Душан Вукотић

СРПСКИ АРИЈЕВАЦ
Spirala Smrti
(Olgi Luković-Pjanović)

U vremena davna kada

Reč je svaka umirala
U bezdanu zlih spirala…
Ispod Neba Pustih Nada
Pevao je život himnu,
Na Planeti Bludnih Snova,
Gde u laži slika nova
(Pretačući Dan u Tminu )
Gubila se u obesti…
Da li Srba il Tribala?
Istina se nije dala
Ni otkriti ni isplesti.
Ind-Evropa da l je spona,
Kolevka il Grobna Greda
Serblima Srbinda Veda!
Bez zapisa Pergamona
Sve u gustom mraku čuči;
Čak ni Vendi ni Sarmati
Ne mogu nam svetlo dati
Što u svojoj tajnoj Luči
Od Iskona veru drobi…
Iliri se ko Pelazgi
(Da l na slonu ili mazgi ),
Pred mirisom raži, zobi,
U Slovene vrle sele.
Tako narod moćan, smeo,
Zaogrnu crni veo
I kraj priče nevesele,
Gde se strašnom neistinom
Umna žica ubi slasno.
Za kajanje sad je kasno!
Izbiti se na da klinom
Snoviđenje tuđeg roda.
Putevi su prošli tvrdi
U Nevidu. U Pogrdi
Koja mišlju grešnom hoda,
Germani će ( pa i Turci! )
Salomiti krila vita
Kojima se Srbin SKITA…
Svenućemo ko Etrurci!
Vulgata Nova
Otkako je ( pre desetak godina ) srpski narod »prodisao« barem jednim delom svoga duhovnog bića, na našim
prostorima pojavilo se nekoliko knjiga koje bacaju novo svetlo na sled istorijskih događaja i na ulogu Srba u
njihovom stvaranju, poimanju i tumačenju. Svakako da su među tim izdanjima najznačajnija ( ali, čak i za Srbe,
nažalost, najprovokativnija ) dela Dr Olge Luković i Dr Jovana Deretića: SRBI NAROD NAJSTARIJI i SERBI
– NAROD I RASA. To što dugi evropski narodi ( koji su, uzgred rečeno, velikim delom »otpali« od srpske
nacije ) ne žele da prihvate neosporne i neumoljive istorijske fakte, sigurno nije za čuđenje; no, neshvatljivo
je da i sami Srbi sa neoprostivom indignacijom prilaze toj »novootkrivenoj«, na neoborivim argumentima
zasnovanoj istini. Sasvim evidentna zavera ćutanja ( pogotovo unutar srpskih naučnih krugova ) mogla bi
ubrzo dovesti do potpunog nestajanja naše duhovnosti, a potom i do fizičkog uklanjanja Srba i zemlje Srbije sa
istorijske pozornice i geografske mape Evrope.
Jovan Deretić nam daje do znanja da je u evropskim i svetskim centrima istorijske nauke prava istina odavno
poznata, ali se ona svesno ( iz posebnih razloga ) prikriva i u iskrivljenoj formi prezentuje javnosti; naravno
sa jednim jedinim ciljem, a to je – da se zatre poreklo ( praroditelj ) evropskog čoveka. Stolećima su se iznad
Srba i Srbije vili tamni oblaci, ali, čini se, nikada im nije uspevalo da u potpunosti zaklone »srpsko« nebo.
Na našu nesreću ( velikim delom i svojom krivicom ), danas su Srbi proterani iz povesti, a sutra već, možda,
i iz života. Stoga, od srpske intelektualne elite umnogome zavisi da li će Srpstvo »progledati« i da li će biti u
stanju da razgrne zlokobni »majin veo« ili će beznadežno, bez borbe ( a nemirenje sa sudbinom i borbenost
jesu glavne osobine svakog umnog bića, pa i smisao života ), potonuti »s onu stranu dobra i zla«. Autoru
ovih redova nije namera da hvali izuzetno vredan istorijski rad Dr Olge Luković, niti da joj ispevava nekakav
panegirik ( mada joj duguje veliku, maltene neizmernu zahvalnost, kao i sav srpski rod ), već da podrobnom
analizom njenih knjiga ( ali i drugih autora ), ako je moguće, podstakne i druge srpske intelektualce ( naročito
one koji su se zakopali u našim učmalim institucijama nauke i kulture ) da u skladu sa mogućnostima i sami
daju svoj doprinos kako srpski narod ne bi sasvim zaboravio svoje poreklo i svoje ime. Da iza izvrtanja
istorijskih činjenica stoji Vatikanija i Marksonija ( kako ih Deretić s pravom imenuje ) i da antisrpska zavera
nije plod naše pomućene svesti ili »genetske hipohondrije«, pokazuje i to što se svi pisani dokumenti koji
govore o povezanosti Srba sa antičkim narodima ( Ilirima, Tračanima , Sarmatima, Pelazgima, Iberanima itd. ),
jednostavno, bez ozbiljnog naučnog razmatranja, proglašavaju falsifikatima. Takav je slučaj, na primer, sa onim
glosama u »Mater Verborum« koje se odnose na Srbe i njihovo poreklo, dok se zapisi starih pisaca ( Herodota,
Ptolomeja, Porfirogenita…) zlonamerno prepravljaju na onim mestima na kojima se pominje srpsko ime*, a da
ne govorimo o potpunom zanemarivanju nalaza pojedinih eminentnih istoričara XIX i XX veka.
Takođe, trebalo bi naglasiti da se knjiga Suri Orao bavi razmatranjem određenih pojmova, reči, imena, to jeste,
rečeničkim blagom srpskog i drugih jezika ( sanskrit, mađarski, nemački…) iz kojih se putem asocijacije i
zaključaka izvedenih na osnovu logičkih premisa može stvoriti jasnija slika o davno prošlim vremenima. Isto
tako, tu su i određeni toponimi u savremenom svetu čiji nam nazivi ponekad govore više od pisanih spomenika
ili arheoloških nalaza. Konačno, Suri Orao nije do kraja zasnovan na strogo definisanim naučnim metodima;
zapravo, dopušta sebi »slobodan let« kako to uostalom orlu i dolikuje; a sve u jednom cilju – ne bi li se
tako, možda, nabasalo na još koji »biser« koji bi se mogao ugraditi u sjajnu, ali gotovo zaboravljenu Srpsku
Dijademu.

______________________________________________
* U XIII veku , kao knez Usore pominje se nekakav Sebislav, mada je tu potpuno jasno da je reč o Srbislavu!
Omraženi Piko
Krenućemo od Ilira koji su boravili na prostorima Zapadnog Balkana, od Srednjeg Dunava do Jadranskog Mora.
Neki naučnici su pokušavali da problem ilirskog jezika reše uz pomoć arbanaškog, ali u tome, naravno, nisu
uspeli, jer je arbanaški zapravo srpski jezik duboko prožet romanskim elementima.
Dakle da pokušamo da odgonetnemo ( svakako uz pomoć savremenog srpskog jezika ) pojedina ilirska imena,
najpre lična, a potom i nazive brojnih ilirskih plemena. Njihova lična imena su glasovno izmenjena, prolazeći
kroz latinski jezik, i tu činjenicu bi trebalo uzeti u obzir. Analiziraćemo ih onim redom kojim ih navodi
Konstantin Jiriček u svojoj Istoriji Srba.
Mada ime Epicadus, čini se, ima jednu osnovu, ipak je moguće da je sačinjeno od dve. Setimo se Pika ( lat.
Picus ), brata Nina Belova koga su zvali i Div, koji je u Ninovo ime pokorio Zapad. Otuda je kod Srba,
verovatno, ostalo ime Pikodiv, koje je u latinskom prvobitno bilo Picodeus, da bi se docnije ustalilo kao
Epicadus. Možda nije slučajno da današnja reč pik ( fr. pique, nem. Pik ) ima značenje prikrivene mržnje, srdžbe
ili želje za osvetom; kao da ih pik, iako podsvesno, podseća na Nina Belova i njegovog brata Pika. Konačno,
imena sa dve osnove u kojima jednu čini reč div i danas su prisutne u srpskom narodu ( Nikodije=Niko Div,
Savatije=Srban Div, Ignjatije=Oganj Div…).
Odakle ime Pladomenus? Da li se tu radi o glasovno promenjenom imenu – Vladoman, koje su Latini
prilagodili svom govoru? Mane je poznat iz arijevske divonije kao rodonačelnik današnjeg čoveka kojeg je od
potopa spasao bog Višnu ili Višnji. Očigledno je da je on prisutan i u gore pomenutom imenu, kao što je i danas
prisutan u srpskim imenima Dragoman, Radoman, Vukoman ili u prezimenima koja iz takvih imena proističu.
Nadalje, Dazas je u stvari Draža, Verzo je Vrazo ili Vraz. Plares je, može biti, Pelar ( Belar). Plator je preličeno
ime Vlado ( Vladar ), jer je Latinima konsonantska kombinacija »vl« ( za razliku od »pl« ) bila strana. Izgleda
da je neko ozbiljno promislio pre nego što je Josipu Brozu dao pseudonim Tito, pošto je Tito iskonsko, ali
zaboravljeno srpsko ime, čije je dejstvo bilo razorno u retrogradnom smislu, posluživši kao tempirana bomba za
rastakanje srpske tradicije, kulture i, konačno, za satiranje srpskih umnih sila. A ime Tato, danas ne u jednoj
osnovi, prisutno je još uvek kod Srba u imenu Tato-mir. Na natpisima u Pljevlji susrećemo se sa imenom Panto,
koje Srbima nije potrebno objašnjavati jer i danas postoji u našem narodu. Tritan je Ritan ili možda Ristan
(Ritan se i danas sreće kod Srba, istina, ovaj put kao prezime ). Vendes prepoznajemo u imenu Vanda, kao i u
sporednom imenu za srpski narod – Vendi. Ime Vandano danas je raščlanjeno na Vanja i Dane, te više ne postoji
kod Srba u toj prvobitnoj formi. Oepla je metateza imena Pela, Pelagija – opet sa podsećanjem na Pelag ( Belak
) i Pelazge ( Belaske ). Stenas nije ništa drugo nego i danas prisutno ime kod Srba – Stana ili Stane.

Alibunar u Liburniji
Poznato je da srpska plemena nikada nisu uspela da se ozbiljnije ujedine. Sudeći po tome kako se Srbi danas
ponašaju, to je usud, dakle, fatalna osobina srpskog naroda. Jasno je da i čuvena izreka: Samo sloga Srbina
spasava!, nije nastala slučajno. Takvu ukletu sudbinu Srbima predskazuje i jedan od njihovih znakova, krst sa
četiri međusobno suprostavljena ocila koja simbolišu njihov davnašnji rastur »na sve četiri strane sveta«. Razlog
zato treba tražiti u činjenici da su Srbi tri puta osvajali gotovo čitav ondašnji poznati svet, te su se teško
privikavali na novu realnost u kojoj više nisu bili gospodari.
Prilikom analize imena ilirskih i tračkih plemena treba imati u vidu da su ona do nas stigla indirektno ( preko
Grka i Rimljana ), i stoga su katkad vrlo daleko od njihovih izvornih naziva. Tako, na primer, veliko je pitanje
kako se uistinu zvalo pleme koje je obitavalo na obalama Donje Save. Da li su to bili Breuci ili, možda, Belvuci,
Beli Vukovi, a moglo bi biti i Brevuci ( Brat Vuk)*, pošto je znano da je kod Srba vuk bio obožavana životinja,
dakle sveta.
Na području Zapadne Bosne i Like živeli su Japodi. Još uvek se kod Srba , za zemlju koja je vlažna, hladna,
slabo izložena suncu, siromašna, u nekim krajevima kaže da je to – »japadna zemlja«. Sudeći po tome »japad«
je isto što i »zapad« i u tome bi se moglo tražiti rešenje za ilirske Japode, pogotovo kada se zna da je tamo gde
su oni živeli zemlja zaista bila japadna i da su na njoj nekada uspevali samo žmira i proso.
Na obalama Jadrana nalazimo Delmate ili Dalmate**, sa glavnim gradom Delminiumom i pristaništem Salona
(srp. Slana ). Moguće je da je reč o delijama, kršnim momcima po kojima su se nazivali Delmati. Po tome bi
Delminium bio Delijana, prekrštena u duhu latinskog jezika u Delmianu, Delmianum i na koncu Delminium.
Postoji i druga mogućnost, to jeste, da su Dalmati dobili ime po nekakvom karakterističnom ogrtaču ( dolami ),
odakle, kako se vidi, potiče i srpska reč za odeću ( odelo), a, može biti i dolma ( nasip ), pošto su Dalmati živeli
duž obala.
Neposredni susedi Dalmata bili su Liburni. Odmah pada u oči da su Liburni živeli na prostoru današnje Istre,
oko Labina i reke Raše ( lat. Arsia ), a u Srbiji takođe imamo reku Lab i, s druge strane Kopaonika, reku i grad
Rašku. Navedena podudarnost nikako ne može biti slučajna. Da je tu reč o Labranima ( Srbima sa reke Lab)
potvrdiće nam i francuski grad Liburn na reci Dordonji, gde se Liburni dovode u očiglednu vezu sa ilirskim
Dardanima, a poznato je da su Dardani živeli i oko reke Lab. Kako je od Liburna ( Labrana ) dobijena srpska
reč bunar, poduža je priča, a pogotovo »alibunar« ( bunar u kome su, po verovanju Ilira i Tračana, živeli zmajevi
i aždaje ) po kome je dobila ime varošica na jugoistoku Banata.

______________________________________________
*Narod Volki možda je u vezi sa Bre(v)ucima. Od keltskih Volka nastao je naziv Vlah, Valah, Vlasi, kao i ime
Velšana ( Welsh ) kod keltofonih Gala u Britaniji.
**Zanimljivo je da se Dalmati pojavljuju i na dalekom severu Evrope kao Daleminci, Delaminci, na osnovu
čega zaključujemo da je ipak naverovatnije da su Dalmati dobili ime po «dolami» ( odelu, o-delima ); takođe,
izgleda da se u dosadašnjim razmatranjima premalo uzimala u obzir sličnost plemenskih naziva Serbla na
širokim prostorima Evrope i Azije, kao što su Milčani ( Milinzi ), Jezerci, Poljani, Bodrići, Belo Gori ( Bulgari
), Horiti ( Hrvati ), Severjani itd. Zigioti sa Peloponeza ( čije ime verovatno dolazi od Sigina ) govore istim
jezikom kao i Srbi iz Polablja ( Kananos ).
Ukleti Dvarozi

Ispod Makarske Planine stanovali su Vardeji. Var je srpska reč sa značenjem – tvrđava ( otuda i mađ.var, nem.
Wher=zaštita, odbrana, kao eng. war i warrior, to jeste, rat i ratnik ). Vardeji su upravo to: zaštitnici, ratnici,
branitelji, krajišnici. Da je to tako, potvrđuju današnje srpsko prezime Varda i jedno mesto nedaleko od
Kosjerića koje se, takođe, zove Varda.
Posebno zanimanje izazivaju Daorzi sa ušća Neretve, nekada ozloglašeni pirati. Da li su to bili Dvarozi (
Dvorogi ), u stvari, žestoki sledbenici boga Baka i da li oni imaju veze sa Dorima ( Dorcima, Dorjanima ) koji
su još u drugom milenijumu stare ere kolonizovali prostore od jedne Korkyre ( Korčula ) do nekada istoimenog
ostrva u Jonskom Moru ( danas Krf ), uključujući oblast Dorjanskog ( Dojranskog ) Jezera i grad Korču na reci
Semani ( Zemani ) u današnjoj Albaniji, te naniže, preko reke Vojuše i grada Janjine, i sve druge starogrčke
oblasti. Po inerciji kažemo »starogrčke« mada u to doba tamo Grka nije bilo ili ih je bilo u neznatnom broju, što
nam potvrđuje da se tu radilo o sukobu za međusobnu prevlast između dva srpska plemena – Dora ( Dvaroga ) i
Pelazga ( Belaska ).
U najvećem delu današnje Crne Gore živeli su Dokleati ( Dokleti, Doklati ). Kod Srba i danas imamo veliki broj
toponima koji su nastali u zlim vremenima ili, koji, s druge strane, simbolišu ili najavljuju nesrećnu sudbinu,
poput Smrtića, Sijekovca, Jadovna, Prištine, Gnjilana… Srećemo i srpska prezimena kao što su Zaklan, Preklan,
Zlojutro, Zlokas i slično. Dokleati bi mogli biti i Divokleti ( od boga ukleti ). Uostalom, o pravom imenu
Dokleata puno govori i planina na samoj granici Duklje koja se zove Prokletije.

Pero od Pipera
Od Skadarskog do Ohridskog jezera nalazimo plemena Labejata, vešte rudare Piruste, Desarete, Desitijate i
Ptolomejeve Albane. Labejati ( Labajci ) su, očigledno, doseljenici sa reke Lab, koji su ime svoje reke ali i sebe
samih prenosili na široke prostore: od Labina u Istri do Crnog Mora i reke Labe na severu Nemačke. Tako su
Ptolomejevi Albani zapravo Labani. Albanopolj je Labopolje, a čitav kraj u planinama oko Kroje zvao se u
srednjem veku Arbanum, to jeste, Srbanum, Srbani. Pitanje je samo ko je, kada i zašto početno slovo »s«
zamenio slovom »a«.
Zna se da su Pirusti osnovali grad Perast. Odatle se jasno vidi da je njihovo pravo ime bilo Perasti, po peru,
bogu Perunu ili Perđaniji.
Deasareti, kao i Desitijati u unutrašnjosti Bosne, verovatno su nosili imena po njihovim vladarima, nekakvom
Desi, Desi-ratu.
Autarijati su, u stvari, Tarani* ( oni koji »taru«, »satiru«, koji su nemilosrdni ), jedno veliko pleme koje je živelo
na prostoru od reke Tare do istoimene planine u užičkom kraju.
Od gornjeg toka Vardara ( ovde primećujemo koliko su var i varda bili rasprostranjeni u srpskom imenovanju
reka, gradova, ali i sebe samih, počev od makarskih Vardeja, Varde, Vardara, do Varšave i vavilonskog Varduna
), pa do Niša živeli su čuveni Dardani, zapravo Darodani čije se ime može izjednačiti sa Izabranim, Ibranima, te
maloazijskim i španskim Iberima.
Zanimljivo je da se sedište Sardejata ne može tačno odrediti. Do toga se i nije moglo doći pošto su Sardejati
samo jedno od opštih imena Srba ( Sardani, Serdani, Srditi ) koje je vekovima uporedo pratilo Srbe, odnosno,
Rase.
Na osnovu ilirskih staništa, njihovog načina života, pogrebnih i drugih običaja, sasvim je sigurno da su sva
njihova plemena pripadala jedinstvenom narodu. Ime Ilira je u očiglednoj vezi sa antičkom Trojom ( Ilionom ),
iz čega su neki istraživači izvlačili pogrešan zaključak da bi Troja mogla biti negde na obali Jadrana.
Jedan od glavnih ilirskih bogova zvao se Medaur ( Gospodar Meda ), a Medi ili Mezi su suime Srba koji su bili
nastanjeni duž Balkanskog Poluostrva, sve do u Malu Aziju. Zapravo, Iliri i Tračani su najvećim delom Medi,
odnosno – Srbi.
Na kraju, da pomenemo i Medeon ( dobro znani zamak na prostoru današnje Crne Gore između Kuča i
Bjelopavlića ) i tamošnjeg legata Perpernu po kome su verovatno Piperi dobili ime. Zna se da su u Piperimma
živeli Srbi Lužani čija se migracija završila između reka Odre i Labe na severoistoku savremene Nemačke.
Primer Pipera, Srba Lužana, Meda i Lužičkih Srba jasno nam pokazuje koliko su Iliri i Tračani ( u stvari Srbi )
bili rasprostranjen i moćan narod.

______________________________________________
*Izgleda da bi se reč tarani mogla izjednačiti sa tirani ili imenom grada Tirane. Reč »tiranin« dobijena je od
srpskog glagola »sa-tirati« ili imenice »sa-tiranje«. Takođe, do promene naziva antičkog grada Sura u Tir, čini
se, došlo je uskladu sa značenjima prideva »sur-ov« i »tir-anski«, svakako sa prvobitnim oznakama hrabrosti i
ratobornost.

Košava sa Dunava
Tračani su bili istočni susedi Ilira, počev od Erdelja, preko Dunava, sve do Male Azije u kojoj su živela srpska
plemena Fružana, Miđana i Bitinjana. Njihova lična imena često se završavaju na –por ili – pur, slično indijskim
Arijevcima ili Persijancima. Auluporis je Alipur. Kod Srba imamo i danas prezimena Alipurević, Šalipurević,
Purković, dakle sa sličnom osnovom. Tu su i imena Mukaporis ( Mukopur ), Rhaiskopuris ( Rajskopur,
Rajkopur, Rajska Vatra ) ili Dinikethos (Dinketa ) – u savremenom srpskom jeziku slično se formiraju
prezimena Šakota, Vukota, Cikota… Kod Tračana nalazimo i imena kratkog oblika kao što su Kotys (Koča),
Bithys (Bič) ili Sethes, Seuthes ( Svet, Sveta ).
Agatirsi su jedno od velikih i vrlo značajnih plemena u Trakiji, koji su se docnije prozvali Dačanima. Agatirsi su
Div Rasi, koji su s juga naselili Erdelj (Dakiju ) i izvorno ime im je verovatno bilo Jugo-div-rasi, Jugotirsi i
konačno – Agatirsi. Agatirsi su bili srodni, dakle jedan narod, sa Getima, Mesa-Getima ( Medi-Geti ), što je
dokaz da su i Agatirsi bili Srbi.
U ravnici između Morave i Ibra živelo je moćno pleme Tribala, dok se i jedan deo Zapadne Bugarske, oko reke
Iskra, zvao Tribalia. Tu je reč o očiglednom, verovatno zlonamerno promenjenom imenu Srbalja.
Sigini su sagradili Beograd. Po njima se on zvao Sigin Dun, docnije, u rimskom periodu poznat kao
Singidunum, mada je moguće da je prvo sagrađen Sigin Dun, da bi se to srpsko pleme prozvalo po svom gradu
– Sigini. Poznato je da se i danas šupljikavi kamen, vapnenac zelenkaste boje koji se stvara na ušću reka, kod
Srba zove siga ili sedra. Mada siga i sedra nsu jedno te isto, ime siga je u narodu preovlađujuće. Dakle, sigurno
je da je takvog kamena bilo u velikim količinama na ušću Save u Dunav i da je od njega izgrađen Sigin Dun
(vrđava od sige na Dunavu ). Sam Dunav je dobio ime po reči »dunavanje« ( rus. dunavenjie ), odakle kasnije i
srpske reči »duvati« i »dunuti«, pošto je poznato da tom rekom oduvek duvaju jaki vetrovi. Logično, iz Siginog
Duna usledilo je i ime Sigini. Herodot opisuje Sigine i kaže da se oni nalaze severno od Trakije, ali pitanje je
šta je on podrazumevao pod Trakijom. To nam govori da granice između Ilira i Tračana nisu nikada bile jasno
određene, jer ista plemena nalazimo nekad u Trakiji, nekad u Iliriku, a katkad na sasvim suprotnoj strani – u
Maloj Aziji i dalje na severu i istoku. Strabon pominje Sigine kod Kaspijskog Mora. Ipak, ukoliko je navedena
pretpostavka o imenu Sigina tačna, dolazimo do zaključka da je Podunavlje, naročito njegov središnji deo,
bilo kolevka srpskih plemena i da je to početna tačka od koje su krenuli svi Indoevropski narodi. Konačno,
pomenimo i Segedin u Mađarskoj, koji je takođe Sigin Dun, antički grad Segestu na severozapadu Sicilije, kao i
Segestiku ( Sisak ) – svi dobili ime po sigi, Siginima ili od srpskog prideva »sigast«. Posebno bi trebalo ispitati
ime Egejskog Mora, koje je, može biti, dobilo naziv po ličnom imenu Siga ( Egej ) izvedenom od Sigina. Tu je
i grad Sigetvar, koji, iako je sagrađen od sige, ipak nije dun, sasvim logično, jer tamo gde se nalazi nema vode
kojom duvaju jaki vetrovi.

Ogrizovi besani snovi

Serdi sa svojim gradom Serdicom ( Sofija ) zapravo su isto što i Serdani i Srdica, to jeste, Srbi i Srbica. Mada se
ovde, čini se, ne radi o izmenjenom srpskom imenu, jer su Serdani, videli smo, zadugo bili suime Srba, ipak bi
bilo nužno da se napomene da su pisci antičkog doba beležili imena naroda, gradova i drugih geografskih
objekata onako kako su ih oni čuli i razumeli, često ih prilagođavajući izgovoru grčkog, latinskog i drugih
jezika. Otuda i mnogobrojni prelici imena Srba, kao što su Sebi, Sibi, Sabi, Surbi, Seri, Sardi, Sarbi, Sarbeli…
Tako se, na primer, desilo da Srbati postanu Sarmati*, a Srbadija ( Serba(n)dija, od Serbon Diva ) – Sarmatija.
Na Istoku su Serbon Diva nazivali Zervan Akarana ( Serbon Car, Caran ). Često su se imena menjala u tolikoj
meri da se više nisu mogla prepoznati ili su odomaćivana u takvom obliku koji nema gotovo nikakve veze sa
originalnim nazivom. Kao ilustraciju toga navedimo nemački grad Bautzen: ko bi još u njemu mogao da
prepozna današnji centar Lužičkih Srba - Budišin!
Smatra se da su oko Rodopa stanovali Besi, jedno borbeno i nepokorno pleme Tračana. Zanimljivo je i to da su
Rimljani sva tračka plemena nazivali Besima i da su sa njima vodili teške ratove vekovima. Poznato je i to da
su Srbi tokom čuvene avarske najezde sa zaprepašćenjem i čuđenjem saslušali zahtev Avara da im se pokore.
Gordo su odgovorili da su oni »svikli da vladaju drugima i da nikada nisu bili porobljeni«. Današnja srpska
reč besan i besneti sigurno je u vezi sa tračkim Besima. Oni su »bez sna« bili spremni da očuvaju svoj ponos i
dostojanstvo. Takođe, u to vreme, a i kasnije u Crnoj Gori i Arbaniji, kod ilirskih i tračkih srpskih plemena bila
je poznata krvna osveta i zakletva besa koja se nije smela pogaziti ni po cenu života. Pogrešno je mišljenje da
je besa reč današnjeg arbanaškog stanovništva, pošto smo u ranijem izlaganju videli da je Arbanum, zapravo,
Srbanum, a Albani su Labani – dakle Srbi.. Da pomenemo još i Kraljevinu Odriza ( verovatno Ogriza, po imenu
njihovog vođe ). Bila je to moćna država Ogrizovića, čiji je kralj Sitalk ( ili Sitlak ) bio u stanju da okupi vojsku
od preko 200 000 vojnika ( Herodot).

______________________________________________________
*Ipak, moguće je da su Sarmati, u stvari, Sar Medi; slično Sar Belima. Otuda se glasovnim promenama dobijaju
imena Medaur i Belaur.
Srpski Dojčland
Poznata su i pojedina tračka božanstva kojima su, kako se priča, prinošene ljudske žrtve. Na prvom mestu je
bradati bog svetlosti, nazvan Zbeltiurd.Pažljivom analizom tog imena videćemo da je navedeni bog srpskog
porekla. U nazivu su dve osnove, dakle, reči bel i tverd (tvrd). Početni glas »z« možemo dobiti ako kažemo »s
Belotvrdom«, to jeste, »uz pomoć Belotvrda«( »s Božjom pomoći«). Zaključujemo da se tu radi o čvrstom,
stamenom bogu Belu ili Bel Teutu. Prolazeći kroz druge jezike Belotvrd je postao Zbeltiurd, odnosno Bel-Teut
ili, jednostavno, Teut – srpski bog čiji koren nalazimo u današnjem imenu Nemaca ( Deutsche *).
U jelovim šumama Rodopa, pa nadalje, širom Trakije ali i Ilirije slavljen je mnogopoštovani bog Sabadije (
Srbadije, Serbo Div ) koji je pokatkad imenovan i kao Sabazije ili Savazije. Savadije ili Savatije jasno govore
da je tu reč o Serbu Makeridovu, bogu Serbonu, koga su tada zvali i Dionizos, Div Nize ( Div Niša).

_______________________________________________
* Čitava današnja Nemačka nekada je bila prožeta srpskim toponimima. Na Tirinškoj Gori postojala je reka
Srbac ( Sorbitz ), a ispod nje i danas teče reka Vera. Interesantno je da iste nazive nalazimo čak na južnoj obali
Iberijskog Poluostrva, u imenima gradića Sorbas i Vera; nedaleko je i reka Almanzora ( Alemanska Zora -
srpska reč zora stiže nam direktno od prareči sur ), mesta Huerkal, Hergal ( podsećanje na Herkula i Gospodara
Gala ), Gor ( Hor-s). Ovo navodimo stoga da se vidi koliko je nejasno poreklo Germana ( Her Man-e ); iz svega
rečenog nameće se pitanje da li su Alemani bili germansko pleme ili samo jedan ogranak rasprostranjenog
slovenskog ( srpskog ) naroda.

Šuma bez lesa

Vekovi su prošli od onog doba kada je Gundulić ispevao svoje stihove o Lesandru Srbljaninu. Vrlo je neobično
da Srbi, sve do današnjih dana, nisu o tome ozbiljnije razmišljali. Jasno je da Gundulić nije mogao pevati o
Lesandru* ( pa još Srbljaninu ) bez ikakve osnove, kao što je sigurno da je on znao istoriju antičkog doba ( i
Srba u tom vremenu ) daleko više i bolje nego što bi mi to mogli pretpostaviti. Takođe, neshvatljivo je da srpska
nauka nikada nije ozbiljnije »pročešljala« dragocene dubrovačke arhive u kojima je, vrlo izvesno, vekovima
tavorila istina o srpskoj dalekoj prošlosti.
Zvanična istorija nas je učila ( i još nas uči ) da je Aleksandar Veliki bio tvorac moćne »grčke imperije«, i tome
smo decenijama ( vekovima ) slepo verovali. Kada se sagleda takav apsurd, onda i nije nikakvo čudo da smo
odlutali od sebe i bezglavo se sunovratili u ambis, prethodno ogrnuvši se velom izmišljene istine. Najgore što se
može desiti jednom narodu, jeste, da sluša »istinu« o sebi iz tuđih usta. Ipak, đavo možda i nije tako crn kako bi
se moglo zaključiti na prvi pogled. Iako su pisani dokumenti, verovatno ( falsifikovanjem i fizičkim uklanjanjem
), za Srbe zauvek izgubljeni, a arheološki nalazi se mogu tumačiti kako je kome volja, opet postoji način da Srbi
»isteraju pravdu« i dokažu da na njima počiva evropska civilizacija. Ti dokazi se nalaze u neuništivom,
svakodnevnom »živom« dokumentu – u srpskom i drugim evropskim jezicima.
Lesandar je dar lesa, ali i darodavno božanstvo. Da bi Srbi bili darovani novim životom i da bi ostali Darodani,
bilo bi neophodno da shvate kako nije tačna tvrdnja da smo mi narod »koji nikada nije napadao druge i koji se u
svojoj istoriji samo branio«. Zapravo, prava istina je da je Srbima u prošlosti ( kao ni jednom drugom narodu )
tri puta pošlo za rukom da pokore, maltene, ceo tadašnji, poznati svet. To je i razlog zbog koga su se Srbi danas
pretvorili u još neviđene mazohiste i što su, u nemoći, upravili prirodnu ljudsku agresivnost prema sopstvenom
biću. U našoj »zatamnjenoj« svesti Velika Srbija i dalje slabašno svetluca kao rudimentiran ostatak nekadašnje
ogromne srpske moći. Te iste Velike Srbije intuitivno se seća i »ostatak sveta« i stoga im je Srbija trn u oku, čak
i danas kada se ona toliko smanjila da nikome razumnom ne bi mogla da predstavlja opasnost.
Uprkos svemu, program Velike Srbije** trebalo bi, u budućnosti, da bude glavni cilj svih Srba. Svakako ne u
populacionom i teritorijalnom smislu ( jer je to sada nemoguće ), već u pravcu stvaranja duhovno velike Srbije,
koja sigurno i danas postoji unutar srpskog korpusa. Ako nameravamo da preživimo kao narod, takvu Srbiju
treba osloboditi iz kandži onih Srba koji su se odrekli sebe i koji su sve svoje ambicije podredili opseni
mondijalističkog Svesjaja.
Dakle, setimo se Gundulića i ne zaboravimo Lesandra Srbljanina, čije je ime u skraćenom obliku ( Les ili Lješ )
vekovima Srbima bilo poznato kao lično ime i kao naziv mesta ( Lješ u Arbaniji, Lesnovo u Makedoniji ) ili
pojedinih ostrva u Jadranu ( Lesena, Les – to jeste, Hvar i Vis ), jer uz Lesandrovu pomoć bićemo u stanju da
jasnije sagledamo prošlost, ali isto tako, i da sačuvamo budućnost.

*Aleksandar Veliki je rođen u Peli ( Bela ) u Solunskom Polju. Južno od Pele nalazi se grad Servia na reci
Bistrici. Nakon pobede nad Persijom, Aleksandar razgovara sa persijskim vojskovođama istim jezikom. Kojim?
Prorok Danilo govori o jednorogu koji pobeđuje dvoroga; zapravo, radi se o ujedinjenju Persije i Medije, to
jeste, o stvaranju nove srpske imperije.
**Po svemu sudeći, srpska ognjila predstavljaju četiri roga koji izrastaju nakon Aleksandrove smrti, zapravo,
simbolizuju cepanje i početak propasti Velike Srbije. Od tog doba, pa sve do današnjeg dana Srbija se usitnjava,
topi i nestaje.
Srpska strela

Srpski bog Bel je sigurno jedan od najznačajnijih bogova stare srpske mitologije. Njegovo ime prožima srpski
vokabular od najstarijih do današnjih vremena. Srećemo ga u ličnim imenima ( Bela, Belan, Beloš ), u
prezimenima (Belić, Belanović, Belojević, Belovuk, Belmužević, Baletić, Balaban, Balšić…), u geografskim
pojmovima ( Belo Brdo, Belasica, Beograd - Beli Grad, Belanovac, Balaton, Belovar…), kao i u mnogim
drugim rečima koje imaju različita značenja ( kako u srpskom tako i u drugim jezicima ), pored prvobitnog –
svetao, svet, dobar. Ime boga Bela prisutno je i u nazivu poluostrva Balkan (izvorno, verovatno, Belkan,
Belkanovo Poluostrvo ), u Besarabiji ( Bel-Srbiji ) i u Belorusiji ( Bel-Rasija ).
Bel ima i svoju lepšu polovinu, boginju Belonu, koju su docnije Rimljani usvojili kao božicu rata. Odatle i
latinski pridev bellicosus, sa značenjem »ratoboran«, »ratnički raspoložen«, ali s podsećanjem na brojna srpska
plemena koja su se nazivala Belkama. Zvanična, nažalost, danas još uvek važeća istorija pominje, na primer,
sarmatskog kralja Beuku koji je krajem V stoleća Rimljanima, kako se tvrdi, preoteo Singidunum. Sasvim je
jasno da to nije Beuka, već kralj Belka, srpski kralj koji je isterao Rimljane iz svog Sigin Duna.
Vrlo je zanimljivo ime Babilona koje u sebi, sasvim sigurno, skriva posvećenost bogu Belu. Moguće je da se
Babilon u prvo vreme zvao Bab Belana (Belanova Vrata ), što je kombinacija semitske reči »bab« (vrata ) i
imena srpskog boga Bela. Docnije su domoroci od Bab Belana, zbog načina izgovora, formirali svoje reči »ila«
i »ilanu« ( jevr. bog, božji ). U kasnijim vremenima, kada je srpski narod počeo da gubi svoju vitalnost, to jeste,
kada se povukao sa osvojenih teritorija, tuzemci su, sasvim prirodno, preveli njihovog dobročinog boga Bela u
tabor zlih božanstava. Odatle Bal, Belial, Belsamen, Belzebub – prihvaćeni od celog sveta, pa i od samih Srba (
što je čudna paralela sa današnjim zbivanjima u Srbiji i oko Srbije ), kao arhiđavoli ili đavolske poglavice.
Srbima se, izgleda, danas vraća »strela« koju su u iskonu civilizacije neoprezno i predaleko odapeli.

Još da dodamo da se strela na grčkom zove βελος ( a poznato je da su Iliri i Tračani bili vešti u korišćenju tog
oružja – pogotovo otrovnim strelicama ) i da time, za sada, zaokružimo priču o srpskom bogu Belu.
Suri Orao
Sin boga Bela, Nino Belov – poznat i kao prvi bog Bak, sobom nosi sve atribute svoga »oca«, a uz to, još, i
karakteristike boga Baka ( lat. Bacchus ). Kod Italijana i danas je prisutna zakletva: per Bacco! ( tako mi Baka!
), zapravo, jednaka srpskom »tako mi Boga!«. Kada se kaže Belbog, to zvuči vrlo slično onome kada se
izgovori Belbak. Tako se dobija utisak da je srpska reč »bog«, u stvari, neznatno izmenjeno ime Bakovo. Srpske
reči su se često tumbale kroz strane jezike, da bi potom kao takva bile odomaćivane, vraćajući se srpskom
vokabularu nekada manje, a nekad više izmenjene. Katkad bi ostajale u stranom ( domorodačkom ) jeziku,
poput imena sirijskog grada Balbeka, koji nas neodoljivo podseća na, metatezom promenjenog srpskog Belbaka
ili Belboga.
Jedan stari običaj, borba bakova, još uvek je prisutan kod Srba u Zapadnoj Bosni, na Zmijanju. Sigurno je da
takvo proslavljanje traje od najstarijih vremena i ne može biti slučajno da se tamo bik i dalje zove starim
imenom – b a k !
Srbi nose prezimena Bakića, Bakovića, Bakonja, Bakota; lična imena po Ninu Belovu ( Nino, Ninoje, Ninoslav
), kao i prezimena Ninić, Ninović, Ninković. U Dalmaciji, koja je od pamtiveka bila srpski etnički prostor,
nalaze se gradovi Nin i Knin*.
Sumersko-akadska mitologija pominje Ur-Nina ( u Svetom Pismu poznatog kao Nimrod, Nebrod ili Nimrud ),
zapravo, Nina Belova, čoveka koji je po prvi put uspostavio Svetsku Imperiju, koga su Srbi docnije izdigli na
pijedestal božanstva. To je srpski bog Bak. Zašto su Jevreji Nina prozvali Nimrod, tema je za razmišljanje.
Moguće je da su to ime preuzeli od Srba, jer je za Srbe Nino bio i Nino-rod i Nama-rod, to jeste, sasvim
jednostavno, »naš rod«.
Udaljavajući se od teme, ovde bi, čini se, bilo nužno da napomenemo jednu značajnu istinu, a to je, da je srpski
jezik najlakši za učenje od svih slovenskih jezika, kada je u pitanju romansko i germansko govorno područje.
Svakako da to ne može biti slučajnost. Srpski jezik je najbliži pramajci evropskih jezika, sanskritu, tako da je on
ušao u »lingvističko-genetsku« strukturu evropskog čoveka. Zapravo, sanskrit je protosrpski jezik, a koreni
sanskrita i srpskog danas se mogu pronaći u svim, naizgled potpuno različitim, evropskim vokabularima. Srpski
je delimično prisutan i u semitskim jezicima, te navedena pretpostavka o značenju imena Nimrod, koje su
Jevreji preuzeli iz sumerskog jezika, i nije toliko neverovatna koliko se to čini na prvi pogled.
Pomenutog Ur-Nina, odnosno, Ninurta, sumerskog boga rata i lova, izgleda, mnogo je teže objasniti. Kod naših
suseda, Mađara, prisutna je reč »ur« sa značenjem »gospodin« ili »gospodar«. Veliki je znak pitanja da li je to
izvorna »hungarska« imenica ili je ona preuzeta od Srba. Poznato je da današnje mađarsko stanovništvo,
maltene, nema nikakve veze sa prvobitnim hunskim plemenom, sem ugarskog jezika koji je održao taj etnikum
tokom vekova. U stvari, najveći deo današnjih Mađara nekada je pripadao srpskom nacionalnom korpusu, koji
se kasnije »utopio« u vrtlogu hunskog govora. Iako se dobija utisak da je mađarski jedan od nejnetrpeljivijih
jezika prema tuđicama, ipak, kada se razgrnu neobični hunski vokali, primetićemo da je mađarski velikim
delom sačinjen na srpskoj jezičkoj osnovi. Na primer: szo, szava = reč (nastalo od srp. »slovo« ), szabad =
slobodan, videk = oblast ( od »vidik« ), vigad = veseliti se ( srpski: »ugodno«, »ugoditi« ), kalasz = klas, szalit
= slati ( metateza od srpskog »slati« ), szikra = iskra, iroda = ured, igaz = istina ( od »iskaz« ), gyere = hajde (
srp. teraj, ćeraj ), durva = grub, neotesan ( od »drvo« ), draga = drag, dohany = duhan, duvan, dicso = dičan,
borotva = britva, boszu = osveta ( od »bes« ), bolha = buha, buva, bisztro = bistro, gerenda = greda, belyeg =
beleg, bar = bar, mada, de nem = ma ne ( de nemoj!), atad = odat, apad = opadati, akno = okno…Izgleda da je i
samo ime Mađara ( Magyar ), nekakvim čudnim spletom okolnosti, stiglo iz srpskog jezika. i, uistinu, Mađar bi
mogao biti Međar, narod koji je na međi – nešto slično Krajišnicima. Mađarski glagol magyaraz ( objasniti ) kao
da je nastao iz srpske reči međiti, međariti, omeđiti, a u širem značenju reči, omeđiti je isto što i objasniti.
No da se vratimo pomenutoj imenici »ur« i iz nje izvedenom pridevu »uras« ( čitaj:uroš ), što na mađarskom
znači »gospodski«, kao i dobro znanom srpskom imenu Uroš. Trenutno važeća istorija tvrdi da je to ime
mađarskog porekla, mada Uroša ( koliko je piscu ovih redova poznato ) kod Mađara nema niti ih je ikada bilo.
Istine radi, dešavalo se sasvim obrnuto. Savremeni imenik to dokazuje, jer se kod Mađara nalazi veliki broj,
manje ili više izmenjenih srpskih imena. Tako: Ilona je Jelena, Imre ( Mirko, Mire ), Laszlo = Ladislav, Gergely
( Grigor, Grigorije ), Balaš ( Blagoje, Blažo ), Andraš ( Andrija ), Zoltan ( Zlatan )… Setimo se samo Šandora
Petefija, najvećeg mađarskog pesnika, koji se ( a to nije tako davna prošlost ), zapravo, zvao Aleksandar
Petrović.
Dakle, čemu sva ova priča oko mađarskog »gospodara«. Valjda zbog toga što je, čini se, logično da je Ur-Nino,
u stvari, Gospodar Nino. To se poklapa sa rečju »ur«, koja, iako nije mađarskog porekla, još jedino u
mađarskom jeziku ima svoje pravo značenje. U srpskom jeziku ura je sat ( nem. Uhr, lat. hora, gr. ορα ), nekada,
verovatno, u značenju opšteg vremena, svevremena. U nemačkom jeziku postoji predlog ur- , to jeste, pra- ili
prvobitnost ( Ursprung).
Tu je i srpsko sunčano božanstvo Hors, kao i feničanski Or-Kul ( tobože, »opšta svetlost« ), odakle je, kako se
pretpostavlja ( kasnije ćemo videti posve pogrešno ), stigao i grčki Ηρακλης i lat. Hercules. Možda neku vezu sa
svim prthodno rečenim ima i srpski bojni poklič: za gospodara! ili, za cara! ( to jeste, uraaa! ). Kada se sve
sabere, bog Hors sobom nosi najviše prerogativa: prvobitan je, on je postanak, njegova vatrena kola jesu vreme
i svevreme, on je ta »opšta svetlost« i, na koncu, Hors je jednak satu, to jeste, vremenu koje otkucava – vremenu
koje prolazi. Zapravo, Hors je Gospodar, Car bez koga ne bi bilo života, niti životom izazvanog, pomenutog
bojnog pokliča. Stoga, moglo bi biti da Ur-Nino nije ništa drugo do Hors Nino – Nino Belov koji je time
postavljen na božanski presto.
U prastara vremena, izbor reči kojima bi se mogao objasniti svekoliki svet pojavnosti bio je značajno sužen,
dakle, nedovoljan za ozbiljniju ljudsku komunikaciju. Zbog toga su pojedini izrazi vremenom dobijali
raznovrsna značenja, češće slična, a ponekad sasvim različita, ipak, zadržavajući u sebi koren reči od koje se, u
davna vremena, krenulo. Čini se da je ključna, početna reč srpskog jezika, bila reč – SUR!
U srpskom jeziku, sa takvom osnovom, pomenućemo prideve suri ( suri orao ) i surov ( ljut, strog, nemilosrdan
) koji su međusobno ( mada se to ne bi moglo reći na prvi pogled ) vrlo povezani i o čemu će biti više govora u
nastavku ove knjige. Ipak, da za časak ostavimo reč sur i da se pozabavimo orlom ( bio on suri ili ne ), koji se
nekada na srpskom zvao oro ili horo, svakako sa podsećanjem na boga Horsa. Iznenađujuće ili ne, na ovom
mestu možemo utvrditi genezu reči »ur«: Hors – horo – oro – or ( feničansko ) i na kraju – UR. Vidimo, takođe,
da se u takav niz logično uklapa i reč sur, za koju pretpostavljamo da je nukleus takvog verbalnog grananja.
Redosled je sigurno takav, mada se on docnije, u različitim vremenima i raznim prostorima, ciklično ali i
aciklično ponavljao. Sam orao se, prolazeći kroz brojne druge jezike, toliko glasovno menjao da se, ponegde,
njegova veza sa rečima sur i hors više nikako ne može utvrditi. Na ovom mestu, za nas je posebno važan ruski
orёl ( arjol ), jer se u njemu krije neobična tajna surog orla. Sada shvatamo da su orao i arjol isto što i
sanskritsko arya. Dakle, Arijevac je isto što i Orao, iz čega proizilazi da je surya arya, zapravo, suri orao, to
jeste, Orao Boga Sunca ili Božji Arijevac! Pošto je tu u pitanju bog Sur-Bel, pomenuti Božji Arijevac nije ništa
drugo do – Srpski Arijevac! Sur je Sunce a Bel je svetlost koja dopire od Sunca, odakle, kao što ćemo docnije
videti, potiče ime Srba.
Orao je, znači, božanska ptica ili divinizovani Arijevac; on je, takođe, surova, džinovska ptica, blizu je neba (
Boga ); orao odozgo zuri ( srpski glagol zuriti, isto tako, za osnovu ima reč sur), u stvari, posmatra ili osmatra
taj maleni svet ( veličina sveta je obrnuto srazmerna visini sa koje se gleda ); konačno, orao je simbol slobodnog
leta i maglovitih želja za slobodom svakog ljudskog bića. Na osnovu svega rečenog, uopšte ne čudi da je orao
primarna figura u heraldici većine evropskih naroda.
Vrlo je verovatno i ne bi bilo nimalo neobično da je u starim vremenima postojao veliki broj reči istog korena,
istovetnog ili sličnog značenja, delimično različitih u glasovnom sklopu, koje su se obrtale na širokim
prostranstvima nastanjenim srpskim narodom. Da nije standardizacije jezika to bi bilo izraženije i u sadašnjem,
savremenom srpskom jeziku. Nekada se čuveni grad Tir u Maloj Aziji nazivao Sur, verovatno sa značenjem
božanski, carski grad, jer je to, zbog cvetanja trgovine, uistinu i bio. Asirski Nin-Šar ili Nin-Sar, sasvim sigurno,
bili su dubleti za Nina Cara. Na takav način dobijamo još jedno moguće rešenje za Nin-Ura, a to je – Nino Sur,
Nino Sar ili Nino Car. Na kraju, sudeći po tome da su i Hors i Sur sunčana božanstva, postaje sasvim svejedno
da li se tu radi o Ninu-Uru, Ninu-Suru, Ninu-Caru ili Ninu-Orlu, jer se njihovo krajnje značenje uvek svodi na
gospodara ili, još preciznije, božanskog gospodara.
Izgleda da je kod Srba, pored Nin-Ura ili Ur-Nina, postojao i Bela-Ur. Poznato je da je Nino identifikovan i sa
bogom Belom, a ne samo sa Bakom. Bela-Ur se, čak u srednjem veku ( XIV stoleće), pojavljivao u svojstvu
srpskog ličnog imena. Primer za to je vojskovođa Belaur, brat bugarskog kralja Mihaila Šišmanovića. Veliki
župan raški, naslednik Vukanov, zvao se Bela Uroš: to nam pokazuje da su lična imena po Bela Uru zadugo bila
prisutna kod Srba. Možda je zanimljivo da naglasimo kako Belaur na rumunskom jeziku ima značenje zmaj, a
kod Srba je znano, kada se za nekoga kaže da je zmaj, da ta osoba u fizičkom i duhovnom sklopu svoje ličnosti
sadrži najveće ljudske kvalitete, koji se katkad mogu uporediti sa božanskim.

*U skladu sa protosrpskom fonetikom, Nina su zvali i Hnino ( Knino ); otuda i današnje ime grada Knina u
Dalmaciji. Očigledno, Hristos nije slučajno rođen u Nazaretu ( što je glasovno promenjeni Nin-Sar ); tamo gde
je nekada bila zemlja Kananska ( Kninska, Kninova ), severno i južno od Nazareta, nalazimo i danas gradove
Kana i Nain.

Div iz Niša
Nesporno je da bog Serbon predstavlja ključnu figuru u srpskoj istoriji. Njegova uloga je presudna u formiranju
srpskog nacionalnog bića. Dakle, moguće je da su Srbi dobili ime po Serbonu ( kada kažemo Srbi, pod tim
nazivom podrazumevamo sva davnašnja protosrpska plemena koja su bila razasuta širom Evrope i Azije ), ali u
tom slučaju pojavljuje se nov problem, to jeste, odakle je došlo samo ime Serbon.
Čini se da bi ovde mogli pozvati u pomoć već pomenutog Bela Ura, Bela Sura, odnosno Sur Bela. Rekli smo da
je sur poslužio za tvorenje mnogih reči, različitog značenja ali istog pravca, počev od božanstva Hors koje je
metatezom isprevrtani Sur, do vladara ili cara koji se još pojavljuje kao i kao sar, sor, sir, sri, har, her, hre, zar,
kar i slično, budući podložan mnogim glasovnim promenama tokom vekova. Sasvim je logično da se narod,
koji poštuje svoje vrhovno božanstvo, Sur Bela, naposletku nazove njegovim imenom. Takav narod bi se
sigurno ozvaničio kao Sur-Belov, Sar-Belov; dakle, on se prvobitno imenovao pridevom Surbelovi, to jeste
pridevskom imenicom Surbelovi ili Sarbelovi. Od toga su, docnije, nastali Surbeli, odnosno, Sarbeli ( Sarbjeli ),
da bi daljom metatezom bili rođeni Srblji, koji su se, na kraju, ustalili pod današnjim poznatim imenom – Srbi.
Tu je i ime Serba , koje su Srbi nosili vekovima, ali teško je reći koje je od ta dva imena starije. Sudeći po
konsonantskom troglasu »srb«, kojeg retko ( ili nikako ) srećemo u drugim jezicima sem srpskog i sanskrita (
Srbinda Vede ), moglo bi se zaključiti da su Serbi, ipak, usledili nakon Srba.
Iz navedene geneze srpskog imena ( koja bi se sa velikom verovatnoćom mogla uzeti kao potpuno tačna )
iskrsava izvesna, već pomenuta nedoumica u vezi nastanka imena boga Serbona. Zapravo, da li je njegovo
pravo ime u početku bilo Serbo ili, možda, Srbo. Sa gledišta savremenog srpskog jezika, u prvom slučaju
njegov božanski naziv bio bi Serbon, a u drugom – Srban. Ako bi se uzeo u obzir redosled ( geneza ) iz
pređašnjeg razmišljanja o nazivima Srba, moglo bi se zaključiti da je izvorno ime Serbonovo, uistinu, bilo –
Srban. Tim pre što početni dvoglas »sr« ostavlja prostor da se između ubaci bilo koji vokal, čime bi se lako
objasnile sve kasnije varijacije Serbonovog imena kao i polazne, sada, čini se, ne više tako zagonetne reči sur.
Na osnovu svega, do sada rečenog, daleko je verovatnije da je ime Serbon ( Srban ) izvučeno iz imena već
postojećih Srba. Ipak, kao što je rečeno, Serbonova je zasluga što su sva negdašnja srpska plemena ( koja su se
do tada različito nazivala ) preuzela ime Surbela, formirajući tako, po prvi put u ljudskoj istoriji, jedan veliki,
jedinstveni narod sa istim nazivom, sa svešću o uzajamnoj pripadnosti i sa razgraničenim odnosom prema
drugim nacijama. Zapravo, i sam pojam nacije uveden je zahvaljujući Serbonu.
Kod persijskih i partskih careva srećemo titulu Sarbaraza. Tako, persijski car Hozroe sebe naziva Chosroes
Persarum rex Sarbaraza. Sarbaraza je Serboraza, dakle, sigurno u vezi sa Srbima. U stvari, on je bio vladar ( car
) Serbonovog roda, to jeste – srpskog roda. Persijsko raza isto je što i sanskritsko raja. Obe prethodne reči
podudaraju se sa srpskom rečju rođa, rod. U doba Arijevaca, u Prednjoj Indiji postojali su vladari pod nazivom
rađan (sskr. rajan ) ili, jednostavno rođan, rođak, odnosno kraljevi koji su upravljali određenim oblastima u
tadašnjoj velikoj carevini. Kraljevi su bili rođaci, zapravo u krvnom srodstvu sa carem, Srborođanom, koji je,
opet, bio izdanak Serbonovog porodičnog stabla. Iako je persijski Sarbaraza pretrpeo izvesne glasovne
promene, neosporno je da se tu radi o Serborađi ili Serborođi. U tom povlašćenom vladalačkom sloju, strogo
hijerarhijski uređenom, uz Serborođu ( cara ) i brojne rođe, postojale su, i danas dobro poznate, maharađe.
Maharađe ( sskr. maha rajan ) su bili takozvani »veliki kraljevi«, po vladarskoj moći negde između Serborodje i
pomenutih rođa.
Po logici stvari, reč maha prevedena je sa sanskrita kao »veliki« ( u suštini sasvim ispravno ), iako je maha
prisvojna zamenica sa značenjem »moga« ili »moj«. Naravno, jasno je da svako za ga bi Serborođa potvrdio da
je njegovog roda, dakle, »moga roda«, morao bi biti izuzetno moćan, to jeste – veliki kralj. Od sanskritskog
maha vodi poreklo i srpski pridev mnogo, grčki μεγας, kao i latinski magna. Da maha jeste moga, dakle,
potvrđuje nam grčko mega koje je nastalo od srpske zamenice moga, a da je srpsko mnogo ( u suštini sa
značenjem velik ) takođe izraslo iz sanskritskog maha nedvosmisleno nam potvrđuje latinsko magna koje je
metatezom preokrenuto srpsko mnogo ili mnoga, dok je sam pridev velik iznikao iz imena srpskog boga Bela.
Bog Serbon je kod antičkih Grka poznat kao Heraklo (Ηρακλης ), a kod Rimljana - Herkul. On je,
najverovatnije, bio najveći osvajač u celokupnoj ljudskoj istoriji. Serbon je i bog Dionis ( Dionizos ), zapravo,
Div iz Nize ( Niša ). Reč divinizacija (fr. divinisation ) potvrđuje da je Serbon suvereno vladao i na Istoku i na
Zapadu, kao i to da je on, uistinu, Div iz Niša ( Naisus, Niza ). Bog Serbon je imao na desetine različitih imena,
što, uzimajući u obzir njegov slavni pohod, ne bi trebalo da bude nikakvo iznenađenje. Normalno je da su
raznorodni narodi prilagođavali Serbonovo ime u skladu sa glasovnim karakteristikama njihovog jezika. Ako je
ranija pretpostavka, da se Serbon izvorno zvao Srban, zaista tačna, onda je problem ubacivanja različitih vokala,
čini se, sasvim razrešen. No i da nije tako, poznato je da su vokali u periodu formiranja određenog jezika
prilično nebitni, odnosno, da su »potrošni materijal«. Stari pisci su beležili strana imena onako kako su ih oni
čuli. Sudeći po tome, zamena glasa »b« sa »m« ili »p« nije nešto što bi moglo biti neočekivano. Slično je i sa
relacijom glasova »b« i »v«. Na primer, kada Mađari izgovaraju svoj pozdrav szervusz, oni koji ne razumeju taj
jezik čuće tu reč kao serbus, odnosno onako kako se ona prvobitno izgovarala i kako se i danas ( kod običnog
puka) zbog lakšeg, prirodnijeg izgovora ne tako retko govori. Teže je objasniti zamenu usnenog suglasnika »b«
sa prednjenepčanim »d«, pošto se oni fonetski daleko više razlikuju. Isto tako, izostavljanje glasa »r« u mnogim
pisanim izvorima stranog porekla gde se pominju Srbi, nije ništa neobično, jer se »r« lako može »čuti« kao
jedan od samoglasnika.
Na primer, Serbona srećemo pod imenom Sarmandus. Moguće je da je to Sarbandus ili Srbandus, zapravo,
današnjim srpskim jezikom, to je, jednostavno rečeno – Srbenda. Očigledno, nešto slično, desilo se i sa imenom
Sarmata. Iako je takva zamena suglasnika realno moguća, ipak tu stoji veliki znak pitanja. Da li se ona zbila
slučajno ili je uradjena docnije ( s namerom da se iz istorije protera, sigurno najznačajnije ime na kome počiva
celokupna evropska civilizacija – ime Srba ); ili je tu reč o korektnom imenu ( već pomenuti Medaur, to jeste,
Sur Medi koji bi mogli biti u vezi sa indijskim Srimadima ) koje je u dalekoj istoriji pratilo Srbe slično Rasima i
Serdima ( Serdanima )?
U drugom slučaju došlo je do zamene glasova »b« i »p«, koja je jasna i stanovišta savremenog srpskog jezika,
zavisno od toga da li se određene reč koristi kao imenica, pridev ili pridevska imenica ( na primer, današnje ime
Srbije i Srpske ). U egipatskoj i helenističkoj mitologiji pojavljuje se Serapis ( Serapin ), identifikovan sa Oziris-
Apisom, jednim od najvažnijih egipatskih božanstava. Tu je opet reč o Serabinu, Serbinu, Srbanu – dakle
srpskom bogu Serbonu. U Aleksandriji, Memfisu i mnogim drugim mestima podizani su hramovi u čast
Serapinu ( Serbonu ), u kojima su se, pored biblioteka, nalazile i nekropole «svetih bikova» - pod nazivom
Serapejon ( gr. Σεραπειον ), što je, u stvari, srpski Serbejon ili Srbijan.Očigledno je da su nekropole posvećivane
prvom i drugom Baku, Ninu Belovu i Serbonu Makeridovu. Ako malo bolje razmotrimo, u Egiptu poznatije
Serapinovo ime – Oziris ( koje je do Egipćana stiglo prethodno prošavši brojne jafetovske i semitske jezike ),
uvidećemo da je ono dobro maskiranom metatezom usvojeni naziv boga Horsa. Zapravo, od početnog hors
nastalo je ors, a od toga glasovnom promenom dobijen je ozr ( odakle i današnje srpsko ime Ozren ) i, na kraju,
ozir, to jeste – Oziris. Posmatrajući dotičnu genezu horsa primetićemo, takođe, da se tu negde uklapa i
feničanski Or-kul, koji očigledno nema značenje «opšte svetlosti», kako se pretpostavljalo, već je u pitanju
«prenosilac svetla», slično Svetlonoscu ili Luciferu. I danas u Indiji imamo nadničare koji se zovu kuli ( eng.
cooley ), to jeste, amale, nosače, otkuda verovatno i srpska reč kulak - čovek kome je lakše, koji se oslobodio
kulučenja ( kuluk ) ili nadničenja. Iz ovakvog primera ( koji bi se mogao daleko šire obrazlagati ) dolazimo do
saznanja koliko su se srpske prareči sur i hors, poput zagonetne niti prepletale u srpskom, ali i u drugim,
raznorodnim jezicima.
Serbonovo ime pojavljuje se i pod nadimkom Davlija. Serbon je, kao i kasniji grčki Heraklo, bio progonitelj
zveri. Na antičkim crtežima prikazivan je obučen u lavlju kožu. Davlija je, dakle, junak koji ubija zlo, davi
zveri. Neki od Serbonovih potomaka takođe su nosili slično ime, manje ili više izmenjeno ( Kandavlija,
Kandavle ili, jednostavno, Kanda ), sa značenjem »blizak Davliji«, »kao Davlija«. Ipak, čini se, sudeći po
nekim istorijskim ličnostima, da je nadimak Davlija ili Kandavle postojao i pre Serbona, to jeste od vremena
Nina Belova. Kao potvrdu toga uzećemo Kadma Agenorova, čije je pravo ime verovatno glasilo Kanda
Roganov. Zamena glasova »n« i »m«, kada se nađu u susedstvu sa nekim drugim suglasnikom (u srpskom
isprad »b« - odbranbeni, odbrambeni, »d« – pre no da, premda, »dž« - kandžija, kamdžija ) u starim vremenima
bila je vrlo česta prilikom imenskih promena ( deklinacija ) u srpskom jeziku, a pogotovu pri prelasku srpskih
reči u tuđe jezike. Tako je moguće da je Kanda kod Srba bio poznat i kao Kamda. Potvrdu za to možemo naći u
gore pomenutoj imenici kandžija koja se u srpskom narodu još uvek izgovara i kao kamdžija, a koja bi svojim
značenjem mogla biti u vezi sa pomenutim Kandom. To je, verovatno, i put kojim su Grci srpskog Kamda
prekrstili u Kadma. Sledeći takvu logiku, dolazimo do zaključka da Kadmo nije stigao u Grčku iz Fenikije, već
sa Krita, baš onako kako nam Jovan Deretić kazuje u svojoj knjizi »Serbi –narod i rasa«. Krit se još uvek
ponegde naziva Kandija, a na njemu su gradovi Kanija i Kandanos, koji nas podsećaju na Kandu, odnosno,
Kadma. Takođe, na osnovu svega rečenog, Davlija bi mogao voditi poreklo od Nina Belova ili nekog od
njegovih potomaka, koji je docnije bio reafirmisan pojavom Serba Makeridova. Zanimljivo je i ime
Ptolomejevih Dvala ( Δωαλοι, Alani, Albani, to jeste, Labani ), današnjih Oseta u Centralnom Kavkazu, koje je
Ptolomej nazivao Serbima ( Σερβοι ) – u stvari, radi se o srpskom plemenu koje se zvalo Davli, nazvavši se po
Davliji.

Srditi Serdani
Jedno od Serbonovih imena je i Sargon ( asir. Šarrukenu ), božanstvo, ali i poznati akadski car, vladar Sirije,
Vavilona, Male Azije, Persije. Zapravo, radi se o Serbonu koji je na tom prostoru bio poznat i kao Šarukin.
Verovatno je da to ime nije baš tako izgovarano, pošto je dobro poznato da se asirski pisani spomenici vrlo
teško čitaju. Moglo bi se pretpostaviti da je Šaruken, u stvari, Sin Sunca ili, tačnije, Surijev Sin ( sskr. surya
sinni ). Videli smo kako se reč sur docnije izjednačila sa značenjem zemne titule – car. Slično tome, Serbonovi
preci i naslednici nosili su taj naziv koji je istovremeno označavao i carskog i božjeg sina. Sargon je starije ime
od Serbona, jer je Sargon i bio sin Nina Belova i Semiramide, koje je Serbon, budući da je i on Ninov potomak,
takođe preuzeo.
Sargon se, isto tako, pominje i kao Zariqum, opet u značenju »carev sin«, »carević«. Danas, u srpskom jeziku
imamo reči kum i okumiti, koje su u očiglednoj vezi sa pomenutim zariqumom. Biti kum, znači, dati ime detetu
svojih prijatelja, što u prenosnom smislu jeste posinovljenje, prihvatanje tog deteta kao rođenog sina. Tako
dolazimo da zaključka da je kum prvobitno predstavljao sina, čime se ujedno može objasniti i druga osnova
imena Šaruken ili Šarukin. Dakle, reči kum, kun, kin, ken obeležavaju nešto što je blisko, najbliže. Otuda, može
biti, i sanskritsko kun-dalini, prevedeno kao »magnetna moć«, u stvari, »kum daljini« ili »blizak daljini«, kao i
latinski predlog cum jednak srpskim predlozima sa i uz.
Arijevski ili asirski sur nalazi se u korenu srpske reči srce. To samo na prvi pogled deluje neočekivano i
iznenađujuće. Srce je, zapravo, središte, surd, srd, serdac, sredec ili serdec. Srce je nukleus života, sunce
čovekovog postojanja – ono je sam život. Uloga sunca u formiranju ovozemaljskog sveta zaista je jednaka ulozi
srca koje stvara i održava »upijajuću« zenicu živog bića. Bez jednog, kao i drugog, sav kosmos bi se survao,
potonuo u ništavilo i tada ničega ne bi bilo sem sveprožimajuće, nepodnošljive samoće. Izdižući Sunce na
pijedestal božanstva, stara paganska društva su, izgleda, to daleko bolje sagledavala od današnjeg, savremenog
čoveka. Ipak, i moderni čovek, često, ne razmišljajući kaže da je »bog u srcu«, čime potvrđuje temelj
postojanja, obnavljajući u svesti, makar i intuitivno, iskonsku, neraskidivu vezu: bog ( tvorac) – sunce – srce.
Nadalje, koren reči sur nalazimo i u srpskim pridevima srčan, srdačan, srdit, a moguće je i u nekim drugim
rečima, kao što su srodan, sroditi, srediti, usredsrediti i slično.
Maloazijski grad u Lidiji ( Ljudeji ) zvao se Sard ( po grčkim i latinskim izvorima Sardes ), ali, isto tako,
njegovo pravo ime moglo bi biti i Surdec, Sardec ili Sredec ( Sredac ). Zapravo, ono što je sigurno, jeste da je
grad Sard u VII i VI stoleću s. e. predstavljao srce Lidije i Male Azije. U vreme kada je Lidijsko Kraljevstvo,
kao i njihov grad Sard, bilo na vrhuncu moći, daleko na Zapadu pojavljuje se Sardi, na današnjem ostrvu
Sardiniji. Šest ili sedam vekova pre osvajanja Sardinije, misirski zapisi su zabeležili veliku invaziju na Egipat
od strane nekakvog Pomorskog naroda. Među glavnim napadačima pominju se »Serdani srca borbenog«. U
takvom izveštaju kao da je sve rečeno: Serdani su, u stvari, hrabri srpski ratnici, junaci uveliko obdareni srcem.
Da su Serdani zaista suime Srba, pokazuje i to što Jevreji ime Sardinije pišu i kao Sarbit, dakle sa direktnom
asocijacijom na Srbe. U prilog tome kazuje i titula serdar ( vojvoda ), donedavno prisutna kod Srba, poznata
takođe kod Persijanaca i docnije Turaka. Vojne titule, ras ( arap. glavar ) i serdar nedvosmisleno nam
saopštavaju da su Srbi ili Rasi vekovima sbe nazivali i Serdanima. Nekadašnje ime Sofije ( Serdica ) možda je
bilo isto kao i ime starog Sarda, to jeste, Surdec ili Sardec, a moglo je biti baš onako kako je u antičkom dobu i
zabeleženo – Serdica.
Dakle, čak i u slučaju da Serdica ne bi bilo izmenjeno ime Srbice ( a Serba Serdi), ipak ostaje potpuno jasno da
se tu radilo o Srbima ( Serdanima ) i njihovoj antičkoj naseobini . Još da dodamo da je današnje ime Srđan
ostalo kao uspomena na Serdane*, kao i brdo Srđ koje nam i dalje uporno govori da su ispod njega, u
Dubrovniku, milenjumima, živeli Srbi, Serdani ili Srđani.
Ako ozbiljno razmotrimo sve napred rečeno, sasvim jasno se nameće zaključak da su imena boga Serbona (
Serdan, Serdon i Sargon ), u stvari, samo njegovi uporedni nazivi nastali po narodu čija su imena Srbi, Rasi i
Serdani, hiljadama gdina tekla arterijama moćnog i široko rasprostranjenog srpskog nacionalnog bića. Ovde bi,
čini se, trebalo reći da i drugo suime Srba ( Rasi ili Rusi )**, mada nam to možda ne izgleda tako na prvi
pogled, vodi svoje poreklo od prvobitne reči «sur». Da se u Rusima ( Rasima ) krije neobična zagonetka,
shvatićemo onog časa kada zapazimo da se od Rasa i Rusa u anagramu dobijaju baš one reči od kojih je krenula
istorija evropskog čoveka, a to su: sur i sar.

____________________________________________________
*Prema legendi, poslednji asirski car zvao se Sardanapal ( gr. Σαρδαναπαλος ) za koga se smatra da je jednak
istorijskom Asurbanipalu. U stvari, Sardanapal je Sardon ili Serdan Bel što je, kao što vidimo, identično Srban
Belu u imenu A-Surbanipal. Očigledno, ime Serbon ( Sardon ) Bela nastalo je na isti način kao i već pominjani
Bela Ur ili Bela Sur, to jeste, Sur Bel ( Srbin ). Bog Bel se dva puta pojavljuje u imenu Srban Bel, jer je Srban,
zapravo, Sur Belan, Sr-Belan, Srban, Srbin.
**Ime Rasa i Rusa jeste anagram Sura, ali je isto tako u čvrstoj vezi sa bogom Horsom ( Ho-Rusi, Ho-Rasi ); to
nam govori da je Hors glasovno promenjeni Sur ( Urs, Hurs, Hors).

Trač od reči
Metateza, zapravo, premeštanje slova i glasova u reči, odvajkada je bio način da se obogati određeni vokabular.
Takva tendencija danas je manje prisutna, ali u starim vremenima izvrtanje reči predstavljalo je prirodan proces,
koji je doprinosio boljoj međuljudskoj komunikaciji. Bez takve verbalne turbulencije mi, danas, verovatno, ne
bismo bili u stanju da, putem refleksije oblikovani pojavni svet pretočimo u odredjene glose koje bi bile
razumljive drugim ljudima. Stoga bi se moglo pretpostaviti da je svaki jezik u svojoj, danas vrlo razgranatoj
strukturi posedovao izvestan broj prvobitnih reči koje su sačinjavale početni govorni nukleus , iz kojih su se
docnije, slučajnom ili spontanom kombinatorikom glasova, slogova ( konačno i reči ) oblikovali izrazi za
pojedinačne predstave i pojmove. Osnovna, prvonastala reč je, svakako, reč «da» ( kao izraz afirmacije
postojanja), dok iza nje, s neznatnom zadrškom, rođena je i reč «ne» ( gle apsurda: da bi negacijom očuvala
potvrđeno postojanje! ); u stvari, te dve reči su glasovna slika celokupnog života, ili tačnije, glasovi koji
odslikavaju suštinu postojanja. Dakle, bez «da» ne bi bilo reči «ne», a uklanjanjem «ne» uklonilo bi se i «da» i
čitav svet bi potonuo u ništavilo. Pored reči «da» i reči «ne» sigurno je da postoji i nekakva treća reč koja bi
mogla pomiriti ta dva suprotna ( suprostavljena ) egzistencijalna stava, to jeste, koja bi bila u stanju da održi
svet u ravnoteži između dveju «ubilačkih sila». Najverovatnije je da bi ta reč, odnosno, glasom označeni pojam
mogao biti - bog! Već smo rekli da je kod paganskih naroda takva pomirujuća i balansirajuća sila ( bog )
najčešće izražavana uz pomoć reči koja je oličavala Sunce. Sudeći po tome što je sanskrit najbliži srpskom
jeziku (zapravo, sanskrit je jezik Proto-Srba ), te da su svi kasniji indoevropski jezici iznikli iz srpskog, ta
tajanstvena, magična reč ( pramajka svih budućih evropskih reči ) mogla bi biti prepoznata u izrazu sur. I zaista,
sur, sur-ja i sur-i-ja jesu, u prvom slučaju sačinjeni od jednog sloga ( sur ), a docnije ( tačno u skladu sa
genezom svesti o svetu i sebi samom), od dva ( sur-ja ), potom tri sloga ( sur-i-ja ). Počelo se sa spoznavanjem
kosmosa, pa mikrokosmosa, da bi se na kaju došlo do saznanja o makro i mikrokosmičkoj prožetosti (
uzajamnosti ) pojavnog sveta.
Videli smo da je od «sur» glasovnom promenom nastalo «sar» ( car ), a da je od reči «sar» obrtanjem glasova
dobijen «ras» ( Ras = Srbin ). Pomenuti anagram je u ovom primeru sasvim prirodan, zapravo, u pitanju je
metateza slična obrtanju sloga «lat» u «tal» u rečima Latin i Talin ( Italin ). Nadalje, od Rasa, Rašana, Račana,
Tračana potiču imenice poput «reč», «reka» ( kao simbol večnog toka, trajanja ), «rača», glagoli «reći», «iz-
reći», «koračiti» ( k’o Rasi), «rasti», «rasaniti», pridev «rečit» i slično, kao i sam «izraz» ( iz-ras ). Ovo je tek
mali primer prirodnog grananja reči. Moguće je da be se pažljivijom, temeljitijom analizom svaka srpska reč
mogla kroz neslućeni lavirint vratiti svom, nebrojeno puta isprevrtanom i nadopunjenom izvoru - to jeste, ka
početnoj reči «sur». Da je tako nešto sasvim izvesno, ponekad bismo se mogli poslužiti i srpskim rečima koje su
«otišle» u neki tuđi jezik, a potom se, neznatno izmenjene, vratile svojoj «majci» kao strani izrazi. Ako dobro, u
skladu s prethodnim razmišljanjem, razmotrimo nemačku reč «tratsch», zapazićemo jednu neobičnu istinu. Uz
pomoć «trača» Nemci vraćaju Srbima milo za drago, pošto su za Srbe nekada Nemci bili nem narod. Tako je
došlo do toga da nemci srpsku «reč», koja im je pomogla da više ne budu nemi, danas tretiraju kao najobičniji
«trač», zapravo - brbljanje.
Jasno je da je idejni «tvorac» neophodan i neizbežan u početku bilo kakvog stvaranja. U Svetom Pismu
nedvosmisleno stoji, da «u početku beše reč», a ako je tako, tada je reč uistinu Tvorac, jer se kroz reč potvrđuju
i Bog i ovozemaljski svet. Hrišćanska religija predstavlja Boga u vidu Svetog Trojstva (Oca, Sina i Svetoga
Duha ); slično tome i Srpski Rečnik ima svoje Sveto Trojstvo ( koje je postojalo mnogo pre Troje i Trojana ) - a
to je kombinacija SUR-BEL-BAK!

Sebarski Ember
Srbi su u starim vremenima bili vrlo dinamičan narod. Oni su se u ranijim milenijumuma ( baš kao i u ovom
poslednjem, upravo okončanom ) neprestano pomerali, selili na nove prostore. Razlika je u tome što su njihove
negdašnje seobe bile prouzrokovane srpskim osvajačkim pohodima, a ove najnovije ( posebno od druge
polovine drugog hiljadija ) izazvane su najezdama drugih osvajača, pogotovo Turaka. Istina, bilo je
preseljavanja Srba ( naročito u Malu Aziju ) u doba moćne Rimske Imperije, ali ne sa tako teškim, maltene
nepopravljivim posledicama. Uhvaćeni u zamku razornog mazohizma, Srbi su se od osvajača i zavojevača
pretvorili u narod bez sećanja, u rascepkani, međusobno suprostavljeni etnikum u ljušturi «miroljubivog
pravednika», kome nije ostalo ništa drugo sem da se «brani» od kojekakvih silnika.
U srednjem veku, kod Srba se sloj naroda koji nije pripadao vladajućoj klasi nazivao Sebrima , ali, vrlo je
verovatno da je to ime postojalo i ranije, to jeste, od onog doba otkada postoje sami Srbi. Sebri su, zapravo,
Serbi, jer se tu radi o jednostavnoj zameni mesta glasovima «r» i «b». Učinjeno je to upravo stoga da bi se
napravila razlika između opšte imenice Srba, vladalačkog sloja ( geta ) i običnog, priprostog puka. Deluje
sasvim logično kada se kaže da su od sebra (sebar ) rođene imenice «seoba», «seobari», a od ovih, kasnije,
«naseobina», «selo» i glagol «seliti». Od ovog poslednjeg, verovatno, i srpska dinastija Seleuka ( Selaka ), čije
bi poreklo, sudeći po njihovom prezimenu, moglo biti sebarsko. Da nekada nije bilo velike razlike između Serba
i sebra, potvrđuje i to što se sebar pokatkad nazivao i srebar, to jeste - Srbar. Tu je i ime plemenitog metala (
srebro ), koje je, čini se, usko povezano sa Serbima, sebrima ili srebrima. Od sebar ( sebariti ), kao što vidimo,
stižu nam reči «sabirati» i «sabor», potom «(iz)sabirati» = izabrati, pa «(iz)sabor», to jeste, «izbor». Od prideva
«birani», «izbirani», neznatnom glasovnom promenom i gubljenjem glasa «z» ( ili, možda, od «vibrani» ),
najverovatnije, potiču Iberani, kao i imena reka Ibar, Iber ( Ebro ) i Tibar. Činjenica je da Jevreji nisu učinili
ništa novo kada su se prozvali «izabranim» narodom, jer se to dešavalo i drugima kada su bili u snazi, pa, čak, i
danas, takvi atributi nisu strani onima koji se nalaze na vrhuncu moći.
I starosrpska reč simbra sigurno je usko vezana za sebre. Ipak, njeno značenje nije isto i ne odnosi se samo na
Srbe, već i na srpske prijatelje i saveznike. Ako malo bolje pogledamo tu reč uvidećemo da je simbra nastalo od
srpske sintagme «ti si mi brat», to jeste, «si mi brat», «si mi bra’ « i konačno «si m’ bra’ «. Da drugi slog u reči
«simbra» ( ‘bra ) ima značenje «brat», potvrdiće nam i srpska partikula «bre», koju i danas često čujemo u
svakodnevnom govoru ( hej bre! = hej brate; nemoj bre = nemoj brate! ). Odatle i arapsko «sember», koje se
docnije u tom obliku odomaćilo kod Srba, što se može videti iz naziva severoistočnog dela Bosne ( Semberija =
Bratska Zemlja ). Neka od srpskih plemena preuzimala su katkad na sebe i ime Simbra. Dokaz za tako nešto
imamo u imenu maloazijskih Kimbra, Kimera, koji su od Grka preličene Simbre i koji su vekovima stanovali u
Frigiji. Imena njihovih dinastija, Mita i Gordija, i danas se provlače srpskim imenicima kao Mitići i Gordići.
Pomenimo i kimerskog vođu Teušpa čije je ime nastalo od naziva srpskog boga Teuta, Tverta, Tverda, Tverdana
ili Tvrtka, kojeg je porazio car Esarhadon. I Teušpa ( njegovo pravo ime verovatno je bilo Tverdoš ) i Esarhadon
( Sardon, od Serdana ) bili su vođe dvaju srpskih plemena koja su se međusobno sukobljavala ratujući za
prevlast u Frigiji.
Videli smo da je jezik, pogotovo u stara vremena, predstavljao živo tkivo koje je ubrzano raslo, neprekidno
menjajući svoju unutrašnju strukturu, ali, vremenom, i spoljašnju formu. Gubljenje početnih glasova, zamena
početnih suglasnika ( naročito međusobno menjanje glasova s,h,c,k,t ) kao i zamena ili gubljenje pojedinih
vokala, bila je sasvim prirodna pojava u svim starim jezicima. Tako se dogodilo da se ime sebra ( simbra ), na
udaljenim prstorima iskazivalo na različite načine ( Kimbri, Kimeri, Cimbri, Kumeri, Umbri i tako dalje ).
Posebna zanimljivost jesu Umbri, prastari narod Italije, porobljen od Rimljana u III stoleću stare ere. Umbri su,
uistinu, srpsko pleme simbra, sebra ili sembera, dakle, seobara i prijatelja, gde je početno «si», pod uticajem
grčkog i latinskog jezika, zamenjeno vokalom «u». Takođe je interesantno da su ti Umbri ( ili Simbri, Semberi )
poslužili kao preteča kasnije mađarske reči «ember», koja ima značenje - čovek! I to nije sve: simbra se nalazi i
u osnovi španske reči «hombre», sa istim značenjem kao i mađarski «ember», što opet, sa druge strane,
potvrđuje da su sebri ( Serbi ), simbre, semberi, I(z)brani, Iberani ili Ibrani, u nekim davnim vremenima
zavladali tim poluostrvom na jugozapadu Evrope, koje i danas nosi naziv po njima - Iberijsko Poluostrvo. Pored
toga, u španskom jeziku postoji i imenica «siembre» ( sejanje ), glasovno gotovo identično sa «simbra», možda
sa podsećanjem na rasejane simbre ( Srbe ) na tim prostorima. Otuda, može biti, i španska poslovica: siembra el
bien por donde pases ( «sej dobro kud god prolaziš»). Zapaža se i neobična veza između španskog «siembre» i
srpskog «sejanje», pogotovo kada se glagol «sejati» posmatra u prvom licu jednine ( sejem ili sijem). Verovatno
da je tu u pitanju, već pomenuta, «povratna sprega» između srpskog i tamošnjeg ( tadašnjeg ) domorodačkog
naroda, to jeste, jezika.

Raško kolo
Rekli smo da je jedno od starih imena koja uporedo, kroz istoriju prate Srbe, takođe i ime - Ras! Ras jeste
anagram reči «sar», ali do toga je došlo u jednoj od imenskih promena ( deklinacija ), najverovatnije u dativu te
reči ( Sarima = Rasima ), odakle i pomenuto obrtanje glasova u prvom slogu deluje sasvim logično. Poznat je
srpski srednjovekovni grad Ras, govorili smo o arapskoj reči «ras» sa značenjem «glava», «glavar», preuzetoj iz
srpskog jezika u vreme kada su Rasi vladali bliskoistočnim i maloazijskim prostorima; znamo i to da je Srbija (
Raška ) u svim latinskim dokumentima imenovana kao Rassia, Rascia ili Raxia. Naziv današnje Rusije, u kojoj
još uvek nedaleko od Moskve nalazimo grad Srba ( Serbuhov ), identičan je imenu negdašnje Srbije. Antička
Trakija ili Trassia isto je što i Rasija, s tim što je tu došlo do neznatne glasovne promene pri prolasku tog imena
kroz druge jezike; Trasi ili Tračani zapravo su Rasi ili Račani (Rašani ).
Ime poslednjeg Jafetovog sina, Teirasa, očigledno, sačinjeno je od dve osnove ( Tei-Ras ). Druga osnova nam je
potpuno jasna, reč je o Rasima, to jeste, Srbima. No, da se vratimo prvoj reči - Tei. Pored božanstava kao što su
Bel, Bak, Sur, Hors - Srbi su imali i Diva. Sem Sura i od toga preličenog božanstva Ursa ( Horsa ), Bela i Baka,
teško je utvrditi dalji redosled srpskih bogova, pogotovu što su se oni često međusobno menjali ili spajali. Tu su
još Belbog, Belbak, Bel-Teut (Z-Bel-Tiurd, Belotverd ) i mnoga druga. Posmatrajući pažljivo srpsku mitologiju
moglo bi se zaključiti, polazeći od Serbona, Dionisa ili Diva (iz) Nize, da je tamo u prethodnom periodu
postojalo božanstvo po imenu Div Ras, slično Sabadiju ( Serbon Divu ). Znajući da je od sanskritskog «dewa»
nastao srpski «div», a odatle latinski «deus» i grčki «τεος”, čini se da bi pomenuti Teiras, uistinu mogao biti Div
Ras, koji se pokatkad nazivao i Tverd Ras, Teut Ras ili Teutaros čiji je naziv danas čvrsto utkan u ime nemačkog
naroda. I zaista, u antičkom dobu srećemo na desetine srpskih plemena, razasutih širom srednje i severne
Evrope, koja su sebe imenovala po njihovom bogu Div Rasu ili Teut Rasu.
Da se doista radilo o jednom moćnom narodu i da su Srbi nekada stvarali velike imperije, ne govori samo
pomenuta, kod Arapa usvojena reč «ras», već i u međunarodnim okvirima opšteprihvaćen izraz za grupu
srodnih bića, za pleme, lozu ili rod koji je označen rečju - rasa! Rasa ( fr. race, nem. Rasse, šp. raza ) i odatle
izvedeni pojam rasizma, sasvim moguće, mogli bi biti u vezi sa Rasima. Sem Istoka, Srbi su vekovima držali u
pokornosti i Zapad. Otuda, u želji da svi budu kao Rasi, to jeste, vladajući sloj, rasa na Zapadu dobija atribute,
poput, «plemenita», «čista» ( nem. edle, reine Rasse). Kod Srba, međutim, pridev «rasan» ne sadrži u sebi
negativna određenja, već je potpuno odvojen od neprihvatljivog i neljudskog rasizma. Srbi su, izgleda, vladali
pokorenim narodima držeći se izvesnih uzusa koji su dopuštali da se tuzemci gotovo ravnopravno uključe u
svakodnevni život, pa i u vladanje državom. Da je to tako bilo pokazuje i to što su Srbi danas, i pored strašnih
golgota, ostali kao jedan od retkih evropskih naroda koji ne pate od ksenofobije. Takođe, danas se može videti
da «široka slovenska duša» nije isprazna floskula; ona se odnosi na Srbe i sve današnje Slovene koji u
iskonskom damaru znaju ili barem slute da im je duša srpskog porekla.
Postoji, čini se, još jedna reč koja je izvedena iz imena Ras, a čije je strašno značenje dovelo Srbe, maltene, do
istrebljenja i do nestanka čitavog, nekada ogromnog, raškog naroda. U pitanju je «raskol», naizgled simpatična
reč koja asocira na igru, na nekakvo veselo «Raško kolo»*; raskol koji je rasparčao, raskidao, razbacao,
rasplinuo ( da izostavimo još mnoge zlokobne glagole sa prefiksom «ras-» ) srpske duhovne i materijalne sile,
dovodeći u sumnju i samo postojanje milenijumima starog srpskog ( raškog ) imena Jedini način da se zaustavi
apokaliptično srpsko»raskolo»jeste da se vratimo svojim precima, da našoj deci kažemo istinu o tome što jesmo
i, konačno, da prestanemo da igramo samoubilačko «kolo» uz sviranje ( bolje reći, arlaukanje ) zurli i
kibernetskih bubnjeva.
______________________________________________________
*U vedskim spisima pominje se ples rasa-lila. Da li je još u ono doba započelo srpsko «raskolničko kolo»?
Druga reč, lila, kao da nas podseća na već gotovo zaboravljene petrovdanske lile.

Amazonke sa Laba
Ravenski Anonimus, govoreći o Skitima, tvrdi da se najveći broj skitskih plemena nazivao Belkama. Zna se da
su stari narodi najčešće sebi davali imena na osnovu njihovog pripadajućeg božanstva. Na osnovu toga, jasno je
da je većina skitskih plemena pripadala srpskom narodu, zapravo, srpskim plemenima koja su se zvala
Belkama, po svome bogu Belu. To što se u brojnim istorijskim zapisima mešaju imena raznih naroda i što se
ona često stavljaju jedna preko drugih ili se isto ime prebacuje čas u Evropu čas u Aziju, očigledno govori u
prilog tome da su na širokim prostorima živela jednorodna plemena koja su se neprestano pomerala i koja su
sama sebe nazivala različitim imenima. Uostalom, davanje imena po rekama, planinama ili pojedinim oblastima
i danas je kod Srba ( ali i drugih naroda ) sasvim prirodna pojava. Stoga, ne čudi Herodotova tvrdnja da su
Tračani «najveći narod na svetu» ( a to ima isto značenje kao da je rekao Srbi), jer kud god bi se krenulo iz
ondašnje Grčke, nailazilo se na ljude istih antropoloških osobina koji su međusobno komunicirali jednim
jezikom, to jeste, na ljude identičnog roda. Ono što je neshvatljivo i što bi trebalo da nas začudi, jeste, da
savremena ( zvanična ) srpska nauka i dalje drži zatvorene oči pred golim činjenicama, koje bi svakom umnom
čoveku koji bi se ozbiljnije upustio u razmatranje naziva ilirskih, tračkih ali i mnogih drugih plemena na Istoku
i Zapadu, morale da budu do kraja jasne.
Da ne bi isu stvar objašnjavali na lako razumljivim istorijskim podacima ( koji su, uistinu, sasvim dovoljni da bi
se pobudila radoznalost kod naših «uspavanih» istoričara i lingvista ), uzmimo primer Magoga, po Genezi
jednog od Jafetovih sinova. Iz raznih izvora dobijamo brojne informacije o tome koji je narod živeo u zemlji
Magoga. Tamo su gore pomenuti Skiti, Sarmati, Amazonke, Saki, Geti, Mesa Geti…Da bi doznali ko zaista živi
u zemlji Magoga čini se da je najbolje da se poslužimo metodom «isključivanja». Dakle, već smo videli da su
Skiti svojim najvećim delom bili Srbi, koji su živeli na veoma širokim prostorima Evrope i Azije. Na istom
području, rame uz rame sa Skitima, nalazimo Sarmate za koje znamo da je to izmenjeno ime Srba. Uistinu, Srbi
sebe nikada nisu nazivali Skitima, mada je tačno da su mnogo «skitali», čime bi se mogla objasniti Herodotova i
Anonimusova zabuna ( tamo gde Herodot pominje Skite, Anonimus nalazi Dardaniju - a, zapravo, reč je o
Srbima i Srbiji ). Iako se imaginarni Skiti, to jeste, Sarmati sreću u zemlji Magoga, ipak, očigledno, to nije
rešenje naziva dotične zemlje. Narod Saka i njihov vladar u doba Asurbanipala, sa imenom Gaga, već nas
navodi na izvestan trag. Moguće je da je on taj Gog, ali koga onda predstavlja prva reč «Ma»? Saki su živeli
između Kavkaza i Kaspijskog Jezera. Nastanak njihovog imena mogao bi biti vrlo zanimljiv, pošto su ih tako
zvali oni koji nisu govorili srpskim jezikom. Poznato je da su Arapi nazivali Srbe - Sakalibima ( ar. Sakalibah ),
što je plural od imena Sa(k)lab. Vrlo je verovatno da se tu radi o Srbima koji su na te prostore došli sa reke Lab,
što ne bi bio prvi slučaj prenošenja naziva te reke na udaljena prostranstva. Došavši tamo, deluje logično da su
oni za sebe govorili da su «sa Lab(a)», a to bi, uzimajući u obzir arapsku fonetiku, potpuno odgovaralo reči «Sa-
k-lab». Opet, drugi domorodački narodi su docnije prilagodili «sakalibe», izbacivši zadnja dva sloga, te su ostali
samo Saki. No, da se vratimo našem osnovnom problemu. Strabon nam pominje Amazonke, legendarne «žene-
ratnike», smeštajući njihovu zemlju severno od Albanije (!?) kavkaške, dakle, nedaleko od prostora gde su se
nalazili pomenuti Saki. Na osnovu svega rečenog, zaključak je nedvosmislen: Albani su Saki, a budući da su
Saki stigli «sa Lab», pravo ime Albana moralo je biti Labani! Reč je o uobičajenoj metatezi ( sličnoj onoj u
kojoj su Nemci ime reke Labe preokrenuli u Elbe ), koja je, naročito u starim vremenima, bila svakodnevna
pojava. Iz toga se može videti da današnji Albanci, sve do dolaska Turaka na Balkan, nisu postojali kao poseban
narod, već su to bili Srbi. U susedstvu Amazonki takođe su Legi i Geli ( Legi i Geli su , kao što vidimo, jedno te
isto - radi se o premetanju glasova), a Legi su Leski, Lesani, Ljesani, Lješani, koje je od Amazonki delila reka
Morava ( Marabios ). Sve nam to govori da su Amazonke, zapravo, bile srpske žene, koje su, kao što je to kod
Srba bio običaj, pratile svoje muževe-ratnike, u ovom slučaju pri njihovom pohodu na Malu Aziju. U čast
boginji Serboni ili boginji Ma, one su izvodile obredne igre sa štitom i sekirom ( sskr. sagara ), usled čega je i
rođen navedeni mit. Ovde bi trebalo napomenuti da je u centru arijevskog verovanja bila domaća životinja -
krava ili, još tačnije, tele. Otuda, najverovatnije i starozavetni mamon, zlatno tele, kumir kome se pri obredima
klanjalo i koji se, po boginji Ma, na srpskom nazivao «mamin». Moguće je da je boginja Serbona, to jeste Ma,
imala još neko ime, možda «Maza», sa značenjem «nežna», što bi ujedno moglo biti i objašnjenje za nastanak
imena Amazonki. Uostalom, kod Srrba i danas srećemo prezimena Mazalica, Mazalić, Mazak*. Ali što se tiče
samog Magoga, izgleda da je u obredima boginja Ma nazivana i Ma-Draga, odnosno, Ma Gaga, a ovo drugo
obraćanje boginji Ma ( Ma-Gaga ) moglo bi takođe, ukoliko je tačno, da bude i razrešenje za ime pomenutog
Jafetovog sina i zemlju Magog.
______________________________________________________
*Po Flaviusu, nekada se u Kapadohiji nalazio grad Mazak, po kome je, čini se, dobila ime današnja Moskva. S
druge strane, poznato je da su Iliri i Tračani, kako se navodi, tetovirali svoja lica, mada bi se pre moglo reći da
su na lica nanosili boju i crteže ( mazali su se ), odakle bi se moglo tražiti još jedno rešenje za pomenuto ime
Amazonki.
Izabrani i Darodani
Po svemu sudeći, Gog je pomenuti vladar Saka, a Magog, kao što smo videli, proizilazi iz obrednog obraćanja
Amazonki boginji Serboni ili boginji Ma. Prorok Jezekelj spaja Magoga sa Gogom ( što je, na osnovu prethodne
priče, potpuno prirodno ), ali ga oslovljava sa «princ Mešeha i Tubala «, na taj način poistovećujući Mesa Gete,
Gete, Moshe i Tibarene. Zapravo, iz svega se vidi da je tu reč o jednom istom narodu, uključujući tamo i Sake,
Lege ili Leske i Albane ( Labane ). Kada su Geti u pitanju, smatra se da su oni predstavljali vladalački sloj, ili
još pre, ratnički stalež. Zanimljivo je da se Geti, kod Arijevaca u Indiji, pominju i kao «Đeti», što nama danas
zvuči sasvim prisno, jer nas podseća na «đetiće» u Crnoj Gori. U stvari, reč je o «našoj deci», to jeste, junacima.
Sva je prilika da je starozavetni Mešeh glasovno promenjeni, već pomenuti Flaviusov grad - Mazak, koji se
verovatno zvao Mazakovo, Mazkov ili Maskov ( docnija Moskva), odakle i ime stanovnika Mazaka - Mashi,
Moshi i, na kraju, Mešeh. Daleko je teže dokučiti otkuda dolazi ime Tubala. Moguće je da su Tubali nastali
promenom imena ilirskih i tračkih Tribala (Sribala, Srbalja ). Ipak, postoji i druga mogućnost. Naime, Tubali se
kod Homera pominju kao Alibes a kod Herodota Halibes*, smešteni zapadno od reke Halis u Maloj Aziji.
Poznata je navika starih Grka da sva strana imena prevode na svoj jezik, te da je isto urađeno i sa prevodom
Homerove Ilijade i Odiseje. Ipak, kako god bilo, odmah zapažamo očiglednu sličnost ovih «Alibes» ili
«Halibes» sa arapskim «Sakalibah», o kojima smo već govorili. Tu, čini se, nikakve dileme ne bi trebalo da
bude: Sakalibi i Halibi su arapsko i grčko ime za jedan isti narod. Ako je navedeni zaključak tačan ( a neznatna
je verovatnoća da nije ), tada ćemo uvideti da se i pomenuta reka Halis, imenovana u skladu sa grčkom, za Srbe
dosta zagonetnom fonetikom, zapravo nije tako zvala i da je njeno pravo ime ( uzevši u obzir sve gore navedene
činjenice ) moralo biti - Lab!
___________________________________________________

*Vrlo je verovatno da je stari naziv Afrike ( Libija ) nastao od Saka-Liba ili Ha-Liba, to jeste, od naroda koji je
stigao «sa Lab»! (arap. Saklab = Srbin )

Euzebije Pamfil kaže da su Moshi*, kao narod, Iliri, a to je isto kao da je rekao - Srbi. Magog? Magog je princ
Mešeha i Tubala (Jezekelj ). Konačno, postaje jasno da je većina starozavetnih naroda, koja se pominju u Maloj
Aziji, Bliskom Istoku, na prostorima oko Crnog Mora, Kavkaza, na sever do reke Ra ( Volga) , na istok do
Kaspijskog Jezera i dalje, tamo došla sa prostora Balkanskog Poluostrva koje je oduvek, kao i danas, bilo
naseljeno Srbima. Kuda god da se krene širokim evropskim ili azijskim prostranstvima, od Gibraltara do ušća
reke Gang, tokom čitave ljudske istorije pa do današnjih dana, nailazimo na imena ( katkad delimično
izmenjena ali prepoznatljiva ) Srba, Rasa ili Serdana, na nazive proizašle iz imena srpskih bogova ( Bela, Baka,
Serbona ) ili iz tri ključne srpske reke ( Lab, Ibar, Morava ).
U vreme Serbonovog pohoda došlo je do istovremenog naseljavanja Srba ( Ibera, Rasena, Dardana ) u Španiji i
Italiji. Za Rasene je jasno da su to Rasi, to jeste, paralelno ime za Srbe kroz čitavu istoriju. Iberi su Ibrani,
I(z)brani, (V)ibrani i po njima su reke Ibar, Ebro i Tibar dobile svoja imena. Da je takva geneza imena Ibrana (
Ibera )vrlo verovatna, pokazuje i drugo srpsko pleme koje je stanovalo u neposrednom susedstvu Ibrana, od
reke Vardara pa do Niša, i koje je sebe ( slično I-z-branima ) prozvalo Dardanima, to jeste, Darodanima**. A
biti «darodan» ( od Boga svakako ) u suštini je isto što i biti «i(z)bran». Dakle, sada nam je jasno da su Srbi,
koji su se još nazivali Ibranima i Dardanima, preneli svoje «pseudonime» ( koji su ih vezivali za Boga ), najpre
u Malu Aziju, a potom, na Apenine i Iberijsko Poluostrvo.
________________________________________
*Grčka reč μοσχος ( tele ), kao i otuda proizašla mosholatrija ( obožavanje zlatnog teleta ), sigurno je u vezi sa
Moshima, to jeste, Srbima.
**I danas se kod Srba sreće prezime Darodan koje je ostalo kao uspomena na ilirske Dardane.
Rog Belaški

Samuel Bošar i Eduard Vels zastupaju mišljenje da se Crno More nekada zvalo Askansko More. Izgleda da je
jedno od opštih imena kojim su strani narodi obeležavali Srbe, bio i naziv Askani. Zapravo, tačnije, to se
odnosilo na Srbe koji su živeli u Maloj Aziji i oko Crnog Mora. Kako je do toga došlo, može se samo
naslućivati. Jedna od mogućnosti je, da su Askani ( Aski ) samo preličeno ime Saka. Ipak, moglo bi biti da je
ime Askani kod domorodaca bilo isprovocirano jednom od, za strance, vrlo upečatljivih osobenosti srpskog
jezika. U stvari, u pitanju su sufiksi -ski, -ški i -an koji se dodaju na osnovu reči pri gradjenju prideva i atributa.
Odatle Aski, Askani ili jevrejski Aškenazi. Čini se da se ti isti Aski ili Askani pojavljuju i na Apeninskom
Poluostrvu, ovaj put pod imenom Oski ( Ausonija ). Oski su bili jedno pelazgijsko pleme, a poznato je da su od
Pelazga proizašle kako grčka, tako i italska civilizacija.
Trebalo bi napomenuuti da se «bik», danas, na italijanskom kaže «oksa», a slično i na drugim romanskim, ali i
germanskim jezicima ( nem. Ochs, eng. ox; oxen ). Objašnjenje za tu reč možemo potražiti u nazivima
pomenutih Oski, Aski ili Askana. Znajući da su Srbi ( o čemu je već bilo reči ) hiljadama godina slavili boga
Baka i pri takvom slavlju koristili rogove, sasvim je prirodno da su po njima ( Oskima ), uz neznatnu glasovnu
promenu, bikovi prozvani «okse» ili «oksen». Tu je i grčki predmetak u složenicama, oksi- *, sa značenjem
«oštar», koji bi, takođe, mogao imati nekakvu vezu sa Oskima i njihovim rogovima.
Pelazgi su narod čija je istorija vekovima bila obavijena tamom. Ipak, njihovo ime, samo naizgled, deluje
tajanstveno i nedokučivo. Veliki broj toponima u savremenoj Evropi nosi naziv po imenu boga Bela. Peloponez
je Belomorsko Ostrvo. To se može videti i po oblasti Moreja koja se tamo nalazi. U današnjoj Grčkoj srećemo
Beotiju i Evbeju ( od Bela ), planinu Pelion ( Belion, Belan ) kao i goru Veluhi ( Beluha ). Imamo dve planine
Belasice ( jedna u današnjoj Makedoniji, a druga iznad Kolašina u Crnoj Gori ), dve planine Bjelašnice ( kod
Trebinja i iznad Sarajeva ), Bilo Goru kod Bjelovara, Plješevicu ( Bjelaševica ) blizu Bihaća. Tu je i mesto
______________________________________________________
*Kod Grka, Amu-Darja se pominje kao Oxos (Oštra Reka ).

Bijela u Bokokotorskom ( Bakov kotar ) Zalivu, planina Velino ( Belino, Belan - slično Pelionu ) u Srednjoj
Italiji i tako dalje. Od Bela, neznatnom glasovnom promenom dobilo se vela, a odatle i srpski pridev
velik(i).Latinsko alba nastalo je metatezom srpske reči bela. Sve ovo navodimo da bi se videlo koliko je,
pogotovo u Sredozemlju, bio prisutan bog Bel i u kakvim se formama pojavljivao. Očigledna je i, čini se,
potpuno prirodna zamena početnog glasa b samoglasnicima v i p. Tako se i došlo do toga da se ime boga Bela
teško prepoznaje u nazivu Pelazga. Ipak, kada bolje osmotrimo ime «tajanstvenog» predgrčkog naroda,
zapazićemo da bi zadnji slog u reči «pela-zgi» mogao biti već pomenuti sufiks -ski ili -ški, od koga su, kako
pretpostavljamo, dobijena imena Askana i apeninskih Oski. U stvari, i ranije smo videli da su se mnoga srpska
plemena nazivala po bogu Belu - Belkama. Neka od njih su u tu svrhu, sva je prilika, koristila pridevsku
imenicu Belovski, Belaski ili Belaški, što se u nesrpskim jezicima lako moglo razumeti kao Pelazgi. Čak i u
srpskom jeziku postoje slične glasovne promene, kao što je slučaj sa gore navedenom Plješevicom. Isto se
desilo i sa nazivom poluostrva Pelješac, koje je takođe dobilo ime po bogu Belu ( Belješac ), ali je tu, u duhu
srpskog jezika došlo do glasovne promene, to jeste, do jednačenja suglasnika po zvučnosti ( gde se b sasvim
prirodno pretopilo u bezvučno p ). Ako bi hteli da kažemo «na Belješcu», neminovna je promena suglasnika «b»
u «p» ili prelazak glasa «š» u zvučni suglasnik «ž». Pelješac je za nas zanimljiv i iz jednog drugog razloga.
Naime, to poluostrvo se nalazi ispred ušća Neretve u Jadran, a znamo, kako smo već napominjali, da je na tom
području živelo ratoborno pleme Daorsi ( Dvarozi ). Da Daorsi, uistinu, jesu u vezi sa čuvenom dorskom
najezdom mogle bi nam potvrditi ne samo dve Korčule, dve Korkyre ( Korčula i Krf ), te grad Korča u
današnjoj Albaniji ( sve nastalo od srpskog glagola «korčiti», «krčiti», a u značenju «krčevina»), nego i jedno
mesto na Pelješcu sa imenom Janjina i istoimeni grad u severozapadnoj Grčkoj. I Piren nam saopštava da su
Dorjani stigli iz Ilirije, što, takođe, potvrđuje gore navedenu pretpostavku. Poznato je i to da se barem jedan od
dorskih vladara zvao Bak, što, sa druge strane, ide u prilog tome da su se Dori uistinu nazivali Dvarozima (
Dvorogima ).
Jadransko More se nekada, svakako po Pelazgima*, zvalo Pelag. Vodeći se prethodnom logikom ( kada smo
govorili o imenu Pelazga ), nameće se da bi pravo ime ondašnjeg Jadrana moralo biti - Belak ( po Belu,
Belkama, Belaskima ). Ako bismo hteli da budemo dosledni u ovakvom, čini nam se ispravnom, metodu
izvođenja zaključaka, tada bismo mogli konstatovati da je grčki bog Apolon preuzet iz srpske mitologije,
pogotovu kada se zna da je Apolonova majka boginja Leto. Apolon je, u stvari, srpski bog Bel, Belan ili Belon.
Jedno od poznatijih pelazgijskih plemena bili su Eoli. Smatra se da je pravo ime Eola bilo Ajoli, ali, moglo bi
biti i Arjoli. Ako je, zaista, kod Ajola ispušteno slovo «r», tada nas «arjol» neodoljivo podseća na već
pomenutog «ruskog orla». Na takav način stigli bismo i do pravog značenja imena Ajola, to jeste, do «Orlova»
ili, jednostavno, do Arijevaca, što bi se sasvim uklopilo u sliku o poreklu Pelazga.
Euzebije pominje Pelazga ( Belaska ) Arkosa, po kome je nazvana Arkadija, a za srpski čin «karan» Gordon
Čajld tvrdi da je kipro-arkadska reč. Arkadija je isto što i S(a)rbadija ( zemlja Diva, Cara Serbona, Car Diva ),
dok je «ark» preličeni «kar» koji se pod uticajem istočnih jezika odomaćio kod Srba, čije je značenje isto što i
«sar» ili «car», dok je «karan» isto što i «caran» ( onaj koji upravlja odredjenom carevom oblasti, dakle,
«caranijom» ili «karanijom» ). Po Homeru, Grčka se, navodno, ranije zvala Argos Pelazgijski. Zapravo, tu se
desilo isto što i kod Arkadije, reč je o metatezi - Roga Belaškog!

____________________________________________________
*Srpsko pleme Velegeziti ( Pelazgi, Belaske prekršteni od Grka ) pobunilo se i diglo na ustanak protiv carice
Irine. Vele je isto što i Bel-e a vela je jednaka srpskom bela, odakle i pridev velik. Ovo je samo jedan od primera
kako se od jednog plemenskog imena dobijalo više naziva koji su davali privid da se radi o različitim narodima.

Od Zerdušta do Ničea
Jedno od poznatih božanstava indijskih i, uopšte, azijskih Arijevaca bilo je Perđanija, zvanje koje je docnije
pridodato Indri. Takođe, jedan od vrhovnih i najstarijih arijevskih bogova jeste Djaus, Đaus ( sjajni, svetli ).
Zapravo, reč je o Divu Jave, Neba i Svetlosti, sa sličnim atributima koji se pripisuju bogu Belu (Beli, Svetli ).
Zašto je docnije u srpskom jeziku Đaus izjednačen sa zločinim poglavicom „đavolom“, kao i Div Bel sa
„diablom“ ( lat. diabolus ) i otkuda neobična, vrlo tajanstvena veza između sinonima zla: đavola, diabla, Orkula
i Lucifera ( svi „prenosioci svetlosti“), uistinu, nije lako odgovoriti. Činjenica je da se tu radi o jednom od
ključnih religijskih i filozofskih pitanja, čijim razrešenjem bi se, verovatno, velikim delom dokučila suština
postojanja sveta. Ipak, da se vratimo pomenutom božanstvu - Perđaniji. Očigledna je povezanost tog imena sa
srpskom rečju „pero“, a to bi, logično, moglo da znači da je Perđanija, u stvari, pero boga Đausa ili Divovo
Pero. Videli smo ranije da je ptica orao bila tesno povezana sa imenom Arijevaca i da je ona simbolisala
Indoevropske narode, pa bi prema tome, pomenuto Divovo Pero moglo da bude samo Divovsko Orlovo Pero,
baš u skladu sa onim o čemu smo govorili u poglavlju o Surom Orlu. Dakle, Divovsko Orlovo Pero je u suštini
isto što i - Srpsko Arijevsko Pero!
Perđanija je Pero Dana, to jeste, isto što i Pero Diva, Pero Đausa, Pero Djanija, pošto je reč „dan“ nastala od
boga Diva Jave ili boga Đausa. Pleme Persa, po kome je slavna Persijska Carevina nekada dobila svoje ime,
nazvano je po Peru Rasa, Perjanici Rasa, jer srpske reči „perjanik“ i „perjanica“ u osnovi su iste kao i Perđanija.
Oni koji su „perom dani“ svakako su predodređeni za slobodan let, te su, stoga, Per-Ras-Jani ( kovanica u kojoj
je ime Rasa-Srba umetnuto u reč „perjani“ ) bili pogodni za sejanje, rasejavanje, rasejanje, odakle, verovatno,
potiču i srpski glagoli „sejati“, „rasejati“ ili „rasijati“. Potvrdu gore navedenih pretpostavki mogli bismo naći u
grčkom mitu o Perseju, koji je sin Zevsa ( Diva, Đausa ) i Danaje ( Dana ). Persej je, dakle, otelotvoreni
Perđanija, konačno, Persej je Raško Pero i on se ženi svojom saplemenkinjom Andromedom, koja je, kako
vidimo, od Meda ( opet Srba ). Današnje srpsko ime Andrija ili Andro jeste prelik imena Daran ili Darije, te je
pravo ime Andromede moglo biti i Daromeda ( Dar Meda, Dar od Meda ). Persija je u određenim istorijskim
razdobljima zauzimala ogromna prostranstva, od Trakije i Makedonije pa do reke Ind, što znači da su Rasi,
Medi ( to jeste Srbi ) vladali Istokom, bezmalo, puna dva milenijuma, a većina ratova koji su tada tamo vođeni
bili su borba za prevlast pojedinih srpskih plemena ili vladara. Imena persijskih careva, čak i danas, Srbima
zvuče poznato i prisno, bez obzira na činjenicu da je staroprsijski jezik, u stvari, bio iskvareni sanskrit, a
srednjepersijski mešavina sanskrita i semitskih jezika. Tako, imamo Kira, što je jedna od verzija „sura“ nastala
pod semitskim uticajem, slično današnjem srpskom imenu Kiro, Kirilo ( Kralj ). Kambiz je preličeni
Kandavlija, Kandija ( Kandić ). Ime cara Darija, verujemo, nije potrebno posebno objašnjavati. Kserksovo ime (
slično lidijskom kralju Krezu ) nalazi se u osnovi srpske reči „iskra“ ( is-kri-se ), odakle potiču i nazivi ostrva
Krita i Cresa. Ardašir* bi se danas zvao Rada-Car, dok je Šapur neosporno srpsko ime ( današnje prezime
Šapurić ). Hozroe je srpski Ozren. Tu je i Sasan ( skraćeno ime Lesandra ) po kome je imenovana čuvena
dinastija Sasanida i od kojih, najverovatnije, potiče jak plemenski savez Sasa ( najzastupljenijih u etnogenezi
nemačkog naroda ), koji su u V I VI veku nove ere prodrli sve do Britanskih Ostrva gde su ostavili pečat boga
Bela, pesnički naziv Britanije - Albion.
Staropersijska knjiga „Avesta“ mogla bi se prevesti sa „Vesti“ ili, možda, „Izveštaj Savesti“, a njen prvi deo,
„Gatha“, podseća nas na srpsku reč „god“, „godina“ ( otkuda i nem. Got; eng. god ).** Na srednjepersijskom (
pahlavi ) jeziku, snažno prožetim aramenskim i drugim semitskim jezicima, ipak ćemo pronaći knjigu „Shayast
na-shayast“ ( Svetlo i Tama, odnosno, Sjaj i Nesjaj ), delo Artaka Viraza ( Ratka Vraza ) „Namaki Artak Viraz“ (
Muke Ratka Vraza), kao i knjigu „Datistani Dinik“ ( verovatno u značenju „Svakodnevni Dnevnik“ ili, možda,
„Istiniti Dnevnik“ ). Pravo ime Zaratustre ( Za-Rat-Ust®a ) bilo je Zerdušt, što nas odmah podseća na Srbe (
Serdane ), zapravo, Zerdušt je Zerdast ( per. zerd = žućkast, plavokos, bled ), a to se potpuno uklapa u
antropološku sliku prvotnih Srba. Zanimljivo je da Zaratustrine religijsko-filozofske poglede docnije zastupaju
Heraklit ( Heraklit je Srbin i o
tome će još biti reči ) i nemački filozof Fridrih Niče, čije prezime, kao što vidimo, ne zvuči nimalo nemački, a
Srbima je vrlo prisno (Niče-tić ).
Kao uspomenu na Per(o)sijane mi danas imamo prezime Perošević. Takođe, tu su i prezimena koja nas
podsećaju na Perđaniju i srpskog boga Peruna: Perišić, Perović, Perunović, Perić, Perkić, Perković, Perkan,
Peričić…Tu su i lična imena: Pero, Persa, Persida, Rosa.

______________________________________________________
*Da je Ardašir zaista Rada Car potvrdiće nam i neka srpska imena zabeležene u grčkim izvorima. Radogost,
poražen krajem VI veka od Priska, kod Grka je imenovan kao Ardagast ( Αρδαγαστος ).
**Srpske reči god i godina zapravo su skraćenice od „Gospod“;godina je, u stvari, „leto Gospodnje“, „leto
Go(spo)dina“; otuda nem. Got, eng. god kao imena za Boga, to jeste, Go(spo)da.

Ero - Gospodar sveta

Gotovo je neverovatno kako je najstariji narod Evrope, u toku nekoliko poslednjih vekova, zaboravio svoju
istoriju ( koja je, kako se pokazuje, ujedno i istorija evropskog čoveka ), ali i svoje korene. Malo je ( ili skoro da
ih nema ) ozbiljnijih pisanih dokumenata koji bi se odnosili na deo srpske povesti pre Kosovskog Boja. Izgleda
da se gubitkom plemstva ( to jeste, gotovo celokupnog srpskog aristokratskog sloja u XIV stoleću ) izgubilo i
sve ono što bi moglo da povrati svest o sebi, da vrati teško poljuljano samopouzdanje i da Srbima ( u srca i um )
ubaci hiljadama godina staru iskru “pradaha” iz “skrivenog sna”. Nije slučajno da je pradah isto što i predak, jer
bez toga dvoga čovek teško može da postoji, barem u onom smislu kako se doskora podrazumevalo “umno
ljudsko biće”. Smrću Kneza Lazara, Svetog Hrebeljanovića ( ili Grebeljanovića ), kao da su pogrebene sve
srpske nade. Dobija se utisak da se u imenima i prezimenima pokatkad skriva ne samo sudbina pojedinca, već i
čitavog naroda. Dokaz za tako nešto imamo i u novijoj srpskoj istoriji koju bi, možda, mogli nasloviti “od
Kukanjca do Poplašena”, ali tu su i trenutna imena na srpskoj “pozornici” koja su prepuna simboličkim
značenjima. Ipak, pošto nam nije namera da se bavimo prorokovanjem, vratićemo se srpskom nesrećnom Knezu
- Lazaru Hrebeljanoviću, tačnije, njegovom prezimenu - Hrebeljanović.
Hrebeljanović je, kao što zapažamo, prezime sačinjeno od dve osnove. U drugoj je “Beljan”, dakle bog Bel, ali
za nas je sada veliko pitanje šta znači prva reč - Hre. Sanskritska imenica “hrda” označava “srce”, a srpsko srce,
videli smo, vodi poreklo od reči “sur”. U pitanju je veza sur-hors iz koje su iznikle mnoge srpske, a potom i reči
drugih evropskih jezika, uključujući “srce”, “sunce”, “središte”, “jezgro”, “jedro” i slično. S obzirom da je
srpski ( budući da je bio pod stalnim pritiskom različitih domorodačkih jezika na širokim prostorima od
Britanskih Ostrva do Indije ) morao da pretrpi izvesne fonetske promene, koje su se očitovale naročito
izmenama početnih glasova u ključnim rečima, sasvim je prirodno da su Srbi jednu istu imenicu izgovarali na
više načina. Uostalom, i da nije bilo tuđih uticaja, neizbežno bi došlo do glasovnih promena i premetanja
slogova, što se u svakom jeziku dešava spontano. Kako su se reči menjale i kako su se u raznim epohama
obrtale kao u nekakvom “začaranom krugu” pokazuje nam engleska reč “heart” ( engleski pripada najmlađoj
grani indoevropskih jezika ), koja je danas najbliža sasnskritskom “hrda”, nastalom iz korena hors. Tu je i
latinski “cor”, gen.”cordis”, kao i nem. Herz, koji je, mada s početnim glasom h, ipak najbliži srpskom izrazu za
taj organ - “serc(e)”. Izgleda da se početna, maltene, sinonimska kombinacija sur-hors, kao i početni glasovi s i
h, docnije ogledala u istim ili sličnim rečima koje su se rađale iz jedne ili druge osnove. Na primer, na
nemačkom jeziku “gospodin” se kaže “Herr”, a na engleskom to je “sir”. Kada je reč o nemačkom vokabularu,
jasno je da je on izvorno vrlo siromašan i da je zato “obogaćivan” srpskim rečima, ali, u nameri da se to ne
primeti, Nemci su napravili toliko, reklo bi se, neprirodnih kovanica, koje svakome ko se iole razume u jezičku
strukturu ukazuju da se tu radi o veštačkoj tvorevini. Pogledajmo nemačku imenicu Herzog, za koju se tvrdi da
je nastala od dve starovisokonemačke reči: “heri” što znači “vojska” i “zogo” koje ima isto značenje kao i
latinski “dux”. U tome, odmah, zapažamo nelogičnost, pa i besmislicu: “vojsku vodi vojvoda” ili
“vojskovojvoda”. Sa stanovišta visokonemačkog tu reč je još teže objasniti. Uzmemo li da je “zog” uzeto iz
glagola “ziehen” u imperfektu, doći ćemo do novog, još apsurdnijeg značenja: “vojsku vukoh”. Nemci danas
imaju naziv za vojsku ( Heer ), ali to, očigledno, nema veze sa titulom Herzog jer se Herzog ne piše sa dva slova
“e”, kao što je slučaj, na primer, sa vojskovođom (Heerführer ). Nakon svega, Nemci, izgleda, mogu da
razumeju svog “Herzoga” jedino ako ima nekoga ko bi im to mogao objasniti. Ako već nismo u stanju da
rastumačimo “nemačkog” Herzoga uz pomoć nemačkog jezika, možda, ne bi bilo zgoreg, da to isto pokušamo
koristeći srpski. Dakle, sva je prilika da su Srbi u jednom zlom vremenu, umesto sopstvenog naziva Herakovina
( Herackovina ), prihvatili način kojim su to izgovarali stranci, mada je do takve metateze moglo doći i potpuno
spontano, jer se kombinacija “ack”, u sličnim rečima, vrlo lako preokreće u “ceg”. Da se Hercegovina nekada
zvala Herakovina ili Herackovina, potvrđuju nam još uvek prisutna srpska prezimena: Herak(ović) i Rackov(ić).
Iz svega navedenog vidimo da nemački “vojskovojvoda” nema nikakve veze sa nemačkim jezikom, već je u
pitanju srpski herceg, to jeste, kod Srba dobro znana titula u srednjem veku ( Herceg Stefan ). Konačno, moglo
bi se zaključiti da ni pomenuti “herz” ne pripada nekakvom “izvornom” nemačkom jeziku ( docnije ćemo videti
da je nemački jezik najvećim delom formiran na osnovu srpskog ), već je to derogirana Herc-egovina ili
imenica herc-og. Nastanak samog imena Hercegovina verovatno je tekao sledećim redom: Her-Rastkovina (po
Rastku Nemanjiću*), Her-Rackovina, na kraju, Hercegovina. Srpska vladalačka dinastija iz plemena Njeguša**
pripadala je bratstvu Herakovića, Heraka, dakle , gospodarskoj lozi Nemanjića, dok prezime Heraković potiče
od ličnog imena Herak, Hero - kasnije poznat kao Ero ( “Ero s onoga svijeta” ) ili Uro ( Uroš ). O Urošu je već
bilo govora, ali da još dodamo da u srpskom jeziku danas postoji glagol “uresiti”, sa značenjem “ukrasiti”,
“ulepšati”, zapravo dati nečemu gospodstven izgled. Stoga, Ero je “er”, isto kao što je Uro(š) - “ur”. Zašto mi
više nemamo ni hera ni ura ( sem kod savremenih Mađara ), sa značenjem „gospodar“, zasad je teško reći; to bi,
sigurno, zahtevalo jedno daleko ozbiljniju istorijsko-lingvističku analizu. Ipak, hipotetički sasvim je moguće i
izgleda logično, da su srpski glagoli „juriti“ i „t(j)erati“ rođeni iz imenica her i ur, zapravo od grupe reči: „(to)
je-ur“ ili „tu-je-era“ ( tu-j-era = tjera ), jer je jasno da je glavna uloga gospodara da „juri“, odnosno, „tera“ svoje
potčinjene. Tu je i glagol „naheriti“ i pridev „naheren“, još uvek postojeći u srpskom rečniku, gde naheren znači
nakrivljen, ali u sebi ta reč sadrži i pomalo pežorativnu konotaciju ( „na heru“, „na gospodina“ ), to jeste, „onaj
koji izigrava gospodina“. Sam gospodin iskovan je kombinacijom reči go-pas-odin, gde „go“ znači tele, „pas“ je
napasati ( sskr. gopas = pastir ), dok je „odin“ isto što i jedan ili jedini. Ovde primećujemo da je starogermanski
bog Odin, zapravo, srpsko božanstvo - Jedan, Jedini. Iz prethodne analize, takođe, zapažamo da je hrišćanstvo
od Srba preuzelo ideju pastira i stada, samo što je tu Tele zamenjeno Jagnjetom.
Da je srpski Herak ( iz korena hors ), u stvari, isto što i gospodin i da je nastao iz iste ideje, potvrđuju nam reči
„krdo“ i „horda“, kao što vidimo, vrlo bliske sskr. hrda, svakako, ne slučajno, pošto je krdo, u stvari, „stado“, to
jeste, „srce“ na Zemlji, za razliku od Gospoda ( Horsa ) koji je hrda na Nebu. Zajednica plemena ( pers. horda )
isto što i “krdo” ili “stado” ( nem. Herde, eng.herd ). U srpskom jeziku imamo i reč “horo”, “oro”, sa
dvostrukim značenjem: prvo orla a potom i srpskog ora ( “zaorilo se kolo” ). Orao je arijevski simbol moći, to
jeste, Arijevac ili Gospodar. Pored orla, kod Arijevaca slično značenje je imala i ptica soko. U današnjem
srpskom folkloru naći ćemo neobičnu vezu sa iskonskim dubletom sur-hors, kada je u igri prisutno širenje ruku
koje imitiraju let orla, ali i sokola ( “poleti soko…”). Soko je po mnogočemu ptica slična orlu, oštrovida,
surova, leti visoko ka nebu, to jeste, suncu. Horo, oro ( orao) je u vezi sa Horsom ( Suncem ) isto onoliko koliko
i soko sa rečju Sur ( opet Sunce ). Još da napomenemo da je pojam “gospodin” stariji od “gospodara”, jer je
gospodar, u stvari “dar Gospod(in)ov”.
Tako smo, eto, posredno stigli i do objašnjenja imena Heraklo, koje je, kao što vidimo, srpski Gospodin ( Herak
), kao i Heraklitovog imena ( Herakić ). Ostaje nam još da do kraja objasnimo prezime Kneza Lazara (
Hrebeljanović ) i u njemu početni slog “hre”. Do sada smo videli da su najveće titule vladara na Istoku bile ras,
car,sar,zar, šar, har, kar ( češće iz osnove “sur”), dok su to na Zapadu car, ser, sir ( od “sur” ) i her, hera, herak
od istog sunčevog božanstva ali od sinonimnog naziva “hors”. Pošto se sve navedene titule mogu podvesti pod
zajednički imenitelj car ili sar, a znajući da je ime Srba rodjeno od Sar Bela, jasno je da je her isto što i sar, dok
je hre ( u Hre-Beljan ) neznatno glasovno promenjeni her, slično istočnoj tituli sri koja se katkad javlja umesto
sar. Dakle, u prezimenu Kneza Lazara, reč je o Car Belanu, Her Belanu, Hre Beljanu, to jeste, o Hrebeljanoviću
( Srbljanoviću ) kao jednom od srpskih prezimena koja su izvedena od srpskog boga Bela.

______________________________________________________
*Mlađi sin herceg Stefana Vukčića, Vlatko, postao je “milošću Božjom herceg od Svetog Save”.
**Titula abisinskog cara, negus, poklapa se sa imenom Njeguš ili Njegoš; to je još jedna potvrda da su
Herakovići milenijumski stara gospodarska loza. Srbi su nekada vladali etiopskim prostorom i to se, uz pomoć
savremene toponomastike, može nepobitno dokazati.

Alhesiras
Već decenijama srpski narod je opsednut privlačnim slikama šarenila i sjaja. Poput Herakla ( Heraka ) nalazi se
u teškoj, gotovo nerešivoj dilemi: da li da krene putem vrline ( što bi značilo da se vrati sebi i svojim korenima )
ili da se i dalje “odmeće” putevima koji mu obećavaju da će ga odvesti u svet vrhunskog “uživanja”. Zna se da
je uživanje oduvek nastajalo iz varljivog izvora strasti i telesne putenosti, dok je vrlina ( kao najviša duhovna
vrednost ) jedini način da se dosegne neprolazno, večno trajanje. Zapravo, uživanje ( ili neodoljiva želja za
telesnim zadovoljstvom ) jeste put u konačnost, u sigurnu smrt, a vrlina je staza opstajanja i stalnog duhovnog
uspinjanja, to jeste, darivanja pojedinačnog i kolektivnog “umnog bića” esencijalnim vrednostima svrhe i
smisla. Sofista Prodik je davno zapisao, za Srbe, maltene, prediktivnu poruku u svojoj priči “Herkul ( Herak ) na
raskršću”, koja nam dolazi od Srbina koji je, izgleda, uspeo da reši pomenutu dilemu i nakon toga poživeo još
koju hiljadu godina; no, veliko je pitanje da li će Prodik ( Prodić ), pred novom srpskom nedoumicom, biti u
prilici da okonča modernu srpsku “snoglavicu”, pod istim ali obnovljenim naslovom - Srbin na Raskršću!
Rekli smo da je titula her ili herak na Zapadu isto što i ser ili sir ( od imenice Serb, to jeste, Serbon ), dok je sve
zajedno poteklo od reči sur, odnosno, hors - dakle, od vrhovnog božanstva, Sunca! Na Istoku imamo titulu ras,
ali slična podela se ne može uzeti striktno, jer se ras pojavljuje i na Zapadu, u nešto izmenjenom obliku - “rex”
ili “rix” ( na primer, Vercingetorix je keltska titula sa značenjem: “vrhovni geto ras” ili “vrhovni glavar Geta” ).
Ipak, da se vratimo Serbonu, slavnom Heraku koji je u Grčkoj mitologiji poznat pod imenom Heraklo.
Herakovo ime se i danas nalazi u mnogim toponimima širom Evrope i Azije Tako nas ime savremenog Iraka (
prostor negdašnje Asirije ) dovodi do nedvosmislenog zaključka da je taj naziv ostao još iz Serbonovog doba, te
da je to samo, tokom vremena, neznatno izmenjeno Herakovo ime. Pa i naziv Irana ( Persije ) proistekao je na
sličan način, jer je Heran isto što i Herak, to jeste, Serbon. U prilog gore navedenoj pretpostavci idu u prilog i
nazivi gradova u Iraku: Sorbatija ( Serbo Div ) u dolini Tigra, Bagdad i njemu obližnji grad Bakuba, u kojima
prepoznajemo ime Bakovo; uz to, Bakuba se nalazi na reci Dijali koja d(ij)eli istočnu polovinu Asirije na južni i
severni deo. U iranskoj prestonici Teheranu, takođe, prepoznajemo Herana, zapravo, već pominjano “tu (je)
Heran, “tu-heran”. Na severoistoku Irana su gradovi Sabzavar ( Srpski Var ), malo dalje, Nišapur ( da li Niška
Vatra ili Nin-Šapur ) i još dalje, na granici s Avganistanom, srećemo jezero Nežeksar ( Nize Car ili Niški Car )
koje se proteže i u avganistansku oblast Herat! Konačno, u Per(a)sijskom Moru nailazimo na ostrvo Harak(!),
odakle bi se moglo pretpostaviti da se nekada Persijski More nazivalo Herak, po bogu Serbonu, baš kao što je
Sredozemno More bilo Belak po bogu Belu. Blizu avganistansko-pakistanske južne granice i danas teče reka
Serbas ( Srbac ili Srbica ). Posebno je zanimljiv grad Kandahar u istoimenoj oblasti u današnjem Avganistanu (
Stan Ognja ili Ognjena Zemlja ), u kome prepoznajemo Kandu ( Kandavlija ), zapravo jedan od brojnih
Serbonovih nadimaka, dok je druga reč har, u stvari, isto što i her, herak - srpski car ili gospodar. Na kraju, u
Indiji, nedaleko od grada Belari ( nimalo slučajno ), nalazi se i Harihar, očigledno Arijevski Car, koji bi se tu
mogao odnositi pre na Nina Belova nego na Serbona.
No, da se sada sa Istoka prebacimo daleko na Zapad, gde ćemo opet naći zapanjujuće koincidencije ( svakako
zapanjujuće za nas koji još uvek ne verujemo da su Srbi najstariji narod Evrope i velikog dela Azije ) sa
Serbonom, Belom i srpskim titulama o kojima je do sada bilo reči. Stoga, idemo do Gibraltara, gde je Serbon (
Herak, Heraklo ) na obema stranama Moreuza podigao po jedan stub, navodno kao oznaku dokle je u svojim
putovanjima stigao na Zapad. Ipak, biće da je Serbon te stubove udario kao spomenik izginulim srpskim
ratnicima, jer su slična obeležja oduvek dizana nakon okončanih ratova i osvajačkih pohoda. Iz svega, potpuno
logično, proizilazi da je Gibraltarski Moreuz nazvan tim imenom u cilju podsećanja na one koji su položili svoje
živote u jednom dugom , teškom i iscrpljujućem ratu. Iskazano modernim jezikom, radilo se tu o jednom
velikom spomen području. Ako je to tako, a sva je prilika da jeste, tada je Gibraltar glasovno promenjeni Gibli
Ratar, što bi se moglo izjednačiti sa današnjim spomenicima “Neznanom Junaku”. Gibli Ratar je, znači,
“pogibli”, “poginuli ratnik”, zapravo, simbol svih onih koji su izginuli u Serbonovo ime. U arapskom jeziku i
danas imamo reč gibli koja označava vreli, “pogibeljni” pustinjski vetar. Duž afričke obale, od Gibraltara na
Istok, naići ćemo na gradove koji nam još uvek puno govore o dalekoj istoriji tih prostora. Na rtu Almina
smešten je grad Seuta ( po bogu Seutu, Svetu ), ispod njega je Tetuan ( sada po srpskom bogu Teutu, Tverdanu,
Tvrtku ), dalje, na istočnoj marokanskoj obali nalazimo grad Setuan, čije se ime poklapa sa imenom grada
Saduana u današnjem Asiru na Arabijskom Poluostrvu, opet po bogu Seutu, Svetu ili Svetanu; odakle i naziv
Saudi Arabije ( nekada, verovatno, Seut S(a)rbije ) kao i oznaka za jug u nekim evropskim jezicima ( nem. Süd,
eng. south ). U Oranskom Zalivu je grad Oran ( podseća na srpskog orla, Sunčev Grad po srpskom bogu Horsu
), a niže Orana prostire se i istoimeno jezero, čiji je stari naziv bio ( u skladu sa svim prethodno rečenim ) -
Sebka! Za Arape, a i mnoge druge narode, srpski glas r je mekan, pogotovu kada se nađe između dva
konsonanta kao što su s i b ( pomenuto jezero Sebka=Srbka ), t i b ( na primer “trbuh” ) ili v i d ( tvrd ) i slično,
te im je skoro nemoguće da ga izgovore, pa ga stoga zamenjuju vokalom. Nedaleko, istočno od Orana nailazimo
na Arzeski Zaliv i grad Arze ( Arg = Rog ) koji nas pomalo podseća na Daorse, Dvaroge, Dvoroge, gde je
upotrebljen plural - Dvarozi. Malo dalje je gradić Baske ( od Belaske ), kojima, verovatno, danas pripada narod
Baska u Španiji i Francuskoj, dok ispod grada Alžira ( Al Hera ) srećemo mesto Medea ( da li od Meda?; setimo
se Meduna, Medeona ), pa grad Blida ( Bled-a ) i, konačno, tu je ime gradića koje Srbima nije potrebno
objašnjavati - Milijana! Da ne bi previše odlutali, vratićemo se do Moreuza, na Iberijsku Obalu, gde na rtu
Evropo(!) stoji i grad Giibraltar, čije smo ime već objašnjavali. Na reci Gvadijani ( Govedijani ), u današnjem
Portugalu, srećemo jedan grad sa vrlo indikativnim imenom - Serpa! Naime, reč je o mestu Serba ili Serbo, koje
je tako nazvano po bogu Serbonu. U oblasti Eštramadura ( ilirski, to jeste, srpski bog Meda-Ur, Medar, stamen,
čvrst, surov, oštar ), na reci Soraja ( opet koren sur ) smešten je grad Koruša, a na reci Seda je grad Mora.
Glavni grad Španije, Madrid, svojim imenom moguće je u vezi sa Medima a možda i Rasima ( kombinacija reči
Med i Ras, kao što su Madras u Indiji, Madaras na Kritu ili istoimena planina u Turskoj ). Da tu nečega uistinu
ima, potvrđuje nam i grad Sebreros na reci Alberia (Alberia je glasovno izmenjeni Lab ili Laba, slično reci Elbi;
setimo se imena grada Belari* u Indiji, odakle se, kao što vidimo, takođe može vrlo lako formirati Alberia, a sve
zajedno je u vezi sa bogom Belom ), stotinak kilometara zapadno od španske prestonice. Bilbao bi moglo biti
izmenjeno ime Bel Baka, poput Balbeka sirijskog, dok je Gernika, u stvari, Hernika ( po Heraku ).
Nakon ovakvog putešestvija, koje bi moglo još dugo da potraje, ne bi bilo zgoreg da se još jednom vratimo do
«Gibli Ratara», te da posetimo jedno mesto u Alhesiraskom Zalivu, za koje nam se čini da stavlja tačku na
svaku moguću nevericu kada je u pitanju bog Serbon, kao i pređašnje titule kojima smo pokušavali da
dokažemo kako su Srbi nekada vladali maltene čitavim svetom, od Britanskih Ostrva do ušća reke Gang. Radi
se o gradu Alhesirasu, čije ime na prvi pogled ne deluje posebno značajno. Ali, idemo da to razložimo na
slogove… I gle čuda! Dobijamo al-he-si-ras! Grad se, očigledno, nekada zvao Hesiras, kome su Arapi, tokom
njihove vladavine na Iberijskom Poluostrvu, na početku dodali poznati arapski član al. Dakle, u Hesirasu, na
jednom mestu, nalazimo sve tri ključne titule oko kojih smo se do sada toliko mučili. Hesiras je, zapravo,
sačinjen od HER-SIR-RAS!, od tri najčešća titularna zvanja koja potiču direktno od boga Serbona, a koja
srećemo širom Evrope i Azije.
Na osnovu pomenutog Alhesirasa, na kraju još da dodamo da je ime države i grad Alžira nastalo na sličan način
kao imena Iraka i Irana i da se Alžir prvobitno zvao Her, to jeste, Herak!

*Srbin, Sveti Jeronim ( Heran-ovo ime ) koji je u IV veku preveo Sveto Pismo ( Vulgata ) na latinski jezik, kaže
da se jedna velika oblast u Indiji zvala Hiera, u stvari, Hera, Herak.

Srebro iz roga
U jeziku ( ili jezicima ) kriju se ključni istorijski fakti. Možda to na prvi pogled uopšte ne izgleda tako,
međutim, kada se duboko uroni u silni vrtlog reči, kada se dosegnu njihovi koreni i kada se shvati način na koji
su se reči granale, dolazimo do neobičnih, često neočekivanih, ali po svemu logičnih konkluzija. Katkad se reči
toliko razlikuju, tako da one glasovno ili u smislu njihove osnove nemaju ničeg zajedničkog; ipak, kada se one
istorijski uporede, može se sagledati njihova međusobna, istina posredna zavisnost. Kao primer toga,
navešćemo srpsku reč srebro i latinski naziv za isti plemeniti metal - argentum. Jasno je da je «srebro» srpska
reč nastala od sebar ili srebar i nju, verujemo, nije potrebno posebno objašnjavati, ali, kako dokazati da je reč
argentum nastala iz srpskog korena, dakle, da je srpskog porekla. Da bi se tako nešto učinilo ( što se naizgled
čini nemogućim ) potrebno je da se «skokne» čak do Avganistana. Tačnije, do već pomenutog Kandahara i reke
na kojoj je taj grad smešten, a koja se zove Argendab. Podsetivši se Argosa Pelazgijskog ( Roga Belaškog )
uvidećemo da su Serbon i Bel ( u ovom slučaju Nino Belov ) pored imena Bak, sasvim prirodno, imali i naziv u
smislu nadimka, a to je - Rogan*! Zbog Baka, krava i tele ( i uopšte goveda ) bili su kod Arijevaca svete
životinje. Tamo je i božanstvo Govinda**, po kome su drugi narodi nazivali Srbe Vindima, Vendima, Venetima,
Vandalima. No, da se vratimo našem ključnom problemu: reka Argendab nosi ime sastavljeno iz dve osnove,
jedna je «argen», što je, očigledno, dobijeno metatezom reči «rogan», a druga je «dab», zapravo, srpski Dabog,
Daba ili Div. Iz toga proizilazi da je pravi smisao imena Argendab, u stvari, Rogan Div. Na Bakovoj ( Div
Roganovoj ) reci nalazi se grad Kandahar ( Kanda Car, Kandavle ), a sve nam to kazuje da je tu reč o srpskim
osvajačima Azije - Ninu i Serbonu. Konačno, pošto je «srebro» nastalo od «sr(e)bar», a argentum od imena
Rogan, jasno je da su obe reči usko vezane za Srbe i srpski jezik.
______________________________________________________
*U III veku p.n.e. ilirski kralj Argon ( takođe prelik imena Rogan ) osvojio je Krf i Peloponez; nakon njegove
smrti na vlast stupa njegova žena - Teuta!
**Indijski Krsna ( koji nas podseća na srpsku krsnu slavu ) umio se mlekom Surabhi(!) krave i tako postao
božanstvo Go-vinda!

U imenu današnjeg Zagreba*, što je na prvi pogled takođe neobično, krije se u osnovi reč «rogan», kao i u
nekadašnjem nemačkom nazivu - Agram. To je, opet, glasovno promenjeni Argos ili «argen», odakle nam stiže i
srpski glagol «grebati», «zagrebati», jer rog upravo i služi za to da se njime «zagrebe», «grebe» ili, možda,
«suče». Ova druga reč ( sukati ) potiče od srpske prareči sur, a «grebati» ( hre ) od sunčanog božanstva Hors. Da
će i sur i hors dočekati ovakvu, čini se, već strašnu sudbinu, kazuje nam grad Gorak koji se nalazi nedaleko od
Kandahara.
Kada je reč o rogu ( rogovima ), možda je zanimljivo da dodamo kako se na nemačkom jeziku «rog» zove
Horn, a rogovi** ( plural ) Geweih ( gevaj ). To je još jedan dokaz da su Nemci iskoristili srpski kao osnovu za
stvaranje svog jezika. Oni su preličili srpski «rog» ( hre, hrog ) sasvim slučajno vrativši ga iskonskoj reči hors,
dok su u drugom slučaju, kada je množina u pitanju, uzeli srpsku reč «govedo» ( gove-do-je ) za svoje
«rogove». Ništa manje nije interesantan ni mađarski naziv za rog, koji oni obeležavaju rečju szarv ( sorv ), kao i
ime njihovog grada Sorvoša ( Szarvas ), nekada, verovatno, Sorboša ili Serboša. U vreme kada su Mađari
prodrli na prostor današnje Panonije, tamo su živeli Srbi koji su se živo sećali boga Baka, redovno proslavljajući
njegov davnašnji, pobedonosni povratak iz Indije. U takvom slavlju sigurno je da je jedan od glavnih rekvizita
bio rog, odnosno, rogovi. Odatle i szarvasbiko ( sorvošbiko ), to jeste, Srpski Bik koji je, docnije, u mađarskom
jeziku dobio značenje «jelen».
______________________________________________________
*Velike su nedoumice u vezi sa imenom Hrvata, počev od Kuvrata do toga da Hrvat znači «brđanin». Ipak, čini
se da to ime potiče od božanstva Hors ( kombinacija Hor-Vid ); isto tako, Bugari ( Blgari ) u svom imenu kriju
srpskog boga Horsa ( Bel-Hors, Bel-Hori, Bel-Gori, Bl-Gari ); na sličan način nastalo je ime Ras ( Horsi, Ho-
Rasi, Rasi ) i Rus ( Hors, Ho-Rusi, Rusi ). Ovde primećujemo da su srpske reči gore ( visoko ) i gora ( planina )
rođene iz prareči hors.
**Nekada se Azovsko More zvalo Surožsko; očigledno kombinacija prareči sur i reči rog. Na sličan način
imenovano je i Sargaško More kojim su Srbi plovili mnogo pre Arapa i kome su dali ime po Sur Roganu.
Španska Saragosa na reci Ebro ( nikako slučajno ) smeštena je u Aragonskoj ( Roganovoj ) Niziji. Još da
dodamo da je Sur Rogan, zapravo, bog Bak ( Nino Belov ).

Seta Belo(g) Sveta

Kad smo već ovako započeli, mogli bismo da pokušamo da pronađemo još neki geografski naziv u savremenom
svetu, koji bi nam omogućio da prodremo, to jeste, otputujemo još dalje u maglovitu, gotovo iskonsku prošlost.
Vratićemo se još jednom do već pomenute Eštremadure, tačnije u Setubalski Zaliv gde je smešten i grad
Setubal. Odmah zapažama da je Setubal sačinjen od dve reči, set i bal, zapravo, od srpskih božanstava: Seuta i
Bela. Znamo da su Seut i Teut, u stvari, ista božanstva, ali, po logici stvari, Seut bi ipak trebalo da bude stariji.
Seut je nastao iz korena «sur», dok je docnije od Seuta rođen Teut. Da bismo shvatili kako su se u davnoj
prošlosti reči glasovno premetale, čini se, dovoljno bi bilo da se setiimo tračkog Zbeltiurda. Od Seuta je nastala
srpska imenica «svet», a Seut Bel ili Set Bel ( iberijski Setubal ) zapravo predstavljaju boga Svet Beli, dok je od
reči svet kasnije dobijen atribut tverd, sa značenjem - čvrst, stamen, tvrd.Odatle u srpskom narodu izreka: «tvrd
kao zemlja», u stvari, «tvrd kao svet», čime se objašnjava i drugo ime Belosveta, poznato kao Belotvrd (
Zbeltiurd). To je i razlog zbog kojeg su Nemci dali zemlji ime Erde, posluživši se srpskim pridevom tvrd ( tv-
erd-e ), to jeste, izvukavši iz njega naglašeno «erd-e». U imenu grada Setubala možda bismo mogli naći rešenje
i za starozavetnog, Jafetovog sina Tubala. Tubal je, verovatno, skraćeni Se-tubal ili se radi o Teut Belu,
glasovno promenjenom u Tubal. U stvari, Tubali su isto što i Sakalibi, Alibes, Saki, Albani ( svi nazvani po
srpskom bogu Belu, jer su i reke Lab i Laba dobijene metatezom Belovog imena ); takođe, Tubali jesu i
Tibareni, ali samo utoliko što su se, kao i većina srpskih plemena, nazivali Ibranima (Izbranima, Vibranima), u
navedenom slučaju Teut-Iberanima, to jeste, skraćeno - Tiberanima.
Kuda god da krenemo Evropom i većim delom Azije, naići ćemo na geografske nazive u čijim se osnovama
nalaze imena srpskih bogova, Bela, Serbona ili Baka. Iz Eštremadure otputovaćemo na drugi kraj planete, u
Pakistan, preciznije u njegov južni deo, na teritoriju koja se zove po Divu Belu - Beludžistan ( stan Diva Bela).
Usred Beludžistana smeštena je kotlina i pustinja Karan ( Caran ), u kojoj se, slično kao u Kandaharu* ( možda
i upečatljivije), mogu pronaći svi dokazi da su Srbi nekada vladali tim prostorima. Tamo je srpski bog Bel ( već
pomenuti Beludžistan i grad Bela severno od Karačija ), bog Bak : reka Baku koja se kod grada Gavadara (
Govedar!) uliva u Arapsko More, kao i samo ime Pakistana ( Bakistan ) koje bi se moralo odnositi na boga
Baka; i, na kraju, bog Serbon: gradovi Surab, Sibi, Sarbaz. Ipak, da su svi ti, navedeni toponimi srpskog
porekla, neoborivu potvrdu naći ćemo u pomenutoj pustinji Karan i gradu Surabu ( Srb ), kao i u jednom
drugom gradu, nedaleko od Suraba, sa istoimenim nazivom kao i pustinja Karan, a koji se nalazi u podnožju
karanijske planine čije je ime takođe Karan. ______________________________________________________
__________
*Kandahar je poznat i kao jedan od gradova koji su nosili ime Aleksandra Velikog - Aleksandropolis.
Bratski hleb
Kao što smo videli, danas mnogi gradovi, reke, planine, pa i države širom Evrope i Azije, u svojim nazivima
sadrže imena srpskih božanstava ( Bela, Baka, Serbona ), srpske titule ( car, sar, sir, kar, har, her…), nadimke
boga Baka, Bela i Serbona ( Kanda, Rogan, Daba ), dok se najveći broj evropskih jezika iznedrio iz srpskog
govornog krila. Iako ova knjiga nema nameru da se bavi uporednom analizom srpskog i drugih evropskih
jezika, kao malu ilustraciju navedene tvrdnje, ipak ćemo navesti zanimljiv odnos srpskog i nemačkog jezika.
Krenućemo od srpske reči hleb koja u širem smislu označava hranu, dakle, nešto što je neophodno za održanje
života. Život se na nemačkom jeziku označava uz pomoć reči Leben, dok je to na engleskom life. Odmah
primećujemo da su Nemci, ovaj put sasvim logično, za pojam života uzeli srpsku reč hleb ( leb ), koja, svakako,
simboliše život, dok su sam hleb nazvali Brot, sada od srpske reči brat. Stvar će biti do kraja jasna ako se zna da
Srbin ručak počinje zalogajem hleba, izgovarajući pritom onome do sebe, umesto «izvoli», jednostavnu reč
bliskosti i ponude, a to je: «Brate!», koja se prati primerenom gestikulacijom. Kod Srba je to i danas prisutno i
posve uobičajeno. Dakle, gledajući hleb u rukama svoga sagovornika i njegovo klimanje glavom, davnašnji
Nemac je, sasvim prirodno, izvukao pogrešan zaključak da se hleb na srpskom kaže «brat», tačnije, onako kako
je to on čuo:- Brot. U engleskom jeziku, opet, koji predstavlja neverovatnu kompilaciju različitih govora i koji
je svojevrsni jezički «melting pot», kao da su shvatili početnu zabunu: život je life ( srpski hleb preličen teško
zamislivom glasovnom akrobatikom ), dok je hlebu, uz pomoć reči loaf, vraćeno prvobitno značenje, a koje su
Nemci nekada davno pogrešno protumačili.
Kada se uzme nemački rečnik, u njemu se može pronaći ogroman broj reči koje se mogu lako objasniti uz
pomoć srpskog jezika. Na primer: Wort = reč, govor ( izvučeno iz srpskog glagola «go-vorit-i» ), Wille = volja,
Wetter = vreme ( od srp. vetar ), Welle = val, Spinne = pauk ( iz srpskog iskaza, «ra-spinje mrežu», Liebe =
ljubav ( «oni se ljube» ), spät = kasno ( od srpskog, u ljutnji izrečenog, «kasni-š opet!», Spass = šala ( «u šali je
spas» ), Schall = zvuk, jeka ( ovde je «šala» uzeta kao «jeka», «galama»; «zašto galamite?», «…ma, šala!» ),
Schwein = svinja, Rute = Prut, Rücken = leđa ( od srpskog uzvika pri podizanju tereta, «o ruk!», «o ruke!»;
odatle i nemački glagol rücken, što znači «pomicati», kao i reč za pritisak - Druck ), nimmer = nikad više (
srpski lokalizam «nemere»», to jeste, «ne može» ), Nest = gnezdo, Manko = manjak, Arbeit = rabota, Gras =
trava ( od «gristi», «grize» ), Grab = grob, ziehen = vući ( srpski glagol «vući» u imperativu gde je izostavljen
prvi slog vu, nem. zieh! = srp. vu-ci! ), Mühle = mlin ( od «mleti» u 3. licu jednine, «vodenica melje»! ), Münce
= novac ( od «novac» u akuzativu, «daj mi-novce!» )…
Ovde ćemo se zaustaviti, prvo zbog toga što bi nam takva analiza bila preglomazna za ovakvu knjigu, a drugo,
čini se da za tim nema ni potrebe jer se iz navedenog da zaključiti na koji način su nemci usvajali srpski jezik,
to jeste, kako su izgradili Deutsche Sprache ili Tverdanovo Pitanje. Nemačka moderna nauka je sigurno svesna
tog «pitanja» i zato se ona ( kao i nemačka država ) iz petnih žila upinje ne bi li sprečila da takva, evidentna
istina izađe na svetlo dana, zapravo, da se ne dozna da se Ras nalazi u temelju njihovog moćnog Reich-a. Nemci
znaju da ne mogu odrasti sve dok im je «roditelj» živ i otuda njihova, za Srbe strašna krilatica: Serbien muss
sterben! Krajnje je vreme da srpski narod shvati zašto je anatemisan, stavljen na stub srama i proglašen
najvećim zlom «modernog sveta». Današnji očajnički pokušaji Srba da se spase priznavanjem «krivice» sigurno
neće pomoći Srbiji da izbegne strašnu lomaču koja joj se sprema vekovima i na koju suvarke zdušno prinose
bivši Srbi, kao i njena rođena deca, ne znajući ni ko su ni šta su. Stoga, na nama je da saopštimo istinu svetu, a
svet neka s tom istinom čini što god mu je volja. Tako ćemo spasiti dušu, a možda ( nije isključeno ) sačuvati i
naše fizičko opstajanje.
Skriveni san
Slično nemačkom jeziku, srpsko govorno tkanje nalazi se u temelju svih evropskih jezika. Indogermani jesu
Indoevropljani, ali samo posredno, to jeste, preko Srba. Jezik je tu jasan i neumoljiv i u njemu se kriju neuništivi
dokazi, nezavisni od bilo čije dobre volje. Kada se pogleda istorija prošlog veka iz jezičke perspektive, neka
ideološka zastranjivanja bila bi smešna, da se nisu završila tragično. Na primer, nemački Treći Rajh je pokrenuo
Drugi Svetski Rat služeći se devizom «svetske misije najviše vladalačke rase» ( …höchste Rasse als
Herrenvolk! ), falsifikujući istoriju i pokušavajući, svesno ili podsvesno, da svome narodu pripišu ulogu koju su
Srbi, na svetskoj pozornici, igrali milenijumima. Da je sve to tragikomično vidi se iz gore navedene sintagme,
koja je u celosti deo srpskog vokabulara. Nemačko Höhe ( visina ) nastalo je od srpskog «viso-ko-je», koje
Srbin razočarano izgovara kada nešto ne može da dohvati; Rasse je od Rasa ( Srba ); als je veznik ( kada, kao,
nego, već ) formiran kombinacijom srpskog «ali» sa pomooćnim glagolom «biti» u 2. licu jednine ( «jesi dobar
al si lud», «…al’ si naivan!» ), odakle i drugi nemački veznik, also ( dakle, tako ), dok se u Herrenvolk-u skriva
Herakov ( Heranov ) polk ( puk ). Ipak, da nakon svega ne bi bilo zabune, nužno je da se kaže kako su Rasi
oduvek bili Rasi ( Srbi ), ali, rasisti - nikada!
No, da ostavimo prošli vek ( XX ), pošto u njemu ( kao i u mnogim prethodnim ) “nikakva dobra nismo videli “,
pa da se vratimo nekoliko milenijuma unazad, tamo gde smo nekada stvorili veliku kulturu i gde se skriva naša,
svakako moćna, ostavština za budućnost, pretočena u sanskritski jezik. Iz tog dalekog doba, za koje moderna
nauka još nije tačno utvrdila koliko je staro, dolaze nam zapisi na sanskritu, Vede, Vedante ( Viđenja, Pogledi,
Gledanja ) koje su duboko prožete religijsko-filozofskim razmišljanjima. Tamo je i komentar Veda, Srimad
Bogovatam, što bi se moglo prevesti kao “priča o Srpskim Bogovima”. Iako nam nije namera da ulazimo u
suštinu Indijske filozofije, zapravo, arijevskog viđenja sveta, ipak ćemo naglasiti da se ona velikim delom bavi
problemom nesaznajnog ili odnosom Bića i Ništavila. Tako je vrhovni bog Brahman, u isto vreme, Apsolutno
Biće i Nebiće. Sanskritski “brahman” je isto što i srpski bremen, bremenit ili breme, odakle kasnije potiče i
latinsko praegnans, sa značenjem trudan, plodan, ali i misaono dubok. U stvari, arijevski Bog je “bremenita
samoća” koja stvarajući čoveka ( man ) i zemlju (bumir) pokušava da se reši sopstvenog ništavila. Sanskritski
“man” danas postoji u germanskim jezicima kao opšta oznaka čoveka, dok je u srpskom prisutan u ličnom
imenu ( Mane ) i u nekim prezimenima, kao i u onim imenicama koje predstavljaju negaciju čoveka i uma ( ne-
man, ob-man-a ) ili u glagolu o-man-uti. Do lingvističke negacije “čoveka” u srpskom jeziku nije došlo
slučajno, već je to upravo posledica arijevskog razmišljanja o životu i svetu. Sanskritski “bumir” mogao bi se
objasniti uz pomoć današnjeg naziva gorja Pamir, koje nije slučajno smešteno iznad reke Ind. Zapravo, reč je o
tome da bi zemlja trebalo da “pomiri” Biće i Ništavilo, to jeste, da ih izvede ( Boga ) iz stanja “nepodnošljive
bremenite samoće”. Dakle, u pitanju je “pomir” do koga se može doći jedino uz pomoć “ob-mana”. U takvom
viđenju sveta, tri glavne odlike su sattva ( setva ), rajas ( rađanje ) i tamas ( umiranje ili povratak u Ništavilo ).
Da bi sebe afirmisao, Bog je morao čoveku podariti sveti zvuk om ( odakle, danas, srpski “um”), manah ( razum
), otkuda nam stiže monah ( srpska a ne grčka reč, koja prvobitno obeležava “čoveka koji misli”, potom,
“usamljenika” ) i, konačno, morao mu je udahnuti dušu ( sskr. atma), čime bi se, uz pomoć osećanja, moglo
osmisliti Božje samopotvrđivanje. Reč at-ma je bukvalno Božja reč, sa značenjem “od mene” ili “me”, jer bi
svako samopotvrđivanje bez uključivanja emocija bilo bespredmetno i besmisleno. Već smo govorili o tome da
je prva reč Božje afirmacije bilo “da!” ili sanskritsko aham koje je jednako srpskom “ja sam!”, kao i, u narodu
prisutnoj rečci “aha!”. Što se samog čoveka tiče, njegovo poimanje sveta i svekolike stvarnosti tesno je
skopčano sa psihičkim i fizičkim razvojem ličnosti, to jeste, sa njegovim odrastanjem ( sskr. adrastam ). Da bi se
čovekov um razvio, nužno je da se on stimuliše uz pomoć “višeslika” ( vaišesike ), čijim okušanjem ( akašah )
uz pomoć čula ( slično Lokovoj teoriji: Nihil est in intellectu, quod antea non fuerit in sensu ) čovek formira
određene tvrdnje ( sskr. pratiđna, a tvrdnja uistinu “prati znanje” ). Svaka tvrdnja u procesu spoznaje ili
saznavanja opterećena je sumnjom ( sskr. samanyam ) i, svakako, podložna je promenama (sskr. pramanam ),
kao što je neosporno da do najvažnijih intelektualnih promena čovek dospeva “samoučenjem” ( pramana
samučajah ). Jedna od glavnih karakteristika umnog bića jeste “buđenje” ili “budnost” ( sskr. budhitva ), ali i
svakodnevni povratak u Ništavilo ( smrti ), kojoj treba “budnošću svojom prkositi” ( sskr. buddih svayam
prakasoti ). Konačno, da bi takva “obmana” postala konstantna, barem prividno neprekinuta, Bog je čoveka
obdario “vatrom duha” ( sskr. puruša ) koji se obnavlja u večnom krugu, već pomenutih, sattve, rađasa i tamasa.
Od “puruša” dolazi srpski glagol “puriti”, nekada sa značenjem “čista vatra” ili “vatra očišćenja”, to jeste,
“čistiti (se) vatrom duha”, što je kasnije prešlo u latinski pridev purus ( čist ).
Takođe, jedna od značajnih osobina uma jeste da se bavi analogijama različitih sadržaja ( sadršyam ), da ih
odvaja iz jedinstvene celine ( sskr. advaiti ), te da sve to, docnije, “čitanjem” ( sskr. čitam ) vrati “bremenitom
Apsolutumu” ( Brahmanu ). Naravno, Bog ne bi uspeo u svojoj nameri da sve to nije obavio ili obuhvatio ( sskr.
abhavat ) iluzijom ( maya ), jer, uistinu, sve što je “moje” nije ništa drugo do - “obmana”. Suština takve
kosmogonije ogleda se u poruci koju nam šalju Vede: yasmin viđnate sarvam evam viđnatam bhavati!; što znači
da “jasno viđene ( saznate ) stvari zauvek viđenim ( saznatim ) bivaju ( ostaju )”. Dakle, da bi se stiglo do Boga
( Brahman ), neophodno je da se krene od “običnih stvari” ( sskr. abhiđnah svarat ).
Nećemo više ulaziti u “rasvetljavanje” arijevskih mudrovanja, jer to ne spada u glavnu temu Surog Orla. Naš
cilj je, zapravo, da pokažemo koliko se suština vedskih tekstova, pisanih sanskritom, poklapa sa vrlo sličnim ili
gotovo istim izrazima u savremenom srpskom jeziku, svakako sa identičnim značenjem. Sličnost je toliko
očigledna ( frapantna ), da je neshvatljivo da se srpska nauka do sada nije ozbiljnije pozabavila tim arijevskim,
zapravo rođenim, srpskim jezikom. Činjenica je da dosadašnji prevodi sanskrita, koji su rađeni u svetu, nisu do
kraja korektni upravo zbog “srpskog sindroma”, zbog straha da se istina ne sazna i da tzv. Zapadna Civilizacija
ne “zapadne” u “zonu sumraka”. U svakom slučaju, teško je priznati da čitava evropska kultura za svoj razvoj
treba da zahvali Servima ( “slugama” ) ili Sklavima (“robovima”) koje su oni nekada tako nazvali iz čiste
zavisti i pakosti. Dakle, sve greške koje su načinjene u prevođenju, mogu se vrlo lako ispraviti uz pomoć
srpskog savremenog jezika. Da bi potkrepili ovakvu konstataciju, pokušaćemo da sami prevedemo neke od
vedskih stihova, iako je veliko pitanje da li su oni tačno transkribovani sa komplikovanog sanskritskog pisma,
koje ne poznaje veliko slovo niti znake interpunkcije. Uzećemo stih 6.8. Ubijanje Putane:
“bala-grahas tatra vicinvati sisun; yadrechaya nanda-grhe sad antakam; balam praticchanna-niđoru-teđesam;
dadarša talpe agnim ivahitam bhasi”
U našem prevodu, koji se tek delimično poklapa sa engleskim, to bi glasilo:
“Svetli su gresi koje počini dete; jedreća nada ide sad takvima; nevine prateći, ona nije tamo gde sam ja;
dodirnuvši stopala ognjem, evo hitam bos!”
Ili stih 1.4. gde ćemo dati i njegovo tumačenje, onakvo kakvo je dosad bilo u srpskom prevodu sa engleskog:
“nivrtta-taršair upagiyamanad; bhavaušadhac chrotra-mano-bhiramat; ka uttamašloka-gunanuvadat; puman
virađeta vina pašughnat”
Dakle:
“Nevraćanje traži osmišljeno sećanje; koje biva ušima kroz čoveka odabrano; ka tamnoj lokvi nagoni vode
čoveka; rođenog na paši ugnjetavanja”.
U našem prevodu poruka je jasna i sasvim logična I ako to uporedimo sa istim prevodom sa engleskog
shvatićemo ko je bliži istini:
“ Svevišnja božanska ličnost se veliča u parampara sistemu, što znači da se Gospodinove slave prenose sa
duhovnog učitelja na učenike. U takvom veličanju uživaju oni koji se više zanimaju za lažno, privremeno
veličanje ove kosmičke manifestacije. Opisi Gospodina su pravi lek za dušu podvrgnutu uzastopnom rađanju i
umiranju. Ko će, stoga, prestati da sluša takvo veličanje Gospodina, osim mesara ili onoga ko ubija svoje
sopstveno, osobeno biće?”

Sve ovo nam govori da oni koji su prevodili vedske stihove nisu shvatili suštinu, te su, stoga, pribegli
improvizaciji ili, da budemo određeniji, jednom nejasnom, širokom “razglabanju”. Ujedno, ovo je i poziv
srpskim lingvistima da se ozbiljno prihvate posla i da pred oči srpskog naroda ( pa i celog sveta ) iznesu srpski
davnašnji, zaboravljeni “skriveni san”.

_______________________________________________
*Otkriće sanskrita u XVIII veku na Zapadu je podstaklo rađanje komparativne lingvistike. Naravno, tamo su
“utvrdili” da ne postoji identitet između sanskrita i prajezika čiji se život stavlja u daleku prošlost. Drugačije i
nije moglo biti,poštose ni po koju cenu nije smelo priznati da su germanski ( verovatno i romanski ) jezici
ponikli iz “skrivenog sna”, dakle, iz srpskog jezika!
ISTINA POST FESTUM

Na ovom mestu Suri Orao, za sada, završava svoj let. Umoran i obnevideo, spustio se na vrh visoke litice, jedva
naslućujući ambis koji ga zlurado poziva na još jedan, možda poslednji, sunovrat sa slabašnih nogu. Svakom ko
ga malo bolje osmotri, jasno je da će se njegov sledeći skok u “plavo nebo” završiti tragično, to jeste,
samoubistvom. Ipak, Suri Orao nije neizlečivo bolestan i on bi se, verovatno, brzo oporavio kada bi ga se
njegovi orlići setili i vratili se pod njegova milenijumski stara krila. Tada bi se njegovom perju povratio sjaj, a
oči bi mu sinule negdašnjom bistrinom. Dakle, sudbina Surog Orla nije više u njegovim, sada već malaksalim
krilima, a da li će se orlići setiti da im je predak još živ ili će ga zanavek zaboraviti - videće se. Samo je jedno
sigurno: Suri Orao neće moći još dugo da izdrži…strmoglaviće se u ambis, jer ništa ne ubija tako temeljno kao s
a m o ć a.
Da bi se stekao potpuni uvid u to što nam poručuju “usamljeni” vapaji Surog Orla, neophodno je da se
prethodno pažljivo pročita knjiga Dr Olge Luković: Srbi Narod Najstariji. Tek tada će čitalac biti u prilici da
shvati zašto se srpski narod nalazi na udaru, takozvanih, Zapadnih Sila. Razumeće da medijski rat i ruženje Srba
nije vođeno samo zbog ekonomskih, “humanitarnih”, vojno-strateških ili, pak, smućenih religijsko-ideoloških
interesa.
Već decenijama, naši udžbenici povesti ispunjeni su brojnim neistinama, kao i razornim “tempiranim bombama”
koje eksplodiraju s vremena na vreme, rastačući i ono malo nacionalnog bića koje nam je još ostalo. Posledice
su već katastrofalne: obrazovanje nam se pretvorilo u neku vrstu “kvazipragmatske obesvešćenosti”, a masovan
odliv srpske pameti ( potpomognut spolja i iznutra ) preti ne samo da nas uproseči, nego i da nas potpuno izbaci
iz naše časne, srpsko-raške putanje. Ne treba se zanositi iluzijama i pričama o “ljudskim pravima”, jer toga
nikada nije bilo niti će biti na ovoj (ne)srećnoj planeti. Planovi o zatiranju srpskog imena* sigurno postoje i oni
se, na našu žalost, bar do danas precizno ( on shedule ) realizuju. Jasno je i ko nam takvu gorku sudbinu
priprema ( o tome je ponešto progovorio i Suri Orao ), ali nije jasno da li ćemo mi dozvoliti da nas do kraja
izlude i nateraju da budemo ono što nismo, zapravo, da nas nagnaju da “zarobimo sebe u tuđina”. Svakako,
nastavi li se sadašnji trend duhovnog i materijalnog propadanja, uskoro će svaki đavo moći da nas kupi za
koricu ubuđalog hleba.
Opet, s druge strane, u svetu se ponekad događaju određene stvari koje bi nam mogle ići na ruku, ali mi,
nažalost, ne umemo (ili nećemo ) da to iskoristimo. Na primer, moderna genetika je nedavno utvrdila da najveći
broj Evropljana ima identičnu genotipsku osnovu nasleđa, a to, u stvari, znači da evropski narodi imaju istog
praroditelja. Iako se takav istraživački poduhvat, koji bi nesporno utvrdio ime i prezime zajedničkog evropskog
pretka (sudeći po trenutno važećim istorijskim postavkama kod nas i u svetu ) čini gotovo nemogućim, ipak,
pronalaženje “kolevke” i “deteta” evropskog čoveka ne predstavlja nerešiv problem. Onaj ko je bio u prilici da
jezički upoređuje srpski sa ostalim evropskim jezicima sada zna da je srpski narod taj nukleus iz koga je nikla
evropska civilizacija. Na srpskim institucijama nauke i kulture je da se konačno oslobode sopstvenog,
razarajućeg mazohizma i skepticizma, to jeste, da izađu iz svoje samoubilačke ljušture, te da navedenu, sjajnu
građevinu Olge Luković ( bez ignorantskih ograda ) izlože prvo samima sebi i svome narodu ( čiju bi kulturu,
valjda, trebalo da zastupaju ), a potom da daju na uvid Evropi i celom svetu. Time bi se oslobodio put svim
umnim silama u Srbiji i, vrlo je verovatno, takve snage bi bile u stanju da se suprostave, za Srbe pogubnim
trendovima savremenih političkih kretanja. To bi, opet, zaustavilo duhovno propadanje našeg roda i, možda,
sprečilo planiranu propast Srba i srpske države. Istina je neminovnost. Svet to dobro zna, kao što se zna da
istinu privremeno sakrivaju i zatamnjuju jači. Silnici su navikli da prave činjenice saopštavaju tek tada kada
interesovanje za određenu temu splasne, kada više nije u životu onaj kome bi takva istina nešto značila. Ni
istina ni pravda ne dolaze same od sebe. Za to se treba izboriti. Stoga, ne dozvolimo da jednog dana svi svetski
mediji gromoglasno objave: Srbi su praroditelj evropskog čoveka! Šteta je samo što ih više - n e m a!
Ne kaže se uzalud, «pomozi sebi, pomoći će ti i Bog!» Vodeći ljudi u nauci i kulturi ( posebno oni koji se nalaze
na čelu naših ključnih institucija ) trebalo bi da se dobro zamisle pred takvom porukom. Ako i dalje budu
«mudro» ćutali, onda bi trebalo da znaju da su se odrekli sebe i da su se svojim nečinjenjem uključili u
zlokobno, predatorsko kolo koje već decenijama ( vekovima) kljuje umorno i izmučeno telo srpskog
nacionalnog bića.
________________________________________
*Osmogodišnji dečak čiji su roditelji Srbi, kaže: «Ja sam Vojvođanin!» «Ne, ti si Mađar!», ubeđujem ga.
«Nisam Mađar!», odgovara dete. «Onda si Rumun!?» «Nisam Rumun!», buni se dečak. «Dobro...», umirujem
ga, «znam, ti si Srbin». Odgovora nije bilo.

TVERDANOV WORTSCHATZ
(Tverdanovo Pitanje)

Abfall = otpadanje, strmen, odmetništvo ( od srp. »opalo« ).

abfassen = uhvatiti, sastaviti ( od srp. »opasati«, tj. »opasao« ).
Abriss = nacrt, kratak pregled ( srp. »obris« ).
Abteil = odeljenje, kupe ( »odjel« izmenjen glasovnom promenom ).
Achse = osovina, osa ( »osa«, okreće se o-ko-o-se, tj. osovine).
Adel = plemstvo (»odelo«, plemić je onaj ko nosi »gospodsko odelo« - zamena značenja).
After = čmar, anus ( od srp. »otvor«, zapravo »guzni otvor« –mala glasovna promena).
ahnen = slutiti, predosećati ( »imam predoseć-anje« - čupanje zadnjih naglašenih slogova slično detetu koje tek
progovara; videćemo i ubuduće da je to bio jedan od načina za formiranje današnjih nemačkih reči ).
allein = sam, samo, jedino ( od srp. »ud-aljen«, a ono što je udaljeno i jeste samo ).
ändern = izmeniti, promeniti ( »iz-nedren«, »nešto iznedriti«).
apart = odvojen, naročit, osoben ( ono što je pod-uprto jeste osobeno ).
Apfel = jabuka ( zamena značenja u sintagmi »opale jabuke«).
Arbeit = rad ( od »rabota« – metateza ).
arg = zao, pakostan ( »n-arog-ušen«, »dočekati n-arog«).
arm = siromašan ( »si-roma«, metateza ).
Arme = ruke ( »rame«, pogrešno shvaćeno – metateza ).
Asche = pepeo (» pepelom se posip-aše« ).
ätzen = nagrizati, ispeći ( srp. imperativ »isp-eci!«).
Backe = obraz ( od srp. »obrazi me peku« - zamena značenja ).
Bahn = put ( »opro-ban put«- zamena značenja i čupanje naglašenog sloga ).
Bart = brada.
Bauch = trbuh ( izvlačenje zadnjeg sloga iz reči »tr-buh«).
Bauer = paor ( da je »paor« srpska reč vidi se po slogu »or« što dolazi od glagola »orati«;paor mora da poore
njivu ).
Beine = noge ( od srp. sintagme »bajne noge« gde dolazi do zamene značenja ).
Beleg = dokaz, isprava, priznanica ( srp.«beleg, beležiti«).
Berg = breg
best = najbolji (»najbolji beste«).
Bett = krevet, postelja ( »idi u kre-vet!«).
billig = jeftino ( »do-bili-ih jeftino«).
Birne = kruška ( »birane kruške«).
bis, predlog do, donde, dotle, do tamo ( »bio si… t-amo« , »išao si donde«, ili samo »bio si«).
Biss = ujed, ubod ( »u-bo se« ).
Bitte = molba ( »molio bi’-te«).
blass = bled ( od srp. »bled si«).
blau = plav
Blei = olovo, olovka ( »pode-bljaj olovkom« ili samo »pode-bljaj!«).
Blick = pogled ( »pogledaj o-blik!«).
Blitz = munja ( od srp. »paluca« što se lako čuje kao »blica«).
blöde = glup, stidljiv ( ko je glup i stidljiv mora da bude bled, »bled je«).
Blut = krv ( ako je neko krvav onda je obliven krvlju, »o-blit krvlju«).
Bock = jarac, ovan ( kad se kupuje jarac ili ovan prvo mu se gleda »bok«).
Boden = pod, tlo ( »pod«, »podno«, »po dnu«).
Bohle = debela daska ( »de-bele daske«).
Bord = brod, paluba ( od »brod«).
Born = bunar ( metateza »bunara«; otuda i nem. geboren i eng. born, tj. rodjen ).
bös = zao ( od »bes«).
Braue = obrva ( metateza od »o-brve« - zamena glasa »v« diftongom »au«).
Brav = valjan, čestit ( iz »odo-brav-ati« gde je »brav« naglašeno, eng. brave ).
Brei = kaša, čorba ( možda od konstatacije »do-bra je!« ili »p-robaj kašu« ).
Brot = hleb ( Srbin počinje ručak pozivom i drugima da se priključe; i danas se umesto »izvolite!« često kaže
jednostavno, »brate!«; u tom trenutku obično se drži hleb u ruci i zbog toga je nagdašnji kandidat za Nemca
pomislio da je »brat« u stvari »hleb«).
Brust = grudi, prsa ( srp. »prsa«, to jeste, »prsat«).
Buch = knjiga ( od srp.«bukva«).
Buchstabe = slovo ( »bukovo stablo«).
Busen = grudi, nedra ( od »busati«, »busa se u grudi« ).
Busse = kajanje ( onaj koji se kaje obično se busa u grudi, »šta uradih!«).
Damm = brana, nasip ( čupanje zadnjeg sloga iz srpske reči »be-dem«, be-dema ).
današnjih nemačkih reči ).
Debet = dug ( »debeo-ti dug« ).
dem, clan-dativ (»njemu da dam« ili »da mu da-dem«).
der, odredjeni član (»donesi-der…«, »daj-der…«).
deuten = objasniti, tumačiti ( »dajte da to objasnimo« ).
dienen = služiti ( »izvol‘te gospo-dine!«, »vaš sluga, gospo-dine«).
Dorn = trn
dreist = smeo, drzak ( srp. »o-drešit« ).
du = ti (»ti si tu«).
Duft = miris, dah ( od srp. »duvati« ).
dürr = suv, neplodan ( »na-dur-en«, »duri-se«, a sve što je suvo i neplodno teško je iz-dura-ti).
Durst = žedj ( »iz-duraste i žedni i gladni«).
Dusel = vrtoglavica, pijanstvo ( »o-duzeli se«).
Düte = kesa, fišek (»na-dute k‘o fišek«).
Ehe = brak ( »ehe, brak«-podsmešljivo ili »Eee, šta ti bi da se ženis?!«).
Eid = zakletva ( »‘ajd zakuni se…« ).
Ende = kraj (» onda je kraj« ili »kraj onda« kada se ljudi ne mogu dogovoriti ).
er = on ( od »her«, »ero«, to jeste, »gospodar«; verovatno u odnosu na ženu ).
Erde = zemlja ( od »tvrd kao zemlja«, tverd, tv-erde ).
erste = prvi ( »prva vrsta«, »iz prve vrste«).
Esse = kovačko ognjište, dimnjak ( »dim-i-se«).
essen = jesti ( od »jed-e-se«
ewig = večan ( »uvek, za-uvek«).
Fackel = baklja
Fall = pad ( od »padati«, »palo«).
Falter = leptir ( metateza, najpre »peltir«, potom »feltir« i konačno »falter« ).
Faust = pesnica ( »pest«, eng. feast ).
Fessel = okovi lanci ( »lancima ga o-pasal-i«).
feucht = vlažan, mokar ( »pojite stoku«, »na-pojte«,kada se neko napoji vlažan je i mokar).
Feuer = požar
Fibel = bukvar (»pribel-eži«).
Fieber = groznica (»u groznici je, ne može da se priber-e«).
Fisch = riba ( od »ribu lo-viš!« - usvajanje zadnjeg naglašenog sloga ).
Fittich = krilo, zaštita ( »ispod krila vitih«).
Flamme = plamen, plam
Flechte = kika ( »da kike u-plete«).
Flotte = mornarica ( raspored brodova u obliku plota ).
Fluch = prokletstvo ( biti »plah« uistinu je prokletstvo ).
fluchen = psovati ( »plahi« ljudi puno psuju ).
Flut = plima, potop ( nakon potopa i ljudi i predmeti plut-aju na vodi ).
Fond = temelj, osnova ( »po dnu«, »podno« – metateza »pond«,tj. »fond«).
Forst = suma ( »brste šumu…koze« ).
Frage = pitanje ( »vraga je tako!«, »pitaj vraga«, »pitanje je…«).
Fratze = ludorija ( »na vrat se popeo« ).
Frau = žena ( »imam pravu ženu«).
frech = drzak, bezobrazan ( od »prek«).
frei = slobodan ( »slobodan je, ot-varaj!«).
fressen = žderati ( od »presan«, »ždere presno«; zamena značenja; otuda i »Fresse«, to jeste, njuška).
Freude = radost, uživanje (»uzi-vaj rode!« - glasovno promenjeno ).
Freund = prijatelj ( na svadbama »prijane de…nazdravi«).
Friede = mir ( iz sintagme »mir vredi« ili »mir vrijedi« ).
Frische = svežina (»ovde je sveže – vetar briše!«).
Frist = rok, doba (»imaš rok…prist-ani«).
fromm = pobožan ( od »vera«, »s verom u Boga!«).
Frost = mraz, studen ( »mraz prost-o grize«).
früh = rano ( »pre«, »prije zore rane« ).
Fuß = stopalo, noga ( kada se kaže »obuj se« to se vrlo lako može čuti kao »buse« koje docnije prelazi u »fuse«;
glasovne vremene su nekada očekivane a katkad vrlo iznenađujuće; na primer, kako i zašto nemačko »fuss«
prelazi u eng. foot?
futsch = odlete!(fig) propao! (za ono što je propalo Srbi jednostavno kažu:«puče!«).
Gans = guska (od »gusan«, »gusana« metateza »gans«).
Gast = gost
geben = dati ( »gubi«, najverovatnije da je ova reč nastala zahvaljujući kockanju, jer samo tamo onaj koji gubi
mora da daje).
Geld = novac ( »gled-aj!«, pritom se pokazuje novac u ruci, »imam novac«
genau = tačan ( »budi tačan, inače ganjaju«..posao, vojska).
Genossen = drugovi, prijatelji ( »drugovi ga nose« – slavlje, ratište,posao i sl.).
gerade = upravo, baš ( »sad ga radi«, »upravo ga rade…nekakav predmet, orudje«).
Gewinn = dobitak, zarada ( od srp. »tr-govin-a«).
giessen = sipati, proliti ( »kisnuti« »kisne« ).
glänzen = sijati, blistati ( majstor kaže:«jos da ga licnem«…predmet obrade).
Glass = staklo ( od »sta-klast«, »sta-kla se…«, »sta-kla su…« ).
glatt = gladak ( »glat-ko«).
glauben = smatrati, verovati (»verujem ti golube!«).
Glück = sreca ( »klik-ti od srece« ili samo »klik-ti«).
gönnen = radovati se tuđoj sreći ( od srp. »ganuti«, »ganuo«).
Got = Bog (od srpske reči Gospod, skraćeno God odakle i »godina« – »leto Gospodina«). Goti su iz toga Godi,
Božja deca, Deca Gospodina, ustvari Srbi čiji je vrhovni Bog bio Gopasodin ( sskr. gopas=pastir, dok je Odin
zapravo Jedan, Jedini ) odakle se vidi da hrišćanska ideja o Pastiru i Stadu pripada Srbima. Iz svega navedenog
vidi se da germanski jezici nemaju nikakve veze sa gotskim jer u to vreme nisu ni postojali. Nastali su docnije –
iz srpskog.
Grab = grob ( Nemci nemaju glagol »kopati«, već ga izvode iz imenice »grob« ( graben ), što nam govori o
velikom siromaštvu tog jezika i o njegovom veštačkom, maltene, nasilnom nastanku ).
grau = siv, sed ( poput graha, »grao-rast«, grao ).
Graus = groza
Grenze = granica
grob = grub
gross = velik, debeo ( od srp. »groz-an«).
grubeln = mudrovati, čeprkati (od »grebati«, »grebali«, »iz-grebali« ).
grün = zelen ( stići do zelene »grane« ).
Gunst = naklonost ( »na-klonost«).
gurgeln = grgljati
Haft = zatvor ( »pazi da te ne u-hvat-e«, to jeste, da te ne strpaju u zatvor ).
Hals = vrat ( verovatno od »ja-hali su mi po vratu« ili »uz-ja-hali su mi na vrat«, a pritom se još rukom pokaže
na vrat ).
Halt = zadržavanje, oslonac, potpora, postojanost (»stani u hlad« ).
Hand = ruka ( iz sintagme »hladne ruke« gde je došlo do zamene značenja i, u ovom slučaju, sasvim logične
glasovne promene; zapravo »hladne« je prešlo u »hände« da bi se na kraju dobilo »hand« ).
Heim = kuca, dom (»hajm-o kuci« ).
heute = danas ( »hajte da to danas uradimo«).
Höhe = visina ( hvatanje zadnjih slogova slično malom detetu, »viso-ko je« ).
Holz = drvo ( »kolac«, »kolc-em« ).
Hunger = glad ( »gladan kao ker« gde je došlo do ozbiljnije metateze ).
ich = ja ( kada neko kritikuje Srbina on obično odmahuje rukom, govoreći prividno začuđeno »ih ja«, pritom
pokazujući rukom na sebe; »gde bi‘ ja to…« ).
Invalide = invalid ( iako je ova reč latinskog porekla – invalidus – ipak je novodimo kao primer nečega što bi
trebalo ozbiljno ispitati; validno je isto što i valjano, dakle vrlo je moguće da se tu radi o srpskom glagolu valjati
koji bi se mogao usvojiti kao validan, pogotovu ako se uzme u obzir ono kako se nekada u srpskom narodu
govorilo, to jeste, valjade, koje je fonetski gotovo isto kao i lat. validus ).
jagen = loviti ( »bogme, ulov-io ga« ).
Jahr = godina ( »jara pšenica«?! )
Jammer = beda, patnja ( »jao matero« ili „ jao more“ ).
Jubel = klicanje ( »klica-ju Belu«; slavljenje boga Bela trajalo je kod Srba milenijumima ).
jetzt = sada ( »jeste, sad ćemo to uraditi…«).
Kamerad = drug ( »druđim se sa onim ko mi je rad« ).
Kapital = kapital ( sličan slučaj kao kod reči invalide; »kupite li ovo, pametno ste uradili«, pritom se prstom
pokazuje na glavu; otuda, izgleda, lat. capitalis i capita; naravno, ukoliko bi se ovakvo razmišljanje pokazalo
plodnim i ispravnim, vredelo bi se pozabaviti latinskim jezikom i otkrivanjem načina na koji je nastao; da li,
takođe, iz srpskog jezika? ).
Kapitel = poglavlje, glava
Kaputt = razbijen, pokvaren, slomljen, propao ( kada se oblači kaput onda se odlazi i zato kaput ima veze s
putem, to jeste, ka putu; kada nešto propadne nema druge već »uzmi kaput i beži!«).
kauen = žvakati ( »žva-kao«, »sažva-kao« - usvojena zadnja dva sloga ).
kauern = čučnuti, šćućuriti ( »z-guren«, »po-guren« ).
kaum = jedva, čak, mučno ( »u muka-ma«, »s mukom« – metateza ).
Kehle = grlo, grkljan ( »kolje«, »za-kolje«, »pre-kolje« ).
kehren = okrenuti se ( metateza od »krenuti«, »krene«, »o-krene« ).
Klappe = ventil, poklopac, kapak ( od srp. »za-klapa«, »po-klapa« ).
kleben = lepiti
Klette = čičak ( »pro-kleti čičak« ).
Klotz = panj, trupac, cepanica ( od »kladica« ).
Knall = prasak, pucanj ( »raspu-knulo«, »pu-knulo«, puklo).
Knüppel = batina, tojaga, motka, grmalj ( »motkom ga napali…« ).
Knecht = sluga ( »u-gnjet-en«).
Kneipe = krčma, sedeljka ( možda najzanimljivija reč nastala iz srpske izreke »ko pije umreće, ko ne pije i pre
će«, gde se u pijanstvu gutaju vokali te ostaju samo suglasnici »knpj«, odakle i nemačko »knajpe«).
Knie = koleno ( od »ninati«, »nina«, »ba-ka-nina«, »de-ka-nina«, svakako, na kolenu ).
kommen = doći ( od srpskog »dodji ka meni – smiri se, gde je »k meni« shvaćeno kao »dođi«, dok je »smiri
(se)« postalo nemačko »zu mir«, to jeste, »k meni« ).
kochen = kuvati, kuhati
Kompromiß = pogodba ( ko promis-li dobro možda i nađe kompromis; makar to bio i lat. compromissum; to je
tema za razmišljanje ).
Kopf = glava ( »kapu na glavu« ).
Körper = telo ( »da telo okrepi…«, metateza – kerpi ).
kosten = koštati
Kost = hrana ( »hrana košta«, uistinu ).
Kot = nečistoća, balega ( od »skot«, »ne bojim se od vražjega kot-a« ).
krepieren = crkavati ( »krepati« ).
Krieg = rat ( »ratni krik«; uistinu, u ratu čuješ krike ).
Kritik = kritika ( da li je i ova reč došla iz srpskog jezika, teško je reći, pošto je ona, navodno, grčkog porekla;
κριτικη, κριτικος znači razlikovanje onoga što je dobro od onoga što je loše, ocenjivanje, vrednovanje; u
srpskom je to otkrivanje odredjenih svojstava ili osobina, to jeste, »ot-kriti kako« ili »ot-kriti ka-kvo je nešto«;
slučajnost ili ne, čini se da je to ipak dovoljan razlog da se srpska lingvistika ozbiljnije pozabavi ovakvim
primerima; moguće je da je i grčki kao i latinski jezik nastao, svakako od jedne ranije forme srpskog, ali autor
»Tverdanovog Vortšaca« mora da prizna da do sada nije uspeo da pronađe »ključ« kojim bi se mogla otvoriti
takva »jezička vrata« kao što je slučaj sa nemačkim jezikom.
Krücke = štake ( »ići na rukama«, »k’o ruke!« ).
kurz = kratak, kratko, naglo, prosto ( vulg. »a u kurac!«, kada nešto ne ide kako treba u poslu ).
küssen = ljubiti ( »ka-usni«, odakle i srp. glagol okusiti; »k‘ usna-ma njenim«, »k‘ usni njenoj« ).
labil = labilan ( podsetimo se latinskog labilis koje je izgleda stiglo od srpskog „os-labili-su“, jer ta reč upravo
to i znači: slab, trošan, nemoćan; čini se da je mala verovatnoća da se tu radi o slučajnosti ).
lahm = hrom, iznemogao, paralizovan ( od „štu-lam“ ).
Laie = laik, diletant, neprosvećen ( prirodno je da takvi ne mogu da pričaju nešto ozbiljno; oni mogu, kako bi
Srbii rekli, samo da „laju“ ).
Laken = čaršaf, platno ( od „nav-lake“ ).
Land = zemlja, tlo, zemljište ( od „ledina“ ).
Lauge = ceđ ( od „lug“ ).
Lauschen = slušati ( „s-luša“ )
lang = dugačak ( metateza od „lagan“, raditi nešto lagano, to jeste, odužiti ).
lassen = pustiti, ostaviti, narediti, dozvoliti ( od srpskog „od-lazi“ ili „po-lazi“ ).
Lauch = luk
Lauf = trčanje ( „trči lafe“ ).
Leben = život ( od „h-leb“, a hleb, svakako simboliše život).
ledig = neudata, neoženjen ( „ puno je m-ladih i neoženjeniih“ ).
Lehne = naslon ( „nas-loni“, „nas-lanja“ ).
letzt = prošli, poslednji, naposletku ( »pos-le-ste« ).
licht = svetao, cist, providan ( »osvet-lite« ).
Liebe = ljubav ( od »ljubiti«, »ljube« ).
Lippe = usna ( od srp. sintagme »lepe usne«, gde je »lepo« postalo »usna«, a srpska »usna« prešla u nemački
glagol »küssen“ što znači »ljubiti« ).
Loch = rupa ( srpski »lokva«, »iz-lok-an put«, rupe na putu).
Lohe = plamen ( iz srpske konstatacije »top-lo-je« ).
Lohn = plata ( od srp. »pok-lon« ).
Lüge = laganje, laž ( od »laganje«, »lagao je«, lag’o je« ).
Lust = radost, zadovoljstvo, želja, uživanje ( “buda-last”; da je lust od budalast pokazuje i pridev lustig koji ,
pored ostalog, ima značenje smešan ).
lutschen = sisati ( bonbona, šećer…; »uzmi luče moje« ili od »od-lučiti« ).
Magen = stomak, želudac (»stomak mi je pun, ne mogu više…«).
mähen = kositi (»mahni«, »za-mahni«, »raz-mahni«…kosom ).
Manko = manjak
Maul = usta ( »ućuti malo!« praćeno stavljanjem prsta na usta ).
Mehl = brašno
meiden = izbegavati, kloniti se ( »ma ‘ajde, pusti ga…« ).
Menge = mnoštvo, masa ( »mnogo«, mnoge ).
merken = opaziti, primetiti (»merkati«, »za-merka«).
Milch = mleko
Mölkerei = Mlekara ( »mlekara je…« ili »mlekar je..«).
mischen = mešati
Mitte = sredina, centar, polovina ( »napola prelo-mite!«, uz pokazivanje sredine ).
mögen = moći (od »mogu«).
Mord = ubistvo (»u-morit-i« ).
Mucke = ćudljivost
Mücke = komarac ( komarac je »muka« baš kao i ćudljivost ).
müde = umoran ( od srpskog žargona »oteglio sam muda«, to jeste, »umorio sam se«).
Mühle = vodenica, mlin ( od „mleti», „vodenica melje»; i danas će Nemac koji ne razume srpski na isti način
izgovoriti reč »melje« kao što su to činili njegovi »nemi preci«, to jeste, reći će mühle.
Münce = novac ( od »daj-mi-novce«, »daj-mu-novce« gde se glasovi »ov« lako prečuju).
Muße = dokolica, slobodno vreme ( prirodno je da se čoveku u dokolici drema; »drema mu se« ).
nackt = nag (»nagota«).
Nadel = igla ( od srp. nadenuti, »nadel-a iglu« – zamena značenja ).
Nagel = nokat, ekser ( možda od »ne guli nokte uzalud« ili »naguli nokte«, što opet ima veze sa ekserom, jer
kada ga zakivamo često se udarimo po noktima, to jeste, nagulimo ih).
nähren = hraniti ( od »nahrani-ti«, »narani« ).
Name = ime ( »na ime« ).
Nebel = magla (»k’o da je nebo l-eglo«).
necken = zadirkivati (u šali: »neka, neka…biće nešto od tebe «, praćeno udaranjem po vratu; odatle engl. neck,
to jeste, vrat.
neigen = nagnuti.
Nest = gnezdo ( g-nezdo, g-nezd-i ).
neu(e) = nov, novo (»novo je« gde se gubi glas »v« ).
nicht = ne ( od srpskog »ništa«, da je tako potvrđuju i određeni nemački dijalekti gde se »nicht« još uvek čuje
kao »ništ«).
nimmer = nikad više ( od negdašnjeg srpskog »nemere više«, to jeste, »ne može«)
ohne = bez (»o ne!, samo to ne!«).
Öl = ulje
ordnen = srediti, poredjati (»uredno«).
Peitsche = bič
Pauke = bubanj ( od »buka«).
Peitsche = bič ( od »bičuje« ).
Pferd = konj (»veži konja za perdu!«; perda je drvena ograda u obliku pera).
Plage = muka, nevolja, jad (»koje muke, blagi Bože!«).
Pöbel = ološ, svetina, rulja ( »lutaju po bel-om svetu« ).
Pore = pora, rupica
Prahlen = hvaliti se ( »hvališ se brale« ).
Prusten = prsnuti ( u smeh) – metateza od »prsnuti«).
Quatsch = glupost, lupetanje ( od »kvoče«, »ne kvoči«, zapravo, »ne pričaj svašta« ).
Rad = točak ( »radi«, to jeste, »okreće se« ).
Radau = urnebes, rusvaj ( čuje se galama, »šta rade?«, »oni se raduju!«).
Rahm = kajmak ( »da kajmak obe-rem«, ili kako se ranije govorilo »kajmak obi-ram« ).
rahmen = uramiti ( od »ram«, »u-ramiti«, u skladu sa oblikom »ramena« ).
rapid = brz (»brz je – vidiš kako g-rabi«).
rapsen = grabiti (»g-rabi se…ko šta stigne«).
rasch = brz (»brzo…mo-raš!«).
rasen = besneti (»p-rasnuti«, zna da p-rasne« ).
Rat = savet ( »ob-rati se za savet« ).
Ration = obrok (»jedna po-rcija svakom«; porcija, kao što vidimo, takodje je srpska reč nastala od »po jednoj
osobi«, to jeste, »po ruci«).
Raub = pljačka ( »o-rob-iti«, »da o-robi«).
Raum = prostor ( »neki miris se širi prosto-rijom« ).
Raupe = gusenica (»vidi: rupe na listu«).
Rausch = pijanstvo ( kada se suprug vrati pijan zena ga odbija govoreci: »zauda-raš«, što znaci: »pijan si«).
real = stvaran (»istina je, to se ostva-rilo«).
rechnen = racunati (»računanje«, prvobitno verovatno »retchnen« koje se sredjivanjem pravopisa pretvorilo u
današnje »rechnen« ).
Recht = ispravan, desni ( slično kao i u prethodnom slučaju: »to nam rečito kazuje!«,pri čemu se na predmet
razgovora pokazuje desnom rukom ).
Rede = govor, razgovor, izveštaj ( »govo-ride«, »govo-rite«); odatle i eng. write.
Regen = kiša ( »napolju je reka«, kao reka«).
reiben = trljati, ribati (od zapovednog načina, »ribaj!« ).
Reigen = kolo (»ig-raj,ig-raj…kolo«).
Reihe = red ( »red je«, gde se gubi suglasnik »d« ).
Reißen = trzaj ( metateza srp. trzaj ili rzaj ).
reiten = jahati ( od »te-raj, te-raj…konja« ili, možda, »pote-rajte konja« ).
rennen = trčati, juriti ( »hitno je, k-reni!« ).
Reue = kajanje ( »kaje se…dob-ro je« ).
Rind = krava, bik, tele, vo ( »rint-ati«, »rint-a k‘o vo«).
Rille = brazda, jarak (»kiše su to razo-rile«).
Risiko = opasnost (»op-rez, ko ide!«).
Riß = pukotina, naprslina (»to je nap-rs-lo«).
Rit = jahanje (»konj se rita«).
Rivale = suparnik (»oni su se rvali«; sasvim je prirodno da se rivali »rvu« ).
Roh = sirov ( od »si-rov«).
Rolle = uloga (»ig-rale se delije…«; uloga se igra ili se odig-rala ).
Ross = konj, parip,bedevija ( »konj zelenko ros-nu travu pase«).
Rost = rđa, rešeto ( »rešet-o« ).
Rübe = repa
Rücken = ledja ( od srpskog uzvika pri podizanju tereta, „o ruke», „o-ruk!“, odatle i nemački glagol rücken što
znači pomicati, kao i reč za pritisak, Druck – „do-ruke» ).
Rüge = ukor, opomena ( od »rugati«, »ko od ruge to bi u početku« ).
Ruhe = mir ( od srp. »mi-ruje« ).
Ruin = propast, opadanje ( od »runi-ti«, »k-runiti«, »sve se k-runi«).
Rumpf = trup, truplo ili, nekada, kako se u narodu ponegde i danas izgovara, t-rumpl-o.
Runzel = bora ( »izbo-rano lic-e«, »ranolic« koje prelazi vremenom u »runcel«).
Rute = prut
rutschen = kliziti, puziti ( od srp. p-rućiti -se ).
sabbeln = balaviti (»zabal-aviti«, »zabalavljen« ).
Sache = stvar, pitanje, obaveza, zadatak,spor (»zadatak«, »rešiti zadatke«, koje se prvobitno usvojilo u
skraćenom obliku, kao »zake«, da bi na kraju postalo »zahe«; otuda i eng. sake – razlog, obzir ).
saen = sejati ( »sejan«, »po-sejan«).
saft = sok, sirup, ukus, sočnost, snaga ( »zavati« ili »zafat-i« supu, sok…).
Salbe = mast, mazivo (»gladni smo…na-ma-zali bi…«).
Salz = so (»so«, »solac ti tvoj«).
Samen = seme
satt = sit
Sattel = sedlo
Satz = teza, rečenica, slog, gutljaj, skok, talog, norma ( ova reč je izuzetno zanimljiva jer ima toliko značenja,
medjusobno različitih, što nam govori o tome koliko je nemački jezik bio siromašan; najverovatnije je da je ta
reč nastala od srpske reči »ko-sac«; to bi bilo i logično objašnjenje za neka značenja – skok, norma, gutljaj,
slog).
sauer = kiseo, mrgodan (»u-zavreo«).
Saum = porub ( da bi se nešto porubilo potrebno je da se prethodno urede krajevi tkanine; nekada se za to
koristila rec »zaujmi« »sujmiti«, »sujmi«, odakle i navedeni nemacki »zaum«).
sein = njegov, svoj ( »za njeg«, »za nj’« ).
Sense = kosa ( »seno se mora pokositi« ).
Sau = krmača ( »si-saju krmaču…prasići« ).
Schall = zvuk, jeka ( ovde je »šala« uzeta kao »jeka«, »galama«; »zašto galamite?« »ama, šala…« ).
Schar = jato ( »šar-eno jato« ).
Scharlah = šarlah ( zbog karakterističnog osipa Srbi bi rekli »i-šaralo-g-a«; ovde bi se moglo postaviti i pitanje
latinskog naziva scarlatina – da li i to ima veze sa srpskim »išaralo ga«? Latinski je više od jednog milenijuma
stariji od nemačkog jezika ( koji prema istraživanjima pisca ovih redova ne bi mogao biti imati više od deset
vekova ), te je, stoga, doživeo daleko snažniju glasovnu promenu.
Schatz = riznica, blago, bogatstvo, mili, ljubljeni, zlato ( nastalo od srpskog »srda –šac« ).
Schau = gledanje, pregled ( »do-šao…da gleda, pregleda«; otuda i eng. show ).
schämen = stideti ( »postide-še-me« ).
Schelm = hulja, spadalo ( »prestani da pravi-š lom!« ).
schenken = pokloniti ( »red je da da-š neki poklon« ).
Schirm = zaklon, suncobran, kišobran ( u srpskom jeziku danas imamo reč širma, sa značenjem kišobran, za
koju kažemo da je germanizam. Širma jeste nemačka reč koja je ušla u srpski vokabular docnije, ali ona je
originalno nastala od srpskog glagola raširiti. Dakle, ako hoćemo da postavimo zaklon ( kišobran ), moramo
prvo da ga ra-širim-o ).
Schlag = udar, udarac ( kada neko bije nekoga Srbi kažu »udara-š l‘ ga« ).
schlafen = spavati ( kao i u prethodnom slučaju ovde dolazi do usvajanja naglašenih slogova koji se spajaju iz
dve ili tri srpske reči, sa glasom »š« kao graničnikom; dakle, kada su protonemca, našavši ga u postelji, pitali:
»Spava-š lafe!?«, on je prirodno, u skladu sa onim kako deca uče jezik, odgovorio: »šlafe, šlafe!«, tačno onako
kako i danas govore, to jeste, »schlafe, ich schlafe«; a da je reč laf kod Srba postojala odavno potvrđuju nam i
Njegoševi stihovi » iz grmena velikoga lafu trudno izać nije…«).
Schleim = sluz, šlajm ( nastalo od »ka-šljem« ).
Schlüssel = ključ ( kada nekom nešto nestane tokom noći iako je bio u kući, sledi logično pitanje: »zaključa-š-
li-se?«; u ovom slučaju i odgovor je na mestu, »šlise, šlise«; nemci danas kažu »ich schlisse«- »zaključavam« ).
schmähen = nagrditi, huliti ( i-smejati, i-smeje, i-smejan ).
Schmal = uzan, mršav ( »vidi-š malo«, »ba-š malo« ).
Schmarre = brazgotina ( na licu ), ( kada se udari šamar na licu ostaje otisak ).
Schmerz = bol ( čovek »šmrkće«, zapravo, »šmrca« kad ga nešto boli ).
Schmied = kovač ( pošto su se oruđa i oružja u srednjem veku uglavnom pravila od mjedi, odnosno, bakra;
prirodno je bilo da majstor svom nemom šegrtu, uzimajući čekić, uz pojačanu gestikulaciju, govori: »kuje-š
mjed…razumeš li«. U takvom govoru posebno se naglasi ono »šmjed«.)
Schmugel = krijumčarenje ( možda od »sakrije-š mu, gle!«, određen predmet, pritom pokazujući na mesto
skrivanja; ovde bi se, takođe, mogla napraviti paralela između srpskog »krijum-čarenja« i latinske reči crimen (
kažnjivo delo, zločin ), jer se dobija utisak da su obe nastale od srpskog glagola »kriti«, odnosno, »krijem« ).
Schnaps = rakija ( od srpskog »hoćeš, napij se« ili onako kako se to i danas u narodu kaže, kada se nudi rakija,
»o‘š napi‘-s-e« ).
Schnit = rez, krojenje, kriška ( slično kovaču i krojač se trudi da šegrtu objasni neke stvari u vezi sa krojenjem,
pa kaže: »seče-š nit!« ).
schön = lep ( od srpskog »ulep-šan« ).
schonen = štedeti ( kada se u ljutnji kaže, »štedi-š one neradnike«, »brani-š one lopove«; nekadašnji kandidat za
današnjeg nemca je na osnovu gestikulacije shvatio o čemu je reč i iz takve rečenice prisvojio je one slogove
koji su najnaglašeniji ).
Schoppen = čaša, krigla ( »ča-ša peni«, »što peni«, »ba-š peni« ).
Schwein = svinja
schwirren = zujati, svirati ( »svira-ti« ).
Seite = strana ( »sa te strane« ).
selbst = sam, sama, samo ( »sebe ste sami osudili«, sebi ste to napravili« ).
Sessel = stolica, fotelja ( »lepo ste tamo zasel-i«, uz pokazivanje rukom na stolice).
Sieb = sito ( od srpskog »sipati«; kada se nešto prosejava kroz sito prirodno je da se kaže, »sip-a« ili »al‘ sip-a!«
).
Sichel = srp ( »po-sekli srpom«, »i-sekli srpom«, »sekli«; da je ovde reč o »sekli« koje je zamenom značenja
prihvaćeno kao »srp« potvrđuje nam i eng. sickle koje je gotovo identično sa »sekli« ).
Sieg = pobeda ( »pre-stig‘o«, »po-stig‘o«, »stig‘o do cilja«).
singen = pevati ( »pesma nam daje snagu, snage«; metateza »sange«, »singe«; eng. »sing a song« ).
Sinn = razum, smisao ( od srpskog »zini!«, sa značenjem, »kaži šta misliš«, »da čujem!«, odakle i nemačka
kovanica Whansinn, zapravo, »van smisla«, »ludilo« ).
Sparen = štedeti ( »štedi-š pare« ).
Spass = šala ( »u šali je spas«).
spät = kasno ( od srpskog, u ljutnji izrečenog, „kasni-š opet!“, gde je naglašeno ono „‘š opet“, to jeste, „‘š‘pet“
).
Spinne = pauk ( »šta radi pauk«, »ra-spinje mrežu«).
Spot = podsmeh ( od »vidi-š pod-smeh« ).
sputen = žuriti ( »stižem s puta…žurim se«).
spüren = osećati žeđ, bol i slično ( »spirati«, »da mu je da spere grlo« ).
Stab = štap, palica ( od srp. »stab-lo« ).
still = tiho, spokojno ( »možemo biti spokojni, sad smo se sme-stili, ugo-stili« ).
Streit = svađa ( kada se neko svađa žestoko kazaćemo »što je rat!«, a to se vrlo lako čuje kao »štrajt« ).
Stroh = slama ( od »str-njik«, »str« »str-no-kos« ).
Stumm = nem ( od »ne-mušt«, metateza ),
Suche = traženje ( za vatru su potrebne suve ili suhe grane; »traži suhe grane!«, gde naš »nemac« koji tek
progovara usvaja naglašeno izgovorenu reč »suhe« kao »tražiti«; stoga on logično odgovara »ih zuhe«, to jeste,
kako on misli, »ja tražim« ).
Sklave = rob ( vrlo zanimljiva reč koju je zaista vrlo teško objasniti; možda je nastala od srpskog »da ne
zaglave«, to jeste, »da ih ne zarobe«; u Pseudo-Cezarijevom spisu Dialogi s početka V veka pominju se Fisonci
i Sklavini; Fisonci na značajnom stepenu kulturnog razvoja a Sklavini kao divljaci koji se međusobno dovikuju
kao vukovi; oba naroda žive u Podunavlju; ako su se Sklavini dovikivali kao vukovi onda nisu znali da govore,
što se potpuno uklapa u pretpostavku pisca ovog Rečnika da je nemački jezik porađan iz srpskog negde od kraja
V do IX ili X stoleća; ako su Sklavini bili toliko divlji, Srbi su ih mogli zvati i »be-zglavim«, to jeste, »be-
zglavi«, a to bi se uklopilo u ime Sklavi ili Sklavini; u ovom primeru sličnost sa Slovenima je sasvim slučajna;
detaljnom analizom Nemačkog jezika vidi se da su Fisonci bili Sloveni, odnosno, Srbi, a da su budući Germani
pripadali divljem plemenu Sklavina, to jeste, Be-zglavim ).
Szene = scena ( ova reč je posebno zanimljiva jer je najverovatnije nastala od srpskog »zacenio«, na primer,
»zacenio se od plača«, a kad se neko zaceni tada je to uistinu scena. Ipak, tu nas zbunjuju gr.σκηνη i lat. scaena,
jer je teško utvrditi da li su te reči srpskog porekla.
Tag = dan ( potpuna zamena značenja, kao kod »lepe usne«, u sintagmi »tog dana« gde »tog« postaje »dan« a
»dan« u nemačkom dobija značenje »onda«, »tada«).
Talg = mast, loj, salo ( od »talog« ).
Tanne = jela ( opet zamena značenja; »tanana jela«; da je reč Tanne nastala od »tanane« vidi se i po dvostrukom
glasu »n« koje se zadržalo u nemačkom pravopisu ).
Tat = postupak, delo, učinak ( »ta-ti je dobra« ili »to-ti je dobro«…što si tako postupio, učinio ).
Teuer = skup ( »to je skupo«, »neću to jer je skupo« ).
Teufel = đavo ( u pitanju je srpski Bog Bel ili Div Bel odakle i diabolos, kao i srpsko Div Jave koji se
premetnuo u đavola, što je svojevrsna simbolika koja je Srbima još u davna vremena predskazala nesrećnu
sudbinu ).
Tisch = sto ( »za stolom nema priče, tiš-ina«, praćeno udarcem šake po stolu ).
Traum = san ( »drijem«, »drijema«, odatle i eng. dream; da se malo našalimo: ne bi bilo američkog sna (
American Dream ) da nije bilo srpskog jezika ).
Treiben = terati ( »teraj bre!«).
übel = loš, loše, zao ( »kako ste prošli«, »ama, ubilo nas, čoveče«, a možda, »mi smo izg-ubili« ).
üben = vežbati ( »ubi se, ubi vežbajući« ).
über = iznad, nada, preko (»uberi«, uz pokazivanje rukom uvis, očigledno pogrešno shvaćeno ).
und = vez. i; pa; te ( „i ond-a…»).
unter = ispod, pod ( „unutar» ).
walten = upravljati, vladati ( metateza od »vlada«, slično reči »hlad« ).
walzen = valjati ( »valja se« ).
Ware = roba ( «šta rade?», «robu to-vare» ).
warm = topao, vruć ( »varen«).
Warze = bradavica ( »brada-vica« ).
waschen = prati, umivati ( od »uk-vašen« ).
Wasser = voda ( »uk-vasi«, »pok-vasi« ).
wecken = buditi ( kada Srbin hoće nekoga da probudi on ga »vikne«, »vikni ga«).
Welle = val
wert = drag, mio ( »veren« ili kako se nekada govorilo, »verit« ).
Wetter = vreme ( od srp. »vetar« ).
wie = kako ( »šta vi mislite«, odnosno, »kako mislite« ).
Wille = volja
Witz = dosetka, šala ( od »duho-vit si« ).
wo bist du?= gde si?( da li »evo bio si tu!«; ovde je teško reći da li je pristup dobar, ali činjenica je da Srbi kažu
»evo bio si tu!« kada traže od sagovornika da nešto svedoči, što se lako može razumeti kao »gde si ti?«,
odnosno, »što mi ne posvedočiš?« ).
Wort = reč, govor ( izvučeno iz srpskog glagola »go-vorit-i« ).
Wunsch = želja ( »da mi is-puniš želju« ).
Würde = položaj, čast, dostojanstvo ( »da pot-vrdi svoj položaj, dostojanstvo«, »tvrdu vjeru dajem » ).
wüst = pust ( prelazak »p« u »w« ).
wüt = ljut ( „lj“ u „w“ ).
zwar = doduše, istina ( „stvar je u tome…“).
ziehen = vući ( srpski glagol „vući“ u imperativu gde je izostavljen prvi slog „vu“; nem. zieh! = srp. vu-ci! ).

U ovom rečniku navedeni su načini formiranja 400 reči iz savremenog nemačkog jezika. Da su Srbi nekada
naseljavali čitavo područje današnje Nemačke i veliki deo Zapadne Evrope, Severnu Afriku i Malu Aziju, na
osnovu zapisa starih istoričara počev od Herodota i njegovih Heneta ( Veneta, Venda ), više nije nikakva novost
za istoričare, pa ni za one koji se takvom tematikom bave iz čiste radoznalosti. U Špengerbergovoj hronici
pominje se reka Srbac u Tirinškoj Gori i Srbi oko Erfurta i Halea; Hitrejeva hronika beleži teške borbe Franaka
protiv Srba u prvoj polovini VI veka u vreme Karla Velikog za koga se ne može tačno utvrditi kojem narodu je
pripadao ( Franci, Franak kao i ime Franco potiču od srpskog naziva za pticu - vrana ili konja - vranac ); Plinije
govori o Srbima oko Azovskog ( Surožskog ) Mora; Ptolomej pominje Srbe na reci Ra (Volgi ) itd…O Srbima
dosta kazuje Mater Verborum, Dalimilova hronika i mnogi drugi pisani dokumenti od antičkog doba do
današnjih dana. Naravno, sve je to u modernoj istoriografiji, sigurno s debelim razlogom, namerno obavijeno
veštačkom maglom koja nam stiže iz tzv. Germanske istorijske škole.
Autoru ovih redova je jasno da postoji samo jedan način da se dokaže ono što je svim ozbiljnim istoričarima,
bez obzira na njihovo etničko poreklo, odavno i potpuno jasno. Pomenuta »magla« može se oduvati jedino uz
pomoć »živog« dokumenta, to jeste, uporednom analizom srpskog i drugih evropskih jezika. U našem slučaju
radi se o nepobitnom dokazu koji se proteže od starog arijevskog jezika (sanskrita ili arhaičnog srpskog ) do
današnjeg srpskog i savremenog nemačkog jezika koji je, kako se iz Tverdanovog Pitanja može videti, u celosti
nastao iz srpskog vokabulara. Nemački Wortschatz je porodjen iz srpskog
zamenom značenja u srpskim sintagmama ( lepe usne, zelena grana ), obostranim ili jednostranim
derogiranjem odredjenih reči usvajanjem naglašenih slogova (srda-šac, schatz; mi-ruje, ruhe )
spajanjem zadnjeg sloga ili glasa iz prve reči sa rečju koja je sledi ( zaključa-š li se, schlisse; seče-š nit, schnit;
ja-hali su, hals )
metatezom ( ribaj, reibe )
spajanjem dveju ili više reči ( ga nose, genosse; ko mi je rad, kamerad )
usvajanje srpskih reči bez promene značenja ali sa neznatnom glasovnom promenom ( plam, flamme;
grub,grob).

Na kraju, trebalo bi naglasiti da tih 400 gore navedenih reči mogu da se pomnože ( ako se uzmu u obzir
imenice, glagoli, pridevi, atributi, kovanice koje se iz toga mogu izvesti ) još najmanje sa brojem deset što onda
iznosi 4000, a to je dovoljno za normalnu svakodnevnu komunikaciju. Ko god iole razume nemački jezik
primetiće da je on veštački strukturisan, to jeste, da nije nastao na prirodan način. A ko pažljivo analizira
Tverdanov Wortschatz i pogleda objašnjenja reči pod brojem 129 i 364, shvatiće zašto su Nemci za Srbe bili
nem narod.

Zrenjanin, januar 2001.