1

Bojana Videkani
Bezgranino Vesne Perunovi: Bez odreene granice
Umetnost i te kako moe da bude deo sveta (na koncu, ona je stvorena stvar), ali je
istovremeno apartna, po strani je u odnosu na svet. I ta njena apartnost, ma koliko o
njoj teoretisali, jeste ono to ini umetnost znaajnom.1
Apartnost o kojoj govori Simon OSalivan, u svom tekstu pod nazivom
Estetika afekta, jeste apartnost koja umetnosti dozvoljava da postoji i u svetu, ali i
izvan njega. Citirajui, ovom prilikom, uveni Liotarov esej Kritika razmiljanja,
OSalivan dokazuje to da se na umetnost ne moe gledati kao da je samo predmet
kojim se kultura bavi: ona mora da bude shvaena kao zasebna konfiguracija formi i
sadraja koja proizvodi i neto vie: zaostatak koji je esto teko opisati. Liotar
dokazuje da umetnost proizvodi jedan viak, dodatak koji izmie jeziku i lebdi u
oblasti afektivnog.2 Neka umetnika dela, vie od drugih, proizvode afekat. Afektivno
umetniko delo se stvara pomou onoga to je okarakterisano kao oseaji, senzacije
koje preinauju uobiajen odnos subjekat-objekat, ili umetniko delo-publika, u odnos
u kome ovo tradicionalno prikazivanje crteom, ili putem opisa, nije vie mogue.
Umetnika dela koja proizvode afekat mnogo snanije naginju ka ueu ula na
poseban nain, i stvaraju iznenaujue odnose izmeu tela i uma. Rad srpskokanadske umetnice Vesne Perunovi odvija se unutar ove zacrtane putanje, dok ona
nastavlja da stvara dela koja prelaze granice predstavnosti i sudeluju, zalaze, u oblast
neverbalnog.
Radovi Vesne Perunovi proizvode afektivno putem stalnog poigravanja
njenom sopstvenom pozicijom u graninom prostoru njenog identiteta, ali i
zahvaljujui njenom zanimanju za posebne vrste estetskih iskustava. Roena i
obrazovana u Srbiji, Vesna Perunovi se preselila u Kanadu kasnih osamdesetih
godina, i njena dela odraavaju i njeno postojanje u dijaspori, i njenu posveenost
pravljenju radova koji su interdisciplinarni, esto su, po svojoj prirodi, prelaznog
karaktera, i jesu u formi performansa. Njeno telo i tela onih koji dolaze u dodir sa
njenim radom su uvek umeani u jednu vrstu estetike koja deluje intuitivno, a
istovremeno je i politiki obojena. U poreenju sa Luizom Buroa, rad Vesne
Perunovi se obraa jednoj osobini njenog opusa koji moe biti okarakterisan kao na
udan nain poznat. Kao i kod Luize Buroa, njen je rad istovremeno i prisutan i
dalek, dok se ona igra mogunostima progovaranja pomou tela i ula. Radovi

2
stvaraju odreen broj onoga to bismo mogli nazvati nepredstavnim znacima, i u
njima se ima posla sa formom (tekstura, formati, rezovi, pokreti, take gledita, boja i
t.d.). Ovi nepredstavni znaci, kako ih naziva Riard Dajer, bivaju opaani na nivou
strukturacije, i ne-znaenja 3. Nepredstavni znak nas dirne, ali veoma esto nismo
sigurni zato. Simon OSalivan afekat naziva dogaajem, ili happeningom, koji se, na
koncu konca, tie intenziteta, intenziteta umetnosti, trenutka iskustva, i sa druge je
strane u odnosu na znaenje, ak je paralelan sa njim4. I zato moemo raspravljati o
tome to formalni elementi koji grade strukture instalacija, performansa i videoradova Vesne Perunovi, takoe, stvaraju i nizove nad-kognitivnih dogaanja koja
mame gledaoca-uesnika da na njih odreaguje fiziki. Kanadski teoretiar Brajan
Masumi dokazuje da se afekat uvek javlja u sluajevima koji su negde izmeu (negde
izmeu kognicije i prekognicije, negde izmeu dodirivanja neega i obrade tog
signala, negde izmeu jezika i emocija). On to naziva intenzitetom:
Telo ne samo da apsorbuje treptaje i diskretne stimulacije: ono prigrli
kontekste, ono prigrli htenja i spoznaje koje nisu nita ako se ne nalaze gde treba.
Intenzitet je asocijalan, nimalo presocijalan - on sadri socijalne elemente, ali ih mea
sa elementima koji pripadaju drugim nivoima funkcionisanja, i kombinuje ih u skladu
sa razliitom logikom.5
Ako sledimo Masumijevu argumentaciju, onda rad Vesne Perunovi koristi
specifine formalne elemente kako bi stvorio itave zone intenziteta, koje su, sa svoje
strane, u prostoru izvan onoga-unutar, u prostoru u kome kognitivna strana stvari jo
nije razumela ta je to telo ve prigrlilo. Kada publika ue u prostor sa njenim
instalacijama postoje izvesna jeziva, uzviena oseanja: kada puna crvenih niti koje
vise je krvava, vesla koje su meusobno povezane mekanom crvenom tkaninom
prividno pokuavaju da se pomere nekuda, ali nisu u stanju da to uine. Sve ove
skulpture se obraaju direktno naem oseaju sigurnosti u naoj sopstvenoj koi,
naim sopstvenim telima. Oblici koji su nam tako poznati podseaju nas na nae lino
ono-unutar, na duboke naprsline u naim telima koja su toliko lomna, toliko je u njih
lako prodreti. Nepostojanost ovih neobinih formi, njihova crvena boja i njihova
lomnost, sve to zajedno proizvodi afekat kada smo suoeni sa njihovom gipkom,
zavodljivom prirodom.
Njen se rad, takoe, poigrava onim to je u centru, i onim to je na margini, jer
ona svoju publiku tako razmeta da publika osea da je u sopstvenoj estetskoj klopci.
Njene paljivo razmetene instalacije, skulpture, video-radovi i performansi, ine

3
prostore u koje posmatra moe da ue, i da se tako preda njenom delu. U njenom
najnovijem multimedijalnom radu, pod nazivom Bez granica, granice i ogranienja
tela, i njegovo stalno uplitanje u matrice moi, nadgledanja, ponavljanja i
potinjavanja, postavljene su na scenu tako to je sagraena spiralna struktura nalik na
kavez u iji sm centar umetnica postavlja video-snimak nje same kako hoda po
snegu, i njeni koraci ponavljaju spiralni oblik kaveza tako to ostavljaju tragove na
beloj povrini. Taj gest koji se ponavlja, i kojim ona usmerava svoju publiku da ue u
kavez, na izvestan nain ponavlja njeno sopstveno kretanje kojim ona slika spiralu
svojim telom. Ovo udvostrueno dejstvo je znaajno, jer mi kao publika postajemo
direktno upleteni u nameru umetnice i znaenje rada. Telo posetioca i telo umetnice
postaju jedno. Rad Bez granica nas, na nekakav nain, podsea na minimalistiku
skulpturu i land-art Majkla Hajcera, Roberta Smitsona, ili Kristoa, jer ona kombinuje
nepostojanost i nestalnost materijala sa kojim radi (koristei sneg kao povrinu na
kojoj se odvija performans, i po kojoj crta), a sada tome parira i snimanje na traku
njenog gesta, i stalno putanje unutar instalacije. Ova posebna vrsta sklopa, u okviru
koga Vesna Perunovi dela, ponavlja se u mnogim njenim radovima u kojima
umetnika praksa sledi putanju tela tako to istrauje koje su mu granice.
Vesna Perunovi koristi multidisplinarni, multiosetni, ili multiulni
konceptualni pristup stvaranju umetnikog dela. Od skulpturalnih instalacija iz
devedesetih godina, kao to su Suprotnosti iz 1997. godine, i Deviansko belo, isto iz
1997, do novih radova kao to su Kule verovanja ili Dan kada smo prestali da
razgovaramo jedno sa drugim, ona je paljivo osmislila strukturu sainjenu od ulnih
oseaja u kojoj publiku privlai tekstura, i oseaj za materijale (ekseri, nit, najlon
arape, uad, fudbalske lopte i t.d.) njihova ulnost, lepota i opasnost. U Danu kada
smo prestali da razgovaramo jedno sa drugim umetnica koristi eksere i niti da bi
stvorila reetkastu, isprepletanu predstavu Vavilonske kule. Njena arhitektura, koja je
reminescencija i na rimski Koloseum i na Toranj u Pizi, stvara prelepu igru senki koja
je, takoe, potencijalno opasna jer ekseri tre iz beline zida. Slino Doris Salsedo,
rad Vesne Perunovi uspeva da izmami telesnu reakciju na njeno korienje materijala
koji ne mogu da budu opaani samo kao objekti, teksture, nego su zamena za telo, za
bezbrojne individue koje su ponekad seksualno zbunjene, ponekad ih neto boli, ili su
jednostavno napete, dovedene do svojih krajnjih granica. Ta unutranja reakcija,
nevoljan odgovor na fizikalnost ovih instalacija jeste neto to, na koncu, sjedinjuje

4
ono intimno umetnice i publiku, lino i politiko. Umetnica obelodanjuje svoje lino
iskustvo sa materijalima sa kojima radi, i putem njih.
Objekti koje ona stvara imaju organske oblike, bogati su po teksturi, esto su
sainjeni od tkanine i probueni sa jedne na drugu stranu pomou otrih metalnih
delova i ice. Instalacija Bez granica sadri i video na kome umetnica opsesivno bui
osetljivu povrinu praznih strana u knjizi. Ovaj njen pokret rukom proizvodi zvuk koji
nas podsea na pisau mainu i istovremeno je bolan (stranice su reminescencija na
ljudsku kou), ali i prepun znaenja, jer mi postajemo svesni prirode knjige kao
ideolokog objekta koji je, ovde, doslovno perforiran znacima (a mogue je da je i
zamena za Brajevo pismo). I vie od toga, ona koristi tehnike i materijale koji su kroz
istoriju bili oznaeni kao enski (ivenje, trikanje, niti, igle, pamuk i t.d.). Ovi
materijali jo vie komplikuju njene radove, jer nas opominju na to da dolazi do
izvrtanja tradicionalne percepcije toga ta je visoka umetnost, a ta je zanat. Politika
je utkana u radove, jer njihove, esto ogromne, razmere i njihova tema (politika,
kritika potroakog konzumizma, seksualnost) za polazite imaju staru (ali jo uvek
prisutnu) percepciju da je umetnost koju stvara ena intimna po prirodi i skromna po
formatu. Kontrast izmeu organskih oblika i vrstih metalnih predmeta slui kao
stalni podsetnik na lomnost tela, njegovu nemogunost da pree granice koje mu
nameu razliiti prostori, institucije, ideologije, ili njegovi sopstveni nedostaci. Igra
koja se uspostavlja izmeu tvrdih i mekih povrina jeste veoma mono estetsko
lukavstvo, jer se obraa lomnoj prirodi nae koe/tela, koji bi trebalo da obezbeuju
zatitu, a tako ih je lako probiti. Priroda objekata Vesne Perunovi koja je vredna
prezira, paradoksalna privlanost i odbojnost koje ovek osea u kontaktu sa njima, na
koncu stvara tako jak afektivni odgovor na njih. Uzviena priroda afekta je ono to
ini odreena umetnika dela uspenim, i zato Simon OSalivan dokazuje da
umetnika dela nisu samo kulturni objekti, nego su to alternativni naini razmiljanja
uz pomo telesnosti same umetnosti i naih sopstvenih tela.
U nizu njenih performansa koje radi od 2003. godine pod nazivom Grlim svet
i svet mi uzvraa zagrljajem, Vesna Perunovi je istezala svoje telo uz pomo crvenih
elastinih traka od tkanine koje su bile vezane za jedan predmet, i tako su
ograniavale slobodu kretanja umetnice. Kad bi dostigla odreeno rastojanje od take
za koju je bila vezana, umetnica je nastavljala tako to je pokuavala da dotakne
prolaznike, da ih zagrli, iako je bila svesna svoje nepokretnosti i injenice da ne moe
u potpunosti da se upusti u ovu drutvenu razmenu. Umetnica je zarobljena, u

5
klopci je, u jednom unutarnjem prostoru, a to je istovremeno i prostor pokreta, i
prostor nepokretnosti. Napetost koja nastaje zbog jednog ovakvog ina opominje nas
da postoji napetost izmetenosti i izgnanstva, sa jedne strane (koju osea i umetnica i
mnogi drugi), a i politika napetost povezana sa egzilom, koja se odraava na politiku
prema imigrantima, kretanje i drutvene interakcije, koju i te kako ozakonjuju moni
birokratizovani dravni mehanizmi. Tako da se umetnica stalno bavi tkanjem
umnoene prie o njenom sopstvenom iskustvu sa politikim i drutvenim silama
ovoga sveta koje su vee od nje. Njeni radovi priaju razliite prie o postojanju i
bivanju-u-svetu, o zbrci, odbacivanju, nadi i lepoti ivljenja ivota u jednom
komplikovanom trenutku u istoriji. Svako uspeno umetniko delo funkcionie na
takav nain. Pre mnogo godina je Teodor Adorno dokazivao da umetnost poseduje
istinu kao slinost sa gubitkom iluzija6. U skladu sa tim, umetnost ima posebno
autonomno mesto u okviru drutvenog, i zbog toga je ona paralelna sa filozofijom.
Posveenost jednoj ovakvoj umetnikoj praksi je posveenost izgovaranju istine uz
upotrebu estetskih sredstava: tu istinu prvo prepoznajemo pomou naih ula, pomou
naih tela, a tek kasnije zahvaljujui naem intelektualnom angamanu. Posveenost
Vesne Perunovi takvoj jednoj praksi je oita u itavom njenom opusu i sigurno e se
nastaviti i u budunosti.
Prevela s engleskog Aleksandra Grubor
1. OSullivan, Simon, An Aesthetics of Affect: Thinking of Art Beyond
Representation, Angelaki, Volume 6, No.3, December 2001, p.125.
2. Lyotard, Jean-Francois, Critical Reflections, Artforum, 29/8, April 1991,
p.92.
3. Dyer Richard, Entertainment and Utopia, Only Entertainment, London and
New York: Routledge, 1992, p.19.
4. OSullivan, Simon, An Aestetics of Affect: Thinking About Art Beyond
Representation, Angelaki, Volume 6, No.3, December 2001, p.126.
5. Massumi, Brian, The Autonomy of Affect, Parables for the Virtual:
Movement, Affect, Sensation, Durham & London: Duke University Press,
2002, p.30.
6. Adorno, Theodor, Aesthetic Theory, Trans. Robert Hullot-Kentor,
Minneapolis: University of Minnesota Press, 1997, p.132.