Vojislav Kostunica Ugrozena Sloboda

BIBLIOTEKA FRONESIS
Vojislav Kotunica
UGRO@ENA SLOBODA
Politike i pravne rasprave
Institut za filozofiju i drutvenu teoriju

Filip Vinji
Beograd, 2002.
Re unapred
Radovi u ovoj knjizi objavljivani su u periodu od trinaest godina, prete`no u filozofskim, sociolokim i pravnim asopisima i zbornicima. Uz manje, stvarno neznatne izmene, pre svega skraenja,
ovde se pojavljuju onako kako su prvobitno napisani.
U vreme kada su ti radovi nastajali nije mi bila namera da oni u
nekom trenutku postanu delovi jedne ire celine, odnosno da se nau
u jednoj knjizi. Ipak, sa izvesne, vremenski sasvim nevelike, a dogaajima vie nego bogate istorijske distance, lako se moè uoiti jedna zajednika nit koja spaja te tekstove. Svi su oni, naime, na neki
nain meusobno povezani isticanjem vrednosti ljudske slobode i te`njom da se odgovori na pitanje ta je to to ugroàva slobodu pojedinca. Moglo bi se isto tako rei i da se ovde razmatra problem
nastajanja novih vidova neslobode karakteristinih za prethodna tri
veka, odnosno period koji nazivamo modernim dobom i mogunost eventualne odbrane od njih.
Nije nita neobino to su politiki mislioci ije se ideje analiziraju u ovoj knjizi pruàli razliite odgovore na ovo pitanje, ako imamo u vidu razliite drutveno-istorijske okolnosti u kojima su njihova
dela nastala. Iako su svi ti pisci na prvo mesto stavljali neprocenjivu
vrednost slobode, oni se nisu u svemu slagali, a neretko su se i sporili,
u traganju za odgovorom na pitanje ta je to to slobodu ugroàva i
kako se sloboda i prava pojedinca mogu najbolje zatititi.
U emu su razliiti pisci, pre svega oni ije se ideje razmatraju
na stranicama ove knjige, videli opasnost po slobodu u modernom
5
dobu? Videli su je u politikim porecima koji ne poivaju na saglasnosti onih kojima upravljaju, u otuenosti vlasti u velikim dràvnim
zajednicama, u posrednom, predstavnikom karakteru vlasti, u razliitim tipovima posebnih udruènja, pre svega strankama koje vlastiti
interes pretpostavljaju optem interesu, guei pritom i pojedinevu
slobodu. Videli su je i u preteranom umnoàvanju zakonskih i drugih
pravnih propisa koje utie da se pravna sigurnost zameni pravnom
nesigurnou, a vladavina zakona vladavinom ljudi koja nije ograniena pravom, tako da se pretvara u arbitrarnost vlastodràca.
Pisci koji su se bavili pitanjem slobode u drutvu koje je nastalo
posle Francuske revolucije, raspadom starog reìma, polazili su od
injenice da se, za razliku od slobode u starim drutvima, sloboda u
demokratskim drutvima oslanja na jednakost. Za razliku od slobode
starih naroda, koja je bila sloboda u nejednakosti, sloboda modernih
naroda moè biti samo sloboda u jednakosti. Meutim, demokratija i
jednakost isto onako kao to podstiu pojedine strane slobode, druge
strane mogu guiti. Savremena drutva i pojedinci ne mogu spreiti
svekoliki razvoj u pravcu demokratije, odnosno jednakosti uslova,
ali od njih zavisi da li e se to kretanje zavriti u slobodi ili neslobodi.
Razvoj jednakosti ne znai i neopozivo ukidanje mogunosti neslobode. Naprotiv, razvoj jednakosti utire puteve novim, jo nepoznatim vidovima neslobode.
Za razliku od nekih svojih prethodnika, Aleksis de Tokvil, Dòn
Stjuart Mil i drugi njihovi savremenici opasnost po slobodu nisu videli u svemoi pojedinca i manjine, ve u njihovoj nemoi u odnosu
na svemo veine u modernom demokratskom poretku. Pri tome, oni
su pod svemoi veine, odnosno tiranijom veine podrazumevali
i mo centralizovane i birokratizovane dràve i tiraniju javnog
mnjenja, odnosno tiraniju ili despotizam vladajueg miljenja.
Razmatranja u ovoj knjizi s razlogom zapoinju sa Aleksisom de
Tokvilom koji je, bavei se nastankom demokratskog drutva, ali i silama koje gue slobodu, stvari najire posmatrao i nesumnjivo najdalje
video. Na samom poetku Demokratije u Americi Tokvil je napisao:
Ova knjiga ne svrstava se ni uz jedno vienje; piui je, nisam bio nameran niti da povlaujem niti da se suprotstavim ijednoj stranci; preduzeo sam da vidim, ne drugaije, nego dalekose`nije nego stranke; i dok
6
se one bave samo sutranjicom, ja sam hteo da mislim na budunost.

Mislei vema na budunost nego na sutranjicu Tokvil je relativno
brzo bio zaboravljen da bi skoro itav vek kasnije bio ponovo otkriven,
kada je njegovo delo nadraslo svoje vreme i kada se ispostavilo da su
njegova razmatranja tiranije javnog mnjenja, odnosno pojava masovnog drutva i konformizma, pojedinca usamljenog i izgubljenog u masi,
centralizacije vlasti i birokratizacije drutvenog ìvota, vie nego upeatljiva razmatranja tegobne ìve stvarnosti.
Ono to odlikuje dela velikih politikih filozofa jeste vizija, koja
zavisi od stanovita od kojeg se polazi, sa kojeg se posmatraju stvari.
U tom pogledu vienje ili vizija ima deskriptivni karakter. Ali o vizijama politikih mislilaca moè se govoriti i u jednom drugom smislu: u tom drugom znaenju imaginativni karakter vizije nadjaava
njen deskriptivni karakter. Ta vrsta vizije bila je prisutna u delima
vie politikih filozofa koji su objanjavali prirodu i razvojne te`nje
modernog drutva nastalog posle velikih revolucija potkraj 18. veka.
Takve vizije nastajale su, a da njihovi tvorci, imajui pred sobom
neto sasvim novo, nisu bili u stanju ni da im pronau pravo ime.
Muei se sa pojavom, odnosno vizijom koju je ne sasvim dosledno nazivao tiranijom veine, Tokvil je na kraju Demokratije u
Americi priznao: Mislim, dakle, da vrsta potlaenosti kakva preti
demokratskim narodima nee ni po emu liiti na ono to joj je prethodilo u svetu, njen obrazac ne mogu nai savremenici nai u svom
seanju. Uzalud i sam traìm izraz koji bi tano oznaio predstavu
koju sam sebi o njoj stvorio i koji bi je obuhvatio; stare rei, despotizam i tiranija, tu ne odgovaraju. Stvar je nova, poto ne mogu da joj
naem ime, treba da pokuam da je definiem.
Bavei se pojavama koje u modernom demokratskom drutvu
ugroàvaju slobodu, moderni politiki mislioci, pa i jedan od nesumnjivo najdalekovidijih meu njima, Aleksis de Tokvil, sudarili su se
neim to nisu do kraja mogli sagledati: to je uticaj moderne tehnike,
ije su mogunosti u preoblikovanju ljudskih drutava, politikih poredaka i odnosa u svetu zaista nesluene, a mo`da i u mnogo emu
pogibeljne.
U zavrnim redovima prve knjige Demokratije u Americi, napisane u pretprolom veku, daleke 1835. godine, Tokvil je mogao ak
7
da nagovesti dojueranju bipolarnu sliku sveta: Postoje danas na

svetu dva velika naroda, koja poavi sa razliitih polazita, kao da
se kreu ka istom cilju; to su Rusi i Angloamerikanci. Oba naroda su
rasli u seni, neprimeeno; i dok su pogledi sveta bili upravljeni drugde, oni su odjednom stupili u prvi red nacija, i svet je gotovo u istom
asu saznao i za njihovo rodjenje i za njihovu veliinu... Polazita su
im razliita, ni putevi im nisu isti; ipak se ini da je tajni naum provienja i jednom i drugom narodu namenio da jednog dana drè u rukama sudbinu po polovine sveta. Tokvil, meutim, nije mogao da
predvidi kako e izgledati novo ustrojstvo odnosa u svetu, kao to
nije mogao da predvidi ni kako e izgledati tiranija vladajueg miljenja, koja je u njegovom vremenu bila svedena na okvire nacionalnih dràva, kada na njoj zasnovani novi poredak, zahvaljujui moi
moderne tehnike, pod novim imenima kao to su, recimo, mondijalizacija i globalizacija, osvoji skoro ceo svet. To nesumnjivo temu o
ugroènoj slobodi ne prestaje da ini aktuelnom, dodue na jedan
novi nain. Kao to, uprkos drugojaijim najavama, istorija nema
svoj kraj, tako nema kraja ni oblicima ugroàvanja slobode, ma kako
oni bili prikrivani i prikazivani u drugaijem svetlu.
Demokratija i njene granice

Aleksis de Tokvil i problem tiranije veine
Tokvilov odnos prema demokratiji

Demokratska revolucija, to je vodea tema politike filozofije
Aleksisa de Tokvila.1 Savremenik nastajanja i uspona demokratije u
prolom veku, Tokvil je uzeo da ispita uticaj modernog drutva na
tradicionalni drutveni poredak, kao i da otkrije izglede modernih
demokratskih drutava. Pri tome je njegovo prouavanje demokratskog drutva bilo podstaknuto te`njom da se pronae odgovor na
jedno drugo pitanje na pitanje da li je moguna sloboda u demokratiji.2 Pitanje mogunosti i karaktera slobode u demokratskom poretku najva`niji je problem Tokvilove politike filozofije.
Problem demokratije, odnosno mogunosti slobode u demokratiji u celokupnom Tokvilovom delu podsea na one muzike motive
koji se stalno i iznova javljaju, koji na trenutak ieznu da bi ponovo
izbili u prvi plan. Ipak, ovaj je problem najpotpunije i najbolje obra1
Ovaj rad ne predstavlja celovit prikaz Tokvilove politike filozofije, ve, kao to i
sm naslov upuuje, pretresanje jednog od pitanja pokrenutih u njoj. Kako je ovo
istovremeno i deo jednog ireg razmatranja o Tokvilovoj politikoj filozofiji, to
ovde nije bilo moguno ulaziti u bli=e i podrobnije objanjenje nekih drugih va=nih tema u Tokvilovom delu. U ovom radu, takoe, bie samo rei o pojavi tiranije veine, a ne i o sredstvima kojima se, prema Tokvilovom miljenju, mo=e
suprotstaviti tiraniji veine.
Veoma podsticajan i irok osvrt na ovaj problem u istoriji politike filozofije
mo=e se nai u radu Koste avokog Problem slobode u demokratiji, Filozofske studije 1973, str. 3-69.
en u prvom i najveem delu ovoga pisca u Demokratiji u Americi.3 U prouavanju demokratskog poretka Tokvil je poao od analize
amerikog drutva, koje je lieno ruevina zamaka i feudalne prolosti pruàlo uzor demokratije u najistijem obliku. Prilikom boravka u Americi njega je iznad svega zanimalo dejstvovanje
demokratskog sistema. Tokvilovo glavno delo nije delo o amerikoj
demokratiji, ve o demokratiji u Americi; u Americi je Tokvil video
neto vie od Amerike sliku same demokratije (une image de la
dmocratie elle mme).4 Zato i kaè u jednom pismu Dònu Stjuartu
Milu : Amerika je samo moj okvir: moj predmet je demokratija.5
Prema Tokvilu, pokretako naelo demokratije jeste jednakost
uslova (egalit de condition). Ono to je za Marksa bila klasna borba, za Vebera racionalizacija drutvenog ìvota, za Tokvila je jednakost. Svaki je od ovih mislilaca, kako pie Robert Nizbet, dao
jednoj dinaminoj strani drutvenog poretka odluujui razvojni uticaj.6 Ovu tvrdnju, naravno, ne treba shvatati kao da je jednakost
osnovni i jedini uzrok iz koga se izvode sva istorijska zbivanja.
Mnotvo shvatanja, mnjenja i pobuda naeg doba, prema Tokvilu,
duguje svoje poreklo okolnostima koje nemaju nieg zajednikog sa
jednakou, pa su joj ak i sasvim suprotne. Mada priznaje postojanje i delovanje svih ovih uzroka, Tokvil o njima manje govori. Cilj
njegovih razmatranja nije da istakne poreklo i prirodu svih ljudskih
3
10
Prvi vei izbor iz Tokvilovog dela objavljen je 1864-1866. u redakciji Gistava de

Bomona. Daleko je vee i pouzdanije izdanje Tokvilovih celokupnih dela u predvienih 13 tomova, odnosno 22 knjige, koje je poelo da izlazi od 1951. godine u
optoj redakciji J. P. Majera Alexis de Tocqueville, Oeuvres compltes, Paris,
Gallimard. Od sistematskih dela Tokvil je inae napisao Demokratiju u Americi
(prva knjiga pojavila se 1835, a druga 1840), Stari reìm i revoluciju (nedovreno
delo iji je prvi deo izaao 1856), dok su posle Tokvilove smrti objavljena njegova
Seanja (1893). Najvei deo Tokvilovih dela su razliiti politiki, ekonomski, knjièvni i drugi spisi, beleke sa putovanja, kao i ogromna prepiska sa savremenicima.
Alexis de Tocqueville, Oeuvres compltes: De la Dmocratie en Amrique, Paris,
Gallimard, 1967, tom I, knj. I, str. 12.
Navedeno prema Max Lerner, Introduction: Tocqueville and America, u Alexis
de Tocqueville, Democracy in America, London, Fontana, 1966, str. LIII.
Robert Nisbet, Tocqueville, Alexis de, International Encyclopedia of the Social Sciences, David Sills ed., New York, Macmillan, 1968, knj. 16, str. 91.
sklonosti i ideja, ve samo da ustanovi u kojoj je meri jednakost ove

pojave preinaila.7
Glavno naelo evropske istorije poslednjih sedam vekova jeste,
prema Tokvilu, izjednaavanje drutvenih redova. Dok se plemstvo
stalno sputa, graanstvo se neprekidno uzdiè na drutvenoj lestvici. Vei deo evropskog srednjeg veka istorija je njihovog pribliàvanja. Prebirajui po stranicama istorije toga perioda jedva da moèmo
naii na dogaaj koji nije doprineo irenju jednakosti. Jaanje politike moi svetenstva koje je otvorilo svoje redove razliitim drutvenim slojevima; uspon pravnika sa uslo`njavanjem drutvenih
odnosa; irenje trgovine praeno bogaenjem i uzdizanjem graanstva; protestantizam sa svojim ukidanjem hijerarhijskih odnosa u
krilu crkve; pronalazak tampe i jaanje sredstava optenja; verovanje u ljudski duh kao inilac drutvenog napretka i uticanja na voenje dràvnih poslova u vreme prosveenosti sve su to primeri
irenja jednakosti.
irenje jednakosti doprinelo je irenju demokratije. Pod demokratijom Tokvil je podrazumevao pre svega stanje koje obeleàva odsustvo aristokratskog naela u ureenju drutva. Sutina demokratske
revolucije jeste u prelasku aristokratskog (feudalnog) drutva u demokratsko drutvo. Posledice tog irenja jednakosti ne mogu se svesti
u okvire politikog delovanja, ve utiu na najrazliitije strane drutvenog kulturnog ìvota. U razvalinama, u ostacima starog drutvenog poretka, Tokvil je nazirao obrise novog ureenja drutva. On je
isto tako smatrao da je u savremenom svetu demokratija koja se temelji na jednakosti neizbe`na. Kao snaàn vihor koji sve pred sobom
obara i nosi, kao nabujala reka, ona se ne moè zaustaviti. U stvaranju
demokratskog poretka drutva uestvuju namerno ili nenamerno,
voljno ili nevoljno svi. Delovanje i pristalica i protivnika demokratije
ide u jednom smeru; svi oni, hteli to ili ne, rade na istoj stvari. Razvoj
u pravcu jednakosti zato je neminovan, odnosno injenica je provienja (fait providentiel); taj razvoj je opti, postojan i izmie ljudskoj
moi, a svi ljudi i zbivanja doprinose njegovom napretku.8
7
8
Tocqueville, De la Dmocratie en Amrique, knj. II, str. 7.

Isto, knj. I, str. 4.
11
Mada bi pojedina mesta u uvodnom delu Demokratije u Americi

mogla da navedu na suprotan zakljuak, Tokvil je bio nepomirljivi
protivnik istorijskog determinizma. Odbacivanje istorijskog determinizma naroito je razvijeno u njegovoj prepisci sa Arturom de Gobinoom,9 jednim od najistaknutijih predstavnika tumaenja istorije
pomou rasnog inioca. U svojim Seanjima Tokvil je takoe zabeleìo da ne podnosi one apsolutne sisteme, koji ine sve istorijske
dogaaje zavisnim od velikih prvih uzroka meusobno povezanih
sudbinskim lancem, one misaone sisteme koji proteruju i same ljude
iz povesti ljudskog roda.10 To to savremeno drutvo ide u pravcu
demokratije ne znai, prema Tokvilu, da ljudi ne mogu da utiu na
tok i odlike demokratskog procesa i na svoj ìvot u demokratski ureenim drutvenim zajednicama. Naprotiv, oni mogu da utiu. Ba u
demokratskom poretku drutva, u kome je razliitost porekla izgubila svoj nekadanji znaaj, regulisanje ìvota ljudi postaje sve vie
proizvod njihove volje. Ta volja ljudi moè mnogo da uini, ali ne
moè vie da povrati stare odnose i drutveni poredak.11
S druge strane, to to savremeno drutvo stremi u pravcu demokratije ne znai da je sloboda u njemu unapred osigurana. Demokratska revolucija povezuje slobodu sa jednakou, ali ostavlja mogunost njihovog suprotstavljanja, pa i potpunog razilaènja. Cilj
demokratske revolucije je podudaranje slobode i jednakosti. Meutim, dok sloboda u doba demokratije moè da postoji samo sjedinjena
sa jednakou, jednakost je moguna i u savezu sa despotizmom.12
Demokratija se temelji na naelu jednakosti, ali ovo moè u stvarnosti da se izvrgne u jednakost u ropstvu, umesto jednakosti u slobodi.
Demokratiji prete dve vrste opasnosti. Prva je ukidanje same demokratije uvoenjem nedemokratskih ustanova. Druga opasnost sadràna je u sasvim novom obliku despotizma koji se razvija u krilu samih
9
10
11
12
12
Vidi Alexis de Tocqueville, Oeuvres compltes: Correspondance dAlexis de

Tocqueville et dArthur de Gobineau, Paris, Gallimard, 1959, tom IX.
Alexis de Tocqueville, Oeuvres compltes: Souvenirs, Paris, Gallimard, 1964,
tom XII, str. 84.
Karl-Heinz Volkmann-Schluck, Politika filozofija, Tukidid, Kant, Tocqueville,
Zagreb, Naprijed, 1977, str. 91.
Isto, str. 96.
demokratskih ustanova u tiraniji veine. Tiranija veine, prema Tokvilu, najvei je nedostatak demokratskog ureenja drutva. U njegovom delu ova pojava je donekle i zbirni naziv za skoro sve mane demokratije koje dovode u pitanje mogunost slobode.
U drugoj knjizi Demokratije u Americi Tokvil je izbegavao da
imenuje pojavu, koju je prvobitno oznaio kao tiraniju veine. Ta pojava je sasvim nova i nesvodljiva na pojave i odnose starog drutvenog poretka. Stare rei despotizam i tiranija neprikladne su da je
oznae.13 Klonei se u drugoj knjizi Demokratije u Americi upotrebe
izraza tiranija veine, Tokvil je ispitivao oblike pojave o kojoj je
re. Preveden na renik dananje drutvene nauke Tokvilov pojam
tiranije veine obuhvata pojave masovnog drutva, izdvojenost pojedinca i propadanje zajednice, preovlaivanje konformizma i osrednjosti, sveoptu racionalizaciju i birokratizaciju drutvenog ìvota i
svemo dràve.
Tokvil je smatrao da je demokratija nezaustavljiva, ali ne i neukrotiva. Ljudi ne mogu da drè pod nadzorom napredovanje demokratije ali oni, ipak, mogu da kontroliu i njene tetne i njene korisne
posledice. Oni ne mogu da iskljue dejstvo prirodnih sila, ali mogu da
ga uine korisnim. tetne posledice demokratije, odnosno irenje jednakosti bez slobode, mogu se obuzdati pomou vie drutvenih i politikih sredstava. Ta su sredstva pre svega lokalna samouprava,
drutveno i politiko udruìvanje, sloboda tampe, nezavisno sudstvo, potovanje pravno propisanih postupaka i formi. Tako izlazi da i
opasnosti po slobodu u demokratski ureenim drutvima, kao i sredstva da se ove opasnosti preduprede i otklanjanju, izviru iz samog
toga drutva. Iz njega izviru i pretnje njemu samom i njegov spas.14
Savremena drutva i pojedinci ne mogu se, dakle, odupreti te`nji
i kretanju u pravcu jednakosti uslova, odnosno demokratije. Jedino
od njih zavisi, meutim, da li e se to putovanje zavriti u ropstvu ili
slobodi.15 Time dodirujemo pitanje vrednosnih pretpostavki Tokvilove analize demokratije. Nasuprot konzervativcima i reakcionarima
13
14
15

Volkmann-Schluck, Politika filozofija, str. 124.
13
svoga vremena, Tokvil je bio nepokolebljivo ubeen u nezadrìvost

demokratske revolucije. Za razliku od veine liberala i privrènika
demokratije, Tokvil je upozoravao da je te`nja ka jednakosti u demokratiji spojiva sa neslobodom kao i sa slobodom. Razvoj jednakosti,
po njegovom miljenju, ne znai i neopozivo ukidanje mogunosti
tiranije. Naprotiv, razvoj jednakosti utire puteve novim, jo nepoznatim vidovima tiranije.
Protivnicima demokratije Tokvil je nastojao da ukaè ne samo da
ometanje drutvenog razvoja u pravcu demokratije nije vie u ljudskoj
moi ve i to da je demokratija pravinija od starog drutvenog poretka. Negirajui najuzvienija svojstva ljudskog duha u manjem obimu
nego to je to bio sluaj u starim tipovima drutva, sama demokratija
se odlikuje osobenom uzvienou, jer dovodi do irenja umerene koliine sree meu svim ljudima. Za razliku od slobode u starim drutvima, sloboda u demokratskim drutvima oslanja se na jednakost. Za
razliku od slobode starih naroda, koja je bila sloboda u nejednakosti,
sloboda modernih naroda moè biti samo sloboda u jednakosti. Pristalicama demokratije, s druge strane, Tokvil je skretao pa`nju na njene
mane i pretnje po slobodu koje demokratija nosi u sebi.
Tokvilova nepristrasnost u odnosu prema demokratiji naroito
je lepo izraèna u pismu prijatelju i prevodiocu Demokratije u Americi na engleski Henriju Rivu: Piem u zemlji i za zemlju u kojoj je
razlog jednakosti pobedio bez mogunosti vraanja u aristokratski
poredak. Pri ovakvom stanju stvari, du`nost mi je naroito da istaknem rave te`nje, koje jednakost moè izazvati, da bih spreio svoje
savremenike da pred njima klonu. Ovo je jedini astan zadatak za
sve koji piu u zemlji u kojoj je borba okonana. Usuujem se da iznosim teke istine o sadanjem francuskom drutvu i o demokratskim drutvima uopte, ali sve ovo kazujem kao prijatelj a ne kao
kritiar. Kao prijatelj o ovome smem da govorim. Va prevod treba
da potpomogne moje gledite; ovo ne traìm od prevodioca ve od
oveka. ini mi se da ste u prevodu poslednje knjige (misli na prvu
knjigu Demokratije u Americi V. K.) ne èlei to, a povodei se za
sopstvenim pobudama, dosta ulepali ono to je suprotno demokratiji, a ublaìli ono to bi moglo da nakodi aristokratiji. Preklinjem vas
iskreno da, makar se borili i protiv samoga sebe, sauvate pravi
14
karakter moje knjige, koji ini stvarna nepristrasnost teorijske ocene

dva drutva, starog i novog, pa ak i iskrena èlja da se doìvi uspostavljanje novog drutva.16
Ipak, ba je ovakav Tokvilov nepristrasan odnos prema demokratiji doveo do nesporazuma u tumaenju njegovog dela, do toga da
se predstavnici razliitih ideologija i politikih pravaca pozivaju na
Tokvila. Nesuglasice oko Tokvilovog dela traju do danas. Pogrena
shvatanja i tumaenja ispoljavaju se u nae vreme u pogledima onih
koji Tokvila smatraju konzervativcem, istim liberalom, pa ak i
umerenim ili konzervativnim socijalistom. Te nesuglasice su prisutne i u razjanjavanju odnosa izmeu Marksovih i Tokvilovih shvatanja od onih pisaca koji teè da to vie suprotstave Tokvila Marksu,
do onih drugih koji gledaju da Tokvila to vie pribliè Marksu. Tokvilova politika filozofija, meutim, izmie veini uobiajenih i nematovitih podela politikih doktrina. Ona jeste sinteza razliitih
pogleda i tumaenja graanskog drutva i politike u prolom veku,
ali je samosvojna. Sa veinom predstavnika liberalizma ona ne deli
verovanje u neizbe`nost pomirenja i spajanja demokratije i slobode,
niti prihvata isto negativno shvatanje slobode, koje je opet karakteristino za klasini liberalizam.
Ovaj pokuaj saètog odreivanja Tokvilovih drutvenih i politikih ideala zahteva jednu dopunu. Svedok demokratske revolucije i
borbe dva razliita drutvena poretka i suprotstavljenih sistema
vrednosti, Tokvil je po svome poreklu pripadnik staroga reìma
izraàvao u svome delu i ìvotu napetost izmeu tradicionalnih i
modernih vrednosti. To to je Tokvil pisao vie o manama demokratije nego o njenim preimustvima, nije bilo izazvano samo te`njom
da se upravi pa`nja na neka po slobodu pogibeljna svojstva demokratije ve i razoaranou saznanjem da nastupanje savremene demokratije odnosi neke vrednosti koje je staro drutvo razvilo. Ovo
unutranje razdiranje vidno je na vie mesta u Tokvilovim radovima.
U jednoj linoj, za ìvota neobjavljenoj beleci, sm je Tokvil, na
nain po otvorenosti blizak Paskalovom, istakao svoju razumsku
16
Alexis de Tocqueville, Oeuvres compltes: Correspondance anglaise: Correspondance dAlexis de Tocqueville avec Henry Reeve et John Stuart Mill, Paris,
Gallimard, 1954, tom VI, knj. I, str. 47.
15
opredeljenost za demokratiju, istovremeno sa instinktivnom naklonou aristrokratskim vrednostima.17

Upozoravajui na ovakve protivurenosti u Tokvilovom delu ne
poriemo da je Tokvil stalno stremio tome da to nepristrasnije i
otvorenije razjasni sutinu demokratije i njene izglede. U sudaru politikih ideologija i programa, usred pomame stranakih strasti, Tokvil se trudio da pogledom to dalje dopre; on se nije toliko
zanimao sadanjou koliko je stalno motrio na budunost.18 Tokvilova politika filozofija, pre svega njegova razmatranja u Demokratiji u Americi, nisu samo zadivljujui prodor u razumevanje i
tumaenje demokratskog poretka graanskog sveta u prvoj polovini
prolog veka ve i neobian nagovetaj budunosti toga sveta. Zato
je shvatljivo i sve ee vraanje i obraanje Tokvilu u nae vreme.
Politika tiranija veine

Otkrivajui zapreke koje demokratija nosi sama u sebi, opasnosti po slobodu koje su demokratiji svojstvene, Tokvil je, kao to je
ve izneto, najvie bio obuzet problemom tiranije veine. Sm naziv
ove pojave, treba odmah to rei, vie zbunjuje nego to razjanjava.
On dovodi u nedoumicu spajajui u sebi oigledno razliite stvari.
Pod samom tiranijom ve je uobiajeno podrazumevati oblik
politikog ureenja koji se odlikuje nepostojanjem ogranienja vlasti i vlastodràca. I Platon i Aristotel svrstavali su tiraniju u iskvarene oblike vlasti. Tiranija je, po Aristotelu, monarhija koja ima samo
u vidu interese monarha; ona je despotska vlast jednog oveka nad
dràvnom zajednicom. Tiranija nema u vidu opte interese, osim ako
je u pitanju lina korist tirana. 19
Prvobitno, tiranija je vezivana za odreeni oblik sticanja i vrenja vlasti od strane jednog oveka. Ali u iskvarene oblike vlasti,
17
18
19
16
Vidi Antoine Redier, Comme disait Monsieur de Tocqueville, Paris, Librairie Perrin et Cie, 1925, str. 45-50.
Tocqueville, De la Dmocratie en Amrique, knj. I, str. 14.
Aristotel, Politika, Beograd, Kultura, 1960, 1279b, 1311a.
prema Aristotelu, nije spadala samo vladavina pojedinca (tiranija) i

manjine (oligarhija) u sopstvenom interesu i nad veinom ve i vladavina siromane veine u sopstvenom interesu i nad manjinom
(demokratija). U ovakvom obliku demokratije narod (demos) vlada
sm ne potinjavajui se zakonu, pa njegova vlast postaje despotska.
Takva vrsta demokratije je ono to je tiranija meu monarhijama;
karakter tih dveju vlasti je isti.20 Iz onoga to je Aristotel pisao proizalo bi, dakle, da je isto onako kao to je moguna tiranija jednog
oveka, moguna i tiranija mnotva, veine. Pri tome, naravno, dovoljno je poznato da Aristotel za pojavu o kojoj je ovde re nije upotrebljavao izraz tiranija veine.
Tek u doba prvih graanskih revolucija za drutveno stanje koje
je karakterisao vei ili manji stepen tlaenja manjine od strane veine poeo je da se koristi izraz tiranija veine. Meu prvima su na
opasnost da vei deo drutva moè da tlai manji, kao to manji deo
moè da tlai vei, ukazali Hamilton i Medison u Federalistikim
spisima. Samovolja i obest nisu samo svojstvo apsolutnih vladara,
ve se i u demokratskom poretku moè govoriti o vlastoljubivoj veini. Nagomilavanje celokupne vlasti, zakonodavne, izvrne i sudske u istim rukama, bez obzira na to da li je u pitanju pojedinac,
nekolicina ili mnotvo, i bez obzira na to da li je u pitanju nasledna,
samopostavljena ili izabrana vlast, moè se uzeti za samu definiciju
tiranije, pisao je Medison. 21 Do slinih zakljuaka doao je i Berk u
svojim Razmiljanjima o revoluciji u Francuskoj: U demokratiji je
veina graana u stanju da najsurovije tlai manjinu kad god u toj
vrsti politike zajednice preovlauju otre razlike do ega, opet,
esto dolazi; nasiljem nad manjinom obuhvaen je daleko vei broj
pojedinaca i ono se vri mnogo èe, nego to se ikada moglo oekivati od vlasti jednog oveka.22
Nije neobino to je tek Tokvil na tako potpun i snaàn nain
ukazao na zabrinjavajue posledice tiranije veine u demokratiji.
20
21
22
Isto, 1292a.
Alexander Hamilton, James Madison, John Jay, The Federalist Papers, New
York, New American Library, 1961, No. 47, str. 301.
Edmund Burke, Reflections on the Revolution in France, London, Dent, 1971, str.
121-122.
17
U antikoj politikoj filozofiji (pre svega kod Aristotela) problem tiranije veine ostavlja se i razreava na osoben nain, u skladu sa
osnovnim obele`jima politikog iskustva i misli u Grkoj. Zajednike vrednosti polisa tu stoje iznad tekuih i promenljivih ciljeva veine i manjine. Tek u vreme graanskih revolucija i stvaranja novih,
brojano velikih demokratskih drutava, prostranih republika
(extensive republics), kako je Medison pisao, pogibelji tiranije veine ukazale su se u punom svetlu. Pisci Federalistikih spisa i Berk
mogli su tek da nasluuju obrise tiranije veine. U Tokvilovo doba
bilo je ve moguno izuavati njene stvarne posledice.
Sledei nain razmiljanja od Aristotela do Berka i Federalistikih spisa, Tokvil je kao nijedan od njegovih prethodnika razvio pojam tiranije veine. U njegovoj politikoj filozofiji pojam tiranije
veine postaje vieznaan. Dok su Tokvilovi prethodnici pod tiranijom veine uglavnom podrazumevali politiku nadmo i nasilje veine nad manjinom, i tako se bavili tiranijom politike veine, Tokvil
je u uslovima graanskog drutva upozorio i na drutvenu stranu
tiranije veine: na tiraniju javnog mnjenja i svemo dràvne vlasti.
U vreme kada je Tokvil objavio prvu knjigu Demokratije u Americi, uglavnom je prouavano politiko znaenje tiranije veine. Veina koja na izborima osvoji vlast moè, prema ovom znaenju
tiranije veine, ne samo da nametne svoju volju poraènoj manjini
ve i da oteà njeno istupanje i iznoenje sopstvenog miljenja o politikim stvarima. Uticaj veine u ovom znaenju najvie dolazi do
izraàja u zakonodavnom telu u kome je veina predstavljena i koje
najdoslednije izraàva njenu volju.
Prema piscima Federalistikih spisa, jedna od mogunosti koja
je sadràna u demokratiji jeste da veina preko svojih predstavnika
vlada tiranski, tlaei manjinu. Uz tiraniju manjine, demokratija nosi
u sebi opasnost tiranije veine. Nije dovoljno uvati veinu od manjine, ve treba braniti i manjinu od veine. Potrebno je, prema Medisonu, zatititi jedan deo drutva od nepravde drugog dela.23
Lake je, naravno, u demokratskom poretku ograniiti manjinu.
Ovo e uiniti veina uobiajenom metodom glasanja. Sm predstavniki karakter demokratije smanjuje mogunost otuivanja predstav23
18
Hamilton, Madison, Jay, The Federalist Papers, No. 51, str. 323.
nika od naroda. Ali, kako ograniiti veinu? Kako spreiti zloupotrebu

vlasti od strane onih koji su je demokratskim putem stekli? Ovo je jedno od sredinjih pitanja u Federalistikim spisima, kao i u Tokvilovoj
politikoj filozofiji. Zatititi opte dobro i prava graana od jedne takve skupine, i istovremeno ouvati duh i oblik narodne vlade jeste,
dakle, veliki cilj ka kome su upravljena naa istraìvanja, pisao je
Medison.24 Prema Federalistikim spisima, tiraniju veine mogu da
spree dve stvari: isprepletanost i sloènost samih drutvenih interesa,
i naelo podele vlasti. Tiranija veine ograniava se u dva podruja: u
drutvu i u oblasti politikih ustanova.
Pisci Federalistikih spisa najvie se bave pitanjem kako spreiti tiraniju veine i iznose kako bi trebalo urediti odnose u jednoj konkretnoj politikoj zajednici. Sve je ovo uslovljeno politikim
zadatkom koji su ovi spisi imali da obave u vreme donoenja amerikog ustava. Tokvil, nasuprot ovome, vie izuava tiraniju veine i
njene uzroke. Prema piscu Demokratije u Americi, neograniena
vlast veine svojstvena je demokratiji, ona je prirodna, ini njenu
sutinu. Van veine u demokratskom poretku nema nieg to bi bilo
u stanju da joj se odupre. Narod vlada politikim svetom u demokratiji isto onako kao to Bog upravlja svetom. U demokratiji narod je
izvor i utoka svega.25 Kao to je monarhiji bila svojstvena izreka da
kralj ne moè da grei, u demokratiji vaì naelo da je narod (veina)
uvek u pravu.26
Moralni autoritet veine zasniva se delom na ideji da ima vie
sposobnosti u vie ljudi, odnosno da je broj onih koji upravljaju va`niji od drugih njihovih svojstava.27 Istovremeno, autoritet veine
ima za svoj osnov i naelo da interesi veine ne treba da budu pretpostavljeni interesima manjine. Prema Dèmsu Brajsu, koji je o demokratiji u Americi pisao pribli`no pola veka posle Tokvila, iroko
razvijena sloboda miljenja i raspravljanja takoe potpomaè svemo veine. Niko ne moè porei da nije imao priliku da se njegova
24
25
26
27
Isto, No. 10, str. 80.

Tocqueville, De la Dmocratie en Amrique, knj. I, str. 56, 257.
Alexis de Tocqueville, Oeuvres compltes: Voyages en Sicile et aux Etats-Unis,
Paris, Gallimard, 1957, tom V, knj. I.
Tocqueville, De la Dmocratie en Amrique, knj. 1, str. 258.
19
re ili bar glas uju. U nedemokratskim reìmima oseanje nezadovoljstva i nepravde potpaljuje iskru otpora u grupi koja je izloèna
napadima. Oni koje veina u demokratiji nipodatava ili osuuje nemaju vie kome da se àle, jer su iscrpli sve mogunosti odbrane vlastitog gledita. Oni vie nemaju pravo priziva. Roma locuta causa
finita.28 U stvari, Brajs ovde samo ponavlja objanjenje koje je Tokvil izneo sledeim reima: Kad se nekom oveku ili nekoj stranki
uini nepravda u Sjedinjenim Dràvama, kome da se obrati za pomo? Javnom mnjenju? Ali ono obrazuje veinu. Zakonodavnom
telu? Ali ono predstavlja veinu i slepo joj se pokorava. Izvrnoj vlasti? Ali nju postavlja veina kojoj ona sluì kao pasivno orue. Snagama javnog reda? Ali one nisu nita drugo nego veina pod
oru`jem. Poroti? Ali porota je veina kojoj je dato pravo da izrie
presude; u pojedinim dràvama, veina postavlja i same sudije. Ma
kako da je nepravedna i besmislena mera koja se protiv vas upotrebljava, opet joj se, dakle, morate pokoriti.29
Ovako vrst autoritet veine u demokratskom poretku prati
umanjivanje va`nosti manjine i pojedinaca koji su drugaijeg miljenja. U demokratiji je poloàj pojedinca koji se ne slaè sa odlukama
veine protivrean. Kao demokrata, on tvrdi da su svi ljudi jednaki,
da bi u isto vreme, kao onaj koji se ne slaè, pokuao da dokaè da
sm bolje zna od veine ta je ispravno ili da ubedi da je vie u pravu
od same veine. inei ovo, pojedinac koji se ne slaè stavlja u pitanje naelo jednakosti. Njegova nepopustljivost (i nedoslednost)
samo izaziva veinu, potpaljujui njen gnev. Ovakav moguan ishod
stvari tera u demokratiji svakog pojedinca koji misli drukije da se
prikloni stavu veine. Naelo jednakosti, na ovaj nain posmatrano,
dovodi do rezultata suprotnih onima za kojima se ilo. Pojedinci su
jednaki, ali ipak, kako Dejvid Spic tumai Tokvilova razmatranja tiranije veine, ti isti pojedinci padaju niice pred jednim autoritetom
iznad svih pred miljenjem veine.30
28
29
30
20
James Bryce, The American Commonwealth, New York, Macmillan, 1920, knj.
II, str. 338-346. Ovo Brajsovo delo prvi put je objavljeno 1888. godine.
David Spitz, Democracy and the Challenge of Power, New York, Columbia University Press, 1958, str. 19-21.
Vlast veine, skree pa`nju Tokvil, legitimna je i postojana u

drutvima koja nisu razdirana sukobima neizmirljivih interesa. Tamo
gde postoji drutveni sloj koji veina hoe da lii prava koja on vekovima priteàva, manjini je vrlo teko da se potini (plemstvo posle
Francuske revolucije). Ima zajednica u kojima lanovi manjine nemaju nikakvih izgleda da privuku sebi veinu, jer bi time doveli u pitanje i sopstveni poloàj i privilegije u drutvu. Sa nastajanjem novog
drutvenog poretka aristokratija nije mogla da postane veina dok je
zadràvala svoje privilegije, kao to nije ni mogla da se odrekne svojih privilegija a da ne prestane da bude aristokratija. Nasuprot ovome,
u Americi meu ijim graanima na prelasku u proli vek nije bilo
dubljih i stalnijih protivnosti u interesima, demokratija je bila vra i
postojanija. Tamo je svaka manjina mogla da rauna s tim da postane
veina.31
Kao i pisci Federalistikih spisa i mnogi raniji politiki mislioci, Tokvil je smatrao da ne samo manjina ve i veina moè da vlada
tiranski. ta je dakle veina posmatrana u celini pisao je on ako
ne lice koje ima miljenje a jo ee interese protivne drugom licu
koje se zove manjina? A ako dozvolite da jedan ovek koji ima svu
vlast moè tu vlast da zloupotrebi nasuprot svojim protivnicima, zato ne biste to isto dozvolili i veini? Da li su ljudi promenili karakter
time to su se udruìli? Postavi jai, da li su postali i strpljiviji?32
U oblasti politikih ustanova tiranija veine, prema Tokvilu, najvie dolazi do izraàja u radu zakonodavnog tela. To je zbog toga to
se zakonodavno telo bira neposredno i na srazmerno kratko vreme, tako da je podlo`no uticaju ne samo optih ubeenja ve i svakodnevnih
prohteva veine. Osim toga, skoro sav autoritet vlasti poiva u zakonodavnom telu. Jaajui autoritet onih vlasti koje su ve po sebi jake,
demokratija istovremeno slabi autoritet onih vlasti koje su po svojoj
prirodi slabe. Ona liava izvrnu vlast postojanosti i nezavisnosti i potinjava je zakonodavevim udima. Svemo veine poveava nepostojanost zakonodavne vlasti. este promene u zakonodavnom telu
dovode do brojnih promena zakona. Sve u svemu, dve najvee
31
32
Tocqueville, De la Dmocratie en Amrique, knj. I, str. 258-259.

21
opasnosti za demokratiju leè u potinjavanju zakonodavca volji izbornog tela i u usredsreivanju sve vlasti u rukama zakonodavca.33
Kao i Monteskje i pisci Federalistikih spisa, i Tokvil je smatrao
da se tiranija veine u oblasti politikih ustanova moè umeriti primenom naela podele vlasti. Nema na zemlji vlasti koja bi bila dostojna tolikog potovanja ili ije bi pravo bilo toliko sveto da bi joj
trebalo dopustiti da vlada nekontrolisano.34 Prirodnu snagu veine
treba, prema Tokvilu, vetaki umanjiti, stvaranjem odgovarajuih
politikih ustanova. To se moè postii tako to e vlast u okviru dràve biti razbijena u vie grana koje se suprotstavljaju jedne drugima
i meusobno se ograniavaju, tako da jedna vlast zaustavlja drugu
vlast. Prouavajui u Demokratiji u Americi amerike politike ustanove, Tokvil je smatrao da vlast veine, olienu u zakonodavnom
telu, mogu najvie da ogranie sna`na izvrna vlast i jako i samostalno sudstvo.
Drutvena tiranija veine

Tokvilovo izuavanje tiranije veine u savremenom drutvu ne
zavrava se prouavanjem mogunosti da veina u demokratskom
poretku zloupotrebi vlast i ukazivanjem na sredstva koja tu zloupotrebu mogu spreiti. Da se bavio samo ovom, politikom stranom tiranije veine, Tokvilov prilog socijalnoj i politikoj filozofiji bio bi
neuporedivo skromniji. Tokvila daleko vie, meutim, uznemirava
drutvena strana tiranije veine. Njegova razmatranja imaju znaaj
pre svega tamo gde ima u vidu tiraniju veine kao drutvenu pojavu.
Niko drugi do Dòn Stjuart Mil, Tokvilov savremenik i prijatelj, priznao je da je Tokvilovo upravljanje pa`nje na tiraniju veine u drutvenom znaenju bio jedan od prelomnih trenutaka u njegovom
duhovnom razvoju i da je veoma uticao na njegov ogled O slobodi.35
33
34
35
22

Vidi John Stuart Mill, Autobiography, Oxford, Oxford University Press, 1969, str.
115-116.
Po tome to ispituje ne samo politiku ve i drutvenu stranu tiranije veine, Tokvilovo delo se razlikuje od Federalistikih spisa.
Hamilton i Medison hteli su da utvrde kako spreiti da veina zloupotrebi prava i da prava manjine budu ograniena. Kako u demokratskom poretku zatititi prava manjine ne dovodei u pitanje vlast
veine? U ovom znaenju problem tiranije veine naroito se postavlja u drutvima koja su tokom svoje istorije tako podeljena da skoro
nemaju zajednikih vrednosti i verovanja. Ovo je bio sluaj s revolucionarnom i postrevolucionarnom Francuskom, u kojoj se podela na
jakobince i antijakobince u razliitim oblicima stalno obnavljala.
Kako spreiti u ovakvim politikim reìmima u kojima je javno
mnjenje u toj meri podvojeno da veina stalno dovodi u pitanje
opravdanost delovanja manjine, a manjina osporava legitimnost vlasti veine da dolazak na vlast jedne od dveju suprotstavljenih sila
ne dovede do guenja prava manjine? Koja orua dati u ruke manjini
da zatiti svoja prava, ne dovodei u pitanje volju veine i efikasnost
vlasti? Zato se u irem smislu moè prihvatiti tvrenje da tamo gde
Tokvil govori o tiraniji veine kao politikoj pojavi, on vie misli na
Francusku nego na Ameriku.36
U Americi u prvoj polovini 19. veka ovaj se problem za Tokvila
postavljao drugojaije. U amerikom drutvu, koje je za razliku od
francuskog bilo srazmerno homogeno, nije postojala bojazan od tiranije politike (brojane) veine, ve je mogunog tiranina inilo
celo drutvo. Drugim reima, Tokvil nije imao na umu brojanu ili
politiku veinu, ve tiraniju demokratskog drutva nad manjinama i
pojedincem. Sutinu te pojave nije inila tiranija veine nad manjinom, koliko tiranija javnog mnjenja nad autonomijom pojedinca.
Osnov ove nove pojave je, po Tokvilu, u jednoj od odlika savremenog, demokratskog drutva, u njegovom individualizmu.37 Glavna drutvena promena koju donosi irenje jednakosti u novom
drutvenom poretku jeste individualizam. Individualizam je posledica
36
37
M. Horwitz, Tocqueville and the Tyranny of the Majority, The Review of Politics, 3, 1966, str. 293-307.
Uz dalje izlaganje o individualizmu demokratskog drutva vidi Jack Lively, The
Social and Political Thought of Alexis de Tocqueville, Oxford, Clarendon Press,
1962, str. 71-85.
23
jednakosti ili ak, mo`da, i drugo lice ove pojave. Prema Tokvilu,
dve su osnovne strane individualizma: vera u mogunost i snagu pojedinanog razuma, i naini miljenja i ponaanja usmereni ka samome sebi, ka linim interesima. S jedne strane, dakle, individualizam
dolazi do izraàja u slobodnom razmiljanju svakog pojedinca koje
se suprotstavlja drutvenim podelama, razlikama i autoritetu dogme,
a s druge strane u te`nji pojedinca da svekolika svoja razmiljanja i
postupke upravi na samoga sebe. U prvom sluaju, individualizam
znai izlaènje pojedinca iz drutvenih okvira koji su ograniavali
njegovo kretanje i misao u feudalnom drutvu (iz okvira staleà,
struka, teritorijalnih zajednica), ruenje hijerarhijskog ustrojstva
srednjovekovlja, a u drugom znai zatvaranje pojedinca u sopstveni
svet i vrednosti (pre svega materijalnog karaktera).
Dok se u feudalnom drutvu pojedinac iznad svega oseao kao
pripadnik odreenog drutvenog sloja, poziva ili porodice, sa raskidanjem veza koje odvajaju ove drutvene grupe jedne od drugih i pod
uticajem naela jednakosti pojedinac poinje sve vie da posmatra sve
oko sebe kroz prizmu sopstvenih interesa. U feudalnom drutvu ljudi
su bili nejednaki i pripadnici grupa koje su ih razdvajale. Ovo drutvo
stajalo je u znaku kolektivnog individualizma. U savremenom drutvu sredite svega je u svakom pojedincu, uzev za sebe. Kolektivni
individualizam zamenjen je jedininim individualizmom.
Uzdiùi razum pojedinca, individualizam savremenog drutva,
prema Tokvilu, rui verovanja (ne samo religijska). Ova verovanja,
meutim, neophodna su i drutvu i pojedincu. Ona im daju odreenu
postojanost, sigurnost i oslonac usred promena koje se zbivaju u
njima i oko njih. Bez zajednikih verovanja nijedno drutvo ne moè
da opstane, jer bez njih nema ni zajednikog delovanja. Zato i u savremenom drutvu nezavisnost miljenja pojedinca moè biti manja
ili vea, ali ne i neograniena. Ni u modernom demokratskom poretku drutva ne postavlja se pitanje postojanja duhovnog autoriteta,
ve pitanje gde se on nalazi i koje su mu granice.38
U feudalnom, hijerarhijski ureenom drutvu nosioci duhovnog
i moralnog autoriteta su pojedine drutvene grupe. U demokratskom
poretku, pojedinci ne priznaju vie stare autoritete. Pojedinca ispu38
24
Tocqueville, De la Dmocratie en Amrique, knj. II, str. 16-17.
njava gordost to je jednak sa ostalima, ali uporeujui se sa drugim

pripadnicima zajednice on u isto vreme doìvljava oseaj slabosti i
beznaajnosti. Ista pojava (jednakost) koja ga ini nezavisnim od
drugih, ini ga i izdvojenim, nezatienim i slabim pred mnotvom.
Pojedinac zato poinje da poklanja sve veu pa`nju zajednikom
miljenju. Broj sve vie postaje glavni autoritet koji izaziva potovanje. Javno mnjenje sve vie zamenjuje stare dogme svetenika i filozofa. Vera u javno mnjenje postaje vrsta religije, a veina je njen
prorok.39 Zato se i uticaj mnotva ili veine na svest pojedinca ne
moè meriti ni sa im slinim u feudalnom drutvu, javno mnjenje
ogromnom snagom vri pritisak na svest svakog pojedinca; ono je
obuhvata, usmerava i tlai.40
Poredak demokratije je zbog svega ovoga izgraen na jednoj
protivrenosti. Stavljajui pojedinca u sredite svega, demokratija
na kraju ograniava njegovu nezavisnost i snagu. Pojedinac je tako
progutan u mnotvu jednakih pojedinaca, on se gubi u gomili41,
postajui i doslovno ovek gomile.42 Posle vie od jednog veka otkako je Demokratija u Americi objavljena, ameriki sociolog Dejvid
Risman, nadahnut Tokvilovim delom, video je savremeno, razvijeno
drutvo Zapada kao usamljenu gomilu.43
Ba zato to je veina u demokratskom drutvu svemona, i poloàj onih koji se sa njom ne slaù je bezizgledan. Oni su preputeni
osudi drutva, a teìna te osude ni sa im se slinim ne moè porediti.
Osuda je mnogo teà od one kojoj su pojedinci i grupe ljudi izvrgnuti
u nedemokratskim reìmima. Jo pre Tokvila ovakvo poreenje je
pravio Berk, piui da su pojedinci koji trpe stavljeni osudom drutva u mnogo gori poloàj od bilo koga drugog. Pod surovim vlastodrcem blagotvorno saoseanje oveanstva smiruje bol njihovih
rana, a podrka naroda bodri ih u njihovoj plemenitoj postojanosti;
39
40
41
42
43
John Stuart Mill, M. De Tocqueville on Democracy in America, On Politics

and Society, Gerraint Williams ed., London, Fontana, 1976.
Isto, knj. II, str. 298.
Motiv oveka gomile sna`no je dat u istoimenoj pripovetki Edgara Alana Poa.
Vidi Edgar Alan Po, Odabrana dela, Beograd, Nolit, 1973, str. 89-99.
Dejvid Risman, Usamljena gomila, Beograd, Nolit, 1964.
25
oni koji su, meutim, podvrgnuti nepravdi mnotva, lieni su svake

spoljne utehe. oveanstvo ih naputa, oni su nadvladani zaverom
cele ljudske vrste.44
U aristokratskom (srednjovekovnom) drutvu, prema Tokvilu,
ima ljudi koji se odlikuju veliinom ili snagom. Ukoliko se takvi pojedinci sukobe sa miljenjem veine, oni se povlae u sebe i u sebi samima nalaze dovoljno unutranje potpore i utehe. U demokratiji je
obrnuto. Povoljan sud javnosti tu je neophodan kao vazduh koji udiemo, i ìveti u sukobu sa mnotvom isto je to i ne ìveti.45 Sve ovo
utie na postojanost javnog mnjenja. Oni koji su prvobitno odbacivali
ovo miljenje kao pogreno polako mu se priklanjaju, a oni koji se i
dalje ne slaù, skrivaju svoje nezadovoljstvo duboko u sebi, svesni
bezizglednosti svakoga otpora. Tako savremeno drutvo, u koje jednakost i potraga za materijalnim bogatstvom unose stalni nemir i promene, stie svojevrsnu postojanost, pa i nepokretnost, zahvaljujui
delovanju javnog mnjenja.46 Prema Tokvilu, u srednjovekovnom
drutvu ima vie raznolikosti u ponaanjima, idejama i oseanjima
nego u savremenom. I zato je, po njegovom sudu, ameriko drutvo,
kao tada najrazvijenije demokratsko drutvo, bilo u isto vreme i uzburkano i monotono.47
Nita se ne moè meriti sa snagom kojom sud javnog mnjenja pritiska pojedinca i manjinu u demokratskom poretku. Tiranija drutvene
veine jaa je od tiranije politike veine. Da Tokvil daje prednost prvom obliku tiranije veine nad drugim vidi se iz primera sa kojim se
susreo u politikom ìvotu jedne od amerikih dràva. Tamo su crnci,
i pored toga to su imali pravo glasa, odustajali od uea na izborima,
plaei se nasilja belaca. Zakon nije bio u stanju da odrì svoj autoritet
bez podrke veine. Tokvil se, pri tome, iuava nad injenicom da
veina, koja ima iskljuivo pravo da donese zakon, hoe jo da uìva
slobodu da mu se ili pokorava ili da tu pokornost uskrati.48
44
45
46
47
48
26
Burke, Reflections on the Revolution in France, str. 122.

Isto, knj. II, str. 236-237.
Isto, knj. I, str. 263-264.
Tiranija drutvene veine nije samo jaa od tiranije politike

veine, ve je, u izvesnom smislu, obuhvatnija od tiranije manjine.
Veina moè da tlai manjinu, jer ima materijalnu i moralnu mo;
ona ne samo da utie na ponaanje ljudi ve esto spreava i samo
delo i èlju za delovanjem pojedinca. Nije otuda neobino to Tokvil
pie da ne poznaje nijednu zemlju u kojoj ima manje nezavisnosti
duha i slobode raspravljanja nego u Americi, a ona je, u njegovo vreme, primer najrazvijenijeg demokratskog drutva.49
Postoji jedno mesto u Demokratiji u Americi u kome je naroito
slikovito izneto pievo shvatanje drutvene tiranije veine, tako da
ga ovde valja navesti u celini:
Veina obeleàva mislima vrlo veliki krug. U tim granicama
pisac je slobodan; ali teko njemu ako se drzne da ih prekorai. On ne
treba da se plai inkvizicije, ali je izloèn razliitim neprijatnostima i
svakodnevnom proganjanju. Politika karijera mu je zatvorena, jer
je uvredio jedinu silu koja moè da mu je otvori. Sve mu se odrie, pa
i sama slava. Pre nego to je obznanio svoje misli, verovao je da ima
pristalica, a sada, poto je svima pokazao ta misli, ini mu se da ih
vie nema; jer oni koji ga osuuju, ine to javno, a oni koji misle slino njemu, a nisu smeli kao on, ute i udaljavaju se. On ustupa, podleè svakodnevnom pritisku, i prestaje da govori kao da ga grize savest
to je kazao istinu.
Lanci i dèlati bili su gruba orua kojima se nekada tiranija sluìla, ali u nae vreme civilizacija je usavrila i sm despotizam za
koji je izgledalo da nema vie ta da naui.
Vladari su materijalizovali nasilje; demokratske republike naega doba uinile su ga isto tako umnim kao i ljudsku volju koju ono
hoe da ugui. Pod neogranienom vladom jednoga, despotizam je
grubo zlostavljao telo da bi doao do due; a dua do koje njegovi
udari nisu stizali uzdizala se slavno nad njim. Ali u demokratskim republikama, tiranija ne postupa tako; ona ostavlja telo po strani i ide
pravo ka dui. Gospodar njima ne kaè: Ili ete misliti kao ja ili ete
umreti, nego veli: Slobodni ste da ne mislite kao ja; va ìvot, vaa
dobra, sve vam ostaje, ali vi ste od danas stranci meu nama. Vi ete
49
27
zadràti svoja graanska prava, ali e vam ona postati uzaludna; jer
ako budete zaèleli da vas vai sugraani izaberu, oni to nee uiniti;
a ako budete zahtevali samo da vas potuju, oni e vam i to odrei. Vi
ete ostati meu ljudima, ali ete izgubiti ljudska prava. Kada se budete pribliìli ljudima, oni e beàti od vas kao od neastivog; i sami
oni koji veruju u vau nevinost, ostavie vas, jer bi inae drugi njih
izbegavali. Budite spokojni, jer vam ostavljam ìvot, ali e vam on
biti gori od smrti.50
Na poetku 20. veka Mojsej Ostrogorski e upotrebiti rei i izraze sline Tokvilovima da bi upozorio na jedan od najveih demokratskih poroka. Ispitujui funkcionisanje britanskog i amerikog
politikog sistema u svome radu Demokratija i politike partije,
Ostrogorski je pisao: ovek koji ima hrabrosti da svoje miljenje iskaè i brani, vrlo je redak u demokratiji; on treba da bude gotovo junak dana pa da izae pred gomilu: ona je tako mnogobrojna i
nametljiva; gde bi se on mogao ukloniti, od koga bi mogao traìti zatite, kada svako njoj pripada? Dokle god je bila re samo o spoljnoj
prinudi, koja je ugroàvala graanina u njegovoj linosti i imanju, svi
su bili njegovi saveznici, noeni k njemu apsolutnom jednakou svojih interesa. Ali im je re o prinudi javnog mnjenja, ova se jednakost
gubi u oima velike mase i pojedinac ostaje pred njom usamljen. Zato
u javnom ìvotu niko ne ide uzdignute glave: svako se unja i vue
pored zida. U demokratiji nema nikoga ko bi mogao da kaè vladaru
ono to su aragonski kortesi govorili svome kralju, pozdravljajui ga:
Mi koji vredimo koliko i Ti. Svi izjavljuju, meu sobom se utrkujui, da su ponizne, vrlo ponizne sluge gomile.51
Javno mnjenje veine postaje tako izvor duhovnog autoriteta.
Osuda javnog mnjenja stavlja pojedinca u stanje potpune izdvojenosti ili nemoi. On poinje da sumnja ne samo u sopstvenu mo ve i u
pravo da misli dukije od veine. Prilagodljivost vie nije samo drutvena nu`nost, ve postaje duboka unutranja potreba pojedinca.
Moralni oseaj ustupa mesto prilagoavanju zahtevima drutva.52
50
51
52
28
Isto, knj. I, str. 266-267.

Mojsej Ostrogorski, Demokratija i politike partije, Beograd, tamparija Sv.
Sava, 1921, str. 149-150.
Lively, The Social and Political Thought of Alexis de Tocqueville, str. 88.
Ovu potrebu za stalnim podeavanjem i prilagoavanjem svoga

ponaanja ponaanju veine, koja u pojedincu sve vie potiskuje i
gui neka izvorna svojstva i menja njegovu prirodu, Tokvil je na jednom mestu oznaio kao udvoriki duh. Kao to su glavne odlike linosti koje su na dvoru okruàvale vladara bile osrednjost i preterana
savitljivost i snishodljivost, tako se i u demokratskom poretku isti
ovakav duh sve vie rasprostire u drutvu. Razlika je u tome to u demokratiji ovakav oblik svesti i ponaanja nije vie vezan za jednu uù drutvenu sredinu, ve obuhvata celo drutvo. U apsolutnim monarhijama udvoriki duh okruàva vladara kao nosioca suvereniteta,
dok u politikom poretku u kome je suveren prisutan svuda, u reìmu
zasnovanom na naelu narodnog suvereniteta, udvoriki duh proìma sve redove drutva.53
Pitanje drutvene tiranije veine je i pitanje autonomije pojedinca i irenja konformizma u demokratskom drutvu. Tokvil je s pravom istakao, da je vladavina veine (mase) znaila istovremeno i
vie individualizma i manje individualnosti. Vie individualizma, jer
je ukidanje srednjovekovnih privilegija pruìlo mogunost napredovanja sna`nim pojedincima. Manje individualnosti, jer ùdnja za
jednakou vodi u konformizam, u stanja u kojima je uslov napredovanja prihvatanje merila prosenosti.54
Piui o pojavi konformizma, neki savremeni sociolozi (osobito
predstavnici kritike teorije drutva) izneli su da je autoritet u nae
vreme izmenio svoj lik, da on nije ni nalik autoritetu kojim su se rukovodili ljudi u prethodna dva veka. Prema Erihu Fromu, u 18. i 19.
veku postoje dve vrste autoriteta: racionalni i iracionalni. Obe vrste
autoriteta ispoljavaju se javno. Tano se zna ko zabranjuje odnosno
nareuje. Autoritet u nae doba sasvim je drugojaiji: on nije vie javan, ve je nevidljiv, otuen, bezlian. U savremenim demokratskim
reìmima autoritet crpe svoju snagu iz injenice da je anoniman. Niko
nije autoritet, ve je to neto. Ali kako moèmo da ustanemo protiv
neega to izmie ve samoj moi naeg opaànja? Kako moèmo da
53
54
Tocqueville, Voyages en Sicile et aux Etats-Unis.

Harold Laski, Alexis de Tocqueville and Democracy, u F. J. C. Hearnshaw, ed.,
The Social and Political Ideas of Some Representative Thinkers of the Victorian
Age, London, Harrap, 1935, str. 104.
29
se pobunimo protiv nikoga?55 Kao i Tokvil, i savremeni sociolozi

misle da takav autoritet u demokratiji moè da pritiskuje pojedinca i
potisne njegovu linost, vie nego prinuda u autoritarnim reìmima.
Na jednom mestu u svome Zdravom drutvu From opisuje anonimni
autoritet na nain koji neodoljivo podsea na Tokvilovo zgraànje
nad neslobodom pojedinca u demokratskom drutvu. Konformizam
je pie From mehanizam pomou koga deluje anonimni autoritet. Ja moram da inim ono to svako ini, prema tome, moram da se
saglasim, ne smem da budem drukiji, ne smem da strim; moram
da budem spreman i voljan da se menjam prema promenama standarda; ne smem da pitam da li sam u pravu ili nisam, ve da li sam se prilagodio, da nisam neto izuzetno, neto razliito. Jedino to je stalno
u meni jeste ba ova spremnost za promenu. Niko nema moi nada
mnom izuzev gomile, iji sam deo i kojoj se potinjavam.56
Slinost izmeu Tokvilovih i savremenih nalaza o delovanju
konformizma u demokratskom drutvu zahteva neka dalja objanjenja. Kako je bilo moguno da u sasvim razliitim drutveno-istorijskim situacijama Tokvil i vie savremenih sociologa dou do
podudarnih zakljuaka? Ostanimo za sada na ukazivanju na to da se
Tokvilova i neka dananja prouavanja bar u jednoj taki ukrtaju.
Prouavanja masovnog drutva i konformizma u nae vreme polaze
od datog stanja stvari. Ona opisuju savremeno, razvijeno graansko
drutvo onakvo kakvo ono jeste. I kada sadrè u sebi kritiku toga drutva i kada se dvoume nad njegovim mogunostima, ona iznad svega
nude sliku toga drutva. Tokvilov postupak je drukiji. U Demokratiji
u Americi on nam pokazuje kako e demokratsko drutvo izgledati.
U vreme kada je demokratija bila jo u zaetku, Tokvil nas daleko vie
uvodi u svoja predvianja, nego to nam daje stvarnu sliku demokratskog drutva. Ta njegova predvianja toliko su ìva i uverljiva da je i
sm u pojedinim trenucima, kako izgleda, poinjao da veruje u njihovu stvarnost da zamenjuje ono to e biti onim to jeste.
Tokvil se ne zadràva samo na optem opisu tiranije javnog
mnjenja, ve se bavi i njenim posledicama. Predmet njegovog prou55
56
30
Erich Fromm, Zdravo drutvo, Beograd, Rad, 1963, str. 157-158.

Isto, str. 158.
avanja nisu samo promene koje tiranija javnog mnjenja izaziva u

pojedincu ve i drutvene posledice ove pojave.
Prva posledica tiranije javnog mnjenja jeste preovlaivanje
osrednjosti u drutvenom i politikom ìvotu. irenje konformizma
dovodi do toga da u prvi plan izbijaju pojedinci koje odlikuje ba odsustvo sposobnosti praeno vetinom prilagoavanja i saglaavanja.
Demokratiji ne samo da nedostaje snaga rasuivanja koja je neophodna da se izaberu ljudi koji zasluùju njeno poverenje ve i èlja
da se to uini. Demokratske ustanove razvijaju oseanje zavisti u ljudima. Razbuujui strast jednakosti, demokratske ustanove je nikada potpuno ne zadovoljavaju. Zbog toga narodu (veini) sve to je
ma u emu uzvieno nad njim izgleda kao smetnja njegovim èljama, i nikakva uzvienost nije toliko legitimna da mu ne umara oi.57
Dok su najgorljiviji branioci demokratije u Tokvilovo vreme
proricali da e ona na vrh izbaciti najsposobnije i najzaslu`nije, jer je
to u interesu naroda, Tokvil upozorava na neto sasvim drugo. Nee
demokratija izbaciti na svoje elo najvrednije, ve najprosenije. Veina u demokratiji ne diskriminie sposobne i nije nemarna prema
njima. Ona im zavidi. Zbog svega ovog i interes za vrenje javnih poslova nije izuzetan. On ne donosi ni materijalne pogodnosti ni uticaj
koji bi se mogao poèleti, pa ak ne jami ni trajnost. Duh prosenosti, koji je toliko tipian za demokratiju, i posebno dolazi do izraàja
u svetu politike, nagoni izuzetne pojedince da se klone politike kao
poziva. Sposobnost, iskrenost i nezavisnost misli koji su obeleàvali
period Amerike revolucije, sve vie usahnjuju sa irenjem demokratije. U vreme revolucije, prema Tokvilu, izuzetne linosti pridruìle su se svojevoljno pokretu, rasprostirui svoj sjaj na narod i ne
pozajmljujui ga od njega. Javno mnjenje (veina) rukovodilo se
tada voljom pojedinaca, ne vrei pritisak na njih. U novije vreme
naroito je Rajt Mils, slino Tokvilu, na vie upeatljivih primera
skrenuo pa`nju na duhovno i moralno zaostajanje i pad savremene
politike elite u Americi u odnosu na prve tvorce amerikog ustava i
politikih ustanova.58
57
58

Vidi S. Rajt Mils, Elita vlasti, Beograd, Kultura, 1964.
31
Svoju ozbiljnu zabrinutost zbog iezavanja istaknutih ljudi i

dela i irenja prosenosti, Tokvil je izneo na snaàn nain u eliptinom obliku jo u svojim zabelekama sa putovanja po Americi: Zato dok se obrazovanost iri, izuzetni pojedinci postaju sve rei? Zato,
u vreme kada su dostignua svima pristupana, veliki intelektni talenti postaju rei? Zato, kada vie nema niìh klasa, nema ni viih klasa? Zato, kada znanje o tome kako treba upravljati stigne do masa,
nema vie velikih sposobnosti u upravljanju drutvom? Amerika javno postavlja ova pitanja. Ali ko moè da odgovori na njih?59
Posebno su vidne posledice tiranije javnog mnjenja na podruju
kulture, zbog toga to ova oblast ljudskog duha zahteva izuzetne oblike delovanja i izuzetne pojedince. Tiranija javnog mnjenja ne samo
da smanjuje broj ovakvih ljudi i dela, nego uopte menja prirodu razliitih oblika kulturnog stvaranja. Tu su posledice tiranije javnog
mnjenja najpogubnije.60
Dok je u aristokratskom drutvu, prema Tokvilu, nauno saznanje imalo optiji karakter, u savremenom demokratskom drutvu sve
manje ima naunog istraìvanja koje je samo sobom nadahnuto.
Drutvo i nauku vie zanima praktina primena naunih saznanja
nego samo saznanje. U oblasti nauke sve se vie istiu praktine i poslovne crte. Nemir i uzburkanost demokratskog drutva, borba za sticanje moi i materijalnih dobitaka, sve vie oteàvaju predavanje
smirenom razmiljanju koje je od tolikog znaaja za razvoj teorije.
Odsustvo vremena i mira, koji su toliko potrebni u nauci kao pozivu,
utie da u demokratskom poretku u oblasti nauke ima sve manje
59
60
32
Tocqueville, Voyages en Sicile et aux Etats-Unis.

Mada se slagao sa Tokvilom u oceni tetnosti preovlaivanja osrednjosti u drutvenom ìvotu i kulturi, Mil je smatrao da osrednjost u politikom ìvotu sama po
sebi ne mora uvek biti neto ravo. Tako je, prema Milu, Americi etrdesetih godina prolog veka bio potreban srazmerno mali aparat vlasti, jer ta zemlja nije
uestvovala u ratovima, nije imala sloène meunarodne odnose i neprijatne susede, nije bila optereena ostacima starog (aristokratskog) drutva kojih bi se trebalo oslobaati, niti je imala vei broj siromanih i neobrazovanih graana. U
ovakvoj sredini traìle su se prosene sposobnosti, i mo`da su Amerikanci na mudar nain bili tedljivi kad se nisu obraali izuzetnim pojedincima za neto to su i
proseni politiari bili u stanju da uine. Mill, M. De Tocqueville on Democracy
in America, On Politics and Society, str. 211-213.
velikih duhova. Ipak, prema Tokvilu, ovo ne znai da nauka spolja i

kvantitativno posmatrano zaostaje, da je sve slabija i nemonija. Ni
govora o tome. U demokratskom drutvu sve je vie onih koji se naukom bave, a nauka sama, ba zbog svoje praktine usmerenosti, vri
sve vei uticaj na drutvene odnose. Nekada rezultat pojedinanih napora, nauka postaje sve vie veliko zajedniko preduzee. Njena mo
je u stalnom porastu. Demokratsko drutvo ne samo da ne dovodi u
pitanje nauku, ve podstie njen rascvat. Premda je to, kako Tokvil
pie, drukiji vid nauke: Dela esto nisu savrena, ali su pokuaji nebrojeni; i mada su rezultati pojedinanih napora po pravilu veoma
mali, opti rezultat je uvek vrlo veliki. Zato je pogrena tvrdnja da su
ljudi koji ìve u demokratskim vremenima po prirodi nezainteresovani za nauku, knjièvnost i umetnost; samo mora da se prizna da ih oni
neguju na sebi svojstven nain i unose u njih svoje vrline i mane.61
Kao i nauka, i knjièvnost odraàva duh vremena. Kao i drutvo,
i ona je nagrizena demokratskim duhom. Tokvil ovde, kao i u drugim
ocenama kulturne situacije demokratskog dutva, ima pre svega na
umu stanje u Americi kao najrazvijenijem demokratskom drutvu.62
Demokratija, po njegovom miljenju, ne samo da usauje interes za
knjièvnost u industrijsku klasu (buròaziju) ve unosi industrijski
duh i u knjièvnost. Veina ljudi zato na knjièvnost gleda kao na industriju; pored nekoliko velikih pisaca koji krase knjièvnost, preovlauju sitni trgovci idejama. Broj knjièvnih dela se umnoàva i
preovlauju manje vredna dela. Pisci vie obraaju pa`nju na brzinu
pisanja nego na usavravanje pojedinosti. Njihov je cilj da iznenade i
uznemire strasti, a ne da opine ukus. Zbog svega ovoga u demokratskim vremenima javnost esto postupa sa svojim piscima onako kao
to su kraljevi postupali sa svojim dvoranima: ona ih plaa i prezire.63
61
62
63

Tokvilova ocena knjièvnog stanja u Americi naroito je bila nepovoljna. Izuzevi klasina engleska dela, Amerikanci, prema njegovom sudu, nisu imali vrednijih pisaca i knjiga. Amerika knjièvnost nije tada prevazilazila nivo novinskog
pisanja. Istini za volju treba rei da su se u Americi, u vreme kada je Tokvil izneo
svoj sud, ve javljali ili su se ubrzo pojavili pisci kao to su Po, Melvil, Hotorn,
Emerson i Toro.
33
U nauci pripadnici demokratskog drutva stavljaju praktino saznanje iznad teorijskog; u umetnosti korisno (praktino) stoji iznad
lepog. Stavljajui korisno iznad lepog, demokratija zahteva da i lepo
bude korisno. Neguju se oni oblici umetnikog izraza koji ìvot ine
lakim, nasuprot onima koji ga ulepavaju. Stari slikari (Rafael na
primer) teìli su, prema Tokvilu, da prevaziu prirodu, stremei ka
neem to je bolje od prirode. Oni su nastojali da od oveka uine
neto to je vie od njega. Slikari prizora iz Francuske revolucije
(David i njegovi uenici) odlino su prikazali modele koje su imali
pred sobom, ali su retko zamiljali neto izvan njih.64
Slino umetnosti uopte, i pesnitvo ima zadatak da stvarnost
uini lepom. Srednjovekovno drutvo, prema Tokvilu, ini povoljnije tlo za razvoj poezije zbog svoga odnosa prema prolosti. Izazivajui u ljudima odvratnost prema prolosti i liavajui pesnitvo
njegovog dotadanjeg ambijenta, naelo jednakosti oduzima pesnitvu i deo sadanjosti. U nemogunosti da u demokratskom drutvu
nae stvaralako nadahnue u mnotvu jednakih ljudi koji ga okruùju, pesnik se okree prirodi; poto su sa vidika iezli bogovi i heroji, pesnici su se bacili na posao da opiu bujice i planine. Ali ova
je (opisna) poezija za demokratska drutva samo privremeno reenje. Ukoliko je prolost kao izvor pesnitva izgubljena, ostaje neto
drugo dostojno pesnikog nadahnua. To je budunost. Ljudi u demokratskom drutvu zaokupljeni su budunou. Poto su svi ljudi
jednaki i pojedinano uzev beznaajni, narod e postati predmet poezije. Predmet pesnitva u demokratiji treba da postane ovek, odnosno oveanstvo uopte uzev.65
Tokvilova zamisao o drutvenoj tiraniji veine ili o tiraniji javnog
mnjenja imala je velikog odjeka. Ona je pre svega uticala na razmatranje Dòna Stjuarta Mila.66 Bio je to Mil koji je napisao najobimnije
osvrte na obe knjige Demokratije u Americi i koji je u svojoj Autobio64
65
66
34

Prepiska izmeu Mila i Tokvila objavljena je u Alexis de Tocqueville, Oeuvres
compltes. Correspondance anglaise: Correspondance dAlexis de Tocqueville
avec Henry Reeve et John Stuart Mill, Paris, Gallimard, 1954, tom VI, knj. I.
grafiji izneo va`nost Tokvilovog promiljanja problema drutvene

tiranije veine za dalji razvoj svojih pogleda. Znaaj Tokvilove knjige, prema Milu, ne leì samo u tome to je u njoj istaknuta vrednost
demokratije na sna`niji nain nego u reima i delovanju njenih najoduevljenijih privrènika ve i u tome to je Tokvil upozorio na opasnost koju sa sobom nosi razvoj demokratije, i to ne zato da bi se njen
razvoj zaustavio (to je prema Tokvilu nemogue), ve da bi se podstreknule pozitivne nasuprot negativnim stranama demokratije.67
Ve na samom poetku ogleda O slobodi Mil je priznao da je nekada i sam smatrao da se problem slobode iscrpljuje u zatiti podanika od tlaenja vlastodràca. 68
Po Milu, nekada se polazilo od pretpostavke (izuzetak u ovom
pogledu bila je demokratija u Grkoj) da su oni koji vladaju nu`no u
neprijateljskom odnosu prema onima nad kojima vladaju. Ograniavanje vlasti u to vreme postizalo se na dva naina: priznavanjem odreenih prava i sloboda drutvu, odnosno pojedinim njegovim
pripadnicima i, neto kasnije, uslovljavanjem odluka vlasti pristankom odreenih drutvenih grupa. Sa uspostavljanjem demokratije u
savremenom drutvu, meutim, na upravljae i one kojima se upravlja ne gleda se vie kao na suprotstavljene grupe. Umesto da budu
njihovi protivnici, upravljai postaju predstavnici onih kojima upravljaju i njima su odgovorni. Savremeno shvatanje ide za tim da se
upravljai poistovete sa narodom, da njihov interes i volja budu interes i volja naroda. Poto nema potrebe da se narod titi od svoje sopstvene volje, nema ni bojazni da bi on sm sobom mogao tiranski da
upravlja. Tako, prema Milu, stoje stvari posmatrane iskljuivo teorijski. U stvarnosti je problem predstavnike demokratije daleko zapleteniji. Sa irenjem demokratije sve vie sazreva svest da su izrazi
samouprava i vlada naroda nad samim sobom u sebi protivreni,
jer oni ne oznaavaju upravljanje svakoga samim sobom, ve vladavinu najveeg dela drutva nad njegovim ostatkom. A tu se ve, kao
i kada je re o drugim oblicima vlasti, pomalja mogunost zloupotrebe
67
68
Ima vie radova o Tokvilovom uticaju na Mila, pa i preterivanja (u smislu precenjivanja ili potcenjivanja) u oceni toga uticaja, o emu ovde nee biti rei.
Vidi John Stuart Mill, Utilitarianism. On Liberty. Considerations on Representative Government, London, Dent, 1972, str. 65-68.
35
i tiranije onih koji vlast imaju nad onima koji njome ne raspolaù.
Tako je i Mil, slino piscima Federalistikih spisa i Tokvilu, doao
do zakljuka da, poto je volja naroda samo volja veine, i narod
(odnosno njegova veina) moè da teì da tlai jedan svoj deo; tako
da su mere opreznosti neophodne protiv ove kao i protiv svake druge
zloupotrebe vlasti.69
Poto veina moè da tlai manjinu isto onako kao to manjina
moè da tlai veinu, Mil je upozoravao i na razliku izmeu tiranije
veine i tiranije manjine. Kada celo drutvo postane tiranin onda se i
sredstva tlaenja menjaju i razlikuju od onih koja primenjuju uè
skupine pojedinaca. Postoje neke granice u kojima je opravdan uticaj
kolektivnog miljenja na delovanje i miljenje pojedinca. Zato je isto
tako va`no obezbediti odreeno podruje autonomije pojedinca, kao
to je neophodno osigurati drutvo od tiranije manjine.
Bavei se tiranijom veine, Mil je, kao i Tokvil, uoio razliku izmeu tiranije politike veine i tiranije javnog mnjenja. Kada je re o
prvoj, Mil je imao na umu i neke konkretne ustanove, kojima se ova
pojava moè onemoguiti. U svome delu O predstavnikoj vladi Mil
je naroito isticao da srazmerno predstavljanje smanjuje mogunost
tiranije politike (brojane) veine, obezbeujui da i manjine srazmerno svojoj stvarnoj snazi budu predstavljene u parlamentu. Na
ovaj nain parlament bi predstavljao verniji odraz drutva, a ne iskrivljenu sliku, prema kojoj su stvarni izborni rezultati manjine (u razmerama celog drutva) znatno umanjeni u parlamentu (s obzirom na
broj poslanikih mesta).70
Mada je pisao o politikoj tiraniji veine, Mil je zapazio da je va`niji i daleko sloèniji problem, koji sa sobom nosi nastupanje demokratije, pitanje drutvene tiranije veine, tiranije vladajueg
miljenja i raspoloènja71. Kao i Tokvil, i Mil je podvlaio da ono
to je najtegobnije u drutvenoj tiraniji veine jeste da se radi o duhovnoj tiraniji; to je tiranija ne nad telom ve nad duhom72.
69
70
71
72
36
Mill, On Liberty, str. 68.

Mill, Considerations on Representative Government, str. 256-275.
Mill, M. De Tocqueville on Democracy in America, On Politics and Society,
str. 216.
Miljenje veine u demokratiji sve je postojanije i manje podlo`no promeni (Mil govori ovde o despotizmu obiaja), a time su
ljudi sve vie izloèni opasnosti gubljenja moralne hrabrosti i ponosa, koji ine glavne odlike autonomije pojedinca. Ono to izaziva zabrinutost jeste preterana spremnost na potinjavanje i pokornost, kao
i to to sa razvojem demokratije miljenje postaje sve ukorenjenije,
teè promenljivo. Mil je posebno bio zabrinut zbog irenja osrednjosti. Njegove rei zvue na mah kao daleki odjek Tokvilovih strahovanja: Opta te`nja irom sveta sastoji se u tome da prosenost
postaje uzlazna sila oveanstva. U drevnim vremenima, u srednjem
veku, i sve manje i manje tokom dugog prelaza od srednjeg veka do
danas, bio je to pojedinac koji je sm po sebi predstavljao mo; a ako
je bio izuzetno sposoban ili se nalazio na istaknutom drutvenom poloàju, njegova mo bila je znatna. Danas su pojedinci izgubljeni u
gomili. Rei u politici da javno mnjenje vlada svetom postalo je
obina stvar. Jedina snaga dostojna toga imena danas jeste mo mas
i mo dràv, sve dok su one sredstva za ostvarivanje èlja i te`nji
mas.73 Na stvaranje javnog mnjenja ne vri skoro nikakav uticaj
miljenje izuzetnih pojedinaca ili miljenje izneto u knjigama; mnjenje mas stvaraju ljudi njima nalik, koji im govore posredstvom
tampe pod pritiskom potreba datog trenutka.
Tako se, na kraju, i za Mila, kao i za Tokvila, sutina problema
tiranije javnog mnjenja sastoji u tome da se to vie otkloni ili umanji
odmazda veine drutva nad manjinom i pojedincima koji misle drugaije. Javno mnjenje ne treba da bude ono to nije. Ono mora ostati
vladajua sila u demokratiji. Ali ba radi stvaranja najboljeg javnog
mnjenja mora biti zajamena velika drutvena podrka miljenjima i
raspoloènjima koja su razliita od onih to ih ima veina.
Drutvena tiranija veine i svemo dràve

Tokvilovo razmatranje problema drutvene tiranije veine ne
zavrava se nabrojanim oblicima ispoljavanja ove pojave i njenim
73
37
glavnim posledicama u drutveno-politikom i kulturnom ìvotu demokratije. Demokratija raa jo jednu pojavu koja je dovodi u pitanje svemo dràve. Na osnovu nekih mesta u Tokvilovom delu
mogao bi se ak izvesti zakljuak da se radi o dve strane jedne iste
pojave ili, bar, da su tiranija javnog mnjenja i svemo dràve dve pojave tesno povezane zajednikim korenima.74 Neto kasnije pokazaemo da je ovakvo objanjenje i stavljanje u odreeni odnos tiranije
javnog mnjenja i onoga to danas esto nazivamo birokratizacijom
drutvenog ìvota stavljalo u nedoumicu mnoge tumae Tokvilovog
dela, pa je dovelo i do njegovih razliitih tumaenja. Pre toga pogledajmo kako Tokvil objanjava pojavu svemoi dràve.75
Izjednaavanje drutvenih uslova i umanjivanje drutvenih razlika istovremeno je uinilo pojedince jednakim i slabim u odnosu na
drutvo, a posebno na javno mnjenje. inei pojedince jednakim i
slabim, a drutvo jakim, demokratija navodi pojedince na zakljuak
da je vlast koja predstavlja drutvo prosveenija i mudrija od ma kog
pojedinca, te da zato ona ima ne samo pravo ve i du`nost da upravlja pojedincima. Tokvil doslovce kaè da je pravo i du`nost dràve
da uzme svakog pojedinca za ruku i vodi ga76.
Pokazali smo ve kako je Tokvil drutvenu tiraniju veine, pojavu svojstvenu demokratskom ureenju drutva, objanjavao irenjem
jednakosti glavnim naelom demokratije. Isto tako, centralizacija
vlasti i podreivanje pojedinca rastu u srazmeri sa irenjem jednakosti. Da bi se vlast centralizovala, pre svega je potrebno da graani ùde za jednakou. Centralna vlast je ve po svojoj prirodi naklonjena jednakosti i podstie je, jer jednakost izvanredno olakava, iri i
osigurava uticaj centralne vlasti.77
Izgleda, veli Tokvil, da se u vreme demokratije odvijaju dve revolucije: jedna stalno slabi vlast, druga je jaa. Rue se i ograniavaju
74
75
76
77
38
Ima miljenja da je Tokvilovo prouavanje svemoi dràve jo va`nije i originalnije od njegovih razmatranja o tiraniji javnog mnjenja. Vidi Jirgen Habermas,
Javno mjenje: Istraìvanje u oblasti jedne kategorije graanskog drutva, Beograd, Kultura, 1969, str. 173-174.
najjae vladarske dinastije, ukidaju se staleke razlike i vekovne privilegije; a u isto vreme neprekidno rastu prerogativi vrhovne vlasti.
Onaj isti narod, koji je uzdrmao i sruio vladajui poredak stvari, ponizno se priklanja pred najsitnijim inovnikom. Dve revolucije, o
kojima Tokvil govori, uzajamno su povezane svojim zajednikim poreklom i, mada idu razliitim smerovima, vode istim ishodima. Staro
aristokratsko drutvo zasnivalo se na naelu nejednakosti i privilegija.
Da bi postali jednaki, ljudi su morali da budu slobodni. Ali u meri u
kojoj se jednakost sve vie irila u savremenom drutvu uz pomo slobode, samu slobodu bilo je sve teè odràti. Ruei staru dràvnu
vlast, narod poputa pred novom vlau koju je sam stvorio. Ta nova
vlast postaje ne samo sve jaa ve i sve brojnija; u meri u kojoj se uveava centralna vlast raste broj javnih slu`benika koji tu vlast vre.
Centralizacija vlasti ipak nije podjednaka u svim demokratskim
drutvima. Ona zavisi od odnosa izmeu jednakosti i slobode u pojedinim drutvima. U Americi sloboda je starija, a jednakost srazmerno novija pojava. Prvi doseljenici na obale Amerike ve su bili
nauili da uestvuju u javnim poslovima, poznavali su naela vladavine prava, sudske garantije, slobodu govora i tampe, line slobode.
Drugojaije je bilo u Evropi, a posebno u Francuskoj. Tu je jednakost prethodila slobodi, a pobornici jednakosti bili su apsolutni vladari. Narod se tu navikao na jednakost (u smislu ukidanja stalekih
privilegija i jaanja vladaoeve vlasti) znatno pre nego to je ideja
slobode doprla do njegove svesti.
Isto tako, centralizacija vlasti u demokratiji ne zavisi samo od
redosleda pojave i meusobnih odnosa jednakosti i slobode ve i od
naina na koji se jednakost uvodi. Tamo gde se ona uvodi revolucionarnim merama vlast je jaa i vie centralizovana. Napoleon, smatra
Tokvil, ne zasluùje ni osudu ni pohvalu zato to je u svojim rukama
usredsredio celokupnu vrhovnu vlast, jer je posle nestanka odreenih drutvenih staleà sva njihova vlast prela na dràvu. U Americi,
gde narod nije proao kroz revoluciju i od poetka je sm upravljao,
nije ni bilo potrebno da se u toj meri poziva na dràvu kao na uvara
slobode.
To to su pojedinci u demokratiji nezavisni ispunjava ih samopouzdanjem i gordou. To to su oni istovremeno slabi primorava ih
39
da pomo ne oekuju od sebi ravnih (i takoe slabih) ostalih pojedinaca, ve od dràve. Njihove èlje i slabost stalno ih podseaju na dràvnu vlast, u kojoj oni na kraju vide lek za sopstvenu nemo. Sama
injenica da demokratski narodi priznaju i mrze privilegije pomaè
usredsreivanju svekolike vlasti u rukama dràve. Tokvil je isto tako
zapazio da se u demokratskim drutvima pojedinci malo interesuju
za javne stvari i da ih lako preputaju jedinom vidljivom i trajnom
predstavniku celoga drutva dràvi. U meri u kojoj interes za javne
stvari i politiko uestvovanje slabi u demokratskim drutvima, jaa
ljubav prema javnom miru. Ova strast prirodno ini ljude sklonim da
svoja prava sve vie ustupaju sredinjoj vlasti. Strah od uznemiravanja i potreba za blagostanjem neosetno navode narod da poveava
funkcije sredinje vlasti kao jedine vlasti za koju se pokazuje da je
dovoljno jaka, obrazovana i sigurna da ih zatiti od anarhije.
Dok je u srednjovekovnom drutvu bilo vie sredita koja su delila vlast izmeu sebe (porodice, staleì, cehovi) i sa dràvom, u savremenom demokratskom drutvu vlast dràve je neograniena. Kao
i Monteskje78 pre njega, i Tokvil iznosi da je u srednjovekovnom
drutvu postojalo vie drutvenih snaga koje su se nalazile izmeu
pojedinca i dràve, i titile ga u odnosu na dràvu; u savremenom
drutvu ovakve snage, odnosno drugostepene vlasti (pouvoirs secondaires) ne postoje. U savremenom drutvu preovlauje shvatanje
o jednoj sredinjoj vlasti, koja neposredno upravlja celom zajednicom. U srednjovekovnom drutvu dràva uspostavlja odnos sa drutvom preko niza drutvenih grupa i organizacija kojima pojedinci
pripadaju; u savremenom drutvu ona upravlja mnotvom meu
sobom jednakih pojedinaca.
Sve revolucije i kontrarevolucije u Evropi krajem 18. i poetkom 19. veka bile su, prema Tokvilu, u jednome sline. One su razorile i uzdrmale drugostepene vlasti. Pri tome, sva prava i privilegije
koje su iupane iz ruku staleà, cehova, porodica i pojedinaca, nisu
posluìla da se uspostave nove drugostepene vlasti na demokratskoj
osnovi, ve su usredsreene u rukama centralne vlasti. Dràva je ta
78
40
Vidi Montesquieu, De lEsprit des Lois, Paris, Gallimard, 1970, knj. II, gl. IV, str.
55-58.
koja zadobija sve veu i veu kontrolu nad graanima i sve iskljuiviju vlast upravljanja u najsitnijim pojedinostima njihovog ìvota.
Unitavanjem sekundarnih vlasti i uzdizanjem dràve, rasprostiranjem materijalistike i individualistike usmerenosti u drutvenom
ìvotu, demokratija gui i duh zajednitva u drutvenom ìvotu. U
19. veku sa slabljenjem ideje o ugovoru jaa ideja zajednice. Ova
ideja, o kakvom god da se obliku zajednice radilo (stvarnoj ili imaginarnoj, tradicionalnoj ili izgraenoj zajednici), poela je da se poklapa sa predstavom o dobrom drutvu. Njome su legitimisani razliiti
oblici drutvenih veza i udruìvanja.79 Kidajui stare drutvene veze,
dràva je ta koja treba da ih nadomesti. Ona, meutim, nema nieg
istorodnog sa zajednicom. Ona je, kako je pisao Marks u Nemakoj
ideologiji, surogat zajednice ili prividna zajednica.80 Prema Dirkemu, politika dràva je nadìvela Francusku revoluciju kao usamljeni inilac kolektivne organizovanosti. Pravi drutveni poredak je
iezao i dràva se javlja samo kao kolektivno organizovana aktivnost drutvenog karaktera.81
Iz shvatanja o jedinstvenoj i sredinjoj vlasti dràve, koje je prevagnulo u demokratsko doba, proizlazi i shvatanje o jednoobraznom
zakonodavstvu. Poto je svaki pojedinac svestan toga da se veoma
malo razlikuje od ostalih, on smatra da ista pravna pravila moraju da
budu primenljiva na sve. Dok su u srednjem veku za razliite staleè
vaìli razliiti propisi, u demokratskom drutvu za sve pojedince vaè ista pravila, svi su jednaki pred zakonom.
U aristokratskom, srednjovekovnom drutvu vrhovna vlast zadovoljavala se upravljanjem i nadzorom nad zajednicom u onome to
se ticalo optih interesa; u pogledu svega drugog pojedinci su bili slobodni. Vlast je imala nemaran odnos prema linim nedaama i patnjama pojedinaca, ne pitajui se uopte u kojoj meri one mogu da utiu
na postojanost i razvoj jedne zajednice. Demokratska drutva krenula
su drugim pravcem. Dràva se u demokratskom poretku ne zadovo79
80
81
Vidi Robert Nisbet, The Quest for Community, New York, Oxford University Press,
1953 i The Sociological Tradition, New York, Basic Books, 1966, str. 47-106.
Karl Marx, Friedrich Engels, Rani radovi, Zagreb, Naprijed, 1961, str. 398.
mile Durkheim, Le Suicide, Paris, Alcan, 1897, str. 449. Navedeno prema:
From, Zdravo drutvo, str. 211-212.
41
ljava da narodom upravlja kolektivno; ona se osea pozvanom i da

ue u lini ìvot i probleme svojih graana. Upravljajui, dràva nastoji da graane obrazuje u razliitim trenucima njihovog ìvota i da
osigura njihovu sreu bez obzira na njihov pristanak. Jedna od glavnih parola u Hakslijeom Vrlom novom svetu bie da je svako srean,
jer ljudi dobijaju ono to èle i nikad ne èle ono to ne mogu dobiti.
Prema Tokvilu, pak, vlast u demokratiji postaje sve vie centralizovana, obuzeta pojedinostima i inkvizitorska.82 Stavljajui svakog
pojedinca pod svoje okrilje i oblikujui ga po svojoj volji, vlast se
rasprostire nad celom zajednicom. Ona nad drutvom iri mreù jednoobraznih, sloènih i do tanina razraenih pravila iz kojih izuzetni
pojedinci nisu u stanju da se iupaju i oslobode. Dràvna vlast u
ovom pogledu deluje kao tiranija javnog mnjenja. Ne prisiljavajui
ljude da deluju, dràva ih stalno spreava da deluju. Ona samu ovekovu volju razmekava, savija je i njome upravlja. Takva vlast kao
mora pritiska drutvo sve dok narod nije sveden na nita vie od
stada plaljivih i vrednih ìvotinja, iji je pastir dràva.83
Kako je bilo moguno da ovek u doba demokratije tako nisko
padne? I na osnovu ega se jo savremeno drutvo, sa slikom kakva
je ovde data, moè nazvati demokratskim? Tokvil nudi sledee objanjenje: ovek u demokratskom poretku u osnovi je protivrean.
Njega istovremeno raspinju dve razliite te`nje: on èli da bude voen i da ostane slobodan. I jedna i druga te`nja proizvod su onoga to
je svojstveno savremenom drutvu jednakosti. Jednaki meu sobom, pojedinci su svesni svoje slobode i ponosni su na nju. Jednaki
meu sobom i svesni svoje nemoi u odnosu na ostale pojedince i
drutvo, oni stavljaju svoju sudbinu u ruke starateljskoj vlasti, koju
su sami odabrali. ak i kada se gnuaju onih koji tu vlast vre, oni tu
vlast podupiru.84 Tako nastaje nov tip politikog poretka koji u sebi
obnavlja protivrenost oveka demokratskog vremena. Kao to se u
ljudskoj prirodi bude dve suprotstavljene te`nje, tako se i drutvo
temelji na dvama protivrenim naelima: na naelu narodnog suvereniteta i na naelu centralizacije.
82
83
84
42

Poznata je Rusoova èstoka kritika predstavnike demokratije i

njegova misao da je engleski narod slobodan samo za vreme izbora
lanova parlamenta, da bi odmah po njihovom izboru pao u ropstvo.85
U Demokratiji u Americi nailazimo na jedno mesto koje veoma podsea na Rusoa. U demokratiji, pie Tokvil, ljudi se oslobaaju svoje
zavisnosti toliko dugo koliko im je potrebno da izaberu gospodara, a
tada ponovo padaju u zavisnost. Ukoliko se podsetimo Tokvilovog
stava da savremena demokratija moè biti samo predstavnika, onda
jo vie padaju u oi njegove zamerke na raun predstavljanja. Omoguujui pojedincima da povremeno sudeluju u odluivanju u va`nijim stvarima, demokratija ih potiskuje u manjim i linijim pitanjima.
Ono to je naroito opasno jeste zarobiti ljude u malim pojedinostima, razdeocima njihovih ìvota. A to je ba ono to dràva-pastir ini.
Poslunost koja se povremeno ispoljava u velikim stvarima nije ni
pribli`no tako opasna kao poslunost u malim stvarima. Da li e ovek, iji ìvot do najsitnijih tanina odreuje i ureuje dràva, biti u
stanju da se uzdigne i svesno i samostalno izabere svoje upravljae?
Da li on to uopte moè? Tokvil odgovara: Uzalud zaduùjete te iste
graane, koje ste uinili toliko zavisnim od centralne vlasti, da s vremena na vreme izaberu predstavnike vlasti; to toliko va`no, ali tako
kratko i retko obavljanje slobodnog izbora, nee ih spreiti da postepeno gube sposobnost miljenja, oseanja i delanja i tako malo po
malo padnu ispod nivoa ljudskosti.86 Tako je snaga dràve u demokratskom poretku neto to se ne moè ni sa im slinim porediti. Ni u
jednom ranijem obliku politikog ureenja nije dràva bila u stanju
da upravlja iskljuivo preko svojih organa, bez pomoi meuvlasti.
Niti je mogla sistemom jednoobraznih pravila da obuhvati sve svoje
podanike i da podrobno regulie i njihov lini ìvot. Drutvena nejednakost, nedostatak odgovarajuih obavetenja i nesavrenost administrativnog sistema onemoguavali su u prolosti ovakav nain
upravljanja. ak i kada je Rimska imperija bila u zenitu svoje moi,
pokoreni narodi sauvali su svoje obiaje i njihovim podrujima
upravljalo se odvojeno, a ne iskljuivo iz jednog sredita. Ma koliko
85
86
àn-àk Ruso, Drutveni ugovor, Beograd, Prosveta, 1949, knj. III, gl. XV, str. 74.
43
bila velika i beskompromisna, a u pojedinim razdobljima samovoljna

i surova, vlast rimskih vladara bila je ograniena, ili je, tanije reeno,
takav bio njen opseg; odnosei se na nekoliko predmeta, ta vlast je zanemarivala ostale.
Mogunosti tlaenja koje su sadràne u vlasti savremene dràve
u demokratiji neto su sasvim novo, bez presedana u dosadanjoj
istoriji. Ovako, po Tokvilu, izgleda ta slika dràve koja se kao neman
nadvila nad savremenim drutvom:
Zamiljam u kojim bi novim vidovima despotizam mogao da
se pojavi u svetu: vidim jednu nebrojenu masu slinih i jednakih
ljudi koji su bez prestanka okrenuti sami sebi da bi sebi priutili mala
i niska zadovoljstva kojima ispunjavaju duu. Svakome od njih posebno uzev tua je sudbina ostalih: njegova deca i prijatelji za njega
su cela ljudska vrsta, a to se tie njegovih sugraana, mada je okruèn njima, on ih ne vidi, on ih dotie ne oseajui ih nimalo; postoji
samo on za sebe, i ukoliko jo uvek ima porodicu, najmanje to se
moè rei jeste da je bez otad`bine.
Iznad pojedinaca uzdiè se neograniena i starateljska vlast iji
je jedini zadatak da omogui njihovo zadovoljstvo i bdi nad njihovom sudbinom. Ta vlast je apsolutna, podrobna, pravina, bri`na i
blaga. Bila bi slina oinskoj vlasti da, kao ova, teì da pripremi ljude za zrelo doba; naprotiv, ona nastoji da ih zanavek zadrì u detinjstvu; ona èli da se graani zabavljaju kako ni na ta drugo osim na
zadovoljstva ne bi pomiljali. Ta vlast drage volje radi na srei svojih
graana, ali èli pri tome da bude njihov jedini zastupnik i sudija;
ona se stara o njihovoj sigurnosti, zadovoljava njihove potrebe, pruà im zadovoljstva, vodi rauna o njihovim brigama, upravlja njihovim poslovima, ureuje nasleivanje i raspodeljuje nasledstva, ne bi
li ih u potpunosti liila nemira razmiljanja i tegobe ìvljenja.87
Razmatranje mesta i uloge dràve koje daje Tokvil nagovetava
Veberovo prouavanje racionalizacije i birokratizacije drutvenog ìvota i sumorne vizije koje izviru iz Kafkinog dela. Ipak, ni opti
utisak koji ostavlja Demokratija u Americi, ni poslednje stranice
ovoga dela, nisu pesimistike. U poslednjem poglavlju Demokratije u
87
44
Americi Tokvil pie da niko sa sigurnou ne moè tvrditi da je novi

svet bolji od staroga, ve samo da je drukiji.88 Poreenja koja on pravi izmeu aristokratskog i demokratskog poretka u nekim stvarima
stavljaju demokratiju iznad drutvenog poretka koji iezava:
Dobro i zlo prilino se podjednako raspodeljuju u svetu. Velika
bogatstva nestaju; broj malih bogatstava raste; èlje i uìvanja se poveavaju, nema vie izvanrednog blagostanja niti nesavladive bede.
Ambicija je sveopte oseanje; malo je velikih ambicija. Svaki pojedinac je usamljen i slab; drutvo je ìvo, vidovito i sna`no; pojedinci
se bave malim stvarima, a dràva velikim.
Due nisu sna`ne ali su obiaji i ljudski zakoni blagi. Ako se nailazi na malo odanosti, uzvienih, sjajnih i istih vrlina, zato su obiaji valjani, nasilje je retko, a surovost gotovo nepoznata. @ivot ljudi
postaje duì i njihova svojina sigurnija. @ivot nije suvie lep ali je
ugodan i miran. Malo je veoma otmenih i veoma prostih uìvanja,
malo je uljudnosti u ophoenju i malo grubosti u ukusima. Ne nailazi
se esto na veoma uene ljude niti na veoma neznalaku svetinu. Genijalnost je postala retka, a znanje rasprostranjenije. Ljudski duh se
razvija malim naporima u kojima sudeluju svi ljudi, a ne monim
podsticajem nekolicine meu njima. Manje je savrenosti, a vie rezultata u delima. Sve veze rase, klase, domovine slabe; velika veza
oveanstva jaa
Gotovo sve krajnosti se ublaùju i otupljuju; gotovo sva istaknuta mesta se potiru, da ustupe mesto neem osrednjem, koje je istovremeno i manje visoko i manje nisko, manje sjajno, ali i manje
sumorno od onoga to je do sada bilo.89
Poslednje stranice Demokratije u Americi odiu àlom za vrednostima i ustanovama starog drutvenog poretka, ali takoe iznose
na svetlo dana ne samo neminovnost demokratije, ve i njene vrline:
Stanje jednakosti mo`da je manje uzvieno, ali je pravednije, i u
njegovoj pravednosti sadràna je njegova veliina i lepota.90 O pravednosti demokratije moè se govoriti samo u onim demokratskim
drutvima u kojima se jednakost ostvaruje u savezu sa slobodom.
88
89
90

45
Znaaj Tokvilovog prouavanja tiranije veine

Razmatranje Tokvilovog shvatanja tiranije veine povlai, kao
to je u vie navrata izneto, razlikovanje izmeu politikog i drutvenog znaenja ove pojave. Prvom, politikom tiranijom veine, Tokvil je bio manje zaokupljen nego drugom, drutvenom tiranijom
veine, odnosno tiranijom javnog mnjenja.91 Razvoj savremenog
drutva pokazao je da su mesto i uticaj prve pojave manji od mesta i
uticaja druge. Ipak, u pokuaju da se grupiu i navedu glavne prednosti i nedostaci Tokvilovog tumaenja tiranije veine u demokratskom
poretku ne mogu se zaobii ni ocene koje se odnose na njegovo ispitivanje politike tiranije veine.
Shvatanja o politikoj tiraniji veine, pa i Tokvilovo, kako danas
izgleda, imaju vie mana. Kada je pisao o tiraniji politike veine u
demokratiji, Tokvil je poao od pretpostavke da je postojea demokratija poredak u kome vlada veina, ako ne neposredno, a ono makar posredno. Dalji razvoj u prouavanju demokratije pokazao je da
u njoj narod ne vlada ni posredno. Ono to daje osnovni ton savremenoj demokratiji jeste takmienje vie politikih manjina za glasove
veine. Za razliku od autoritarnih reìma ona nije vladavina manjine,
ali nije ni vladavina veine. Karl Manhajm i Jozef umpeter su u
drutvenoj nauci prvi i najjasnije ukazali na ovu crtu graanske demokratije.92 Kasnije je ova zamisao dodatno razvijana i iskustveno
proveravana u okviru jednog shvatanja koje je postajalo vladajue u
politikoj nauci Zapada. Ovom se shvatanju, tzv. teoriji demokratskog elitizma, prebacuje da svojstva savremene demokratije brka sa
prirodom demokratije uopte.93 Ne moè se, meutim, porei da je
91
92
93
46
Pri tome, mora se istai, Tokvil nije uvek sasvim razlikovao prvi od drugog oblika
tiranije veine. Bavei se tiranijom javnog mnjenja, on se esto vraao na problem politikih vein, meajui ove dve pojave, i nudei za spreavanje tiranije
veine neka sredstva (bolju organizaciju vlasti) kojima se jedino svemo politikih vein mo`da moè obuzdati. Na ovo je veoma jasno skrenuo pa`nju Ostrogorski, Demokratija i politike partije, str. 152-153.
Vidi naroito Karl Mannheim, Essays on the Sociology of Culture, London, Routledge and Kegan Paul, 1956, i Jozef umpeter, Kapitalizam, socijalizam i demokratija, Beograd, Kultura, 1960.
Jedan od najboljih kritikih osvrta na ovo shvatanje iznet je u knjizi Peter Bacrach,
The Theory of Democratic Elitism, London, University of London Press, 1969.
ba ovo shvatanje mnogo uinilo na razobliavanju stvarnosti savremene demokratije.

Ruei mit o tome da u demokratiji vlada veina, predstavnici
ovoga gledanja u politikoj misli doveli su u pitanje jo jedan mit
mit o mogunosti tiranije veine. Ako je vladavina veine mit, onda
je i tiranija veine mit. Ako veina ne moè da vlada, onda ona ne moè biti ni tiranska. Svi oni koji su krajem 18. i poetkom 19. veka pisali o tiraniji veine, pa i Tokvil, greili su utoliko to se u demokratiji
uopte ne postavlja pitanje da li e veina nametnuti svoju volju manjini, ve u kojoj meri razliite manjine jedna drugu ograniavaju uz
veu ili manju zainteresovanost veine. Prema Robertu Dalu, donoenje dràvnih odluka nije velianstveno nastupanje velikih veina
ujedinjenih oko nekih osnovnih politikih naela. Naprotiv, to je stalno umirivanje srazmerno malih grupa. I onda kada sabrane u vreme
izbora ove grupe zaista ine veinu, ne bi trebalo tumaiti ovu veinu
kao neto vie od aritmetikog izraza... Brojana veina nije u stanju
da preuzme bilo kakvu usklaenu delatnost. Razliiti delovi brojane
veine jedini raspolaù sredstvima delovanja.94
Sve u svemu, Tokvilova bojazan od tiranije politike veine posmatrana iz ugla savremene politike misli i iskustva sve je manje
osnovana. U ovoj oblasti, razmatranja u Demokratiji u Americi i
Federalistikim spisima zanimljivija su u meri u kojoj se bave razliitim politikim i pravnim ustanovama kao sredstvima koja treba da
spree da jedna grupa nametne svoju volju drugoj. Naelo podele
vlasti i sredstva za njegovo ostvarivanje znaajni su utoliko to
jame odreena prava grupama, a ne zato to brane manjinu od tiranije veine. Tokvilovo bavljenje problemom podele vlasti manje je
originalno i ono ide za onim idejama iji su tvorci Lok i Monteskje,
odnosno krajem 18. veka Hamilton i Medison u Americi. U ovoj
oblasti ba su se neka Tokvilova predvianja (na primer o slabosti
izvrne vlasti u Americi) pokazala netanima, to je navelo neke
tumae Tokvilovog dela, koji nisu proniknuli u njegove najdublje
poruke, da umanje znaaj Demokratije u Americi. U red ovakvih
94
Robert Dahl, A Preface to Democratic Theory, Chicago, The University of Chicago Press, 1964, str. 146.
47
prilaza Tokvilovom delu ide i poznati Brajsov rad o predvianjima

Hamiltona i Tokvila.95
* * *
Snaga Tokvilove misli nije danas, dakle, u analizi tiranije politike veine, ve u izuavanju jedne druge strane tiranije veine u
upozorenju na opasnosti koje sobom nosi tiranija javnog mnjenja.
Tokvil je bio svestan injenice da, za razliku od politikih vein, u
demokratiji postoji i ima prvenstveni znaaj drutvena veina. Za
razliku od prve veine koja je promenljiva i privremena, druga je
trajna i nepromenjiva. Dok prve veine nastaju i nestaju, druge su
srazmerno stalne. Promene politikih veina zbivaju se u sklopu
utvrenih ubeenja. Za razliku od mnogih svojih savremenika,
Tokvil se nije bojao nepostojanosti drutvenih veina, ve, naprotiv,
njihove preterane postojanosti. Dve su stvari zauujue prema
Tokvilu: promenljivost velikog dela ljudskih akcija i osobita nepromenljivost izvesnih naela. Ljudi su u stalnom pokretu; ljudski um je
skoro nepokretan.96
Bavei se pitanjem tiranije javnog mnjenja, Tokvil je tvrdio da
je ona rezultat ne onoga to ljudi ine, ve onoga to oni ne ine; ne
njihovog miljenja, ve nesposobnosti da misle. Mo javnog mnjenja goni pojedince da vie nastoje da se prilagoavaju uslovima i
okolnostima svoga ìvota nego da ih menjaju. Celokupan ìvot pojedinca pretvara se u te`nju da se ispunjavanje linih interesa i sitnih
zadovoljstava uskladi sa drutvenim i moralnim zahtevima veine.
Ovakav nain ìvota vodi gubljenju linosti i strahovitom uticaju
javnog mnjenja i opteprihvaenih vrednosti.
Opisujui na snaàn i uverljiv nain mo javnog mnjenja, treba
odmah to rei, Tokvil nije ulazio podrobnije u pitanje izvora javnog
mnjenja. Kada je prouavao javno mnjenje njega je pre svega zanimalo izraàvanje ove pojave i njene drutvene posledice. On nije zapazio, kako primeuje Nizbet, da javno mnjenje moè biti krivotvoreno
95
96
48
James Bryce, The Constitution of the United States as Seen in the Past. The Predictions of Hamilton and Tocqueville, Studies in History and Jurisprudence,
Oxford, At the Clarendon Press, 1901, knj. I, str. 361-429.
delovanjem uìh drutvenih grupa.97 Ovaj nedostatak u analizi rezultat je Tokvilovog gledanja na sastav demokratskog drutva, o emu e
jo biti rei. Slino glavnim predstavnicima politikog liberalizma
Tokvil je polazio od pretpostavke da je savremeno drutvo pre svega
skup velikog broja pojedinaca, a ne drutvenih grupa i organizacija.
Zato je on bio i manje spreman da u uìm drutvenim skupinama vidi
stvaraoce javnog mnjenja.
Samo Tokvilovo razmatranje tiranije javnog mnjenja upuuje na
vie pitanja. Da li je tiranija javnog mnjenja iskljuivo vezana za demokratski poredak? Da li se irenje tiranije javnog mnjenja moè objasniti samo irenjem jednakosti u demokratskim drutvima? Ima li
konformizma i izvan demokratski ureenih zajednica?
Prema jednom miljenju, Tokvil nije bio u pravu kada je vezivao
konformistiko ponaanje iskljuivo za demokratska drutva. Konformizam je, naprotiv, karakteristian za sva drutva, pa i za ona u
kojima nema ni najmanje drutvene i politike jednakosti, i za autoritarna drutva.98 Moè li se prihvatiti ovakvo gledite?
Nesporno je da su konformizam i pritisak vladajuih shvatanja
prisutni u svim tipovima drutva i vlasti, ali je opet tano i to da se
najpovoljniji uslovi za tiraniju javnog mnjenja stiu u demokratskoj
zajednici. Tiranije javnog mnjenja ima tamo gde se odreena vladajua shvatanja i vrednosti srazmerno slobodno uobliavaju i utvruju, bez uticaja dràvnog autoriteta i prinude. To je ono to je Tokvil
imao na umu. U demokratiji dràva naknadno sankcionie odreena
verovanja i vrednosti veine, mada ni to ne mora uvek biti sluaj. Pojedini stavovi javnog mnjenja mogu ak biti u neskladu sa tekuom
dràvnom politikom. Sud javnog mnjenja esto dopire dalje od mera
koje dràva preduzima. Drugaije je, meutim, u autoritarnim dràvama. Tu na uobliavanje stavova javnog mnjenja od poetka presudan uticaj vri dràva. Zato i ne postoji mogunost nesaglasnosti
izmeu stavova javnog mnjenja i dràve. Ono to pada u oi u autoritarnim reìmima jeste tiranija i despotizam dràve. Nasuprot tiraniji
javnog mnjenja u demokratiji stoji tiranija dràve u autoritarnim
97
98
Nisbet, Tocqueville, Alexis de, International Encyclopedia of the Social Sciences, knj. 16, str. 91-92.
Spitz, Democracy and the Challenge of Power, str. 50-51.
49
oblicima vladanja. Sve ovo daje za pravo vie Tokvilu nego pojedinim njegovim kritiarima. Konformizma ima tamo gde postoji
kakva-takva mogunost izbora. Tamo gde ove mogunosti vie nema, tamo gde nonkonformizam predstavlja suvie veliki rizik za pojedinca, gde su odsustvo pravih obavetenja, la` i zastraivanje onih
kojima se upravlja poeli da gue i samu posebnost pojedinane svesti, nema ni konformizma.
Slikajui demokratsko drutvo Tokvil je drào da je u njemu tiranija veine praena apatinou pojedinca. Svest o svemoi veine, odnosno javnog mnjenja, dovodi do uzmicanja pojedinaca, do
priznavanja moralne i politike nadmonosti vladajueg miljenja.
Pojedinac nema a da traì u stvarima u kojima je veina ljudi izrekla
svoj sud; ak je mo`da varljiva i sama nada da bi se u toku stvaranja
ovoga miljenja njegovi predlozi i razlozi mogli osetiti. Na pojedincu je da se prikloni odlukama koje natkriljuje oreol veine, da svoje
ponaanje i miljenje tako preuredi da ne odudara nepotrebno od stavova veine.
Predstavljajui na ovaj nain tiraniju drutvene veine, smatrao
je jedan broj kritiara, Tokvil je greio tvrdei da su tiranija javnog
mnjenja i apatija pojedinca blisko povezane pojave. Postoji, meutim, ili jedno ili drugo. Tamo gde su pojedinci apatini nema pritiska
javnog mnjenja, odnosno nije ni potreban pritisak na njegovu svest.
Tamo gde se, pak, ovaj pritisak sree, pojedinci su oigledno nesaglasni, otporni na taj pritisak. Moè biti ili jedno ili drugo, ali nikako
obe pojave istovremeno. Jedan od prvih koji je ovaj prigovor uputio
Tokvilu bio je Dèms Brajs. U svome delu Amerika dràva, Brajs je
pisao o tiraniji veine vie da bi pokazao da je Tokvilov strah od te
pojave preteran.99
Jo pre Brajsa, treba na to podsetiti, Mil je smatrao da je nemo
pojedinca u savremenom drutvu osobito izazvana mnogoljudnou
dananjih drutava. Pri tome je Mil (a kasnije i Brajs) bio miljenja
da se ne moè prihvatiti Tokvilovo objanjenje nemoi pojedinca u
savremenom drutvu. Prema Tokvilu, u demokratiji su ukinute porodine i staleke razlike i pojedinci su usamljeni i jednaki. Ba zato
99
50
Bryce, The American Commonwealth, knj. II, st r. 347-356. Uporedi i Spitz, Democracy and the Challenge of Power, str. 47-56.
to su jednaki, ba zato to ne postoje tradicionalne veze koje bi ih

razlikovale, pojedinci su nemoni. Oni su jednaki u svojoj nemoi.
Poto su pojedinci nemoni, uticaj veine postaje preovlaujui.
Prema Milu, pojedinci nisu nemoni zato to su jednaki, ve zato to
je masa toliko narasla da su pojedinci siuni u suoenju sa njom.
U odnosu na drutvo njegov pripadnik je nalik zrnu peska na nepreglednoj morskoj obali. Kasnije e Dirkem govoriti o drutvu kao o
neorganizovanoj praini pojedinaca100. Slabost pojedinaca je u
usamljenosti, snaga u pripadanju. Kako je drutvo, zahvaljujui tehnikim usavravanjima, postalo sposobno da istovremeno deluje na
vie njih, ono moè da potini sebi ne samo pojedinca nego i vei
broj pojedinaca.101
Oseaj nemoi koji pojedinac doìvljava moè se, prema Brajsu, porediti sa oseanjem beznaajnosti koje nas obuzima kada nou
posmatramo zvezdano nebo. Va`nost i premo veine u demokratiji
isto tako povlai za sobom ocenu da je uzaludno suprotstavljati joj
se. Polazei od toga da e veina preovladati i da, poto e preovladati, mora da bude u pravu, pojedinac u demokratiji prihvata miljenje veine i priklanja mu se. Ova usmerenost na prilagoavanje
javnom mnjenju, pristajanje na njega i podreivanje njemu, kao i
oseaj uzaludnosti pojedinanih napora, nepravilno se, prema Brajsu, naziva tiranijom veine. Bolje bi joj pristajao naziv fatalizam
mnotva (fatalism of multitude).
U fatalizmu mnotva, prema Brajsu, nema obesti, nepouzdanosti, drskosti i oholosti koje su karakteristine za tiranski tip vladanja.
Fatalizam mnotva, dodue, ini zloupotrebu vlasti veine lakom
(tiranija politike veine), ali ne ukljuuje u sebe prinudu. U fatalizmu mnotva nema ni pravne ni moralne prinude; karakteristino je
samo odsustvo moi otpora, umanjen oseaj line odgovornosti i du`nosti da se vodi borba za sopstveno miljenje, to je u nekih naroda
razvijeno verovanjem u mo sudbine.102 Mali broj pojedinaca vrstih ubeenja odbijae da se prikloni volji veine ukoliko se sa njom
100
101
102
Durkheim, Le Suicide, str. 448. Navedeno prema: From, Zdravo drutvo, str. 212.
Mill, M. De Tocqueville on Democracy in America, On Politics and Society,
str. 200-201.
Bryce, The American Commonwealth, knj. II, str. 352.
51
ne slaè. Ali i takvi pripadnici demokratskog drutva drugojaije

gledaju na svoju stvar poto je poraèna, nego to su inili dok je jo
imala izgleda na uspeh. ovek od ubeenja mo`da e ostati pri stavu da su razlozi obe strane posle izbora isti kao i pre. Ali prosean
ovek e ponavljati svoje razloge s manje vere, manje àra, i vie pritajenog straha da mo`da nije u pravu, nego to je to inio dok je veina bila jo sporna; njegova spremnost za borbu bivae sve manja
svaki put kada veina iznova potvrdi svoj sud.103 to je ira drutvena sredina u kojoj dolaze do izraàja ove te`nje, to je vei njihov uticaj. Ovaj uticaj je jo vei u odnosu na pojedince nego na manjinske
grupe, koje su unutar sebe vre povezane.
Tako Brajs ne izjednaava, kao Tokvil, tiraniju javnog mnjenja i
apatiju. Prema Brajsu, apatija se svodi na pokoravanje fatalizmu
veine. Poto su u demokratiji sva miljenja jednake vrednosti, sporovi se reavaju odreivanjem veine. Pogotovo u velikim drutvima, veina je ogromna, i malo e se koji pojedinac odvaìti da joj se
suprotstavi. Ovakvo potinjavanje pojedinca, koje se ispoljava u njegovoj apatinosti, nije isto to i tiranija. Pored toga to ne pristaju svi
da se pokore, pored toga to ima onih koji istrajavaju u svome neslaganju, pojedinac koji se pokorava ini to po svojoj volji. Samo tamo
gde ovaj pritisak znai prisilno nametanje pojedincu odreenog gledita ograniavanjem njegove slobode da se ne slaè, opravdano je
govoriti o zloupotrebi vlasti i tiranije. Nepravedno vrenje vlasti je
jedna stvar, a duhovno stanje koje prisiljava pojedinca da se pokori
pre nego to do takvog, nepravednog vrenja vlasti doe, i bez obzira
na nju, neto je sasvim drugo.
Moglo bi se rei da Brajs u jednoj stvari ima pravo. Tiranija veine je mo`da nepodesan izraz za pojavu o kojoj je ovde re. Kao i
mnogi drugi izrazi metaforinog znaenja, izraz tiranija veine
podstie ljudsku uobrazilju i ovu pojavu prikazuje u ìvim bojama.
Podseajui istodobno na neke druge pojave u politikom ìvotu (na
tiraniju), izraz tiranija veine nas pomalo udaljava od sutine pojave koju izuavamo. Jasno je da je za pojavu koju prouavamo karakteristian jak uticaj na svest i ponaanje pojedinca i manjine, koji
dovodi postepeno i unapred do njihovog prilagoavanja raspoloè103
52
nju i miljenju veine. Da li je, meutim, ova mo veine tiranske

prirode? Da li je pojava kojom se bavimo jedan od oblika tiranije?
Na oba pitanja moè se dati jedino odrean odgovor.
Dodue, treba takoe imati na umu da je upotrebljavajui izraz
tiranija veine i sam Tokvil bio svestan toga da se radi o metafori.
Pada posebno u oi da je on ovaj izraz koristio u prvoj knjizi Demokratije u Americi, dok se u drugoj knjizi, objavljenoj pet godina kasnije, taj izraz uopte ne sree. Opisujui nastajanje jednog novog
sveta, Tokvil je oskudevao u pojmovima kojima bi obuhvatio nove
pojave. Taj novi svet, koji je pred njegovim oima rastao, a u iju je
sudbinu on tako pomno teìo da pronikne, teko je bilo opisati pomou pojmova koji su pripadali jednom drugom vremenu. Tokvilov zadatak bio je tim teì to su njegovi savremenici upotrebljavali jo
uvek mnoge stare pojmove i rei za oznaavanje novih pojava, a da i
ne govorimo o onima koji su, svesno ili ne, odbijali da priznaju i
samu stvarnost novog sveta.
Tokvil je bio veoma svestan svega ovoga. Ljudski um prema
njemu lake otkriva stvari nego rei: otuda dolazi do upotrebe toliko neodgovarajuih rei i nepotpunih izraza.104 Pri kraju druge
knjige Demokratije u Americi Tokvil je pisao da se oblik ugnjetavanja koji je karakteristian za demokratska drutva ne moè porediti
ni sa im slinim. Uzalud tragajui za izrazom kojim bi obuhvatio
ovu pojavu, Tokvil moè samo da tvrdi da su stare rei despotizam
i tiranija neodgovarajue, da je stvar nova i da, poto ne moè da se
imenuje, preostaje jedino da se pokua da se ona definie.105
Nije samo Brajs sumnjiav u pogledu prikladnosti izraza tiranija veine nego i sam Tokvil. Slaùi se u ovome, Brajs i Tokvil se,
meutim, razilaze u tumaenju pojave kojom se bave. Brajs smatra
da nezainteresovanost za politike stvari, koja ini stalno obele`je
ljudske prirode, naroito uzima maha u demokratiji. Ne ulazei u sva
objanjenja politike nezainteresovanosti (apatije), Brajs je miljenja da sm nain odluivanja u demokratiji (veinski) i mnogoljudnost savremenih demokratskih zajednica odvraaju pojedinca,
izmeu ostalog, od zanimanja za politike stvari. Ako veina u
104
105
Tocqueville, De la Dmocratie en Amrique, knj. I, str. 160-161.

53
demokratiji preovlauje, pojedinac odstupa svestan vlastite nemoi

u odnosu na veinu. Snaga je u mnotvu, veini, a pojedinac pred
tom snagom uzmie i prilagoava joj se. On se miri sa ograniavajuom snagom brojeva. Mo i brojnost mase su za pojedinca u demokratiji fatalni; kao i kada je re o verovanju u mo sudbine, tako
isto i kada je veina u pitanju, pojedinac drukijeg miljenja ne vidi
nikakav drugi izlaz, nikakvo drugo reenje. Sudbini se ne moè odupreti, volja veine se ne moè preinaiti. Demokratskom drutvu
zato je svojstven fatalizam mase.
Drukije je stvari, kao to smo videli, ocenjivao Tokvil. Prema
njegovom sudu, pojedinac je u demokratskom drutvu smrvljen snagom izvesnih iroko prihvaenih ubeenja, metaforino reeno tiranijom veine ili tiranijom javnog mnjenja. I to ne zbog toga to
je manjina obeshrabrena brojnou veine, ve zato to preovlaujua
miljenja odlikuje snaga koja slama svaki otpor. Nije problem, kako je
Brajs pomalo naivno verovao, u koliini, ve u svojstvima veine u
demokratiji. I nisu samo pojedinci apatini pred ograniavajuom
snagom brojeva, ve pred stvarnom snagom demokratskih vein.
Za Brajsa u demokratiji ima apatije, ali ne i tiranije veine. Prema
Tokvilu, obe pojave nastaju u demokratiji i uzajamno se pojaavaju.
Krajnji ishod ovih pojava je gubljenje linosti, preovlaivanje osrednjosti i konformistikog, heteronomnog ponaanja. Brajsova ocena
izgleda savremene demokratije zato je vie optimistika, Tokvilova je
vie uzdràna. Brajsova slika demokratije je vedra, Tokvilova obazriva. Ove razlike u opisu demokratije nisu neobjanjive imamo li u vidu
da je Brajs pisao u herojsko, uzlazno doba demokratije. Upravo je
Brajs jedan od politikih pisaca koji je zastupao shvatanje o neminovnom i nezadrìvom napredovanju demokratije, o tome da je demokratija normalan politiki oblik koji treba da preovlada, isto onako kao
to se uzima da je zdravlje normalna pojava u ovekovom ìvotu.
U Brajsovo vreme pojave kao to su masovno i potroako drutvo,
irenje konformizma i osrednjosti, preterana organizovanost i birokratizacija drutvenog ìvota, nisu jo uvek bile uzele maha.
U vreme uspona demokratije i interesovanje za Tokvilovo delo
bilo je opalo. Demokratija u Americi imala je odjeka u vreme kada je
objavljena i kada je demokratija bila jedna nova pojava, pojava u
54
nastajanju. Tada su i Tokvilova upozorenja na opasnosti sadràne u

ovom novom obliku drutvenog poretka bila blià njegovim savremenicima. Ona su izazivala interesovanje i reagovanje bez obzira na
stav pojedinaca prema demokratiji. Vremenom je ovaj interes za
Tokvilova razmatranja splanjavao. U doba uvrivanja i napredovanja graanske demokratije sve se vie inilo da je Tokvil u demokratiji video neto to joj uopte nije svojstveno.
Tek sa produbljivanjem krize savremenog drutva, sa izbijanjem
na povrinu svih onih zala demokratije koja su Tokvila onespokojavala, potvrdilo se koliko je Brajsov optimizam bio neobazriv, a
Tokvilovo strahovanje razlo`no. Piui o demokratiji u prvim decenijama 19. veka Tokvil je otkrivao i nasluivao neke crte demokratije
koje e izbiti na videlo u nae doba. Ba ovo danas i podstie obnavljanje interesovanja za Tokvilovo delo.
Od posebnog je znaaja za razumevanje Tokvilovog shvatanja
tiranije veine njegova analiza sastava savremenog drutva. Razaranje stalekog sastava drutva i irenje jednakosti uslova dovelo je, po
Tokvilu, do atomizacije drutva, do njegovog raspadanja na mnotvo
pojedinaca, umesto podeljenosti drutva na vie otro razdvojenih
grupa. Slino osnovnim postavkama politikog liberalizma, i Tokvil
je polazio od pretpostavke da savremeno drutvo ini skup velikog
broja pojedinaca, a ne drutvenih grupa i organizacija. Drutvene
grupe, a posebno organizacije, zauzimaju srazmerno ogranieno
mesto u Tokvilovim razmatranjima. Pojedinac je taj koji predstavlja
osnovnu jedinicu analize.
Prema Tokvilu, drutvo njegovog doba nije klasno drutvo. Celo
njegovo objanjenje sastava savremenog drutva moglo bi se ovako
izraziti: postoje drutvene razlike, ne postoje drutvene klase. Ono
to nedostaje skupinama ije je prisustvo oigledno u demokratskim
drutvima (srednji slojevi, industrijska buròazija, radnitvo) jesu
zajednika oseanja i ciljevi, tradicije i iekivanja. Postoje bogati,
ali ne i klasa bogatih; postoje siromani, ali ne i njihova klasa. Postoje dakle lanovi, ali ne i zajednica.106 Istovremeno, ne samo da ne postoje vre veze izmeu pojedinaca srazmerno istog bogatstva, ve
nema ni prave veze izmeu pojedinaca i grupa razliitog imovin106
55
skog stanja. Za Tokvila, a nasuprot Marksu, prava klasa postoji samo

tamo gde ima uzajamnosti, saradnje i meusobne zavisnosti izmeu
razliitih drutvenih grupa. Dok Marks smatra da odsustvo uzajamnosti izmeu radnika i kapitalista govori da klase postoje, po Tokvilu
ba zbog odsustva uzajamnosti o njima ne moè biti rei. Marks i Tokvil, drugim reima, slino vide drutvenu situaciju svoga vremena
ali je sasvim razliito objanjavaju.107
Za predmet naeg rada, meutim, posebno je vaàn jedan drugi
deo Tokvilove slike graanskog drutva. Re je, naime, ne o podruju
neorganizovanih drutvenih grupa (klasa, slojeva), ve o organizovanom odseku drutvenog ìvota. I tu, prema Tokvilu, ne nailazimo na
drutvene kolektivitete, ve na usamljene pojedince. Presek savremenog drutva, kao to danas znamo, jeste drukiji. U njemu preovlauju organizovane grupe, a pojedinac je u drugom planu. U takvom
demokratskom drutvu, prema miljenju jednoga od Tokvilovih kritiara,108 nonkonformista nije ovek koji ne usvaja opta drutvena
merila, ve pojedinac koji usvaja poseban, razliit sistem merila. Odbacujui vrednosti ire drutvene sredine, nonkonformisti u demokratiji se drè vrednosti svoje uè sredine. Tipino je za demokratsko
drutvo da dozvoljava ovakve oblike nonkonformizma. I ba zato u
demokratiji nema tiranije veine nad manjinom, ili bi se moglo rei
da je prostor za takvu tiraniju suèn. Pojedinac koji je u stanju da bez
smetnji pripada jednoj organizaciji i bori se za ostvarenje njenih ciljeva, ovako podràn moè spremno da se suprotstavi neraspoloènju i
osudi veine. On vie nije usamljen i skrhan pojedinac.
Tamo gde pojedinci ne mogu da se udruùju, da zajednikim
snagama podupiru gledita koja se razlikuju od stavova veine, preovlauju autoritarni oblici upravljanja. Tamo gde slobodu miljenja i
izraàvanja prati sloboda organizovanja i udruìvanja moè se govoriti o demokratskom upravljanju. Udruènja i politike stranke pruàju utoite manjini pred mogunom tiranijom politike veine.
Stranke i druge drutvene i politike organizacije su sredstva pomou kojih manjina moè trajno da osporava vlast veine i time da onemogui da se ova izmetne u tiraniju veine. Tamo gde manjini ne
107
108
56
Nisbet, The Sociological Tradition, str. 186.

Spitz, Democracy and the Challenge of Power, str. 46-57.
stoji na raspolaganju pravo organizovanja i udruìvanja zainje se

opasnost od tiranskog naina vladanja.
Pisac Demokratije u Americi potcenio je ulogu udruènja i organizacija u demokratiji eto sutine zamerki Dejvida Spica. Tamo gde
postoji razvijena mreà udruènja i organizacija, pojedinci koji se ne
slaù sa stavom veine imaju mogunost ne samo da svoje miljenje
iznesu ve i da njime utiu na javnost. Drukije reeno, nikako se ne
sme smetnuti s uma razlika izmeu demokratskog i nedemokratskog
drutva u ovom pogledu. U zavisnosti od toga da li je i u kojoj meri
doputeno zastupanje razliitih politikih pogled moè se govoriti o
veoj ili manjoj razvijenosti demokratije u jednom drutvu.
Da li je Tokvil doista potcenio va`nost slobode udruìvanja i organizovanja u demokratiji? Po naem miljenju, pre bi se moglo rei
da Tokvilov prikaz sastava demokratskog drutva nije do kraja razvijen, da nije lien izvesnih protivrenosti. Po Tokvilu, naime, drutvo
je u demokratiji razmrvljeno; ono je vie skup usamljenih pojedinaca
nego grup razliite drutvene moi, bogatstva i statusa. U aristokratskom drutvu osnovnu drutvenu eliju inila su razliita drutvena tela (staleì, esnafi, porodice). U demokratskom drutvu
osnovnu eliju drutva ini pojedinac. Nemo pojedinca pred veinom, pred drutvom, pred dràvom, moè se u demokratiji nadoknaditi jedino udruìvanjem pojedinaca. Dok u aristokratskom poretku
tlaenje od strane dràve ograniava injenica da pojedince spajaju
razliite prirodne veze, koje se kao neke drugostepene vlasti
(pouvoirs secondaire) suprotstavljaju prvostepenoj vlasti dràve,
u demokratiji, poto su ove prirodne veze pokidane, ostaje da one
budu zamenjene vetakim vezama. Glavni oblik tih vetakih veze
u demokratiji ine razliite vrste javnih i privatnih udruènja i organizacija. Malo ko je posle Monteskjea toliku va`nost pridavao udruènjima kao meuvlastima (pouvoirs intermediaries), koje treba
da onemogue tlaenje od strane veine i centralne vlasti. Po Tokvilovim reima, u demokratskim drutvima umee udruìvanja je
osnovno umee (la science mre); napredak svih drugih umea zavisi od njegovog napredovanja.109 Politiko iskustvo i postignua
109
57
amerike demokratije u oblasti slobodnog udruìvanja i organizovanja, Tokvilu su ulivali velike nade. Moè li se, ako sve ovo znamo,
odràti prigovor da je Tokvil zanemario znaaj udruìvanja u demokratiji i tako preuveliao opasnost tiranije veine?
Tokvil stalno istie znaaj drugostepenih vlasti za demokratiju,
ali ba pri tome u svojim izlaganjima pada u jednu protivrenost. Ta
protivrenost mogla bi se saèti u jednom pitanju: koliko je umesno
iekivati da drugostepene vlasti nadoknade drutvu ono to je drutvo svojim usitnjavanjem izgubilo? Moè li se oekivati da e razdvojeni i usamljeni pojedinci, suoeni sa ogromnom veinom i
jakom dràvom, biti u stanju da izgrade mreù sekundarnih vlasti,
koja e biti podesna brana od tiranije veine? Ima li mesta nadanju da
bi ove meuvlasti mogle da postanu bezbedna utoita pred najezdom vladajuih verovanja i pojavom stalno rastue birokratizacije i
centralizacije drutvenog ìvota?
Jo je Aristotel pisao da tiranin, da bi se odrào, treba da uini
sve da ljudi to manje upoznaju jedni druge, jer meusobno poznavanje raa uzajamno poverenje.110 Kako se mogu upoznati i povezati
pojedinci koji su stranci jedni drugima? Tokvilov savremenik, voa
engleskih konzervativaca Dizraeli, ostavio je u svome romanu Sibil
ovakvu sliku pojedinca u savremenom drutvu: U velikim gradovima ljude zbliàva pohota za zaradom. Kada je re o bogaenju, oni
nisu u stanju saradnje, ve izdvojenosti. U svemu ostalom oni su nemarni prema svojim bli`njima. Hrianstvo nas ui da volimo bli`njeg kao samog sebe. Savremeno drutvo, meutim, ne priznaje bli`nje111. Mogu li oni koji nisu meusobno bliski to postati u javnom
ìvotu? Da li dràva, ta prvostepena vlast doputa da se samostalno stvaraju razliite drugostepene vlasti? Ili ona moè da trpi samo
odreeni tip udruènja i drugostepenih vlasti koji ne dovode u pitanje njen autoritet i legitimnost? Sve su to pitanja na koja se u Tokvilovom delu ne mogu nai odgovori. Odsustvo tih odgovora moè se
objasniti istorijskom situacijom u kojoj je Demokratija u Americi pisana, kao i idejnim okvirima tog dela.
110
111
58
Aristotel, Politika, 1313b.

Navedeno prema: Nisbet, The Sociological Tradition, str. 52.
Tokvil, treba na kraju i to rei, nije predvideo da i udruènja graana mogu da podlegnu procesima kojima je davno obuhvaena dràvna vlast preteranoj organizovanosti i birokratizaciji. Umesto da
se u njima otkrivaju, pojedinci se u svojim udruènjima i organizacijama gube. Umesto da se zbliè, oni se samo udaljavaju. Poetkom
ovoga veka Mihels je na primeru pojedinih organizacija (stranaka)
pokazao da isti oni zakoni koji vladaju u dràvi, vladaju i u pojedinim drutvenim organizacijama. Umesto da pojedinca uzdignu, drugostepene vlasti ga ponizuju.
Tokvilova prouavanja razliitih strana tiranije veine suoavaju se sa izvesnim protivrenostima u njegovom delu koje nije uvek
lako pomiriti. Prva poreenja Tokvilovih zakljuaka o tiraniji javnog
mnjenja sa njegovim opisom svemoi savremene dràve skreu pa`nju na jednu od mo`da najveih protivrenosti u Demokratiji u
Americi. Pitanjem tiranije javnog mnjenja Tokvil se bavi u prvoj
knjizi. Centralizacija i birokratizacija dràvne vlasti predmet su naroito poslednjih osam glava druge knjige. Protivrenost koja je
ovde nagovetena tako je, zapravo, protivrenost izmeu prve i druge knjige Demokratije u Americi.
Utisak koji prva knjiga Demokratije u Americi ostavlja jeste da je
veina u demokratiji svemona. Ono to dovodi u pitanje opstanak
demokratije nije nemo veine, ve, naprotiv, njena svemo. Rezultat
svemoi veine u demokratiji je taj da sve manje ima izuzetnih linosti (i na podruju politike i u kulturnom ìvotu), da su u drutvu uzeli
maha osrednjost, konformizam, da su pojedinci nezatieni. ovek je
u demokratiji slab, a uticaj veine na njega podsea na hunu bujicu
pred ijim je besom svaki pojedinani napor osuen na neuspeh. Zato
i treba tragati za sredstvima (politiko-pravnim, moralnim i verskim),
koja bi ovu bujicu mogla da usmere u odreenom pravcu.
Drukiji utisak ostavlja druga knjiga, a naroito zavrna poglavlja Demokratije u Americi. U prvoj knjizi istie se velika mo, pa i
drskost veine. Dok je u prvoj knjizi demokratija svemona, u zavrnim razmatranjima ona postaje nemona. Ako je veina u demokratiji nemona, ko je onda svemoan? Ko svojom moi ugroàva
demokratski poredak stvari? Zavrna poglavlja Tokvilovog dela izgleda da nude samo jedan odgovor: dràva. Dràva u demokratiji
59
postaje sve, dok pojedinac nije nita. Dràva je ta koja pojedinca odràva u stanju trajne nepunoletnosti, veitog detinjstva. Tokvil sve
manje ukazuje na drutvenost pojedinca, a sve vie podvlai njegovu
pojedinanost i preputenost samome sebi. On, koji je isticao va`nost pripadnosti pojedinca razliitim drutvenim grupama i udruènjima, kao i ukorenjenost pojedinca u vladajuoj veini, sve vie poinje da istie izdvojenost i lomnost pojedinanog iskustva i
delovanja. Tako je masa prodornih, glasnih, misaonih i buntovnih
pojedinaca iezla iz Tokvilove uobrazilje, da bi je zamenila predstava o pojedincu kao estici bez snage, bez volje i cilja.
Prema miljenju Simora Dreera, jednog od onih koji su se podrobno bavili Tokvilovim socijalnom i politikom filozofijom, razlike u objanjenju demokratije podstaknute su prilikama u kojima su
dve knjige Demokratija u Americi pisane.112 Prva knjiga pojavila se
u vreme jo uvek jakih revolucionarnih vrednosti i raspoloènja,
koja podstiu veru mase u sopstvenu mo. To je vreme pobuna u Parizu i Lionu. Druga knjiga, objavljena pet godina kasnije, pisana je u
vreme opadanja revolucionarnog poleta. Politika u Francuskoj, kako
su istovremeno upozoravali Tokvil i Marks, nije tada prelazila meru
parlamentarnih spletki. Odsustvo lokalne politike i nerazvijenost politikih udruènja i stranaka glavna su obele`ja ovog perioda. Mrtvo
more to je, prema Tokvilu, pravi izraz za politiku u prilikama koje
su prethodile revolucionarnoj 1848.113
Sam Tokvil je pisao da se i, pored toga to je predmet prve knjige
Demokratije u Americi svet politike, a druge graansko drutvo, te
dve knjige dopunjuju inei jedinstveno delo.114 Prema miljenju
nekih tumaa Tokvilovog dela, na primer Dreera, razlike izmeu ove
dve knjige su takve da se ak moè govoriti o dve Demokratije u
Americi. Tako se problem svemoi dràve i centralizacije pomerao u
sredite Tokvilovog shvatanja demokratije. U prvoj knjizi centralizacija je karakteristina za zaostala i primitivna drutva ili postrevoluci112
113
114
60
Vidi uz dalje izlaganje Seymour Drescher, Tocquevilles Two Dmocraties, Journal of the History of Ideas 2, 1964, str. 201-217.
Vidi Tocqueville, Souvenirs i J. P. Mayer, Alexis de Tocqueville: A Biographical
Essay in Political Science, New York, The Viking Press, 1940, str. 75-80.
onarni razvoj pojedinih drutava. U zavrnim razmatranjima druge

knjige Demokratije u Americi vie se pa`nje poklanja centralizaciji
nego demokratiji. U prvoj knjizi, a naroito u predgovoru, jednakost
uslova, odnosno demokratija, jeste stanje ka kome oveanstvo nezadrìvo stremi. Na kraju druge knjige to je centralizacija. Protivrenost
izmeu prve i druge knjige posledica je postepenog probijanja novih
ideja u stari okvir, sve dok one nisu promenile i sam okvir. Ova promena ne primeuje se samo izmeu prve i druge knjige, ve i izmeu
prvih i zavrnih poglavlja druge knjige. Promena je tako postepena da
je ni sam Tokvil nije bio u potpunosti svestan. Piui 1838. godine zakljuno razmatranje Uticaj demokratskih ideja i oseanja na politiko drutvo Tokvil nije ni oekivao da e mu umesto jednog biti
potrebno osam poglavlja da zaokruì svoj zakljuak. Strahopotovanje prema demokratiji iz predgovora za prvu knjigu Demokratije u
Americi poelo je da nestaje, tako da je Tokvil u jednom pismu
Roaje-Kolaru 1841. mogao da napie da mru naeg doba ini to to
nismo u stanju da predvidimo nita to bismo voleli ili mrzeli, ve
samo neto to preziremo.115
Kada govorimo o izvesnim protivrenostima izmeu Tokvilovog shvatanja tiranije javnog mnjenja i dràvne svemoi ne bismo
smeli, naravno, ispustiti iz vida neka mesta na samom kraju Demokratije u Americi u kojima se, posle svega, upuuje na mogunost
slobode u demokratskom poretku. Niti na ono dobro znano i ve navoeno mesto u kome je Tokvil uzvienosti starog reìma suprotstavljao lepotu novog drutvenog poretka, koja se ogleda u njegovoj
pravednosti. Isto tako, ne treba kriti ni to da Tokvilova socijalna i politika filozofija uopte sadrì u sebi vie protivrenih mesta i zakljuaka. Ima tu nesaglasnosti izmeu onoga to je Tokvil iznosio u
pismima svojim savremenicima, s jedne strane, i objavljenih dela,
s druge. Ima razlike u stavovima izmeu pripremne grae i nacrta, s
jedne, i dovrenih dela, s druge strane. Ima kod Tokvila i suprotnosti
u razmatranju jednog pitanja u okviru istog dela.
Svesno, a esto i nesvesno, Tokvil je izraàvao protivrenosti
svoga vremena. On je to inio tumaei i objanjavajui jedno novo
115
Drescher, Tocquevilles Two Dmocraties, Journal of the History of Ideas 2,

1964, str. 216.
61
drutvo koje je bilo u nastajanju, drutvo ija je sadanjost bila jo

uvek nedovoljno jasna, a budunost zamagljena. Mada je revolucija
koja se odvija u drutvu, zakonima, idejama, oseanjima ljudi, jo
uvek veoma daleko od svoga kraja pisao je Tokvil ipak ve
sada ne bismo mogli uporediti njena postignua sa neim slinim to
bi se moglo nai u prethodnom svetu. Vraao sam se iz veka u vek
sve do najdaljeg drevnog vremena i nisam zapazio nita to bi liilo
na ono to nalazim pred sobom. Prolost ne osvetljava budunost, a
na um luta po tmini.116 Kako objasniti pojavu kojom se bavimo,
ako se ona ne moè svesti na ono to je bilo niti se moè izvesti iz
njega? ta e biti oslonac, polazna taka, kada nita jo uvek nije
postojano i vrsto? Odakle krenuti? Kuda poi? Piui u jednom vremenskom rasponu karakteristinom po tolikim drutveno-istorijskim promenama, da li je i bilo moguno izbei ove nedoslednosti u
zakljuivanju? Razmatrajui iskustva razliitih tipova graanskog
drutva i politike (Francuske, Engleske i Amerike), da li je bilo i
moguno ne uneti ove razlike u samo zakljuivanje?
Ali, objanjenje za protivrenosti u Tokvilovim radovima, pa i u
Demokratiji u Americi, ne treba traìti jedino u prilikama u kojima su
nastajali. Ono to je Tokvila stalno privlailo bio je stvarni drutveni
i politiki ìvot njegovog vremena. Shvatajui, kao Montenj, razmiljanje kao sumnju, ne robujui jednoj ideologiji ili doktrini, Tokvil je
odbacivao prividno jednostavna reenja drutvenih pitanja. On se nikada nije kruto drào jedne odreene mreè pojmova i tvrdnji kojom
bi pokuao da obuhvati i zaustavi stvarni, zapenuani ìvot. Tokvilov
pristup drutvenim i politikim zbivanjima zato pomalo podsea na
Montenjev nain zagledanja u ljudsku duu. Zato, kao i Montenj, Tokvil protivrei sebi, ali ne protivrei istini. Zato i on, kao Montenj, ne
oblikuje pojavu kojom se bavi, ve je opisuje.117 Ima u toj njegovoj
slici demokratije i njenog ìvota neskladnih pojedinosti i odudarajuih boja, ali opti utisak o ubedljivosti, snazi i lepoti slike ostaje isti.
116
117
62

Vidi Miel de Montenj, Ogledi, Sarajevo, Veselin Maslea, 1964, str. 167-168.
Dòn Lok i ideja vlade koja poiva

na saglasnosti
Sredinje mesto u Dve rasprave o vladi Dòna Loka zauzima

stav da niko ne moè da bude potinjen politikoj vlasti drugoga bez
vlastite saglasnosti, odnosno da se legitimnom moè smatrati samo
ona vlada koja poiva na saglasnosti. U emu je smisao ove Lokove
tvrdnje da osnov politike obaveze, odnosno du`nosti lanova drutva da se pokoravaju, leì u saglasnosti? Na ta se saglasnost pripadnika jednog drutva odnosi? ta je pravi predmet te saglasnosti? Gde
leè granice saglasnosti? U kojem obliku saglasnost moè biti data?
Da li je neophodno da lanovi drutva izriito daju svoju saglasnost
ili to oni mogu da uine i preutno? Kada se moè govoriti o postojanju preutne saglasnosti? Da li je Lokova ideja vlade koja poiva na
saglasnosti samo jedna uspela metafora, ili se radi o ideji koja je znaajna zbog velike analitike vrednosti? Poto je ideja saglasnosti sastavni deo ugovorne teorije drutva i politike, teorije koja je u
prethodna dva veka pod udarom kritike uglavnom izgubila svoje pobornike, da li ideja vlade koja poiva na saglasnosti deli sudbinu
ugovorne teorije? Da li je valjanost shvatanja o vladi koja poiva na
saglasnosti ograniena samo na Lokovo vreme, ili je pak re o jednoj
ideji iji je znaaj trajniji? Mogu li se i danas, kao i u Lokovo doba,
razliiti politiki poreci razumeti i razvrstati prema tome da li poivaju na saglasnosti lanova drutva?
Ideja vlade koja poiva na saglasnosti sastavni je deo ireg Lokovog shvatanja o drutvenom ugovoru. Prvobitni, izvorni ugovor
63
kojim, po Loku, pojedinci naputaju prirodno stanje i u cilju ouvanja

ìvota, slobode i imovine stvaraju graansko drutvo, zasniva se na
saglasnosti svih lanova jednog drutva. Dopunski ugovor izmeu
lanova drutva i vlade o potonjem obliku vlasti (o tome ko e raspolagati vrhovnom zakonodavnom vlau), kao i sve druge zakonodaveve odluke zasnivaju se na saglasnosti veine. Tako, prema Loku,
bez saglasnosti nije moguno ni stvaranje graanskog drutva niti
uspostavljanje vlade, odnosno donoenje odluka na nivou vlade.
Sam prelazak od saglasnosti svih, koja je neophodna prilikom
stvaranja drutva, ka saglasnosti veine, koja je potrebna za donoenje ostalih odluka, Lok je objanjavao time da su se ve pojedinci,
saglaavajui se da stvore zajednicu, u stvari saglasili da od nje stvore telo ovlaeno da dela kao jedno telo. Ono to dela kao jedno telo,
odnosno zajednica, samo je saglasnost pojedinaca koji tu zajednicu
tvore, a da bi to telo ilo u jednom pravcu nu`no je da ono ide onim
putem kojim ga vodi vea sila, koju predstavlja saglasnost veine.
I u zajednicama u kojima ovo pravo nije pozitivnim zakonom dato
veini, veina ga ima, smatrao je Lok, po zakonu prirode. Akt veine
sadrì vlast celine ne samo zato to iza akta veine stoji vea sila
nego i zato to je zbog razliitosti mnjenja i suprotnosti interesa nemogue imati saglasnost svakog pojedinca. Zato Lok i zakljuuje da
se za bilo koje ljude koji su se iz prirodnog stanja sjedinili u zajednicu mora pretpostaviti da su svu vlast, nu`nu za ciljeve zbog kojih su
se sjedinili u drutvo, predali veini zajednice, sem ako se nisu izriito saglasili sa nekim brojem koji je vei od veine.1
I na ovako sumaran nain izloèna Lokova zamisao o vladi koja
poiva na saglasnosti upuuje na glavnu tekou. Ako Lok pie da je
jedini osnov za pokoravanje lanova drutva vladi njihova saglasnost, onda bi izalo da veina pripadnika drutva nije obavezna da
se pokorava vladi, jer se sa ovim nikada nije izriito saglasila. Ovu
poetnu i glavnu tekou svojeg shvatanja o vladi koja poiva na saglasnosti Lok je pokuao da rei uvodei pojam preutne saglasnosti. Postavljajui pitanje ta se moè smatrati dovoljnom izjavom
ovekove saglasnosti da bi ga uinila podanikom prema zakonima
1
64
John Locke, Dve rasprave o vladi, Beograd, Mladost, 1978, knj. II, 95-99.
neke vlade2 Lok odgovara da pored izriite, to moè biti i preutna

saglasnost. Preutna saglasnost je ona spasonosna pretpostavka
koju Lok uvodi zato to ljudi uglavnom ne iznose izriito svoju saglasnost sa poretkom u kojem ìve. Preutna saglasnost odnosi se na
sluajeve nepostojanja izriite saglasnosti, mada sutinski saglasnost sa jednom vladom postoji.
Ako najveu slabost izriite saglasnosti kao osnove za pokoravanje lanova drutva vladi predstavlja to to je ona u stvarnosti
retka i praktino nepostojea, onda glavni nedostatak preutne saglasnosti leì u tome to je ovu teko odrediti. Kada se moè rei za
pojedinca koji nije izriito dao saglasnost i potinio se vladi da je saglasan, odnosno da je preutno izrazio svoju saglasnost? Na tekoe
u utvrivanju ta se moè uzeti kao preutni znak davanja saglasnosti ukazivao je pre Loka Hobs piui da su preutni znaci ugovora
nekad posledica rei, nekad posledica utanja, nekad posledica radnji, nekad posledica uzdràvanja od radnje. I uopte reeno, preutni
znak za neki ugovor je sve ono to dovoljno pokazuje volju ugovaraa.3 Svoje izlaganje o preutnoj saglasnosti Lok zapoinje upravo
ukazivanjem na dvosmislenost i neodreenost ovoga pojma: Tekoa je u tome ta treba smatrati preutnom saglasnou i u kojoj meri
ona obavezuje, tj. u kojoj e se meri za nekoga smatrati da je dao saglasnost i time se potinio nekoj vladi, kada uopte nije ni na koji nain izrazio tu saglasnosti.4
U savremenoj politikoj filozofiji razmatrana je valjanost Lokovog (i ne samo Lokovog) pojma saglasnosti i preutne saglasnosti.
Svrha je ovih razmatranja, naravno, da se utvrdi znaenje pojma preutne saglasnosti, kao i uslova koji moraju biti ispunjeni da bi se moglo rei da su pripadnici drutva preutno izrazili svoju saglasnost i
spremnost da se pokoravaju vladi. U svim ovim razmatranjima polazi
se od stava da preutna saglasnost nije drugojaijeg znaaja i va`nosti
od izriite saglasnosti. Preutna saglasnost ne bi trebalo nita manje
da obavezuje od izriite saglasnosti. Saglasnost je preutna kada se
daje na takav nain da onaj koji daje saglasnost to ini utke, odnosno
2
3
4
Locke, Dve rasprave o vladi, knj. II, 119.

Tomas Hobs, Levijatan, Beograd, Kultura, 1961, gl. XIV, str. 116.
65
uzdràva se od injenja. Preutna saglasnost nije ni izriita, ni neposredna; ona nije izraèna odreenom radnjom, ve nju ba karakterie
proputanje odreene radnje. Ali i preutna saglasnost je u izvesnom
smislu data ili izraèna. Zbog toga kada govorimo o preutnoj saglasnosti ukazujemo na poseban oblik, nain izraàvanja saglasnosti.
Da bi se samo utanje, odnosno neinjenje uzelo kao izraz saglasnosti moraju biti ispunjeni izvesni prethodni uslovi. Analizirajui
Lokov pojam preutne saglasnosti Dòn Simons u svojoj knjizi
Moralna naela i politike obaveze te uslove svodi na sledee:5 Prvo,
onaj koji daje saglasnost mora biti potpuno svestan okolnosti u kojima to ini, kao to mora biti svestan i znaenja i domaaja svoga ina.
Drugo, mora postojati jedan srazmerno dovoljno dug period u kojem
lica koja se izjanjavaju mogu eventualno izraziti i svoje neslaganje.
Ova lica moraju biti upoznata sa sredstvima i nainima na koje se moè izraziti nesaglasnost u ovom roku. Tree, momenat od kojeg se izraèna nesaglasnost vie ne moè uzeti u obzir, odnosno prihvatiti,
mora biti sasvim odreen i uinjen jasnim. Ova tri uslova zajedno
uzev jame da je utanje pojedinca koji se izjanjava znaajno, odnosno upuuju na to da njegovo utanje nije ni posledica njegove nesposobnosti da shvati karakter situacije i svojih postupaka, niti je rezultat
neshvatanja procedure, odnosno pogreno shvaenog roka u kojem je
duàn da se izjasni. Odsustvo bilo kojeg od ova tri uslova znai da se
utanje pojedinca ne moè tumaiti kao znak njegove saglasnosti. Simons takoe smatra da se, naroito kada je re o politikoj primeni
ovakvog modela preutne saglasnosti, moraju postaviti jo dva uslova. etvrti uslov, prema njemu, svodi se na zahtev da sredstva za izraàvanje nesaglasnosti moraju biti razumna i da moraju biti srazmerno
lako primenljiva. Najzad, peta pretpostavka preutne saglasnosti
podrazumeva da posledice izraàvanja nesaglasnosti ne smeju biti izuzetno kodljive po pojedinca koji izrazi svoje neslaganje. Kao i kada
je bilo rei o prva tri uslova, tako i kada je re o ova dva poslednja
uslova, moè se rei da njihovo odsustvo dovodi u pitanje karakter
date saglasnosti. Ako lice koje treba da se izjasni uti usled straha ili
zbog prinude, onda se moè govoriti o saglasnosti koja ne obavezuje,
5
66
A. John Simmons, Moral Principles and Political Obligations, Princeton, Princeton University Press, 1979, str. 79-83.
odnosno o odsustvu saglasnosti. Simons na taj nain u svojem izlaganju podvlai intencionalnost preutne saglasnosti. Shvatanje saglasnosti kao osnove politike obaveze zadràva svoju vrednost i
uverljivost jedino ako se strogo ostane pri pomiljenom karakteru
preutne saglasnosti. Ideja saglasnosti zadràva svoju vrednost samo
ako sam nain izjanjavanja, odluivanja titi pojedinca od toga da se
politiki obaveè iz neznanja ili protiv svoje volje.
ta otkrivamo ako pokuamo sada da primenimo ovaj model
preutne saglasnosti na Lokovu zamisao? Lok smatra da je svako ko
ima neki posed, preuzima naslee svojih predaka ili se nalazi na teritoriji jedne vlade, dao svoju saglasnost i izrazio spremnost da se pokorava postojeoj vladi. Lok hoe da kaè, drugojaije reeno, da su
se ljudi preutno saglasili sa jednom vladom i potinili joj se time to
su ostali u okvirima njene teorije. Jedino naputanje celokupne imovine i teritorije vlade, dakle emigracija, oslobaa pojedinca od obaveze pokoravanja vladi na ijoj teritoriji ìvi. Lok na taj nain dovodi
u vezu prebivalite pojedinca i njegovu preutnu saglasnost. Istu zamisao izrazie posle Loka jo saètije, u obliku jedne formule, Ruso:
Kada se dràva ustanovi, saglasnost se daje s prebivalitem. Nastaniti se na nekom podruju znai podrediti se suverenosti.6 Naravno
ni Lok ni Ruso nisu ovde bez prethodnika. U zamiljenom dijalogu u
Platonovom Kritonu zakoni saoptavaju Sokratu da ostajanje na
podruju dràve, odnosno nekorienje mogunosti odseljavanja
znai preutno saglaavanje sa atinskim zakonima i poretkom: Mi,
naime, koji smo te rodili, i othranili, i vaspitali, i koji smo od svega
dobra koliko god smo mogli dali tebi i svima ostalim graanima, mi
ipak izjavljujemo time to smo dali slobodu svakome Atinjaninu,
koji god hoe, kad postane punoletan i kad vidi prilike u naoj dràvi
i nas zakone, pa ako mu se ne sviamo, da mu je prosto sve svoje
uzeti i otii kuda hoe. I ako kogod od vas èli odseliti se ako mu se
mi i dràva ne bismo sviali, i ako èli na drugo mesto da ide i da
onde ìvi kao priselica, ni jedan od zakona ne smeta mu i ne odvraa
ga da ide sa svojom imovinom kuda ve èli. A koji od vas ostane uz
nas, gledajui kako mi pravdu krojimo i u svemu ostalom dràvom
6
@an-@ak Ruso, Drutveni ugovor, Beograd, Prosveta, 1949, preveo Tihomir Markovi, knj. IV, gl. 2.
67
upravljamo, za njega tvrdimo da se delom sloìo s nama da e vriti

sve ono to mi nareujemo...7
Prema Loku, kao to je ve izneto, posedovanje zemlje u jednoj
dràvi, krai boravak u njoj, slobodno putovanje glavnim drumom
sve su to naini preutnog davanja saglasnosti. U stvari, preutna saglasnost doseè onoliko koliko i samo bivstvovanje nekoga u okviru teritorije te vlade.8 Ono to Lok hoe da istakne jeste da svi ovi
postupci predstavljaju izraàvanje preutne saglasnosti. Ti postupci
su uvek znaci saglasnosti bez obzira na to ta pojedinac stvarno smera i bez obzira na posebne okolnosti u kojima on dela. Ovako shvaena preutna saglasnost ukazuje na odsustvo bilo kojeg od izloènih
neophodnih uslova preutne saglasnosti. Pojam saglasnosti u Drugoj
raspravi postaje preterano irok, tako da se postavlja pitanje kakvo je
zapravo njegovo znaenje. Ako to to ljudi ìve na podruju jedne
vlade znai da su saglasni sa odreenom vladom, onda bi izalo i da
saglasnost u smislu slobodnog i svesnog izbora ne postoji, ve da je
preutna saglasnost o kojoj Lok govori nesvesna, mehanika saglasnost. Jer, kako u Lokovo doba tako i danas, emigracija ne predstavlja realan oblik ire, masovnije nesaglasnosti sa vladajuim
poretkom. Jo je Hjum kritikovao Lokov pokuaj da poveè preutnu saglasnost i prebivalite pojedinca, istiui da odseljavanje iz jedne zemlje za veinu podanika ne predstavlja realnu mogunost za
izraàvanje nesaglasnosti sa postojeom vladom. Pri tome, pitanje
koje je Hjum postavio u svojoj raspravi O izvornom ugovoru kao da
je neposredno upueno Loku: Moèmo li rei da siromaan seljak
ili zanatlija moè slobodno da izabere da napusti svoju zemlju kada
ne zna nikakav strani jezik ili manire i ìvi od danas do sutra zahvaljujui maloj nadnici do koje je doao.9 Uz ono to Hjum zamera
Loku moglo bi se dodati da i u sluaju da se opredeli da napusti svoju
zemlju veliki broj ljudi ne moè da ponese sa sobom svoju najvredniju imovinu.10 Takvi pojedinci moraju se odrei svoje domovine i
7
8
9
10
68
Platon, Kriton, Beograd, BIGZ, 1976, preveo Albin Vilhar, gl. XII.
David Hume, Of the Original Contract, Social Contract: Essays by Locke, Hume
and Rousseau, ed. Ernest Barker, Oxford, Oxford University Press, 1971, str. 156.
Simmons, Moral Principles and Political Obligations, str. 99-100.
doma, porodice i prijatelja, a ak i u autokratskom reìmu, vlastiti

dom pojedincu moè biti najprei. Sa ovom injenicom jedan broj
modernih autokratija, dakako, ozbiljno rauna. Zato skoro tri veka
od nastanka Lokove Dve rasprave o vladi, sloboda kretanja u mnogim totalitarnim i autoritarnim reìmima jo uvek predstavlja politiki ideal, a ne i pozitivno politiko pravo.
Ako se, prema Loku, preutna saglasnost svodi na mehaniku
saglasnost svih onih koji ìve na teritoriji jedne vlade i ne iseljavaju
se sa nje, onda bi iz svega sledovalo i da nema nikakve razlike izmeu demokratske i nedemokratske vlade i da to to ljudi ìve u jednom
tiranskom poretku znai da su se sa njime preutno saglasili, odnosno da su se obavezali na pokornost u ovakvoj vladi. Kljuna mesta u
Drugoj raspravi govore, meutim, da Lok zastupa suprotan stav.11
Lok ba podvlai razliku izmeu demokratske i tiranske vlade, izmeu legitimne i nelegitimne vlade, vlasti zasnovane na sili. @iveti na
teritoriji jedne vlade koja upravlja tiranski i imati svojinu na njoj ne
znai preutno se saglasiti sa ovakvom vladom. Postavlja se pitanje
sa ime su se pojedinci koji ìve na teritoriji jedne vlade saglasili? Na
osnovu onoga to Lok pie mogao bi se izvesti zakljuak da se saglasnost pojedinaca odnosi na odredbe, odnosno utanaenja u prvobitnom, izvornom ugovoru. Saglaavajui se preutno sa vladom
jednoga drutva, lanovi drutva stavljaju svoje potpise na izvornu
povelju o stvaranju drutva. Graani koji ìve pod jednom vladom
koja upravlja tiranski, koja je prekrila odredbe izvornog ugovora i
poverenje (trust) koje joj je ukazano, nisu se saglasili sa ovakvim nainom vladanja. Jer, ljudi koji su po prirodi slobodni, jednaki i nezavisni saglaavaju se sa drugim ljudima da se lie svoje prirodne
slobode i zdruè u zajednicu i na osnovu saglasnosti veine obrazuju
vladu jedino radi ouvanja svojih ìvota, sloboda i imanja. Samim time, saglasnost lanova drutva odnosi se samo na vladu koja upravlja imajui u vidu pomenute ciljeve udruìvanja, koja se, dakle,
rukovodi optim dobrom drutva. Vlada koja kri ukazano joj poverenje, koja ne ograniava svoju vlast na opte dobro drutva, koja
samovoljno menja zakone, koja oduzima imovinu bez pravine
11
Uz dalje izlaganje videti Hanna Pitkin, Obligation and Consent, American

Political Science Review 4/1965, str. 990-999, 1/1966, str. 39-52.
69
naknade, dakle tiranska vlada, ne poiva, prema Loku, na saglasnosti

svojih podanika. Kao i prvi potpisnici jednog ugovora tako i veina
onih koji su mu naknadno preutno pristupili nisu du`ni da se pokoravaju ovakvoj vladi.
Na osnovu svega ovoga proizlazi da obaveza pokoravanja jednoj vladi zavisi od toga da li se vlada odlikuje izvesnim svojstvima,
da li ona upravlja u skladu sa slovom prvobitnog ugovora. Ljudi se
odriu svojih prava u prirodnom stanju i uspostavljaju vladu da bi izbegli neke nedostatke ìvota u prirodnom stanju. Udruùjui se u
jednu zajednicu i uspostavljajui vladu pojedinci vladi nisu mogli da
povere ni manje ni vie vlasti nego to je potrebno za postizanje ciljeva udruìvanja. To im zabranjuje prirodni zakon. Ono to ovde naroito pada u oi jeste koliko su uslovi izvornog ugovora unapred
odreeni. Izvorni ugovor, premda po definiciji predstavlja saglasnost volja, nije ni mogao da glasi drugojaije, a vlast i njene granice
mogu se logino izvesti iz prirodnih zakona i uslova u prirodnom stanju. ovek ne moè da podredi sebe arbitrarnoj vlasti drugoga,
pie Lok, a kako u prirodnom stanju ne raspolaè nikakvom arbitrarnom vlau nad ìvotom, slobodom ili svojinom drugoga, ve
samo onolikom vlau koliko mu je prirodni zakon dao radi ouvanja sebe i ostalih ljudi, a ovo je sve to on zaista daje ili moè da preda dràvi, a preko nje i zakonodavnoj vlasti, tako da zakonodavno
telo ne moè da ima vie od ovoga. Njegova je vlast, u svojim krajnjim granicama, ograniena na zajedniko dobro drutva. To je vlast
koja nema nikakvog drugog cilja sem ouvanja i zbog toga nikada ne
moè da ima pravo da uniti, porobi ili hotimino osiromai podanike. Obaveznost prirodnog zakona ne prestaje u drutvu, ve je samo
u mnogim sluajevima jasnije odreena, a ljudskim zakonima su joj
pripojene i poznate kazne da bi se prisililo na njeno potovanje.12
Zbog svega ovoga je i saglasnost pojedinca u sutini neva`na za
njegovu obavezu da se pokorava jednoj vladi, odnosno odsustvo
obaveze da joj se pokorava. Ta obaveza pokoravanja zavisi od karaktera, prirode vlade, od toga da li se vlada kree u granicama utvrenim izvornim ugovorom. Ako se vlada kree u ovim granicama, a
12
70
pojedinac se nalazi na njenoj teritoriji ili uìva svojinu na njoj, onda

je on duàn da se pokorava. Ako je vlada prekrila uslove postavljene u izvornom ugovoru, ako ona ne doprinosi ostvarivanju ciljeva iz
izvornog ugovora, ako njena vlast prekorauje cilj ouvanja, onda
pojedinac vie nije u obavezi da se pokorava bez obzira na to da li je
izrazio svoju saglasnost i da li je to uinio izriito ili preutno. Saglasnost sa jednom tiranskom vladom, obaveza prema jednoj vladi koja
se ne rukovodi nastojanjem da ouva opte dobro ve svoje podanike
osiromauje, porobljava i unitava nije valjana saglasnost, jer ona
naruava prirodne zakone. Delovanje vlade mora da se odvija u okvirima neega to bi jedan ugovor trebalo da predvia. Ono do ega se
dolazi tumaenjem Lokove ugovorne teorije, kao to je uverljivo pokazala Hana Pitkin u svojoj raspravi Obaveza i saglasnost, jeste
hipotetiki ugovor i hipotetika saglasnost, a ne stvarni ugovor i
stvarna saglasnost. Jedina saglasnost koja je relevantna u Lokovom
sistemu jeste hipotetika saglasnost koja se pripisuje hipotetikom
apstraktnom i racionalnom pojedincu.13
Sama ideja hipotetikog ugovora u politikoj teoriji u osnovi
podsea na ideju kvazi-ugovora u pravnoj teoriji. Kvazi-ugovor
predstavlja posebnu vrstu obligacionopravnih odnosa koja je po dejstvu slina ugovorima, ali se po osnovima nastajanja sutinski od
njih razlikuje (primeri kvazi-ugovora su isplata nedugovanog, neosnovano bogaenje, poslodavstvo bez naloga i dr.). Kvazi-ugovori su
prvi put sistematizovani u rimskom pravu, da bi sa recepcijom rimskog prava uli u neke od prvih kodifikacija graanskog prava poetkom prolog veka (pre svega u francuski Graanski zakonik).
U vreme ovih prvih kodifikacija bilo je prihvaeno shvatanje o pretpostavljenim ugovorima, a kvazi-ugovor se teorijski opravdavao
sporazumom stranaka koji se po zakonu fingirao. Na ovaj nain dolazilo je i do pribliàvanja pojmova ugovora uopte i kvazi-ugovora.
Danas je meutim u teoriji naputeno shvatanje da su kvazi-ugovori
pretpostavljeni ugovori, ve se smatra da kvazi-ugovori predstavljaju odreene dobrovoljne i doputene pravne injenice iz kojih se, iz
razloga pravinosti, izvodi postanak odreenih obaveza.
13
Pitkin, Obligation and Consent, American Political Science Review 4/1965, str.
999.
71
Ali, vratimo se Loku. Obaveza pokoravanja vladi, prema Loku,

ne proizlazi iz saglasnosti, ve zavisi od prirode vlade. Ako vlada nastoji da ouva opte dobro, ako je to dobra, pravedna vlada, pripadnici jednoga drutva du`ni su da joj se pokoravaju. Ako je to
nepravedna tiranska vlada, nita ne moè obavezati lanove jednoga
drutva da se ovakvoj vladi pokoravaju; naprotiv, oni imaju pravo da
ustanu protiv ovakve vlade. Prvi tip vlade je legitiman; nelegitimnost
drugog tipa vlade je nesporna. Legitimna vlada je ona kojoj pojedinci treba da daju svoju saglasnost bez obzira da li su to uinili. Ne
samo da su graani du`ni da se pokoravaju ovakvoj vladi, ve bi se
za ovakvu vladu moglo rei i da zasluùje saglasnost.14
Svi oni koji na ovaj nain tumae smisao Lokovog pojma saglasnosti suoavaju se, naravno, sa pitanjem merila na osnovu kojih se
moè utvrditi da li je jedna vlada dobra, odnosno pravedna, pa su podanici du`ni da joj se pokoravaju, ili je vlada loa, pa podanici mogu
da joj otkaù poslunost. Hana Pitkin pri tome iznosi da se o valjanosti jedne vlade moè suditi na osnovu dva merila: formalnog i
materijalnog. Formalni, proceduralni kriterijum odnosi se na institucionalnu strukturu, nain na koji je jedna vlada ureena i na koji se
donose odluke u njoj. Materijalni, sutinski kriterijum treba da pokaè kakvu politiku vodi jedna vlada. Krajnji sluajevi su ovde jasni:
vlada koja tlai svoje podanike i vodi lou politiku zasluùje otpor,
dok vlada koja vodi dobru politiku doputa kritiku i izraàvanje neslaganja zasluùje pokoravanje. Sporni su meoviti sluajevi. Tanije reeno, sporno je da li je opravdana pobuna protiv jedne
benevolentne diktature i da li je opravdana pobuna protiv jedne demokratske vlade koja vodi lou politiku.15
Ako je saglasnost pojedinca u sutini nebitna za njegovu obavezu
da se pokorava, ako ljudi treba da se pokoravaju pravednoj vladi, vladi koja ima na umu opte dobro, a ne treba da se pokoravaju vladi koja
umesto da obezbeuje, zapravo naruava slobodu i prava graana,
onda bi sledilo da je jedino bitno merilo razgranienja izmeu legi14
15
72
S. I. Benn, R. S. Peters, Social Principles and the Democratic State, London,

George Allen and Unwin, 1959, str. 323.
Pitkin, Obligation and Consent, American Political Science Review 1/1966, str.
44-45.
timne i nelegitimne vlade, po Loku, u tome to graani ovoj drugoj

mogu da otkaù poslunost, odnosno imaju pravo pobune. Pojedinci
se mogu s pravom pobuniti protiv jedne nasilne vlade bez obzira na to
da li su dali svoju saglasnost ili nisu. Zbog toga je na izvestan nain u
pravu Dòn Plamenac kada pie da ono to ostaje kada se Lokova
Druga rasprava dobro pretrese nije teorija saglasnosti ve teorija otpora. Za razliku od Lokove teorije saglasnosti koja je preiroka i nedovoljno odreena, njegova teorija otpora je jasna i uverljiva.16
Lok je smatrao da tamo gde je skupina ljudi, ili bilo koji pojedinani ovek, liena svoga prava ili je pod delatnom vlau bez prava,
pa nema nikakve apelacije na zemlji, ona moè da se obrati Bogu kad
god oceni da je u pitanju stvar od dovoljnog znaaja17. To obraanje
Bogu je pravo na otpor. Mada narod ne moè imati po ustavu drutva
viu vlast da odluuje i izrie presudu, u sluaju kada nema druge
apelacije njemu, na osnovu zakona koji prethodi svim pozitivnim zakonima, pripada pravo otpora. Ovo pravo oveku ne moè da se uskrati, budui da je van ovekove moi da se na takav nain potini
drugome i da mu time da slobodu da ga uniti, poto Bog i priroda nikada ne doputaju oveku da preda sebe na takav nain kojim zanemaruje svoje odrànje; i kao to ne moè da uzme vlastiti ìvot, ne
moè nikome da da vlast da mu ga oduzme.18
Pravo pobune shvaeno na ovaj nain ne bi trebalo, prema Loku,
tumaiti kao stalni osnov za bunu. Potrebno je da neugodnost koja
izaziva pobunu bude dovoljno velika da je veina osea i da je nje
sita pa da smatra nu`nim da je izmeni. Slina ideja, samo uz izvesne
dopune, razvijena je i u amerikoj Deklaraciji nezavisnosti: potrebno
je da zloupotrebe vlasti dostignu takav stupanj i uestalost da prete
da se izvrgnu u apsolutnu vlast. U tom sluaju pobuna postaje ne
samo pravo pojedinca i naroda ve i njihova du`nost. Tvorci Deklaracije nezavisnosti to formuliu na sledei nain: Mudrost e, meutim, zahtevati da vlade koje dugo postoje ne budu izmenjene zbog
neznatnih i prolaznih razloga; i, shodno tome, iskustvo je pokazalo
16
17
18
John Plamenatz, Man and Society, London, Longman, 1963, knj. I, str.231.
Isto, knj. II, 168.
73
da su ljudi vie raspoloèni da trpe dok god su zla ikako podnoljiva,

nego da ukinu nepravdu ukidanjem oblika na koje su nauili. Ali
kada niz zloupotreba i uzurpacija, teèi neprekidno istom cilju, pokaè nameru da ljude podvrgne apsolutnom despotizmu, njihovo je
pravo i njihova du`nost da zbace takvu vladu i da se pobrinu za nove
uvare svoje budue bezbednosti.
Pravo na pobunu Lok nije smatrao stalnim osnovom za bunu, ne
samo zato to je potrebno da se ispune odreeni uslovi za sticanje
ovoga prava ve i zato to je Lok pravo na pobunu smatrao samo graninim pravom protiv tiranije vlade. Pravo jemstvo za slobodu pojedinca u dràvi treba traìti u takvom ureenju u kome vlada ne bi bila
u stanju da tiranie svoje podanike, a to se, po Loku, moè postii
samo ako je dràvna vlast ograniena ustanovljenim vaèim zakonima, odnosno naelom vladavine prava, i ako je usvojeno naelo
podele vlasti.19
Ideja o pravu na pobunu pokree jo jedno pitanje. Da li Lok pravo pobune stavlja u ruke narodu, odnosno veini, ili ga doputa i pojedincu? Na prvi pogled, pravo o kome Lok govori deluje iskljuivo
kao pravo veine. Jer, prema Loku, potrebno je da nepravda u jednom
drutvu bude tako velika da je veina osea i da je nje sita, pa da smatra nu`nim da je ukine. Odnosno, potrebno je da odreeni nezakoniti
akti dosegnu do veine naroda, ili da ak iako pogaaju samo nekolicinu izgleda da kao presedan i posledica ugroàvaju sve.20
U svojoj knjizi Dòn Lok i doktrina vladavine veine Vilmur
Kendal je tvrdio da Lok ne ostavlja pojedincima ili manjini pravo da
ustanu protiv jedne nasilne vlade.21 Zbog ovoga je, prema Kendalu,
cela Lokova teorija o vladi koja poiva na saglasnosti kolektivistika,
a ne individualistika. Poavi od vladavine veine Lok zavrava sa
diktaturom veine. Lok u stvari polazi od pretpostavke da ìvot ljudi
19
20
21
74
Kosta avoki, Politika filozofija Dòna Loka, Filozofske studije 1974, str.
213-215.
Willmoore Kendall, John Locke and the Doctrine of Majority-Rule, Urbana, University of Illinois Press, 1965, I izd. 1941. Slino shvatanje Kendalovom zastupa i
Bernard Wishy, John Locke and the Spirit of 1976, Political Science Quarterly
3/1958, str. 413-425.
u zajednici povlai neogranienu vlast zajednice i pravo brojane veine u drutvu da, kada se radi o korienju ove vlasti, donosi odluke
koje su obavezne za manjinu. Naelo veine je, ukratko, preutno sadràno u logici ìvota u zajednici. Miljenja drutva su i miljenja pojedinca bez obzira na to da li se on slaè sa njima ili ne, tj. ona su
miljenja pojedinca ak i kada se on svesno ne slaè sa njima.22
Kako sam Lok veli, lanovi duguju poslunost samo zajednikoj
volji drutva.23 Ovakvim idejama Lok se, po Kendalu, pribliàva
Rusoovom shvatanju o vladavini opte volje. Lokova formulacija o
zajednikoj volji drutva podsea na Rusoovu tvrdnju da dokle god
se vie sjedinjenih ljudi smatra jednim telom, oni imaju samo jednu
volju to se odnosi na zajedniko odrànje i optu dobrobit.24 Ukratko, prema Kendalu, Lok pojedinca preputa na milost veini. Lok ne
daje pojedincu pravo da se buni protiv veine ni kada je re o redovnim odlukama jedne vlade, ni kada je u pitanju pravo na pobunu.
Ukoliko veina podràva jednu vladu, ne postoje delatna prava pojedinca i manjine protiv vlade koja poiva na saglasnosti veine. Ono
to proizlazi iz Lokove Druge rasprave jeste odricanje prava na individualni otpor, a ne prava na otpor naroda protiv nepravedne vlade.
Prigovor da Lokovo shvatanje saglasnosti veine, koje se proteè i na pravo otpora veine, oduzima pojedincu i manjini pravo na
otpor posledica je protivrenosti svojstvenih samom Lokovom
objanjenju vlade koja poiva na saglasnosti. Lok govori o saglasnosti svih pojedinaca prilikom njihovog udruìvanja u drutvo, ali je
ova individualna saglasnost inom uspostavljanja vlade i u procesu
njenog funkcionisanja potisnuta u drugi plan, zamenjena saglasnou veine koja se formira uprkos nesaglasnosti pojedinaca i manjine.
Individualna saglasnost prilikom uspostavljanja drutva biva zamenjena kolektivnom saglasnou veine. Prvobitni oblik saglasnosti
odràva se tako u preinaenom obliku koji, prema Kendalu, dovodi u
pitanje izvorno znaenje i smisao saglasnosti.
Kritika da je Lok potpuno zanemario pitanje pojedinevih prava
u odnosu na veinu, da je Lok kolektivista kao i Ruso, pa ak mo`da i
22
23
24
Kendall, John Locke and the Doctrine of Majority-Rule, str. 105.

Ruso, Drutveni ugovor, knj. IV, gl. 1.
75
jo vei kolektivista od Rusoa, jer dok Ruso pie o vladavini neodreene opte volje, Lok ima na umu vladavinu sasvim odreene veine
ta kritika se teko moè odràti kada je re o Lokovim idejama.
Iako, prema Loku, otpor protiv vlade podrazumeva da je odreena
neugodnost ili nepravda tako velika da je veina osea i ne moè da
je podnosi pa smatra nu`nim da je ukine, Lok ne liava pojedinca
prava na otpor. Ono to on u stvari hoe da kaè nije da pojedinac
nema pravo da se buni, ve da mora da uzme u obzir i miljenje drugih. to vie drugi oklevaju i pojedinac treba da se koleba, zato to ne
treba da dovodi u pitanje sigurnost drugih ljudi zbog jedne stvari
koja im znai malo ili im ne znai nita. Mogunost da pojedinac pogrei u svojoj oceni opada ukoliko raste broj onih koji se sa njim slaù i u tome je valjanost ideje o saglasnosti veine i otporu veine.
Veina onih koji su pre Loka pisali o pravu na pobunu stavljala
je ovo pravo u ruke posebnih tela i zvaninika, pretvarajui ga u povlasticu. Nasuprot ovakvom, feudalnom, korporativnom shvatanju
prava na otpor, Lok je ovo pravo stavio u ruke svih, zahtevajui da se
koristi za opte dobro i uz uvaàvanje miljenja drugih.25 Zbog svega
ovoga Lokova ugovorna teorija predstavlja jedan od najsjajnijih primera individualizma u istoriji politike misli. Sve se u Lokovom sistemu ideja okree oko pojedinca. Prava drutva su u stvari prava
pojedinaca koji sainjavaju to drutvo. @ivot pojedinca u drutvu
moè biti snoljiv tek u stanju u kome su ta prava nepovrediva. Nasuprot teoriji o suverenitetu naroda stoji Lokova zamisao o suverenitetu pojedinca.26
Ako bi se neto ipak moglo zameriti Loku, kao i potonjim teoretiarima majoritarne demokratije, onda bi to bilo pre svega da se suvie lako priklanja naelu vladavine veine kao reenju problema
demokratije, odnosno da pravilo da veina odluuje uzima kao neto
to se podrazumeva. Prihvatajui naelo vladavine veine i saglasnost veine Lok se pozivao na prirodne zakone: u skupinama koje
su ovlaene da delaju na osnovu pozitivnih zakona, gde nikakav
broj nije ustanovljen onim pozitivnim zakonima koji ih ovlauje,
25
26
76
Plamenatz, Man and Society, knj. I, str. 233-234.

Charles Vaughan, Studies in the History of Political Philosophy, New York, Russell and Russell, 1960, I izd. 1925, str. 133-134, 171, 201.
akt veine smatra se aktom celine koji svakako odluuje, poto po

zakonu prirode i uma sadrì vlast celine.27 Za pojedince koji su se iz
prirodnog stanja sjedinili u zajednicu Lok je smatrao da vaì neoboriva pretpostavka da su svu vlast, nu`nu za ciljeve zbog kojih se sjedinjuju u drutvo, predali veini zajednice, sem ako se nisu izriito
saglasili sa nekim brojem koji je vei od veine.28
Usvajajui naelo vladavine veine Lok se pozivao na prirodne
zakone, odnosno na to da po zakonu prirode akt veine sadrì akt celine mada su, naravno, vladavina veine i saglasnost veine stvar
konvencije a ne prirodnih zakona. itav vek posle Loka, Berk je s
pravom pisao da je vladavina veine jedna od najnasilnijih fikcija
pozitivnog prava koju ljudi prihvataju zahvaljujui dugotrajnoj navici pokoravanja i drutvenoj disciplini.29 U jednom poznatom predavanju nemaki teoretiar prava Georg Jelinek izneo je krajem 19.
veka da je istorija veinskog odluivanja vrlo zamrena.30 Moè se
pretpostaviti da je ovo naelo dolo umesto neodreene borbe. Demokratije starog veka poznavale su ovo naelo i razvile su ga na razne naine, priznajui i prava manjina. Srednjovekovno drutvo
prihvatilo je ovo naelo sa velikim rezervama. Zbog toga u srednjovekovnim skuptinama esto vaì pravilo da odluuje pars senior a
ne pars maior, odnosno da se glasovi mere a ne broje. U javnom ìvotu su, sem toga, mnoge odluke donoene jednoglasno, najee
aklamacijom. Ostaci ovog pravnog shvatanja odràli su se na vie
naina: u engleskom sudskom postupku vaì pravilo da odluka mora
biti jednoglasna. Zato je teko utvrditi na koji je nain naelo veine
uopte prokrilo sebi put u srednjovekovnom drutvu. Jelinek iznosi
pretpostavku da ga je prvo uvela crkva, a da se potom na nju ugledala
dràva. Tako dok je crkva u poetku izbor pape poveravala susednim
27
28
29
30

Isto, knj. II, 99.
Edmund Burke, Thoughts and the Cause of Present Discontent, The Philosophy
of Edmund Burke, eds. Louis Bredvold, Ralph Ross, Ann Arbor, The University
of Michigan Press, 1960, str. 57.
Georg Jellinek, Das Recht der Minoritten, Wien, Alfred Holder, 1898. Jelinekovo predavanje je prevedeno i objavljeno u Srbiji u pravnikom asopisu Brani
10-12/1901, str. 910-937.
77
episkopima i svetenitvu Rima, uz aklamaciju naroda, kasnije se za

izbor pape poinje da traì dve treine kardinalskih glasova, dok se
za izbor episkopa jo poetkom 13. veka traì samo prosta veina.
Lok je dalje razvijao ideju da ako akt veine ne sadrì akt celine
onda samo saglasnost svih pojedinaca predstavlja akt celine. U ovom
sluaju naelo veine mora da ustukne pred naelom jednoglasnosti.
Saglasnost svih kada je u pitanju odluivanje u jednoj organizovanoj
zajednici, prema Loku, praktino je nezamisliva: Takvu saglasnost
je gotovo nemoguno ikada imati, ako imamo u vidu zdravstvene
slabosti i specifinosti zaposlenja, kada e u izvesnom broju sluajeva, mada u mnogo manjem od onih u dràvi, mnogi morati da ostanu
daleko od javne skuptine. Ako tome dodamo razliitost mnjenja i
suprotnost interesa, do kojih nu`no dolazi u svim skupinama ljudi,
onda bi ulaènje u drutvo bilo kao Katonovo ulaènje u pozorite,
jedino da bi se opet izalo. Takvo ureenje uinilo bi da moni Levijatan bude kraeg veka nego to su najneotpornija stvorenja, i da ne
preìvi dan u kojem je roen; to se ne moè pretpostaviti sve dok ne
moèmo da smatramo da racionalna stvorenja treba da èle drutva i
uspostavljaju ih samo da bi ih raspustila.31
Ali uviajui s pravom da je saglasnost svih stvarno nemoguna, Lok je, prihvatajui umesto naela jednoglasnosti naelo veine
u odluivanju u organizovanoj drutvenoj zajednici, bio sklon da
proglasi veinsko odluivanje najboljim oblikom donoenja odluka
posle odluka donetih na osnovu saglasnosti svih lanova zajednice.
Bio je, dakle, sklon da potceni sutinske razlike izmeu saglasnosti
svih i saglasnosti veine, odnosno da potceni nedostatke svojstvene
svakom veinskom metodu odluivanja. Kendal je tako u pomenutoj
raspravi isticao da se naelu jednoglasnosti stavljaju mnoge zamerke, ali da se prenebregavaju njegove dobre strane.32 Ako se jedna odluka moè doneti uz saglasnost svih uesnika u raspravi onda je to
najmudrija i najpravednija odluka. Svaki uesnik u debati morao je u
ovakvom sluaju da bude sasluan i ubeen pre nego to postupanje
po nekoj odluci postane moguno. Pruàjui maksimum obezbeenja protiv donoenja novih odluka, oteàvajui na izvestan nain
31
32
78

Kendall, John Locke and the Doctrine of Majority-Rule, str. 109-111.
samo odluivanje i promene, naelo jednoglasnosti pruà maksimum obezbeenja protiv novih odluka koje bi mogle biti nerazborite
i nepravedne. Zato, mada jednoglasne odluke nastaju sabiranjem,
prikupljanjem pojedinanih saglasnosti, svoj svojevrstan kvalitet
one ne duguju brojnosti onih koji su se saglasili. Naprotiv, naelo
jednoglasnosti primorava uesnike u raspravi da razmotre sve raspoloìve injenice i da pridaju podjednaki znaaj svim stanovitima i
odlukama koje bi se mogle doneti na osnovu njih; zato se za ovako
donete odluke moè rei ne samo da uìvaju optu saglasnost ve i da
mogu izdràti sve protivrazloge onih koji su uestvovali u raspravljanju. Ovo je i najvie to se moè istai u prilog jednoj odluci. Oni
koji ne pridaju dovoljan znaaj ovome, a u red tih politikih teoretiara prema Kendalu ide i Lok, nisu svesni ogranienosti svojstvenih
naelu vladavine veine.
Zamerke koje se stavljaju na teret Lokovoj ideji saglasnosti i
pravu na pobunu takoe su opravdane ukoliko upuuju na to da su u
Lokovoj Drugoj raspravi opte teorijske postavke nedovoljno povezane sa stvarnim drutvenim odnosima i institucijama. Manje se zanimajui za stvarni mehanizam vlade Lok je piui o saglasnosti
veine oigledno prenabregao pitanje potrebe da se pojedinac i manjina zatite od tiranije veine. Svoju teoriju saglasnosti Lok nije pokuao da poveè sa teorijom parlamentarnog predsednitva. Mada je
smatrao da je najbolje da vrhovna zakonodavna vlast u dràvi bude
predata jednom zakonodavnom telu i mada se zalagao za podelu izmeu zakonodavne i izvrne vlasti, Lok nije smatrao da u jednoj vladi koja je utemeljena na saglasnosti vrhovna zakonodavna vlast
mora da bude poverena predstavnikom telu; ta vlast moè biti poverena bilo kojem telu, pa ak stavljena i u ruke naslednog monarha.
Jer, prema Loku, monarhija, aristokratija i demokratija podjednako
su legitimne pod uslovom da su ustanovljene saglasnou svih i da
svako ko potom postane njihov lan d svoju preutnu saglasnost.33
Pored svih protivrenosti Lokovog shvatanja saglasnosti i pored
toga to se u njegovom sistemu ova ideja moè odràti samo u obliku
hipotetike a ne i stvarne saglasnosti, Lok je ba njoj dao sredinje
mesto u Drugoj raspravi. Zakljuak da se nasilnim vladama moè s
33
79
pravom pruìti otpor Lok je izvodio iz prethodnog stava da je saglasnost graana ono to ini jednu vladu legitimnom. Da bi se razumeo
Lokov nain zakljuivanja, mora se imati u vidu duhovno-istorijska
situacija onovremene Engleske. Premda se u Lokovo vreme, kao i
danas, smatralo da vlada postoji zarad dobra svojih podanika a ne
obratno, nisu svi na osnovu toga zakljuivali da podanici imaju pravo da obore vladu koja je nasilna. Filmer, sa kojim je Lok polemisao,
pisao je da kralj treba da upravlja imajui pred sobom kao putokaz
dobro svojih podanika, ali je kralj po Filmeru i teoriji o boànskom
pravu kraljeva odgovoran Bogu. Lok je naprotiv isticao da je kralj
odgovoran narodu jer njegov autoritet potie iz naroda i njegova
vlast nije legitimna ako ne vlada na osnovu saglasnosti naroda. Time
se pokazuje da sama veza izmeu Lokove teorije otpora i njegove
teorije saglasnosti nije logika ve istorijska. Ne moè se prva teorija
izvesti iz druge logikim putem, ve su konkretne okolnosti nagnale
Loka da prvu teoriju poveè sa drugom potreba da se ospori i dovede u pitanje teorija o boànskom pravu kraljeva i stvarnost apsolutne
monarhije.34
Razvijajui svoje shvatanje o vladi koja poiva na saglasnosti
Lok je polazio od pojmova i ideja koji su bili prihvaeni u njegovo
vreme. Ideja saglasnosti, nezavisno od ugovorne teorije, bila je preuzeta iz srednjeg veka. U srednjem veku ta je ideja u politikoj praksi
bila s jedne strane povezana sa svojinskim pravima i odreenim garantijama pod kojima su vlasnici mogli biti oporezivani, dok je, s
druge strane, bila u vezi sa odreenim funkcijama i ovlaenjima
parlamenta u pogledu oporezivanja. U ranijim svojim oblicima saglasnost je esto imala individualni karakter. Kasnije je ova ideja
povezana sa idejom predstavljanja, a sa praksom po kojoj birai odreuju svoje predstavnike da daju svoju saglasnost u njihovo ime,
dakle sa unoenjem elemenata pravne fikcije u ideje i institucije
predstavljanja i saglasnosti individualno obele`je saglasnosti sve
je vie potiskivano u pozadinu. Kao i veina drugih pojmova i pojam
saglasnosti bio je tako politikog i ustavnog porekla, pored toga to
je ovaj pojam u Lokovo vreme bio vrsto ukorenjen tako da ni Lok ni
34
80
njegovi savremenici nisu nalazili za potrebno da ga podvrgnu bri`ljivoj analizi. Kako je pojam saglasnosti inio sastavni deo ustava, tradicije i politikog razvitka Engleske, Loku je bilo lake da se u svojoj
argumentaciji oslanja na ovaj protivrean pojam, koji je sadràvao i
dosta elemenata pravne fikcije, nego da bez njega dokazuje svoje
tvrdnje. Da nije ovo inio, Lokovi razlozi bi svakako njegovim savremenicima delovali manje ubedljivo.35
Kritika ugovornih teorija, pa i Lokove teorije, tako karakteristina poev od 19. veka, pojavila se, zapravo, jo ranije. Jo sredinom
18. veka Hjum je otro polemisao sa ugovornom tradicijom, a time i
sa Lokovim idejama. Hjumova kritika predstavlja jedan od prvih radikalnih pokuaja da se odbaci ugovorna teorija i teorija saglasnosti,
odnosno da se prouavanje politike obaveze i legitimnosti vlasti postavi na druge, realistikije osnove. Prema Hjumu, sve su vlade u
poetku zasnovane na ugovoru, jer ljude isprva nita drugo sem njihove vlastite saglasnosti ne moè da udruì i podredi bilo kojoj vlasti. Ako pratimo vladu od njenih prvih zaetaka u praumama i
pustinjama, narod je bio izvor svekolike vlasti i nadle`nosti i on se
dobrovoljno, zarad mira i reda, odrekao svoje prirodne slobode i prihvatio i primio zakone od sebi jednakih i bli`njih. Uslovi pod kojima
je narod bio voljan da se potini bili su ili izriiti ili su bili tako jasni i
oigledni da se moglo smatrati da je nepotrebno da se i izraàvaju.36
Ali to to je vlada ugovornog porekla ne znai da je ona ugovornog
karaktera i u svom zrelom dobu. Nikakav oblik redovne uprave ne
moè se uspostaviti na osnovu ove prvobitne, primitivne saglasnosti.
Tako ova prvobitna saglasnost tokom vremena dovodi do pokoravanja iz navike (habitual obedience), a ne na osnovu saglasnosti. Savremene dràve nastale su putem uzurpacije ili osvajanja, odnosno
na oba naina, i ne polaù nikakvo pravo na dobrovoljnu potinjenost svojih graana. Poslunost, odnosno pokoravanje vladi postaje,
prema Hjumu, toliko priznata da se veina ljudi ne pita o njenom
poreklu ili uzroku na onaj isti nain na koji ne postavlja pitanje o
35
36
J. W. Gough, John Lockes Political Philosophy, Oxford, At the Clarendon Press,

1956, str. 47-72.
Hume, Of the Original Contract, Social Contract: Essays by Locke, Hume and
Rousseau, ed. Ernest Barker, str. XLIII.
81
delovanju zakona zemljine teè ili drugih najoptijih prirodnih zakona. Pa ak ako se nekada pojedinci i zapitaju o uzrocima pokoravanja
vladi onoga asa kada shvate da su oni i njihovi preci vekovima, odnosno od davnina bili potinjeni odreenom obliku vlade, oni se
smesta pokoravaju i priznaju svoju obavezu na vernost. Hjum zatim
istie da njegova namera nije da odbaci saglasnost naroda kao pravedan osnov pokoravanju u sluajevima kada jedna vlada doista poiva
na saglasnosti svojih podanika. To je nesporno najbolji i najsvetiji od
svih osnova vlade. Ono to Hjum èli da podvue jeste da se taj
osnov vlade ak i u najnièm stepenu krajnje retko sree u politikoj
stvarnosti, dok u potpunom obliku skoro da nikada nije postojao.
Zbog svega ovoga osnov vlade mora biti u neem drugom, a ne u saglasnosti podanika.
U prvom delu Hjumovog ogleda zakljuivanje se zasniva u pozivanju na dokaze koje nudi istorija i na posmatranju injenica. U drugom delu svojeg ogleda Hjum je pokuao da na vie filozofski nain
odbaci ideju o ugovoru i saglasnosti. Prema Hjumu, pristalice ugovorne teorije gree utoliko to pokuavaju da osnov vlade traè u vernosti, u drànju date rei i potovanju obeanja, dok je osnov svake
vlade u injenici da drutvo na drugi nain ne bi moglo da postoji,
dakle ne u sporazumu ve u interesu svih. Pravi odgovor na pitanje
zato smo du`ni da se pokoravamo vladi, prema Hjumu, jeste da je to
zato to drutvo inae ne bi moglo da se odrì, a ne zato to smo du`ni
da odrìmo datu re.37 Ono to je Hjum hteo da istakne jeste da vlade
u praksi ne poivaju na saglasnosti ve na navici i da se, teorijski gledano, politika obaveza moè na zadovoljavajui nain objasniti i bez
pozivanja na ugovor i saglasnost. Prema Hjumu, sledilo bi da ugovor
i saglasnost ne samo da predstavljaju fikcije ve su i izlini.
U poslednja dva veka, posle Hjuma, teorija drutvenog ugovora
je stalno napadana i osporavana. Pri tome su, kako zapaè Ernest
Barker, istoriari bili sumnjiavi prema toj ideji jer nikada nije postojalo nita slino drutvenom ugovoru, dok su joj pravnici opet bili
nenaklonjeni zato to im je dobro poznato kako izgledaju pravi ugovori, kako se oni stvaraju i primenjuju, pa su isticali da drutveni
37
82
Isto, str. 161-162.
ugovor nije nita vie nego privid, odnosno kvazi-ugovor.38 Ipak,

ideja drutvenog ugovora, iako u mnogome naputena, do danas nije
sasvim odbaena. Da stvar bude neobinija ideju o drutvenom ugovoru prihvatili su u preinaenom ili preruenom obliku i oni koji su
odricali valjanost ugovornoj teoriji. Treba li podseati na to da je
Hjum, koji je jedan od prvih i najèih kritiara drutvenog ugovora, pisao da su sve vlade u poetku zasnovane na ugovoru? Kritikujui ugovor kao osnov naeg pokoravanja vladi Hjum je priznavao
samo poreklo vlade u ugovoru, odnosno prihvatao je shvatanje o
prvobitnom, izvornom ugovoru. Kritikujui u vreme Francuske revolucije individualistiku i voluntaristiku stranu ugovorne teorije
Berk je pisao da i drutvo predstavlja ugovor, ali ugovor prema
kojem se treba odnositi sa posebnim potovanjem. Za razliku od
trgovakog drutva iza kojeg stoje privremeni i sitni interesi i koje se
moè raspustiti po nahoenju svojih vlasnika, drutvo predstavlja
sporazum i to ne samo sporazum izmeu ìvih, ve sporazum izmeu ìvih, mrtvih i jo neroenih narataja, jer se ciljevi ovoga sporazuma ne mogu postii u okviru samo jednog narataja.39 Ukazujui
na opasnost koja preti pojedinevoj slobodi od tiranije veine Herbert Spenser se krajem prolog veka u odbrani autonomije pojedinca
oslanjao na shvatanje o drutvenom ugovoru. Kritikujui Hobsovo i
Rusoovo shvatanje drutvenog ugovora koje je uzdizalo vladu nad
pojedincem, Spenser je dalje izlagao kako je u savremenom drutvu
shvatanje o boànskom pravu kraljeva ustupilo mesto shvatanju o
boànskom pravu parlamenta, pod kojim je podrazumevao tiraniju
veine nad manjinom i pojedincem. Suprostavljajui se shvatanju o
neogranienoj vladavini veine Spenser je isticao da opte naelo u
temelju svake vlade jeste da su se pojedinci meusobno sporazumeli
da se pokore volji veine u svim stvarima koje se tiu ciljeva zbog
kojih su se udruìli i da se samo u tim okvirima jedan ugovor moè
odràti i biti prihvatljiv.40
38
39
40
Ernest Barker, Introduction, Social Contract: Essays by Locke, Hume and

Rousseau, ed. Ernest Barker, str. XLIII.
Edmund Burke, Reflections on the Revolution in France, London, Dent, str. 93-94.
Herbert Spencer, The Man Versus the State, Harmondsworth, Penguin Books,
1969, str. 155-157.
83
O vitalnosti teorije drutvenog ugovora i pored svih kritika svedoi prisustvo ove ideje u raspravama pojedinih vodeih savremenih
politikih filozofa. Toliko uticajna i danas nezaobilazna Rolsova teorija pravde, prema reima samog njenog tvorca, predstavlja pokuaj
uoptavanja i uzdizanja na vii nivo apstraktnosti poznate teorije o
drutvenom ugovoru, kako je ona izloèna kod Loka, Rusoa i Kanta.
Naela drutvene pravde pri tome su, po Rolsu, ciljevi izvornog
drutvenog sporazuma.41
Od savremenih politikih filozofa koji su izriito branili ugovornu teoriju najvie je o trajnoj vrednosti ideje o ugovoru ipak pisao
Ernest Barker.42 Ugovornoj teoriji, prema Barkeru, mogu se staviti
mnoge opravdane zamerke, ali kada bi se vrednost ovog shvatanja
merila jednim pragmatskim testom, imajui u vidu plodove te ideje
(pre svega opte tekovine Engleske i Amerike revolucije) pokazalo
bi se da su njena dostignua velika. ak i da nikada nije postojao
drutveni ugovor ljudi su se ponaali kao da je on postojao. Uprkos
svim grekama i nedostacima, ugovorna teorija je uvek zastupala
dve velike politike vrednosti: vrednost slobode, odnosno ideju da
je volja a ne sila osnov vlade, i vrednost pravde, odnosno ideju da je
pravo, a ne mo osnov svakog politikog drutva i svakog politikog
poretka.43 U oceni ideje o drutvenom ugovoru Barker polazi od
toga da je ovde re zapravo o dve ideje koje je moguno razdvojiti i
posebno posmatrati. Prva je, naravno, ideja o drutvenom ugovoru
(contract of society), druga je ideja o ugovoru o vladi (contract of goverment). Drutveni ugovor predstavlja sporazum izmeu svih lanova drutva kojim oni stvaraju organizovanu drutvenu zajednicu,
dok je ugovor o vladi sporazum koji se sklapa izmeu vladara i podanika kojim se ustanovljava graanska vlada. Drutveni ugovor je iri
od ugovora o vladi i on prethodi prvom. Dok je veina katolikih i
kalvinistikih teorija o ugovoru u drugoj polovini 16. i poetkom 17.
41
42
43
84
John Rawls, A Theory of Justice, Oxford, Oxford University Press, 1971, str. 11-17.
Ernest Barker, Introduction, Social Contract: Essays by Locke, Hume and Rousseau, ed. Ernest Barker, str. VII-XIV, XLIII-XLIV i Ernest Barker, Principles of
Social and Political Theory, Oxford, Oxford University Press, 1951, str. 188-192.
Barker, Introduction, Social Contract: Essays by Locke, Hume and Rousseau,
ed. Ernest Barker, str. VIII.
veka naglasak u potpunosti stavljala na ugovor o vladi, u kasnijim

ugovornim teorijama Hobsa, Loka i Rusoa naglasak je stavljen na
drutveni ugovor. Drutvo, prema Barkeru, nije, medjutim, zasnovano ni na drutvenom ugovoru ni na ugovoru o vladi. Drutvo je mnogo ire, njegove funkcije su sveobuhvatne, nastalo je i postoji po
sebi. Kao ni za drutvenim ugovorom danas u politikoj filozofiji ne
postoji ni potreba za ugovorom o vladi. U vreme kada se smatralo da
je vlada sui generis, da se ona kao poseban red uzdiè iznad podanika, bilo je normalno smatrati da postoji, odnosno da bi trebalo da postoji ugovor koji utvruje meusobne granice vlade i podanika.
U modernom, demokratskom drutvenom poretku u kojem pravno
posmatrano vlada nije sui generis, meusobni odnosi i prava graana
i vlade utvreni su u ustavu. U skladu sa ovim u modernom, demokratskom drutvenom poretku, ideja o drutvenom ugovoru i ugovoru o vladi, prema Barkeru, biva zamenjena idejom o ustavu kao
politikom ugovoru. Politiki ugovor koji danas ujedinjuje sve, graane i upravljae, jeste ustav.
Ako itav niz politikih rasprava od Hjuma i Berka do moderne
politike filozofije svedoi o slabljenju, ali ne i potpunom odricanju
od ideje o drutvenom ugovoru, jo vie pada u oi injenica da naputanje teorije ugovora nije znailo istovremeno i odbacivanje nekih
ideja koje su inile njen sastavni deo. Re je pre svega o ideji o saglasnosti, tom ugaonom kamenu ugovorne teorije. Pojam saglasnosti,
odnosno vlade koja poiva na saglasnosti, na razliite naine je sauvao svoju aktuelnost do danas. Od 18. veka on je postao sastavni deo
demokratskih pokreta i ideologija, delei sudbinu demokratije kao
politikog ideala na koji se svi pozivaju i pobornici i protivnici demokratije. Dananji porast dràvne vlasti nad ljudskim ìvotima, koji
se ne moè meriti ni sa ime to je postojalo u drutvima prolosti,
praen je time to se u modernim dràvama stalno istie da one upravljaju u saglasnosti sa voljom svojih graana. Sve ono to dràva ini
ona ini pozivajui se na tvrdnju da oslobaa lanove drutva i da vlada uz njihovu saglasnost. Nijednoj modernoj dràvi, kako to dobro
zapaà Dòn Plamenac, uprkos svemu to ini, ne bi moglo da padne
na pamet da se pozove na Rusoov paradoks da prisiljava svoje graane da budu slobodni. Naprotiv, savremeni upravljai, tvorci ideologi85
ja i politikih programa, istiu da vladaju na osnovu saglasnosti

svojih graana.44
S druge strane, pored toga to ima ovu ideoloku dimenziju, pojam saglasnosti, kao i ideja demokratije, predstavlja i va`no obele`je
politikog sistema; u jednom politikom sistemu saglasnost moè
biti prisutna ili odsutna i na osnovu toga se moè ustanoviti razlika
izmeu vrsta politikih sistema.45 Prouavanje saglasnosti u modernom drutvu vie je usmereno u pravcu ispitivanja sociolokih aspekata saglasnosti nego filozofskih: konsenzus je pojam u okviru kojeg
se danas mahom odvija socioloko prouavanje saglasnosti.46 Zato
pored tradicionalnog filozofskog problema od kojeg je i Lok polazio,
problema zato vlada treba da poiva na saglasnosti svih lanova
drutva, sve veu pa`nju privlai problem kako vlada moè biti utemeljena na saglasnosti pripadnika drutva. Pored toga to moderna
istraìvanja saglasnosti ukazuju na aktuelnost ovog pojma, ona sve
vie upuuju na konkretnija pitanja nego to su bila pitanja koja je
postavljao Lok; to su pitanja stvarnih uslova i institucija koje bi
mogle da vladu uine zavisnijom od saglasnosti graana.
Prouavanja saglasnosti danas se u jo neem razlikuju od Lokovog prilaza ovoj pojavi. U savremenim istraìvanjima saglasnost vie
nema oblik jednostavnog, neposrednog odnosa izmeu lanova drutva i vlade. U modernim drutvima izmeu pojedinca i dràve posreduje itava mreà udruènja, organizacija i institucija koja povezuje i
artikulie razliite zahteve i interese pojedinaca i grupa. Saglasnost
graana prema vladi zato nema neposredan karakter, kako je to prikazivao Lok, ve je taj karakter u mnogo veoj meri posredan i difuzan.
Sem toga, prouavanja saglasnosti u modernom drutvu daleko vie
pa`nje poklanjaju pojavi drutvene promene; u ovom pogledu tradicionalni, pa i Lokov pojam saglasnosti, statikog je karaktera.
Pod saglasnou se u savremenim istraìvanjima esto podrazumevaju veoma razliiti oblici u kojima pripadnici drutva pristaju na
44
45
46
86
John Plamenatz, Consent, Freedom and Political Obligation. Oxford, Oxford

University Press, 1968, I izd. 1938, str. 181.
Uz dalje izlaganje videti P. H. Partridge, Consent and Consensus, London,
Macmillan, 1971.
Partridge, Consent and Consensus.
vlast dràve. U tom smislu se pod saglasnou podrazumeva: saglasnost data pod prinudom; saglasnost koja je rezultat manipulacije;
saglasnost koja je rezultat apatije, nezainteresovanosti ili navike; saglasnost koja dolazi usled prihvatanja ustaljenih tradicija; saglasnost
kao rezultat procesa socijalizacije. Ve na osnovu ovih primera jasno
je da svi pomenuti oblici nisu neto to je predstavljalo sr` klasine
demokratske teorije saglasnosti. Promiljenost i sloboda izbora obeleàvali su klasino, pa i Lokovo, shvatanje saglasnosti. Nabrojani
oblici saglasnosti u irem smislu sree se u razliitim tipovima politikog sistema i u njima su razliito povezani i raspodeljeni. Da bi,
meutim, pojam saglasnosti sauvao svoje diskriminatorne crte u
odnosu na neke druge pojave, da bi bila moguna podela politikih
sistema na one koji poivaju i na one koji ne poivaju na saglasnosti
graana, neophodno je suàvanje ovako irokog pojma i uvoenje u
analitiki okvir i elemenata klasinog shvatanja saglasnosti.
Ukoliko se na ovaj nain prie pojavi saglasnosti onda se bez
dvoumljenja moè rei da politiki reìmi u kojima se upravlja i manipulie cenzurom i drugim oblicima zabrana tampane rei, kao i
drugim nainima ograniavanja izbora i razlika u miljenju, da reìmi u kojima dràvno-partijski aparat proizvodi saglasnost umesto
da omogui njeno spontano ispoljavanje i razvoj da svi ovi reìmi
nisu demokratski, odnosno da ne poivaju na saglasnosti onih kojima upravljaju. Nametnuta ili iznuena plebiscitarna podrka naroda
ne predstavlja vid saglasnosti. Nema saglasnosti tamo gde narod
nema mogunosti za izraàvanje nesaglasnosti. Jer tamo gde nesaglasnost ne moè da se ispolji ne postoje dokazi da je narod saglasan
sa vladom i njenom politikom. Za dràve koje ne dozvoljavaju otvoreno neslaganje ne moè se rei da se zasnivaju na saglasnosti svojih
graana. Jedna vlada ne poiva na saglasnosti svojih graana u meri
u kojoj je neslaganje u njoj suzbijeno. U meri u kojoj neslaganje moè u jednom drutvu da se slobodno izraàva i saglasnost e biti proirenija i aktivnijeg karaktera. U modernim predstavnikim demokratijama vlada na slobodnim izborima naknadno utvruje
postojanje ili odsustvo saglasnosti.
Kao ni i u Lokovo vreme, ni danas se ne moè rei da je saglasnost jedino merilo legitimnosti politikog poretka. Ali razmiljanje
87
o demokratskim i nedemokratskim reìmima, istraìvanje prirode i

karaktera konkretnih politikih sistema nije moguno ako se kao merilo legitimnosti ne uzme tvrdnja pisca Dve rasprave o vladi izreena
pre skoro tri stolea da niko ne moè da bude potinjen politikoj
vlasti drugoga bez vlastite saglasnosti.
88
Ruso i vladavina opte volje
I
Sporovi o znaenju politike filozofije @an-@ak Rusoa nisu nikada prestali da gube na svojoj èstini. Da li je Ruso bio individualista ili kolektivista, liberal ili pretea totalitarizma, veito je pitanje
svih rasprava o njemu. Meu najveim politikim misliocima malo
je onih ije je delo toliko protivreno, a na koje se pozivalo toliko
razliitih politikih struja i pokreta, kao to je to sluaj sa Rusoovom
politikom filozofijom. Sm Ruso je priznavao da ono to pie ne
moè da se izrazi na logiki strog i jasan nain, kako su to inili filozofi prosveenosti. Rusoov odgovor na pitanja koja je on sam s
razlogom smatrao sloènima bio je isto tako sloèn. Osim toga, lutanjima i zabunama Rusoovih tumaa mnogo je doprineo i Rusoov nain izlaganja i dokazivanja pomou politikih paradoksa, poev od
onog osnovnog paradoksa da veiti problem pojedinca i dràve, slobode i prinude, pokua da rei uspostavljanjem identiteta izmeu
onih koji upravljaju i onih kojima se upravlja.
Pitanje da li je Ruso predstavnik individualizma ili totalitarizma
postavlja se u vezi sa problemom opte volje. Kada su jakobinci prihvatili i primenili Rusoovu ideju opte volje i primenili je u Francuskoj revoluciji, poelo je upozoravanje na pretnje slobodi sadràne u
Rusoovoj odbrani opte volje. Jedan od prvih kritiara Rusoove ideje
o vladavini opte volje, Benàmen Konstan, u svome spisu Naela
politike, objavljenom 1815. godine, video je u Rusoovom drutvenom ugovoru, na koji se toliko esto pozivalo u ime slobode, najstra89
nije orue svakog despotizma. Prema miljenju Konstanovom, inae

tipinom shvatanju klasinog liberalizma, Rusoova pogreka leì u
zalaganju za neogranieni narodni suverenitet. Ma u ijim rukama
bio, u rukama jednog oveka, nekolicine ili svih, neogranieni suverenitet predstavlja zlo. Zato i ne treba svaljivati krivicu na nosioce
vlasti (monarhiju, aristokratiju ili demokratiju), ve na sistem neograniene vlasti. Treba, mislio je Konstan, ustati protiv samog oru`ja, a
ne protiv ruke koja ga drì. Jer, ima tereta pretekih za ljudske ruke.
Pogreka Rusoova (a i drugih pobornika ideje o narodnom suverenitetu) jeste u tome to je, videi da jedan ovek ili mali broj ljudi koji
ima veliku vlast moè da uini mnogo zla, usmerio svoje napade na
nosioce vlasti a ne na samu vlast. Umesto da se zalaè za ogranienje
vlasti, Ruso se zalagao za to da se vlast poveri celom narodu.1
Prema savremenim kritiarima, Rusoova politika filozofija ne
samo da obuhvata neke mogunosti protivne slobodi, ve u njoj
treba traìti klice nekih modernih nedemokratskih reìma i pokreta
kakve predstavljaju razliiti oblici totalitarizma. Prema Talmonu,2
totalitarizam nije bitno nov. Iako je totalitarizam kao sistem vlasti i
represije pokazao svoje pravo lice i ispoljio najudovinije razmere
u 20. veku, njegovo idejno poreklo je starije. Da stvar bude sloènija,
iz istih idejnih pretpostavki iz kojih se uoi Francuske revolucije zaela ideja o liberalnoj demokratiji, razvilo se i totalitaristiko shvatanje o ureenju drutva. Talmon smatra da su u Rusoovom politikom
uenju sadràne glavne pretpostavke modernog totalitarizma. Ruso
je, dakle, jedan od duhovnih oeva totalitarizma, veli Talmon.
U emu su totalitarna obele`ja Rusoove politike filozofije? Prema Rusoovim kritiarima, opta volja ima status platonske ideje.
Shvaena ili ne, opta volja postoji, a ljudski razum treba da je otkrije.
Glasanje u narodnim skuptinama zato i ne predstavlja izbor, ve jedino utvrivanje da li je dati zakonski predlog u saglasnosti sa optom
voljom ili nije. Opta volja predstavlja neto to postoji pre naeg izbora i uprkos izboru koji emo uiniti. Cilj izbora, odnosno glasanja,
1
90
B. Konstan, Naela politike. O ministarskoj odgovornosti, Beograd, Dràvna

tamparija, 1883, str. 1-12.
J. L. Talmon, The Origins of Totalitarian Democracy, London, Sphere Books,
1970, str. 38-49.
nije iznoenje sopstvenog stava ve povinovanje optoj volji. U Rusoovoj idealnoj dràvi dominira jedno zajedniko ja (moi commun), a
svrha je glasanja da se to zajedniko ja izrazi i tako sprei svaka
mogunost ouvanja posebnosti, odnosno protivljenja. Poto ima
ovakvo znaenje, opta volja mogla bi se nazvati i totalnom voljom.3
Ako je svrha izbora na podruju politike saobraàvanje zahtevima opte volje, onda je sloboda sposobnost da se odbace pojedinani i
posebni interesi i strasti koji se ispreuju na putu ka optoj volji. Stoga ljudi treba da se obrazuju i pripreme da èle ono to je opta volja.
Drugim reima, mora se iskoreniti ljudski egoizam, odnosno izmeniti
sama ljudska priroda. Opta volja moè da ovlada samo tamo gde je
ovek ustupio mesto graaninu i promenio svoju prirodu, identifikujui se u potpunosti sa politikom zajednicom kojoj pripada. Kako da
ljudski razum otkrije optu volju, kako da se obezbedi od iskuenja
koja dolaze od pojedinanih volja i interesa? Ruso se pita: Kako bi
mogla slepa gomila, koja esto ne zna ta hoe jer retko zna ta je za
nju dobro, da sprovede sama od sebe tako veliko i tako teko delo kao
to je sistem donoenja zakona?4 Odgovor na ovo pitanje on nalazi u
delovanju zakonodavca, lica koje se usuuje da preduzme postavljanje osnovnih ustanova jednog naroda, ne vladajui nad ljudima (kao
to su to inili Solon i Likurg), i koje je kadro da izmeni ljudsku prirodu, pretvarajui svakog pojedinca u deo vee celine.
Prema Rusoovim kritiarima, uvoenje zakonodavca kao i ustanove cenzorstva i graanske religije, najpouzdaniji su dokazi Rusoovog totalitarizma. Nagovetavajui ovakvim shvatanjem opte volje
moderne totalitarne reìme i razloge kojima se sluè njihovi nosioci,
Ruso svojim tumaenjem uloge zakonodavca najavljuje i obrazlaè
potrebu za harizmatskim voom kakav se sree u totalitarnim reìmima 20. veka, a njegovi nazori o cenzorstvu i graanskoj religiji
zametak su savremene prakse kontrole misli (thought control).5 Jer,
3
Lester Crocker, Rousseau et la voie du totalitarisme, Rousseau et la philosophie

politique, Paris, Presses universitaires de France, 1965, str. 113.
@an-@ak Ruso, Drutveni ugovor. O poreklu i osnovima nejednakosti meu ljudima, Beograd, Prosveta, 1949, knj. II, gl. 6.
Crocker, Rousseau et la voie du totalitarisme, Rousseau et la philosophie politique, str. 120-121.
91
prema Rusou, zakonodavac treba da oveku oduzme njegove sopstvene snage da bi mu podario druge koje su mu strane i kojima on ne
moè da se sluì bez tue pomoi. Ukoliko se te prirodne snage vie
umrtve i unite, utoliko su steene snage vee i trajnije i utoliko je
drutveni poredak vri i savreniji; tako da tek kad svaki graanin
nije nita i moè neto da uini samo pomou svih drugih, i kad je
snaga koju je stekla celina jednaka zbiru ili vea od zbira prirodnih
snaga svih pojedinaca, moè se rei da je zakonodavstvo stiglo do
najvie take savrenstva koju moè dostii.6
Ukazujui na neliberalni i totalitarni karakter Rusoove politike
filozofije, Rusoovi kritiari nisu prelazili preko tekoa tumaenja
kojima obiluje njegovo delo. Oni nisu odricali da je Rusoovo delo
protivreno i da zato nije uvek tako lako osporiti objanjenja koja se
razlikuju od njihovih. Jo je Konstan smatrao da je Ruso, uvodei u
svoju politiku filozofiju shvatanje o neogranienom narodnom suverenitetu, bio zastraen veliinom vlasti koju je stvorio, pa je pokuao da opasnost koja je nerazdvojno povezana sa neogranienim
suverenitetom sprei jednim sredstvom koje bi uinilo nemogunim
vrenje samoga suvereniteta. Istakavi da se narodni suverenitet ne
moè otuiti, ustupiti, ni zastupati, Ruso je stvarno pokazao, smatra
Konstan, da se on ne moè ni vriti.7
Skreui pa`nju na dvosmislenost i vieznanost Rusoove politike misli, kritiari ipak ostaju dosledni stavu da kod Rusoa kolektivizam, odnosno totalitarizam odnosi prevagu nad individualizmom.
Rusoov drutveni ugovor je zato suta suprotnost Lokovom.8 Dok
Lokov drutveni ugovor potvruje i jami prava pojedinaca, Rusoov
ih negira. Kod Loka dràva titi ljudska prava, a njena vlast je ograniena. Kod Rusoa su ljudska prava podreena drutvu, a vlast nad
pojedincima i manjinama je neograniena. U Rusoovoj dràvi ne samo da se ne moè vie govoriti o pravima manjina, ve ne postoji
mogunost manjina. Lokov drutveni ugovor je zato povelja individualizma; Rusoov drutveni ugovor je izraz krajnjeg kolektivizma.
6
7
8
92
Drutveni ugovor, II, 7.

Konstan, Naela politike, str. 5.
Vidi Ernest Barker, Introduction u Social Contract: Essays by Locke, Hume,
Rousseau, Oxford, Oxford University Press, 1971.
II
Kritike Rusoa zapoinju pojmom opte volje. Da bi se odgovorilo na pitanje da li je Ruso predstavnik liberalizma ili totalitarizma, da
li su zamerke Rusoovih kritiara opravdane ili ne, treba se osvrnuti
na njegovo shvatanje opte volje.
Vladavina opte volje, prema Rusou, pouzdan je znak da je jedno
drutvo dobro ureeno. Dobro ureeno drutvo je ono u kome vlada
opta volja. Susreui se sa pojmom opte volje u logici, pravu i teologiji, Ruso je ovom pojmu dao jedno u osnovi moralno znaenje.9
Opta volja kod Rusoa predstavlja volju koja dolazi do izraàja onda
kada su lanovi jednoga drutva u stanju da se odreknu drugih svojih
naklonosti i posvete se drutvu, onda kada su u stanju da se oslobode
svih sklonosti i da svoje pojedinane ili posebne interese podrede
optem dobru. Merilo legitimnosti jedne vlade jeste da li ona sledi
optu volju. To Ruso izriito tvrdi u svojoj Raspravi o politikoj ekonomiji: Prva i najva`nija maksima legitimne odnosno narodne vlade,
to e rei one iji je cilj opte dobro, jeste dakle, kao to sam rekao, da
u potpunosti sledi optu volju. Opta volja, koja uvek teì zatiti i blagostanju svih i svakog dela, i koja je izvor zakona, jeste... pravilo na
osnovu koga se utvruje ta je pravedno a ta nepravedno.10
Opta volja nema nieg zajednikog sa voljom svih (volont de
tous), koja prihvatajui i pretpostavljajui samo zbir pojedinanih
volja ima u vidu samo opti interes. Za razliku od pojedinanih volja
koje teè privilegijama, opta volja teì jednakosti; ona je merilo pravednosti. Utoliko ona ima, kako su Rusoovi kritiari zapaàli, obele`ja jednog metafizikog stanja. U Rusoovoj politikoj filozofiji
opta volja treba da popuni onu prazninu koja je nastala naputanjem
ideje prirodnog prava. U optoj volji kao zajednikom ja, osloboenom pojedinanih strasti, Ruso je naao zamenu za transcendentno prirodno pravo.11
9
10
11
Vidi Bertrand de Jouvenel, Essai sur la politique de Rousseau u Jean-Jacques

Rousseau, Du contrat social, Paris, Pluriel, 1978, str. 101-107.
J. J. Rousseau, Discours sur lconomie politique, Ecrits politiques, Paris,
Union gnrale dditions, 1972, str. 36.
Kosta avoki, Demokratski poredak i sloboda, Filozofske studije 1973, str. 24-25.
93
Vladavina opte volje kao obele`je dobro ureenog drutva,

prema Rusou, znai da su javni poslovi postali glavna briga graana.
U drutvu u kojem vlada opta volja graani ne plaaju vojsku, niti
imenuju predstavnike da sami ne bi morali da se bave javnim poslovima. U istinski slobodnoj zemlji graani sve rade svojim miicama, a nita novcem; daleko od toga da plaaju da se oslobode svojih
du`nosti, oni bi plaali da ih lino ispune.12 U dobro ureenoj dràvi javni poslovi stoje iznad privatnih. Krug privatnih poslova se sve
vie suàva, jer uestvujui sve vie u optem blagostanju, graani
traè sve manji deo blagostanja u pojedinanim nastojanjima. Ruso
ovde, naravno, ima za uzor grki polis u kome je glavna briga naroda
bila njegova sloboda.
Prema Rusou, mora se ispuniti vie pretpostavki da bi moglo da
se kaè da u jednom drutvu vlada opta volja. Meu ovim pretpostavkama posebno su va`ne dve: prvo, da sami graani donose zakone ne preputajui taj posao predstavnicima i, drugo, da lica koja
donose zakone to ne ine kao lanovi posebnih grupa ve kao pripadnici celog drutva.
Tako dolazimo do prve pretpostavke dobro ureenog drutva. U
dobro ureenom drutvu narod izraàva optu volju posredstvom zakona. Ba zato to se zakonima izraàva opta volja, graani moraju
sami donositi zakone, a ne ostavljati da to ine njihovi predstavnici.
Opta volja, prema Rusou, ne moè se ni otuiti ni predstavljati. Narod zato zakone moè da donosi samo kada je okupljen u skuptinu.
Izuzev izvornog ugovora o ustanovljavanju graanskog drutva, koji
po svojoj prirodi traì saglasnost svih, sve ostale odluke narod okupljen u skuptinu donosi veinom glasova koja izraàva optu volju;
kada veina, meutim, pone da protivrei nalozima opte volje,
njene odluke gube legitimnost.
Samo tamo gde svi uestvuju u donoenju zakona, smatrao je
Ruso, graani razumeju potrebu za njima i interese i gledita koji se
njima usklauju. U ovakvim sredinama jedna grupa ljudi ne namee
svoju volju drugoj, ve se zakonima, u kojima je sadràna opta
volja, pokoravaju svi. Ovakva drutva se razlikuju od onih u kojima
jedna grupa ljudi namee svoju volju drugoj. Pokoravajui se
12
94
Drutveni ugovor, III, 15
zakonu, ljudi se ne pokoravaju drugim ljudima. U ovakvim drutvima vladaju zakoni, a ne ljudi.
Zalaùi se za takav oblik dràvnog ureenja koji stoji u znaku
neposredne demokratije, Ruso je bio svestan da se moderne dràve
veoma razlikuju od uzora grkog polisa. Slabljenje ljubavi prema
zemlji, bujanje privatnih interesa, ogromnost dràva, osvajanja, zloupotrebe vlada, doprineli su da se doe na misao da poslanici treba
da predstavljaju narod u skuptinama. U modernim dràvama ljude
sve vie prestaje da zanima ta se dogaa u skuptini, jer su zaokupljeni privatnim poslovima. Ovaj nemar graana za javne poslove,
njihova spremnost da imenuju poslanike i da se posvete svojim linim interesovanjima, nagovetava dubinu krize moderne dràve.
Tamo gde graani odgovaraju da ih se ne tiu dràvni poslovi, dràva
je na rubu propasti. I grubo se varaju takvi narodi kada misle da su
slobodni. Oni su slobodni samo dok biraju svoje poslanike, a im su
ovi izabrani oni su robovi. Sam nain korienja slobode pokazuje da
ovakvi narodi i zasluùju da izgube slobodu. Dok su Grci po cenu
ropstva bili slobodni, moderni narodi nemaju robova, ali su sami robovi. Od trenutka kada jedan narod izabere svoje poslanike, on prestaje da bude slobodan; on prestaje da postoji.
Dovde je teko ne sloìti se sa Rusoovom kritikom predstavnike demokratije. Ruso, u stvari, podvlai da je sutina dobro ureenog
drutva u donoenju najva`nijih odluka kroz raspravu izmeu ljudi
kojih se te odluke tiu. Ukoliko ljudi ne uestvuju u njihovom donoenju, ni u diskusiji koja im prethodi, oni ne razumeju znaenje odluka koje u njihovoj svesti poprimaju heteronomni karakter.
Predstavnika demokratija, prema Rusou, zato sama sebi protivrei:
ona zahteva od nekolicine onih koji su vladanje uinili svojim pozivom da odgovaraju masi nezainteresovanih i neupuenih biraa.13
Poveravajui svojim predstavnicima da donose zakone umesto njih,
graani se odriu svojih najva`nijih politikih prava i du`nosti. Oni
se odriu vlasti koju jedino oni sami mogu da vre na pravi nain. Birajui nekoga ko e ostvarivati zakonodavno pravo mesto njih, oni se
odriu toga prava. Ovde se, meutim, javljaju svojim prigovorima
13
John Plamenatz, Man and Society, London, Longmans, 1963, knj. I, str. 400.
95
kritiari Rusoa. Iako, naelno, Rusoovi razlozi u prilog neposrednoj

nasuprot predstavnikoj demokratiji izgledaju, po njima, prihvatljivi, sama Rusoova zamisao o neposrednoj demokratiji je neostvarljiva. Njegovo shvatanje nije realno. Moderna dràva postaje sve vea i
sloènija, a drutva poput onih u ijim se okvirima kretala Rusoova
uobrazilja postaju sve rea.
Kritiari Rusoa ni ovde nisu u pravu. Rusoova slika idealnog
drutva nije liena realizma. Naprotiv, Ruso je bio i te kako svestan
pretnji koje se kriju u modernom drutvu. On je bio svestan toga da u
velikim dràvama graani ne mogu sami da donose zakone; bio je
svestan da se njegov ideal moè ostvariti samo u malim dràvama.
Ruso je uviao da se postojee dràve ne samo ne mogu smanjiti ve
i da preovlauje tendencija u pravcu uveanja dràva. On je samo
poricao da je ova tendencija dobra. Smatrajui da je nejednakost u
velikim dràvama neizbe`na, on je istovremeno drào da je sloboda
tu ozbiljno ugroèna. Jer, po njemu, sloboda je utoliko manja, ukoliko je dràva vea.14
Ruso je verovao da narod moè obezbediti vrenje svojih prava
ako dràva nije suvie velika. U velikoj dràvi, po njemu, vlada ima
ne samo manje snage i hitrine u nadgledanju izvrenja zakona ve i
narod ima manje ljubavi za otad`binu, koja je u njegovim oima kao
itav svet, i za sugraane koji su za njega veinom stranci. Tamo gde
su ljudi jedni drugima stranci i gde pokazuju malo interesovanja za
javne poslove, privatni interesi stoje nad optim; tamo ne moè doi
do izraàja opta volja. Tu graani donoenje zakona preputaju svojim predstavnicima, odriui se tako svoje slobode. Podvlaei da
dobro ureena dràva ne sme biti prevelika, da bi graani u njoj
mogli sami da donose zakone i da neposredno odluuju, Ruso, meutim, upuuje i na injenicu da takva dràva ne sme biti ni premala
za samoodrànje, jer svi narodi teè da se uveaju na raun svojih suseda, a to predstavlja opasnost naroito za male narode. Iznosei
tako razloge za uveanje dràve i protiv njega, Ruso u skladu sa svojim shvatanjem dobro ureene dràve daje prednost drugoj grupi
razloga, koji su unutranji i apsolutni, nad prvom grupom razloga,
14
96
Drutveni ugovor, III, 1.
koji su spoljni i relativni. Zdravo i vrsto ureeno drutvo prva je

stvar koju treba traìti; i treba vie raunati na snagu koja se raa iz
dobre uprave negoli na sredstva koja pruà veliko prostranstvo.15
Kao i Monteskje pre njega, Ruso je bio svestan preimustava
malih dràva nad velikim. Monteskje je u Duhu zakona pisao da u velikim republikama postoje velika bogatstva i samim tim malo umerenosti u duhovima; preovlauju posebni interesi, a opte dobro zavisi
od sluaja. U velikoj republici pojedinac osea da moè biti srean,
velik, slavan bez svoje otad`bine; u svojoj nabeenoj veliini, on se
uzdiè nad ruevinama republike. U maloj republici, pak, javno
dobro se bolje osea, bolje poznaje, bliè je svakom graaninu.16
Ponavljajui stalno da narod ne moè da obezbedi ostvarivanje
svojih prava ako dràva nije mala, kao i to da postoji bojazan da, ako
je mala, bude podjarmljena, Ruso je obeavao u Drutvenom ugovoru
da e pokazati kako se moè spojiti spoljna mo jedne velike dràve
sa dobrim ureenjem jedne male dràve, mada o ovome u njegovim
radovima kasnije ne postoji nikakav zapis. Ukazujui, ipak, na mogunost da se mo velike dràve moè spojiti sa dobrim ureenjem
male dràve, Ruso je bio na tragu Monteskjeovog reenja: konfederacija je takva vrsta republike koja je u stanju da ouva svoju veliinu a
da se njena unutranjost ne iskvari.17
Sve u svemu, ne moè se Rusou prebacivati da njegove zamisli o
dobro ureenom drutvu nisu realne. Jer, Ruso nigde ne tvrdi da je
njegov ideal lako ostvarljiv. Naprotiv, on pie da prava demokratija
nikada nije postojala niti e postojati, da je neprirodno da veliki broj
ljudi upravlja nad malim brojem njih, da je demokratija zamisliva
kao vlada bogova, a ne ljudi. Osim toga, mnogi narodi nisu mogli da
podnesu dobre zakone, a oni koji su mogli da ih podnesu imali su ih
samo kratko vreme. Stanje je, prema Rusou, utoliko teè to je veina naroda, kao i ljudi, posluna samo u mladosti, a kada ostari ne moè se vie menjati i popravljati.18
15
16
17
18
Isto, II, 9.
Montesquieu, Lesprit des lois, Paris, Garnier Frres, n. d., knj. VIII, gl. 1.
Isto, IX, 1.
Dodue, Ruso je ovde upuivao na blagotvorno dejstvo revolucija i graanskih
ratova, koje omoguuje narodima da se oslobode stega prolosti i zaponu sve iz
97
Ukazujui na tekoe uspostavljanja takvog drutvenog ureenja u kojem bi graani uestvovali u donoenju zakona, Ruso u svojim razmatranjima nije bio stenjen okvirima siunih politikih
zajednica. Podvlaei da demokratska vlada odgovara malim dràvama, aristokratska srednjim, a monarhija velikim, Ruso je smatrao
da je najbolji oblik vladavine, koji je jo moguno ostvariti, izborna
aristokratija u kojoj vlada manji broj ljudi koje narod bira i kontrolie. Za Rusoa valjanost jednog drutvenog ureenja ne dolazi toliko
od broja onih koji uestvuju u odluivanju, kako su to njegovi kritiari esto pogreno zakljuivali, ve zavisi od predanosti graana
javnim stvarima, od brige koju posveuju dràvnim poslovima, od
njihovog poistoveivanja sa zajednicom kojoj pripadaju.
Ali, valja rei neto i o drugoj pretpostavci dobro ureenog
drutva, prema Rusou. Da bi se moglo kazati da je jedno drutvo dobro ureeno, da u njemu vlada opta volja, nije dovoljno samo da u
donoenju zakona uestvuju svi, ve je neophodno da oni koji donose zakone kao izraz opte volje to ine kao graani, a ne kao lanovi
posebnih grupa. Ovaj drugi uslov dobro ureenog drutva Ruso formulie na sledei nain: Va`no je, dakle, da bi se dobio izraàj opte
volje, da nema drugih drutvenih grupacija u dràvi i da svaki graanin izraàva samo svoje miljenje. Tamo, pak, gde ovaj uslov nije
ispunjen, stvaraju se frakcije, posebne grupacije na raun one opte
volje, svaka od ovih grupacija postaje opta u odnosu na njene lanove, a pojedinana u odnosu na dràvu.19 Tamo gde se posebni interesi uzdiù iznad optih, gde se najpodliji interes drsko kiti svetim
nazivom opteg dobra postoji samo iluzorna zajednica.
Lako je uoiti da je drugi uslov dobro ureenog drutva tesno
povezan sa prvim. Da bi moglo da se govori o vladavini opte volje
potrebno je da se pojedinci u potpunosti posvete dràvi, da u svakom
oveku preovlada graanin, da se graani oslobode razliitih privat-
19
98
poetka: Kao to neke bolesti poremete ljudski mozak, te mu oduzmu seanje na

prolost, isto tako i u =ivotu dr=ava ima burnih vremena u kojima revolucije proizvedu na narodima ono to izvesne krize proizvedu na pojedincima; u kojima
strah od prolosti zamenjuje zaborav, i u kojima dr=ava, zapaljena graanskim ratovima, vaskrsava tako rei iz svog pepela i povraa snagu mladosti otr=ui se iz
naruja smrti. Drutveni ugovor, II, 8.
Isto, II, 3.
nih i socijalnih privrènosti i posvete se javnim poslovima. Drugim

reima, Rusoovo idealno drutveno ureenje pretpostavlja nepostojanje posebnih drutvenih grupa, manjih od dràve. I ova pretpostavka, kao i prethodna, moè se ostvariti samo u malim, odnosno ne
preterano velikim drutvenim zajednicama.
Na raun Rusoovog suprotstavljanja delovanju uìh grupa u idealno ureenoj dràvi, njegovi kritiari imaju dve zamerke. Prvo, Ruso
nije bio svestan da su stranke i stranarenje u slobodnim vladama neizbe`ni. ak je i @eneva, grad koji se pribliàvao Rusoovom idealu
dobro ureene dràve, stalno bila razdirana sukobima aristokratske i
demokratske stranke, to je i dovelo do toga da aristokratska stranka
progoni pisca Drutvenog ugovora i Emila i da se javno spaljuju njegovi spisi. Drugo, delovanje organizovanih grupa u politikom ìvotu
ne moè se spreiti, izuzev po cenu guenja slobode. Prava sloboda
graana je u izboru, a gde se moè govoriti o izboru ako ne tamo gde
postoje razliiti programi koje iznose razliite stranke? Ljudsko drutvo je pluralistiko, a ne monistiko, kakvim bi Ruso èleo da ga vidi.
Dèms Medison je zato u Federalistikim spisima sasvim umesno
uzeo da su stranke neizbe`ne, za razliku od Rusoa koji je smatrao da
se delovanje stranaka u politikom ìvotu moè izbei. Medison je
tako, prema miljenju jednog od Rusoovih kritiara, postavio Drutveni ugovor naglavce. Jer, dok je Ruso smatrao da se stranke moraju
izbei u dobro ureenoj dràvi i da zato nije potrebno stvarati ustanove koje bi obuzdavale njihovo dejstvo, Medison je verovao da se od
delovanja stranaka nije mogue sauvati i da je zato neophodno izgraditi ustanove koje bi obuzdavale njihovo dejstvo.20
ta je Ruso imao na umu kada se zalagao za to da lica koja donose zakone to ine kao pojedinci, a ne kao lanovi posebnih grupa?21
On je smatrao da graane manje dele pojedinani interesi od interesa
posebnih drutvenih grupa. Tamo gde nema posebnih organizovanih
grupa, pojedinac mora sopstveni interes da predstavi kao opti da bi
u politikim stvarima privukao druge pojedince. Ali je njegov pokuaj uzaludan ako druge ljude ne ubedi da je ono za ta se zalaè i u
20
21
Vidi Robert Dahl, After the Revolution: Authority in a Good Society, New Haven,
Yale University Press, 1970, str. 82-83.
99
njihovom interesu. Poto ovde ne moè da se osloni na pristalice, on

mora svoj interes zaista da prilagodi zajednikom interesu. Tako i
sam sve vie biva ubeen u ono to predstavlja zajedniki interes.
Umesto diskusije uìh grupa koja vodi razdorima, neslaganju i nametanju jedne volje drugoj, ovako zamiljen proces odluivanja pretvara se u zajedniko traganje za istinom.
Drugaije stoje stvari u sredinama u kojima postoje posebne
grupe. Tu se opisani proces odvija u okviru pojedinih grupa. Grupe
su jae i upornije od pojedinaca. Zato se i proces usklaivanja optih
i posebnih interesa odvija teè, odnosno tu se opti interesi podreuju posebnim interesima.
Ukazujui na tetnost delovanja ovakvih grupa, Ruso nije poricao da u svakom drutvu postoje raznovrsni interesi. Ali, on je drào
da treba izbei organizovanje tih interesa. Proèto razlikama u interesima, jedno drutvo moè ostati homogeno samo izvan podele koju
izazivaju organizovane grupe. Ovo se, naravno, moè ostvariti jedino u malim dràvama koje nisu sastavljene od vie manjih zajednica.
Da Rusoovo gledanje nije nerealno vidi se i po tome to on smatra da je, ako ve u nekim drutvima postoje organizovane grupe,
bolje da ima vie malih nego nekoliko velikih grupa, a takoe je poèljno i da nejednakost izmeu njih bude to manja. Savez veeg
broja malih grupa po pravilu je nestabilniji i slabiji od saveza nekoliko velikih grupa, koji je u stanju da tlai, pa ak i da iskljui iz odluivanja manjinu, i da tako potpuno nametne drutvu svoje posebne
interese i volju.
III
Rusoova razmatranja vladavine opte volje, odnosno dobro ureenog drutva, pripadaju onome polu u razvitku politike filozofije
koji, poev od Platona, naglasak stavlja na monizam politike zajednice.22 Kao i za Platona, za Rusoa bi se moglo rei da je njegov ideal
22
Robert Nisbet, The Social Philosophers: Community and Conflict in Western

Thought, London, Heinemann, 1974, str. 148.
100
bio da ova zajednica postane sveobuhvatna ne zajednica zajednic,

ve zajednica ljudi osloboenih od svih drutvenih veza. Kritikujui
drutvo ije ustanove, od porodice i kole do crkve i dràve, razvijaju
privilegije i nejednakost izmeu ljudi, Ruso je u dràvi u kojoj se svi
pokoravaju samo zakonima koje sami donose, u dràvi u kojoj je
ostvarena vladavina opte volje, video onaj pravi izlaz ostvarenje
ljudske slobode. Zato ne treba kriviti Rusoa da nije mario za pitanje
slobode pojedinca. Ono ime je Ruso bio opsednut bilo je upravo pitanje slobode pojedinca, ali pitanje slobode od drutva a ne slobode
od dràve. Sloboda pojedinca za Rusoa se sastojala u nezavisnosti od
drugih pojedinaca, ali i u apsolutnoj zavisnosti od najire zajednice,
dràve. A, prema Rusou, svakako, zavisei od jedne bezline celine
ona ne zavisi ni od koga. Najzad, u takvoj jednoj sredini pojedinac se
pokorava jedino zakonima u ijem je donoenju i sam uestvovao i u
kojima je otelovljena opta volja, odnosno ono to je pravedno. Moè li se rei da se nije zanimao za problem ljudske slobode mislilac
koji je ùdeo za takvim oblikom udruìvanja koji bi branio i titio
svojom zajednikom snagom linost i dobra svakog lana drutva, i
kroz koji bi svako, udruèn sa svima, ipak sluao samo sebe, i tako
ostao isto toliko slobodan kao i pre?23
Meutim, isto tako je teko osporiti da je Ruso, u svojoj zaokupljenosti problemom slobode, ponudio jedno reenje odnosa izmeu
pojdinca i zajednice koje je bilo dvosmisleno i komplikovano. Ovo
potvruju polemike oko Rusoovog shvatanja opte volje i radikalno
razliita tumaenja njegove politike filozofije. Reenja koja je Ruso
ponudio stalno dovode u pitanje slobodu pojedinca, stalno traè podreivanje pojedinca vlasti zajednice. Daleko od toga da je reenje
ovog problema bilo nadohvat ruke Rusou. I utoliko su neke zamerke
Rusoovih kritiara umesne.
Kritiku Rusoove politike filozofije karakterie vie slabosti. Ta
kritika ne haje za Rusoov odnos prema tradiciji politike filozofije.
Rusoova razmatranja, meutim, proèta su antikim politikim iskustvom i ishode iz njega. Za razliku od tipinih predstavnika liberalizma, Ruso nije poao od toga da odgovarajuim ustanovama popravi
23
Drutveni ugovor, I, 6.
101
postojei poredak stvari, ve je, duboko nezadovoljan drutvom kakvo je bilo, traìo radikalnija reenja nadahnut idejom grkog polisa.
Zato se i njegovo delo mora tumaiti imajui stalno u vidu antike
uzore, a posebno Platonova gledanja na odnos pojedinca i zajednice.
Zanemarujui idejne uzore Drutvenog ugovora, Rusoovi kritiari su pogreili utoliko to su u svojoj kritici poli od nekih modernih zamisli i iskustava i pokuali da u okvirima ovih ocenjuju
Rusoove poglede. Polazei od nedovoljno jasnog i preciznog pojma
totalitarizma oni podvode Rusoovu politiku filozofiju pod jedan takav pojam i na osnovu toga donose svoj sud o njoj.24 Stavljajui naglasak na pojedina mesta i paradokse u Rusoovim radovima, oni
gube iz vida celinu dela i drutveno-istorijski i duhovni kontekst u
kome su ti radovi nastali. Ma ta mi mislili, totalitarizam predstavlja
modernu politiku pojavu, pojavu koja pripada 20. veku. Totalitarizam jeste oblik autokratije, ali se zahvaljujui nizu inilaca, a naroito modernoj tehnologiji i sredstvima manipulacije, veoma razlikuje
od starijih, pa i nekih savremenih oblika autokratije i autoritarizma.
Zato ni pokuaj Rusoovih kritiara da pojam totalitarizma koriste u
analizi i ocenjivanju Rusoove politike filozofije nema opravdanja.
Rusoova ideja vladavine opte volje, na posletku, stavlja nas
pred jo jednu nedoumicu. Ako se Rusou ne moè prebacivati da nije
bio svestan tekoa, pa mo`da ak i neostvarljivosti zamisli o odluivanju svih u homogenim, malim politikim zajednicama, ipak se
moèmo upitati kakav je smisao njegovog velianja neposredne demokratije u vreme kada je postajalo jasno da je pravac razvoja moderne dràve suprotan. Nije neobino to su ve krajem 18. veka
pisci Federalistikih spisa, koji su uestvovali u stvaranju i odbrani
prve prostrane moderne demokratske dràve, najodlunije odbacili
pomisao da je demokratija jo moguna u siunim, samodovoljnim
politikim zajednicama. Njihovo je gledite sasvim suprotno Rusoovom. Dok Ruso tvrdi da manje politike zajednice pruàju najpovoljnije uslove za dobro ureene dràve, u Federalistikim spisima
se iznosi da samo prostrane, razvijene i po svom sastavu sloène dràve mogu da budu dobro ureene.
24
Vidi Carl Friedrich, Law and Dictatorship in the Social Contract, Rousseau et
la philosophie politique, str. 77-81.
102
Prema Dèmsu Medisonu, jednom od pisaca Federalistikih

spisa, Amerika je prva pokazala da se i na velikom podruju moè
uvesti demokratska vlada, ali samo ako je predstavnikog karaktera.
Poredei stare oblike neposredne demokratije sa modernom predstavnikom demokratijom, Medison je davao prednost ovoj drugoj,
podvlaei da ba zato to predstavniku demokratiju obeleàva
vea teritorija i vei broj graana, postoji manja opasnost od tiranije
veine, pojave svojstvene demokratskoj vladi. Tamo gde je drutvo
vee, tamo gde su pripadnici jedne zajednice zaposeli veu teritoriju,
sam sastav drutva je sloèniji i ta sloènost drutvenog sastava dovodi do stalnog sukobljavanja razliitih, promenljivih drutvenih
grupa od kojih nijedna nije u stanju da zadobije veinu i nametne
svoju volju drutvu.25
Federalistiki spisi su tako jedno od prvih velikih dela politike
filozofije u kojima se iznosi da su male politike zajednice stvar prolosti, a da je demokratija u modernim, velikim i sloènim dràvama
moguna samo ako je utemeljena na predstavnikom naelu. Ruso je
opet jedan od poslednjih velikih zastupnika klasine ideje da jedna
dràva moè biti dobro ureena samo ako nije suvie velika. Ako se
svet savremene politike kretao u pravcu ocena iz Federalistikih spisa a ne Drutvenog ugovora, onda se moè postaviti pitanje kakav je
sada smisao Rusoovih snova o idealnom drutvenom ureenju.
Ovo pitanje koje postavljaju mnogi Rusoovi kritiari zasniva se,
meutim, na jednom povrnom objanjenju Rusoovog dela. Jer,
Drutveni ugovor nije, kako Rusoovi kritiari iznose, optimistiki
opis dràve koja treba da nastane ve, kako je to uverljivo pokazao
Bertran de @uvenel, razmatranje o politikom propadanju postojeih
dràva. Ruso ne pokazuje kako se velike i sloène dràve mogu pretvoriti u demokratske zajednice, ve kako brojnost i sloènost tih
dràva vodi stalnoj centralizaciji i jaanju dràvne vlasti. Glavna odlika Drutvenog ugovora je zato pesimizam, a ne odsustvo realizma.26 Ruso je u svom pesimizmu shvatao da u modernim, velikim
25
26
York, The New American Library, 1961, No. 10, 14, 51.
Bertrand de Jouvenel, Rousseau u Western Political Philosophers, ed. Maurice
Cranston, London, The Bodley Head, 1964, str. 65-79.
103
dràvama pod uticajem materijalnog napretka oveku sve vie izmie kontrola nad sopstvenom drutvenom i politikom sredinom, da
ovek postaje sve sitniji i usamljeniji u toj sredini, da se pojedinac
gubi u masi. Jasnije i pre mnogih drugih, pisac Drutvenog ugovora
upozorio je kuda ide moderno drutvo.
104
Revolucija i njena priroda

Savremena prouavanja revolucije
Prouavanje revolucije kao oblika drutvenog razvitka moè se

u savremenoj sociologiji podeliti u dva perioda. Prvi period je vezan
za razdoblje tzv. rane moderne sociologije, odnosno za vreme koje se
od Marksove smrti i Veberove pojave proteè sve do pribli`no kraja
pedesetih godina 20. veka. Osnovno obele`je ovog perioda je preovladavanje shvatanja o vrednosno nepristrasnoj sociologiji i metodoloka nerazvijenost i nesavrenost sociolokih prouavanja revolucije u odnosu na kasniji period. U tom periodu broj radova koji se
bave sociolokim prouavanjem revolucije je srazmerno mali, a
izmeu njih nema veih razlika u pristupu. Drugi period, koji poinje
krajem pedesetih godina, protie u znaku razvijenosti metodologije,
jakog uticaja funkcionalizma i tendencija ka kvantifikovanju u oblasti sociologije revolucije. Ovaj period karakterie i vie razliitih pristupa u prouavanju revolucije, kao i nastanak daleko vie radova iz
oblasti sociologije revolucije. Pomenuta dva perioda u sociolokom
prouavanju revolucije delom su izraz opteg stanja i nivoa razvijenosti sociologije i njenog metodolokog instrumentarijuma, a delom
su na sam nain prouavanja revolucije, kao i na zainteresovanost
sociologije i sociologa za pojavu revolucionarnih preobraàja, uticale stvarne drutvene okolnosti i razvoj drutva.
U prvom periodu je svakako Ruska revolucija podstakla interes
za socioloko prouavanje revolucije. Ruska revolucija, koja je uz
Francusku najvie uticala na potonje revolucije i na prouavanje revolucije, uinila je revolucionarne preobraàje legitimnim predmetom
ne samo istorije ve i sociologije. Stavljena uz bok sa Francuskom,
105
Ruska revolucija je prvi put omoguila ira uporedno-istorijska prouavanja revolucija, a time i stvaranje razliitih teorija revolucije. Pod
uticajem promena koje je Ruska revolucija izazvala u graanskom
svetu i vrednostima, pa`nja sociologije je usmerena na tzv. velike revolucije. Neke slinosti u redosledu faza Francuske i Ruske revolucije upravile su pa`nju istraìvaa naroito na problem periodizacije, na
prirodni tok i razvoj revolucije.
to se tie drugog perioda u sociolokim prouavanjima revolucije, stvarne drutvene okolnosti su i u ovom vremenu uticale na nain i rezultate istraìvanja revolucije. Dovoenje u pitanje mita o
stabilnosti graanskog drutva izazvano krizama, ratovima, pojavom faizma, razliitim oblicima unutranjih nemira i nereda, irenjem nasilja u politici i drutvenom ìvotu sve je to doprinelo
veem zanimanju za prouavanje revolucije, ali u jednom irem
okviru, za prouavanje razliitih oblika nemira, pobuna, nasilja, kolektivnog ponaanja. Prouavanje revolucije na ovaj nain, kao vrste
jedne ire pojave, doprinelo je veem interesu za razgranienje revolucije od pojava kao to su bune, ustanci, dràvni udari i slino,
odnosno doprinelo je angaòvanju na kategorizaciji i klasifikovanju
svih ovih manje ili vie bliskih pojava. Zahvaljujui tome to je istovremeno prouavano vie pojava, poraslo je interesovanje za uzroke
tih razliitih pojava, pa i revolucije. Tako je za razliku od prvog, u
drugom periodu sociolokog prouavanja revolucije naroito odmakla etiologija revolucije, bavei se preduslovima i neposrednim
uzrocima revolucija. Istovremeno je poelo da se razmatra i pitanje
neposrednih i dugoronih posledica revolucionarnih preobraàja.
Svrha je ovoga priloga da ukaè na glavne pristupe u zapadnoj
sociologiji kada je re prouavanju revolucije kao temeljne promene
u drutvenoj strukturi, politikoj organizaciji, kulturi i vrednostima
drutva. Analizom nije bilo moguno obuhvatiti i vie pravaca i istraìvakih orijentacija u marksistikoj sociologiji, mada su neki od
ovde izloènih pristupa u zapadnoj sociologiji nastali pod uticajem
Marksa i marksistikih analiza revolucija posle Marksa. Razliiti pristupi u istraìvanju revolucija u zapadnoj sociologiji, koji su u malome odraz pluralizma orijentacija i pristupa u sociologiji uopte,
predstavljeni su po pravilu samo teorijom svoga najuspenijeg i
106
najuticajnijeg tumaa. Druga znaajnija dela iz ove oblasti su samo

naznaena, tako da se moè dobiti predstava o stanju na podruju sociolokog prouavanja revolucije. U okviru odgovarajuih delova
ovog rada prikazani su prvo poeci sociolokog prouavanja revolucije, a zatim glavni savremeni pristupi u prouavanju revolucije: teorijski pokuaji da se utvrde psiholoke osnove revolucije, prouavanje
revolucije u sklopu drutvenog sistema, prouavanje revolucije kao
politike pojave i, najzad, savremena uporedno-istorijska prouavanja revolucije. Mada pisci, o ijim istraìvanjima revolucije e biti
vie rei u ovom radu, nisu svi sociolozi u akademskom smislu i mada
oni ukazuju na razliite strane revolucije, svi oni, ak i kada na stoje
suprotno, nisu u stanju da opovrgnu injenicu da revolucija predstavlja u sutini drutvenu pojavu. Osvetljavajui razliite strane revolucije, oni doprinose razvoju same sociologije revolucije.1
Poeci sociolokog prouavanja revolucije

Prvi pokuaji stvaranja teorije revolucije, kao to je ve izneto,
vezani su za period rane moderne sociologije, odnosno naroito za
1
Postoji vie radova u kojima je dat pregled literature iz oblasti sociologije revolucije, odnosno koji predstavljaju kritike osvrte na ovu literaturu. Od ovih pregleda i kritika valjalo bi pre svega izdvojiti sledee: A. S. Cohan, Theories of
Revolution: An Introduction, New York, Halsted Press, 1975; Mark Hagopian,
The Phenomenom of Revolution, New York, Dodd, Mead, 1974; Terry Nardin, A
Violence and the State: A Critique of Empirical Political Theory, Beverly Hills,
Sage, 1971; Henry Bienen, Violence and Social Change: A Review of Current Literature, Chicago, University of Chicago Press, 1968; Barbara Salert, Revolutions
and Revolutionaries: Four Theories, New York, Elsevier, 1976; Theda Skocpol,
States and Social Revolutions: A Comparative Analysis of France, Russia and
China, Cambridge, Cambridge University Press, 1979 (odeljak pod naslovom:
Explaining Social Revolutions: Alternatives to Existing Theories, str. 3-4); Isaac Kramnick, Reflections on Revolution. Definition and Explanation in Recent
Scholarship, History and Theory 1, 1972, str. 26-63; Michael Freeman, Review
Article: Theories of Revolution, British Journal of Political Science 3, 1972, str.
339-359; Lawrence Stone, Theories of Revolution, World Politics 1, 1966,
str.159-176; Perez Zagorin, Theories of Revolution in Contemporary Historiography, Political Science Quarterly 1, 1973, str. 23-52; Eric Hobsbawm, Revolucija, asopis za suvremenu povijest 2-3, 1976, str. 51-80.
107
vreme izmeu dva rata. Ove prve socioloke analize revolucije imaju
dosta zajednikog. Najistaknutiji predstavnici sociologije revolucije
u ovom periodu Liford Edvards, Dòrd` Peti i Krejn Brinton, pokuali su da utvrde izvesne pravilnosti u fazama kroz koje prolaze revolucije.2 Pitanje periodizacije, faza, dinamika revolucionarnog procesa
posebno je zaokupljalo pa`nju ove grupe istraìvaa. Utvrujui faze
u razvoju nekoliko prouavanih revolucija Edvards, Peti i Brinton su
nastojali da dokaù da su te faze prirodne za svaku revoluciju. Otuda i potie naziv Edvardsove knjige Prirodna istorija revolucije.
U svojim radovima ova grupa pisaca je teìla da opie karakteristini ciklus ili redosled faza koji je tipian za revolucionarni proces.
U predgovoru za Edvardsovu knjigu Robert Park tako pie da svaka
drutvena promena ima svoj karakteristian tok i da opis tog toka
predstavlja prvi korak u analizi drutvene promene.3 Upotrebljavajui metaforu o revoluciji kao o bolesti, Brinton je najslikovitije izrazio to stanovite: Dràemo da je revolucija vrsta groznice... U
drutvu, pribli`no u toku jedne generacije pre izbijanja revolucije,
odnosno u starom reìmu, mogu se nai znaci dolazeeg oboljenja.
Strogo uzev, ovi znaci ne predstavljaju sasvim simptome, jer kada su
simptomi potpuno razvijeni, bolest je ve tu. Ove znake je bolje opisati kao prethodne znake, nagovetaje izuzetno pronicljivom dijagnostiaru da je bolest na putu, ali da nije jo uzela dovoljno maha da
bi bila bolest. Zatim dolazi period kada se simptomi ispoljavaju u
potpunosti i kada moèmo rei da je revolucionarna groznica zapoela. Bolest se ne odvija ujednaeno, ve uz napredovanje i zastoje
dolazi do kritinog stanja, koje esto prati delirijum, vladavina najsna`nijih revolucionara, vladavina terora. Posle krize dolazi period
smirivanja, po pravilu praen povremenim vraanjem groznice.
2
Vidi Lyford Edwards, The Natural History of Revolution, New York, Russell and
Russell, 1965, (prvo izdanje 1927); George Pettee, The Process of Revolution,
New York, Harper Brothers, 1938; George Pettee, Revolution Typology and
Process u Revolution, ed. Carl Friedrich, New York, Atherton Press, 1969, str.
10-33; Crane Brinton, The Anatomy of Revolution, revised and expanded edition,
New York, Random House, 1965 (prvo izdanje 1938). Na teorije ovih pisaca
osvre se Peter Calvert, Revolution, London, Macmillan, 1970, str. 121-127.
Edvards, The Natural History of Revolution, str. XVIII.
108
Najzad, groznica je prola i pacijent se povratio, mo`da u neemu

ojaan iskustvom, bar za neko vreme imun na slini napad, ali sigurno ne preobraèn u novoga oveka.4
Prema Edvardsu, svaka revolucija zapoinje odricanjem lojalnosti intelektualaca starom reìmu i prenoenjem ove lojalnosti na
novi tip drutva koji tek treba da se ustanovi. Sama revolucija je oblik reintegracije drutva koju ne obeleàva slabljenje ve postepeno
jaanje vlade. Pad starog reìma dovodi i do vee pokretljivosti, do
kratkog perioda irenja optimizma i do smanjivanja broja konvencionalnih oblika prestupa. U ovom periodu u redovima revolucionara
se istiu radikali koji blagodarei svojoj ujedinjenosti i predanosti
stiu kontrolu nad vladom i vladajui nasilno, ostvaruju postavljene
ciljeve. Zatim sledi poznati period terora u kojem ljudski ìvoti postaju beznaajna stavka u nastojanju da se stvori sasvim novi tip
drutva i vlade. Konano, poto ljudska priroda nije u stanju da podnese intenzivnost ovog perioda dolazi do povratka na normalno stanje, esto pod istim upravljaima kao i pre revolucije. Mada su i
Brinton i Peti razvili slian scenario po ugledu na Francusku revoluciju, obojica su, a naroito Brinton, bili neto oprezniji u ukazivanju na razlike izmeu francuskog obrasca i iskustva Engleske,
Amerike i Ruske revolucije.
Edvards, Peti i Brinton su se uzrocima revolucije bavili mnogo
manje nego periodizacijom revolucija. Najvie je u ovom pogledu
otiao Brinton, koji je preduslove revolucije video u ekonomski razvijenom drutvu ili u drutvu u razvoju, u neefikasnoj vladi optereenoj finansijskim problemima, u klasnim protivrenostima, u tome
to intelektualci poinju da naputaju postojei poredak i u gubitku
samopouzdanja u redovima vladajue elite. Brintonova analiza, meutim, i kada je re o uzrocima revolucije i kada je re o revolucionarnim fazama, pre upuuje na neke delimine slinosti izmeu
prouavanih revolucija, nego na jednoobraznost u pravom smislu
rei. Tamo gde se Brintonu inilo da se radi o jednoobraznosti ima
mnogo izuzetaka. Ni u Engleskoj, ni u Amerikoj revoluciji nije dolo do veih promena u klasnoj strukturi drutva. Engleskoj revoluciji
4
Brinton, The Anatomy of Revolution, str. 16-17.
109
nije prethodilo dezerterstvo intelektualaca, niti je dolo do vladavine terora. Ameriku revoluciju isto tako ne oznaava pobeda krajnje struje, niti teror, termidor ili pojava diktatora koji uspostavlja
poredak.
Sve u svemu, mada su Edvards, Peti i Brinton, kao prvi predstavnici sociolokog prouavanja revolucija, iznosili neka teko odrìva uoptavanja o revolucijama, oni su neke uzroke, oblike i periode
revolucija esto rasvetljavali na jedan nain koji je bliì stvarnosti od
mnogih poznijih nastojanja da se iz pojmovnog aparata Parsonsove
teorije izvede jedna posebna teorija revolucije. Osim toga, zasluga je
ovih pisaca to su ukazali da se pojam revolucije moè odrediti samo
posredstvom pojma velikih revolucija, dakle temeljnih promena u
strukturi, politikom ureenju i vrednostima jednog drutva. Za razliku od svojih sledbenika (pre svega zastupnika funkcionalistike i
psiholoke orijentacije u prouavanju revolucije), oni su podvlaili
da se bave samo velikim revolucijama, a ne i pojavama koje na revoluciju podseaju samo po nekim perifernim obele`jima (pobune,
nemiri, dràvni udari i slino).
Pored studija Edvardsa, Petija i Brintona najznaajnija su i najuticajnija istraìvanja revolucije u ovom periodu (izmeu dva rata)
koja je izveo Pitirim Sorokin. Ovo utoliko pre to Sorokin ve nagovetava jedan pristup revoluciji koji se razlikuje od pristupa njegovih
savremenika i koji najavljuje savremene orijentacije u prouavanju
revolucija (istraìvanja revolucije u okviru irih kategorija drutvenih pojava i pokuaja statistike analize). U svom velikom delu
Drutvena i kulturna dinamika, Sorokin istraìvanja revolucije stavlja u kontekst svoje teorije drutvene promene i ne zadràva se kao
njegovi savremenici samo na velikim revolucijama, ve prouava
veinu zabeleènih znaajnijih unutranjih nemira, od srazmerno
malih nereda do najveih revolucija tokom 25 vekova evropske istorije.5 Isto tako, za razliku od Edvardsa, Petija i Brintona ija je analiza opisna i kvalitativna, Sorokin postavlja osnove kvantitativne
5
Prvi Sorokinov rad iz ovoga podruja, pisan i pod sveìm linim utiscima o ueu
u Ruskoj revoluciji je Sociology of Revolution, Philadelphia, J. B. Lippincott, 1925.
Sorokinovo shvatanje revolucije koje se ovde iznosi je iz dela Social and Cultural
Dynamics, Boston, Porter Sargent, 1957, str. 572-604 (prvo izdanje 1937).
110
analize unutranjih nemira, kojima su obuhvaene i revolucije. Ovakva analiza nagovetava savremena kvantitativna uporedna istraìvanja nemira i nasilja, mada su ova istraìvanja za razliku od
Sorokinovog vezana samo za moderno drutvo.
Od kvantitativnih aspekata nemira Sorokin je kao naroito va`ne izdvajao: 1) srazmerni okvir drutvenog (ne samo geografskog)
podruja nemira; 2) srazmerni broj stanovnitva ukljuenog u nemire (za i protiv njih); 3) duìnu trajanja nemira; 4) srazmerni intenzitet
nemira. Sa porastom ovih varijabli, raste i uporedna veliina nemira.
Po Sorokinu, postoje sledee vrste nemira: uglavnom politiki,
uglavnom ekonomski, nacionalistiki i separatistiki, religijski, kao
i nemiri ogranienih ciljeva. I pored toga to izmeu pojedinih drutava postoje razlike u broju i intenzitetu nemira, Sorokin je utvrdio
da se po jedan znaajan drutveni nemir deava pribli`no svakih est
godina. Skoro svi nemiri su praeni nasiljem razliitog stepena:
samo 50 posto od 1622 sluaja koje je Sorokin pratio zbila su se bez
ikakvog otvorenog nasilja. S druge strane, proseno trajanje veine
nemira bilo je veoma kratko akutna faza njihovog trajanja je pribli`no nekoliko nedelja. Sorokin je ustanovio i da postoji sasvim slaba
tendencija da se nemiri deavaju ee u vreme rata i u godinama
blizu rata. Osnovno zapaànje Sorokinovo je, meutim, da najvie
nemira (i po uestalosti i po intenzitetu) ima u periodima promene od
jednog tipa kulture ka drugom, a kako zapadno drutvo ulazi u ovaj
period, u period kada se materijalistika kultura Zapada (Sensate
culture) dezintegrie i priprema se tle za drugi tip, tip idealistike
kulture (Idealistic culture), broj nemira je u porastu.
Psiholoke osnove revolucije

Psiholoke teorije revolucije predstavljaju jednu od najuticajnijih i po broju pristalica jednu od najjaih orijentacija u savremenim
prouavanjima revolucije. Ove teorije revoluciju objanjavaju ispitujui ta ljude uopte motivie da se bune protiv postojeeg politikog poretka. Najistaknutiji predstavnik ove orijentacije u novijoj
111
drutvenoj nauci je Ted Gur, koji je u velikom broju svojih radova, a

posebno u knjizi Zato se ljudi bune pokuao da pruì jedno teorijski
veoma razvijeno psiholoko objanjenje pojave revolucije.6
Sredinji predmet Gurovih istraìvanja je politiko nasilje. Gur
pie da njegovo delo predstavlja pokuaj da se utvrde opte pretpostavke o veliini i oblicima politikog nasilja. Govorei o politikom
nasilju Gur ima na umu pobunu. On, meutim, upotrebljava kao sredinji pojam svoje teorije politiko nasilje, a ne pobunu ili revoluciju, jer, po njemu, razliiti oblici nemira, buna i revolucija imaju iste
uzroke. Po Guru, revolucije i srodne pojave samo su posebni oblici
politikog nasilja, pa je zbog toga teorija politikog nasilja optijeg
karaktera od teorije revolucija i revoluciju je najcelishodnije prouavati u sklopu teorije politikog nasilja.7
U svom objanjenju revolucije Gur se oslanja na iroko prihvaenu frustrativno-agresivnu pretpostavku u psihologiji. Sutina je
ove pretpostavke u tvrdnji da je verovatnije da e pojedinci koji su
frustrirani reagovati agresivnije nego to bi to bio sluaj da nisu frustrirani. Frustracija poveava verovatnou agresije, to ne znai da
frustracija uvek vodi agresiji. Frustrirana linost moè postati apatina, ili postaviti sebi druge ciljeve. S druge strane posmatrano, ni
agresija nije uvek odgovor na frustraciju; ljudi mogu oponaati druge u svom agresivnom ponaanju ili se ponaati agresivno na zapovest bilo kojeg autoriteta i pored toga to nisu frustrirani.
Frustriranost je od znaaja za agresiju u meri u kojoj poveava verovatnou agresije.8
6
Gurova zamisao o psiholokom prouavanju revolucija moè se nai u vie radova ovoga pisca, ali je u najsintetinijem obliku izneta u knjizi Why Men Rebel,
Princeton, Princeton University Press, 1970. Radovi veeg broja pisaca koji na
nain slian Gurovom objanjavaju pojavu revolucije sabrani su u sledeim zbornicima: When Men Revolt and Why, ed. James Davies, New York, Free Press,
1971; Violence in America, Violence and Poltics, eds. Ivo and Rozalind Feierabend, Ted Robert Gurr, Englewood Cliffs, Prentice-Hall, 1972.
Vidi Gurr, Why Men Rebel, str. 3-15. Da je prouavanje revolucije tesno povezano
sa prouavanjem nasilja, svedoi najvei deo savremene literature o revoluciji.
Vidi Peter Calvert, Revolution. The Politics of Violence, Political Studies 1,
1967, str. 1-11.
Salert, Revolutions and Revolutionaries, str. 57-58.
112
Slino poreenju izmeu frustracije i agresije u psihologiji, na

politikom se podruju, prema Guru, uspostavlja odnos izmeu relativne deprivacije i politikog nasilja. Ono to su frustracija i agresija
na individualnom planu, relativna deprivacija i politiko nasilje su
na drutvenom planu. Pojam relativne deprivacije poeo je da se
upotrebljava u drutvenim naukama kada je shvaeno da apsolutna
deprivacija ili siromatvo ne mogu biti uzroci pobune, jer se veliki
broj onih koji ìve u svetu siromatva ne buni. Otuda i oslanjanje na
relativnu deprivaciju, odnosno deprivaciju koja je podstaknuta nepovoljnim drutvenim poreenjima.
U knjizi Zato se ljudi bune Gur analizira dva aspekta politikog
nasilja njegovu veliinu i oblike. Veliina nasilja je jednodimenzionalna varijabla: drutva se mogu razvrstati prema koliini ostvarenog nasilja. Gur se bavi razvojem, politizacijom i aktualizacijom
nezadovoljstva u drutvu. Oblici politikog nasilja, meutim, imaju
tri dimenzije. Politiko nasilje se moè ispoljiti u obliku nemira (turmoil) koji uglavnom imaju karakter nereda i lokalnih pobuna, zatim
u obliku zavera (veoma organizovano politiko nasilje praeno ogranienom participacijom, kao to su dràvni udari, ustanci, gerilski
ratovi uèg obima) i unutranjih ratova (organizovano politiko nasilje uz iroku participaciju, ukljuujui iroke gerilske ratove, graanske ratove i revolucije). Pored veliine i oblika politikog nasilja
u sreditu Gurovog interesovanja su jo dve pojave: potencijal kolektivnog nasilja i potencijal politikog nasilja u jednom drutvu. Poslednje dve pojave su i nezavisne i zavisne varijable, dok su prve dve
pojave samo zavisne varijable. Objanjavajui politiko nasilje, Gur
je stvorio jedan veoma sloèni model u kojem operie sa preko pedeset varijabli.
Osnovna je slabost Gurovog psiholokog pristupa u tome to polazi od pretpostavke da su interpersonalna agresija i politiko nasilje
u mnogo emu slini, pa zato smatra da mnoge varijable koje objanjavaju agresiju objanjavaju i nasilje.9 Ve sami empirijski nalazi
kojima se Gur sluì pobijaju ovakvu pretpostavku. Premda se ne bi
9
Za iri kritiki osvrt na Gurovo psiholoko objanjenje revolucije vidi Salert, Revolutions and Revolutionaries, str. 50-74 i Freeman, Review Article: Theories of
Revolution, str. 348-355.
113
moglo rei da su prouavanja o interpersonalnoj agresiji neva`na za

prouavanje drutvenog nasilja, ove dve pojave nisu analogne. Frustrativno-agresivna teorija odnosi se na ponaanje pojedinaca, a teorija politikog nasilja na ponaanje velikih grupa.
U oblasti prouavanja revolucije, Gurova studija, uz Smelserovu knjigu Teorija kolektivnog ponaanja, posebno se istie irinom i
raznovrsnou koriene literature od laboratorijskih eksperimenata u psihologiji do istorija velikih revolucija. Gur je osim toga izgradio jedan veoma razvijen i metodoloki strogo utemeljen model za
prouavanje politikog nasilja. Pojedinani nedostaci u ovakvom
modelu zato ne mogu biti predmet zamerki toliko koliko to mogu biti
neki ozbiljniji problemi koje Gur pokree svojom studijom. Ono to
ovde pada u oi jeste da Gura pre svega zanima pitanje veliine i oblika politikog nasilja. Moè li se pitanje veliine i oblika nasilja
uzeti za drutveno i nauno znaajnije od pitanja uzroka i posledica
nasilja? Zar ne mogu pobune izvedene uz malo nasilja imati vee
dejstvo na drutveni sistem od pobuna praenih velikom upotrebom
nasilja?
Zatim, Gurova trihotomna podela politikog nasilja, pored toga
to nije uobiajena, teko je i prihvatljiva. ak i kada se revolucija
prouava uporedo sa drugim pojavama, s pravom se podvlai osobenost revolucionarnih pojava, odnosno istie se da se revolucija znatno razlikuje od raznih vrsta nasilja ili pobuna. Gur, meutim,
revoluciju svrstava sa drugim srazmerno organizovanim oblicima
politikog nasilja, praenim irokom participacijom u kategoriju
unutranjih ratova.
Gurova teorija, najzad, kao i neke druge teorije revolucije, potvruje da revolucija nije jednodimenzionalna pojava i da se svaki
pokuaj da se prouava samo jedna njena strana zavrava uvoenjem
u analizu i drugih inilaca koji su prvobitno bili izostavljeni. Na kraju, pokazuje se da ova teorija revolucije ne odgovara toliko na pitanje zato se ljudi bune, dakle na pitanje koje je u osnovi same teorije,
ve na pitanje zato u drutvima ima pobuna. Sve varijable u Gurovoj teoriji predstavljaju odreena drutvena svojstva, mada su one
esto stvarane uzimajui u obzir prosenu vrednost odgovarajuih
individualnih svojstava.
114
Drutveni sistem i revolucija

Psiholoke teorije revolucije u objanjenju pojave kojom se
bave usredsreuju se na ponaanje pojedinca. Uzroke revolucije one
otkrivaju u motivima ljudi da se bune protiv postojeeg politikog
poretka. Polazna pretpostavka ovih teorija izgleda tako prilino
uverljiva. Do revolucija ne dolazi bez odluke ljudi da u njima uestvuju. ini se tako da individualna pobuna predstavlja osnovu na
kojoj treba izgraditi teoriju revolucije.
Psiholoke teorije nisu jedina vrsta analize revolucije koja polazi od individualne participacije u revolucionarnim pokretima. Tako
jedan broj savremenih teorija revolucije, tzv. ekonomske teorije revolucije, u osnovi odluke pojedinca da se pridruì revolucionarnim
pokretima ne vide reagovanje na stanje frustracije, ve racionalni
izbor pojedinca.
Pretpostavku o racionalnom izboru kao osnovi za uee pojedinaca u revolucijama naroito je razvio Mankur Olson u knjizi Logika
kolektivne akcije.10 Nasuprot preovlaujuem shvatanju, koje na razliite naine brani veina teorija revolucije, a po kojem pojedinci
uestvuju u revolucionarnim pokretima da bi doprineli uspehu revolucija, ekonomska teorija revolucije zastupa stav da ljudi uestvuju u
revolucionarnim pokretima u osnovi radi line dobiti. Ukoliko ne
postoje izgledi za tu dobit pojedinci nee uestvovati u revoluciji.
Poseban znaaj u ekonomskoj teoriji revolucije ima kategorija
opteg dobra. Opte dobro (a posledice revolucije mogu se isto posmatrati kao opte dobro) predstavlja neto to je u interesu svih pripadnika jednog drutva i to se nikome ne moè uskratiti, bez obzira
na to da li je i koliko doprineo njegovom stvaranju. S druge strane,
uticaj pojedinca na stvaranje opteg dobra, pa i na ishod revolucije,
toliko je mali da se skoro moè zanemariti. Imajui posebno u vidu
rizik koji povlai uee u revoluciji, proizalo bi da svojim ueem
u revoluciji pojedinac nita ne dobija, a moè mnogo da izgubi. ta
moè onda uticati na pojedinca da ipak uestvuje u revolucionarnom
10
Vidi Mancur Olson, The Logic of Collective Action, New York, Schoken Books,
1968. Za iri pregled i kritiki osvrt na ekonomsku teoriju revolucije vidi Salert,
Revolutions and Revolutionaries, str. 23-49.
115
pokretu? Prosean pojedinac uestvovae u revoluciji, prema ovoj

teoriji, samo ako je prisiljen ili ako je za svoje uee plaen; revolucionarne voe uestvovae, pak, zbog iekivanog politikog poloàja posle revolucije i zbog ocene da njihove akcije mogu uticati na
ishod revolucije. Tamo gde nema iroke upotrebe nasilja, odnosno
gde nema podmiivanja, mali su izgledi da izbije revolucija. Sve ovo
ukazuje da se u cilju potpunijeg objanjenja i u ovu i u prethodnu teoriju moraju uvesti izvesni inioci izvan njih, ime se cela zgrada tih
bri`ljivo stvaranih teorija dovodi u pitanje.
Nasuprot tome to u svojim polaznim pretpostavkama jo i deluju uverljivo, obe varijante individualistikih teorija revolucije (psiholoka i ekonomska teorija) u daljem izvoenju sve vie otkrivaju
svoje osnovne slabosti. Revolucija ne predstavlja pojavu koja se
moè objasniti iskljuivo analizom ponaanja pojedinca. Revolucija
nije pojava koja se moè izvesti iz delovanja pojedinaca; revolucije
se deavaju u drutvenim sistemima. Revolucija predstavlja vie
drutvenu nego individualnu pojavu, pa zbog toga strukturalna obele`ja jednog drutva utiu na samu pojedinevu odluku da se pridruì
revolucionarnom pokretu.
Polazei od toga da je revolucija pre svega drutvena pojava, veliki
broj istraìvaa revolucije u savremenoj drutvenoj nauci pojavu revolucije ispituje u sklopu drutvenog sistema. Kao to ekonomske i psiholoke teorije revolucije zanemaruju strukturalne inioce koji utiu na
revoluciju, itav niz istraìvaa prouavanje revolucije vezuje za prouavanje drutvenih promena i drutvenog sistema i zanemaruje motivacione inioce revolucije dajui prednost strukturalnim iniocima.
Prouavajui revoluciju kao drutvenu a ne kao individualnu
pojavu, jedan broj predstavnika savremene socioloke teorije je u
analizi problema revolucije poao od Parsonsovog modela drutvenog sistema. Najjasnije je revoluciji pristupio, oslanjajui se na Parsonsov tip funkcionalne analize i na sistemsku analizu drutvenog i
politikog ìvota, almers Dònson, poglavito u svojim studijama
Revolucija i drutveni sistemi i Revolucionarna promena.11 Dònson
11
Chalmers Johnson, Revolution and the Social System, Stanford, The Hoover Institution, Stanford University, 1964, i Revolutionary Change, Boston, Little,
Brown and Company, 1966.
116
je u analizi poao od pretpostavke da je drutvo otvoreni sistem u stanju ravnoteè, pri emu i sam taj sistem povratno utie na svoju
okolinu na nain koji omoguava da se odrì njegova stabilnost. Da
bi sistem normalno funkcionisao, moraju biti zadovoljeni izvesni
funkcionalni preduslovi, sutinske varijable ili potrebe. Sve dok se
vrednosti ovih sutinskih varijabli kreu u granicama koje su neophodne da bi sistem funkcionisao, sistem se nalazi u stanju ravnoteè.
Sa promenama u iroj sredini, menja se i sistem, kako bi funkcionalni preduslovi bili zadovoljeni. Kada se uslovi u okolini sistema tako
izmene da on vie nije u stanju da se prilagodi, odnosno kada vrednost sutinskih varijabli padne ispod neophodne vrednosti, drutveni
sistem vie nije u ravnoteì. Neravnoteà drutvenog sistema neophodan je preduslov revolucije.
Neravnoteà u drutvenom sistemu prouzrokovana je dijahronijom izmeu drutvenih vrednosti i drutvene podele rada, koja ini
jedan od elemenata sredine drutvenog sistema. Tanije reeno, radi
se onoj situaciji kada stvarna podela rada nije u skladu sa preovlaujuim drutvenim vrednostima koje se odnose na moralno opravdanu podelu rada. Sistem koji je u stanju neravnoteè moè se odràti
upotrebom sile (ustanovljavanjem policijske dràve) ili u njemu dolazi do strukturalnih promena. Dva oblika promene moguna su u
ovakvom drutvu: konzervativna promena koju podstie i sprovodi
vladajua elita, ili revolucionarna promena koja je delo drutvenih
grupa van vlasti.12 Odgovarajuom konzervativnom promenom moè se izbei revolucija (primer ovakve promene je Ruzveltova politika Nju dila). Uspenost konzervativne promene zavisi od toga u kojoj meri vladajua elita poznaje drutvene uslove i koliko je
sposobna da odredi koje su vrednosti neophodne za kontinuitet jednog drutva i kulture. Poverenje onih koji joj nisu neposredno
suprotstavljeni vladajua elita moè da odrì jedino uspenim izvoenjem konzervativne promene. Dònson tako smatra da se revolucija uvek moè izbei ako mogu da se ostvare stvaralaki potencijali
postojee politike organizacije drutva.
Ukratko, prema Dònsonu, postoje dva dublja uzroka revolucije. Prvi uzrok je, kao to je pokazano, neravnoteà drutvenog siste12
Uz dalje izlaganje vidi naroito Revolutionary Change, str. 11-118.
117
ma, iju posebno va`nu karakteristiku predstavlja slabljenje vlasti.

Drugi uzrok je gubitak autoriteta nosilaca vlasti izazvan bilo nespremnou vlastodràca da izvedu konzervativnu promenu, ili pak
neuspeh te promene. Pored ova dva neophodna i dublja uzroka revolucije, Dònson ukazuje i na jedan konaan ili neposredan uzrok
revolucije, koji ubrzava izbijanje revolucije i dovodi do nje. Zbog
ovakve uloge, Dònson taj konani uzrok revolucije naziva akceleratorom, podvlaei da je njegovo delovanje obino izazvano sluajem. Akcelatori liavaju elitu njenog glavnog oslonca na prinudu (na
primer, izbijanje pobune u vojsci) ili u redovima revolucionara razvijaju veru u to da raspolaù sredstvima kojima e liiti vladajuu
elitu njenih sredstava prinude.
Pored toga to je pokuao da ispita i sistematizuje uzroke revolucije, Dònson je stvorio i jednu tipologiju revolucija o kojoj je u savremenoj sociologiji dosta raspravljano. U svojoj tipologiji revolucija
Dònson je poao od etiri merila. To su: ciljevi revolucionarne aktivnosti (vlada, reìm, drutvo), identitet revolucionara (mase, elite, i
jedno i drugo), ciljevi revolucionarne ideologije (reformistika, nacionalistika, eshatoloka itd.) i, najzad, odgovor na pitanje da li je revolucija spontanog karaktera ili je stvar prorauna. Na osnovu ovih
merila Dònson smatra da postoji est tipova revolucije: 1) àkerija,
spontana seljaka pobuna koja ne osporava legitimnost reìma i svoje
zahteve ispostavlja tradicionalnim autoritetima; 2) milenaristika pobuna, koja moè biti podstaknuta istom vrstom nezadovoljstva kao i àkerija, ali koja je usmerena ka potpuno novom poretku i oslanja se i
na pomo natprirodnih sila (Savonarolina pobuna u Firenci 1494. i
anabaptistika pobuna u Minsteru 15331535); 3) anarhistika pobuna, koja predstavlja reakciju protiv promene ili modernizacije i teì da
ponovo ustanovi jedan idealizovan poredak (Vandeja); 4) jakobinska
komunistika revolucija koju karakterie temeljna drutvena promena i diskontinuitet u drutvenom razvitku (Francuska i Ruska revolucija), 5) zavereniki dràvni udar zasnovan na delovanju uske elite
zadojene oligarhijskom i sektakom ideologijom koja podstie drutvene promene nasilnim putem (revolucije u Egiptu i na Kubi); 6) vojna masovna pobuna, odnosno gerilski rat karakteristian za 20. vek,
118
kojim rukovodi predana elita, nadahnuta ideologijom u kojoj su spojeni elementi nacionalizma i marksistikog pogleda na svet.
Dònsonova tipologija revolucija podrazumeva jo dve stvari.
Prvo, konkretne revolucije mogu imati svojstva koja ne pripadaju
samo jednom tipu. Drugo, u pozadini ove razvijene tipologije revolucija stoji jedna dublja podela razliitih vrsta revolucionarnih preobraàja u dva osnovna oblika: pobunu i revoluciju u uèm smislu rei.13
Po Dònsonu, uzroci pobune i revoucije u uèm smislu rei su isti,
mada je pobuna verovatnija u funkcionalno difuznim drutvima, a revolucija u funkcionalno diferenciranim drutvima. Osim toga, pobuna i revolucija razlikuju se po svojim ciljevima i posledicama. Pobuna
ne dovodi u pitanje vlast ili ustanovljeni poredak stvari, ve se radi
samo o zameni nosilaca vlasti. U osnovi revolucionarne ideologije je,
ipak, nastojanje da se drutvena podela rada izmeni prema jednom
uzoru koji je bez presedana u odreenom drutvenom sistemu.
Dònsonova teorija revolucije svakako predstavlja vaàn momenat u teorijskom prouavanju ove pojave.14 Za razliku od psiholokih teorija revolucije, Dònson je ispravno istakao injenicu da
revolucija pre svega predstavlja drutvenu pojavu. Zasnivajui svoje
izlaganje na pretpostavkama funkcionalne i sistemske analize,
Dònson je veliku pa`nju posvetio pojavi koja je na neki nain izvan
vidokruga ili bar na periferiji interesovanja funkcionalista i predstavnika sistemske analize. Umesto da se bavi pitanjem kako se odràva ravnoteà drutvenog sistema, Dònson je prouavao uzroke
neravnoteè i propadanja drutvenih sistema. Dok se veina funkcionalista bavi fiziologijom drutvenog sistema, Dònsona zanima patologija drutva.
S pravom se istie da Dònsonova teorija predstavlja najiri pokuaj da se teorija drutvenog sistema primeni u prouavanju revolucije. Ipak, sve opte zamerke koje se upuuju funkcionalizmu i
sistemskoj analizi mogu se staviti i Dònsonovoj teoriji revolucije.
13
14
Vidi Johnson, Revolutionary Change, str. 135-149.

iri kritiki osvrt na Dònsonovo shvatanje revolucije moè se nai u Salert, Revolutions and Revolutionaries, str. 75-95; Freeman, Review Article: Theories of
Revolution, str. 345-348, i Kramnick, Reflections on Revolution. Definition
and Explanation in Recent Scholarship, str. 47-53.
119
Pretpostavka da je nerevolucionarno drutvo sistem u stanju ravnoteè, teko je odrìva. Ovo utoliko pre to Dònson ne upuuje na pouzdanija merila ravnoteè i neravnoteè; utvrujui koje su bitne varijable drutvenog sistema on ne odreuje njihove kritine granice.
Zato je i teko ustanoviti kada jedan sistem jeste, a kada nije u stanju
ravnoteè.
Ima u Dònsonovom objanjenju revolucije i drugih nedoslednosti i slabosti. Obraajui pre svega pa`nju na objektivne drutvene
uslove revolucije, Dònson je pokuao da akcije pojedinaca i grupa
neposredno dovede u vezu sa ovim uslovima, previajui injenicu
da esto sline akcije i postupci nastaju u razliitim uslovima, kao i
da razliite akcije nastaju u istim uslovima. Izmeu objektivne stvarnosti i akcija stoje subjektivni ljudski stavovi. Zato bi se moglo rei
da je, mada u teorijskom pogledu zaostalija, mnogo uverljivija
Brintonova analiza koja u prouavanju revolucije uzima u obzir i inioce kao to su anomija, otuenje intelektualaca, osujeene te`nje
naroda, otuenje i gubitak samopouzdanja elita i sl. Dònson ostavlja suvie malo mesta za delovanje onoga to je jedinstveno i lino.
Dejstvo njegovih akceleratora kao neposrednih uzroka revolucije je
automatsko i zanemaruje nepredvidljive mogunosti izbora pojedinaca i drutvenih grupa.
S druge strane, mada celokupna Dònsonova teorija revolucije
deluje strogo deterministiki, u njenom sreditu postoji podruje slobode volje i subjektivizma, a time i jedna krupna protivrenost: dok
je ponaanje revolucionara strogo odreeno objektivnim okolnostima, ponaanje vladajue elite nije, i od njene sposobnosti zavisi da li
e revolucija biti izbegnuta ili ne. Tako Dònson u poslednjem poglavlju svoje knjige Revolucionarna promena, u poglavlju koje se
odnosi na budunost revolucije pie: Jedna od pouka koja se moè
izvui iz sistematske analize revolucija jeste da one nikada nisu rezultat sila koje stoje van ljudske kontrole. Stvaralaka politika akcija je svojstven protivotrov za revolucionarne uslove, a izbijanje
revolucije u izvesnom smislu nije nita drugo nego svedoanstvo da
taj protivotrov nije bio poznat ili da nije bio iskorien15.
15
Johnson, Revolutionary Change, str. 166.
120
Mada je dejstvo Dònsonovih akceleratora automatsko, odnosno

nemogue ga je spreiti ovo dejstvo, da li e, kada i koji od ovih akceleratora stupiti u dejstvo obino je, prema Dònsonu, stvar sluaja
(usually is contributed by fortune). Oslanjanje jednog pristalice strogog naunog metoda i oblika analize na pojavu koja podsea na jedan
od kljunih pojmova Makijavelijeve politike filozofije (fortuna)
predstavlja jo jednu nedoslednost u Dònsonovoj teoriji revolucije.16
Uz sve ove pobrojane osobine, Dònsonova teorija, treba i to
istai, ne predstavlja jedini pokuaj primene teorije drutvenog sistema na prouavanje revolucije. U knjizi Teorija kolektivnog ponaanja Nil Smelser17 je uinio prvi pokuaj da Parsonsove ideje razvije i
u oblasti prouavanja revolucije. Polazei od Parsonsovog shvatanja
o drutvenom sistemu i opte teorije akcije koju su razvili Parsons i
ils, Smelser je izgradio teoriju kolektivnog ponaanja. Dok je
Dònson pokuao da izgradi teoriju revolucije, Smelser razvija teoriju kolektivnog ponaanja, a revolucija je po njemu jedan od oblika
kolektivnog ponaanja. Kolektivno ponaanje je, prema Smelseru,
neinstitucionalizovan oblik mobilizacije za akciju koja treba da
ublaì jednu ili vie vrsta drutvenih napetosti na osnovu izvesnih
opte prihvaenih verovanja. Postoje, po Smelseru, pet osnovnih tipova kolektivnog ponaanja: panika, pomodne ludosti (craze), izlivi
nerijateljstva, normativno orijentisani pokreti (pokreti drutvene reforme), vrednosno orijentisani pokreti (politike i verske revolucije,
stvaranje sekti, nacionalistiki pokreti itd.). Revolucija ne ini samo
jedan od oblika vrednosno orijentisanog ponaanja, ve moè predstavljati oblik normativno orijentisanog ponaanja (ukoliko je zasnovana na nezadovoljstvima odreenom politikom, zakonima i
obiajima), ili moè imati oblik izliva neprijateljstava (dràvni udari). est osnovnih determinanti kolektivnog ponaanja, pa i razliitih
oblika revolucionarnog ponaanja jesu: strukturalne pogodnosti
(drutveni sistem mora imati obele`ja koja omoguavaju pojedine
oblike kolektivnog ponaanja); strukturalne napetosti, odnosno situacije koje izazivaju razliite oblike kolektivnog ponaanja (stvarna
16
17
Freeman, Review Article: Theories of Revolution, str. 348.

Neil Smelser, Theory of Collective Behavior, New York, Free Press, 1963,
naroito str. 1-22.
121
ili oekivana ekonomska deprivacija dovodi do izliva neprijateljstva, pojave reformistikih pokreta, izbijanja revolucija); razvoj i irenje optih verovanja; inioci koji ubrzavaju i neposredno podstiu
kolektivno ponaanje (precipitating factors) re je o iniocima koji
ubrzavaju razliite oblike kolektivnog ponaanja slino Dònsonovim akceleratorima; mobilizacija uesnika za akciju i drutvena
kontrola (koja moè da ograniava strukturalne pogodnosti za kolektivno ponaanje, a kada doe do kolektivnog ponaanja da suzbija
njegove oblike).
Iz Smelserovog izlaganja mogle bi se izvesti sledee pretpotavke
o uslovima neophodnim za izbijanje tri razliita oblika revolucija koji
odgovaraju trima oblicima kolektivnog ponaanja: 1) revolucionarni
dràvni udar mogu je tamo gde je slaba vlada suoena sa protivnicima koji su samo za promenu linosti na vlasti; 2) reformistika revolucija je verovatna ako je jak reformistiki pokret suoen sa
nepopustljivom ali slabom vladom; 3) radikalna revolucija je verovatna ako postoje isti uslovi kao i za reformistiku revoluciju ili ako
je reformistiki pokret ustuknuo pred nepomirljivom i jakom vladom,
pretvarajui se kasnije u vrednosno orijentisani, radikalni pokret koji
se suprotstavlja vladi koja postaje sve slabija.18
Kao i kada je bilo rei o Dònsonovoj teoriji revolucije i na raun
Smelserovog shvatanja revolucije mogu se uputiti isti oni prigovori
koji se upuuju funkcionalizmu. Kod Smelsera je, osim toga, u prvom
planu problem kolektivnog ponaanja uopte, tako da je o revoluciji
manje reeno, pored toga to se u celoj knjizi ne nailazi na jasno odreenje pojma revolucije. Kritikujui Dònsonovu i Smelserovu analizu revolucija Friman19 je u pravu kada pie da jednu zadovoljavajuu
teoriju revolucije moè pruìti neko ko se odlikuje otrijim filozofskim duhom i istananijim istorijskim oseanjem, nego to je sluaj
sa tvorcima ovih dveju teorija revolucije. Teorija revolucije mora,
kao prvo, biti u stanju da prepozna i odstrani i tautologije i trivijalnosti. Drugo, ta teorija mora biti sposobna da na izvestan nain osvetli
stvarne, empirijske revolucije. Pomo koju pruàju ove teorije u razumevanju konkretnih revolucija je, meutim, ograniena.
18
19
Vidi Freeman, Review Article: Theories of Revolution, str. 343-344.

Isto, str. 357.
122
Revolucija i politiki poredak

Dok teorije revolucije kao to je Gurova ili Dònsonova, prouavaju revoluciju kao individualnu ili drutvenu pojavu, itav niz istraìvaa vidi u revoluciji pre svega politiku pojavu. Posmatrana iz
ovog ugla revolucija je prevashodno jedan politiki dogaaj sa politikim uzrocima i obele`jima. Svi savremeni pokuaji da se revolucija
postavi u kontekst politikog poretka i da se u tom kontekstu prouava
u osnovi slede tradicionalni pristup u prouavanju revolucije. Prema
prvoj grupi predstavnika ove tradicije, ono to jeste bitno u izuavanju
revolucija je igra politikih ideja i ideala. Borba oko politikih naela,
borba za srca ljudi u revolucionarnom periodu mnogo je va`nija od
odreenih drutvenih i ekonomskih inilaca. Druga grupa predstavnika tradicionalnog pristupa u prouavanju revolucija naglasak stavlja
na politiku mo. Revoluciju ne karakterie borba oko politikih ideala, ve borba za vlast. U revolucijama jedna vladajua elita zamenjuje
drugu. Revolucija se odvija u politikoj areni u kojoj su vlada, elite i
masa igrai, dok vlast predstavlja nagradu pobedniku.20
Glavni predstavnik politikog objanjenja revolucije meu savremenim istraìvaima je Samjuel Hantington. U svojoj knjizi Politiki poredak u drutvima koja se menjaju21 Hantington iznosi da je
revolucija pojava politikog karaktera. Preterana zaokupljenost
drutvenim i psiholokim poreklom i aspektima revolucije odvraa,
po Hantingtonu, pa`nju od sutine stvari, od politikog i institucionalnog porekla i obele`ja revolucije. Mada, naravno, nema nieg zajednikog sa nekim novijim pokuajima marksistike analize
revolucije, Hantington se u nastojanju da revoluciju prikaè kao bitno politiku pojavu koja se nipoto ne moè izvoditi iz drugih drutveno-ekonomskih i psiholokih pojava, u nastojanju da utemelji
jednu isto politiku teoriju revolucija, poziva na Lenjinovo shvatanje revolucija nasuprot Marksovom. U socijalistikoj intelektualnoj tradiciji, pie Hantington, stavlja se Marks u sam njen vrh. Pre
20
21
Kramnick, Reflections on Revolution. Defiition and Explanation in Recent

Scholarship, str. 35-36. i dalje.
Samuel Huntington, Political Order in Changing Societies, New Haven, Yale
University Press, 1968, vidi naroito str. 264-274.
123
Marksa postojali su prethodnici, kao to su to socijalisti-utopisti; posle Marksa postoje uenici i tumai kao Kaucki, Berntajn, Luksemburg, Lenjin. Sa stanovita politike teorije ovo je sasvim nepodesno
Lenjin nije bio uenik Marksov, ve bi se pre moglo rei da je
Marks bio prethodnik Lenjinov. Lenjin je pretvorio marksizam u politiku teoriju i postavio Marksa naglavce... Marks je bio politiki
primitivan. On nije bio u stanju da razvije politiku nauku ili politiku teoriju, zato to nije poznavao politiku kao autonomno podruje
aktivnosti, niti pojam politikog poretka koji prevazilazi pojam drutvene klase. Lenjin je, meutim, uzdigao politiku instituciju, partiju, iznad drutvenih klasa i drutvenih snaga.22
Revoluciju shvaenu kao isto politiku pojavu Hantington bliè
odreuje kao naglu, temeljnu i nasilnu unutranju promenu u preovlaujuim vrednostima i motivima drutva, u njegovim politikim institucijama, drutvenoj strukturi, vostvu i aktivnosti i politici vlade.
Zalaùi se za razlikovanje revolucija od pojava kao to su ustanci,
pobune, dràvni udari, ratovi za nezavisnost i slino, Hantington ima
na umu velike revolucije. Ovako shvaene revolucije su retke. One se
sreu u modernom dobu i u modernim drutvima. Revolucija je nain
modernizovanja tradicionalnog drutva. Ako revolucija predstavlja
aspekt modernizacije onda ona nije univerzalna kategorija. Do revolucije ne dolazi u krajnje tradicionalnim drutvima koja odlikuje veoma nizak stepen drutvene i ekonomske sloènosti, niti do revolucije
dolazi u sasvim modernim drutvima. Revolucija prvenstveno izbija
u drutvima koja su dostigla odreeni nivo drutvenog i ekonomskog
razvoja, ali u kojima procesi politike modernizacije i politikog razvoja zaostaju za procesima drutvene i ekonomske promene.
Da bi Hantingtonovo shvatanje revolucije postalo jo razumljivije, potrebno je razjasniti i pojmove politike modernizacije i politikog razvoja kojima se on koristi. Pod politikom modernizacijom
Hantington podrazumeva irenje politike svesti na nove drutvene
grupe i mobilizaciju tih grupa u politiki ìvot. Politiki razvoj obuhvata stvaranje politikih institucija koje su dovoljno prilagodljive,
samostalne i meusobno povezane da apsorbuju i organizuju participaciju tih novih grupa i podstaknu drutvene i ekonomske promene.
22
Isto, str. 336.
124
Sutina revolucije je u naglom irenju politike svesti i mobilizaciji

novih grupa koje postojee institucije nisu u stanju da apsorbuju. Revolucija je krajnji sluaj eksplozije politike participacije. Pored
politike modernizacije, kako je ovde odreena, revolucija podrazumeva i drugu fazu odgovarajui politiki razvoj, odnosno stvaranje
i institucionalizaciju novog politikog poretka koji je u stanju da asimiluje eksploziju politike participacije. Za uspenu revoluciju karakteristina je zato brza politika mobilizacija koju prati brza
politika institucionalizacija. Ne stvaraju sve revolucije novi politiki poredak. Merilo revolucionarnosti jedne revolucije su brzina i
obim irenja politike participacije. Merilo uspenosti jedne revolucije jeste autoritet i stabilnost institucija koje je stvorila.
Revolucija tako, prema Hantingtonu, podrazumeva brzo i nasilno
unitenje postojeih politikih institucija, politiku mobilizaciju
novih grupa i stvaranje novih politikih institucija. Redosled i odnosi
izmeu ove tri faze razlikuju se u stvarnim revolucijama. Imajui u
vidu odnose izmeu ove tri faze moè se govoriti o dva oblika revolucije. Za tzv. zapadni model revolucija (Francuska, Ruska, Meksika i
Kineska revolucija u svom prvom periodu) karakteristian je sledei
redosled faza: propast politikih institucija starog reìma, politika
mobilizacija novih grupa i stvaranje novih politikih institucija. Istoni model (kasnije faze Kineske revolucije, Vijetnamska revolucija,
antikolonijalne revolucije) zapoinje politikom mobilizacijom novih
grupa i stvaranjem novih politikih institucija, a zavrava se nasilnim
zbacivanjem politikih institucija koje pripadaju starom poretku. Redosled ovih faza u zapadnim revolucijama je, po Hantingtonu, jasnije
razgranien, dok se u istonim revolucijama one zbivaju manje ili
vie istovremeno. Kljuna razlika je pak u tome to je u zapadnim revolucijama politika mobilizacija posledica propasti starog reìma,
dok je u istonim revolucijama ona uzrok obaranja tog reìma.
Revolucija ne zahteva samo politike institucije koje se protive
irenju participacije ve i drutvene grupe koje zahtevaju ovo
irenje.23 Svaka drutvena klasa koja nije ukljuena u politiki sistem potencijalno je revolucionarna. Osujeenje zahteva takve grupe
23
Isto, str. 274-308.
125
i spreavanje njenog uea u politikom sistemu samu grupu moè

uiniti revolucionarnom. Da bi dolo do revolucije, meutim, potrebno je vie od jedne revolucionarne grupe. Revolucija nu`no podrazumeva otuenje vie grupa od postojeeg poretka. Ona je
proizvod viestruke disfunkcije u drutvu. Samo povezivanje grupa
moè da proizvede revoluciju. Po Hantingtonu, revolucija u zemlji
koja se modernizuje zavisi od toga koliko su gradski srednji slojevi
(intelektualci, zanatlije, buròazija) i seljatvo otueni od postojeeg
poretka i u kojoj meri se u borbi za istu stvar udruùju protiv zajednikog neprijatelja.
Hantingtonovo objanjenje revolucije kao obele`ja politike
modernizacije va`no je utoliko to je ukazalo na ogranienost teorija
zaokupljenih iskljuivo drutvenim i psiholokim determinantama i
aspektima revolucije. Ne bi se, meutim, moglo rei ni da je Hantington sasvim protivan korienju ekonomskih, drutvenih i psiholokih inilaca u objanjenju revolucija. Naroito u prvom delu
knjige on ukazuje na znaaj neprekidnog ekonomskog rasta iza kojega dolazi nagli ekonomski zastoj, i ukazuje na psihiku i drutvenu
frustraciju izazvanu jazom izmeu drutvenih iekivanja i stvarnosti. U delu knjige koji sadrì politiko objanjenje revolucije i pored
odbacivanja psiholokih, drutvenih i ekonomskih injenica u analizi revolucija (ekonomija je relativno neva`na i za revoluciju i za revolucionare),24 svi ovi inioci se uvlae u Hantingtonovu pojmovnu
shemu. Revolucija u zemlji koja se modernizuje zavisi, po Hantingtonu, u znatnoj meri od toga koliko su inteligencija i seljatvo otueni od postojeeg poretka, dakle sama revolucija zavisi od jedne
psiholoke kategorije (alijenacije). I ne samo to. Ukazujui na znaaj
otuenosti ovih dveju grupa od politikog poretka, Hantington ponovo u analizu revolucije uvodi i neke druge nepolitike inioce. Otuenost seljatva izazvana je njegovim drutvenim i ekonomskim
poloàjem. Dok seljatvo u procesu modernizacije osiromauje,
njegove aspiracije rastu u meri u kojoj ono veruje da se neto bitno
moè uiniti kako bi se njegov poloàj u drutvu izmenio. Osnove
otuenosti i revolucionarnih pobuda seljatva treba traìti u ekonomskom nezadovoljstvu. to se tie inteligencije, njeno nezadovoljstvo
24
Isto.
126
i revolucionarne pobude su drugojaije; one su isto psiholokog karaktera. Suprotstavljanje dela inteligencije postojeem poretku izazvano je, prema Hantingtonu, psiholokom nesigurnou, linom
otuenou, oseanjem krivice, i preovlaujuom potrebom za sigurnim oseanjem identiteta.25 Zato je Kramnik u pravu kada u svom
osvrtu na Hantingtonovu teoriju revolucije istie da se u Politikom
poretku u drutvima koja se menjaju susreemo zapravo sa dva paralelna tumaenja revolucije ili bar sa dva uzastopna tumaenja.26 Kritikujui tako jednostranost, pretencioznost i ogranienost isto
sociolokih, ekonomskih ili psiholokih tumaenja revolucije, Hantingtonova studija svedoi da se i pored va`nosti politike strane revolucije, revolucija ne moè objasniti, a jo manje izvesti, iskljuivo
iz politikih inilaca.
Drugo va`no pitanje koje pokree Hantingtonova teorija revolucije je pitanje o mogunosti revolucije u visoko razvijenim, industrijalizovanim drutvima. U sasvim razvijenim, modernim drutvima,
po Hantingtonu, nema izgleda za izbijanje revolucije. Revolucija je
moguna u drutvima u kojima procesi politike modernizacije i politikog razvoja zaostaju za procesima drutvene i ekonomske promene, dok u visoko razvijenim kapitalistikim drutvima, koja su
dostigla odreeni stepen politike modernizacije i politikog razvoja
i koja su u stanju da apsorbuju nove drutvene grupe u svoju institucionalnu mreù, izgledi za revoluciju ne postoje.
U zanimljivom lanku Teorije revolucije i industrijalizovana
drutva Edvard Malecki je Hantingtonovu teoriju revolucije kao
aspekta politike modernizacije, kao i sline pristupe prouavanju
politikog razvoja u amerikoj politikoj nauci, oznaio metaforino
kao vrstu neohegelijanizma.27 Naime, kao to je Hegel na buròasko
drutvo svoga vremena gledao kao na zavrnu taku u ljudskom progresu, tako postoji te`nja da se ekonomski najrazvijenija drutva
danas posmatraju na slian nain. Savremene teorije politikog
25
26
27
Isto, str. 371.

Kramnick, Reflections on Revolution: Definition and Explanation in Recent
Scholarship, str. 39.
Edward Malecki, Theories of Revolution and Industrialized Societies, Journal
of Politics 4, 1973, str. 948-985.
127
razvoja, pa i Hantingtonova, na slian nain kao Hegel posmatraju

odnos izmeu graanskog drutva i dràve, odnosno politikih institucija. U oba sluaja jaka centralizovana dràva odvojena od drutva predstavlja otelovljenje jedinstva, odnosno izvor racionalizacije i
integracije iroke politike participacije koja karakterie procese
modernizacije. Teorije politikog razvoja, ukljuujui i Hantingtonovu, neohegelijanske su zato to smatraju da poto doe do punog
razvoja modernizacije, dolazi do kraja razvoja, do iscrpljivanja politikih ideja, do kraja ideoloke krize, pa zatim i do kraja revolucije.
Re je o jednom stavu koji je veoma blizak poznatim idejama Bela i
Lipseta o kraju ideologije.
Za neohegelijance, pa i Hantingtona, mainerija revolucije je
postala izlina jer nema vie ta da uini. Politika modernizacija
predstavlja pobedu razuma zahvaljujui kompleksnim, koherentnim
i autonomnim politikim institucijama ija je prilagodljivost dokazana. Svesni toga da su dostignute krajnje granice politikog razvoja, neohegelijanci sve vie definiu probleme kao tehnike i vide
njihovo reenje u administrativnoj primeni razuma; oni smatraju da
se sukobi u industrijskom drutvu mogu lako reiti upotrebom birokratskih politikih institucija. U svojoj kritici modernih teorija politikog razvoja i Hantingtonove teorije revolucije, Malecki je
miljenja da razliiti oblici nemira, nezadovoljstva i nasilja koji
manje ili vie potresaju pojedina visoko razvijena drutva kapitalizma posebno dovode u pitanje neohegelijanske modele razvoja u
modernoj politikoj nauci. Hantingtonova teorija revolucije zato bi
ili morala da zanemari empirijske dokaze koji se protive njenom
objanjenju politikog razvoja ili bi morala da prihvati te dokaze i
time se odrekne svog objanjenja razvoja.
Uporedno-istorijska analiza revolucije

Osnovno obele`je prvih sociolokih prouavanja revolucije
Edvardsa, Petija i Brintona bio je pokuaj da na osnovu nekoliko sluajeva razviju uoptavanja o tipinom procesu revolucije. Odbacujui ovaj pristup kao suvie istorijski, odnosno nesocioloki, kasniji
128
istraìvai su nastojali da konstruiu svoje teorije na osnovu velikog

broja sluajeva. U predgovoru za zbornik Unutranji rat Hari Ekstajn pie da dok je tvrdnja o dva-tri sluaja sigurno uoptavanje u
leksikom smislu, uoptavanje u metodolokom smislu rei mora,
po pravilu, da se zasniva na vie sluajeva: ono mora da obuhvati dovoljno veliki broj sluajeva da bi mogli da se koriste izvesni strogi
postupci proveravanja kao to je statistika analiza28. Kako predstavnici funkcionalne i sistemske analize, kao i psiholokog pristupa
revolucijama, ne mogu da poreknu tanost zapaànja predstavnika
tradicionalnih orijentacija da su revolucije relativno retke pojave,
oni podvode revolucije pod ire kategorije i prouavaju ih kao oblike
politikog nasilja (Ted Gur), kolektivnog ponaanja (Nil Smelser) ili
unutranjih ratova (Hari Ekstajn i drugi).
Ideju da je sa stanovita dosledne i stroge primene sociolokog
metoda, koji podrazumeva korienje razliitih oblika statistike analize, revoluciju jedino mogue prouavati kao posebnu vrstu irih
drutvenih pojava, prvi je razvio izmeu dva rata Sorokin, izuavajui u dugotrajnom vremenskom razdoblju veliki broj sluajeva unutranjih nemira. Ista zamisao izriito je branjena i obrazlagana u
savremenim prouavanjima koja se bave unutranjim ratovima.
Tako, pored predgovora za ve pomenuti zbornik Unutranji rat, Hari
Ekstajn u jednom svom lanku iznosi da unutranji rat nije isto to i
neki drugi pojmovi koji su u iroj upotrebi (revolucija, graanski rat,
pobuna, ustanak, gerilski rat, àkerija, dràvni udar, terorizam i sl.).
Unutranji rat predstavlja rod, a pobrojane pojave su njegove vrste.
Dalje Ekstajn dodaje da ne moè biti tetno, a moè dosta koristiti,
ako se na poetku istraìvanja unutranji ratovi razmatraju kao celina,
a razlikovanja se uvedu tek poto ona postanu neophodna i poèljna.
Na ovaj nain raste mogunost razvijanja optih teorija, kao i verovatnoa da e napravljene razike biti va`ne i precizne. Tako se pokazuje, na kraju, kako se opta teorija o genusu unutranjeg rata moè
prilagoditi da se omogui i navoenje opisa posebnih sluajeva.29
28
29
Harry Eckstein, ed., Internal War, New York, Free Press, 1964, str. 10.
Harry Eckstein, On the Etiology of Internal Wars, u Struggles in the State: Sources and Patterns of World Revolution, eds. Georges Armstrong Kelly, Cliford
W. Brown, Jr., New York, Wiley, 1970, str. 171.
129
Pokuaj Edvardsa, Petija i Brintona da na osnovu nekoliko sluajeva, bez vreg oslonca na teoriju razviju izvesna uoptavanja o
revolucijama, kao i pokuaj savremenih sociologa da konstruiu ire
teorije nasilja i unutranjih nemira zanemarujui osobenosti fenomena revolucije, a posebno svu sloènost odnosa snaga u pojedinim
stvarnim revolucijama, doveli su do pojave vie studija koje produbljenim prouavanjem grae o pojedinim revolucijama ili vie njih
nastoje da izloè neke opte zakljuke, ne dajui ih u svakom sluaju
u obliku krutih modela koji bi vaìli za sve revolucije i sve oblike nemira i pobuna u ljudskom drutvu. Ovako produbljeno prouavanje
istorije revolucije (history-in-depth approach) poznato je kao uporedna istorija revolucije. Od vie radova koji na ovaj nain prilaze
pojavi revolucije zadràemo se na dve studije koje veoma dobro
predstavljaju ovaj pristup.
Prva studija o kojoj e ovde biti rei je knjiga Baringtona Mura
Drutveni koreni diktature i demokratije.30 U toj knjizi Mur analizira
prelazak iz tradicionalnog agrarnog drutva u moderno industrijsko
drutvo u vie zemalja Istoka i Zapada (Engleska, Francuska, SAD,
Japan, Kina, Indija, Nemaka i Sovjetski Savez). Po Muru, postoje
tri osnovna obrasca prelaska iz tradicionalnog u moderno drutvo,
odnosno tri obrasca procesa modernizacije. Prvi obrazac vodi preko
buròaske revolucije do kapitalizma i demokratije zapadnog tipa
(Engleska, Francuska i SAD, iji graanski rat Mur tumai kao revoluciju izazvanu politikom inkompatibilnou ropstva i demokratskog kapitalistikog poretka). Drugi obrazac, u kojem buròaska
revolucija doìvljava neuspeh, vodi u kapitalizam sa slabijim demokratskim crtama (Nemaka i Japan koji prolaze kroz period faizma).
Trei obrazac vodi preko velikih seljakih revolucija do komunistikih reìma u kojima se sprovodi prisilna modernizacija drutva
(Sovjetski Savez i Kina). Ovim trima osnovnim obrascima Mur dodaje jo jedan u kojem su, uprkos tome to je uspostavljen sistem
parlamentarne demokratije, podsticaji u pravcu modernizacije slabi
jer nije bilo ni buròaske ni seljake revolucije (Indija).
30
Barrinton Moore, Jr., Social Origins of Dictatorship and Democracy: Lord and
Peasant in the Making of the Modern World, Boston, Beacon Press, 1966.
130
Tako je, prema Muru, od osnovnog znaaja za prouavanje revolucije i procesa modernizacije nain na koji je tradicionalni poljoprivredni sektor bio podvrgnut kapitalizmu i modernizaciji, to opet
odreuje odgovarajua uloga seljatva, zemljoposednike elite, gradske buròazije i dràve. Tamo gde je ovaj proces izvela buròazija i
deo seljatva (u Francuskoj) ili zemljoposednici i buròazija (u Engleskoj) dolo je do stvaranja demokratskih kapitalistikih reìma.
U zemljama u kojima je do promene dolo uz pomo zemljoposednika i dràvne birokratije, bez prisustva jake buròazije (Nemaka i Japan), nastali su autoritarni i faistiki reìmi. Tamo gde su se
zemljoposednici i dràvna birokratija suprotstavili modernizaciji, a
buròazija je bila suvie slaba (Rusija i Kina), podsticaj za promenu
je doao od seljatva koje su mobilisale komunistike partije.
Murov istraìvaki postupak je veoma ilustrativan za uporedno-istorijska prouavanja revolucija.31 Ne predlaùi optu teoriju revolucije Mur samo predoava neka uoptavanja o procesima u kojima
revolucija zauzima sredinje mesto. Izbijanje ili neuspeh revolucije,
kao i njen osobeni karakter, on smatra kljunim za odgovarajue vrste
drutvenog razvoja. Revolucija je odluujua taka u istorijskom procesu i ima znaajne posledice po stvarna drutva. Modernizacija koja
je ostvarena konzervativnim reformama zadràva mnoge stare strukture i odlikuje se drugojaijim posledicama od onih koje proizvodi revolucija. S druge strane, same revolucije je neophodno porediti i
klasifikovati prema njihovim irim institucionalnim posledicama.
Druga studija koja veoma dobro prikazuje karakteristike uporedno-istorijskog pristupa je knjiga Tede Skokpol Dràve i drutvene
revolucije.32 Predmet ove knjige su analiza Francuske, Ruske i Kineske revolucije. Teda Skokpol je miljenja da je uporedno-istorijska
analiza posebno pogodna za razvijanje objanjenja o makroistorijskim pojavama koje su malobrojne. Revolucije predstavljaju takvu
vrstu pojava; pojave koje su brojne i kojima se lako moè manipulisati mogu se ispitivati drugim istraìvakim sredstvima kako to su
31
32
Vidi Zagorin, Theories of Revolution in Contemporary Historiography, str.

39-41.
Skocpol, States and Social Revolutions, naroito str. 33-40.
131
eksperimenti ili statistika analiza. Uporedno-istorijska analiza, koja

je po Tedi Skokpol najprimerenija prouavanju revolucija je, u stvari, oblik multivarijantne analize kojoj se pribegava kada postoji
suvie mnogo varijabli i nedovoljno sluajeva. U svojoj knjizi Skokpolova pokuava da pokaè da su Francuska, Sovjetski Savez i Kina
tri pozitivna sluaja uspenih drutvenih revolucija koji ukazuju na
postojanje slinih uzronih obrazaca, uprkos tome to se u mnogim
stvarima razlikuju. Da bi proverila pojedine delove ovih uzronih
obrazaca ona se koristi tzv. negativnim sluajevima, odnosno primerima u kojima odgovarajui uzroni odnosi ne postoje. Skokpolova
se zadràva i na razlikama izmeu uporedno-istorijskog metoda i
prirodne istorije revolucije Edvardsa, Petija i Brintona. Ona tu
ukazuje na to da se prirodna istorija bavi periodizacijom revolucija, pre svega pod uticajem Francuske revolucije, a da se, prouavajui pojedine revolucije, veoma malo bavi uzronim odnosima.
Raspravljajui o uporedno-istorijskom pristupu revolucijama
Skokpolova ukazuje i na neke ovom metodu svojstvene tekoe. Ona
posebno podvlai da uporedna istorija revolucija ne moè da predstavlja zamenu za teoriju. Ona se moè primeniti samo uz pomo
teorijskih pojmova i pretpostavki. Uporedni metod sam ne moè da
odredi pojavu koju trba prouavati, ne moè da odabere jedinice analize, da odredi koji e se istorijski sluajevi prouavati, odnosno da
utvrdi uzrone pretpostavke koje treba ispitati. Sve ovo moè da pruì samo socioloka teorija, ali uporedna istorijska analiza predstavlja
i vredno sredstvo kontrole teorijske analize. Ako se primenjuje na
pravi nain, uporedno-istorijska analiza predstavlja idealnu strategiju za posredovanje izmeu teorije i istorije. Primenjeno na ovaj
nain, uporedno-istorijsko prouavanje moè da ubrza i irenje teorije i njeno ponovno formulisanje, kao to moè i da dovede do novih
naina gledanja na stvarne istorijske sluajeve.
Treba istai i to da se analize Baringtona Mura i Tede Skokpol
oslanjaju na razliite tradicije u savremenom marksizmu. Skokpolova i podvlai da Marksova teorija operie manje optim, a vie istorijski zasnovanim kategorijama nego to je to sluaj sa savremenim
teorijama revolucije u zapadnoj sociologiji i da nudi istananije i
potpunije objanjenje revolucionarnih preobraàja, mada istorijski
132
sluajevi nisu korieni da se na produbljeniji nain provere i preinae objanjenja koja nudi teorija.
U oslanjanju na marksistiku tradiciju analize drutvenih promena i revolucije Barington Mur i Teda Skokpol se dosta razlikuju.
Muru su, naime, blià klasina, odnosno starija marksistika objanjenja revolucije. Zato Murovu analizu obeleàva stavljanje teìta
na ekonomske odnose, pri emu se zanemaruje ili potcenjuje uloga
vrednosti i politike u drutvenim promenama. Faizam u Nemakoj
nije bio samo posledica naina na koji su zemljoposednici i dràvna
birokratija, nasuprot slaboj buròaziji, izveli modernizaciju drutva,
ve su na pojavu faizma uticale i neke isto politike okolnosti, preovlaujue vrednosne orijentacije i slino. Isto tako, uspostavljanje
demokratskih kapitalistikih reìma u Francuskoj i Engleskoj, kojem su doprineli odreeni drutveno-ekonomski inioci i snage, ne
objanjava zato je politiki poredak Francuske nasuprot Engleskoj
bio nestabilan, a politika kultura prve zemlje fragmentizovana.33
Dok se Mur oslanja na klasino marksistiko objanjenje drutvenih promena i revolucije, Teda Skokpol je blià modernim strukturalistikim varijantama marksizma.34 U knjizi Dràve i drutvene
revolucije ona se drì tri naela analize.35 Prvo, adekvatno objanjenje
drutvenih revolucija zahteva nevoluntaristiki, strukturalistiki pristup uzrocima i procesu revolucije. Svi postojei pristupi, bez obzira
da li se radi o psiholokim ili vie sociolokim i politikolokim obja33
34
35
Zagorin, Theories of Revolution in Contemporary Historiography, str. 40-41.

Pored strukturalistike varijante marksizma, analiza Tede Skokpol je i pod uticajem teorije politikog sukoba arlsa Tilija, koja je isto bliska marksistikoj teoriji
drutva. Teorija politikog sukoba predstavlja reakciju na frustrativno-agresivno
objanjenje politikog nasilja i revolucije. Po ovoj teoriji, bez obzira na nezadovoljstvo grupa ljudi, one se ne mogu politiki angaòvati ako ne ine deo bar
minimalno organizovanih grupa koje imaju pristupa sreditima moi u drutvu.
Objanjenje revolucije zato ne leì u motivima pojedinaca koji se bune protiv jednog drutvenog ureenja, politikog reìma ili vladine politike, ve u sukobu razliitih organizovanih grupa oko raspodele moi, materijalnog poloàja u drutvu,
statusa, ideoloke istoe i dr. Vidi Charles Tilly, From Mobilization to Revolution, Reading, Addison-Wesley, 1978. U osnovnim crtama Tilijev model politikog sukoba izloèn je u lanku Does Modernization Breed Revolution?,
Comparative Politics 3, 1973, str. 425-447.
Vidi Skocpol, States and Social Revolutions, str. 14-33.
133
njenjima, sadrè u sebi primese voluntaristikog objanjenja revolucije. Ovo je sluaj i sa veinom marksistikih objanjenja revolucije, uz
sve razlike koje inae postoje izmeu pojedinih marksistikih orijentacija (lenjinizam, maoizam, Luka, Grami i dr.). Drugo, revolucija
se ne moè objasniti bez sistematskih prouavanja internacionalnih
struktura i svetsko-istorijskog konteksta, dok se veina postojeih pristupa, pre svega, pa ak i iskljuivo, osvre na intranacionalne sukobe
i procese modernizacije. Tree, da bi se objasnili uzroci i ishodi
drutvenih revolucija, neophodno je posmatrati dràve kao administrativne i prinudne organizacije, organizacije koje su potencijalno
autonomne, iako jesu pod uticajem odreenih drutveno-ekonomskih
interesa i struktura. Skokpolova se ovde naravno suprotstavlja iroko
prihvaenom uproavanju da je dràva puko sredstvo vladajue klase i oslanja se u analizi na onu orijentaciju u marksistikoj tradiciji
koja pokree pitanje relativne autonomije dràve od kontrole vladajue klase (Ralf Miliband, Nikos Pulancas, Peri Andreson, Jeren Terborn, Klaus Ofe). Njena upozorenja o relativnoj autonomiji dràve,
treba to naroito istai, zasluùju pa`nju posebno zbog svoje aktuelnosti: najvei broj revolucionarnih i kontrarevolucionarnih preobraàja u zemljama u razvoju ne svedoi o moi odreenih drutvenih
snaga, ve pre svega o moi dràvnog aparata.36
Uporedno-istorijska analiza revolucija, kako je razvijena u studijama Baringtona Mura i Tede Skokpol, predstavlja, sve u svemu,
najplodniji pristup u prouavanju revolucije. Pristup kao ovaj, koji
povezuje uporedne i teorijske dimenzije prouavanja sa istorijskim
dimenzijama, izbegava istovremeno i krajnje apstrakcije i ispoljava
pouzdano i istanano oseanje za istorijsku stvarnost. Uporedno-istorijski pristup revolucijama ne predstavlja samo reakciju na ogranienost jednog odreenog pristupa koja vodi u ogranienost samo
druge vrste, ve je re o nastojanju da se na temelju kritike i prevazilaènja nedostataka razliitih pristupa u oblasti drutvenih nauka i
istorije zasnuje jedan nov, sintetiki pristup u izuavanju revolucionarnih preobraàja.
36
Vidi osvrt na knjigu Tede Skokpol: David Lehman, Revolutions and the Imperatives of State Power, Political Studies 4, 1980, str. 624-625.
134
* * *
Socioloka prouavanja revolucije, kao to je ve izneto, mnogo
su brojnija od pedesetih godina, a broj razliitih teorija, razliitih pristupa pojavi revolucije jeste neto to posebno pada u oi. Spisak radova o revoluciji i nekim srodnim pojavama u nekoliko glavnih dela
sa ovoga podruja posebno svedoi o razvijenosti prouavanja revolucije.37 Ako se ima u vidu ovaj razmah interesovanja za revoluciju u
37
Uz do sada ve navedene knjige i priloge po asopisima za podruje sociologije revolucije od posebnog su znaaja i sledei radovi: John Dunn, Modern Revolutions: An
Introduction to the Analysis of a Political Phenomenon, Cambridge, Cambridge University Press, 1972; Peter Calvert, A Study of Revolution, Oxford, Oxford University
Press, 1970; Leiden, Karl Schmitt, The Politics of Violence: Revolution in the Modern
World, Englewood Cliffs, Prentice-Hall, 1968; David Bell, Resistance and Revolution, Boston, Houghton Mifflin, 1973; Jean Baechler, Les phnomnes rvolutionnaires, Paris, Presses universitaires de France, 1970, Andr Decoufl, Sociologie des
rvolutions, Paris, Presses universitaires de France, 1968; Klaus von Beyme, Hrsg.,
Empirische Revolutionsforschung, 1973; W. F. Wertheim, Evolution and Revolution:
The Rising Waves of Emancipation, Harmondsworth, Prenguin Books, 1974; Thomas Greene, Comparative Revolutionary Movements, Englewood Cliffs, Prentice-Hall, 1974; James Rosenau, ed. International Aspects of Civil Strife, Princeton,
Princeton University Press, 1964; Jules Monnerot, Sociologie de la rvolution, Paris,
1969; Why Revolution. Theories and Analyses, eds. Clifford Paynton, Robert Blackey,
Cambridge, Schenkman; Revolution: A. Reader, eds. Bruce Mazlish, Arthur Kaledin,
David Ralston, New York, Macmillan, 1971; Alfred Meusel, Revolution and Counterrevolution, Encyclopedia of the Social Sciences, vol. 13-14; str. 367-376; Walter
Laquer, Revolution, International Encyclopedia of t he Social Sciences, vol. 13, str.
501-507; Karl Griewank, Der neuzeitliche Revolutionsbegriff. Entstehung und
Geschichte, Frankfurt, Suhrkamp, 1973; Eugen Rosenstock, Die Europischen Revolutionen, Jena, Eugen Diedrich, 1931; Peter Amann, Revolution: A. Redefinition, Political Science Quarterly 1, 1962, str. 36-53; Ralf Dahrendorf, ber einige
Probleme der soziologischen Theorie der Revolution, Archives Europennes de Sociologie 1, 1961; Arthur Hatto, Revolution: An Enquiry Into the Usefulness of an
Historical Term, Mind 1, 1949, str. 495-517; Elbaki Hermassi, Toward a Comparative Study of Revolutions, Comparative Studies in Society and History 2, 1976, str.
211-235; Dale Yoder, Current Definitions of Revolution, American Journal of
Sociology 1926, str. 433-441; Rex Hopper, The Revoltionary Process, Social Forces 1, 1950, str. 270-279; Louis Gottschalk, The Causes of Revolution, American
Journal of Sociology 3, 1944, str. 1-8; Charles Elwood, A Psychological Theory of
Revolutions, American Journal of Sociology 3, 1905, str. 49-59. Od naih pisaca na
stanje u oblasti sociologije revolucije osvru se Ljubomir Tadi, Revolucija i poredak, Sociologija 2-3, 1978, str. 171-194 i Vladimir Goati, Politika sociologija,
Beograd, Mladost, 1978, str. 365-402.
135
sociologiji i drugim drutvenim naukama, da li se moè rei i da je

nae znanje o revolucijama vee i pouzdanije?
Odgovor na ovo pitanje mogao bi da bude potvrdan. Pojava revolucije danas je mnogo bolje prouena, ne samo zato to postoji vei
broj radova i istraìvaa koji se bave ovim pitanjem ve i zato to je
razvitak razliitih pristupa revoluciji, od kojih bi se za neke moglo
rei da su potpuno novi, doprineo boljem razumevanju ove pojave.
Utoliko pre to svi ovi pristupi pojedinano nisu u stanju da daju potpuno objanjenje revolucije, izuzev verovatno uporedno-istorijskih
prouavanja. S druge strane, svi ovi prete`no kvantitativni pokazatelji stanja u oblasti prouavanja revolucije mogu da prevare. Mnoga istraìvanja na ovome podruju, naroito ona koja polaze od osnovnih
postulata funkcionalizma i sistemske analize, esto ne donose neto
novo, izuzev novog renika. Prevedeni na jednostavniji i razumljiviji
jezik, nalazi u ovakvim istraìvanjima neretko postaju beznaajni.
U te`nji da revoluciju podvrgne stroìm metodima istraìvanja (eksperimentu, statistikoj analizi), veliki broj savremenih istraìvaa jednu srazmerno retku i osobenu drutvenu pojavu, kao to je
to revolucija, posmatra u okviru irih kategorija, gubei pri tome iz
vida ono to je za revoluciju osobeno. Isto tako, u pojedinim istraìvanjima revolucija se svodi na samo jednu svoju stranu, najee na
nasilje, da bi se omoguilo kvantitativno izraàvanje (merenje) revolucionarnih preobraàja. Posmatrajui evoluciju na ovaj nain, veliki broj savremenih istraìvaa posebno zanemaruje upravo ona
svojstva po kojima se revolucija razlikuje od drugih oblika drutvene
promene, kolektivnih akcija, nasilja. U svim ovakvim istraìvanjima
zanemarene su posledice revolucije, ona jednostavna istina da revolucija predstavlja potpuno preureenje jednog drutvenog poretka,
njegove politike strukture i sistema vrednosti. Zaboravlja se da je
ideja novine, odnosno zapoinjanja iz poetka, glavno obele`je
revolucije. Moderno shvatanje revolucije, s pravom nas podsea
Hana Arent, neraskidivo je povezano sa idejom da tok istorije iznenada zapoinje iznova, da potpuno nova povest, povest do sada
nepoznata i neispriana, treba da pone da se odvija.38
38
Hannah Arendt, On Revolution, Harmondsworth, Penguin Books, 1973 (prvo

izdanje 1963), str. 28.
136
Drugo, bitnije, pitanje koje glavnina ovde razmatranih dela i

radova zanemaruje, s izuzetkom uglavnom jednog dela uporedno-istorijskih prouavanja, jeste pitanje ciljeva i vrednosti, veina savremenih istraìvaa to ini posredno, zastupajui u svojim radovima
jedno statiko shvatanje drutvene promene. Razmatranje revolucije
kao oblika politike patologije, korienje modela ravnoteè u analizi
drutvenog sistema, odricanje mogunosti revolucije u modernim industrijalizovanim drutvima, razmiljanja o tome kako se izbijanje revolucije moè preduprediti sva ova pitanja koja imaju sredinje
mesto u zapadnoj sociologiji revolucije svedoe da je vrednosno nepristrasna orijentacija najveeg dela zapadne sociologije samo deklarativna a ne i stvarna. Proglaavajui pitanje vrednosti za nauno
irelevantno, veina tih radova na posredan nain podràva vrednosti
postojeih visoko razvijenih kapitalistikih drutava, vrednosti statusa quo, dok prouavanje revolucije u njima ima terapeutski karakter.
Van ove preovlaujue orijentacije u savremenim teorijama revolucije stoje usamljeni predstavnici savremene socijalne filozofije, koji
se pitanjima vrednosti i ciljeva revolucije bave neposredno i izriito.
Ovaj kritiki protivstav u odnosu na dominantan nain anlize u savremenim sociolokim teorijama najbolje izraàva Hana Arent. Revolucije su po njoj neto vie od uspenih pobuna i ne postoji nikakvo
opravdanje da se svaki dràvni udar ili svaka pobuna, dvorska zavera
ili graanski rat imenuje revolucijom. To to se i u svim tim pojavama
i revoluciji, koristi nasilje nije dovoljno da se sve ove pojave izjednae. Nasilje nije nita vie podesno da se opie pojava revolucije od
promene; samo tamo gde se promena zbija u smislu novog zapoinjanja, gde se nasilje koristi da se ustanovi sasvim drugojaiji oblik vlade,
da se izazove stvaranje novog politikog tela, gde osloboenje od tlaenja ima za svrhu bar ustav slobode moèmo govoriti o revoluciji.39
Time se pokree jedno sutinsko pitanje. Ako je pojava revolucije neraskidivo povezana sa idejom slobode, onda ni sve, po svojim drutvenim posledicama velike revolucije, nisu revolucije, u pravom smislu
rei. Ili se mora govoriti o dve vrste revolucija o onima koje, po reima Hane Arent, uspostavljaju institucije slobode (constitutio libertatis) i o onima koje ustanovljavaju poredak neslobode.
39
Isto, str. 35.
137
Drugo, bitnije, pitanje koje glavnina ovde razmatranih dela i

radova zanemaruje, s izuzetkom uglavnom jednog dela uporedno-istorijskih prouavanja, jeste pitanje ciljeva i vrednosti, veina savremenih istraìvaa to ini posredno, zastupajui u svojim radovima
jedno statiko shvatanje drutvene promene. Razmatranje revolucije
kao oblika politike patologije, korienje modela ravnoteè u analizi
drutvenog sistema, odricanje mogunosti revolucije u modernim industrijalizovanim drutvima, razmiljanja o tome kako se izbijanje revolucije moè preduprediti sva ova pitanja koja imaju sredinje
mesto u zapadnoj sociologiji revolucije svedoe da je vrednosno nepristrasna orijentacija najveeg dela zapadne sociologije samo deklarativna a ne i stvarna. Proglaavajui pitanje vrednosti za nauno
irelevantno, veina tih radova na posredan nain podràva vrednosti
postojeih visoko razvijenih kapitalistikih drutava, vrednosti statusa quo, dok prouavanje revolucije u njima ima terapeutski karakter.
Van ove preovlaujue orijentacije u savremenim teorijama revolucije stoje usamljeni predstavnici savremene socijalne filozofije, koji
se pitanjima vrednosti i ciljeva revolucije bave neposredno i izriito.
Ovaj kritiki protivstav u odnosu na dominantan nain anlize u savremenim sociolokim teorijama najbolje izraàva Hana Arent. Revolucije su po njoj neto vie od uspenih pobuna i ne postoji nikakvo
opravdanje da se svaki dràvni udar ili svaka pobuna, dvorska zavera
ili graanski rat imenuje revolucijom. To to se i u svim tim pojavama
i revoluciji, koristi nasilje nije dovoljno da se sve ove pojave izjednae. Nasilje nije nita vie podesno da se opie pojava revolucije od
promene; samo tamo gde se promena zbija u smislu novog zapoinjanja, gde se nasilje koristi da se ustanovi sasvim drugojaiji oblik vlade,
da se izazove stvaranje novog politikog tela, gde osloboenje od tlaenja ima za svrhu bar ustav slobode moèmo govoriti o revoluciji.39
Time se pokree jedno sutinsko pitanje. Ako je pojava revolucije neraskidivo povezana sa idejom slobode, onda ni sve, po svojim drutvenim posledicama velike revolucije, nisu revolucije, u pravom smislu
rei. Ili se mora govoriti o dve vrste revolucija o onima koje, po reima Hane Arent, uspostavljaju institucije slobode (constitutio libertatis) i o onima koje ustanovljavaju poredak neslobode.
39
Isto, str. 35.
137
Hana Arent ili revolucija kao sloboda
Ima politikih mislilaca ija je dela teko, ali ne i nemogue, itati izdvojeno od onoga to ini politiku stvarnost. Ma kada nastala,
ta dela podstiu dijalog sa politikom dananjicom. Hana Arent
(1906-1975), jedan od najznaajnijih i najuticajnijih savremenih politikih filozofa, spada u red pisaca koji skoro da se drukije ne mogu
ni itati ni razumeti. Ponajvie se to odnosi na njenu knjigu O revoluciji (1963), koja posle skoro dvadeset godina od pojavljivanja dospeva i pred nae itaoce. Hana Arent ovde nastoji da ukaè na ono to
spaja i razdvaja velike revolucije, a pre svega Ameriku i Francusku
revoluciju. Pokuavajui da odgovori na pitanje o sutini revolucije,
ona se ujedno pita ta je to to ini revolucionarnu tradiciju i koliko je
ta tradicija u svom prvobitnom, izvornom obliku jo uvek ìva i uticajna. I kada danas nai itaoci dobiju u ruke njenu knjigu O revoluciji, teko da e moi da je itaju bez asocijacija i pitanja u vezi sa
demokratskom revolucijom koja je zapljusnula veliki deo evropskog kontinenta, zbrisavi sa njegove politike karte niz dojueranjih autoritarnih komunistikih reìma. Da li u razmiljanjima Hane
Arent ima mesta i za ovakvu vrstu revolucije? Da li je piui knjigu
O revoluciji ona mogla da predvidi i ovakve oblike revolucionarnih
preobraàja? Koliko je njena knjiga i danas uverljiva i aktuelna?
Pre nego to potraìmo odgovore na ova pitanja moramo se pre
svega podsetiti na to kako je Hana Arent gledala na revoluciju. Revolucija se esto svodi samo na jednu njenu stranu, najee na nasilje. Posmatrajui je na ovaj nain, veliki broj savremenih istraìvaa
139
zanemaruje upravo ona svojstva po kojima se revolucija razlikuje od

drugih oblika drutvene promene, kolektivnih akcija, nasilja. U ovakvim istraìvanjima prenebregavaju se posledice revolucije, ona jednostavna istina da revolucija predstavlja potpuno preureenje
jednog drutvenog poretka, njegove politike strukture i sistema
vrednosti. Na to nas pre svega podsea Hana Arent. Ideja novine, odnosno kretanja iz poetka, ini, po njoj, glavno obele`je revolucije:
Revolucije su jedini politiki dogaaji koji nas neposredno suoavaju sa problemom zapoinjanja.1
Ako je fenomen zapoinjanja karakteristian za shvatanje revolucije Hane Arent, onda to nije nita manje ni ideja slobode. Prve dve
velike moderne revolucije, Amerika i Francuska, stremile su uspostavljanju poretka slobode. Ono to je obeleàvalo ove i kasnije revolucije bila je te`nja ljudi ka slobodi, te`nja za uestvovanjem u
javnom ìvotu, pored nastojanja da se u preureenju drutva i politikih ustanova pone iz poetka. Za Hanu Arent, meutim, sloboda nikada nije mogla ili smela da bude obele`je privatnog ìvota. Do
slobode se ne moè stii povlaenjem u privatnost naih individualnih ìvota. Sloboda je, naprotiv, u ueu u javnom ìvotu, ona je
drugo ime za delovanje u zajednici sa drugima. Sloboda je stvarni
razlog zato ljudi uopte ìve zajedno u politikoj organizaciji. Bez
nje, politiki ìvot bio bi besmilen. Raison dtre politike je sloboda,
a njeno iskustveno polje je delovanje.2
Kao to je pisala da sloboda nije obele`je privatnog ìvota, Hana
Arent je smatrala da je ovek slobodno bie koje je u stanju da nasuprot prirodnim nu`nostima slobodno misli i deluje, da delujui u zajednici sa svojim istomiljenicima dovodi u pitanje drutvene i
prirodne neminovnosti. Revolucija opet predstavlja najsjajniji primer ovekove moi da slobodno i promiljeno postavi osnove potpuno novog politikog poretka. U tom pogledu posebnu vrednost ima
primer Amerike revolucije, iji se uesnici nisu oseali kao bespomone igrake u rukama drutvenih sila koje izmiu njihovoj kontroli. Naprotiv, ameriki oevi osnivai delovali su slobodno i
1
2
Hannah Arendt, On Revolution, Harmondsworth, Penguin Books, 1973, str. 21.

Hannah Arendt, Between Past und Future, Harmondsworth, Penguin Books,
1977, str. 146.
140
odgovorno, svesni da odluke koje donose mogu i moraju biti od

ogromnog znaaja za potonje narataje.
Knjiga O revoluciji predstavlja u jednoj od svojih ravni znaenja
zanimljivu uporednu analizu dveju revolucija: Amerike i Francuske. Prva je bila uspena: dovela je do uspostavljanja poretka slobode, kao i do izgraivanje ustanova demokratske republike koje su i
danas delatne. Ako je Amerika revolucija sva u znaku uspeha, za
drugu, Francusku revoluciju, to se ne moè rei: izvedena u ime slobode, ona je uspostavila poredak neslobode. Dok je Amerika revolucija svetao primer sposobnosti ljudi da hrabro delujui zaponu
neto sasvim novo, Francuska revolucija je reit primer ljudske nemoi, kao i bespomonosti i zastraenosti ljudi pred istorijskim i
drutvenim silama koje svaki oblik slobodnog delovanja ine nemoguim i iluzornim. Ako je pojava revolucije neraskidivo povezana sa
idejom slobode, onda ni sve revolucije koje su po svojim drutvenim
posledicama velike revolucije nisu revolucije u pravom smislu rei.
Ili se mora govoriti o dve vrste revolucija o onima koje, po reima
Hane Arent, uspostavljaju institucije slobode i o onima koje ustanovljavaju poredak neslobode.
Razmiljanje Hane Arent o Amerikoj revoluciji zanimljivo je i
zato to upuuje na neobino i plodotvorno ukrtanje dveju ideja koje
u kasnijim revolucijama nee imati nieg zajednikog, odnosno predstavljae antipode. To su ideja slobode i ideja konzervativnosti.3
Amerika revolucija predstavljala je akt zapoinjanja neeg novog u
politikom ìvotu, stvaranja jednog potpuno novog i osobenog politikog poretka, ali je ta delatnost bila praena nastojanjem da se nove,
demokratske republike odrè i ouvaju u nepromenjenom stanju.
Stvorena je nova vlast, obrazovane ustanove koje je trebalo ouvati i
na koje se gledalo sa potovanjem ravnim onom koje su stari Rimljani
ukazivali inu osnivanja svoga grada. Od Francuske revolucije,
meutim, revolucija i konzervativnost prestaju da se dopunjuju i postaju iskljuivo neto to se uzajamno iskljuuje; one meusobno vie
nemaju nieg zajednikog.
3
Uporedi: Margaret Canovan, The Political Thought of Hannah Arendt, London,

Metheun, str. 98.
141
Evo jo jednog paradoksa na koji podsea Hana Arent u razmiljanjima o revoluciji. Premda neuspena, premda izopaenje osnovnog politikog ideala slobode, Francuska revolucija, a ne Amerika,
presudno je uticala na kasnije revolucije i revolucionarnu tradiciju.
Objanjenje Hane Arent za to to je Amerika revolucija uspela da
uspostavi poredak slobode, za razliku od revolucije u Francuskoj, leì
u tome to je prva revolucija bila i ostala politika, zaokupljena slobodom i oblicima vlade, dok je Francuska revolucija zavrila u neslobodi i diktaturi, jer je bila i socijalna revolucija. Francuska revolucija
zavrila je u tiraniji zato to su u njoj politiki razlozi i razmiljanja
vrlo brzo bili potisnuti iskljuivo socijalnima, nastojanjem masa da se
iupaju iz okova bede i siromatva. Dok su u Evropi 18. veka iroke
mase bile izloène pritisku nematine i materijalne bede, u Americi,
zahvaljujui njenom prostranstvu i materijalnim bogatstvima, siromani nisu ìveli u bedi. Drutveno stanje Amerike uticalo je i na
njeno politiko stanje. Lieni zahteva i pritiska sirotinje da zakonodavnim merama odmah ree socijalno pitanje potpunim preureenjem drutva, uesnici Amerike revolucije mogli su da se usredsrede
na politika pitanja kako da se izgradi i raspodeli vlast u novoj dràvi. Drutvene prilike i odnosi u Americi imali su uticaja i na prilike u
Francuskoj u vreme revolucije: ako je primer Amerike francusku
masu upuivao na to da beda nije neizbe`na sudbina oveanstva,
istovremeno je francuske revolucionarne voe, pod pritiskom zahteva masa, navodio da poveruju da sva pitanja treba podrediti jednom
jedinom pitanju: kako narod osloboditi materijalne bede. Nasilje i
tiranija u Francuskoj revoluciji bili su, prema Hani Arent, neminovna
posledica neuspeha da se rei socijalno pitanje.4
Preduslov za slobodu, smatrala je zato Hana Arent, jeste da ovek prestane da bude potinjen nu`nosti, tiraniji prirode. ovek iji
se ìvot odvija na granici materijalnog opstanka i neizvesnosti nije u
stanju da slobodno dela, odnosno da procenjuje vrednost slobode.
Kako je skoro celo njegovo iskustvo u podruju materijalne nu`nosti, kada se i pokrene, pobuni, njegovo delovanje nije zasnovano na
prethodnom promiljanju i razlikama u stavovima koje karakteriu
4
On Revolution, str. 59-114.
142
slobodne ljude, ve je to delovanje samo deo jedne ire celine masovnog delovanja, koje pred sobom poput bujice nosi sve prepreke
to mu se nau na putu. Sa izlaskom masa na politiku pozornicu,
politika, koja je ranije predstavljala autentino podruje slobode,
poela je da se doìvljava i tumai posredstvom pojma nu`nosti.
Najvie je tome doprineo i najdalje je u tome otiao Marks. On je
skrenuo pa`nju sa podruja politike, na kojem su ljudi delovali kao
slobodni pojedinci, na podruje privrede, gde je carevala nu`nost. U
svom objanjenju drutva i istorije on je politiku postavio u drugi
plan, u oblast tzv. drutvene nadgradnje. Marks je, kako pie Hana
Arent, konano vie od bilo koga drugog osnaìo politiki najpogubniju doktrinu modernog doba, da ìvot predstavlja najvie dobro
i da ìvotni proces drutva ini samo sredite ljudskog nastojanja.
Tako uloga revolucije vie nije bila da oslobodi ljude od nasilja njihovih bli`njih, jo manje da se zasnuje sloboda, ve da se oslobodi ìvotni proces drutva od okova oskudice tako da bude ponesen strujom obilja. Ne sloboda ve izobilje postalo je sada cilj revolucije.5
Preobraàj prava oveka u prava sankilota predstavljao je prelomni
trenutak ne samo u Francuskoj revoluciji ve i u svim potonjim revolucijama. Najvei teoretiar revolucije, Karl Marks, poveo se za
ovim shvatanjem ljudskih prava stavljajui u prvi plan gvozdene
istorijske zakonitosti i ekonomski determinizam, zanemarujui
drevni nauk i iskustvo da je postojbina slobode u svetu politike. Tako
je trebalo da protekne neto vie od pola veka da bi preobraàj prava
oveka u prava sankilota, abdikacija slobode pred diktatom nu`nosti, nala svoga teoretiara.6
Podreujui slobodu nu`nosti, Marks je tako uinio ono to je
pre njega uradio njegov veliki prethodnik Robespjer i to e posle
njega uraditi njegov najvei uenik, Lenjin. Lenjin je bio ubeen da
neobrazovan narod u zaostaloj zemlji nije u stanju da savlada siromatvo u uslovima politike slobode, a jo manje da uspostavi poredak slobode. Kao poslednji naslednik francuske revolucionarne
tradicije, bez mnogo smisla i oseaja za teorijski pojam slobode, on je
5
6
Isto, str. 64.

Isto, str. 61.
143
dobro i brzo shvatio da je potrebno `rtvovati sovjete, koji su za Hanu

Arent nova ustanova slobode, i svu vlast naravno prepustiti partiji.7
Shvatanje Hane Arent o revoluciji i slobodi, meutim, nije bilo
samo antipodno pogledima francuskih sankilota i ruskih boljevika,
ve je upereno i protiv uobiajenog liberalnog gledanja na valjanost
ustanova predstavnike demokratije i borbe politikih stranaka. Zamerke Hane Arent upuene politikim strankama kao osnovnim polugama moderne masovne demokratije nisu nove, a jo manje su
nove u taboru njenih marksistikih oponenata. Ono to obeleàva
modernu partiju jeste njena autokratska i oligarhijska struktura, nedostatak unutranje demokratije i slobode, njena ili njihova sklonost
da postanu totalitarne, polaganje prava na nepogreivost.8 Teko da
se bilo koji od pravih privrènika Marksove ili Lenjinove doktrine ne
bi sa ovim ocenama sloìo.
Hana Arent je manje otar kritiar stranake politike i ìvota u
zemlji u kojoj je prva moderna revolucija okonana uspostavljanjem
poretka slobode, Sjedinjenim Dràvama. Po njoj, i Sjedinjene Dràve i Velika Britanija su zemlje u kojima sama forma stranakog sistema, dvostranaje, obezbeuje i odgovarajuu kontrolu i odgovornost
vlasti, ali i postojanost samog politikog poretka. U ovim zemljama,
kao i u nekoliko drugih dràva koje povezuje ista politika i kulturna
tradicija, na delu je jedan srean i delatan spoj sistema vlasti (podele
vlasti) i stranake strukture (dvostranakog sistema). Takva politika struktura u najboljoj i najpotpunijoj meri zajamuje i titi prava
oveka, kao to i ostvaruje kontrolu nad onima koji vladaju. Hana
Arent ide dalje i tvrdi da razlika izmeu dvostranakog i viestranakog sistema nije samo ili pre svega formalna i tehnika, ve da u
osnovi ta dva razliita oblika stranakog sistema stoje radikalno razliite koncepcije vlasti. Ako bismo klasifikovali savremene politike
sisteme prema principu vlasti na kojem poivaju, onda je, po miljenju Hane Arent, razlika izmeu jednostranakih diktatura i viestranakih sistema daleko manja od razlike izmeu ove dve vrste
sistema, sa jedne, i dvostranakih sistema, sa druge strane.9
7
8
9
Isto, str. 65.

Isto, str. 268.
Isto, str. 268.
144
Ukazujui na prednost angloamerikog dvostranakog sistema,

Hana Arent ne moè da ne ukaè i na bitnu ogranienost amerikog
sistema vlasti. Mada je to sistem vlasti koji odlikuju postojanost i
vrste garantije ustavnih sloboda, re je i o sistemu koji nije uspeo da
graanima omogui da u odgovarajuoj meri uestvuju u javnom ìvotu. Najvie emu se mogu nadati graani u ovakvom sistemu jeste da budu predstavljeni, mada je oigledno da se mogu predstavljati samo interesi biraa, ali ne i njihovo delovanje i miljenje. U
ovakvom sistemu skoro da je nemogue utvrditi miljenje naroda, jer
ono ne postoji. Miljenja se formiraju u procesu otvorene javne rasprave, a tamo gde ne postoje uslovi za formiranje miljenja a oni ne
postoje u okvirima predstavnike demokratije moguno je utvrditi
jedino raspoloènja masa i pojedinaca. Dok pomou razliitih grupa
za pritisak birai mogu uticati na delovanje svojih predstavnika radi
zatite svojih interesa, za politike stranke Hana Arent smatra da, zahvaljujui monopolu nad kandidovanjem, predstavljaju efikasna
sredstva pomou kojih se ograniava i kontrolie vlast naroda. Savremenu predstavniku vladu ona smatra oligarhijskom zato to u
njoj mali broj upravlja u interesu mnogih. ak i ameriki sistem podele vlasti, za koji je Hana Arent imala samo lepih rei u pogledu
kontrole vlasti, nije bio u stanju da narod sauva od politike apatije.
Jer je i taj sistem, kao i mnogi drugi demokratski poreci, otvarao javni prostor samo za predstavnike naroda, a ne i za sam narod.10
Za razliku od politikih stranaka, mogunost slobode i slobodnog delovanja u politici pruàli su, po Hani Arent, samo kratkoveni
revolucionarni saveti i sovjeti koji su nicali tokom revolucija, da bi
ubrzo bili ugueni od partijske birokratije. Takvi oblici postojali su i
u Francuskoj revoluciji, u Pariskoj komuni, u ruskim revolucijama,
savetima radnika i vojnika u Nemakoj posle Prvog svetskog rata i u
Maarskoj revoluciji 1956. godine. Hana Arent podsea na to da je i
sam Tomas Dèferson u svojim poznim godinama bio zabrinut nad
mogunou da se ugui duh Amerike revolucije, pa je predlagao da
se cela zemlja podeli u dovoljno male teritorijalne jedinice u kojima
bi graani mogli stalno da uestvuju u upravljanju. Za pisca knjige
O revoluciji jedini politiki oblik koji omoguuje slobodno politiko
10
Isto, str. 238.
145
uestvovanje pojedinaca u politikom ìvotu inila bi federacija saveta koji obuhvataju ira podruja. Funkcije takvih saveta mogle bi
biti jedino politike, a ne i administrativne, i utoliko je njoj bila potpuno strana ideja o radnikom upravljanju fabrikama.
Sve u svemu, viepartijskoj demokratiji Hana Arent je suprotstavljala savetsku demokratiju. Ne samo da je ona dràla da su
mogunosti slobode u savetskom obliku demokratije vee, ve je
smatrala da viepartijska, parlamentarna demokratija duhom partijskih borbi i monopola gui slobodu u javnom ìvotu. Kao i neki njeni
istomiljenici, ona je meutim svojom vizijom poretka slobode vie
uspela da probleme pokrene nego da ih rei. Vie od svega ona nije
uspela da injenino dokaè valjanost svoje zamisli. Njeni istorijski
dokazi (primer stare Atine kao autentinog poretka slobode) neuverljivi su i njoj samoj zbog nedostatka pretpostavki neophodnih da bi
jedan takav politiki oblik mogao da se ostvari u savremenom drutvu. Sve to joj ostaje jeste nada da kratkotrajna iskustva savetske demokratije mogu predstavljati ideju vodilju u izgraivanju poretka
slobode. Ona je ak uverena da su ta iskustva dovoljno dugotrajna
da bi nam mogla predstavljati putokaz: Moramo se okrenuti Februarskoj revoluciji iz 1917. godine u Rusiji i Maarskoj revoluciji iz
1956. godine, koje su trajale dovoljno dugo da bi nam u osnovnim
crtama pokazale kako bi izgledala vlada i kako bi verovatno funkcionisala republika kada bi bile zasnovane na naelima sistema saveta.11
Politika vizija Hane Arent, nain na koji je ona zamiljala da bi
poredak slobode trebalo i mogao da funkcionie, spada iskljuivo u
podruje utopijskog miljenja. Knjiga O revoluciji stei e zato naklonost dananjeg itaoca vie kritikom revolucija koje su zavrile u
tiraniji i kritikom teoretiara ovakvih revolucija, nego koncepcijama i
gledanjima na budunost demokratije u njoj iznetim. itav politiki
razvoj velikog dela Evrope koji je donedavno ìveo u razliitim autoritarnim komunistikim reìmima, pokazuje da se prelazak iz autoritarnih poredaka u demokratske odvija na sasvim drukiji nain od
onog koji je zamiljala Hana Arent. Viestranaka, a ne savetska demokratija predstavlja osnovni pokreta tih demokratskih promena.
11
Isto, str. 266.
146
Na odreenom stepenu razvitka u savremenim, masovnim, visokorazvijenim drutvima, politiki ìvot se ne moè zamisliti bez
organizacionih instrumenata kakve predstavljaju stranke. Nije sporna kritika politikih stranaka koju iznosi Hana Arent. Njen spisak
prigovora na raun demokratskih ogranienja stranaka mogao bi se i
proiriti. Pravi problem je u neem sasvim drugom. Uz sve svoje
nedostatke, politike stranke predstavljaju najozbiljniju prepreku
svakoj diktaturi, ukljuujui i diktaturu jedne stranke. Saveti i demokratija saveta nikada nisu predstavljali delatnu prepreku diktaturi
jedne stranke, ve su po pravilu zavravali upravo u jednopartijskoj
diktaturi. Zanimljiva u svim ostalim dimenzijama objanjenja i kritike revolucija, knjiga O revoluciji ostaje najslabija u pokuaju da
dovede u pitanje stav koji je nesumnjivo alfa i omega moderne demokratske teorije: demokratije nema bez slobodne utakmice politikih stranaka.
147
Politiki poredak i ljudska prava

Angloamerika pravna tradicija
i ideja vladavine prava
I
Kada se govori o angloamerikom pravu, odnosno o common
law sistemu, posebno se ukazuje na razlike izmeu angloamerikog i
kontinentalnoevropskog pravnog sistema. Te razlike izmeu pravnih
sistema, koje prate i razlike u shvatanju prava, nisu male. U sreditu
kontinentalnoevropskog pravnog sistema je pisano, kodifikovano
pravo. U sreditu angloamerikog pravnog sistema je obiajno, nepisano pravo, koje su tumaili i postepeno razvijali sudovi. U sreditu
prvog pravnog sistema je zakonsko pravo; u sreditu drugoga sistema je sudsko pravo.
Bitno obele`je angloamerikog prava od njegovih poetaka u
Engleskoj, u 13. veku, jeste da su presude koje su izricali sudovi postojale precedenti, tj. osnova za donoenje sudskih presuda u svim
slinim sluajevima. U sreditu angloamerikog prava je zato sudsko
pravo. Mada je moderni drutveni i pravni razvoj doveo do ogromne
ekspanzije zakonodavstva, jedno od glavnih obele`ja angloamerikom pravnom sistemu od njegovog nastanka do danas daje delatnost
sudova. Angloameriko pravo je precedentno zato to je sudija koji
ima da rei jedan sluaj vezan precedentom, odnosno duàn je da sudi
kao to se i ranije sudilo. U ovom sistemu sudija ne primenjuje zakon,
kao to je to sluaj u Evropi, ve jedno posebno pravo koje se sastoji
149
od precedenata. Sudei na osnovu precedenata, sud je obavezan da se

pridràva ranijih presuda najviih sudova.
U kontinentalnoevropskom pravnom sistemu proces donoenja
sudske odluke ima deduktivan karakter. U ovom sistemu polazi se od
pretpostavke da jedino to sud ima da uini jeste da jedno opte,
unapred utvreno pravilo, pronae i primeni ga na konkretan sluaj.
Sudija u angloamerikom pravnom sistemu isto tako pokuava da
pronae pravilo koje je primenjivo na konkretan sluaj, ali se pri
tome koristi drugojaijim metodom. Vezan odlukama viih sudova,
on zakljuuje od pojedinanog ka optem. Prethodne pojedinane
sudske odluke u ovakvom sistemu predstavljaju podlogu iz koje
induktivnim zakljuivanjem treba izvesti opte pravilo koje se moè
primeniti i na konkretan sluaj u kojem sud reava.1
U praksi engleskih sudova prihvaena su vremenom izvesna
pravila koja se tiu samog rada sudova i tumaenja precedenata. Prema ovim pravilima, svi sudovi su vezani odlukama viih sudova, a
najvii sudovi, sa izvesnim izuzecima, jedini su sudovi koji su vezani
sopstvenim odlukama. Niì sudovi mogu odluivati suprotno precedentima koje su u svome radu razvili sudovi vii od njih jedino u sluaju kada je vii sud uinio oiglednu greku. U okvirima sistema
sudova svaki relevantan argumenat ma kog suda, bez obzira na
mesto koje taj sud zauzima u hijerarhiji sudova, predstavlja ozbiljan
argumenat koji valja bri`ljivo razmotriti. Drugim reima, dok presude viih sudova obavezuju niè sudove, presude niìh sudova nisu
obavezujue, ali snagom argumenata mogu delovati na druge sudove
i na razvoj sudske prakse. Samim protekom vremena pojedini precedenti se ne ukidaju, ve tek onda kada doe do odgovarajuih promena u praksi najviih sudova. Presude viih sudova autoritativne su za
niè sudove samo u onom svome delu u kome je sadràno obrazloènje odluke (ratio decidendi). Sama odluka u nekom ranijem sluaju
(obiter dictum) za sud koji donosi odluku nije relevantna.
Usvajanjem engleskog precedentnog prava u zemljama koje su
stajale u odreenim administrativnim i politikim vezama sa Engleskom i koje su se razvijale pod uticajem engleske pravne kulture
1
Vidi Carlton Kemp Allen, Law in the Making, Oxford, Clarendon Press, 1958, str.
157-158.
150
(SAD, Kanada, Australija, Novi Zeland i neke druge bive engleske

kolonije) prihvaena su, uz izvesna odstupanja, i navedena pravila
koja se tiu rada sudova i tumaenja presuda. U Sjedinjenim Amerikim Dràvama, zemlji koja je uz Englesku najvie doprinela razvoju
ustanova i doktrine angloamerikog prava, odstupanja od engleskih
pravila podstaknuta su, naravno, veim razlikama izmeu politikih
sistema Velike Britanije i Sjedinjenih Dràva, a naroito postojanjem pisanog ustava i federalnog ureenja u Americi.
Mada sudovi i sudsko pravo predstavljaju glavno obele`je angloamerikog prava, uporedo sa krupnim drutveno-ekonomskim
promenama sve vei takmac precedentnom pravu u angloamerikom
pravnom sistemu postajalo je zakonodavstvo. Za razliku od precedentnog prava koje je postepeno nastajalo, zakonsko pravo je stvarano. Dok sudovi u angloamerikom pravnom sistemu nastoje da
pravo pronau, zakonodavac se neposredno bavi stvaranjem prava.
Dok zakonodavac legislira, sud samo interpretira pravo. Moglo bi se
zato rei da u ovakvom pravnom sistemu, i pored toga to doprinose
razvoju prava, sudovi u izvesnom smislu u pravo ne unose nita potpuno novo. Otuda i ona poznata tvrdnja Henrija Mejna: U Engleskoj smo naviknuti na irenje, preinaenje i popravku prava od strane
mainerije koja, u teoriji, nije u stanju da promeni nijednu jotu, nijedan red postojee jurisprudencije.2
U kakvom odnosu stoji zakonodavstvo prema precedentnom
pravu u angloamerikom pravnom sistemu? Kako sudovi tumae
precedentno pravo u vreme naglog irenja zakonodavne uloge dràve? Kako se odvija zakonodavna delatnost u jednom sistemu u kojem je iroko podruje drutvenih odnosa ve bilo ureeno pravilima
precedentnog prava? Nalaènje odgovora na ova pitanja olakano je
utoliko to se neki od zakona bave pitanjima koja nisu obuhvaena
precedentnim pravom. Drugi zakoni, meutim, ureuju pitanja kojima se bavi precedentno pravo, dopunjujui ga, menjajui i objanjavajui. Sve u svemu, mada osporavano, jo uvek je uticajno staro
naelo da je precedentno pravo fundamentalnije od zakona i da zato,
kad god je moguno, zakon treba tumaiti u saglasnosti sa naelima
2
Henry Maine, Ancient Law, London, J. M. Dent and Sons Ltd., n. d., str. 18.
151
precedentnog prava. Svaki zakon treba tumaiti usko i nije moguno

pozivati se na duh zakona da bi se popunile njegove praznine. Precedentno pravo iskljuuje se samo u sluajevima kada novi zakon
svojim izriitim i nedvosmislenim odredbama propisuje da se precedentno pravo ima smatrati izmenjenim. Ali i u ovom poslednjem sluaju vaì naelo da zakon kojim se ukida precedentno pravo treba
tumaiti usko.
injenica da je u angloamerikom pravnom sistemu zahvaljujui ulozi sudova teìte bilo na pronalaènju a ne na stvaranju prava,
doprinela je tome da pravo sa stanovita poloàja i sudbine pojedinca
bude postojanije. Od samog nastanka common law sistema u Engleskoj preovlaujui deo prava inila su pravila koja se nisu mogla menjati i stvarati niti trenutnom voljom pojedinca niti trenutom voljom
promenljivih veina u zakonodavnim skuptinama, ve je ovo pravo
imalo trajniji i optiji karakter, jamei vii stepen pravne sigurnosti.
Pravo je uglavnom bilo neto to treba otkrivati a ne stvarati i samim
time ni pojedinac ni veina u zakonodavnom telu nisu mogli da izjednae svoju volju sa optim pravom zemlje. Prema tradicionalnom
angloamerikom shvatanju prava, pravo nije proizvod volje ma
koga, ve zapreka svakoj vlasti, a posebno arbitrarnoj. Nasuprot poznatoj Ulpijanovoj maksimi da volja samog vladaoca ima snagu
zakona (Quod principi placuit legis habet vigorem), u engleskoj
pravnoj praksi i misli bilo je razvijeno shvatanje da niija volja sama
po sebi (ni pojedinca ni veine) ne moè imati snagu zakona ako nije
saglasna sa optijim i starijim pravnim naelima.
U osnovi ovakvog shvatanja prava je ideja vladavine prava, stari
ideal politike misli po kojem se tlaenje od strane onih koji su na
vlasti moè suzbiti tako to se pravo uzdiè iznad ljudi, to se umesto
vladavine ljudi uspostavlja vladavina prava. Re je ovde, naravno, o
ideji vladavine prava u najirem znaenju, u obliku u kome je ta zamisao obrazlagana i branjena u radovima koji spadaju u podruje
filozofije politike i prava. Nije predmet ovoga rada pojam vladavine
prava u pravnom smislu, odnosno onaj pojam koji je po svojoj prirodi uvek vremenski i prostorno ogranien (kao to je to, na primer,
sluaj sa poznatom Dajsijevom definicijom vladavine prava iz
152
prolog veka),3 ve je ovde predmet razmatranja vladavina prava u

politikom znaenju.4
O tome da pravo treba da vlada da se ne bi vladalo tiranski, prvi
su razmiljali Grci, ali u njih se ideja o vladavini prava kolebala izmeu ideje o svetom karakteru prava, koje je bilo relativno kruto i
nepromenljivo, i stvarnog zakonodavstva u demokratskim reìmima, koje je opet bilo suvie nesigurno i podlo`no promenama.5 Kada
je zakon izgubio sveti karakter, volja veine se uzvisila nad pravom i
time je naelo vladavine prava poelo da odstupa pred praksom vladavine veine i tiranije veine. Ako je iskustvo Grke pouno zato
to je pokazalo kako esto u praksi naelo vladavine prava moè biti
zamenjeno vladavinom ljudi, onda je istorija Rima u mnogome slinija kasnijoj pravnoj istoriji Engleske i ideji vladavine prava (rule of
law), kako je ova formulisana u Engleskoj. Jer i u Rimu, kao i Engleskoj, smatralo se da niko u drutvu, ni pojedinac ni veina u zakonodavnom telu, nema pravo da izjednai svoju volju sa optim pravom
zemlje. Sutina ove ideje sadràna je u izreci Julija Paula da ono to
je pravo ne proizlazi iz pravila ve pravilo nastaje na osnovu naeg
saznanja o tome to je pravo (Non ex regula ius summatur, sed ex iure
qoud est regula fiat). U Rimu sve do perioda dominata, kao i u Engleskoj kasnije, veliki deo prava nije predstavljalo zakonodavevo
delo. Rimsko privatno pravo praktino je bilo izvan intervencije zakonodavca. Slino nainu na koji se pravo razvijalo u srednjovekovnoj Engleskoj razvijalo se privatno pravo u Rimu tako to su ga
pravnici postepeno otkrivali, a ne voljom zakonodavca. Za razliku
3
A. V. Dicey, Introduction to the Study of the Law of the Constitution, London,

Macmillan, 1956 (prvo izdanje 1885), str. 202-203.
O razlikovanju pojma vladavine prava u politikom i pravnom smislu vidi R. L.
Sharowd, Rule of Law, A Dictionary of the Social Sciences, eds. Julius Gould,
William Kolb, Glencoe, The Free Press, 1964, str. 610-611.
Uz dalje izlaganje vidi Friedrich Hayek, The Constitution of Liberty, London,
Routledge and Kegan Paul, 1960, str. 133-249. i Law, Legislation and Liberty,
London, Routledge and Kegan Paul, 1973, knj. 1, str. 72-144; Bruno Leoni, Freedom and the Law, Princeton, D. Van Nostrand Company, Inc., 1961, str. 59-96;
Giovanni Sartori, Democratic Theory, Frederick A. Praeger, 1965, str. 278-325.
O ideji vladavine prava pisao je u nas ire Kosta avoki u svome radu Problem
slobode u demokratiji, Filozofske studije 1973, str. 46-66.
153
od Engleske, u kojoj su u ovom pogledu odluujuu ulogu imale sudije, u Rimu su to bili istaknuti pravnici. U Rimu zakonsko pravo
bilo je uglavnom ustavno i upravno, kao i krivino pravo, a ove grane
prava odnosile su se samo posredno na privatni ìvot i poslove ljudi.
Posle pada Rima, Evropa je prola kroz jedan dugotrajan period kada
se na pravo gledalo kao na neto to je van volje ljudi, kao na neto
to treba otkriti, a ne stvarati, i kada je sama pomisao da se pravo moè promiljeno menjati ili stvarati bila svetogre. Na osnovu ovakvih
antikih i srednjovekovnih shvatanja o pravu razvijeno je u Engleskoj moderno shvatanje vladavine prava.
Tradicionalno angloameriko shvatanje prava, odnosno shvatanje o vladavini prava kako je ovde izneto, zasniva se zapravo na mestu i ulozi koju imaju sudsko pravo i sudovi u angloamerikom
pravnom sistemu. Moglo bi se ak rei da je, svojim shvatanjem ideje vladavine prava i uloge sudova, angloamerika pravna tradicija na
izvestan nain pokuala da pronae reenje jednog problema koji su
postavili jo Platon i Aristotel. Platon je, naime, ukazao na to da je
osnovna slabost zakona u tome to je on jedno opte pravilo koje
nikada nee moi u jedan mah obuhvatiti ono to je najbolje i najpravednije za sve, pa nareivati ono to je najprikladnije6 i zalagao
se za to da se vlast podari mudrim pojedincima. Nasuprot ovome, postavljajui pitanja u Politici da li je korisnije potinjavati se najboljem oveku ili najboljim zakonima, Aristotel je reenje video u
bezlinoj vladavini zakona, odnosno prava. Zahtevati da vlada zakon, pie Aristotel, znai zahtevati da vlada Bog i um, a zahtevati
da vlada ovek znai dopustiti i ìvotinji da vlada, jer poùda je neto
ìvotinjsko, a strast kvari i najbolje ljude kada su na vlasti. Stoga zakon predstavlja um bez poùde.7 Angloamerika pravna tradicija u
izvesnom smislu pokuava da pomiri Aristotelovu zamisao o vladavini prava i Platonovu ideju o vladavini mudrih pojedinaca, poveravajui ovu ulogu onima koji imaju najodgovorniju ulogu u procesu
tumaenja i razvoja prava sudijama.8
6
7
8
Platon, Dràvnik, Zagreb, Liber, 1977-294b.

Aristotel, Politika, Beograd, Kultura, 1966, 1287a.
Wallace Mendelson, Judicial Discretion, International Encyclopedia of the Social Sciences, ed. David Sills, New York, Macmillan, 1968, knj. 8, str. 320-322.
154
U 19. i 20. veku u drutvenom ìvotu i pravnoj misli pod uticajem

ideja racionalizma postalo je iroko prihvaeno shvatanje da angloameriki pravni sistem, u kome su oni koji pravo primenjuju prinueni da ovo traè u zastarelim, nesreenim i teko dostupnim zbirkama
sudskih odluka, mora biti inferioran u odnosu na jedan pravni sistem u
kome je pravo sadràno u preglednim i sistematizovanim zakonskim
propisima. Prema ovome shvatanju, apstraktno posmatrano, jedan sistem zakonskog prava tehniki je savreniji od jednog sistema sudskog prava. Angloameriko pravo, posmatrano na ovaj nain, jedan je
od zaostataka pravne prolosti, neto to je samo srean spoj okolnosti, niz sluajeva, uspeo da ouva i odrì do naih dana.
Ova racionalistika kritika ne samo angloamerikog pravnog sistema ve i angloamerike pravne tradicije, pa time i ideje vladavine
prava u obliku u kome ona ini sastavni deo ove tradicije, saglasna je
sa sve veom ulogom zakonodavca u drutvenom ìvotu, odnosno sa
injenicom da u svim politiko-pravnim sistemima, pa i u angloamerikom, parlament, vlada i organi uprave postaju prave fabrike prava.
Zalaùi se za to ire promiljeno stvaranje prava od strane zakonodavne i izvrne vlasti, a osporavajui valjanost tradicionalnog angloamerikog razvoja prava putem otkrivanja ta je pravo, ovakva
kritika posredno dovodi u pitanje i valjanost ideje vladavine prava,
kojom je proèt celokupan razvoj agloamerike pravne tradicije.
II
U istoriji engleskog prava i pravne misli bilo je vie sporova izmeu onih koji su kritikujui tradicionalno englesko shvatanje prava
odbacivali i ideju o vladavini prava i onih koji su strasno branili tu ideju. U svojim polemikama sa Dèmsom I i Frensisom Bekonom ovo
shvatanje vladavine prava branio je Edvard Kouk. Kasnije, reagujui
na jedan Hobsov manje poznati spis, Dijalog o common law-u, Metju
Hejl, uenik Koukov i sudija kao i Kouk, izneo je jo ire i izriitije
razloge u prilog engleskog shvatanja prava i ideje vladavine prava.
Ipak, u najrazgovetnijem i najèem obliku tradicionalno englesko
shvatanje prava podvrgao je kritici Dèremi Bentam, rodonaelnik
155
engleskog utilitarizma. Kritikujui osnovna naela engleskog pravnog sistema, ulogu sudova i sudskog, precedentnog prava u ovome sistemu, Bentam je posredno doveo u pitanje i ideju vladavine prava.
Prvi put je svoju kritiku Bentam izloìo u manjem spisu Fragment o vladi 1776. godine, napadajui znamenite Blekstonove
Komentare o pravu Engleske, koji su se u etiri knjige pojavili izmeu 1765. i 1769. godine. Tekoe kojima je bilo praeno upoznavanje sa precedentima u sudskim arhivama ili u privatnim zbirkama
sudskih odluka doprinele su da se poev od 13. veka pojavi vie komentara velikih engleskih pravnika, preko kojih se takoe moglo
upoznati sa precedentnim pravom. Znaaj ovih komentara u engleskom pravu podsea na ugled i uticaj koji su imala miljenja istaknutih pravnika u rimskom pravu. Posle vie ovakvih znaajnih
komentara Blekston je krajem 18. veka uzeo da izloì i obrazloì
jedan ve zreo pravni sistem i shvatanje prava. Blekston je ovo izveo
na do tada najsistematiniji i najpotpuniji nain, izlaùi taj sistem
po odreenim oblastima i polazei od odreenih naela.
U svojim Komentarima Blekston je dosledno izneo i branio tradicionalno englesko shvatanje prava po kojem je u sreditu jednog
pravnog sistema sudsko pravo, odnosno pravo onako kako ga shvataju i primenjuju sudovi. Postoje neka temeljna pravna naela od
kojih zakonodavac moè da odstupi, ali koje su sudovi du`ni da potuju. Odluke sudova ne mogu biti rukovoene miljenjem sudija ve
tim naelima. Slobodna vlada zato zavisi od sudstva koje u njoj ima
sredinji poloàj. Tako shvaeno sudstvo obezbeuje ne samo nepristrasnu zatitu ìvota, sloboda i svojine podanika, ve sluì i kao zapreka nerazboritoj upotrebi parlamentarnog autoriteta. Sudovi su
zato, prema Blekstonu, ìva proroita koja moraju odluiti u svim
spornim sluajevima i koja su zakletvom vezana da odlue prema
pravu zemlje9.
Na sudovima je da terazije pravde drè nepristrasno i vrsto, tako
da one ne budu podlo`ne kolebanju sa svakim novim sporom, odnosno miljenjem sudije. Ono to je nekada bilo neizvesno, posredstvom odluke suda pretvara se u trajno pravilo, tako da vie nije u
9
William Blackstone, The Commentaries of the Laws of England, London, John

Murray, 1876, knj. I, str. 47.
156
moi nijednog potonjeg sudije da od ovoga pravila odstupi po sopstvenom nahoenju. Nije zadatak sudija da proglaavaju novo pravo
ve da odrè i proire staro pravo. Jedini izuzetak od ovoga pravila je
kada je staro pravilo protivno razumu. Ali i u tome sluaju, veli Blekston, ako se pokaè da je ranija odluka suda besmislena ili nepravedna, sud nee zakljuiti da takva odluka predstavlja loe pravo (bad
law), ve da se uopte ne radi o pravu (not law), odnosno da pomenuta
odluka ne predstavlja ustanovljeni obiaj kako je prvobitno pogreno
utvreno.10
Temeljna pravna naela kojih se sudije moraju dràti u poetku
su nastajala i razvijala se iz optih obiaja, ali obiaja koji su otkriveni u ranijim odlukama sudova. A valjanost obiaja je ba u njihovoj
dugovenosti, ba u tome to se koriste od davnina. Po Blekstonovim
reima, valjanost obiaja je u tome to se ne moè utvrditi njihov taan poetak i prvi izvor, u tome to se obiaji koriste od pamtiveka
(time out of mind), odnosno sve od vremena dokle seè ljudsko seanje (time whereof the memory of man runneth not to the contrary).11
Dok e predstavnici racionalistike orijentacije u drutvenoj misli
(Bentam, na primer) isticati da je valjanost jednog propisa u tome to
je ureen u skladu sa zahtevima razuma, u tome to odgovara savremenim potrebama i interesima ìvih narataja, po Blekstonu vrednost jednog pravnog propisa je u njegovom trajanju. Trajnost jednog
propisa, njegova iskustvena provera predstavlja najvre jamstvo
pravne sigurnosti ljudi pod tim propisima.
Ono to daje vrstinu jednom drutvu jeste skup konvencionalnih pravila ija je svrha da urede i time zatite prava pojedinca. Delotvornost ovoga sistema pravila zavisi, meutim, od toga u kojoj je
meri povezan sa prirodnim poretkom stvari. Suvie esto ispitivanje
osnova ovih pravila moè ukazati da ona imaju karakter konvencije,
vetaki karakter i time dovesti u pitanje i njihove prirodne osnove.
Po Blekstonu je zato dobro kada se ljudi pokoravaju ustanovljenim
pravilima, ne proveravajui potanko razloge za njihovo donoenje.12
10
11
12
Isto, str. 47-48.

Isto, str. 45.
Vidi Herbert Storing, William Blackstone, History of Political Philosophy, eds.
Leo Strauss, Joseph Cropsey, Chicago, Rand McNally, 1972, str. 603.
157
Slino miljenje zastupao je i Blekstonov veliki prethodnik i istomiljenik Metju Hejl u svojoj polemici sa Hobsom. Po Hejlu, vrednost
jednog konvencionalnog sistema pravila obiajnog prava, kakav je
bio common law, jeste u saètom iskustvu stolea i narataja, iskustvu koje svojom mudrou nadilazi valjanost miljenja najmudrijih
pojedinaca ili skupine ljudi. Zato Hejl i pie da nije neophodno da
nam razlozi jedne ustanove budu oevidni. Dovoljno je da postoje
ustanovljeni zakoni koji nam daju sigurnost i razumno je pokoravati
se ovim zakonima ak i kada nije oevidan odreeni razlog koji stoji
u osnovi jedne ustanove.13 Kao i Hejl, i Blekston je smatrao da to
su pravila o kojima je ovde re starija i vre uvreèna manje je verovatno da e se postaviti pitanje razloga koji stoje u njihovoj osnovi.
Blekston je upozoravao i na to da je razvoj zakonodavstva doveo
u opasnost staro pravo i tradicionalno shvatanje prava. Common
law-u u Engleskoj, pie on, desilo se isto to i dostojanstvenim,
drevnim zdanjima, koje su ùstri i neiskusni neimari drznuli da zaodenu u novo ruho i uglade u svome zanosu modernog popravljanja.
Zato je esto simetrija common law-a bila naruena, njegove proporcije bile su izopaene, a njegova velianstvena jednostavnost zamenjena prividnim ulepavanjima i neobinim novinama. Jer, istini za
volju, skoro sva zamrena pitanja, skoro sva cepidlaenja, zapetljanosti i odlaganja, koja su bacila ljagu na engleske i druge sudove duguju
svoje poreklo ne common law-u, ve novinama u njemu koje su delo
akata parlamenta.14 Zakonodavstvo je zato, po Blekstonu, opravdano jedino ukoliko se njime proglaava obiajno pravo ili ukoliko ono
predstavlja lek protiv pojedinih nedostataka obiajnog prava.
Kritikujui Blekstonove ideje, Bentam je u Fragmentu o vladi i
u drugim radovima hteo da dovede u pitanje preovlaujue pravno
shvatanje u Engleskoj onoga vremena.15 to je to shvatanje Blekston
13
14
15
Sir Mathew Hales Criticism on Hobbes Dialogue on the Common Law, prilog
u W.S. Holdsworth, A History of English Law, London, 1924, knj. 5, str. 504-505.
Navedeno prema: Hayek, The Constitution of Liberty, str. 58.
Blackstone, The Commentaries on the Laws of England, knj. 1, str. 6.
Jeremy Bentham, A Fragment on Government and Introduction to the Principles of Morals and Legislation, ed. Wilfrid Harrison, Oxford, Basil Blackwell,
1960. ire o idejama Bentama i ostalih predstavnika utilitarizma vidi klasine
studije Leslie Stephen, The English Utilitarians, London, Duckworth and Co.,
158
izneo na jednom mestu i u sreenom i knjièvno zanimljivom i

lepom obliku, Bentamu je samo olakalo zadatak. Kako precedentno
pravo inae nije bilo pristupano, Blekston je, sumirajui na jednom
mestu ovo pravo, postao pogodan predmet kritike za Bentama, koji
je opet zastupao sasvim drugojaije shvatanje prava i zalagao se za
reformu postojeeg pravnog sistema. Prikazavi jednostavno kako je
sa svim svojim protivrenostima i nedostacima pravni sistem Engleske izgledao u drugoj polovini 18. veka, Blekston je za svoga kritiara postao simbol haotinog stanja u kome se nalazio common law
sistem. Sama injenica da je Blekston prvi zapoeo da drì predavanja o engleskom pravu na Oksfordu i da su njegova predavanja i dela
vrila veliki uticaj na mlade narataje engleskih pravnika nagnala je
Bentama da svoju kritiku tradicionalnog shvatanja prava usmeri ba
na Blekstonove Komentare. Zato nije ni neobino to je Bentam za
moto svoga spisa iskoristio jedno mesto iz Duha zakona u kojem
Monteskje pie da nita ne odlaè toliko razvoj znanja kao loe delo
jednog slavnog pisca. 16
Mada je Fragment o vladi u osnovi jedan kritiki spis, u njemu
se ve mogu nazreti Bentamove pozitivne zamisli o reformi prava,
zamisli koje e biti razvijene i konkretizovane u njegovim kasnijim,
brojnim delima. Bentam je zastupao shvatanje da su izmene postojeeg politiko-pravnog ureenja zemlje neminovne, ali da se te izmene mogu izvriti mirnim putem, a ne kao u Francuskoj revoluciji.
Iznosei svoje shvatanje kako se postojee ustanove mogu reformisati tako da budu korisne, odnosno da sluè to veoj srei to veeg
broja ljudi, Bentam je najvie iao za tim da uzdrma poverenje u stare pravne ustanove, u pravni sistem u kojem je precedentno pravo
predstavljalo dominantan izvor prava koji je davao peat itavom
politiko-pravnom sistemu Engleske.
U Bentamovo vreme smatralo se da vrednost engleskog prava leì, pre svega, u njegovoj drevnosti i dugovenosti, kao i u njegovim
unutranjim svojstvima koja su delo najblistavijih umova engleske
politiko-pravne tradicije. Za Bentama, meutim, ni starost jedne
16
1900, knj. 1-3, i Elie Halevy, The Growth of Philosophic Radicalism, Boston,
Beacon Press, 1955.
Vidi Bentham, A Fragment on Government, str. 3-4, 15.
159
ustanove, ni ugled onih koji su doprineli njenom nastajanju i razvoju

ne predstavljaju dovoljno opravdanje. Pod uticajem ideja racionalizma, Bentam u svojoj kritici engleskog prava nije priznavao nikakve
autoritete i tradiciju, ve je englesko pravo cenio iskljuivo sa stanovita naela korisnosti. Polazei od naela korisnosti, Bentam je smatrao da bi trebalo izvriti reviziju vaèeg pravnog sistema tako to bi
se odbacili oni njegovi elementi koji se suprotstavljaju naelu korisnosti. Nekorisnim je Bentam smatrao mnoge zastarele odredbe u
precedentnom pravu, srednjovekovnu terminologiju, sloènost postupka, kao i veliku mo sudova i sudija. Prema Bentamu, pravo treba
da stvara savremeni zakonodavac u skladu sa savremenim prilikama i
potrebama ljudi. U sreditu jednog racionalnog pravnog sistema treba
da stoji zakonodavstvo, a ne preìvele, teko razumljive i nekorisne
sudske presude, kao to je to sluaj u Engleskoj.
Englesko pravo postalo je, po Bentamu, prava uma besmislenih
razlika, protivrenosti u kojima se niko ne moè snai bez uputstava
posveenih u tajne ovoga sveta i u kome materijalna sredstva i prevare daju prednost bogatima nad siromanima i nepotenima nad potenima. Jedan od glavnih uzronika ovakvog stanja je sudsko pravo,
koje je Bentam bez prekida napadao. Tiranija sudskog prava
(judge-made law) po njemu nije nita manje loa od tiranije religije
koju stvaraju svetenici (priest-made religion).17
Bentam, kome je sredina iz koje je potekao namenila pravniku
karijeru, brzo je poao drugim putem. U knjizi Fragment o vladi, u
kojoj je kao dvadesetsedmogodinji mladi anonimno napao jednog
od najuvaènijih predstavnika pravnike profesije, sadràn je sav
Bentamov bunt i otpor prema pravu i pravnicima kako su oni izgledali u Engleskoj njegovog vremena. Na jednom mestu on je ovako
dao portret pravnika: Beìvotna i klonula vrsta koja je spremna da
prihvati sve i da pristane na sve; nesposobna da shvati i osea razliku
izmeu pravog i nepravog; neosetljiva, kratkovida i nepopustljiva;
ravnoduna, a ipak sklona da bude uvuena u potrese la`nih strahovlada; gluva na glas razuma i javne koristi; posluna samo na apat
sopstvenog interesa i na mig vlasti.18
17
18
Stephen, The English Utilitarians, knj. 1, str. 279.

Bentham, A Fragment on Government, str. 12.
160
Bentamova kritika Blekstonovih pogleda odnosi se zapravo

samo na nekoliko stranica Blekstonovog Uvoda u Komentare, na
kojima ovaj izlaè svoju definiciju prava. Mada je nastojao da svojim Komentarima da teorijsku, filozofsku osnovu, sam Blekston, dobar tuma i popularizator jednog komplikovanog pravnog sistema,
nije raspolagao odgovarajuim filozofskim znanjem. On je na pomenutim stranicama platio dug maniru svoga vremena da se u izlaganju
poe od izvesnih filozofskih postavki. Zato je Bentam s pravom ukazao na protivrenost Blekstonovog shvatanja prirodnog prava, drutvenog ugovora, suvereniteta i podele vlasti.
Blekston je esto nelogian i nedosledan i zato je meta Bentamovih napada. Te neloginosti u Blekstonovom izlaganju dolaze od
pokuaja da opie pravo onakvo kakvo je bilo i da za njega da razloge
koji mogu biti zanimljivi i uverljivi prosenom itaocu. Ti razlozi ne
ine delove jedne kritike i koherentne pravne filozofije ve treba da
omogue itaocu da shvati common law metod misli. Komentari jesu
odbrana postojeeg pravnog poretka ali svrha jednog uvodnog, ud`benikog tiva jeste da objasni i opravda pre nego da napada grau
koju izlaè.19
Bentam je svoju kritiku zapoeo napadom na jedno delo u kome
je bio sadràn prikaz pravnih ustanova Engleske, da bi tu kritiku potom razvio u kritiku celog pravnog sistema. I u drugim svojim spisima on je ukazivao na pojedinane nedostatke delujui u pravcu
kritike sistema. Istini za volju, treba priznati da je Bentamova kritika
engleskog pravnog sistema u znatnoj meri osnovana. Sistem precedentnog prava u Bentamovo vreme imao je svakako svojih nedostataka. Proces sudskog razvoja prava uopte je relativno spor i teè se
prilagoava promenjenim drutvenim okolnostima. Zatim, poznavanje ranijih precedenata bilo je praeno velikim tekoama koje obian ovek nije u stanju da savlada, tako da je precedentno pravo bilo
skoro iskljuivo u rukama pravnikog poziva.
U osudi pravnog sistema Engleske Bentam nije bio usamljen,
isto kao to nije bio ni bez prethodnika. Kritike Bentamovih prethodnika, meutim, nisu imale izriit karakter i nijedna od njih nije bila
19
Vidi Martin Schapiro, William Blackstone, International Encyclopedia of the

Social Science,
161
iskljuivo zaokupljena postojeim pravnim poretkom i pravnim ìvotom. Nijedan od ovih prethodnika nije u meri u kojoj je to uinio
Bentam ukazivao na nedostatke u politikim i pravnim ustanovama
Engleske i zalagao se za reformu. Veina tih kritikih zamerki pre
Bentama moè se nai u knjièvnim radovima onoga vremena, naroito u tekstovima satirinog ili pamfletskog karaktera. Tako je, primera radi, itavih pola veka pre Bentama u jednoj takoe anonimno
objavljenoj satiri ukazano na mnoge nedostatke engleskog pravosua i prava. Re je, naravno, o slavnim Guliverovim putovanjima
Dònatana Svifta. I na osnovu te knjige namee se groteskna predstava o engleskom pravu i pravnicima. Tako u jednom od svojih putovanja Guliver svojim sagovornicima ovako opisuje engleske
pravnike i pravo: Meu nama postoji stale` ljudi koji je uio vetinu
da reima, naroito u tu svrhu nagomilanim, dokazuje da je belo crno
i crno belo, ve prema tome za ta su plaeni. Sve ostalo drutvo robuje tim ljudima... Advokati se naroito staraju da zapiu sva ranije
reenja protiv pravde i zdravog razuma oveanstva. Takva reenja
oni, pod imenom presedana, iznose kao autoritet da opravdaju najnepravinija shvatanja, a sudije uvek odluuju po tim reenjima. Kad
brane neku stvar, oni bri`ljivo izbegavaju da istaknu njene dobre
strane, ve se buno, ùstro i opirno zadràvaju na podrobnostima
koje nemaju nikakve veze sa predmetom... Zatim ispitaju presedane, s vremena na vreme odloè raspravu i onda posle deset, dvadeset, ili trideset godina, donesu odluku. Treba takoe primetiti da taj
stale` ima svoj naroiti govor ili àrgon, nerazumljiv za sve ostale
smrtnike, kojim su pisani svi njihovi zakoni, koje oni bri`ljivo gomilaju.20 U drugom delu knjige, Guliver opisuje pravo jedne zemlje
koju je posetio (Brobdingnaga) na takav nain da neminovno navodi
na poreenje sa engleskim pravom: Nijedan zakon ove zemlje ne
sme da ima vie rei no to njihova azbuka ima slova, a ona ih ima
svega dvadeset i dva. Ali, ustvari, malo je zakona koji su i toliko dugaki. Izraèni su najjednostavnijim reima, a ovde ljudi nisu takvi
majstori, da zakonima iznalaze vie od jednog tumaenja. Pisati komentar kakvog zakona smatra se za zloin koji se ka`njava smru.21
20
21
Dònatan Svift, Guliverova putovanja, Beograd, Prosveta, 1961, str. 285-287.

Isto, str. 151.
162
Svift i mnogi drugi Bentamovi prethodnici koji su kritikovali

pravni sistem Engleske nisu pokuavali da izvedu jedno drugojaije
shvatanje prava. Bentam je, meutim, u svojim spisima poev od
Fragmenta o vladi to uinio. Tradicionalnom shvatanju, po kome je
pravo neto to sudovi otkrivaju i ija se valjanost izraàva u trajnosti odreenih pravila, Bentam je suprotstavio jedno sasvim drugojaije shvatanje prava po kojem je pravo pre svega neto to se stvara.
Bentam je pravo sveo na zapovest suverene vlasti kojoj se ostali lanovi drutva po navici pokoravaju.
Po miljenju Bentamovom, ovlaenja suverene vlasti, osim ako
nisu ograniena izriitom konvencijom, mada nisu bez granica, nisu
ni odreena.22 Jedino to suverenu vlast ograniava jeste ocena mogunosti uspenog otpora podanika. S druge strane, na odnos graana
prema vlasti utie njihova ocena sopstvenog interesa. Ta ocena interesa zasniva se na poreenju izmeu loih strana pokoravanja vlasti i
posledica odricanja poslunosti nosiocima vlasti. Ako suverena vlast
u svim dràvama ima ista obele`ja, onda e odgovor na pitanje da li je
jedna vlast slobodna ili despotska zavisiti od vie inilaca povezanih
sa raspodelom vlasti; od naina na koji je vrhovna vlast podeljena izmeu lica koja kolektivno njome raspolaù; od stepena lakoe u kojem oni koji vladaju i oni kojima se vlada mogu da menjaju uloge; od
mere u kojoj su upravljai du`ni da iznose razloge za svoje delovanje
onima kojima upravljaju; od mogunosti opozicije i pritu`be onih
kojima se upravlja.23
Donoenje zakona, po Bentamu, karakteristina je funkcija suverene vlasti. Napadajui tradicionalno englesko shvatanje prava,
Bentam se zalagao za to da u sreditu modernog pravnog sistema
stoji racionalno zakonodavstvo a ne sudsko pravo. Nestrpljiv zbog
nespremnosti veine engleskih pravnika da razmotre i najmanju reformu, Bentam je svoje nade polagao u zakonodavca koji bi izmenio
lik Engleske.
Bentamova shvatanja o preimustvima zakonodavstva nad precedentnim pravom koje su razvili sudovi, kao i njegovo shvatanje
prava kao zapovesti, dalje je razvio Dòn Ostin, zaetnik kole anali22
23
Bentham, A Fragment on Government, str. 94.

Isto, str. 94-95.
163
tike jurisprudencije. Napadajui tradicionalno englesko shvatanje

prava, po kojem precedentno pravo, odnosno common law, postoji
od davnina, a sudovi ga samo objavljuju, Ostin je u svom delu Odreivanje predmeta jurispredencije pisao da je pravo izraz volje suverene vlasti kojoj se ostali pokoravaju iz straha od kazne. Od svih
oblika stvaranja prava Ostin je, kao i Bentam, smatrao da je zakonodavstvo najpodesniji izraz suverene volje.
Ostavljajui po strani pitanje boànskog prava, Ostin je, kada je
re o pravu kao o ljudskoj tvorevini, smatrao da se pravila ovoga drugog mogu svrstati u dve kategorije.24 Prvu kategoriju ine ona pravila koja politiki nadmoan u dràvi (suveren) propisuje ostalima.
Drugu kategoriju pravila su ustanovili oni koji nisu politiki nadmoni (jedan suveren u odnosu na drugog, roditelji u odnosu na
decu). U ovu drugu kategoriju spadaju takoe i ona pravila koja je
ustanovila jedna odreena skupina ljudi: moral, pravila mode, pravila asti i veliki deo obiaja, sporazuma i konvencija koje spadaju u
ustavno i meunarodno pravo. Za itav ovaj skup pravila Ostin je
upotrebljavao naziv pozitivna moralnost, dok je pozitivno pravo, po njemu, ogranieno na pravila koja potiu od volje suverena.
Jedino ovako shvaeno pozitivno pravo, prema Ostinu, ini predmet
jurisprudencije kao nauke. Ovakva Ostinova podela morala je, naravno, izazvati negodovanje meu predstavnicima pravnike profesije. ta se drugo moglo i oekivati kada je re o knjizi pisca koji je
najpotovanija naela ustava i meunarodnog prava izmeao sa pravilima mode i odrekao im ak i naziv prava, nazivajui ih pozitivnom moralnou?25
U skladu sa ovakvim shvatanjem pozitivnog prava kao predmeta jurisprudencije, Ostin je izneo i svoje shvatanje izvora prava. Suveren je izvor svih pravnih pravila. Ukoliko su ova pravila data u
obliku zakona, ona su oigledno izraz suverenove volje. Ako su sadràna u sudskim presudama, treba uzeti da i ona potiu od suverena
preko njegovog sudskog zastupnika. Ukoliko se radi o obiajnom
24
25
Vidi John Austin, The Province of Jurisprudence Determined, London, John

Murray, 1832, Lecture I, str. 1-30.
William Dunning, A History of Political Theories, New York, Macmillan, 1920,
knj. 2, str. 226.
164
pravu, onda je suveren i njega hteo, utoliko to je dopustio da ovo

preovlada u skladu sa pravilom, a ono to suveren doputa on i zapoveda (what he permits he commands). Drugim reima, prema Ostinu,
kao najneposredniji izraz suverenove volje zakonodavstvo je izvor
prava u pravom smislu rei. Ostali izvori prava (sudske presude i
obiaji) zapravo su podreeni izvori prava (subordinate sources).
Moglo bi se ak rei da je te podreene izvore prava Ostin definisao na takav nain da je u stvari odricao da je uopte re o izvorima
prava.26 I doista, Ostin je i podvlaio da jedino pravila koja donosi
vrhovno zakonodavno telo potiu iz jednog izvora prava, dok, metaforino reeno, ostali pojedinci i tela koji ureuju drutvene odnose
podreeni zakonodavcu (a ovde spadaju u sudovi) predstavljaju
rezervoare u koje pravo pritie iz jednog jedinog i osnovnog izvora
celokupnog prava vrhovnog zakonodavnog tela zemlje.
III
Nasuprot preovlaujuem shvatanju prava u engleskoj jurisprudenciji i pravnikom pozivu u drugoj polovini 18. veka, Bentam i
Ostin su izveli jedno shvatanje prava koje u njihovo vreme nije imalo
vie pristalica meu engleskim pravnicima, ali je ve bilo branjeno
od jednog utemeljivaa racionalistike tradicije u Engleskoj. Bio je
to Tomas Hobs koji je itav vek pre Bentama u svome Levijatanu
pravo odreivao kao zapovest suverene vlasti kojoj se pokoravaju
ostali lanovi drutva. Graanski zakon, pie Hobs, predstavlja
za svakog podanika ona pravila koja mu je u vidu zapovesti dràva
propisala, usmeno, pismeno ili drugim dovoljnim znacima kojima se
volja izraàva, da bi se njima sluìo za razlikovanje ta je pravo, a ta
nepravo, to e rei ta je protivno, a ta nije protivno pravilu.27 Za
razliku od tradicionalnog engleskog shvatanja prava po kojem je
moguno da obiaj duìnom trajanja stekne autoritet pravnog propisa, na ta su naroito upuivali Hejl i Blekston, Hobs je tvrdio da
kada dugotrajni obiaj stekne autoritet zakona, autoritet nije
26
27
Allen, Law in the Making, str. 2-3.

Tomas Hobs, Levijatan, Beograd, Kultura, 1961, str. 232-233.
165
stvoren duìnom vremena trajanja, ve voljom suverena koja je izraèna preutno, jer je utanje ponekad znak pristanka28. Dok je poznati engleski pravnik i pisac jednog od prvih znaajnijih komentara
engleskog prava Henri de Brekton tvrdio da kralj vlada na osnovu
zakona, odnosno da zakon tvori kralja (the law makes the king),
Hobs je pisao da suveren jedne dràve, bilo da je to skuptina ili jedan ovek, blagodarei tome to ima vlast da donosi i ukida zakone,
nije potinjen svojim zakonima i moè ih ukidati i donositi nove zakone. Dok je Brekton tvrdio da tamo gde je volja kralja vie od zakona dolazi u pitanje legitimnost vladaoeve vlasti, odnosno o vladaru
se ne moè ni govoriti (there is no king where the will and not the law
has dominion), prema Hobsu zakon proizlazi iz volje suverenove
(kralja ili parlamenta), a sm suveren nije vezan svojim zakonima.
Bentam i Ostin su tako na podruju jurisprudencije razvili i
konkretizovali Hobsove ideje. Oni su u englesku misao o pravu uneli neto ega u dotadanjoj angloamerikoj tradiciji nije bilo nastojanje da se sveukupno englesko pravo i ustanove preurede na
racionalnim naelima. Ovim su Bentam, Ostin i drugi predstavnici
utilitarizma uzdrmali i samu ideju vladavine prava, koja je, kao to
je ovde pokazano, inila nerazdvojivi deo angloamerike pravne
tradicije. Istini za volju, treba rei da ni Bentam ni Ostin nisu bili u
naelu protiv ideje vladavine prava, kao to nisu bili ni zastupnici
ideje o arbitrarnoj vlasti, ali dovodei u pitanje osobene osnove ove
ideje u Engleskoj (sredinji poloàj sudstva i sudskog prava), kao i
svodei pravo iskljuivo na zapovest suverene vlasti, oni nisu mogli
a da ne dovedu u pitanje i samu zamisao o vladavini prava. Bentamove i Ostinove ideje izvrile su inae veliki uticaj na kontinentalno
pravo i kontinentalnu pravnu teoriju, i u tom smislu su predstavljale
prvu struju koja je doprinela nastajanju pravnog pozitivizma, dok je
njihov uticaj na englesko pravo bio znatno manji.
Pojam prava koji su Bentam i Ostin razvili posle Hobsa bio je ve
kod njih, kao i u kasnijoj koli pravnog pozitivizma, izrazito imperativistiki i etatistiki. Pravo je ovde shvaeno kao zapovest dràvnog
suverena i ba zato je svedeno na zakone koje donosi dràva.29
28
29
Isto, str. 234.

Vidi: Ljubomir Tadi, Pravo, priroda i istorija, Filozofske studije 1975, str. 9-14.
166
Ovakvo imperativistiko i etatistiko shvatanje prava suprotno je tradicionalnom engleskom shvatanju, onom shvatanju po kojem, kako
je pisao poznati engleski pravni pisac Frederik Polok, dràva primenjuje pravo zato to je ono pravo, odnosno pravo nije pravo samo zato
to ga dràva primenjuje (Law is enforced by the State because it is
law; it is not law merely because State enforces it).30
U sreditu ovog modernog shvatanja prava, koje su Bentam i
Ostin donekle teorijski pripremili i obrazloìli, nalazi se zakonodavstvo koje se bez ikakvih zapreka iri, menja, umnoàva, izraàvajui
sve vie i vie interese promenljivih veina i ograniavajui podruje
slobodnog delovanja pojedinca. Uopte, moderno shvatanje prava u
znaku je velikog znaaja koji se pridaje zakonodavstvu.31 irenje zakonodavstva u modernim politiko-pravnim sistemima ini sve teìm
ostvarivanje naela pravne sigurnosti, koje je, opet, jedan od bitnih,
sastavnih elemenata same ideje o vladavini prava. U onim modernim
pravnim sistemima u kojima je zakonodavstvo to koje ini samu sr`
prava, ne moè se pouzdano znati da li e zakon koji je danas na snazi
biti to i sutra. Glavno obele`je ovakvih pravnih sistema je ne samo da
neko drugi propisuje kakvo e biti nae ponaanje ve i to da se ti propisi veoma esto menjaju. Reju, drevna zamisao o vladavini prava
sve vie biva potisnuta praksom vladavine ljudi, dok umesto pravne
sigurnosti nesigurnost na podruju prava sve vie postaje jedno od
glavnih obele`ja savremenog drutva i pravnih sistema.
Posledice modernog, zakonodavnog, shvatanja prava ne
iscrpljuju se samo u slabljenju naela vladavine prava i pravne sigurnosti, ve ovakvo shvatanje prava postepeno navikava one na koje se
propisi odnose da svaku zapovest dràve prihvate kao pravo. Time se
pitanje legitimnosti vlasti i pravotvorne uloge dràve svodi na pitanje formalnog legaliteta, a pitanje nepravednog zakona odbacuje se
kao metajuridiko.32
30
31
32
Frederick Pollock, Jurisprudence and Legal Essays, ed. A. L. Goodhart, London,

Macmillan, 1961.
Vidi: Leoni, Freedom and the Law, i Sartori, Democratis Theory, str. 306-314.
Vidi: Alexander Passerin dEntreves, The Notion of the State. An Introduction to
Political Theory, Oxford, At the Clarendon Press, 1967, str. 141-150.
167
Na kraju, inflacija zakona i tzv. podzakonskih akata vlade i

uprave ne samo da ini snalaènje u jednom tako sloènom i razvijenom pravnom sistemu sve teìm a to je ba ono to su kritiari
angloamerikog prava iznosili na raun precedentnog prava ve
inflacija prava diskredituje pravo. Na jednom mestu u svojim zabelekama sa putovanja po Americi Tokvil, poredei evropsko i angloameriko pravo (common law), pie da potovanje ljudi prema pravu
raste u srazmeri sa retkou pisanih zakona.33 Inflacija zakonodavstva ne samo da umanjuje vrednost pravnih propisa uopte ve utie i
na to da njihov kvalitet bude lo.
Fridrih Hajek, jedan od najistaknutijih predstavnika savremene
filozofije politike i prava, veli da zakonodavstvo, odnosno promiljeno stvaranje prava, valja svrstati u one ljudske izume ije posledice
mogu biti dalekose`nije od vatre i baruta. Moderno zakonodavstvo je
otvorilo ljudima sasvim nove mogunosti i dalo im oseanje moi
nad sopstvenom sudbinom. Rasprava o tome u ijim je rukama ova
mo zasenila je mnogo va`nije pitanje o tome koliko ova mo sme da
se iri. Hajek istie da e zakonodavstvo ostati krajnje opasna vlast
sve dotle dok ìvimo u uverenju da ono moè da nanese tetu ako je u
rukama nepodesnih ljudi, a zanemarimo pitanje obima ove vlasti.34
Nije teko odrediti izvor nadahnua za kritiku modernog, zakonodavnog shvatanja prava poput Hajekove. I Hajek i drugi kritiari
modernog, zakonodavnog shvatanja prava i pravnog pozitivizma u
velikoj su meri inspirisani idejom vladavine prava u obliku u kome
ova ideja predstavlja deo angloamerike pravne tradicije.
33
34
Alexis de Tocqueville, Journey to America, New Haven, Yale University Press,

1960, str. 298.
Hayek, Law, Legislation and Liberty, knj. 1, str. 72.
168
Deklaracija od 1789. i ljudska prava danas
Poreklo Deklaracije prava oveka i graanina

Poetkom ovoga veka, jedan od vodeih nemakih pravnika,
Georg Jelinek pokrenuo je raspravu o idejnom poreklu Deklaracije
prava oveka i graanina od 1789. godine.1 Jelinek je, naime, tvrdio
da su na duh i slovo francuske Deklaracije prava bitno uticale povelje prava amerikih dràva, donete izmeu 1776. i 1783. godine, kao
i sama Deklaracija nezavisnosti. Iza ovoga neposrednog i lako
uoljivog uticaja povelja prava amerikih dràva (Virdìnija, Masausets, Merilend, Severna Karolina, Njuhempir i Pensilvanija) krio
se, zapravo, dugotrajniji i dublji uticaj radikalnih protestantskih
ideja o slobodi savesti u odnosu na sve svetovne autoritete. Jelinek je
smatrao da su pisci amerikih povelja prava, pre svega, nastojali da
obezbede slobodu savesti i veroispovesti od svih zakonodavnih mera
koje bi mogle voditi njenom ograniavanju. Tako se, primera radi, u
Povelji o povlasticama Pensilvanije od 1701. godine utvruje da e
odredba o slobodi savesti biti i ostati, bez ikakve izmene, vazda nenaruena (shall be kept and remain, without any alteration, inviolably forever). Ovakve odredbe unoene su u kolonijalne povelje u
Americi imajui, pre svega, u vidu ovlaenja i praksu britanskih
1
Georg Jellinek, Die Erklrung der Menschen- und Brgerrechte, Mnchen und
Leipzig, Dunker und Humbolt, 1919, III izdanje. Prvo izdanje Jelinekovog spisa
objavljeno je 1895, a engleski i francuski prevod pojavili su se poetkom ovog
veka, kada je i dolo do rasprave u naunoj javnosti o glavnim pievim stavovima.
169
vlasti, a Jelinek je dokazivao da se na amerikom tlu postepeno prelazilo od ovakve zatite jednog prava na utvrivanje liste prava za
koja se uzimalo da iz istih razloga moraju biti s onu stranu meanja i
ograniavanja kojima bi mogla da pribegne dràvna vlast.
Jelinekovom stanovitu suprotstavio se francuski pravni i politiki pisac Emil Butmi, koji je ukazivao na prete`no, ako ne i iskljuivo, francusko poreklo ideja u Deklaraciji prava od 1789.2 Presudan
uticaj imale bi tu ideje filozofskog pokreta u XVIII veku, a posebno
Rusoove politike ideje. Butmi je Rusoov Drutveni ugovor tumaio
kao primer jedne dosledne individualistike politike filozofije koja
je ostavila dubokog traga na Deklaraciji prava, dok je Jelinek u Rusou video jednog od ekstremnih predstavnika kolektivistike politike filozofije u kojoj se pojedinac sav utapa u drutvu i gubi u njemu,
pa je smatrao da je teko pronai bilo kakvu vru vezu izmeu kolektivizma Drutvenog ugovora i individualizma Deklaracije prava.
Meu dananjim tumaima ove polemike ima onih koji smatraju da
Jelinek nije toliko èleo da pokaè uticaj amerikog duha, koliko da
uveri da je postojao uticaj nemakog duha, odnosno ideja individualistikog protestantizma, koje su engleski puritanci preneli u amerike naseobine. Po nekima, ak, ova polemika je na karikaturalan
nain pokazivala u ta se moè izmetnuti jedna nauna rasprava kada
u njoj prevagnu nacionalistike pobude.3
Ma koliko, meutim, ova rasprava danas delovala prevazieno,
ne moè se dovesti u pitanje uticaj amerikih politikih i pravnih ideja na tvorce francuske Deklaracije prava. Ustavi amerikih dràva
lanica4 bili su poznati vodeim javnim i kulturnim linostima u
Francuskoj. U vie nepotpisanih pamfleta objavljenih u to vreme u
Francuskoj tampani su prevodi amerikih povelja o pravima, uz odgovarajua poreenja i ocene o mogunosti njihove primene van
2
mile Boutmy, La Dclaration des droits de lhomme et du citoyen et M. Jellinek, tude politiques, Paris, Armand Colin, 1907, str. 119-182. Butmijeva rasprava prvi put je objavljena 1902.
Jean Rivero, Les liberts publiques, Paris, Presses universitaires de France, 1984,
knj. 1, str. 57.
Upor. Documents on Fundamental Human Rights, ed. Zechariach Chafee, Jr.,
New York, Atheneum, 1963, knj. 1.
170
zemlje njihovog porekla. Za svog boravka u Parizu sam Dèferson

svedoi o rairenosti ovog interesovanja za amerike ustanove:
Svako se ovde ogleda u izradi deklaracija prava pisao je on, aljui Medisonu dva nacrta od kojih jedan, po njegovom miljenju sadrì naa bitna naela prilagoena koliko je to bilo moguno stvarnom stanju stvari ovde, u Francuskoj.5 Vie od toga, Dèferson se
nije zadovoljavao samo ulogom pasivnog posmatraa prelomnih
zbivanja, ve je teìo da na njih i utie. O tim uticajima svedoi i jedna povelja prava koju je on samo kao grubu skicu i nagovetaj ponudio svojim francuskim prijateljima (Rabo Sent Etjenu i Lafajetu),
zamiljajui da bi tu povelju trebalo da potpiu, po ugledu na stare
britanske i amerike povelje, kralj i svaki lan Skuptine ponaosob, u
njegovom prisustvu.6
Kad je re o amerikom uticaju, treba i to rei, najvie podudarnosti moè se uoiti izmeu Deklaracije prava Virdìnije od 12. juna
1776. i francuske Deklaracije prava oveka i graanina.7 Ta podudarnost primetna je ne samo u sadrìni ve i u redosledu kojim su pojedina prava zajamena. Ali, uz sve primere koji bi govorili u prilog
podudarnosti dveju deklaracija, postoje i znatne razlike meu njima.
Tako se, izmeu ostalog, virdìnijska deklaracija razlikuje od francuske utoliko to samo u njoj postoje, ili su potpunije garantovana,
sledea prava: sloboda i uestanost izbora, porotno suenje, zatim
zabrana preteranih jamstava i optih naloga za vrenje istra`nih radnji, zabrana obustavljanja zakona ili njihovog izvrenja bez pristanka predstavnikog tela, ukazivanje na opasnost stajae vojske po
slobodu u mirnodopskim uslovima, pouzdanija jamstva slobode savesti i veroispovesti.
Tekstualna i idejna slinost Deklaracije prava oveka i graanina sa amerikim poveljama daleko je manje va`na od injenice da su
u ovoj oblasti krajem 18. veka s obe strane Atlantika postojali slini i
zajedniki problemi kao i zamisli o tome kako se ti problemi mogu
reavati. Postojalo je neto to bi se moglo nazvati zajednicom ideja.
6
Henry Steele Commager, The Empire of Reason, New York, Anchor Press, 1978,
str. 244.
R. R. Palmer, The Age of the Democratic Revolution, Princeton, Princeton University Press, knj. 2, str. 518-521.
171
Pripadajui tom otvorenom svetu novih ideja o ljudskim pravima i

Deklaracija nezavisnosti i Deklaracija prava oveka i graanina imale su svoje prethodnice u starijim poveljama o ljudskim pravima, poev od Velike povelje o slobodama. Ali, sve te drevne povelje imale
su drugaiji smisao i uì domaaj. Dajui poseban i povlaen poloàj samo pripadnicima odreenih drutvenih klasa, sve ove povelje
predstavljale su kompromise izmeu odreenih drutvenih snaga, a
prava koja su njima proglaavana i jamena ograniavala su pojedine nosioce vlasti (pre svega kraljevsku vlast), ali ne i dràvnu vlast
kao takvu. Tek bi se za Deklaraciju nezavisnosti i Deklaraciju prava
od 1789. moglo rei da predstavljaju povelje ljudskih prava u bukvalnom smislu rei. Mada su amerika i francuska deklaracija bile
pre svega izraz nezadovoljstva starim poretkom i mada su bile podstaknute razliitim okolnostima, njihovo vaènje je postalo nadnacionalno i univerzalno.
Obe deklaracije, amerika i francuska, bave se okolnostima koje
su dovele do nezadovoljstva postojeim poretkom stvari. U Deklaraciji prava oveka i graanina to objanjenje uzroka nezadovoljstva
dato je na sasvim jezgrovit nain: neznanje, zaboravljanje ili preziranje prava oveka jedini su uzroci javnih nedaa i korupcije vlade.
Pristup pisca Deklaracije nezavisnosti neto je drugaiji i ispoljava se
u podrobnom nabrajanju nedela britanske vlasti: Povest sadanjeg
Kralja Velike Britanije je povest ponovljenih povreda i uzurpacija,
koje su sve imale za neposredan cilj uspostavljanje neograniene tiranije nad ovim dràvama. Da dokaèmo ovo, podnesimo injenice
iskrenoj javnosti...
Jo se u neemu, sem toga, dve deklaracije razlikuju. Deklaracija nezavisnosti se poziva na prava oveka ve proglaena u ranijim
britanskim i kolonijalnim poveljama; ona je izraz i zakljuak dotadanjeg angloamerikog ustavnog i pravnog razvitka. Kad mu je prebaeno da je sastavljajui Deklaraciju nezavisnosti prepisivao Loka,
Dèferson je odgovorio da njegov zadatak u to vreme i nije bio da
pronalazi nove ideje, ve da dovede u sklad ono to je ve predstavljalo karakteristino shvatanje o pravima, bez obzira gde i kako je
172
izneto u usmenim razgovorima, prepisci ili objavljenim raspravama.8 Za razliku od toga, Deklaracija od 1789. trebalo je da obelodani
ono to je zahvaljujui neznanju, zaboravu ili preziru javnosti bilo
nepoznato ili je predstavljalo novinu; njen zadatak bio je zato i da
utie na uobliavanje javnog miljenja. Zato se razlike izmeu dve
deklaracije, u ovom pogledu, mogu izraziti krajnje jednostavnom
formulom, kako je to Habermas uinio. U Americi Deklaracija je
bila izraz zdravog razuma, u Francuskoj ona je prvo trebalo da formira opinion publique.9
Deklaracija prava od 1789. zanimljiva je u jo jednom pogledu.
Ako se posmatra sam razvitak ideje ljudskih prava u liberalnim ustavima Evrope prolog veka, onda je uticaj Deklaracije prava vie
nego oigledan. Jasnije nego ameriki ustavotvorci, francuski pisci
ustava razvili su ideju, iroko prihvaenu u Evropi, da svaki ustav
kao osnovni akt zemlje ine dve vrste odredbi odredbe o organizaciji vlasti i osnovnim pravima graana kao i to da te dve vrste odredbi nisu iste va`nosti. Kao pozitivnopravni izraz prirodnih prava
oveka, osnovna prava imaju prednost nad odredbama o organizaciji
vlasti, nad odredbama o pravima drutva i dràve. Na taj nain je u
noi 4. avgusta i doneta odluka o tome da tekst Deklaracije prava treba da prethodi tekstu ustava, predstavljajui zapravo uputstvo za
njegovu izradu i timaenje. Tu zamisao o odnosu izmeu deklaracije
prava, kao svojevrsnog nadustava i samog ustava najsaètije je izrazio Munije, uz Sjejesa svakako najuticajniji pisac Ustava od 1791.
godine. Da bi ustav bio dobar rei su Munijeove na sednici
Skuptine od 9. jula on treba da bude zasnovan na pravima oveka i
da ih titi; treba da prizna pravo koje je prirodna pravda dala svim
ljudima, treba da sadrì sva naela koja mogu sainjavati temelj svake vrste drutva, i da svaki lan ustava moè proizlaziti iz jednog naela... Ta deklaracija treba da bude kratka, jednostavna i jasna.10
Duìna ìvota Deklaracije prava od 1789. godine u skladu je s
njenim stvarnim uticajem. Deklaracija koja je trebalo da posluì kao
8
9
10
Carl Becker, Declaration of Independence, Encyclopedia of the Social Sciences, ed. Edwin Seligman, New York, Macmillan, 1937, knj. 5-6, str. 46.
Jrgen Habermas, Theory and Practice, London, Heinemann, 1974, str. 91.
Albert Soboul, Francuska revolucija, Zagreb, Naprijed, 1966, str. 115.
173
okvir za izradu Ustava od 1791. nije nadìvela ovaj ustav koji nije
bio primenjivan ni dve godine, mada su njene ideje nadahnjivale potonje francuske i evropske ustavotvorce. Tek se u preambuli Ustava
Francuske od 1946. godine ponovo proglaava privrènost naelima
Deklaracije od 1789. godine, to znai da je vek i po od svoga nastanka Deklaracija ponovo postala sastavni deo i izvor francuskog ustavnog prava i uputstvo za tumaenje ustava. I ova injenica, pored
drugih, ini opravdanim postavljanje pitanja o aktuelnosti Deklaracije prava oveka i graanina, dva veka posle njenog nastanka. Pri
tome, u ispitivanju savremenosti Deklaracije od 1789. godine kao
najbolje merilo svakako se pokazuje Univerzalna deklaracija prava
oveka Ujedinjenih nacija od 1948. godine. Obe deklaracije predstavljaju uzore u svom vremenu, to se u Univerzalnoj deklaraciji i izriito istie kada se tvrdi da ona ini zajedniki standard koji treba da
postignu svi narodi i nacije. Da bi se bolje uoile razlike i istovetnosti u shvatanju ljudskih prava koje dele dva veka, najbolje je poi od
poreenja pojedinih vrsta prava u ove dve deklaracije.
Osnovna prava oveka

Ne sluajno, Deklaracija od 1789. godine i Univerzalna deklaracija zapoinju na skoro istovetan nain, formulacijama ljudi se raaju i ostaju slobodni i jednaki u pravima, odnosno sva ljudska
bia raaju se slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima. Jedinu
novinu ovde ini pojam dostojanstva, koji pripada novoj doktrini i
reniku ljudskih prava.
Univerzalna deklaracija jo vie potvruje naelo jednakosti u
l. 2, utvrujui da prava proglaena u njoj pripadaju svima bez
ikakvih razlika u pogledu rase, boje, pola, jezika, veroispovesti, politikog ili drugog miljenja, nacionalnog ili drutvenog porekla, imovine, roenja ili drugih okolnosti (l. 2, st. 1). Naelo jednakosti se
u obe deklaracije dalje konkretizuje, odnosno navode se njegovi
posebni oblici u skladu s potrebama i duhom vremena. Nije zato neobino to se u obe deklaracije pominje jedino jednakost pred zakonom (lan 6. Deklaracije od 1789. i l. 7. Univerzalne deklaracije),
174
dok se u navoenju drugih oblika jednakosti ta dva teksta razlikuju.

Tako Deklaracija od 1789. godine govori o jednakosti graana u pogledu njihovog pristupa svim poloàjima i javnim slu`bama (l. 6),
kao i njihovoj jednakosti u odnosu na raspodelu javnog doprinosa
(l. 13 i 14), dok Univerzalna deklaracija zajamuje jednako pravo
na pravino i javno suenje (l. 10), jednakost prilikom sklapanja
braka (l. 16) i pravo na jednaku platu za jednaki rad (l. 23).
Sva prava garantovana dvema deklaracijama izvode se iz osnovnih prava oveka. O ovim pravima se u Univerzalnoj deklaraciji govori kao o jednakim i neotuivim pravima, dok su prema Deklaraciji
od 1789. godine ta prava prirodna, neotuiva, nezastariva i sveta. Nije teko zakljuiti da, mada Univerzalna deklaracija ne govori izriito o prirodnim pravima, ona sadrì niz odredaba koje imaju obele`ja
prirodnih prava za sve one milione ljudi koji su pojedinih prava lieni i kojima se njihovo korienje na razliite naine ograniava ili
uslovljava.
Sva osnovna prava iz Deklaracije od 1789. godine (sloboda,
svojina, bezbednost linosti i otpor ugnjetavanju) postoje i u Univerzalnoj deklaraciji, mada imaju razliito mesto i teìnu. Pravo na otpor ugnjetavanju, recimo, zastupljeno je u obe deklaracije, mada s
razliitim naglaskom. Deklaracija od 1789. godine uopteno govori
o pravu na otpor ugnjetavanju kao jednom od prirodnih i nezastarivih prava. Montanjarska Deklaracija prava oveka i graanina od
1793. godine, kao to je poznato, jo vie je istakla znaaj ovog prava, posveujui mu ak tri svoja poslednja lana i proglaavajui ga
za najsvetije pravo i najpreu du`nost. U uvodu Univerzalne deklaracije govori se o pravu na pobunu protiv tiranije i ugnjetavanja kao
o krajnjem izlazu. U tom pogledu, Univerzalna deklaracija je blià
shvatanju iznetom u amerikoj Deklaraciji nezavisnosti, koje takoe
ne odobrava olako korienje ovoga prava: Mudrost e, meutim,
zahtevati da vlade koje dugo postoje ne budu izmenjene zbog neznatnih i prolaznih razloga; i, u skladu s tim, iskustvo je pokazalo da
su ljudi vie raspoloèni da trpe dok god su zla ikako podnoljiva,
nego da uklone nepravdu ukidanjem oblika na koje su nauili. Ali
kada dugi niz zloupotreba i uzurpacija, teèi neprekidno istom cilju,
pokaè nameru da ljude podvrgne apsolutnom despotizmu, njihovo
175
je pravo i njihova du`nost da zbace takvu vladu i da se pobrinu za

nove uvare svoje budue bezbednosti.
Pravo na svojinu u Univerzalnoj deklaraciji takoe ima drugaije mesto nego to je imalo u Deklaraciji od 1789. godine. Ono se u
francuskoj deklaraciji pominje kao jedno od prirodnih i nezastarivih
prava (l. 2) i posebno se titi u poslednjem lanu u kojem se, svakako
pod utiskom drutvenih nemira u Francuskoj, utvruje da svojina nikome ne moè da bude oduzeta sem kada to na oigledan nain zahteva javna potreba, zakonito utvrena, i pod uslovom pravinog i
prethodnog obeteenja. U Univerzalnoj deklaraciji svojina se prvi
put pominje tek u l. 17. i to posle odredbe koja se bavi ureivanjem
odnosa u braku i porodici. Kako je ova deklaracija kompromis dveju
razliitih politikih tradicija, liberalne i socijalistike,11 kao i savremenog shvatanja da je svojina ne samo privatno pravo ve i drutvena
du`nost, pravo na svojinu je definisano na nain koji bi mogao biti
prihvatljiv za obe strane, ukljuujui i kolektivistiku varijantu socijalistike ideje. Nije otuda neobino i to to se Univerzalna deklaracija zadovoljava stavom da niko ne sme biti samovoljno lien svojine
za razliku od francuske deklaracije koja utvruje i okolnosti u kojima
do ovoga moè doi i predvia pravo obeteenja u takvom sluaju.
Graanska prava
Sva lina prava u vezi sa habeas corpusom i sudskim postupkom
definisana su na slian nain u obe deklaracije. Naelo neretroaktivnosti zakona zajamuje se u l. 8. Deklaracije prava i l. 11, st. 2. Univerzalne deklaracije, naelo presumpcije nevinosti u l. 9. i l. 11,
st. 1. druge deklaracije, a naelo bezbednosti linosti svrstano je u
osnovna prava i razraeno odredbama l. 7. Deklaracije i l. 9. i 11, st.
1. Univerzalne deklaracije. Klasini habeas corpus u Univerzalnoj
deklaraciji proiren je kvalifikacijom da niko ne moè biti proizvoljno... proteran. Univerzalna deklaracija sadrì i novu formulaciju o
11
Western Liberalism, eds. E. K. Bramsted and K. J. Melhuish, London, Longman,

str. 10-12.
176
pravu na jednako i pravino suenje (l. 10) i o sudskoj zatiti osnovnih prava (l. 8). Manje obraanje pa`nje na sudsku zatitu u Deklaraciji od 1789. godine mo`da se moè objasniti i uticajem Monteskjeove ideje da je u poreenju s druge dve vlasti sudska vlast nevidljiva i
stvarno nikakva vlast (invisible et nulle).
Pojedina prava oveka koja se ne pominju u Deklaraciji od
1789. godine sadràna su u prvom odeljku Ustava od 1791. godine,
kojim je zapravo izvrena revizija, odnosno dopuna Deklaracije.
Tako Ustav garantuje slobodu kretanja i time dopunjava listu prava
utvrenih u samoj Deklaraciji. Klasino shvatanje slobode kretanja u
granicama pojedine dràve Univerzalna deklaracija, meutim, proiruje stavom da svako ima pravo da napusti svaku zemlju, ukljuujui i svoju vlastitu, i da se vrati u svoju zemlju (l. 13, st. 2).
Sloboda misli i savesti je zajamena obema deklaracijama, ali
odmah se zapaà da je Opta deklaracija daleko odreenija i da sadrì vie novih elemenata. Da je sloboda savesti u Deklaraciji od 1789.
godine bila sasvim uopteno formulisana vidi se i po tome to je u
Ustavu od 1791. godine ta sloboda dopunjena pravom pojedinca da
vri obrede u skladu sa zahtevima vere kojoj pripada (I odeljak). Tanije reeno, Deklaracija garantuje samo slobodu savesti ali ne i veroispovesti, a Ustav utvruje da je prvom slobodom obuhvaena i
druga. Ono to takoe ovde pada u oi jeste da Deklaracija prava ne
stavlja u istu ravan verska ubeenja i druga ubeenja. Re je o dobro
poznatoj formulaciji u l. 10. koja glasi. Niko ne sme biti uznemiravan zbog svojih ubeenja, ak ni verskih (podvukao V. K.), pod uslovom da njihovim izraàvanjem ne naruava javni red ustanovljen
zakonom. Ovakvo reenje, kao to je poznato, bilo je odraz odnosa
snaga u Skuptini i injenice da se za odredbu o punoj slobodi veroispovesti u Skuptini nije mogla dobiti veina, pre svega zato to je
meu poslanicima bio veliki broj onih koji su smatrali da katolianstvo treba da bude zvanina religija dràve.
Po nekim radikalnijim kritiarima, teko da bi se ovaj lan mogao tumaiti kao pravo na slobodu veroispovesti. Ernest Barker smatra da ovde nije problem u izrazu pod uslovom, jer verske slobode
napokon moraju biti usaglaene sa zahtevima javnog poretka, ve je
problematina individualistika konotacija rei niko, jer sloboda
177
veroispovesti nije samo individualna sloboda.12 Ona je i to, ali je

istovremeno i sloboda udruìvanja u verske zajednice. Sloboda savesti i veroispovesti obuhvata dve stvari: slobodu javnog ispovedanja
svoje vere i vrenja verskih obreda i slobodu veroispovednog udruìvanja. Francuska revolucija je svojim idejama, svojom batinom,
premda nije uznemiravala pojedinca zbog njegovih ubeenja, ak
ni verskih, prema grupama, udruènjima, posebno verskim, esto
pokazivala nedovoljno razumevanja i trpeljivosti.
Politike slobode i prava

Dok prava graanske slobode karakterie samostalnost pojedinca u odnosu na dràvnu vlast, prava politike slobode ispoljavaju se
u uticanju pojedinca na delatnost i strukturu dràvne vlasti. A kada je
re o ovom drugom krugu prava, Deklaracija od 1789. godine na
prvo mesto stavlja naelo narodne suverenosti: Naelo svake suverenosti sutinski poiva u naciji. Nijedno telo i nijedan pojedinac ne
mogu vriti vlast koja izriito odatle ne prostie (l. 3). Pokuaj da
se uini jasnijim ta se podrazumeva pod ovim naelom uinjen je
dalje u samom Ustavu od 1791. godine, gde se u l. 1, u I odeljku,
utvruje: Suverenost je jedna, nedeljiva, neotuiva i nezastariva.
Ona pripada naciji i nijedan deo naroda niti pojedinac ne mogu prisvojiti sebi njeno vrenje. Time se ova definicija pribliàva Rusoovom shvatanju, koje je, kao to smo ve videli, moguno tumaiti i
tako da naelo narodne suverenosti iskljuuje svaku individualnu
autonomiju. A osnov za ovo moè se nai u mnogim Rusoovim formulacijama, kao na primer u sledeem stavu: Suvereni narod,
dakle, poto je sastavljen samo od pojedinaca koji ga sainjavaju,
nema, niti moè da ima, interes suprotan njihovom interesu; prema
tome, suverena vlast nema nikakve potrebe da daje jamstvo svojim
podanicima, jer je nemoguno da telo hoe da kodi svojim delovima.13 Ovo Rusoovo shvatanje o neotuivosti i nedeljivosti narodne
12
13
Ernest Barker, Principles of Social and Political Theory, Oxford, Oxford University Press, 1951,
@an-@ak Ruso, Drutveni ugovor, Beograd, Prosveta, 1949, knj. I, gl. VII, str. 19.
178
suverenosti postaje zaokruèno i dovreno tek kada on neto dalje

zakljui. Celo politiko telo e prinuditi na poslunost svakog onog
koji odbija da se povinuje optoj volji; to ne znai nita drugo do da
e ga prinuditi da bude slobodan.14
Kritiari ovog shvatanja narodne suverenosti isticali su da ma u
ijim rukama suverenost poivala u rukama jednog oveka, nekolicine ili svih neograniena suverenost predstavlja zlo. Osnovna je
greka, zabluda pobornika shvatanja o narodnoj suverenosti u tome
to su, videi da jedan ovek ili mali broj ljudi koji ima veliku vlast
mogu da uine mnogo zla, usmerili svoje napade na nosioce vlasti, a
ne na samu vlast. Umesto da se zalaù za ogranienje vlasti, pobornici narodne suverenosti zalaù se da se vlast poveri celom narodu.
Meu prvima Konstan je zakljuivao da suverenost postoji samo na
nain ogranien i odnosan. Suverenost prestaje kod one take kod
koje poinje lina nezavisnost i lini ìvot.15
Piscima Deklaracije prava i Ustava od 1791. godine, istini za
volju, pre bi se moglo zameriti da su pokuali da pomire dva suprotstavljena naela naelo narodne suverenosti i prava pojedinca
nego da su pokuali, kao to je Ruso inio, da ceo sistem izvedu i
zasnuju na jednom naelu, naelu narodne suverenosti. U prilog
ovakvoj oceni govori i to da se u Deklaraciji prava od 1789. godine
naelu narodne suverenosti suprotstavljaju ne samo prava oveka
ve i naelo podele vlasti, to najjasnije sledi iz l. 16. Deklaracije:
Drutvo u kojem nije obezbeeno garantovanje prava, niti utvrena
podela vlasti, nema uopte ustav. to bi opet znailo da uticaj Monteskjeov na pisce francuskog ustava nije bio nita manji od uticaja
Rusoovog.
Odredbe o pravu na uee u vrenju dràvne vlasti u Univerzalnoj deklaraciji liene su dvosmislenosti iz Deklaracije od 1789. godine utoliko to izbegavaju danas pravno nedelotvorno shvatanje o
narodnoj suverenosti, iji se glavni smisao sastojao u reakciji na reìm apsolutne monarhije. Istovremeno, u Univerzalnoj deklaraciji je
istaknuto ono to u modernoj demokratskoj teoriji ima sredinje
14
15
Isto, str. 20.

Benàmen Konstan, Naela politike, Beograd, Kraljevsko-srpska dràvna tamparija, 1883, str. 3.
179
mesto, a to su predstavnike institucije i odgovarajua demokratska

procedura: Volja naroda je osnova dràvne vlasti. Ova volja treba da
se izraàva na povremenim i slobodnim izborima, koji e se sprovoditi optim i jednakim pravom glasa, tajnim glasanjem ili odgovarajuim postupkom kojim se obezbeuje sloboda glasanja (l. 21, st. 3).
Meu politikim slobodama i pravima su, zatim, od posebnog
znaaja sloboda tampe, sloboda okupljanja i udruìvanja i pravo na
podnoenje predstavki dràvnim organima. Veina ovih prava garantovana je tek u Ustavu od 1791. godine, dok se u Deklaraciji prava ne navode, ili se to ini na najoptiji nain. Tako se u Deklaraciji
proglaava sloboda tampe, ali se tek u Ustavu ova naelna odredba
dopunjava stavom da tampane stvari ne podleù nikakvoj obavezi
cenzure ili nadzora pre objavljivanja. Ustavom se takoe zajamuje
pravo na mirno okupljanje i bez oru`ja u skladu s odgovarajuim
propisima. Najzad, za razliku od Deklaracije, Ustavom je zajamena
sloboda podnoenja predstavki vlastima pod uslovom da su one
pojedinano potpisane.
Odredbe o svim ovim pravima, izuzev poslednjeg, sadrì i Univerzalna deklaracija. Pri tome je pravo na slobodu miljenja i izraàvanja, s obzirom na meunarodni karakter ove deklaracije, formulisano neto ire, kao pravo svakog da traì, prima i iri obavetenja i
ideje bilo kojim sredstvima i bez obzira na granice (l. 19, st. 2).
Ono to ovde zasluùje posebnu pa`nju jeste injenica da se ni u
Deklaraciji ni u Ustavu od 1791. godine ne govori o pravu udruìvanja. Ustav od 1791. godine proglasio je naelo individualne slobode.
Postojanje razliitih oblika profesionalnih korporacija i esnafa,
zatvorenog i monopolskog karaktera, koji su pod starim reìmom
doputali obavljanje odreenog poziva ili zanata samo svojim lanovima bilo je, prema shvatanju ustavotvoraca, suprotno jednoj drugoj
slobodi koju je ovaj Ustav proglasio: slobodi rada. (Odeljak I).16
Ustav koji je ukinuo feudalnu instituciju esnafa, koji je u svojoj preambuli objavio da nema vie ni esnafa niti kakvih udruènja po zanimanju, umetnostima i zanatima, poistovetio je ovaj istorijski
oblik povezivanja pojedinaca sa slobodom udruìvanja uopte. Pisci
Ustava dràli su da svaki oblik udruìvanja ugroàva slobodu
16
Lon Duguit, Souverainet et libert, Paris, Flix Alcan, str. 173-175.
180
pojedinca, povodei se i u ovoj stvari za jednim shvatanjem koje je

najjae izrazio Ruso. Re je, naime, o tvrdnji pisca Drutvenog ugovora da uslov da jedno drutvo bude dobro ureeno jeste da se graani oslobode razliitih linih interesovanja i sklonosti i posvete se
optim poslovima. Po Rusou bi to bilo moguno postii tek u drutvenim zajednicama u kojima ne postoje drutvene grupe manje od
dràve, odnosno ne postoje udruènja.17
Ideje o udruènjima sline Rusoovim delovale su ne samo na tadanje ustavno pravo ve i na zakonodavstvo. utanje Ustava o udruènjima bilo je praeno otrim zakonodavnim merama protiv udruènja. Sama praksa dràvnih organa prema udruènjima u prolom veku bila je manje ili vie trpeljiva prema udruènjima, da bi tek jednim
zakonom od 1901. godine bila zajamena opta sloboda udruìvanja,
s izvesnim ogranienjima koja su se odnosila na verska udruènja.
Tek je ovim zakonom u Francuskoj u pozitivno pravo prodrlo liberalno naelo slobode udruìvanja bez prethodnog odobrenja dràvne
vlasti, mada je ono znatno ranije bilo proglaeno u nekim evropskim
ustavima (pre svih u Ustavu Belgije od 1831. godine).
Socijalna prava i drutvene du`nosti

Univerzalna deklaracija prava oveka od 1948. godine posebno
je znaajna kao najva`niji i najobuhvatniji pokuaj povezivanja klasinih graanskih i politikih prava s novim socijalnim pravima.
Socijalno pitanje poelo je u ustavnom pravu da dobija u znaaju u
prolom veku, s odredbama o pravu na rad, pravu na osnovne oblike
obrazovanja i pravu na razne oblike socijalne pomoi i staranja,
mada je do sutinskog zaokreta u ovoj oblasti doveo Vajmarski ustav
od 1919. godine. Univerzalna deklaracija je sve ove te`nje ozakonila
i dalje razvila.
injenica odsustva, nepostojanja odredaba o socijalnim pravima u Deklaraciji od 1789. godine samo je razlog vie koji, uz izvesne
protivreenosti, ipak potvruje njen bitno individualistiki karakter.
17
Ruso, Drutveni ugovor, knj. II, gl. III, str. 27.
181
Jer, kao to je poznato, za razliku od graanskih i politikih prava,

socijalna prava ne treba da pojedincu zajame slobodu od dràve i
nasuprot njoj, ve u svojoj osnovi ova prava predstavljaju zahteve da
dràva izvri preraspodelu drutvenih dobara. Dok se klasina prava
ostvaruju neinjenjem dràve, socijalna prava pretpostavljaju njena
injenja. Samim tim socijalna prava vode jaanju dràve i mogunosti ugroàvanja prava pojedinaca, odnosno razvijanju jednog shvatanja ljudskih prava koje nije vie individualistiko kao shvatanje
ljudskih prava razvijeno na izmaku 18. veka.
Utisak o individualistikom karakteru Deklaracije od 1789.
godine samo je, dakle, pojaan odsustvom socijalnih prava u njoj.
tavie, svi oni koji Deklaraciju prava tumae kao ekstreman manifest individualizma podvlae da se u njoj re dràva i ne pominje:
govori se jedino o drutvu i naciji. Spektorski pie da Deklaracija
umesto trostrukog odnosa izmeu linosti, drutva i dràve zna samo
za dvostruki odnos izmeu linosti i drutva, a i taj odnos je kvantitativan a ne kvalitativan jer je drutvo samo mnotvo pojedinaca.18
Prema Deklaraciji od 1789. godine linost je razreena, tako rei,
vodoravnih du`nosti prema drutvu i dràvi. Ali time se iskljuuju
drutvene i dràvne du`nosti prema linosti osim potovanja njenih
prava. Iskljuena je distributivna pravinost. Priznaje se samo komutativna. U Deklaraciji nema ni socijalne solidarnosti ni socijalne
politike. Nije temelj zajednikog ìvota drutvena koordinacija niti
dràvna subordinacija nego samo individualna izolacija. Sankcionie se samoìvlje.19
To to u Deklaraciji prava nema ne samo socijalnih prava ve ni
socijalnih du`nosti jo vie govori o njenom individualizmu i pribliàva je izvornom shvatanju ljudskih prava ija se neprikosnovenost
izraàvala i tako to se korienje odreenih prava nipoto nije
moglo uslovljavati obavljanjem odreenih du`nosti. Prilikom usvajanja Deklaracije bilo je predloga (opat Gregoar) da se deklaracija
prava proiri jednom deklaracijom du`nosti. Ova zamisao je u Francuskoj ostvarena tek u okviru Deklaracije prava i du`nosti oveka i
18
19
Evgenije Spektorski, Tri deklaracije, Arhiv za pravne i drutvene nauke 5/1934,

str. 376.
Isto.
182
graanina od 1795. godine. U njoj se ureuju mahom moralne du`nosti pojedinca prema drutvenoj zajednici, koje su odudarale od
tada uobiajene predstave o sadrìni jednog pravnog propisa. O tome
svedoe naroito moralistike maksime kao to su: Ne inite drugima ono to ne biste èleli da se vama ini (l. 2) ili Niko nije dobar
graanin, ako nije dobar sin, dobar otac, dobar brat, dobar prijatelj,
dobar mu` (l. 4). U pojedinim lanovima ove deklaracije ovakav
moralistiki smisao daleko je manje izraèn i u njima se naelo individualne autonomije iz Deklaracije od 1789. godine odbacuje u ime
naela subordinacije dràvi. Tako se u l. 3. te deklaracije utvruje
da se obaveza svakog prema drutvu sastoji u tome da ga brani, da
mu sluì, da ìvi u pokornosti sa zakonom, i da potuje njegove organe, dok se u l. 5. proglaava da niko nije dobar ovek, ako iskreno
i savesno ne potuje zakone.
U pogledu obaveza pojedinca prema drutvu, Univerzalna deklaracija ostaje u okvirima individualistike filozofije francuske
Deklaracije od 1789. godine. Stav Univerzalne deklaracije o obavezama pojedinca izraàva i izvestan preobraàj do kojeg je dolo u
nizu pluralistikih demokratija posle Prvog svetskog rata (poev od
Vajmarskog ustava) u shvatanju ljudskih prava. Ne dovodei u pitanje osnovni individualistiki karakter ovog shvatanja, ta promena se
sastojala u te`nji da se pojedincu pruì drutvena zatita koja bi
mogla da mu pored politike obezbedi i drutvenu autonomiju. Zbog
svega ovoga problem drutvenih du`nosti pojedinca u Univerzalnoj
deklaraciji istaknut je putem formule za koju se nipoto ne moè rei
da stavlja u pitanje njegova individualna prava: Svako ima obaveze
prema zajednici u kojoj je jedino moguan slobodan i pun razvoj
njegove linosti (l. 29).
Individualistika koncepcija ljudskih prava u Deklaraciji od
1789. godine i Univerzalnoj deklaraciji od 1948. godine potpuno je
suprotna komunitarnoj koncepciji ljudskih prava karakteristinoj za
ustavno pravo i stvarnost komunistikih dràva. Prema ovoj drugoj
koncepciji prednost se daje drutvenoj zajednici olienoj u dràvnoj
organizaciji, a ne pojedincu. Za ovo shvatanje karakteristino je
uslovljavanje vrenja prava izvravanjem drutvenih du`nosti, a
ponekad i formulisanje pojedinih prava pojedinca iskljuivo kao
183
njegovih drutvenih du`nosti (recimo prava na rad). U poreenju s

ovim shvatanjem jo vie dolazi do izraàja individualistiki smisao
i patos Deklaracije prava oveka i graanina.
Ako se na kraju jo jedanput vratimo razdoblju u kojem je Deklaracija od 1789. godine nastala, ne moèmo da ne zapazimo jo
neke razlike izmeu nje i amerikih povelja prava. Francuska Deklaracija prava bila je liena vrih pravnih garantija i usvojila je, za
razliku od amerikih deklaracija, vrstu govora koji je bio bliì jeziku
filozofske rasprave nego prava. Ovo poslednje je u praktinom smislu svakako predstavljalo nedostatak, ali i vrlinu kada je re o njenom uticaju na potonji razvoj individualistike koncepcije ljudskih
prava. Na tu injenicu je dobro ukazao jedan od najboljih amerikih
znalaca povesti ljudskih prava: Francuska Deklaracija prava podsea na svetionik na bregu, mo`da bez ikakve staze k njemu, dok nae
povelje prava podseaju na ugaène staze ka tom bregu. Ipak, nije
sve preimustvo na naoj strani. Ljudi e uvek videti to svetlo dok
mogu izgubiti iz vida staze koje vode ka njemu.20
20
Zechariah Chafee, Jr., How Human Rights Got into the Constitution, Documents on Fundamental Human Rights, New York, Atheneum, 1963, knj. 1, str. 57.
184
Univerzalna deklaracija i socijalna prava
I
Usvajanje Univerzalne deklaracije o pravima oveka pratilo je
vie sporova o karakteru i znaaju pojedinih vrsta prava obuhvaenih njome, kao i o meusobnim odnosima tih vrsta prava. Re je, pre
svega, o odnosu izmeu starih graanskih i politikih prava i novih
socijalnih, ekonomskih i kulturnih prava. Univerzalna deklaracija je
ne samo najznaajniji i najobuhvatniji pokuaj povezivanja klasinih graanskih i politikih prava sa novim socijalnim pravima ve
ona predstavlja i prvi meunarodnopravni instrument kojim je, pored dobro znanih tradicionalnih prava, obuhvaena i jedna nova, bez
sumnje bitno razliita vrsta prava. Unoenje tog relativno novog elementa, socijalnih prava, u Deklaraciju, pokrenulo je mnotvo pitanja
koja su se ticala i prirode tog novog elementa. U red ovih ide i pitanje
koje glasi: da li socijalna, ekonomska i kulturna prava uopte spadaju u krug ljudskih prava?
Otvaranjem pitanja onoga to je u Deklaraciji bilo novo postavilo se jednovremeno i pitanje onoga to je u Deklaraciji bilo staro, to
je predstavljalo izraz jedne do tada neprikosnovene tradicije. To su,
naravno, bila klasina graanska i politika prava. Svi ovi sporovi i
nedoumice bili su neretko odraz prilika u kojima su nastajali, kao to
je na kraju krajeva i sama lista prava u Univerzalnoj deklaraciji izraz
osobenih meunarodnih okolnosti posle Drugog svetskog rata. Problemi pokrenuti u ovim raspravama imaju, meutim, dalekose`niji
185
znaaj, nezavisno od zasnovanosti i uverljivosti argumenata korienih u ovim raspravama. Pa`nju u ovim polemikama, pre svega, zasluùju dva krajnja stanovita: prvo, po kome je znaaj novih socijalnih, ekonomskih i kulturnih prava u Univerzalnoj deklaraciji potcenjen i drugo, po kome je znaaj ovih prava uveliko precenjen. U
prvom sluaju polazi se od toga da su socijalna prava znaajnija od
starih graanskih i politikih prava, dok se u drugom smatra ne samo
da su ona manje va`na od starih prava ve i da ne predstavljaju vrstu
ljudskih prava u uèm smislu rei.
II
Da bi se videlo u emu je sutina prvog stanovita, po kome se u
Univerzalnoj deklaraciji nedovoljna pa`nja poklanja socijalnim pravima, najbolje je poi od njegovog najradikalnijeg oblika, koji verovatno predstavlja stav socijalistikih dràva izloèn u Generalnoj
skuptini Ujedinjenih nacija prilikom samog usvajanja Univerzalne
deklaracije. Jugoslavija, koja se tada kao jedna od est socijalistikih
dràva lanica Ujedinjenih nacija uzdràla od glasanja, preko svoje
delegacije tvrdila je da je osnovni nedostatak nacrta Deklaracije u
tome to je on izgraen na individualistikim koncepcijama, koje
oveka posmatraju kao izolovanog pojedinca, subjekta individualnih prava kao takvih, nezavisno od svih ostalih drutvenih uslova u
kojima ìvi, i nezavisno, isto tako, od svih ostalih drutvenih snaga
koje dejstvuju na njegov drutveni status.1
Drutvena stvarnost polovinom ovoga veka, u vreme donoenja
Univerzalne deklaracije, tvrdilo se dalje, bila je bitno razliita od prilika i drutvene svesti u vreme proglaenja prvih povelja o ljudskim
pravima: Takva drutvena stvarnost zahteva da se problem oveka
postavi i rei danas na drukiji nain nego to je to bilo u doba raspadanja feudalnog drutva i prve pojave novog buròaskog drutva. Ta
promena drutvenih uslova istie na prvom mestu neophodnost da se
proiri tradicionalna kategorija prava oveka, koja, uglavnom
1
Stav delegacije FNRJ, Arhiv za pravne i drutvene nauke 1/1949, str. 126.
186
obuhvata ljudska i politika graanska prava, izgraivanjem sistema

socijalnih prava, s jedne strane, i, s druge strane, proirenjem liste
ve optepriznatih prava putem priznanja kolektivnih prava pojedinih zajednica koje se nalaze u dràvnoj zajednici.2
Zbog toga to su, zanemarujui savreme okolnosti, poli od jedne zastarele koncepcije prava oveka, tvorci Deklaracije su nedovoljnu pa`nju pokloniti socijalnim pravima: Deklaracija je veoma
siromana u pogledu priznanja socijalnih prava. Uopte uzev to je, u
stvari, jedna Deklaracija ljudskih, politikih i graanskih prava. Od
tridesetjednog lana, koji se nalaze u projektu, preko dvadeset imaju
za predmet takva prava.3
Ba zato to su ta prava ve proglaena u ranijim slinim deklaracijama, odnosno uvedena putem Ustava i zakona u pozitivna
prava skoro svih savremenih dràva, tvrdilo se da sistem prava oveka postavljen u ovoj deklaraciji ne odgovara vie savremenom
stupnju drutvenog razvoja.4 Tako Deklaracija ureuje neto to
nije neophodno, a ne ureuje ono to je neophodno, ono to nedostaje. Polazei od jednog zastarelog individualistikog shvatanja ljudskih prava, glasio je stav jugoslovenske delegacije, pisci Deklaracije
prenebregavaju injenicu o drutvenoj uslovljenosti i ogranienosti
klasinih prava pojedinaca kao i injenicu o pripadnosti pojedinca
razliitim drutvenim skupovima. Veliajui politika i individualna
prava oni zanemaruju jednu kategoriju daleko va`nijih prava, a to su
socijalna prava i prava razliitih drutvenih kolektiviteta.
Kako u celom ovom izlaganju predstavnika socijalistikih dràva, a meu njima i u iznetom stavu jugoslovenske delegacije, ima
vie razliitih argumenata neophodno je da se na svakome od njih
zadrìmo posebno. Pri tome, pa`nju pre svega privlai tvrdnja da u
vreme usvajanja Univerzalne deklaracije socijalna, ekonomska i
kulturna prava predstavljaju sasvim novu pojavu iji bi pravi znaaj
ostao neshvaen da se u posleratnoj meunarodnoj organizaciji nije
zauo odluan glas socijalistikih dràva u prilog ovoj novoj vrsti
prava. Ta tvrdnja jednostavno nije bila tana. Socijalna prava nisu
2
3
4
Isto, str. 127.

Isto, str. 127.
Isto, str. 125, 127.
187
predstavljala neto novo ni u vreme nastajanja prvih povelja o pravima krajem 18. veka, premda su u to vreme i tokom celog 19. veka
manje-vie svi znaajniji ustavi stajali u znaku ideje o graanskim i
politikim pravima koja su predstavljala odredbe najvieg ranga i
okvir za tumaenje ostalih delova ustava kojima je regulisano dràvno ureenje i odnosi razliitih grana vlasti. Da odredbe o socijalnim
pravima nisu zaobilazili ni pojedini tvorci skoro dva veka starih povelja svedoi Montanjarska Deklaracija prava oveka i graanina, sa
odredbama o pravu na javnu pomo koja je definisana kao sveti
dug (l. 21) i prava na obrazovanje koje je definisano kao potreba
svih (l. 22). Ustav Francuske od 1848. godine je ve na razvijen i
sasvim konkretan nain jamio pravo rada u okviru sledee odredbe:
Ustav garantuje graanima slobodu rada i preduzetnitva. Drutvo
pomaè i podstie razvoj rada preko besplatnog osnovnog kolovanja, strunog obrazovanja, jednakosti u odnosima poslodavca i radnika, ustanova socijalnog staranja i kreditiranja, poljoprivrednih
ustanova, dobrovoljnih udruènja, a preko dràve, departmana i
optina, ono pomaè javne radove za zapoljavanje nezaposlenih;
ono obezbeuje pomo naputenoj deci, nemonim i starim bez sredstava, kada njihove porodice nisu u stanju da im pomognu (l. 13).
Mada je znaaj socijalnih prava nagoveten u revolucionarnim
zbivanjima u 18. i 19. veku, do stvarnog proirivanja podruja starih
graanskih i politikih prava novim socijalnim i ekonomskim pravima dolo je, meutim, posle Prvog svetskog rata i Ruske revolucije.
Mnoga pitanja drutvenog ìvota koja su u 19. veku ureivana obinim zakonodavstvom postala su tada sastavni delovi poglavlja u
ustavima posveenim osnovnim pravima. Do proglaavanja socijalnih prava dolazilo je najee pod uticajem razliitih tradicija socijalizma (to je sluaj sa Ustavom RSFSR od 1918. godine i Vajmarskim
ustavom od 1919. godine), ali i u sredinama u kojima je ovaj uticaj
bio znatno manji ili zanemarljiv dolazi do ovakvih promena. Zbog
svega ovoga socijalno pitanje u ustavnom pravu dobija mesto koje
nikada ranije nije imalo. A samo ureivanje socijalnih prava graana
dovodi i do promena, pa ak mo`da i preobraàja u vladajuoj koncepciji individualnih prava. Piui o ovoj pojavi izmeu dva rata,
Boris Mirkin-Gecevi zapazio je da se moderna dràva vie nije
188
mogla zadovoljiti samo garantovanjem pravne nezavisnosti pojedinca, ve se pokazalo neophodnim da se stvori i jedan minimum pravnih uslova koji bi omoguili drutvenu nezavisnost pojedinca. Ove
promene u dotadanjoj koncepciji osnovnih prava dovele su u ustavnom pravu do drutvene zatite pojedinca i do ograniavanja nekih
klasinih linih i politikih prava u ime drutvenog interesa.5
Najbolje se smisao i domaaj ove novine moè videti u Vajmarskom ustavu koji u odeljcima u kojima su ureena pitanja drutvenog ìvota, obrazovanja i kole, i privrednog ìvota, sadrì nekoliko
desetina sasvim konkretnih odredbi o socijalnim pravima. Mada
nigde ne uslovljava vrenje prava izvravanjem odreenih drutvenih du`nosti, kao to to danas ine ustavi socijalistikih dràva, Vajmarski ustav, u skladu sa nekim tada znaajnim doktrinarnim uticajima, du`nosti esto stavlja iznad prava pa, recimo, odredbi o pravu na
rad prethodi stav da je svaki graanin bez tete za svoju linu slobodu, moralno obavezan da svoje intelektualne i fizike sposobnosti
upotrebi na nain kako to zahteva dobro zajednice (l. 163, st. 1).
Pored naelne odredbe o zatiti rada (l. 157), ovaj Ustav utvruje i
konkretne mere zatite pojedinih drutvenih slojeva: prema lanu
164. Ustava ne samo da su zakonodavstvo i uprava du`ni da potpomaù srednju klasu u poljoprivredi, zanatstvu i trgovini, ve se ova
mora zatititi i od preteranih da`bina i iezavanja. Vajmarski
ustav priznaje i sindikalne organizacije i organizacije poslodavaca,
njihove sporazume kao i naine njihovog predstavljanja u radnikim
savetima preduzea i u odgovarajuim politiko-teritorijalnim jedinicama (l. 165). Meu odredbama u ovom delu Ustava mogu se
nai i neke koje svojim te`njama prelaze granice ondanje nemake
dràve: Rajh e nastojati da doe do prihvatanja meunarodnih propisa o pravnom poloàju radnika, koji e obezbediti celokupnoj radnikoj klasi oveanstva opti minimum drutvenih prava (l. 163).
Ipak, svojim znaenjem sve ove odredbe nadmauju one koje
imaju karakter optih, rukovodnih naela. To je, prvo, odredba da je
privatna svojina ne samo privatno pravo ve i drutvena du`nost:
5
B. Mirkine-Guetzvitch, Les nouvelles tendances du droit constitutionnel, Paris,

Marcel Giard, 1931, str. 89.
189
Svojina obavezuje. Njeno korienje mora jednovremeno biti i doprinos optem interesu (l. 153, st. 3).
A zatim i odredba o pravu na ìvot dostojan oveka: Organizacija privrednog ìvota mora odgovarati naelima pravinosti sa
ciljem da se svima zajami ìvot u skladu sa ljudskim dostojanstvom. U ovim granicama mora se obezbediti ekonomska sloboda
pojedinca (l. 151, st. 1).
Vajmarski ustav, preko svoje zamisli o neophodnosti usklaivanja individualnih i socijalnih prava, uticao je na vie ondanjih
evropskih ustava, a posebno na Ustav Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca od 1921. godine, tzv. Vidovdanski ustav, koji je po nekim
autoritativnim ocenama predstavljao mo`da najvie ispoljeni izraz
ove tendencije6.
Unoenje odredaba o socijalnim pravima u meuratne ustave
odvijalo se vie pod uticajem razliitih koncepcija demokratskog socijalizma i socijalnog liberalizma nego pod uticajem boljevikog
socijalizma. U Sovjetskom Savezu je tada, a sa odreenim izmenama i kasnije, preovlaivalo jedno shvatanje prava oveka koje bi mo`da najbolje bilo oznaiti kao komunitarnu koncepciju osnovnih
prava, pri emu je sutina ovog shvatanja bila u tome to je prednost
davana pravima drutva i dràve, a ne pravima pojedinca, kao to je
to bio sluaj u prvobitnoj, individualistikoj koncepciji osnovnih
prava, ponikloj na tlu prvih liberalnih demokratija na Zapadu. Ako je
ve to bilo tako, ako je drutvena zajednica, oliena po pravilu u partijskoj dràvi i njenim unapred utvrenim kolektivnim ciljevima
imala prednost nad pojedincem, onda je i interes za osnovna prava,
pa i za socijalna prava, u sovjetskim ustavima izmeu dva rata razumljivo morao biti manji. U Ustavu RSFSR od 1918. godine govori se
o samo dva socijalna prava: pravu na obrazovanje i pravu na rad, ali
na takav nain da je u odgovarajuim lanovima Ustava (l. 17. i 18)
izbegnuto i pominjanje same rei pravo koje u smislu subjektivnog javnog prava uvek podsea na pravo koje pojedinac ima. Tako
se, kada je o obrazovanju re, utvruje prvo drutveni cilj (prosveivanje trudbenika), a zatim i obaveza dràve da pruì potpuno,
6
Boris Mirkine-Guetzvitch, Les Constitutions europennes, Paris, Presses universitaires de France, 1951, t. I, str. 132.
190
svestrano i besplatno obrazovanje i to ne svima (niti je obaveza

opta niti pravo koje iz nje proizlazi) ve samo radnicima i siromanim seljacima. Sve je ovo jo jasnije u drugom sluaju kada je umesto uobiajne formulacije o pravu na rad iskljuivo utvrena obaveza
rada: Ruska Socijalistika Federativna Sovjetska Republika smatra
rad obavezom svih graana Republike i proglaava naelo. Ko ne
radi, neka ne jede!
Tek je Ustavom SSSR od 1936. godine lista socijalnih i ekonomskih prava, kao i graanskih prava proirena, i ona su neposrednije formulisana kao prava (pravo na rad, pravo na odmor, pravo na
materijalno obezbeenje u starosti, u sluaju bolesti i gubitka radne
sposobnosti, kao i pravo na obrazovanje), mada su u odnosu na, recimo, Vajmarski ustav socijalne odredbe u ovom ustavu malobrojne i
manje razvijene.
Ideja o socijalnim pravima jo vie karakterie neke zapadnoevropske ustave donete posle Drugog svetskog rata, pre usvajanja
Univerzalne deklaracije. Tako Ustav Francuske od 1946. godine zapoinje jednom preambulom u kojoj se ponovo sveano potvruju prava
i slobode oveka i graanina utvreni Deklaracijom prava od 1789.
godine, da bi se taj krug prava zatim proirio i novim socijalnim i ekonomskim pravima kao to su: pravo na rad, pravo na trajk, pravo sindikalnog organizovanja, pravo zaposlenih da preko svojih delegata
uestvuju u kolektivnom odreivanju uslova rada i u upravljanju preduzeem, prava iz socijalnog osiguranja, pravo na obrazovanje i dr.
U razvijanju i konkretizovanju liste socijalnih prava jo dalje je otiao
Ustav Italije od 1948. godine, o emu svedoe njegovi prvi lanovi.
U lanu 1. Ustava Italija se tako odreuje kao demokratska republika,
zasnovana na radu, u lanu 2. utvruje se naelo apsolutne obaveze
politike, ekonomske i socijalne solidarnosti, dok je naelo dràvne
intervencije u cilju otklanjanja socijalnih nepravdi u lanu 3. proireno
i glasi: Republika je du`na da otkloni smetnje u ekonomskom i drutvenom poretku koje, stvarno ograniavajui slobodu i jednakost pojedinca, spreavaju pun razvoj ljudske linosti i stvarno uee svih
radnika u politikoj, ekonomskoj i drutvenoj organizaciji zemlje.
Ustavom je, pored prava sindikalnog organizovanja, predvieno
i pravo radnika da sarauju u upravljanju preduzeima na nain i u
191
granicama utvrenim zakonom (l. 39 i 46). Zajemena je i sloboda

privatne inicijative, privatne svojine i zadrugarstva u saglasnosti sa
drutvenim interesom. Privatna privredna inicijativa se ne moè
razvijati u suprotnosti sa drutvenim interesom ili tako da nanosi tetu bezbednosti, slobodi ili ljudskom dostojanstvu (l. 41, st. 2).
Ustav za privatnu svojinu utvruje da se zakonom odreuje nain
njenog sticanja, uìvanja i granice u cilju da se obezbedi njena druvena funkcija i da ona postane svima pristupana (l. 42, st. 2), dok
se, to se zadrugarstva tie, utvruje da ono s obzirom na svoju drutvenu funkciju ima karakter uzajamnog pomaganja, a ne cilj privatne spekulacije (l. 45, st. 1). I najzad, starajui se o radu u svim
njegovim oblicima i primenama, dràva priznaje slobodno useljavanje, ukoliko su ispunjeni uslovi koje zakon propisuje u optem
interesu, i titi rad Italijana u inostranstvu (l. 35, st. 2).
U skladu sa svim do sada iznetim te`njama najznaajniji pokuaj povezivanja u jednoj povelji o pravima, kako klasinih graanskih i politikih prava tako i novih socijalnih i ekonomskih prava,
predstavljala je Univerzalna deklaracija o pavima oveka. U njoj se,
ba zbog njenog meunarodnog karaktera, najvie nastojalo da se
pronau formulacije koje bi mogle da pomire i usklade ove dve vrste
ljudskih prava, ija su izvorita dve razliite politike tradicije liberalna i socijalistika.7 Pri tome treba ukazati i na injenicu da su ak i
kada se radi o klasinim graanskim i politikim pravima tvorci Deklaracije niz starih prava novelirali u skladu sa savremenim drutvenim i politikim potrebama i razvojem, tako da i ve navedeni
prigovor o tome da je ovde re o optepriznatim pravima koja ne
odgovaraju vie savremenom stupnju drutvenog razvoja teko moè biti prihvaen. Na koji nain su tradicionalna lina i politika prava proirivana moè se pokazati na vie primera. Klasini habeas
corpus, recimo, proiren je kvalifikacijom da niko ne moè biti proizvoljno...proteran (l. 9). Tradicionalna sloboda kretanja u granicama dràve proirena je stavom da svako ima pravo da napusti
svaku zemlju, ukljuujui svoju vlastitu, i da se vrati u svoju zemlju
(l. 13). Pravo na dràvljanstvo proireno je odredbom da niko ne
7
Western Liberalism, eds. E. K. Bramsted and K. J. Melhuish, London, Longman,

str. 10-12.
192
moè samovoljno biti lien dràvljanstva niti prava da promeni dràvljanstvo (l. 15). Sloboda veroispovesti dopunjena je slobodom
promene veroispovesti ili ubeenja (l. 18). Sloboda miljenja i izraàvanja dobila je iri, nadnacionalni karakter time to je u lanu 19.
utvreno da svako ima pravo da traì, prima i iri obavetenje bilo
kojim sredstvima i bez obzira na granice, a sloboda udruìvanja u
lanu 20. dopunjena je stavom da niko ne moè biti primoran da pripada nekom udruènju.
Od socijalnih prava Deklaracija predvia sledea: pravo na socijalno osiguranje; pravo na rad ukljuujui i jednaku platu za jednaki
rad; pravo na osnivanje sindikata; pravo na odmor i razonodu, ukljuujui razumno ogranienje radnog vremena i povremeni plaeni
odmor; pravo na standard ìvota koji onome ko radi obezbeuje
zdravlje i blagostanje za njega i njegovu porodicu; pravo na kolovanje; pravo na uestvovanje u kulturnom ìvotu zajednice koje obuhvata pravo da se uìva u umetnosti i uestvuje u naunom napretku i
dobrobiti koja otuda proistie. Moglo bi se zato rei da je Univerzalna deklaracija prava oveka predstavljala pokuaj da se kodifikuju
manje-vie sva do tada poznata graanska i politika, socijalna i ekonomska prava i da se proire u skladu sa savremenim te`njama i dometima drutvenog i politikog razvitka. Pri tome se, kako stoji u
jednom od zvaninih materijala iz onoga vremena, teìlo pomirenju
dve razliite, komplementarne ideje ljudskih prava, od kojih je
jedna polazila od premisa svojstvenih individualnim pravima... dok
je druga bila zasnovana na marksistikim naelima. Ova zajednika
formulacija trebalo je, na neki nain, da uskladi te razliite ili suprotstavljene formulacije8.
Ako je Univerzalna deklaracija bila doista zamiljena kao sinteza dve razliite vrste prava i ako je ona u vreme svoga usvajanja obuhvatala vie socijalnih prava kojih nije bilo u ustavima socijalistikih
dràva, koje su najèe kritikovale Deklaraciju, postavlja se pitanje
koji su bili glavni motivi i ciljevi ove kritike. Ta kritika, uprkos
onome to se tvrdilo, nije imala toliko za cilj da pokaè da je podruje
8
Human Rights, Comments and Interpretations, London, UNESCO, 1945, str.

251-4. Navedeno prema: F. A. Hayek, Law, Legislation and Liberty, London,
Routledge and Kegan Paul, 1976, vol. 2, str. 184.
193
socijalnih i ekonomskih prava u Deklaraciji potcenjeno koliko da

ospori listu starih graanskih i politikih prava. Problem je bio zapravo u tome to su kritiari Deklaracije bili protiv svakog pokuaja
pomirenja dve razliite ideje ljudskih prava koje bi moglo dovesti do
jaanja individualnih prava i sloboda. Kasnije je na reima jedno
ovakvo gledanje na problem odnosa izmeu razliitih vrsta ljudskih
prava u okviru zvanine koncepcije ljudskih prava u veini socijalistikih dràva naputeno, pa ak i izriito kritikovano. Skoro etiri
decenije posle ove polemike jedan sovjetski pisac, recimo, tvrdi:
Marksistika koncepcija ljudskih prava uzima u obzir znaaj svih
podruja na kojima se ova prava ostvaruju ekonomsko, politiko,
socijalno i kulturno. Sva ova podruja podjednako su va`na da bi
mogao da se zajami svakom lanu drutva normalan ìvot i radni
uslovi; zato ne bi bilo ni ispravno ni opravdano da se govori o prednosti bilo koje vrste osnovnih ljudskih prava. Katkad se pretpostavlja
da socijalistika koncepcija ljudskih prava daje prednost ekonomskim pravima, teèi da ignorie ili potceni znaaj drugih kategorija
osnovnih prava graana, ali ovo nije sluaj. Ipak, ne sme se zaboraviti minimum osnovnih demokratskih ljudskih prava bitnih za savremena civilizovana drutva potvren je u Univerzalnoj deklaraciji
o pravima oveka (1948) i u meunarodnim paktovima o graanskim, politikim, socijalnim, ekonomskim i kulturnim pravima
(1966), ije je priznavanje i ratifikovanje oigledno bitno. Sva ova
prava i slobode su od podjednakog znaaja.9
Ova promena u politikom govoru, ma koliko bila velika, ne
moè, meutim, da zaseni jednu drugu pojavu da savremene socijalistike dràve, bez obzira na meusobne razlike, spadaju u jednu iru
grupu politikih reìma u kojima ideoloku i praktinu prednost
nema pojedinac, ve drutvena zajednica otelovljena u dràvnoj organizaciji. U ovakvim sistemima pojedinac zasluùje uvaàvanje i
moè uìvati u odreenim pogodnostima i koristima kao lojalan lan
drutva koji obavlja propisanu ulogu; zato prava koja pojedinac
ovde uìva vie imaju obele`ja koristi nego osnovnih prava u uobiajenom smislu rei.
9
V. N. Kudrayavtsev, Human Rights and the Soviet Constitution, Philosophical

Foundations of Human Rights, Paris, UNESCO, 1986, str. 89.
194
III
Dok se prva zamerka Univerzalnoj deklaraciji, koju su prilikom
njenog usvajanja iznele socijalistike dràve, svodila na tvrdnju da
su zbog preteranog znaaja datog zastarelim graanskim i politikim pravima zanemarena socijalna i ekonomska prava, drugu zamerku uputili su neki predstavnici liberalne politike misli na Zapadu,
osporavajui samo ukljuivanje socijalnih prava u tekst jedne deklaracije o ljudskim pravima. Prema ovom drugom stanovitu, jedino
klasina graanska i politika prava mogu se smatrati ljudskim pravima u uèm smislu rei, a protezanje pojma ljudskih prava i na ono
to ona oigledno nisu, na socijalna i ekonomska prava, dovodi do
stvaranja jedne nejasne predstave o tome ta su zapravo ljudska prava, ime se spreava njihova delotvorna zatita.
U vie svojih radova ovo gledite je obrazloìo Moris Kranston,
a posebno u jednom kraem napisu iji je i sam naslov dovoljno reit
Ljudska prava, stvarna i tobo`nja10 Kranston tvrdi da je potovanja dostojan filozofski pojam ljudskih prava zamren, pomraen i
oslabljen poslednjih godina pokuajem da se u njega ukljue posebna prava sasvim druge kategorije11. Po njemu, ljudska prava su
oblik moralnog pava i od drugih moralnih prava se razlikuju utoliko
to su ona prava svih ljudi u svim vremenima i u svim prilikama12.
Upravo ovakav karakter ljudskih prava priznaje se u prvom stavu
Univerzalne deklaracije: Poto je priznavanje uroenog dostojanstva i jednakih i neotuivih prava svih lanova ljudske porodice
temelj slobode, pravde i mira u svetu...
Kranston navodi i nekoliko kriterijuma pomou kojih se moè
ispitati da li pojedina socijalna i ekonomska prava navedena u Univerzalnoj deklaraciji spadaju u podruje ljudskih prava kako ga je on
odredio. Na primeru prava na povremeni plaeni odmor iz lana 24.
Deklaracije Kranston pokazuje da ovo pravo ne ispunjava nijedan od
njegovih kriterijuma: ostvarljivost, optost i znaaj. Pravo na povre10
11
12
Maurice Cranston, Human Rights, Real and Supposed, u Political Theory and
the Rights of Man, ed. D. D. Raphael, London, Macmillan, 1967, str. 43-53.
Isto, str. 43.
Isto, str. 49.
195
meni plaeni odmor, pre svega, nije ostvarljivo za milione ljudi koji ìve u nerazvijenim delovima sveta gde industrijalizacija nije ni zapoela. Zatim, ovo pravo odnosi se samo na one koji su zaposleni i
utoliko nije opteg karaktera. I najzad, sva moralna prava, kao uostalom i moralne obaveze, mogu se rangirati, a u ovom pogledu pravo
na povremeni plaeni odmor ne bi se, svakako, moglo svrstati u red
znaajnijih prava, pogotovo u poreenju sa takvim pravima kao to
su pravo na ìvot, pravo na slobodu i pravo na pravino suenje.13
Kritikujui shvatanje o ljudskim pravima koje se zastupa u Univerzalnoj deklaraciji Kranston je zakljuio da su ljudska prava neto
ega se niko ne moè liiti a da se ne dovedu u pitanje osnovna naela
pravde. Umesto da se ogranii na ovo neprekosnoveno podruje sloboda i prava kojih nijedan pojedinac ne sme biti lien, Deklaracija je
pretrpana pravima koja to nisu i zato je ona bliska svetu utopijskih te`nji, svetu ideala. A razlika izmeu ideala i prava najmanje je sporna.
Ideal je neto ka emu stremimo ali to ne moèmo odmah da ostvarimo. Pravo je neto to moè i mora da bude potovano svuda i uvek.14
Na slian nain je unoenje socijalnih prava u Univerzalnu deklaraciju kritikovao i Fridrih Hajek.15 Prema Hajeku, nain na koji su
prava odreena u Univerzalnoj deklaraciji je takav da sud teko
moè u svakom konkretnom sluaju ustanoviti njihovu sadrìnu, kao
to nije ni jasno na kome leì obaveza ispunjavanja onoga na ta
svako, kao lan drutva polaè pravo. Hajek navodi i vie primera
koji treba da pokaù koliko je sadrìna pojedinih socijalnih prava u
Deklaraciji neodreena. Kakav je pravni smisao tvrdnje da svako
ima pravo da ostvaruje... privredna, drutvena i kulturna prava neophodna za svoje dostojanstvo i za slobodan razvoj svoje linosti? Od
koga svako moè da zahteva pravine i zadovoljavajue uslove
rada? Kakve su posledice prava podarenog svakom da slobodno
uestvuje u kulturnom ìvotu zajednice, da uìva u umetnosti i da
uestvuje u naunom napretku i dobrobiti koja otuda proistie? ak
prema ovoj povelji prava, podsea Hajek, svako ima pravo na drutveni i meunarodni poredak u kojem prava i slobode objavljeni u
13
14
15
Isto, str. 50-51.

Isto, str. 53.
Hayek, Law, Legislation and Liberty, vol. 2, str. 103-106.
196
ovoj Deklaraciji mogu biti potpuno ostvareni (l. 29).16 Prema

Hajeku, pisci Deklaracije kao da su poli od naopake predstave o
tome da drutvo predstavlja jednu maltene monolitnu organizaciju, a
svi graani njene slu`benike koji upravo kao takvi polaù pravo na
pravednu i zadovoljavajuu naknadu, ukljuujui i razumno
ogranienje radnog vremena i povremeni plaeni odmor. Tvorci
Deklarcije su se, takoe, proglaavajui pravima neto to se u doglednoj budunosti nee moi ostvariti, upustili u ruenju potovanja
prema njemu.17 Hajek zakljuuje da je malo verovatno da e se samim utvrivanjem prava na odreena dobra proizvesti ta dobra. Ako
èlimo da svi budu bogati biemo najbliì ovome cilju ne tako to
emo putem prava zapovedati da to treba da se postigne, ili davati
svakome pravo na ono na ta on misli da ima pravo, ve stvarajui
pobude za sve da uine koliko god mogu da to koristi drugima.18
to se tie ovoga prigovora, odnosno osporavanja socijalnih
prava kao ljudskih prava, treba poi od onoga to je nesporno. Stara i
nova prava predstavljaju doista dve vrste prava u irem smislu rei.
Za razliku od starih graanskih i politikih prava, svrha novih socijalnih i ekonomskih prava nije da zajame pojedincu slobodu od dràve i nasuprot dràvi, ve ona predstavljaju zahteve za preraspodelu
drutvenih dobara i usluga upuene dràvi. Dok se stara prava ostvaruju neinjenjem dràve, nova prava su nezamisliva bez njenog injenja, odnosno prestacija. Upravo iz ove razlike, koja je bitna, moè
se razumeti sa stanovita izvornih liberalnih ideja ispoljena uzdrànost prema takvoj vrsti prava koja podrazumevaju delovanje dràve,
proirivanje njenog aparata i moi i time i mogunost ugroàvanja
prava pojedinca. Na ovu protivrenost same prirode socijalnih prava, kao i na protivrenost u odnosima izmeu starih graanskih i politikih i novih socijalnih prava vrlo je dobro ukazao Slobodan
Jovanovi, bavei se kao jo neki nai pravni teoretiari, posle donoenja Ustava od 1921. godine, pitanjem prirode socijalnih prava:
Socijalna prava nisu se javila radi potrebe da se pojedinac zatiti od
dràvne vlasti, nego su se javila radi potrebe da se privredno slabiji
16
17
18
Isto, str. 104.

Isto, str. 105.
Isto, str. 106.
197
redovi zatite od privredno jaih redova. Tu zatitu dràva pruà privredno slabijim redovima. Graanska i politika prava imaju za posledicu umanjenje dràvne moi, jer bez umanjenja dràvne moi
osloboenje pojedinca nije moguno. Socijalna prava, naprotiv, imaju za posledicu uveanje dràvne moi, jer bez dràvnog ograniavanja i suzbijanja privredno jaih redova nije moguno zatititi
privredno slabije redove.19
Pored ove razlike izmeu dve vrste prava postoji jo jedna, nita
manje va`na: dok su graanska i politika prava stavljena pod sudsku zatitu, dakle, praena sudskim garantijama koje pojedincima
omoguavaju da se protiv nezakonitih akata i radnji vlasti àle redovnim, upravnim ili ustavnim sudovima, to, po pravilu, socijalna
prava nisu. Da li su ove razlike izmeu klasinih ljudskih prava i socijalnih prava, uz prigovore koje iznose Moris Kranston i Fridrih Hajek, dovoljne da se socijalnim pravima ospori mesto u krugu ljudskih
prava? Da li njihovo unoenje u Univerzalnu deklaraciju vodi slabljenju osnovne ideje prava oveka?
U napisima kritiara socijalnih prava zapaà se, treba odmah to
rei, jedna te`nja da se razlika izmeu dve vrste prava po svaku cenu
preuvelia i uini znaajnijom nego to stvarno jeste. To oni, kako se
dobro zapaà, postiù tako to porede najva`nije graanske slobode
sa najmanje va`nim socijalnim pravima.20 Nije sluajno to se u
ovim poreenjima kao najpogodniji primer socijalnog prava uzima
pravo na povremeni plaeni odmor, a njemu suprotstavlja, recimo,
pravo na pravino suenje. S druge strane, moglo bi se primetiti da
Deklaracija obuhvata i neka graanska i politika prava koja mo`da
nisu nita manje neobina od prava na povremeni plaeni odmor.
Takvo je, na primer, pravo da svako moè da traì, prima i iri obavetenja i ideje bilo kojim sredstvima i bez obzira na granice (l. 19).
Ovo pravo moglo bi se protumaiti kao pravo da se prislukuju tui
telefonski razgovori, da se prenose stranoj sili poverljiva vojna
19
20
Slobodan Jovanovi, Ustavno pravo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Beograd, Geca Kon, 1924, str. 458. Uporedi i: ore Tasi, Prava i du`nosti graana,
Novi Sad, Matica srpska, 1925, str. 30-33.
D. D. Raphael, Human Rights, Old and New, u Political Theory and the Rights
of Man, ed. D. D.Raphael, str. 54-67.
198
obavetenja ili otvara privatna prepiska. Jasno je, meutim, da se

lan 19. Deklaracije mora tumaiti u vezi sa lanom 12. koji svakome jemi da ne sme biti izloèn proizvoljnom meanju u privatni ìvot, a iznad svega sa lanom 30, prema kome se nijedna odredba
Deklaracije ne moè tumaiti na nain koji omoguuje povredu prava i sloboda koji su u njoj sadràni. Na isti nain i u sluaju lana 24.
o pravu na povremeni plaeni odmor mora biti primenjeno sistematsko tumaenje, odnosno mora se imati u vidu odredba lana 22. koja
kazuje da se privredna, drutvena i kulturna prava ostvaruju u skladu
s organizacijom i sredstvima svake dràve.21
To to se socijalna prava po pravilu teè i ree ostvaruju ne predstavlja dovoljan razlog da se ona odbace kao prava. Sva prava sadrè norme, a sve norme ne mogu se ostvariti kada bi bilo drugaije,
zato bi norme uopte bile potrebne?22
U onome to su kritiari socijalnih prava uoavali kao jedan od
njihovih osnovnih nedostataka Boris Mirkin-Gecevi video je neto
pozitivno, piui da teorijska vrednost tih prava nije umanjena injenicom to u mnogim zemljama ova prava nisu ostvarena: ak i kada
ova prava ne postanu u veoj meri sastavni deo svakodnevnog ìvota
ona ipak ostaju elemenat obrazovanja masa, ona zadràvaju svoju
obrazovnu vrednost podseanjem na ono to graani nemaju,
premda bi trebalo da imaju.23
U odbrani socijalnih prava Karl Fridrih je podseao da ni klasina ljudska prava nisu jedinstvena i da zapravo postoje dve vrste ovih
prava: pravo pojedinca na samostalnost u odnosu na dràvnu vlast,
koje se postiè neinjenjem, uzdràvanjem dràve, i pravo pojedinca
da utie na delatnost i strukturu dràve. Ako ovome dodamo i treu
vrstu prava, pravo pojedinca na injenje dràve koje treba da umanji
socijalne i ekonomske nejednakosti izmeu pojedinaca, onda otkrivamo da postoji neto to predstavlja zajedniko jezgro svih ovih vrsta
prava, a to je pravo pojedinca na samoostvarenje, odnosno pravo na
21
22
23
Isto, str. 64.

Carl J. Friedrich, Rights, Liberties, Freedom: A Reappraisal, American Political Science Review 4/193, str. 843
Mirkine-Guetzvitch, Les nouvelles tendences du droit constitutionnel, str. 90.
199
slobodu.24 Ni istorijski posmatrano ova prava se ne mogu lako razgraniiti. Fridrih navodi primer prava svojine koje je od poetka prolog
veka pretrpelo tolike promene. Ono se u zavisnosti od vremenskog
razdoblja ili okolnosti moè svrstati u bilo koju od tri pomenute vrste
prava. Ono moè biti pravo na zatitu od dràvnog uplitanja, moè
predstavljati osnov za sticanje prava glasa, a moè biti i pravo odreenih drutvenih slojeva na dràvnu pomo i zatitu od preteranih poreskih optereenja.25 Najzad, u koju e grupu spadati pojedina prava
moè da zavisi i od drutvenog poloàja pojedinca. Za onoga koji je
dovoljno bogat, pravo na obrazovanje moè predstavljati doista pravo
u smislu prava izbora, dok se za onoga koji to nije ono, pre svega,
pojavljuje kao obaveza dràve da mu ovo pravo obezbedi.26
Zbog svega ovoga ne treba nepotrebno preuveliavati razliku izmeu graanskih i politikih, s jedne, i socijalnih i ekonomskih prava, s druge strane. Kao to injenice tvrdokorno dokazuju da tamo
gde nema graanskih i politikih prava (slobode miljenja i izraàvanja, slobode udruìvanja ukljuujui i slobodu udruìvanja u politike stranke i sindikate, prava na trajk i sl.) nema ni socijalnih i
ekonomskih prava. Isto tako, socijalna i ekonomska prava od uticaja
su i va`nosti za ostvarivanje graanskih i politikih prava. Svakog
pojedinca odlikuju njemu svojstveno ljudsko dostojanstvo i moralna
vrednost koje dràva mora ne samo pasivno da potuje ve i da za
njih pokaè aktivno interesovanje. Naelo jednakog obzira i jednakog uvaàvanja prema svakom pojedincu zahteva da dràva svojom
intervencijom umanjuje socijalne i ekonomske nejednakosti koje ne
doputaju da moralna vrednost svakog doe do izraza. Ovo naelo
zahteva osnovno materijalno blagostanje svih, kao i otklanjanje nejednakosti koje poniàvaju pojedinca.27 A to znai da polazei od
stava o osnovnoj vrednosti ljudskog dostojanstva, sve vrste prava,
kako stara graanska i politika tako i nova socijalna prava, ine
jedinstvenu celinu u svim njihovim meuzavisnostima i razlikama.
24
25
26
27
Friedrich, Rights, Liberties, Freedom: A Reappraisal, str. 844.

Isto, str. 845.
Isto, str. 845.
Rhoda Howard, Jack Donelly, Human Dignity, Human Rights, and Political
Regimes, American Political Science Review 3/1986, str. 805/806.
200
Politiki sistemi i osnovna prava
I
Proirivanje liste ustavima proklamovanih prava oveka jedno
je od obele`ja savremenih ustava i politikih sistema. Nasuprot ovoj
pojavi najire konstitucionalizacije ljudskih prava stoji drugaija i
ponajmanje jednoobrazna stvarnost ljudskih prava. Ustavne odredbe o osnovnim pravima razliito se ostvaruju u pojedinim politikim sistemima: ima politikih sistema u kojima ove odredbe u
velikoj veini sluajeva potuju i ostvaruju, kao to ima i onih u
kojima izmeu slova ustava i drutvene stvarnosti postoje velike
razlike. Stvarnost ljudskih prava predstavlja zato jedno od glavnih
merila za razvrstavanje politikih poredaka, kao i za ocenjivanje
njihove legitimnosti. Razlika izmeu politikih sistema u kojima se
po pravilu potuju i ostvaruju ustavne odredbe o osnovnim pravima
i onih u kojima to po pravilu nije sluaj nije samo i pre svega empirijskog karaktera, ve u osnovi ove dve vrste politikih sistema leè
dve potpuno razliite koncepcije osnovnih prava, dva sasvim razliita gledanja na smisao i mesto osnovnih prava u politikom poretku. Da bi se pokazalo u emu se sastoji razlika izmeu ove dve
koncepcije osnovnih prava potrebno je prethodno podsetiti na sam
razvoj ideje o ljudskim pravima.
Ljudska prava su savremeni naziv za ono to je krajem 18. veka
nazivano prirodnim pravima: u tom smislu se u amerikoj Deklaraciji
nezavisnosti govori o neotuivim pravima, a u francuskoj Deklara201
ciji prava oveka i graanina o prirodnim, neotuivim, svetim i

nezastarivim pravima oveka. Ideja o prirodnim pravima trebalo je
da izrazi stav da pojedinci imaju odreena prava prema dràvnoj vlasti, kao i to da se ta prava ne izvode iz pravnog poretka ve iz same
ljudske prirode. Drugim reima, prirodna prava stoje nasuprot pravnom poretku: iz pravnog poretka za pojedinca kao podanika proizilaze du`nosti, a tek je izvan pravnog poretka pojedinac od prirode
obdaren odreenim pravima u odnosu na dràvnu vlast. Zato su prirodna prava smatrana pravima oveka, ljudskim pravima, a ne graanskim i politikim pravima u dananjem smislu rei. Dve velike
deklaracije prava na izmaku 18. veka, amerika i francuska, imale su,
naravno, prethodnice u starijim poveljama o ljudskim pravima. Sve
su te ranije povelje, meutim, imale ogranieni karakter i domaaj
utoliko to su davale povlaen poloàj odreenim drutvenim klasama i to su predstavljale sporazume izmeu odreenih drutvenih
snaga, a prava koja su u njima proglaena ograniavala su pojedine
nosioce dràvne vlasti (pre svega krunu). Tek su Deklaracija nezavisnosti i Deklaracija prava oveka i graanina predstavljale povelje
ljudskih prava u najirem smislu rei. Mada su ove dve deklaracije
bile pre svega izraz nezadovoljstva starim drutvenim i politikim poretkom i proizvod osobenih i razliitih okolnosti, one su imale nadnacionalno i univerzalno vaènje.
Krajem 19. veka odredbe o pravima pojedinaca prema dràvnoj
vlasti prele su iz deklaracija i povelja u ustave britanskih kolonija u
Severnoj Americi, a zatim i u ameriki i francuski ustav, dobijajui
tako karakter pravnih pravila. Drugim reima, ova prava nemaju vie
vanpravni karakter, ona vie ne postoje izvan pravnog poretka ve,
naprotiv, postaju njegov sastavni deo. Ali ta prava jo uvek ne predstavljaju subjektivna javna prava u savremenom smislu rei: sva su
ova prava obnarodovana, ali ne i zajemena. Ustav priznaje pojedincima niz prava, ali ne predvia nain na koji e se vriti zatita tih prava, odnosno sredstva kojima se pojedinac moè sluìti u odbrani ovih
prava ako ih dràvni organi povrede. Francuski ustav od 1791. tako
preuzima Deklaraciju prava oveka i graanina od 1789. u kojoj se iznose razlozi za proglaavanje pojedinih prava (Sloboda saoptava202
nja misli i nazora jedno je od najdraìh prava ovekovih l. 11),1 ali

ne predviaju institucionalne garantije ovih prava.
Ameriki ustav, meutim, ve najavljuje promenu u ovom pravcu. Taj Ustav, prema dobrom zapaànju jednog amerikog komentatora, imao je prvenstveno pravniki karakter, dok je Francuski ustav,
odnosno Deklaracija prava oveka i graanina koja je inila njegov
sastavni deo, vie podseala na lepo sainjenu raspravu o vladi.2 Da
ameriki ustav ve sadrì institucionalne garantije osnovnih prava
svedoe miljenja samih tvoraca ovog Ustava. Tako je Aleksandar
Hamilton u Federalistikim spisima izloìo stav da prava pojedinca
mogu biti zatiena samo u sistemu u kome ustav postavlja odreena
ogranienja zakonodavnoj vlasti, a sudovi su du`ni da proglaavaju
nitavim sve zakonodaveve akte koji su protivni oiglednom smislu
ustava: sudovi su posrednik izmeu naroda i zakonodavnog tela koji
treba da drì zakonodavca u okvirima ovlaenja koja su mu dodeljena.3 Mada pravo sudske kontrole ustavnosti zakona kojima se naruavaju konkretna prava pojedinaca nije bilo izriito propisano,
Hamiltonovim tumaenjem najavljeno je da e tu vlast primenjivati
Vrhovni sud, to se stvarno i dogodilo petnaestak godina kasnije.
Pored ovoga, znatno ranije, amandman I na ameriki ustav zabranjivao je zakonodavcu donoenje bilo kakvih propisa kojima bi se ograniavale osnovne politike slobode: Kongres ne moè doneti
nikakav zakon o ustanovljavanju neke religije ili zakon kojim bi se
zabranjivalo slobodno ispovedanje vere; zakon koji bi ograniavao
slobodu govora ili tampe ili pravo graana da se u miru okupljaju i
da se obraaju vladi radi ispravljanja nepravdi. Tumaei Ustav,
ameriki Vrhovni sud je ogranienje, odnosno ustavnu zabranu da
Kongres ne moè doneti nijedan zakon kojim se ograniavaju politike slobode kasnije pored zakonodavne vlasti proirio i na izvrnu i
sudsku vlast, pa i na propise dràva lanica (u skladu sa odredbom
amandmana XIV, odeljak 1).
1
Lep prevod ove deklaracije sadràn je u knjiìci Leon Buròa, Alber Meten, Deklaracija prava oveka i graanina, Beograd, Izdanje Republikanske omladine, 1907.
Zechariah Chafee, Jr., How Human Rights Got into the Constitution, Documents
of Fundamental Human Rights, New York, Atheneum, 1963, vol. 1, str. 52-55.
York, New American Library, 1961, No. 78, str. 464-472.
203
Tokom prolog veka ustavna naela o pravima graana bila su

zatiena nizom novih ustavnih garantija. Posebno je bio zanimljiv i
veoma uticajan danas ve jedan od najstarijih liberalnodemokratskih
ustava, Ustav Belgije od 1831. Ovaj Ustav, koji je u noveliranom
obliku jo uvek na snazi, sadràvao je garantije da osnovna politika
prava (sloboda tampe, sloboda okupljanja i sloboda udruìvanja) ne
podleù prethodnom odobrenju dràvne vlasti, to je znailo da su se
ova prava mogla ostvarivati potpuno slobodno i bez ikakvih ogranienja, a da se za protivpravne radnje u vrenju ovih prava moglo odgovarati samo naknadno: tampa je slobodna; cenzura ne moè
nikada da bude ustanovljena; od pisaca, izdavaa ili tampara ne
moè se traìti kaucija (l. 18, st. 1). Belgijanci imaju pravo da se
mirno i bez oru`ja okupljaju, saobraàvajui se zakonima koji mogu
da reguliu ovo pravo, ali ne podvrgavajui ga prethodnoj dozvoli
(l. 19, st. 1). Belgijanci imaju pravo da se udruùju; to pravo ne
moè biti podvrgnuto bilo kakvoj preventivnoj meri (l. 20).
Formulisana na nain na koji se to uinilo u belgijskom ustavu i
ustavima koji su sadràvali sline odredbe navedena politika prava
nisu mogla biti ni na koji nain zakonima ograniena ili ukinuta, dok
ustavi u kojima se ova prava proglaavaju, ali ne i garantuju, omoguavaju da ova prava budu ne samo ograniena ve i ukinuta. Ovakve
ustavne garantije osnovnih prava po pravilu su bile u ustavima ili posebnim zakonima praene sudskim garantijama koje su pojedincima
omoguavale da se protiv nezakonitih akata i radnji vlasti àle redovnim ili upravnim sudovima, a kasnije i ustavnim sudovima. Tek na
ovaj nain su osnovna prava dobila karakter subjektivnih javnih prava. Slobodan Jovanovi saèto prikazuje ovaj razvoj ideje o osnovnim pravima na sledei nain: Shvaena isprva kao prava van pravnog poretka, prava prirodna; uneta zatim ustavom u okvir pravnog
poretka, ali samo kao refleksna prava, prava pojedinca stavljena su,
najzad, pod sudsku zatitu, i dobila svu va`nost subjektivnih prava.4
Koncepcija osnovnih prava koja je ovde izneta, danas praktino
objedinjuje obele`ja sva tri perioda u razvitku ideje i prakse osnovnih prava. Osnovna prava su ne samo proklamovana i garantovana,
4
Slobodan Jovanovi, Dràva, Beograd, Geca Kon, 1936, knj. 1, str. 221. Uporediti i ore Tasi, Prava i du`nosti graanina, Novi Sad, Matica Srpska, 1925.
204
ve se ustavi pluralistikih demokratija, odnosno zemalja u kojima je

ova koncepcija osnovnih prava i zaeta, nisu odrekli ni prirodnopravne, nadpravne dimenzije osnovnih prava. Ovakav odnos prema
prirodnopravnoj dimenziji osnovnih prava vidljiv je u posleratnim
ustavima Francuske od 1946. i 1958, koji su svojim sastavnim delom
proglasili Deklaraciju prava oveka i graanina od 1789. Preambula
Ustava od 1958. zato i poinje reima: Francuski narod sveano
proglaava svoju privrènost pravima oveka i naelima narodne suverenosti kako su bila usvojena Deklaracijom od 1789, potvrenom i
dopunjenom Preambulom Ustava od 1946.
Pored toga, Univerzalna deklaracija o pravima oveka, koju su
1948. usvojile dràve lanice Ujedinjenih nacija, takoe sadrì niz
odredbi koje imaju karakter prirodnih prava za veliki broj savremenih
dràva. Oigledno je, na primer, da odredba l. 13. Deklaracije koja
glasi da svako ima pravo da napusti svaku zemlju, ukljuujui svoju
vlastitu, i da se vrati u svoju zemlju, ne predstavlja pozitivno pravo
za veliki deo oveanstva. Ali ta odredba kojom se zapravo istie da
je moralno neispravno, nedopustivo svako ograniavanje slobode
kretanja, pa i izlazak iz vlastite zemlje i povratak u nju, ima dubokog
moralnog smisla za one milione ljudi koji su ovoga prava lieni ili
kojima je ovo pravo na razliite naine ograniavano i uslovljavano.
II
Sutina koncepcije osnovnih prava o kojoj je dosada bilo rei
svodi se na stav da ova prava imaju obele`ja optih i jednakih prava
koja pripadaju svakom pojedincu kao ljudskoj linosti, bez obzira na
njegov odnos prema vladajuim drutvenim vrednostima i izvravanju drutvenih obaveza. Ba zato se u ovom sluaju moè govoriti o
individualistikoj koncepciji osnovnih prava. Pojedinac u sistemu u
kome je prihvaeno ovakvo gledanje na prirodna prava ima i propisane drutvene uloge i du`nosti, ali njihovo ispunjavanje nije preduslov za vrenje prava. Da bi raspolagao ovim pravima ovek ne treba
da bude nita drugo do ljudsko bie, da pripada ljudskom rodu.
205
Utemeljena u samoj ljudskoj prirodi ova prava su neotuiva u onom

smislu u kojem je neotuiva i sama ovekova priroda. Zato se i u Meunarodnom paktu o ljudskim pravima od 1966. istie da ova prava
proizilaze iz uroenog dostojanstva ljudske linosti.5
Pojedinac ovim neotuivim pravima raspolaè u odnosu na
drutvo i dràvu u kojoj je olieno drutvo. Kao prirodna prava linosti ova prava imaju prednost nad pravima drutva i dràve, i to
kako nedemokratske tako i demokratske dràve. Dràva je ta koja
pre svega svojim injenjem treba da omogui ostvarenje ovih prava,
mada ona predstavlja i najveu moguu opasnost po ova prava. Ba
zato to ta prava prethode pravima drutva i dràve, ona predstavljaju, kako pie Karl Leventajn, zabranjena podruja (forbidden
zones) za nosioce dràvne vlasti.6 Kao podruja individualnog samoodreenja i samoostvarenja ova prava istovremeno ine i okvir u
kojem pojedinci, prema dobro znanim reima iz Deklaracije nezavisnosti, mogu da tragaju za sreom pod uslovom da na ovaj nain ne
dovode u pitanje ista prava drugih pojedinaca. To je, takoe, i smisao
onoga to se izrie u l. 4. Deklaracije prava oveka i graanina:
Svako je vlastan initi sve to ne kodi drugome i u tome se sastoji
sloboda. Prema tome svaki ovek moè vriti svoja prirodna prava
samo do onih granica koje obezbeuju ostalim lanovima drutva uìvanje ovih istih prava. Ali ova podruja ljudskih prava ne predstavljaju za dràvnu vlast samo zabranjeno podruje ve i mesto odakle se politiki zahtevi i interesi graana prenose u politiki proces.
Zato je ovo podruje i od instrumentalnog znaaja za formiranje politike volje naroda. U tome je i razlika izmeu prava graanske slobode i prava politike slobode: dok je za prva karakteristina
samostalnost pojedinca u odnosu na dràvnu vlast, druga se ispoljavaju u pravu da se utie na delatnost i strukturu dràvne vlasti.7
Vie je nego jasno da je ovom gledanju na smisao i prirodu
osnovnih prava svojstveno i to da, u sluaju neizbe`nih sukoba
5
Rhoda Howard, Jack Donelly, Human Dignity, Human Rights, and Political
Regimes, American Political Science Review 3/1986, str. 801-817.
Karl Loewenstein, Political Power and the Governmental Process, Chicago,
University of Chicago Press, 1965, str. 315.
Isto, str. 316-317.
206
izmeu pojedinca i drutvene zajednice prednost daje pojedincu.

Ovo se moè dobro objasniti na primeru jednog od osnovnih politikih prava, prava udruìvanja. Na pravo udruìvanja se, naime, moè
gledati iz dva razliita ugla i zavisno od toga koju taku posmatranja
odaberemo naa slika tog prava se menja. S jedne strane, pravo udruìvanja predstavlja proirenje slobode pojedinca, odnosno njegovog
prava da se stara o sopstvenim poslovima sve dok time ne vrea prava drugih. S druge strane, re je o pravu posebne vrste ije vrenje
pod odreenim uslovima moè da ogranii slobodu pojedinca, pa i
da dovede u pitanje postojei demokratski poredak. Jer, kad god ljudi
udruèno delaju oni stvaraju jedno telo koje, po prirodi stvari, poinje znatno da se razlikuje od pojedinaca koji ga ine. Zato ovo pravo
kojim se proiruje sloboda pojedinca moè postati kobno po tu istu
slobodu.
Ovakva individualistika koncepcija osnovnih prava suoila se,
meutim, sa neophodnou ponovnog tumaenja onoga asa kada je
krug prvobitno individualnih prava poeo da se proiruje novim, kolektivnim i socijalnim pravima. Osnovna prava koja su predviali
prvi ustavi imala su naime strogo individualni karakter. U amerikom ustavu i prvom francuskom ustavu ne pominje se ak ni sloboda
udruìvanja, premda je ona samo produètak line slobode pojedinca. Do najradikalnijeg proirivanja podruja starih graanskih i politikih prava novim socijalnim, ekonomskim i kulturnim pravima,
dolazi posle Prvog svetskog rata u Vajmarskom ustavu, mada su ta
prava uneta i u ranije ustave (recimo, Ustav Francuske od 1848).
Ustav Nemakog rajha od 1919, odnosno Vajmarski ustav proglasio
je niz ovakvih prava u odeljcima u kojima su ureena pitanja drutvenog ìvota, obrazovanja i kola i privrednog ìvota.
Prigovori, pre svega teorijski, da socijalna i ekonomska prava
imaju vie karakter ideala nego prava u uèm smislu rei nisu imali
vei praktian uticaj na pozitivnopravna reenja. Pre bi se moglo rei
da se krug ovih novih prava stalno proirivao i da je uz politika i
graanska prava i uz socijalna i ekonomska prava stvoreno jedno
novo podruje tzv. tree generacije ljudskih prava, u koja spadaju
sasvim nova prava povezana sa tehnolokim novinama i strukturalnim
karakteristikama savremenih visokorazvijenih drutava. Krug novih
207
prava proiren je pravima posebnih drutvenih grupa koje su, smatra

se, bile nedovoljno zatiene, pa ak i iskljuene iz vaèih optih
odredbi o ljudskim pravima. Re je o pravima lica treeg doba,
pravima onesposobljenih, pravima bolesnika, stranih radnika, zatvorenika, vojnika, potroaa i korisnika i sl.8 Mnoga od ovih prava ve
ine sastavne delove novijih ustava, a naroito su razvijena u politikim programima pojedinih radikalnih socijalistikih stranaka.9
Razliku izmeu starih graanskih i politikih prava i novih socijalnih i ekonomskih, sve u svemu, ne bi valjalo ni nepotrebno preuveliavati, ali ni zanemarivati. S jedne strane, socijalna i ekonomska
prava od uticaja su i va`nosti za ostvarivanje graanskih i politikih
prava. Svakog pojedinca, prema izloènoj koncepciji osnovnih prava, odlikuje njemu svojstveno ljudsko dostojanstvo i moralna vrednost koje dràva ne samo da mora pasivno da potuje, ve za njih
mora da ispolji i aktivno interesovanje. Naelo jednakog uvaàvanja
i jednakih obzira prema svakom pojedincu zahteva da se dràva
umea u privredni i drutveni ìvot kako bi umanjila socijalne i ekonomske nejednakosti, koje ne doputaju da do izraàja doe jednaka
moralna vrednost svakog. Ovo naelo zahteva osnovno materijalno
blagostanje svih, kao i otklanjanje nejednakosti koje unizuju pojedinca.10 Tamo, meutim, gde nema graanskih i politikih sloboda
(slobode miljenja i izraàvanja, stranakog i sindikalnog pluralizma, prava trajka i sl.) ne moè biti ni socijalnih i ekonomskih prava. S druge strane, kao to je ve izneto, ne moè se ni prei tako lako
preko svega onoga to razdvaja i deli ove dve vrste prava. Pored toga
to klasina prava podrazumevaju uzdràvanje dràve od injenja, a
nova socijalna i ekonomska prava povlae obavezu injenja dràve,
prva vrsta prava razlikuje se od druge utoliko to je praena i odreenim institucionalnim garantijama, odnosno mogunou zatite pred
sudovima, pa ova prava, za razliku od drugih, po pravilu imaju
karakter subjektivnih javnih prava.
8
9
10
Jean-Paul Costa, Les librtes publiques en France et dans le Monde, Paris, Les
Editions S. T. H., 1986, str. 162-170.
Libert, liberts, Paris, Gallimard, 1976.
Howard, Donelly, Human Dignity, Human Rights, and Political Regimes,
str. 805-806.
208
III
Nasuprot opisanoj individualistikoj koncepciji osnovnih prava
stoji jedno bitno drugaije shvatanje. Zajedniko je svim drutvima u
kojima je prihvaena ova druga, komunitarna koncepcija osnovnih
prava uprkos svim razlikama u stepenu njihove privredne razvijenosti, politikim i kulturnim tradicijama da ideoloku i praktinu
prednost daju drutvenoj zajednici olienoj u dràvnoj organizaciji,
a ne pojedincu. U ovakvom tipu drutva pojedinac zasluùje uvaàvanje i moè uìvati u odreenim pogodnostima i koristima pre svega kao lojalan lan drutva koji obavlja propisanu ulogu, a ne kao
jedinka koja je po sebi dostojna pa`nje i moralno vredna. Zbog toga
su ovakvi politiki sistemi nespojivi sa izvornom koncepcijom
osnovnih prava, jer je u njima pojedinac uglavnom podreen partijskoj dràvi, sistemu, vladajuoj ideologiji, a ne obratno. Prava
koja pojedinac moè da uìva u ovakvim drutvima vie imaju obele`ja koristi, pa i povlastica nedostupnih svima, nego osnovnih prava
u uobiajenom smislu rei. Postoji vie razliitih vrsta ovakvog tipa
politikog poretka, ali se njegova osobenost mo`da najbolje moè
pokazati na primeru socijalistikih dràva, odnosno tzv. zemalja
realnog socijalizma. 11
Komunitarna koncepcija osnovnih prava izneta je u prvim tekstovima sovjetskih deklaracija i ustava, ali je ona izloèna jo i ranije,
kao jedno od temeljnih naela u revolucionarnom programu ruskih
boljevika. Pre nego to su osvojili vlast, ruski boljevici nisu mogli a
da ne postave sebi ono isto pitanje koje je bilo u mislima i na usnama
tvoraca velikih deklaracija prava krajem 18. veka: kakvo znaenje
imaju prava oveka? Na Drugom kongresu Ruske socijaldemokratske
partije, koji je zapoeo u Briselu a zavrio se u Londonu 1903. na ovo
pitanje je na jasan i upeatljiv nain odgovorio delegat Posadovski,
ije je pravo ime bilo Mandelberg: Nema sumnje da se mi ne slaèmo oko sledeeg osnovnog pitanja: da li moramo da podredimo nau
buduu politiku ovom ili onom demokratskom naelu ili naelima,
11
Jack Donelly, Human Rights and Human Dignity: An Analytic Critique of

Non-Western Conceptions of Human Rights, American Political Science Review 2/1982, str. 303-316.
209
priznajui ih kao apsolutne vrednosti, ili sva demokratska naela moraju da budu iskljuivo podreena potrebama nae partije? Stavljajui odmah do znanja da je on za ovo drugo reenje, Posadovski je
dodao da ne postoje apsolutno nikakva demokratska naela koja se ne
bi mogla podrediti potrebama partije. A na dobacivanja koja su se
ula meu delegatima: A ta je sa neprikosnovenou ljudske linosti? Posadovski je odluno odgovorio: Da i ona! Kao revolucionarna
partija koja teì svom krajnjem cilju socijalnoj revoluciji moramo
biti voeni iskljuivo obzirima o tome ta e nam pomoi da najbrè
postignemo ovaj cilj. Mi moramo da gledamo na demokratska naela
iskljuivo sa stanovita potreba nae partije... Pridruùjui se stavu
Posadovskog Plehanov je sve ono to je njegov prethodnik izrekao
sveo na dobro poznatu maksimu: Salus revolutiae suprema lex.12
Nije zato neobino to e neto kasnije Boljevika revolucija,
za razliku od Amerike i Francuske, zapoeti deklaracijom politike,
a ne deklaracijom prava.13 Re je naravno o Deklaraciji prava radnog i eksploatisanog naroda koju je, po rasputanju Ustavotvorne
skuptine, prihvatio Trei sveruski kongres sovjeta radnikih, vojnikih i seljakih deputata. Za razliku od prethodnih deklaracija o
pravima ova deklaracija ne utvruje prava pojedinca nasuprot dràvi, ve za svoj osnovni zadatak uzima unitenje svake eksploatacije
oveka od oveka, potpuno ukidanje podele drutva na klase, nemilosrdno unitenje eksploatatora, uspostavljanje socijalistikog ureenja drutva i pobedu socijalizma u svim zemljama (l. 3). Za
razliku od Francuske i Amerike deklaracije koje proklamuju sva
prava kao jednaka prava, Boljevika deklaracija smatra da o jednakosti u pravima ne moè biti rei, jer u momentu odlune borbe proleterijata protiv njegovih eksploatatora, nema mesta eksploatatorima
ni u jednom organu vlasti. Vlast mora pripadati u potpunosti i iskljuivo radnim masama a i njihovom ovlaenom predstavnitvu
sovjetima radnikih, vojnikih i seljakih deputata (l. 7). Ta i takva
deklaracija pola godine kasnije, 10. jula 1918. uneta je kao prva
12
13
Isaiah Berlin, Four Essays on Liberty, Oxford, Oxford University Press, 1975,
str. 16-17, 207.
David Lane, Human Rights under State Socialism, Political Studies 3/1984,
str. 355-356.
210
glava u Ustav RSFSR, dok su u okviru druge glave ovog Ustava proglaena prava graana. Tako je prva, deklaracija politike trebalo da
posluì kao okvir za tumaenje druge, deklaracije prava, stavljajui
izriito do znanja da pravo mora biti podreeno politikim ciljevima,
a ne obrnuto politika delatnost i ciljevi pravu.
Ono to je bilo karakteristino za prvi sovjetski ustav vaì i za
sovjetski Ustav od 1977. Slobode i prava (kao to su, na primer, sloboda naunog i umetnikog stvaralatva ili sloboda udruìvanja)
graani imaju pod uslovom da ih vre u skladu sa ciljevima izgradnje komunizma (l. 47. i 51), a slobodu tampe i okupljanja pod
uslovom da to ine u skladu s interesima naroda i u cilju jaanja i
razvoja socijalistikog ureenja (l. 50).
Za ovu koncepciju osnovnih prava karakteristina je i svojevrsna fuzija prava i du`nosti, odnosno uslovljavanje vrenja prava
izvravanjem odreenih drutvenih du`nosti.14 Ovo se na vie mesta
izriito tvrdi u Ustavu SSSR. U preambuli ovog Ustava, recimo,
SSSR se definie kao drutvo prave demokratije, iji politiki
sistem obezbeuje... usklaivanje realnih prava i sloboda graana s
njihovim du`nostima i odgovornostima pred drutvom. A u l. 59.
Ustava proglaava se: Ostvarivanje prava i sloboda je neodvojivo
od ispunjavanja du`nosti graana. Ono to naelno karakterie
osnovna prava u Ustavu SSSR vaì i u sluaju pojedinih prava. Tako
prema l. 40 Ustava graani u ovoj zemlji imaju pravo na rad, odnosno na dobijanje garantovanog posla, ime je obuhvaeno i pravo
izbora profesije i posla, ali je zato ovo pravo uslovljeno obavljanjem
drutveno korisnog rada. Zato i sovjetski Ustav propisuje da je
izbegavanje drutveno korisnog rada nespojivo s naelima socijalistikog drutva, to je naravno samo blaà varijanta ve pomenutog
naela iz l. 18. Ustava RSFSR: Ruska Sovjetska Federativna Socijalistika Republika smatra rad obavezom svih graana Republike i
proglaava naelo: Ko ne radi, neka ne jede. Kako dràva inae
ovde ima kontrolu nad poslovima, ona zajemuje dobijanje posla
pod uslovom da graani prihvate izvesne paralelne i reciprone du`nosti, to znai da i pravo na rad ima karakter du`nosti. Zato je i bila
14
Donelly, Human Rights and Human Dignity: An Analytic Critique of Non-Western Conceptions of Human Rights, str. 309-312.
211
tana ocena ora Tasia da prava graana u Staljinovom ustavu od

1936. nemaju karakter subjektivnih javnih prava, ve da predstavljaju prava-du`nosti.15
U ovakvim politikim sistemima se o postojanju osnovnih prava
ne moè govoriti bar u jo jednom smislu: ova prava ne mogu biti
neto to je pojedincu odobreno, dozvoljeno ili dato, ve predstavljaju neto to pripada svakoj jedinki kao takvoj bez ikakvih prethodnih
uslova. Naravno da i osnovna prava u sistemima pluralistike demokratije imaju svoje granice, utoliko to pojedinci mogu naknadno
odgovarati za svoje protivpravne radnje u vrenju odreenih prava,
ali se vrenje ovih prava nipoto ne moè unapred ograniavati reìmom odobrenja i dozvole dràvne vlasti. To praktino znai da pojedinci mogu pokretati listove, stvarati udruènja i okupljati se bez
ikakvih prethodnih administrativnih dozvola i provera, s tim to za
sve prestupe u vrenju ovih prava oni mogu sudski odgovarati po odredbama posebnih zakona o tampi, udruènjima i javnim skupovima i drugih zakona, koristei naravno sva raspoloìva pravna
sredstva u postupku pred sudovima.16 U socijalistikim dràvama na
delu je, meutim, sasvim drugaije gledanje na ove osnovne slobode
i prava po kojem je za njihovo korienje potrebno prethodno odobrenje upravne vlasti. Zato je sutinu ove koncepcije ljudskih prava
dobro saèo poljski teoretiar Adam Lopatka: Ljudska prava... ne
postoje izvan dràve ili protiv dràve. Dràva je njihov tvorac.17
Ako je dràva tvorac ljudskih prava, onda je i njihovo uìvanje stvar
diskrecione ocene dràvne vlasti, pa se zato dràva, prema ovoj koncepciji ljudskih prava, ni kada kri prava pojedinca ne moè smatrati
odgovornom.
Osnovna prava koja su u socijalistikim dràvama podreena
vladajuoj ideologiji, koja spajaju u sebi svojstva drutvenih obaveza i koja po pravilu zavise od odobrenja dràvne vlasti, imaju sasvim
15
16
17
ore Tasi, Savremeni politiki sistemi i shvatanja o dràvi, Beograd, Kolarev

narodni univerzitet, 1936, str. 39-40.
Claude-Albert Colliard, Liberts publiques, Paris, Dalloz, 1982, str. 117-122.
Adam Lopatka, On the Notion of Human Rights, GDR Committee for Human
Rights Bulletin 4/1979, str. 7. Navedeno prema: Howard, Donelly, Human Dignity, Human Rights and Political Regimes, str. 811.
212
drugaiju funkciju od one koju ova prava imaju u ustavnim ili pluralistikim demokratijama. Ovo se najbolje moè pokazati na primeru
jednog konkretnog prava, recimo prava udruìvanja.
Pravo udruìvanja u zemljama realnog socijalizma shvaeno je
na takav nain da je jasno da se tu vie ne radi o autentinom znaenju ovoga prava, ve je to pravo u novom politikom poretku sasvim
promenilo svoju funkciju: ono nema vie za cilj da okuplja graane
koje povezuju zajedniki interesi, sklonosti i vrednosti, a koji nastoje
da, suoeni sa masovnim drutvom i monom dràvnom organizacijom, sopstvenu politiku slabost otklone ili bar umanje udruùjui
se, ve to pravo treba da posluì partijskoj dràvi radi mobilizacije i
kontrole masa. U obliku u kojem se pravo udruìvanja ovde ostvaruje ono nije produètak dràvne vlasti: udruènja i organizacije koje
se, uostalom, u zvaninom politikom àrgonu ovih zemalja nazivaju transmisijama, predstavljaju sredstva podreena interesima vladajue stranke a ne svoga lanstva.
S druge strane, pravo udruìvanja u svim ovim politikim sistemima je ogranieno ustavnom odredbom o povlaenom poloàju
vladajue stranke. Manje vie u svim ustavima ovih zemalja vladajua komunistika partija je oznaena kao rukovodea snaga u drutvu i dràvi. Ovakav njen povlaeni poloàj posebno je jasno
utvren u savremenom sovjetskom Ustavu: Rukovodea i usmeravajua snaga sovjetskog drutva, jezgro njegovog politikog sistema, dràvnih i drutvenih organizacija jeste Komunistika partija
Sovjetskog Saveza. KPSS postoji radi naroda i sluì narodu. Naoruàna marksistiko-lenjinistikim uenjem, Komunistika partija odreuje generalnu perspektivu razvoja drutva, liniju unutranje i
spoljne politike SSSR, rukovodi velikim stvaralakim radom sovjetskog naroda i daje planski, nauno zasnovani karakter njegovoj borbi za pobedu komunizma (l. 6. st. 1. i 2). U Ustavu Kine od 1978.
poloàj Partije je odreen na slian nain, pa se ak utvruje da su
graani du`ni da podràvaju rukovodeu ulogu Komunistike partije Kine (l. 56).
Pravo udruìvanja, kao i ostala osnovna prava u ovim zemljama,
nema karakter pozitivnih prava koja se mogu koristiti, a u sluaju
povrede braniti pred nezavisnim sudovima, ve ima karakter
213
nominalnih prava. injenica da u pojedinim periodima liberalizacije ili stupanja na politiku pozornicu autentinih drutvenih pokreta
moè doi do osnivanja novih, slobodnih udruènja graana, do
oslobaanja dela tampe i buenja kritikog javnog mnjenja samo
potvruje ovde iznetu ocenu o prirodi osnovnih prava u ovim reìmima. Promene ove vrste, za koje je dobro primeeno da imaju obele`ja postepenog procesa ponovnog izgraivanja enklava graanskog
drutva nezavisnih od dràve,18 mogu dovesti i do znatnijih promena u drutvenom i politikom ìvotu, ali u dosadanjoj povesti ovih
politikih sistema nisu bitnije dovele u pitanje temeljna naela poretka, niti njegovu koncepciju osnovnih prava.
18
Robert Sharlet, Soviet Dissent Since Brezhnev, Current History, October 1986,
str. 321.
214
Ustav, sloboda udruìvanja

i politike stranke
I
Politike stranke predstavljaju jedan od najva`nijih oblika udruìvanja graana. Stranke su slobodna, dobrovoljna udruènja graana koja okupljaju politike istomiljenike i nastoje da zadobiju glasove biraa na izborima. Pored drutveno-ekonomskih i verskih
udruènja, politike stranke ine jednu vrstu udruènja graana koja,
zahvaljujui brojnom lanstvu i velikom drutvenom uticaju, preovlauju na politikoj pozornici. Zato, da bismo doli do odgovora na
pitanje kako se u savremenim ustavima ureuje pitanje poloàja i
uloge politikih stranaka, moramo uzeti u obzir jedan optiji politiki inilac udruènja graana. To znai da je potrebno ispitati kako
ustavi ureuju slobodu udruìvanja, a zatim kakvo mesto imaju politike stranke u odredbama ustava.
Savremeni ustavi skoro bez izuzetka sadrè odredbe o slobodi
udruìvanja, dok je krug ustava u kojima se izriito govori o politikim strankama daleko uì. Kada je re o starijim ustavima, donetim
krajem 18. i tokom 19. veka, nepominjanje politikih stranaka u njima delimino se moè objasniti injenicom da se politike stranke u
modernom smislu rei javljaju tek krajem 19. veka. Kada stranke zadobiju obele`ja neophodnih organizacionih snaga bez kojih je nezamisliv politiki ìvot u uslovima opteg izbornog prava, slobodne
tampe i razvijenog javnog mnjenja, tumai starijih ustava e samo
215
postojanje i delatnost stranaka izvoditi iz slobode udruìvanja, smatrajui da posebne ustavne odredbe o strankama nisu potrebne, jer je
ba ta sloboda omoguila obrazovanje politikih stranaka.
Osnivanje i delovanje politikih stranaka temelji se na jednoj od
osnovnih politikih sloboda i prava: na pravu udruìvanja. Naroito
su vodei liberali u prolom veku pisali o tome kakvo je znaenje
prava udruìvanja meu drugim slobodama i pravima i kakav znaaj
imaju udruènja graana, a posebno politika udruènja, u demokratskom poretku. Svi su oni pri tome polazili od stava da sloboda
udruìvanja kao jedan od konstitutivnih elemenata samog liberalnog
ideala predstavlja neto samo po sebi vredno i nastojali su da pokaù
da posredstvom odreenih institucija ova sloboda mora biti priznata
svim pripadnicima drutva.1 Razmatranje o smislu i sutini slobode
udruìvanja u okviru ove politike tradicije teko da je izgubilo neto
od svoje aktuelnosti do danas.
Meu prvima i verovatno na najupeatljiviji nain o znaaju ove
slobode u demokratskom drutvu pisao je etrdesetih godina prolog
veka Aleksis de Tokvil. Premda zaokupljen i drugim demokratskim
ustanovama i vrednostima mlade amerike politike zajednice,
Tokvil je u Demokratiji u Americi naroito obratio pa`nju na pojavu
dobrovoljnog udruìvanja graana u cilju zatite vlastitih interesa i
zalaganja za odreene vrednosti.2 Skreui pre svega pa`nju na brojnost udruènja u ovoj zemlji i raznolikost njihovih ciljeva, Tokvil je
pisao i o razlici izmeu privatnih, graanskih udruènja i politikih
udruènja. U privatnom ìvotu svaki ovek moè esto i bez pomoi
drugih, dakle sam, da postigne odreene ciljeve. U politikom ìvotu
to po pravilu nije mogue. Zato tek u politikom ìvotu pojedinac
otkriva korisnost i valjanost udruìvanja sa drugima.
Prema Tokvilu, vie stvari govori u prilog slobodi udruìvanja.
Udruènja omoguavaju ostvarenje pojedinanih zamisli i ciljeva:
ona ine ostvarivim ono to bi pojedinano uzev ostalo neostvareno.
Udruènja, takoe, ukljuuju pojedinca u politiki ìvot, ine ga
subjektom, a ne samo objektom politike. U politikim udruènjima
1
2
Leon Kojen, Liberalizam, Filozofske studije XV, 1984, str. 5-38.

Alexis de Tocqueville, De la Dmocratie en Amerique, Oeuvres compltes, Paris,
Gallimard, 1951, t. I, d. 1. str. 194-201; I/2, str. 112-117.
216
pojedinac se politiki obrazuje: udruènja predstavljaju osnovnu

kolu demokratije. Najva`niji je, meutim, sledei momenat. Drutvo je u demokratiji razmrvljeno: ono je vie skup usamljenih pojedinaca nego skup drutvenih grupa. Nemo pojedinca pred veinom,
pred drutvom, pred dràvom, moè se u demokratskom poretku
naknaditi jedino udruìvanjem pojedinaca.
Posle line slobode pojedinca, Tokvilu se inila najprirodnijom
sloboda udruìvanja pojedinca sa drugima: pravo udruìvanja bilo je
za njega isto toliko neprikosnoveno kao i lina sloboda. Na izvestan
nain, Tokvil je smatrao da je sloboda udruìvanja produètak line
slobode pojedinca. To je ideja koja je razvijena u delima i drugih ondanjih istaknutih liberala. Jo pre Tokvila, u spisu O slobodi starih
uporeenoj sa slobodom modernih Benàmen Konstan je tvrdio da
sr` savremenog shvatanja slobode ini i pravo svakoga da se sastaje
s drugim pojedincima, bilo da bi se dogovarao s njima o svojim interesima, bilo da bi ispovedao veru koja je njemu i njegovim sadruzima
najdraà, bilo naprosto da bi provodio svoje vreme onako kako to najvie odgovara njegovim sklonostima i matanjima.3 Slino je pisao i
Mil u Slobodi: Iz slobode svakog pojedinca sledi sloboda udruìvanja pojedinaca unutar ovih granica, koja nikome ne teti ako su osobe
koje se udruùju punoletne, ako nisu prisiljene ili prevarene.4
Bavei se, pre svega, pitanjem mogunosti slobode u demokratiji, pitanjem odnosa veine i manjine, Tokvil je ukazao i na znaaj
koji meu razliitim oblicima politikog udruìvanja imaju stranke.
Prouavajui prilike u Americi, on je zapazio da kada jedna stranka
doe na vlast, onda sva javna vlast prelazi u njene ruke. Njene pristalice zauzimaju sve poloàje u dràvnom aparatu tako da njihovi protivnici, poto nisu u stanju da prekorae granice koje ih razdvajaju od
vlasti, moraju da se utvruju van tih granica, kao opozicija stranci na
vlasti. Manjini ostaje samo da svoju svekoliku moralnu snagu suprotstavi materijalnoj snazi veine na vlasti.5
3
4
5
Benjamin Constant, De la Libert des anciens compare celle des modernes,

Cours de Politique contitutionelle, II, dition Laboulaye, Paris, Guillaumin, str.
541. Prema prevodu Leona Kojena, Liberalizam, str. 16-17.
John Stuart Mill, On Liberty, Harmondsworth, Penguin Books, 1980, str. 71.
Tocqueville, Oeuvres compltes, I/1, str. 197.
217
Kao i Tokvil, i uzepe Macini potrebu udruìvanja je posebno

opravdavao time to, udruùjui se, manjina u jednom demokratskom
drutvu moè da se na delatan nain suprotstavi veini, odnosno tiraniji veine. U tom smislu, Macini je u udruìvanju video glavno jamstvo drutvenog napretka: Dràva predstavlja izvestan broj, izvestan
skup principa, na koji je veina graana pristala u ono doba kada je
dràva osnovana. Uzmimo da nekoliko graana doe do svesti o jednom novom i istinitom principu, novom i razumnom razvoju istine
koji daje ìvotnu snagu dràvi. Kako e oni moi da ovaj princip ire
ako se ne udruè... Nepokretljivost, preputanje ve postojeim okolnostima, sankcionisano zajednikim pristankom, sve je to previe
usaeno u ljudske due da bi pojedinac mogao svojom rei da ih savlada. Udruènje manjine koje svaki dan raste moè to uiniti. Udruènje je sredstvo budunosti. Bez njega dràva bi ostala nepomina,
vezana za onaj stupanj napretka do koga je dola.6
II
Ocene o ulozi udruènja u demokratskom drutvu, koje su iznosili u 19. veku Konstan, Tokvil, Mil i Macini, nastale su, meutim, u
vreme kada ustavi i politiko zakonodavstvo po pravilu nisu priznavali ovaj u politikoj doktrini isticani demokratski karakter udruìvanja. Udruènja, a naroito politike stranke kao jedan od njihovih
oblika, delovala su uglavnom u ustavnom praznom prostoru. Mada
je vie nego oigledno da su u drugoj polovini prologa veka pojedini evropski ustavi bili plod stranakih borbi, odnosno delo pojedinih
stranaka, ni u jednom od ustava koji su nastali u ovo vreme nema ni
rei o politikim strankama. Kako je dolo do ovog raskoraka izmeu ustavnih normi i stvarnog drutvenog uticaja udruènja graana i
stranakih organizacija najbolje se moè videti na primerima politiko-pravnog razvitka Francuske i Sjedinjenih Amerikih Dràva,
zemalja u kojima su usvojeni prvi pisani, savremeni ustavi.
6
Giuseppe Mazzini, Association-Progress u Western Liberalism, eds. E. K.

Bramsted, K. J. Melhuish, London, Longman, 1978, str. 506.
218
Ono to odmah pada u oi jeste da se sloboda udruìvanja ne pominje u njihovim ustavima donetim na izmaku 18. veka. U Deklaraciji prava oveka i graanina od 1789. godine govori se o slobodi
miljenja i izraàvanja, ali ne i o slobodi udruìvanja. Ustav Francuske od 1791. kao da ide korak napred kada doputa slobodu mirnog
okupljanja bez oru`ja pod uslovom da ovo nije u suprotnosti sa vaèim propisima. Revolucionarni reìm priznavao je tako slobodu zbora dok sloboda udruìvanja nije bila posebno zajamena.
Ustav Francuske od 1791. proglasio je princip individualne slobode koja je obuhvatala i slobodu rada, i slobodu tampe, i slobodu
okupljanja, ali nije formalnopravno priznavao slobodu udruìvanja.
Postojanje razliitih oblika profesionalnih korporacija i esnafa, zatvorenog i monopolskog karaktera, koji su u starom poretku doputali obavljanje odreenog poziva ili zanata samo svojim lanovima,
bilo je, prema shvatanju ustavotvoraca, suprotno jednoj drugoj slobodi koju je ovaj Ustav proglasio: slobodi rada.7 Ustav koji je ukinuo
feudalnu instituciju esnafa, koji je u svojoj preambuli objavio da
nema vie ni cehova, ni profesionalnih korporacija zanatlija,
poistovetio je ovaj istorijski oblik povezivanja pojedinaca sa slobodom udruìvanja uopte. Pisci ustava smatrali su da svaki oblik
udruìvanja ugroàva slobodu pojedinaca i da je suprotan naelu narodnog suvereniteta. Oni se nisu zadovoljili time da se ukine stari i
sasvim osobeni tip esnafskog udruìvanja, ve su proglasili tetnim
svaku vrstu udruìvanja.
Tvorci Ustava bili su pod uticajem klasinog gledanja na ulogu
grupa u politikom ìvotu, koje je verovatno najbolje izloìo Ruso u
Drutvenom ugovoru. Za razliku od tipinog liberalnog shvatanja o
slobodi udruìvanja, kakvo je recimo kasnije zastupao Tokvil, Ruso
je smatrao da uslov da jedno drutvo bude dobro ureeno, odnosno da
u njemu vlada opta volja, jeste da se graani oslobode razliitih
linih privrènosti i sklonosti i posvete se optim poslovima. To je
moguno postii u drutvenim zajednicama u kojima ne postoje drutvene grupe manje od dràve, odnosno ne postoje udruènja. Zato je
Ruso bio protiv udruènja? Zato to je smatrao da tamo gde ima udru7
Lon Duguit, Souverainet et Libert, Paris, Felix Alcan, str. 173-175.
219
ènja, posebnih grupa, posebni interesi moraju da odnesu prevagu

nad optim dobrom. Ruso je smatrao da graane manje dele pojedinani interesi od interesa posebnih grupa. Tamo pak gde nema udruènja, da bi pojedinac u politikim stvarima privukao druge pojedince, on mora sopstveni interes da predstavi kao opti. Njegov pokuaj
je, meutim, uzaludan ako druge ne ubedi da je ono za ta se sam zalaè i u njihovom interesu. Poto se ovde ne moè da osloni na pristalice, on mora sve vie svoj interes da prilagodi zajednikom interesu.
Tako i on sam sve vie postaje ubeen onim to predstavlja opti interes. U sredinama u kojima postoje posebne grupe, udruènja, proces
usklaivanja optih i posebnih interesa odvija se teè, odnosno opti
interes se podreuje posebnim interesima. U takvim sredinama stvaraju se frakcije, posebne grupacije na raun one opte volje, svaka od
ovih grupacija postaje opta u odnosu na svoje lanove, a pojedinana
u odnosu na dràvu. A tamo gde se posebni interesi uzdiù iznad
opteg, gde se najplodniji interes drsko kiti nazivom opteg dobra
postoji, prema Rusou, samo iluzorna zajednica.8
Ideje sline Rusoovim o karakteru udruènja graana uticale su,
naravno, ne samo na ustavno pravo u vreme Francuske revolucije
ve i na tadanje zakonodavstvo. utanje Ustava o udruènjima bilo
je praeno otrim zakonodavnim merama protiv udruènja. Jednim
zakonskim propisom od 2. marta 1791. ukinuti su razliiti oblici zanatskih udruènja, a poznati Le apelijeov zakon od 14. juna 1791.
zabranjivao je trajkove i radnika udruènja. Ovaj zakon je, kao to
je poznato, donet povodom molbe gradske uprave Pariza upuene
Narodnoj skuptini da se utvrde mere za suzbijanje trajkakog raspoloènja meu radnicima. Narodna skuptina je ovu molbu prosledila Ustavnoj komisiji u ije je ime Isak le apelije, poslanik treeg
staleà, podneo izvetaj, a kasnije je donet i sam zakon. U ovom izvetaju se, pored ostalog, tvrdi da su svi sastanci kalfi nedozvoljeni
jer su sva esnafska udruènja ukinuta, pa prema tome ne postoje ni
esnafska prava. Slian karakter imaju i takozvane kase uzajamne pomoi koje osnivaju radnici pod izgovorom da samo èle da pomognu
svojim bolesnim i neuposlenim drugovima, premda je jedino nacija
8
Jean-Jacques Rousseau, Du contrat social, Oeuvres compltes, Paris, Gallimard,

1964, t. III, str. 371-372.
220
pozvana da se stara o zapoljavanju zdravih i pomaganju bolesnih.

Svi ovakvi sastanci su zato smatrani protivustavnim delima protiv
slobode i ljudskih prava.9
Ova zamisao o politikom poretku u kome nema nikakvih posebnih udruènja, o poretku u kome izmeu suverenog naroda sastavljenog od mnotva pojedinaca i njegovih predstavnika nema
nikakvih posrednika, mo`da je najjasnije istaknuta u sledeem delu
Le apelijeovog izvetaja: Bez sumnje graanima mora biti dozvoljeno da se okupljaju, ali ne sme biti dozvoljeno graanima odreenih profesija da se okupljaju zbog svojih takozvanih zajednikih
interesa. U dràvi nema vie korporacija. Postoji samo pojedinani
interes svake individue i opti interes. Nikome nije doputeno da
podstie kod graana meuinteres, da ih odvaja od javne stvari duhom korporacije.10
U jednom zanimljivom poreenju prava udruìvanja u Francuskoj i Engleskoj u prolom veku, Albert Ven Dajsi je ukazivao da je
francusko zakonodavstvo propisivalo krajnje otre mere prema
razliitim vrstama udruènja. U tom smislu, u Francuskoj je formalnopravno poev od 1791. udruìvanje ograniavano, odnosno spreavano na jedan naelan nain putem opteg zakonodavstva.
U Engleskoj, u skladu sa tradicijom common law-a, prvi zakoni o
udruènjima od 1800. i 1825. godine polazili su od ocene da pojedinci imaju pravo da se udruùju kako bi ostvarili zajednike ciljeve koji nisu nezakoniti niti suprotni optem interesu, ali su istovremeno
donosioci ovih propisa dràli da je svako udruìvanje u cilju ograniavanja prometa protivno optem interesu. Zato su, uvaàvajui pravo udruìvanja, zakonskim odredbama istovremeno suzbijali
trajkove i delovanje sindikata.11
Razvoj zakonodavstva o udruènjima graana u Francuskoj posle 1791. upuuje na pootravanje mera protiv udruènja, mada sve
ove mere nisu podjednako pogaale razliite profesije i drutvene
slojeve: Le apelije je tvrdio da se zakonska zabrana udruìvanja
9
10
11
Hajnrih Kunov, Opta privredna istorija, Beograd, Kultura, 1959, str. 215-217.
Navedeno prema: A. V. Dicey, Law and Public Opinion in England, London,
Macmillan, 1905, str. 472.
Isto, str. 472-473.
221
odnosi i na advokatske komore, ali je njegov zakon pogodio gotovo

iskljuivo radnike, dok je policija sastanke advokata, trgovaca i
preduzetnika tolerisala smatrajui ih prijateljskim razgovorima.12
Krivini zakonik od 1810. predviao je zatim da se nijedno udruènje koje bi imalo vie od 20 lanova, osnovano radi stalnog ili povremenog sastajanja, iji ciljevi mogu biti verski, knjièvni, politiki i
drugi, ne moè osnovati bez odobrenja vlade i pod uslovima koje
vlada propie.13
Ustav Francuske od 1848. prvi put je priznao pravo udruìvanja.
Karakteristina je u ovom pogledu jedna proklamacija od 19. aprila
1848. u kojoj se tvrdi da su jedan od preovlaujuih oblika politikog udruìvanja u to vreme, klubovi, za Republiku potreba, a za
graane njihovo pravo. Nije otuda neobino to je pod uticajem revolucionarnog previranja i uloge udruènja u ovim zbivanjima
Ustav od 1848. ovo novo ustavno pravo stavio ispred ranije zajamenih srodnih prava: Graani imaju pravo da se udruùju, da se mirno
i nenaoruàni okupljaju, da podnose predstavke, da izraàvaju svoja
miljenja putem tampe ili na drugi nain (l. 8). Sa padom Druge
republike i donoenjem Ustava Napoleona III od 1852. iz francuskog
ustavnog prava ponovo nestaje sloboda udruìvanja, sama zakonodavna politika prema udruènjima postaje otrija, dodue sa povremenim te`njama ka liberalizaciji.
Do bitnih promena u francuskom zakonodavstvu o udruènjima
dolazi tek na prelasku u ovaj vek. Prvo je zakonom od 21. marta
1884. priznato pravo profesionalnog udruìvanja u radnike sindikate, udruènja poslodavaca i meovita udruènja, kao i obrazovanje
njihovih saveza, mada jo uvek nije uvedena opta sloboda udruìvanja. Sloboda udruìvanja, prema ovom zakonu, obuhvatala je pravo
udruìvanja u okviru istih ili srodnih profesija, a ne i osnivanje udruènja razliitih profesija. Tek je 1901. donet zakon kojim je zajamena opta sloboda udruìvanja, sa izvesnim ogranienjima koja su se
odnosila na verska udruènja. Ovim zakonom bilo je predvieno da
se graani mogu slobodno udruìvati bez prethodnog odobrenja i
12
13
Kunov, nav. delo, str. 216.

Uz dalje izlaganje videti: Duguit, o. s., str. 175-178 i Claude-Albert Colliard,
Liberts publiques, Paris, Dalloz, 1982, str. 747-750.
222
prijave dràvnim vlastima, to e se do dana dananjeg u demokratskoj politikoj teoriji uzimati kao uslov bez kojeg nema slobode
udruìvanja u pravom smislu rei.
III
Nain na koji se na slobodu udruìvanja gledalo u francuskom
Ustavu od 1791. i u amerikoj Povelji o pravima, koja je u obliku
ustavnih amandmana usvojena iste godine, slian je. Kao i francuski
ustavotvorac, i ameriki zajamuje slobodu govora i tampe, slobodu okupljanja, kao i pravo upuivanja peticija dràvnim organima,
ali ne i pravo udruìvanja. U amerikoj politikoj nauci ima miljenja da je za àljenje to to oevi osnivai ne govore o slobodi udruìvanja u Ustavu, jer su druge slobode i prava koje se navode i u
I amandmanu veoma razliiti od slobode udruìvanja. Robert Nizbet, koji zastupa to miljenje, smatra da su vodei politiki duhovi u
SAD imali na umu ideal jedinstvene dràvne zajednice, a ne naroda
sastavljenog od skupa meusobno suprotstavljenih grupa. Utoliko,
prema Nizbetu, postoji podudarnost u politikoj teoriji iz koje su
proizali i francuski i ameriki ustav.14 Ipak, uz sve slinosti u oceni
posledica delovanja uìh organizovanih grupa u dràvi koje su iznosili tvorci francuskog i amerikog ustava, razlike meu njima su bile
dublje nego to bi se to moglo rei drèi se iskljuivo slova ustava.
Za razliku od Rusoa i pisaca francuskog ustava, koji su smatrali da se
delovanje razliitih grupa u dràvi moè otkloniti, Dèms Medison u
Federalistikim spisima, najznaajnijem obrazloènju jednog ustava
koje je ikada napisano, izneo je da su udruènja i politike stranke,
odnosno stranarstvo, i pored svih svojih mana neizbe`ni.
Podrazumevajui pod strankom izvestan broj graana, bez
obzira na to da li ine vei ili manji deo celine, koje ujedinjuje ili pokree neka zajednika pobuda ili strast, odnosno interes, suprotan
pravima drugih graana ili trajnim i optim interesima drutva15,
14
15
Robert Nisbet, Twilight of Authority, London, Heinemann, 1976, str. 271-272.

The Federalist Papers, New York, New American Library, 1961, str. 78 (No 10).
223
Medison je smatrao da se ona ista zla stranarstva o kojima je Ruso

pisao (preovlaivanje posebnog interesa nad optim), kao i opasnosti
od tiranije veine, mogu otkloniti na dva razliita naina: uklanjanjem uzroka stranarstva ili obuzdavanjem njegovih posledica. Prvi
nain, uklanjanje uzroka stranarstva, odnosno ukidanje slobode
koja dozvoljava postojanje stranarstva, Medison je smatrao besmislenim: ukidati slobodu, koja je neophodna u politikom ìvotu,
samo zato to sloboda pothranjuje stranarstvo, bilo bi isto tako besmisleno kao to bi bilo nerazborito liiti se vazduha koji je bitan za ìvot, jer on daje vatri njeno razorno dejstvo.16
Ba zato to je smatrao da se uzroci stranarstva, koji su ukorenjeni u samoj ljudskoj prirodi, ne mogu otkloniti, Medison je drào
da nema drugog leka nego da se obuzdaju posledice stranarstva.
Medison je tako, prema miljenju jednog od Rusoovih kritiara, postavio Drutveni ugovor naglavce. Jer, dok je Ruso smatrao da se
stranke moraju izbei u dobro ureenoj dràvi i da zato nije potrebno
stvarati ustanove koje bi obuzdavale njihovo dejstvo, Medison je polazio od toga da se delovanje stranaka ne moè spreiti i da je zato
neophodno izgraditi ustanove koje bi obuzdavale njihovo dejstvo.17
Pri tome, Medison je imao na umu ustanove predstavnike demokratije koje je, za razliku od starih oblika neposredne demokratije, karakterisala vea teritorija i vei broj graana, a time i manja opasnost
od tiranije veine. Tamo gde je drutvo vee, smatrao je Medison,
tamo gde su pripadnici jedne politike zajednice zaposeli veu teritoriju, sam sastav drutva je sloèniji i ta sloènost drutvenog sastava
dovodi do stalnog sukobljavanja razliitih promenljivih drutvenih
grupa od kojih nijedna nije u stanju da trajnije zadobije veinu i
nametne svoju volju drutvu.
Istini za volju, treba rei da i u samim poecima amerike republike postoji jedna epizoda koja svedoi o pokuaju da se putem
zakona bitno ogranii sloboda udruìvanja. Re je o vie zakona donetih 1798. godine, od kojih je pre svega Zakon o podstrekivanju na
pobunu (Sedition Act) svojim uoptenim odredbama omoguavao
krivino gonjenje politikih protivnika zbog stvaranja nezakonitih
17
Robert Dahl, After the Revolution: Authority in a Good Society, New Haven, Yale
University Press, 1970, str. 82-83.
224
skupova ili saveza, odnosno zbog same kritike vlade ili njenih funkcionera.17 Donoenju ovih zakona prethodilo je poev od 1793. irenje tzv. demokratskih drutava, tanije reeno, politikih klubova
koji su pod uticajem republikanskih ideja Francuske revolucije uticali na javno mnjenje, ne pokazujui pri tome nameru da se bore za
osvajanje i vrenje dràvne vlasti. Kako je postojala izvesna podudarnost u gleditima ovih klubova i opozicione, Republikanske
stranke, federalisti, koji su u ovo vreme bili na vlasti, kao i njihov
predsednik Vaington, nastojali su da ove mere protiv demokratskih
drutava protegnu i na svoje glavne politike protivnike, republikance. Sve te mere na neki nain su podrazumevale da dobrovoljne politike organizacije koje podvrgavaju kritici vladinu politiku nemaju
pravo da postoje. Odgovarajui na federalistike propise, republikanci su u dva predstavnika tela u kojima su imali veinu usvojili
poznate rezolucije Kentakija i Virdìnije u kojima su ove zakonske
propise napali zbog prekoraenja ovlaenja poverenih federalnoj
vladi, kao i zbog vreanja slobode govora i tampe zajamenih u
I amandmanu Ustava.
Ve iz ovih nekoliko redova, meutim, proizlazi da su ameriki
propisi protiv udruènja graana bili sasvim drugaijeg karaktera od
onih koji je doneo revolucionarni reìm u Francuskoj: ti propisi bili
su upereni samo protiv nekih oblika politikog udruìvanja, a ne protiv udruìvanja uopte. Ameriki propisi protiv udruìvanja usvojeni
su neznatnom veinom glasova u Predstavnikom domu i ostali su
pravno na snazi svega nekoliko godina (do poetka 1801). I najzad,
meu samim federalistima, ijim zalaganjem su ovi propisi doneti,
bilo je onih koji ovakve mere protiv svojih sunarodnika i dojueranjih saveznika u ratu za nezavisnost nisu prihvatali ili su ak bili
protiv svakog oblika ograniavanja slobode udruìvanja. Karakteristino je u ovom pogledu stanovite drugog po redu amerikog predsednika, Dòna Adamsa, koji je, mada se nije slagao sa politikim
programom republikanaca i demokratskih drutava, pisao da
17
Richard Hofstadter, The Idea of a Party System: The Rise of Legitimate Opposition in the United States, 1780-1840, Berkley, University of California Press,
1969, str. 102-120.
225
politiki klubovi moraju i treba da budu zakoniti u svakoj slobodnoj

zemlji.18
Za dalji razvoj amerikog ustavnog prava karakteristina je injenica da, i pored toga to je ameriki ustav vie puta menjan i dopunjavan, tim promenama nikada nije regulisano pravo udruìvanja.
Pravo udruìvanja su zakonodavna tela dràva lanica i sudovi sankcionisali izvodei ga irim tumaenjem iz I amandmana. U ovakvom,
irokom tumaenju polazi se zapravo od onoga to je zajedniko politikom udruìvanju i okupljanju (skupovima) graana, a zanemaruju
se razlike izmeu ta dva oblika delovanja. S druge strane, sloboda
udruìvanja izvodi se iz slobode govora i tampe koja je zajamena u
I amandmanu. O irokom tumaenju ovog amandmana, kada je re o
slobodi udruìvanja, moè se govoriti u jo jednom smislu. Mada se u
I amandmanu propisuje da Kongres ne moè doneti nijedan zakon
koji bi ograniavao slobodu govora i tampe ili pravo graana da se u
miru okupljaju i da se obraaju vladi radi otklanjanja nepravdi, smatra se da se ovo ogranienje odnosi pored zakonodavne vlasti i na izvrnu i sudsku vlast, pa i na propise dràva lanica (u skladu sa
odredbom amandmana XIV, odeljak 1).
Ako se ima u vidu kasniji razvitak zakonodavstva o udruènjima
i politikim strankama u SAD, onda se moè rei da je pravni status
stranaka u ovoj zemlji na izvestan nain protivrean.19 Praznina u
Ustavu o pravu udruìvanja i strankama naknaena je brojnim zakonskim propisima o strankama, premda u ovom, kao ni u drugom
velikom sistemu common law-a (u Velikoj Britaniji), ne postoji
jedan opti zakon o udruìvanju graana, to je po pravilu karakteristino za evropsko kontinentalno pravo.
Najva`nija posledica ovog zakonodavstva o strankama u SAD
je to je ono dovelo do ograniavanja stranake autonomije. Prvo su
jo krajem prolog veka stranke izgubile pravo da same tampaju
glasake liste, odnosno usvojen je zvanini izborni sistem po kome
se glasake liste tampaju na teret dràve. Stranke su zatim izgubile
pravo da slobodno odreuju kako e se postavljati stranaki kandida18
19
Isto, str. 94.

Uz dalje izlaganje videti: Karl Loewenstein, Political Power and the Governmental Process, Chicago, The University of Chicago Press, 1965, str. 369-372.
226
ti, birati voe, utvrivati stranake platforme, pa ak i to ko moè da

bude lan stranke. to se ovoga poslednjeg tie, amerika sudska
praksa je za razliku od francuske teorije, po kojoj se lanstvo u stranci zasniva na ugovoru, zauzela stav da stranke ne mogu da utvruju
merila prijema kojima bi se pojedinci mogli onemoguiti da pristupe
odreenoj stranci. Pravo da se pristupi odreenoj stranci, naprotiv,
ima karakter individualnog prava. U vie va`nih odluka ameriki
Vrhovni sud je utvrdio ovo pravo u korist crnaca koji su bili iskljueni iz prethodnih izbora. Dodamo li svemu ovome injenicu da je
usled porasta trokova izbornih borbi postala neophodna i kontrola
nad stranakim finansijama, postaje razumljivija tvrdnja amerikih
politikologa da su amerike politike stranke prestale da budu dobrovoljna udruènja u onom smislu u kojem su to crkve, sindikati i
sline organizacije i da su dobile obele`ja dràvnih organa preko kojih suvereni narod takoe vri vlast. U jednoj presudi Vrhovnog suda
to se izriito tvrdi: Stranka preuzima karakter dràvnog organa na
osnovu obaveza koje joj nameu zakoni dràva lanica...20 Sama
dràvna kontrola nad politikim strankama objanjava se inae
injenicom da je, poto stranake organizacije kontroliu dràvu,
potrebno da i one budu podvrgnute zakonskoj kontroli.21
IV
Ameriki ustav nije nikada izriito zajamio slobodu udruìvanja, mada je ta sloboda, prema miljenju amerikih pravnika, uzdignuta na ustavni nivo u vie istorijskih odluka Vrhovnog suda, a
naroito u sluaju NAACP v. Alabama iz 1958. godine, kada se ovaj
Sud bavio pitanjem prava privatnosti udruìvanja (right of associational privacy). Ustavni razvitak u Evropi bio je sasvim drugaiji. Svi
ustavi doneti posle Prvog svetskog rata, bez obzira na karakter politikog reìma, predviaju slobodu udruìvanja. Ovi ustavi u osnovi
20
21
321 U. S. 649 (1944) Navedeno prema: Neil A. McDonald, Party Perspective:

A Survey of Writings, Comparative Politics: A Reader, eds. Harry Eckstein,
David E. Apter, New York, The Free Press, 1963, str. 345.
Sjedinjene Amerike Dràve, Beograd, Vuk Karadì, 1967, str. 141.
227
to ine na dva razliita naina, koji upuuju i na razlike u karakteru

samih politikih sistema.
U prvoj grupi pluralistikih politikih sistema, ustavi, odnosno
odgovarajui zakoni o udruènjima, predviaju da se pravo udruìvanja ne moè ograniiti nikakvim preventivnim merama: polazi se
od toga da ostvarivanje prava udruìvanja ne podleè odobrenjima i
prijavama, odnosno takvim uslovima koji bi mogli dovesti do arbitrarnosti ocene i spreavanja obrazovanja udruènja.22 Takvo reenje sadrì i vie ustava donetih u 19. veku. Niz savremenih ustava u
kojima se posle kraih ili duìh razdoblja autoritarne vladavine
uspostavljaju demokratski, pluralistiki reìmi sadrè takoe ovakve
odredbe. Ustav Grke od 1975. predvia pravo udruìvanja u skladu
sa zakonom koji, meutim, nikada ne moè da vrenje ovoga prava
podvrgne prethodnom odobrenju. U sluaju, pak, dokazane povrede
zakona ili bitnih odredbi svojih statuta, udruènja mogu da budu rasputena jedino na osnovu odluke nadle`nog suda (l. 12, st. 1. i 2).
Ustav Portugalije od 1976. u lanu 46. propisuje: Graani imaju
pravo da slobodno i bez potrebe za bilo kakvim odobrenjem obrazuju udruènja koja nisu namenjena podsticanju nasilja i iji ciljevi
nisu suprotni krivinim zakonima. Ustav panije od 1977. takoe
priznaje pravo udruìvanja, dok udruènja koja imaju ciljeve ili sredstva definisana kao krivina proglaava ilegalnim. Ustav ove zemlje
propisuje i obavezu upisivanja udruènja u poseban registar, ali
iskljuivo u svrhu javnosti (l. 22).
U ustavima ovih politikih sistema mogu se nai i odredbe o politikim strankama, mada se ne bave podrobnije pitanjima stranake
strukture i odluivanja u strankama. Ba zato to ustavi ne sadrè odredbe o politikim stranakama, odnosno zato to su te odredbe ture,
ureivanje pravnog poloàja stranaka preputeno je uglavnom zakonodavstvu (pre svega izbornim zakonima) i poslovnicima zakonodavnih tela. Ustavne odredbe o strankama, ako ih pak ima,
karakteristine su po tome to se temelje na liberalnoj politikoj tradiciji prema kojoj jednako pravo udruìvanja na institucionalnom
planu podrazumeva pluralizam organizacija, a pre svega politikih
22
Jovan orevi, Ustavno pravo, Beograd, Savremena administracija, 1976, str.

390.
228
stranaka. U lanu 49. Ustava Italije od 1947. tako stoji: Svi graani
imaju prava da se slobodno udruùju u stranke da bi doprineli, na demokratski nain, odreivanju nacionalne politike. U Osnovnom zakonu SR Nemake od 1949. istie se u lanu 21. da politike stranke,
koje se obrazuju slobodno, uestvuju u formiranju politike volje naroda. Njihova unutranja organizacija mora biti saobraèna demokratskim naelima, a du`ne su da uine javnim poreklo finansijskih
sredstava kojima raspolaù. Na istom mestu predvia se nadle`nost
Saveznog ustavnog suda u ocenjivanju ustavnosti politikih stranaka
koje bilo svojim programima bilo stavovima svojih lanova ugroàvaju liberalni i demokratski ustavni poredak ili postojanje Savezne
Republike Nemake. Ustav Francuske od 1958. takoe sadrì odredbu koja saèto definie ulogu stranaka: Politike stranke i grupe
uestvuju u izborima. One se obrazuju i deluju slobodno. One moraju potovati naela narodne suverenosti i demokratije (l. 4). Najzad, ve pominjani Ustav Portugalije od 1976. postavlja granice
ustavnoj reviziji i tom prilikom utvruje da predmet ustavne promene, pored ostalog, ne moè biti ni pluralizam politikog izraàvanja
i organizovanja, podrazumevajui i politike stranke i pravo demokratske opozicije (l. 290, alineja 1).
U politikim sistemima o kojima je dosada bilo rei korienje
prava udruìvanja stvar je pojedinaca koji se udruùju, pristupajui
postojeim udruènjima ili osnivajui po vlastitom nahoenju sasvim nova udruènja. Kako sredinje mesto meu ovim udruènjima
imaju politike stranke, sloboda udruìvanja podrazumeva i osnivanje novih stranaka, udruìvanje postojeih stranaka, kao i stvaranje
sasvim novih tipova udruènja koja su kritiki orijentisana prema
ideji i praksi stranakog pluralizma uopte. Tipian primer ovakvih
oblika udruìvanja predstavljaju tzv. novi drutveni pokreti. Sve ovo
nije neobino, naravno, ako se ima na umu jednostavna injenica da
u tim reìmima stranaki sistemi predstavljaju nezavisne i otvorene
politike podsisteme.23
Za razliku od politikih sistema o kojima je do sada bilo rei,
ustavi i politiko zakonodavstvo druge grupe politikih sistema ne
23
Giovanni Sartori, Parties and Party Systems: A Framework for Analysis, Cambridge, Cambridge University Press, 1976, str. 46-47.
229
sadrè odredbu o tome da obrazovanje udruènja graana ne sme biti

uslovljavano odobrenjima i prijavama, a pravno ili faktiki takva su
odobrenja u ovim reìmima neophodna. Kako meu ovim politikim
sistemima postoje znatne razlike u politikim i kulturnim tradicijama i stepenu ekonomske razvijenosti, zadràemo se na formalnopravnom i stvarnom poloàju udruènja u tzv. zemaljama realnog
socijalizma, koje takoe pripadaju ovom krugu politikih sistema.
Pravo udruìvanja u zemljama realnog socijalizma shvaeno je
na takav nain da je jasno da se vie ne radi o autentinom znaenju
ovoga prava, ve je to pravo u novom politikom poretku sasvim promenilo svoju funkciju: ono nema vie za cilj da okuplja graane koje
povezuju zajedniki interesi i vrednosti i koji nastoje da politiku nemo pojedinca suoenog sa masovnim drutvom i monom dràvnom organizacijom otklone udruùjui se meusobno, ve to pravo
treba da posluì partijskoj dràvi, radi mobilizacije i kontrole masa.
U obliku u kojem se pravo udruìvanja ovde ostvaruje, ono nije produètak line slobode pojedinca, ve produètak dràvne vlasti.
Posle svega to je izneto, nesporno je da se tzv. preventivnim
merama dovodi u pitanje sama sloboda udruìvanja, kao to se uvoenjem cenzure dovodi u pitanje sloboda tampe. Dòn Nevil Figis,
jedan od zaetnika pluralistike politike doktrine u Engleskoj, poetkom ovoga veka s pravom je pisao: Dràva nije stvorila porodicu, niti su crkve njena tvorevina, niti bi se u bilo kojem stvarnom
smislu moglo tvrditi da je ona stvorila klub ili sindikate... Svi oni su
nastali iz prirodnih nagona ljudi za udruìvanjem i prema svima
njima vrhovna vlast treba da se odnosi kao da imaju svoj izvorni,
zajameni ìvot.24
Na kraju, ostaje da se pomene jo jedno pitanje pokrenuto u
okviru iste demokratske politike tradicije koja je smatrala da prava
udruìvanja nema tamo gde je ovo pravo podlo`no prethodnoj prijavi i odobrenju dràvne vlasti. Na pravo udruìvanja moè se gledati
iz dva razliita ugla i zavisno od toga koju taku posmatranja odaberemo, naa slika ovoga prava se menja. S jedne strane, kao to smo
ve rekli, pravo udruìvanja predstavlja proirenje slobode svakog
pojedinog graanina, odnosno njegovog prava da se stara o vlastitim
24
J. N. Figgis, Churches in the Modern State, London, Longmans, 1913, str. 47.
230
poslovima sve dok time ne vrea prava drugih. S druge strane, re je

o pravu posebne vrste ije vrenje pod odreenim uslovima moè da
ogranii slobodu pojedinca, pa i da dovede u pitanje postojei demokratski reìm. Kad god ljudi udruèno delaju, oni stvaraju jedno telo
koje, po prirodi stvari, poinje znatno da se razlikuje od pojedinaca
koji ga ine. Zato ovo pravo kojim se proiruje sloboda pojedinca
moè postati kobno ba po tu slobodu.
Ovim pitanjem bavio se i Leonard Hobhaus, polazei u svojoj
raspravi o osnovnim naelima liberalizma od stava da se sloboda
udruìvanja moè izvesti iz slobode ugovora.25 Ukoliko su pojedinci
vlasni meusobno i u obostranom interesu sklapati ugovore sve dotle
dok time ne nanose tetu treim licima, oni se mogu sporazumeti da
pod istim uslovima trajno delaju zajedno. Drugim reima, oni mogu
stvarati udruènja. Ali, mo jednog udruènja bitno se razlikuje od
moi pojedinaca koji ga ine. Zbog toga je teko regulisati delatnost
jednog udruènja na nain na koji se reguliu odnosi izmeu pojedinaca. Jedno udruènje moè postati toliko mono da preraste u dràvu
u okviru dràve, to potvruje istorija nekih verskih i revolucionarnih
organizacija. A ak i kada se ne radi o ovakvim monim organizacijama, i jedno manje udruènje, udruènje skromnijih zahteva moè tlaiti svoje lanove. Zbog toga je Hobhaus mislio da je prei zadatak
zatititi pojedinca od moi udruènja nego zatititi udruènja od preteranih zakonskih ogranienja. Nije stvar u tome da se samo obezbedi
opte pravo udruìvanja, ve i da korienje ovog prava u svakom pojedinom sluaju omogui najvii stepen stvarne slobode i jednakosti
pojedinca.
Pitanjem kontrole dràve nad udruènjima, koje je samo postavio engleski liberal Hobhaus uoi Prvog svetskog rata, bavio se razumljivo daleko vie engleski socijalista Harold Laski posle Drugog
svetskog rata. Mada je re o pitanju koje izlazi iz okvira ovoga rada,
treba samo pomenuti da reenja koja je Laski ponudio u svojoj studiji
Sloboda u modernoj dràvi otvaraju niz novih pitanja. To, uostalom,
nije neobino ako se ima na umu da je on pitanje kontrole dràve nad
udruènjima smatrao jednim od najteìh pitanja na podruju politike
25
L. T. Hobhouse, Liberalism, Oxford, Oxford University Press, 1964, str. 23-24.
231
nauke.26 Laski je polazio od stava da promene u ureenju dràve moraju biti rezultat mirnog ubeivanja, a ne posledica nasilnog napada.
Sloboda koju udruènja uìvaju u dràvi ne podrazumevaju i slobodu
da se dràva zbaci.27 Ali, Laski je, s druge strane, smatrao da dràva
nema pravo da suzbija udruènja samo zato to su njihovi pogledi
subverzivni u odnosu na postojei poredak. Ako bi se uinilo suprotno, proganjanje bi se zasnivalo ne na injenici, ve na sumnji da bi
odreena injenica mogla da nastupi. Vreme za meanje dràve, pisao
je Laski, dolazi samo onda kada se, izvan odreenih kategorija mirnog ubeivanja, ljudi pokrenu na akciju koja se logino nikako drugaije ne moè shvatiti nego kao reenost da se drutveni poredak
obori.28
U praksi, daleko vie nego u teoriji, postepeno su utvrivana
podruja i sluajevi kada dràva moè vriti kontrolu nad radom
udruènja. Ona to moè initi radi vlastite zatite, radi zatite onih
koji nisu lanovi udruènja, zatim kada je to u interesu samih lanova udruènja, kao i u sluajevima kada doe do sukoba izmeu vie
udruènja.29 Praksa dràvnih organa, pre svega redovnih i ustavnih
sudova, koji se bave ovim pitanjima moè biti manje ili vie razvijena, moè biti sastavljena od zanimljivih naelnih razmatranja, ali ne i
liena suprotnih ocena i brojnih nedoumica. Ovih nedoumica, naravno, nema u politikim i pravnim sistemima u kojima sloboda udruìvanja postoji samo nominalno, a ne i stvarno.
26
27
28
29
Harold Laski, Liberty in the Modern State, London, George Allen and Unwin,
1948, str. 104.
Isto, str. 121.
Isto.
S. I. Benn, R. S. Peters, Social Principles and the Democratic State, London, George Allen und Unwin, 1959, str. 282-288.
232
Registar imena
Adams, Dòn (Adams, John) 225

Andreson, Peri (Anderson, Perry)
134
Arent, Hana (Arendt, Hannah)
136, 137, 139147
Aristotel 1618, 58, 154
Barker, Ernest 82, 84, 85, 177, 178

Bekon, Frensis (Bacon, Francis)
155
Bel, Danijel (Bell, Daniel) 128
Bentam, Dèremi (Bentham,
Jeremy) 155167
Berk, Edmund (Burke, Edmund)
17, 18, 25, 77, 83, 85
Berntajn, Eduard (Bernstein,
Eduard) 124
Blekston, Viljem (Blackstone,
William) 156159, 161, 165
Brajs, Dèms (Bryce, James) 19,
20, 48, 5055
Brekton, Henri de (Bracton, Henry
de) 166
Brinton, Krejn (Brinton, Crane)

108110, 120, 128, 130, 132
Butmi, Emil (mile Boutmy) 170
Dajsi, Albert Ven (Dicey, Albert

Venn) 152, 221
Dal, Robert (Dahl, Robert) 47
David, @ak Luj (David, Jacques
Louis) 34
Dirkem, Emil (Durkheim, mile)
41, 51
Dizraeli, Benjamin (Disraeli,
Benjamin) 58
Dreer, Simor (Drescher, Seymour)
60
D-
Dèferson, Tomas (Jefferson,

Thomas) 145, 171, 172
Dèms I (James I) 155
Dònson, elmers (Johnson,
Chalmers) 116123
233
Edvards, Liford (Edwards, Lyford)

108110, 128, 130, 132
Ekstajn, Hari (Eckstein, Harry) 129
Figis, Dòn N. (Figgis, John N.) 230

Filmer, Robert 80
Fridrih, Karl (Friedrich, Carl J.) 199,
200
Friman, Majkl (Freeman, Michael)
122
From, Erih (Fromm, Erich) 29, 30
Hjum, Dejvid (Hume, David) 68,

8183, 85
Hobhaus, Leonard (Hobhouse, L. T.)
231
Hobs, Tomas (Hobbes, Thomas) 65,
83, 85, 155, 158, 165, 166
Jelinek, Georg (Jellinek, Georg) 77,

169, 170
Jovanovi, Slobodan 197, 204
Kafka, Franc (Kafka, Franz) 44

Kant, Imanuel (Kant, Immanuel) 84
Gobino, Artur @ozef de (Gobineau, Katon 78
Kaucki, Karl (Kautsky, Karl) 124
Arthur Joseph de) 12
Grami, Antonio (Gramsci, Antonio) Kendal, Vilmur (Kendall,
Wilmoore) 74, 75, 78, 79
134
Konstan,
Benàmen (Constant,
Gregoar, Anri (Grgoire, Henri) 182
Benjamin) 89, 90, 92, 179, 217,
Gur, Ted (Gurr, Ted Robert)
218
112114, 123, 129
Kouk, Edvard (Coke, Edward) 155
Kramnik, Ajzak (Kramnick, Isaac)
H
127
Habermas, Jirgen (Habermas,
Kranston, Moris (Cranston, Maurice)
Jrgen) 173
195, 196, 198
Hajek, Fridrih August fon (Hayek,
Friedrich August von) 168,
L
196198
Lafajet (La Fayette, M. J.) 171
Haksli, Oldos (Huxley, Aldous) 42
Laski, Harold 231, 232
Hamilton, Aleksandar (Hamilton,
Le apelije (Le Chapelier) 220, 221
Alexander) 17, 23, 47, 48, 203
Lenjin, V. I. U. 123, 124, 143, 144
Hantington, Samjuel (Huntington,
Leventajn, Karl (Loewenstein, Karl)
Samuel) 123128
206
Hegel, G. V. F. (Hegel, G. W. F.)
Likurg 91
127, 128
Lipset, Simor Martin (Lipset,
Hejl, Metju (Hale, Mathew) 155,
Seymour Martin) 128
158, 165
234
Lok, Dòn (Locke, John) 47, 6388,

92, 172
Lopatka, Adam 212
Luka, er (Lukcs, Gyrgy) 134
Luksemburg, Roza (Luxemburg,
Rosa) 124
Macini, uzepe (Mazzini, Giuseppe)

218
Makijaveli, Nikolo (Machiavelli,
Nicol) 121
Malecki, Edvard (Malecki, Edward)
127, 128
Mandelberg, alijas Posadovski 209
Manhajm, Karl (Mannheim, Karl)
46
Marks, Karl (Marx, Karl) 10, 15,
41, 56, 60, 105, 106, 123, 124,
132, 143, 144
Medison, Dèms (Madison, James)
17, 18, 23, 47, 99, 103, 171,
223, 224
Mejn, Henri (Maine, Henry) 151
Mihels, Robert (Michels, Robert)
59
Mil, Dòn Stjuart (Mill, John Stuart)
6, 10, 22, 32, 3437, 50, 51, 217,
218
Miliband, Ralf (Miliband, Ralph)
134
Mils, S. Rajt (Mills, C. Wright) 31
Mirkin-Gecevi, Boris (Mirkine-Guetzvitch, Boris) 188, 199
Montenj, Miel de (Montaigne,
Michel Eyquem de) 62
Monteskje, arl (Montesquieu,
Charles Louis de Secondat) 22,
40, 47, 57, 97, 159, 177, 179
Munije, @an @ozef (Mounier, Jean

Joseph) 173
Mur, Barington (Moore, Barrinton
Jr.) 130134
Napoleon Bonaparte 39, 222

Napoleon III (Napolon Bonaparte,
Charles Louis) 222
Nizbet, Robert (Nisbet, Robert) 10,
48, 223
Ofe, Klaus (Offe, Claus) 134

Olson, Mankur (Olson, Mancur)
115
Ostin, Dòn (Austin, John)
163167
Ostrogorski, Mojsej 28
Park, Robert 108

Parsons, Talkot (Parsons, Talcott)
110, 116, 121
Paskal, Blez (Pascal, Blaise) 15
Paulo, Julije (Paulus, Julius) 153
Peti, Dòrd` (Pettee, George)
108110, 128, 130, 132
Pitkin, Hana (Hanna, Pitkin) 71, 72
Plamenac, Dòn (Plamenatz, John)
73, 85
Platon 16, 67, 100, 102, 154
Plehanov, Georgij Valentinovi
210
Polok, Frederik (Pollock, Frederick)
167
Posadovski 209, 210
Pulancas, Nikos (Poulantzas, Nicos)
134
235
Rabo Sent Etjen, @an-Pjer

(Rabaut-Saint-tienne,
Jean-Paul) 171
Rafael (Raffaello Santi) 34
Risman, Dejvid (Riesman, David)
25
Riv, Henri (Reeve, Henry) 14
Roaje-Kolar, Pjer-Pol (Royer-Collard,
Pierre-Paul) 61
Robespjer (Robespirre,
Maximilien) 143
Rols, Dòn (Rawls, John) 84
Ruso, @an-@ak (Rousseau,
Jean-Jacques) 43, 67, 75, 76,
8385, 89104, 170, 178, 179,
181, 219, 220, 223, 224
Ruzvelt, F. D. (Roosevelt, Franklin
Delano) 117
Savonarola (Savonarola, Girolamo)

118
Simons, Dòn (Simmons, A. John)
66, 67
Sjejes (Sieys) 173
Skokpol, Teda (Skocpol, Theda)
131134
Smelser, Nil (Smelser, Neil) 114,
121, 122, 129
Sokrat 67
Solon 91
Sorokin, Pitirim 110, 111, 129
Spektorski, Evgenije 182
236
Spenser, Herbert (Spencer, Herbert)

83
Spic, Dejvid (Spitz, David) 20, 57
Stefen, Leslie (Stephen, Leslie) 158
Svift, Dònatan (Swift, Jonathan)
162, 163
ils, Edvard (Shils, Edward) 121

umpeter, Jozef (Schumpeter,
Joseph) 46
Talmon (Talmon, J. L.) 90

Tasi, ore 212
Terborn, Jeren (Therborn, Gran)
134
Tili, arls (Tilly, Charles) 133
Tokvil, Aleksis de (Tocqueville,
Alexis de) 68, 962, 168,
216219
Ulpijan, Domicije (Ulpianus,

Domitius) 152
Vaington, Dòrd` (Washington,

George) 225
Veber Maks (Weber, Max) 10, 44,
105
@uvenel, Bertran de (Jouvenel,

Bertrand de) 103
Podaci o tekstovima objavljenim

u ovoj knjizi
Problem tiranije veine u politikoj filozofiji Aleksisa de

Tokvila, Filozofske studije X/1978, str. 145204.
Dòn Lok i ideja vlade koja poiva na saglasnosti, Filozofske
studije XIV/1982, str. 3758.
Ruso i problem vladavine opte volje, Theoria 3-4/1978, str.
4149.
Teorije revolucije i savremena sociologija, Ogledi iz sociologije drutvenog razvoja, Beograd, Institut za socioloka istraìvanja
Filozofskog fakulteta, 1981, str. 3859.
Hana Arent ili revolucija kao sloboda, pogovor knjizi: Hana
Arent, O revoluciji. Odbrana javne slobode, Beograd, Filip Vinji,
1991, str. 295301.
Angloamerika pravna tradicija i ideja vladavine prava, Arhiv
za pravne i drutvene nauke 2/1981, str. 251267.
Deklaracija od 1789. i ljudska prava danas, Sociologija
4/1989, str. 559570.
Opta deklaracija i socijalna prava, Jugoslovenska revija za
meunarodno pravo 1-2/1989, str. 2336.
Politiki sistemi i osnovna prava, Theoria 1-2/1987, str. 5362.
Ustav, sloboda udruìvanja i politike stranke, Dva veka
savremene ustavnosti, Beograd, SANU, 1990, str. 325340.
237
Sadràj
Re unapred
Demokratija i njene granice
Aleksis de Tokvil i problem tiranije veine
Dòn Lok i ideja vlade koja poiva na saglasnosti
Ruso i vladavina opte volje
5
9
63
89
Revolucija i njena priroda

Savremena prouavanja revolucije
Hana Arent ili revolucija kao sloboda
105
139
Politiki poredak i ljudska prava

Angloamerika pravna tradicija i ideja vladavine prava
Deklaracija od 1789. i ljudska prava danas
Univerzalna deklaracija i socijalna prava
Politiki sistemi i osnovna prava
Ustav, sloboda udruìvanja i politike stranke
149
169
185
201
215
Registar imena
233
Podaci o tekstovima objavljenim u ovoj knjizi
237
239
Vojislav Kotunica: Ugroèna sloboda. Politike i pravne rasprave *

Izdavai: Institut za filozofiju i drutvenu teoriju, Narodnog fronta 45,
Beograd; http://www.instifdt.bg.ac.yu; Tel./Fax: +381-11-646-242;
E-mail: institut@instifdt.bg.ac.yu / Filip Vinji, Ustanika 25,
Beograd * Za izdavae: Mile Savi, direktor / Jago ureti, direktor *
Urednik: Drako Grbi * Recenzenti: Kosta avoki, Milan Podunavac
* Likovnografiko reenje biblioteke i korice knjige: Vladana Mrkonja *
Tehniki urednik: Drako Grbi * Kompjuterska obrada teksta: Sanja
Ivanovi * tampa: Filip Vinji, Beograd * Tira`: 800 primeraka *
Beograd, 2002 * ISBN 86-7363-317-6
CIP Katalogizacija u publikaciji

Narodna biblioteka Srbije, Beograd
321.7
316.423.3
341.231.14
Ko{tunica, Vojislav
Ugroèna sloboda : politike i pravne rasprave / Vojislav Kotunica.

Beograd : Institut za filozofiju i drutvenu teoriju : "Filip Vinji", 2002
(Beograd : "Filip Vinji"). 239 str. ; 20 cm. (Biblioteka Fronesis)
Tira` 800. Napomene i bibliografske reference uz tekst. Registar.
ISBN 86-7363-317-6
a) Demokratija b) Revolucija c) Prava ~oveka
COBISS-ID 97254156

Vojislav Kostunica Ugrozena Sloboda

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Vojislav Kostunica Ugrozena Sloboda

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

BIBLIOTEKA FRONESIS

Politike i pravne rasprave

Institut za filozofiju i drutvenu teoriju

se one bave samo sutranjicom, ja sam hteo da mislim na budunost.

da nagovesti dojueranju bipolarnu sliku sveta: Postoje danas na

Demokratija i njene granice

Tokvilov odnos prema demokratiji

Prvi vei izbor iz Tokvilovog dela objavljen je 1864-1866. u redakciji Gistava de

sklonosti i ideja, ve samo da ustanovi u kojoj je meri jednakost ove

Tocqueville, De la Dmocratie en Amrique, knj. II, str. 7.

Mada bi pojedina mesta u uvodnom delu Demokratije u Americi

Vidi Alexis de Tocqueville, Oeuvres compltes: Correspondance dAlexis de

Tocqueville, De la Dmocratie en Amrique, knj. II, str. 324.

svoga vremena, Tokvil je bio nepokolebljivo ubeen u nezadr`ivost

karakter moje knjige, koji ini stvarna nepristrasnost teorijske ocene

opredeljenost za demokratiju, istovremeno sa instinktivnom naklonou aristrokratskim vrednostima.17

Politika tiranija veine

prema Aristotelu, nije spadala samo vladavina pojedinca (tiranija) i

nika od naroda. Ali, kako ograniiti veinu? Kako spreiti zloupotrebu

Isto, No. 10, str. 80.

Vlast veine, skree pa`nju Tokvil, legitimna je i postojana u

Tocqueville, De la Dmocratie en Amrique, knj. I, str. 258-259.

Drutvena tiranija veine

Isto, knj. I, str. 158.

Tocqueville, De la Dmocratie en Amrique, knj. II, str. 16-17.

njava gordost to je jednak sa ostalima, ali uporeujui se sa drugim

John Stuart Mill, M. De Tocqueville on Democracy in America, On Politics

oni koji su, meutim, podvrgnuti nepravdi mnotva, lieni su svake

Burke, Reflections on the Revolution in France, str. 122.

Tiranija drutvene veine nije samo jaa od tiranije politike

Isto, knj. I, str. 266.

Isto, knj. I, str. 266-267.

Ovu potrebu za stalnim podeavanjem i prilagoavanjem svoga

Tocqueville, Voyages en Sicile et aux Etats-Unis.

se pobunimo protiv nikoga?55 Kao i Tokvil, i savremeni sociolozi

Erich Fromm, Zdravo drutvo, Beograd, Rad, 1963, str. 157-158.

avanja nisu samo promene koje tiranija javnog mnjenja izaziva u

Tocqueville, De la Dmocratie en Amrique, knj. I, str. 204.

Svoju ozbiljnu zabrinutost zbog iezavanja istaknutih ljudi i

Tocqueville, Voyages en Sicile et aux Etats-Unis.

velikih duhova. Ipak, prema Tokvilu, ovo ne znai da nauka spolja i

Tocqueville, De la Dmocratie en Amrique, knj. II, str. 45.

Isto, knj. II, str. 53-61.

grafiji izneo va`nost Tokvilovog promiljanja problema drutvene

Mill, On Liberty, str. 68.

Drutvena tiranija veine i svemo dr`ave

Mill, On Liberty, str. 123.

ljava da narodom upravlja kolektivno; ona se osea pozvanom i da

Tocqueville, De la Dmocratie en Amrique, knj. II, str. 313.

Poznata je Rusoova `estoka kritika predstavnike demokratije i

bila velika i beskompromisna, a u pojedinim razdobljima samovoljna

Isto, knj. II, str. 324.

Americi Tokvil pie da niko sa sigurnou ne mo`e tvrditi da je novi

Isto, knj. II, str. 338.

Znaaj Tokvilovog prouavanja tiranije veine

ba ovo shvatanje mnogo uinilo na razobliavanju stvarnosti savremene demokratije.

prilaza Tokvilovom delu ide i poznati Brajsov rad o predvianjima

to su jednaki, ba zato to ne postoje tradicionalne veze koje bi ih

ne sla`e. Ali i takvi pripadnici demokratskog drutva drugojaije

Isto, knj. II, str. 351.

nju i miljenju veine. Da li je, meutim, ova mo veine tiranske

Tocqueville, De la Dmocratie en Amrique, knj. I, str. 160-161.

demokratiji preovlauje, pojedinac odstupa svestan vlastite nemoi