UNIVERZITET U NOVOM SADU

FILOZOFSKI FAKULTET
ODSEK ZA FILOZOFIJU

SEMINARSKI RAD IZ TRANSCENDENTALNE FILOZOFIJE

Kantova transcedentalna estetika

STUDENT:
MENTOR:
Nemanja
Stanko Vlaki

Kondi

Novi Sad, 2015

SADRAJ
1.
2.
3.
4.
5.
6.

Apstrakt, kljune rei

Uvod
Prostor i vreme
Njutn i Lajbnic
Zakljuak
Literatura

APSTRAKT

Autor u radu nastoji da prikae elemente Kantove transcendentalne

estetike, koja predstavlja njegovo odredjenje formi prostora i vremena
kao istih. Prikazuje se takoe i odnos Kantove transcendentalne
estetike spram u to vreme vodeih teorija o prostoru, a to su Njutnova
apsolutistika i Lajbnicova relativistika. Takoe je prikazana i posledica
i uticaj Kantove transcedentalne estetike i potencijalna primena na
novije naune discipline.

Kljune rei: Prostor, Vreme, Apsolutistika, Relativistika

UVOD

Kantova

transcendentalna

elementarne

aspekte

estetika

ljudske

pokuava

spoznaje.

da

nas

uputi

Segmentacijom

na

ljudske

ulnosti, odreivanjem njenih razliitih aspekata i formulisanjem

sadraja same ulnosti dobijamo temeljniji uvid u granice nae ulnosti
i samim tim uspostavljamo egzaktan odnos izmeu nas samih i
predmeta nae ulnosti. U kontekstu prethodno reenog potrebno je
razjasniti da Kant smatra da mi kao subjekti koji spoznaju objektivni
svet oko nas nismo nikada u stanju da spoznamo stvar po sebi, ona je
u potpunosti nezavisna od nas samih, ona aficira nau ulnost i tu se
uspostavlja granica nae spoznaje.
Stvar po sebi ostaje nedodirljiva iako predstavlja supstrat svake nae
spoznaje.

Intuitivno

mi

prethodno

postavljene

granice

ulnosti

uzdiemo do nivoa apsolutno vaeeg, u kontekstu toga da su granice

nae spoznaje zapravo i granice postojanja realnosti same, da naa
ula jesu zapravo alat koji nam omoguava da spoznamo svet u kome
se nalazimo i da su ona u potpunoj sinhronizaciji sa objektivno realnim
svetom, jer uistinu ona i jesu deo njega. Ako polazimo od jednog
ovakvog stava mi iskljuejemo jednu veoma bitnu injenicu, injenicu
da mi ne konnzumiramo razliite segmente realnosti pri njenom
spoznavanju, nego da je vidimo iskljuivo kao predstavu. U tom
kontekstu se podrazumeva da mi stvar po sebi ostaje nedodirljiva, jer
je ona u okvirima nae spoznaje ostaje jednostavno subjektivno
konstruisana predstava.

U kontekstima ljudske predstave Kant razlikuje par aspekata. On

razlikuje oseaj koji se odredjuje kao Dejstvo jednog predmeta na
sposobnost predstavljanja, ukoliko nas on aficira1, zatim pojavu koja je
Neodreeni predmet jednog empirkog opaaja 2. Polazei od ovoga
Kant uspostavlja sadraje pojave i oseaja pri emu Ono u pojavi to
odgovara oseaju ja nazivam njenom materijom, a ono to ini da se
raznovrsnost u pojavi moe urediti u izvesne odnose ja nazivam
formama pojave.3.
Gledajui na ovakve Kantove stavove mi moemo zakljuiti da nam
sama forma pojave ne dolazi iz iskustva nego da ona zapravo
predstavlja na neki nain preduslov bilo kakve spoznaje, tanije da je
ona u potpunosti a priori dok na sam sadraj, to jest materija, dolazi iz
iskustva ili tanije a posteriori. Ove elementarne a priori forme ulnosti
koje omoguavaju samu spoznaju Kant odreuje kao forme prostora i
vremena, dok nauku o datim formama naziva transcendentalna
estetika.

Prostor i vreme

Ukoliko

razmotrimo

ustaljene

stavove

konceptima

prostora

vremena, ustanoviemo da jedna uobiajena predstava o prostoru i

vremenu poiva na temeljima tradicionalne fizike. Ustaljena predstava
jeste da su prostor i vreme objektivno vaei i da smo mi jednostavno
bia koja su sposobna da percipiraju jedan takav vid objektivnosti. To bi
1 Imanuel Kant, Kritika istog Uma, Dereta, Beograd, 2012, str. 59
2 Isto, str. 59
3 Isto, str. 59

zapravo znailo da je prostor neto to nam dolazi nakon samog akta

percepcije, tanije iz iskustva. Jer prostor jeste nunost postojanosti
svakog objekta, on omoguava odreenje njegovor poloaja, samim
tim on omoguava i odnos izmeu objekata.
Fiziki prostor se esto zamilja kao jedna beskonana ravan koju
popunjavaju svi materijalni objekti. Jedna ovakva predstava jeste
nuna

posledica

naeg

spoznavanja

objekrivne

stvarnosti,

ona

proizilazi iz naina na koji se ophodimo prema svetu oko nas, nijednog

momenta niko nebi iskljuio injenicu postojanja objektivnog prostora
jer on jeste elementarni sastav nae svakodnevne spoznaje. Samo
nae kretanje jeste posledica nunog postojanja prostora, samim tim i
vremena, granica prostora je samim tim i granica samog postojanja, jer
izvan njega ne moe postojati nita to je relevantno za nae iskustvo,
samim tim i za nas same.
U okviru jedne ovakve predstave prostora kao apsolutno vaeeg,
nunog sastava objektivne realnosti jednu stvar uporno izbegavamo. U
okviru naih svakodnevnih spoznaja u okviru kojih spoznajemo razne
objekte, da li mi ikada zapravo spoznajemo sam prostor? injenica
jeste da ga mi nino podrazumevamo ali ne i da ga spoznajemo. Kao
to kant navodi:
Posredstvom spoljanjeg ula (jedne od osobina nae svesti) mi
predstavljamo sebi predmete kao neto izvan nas, i njih sve skupa u
prostoru. U njemu su njihov oblik, veliina i uzajamni odnos odreeni ili
se mogu odrediti.4.
Ovde vidimo da prostor zaista jeste nunost samog ljudskog
postojanja, ali takoe moemo da uvidimo i dva razliita aspekta forme
prostora kao takve.
4 Isto, str. 61

Ako pokuamo da pronaemo odgovor na prethodno postavljeno

pitanje o tome da li ikada spoznajemo protor nezavisno od samog
predmeta spoznaje, uvideemo da mi zaravo spoznajemo same
predmete, dok sam prostor ostaje ulno nedodirljiv. Nakon to smo
utvrdili da sam prostor nije materijalan, samim tim niti pristupaan
naim ulima, trebalo bi napomenuti dve vodee ideologije same forme
prostora. Ovde konkretno mislim na relativizam i apsolutizam, dva
vodea, lajbnicovska i njutnovska stava o prostoru kao egzistencijalnoj
formi. Relativizam zastupa stav da prostor jeste zapravo odnos izmeu
stvari dok apsolutizam zastupa stav da je prostor apsolutno vaei i
nezavisan od samog objekta, o ovome e vie rei biti kasnije.
Nakon to smo utvrdili postojanje dve razliite ideologije o prostoru,
potrebno je dodatno razjasniti Kantov stav o ulno nezavisnoj formi
prostora. Naime Kant navodi:
Prostor nikako nije neki empiriki pojam koji je apstrahovan iz
spoljanjih iskustava. Jer, da bi se izvesni oseaji odnosili na neto
izvan mene (to jest na neto na drugome mestu prostora, izvan onoga
na kome se ja nalazim), isto tako, da bih ja mogao predstaviti kao
jedne izvan drugih i jedne pored drugih, to jest ne samo kao razline
ve i na razlinim mestima, toga radi predstava prostora mora ve da
lei u osnovi. Prema tome, predstava prostora ne moe se dobiti
iskustvom iz odnosa spoljanje pojave, ve pre svega samo ovo
spoljanje iskustvo mogue je jedino pomou te predstave.5.
Iz prethodno navedenog moemo da izvedemo zakljuak da Kant pod
prostorom

smatra

jednu

prediskustvenu,

istu

formu

ulnosti.

Predstava o prostoru postoji, ali ako nam ona ne dolazi iskustveno, od

strane percipiranja samih datosti, a nuna je za bilo kakav oblik

5 Isto, str. 62

spoznaje, ona mora da a priori da bude data i kao takva da prethodi

bilo kakvom naknadnom obliku spoznaje.
Objanjenje za jedan ovakav stav moemo pronai u Kantovom
transcendentalnom ispitivanju pojma prostora, gde on navodi primer
geometrije. Geometrija predstavlja jednu u potpunosti istu a priori
disciplinu koja operie putem sintetikih sudova. Pod sintetikim
sudovima se podrazumevaju sudovi uveavaju odreeno saznanje
pridodajui odreene elemente datom pojmu. to bi znailo da a priori
sintetiki sudovi uveavaju saznanje bez pomoi empirijske spoznaje.
Geometija ovako predstavljena kao u potpunosti a priori sintetika
disciplina predstavlja savrenu podlogu za odreenje prostora kao
prediskustvene forme. Naime geometrija obavlja sve svoje funkcije
unutar jednog idealno predstavljenog prostora, jer konstruisanje
geometrijskih objekata zahteva jednu vrstu protenost. Konstruisani
objekat iako moe biti predstavljen empirijiski, ne podrazumeva
empirijsku spoznaju kao preduslov za svoj nastanak. Kao takva ona
nam daje oigledan primer postojanja iste sintetike forme prostora.
Nakon zakljuka da prostor nije mogue ulno spoznati, i nakon datog
primera geometrijski prediskustvene iste forme prostora, mi uviamo
da jedna takva forma nuno mora da postoji da bi omoguila nau
spoznaju, kao to Kant navodi:
Prostor nije nita drugo doli samo forma svih pojava spoljanjih ula,
to jest subjektivni uslov ulnosti pod kojim je spoljanje opaanje za
nas jedino mogue. Poto pak receptivitet subjekta, naime njegova
sposobnost da ga predmeti aficiraju, nunim nainom dolazi pre svih
opaaja ovih predmeta, to se moe razumeti kako forma svih pojava
moe biti data u svesti pre svih stvarnih opaaja, to jest a priori, i kako

ona kao ist opaaj u kome se moraju odrediti svi predmeti moe
sadrati principe njihovih odnosa pre svakog iskustva.6.
Slina situacija je i sa pojmom vremena. Nae uobiajne predstave o
datom pojmu prikazuju vreme kao jedan linearan kontinuitet raznih
sekvenci dogaaja i kretanja. Vreme takoe predstavlja jednu od
elementarnih karakteristika nae svakodnevne spoznaje, jer ako
eliminiemo vreme u momentu aficiranosti odreenog objekta, mi
zapravo gubimo svest o njegovom postojanju, jer bez kontinuiteta
vremena mi zapravo nemamo ta da spoznamo. Korienje ljudski
stvorenih merila za protok vremena je uticalo na nau percepciju njega
samog, kao i ostatka realnog sveta, i na svest o tome da vreme kao
objektivno vaee predstavlja nunost za postojanje svih stvari.

kontekstu zaustavljanja vremena mi podrazumeamo zaustavljanje

kretanja svih stvari, kao i prestanak same egzistencije, jednu ovakvu
problematiku moemo pratiti jos od antikih vremena i zenonovog
paradoksa sa strelom koji na neki nain povezuje kontinuitet kretanja
objekata sa kontinuitetom protoka vremena.
Ovakvim stavovima mi priznajemo egzistencijalnu vanost vremena, ali
zbog samog naina njegove upotrebe ne uspevamo da spoznamo
njegovu pravu prirodu. injenica je da nismo u stanju da spoznamo
vreme, kao ni prostor. Ono ne postoji u materijalnom obliku nego
jednostavno, opet kao i u situaciji sa prostorom, kao apsolutna
postojanost u kojoj obitavaju materijalni objetkti, ili jednostavno kao
odreeni atribut kretanja objekata. Pored svega prethodno navedenog
vreme i dalje uspeva da izbegne sposobnostima nae ulne spoznaje
ali zbog njegove nunosti koja mu se pridodaje i bez saznanja o
njegovoj pravoj sutini, moemo da zakljuimo da i vreme predstavlja

6 Isto, str. 64,65

jednu prediskustvenu formu koja nalik prostoru omoguava dalju

ljudsku empirijsku spoznaju. Kao to kant navodi:
Vreme nije nita to bi postojalo samo za sebe ili to bi pripadalo
stvarima kao njihova objektivna odredba, to bi, prema tome,
preostalo i kad bi se apstrahovalo od svih subjektivnih uslova njihovog
opaanja; jer u prvome sluaju ono bi bilo neto to bi bez stvarnog
predmeta ipak bilo stvarno. A to se tie onog drugog, vreme kao neka
odredba koja pripada stvarima ili kao njihov red ne bi moglo da
prethodi stvarima kao njihov uslov, ni da se a priori saznaje i opaa
pomou sintetinih stavova. Naprotiv ovo poslednje je sasvm mogue
ako je vreme samo i jedino subjektivni uslov pod kojim su jedino
mogui opaaji u nama. Jer tada moe ova forma unutranjeg opaanja
da se predstavi pre predmeta, dakle a priori.7
Dakle, nain na koji mi percipiramo stvari u vremenu je jedino mogu
samo ako data forma postoji u nama pre bilo kakvog daljeg iskustva.
Postojanje a priori forme vremena moemo da objasnimo na istom
principu geometrije koji smo koristili i za objanjenje prostora kao iste
a priori forme. Naime sintetiko konstruisanje geometrijskih obilika
zahteva odredjeni vid kretanja, ukoliko elimo da od take napravimo
liniju, linije trougao i tako dalje. Ovakav nain operisanja jedne iste
discipline nam kao i u situaciji sa prostorom daje na uvid mogunost
postojanja a priori forme vremena.
Jedan ovakav stav znai da sve nae naknadne percepcije vremena u
kontekstu prethodno navedenog linearnog kontinuiteta u kome se
stvari kreu dolaze kao posledica same nae sposobnosti empirijske
spoznaje, a ne iz nje same.

Naa sposobnost da se na nekin nain

uivimo u sam iskustveni svet jeste razlog nae zablude o prethodno

pomenutim formama prostora i vremena izmeu svega ostalog. Kant je
7 Isto, str. 69

detaljnom analizom datih pojmova uspeo da otkrije sam uzrok koji

omoguava ljudsku empirijsku spoznaju.

Njutn i Lajbnic

Ko to je ve prethodno pomenuto dve ustaljene ideologije o prostoru i

vremenu za vreme Kanta su bile relativistike i apsolutistike. Ove
ideje preteno poivaju na idejama Lajbnica u sluaju relativistike i
Njutna u sluaju apsolutistike. Relativistiki stavovi poivaju na ideji
da prostor jeste zapravo sam odnos izmeu objekata dok apsolutistiki
stavovi zastupaju ideju da je prostor neto to je objektivno realno i
nezavisno od datog objekta.

Njutnov stav o prirodi prostora je originalno formulisan kao odgovor

Dekartovoj ideji postojanja prostora. Njutn i njegovi sledbenici bili su
ukljueni u podugaku raspravu sa Lajbnicom i njegovim sledbenicima
oko formulacije prostora kao nezavisnog entiteta ili kao odnosa izmedju
stvari. Kroz kompletnu Kantovu kritiku istog uma,a naroito u odeljku
o transcedentalnoj estetici Kant napada stavove Njutna i Lajbnica, kao
to moemo uoiti u datom odeljku:
Prostor nikako ne predstavlja neku osobinu ma kojih stvari po sebi, ili
njih u njihovom uzajamnom odnosu, to jest nikako neku njihovu
odredbu koja bi bila spojena sa samim predmetima, i koja bi ostala,
ak i kada bi se apstrahovalo od svih subjektivnih uslova opaanja. Jer

ni apsolutne ni relativne odredbe ne mogu se opaati pre egzistencije

stvari kojima oni pripadaju, to jest a priori.8
Ovde moemo videti kako se Kant direktno suprotstavlja kako
relativistikim

tako

apsolutistikim

stavovima,

uvodi

transcendentalni idealizam u kontekstu prostora i vremena kao istih a

priori formi. Jedna ovakva forma kritike prethodno ustaljenih ideologija
nam ukazuje na Kantovu teorijsku pozadinu., pri emu Kant sa
transcendentalni

idealizmom

pokuava

da

nadoknadi

propuste

njegovih prethodnika.

Zakljuak

Kantova transcendentalna estetika pokuava da popuni nedostatke koji

su odstavljeni od strane do tada utemeljenih ideologija relativistikog i
idealistikog pojma prostora.
Ukljuenjem unutranjeg ula kao forme spoznaje samih nanih ula
dolazi do zakljuka da su prostor i vreme iste a priori forme. Ovakvim
stavovima Kant uvodi svest o moguim granicama ljudske spoznaje i
daje nam jedno u potpunosti novo vienje nas samih i naina na koji se
odnosimo prema svetu.
Naime mi kao ljudska bia imamo obiaj da poistoveujemo samu
objektivnu realnost sa nainom na koji je spoznajemo, i na osnovu toga
pokuavamo da utemeljimo zakone i principe celog sveta. Kritika jedne
apsolutistike ideologije kao to je njutnovska pokazuje koliko zapravo
naa svest ima udela u samim zakonima prirode. Jedan ovakav stav i
8 Isto, str. 64

danas moemo primetiti u savremenim naunim disciplinama gde

stvari koje nismo u stanju da obuhvatimo naom ulnou i dalje
pokuavamo da objasnimo stavovima koji su u okviru njenih granica.
Naime u dananje vreme moderna nauka se susree i pokuava da
pree preko granica ljudske ulnosti, mi konstantno i uporno zadiremo
u horizonte objektivne realnosti koji nisu podloni kapacitetima nae
uobiajene ulnosti. Jedan ovakav akt pomae u otkriu i spoznavanju
same nae ogranienisti, ali mi i dalje pokuavamo da objasnimo
objektivnu realnost kao u potpunosti nezavisnu od nas samih, kao
jedan nezavisni apsolutistiki entitet koji nam je dat na spoznaju.
Zakoni prirode i same objektivne realnosti se uzdiu i padaju
vremenom dok na um ostaje isti, on se konstantno odupire
promenama u naem shvatanju realnosti iz prostog razloga to je on i
njen uzrok. Nain na koji mi percipiramo stvarnost ostaje isti, mi smo
ogranieni na potencijal nae ulnosti i ona jeste na jedini kontakt sa
realnim, objektivnim svetom. Uzevi sve ovo u obzir, realnost samu ne
treba istraivati kao jedan u potpunosti nezavisan entitet, nego je treba
prouavati u njenom odnosu spram nas samih. Jedino u granicama
takve percepcije mi moemo spoznati totalitet objektivne realnosti.

Literatura:

1. Imanuel Kant, Kritika istog Uma, Dereta, 2012, Beograd

2. Kant, Imanuel, Prolegomena za svaku buduu metafiziku koja e

moi da se pojavi kao nauka, Fedon, 2008, Beograd
3. Janiak, Andrew, "Kant's Views on Space and Time", The Stanford
Encyclopedia of Philosophy (Winter 2012 Edition), Edward N.
Zalta (ed.),

URL

<http://plato.stanford.edu/archives/win2012/entries/kantspacetime/>.
4. Milenko A. Perovi, Istorija filozofije, Grafomedia, Novi
sad,2003/04