Adam Zagajevski

VELIKA SUBOTA U PARIZU

A moda je to samo
praznik prolene kie:
ulinim kanalima plove lae
sa jarbolima od jueranjih novena
koje se zovu svet.
Mesari e uskoro predahnuti,
a grad tuan i sit usnuti.
Neko je primetio da se zemlja raspukla
I progutala malo budunosti.
Na sreu pukotina je neznatna,
jo se moe zakrpiti.
Neke ptice poele da mucaju.
Otputujmo negde drugde, kae,
tamo, gde monasi pevaju
svoje olovne pesme.
Naalost u arapskoj etvrti
oblak dvoglav kao carski orao
prepreuje nam put.
A dvoglave sumnje
vitke kao antilope,
zabarikadirale vlanu ulicu.
Gospode, zbog ega umre?

GRAD U KOME BIH HTEO DA IVIM

Taj grad je tih u suton,

kada se iz onemoalosti bude zvezde,
I u podne buni glasovi
ambicioznih filozofa i trgovaca
koji su sa Istoka doneli barun.
U njemu gore vatre
a ne lomae razgovora.
Stare crkve i kamenje obraslo mahovinom
davne molitve u njemu su kao balast,
kao kosmike rakete.
To je pravedan grad,
u kome ne kanjavaju strance,
grad brzog pamenja
i sporog zaboravljanja,
koji tolerie pesnike i prorocima oprata
nemanje smisla za humor.
Ovaj grad je sagraen
prema openovim preludijumima,
preuzevi od njih samo tugu i radost.
Omanji breuljci okruuju ga
poput irokog prstena; tamo rastu
poljski jasenovi i vitke topole,
sudije naroda drvea.
Brza reka koja tee kroz centar,
danju i nou sapue
nerazumljive pozdrave

od izvora, od planina, od plavetnila.