Predavanje iz Estetike od 15.11.

2011

Prvi deo
Mi smo zapoeli ovu Kantovu analitiku lepog i rekli neto o prvih pet paragrafa, danas bi
trebalo da se fokusiramo na ostatak rasprave naroito 9 i 10 paragraf koji su teki za
razumevanje.
Prvo, mi bi trebalo odmah kad govorimo o Kantu i ovoj Kantovoj estetici lepog da budemo
naisto jeste da analitika lepog nije analitika lepih predmeta, ve je analiza suda u kom se
neki predikat lep pririe predmetu. Ne analiza predmeta nego analiza suda, naih stavova
u vezi sa predmetom i to je ono to Kant naziva analizom suda ukusa. Razmatra ih s
obzirom na svoju tabelu sudova, kvalitet, kvantitet, relacija i modalitet. Te analize imaju
onda ime etiri momenta suda ukusa i ja u probati da te formulacije predstavim u
najvanijim crtama.
Prvo, lepo izaziva bezinteresno dopadanje. Moe da se kae i nezainteresovano
zadovoljstvo takoe. Zatim sud ukusa ili sud o lepom poseduje bezpojmovnu optost.
Odnosno poseduje subjektivnu ili jo bolje rei intersubjektivnu optost. Tree, ono to
nam se dopada kao lepo dopada nam se zbog jedne odreene forme koju na njemu
prepoznajemo, a to je forma svrhovitosti. Ali kakve svrhovitosti? Svrhovitosti bez svrhe,
bez odreene svrhe. Najzad, kada kaemo da je neto lepo to zapravo govorimo u jednom
modalitetu nunosti, i to je nunost da se oko toga sloimo, ali ponovo bezpojmovna
nunost. U svim formulacijama se javlja bez, kad govorimo o lepom, uvek imamo
specifian pokuaj njegove artikulacije, jedno netipino zadovoljstvo bez interesa za
objekat koji izaziva zadovoljstvo, to je jedna optost koja se ne moe redukovati na pojam
kao zajedniko neto za objekat, svrhovitost bez svrhe koja se moe odrediti, slaganje oko
toga ta je lepo je nuno ali opet bez prinude pojma.
Ono to je ovde vano jeste da se umesto ove formulacije bez ovoga ili onoga javljaju i
ove formulacije kao da. Pa ovde imamo jedno zadovoljstvo koje nije zadovoljstvo tipa
prijatnosti, nemamo objektivnu ve subjektivnu optost u kojoj kao da se saznaje. Tree,
kao da ima svrhu. Dakle, Kantov napor je usmeren da se ovim formulacija koje nudi
pokae kako sud ukusa nije ni teorijski sud, niti je moralni sud. Videli smo naroito u
paragrafima 3, 4, 5. Nije ni zadovoljstvo na kakvo smo uobiajeno navikli, ali da bez obzira
na to postoji neko autonomno samozakonodavno sud ukusa funkcionie sledei
sopstvenu zakonidost, i ako nije teorijski sud, logiki sud, ni neto to se tie praktine
filozofije, nije neto to se naprosto tie nae psiholoke strukture i oseaja zadovoljstva,
itd, sve to nije ali funkcionie i nain na koji funkcionie treba objasniti i to Kant pokuava
da pokae, da se zahvati to autonomno funkcionisanje suda ukusa, nae prosuivanje
onoga to je lepo.
Jedna nemogunost da ono za ta tvrdimo da je lepo saznamo ili da razumemo na pravi
nain ono to je lepo vodi nas ka ovim Kantovim formulacijama. Kant je kasnije i za
teleoloki sud dao jedno uputstvo o tome gde treba traiti poreklo ili pokuaj nekakvog
razumevanja onoga to se zbiva u sudu ukusa. Ono to ne moemo da saznamo
razumemo u nama najpre izaziva jedno uenje, zaueni smo nad tim, a u narednom
koraku ono nad im smo zaueni kod nas izaziva jednu vrstu divljenja, i pokuaj da se
ova nemogunost razumevanja povezana sa naom zauenou i divljenjem, ono to je
lepo uzvieno svrhovito, divljenje onome to ne razumemo za Kanta predstavlja jedan
zavrni sud o tome kako treba razumeti lepotu i sud ukusa.
Meutim, pre toga treba razumeti jo ove elemente u Kantovoj kritici lepog. 1-5 paragrafa
govori o tome da sud o lepom izraava neko bezinteresno dopadanje. 6-8 paragrafa: sud
ukusa ima nekakav opti smisao, kakav opti smisao i zato vai za sve nas to naravno
treba objasniti. Meutim, tek u 9 paragrafu iako je to sve zajedno drugi momenat, zapravo
dolazi do odluujueg koraka u itavoj Kantovoj analizi, gde se uvodi jedna nova
transcedentalna struktura koja tek treba da objasni kako zapravo funkcionie ili kako mi
sami funkcioniemo sa naim saznajnim moima u trenutku kada donosimo sudove o
lepom. Prvih 8 paragrafa su naglaenog deskriptivnog karaktera, Kanta u njegovoj filozofiji
Predava: Dr. Prof. Neboja Grubor

ne zanima poreklo sudova koje analizira, ne pokuava da odgonetno nekakvo poreklo

socijalno poreklo tih naih sudova, naina na koji su se ljudi razvili, ve postoje takvi
sudovi kao fakt, postavlja se pitanje kako je mogu takav fakt. Analitika u prvom koraku 8
paragrafa vri deskripciju suda lepog, izraavamo bezinteresno dopadanje i opti smisao.
Da li su prva dva momenta povezana? esti paragraf, u prvoj reenici Kant kae ovo
objanjenje lepog moe da se izvede iz njegovog ranijeg odreenja lepog kao
bezinteresnog dopadanja, proirivanje smisla dopadanja bez interesa. Kako to Kant
objanjava? Dakle, relativno jednostavno to Kant pokuava da objasni, ukoliko ja sam
nemam neki subjektivni pojedinani interes i tvrdim da je neto lepo, s pravom mogu da
oekujem da e neko zanemarujui sopstvene interese u datoj situaciji suditi da je taj
predmet lep. I obrnuto, zakljuujem da ona mora imati osnov dopadanja koji vai za
svakoga, a ne samo za mene. Ko sudi o lepom, osea se da je potpuno slobodan. U kom
smislu slobodan? Slobodan od interesa, potreba, koristi koje mogu uticati da donese taj
sud.
Dakle, ova dva paragrafa imamo to izraavanje opteg smisla onoga to se dopada,
imamo dosta vane razlike izmeu istog estetskog suda i naprosto estetskog suda.
Izmeu ulnog ukusa i refleksivnog ukusa. Izmeu objektivnosti koja vai za sve predmete
na koje se odnosi neki predmet ili stav, i subjektivne optosti koja vai za subjekt, odnosno
za svakog pojedinca koji sudi u datoj situaciji. U tom smislu treba shvatiti subjektivnu
optost, to je optost s obzirom da je sud o lepom pojedinaan sud, ne moe biti sud u
kome se tvrdi osobina za klasu predmeta, ve je optost koja e vaiti za svakog
pojedinca koji bi se naao u toj situaciji, ne iri se optost preko predmeta, nego se iri na
polje svih subjekata koji bi bili u datoj slinoj situaciji i tvrdili neto o neemu to je lepo. U
8. paragrafu Kant govori o ovome. Ovde se povezuje definicija estetskog koju smo ve
pominjali kod Kanta iz prvog uvoda iz osmog poglavlja, dakle, ne saznanje nego
prosuivanje s obzirom na oseanja zadovoljstva, ne samo da to prosuivanje vai u
pojedinanom sluaju, ve za svaki subjekat.
Zato u narednom pasusu koji nije lako razumeti ali svaki objektivno optevaei sud jeste
takoe subjektivan (citira), ako tvrdimo neto objektivno o stvarima onda e to vaiti i za
svakog pojedinca koji saznaje, ali ovaj sud o lepom ne mora da vai objektivno, ali
mogue je da vai za svakoga, optost naroite vrste, estetska optost, subjektivna
optost, kraj etvrtog pasusa u osmom paragrafu. I daje jedan primer sa ruom. ta
moemo o nekoj rui sve da kaemo? Rua moe da ima prijatan miris, moe da bude
recimo crvene boje, i moe da bude lepa. Kako se razlikuje ovaj sud da je rua lepa od
druga dva suda? Rua je crvena, odnosi se na pojam rue, to bi bio neki saznajni logiki
sud, govori o pojedinanoj rui ili klasi, recimo, uglavnom rua je biljka to je saznajni
logiki sud. Rua je prijatnog mirisa to je ulni estetski sud, zato to govorimo o tome kako
aficira nas u vezi sa prijatnou. Rua je lepa je refleksivni estetski sud, nije baziran na
neposrednom ulnom dopadanju i zadovoljstvu koje u nama izaziva prijatnost. Postavlja
se pitanje otkud u nama takvo zadovoljstvo, takvo dopadanje bez interesa, oseaj koji je
baziran, na emu je baziran je pitanje, i odgovor nudi tek 9. paragraf
Kako se 9. paragraf jo imenuje? Da li prosuivanje prethodi zadovoljstvu ili oseanje
zadovoljstva prethodi prosuivanju? Klju kritike moi suenja, itave kritike, tako Kant
naziva.
Dakle, pitanje da li u sudu ukusa oseanje zadovoljstva prethodi prosuivanju predmeta, ili
to prosuivanje prethodi oseanju zadovoljstva. Ovde prva i glavna stvar i pravi nain da
se razume sud ukusa i da se razume u kom smislu se preteno u Kantovoj analitici lepog
razmatra ova formulacija sud ukusa. Slau se interpretatori oko toga da je Kantova
upotreba tog termina sud ukusa, ve i same rei sud, da je njegova upotreba te rei
notorno vieznana. Treba razlikovati dva osnovna znaenja. Jedno je da pod tim izrazom
sud urteil, podrazumevamo onaj sud koji nas zanima je neto je lepo naravno, dakle,
jedno je da se on posmatra kao jedna propozicija stav koji izrie propoziciju, tvrdnju o

Predavanje iz Estetike od 15.11.2011

neemu. I ne moemo se oteti ukusu da reenica tipa rua je lepa kao da izraava i kao
da jeste neka tvrdnja i sud ukusa jeste i to. Meutim, ono to ovde Kanta zanima i to ga
generalno zanima ili u prvom redu, jeste da se pod ovim izrazom sud zapravo razmatra
jedan tip mentalnih operacija. Tip mentalnih operacija koji sainjava osnovu da bismo na
kraju artikulisali nekakav gotov sud, neku propoziciju o neemu itd. Pogledajte, ako se
vratimo na prvi paragraf i Kantovu tvrdnju da je sud ukusa estetski, kad bismo bukvalno to
razumeli tu bi napravili jednu veliku kategorijalnu greku. Sud ukusa nije estetski da u
nama izaziva zadovoljstvo, nego je estetske prirode to to se u njemu tvrdi. Nije tvrdnja da
je rua lepa estetskog karaktera nego je to se u tome tvrdi estetskog karaktera i zahteva
estetsko objanjenje ili je posledica estetskog odnosa, dovoenje predstave nekog
predmeta sa naim oseajem zadovoljstva i nezadovoljstva. U devetom paragrafu iako u
naslovu stoji to to je navedeno, generalno posmatrano i ovaj sud ukusa i ovde pre svega
treba misliti da bismo imali nekakvu iole doslednu priu koja moe da objasni paragraf,
treba misliti na proces mentalnih operacija. Ako bismo se striktno drali toga da se ovde
radi o sudu ukusa, a on artikulie da taj predmet stoji u nekakvom pozitivnom ili
negativnom odnosu prema naem oseaju zadovoljstva ili nezadovoljstvo, i tvrditi da taj
sud prethodi onome to izrie bilo bi paradoksalno. Dakle, mora da postoji oseaj
zadovoljstva da bismo tvrdili da je neto lepo. Kanta ovde ne zanima samo ovo zato je
bitna ova razlika. Oseaj e prethoditi gotovom sudu, ali proces prosuivanja nas zanima,
proces na osnovu kog je nastao taj sud, ta je artikulisao. Pitanje je da li prosuivanje
razmiljanje o lepom upotrebi refleksije, da li prethodi oseaj zadovoljstva ili ta upotreba i
nae prosuivanje prethodi oseaju zadovoljstva. To je kljuno pitanje, kakvo je poreklo
oseaja koje emo staviti u osnovu suda ukusa kao gotovog stava. Taj oseaj ne sme da
prethodi jer bismo time skliznunli u emocionalistiku i subjektivistiu estetiku. Ne bismo
mogli onda diferencirati sud ukusa o suda o prijatnosti. Meutim, Kant ovde hoe da kae
da imamo u tvrdnji rua je lepa imamo neki oseaj, ali taj oseaj ne moe biti redukovan
na ulni ukus, nego na refleksivni, ne moe biti pomean sa prijatnou. Treba pokazati
kako je mogue objasniti da jedan takav specifian oseaj kako takav specifian oseaj
moe da nastane kako je mogu, kako mu ta transcedentalna struktura apriorna stoji u
osnovu.
To ide kroz nekoliko poetnih formulacija od kojih je formulacija na poetku treeg pasusa
zapravo jedna reenica oko koje se najvie lome koplja u pravoj i istinskoj interpretaciji
Kanta. Ova argumentacija njegova koja na prvi pogled kao da je samorazumljiva. Teza je
po svemu sudei ova koju sam pokuao da vam objasnim, Kantu izgleda da je
neophodno... Neposredno bi zavisilo od predstave preko koje nam predmet nam biva dat,
zavisi i od nas i naih sposobnosti i moi a ne samo od toga to nam je dato i to u nama
izaziva prijatnost i zadovoljstvo. Zadovoljstvo koje bi prethodilo prosuivanje, kad bi samo
ono bila osnova, onda bi imalo privatno vaenje, zavisilo bi od predstave preko koje nam
predmet biva dat. On hoe da kae ne neemo mi zadovoljstvo tipa prijatnosti da stoji u
osnovi naeg prosuivanja i naeg suda ukusa, ve hoemo da to zadovoljstvo bude
nekako mogue i objanjivo na osnovu naeg prosuivanja. Kako je to sad mogue?
Prema tome, opta sposobnost stanja duevnosti da se saopti u datoj predstavi mora da
lei u osnovi suda ukusa kao subjektivan uslov i da uivanje u predmetu ima kao svoju
poslednicu. Interpretatori smatraju da Kant pravi greku kada pokuava da objasni da
uivanje u predmetu mora da bude posledica opte sposobnosti stanja duevnosti da
bude saopteno. Zato se uvodi, to se do sada nije uvedilo, motivacija da ovako formulie
reenicu ide iz druge reenice kada kae da nita ne moe da se saopti kao opte
osim ... Jednostavno bi bilo sauvati opte vaenje kada bismo imali mogunost da
moemo ove sudove da podvedemo pod sudove saznanja, ali sud ukusa to nije i ne moe
se na tome zasnivati onda. Ali za saznanje je karakteristino da poseduje optost, ovde
Kant pokuava da ovaj karakter optosti koji ve imamo uveden kao subjektivnu optost,
sad pokuava da ovaj karakter odredi, pa kae dobro pa istinski je opte ako neto
Predava: Dr. Prof. Neboja Grubor

saznajemo, ali mogli bismo rei da je dovoljno da neto moemo da saoptimo na opti
nain pa da za nas ima odreenu optost, pokuava da jaki pojam optosti sada na neki
nain protumai miroljubivije osvetljenje da da, ukoliko neto moemo da saoptimo
drugome na opti nain, skoro da vai kao saznajna optost. To je motivacija, da uvede
jedan karakter optosti koja nee biti jaka optost.
ta bismo time dobili? Dalje kae u nastavku koji svi elaboriraju ovaj problem koji je
formulisan u prvoj reenici treeg pasusa. Sad daje legitimitet ovoj formulaciju opta
saoptivost, sposobnost da neto bude saopteno na opti nain. Dakle, Kant e pored
ove optosti suda ukusa, uvesti optu saoptivost, i uvodi takoe da odredbeni razlog
moe biti jedino duevno stanju ... i imamo predstavu saznanja uopte. Saznanje uopte.
Imamo opti karakter saznanja, to je standardno, umesto optosti imamo optu
saoptivost, a umesto saznanja imamo saznanje uopte. To je na neki nain saznanje bez
pravog saznanja, saznanje uopte nego bi mogao da pomisli to je saznanje optih stvari,
to zapravo uopte nije saznanje, nego je jedan indeks da su nae saznajne moi stupile u
jedan odnos koji podsea koji lii na odnos u koji saznajne moi stupaju kada neto
saznaju. Odnos saznajnih moi za saznanje uopte je odnos razuma i uobrazilje, to je
slobodna igra i harmonina igra ovih dveju moi. Slobodna i harmonina igra razuma i
uobrazilje je neto to je indeks ovog saznanja uopte. Pogledajte, moe da bude
slobodna igra razuma i uobrazilje a da ne bude harmonina, to je disharmonina kad nam
se ne dopada neto. Da li harmonina igra razuma i uobrazilje ima ili nema veze sa
saznanjem? Ako postoji pojam onda igra nije slobodna. Zato govorimo da je slobodna.
Harmonini odnos razuma i uobrazilje postoji u svakom saznanju, ovde je slobodna od
pojma, od nekog odreenog pojma, s obzirom da je na razum mo pojmova, mi nismo
slobodni od svih pojmova, ve od nekog odreenog pojma koji bi nam pomogao da lepu
stvar odredimo putem tog pojma i da imamo sluaj saznanja. U 10. poglavlju zbog toga
imamo svrhovitost bez odreene svrhe, mi emo je traiti ali neemo moi da je odredimo.
Dakle, ideja je sledea, dovoljno je da moemo da na jedan opti nain saoptimo stanje u
kom se nalazimo a to stanje je stanje slobodne i harmonine igre saznajnih moi odnosno
razuma i uobrazilje da bi to imalo kao posledicu uivanje u predmetu odnosno
zadovoljstvo u vezi sa predmetom.
Ako bi naprosto ova opta saoptivost bila sposobnost da se stanje u kom se nalazimo
posmatrajui neki predmet koji emo kasnije nazvati lepim, ako bi ona bila direktno
referisanje o injenici da se nalazimo u nekakvom stanju to po svemu sudei ne bi bilo
dovoljno da napravi ovu razliku izmeu oseaja prijatnosti kao osnove nekog suda ukusa i
nekakvog drugog oseanja ili nekakve druge. Drugim reima, mi im posmatramo neki
predmet stupamo u neki odnos sa njim i kod nas se razvija neko duevno stanje i bez
obzira to nam se ini da u trenutku moemo da kaemo rua je lepa na primer, taj sud
zapravo ipak zahteva odreeno trajanje i proces. Lepota se ranije vezivala za sloenost i
tragalo se za jedinstvom u sloenosti. Kant bi rekao da imamo sloenost naeg duevnog
stanja koje ne moemo jednostavno protumaiti u moralnom ili saznajnom kljuu, ve
stanje duevnosti treba da bude takvo da moe da se saopti na opti nain, o tome da je
nae stanje takvog i takvog karaktera, da izgleda kao saznanje iako nije saznanje, da je
saznanje uopte. Sa ovim zahtevom da to moe da bude opte saopteno, alibi daje Kant
da je slobodan da neto proglasi lepim. Zato sud ukusa nije tvrdnja o naoj emociji ili kako
u nama predmet izaziva emociju, nego je to tvrdnja u kakvom se mi sloenom odnosu
nalazimo i kako sloeno reagujemo na neki predmet koji emo nazvati lepim. Jedan logiki
osnov ovog sloenog stanja treba traiti u jednoj sposobnosti ija se kritika sprovodi u
itavoj ovoj knjizi. Postoji nekakva duevna mo koja dri i sam razum i samu uobrazilju i
treba proceniti njene domete. To je ta transcedentalna struktura ono kako mi unapred
moemo da reagujemo sa naim saznajnim aparatom, sad se pokazuje da mi unosimo
neto u na odnos sa onim to nazivamo lepim. Mo odrava u ravnotei razum i
uobrazilju, podstie uobrazilju da razumu ponudi reenje, razum je sve vreme pobuen da

Predavanje iz Estetike od 15.11.2011

ponudi pojam ali nijedan ne odgovara ovoj ulnoj raznovrnosti koju uobrazilja poseduje.
Mo suenja ih odrava u tome.
Mogunost da se stanje u kom se nalazimo saopti na jedan opti nain je zapravo razlog
da se oseamo tako kako se oseamo. Poreklo oseaja zadovoljstva je ovog
intelektualnog karaktera, drugim reima, zato to imamo saznajne moi koje kao da neto
saznaju i moemo to da saoptimo, to je oseaj zadovoljstva koji stoji u osnovi suda
ukusa, omogueno je refleksivnom moi suenja.
Dakle, to zadovoljstvo mi moemo da saoptimo na opti nain, drugim reima imamo
intelektualni razlog, poreklo naeg zadovoljstva je od ove intelektualne pobuenosti,
procesa saznanja koje nije saznanje, uenja i divljenja koje je sa tim skopano. Zato ova
opta saoptivost moe da se protumai kao uzrok. Ovde je ponueno objanjenje zato
se tako oseamo. Nesumnjivo je da postoji psiholoka ravan, ali nae puko oseanje
injenica da se nekako oseamo mora da dobije ovo dodatno racionalno objanjenje,
opaaji bez pojmova su slepi, pojmovi bez opaaja su prazni, tako bismo i ovde mogli da
kaemo naprosto oseaji ili prijatnost bez opte saoptivog elementa je slepa, ali samo
neko opte saoptavanje bez pravog podsticaja emocija je prazno. Mi imamo nekakva
oseanja ali kakva su ona i kakva je njihova priroda mora imati ovaj racionalni saznajni
uzrok da bi se konstrukcija mogla odrati.
Opta sposobnost stanja duevnosti, dakle to kao da je nekakva sposobnost koja stanju
duevnosti pripada, kao da je nae stanje duevnosti takvo da je sposobno da bude
saopteno na opti nain. Nae stanje duevnosti u prosuivanju je nekako nastalo
nekako je izazvano, posmatramo predmet i imamo u nama nekakvo stanje emociju oseaj,
ali da bismo to proglasili za oseaj na osnovu koga tvrdimo da je neto lepo, to neto bi
moralo da bude takvo da moe da se saopti na opti nain, i u tom smislu je to uzrok
zadovoljstva. Da bih pretendovao da ima opti karakter da se dopada svima, ta pretenzija
mora na neki nain da bude utemeljena. Ona mora da bude utemeljena time to e moj
oseaj dobiti ime, to e to zadovoljstvo dobiti specifian karakter, na kraju emo dati da je
to zadovoljstvo koje je povezano sa predmetom koji je lep. Ima jedna ova komunikativna
dimenzija u lepoti koja nije za potcenjivanje, u 60. paragrafu a i na drugim mestima daje te
primere, primer sa pustim ostrvom, drugim reima, doivljaj lepog imaju ovaj socijalni i
drutveni karakter, vezani su za ljudsku humanosti i ovenost, a to se sastoji u tome da
se saopti na opti nain i da se participira u onome to neko kae. Citira drugi pasus 60.
paragrafa. Biti sposoban da uzme udeo u neemu to ti drugi nudi, sauestvovanje u
drugome, a s druge strane saoptiti nekome, dati deo sebe i biti sposoban da primi deo
drugog odnosno ono to ti drugi kae. To moe da se odvija jedino putem drutvenosti.
Bazu ljudskosti ovenosti sainjava ova sposobnost uzimanja uea i saoptavanja. Ne
radi se o tome da se usvajaju propisi kako da se prave umetnika dela, nego da se neko
kultivie, odnosno obrnuto, to je smisao obrazovanja, obrazovanje ovenosti u oveku
razvija se kroz estetsku umetniku dimenziju.
Drugi deo
U 10. paragrafu u vezi sa treim momentom uvodi novu terminologiju, to je sad
terminologija svrhe i svrhovitosti i on pokuava da u jedan teorijski okvir dovede s jedne
strane ono o emu je do tada govorio a to je specifina radost i zadovoljstvo koje postoji u
sudu ukusa, slobodnu igru saznajnih sposobnosti, da to dovede u vezu sa odreenim
formama ili oblicima predmeta koje nazivamo lepim. To pomalo odudara od stava sa kojim
sam danas zapoeo predavanje da Kantova analiza nije analiza lepih predmeta, ve
analiza suda ukusa, to stoji ali ipak bi bilo jednostrano ne videti da Kant na odreeni nain
poloi rauna i o tome kako bi trebalo da izgleda ili kakav bi trebalo da bude estetski
predmet i predstave putem kojih je taj predmet dat da bismo ga mi nazvali lepim.
10 paragraf poinje sa tim da se ono to je ukus izrazi u kategorijama svrhovitosti i ova
razmatranja su veoma teka i sloena i Kant poinje u prvom od dva pasusa 10 paragrafa
Predava: Dr. Prof. Neboja Grubor

sa definicijama (citira). Ovo ve izgleda pomalo neobino da je svrha predmet nekog

pojma. Jer mi uobiajeno kada govorimo o svrhama pa i o svrhama u filozofiji onda ili se
bar meni tako ini da je tako uobiajeno razmiljati o tome mislimo na neki cilj na neki
smisao na neto to odreene stvari treba da dosegnu, neku funkciju koju ispunjavaju, da
neto ima nekakvu svrhu u sebi. Ovde je bar je tako uvedena terminologija posmatranje
kao da je pomalo preokrenuto, jer kae posmatramo stvari tako kao da su predmeti oko
nas kao da su oni ve svrhe, kao da su ispunjenje, mogue je jedino ukoliko je ta svrha
nita drugo do predmet nekog pojma, predmet koji je objanjen nekim pojmom treba
posmatrati da je svrha pojma koji mu stoji u osnovi. Dosta neobino razmatranje, ispada
kao da imamo recimo pojam trougla, i konkretan trougao je predmet za taj pojam i da u
tom smislu moe da se posmatra kao svrha pojma koji mu stoji u osnovi. Svrha je predmet
nekog pojma ukoliko se ovaj pojam posmatra kao uzrok ovog predmeta, odnosno kao
realni osnov njegove mogunosti. Ne samo to je uvedena ovaj pojmovni par pojma i
njegovog predmeta, ve se uvodi konstrukcija uzroka i posledice odnosno kauzaliteta.
Svrha, dakle, kao predmet nekog pojma treba da se posmatra tako kao da pojam koji stoji
u osnovi jeste mogui uzrok ili uzrok mogunosti tog predmeta. Ovde se dve terminologije
meusobno meaju i povezuju. Odnos izmeu pojma i predmeta na koji se pojam odnosi,
razmatra se prema modelu kauzaliteta, drugim reima, kao da pojam trougla predstavlja
osnovu i mogunost. Dakle, mi mislimo u svrhama ili na osnovu svrha, u kontekstu svrhe i
svrhovitosti, samo tamo gde se predmet zamilja kao mogu na osnovu pojma o toj
posledici, odnosno pojma o tom predmetu ukoliko su sve ove stvari u toj analogiji
povezane. Nas zanima ta tvrdimo o nekom predmetu za koji tvrdimo da je lep, stvar bi
bila jednostavna kad bismo taj predmet mogli da posmatramo kao svrhu ili posledicu, da
stoji u osnovi lepota i da zato on jeste lep. Meutim, naravno stvari ne funkcioniu tako
jednostavno, zato to mi ne raspolaemo pojmom lepote, i zato e Kant umesto da govori
o lepom predmetu kao svrsi i posledici, govoriti o prepoznavanju svrhovitosti s obzirom na
lep predmet. Pre nego to to uradi on uvodi definiciju zadovoljstva ili nezadovoljstva, to je
jedna od nekoliko definicija koje se nalaze jo jedna u ovoj knjizi, ima i u drugim delima, ali
ova je najrelevantnija za ovaj kontekst, definicija onoga s obzirom na ta posmatramo lepe
predmete, na nain reagovanja koji u nama izazivaju. Definicija: svest o kauzalitetu neke
predstave u pogledu stanja subjekta s tim da se subjekt odri u tom stanju moe da se
nazove onim to je zadovoljstvo, ... Sad vidite da je ve u ovom prvom pasusu data najpre
ova nova terminologija svrhe uzroka posledice i to na taj nain to je odnos izmeu pojma
i predmeta na koji se taj pojam odnosi shvaen prema kauzalitetu, i sa tom terminologijom
hoe da uhvati ono o emu je bilo re u prvih 9 paragrafa i zato daje ovu definiciju
zadovoljstva i ono to je zajedniko i u ovoj definiciji i terminologiji svrhe i svrhovitosti jeste
pojam kauzaliteta, kauzalnosti. Ovde imamo sam ovaj izraz svest i on je potpuno kod
Kanta se vrlo esto podrazumeva da mi razumemo ta je svest, na jednom mestu u logici
kae svest je predstava da u meni postoji neka predstava. Svest je svest o tome da vam
se neto deava da imate neku predstavu o neemu. A ovde se kae svest o tome da
postoji kauzalitet nekakav s obzirom na predstavu koju posedujemo, i zahtev da se odri
subjekt u tom stanju. Ovde Kant formalno odreuje, ukoliko meni predstava koju
posedujem izaziva zadovoljstvo sastavni deo tog zadovoljstva jeste i ovaj zahtev da se u
tom stanju odrimo. Svest o tome da neto na mene utie i takoe namera ili elja da se
odri u tom stanju.
Meutim, pogledajte, drugi pasus opet poinje sa pojmovima i terminima koji se iznenada
ovde javljaju kao to je itav 10 paragraf poeo sa svrhom i svrhovitosti o kojoj pre nije bilo
rei ali je dovodi u vezu sa oseanje zadovoljstva. Ovde kae mo htenja, zato sad to
uvodi? Mo htenja ukoliko se na nju moe uticati samo pojmovima, itd, predstavljala bi
samo volju. Dakle, volja je mo htenja korigovana ili voena predstavom o nekoj svrsi,
meutim, svrhovitim se naziva neki objekat ili neko duevno stanje mada njihova
mogunost ne pretpostavlja nuno predstavu, itd. Dakle, jezik je uasan, ali je zanimljivo

Predavanje iz Estetike od 15.11.2011

sledee. Javlja se svrhovitost po drugi put i kae zapravo ta sve moemo nazvati
svrhovitim. Neki predmet moemo nazvati svrhovitim ali i neko duevno stanje moemo
nazvati svrhovitim, pa i neku radnju, mada njihova mogunost objekta duevnog stanja ili
radnje ne pretpostavlja nuno predstavu neke svrhe, itd. Drugim reima, sad uvodi ono to
je vano moemo i neki predmet i duevno stanje i radnju, njih moemo da nazovemo
svrhovitim ak i u sluaju da ne pretpostavimo da za njih vai nekakav red odreenih
svrha. Neki predmet moe da bude svrhovit i bez da on sam bude svrha, posledica nekog
pojma koji mu stoji u osnovi. Ne moramo pretpostaviti kauzalitet svrha, ne moramo
pretpostaviti volju koja ih je tako rasporedila, ili oblikovala predmete, uticala na nae
duevno stanje, ne moramo da poznajemo u potpunosti pravilo koje stoji u osnovi
predmetu. Dakle, svrhovitost moe da postoji bez svrhe, ukoliko uzrok te forme ne
pretpostavimo u nekoj volji ali ipak objanjenje njene mogunosti moemo da pojmimo
samo time to je izvodimo iz neke. Uzrok forme misli se verovatno forme te svrhovitosti ma
ta to znai, ne pretpostavimo u nekoj volji, ne pretpostavimo da je neko s odreenom
namerom i pravilom uspostavio svrhovitost, ali objanjenje mogunosti forme svrhovitosti
dovoljno je pojmiti time to je izvodimo iz neke volje i dodaje, od sada za nas nije uvek
neophodno potrebno da ono to smo posmatrali saznamo u njegovoj mogunosti pomou
uma, mi smo u stanju da izvesnu svrhovitost u pogledu forme bar posmatramo a da ak ne
uzmemo neku svrhu kao materiju itd. Drugim reima, ta hoe da kae Kant na ovim
mestima? Hoe da kae da smo mi po svemu sudei sposobni da opaamo nekakvu
svrhovitost oko nas da opaamo nekakav red i pravilnost oko nas koja izgleda kao da je
puna svrha da su sve te stvari da im u osnovi stoje pojmovi ije su oni posledice, ali i bez
predstave neke odreene svrhe. Dakle, sutina je da prepoznajemo red, da upuuje na
neto, ali to na ta upuuje mi ne moemo u potpunosti odrediti. Nama nije data ali je
intendirana nekakva svrha ili red, mi teimo nekoj odreenoj ali nepoznatoj svrsi. Jedan od
problema koji se ovde javlja jeste i ovaj niz Kantovih formulacija s kojim nije ba lako izai
na kraj ali mogli bismo da kaemo ovako: "x je svrha za y". Definicija je poela time to je
svrha odreena kao predmet nekog pojma, drugim reima, ako posmatramo ovo x ovaj
predmet a taj predmet moda moemo nazvati da je ovo x lepo, da je predmet lep, ako
imamo ovu relaciju x je svrha za y onda bi ovo y bilo pojam koji stoji u osnovi x, meutim,
ono o emu Kant govori, on govori samo o ovome "x je svrha za ... " Ovo drugo nemamo,
on govori o formi apstraktne relacije, govori o formi svrhovitosti, kako je on naziva. Onda
ak ima ovo klizanje kada govori o svrhovitosti u pogledu forme. To je pitanje da li je
striktno posmatrano drugo i tree isto slino ili razliito. Kada govori o formi svrhovitosti
govori o formi jedinstvu obliku koji vlada unutar ove relacije da je neto svrha za neki y koji
mu onda stoji u osnovi kao okvir njegove mogunost itd. Kao u onome harmoninoj igri
razuma i uobrazilje, mi imamo harmoninu i slobodnu igru, imamo harmoninu igru kada
imamo saznanje, a ovde bez obzira da li imamo ovaj y ili intenciju da nam se ini da
ovome neto stoji u osnovi a da mi ne moemo razumeti ta je. Pitanje je da li to znai
isto da li to znai svrhovitost u pogledu njene forme, verovatno bi trebalo da znai isto iako
deluje upitno. Pojavljuje se jo formulacija: svrhovitost bez (odreene) svrhe, oseamo
svrhovitost, nismo sposobni da imenujemo svrhu, moda postoji ali nama nije dostupna.
Pa jo govori o formalnoj svrhovitosti. etiri razliite formulacije koristi da bi pokuao da
izrazi ideju do koje mu je stalo i onda povrh svega toga u 11 paragrafu govori jo o
objektivnoj svrsi, ali za njega je legitimno da se govori o objektivnoj svrhovitosti, mi ne
poznajemo pravu svrhu prirode, nama se ini da je ona svrha nekakve ideje uma koja stoji
u osnovi, zato nam je ona samo objektivno svrhovita. Naravno, onda govori o subjektivnoj
svrhovitosti. Repertoar terminologije je vrlo bogat esto ne sasvim jednoznaan ali
pokuava da uspostavi vezu i most izmeu doivljaja iskustva oseaja zadovoljstva i s
druge strane, toga kako nama izgleda taj predmet koji u nama izaziva to zadovoljstvo kako
bi on trebalo ili kako bi mogao da izgleda. Koristi i petu zapravo, kae neodreena
svrhovitost.
Predava: Dr. Prof. Neboja Grubor

Naslov 11 paragrafa. Sud ukusa ima za osnovu samo i jedino formu svrhovitosti nekog
predmeta ili njegovog naina predstavljanja. Nije disjunkcija nego ili kao odnos. Ono to je
smisao itavog ovog paragrafa je pokuaj da se kae sledee da ovaj opaaj neodreene
svrhovitosti forme svrhovitosti ima za posledicu svrhovitost na ravni subjekta i njegovog
stanja i to je ono to se naziva subjektivnom svrhovitou, ona je identina sa jednim
stanjem due koje se osea kao nekakvo zadovoljstvo. Dakle, ono dopadanje koje mi
prosuujemo kao dopadanje koje se bez pojma moe, itd. Ovde ispada da s jedne strane
naroito ovaj pojam forma svrhovitosti i s druge subjektivna svrhovitost treba da izraze
istu stvar sa dve razliite strane, da kau ovaj predmet koji posmatram kao lep izgleda mi
svrhovit, prepoznajem oblik formnu svrhovitosti iako ne mogu imenovati svrhu, ali to za
posledicu ima sa druge strane jednu subjektivnu svrhovitost, forma svrhovitosti na ravni
predmeta, s druge strane subjektivna svrhovitosti na ravni naih stanja i oseanja. Fali
jedan korak da se te stvari poveu i taj korak on pravi u 12 paragrafu. Korak se naravno
sastoji u tome da se ovo na strani predmeta i ono to se deava u meni da se pokae kao
lice i nalije jedne iste stvari. Pokuava pomou druge terminologije objasni ono o emu je
bilo rei u prvom delu, sad pokuava kako to kauzalno nastaje da u nama nastaju ta i
takva oseanja, ne samo kako je mogue da to u nama funkcionie, nego kako predmet
mora da nam se pokazuje da bi u nama izazvao takvu reakciju.
12 paragraf tvrdi sud ukusa zasniva se na principima a priori. Pokuaj da se poveu
formalna i subjektivna svrhovitost. Poinje tako da izgleda kao da itavo nae pregnue
nema naroitih izgleda na uspeh. Apsolutno je nemogue da a priori utvrdimo, itd. (citira)
Drugim reima, znanje o tome da neto u nama izaziva odreen oseaj izgleda dosta
intuitivno moe biti samo naknadno, kada neto iskuam tek onda znam da li u meni
izaziva ovakvo ili onakvo oseanje. Dodue, mi smo u KPU, itd. Drugi glavni primer da
postoje ista oseanja, oseanje za potovanje moralnog zakona. Drugim reima, kod
Kanta, dakle, je odnos izmeu slobode subjekta i moralnog zakona odnos, na osnovu toga
to postoji moralni zakon koji vai za sve nas u odreenim maksimama, opta zapovest,
na osnovu njenog postojanja ja zapravo saznajem saznajem sebe kao slboodnog da se
podvrgnem ili ne tom zakonu, ali moja sloboda je ratio esendi odnosno sutinski
omoguavajui razlog toga da moralni zakon zaista funkcionie, ja dokazujem time to
sam slobodan dokazujem egzistenciju da ima smisla praktina filozofija, postoji kauzalitet
slobode da mene odreuje da sam ja uhvaen u taj red da mene odreuje moralni zakon
bilo da ga potujem ovako ili onako. Ovde sad jo jedna definicija oseanja zadovoljstva.
Oseanje zadovoljstva nastaje kada nau volju neto neto odreuje. Zadovoljstvo nije
naprosto dejstvo neega, odnosno ovo zadovoljstvo koje nastaje u potovanju moralnog
zakona, i u ovom u prosuivanju lepog predmeta, nego je to odreena svest o neemu,
duevno stanje ma ime odreene volje. I sad treba pokazati zapravo da zadovoljstvo kao
svest da smo na neki nain odreeni, kauzalitet koji me odreuje u duevnom stanju,
pokuaj da se te dve stvari poveu ima u drugoj reenici drugoj pasusa. Ovo je sad vano
jer se sad dovode u vezu sve iz 9 paragrafa sa ovim predstavama predmeta. Dakle,
oseaj zadovoljstva igra slobodnih saznajnih moi treba da bude povezana podsticana od
strane opaaja, itd. Citira dalje. To nije zadovoljstvo ni iz praktine delatnosti, ni patoloko
kao direktno izazivanje prijatnosti, niti iz intelektualnog odnosa zamiljenog dobra, vraa
se na 3 i 4 paragraf. Ovo je vrlo karakteristino i dosta implikacija se mogu izazvati iz ovog
stava, i to je razlog to je ova igra razuma i uobrazilje upeatljiva ideja, Kant ovde
objanjava zato estetski doivljaj nema ogranien karakter u temporalnom smislu, mi
beskonano moemo uivati i posmatrati lepi predmet. Ne moemo da izaemo na kraj sa
onim to je lepo to ne moemo da ga saznamo provocira i samo sebe ojaava.
Dakle, Kant sa ovim 12 paragrafom povezuje dva tipa svrhovitosti ili jedan tip sa svoje dve
strane - subjektivna svrhovitost kao harmonian odnos razuma i uobrazilje i s druge strane
svrhovitost oblika i formi onog to je dato za opaanje sa nekom neodreenom svrhu, ili
nekakva neodreena svrhovitost. Obe ove svrhovitosti su striktno posmatrano formalne

Predavanje iz Estetike od 15.11.2011

svrhovitosti, nisu sadrinske, ne moemo odrediti, ve samo po formi procenjujemo da

postoji svrha. Sa ovim rezultatima koje je ovde dosegao sad nastavlja raspravu i 13
paragraf predstavlja pobijanje senzualistike estetike, a 15 pobijanje racionalistike
estetike, sa jednim meurazmatranjem i primerima u 14 paragrafu.
Kantovo odreenje ideala lepote, 17 paragraf pre svega, gde se pravi razlika izmeu dva
tipa moglo bi se rei normi za odreivanje ukusa. Normalna estetska ideja i to je za Kanta
empirijski prosean oblik nekog predmeta koji bismo nazvali lepim i s druge strane idealna
forma ukusa ideal koji u pravom smislu moe da se ostvari samo u ljudskom liku koji
izraava ono to je moralno. Dopadanje u smislu da nam nita ne smeta na ljudskom liku,
negativno dopadanje, ali da bismo nekog oveka proglasili za lepog u njemu moramo
prepoznati osim da nam nita ne smeta na tom licu, moramo prepoznati moralno dranje,
harizmu, i ovo mesto je zanimljivo jer se smatra da se u stvari na ovom mestu vidi jedna
od najmanje dve naprsnine Kantovog sistema, i ovo je mesto na koje se nadovezuje
Hegel. Da bi nam se neto dopadalo u ljudskom svetu ono ne moe samo da izraava
spoljanju, ve mora izraavati nain na koji sami sebe razumemo. Da bismo za nekog
rekli da predstavlja ideal lepote, taj ovek ne moe biti samo sa normalnom estetskom
idejom, nego mora oliavati nain na koji sebe ljudi u moralnom pogledu razume.
Kantovo shvatanje uzvienog, dakle, Kantova trea kritika se deli na estetiku i teleologiju
ali se estetika deli na analitiku lepog i na analitiku uzvienog, to je druga temeljna
estetika kategorija kod Kanta i dok se lepo dopada i svia svojom formom, uzvieno se
dopada i svia svojom veliinom i slagom ali pod uslovom da one ne ugroavaju onog
kome se dopadaju. Za Kanta postoji matematika uzvienost i dinamiki uzvieno.
Najvanija odredba uzvienog jeste da je ono non comparativum magnum, neto to je
neuporedivo veliko. Ono to se ne moe uporediti ni sa im drugim. Obino se kae da
uzvieno postoji u prirodi i da se vezuje za nju, ali nije priroda za Kanta uzviena ve mi
povodom prirode govorimo o oseaju uzvienosti u nama. Dakle, emu se divimo radi se o
tome da je uzvieno u nama a to znai da je uzvieno ideja, mi se divimo i u nama izaziva
oseanje uzvienosti naa sposobnost da u sebi prepoznamo nekakvo ulno merilo ak i
ono to izgleda neuporedivo u ulnom pogledu i to uopte ne moemo izmeriti.
Dakle, nama su neophodni ovi morski talasi ogromni, da bi u nama podstakli igru naih
duevnih moi i ako nam izgleda da nita nije vee od toga, mi u tome uivamo imamo
oseaj uzvienom, uz uslov da se nalazimo na sigurnom, ne moemo uivati ako smo na
sred mora, postoji i ovo objanjenje zato dve osnovne kategorije - zbog rasporeda moi,
bazirano je na osnovu uobrazilje i uma. Razum proizvodi pojmove u okviru iskustva, a um
pojmove koji prevazilaze mogue iskustvo.
Odreenje genija (45-50, naroito 46), treba znati definiciju genija. Ovde dolazi do
preokreta o kom smo govorili od antikih vremena preko srednjeg veka renesanse
klasicizma itd zastupala se teza o tome da umetnost podraava prirodu, a ovde na neki
nain kod Kanta imamo preokret da priroda podraava umetnost, to se naroito vidi delom
iz teze o geniju a delom iz druge teze o tzv tehnici prirode - priroda treba da izgleda kao
umetnost da bi se dopadala, a umetnost kao priroda. Tehnika prirode podrazumeva da se
ponaamo kao da vidimo u prirodi neku tehniku umetnosti, a umetnost ako nam izgleda
potpuno prirode, premda znamo da je nastala s namerom, i obrnuto iako znamo da je
priroda nastala spontano. 4 karakteristike genija morate znati i objasniti. Prvo odreenje
talenat da se proizvede neto bez pravila, neto to se ne moe nauiti, prva osobina
genija je originalnost, ali ne puka originalnost, ovo treba da bude egzemplarno treba da
slui za primer drugima. Tree genije daje pravila i sledi pravila kao sama priroda
spontano ona kroz njega namee pravila, on ne zna na osnovu ega u potpunosti to
stvara. Najzad, daje pravila za umetnike ne za nauku, Njutn nije genijalni stvaralac, prema
Kantu nego sve ono to se moe razumeti i saznati ne pripada umetnosti i genijalnosti ve
pripada nauci i poredi Njutna sa Homerom itd.
Predava: Dr. Prof. Neboja Grubor

Kantovo shvatanje lepote kao simbola moralnosti. Ovo pitanje je vezano za 59 paragraf.
Paragraf koji je imao velikog uticaja na kasniji razvoj estetike posebno na elinga, ako se
Hegel nadovezao delom na Kanta, na shvatanje ideala, onda se eling po svemu sudei
na ovaj paragraf nadovezao. Ovde je ideja sledea, naime, itavu priu smo poeli time da
osim ue estetike teleoloke problematike koju razvija KMS, njen cilj je da uspostavi
celinu izmeu prve dve kritike, izmeu slobode i prirode, da se pronae most koji bi
uspostavio vezu izmeu ova dva podruja, to je takoe bila namera da bude povezujui
lan u sistemu kantove filozofije. Ono to naroito uspostavlja vezu je objanjen u 59
paragrafu sa idejom da lepota ne ematizuje moralnost, da lepota nije pojam putem kog bi
mogli da objasnimo ta je moralno dobro, ali da ona predstavlja simbol moralnosti da
simbolizuje ono to je moralno. Dakle, kontrast izmeu upotrebe pojma ema i ematizam
i simbol i simbolizacija. Citira deo svi opaaji koji se stavljaju itd. ema i sposobnost
ematizma jeste sposobnost da se pribavlja veza da se pronalazi postupak koji povezuje
pojam i predmet na koji se odreeni pojam odnosi. Postupak brojenja u sluaju broja pet
sa pet taaka, povezivanje toga, ematizuje se pojam. emati sadre direktne a simboli
indirektne pojmove. Ovde je Kantova ideja da je nekakav afinitet na za ono to je lepo
povezan sa naom moralnou. Teko moemo zamisliti da neko ima oseaj za lepotu za
prirodu a da nije moralno ispravan ovek, 41,42 paragraf. Lepo jeste simbol moralnog
dobra, samo u tom smislu u smislu za koji je za svakog oveka prirodan, itd. Za ovo
pitanje 58, 59 paragraf.