Osmehnuo joj se i doviknuo:
Mao, spremaj ruak za sve nas! Kad svrimo s orIbrahimom, vratiemo se!

VII

Ispred Veljka je jahao Belonja na svojoj nemirnoj kobili.

Njegova iroka lea lagano su se ljuljukala, a kosmata okrugla
glava bez kape, slina velikom topovskom uletu, stajala je vrsto
na snanom i ilavom vratu. Hladan noni vetar uletao je u
kovrdave pramenove kose i mrsio ih. Veljka je ispunjavala radost;
svaki deli tela brektao je od priliva snage. udno neko oseanje
kome nije znao ni povod ni uzrok obuzelo je itavo njegovo bie;
jedva je uspevao da se savlada da ne zapeva i usklikne. Sve je
odlueno u njegovom ivotu. Dolazi godinama oekivana borba.
Vie nikad nee morati da slui za komad hleba, niti pogrbljen da
preorava pare zemlje. Voleo je Mariju, ali je poslednjih dana
nasluivao da bi ga ona svojom ljubavlju prikovala za kuu i
napravila od njega grbavog rajetina. Na kraju, sve bi zavrilo
krmeljivom starou. To nije za mene. Dua bi mi se u brlogu
ucrvljala. Otkako je sveta, ljudi se bore za slobodu. Tui u se, bez
uzmaka i kolebanja. Nema ivota, lepote ni radosti bez borbe. Na
ivot i smrt emo se tui s Turcima. Tresnuemo ih batinom po
glavi. Putevi raje jednom su se morali ukrstiti s putevima
gospodara.
Mutna zimska zora susrete ih na izlazu iz ume vie velikog
sela, koje se kao umorno jato dralova ratrkalo ivicom ume ka

Moravi. Na dvesta-trista koraka od obale uzdizao se subain han.

Bila je to velika drvena kuerina slupana od hrastovih brvana.
Desno od nje nalazila se konjunica i staja za krave, a levo ambari
za kukuruz, kotar sa desetak stogova sena i oviji obori. Iz odaka
se uzdizao stub crnoga dima, koji se povijao pod naletom vetra, a
zatim se razbijao i vukao se nisko po zemlji. Oko tale, ovijeg
obora i kotara ukazae se mrke prilike seljaka, koji su na smenu
dolazili da obave poslove kod subae or-Ibrahima.
Belonja je zaustavio kobilu i dugo osmatrao. Zatim se okrenu
Veljku.
oro dri nekoliko pandura kao pratnju. To su gladne i gole
skitnice i beskunici. Odenuo ih je, obuo i nahranio. Dao im je
konje, oruje i dozvolio da rade to im dua hoe. Selo ih hrani i
poji. Rasporeuju se svake noi po boljim kuama na konake.
Mlade neveste moraju da ih dvore i slue za tu no. Ti se lako nee
dati. Ja sam s orom pijanio. Saekajte me vi ovde. Otiu u do
sela da izvidim jesu li mu panduri u hanu, ili su negde u selu na
konaku.
U otrom galopu Belonja odjuri prvim kuama sela. Veljko i
ostali su sjahali i drali konje za uzde, spremni da za tren uskoe u
sedla. Veljko je bio nestrpljiv, ali se savlaivao kao lovac koji u
zasedi eka retku i opasnu zver. U mislima je ve doneo odluku:
ako bude mogao, po svaku cenu e se dokopati ivog subae i
pandura. Zatim e ih poveati, a han zapaliti. Zanet razmiljanjem,
nije ni oseao kako vreme brzo odmie. U svesti je video miran i
odluan lik Stanoja Glavaa i visoku, malo pognutu, Karaorevu
figuru. Crnoga, kako su hajduci zvali Karaora, video je samo
jedanput. Doao je u umu blizu Botunja sa ugojenim i u ohu
obuenim Mladenom Milovanoviem. Njih dvojica i Stanoje behu
se odmakli u stranu, seli i neto razgovarali. Stanoje je dugo

govorio, Karaore reckao noem prut, a Mladen se lukavo

smekao. Neto naduto, podsmeljivo, Veljku tue, odraavalo se na
ugojenom Mladenovom licu. Jevtimije je posle u poverenju rekao
Veljku:
To je Mladen Milovanovi, najbogatiji stoarski trgovac u
umadiji. Uiva veliki ugled kod seljaka, a s Turcima svrava
poslove mitom. esto vodi trgovinu preko Save. Poznaje dobro
Nemce. Ima veze meu pograninim austrijskim oficirima. U
ratovima je bio hajduki harambaa.
Veljko se seao i drugih koji su dolazili i razgovarali sa
Stanojem, ali mu je Karaorev lik ostao najjae urezan u svesti.
Otre crte lica tanke povijene usne, snano naglaeno elo, dug
nos i usredsreene oi, iji pogled prodire oveku do sri. Nije znao
zato ga je taj lik toliko ispunjavao nadom. Iz misli ga tre topot
kopita Belonjinog konja.
Bio sam u pravu, panduri su u selu na konaitu. Nekoliko
mojih ljudi pohvatae ih na logi i povezati. Mi sada idemo pravo na
han. Ja u izjaviti da hou da se enim, a vi da ste mi svatovi.
Otrim kasom odjurie hanu. Pred kapijom odjahae konje i
svezae ih za vrljike. Zatim Belonja udari tri-etiri puta halkom na
vrata avlije. Iznutra zalajae psi. Zau se kako ih neko smiruje:
Mar, vuci vas pojeli!
Mandal zastruga i pade. Na vratima se ukaza debeo, trbuast
Turin u vatiranoj pamukliji i s nanulama na nogama.
mirkao je podbulim oima:
Gle, to si ti, Belonja! Koji te ejtan tako rano natera da
doe? Ibrahim-aga je ljut ima nekoliko dana. Ne znam koji mu je
belaj. Stalno hoda po odakliji. Nekog avola smilja. Jedva je
sino dozvolio momcima da pou u selo i proluduju uz snae.
Bojim se da ti danas ne plati sve!

 Morao sam, Huso, doi rano. enim se. Zna, aga e se

odobrovoljiti kad je u pitanju dukat i nova nevesta.
Hoe, vala! To ja ne mogu da razumem. to uzme dukat,
nije naodmet. Ali to s nevestama nije u redu. Dokle e to raja trpeti?
Magarac nosi teret dok mu voda ne zalije ui. Srbija je ovo, moj
Belonja. Nikad ona nije dugo trpela zlo i nepravdu. Daj boe na
dobro da se okrene. Ostani tu, a ja odoh da kaem agi zbog ega si
doao.
Jutro je tmurno; hladan vetar je otro ibao i sekao Veljkove
obraze. Ruka na drci kubure sve mu je vie zebla, prsti su se poeli
koiti od hladnoe.
Lje, lje, ta mi ree. Belonja hoe da se eni! Kakav dukat!
Dva cesarska za njega, a tri dana ostae mlada kod mene zau se
grub i krkljav glas. ekaj, Huso, da vidim koga je Belonja poveo
u svatove!
Napred je iao Huso. Nanule su mu lupale po avlijskoj
kaldrmi. Za njime se pognuto naklopila visoka i proseda Turkeina,
ogrnuta samurovim urkom, sa raspaljenim ibukom u levoj ruci.
Belonja ga susrete ulagivakim osmehom.
Vidi, vidi, Huso, krmskoga sina! eni se, a nije ni nove
akire obukao. Valahi i bilahi, mora da je neka grdulja im se
odluila da poe za tebe?
Takvu sam itavo leto traio i naao. Sve to behu lepe, ti si
prvi povalio. Nisam lud da koju od njih uzmem za enu.
Nuto, bilmeza, ta mu je palo na pamet. Lje, lje, svatovi
nisu ravi. Tu zastade i zagleda se u Veljka. Kad mu vide silav i
oruje, i srete pogled, iznenada se u njemu javi sumnja. Merio ga je
otrim pogledom, a tako isto i ostalu etvoricu. Trenutak se kolebao
da li da ustukne. Licem mu pree ljutit osmeh.
Zna li ti, more Belonja, da sam ja zabranio da auri nose

oruje? Jo manje da se s njim pojavljuju pred Turcima.

Kako ne bih znao, estiti aga? Ali devojka se bez oruja ne
otima, pogotovu iz kneevske i zadrune kue.
Koji ti je onaj viljooki?
Veljko vie nije mogao da se savlada. Iznenada, dok trepne,
trgao je kuburu, priskoio Ibrahimu i metnuo mu cev pod grlo.
Ja sam Hajduk Veljko, majku ti balijsku! Ako brkom
mrdne, srce u ti sagoreti!
Ibrahim poblede, krvniki pogleda Belonju, ali odmah zatim
mirnim, skoro zapovednikim glasom odgovori:
Mii mi kuburu s grla! Da si hajduk, odmah sam poznao.
Kai zato si doao?
Da plati za sve to si radio.
Ibrahim se silovito i prkosno nasmeja. Odmeri Veljka od glave
do pete i pribrano odgovori:
Zna, uzee mi glavu, ali dug ne moe naplatiti. Mnogo
sam ja aurskih ivota na onaj svet otpremio; jeo i pio to mi je
dua htela. Nijednu zgodnu snau nisam mimoiao. Kad je ve
sueno, mogu mirno na onaj svet. Tamo mi nee biti gore nego
ovde, jer sam za din i Alaha dosta uinio.
Dva hajduka ga zgrabie s lea, otpasae mu tkanicu i njome
ga vezae. Huso je uplaeno treptao buljavim oima, gledajui u
neverici ta se sa agom radi.
Pu, pu, Belonja, kako me kurvinski prevari pljunuvi
viknu Ibrahim gnevno.
Jevtimije je ispalio puku i zovnuo seljake koji su argatovali
oko stoke. Istog asa pojavi se nekoliko mladih ljudi, koji su pred
sobom gonili svezane subaine momke. Za njima je trala gomila
seljaka. Od kue su jurile ene sa decom. Negde navrh sela neko je
opalio iz puke.

 E, hej, narode! odjeknu grlata glasina. Pohitaj da

vidi kako hajduci ubijaju subau!
Sa svih strana sjuri se bujica seljaka, ena, dece, staraca i
mladei na han. Veljko je bio tvrd, ali ne zao. Mogao je od gneva i
osvete da zadrhti, ali nikad nije ispoljavao zverske nagone kojima je
podlona gomila. To neshvatljivo bie to se zvalo narod, narod koji
je kao mazga teglio za Turke, trpeo gore i vie od ivotinja, otrgnut
sada bunom iz ropskog sna taj isti narod pretvorio se za tren oka
u stoglavo udovite, zapenjeno krvolonou. ene koje su kao
iibane kuke pokorno legale uz Turke, sada su im, zapenjene
besom mrnje, upale kosu, otkidale ui, vadile noktima oi.
Premlaivale ih koevima, ili rastrzale meusobno, nasrui jedna
na drugu da to bestijalnije iskale svoju ogorenu mrnju.
Mrcvarenje or-Ibrahimovih momaka posmatrao je Veljko kao u
bunilu, skoro zapanjen, kao da e se tako neto i njemu kroz koji
tren dogoditi. Krupan riokosi seljak, kiljavih oiju, nezgrapan,
drao je u dugim rukama seku za seno. Razmahivao je njome kao
da neto u vazduhu lovi, i uurbanim korakom se pribliavao sa
strane or-Ibrahimu. Uz njega je pristala lepukasta i okretna
enica, stalno nastojei da uzme seku od seljaka. Na kraju joj to
poe za rukom. Zagledala ju je, kao da u rukama ima preslicu a ne
zna da li da je zadene za pas, ili odbaci u stranu. Onda se, spazivi
Veljka kako stoji po strani i prati njene pokrete, lukavo osmehnu i
odluno prie Ibrahimu:
One veeri si ti uivao gazei me, a sada je doao red na
mene.
I pre nego to je Turin mogao da odgovori, udarila ga je
otrom stranom seke po licu. Odsekla mu je veliki komad koe i
levo uvo, a kad je krv linula, ustuknula je nazad i gledala ga zlim,
zmijskim pogledom.

 Gade, koliko sam te samo molila da me ne sramoti! Zna li

da mi je od tada mleko u grudima presuilo? Otrovao si ga
neistom. Detence mi je zbog toga umrlo!
Suze su joj linule niz lice. Onda se izbezumila, pa jo ee
nasrnula na njega. Obletala je oko Ibrahima kao kvoka oko psa.
Udarala ga, odvaljivala deo po deo sa lica i glave, sve dok se nije
strovalio na zemlju. Kad to primetie ostale ene, sruie se
gomilom na unakaeni trup. Mlada ena koja je poela mrcvarenje
Ibrahima, naglo se istrgla iz gomile i prila riome seljaku. Neto
mu priapnula, pa su zajedno jurnuli u han. Otuda se vratila sa
punim narujem ilimova, sukna, odela i posua. To je bio znak za
optu jagmu i pljakanje hana. Jevtimije se tek tada pribra i
uzviknu:
Narode, grabi i nosi, jer je sve ovo vae! Samo pourite,
treba da zapalimo han

VIII

Toga dana, hanovi su bili spaljeni u tri sela. Gde god su

zatekli subau s pandurima, hajduci su ih pobili; ponegde su Turci
ve bili saznali za bunu i pobegli u Smederevo i Palanku. Belonja
se pokazao ne samo hrabar ve i surov prema onima koji su oklevali
da ustanu protiv aga. Jednoga kneza zamalo nije obesio. Pred no,
Belonja ree Veljku:
Ja idem knezu ui.
Mi emo poi da potraimo Stanoja odgovori mu
Jevtimije.
Sa neto plena u novcu, oruju i odelu, Veljko i Jevtimije
vratili su se na konak u Dubonu. To to je Veljko video i doiveo
prvoga dana ustanka, inilo mu se da je sanjao i da se neto tako
strano i surovo ipak nije moglo dogoditi. Hteo je da razmilja o
buni, a misli su mu se stalno otrzale Mariji. Kad je izbio vie
Milanove kue, vide je kako koraa sputene glave, u desnoj ruci je
nosila krkljau s mlekom. Setio se kako ju je zagrlio skoro pijan
one noi po Stanojevom odlasku, a ona mu se predala. Videi je
zamiljenu i pokunjenu, bi mu je ao pa naglo potera konja i stie je
pred kuom. Okrenula se. Radost joj je obasjala lice. Onda brzo
spusti krkljau; kad on skoi iz sedla, doeka ga u zagrljaj.
Veljko je seo u stolovak kod razbuktalog ognjita. Marija mu

vide oi i uasnu se. Od mraza, zimskog sunca i onoga to su u toku

dana videle, oi su mu bile zamuene i podlivene krvlju. U
hajdukom odelu, pod orujem, zaogrnut ohanim urkom
postavljenim dabrovinom, izgledao joj je puniji, snaniji, tvrd,
skoro tu i nepoznat. Crte lica bile su mu se jo vie zaotrile, a u
oima se odraavalo neto neumoljivo. Zaplenjenu ohu, nakit i
svilu, koju je Jevtimije doneo kao deo plena za Veljka, odbacila je s
krila kao neto to e joj doneti nesreu.
Nita mi ovo ne treba! Neu i tebe da izgubim kao to sam
izgubila Jevrema! rekla je, zagrlila ga i zaplakala.
Ne luduj, Marija! Nema zdrava oveka koji e sada moi da
ostane uz enu. Dobro se zakuvalo. Svi carevi i kraljevi nee vie
moi to da smire. U Srbiji nema vie mesta za Turke i nas. Jedni ili
drugi, a smrti nema bez suena dana.
Rano su legli. Jeza joj je tresla grozniavo telo. inilo joj se da
to to se tako iznenada dogodilo mora biti samo ruan san. Oseala
se slabom, skoro nemonom i uplaenom, kao nekad kad je bila
devojica i bojala se da ostane sama u mraku. Upijajui se svim
telom u Veljka, seala se kako su joj bile puste i izgubljene noi
samovanja. Ve se bila navikla da je uz njega, da osea miris
njegovog tela, duvanski dah iz njegovih usta. Kako odjedanput sve
to da izgubi? Njega da nema? Da mu ne gleda u oi i da se sama
grozniavo gri u postelji? Veljko je nasluivao ta se dogaa u
njenoj dui. Zagrlio ju je i privio na grudi. Zaspala je zagrejana
njegovim telom. S vremena na vreme trzala se i opipavala mu
rukama glavu
Magleno februarsko praskozorje. Na ognjitu bukti vatra.
Marija slae u bisage preobuku, uturicu s rakijom i branjenik.
Oseao se malo rastuen to je mora ostaviti. Moda e mu za
izvesno vreme nedostajati njena panja, ljubav i telo nezasito

milovanja. Ali je bio jai buktavi nemir, elja za avanturama i

grozniava udnja da se sveti Turcima. Zaeleo se hajduka koji su
uvek bili spremni na alu, koji svaku nevolju gledaju s podsmehom
i prkose sudbini i opasnostima. Tamo su ga ekale smirene, tvrde i
zapovednike oi Stanoja Glavaa. Nikad nije mogao da zaboravi
vreme kad su krdalije harale Lenovac, a njegov otac to
bespomono posmatrao privezan uetom za drvo. Kroz svest mu
projuri lik sestre Dude. Osmehnuo se pri seanju. Zbog nje je ubio
Idriza. Posle toga dugo se oseao zbunjen, uplaen i nekako
neugodno. Najtee je ubiti prvi put. Docnije, kad se to radi iz osvete
i da se smakne nasilnik, postaje lako, skoro slatko.
Marija mu je pomagala da se opae, ne skidajui s njegova lica
svoj pokoran i moleiv pogled.
Nee me zaboraviti?
ta ti pada na pamet?
Doi o Uskrsu. Bie mi teko bez tebe
Pred kuom se zau konjski topot.
Hajde, Veljko! Dosta je bilo izleavanja na eninom skutu!
povika Jevtimije, jedva uspevajui da smiri konja pod sobom.
Sav je od otrova. Mrzim ga kao da je Turin ree Marija.
Veljko je zagrli i poljubi. Zatim baci pogled po sobi i stvarima
i odluno poe napolje. Milanov sinovac, Ljubiin mu, drao mu
je spremna konja i od zime cvokotao vilicama. Marija je ila za
njima. Lice joj je podbulo od plaa, a oi pomuene tugom i
suzama. Neto joj je trebalo rei, neto to bi olakalo rastanak. Ali
ta, Veljko nije umeo da se domisli. Naglo je zagrli, privue na
grudi, a potom je blago otisnu pa se jednim vetim zamahom tela
nae u sedlu. im je Veljko prihvatio uzde, konj nemirno poe da se
vrti, jer je oseao gospodara i da mu valja putovati.
Veljko! povika jo jednom Marija.

 Pasji sin, kako ju je zaludeo! Kao da je sam neastivi, ili

jedini mukarac na svetu dobaci Jevtimije. Ne luduj, nevesto,
ne idemo u smrt. Hvala Hristu spasitelju to je ovo ve jednom
poelo. Spremaj se da nas gosti o Uskrsu. S moje strane dobie
darove, jer na njega u tome ne raunaj. Veljko zna samo da see.
Veljko se ponovo osmehnu Mariji i pojuri za Jevtimijem.

IX

Prvih nekoliko sati besomuno su terali konje. Jevtimije je bio

uzbuen, skoro da se rasprsne od radosti, kao da je zaboravio da
putuje kroz smederevsku nahiju koja je oklevala da zapone bunu.
Sela su izgledala zamrla, a seljaci bi se sklanjali u kue ili ulazili u
tale im bi ih videli; otuda su virili da bolje osmotre dva nepoznata
naoruana oveka, koji, po svemu sudei, nisu mogli biti Turci.
Negde pred no nali su se na domaku Begaljice, jer nisu smeli da
udare preko Grocke; pretpostavljali su da je dre Turci.
Kod kaluera emo saznati novosti, odmoriti se i nabokati
ree Jevtimije.
Nije mi do jela i odmora. Jedva ekam da to pre doem
meu hajduke i doznam ta e dalje biti odgovori mu Veljko.
S brega, u prvi sumrak, Begaljica je izgledala kao izumrlo
naselje. Nigde ni svetla ni glasa. Ne uje se ni lajanje pasa ni zov
oveka. Oblailo se, a sneg je poinjao da lopara. Snena belina i
tiina delovale su nekako zlokobno. U pepeljastom sutonu zgren u
senci stogodinjih stabala, manastir Rajinovac izgledao je kao
ukleto mesto za pribeite duhova. Samo se iz drevnog zdanja
konaka jedva mogao razaznati tanak koni dima. Priterali su konje
do kapije i sjahali; Jevtimije je silovito zalupao halkom u vrata. Psi
zaurlae. Njihovi razdraeni glasovi iscepae muklu tiinu divlje i

pustone noi. Ponovo su zalupali. Zaulo se uplaeno kaljucanje,

koraci, a zatim drhtav glasi upita:
Ko je?
Hajduci, neeljeni gosti! odgovori srdito Jevtimije.
Kad su se vrata otvorila, pred njima je stajao pogrbljen kaluer
u iznoenoj rizi, ogrnut kouhom. uto i iskopnelo lice, mirkave
oi; osmotrio je Jevtimija pa brzo preneo pogled na Veljka. Istog
trena uplaeno ustuknu.
ta je, stare? Kao da si se uplaio! ree Veljko i proe
mimo njega vodei za sobom konja.
Kako da se ne uplaim, sinko? Nekrst se pomamio i hoe
da nas istrebi s lica zemljina. Ako sam star, zar moram ludo da
gubim glavu?
Jednom nogom si ve u grobu, stare, ta ima da izgubi?
surovo mu dobaci Jevtimije.
Kaluer se otro zagleda u njega. Brada mu se uzbueno
zatrese, a u oima zasja ljutina:
Gle, ti si to, avolji sine! Tek te po glasu prepoznah. Malo
ti je to si pljunuo na kaluerski zavet i poao u hajduke, nego se
jo meni grenoj starini podsmeva. I smrt zaobilazi takve kao to si
ti. Ni ona s neastivim nee da ima posla!
Jevtimije mu prie. Napreui seanje, trudio se da dokui gde
je video to osueno, skoro balzamovano lice ispod ekinjastih belih
obrva.
U svesti mu iznenada osvanu sunan dan: eta je u umi vie
Begaljice. Kaluer mu je skoro do noi govorio o svetinji zaveta,
potrebi rtve za spas due, o tome da sveteno lice ne sme i ne moe
raditi ono to mogu hajduci, kojima e Bog oprostiti jer brane
potlaene i unitavaju nasilnike. Jevtimiju je u poetku bilo zabavno
da slua starevu propoved, a kad mu je dosadilo, viknuo je:

 Ne prdi, stare, u mlin da je vie buke.

Hajduci su prasnuli u smeh, a Stanoje se naljutio i viknuo:
Ne zameri mu, sveti oe! U pravu si. To je avolji sin.
Dakle, ovo je taj otac Spiridon koji mu je poruivao da e
odsluiti tri velika kletvena bdenija ako ne doe da se ispovedi za
grehove. Opet mu se prohtelo da tera egu sa starcem Spiridonom:
Oe Spiridone, nigde mira ni spokoja nemam otkako si me
prokleo. Hleb mi je opor. Od mesa mogu da jedem samo hladnu
piletinu i prasee peenje. Rakiju ni da primiriem. U vinu bih se
utopio. Kad uz udovicu prespavam no, danju oka ne mogu da
sklopim. Zbog toga sam ovamo potegao da mi ita molitvu i
grehove oprosti!
Obrati se avolu da te uzme za ceribau neastivih, jer ako
te ja odalamim drenovakom, zapamtie me, sotono, dok si iv. O,
o, Radivoje, povika zatim starac.
Iza debla se pojavi zdepast mladi sa sekirom u ruci; bio je u
dugom ovijem kouhu a liio je vie na medveda nego na oveka.
Vodi konje u talu i natakni im zobnice. Vidi, vidi! Uzeo si
sekiru! ta si to hteo, nesreo?
Mislio sam da su Turci. Neu valjda dozvoliti da te poseku
kao Palaliju i ostale. Desetoricu bih smlavio dok se snau, a zatim
nogom u tur i u umu.
Dok su Veljko i Jevtimije veerali, Spiridon im je priao
dogaaje.
Aganlija je pre tri dana poao s vojskom da umiri
umadiju. Doekali su ga kod Drlupe i razbili. Jedva je, ranjen,
umakao u Beograd. Groanski Turci dolazili su jue da smire
Begaljiane. Nudili su kneevstvo Palalijinom sinovcu. Meni su
govorili da utiem na narod, pravdajui se da je sea knezova bila
zabuna. Kau da je mitropolit Leontije otiao da nagovara

Karaora na pomirbu.
Ko od Srba bude govorio o pomirbi, sekirom emo mu
odrubiti glavu na panju! viknu Veljko.
Mlad si ti da presuuje. Pamet ti tri ispred snage. Kad su
u pitanju dahije i janiari, moemo i da se bijemo, ali s carem i
Stambolom nikako. Mona Carevina i Rusija ratovae tri godine s
njima i nita ne uspee, pa ta moe aka hajduka?
Ne petljaj se, stare, u posao koji nije za tebe. Jevanelje u
ake. Moli se Bogu, a mi emo se poterati s Turcima. Tebi ionako
nije daleko do opela doeka ga Jevtimije.
Veerali su i potom odremali. Spiridon ih je utke ispratio do
izlaza iz avlije. Da zagladi Jevtimijevu grubost, Veljko se zahvali na
gostoprimstvu:
Hajducima, oe Spiridone, mora progledati kroz prste.
Ogrubeli smo. Neumeni za uljudan razgovor. Zato blagoslovi i
oprosti!
S moje strane neka ti je oproteno. Srea te svuda pratila i
sretala. A ovome avolu osigurano je mesto u paklu.
Zajedno emo se, oe Spiridone, kuvati u kazanu
odgovori mu Jevtimije cerekajui se.
Ovar Radivoje iao je utke pred njima da im pokae umski
put za Avalu. Sneg je prestao da pada. Razvedrilo se, a vetar se
utiao. Nebo se naikalo zvezdama. Radivoje zasta, pogleda Veljka
i upita ga:
Jesi li ti stareina?
Sebi, handaru i svojoj desnoj ruci jesam odgovori
Veljko.
Ja sam beskunik. Oca i majku nisam zapamtio. Do
dvanaeste godine hranio me stric. Od tada sam stalno po najmu.
Dodijalo mi je, brate, sluiti. Snaan sam. Imam kuburicu u pasu.

Voljan sam da poem s vama. Ako poginem, za mnom nema ko da

plae.
Rado te primamo u drutvo. Oni to s pola due idu u borbu
a s pola ostaju kod kue, meni nisu potrebni odgovori Veljko.
Gle, ti si se ve proglasio za stareinu a mene nisi ni
ponudio naali se Jevtimije.
Meko ti je srce, a kopa od akira stalno ti zapinje za
suknje odgovori mu alom Veljko.
Do sela Lisovia Veljko je ve imao sedam beara koji su
pristali uz njega. Tu je zastao ustaniku vojsku s Karaorem na
elu. Stanoje Glava samo se na brzinu pozdravio s Veljkom i
Jevtimijem, jer je bio zauzet s Karaorem, Jankom Katiem i
Simom Markoviem. Vojska se bila rasporedila na noite po
kuama i stajama u selu. Naloene su velike vatre. Uz njih su se
vrteli ovnovi na ranjevima, pila se rakija, pevalo se i prialo. Svaki
Stanojev hajduk imao je ve dobrog turskog konja pod ormom,
ohane urkove, silave, oruje zlatom i srebrom okovano. Neki mu
pokazae pasove u kojima su drali zaplenjene dukate. Veljko je
odmah zapazio da se vrednost oveka u ustanku cenila po broju
ljudi koje je vodio i koji su pristajali da ga sluaju. Uvreen
Glavaevom nepanjom i razmetljivou drugova iz ete, Veljko
pozva Jevtimija i one to je doveo, pa im ree:
Brao! Ma kako bio hrabar i junaan, ovde pojedinac nita
ne znai. Zato mi moramo ostati zajedno. Jednoga izmeu sebe
uzeemo za stareinu. Tako e nas zapaziti. A moi emo da
uestvujemo i u podeli plena.
Slaemo se. Ti nam zapovedaj, a mi emo te sluati ree
Radivoje.
Moda bi zgodnije bilo da to bude Jevtimije?
Ti, ti! zagrajae svi, a meu njima i Jevtimije.

Pred pokret vojske za Lipe, Karaore pogleda po utljivim

redovima i ree:
Potrebno mi je sedam-osam dovitljivih i hrabrih ljudi koji
bi se privukli do Beograda i proverili ta rade dahije i kuda
nameravaju.
Ja u s mojim momcima! viknu Veljko.
Koji si ti, kojekude, i otkud ti momci? upita radoznalo
Karaore.
Hajduk sam. Ove oko mene okupila je nevolja. Beari smo.
Za nama niti ima ko da zaali, niti da zaplae.
Ti si se oenio mojom roakom uzviknu Stanoje.
To mi ne smeta da se bijem. Ako mi srea donese da
poginem, ena e malo da tuguje pa e se brzo s drugim uteiti.
Tako je odobri mu Karaore. Nego, ako nisi
spreman da posao svri, ne laaj se toga.
Spreman sam, gospodaru!
Ja skraujem za glavu onoga ko obea a ne uradi.
Tako i treba odgovori Veljko.
Onda idi, po dui te tvojoj sloi se Karaore.

Veljko se u sumrak prikrao Vraaru do koliba Bugarina

batovana. Konja je predao Radivoju, a sa sobom poveo
crmpurastog beara koji je liio na Ciganina. Sumrak je zahvatio
ceo predeo oko Beograda. Kroz sumagliastu tminu umorno su
mirkala svetla grada. Sve okolo bilo je zamuklo, ispunjeno tiinom
koja je ulivala jezu i nepoverenje. Polako i oprezno su prili kolibi
pokrivenoj slamom. Izmeu talpina probijao se odsjaj vatre sa
ognjita. Veljko oprezno kucnu na vrata, drei u ruci pripremljenu
kuburu. u se gunanje, bat tekih koraka, reza kljocnu i vrata se
kripei otvorie. U snopu svetlosti na vratima pojavi se visok
ovek, irokih grudi i mrkog lica. Oi su mu gledale koso kao u
Tatarina, a na niskom elu sueljavale se guste crne obrve.
Ko si? upita ga otro Veljko.
Mii mi tu kuburu ispred oiju! viknu pleonja, a desni
brk mu ljutito zaigra. Ja sam Petar Bugarin, batovan.
Ima li gde ovde Turaka u blizini? upita Veljko i vrati
kuburu u silav.
Kako da nema? Pun ih je Beograd. Malopre je naila jedna
eta. Uzeli su mi dve vree krompira i kacu kupusa. Jue su im iz
Jagodine stigli Guanac i krdalije u pomo. Dahije se boje da ih
puste u grad. Gde si video da lupe veruje razbojniku?

 Kome ti dri stranu? upita ga Veljko i otro mu se

zagleda u razroke oi.
Nisam gad da podupirem dumane odgovori mu ljutito
Petar. Mene je pasja nevolja priterala da se bavim
batovanlukom. Ali koja mi vajda. im neto spealim, dou Turci
i uzmu. Jue su mi oterali dve krave, danas odneli povre. Sutra e
doi i uzeti mi glavu.
Potreban nam je iv Turin od koga bismo doznali kakvo je
stanje u Beogradu.
Ui u kolibu dok se obujem. Poi u s tobom da ga
ulovimo.
U kolibi je bilo zaparno i dimljivo. Veljko se sae i ogreja
ruke; za to vreme Petar je petljao oko opanaka i zlurado se
osmehivao.
Siromatvo je najodvratnija stvar, hajdue! ak sam od
Trnova potegao ovamo. Spahiji plaam zakup za zemlju. Dok je
bilo reda i mira, nosio sam serbez voe i povre na pijacu. I da ne
dooe gologuzi janiari, utedeo bih da neto batice odnegujem,
da ogradim kuicu i da se oenim.
Hteli su da nas unite, ali je dolo vreme da mi njih
poistimo odgovori mu Veljko.
Petar uze tikvicu koja je visila o klinu na brvnu. Nategnu iz
nje, pa je prui Veljku.
Potegni, bratko! Ritopeka rakija. ista ljivka ko
Bogorodiina suza. U emeru ivota, rakija je veliko olakanje.
Naljoskam se i zaboravim da sam svakoj turskoj ri pod nogama.
Zatim se sagao i iz slamnog leaja izvukao kuburu sa drkom
od kozjeg roga.
ta ti je to? zaueno upita Veljko.
Kuburica! odgovori Petar, milujui je pogledom.

 Njome ne bi ubio ni petla a kamoli Turina.

Moj sokole, da ti zna koliko ih je ona otpremila na onaj
svet! I najbolje oruje u ravim rukama ne vredi. Nasrne ovde u
blizini grada kakva skitnica i pijandura Turin. Ne ostaje oveku
nita drugo osim da mu skree u grudi. A Sava koga proguta,
nikome ne govori. Age o takvima ne vode rauna. Kad je spram
glave, drugog izlaza nema.
Spustila se mrana maglovita no i stegao mraz. Od Save se
dizala magla koju je hladan vetar irio iznad grada i okoline. Petar
je utke iao pred Veljkom i njegovom druinom. Zastadoe na ivici
ume blizu Batal-damije.
Tu, na dvadesetak koraka odavde nalazi im se straara
apnu Bugarin. Osmatraju okolinu i pucaju im neto sumnjivo
primete; time daju znak za uzbunu.
Magla je postajala sve gua. Kroz nju se jedva videlo na dva
koraka razmaka. Veljko rasporedi ljude. Sa svih strana opkolie
straarsku kolibu. On i Petar poee lagano da se privlae. Jedva su
uspeli da nazru straara, koji je, zamotan u urak, stajao prislonjen
leima uz direk veala.
Suljo, hajde smeni Haima naredi neko iz straare.
Vrata se otvorie i sjaj ognja iz kolibe obasja stub i straara.
Krutuljiv Turin, glave umotane alom, izie iz kolibe. Zagleda se u
no mirkajui. Kihnuo je i upitao:
Ima li ta sumnjivo, Haime?
Jok, vala! Vidi kakvo je vreme. U ovakvoj noi ni kurjak
ne izlazi iz jazbine, a kamoli e hajduk!
Zna kako je! Ula je Vlasima voda u ui otkako su razbili
Aganliju. Jue su se razbojnici kneza Sime vrzmali oko Belih Voda.
Kati i arapi su predanili u Mirijevu i Mokrom Lugu.
Dina mi, da puste Guanca i njegove krdalije za heftu dana

ne bi hajduka vie bilo u Srbiji. Zlo je, Suljo, to Turin Turinu

vie ne veruje.
U kolibi oko raspaljenog ognja sedelo je pet janiara. Pili su
rakiju i puili na ibuke. Jedan glavonja je neto priao a ostali su se
smejali. Veljka je obuzimala elja da opali na njega, ali se
savlaivao snagom volje. Suljo ode u stranu, pomokri se i ue u
kolibu zatvarajui za sobom vrata. Tama se ponovo zgusnu. Haim
se uputi pravo prema Petru i Veljku. Zastao je i kad se okrenuo da
poe natrag, Veljko je skoio na njega. Jednom rukom mu je
zapuio usta, a drugom mu istrgao kuburu iza pasa i apnuo na uvo:
Ako pisne, zaklau te kao jagnje. Ti Petre, vei mu ruke i
zapui usta!
Ostali su pritrali neujno kao senke.
Pripremite duge puke i im ja gurnem vrata, ti, Jevtimije,
zovi na predaju.
Prili su kolibi majim koracima, tako da ak ni jedan drugoga
nisu mogli da uju. Veljko silovitim udarom noge odgurnu vrata.
etiri hajduke puke grliima sevnue u bljesku ognja.
Ko se makne, bie ubijen! Predajte se, Turci. Dajemo vam
asnu hajduku veru da emo vam pokloniti ivote!
Iznenaeni Turci posluno digoe ruke.
Ui, Radivoje, te im uzmi oruje naredi Veljko.
Poto su im skinuli dolame, toke, uzeli oruje i novac, Veljko
im ree:
Ostajemo pri datoj rei, ali zavisi od vas hou li vas pustiti
ili pobiti. Ja traim samo jedno.
Daemo sve, samo ivote nam ostavi odgovori glavonja.
Ko je meu vama stareina?
Sitan kooperan Turin, crne puti i otrih oiju, ustade i
odgovori:

 Ja sam zapovednik strae.

Koliko ima janiara pod orujem u gradu?
Oko dve hiljade.
Da nisi preterao, Turine?
Moe da bude koji manje ili vie, ali kontam da ima toliko.
Koliko je Guanac doveo krdalija?
Neto preko hiljadu.
Kako stojite s hranom i debanom?
Za vojsku imamo dosta hrane i debane. Graanstvo e
oskudevati ako buna due potraje.
Radivoje, ovome Turinu vrati odelo, jer mora da poe s
nama do voda. Vas ostale u ovde u kolibu zatvoriti. Spolja u
vrata prepreiti. A sad mi recite gde su vam konji.
Privezani su pod nastrenicom uz Batal-damiju
odgovori usluno glavati.
Poto su uzeli konje, odelo i oruje i ugurali Turke u straaru,
Petar batovan spolja nametnu rezu. Vrata je jo prepreio kocem.
Zatim se brzo povukoe batovanskim kolibama na Vraaru. Tu
zatekoe dva Petrova pomonika kako sede kraj ognjita. Uplaeno
su ustali i zverali oima.
Ovo su moji momci, buljubao ree Petar Veljku.
Re buljubaa iznenadi i obradova Veljka. Toplo je pogledao
mladie.
Kako se zovete?
Ja Jordan odgovori onaj to je za itavu glavu bio vii.
A ti? obrati se Veljko crnomanjastom.
Dime me zovu.
Poto su se svi okrepili rakijom, hlebom i turijom, Petar
pogleda po kolibi kao da neto trai i alosno se osmehnu:
Hoe li primiti nas trojicu, buljubao? obrati se Veljku.

 Primiu, brao odgovori Veljko i poljubi se sa njima.

Dime, trkni do deda Gerasima. Reci ta se dogodilo i
porui mu neka doe da mu dve-tri kaem nasamo.
Dok su se Petar i deda Gerasim u mraku dogovarali, Veljko
ree zarobljenom Turinu:
Budi spokojan za svoj ivot. Daemo ti konja koga si jahao.
Poi e sa nama do Karaora. Treba s njime da razgovara. Posle
emo te preko naih ljudi otpremiti natrag u Beograd.
Neka bude kako kae, buljubao odgovori nevoljno
Turin.

XI

Hladna februarska no zaogrtala je tamom i tiinom predeo

kojim se Veljko vraao sa zarobljenim Turinom. Sada je u druini
imao deset momaka. Gore u maglenoj tmini propinjala se iznad njih
Avala, kao velika uspravna zver koja e ve sutra da rikne i pokae
svoje zube. Veljko se oseao srean i preporoen. Do noanje noi
oseao se kao zver u kavezu. Svuda su bili Turci, a njima je sve
sluilo i pripadalo. Nita nije imao osim glave, koju nije hteo dati
bez zamene. Sada je sve bilo odlueno. Pod njim je dobar konj, na
njemu ohano odelo i ubojito oruje. Ima deset beara, slinih sebi
po svemu. Ve su ga nazvali buljubaom. Jasno mu je da je to
poetak neeg velikog. Ne samo Turcima nego i Srbima e pokazati
ko je i ta on ume i moe. Oseao je ogromnu, neobjanjivo silovitu
radost i neukrotivu snagu, koja se jo nije sasvim probudila i nala
svoje pravo mesto. Poeo sam, Boe pomozi! uzviknu,
mamuzajui konja pod sobom.
U zoru su se pribliili Lipama. Kroz jutarnju sumaglicu
ugledali su bezbroj razbuktalih vatri, a oko njih tamne ustanike
prilike. Gomile seljaka, raznolike po godinama, u kousima,
preodenute u turska odela, sa svakojakim orujem od dugih
puaka, kubura, handara do kosa i sekira motale su se na sve
strane po selu, grajale, vikale i psovale. Stariji su sedeli oko vatri,

puili na lule i ibuke. Tu i tamo ve su se na ranjevima okretali

ovnovi i junad, a na nekoliko mesta ak i volovi. Iz uturica se pila
rakija i vino. Uzavrela arolika ustanika masa kao uzbunjen
mravinjak bila je prava slika bune koja se haotino raa i buja.
Hajduke ete su zaeci nove vojske koju stvara buna naroda
reenog da se bori za slobodu.
Sneno jutro i mutno nebo. Vetar huji u golim granama drvea.
U Veljkovoj dui svetla radost. Nasluivao je: bolji, novi ivot
zaeo se u Srbiji. Zato se oseao srean u februarskom jutru
prepunom studeni, magle, graje i uskomeanog naroda. Izvrio je
zadatak. Poveao druinu. ta li e mu Karaore rei?
Poterao je konja kasom prema sredini sela, ka velikoj drvenoj
kuerini oko koje je bila najvea guva. Tu sjaha s konja i predade
ga Dimetu pa saeka da sjae i zarobljeni Turin. Od susedne vatre
die se momina u kouhu, paljivo ga zagleda i zapita:
Koga trai?
Voda odgovori Veljko.
Tamo je u kui, ali je naredio da nikoga ne putam.
Ja vodim zarobljenika iz Beograda. Reeno mi je da se
javim im doem.
Pokuaj da ue. Znam da se tamo neto dogovaraju.
Kroz otvorena vrata Veljko ugleda okupljene oko ognjita
Stanoja Glavaa, Katia i uu Vulievia. Ba toga asa iz sobe je
iziao Karaore. ena u godinama metnu mu jastuk u stolovak.
Vod je utke seo. Veljko ue unutra, gurajui pred sobom Turina.
Gospodaru, izvrio sam zadatak.
Karaore radoznalo pogleda Veljka, a zatim Turina.
Ti, po dui te, tera svezana oveka od Beograda? Odrei
ga! Nevesto, daj mu stolicu i rakije da okrepi duu. Ako je rob, nije
pas.

 Veljko, sa Stanojem sam se dogovorio da pree kod mene

ree knez ua. Potreban mi je pouzdan i hrabar ovek.
Uto se na vratima pojavi Mladen Milovanovi. Na punom licu
titrao mu je nadut i nepoverljiv osmeh. Svi poustajae i poee da se
ljube s njime. Karaore mu prekorno dobaci:
Kojekude, Mladene, ne poslua me da se skloni. Verovao
si muselimu! Imao si sree to sam zarobio tri subae. Morao sam
ih dati za tebe u zamenu. Zato odsad pamet u glavu i ne veruj
Turinu!
Tako u i raditi, gospodaru odgovori Mladen.

XII

Pregovori

u Palanci izmeu Karaora i dahija, pod

posrednitvom mitropolita Leontija, zavrili su se neuspehom.
Izaslanici beogradskih Turaka nisu smeli, a ni mogli, da prihvate
ustanike zahteve pa su se zajedno s mitropolitom vratili u Beograd.
Karaore je poveo sa sobom veinu ustanike vojske i odjurio da
osvoji Kragujevac, Karanovac{1} i Jagodinu. U smederevskoj nahiji
ostavio je uu Vulievia da die narod na bunu i opsedne
Smederevo. ua je jo u doba Mustafa-pae postao oborknez, a bio
je poznat kao hrabar i pametan ovek. Uestvovao je u borbi protiv
Pazvan-Oglua i janiara. Kad je otpoela sea knezova,
smederevski dizdar, Muharem Gua, poslao je u Azanju aua
Gusku, poznatog kao pijanca i kavgadiju, da izazove svau i ubije
uu. Guska dojaha u pratnji dva janiara u selo. Svrati u kuu
uinog suseda. Naredi da mu se zgotovi cicvara, a kafom i
rakijom da ga slui domainova mlada snaha. Janiari iz njegove
pratnje brzo su se napili. Pri jelu su mljaskali, psovali i poudno se
kreveljili na nevestu.
Zna li, rajo govorio je Guska da mi znamo i kad vi
ravo pomislite, a kamoli ta nameravate?
Znamo, aga odgovarao je domain, nastojei da ne
razdrai pijane Turke.

 E, kad zna, zato se onda duri to nas tvoja snaha dvori?

Ne durim se, estiti aga, ali obraz mi ne podnosi da svata
pred njom govorite.
ta ree, rajo? Ne podnosi obraz! Zar vi imate obraz? Kad
je tako, dovee e sa mnom u krevet. Napraviu joj dete da vas
usojim.
Ra ste vi, Turci! planu nevesta i mugnu na vrata.
Otrala je do uine kue i sve mu ispriala.
Knee, Guska je doao da te ubije. ula sam kad je to
doaptavao janiarima, zabranjujui im da piju.
Idi odmah kui! Slui ih i navaljuj Guski pie. Ja u doi
pre noi da te spasem sramote naredi joj ua.
Suton se ve povlaio kad je u kuu banuo ua sa dva
momka, koji su gunjevima prikrivali kubure u pasu. Knez ua,
kao i uvek obuen u ohano odelo izvezeno svilenim gajtanima,
nosio je silav, a u njemu kuburu i handar. Kad je uao, brzo i
paljivo je osmotrio ve nakresanog Gusku. Oba janiara bili su
iznemogli od pia.
Zdravo, Turci, i dobro mi doli u kneevinu! pozdravi ih
ua.
Zar tako knee? Ceo dan morao sam da te ekam viknu
Guska.
Nije meni lako, aga. Golema kneina, a svuda se javljaju
hajduci. Vi stisli spreda, oni pozadi. Narod osiroteo, a nemirnih
ljudi sve vie. Ako se to ravo dogodi, mene e dahije za guu.
Za dizdara Muharema i mene izgleda da ne haje kao i da
ne postojimo?
Ne zabadaj, Guska, trn u zdravu nogu. Ti zna ko treba da
zapoveda, a ko da slua. Moje je da titim raju od svaijeg zuluma.
Ti si Arnautin i treba da zna ta je obraz.

 Krmski sine, nije ovo Mustafa-pain zeman da se na Turke

izbrecuje. Radiu to mi je volja. Ako jo jednu zucne, svezau te
za pasji kolac.
Kad je tako, onda nemamo ta vie da razgovaramo ree
ua i brzo izae napolje, jer nije hteo da pogani susedovu kuu
turskom krvlju.
Guska skoi za njim. Sustigao je uu i prepreio mu put.
Otar rez mrnje sevao mu je iz oiju.
Dolijao si, psino! ciknu Guska i ruka mu poe kuburi.
ua ga preduhitri i udari pesnicom u lice. Guska posrnu, a
ua trgnu handar i zabi mu ga meu pleke.
A, a, a, ujede pas! viknu Guska, pa se naglo izvrnu na
lea.
ua mu uze kuburu i handar iz silava. Gledali su se
netremice trenutak kao dve zveri.
Dizdar te poslao da me ubije. Eto vidi kako se ne isplati
uriti u zlo!
Oprosti mi ivot, knee!
Neka ti bude. Samo pozdravi dizdara Muharema i reci mu
da emo se uskoro videti i o svemu porazgovarati.
Domain i njegovi sinovi izveli su turske konje. Razoruali su
janiare, a Gusku previjena posadili na konja i otpremili za
Smederevo.
Jo iste noi ua je sa dvadesetak momaka otiao u umu i iz
zasede uvao put koji je iz Smedereva vodio za Azanju
Po Karaorevom odlasku u umadiju, ua je sa Veljkovom
eticom poao od sela do sela po smederevskoj nahiji, palio hanove,
ubijao zarobljene janiare, a gde nije ilo milom, dizao je silom
sposobne seljake u vojsku. Za tri-etiri dana njegov je odred brojao
oko dve hiljade boraca. Sastavio je i dve stotine konjanika, koji su

uz puku imali sablje i u silavu po kuburu. Njegov zadatak bio je da

opsedne Smederevo i da prekine svaku vezu izmeu Turaka u
njemu i dahija u Beogradu. Milenko je to isto radio u poarevakoj
nahiji sa mnogo vie spretnosti i uspeha.
Dok je ua organizovao vojsku i dizao ustanak, Veljko je
dobio zadatak da se sa sto konjanika priblii Smederevu i tako dri
Turke pod prismotrom, kao i da suzbije svaki njihov izlazak iz
grada. Poto je nou obigrao Smederevo, Veljko izabra za svoju
zasedu hrastov gaj neposredno uz drum koji je vodio Beogradu.
Slamala se zima. Na sve strane javljali su se predznaci ranog
prolea. Voda u Dunavu iz dana u dan rasla je i prelivala se preko
livada i vrbaka. Drum je danju blatnjav, a nou smrznut
bljuzgavicom. Snega je nestalo, a nebo je puno tamnih oblaka iz
kojih sune kia, a potom ih vetar rastera pa se nad hrastovom
umom ukae modrina neba. Jevtimije je uspostavio vezu sa
susednim selom, iz koga su uplaeni seljaci donosili hleb, slaninu i
luk. Petoga dana straar sa druma prema Grockoj dotra i javi:
Grupa od tridesetak Turaka na konjima urno se primie!
Veljko brzo istra na breuljak i osmotri drum, zatim namesti
busiju i zapovedi:
Niko puku ne sme opaliti dok ja ne zapovedim!
Konjski topot je postajao sve blii. Na elu dvadesetak
janiara, koji su drali puke preko krila, jahao je krupan Turin
podgojenog tela, izrazita lica, zverajui na sve strane.
Ko ide? viknu Veljko.
Turin zategnu uzde, zaustavi konja i brzo die puku.
Buljubaa iz Grocke.
Veljko ga je drao ve na nianu. Puka grunu, a Turin htede
neto da vikne, ali samo ispusti puku, uhvati se rukama za prsa, a
onda glavake polete zemlji. Plotun se srui u tiinu gaja.

 Na handar! zapovedi Veljko.

Iza debala iskoie momci sa isukanim handarima. Turci su
se zbunjeno branili iz kubura ili su pokuavali da se spasu
bekstvom. Veina ih je bila smlavljena u juriu. Samo su trojica
uspela da suvrate konje i pobegnu natrag. Ranjene janiare beari
su dotukli. Svukli su im odela, uzeli oruje i pohvatali konje.
Na smederevskom gradu ubrzo se otvorila kapija i odred od
stotinak turskih konjanika u galopu je dojahao blizu gaja. Veljko ih
doeka puanim plotunom. Turci odgovorie vatrom, ali se nisu
usuivali da jurnu u umu. Puna dva sata jurili su levo i desno
pucajui i halaui, a onda su se ponovo vratili u Smederevo.

XIII

tako, neto milom neto silom, ua je digao celu

smederevsku nahiju na ustanak. Svaka kua morala je dati bar po
jednog borca. Sva turska imovina po selima bila je zaplenjena i
razdeljena pobunjenicima. Samih ovaca nalo se ezdeset hiljada,
koje su Srbi bili primili od aga na zimovanje. Konji su zadrani za
vojsku, a volovi i krupna stoka prodati u Austriju, pa je za novac
kupljeno oruje i municija. Kukuruz i penica, ako ih u prvom
naletu nije razneo narod, predati su stareinama sela da ih uvaju za
ishranu vojske. Tek po organizovanju odreda, ua je izvrio
potpunu blokadu Smedereva.
Prema gradu i turskoj posadi podigao je zemljane rovove i
uzdignute osmatranice; seljaki strpljiv, ua nije hitao da zauzme
grad na juri. Odluio se da ga mori strahom i glau. Zarobljene
Turke putao je, govorei im da narod nije ustao na cara i mirne
Turke, nego protiv dahija i janiara i da povrati red i zakonitost.
Spahijama, trgovcima i zanatlijama obeao je zatitu i sigurnost,
pozivajui ih da proteraju janiare iz grada. U stvari, ua je
oekivao pomo od Karaora; oekivao je topove kojima bi
prinudio smederevske Turke na predaju.
ekanje i odugovlaenje s napadom na Smederevo nije godilo
nemirnom Veljku i njegovim bearima. Dosaivali su se i provodili

vreme u pijankama. Seljaci su se bre privikavali. ene su im

donosile branjenike i pie.
Mirovanje i dosada uticali su i na Veljka. Sve ee je mislio
na Mariju. Kratak brani ivot s njom izgledao mu je sada kao
prijatan san. Seao se njene lepote, topline i estine u ljubavi, pa je
navaljivao na rakiju i opijao se do besvesti.
Jedne tople aprilske noi zahvaen nemirom Veljko odlui da
sa svojom druinom poe do Grocke. Pored mirnih Turaka, u
kasabi se nalazio dahijski bimbaa sa dvadesetak janiara. Njega su
Turci graani po sporazumu s Karaorem bili izolovali u utvrenje
carinarnice, gde su se nalazili skele i amci. U stvari, spahije,
trgovci i zanatlije nisu mnogo navaljivali na janiare, jer su ekali
razvoj dogaaja oko Beograda. Veljko je znao za vodov razgovor s
Groanima, ali je uao u grad i odmah napao janiare. Borba je
trajala sve do jutra. Kad bimbaa oseti da se nee moi odrati,
ukrca svoje ljude u skelu i otisne se prema austrijskoj obali. Sve to
se nalo u carinarnici i u magacinima: hrana, municija i roba,
zaplenio je Veljko. Dvadeset janiarskih konja i robu podelio je
svojim momcima, a ito i ostalo prepustio sirotinji.
Tek potom je Veljko zaseo sa bearima u han i naredio da mu
dou na razgovor predstavnici Turaka. Delegaciju, koju su
sainjavali sedam spahija i predstavnici trgovakog esnafa,
predvodio je hoda Meid. Veljko je sedeo u odakliji na divanu.
Turci su se smerno i dostojanstveno poklonili, a hoda Meid,
prinosei ruku prsima, izjavi:
U ime mirnih carskih Turaka doli smo da se posavetujemo
s tobom o odravanju reda. Na Karaorevu re i uzdajui se u
boju milost mi ostasmo mirni dok ste se vi Srbi obraunavali s
pustahijama. Ovom prilikom elimo da te upozorimo da ne bismo
mogli mirno gledati ako bi se nasrnulo na ast i diralo u veru i

imovinu.
Buna je, Turci, kao nadola voda. Koga zakai, odnese ga.
Ja i moji ljudi neemo vam nita nasilno uzeti, niti dirati veru i ast
porodica. Ali, mi se nismo dabe borili, a nekoliko mi je ljudi
ranjeno. Vi meni morate platiti tetu za ljude, jer sam vas oslobodio
janiarskih pustahija. Potom drite red i slobodno trgujte. Seljacima
iz okolnih sela morate zagarantovati sigurnost.
Koliko trai odtete?
Pet stotina esarskih dukata. I za svakog momka po osam
lakata ohe. Daete jo pedeset oka kafe i sto dukata svile za
koulje odgovori Veljko.
Mnogo je, aurine usprotivi se hoda.
Moji momci e sami tri puta toliko uzeti. A tada ne jamim
ni za ta, jer su ljudi ozlojeeni i ne razlikuju mnogo carskog
Turina od janiara. A ti, hoda, zna da uz suvo gori i sirovo.
Posle dugog pregovaranja groanski Turci doneli su otkup, ali
su izjavili da e se aliti Karaoru. Tek posle toga varoica dobi
normalan izgled. Trgovci otvorie svoje radnje. Veljkovi beari
kupovali su to im je bilo potrebno. Oko njih su se jatila deca, a
zanatlije i trgovci posmatrali su ih radoznalo i sa prikrivenim
strahom. Za to vreme, Veljko i Jevtimije sedeli su u hanskoj
odakliji, pili vino i mezetili. Sluio ih je lino handija Vuo,
visok, koat Cincarin etrdesetih godina. Imao je mlitavo lice sa
obrazima koji su se sunerasto, prema elji i potrebi, rastezali ili
skupljali. Njegove otre modre oi odavale su bistrog i lukavog
oveka. Vuo se bio nauio da sedi na mnogo stolica. Odravao je
vezu sa austrijskom komandom u Varadinu, sa dahijama u
Beogradu, poslovno je bio vezan s Mladenom Milovanoviem, a
preko njega ponudio se i vodu. Razume se da je Vuo odmah
shvatio snagu i silu rajine pobune i brzo se opredelio da je iskoristi,

kao to je koristio i vladavinu dahija. Do see knezova slao je dva

puta nedeljno Mehmed-agi sveu keigu, begaljiki sir i rakiju. Pod
njegovim pokroviteljstvom trgovao je svinjama i konjima.
Cincarinu je naroito bila zapala za oko groanska skela i zakup
carine. Oseao je da se dahijski reim nee moi dugo odrati, ali i
da je vrlo pogodan za veliku i brzu zaradu, jer su Srbi trgovci od
straha prestali s radom.
Zbog toga, a i da to vre vee uza se Mehmed-agu,
pronaao je bio mladu pevaicu Spasu, koju je buna spreila da ode
u Beograd. Mala crnooka Vlahinja, protegnuto devoje tek
propupalih grudi, izgledala je umorno i jedva je pristala da u pratnji
svog oca, zurlaa, poe u Beograd. Vuo nije ni slutio ta se kuvalo
u dui nemirne iparice. Po ceo dan leala je u sobi naseiji.
Odbijalaje jelo i pie. Ponekad bi je iznenada uhvatila pomama.
Uzimala je def, udarala u njega, pevala i igrala oek. Vuova ena
Mara, krupna Cincarka, iroka u kukovima, dobroduna i pametna
ena, dolazila je tada Spasi u sobu. Donosila joj je halve i baklave,
sedala na seiju i posmatrala njenu pomamnu igru. Kad devojka
klone, uzimala bi joj glavu na krilo, milovala je po obrazima i
pitala:
ta ti je?
Ne znam odgovarala je Spasa. Doe mi neto. Htela
bih nekuda kao vetar da poletim. Da me nekakva ala ponese, pa
makar u pakao. Tesno je srcu u grudima.
Proi e to, keri. Uzmi halve. Okrepi se.
Hoe li mi neto rei, tetka Maro?
Hou duo, ako znam.
Zar je tako moan Mehmed-aga da mu se sve mora po volji
initi?
Jeste, keri.

 Ja mu se neu dati, makar me na kolac nabio jogunasto

je govorila Spasa.
Kad je na pristanitu nastala borba, Spasa se uasno prepala.
Navukla je najpre jorgan na glavu, potom se pribrala, ustala i
otrala kod Mare. Kad je Veljko na konju dojahao hanu, Spasi se
uinilo da nikad ranije nije videla tako lepa mladia. U stvari, ona je
bila uz oca zurlaa od majine smrti do svoje desete godine, stalno
menjajui mesta. Proletos je napunila sedamnaest godina. Joco
zurla ve se etvrtu godinu bio pribio uz Vua; pored sviranja
nadgledao mu je podrum, toio vino i rakiju, a u dokolici pomagao
aiji oko pripremanja jela. Spasa nije znala ta je ljubav, iako ve
godinu dana nije bila devojka. Otac ju je vodio po vaarima i na
proslave po selima. Tu su se u piu ljudi lako zaboravljali, a njenoj
pesmi su se svi divili. Jedne noi neko ju je u mraku silovao. Kad
su joj rekli da mora ii Mehmed-agi, shvatila je ta je u pitanju.
Oseala se nesrenom. Zarivala je s mrnjom nokte u dojke,
razmiljajui kako da uz put izgrebe lice i grudi, i time sebe narui.
Meutim, kad je ugledala Veljka, neto ju je obasjalo kao rumena
svetlost. Osetila je nepoznato, silno uzbuenje. Zaelela je da to
lepe izgleda. Dugo je uplitala kosu. Obukla je najlepi fistan. Ni
sama ne znajui ta zapravo hoe, sjurila se pravo u hansku
odakliju.
Kad je devojka utrala u odakliju, Veljko, Jevtimije i Petar
praznili su ve treu oku vina. Nalazili su se u stanju izmeu
pijanstva i zanosa. Spasa je stala nasred odaklije, uzdigla lepu
glavicu i nasmeila im se. Veljko joj se zagleda u oi, zatim mu
pogled skliznu i obuhvatn je celu. Zapljusnu mu grudi neto kao
topli povetarac razbuene ume u prolee. Oseti kako mu srce jae
lupa i kako mu kubura u silavu poigrava. Krv mu se slivala u glavu,
a njene crne oi su krupnjale. Nije znao ta da joj kae, ali mu je

pogled ostao prikovan na njoj. inila mu se slina proletnjem vetru

koji mami oveka u lutanje bez cilja i razmiljanja. Spasa je
primetila da je probudila Veljkovu panju i radoznalost. Zahvati je
neto besno i detinje prkosno.
Dola sam da ti neto otpevam. Hteli su da me vode
Mehmed-agi. Sreom, izbila je buna. Karavlahinja sam i
pravoslavne sam vere. Znam i ko si ti.
Izmenjali su poglede, a nijedno ne obori oi.
Kad zna, kai!
Hajduk si. Ime je sporedno. I delija si.
Onda je brzo pogledala po odakliji. Prisutni beari gledali su
je s divljenjem.
Hoe li da pevam?
Pevaj sloi se Veljko.
Spasa jo ponosnije die glavu i zapeva:

Pue puka iz zelena luga,
Karaoreva.
Pogodila je silnoga deliju,
Dahiju Aganliju.
Devojka je pored pendera sedela,
I ruse kose plela.
Gledala mrkoga hajduka
to joj je ranio dragana.
Htela je da ga prokune,
A srce ga ludo zaele.
I od tada sanka i mira
Za mladu momu ne ima.

Dok je Spasa pevala, Veljko je gledao njene usne, kao raseen

pupoljak rue; lice joj je zrailo zanosom nestanog i razdraganog

deteta. Glas jasan i topao, treperio je i ispunjavao celu odakliju.
Vitko telo je drhturilo kao mlada breza na vetru. Je li to ono za im
je toliko puta pre enidbe udeo? Sada bi dao svoju desnu ruku
samo da je pre Marije sreo ovo devoje. Srce mu je raslo u grudima.
Misli u glavi sve su se vie mutile. Sve je postajalo lepo i udesno
novo.
Pevaj jo! zamolio je, raskidajui kopu na koulji pod
grlom.

Gledaj me, mrki dragane,
eljo i tugo golema.
Sedamnaest sam te leta ekala,
Mlado lice sam za tebe gojila,
Dragane, snago moja.

Spasa je oseala kako joj uzbueno igraju dojke pod jelekom,
a telom juri vreo talas krvi. Gledala je Veljka udno. Oi su mu
pune mranog sjaja i besa. elela ga je, doseajui se da je to
ljubav. Nikad ranije nikoga nije tako bezumno i oajniki elela.
Plameni val je rastao u njoj. Veljko je silovito gurnuo trpezu, sa
koje su se sruili sahani i boca s vinom. Digao se. Oi su mu
blesnule. Njegov i Spasin pogled ukrstie se za trenutak. Sekundi su
postajali venost. Proimali su se pogledima. Vuo je sa strepnjom i
paljivo pratio svaki njihov pokret. Veljko je pobledeo u licu, a oko
usana zategao mu se udan gr; poao je prema Spasi kao mesear.
Ona mu koraknu u susret i isprui ruke. Prihvatio ju je neno kao da
uzima ljiljan i poljubio u usta.
Pevaj jo! ote mu se.
Radost joj je obasjala lice. Odvojila se, uzdigla prkosno glavu i

zapevala:

Devojka je pod ulom spavala,
ul se kruni i devojku budi.
Nije meni do ega je tebi,
Dragi prosi, nedragom me daju!

Gledao ju je zaneseno, ni sam nije znao kad ju je obgrlio.
Spasa se ponovo zagledala u Veljkove oi, porumenela i, ne
obzirui se na prisutne zagrlila ga. Privukao ju je uza se, a ona se
slila kao svila na njegove ruke, zaturivi glavu unazad i spustivi
trepavice preko oiju. Uzeo ju je u naruje i poneo vratima, koja su
vodila u hansku sobu.
Klju! viknuo je Vuu.
Handija potra ispred njega, otvori mu vrata i skloni se u
stranu. Odneo ju je u sobu i spustio neno na seiju, doviknuvi
zapanjenom i uplaenom Vuu:
Donesi pia i jestiva, a momci neka do zore piju na moj
raun!
Spasa je leala kao obamrla sve dok je handija postavljao
trpezu. Zatim skoi kao srna, zatvori vrata i namae rezu. Nasu au
vina i napoji ustreptalog Veljka. Onda mu uze kuburu, handar,
otpasa silav, skidajui mu deo po deo odela. Potom je brzo
smandrljala sa sebe dimije, zbacila jelek i koulju i bacila se Veljku
u zagrljaj.
Iz hanske odaklije ula se pesma beara
Dva dana i dve noi Veljko i Spasa ostali su zatvoreni u sobi.
Treeg dana doao je berberin te ga obrijao. Zatim se obukao
ostavljajui Spasu utonulu u san. Bled, sa podonjacima, naredio je
da mu se spremi konj. Pre polaska otiao je u sobu, probudio Spasu,

dao joj kesu s pedeset dukata i rekao:

ekaj me u subotu uvee.

XIV

Prvi uspesi doprineli su da se ustanak po Srbiji brzo irio na

sve strane. Ko god je mogao da prikupi neto momaka, naorua ih,
opljaka kakvog subau i plen podeli druini, proglaavao je sebe
buljubaom ili vojvodom. Stoni trgovci i hajduke harambae to su
radili lake i bre. Tako su po svim nahijama nicale ustanike ete i
odredi. Snanije i uglednije stareine, neto milom a neto silom,
prisiljavale su etobae i njihove ljude da uu u sastav odreda,
proglaavajui sebe za stareine nahija. Iz Bosne, iz preka i
nepobunjenih krajeva oko Srbije, nemirni ljudi i beari pohitali su u
Srbiju i pridruili se ustanicima im su uli za bunu. Za nekoliko
nedelja bujica ustanika slistila je sve Turke po selima i palankama.
Prvom naletu ustanike navale uspeli su da se odupru jedino Turci u
Beogradu, apcu i Smederevu, branei se iza utvrenja. Kao
granini gradovi mogli su da se oslone na Austriju u snabdevanju
hranom, orujem i debanom.
Pobunjena raja opkolila je i ta tri grada, reena da po svaku
cenu uniti dahije. Kod stareina, naroito kod Karaora, javila se
elja za stvaranjem drave. Tu su misao razbudili kolovani Srbi
preani, koji su iz svih krajeva Vojvodine pohitali brai da im
pomognu u organizovanju vlasti i drave. Kao i svaka buna u kojoj
ljudi ele da raskinu lance ropstva, i ustanak u Srbiji u poetku je

nosio haotinost, posebicu i samovolju. Svi su preutno priznavali

Karaora za vou i najstarijeg meu sobom, ali su opet svi
smatrali da mogu u svojim nahijama raditi kako im najbolje
odgovara. Karaoru je odmah bilo jasno da ustanika vojska mora
imati jedinstveno vostvo, a da se na osloboenoj teritoriji mora
uspostaviti nekakav red. Da imovina mora biti zatiena, a
samovolja ograniena. Da se mora stvoriti jedinstvena vojska,
disciplinovana i dobro naoruana, pa se tek tada moe sa uspehom
voditi rat za osloboenje i pomiljati na proglaenje samostalnosti.
Da to sprovede, Karaore je sazvao ustaniku skuptinu u
elezniku; skuptina ga je ponovo priznala za vou ustanka i dala
mu ovlaenje u pogledu voenja borbe i zavoenja reda. Toj
skuptini prisustvovao je i ua sa Veljkom. Tu je Veljko uoio
drugu stranu borbe: elju za linim prestiem, presudnu u
pokretanju ljudskih postupaka, nada i ciljeva. Pored opteg,
zajednikog cilja borba za slobodu i unitenje Turaka ispoljile
su se i sve druge skrivene tenje, jer je svaki stareina zahtevao
proirenje podruja za sebe. Time je borba otkrivala ono drugo lice:
pohlepu za bogatstvom i vlau. Spremne na sve, stareine su
naduto gledale jedan na drugog. Na jednoj strani bile su odranije
istaknute stareine oborknezovi, koje je buna potisla, a na drugoj
ljudi koji su preko noi isplivali iz mraka, krvi i poara. Ljudi koji
do jue nisu mnogo znaili, sada nisu zazirali ni od ega, a
nastavljanjem borbe sve su dobijali. Smeli, grubi i odvani,
prekaljeni nevoljom, ovi novi ljudi s podsmehom i prezrenjem
gledali su na obazrive knezove koji su predlagali nagaanje,
migoljenje i zaobilazno primicanje velikom cilju slobode.
Usred skuptine planuo je Karaorev pitolj i oborio
oraakog kneza Teodosija. Kao sve novajlije, Veljko je bez
predrasuda doao u ustanak ravno iz nevolje i hajduije. Borba je za

njega predstavljala ivotni smisao. Pogotovo kad je shvatio da su u

pitanju milioni Srba koji robuju, nemaju belog dana ni srenog asa,
a njegova su braa i krv. Neposredan, odvaan, plahovit i nemiran,
iz dugih diskusija i dogovora shvatio je da se rodio u sreno vreme,
da su sve njegove muke i lutanja, traenja i nemiri dolazili kao
nesvesna tenja ka uzvienom cilju, za koji se treba boriti ne mislei
na opasnost i smrt. Vidici su mu se time proirili, a buna dobila
novo, vee i svetlije lice. Sloboda, koju je Veljko do tada shvatao
jedino kao protivljenje zlu i rugobi, dobila je u njegovim oima
sada neto veliko, lepo, svetlo i uzvieno, s ime se nita drugo ne
da uporediti. Sloboda je trebalo da doe kroz borbu, a borba je
imala da uniti Turke, te otimae koji su iveli od tue muke i
znoja. Karaore je, inilo mu se, to hteo i zato mu je Veljko
odobrio postupak prema oraakom knezu.
Uhvativi se za tu istinu, Veljko vie nije imao ta da se
dvoumi i premilja. Unititi Turke i njihovu vlast, postao je osnovni
zadatak i smisao ivota i postojanja. Nesebian, pouzdan u svoju
snagu, a neukrotiv i eljan borbe, nije se mogao ukalupiti u
ustaljene forme discipline, niti ekati da dobije sitne zadatke koji su
zavisili od uine odluke. Pored toga, smatrao je da mu je
dozvoljeno da unitava sve to Turcima pripada, od ivota do
imanja. Kad nije imao novca i hrane, uzimao je tamo gde bi naao.
Kad je imao, davao je svakome kome treba. Ako se ne vodi borba,
voleo je da se veseli, pije, luduje, a najdrae drutvo bili su mu
beari; sa njima je sve delio. Zbog toga je sve ee preduzimao
samostalne napade na Turke; time se sve vie izdvajao iz mase
ustanikih ratnika, skretao na sebe panju i izazivao uino
negodovanje.
Kad je Karaore pred Beir-pain dolazak odluio da raisti
situaciju prema Vidinu i Niu i doao da lino vodi osvajanje

Smedereva, Veljko je tom prilikom pravio uda od junatva i

smelosti. Kad su posle uspelog bombardovanja smederevski Turci
pristali na predaju i dali otkup stareinama, a Veljka se niko nije
setio, on je, ne pitajui nikoga, nou upao u grad i uzeo za sebe i
svoje ljude otkup. Sutradan mu je ua naredio da se javi
Karaoru. Bojei se vodovog pitolja, Veljko skupi svoje ljude i
ree im:
Brao, mene ua alje Crnome zbog plena. Tamo me eka
pitolj. Ja neu da idem. Ko je moj, neka poe sa mnom u Dubonu.
U selu se ve znalo da je Veljko junak, ali neobuzdan i sklon
samovolji; uz to su se priale i druge stvari: da uzima to mu se
dopadne, okuplja oko sebe svirae i lake ene, da je u Grockoj
pirovao sa pevaicom Spasom. Sve te vesti skoro zlurado prenosila
je Mariji Ljubica, jer joj je potajno zavidela na Veljku i na taj nain
se svetila.
Kad je Veljko dojahao pred kuu, Marija je na ognjitu
zapretala hleb. Topot konjskih kopita naglo je tre. Obazrela se, pa
kad je ugledala Veljka zaboravila je na hleb, skoila kao oparena,
otrla o skut koulje branjave ruke i istrala; prihvatila mu je konja
i, ne obazirui se na prisustvo nepoznatih ljudi, snano ga zagrlila.
Veljko je poljubi, a ona mu spusti glavu na rame i zajeca. Preplanuli
Jevtimije gledao ih je radosno i rekao:
Veljko, mi emo se razmestiti u selu po kuama. Tebe
preputamo Mariji. Neemo da joj smetamo.
Marija je tek tada shvatila da se zaboravila. Trgla se, okrenula
prema Jevtimiju, ali kad je srela njegov topli pogled, porumenela je
i stidei se izustila:
Svratite da vas poastim.
Imae za to dosta vremena, a noas poasti svoga dilbera.
Jevtimije je okrenuo Milanovoj kui, koji je i sada bio

stareina sela. Marija sveza Veljkova konja za plot, skide mu uzdu i

metnu pred njega naramak sena. Zatim skide bisage i unese ih u
kuu. Veljko je nekako nepribrano razgledao stvari oko sebe, kao da
to prvi put vidi, a uspomene su se nametljivo rojile. Marija baci na
seiju bisage, prie mu oprezno, a onda se naglo baci na njega.
Grlila ga je, ljubila gde stigne, stezala na grudi i uzdrhtalim rukama
opipavala mu ramena, glavu, ruke, kao da nije verovala da je Veljko
ponovo uz nju. Onda se izmakla i paljivo ga jo jednom osmotrila.
inilo joj se da je snaniji i nekako izmenjen. Lice mu je preplanulo
od sunca. U oima je neto tvrdo, skoro surovo. Smeio se, ali je
njegov sadanji osmeh nosio u sebi neto neumoljivo.
Nije mogla da shvati ta se to dogodilo sa Veljkom za tako
kratko vreme. Sada ga je zaticala utljivog i zabrinutog. Jedino bi se
razvedrio u drutvu beara.
ak i kad je ostajao nasamo s njom nije joj kao ranije eljno
prilazio; prosto kao da se neega stideo. inilo joj se da mu ona
vie smeta nego to mu je potrebna. ta li se to desilo? Moda je
zavoleo drugu? Ne, ne, nijedna joj ga nee oteti! I tada je, leei u
mraku pored njega, oseala kako joj grudi razjeda uas sumnje.
Treeg dana po Veljkovom dolasku, Milan je upita:
Jesi li zadovoljna to ti se vratio mladoenja?
Zna i sam. Tek sam bila poela da se svikavam na njega i
zaboravila nesreu, a on je morao da ode odgovori Marija
gledajui u stranu.
Je li ti priao zbog ega se vratio?
Nije. Ali oseam da mu se neto neprijatno dogodilo.
Rekao sam ja tebi onda da se ne udaje za hajduka.
Nemiran je i svojeglav. Vod je sa smederevskim Turcima zakljuio
primirje i ostavio ih da ive na miru. Veljko je mimo uine i
Karaoreve naredbe oplenio Turke i klisnuo ovamo. A njegovi su

ljudi silovali nekoliko Turkinja. Jue sam dobio od Stanoja poruku

da Veljko ne izlazi vodu na oi.
Marija je pobledela, stisnula zube i nakostreila se kao
razbesnela maka. Nita nije odgovorila. Pola je kui pognute
glave. Mogla je sve da mu oprosti ako nije u pitanju neka ena.
Neka pali, ubija, pljaka i radi to mu god padne na pamet, samo da
ga ne deli s drugom. U oima joj je buktala vatra gneva. Vrelim
mlazevima ljubomore krv joj je ibala telo i mraila svest. U
mislima joj se ukazivala slika raspojasanog Veljka, zavaljenog u
jastuke, a na krilu mu sedi pevaica Spasa i bestidno uiva. Zamagli
joj se pred oima, a u grudima je pusto i prazno. Srce uvreeno
cvili. Zar je moguno da se toliko zaboravio i ponizio je pred
jednom rospijom? Zar je mogao da oskrnavi njenu ljubav i nenost?
Smlavljena uvredom i ljubomorom, bacila se na zemlju i gorko
zaplakala. Milan je video ta je uradio. Pritrao joj je, seo kraj nje
na zemlju i upitao je:
Zato plae?
Eto vidi ta je sve inio. I to zbog one kurve u Grockoj. Ja
sam ovde radila kao crv i bila mu verna.
Zbog toga ti plae? Mlada si i urea ti je pamet.
Mukarac nije isto to i ena. I kad izneveri ne radi to to svoju
enu ne voli, ve samo to se zaboravi. Veljko tebe voli. to je koju
Turkinju povalio, ja mu ne zameram jer im se i na taj nain svetio.
Ne mogu! Proklet neka je hajduina! Oi u mu noktima
iskopati. Slep da ide, druge da ne vidi.
Marija, ja sam ti umesto svekra i oca. Veljko je silan i
plahovit. Kud god poe, tebi e ipak doi. Pogledaj Ljubicu: gde je
ona pristala sa svojim jadom? Nema ga ni njoj ni drugima.
Neka, neka da se isplaem, bie mi lake. Potujem te i
volim kao oca. Tebi mogu sve da poverim. Opinio me. Kad ga

nema kod kue, sve mogu da mu oprostim. Samo da mi se vrati. Da

ga gledam i udiem vazduh koji mirie na njega. Ali mi se ini da
e mi ceo ivot uz njega biti muka i gorina.
Ustala je i umila lice da ukloni tragove suza. Osetila je
olakanje, ali su sumnja i ljubomora i dalje potkopavale njen mir.
Zatekla je Veljka kako sedi na cepalu i brusom otri handar. Nije
ga ni pogledala. Unela je mleko u kuu. uo je kako lupa
sudovima.
Maa, zato si ljuta? zapita je, nastavljajui bruenje.
Ljuta sam na tebe. Ja se ovde muim, radim, a ti se s
drugima provodi. Nije ti dosta to siluje Turkinje, nego juri
pevaice po Grockoj.
To o Turkinjama neko te slagao. Mogu da ubijem, poseem,
ali nasilje neu nikada uiniti. Okaljao bih time hajduku ast.
A pevaica iz Grocke? zlurado upita Marija.
To je bilo u piu.
Zbog ega si napustio vojvodu uu?
Uzeo sam smederevskim Turcima ucenu. Najvie sam se
tukao, a kad su plen delili, zaboravie na mene.
Posle nekoliko dana, Jevtimije i beari otili su u vojsku.
Veljko je usgao. to je jesen vie hvatala maha, oseao se kao ovek
koji se nalazi tamo gde mu nije mesto. Postao je preosetljiv i
razdraljiv. Kad su u pitanju Turci, borba s njima, sve je jasno i
lako. Ali otkako su prestale borbe, uspostavio se red i mir, kad je
izgledalo da e deputacija koja je pola u Carigrad urediti sve
mirnim putem, inilo mu se da pred njim stoji nevidljiva sila; tu silu
on ne razume, ali osea da ga ona sputava i da je snagu bune sabila
u korito. Meutim, kao to poraen ovek ne sme niti moe da
shvati svoj poraz, tako ni Veljko nije hteo niti mogao da shvati
oprezno i lukavo taktiziranje ustanikog vostva. Naroito

pregovaranje s Turcima. inilo mu se da je ostavljen i zaboravljen

usred guste ume iz koje ne zna puta, a sa svih strana ga
opkoljavaju nevidljivi neprijatelji.
Jedino mu je ostala Marija, ija se ljubav duboko urezala u
svaku poru njegova tela. Trgnut iz misli, oseao se radostan to je
vidi, a naroito kad pred vee s njom izie pred kuu i sedne na
klupu. Zapalio bi lulu i gledao nebo puno zvezda. Ona se svom
teinom svoga punog tela oslanjala na njega, uvlaila mu ruku kroz
koulju u nedra i toplim dlanom klizila preko njegovih grudi.
Marija sada nije vodila rauna ta svet misli i govori o Veljku. Ono
zbog ega je strahovala, postepeno je zaboravila elei da ga ima
kraj sebe. Sada je njen, i ba je briga to se ua, Stanoje i vod
ljute na njega. Kad bi i on tim stanjem bio zadovoljan, njenoj srei
ne bi bilo ravne na svetu. Meutim, pod mirnim izgledom
nasluivala je prikriveni gnev koji se jedino mogao zaguiti vinom i
naletom strasti.
Predoseala je da on nee moi da ostane dugo smiren uz nju.
Kad joj napolju pri meseini metne glavu na krilo, okretala mu je
lice k sebi, zagledajui mu se upitno u oi. Veljko nije mogao da
izdri njen pogled. Te tamne oi pune brige i ljubavi, iskrene i
odane, poele su ga razdraivati. Opet je nastupalo i muilo ga
oseanje zasienosti. Za njega je ljubav imala znaaj jedino kao
odmor posle borbe. Mogao se predati velikoj strasti kad se iskali na
Turcima, posle see i busije. Marija ga je od toga odvajala, pa se u
sebi bunio protiv nje, mada ju je voleo i bio ganut njenom ljubavlju.
Sve se to udno mealo. Ljubav, elja, strast, razdraenost i
oseanje zasienosti i besciljnosti takvog ivota

TREI DEO

Kad su dahije nou pobegle niz Dunav, Alija Guanac je uao

u Beograd i zaposeo tvravu. To je ustaniko vostvo uzelo kao
razlog da ne prihvati turske uslove za mir. Pogotovo to su jo
morali da za novac otkupe od Guanca Beir-pau i proprate ga
natrag za Bosnu. Mir se ipak odrao, jer je odgovarao koliko
Srbima toliko i Guancu, koji je po svaku cenu hteo da zadri
Beograd u svojim rukama. Meutim, Porti nikako nije odgovaralo
Guanevo i krdalijsko prisustvo u Beogradu. Otpoela je da mu
potkopava vlast preko adakalskog zapovednika Redep-age, koji se
pokazao veran Porti. Preko svog brata Salije, koji se nalazio u
Beogradu kod Guanca, Redep-aga uspe da zavadi Guanca sa
nekoliko bimbaa, poreklom Arnauta. Tako meu Turcima i
Arnautima doe do borbe. Guanac uspe da pobunjenike savlada i
zatvori u tamnicu. Redep-aga je morao da otkupi Saliju i
pobunjene bimbae.
Bimbaa Gani sa svojom druinom nije hteo da ide niz
Dunav, ve okrenu laom niz Moravu, s namerom da se uz put
dobro napljaka. im je Guanac isterao iz Beograda pobunjene
krdalijske bimbae i njihove pristalice, odmah je obavestio
ustanike stareine da su bimbae i krdalije poli u pljaku. Kad je
ua doznao da pobunjene krdalije nameravaju da idu kroz

smederevsku nahiju, setio se Veljka i odmah uzjahao konja i pozvao

Jevtimija da poe s njim u Dubonu.
Veljko je stajao s Marijom pred kuom. Upravo se neto alio s
njom kad ugleda grupu konjanika kako se pribliava njegovoj kui.
im prepoznade vojvodu uu, jurnu u kuu te pripasa silav.
Odluio je da se ne da odvesti. Uplaena Marija ostade da saeka
vojvodu uu. Kad su prili kui, vojvoda viknu Mariji:
Nevesto, je li ti kod kue Veljko?
Marija prie vojvodinoj ruci, a potom se izmae i odgovori:
Kod kue je, vojvodo.
Veljko je ve Stajao na vratima, spreman da se brani ako
zatreba, i osorno odgovori:
Kod kue, sam, vojvodo. Dobro doao. Ako dolazi kao
prijatelj, moe u kuu!
ua mu prie i potapa ga po ramenu, osmotrivi ga paljivo
svojim otrim plavim oima ispod gustih obrva.
Kako bih mogao doi tvojoj kui sem prijateljski?
Zaboravio sam ono to je prolo. Nego vidim, bie prinove kod
tebe.
Veljko nikad ne promauje, vojvodo doviknu Jevtimije.
A ti, snaho, to si se zbunila? Idi u kuu i spremaj ast. Smean
sam ti to sam potkusio bradu? Jae je, snaho, selo od svatova,
narodna potreba od zaveta i molitve. Popova i kaluera ima hvala
bogu dosta, a za puku niko nije naodmet. Petrovia nikada nee
biti suvie. Ako rodi sina, dobie od mene libade od kadife zlatom
izvezeno.
Ostavi mi enu na miru, nekrste! viknu Veljko
razdragano i zagrli Jevtimija. Vi, momci, eno vam kotara.
Poveite konje i dajte im sena, pa doite u kuu da se okrepite.
Poto su popili kafu, ua ispria Veljku zbog ega je doao.

Izloio mu je plan kako misli da uniti krdalije. Veljkovo lice

ostalo je nepromenjeno. Imalo je tvrdou u snazi vilica i mirnoi
sivih oiju; mada se stalno smekao, pogled mu i pored osmeha nije
postajao blai; stalno je zadravao hladni sjaj elika.
Znai, moramo odmah krenuti? upita Veljko.
Veljko i ua naporedo su jahali. Zorom su stigli na Moravu
naspram Kulia. Zaustavie se u hrastovom gaju. ua posla
momka da ispita skeledije da li su dolazile krdalije.
Pametno si onda uradio to si klisnuo u selo. Karaore je
sutradan poslao momke da te uhvate i razoruaju. Ja sam rekao da
ne znam kud si odmaglio.
Tako se to i zaboravilo. Ako mu neko odmah ne padne u ake,
Crni zaboravi i oprosti.
Momak se ubrzo vrati i saopti da krdalije nisu dolazile, ali je
doao glasnik od Janka Katia i doneo od voda naredbu da se niko
iv ne pusti preko Morave.
Tri, Veljko, sa svojim ljudima u umu vie Kulia. Ne
pokazuj se dok Janko ne zapodene kavgu. Posle radi kako te pamet
ui.

II

Salija, Beir Bakov i Ali Prizren sa trista krdalija stigoe oko

podne na Moravu. Odmah povikae skelediji:
Hej, aurine! Daj skelu da nas preveze.
Jue su mi se skele potopile. Moraete priekati dok ih
izvadim.
Koliko e to trajati, rajo?
Do sutra, age. Moram da saekam ljude iz sela.
Uto stie i Janko Kati da krdalijama spremi konak, a sa
sobom je vodio stotinak boraca skupljenih na brzu ruku iz okoline
Beograda. Predloio je agama da ih vodi na konak u Kuli. Ba tada
naie iz Austrije i Redep-aga sa svojih desetak pratilaca. Kad se
Kati i Redep videe, poee onako s konja da se prepiru zbog
skele. Po dogovoru s krdalijama, iziao je i Guanev ovek da
izazove svau sa Srbima. On potegne puku, opali je i promai
Janka, a ubi Redepova momka. im je puka pukla, krdalije
nagnu da bee Dunavom. Srbi ih ponu goniti i ubijati. Iz ume ih
presrete Veljko i zapoe borbu. Redep je uspeo da ugrabi brata
Saliju i da s njim na amcu pobegne u Austriju. Ono krdalija to je
ostalo ivo, predade se. Beari ih poterae Palanci, a uz put ih sve
pobie.
Plen su podelili Veljko, ua i Janko Kati. Oruje, odelo i

konje uzeli su beari. Svaki momak dobio je po pedeset dukata, a

dva emera i Salijinog ata, sa nakitom koji je naao u bisagama kod
Ali-Prizrena i Beira akova, zadra Veljko sebi. Narodnoj kasi
poslata je zobnica belog novca.

III

to se vie primicalo prolee, na Mariji su se sve jasnije

ispoljavali znaci trudnoe. Krupnjala je u pasu, oi su joj postale
vodnjikave, a lice se opegavilo. Raniju opsednutost ljubomorom
zamenila je strepnja za novo bie, koje je ve poinjalo svoj ivot u
njenoj utrobi. Bojei se, a elei da po svaku cenu donese na svet
dete, neprestano je zivkala Ljubicu da joj pomogne u domainstvu,
naroito pri mui krava i hranjenju goveda. Ovce su zatvarali
Milanovi obani, a Veljko je odlazio do tale da vidi je li sve
ureeno kako treba i kako mu se senja konj. U tali se sve ee
susretao sa Ljubicom. Rascvetala od ljubavi, prilazila mu je bez
zabune i stida i zaljubljenim oima dugo ga gledala, preputajui
svoj struk njegovoj snanoj i tvrdoj ruci. Izgledala je mnogo lepa
nego ranije. Uvek je oblaila isto rublje, a Veljko je sa uivanjem
gledao njene otro uzdignute grudi, noge kao salivene i naglaene
kukove. Kad bi iao za Ljubicom u senjar, uvek se iznova udio
kako je odmah nije zapazio, jer mu se inila pogodnija za ljubav od
Marije.
Jedne aprilske veeri, pri povratku iz tale, Ljubica spusti
krkljau punu mleka na zemlju, uzdie maramu, koja joj je bila
spala na ramena, okrenu se Veljku i, ozarena udesnom
unutranjom svetlou, ree mu:

 Bog mi je pomogao. Zanela sam. A poto je mu tu skoro

proveo dva dana kod kue, svima u moi da zaepim usta. ta sve
nisam morala da radim dok te nisam privukla! Odsad mi vie ne
prilazi!
Veljko je u sobi istio oruje, a Marija i Ljubica razgovarale su
u odakliji o trudnoi i spremanju pelena za decu. Pod strehom su
uzbueno avrljali vrapci. Ustao je i pogledao kroz prozor. Sunani
dan galopirao je nad selom i umom. Veljko je obukao ohano
odelo pa iziao u odakliju. Kad se pojavio sveano obuen, obe su
se zaudile. Na Ljubiinom vratu poigravala je biserna ogrlica, koju
joj je Veljko poklonio krijui od Marije. Kad je primetio ogrlicu,
Veljko se nasmeja i zapita:
Ko te ogrlicom darova?
Dragan. Kakav si mi ti avolji zet da me ni utim
dugmetom ne obraduje.
Marija, odseci joj ohe za libade odgovori na to Veljko.
Dau joj i jedan od onih prstenova. Neka sama odabere koji
joj se bude svideo. Imam novost da ti kaem. Ljuo, mogu li mu
rei?
Kako hoe odgovori veselo Ljubica.
Dolazio je na odsustvo Spasoje, pa je zanela.
Spasoje je samo svedok. Ko zna ije je dete! naali se
Veljko.
ije je da je, bie moje. Zna kako kau stare ene: kravi
tele, a biku balega otro mu odgovori
Ljubica, uze krkljau i poe da muze krave. Veljko osedla
konja, uzjaha ga i galopom odjuri Grockoj da sa Spasom provede
koji dan.

IV

Kad se u Srbiji doznalo da je Hafis-paa okupio dvadeset

hiljada vojnika i da je nameravao da prodre s njima do Beograda,
ustaniko vostvo odredilo je Milenka Stojkovia i Petra Dobrnjca
da sa vojskom iz poarevake nahije i sa Moravcima saekaju
Hafis-pau na Ivankovcu i da ga zadravaju dok se ne prikupi ostala
ustanika vojska. Milenko i Petar imali su po dve i po hiljade ljudi i
dva topa. Petar je drao Deligrad, a Milenko je utvrdio anac na
Ivankovcu, kako bi spreili Turcima prelaz preko Resave i
poarevake nahije. Svima je bilo jasno da se Hafis-paa nee
odluiti da krene carigradskim drumom, koji je prolazio kroz more
neprohodnih uma, pa se paa bojao da ga ustanici mogu saekati u
busiji. Za Veljka i sve one koji su eleli borbu, bila je to vrlo
povoljna prilika. Proli su dani iekivanja i izleavanja, u kojima je
Veljka morila dosada i tuga. Postigavi to je elela, Ljubica mu je
okrenula lea. Marija je zaokupljena trudnoom, a Spasina luda
zaljubljenost ve ga je zabrinjavala.
Opasnost za ustanak i slobodu sada je dolazila neposredno od
turskog cara, kome je trebalo vie od godinu dana da shvati kako
ustanak nije uperen protiv dahija i janiara nego i protiv turske
vlasti i celokupnog poretka. Mada je iz ustanikih zahteva bilo
jasno da se Srbi bore za samostalnost, Porta nije htela ni mogla da

otvoreno i energino udari na ustanike. Izdala je nareenje nikom

veziru Hafis-pai da sa to manje ratne buke i loma likvidira
ustanak, kako se ne bi dalo povoda Rusiji i drugim evropskim
silama da se upliu u dogaaje u Srbiji. Hafis-paa je dugo i
smiljeno pripremao pohod, nastojei da sa to vie snage krene na
Srbe, kako bi ih uplaio i bez borbe dopro do Beograda, koji bi mu
posluio kao oslonac da nad celom zemljom zavede carsku vlast i
razorua Srbe.
Ustaniko vostvo, meutim, prozrelo je Hafis-painu nameru.
Uzbunilo je narod na sve strane, izdavi proglas da se Hafis-paa
ogluio o carsku naredbu i udruio se sa janiarima i carskim
buntovnicima, s namerom da ponovo vrati nasilje. To je uzbudilo
narod, koji se za godinu dana ve bio privikao na slobodu. Svi
mukarci od sedamnaest do ezdeset godina krenuli su u vojsku.
Ugroena sela smestila su se dalje od puteva po umama i
zbegovima. Poli su sada u borbu i oni koji su u poetku bune
oklevali. Cela Srbija spremala se da s pukom u ruci doeka Turke i
Hafis-pau.

* * *

Marija, oteala, budila se svako jutro vrlo rano; trudila se da
to bolje spremi Veljka, koji je s nestrpljenjem oekivao Jevtimija i
svoje momke da pohitaju Milenku na Ivankovac. Veljko je,
spreman, saekao pred kuom etu beara od dvadesetak konjanika,
koje je umesto Jevtimija doveo Petar. Nije im dozvolio ni da sjau,
ve je s konja upitao:

 Jesi li spreman, buljubao, da kreemo?

Spreman sam, Petre. Gde vam je kaluer?
Njega je zadrao ua kod sebe. Jedva smo se i mi iupali.
Na tebe se ljuti. Ostavlja ga kad si mu najpotrebniji.
Meni je preko glave izleavanja. Idemo tamo gde treba boj
da se bije. Zaeleo sam se mirisa baruta odgovori Veljko, zagrli
Mariju i skoi na konja.
Marijine ruke se kao mrtve opustie niz telo; zaplakala je i
jedva doviknula:
Srean ti put, gospodaru! Ne zaboravi na mene!
Veljko se okrenu; radostan osmeh mu je obasjavao lice.
Neka baba Maca stalno bude s tobom. Ako se neto desi,
javi mi. Milan e znati gde se nalazim.
Veljko je terao konja kasom i, po obiaju ratnika, nije se
okretao da pogleda kuu i enu, verovalo se da to donosi nesreu.
Praina se dizala iza konjskih kopita. Vetri je duvao od umskih
tamnika, uzdizao prainu i donosio mirise zelenih trava i plodova;
oseao se vonj sprene crnice, koja je udno oekivala kiu itav
mesec dana.
Putem prema Ivankovcu, Veljko je zapaao nemir i uurbanost
po selima. ene i starci ispraali su zabrinutim pogledima grupe
naoruanih seljaka, koji su urno hitali na bojite. Mnogi su umesto
puke nosili kose i sekire na ramenu. Njihova preplanula lica,
otvrdla od sunca i patnje, odavala su utisak ravnodunosti; kao da
ne idu u rat i smrt, ve na rad od koga se nisu mogli izvui. Puke
su nosili na ramenu kao kolje. Na pukama su im visile arene
seljake torbe nabijene hranom. to su se vie pribliavali
Ivankovcu, pusto po selima je postajala sve vea. Svuda su se
videli tragovi na brzu ruku uklonjene imovine, jer je opasnost bila
na pragu. Vrata na kuama stajala su razjapljena, prozori poskidani.

Tu i tamo tuno je zavijao zaboravljen pas ili kukurikao petao na

pustom dvoritu. Ozlojeenost i bes sve su vie zahvatali Veljkove
grudi. Ljutito je mamuzao konja, elei da to pre stigne na
Ivankovac.
Pred no nebo poe da tamni. Javi se osveavajui vetar, koji
je sve vie zbijao oblake. Avgustovski sumrak sputao se na
Moravu. Meutim, Ivankovac je svetleo od mnogobrojnih
ustanikih vatri. Veljku radosno zaigra srce. Vatre su bile jasan znak
da e Srbija braniti slobodu; Turcima su na sve strane bile
postavljene busije. Jo otrije je poterao konja, i zaas se naao u
logoru. Stariji borci sedeli su oko vatri, pijuckali iz uturica rakiju,
puili i razgovarali o poslovima kod kue nagaali da li e Turci
smeti da udare preko Ivankovca ili e okrenuti drumom na
Deligrad. Peenje se okretalo na ranjevima. Mlai su pevali ili se
zadirkivali. Poneko je izvaljivao sonu psovku ili golicavu dosetku;
oko vatri se razlegao glasan smeh. Ratniko raspoloenje ljudi jo
vie oduevi Veljka. Oseao se lak, kao da nije ceo dan jahao na
konju. Skoio je i doviknuo Petru:
Naloite vatru, a konje nazobite. Ja odoh do Milenka!
Zeleni turski ator u sredini logora bio je Milenkovo sedite. U
njemu je primao stareine, izdavao nareenja i dogovarao se gde e
ko da bude sa svojim ljudima. U atoru je Milenko primio i Hafispainog izaslanika Smail-agu banjskoga, koji mu je saoptio
vezirovu poruku. Milenko je pozdravio Smail-agu, namestio ga u
stolac meu jastuke, a ostale Turke iz pratnje posadio na jastuke po
ilimu. Poastio ih je kafom i ibucima i, po obiaju domaina,
malo se alio s njima, a zatim se obratio painom izaslaniku:
Kojim dobrom, estiti Smail-aga?
Nosim ti carsku i vezirsku poruku da skloni vojsku s puta
Hafis-pai, koji voljom Alaha i sultana ide u Beograd da Srbiji

povrati red i zavede carski zakon. To su vai izaslanici od Porte

traili.
Smail-aga, ti dobro zna kuda vodi carski drum za
Beograd?
Znam, Milenko. Preko Deligrada na Jagodinu i dalje prema
Beogradu.
Tako je! Otkako je sveta, tim drumom su uvek prema
Beogradu prolazile carske vojske, a ne preko Resave i poarevake
nahije. Moje nahije su poharane i popaljene. Gotovo opustele. Ljudi
nemaju ni sami ta da jedu, a kamoli tolikoj vojsci i veziru konake
da daju.
De, vere ti, Milenko, ne luduj. Napravi put veziru, poloi
oruje, pa emo te postaviti za obor-kneza na obe nahije ree
Smail-aga.
uje, Turine, dok sam ja iv i moji ljudi, vezir nee prei
Ivankovac. Svi emo izginuti, a put mu neemo otvoriti. to se tie
oborkneevstva i stareinstva na nahijama, ja sam ga sabljom sebi
stvorio. Drae mi je to nego da me tvoj car za vezira postavi. Za
oruje emo razgovarati kad Hafis-paa stigne u Beograd.
Vezir to zahteva u carevo ime, kaurine ljutito viknu
Smail-aga.
Car je gospodar u Stambolu, a ja u Resavi, Turine otro
odsee Milenko.
Kad je tako, uj drugu vezirovu poruku. Rekao je ovo: Ja
znam gde je Beograd. Neu dozvoliti da mi hajduk odreuje put
kojim u ii. A to mi se isprei, sravniu s crnom zemljom.
Onda mu ponesi odgovor s moje strane: Milenko prema
gostima i doek sprema.
im su turski izaslanici otili, Milenko je s Petrom Dobrnjcem
napravio raspored vojske i plan kako da doekaju Turke. U mali

anac smestio je oba topa sa Kara-Stevom i pet stotina izabranih

boraca, hajduka i beara, koji e poginuti a nee uzmai. Veliki
anac odredio je za sebe i zadrao uza se hiljadu vojnika. Petar
Dobrnjac je uzeo da brani levo krilo, koje se naslanjalo na umovit
breg.
Kad se na vratima atora pojavi Veljko, Milenko radosno
uzviknu:
Evo Veljka koji mi je nedostajao! Dovodi li, Veljko, koga
sa sobom?
Dvadeset konjanika, vojvodo.
Ja imam stotinak ljudi na konjima. Uzee ih i sa svojima
idi na desnu stranu anca, u umu. Ako avo tamo navue Turke, ne
treba da ti govorim to ete raditi.
Posle toga, Milenko, Petar, Stevan i Veljko zajedno su
veerali. Dobro su se napili vina, kao da sutra nee osvanuti
sudbonosni dan obrauna sa Turcima. Iza ponoi svaki je poao na
odreeno mesto.

im je zaveo konjicu dublje u umu, Veljko zapovedi:

Neka svako dobro izotri svoju sablju, potprai puku i
kubure. Konjima popustite kolane i nazobite ih. Pomalo dremnite, a
u cik zore svi da ste spremni za boj. Piti sada vie niko ne sme, jer
svako mora u uturici imati gutalj-dva rakije da se pre boja osvei i
podgreje srce.
udan nekakav ovek ovaj mladi ree jedan brkajlija
svome drugu kad su odmakli malo u umu. Zapoveda kao da je
kod Nemaca bio obrter.
Bio je hajduk, a nee se aliti ako ko ne poslua ili se
prepadne.
Petar Bugarin se povukao iza drveta, svezao svog i Veljkovog
konja, popustio im kolane, skinuo uzde i natakao im zobnice. Zatim
je uzeo iz bisaga ibuk, napunio mu lulu duvanom, ukresao u trud i
seo uz hrast. Veljko je takoe seo. asak je razmiljao, a zatim
smae urak sa sebe, uvi se u njega i prilee da se okrepi snom.
Muio se da zaspi, sklapao silom oi, ali mu san nije dolazio.
Nenadno i nepovezano otpoela su da se raaju seanja. Vladavina
sile i nepravde jo od ranog detinjstva stalno ga je pratila. Turci su
izmislili nekakvo svoje pravo, po kome sve to je dobro, sve to
vredi, pripada njima samo zato to su Turci i privrenici

Muhamedovi. Oni su mu razorili roditeljski dom, nasrnuli na ast

voljene sestre, opljakali ocu imanje; poterali ga da se pod stare
dane potuca od nemila do nedraga. Ogrezli su u neradu, razvratu,
divljanju. Iza kurana i alaha sakrivaju svoju pohlepu, razularenost i
zverstvo. Sve to nije podleglo njihovoj podloj gramzivoj elji, to
im se ne da i izmie iz ruku, nevernik je koga treba unititi i
pretvoriti u roba. Njihova zverska ud i neljudski postupci ranili su
Veljkovu duu jo u detinjstvu. Oni su mu oduzeli snove,
spokojstvo, gurnuli ga u skitnju, pokuali da mu nametnu ropstvo i
hteli da ga naine svojim slugom i podlonikom. to je jo gore, oni
su sve to ve bili nametnuli Srbima, vreajui ih i poniavajui do
skota. Zbog toga je i poao u hajduke; da unitava zlo koje se na sve
strane irilo. Zato je eljno i odluno prihvatio borbu s Turcima. Ko
je Srbin, ko eli slobodu, miran ivot i sreu svome potomstvu,
mora se s njima boriti do istrebljenja. Bolje je da svi izginemo nego
da pred silom i nepravdom pognemo glave.
U komar misli, koje su mu nadirale u seanje, iznenada je
prodrla Marijina slika. Video ju je kako stoji klonulih ruku, od suza
zavodnjenih oiju, bremenita i nemona. Ona e mu roditi sina, koji
ne sme da doivi ono to je on preiveo. Setio se i Ljubice. Njeno
lice je drukije: oporo i radosno. Smeila mu se i zahvaljivala mu
svojim lepim zavodljivim oima. Osmehnuo se, ustao, napunio lulu
duvanom i poeo da pui razmiljajui.
Zaspao je tek pred zoru

VI

U ranu zoru Hafis-paa je izdao nareenje da vojska krene iz

Paraina. Po navici, dugo je te noi sedeo i pio u atoru. Kao svi
turski veziri i istaknuti ratnici, nije hteo ak ni u pohodima da se
odrekne navika i zadovoljstva koja kuran i alah doputaju. Umesto
harema vodio je esnaestogodinju urijanku Fatimu, kupljenu u
Carigradu i dovedenu u Ni da mu oivi malaksalu volju za
enskim draima. Mlada devojka, koja mu je dola iz drugih ruku i
koja je znala ta je eka, nastojala je da svojom mladou i lepotom
potisne od vezira ostale ene u haremu. Svoj gugutavi apat, mlado
vitko telo, arku strast i udnju, nametnula je Hafis-pai kao
nenadoknadivu potrebu, koje ak ni u ratu nije hteo da se odrekne.
Razdraen Milenkovim odgovorima, a odluan da po svaku cenu
sprovede carsku zapovest, naredio je potinjenim paama i
miralajima da sutra oiste Srbe s puta na Ivankovcu. Onda se
bezbrino predao u ruke svojoj miljenici, koja mu je do sri cedila
snagu. Kad su ga u svanue probudili, bio je sav u znoju, seda brada
mu sva umrena a oi podbule.
Topla voda, sapun, trljanje sunerom i ruke dva veta dilbera,
koji su ga spretno okupali a zatim izmasirali ruinim uljem, rasterali
su mu tromost, a ueerene urme i nekoliko aica mastike sasvim
su ga okrepili. Poto je uzjahao konja, i svita mu se pridruila,

izgalopirao je pred postrojenu konjicu. Dva aua mu uhvatie

konja za uzde. Odupro se na bakraliju i poeo da govori:
Svetli padiah i milostivi Alah odredili su vas i mene da
utamanimo uljivu i pobunjenu raju u Srbiji, koja se drznula na
bunu i poklala nau brau muslimane. Nemam ta da vam govorim,
Turci! Pred vama je Ivankovac i aka hajduka s Milenkom, koji se
usudio da me ui kuda da se kreem po carevoj zemlji. Idite i
oistite aurski korov sa druma!
im je Hafis-paa zavrio govor, udarili su doboi, zapitale
zurle i grunuli talambasi. Napred je krenula konjica, za njom
topovi, a pozadi peadija. Saekavi da se praina slegne i vojska
odmakne, Hafis-paa krenu sa pratnjom Ivankovcu.
Turska vojska je preplavila polje od Paraina do Ivankovca
kao mravinjak. Valjao se talas za talasom kao nabujala i
nezaustavljiva poplava u danima povodnja. Nebo se raistilo, a
jutarnja sparina nagovetavala je topao dan. U srpskom logoru
dogorevale su vatre i jo se dimile. Veljko je stajao na ivici ume i
paljivo durbinom posmatrao pribliavanje turske vojske. Nigde,
dokle god se moglo dogledati, nije se mogao primetiti nijedan
ustaniki vojnik. Ali kad jedna turska pobonica skrenu umi ka
levom srpskom krilu, iznenada zapratae puke. Nekoliko konja i
Turaka padoe na zemlju. Ostali iz turske pobonice otvorie vatru
iz kubura i povukoe se natrag. Prethodnica turske konjice ve se
primicala malom ancu iz koga je tek tada grunuo topovski pucanj,
razleui se lugovima oko Morave i umama oko Deligrada. Ne
proe ni nekoliko minuta a sa turske strane grunue jedna za
drugom nekoliko topovskih salvi. ulad sinue prema srpskom
ancu, a nove salve zatresoe vazduh i ispunie ga mirisom
sumpora.
Poto su Turci ispalili nekoliko topovskih plotuna, konjica im

jurnu u ludom galopu i nalete na mali anac kojim je komandovao

Crni Steva. Plotun srpske posade i karte dva topa doekae ih na
prilazu palisadama i proredie im redove. U neopisivoj razjarenosti,
uz vrisku i psovku, turski konjanici gonili su konje do samih
opkopa i palisada. Tu su padali kao snoplje; oni koji bi ostali ivi
jo razdraeniji su se vraali nazad. Ponovo su se prikupljali i kao
poludeli iznova juriali. Meu Turcima je bilo junaka koji su u
zanosu nagonili konje te preskakali jarkove, i prsimice, uz ludako
kliktanje, uspevali da uskoe u anac. Takve su ustanici saekivali
sekirama; nestajali su kao da ih je gutala magla. Tek posle nekoliko
uzaludnih juria, turska konjica se razmae, a u gustim redovima
navali peadija. U poetku je oprezno prilazila anevima; turska
artiljerija otvorila je brzu vatru iz topova i tako joj obezbeivala
napredovanje. ulad su kao usijane lopte letela u anac, rila
grudobrane i pravila prolome; ne obzirui se na turske topove, Srbi
su odmah zatvarali otvore. Na levom srpskom krilu desilo se neto
to Veljka veoma iznenadi: u zbijenim redovima pojavi se ustanika
peadija. Ona odmah privue panju Turaka. Njihovi topovi
okrenue vatru na tu stranu. ulad su redovno ili podbacivala ili
prebacivala. Ustaniki lanac se pomerao napred puzei. Tada se
turska konjica naglo okrenu na tu stranu. Veljkovo srce zadrhta.
Uinilo mu se da e lavina turske konjice kopitama sabiti Srbe u
zemlju. Ali umesto toga video je gust pojas dima, grozdanu ciku
puaka, i pometnju koja nasta meu turskom konjicom. Ranjeni
konji bolno zavritae, a ostaci turske konjice povukoe se u neredu.
Turska vojska okrenula se u gustim redovima i na ovu stranu.
Ceo predeo oko srpskih aneva, i levo, do ume i podnoja
brega, zaogrnuo je dim topovske i puane vatre. uli su se glasni
povici ljudi i njiska konja. Zagluno je odjekivala topovska
grmljavina. Deo turske komore, sa baterijom topova i pratnjom od

nekoliko stotina peaka, iznenada se pojavi na ivici ume ispod

Veljka. Saekao je da vidi kakva je namera Turaka. Kad su
namestili topove i okrenuli cevi prema Veljkovom ancu, bilo mu je
jasno da ele da s te strane ugroze Milenka. Uskoro se u dolini iza
topova prikupila turska komora od oko tri stotine natovarenih konja
s debanom, hranom i poslugom. Sabili su se u zaklon. Veljko oseti
da je doao njegov as. Sad treba stupiti u borbu! Povratio se
konjanicima, koji su nestrpljivo ekali, dao im znak da polako
krenu, a posle se ubacio konju u sedlo i, zaobilazei prve redove
drvea, oprezno se spustio u korito potoka, koje se blagim nagibom
sputalo Turcima za lea.
Na dvesta metara Veljko izdade zapovest da se konjica razvije
u jurini poredak. Naredio je da niko puku ne sme ispaliti, ve da
se sabljama i gaenjem svri posao. Njega je ve zahvatilo ono
radosno nestrpljenje, koje je uvek donosilo neto uzbudljivo i
nesvakidanje. Isterao je konja za nekoliko koraka napred, izvukao
sablju iz korica, okrenuo se bearima i, osmotrivi njihova
napregnuta lica, osmehnuo se i doviknuo:
Ko proe mimo mene, majku u mu! Ko izostane iza mene,
skinuu mu glavu. A sad, u ime boga, da smlavimo turski gad.
Silovito je zabio mamuzu konju u rebra, pustivi ga punim
kasom. Za njim je zatutnjilo kao da se krenula uma i planina. Dve
stotine konja u ludom galopu kopitima je prolamalo zemlju. Dve
stotine isukanih sablji bletalo je u jari avgustovskog sunca.
Konjska masa, topot kopita, urlanje beara, sve se to u Veljkovim
uima slilo u riku osvetnikog besa, koji mu je sladio grudi i
poveavao snagu. Video je za trenutak samo paniku i zabunu u
turskim redovima. Ruka u kojoj je vitlao sablju presecala je sve to
joj se nalo na putu. eleo je da to traje beskrajno, da se nauiva i
utoli e osvete, da satre i uniti i poslednjeg Turina. Kad je

zaustavio konja da vidi ta jo treba da se uradi, bitka je ve bila

zavrena. Posada oko dva topa bila je saseena. Komora zarobljena.
Neto ivih Turaka spasavalo se bekstvom bacajui oruje.
Beari su ve sjahali sa konja. Grabili su plen i iz pitolja
ubijali ranjene Turke, skidajui sa njih emere i oruje. Iz ume je
trkom dolazila ustanika peadija da prihvati zauzeti poloaj. Veljko
naredi da se zaplenjena debana i hrana prebace u umu. Posle toga,
Veljko je pretravao s jednog kraja razbojita na drugi, pruajui
pomo ugroenim poloajima.

VII

Sve do dva sata posle podne Hafis-paa je sedeo u sedlu i

mirno posmatrao kako njegova vojska nalee na aneve, fanatino
gine, ali ne uspeva da skloni s puta aicu pobunjene raje. Tek kad
je posle podne prekinuta bitka, a vetri rasterao dim, sagledao je
bojno polje prekriveno leevima turskih vojnika i konja. Odmah mu
je postalo jasno da je skupo platio pokuaj da osvoji Ivankovac. A
kad dobi izvetaj da je iz Jagodine krenuo Karaore s velikom
ustanikom vojskom, trenutak je razmiljao, zagrizao ljutito donju
usnu, pogledom potraio svoga zamenika i zapovedio:
Zadri opsadu aneva do mraka, a im padne no povuci
vojsku u Parain. Nema vie izgleda za osvajanje Ivankovca. Crni
vodi iz Jagodine na nas novu ustaniku vojsku. Ja se vraam u
Parain. Dovee emo se dogovoriti ta da radimo dalje.
U onom udnom okviru istonjake smirenosti, kojom je
uspevao da pred svojom pratnjom sakrije bes i svako drugo
oseanje, Hafis-paa je nasluivao kraj lepo zapoete karijere. Svu
krivicu za neuspeh Porta e svaliti na njega. A poto se sve
dogodilo kako nije oekivao, zaeleo je da to pre sedne na iljte u
atoru, da popije nekoliko aa mastike i da potrai utehu u oima
mlade miljenice. Oslabeli um Hafis-pain prvi put je shvatio da je
ovek slamka u vihoru ivota, nitavan stvor ogranien sudbinom i

zakonima promenljivosti. Dobro i lepota postojali su samo ako su

sluili i pripadali njemu. Pravda, koju je krto delio, i istina samo
kad su u pitanju Turci. Visoki vezirski poloaj i bezbrojna gomila
onih koji su od njega zavisili, ulagivali mu se, odobravali i sve
povlaivali, uinili su to da vie nije ni umeo ni mogao da sagleda
stvari onakvim kakve su i da odvoji istinu od lai. Danas iznenada,
kad je nasilnik bio dobro udaren motkom po glavi, zbunjeno je
gledao leeve pobijenih Turaka i oseao da se i sam nalazi na ivici
ambisa, odakle treba to pre da se bei. Verovatno da niko kao on
nije toga dana osetio koliko je stradala turska vojska. Mrnja prema
raji dobi neopisive razmere, a samosaaljenje nabuja kao plima.
Okrenuo je konja i poterao ga galopom. Nadao se da e u Parainu
uspeti da se pribere i pronae izgovor za neuspeh.

VIII

Veljko

se nije zadovoljio izvojevanom pobedom i

zarobljavanjem turske komore, pa je neprestano leteo na isturene
turske grupe i saterivao ih u masu turske vojske, koja je neodluno
napadala aneve. Suton pun neizvesnosti sputao se na
ivankovako razbojite. Pucnjava je potpuno prestala. Oko
opkoljenog malog anca do samih rovova, Turci su zabadali
odseene grane drvea da bi tako smanjivali vidljivost ustanikim
strelcima i zavarali ih prilikom svoga povlaenja. Veliki anac u
kome se nalazilo Milenko ve je bio uspostavio vezu s Veljkom i
snabdevao se hranom i debanom. Smiren, gotovo ravnoduan
zamor, bio je prisilio Milenka da sedne na grudobran, predahne i
okrepi se rakijom.
Uto dotrae Veljko i Streljo.
Srena ti pobeda, vojvodo! uzviknu Veljko.
Batali ludoriju, Veljko! Kakva pobeda? Pred samu no ve
je bilo neizdrljivo. U malom ancu poginulo je vie od pola
boraca. Kara Steva je smrtno ranjen. Gde sutra da naem takvog
junaka? Vidi da su Turci zanoili oko aneva! Ba zato to su
izginuli, sutra e navaliti sa jo vie besa.
Evo neka Streljo kae!
Vojvodo, doao sam da te izvestim. Stigao je Karaore s

vojskom i topovima. Sutra e napraviti dumbus s Turcima.

Tog asa u umi se zaue doboi i poklici ustanika.
iveo vod! Smrt Turcima! Ura, ura!
Te povike prihvatie i posade u anevima
Ivankovaka pobeda, poraz i smrt Hafis-pae otvorili su velike
izglede ustanicima i jo vie pojaali elju za samostalnou.
Smederevski Turci, koje su podstakli Hafis-paini agenti, pobunili
su se i ubili vojvodu uu. To je sad bio dovoljan razlog da ih
ustanici napadnu i pobiju. Umesto ue, za vojvodu je doao
njegov brat Vujica. Tako je Smederevo privremeno postalo
ustanika prestonica u koju je bio smeten Praviteljstvujui sovjet,
koji je dobio zadatak da donese potrebne zakone i zavede sudsku i
upravnu vlast.
Kako na Ivankovcu tako i prilikom ienja Smedereva od
Turaka, Hajduk Veljko se isticao u borbi, ali je pri podeli plena bio
zaboravljen i potisnut gramzivou nahijskih vojvoda, koji su se
svuda grabili za plen, vlast i slavu. Tako se dogaalo ono to prati
sve bune. Iskakali su na povrinu novi, snani ljudi. Borba im je
donosila slavu i jaala uticaj. Svaki je hteo da ima svoje podruje na
kome je eleo neogranieno da gospodari, mada su svi priznavali
Karaora za vou i vrhovnog zapovednika. Valjevski kraj i
Mavu, vie od treine Srbije, drao je Jakov Nenadovi. Rudniki i
uiki kraj bili su u rukama Milana Obrenovia. Pomoravlje s
Resavom i Poarevcem drali su Milenko i Petar Dobrnjac.
Potuljeni Vujica, nasledivi brata, vetinom i upornou lukavog
seljaka a oslanjajui se na Karaora, uvrstio se u smederevskoj
nahiji. Okolinu Beograda drali su Vasa arapi, knez Sima
Markovi i Janko Kati. Veliki broj hrabrih ljudi, kao to je bio
Hajduk Veljko, ostao je kratkih rukava.
Jo u poetku bune, meu ustanike su doli mnogi mladi

kolovani Srbi iz Austrije, koji su eleli da svojim znanjem

pripomognu organizovanju ustanka i stvaranju drave. Zamisli tih
ljudi poklapale su se sa eljama naroda, koji je udeo za slobodom,
hteo nov nain uprave i poretka. Te promene ka novom prvi je
shvatio Prota Mateja, koji je kao deputat iao u Rusiju i tamo video
kako izgleda prava drava. On je sa sobom iz Rusije doveo Todora
Filipovia. Kao pravnik i profesor Visoke kole, Filipovi je doao
u Srbiju da pomogne u donoenju zakona i stvaranju ustava. Mada
su sve ustanike stareine kao krajnji cilj elele osloboenje i punu
samostalnost Srbije, one ipak ni u najteim trenucima nisu
zaboravljale svoje line interese. U slozi ih je drao jedino strah od
Turaka i odluna Karaoreva volja, jer je on sporove reavao
najee pitoljem.
Ustanovu Praviteljstvujueg sovjeta vod je prihvatio samo
forme radi i zadrao je u zabitnom manastiru Bogovai. Po padu
Smedereva, kad je Sovjet zaseo u gradu, i poeo da se mea u sve,
Karaoru postade jasno da e ta ustanova moi da se iskoristi za
suzbijanje vojvodskih ambicija pa je, posle otre svae i pretnje, za
predsednika Sovjeta doveo Mladena Milovanovia, svoga oveka.
Mladen je bio poznat iz ranijih ratova kao hajduki harambaa, a u
Mustaf-paino vreme i pod dahijama kao bogat ovek i okretan
stoni trgovac. U prvim danima ustanka on ostaje nezapaen, ali je
ubrzo dalekovido shvatio veliinu i ogroman uticaj Karaorev.
Brzo se dodvorio vodu i njegovom podrkom zauzeo jedno od
najistaknutijih mesta u Sovjetu.
Nemirni i neobuzdani Hajduk Veljko, videi da ga svi
zaboravljaju, prilikom ienja Smedereva od Turaka zadrao je za
sebe plen koji mu je pao aka. Njegovi beari uinili su to isto.
Nekolicina je uzela i turske ene i devojke; otvoreno su orgijali s
njima.

Kad je Mladen postao predsednik Sovjeta, zaobiao je greke

vojvoda, ali je od Veljka zatraio povratak plena. Veljko se tome
odupreo, napustio Vujicu i vratio se kui u selo. Mladena je
zamrzeo kao Turina. S Veljkom je u selo poao i najvei broj
beara da zimuje.
Dve godine ratovanja ostavile su na Veljku velike i uoljive
tragove. Ono malo smisla to je imao za kuu i porodicu u poetku
enidbe, potpuno je izgubio. Sve njegove elje bile su okrenute
vojevanju. Zanimao ga je jedino dalji razvoj dogaaja u odnosu na
Srbiju i Turke. Snabdeven odelom, orujem, dobrim konjem i
zaplenjenim novcem, sasvim je zapostavio kuu, stoku i imanje.
Ozlojeen postupkom stareina, dosadu je razbijao piem u drutvu
svojih beara. Nasluivao je da e mu novi dogaaji pruiti priliku
da svima pokae ta moe i ume. Za njega je miran ivot bio
nepodnoljiv. U ratu i borbama oseao se srean i zadovoljan. Tada
jo nije eleo vlast i bogatstvo, ali je ve oseao da je slava ono to
e mu doneti spokojstvo. Nemiran duh nije mu dao da sedi. Oseao
je potrebu da se nekuda kree, bije, da savlauje napor. Njegovoj
dui postala je draga grmljavina topova, prasak puaka i ludi galop
na elu konjice koja sve pred sobom sravnjuje sa zemljom. A posle
toga lude pesme i noi u vinu i zagrljaju ena koje ne znaju za stid,
niti haju za sutranjicu.
Da se izduva i rastereti, kad bi ga zahvatila tuga i dosada,
opremao je konja, oblaio najbolje odelo, uzimao kesu dukata i
govorio Mariji:
Idem na dan-dva do Smedereva da saznam ta ima novo.
Marija je utala i plakala: znala je da ide u Grocku Spasi. S
njom e da luduje nekoliko dana i noi, a zatim e se, izmrcvaren i
praznih depova vratiti njoj zamoren i jo ravnoduniji.
Opet cmizdri?

 Zna li kako mi je? Pred poroajem sam.

Ja ti za to nisam potreban. Baba Maca ostaje kod tebe.
Sotono, ide rospiji! Dabogda ti glave dola! viknula bi
mu Marija, prkosno utirui suze i ispraajui ga zlim pogledom.
Veljko je sve do Grocke mislio na Mariju i prekorevao sebe to
je ostavlja i to javno radi ono to svi drugi kriju kao zmija noge.
Pravdao se sam pred sobom: zar sam kriv to nisam navikao na rad
i smiren ivot, to sam navikao na skitnju i ludorije? Mlad sam,
moram u neto utroiti snagu. Marija je zbog trudnoe porunela,
veno je uplakana. Takva nije ni za ta. Sve udovice i ene bez dece
u selu nasru na mene. Zato je bolje da se sa Spasom izludiram i
nauivam, a da u selu smireno ivim. im doe prolee, verujem,
zakuvae se opet neto. Bie posla za ratnike.
Meutim, sada, dok je mirno, mislio je samo na provod. im
sjae s konja i ue u odakliju, zaseda na elnu seiju, a Vuovi
momci donose trpezu, kafu i ibuk. Odvode mu konja u talu, a sam
Vuo tri te obavetava Spasu, koja nedeljama uzbueno eka
Veljka. Nema za nju druge sile, novca ni oveka kome bi zapevala.
Otkako je ono prvi put provela s njim tri noi, naglo se izmenila i
povukla. ivi u sobi kao kaluerica. Oblai se jo lepe nego ranije.
O vratu nosi dva teka erdana, jedan biserni a drugi od crvenih
korala. Oba su Veljkov poklon; kao plen ih je uzeo od smederevskih
Turaka. Pored ostaloga, te erdane mu je onda traio Mladen, jer je
znao da predstavljaju ogromnu vrednost. Za inat njemu, Veljko ih je
poklonio Spasi. Otkako je Spasa postala Veljkova ljubavnica, otac
joj Joco nije smeo ni savet ni prekor da uputi keri. Jedne nedelje,
Janko Kati i Mladen Milovanovi svravali su neke poslove u
Grockoj i zapili se po veeri u hanu. Obojica su eleli da vide
pevaicu Spasu. Pozvali su Jocu zurlaa i handiju Vua.
Kod tebe ivi pevaica Spasa? upitao je Mladen Vua.

 To je njegova ki, gospodar-Mladene odgovori Cincarin,

pokazujui smerno oima na zurlaa.
Znam, ja i Janko eleli bismo da je vidimo i da nam neto
otpeva.
Nee hteti. Otkako se spanala s Veljkom, ivi u sobi kao
isposnica i po dve nedelje dana eka samo njega.
Ne luduj! Nismo mi gori od Veljka viknu nabusito
Janko.
Vuo i Joco itav sat su molili i preklinjali Spasu da sie u
odakliju. Tvrdoglavo i uporno je odbijala. Na kraju se prkosno
nasmeja i ree:
Sii u!
Za trenutak joj iz oiju sevnu gnev. Pogledala je put velikog
kovega od orahovine, prila mu i otvorila ga. Obukla je svilene
alvare, zlatom vezenu koulju sa irokim rukavima i crveno
ohano jelee, takoe izvezeno zlatom. Na grlo je stavila oba
erdana i nisku dukata, koja joj je padala do pasa. Posula se
ruinem uljem, namakla zlatom izvezene papue na noge, s police
uzela srebrni def i kao vetar sletela u hansku odakliju. Drala je
ponosito lepu glavu, izvijala stas, bleda u licu i laka kao senka.
Hteli ste da vam pevam, vojvode?
I da te vidimo, devojko odgovori Mladen.
To ste eleli! podrugnu se Spasa.
Zasukala je levom rukom iroki rukav svilene koulje do
desnog ramena, naglim pokretom zatresla def i zapevala:

Raslo drvo imirovo,
Tanko visoko.
Pod njim sedi Hajduk Veljko,
S lepom devojkom.

Duek im je detelina,
Trava zelena.
Jastuci im ruke mlaane,
jedno drugome.
Pokriva je nebo zvezdano.

Janko Kati je gledao Spasu sa divljenjem, zavidei Veljku.
Njegova silovita snana i surova dua strasno se uzbudila. Zaeleo
je da Spasa sedi uz njega, da je obuhvati oko struka i zubima izgrize
sone, krvlju i udnjom nabubrele usne. Merio ju je pogledom od
glave do pete. Setio se da je Veljkova i da bi svako nasilje, ili ak i
najmanju grubost, morao da plati krvavim obraunom. Da je neto
ta devojka Turkinja, Janko se ne bi ustruavao da zbog nje nasrne
na utvren bedem. Pobio bi pola grada, zapalio ga i unitio. Ovako,
koja vajda kad se Veljko ukotvio u njenom srcu.
Hoe li, devojko, sesti da s nama popije au vina?
Neu, vojvodo. Videli ste me i otpevala sam vam
odgovorila je. Mutna svetlost svee inila je Spasu jo lepom, a
odsjaj sa erdana obasjavao joj je raspletenu kosu svetlucanjem.
Mladen se toliko zaneo da je zaboravio na niske bisera i korala
zbog kojih je naroito eleo da vidi pevaicu. Sve je zaboravio i
zaneseno posmatrao svaki Spasin pokret.
Dopadam li ti se? upitala ga je avolasto.
Da.
Uzalud je sve dok pripadam Veljku.
Hajduku koji e te ostaviti im vidi drugu.
Znam, ali se srcu ne moe zapovedati.
Jesu li to njegovi darovi?
Sve je njegovo! odgovorila je i kao vetar odjurila iz
odaklije.

Drugi dan po Svetom Nikoli, Veljko je od podne ludovao u

hanskoj odakliji sa Spasom. U Grocku naie i knez Sima
Markovi, pa s Vujicom svrati u han. Vuo je odmah postavio
trpezu, napunio sahane peenom bravetinom, kiselim paprikama i
sirom. Bardaci smederevskog vina krenue od ruke do ruke. Svirai
su duvali u zurle, a nekoliko mladih Turkinja, ve naviklih na
raspusan ivot, pevale su i izvodile oek. Nastalo je bezumno
lumpovanje. Veljko i Sima pucali su iz kubura. Razdrljenih grudi,
ponesen vinom, Vujica je stalno korio Veljka to ga je napustio.
Od Ivankovca Milenko misli da mu niko vie nije ravan.
Stvorio je harem, a ena mu vraa ravnom merom sa slugama. On
je tebe pokvario.
Pij i ne zadevaj! izbrecnu se Veljko.
Ti si moj buljubaa. Ne sme da se izdire na mene ree
mu Vujica.
Veljko ga presee oima i ree:
Ja sam samo svoj buljubaa, a zapovedati mi moe jedino
Karaore. To dobro zapamti, i od sada se ne zakainji za mene.
Pijmo, brao. O Mladom Boiu te emo stvari raspraviti
na skuptini viknu knez Sima. A ti, keri, otpevaj nam neto
zamolio je Spasu.
Spasa je lako skoila sa seije i uzela def. Iz oiju joj se
rasipala prkosna pomama. Raspletena kosa padala joj je niz plea
do pasa. Svi su zautali i gledali je. Osmehnula se Veljku i
zapevala:

Kupi mi, Veljko, crnu amiju,
Dok drugu bude srean ljubio.
Da je nosim i da tugujem.

Odjednom je prekinula pesmu, zadrhtala, pogledala Veljka,

bacila def i zaplakala. Veljko joj prui ruke, ona zatrese glavom kao
jogunasto i uvreeno dete. Bacila mu se u krilo i zarila glavu u
njegova razdrljena nedra. Veljko ju je milovao dlanom po kosi i
pitao:
Zato plae? ta se desilo?
Nita. Ali ne mogu vie ovde da sedim. Nosi me gore u
sobu.
On je namesti na duek, sede kraj nje i poe da joj miluje lice.
Polako se smirivala i osmehivala mu se kroz suze, viui uporno i
jogunasto:
Zato si gledao onu tursku rospiju? Malo je trebalo da
zgrabim no i da joj srce probodem. Uh, prokletnie, kako si me
zaludeo!
to su sastanci sa Spasom bili ei, ona je postajala sve
neobuzdanija i lua. Zatvarala se s Veljkom po tri dana u sobu.
Handija Vuo donosio im je jelo i pie. Njena grevita ljubav i
nezajaljivost iscrpili su Veljku snagu. Slomljeni besanicom i
milovanjem, dolazili su u stanje potpune klonulosti. Tek poto bi
uzjahao konja, smoden do kostiju, Veljko se treznio od zanosa. Bio
je duboko uveren da je Spasa kadra da sve uini za njega.
Pokuavao je da je uporedi sa Marijom, i uvek bi video koliko je to
na Marijinu tetu, jer je prema Spasi oseao neutoljivu e, a uz to
je nasluivao da nikada nee iscrpsti svoju udnju do kraja.
Odmoran konj, iban hladnim talasima koave, urno je grabio
prema Duboni, a Veljko iscrpen od pia, nesanice i orgijanja, obuzet
drhtavicom, skoro bolestan, sjahao je s konja pred kuom. Istrala
je baba Maca. Oinula ga prekornim pogledom i doviknula:
Daj mutuluk, avolja sorto! Rodio ti se sin!
Veljko zavue ruku u dep, izvadi preostali dukat i dade ga

baba-Maci. Nabaci uzdu konju na sedlo i brzo ue u sobu. Marija je

leala na dueku kraj zemljane pei. Kraj nje, zavijeno u pelene,
naziralo se dete. Lice joj je bilo bledo, ozareno toplinom mlade
majke. Srela ga je svetlim oima, a malaksao osmeh ozario joj je
lice.
Pogledaj ga! Pljunuti je ti! rekla je pokazavi na dete.
U sobu je ula Ljubica sa kotlom skuvane rakije. Trudnoa je i
nju izmenila, ali je Ljubica i dalje zadrala svoju veselost.
Izmetni puku te oglasi selu da ti se rodio sin! uzviknu
veselo, a oko usana joj zatitra obestan osmeh.

IX

Porta nije odbila srpske zahteve u pogledu autonomije, iako je

bio u izgledu rat s Rusijom. Ustaniko vostvo je to doznalo, pa je
Karaore nastojao da iskoristi zimu za organizovanje ustanike
vojske. Ona je stvorena iz hajdukih eta i kao takva mogla se sa
uspehom nositi s dahijama i lokalnim turskim vlastima. Ali kad je
nastao rat s Turskom Carevinom, ustanika vojska morala je da se
preuredi, disciplinuje, dobro naorua i stavi pod jednu komandu,
bez obzira na to to je i dalje zadravala osobine narodne vojske.
Taj veliki i teki zadatak ostvaren je tek tokom zime 1806. godine.
Stvoreni su odredi peadije, konjice i topnitva. Na granicama su
postavljene strae. U Smederevu i sigurnim mestima prikupljene su
zalihe debane i hrane. Stotine vercera i okretnih trgovaca
kupovali su u Austriji oruje i municiju pa ih kradom doturali u
Srbiju.
Obaveten da je Porta izdala nareenje bosanskom,
rumelijskom i okolnim vezirima da kupe vojsku i da na prolee
napadnu Srbiju, Karaore se rei da ne eka turski napad. Odluio
se da koristi zimu i da proiri slobodnu teritoriju, kako bi na prolee
prihvatio borbu to dalje od granice i pod to povoljnijim uslovima.
Zato naredi da se na istoku osvoji Pore. Time se osigurao s
vidinske i dunavske strane. Osvojeni su zatim Parain, Raanj i

Aleksinac prema Niu, na jugu Kruevac, a prema zapadu Uice i

teritorija sve do Viegrada. Veljko je sa Milenkom uestvovao u
osvajanju Porea. Ali kako je to bilo sve brzo gotovo, nije mu se
mirovalo pa je s bearima pohitao Petru Dobrnjcu na Moravu. To
podruje vie je pogodovalo gerilskim upadima u tursku pozadinu,
gde je mogao da radi ta hoe, uzima plen i bije se kako mu godi.
Leto je Veljku prolo kao u snu. Stalno je bio na konju i u
pokretu, u borbi ili u zasedi. Ponekad je ostajao po celu nedelju
dana na turskoj teritoriji. Napadao je iz pozadine tursku vojsku i
komoru. to nije mogao poneti, unitavao je. Bisage je nabio
dukatima i raznim dragocenostima. To su radili i svi njegovi
momci. Kad se nije ilo u borbu, beari su pronalazili svirae,
dovodili zarobljene turske ene i uz pie i pesmu ludovali. Ali je
Veljko i pijan ostajao na oprezi, jer je znao da je borba za slobodu
prea ak i od ivota. ovek se raa da bude slobodan, mislio je, da
uradi neto uzvieno i da ostavi iza sebe ist i svetao trag. Potom e
ieznuti kao milioni drugih u tamu smrti. Je li smrt kraj
ovekovom delu, pitao se sve ee. Sigurno nije, sem ako je
slabotinja, ako nema snage i smelosti da razmahne i ostavi iza sebe
uzvieno i isto ime. A ta moe biti uzvienije od junatva i borbe
za slobodu? Bogatstvo i vlast su prolazne stvari. Njima se ovek
opija i zaboravlja, postaje osion. Bogatstvo je moljac koji jede srce i
duu. Vlast je otrovno pie u kome se gubi svaka mera i stiu
mnoge negativnosti, zaboravlja se ovek i njegovo dobro.
A slava? Nju donosi smelost, patnja i junatvo. Za nju treba
imati snage i pri tome uvek ostati ovek. Bez smelosti i napora
nema velikog dela. A bez slobode nema ni istine ni ljudskih
vrednosti. Sloboda je izbor sve lepote i pravog ivota. Ona otvara
sve kapije budunosti. Njoj treba sluiti do poslednjeg dana. Sluei
slobodi, ovek sebe oslobaa sebinosti, razmetljivosti, niskosti i

nasilja. Sloboda je kao sunce, nebo i vazduh. Pod njenim nebom se

rascveta i truo panj. Slobodom u ispuniti srce, duu, a sva moja krv
i snaga neka se istoe za nju. Za nju u da ivim i umrem. Niko
nee moi da me obuzda i smiri dok tirani gaze srpsku zemlju. Kad
se sloboda rascveta nad Srbijom, neka mi doe smrt. Posle toga
neka vlada veiti mir, jer je suvie bilo patnje, krvi i svakojakih
muka.

Posle velike pobede na Miaru, Karaore je dojurio sa

vojskom na Deligrad, gde se nalazila glavna turska snaga pod
zapovednitvom Ibrahim-pae rumelijskog. Oprezan i vet
vojskovoa, Ibrahim-paa je triput pokuao da se probije s vojskom
u Srbiju. Sva tri pokuaja: 24. juna, 4. jula i 23. avgusta, ostala su
bez uspeha. Petar Dobrnjac, kao glavni zapovednik ustanike
vojske u ovom kraju, pokazao je izvanrednu hrabrost i veliku
vojniku vetinu. Primenio je taktiku saekivanja, a Veljka je s
bearskom konjicom ubacivao u pozadinu turske vojske, ime je
primoravao vezira da znatan deo svoje snage dri na osiguranju i
tako gubi u vremenu za odlunu bitku. Petar je prozreo vezirov
strah od uma i busija, pa je vetim rasporedom, anevima i
nonim napadima, stalno pothranjivao tu sumnju, nastojei da ne
doe do odlune bitke pre Karaorevog dolaska.
Tek po dolasku Karaorevom Petar se odluio da bije
presudnu bitku. U toku noi zaobiao je Turke s desnog krila i
namestio topove, a kad je Karaore otpoeo napad u centru, Petar
je napao s boka. Tako je Ibrahim-paa upao u klopku. On je bacio
svoje elitne konjanike i peadijske snage na centar s namerom da tu
probije srpske poloaje, a nije se dovoljno osigurao na krilima. im
je bitka poela, Karaore naredi da se prednja i isturena odeljenja

povuku u aneve i opkope i da se nastavi artiljerijski dvoboj. Turci

izvrie silovit juri. Doprli su do samih grudobrana. Tu ih je
doekala puana vatra i topovski karte od krupne same, koja se
po ispaljivanju lepezasto irila i obarala odjednom stotine napadaa.
Tri srpska puana i artiljerijska plotuna razbila su turski juri. Tada
su iznenada istupile ustanike snage na krilima, kao i konjica koju
je vodio Hajduk Veljko.
Nered i strah zahvatio je tursku vojsku. Pobegli su i instruktori
Francuzi, koje je Ibrahim-paa vodio kao artiljerce. Napustili su
topove i panino beali. Veljko je sasekao posadu oko topova i
nastavio da progoni tursku konjicu po polju. Dva konja su pod njim
poginula. Kad je Veljko ostao bez konja, jedan hrabar Turin naglo
se povratio, trgao sablju i naleteo da mu odsee glavu.
Stani, kurvo! povika Turin.
Veljko shvati da nee moi da utekne. Kad se ve mora, treba
poginuti junaki! Izvadi brzo iz silava kuburu, nastojei da mu ne
izmakne nijedan protivnikov pokret. Ako gaam Turina, mogu i da
promaim, pomisli Veljko, a konja sigurno neu promaiti.
Obnevideo od mrnje i besa, im je priao na desetak koraka,
Turin natera konja da zgazi Veljka. Kubura u Veljkovoj ruci planu.
Nije uo pucanj, ali je video kako se konj propeo, skoio u stranu,
vrisnuo i naglo svalio Turina. Veljko pritra. Vrati kuburu u silav i
tre jatagan.
Ko me see, aurine? upita Turin ispod konja.
Hajduk Veljko, balijo.
Kad si to ti, manje mi je ao umreti. Junak si. A mogao bi i
ivot da mi pokloni. Ja sam sin Smail-age banjskog. U pasu imam
dvesta dukata. U Jagodini bih ti poklonio konak. Jo bismo se i
pobratimili. Pravim junacima ne smeta to su razliite vere.
Veljkovi beari ve su se bili iskupili oko njega. Petar

Dobrnjac je gonio preko polja zatitnicu turske konjice. Veljko

pogleda Turina pritisnuta konjem. Bio je mlad, lep i prekrasno
odeven. Na licu i u izrazu jasno se ispoljavala hrabrost i spremnost
da junaki umre. Veljka to ganu. Vrati jatagan u korice, a zatim
iupa Turina ispod mrtvog konja.
Neka ti je Bogom prosto, Turine.
Po zavretku borbe, Arslan-beg banjski izveden je pred
Karaora i Petra Dobrnjca, koji su sedeli na grudobranu, puili i
posmatrali razbojite. Arslan-beg uljudno i dostojanstveno pozdravi
voda.
Koji si ti, efendijo? radoznalo upita Karaore.
Arslan-beg banjski. Zarobio me buljubaa Veljko i poklonio
mi ivot.
Poklonjen ivot, Turine, nema vie niko pravo da uzme.
Idi kui i pozdravi Smail-agu. Neka se okani napada na Srbiju, jer
u mu Banju do temelja sravniti.
Preneu mu tvoju poruku, ali sam neto hteo da te zamolim.
Moli to god hoe odgovori mu Karaore.
Ja imam kod vas u Jagodini konak.
To je onaj konak iza damije, gospodaru, koji nisi dao da se
pohara, jer nije pripadao janiarima ubaci Petar.
uo si, konak ti je sauvan.
Ako sam ja gospodar konaka, poklanjam ga Veljku. Junaki
me dobio na megdanu. Pokazao se jo vei junak kad nije hteo da
me posee pod konjem.
Tvoje je da pokloni, Turine, a moje da odobrim. Kad je
junak i ovean, pravo je i da ga dobije.
Od srca ti zahvaljujem, gospodaru pokloni se Arslanbeg.
Kad je Turin otiao, Karaore se okrenu Petru.

 Ko je taj Hajduk Veljko? Svi ga mnogo hvale.

To je onaj hajduk to je poharao Grocku i Smederevo. Ti si
mu posle to oprostio odgovori Petar.
Po materi ga njegovoj! Taj je neukrotiv.
Ali i hrabar, gospodaru odgovori Petar.

XI

Ustanike pobede na Drini i kod Deligrada ugrozile su Bosnu,

Ni i Kosovo, pogotovo to je na pragu bila zima, nepogodna za
Turke da bi prikupili nove snage i dalje vodili rat. A bilo je i jasnih
znakova daljeg irenja ustanka, jer je ceo Balkan bio uzdrman i
uznemiren. Porta je shvatila teak poloaj u kome se nala i zato je
naredila Ibrahim-pai da po svaku cenu sklopi primirje sa Srbima.
Mir je zakljuen sa Karaorem 2. septembra. Tako se slava
srpskog oruja raula irom sveta. Uz Karaora, Petra i Milenka,
ime Hajduk-Veljka takoe se pominjalo. Njegovi smeli gerilski
upadi, noni napadi i zasede, naneli su mnogo jada Turcima,
liavajui ih mogunosti da u odluni obraun bace celokupnu
snagu. Ali i pored svega toga, on je i dalje ostao mali buljubaa. Svi
ga cene kao junaka, ali u pogledu plena nije mu davano ono to je
zasluio, niti je imao poloaj ni uticaj koji mu je po pravu pripadao.
Nesebian i portvovan, Veljko o tome nije vodio rauna, niti se
time oseao zapostavljen. Bio je zadovoljan to mu se pruila
prilika da se bori i unitava tursku silu.
I dok su se prema Niu sreivale prilike na granici, Veljko rei
da iz Dubone preseli enu i sina u Jagodinu. To je odgovaralo
njegovim namerama i ugledu koji je ve imao u ustanikom
vostvu. Ustanak, borbe i uspesi, menjali su ne samo miljenje ljudi

nego i nain ivota, naroito kod ustanikih stareina koji su se

dokopali turske imovine i visokih priznanja. Veljko ni u emu nije
hteo da izostane iza drugih. Imao je dosta novca, skupocenih stvari,
konak i slavu hrabrog ratnika. Njegova ena i sin nisu mogli ostati u
selu. A Jagodina je u to vreme bila bogat i uven grad u Srbiji,
raskrsnica puteva, trgovako mesto sauvano od razaranja. Jagodina
je bila poznata jo iz srednjeg veka, za vladavine despota Stefana
Lazarevia. Kad su Turci osvojili Srbiju, od Jagodine su stvorili
svoje uporite. Tako je tada bila poteena i kroz vekove se
bogatila. Ustanicima je jedan takav grad dobro doao, pogotovo to
je preteno bio naseljen Srbima.
Veljko je jo u Vidinu upoznao i zavoleo gradski nain ivota.
A kad je video Smail-agin konak i sve udobnosti u njemu, odmah se
odluio da tu preseli svoju porodicu, kako bi u danima predaha i
odmora tu mogao uivati u raskoi, lepoti i udobnosti. A
pogodovalo mu je i to to je Jagodina ostala pogranini grad, pa mu
se mogla brzo pruiti prilika za borbu s Turcima. Njemu je ve tada
bilo potpuno jasno da je rat za njega jedina prilika da se proslavi i
uini neto za Srbiju i slobodu.
Kao to je sve radio brzo i odluno, tako je brzo preselio i
Mariju i sina. Smestio ih je u konak. Docnije je pozvao terziju koji
je Mariji srezao i saio nove, ohane gradske haljine. Dobro su joj
pristajale; postala je lepa i zadovoljnija. Svemu se divila. Zahvalno
je gledala Veljka, ali je odmah prema slukinji pokazala nadmenost.
Tako se i kod nje ispoljilo ono skorojeviko, to je Veljko zapaao i
kod mnogih stareina. A to se njemu nije dopalo. Voleo je lep i
udoban ivot, dobrog konja, bogato odelo, rasko, ali mu to nije
smetalo da ostane prirodan p neposredan. Sve to je imao, bio je
spreman da poleli sa svakim svojim bearom. S njima je pio i
veselio se, dovodio ih u kuu i astio kao da su vojvode. Mariji se

nisu mogli dopasti ti neobuzdani i pusti momci. Pogotovo nije

volela da ih dvori, a Veljko je to od nje zahtevao. Zbog toga je
meu njima i dolo do prvih razmirica. Pre nego to e poi u
Beograd, Veljko pozva beare na gozbu. Marija ih je sluila ceo
dan, ali kad se gozba otegnu i u no, pozvala je Veljka u susednu
odaju i ljutito mu rekla:
Jesi li me doveo u Jagodinu da sluim tvoje hajduke? Neu
da budem bearima sluga!
To su moja braa. S njima sam dobio sve to imam. Mora
ih sluiti, kao to je red da ena slui goste svoga mua, inae u te
oterati i nai drugu enu.
Dok je iv Karaore i moj brat Stanoje Glava, nee
smeti da me otera odgovorila mu je nadmeno Marija.
Mater ja tebi i tvome Glavau! Karaore neka sudi i
zapoveda svojoj eni. Ako ne bude sluila moje drugove i sluala
to ti ja zapovedam, oterau te u Dubonu ovcama i govedima gde ti
i jeste pravo mesto.
Marija je pognula glavu, zaplakala i nastavila da dvori Veljka i
beare.
Rastanak je bio muan za oboje. Veljko je odlazio u novu
borbu. Marija ga je volela i cenila vie nego ranije. Za proteklo
vreme mnogo je porastao u njenim oima. Iz rei Dobrnjca i
Milenka shvatila je da je Veljko veliki junak. Konak, udobnost i
bogatstvo, to joj je on omoguio, takoe su to potvrivali. elela je
jednom zauvek da kida sa ranijim nainom ivota, jer se stari svet
ruio, ali Veljko, eto, i dalje ostaje hajduk. I Veljko je jo voleo
Mariju, ali mu se nije dopadala njena nadmenost ni nastojanje da u
svemu podraava bogate i razmaene gradske ene. Naroito mu je
bola oi njena nakinurenost. Snanim i zdravim instinktom
pravoga borca, Veljko je duboko oseao da je sve bezvredno i

prolazno osim borbe i slave.

ETVRTI
DEO

Po zakljuenju primirja na Moravi, Karaore je naredio da

se vojska malo odmori a borci vide sa svojim porodicama. Zatim je
sve raspoloive snage krenuo da to pre osvoji Beograd, jer su i
dogaaji u svetu tome pogodovali. Tih dana dolo je do sukoba
izmeu Rusije i Turske zbog smenjivanja vlakog i moldavskog
kneza. S druge strane, Napoleonov uticaj na Porti postajao je sve
vei. Austrija, pritisnuta Napoleonom, morala je blagonaklono da
gleda na dogaaje u Srbiji. Posle tekih poraza, sama Turska imala
je vie razumevanja za Srbe. Nije htela potpuno da kida sve odnose
s njima. A pobede su donele samopouzdanje u ustaniki tabor.
Beograd i Turci u njemu stajali su im kao kost u grlu.
Primirjem sa Ibrahim-paom bilo je dogovoreno da Srbi
mirnim putem uzmu Beograd, a da u njemu i dalje ostane Sulejmanpaa kao carski vezir; bilo je dogovoreno i to da ga Srbi izdravaju i
da se sa njim o svemu dogovaraju. Meutim, situacija oko
Beograda uzela je drugi obrt. Gradom je zapovedao Alija Guanac
sa krdalijama i janiarima, a Sulejman-paa je bio njihov
zarobljenik. Guanac nije hteo da izvri uslove primirja. U tekim
danima borbe, krdalije su pravile ustanicima velike neprilike
svojim izletima iz grada. Jedan deo vojske morali su stalno da dre
kao opsadu Beograda, jer im je Guanac stajao kao no za leima.

Poto je iscrpeo sve mogue naine u pregovorima, Karaore se

odlui da grad osvoji juriem. To se moralo uiniti iz dva razloga;
prvo, nuno je bilo potpuno oistiti od Turaka severnu granicu, jer
se sa te strane jedino mogao snabdevati orujem i hranom; drugi
razlog za osvajanje Beograda, znaajne turske tvrave prema
Evropi, bio je taj to se Porta osvajanjem Beograda mogla prisiliti
da postane popustljivija prema ustanikim zahtevima.
Karaore je hteo svoj plan da ostvari sa to manje rtava.
Zato je naredio da svaka nahija dotera pod Beograd odreenu
koliinu prua od koga su napravljene faine za pribliavanje
utvrenjima. Kapetan Radi Petrovi rasporedio je ustaniku vojsku
blie gradu od Save do Dunava i podigao poljska utvrenja.
Ustanika vojska oko Beograda brojala je 25 000 ljudi i imala 40
topova razne veliine.
Beograd je predstavljao teak poduhvat i veliki rizik i za
najbolje opremljenu vojsku. Bio je od Save do Dunava opasan
moderno utvrenim Laudonovim ancem, koji je imao izgraene
rovove, grudobrane i kule za bombardovanje i osmatranje. A
Guaneve krdalije su breom topovske i puane vatre branile
prilaz velikom jarku, irokom nekoliko metara i napunjenom
vodom. Ali elja za slobodom ne poznaje granice. ak ni pozna
jesen, runo vreme, hladne noi i zamor od mnogobrojnih borbi
nisu smanjili elju Srba da osvoje Beograd.
U ustanikoj vojsci nalazio se i Veljko sa svojom grupicom
beara. Njega su zamarale duge pripreme i smiljeno pritezanje
turske opsade u gradu. Skoro sve vreme provodio je u piu i pesmi
sa bearima. Opsada je isto tako razdraivala i krdalije u gradu,
naroito janiare, koji su se mnogo uzdali u svoju bolju opremu i
utvreni grad. Jedan snaan i goropadan Turin pojavljivao se
svakog dana na grudobranu i izazivao Srbe na megdan. Nekoliko

ustanikih vojnika-junaka pokualo je da se s njime ogleda, ali su

svi zlo proli. Ludoga Bonjaka to je jo vie zanelo. Otpoeo je
svakog dana da izaziva:
Hej, rajo, majku vam usranu! Gde vam je Karaore? to
se krije ko baba? Neka mi izie na megdan ako nije kurvino kopile.
Laje ko pseto s koca, Turine. Priekaj jo koji dan. Nai
emo mi tebe u gradu i nahraniemo gladne pse tvojom debelom
guzicom odgovarao mu je lajav ustaniki vojnik.
Ako si delija na ruci kao na jeziku, pojai konja i izii na
poljanu. Ali, uzalud je ene zvati na megdan. Da ste imali pameti i
pustili da vam janiari prave decu, moda biste ubudue imali
ponekog junaka. Niste vi nikakva vojska. Ima vas ko utih mrava, a
dabe zebete i amite oko grada.
Veljko je sluao kako Turin grdi Srbe i muka ga je hvatala.
Poao bi Turinu na megdan, ali mu se konj bio razboleo od
gunturaa; jadao se zbog toga. Neko od stareina to saopti
Karaoru, koji je sluajno prolazio pored zemunice u kojoj je
Veljko pio sa svojim bearima. Vod ue u zemunicu, priunu uz
vatru, uz ugarak i pripali duvan u luli.
Jesi li se ti, Veljko, hvalio da bi poao onome baliji Musi na
megdan, a da ne moe bez konja?
Poao bih, gospodaru, ali mi je konj oboleo. A slomio sam i
sablju na Deligradu odgovori Veljko.
Daj mu, Pljako, tvoju sablju. Ti je dabe nosi. A eno ti kod
Tamajdana u tali moji konji. Nemoj mi samo uzeti dorata, a od
desetine drugih biraj slobodno. Samo, znaj, Turin je vet na
megdanu. Ako te posee, ja ti nisam kriv; ti si malen i slabaan
prema njemu.
Ne brini, gospodaru! viknu Veljko, uze od Pljake sablju i
otra do tale gde su bili smeteni konji.

Veljko je redom svakog konja povlaio za rep. Svi su cimnuli,

osim mravog vranca koji se nije dao pomai s mesta. Toga konja je
osedlao, uzjahao i jurnuo na poljanu, gde se na konju nadmeno
epurio Turin. Kad je ugledao Veljka, Turin se grohotom
nasmeja:
Vidi, vidi! Kakvu mi ru alju na megdan. Crni jado, treba
samo da dunem pa glave na ramenu nee imati. Ali ni od srpskog
petlia glava nije naodmet.
Ne laj, turska kurvo! A poto si izazvao, udari prvi
doeka ljutito Veljko.
To naljuti Turina. Pritee konju dizgin, ustremi ga pravo na
Veljka, opali iz kubure i promai. I Veljko promai. Turin tre
sablju i zalete se da posee Veljka, ali Veljko naglo skrenu konja
ulevo i nalete sneruke Turinu, koji odmah shvati da ima pred
sobom smela i veta megdandiju. Prepade se i pokua da uzmakne.
Veljko se naturi za njim, stie ga i snanim zamahom sablje zahvati
ga i presee s ramena u pas. Potom skoi, uhvati mu konja, uze
oruje i pojas s dukatima. Nabi zatim Turinovu glavu na sablju i
vrati se u ustaniku vojsku. Karaore ga zagrli, pokloni mu svoga
vranca i potvrdi mu in buljubae, koji je Veljko sam bio prisvojio.

II

U osvajanju Beograda Veljko je uestvovao sa odredom

Stanoja Glavaa, koji je bio prodro kroz Vidin-kapiju i zauzeo donji
deo varoi oko Dunava. Sa bearima je zauzeo ukur-agin konak, i
po primeru ostalih stareina, oglasio ga svojim plenom. Brzi, spretni
i ne zazirui ni od koga, beari su zaas snabdeli konak svakojakim
plenom. Bes i divlje razaranje koje je inila ustanika vojska pretili
su da potpuno unite grad. Zbog toga je Karaore preduzeo otre
mere. Sve bolje, vee i bogatije turske kue stavio je pod strau i
izdao zapovest da e biti streljan i raereen svaki vojnik koji se
uhvati u pljaki i silovanju turskih ena. Tri-etiri ereenja jedva
su pomogla da zavede kakav-takav red. Ustanici su se nou
prikradali do predgraa gde su iveli Grci, Cincari i Jevreji, pa su i
tamo pljakali.
Veljko i njegovi beari zadovoljili su se onim to su za vreme
juria i borbe ugrabili, ali su u svoj logor doveli mnoge lepe
Turkinje. Kad su videle da im ne preti opasnost po ivot, Turkinje
su u bearima nale sve ono to im je zakon harema zabranjivao:
muku snagu, slobodu iivljavanja i promene. U poetku su se
davale uplaeno, pokorno izvravajui elje beara, ali to je vreme
vie prolazilo, postajale su ravnodune prema svemu to se s njima
dogaa, pa su u piu i razvratu otvoreno poele da se nadmeu s

bearima. Na izgled nene, tanane i vitke, zadivile su grube i snane

beare snagom svog upaljenog tela. Takve bele i krhke hanume i
hanumice, kojima su oi postajale enjive i uarene od strasti,
uvane su vekovima iza reetaka da budu to enjivije i privlanije
za age i begove. U silovitom naletu, raja im je poklala mueve,
brau i oeve. Nezatiene i liene svega, morale su da ive od
milosti pobednika. Preci tih aga i begova bili su kouhlije, seljaci
lukavih i prodrljivih oiju, gladni i nezasiti. Prelaskom u islam
dobili su mo i bogatstvo. Za raun cara i Stambola klali su, ubijali
i palili. Za te uslove dobijali su sela i spahiluke. Proli su vekovi.
Njihova krv u potomcima nije se mogla zasititi, postajala je sve
gladnija, krvolonija, degenerisana. Kad su prepunili meine
grehovima, izazivali su svoje robove da ih pobiju i uzmu im sve.
Veiti zakon pravde i osvete uinio je s njima ono to su oni
vekovima inili sa rajom.
Sva ludovanja svojih beara gledao je Veljko kroz prste. U
juriu i dok su borbe trajale on je mogao da ubije i posee, ali kad je
sila slomljena, a Turci postali nemoni i robovi, vie mu ni na
pamet nije moglo pasti da se sveti. ak mu je i konak postao
odvratan, kao i svi ti minderluci, nagomilano blago i sva ta rasko.
Beari su mu darovali mladu hanumu, dugog belog lica, krupnih
crnih oiju, vitka struka kao u ose, nenu kao ljiljan. Bila je
uplaena, sa zatomljenim vriskom na usnama. Gledala ga je kao tele
koje vode na klanje.
Od koje si loze? upita je blago.
Od Konjalija odgovorila je, mucajui od straha.
Boji li se?
Bojim.
Jesu li te napastvovali?
Nisu, ali sam videla ta rade s drugima. Meni su rekli da e

me dati svome buljubai. Ako si ti taj, zatiti me.

Nema ega da se plai. Niko nee smeti da ti uini naao.
Ja ene silom ne uzimam.
Hvala ti, gospodaru!
Jesi li udata?
Pre tri godine dana doveli su me iz Smedereva za Ademagu Konjaliju.
U Smederevu ima oca i majku?
Nisu vie tamo. Pobegli su za Vidin. A mua su mi ubili
janiari.
Petre, odvedi je u amam neka se okupa, pa je smesti u
posebnu odaju. I nemoj da je ko uvredi ili napastvuje. Svojom
rukom u mu suditi.
Gospodaru, ja u te sluiti kao robinja, jer sam zahvalna to
oveno sa mnom postupa.
Meni ne treba robinja. Hajduk sam. Nikad nikome nisam
robovao. A nikad niko ni meni nee robovati.
Molim te, gospodaru, da ostanem ovde dok se ne priberem.
Ostani koliko ti volja. Ako ti se koji od momaka dopadne,
moe se i udati za njega.
U gradu je vladala trka, jagma i otimaina. Mladen i Miloje
zavode red, a u isto vreme gledaju da uzmu sve to je najvrednije od
turske imovine. Karaore juri na sve strane. Brani tursku sirotinju,
ene i neja. Kanjava i uklanja razbesnele gomile vojnika. Ve je
desetak pljakaa streljano, raseeno na etvrti i za opomenu
prikovano na gradske kapije. Da sauva grad i to pre uspostavi red,
naredio je da se iz Smedereva preseli Sovjet. Srbi, Grci i Cincari
trgovci i zanatlije ve su doli k sebi. Pomau vodu da se red i
zakonitost uspostavi, a nasilje obuzda. Naputenu tursku decu i
ostavljene ene prikupljaju u kue, postavljaju strae, nastoje da im

se vrati bar neto od imovine.

Veljko pije, a mlada Adema ga dvori. Kuva mu kafu i,
osloboena straha, pria svoj ivotni put. Od sedme godine ivela je
iza reetaka kao ptica u kavezu. Godine su prolazile i Adema je
rasla, zaodevala se lepotom. Nije znala ta eli. Nemir, udnja i
nekakva opijenost rasli su danima i noima. Htelo joj se da nekud
ode, da sazna ta se dogaa izvan te sobe, meu drugim ljudima, na
ulici, u gradu i ivotu. inilo joj se da e izgoreti, propasti, poleteti
ili iileti, pretvoriti se u vazduh, vihor ili miris cveta. Nije umela
da umiri i ustremi svoje elje. Onda su jednoga dana, kad joj je bilo
esnaest godina, dole navodadike begova Konjalija iz Beograda.
Nastupili su dani strepnje, spremanja, oekivanja i nade. A elela je
da bude sve drukije, da se neto drugo dogodi.
Iza jednih reetaka prela je za druge. Istina, prela je u
raskone odaje, ali su i one imale reetke. A to joj je najgore, beg
je bio ovek u godinama, istroen, razvratan i presien nasladama.
Dodue, izgledao je lepo. Umeo je da joj se priblii, da joj ugaa;
okruio ju je bogatstvom i obiljem: haljinama, izabranim jelima,
skupim piima. Ali je bio bez muke snage, pa su joj i telo i srce
ostali prazni. Od toga vremena prole su tri godine. Njoj su ve bile
poele da se gase nade. A toliko je elela da joj se ivot otrgne iz
dosade, pustoi i jednolinosti. Makar postala robinja kakvog
snanog ali pravog oveka. Lutala je pustim odajama kao
izgubljena i elela da dozna ta se dogaa u sporednom konaku, gde
je bio harem u kome su ivele inoe. Nemilosrdo je grizla prste,
stiskala nabujale i otvrdle dojke, upirala oi u vrt gde su cvetale
rue. U mislima je traila sve mogue naine da se osveti muu,
roditeljima i celom svetu tako nakaradno ureenom.
Ali kad sam po vaem dolasku videla krv, ubijanje, pljaku
i silovanje, shvatila sam da je moj raniji mir ipak neto znaio. Sad

mi je ve svejedno ta e da bude sa mnom, samo da me rulja

bestidno ne erei. Zato te molim da mi se smiluje. Tri noi te
ekam. Leao si pijan, a ja sam se Alahu molila. Uzmi me, biu ti
robinja uzbueno zavri mlada Turkinja, osloboena straha i
stida.
Oenjen sam. Ne mogu te zadrati kod sebe. Imam ak i
sina. Kroz koji dan odlazim na granicu. Zato da zapoinjem neto
to ne moe trajati i to e za tebe biti teko. Ali kad si eljna
ljubavi i milote, mogu da te pomazim i da ti budem prvi pravi
ovek
Veljko je pio vino i milovao Ademu, nastojei da se ne sea
pustoi i razaranja uinjenih u naletu ustanika.

III

Zasien

pesmom, vinom i Ademom, Veljko je pozvao

Milutina. Trezan i izbrijan, osetio je elju da se kree i radi bilo ta.
Odaje konaka, zidovi i sve oko njega poinjalo je da ga davi kao
mora. eleo je da utopi pogled u irinu vidika, da gleda nebo i bele
snene vrhove, da slua hujanje vetra, umor grana, da ga brze
konjske noge ponesu u susret opasnostima i novim dogaajima. Jo
mu ni samom nije potpuno jasno ta eli, ali ostati u Beogradu ne
moe, niti moe da gleda naduto Mladenovo lice i njegove lukave
oi, koje gramzivo premeravaju svaku kuu, magazu, dobra konja, a
smee se na ohu i persijske ilimove. Zadrhtao je od ljutine jer se
setio kako je Mladen, onako debeo i nespretan trkarao oko
Karaora i ulagivao mu se. S Jakovom je neto aputao, a oko
Prote Mateje vrteo se kao maak oko renja slanine. Sad je Mladen
predsednik Sovjeta i komandant grada. Poseo je Kuuk-Alijin
konak. Nagovorio je Milenka da saeka vezira u Mokrom Lugu i
sasee ga s celom pratnjom. A kad mu Milenko nije dao deo plena,
nadigao je viku i dokazivao da je time prekreno primirje s Turcima
i da e se zbog toga razgneviti ne samo Porta ve i Rusija. U svemu
to je Mladen radio i kako je zavodio red u gradu, Veljko je zapazio
da on u stvari svrava svoje poslove i smiljeno grabi najvei deo
plena. Mladen je u gradu i Sovjetu postao velika sila; gramzivo je

jurio za bogatstvom i vlau. Njemu nije bilo dovoljno to vlada

Beogradom, eleo je da se nametne celoj Srbiji, a Karaore mu je
busija iza koje e da obara sve one koji mu budu smetali. Tri puta
su dolazili Mladenovi momci i saoptavali Veljku nareenje da
prestane s piem i da zabrani svojim momcima orgije s Turkinjama.
Jasno mu je, Mladen je bacio oko na njegov konak, jer ima nameru
nekom svom da ga pokloni. Milutin stoji i eka, jer ne shvata ta
Veljko namerava.
Milutine, kako zna i ume raisti konak od Turkinja.
Neka se momci otrezne i pripreme za pokret. Petar neka preko
Zemuna nekako opremi Ademu za Vidin. Tamo su joj roditelji.
ta emo s konakom? upita Milutin.
Ostaviu Petra da ga uva dok se Marija ne preseli.
Veljko je stajao pored prozora i gledao napolje. Zatim se naglo
okrenuo i izaao iz konaka. Pekare, mesarnice, ainice i kafane ve
su proradile. Svuda su se mogle videti grupe ustanikih vojnika,
opori naputene turske dece i ena. Na ulici su se pojavile
salebdije. Otvoreno je i nekoliko starinarnica, oko kojih su se
tiskale gomile sveta da togod kupe ili zaloe. Patrole Milojevih
beara, po trojica ili petorica, dostojanstveno su etale i paljivo
posmatrale graane. Veina magaza i zanatlijskih radionica jo su
bile zamandaljene, ili su razbijenih vrata zjapile prazne. Najvea
guva bila je oko pekara i ainica. Bezistan je skoro pust. epenci
su provaljeni, zemljano posue izlomljeno. Meu otpacima moglo
se videti i pokoje ugaeno pare robe, odela i rasute hrane. Po
smetlitima su rovila naputena deca, starci i gladni psi.
Izgledalo je da se grad budi i trezni kao posle zemljotresa ili
orkana koji ga je upolovaio. Lica ena i ljudi jo su nosila tragove
pretrpljenog straha i patnje. Jedino su ustaniki vojnici bili ivahni i
odvano su koraali ulicama. Pri izlasku iz konaka Veljko nije jasno

znao ta e da trai u Sovjetu. U Beogradu mu se nije ostajalo. eni

u Jagodinu nije mu se ilo. Primirje s Turcima je na labavim
nogama, jer su u Beograd stigle vesti da e doi do rata izmeu
Rusa i Turaka. Gledajui pometnju i nesreu ljudi po ulicama
nametnue mu se uspomene iz detinjstva i rodnoga kraja. Kao to
blesak munje za trenutak osvetli pomrinu i u magnovenju sve oko
zbunjenog oveka postane jasno, tako je i Veljko shvatio da je
njegova dunost da pobuni i oslobodi Crnu Reku. Tamo su ga zvale
uspomene, detinjstvo, Lenovac, Krivi Vir, Timok. Sve to je u
njemu ostalo isto i neuprljano. Osetio je u sebi novi priliv snage i
volje za borbom i ivotom.
Pred vratima Sovjeta presrete ga krupan, glavat straar:
Unutra mogu samo pozvani.
Zar me ne poznaje? Ja sam Hajduk Veljko. Onaj to je
Musi izaao na megdan. Pozvao me vod.
Straar se paljivo zagleda u Veljka. Licem mu prelete osmeh.
Ti si taj. I sad mi srce od straha bije pod rebrima kad se
setim kako je Turin strano izgledao. Ui, brate! Tebe neu
zaustaviti.
U proelju za stolom sedeo je Karaore. Desno od njega
Mladen, a levo Jakov Nenadovi. Okolo u polukrugu sedele su
druge vojvode i sovjetnici. Meu njima bio je i Vujica Vulievi.
Levo za posebnim stolom neto je pisao Ivan Jugovi, a Prota
Mateja je sa strane paljivo to posmatrao. Soba je bila topla i puna
duvanskog dima. Kad je Veljko uao, Mladen izvi obrvama,
namrgodi se i ljutito ga pogleda.
Zato si doao? upita.
Hteo sam neto da zamolim voda odgovori Veljko i, ne
pogledavi u Mladena, okrenu se Karaoru.
Reci ta hoe kad si ve uao, nemamo vremena za

razgovor pouri ga Karaore.

Ja sam, gospodaru, rodom iz Crne Reke. Ona je jo pod
Turcima. Hteo bih da poem tamo i dignem narod. Da rodni kraj
pripojim Srbiji.
Ne teraj sprdnju. To pripada vidinskom paaluku. Turci su
tamo jaki. Samo e dabe izgubiti glavu.
Gospodaru, glava je moja. S njom mogu da radim to hou.
Dozvoli mi da poem!
Hajde, kad je toliko navalio, da ga pustimo neka ide
umea se Mladen. Ako mu poe za rukom te neto uradi,
rairiemo zemlju. Ako slupa glavu i pogine, mi mu nismo krivi.
ta jo trai, po dui te, sem da te pustimo? upita
odobrovoljeno Karaore.
Samo pismo da mi se to to traim dozvoljava odgovori
mu Veljko.
Kojekude, Mladene, daj mu pismo i sto groa da kupi
zobnicu fieka naredi Karaore.
Hvala ti, gospodaru!
Samo pazi, mome, ako nastrada nemoj nas posle da
krivi.
Gospodaru, ja imam ovde konak koji sam u juriu zauzeo.
Hou da znam ostaje li to moje?
Ene de, pa ti si onaj Veljko to posee Musu. Kako te ne
poznah? Ostaje, brate! Kad mogu drugi, to ne bi i ti imao krov nad
glavom. Idi, a za konak ne brini. Ostavi nekoga da ti ga uva.
Hvala ti, gospodaru, ponovi Veljko, prie mu ruci, pa
jurnu napolje iz Sovjeta.
Ako ludo ne pogine, taj e rusvaj napraviti! uzviknu
Mladen.

IV

U konaku Veljko zatee sve u redu. Beari su sedeli po

grupama, tiho razgovarali i brusevima otrili handare. Neki su
senjali konje, a neki krpili sedla. Konak bez Ademe doeka Veljka
pustoi i tugom. Do malopre odajama se neujno kao maka kretala
mlada Turkinja; njen miris se jo oseao. To mu pomuti radost.
Zaali to je nije zadrao, kao to su to mnogi od stareina uradili,
izgovarajui se pred vodom da im je potrebna posluga. Odmahnu
rukom kao da goni od sebe uspomene i pusto. U sobu ue Milutin:
Meu bearima sam naao nekoliko Crnoreana i
Lenovana koji ele da nam se pridrue. Voljni su da idu kud god
eli. Mogu li da ih pozovem?
Svakoga beara u primiti, Milutine! Ne vodi rauna ko je i
odakle je, niti ta je dosad radio.
Ima dosta i Bugara. I oni hoe s nama.
Sve ih primi. Samo, ko moe neka nabavi konja. Ko nema
konja, moe i peke. Tamo emo mu ga od Turaka oteti.
Te noi Veljko dugo nije mogao da zaspi. Duvan i vino nisu
mu prijali. Glavnje na ognjitu su pucketale, a crveni jezici
plamenova osvetljavali su sobu. U dvoritu i donjim odajama ve se
davno stiala buka i galama beara. U susednoj sobi spavali su
Milutin i Petar. Po povratku iz Zemuna, Petar je ispriao Veljku

kako se Adema opirala da poe. Ceo put na lai je preplakala. ak

je plakala i na pristanitu. Petar nije hteo da ode dok se nije ukrcala
i dok laa nije krenula Dunavom za Vidin.
Veljko je razmiljao o onome to ga eka u zaviaju. Ustao je i
priao prozoru. Otvorio ga je i pogledao u no punu tiine i krupnih
zvezda, to su se s bleskom ruile u mranu vodu Dunava. Vetar
koji ga oinu po licu donese miris snega i jedva naslueni dah
prolea. Stresao se od hladnoe, koja se uvukla kroz razdrljenu
koulju i puzila niz plea i kimu. Zatvori prozor, uvue se pod
pokriva i zaklopi oi, nastojei da zaspi. Jo dugo je sluao bezbroj
priguenih zvukova i umova, a zatim oseti kako lagano malaksava.
Kad su se u svanue pred konakom na ulici postrojili beari na
konjima, Veljko potera svog vranca i brzo iz prebroja. S Milutinom
ih je bilo stotinu. Svi su imali konje, dugu puku, u silavu po dve
kubure i handar. Na elu stroja je temeljit crnomanjast mladi,
mongolskog izgleda; svojim jasnoplavim oima radosno je pratio
svaki Veljkov pokret.
Kako se zove? upita ga Veljko; ni sam nije znao zato
mu se odmah dopalo to tvrdo mongolsko lice.
Ja sam Pea iz Rajinovaca u Bugarskoj. Volim da se bijem s
Turcima. Zna, bratko, mi beari smo estoki ljudi. Nita ne gubimo
ako poginemo.
Mi ga zovemo Pitikaamak umea se u razgovor drugi
Bugarin.
Uto se pojavi Petko sa barjakom u ruci. Predade ga Veljku.
Petkov konj se nemirno vrteo; Veljko sa osmehom razvi barjak i
pogleda po bearima.
Brao, vod mi je dao ovaj barjak uz nareenje da idem u
Crnu Reku i da podignem narod na bunu. Zato, ko nije spreman da
pogine nije mi potreban. Ko ide sa mnom, mora me sluati. Dobro i

zlo deliemo kao braa. Ko pobegne iz boja ili ranjenog druga

ostavi, sunce ga vie nee grejati. Ovaj barjak neka uzme onaj ko
zna da ga moe nositi kroz vatru, vodu, buru i smrt!
Iz grupe beara izdvoji se nizak buljook ovek na sumrkoj
bedeviji, crne guste bradice i, nita ne govorei, uze Veljku iz ruke
barjak.
Ja sam pop Radisav Crnoreanin. Pobegao sam pre dve
godine od podgorskog Osman-bega koji je hteo da mi otme erku i
vodi je u harem-kulu. Tada sam mu ubio subau i dva Turina. Zato
meni kao tvome zemljaku pripada pravo da nosim barjak.
Slaete li se, brao, da barjak nosi pop Radisav? upita
Veljko.
Slaemo! zagrajae beari sa nekoliko strana.
Hristovih mi rana, Veljko, bojim se da pop Radisav ne
zaboravi barjak im se dokopa turske zarobljenice javi se
Milutin. Radivoje mu je poklonio jednu crnooku Turkinju koju
je dizdar Suljo mazio i uvao kao oi u glavi. Kad ju je zgrabio pop
Radisav, ni sunce je vie nije moglo do jutra videti.
Poganci su oni, Veljko! Napili su me i strpali u sobu s tom
mladom Turkinjom. Zamandalili spolja vrata! Mlada ena, uplaena
kao zvere, gleda me i plae. Priea mi, morao sam da je teim.
Grena sam popovska dua, a ta vilja i patriku bi na greh navela.
to si joj psalme pevao? zadenu ga Milutin kroz smeh.
Traila ena da joj neto pojem. Ja osim psalma drugo
pojati nisam znao.
Veljko se nasmeja.
Sada neka svako spremi to mu jo treba. Imate na
raspolaganju dva sata vremena. Prvi konak bie u Grockoj! Tu
moete i da se proveselite.
Znai u Grockoj emo pokladovati? naali se Jevtimije.

Sve je odlueno, zakljui Veljko jaui prema Grockoj na elu

bearske kolone. Misli ga prenesoe u prolost. Video je Lenovac,
oca, majku i njene strepnjom izmuene oi. Oivi mu u seanju
sestra Duda i ceo onaj dogaaj kad je zbog nje s oban-baom
Ilijom pobio Turke. Iz tmine u svest ispliva i Vidin, Pazvan-Oglu,
Nino i Javorka. Seanja su navirala uzvitlano, zamreno i pobrkano.
Meali su se ljudi i dogaaji. Onda je naglo otvorio oi i pogledao
gore. Nebo su bili zakrilili gusti oblaci, a od Dunava je pirkao
hladan vetar i nagovetavao dolazak koave. Kroz vazduh su letele
retke pahuljice snega; zima se jalovila pred nasrtajem prolea.
Odjednom ga obuze radost. Bilo mu je neugodno to je utao i
time skretao na sebe panju. Pomislie da se pravim vaan to sam
im stareina. Odmah je odbacio tu misao. Momci su silni ljudi.
Voleo ih je kao brata Milutina, a oni njega isto tako. Onda mu naglo
u svesti iskrsnu Spasin lik. Dugo je nije video. Slao joj je poklone i
obeavao da e doi o pokladama. Jasno je ve oseao njenu
blizinu. Nikako nije mogao da shvati zato mu je ta mala pevaica
draa i blia od svih drugih ena. Iz sutona su ga radosno gledale
njene oi. Video je u isti mah i obline njenog tela, lake i spretne
pokrete njenih lepih ruku; uini mu se da osea njen vreli dah na
svome licu.

Bear kojji je poao napred ve je bio sve pripremio u hanu za

prenoite. Na ranjevima u dvoritu peklo se nekoliko ovnova.
Hanska odaklija je provetrena i raiena od danguba i bekrija.
Soba na spratu za Veljka zagrejana je mangalom. Spasa je sedela na
seiji, oekujui ga nestrpljivo. Njeno lepo zamiljeno lice odavalo
je znake uzbuenja i radosti. Veljko se dugo zadrao nareujui
kako da se smeste konji u talu. Zapovedio je da im se popuste
kolani, metne seno, a zob da se ne daje do jutra, pred polazak.
Zatim je veselo pozdravio handiju Vua, koji je sijao od sree, jer
je znao da beari nee tedeti novac. Na Jevtimijev zahtev, Veljko je
popio dve aice rakije.
Sad idi svojoj dragani! Samo, mogu ti jedno rei: poznajem
dobro Vlahinje. Najee polude od ljubavi i posle ovek s njima
ima trista muka.
Veljko se osmehnu, odmahnu rukom i bez rei poe u sobu.
Kad su se vrata otvorila, Spasa se trgla i bacila mu se u naruje.
Obesila mu se rukama oko vrata, ljubila ga i zagledala u oi. Zatim
ga je opipavala rukama, ko da ne veruje svojim roenim oima.
Prokletnie, ta si to uradio od mene? Otkako sam tebe
srela, svet, zemlja, nebo ne postoje za mene. A tebi nije stalo to
propadam, bezdunie. Zato mi nisi dozvolio da doem u
Beograd? Sigurno zbog zarobljenih Turkinja? Oh, kako bih te
zubima zaklala! Svu tvoju krv bih popila. Zatim bih uzela sian da i
ja umrem.
Smiri se, Spaso. Nisam te zaboravio. Ratnik nikad ne
zaboravlja ene. Ova no je naa. Sutra kreem u borbu.
Neu ni jesti ni piti da bih umrla ako mi ne obea da smem
doi tamo gde ti bude.
Ne luduj! Idem u nahiju gde su Turci. Ako je oslobodim i
negde se ustalim, zvau te. Ako poginem, ti e kupiti crnu amiju,

nositi je mesec dana, a zatim nai drugoga.

Uh, ti, kopile hajduko! Zar tako misli o meni? Oi sam
isplakala za tobom ivim, a ti mahnita s Turkinjama. Evo, vidi, i
kamu sam nabavila. Htela sam da te zagrlim i zakoljem rekla je i
izvadila iz nedara malu kamu sa srebrnim koricama. Neu da te
zakoljem, bezdunie!
Ljutito je bacila kamu i ponovo se obisnula Veljku o vrat.
Zakuni se sreom junakom da e me zvati im mogne!
Zaklinjem se! odgovori joj Veljko.
Uzeo ju je na ruke i podigao visoko iznad glave. Zatim je
spustio na seiju. Zbacio je sa sebe dolamu, demadan i otpasao
silav. Uzeo ibuk, poloio Spasinu glavu sebi na krilo i zapalio,
gledajui je umiljato u oi. Neko zakuca na vrata.
Ko je? upita Veljko.
Hanski momak Hasan. Doneo sam trpezu i veeru.
Ui, ui.
Poto je postavio trpezu, poreao sahane sa ovjim peenjem,
prenom ribom, paprikama i bardakom smederevskog crnjaka,
Hasan je stajao oklevajui.
Gospodar-Veljko, hteo bih neto da te zamolim.
Da ujem, mome?
Ja nisam Turin nego Arnaut! Mrzim Turke. Hteo bih da
me uzme sa sobom. iptarska je vera tvra od kamena.
Poveu te odgovori mu Veljko.
Ih, bre, kako u slatko da se bijem s Turcima! U Carigradu
su mi ubili brata.
Spasa je jela vrlo malo, ali je pila mnogo vina. U zagrejanoj
sobi, podnapita, zamorena udnjom i tugom, obgrlila je Veljku
kolena, podigla glavu i zapevala:

Gledaj me, Veljko,

Nagledaj me se.
Danas si ovde,
A sutra odlazi.
Drugu e momu ljubiti
I vino s njome piti,
A ja u tuno plakati.

Naglo je zautala, uzdahnula, a onda iznenada zavitlala svom
snagom def u oak sobe. Bacila se Veljku u naruje i oajniki
uzviknula:
Aman, aman! ta da radim bez tebe?

VI

Preko Begaljice i pored Krnje Jele Veljko se sa svojim

bearima sputao prema Podgorcu. Hvatao se mrazni planinski
suton. Otapanje snega ovde se jo nije primeivalo. U selu se ulo
dovikivanje ljudi i lajanje pasa. Tu i tamo zatreperilo bi i poneko
kiljavo svetlo. Vetar je nanosio daak borovog dima, vonj torina i
ovje vune. U takve pretproletnje sutone Veljko je kao deak voleo
da se izvue iz kue, da slua kako uma huji, potoci grgoljaju, a
negde daleko rie udnjom zahvaeni jelen. Nebo je vedro, a
zvezde krupne; inilo mu se da ih moe rukom ubirati sa vrha
planine. Bose noge su mu zeble. Milutin i Miljko, koji bi se izvukli
za njim, beili su oi u njega i pitali ga uplaenim glasiima:
ta gleda?
Zvezde odgovarao je.
Deaci bi ispruili ruice prema zvezdama, zebli i odlagali
bosim noicama. Kako su uspomene iz detinjstva slatke, pomisli
Veljko. Sve je ovde nekako drukije. Blisko i drago. Meseina je
kao mleko. Pogled mu se otre prema selu. Po beloj snenoj
povrini jurio je od sela konjanik.
Stanite! naredi Veljko.
Dva straara brzo iskasae napred i presretoe konjanika.
Stoj! Ko ide? zau se otar glas beara.

 Uklanjaj cevicu! Zar ne vidi da sam ja odgovori Petko

ljutito.
Petko dotera konja do Veljka.
Pop Nikola je pripremio veeru. Turaka nema nigde do
Podgorca.
U dvoritu velike brvnare beare i Veljka presrela su tri odrasla
snana popova sina. Najmlai prihvati Veljku konja, a najstariji,
sredovean pleonja, viknu:
Dobro nam doao, buljubaa Veljko! Na dom veeras je
tvoj. Nareuj kao da si na oevu ognjitu.
Zdravo bio, sokole! Znam da je dom i odak popa Nikole
uvek otvoren za eljene goste odgovori mu Veljko i poljubi se s
njim u obraz.
Uto se na vratima, u svetlu vatre sa ognjita, pojavi i pop
Nikola. Bio je to ovek osrednjeg rasta, temeljito graen, sa
ubarom od vuetine na glavi. Otrim, brzim pogledom radoznalo je
preao preko ljudi i konja u dvoritu, zatim mirnu i zaustavi pogled
na Veljku.
Jesi li ti, goljo, Hajduk Veljko?
Jesam, delijo prihvatajui alu, odgovori mu Veljko.
Eto, ja ujem: Veljko ovo, Veljko ono. Doe Petko i jo mi
vie napria. A ti golobrado mome! Te ako, neka si nam iv i
zdrav. I hajde u kuu, a sinovi e namiriti konje.
Popova vrsta, koata ruka zagrlila je Veljka. Vodio ga je u
kuu mislei u sebi: zar Karaore nemade nikog ozbiljnijeg i
starijeg da poalje u Crnu Reku? Setio se kako mu je pre tri godine
Veljkov ujak Paun priao ta je napravio ovaj isti Veljko u Vidinu.
Bore na uzdignutom elu sve su se vie mnoile, a u oima se
javljala popovska neverica. Oko ognjita je poslovala stasita mlada
ena. Radoznalo je pogledala Veljka. Po obiaju, namestila je jastuk

u stolac i rekla:
Dobro nam doao!
Iz polumraka se izvue belokos deai modrih oiju i poe da
pilji u Veljka. Neto je rekao i pritrao popu Nikoli.
Ovaj mi je Belonja unuk. Ono mu je majka. ena moga
najstarijeg sina. Ona e nas dvoriti i astiti. Ima u mojoj kui svega,
hvala bogu. Ali otkako se Osman-beg podgorski ovde nastanio i
kulu digao nemam mira, niti mi enska eljad serbez mogu po drva
u umu i na izvor po vodu.
Jo se veera ne bee zavrila kad u kuu ue knez, sitan
koat starac, vujih oiju i vornovate glave. Odbio je da veera,
ali uze au vina. Svi u kui oslovljavali su ga da deda Mojsilo;
Veljko primeti da se i pop Nikola s velikim uvaenjem odnosi
prema njemu. Mojsilov pogled je podmuklo kao bi ibao sa strane
Petka, koji je, zagrejan piem, do sitnica priao o borbama na
Moravi i oko zauzimanja Beograda. Kad iznesoe kafu i svi
pripalie lule, Mojsilo se znaajno pogleda s popom Nikolom, pa se
ustremi na Veljka.
Kojim si poslom doao s hajducima u nau nahiju?
Poslao me Karaore i Sovjet da oslobodim Crnu Reku
odgovori Veljko.
Je li to Petkovo maslo?
To se tebe, deda Mojsilo, ne tie. Ti si stareina po volji i
elji Turaka. Dosta sam ja od tebe trpeo! izdera se Petko.
Sluaj, kljusino! Ako se ko muka namuio, to sam ja.
Osman-beg je mislio da te mi ovde krijemo: pretraio je drvo i
kamen. Njegovi panduri pojeli su mi sve to je u kui bilo masno i
slasno. Nasrtali su i na obraz enama. Malo ti je to si kuu svoga
oca upropastio, ve dovede Veljka i hajduke da na ivu vatru
naloi celu nahiju.

 Kaem ti, deda, da sam doao da diem ustanak. Nema sile

koja me u tome moe omesti. Knezovi i aminai govorili su to isto i
u umadiji. Da smo ih posluali, janiari i dahije bi jo gospodarili
Srbijom odrubi mu Veljko.
A ja tebi, mladiu, kaem ovo: dok je Osman-beg u
Podgorcu sa svojim momcima i tvrdom kulom, nema nita od
ustanka u Crnoj Reci. On je ovde vezir i sultan. Ima novca da moe
hiljadu krdalija najmiti. Svu e Crnu Reku u prah i pepeo
pretvoriti. Zatitnik mu je Pazvan-Oglu koji, moj sokole, ni sultana
u rabo ne zarezuje.
Koliko Osman-beg ima posade u kuli?
Trideset ljutih Arnauta, svaki je od zla oca i od gore matere.
Vala, deda, ako je Crna Reka napunila strahom gae od
Osman-bega i tridesetorice kokoara, ja u mu jo noas majku
majinu!
Da nije Turaka u Zajearu, Gurgusovcu, Negotinu, Vidinu i
Banji, lako bismo s Osman-begom odgovori ljutito Mojsilo.
I njima u majku da ih je jo tri puta toliko! Radisave, idi
reci neka se momci spreme. Veerali smo. Odmorili se. Bolje je da
mi Osman-bega zateemo na spavanju, nego da on nas sutra vija po
Crnoj Reci.
Ne, za veliko ime boje! Vidi da od prolea nema jo ni
traga. Navalie Turci sa svih strana. uma je gola. Narod nee moi
u zbegove. Sve to je staro i nejako propae zavapi knez
Mojsilo.
Svadbe nema bez mesa, deda. Crnoreanin sam koliko i ti.
Ili emo postati slobodni ljudi, ili emo kao junaci izginuti. Treeg
nema, niti moe biti. Ko ne htedne s nama, eno mu Zajeara i
Vidina, neka ide Turcima odsee Veljko, ustajui iza trpeze.
O, gospode, ala si ti, brate, prek i nerazuman ovek. Nije

seljaku lako ii u bunu. Nevreme je. Kuda s nejai? Sa stokom. Kad

nam sve to propadne, ta e nam onda sloboda?
Brini ti, knee, svoju brigu. Ja u raditi to sam naumio
povika Veljko i dade okom znak bearima.

VII

U praskozorje Veljko je sa svih strana opkolio Osman-begovu

kulu u Podgordu. Bela hladna zora cedila se niz bregove. Zvezde su
bledele, nebo se caklilo. Petli su uestali s kukurikanjem. Hladnoa
je proimala tela. Ruke oko oruja su se koile, a noge sve vie
zeble. Veljko nije vie hteo da eka. Pozva Petka.
Ispali kuburu neka se Turci uzbune. Neu da ih napadam na
spavanju. Od naeg nastupa zavisie ceo na uspeh u Crnoj Reci.
Neka Turci shvate da imaju posla s junacima, a nai da se ne
plaimo Turaka.
Petko naniani prozor na drugom spratu i opali kuburu.
Kurum probi drvene reetke. Na dvoritu besno zalajae psi i
zaue se uznemireni glasovi. Iz pukarnice na kuli provirie cevi.
Dvadesetak ispaljenih puaka pocepa praskozorje.
Osman-bee, jesi li na kuli? viknu Veljko.
Na kuli sam, hajduki kokoaru! odvrati otud ljutit glas.
Predaj kulu i ljude. Dajem ti potenu i tvrdu veru da u te
pustiti s ljudima i eljadi u Zajear. Uzeu ti novac i stoku. Sve to
u bisagama i na sebi moe poneti, tvoje je.
Vlako kopile, kako se usuuje da mi to nudi?
Ja sam, Turine hajduk Veljko Petrovi.
Sin Petra Sirenjara iz Lenovca! Je li tako?

 Tako je.
Ti si, tene, zar naao da napada Osman-bega na kuli i
babovini? Godinu dana mogu od takvih pasa da se branim. Kula mi
je tvrda. Imam dosta olova i praha, hrane i vode. A im izmetnem
kumbaru i uju je Turci u Zajearu, dobiu pomo. Nego odbij,
vlae, da ludo ne gubi glavu.
Turci su davali sve jai otpor. Pukarnice su bile veto
rasporeene; kula je dominirala celom okolinom. Nekoliko
pokuaja da se kula zauzme na juri, propalo je. etiri-pet ljudi bilo
je ranjeno, a dva seljaka iz Podgorca, koji su pokuali da zapale
kulu, poginula su. Sitan seljak okrugle glave sedeo je iza bora u
blizini Veljka i posmatrao borbu. Njegove podmukle oi kao da su
neto traile. Tek oko podne, kad Turci iz kule otpoee da pucaju
kumbarom, ustao je i priao Veljku:
Ludo gubi ljude, a kulu nee uzeti.
Ko si ti da me ui ratovanju? ljutito ga upita Veljko.
Ovdanji kova Gavrilo. U prolim ratovima uestvovao
sam kao tobdija pod Mihaljeviem tri godine. Znam kako se u
ovakvim sluajevima radi.
Kako? upita Veljko radoznalo.
Naredi neka iz sela donesu desetak kaca. Napuniemo ih
slamom i katranom i privaljati uza zidove da zapale kulu. Turci e
tada morati da se predaju, ili e pokuati da se spasu probojem.
Evo ti dukat za pie, a pet e dobiti kad svrim posao!
Vrati taj smrdljivi dukat u dep. Gavrilo je Srbin. Zna cenu
slobode isto onoliko koliko je zna i ti. Nego, izmakni ljude od
dometa turskih puaka da ludo ne ginu.
Gavrilo je za sat vremena dovukao iz sela osam velikih
kupusnih kaca i napunio ih slamom i katranom. Zatim ih je
potpalio, i iza kaca su legla po dva beara i gurala ih ispred sebe do

kule. Turci su osuli brzu puanu vatru, ali Gavrila to nije zbunilo.
Kurumi su pogaali kace, ali nisu mogli da ih probiju. Kad vatra
zahvati kulu, Turci prestadoe da pucaju.
Hej, more! Veljko, ostaje li pri datoj rei? upita Osmanbeg sa kule.
Ostajem, Turine!
Kad je tako, naredi da se vie ne puca i odredi oveka da
mu predamo oruje pri izlazu iz kule.
Oruje pri izlazu bacajte na gomilu. A vi, momci, prekinite
vatru! naredi Veljko.
Poto su svi Turci sa Osman-begom, enama i decom izili iz
kule, beari su ugasili poar. Veljko kod Osman-bega u pasu nae
osam stotina dukata, a u kuli bogato oruje i dva puna sanduka
odela. Tu su se zadesila i dva vidinska stona trgovca kod kojih je
naeno dve hiljade dukata i dve zobnice belih para, jer su bili doli
da kupuju stoku od aga i seljaka. Novac, oruje, odelo, posue i
skupoceni nakit uzeo je Veljko kao ratni plen. Od Osman-bega uze
ata Kulju, a dade mu svoga vranca. U ene i poslugu nije dozvolio
niko da dira. Poastio je Turke i pustio ih da se smire i priberu.
Zatim je naredio da ih seljaci s konjima proprate do Zajeara.
Kad su Turci otili, Veljko postroji beare. Uzeo je zobnicu s
belim novcem i razdelio im ga. Isto tako, podelio je zaplenjeno
oruje, odelo i konje govorei:
Evo, ti si od danas moj buljubaa. Ti bimbaa. Ti barjaktar
i sve tako redom dok je svakom davao deo plena.
Zatim uze drugu zobnicu novca i zai je, pa se obrati Cvetku
Laovu i ree:
Uzmi, Cvetko, najboljeg konja i ovaj novac, pa nosi i
predaj Sovjetu u Beograd. To je na prilog narodnoj kasi.
Veljkov napad na Osman-bega odjeknuo je kao grom celom

crnorekom nahijom. Subae, age i begovi odmah su pokupili to se

moglo poneti i pobegli u Vidin. Narod je shvatio da s Veljkom nema
ale, pa je uplaen odlazio u zbegove da skloni stoku i porodice.
Tako su se za svega nekoliko dana sva sela koja su bila uz puteve i
na udarcu sklonila u planine. Tupinica, Rtanj i Malenik napunie
se narodom. Mladi ljudi uzimali su oruje i prilazili Veljku. Uzeo je
za vojsku samo one koji nisu bili enjeni. Nije hteo da stvara veliku
vojsku. Naroito ne od seljaka koji su jednom nogom na bojitu a
drugom kod porodice. A nije imao ni dovoljno oruja da krene sve
one koji su hteli da se bore. Primio je etiri stotine novih boraca, a
za stareine im postavio beare oprobane u borbama.
Utvrdio se najpre u Trenjevu. Podigao je anac i u njemu
ostavio posadu od pedeset beara. Zatim je okrenuo selima ispod
Rtnja da oisti gornji kraj od Turaka, pa da i tamo podigne aneve
na svim vanijim prolazima. Sruio je tursku kulu u Ilinu, spalivi u
njoj sve Turke, jer nisu hteli da se predaju. Podigao je utvrenja na
Kalifatu i Poljanici i u njima ostavio posadu beara, pa pohitao
Lenovcu i Trenjevu, jer je u tom pravcu oekivao napad Turaka.

VIII

ta se u Crnoj Reci dogaalo s Veljkom i njegovim bearima,

o tome je malo ko u Beogradu i Sovjetu znao i vodio rauna.
Otarasili smo se bez muke nemirnog oveka rekao je
Mladen jednog dana Proti Mateji kad je ovaj spomenuo Veljka.
Ako neto uini, dobro e biti. Ako pogine, neemo imati mnogo
tete. Takvih je danas mnogo. Svojeglav je, nepokoran, a voli i da
se istrava.
Meni se opet ini da je Veljko naroit ovek. Ostao je
skroman i posle megdana. U juriu na Beograd satirao je sve to mu
se na putu ispreilo.
Mladen je spadao u onu vrstu ljudi koji ne vole da se prepiru i
dokazuju svoje. Ostao je hladno pribran i zadrao svoje miljenje o
Veljku. Nikako nije mogao da mu oprosti pljaku Smedereva,
Grocku i konak na koji je bio bacio oko. Veljko je eleo da ide lavu
u peinu, pomisli, jer je crnoreka nahija pripadala Pazvan-Ogluu.
Bolje da tamo izgubi glavu, nego da se ja s njim ovde muim. Kad
otegne papke, uzeu mu konak. Lako je Proti Mateji kad za leima
ima Jakova i valjevsku nahiju, Podrinje i Mavu. Mogao bi malo
pridike da odri stricu Jakovu. Setio se kako se Jakov bez milosti
obraunao s urijom. Lik drzovitog, neukrotivog hajdukog
harambae neoekivano mu izraste u seanju. urija nije imao

dlake na jeziku ni kad se prepirao s Karaorem oko podele plena u

Smederevu. Jakov je utao i podmuklo gledao uriju.
Da nije Karaora, Nenadovii bi zagospodarili Srbijom,
razmiljao je dalje Mladen. Oni su i sada napola njeni gospodari.
Beograd je glava Srbije. Ja sam gospodar u njemu. Iza
Karaorevih lea nema koave. Predsednik sam Sovjeta. To je
tvoje delo, Proto. Hteo si tim putem da ogranii vlast Karaoru.
Ja u preko Sovjeta i Karaora da potucujem vae kneevske
rogove. Oseanje snage, vlasti i naglog uzdizanja ispunilo je
radou Mladenovu duu. Jugovi je pognut nad stolom pisao
nahijskim knezovima i vojvodama da pokupe novac razrezan za
kupovinu debane, hrane i ratne spreme. Zadobiti Ivana za sebe nije
mu bilo teko. kolovani alov mnogo je brbljao o pravdi,
zakonitosti i redu. A voli crnjak i Turkinje. Uvek mu nedostaje
novac. Vladiku Leontija mrzi kao sotonu. Sada samo to jedan
drugome noseve ne odgrizaju. kolovan ovek, svet proao, a
naivan je kao povodljiva ena. Mladen je sve vie tonuo u svoje
planove, kad se iznenada na vratima kancelarije pojavi straar.
Gospodar-Mladene, buljubaa Hajduk-Veljka moli da ue.
Hou li ga pustiti?
Pusti odgovori mu Mladen i pogleda Protu Mateju.
Evo mu ga sad. Mi njega poslali kao buljubau, a on nama sada
alje svoga.
Na vratima se pojavi crnomanjast momak srednjeg rasta,
odluna izgleda, obuen u novo tursko odelo, sa silavom iz koga su
virile u srmu okovane kubure i handar.
Ko si ti, more? upita Mladen.
Buljubaa Hajduk-Veljka odgovori Laov.
Kad si ti buljubaa, ta je onda Veljko? upita radoznalo
Prota.

 On je gospodar nad Crnom Rekom i tamonjom vojskom

odgovori Cvetko Laov.
Kako ti je ime?
Cvetko. Gospodar Veljko me poslao da predam ovu
zobnicu novca.
Otkud mu novac? upita radoznalo Mladen.
Oteli smo ga od Turaka. Mi, pope, ne oremo i ne kopamo.
Ovo je dao za narodnu kasu. Dok je Turaka, nama nee manjkati.
Da je Veljko od Sovjeta traio novac i pomo, Mladen bi
oterao Cvetka, ali kad je slao plen i irio osloboenu teritoriju nije
mu smetalo to je Veljko sebe proglasio gospodarom a svoje
momke bimbaama i buljubaama. Mladen je verovao da e
neobuzdani hajduk na kraju krajeva zaglaviti, a posle e on,
Mladen, u tom kraju Srbije za gospodara postaviti posluna oveka.
Zato se obrati Cvetku Laovu i ree:
Pozdravi gospodar-Veljka i neka nas ne zaboravi kad
ponovo doe do plena!
Hvala ti, gospodar-Mladene! Za plen ne brini dok je nas i
Turaka odgovori Cvetko.

IX

Tako je prolee, pored kia i buenja prirode, s Veljkom

donelo Crnoj Reci bunu i rat s Turcima. Veljko nije ni asa ni dana
mirovao. Iao je od sela do sela, sazivao narod na zborove, govorio
mu o ustanku, borbama u Srbiji i o slobodi. Savetovao je seljake da
to pre posvravaju proletnju setvu, podignu po umama zbegove za
ene, decu i stoku, a svi za borbu sposobni ljudi da nabave oruje i
budu spremni da se bore kad Turci navale od Vidina. U vojsku je
uzimao samo beare i sluge koji nisu imali kue ni porodice.
Naoruavao ih je pukom, a po mogunosti snabdevao i konjima.
Od naroda nije nita traio, jer je imao dovoljno hrane zaplenjene
od aga i subaa po selima. Val pobune zahvatio je pored Crne Reke
i gurgusovaku nahiju, svrljiku i banjsku kneevinu. Sve subae,
age i begovi napustili su svoja dobra i konake, te bezglavo beali da
se sklone u Zajear, Negotin i Vidin.
Seljaci su u poetku oklevali, ali kad videe kako Veljko bije
Turke, pali hanove, razdaje tursku imovinu, smenjuje stare knezove
i za stareine postavlja hajduke i hrabre ljude, shvatie da mira nee
i ne moe biti, pa poee da se utrkuju oko pljake i pripremaju
zbegove. Jagmei se, svravali su proletnje radove, a zatim po
zabitim mestima, daleko od puteva i sela, dizali kolibe i torove,
prenosei tamo sve to je predstavljalo ma kakvu vrednost. Osetili

su da je nastupio prelom i da je na pragu sloboda za kojom su toliko

vekova udeli. Njen dah je zapljuskivao planine, sela, polja i ume
istone Srbije. S Veljkom i njegovim bearima doao je i do njih
slobodarski pokli umadije.
Ustanak u Crnoj Reci uzbunio je i preplaio Turke u
vidinskom paaluku, a naroito mula Idris-agu, koji je zamenjivao
obolelog Pazvan-Oglua. Ustanak u Srbiji poremetio je sve
Pazvandijine planove. To ga je prisililo da se izmiri s Portom. ivo
je pripremao vojsku za napad na Srbiju. Kako je bio oboleo, u
svemu ga je zamenjivao mula Idris-aga. On se zbog zime dugo
skanjivao da krene vojsku protiv Veljka. Ali im je osetio dah
prolea, krenuo je sa dve hiljade konjanika na Crnu Reku. Obeao
je Turcima ogroman plen u stoci i mladim kmeticama. Tako je
Idrisova vojska krenula iz Vidina nikim putem prema Crnoj Reci.
Turci su uz put opljakali sva srpska i bugarska sela. Celim putem
su ih pratili bubnjari, talambasi, goevi i piska zurli. Atlije su
zaigravale besne konje, vriskom i kliktanjima hrabrili jedni druge i
plaili narod. Sve to je imalo moi da pobegne uklanjalo im se
nabrzo s puta. Lelek, kuknjava i jauci nadjaavali su halakanje i
lupu doboa.
Na granici zajearskog kadiluka Turke je iznenadila pusto
sela. Dokle god je oko moglo dosegnuti, pred njima su se dizali
vrhovi snegom pokriveni, tamne ume, uvalite doline i stene. To je
Crna Reka gde ih je ekao aurin Veljko s hajducima i bogat plen
po zbegovima, jer su sela naputena i pusta. Nadali su se da e nai
svega to im treba i nauivati se mladih Crnoreanki, za koje se po
Vidinu prialo da su najlepe ene Srbije. Sve to je zagrevalo duu
i srce Turcima, trebalo je pronai u umskim zbegovima; meutim,
u umi ih je ekala hajduka zaseda.
Idrisovoj vojsci u Zajearu se pridruio i or-Sulejman,

crnoreki ajan, koji je ispred Veljka bio pobegao u Zajear i tu ve

uspeo da prikupi pet stotina janiara i subaa. Veinom je to bio
skitaki olo iz Bosne i Hercegovine, koji se u doba dahija zbog
pljake i nasilja razmileo po istonoj Srbiji. Kao crnoreki ajan,
or-Sulejman je poslednjih nekoliko godina iveo u stalnom
pijanstvu i bludu. Nastojao je da iz raje iscedi i poslednju belu paru.
Rodom Foak, neobuzdan i svojeglav, nosio se zamislima da se
neto vie obogati, nauiva, a sa grdnim parama da pod starost ode
u rodni kraj, kupi zemlju i podigne konak. Kao grub i silovit ovek
ni u emu se nije mogao umeriti, a mrnja je bila jedini pokreta
svega to je radio. U divljoj prostoti, fanatino je verovao u
Muhameda, smatrajui ostale ljude niim biima koja su stvorena
da kao robovi slue pravovernim Turcima.
I kao to uvek biva uz bunu i nemire, Sulejman se bio zainatio
i krenuo na pohod u Crnu Reku reen da pali, ubija i trebi
nevernike. Iao je kao Idrisova prethodnica i silovito upao u Crnu
Reku. Popalio je nekoliko sela. Sve mukarce je poklao, a decu,
ene i devojke zadrao kao roblje. Trideset seljaka je poslao u
Zajear da ih tamo nabiju na kolje i poveaju. I sam bundija,
Pazvan-Oglu je znao da se irenje bune iz Srbije silom ne moe
zaustaviti, ali je mislio da se krvlju, vatrom i terorom moe odloiti,
pa je ovom prilikom povlaivao or-Sulejmanu.
Kad je Sulejman s turskom vojskom upao u Vrbovac, malo je
koga zarobio. Veljko se tada nalazio u Lasovu. Smatrajui da je
dobio bitku, Sulejman je poslao Veljku zarobljenog seljaka da mu
saopti:
Poruio ti je or-Sulejman da mu sutra u Lasovu spremi
ruak. I to da bude za svakog Turina po oka peenog mesa, dve
oke rakije i jo pomlada nevesta ili devojka.
Otkuda se ti nae, ro, da mi donosi tu poruku! planu

Veljko i opsova.
Seci a ne sramoti, gospodar-Veljko! ciknu seljak.
eljad i stoku sam sklonio davno u zbeg. Kako je nastalo lepo
vreme, hteo sam da zasejem njive. Turci su me iznenadili i na njivi
uhvatili. Moj bog im vie nee u ruke.
Kad je tako, vrati se i kai ajanu da ga ekam s rukom u
Lasovu, ali neka ponese za svaki sluaj dvoje akire i neka povede
svoje hanume, jer moji beari vole da se ale s Turkinjama.
To mu ja ne smem rei. Bolje je da me ti ovde posee
odgovori seljak, uvlaei glavu u ramena kao da ve osea rez noa
na vratu.
Hadi Nikola! viknu Veljko.
Evo me, gospodaru! odazva se visok pogrbljen ovek
tridesetih godina.
Jesi li uo ta sam poruio or-Sulejmanu?
Svi smo uli odgovori Nikola.
Poto ti zna da kalemi, napii mu to!
Nikola odvi hartiju s nekog fieka, klee na kolena, a jedan
bear mu podmetnu lea. Tako Nikola napisa Veljkov odgovor.
Ti sada put pod noge. Predaj pismo ajanu. Ali ti savetujem
da hvata maglu im to uradi. Bei u umu.
Kad je seljak zamakao za breg, Veljko postroji vojsku i ree.
Mi, brao, ovde Turke ne moemo ekati. Njih je pet puta
vie od nas. or-Sulejman je zloa i junak. On brani svoje
gospodstvo i lak ivot. Ni pred im nee uzmaknuti. U seljaku
pomo se ne moemo uzdati. Ropstvo ih je naviklo da trpe i da
povijaju glave pred nasiljem. Ve hajde, u ime boga, da mi na Turke
noas udarimo. Ako ih zbunimo, siguran sam da emo ih razbiti.
Ako ih ne razbijemo, hvataemo no na glavu pa u umu i planinu.
Drugo nam zaista nita ne ostaje potpomoe ga

Jevtimije.
Hoe li da uje i mene ludoga? upita Gavrilo kova.
Govori, brate! Nismo se sastali da se svaamo, ve da se
dogovaramo. etiri oka vie vide nego dva. Ponekad ni manita
oveka nije naodmet posluati.
Od kako je veka i sveta, no je vuja i hajduka. to ona
pojede, danu se ne kazuje. Znam Turke bolje od ove bedevije koju
jaem. Njih nije lako na megdanu dobiti, ali ako ih zbunimo, oni su
kao poplaene ovce. Sami pod handar naleu. Daj ti meni stotinu
momaka koji znaju turski i arnautski. Ja u se pre napada uvui u
logor i iznutra u napasti Turke.
Neka se dobrovoljno javi stotina onih koji ele da pou s
Gavrilom. Ko nema vrstu petlju, savetujem mu da ne ide. Gavrilo
e uraditi to je naumio.
Stotinak beara se izdvoji i svrsta u poseban red. Gavrilo je
iao od jednog do drugog i progovarao po nekoliko rei na turskom.
Osmehivao se i odstranjivao one za koje je smatrao da e svojim
izgovorom navui sumnju Turaka. Izabrao je osamdeset ljudi. Tada
beari izvadie iz bisaga sapun i brijae. Svi su po turskom obiaju
oiali i obrijali glave. Zatim su od pekira napravili alme.
U koje e doba udariti, Veljko? upita Gavrilo.
Tano u pono odgovori Veljko pa pogleda Pauna i
naredi mu: Ti uzmi dvesta Crnoreana i zaposedni drum prema
Zajearu. Ako Turci tamo nagnu, ne putaj oka za svedoka.
Najpre je pola Gavrilova grupa. Za njom Paun sa
Crnoreanima. Ostalih pet stotina utke pojaha konje i krenu za
Veljkom. Sputala se no mranija od bearske kolone, koja se kao
pritajena guja prisojkinja lagano i oprezno sputala prema selu
Vrbovcu. Nigde na nebu ne bee zvezde. Nabujali potoci
zapenueno su jurili niz jaruge. uma je oivela hiljadama nejasnih

umova, a tu i tamo iz duplje bukovine oglaavali su se ukovi.

Pokatkad bi ispod konjskih kopita sevnula varnica ukresana u
tvrdom kamenu. Mrka i utljiva kolona urno js grabila kroz no.
Veljka je obuzimala udna jeza. Gotovo je siguran da ide u smrt, ali
je zebao od poraza. Bilo jedno ili drugo, za njega nije bilo uzmaka
ni predomiljanja.

Turski logor u selu Vrbovcu nalazio se na livadi uz potok.

Pazvandijina vojska uvek je bila dobro snabdevena i naoruana. Sa
sobom je nosila vojnike atore, rezervnu hranu i debanu. Ostalo
to joj je trebalo uzimala je od naroda ne pitajui je li srpsko ili
tursko. Ono seljaka, ena i stoke to se zateklo u Vrbovcu, zaplenio
je or-Sulejman, ali je shvatio da nije pametno da ubija stare
seljake, jer je time svu raju terao Veljku u umu. Zato naredi da
babe i decu ne diraju, a neveste, devojke i starice je pozvao u logor
da mu ine hizmet vojsci. Svoj veliki ator smestio je u sredini
logora; zastrli su ga zaplenjenim ilimima i arenicama i postavili
trpezu prepunu jelom i piem. ator je osvetljavalo nekoliko lojanih
svea, a ajana je sluila Lenka Bugarka, ena trgovca Trajeta, koji
je u Vrbovcu drao duan i han i trgovao stokom. Pre ustanka je
mnogo usluga uinio Pazvan-Ogluu i or-Sulejmanu. Raunao je
na to, ali je za svaki sluaj sklonio u zakop svu dragocenu robu,
nakit i posue. Ovce, goveda i konji bili su mu na baijama u
planini. Znao je da je svaka vojska mutna voda, ali nije hteo da
rizikuje i sklanja se u zbeg. enu je smestio u malu odaju i saekao
pred hanom Turke sa hlebom i solju.
ta ti je to, Trajko, na sahanu? upitao je sa podsmehom
Sulejman.

 Hleb i so, estiti ajane. Moj han je tebi i silnom PazvanOgluu uvek bio prijateljska kua. Na so i hleb te doekujem
odgovori Traje.
Skloni to. Ko god se krsti, od sada je moj dumanin. Ja u
Crnu Reku ulazim da talumim i red zavodim. to mi se na put
isprei, konjima u pogaziti. Ako zagrizem tvoj hleb i liznem ti so,
svezao si mi ruke. Nego, iv bio, poto si trgovac, dobro zna da
podmazana kola ne kripe. Zato mi daj pet stotina dukata za glavu i
Lenku da me usluuje i dvori dok sam ovde. Posle u ti je vratiti. Za
vojsku spremi nekoliko buradi rakije, etiri vola, a za mene sanduk
mastike. Onu to iz Soluna za Pazvan-Oglua nabavlja.
Sve u dati, ali ne uzimaj mi obraz, estiti ajane! Nemoj
Lenku da mi sramoti. Ponosna je i nee moi to da preivi.
Na Lenku odavno imam pik, Trajko. Nju ili glavu. Suljo!
Tu sam, estiti ajane javi se roav i protegnut Arnautin.
Neka ti kae gde mu je Lenka! Ako nee, seci mu glavu!
Ne, estiti ajane, za veliko ime boje! Uzimaj sve, ali glavu
ostavljaj zavapi Trajko i pokaza Sulji sobu gde je bila sakrivena
Lenka.
Posluni Arnautin je vie nosio nego vodio Lenku. Ona se
otimala, pljuvala mu u lice i grebla ga noktima. U besu je cepala
odelo na sebi. Kad ugleda or-Sulejmana na konju, otrgnu se iz
Suljinih ruku, pritra i viknu pljujui na ajana:
orava nakazo! Ako ovo bugarsko govno ne zna ta je
obraz, ja u rae sebi omu na vrat nego to u lei s tobom. Moe
samo silom da me opogani.
Vodi je, Suljo, u ator. Nemoj da joj ko uini nasilje.
Kad se spustila no Turci su po poljani naloili vatre oko kojih
su im seljaci pekli janjce, dok su oni sedeli u grupama na prostrtim
ilimovima, pili rakiju i mezetili. ene su im kuvale kafu, a mlade

neveste i devojke dvorile su ih i zabavljale pesmom. Udarali su

doboi, pitale zurle, a pijani i razdraeni Turci nasrtali na ene.
One su ciale i otimale se. To vie nije liilo na vojsku i logor, ve
na raspojasanu rulju.
U atoru se dogaalo ono to besni ajan nije oekivao.
Nepokorna Lenka drsko i prezrivo ga je posmatrala. Raskomoen,
or-Sulejman je puio nargilu, ispijao aice mastike i mezetio
jagnjee peenje. to ga je pie vie hvatalo, nekakva nejasna tuga i
slutnja sve mu se vie uvlaila u duu. Mrtio se nastojei da smisli
kako da pridobije Lenku na lep nain. Oseao se na izmaku muke
snage. Gledao je Lenku i seao se kako je kao mlad janiar u
Jedrenima davno jedne noi preskoio plot i kraj edrvana stao pred
mladu enu. Ona je trenutak blenula u njega, a zatim se osmehnula i
zapitala:
Kako si uao ovamo?
Preskoio sam preko avlijskog zida odgovorio je dok mu
se telo treslo od uzbuenja.
Zbog ega si to uinio, nesretnie! uzviknula je ena
diui se.
Eh, toliko puta sam te video kako me gleda kroz reetke.
Mislio sam da me eli.
Uzela ga je za ruku i utke povela kroz nekakav hodnik. Zatim
ga je gurnula u mrano sope i zakljuala vrata. Ta no uz tu
nestvarnu, daleku enu noas mu je kao zvezda zasvetlela u
seanju. Ni Alah nije pravedan to mladost tako kratko traje. Jasno
mu je da su mu godine izborale lice, da ga je izbijeno oko napravilo
rugobom, ali dua je jo mlada, a elja lua nego u mladosti. Pogled
mu se udno zaustavi na obnaenim Lenkinim grudima. Ima lice i
oi hurije u denetu. Da je uzmem silom, gadno je, pomisli, a kako
da je zadobijem, ne znam. Vreme e sigurno uiniti svoje, ne

moram da urim, pomisli.

uje, Lenka, silom te uzeti neu. Ne, dina mi! Ali jedno
treba da zna. Ni za Carigrad te ne bih vratio guziavom Trajetu.
Nije biser za svinje. Mogu ja da ekam. Poveu te u Zajear. Sve
u haremske ene pokloniti momcima samo tebi da ugodim. Bie
mi dosta da se sladim tvojom lepotom.
Lud si, or-Sulejmane. Ne zna kakva si rugoba. Pi, muka
me hvata kad pomislim na tebe. Obesiu se, otrovati, samo da ti ne
sluim. Zgaeno ensko srce ni od ega ne preza, Turine.
Mlada si i luda, Lenice. Vreme sve uredi. Znam ta je ena
i njena ud. ekau.
Zaboravlja, Turine, da je u Crnoj Reci Hajduk Veljko.
Dok je on iv, dobro vam se ne pie. Moda vie nikada nee
oima videti Zajear. Za sebe sam sigurna da neu.
Sutra e videti ta u od toga kopilana uraditi odgovori
joj ajan.
Uh, kako si benast. Jo nisi ni skoio, a ve vie hop
histerino se zasmeja Lenka.
De, de, smiri se, luda eno, jer u zvati momka da te iiba.
Sulejman se jo pregonio sa nepokornom Lenkom kad je
kova Gavrilo zaklao turskog straara i na njegovo mesto postavio
beara pa se sa te strane neopaeno uvukao u turski logor. Veljka je
obavestio da je plan izvren. Svoje ljude je razmestio oko tri vatre, a
zatim je seo pored jednoga bimbae, koji je oima zamuenim od
pia radoznalo gledao Gavrila.
Tako ti Bajrama, Turine, jesi li ti Hasan Ljuca? upita
Gavrilo bimbau na arnautskom.
Valahi i bilahi, jesam. Nego, reci ko si ti?
Ako se ne seti, neu ti kazati. Mnogo smo mastike zajedno
popili, a ti pobenavio i ne poznaje me.

Bimbaa radoznalo pogleda Gavrila. Namrti elo i zamisli se.

Dugo je utao. Jo jednom je paljivo premerio Gavrila:
Ako nisi Tale, onda ni ja nisam Husan Ljuca.
Pogodio si, dina mi odgovori Gavrilo.
Zna li, Tale, jadi te ne znali, da si ti meni onda uoi see u
upriji ostao duan dva dukata?
Jesam vala, ali otkud nae da mi sad dug trai kad ni
prebijena groa nemam?
Hou samo da te podsetim. Ako nam ovo poe za rukom
kako je krenulo, lako e se oduiti.
Dina mi, Hasane, ja bih rae iao na Ruse i Nemce nego na
Veljka i hajduke. Ne zna ti, moj Hasane, kakvo je to kopile.
Nestane ga kao da je u zemlju propao, a onda odjedanput grune kao
grom iz vedra neba. Sasee to mu se nae na putu i odjuri kao
oluja. Dina mi, moe svata sutra biti od nas.
Za to vreme Veljko je s bearima opkoljavao turski logor.
Turske strae bile su sve pohvatane i poklane. No je gotovo
prepukla od gustog mraka i pritajene kobi. Nadomak logora,
prislonjen uz toplo konjsko telo, Veljko je sluao kako snano kuca
Kuljino srce. U isto vreme inilo mu se da ga tamo iza klisure zove
Timok i umnim valom peva pesmu nade i slobode, kao da se i on
priprema da iskoi iz svoga kamenitog korita i da zajedno s njim
izvri juri na Turke. Svaki kamen mu je noas stari poznanik.
umor lia ga je mamio, a razigrani klokot nabujalog potoka
krepio mu snagu. Ognjevi turski su jenjavali. Pijana dreka i vika se
stiavala. Ono krvavo, mrano i neshvatljivo to prati ljude u ratu
sve se jae kovitlalo u Veljku. Osmehnu se i apnu Jevtimiju:
Umesto da oni nama dou na ruak, evo nas njima na
veeru. A sad poi po redovima i kai neka pojau konje.
Veljko uzjaha Kulju nastojei da ga smiri.

or-Sulejman, ve napit, gubio je i ono malo razuma, a

neobuzdano besnilo uzimalo je sve vie maha. Zagrejan piem i
reen da skri Lenku, priao joj je kako se otisnuo od Foe do
Jedrena. Kako je postao janiar, dok se sve s njime i oko njega
pretvaralo u krvavi pakao i zverinjak. Pakao u kome svako na svoj
nain strada i propada, pa bio gospodar ili rob.
Alah je, vlahinjo, najvei i najpodmukliji krvnik. Dok je
ovek mlad, krilatih misli i velikog srca, Alah mu u trenucima
dobre volje odkrine zastor da ugleda lepotu ivota, koju docnije,
im za njom ovek posegne rukom, pretvori u jad. Eto, tvoj Traje,
taj smrdljivi jazavac, odneo je u rupu novac i sakrio ga, a tebe nije
hteo da otkupi. I zato nikako ne mogu da razumem tvoje opiranje.
Nego, Leno, ne budi luda. Uzaludno je da odgaa ono to se
odgoditi ne moe.
Ako je tako, onda je zaista uzaludno odgaati odgovori
Lenka.
Ona se ve bila odluila ta da radi. ivot robinje nije htela ni
po koju cenu. or-Sulejmanovo zdravo oko ve je zamueno od
enje i alkohola. Prila je i otpoela da ga raspasuje.
Aferim ti! Dina mi, ivee kod mene kao painica!
uzviknuo je, naslanjajui svoje podgojeno telo na brdo jastuka,
kako bi se to bolje namestio i omoguio prkosnoj eni da mu lake
skine silav.
Vidi li, Turine, da se bez sile i na lep nain moe sve
postii ree mu Lenka, smeei se umiljato.
Zatim uze silav sa orujem, uzmae s njim hitro unazad, dunu
u sveu i zape oroz na kuburi. Napolju u tom asu grunue puke.
Zau se vika i silovit topot konjskih kopita.
Kurvo vlaka! riknu or-Sulejman, skoi i teturajui
poe prema Lenki.

Spremna da umre a da se ne preda, povukla je prstom obara.

Pucanj i plamen slili su se u jedno.
Kroz blesak kuburina ognja za trenutak je ugledala
izbezumljeno lice Sulejmanovo. I or-Sulejman je video njeno lice:
bledo, oiju zaarenih mrnjom i zmijskim podsmehom. Tako,
pomislio je, i osetio da gubi snagu, a pred oima mu se mrailo.
A, a, gujo! vrisnuo je i jurnuo glavake napred. Lenka je
odskoila u stranu i pribrano izvukla iz silava handar, spremna da
se njime brani. Graja, guva, vika i pucnjava napolju postajali su
sve vei. Gavrilo i prerueni beari ubijali su oko sebe Turke i
vikali u sav glas:
Beimo, pobi nas Hajduk Veljko!

XI

Turci nisu bili samo razbijeni nego skoro uniteni. Zbunjeni

iznutra Gavrilovom prevarom, naletali su jedni na druge, gazili se
konjima, ubijali pitoljima. Veljkova konjica kao lavina se sruila
na njih. Sekla ih je i gazila, a oni koji su uspeli da se priberu i
pobegnu prema Zajearu, naleteli su na Petkovu busiju. Ni treina
ih nije uspela da se spase; one koji su se bili sakrili u umi, hvatali
su seljaci kao zeeve. Uzimali su im oruje, skidali odela i
oduzimali novac, a potom ih svirepo, na seljaki nain, ubijali.
Ogroman plen u oruju, konjima odelu i novcu pao je Veljku u ruke.
Glas te pobede odjeknuo je kroz ceo vidinski paaluk i sledio due i
srca u zajearskim i negotinskim Turcima.
Skupljajui plen, jedan bear nae u or-Sulejmanovom
atoru onesveenu Lenku i ubijenog ajana. Najpre je priao
Turinu i otpasao mu emer, u kome se nalazilo hiljadu dukata.
Zatim je pokupio kafeni pribor i skupocene stvari, bez kojih bogati
turski vojskovoa ni u boj ne polazi. Kad je sve to strpao u svoju
torbu, okrenuo se Lenki, koja je u ruci jo drala handar okovan
zlatom i ukraen dragim kamenjem. Malo dalje od nje nalazio se
silav od utog sahtijana, i po strani skupocena kubura. Bear shvati
da se izmeu te ene i ajana vodila borba za ivot i smrt. Zadivljen
velikim plenom i eninom lepotom, bear nije mogao da se snae

pa nije ni primetio za leima Veljka.

ta ti tu radi? ljutito ga upita Veljko.
Prikupljam plen, gospodaru odgovori bear.
Zna li ko je ovaj Turin?
or-Sulejman, zajearski ajan, desna ruka Idrisova. ario je
i palio u crnorekoj nahiji do tvoga dolaska.
Ko je ova ena?
Lenka, ena Trajeta trgovca.
Novac, oruje i sve to si ovde naao, izruuj na ilim. To
je plen koji meni pripada, jer je or-Sulejman vojskovoa. Njegova
konja i odelo e dobiti, a novac u poslati Sovjetu.
Kad je bear istresao plen na ilim, Veljko mu ree:
Idi zovi jednoga momka pa ovu enu prenesite kui. Glavu
ti skidam ako je ko krivo pogleda. Jesi li razumeo?
Razumeo sam, gospodaru odgovori bear pokorno.
Koliko je Lenka leala u nesvesti, nije joj bilo jasno. Kad je
osetila da dolazi k sebi, nije otvarala oi, ali je po glasu poznala da
je uz nju kneeva snaha Milica, njena najblia susetka.
Lenka, Lenice zaula je Miliin glas. To je ohrabri da
otvori oi.
Nije joj bilo jasno ta se s njom dogodilo, zato lei i gde se
nalazi. Pogled joj se najpre zaustavi na tavanici sobe i paukovoj
mrei izmeu grede i brvna. Muva zvrndulja, upletena srebrnim
nitima, uzaludno je pokuala da se izvue iz zamke. To je pribra.
Odmah se setila svega to se s njom desilo. Odbacila je rukama
arenicu, digla se i sela. Zaueno je gledala Milicu.
Gde sam?
U kui. Priberi se, Lenice! Sve se dobro svrilo. Hajduk
Veljko je razbio Turke. iv glasnik nije umakao. Tebe su nali u
orinom atoru. Ubila si ajana. Veljko je naredio da te ovde prenesu

i da mu odmah javim im doe k svesti.

iva sam, a nisam osramoena! Ubila sam oru. Tu negde je
Hajduk Veljko. udno je kako se sve to moglo desiti, razmiljala je
Lena. Oseti neku nepoznatu jezu. Zato se ne radujem? Digla je oi
prema Milici, koja joj je stavljala na elo pekir natopljen vinskim
siretom. Miris kiseline golicao joj je nozdrve. Zatim se iznenada
neto radosno u njoj pokrenulo. Osetila je kako joj se oni kapci
brzo kreu i suze liju iz oiju. Zajecala je i zagnjurila glavu u
Miliino krilo.
De, de, priberi se. Sve se dobro svrilo. Nego, tvoga
Trajeta nigde nema. Uhvatio je izgleda maglu. Ko zna gde je
klisnuo.
Lenka se naglo otrgla sa Miliinih grudi i rukavom koulje
obrisala uplakane oi. Zagledala se ponovo u Milicu, jer jo nita
nije razumevala. Zar sam ja zaista udata? U mislima joj je Traje.
Stajao je pred or-Sulejmanom kao iiban pas. Kako ga ranije
nisam pronikla? Neto muno se dizalo iz njene utrobe. Htela je da
to kae Milici, ali su se ba toga asa naglo otvorila vrata i pojavio
se Veljko. Njegovo dugo koato lice izraavalo je snagu, lepotu i
smelost. Kako su mu samo zagonetne i tople oi, pomisli Lenka, ne
skidajui pogled s njega. Te oi su je hrabrile, neno gledale i zvale
k sebi. Iz njih se izlivala snaga, zatita i toplina kakvu nikad pre
toga nije videla kod mukarca. Zar hajduk moe da bude takav,
pomislila je.
Veljko! uzviknula je i pruila ruke prema njemu.
Veljku je smetalo Miliino prisustvo, ali nije skidao pogled sa
Lenke. Zapazio je odmah da ima lepe, duge i nene ruke, fine prste,
a oi tamno-zlatne boje. Izgledala je zanosno i u pocepanim
haljinama.
Dola si k sebi ree Veljko, uze je za ruku i sede na ivicu

postelje.
Lenka povue ruke. Obuhvatila je njima kolena, a oi nije
skidala sa Veljka. On joj se smeio, a zatim zapitao Milicu:
Jesi li pregledala da nema gde ranu?
Nema. Bila je samo u nesvesti.
Neto radosno stezalo je Veljka u grlu. Lenka se iznenada seti
detinjstva. Otac joj je bio bogat trgovac. Kua u kojoj je odrasla bila
je velika i ograena zidom. Pozadi su se nalazili vonjak, cvetnjak i
edrvan. Cela arija, sve to je bilo hrianin, mostilo je pred
njenim ocem. Prota je bio svakodnevni gost, a vladika je pri
obilasku odsedao kod njenog oca. Onda je iznenada dola prva
nesrea. Oev karavan s robom iz Soluna otele su krdalije.
Usledila je idue godine i druga nesrea: svinje su pokrepale
od kuge, a ovce na baijama od metilja. Njoj je sedamnaest godina.
Sve je dolo na ivicu ponora. Javljaju se poverioci i nasru kao
gladne hijene. Kadija i muteselim jedva ekaju da se umeaju i
dokusure imanje, veliku kuu i dve magaze. Jednog dana uunjao se
na sporedni ulaz Traje kao lisica. Proveo je sa ocem ceo dan u
odakliji. Lenka im je nosila kafu i mastiku. Otac je toga dana nije
nijedanput pogledao. Sutradan joj je majka kroz pla saoptila da ju
je otac dao Trajetu za enu.
Morao je to da uini ili da svi idemo u prosjake rekla joj
je majka, zagrlila je i ceo dan preplakala.
Nije bilo ni svatova, ni veselja, ni derneka. Doao je Traje sa
dva dobro opremljena konja i sa seljakim kolima da poveze njenu
spremu, sanduke, ilimove i posue. Majka je s bratom izvela
Lenku, zagrlila je i posadila na konja. Lenka nije ni plakala ni
oajavala. Trajetovom pomou otac je sredio dugove. Ponovo su
mu krenuli poslovi, ali za dve godine nije dolazio u selo da je
poseti.

udnovato, pomisli Lenka, kao da se nisam ni udavala. Sve je

uz Trajeta bilo runo i nikakvog traga nije ostalo u meni. Jasno joj
je zato su joj suze navirale na oi. Grlo joj se steglo. Nije vie htela
da se ustruava pred Veljkom i Milicom. Moraju me razumeti,
pomisli. Okrenu se Veljku i poe da mu ljubi ruke; njena gusta
svilena kosa prosu se po njegovim dlanovima. On se sagnu i poljubi
joj potiljak, a zatim joj podie glavu.
Delija si ti, Lenice! Ubila si najveeg zlotvora.
Lenka obgrli Veljkova kolena, ponovo zajeca i spusti glavu na
njegovo krilo.

XII

Pobijene Turke seljaci su pobacali u Timok.

Tim putem stii e Pazvandiji da mu kau kako ih je
doekala Crna Reka i Hajduk Veljko zlobno je uzviknuo Pea,
nakinuren bogatim turskim odelom.
Slave mi, Peo, kako si zavio almu, skresao bih ti kuburu
u grudi kad bih te sreo u mraku alio se Doda.
Vidi ti bugarskog kopilana kako se osilio!
Ima i razloga. Deset je Turaka isekao handarom. Zamalo
da i Gavrilo od njega ne nastrada. Jurnu Doda na njega, a Gavrilo
je legao po konju i iz sveg glasa dovikuje: Ne na mene! I da se ne
desi tu ore iz Podgorca, ostasmo bez kovaa priao je Krsta iz
ljivova.
Pala mi krv na oi, a Gavrilo se cerio ko sotona. Moj si,
pasji sine, pomislih, i zamalo zlo ne uradih kroz smeh je ispriao
Doda.
Za to vreme, hadi Nikola je okupljenim seljacima iz
poharanih sela vraao stoku i stvari to su Turci bili zaplenili i
opljakali. Gomila zarobljenih Turaka bez saruka, u pocepanim
seljakim odelima, sedela je na ledini i ekala ta e biti od njih.
Beari su ih uvali, odbijajui seljake koji su hteli da ih saseku.
Odbijte kad vam kaem. Veljko je naredio da se

zarobljenici ne diraju. Zna on ta radi.

Slave ti, pusti me da onoga roavka iva oderem. Snahu mi
je napastvovao molio je jedan pogrbljen starac.
Kad je tako, uzmi ga. Ali se brzo gubi, jer ako naie Veljko,
stradaemo obojica. A vi, Turci, drugi put pamet u glavu.
Starac je iz gomile zarobljenika izvukao roavog i razrokog
Turina. im ga je izdvojio, pritra omalena lepukasta nevesta i
dodade starcu ular; starac sveza Turinu ruke, a oglav mu nabi na
glavu i povede ga za sobom. Nevesta je trala za njima i stalno
udarala Turina kocem po glavi. to je zarobljenika vie oblivala
krv, enica je postajala sve besnija i sve vie navaljivala s kocem.
Jedan visok i glavat seljak, ovek u godinama, s gaenjem je to
posmatrao.
Kurvo, kad ti je Suljo leao na trbuhu, nisi ni prstom
mrdnula da se brani! A sad besni.
Kako sam mogla da se branim, glavonjo? besno odbrusi
nevesta i poe sa zamahnutim kocem na seljaka.
Starac je privezao Sulju za ljivu, a zatim se izmakao i seo,
napunio lulu pa, okrenuvi se snahi, rekao:
Evo ti no, pa mu seci komad po komad iva mesa.
Otkuda je dotrala neka starica sa sekirom niko nije video.
Pribrano je prila Sulji i udarila ga po glavi. Krv je iknula iz
rascepljene lubanje. To pomami sve prisutne ene. Zavritale su i
navalile sa svih strana. Zaas su od Sulje ostali samo komadi
unakaenog tela Onda prie jedan bear i udarcima kandije
rastera ene.
Sklanjaj ove ostatke! otro podviknu seljacima.
Dan je sve vie odmicao, a uzbuenje meu seljacima se
smirivalo. Buljuci ovaca, krava i volova odlazili su prema selima.
Zarobljenih Turaka sve vie se pribiralo. Bilo ih je ve oko etiri-

pet stotina. Tada se pojavio Veljko u pratnji popa Radisava i

Milutina. Turci kao po komandi skoie na noge i utke ga
pozdravie. Veljko je asak osmotrio gomilu zarobljenika; lice mu
se smrklo kad ih vide oajne u dronjcima. Malo je poutao, a zatim
rekao:
Turci, Hajduk Veljko ne ubija niti poniava zarobljenog
neprijatelja. ao mi je to vam danas nisam mogao pomoi i
odbraniti vas od osvetnikog besa naroda. Tome ste sami krivi.
Ubijali ste, pljakali i vrili svakojaka nasilja. Ozlojeen narod se
svetio. Vi koji ste ostali ivi zablagodarite mojim vojnicima za
ivote. Pustiu vas i propratiti do Zajeara. to ste radili i kako ste
proli, kaite poteno Pazvandiji. Ja vam ivote poklanjam. Ali vas
savetujem da drugi put narod ne tlaite.
Valahi i bilahi, Veljko, neka ti je svaka ast. Junaki si nas
pobedio, a oveno nam oprata ivot. Zaboravio si zlo koje smo
radili odgovori vitak naoit Turin.
Milutine, uzmi neto vojske i proprati Turke do Zajeara
naredi Veljko.

XIII

Lenka se za to vreme ve potpuno pribrala. Pozvala je seljake

i naredila im da izvaljaju tri bureta vina i dva rakije da se poasti
vojska i narod. Zatim se dade na posao da priredi za Veljka veeru.
Na Trajeta nije vie mislila kao da nikada nije ni postojao. Momak
je zaklao jagnje sisane i pekao ga na ranju u dvoritu. Milica je
razvlaila pitu, a Lenka spravljala baklavu. Poto je Traje sakrio
posue, vino e morati da se posluuje zemljanim bardakom. I dok
je urno pripremala gozbu, Lenka se sa gorinom seala svega to
je od udadbe proivela. Izdueno i uplaeno Trajkovo lice javljalo
se u svemu to je od jue preivela. Strah je najvea slabost i
sramota, mislila je. Trebalo je to da znam dok sam bila devojka, pa
mi se ne bi moglo dogoditi da se priklonim i poem za ru. Za
njega je novac najvanija stvar na svetu. Priseala se kako su mu
ruke gramzivo uzimale svaku paru. Zakidao je gde god je mogao, a
nou je po itav sat kleao pred ikonom, temenao i mrmljao
molitve.
Sav taj komar misli i seanja rastera iz njene svesti Veljkova
slika. Lice mu je imalo zdravu mrku boju a bilo je u isti mah i
hladno kao kamen i milo kao u nestana momka. U oima je
svetlost i toplina, ali i snaga pomeana sa prkosom. Pa onda taj
izraz umnosti i bistrine. Samo straha i brige nema na Veljkovom

licu. A kako mu tek pristaju odelo i oruje! Na konju kao da je

izrastao iz sedla.
Napolju se ve vilo kolo. Devojke i momci su pevali:

Lenovac selo ubavo,
U njemu se Veljko rodio.
Vile ga mlekom dojile,
Soko ga rosom pojio,
A zmaj mu srce darovao.
Sa suncem se Veljko bratio,
Hajduku etu poveo,
U boju Turke nadbio
U kolu momke nadigrao,
Devojkama je lice ljubio,
A mene mladu preskoio,
Zato sam tuna, alosna.

Naslonjena na prozor, Lenka je gledala kolo i u njemu Veljka.
U glavi joj se mutilo, a telo poduzimala slatka klonulost. elela je
bar da jednom u ivotu dozna ta je pravi ovek i istinsko
milovanje. Usne su joj gorele. Dolazilo joj je da cikne od enje, da
istri iz kue, uleti u kolo i besno zaplete igru dok ne padne mrtva.
Jeknu i doe do seije teturajui. Milica joj pritra i poe da je
miluje.
De, de, priberi se.
Tebi se mogu poveriti. Otkako sam videla Veljka, sve se u
meni smutilo. Stope bih mu ljubila. Srce iz nedara dala. Ne mogu
dui i telu odoleti. Znam da je to ludo to elim.
Ja miljah da si bolna, a tebi Veljko u glavi. Nita ne brini.
Jedva e doekati da legne uza te. Bearina je to.

Lenka ponovo ustade i poe da sprema po kui. Vreme kao da

je stalo. Gde god je bacila oko, svuda je nala neto to nije u redu.
Ali to se vie primicalo vee bila je sve nestrpljivija.
Napolju se ve sputao sumrak. Vojska je naloila vatre. Peku
se dva vola i desetak ovnova. Seljaci su doneli vino i rakiju, a ene i
devojke umesile razne pite. Ludo i nesavladivo oduevljenje koje
donosi buna i pobeda zahvatilo je sve seljake. Niko se vie ne
ustruava da iskae radost. Na nebu se gomilaju oblaci. Planine
tonu u tamu. Nebo se osulo krupnim svetlim zvezdama ranoga
prolea. Tu i tamo odjekne pucanj ili se zauje brz topot konjskih
kopita; glasnici jure na sve strane po celoj Crnoj Reci da objave
pobedu.
U Trajetovoj odakliji sve je ve spremljeno, kao da je veliki
praznik. Postavljena je i trpeza: peeno jagnje, razne pite, sirevi,
kajmak, rakija i vino. Lenka sve napetija oekuje gosta, jer je sad
ona domain. Pogledala je momka koji je ekao zapovest i upitala:
Ima li u podrumu jo vina?
Ima deset nedirnutih buradi.
Jo tri izvaljuj vojsci i narodu, a Veljku i pop Radisavu kai
da ih eka veera.
Svadbe nisam imala, ree sama sebi Lenka. Ovo je moj prvi
dan ivota. Od danas mora sve drugaije da bude. Jo sa vrata ula
je Veljkove korake i smeh popa Radisava. Kad su uli, poklonila se
i rekla:
Ja sam ovde veeras i domain i domaica. Spremila sam
veeru za spasioce. to sam iva, treba da blagodarim Veljku. Je li
tako, pope Radisave?
Lenice, ne meam se u boju promisao. to se tie Veljka,
nee ti s megdana pobei. Vidi i sama kako je ludo vreme nastalo.
Jedan ivot i jedan svet postoji. Ovaj na zemlji je gurav, pun patnje

i muka, ali ima u njemu i lepote ko ume da je vidi i uzme. Eto

kakva si ti. Sunce bi zastalo da te vidi. Da mi je negdanja mladost,
s Veljkom bih zbog tebe megdan podelio. Zato za onaj svet i greh
ne brini, Lenice. To ja uzimam na svoju grenu duu. Traje je,
vidi i sama, nekuda odmaglio.
avolji pope, gde e ti dua? Zato me tako gleda?
opomenu ga Lenka.
Luda si, Lenice! Pred lepotom i krvnik ustukne i srce mu
omeka. Znam ja or-Sulejmana bolje od ikoga. Roenu bi majku
zaklao, a pred tobom je pamet i glavu izgubio. Ali ta mogu ja, seda
brada. Veljku je otvoren put tvome srcu. Zar je onaj tvoj Traje
zasluio da ima takvu enu? Ulizivao se or-Sulejmanu i mislio
samo na dukate. Hristovih mi rana, za tebe je vredelo sto puta
poginuti. Ali koja vajda kad je tu Veljko! Meni ostaje samo da se
noas napijem.
Milica se nasmejala i prekorila ga:
Ne zadevaj Lenicu. Pogledaj kako je porumenela!
Veljko i pop Radisav zasedoe za sofru. Dvorile su ih Lenica i
Milica.
Napolju pred kuom buka, pesma, vika i veselje sve su vie
uzimali maha. Crnoreki narod pokrenuo se iz ropstva. To vie nisu
bili mirni domaini i obani, nego buntovnici sa pukama i
handarima. Prolivena krv njihovih gospodara opila ih je jae od
pia. Sve to su vekovima u sebi guili i u strahu sputavali provalilo
je noas iz njih kao neukrotiva bujica. Nagovetaj slobode razbudio
im je snagu, ponos i odlunost, i uspravio unienog oveka.
Zaboravili su na njive, baije, ovce i sutranjicu.
Bila je to prava i prva ustanika no. No slobode i nade,
velikog slavlja i prve pobede. Sve se moe, sve se sme u takvim
asovima. Niko nikome nita ne zamera. Vekovni obru ropstva

pukao je. Miris rakije, peciva i proletnje noi opio je uzbuene due
ljudi i ena. Nije se moglo znati gde poinje radost, oduevljenje,
klicanje slobodi, a gde mrnja i razuzdani bes osvete. Seljaci,
beari, ene i devojke, svi su se izmeali i upleli u mnotvo koje
klie, urla, peva i preti. Glave su se naginjale jedna drugoj da bi to
jae urlale, to jae uzvikivale radost i pesmu. U upavom krznu
mraka grlila se ljudska gomila. Sve je pobesnelo, razigralo se, diglo
i zahuktalo. Gruvale su kubure, dozivali se momci, a starci sedeli uz
vatre i pili. Svi su jasno oseali da se iz krvi i pobune raa nov
ivot, da e od noas biti sve drugaije, pa svejedno da li lepe ili
munije.
To to se napolju dogaalo Veljko, pop Radisav, Lenka i
Milica nisu videli. Njih dvojica su jeli i pili, a Lenka i Milica su ih
dvorile. Veljko se oseao nekako udno. Bio je sav ustreptao,
gotovo kao da je bio osvetljen unutra u sebi. Od dolaska u Crnu
Reku i dizanja ustanka u njemu se sve vie snaila volja za borbu.
Sam je sve odluivao. Smelost mu se poveavala, oko izotravalo, a
mozak je brzo procenjivao situacije i donosio odluke. Njegovi
poduhvati nisu vie ni od koga zavisili. Tamo gde su drugi iz
ustanikog vostva videli stotine prepreka, opasnosti i zbunjivali se,
njemu su se ukazivale svakojake mogunosti. Borba je ivot, lepota
i krepkost. Kad ga eka najvea opasnost, on se osea pribran i
odluan. Zajedniki ivot s bearima postao mu je radostan i
beskrajno privlaan. Ovi nemirni ljudi nisu ni od ega zazirali, nita
im nije predstavljalo prepreku. Surovi kao kurjaci, tukli su se
nemilosrdno, ali su ostajali svuda i uvek vrsto vezani kako za
Veljka tako i meu sobom. Uskraenu nenost rodbine i porodice
izlivali su jedni na druge. Logor im je zamenjivao kuu, enu,
rodbinu i ljubav. U venom lutanju pre ustanka, kad ih je ivot
tukao svakovrsnim patnjama i mukama, oni nisu ni znali da postoji i

ovakav ivot koji je kroz borbu donosio ne samo slobodu nego i sva
druga dobra na svetu.
Snagom svoje volje i pregalatvom tih ljudi Veljko je oseao
kako se sve vie uzdie iznad ljudskih briga i svakodnevnih nevolja.
Njihova pesma, oduevljenje i mladalaka obest uveravali su ga da
pred njim stoje sve nove pobede, da e njegovo ime odjeknuti irom
cele Turske Carevine i da e mnogo nasilniko srce uzdrhtati
strahom, jer se raja krenula i zaplamsala snagom. Zar ima neto
vee, uzvienije od toga na svetu? Raspaljen tim mislima, sve je
vie salivao u sebe vino, a pred oima mu se kroz magliast veo
ukazivalo bledo Lenkino lice. Oi su joj se ee zaustavljale na
njemu. Sjale su kao zvezde. Sluao je, oaran, njen neverovatno lep
i prijatan glas. Ruka koja mu je dodavala vino bila je do bola nena,
pa ga je obuzimao gnev i pri samoj pomisli na nasilje koje je nad
Lenkom hteo da izvri or-Sulejman. eleo je da srui i spali celu
Tursku Carevinu. Da nigde ne ostane ni drvo za hlad Turinu!
to je vie pio, sve je bre tonuo u slatke misli i sve je jae
oseao Lenkino prisustvo. elo mu se orosilo znojem, ile na vratu
nabrekle; raskopao je demadan na prsima i rastrgao kopu pod
grlom na koulji. Sada za njega nije vie nita postojalo sem Lenke,
pesme, vina i zrane lepote koja je vejala iz celog njenog bia. Nije
vie mogao da se savlauje. Otelo mu se kao davljeniku:
Pesmu mi zapoj, Lenka!
I Lenka se jedva savlaivala. U njoj se sve penualo od elje i
nemira. Pesma i svirka spolja uzburkali su joj krv i zamutili mozak.
Soba se punila toplom i slatkom svetlou. Odelo joj je stezalo telo
kao oklop. Srce u grudima raslo. Da nisu tu bili pop Radisav i
Milica, pokidala bi sve sa sebe, preturila trpezu i sjurila se na Veljka
da ga bezumno zagrli. Savlaivala se poslednjim naporom volje.
Ali kad je ula Veljkov povik za pesmom, trgla se, zaagrila oima,

uzela posluavnik i stala da udara po njemu kao po dairama, pa

zapevala:

No je pusta planina
A hajduk rana dopao.
Sam je bez druga i brata.
Niko mu rane nee previti,
Majka ga suzom nee obliti.
Devojka sedi ukraj pendera,
Ruse je kose postrigla,
I majci stidno, zborila:
Majko, mila majice,
Dragan mi ljutih rana dopao.
Pusti me da mu rane previjem,
Suzama u ga svojim pojiti,
Usnama u mu srce snaiti,
Kouljom rane zaviti.

Dok je Lenka pevala, Veljko ju je zaneto posmatrao; pop
Radisav i Milica neprimetno su izili napolje. Najedanput se neto u
Lenki slomilo. Zadrhtala je. Iz ruke joj je ispao posluavnik i
ciktavim zvukom razbio tiinu. Veljkove se obrve zaueno
podigoe. Lenka se okrenu oko sebe. Kad vide da je sama u
odakliji s Veljkom, brzim koracima prie vratima i ubaci rezu u
kljuaonicu. asak se predomiljala, a zatim se baci na ilim i
gorko zarida. Tuga i slabost svu je ispunie; suze su bile blagorodno
olakanje. Oh, kad bi znao kako sam srena to smo sami!
mislila je Lenka jecajui, a lepe ruke u drhtavom trepetu ispruile
su se prema Veljku. Obuzimala ju je nekakva slatka mekota, pa joj
se inilo da lebdi na krilima pod oblakom i da e je svu razneti vetar

kao pramen magle. Veljko ustade i kleknu uz nju. Poljubi joj suzne
oi, a potom je uze u naruje. Oseala se dobro i ugodno kao nikad,
iako su joj suze sve vie navirale na oi

XIV

im se ulo za bunu u Crnoj Reci, celom Srbijom krenula je

pesma o Veljku kao neustraivom junaku. S jaanjem prolea jaala
je i buna, a pesma je postajala sve krilatija. Sunce se dugo
zadravalo na nebu. Duvali su topli vetrovi, topei sneg na
planinama. Gora se okitila novim listom, zemlja travom i
cvetovima. ume su se napunile zbegovima. Zakliktali su orlovi i
sokoli, jurili zapenueni potoci, a Veljkovi glasnici i uhode rastrali
se na sve strane na besnim konjima, raznosei priu i pesmu o
njemu. Gde god je bilo puta i prolaza Veljko je napravio anac i
postavio zasedu. Sela su se svikavala na rat i opasnost. Oralo se i
sejalo kao i ranijih godina, ali je svako seljako uho napeto
prislukivalo. Svakome je bilo jasno da Turci nee lako pustiti Crnu
Reku, niti zaboraviti poraz na Vrbovcu.
Ba zbog toga Veljko je komandu nad Crnom Rekom predao
bratu Milutinu i popu Radisavu. Naredio im je da saine spiskove
boraca i da vebaju seljake u rukovanju orujem, a on je pohitao da
buni gurgusovaku, svrljiku i banjsku kneinu. Svuda su ga Srbi
rado doekivali i s poverenjem pristajali na bunu. Veljko je i dalje
postavljao nove i odlune ljude za stareine sela i kneina. Od
svojih beara naimenovao je bimbae i buljubae, vojnike
stareine. Utvrenja i palanke nije napadao. Znao je da ih bez

topova ne moe uzeti, a nije hteo da uzalud gubi ljude. Pokuao je

samo da zauzme Gurgusovac. Kad Turci dadoe estok otpor,
zadovoljio se uzimanjem plena u stoci, kao i ergelom od
sedamdeset konja. ete njegovih beara nadzirale su sve puteve
prema Niu i Vidinu, prodirale su duboko u Bugarsku, palile
spahijske konake, ugroavale trgovinu i snabdevanje turske vojske i
gradova. Ceo vidinski paaluk oseao se uznemiren i nesiguran.
Pesme i prie o Hajduk-Veljku i njegovim bearima prenosile su se
na sve strane. Pojavljivao se tamo gde ga nisu oekivali.
Munjevitim napadima razbijao je turske strae i grupe vojske koje
su osiguravale puteve. Ogromne koliine plena u hrani, stoci,
robi i novcu propraao je za Crnu Reku, a od svega je slao jedan
deo Sovjetu za narodnu kasu.
Bili su to dani stalnog pokreta i napada na Turke. Iako ga je
sve to zanosilo, uvek se pri odmoru rado seao Lenke i noi
provedene s njom. U asovima dok izdvojen sedi, pui ili pije,
Lenka mu je dolazila kao privienje, onakva kakva je ostala onog
jutra kad je na Kulji krenuo da buni Svrljig. Htela je da ide s njim.
U raj ili pakao makar, rekla mu je, samo da s tobom diem isti
vazduh. Ispijao je crnjak i zadovoljno se osmekivao pri seanju
kako je uzimala njegov handar u svoje bele meke ruke i vitlala
njime. Sevala je oima i govorila: Posle onoga kad sam ubila PorSulejmana, za mene, Veljko, vie nita nije ni teko ni strano.
Konja znam da jaem. Nauiu da pucam. Svuda u biti uz tebe.
Nisam znala ni da postoji, a ekala sam te celog ivota. Tako je
Lenka tih dana potpuno bila potisla iz Veljkovog srca sve ostale
ene. Marija i Spasa liile su mu na neke drage, ali ve blede i
daleke senke. Mislei na Lenku, obuzimala ga je istinska radost pa
je sam sebe pitao kako ljudi mogu da budu svirepi i zli kod toliko
dobrih i lepih stvari u ivotu, od kojih su najlepe ljubav i borba.

Megdan, ene, dobar konj, vino i pesma, zemlja puna uma,

klanaca, potoka, zelenih livada, cvea i svakojakog rastinja. Gore je
nebo i po njemu zvezde. ivot je nestaan kao proletnji vetri,
svuda zaviri, sve dotakne i pomiluje. Naroito je divna mladost,
koja sve moe i sve hoe. Od takvih misli snaga mu se nadimala,
rasla, a ono ludo u njemu svega je zahvatilo; vie nije mogao da
odoli elji za Lenkom. Dozvao je Dodu:
Konja mi sedlaj! Ti, Peo, pazi da te ne iznenade Turci dok
se ja ne vratim!

XV

Kad je Veljko krenuo da budi Crnu Reku, Milenko je upao u

Pore, te ga pobunio i zavladao njime. Napravio je logor u
Malajnici. Da olakaju Milenkove operacije u Poreu i oko Dunava,
Veljko i Petar Dobrnjac udruenim snagama prodrli su poetkom
aprila nikim putem u pravcu Vidina. Iznenadnim naletom razbili su
tursku posadu u klancu Vratarnici i prodrli u Bugarsku do utvrenja
Berkovice. Utvrenje su opkolili i pozvali posadu na predaju.
Zaplenili su sve to je pripadalo Turcima: desetine hiljada ovaca,
goveda, konja, vojnike i trgovake karavane. Iznenadna Veljkova i
Petrova pojava u vidinskom paaluku pobrkala je Mula-pain plan i
primorala ga da odvoji deo svoje vojske pa da je poalje, pod
komandom Ibrahim-pae, na Veljka i Petra. Pored peadije i
konjice, Turci su krenuli i artiljeriju, kojom su rukovodili francuski
oficiri. Ba tih dana u Vidinu je iznenada umro Pazvan-Oglu,
mrmljajui u samrtnom bunilu Veljkovo ime.
Ibrahim-paa je bio hrabar i uporan ovek. Krenuo je iz Vidina
u tri pravca na Veljka i Petra, koji su drali Berkovicu u opsadi.
Upornim marom, Ibrahim-paa je prevalio put za dan i no,
pojavio se iznenada nadomak srpskih poloaja i time im ugrozio
bokove. Vet vojskovoa, on je bio i dobar politiar: znao je teku
situaciju u kojoj se nalazilo Carstvo i zato nije hteo niim da

izazove stanovnitvo na pobunu. Izdao je strogo nareenje da se

bugarsko stanovnitvo ne pljaka i ne terorie, jer se bojao da se i u
vidinskom paaluku i u Bugarskoj ne podigne buna kao u Krajini,
gde su mesni Turci zloinima oterali narod u zagrljaj Veljku i
Milenku. Naviknut na borbe s Rusima, koje su voene prema
usvojenoj taktici i pravilima, Ibrahim-paa se kao i sve turske
vojskovoe plaio borbe s Veljkom, jer je ovaj ratovao mimo svih
pravila. Kao vojniku od znanja i zanata Ibrahim-pai je izgledalo da
tu vlada nekakva nepojamna zbrka, kojoj niko ne moe da uhvati ni
poetka ni kraja. Po pravilima tadanjeg ratovanja, Ibrahim je
obezbeivao glavninu jakim konjikim patrolama na krilima,
izbacivao je prethodnicu, bubnjao i zurlao, mislei da e time
naterati Srbima strah u kosti. Ali im se pribliio Veljku poela su
iznenaenja. Bearske zasede saekivale su im pobonice i
iznenadnim naletom ih unitavale, a zatim se bacale na komore.
Tako su mu nonim upadom nadomak same Berkovice sasekli
posadu baterije, u kojoj su se nalazila dva francuska oficira.
Gubici u komori, hrani i ljudstvu veoma su zabrinuli Ibrahimpau. Strepeo je da to moe u odlunom asu postati sudbonosno. S
druge strane, Berkovica je predstavljala kljuni poloaj u borbi
protiv Milenka, koji je nastojao da se sastavi s ruskom vojskom u
Oravi. Oklevati se nije smelo. Zato se odluio za udar. Preko
uhoda i seljaka proverio je i potpuno utvrdio koje poloaje dri
Petar, a koje Veljko. Po onome to je uo, Petar mu je izgledao
brojno i vojniki jai. Da iznenadi Petra i zavara Veljka, jo u toku
noi priveo je u blizinu Petrove vojske peadiju i vei deo konjice.
Prema Veljku je ostavio dva eskadrona konjice, etiri topa i jedan
odred peadije.Ta vojska trebalo je da izvri prvi napad, a zatim da
pree u odbrambeni stav i privee Veljka. Celokupna ostala snaga,
mnogobrojnija i bolje naoruana, imala je da se srui na Petrovu

vojsku, uniti je, a zatim brzim manevrom napadne Veljka s boka.

Ali se Petar i Veljko nisu dali prevariti. Njihov cilj nije bio da
osvajaju Berkovicu, ve da olakaju Milenku spajanje s Rusima. Jo
dok se Ibrahim-paa spremao da krene s vojskom, Veljko je preko
vetih i hrabrih uhoda, Vlaha i Bugara, stalno bio obavetavan o
pokretima i namerama Turaka. Naslutivi namere Ibrahim-pae, a
da bi zaplaili turski garnizon u utvrenju, Veljko i Petar odredie
nekoliko stotina smelih ljudi da u pono izvre napad na utvrenje,
a zatim da se povuku. Na poloaju koji je drao Petar i gde su bili
utvreni anevi bile su naloene mnogobrojne vatre, oko kojih se
pevalo do duboko u no. Na vatre su stalno dometali drva, a oko
njih namestili trupine drvea i motke okiene starim odelima, pa uz
pomo te varke svu ustaniku peadiju pomakli u desni bok
Turcima. Veljko je uzeo svu konjicu i poveo je kroz umu Ibrahimpai za lea. Na liniji ispred turskog fronta ostavljeno je nekoliko
zaseda koje su imale zadatak da prihvate borbu i da polako uzmiu
ka srpskom poloaju.
Videemo ko e koga! rekao je Veljko opratajui se od
Petra.
Kad se smestila na svoj poloaj, ustanika vojska je nestrpljivo
ekala da zabeli zora i doe sudbonosni as odluke. U svanue,
turska vojska je oprezno krenula da zaobie raniji Petrov poloaj.
Isturena odeljenja ubrzo su nagazila na busije, pa je poela
pucnjava. Petar je sa strane, stojei na bregu, paljivo pratio turske
pokrete i odmeravao gde da im zada udarac. Za to vreme Veljko je
ve bio zaobiao levi turski bok i nastojao da se neopaeno jarugom
potoka to vie priblii turskoj rezervi i komori. Usled prolenih
kia teren jaruge bio je mokar pa su se konji esto klizali, ali na to
niko nije obraao panju, poto je ljudstvo bilo sastavljeno od
smelih i okretnih binjidija. Dve-tri stotine metara ispred konjike

kolone iao je Veljko u pratnji Dode, Milutina i Pee. Kad god je

iao u odlunu bitku, ili da izvede smeo podvig, Veljko je uvek sa
sobom vodio po tri-etiri isprobana bearska vuka. Pri izlasku iz
jaruge susreo se s turskom konjikom patrolom. Iznenaeni i jedni i
drugi, naglo su zaustavili konje.
Ko je tamo? upita voa turske patrole.
Turci odgovori Veljko, jer je znao da e ceo plan
propasti ako pukne makar i jedna jedina puka.
Po kakvom zadatku? zapitao je Turin buljei u jutarnju
sumaglicu kako bi to bolje video.
Veljko izvue sablju, polegnu po Kulji i jurnu do turske
patrole. Kad je doleteo do nje, naglo se uzdigao i snanim zamahom
presekao visokog Turina. Dva druga konjanika zbunjeno su
gledala, mislei da je u pitanju nekakva zabuna. Taman kad su
shvatili ta je u stvari i hteli da okrenu konje, Doda i Pea epae
ih za vratove i sjurie im handare u grudi. Izvebani turski konji
ostali su u mestu i uznemireno irili nozdrve. Beari ih privezae za
drvee.
Puana i topovska pucnjava sa turske strane postajala je sve
jaa. Teka ulad sukala su kroz vazduh i rila palisade i naputene
rovove srpskog anca, dok se peadija, brzo i dobro rasporeena,
oprezno kretala napred. Srpske zasede su prihvatile borbu, ali su
odmah poele uzmicati, mamei tako Turke sa sobom. I sa
utvrenja je poela estoka topovska i puana paljba. Rasporeena
ivicom ume, srpska konjica stajala je pripremljena na juri. Kulja
se pod Veljkom nemirno vrteo i strugao uima. Sunce se ve bilo
uzdiglo iznad brega i obasjalo celo poprite. Razvijena u bojni
poredak, turska vojska je halakala. Odjedanput se desilo neto
nepredvieno i neshvatljivo za Turke. etiri Petrova topa iznenada
grunue karteom s desnog boka po turskim redovima. A dva

peaka plotuna jedan drugome ne dadoe izduiti. Veljko vide kako

se niz breg sruuje srpska peadija na desno tursko krilo.
Nije vie hteo da gleda. Zategao je uzdu Kulji i okrenuo se
prema bearima. Lice mu je strogo, ali oi mu blistaju. Zatim mu
lak osmeh zaigra oko usana.
Da kreemo, brao! Najpre hodom, a onda silovit zagon i
seci! Zatim nagli uzmak i povlaenje.
Jo u hodu Veljko je za sebe izabrao cilj: ravna livada na kojoj
je u pripravnosti ekala turska konjika rezerva. to se vie
pribliavao, sve vie mu je u oi padao jedan Turin na belom
konju, u bogatoj opremi, okruen grupom konjanika.
Vadi sablje! ciknuo je Veljko i pustio dizgin Kulji.
uo je iza sebe konjski topot i fijuk vetra. Ali je u isto vreme
zapazio kako se turski konjanici okreu, zbijaju u grupe i brzo vade
sablje. Silovit nalet beara uvek je poinjao brzom paljbom kubura,
a zatim je dolazila sea. Bez velike nude, Veljko nikad nije
upotrebljavao svoje kubure. Njega je Kulja strelovitom brzinom
naneo na grupu Turaka. Dvojicu je presekao, a onda se naglim
zaokretom ustremio prema Turinu na belom konju. Meutim, on
mu iznenada izmae udesno. Sablja mu je ve bila u ruci, spremna
za odbranu.
Ko si vlae? uzviknu Ibrahim-paa.
Hajduk Veljko, Turine. Nego, ko si ti?
Ibrahim-paa, kopilane! odgovori paa srdito.
Veljko jurnu, ali mu put preprei turski konjanik na snanom
vrancu. Silovitim zamahom sablje Veljko ga presee po pasu, a
neko od Turaka opali kuburu. Kapa sa Veljkove glave odlete. Kulja
je ve bio polegao po zemlji, ali se odmah naglo uzdigao. Tek tada
je Veljko video da mu je Ibrahim-paa izmakao.
Ono to je bearima stajalo na putu bilo je sravnjeno sa

zemljom. Jedan deo turske komore i dva velika topa beari su brzo
odvlaili nazad, ali su se Turci ve bili pribrali i prestrojavali se za
protivudar. S poloaja gde se nalazio Petar planula je zapaljena
gomila granja. To je bio ugovoreni znak za odstupanje prema
klancu Vratarnici, gde su se Veljko i Petar dogovorili da saekaju
novi napad Ibrahim-pae.
Ostavljajui razbojite puno turskih leeva, gotovo svaki bear
je vodio po jednog zaplenjenog konja, nosio mnogo oruja, odela i
ostale spreme. Zaplenjeni topovi i etrdeset natovarenih konja
odmicali su pred vojskom.
I pored dosta velikih gubitaka, Ibrahim-paa je smatrao da je
postigao to je eleo. Utvrenje je snabdeo jaom posadom i
hranom, a dodao im je i neto tekog orua za odbranu. Za Veljkom
i Petrom poslao je manji odred vojske, s namerom da ih time vee
da ne mogu u odlunom trenutku pritei u pomo Milenku. Zatim je
sahranio mrtve, a ranjene Turke otpremio za Vidin. Prenoio je, a
sutradan posle boja pohitao je da se pridrui turskoj glavnini, koju
je Mula-paa vodio na Pore.

XVI

Niki,

gurgusovaki i zajearski Turci bili su potpuno

onemogueni da bilo ime sudeluju u planu Mula-pae, jer su
Veljkove gerilske grupe neprestano krstarile oko gradova i stalno ih
uznemiravale, stvarajui utisak da se Srbi spremaju da napadnu
utvrenja. To je izgledalo verovatno naroito zbog toga to je Petar
skrenuo svoju vojsku prema Niu. Po savetu francuskih oficira, koje
je Mula-paa vodio kao svoje savetnike, Turci su poseli Veliko
ostrvo na Dunavu i na taj nain onemoguili prelazak Rusima u
Srbiju, a spreili su i sastanak saveznikih vojski. Milenko je u to
vreme drao u opsadi Negotin. Turci su se junaki opirali i hrabro
branili grad. ak su i ranjenici odlazili na svoja mesta na bedemima
im bi bili previjeni. Mula-paa je shvatio da nee moi da odri ni
Veliko ostrvo ako izgubi Negotin, a pogotovo da nee uspeti da
sprei spajanje Srba i Rusa, to bi znailo da bi izgubio bitku i
upropastio sjajno zapoetu karijeru. Posledica svega toga bilo bi da
spremi vrat za svileni gajtan, jer je u Hurid-pai imao velikog
suparnika. Zato je brzim marem poveo na Negotin vojsku od
etrdeset hiljada ljudi, tri hiljade konjanika i sedam eksadrona
topnitva. Milenko je prihvatio neravnopravnu borbu i uspeo da
odbije nekoliko Mula-painih napada, ali kad Turcima Ibrahim-paa
i deli Kadrijaga dovedoe pojaanje od tri hiljade novih konjanika,

morao je da se povue u utvrene aneve na Malajnici.

Sve se to deavalo u vreme kad se Veljko sa velikim plenom
vratio u Crnu Reku i odmarao svoju vojsku u Vrbovcu. Glavni stan
bio je smestio u Trajetov han, a Milutina i popa Radisava poslao je
da diu nova utvrenja i pojaaju posadu u anevima. Sve aneve
snabdevao je municijom i hranom, jer je predviao turski napad na
Crnu Reku.
Dugo Veljkovo odsustvo izmenilo je Lenkina oseanja prema
njemu. Poela je da razmilja o njemu onakvom kakav je on u stvari
i bio. Bila je i srena jer je zanela s njim i alosna jer je shvatila da i
pored deteta, koje je plod ljubavi sa Veljkom, i pored svoje
odanosti, nikad nee uspeti da ga potpuno vee uza se. Pre polaska s
Petrom u Bugarsku milovao ju je celu no silovito i neobuzdano, a
kad se ujutro pojavila na prozoru da ga pozdravi i isprati, nije se ni
okrenuo da je pogleda. To je bio pravi Veljko: vojniina stvorena za
rat, nemiran ovek dobre due, koji hrabro bije boj ali i lako ulee
iz avanture u avanturu. Shvatila je da Veljko nikad nee moi da se
preda samo jednoj eni i da je ljubav za njega, kao vino, samo
prolazna zabava izmeu jedne i druge borbe. Snaan je, smeo, lep i
junaina, voli konje, lepo odelo, nijednoj lepoj i mladoj eni nee
okrenuti lea, ali nije razmetljiv i slavoljubiv. Njega nikakva
obaveza nee sputati kad je u izgledu borba s Turcima. Kad ima
novca, nikome ga ne uskrauje; kad mu neto nedostaje, uzima
tamo gde moe. Velik u hrabrosti, jo je vei u izdanosti. Turke
mrzi i tamani ih kao neman, ali kad ih pobedi i zarobi postupa s
njima kao s ljudima. Takav je to ovek, mislila je Lenka. Nauivae
me se, pa ostaviti i zaboraviti. Ali kad ve nosim pod pasom
njegovo dete, moram naterati sebe da trpim Trajeta, tu bedu od
oveka.
Tako se sve vie stiavala i postajala paljivija i obazrivija

prema muu; sve je vie mislila ta je eka u budunosti. Veljko joj

nikada nita nije obeao, niti se s te strane mogla bilo emu nadati.
Skupoceni darovi i nakit samo su znak njegove panje i rasipnitva.
Najvie joj je bola zadavalo to to je oseala da je Veljko sve vie
hladniji prema njoj. Sada se sve ee seao Marije, sina i Spase
pevaice. Slao je Mariji novac, a Spasi darove, oseajui se zbog
toga ugodno kao ovek koji ispunjava obavezu prema zakonitoj
eni i sinu.
U takvom stanju zateklo je Veljka Karaorevo nareenje da
hita u pomo opsednutom Milenku. Lenka mu je na brzu ruku
spremila branjenik. U urbi ju je poljubio, pojahao Kulju, a
Trajetu, koji je izaao da ga isprati, gurnuo u aku nekoliko dukata.

XVII

Za sve to vreme Marija je ivela u bogato nametenom

konaku u Jagodini. Po obiaju ena istaknutih stareina drala je
dvojicu slugu i slukinju za spremanje hrane. Od lenarenja i obilja
u jelu Marija se poprilino podgojila. Meutim, utegnuta u gradsku
odeu, i tako gojazna bila je veoma lepa. Srcem i duom udela je
za Veljkom. Oekivala ga je i kad mu se nije mogla nadati. Za
poslednju godinu dana svega je nekoliko puta naiao. Ludo i
silovito bi je izmilovao, utolio joj glad tela i due i ponovo odjurio,
javljajui joj se samo kad alje novac, poklone i plen. Marija je
takoe bila plahovita ena i nije umela hladno i trezveno da sudi o
Veljku. Danima i mesecima lomila se arkom eljom da ga zadri
za sebe. Da bar to ee doe, poalje pozdrav ili poruku.
Meutim, po mesec ili dva on se nije javljao niti slao glasnika, kao
da je potpuno zaboravio da ona postoji na svetu, a do nje su stalno
dopirali glasovi o njegovom junatvu i prie o njegovom ludovanju
za enama. A to se Veljko vie dizao, i Marija je sve vie bila
zapaena u Jagodini, kroz koju su esto prolazile istaknute stareine
prema granici, ili su sa Morave po vojnikim poslovima odlazili
Karaoru u Topolu Petrovi, Milenkovi i Veljkovi glasnici. Svi su
oni priali o Veljkovim ratnim podvizima. U isto vreme nju su sve
ee poele da poseuju ene istaknutih ljudi i stareina u gradu.

To je bila neka vrsta podvorenja. Jasno je mogla da zapazi kako joj

sve te ene zavide, ali je i saaljevaju. Marijinu sujetu naroito je
vreala Milunka, ena resavskog vojvode or-Milije Zdravkovia.
Milija je bio trezven i miran ovek, a njegova ena sluila za
primer svojom dobrotom, skromnou i predanou muu. Milija je
mnogo cenio i voleo Veljka, ali mu nikako nije odobravao orgijanja
posle borbi. Zbog toga je esto iz uprije slao Milunku da poseti
Mariju i da je tei. Inae, Milija je i sam svraao kod Marije kad
god bi dolazio u Jagodinu. Bio je to ovek suvog lica, video je samo
na jedno oko, levo mu je bilo slepo, sa dugim rastresitim brkovima
koji su mu visili sa strane usana. Dok bi se sluio kafom i slatkom,
sluao je sa dobroudnim osmehom Marijine jadikovke na Veljka, a
potom bi je oinski teio blagim reima:
eri moja, sve su nae vojvode postale besne. Na Boga i
pravdu ne misle, ponaaju se gore i od Turaka. Ne pomiljaju na
nevolju i greotu, nego samo misle kako e to vie za sebe ujagmiti.
Svi e oni na kraju prezreni ostati pred Bogom i narodom, a
odgovarae i za nevinu krv i nepravdu. Tvoj Veljko je neto drugo.
Ako pije, to radi iz dosade. Njemu je glavno da se bije s Turcima i
sirotinju od nevolje uva. Nikad na slaba nije nasrnuo, niti je
sirotinju gnjavio. Kad ima, svakome daje; kad mu nestane, uzima
gde mu ake padnu. Zato ga moda i ogovaraju ulizice, jer im ne
dozvoljava da se pred njim prse. Nije Veljko tebe zaboravio. to
retko dolazi, to mu nemoj uzimati za zlo. Mladi ste jo oboje, a rat
nee veito trajati.
Posle Milijinih poseta, Marija bi dan-dva bila mirna i
posveivala se detetu i kui. Ali to nije moglo dugo da traje.
eznula bi za Veljkom svim srcem; po itave noi nije mogla oka
da sklopi. Svaki as joj se inilo da uje kako iz daljine dopire teki
topot konjskih kopita, a zatim da je na kapiji zveknula halka. Tada

bi ustajala, prilazila prozoru i irom ga otvarala. Ali, doekala bi je

mrtva tiina, teka bela meseina i zaspali grad
ak ni danju nije bila mirna. Besposlena, lutala je iz sobe u
sobu, zagledala u sve kutove, kao da trai neto to je zaturila i
zaboravila; zatim bi uzimala dete u naruje i ljubila ga i grlila do
iznemoglosti. Meutim, i njega bi brzo gurnula od sebe i dugo
zurila izgubljenim pogledom u prazninu.
Jedne takve uarene i grozniave noi zaula je pred vratima
sobe neije korake. Raskomoena, skoro polunaga, upalila je sveu
i uzbuena otvorila vrata mislei da je Veljko. Ugledala je belog i
unezverenog momka Jovanu, mladia od svojih osamnaest godina,
koji je ve godinu dana bio njen sluga. Taj protegljasti momi,
viljav, okretan i brz da poslua, naglo se izmenio za godinu dana.
Popunio se, uobliio, razrastao i osnaio. Po gornjoj usni hvatala
mu se mahunasta senka mukosti. Gledao ju je iz tame zadivljen;
potajno je bio zaljubljen u nju. Tek tada je shvatila mladia. Na licu
joj se javio osmeh:
ta radi tu? zapitala je, uhvatila ga za ruku i zagledala
mu se u zbunjene oi.
Ja, eto, tek onako jedva promuca mladi a po elu mu
izbie grake znoja.
Luda i pomamna misao iskrsnu iznenada u Marijinoj svesti.
Kad on moe mene da vara s pevaicama i Turkinjama, zato ja ne
bih mogla njega sa ovim mladiem? Povukla je Jovanu za sobom u
sobu i proaputala:
Skidaj odelo, balave!
Posle te noi sve ga je ee dovlaila u sobu i, zaboravljajui
se, uila ga ljubavi i milovanju. Jovana je postajao sve smeliji;
privikao se brzo na njene vrele i nezasite izlive strasti, ali je i dalje
ostao pokoran i zadivljen. Marija se navikla na mladia, ali ga nije

mogla zavoleti; i dalje je eznula za Veljkovom snagom i ljubavlju.

Jovana je mogao da je utei samo privremeno. Godilo joj je
saznanje da je on voli i da joj se divi, a sem toga bila je na neki
nain zadovoljna to se na isti nain, neverstvom, sveti Veljku.

XVIII

Po planu glavnog ruskog komandanta Miheljsona, Srbi su

dobili zadatak da poetkom marta 1807. godine nastupe od Vidina,
kako bi time omoguili povezivanje ustanike i ruske vojske.
Milenko je od Karaora i Sovjeta dobio nalog da izvri taj zadatak.
Kad je Milenko iz Porea napao Negotin i pokuao prodor prema
Vidinu, ruska vojska nije izvrila svoj deo sa Karaorem
ugovorenog plana da pree Dunav i tako pomogne srpsko
nadiranje. Mula-paa je shvatio otkud mu preti najvea opasnost, pa
je, da zavara Ruse, prebacivao preko Dunava manje grupe koje su
upadale u Vlaku. Te trupe su spalile i opljakale desetine sela i
tako privukle na sebe rusku panju, to je Turcima i bio cilj, jer su
na taj nain mogli svu svoju veliku vojsku od etrdeset hiljada ljudi
da bace na Milenka i opkole ga na Malajnici. Tek sredinom aprila,
Miheljson je shvatio u kakvu je teku situaciju doveo Milenka i
ustaniku vojsku, pa je izdao nareenje generalu Isaijevu da sa
hiljadu vojnika i dva topa uhvati vezu sa Srbima. Ali, bilo je ve
dockan.
Milenko je bio opkoljen sa svih strana, i Isaijev se nalazio na
drugoj strani Dunava i nije smeo da se preveze u Srbiju. Karaore
je odmah video u kakvu su teku situaciju Rusi doveli ustaniku
vojsku u Malajnici. Na brzu ruku odabrao je pet hiljada vojnika,

uzeo desetak lakih topova i usiljenim marom pohitao da spasava

Milenka. U isto vreme naredio je i Hajduk-Veljku da hita u pomo
Milenku sa svojom vojskom.
im je Veljko sasluao glasnika i saznao u kakvoj se nevolji
nalazi Milenko, viknuo je Milutina i zapovedio:
Naredi doboaru da udari na uzbunu! Sva vojska neka se
odmah spremi za pokret. Milenka su opkolili Turci na Malajnici.
Moramo mu to pre pritei u pomo.
Dok se vojska spremala, Veljko je obukao svoje najlepe odelo
od zelene ohe, izvezeno zlatom, pripasao sablju i u silav metnuo
dve kubure, sa drkama od slonovae, a okovane zlatom i ukraene
dragim kamenjem. Meu kubure metnuo je handar, koji je imao
drku od slonovae i zlatne korice. Potom otvori gvozdeni koveg,
nabi u emer dukate i napuni depove dolame belim novcem. Tako,
ree sam sebi i osmehnu se; ako poginem, neka Turci vide da Srbi
nisu fukare.
Kad je tako nagizdan, kao da ide u kolo, izaao pred kuu,
Laov mu pridra levu uzengiju da se vine u sedlo Kulji. Poto je
smirio konja, izvrio je smotru bearskih eskadrona. Svih osam
stotina beara bili su bogato odeveni, iskieni i dobro naoruani.
Samo je Doda, kao i uvek, imao na sebi suknene akire i gunj, a o
pasu krivu tursku sablju. Ljutito ali skrivajui osmeh, Veljko povika
na njega:
to ti, more, ne obue ohano odelo?
Ovo na koje sam navikao meni najbolje godi. Ne volim da
se kicoim kad seem Turke, kao to inite ti i drugi. Tee umiru
kad vide kako ih beskunik see.
Gde e ti dua, more? Em ih see, em hoe da teko
umiru!
Pas mi je pojeo duu dok sam se potucao i gladovao. Nego,

kako bi bilo da povedemo i Trajetovu Lenku. Moda e ti

zatrebati?
Jezik u ti odsei i baciti ga psima odgovori mu Veljko,
a vedar osmeh zaigra mu oko usana.
Od moga jezika i vuci bi pocrkali, a tebi slaba vajda od
njega.
Veljko proe na elo odreda pa krenue. Proleni dan se
razgorevao na planinama, po umama i zelenim dolinama. Nabujali
i zapenueni potoci jurili su pomamno niz jaruge. Po drveu su
gakale vrane, a u visinu uzletale eve i kao srebrne loptice treperile
iznad zelenih livada. Na prijatnoj sunevoj toploti i prolenom
povetarcu konji su poigravali pod bearima, a pastuvi dizali glave,
njuili vazduh i njitali. Svea struja planinskog vetria draila je
konjima i bearima nozdrve mirisom zaostalog snega i borove
smole. Sunce je ugodno grejalo Veljkova lea, smekavalo mu telo
pa je neosetno zaplovio u sanjarenje. Ceo odred prijatno se oseao u
mlakoj toplini majskoga podneva. Veljko je vodio odred uskim
planinskim putem, namerno skreui udesno ne bi li negde uz put
iznenadio kakvo tursko odeljenje koje se zbog pljake izdvojilo od
glavnine.
Pred no, kad su ve bili prevalili pola puta do Malajnice,
odred je proao kroz naputeno planinsko selo. Na suprotnoj strani,
na bregu, nagazili su na seljaku zasedu koja je ekala Turke.
Krupan seljak crnih brkova i razrokih oiju ispriao je Veljku da
jedan eskadron turske konjice logoruje na utrini ispod ume.
Opljakali su dva donja sela, ali se jo nisu usuivali da pou u
gornje selo pod planinom. Veljko zaustavi odred. Naredi bearima
da sjau, da se odmore i pripreme za malu seu. Seljak je ponudio
Veljka rakijom.
Mislim da si ti onaj o kome i ptice na grani pevaju ree

seljak, lukavo i paljivo osmatrajui Veljka.

Koji, more? upita radoznalo Veljko i nategnu iz uture.
Hajduk Veljko. Ko bi drugi smeo ui Turcima u pozadinu?
Po emu si me poznao?
Po svemu. Ni vezir ne nosi tako bogato odelo. Iz oka ti
vidim da se nieg na svetu ne boji. A zna li ta jo mislim?
Kai! nasmei se Veljko.
Turska sila je velika. Mula-paa je hrabar i vet Turin. Ali
kad sam doekao da vidim tebe i Karaora, znam, Turcima e
ovog puta odzvoniti.
Posle odmora od jednog sata, u sami smiraj sunca, pred
Veljkom i odredom krenu razroki seljak i povede srpsku konjicu
kroz umu da je Turci ne bi opazili. Kad je dobro osmotrio turski
logor, Veljko rasporedi odred za napad. Grudi mu je ispunjavala
silna radost. Okrenuo se seljaku i rekao:
Ostani tu i gledaj kako u im majku majinu!
Uspravio se jo vie u sedlu, odupro se nogama o uzengije,
izvukao sablju iz korica i, bacivi pogled po redovima beara,
kliknuo:
Juri, brao!
Bojna kolona bearske konjice sjurila se kao lavina na utrinu.
Nadomak turskog logora razvila se u dve kolone, te obuhvatila
Turke besom iznenadne oluje. asak potom na utrini su leali
ispreturani konji, koji su alosno njitali, dok su zdravi, zahvaeni
panikom, besomuno jurili i gazili svoje gospodare. Preiveli Turci
su se predali. Oko mrtvih su se okupljali beari, uzimali im novac,
odelo i oruje. etrdesetorici zarobljenika Veljko naredi da se
postroje, a onda pritera Kulju do njih i rei im:
Poklanjam vam ivote. Idite i kaite Mula-pai ta vas je
zadesilo.

 Ej fala ti, estita delijo! Samo, ako ti nije zazor to te pitam,

bi li nam rekao ko nam je poklonio ivote? upita turski bimbaa.
Hajduk Veljko, Turci. One koji se predaju, ja nikada ne
seem.

XIX

Sutradan je Veljko pristigao sa bearskom konjicom na mesto

gde se, naspram turske vojske, bio smestio Karaore. Tek to su
mu beari razapeli ator, a Veljko se umio i zapalio ibuk, u ator
ue Vule Ili.
Zlo ti puenje i sedenje! Tri iz ovih stopa vodu. Ljut je
kao ris to mu se odmah nisi javio.
Sedi, Vule, da popijemo kafu. Ako ikoga potujem, to je
Karaore. Ali meni vie niko ne moe da utera strah pod kou.
Znam ga! Bolje je zaamiti dok ga uja ne proe. Zna ti njega.
Moe da trgne belokorac i ode glava.
Dok je Vule pio kafu, jedan bear obrija Veljka. Doda mu
osedla Kulju. Poto su oba uzjahali, Veljko ree Vulu kroz smeh:
Ako me vod posee, da poem bar uredan za onaj svet.
Smrknut i zamiljen, sedeo je Karaore pred atorom na
panju i puio. Posmatrao je kako se turska vojska razmestila na
poloajima i sa svih strana pritesnila Milenkove aneve. Guanac
Alija bio se uvukao sa hiljadom svojih krdalija izmeu Dunava i
srpskih aneva, te tako i svojim prisustvom ugroavao slabu taku
utvrenja.
Doao sam, gospodaru! javi se Veljko prilazei vodu.
Karaore se prenu iz misli i pogleda Veljka iskosice.

 Kojekude, po dui te bearskoj, kako si se samo spremio?

Sad mi je jasno to rospije i pevaice jure za tobom. Ui su mi uz
put pesmom i hvalama o tebi progluili. Te ovo je, te ono je uradio
gospodar Veljko. A ti mi vie lii na svata nego na hajduka!
Gospodaru, ko mislim lake je poginuti kad je ovek kako
valja za smrt i ivot prireen odgovori Veljko, s olakanjem:
oseao je da vod nije ljut na njega.
ekaj, kojekude! Dobro je to si junak. Ne protivim se to
delija. To pristoji mladosti i ludoj pameti. Ali nisam te zvao na
karanje, ve da te pitam to si to uradio od Turaka. Kako te nije od
Boga strah da tolike ljude isee? Gde e ti pasja dua?
Nisam ja, gospodaru, kriv Turcima to su naleteli na mene
odgovori mu Veljko i poe ruci.
Prigni se, kojekude, da te poljubim. Takvih mi sada povie
treba. Sedi. A prisedi i ti, Vule. Hteo bih s vama dvojicom da
porazgovaram. Vidite kakva je sila u Turaka. Na rusku pomo ne
moemo raunati dok je Guanac kraj Dunava. S Milenkom sam
uhvatio vezu. Odrae se, po dui ga, dokle bude trebalo. Ama,
Mula-paa nije za potcenjivanje. Lukav je i hrabar, a brojno jai od
nas. Eto, vidite i sami, Guanac nam je onda ko kost u grlu.
Mogao bih ja, gospodaru, noas da smlatim Guanca
ree Veljko.
Na to sam i mislio kad sam te zvao. Nego, nije s Guancem
tako lako. Zna i sam koliko nam je muke u Beogradu zadao. A
opet, ti si brz i pust. Zanee te luda pamet. Izgubie glavu i satrti
ljude. Ako se Guanac odri, teko emo spasti Milenka i onoliku
vojsku.
Gospodaru, koliko Guanac ima vojske uza se?
Hiljadu i po atlija. Na strah i uzmak tu ne moe raunati.
I ne raunam, gospodaru. Uzeu no na glavu. Uvui u se

sa svojim bearima u njegov logor. A kad se pomeamo ik neka

raspozna ko koga see!
Karaore je dugo razmiljao, grickao nokte, a zatim podie
glavu i ree:
Veljko, sine, nita nam drugo ne ostaje nego da tako
uradimo. Ako ti Bog i tvoja luda srea pomognu te ivu glavu
iznese, hvataj vezu s Milenkom im razbije Guanca. A ti, Vule,
pripremi svu konjicu. Kad ti Veljko poalje glasnika, odmah mu tri
u pomo. A sad idite i pripremite ljude. Srean vam put. im posao
svrite, aljite glasnika naredi Karaore na kraju.
Veljko je uz put smiljao kako da izvri zadatak. Pozvao je
Dodu, Milutina, Ivana, Krstu, Peu, ora, te svoje buljubae i
stare beare s kojima se oduvek dogovarao pred napad na Turke.
Milutinu je rekao:
Ti e da ostane ovde da uva logor. Zadri sve ranjene i
bolesne beare i uvaj ih kao oi u glavi.
Potom je potanko izloio buljubaama Karaorev zadatak.
Muna stvar, gospodaru ree Pea.
to muna, avole? naljuti se Doda. Ja idem ispred
vas, uhvatiu turska usta. Kad doznam njihove znakove
raspoznavanja, ujaviemo se meu krdalije kao Turci. Nema,
more, junaka ni vojske koje zbuniti ne moe. Svaka naa ispaljena
kubura u noi pucae kao top meu sanjivim Turcima. Na prilazima
turskom logoru ostaviemo Laova i one najgrlatije da viu to
glasa imaju. Bie bogme dumbusa! samopouzdano zavri
Doda.
ta ti misli, hadi-Stevane? upita Veljko.
Da je pismo kalemiti, umeo bih bolje od Dode, ali Turke
sei i smutiti, malo e ko bolje od njega.
Neto tako sam i ja mislio. Doda je dobro smislio. Nego,

kako da se u mraku raspoznajemo za vreme see? Mislim da e bitn

najbolje da pri svakom sudaru uzvikujemo Dodino ime.
Oko pola noi Veljko je imao u rukama dva zarobljena turska
straara i od njih je doznao znake za raspoznavanje. Kad je nagazio
na straare oko logora, doviknuo im je na turskom:
Dunav gori!
Jeste li vi pojaanje? upitae straari.
Valjda ne dolazimo da pijemo vodu s Dunava odgovori
im Doda i brzo ih opkoli s desetak beara.
Za tren oka cela straa bila je iseena, a njihova mesta su
zauzeli beari. Ceo turski logor ve je spavao, samo su kod
Guaneva atora oko vatre sedeli i razgovarali agini straari.
Veljko pritee uzde Kulji, izvadi kuburu i poluglasno naredi svojim
ljudima:
Najpre svaki neka ispali kuburu, a zatim secite sabljama.
Konjski topot lomio je zemlju pod sobom. Osam stotina
kubura isekoe no plamenovima kao munje. Na sve strane nastala
je vika, trka, lom i uzvici: Doda! itava borba nije trajala vie
od pola sata. Sa srpskih aneva planule su zapaljene buktinje i
grunuli topovi.
Hej, ne pucaj! vikali su beari, jedva uspevi da
uspostave vezu s Milenkom.
Kakav su lom beari napravili videlo se tek kad je svanulo.
Guanac je umakao, ali mu je vie od pola ljudi ostalo na bojitu, a
uz to i sva komora s nekoliko stotina konja. Petnaest beara je
poginulo, a trideset ih je bilo ranjeno. Meu poginulim bio je i
ore iz Podgorca. Doda je dobio zaseke sabljom na nekoliko
mesta, ali mu to nije smetalo da prevre poubijane Turke i uzima im
novac i oruje. Kad se sreo s Veljkom, iskezio se bolno i rekao:
Izujedae me psi, ali ne brini. Kad bih imao da dobro

trgnem rakije, nita mi ne bi falilo.

Peo, daj mu moju uturu! viknu Veljko.
Poto je pola uture stresao u sebe, Doda pogleda Veljka
zahvalno.
Ko je izmislio rakiju Bog mu dui dao rajsko naselje. Kako
mi je samo okrepila duu! A sad idem da obavestim Crnog.
Dukatom me nee darivati, ali e me poastiti rakijom.

XX

Poto je osloboen Milenko s Branievcima, srpska vojska se

odmarala dva-tri dana i podizala aneve naspram Mula-painih
poloaja. Ali pre odlune bitke Karaore je poslao Veljka da
protera Turke sa Velikog ostrva, kako bi se Rusima omoguio
prelazak u Srbiju i sastanak sa srpskom vojskom. Poto je Veljko
izvrio taj zadatak, general Isaijev je osamnaestog juna sa hiljadu
kozaka i pet stotina peaka preao Dunav i sastao se sa Srbima kod
Malajnice. Sa sobom je doveo sina Aleksandra, porunika, i ora
Jorgaa, koji je kao grki rodoljub vodio dvesta beara i uestvovao
s njima u borbama protiv Turaka. Veljko, Aleksandar, Isaijev i
ore Jorga sprijateljili su se jo dok su prilazili Malajnici; bili su
zadovoljni i sreni to su se nali i upoznali.
Jo kad je polazio iz Moskve, mladi Aleksandar je eleo da po
svaku cenu upozna Srbe. U oevoj kui, meu poznanicima i
rodbinom, mnogo je sluao o Srbima, vodu Karaoru i herojskim
dogaajima u Srbiji. Kad mu je otac dobio zadatak da uspostavi
vezu sa Srbima, Aleksandar ga je umolio da ga povede sa sobom.
Mada je znao koliko je to opasan poduhvat, Isaijev je dozvolio sinu
da poe. Kad je Aleksandar susreo Srbe, video Veljka i njegove
beare, uzbuen i radostan grlio se s njima, oseajui se
poastvovanim to je upoznao junaka o kome se prialo po celoj

Vlakoj. Isto tako je i ora Jorgaa obradovalo poznanstvo sa

Veljkom.
Veljko je o Rusima takoe imao uzvieno miljenje. Po onome
kako se u Srbiji govorilo verovao je da je Rusija najjaa zemlja na
svetu. Njeni ljudi su, mislio je, sve sami heroji, spremni da uine
sve kako bi pomogli svojoj brai po krvi i jeziku. Jo za vreme
opsade Beograda sluao je od Prote Mateje o lepotama Moskve i
Petrograda. Kada je video kozake, generala Isaijeva, njegovog sina,
ruske topove, uniformisanu vojsku i oficire, osetio je takvu radost
da su mu suze udarile na oi. Naroito su mu se dopali mladi
Aleksandar i ore Jorga. I dok je general razgovarao s
Milenkom, njih trojica i nekoliko oficira stajali su i praznili uturice
ruma, grlei se i pevajui.
Sastanak Rusa i Srba na Malajnici pretvorio se u pravo slavlje.
Karaore je priredio sveanu paradu generalu Isaijevu, a vojsci
srdaan doek. Ruskim vojnicima je data po oka rakije na glavu, a
za generala i oficire prireena je kod voda sveana veera. Na toj
veeri Isaijev je predao Karaoru sablju, koju mu je Miheljson
poslao kao dar cara Aleksandra. To je do te mere uzbudilo i ganulo
trezvenog voda da je zagrlio generala i rekao:
Va dolazak meu nas je ono to smo oekivali sa
najveom eljom. Ne samo ja ve i ceo narod u Srbiji danas u
vaem licu, gospodine generale, pozdravlja uzvienog cara
Aleksandra kao svoga zatitnika. U to ime ja diem ovu au. Tri
puta ura za cara Aleksandra i Rusiju!
Ura za cara Aleksandra i Rusiju! odjeknulo je kao
grmljavina.
A ja diem ovu au za zdravlje voda Karaora i za
junaku Srbiju uzbueno mu odgovori general Isaijev.
Ura za voda i Srbiju! odgovorie svi.

Veselje je trajalo do kasno u no. Kad su general Isaijev i

Karaore otili na odmor, Veljko, Aleksandar Isaijev, Jorga i
ruski oficiri produie da piju. Beari su doveli Cigane sa dve-tri
pevaice. Ruski oficiri su pevali romanse. Aleksandar je igrao
kazaok. Posle toga, Cigani zasvirae, a crnooka devojka udari u
def i zapeva:

Raslo drvo bademovo
Tanko visoko,
Pod njim lei Hajduk Veljko
S lepom devojkom.
Duek im je detelina,
Trava zelena,
Jorgan im je nebo vedro,
Jastuci su bele ruke
Jedno drugome.

Pesma, svirka i orgijanje nastavilo se do u zoru. Ruski oficiri
oduevili su Veljka. Produili bi tako da piju i ceo sledei dan da
iznenada ne dojuri Karaorev glasnik, zovnu Veljka i saopti mu
nareenje za polazak u borbu. Raspored je pripremljen u toku noi.
Karaore nije spavao. Lino je izradio plan napada: Milenko sa
oko hiljadu pet stotina Branievaca i Vujica sa isto toliko
Smederevaca trebalo je da zajedno s ruskom peadijom i topovima
napadaju centar Mula-paine vojske. Glavninu srpske vojske
Karaore je koncentrisao na levo tursko krilo, a desno je trebalo da
napadne Veljko sa Vulom Iliem i srpskom konjicom. Bitka je
zapoela paljbom ruskih topova. Turci su hrabro odbili srpski i
ruski juri na centar. I, kako je Karaore i predvideo, odmah su
preli u protivnapad. Toga asa stupio je u dejstvo vod sa srpskim

topovima i peadijom. Iz neposredne blizine desetkovao je

karteom turske redove, a zatim na elu peadije izvrio juri.
Veljko i Vule sa srpskom konjicom i kozacima izvrili su juri na
poloaj desnog turskog krila, koje je drao Guanac Alija i janiari.
Deli Kadrijaga, krdalije i janiari uspeno su odbili sva tri juria,
ali su pretrpeli velike gubitke.
Tek posle podneva Turci su saznali da su sa Srbima i Rusi. A
poto Karaoreva navala nije poputala, izgubie glavu i otpoee
u rasulu da odstupaju. Kad su to videli Guanac i deli Kadrija,
napustili su i sami svoje aneve i pobegli. Veljko je uspeo da ih
zaobie sa strane, pa kad je video da Turci bee, poveo je juriem
beare i desetkovao krdalije i janiare. Tu je mladi Aleksandar
doiveo svoje ratno krtenje. Borei se pored Veljka posekao je
jednog Turina. im je osetio da gubi bitku, Mula-paa je okupio
pratnju i glavake pobegao u Negotin. Na bojitu je naeno oko
hiljadu trista turskih leeva, a ranjenih je bilo dva puta toliko. Ono
to je od turske vojske ostalo ivo razbealo se na sve strane, tako
da su jedva posle tri dana uspeli da se srede u Negotinu. Guanac
Alija i deli Kadrija uspeli su da se povuku do Negotina.
Pobeda nad Mula-paom oduevila je generala Isaijeva,
oveka hrabrog i irokogrudog. Odmah je pohitao da estita vodu,
a Hajduk-Veljka je javno pohvalio i zagrlio. Poto su se Srbi i Rusi
sredili, pokopali mrtve i opremili ranjene, Karaore predade
Milenku komandu nad vojskom, oprosti se od generala Isaijeva i
Rusa, a zatim pozva Veljka i ree mu:
Sine Veljko, poslau ti vojvodsku povelju. A sada, iz ovih
stopa idi u Crnu Reku i uvaj narod od Turaka.
Mada mu je bilo ao da se rastane od Rusa, Veljko je odmah
izvrio vodovo nareenje i vratio se u crnoreku nahiju da tamo
nastavi borbu. Sa Aleksandrom se izljubio kao sa bratom. Darovao

mu je zlatom okovan turski handar, a Aleksandar njemu sa vrata

svilenu maramu koju je Veljko od tada stalno nosio oko vrata po
ugledu na ruske oficire. Jorga mu je ustupio jednog Bugarina,
izvanrednog kozaka, da mu ui beare jahanju i borbi na kozaki
nain.
Pri povratku svratio je u Vrbovac na konak da vidi Lenku.
Radosno raspoloenje pobednika stalno ga je dralo. Ono veliko,
nedostino i beskrajno, za im je u ranoj mladosti jurio, naao je u
borbi za slobodu i slavu koju je kroz tu borbu stekao. Sve drugo je
sada sitno, zemaljsko i prolazno. Neka drugi jure za bogatstvom,
otimaju se oko poloaja, meni je sudbina dodelila da se borim za
slobodu i stiem junako ime, mislio je Veljko. Zato neka borba
nikako ne prestaje dok sam iv. A im ja poginem, neka Bog da
Srbima slobodu i veiti mir, zakljuio je u sebi i osetio se jo
razdraganiji. Tako je posle pobede na Malajnici i poznanstva sa
Rusima potpuno raistio sam sa sobom. Niega i nikoga na svetu
nije se vie plaio. Vie slutnjom nego razumom osetio je da nije
ono to su drugi oko njega. I ba zbog toga sve su ga manje
zanimale spletke, ogovaranja, slutnje i meusobna potiskivanja
meu vojvodama. Uzdignut na pijedestal istinskog borca kome je
sloboda jedini ivotni cilj, postajao je sve irokogrudiji,
nepoverljiviji i neustraiviji. Celo njegovo bie predalo se borbi.
Kad nije bilo borbe postajalo mu je dosadno i traio je oduka u
vinu, pesmi, enama i orgijama uz svoje beare.

* * *

Promene koje su se desile na Lenki za dva meseca ratovanja

otkako je nije video, iznenadie Veljka. Struk joj se popunio, lice
upegalo, a na njemu se jasno ispoljavali znaci brige koja obuzima
trudne ene. U irokoj haljini, zbunjena i obradovana, Lenka je
ustala i susrela ga je radosnim pogledom. Njene oi nisu vie
iskriavo vatrene kao ranije, ve nekako vodnjikavo tune. Veljko
je jo jednom paljivo pogledao Lenkino lice. Seti se da je tako
izgledala Marija i odjedared mu sve postade jasno. Bilo mu je drago
to je vidi blaenu, skoro je pocrveneo od radosti i, ne obazirui se
na Trajetovo prisustvo, brzo joj je priao i poljubio je u elo.
Traje je zatreptao onim kapcima, progutao pljuvaku, okrenuo se
Veljku i rekao:
Lenica je trudna. Ako Bog da da mi se rodi sin, nadenuu
mu tvoje ime. Bogu i tebi zahvalan sam za svoju sreu.
Veljka je to zaista zbunilo. Ta nije valjda toliki magarac da ne
zna istinu, pomislio je.
Veera je bila obilata. Lenka je sluila, a Trajko je neprestano
nutkao Veljka da jede i pije. Kada je poao na spavanje Lenka je
samo na asak ula kod njega. Iz lanenog pekira izvadila je vezenu
koulju od bele svile i rekla:
Uzmi, da me ne zaboravi. Kad ono bude, javiu ti zatim
ga je zagrlila i poljubila, i vlanih oiju izala iz sobe.
Sutradan je Veljko krenuo s vojskom u banjsku kneinu. Na
sve strane razaslao je manja odeljenja da napadaju i presreu Turke.
Poto su cela crnoreka nahija, banjska i gurgusovaka kneina bile
potpuno osloboene, odluio je da se smesti u Banji. Udesio je za
sebe ajanski konak i snabdeo ga svim to oko vidi a dua zaeli.
Beari su mu iz vidinskog paaluka preneli u Banju dragocene
stvari: persijske ilime, srebrno posue, ohu, bogata turska odela, a
doveli su i begovske i spahijske keri i ene. Doterali su preko

pedeset hiljada ovaca, itava krda goveda i na stotine turskih atova.

Sanduci su se napunili dukatima i belim parama, ambari presuli
penicom i kukuruzom, a podrumi napunjeni rakijom i vinom.
Veljkov konak u Banji postao je raskoniji od vezirskoga. Trei deo
novca i stoke Veljko je poslao Sovjetu u Beograd. Svaki njegov
bear dobio je svoj deo i snabdeo se boljim konjem, odelom i
orujem. Banjski magacini mogli su da ishrane tri puta veu vojsku
nego to je bila Veljkova.
Poetkom zime, Rusi i Turci zakljuili su primirje koje je
vailo i za Srbe. To primirje izmenilo je mnogo tota u Veljkovom
ivotu. U Banji, okruen odanim ljudima koji su svoj ivot vezali za
njega i bili spremni da na njegovu re polete u vatru i vodu, Veljko
je poeo da se opija i orgija kao i njegovi beari. Poto sad nije bilo
rata, borbi i iznenaenja, morila ga je dosada. Dva-tri puta iao je
na po nedelju dana kod Marije u Jagodinu. I ona ga je iznenadila.
Rasko i bogatstvo, koje je tu bio nagomilao, potpuno su je
izmenili. Oseao se kod nje kao tuinac. Podgojena Marija,
gospodstveno nakinurena, vie ga je odbijala nego privlaila. Nije
mogao da podnese njeno naduto dranje i grudi a pogotovo njeno
hvalisanje njegovim podvizima.
Jedva bi izdrao nedelju dana kod Marije u Jagodini, nikako
nije mogao da se uivi u ulogu oca i mua. Dan-dva mu je prijalo
to je bila u njegovom prisustvu i to sve u kui odie njome.
Uivao je da je gleda kako bezbrino spava razgoliena i oputena
posle njegovih milovanja. Tih dana gledao je sa toplinom i sinia i
Mariju. Nalazio je ak i tople i nene rei za njih. Zatim bi mu sve
to brzo postalo dosadno i nepodnoljivo. I kad Marija navali na
njega da je preseli u Beograd, jedva je to doekao. Kuu u Jagodini
prodao je vojvodi Miliji Zdravkoviu za dve hiljade dukata, najmio
rabadije i preselio Mariju sa sinom u Beograd.

Kad su doli u Beograd posetili su ga Mladen, Jugovi, Dositej

i mladi Vuk Karadi. Na veeri je bilo i desetak ena ustanikih
stareina, koje su bile ubeene da ine ast Mariji time to su dole
u posetu. Tom prilikom Mladen je lukavo i podmuklo, kako je to
samo on umeo, pokuao da ih pridobije za sebe:
Ne znam kakvi su tvoji odnosi sa Petrom i Milenkom, ali
vodu nije drago to si neprestano u njihovom drutvu. Hrabar si,
irok i nesebian, ali bi trebalo da vodi rauna o onome to ti
Karaore zamera.
Mada se nije bavio politikom i intrigama, Veljko je shvatio da
Mladen u Milenku i Dobrnjcu vidi svoje rivale i da poto-poto eli
da ga odvoji od njih.
ta je meu vama, ja to ne znam. A u to ne elim ni da se
petljam. Voda volim i spreman sam uvek u smrt na njegovu re.
Ali mi se od tebe, Mladene, ne dopada to sve hoe da stavi pod
svoju apu. Zar ti je malo to si predsednik Sovjeta i komandant
Beograda, to si zgrabio sve tursko bogatstvo u svoje ruke?
Nisi u pravu, Veljko. Ja radim samo ono to vod od mene
trai.
Po ispraaju gostiju, Veljko je ostao sam s Marijom u
odakliji. Ve godinu i vie dana bilo je prolo kako nije s njom
iskreno govorio. Sada je prvi put shvatio da je vie ne voli i da u
njegovom srcu njeno mesto zauzima neka druga ena. Koja, to ni
sam nije znao, ali je oseao da to nije Marija. Odbojnost prema njoj
pojaala se jo vie kad je na Marijinom licu video skorojeviku
radost to su joj dole u posetu ene velikih i glasovitih vojvoda.

PETI DEO

Zakljueno primirje izmeu Turske i Rusije ostavilo je Srbe

na cedilu, a bilo je posledica naglih promena u odnosima izmeu
Napoleona i ruskog cara Aleksandra, koji su se bili sastali na reci
Njemenu, sporazumeli i zakljuili mir. Pogodbom tilzitskog mira,
Rusi su se morali povui iz Vlake, a turska vojska nije smela da
ue u tu oblast. Srbi kao ruski saveznici nisu bili ni pomenuti u
ugovoru, a Austrija je ugovorom bila oteena, jer je priznato
ujedinjenje Nemake. U Srbiji, meu ustanicima, saznalo se o tome
miru tek kad se general Isaijev povukao iz Negotina.
Tako su propale velike nade Srba u rusko saveznitvo.
Ustaniko vostvo raunalo je na pomo Rusa da pobuni i oslobodi
i one srpske oblasti koje su jo bile pod turskom upravom. Uz to se
nadalo da od Rusa dobije pomo u vojsci, novcu i oruju. Ustaniko
vostvo nije znalo da je Rusima u stvari bila potrebna ustanika
pomo kako bi olakali svome desnom krilu u vojnim operacijama
na Balkanu, jer su glavninu svoje vojske morali da dre u Evropi
prema Napoleonu. S druge strane, ruska politika nastojala je da u
burnom vremenu pridobije Srbe, jer se bojala da ih buntovniki
talas ne odvede u zagrljaj Napoleonu. Kad su se dva cara nagodila
oko Evrope i prilika u svetu, ruska politika je prepustila pobunjene
Srbe njihovoj sudbini. Ustaniko vostvo saznalo je pravo stanje

stvari tek kad je sve bilo gotovo.

Ali najgori izdanak ruske politike u Srbiji bio je ruski poslanik
Rodofinikin u Beogradu. Poreklom Grk, nadut i ambiciozan,
shvatio je svoj dolazak u Srbiju kao misiju meu divljacima kojima
donosi zakone i prosveenost. Ne shvatajui ljude u Srbiji, a
podozrivo doekan od Karaora, odmah je stao na stranu
mitropolita Leontija i beogradske arije, veinom sastavljene od
Grka i Cincara, koji su u pobunjenim Srbima takoe gledali hajduke
i prostake. Rodofinikinovo zauzimanje za kompromitovanog
mitropolita i ariju uticalo je da Karaore i Mladen potpuno
izgube poverenje u ruskog poslanika. To je opet Rodofinikina
nateralo da trai podrku kod vojvoda koji nisu bili zadovoljni
Mladenom i Karaorem. Stvorile su se dve stranke u ustanikom
vostvu i dva pogleda na spoljnu politiku. arija i mitropolit
Leontije nali su u Rodofinikinu branioca svojih interesa i uspeli su
da privuku Milenka i Petra Dobrnjca, koji su se istakli u borbama
na Moravi, a oseali se uvreenima to je Karaore dao Mladenu
poloaj predsednika Sovjeta i komandanta Beograda. Oni su slepo
verovali Rodofinikinu, pa su skretanje ustanike spoljne politike ka
Austriji smatrali izdajom.
Veljko se najmanje razumevao u zamrenu politiku igru koja
se pritajeno vodila u ustanikom vostvu. Prema Rusima je gajio
ljubav i imao puno poverenje. Upoznao je ruske vojnike i oficire,
njihovu srdanost, hrabrost i velikodunost, a zavoleo je i njihov
nain ratovanja i ivota. Kroz mladog Isaija i oficire koje je
upoznao gledao je celu Rusiju i njenu politiku. Dopadali su mu se
kozaci, pa je poeo da ui beare da ive na kozaki nain, da jau
konje i vode borbu kao kozaci. Od ruskog oficira nauio je da pije
pun, nosi maramu oko vrata, igra karte i vodi sa sobom svirae i
pevaice. Nije verovao da su Rusi iz linih interesa zakljuili mir s

Napoleonom i Turcima; smatrao je da je to nekakva zabuna koja e

se uskoro razjasniti i ponovo svima pokazati da je njegovo
poverenje u Ruse opravdano. Pored toga, Veljko je mnogo cenio i
voleo Petra i Milenka. Bili su mu bliski po nainu ivota i linoj
hrabrosti.
Veljko tada jo nije znao da svaki rat ima posebne ciljeve i
razloge zbog kojih je prekinut. Bio je i ostao edo bune koju je
nosio u krvi i kostima. Zato je za njega sem borbe sve drugo bilo
sitno i nevano. Verovao je takoe da je Karaore pravi i dosledan
borac. Voleo ga je mimo sve druge ustanike stareine. Uvek je bio
spreman da svaku njegovu zapovest izvri, a naroito kad je bila u
pitanju borba sa Turcima. Mladena je vie prezirao nego to ga je
mrzeo. Zato je i nastojao da se ne uplie u razmirice meu
stareinama a primirje je koristio za zabavu, pie i orgije sa
zarobljenim Turkinjama. Stalno je drao napeto uvo i oslukivao
nee li se skoro ukazati prilika za nove borbe sa Turcima.
Meutim, vreme je polako uticalo i na Veljka. Slava opija
oveka vie od vina. Ljubav i prijateljstvo su nepostojani, pogotovo
ljubav plahovita i nemirna oveka koji, kao Veljko, mora negde da
troi svoju snagu. Marija je sve vie bledela u njegovim eljama, a
Lenka, otkako je rodila, sva se okrenula detetu, kui i Trajetu.
Zarobljenice su pomahnitale od pia i bluda, pa su mu postajale
dosadne, a ponekad mu se i gadile. Ostale su mu karte, vino, pesma,
Cigani i oekinje. Kad bi mu i to dosadilo, uzjahao bi Kulju i
odlazio u goste Petru i Milenku. S njima je nastavljao lude pijanke i
orgije, o kojima se prialo po celoj Srbiji, a koje su Mladenu dobro
dolazile da svu trojicu panjka kod Karaora i da na njihov raun
stie sve vee vodovo poverenje. U tim asovima mamurluka
Veljkov je pogled lutao u daljinu, a oseanje snage i dosade sve ga
je vie obuzimalo. Htelo mu se da nekuda juri, neto razara,

unitava i nekome prkosi; da neim novim ponovno zadivi svet; da

o njemu ponovo odjekne pesma; da osea opasnost, a smelou da
savlauje smrt. Zahvatao ga je bes i nita pred sobom nije video.
Uzimao je bardak s vinom i ispijao ga naduak. Zatim bi se svalio
na brdo jastuka, gledao kako bukte glavnje na ognjitu i sluao
hujanje vetra. U tim asovima shvatio je da je junak rtva, a da
smrt, kad na vreme doe, spasava junatvo od svega runog.
Napolju je ba tog asa grunuo pucanj. Doda je utrao:
Dojurio je Petar Dobrnjac. Pijan je ko majka.
Uvedi ga. I odmah dovedi oekinje i svirae. Neka dou
one etiri mlade hanume to ih je ea neki dan zarobio.
Posle toga nastalo je ono ludo Veljkovo i Petrovo lumpovanje
u kome su svi beari, desetine zarobljenih Turkinja, bogalji i
prosjaci orgijali tri dana. U Veljkovoj udobno i raskono nametenoj
odakliji, ispolivanoj vinom, sedeo je Petar Dobrnjac meu brdom
jastuka, a oko njega su se kreveljile tri Turkinje, preotimajui ga
jedna od druge. Na suprotnom divanu, bled i unezveren od pia,
neispavan, sedeo je Veljko, a mlada Turkinja, takoe bleda i
malaksala, sa tamnim podonjacima, leala mu je na krilu.
Veljkov pisar hadi Nikola od muke je zeleneo, brino klimao
glavom i s vremena na vreme provirivao u odakliju, a onda
ozlojeen ponovo odlazio. ak ni Jevtimije nije mogao da shvati
otkud Veljku i Petru tolika izdrljivost da bez sna i odmora izdre
po nedelju dana u piu i orgijanju. Po njihovom primeru to isto su
radili i beari. Loili su velike vatre, okretali na ranjevima junad i
ovnove, okupljali oko sebe zarobljenice, skitnice i svakoga kome je
stalo do pesme, vina i besnila. Gruvali su iz kubura, a pesma, cika i
vriska orila se noima i danima.
Jednoga dana, posle trodnevnog Veljkovog derneka, kad je
Jevtimije smatrao da je ludostima ve doao kraj, iznenada se pred

konakom u Banji pojavila Spasa. Bleda lica i pomamnih oiju

skoila je s konja i jurnula mimo Jevtimija u konak. Buno je
otvorila vrata, a kad je meu jastucima na dueku videla Veljka i
kraj njega polugolu Turkinju, bolan gr iskrivio joj je lice.
Za trenutak nije znala ta da uradi. Lice joj se sve vie grilo, a
oi postajale bezumne.
A ti tako! Sve je znai istina to se prialo po Grockoj!
uzviknula je besno, zatim pritrala i zgrabila bulu za kosu, a onda je
povukla vratima.
Napolje, rospijo! izbacila je Turkinju, a potom se
okrenula i nogom udarila u trpezu. Prevrnula je posue, ae, jelo i
pie, i razbacala sve po odakliji.
Ti prokleta huljo! Razvratni i podli avole! vritala je
penei od bezumlja.
Veljko je ustao i oprezno joj priao. Uhvatio ju je za ruke i
privio na grudi.
Spaso moja, samo neka si dola! rekao je blago, a zatim
je preneo do seije.
Tek tada je dola k sebi i plaui zarila glavu u Veljkova nedra.

II

Spasin dolazak smirio je Veljka. Najvie vremena provodio je

s njom u odakliji. Ona mu je pevala, pila s njim, a esto su zajedno
jahali po okolini. Iako je sada sve vreme provodio sa njom, Spasi se
ipak inilo da mu smeta i da to vie nije onaj Veljko za kojim je
eznula u Grockoj. Kad god bi je savladao san te bi zaspala, a zatim
se naglo probudila, videla bi ga zamiljenog i odsutnog. Ni u
milovanja nije unosio pomamu kao ranije. Stvarnost joj se pokazala
drugaijom nego to je zamiljala pri dolasku iz Grocke. Nas dvoje
smo dva sveta, razmiljala je sa setom. Ja sam spremna da mu
budem robinja, da ivim jedino za njega, a on sanjari o drugom
svetu u kome nema mesta za mene. Zbog njega sam mesecima uila
da jaem konja, da pucam iz kubure. Ali emu sve to kad je on
telom uz mene, a mislima potpuno odsutan i predan svome svetu.
Moda su tome krive i ove nesretne Turkinje? Bol ljubomore tada
bi je zahvatio do kostiju.
Jednog dana Spasa navali da joj se dadne pastuv Brnja, koga
su jedino Veljko i Jevtimije mogli da jau. Snaan pastuv drao je
glavu visoko, imao je svetlu dlaku, a oima stalno zverao okolo.
im ga jaha uhvati za uzdu, oseao je s kim ima posla. Pod
Veljkom i Jevtimijem ponaao se mirno, ali je dva puta uzastopce
zbacio sa sebe ak i Veljkovog bimbau Abraa. Meutim, kad ga je

u boju jahao Jevtimije uvek se drao uz Kulju i nosio svoga

gospodara sa desne Veljkove strane. Na prvom jahanju Spasa se
odrala na Brnjau. To ju je preporodilo, pa se oseala kao na
krilima. Srena to joj je polo za rukom da savlada udljivu
ivotinju, pomislila je da e tako savladati i Veljka. Od tada je
svakog dana s nestrpljenjem ekala da joj se Brnja opremi, pa je
poela ak i sama da juri na njemu po okolini. To ju je sasvim
smirilo. Posle jahanja zadovoljno se kretala po konaku. Preuzela je
na sebe da sprema jelo i kuva kafu Veljku. Sluila ga je, oseajui
se kao da mu je postala ena.
Osvanuo je sunan novembarski dan. Uvelo lie rasulo se po
jarcima iz kojih se irio vonj trulei. Bela meka pauina lelujala se
po grmovima kao srebro. Stada ovaca jo su se irila na panjacima.
Iz seoskih kua dizali su se mrki stubovi dima u modro jutro ispod
Rtnja. Veljko je bio pomalo nespokojan. Oseao je da se neto mora
dogoditi toga dana i da se to niim ne moe spreiti. Meutim, kao i
uvek, eleo je da pojuri u susret opasnosti. Naredio je da mu spreme
Kulju. Obukao se i pripasao oruje kao da ide na megdan ili u boj.
Kad mu je Spasa rekla da e i ona sa njim, mirno i blago joj je
rekao:
Nemoj. Ti to ne moe razumeti, ali ja oseam da e se
danas neto dogoditi.
Molim te, povedi me! uzviknula je i umiljato ga zagrlila.
ta meni moe ravo da se desi u tvom prisustvu? Ako zbog
ega strepi, povedi i Abraa.
Izjahali su svi troje naporedo. Prokrstarili su nekoliko
kilometara na sve strane unaokolo. Oko podne sjahali su sa konja i
privezali ih za drvee. Abra je izvadio uturicu s rakijom i
ponudio. Veljka, a zatim Spasu. Osveeni, sedeli su na izvaljenom
hrastu. Abra i Spasa su se alili, a Veljko ih posmatrao. U skladnoj

Spasinoj pojavi rascvetala se lepota srene i zaljubljene ene.

Smejala se Abraevim dosetkama jer je u dokolici rado podraavao
Veljka. Smeh joj je bio zvonak i bogat u prelivima.
Zato ti uti, Veljko? upitala je.
Kad ti i Abra brbljate, ja uivam.
Iznenada je dunuo vetar i navukao oblaie na nebo. Tamne
senke poletele su iznad ume.
Da se vratimo ree Veljko i ustade.
Abra privede Brnjaa. Drao ga je za uzdu dok je Veljko
dizao Spasu u sedlo. Za nju je to dizanje u sedlo postalo najvee
zadovoljstvo. Preputala se njegovoj snazi i hitrim i vetim
pokretima ruku. U tim trenucima oseala se kao devojica kojoj su
svi u kui ugaali.
Neko vreme jahali su mirno. A onda, iznenada, iskoi zec iz
grma. Abra popusti uzdu konju i jurnu galopom za njim. Spasa
radosno ciknu, popusti Brnjau uzde i dotae ga petama u bok, a
bedrima se pripi uz njegovo telo. Brnja je tako jurnuo da se Spasi
uinilo da ne jae, da leti i meu svojim bedrima nosi Brnjaa.
Preletela je poljanu, mimoila Abraa i pojurila uzbrdicom prema
gaju. I ona i konj previdee hrastovu granu nisko sputenu prema
zemlji.
Pazi, hej pazi! povika Veljko sav uzbuen.
ta se zapravo desilo, ni Abra ni Veljko nisu videli. Brnja je
trao jo izvesno vreme. Zatim je stao, okrenuo se i bolno zanjitao.
Kad su pritrali, ugledae Spasu kako lei ispruena na zemlji
razmrskane glave
Veljko nije mogao da ide na Spasinu sahranu. Ceo dan je
presedeo sam, dok ga je bol davio u grlu.

III

Pesma o Veljku pronela se irom Srbije. Pevali su je svirai,

pevaice, Srbi i Turci, Vlasi i Bugari, seoske devojke i hanume na
vitkim ardacima. Pesma je kao vazduh i sunce, voda i nebo.
Zbliava ljude bez obzira na veru koja ih deli, rat i nesree koje ih
snalaze. Junaku se svi dive, bez obzira na to da li ga vole ili mrze.
Samo se kroz smelost, hrabrost i opasnost ovek die do zvezda.
Pravi i veliki junaci pripadaju svim narodima sveta. Oni su kao
svetlost u velikoj pomrini zla koje se vekovima gomila na zemlji.
Za pesmu o junacima nema mea ni granica. Tako je i pesma o
Veljku poletela i prela sve mee i granice. Odjeknula je na usnama
beara, letela Srbijom kao soko, nadimala mladike grudi, a tresla
vrelinom nedra devojaka. Pela se uz planine, uletala u sela,
uvlaila se u palanke, grmela po hanovima.
Veljko je znao da za njega nema mira ni predaha. Na njega
duvaju svi vetrovi mrnje, zavisti i zlobe. Velika snaga i slava
smetaju beznaajnim, kukavnim ljudima, naroito onim
gmizavcima koji se uvlae Mladenu pod repinu. Mrze ga kneii i
vojvodice u crnorekoj i sokolskoj nahiji. Ta mrnja je najbolji
dokaz koliko je Veljko jak. Osmehnuo se zadovoljno. Prestao je da
razmilja i viknuo hadi-Nikoli:
Ve mi je dojadilo izleavanje u Banji. Jue sam obiao i

pogledao utvrenja. Sve je kako treba, ali smo u hrani i novcu

otanali. A i ljude je slomilo leanje i banenje. Zato od danas
pritegni svima kai. Vojnici neka vebaju pre podne. Ovako nee
moi dugo ni sa nae ni sa turske strane.
Neki dan su se iz Vlake preko Porea vratili Jugovi i
Pavle Popovi. Po njihovoj prii Rusi se pripremaju da na prolee
udare na Turke.
Kaem ja da su nam Rusi braa roena! Nee oni nas
ostaviti na cedilu. A to to su Mladen i Rodofinikin meusobno
razgovarali, mene se ne tie.
U odakliji je zavladala tiina. Abra, ovek odluan, trezven i
hrabar, nije umeo da se zanosi kao Veljko. Voleo je Ruse, ali je
dogaaje i prilike mirno procenjivao, On, Jevtimije i hadi-Nikola
vodili su ono to se na vojnikom jeziku moglo nazvati politika. Uz
pomo Milutina, koga je Veljko voleo ljubavlju starijeg brata,
nastojali su da ne prekinu veze sa Sovjetom i Mladenom i da spree
Veljka da ne uleti u mreu spletaka koje su pleli Milenko i Dobrnjac
uz Rodofinikina, suprotstavljajui se Karaoru. Kad Veljko pone
da se zanosi Rusima, odmah su nalazili neto to je Veljka za
izvesno vreme jae zanimalo, tako da ga to dri dok oni razaberu
ta Karaore misli i namerava.
Za hranu ne brini, Veljko ree hadi Nikola. Ja u
preduzeti na sebe da sredim magacine. Od danas e se svi hraniti
preko kazana. Stoke imamo kod seljaka toliko da bismo vojsku
mogli hraniti godinu dana. Sto volova je odvojeno da se proda.
Penice i kukuruza dotei e do urevdana. Prolee i zelena gora
sigurno e doneti neto novo. Rekao si da Milutina oenimo. A
vodu si obeao poi na slavu.
Jesi li razgovarao s Radisavom za devojku?
Slegao je ramenima. Kalina, Miljina majka, nala je trista

izgovora: da je devojka mlada, da jo nije za udaju, da joj ni sprema

nije gotova. Vreme je nemirno. Bolje je jo priekati. A sve mi se
ini da im se ne daje devojka za Milutina. Smatraju ga, kao i sve
nas, goljom i hajdukom.
A devojka?
Ugrabio sam priliku da razgovaram i s njom. Rekla mi je da
joj se Milutin dopada. Pola bi za njega, ali ocu i majci to ne sme ni
da pomene.
Kad je tako, spremite konje da idemo u proevinu!
Dvadeset beara na konjima pratili su Veljka i Milutina. Abra
je svratio u Vrbnicu da povede popa Radisava. Veljka je celim
putem obuzimala i radost i tuga. Kosi zraci novembarskog sunca
obasjavali su planinu. Vetar je po nebu raeljavao mrke oblake.
Za tren oka postajalo je svee i prohladno. Senke oblaka munjevito
su naletale na staze kuda su jahali. Veljko se seao Marije i svoje
enidbe, a zatim sina Rake. Sve je to izgubilo negdanju
uzbudljivost i privlanost. Jasno mu je da vie ne voli Mariju.
Odnos s njom vue se po navici. Likovi Lenke i Spase naglo su
potisli iz seanja Mariju. Zatim se i oni izgubie u nekakvoj
neprobojnoj magli. ta eka Milutina? Milja je mlada, lepa i
umiljata devojka. Ako bude umela, moe sreno da proivi vek s
Milutinom, zakljui Veljko. Celim putem je razmiljao i seao se
svega, preputajui se konju i izbegavajui da uestvuje u alama
Abraa i popa Radisava. Oni su se bili okomili na Milutina, a on je
postien rumeneo kao devojka.
U Palanci je nastala prava zabuna kada su obani, videi
beare, javili da dolaze Turci. Posle su jedva uspeli da smire i
okupe seljake. Kad su se seljaci okupili pred Radisavljevom kuom,
Veljko im je saoptio da svuda na granicama vlada mir, da se
nemaju ega plaiti, jer su svuda razmetene pouzdane strae, da do

prolea mogu mirno sedeti kod kue n raditi svoj posao. Knez sela,
opav stari, beo kao ovca, ivim oima premeri radoznalo Veljka
i ree:
Gospodar-Veljko, nisi ti dabe ovamo lomio ljude i konje!
Nego, kai kojim si dobrom stigao do nas?
U pravu si, knee odgovori mu Veljko. Ja dooh do
Radisava i Kaline. U njih pristala Milja za udaju, a kod mene
Milutin za enidbu. Radisav je uven i bogat ovek, ali ni ja nisam
naodmet.
Ako emo pravo, zapoe knez to bi bila ne samo
Radisavu nego i nama svima velika ast da se orodimo s tobom.
U pravu si knee javi se Kalina. Prosidba moje Milje i
Milutina je zaista velika ast. Samo Milja je jo greno dete. Ni
spremu joj nismo sastavili. A i vreme je nemirno
Ne vrti rotkvu, Kalina! viknu pop Radisav. Nego,
kai otvoreno: daje li devojku ili ne daje?
Pope Radisave, ne nosim ja akire niti veem pupak
ukurom. Eto moga Radisava. Domain je i glava porodice.
Njegovo je a ne moje da odluuje. Ja sam majka, pa ako se mene
bude pitalo, odloila bih to za godinu dana. Dok vidimo na emu
smo.
Ono, ena je u pravu. Zar je moja Milja prilika za Milutina?
On je vojvodin brat, a ja obina seljaina. Zato neka svako trai
devojku prema sebi. Milja mi je mlada, bez spreme. Neu da sutra
budem prekoren. Ili, kako ree Kalina, neka prieka dok spremim
devojku
uje, more! Niti u ekati, niti mi treba tvoja sprema. Ve
mi dovedi devojku, knee. Ako ona begenie Milutina, onda nema
toga ko e joj stati na put.
Iz gomile devojaka istupi Milja. Zabraena belom maramom,

stidljivo je gledala u zemlju. Obrazi su joj rumeni od stida, ali kad

podie oi izraavale su smelost. Javljao se smeak koji je celom
njenom licu davao topao i privlaan izgled. Pod jelekom i belom
kouljom isticale su se iparike grudi. Tkanina joj je stegla vitak
stas. Veljko je umiljato pogledao devojku i zapitao je:
Miljo, dopada li se tebi Milutin?
Dopada odgovori devojka i jo vie porumene.
A tebi, Milutine, svia li se Milja?
Svia, bato odgovori Milutin.
Eto, Radisave, momak i devojka se jedno drugom sviaju.
Ti, Kalina, ne vodi brigu za spremu. Samo obuci devojku, a ja u je
spremiti bolje od svih vas.
Zar tako s nogu? pobuni se Radisav.
E, moj Radisave, povika Abra u srean se as tvoja
Milja rodila! Nego, Veljko, ne moe ba sve ni kako ti hoe. Ne
otimamo devojku od Turaka, nego je uzimamo iz domainske kue.
Dok majka spremi ker, priseemo da popijemo i zamezetimo
neto.
Ne neto. Moj imenjak je glasit i bogat ovek. Jeemo i
piemo koliko ko moe dodade pop Radisav.
Milutinova svadba trajala je nedelju dana. Udarali su bubnjevi,
pitale zurle, svirali i pevali Cigani. U poast nevesti i mladoenji
pucali su topovi sa utvrenja oko Banje. Dva puna sanduka nakita i
haljina dobila je Milja od Veljka i beara.
Veljko joj je u novcu dao pet stotina dukata. Ceo gornji deo
konaka bio je odreen za mladu i Milutina. Od Miljina dolaska kao
da je sunce u konak uplovilo. Veljko je cvetao od radosti gledajui
snahu i brata.

IV

Rodofinikinov nacrt ureenja Srbije nije odobrio ruski car, to

je dovelo u vrlo nezgodan poloaj ne samo ruskog izaslanika ve i
sve njegove pristalice meu vojvodama, a naroito Milenka i
Dobrnjca. Mladenu i Jugoviu, koji su bili najodluniji
Rodofinikinovi protivnici, to je dobro dolo da izrade novi nacrt
ustava i da pridobiju Karaora za njega. Spremili su ga tajno, a
posle slavskog veselja u Topoli proitali zvanicama, meu kojima je
bio i Veljko. Novim nacrtom ustava sva vlast u Srbiji data je u ruke
Karaoru i Sovjetu. Vodu je priznato nasledno potomstvo. Na
novogodinjoj skuptini u Beogradu nacrt je proitan i usvojen. Pri
donoenju ovog ustava nije bio primenjen uobiajen postupak, pa je
to izazvalo nezadovoljstvo u protivnikom taboru. Meutim, drugi,
ozbiljniji dogaaji potisnuli su to pitanje u pozadinu i, kako su tada
svi mislili, odloili borbu za srenije vreme.
Prilike u Evropi naglo su se izmenile. Rat izmeu Napoleona i
Austrije uinio je da u Pruskoj doe do pobune. Time su i tekoe
za Napoleona naglo porasle, a to je istovremeno omoguilo Rusiji
da svoje tenje usmeri prema Turskoj i Balkanu. Napoleon je
proglasio kontinentalnu blokadu Engleske, a Britanija pomorsku
blokadu Francuske. Turci su se nali u nezavidnom poloaju. To je
ponovo oivljavalo nade ustanikog vostva u pogledu osloboenja

svih srpskih oblasti od Turaka i stvaranja nezavisne drave. Na

skuptini je ponovo prihvaen savez sa Rusima. Izraen je plan za
proletnju ofanzivu i naimenovani su komandanti za sve sektore. Po
tom planu, Srbi su imali da krenu tri velike vojske: prvu prema
Niu, kojoj je za komandanta postavljen Petar Dobrnjac, drugoj
vojsci, upuenoj prema Bosni, za stareine su poutavljeni Aleksa
Nenadovi i knez Sima Markovi, a treu vojsku trebalo je da
povede Karaore preko Sandaka u pravcu Crne Gore i Kosova,
da zajedno s Crnogorcima oslobodi Bosnu i Hercegovinu i da ih
prikljui Srbiji.
Milenko je dobio zadatak da napadne vidinski paaluk, da
uhvati vezu s Rusima i da operacijama na tom sektoru olaka
napredovanje junoj vojsci. Hajduk-Veljku je naloeno da sa
svojom vojskom upadne u niku nahiju i Bugarsku, da ometa
koncentraciju turskih trupa i da iznenadnim udarima kri put
Dobrnjcu i junoj vojsci.
Ve poetkom maja Veljko je prvi zapoeo borbu s Turcima.
Naime, niki Turci bili su uvereni da je rat neizbean i zato su
odluili da ene, decu i sve dragocenosti prebace u Sofiju. Veljko je
doznao za njihovu nameru, pa je tajno preao u Bugarsku. Nedelju
dana ekao je skriven s vojskom u umi kraj druma. to je Veljko
dublje zalazio u tursku pozadinu, sve mu se vie otkrivala bedna
slika turskog bezvlaa i raspadanja, i to ba u trenutku kad je
turska vojska morala da povede odlunu bitku protiv Rusa i Srba.
Baibozuke turske jedinice upadale su u bugarska sela, pljakale
narod i vrile svakojaka nasilja. Dua je bolela Veljka to mora sve
to da gleda, ali ni po koju cenu nije hteo da se pre vremena otkrije i
lii ogromnog plena.
Godina mira razjela ga je vie nego etiri godine rata i borbe.
Bacio je pogled u jutarnju sumaglicu, koja je obavijala dolinu, selo,

rascvetane vonjake, struge i torove. Iznad izlomljenog horizonta

nad umovitim bregovima pogled mu se utapao u nebesko
plavetnilo.
Beari su sedeli ili leali oko drvea u zasedi. Prolee i rat
povratili su ih ponovo u normalan ivot. Oseali su blizinu plena,
elju da jure i dovikuju, izmahuju sabljom i seku. umsko drvee,
mlada trava, miris kopriva, zemlje i bujanja, sve se to slivalo u
neto drago i prisno. uma je zelena, a zemlja brekti od sokova.
Noi su svee, a dani puni sunca i topline. ak ni vake u kousima
nisu nasrtljive kao zimi. Naroito je sladak vonj konjskog znoja i
zvuk brusa po rezu sablje i jatagana. Iznad njih je nebo. Slatko se
drema u zasedi. Divota je puiti lulu i sluati kako Laov neumorno
naklapa.
Oko podne se pojavio prerueni Pea i saoptio da se
pribliava karavan od nekoliko stotina konja sa tovarima, enama i
decom. Prati ih oko dvesta naoruanih konjanika. Mlade sluge
takoe nose oruje.
Abrau, uzmi dvesta ljudi za napad cele kolone. Napae
je kad uje pucanj moje kubure. Doda e da napadne zatitnicu.
Ja ostajem da saekam karavan. Unapred vam kaem da ne bi bilo
zabune: ko nasrne na ene ili uvredi neja, skinuu mu glavu. Kad
sve bude svreno, uzeemo plen.
Zaseda je brzo zauzela poloaj. Odjedanput je sve u umi
postalo bezglasno, a tiina prepuna muklog iekivanja. Stotina
turskih konjanika koje je vodio jedan bimbaa lagano i oprezno je
jahala drumom kroz umu. Svi su drali puke preko krila; stotine
oiju osmatralo je svaki deli zemlje i ume. Veljko je oprezno
motrio na Turke. Tek kad je i poslednji turski konjanik proao
mimo njega, proturio je glavu kroz bunje da sagleda karavan. Na
elu kolone jahala je na belom konju ena u ohanoj feredi sa

jamakom uzdignutim iznad oiju. Sedokosi sluga vodio joj je

konja i nastojao da zaobilazi blato i neravnine. Tada Veljko izvadi
kuburu i opali u vazduh. Zatim iskoi na drum, odgurnu seiza i
zgrabi za dizgin konja na kome je jahala mlada hanuma.
Niko neka se ne laa oruja, jer decu i starce niko ni prstom
nee dirnuti.
Napred se prosuo puani plotun. To se istog asa dogodilo i u
pozadini. Vrisak, piska i nered nastae meu enama, decom i
poslugom. Beari su iskakali iz grmova i otimali oruje od slugu.
Jedan mlad Turin trgao je kuburu i ve je podizao u pravcu Veljka.
Ali nije uspeo ni da zapne oroz, a ve su ga za vrat epale ake
jednog beara.
Ne gini ludo, Turine! povika Jevtimije. -Mlad si i jo
moe da ivi. Zatim ga udari drkom handara po glavi. Ture
se stropota na zemlju, a kubura mu odlete u stranu.
Borba sa prethodnicom i zatitnicom trajala je nepun sat.
Potom se sve naglo stialo. Ono Turaka to nije bilo oboreno prvim
plotunom, ili saseeno naletom, predalo se. Beari su ih svezali.
Zaplenjen je sav novac, srebro i bakarno posue, odelo, svila, oha i
oruje. ena i deca, starci i starice izdvojeni su na jednu stranu, a na
drugu devojke i mlade hanume bez dece. Slugama i pratiocima
oduzeti su konji i oruje. Ranjeni Turci su previjeni, a oni kojima
nije bilo vie leka i pomoi, dotueni su. Sav plen, zatim devojke i
mlade hanume, beari su odmah poveli kroz umu za Banju.
Razoruanoj pratnji, enama s decom i ranjenim Turcima nareeno
je da produe put za Vidin. Tako je Veljko zgrabio prepadom novac
i dragocenosti nikih Turaka, i prvi objavio rat 1809. godine.
Meu zarobljenicima nalazila se i najmlaa Enver-paina
hanuma, lepotica emsa, koja je imala svega osamnaest godina.
Bila je to ki rumelijskog Karsli Alipae, kod koga je Enver-paa tri

godine sluio kao zapovednik konjice. Kad je Enver bio unapreen

u in pae i poslat u Ni, vezir je smatrao da e on u Niu, prema
pobunjenoj Srbiji, stei veliki ugled i kao hrabar i vet oficir brzo
napredovati. Da bi to vie vezao za sebe mladia, koji je na Porti i
carskom dvoru imao mona zatitnika, Karsli-paa mu je dao svoju
erku za enu. Tako je mogao da ga otme od svog protivnika
Hurid-pae. Mlada emsa bila je lepa, dobro odgojena i uvana
kao oko u glavi. Nije volela Enver-pau. Izgledao joj je ruan, grub
i prost, jer je poticao iz skorojevike arnautske porodice. Odrasla u
raskoi, maena kao pravo mezime, emsa je ve od svoje
petnaeste godine videla Carigrad, Smirnu, Solun, Jedrene i mnoga
druga mesta prostranog Carstva. Okusila je sve slasti ivota i
raskoi. Videla je mnogo turskih delija kroz prozor ili ispod pee.
Verovala je da e je udati za nekog visokog kolenovia i da e ceo
ivot provesti u nekom od saraja na Bosforu.
Meutim, sudbina joj se pokazala maehom. Prisilie je da
poe za Envera. On se prema njoj ponaao kao da nije vezirska ki,
nego robinja. Kao Enverova ena provela je godinu dana u Niu.
Vitka crnka tamne puti i svetlih oiju, koje su umno gledale ispod
dugih gustih trepavica, oseala se uvreenom i ponienom to je
rtvovana grubom Enver-pai, koji je uz nju drao jo i harem. Sve
joj je bilo runo to ju je okruivalo i sve muno to je doivela za
tu godinu dana. Kad je ula da mora ii u Vidin, osetila se veoma
srenom i uzbuenom, pogotovu to je kod oca vojnika bila navikla
da jae, pa je na tim izletima zavolela irinu i prirodu. Celo vreme
uz put od Nia do prvog konaka, gde su se mogla desiti iznenaenja
i napadi, emsa je radoznalo i s nekom prijatnom nadom
posmatrala okolinu; sa zluradou je elela napad samo da se rei
Envera, koga je toliko mrzela i prezirala. A time bi se u neku ruku
osvetila i ocu kome je vie znailo prijateljstvo jednog pustolova,

zlikovca i razvratne protuve, nego ivot roene keri. Kad se napad

zaista dogodio, zaustavila je konja i sa uivanjem posmatrala beare
kako ubijaju ili razoruavaju Turke. Zaudo, ti snani siloviti ljudi
razjarenih lica, surova izgleda, koji su protravali pored nje i
zamahom handara ili pucnjem kubure ubijali Turke kad su
pokuavali da se odupru i tite karavan, emsu uopte nisu uplaili.
Oseala je da joj ih je sudbina namenila kao prekretnicu u ivotu.
Kad su mlade hanume i devojke bile izdvojene, a ostatak
karavana puten da produi za Vidin, emsa je osetila novo
uzbuenje. Kroz sputenu peu posmatrala je Hajduk-Veljka, koji je
brzo, jasno i otro izdavao nareenja za pokret. Taj mladi ovek,
njegov konj, njegovo odelo, smelost i brzina pokreta, prirodna
otmenost, uverili su je da je to neki od uvenih srpskih vojskovoa.
Najpre je pomislila da je vojvoda Dobrnjac, o kome se mnogo pria
po Niu i u painom konaku. Mogao je da bude i vojvoda Milenko,
ili moda i strani junak Hajduk Veljko, od koga su se strahom
ledila turska srca. Sada je, eto, doao suen trenutak da upozna
strane srpske buntovnike.
Dok je emsa tako nagaala ija je zarobljenica, priao joj je
Abra, uhvatio njenog konja za uzdu i zapitao je:
Jesi li ena ili devojka?
ena sam Enver-paina. Zato hou da znam, aurine, ko je
ovde stareina. Htela bih da govorim s njim.
Veljko, ovo je Enver-paina ena i hoe da razgovara s
tobom ree Abra.
Veljko brzo dotera svog konja emsinom konju i paljivo
podie koprenu sa njenog lica. Iznenadi ga lepota i smelost oiju,
kojima ga je radoznalo gledala. Prema obiaju toga vremena, a
naroito prema nepisanom zakonu koji je vladao meu srpskim
hajducima, Veljko se drao uljudno prema enama pa bile one i

zarobljenice. A kako je spadao u onaj mali broj ljudi prema kojima

su ene, ko bi znao zato, bile odmah poverljive i poslune, odmah
je osetio da joj se dopada. To je u njegovim oima rasplamsalo onu
njegovu iskriavu toplinu koja lomi enska srca kao iznenadna
oluja mladu umu.
Jesi li ti, aurine, stareina ovih razbojnika? upitala je
emsa namerno osorno: htela je da ga izazove i uvredi.
Ja sam stareina ove vojske, hanuma. Razbojnici su Turci
koji nita drugo ne znaju i ne rade sem da vre nasilja nad
sirotinjom. Njihov je zakon ono to im kurjako srce zaeli. Ja sam,
hanuma, Hajduk-Veljko. Ustao sam da gonim razbojnike i titim
srpsku neja, a vojujem za slobodu svoga naroda. Bijem vas i robim
da se osvetim za sva zla i nepravde koje su tvoji Turci nanosili
mome narodu kroz vekove.
Sluaj, hajdue! Ja sam ena Enver-pae, a ki Alipae
rumelijskog. U obraun vas ratnika niti hou niti mi je potrebno da
se upliem. Nisam ni robinja ni odaliska. Zato zahtevam da mi se
ukazuje potovanje. Moj otac i moj mu dae za mene otkup.
Je li te dosad ko uvredio? upita Veljko ljutito.
Nije. Ali elim da znam kuda me vodite. Isto tako, da mi
dozvolite da na neki nain javim ocu da su me zarobili hajduci.
Sve e imati to odgovara tvome poreklu, ali jo nisam
naisto hou li pristati da te razmenim za novac. Toliko srpskih
ena i devojaka ame kao robinje po turskim haremima. Zato bi
sudbina bila vie naklonjena keri Karsli Alipae i eni Envera,
arnautskog pustolova? Vidi, kod mene su sve smeli i hrabri momci.
Mogu te pokloniti nekome od njih. ime bi mogli da te otkupe mu
i otac? Zlato i srebro nita ne predstavljaju za mene i moje ljude.
Moj otac je rumelijski vezir, pa moe nai neto za vas
vredno ime bi me otkupio.

 Razmisliu, hanuma, o tvojoj sudbini. Nije zgoreg da vidi

kako ive Hajduk Veljko i njegova vojska. Bar e posle po haremu
imati o emu da pria.
Razmetljiv si, kaurine! Ki Karsli Alipae videla je sto puta
monog padiaha u Carigradu kad petkom ide u damiju da klanja
dumu-namaz. ta bih to veliko i uzbudljivo imala da vidim u
hajdukom gnezdu? Znam i ula sam u Niu da se o tebi pevaju
pesme kao o junaku. Mislila sam da si grdosija od oveka, a sad
pred sobom vidim samo razmetljivog mladia. Zaista su Turci, to
tek sad vidim, velike re i kukavice kad si im ti mogao uterati strah
u kosti.
Veljko se istinski zaudi njenoj smelosti. Jo nikada nijedna
ena nije tako drsko razgovarala sa njim. Zagledao joj se ponovo u
oi. Pogledi su im se meusobno proimali. Nijedno nije oborilo
oi. Tako, izaziva me! pomisli Veljko, osmehnu se i ree:
Nemam sad vremena, Turkinjo, da se prepirem i
razgovaram. Abrau, povedi painici konja.
Ne treba niko da mi vodi konja. Jahau kud mi se naredi
odgovorila je oholo i poterala konja na elo povorke.

Plen i zarobljenice Veljko je pod jakom pratnjom uputio u

Banju, a on se prikljuio glavnini svoje vojske i okrenuo prema
Niu. Turci u Niu nisu znali da je rat ve poeo. Dan-dva je Veljko
unitavao turske posade u okolini. Zaplenio je na hiljade ovaca,
konja i goveda. Svu hranu, oruje i dragocenost propraao je za
Banju. Sa nikih utvrenja Turci su u oajanju bespomono sluali i
gledali kako beari halau. Doda je priao blie bedemu i povikao:
Ej, Turci, je li meu vama Enver-paa?
Jeste odgovori mu grlat Turin.
Hajduk Veljko mu javlja da mu je zarobio hanumu emsu.
Lae, aurine! emsa je ve u Sofiji.
Ako ne verujete, a vi poaljite nekoga da mu predam
emsinu knjigu i zlatnu burmu, dar Enver-pain. Evo ostavljam
pismo i burmu ovde i dajem tvrdu veru da se nee nita desiti
onome ko doe da to uzme.
Kad se Enver-paa uveri da je Hajduk Veljko presreo karavan
sa enama i oteo novac i dragocenosti, i on i niki Turci su shvatili
da je opasnost vea nego to su mislili. Brzo su mobilisali od
Turaka sve to je moglo puku poneti i odluili da se brane do
poslednjeg metka i Turina. Nekoliko Veljkovih juria hrabro su
odbili od utvrenja. Za emsu i ostale zarobljenice ponudili su

otkup. Veljko je traio tri hiljade dukata, kao i putanje iz zatvora

svih Srba koje su niki Turci drali kao taoce u tvravi
Na ostalim srpskim frontovima borbe su se u njihovu korist
uspeno odvijale. Karaore je osvojio Novu Varo, Sjenicu,
uhvatio vezu s Crnogorcima i pokrete trupa usmerio prema Kosovu
i Crnoj Gori. Srpska vojska na Drini prela je u Bosnu i zauzela
nekoliko mesta. Potukla je Turke kod Bijeljine i ugrozila Tuzlu.
Milenko je provalio preko Miroa u Krajinu i opkolio Kladovo,
ekajui da se tu sastane s Rusima. Ali, zlo nikad ne spava. Od
samog poetka ustanka, na Moravi i prema Niu upravljao je Petar
Dobrnjac, vet, hrabar i odluan ovek. Kao i uvek, imao je sree da
suzbije Turke i nanese im teke poraze. Ali, kako Mladen nije voleo
Petra, smatrajui ga svojim velikim neprijateljem i
Rodofinikinovim pristalicom, uspeo je da nagovori Karaora da
promeni skuptinsku odluku i da na Petrovo mesto postavi za
glavnog komandanta Miloja Petrovia, koji je bio Mladenov kum i
privrenik. Mladen je to uinio najvie zbog toga to je bio uveren
da e Petar zauzeti Ni, doepati se velikog plena i time se jo vie
osnaiti.
Odluka da se Petar smeni izazvala je veliko nezadovoljstvo i
raspravu. Dva nepomirljiva protivnika, Miloje i Petar, sastadoe se
u Deligradu. Silan i besan, a uzdajui se u Mladena i Karaora,
Miloje nije ni pokuao da na lep nain zadobije Petra, nego je hteo
da mu nareuje i zapoveda. Petar, opet, oslanjajui se na steene
zasluge i uzdajui se u Rodofinikina i svoje prijatelje, nije hteo da
prizna Miloja za svoga stareinu. Po njihovom primeru, manje
stareine podelile su se izmeu Petra i Miloja. To je koristilo,
razume se, nikim Turcima. Dok su se srpske stareine pregonile
oko stareinstva, oni su sve vie utvrivali grad i snaili odbranu.
Jedini od stareina koji nije hteo da se uplie u takve razmirice

bio je i ostao Hajduk Veljko. On nije gubio vreme, nego je krenuo

svoju vojsku, prodro u Bugarsku i poseo Belogradik. Turskoj
posadi ponudio je izlazak ako mu predaju grad. Kako Turci nisu
pristali da se predaju, Veljko je juriem zauzeo Belogradik. Posadu
je isekao, uzeo plen i poslao u Banju, pa nastavio prodor u
Bugarsku. Sovjet je naredio Miloju da pomogne Veljkovu akciju u
Bugarskoj, ali se Miloje toj naredbi nije odazvao.
Hurid-paa je tih dana koncentrisao u Bugarskoj veliku
vojsku, koja je imala zadatak da se uhvati ukotac sa Rusima. Ali
kako se Dunav bio izlio, poto je bio nadoao od otopljenih snegova
na planinama i proletnjih kia, Rusi nisu mogli da preu u
Bugarsku. Hurid to iskoristi i celokupnu snagu od preko deset
hiljada vojnika, konjice i artiljerije okrenu protiv Veljka.
Iznenadnim napadom naterao je Veljka na povlaenje i spojio se s
nikom posadom. Veljko je odmah pohitao u Banju da je utvrdi i
osigura za odbranu, jer je osetio snagu turske sile i Milojevu
nesposobnost kao zapovednika.
Banja je bila sedite za koje su Veljka vezivali svi uspesi i
pobede. Tu se on venao sa slavom. Svaka kua, drvo i stopa
banjske zemlje znaili su vrstu vezu sa Veljkovim ivotom. Tu je
bila sahranjena i Spasa, tu se odvijao sav lini Veljkov ivot. Zato je
bilo potrebno da se Banja odbrani po svaku cenu. im je stigao u
Banju, ne gubei ni asa, odmah je najvei deo plena, dragocenosti i
novca poslao da se skloni i zakopa na sigurno mesto u Ozren. Zatim
prionu te pored postojeih utvrenja iskopa i podie nove aneve.
Dobro ih je utvrdio i osigurao palisadima.
U takvoj urbi, dok je mislio samo na borbu i Banju, iznenada
se jedne noi, dok je sedeo u odakliji i pio kafu, pojavi emsa,
koja je stanovala u gornjim odajama konaka. Ula je bez uma,
neujnim korakom, bleda lica i upaljenih oiju. Lice joj je bilo

otkriveno. Njena bujna kratko podrezana kosa uokvirivala je to

lepo, bledo lice i poveavala udan sjaj i vrelinu njenih crnih oiju.
Behu ve prola dva meseca otkako je zarobio emsu i razgovarao s
njom. Iako stalno zauzet borbama, vie puta bi se setio emse i
njenog izazivakog dranja. Ta udna ena kao da ga je dozivala i
mamila k sebi. ak i u okraju ponekad bi pred njim kao sev munje
blesnule njene drske oi. Veeras je izgledala jo udnije. Lepu
enu dotad nije bio video. Kosa i naglaene obrve stapale su se u
crnim prelivima, to joj je jo vie pojaavalo bledilo lica. Sjaj u
oima sve se vie pojaavao, a pune rumene usne imale su teinu
zrelih plodova. Gledala ga je uporno, skoro napadno, bez straha i
snebivanja. Veljku se inilo da ga pogledom zove u rascvetali
perivoj, gde e uti poj slavuja, zveket daira i um edrvana.
Mogu li da posedim malo s tobom, aurine? upitala je i,
ne saekavi odgovor, prila i sela nasuprot njemu.
Sklopila je oi, zatim ih naglo otvorila i nasmeila se kao da
sanjari, neto sluti i oekuje. Izgledala je kao aneo sa okom tigrice,
kao nedotaknuta devojka, ali je u isto vreme svojom zrelom
enstvenou budila u njemu estoku pomamu. Veliki je junak,
enskar i haramija, strah je i trepet za Turke, a onda i okrepljenje za
aure, pomislila je emsa, a ostavlja me nou samu Uspaljena,
naviknuta na dvorbu, milovanje i udvaranje, mlada painica drhtala
je kao u groznici, spremna da se sama ponudi. U poloaju u kome
se kao robinja nalazila, nije morala nikome polagati ni o emu
rauna, niti strepeti od Muhamedovog zakona. A spremna da se
osveti muu i ocu, odluila se i na ono to je nemogue za enu.
Nadam se da si u mome domu dvorena i potovana kako
dolikuje painici i vezirovoj keri ree Veljko.
Na dvorbu i panju tvojih slugu ne mogu se potuiti
odgovori emsa, igrajui se bisernim zrnima svoga erdana koji joj

je padao na grudi.
Moda ti neto nedostaje. Uiniu sve to bude traila.
Moda u zatraiti neto to se ne moe dati.
Sve mogu da ti ostvarim sem da te pustim Enver-pai. On
mi nudi samo pet stotina dukata, a toliko se daje za dobra konja.
Razume li? Cena za enu tvoga soja i lepote vredi paaluka. Da
nisam dao re, sve sultanovo blago prezreo bih zbog tebe.
Lae, aurine! Dva meseca sam ovde, a nisi se setio ni da
pogleda kako ivim.
Ne volim, painice, da padam u iskuenje. Hajduk sam.
Znam kakva mi je luda i upaljiva krv.
Ludi aure! Misli li da je krv Anadolke, vezirove keri,
voda?
Zbunjuje me i dovodi u iskuenje. Govori ta eli. Ja ve
sutra u zoru idem u borbu. Nemam vremena da mislim na tvoje
nastrane udi.
Nema vremena?! Zar ima ita pree od noi koju ti moe
pokloniti ena?
Razdraen emsinim reima i blizinom, Veljko joj se zagleda
pravo u oi. Ona ne izdra teinu njegovog pogleda; toplo mu se
osmehnu. Veljko tada odbaci ibuk u stranu, obuhvati emsu oko
tankog struka i silovito je privue sebi. Ona mu se preli preko ruku
kao svila. Dok joj je dreio ukur na dimijama, emsa je leala kao
mrtva, preputajui mu se potpuno
Tako je u najtee vreme zapoela ljubav izmeu lepotice
emse i Veljka. On je danju napadao i razgonio Turke oko Banje i
po Ozrenu pojaavao utvrenja, a nou izranjavljen dolazio emsi,
koja ga je previjala i okrepljivala piem i ljubavlju.

VI

Turska navala od Nia iz dana u dan je postajala sve jaa na

Moravi. Istureni srpski poloaj prema Niu bio je anac na egru,
koji je branio Sineli sa tri hiljade Resavaca. Hurid-paa, vet i
smeo vojskovoa, odluno je koristio zakanjenje Rusa na Dunavu
da raisti situaciju sa Srbima. Najpre je napao Gurgusovac da bi
osigurao svoje desno krilo. Hajduk Veljko je pohitao gurgusovakoj
posadi u pomo. Dvadesetog maja doe i Petar Dobrnjac sa neto
vojske i dva topa u pomo Veljku. im je Hurid-paa doznao da su
Veljko i Petar zauzeti u borbama oko Gurgusovca, odmah je svom
silom krenuo na Sinelia i egar. Kako je Sineli uz Dobrnjca,
Miloje nije hteo da mu pritekne u pomo. Kad Turci videe da je
egar preputen sam sebi, navalie oporima kao gladni vukovi na
srpski anac. Sineli je hrabro odbijao divlje jurie, ali je Hurid
bacao u borbu sve vee i nove talase svoje vojske. Ispred srpskih
aneva lealo je oko est hiljada mrtvih Turaka, preko kojih su
novi turski opori prodrli u egarsko utvrenje, jer su gotovo svi
Resavci izginuli u odbrani. Kad je vojvoda Sineli video da mu
Miloje nee pritei u pomo i da gubi bitku, okupio je oko sebe ono
neto preostalih boraca i pucanjem iz kubure zapalio skladite
baruta i municije. anac se bio napunio Turcima, pa je eksplozija uz
Srbe pobila i sve Turke koji su se zatekli u ancu. Hurid je, iako

zapanjen srpskim junatvom, naredio da se ide napred bez obzira na

rtve. Kad su Srbi iz drugih aneva videli ta se dogodilo sa
Resavcima na egru, poplae se i ostave svoje aneve i topove, pa
navale da bee prema Deligradu. S vojskom je u Deligrad pobegao i
zapovednik Miloje Petrovi. Turska konjica gonila ih je u stopu i
sekla. Mnogi se nisu zaustavili ni u Deligradu, nego su se razbeali
u okolne ume.
im je doznao ta se desilo na Kamenici, Petar Dobrnjac
napusti svoju vojsku i pobee Rodofinikinu u Beograd. Odatle su
zajedno s vladikom Leontijem napustili Srbiju i prebegli u Austriju,
a zatim otili u Vlaku. Meutim, kad je Hajduk Veljko uo za
nesreu na Moravi, on skupi u Banju svu svoju vojsku, zatvori se u
utvrenje i odlui da brani Banju dok nosi ivu glavu na ramenima.
Jo od pada Beograda Alija Guanac je imao jednu elju: da se
osveti ustanicima; smatrao je da mu se sada za to pruila pogodna
prilika. Ozlojeen i kivan na Veljka, napao je Banju. Velika
Veljkova slava i junaki podvizi bili su uzdrmali Guanev ugled
kod Turaka, pa je eleo da se jo jednom ogleda s njime u boju, ne
bi li time povratio svoju pomraenu slavu. Kako su Guanevu
vojsku u veini inili turski pustolovi, razbojnici, preiveli janiari i
ostaci krdalija, kojima je jedini cilj u ivotu bio pljaka, krenuli su
u hordama i sa velikim oduevljenjem na Banju; Turci su znali da je
prepuna svega i svaega, a naroito dobrih konja, skupocenog
oruja, odela i novca. U njoj su ivele kao zarobljenice i mnoge
turske ene i devojke, meu kojima je bila i emsa, Enver-paina
ena. Osvojiti Banju, hajduko gnezdo, znailo je ne samo
proslaviti se, nego i doepati se ogromnog plena.
U prvoj navali na Veljkove poloaje, Guanac je napao Srbe
frontalno, raunajui na vojnu premo. Navalu je izveo s nekoliko
hiljada ljudi, koji su stupali u gustim redovima, s namerom da

estokim naletom pregazi srpske aneve. Veljkova peadija gledala

je iz utvrenih aneva kako se Turci uz halakanje, zbijeni u guste
gomile, sve vie primiu. Topovi nabijeni karteom i peaci s punim
pukama mirno su ekali, znajui da je njihov zadatak da pred
anevima desetkuju Turke, a Veljko e s konjicom da ih dokusuri.
Prvi srpski plotun samo je malo zbunio tursku navalu, pa se
fanatizovana gomila ponovo pribrala i krenula napred sa jo jaim
urlikanjem. Tada se srui drugi srpski plotun uz riku topova
napunjenih karteom. Gomile mrtvih Turaka i konja polegoe po
poljani kao pokoeno snoplje ita po njivi. Ranjenici su jaukali na
vrelini julskog dana, a najveu zabunu stvorili su ranjeni konji.
alosno i jezivo su njitali i jurili na sve strane, naleui na Turke,
obarajui ih i gazei.
Tada se iz busije pojavio Veljko na Kulji. Sa isukanom
sabljom leteo je kao jastreb, a za njim hiljada razjarenih beara.
Nastala je krvava i nemilosrdna sea. Ono Turaka to se nalo pred
bearskom lavinom bilo je satrveno za tili as. Iznenaeni Guanac,
videi da moe sve izgubiti, bacio je u borbu krdalijsku konjicu.
Sada je nastala krvava borba. Veljkovi peaci u anevima, videi
da su krdalije brojno jae, a uz to ogorene i odlune da po svaku
cenu dou do pobede, otvorili su vrata na anevima i poli na juri
da pomognu Veljku. Hrabro su nasrtali i iz kubura ubijali turske
konjanike, pa time dali podstrek bearima za jo smeliji napad. Oko
etiri sata posle podne Guaneva navala je slomljena i Turci
odbaeni prema Gurgusovcu. Time je unekoliko poboljana i
situacija na ugroenom Deligradu.

VII

Karaore je sa konjicom stigao za etrdeset i osam sati iz

Novog Pazara na Moravu, ali nije mogao da zaustavi Turke kod
Deligrada, nego je povukao vojsku na levu obalu. Ni na oajnike
srpske pozive Rusi sa Dunava nisu mogli da dou u pomo, jer nisu
imali dovoljno vojske za prelaz u Srbiju. U ustanikom vostvu
javlja se sumnja da su ih Rusi namerno uvukli u rat i prepustili
turskoj navali, koja se kao nabujala poplava sa svih strana sruivala
na Srbiju. Tu sumnju jo je vie podgrejalo Rodofinikinovo
bekstvo, a i to to je odveo Dobrnjca u Bukuret. Poraz na Moravi
negativno je uticao na Karaorev ugled u narodu, mada se sva
krivica svaljivala na Mladena i Miloja. Oseajui sve to, Karaore
je svrgnuo Mladena sa predsednitva Sovjeta i doveo ga na front, a
Miloja osudio na smrt. Za novog predsednika Sovjeta postavio je
Jakova Nenadovia, koji je pripadao opoziciji. Posadu u Deligradu
je rtvovao da bi zadravala tursku snagu dok se ne uvrsti front na
levoj obali Morave i sagrade novi anevi. Sa istim zadatkom
zadrao je i Veljka u Banji.
Znajui koliko je Veljko hrabar, kao i to da se Veljko nee niti
moe ograniiti samo na odbranu Banje, Karaore mu je poslao
savetnika Stefana ivkovia, lana Sovjeta s nalogom da obuzdava
Veljka. Meutim, Stefan nije smeo ni da opomene Veljka, nego je i

sam morao ii u borbu na Turke. Preko noi, lako izranjavan,

Veljko je preputao mladoj emsi da mu rane previja i svojom
ljubavlju i nenou ublaava bes i bol. A im zora svane, uzjahao
bi Kulju i s bearima se prokradao kroz tursku opsadu, pa je tako u
pozadini napadao tursku zatitnicu i komoru. Manje turske odrede
vojske, koji su zalazili u ume i planinu da pronau i opljakaju
seljake zbegove, potpuno je unitavao. Jevtimija je poslao
Karaoru da trai pomo, a Peu da iz aneva izaziva Turke.
Hej, balije! vikao bi Pea derui se iz sveg glasa.
ujemo te, vlako kopile! odazivali su se Turci. Jeste
li odluili da se predate?
Odluili smo se da vam majku majinu, kao to smo jue
uradili sa Dorom Osmanom u Ozrenu.
Koji li si, kurvu ti majku? pitao je besom zapenjeni
Turin.
Zovem se Peo, da zna, balijo. I da ti jo neto kaem:
Enver-paina kaduna vie voli Veljkova ata nego vaeg vezira. Dok
vi suite zube, mi ovde ljubimo begovske keri, valjamo ih hajduki
i pijemo vino i rakiju. Uskoro emo vam svima i glave poskidati.
Kukavice, to ne jurnete na Banju da se junaki ogledamo!
To bi Turke zaista razdrailo. Tako izazivani, jurnuli bi
oporima na utvrenje. Srbi su ih mirno saekivali i ubijali. Kad
doe do gustoga, Veljko je sedao na Kulju, uzimao najhrabrije
ljude, izlazio iz utvrenja, zaletom sekao najdrskije Turke, pa se
vraao u utvrenje. U takvom jednom izletu bio je ranjen i Stefan
ivkovi, koji je hteo po svaku cenu da se pred Veljkom pokae kao
junak.
emsina naklonost prema Veljku razbuktala se vremenom u
strasnu i veliku ljubav. Mlada i mudra, shvatila je ta znae sloboda
i prava ljubav. Videla je izbliza beare, te mlade, snane, surove

ljude koji s pesmom odlaze da poginu za slobodu, s pesmom i

krvavim rukama iz borbe se vraaju. A ti isti ljudi bili su neni
prema turskim robinjama i zaljubljeni u njih kao deaci. edni
ivota, troili su snagu kao vino i zadobijeni plen. Nekakva
neshvatljiva lepota izbijala je iz svega to su ti ljudi radili. Koliko
su bili smeli borci, toliko su bili neutoljivi u piu i ljubavi. Videla ih
je tune jedino kad sahranjuju svoje drugove. Nalakena na prozor,
sva ustreptala, emsa je posmatrala borbe oko Banje, udno
oekujui Veljkov povratak i sluajui kako vojnici pevaju u
anevima:

Ustani Srbine, dini sine,
Zora je.
Konja sam ti osedlala,
Sablju pripai.
Na Kulji je Hajduk Veljko
U boj krenuo.
Sa njima je silna vojska,
Sivi sokoli.

Kad je Banja bila najjae pritenjena, a Veljko sa svim svojim
ljudima vodio ogorenu borbu protiv Turaka, iznenada su se
otvorila vrata na odaji u kojoj je boravila emsa i na vratima se
pojavila neka stara Ciganka. Pozdravila je emsu sa zlobom u
krupnim bademastim oima i rekla:
Nosim ti selam od Enver-pae. uo je da si voljno postala
rospija. Zato budi spremna da ga doeka, jer e kroz koji dan
osvojiti Banju. Sve zarobljene aure na kolac e nabiti, a tebi ne
gine gajtan ako se ne iskupi. Evo ti otrov. Saspi ga Veljku u vino.
Rekavi to, bacila joj je svilenu kesicu i nestala kao privienje.

Uasnuta emsa poletela je da uhvati Ciganku, ali nje vie nigde

nije bilo; kao da je u zemlju propala. Te noi Veljko je doao kasno,
sa ranom na levoj ruci. emsa ga je jedva doekala. Odmah mu se
bacila oko vrata, ljubila ga gde je stigla i jecajui mu ispriala ta se
desilo. Znala je da su Turci presekli sve veze izmeu srpske vojske i
Veljka; ako Turci zauzmu Banju i ako im ona padne u ruke znala je
da je eka grozna smrt davljenjem ili rastrzanjem na konjskim
repovima. Poto je zavolela Veljka, emsa je sada sa mrnjom
mislila na sve to je bilo vezano za Turke i njenog mua. Uz Veljka
je ivela veselo kao ptica na grani. Mlad je i dobar, nean i hrabar,
voli sve to je lepo, divno se oblai, jae neukrotiva konja; voli
pesmu i veselje, i iznad svega slobodu i nju. ta bi jo bilo koja
ena na svetu mogla da poeli i kako da takvom oveku ne bude
verna?
Sada, dok mu je rakijom ispirala ranu i stavljala melem, kroz
suze se smeila pokazavi mu kesicu sa otrovom. Veljko se
nasmejao i zovnuo Milutina; naredio je emsi da i njemu ispria ta
joj se dogodilo.
Ako mi se Ciganka iva ne dovede za dva sata, pobiu svu
faraonsku sortu!
Dok su beari pretraivali svaki kutak Banje, Veljko i emsa
leali su zagrljeni u odakliji. emsa ga je, drhtei svakim deliem
tela, ljubila i pazila da mu ne povredi ranu. No je plela sate kao
devojka svoju kosu, a ljubavni zanos potpuno je ispunjavao Veljka i
emsu. Ali ba kad su bili u najveoj nenosti, grunue topovi i
zapraskae puke sa banjskih utvrenja. Veljko se za tren oka
obukao, zgrabio oruje i naao se meu vojnicima na utvrenju.
Turci su raunali na to da iskoriste mrak. Navaljivali su u gustim
talasima, dolazili do palisada, hvatali se rukama za kolje i
pokuavali sekirama da saseku drvene prepreke. Meutim, svuda su

ih doekivali beari i ubijali. Navala je trajala nekoliko sati i stajala

je Turke skoro hiljadu mrtvih i ranjenih. Pred zoru su se Turci
povukli na svoje poloaje.
Jutro je u Banji pod Ozrenom osvanulo puno sunane tiine,
kao da se u toku noi nije nita deavalo. U granama drvea
radosno su cvrkutale ptice. U rovovima utvrenja spavali su
premoreni vojnici drei puke na gotovs, spremni da na prvi pokli
stupe ponovo u borbu. Veljko je krepkim korakom obilazio
utvrenja, nareivao da se ranjeni previju i poginuli sahrane, a
prolomi na utvrenjima poprave i dovedu u ranije stanje. Najzad se
popeo na osmatranicu i kroz durbin osmotrio turske logore.
Zapazio je da je Turaka duplo vie nego to ih je ranije bilo.
Njegovih ljudi bilo je mnogo ranjenih i poginulih. Oseala se ve i
oskudica u hrani i debani. Imao je da se odlui ili da brani Banju
do poslednjeg oveka i u njoj da zavri svoj nemirni ivot, ili da se
po svaku cenu probije iz nje. Zatraena pomo nije dolazila. Ono
to ga je naroito brinulo bilo je to to nije znao kakva je situacija
na Moravi. Tutnjava topova na Deligradu bila je prestala ima ve
nedelju dana. Zla slutnja grizla ga je za srce. Pomiljao je i na ono
najgore. Ako su Turci savladali posadu Deligrada, onda e svom
silinom i besom navaliti na Banju. Ni Hurid ni Guanac, ako imaju
i zrno pameti, nee dozvoliti da im on sa bearima ostane iza lea.
Siavi s bedema, okrenuo je konaku. Hteo je da smireno
donese odluku. Otkako zna za sebe, stalno je bio u pokretu,
izazivanju sudbine i prkoenju opasnostima. Rat i opasnost bili su
za Veljka stanje u kome mu mozak brzo radi, a sva ula su budna do
krajnje granice. Kad je najgore, kad odasvud preti opasnost, njegov
um je nepogreiv i najodluniji. Tada sav zatrepti i okrilati. Zato je
danas morala pasti odluka, jer je sila Turaka sve vea, a teskoba za
Veljka i njegovu vojsku sve neizdrljivija. Pred konakom ga susrete

pisar Vasilj i ree:

Glasnik je doneo pismo od gospodara Mladena i Vujice.
Dobili su zapovest od Karaora da ti priskoe u pomo. Oni e
izvriti napad spolja, a toga asa da ti izvri napad iznutra, tako da
se probije turska opsada.
Gde je glasnik?
Ranjen je. Lei u konaku.

VIII

Pred odlazak u proboj kroz Turke, Veljko je svratio u sobu

kod emse. Zatekao ju je kako zamiljena sedi na seiji i
izgubljenim pogledom zuri u prazno. Obrazi su joj bili crveni, a oi
u plamenu i nekako pomuene. Njega neto presee. Od pre
nekoliko dana u Banji se bio pojavio tifus. Stavio joj je ruku na
elo.
Nema vatre rekao je sa olakanjem.
Ne, nisam bolna, ali me je zbog neega stalno strah. Sve mi
se ini da se neko nevidljiv privlai i da e me u tvome odsustvu
zadesiti nesrea.
Ne brini! Ciganka je uhvaena i raereena, a Milutin i
Pea motre na konak. Budi uverena da vie nikome nee poi za
rukom da prodre do tebe. Zato spavaj spokojno, a sutra rano biu
kod tebe.
Poto je izjahao kroz kapiju na utvrenju, Veljko ree Dodi
da ga eka u umi dok se ne vrati od Mladena. Najpre se poprilino
udaljio od utvrenja i zaobiao turski logor, pa naglo zaokrenuo
Kulju udesno i iznenada ga naterao na turskog straara. Poto ga je
probo sabljom i za nogu odvukao grmu, jurnuo je prema Ozrenu.
uma je odisala hladnom sveinom i dozrelim mirisima divljih
rua. Trebalo mu je sat brzog jahanja da nae srpski logor. Zatekao

je Mladena i Vujicu gde uplaeno i zabrinuto sede pred atorom i

dogovaraju se ta da rade. Znali su da Karaoru ne smeju pred oi
ako ne pomognu Veljku da se probije iz turske opsade. Ali, opet,
turska sila bila je velika i nisu smeli da se usude na napad.
Verovali smo da je glasnik poginuo! uzviknu radosno
Mladen kad je ugledao Veljka. I nismo znali ta da radimo. Sedi
pa nam priaj kako je kod tebe, a ti, mome, viknuo je seizu
donesi Veljku ibuk, kafu i rakiju.
Velika je turska sila oko Banje. Mi smo bez topova.
Nastradaemo ako ih napadnemo, a tebi neemo moi da
pomognemo zapoe unjkavo Vujica.
Majku emo mi njima! Udarite vi spolja, a ja u s mojom
vojskom iznutra. Gde grunem, provalie pa da je zid od elika.
Dugo je Veljko priao Mladenu kako je izdrao tromesenu
opsadu u Banji, koliko mu je momaka poginulo i kako se nosio sve
to vreme s Turcima.
U poetku su Turci besno navaljivali. Ginuli su ne obazirui se
na rtve. esto su dospevali sve do aneva, rukama se hvatali za
palisade i bezumno ginuli. Odskora su pribegli drugoj taktici.
Kopaju rovove i po cele dane i noi tuku nas iz topova. Dobro su
me pritesnili. Najgore je to nemam hrane i debane. Ama opet se ja
njih ne bojim!
Zatim su sva trojica pola do navrh brega. Tu im je Veljko
pokazao gde oni da udare, a na koje e mesto on navaliti. Potom su
se izljubili, pa Veljko okrenu kroz umu prema Banji. Uz put je
smiljao kako da izvede proboj, a nije ni osetio kako vreme brzo
prolazi. Zora se ve zabelela kad se naao u blizini turskog
poloaja. Zaustavio je Kulju na ivici ume i osmotrio kuda da
jurne. Nekoliko turskih straara stajalo je u grupi. Neto su
razgovarali i razgledali okolinu. Popustio je Kulji uzde, gurnuo ga

mamuzom u bok i s kuburom u levoj ruci a sabljom u desnoj

munjevito naleteo na Turke. Opalio je kuburu i viknuo:
Beite, Turci, pobi vas Hajduk Veljko!
Jednoga Turina zakaio je u prolazu sabljom sa strane. Ostali
su se u strahu rasprili kao jato vrabaca. Kad su se pribrali, Veljko
je ve bio projurio i odmakao dometu puke. Pred njega je izjahao
Doda i doviknuo Turcima koji su pucali:
Zalud troite debanu, balije!
Kad su Veljko i Doda uli u Banju, sa svih strana sjatie se
oko njih beari, jer su svi hteli da doznaju kako je na frontu kod
Morave i hoe li dobiti pomo, jer su ve bili na ivici snage od
stalnih borbi i nonih ispada.
Sve je dobro, brao! viknuo im je Veljko. Karaore
je uvrstio front na levoj strani Morave. Milenko je oistio Pore od
Turaka. Rusi su ve na Dunavu kod Negotina. Po vodovom
nareenju mi moramo napustiti Banju, jer bi bilo ludo da dalje
ginemo zbog poruenog grada.
Ura za voda i Srbiju! zavikae beari sa svih strana.
Sve je to s prozora na konaku posmatrala i emsa. Bila je
srena to ponovo vidi oveka koga je tako silno zavolela.
Zaokupljena nekom udnom slutnjom i strahom, no je probdela
budna, jer joj se inilo kako se oko konaka stalno neko prikrada kao
avet. Sad kad je Veljko tu, okruen svojim vernim ljudima, nije
mogla vie da se savlada, nego jurnu napolje da ga susretne. Pri
izlazu put joj preprei suv izduen ovek i oinu je krvnikim
oima. Trgla se i paljivo ga zagledala. Jo vie se uplaila kad je u
njemu prepoznala Mahmuda kopca, uvara Enver-paina harema.
Ciknula je uplaeno i pojmila da ustukne natrag. Mahmud je sustie
i silovitim udarom zabi joj kamu za levu pleku.
Alahova ruka svuda dosegne i nikoga ne promai, rospijo!

 povika Mahmud, okrenu se prema bearima i onda tu istu kamu

zabi sebi u grudi. auri, neka je slava Muhamedu i Alahu, ja
svoju dunost ispunih dodade i srui se.
Nekoliko trenutaka vladala je opta zbunjenost. Prvi se pribra
Veljko. Potrao je emsi, uzeo je na ruke i podigao sebi na kolena.
Trzajem ruke razderao joj je koulju. Iz rane su ikljali crni mlazevi
vrele krvi. Skinuo je s vrata maramu i njome joj zatvorio razrez iza
pleke.
emso, emso! zvao je vapijuim glasom.
Prelila mu se preko ruke. Tek tada je Veljko shvatio ta se
dogodilo. Poloio ju je lagano na zemlju, kao da se bojao da je ne
povredi i, ne vodei rauna to ga vojnici posmatraju, sagnuo se i
poljubio je u elo. Dugo je stajao i gledao kako emsino lice bledi i
dobija mrtvaki izgled. Sa uasom je shvatio da je sa emsom sve
zauvek svreno. Od Ozrena je dunuo sve jutarnji povetarac i
rashladio mu lice. Oseao je kako ga teak bol davi. Okrenuo se da
ne bi zaplakao pred vojnicima, a kad je ugledao Milutina, dozva ga
jedva ujno:
Braco, sahrani je.
Zatim je jurnuo u konak, a kad se naao u odakliji, klonuo je
na divan i prepustio srcu na volju. Suze su mu oblivale lice. Misli
su se mutile, ali je ipak jasno oseao da gubi ono to mu je najdrae
u ivotu: emsu i Banju. Zraci jutarnjeg sunca prodirali su kroz
prozor, ali se pred njegovim oima i dalje kovitlala mutna magla;
hvatala ga je i neka kobna slutnja. Celo to prepodne preleao je
Veljko na divanu, obrvan tugom i alou. U vreme ruka uao je
hadi Nikola, blago ga dotakao rukom po ramenu i rekao:
Hajde, Veljko, ustani. Mrtvima alost ne pomae. Nae je
da je to bolje osvetimo. Veruj, i meni je kao da sam neto najdrae
izgubio. Bez emse je tako tuno i pusto u konaku.

 Samo je Enverova glava moe platiti! Dok to ne postignem,

nee mi srce ostati na mestu uzviknu Veljko pretei.
Celo popodne pio je s Abraom, dogovarajui se kako da
izvedu proboj.

IX

U sami sumrak Mladen i Vujica su krenuli vojsku prema

mestu gde je trebalo da Veljko izvri noni proboj. Jednom vojniku
se omae puka. Vojska se uzbuni, mislei da je iznenada nabasala
na tursku zasedu i poe panino odstupati. Veljko je verovao da je
sve ureeno kako je bilo dogovoreno, pa je pokuao proboj iznutra,
ali kad ne u spolja napad, povue se u Banju i odloi proboj za
iduu no. Kad u toku dana ne dobi nikakav glas od Mladena i
Vujice, odlui se da proboj izvri sopstvenom snagom. Sada ga vie
nita nije moglo omesti da postigne to je naumio. alio je Banju,
ali je mrnja i elja da se osveti Turcima jo vie uvrstila njegovu
odlunost. Nije vodio rauna o turskoj snazi, niti se obazirao na
opasnost svoje namere. Iz turskog obrua morao je izii iv po
svaku cenu. Dok Enver-paa gleda sunce i die, za Veljka nee biti
mira ni spokoja. Nevina emsina krv vapila je za osvetom. Tuga i
oajanje nisu za junaka, mislio je i ceo dan je proveo u razgovoru s
bearima, pravei planove kako da izvre proboj. Na Mladenovu i
Vujiinu pomo nije se vie smeo osloniti. Naredio je da vojnici
ponesu teke ranjenike na nosilima i da ih ni po koju cenu ive ne
ostave Turcima. Dok se o tome dogovarao sa Peom i Abraom, u
susednoj sobi leao je ranjeni savetnik ivkovi.
Veljko, ta da radimo sa ivkoviem? Kae da se zbog rane

ne moe drati na konju upita Abra.

uje, more! Ako moe jahati, poveemo ga. Ako ne
moe ko ostali ljudi, odsecite mu glavu da je Turci ne nose
uzviknu Veljko namerno da ga sovjetnik uje, jer je znao da mu
rana nije teka.
Odmah posle toga na vratima se pojavi bled i uplaen Stefan
ivkovi i zamoli:
Milutine, pobogu brate, pomozi mi da se spremim! uo
sam ta je Veljko rekao. Kako je lud, to bi i uinio.
Bih, Stefane, jer je bolje da ti ja odseem glavu, nego da te
Turci na muke stavljaju i na kraju urade to isto.
Oko pola noi Veljko je poslao dvesta konjanika da na
suprotnoj strani od mesta proboja izvre napad na Turke. Oni su se
privukli do samih turskih poloaja i poklali strae. Na atore su
oborili plotun iz puke, a zatim nadigli takvu viku kao da napada
celokupna Veljkova vojska. Za to vreme Veljko se s vojskom,
ranjenicima i svima onima koji nisu hteli doekati Turke u Banji,
privlaio mestu proboja. Jo Turci nisu bili uspeli ni da se priberu
na drugom kraju Banje, kad je Veljko silovitim i nenadnim naletom
sasekao turske vojnike na mestu proboja i sa malo rtava izvrio
prodor prema Mladenu i Vujici. Kad su sustigli beare to su
izazvali zabunu na drugoj strani, vojska je ve bila daleko izmakla
od Turaka, a na elu kolone jahao je meu prvima Stefan ivkovi.
Peo, jesi li poneo ivkovievu glavu da je Turci ne
pogane? povika eretski Veljko.
Meer si, zlikove, zaista hteo da mi odsee glavu?
ljutito mu doviknu Stefan.
Nisam more. Ali sam znao da strah koze uva. Hteo sam da
vama sovjetnicima pokaem kako je lako praviti se mudar u toploj
sobi i izmiljati svata na raun ratnika alio se Veljko.

 Eh ti, pustahijo! Doi e ti u Beograd da mi plati za strah

to ga pretrpeh. Morae da popije meinu vina. Junak si, nema
ta, ali ne dao mi Bog da se u tekoj prilici opet naem s tobom.
akire su ti pozadi poutele dobaci ivkoviu neko iz
mraka.
Ne bi bilo zazorno i da su poutele odgovori Stefan
smeei se.

Sa oiljkom od rane i bolom u srcu, Veljko se sutradan posle

proboja javio Karaoru u ancu na Moravi. Vod je sedeo na
grudobranu i posmatrao turske poloaje s druge strane reke. Velika
ustanika nevolja bila je sada u tome to je narod izgubio veru, a
nahvatao se straha. Turci su to osetili i iskoriavali tako to su u
oporima nasrtali u ume i planine, otkrivali zbegove, uzimali plen i
roblje. Naroito je esto vrio prepade zapovednik turske konjice
Enver-paa. Gotovo svake noi prelazio je na gazovima Moravu,
neoekivanim naletom sekao srpske strae, uzimao plen i zadavao
grdan strah narodu. Enver se svetio zbog emse i plena koji je
Veljko lino njemu uzeo. Poto je Karaore o svemu tome malo
porazgovarao s Veljkom, na kraju mu je rekao:
Veljko sine, Enver-paa nam je dodijao s konjicom. Drzak
je i vrlo vet u nonim napadima. Mnogo nam tete i zla ini.
Gospodaru, pusti me da se ja s njime ogledam zamoli
Veljko.
Ne branim. Samo se bojim: brz si pa e naleteti.
Veljko je ispriao vodu kako je Enver lukavo izvrio emsino
ubistvo. Poznavalac ljudskih strasti i slabosti, vod se tuno
osmehnu; bilo mu je ao Veljka. Setio se kako je stradala njegova
Marija iz Brusnice, a negde duboko, ispod korova ratnih tegoba i

ivotnih pustoenja, osetio je kako stari bol jo nije potpuno zamro.

Znao je da ivot unitava i odnosi sve to je lepo u oveku. Da su
mladost i ljubav najdragocenije stvari u ivotu i da se od njih, kao
od skrivene rezerve, ivi u starosti. Vreme ipak ne lei sve rane,
pomisli, osmehnu se i odgovori Veljku:
Zbog te ene izlagao si me mnogim neprijatnostima. Enver
je nudio otkup, a ja traio roblje. Meutim, ona se zaljubila u tebe i
nije htela ni da uje za pau. Je li bar bila lepa?
Mnogo lepa, gospodaru!
Moda je bolje to je tako zavrila. Propala bi kao mnoge
zarobljene Turkinje u Beogradu. Ti si nestalan i plahovit. Brzo bi
poao za drugom. ujem da ti ena oekuje drugo dete, a ti nisi
poao ni da je vidi.
Veljko nije nita odgovorio. Digao se, priao vodovoj ruci, a
zatim se vratio u svoj logor. Kad je stigao pod svoj ator, naredio je
da dou bimbae i buljubae. Poto su posedali u krug oko njega,
saoptio im je kakav je zadatak dobio od voda.
Neka se vojnici odmore tri dana. Neka oiste oruje,
naotre sablje i dobro nazobe konje. A vi, buljubae, popunite
novim ljudima svoje redove. Moramo po svaku cenu stucati rogove
Enver-pai.
Tri dana nije izlazio iz atora. Mnogo je pio; sve mu je
izgledalo pusto. Morile su ga teka tuga i mukla alost za emsom.
Bez Banje se oseao kao pogorelac. Tek ovde je shvatio kako su bili
teki slavni i veliki dani koje je proveo u opsadi. To vreme bilo je
ispunjeno borbom, smelim prepadima i toplom ljubavlju. emsa ga
je ekala s radosnim osmehom i svojim lepim rukama previjala mu
rane. Tree noi izaao je polupijan pred ator. U glavi mu se
mutilo, jer nije gotovo nita jeo. Oseao je malaksalost u nogama.
To ga brzo otrezni. Siao je do izvora i dobro se ispljuskao vodom.

Kad se vratio, pred atorom zatee Dodu. Ovaj ga je posmatrao

zabrinuto.
Propada bez jela i sna. Doneo sam ti da malo prezalogaji.
Dever srcu. Nai e se i kod drugih ena ono to je Turkinja imala.
Veljko je pojeo malo sira i proje, a Doda mu je ispriao kako
su Milutin i Abra popunili vojsku novim bearima.
Sada imamo ravno hiljadu sabalja. Mnogima smo dali
konja, a nekim ak i odelo. Sve je pust gola, spreman da se bori
golim rukama. Opet e biti veselja i dumbusa.
Kad se Veljko okrepio i spremio, osetio se malo bolje. Pribran
i otrenjen uzjaha Kulju, koji je nemirno kopao prednjim nogama i
radosno zarzao kad je ugledao gospodara. Veljko pritera konja pred
postrojenu konjicu. Avgustovska no opojno je mirisala travom i
rastinjem. Duga traka postrojenih ljudi liila je na neku nepoznatu
neman u beloj svetlosti meseine. Do uzbunjene Veljkove svesti sve
je to dopiralo kao prisna i poznata pesma; zapazio je mnogo
nepoznatih lica, koja su ga paljivo i zadivljeno posmatrala. Sa
tugom u srcu seti se onih to su poginuli.
Brzo je odredio smerove kretanja, uz napomenu da ne ostave
iva nijednog Turina koji im padne ruku. Za sebe je izabrao gust
umski tamnik kod gaza na Moravi.
Za nedelju dana Veljko je uspeo da uniti desetak manjih
odeljenja, koja su nou drsko nasrtala da pljakaju i napadaju
srpsku vojsku. Zarobljenike je ubijao, putajui uvek samo po
jednoga da odnese vest Turcima kako su napadai proli. Kad je
oistio levu stranu Morave, Veljko otpone nou da prebacuje svoje
udarne grupe, koje su napadale turski logor, nosei meu Turke
strah i pometnju. Najee je, po svom starom obiaju, u turskoj
pozadini unitavao komore i grabio plen u hrani, debani i oruju.
Meu Turcima se odmah znalo da tako drske napade izvodi Veljko

sa svojim bearima. Strae su pojaane i budnost poveana. Gotovo

cela turska vojska poela je da strepi, naroito nou. Time je
pobednicima zagoran dotadanji uspeh. Enver-paa je razbijao
glavu smiljajui kako da uniti drskog aurina. Slao je uhode i
izviae, traio nove gazove i pravio planove kako da iznenada
napadne Veljka i da ga potpuno uniti.
Enver je oseao neizmernu mrnju prema Veljku. To pseto,
mislio je, ne samo da mi preotima vojniku slavu nego mi je
okaljao i ime. Mada je ene smatrao samo sredstvom ulne naslade,
Enver je voleo emsu. Skorojevi i grubijan, koji je udvoritvom
stekao karijeru, oseao se poapen i odlikovan to je imao za enu
vezirsku ker. Veljko mu je uzeo novac i dragocenosti, opljakao ga
do koe, a uz to uinio mu od ene nalonicu na sramotu i njemu i
monoj turskoj sili. Smatrao je da je dolo vreme da se osveti. Zato
je dobro proraunao i smislio, odabrao hiljadu atlija i pripremio se
da pogodne noi pre izlaska meseca pree Moravu, te napadne
Veljkov logor. Neka vide auri da umem i mogu iznenaditi kad
treba.
Veljko je takoe po svaku cenu eleo da se to pre osveti
Enveru za emsinu smrt i za sva zla koja je sejao kud god je
prolazio s turskom konjicom. Raunao je na painu podmuklost.
Zato je ubacio svoje uhode u tursku vojsku da se obavesti ta Turci
nameravaju da preduzmu. Prerueni Jovana uspeo je da sklopi
vezu sa Enverovim kuvarom, poturenim Grkom iz Smirne.
Donosio mu je pilie, jaja, i kajmak, a kazivao se janiarom iz
Bosne kome su Srbi sve uzeli. Jovana je preko kuvara doznao sve
to se radilo i nameravalo u Enverovom tabu. Sluajno je doneo
nove namirnice ba onoga dana kad je Enver vrio smotru
odabranih atlija za noni napad.
Dina mi, Mehmede, u nevreme dolazi ree kuvar

Jovani. Paa noas ide u pohod preko Morave. Zato brzo daj to
si doneo, a po novac doi kroz dva dana. Samo kidaj odmah, jer se
ovde na svakog podozrivo gleda. Sve ui su napete, poto se paa
boji Veljkovih uhoda.
Tako i treba ree Jovana i odmah predade namirnice, pa
se brzo promuva kroz Turke i neprimetno mugnu u grm. Tu je
leao, gledao i prislukivao, a im je pao mrak, jurnuo je kao
poplaen da bi obavestio ta je video i doznao. Nije traio gaz;
preplivao je vodu. Straar ga je primetio i viknuo:
Stoj, inae ubijam!
Jovana triput graknu, to je za straare bio znak da je uhoda.
Jesi li ti to, Jovana? upita bear.
uti. uri mi se da izvestim Veljka. Dolaze nam gosti. Budi
na oprezu, a obavesti i ostale straare.
im je Veljko doznao ta Enver-paa namerava, naredio je da
se spremi sva vojska. Svakom konjaniku pregledao je kolane i
oruje. Naredio je da se podignu atori i na vatre nabace drva, pa je
vojsku povukao u umu vie logora. Obiao je strae i isturena
odeljenja na gazovima i svima naredio da prate Turke u pokretu, te
ga o svemu obavetavaju. No je bila vedra, ali bez meseca. Svuda
toplina i miris. U umi je svee i ugodno. Tiina je, samo se s
vremena na vreme zauje zlokoban glas uka.
Sve vreme ekanja Veljko se seao jedne noi u prvim danima
opsade Banje. Sedeo je u zasedi i ekao Turke u umi Ozrena. Nebo
je bilo puno zvezda, a iza njega u umi, kao i sada, prigueno su se
doaptavali beari. Iznenada se setio kako je ceo dan pio sa
bearima, a uvee otiao kod emse. Spavala je na divanu, sa
rukama ispod glave, a grudi su joj bile obnaene. Kad se spustio
pored nje i krenuo rukom po njenim grudima, nije otvorila oi, ali
se celim telom pokrenula prema njemu i zagrlila ga.Seajui se

toga, zabole ga jo jae emsina sudbina, a tuga i alost ispunie

mu grudi. Do njega dopre smeh beara, odlaganje konjskih nogu, a
zatim zau neiji glas koji se raspitivao za njega. Seanja se
rasplinue.
Iz mraka mu je priao visok bear, klatei se u hodu kako to
obino ine konjanici.
Gospodar-Veljko, Turci su preli. Ima ih oko hiljadu.
Okrenuli su da opkole na logor.
Dobro, Miko. Hajde sad na svoje mesto.
Sa Abraom, Dodom i Peom, Veljko je siao blie logoru i
posmatrao kako Turci oprezno opkoljavaju njegov lani logor. Vatre
su ve dogorevale, a atori i zemunice, obasjani meseinom, stvarali
su uverljivu sliku logora na odmoru. Veljko se zlobno nasmeja,
okrenu se Abrau i ree:
Ja u ovde ekati, a vi idite i dovedite vojsku.
Prohladan vetri strujao je od umske dubine; lesa konjice, kao
crn zid, brzo se primae. Veljko uzjaha Kulju. Namae kapu na
elo. Slatka jeza obuze mu celo telo. Okrenu se vojsci i zapovedi:
Sada, brao, kako vas Bog i pamet ue!
Po navici je popustio uzdu Kulji. Konj se najpre protee
duinom, a zatim strelovito jurnu napred. U sivoj pozadini iza sebe
Veljko je uo silovit topot konjskih kopita i urlik beara. Pritiskivao
je Kulji kolenima bokove, koji su pomamno brektali. Nije u prvi
tren ni sam shvatio kad je naleteo na ivi zid turske konjice.
Mahnito i krvniki je sekao sve to mu je dolazilo pod sablju.
Pribrao se i otreznio tek kad je poeo da nalee na beare; oni su
veto iz kubura ubijali Turke koji su pokuavali da se spasu
bekstvom.
Polovina Turaka bila je u prvom naletu saseena, a ostatak se
razbeao na sve strane. Uplaene i strahom iscrpljene Turke

Veljkovi beari su sve do jutra ubijali i hvatali oko Morave. Mada je

ranije bilo odlueno da se pobije sve to se zarobi, Veljko je od toga
odustao, jer mu je to sada izgledalo nepojamno runo. Beari su
zarobljenicima skidali odela, uzimali novac, konje i dragocenosti,
pa ih sabijali u gomilu blizu Veljkova atora.
U neko doba dana dotera Mika Landov jednog svezanog
Turina, sa kojega je bio skinuo bogato odelo, sablju, i oruje, a dao
mu svoje iznoene suknene dronjke. Po licu i dranju videlo se da je
Turin bio silan i bogat, ili nekakav zapovednik. Landovljeve rite
bile su ga progutale i inile ga smenim, mada je Turin nastojao da
zadri dostojanstvo.
Gospodar-Veljko, ovaj balija kae da je paa. Zamolio me
da ga ne seem dok s tobom ne razgovara. Hajde, velim, da mu
uinim po volji. Sea mu i onako ne gine ree Mika.
Zarobljenik je izbezumljenim oima gledao u Veljka, vrtei
duguljastom obrijanom glavom, vrsto nasaenom na dugi vrat.
Trepnuo je nekoliko puta onim kapcima i naduo obraze, od ega
mu je lice postalo jo runije i smenije.
Jesi li ti, kaurine, stareina ovih razbojnika? upita
grubim glasom.
Ko si ti, Turine, kad zaboravlja u ijim si rukama i kakva
te sudbina eka? Moji ljudi brane sirotinju i slobodu, a vi ste kurve i
razbojnici doeka ga Veljko ljutito.
Ja sam Enver-paa, zapovednik carske konjice. Traim da
se sa mnom postupa kako odgovara mome dostojanstvu. Ovaj
momak mi je uzeo konja, novac, odelo i oruje.
To mu je junaka srea, pao, na mejdanu donela. Bio je
preblag. Mogao ti je uzeti i glavu. Znam ta su tvoji ljudi radili od
nejai po zbegovima. Zasluuje samo pasju smrt.
Ti li si Hajduk-Veljko? upita Enver-paa, a samrtno

bledilo mu preli lice.

Ja sam, silni Enver-pao! Meu nama dvojicom ima mnogo
nezavrenih rauna. Zna ta mi duguje. Krv tvoje nevine ene.
Nita ja tebi ne dugujem, ali ti meni mnogo duguje. Uzeo
si mi sav novac, dragocenosti i enu. Obrukao si me pred celim
svetom. Ako ti jo treba i moja glava, uzmi je. Samo da zna: kako
je emsa izneverila mene s tobom, tako bi isto sutra tebe sa drugim.
Zar je rospija zasluila bolju sudbinu, hajdue?
Nabravi elo, Veljko se paljivo zagleda u Enver-pau i
odjednom shvati koliko je morao biti ponien i uvreen. Nerado je
podnosio Veljko poniavanje oveka, ak i kad je u pitanju
neprijatelj. Bilo bi ovenije da ga je Landov ubio. Jadno je i
neljudski svetiti se nad bespomonim i ponienim neprijateljem. Do
ovoga asa mrzeo je Enver-pau vie od crnog avola, elei da se
na njemu sveti. Tu osvetu su zahtevala razorena srpska sela i
zbegovi oko Morave. Ne bi bilo ni oveno ni poteno smilovati se
jednom bezdunom krvniku, ali kako da roba jo vie unizim?
Moram da razmislim. Ko zna zato e vodu trebati ovakav
zarobljenik? U svest mu iznenada prodree bezbrojni likovi
zarobljenih srpskih ena, staraca i dece koje su Turci odveli kao
roblje. Ustremio je ponovno pogled na pau. Sada mu se uini jad
od oveka. Koliko bedan, toliko smean, a doskora su od njega
zavisili mnogi ivoti.
Toga asa nastade vika meu bearima. Doda dotra i javi
Veljku da dolazi vod.
Karaore je ve odjahivao konja, a gomila beara opkoljavala
ga sa svih strana i klicala mu.
iveo vod, ivela Srbija!
Veljko je susreo Karaora i priao mu ruci. Vod ga je zagrlio
i poljubio u elo.

 Kojekude, sverovao si. Doao sam da vidim kakav si

dumbus napravio od zlotvora. A donosim i dobre vesti. Milenko
mi je javio da je za novog ruskog komandanta doao knez
Bagration. Odmah je krenuo vojsku preko Dunava.
Gospodaru, i ja mogu tebe da obradujem. U ovim
dronjcima je glavom Enver-paa.
ta kae, more?! uzviknu zaueno Karaore.
Znai da je i on dolijao. E, moj veselnie, tek sada vidi kako je
svaija mo kratkih ruku. Svaka ptica ima svoga kopca. to je
ovako unakaraen?
Odelo i oruje uzeo mu je bear koji ga je zarobio.
Ene-de! To nije smeo da uradi.
Gospodaru, ja sam momcima obeao da je njegovo ta ko
zapleni. Zar je pai stalo do jednog konja i odela ako uspe da sauva
glavu!
Ipak, ne moete ga ovakvog drati. Daj momka da ode do
mog atora i otuda donese dobro odelo za pau. Za Envera emo od
Hurid-pae traiti kao otkup nae roblje.

XI

Vreme je uticalo da se prilike izmene u korist Srba. Saterani u

tesnac turskim nadiranjem, Karaore i Milenko su se pomirili.
Miloje Petrovi je uhvaen u Sremu, doveden u abac i pogubljen.
Najvei deo deligradske opsade spasao se probojem, a Veljko je
uneo novi borbeni duh u vojsku i dao podstrek za borbu. Knez
Bagration je optuio Rodofinikina za bekstvo iz Srbije i uspeo da
pomiri Dobrnjca sa vodom. Zatim je preao Dunav i ugrozio Turke
u Bugarskoj. Karaore je ve bio uspeo da okupi i pregrupie
ustanike snage, da uvrsti juni front i da tako vrati narodu veru u
borbu. Nadljudskim naporima Karaora, Hajduk-Veljka i Milenka
sauvana je Srbija od propasti, ali je mnogo postradala.
Sve to, kao i ruska ofanziva na Dunavu, uticalo je na Huridpau da za Envera razmeni sve srpsko roblje; zatim je pokuao dvatri napada, koliko da zavara ustanike, kako bi to lake povukao u
Bugarsku gro svoje vojske. Ostavio je Enver-pau da zapoveda
preostalom vojskom i da manjim arkama zadri Srbe na Moravi.
Da Turci odvlae vojsku u Bugarsku, prvi je doznao Veljko preko
svojih uhoda. Odmah je to iskoristio i nonim prepadom osvojio
Deligrad. Taj uspeh je oiveo stare nade. U nekoliko novih naleta,
Veljko je pokuao da povrati Banju, ali nije uspeo, jer su se Turci
bili dobro utvrdili, snabdeli topovima i postavili jaku posadu.

U tim danima stalne borbe Veljko je dobio vest da mu je

Marija rodila i drugog sina. Obradovao se i ponovo poeo da
obnavlja seanja i uspomene na enu i porodicu. Onaj teki nemir,
pomean sa bolom i tugom, koji ga je zahvatio po izlasku iz Banje,
lagano se stiavao, a umesto njega raalo se novo samopouzdanje.
Sve vreme je mislio kako da osigura vojsku za iduu zimu. Od sela
i seljaka malo se emu mogao nadati. Pretean deo letine je propao,
a mnogo stoke je uniteno. Odluio se na stvaranje zaliha putem
plena iz vidinskog paaluka. Stvorio je desetak eta od smelih ljudi;
ete su prele na tursku teritoriju i u pozadini napadale vojnike i
trgovake karavane, a plen prebacivale u Crnu Reku.
im je Hurid otiao, Enver-paa je povukao tursku vojsku u
Ni i utvrena mesta, prelazei samo na odbranu i nastojei da se
snabde svim to mu treba za zimu. Karavane su pratili jaki odredi
vojske, ali su i pored toga esto postajali plen beara. Velike
koliine ita, robe, debane, sve to je bilo poslato iz Soluna,
Jedrena i unutranjosti Bugarske, namenjeno turskim posadama,
oteli su beari i napunili svoje magacine.

XII

Dolazak

jeseni potpuno je otklonio opasnost od Srba.

Pritisnuti od Rusa na Dunavu, Turci su se zadovoljavali da dre Ni,
Banju i Gurgusovac. Srbi su zadrali ranije granice, pa se narod
mogao vratiti iz zbegova u sela na zimovnik. Tako je prolo muno
i burno leto, koje je ustanikom vostvu donelo bezbroj nevolja, a
narodu pustoenja, teke bolesti i nenadoknadive gubitke. Jedno
vreme sve je bilo na ivici provalije, jer su horde Turaka preplavile i
opljakale sve to im je palo ruku na desnoj strani Velike Morave
do ua u Dunav. Najvei deo naroda sauvao se u zbegovima i
umama, ali je mesecima trpeo strah. Nije bilo kue ni porodice
koja nije nekog dragog izgubila u borbama. ivot se klupao kao
prebijena zmija. Ostalo je mnogo udovica i siroadi, a dolazak zime
nosio je glad i nove nevolje.
im je opasnost prestala i na vidiku se ukazala mirna zima,
narod se svom preostalom snagom okrenuo ivotu. Svima je preko
glave bilo uzdrljivosti, straha i nevolje, pa je po selima nastala
besomuna trka da se skupi ljudska i stona hrana, sredi krov nad
glavom i osigura zimnica. Iz zakopa i zbegova ponovo je vraeno u
sela i kue sve to se sauvalo. Ubirale su se ljive, pekla rakija,
bralo groe i pravilo vino. Klali su se poseci, a verceri i trgovci iz
preka donosili su raznu robu, naroito ito i so. Iz uma, peina i

zbegova ponovo je izmilila nesalomljiva i neunitiva seljaka

Srbija, koja je umela da prebrodi sve nevolje i odupre se svim
nesreama, a pod dahom slobode da ponovo oivi i pokae svoju
duranu snagu. Teko ratno leto ostalo je kao ruan san. Nikome
vie nije bilo stalo do ustezanja i odbijanja onoga to ivot nudi.
Blizina smrti, pretrpljeni strah, gubici mueva, oeva, brae,
dragana ili bliskih poznanika, sasvim su izmenili narod. Niko se
vie nije odricao onih malih dobrih stvari to ih je ivot jo nudio,
jer je budunost i pored trenutnog mira bila neizvesna.
Svakome se htelo da doivi koji trenutak zaborava; naroito
enama, koje je rat i ivot po zbegovima oslobodio lanog stida i
pokazao da su i one mogle i umele u najteim danima podnositi
nevolje i tegobe vrlo esto bolje nego mukardi. Otkako je izbio
ustanak ene su drale i kue i porodice; u stvari, nosile su na
svojim pleima opstanak porodice: orale su, kosile, sejale, njele i
vrhle. Odravale su zbegove i pod nemoguim uslovima spasle
srpski narod od unitenja. Tih dana i godina srpske ene bile su
odvane, smele i hrabre koliko i njihova braa, muevi, oevi i
sinovi. Majke, domaice i hajduice, s punim pravom su stekle
potovanje i priznanje svojih ljudi. Ali, sa druge strane, rat je ne
samo mukarce nego i ene oslobodio mnogih predrasuda,
ukazujui im na stranputice probuenih strasti i prohteva.
Raniji ivotni pliak sada je imao duboke vrtloge. Oivela sela
nisu mogla da ive od tuge i alosti. Jeknula je pesma, zaplamsale
vatre pod kazanima dok se pekla rakija, a slobodnim smehom
oglaavale su se ene i devojke. Pucnjevi kubura javljali su dolazak
vojnika da provedu odsustvo ili da prezime s porodicom.

XIII

Duboko u jesen 1809. godine nije vie nigde bilo izgleda za

borbu s Turcima. Veljko se smestio u Lenovac da zimuje s vojskom.
Oevu kuu obnovio je Miljko pre dve godine, a kad je Milutinova
Milja ponela dete, Veljko ju je iz ugroene Banje prebacio u
Lenovac, a zatim u Beograd. Za vreme letonjeg proloma, Turci
nisu imali vremena da pustoe Crnu Reku, a naroito su izbegavali
Lenovac, bojei se da e tu udariti na busiju. Neoekivani uzmak
takoe im nije dao vremena da opljakaju crnoreka sela. Tako je u
optoj nesrei crnoreka nahija najbolje prola. Sela su bila puna
stoke i hrane, ali je mnogo ljudi u bojevima uz Veljka poginulo, a
mnogo mlaih ena obuklo crninu. Kad se Veljko uverio da nee
moi ponovo uzeti Banju od Turaka, poslao je hadi Nikolu i
Milutina u Lenovac da na brzu ruku sagrade barake za vojnike i
magacine za hranu. Veljku je podignut ardak, koji su beari
snabdeli svim i svaim kao vezirski konak.
Dok je Veljko ratovao i sticao slavu kao vojvoda i junak, dotle
je u Crnoj Reci upravljao pop Radisav. Kako je Crna Reka stalno
ostala snano ustaniko uporite i pribeite za sve one koji su
beali od Turaka, esto su u nju navraale i ustanike stareine. U
toku poslednjih borbi dva puta je svratio i Mladen. Pop Radisav ga
je srdano susreo i ugostio. Kad je osetio da Mladen ne voli Veljka,

pop Radisav, ljut to nije s bearima delio plen, osu na Veljka drvlje
i kamenje. Kako je Mladenu u Crnoj Reci bio potreban pouzdan
ovek, odmah je prozreo popa Radisava i postavio ga za vojvodu, s
namerom da bude protivtea naglom Veljkovom uzdizanju. Sav
ugled popa Radisava poivao je na Veljkovoj pomoi, ali mu to nije
smetalo da se okrene Mladenu i pristane uz njega samo da bude
stareina nahije. A oseajui se slab, okupio je mesne buljubae i
kneie iz Svrljiga i iz banjske kneine, koji su mrzeli Veljka jer
pored njega nisu znaili nita. I zato, im je prola opasnost od
Turaka, svom estinom svojih niskih strasti poee smiljati gadosti
i klevete na raun beara i dostavljati ih Sovjetu. Kako se u Sovjetu
ponovo bio uvrstio Mladen, Veljkovi protivnici dobie jaku
podrku.
Tokom tekih borbi u leto 1809, Hajduk-Veljkov ugled naglo
je porastao u celoj Srbiji, a njegovo prijateljstvo s Milenkom ostalo
je neokrnjeno. Mladen se bojao da i Veljko ne pree na stranu
njegovih protivnika. Kako je Veljko bio smeo i hrabar, Mladen ga
se bojao i nastojao da ga unapred onemogui za odluni potez.
Veljka, meutim, sve to nije uopte zanimalo. Zasien borbom,
izranjavan fiziki i duhovno, hteo je to vie da se razveseli i
odagna tugu, da u pesmi i piu zaboravi Banju i emsu, koje su mu
sada najvie nedostajale. Zato je pozne dane jeseni provodio u
Lenovcu, sreujui zimovnik za vojsku, ne interesujui se za intrige
i politiku. Crnoreane i vojnike iz Svrljiga, Gurgusovca i banjske
kneine pustio je kuama, a na zimovniku sa sobom zadrao samo
beare i beskunike. Za njih je spremio sve to treba. Siti i presiti
rata, beari su sada okrenuli svoj pogled na drugu stranu: enama,
piu i veselju. Poljski radovi u Lenovcu i svim ostalim selima bili
su zavreni.
Pozna jesen donela je nevreme. Oblaci su pokrivali nebo.

Dobovala je dosadna kia, a ponekad su probijale i prve susneice.

Bearima je neko vreme godio odmor, bili su se zasitili ratovanja.
Ali ubrzo poe da ih mori dosada. Poee traiti razonodu po selima
sa enama. Veljko se jadno oseao. Stalno mu je neto nedostajalo.
Pokuao je da u lovu i jahanju po okolini nae razonodu, ali mu i to
dosadi. Neko vreme nije uestvovao u bearskim pijankama, ali kad
ne nae nita drugo, okrenu se ponovo ratnim drugovima. Tako su
zapoele svakodnevne pijanke i veselja. Beari dovedoe svirae,
oekinje, a kako je u Lenovcu i po okolnim selima ostalo mnogo
mladih udovica i posrnulih devojaka, bearsko ludovanje dobro im
je dolo.
Meu tim enama naroito bee izala na glas zbog svoje
raspusnosti i lepote Jovana, snaha popa Radisava, kojoj je mu
poginuo pri proboju iz Banje. Viljasta crnka, tek to se bila razvila
u enu dvadesetih godina, bila je prava lepotica. Lepog lica, bujnih
grudi i jakih bedara, naglaene putenosti, poela je besno da se
iivljava. Kad je izbila buna, Jovanu su kao sedamnaestogodinju
devojku bez pitanja udali za Staniu, sinovca popa Radisava,
zdepasta mladia srednjeg rasta, uska bubuljiava lica, skoro bele
kose i jakog vrata. Stania je bio snana i gruba momina. Jovani se
smuio kad ga je videla, ali prisiljena od oca i matere morala je poi
za Staniu. Po venanju, izmorena od dvodnevne dvorbe, zaspala je
u ambaru, a kad je Stania, onako nespretan i surov, navalio i silom
je obljubio, jo vie ga je zamrzla. Celog prolea i leta, kad god bi
joj priao, oi su joj se punile suzama, ali se ve bila navikla i
davala se bez otpora. Kad je posle jedanaest meseci rodila dete,
privikla se svemu, ali za Staniu nikad nita nije oseala, a niti je
znala za ljubav. ivela je i dalje s njim iz navike, nosei u srcu
teku tugu.
Kad je ula da je Stania poginuo, obukla je crninu, koja je jo

vie isticala njenu lepotu. Jedne noi nala se sama u zbegu sa

popom Radisavom. uma, planina i nebo puno zvezda, miris
dozrele trave i mnotvo prijatnih zvukova, strepnja da Turci ne
provale na planinu, sve je to uticalo da se poveri svekru. Mada je
bio pop, Radisav se poslednje dve godine dana, naroito otkako je
postao stareina nad Crnom Rekom, sve vie odavao raskalanom
ivotu sa udovicama i mladim enama iji su muevi bili u vojsci.
Jovanina ispovest, zaarene tamne oi, nona tiina ume, jako
naglaene grudi koje su drhtale pod belom kouljom, zamutie
popovu svest. Neko vreme je zbunjeno treptao, a onda se potpuno
oamutio, tako da nita vie oko sebe nije video ni uo sem
uzbuenog glasa snahe i njenih snanih bedara i grudi. Jelnog
trenutka pop Radisav je bio odluio da pobegne, uveren da ga je
obrlatio neastivi, ali tada su u zamuenu popovu svest prodrle
Jovanine rei:
Sve mi je, popo, dosad bilo gorko i teko u ivotu. Ako
nam Bog pomogne da suzbijemo Turke, neu se ni od ega vie
ustruavati. Nadoknadiu sve proputeno. Neu vie da budem luda
ni da uvam obraz kad nemam zato i za koga.
Pop primeti kako se Jovana udno promenila. Nemir je strujao
iz njenih rei, lice joj se zaarilo, a pokreti ruku postali nervozni.
Nad planinom se sve vie uzdizao pun i svetao mesec, a proplanak
na kome su sedeli oive od zrikanja zrikavaca. Treba je uteiti,
pomisli pop Radisav i uze Jovaninu ruku. Ona je zaplakala i spustila
mu glavu u krilo. Pop poe apatom da je tei. Oseajui na svojim
kolenima njene jedre grudi, koje su se tresle od jecaja, ni sam ne
znajui ta radi, poeo je da je ljubi po kosi, vratu i da je miluje po
grudima. Pritisnuta oajanjem, Jovana se svom svojom burnom i
neutoljivom strau podala te noi popu Radisavu.
Posle te noi Jovana je postajala sve bestidnija, drsko nagonei

svekra da joj ispunjava sve to eli. Ali se nije zaustavljala samo na

njemu, nego se davala svakom mlaem oveku, bez obzira da li je
momak ili oenjen. U nedostatku odraslih, zavodila je i deake.
Otkako su beari doli u Lenovac, prosto se pomamila za Veljkom.
Dolazila je na ardak i dugo ga ispitivala o muu. Veljko joj je
odgovarao krto i preko volje. Oseao se uvek nekako uzrujan i
nelagodno u njenom prisustvu. Jovana ga je drsko gledala tamnim
oima, a zavodniki osmejak neprestano joj je titrao oko punih
usana. Kad god bi joj se pogled susreo s njegovim, pokazivala mu
je da ga eli.
Jednog dana Veljko je rano poao u lov. Celo prepodne nita
mu pred puku nije naletelo. Ljutit, nije ni primetio kako se nebo
naoblailo. Potom je dunuo vetar i poela kia. asak se sklonio
pod granatu jelu, ali kad se vetar pojaao i umu zahvatila
nepogoda, pojahao je Kulju i strelovitom brzinom pojurio velikoj
brvnari, s namerom da se tu skloni dok kia ne prestane. Zatim je
nameravao da ode na konak kod popa Radisava.
Hej, domaine, jesi li rad gostima! viknu Veljko, ne
znajui pred ijom je kuom.
Na vratima se pojavi Jovana; kad ugleda Veljka, sva se ozari.
Ne obazirui se na kiu, izletela je, prihvatila Kulju i uvela ga pod
nastrenicu kolarnice. Zatim je dotrala Veljku i srdano mu rekla.
Hvala Bogu kad si se setio da nas poseti. Jeste da sam
udovica, ali e se nai svega da poastim ratnika. Uh, Boe, kako
ste svi zaboravili nas, crne kukavice!
U kui je bilo isto, toplo i ugodno. Na velikom ognjitu
gorela je vatra od raspaljenih cerovih glavnji. Jovana pomoe
Veljku da skine dolamu i demadan, pa ih namesti kraj vatre da se
sue. Veljka je posadila u stolac i odmah postavila trpezu; iznela
rakiju, sir i suvo meso.

 Tako dragog i eljenog gosta ova kua dosad nije videla.

Mislim da nije lepo od tebe to se libi i zaobilazi nesrenu
udovicu. Moj mu je bio tvoj vojnik. Poginuo je. Svi ne mogu biti
Hajduk Veljko, niti junaci kao ti, ali ni ti ne sme da zaobilazi enu
i dete svoga ratnika.
U Jovaninom glasu oseao se drhtaj, a duboke tamne oi lile
su tugu i neto to je liilo na suv pla, na jecanje, koje se ne
iskazuje suzama. Napolju se sputala crna burna no. Vetar je
postajao sve pomamniji, a kia je stvorila mranu zavesu koja je
talasom vode vezivala tamno nebo i zemlju. Veljko se ve bio
zaeleo ljubavi i, podgrejan piem i okrepljen jelom, oseao je kako
ga hvata elja za posteljom i enom.
Uasna no! ree i oslunu nalete vetra i kie.
Zar ti je ovde runo? upita ga Jovana i gipko se
protegnu.
On je privue uza se i poe da je ljubi, usplamteo od snage i
navale krvi.
Veljko je jo dugo pio s Jovanom, ljubio je i milovao. Posle
mu je Jovana izula izme, otila da namiri Kulju, a zatim se vratila
u kuu i metnula mandal na vrata. Koulja joj je bila potpuno mokra
od kie pa se prilepila uz telo. To je jo jae istaklo bujnost njene
enske snage i lepote. Poto je malo postojala uz vatru, zadovoljno
se nasmejala i rekla:
Idem u sobu da ti namestim postelju.
Veljko je popio jo au vina i poao u sobu. Jovana je
nametala postelju. Kad je Veljko legao, ugasila je lukijernu, zbacila
sa sebe koulju i brzo se uvukla pored njega.
Hladno mi je rekla je i bestidno se privila uz njega.
Uh, avole prokleti, kako si vreo!
Od te noi otpoelo je Veljkovo ludo orgijanje s Jovanom. Ona

je iz cele okoline dovodila mlade devojke i udovice. Po Veljkovom

primeru, beari su zalazili u sela i provodili se sa enama i
posrnulim devojkama.

XIV

to se vie ulazilo u zimu 1809, intrige i spletke meu

stareinama vodile su u otvoren sukob, a lenarenje je Veljka sve
vie odvlailo u raspustan ivot i pijanenje. im ga uhvati dosada,
grunuo bi iz kubure i Abra je odmah dovodio svirae i oekinje.
A im se zaore pesma i svirka, sve posrnule devojke i raspusne
udovice iz okolnih sela i Lenovca pojurile bi da uz Veljka i beare
bane i vesele se. Pop Radisav, koga je Mladen stalno podbadao,
poeo je u narodu da protura glasove kako beari odvlae devojke u
svoju jazbinu i tamo ih siluju. U isto vreme preko kneia,
buljubaa i mesnih vojvodia, koji su ta zvanja dobili od Sovjeta i
Mladena, veto je irio glasine da je Veljko otvoreno stao na
Milenkovu stranu, koji se smestio u Poreu i ivi kao vezir, s
haremom zarobljenih Turkinja i mladih Vlahinja.
Mesni kneii i zavidljive buljubaice, koji su se prsili pred
seljacima za vreme mira, jeli cicvaru i gibanicu, a za vreme borbe
krili u mijoj rupi i zavetrini, bili su ponieni i uvreeni u toku
letonjih borbi kad ih je Veljko poterao u prve redove reima:
Napred, gibaniari, majku vam vau, da vidite kako je zort kad se
bije boj s Turcima. Ovi bednici, podstaknuti od popa Radisava,
sada su se svesrdno prihvatili rasturanja tih glasova. Veljkovo
prisustvo u nahiji sada im je jo vie smetalo. Gde je on, oni nita

ne predstavljaju. Narod ga uzdie i slavi; blagonaklono gleda ak i

na nastranosti beara. Ali knezovi, vojvodice, buljubae i sukmetice
stalno su slali Sovjetu i Karaoru tube na Veljka i beare.
Na kraju to dosadi vodu pa je naredio da Sovjet pozove
Veljka na sasluanje u Beograd. Ne znajui ta je u pitanju, a
oseajupi da se oko njega pletu intrige, Veljko odabra tridesetak
momaka, meu kojima su bili i Abra, Doda, Pea, Cvetko Laov i
Mika Landov, pa odmah krenu za Beograd. Tek je bila poela zima,
ali je celim putem do Porea duvala koava. Veljko je namerno
okrenuo da uz put svrati do Milenka, jer se nadao da e od njega
doznati radi ega ga zovu u Beograd. Milenko je usrdno doekao
ozeblog Veljka i momke. Momke je smestio kod svojih vojnika i
naredio da im se da dobra hrana i dosta pia. Veljka odvede u
bogato nameten konak i, poto su posedali u stolovake kraj vatre u
raskono ureenoj odakliji, naredio je da se iznesu pie i ibuci.
Kako je poslednjih meseci pijanenja Veljko stekao naviku da malo
jede, celo vee je vie pio nego jeo, ali je po svaku cenu hteo da
ostane trezan kako bi to bolje mogao da saslua Milenka.
Milenko je vrlo podrobno iznosio sve Mladenove krivice i
optuivao ga kao vinovnika nesrea na Kamenici, poraz na Moravi i
uopte narodnog stradanja.
Nemoj me pogreno razumeti. Trebalo je da Karaore sve
to vidi i kazni Mladena. Umesto toga, on ga je ponovo vratio u
Sovjet. I sad e Mladen da nam kroji kape. Ali, i pored svega toga,
ja nisam protiv voda. Nae je da ga odvojimo od Mladena, a onda
e on raditi kako mi budemo hteli.
Posle toga Milenko je doveo svoje omiljene pevaice i
oekinje, zurlae, i svirae, i zapoelo je veselje. Dugo su pili,
naslaujui se pesmom, vinom i enama. Kad se Veljko ujutro
probudio, prvo to je video bila je na dueku kraj njega jedna mlada

Turkinja, mala ali dobro graena. Spavala je obnaena tela, s

poluotvorenim ustima. Bilo je neeg tunog i detinjeg u izgledu
njenog usnulog lica. Veljka obuze saaljenje. Mada je pri kraju
terevenke bio pijan, ipak mu je jutros bilo jasno da je Milenko
namerno priredio orgiju kako bi ga pijanog iskuao ta misli i da ga
podbode protiv voda. Iz svega to je u svesti obnovio iz sinonjeg
razgovora, ispadalo je da Milenko po svaku cenu hoe da ga
privue na svoju stranu.
Shvatajui kakvu opasnost i nesreu donosi Srbiji stareinsko
trvenje, i kakvo bi zlo nastalo bez Karaora i njegove snane
linosti, Veljko nije hteo da poslua Milenka, koji ga je odvraao da
ne ide u Beograd. Kad je krenuo rekao je Milenku:
Zna dobro koliko te volim i cenim. Kadar sam za tebe
poginuti, ali ti kaem jedno: izbaci iz glave nameru da kuje zaveru
protiv voda. On ume da pogrei, ali da letos nije bilo njega, sada bi
Turci gospodarili Srbijom. Druga je stvar hoemo li moi da ga
iupamo iz Mladenovih ruku. to se mene tie, on moe da me
kazni, zatvori, raini, ali ja se nikad neu dii protiv njega.
iban hladnim vetrom, Veljko je celim putem trezveno mislio i
razborito donosio zakljuke: Prolo je punih pet godina ratovanja.
Za to vreme dosta sam se dobro tukao, napio vina, naljubio ena.
Postao sam vojvoda. Jaem dobra konja, a nita to mi je srce
zaelelo nisam sebi uskratio. U smrt sam leteo kao lud. Kurumi su
me promaivali, sablje zakainjale. Koga i ega imam da se bojim?
Mogu i umreti, ali onim guzonjama iz Sovjeta neu dozvoliti da me
uplae i slome.
Tree noi u sumrak uzjahao je sa bearima u Beograd i
okrenuo pravo konaku gde ga je ekala Marija. On joj je unapred
bio poslao glasnika i nekoliko konja natovarenih darovima.

XV

Poto je pratnju smestio u han, Veljko i Abra, od koga nije

hteo da se odvoji, poterae konje kapiji konaka i zalupae halkom
na vrata. Marija i Milja strae u avliju. Ceo se konak grdno
uzbudio, jer je bilo posluge koja ga pre toga nikada nije videla. U
odakliji mu je neko dodao sina Raku, koji je imao etiri godine i
mnogo liio na njega. Atmosfera kue i porodice, divljenje i
ugaanje, podgojena Marija, koja je ve bila stekla sigurnost u
ophoenju i ukus u oblaenju, uz sve ostale navike gradske ene,
zatim sin, rasko, koja Veljku nije bila strana, pa uspomene na lepe
dane sa Marijom, sve je to delovalo kao novina i uinilo da se
nekoliko dana oseao zaista prijatno.
Prve noi po veeri, Raka je zaspao na Veljkovom krilu. Milja
ga uze, poeli Veljku i Mariji laku no i odnese dete sa sobom,
namerno ostavljajui njih dvoje same. Dok su drugi bili prisutni,
Marija je stalno priala kako je ivela u munim danima opasnosti.
Priala je koliko Veljka jedni hvale i do neba uzdiu, a drugi mrze i
ogovaraju. I dok su drugi, a naroito Milja, uurbano izlazili i
ulazili, nastojei da ga to bolje vide i poslue, a Miljko u ulozi
domaina i mlaeg brata stalno ga nutkao da jede i pije, on se
zabavljao sa Rakom. Drugog sina samo je letimice pogledao,
obdario mu kolevku sa nekoliko dukata i vie ga nije ni pomenuo.

Sada kad je ostao sam s Marijom nastavio je da uti, jer nije znao
kako da zapone razgovor, niti ta da joj kae. I Marija se nala u
neprilici, oseajui da su skoro tui jedno drugome.
Da zabauri neugodan trenutak i da od muke ne zaplae,
Marija brzo namesti duek, razmesti jastuke i donese jorgan.
Trenutak je stajala pomalo klonula i zamiljena.
Hoe li da ti pomognem da se skine?
Neka, mogu i sam odgovori Veljko i odmah poe da se
svlai.
Marija je utke, grizui usne, primala odelo i slagala ga na
seiju. Gledala ga je sa strane, mislei koliko je sada drugaiji.
Sigurno me vie i ne voli. Samo, ne mogu da razumem zato me je
stalno pratio oima dok su drugi bili prisutni, a sad se ukoio kao
protac. Obuze je vie bes nego ljubomora.
Zato uti, Veljko? Zar nee da me udostoji pogleda ni
rei? Znam da nisam vie mlada kao one rospije, ali sam tvoja ena
i majka tvoje dece.
Ostavi se toga, Marija. Tu sam sada, a rei nita ne mogu da
objasne i pomognu. Sve to to ti misli i zbog eta se ljuti nije
vano pomena. Ovo leto je bilo previe muno i krvavo. Koliko
sam samo bojeva imao! Mnoge sam ljude izgubio. Video sam kako
narod pati i propada. Ti si ovde bila u sigurnosti. Imala si sve to ti
treba. Nikada nee moi da razume muke nas ratnika.
Kad se Veljko ujutru spremao da izie u grad da se sastane s
poznanicima i obie beare, Milja je gledala kako mu Marija
pomae da se opae. Kad je izaao, Marija je radosno zagrlila
jetrvu:
Hvala Bogu, toliko sam strepela, a sve je dobro ispalo. Kao
i uvek. Dok je pored mene zaboravi na rospije, a im zamakne
preko brda, opet e zaboraviti mene i poleteti za njima. Prokleta

hajduka krv. Otkako se zaglavarie i stekoe slavu i bogatstvo, ovi

nai su postali gori i od Turaka u pogledu ena.
Ne luduj! Doao ti je, pa makar bio i polovian. Ja mog
Milutina nisam ve pola godine ni oima videla pokara je Milja.

XVI

Prvih nekoliko dana u Beogradu Veljko je proveo sa enom u

kui, dogovarao se s Miljkom o porodinim poslovima, ali mu je
bilo dosadno bez beara. Guio ga je miris tamjana i starei, kojim
je odisao konak. eznuo je za irinom predela, izlomljenim
vidikom planine i tajanstvenou uma. Ulice, grad, sokaci, vreva i
buka, delovali su na njega neim neprijatnim, tuim. Marija je
cvetala od radosti. Milja je urila da pogodi svaku njegovu elju, a
Miljko je u njemu gledao ne samo brata nego i vojvodu i
proslavljenog junaka. Smetalo mu je i to to ga posluga tako
zadivljeno posmatra. ivot u porodici stezao ga je nekom tegobom,
jednolinou i obavezama.
etvrtog dana nije vie mogao da izdri u kui. Poao je u han
da obie momke. Tu se osetio meu svojim ljudima. Naruio je
pie. Uskoro odnekud, sluajno ili namerno, naie Ivan Jugovi.
Zaseo je uz Veljka. Otpoeli su da piju. Ivan ga je voleo kao junaka
koji ima iroku ruku, ne dri do novca, niti se razmee kao druge
stareine. Voleo je da pije s Veljkom, tako bi sve zaboravljao.
Ispriao mu je da su Sovjetu stigle mnoge tube na njega i beare
od kneia, buljubaa i popa Radisava.
Karaore je odbijao da bilo ta preduzme, ali je Jakov
navalio da te pozovu na sasluanje. Sigurno ga je natutkao Mladen.

Nego, pusti to. ue sve sutra kad doe u Sovjet, a sada da

pijemo i proveselimo se. Ja sam ti ovde, Veljko, kao oajnik. Sve se
upelo i diglo nos. Svi neto mudruju. Jedni druge olajavaju, a svi
zajedno sede i neprestano se hvale.
Sve je to porazno uticalo na Veljka. Trudei se da ne misli na
ono to je saznao od Miljka, ene, Jugovia i drugih prijatelja,
oamuen od svega i duboko nezadovoljan, nastojao je da ne vidi i
ne uje nita od onoga to se mrsilo i petljalo u ustanikoj
prestonici, gradu koji u sigurnoj pozadini nije ni osetio letonju
katastrofu, poteen svih nesrea koje su se sruile na Srbiju i njene
ljude. Pored toga, Veljku su bili tui svi ti Cincari, Grci, trgovci,
inovnici turajlije mlohavih lica i prepredenog izgleda, koji se
pokorno i ulagivaki smee, sve odobravaju, prave poslove, a u
pozadini, skoro pod zemljom, smiljaju kako da na krvi i kostima
Srba i Srbije bace u vodu sve to je borbom steeno, a da
ujdurmama i vetinom ponovno zavladaju zemljom. Olienje toga
sveta i tih ljudi bio je mitropolit Leontije, koji je otrovao starog
mitropolita Metodija. U poetku ustanka drao je stranu Turcima, a
u tekom asu klisnuo je preko granice. Sada se ruskom pomou
ponovo vratio na vladiansku stolicu i pravi se kao da nita nije
bilo. Da prodre u tu zapletenu guvu podvala i smrada arije,
njenih ujdurmi i pokvarenosti, Veljku je pomagao nakresani
Jugovi, koji nije imao uzla na jeziku, a siktao je zmijskim jedom.
to je vie pio, sve ga je vie obuzimao gnev. Naposletku
naredi handiji da nae svirae i dovede oekinje. Beari su ve i
pre toga odnekud doveli desetak Turkinja, koje su ivele od bluda i
spremno izvravale elje beara, jer su ovi netedimice davali pie i
novac. Tako je zapoelo ludo lumpovanje. Cigani su neumorno
svirali, pevaice pevale, oekinje izvodile razbludne igre.
Obnevidele od pia i strasti, Turkinje su raskalano ciale valjajui

se po seijama s napitim bearima. Plotuni kubura parali su

usidrenu tamnu no, prepune vlage, magle i arijskog mira. Gde
god bi se naao pijanica, beskunik i skitnica, poleteo bi da se
pridrui derneku.
Ceo dan i celu no odjekivale su zurle, vika, cika, pesma,
plotuni iz kubura i raskalani dozivi i psovke. Uzalud su gradski
straari i garnizonske patrole nekoliko puta dolazili da smire i
utiaju Veljka i beare. im bi saznali da je u pitanju Veljko sa
svojim ljudima, dizali bi ruke od smirivanja i pridruivali im se.
Zapaljena arija i njeni podmukli ljudi uplaeno su gledali ta se
radi, govorei:
Upropauju nas hajduci i divljaci i sramote nam grad.
Tek trei dan izjutra zavrila se besomuna pijanka. Podbuo,
pogrbljen, bled i zakrvavljenih oiju, Veljko se odvukao konaku.
Marija ga je doekala uplakana. Pomogla mu je da se svue i
smestila ga u postelju. Prespavao je ceo dan, a u toku noi, u
polusvesnom stanju, grlio je Mariju i ostao u njenom zagrljaju sve
do jutra. Kad se probudio i popio kafu, doao je berberin i obrijao
ga. Poto je ispio nekoliko aa ljute rakije, ponovo se osetio krepak
i odluan. Obukao je najlepe odelo, pripasao sablju, a u silav pored
kubure metnuo krivi turski jatagan. Miljko mu je izveo konja, a kod
hana su ga ve ekali spremni beari. Pojahali su konje, a Abra,
Doda, Pea i Mika Landov sabili su se sa strane oko Veljka. Ostali
momci, po etvorica u redu, pratili su ih. Cela arija ih je
radoznalo posmatrala.
Pred Sovjetom Veljko odjaha Kulju i dobaci uzdu Dodi.
Ostanite na konjima, a ako grune moja kubura, jurnite
unutra, majku im kokoarsku!
Straar pred vratima usluno se ukloni pred Veljkom, a drugi
mu uurbano otvori vrata. U kancelariji Sovjeta zatee Jakova na

predsednikom mestu. Desno do njega, za posebnim stolom, sedeo

je Ivan Jugovi i neto pisao. U levom uglu u stolovacima sedela su
dva sovjetnika, a Mladen im je, maui ibukom, neto govorio.
im je Veljko uao, Jugovi podie glavu, ali se napravi kao da ga
nije primetio i nastavi da pie. Jakov je jo od ulaza pratio
pogledom Veljka, a njegovo suvo, skoro isposniko lice, sa lukavim
i podmuklim oima, mrekalo se podsmehom. Mladen se napravi
kao da je iznenaen i obradovan Veljkovim dolaskom.
Gle ti njega! Vie od nedelju dana nalazi se u Beogradu, a
tek si sada doao u Sovjet rekao je i srdano mu stegao ruku.
Nisam ni sada doao po svojoj volji, nego po vaem pozivu.
Ostavio sam vojsku, narod i granicu. Zato me zovete? otro
upita Veljko i pogleda u Jakova.
Jakov ga je posmatrao nekoliko trenutaka tekim pogledom,
nabirajui kou na visokom elu.
Ostavi se ti vojske, naroda i granice. Zvali smo te da
odgovara zbog nasilja koja ti i tvoji ljudi inite po Crnoj Reci. Nije
ti dosta turskih zarobljenica i udovica, ve silujete devojke. Zbog
takvih dela mi smo bunu pokrenuli.
Je li me to tue pop Radisav i ostali kokoari, koji sklanjaju
guzice u zavetrinu im pukne puka?
To su stareine koje je postavio Sovjet i vod. Ne moe i
ne sme o njima tako govoriti. Oni su tamo da red dre, sude narodu
i dele pravdu. Nije tvoje da im zapoveda i da ih ometa u radu.
Po tvome, Jakove, moje je da uvam granicu, bijem se s
Turcima, da mi ljudi ginu, a gibaniari i kokoari da mi odreuju ta
smem da radim kad doe primirje.
uje, Veljko, odloi najpre oruje, a zatim e ti Ivan
proitati tubu. A nae je da procenjujemo koliko si kriv i kako da
te osudimo.

 Ja sam, Jakove, mislio da me vi zovete kako bi me pitali

koliko mi je ljudi u bojevima poginulo, a koliko ranjeno. Jesam li
im rane izvidao; imam li ime da ih hranim. A vi me pitate koliko
sam udovica poklopio, a koliko su moji momci devojaka poljubili.
Zato pred vaim kneiima, buljubaama i vojvodiima da
povijemo glavu!
Kaem ti, odloi oruje da ti sudimo! nadmeno i ljutito
viknu Jakov.
ta ti misli, Jakove, da sam ja ludi urija kome si na
prevaru najpre uzeo oruje, a zatim ga zaklao? To ti, beli, nee poi
sa mnom za rukom. Nego, poto si se naduo i drao stranu banjskim
i crnorekim kokoarima, izii mi na megdan da se ogledamo ako
nisi kurva!
Ivane, idi zovi momke da ga razoruaju naredi ljutito
Jakov.
Kaem ti, nisam urija. Pogledaj tamo na dvorite: ono su
moji momci! A u silavu kubura koja nikad nije promaila.
Jakove, umea se Mladen Veljko je ljut i napit.
Ostavimo ga do sutra neka se ovek otrezni i razmisli, pa emo mu
onda suditi. A ti, Veljko, idi kui i doi sutra. Veeras dolazi vod,
pa e biti najbolje da s njime svede sve raune.
Neete vi mene, Mladene, ovde vie videti. Nemam ja zato
nikome da odgovaram i raune da polaem. Sam sam svoju vojsku
skupio, naoruao, odenuo i hranio. Sam je drim. Vi mi nita niste
dali, niti ste mi ikad pomogli. Voda priznajem. Spreman sam za
njega i da poginem. A vama ostalima u majku majinu ako me na
miru ne ostavite! odsee Veljko besno i jurnu iz Sovjeta.
Doda mu dodade uzdu i Veljko uzjaha Kulju, te utke
okrenu hanu. Tu su ga, ve pripravni, ekali svi beari.
Brao, ja sam mislio da nas zovu kako bi nas nagradili to

smo se junaki borili i Srbiju od Turaka odbranili. A oni nas zovu i

pitaju koliko smo ena i devojaka poljubili, koliko knezova i
buljubaa uvredili. Nego hajte, brao, iz ovih stopa da idemo natrag,
jer su reili da me zatvore u tamnicu pod bedeme, a vas da
razoruaju. Ti, Abrau, javi Miljku i Mariji da odlazim i pouri za
nama.
Beari se svrstae u red po estorica, a etvorica oko Veljka.
Zbijeni jedan uz drugog, pevajui i pucajui iz kubura, okrenuli su
prema Stambol-kapiji. Jakov je ve raunao na Veljkovo bekstvo,
pa je na kapiju postavio duple strae i naredio im da razoruaju
Veljka i njegovu pratnju. Kapija je bila zatvorena. Zbijena lesa
beara na konjima rastera straare, a Veljko doviknu kapidiji:
Otvaraj vrata, majku ti kurvinsku, inae te nee vie sunce
gledati!
Kapidija zatrepta uplaeno oima, prie kapiji, smae mandal
i lance pa otvori vrata. Uto stie Abra. Veljko je sa bearima u
zbijenim redovima izaao iz Beograda. Poterao je Kulju kasom
prema Grockoj. Mrki i razdraeni beari dva sata re ne
progovorie. Samo su konje pourivali. Pred Grockom, Veljko se
zaustavi, okrenu se momcima i ree:
Dovde smo, brao, beali. Sad emo u Grockoj da se
odmorimo i noimo, a majku u majinu svakome ko naumi da me
dalje tera.
Ura za gospodar-Veljka! graknue veselo beari.
Sa pesmom su uli u Grocku.

XVII

Karaore se jo nalazio u Palanci kad je dobio izvetaj da se

Veljko odupro Sovjetu i utekao iz Beograda; reio se da ga saeka
na drumu, razorua i poalje natrag u Beograd. Koava je ibala kao
luda. Iako uvijen u krzneni urak, Karaore je oseao hladnu jezu
celim telom. Nije imao pri ruci vojsku, a sa pratnjom se nije
usuivao da razorua Veljka silom. Nije ga iznenadio Veljkov
postupak. U mislima je oivljavao taj smeli lik sa bojnog polja.
Vide ga kako na Kulji besomuno ulee meu Turke i see ih oko
sebe. Njegovi beari, smeli i neustraivi momci, satirali su sve to
im se na putu nalazilo. S pesmom su ili u boj i s pesmom su ginuli,
pravei urnebes i ale. Pa se setio kako se celoj vojsci vratila
hrabrost kad im se Veljko probivi se iz Banje pridruio na Moravi.
Vod je sve vie oseao hladnou; noge su mu zeble u izmama, a
ruke se koile u vunenim rukavicama. Razmiljajui o Veljku,
plaio se da ne prenagli, a bojao se i sukoba s nemirnim ovekom
koji malo vodi rauna o smrti.
Kojekude, Pljako, moemo jo i da nastradamo danas od
Veljka. Kad je rat i borba, naredi mu ta da radi i mirno spavaj. Ali
kad je mir, pogreie pa da ga u uturu zatvori.
Gospodaru, ne volim to se upliemo u ovu stvar. Mladen
sumnjii Veljka da je uz Milenka i Petra, a ja u to ne verujem.

Veljko nema dlake na jeziku. to mu je na umu, to mu je i na

drumu. Mladen i Jakov ga ne vole. A njima dvojici svako smeta.
to Veljka tue kneii za pljaku i silovanja, to lau. Narobio je on
od Turaka sve to mu treba. Ni vezirovi momci nemaju atove,
oruje i odelo kao njegovi. A ene lete ko lude za njim. Zato Jakov
i Mladen nisu razoruali Veljka kod tolike vojske, nego svuda
upliu tebe, gospodaru?
Ba toga trenutka pojavi se Veljko sa momcima. Nije se ni
iznenadio ni prepao kad je video Karaora. Zaustavio je Kulju na
domet pitolja i povikao:
Ako si, gospodaru, izaao na drum da me razorua i
zatvori, neu se dati. Zato te kao oca molim: ne dovodi me u
iskuenje da se tuem sa tvojim momcima.
Kojekude, po dui te pasjoj, zar ne zna da je Sovjet
vrhovna vlast za svakog u Srbiji? Ne moe ti biti izuzetak.
Gospodaru, za mene si samo ti vrhovna vlast. Zar tunjavi
Jakov da me razorua? A posle da me kolje kao uriju. Ako sam
kriv, udri ti! Neka ti je Bogom prosta moja krv i glava.
Znai da ti Sovjet ne priznaje? ciknu Karaore.
Gde su Jakov i Mladen i turonje iz Sovjeta bili kad Turci
provalie na Moravi? Zamalo je trebalo da svi zaglave preko Save i
Dunava u Austriju. Sovjet mi ni groa novca nije poslao da kupim
oku baruta. Sam sam vojsku stvarao, oruao i hranio. Oni me sada
pitaju koliko sam jagnjadi pojeo, koliko devojaka poljubio. Lako je
njima, gospodaru, mudrovati u Beogradu. Opustili su turove do
zemlje.
Veljko, sine, ne moe to tako. Vrati se u Beograd. Ja u
ispitati tvoje greke. Bar meni moe verovati.
Mogu ovde, gospodaru, ali u Beogradu ne, jer su tamo
Jakov i Mladen. Obrlatie te, a ja se vezati i zatvoriti ne dam. Ti e

se naljutiti, pa ode moja glava.

Moli se Bogu to sam sa malo pratnje. Skinuo bih ti, i to
ba ovde, tu ludu glavu odgovori mu Karaore.
Gospodaru, sve sam spreman da uradim to mi zapoveda,
ali se razoruati i zatvoriti ne dam. Kome je krivo na Veljka, neka
me potrai u Crnoj Reci, a moja noga vie s ove strane Morave nee
prei.
Karaore je tek sada shvatio koliko je Veljko ozlojeen i da
bi napravio svakakvu ludost ako bi se ma ta silom pokualo. Beari
su nakostreeni ekali znak da se biju.
Tako li ti meni, Veljko! pisnu srdito vod.
Ne mogu drugaije, gospodaru! odgovori Veljko i dade
bearima znak da pou za njim, pa jurnu po strani te zaobie
Karaora.
Pasja duo, platie mi za ovo! povika za njim
Karaore.

XVIII

Veoma razdraen, Veljko je skrenuo pravo Milenku. Znajui

da se svi u Beogradu boje plahovitog Veljka, Milenko ga je jedva
doekao. Odredio mu je mesenu platu 500 groa, svakome bearu
po 100, a buljubaama po 200. U Milenkovom konaku bila je
udeena za Veljka posebna soba. Milenko se trudio da pokae kako
ne eli da ga privee uza se samo platom. Znao je koliko je Veljko
hrabar i jogunast, ali i osetljiv, uvek spreman da izaziva sudbinu.
Hteo je da ga vee prijateljskom panjom i spremnou da mu se
kao prijatelj nae pri ruci u nevolji.
Ovo ti dobro, Milenko, nikad neu zaboraviti. Sve to na
mene i moje ljude potroi, vratiu ti trostruko. Sada Veljko ne valja
Sovjetu, a kad doe tesno od Turaka, ponovo e me zvati i hvaliti.
Samo, neka znaju da u im ja kad-tad majku majinu. A vod se bio
dobro naljutio ali ne sme da se bije.
Lako emo za dug i vraanje, Veljko. Vidi da imam svega.
Milenko je u Poreu stvarno iveo u velikom izobilju i raskoi.
Imao je oko trideset hiljada ovaca na zimovniku kod homoljskih
Vlaha, zatim oko pet stotina krava i volova i hiljade veprova na
tovu. Drao je sve skele i valjaonice za sukno koje su ranije
pripadale Turcima. Njegovi ljudi vodili su trgovinu solju i itom,
koja je donosila ogromne prihode. Sav plen koji je od Turaka

zadobio, ni sa kim nije delio. Razrez poreza iz tri nahije zadravao

je pod izgovorom da njime hrani vojsku i snabdeva je orujem. Kad
je pobio dahije na ostrvu Adakale, zadobio je ogromne koliine
novca. Njegov konak premaio je sve to se u to vreme moglo
zamisliti. Nezajaljiv skorojevi, nastojao je da u raskoi prevazie
ruske generale i turske vezire. Po ugledu na Turke, jo odmah po
padu Beograda osnovao je harem u koji je doveo trideset begovica.
I pored njih, esto je dovodio i vlake devojke. iveo je s njima
neko vreme, a zatim ih s mirazom udavao za svoje momke.
U poetku ustanka Milenko se oenio mladom i lepom
udovicom kneza Karapande, koja mu je donela veliki miraz. Kad
je Milena ula kako Milenko ivi i orgija s Turkinjama i
Vlahinjama, da bi mu prkosila i osvetila se poela je i ona da orgija
s momcima u Klievcu. Kad je Milenko to doznao, odjurio je u
Klievac i topuzinom tako isprebijao Milenu da je pala u postelju i
od uboja umrla.
Koliko je Milenko bio mudar i vet vojskovoa, a uz to hrabar
i smeo ratnik, isto toliko je bio ambiciozan i silovit. Meutim,
poeo je precenjivati svoju snagu, a uivanje i silno bogatstvo
smutili su mu, malo-pomalo, otru pamet i trgovaku razboritost.
Uvek mu je bilo malo vlasti, mada je samostalno gospodario skoro
celom istonom Srbijom. Pohlepna seljaka dua niim se nije
mogla zasititi. Ne shvatajui Karaorevu veliinu, stalno je
podbadao Dobrnjca u njegovom otporu prema Mladenu i
Karaoru. A najveu nadu polagao je u Ruse. Vet da stvori intrige
i da zavaa, a uz to poznajui dobro sve vojvode po Srbiji, uspeo je
da ih uvue u sve mogue zavere protiv Mladena, koga je smatrao
olienjem sveg zla u Srbiji.
Veljko je brzo prozreo Milenkove namere, ali su ga nevolja i
neizvesnost dalje sudbine terali da ivi u Poreu. Od voda i

Sovjeta nije stizalo nikakvo nareenje. Na Veljkovo mesto niko nije

bio postavljen za vojvodu, a poslove su vodili Milutin, Jevtimije i
hadi Nikola. Tako su Veljku dani u toku zime prolazili u stalnoj
zebnji i iekivanju, a Milenko se veoma trudio da mu boravak
uini to prijatnijim. esto je prireivao lov i pijanke, a nou mu
slao mlade Vlahinje. Da sve zaboravi, odlazio je esto u lov. U
umskoj tiini i snenoj belini rado se seao svega to je preiveo, a
najvie svoga ivota uz emsu u Banji. Najee se zaustavljao u
mislima na onoj noi kad mu je prvi put dola u odakliju. Sedeli su
jedno prema drugome: emsa ga je netremice gledala svojim lepim
vrelim oima. Dok ga je gledala, nemirno je krila svoje duge prste.
To oseanje ispuni ga dubokom tugom. Zimska tiina stezala je
umu nestvarnom slutnjom. Jele i omorike uvijale su se pod teretom
snene kitine. Smrznuti sneg iskriavo je svetlucao i naterivao mu
suze. Iznad planine nebo je sijalo od modrine i mraza. Ponekad bi
se odnekud digao gavran, pa otro i kobno zagraktao. Crna ptico,
koga kobi, uznemireno se pitao Veljko
Uoi poklada, iznenada se u Poreu pojavio Jevtimije.
Milenko ga je lepo primio, ali ga je sumnjiavo posmatrao.
Jevtimije je na jedvite jade uspeo da nasamo porazgovara s
Veljkom. Saoptio mu je da se on, Milutin i hadi Nikola dogovorili
da idu u Beograd.
Oprezno u raivijati preko Jugovia ta Karaore misli o
tebi, jer me vod hitno pozvao. Milenku i Petru je po svaku cenu
stalo da bude s njima. Po mome, ko se odvoji od Karaora, zaas
e propasti. Tebi mogu sve otvoreno rei. Ja u ostati u Beogradu.
Sovjet me odredio za sudiju. Tebe, Veljko, nikad neu zaboraviti i
uvek u ostati tvoj verni prijatelj.

XIX

Prolee je donelo mnogo novosti. Rusi su se zbog Vlake

zavadili s Turcima i ponovo im objavili rat.
Sovjet i Karaore izvestili su o tome Milenka, poruujui mu
da skuplja vojsku i da eka dok bude vreme za rat. Veljku su
naredili da odmah ide svojoj vojsci u Crnu Reku i da tamo eka.
Ve polovinom marta zima je naglo popustila. Sneg je pocrneo
i preko dana kopneo, a nou se zrnio, jer je mraz cedio vodu iz
njega. Potoci su nabujali, a uma zabrujala od hiljada probuenih
glasova ptica i ivotinja. Nou se hvatala povrica, a danju je
krvavilo sunce i mlaki junjak. Veljko se spremao da ide vojsci, a
Milenko je razaslao glasnike na sve strane po nahijama da
pripremaju ljude. Pore je oiveo. Iz okolnih sela dolazili su ljudi
da se raspituju o ratu. Milenko je nastojao da zadri Veljka kod
sebe, nudei mu hiljadu groa meseno. Zbog toga su se posvaali.
Hteo bi da napravi od mene svoga buljubau. Ja sam
vojvoda kao i ti, a dug u ti poslati im odem u Lenovac.
Odluio je da odmah krene. Jedva je saekao zoru. Kad se
umio i obukao, pohitao je svojim momcima.
Spremite se, brao. Dosta je bilo lenstvovanja.
Vala i jeste. Ne mogu vie da podnosim nadutost
Milenkovih momaka odgovorio mu je Doda.

Veljko je stajao pred konakom i nadgledao kako momci

senjaju konje, kad na dvoritu nastade neka vika i galama.
ta se desilo? upita Veljko.
Buka se naglo stiala; izmeu momaka se izdvoji devojka,
malena rasta ali lepa. Oi su joj sevale ljutinom, a glas drhtao od
besa:
Zato si terao Turke kad su tvoji momci gori nasrtnici i
pljakai od njih vikala je i kooperno se unela Veljku u lice.
Kako to? upita Veljko, dok ga je ona sekla pogledom.
Tako. Ovi tvoji nitkovi naili su jue kroz nae selo i odneli
mi svu spremu iz kovega. Ja sam oi gubila i prste izbola
spremajui to za udaju.
Odakle si? zainteresovano upita Veljko.
Iz Sikola, Pljevevika.
Zna li ko sam ja?
Raskalani i pokvareni Milenko. A takvi su ti i momci.
Prevarila si se, curo. Ja sam Hajduk Veljko.
Ajde ne lai! uzviknu devojka i nasmeja se. Hajduk
Veljko je junaina, a njegovi momci ne kokoare po selima.
Pa to i nisu bili moji momci, nego Milenkovi. Moji se
spremaju da krenu u Crnu Reku.
Radoznalo je gledala Veljka i ozbiljno ga upitala:
Zaista si ti Veljko?
Jesam, devojko. Jamano ti se ne sviam. A ti?
Ja sam Stana pomirljivo se osmehnu, a oi joj zasijae.
Svia mi se teko je izgovorila, kao da ju je neto davilo u
grlu.
Ima li momka?
Jok, vala. Gde bih mogla da zavolim nekoga od ovih
razbojnika? ree Stana i opet se osmehnu.

Veljka je prosto ozario Stanin osmeh. Nepojmljiva radost

zahvati mu grudi.
Zna li, devojko, da mi se mnogo svia? Nego, batali se
spreme i poi sa mnom. Imae sve to ti srce zaeli.
Ne ali se?
Ne alim.
Ako se ne ali, pola bih.
Zna li da jae konja?
U selu nije bilo boljeg binjedije od mene. Umem i da
bijem iz puke.
Dodo, spremi dorata za Stanu, a ti uzmi drepca to mi ga
je darovao Milenko.
Mislila sam da se ali. Sada zaista verujem da si Veljko.
Spremu je ionako avo odneo. Poi u s tobom.

ESTI DEO

No je bledela i zora se uvlaila kroz musavo prozorsko okno

u zagrejanu odakliju. Veljko je leao sa Stanom na dueku, udei
se kako je no brzo prola. Stanina glava poivala mu je na
grudima, a prsti njegove desne ruke lagano su prolazili kroz njenu
kosu, svu u gustim crnim talasima. Srce mu je silno kucalo, grlo se
stezalo od radosti i nenog uzbuenja. Njeno mlado, sitno, fino telo,
sa krukastim dojkama, izdralo je svu silinu Veljkove snage, i u
ljubavi i milovanju ostalo nezasito. Stana je s njim ve mesec dana,
a jo nije osetio zasienost i dosadu. Dani i noi su im prolazili kao
u snu. esto su zaboravljali da jedu, a Veljko jo nijednom nije
pomislio na borbu, niti se interesovao ta rade beari. Prepustio je
Milutinu i Abrau da se brinu o vojsci, obilaze utvrenja i alju
patrole u izvianje prema turskoj granici.
Jutro je sve vie izgonilo tamu iz odaklije, a Stana je jo
spavala s glavom na njegovim grudima. Imao je nameru da ustane i
da vidi zato ga je sino Pitikaamak molio kroz kljuaonicu da
izie, jer je, veli, imao da mu kae dve-tri rei. Bilo mu je ao da
probudi Stanu. Lagano se digao, nastojei da je ne probudi dok joj
je sputao glavu na jastuk. Ali im je pojmio da ustane, Stanino telo
je zadrhtalo i ona je, ne budei se, pruila ruke prema njemu. Kad je
osetila da nema Veljka kraj nje, naglo se trgla, probudila se i

potraila ga oima.
Hteo si da me ostavi? rekla je ljubei ga u razdrljene
maljave grudi.
Moram videti ta se dogodilo ree Veljko, vraajui se u
postelju i pokuavajui da pokrije Stanu.
Ne, neu da spavam. Obui u se i ja da vidim ta je to
novo uzjoguni se Stana. Ako ode u borbu bez mene bojim se
da e poginuti. A nisam te se jo kako valja ni nagledala.
Gleda me ve mesec dana. Zar ti nije dosta? -pitao je
Veljko oblaei se.
Ceo ivot u te gledati, a nee mi biti dosta. Ne znam zato,
ali nita nije tako lepo i slatko kao tebe voleti. Moda je to zato to
pre tebe nisam znala za ljubav i mukarca.
Luckasta si, slave mi! nasmeja se Veljko, pripasujui
silav.
Ako, samo da sam uza te! veselo je odgovorila, brzo
oblaei nove varoke haljine koje joj je Veljko dobavio iz
Smedereva.
Veljko poe vratima, ali ga Stana presrete i ree:
ekaj, nemoj ii bez mene. Samo da navuem arape i
papue. Ali idi. Umem i sama doi. Ti misli da me je stid od
momaka. Rei e da ti je ena pritisla skut od dolame. Nisam ja
meka i razmaena. Idi!
Kad je Veljko siao pred konak, zatee ezdeset beara ve
spremnih da nekuda krenu. Kad su ugledali Veljka, lica im se
ozarie. Doda se okrenu i smejui se viknu:
Hvala milom Bogu kad si se ve jednom mogao izvui
ispod apa uuk-Stane. S njom nee lako izii na kraj. Malena
ena, ali snana i lukava ko lisica.
Kud ste se to spremili? upita Veljko.

 im smo stigli ovamo, Laov se preruio u Turina i lunjao

po Zajearu i Negotinu, a odskitao je i do Vidina. Kae da se Turci
pripremaju za prolenu vojnu. Iz Vidina stalno alju u Negotin
hranu, debanu i robu. A mi smo otanali u svemu odgovori mu
bimbaa Zdravko.
Koliko ja znam, ima hleba, mesa i vina.
Ima, ali se drami. Nauio si nas da ne tedimo. Poto se
privelo kraju, a kod Turaka se preliva, zato da oskudevamo?
Ne branim! Samo napad izvedite to dalje od granice.
Primirje jo nije prekinuto. im se desi bilo ta, makar i kod
Jedrena, svi e povikati na mene i na vas.
To je moja stvar, gospodaru. Svi koje vodim znaju bugarski
i karavlaki. Zna se i to da Gico Vlah hajdukuje po Bugarskoj.
Idite, ali hou da uva ljude. Plen bez rane i mrtve glave.
Zarobljene Turke pusti. Znam te, Zdravko, kakav si krvnik ree
na kraju Veljko.
Eh, gospodaru, koga sam god pustio, ponovo sam s njim
imao posla. Nego, ovog puta moram zbog primirja da budem mekan
odgovori Zdravko, kezei se kao gladan vuk.

II

Posle poznanstva sa Stanom, Veljko se uverio da je doao kraj

razuzdanom ivotu u kome su se domae devojke i zarobljenice
smenjivale u njegovoj postelji, a malo ili nimalo uticale na njegov
nain ivota i oseanja. Ma koliko da je verovao kako je borba za
slobodu njegov jedini ivotni cilj, morao je sada sve ee da
razmilja o svome novom poloaju ustanikog stareine i o mladoj
eni koju je zavoleo neobinom ljubavlju. Nisu mu vie bili dosadni
dani mira kao ranije, niti ga je nemir gonio u razvrat, pie i
avanture. Uz Stanu i njenu estoku i predanu ljubav, njegov ivot
dobio je nov smisao. Gotovo preko noi shvatio je da ustanika
borba nije samo ratovanje, ubijanje i pljaka, nego je to istorijski
zadatak da se nesrenom narodu, koji je vekovima porobljen i
unien, konano donese sloboda i pravo na ivot dostojan oveka.
Shvatio je da postoji zlo i dobro, pravda i nepravda, ljubav, lepota i
srea. A srea nije samo slava, junatvo i bogastvo, nego i ljubav i
portvovanost.
Od raznih muvala i nemirnih ljudi, koji su dolazili iz svih
krajeva Balkana, iz Austrije i Vlake i stupali u njegovu vojsku,
sluao je prie o bunama u Francuskoj i po drugim zemljama
Evrope, o zaverama po Grkoj i Bugarskoj. Napoleonovi pohodi i
nemir koji su njegovi ratovi na sve strane irili odjekivao je irom

Srbije i poinjao da zagreva ljude u Srbiji. Naroito otkako su se

ustanike voe poele optuivati i gloiti oko vlasti, bogatstva i
prestia. U tim razmiljanjima, Veljko je doao do zakljuka kako je
ivot svih onih koji su se istakli i uzdigli sve vie zaokretao od
onoga emu se u poetku ustanka teilo. U neprekidnim borbama i
naporima da se odbiju Turci i sauva sloboda, narod je podnosio
velike rtve, kako u ljudstvu tako i u materijalnim tetama i drugim
nevoljama. Najvei deo ljudi koji su prvi ustali na bunu, ve su
izginuli u borbama. Njihovi znani i neznani grobovi su mee i
utvrenja na svim prilazima Srbiji. Novi borci, dorasli sinovi i
braa, malo su ili nimalo pamtili tursku vladavinu, ali su sve vie
negodovali na stareinske nepravde, samovlae, raskalaan ivot,
pohlepu i nadutost skorojevia.
To sada tek vidim, mislio je Veljko, ali zbog rata i tekoa koje
nas stalno biju primorani smo da mislimo samo na odbranu. Ali
jednog dana, kad nam popuste gajtani oko gue, morae se i to
nekako drukije postaviti i urediti. est je godina prolo od dizanja
ustanka, a rat je neprestano buktao, jer su povremeni prekidi i
primirja bili samo pripreme za nove borbe. Iz tih muka i nevolja
digla se i proula Srbija. Na njenim granicama iz godine u godinu
lomila se turska sila. Sa ostalih poprita po Evropi dolazili su
razliiti glasovi, ali malo ko mari za muke i nevolje Srba koji ilavo
i uporno brane svoju zemlju i slobodu neprestano ginui. Veljku je
teko padalo to je pomalo gubio veru u Ruse. Prole godine, kad se
nad Srbijom vitlala bura, Rusi su labavo vodili rat i jedva neto
malo pomogli, pa se ponovo povukli. Sada kad se na sve strane
govorilo o savezu sa Rusima, ponovo su oivele prie o
zajednikim napadima na Turke u prolee. Veljku se inilo da se
najzad otvara zamraeni vidik. Nove borbe u izgledu i Stanina
ljubav davale su smisao njegovom ivotu. Vie nije iveo samo za

svoje beare i borbu, nego je sve vre vezivao svoj ivot za narod
i voljenu enu, koja mu je svojim prisustvom ispunjavala svaki dan
novom lepotom.
I Stana je bila veoma srena. Ludovala je itav mesec dana u
ljubavnom zanosu, ne ostavljajui Veljka samog ni trenutak. Kad je
utolila ludilo krvi, u njenom mozgu poelo je naglo da se
razvedrava. Sada je znala da je u trenutku kad je meu Milenkovim
momcima ugledala Veljka nala oveka svojih devojakih snova i
nejasne enje. Godinama je sanjala i ekala takvog oveka.
Osmehnula se pri pomisli kako je sudbina htela da ba on bude
tamo u trenutku kad je dola da se buni zbog svog devojakog ruha.
Sada su njeni snovi ostvareni i ne bi se menjala ni s kim na ovom
belom svetu. ula je da je svi osuuju to je pola s Veljkom,
oenjenim ovekom, ali nije o tome vodila rauna. Nije joj bilo ni
do oca ni do sestara, ali bi rado otrala da vidi brata. Njega je elela
da uzme u naruje, da ga toplo izljubi i pomiluje njegovu plavu
kovrdavu kosicu. Ali otac joj je poruio da mu ne izlazi na oi.
Pomamnica, kako je rekao, pored ive ene otila za beara i
pustahiju koji e je najuriti im mu dosadi, kao to je i dosad uvek
radio. Lud je otac, srcu se ne moe zapovedati, pomislila je i
osmehnula se. Ponekad bi, krijui od Veljka, zaplakala, ali to nije
bilo od jada i gorine. Posle tih suza postojala bi jo radosnija.
Jurila je po kui preuzimajui na sebe sve dunosti domaice. Pod
njenim nadzorom, sluge i ene u konaku iznosili su ilimove, istili
celu kuu i nametali sobe i odakliju kako je ona zahtevala.
Uskoro je sve zablistalo uredno i sreeno; svaka stvar je postavljena
na svoje mesto. Stanina vedra priroda brzo se privikla na beare,
Veljka i ivot ratnika.

III

U prolee 1810. godine ustaniko vostvo bilo je mnogo

obazrivije nego prethodne godine. Kad je Karaore doznao da su
ruske ete na Dunavu i da su ve otpoele neprijateljstvo s Turcima,
naredio je da se iz svake nahije odabere i sakupi izvestan broj
vojnika; tu dobro opremljenu peadiju, koja je brojala tri hiljade
ljudi, stavio je pod komandu Petra Dobrnjca, a Veljkovoj konjici
dodao je jo hiljadu konjanika, pa je naredio Petru i Veljku da krenu
u Krajinu, u susret Rusima. Kao i uvek, Karaore je uzeo sebi
najtei zadatak i krenuo prema Niu, odakle je oekivao najjai
napad turske glavnine, koju je ovog puta predvodio iskusni
vojskovoa Hurid-paa, veliki neprijatelj Srba i uporni zagovornik
na Porti da se ustanak ugui silom.
Ruske trupe na Dunavu vodio je general Cukato, u ruskoj
vrhovnoj komandi cenjen kao energian i odluan oficir. Svoj
vojniki uspon zapoeo je kao pukovnik u ekspedicionom korpusu
ruske vojske koji je vodio Kutuzov, kao pomo Austrijancima. U
borbama u Austriji, Cukato je komandovao eskadronom husara. Bio
je ranjen dva puta i odlikovan. Bagration ga je zapazio i predloio
za unapreenje; tako je dobio in generala, a zatim dodeljen ruskoj
komandi u Maloj Vlakoj. Jedinica kojom je komandovao sastojala
se od peakih i kozakih pukova, veinom zavrbovanih od

naseljenih Srba oko Kijeva i kozaka sa Dona. Forsirajui Dunav,

Cukato je razdelio svoju vojsku na dva dela: vei deo je ostavio u
Maloj Vlakoj, pod komandom pukovnika eltukina, a dve i po
hiljade peaka i hiljadu kozaka odredio je za sastanak sa Srbima.
Tako je ujedinjena srpska i ruska vojska u Krajini imala prema
Turcima neto preko sedam hiljada peaka, a Turci su raspolagali sa
dvaput brojnijom snagom i bili odlino opremljeni za rat. Iskoristili
su primirje preko zime, te su opravili i pojaali sva utvrena mesta.
Kad je Veljku stigla zapovest da krene na Dunav pred Ruse, sa
nestrpljenjem je saekao ono nekoliko dana dok je pristiglo novih
hiljadu konjanika. Uoi polaska uredio je vojsku da se ne zastidi
pred Rusima. Berberin mu je podstrigao kosu. Stana mu je izvezla
nekoliko belih, svilenih marama koje je nosio oko vrata po ugledu
na ruske oficire. Eskadron beara, izveban na kozaki nain, pored
sabalja i pitolja nosio je koplja i uniformu slinu kozakoj. Mada
je Stana navaljivala da i nju povede, ostavio ju je kod Milutina u
Lenovcu.
No uoi polaska Stana je bila arka i nena; ni oka nije
sklopila. Kad god se Veljko trgao iz sna, video ju je kako sedi u
postelji.
Zato ne spava i stalno me gleda?
Kako ne moe da me razume? Prvi put se rastajemo.
Bojim se da ne pogine.
Nisam lud da ginem kad znam da me ti eka!
Tebi je do ale, a meni do muke odgovorila mu je i
savila se uz njega.
im je svanulo, Stana je uurbano pripremila Veljkove stvari:
takum za kafu, dva ibuka, uturu za rakiju okovanu u srebro, tri
bele svilene koulje i urak od dabrovine. Netremice ga je
posmatrala dok se oblaio u bogato ohano odelo izvezeno zlatom.

U silav je metnuo pitolje i jatagan u srebro i zlato okovane, a zatim

pripasao krivu dimiskiju, iji je balak bio ukraen zlatom i dragim
kamenjem. Bila je to Enver-paina sablja, sultanov dar pai za
velike zasluge. Prole godine, tu je sablju Veljko poslao vrhovnom
ruskom komandantu grofu Kamenskom, ali ovaj nije hteo da je
primi. Vratio je sablju Veljku sa darom od 1000 dukata i napisao:
Takvu sablju treba da nosi samo junak koji ju je na bojnom polju
dobio. To pismo Veljko je stalno nosio uza se kao hamajliju.
Pokazivao ga je vrlo retko, i to samo najboljim prijateljima.
Gordo usaen u bojno sedlo na Kulji, lep i ponosit, Veljko
krenu ispred dve hiljade konjanika. Bio je radostan. Krenuo je u
velike podvige. Muni dani sumnje i optubi ostali su negde daleko
za njim. Nije vie vuk u hajci Mladenove zavisti, a sitni pakosni
kneii i buljubae zavukli su se u mije rupe. Vod ga je posebno
odlikovao poverenjem da komanduje konjicom i da ide u susret
Rusima.

IV

Rusi i Srbi sastadoe se na Dunavu.

Grof Cukato odmah je pozvao k sebi Dobrnjca i HajdukVeljka. Oduevljen izgledom i spremnou srpske vojske, srdano
je obojicu zagrlio i posadio ih za sto. Naredio je da se iznese pun.
Uzeo je svoju au, digao je i kucnuo se sa Dobrnjcem i Veljkom.
Ispijmo ove ae za bratski savez naega oruja i za ratnu
sreu. Za zdravlje i dug ivot naega imperatora Aleksandra i
vaega voda Karaora! Za veliinu i slavu Rusije i Srbije! Ura!
Istoga dana posle ruka dogovorili su se da zajedniki krenu
niz Krajinu. Jo u prvim sudarima i napadima na manja, isturena,
turska utvrenja, najvie se istakao Veljko sa konjicom. Primenjivao
je taktiku privlaenja neprijatelju, a zatim ga nenadnim juriem
zaas unitavao. Kozaki eskadroni, iako vrlo veti u borbi, pored
sve hrbrosti stalno su sputavani, jer su se ruski oficiri stalno drali
ablona i pravila, pa su esto zbog toga upadali u puanu i
artiljerijsku tursku vatru, zbog ega su imali velike gubitke.
Meutim, kozaci uskoro usvojie Veljkov nain borbe. Za nepun
mesec dana zajednikog vojevanja Srba i Rusa, sva turska uporita
u Krajini bila su osvojena, a Negotin i Prahovo opkoljeni.
Grof Cukato bio je dobro obaveten s kakvim snagama
raspolau Turci. Snage u Krajini prema Dunavu i Maloj Vlakoj,

iako brojno i opremom dvostruko jae od srpske i ruske vojske, bile

su samo desno, istureno tursko krilo. Ovo krilo je imalo zadatak da
na sebe privue saveznike snage i odri poloaj prema Vidinu i
Bugarskoj, dok turska glavnina, predvoena Hurid-paom, raisti
situaciju u Srbiji. Huridova glavnina brojala je preko trideset pet
hiljada. U toku zime bila je reorganizovana. Bila je odlino
obuena, dobro hranjena i snabdevena najnovijim topovskim
orujem, kojim su rukovali francuski instruktori. Znajui sve to, i
nasluujui da se glavni turski napad smiljeno priprema od Nia na
srpsku vojsku kojom je na Moravi komandovao Karaore, Cukato
se urio da to bre i energinije raisti situaciju u Krajini.
Tako je Veljko svakog dana vodio borbe s Turcima. Stalno je
pobeivao i izazivao divljenje ruske vojske i oficira. Dan za danom,
iz borbe u borbu, bez predaha i odmora, Srbi i Rusi uspeli su da
oiste gotovo celu Krajinu i da proteraju Turke iz svih aneva na
onu stranu Timoka. Oistivi Krajinu, Cukato je poslao Veljka i
kozake na Kladovo.
Mar prema Kladovu izveden je nou. Na domaku turskih
aneva i utvrenja Veljko je izdao nareenje da se odjau konji, da
im se popuste kolani i da zob. To uradie i kozaci. Tu je trebalo
saekati do zore i odmoriti se. Srpski konjanici i kozaci izmeali su
se, povadili uture sa rakijom i hranu iz bisaga, pa su po grupama
zajedno zaseli. Najvie su se sporazumevali pokretima ruku, nudei
jedni druge onim to su imali. Veljko i ruski pukovnik Ivan
Aleksijevi zajedno su veerali, ispili oku negotinskog crnjaka i
dogovorili se da u zoru napadnu Kladovo juriem.
Ostavi sam, Veljko uze urak, umota se u njega i pokua da
zaspi. Ali san ga nije hvatao. Gledao je pun mesec i sluao kako u
rascvetanom grmu peva neka ptica. Meseina i miris procvetalih
bagremova razvodnjavali su njegove misli. Odjedanput, kao da je iz

meseine i mirisa ispletena, ukaza mu se pred oima Stana.

Leala je s rukama pod glavom, naga i protegnuta, sklopljenih
oiju. Onda vizija naglo ieze. Pogledao je oko sebe. Svuda okolo
konji su nabijali glave u zobnice i glasno mleli vilicama, a u
grupama ili pojedinano sedeli su beari i kozaci. Vonj konjske
mokrae, znoja i svee balege, meao se sa mirisom bagremova
cveta i trave.
Levo se prelivao Dunav na meseini, a iznad njega se dizala
kladovska utvrenja sa kulama i osmatranicama. S vremena na
vreme turski straari su se dovikivali; njihovi glasovi odzvanjali su
kao kobna opomena. Veljko poe da misli o jueranjem
savetovanju s grofom Cukatom. Uvek vedro, dobroudno i
nasmejano grofovo lice bilo je u tom trenutku skoro zbunjeno. im
su seli, general je rekao:
Gospodar-Veljko, imam sasvim pouzdan izvetaj da je
Hurid-paa izvrio sve pripreme za napad na Karaora. Njegov je
plan da ne ide, kao to su to dosad radile druge pae, na Deligrad
nego na Kruevac, pa da tako po svaku cenu prodre u umadiju,
koju smatra ustanikim jezgrom otpora i snage. Ti treba da nae
pouzdana oveka koji e to pre odneti izvetaj Karaoru.
Gospodine generale, za glasnika ne brini. Odnee ga kao na
krilima. A mislim da Hurid ne radi pametno to je odabrao taj put.
Gospodar-Veljko, situacija u Srbiji nije dobra. Unutranje
trzavice i prologodinji poraz uzdrmali su snage. Uzdam se u
voda. Koliko sam ja mogao da vidim, on jedino stalno misli o
zemlji. Nije lepo to izvesne stareine u ovako tekoj situaciji teraju
inat i opoziciju. Ne znam tvoje miljenje, ali sam ovo jue rekao
Petru. Ja sam ovde da izvravam carske zapovesti i dunost
saveznikog komandanta, a ne da se upliem u intrige. Srbija je u
velikoj opasnosti. Ja raspolaem malim snagama da bih odmah

uputio pomo na Moravu, ali po svaku cenu moram sauvati s vama

uspostavljenu vezu.
ini mi se, gospodine generale, da precenjuje Turke.
Videe ti, oca emo mi njima odgovori Veljko.
Ja bih hteo da to pre osvojimo Kladovo i Negotin. Od
generala Kamenskog traio sam pomo, a tu vojsku poslao bih u
pomo Karaoru. Zato te molim da nastoji to pre da osvoji
Kladovo. S tobom e poi kozaci i Ivan Aleksijevi.
Zatim su dugo sedeli, pili i o svemu razgovarali. Cukato se
interesovao za Veljkov ivot, za mnogobrojne bojeve i ljubavne
avanture. Veljko je priao jednostavno, prosto, bez hvalisavosti.
Grofa obuze tuga kad mu Veljko ispria tragian emsin zavretak.
U osvit zore Veljka probudi Atanasije arapi, koji je
zapovedao eskadronom ustanike konjice. Mlad, hrabar i ponosit
ovek, Atanasije je zavoleo Veljka i u svemu ga oponaao. Podiao
je i kosu kao on i vezao maramu oko vrata. Juriao je na elu svoga
eskadrona na Turke. Vojska je ve bila spremna. Samo se ekalo da
Veljko odredi pravac napada i izda zapovest. Seiz je uzeo urak,
spakovao ga i vezao svome konju o unka. Zatim je priveo
odmornog i istimarenog Kulju. Pre nego to je uzjahao, Veljko se
okrenu seizu:
Ti ostani i uvaj stvari i komoru. S tobom e morati da
ostanu i svi lake ranjeni, jer emo se boriti na ivot i smrt. Turci su
se jako utvrdili. Ozlojeeni su zbog poraza i gubitaka.
Meu ranjenicima je nastalo gunanje, jer su i oni hteli da
uestvuju u borbi.
Ajde, more, ta gunate? Kao da e ovo biti poslednja
borba s Turcima.
Kad je Veljko uzjahao Kulju, projahao je du postrojene
konjice. Zagledao je svakog oveka i konja. Osmehivao se

zadovoljno, jer je sve bilo kako treba. Tada mu prie Ivan

Aleksijevi na svojoj donskoj drebici:
Ostajemo li pri sinonjem dogovoru da ja napadam s levog
krila od Dunava a ti u centar?
Ostajemo. Ali ne treba razvijati kozake pre nego to dobro
zaobiete turske aneve. ini mi se da su osetili nae prisustvo.
Ivan Aleksijevi ga pozdravi otro vojniki, odjuri kozacima i
povede ih ivicom ume prema Dunavu. Veljko je uzeo dogled od
bimbae Zdravka, izjahao na ivicu ume i dugo osmatrao turske
aneve. Ispred kladovskih utvrenja, na kilometar u polju, Turci su
izgradili niz zemljanih utvrenja i povezali ih saobraajnicama sa
tvravom. To je bila prva odbrambena linija Kladova. Ono to je
bilo vano za Veljka, to je da aneve nisu zatvarale palisade nego
je ispred njih bio iskopan dubok jarak od oko dva metra irine.
Neveti za odbranu, Turci su smatrali da je jarak dovoljno sigurna
prepreka za konjicu. Poto je to ustanovio, Veljko se okrenuo na
osmatranje prema Dunavu, odakle je trebalo da napadnu kozaci.
Ivan Aleksijevi veto je proveo kozaki puk umom iza
breuljka, zaobiao turske poloaje do najkraeg mogueg
rastojanja i tu postrojavao eskadrone za juri. Njegov zadatak bio je
da zauzme isturene poloaje prema Dunavu, da privue na sebe
panju turske odbrane, a u odsudnom trenutku da Veljko zauzme
prilazna utvrenja, koja su zatita tvrave. Tek to su kozaci jurnuli
na turske aneve, dubok pun pucanj jeknu sa kladovskog
utvrenja, to je bio znak za uzbunu i poetak borbe. Jo se dim iz
topa nije bio ni raziao, a s bedema grunue drugi topovi. Kozaka
konjica jurila je kao lavina prema turskim anevima. Zatim se zau
gromoglasno ura i Veljko jasno vide kako turski vojnici bee iz
rovova prema utvrenju, dok kozaci jure za njima i seku ih
sabljama. Osuo se puani plotun. Veljko nije imao vie vremena za

posmatranje.
U ime Boga, hajdemo, brao!
Napad srpske konjice jo je vie iznenadio Turke, koji su svu
panju bili okrenuli prema navali kozaka. Na elu srpske konjice
jurio je Veljko, a desno od njega Atanasije arapi. Levo je
Pitikaamak. Atanasijev konj izmicao je za nekoliko koraka ispred
svih. Veljko mu doviknu:
Ne grabi, more, napred!
Atanasije je to uo, ali ga nije hteo posluati. Steui balak
sablje, mislio je: Nisi ti jedini koji moe i sme da ulee meu
Turke. Atanasije je u trku preskoio jarak i uterao konja u turski
rov. Sekao je levo i desno oko sebe.
titite Atanasija! uzviknu Veljko i preskoi s Kuljom
jarak. Smakao je dva turska vojnika koji su nastojali da se odbrane.
Beari su uda pravili u turskim anevima. Ubijali su Turke iz
kubura ili ih presecali sabljama. Smeteni i uplaeni Turci ostavljali
su aneve i u gomilama beali prema utvrenjima. Beari su ih
sekli u trku. Na elu je i dalje jurio Atanasije arapi.
Tri, Laove, titi ga, ludo e izgubiti glavu! vikao je
Veljko uzbueno.
Tog asa jedan Turin se povrati i opali iz puke na Atanasija.
Konj vrisnu, posrnu i pritite Atanasija. Turin pritra i opali iz
kubure.
Gotov je! povika Laov i opali iz puke u Turina, koji
se srui.
Veljko je razbio tursku peadiju, zauzeo isturena utvrenja, ali
juri na tvravu nije mu uspeo. Turci su se pribrali i odbili juri
karteom iz topova. Nije hteo da gubi ljude, pa naredi povlaenje u
zauzete turske rovove. Izbrojano je oko sto pedeset turskih leeva.
Pored Atanasija arapia poginula su petorica srpskih vojnika, a

desetak je bilo ranjenih. Plen u oruju, debani i hrani nije bio

veliki, ali je pobeda znaajna. Gledajui mrtvoga Atanasija, Veljko
snudeno ree:
Mislio je da mudruje kao ja i nastrada bez potrebe.
Rekavi to, naredio je da se napad obustavi svuda ali da se
Kladovo potpuno opkoli i da se Turcima onemogui svaki dodir sa
spoljnim svetom. Sutradan su Veljko i Ivan otpoeli da biju
Kladovo iz topova.

Za to vreme, izbegavajui Deligrad, Hurid-paa zauzeo je

Aleksinac, ostavio u njemu neto vojske i sa glavninom udario te
zauzeo Kruevac. Ovaj veti vojskovoa proraunato je slao napred,
levo i desno, manja odeljenja krdalija i baibozuka, kojima je
dozvolio da pljakaju, pale i ubijaju. Hurid je znao koliko su Srbi
privreni svojim porodicama, pa je ovakvim postupkom hteo da
unese rasulo u ustaniku vojsku. Udari na sela i potraga za
zbegovima uneli su veliku zabunu. Mnogi vojnici napustili su
jedinice i pohrlili da spasavaju porodice u zbegovima. Situacija je
postala vrlo ozbiljna. Sve je mirisalo na katastrofu. Karaore je
uspeo da odri i prikupi neto vojske. Poseo je stare srpske aneve
na Jasici, sagraene u vreme dok Turci jo nisu bili zauzeli
Kruevac. Odatle je slao manja odeljenja, koja su presretala turske
pljakake odrede po srpskim selima. To je malo povratilo moral,
ali Hurid udari svom snagom na srpske aneve na Jasici. Razbio
je posadu, rasturio aneve i ponovo se vratio u logor kod
Kruevca.
Oseajui se u bezizlaznom poloaju, Karaore zatrai
pomo od grofa Cukata, traei da mu uz Veljka i Petra Dobrnjca
poalje i neto Rusa. Karaorevo pismo zavravalo se oajnikim
vapajem Veljku da pohita jer kad propadne sve ovamo, ta e nam

onda Kladovo pomoi? Cukato je shvatio teinu Karaorevog

poloaja i izmolio od glavnog ruskog komandanta da poalje u
pomo Srbima grofa Orurka s kozakim pukom i bataljonom ulana.
Ova vojska sa grofom Orurkom i Veljko sa ustanikom konjicom
odmah je krenula Karaoru u pomo. Vodei Ruse, Hajduk Veljko
ih je namerno vodio uz Timok. Uz put je udario na Banju. Bearska
i kozaka konjica je samlela tursku posadu kao uragan. Veljko
odabra sto svojih najboljih beara i buljubau Zdravka pa ih ostavi
kao posadu u Banji, a sa Orurkom pohita Deligradu. Pojava Veljka
sa bearima i Rusa s grofom u Deligradu i na Moravi digla je moral
meu ustanicima. Tu se Orurk sastao s Karaorem, koji je u
Deligradu hrabrio srpsku posadu. Grof Orurk se izljubi s vodom, a
Veljko mu poe ruci, ali ga Karaore zagrli i poljubi u elo.
E, kojekude, sad e se sve okrenuti na dobro im si mi ti
doao. Dobro je to si doveo ove Ruse. Okrepie narod i vojsku.
Muku sam muio, sine Veljko. Kad uju Turci da si ti ovde, nee
smeti ni nosa pomoliti iz logora. Dotle emo ve nekako vojsku
pripremiti za boj.
Grof Orurk je dugo i paljivo razgledao deligradska utvrenja.
Zatim se okrenu i zapita Karaora:
Ko je ovo gradio i planirao?
Kapetan iki odgovori mu vod.
Hteo bih da ga vidim.
E, moj e sirac da ga vidi! Poginuo je prole godine tu s
celom posadom. Moe da mu vidi samo grob kod manastira.
Znate li da je ovo vrlo mudro i veto napravljeno utvrenje.
Gde je uio vojne nauke?
Kod nevolje naali se Karaore.
Kad je Veljko razjasnio grofu vodovu alu, Orurk se dugo
smejao. Jo istog dana Karaore je s Rusima okrenuo prema

Kruevcu, a Veljko pored Morave. Neopaeno se uvukao izmeu

turskih straara i pobonica i na putu izmeu Nia i Aleksinca
presreo i unitio Huridovu komoru. Posekao je oko dve stotine
vojnika iz turske pratnje, zaplenio preko dve stotine natovarenih
konja s hranom i municijom, pa sa tim plenom ve sutradan
osvanuo u srpskom logoru na Jasici. Tu su Srbi na brzu ruku
opravili aneve. Ne znajui da su Rusi i Hajduk Veljko doli u
pomo Karaoru, Turci ponovo udare na Jasiku. Ohrabreni
dolaskom Rusa, Srbi uz Ruse hrabro doekaju Turke i suzbiju ih
posle estokog i upornog boja. Tu se ponovo pokazao Hajduk
Veljko. ekao je prikriven za sve vreme dok su Turci juriali na
srpske aneve na Jasici. Kad su poeli da se lagano i bez urbe
povlae prema Kruevcu, udario im je iznenada s boka. Beari su
jurnuli s vikom:
Stanite, Turci, majku vam balijsku, da vidite kako e vas
poastiti Hajduk Veljko!
Terajui bogato odevenog Turina da ga iva uhvati, jer je hteo
da ga povede kao roba, Veljko ga pretee na Kulji, okrenu se i
viknu:
Predaj se, Turine, dajem ti asnu re da te neu posei!
Ko si, aure, da ti se predam?
Hajduk Veljko.
Turin je za trenutak zaustavio svog konja, dobro odmerio
Veljka, a zatim naglo upro u njega kuburu. Kulja je istog asa
strelovito naleteo prednjim nogama na Turina i njegova konja.
Pitolj je grunuo. Kulja je oborio grudima Turina s konja.
Pitikaamak je prileteo oborenom Turinu i zamahnuo handarom
da mu odsee glavu.
Ne seci, nego vei! riknu Veljko, primetivi tek tada da
mu je kurum razneo levi dlan. Pritrao je i Laov i pomogao Pei

da savlada Turina. Veljko skide maramu s vrata i previ ranu.

Zarobljenik je bio turski miralaj rodom iz Carigrada. Kad su
Karaoru doveli zarobljenika, on naredi da se iz cele okoline
sazovu najlepe ene i devojke i da s momcima uhvate kolo, a
vojska da se kree s topovima iza brda jednom dolinom. Zarobljeni
Turin je sve to mogao da vidi, a poto je ista vojska sa istim
topovima satima prolazila, a zatim konjica i kozaci, stekao je utisak
da je prolo pored njega najmanje dvadesetak hiljada vojnika i
nekoliko stotina topova. Kako je sve to turski miralaj video, a nije
mogao da kontrolie, Karaore mu ree:
Jesi li video moju vojsku, Turine?
Video sam, veliki gospodaru odgovori Turin.
Video si i topove?
Jesam, gospodaru.
Konjicu i ruske kozake?
Sve sam video.
Imate li vi vie vojske?
Jok, veliki gospodaru.
Moda imate vie topova i konjice?
Nemamo ni toga neveselo odgovori Turin.
Sad ti meni lepo i poteno kai ko si. asnu ti re dajem da
u te pustiti da ide Huridu.
Ko sam i ta sam, mogao bih rei samo vrhovnom vodu.
Ja sam Turin visokog roda. Moja je loza jedna od najstarijih u
Carstvu.
Pa kojekude, ja sam Karaore.
Kad je tako, onda nemam razloga da krijem ko sam. Ja sam
Smail-beg iz Sereza. Visoka Porta pridodala me Hurid-pai za
savetnika. Sve do sada mislio sam da ste vi pobunjena aka jada.
Sada si video, Turine, moju vojsku i narod. Idi i kai

Hurid-pai neka udara kad god mu volja. Spremni smo da ga

saekamo rekao je Karaore i naredio Janiiju Buriu da
sprovede Smail-bega do turskih straa i da ga iva preda.

VI

Kao vet vojnik grof Orurk je odmah uoio da Jasika nije

pogodan poloaj za odbranu, a nije hteo da mimo Karaora
preuzme komandu nad obe vojske. Naao je izlaz i rekao:
Gospodaru, mislim da bi bilo dobro da vi s malo vojske
ostanete ovde kao rezerva. Ja u dotle u polje premestiti vojsku i
napraviti nova utvrenja. Ako Turci budu jai, bolje je da razbiju
mene nego vas.
Kojekude, neka bude tako. Radi, brate, kako misli da je
najbolje. Ja ti se neu uplitati sve dok ne zagusti.
Orurk tada sie sa celokupnom srpskom i ruskom vojskom u
Varvarinsko polje. Iskopao je aneve za hiljadu ljudi i postavio u
njih osam topova. Sve je to utvrdio snanim hrastovim zasekom.
Ostalu vojsku razmesti levo i desno, da sa njom moe manevrisati.
Kozake u levu, a srpsku konjicu s Veljkom u desnu pobonicu. Kad
je Hurid video da se Srbi utvruju u polju, sazvao je ratni savet i
rekao:
Alah je jedini bog, a padiah car nad carevima. Ja u njihovo
ime ovde zapovedam. Ali neu i ne mogu da uzimam na svoju duu
sve to se moe dogoditi. Zato sam vas pozvao da vidimo ta da se
radi. Vi ste mi stalno govorili da Srbi ne smeju prihvatiti borbu u
polju, nego da bee u brda i zarivaju se kao svinje u zemlju. Eno

Srba u polju! Sad kazujte hoemo li da ih napadnemo.

Alah je moan, a padiah i Turci nepobedivi odgovori
mu zapovednik artiljerije.
Ja to isto mislim. Napaemo ih u ime dina i Alaha
odgovori Bahrem-paa, zapovednik konjice.
Moramo ih napasti, iako znam kakva je njihova vojska.
ime bismo se mogli pravdati pred visokom Portom ako bismo se
bez boja vratili? ree Smail-beg od Sereza. Ako napad ne uspe,
moramo se jo jednom sastati na dogovor.
Tako je odluka pala da se izvri napad na srpske aneve u
Varvarinskom polju. Bahrem-paa je razmetljivo hrabrio Turke.
Poslao je napred svoga megdandiju Arapina da izaziva Karaora.
Arapin je jahao besnog ata, razigravao ga poljem i psovao Srbe:
Hej, kurve vlake, gde vam je taj kopilan Karaore da mi
izie na megdan. Ili ako on ne sme, neka poalje zamenu!
Idem mu ja na megdan! ljutito ciknu Hajduk Veljko.
Zar s ranjenom rukom, po dui te? osorno ga upita
Karaore.
Ne deli megdan ruka, nego srce u junaka. Kome duh klone,
tome i konj posrne. Turkeina je naoko silan i besan, ali e mu dosta
biti moja desnica.
Ne, kojekude! Ti nee ii.
Onda u poi ja javi se Jovan Kursula.
Grof Orurk i Karaore pogledae glomaznog, tromog i
nespretnog Kursulu. Bio je ovek ve u godinama. Krupan,
razdrljene koulje, a obuen u sivo seljako odelo. Vie je liio na
goroseu nego na ratnika.
Nezgrapan si, moj Jovane, za taj posao. Vidi i sam da
jedva vue te nourine. A kobiletina ti je prava raga. Dok se ti
mai rukom za kuburu, Turin e te posei.

 Brzi konji noge lome, gospodaru. Malopre ti je Veljko

dobro rekao. Ne deli megdan brz nego odvaan. Za moju tromost i
noge ti nita ne brini. Ako mi bude trebalo, umeu i da potrim
odgovori mirno Jovan i skoi na svoju bedeviju. Iz silava izvadi
lulu, zapali i mirnim hodom izjaha poljem prema Arapinu.
Srbi, Rusi i Turci gledali su radoznalo megdandiju koji je
iziao u polje da zameni voda. Za to vreme Arapin je razigravao
svoga konja, veto bacao sablju u visinu i hvatao je pri padu isto
tako veto. Na taj nain hteo je da pokae kako je sjajan
megdandija.
Bolje bi bilo da sam ja poslao na megdan nekog od mojih
kozaka ree grof Orurk.
Stavljam na Jovana sto dukata, grofe! viknu Veljko.
A ja na Turina dvesta odgovori mu Orurk.
Batalite orava posla. Ljudi poli da ginu, a vi se kladite
ree Karaore, koji je sedeo na topu.
Uto je Jovan ve priao blizu Arapinu. Turin ga prezrivo
osmotri, zatee atu dizgine i povika:
Hajde, kaurine, da vidim ume li izvaditi sablju iz kanija!
Jovan izvadi lulu iz usta, istrese iz nje pepeo, paljivo je
zadenu u silav, podie glavu i nasmeja se:
Ne balavi, Turine, ve udri prvi, jer je tvoj megdan i
izazivanje ree Jovan pa hitro izvue sablju, koja blesnu prema
suncu.
Arapina to naljuti. Natera ata galopom na Jovanovu bedeviju,
koja se naglo prenu, die glavu i poe da strie uima. Jo dok je
Arapinov at bio u zaletu, bedevija se izmae u stranu i silovitim
naletom udari ata grudima sa strane. Zamalo ga nije preturila
zajedno sa jahaem. Zatim je vrisnula, uzdigla se na zadnje noge i
ekala novi sudar. Arapin je povratio ata i poeo veto da

manevrie, nastojei da s leve strane prie Jovanu. Sablje se uskoro

ukrstie. Turin tre kuburu i uperi je na Jovana. Puka grunu, ali su
Jovan i bedevija ve bili izmakli udesno. Kad Arapin vide da je i sa
kuburom promaio, okrenu ata i nae beati. Jovan tre kuburu,
jurnu za njim i ispali mu metak iz neposredne blizine u lea. im je
Arapin pao na zemlju, Jovan mu, ne sjahujui bedeviju, odsee
glavu, nabi je na vrh sablje, die u visinu i pokaza obema vojskama.
Zatim prie te uhvati ata za uzdu, izvadi lulu, metnu je meu zube,
ukresa i, poto odbi dva dima, krenu natrag.
Turci su neko vreme zbunjeno gledali, zatim halaknue i
grunue svom silinom na srpske aneve. Doekao ih je plotun
topova nabijenih karteom. A dok su se topovi punili, peaci su
ispalili jednovremeno hiljadu puaka. itav as Turci su
nesmanjenom estinom navaljivali, a Srbi i Rusi ih plotunima iz
anca odbijali.
Tada Veljko skoi na Kulju i viknu:
Sad u ja njima majku majinu, da osvetim ruku to su mi
je poganci jue osakatili.
Zaustavljali su ga i grof i srpske stareine, ali badava, nita ne
pomae. Tada neko otra i kaza Karaoru, koji je posmatrao kako
Turci besno navaljuju.
Veljko sine, natrag, nije vreme!
Veljko ve bee krenuo, pa ne hte ni da uje:
Idem, gospodaru, da osvetim ruku.
E, kojekude, onda u te rae posei ja, nego da te seku
Turci. Gde si, more, pristao ranjen u seu?
Vidi, gospodaru, da je pijan pa misli da je to kao kad mu
Cigani uz svirku pevaju! naali se Orurk.
Zar tako? Dede ti meni sad kai: hoe li tursku glavu s
bradom ili bez brade? povika Veljko Orurku.

 S bradom! odgovori mu grof alei se.

Veljko polee po Kulji i kao kobac ulete meu Turke.
Napravio je grdnu guvu. Za njim jurnue beari kao vukovi.
Nastade krvava sea. Zbunjeni Turci uzmakoe, pa dok su se
pribirali i prestrojavali, Veljko je uzmakao natrag, nosei u ranjenoj
ruci bradatu tursku glavu.
Evo, ti adijska glava, grofe, ree Veljko Orurku.
Kojekude, uje ti, Veljko! Nemoj da luduje! Brat Rus je
pametno uredio vojsku. Ako Turci budu ovako ginuli nekoliko
dana, gotovi su.
Turci su toga dana napadali sve do mraka. A onda, videi da
nita ne mogu uiniti, vratie se u svoj logor. Posle toga boja, srpska
vojska se sve vie pribirala. Iz umadije je pristizala rezerva. Turci
su pokuali jo nekoliko puta sa napadom, ali su svaki put bivali
odbijeni uz velike gubitke. im Turci odstupe, srpska konjica s
Veljkom i ruski kozaci s pukovnikom Nikiem jurnu za njima i
gone ih sve do logora. Tako su dve vojske ostale jedna prema
drugoj est nedelja. Gotovo svakog dana vodile su se arke. Noi su
postajale hladne, a turski gubici poveavani su iz dana u dan.
Usled toga situcija za Turke postojala je sve tea, a opasnost
od ruskog prodora u Bugarsku bivala je sve oiglednija. Hurid je
uvideo da ne moe dobiti odluujuu bitku sa Srbima i zato je
ponovo sazvao ratno vee na dogovor. Izloio im je stanje na svim
frontovima.
estite efendije i vrli ratnici, pozvao sam vas da vidimo
hoemo li produiti da se borimo protiv Srba, koji iz dana u dan
postaju sve uporniji, sve vie pribiraju vojsku i sve nam vie krnje
snagu. Nas su dosadanje borbe na Varvarinu stajale dve hiljade
mrtvih, a pet puta toliko ranjenih. Potroili smo skoro svu hranu i
debanu. Snabdevanje je postalo sve tee, jer smo izloeni mukim

napadima Hajduk-Veljka i njegovih beara. Zima se primie, a ni

situacija u Bugarskoj nije povoljna. Sad je na vama da odluite ta
da se radi. Ja sam uvek spreman dati svoj ivot za Alaha i padiaha.
Nastalo je dugo prepiranje. Jedni su bili za produetak borbe, a
drugi da se ide na zimovnik u Bugarsku. Naposletku uze re Smailaga iz Sereza.
Vrli i mudri ratnik Hurid-paa izneo nam je jasno stanje
stvari. Mnogi su od vas, estite efendije, za produetak borbe. Mi
borbu moemo produiti ako smo odluili da rtvujemo i svoje
glave i najbolju carsku vojsku. ak i ako Srbe proteramo s
Varvarina, oni e nas doekati odmah na drugom brdu. Takvih je
brda i dolina do Beograda stotinu i vie. Od Nia do Kruevca
trebalo nam je celo leto. ta smo dosad uradili? A toliku smo snagu
izgubili. Ako celu vojsku sateramo a Srbiju ne pokorimo, s im
emo pred padiaha i visoku Portu? Nego, bie bolje da bez velike
sramote i poraza uzmiemo natrag, pa da saekamo bolje vreme za
unitenje Srba.
Naposletku je ratno vee reilo da se odstupi, ali da se to
izvede oprezno i neprimetno.

VII

Poto je Hurid-paa povukao vojsku natrag u Bugarsku,

Karaore je pohitao vojsci na Drini, jer je velika turska sila od
Bosne bila ugrozila Loznicu i Mavu. Grof Orurk dao mu je
pukovnika Nikia i eskadron kozaka. Ispratio je voda do Topole, a
odatle poao da vidi Beograd. Veljko je dobio zadatak da povede
rusku vojsku natrag u Krajinu, a s grofom Orukom se dogovorio da
ga saeka u Banji. I dok se Orurk bavio u Topoli i Beogradu, Veljko
je neprimetno izveo sve pripreme i opseo tursku posadu u
Gurgusovcu. etvrtog novembra stie pod Gurgusovac i grof
Orurk. Naredio je da se grad bije iz topova i pripreme faine vojsci
za juri. Kad su topovi razruili odbrambene kule, a Turci videli
beare i kozake pripremljene za juri, oni ponude predaju. Pet
stotina Turaka predalo se i poloilo oruje sa etiri topa. Turcima je
doputeno da idu u Bugarsku. Grad, topove, oruje, hranu i ceo
ostali plen grof Orurk je predao Veljku i produio za Kladovo, koje
se takoe predalo i u kome su Srbi, pored velikog plena u hrani,
zadobili jo dvadeset i jedan top.
Tako su borbe na celom istonom srpskom frontu od Dunava
do Nia sreno zavrene. Turci su svuda bili suzbijeni i poraeni.
Tih dana je i na zapadnom srpskom frontu dolo do velike
prekretnice. Karaore je kod Loznice vodio veliku bitku, koja je

trajala tri dana. Uz teke rtve razbio je potpuno tursku vojsku, a

ostatke naterao u Drinu, tako da je tu unitena bosanska turska
vojska. To je, od izbijanja ustanka, bila jedna od najveih ustanikih
bitaka i vrhunac Karaoreve slave.
Veljko je u ponovo osvojenoj Banji odmah pregnuo da se to
pre uredi i popravi konak za zimovanje. A trebalo je prikupiti i to
vie hrane za vojsku, jer se nije mogao nadati nikakvoj pomoi od
Sovjeta, poto se Sovjet bio navikao da Veljko sebe i svoje ljude
izdrava plenom od Turaka. Na pomo i davanje od seljaka takoe
se nije mogao osloniti. Narod je u toku leta najvei deo vremena bio
ometan ratnim operacijama, ili je provodio vreme po zbegovima, pa
je jedva uspevao i sam sebe da izdrava. A to bi narod i dao,
smutie zavidljivci, koji su se sve vie mnoili to je Veljkova slava
vie rasla. ak su i neke njegove buljubae, Crnoreani, ve
otvoreno stali na stranu protivnika. Ne elei da ponovo doe u
nezavidan poloaj kao prole godine, Veljko je odmah podelio svoje
beare u male gerilske grupe i naredio im da se neopaeno provuku
to dublje u tursku pozadinu, sa zadatkom da zaplene to vie turske
stoke, hrane, novca i svega to je potrebno za udoban ivot vojske
kakva je bila Veljkova.
Veljko nije hteo da dovede Stanu u Banju dok sve ne bude
ureeno udobno i lepo. Bez stanovnika i beara, Banja je tih
jesenjih dana izgledala vrlo tuno. Izbegli trgovci i zanatlije jo se
nisu usuivali na povratak, pa su magloviti jesenji dani postajali za
Veljka skoro nepodnoljivi. Najvie se zabavljao piem ili igranjem
karata s hadi-Nikolom.
Eto, koliko nam valja to nas Rusi nauie da igramo karte.
Kako bismo sada utucali vreme?
Da nije njih bilo, ne bismo sada ni sedeli u Banji
odgovori Nikola kaljucajui.

 Tvoja pamet za sve je sposobna, ali to se tie borbe, moe

s njom maku pod rep. Rusi su nas okrepili. Ja ih volim ko roenu
brau, ali nogledaj koliko mi je ljudi od proletos izginulo?
povika Veljko ljutito i baci karte.
ta ti je? zaueno ga upita Nikola.
Kako ta mi je! Ne moe ti to da razume. Koliko sam ja
samo turske i nae krvi za ovih est godina prolio! Ne moe ni da
zamisli. A ponekad mi se sve ini da je uzaludno to radim. ujem
da se opet neto po Srbiji muti meu stareinama. Pola ljudi je pod
zemljom. Trunu i ve iz njih trava raste. A stareine se pripremaju
da se pokolju meusobno ko kurjaci. Zbog toga mi se nita
podbogom ne mili. I zato hajd da pijemo!
Eto, tako ti! im ti neto nije po volji hajd da pijemo.
Pa dobro, reci ta je u pitanju?
Ne znam ni ja. uo sam da Milan Obrenovi nije hteo da se
vrati u Srbiju. Mutio je celo leto s Petrom i Milenkom. ak su u
zaveru uvukli i Jakova i stareine na Drini. Karaore je to otkrio
posle boja na Loznici. A Milan, da sauva svoju kou, otiao u
Bukuret i otud poruio da bez ruske vojske nee natrag u Srbiju.
To su sve gluposti, moj Veljko. Kojem je narodu u ratu
dobro? Ali gegule znaju bolje od svih stareina da bi bez Karaora
sve otilo u provaliju. Nije narodu nikad ao na mali deo nego na
krivi. Stareine su se polakomile. Lopatom da im gre dukate,
daje nemerenu ohu i svilu, po sto atova i po sto konaka, opet bi
im malo bilo. Nezasita je dua ovekova, pogotovu kad se golje
doepaju vlasti i sile.
Ti uvek puca u istu metu. Golje, ljudska dua, vreme, i ta
ti sve jo ne izmilja! Treba ve jednom da bude svima jasno da je
Mladen kvasac sve nae nevolje.
Stani, Veljko! Kad treba sei Turke, biti boj, voditi rat, tu ti

zaista niko nije ravan. Ali si u politici i politikim smicalicama

naivan kao dete. Mladen nije aneo. A i da jeste, koji ovek ne uva
svoju kou i poloaj. Pogotovu ako je to mudra i lukava glava
kakva je Mladenova. Samo, ne zaboravi da nema sree u zemlji gde
je previe onih ko|i ele da se za sve pitaju. Jednoga cara je lako
hraniti pa sve da suvo zlato jede, ali ako svaka nahija ima cara, a
svako selo caria, onda nema te zemlje koja e to moi da izdri.
Pored toga, ne zaboravi da Rusi, iako su naa braa i saveznici,
nikada sebe ne zaboravljaju. Njima je oduvek jedno oko na
Balkanu. Znaju oni da bez Karaora niega ovde ne bi bilo. Ali, za
svaki sluaj, uz ata nije naodmet i drebe prihvatiti?
ta ti to znai?
Znai ono to ti iz velike ljubavi prema Rusima nisi kadar
da vidi. Oni kao rezervu dre Milana, Petra i Milenka ako u sluaju
neke narodne nude vod bude morao da trai s druge strane pomo
i oslonac.
Ja u to ne verujem! uzviknu Veljko ljutito i skoi na
noge.
Ti veruje samo u ono to ti govori tvoja velika i nesebina
dua. I prema svome arinu meri sve ljude. Kaem ti, mi se
nalazimo pred tekim i sudbonosnim dogaajima. Dok si ti ratovao,
ja sam malo proskitao do Budima. Sastajao sam se s uenim
ljudima. Svraao sam i do mitropolita u Karlovce. Zna li ta je
Napoleon rekao Meternihu?
Briga me za Napoleona i Meterniha! odgovori Veljko.
Eto, vidi da si dete! To isto kau Milan, Milenko i Petar.
Napoleon je rekao Meternihu: Srbija mora jednog dana pripasti
Austriji. Ako ste spremni da zauzmete Beograd, ja se tome neu
protiviti. Nee mi biti krivo da se Porta izmiri sa Srbima. Neka
imaju kneza, ali samo ako Srbija potpadne pod vau zatitu i

jemstvo. A to znai da Napoleon mee kost izmeu Austrije i

Rusije, nudei Srbiju Nemcima kao mamac. Znai i to da se odnosi
izmeu Francuske i Rusije kvare. ta nas eka u tom sluaju?
Pa ti tako govori kao da si negde iz budaka sluao ta su
Napoleon i Meternih govorili! ree podrugljivo Veljko.
Rugaj se, rugaj! Ne ljutim se. Narod s pravom kae:
Starcu se ponekad sevap i narugati. Nego, nije u tome stvar.
Meternih je najlukaviji politiar na svetu. Napoleona mrzi vie od
sotone, ali nita manje ne mrzi ni Ruse. Meutim, zna da od dva zla
izabere manje. Sve Napoleonove ponude tajno je saoptio Rusima.
Zna da time gura Napoleona na Rusiju da tamo slomi vrat.
I ta iz toga treba zakljuiti? upita Veljko radoznalo.
Ono to jedino za sada znam jeste da se uzdamo najvie u
sebe. I da nekako obuzdamo jagmu i pohlepu stareina, koje se
mnoe kao skakavci. Svet ne moe ostati onakav kako eli da ga
stvori Napoleon, ni onakav kakvog ga ele car Aleksandar,
Meternih, Porta i sultan. Bez lepote i slobode, sigurnosti i dobra,
ivot na zemlji postao bi pravi pakao. Zato e svaki Mladen, Petar i
Milenko, svi oni koji se tako pohlepno otimaju oko poloaja i
bogatstva, iileti iz ljudskog seanja. Ostae za potomstvo samo
svetla imena hrabrih i potenih ljudi kao to je Karaore. Kao to
si ti, Veljko. Zato se ne uplii meu pohlepnike. Tebi to ne prilii.
Ja to i ne elim odgovori mu ve smireni Veljko.

VIII

Tokom itavog leta, dok su trajale borbe, Veljko nijednom

nije svratio u Lenovac, gde bee ostavio Stanu. Sredinom leta
lenovaki zbeg zahvatio je tifus. Najpre se razbolela Milja, zatim
deca. Skoro ceo zbeg je ve prebolevao tifus kad se Stana razbolela.
Za sve vreme ona je sa puno portvovanja negovala bolesnike, ne
vodei uopte rauna o sebi. Njena otpornost je izdrala do kraja. U
opasnim asovima uzimala je puku i uvala strau. Sve do
zauzimanja Gurgusovca krili su od Veljka njenu bolest. Kad je
saznao, hteo je kao bez glave da poleti k njoj, ali mu je ona poruila
da ne dolazi dok se potpuno ne oporavi. I to ga ne bi zadralo, ali su
se ispreili hadi Nikola i Milutin.
Zar hoe da prenese bolest na vojsku?
Stana je preleala punih est nedelja, retko dolazei k svesti.
Zatim jedne noi neoekivano doe k sebi. Zatraila je da neto
popije. Dali su joj rakiju. Posle je ponovo zaspala. Probudila ju je
tiina koja je liila na mir u kome je prestao ivot. Upirala je pogled
levo i desno. U glavi joj se sve mutilo, a u uima gluvoa. Oni
kapci su joj bili teki, a telo nemono, gotovo kao i da ne postoji.
Onda zau neko zujanje. inilo joj se da dolazi iz samog mozga.
Pogled joj se oteo ka otvorenom prozoru. Posle toliko vremena
ponovo je videla deo neba i na njemu crn oblak. Zatim negde

iznenada zalaja pas, a odmah posle toga kukuriknu petao. Grlat

dovik i jasan enski smeh. To sam ja dugo spavala, pomisli Stana,
ali usled nemoi nije mogla ni ruku da pomeri. Iznenada je svu
ispuni nekakvo neopisano blaenstvo. to je vie pomerala pogled,
tiina se sve vie razbijala i do nje su odnekud dopirali mnogobrojni
glasovi. Nije ih razumevala, ali se usled toga sve prijatnije oseala.
Onda odjednom oseti glad. Uto se na vratima pojavi Milja. Pomalo
izduenog lica, uinila se Stani lepa i snana kao nikad dotle.
Gle, ti se ve probudila! ree Milja i brzo pritra te joj
metnu dlan na elo. Vatrutine vie nema.
Gladna sam Stana je jedva uspela da progovori.
Doneu ti kisela mleka.
Donesi i hleba.
Samo mleka. Ti ne zna da si mesec dana leala od tifusa.
Ne sme mnogo jesti dok ti se ne povrati snaga.
Ve posle nedelju dana Stana je mogla da ustane i sedi u
postelji. Kosa joj je naglo opadala. Za nekoliko dana potpuno je
oelavila. Jo nije bila svesna ta se to s njom dogodilo. Nikako nije
mogla da utoli glad. Milja je bila neumoljiva. Poveavala joj je
samo obroke mleka i dodavala pomalo hleba i sira. Zatim je poela
da dodaje krompir i voe. Stani je godilo da bude sama. Sputala je
one kapke kao da spava. I tada se priseala, mutno i polako, svega
to se deavalo od onog jutra kad je Veljko krenuo u susret Rusima.
U zbrkanim mislima sve ee se javljao Veljkov lik. Zato me je
zaboravio i zato ne dolazi, pitala se s tugom.
Prolazili su dani i nedelje. Stanino telo poelo je iznova da se
popunjava i zaokruuje, a umesto opale kose rasla je nova, meka i
kovrdava.
Uoi Mitrovdana dojurio je glasnik i javio da Veljko i Milutin
s pratnjom dolaze na konak. Milja i Stana se odmah razveselie.

Jedno vreme su tumarale kao bez glave po kui, a zatim prionue da

sve poiste, urede i pripreme za doek mueva i gostiju. Kad je sve
bilo gotovo, Stana se okupala, obukla istu svilenu koulju, velurnu
suknju, jelee zlatom izvezeno i povezala se svilenom maramom.
Drhtei od nestrpljenja i elje, nigde nije nalazila mira dok se pred
kuom nije zauo mnogobrojan i buan konjski topot. Jedan asak
je oklevala, a zatim jurnu napolje. Veljko je ba tada sjahao s Kulje
i traio oima Stanu. Kad je vide, pritra joj i silovito je zagrli,
steui je na grudi.

IX

Od poetka 1810. godine dogaaji u svetu zapoeli su da se

razvijaju nepovoljno po Rusiju. Pruska, saveznica Rusije, potpuno
je bila satrvena od Francuske. Udajom princeze Marije Lujze za
Napoleona, austrijski dvor orodio se sa velikim osvajaem i poeo
sa njim da trai nadoknadu za gubitke. Svoga glavnog suparnika
beki dvor je gledao u Rusiji, iji se uticaj preko Srba sve vie irio
na Balkanu. Odnosi izmeu Bea i Petrograda postajali su sve
zategnutiji. Rat s Turcima, naroito na srpskom delu fronta, bio je
vrlo teak. Iako su pobede na Varvarinu i kod Loznice predstavljale
teak poraz za Turke, znaile su istovremeno i veliko iscrpljenje za
ustanike. Naroito ako se uzme u obzir da je razdor meu
stareinama ponovo oiveo. Ruska pomo uticala je da ojaa
rusofilska stranka, koju su vodili Milenko, Petar Dobrnjac i Milan
Obrenovi, i da se pridobiju i izvesne stareine koje su ranije davale
podrku Mladenu.
Verna svom oprobanom metodu, Austrija je u isto vreme
nastojala da pritiskom i ubacivanjem pijuna potisne ruski uticaj iz
Srbije kad ve nije mogla da pobedi snagom oruja. Ona je u
najteoj situaciji, s prolea, ila tako daleko da je zatvorila granicu,
kako bi liila Srbe jedine mogunosti snabdevanja hranom i
orujem. Karaore je oseao opasnost sa severa, pa je raznim

obeanjima preko Jugovia i Mladena pokuavao da odobrovolji

severnog suseda, koji bi u tekom asu mogao mnogo da koristi.
Iako je bio naklonjen Rusima, situacija je terala voda da kolebljivo
vodi spoljnu politiku. Sama Austrija oprezno se odnosila prema
svim Napoleonovim planovima i obeanjima, a zazirui od Rusije i
Turske nije htela otvoreno da doe ni sa jednom u sukob, ve je
kroz mnoge politike i pijunske kanale nastojala da lagano i
oprezno ostvari svoje planove.
Posle velike pobede kod Loznice, Karaoru je ponovo
porastao ugled. Bacio je u zasenak sve ostale ustanike stareine,
kako u narodu tako i u svetu. Rusi su to znali pa im je bilo jasno da
bi njihov uticaj oslabio u Srbiji ako bi radili protiv Karaora, te su
zbog toga, jaajui svoju stranku, nastojali svim moguim
sredstvima da pridobiju voda za svoju politiku. Bojei se Austrije,
Mladen i Karaore poslali su u glavni ruski stan u Bukuret
deputaciju koja je kao zalogu ruske garancije srpskoj nezavisnosti
traila ruske garnizone za srpske gradove. Time je stvoren nov
povod za niz sukoba meu stareinama, sukoba koji e u buduim
dogaajima biti presudni po ustanak i Srbiju.
Svu tu zamrenu i veliku politiku igru, koja je rane jeseni
zapoela da se vodi u ustanikom vostvu, Veljko niti je razumeo
niti se trudio da je razume. Ve odmah s jeseni njegovi beari su
navukli u Banju svega i svaega to je bilo potrebno za bezbrian
ivot. Konak su uredili raskonije nego ranije i u njega preselili
Stanu i Milutinovu Milju s decom. Zasien u toku leta i jeseni
borbama, seom i krvlju, Veljko je nastojao da sve to potisne i
zaboravi uz Stanu, koju je sve vie voleo. Svako ljudsko bie osea
neodoljivu potrebu da ima uza se neko stvorenje na koje e preneti
svu svoju ljubav i nenost. Junaci su esto slini vlastodrcima.
Najee moraju da skrivaju svoja intimna oseanja da ne bi okrnjili

svoj oreol snage i tvrdoe. Veljko se toga nije pridravao. Njemu

nikad junatvo nije smetalo, niti je hteo da mu robuje. Bez straha i
predrasuda, ponaao se i govorio onako kako je mislio i oseao.
Posle nekoliko meseci borbe, liavanja i napora, hteo je ponovo da
oseti lepotu ivota. Veljko je uinio ono ega su se svi javno
ustezali: sada je imao dve ene, Mariju koja je ivela u Beogradu, i
Stanu nevenanu u Banji. uuk-Stana, kako su je prozvali beari
zbog njenog malog rasta, svojom lepotom, hrabrou i odanou
uspela je potpuno da ovlada Veljkovim srcem, bar u danima kad se
nalazio pored nje u Banji.

Godine 1810. bila je slavna za ustanike. Dve dotad najvee i

najbolje opremljene turske vojske krenule su na Srbiju. Plan za
napad na Srbiju izradili su na Porti francuski strunjaci, a velikoj
Hurid-painoj vojsci dodeljeni su francuski instruktori. Srbi su
osakatili Turke na Varvarinu uz pomo Rusa, a Karaore je posle
toga skoro potpuno unitio bosansku vojsku kod Loznice. Iako je
revolucionarna snaga naroda opadala, dvojica ustanikih stareina
Karaore i Hajduk Veljko te godine su se jo vie uzdigli i
proslavili. Milenko i Petar nisu imali nijedan znaajniji uspeh, pa je
njihova vojnika slava dosta opala. Milan Obrenovi je umro u
Bukuretu, a Jakov je na Drini ostao potpuno u senci, tako da je i
njegov presti splasnuo. Ali ma kakva izgledala spoljna i unutranja
situacija, svi su hteli i traili da vide ruske garnizone u Beogradu,
Smederevu i apcu, kao garanciju sigurnosti s jedne strane od
Turaka, a s druge od Austrije.
U isto vreme, predah i zima terali su obe strane da to pre
ostvare ono to ele: Milenko, Petar i Jakov da srue Mladena i
ogranie Karaorevu vlast, a Mladen i Karaore da pre dolaska
Rusa sprovedu u delo novu uredbu o dravnom ureenju Srbije.
Obe strane su nastojale da pridobiju za sebe Veljka, ija je slava sve
vie rasla i koji je sa svojim bearima mogao biti presudan faktor u

odlunom asu. Otkrivi preko Luke Lazarevia zaveru, Karaore

je kao i uvek radio u tajnosti kako bi doskoio svojim protivnicima i
svrio posao pre dolaska Rusa. Mladen je veto iskoristio
Karaorevu beskompromisnost u obraunu s protivnicima. Inae
je sa Mihailom Grujoviem sastavljao novi ustavni akt, prema kome
se vodu priznaje vrhovna vlast i nasledno pravo, ali mu se
ograniava mogunost da izda ma kakav proglas ili uvede zakon
bez saglasnosti Sovjeta, koji je bio sastavljen od est lica. Svaki
sovjetnik postao je neka vrsta ministra, koji vodi resorne poslove.
Milenko, Petar i Jakov po novom ustavu trebalo je da postanu
popeitelji. Mladen je hteo da ih veto odstrani iz nahije, jer bi tako,
daleko od naroda, izgubili snagu i uporite.
Kako se ve znalo da ruska vojska dolazi krajem januara,
Karaore je pozvao stareine da dou na skuptinu 19. decembra.
Zaverenici su se bili dogovorili da na skuptinu dou s odreenim
brojem vojske, kako bi snagom oruja mogli da brane svoja
uverenja i podupru svoje zahteve. Ali Milenko i Petar Dobrnjac
nisu hteli da dou u Beograd pre ruske vojske koja je ve bila
krenula iz Vlake. Jakov je poao s neto vojske, ali kad doznade da
nee doi Petar i Milenko, vrati se kui u Brankovinu pod
izgovorom da je bolestan, a na skuptinu je poslao sina. Od
protivnika doli su Luka Lazarevi, Vujica Vulievi i Milo
Obrenovi. Ali, bez glavnih kolovoa zavere oni nisu smeli ni re
progovoriti. Jedini koji je mogao celu stvar da omete bio je Hajduk
Veljko sa pratnjom od sedamdeset beara. On je doao u Beograd
da, pored prisustvovanja skuptini, izradi razvod braka od Marije
kako bi se mogao venati sa Stanom. Taj posao je brzo svrio,
podmitivi vladiku sa sto dukata, ali je hteo da ostane u Beogradu
jo koji dan da prisustvuje skuptini i da doeka rusku vojsku.
Kako su se Mladen i Karaore bojali Veljkove naglosti, zazirui

od njegove hrabrosti i odlunosti, traili su mogunost da ga se to

pre na lep nain otarase.
Da ga zbune i zavaraju, svake noi su mu prireivali veere i
pijanke. Svuda su ga hvalili i javno mu ukazivali sve poasti. Te
promene su i radovale i zbunjivale Veljka. Mislio je da su ne samo
vod nego i svi ostali uvideli ta je sve uradio za proirenje i
odbranu Srbije. I uspeno obavljen razvod od Marije takoe ga je
mnogo radovao. Voleo je Stanu i goreo je od nestrpljenja da joj to
pre saopti da je dobio razvod i da svoju vezu s njom moe
ozakoniti.
Dan uoi zasedanja skuptine Karaore je priredio veeru za
istaknute ustanike stareine. Hladna decembarska no bila je
maglovita i mrazna. U velikoj vodovoj odakliji nalazilo se na
veeri oko sedamdeset zvanica. Na elu je sedeo vod, desno od
njega Hajduk Veljko, a levo Mladen. Na zaelju je bio mladi
rudniki vojvoda Milo Obrenovi. Vujica se, kao i uvek, potuljeno
uglavio meu njih. Pop Luka Lazarevi nastojao je celo vreme da
privue na sebe Mladenovu panju, a ovaj se namerno pravio da ga
ne primeuje. Veera je poela rakijom, a nastavila sa obilatim
jelom i piem. Kad je posluga iznela kafu, Karaore je ustao i dao
znak da e govoriti.
Brao! Ovu au hou da napijem u zdravlje naeg sokola
Hajduk-Veljka, koga ni u emu ne dvojim od moga sina Alekse. U
isto vreme elim da mu saoptim da ga je Sovjet zvanino potvrdio
za banjskog vojvodu, a kao nagradu za vernost i junaka dela
dodelio mu je pet stotina esarskih dukata. Od sada e mu se
svakog meseca slati iz narodne blagajne dvesta dukata za
izdravanje i opremu vojske. Njegove su zasluge mnogo vee, ali
junaku kakav je Veljko dovoljno je i ovo priznanje. On je u nemirno
vreme sigurna zatita i uvar istone granice. Hvala ti, sine Veljko!

 zavrio je Karaore svoju zdravicu, ispio vino i poljubio se s

Veljkom.
Nenaviknut na javno iskazivanje poasti, Veljko se oseao vrlo
neugodno, mada mu je to ipak probudilo do tada nepoznato
oseanje samoljublja. Oi svih prisutnih gledale su ga sa zaviu i
divljenjem, sem oiju Miloa Obrenovia, koji ga je sekao
podsmehom. Ali da ugode vodu i Mladenu, svi su otpoeli da se
utrkuju hvalei ga. Ne dugo posle toga u dvoranu ue Janiije
Buri.
Gospodaru, glasnik je doneo neko pismo.
Pusti tatarina da ue naredi Karaore.
Mlad tatarin, uvijen u suru kabanicu, smerno je stao i poklonio
se vodu.
Od koga je pismo? upita Karaore.
Od hadi-Nikole iz Banje, gospodaru.
Karaore predade pismo Jugoviu i ree:
Proitaj, Ivane, da vidimo ta hoe hadi-Nikola.
Jugovi je brzo preleteo oima pismo, osmehnuo se i rekao:
Nikola javlja da Turci pripremaju napad na Banju, jer su
uli da je Veljko odsutan.
Karaore je asak razmiljao, a onda se okrenuo Veljku:
ta emo sada, sine Veljko?
ta drugo, gospodaru, nego da iz ovih stopa idem u Banju i
bijem Turke.
Kad je tako, a ti idi. Novac i diplomu poslaemo ti sutra.
Na one tamo, kako ti kae kokoare i gibaniare, glave ne okrei.
uvaj Banju i ne brini. Odsad te ja nosim na dui.
Veljko se poljubi s Karaorem, sa ostalima se na brzinu
pozdravi i odjuri. Otrao je u han i probudio beare. I ne obazirui
se na no i mraz, pojurio je u Banju, ne znajui da je sve to bilo

veto udeeno izmeu Mladena, hadi-Nikole i Milutina.

Ve sutradan na skuptini bez ikakvog otpora usvojen je novi
ustav.
Krajem januara 1812. stigla je ruska vojska u Beograd.
Milenko i Petar nisu prihvatili novi ustav, pa ih je Sovjet proterao iz
Srbije. Tako je Mladen dvostruko uspeo: otarasio se dvojice
najopasnijih protivnika i postao ministar vojnih dela, ime je i
Karaora odvojio od stareina i naroda. Velika vojvodstva su
razbijena, a za male vojvodice postavljeni su Mladenovi ljudi,
neznatni i u svemu zavisni od Mladena.

XI

Tih sudbonosnih dana Veljko je bio zabavljen venanjem sa

Stanom i nije se interesovao ta se dogaa u Beogradu. Glasnik mu
je doneo vojvodsku diplomu i novac. Poto je utvrdio da sa turske
strane nema nikakve opasnosti, bar ne u toku zime, hteo je da ga
nastupajui dogaaji zateknu venanog sa Stanom, bez koje vie
nije mogao da zamisli svoj ivot. Dosta je zla i muke preturio preko
glave, mislio je tih dana. Ono to je prole godine kao izgnanik
doiveo u Poreu kod Milenka nije hteo vie nikada da se ponovi.
Razvod s Marijom, javno ukazana panja i potovanje od
Karaora, Mladenovo laskavo pismo i vojvodska diploma, sve je
to uticalo da se sav preda sveanom obredu venanja.
Veljko nije ni slutio da se tih dana spremala sudbonosna
odluka za Srbiju i ustanak. Napoleon se godinu dana pre bio oenio
austrijskom princezom, ba u one aprilske dane kad se Veljko
upoznao sa Stanom. Ove godine, u martu, Marija Lujza rodila je
Napoleonu sina, koji je dobio titulu rimskog kralja istog asa kad je
ugledao svet. Tih dana Veljko se topio od radosti i nije alio ni truda
ni novca da mu venanje sa Stanom bude to lepe i sveanije.
Nekoliko najboljih terzija ilo je Stani i njemu sveane haljine.
Konak u Banji je doterivan. Nabavljale su se nove stvari, pravila
presvlaka za seije i divane. Nekoliko vetih aija pripremalo je

jelo. A podrum se punio najboljim vinom i rakijom.

Kao svi moni koji dre veliku vlast, Napoleon je sebi uvrteo u
glavu da je u njegovim rukama sudbina sveta i odluio se na veliki
pohod. Meutim, zaboravljao je da je svaki ovek, bez obzira na to
da li je car ili prosjak, samo bedna senka prolaznosti. I da
neshvatljivi zakoni ivota imaju svoju tvrdoglavu logiku koja kao
volebnik odmerava svakome granicu moi i time uva svet od
pohlepe i samovolje onih koji su se dokopali vlasti. Napoleon je tih
meseci celu Evropu spremao na osvajaki rat protiv Rusije.
O svemu tome ta radi Napoleon malo se znalo u Srbiji, a
Veljko nije ni slutio da se Napoleon tih meseci spremao na
osvajaki rat protiv Rusije. Karaore i Milan mogli su da saznaju
poneto preko novina, koje su primali iz Zemuna, ili da uju od
Jugovia, ali ni oni nisu znali da Rusi vode tajne pregovore sa
Turcima. Progonstvo Milenka i Petra nije popravilo unutranju
situaciju u Srbiji. Naprotiv, time je jo vie pogorana. Opta
klonulost i ravnodunost zahvatala je narod, koji je bio preputen
nasilju i pljaki sitnih stareina, nezajaljivih za bogatstvom i
uivanjima. S druge strane, sedmogodinji rat, progoni, pustoenja i
nameti, materijalno su potpuno iscrpeli narod; najvei deo starih
prekaljenih boraca bio je ve izginuo, te svojim grobovima i
kostima omeio granice Srbije. Sve je to uticalo na to da se nije,
kao ranijih godina, budno prislukivalo ta se sprema i dogaa u
svetu.
A kao i uvek pred velikim zlom, meu ustanikim stareinama
koji su uestvovali u borbama i stekli slavu i vlast, javio se zamor i
pojaala elja za uivanjem, grabeom i zemaljskim dobrima.
Koliko god su u poetku ustanka ti isti ljudi bili zadovoljni malim,
toliko su sad postali nezajaljivi. ak nisu vie imali oiju da vide
koliko je bedan i istroen narod u ije su se ime prsili. Nikakva

opasnost nije vie mogla zaustaviti gladne i nezasite skorojevie u

jagmi za vlau i u vrenju bezakonja. Zato su jedni druge uporno
klevetali pred Mladenom i doaptavali mu ta ko misli i radi.
Smutnje, spletke i podmetanja postali su opta pojava. Potovanje i
pravinost smatrani su za glupost i sluili za porugu.
Iz tog opteg bunila ustanike stareine trgla je 14. marta 1812.
godine vest da je Austrija sklopila savez sa Napoleonom protiv
Rusije. Mnogi ni tada nisu hteli da poveruju u to. Naroito zbog
toga to je novi ruski komandant, Kutuzov, bio postigao velike
uspehe u borbama s Turcima, tako da je Srbija godinu dana provela
u miru. Ali kad je iznenada sklopljen bukureki mir, uas i panika
zahvatie ustaniko vostvo. Celom Srbijom pukao je glas da su
Rusi ponovo prepustili Srbe njihovoj sudbini. I ljudi otpoee u
strahu da se pitaju: a ta sada?
Jo je stranije delovalo saznanje da je pala odluka da ruski
garnizon napusti Beograd i da se Kutuzov s vojskom povlai preko
Pruta.

XII

Kako od strane Sovjeta nije bilo nikakvog upozorenja, Veljko

je u Banji, uz Stanu, smireno i predano radio da svoju vojsku to
bolje opremi i pripremi za rat. Uveo je u kuu nain ivota i obiaje
ruskih oficira. Jelo se iz tanjira za stolom. Uobiajeno je pijenje
puna i igranje karata. Vebao je vojsku na ruski nain. Glasnik ga
je zatekao kako veba vojsku i saoptio mu da su Rusi zakljuili mir
s Turcima u Bukuretu. Iznenaen dogaajem, Veljko je naredio da
vojska ide na ruak i odmah pohitao u konak. Zamoren i pranjav
otiao je najpre u hamam da se okupa. Poto se presvukao i osveio,
seo je za pripremljen sto s Milutinom i Nikolom. Dvorile su ih
Stana i Milja. Iako je primio ruske obiaje, Veljko nije hteo da
usvoji to da ene sede zajedno s mukarcima za stolom.
ensko treba da slui i dvori. ast Rusima u svemu, ali to
ne mogu da prihvatim. A jesti i piti mogu koliko hoe odgovorio
je hadi-Nikoli koji ga je korio to Stanu izdvaja od obeda.
Trebalo je i u nekim drugim stvarima da bude uzdraniji
prema Rusima. A ti, ko slepac koji ne moe bez tapa, nisi mogao
bez Rusa. Sad vidi kako nas oni dovedoe do gotove propasti.
Zakljuie mir i povukoe se ne samo iz Srbije nego i iz Vlake.
Sada e ceo turijat navaliti svom silom na nas:
Dede, hadijo, da popijemo po au crnjaka, a za Turke ne

brini. Majku emo im majinu samo ako ita pokuaju. A Ruse

volim, jer su nam braa.
Veljko je ostao vrsto uveren da su Rusi i dalje na strani Srba,
naroito kad se proneo glas kako je ugovorom predvieno da Turci
nemaju pravo da nasilnim putem ugue ustanak. Zato i nije
odobravao pokuaje da se trai podrka i zatita od Napoleona. A
kad je saznao da su ti pokuaji propali, mnogo se obradovao.
Meutim, zebnje zbog neodreenosti nove situacije poveale su se
kad su Veljkove uhode donele vesti da Hurid-paa vri
pregrupisavanje svih trupa u pravcu Srbije. Sigurnim instinktom
vojnika Veljko je osetio da je rat neizbean. Zato je odmah prionuo
da to bolje utvrdi Banju i da je osigura hranom i municijom.
To drugi niti su videli niti predviali. Umesto da svi slono
ustanu, da spreme narod i vojsku za odbranu, nove stareine u svim
krajevima Srbije dolazile su sve ee u meusobne sukobe, raspre,
podmetanja, spletke, slabei tako centralnu ustaniku vlast. Nove
vojvode bile su isto toliko pohlepne koliko i stare, ali je nevolja bila
u tome to su te nove voe bile potpuno nesposobne da u tekoj
situaciji vode narod. A vojvodice iz istone Srbije traile su da se
Veljko smeni, jer im je njegov ugled u narodu smetao. Uzalud je, na
jednoj strani, Karaore pokuavao da zavede red i zakonitost, a na
drugoj Veljko drao u zaptu okolne kneie i nove vojvodice. Jo
gora i od stareinskog zuluma bila je pojava hajduije.
Posle skuptine iz jedanaeste godine, da bi oslabio Veljka,
Mladen je naimenovao njegovog buljubau Dodu za
vraogrnakog vojvodu. Nekad odani buljubaa i prijatelj, ratni
drug i negdanji Veljkov momak, brzo je zaboravio koliko duguje
Veljku. Hrabar, lukav i prepreden, Doda se izvesno vreme pravio
da je prijatelj Veljku kao i ranije. esto mu je dolazio u goste u
Banju. Izvlaio bi od njega sve to misli i sve to dostavljao

Mladenu. Negdanji skromni buljubaa Doda promenio se, tako

rei, za jednu no. Nastojao je da udesi svoj konak u Vraogrncima
i da ga snabde svim to je imao Veljko i to je video kod drugih
vojvoda. Zbog toga je udario veliki namet na sela. Pljakao je
trgovce i bogatije seljake, a sa vojnicima je postupao veoma surovo;
stoga su mnogi od njega beali Veljku.
Uz popa Radisava, Doda je sada postao najvei protivnik
Hajduk-Veljku. Njih dvojica su okupljali kneie i sve rave ljude
spremne da za mito urade i najgoru stvar na svetu. Oni su stalno
tuakali Veljka, koji se sada nalazio i u materijalnom kripcu, jer
mu Sovjet nije slao novac za izdravanje vojske. Zato je morao da
se prihvati drugih poslova kako bi doao do potrebnih sredstava za
vojsku i kuu. Hadi Nikola je uzeo na sebe trgovinu solju. Sve
ranije turske vodenice i valjarice oduzeo je Veljko od onih koji su ih
bili prisvojili. I turske livade i njive uzete su takoe da se kose i
seju za ishranu vojske i konja. Nove stareine, koje su ta dobra
drale, odmah su digle viku i tubu protiv Veljka. Naroito Doda,
kome je trebalo sve vie novca za rasipanje kao novom stareini.
Kad je Veljko dvanaeste godine poao na januarsku skuptinu
u Beograd, namerno je svratio u Vraogrnce kod Dode na
prenoite. Velika seljaka kua brvnara bila je preureena i
doterana za Dodin konak. Ulazilo se najpre u prostranu odakliju,
zastrtu pirotskim ilimovima. Umesto ognjita podignut je kamin s
loniima, okolo su bile nametene seije i divani, police su se
uvijale od bakarnog posua, a zidovi su bili prepuni oruja. Dodu
su posluivale tri mlade Vlahinje i dve isto tako mlade bule,
zarobljenice iz vidinskog kraja. Mada je sada mrzeo Veljka, Doda
se dao na posao da ga to bolje ugosti, jer je hteo da mu pokae
kako ne ivi gore od njega. Veljkovu pratnju, svoje ranije drugove
iz borbi, smestio je na konak kod svojih vojnika, ne ponudivi ih ni

aom vina.
Veljka i Abraa uveo je u odakliju, postavio trpezu i navalio
da ih asti jelom i piem. Dvorilo ih je svih pet ena. Kad je Dodu
zahvatilo pie, pogledao je Veljka zakrvavljenim oima:
Tebe, Veljko, sluih tolike godine, a sve to sam dobio jeste
konj, dve kubure i jatagan. A za godinu dana otkako sam Mladenov
ovek, evo vidi ta imam i ta sam postigao.
Nita ti, Dodo, nisi postigao. Sve si to oteo od naroda. Ja
niti ta imam, niti mi ta treba. Ono u Banji pripada mojim ljudima
koliko i meni. Dok si bio kod mene, niim te nisam odvajao od mog
Milutina. Tu je Abra, koji zna i mene i tebe, pa neka kae.
Ja ne mogu i neu nikome po prijateljstvu, nego onako
kako jeste. Veljko te, Dodo, nije niim dvojio od nas ostalih. ak
te vie prizivao, a pri podeli plena uvek pripitivao jesi li zadovoljan.
Smatram da grei i pred Bogom i pred ljudima to ga sada s popom
Radisavom tuaka i panjka kod voda.
Gledaj ti, Abrau, svoga posla i ne uplii se izmeu mene i
Veljka. Koliko smo samo zlata, srebra, ohe, svile i nakita doneli! A
ja od toga nemam nita. Veljkov konak bogatiji je od vezirskog.
Pored Kulje ima jo tri ata. O njemu se pesme poju. Zna ga cela
Srbija i Turska Carevina. Okitio se on naim perjem.
Vala, Dodo, moli se Bogu to sam u tvojoj kui na soli i
hlebu! uzviknu Veljko.
Misli li ti, Veljko, da ja nemam kuburu u silavu?
Veljkovo lice prosto pomodre od srdbe, ruka mu poe kuburi,
ali ga Abra zadra:
Pusti, zar ne vidi ta mu je namera. Hoe da te izazove
kako bi sutra mogao za tobom poslati novu tubu Sovjetu. A ti,
Dodo, zapamti da e sa mnom imati posla.
Ti si, Abrau, Veljkova udvorica. Samo da zna, potkusiu

vam krila. Nee ubudue biti kao dosad. Svi smo se mi bili i muili,
a samo Veljku pripada slava.
Majku u ti majinu, Dodo, kad se vratim iz Beograda!
Pitanje je hoe li se i vratiti.
Veljko je skoio, uhvatio Dodu za grlo i, da nije bilo Abraa,
udavio bi ga. Kad je Veljko sutradan odmakao s pratnjom dve-tri
stotine koraka, Doda ga je gaao iz topa. To je Veljka tako
razbesnelo da je hteo odmah da se vrati i posee Dodu. Jedva ga je
Abra smirio i odvratio od toga.
Skuptina u Beogradu odravala se u vrlo munoj atmosferi.
Deputati iz Rusije i Carigrada doneli su nepovoljne vesti. Turci su
zahtevali predaju i da stareine napuste Srbiju. Rusi su savetovali
otezanje razgovora, kako bi se dobilo u vremenu dok oni ne svre
rat s Napoleonom. Pored toga, pred skuptinu se postavilo mnogo
pitanja o nasilju i ravom postupanju stareina s narodom. Doveden
svim tim u teak i gotovo oajan poloaj, Karaore je naredio da
se Cuki pred celom skuptinom javno izbatina. Tako ozlojeen i
razdraen, prisetio se i tubi na Veljka.
Ti, Veljko, mora takoe da se uzme u pamet. Tue livade
tvoji ljudi kose i tue njive seju. Ne priznaje kneza i nove vojvode.
Uzeo si od ljudi valjarice, vodenice i hanove.
Gospodaru, sve je to bilo tursko. Uzeo sam od onih koji su
samovoljno prisvojili, ali nisam uzeo za sebe nego da hranim
vojsku. Meni treba hleba za ljude, zobi i sena za konje. Upitaj
Mladena koliko mi je Sovjet poslao novca za vojsku!
Veljko, sine, ako sam rekao, nisam posekao. Ima ti pravo.
Ovi Mladenovi kokoari i gibaniari sve su zamutili i zapetljali.
Vie se ne zna ta ko radi, ko je kriv, a ko prav. Samo da zna: ako
nam Bog i srea pomognu da nekako odbijemo Turke i sauvamo
slobodu i Srbiju, sasei emo im ruke do lakata.

Zatim je vod dugo izlagao situaciju. Upozorio je stareine da

preduzmu sve mere kako bi vojska bila spremna za odbranu. Na
kraju se obrati Veljku:
Ti, Veljko, gledaj da si spreman, ali nemoj da izaziva
sukob na granici. Carskim Turcima porui da nema zapovest za
borbu. Nastoj po svaku cenu da odrava mir na granici. Mula-pai
obeavaj pomo protiv Hurida, ali mu za ivu glavu ne daj
nijednog oveka, niti bilo kakvu pomo. Ako se on odri kao
odmetnik u Vidinu, bie nam upola lake. Ako se ne odri, moi
emo da kaemo veziru kako smo bili protiv odmetnika koji su nas
naterali na ustanak.
Po odranoj sednici ratnog saveta, Veljko se sasvim sluajno
uputio u han na ruak s vojvodom Miloem Obrenoviem. Ili su
utke. Ili su u han i seli za jednu trpezu. Milo je bio skromno
obuen i uzdrljiv u jelu i piu. Veljko je odmah primetio da se
Milo trudi da mu na svaki nain ukae potovanje i pridobije
njegovo poverenje. Tek poto su zajedno ispili oku vina, Milo se
tuno osmehnu i ree:
Ne bih eleo da me krivo razume, Veljko, ali bih te na
neto upozorio. Sasvim sluajno doznao sam od Jakova, koji te ne
voli, da su te mnogo optuile tamonje stareine. Karaore se
zalagao za tebe svom snagom, ali je zbog drugih morao onako otro
da istupi. Ti si mu odgovorio kako se jedino moglo u dananjim
prilikama odgovoriti. Time si stekao opte divljenje.
Tako i treba njima odgovoriti. Mladen se osilio. ini mi se
da vie ni Karaora ne potuje
uje, Veljko, meni se ini da smo mi na ivici propasti.
Karaore nije vie onaj ovek koji je ranije jednostavno reavao
sukobe pitoljem. Valjda si primetio kako je brzo popustio Mladenu
u pogledu plana odbrane. To nije dobro. Mladen ne zna da vodi rat.

Posle toga, Milo i Veljko sedeli su gotovo do noi, pili i

razgovarali. Kad su se rastali, Veljko zakljui da je Milo vrlo
pametan ovek, da vidi sve oko sebe i da je o njemu imao pogreno
miljenje. A i hrabar je. Mora da mu je vrlo teko sluati i gledati
Mladena, koji mu je preko Vojinovia otrovao brata. Setio se zatim
gospodstvenog Milanovog izgleda sa ranijih novogodinjih
skuptina. Karaore mu je uvek ukazivao veliku panju i
potovanje. Ustajui od stola, oseao se sasvim oamuen. Ja to ne
bih mogao otrpeti. Ubio bih za brata i samog Boga, pomislio je
steui Miloevu ruku.
A sada, Milou, do vienja na iduoj skuptini.
Ko zna, Veljko, hoemo li se jo ikada vie ovako sastati.
Zar ne vidi kakvo je vreme?
Ti se, izgleda mi, boji Turaka? upita Veljko.
Ne Turaka, ve nae nesloge. Zar ne vidi kakvi smo?
Mladen se sve vie pita i odluuje. Mudar je za podvale, ali u ratu
odluuje smelost, a njemu barut smrdi.
U pravu si! Nego, kad raistimo s Turcima, moraemo i sa
njim.
Daj Boe! uskliknu Milo, pognu glavu i ode zamiljen.

XIII

Po Veljkovom odlasku na skuptinu, Stana se oseala kao

ukleta. Konak joj je liio na tamnicu. Ma kuda bacila pogled, oi su
traile samo Veljka. Sve ju je po odajama podsealo na njega:
oruje po zidovima, odelo na iviluku, na polici ibuci i takum za
kafu, ukraj ognjita stolac. Neto zlokobno stezalo joj je srce, a u
grudima je oseala pusto. Legla bi potrbuke na divan, odupirala se
na laktove i zamiljeno pratila Milju kako posluje neto po kui i
poluglasno pevui. A kad bi je potpuno oamutila enja za
Veljkom, uzimala bi Milutinova sinia na krilo i zagledala mu se u
oi, koje su nemirom podseale na Veljkove. Eto, Milja je srena.
Ima deicu. Zamiljala je sebe; kako li e samo biti srena kad bude
imala sinia s Veljkom. Nije znala ta da radi sa sobom. Odlazila je
u talu i nareivala da joj se osedla konj. Bez pratnje je jurila satima
po okolini na Mrkovu. Premorena, vraala bi se rumenih obraza od
mraza i jahanja.
Ti si pomamnija i od samog Veljka govorila joj je Milja.
Ne mogu bez njega, Miljo. Stalno mi je na pameti i u srcu.
Zemlju bih ljubila kuda je prolazio. Krv bih svoju za njega istoila.
Slatko bi mi bilo uz njega umreti. Proklet neka je, kako li me
zgrabio za duu i srce! jadala bi se grlei Milju.
Pomamnica si ti, to je ono. Zapalio te svu. Samo to nee

tako da traje veno. Smirie se jednog dana. Sad si mu venana

ena, a u braku se ljubav stia.
Nikad ti to nee razumeti, Miljo. Mesecima to traje. Svaki
put mi je nov i drukiji. Kad uzjaem konja i galopiram uporedo s
njim, ini mi se da me nose nevidljiva krila. U glavi mi je luda elja
da poletim. Srce da iskoi: on juri na Kulji kao zmaj. Ah, Miljo,
sve mi se ini da moja luda srea nee dugo trajati.
Milja je vrtela zabrinuto glavom.
Uhvatila te pomama za deset dana. Kako li e izdrati
mesec razdvojenosti kad poe u rat?
Ii u s njim!
A kada je najzad dogalopirao momak na oznojenom konju i
javio da Veljko dolazi iz Beograda, nije mogla da ga saeka u
konaku, nego se sjurila niz stepenice u talu. Naredila je da joj
osedlaju Mrkova. Kao vet binjedija, bacila se u sedlo i jurnula u
susret Veljku. Kad su se sreli na drumu zavijenom snegom, Veljko
je ugledao najpre smele Stanine oi. Nozdrve su joj se uzbueno
irile. Njene lepe male ruke stezale su uzdu i uzbueno drhtale.
Pogledao ju je zaljubljenim pogledom, a zatim se nagnuo i poljubio
je. Planula je radosnim rumenilom, okrenula Mrkova i ludim
galopom odjurila u Banju.
Ona je najbolji binjedija meu nama! ree Abra,
gledajui zadivljeno za njom. Ti, Veljko, ima ludu sreu. Zna li
da ovakvu enu niko u Srbiji nema?
Vara se, pobratime. U Srbiji ima svega. Moda stotinu
ovakvih Stana, samo ih treba pronai. Sve su nae ene junaci. Nose
dvostruko veu muku i nevolju od nas. Majke su, ene, hranitelji i
ratnici. Druga je stvar to smo mi grubijani pa postupamo s njima
kao s robinjama.
Vala, pobratime, otkako si doveo Stanu, izgubismo te u

pesmi i piu.
Bolje reci, pobratime, u razvratu i orgijama. Sa Stanom sam
naao sve to mi treba: ona divno peva, dvori nas, vesela je, sve vas
voli i potuje kao da ste joj roena braa.
Zaista, pobratime, ona kao da je od prvog dana rata bila s
nama. Kad je ono ila s nama u seu, po hrabrosti je bila ravna bilo
kojem od nas.

XIV

Nije od Veljkova povratka u Sokobanju bilo prolo ni desetak

dana, kad jednog popodneva dojuri glasnik od voda i Sovjeta.
Veljko se tek bio vratio sa osmatranja granice, na kojoj je obiao
aneve i dao buljubaama uputstva da paze na Turke. Iiban
vetrom, puio je i srkao kafu, paljivo sluajui hadi-Nikolu koji
mu je prepriavao vesti koje su preko Vlake stizale do Srbije. Uto
se na vratima pojavi glasnik.
Gospodar-Veljko, donosim ti pismo od Karaora i Sovjeta.
Uzmi pismo, Milutine, a momak neka se okrepi jelom i
piem.
Kad je glasnik iziao, hadi-Nikola slomi peat na pismu i
poe da ita:
Srpskom vojvodi Veljku Petroviu nahije negotinske. Trudi
vae za Oteestvo podnete, i isticanja hrabrosti vie puta protivu
neprijatelja na raznim mestima ukazana, obratila je nae mnjenije
na vas, i u znak vaega odlija potvrdavamo imeno vas vojvodom
nahije negotinske
U aktu Sovjeta uz Karaorev potpis, nabrojano je sve to mu
uz grad Negotin pripada: 48 sela, skele, vodenice, valjaonice.
Nareeno mu je da podie aneve, popravi utvrenja, postavi sud i
zavede red. A o svemu da se redovno alju izveaji i rauni Sovjetu.

Naimenovanje za negotinskog vojvodu koliko je obradovalo

isto je toliko i oalostilo Veljka. Za Sokobanju ga je vezivala slavna
borba iz prohujalih godina. U Banji i okolo nje stekao je svoje
junako ime. U njoj je pretrpeo i izdrao viemesenu opsadu. U
njoj su grobovi emse i Spase. Dve drage i bolne uspomene. Za
Banju su ga vezivale besne noi veselja i ludovanja sa bearima,
koji su mu uz junako ime, uz Stanku, Kulju i oruje bili i ostali
najblia i najvoljenija bia. Tu u Banji i oko nje razasuti su i
mnogobrojni njihovi grobovi. Tvrde i veite mee junatva i
ponosne otadbine, za koju ivi i za koju je spreman glavu dati.
Banja je deo njegove due, jer je u njoj proiveo najsrenije dane u
ljubavi sa Stanom. Verovao je da ga iz Sokobanje goni vie tua
zavist nego stvarna potreba.
Ali i Negotin je bio privlaan. Tamo su uspomene iz borbe i
drugarstva s Rusima. U isto vreme, vojvodstvo u Negotinu otvara
mu mogunost da lake izdrava vojsku, jer su u izgledu veliki
prihodi. Pored toga, Veljko je morao da alje redovno novac u
Beograd za izdravanje Marije i sinova. enidba sa Stanom i visoki
poloaj prvog vojvode u istonoj Srbiji zahtevali su da se i ivot
uredi bolje. Negotin je za Veljka imao jo jednu prednost.
Odmetniki vidinski vezir Mula-paa ve je bio s Veljkom u
stalnom dodiru i preko njega nudio je Srbima savez u borbi protiv
novog velikog vezira Hurid-pae. Veljko je dobro procenjivao da
e Negotin i Krajina biti osigurani od Turaka ako se Mula-paa
odri u Vidinu.
Zato je, kao i u svemu to je radio, prihvativi negotinsko
vojvodstvo brzo preselio sve to mu je u Banji pripadalo. Nije hteo
da prisustvuje predaji Banje svome nasledniku. Ostavio je da to
umesto njega uini Milutin. Veljko je sa vojskom, Stanom, Miljom i
Milutinovim sinom krenuo za Negotin. Prvo to je preduzeo bilo je

da prema elji i potrebi uredi Baba Finku, negdanji letnji

Pazvandijin konak u Negotinu.
Negotin je podigao Pazvan-Oglu. U tekim asovima za vreme
borbi sa sultanom i carskim vezirima, kad god je Vidin dolazio u
opasnost, prebacivao je u Negotin harem, novac i dragocenosti. U
vreme svoje sile, dok je neogranieno vladao vidinskim paalukom, Pazvan-Oglu je provodio na odmoru u Negotinu po mesecdva dana. Konak Baba Finka bio je ureen za uivanje. U
prizemlju se nalazila velika udobna odaklija sa kaminom,
divanima, ukraena molerajem i persijskim ilimovima. Na drugom
spratu bile su raskono ureene odaje za spavanje, a na vrhu konaka
ardak za posmatranje okoline, za odmor i sedeljke.
Baba finka se zvala kotarica na lai u kojoj je uvek sedeo po
jedan osmatra i pazio kud ide laa. Pazvandija je namerno tako
udesio svoj konak. Kad na ardaku nije uivao, uvek se tu nalazio
po jedan njegov krdalija, koji je s durbinom osmatrao okolinu
Negotina i bio zaduen da ga odmah obavesti ako ta sumnjivo
opazi. Veljkov prethodnik je bio prilino zapustio konak. Zato je on
odmah po dolasku u Negotin pozvao majstore, koji su sve
prefarbali, obnovili moleraj, a terzije su novom ohom i kadifom
presvukli seije i divane. Uneo je bogato i skupoceno posue od
srebra. Popunio je sobe i odaklije novim ilimovima. Tako je
Baba Finka postala bogato opremljen dvor.
Hadi Nikola i Milutin, koji su imali smisla za voenje
domainstva, odmah su se dali na posao da srede imovinu. Na skele
su postavili nove ljude, pouzdane i vete poslovima. Uzeli su svu
trgovinu solju. Dali su pod zakup vodenice i valjaonice. S Mulapaom su napravili ugovor o slobodnoj trgovini izmeu Vidina i
Negotina. Isto tako su uradili prema Vlakoj i Austriji. Osigurali su
puteve za trgovce. Novac je poeo naglo da pristie sa svih strana.

Da bi imao kontrolu nad onim to rade hadi Nikola i Milutin,

Sovjet je za pisara poslao Veljku Vuka Karadia. Tako se uz Veljka
i njegove ljude neoekivano naao i mladi Vuk, koji tada jo nije
bio ni poznat ni uven.

XV

Porta nije imala nameru da silom ugui ustanak u Srbiji

odmah po zakljuenju bukurekog mira. Izdala je nareenje nikom
i bosanskom veziru da ne prelaze granicu i da ne napadaju
ustaniku vojsku. Ustaniko vostvo to nije shvatilo i nije na vreme
preuzelo ponudu pregovora. Kad je videlo u kakvoj se situaciji
nalazi, ve je bilo dockan. Za velikog vezira u Carigradu doao je
Hurid-paa, koji je silno mrzeo Srbe, jer je od njih pretrpeo dva
poraza, a eleo je da na vezirsku stolicu zasedne kao pobednik.
Tek tada su Mladen i Karaore shvatili da se s Turcima
suvie zateglo; da je na obe strane premnogo krvi proliveno i da se
putem razgovora i pregovora nee moi nita uraditi, pogotovo
stoga to je Napoleon ve bio duboko prodro u Rusiju. To je Porti
prualo podesnu priliku da ugui ustanak u Srbiji, s tim to bi
docnije, ako bi Rusi pobedili, za svren posao uvek lako nala
opravdan razlog. Ba zbog toga Hurid je namerno odugovlaio
razgovore, a u isto vreme vrio pripreme za likvidaciju Mula-pae u
Vidinu. Oprezno je primicao trupe granicama Srbije, kako bi na
prolee 1813. mogao na vreme preduzeti napad iz tri pravca.
Kad su bile stavljene pred jedinu mogunost da borbom
brane tekovine devetogodinje borbe, ustanike stareine poee
uurbano da se pripremaju. Ali, zavaeni izmeu sebe, ovi nasilnici

nisu vie bili sposobni za portvovanje, niti su mogli povesti narod

u pobedu. ak ni Karaore, tako estit i skroman, nije vie imao
onu raniju snagu i odvanost s kojom je vodio narod u pobedu.
Koliko je zavladala malodunost, osetilo se i po proklamaciji koja
je bila upuena narodu. U njoj se govorilo kako su se ruski i turski
car sporazumeli i dogovorili o poloaju Srba, ali da mir ne
prihvataju spahije i janiari; to znai ba oni zbog kojih je ustanak
i dignut. Nijednom reju nije bio spomenut Hurid-paa, koji je ve
tada postavljen za velikog vezira Porte, to jasno dokazuje da
vostvo ustanka nije smelo da kae narodu istinu, niti je vie
verovalo u svoju i narodnu snagu. ak ni sam Karaore nije kao
dotada bio uporan u sprovoenju svoga plana za odbranu. Prihvatio
je Mladenov plan, a ovaj je najvie vodio rauna o svojim
graninim imanjima. Tako je prolee 1813. zateklo nedovoljno
pripremljene ustanike da povedu poslednju, odlunu borbu za
slobodu. Meutim, suprotno stareinama, narod je imao snage za
borbu i bio jo uvek sposoban za rtve i podvige. To je dokazao kult
Zekinih golaa i Veljkovih beara. Narod je u svojoj istoti i
predanosti slobodi traio nove ljude, spreman da za njima poe u
smrt i pobedu.

XVI

ovek uman i poletna duha, Vuk je odmah zavoleo i shvatio

Veljka. Plemeniti avanturist, koga nita nije moglo da zbuni i uplai,
irok i uvek dobronameran, ak i kad se opire ili grei, sve to je
radio i preduzimao bilo je radi Srbije i slobode. Koliko se znalo,
pod Veljkom je u bojevima palo preko deset konja. On je na svome
telu nosio mnogo oiljaka od turskih sabalja i kuruma. Na
Varvarinu mu je leva ruka ostala sakata. Njegove ljubavne avanture
i lumperajke, pesme, svirai, kao i sve ono to se o njemu znalo i
prialo, nije moglo da zbuni Vuka. On je jasno oseao teinu opte
situacije. I ba zbog toga hteo je da pomogne Veljku. Iako je tek bio
zavrio Visoku kolu u Beogradu i nije imao ratnikog iskustva,
Vuk je pokuao da umeri Veljka:
Turci su se, Veljko, godinu dana pripremali da nas unite.
Sada smo ostali sami protiv njih. Zar ne bi bilo bolje da u odlunom
asu napusti Negotin i da se bori iz ume i planine. Tako je neto i
Karaore predlagao.
Ne zna ti, Vue, te stvari. Neka Turci samo dou. Videe
kako u ja njima majku majinu. Karaore je ostario. Ne moe on
razumeti ta bi za mene znailo sada napustiti Negotin. I zapamti,
Vue: Glavu dajem, Krajinu ne dajem!
Zanet idealom slobode i borbe, Veljko je stalno nosio u sebi

nepokolebljivu veru u pobedu. Roen kao buntovnik, smeo i sklon

da izaziva sudbinu, nikad se nije niega plaio. Za devet godina
borbe, njega jo nikad nije izneverila ratnika srea. Tekoe su
poveavale njegovu smelost i izotravale ratniku dovitljivost.
Znaj, Vue, nisam ja lud, kako tamo u Beogradu misle. Ne
precenjujem svoju snagu, niti potcenjujem Turke. Znam samo da se
uvek moe pobediti ako se dobro prorauna neprijateljska snaga i
zna njegovo slabo mesto. Turke treba iznenaditi i zbuniti. Onda ih
seci ko ovce. Rusi to nikada nisu umeli. Oni su na Turke otvoreno
juriali i uvek mnogo vie ginuli nego mi.
Vuk je odmah zapazio da Veljko mnogi voli Ruse, ali da zbog
mrnje potcenjuje Turke. Shvatio je da slava i junatvo zanose i
opijaju ak i bistru Veljkovu glavu. Morao je da mu se divi, jer je i
pored svega to se oko njega zbivalo iveo u plemenitom zanosu. A
uspeo je, i pored slabosti prema raskoi i uivanjima, da ne postane
pohlepan i razmetljiv. Veljko nije zapovedao, nego vodio. Uvek je
prvi jurio na elu svojih beara.
U nevolji je delio s njima muku, a u dobru uivanje. Mladi i
hrabri ljudi, kakvi su bili Veljkovi beari, toliko su ga voleli i
potovali da za njih nije postojalo ono to se zove tekoa i
nemogunost samo ako Veljko trai da se izvri. On je njih voleo
ljubavlju starijeg brata. ivot uz Veljka i beare dopadao se Vuku,
iako je oseao veliku opasnost. Sa bearima i Veljkom vezivala je
Vuka mladost, jer su svi bili istih godina, oko trideset, kad se ulazi u
zrelo doba ivota.
Veljko je voleo rasko ne da se razmee, nego da uiva. Delio
je sa svojim golim sinovima sve, a umeo je i da im progleda kroz
prste poneku nevaljaltinu, uei ih da u hrabrosti budu ravni
njemu. Zato je bearima bilo poginuti kao ispiti au vina.
Vuku je zaista godilo da ivi u logoru najhrabrijih junaka, iji

je ivot prepun podviga a ne sputavaju ih nikakve predrasude. Ali,

istovremeno, mudri Vuk je realno sagledao tadanju sitauciju i u
dugim razgovorima pokuavao da upozna Veljka sa dogaajima i
upozori ga na opasnost. Kad je rat postao oigledan i kad su se pred
opasnou iz Negotina morale da isele ene, deca i starci, Veljko je
poslao Milutinovu decu sa snahom, ali je zadrao srebrno posue,
skupoceno oruje, odela, ilimove, nakit i bogatu konjsku opremu.
Stana, meutim, nije htela da napusti Negotin. Videi ta je sve
ostavio, Vuk se zaudi:
Zato, Veljko, nisi sklonio ovoliko blago?
Veljko se nasmeja, ispi au crnog pelenaa i odgovori Vuku:
ene su ponele svoja odela, preu i pletiva, kao i posue i
ono to je njihovo od nametaja i nakita. Ovo ovde to je ostalo, to
su stvari koje sam ja na sablji dobio. Sada je dolo vreme da ih
sabljom i kuburom branim. Ko to ne ume i ne moe, ne zasluuje ni
da ih ima.
Nije pametno, Veljko, toliko bogatstvo zadrati u Negotinu.
Moglo bi da padne Turcima u ruke.
Ja sam, Vue, mislio da si ti dovoljno pametan. Zar ne bi
bilo sramota da Turci dou u moju kuu, pa kod tolike moje slave
da u njoj ne nau nita od vrednosti?
Vuka je takav odgovor zbunio. Nije znao kako bi mogao
ubediti Veljka da promeni odluku. Ipak je pokuao da ga opomene
na veliku opasnost koja preti njemu i Negotinu od Turaka koji su
skupljali veliku vojsku u Vidinu. Naime, Veljko je u to vreme
raspolagao samo sa tri hiljade vojnika, od kojih je jedan deo bila
posada u Brzoj Palanci, a druga posada na Velikom ostrvu. Uz tu
vojsku imao je osam stotina beara na konjima, obuenih na
kozaki nain za gerilu, none udare i iznenadne jurie.
Ne shvatam, Veljko, kako misli sa tako malom snagom da

se odupre turskoj sili koja, po Abraevom izvianju, broji preko

petnaest hiljada vojnika.
Ne brini, Vue. Neka Turci samo dou. Videe ti kako u
ja
Ma ekaj, Veljko, budi razuman. Ne idu sada na tebe samo
subae i baibozuk, nego obuena carska vojska s topovima i
spremom. Za leima ti je, na Ada-kaleu, Redep-aga, krvnik i
dumanin srpski
Samo ti, Vue, pij pelena i uivaj! odgovori Veljko
smeei se.
Ja mislim da bi bolje bilo da se ti ne zatvara u Negotin,
ako Turci dou na Timok, nego da ostavi neto posade ovde u
utvrenju, a da negde u planini napravi anac i da u njega postavi
posadu i dobre zapovednike. A kad Turci dou na Timok, ti udari na
njih s bearima i vojskom. Ako ih razbije, vrati se u Negotin. Ako
ne mogne da ih razbije, idi u planinu i tamo ekaj. Tamo e ti vie
vredeti hiljadu vojnika nego ovde deset hiljada.
Vidim ja, Vue, ti si se uplaio Turaka. Moli se Bogu samo
da Turci udare. Ja u pripasati sablju i pojahati Kulju, pa izii u
polje da ih sretnem i darujem. A ti okrenu se Petru kljuaru
donesi iz podruma olbu vina. Pij, Vue, i uivaj, uzmi durbin i
gledaj kako u ja njima mater.
Vuku je postalo jasno da ne moe niim otrezniti Veljka kako
bi uvideo u kako se istinski velikoj opasnosti nalazi. Zbog toga je
postajao sve zabrinutiji. Meutim, Veljko i beari iveli su i dalje
bezbrino i veselo, pili vino i ljubili zarobljene Turkinje.
Jedini oprezan i zabrinut bio je Milutin

XVII

to se prolee vie primicalo, glasovi o turskim pripremama

sve su se vie irili. Uhode sa obe strane granice imale su pune ruke
posla. Mada na izgled bezbrian, Veljko je svakog dana po nekoga
primao nasamo. Izdavao je zapovesti, a razni prerueni ljudi,
sumnjivog izgleda, nekuda su odlazili ili dolazili. esto se dogaalo
da iz turske najamnike vojske dobegne poneki Bugarin, Vlah ili
Cincarin. Takve prebeglice Veljko je primao u vojsku, ali se na njih
stalno motrilo, sve dok se ne utvrde njihove prave namere.
Meutim, nekako prvih dana po urevdanu iznenada se u
Negotinu pojavio Atanas Arma, bearski bimbaa iz Vlake,
poreklom Grk, uven kao hrabar borac na strani Rusa protiv
Turaka. Veljko ga primi bez ikakve rezerve s punim poverenjem.
Poto se dobro poastio, Atanas mu ree:
Ti zna, Veljko, koliko ja mrzim Turke. Nisam hrabar
koliko ti, ali sam odluan da nastavim borbu. Rusi su me ostavili na
cedilu. Ono neto plena to sam imao, pojeo sam s mojim ljudima.
Ako si voljan dati neto novca, vratio bih se u Vlaku i skupio
nekoliko stotina beara. Doveo bih ih ovamo da se bijemo s
Turcima.
Meni trebaju takvi ljudi. Imam dovoljno novca da plaam i
tebe i njih. Od plena koji dobijete neu vam nita traiti.

 Pristajem! uzviknu veselo Atanas i zagrli Veljka.

uje, more, neoekivano se namrti Veljko, setivi se
da ga je Vuk upozorio da Atanas nije doao sa istim namerama
ako izda i izneveri, moja ruka e te stii pa da pobegne u sami
Carigrad.
Ako sumnja, onda idem otkud sam i doao. Dvadeset sam
godina bimbaa. Zar da za anak soiva prodam obraz i duu?
Verujem ti, ali za svaki sluaj zakuni se!
Kunem ti se au, obrazom i asnim krstom! uzviknu
Atanas sveano.
Veljko ga zagrli, dade mu trista dukata, ali ga pre polaska
provede da mu pokae aneve, topove i utvrenja.
Evo, ovaj veliki top poslao mi je na dar Karaore.
Odbacuje ule od sto oka na hiljadu arina daljine.
Iste noi Atanas je otiao, ali ve sutradan stie Veljku iz
Orave, od srpskog trgovca Laze Popovia, pismo kojim ga
Popovi obavetava da je Atanas preao na stranu Turaka pa su ga
Turci poslali Veljku kao pijuna. Zato s njim postupi kako treba s
gadom i izdajnikom, zavravao je Laza svoje pismo. im je to
doznao, Veljko viknu pobratiada Stojana Abraa:
Tri te mi uhvati Atanasa, ili mi donesi njegovu glavu!
Deset spremnih konjanika jurilo je besomuno na elu sa
Abraom. No uzalud, Atanas se ve bio prevezao na drugu stranu
Dunava. Abra se uhvati za glavu:
Kako u sada gospodaru na oi?
Trei dan posle toga Veljkov uhoda od Vidina javi da se turska
vojska okuplja u gradu, ali da je na Vidinskom polju sve mirno, da
Pazvandijin sin mui raju i tera je da mu kulukom obrauje velika
imanja, a u Vidinsko polje je saterao etiri hiljade ovaca, jer se boji
da mu ih Srbi ne zaplene. Javio je takoe da je kod zapovednika u

Vidinu meu Turcima vien Atanas Arma. Veljko dade Vlahu

obavetau dvadeset dukata.
Sad idi te se odmori, nahrani se i napij. Dovee emo na
put.
Tokom dana Veljko je obiao sva utvrenja oko Negotina. Sa
svakim zapovednikom je neto nasamo razgovarao. Naredio je da
mesta gde su ranije stajali topovi ostanu kakva su bila, ali da se
topovi premeste.
Atanas nas je izdao saoptio je svakom stareini.
Za veerom je stalno utao. Kad su ostali samo Stana, Vuk i
Milutin, progovorio je:
Vue, ti ima otro oko. Pazi da nam se turski pijuni i
uhode ne uvuku. Ti, Milutine, ne ekaj me u Negotinu ako se ita
ravo dogodi. A ti, Stano, ne sme vie sama da izjahuje u polje.
Rat je stvarno zapoeo. Hurid je slomio Mula-pau i Vidin e biti
prvi centar iz koga e nas napasti. Turci bi vie voleli da zarobe
Stanu nego da osvoje Negotin. Samo da se pohvale kako je imaju
na moju sramotu.
Kad izlazim, uvek nosim kuburu i handar odgovori
Stana.
Neu da te izgubim! srdito povika Veljko.
Kad su Vuk i Milutin izili, Veljko je obujmio Stanu oko pasa,
privio je na grudi i poljubio. Oseao je da jo nije uspeo da je
upozna i osvoji do kraja. Sada kad ide na opasan podvig, Veljko je
uzbueno posmatrao njeno zabrinuto lice, iroko otvorene oi, pune
divljenja i ljubavi. Takva ena je neto izuzetno, dar boji, pomislio
je i vrsto je zagrlio. Njen osmeh ga malo primiri.
Idi i ne brini za mene. uvau se ne zbog sebe, nego zbog
tebe.
Toga asa na vratima odaklije pojavi se Abra. Osmehnu se

Stani toplo i prijateljski i ree Veljku:

Gospodaru, sve je spremno za polazak!
Idi, pobratime, eto me odmah!
A im se Abra udaljio, jo jednom je vrsto zagrlio Stanu, a
zatim kao oluja pojurio napolje. Pred konakom je zagrlio Vuka i
Milutina, pojahao Kulju i priterao ga odredu postrojenih beara na
konjima. Zauzevi mesto na elu kolone, krenuo je galopom u no.
Nebo je bilo mrano, pokatkad su svetlucale munje, a pojaani vetar
nagovetavao je buru. Kad su preli granicu, kolona se zaustavila i
Veljko je rekao Abrau:
Pobratime, uzmi nekoliko ljudi i idi napred. Ako gde
nabasa na Turke, svri s njima bez buke.
Drugo jutro zateklo je Veljka i beare u umi nadomak
Vidinskog polja; na onom mestu gde je nekada kao Pazvandijin
momak pratio Ninovu Javorku u lovu. Svako drvo, ikara i udolica
oivee u njemu uspomenu na prvu ljubav iz mladosti. To ga
raznei pa pouri da odagna te misli:
Abrau, zavedi momke to dublje u ikaru. Konjima
popustite kolane i dajte zobi. Ti, Peo, sii u polje kako god zna,
pronai obanbau Nina i dovedi mi ga. Vodeniar je kod
Pazvandijinog sina, kao to je bio i kod oca mu.
Pea sjaha konja, popusti mu kolane i natae zobnicu. Zatim
viknu beara Iliju:
Brico, deder mi obrij glavu kao u Turina.
Mogu te spolja preurediti da lii na pravog baliju, ali ni
sveti Petar od tvoje vuije due ne bi mogao napraviti blagorodna
oveka. Kako ti se vie ne dosadi muki ubijati ljude?
uti, Buvo, tako su beari zvali Iliju zbog sitnog rasta
toliko si sitan da te ni sablja ni kurum nee nikad moi
zahvatiti. A zao si da nikad iva baliju nisi pustio. U boju Turin

nee da te posee iz saaljenja. Zamahne i ne moe od grehote kad

vidi kolicni si.
Dok je brica Ilija udeavao Peu, beari su po umi jeli i pili, a
Veljko je leei uvijen u urak obnavljao uspomene na obanski
ivot u Vidinskom polju. U svesti su mu se motali Ninov i Javorkin
lik. inilo mu se da ga iz umskog estara streljaju Javorkine
zaarene oi. Kako je sve to davno bilo, a eto i posle toliko godina
ivi uporno u meni kao da se jue desilo, pomislio je. U haosu
uspomena naglo se pojavi siloviti Pazvandijin lik. Odavno je ve
pod zemljom, doapnu sam sebi Veljko. Eto, kako je sila
nepostojana! Nekad su od njega strepeli Carigrad, cela Bugarska,
Vlaka i Srbija. Sada je sve to aica zemlje, a retko ga se ko i seti.
Njegov naslednik Mula-paa je pogubljen. Ni grob mu se nee
znati. Pozvandijin sin je ra. Lie Huridu tabane i satire raju.
Kako je vreme nemilosrdno! U tim razmiljanjima i priseanjima
nije ni primetio kako mu se prikrao san.
Prespavao je ceo dan i probudio se u suton. Sputala se tiha i
svea proletnja no, puna umova i glasnih zvukova prirode.
Odmorni beari sedeli su u grupama i tiho razgovarali; tu i tamo
zauo bi se priguen smeh. Gore iznad ume nebo se upirgalo
zvezdama, a mlad mesec, kao krika dinje, visio je na horizontu.
Veljko je pijuckao rakiju, puio i gonio od sebe uporna seanja. Kad
su se pred njim na proplanku pojavile dve ljudske spodobe, u
pognutoj grdosiji odmah je prepoznao obanbau Nina. Nije mogao
odoleti elji, te ustade i pohita mu u susret, zagrli ga i ree:
iv si, stari moj prijatelju!
ekaj, vrag ti babu, da te vidim! povika Nino i otisnu
Veljka snano od sebe. Vidi, ostao si onaj isti Veljko. Dobrom
maku ruak. Ja sam mislio da u umesto tebe videti nekakvu
stranu grdosiju. O, brate, ba su Turci ludovi! ta sve ne ispredaju.

Ionako mi niko ne veruje da si obanovao nekad kod Pazvandije. I

da sam te za ui teglio. Omatorio si, kau mi. Po hanovima i u
Vidinu se tvrdi da si ruski plemi kome je dodijalo bogatstvo, da si
se odmetnuo od cara i slizao se sa srpskim hajducima.
De, de, sedi, Nino. Namesti se i ti, Peo. Tako. Mrava e
noas biti naa gozba.
Budali, Veljko. Meni i Pei nije do jela, nego do posla.
Stani malo. Daj, Peo, tu zobnicu.
Pea dodade zobnicu. Nino izvue iz nje jednu glavu za perin
i prui je Veljku:
Poznaje li, ija je ovo glava?
Veljka obli radosno oseanje osvete. Zadrhtao je od sree..
Psea je to glava, Nino. Poznao bih je i mrtav. To je glava
Atanasa Armaa.
Kukova, nego ta? Nije, moj Veljko, bilo lako doi do nje.
Vidin je pun turske vojske. Kao svaki izdajnik, Atanas se doepao
tvojih para, a dali mu i Turci. Dva dana se nije treznio. Uemo ja i
Pea u han i sednemo blizu njega. Naruimo po kafu i ne isputamo
ga iz vida. Tek ti on tako pijan prepoznade mene. Prie i sede. Onda
se poe hvaliti kako je tebe prevario. Kako e uskoro turska sila kao
poplava preliti Srbiju. Ja mu sve povlaujem i apnem da bi se
moglo doi do velikog blaga ako je spreman da poe sa mnom.
Tako smo ga izvukli iz hana i poveli u polje. Tu se on uzjoguni i
poe da sumnja. Ostalo je s njime svrio Pea. Valjano ti je ovo
mome, Veljko.
Uz ibuk i rakiju, Nino ukratko ispria ta je sve preiveo od
Veljkova bekstva.
Dok je Pazvandija bio iv i zapovednik Vidina, niko od
Turaka nije me smeo ni krivo pogledati. Pazvandija je bio silan
Turin. Ne treba mu pasju veru hvaliti, ali je znao da bude ovek i

junak. Neka mu s moje strane Bog da dui mir i rajsko naselje.

Nino je zatim dugo utao, puio, mrdao starakim usnama.
Senka tuge i bolnog trzaja iskrivila mu je usta. Osmehnuo se
prezrivo i rekao:
Znam ta bi hteo da dozna. Javorka je propala kao i svaka
ena koju nita nije moglo da ukroti i smiri. Spetljavala se i
raspetljavala s mnoinom ljudi. Ali nekako druge ili tree godine po
tvome odlasku banu jedne veeri kod mene hajduk Gica iz
Homolja. im ga Javorka vide, polude za njim. Zna, po tvome
odlasku nije vie htela ni da vidi Pazvandiju. Hteo sam da ubijem
Gicu, ali mi ona ree: Ako to uradi, obesiu se. Otac sam, ubio
me Bog. ta sam mogao? Ostao je kod mene celu zimu. A im
granu prolee, jedne noi oboje odmaglie nekuda. Jedno vreme su
iveli u Bukuretu. Posle im se izgubio svaki trag. A pre godinu
dana dovede mi jedna Vlahinja dete od tri godine. To mi je Javorka
poslala svoga sina.
Reci ti meni, Nino, kome ja imam da zahvalim za sve ovo
to postigoh?
Najvie ludoj upravi nahije, koja nasiljem prisili Srbe na
bunu. Zatim Karaoru, koji je umeo da povede narod i dri ga u
ruci. Naposletku samom sebi. Hrabrosti svoga srca i junatvu.
A ja mislim, Nino, da mnogo dugujem i tebi. Prihvatio si
me kao sina i titio. Uz tebe sam upoznao Turke. A kad sam ubio
Sadika i onog drugog Turina samo je tvoja vetina i pamet mogla
da obuzda Pazvandiju da ne alje za mnom poteru odgovori mu
Veljko i izvadi iz depa kesu sa sto dukata te njome obdari Nina.
Sada ti radi svoje a ja u svoje. Idem na pelinjak, jer radi
unueta ne elim da gubim staru glavu. Ono to treba da zna, to je
da se u Vidinu sprema velika vojska na tebe. Oekuju se samo jo
topovi i lae, pa da krenu.

Trei dan posle sastanka sa Ninom, Veljko je nou siao s

vojskom u Vidinsko polje i zaplenio etiri hiljade ovaca i pet stotina
konja i goveda. Zatim se brzo s plenom povratio u Srbiju.
Ma kako da je Veljko bio hrabar i uzdao se u svoju ratniku
sreu, ipak je hteo da Stanu poalje iz Negotina kod Milutinove
porodice u zbeg, jer je znao da dolaze teke borbe, pa je eleo da
ona bude izvan opasnosti, pogotovo zato to je bila bremenita.
Plaio se da u takvom stanju moe nastradati. Meutim, Stana nije
htela ni da uje o odlasku.
Sluaj, Veljko! Nas dvoje je sudbina sjedinila. Ono to
snae tebe, ne sme da mimoie ni mene. Zato ne idem.
Oseajui veliku opasnost koja preti Veljku i Krajini, Vuk
Karadi je pisao Mladenu da po svaku cenu poalje pojaanje u
vojsci, topovima, hrani i debani. Mladen je odgovorio Vuku:
Cigani pevaju da Veljko sam vino pije, pa neka se i s Turcima sam
bije. Kad je Vuk rekao Veljku da ide u Beograd, on se nasmejao.
More, Vue, ti si se uplaio Turaka pa bei!
Nisam se uplaio, ali hou da predoim Sovjetu kolika sila
kree na tebe i da je potrebno poslati pomo. Ti ima svega oko trietiri hiljade vojnika, rasturenih po utvrenjima oko Negotina.
Turci kreu na tebe sa esnaest hiljada vojnika, Dunavom plove
naoruane lae, a za leima ti je Redep-aga i Adakale. Teko bi se
i u planini mogao odrati. U Negotinu sigurno nee uspeti!
Eto vidi, Vue, da si se uplaio. Nas dvojica ovde smo
dosta lepih dana zajedno proveli. Ostani, Vue, u Negotinu. Sedi na
ardaku, pij crnjak i gledaj kako u ja da razbijem Kapetan-pau.
Na zimu emo zajedno u Beograd na skuptinu. Tamo u majku
majinu Mladenu, makar ga sto puta titio Karaore. Poveu
vojsku. Neu se dati kao Milenko i Petar. Eto, da su njih dvojica
sada ovde, sve bi drukije bilo. Ove nove vojvode su pravi kokoari

i podrepai. im Turci zapucaju, bee ko zeevi. Samo, svima u ja

njima majku majinu
Da ne uvredi Veljka, Vuk je odgovorio:
Ne bojim se ja Turaka. Kad bi trebalo da se gine, ja bih
najpre ginuo s tobom, Veljko. Ali nije pametno to to rade u
Sovjetu. Idem u Beograd i lino u da izloim vodu kakva je muka
i nevolja ovamo. Dajem ti re da u se odmah vratiti.
Ba tih dana kad se Vuk spremao za Beograd, Kapetan-paa je
stigao s vojskom do Timoka. Da isproba Veljkovu snagu, prebacio
je nekoliko hiljada vojnika u polje. Veljko ih doeka kod Bukova,
razbije ih i pretera natrag. Kad se vratio u Negotin, zatee Vuka
spremna za polazak.
More ne idi, Vue! Eto video si kako u ja njih. Za sat posla
sam ih razbio. Posekao sam im oko dve-tri stotine glava i uzeo
veliki plen.
Ne zavaravaj se, Veljko. To je bila samo turska prethodnica.
Drugi put e udariti na tebe sa celom vojskom. ta e moi da
uradi sa svojom akom junaka?
Vidim, Vue, da te ne mogu zaustaviti! A ao mi je to
odlazi. Zavoleo sam te. Hteo bih da bude uz mene. Nikad u borbi,
Vue, nije presudan broj ljudi nego hrabrost i vetina. Zato idi i kai
Mladenu da sam mu poruio: Ako mi samo Bog pomogne da se
iv dokopam zime i doem na skuptinu u Beograd, ubiu debelog
nitkova kao besnog psa! Karaoru kai da u glavu dati, a
Negotin ne dam! Tebi, Vue, evo ova kesa novca. Burna su
vremena. Neka ti se neto nae u pasu. Ako se zaista ne boji, onda
gledaj da se to pre vrati. Zatim je zagrlio Vuka, saekao da
uzjai i doviknuo mu:
Srean ti put! A ue, Vue, ta u ja s Turcima uraditi!
Srean ti ostanak Veljko! Neka ti Bog pomogne da uradi

to si naumio. Hvala ti na vinu, soli i hlebu!

Odmiui od Negotina, Vuk se stalno obazirao; zla slutnja ga
je sve vie obuzimala. inilo mu se da tamo ostavlja jedan deo
sebe. Tuno se osvrtao na grad u kome je ostao Veljko sa svojim
junacima. Kakva lepota due i junatva, pomisli sa bolom.

XVIII

U to vreme retko se deavalo da veliki veziri vode vojne

pohode. Otkako su Tursko Carstvo razdirale unutranje bune i
neredi, naroito u devetnaestom veku, veliki veziri su obino
postajali ljudi veti intrigama, udvoritvu, pripadnici klika koje su u
izvesnom asu imale uticaj na sultana. Hurid-paa je doao za
vezira drugim putem. On je ve punih pet godina vodio vojsku u
borbu protiv Rusa i Srba i pokazao se kao odlian vojskovoa,
nepomirljiv prema raji u Srbiji. U Carigradu se dralo da ga kod
sultana podupiru Francuzi, a meu politiarima se znalo da je
Huridova biva ljubavnica, mlada Grkinja Helena, sada na
sultanovom dvoru najuticajnija ena. Ona je ivela izdvojeno. Car
je kod nje provodio ne samo noi nego i dane. Kojim je putem novi
vezir odravao vezu sa svojom bivom miljenicom, ostala je tajna
za sve, ali se znalo da je ona Hurida progurala kod sultana za
velikog vezira, iako je protiv njega bila vrlo mona grupa
najuticajnih ljudi na dvoru. Hurid-paa je eleo da na vezirsku
stolicu zasedne kao pobednik ovenan bojnom slavom; nasluivao
je rusku pobedu nad Francuzima i znao je da e se uskoro menjati
ne samo spoljna nego i unutranja politika. Ambiciozan, u punoj
fizikoj snazi i umnoj zrelosti, shvatio je da se nije teko doepati
poloaja velikog vezira, ali da je teko odrati se na njemu.

Kad je na Porti pobedilo njegovo miljenje da se srpsko pitanje

see maem, svim moguim lukavstvima zagovarao je srpske
poslanike, izvrdavao i nastojao da ih obmane, a u potaji je na sve
strane pripremao vojsku, kojom je eleo da brzo i bez velikih
napora pregazi Srbiju. A po svrenom inu, ako Rusi budu
pobednici nai e za to stotinu razloga i izgovora. Za Austriju je
znao da e ona takvo reenje prihvatiti. Napoleon je kod sultana i na
Porti otvoreno podupirao Huridovo miljenje. Kad je dolo prolee
1813. godine, Hurid-paa je ve imao izraen plan napada na
Srbiju i svu vojsku na granicama. Prva vojska ila je od Bosne,
druga pod njegovim zapovednitvom od Nia, a trea pod
zapovednitvom Kapetan-pae od Vidina na Negotin i Veljka.
Turska vojska koju je predvodio Kapetan-paa brojala je
esnaest hiljada peaka i etiri hiljade konjanika. Imala je dobro
topnitvo i dobro organizovano snabdevanje. Kapetan-paa je bio
poznat turski vojskovoa i junak. Bio je veoma bogat: imao je
velike posede u Maloj Aziji, po Grkoj i dvor u Carigradu. Svoju
vojniku karijeru stekao je uguivanjem buna po Aziji, gde se
pokazao kao vrlo odluan i svirep. Njegov uticaj na Porti bio je
veliki. Protivnici Hurid-pae namerno su ga ubacili u rat da umanje
vezirovu slavu oko pokoravanja Srbije. Dovoljno lukav i vet,
Kapetan-paa je odlino procenio svoga protivnika Hajduk-Veljka.
Posle borbe kod Bukova uvideo je da ima pred sobom junaka i
odlinog borca, koji e sve uiniti da se odri i pobedi. Znao je da
turska vojska nije veta u gerilskom ratovanju, pa je oprezno i
lagano privlaio svoje trupe Negotinu, nastojei da Veljka privee
za utvrenja.
Spreman da po svaku cenu dobije pobedu, Kapetan-paa se
odluio na male bojeve po Negotinskom polju. Veljko nije shvatio
namere protivnika. Saekivao je manja turska odeljenja, razbijao ih

ali je time gubio u vremenu, ljudstvu i troio hranu i debanu. Male

pobede zavaravale su Veljka da e lako razbiti Turke. Istoga dana
kad je na Timoku video celu Kapetan-painu vojsku gde die
poljska utvrenja, uzeo je svoju konjicu i malo peadije te iznenada
napao Turke. Ove je iznenadila ne samo estina s kojom ih je
Veljko napao, nego i upornost u nastojanju da izvojuje odlunu
bitku. Ali kad su prvi redovi turske vojske poeli da se kolebaju i
uzmiu ispred Veljka, Kapetan-paa je bacio u borbu svu svoju silu,
naroito konjicu, i lino je predvodio. Tako je i uspeo da se odri u
Negotinskom polju.
Posle toga nastupie dani svakodnevnih borbi. Veljko bi napao
jednu tursku vojsku i dok se on s njom tukao, druga je pokuavala
da mu zae za lea i opkoli ga. A nou su Turci uurbano dizali
utvrenja i stopu po stopu rovovima i lagumima pribliavali se
Negotinu. Videi da junatvom i nasrtajima ne moe razbiti Turke,
jer je mnogo ljudi gubio, Veljko se odluio da povue celu svoju
vojsku u Negotin i da se brani iz utvrenja. Namera mu je bila da
zadri Turke, jer se ipak uzdao da e dobiti pomo. Malo-pomalo
Turci su potpuno opseli Negotin. Jedino slobodno zalee utvrenju
ostala je velika bara na zapadnoj strani prema manastiru Bukova.
Tada je od brvana, prua i faina napravio stazu, za koju Turci nisu
znali, a kojom se odravala veza s pozadinom i moglo odstupiti u
sluaju nevolje.
Vreli julski dani 1813. godine nisu doneli samo nevolju i teka
iskuenja Veljku nego i celoj pobunjenoj Srbiji. Ustanika vojska
morala je ovoga puta sama da se hvata ukotac sa monom
Turskom Carevinom, koja je, iako ve oronula, htela da pokae
svetu svoju snagu. Prva revolucionarna garda srpskih junaka ve je
skoro sva izginula. Unutranje trzavice i nesloge uticale su da se
narod koleba, jer su granice Srbije svuda bile napadnute

premonom silom. Hurid je napao Deligrad, Bosanska vojska

Loznicu, Kapetan-paa Veljka, vodei na njega stare oprobane
srpske krvnike: enagu levakog, Jusuf-agu breskovakog i
Redep-agu adakalskog. Sve ove turske zapovednike Veljko je po
desetinu puta razbijao. Oteo im je imanja i konake, porobio hareme
i naterao ih u izbeglitvo. Krvavo ozlojeeni, uvreeni i pred
svetom ponieni, trojica aga su shvatili da im se prua poslednja
prilika za osvetu prokletom kaurinu. Radi te osvete bili su spremni
sve da rtvuju. Trebalo je osvetiti svoje poraze na Malajnici,
tubiku, Kladovu, Prahovu, Brzoj Palanci, Banji, Deligradu i
Varvarinu. Sada im je pobeda i osveta nadohvat ruke, mada su znali
da se Veljko bez velike krvi i pogibije nee dati.
Negotin je za ondanje vojnike pojmove predstavljao jako
utvren grad. Imao je pet aneva i dve kule. Raspolagao je sa
etrnaest topova. Utvrenje je zatvaralo u polukrunom obliku
Negotin s june, istone i severne strane. Zalee tvrave branila je
nepristupana bara. U sredini utvrenja nalazio se konak Baba
Finka, u kome je iveo Veljko sa Stanom.
aneve su titili duboki jarkovi, iza kojih se nalazio
grudobran zatien hrastovom palisadom i podzemnim hodnicima
za vezu. Palisade nisu mogli probiti puani meci. Jedino su ulad
mogla da ih otete. U prvim danima opsade Kapetan-paa nije
dozvoljavao Turcima da juriaju na Negotin. Ali kad na njega
navalie ena, Jusuf i Redep-aga, dozvolio im je da pokuaju
juri. Za sve vreme dok su Turci bombardovali Negotin, iz
utvrenja im se nije odgovaralo. Ali kad se odluie na juri, sva
srpska vojska je stajala na svome mestu. Topovi su bili napunjeni
karteom, a vojnici iza grudobrana u tri reda sa punim pukama.
Turci su kliknuli Alah il Alah! i besomuno nasrnuli na srpske
aneve kao poplava. Tada su grunuli Veljkovi topovi i napravili

prolom. Fanatinu rulju nije ni to zbunilo. ivi su preskakali preko

mrtvih Turaka i bezumno jurili na srpska utvrenja. Tada ih je
doekao plotun puaka, zatim drugi i trei. Dotle su topovi ponovno
bili spremni; sruili su novi karte na Turke.
Bez obzira na gomile mrtvih i ranjenih, Turci su ili napred.
Ali su ih pred samim jarkovima doekali i pokosili novi plotuni
puaka i topova. Tu ih je zahvatila panika. Urlajui i kunui,
okrenuli su lea i poeli da bee. Taj momenat ekao je Veljko sa
konjicom. Otvorio je kapije i izvrio juri. Najvei deo turske
vojske koja je izvrila napad na utvrenje saseen je pre nego to je
uspeo da stigne do svojih utvrenja. Posmatrajui sve to sa anca,
Kapetan-paa je mrmljao: Alah, Alah, adain seir! (Boe, Boe,
ovo je neko udovite!), mislei pri tom na Veljka, koji je na svome
Kulji jurio po polju, ne obazirui se na to to ga iz aneva Turci
gaaju topovima. Kad se umoran i okrvavljen vratio u Negotin,
otiao je na ardak Baba Finke i naredio da se iznese vino. Sa
Abraom i ostalim buljubaama poeo je da pije, a pred konakom su
svirali i pevali Cigani:

uje li me, dilber-Stano,
Idi kai seiz-bai,
Nek mi spremi ljutog hata,
Nek mu metne zlatno sedlo,
I svilena tri kolana,
A u zube zlatnog ema.
Da izjaem u to polje,
I po njemu pognam Turke.

Vino i pesma pod konakom razgalie Veljka. Pogledao je
Abraa i rekao:

 Ako ih ovako tri puta smlatimo, gotovi su!

Nisu, Veljko! Danas su samo age na nas udarile. Kapetanpaa se nikad nee opredeliti na to da juriem osvoji Negotin. Stee
nas pas, hoe da nas iznuri.

XIX

Stana nije znala kad je zanela. Otkako je poela da ivi s

Veljkom, a naroito po venanju, toliko je promena bilo u njenom
ivotu da nije tome posveivala panju. Kao svaka zaljubljena ena,
nastojala je da ga ima stalno pored sebe. S njim je izjahivala u
okolinu Negotina, ila u lov, prisustvovala vebama vojske i
obilasku granice. esto se nadmetala s Abraem u gaanju belega
pukom, ili s Landovom u trci na konju. Veljkove buljubae i beari
nisu u Stani gledali samo enu svoga stareine, nego su se prema
njoj odnosili kao prema drugu koji je spreman da s njima deli sve
radosti i nevolje. Kad je rat ve postao neizbean i sve pripreme
oko borbi bile zavrene, jednog dana, dok je sedela na ardaku
Baba Finke ekajui Veljkov povratak sa izvianja, iznenada je
osetila kako se u njenoj utrobi pod pasom neto prenulo. Ne
shvatajui jo uvek da je zanela brzo je pojurila niz stepenice do
kuhinje kod baba-Kate. Kad ju je starica sasluala, osmehnula se i
rekla:
Budalice, pa zanela si. Dede, prii da vidim!
Znai da ne smem vie jahati konja?
Ne samo da ne sme jahati nego ni pucati, jer su sada u tebi
dva iva bia. Sudbina je enama dosudila teko breme. Ali je
slatko biti majka. Ja sam moga Ostoju vrsto nosila osam meseci, a

u devetom poneh vreu ita s gumna u kuu i zamalo nisam platila

glavom. Moe samo raduckati sitan posao i kretati se, ali se mora
kloniti veeg napora.
Ni u boj ne smem ii? upita tuno Stana.
Ako te opletem oklagijom, dau ti ja boj po stranjici!
Kaem ti, nema vie jurnjave! Kazau ja njemu, pomamniku, da te
urazumi.
Majice, nemoj mu govoriti dok ne naem sama nain da
mu kaem. Stidim se i ne znam kako u mu to rei.
Vidi, vidi ti nje! Stidi se rei da je ponela, a nije se stidela
ulaziti mu pod jorgan. U trudnoi, nema duo moja, niega
stidnoga. Nego, im se Veljko vrati kai mu, i od danas pamet u
glavu. A i kakav mi je on vojvoda? Samo to se nije privezao uz
tvoju pregau!
Stana se povukla na ardak i prvi put poela trezveno
razmiljati o svemu to se s njom dogodilo od onog jutra kad je,
nita ne mislei, krenula srcem i duom za Veljkom. Do raskida
Veljkovog braka s Marijom esto ju je morila sumnja hoe li ga
moi zadrati za sebe. Stana je nasluivala da je borba za Veljka
glavna stvar u ivotu i stalno je strepela hoe li on moi uz slavu i
vojnike poslove i njoj da posveuje neto panje, hoe li se moi
odvii od jurnjave za drugim enama. Ali kad je posle venanja
Veljko postao jo prisniji i paljiviji prema njoj, potpuno se
oslobodila svake sumnje i poela da ivi u srei i zadovoljstvu,
uvek spremna da ga uslui i da svuda ide za njim. Sad kad je
doznala da e mu roditi dete i da e je ovo vezati za kuu, bojala se
da e je to udaljiti od Veljka. Ali i pored svega, njenu ljubav prema
Veljku poela su da proimaju jaa, stvarnija i vra oseanja.
Veljko ju je toga dana zatekao na ardaku zamiljenu. Nije ga
odmah primetila. Trgla se tek kad je videla kako stoji i posmatra je

smeei se. Pritrala mu je i zagrlila ga, zagnjurivi mu glavu u

nedra. Veljko je pomilova po kosi. Iz oiju joj je buktala radost, a
lice bilo uplakano. Poto je nikad ranije nije video uplakanu, Veljko
je u udu zapita ta se desilo.
Ono to nije trebalo sada da doe. Nosea sam
odgovorila je jecajui i ponovo mu zagnjurila glavu u nedra.
Zar te to alosti? upita je, a radostan osmeh ozari mu
lice.
alosti. Volim da imam dete, ali me ti vie nee voleti ni
sa sobom voditi u boj. Tako kae baba Kata, prokleta vetica.
Razume se da neu. I dosad sam mnogo rizikovao to sam
te vodio.
To te ona, vetica, presrela i nagovorila.
Kazala mi je da si u estom mesecu i da te moram uvati.
Sad mi donesi vina i rakije. Na ruak e doi bimbae i buljubae.
Proslaviemo zaee. Mnogo elim, Stano, da imam s tobom sina.
Otkako su se Negotinu pribliili Turci, Veljko je spavao na
ardaku Baba Finke. Krvav i zamoren, vraao se dockan iz
bojeva i juria. Brzo bi se presvlaio, izlazio na ardak i sedao za
postavljenu trpezu. Iako ve oteala i raskrupnjala, Stana nije dala
ni Kati ni momcima da ga dvore. U strahu za dete, Veljko je brzo
veeravao, a potom je pozivao Sganu da sedi pored njega na
divanu. Uz vino joj je priao dugo i nairoko kako se toga dana
tukao s Turcima i ta namerava sutradan da radi. Tako bi ga i san
uhvatio.
Od opsade Negotina Stana je sve manje mogla da prati
promene koje joj je donosila trudnoa, a sve paljivije je pratila
Veljkove napore da suzbije Turke i odri grad. Sve je za nju sada
izgubilo vrednost sem Veljka. Po celu no je sedela kraj njegove
glave. ak nije videla ni zvezdano nebo iznad sebe. Jedino joj je

godio daak vetria to je doletao s planine i rasterivao smrad

baruta koji se preko dana taloio nad gradom usled ege i stalnog
turskog bombardovanja. Svaki novi dan potvrivao je stranijom
navalom i bombardovanjem prisustvo opasnosti. Slomljena
slutnjom, ostajala je na ardaku i posmatrala Veljka kako izjahuje sa
bearima u polje. Meu Turcima bi nastalo komeanje, vika,
jurnjava i pucnjava. Gledala je kako sevaju sablje, kako beari kao
sumanuti jure na sve strane i seku Turke. Najpre bi videla dimove
ispaljenih kubura, a tek potom ula pucnjeve, urlike i psovke.
Veljkovo uletanje u tursku vojsku izazivalo je u njenoj dui
uasnu strepnju. Ona nije znala da ti ispadi zadaju velike nevolje
Kapetan-pai, jer u turskoj vojsci nije bilo delije koji nije strahovao
od bearske sablje i kubure. Ali su ti izleti esto vrlo skupo plaani.
Ginuli su Turci, ali su se proreivali i beari. Veljko je redovno
dolazio ranjen. Stanina strepnja je sve vie rasla. Danju, u
predasima borbe, grabila je da zaspi, a nou je sedela uz Veljkovu
glavu, stavljala mu melem na rane, sluala buncanja, bdela nad njim
kao majka. Oprezna na svaki pokret u svojoj utrobi, iznemogla od
bdenja, Stana je postajala sve brinija, a znaci trudnoe na njoj
bivali su sve vidljiviji. To je nateralo Veljka da noi provodi u
prizemlju konaka, gde je sigurnost bila vea, jer su topovska ulad
sve ee pogaala Baba Finku. ardak je naroito biran za metu.

XX

Druga nedelja opsade Negotina donela je Veljku jo jednu

nevolju. Usled stalnog turskog bombardovanja i grmljavine, Stana
je pobacila mrtvo dete. Izneverena nada teko ga je pogodila. Siao
je u odaju gde je leala bleda, uiljenog nosia, oiju pomuenih od
bola. Htela je da se uspravi, ali ju je spreila baba Kata.
Lezi. Ne sme da se pomera. Ti, Veljko, idi odmah ako
eli da ozdravi.
Iz Staninog oka otkinula se krupna suza i pomilela niz obraz.
Ozdraviu! aputala je s naporom.
Idi! Za nedelju dana e ozdraviti, a onda kako vam drago,
kurjaka sorto, nabusito je naredila baba Kata.
Idue nedelje borbe oko Negotina postale su jo tee.
Braniocima je ponestalo debane i hrane, ali su Srbi sve to junaki
podnosili. Umesto same, Veljko je slao pune zobnice srebrnjaka da
se pune topovi. Naredio je da se po Negotinu pokupi sve to je od
olova, bakra i gvoa. ak je i svoje skupoceno posue prelio u
kurume i ulad. Turci su pribegli kopanju rovova i kroz zemlju se
primicali Negotinu. Kapetan-pai se urilo. Turski topovi
neprestano su bombardovali srpske aneve i grad. Sve kue u
Negotinu bile su poruene. Od Baba Finke su ostale samo gomile
cigala i podrum. Odredi beara su desetkovani. Sve je vie

ranjenika i onesposobljenih vojnika za borbu. Nedostatak hrane i

debane sve se vie oseao. Javljala se i groznica.
Sada je ve i Veljku postalo jasno da nastupaju sudbonosni
dani. Neja, ene i ranjenici morali su se to pre preko bare skloniti
iz Negotina. Stana se protivila da napusti Veljka.
Ozdravila sam, mogu da se borim odgovorila je plaui.
Mora ii. Ni mi neemo moi da izdrimo dugo. Ali to
due budemo branili ruevine Negotina, Turcima e biti sve tee
kad preemo u planinu.
Htela bih da sam s tobom. Ako ti pogine, ne treba ni ja da
ivim.
Luda enska glavo! Ne mislim da ginem. Zadravau ih do
poslednjeg metka i uleta. Kad vie ne bude nikakvog izgleda da se
odrimo, odstupiu u planinu. Onda e nastati moji dani. Moi u
svuda da ih bijem i napadam. Tada u te zvati da doe.
Zato si, Stano, tako tvrdoglava? Za koji dan emo i mi
tamo uveravao je Abra.
Brao, moje je mesto s vama. Zato me terate? vrisnula
je Stana i zagrlila Veljka.
Povorka ranjenika, ena, dece i staraca nestrpljivo je ekala.
Landov je priao i uzeo Stanu za ruku, pa je odvojio od Veljka.
Gospodaru, moram pre meseine prevesti narod preko bare.
Ako joj se ne ide, neka ostane. Ako mora, neka ne slini. Dok mi
otegnemo papke, mnogo e vode protei Timokom.
Mora ii rekao je Veljko i blago otisnuo Stanu od sebe.
Gledala ga je tuno. Spustila je glavu na grudi, zajecala i
prikljuila se gomili. Povorka je iezla u no, a Veljko je jo stajao
na istom mestu; oseao se kao ovek kome su oduzeli
najdragocenije u ivotu. Ali sigurnost za Stanin ivot bila je jaa od
elje da je zadri. Odmahnuo je rukom i poao u anac kod

buljubae Zdravka.

XXI

U treoj nedelji opsade svi su Srbi iveli u rovovima. Turci su

se ve primakli na stotinak metara od srpskih aneva. Izgradili su
snana zemljana utvrenja i namestili svoje topove. Njima su
svakodnevno Dunavom i kopnenim putem dolazila nova pojaanja.
Dovlaili su topove, hranu i debanu. Veljko vie nije mogao da
pravi none izlete i da ometa Kapetan-pau u planovima. Uz
nestaicu municije dola je i druga nevolja. Julski dani postajali su
sve neizdrljiviji. Izmoreni od nesanice, gladni i iznureni borbom,
ljudi su se oko podneva jedva drali na nogama. Sunce je peklo u
potiljak. Muve su u rojevima nasrtale. Nesahranjeni turski leevi
ispred aneva uasno su zaudarali. Javila se i oskudica u vodi.
Niko meu braniocima nije vie mogao mirno prespavati no,
jer su se Turci u svojim rovovima stalno smenjivali i nastojali da ne
dozvole protivnicima ni asa odmora. Da doskoi njihovoj zamisli,
Veljko je odredio smene. Dok su jedni vojnici u rovovima spavali,
drugi su se borili, dizali graju i psovali Turke. Sedamnestog dana
opsade, Veljko se odluio na oajniki podvig. Odbrojao je trista
konjanika; dobro ih je nahranio, a no su prespavali. Oko podne,
kad je sunce najvie peklo, svaki je dobio po uturu ljute rakije.
Onda je kriom otvorio severnu kapiju i u trenutku kad se turska
vojska odmarala posle ruka, iznenada je izvrio juri na najblie

tursko utvrenje, sa koga je dvanaest turskih topova danonono

tuklo Negotin. Ozlojeeni i podnapiti beari na elu s Veljkom
munjevito su provalili u turski anac. Sasekli su topovsku posadu.
U turskom logoru nastala je zabuna. Iznenaeni Turci nisu shvatili
ta se zapravo dogodilo. Jurili su jedni na druge. Zbijali se u
gomile. Vikali, kleli i pucali. Sa pomahnitalim bearima Veljko je
naletao na gomile zbunjenih Turaka.
Beite, Turci, pobi nas Hajduk Veljko!
Za to vreme stotine peaka prenosile su iz turskih aneva
puanu i topovsku debanu. To to se deavalo nije liilo na boj
ve na stranu zabunu. Izmeali se Srbi i Turci. Nije se znalo ko
koga bije i see. Sa srpskih utvrenja pucali su topovi i puke.
Naposletku su Turci napustili severni anac. Lake turske topove
beari su na rukama preneli u svoj anac, a u teke metnuli mine i
unitili ih. Uto se spustila no. Sad je iz svih turskih aneva poela
da grmi topovska paljba, a turska konjica se kao lavina ustremila na
osvojeni anac.
Ono to je Veljko eleo, ostvario je. Naneo je osetan gubitak
neprijatelju i zaplenio debane da se moe boriti bar nedelju dana.
U sukobu je izgubio skoro stotinu ljudi. Te noi Turci su rano
prestali s bombardovanjem. Sutradan su ve ponovo utvrivali
severni anac. Na mazgale su dovukli i postavili nove topove, a iza
svojih palisada kezili krvoedne zube i psovali:
Pocrkaete od gladi ko mievi u bari!
Zar niste uli, gadovi balijski, da dolazi Karaore s
vojskom i topovima? odgovarali su Srbi prkosno.
Majku emo i njemu i vama, aurska kopiladi, -odgovarali
su Turci.
Spremite vi Kapetan-painu kadunu za gospodar-Veljka.
Bule za njim luduju.

 Hajduku vam majku, ni mia vam u mei neemo ostaviti!

A srpski vojnici odgovarali su pesmom:

Bolan mi lei deli Kara Mustafa.
Ko e da ljubi tu vernu ljubu?
Neka je ljubi taj Hajduk Veljko,
Jer on je bolji junak od mene.

Ve osamnaestog jula Kapetan-paa je naredio da se sva
topovska orua stave u dejstvo. On je dobio izvetaj da je Hurid
zaobiao Deligrad i da napreduje prema Moravi. Ozlojeen, hteo je
snagom i navalom, bez obzira na rtve, poto-poto da osvoji
Negotin kako bi pre velikog vezira stigao Dunavom pod Beograd.
Ceo dan je Veljko sa osmatranice posmatrao durbinom kako se u
polju postrojava i prikuplja turska vojska. im se spustila no,
poelo je bombardovanje. Iz pedeset topovskih cevi letela su ulad
na srpske aneve i kue. Izbilo je na desetine poara. Oko ponoi,
Turci su pokuali dva juria, ali su odbaeni uz velike rtve.
Palisade na srpskim anevima bile su na desetine mesta
isprolamane, grudobrani oteeni. I ostatak Baba Finke je sruen.
Jedva se moglo ui u podrum, koji je sluio kao skladite debane.
Veljko je delio debanu na ravne delove stareinama aneva.
Kad je pred zoru bitka prestala, Veljko se povukao sa Abraom
i Milutinom da se malo odmore i popiju koju au vina. Dole su i
ostale bimbae i buljubae. Odlueno je da se dre u Negotinu jo
nedelju dana, pa ako za to vreme ne dobiju pomo da odstupe preko
bare i organizuju odbranu na planini. Veljko je mnogo pio i celo
vreme zametao ale, jer su buljubae bile smrknute, a sa lica im se
videlo da su na granici snage. Svima je bilo jasno da se u Negotinu
nee moi odrati, ali nijedan nije hteo da se suprotstavi Veljku,

koji je tvrdoglavo nastojao da odbrani Negotin po svaku cenu.

Meutim, svi su znali da bi bilo najbolje i najpametnije da se to pre
dokopaju irine i gerilskog ratovanja, kako je savetovao Karaore.
Prihvati ti borbu na Negotinu, ali se odmah izmii u
planinu. Tvoji ljudi su za irinu; da u zasedi saekaju, pobede i brzo
umaknu.
Vodov lik svima se sada vrzmao po pameti. Zato mi nije
poslao pomo, pitao se Veljko. Mora da neto nije u redu tamo. ta
li se dogaa na Moravi i Drini? Moda sam pogreio to sam
ovolike ljude straio? Ipak sam tri meseca zadrao tursku vojsku.
Teko e se usuditi da me napadnu u planini. A im doe zima,
Turci e se povui, mislio je, ali se nije kolebao da i dalje brani
Negotin. Buljubae i bimbae su utke gledale Veljka i nisu se
usuivale da predloe odstupanje.

XXII

Osvanuo je devetnaesti dan opsade Negotina, petak dan

kad se Turci odmaraju i ne napadaju. Veljko je poranio da obie
aneve i iskoristio miran dan za popravku proloma na utvrenjima.
Obiao je redom sve aneve. alio se s vojnicima. Izdavao je
nareenja i oseao se veseo i razdragan kao retko kad od opsade. U
toku noi doneo je odluku da idueg petka napusti negotinske
ruevine. Ve je izdao i nareenje da se sa novim fainama,
gredama i daskama popuni mostovska saobraajnica preko bare.
Trebalo je najpre izneti lake topove i teke ranjenike, a zatim
odstupiti s vojskom. Ve je poslao i glasnika u Pore da mu se otud
doturi hrana i debana.
Tako razmiljajui doao je u Abraev anac. Poto je
porazgovarao s posadom na grudobranu, zapazio je da na mazgalu
nema topa. Okrenuo se prema tobdiji i zapitao ga:
Zato je top uklonjen s mazgala?
Zato to ga Turci neprestano biju. Skidam ga preko dana i
nametam nou kad zapone borba.
Vrati odmah top na svoje mesto! Neu da misle da ih se
plaimo.
Nemoj, gospodaru, otetie ga turska ulad.
Top na svoje mesto! uzviknu Veljko ljutito.

Posada je brzo vratila top na mazgal. Veljko se tada pope na

grudobran do topa i poe da osmatra turski anac niz cev.
Skloni se, gospodaru, prepoznae te Turci i ubiti! viknuo
je uplaeno tobdija ivko.
Zar hoe da me ubiju? naalio se Veljko.
Ne ali se, gospodaru! Turci pucaju im promoli glavu.
Ba u asu kad se Veljko uspravio da sie sa mazgala, planuo
je turski top. ule je zahvatilo Veljka po desnoj strani iznad pasa.
Dr! viknuo je Veljko, zaljuljao se i pao u rov.
Odmah su pritrali Abra i buljubaa Petar.
Cela desna strana Veljkovog grudnog koa bila je razneta
uletom. Abra je odmah shvatio da se dogodilo veliko zlo. Pozvao
je sve prisutne u anac i prepun bola rekao im:
Zaklinjem vas mrtvim Veljkom da nikome ne kaete da je
poginuo. Ko to oda, nemao mira ni ovoga ni onoga sveta.
Potomstvo mu se gubalo! Dajete li re, brao?
Dajemo odgovorili su prisutni suznih oiju i oborenih
glava.
Tada je buljubaa Petar Kujundija uzeo iz silava Veljkov
pitolj i otpasao mu sablju. Abra je zamotao pobratima u urak i
preneli su ga u podrum Baba Finke. Iste noi tajno su ga
sahranili, a komandu nad vojskom preuzeo je Milutin

EPILOG

Ve sutradan Turci su osetili da je Veljko poginuo. Na svim

anevima istakli su barjake i hiljadama glasova urlali:
Hej, auri, gde vam je Veljko!?
Otiao je da dovede vojsku, balije! Saekajte dan-dva, pa e
vam on majku majinu.
Nema Veljka! urlali su Turci.
Jo istog dana navalili su sa svom silinom, ali su se ozlojeeni
Srbi borili upornije nego ikada ranije. Hvatali su se s Turcima golim
rukama za grla na anevima. Tri snana turska juria su odbili. Ceo
prostor pred srpskim anevima zatrpan je turskim leevima. Uvee,
im je prestala borba, brzo su poeli da se prazne srpski anevi.
Odstupanje iz Negotina izvedeno je tiho. Najpre su preneti
ranjenici, a zatim je lagano odstupala vojska. Abra je hteo po
svaku cenu da izvede Kulju. Spremao ga je kao kad Veljko ide s
njima na juri u Turke. Na sredini prolaza Kulja se uzjogunio,
zastao, digao glavu i poeo bolno da re. Uzaludno su svi nastojali
da ga krenu napred. Konj se otimao i sruio se u baru. Brzo je
potonuo u glib i pesak, ali mu je na povrini ostala jo glava. Abra

nije mogab da zadri suze. Izvadio je kuburu, metnuo cev Kulji u

uvo i opalio, a glasno proaptao:
Oprosti, pobratime! Bar ga niko posle tebe vie nee jahati.
Veljkova pogibija ubrzala je propast ustanka. Prvog septembra
Turci su zauzeli Poreko ostrvo, petoga Zasavicu, a s juga zaobili
Deligrad, pa se uputili desnom obalom Morave prema Smederevu.
Dvadeset prvog septembra Karaore, Nedoba i mitropolit Leontije
preli su u Zemun. Dvadeset treeg septembra Turci su bez otpora
uli u Beograd. Sve ustanike istaknute stareine pobegle su sa
svojim porodicama u Austriju. Uz stareine je prebeglo dvadeset
etiri hiljade ljudi. Srbija je ostala u zbegovima po umama i
planinama. Deligradska posada napustila je utvrenja, rasula se u
manje odrede i nastavila gerilsku borbu. To se dogodilo i s vojskom
na zapadu oko Munja i Rudnika. Turci su ulazili u puste gradove i
prazna sela. Tek kad je doao u Beograd, Hurid-paa je shvatio da
se Srbija ne da i ne moe pokoriti. Zima je na domaku, gradovi su
pusti i prazni. Ustaniko vostvo pobeglo je u Austriju, ali je ostala
nepokorena hajduka Srbija po zbegovima i umama. Uzalud su
ozlojeeni odredi turske vojske jurili raskaljanim drumovima i palili
sela. Plena nije bilo. Srbija je uzmakla u ume, peine i
nepristupane planine. Vina nevolji, durana i nesalomljiva, ostae
i saekati ponovo povoljnu priliku da ustane i bori se za slobodu.
Tu, u pustom Beogradu, na granici prema Austriji, Hurid-pai
je postalo potpuno jasno da je uzalud gubio vreme i satirao vojsku.
Uao je u gradove, ali mu je umakla Srbija, plen, i ceo posao bio je
uzaludan. Tu je on saznao i drugu nepovoljnu vest: da su Rusi
pobedili Napoleona. Njegovi protivnici u Carigradu dignue glavu.
Morao je da uri tamo to pre. Zato mu nije preostajalo nita drugo
nego da proglasi amnestiju Srbima. Tako je ve devetnaestog
oktobra u svim turskim logorima oko Beograda saopteno Turcima

da je Srbima data amnestija, da vie niko od Turaka ne sme raditi

nita na svoju ruku, a narod da se slobodno moe vraati u svoja
sela i domove.
U velikom zbegu kod Paneva tih dana susrele su se Stana i
Marija. Obe su nosile crninu za Veljkom. Marija je ve bila prela
tridesetu godinu. Okrupnjala i podgojena, gospodstvenog dranja i
dobro odevena, prezrivo i naduto je stala pred izmravelu i tugom
utuenu Stanu:
Kurvo, ti si Veljku dola glave!
Idi, eno, s milim bogom! odgovorila joj je Stana ljutito.
Dok je Veljko bio iv, bio je i tvoj i moj. Sada ga vie nemamo
ni ja ni ti.
Posle toga Stana se preselila s baba-Katom u Bekerek. ivela
je skromno i povueno, a cela srpska arija ukazivala joj je
potovanje i panju kao junaku i Veljkovoj udovici. Tu se u nju
zagledao bogat trgovac i zatraio da poe za njega. Stana se
nasmeila bolno i odgovorila mu:
Ja sam imala mua junaka. Ako se budem odluila na
udaju, traiu opet junaka za mua.
Tako je i uradila. Posle dve godine srela se u Beloj Crkvi sa
orem Jorgaem, Veljkovim ratnim drugom i grkim heteristom i
udala se za njega. Rodila je dva sina, Milana i Aleksandra. Kad je
1821. buknuo grki ustanak, kapetan ore Jorga branio je sa
etiri stotine osamdeset drugova manastir Seku. Opkoljen velikom
turskom vojskom, videi da se ne moe odrati uradio je to i
Sineli na egru zapalio debanu i zajedno sa svojim
drugovima i Turcima, koji su ve bili provalili u utvrenje, odleteo
u vazduh.
Stana se po srenom okonanju grkog ustanka preselila sa
sinovima u Atinu. Sinove je odgajila u vitekom duhu. esto im je

priala podvige Veljkove i oreve A pri pomenu Srbije, oi bi

joj zasvetlele i lice zaarilo.
Da mi je, deco, samo jo jednom da odem u Srbiju!
S tom eljom je i umrla. Sahranjena je u Atini.

KRAJ

Obrada: Dulence & Disco Ninja

{1}

Kraljevo.