il Delez:

ARIJADNINA TAJNA PO NIEU

Dionis peva:

Budi razumna, Arijadna,

Ima male ui, ima moje ui,
Stavi u njih mudru re,
Ne treba poeti tako to emo se mrzeti jer se moramo voleti
Ja sam tvoj lavirint."

Kao to su i druge ene izmeu dva mukarca, Arijadna je izmeu Tezeja i Dionisa. Ona
prelazi od Tezeja Dionisu. Ona je poela tako to je mrzela Dionisa-Bika. Ali kada ju je Tezej,
koga je ona vodila kroz lavirint, napustio, poneo ju je Dionis, i ona otkriva jedan drugi
lavirint. Ko sem mene zna ko je Arijadna?" to e rei: Vagner-Tezej, Kozima-Arijadna,
Nie-Dionis? Pitanje ko? ne trai za sebe osobe, ve snage i volje.
Tezej zaista izgleda kao uzor za jedan tekst iz Zaratustre, Knjiga II, O uzvienima. Re je o
junaku, vetom u razgonetanju zagonetaka, etnjama po lavirintu i pobeivanju bikova. Taj
uzvieni ovek predstavlja prefiguraciju teorije o nadmonom oveku, u IV knjizi: on je
nazvan pokajnik duha, to je ime koje e se kasnije primeniti na jedan od odlomaka
nadmonog oveka (arobnjak). A svojstva uzvienog oveka ocrtavaju atribute nadmonog
oveka uopte: njegov ozbiljan duh, njegova teina, njegova sklonost da nosi teret, njegov
prezir prema zemlji, njegova nemo da se smeje i da se igra, njegovo preduzimanje osvete.
Znamo da kod Niea teorija nadmonog oveka jeste kritika koja hoe da potkae najdublju
ili najopasniju mistifikaciju humanizma. Nadmoni ovek hoe da dovede oveanstvo do
savrenstva, do potpunog dovrenja. On eli da povrati sva svojstva ovekova, da prevazie
otuenja, da ostvari totalnog oveka, da oveka stavi na mesto Boga, da od oveka stvori
jednu silu koja potvruje i koja samu sebe potvruje. Ali u stvari ovek, pa bio on i
nadmoan, uopte ne zna ta znai potvrivati. On predstavlja karikaturu, smenu travestiju
potvrivanja. On misli da potvrivati znai nositi, snositi, podravati neki dokaz, preuzeti na
sebe neki teret. On pozitivnost vrednuje prema teini onoga to nosi; on potvrivanje mea sa
naprezanjem svojih napetih miia. Stvarno je sve ono to ima teinu, potvrdno je i aktivno
sve ono to nosi! Pa tako ivotinje nadmonog oveka nisu bikovi, ve magarci i kamile,
pustinjske ivotinje koje naseljavaju pusto lice Zemlje i koje umeju da nose. Bika pobeuje
Tezej, uzvieni ili nadmoni ovek. Ali Tezej je mnogo nii od bika, on ima samo njegov
potiljak: Trebalo bi da radi poput bika, i njegova srea trebalo bi da mirie na zemlju, a ne na
preziranje zemlje. eleo bih da ga vidim kao belog bika kako brekui i riui ide ispred
pluga; a njegova rika trebalo bi jo da velia sve zemaljsko ... Stajati oputenih miica i
ispregnute volje: to je ono najtee za sve vas, vi uzvieni!. Uzvien ili nadmoan ovek

pobeuje udovita, postavlja zagonetke, ali ne zna kakva je on sam zagonetka i udovite.
On ne zna da potvrivati ne znai nositi, uprezati, snositi ono to jeste, ve naprotiv isprezati,
oslobaati, davati slobodu onome to ivi. To nije optereivanje ivota teinom vrhunskih,
ak junakih vrednosti, ve stvaranje novih vrednosti koje e biti vrednosti ivota, koje e
ivot uiniti lakim ili potvrdnim. Treba da se odui od svoje volje za junatvom, elim da se
osea prijatno u visini, a ne samo kada se popne visoko. Tezej ne shvata da bik (ili nosorog)
ima samo jednu istinsku nadmo: to je udesna lagana ivotinja u dnu lavirinta koja se isto
tako prijatno osea u visini, ivotinja koja ispree i potvruje ivot.
Po Nieu, volja za mo ima dva tonaliteta: potvrivanje i poricanje; sila ima dva kvaliteta:
akciju i reakciju. Ono to nadmoni ovek prikazuje kao potvrivanje, to je nesumnjivo
najdublje bie ovekovo, ali to je samo ekstremna kombinacija poricanja sa reakcijom,
negativne volje sa reaktivnom silom, nihilizma sa loom saveu i resantimanom. Proizvodi
nihilizma su ti koji trae da budu noeni, reaktivne sile su te koje nose. Otuda iluzija o lanom
potvrivanju. Nadmoni ovek za sebe trai saznanje: on hoe da istrai lavirint ili umu
saznanja. Ali saznanje je samo maska moralnosti, naravouenija; nit u lavirintu jeste moralna,
naravopouitelna nit. Moral, sa svoje strane, jeste jedan lavirint: maska za asketski i religiozni
ideal. Od asketskog ideala do moralnog ideala, od moralnog ideala do ideala saznanja: to je
uvek jedan te isti poduhvat koji se nastavlja, to je ubijanje bika, odnosno, poricanje ivota,
poduhvat koji hoe da smodi ivot pod teretom, da ga svede na njegove reaktivne sile.
Uzvieni ovek ak vie i nema potrebu za Bogom da bi upregao oveka. ovek konano
zamenjuje Boga humanizmom, asketski ideal moralnim idealom, idealom saznanja. ovek
sam sebe optereuje, sam sebe upree, u ime junakih vrednosti, u ime vrednosti oveka.
Nadmoni ovek je vie ljudi: vra, dva kralja, ovek sa pijavicom, arobnjak, poslednji papa,
najodvratniji od svih ljudi, prosjak po svojoj volji i senka. Oni ine jednu teoriju, jedan niz,
jednu druinu. To je zato to se oni razlikuju u zavisnosti od mesta koje zauzimaju du niza, u
zavisnosti od oblika ideala, u zavisnosti od specifine teine reakcije i tonaliteta negacije. Ali
sve se to svodi na isto: to su sile lanog, defile laova, kao da la nuno upuuje na la. ak i
istinoljubiv ovek je laov, jer krije razloge zbog kojih eli istinito, svoju mranu strast da
osuuje ivot. Moda se samo Melvil moe porediti sa Nieom po tome to je stvorio jedan
udesan lanac laova, nadmonih ljudi koji proistiu iz velikog Kosmopolite, od kojih svaki
jami ili ak raskrinkava drugoga kao prevaranta, ali uvek na takav nain da iznova daje
zamah moi lanog. Zar lano nije ve u uzoru, u istinoljubivom oveku, isto onoliko koliko i
u simulacijama?
Poto Arijadna voli Tezeja, ona uestvuje u tom poduhvatu poricanja ivota. Pod prividom
potvrivanja, Tezej - uzor - jeste mo poricanja, Duh negacije, veliki prevarant. Arijadna je
Anima, Dua, ali reaktivna dua ili sila resantimana. Njena velianstvena pesma ostaje
tubalica; u Zaratustri, gde se najpre pojavljuje, ona se stavlja u usta arobnjaku:
prvorazredni laov, odvratni starac koji se kiti maskom mlade devojke. Arijadna je sestra, ali
sestra koja pokazuje resantiman prema svom bratu biku. U itavom Nieovom delu odzvanja
potresni priziv: uvajte se sestara. Arijadna je ta koja dri nit u lavirintu, nit naravouenija.
Arijadna je Pauk, tarantula. I ovde Nie priziva: Uhvatite se za tu nit!. Bie potrebno da
sama Arijadna ostvari to proroanstvo (po nekim predanjima, Arijadna, kada je Tezej napusti,
ne propusti da se obesi).
Ali ta to znai: Arijadna, kada je Tezej napusti? To znai da kombinacija negativne volje i
sile reakcije, duha negacije i rekativne due, nije poslednja re nihilizma. Dolazi trenutak
kada volja za poricanjem raskida svoj savez sa silama reakcije, naputa ih, pa se ak i okree

protiv njih. Arijadna se besi, Arijadna eli da umre. To je dakle taj temeljni trenutak (pono)
koji najavljuje dvostruko preobraenje, kao da dovreni nihilizam ustupa mesto svom
protivniku: reaktivne sile, poto su ve same poreknute, postaju aktivne; poricanje se pretvara,
postaje udarac groma istog potvrivanja, polemiki i ludiki oblik volje koja potvruje i
prelazi u slubu vika ivota. Nihilizam koji je pobedio samog sebe. Naa namera nije da
analiziramo to preobraavanje nihilizma, to dvostruko preobraenje, ve samo da istraimo
kako ga mit o Arijadni iskazuje. Kada je Tezej napusti, Arijadna osea kako joj se pribliava
Dionis. Dionis-bik jeste isto i viestruko potvrivanje, istinsko potvrivanje, potvrdna volja;
on nita ne nosi, on se niime ne optereuje, ve ini manje tekim sve ono to ivi. On zna
ono to nadmoni ovek ne zna: da se smeje, da se igra, da plee, to jest, da potvruje. On je
Lagani, onaj koji se ne prepoznaje u oveku, a naroito ne u nadmonom oveku ili
uzvienom junaku, ve samo u nadoveku, u nad-junaku, u neemu drugom nego to je
ovek. Trebalo je da Tezej napusti Arijadnu: A ovo je, naime, tajna Due: kad je napusti
junak, pribliava joj se, u snu, nad-junak. Pod milovanjima Dionisa, dua postaje aktivna.
Bila je toliko teka sa Tezejem, ali sa Dionisom postaje laka, osloboena tereta, izduena,
uzdignuta do neba. Ona saznaje da je ono za ta je nekada mislila da je aktivnost samo
poduhvat osvete, nepoverenja i nadziranja (nit), reakcija loe savesti i resantimana; a dublje,
ono za ta je ona verovala da predstavlja potvrivanje, bilo je samo travestija, ispoljavanje
teine, nain da neko veruje kako je jak zato to nosi i preuzima na sebe. Arijadna shvata
svoje razoarenje: Tezej ak nije ni bio pravi Grk, ve pre neka vrsta Nemca pre Nemaca,
kada se verovalo da se susree Grk. No Arijadna shvata svoje razoarenje u trenutku kada je
to vie ne brine: Dionis prilazi, a on je pravi Grk; Dua postaje aktivna, dok istovremeno Duh
otkriva istinsku prirodu potvrivanja. Tada Arijadnina pesma dobija sav svoj smisao:
preobraenje Arijadne prilikom Dionisovog pribliavanja, gde je Arijadna Anima koja sada
odgovara Duhu koji kae da. Dionis dodaje poslednju strofu Arijadninoj pesmi, i ona postaje
ditiramb. U skladu sa optom metodom kod Niea, pesma menja svoju prirodu i smisao,
pratei onoga ko je peva, arobnjak pod maskom Arijadne, sama Arijadna na Dionisovo uvo.
Zato Dionis ima potrebu za Arijadnom, odnosno, da bude voljen? On peva pesmu samoe,
trai verenicu. Dionis je bog potvrivanja; zato je potrebno drugo potvrivanje, kako bi i
samo potvrivanje bilo potvreno. Treba da se ono udvoji kako bi moglo dalje da udvaja.
Nie dobro razlikuje ta dva potvrivanja kada kae: Veno potvrivanje bia, ja sam veno
tvoje potvrivanje. Dionis je potvrenje bia, no Arijadna, potvrivanje potvrivanja, jeste
drugo potvrivanje ili postajanje-aktivnim. Sa tog stanovita, svi Arijadnini simboli menjaju
smisao kada se odnose na Dionisa umesto da ih Tezej izobliava. Ne samo to Arijadnina
pesma prestaje da bude izraz resantimana, da bi postala aktivna potraga, pitanje koje ve
potvruje (Ko si ti ... Ja sam ta, ja sam ona koju eli? Mene itavu?); ali lavirint vie nije
lavirint saznanja i morala, lavirint vie nije put kojim kree, drei se za nit, onaj koji e ubiti
bika. Lavirint je postao sami taj beli bik, Dionis-bik: Ja sam tvoj lavirint. Tanije, lavirint je
sada Dionisovo uvo, lavirintsko uvo. Treba da Arijadna ima ui kao Dionisove, kako bi
shvatila dionizijsko potvrivanje, ali i da odgovori na potvrivanje u uvo samog Dionisa.
Dionis kae Arijadni: Ti ima male ui, stavi u njih mudru re, da. Dionisu se jo i desi da
kae Arijadni, u igri: Zato tvoje ui nisu jo due? Dionis je tako podsea na njene greke,
kada je volela Tezeja: verovala je da potvrivati znai nositi teret, kao magarac. Ali u stvari
Arijadna je sa Dionisom dobila male ui: okrugle ui zgodne za veni povratak.
Lavirint vie nije arhitektonski, postao je zvuni, muziki. openhauer je definisao arhitekturu
u funkciji dve sile, sile koja nosi i sile da se bude noen, potpore i optereenja, ak i ako oni
tee da se pomeaju. Ali muzika se javlja kao suprotnost kada se Nie sve vie odvaja od
starog laova, Vagnera arobnjaka: ona je Laka, ista lienost teine. Zar sva ta Arijadnina

trougaona istina ne svedoi o jednoj antivagnerovskoj lakoi, blioj Ofenbahu i trausu negoli
Vagneru? Ono to sutinski pripada Dionisu muziaru jeste da natera krovove da igraju, grede
da se ljuljaju. Nesumnjivo muzika postoji i na Apolonovoj strani, i na strani Tezeja; ali to je
muzika koja se deli prema teritorijama, sredinama, aktivnostima, etosu: radenika pesma,
koranica, plesna pesma, pesma za odmor, za pie, uspavanka... stalna ponavljanja od kojih
svako ima svoju teinu. Da bi se muzika oslobodila, treba prei na drugu stranu, tamo gde
zemljite podrhtava, gde se arhitekture rue, gde se etosi meaju, odakle izvire snana pesma
Zemlje, veliki refren koji preobraava sve napeve koje sobom nosi i vraa ih. Dionis vie ne
poznaje nijednu drugu arhitekturu osim arhitekture prolazaka i putanja. Zar ve to nije
svojstveno lied-u, izlasku sa teritorije na poziv ili niz vetar Zemlje? Svaki od nadmonih ljudi
naputa svoju oblast i kree ka Zaratustrinoj peini. Ali samo ditiramb se iri po Zemlji i
venava se sa njom celom. Dionis vie nema teritoriju jer je on svuda po Zemlji. Zvuni
lavirint je pesma Zemlje, Refren, veni povratak lino.
Ali emu suprotstavljati dve strane kao istinito i lano? Zar sa obe strane mo lanog nije ista,
zar Dionis nije veliki laov, istinski, najvei Kosmopolita? Zar umetnost nije najvea mo
lanog? Izmeu visokog i niskog, sa jedne na drugu stranu, postoji znaajna razlika, distanca
koja mora biti potvrena. Pauk uvek iznova popravlja svoj krov, a korpija neprestano bode;
svaki nadmoni ovek zakovan je za svoj sopstveni podvig, koji ponavlja kao cirkusku taku
(i ba tako je i IV knjiga Zaratustre ustrojena, kao neko veliko slavlje Neuporedivih, kod
Remona Rusela, ili kao marionetska predstava, kao opereta). Svaki od tih glumaca ima jedan
nepromenljiv uzor, utvren oblik koji uvek moemo nazvati istinskim, mada i on moe biti
laan koliko i njegove reprodukcije. To je kao falsifikator u slikarstvu: ono to on kopira od
originalnog slikara jeste forma koja se moe nazvati isto onoliko lanom koliko i kopije; ono
to doputa da mu izmakne jeste preobraaj ili transformacija originala, nemogunost da mu
se pripie bilo kakva forma, ukratko, kreacija. Zato nadmoni ljudi jesu samo najnii stupanj
volje za mo: Neka bolji od vas uzmognu da preu na drugu stranu! Vi predstavljate
stupnjeve!" Sa njima volja za mo predstavlja samo htenje da se prevari, htenje da se uzme,
htenje da se ovlada, iscrpljen bolestan ivot koji mae protezama. Same njihove uloge jesu
proteze koje ih dre uspravnim. Samo Dionis, umetnik stvaralac, dosee mo preobraaja
putem kojeg on postaje, svedoei o ivotu koji iklja; on uznosi mo lanog do stupnja koji
se vie ne ostvaruje u formi, ve u transformaciji - vrlina koja daje, ili stvaranje mogunosti
ivota: transmutacija. Volja za mo je kao energija, plemenitom se naziva ona koja je kadra da
se transformie. Bedni su ili niski oni koji samo umeju da se maskiraju, da se preoblae, to
jest da preuzmu nekakav oblik, i da se dre tog oblika koji je uvek isti.
Prei od Tezeja Dionisu za Arijadnu je pitanje klinike, zdravlja i ozdravljenja. Za Dionisa
takoe. Dionisu je Arijadna potrebna. Dionis je isto potvrivanje; Arijadna je Anima,
udvojeno potvrivanje, ono da koje odgovara na da. Ali udvojeno, potvrivanje se
Dionisu vraa kao potvrivanje koje udvostruava. Ba u tom smislu Veni povratak je
proizvod sjedinjavanja Dionisa i Arijadne. Dok je Dionis sam, on jo uvek strahuje od pomisli
na Veni povratak, jer se boji da ovaj ne dovede sa sobom i reaktivne sile, poduhvat poricanja
ivota, malog oveka (pa bio on nadmoan ili uzvien). Ali kada se dionisijsko potvrivanje
sa Arijadnom potpuno razvije, i Dionis naui neto novo: da je pomisao na Veni povratak
utena, dok je sam Veni povratak u isto vreme selektivan. Veni povratak ne dolazi bez
transmutacije. Bie postajanja, Veni povratak jeste proizvod jednog dvostrukog potvrivanja
koje ini da se vraa ono to se potvruje, i ini da postaje samo ono to je aktivno. Niti
rekativne sile niti volja za poricanje nee se vratiti: one su uklonjene kroz transmutaciju, kroz
Veni povratak koji pravi izbor. Arijadna je zaboravila Tezeja, to vie nije ak ni runa
uspomena. Tezej se nikada nee vratiti. Veni povratak je aktivan i afirmativan; on je

sjedinjavanje Dionisa i Arijadne. Zato ga Nie poredi ne samo sa krunim uvom, ve i sa

venanim prstenom. Eto kako je lavirint prsten, uvo, sami Veni povratak koji, kae se, jeste
povratak onoga to je aktivno ili afirmativno. Lavirint vie nije put na kojem se gubimo, ve
put koji se vraa. Lavirint vie nije lavirint saznanja i morala, ve ivota i Bia kao ivueg.
to se tie proizvoda sjedinjenja Dionisa i Arijadne, to je nadovek ili nad-junak, suprotnost
nadmonog oveka. Nadovek je ivue iz peina i sa vrhunaca, jedino dete koje se pravi na
uvo, sin Arijadne i Bika.

Prevela sa francuskog Aleksandra Mani