PREDGOVOR

Dikens je kod nas ve odavno ne samo najpoznatiji nego verovatno (pored ekspira) i najitaniji
engleski pisac. Prevoenje njegovih dela poelo je u nas jo sa njegova ivota; no i ako ne raunamo
te najranije pokuaje, moemo rei da je Dikens ve pola veka svojim glavnim delima prisutan meu
nama kao duhovna svojina iroke italake publike. Govorei o njemu govorimo dakle o neem
poznatom i prisnom, ne samo engleskom ve i naem. U tome je jednim delom i mera njegove knjievne
vrednosti, ili bar reputacije; jer Dikens je isto tako prisutan i omiljen i u mnogim drugim zemljama
van podruja engleskog jezika. Publika gotovo celog sveta dala je Dikensu obeleje svetskog pisca;
dodue, takvu slavu uivali su i mnogi drugorazredni zabavljai, ili pisci koji su sluajno naili na
neku temu trenutno zanimljivu za ceo svet ali Dikens se pokazao trajnijim od svih njih.
Profesionalna kritika, meutim, naroito engleska, bila je dugo u nesaglasnosti sa tim spontanim
sudom publike: ona je mnogota zamerala Dikensu, i esto ga nepovoljno uporeivala sa njegovim
savremenicima Tekerijem i D. Eliotovom. I danas ima uglednih kritiara koji Dikensa smatraju vie
zabavljaem nego umetnikom; Ali ako uzmemo u obzir preovlaujuu kritiku klimu, moemo rei da je
ta raspra kritike i publike stvar prolosti, i da je Dikens optepriznat kao klasik romana XIX veka.
Neke odlike koje ga ine velikim piscem odavno su utvrene, a novija kritika nala je kao to uvek
biva i razna nova objanjenja njegove vrednosti. Koristei se nekim od tih ocena, ovde emo
pokuati da na svoj nain odgovorimo na pitanje zato je Dikens veliki pripoveda. Pre toga treba
ukratko da se upoznamo sa njegovim ivotom i radom.
Roen je 1812. godine u engleskom lukom gradu Portsmutu, u porodici sitnog inovnika koji je
teko prehranjivao porodicu i zapadao u duniki zatvor (kae se da gospodin Mikober u DAVIDU
KOPERFILDU ima dosta zajednikog s njim), arls Dikens je odrastao i najvei deo ivota proveo u
Londonu, gradu ijom atmosferom odie veina njegovih dela. Kao deak radio je neko vreme u
fabrici, dobio je neredovno i nepotpuno kolovanje, ali je voleo knjige, mnogo itao i tako se najveim
delom sam obrazovao. Iako je rad u fabrici zauvek zapamtio kao nesreu i ponienje, ostao je ipak
spontano veran onoj klasno neodreenoj gradskoj sirotinji meu kojom je proveo godine formiranja, i
kad je poeo pisati pisao je najvie o njoj i za nju. Do knjievne karijere doao je neravno i postupno:
radio je prvo kao sitan pomoni slubenik u advokatskoj kancelariji (otud njegovo veliko poznavanje
sudstva i pravnike profesije), a zatim, poto je nauio stenografiju, postao je novinski izveta u
londonskom Morning Kroniklu. Novinarstvo je bilo stepenica kojom je priao knjievnosti (kao i
Tekeri i mnogi drugi). Prva knjiga koju je objavio, BOZOVE CRTICE (1835), sadre niz kratkih slika
iz ivota koje su jo bliske novinskim reportaama. Ali ve sledee delo, PIKVIKOV KLUB (1836)
uzdiglo se iznad novinarstva, iznelo na videlo Dikensove pripovedake odlike, i postiglo nezapamen
uspeh kod publike. Zarada od tog dela omoguila je Dikensu da pree na profesionalni knjievni rad.
Objavljujui dela uvek u nastavcima, u raznim asopisima (od 1850. u vlastitom asopisu Domae
rei), a tek zatim u obliku knjige (to je tada bio opti obiaj), napisao je niz vrlo obimnih romana,
koji su danas bar po naslovu poznati gotovo svakom. Da pomenemo, hronolokim redom, samo vanije:
to su OLIVER TVIST (1838), STARA PRODAVNICA RETKOSTI (1841), MARTIN AZLVIT (1844),
DOMBI I SIN (1848), DAVID KOPERFILD (1850), SUMORNA KUA (1853), TEKA VREMENA
(1854), MALA DORIT (1857), PRIA O DVA GRADA (1859), VELIKA OEKIVANJA (1861), NA
ZAJEDNIKI PRIJATELJ (1865). Uz to je napisao velik broj pripovedaka, meu kojima su danas
najpoznatije tzv. boine, kao BOINA PESMA (1843) i CVRAK NA OGNJITU (1846), zatim dva-

tri putopisa, pa ak i jednu popularnu istoriju Engleske namenjenu deci, koja je ocenjena kao neuspeh.
Bio je oenjen i imao desetoro dece, ali se u enu vremenom razoarao i zanemario je (odjeci te
situacije nalaze se u branoj istoriji Davida Koperfilda, junaka u iju je povest uneo dosta
autobiografskog). Putovao je dvaput u Ameriku; prvo putovanje, 1842, urodilo je romanom MARTIN
AZLVIT, koji je izazvao mnogo protesta u amerikoj javnosti, jer je Dikens nepovoljno prikazao
ameriko drutvo (dobar deo te njegove kritike aktuelan je i danas). Pored sveg pisanja prireivao je i
javna itanja svojih dela, koja su na mnoge ostavila jak utisak. Stalno se trudio da to vie zaradi,
jedno zbog stvarnih potreba porodice, a drugo to mu je novac lako klizio iz ruku. Iscrpen preteranim
radom umro je nedoekavi starost, 1870. godine; za njim je ostao nezavren roman EDVIN DRUD,
koji je, ba zato to je nezavren, izazvao mnogo nagaanja i preterano laskavih ocena.
Najvei i ujedno najbolji deo Dikensovog rada ine njegovi romani; pripovetke zauzimaju daleko
manje mesta i imaju manje vrednosti, pa se na njima neemo zadravati. Gotovo svi romani prikazuju
savremeni gradski ivot; izdvajaju se samo dva sa istorijskom tematikom, PRIA O DVA GRADA i
BARNABI RAD. Ta dela su van glavnog toka, i u njima su Dikensove bitne osobine manje prisutne,
tako da se u jednom optem prikazu Dikensa mogu ostaviti postrani (tu ne uzimamo u obzir njihov
uspeh kod publike, po kome bi PRIA O DVA GRADA zauzela visoko mesto medu Dikensovim delima).
Uz taj izuzetak svi Dikensovi romani pokazuju mnoge zajednike osobine i nose izrazit peat svog
autora. To ne znai da su jednoobrazni, ili da se u njima neto ponavlja; naprotiv, iako esto
susreemo iste ambijente i sline situacije, italac se u svakom njegovom romanu osea kao u novom
svetu, drukijem od preanjeg. To treba pre svega zahvaliti likovima, koji su u svakom romanu novi,
osobeni i zanimljivi, iako esto pripadaju istom tipu u socijalnom, moralnom, ili nekom drugom
smislu. Dikens je pisac velike moi izmiijanja, koji i kad ponavlja neku emu uspeva da je
konkretizuje na sasvim nov nain. Ostajui uvek isti, Dikens je umeo da gotovo uvek bude i drukiji;
pitanje je samo da li je ta raznovrsnost, istorijski gledano, znaila i razvoj. Utisak je mnogih italaca i
poznavalaca da se Dikens u sutini nije razvijao; zaista, njegova rana i pozna dela pokazuju mnoge
iste vrline i mane. U novije vreme, meutim, esto se susree podela Dikensovog rada na dva perioda
do 1850. i posle toga; granina taka bio bi upravo DAVID KOPERFILD. Kae se da su raniji romani
rasparani na zasebne epizode, slabo povezani i lieni ujedinjujue teme ili ideje, dok su oni posle
1850. vre komponovani i tematski dublji. Obino se vrhuncem tog razvoja smatraju VELIKA
OEKIVANJA (1861), roman koji pokazuje najvie kompozicionog jedinstva.
Kao to se vidi, razvoj se konstatuje samo u kompoziciji i konstrukciji, dakle u onim spoljnim
elementima koji dobrim delom pripadaju knjievnom zanatu i mogu se nauiti; no i taj razvoj je u
stvari relativan, jer iako je Dikens u toku svoje karijere u tome napredovao, ni njegovi najbolje
komponovani romani nemaju ni izdaleka onaj olimpski sklad, jasnost i neizbeznost sastava kakav
pokazuju Floberova ili Tolstojeva dela. Dikens nije nikad postao majstor kompozicije, i to je jedna od
glavnih zamerki koje su mu stavljane. Delom je tome uzrok objavljivanje u nastavcima, koje je gotovo
nuno dovodilo do komponovanja romana na pare, a delom Dikensova vlastita sklonost opirnom
prianju sa estim izletima, skretanjima i zaustavljanjima. U krajnjoj liniji sve je to plod Dikensove
tenje da zabavi i zainteresuje itaoca, koja je to treba stalno imati na umu bila dominantni motiv
sveg njegovog pisanja. Dikens je bio pre svega zabavlja, komercijalni pisac koji se rukovodio eljama
publike (danas se to smatra gotovo sramotom, ali treba se setiti da je sa isto takvom pobudom pisao i
ekspir i mnogi drugi velikani); u prvom, veem delu svoje karijere on nije svom pisanju postavljao
nikakve uzviene zadatke i nije polazio od neke zaokruene teorije o romanu ili o ivotu. eleo je
prosto da prui svom itaocu to vie prizora koji e ga nasmejati ili rasplakati te dve krajnosti bile
su irokoj publici uvek najdrai doivljaji i tom glavnom cilju podreivao je sve ostalo. Fabula i

kompozicija bile su za njega neto sporedno, a to znai da ni mi ne treba da traimo njegovu vrednost
u tim elementima (kao to je nije traila ni publika, kojoj Dikensova povrna kompozicija nikad nije
smetala).
Kao i drugi prirodni, bogodani talenti, Dikens se u stvari malo razvijao, iako je u svojim
kasnijim godinama zaista pokuao da vre komponuje (u tome mu je pomagao prijatelj Vilki Kolins,
poznati pionir detektivskog romana) i da ceo roman podredi jednoj krupnoj temi (temi o moi novca u
VELIKIM OEKIVANJIMA i NAEM ZAJEDNIKOM PRIJATELJU, satiri na utilitarizam u TEKIM
VREMENIMA). Njegovo pisanje bilo je ipak najveim delom spontano, voeno samo pomenutim
zabavljakim ciljevima; i upravo takvo, po spoljnoj formi samouko, u poneem neveto i neuglaeno
pisanje omoguilo mu je da nesvestan toga bogato iskae svoje intuitivno, originalno i znaajno
vienje ivota, na kome se i zasniva njegova trajna vrednost. To Dikensovo jezgro prekriveno je,
meutim, onim spoljnim slojevima njegovog dela koji doprinose njegovoj privlanosti ali su za tu
bitnu vrednost nevani. Kako to praktino izgleda moe nam pokazati jedna brza analiza bitnih
sastavnih elemenata, bolje rei slojeva, koji se nalaze u svim njegovim romanima.
Poi emo pri tom od onoga to je manje-vie svakom poznato. Poznato je da su Dikensom romani
po svom spoljnom karakteru avanturistiki; da u svakam postajt nek socijalno-kritika tema, katkad i
izriito data; da su svi komini ili satirini, i da je ta komika i satira izraena pre svega u likovima; da
neki njegovi likovi, prizori i opisi imaju ulogu simbola. Kao ukupni rezultat i dojam svega toga
(uzimajui u obzir jo i jezik, kao sredstvo pripovedanja), kao emanacija tog viestranog kristala,
izbija ono to smo nazvali Dikensovim intuitivnim vienjem sveta. Vredi unapred napomenuti da to
vienje nije istovetno sa onim svesnim gledanjem na svet koje Dikens dosta esto, katkad i nametljivo,
iznosi itaocu.
Prvi spoljni sloj Dikensovih romana ini, dakle, radnja i kompozicija. Po spoljnoj radnji Dikensovi
romani se mogu nazvati avanturistikim ili kriminalnim; ta radnja redovno ne pokazuje mnogo
originalnosti i nema mnogo znaaja. U nekim romanima osnovna nit radnje sasvim je tanka; kao i u
pikarskom romanu, najranijem i najprostijem obliku te knjievne vrste, tu nit ini putovanje glavne (ili
glavnih) linosti, preduzeto od zabave ili od nude, koje ih prirodno dovodi u dodire s raznim ljudima i
u svakojake avanture. Takvu prostu emu u gotovo istom obliku ima PIKVIKOV KLUB, a delimino je
prisutna i drugde, izmeu ostalog i u DAVIDU KOPERFILDU. U veini romana zaplet je ipak
komplikovaniji: zasniva se na progonima nevinih, tajnama u vezi sa nasleima, sa neijim roenjem,
na zamenama identiteta, na iznenadnom pojavljivanju linosti smatranih za mrtve, itd. Sve su to bili
ve tada poznati recepti za stvaranje napete radnje; relativno nov bio je samo detektivski elemenat,
najefektnije sproveden u SUMORNOJ KUI.
Jednim vidom svoje kompozicije Dikensovi romani se mogu ubrojati i u kategoriju roman mladog
oveka (termin je skovao M. Gorki). Gotovo u svima u centru panje je dete koje dorasta do mladog
oveka, prolazi kroz razne tegobe i iskuenja, i na kraju postie sreu (sreni zavreci su ustupak
publici, i ne zvue uvek uverljivo). Meutim, ta ema nema u Dikensa onako dubok smisao kao u
CRVENOM I CRNOM ili Balzakovim romanima o mladom oveku; razvoj njegovih junaka prikazan je
povrno ili uproeno, i ti mladi ljudi nisu po sebi naroito znaajni. Razvoj mladog oveka obraen je
neto ozbiljnije i doslednije samo u VELIKIM OEKIVANJIMA. Tako i ta linija radnje ostaje na
povrini i malo doprinosi ukupnom smislu Dikensovih romana.
Neto dublji sloj predstavlja socijalno-kritika tematika. U gledanju na tu stranu Dikensovog dela
bilo je velikih razlika: neki su Dikensovu socijalnu kritiku zanemarivali ili potcenjivali, drugi su
smatrali Dikensa velikim kritiarem drutva. Prvi stav je est u engleskoj i ostaloj zapadnoj kritici,
drugi u marksistikoj, naroito sovjetskoj; obe te krajnosti oito imaju koren u ideoloko-politikim

stavovima, a ne u dobrom poznavanju Dikensa. Dikensov socijalno-kritiki stav je bio u stvari spontan
i proizlazio iz njegovog klasnog porekla: odrastao meu siromanim gradskim svetom kome je i sam
pripadao, a koji se jezikom sociologije naziva malograanstvom, on je nagonski saoseao sa svim
siromanim, ugnjetenim i izrabljivanima (posebno decom) i bio spreman da kritikuje sve drutvene
pojave, i ustanove koje su po njegovom oseanju tim ljudima nanosile nepravdu. Meutim, on je delio i
ogranienja i predrasude svog drutvenog sloja, i zato u svom svesnom opredeljenju nije otiao dalje
od nekog radikalno-liberalnog populizma. Njegova je kritika otra i delotvorna kad je re o uskim,
pojedinanim pojavama koje je sam poznavao: o birokratizmu i sporosti pravde, o dunikim
zatvorima, sirotinjskim domovima i kolama, i sl., ili opet o najirim ekonomsko-moralnim
kategorijama, kao to je koruptivna mo novca ili bogataka psihologija. Meutim, kad se upusti u
bitniju drutvenu problematiku, kao u TEKIM VREMENIMA (u kojima je re o odnosima radnika i
poslodavaca), on pokazuje slabo razumevanje stvari. Kao i njegov ideoloki uitelj Karlajl, on veruje
da se odnosi u industriji mogu poboljati veom dobrotom i saoseanjem meu ljudima, a o radnikom
sindikalnom organizovanju sudi naopako i nazadno. On kritikuje kapitaliste zato to su tvrda srca (kao
u DOMBIJU I SINU), a ne zato to su izrabljivai, jer o izrabljivanju u okviru drutvenog sistema
nema mnogo pojma. Dikens je u stvari vie moralni nego socijalni kritiar: njegova je snaga u
sagledanju i uverljivom slikanju moralnih izopaenja koja imaju socijalne korene a oituju se u
konkretnim pojedincima. On gleda oveka pre svega kao moralno bie i opteljudski tip, a drutvenu
odreenost ljudi ume da vidi samo u nekim najoptijim kontrastnim kategorijama: bogati-siromani,
vladajui-potlaeni, i sl. Zato moemo zakljuiti: Dikens jeste socijalni pisac, jer nagonski saosea sa
rtvama kapitalistikog poretka i iskreno mrzi i iba nepravde tog drutva, ali on nije veliki socijalni
kritiar, jer o krupnim, istinskim problemima, drutvenoga razvitka sudi naivno i pogreno. Na tom
planu daleko vei kritiar drutva bila je njegova savremenica g-dja Gaskel; ali ona zato nije bolji
pripoveda od Dikensa, jer umetnika veliina pisca nije u ispravnosti njegovog racionalnog znanja o
drutvu.
Najvaniji i umetniki najvredniji sloj Dikensovih romana ine u stvari njegovi likovi. esto se kae
da je on pored ekspira najvei stvaralac likova u engleskoj knjievnosti. Zaista, po mnogobrojnosti i
raznovrsnosti lica koja se pojavljuju u njegovim romanima njemu gotovo nema ravna (osim moda
Balzaka i Valtera Skota, ali ovaj poslednji je daleko manje raznovrstan). Naravno, njegovi karakteri
nisu istog kvaliteta kao ekspirovi: mogli bismo rei da su ekspirovi stvoreni a Dikensovi izmiljeni,
kao i da su ekspirovi organski i dinamini, a Dikensovi izolovani i statini. Drugim reima, ekspir
predstavlja svoje likove kao celovite pojedince, odreene u svemu to je za oveka bitno i organski
povezano sa svim ostalim likovima, sa kojima su u stalnom meudelovanju a to delovanje stvara
stalno nove situacije, u kojima se likovi razvijaju i menjaju. Dikens pak stvara svoje likove od svega
nekoliko jako istaknutih crta, zanemarujui dobar deo njihove ljudske celine, stvara ih jednom zauvek,
tako da na njih ne utiu nikakve promene situacije, i dovodi ih u vezu preteno mehanikim putem; ni
meu njima samima, ni izmeu njih i drutvene okoline ne postoji nuna, organska veza. Zato
ekspirove likove pamtimo kao prave ljude, sa potpunom ivotnom istorijom, ljude kakve bismo i sami
mogli sresti, a Dikensove kao neobino zanimljiva bia koja u poneem lie na ive ljude, ali koje
bismo pre mogli sresti u snu nego na javi. To dolazi u krajnjoj liniji otuda to je ekspirova vizija sveta
tragino-realistina, a Dikensova komino romantina. Prva je, razume se, obuhvatnija i dublja, jer u
sebi ukljuuje (i ujedno ukida) i komino i romantino; ali ekspir je meu engleskim piscima
izuzetan, i nama nije ni bio cilj da Dikensa ravnamo s njim. Dikensov talenat je ui, specijalniji, ali i
on je umeo da stvori vlastiti svet, originalan i umetniki delotvoran, a to mu daje peat velikog
pripovedaa.

Dikensovi likovi obino se dele na dve ili tri grupe. Najprostije reeno, jednu grupu bi sainjavali
realistini, drugu fantastini likovi (kad kaemo fantastini ne mislimo na natprirodno, nego na
nesvakidanje, udaljeno od normalne stvarnosti). Prema ulozi u radnji prvi su obino glavni, drugi
sporedni; ali ti drugi su daleko brojniji i itaocima daleko privlaniji. Recimo, iako je David Koperfild
glavna linost istoimenog romana, nas daleko vie zanima g. Mikober, ili g-ca Pegoti, ili tetka Betsi
Trotvud; mi saoseamo sa Davidovim nevoljama, ali on nam vremenom postaje sve manje zanimljiv, jer
nema naroite individualnosti i jer je prikazan s malo humora. Dalje, poto su Dikensovi likovi
veinom i moralno odreeni, oni se mogu podeliti i na dobre, zle i meovite ili neutralne. Ta podela bi
se uglavnom poklopila s prvom, jer su dobri veinom realistino prikazani, dok su zli i meoviti
fantastini ili karikirani.
U stvari, kad se govori o Dikensovim likovima redovno se misli na ove druge, fantastine, jer se oni
daleko vie pamte i jer su upravo oni karakteristini za Dikensovu umetnost. esto se kae da su to
karikature, i neki su doista samo to: dvodimenzionalne linosti sa jednom ili dve preterano istaknute
osobene crte koje ih ine smenim. Ali takav je samo mali broj; gledajui celinu, postoji zapravo
gradacija od karikature do groteske, od lakog humora do duboke satire, od veselog smeha do jeze i
zgraanja. Na jednoj strani bio bi, recimo, koija Barkis iz DAVIDA KOPERPILDA, laka karikatura,
na drugoj Peksnif iz MARTINA AZLVITA, stravino-smeno otelovljenje venog ljudskog
licemerstva. Na sredini bi bili g. Mikober i g-dja Gamp, nezaboravni smeni ekscentrici kakvih su puni
Dikensovi romani. Vano je meutim da se i taj malo vani Barkis ipak pamti Englezi su zauvek
zapamtili njegovu stalnu poruku Barkis je voljan, i ona i danas izaziva smeh. Ta posebna
upeatljivost likova glavni je znak Dikensovog genija, njegove izuzetno jake vizionarske mate i
neiscrpne moi izmiljanja. Poznati istoriar engleskog romana V. Alen kae da je Dikens gledao svet
oima deteta a dete, zna se, vidi sve u daleko ivljim bojama nego odrasli, i nalazi mnogota
udesno, divno, ili strahotno u stvarima koje su nama sasvim obine. To je svakako tano: Dikens je u
sutini pesnik, njemu je bilo prirodno dato to deje oko, iz kojeg i potie onaj vizionarski kvalitet,
ona neobina jasnost i dojmljivost njegovih likova, verovatno zasnovana na srodnosti pievih i naih
potsvesnih, atavistikih predstava. Ali to nije sve: Dikens je umeo i da prenese, artikulie te svoje
vizije sposobnou pravog majstora jezika. On karakterie svoje linosti uglavnom samo opisom i
govorom, ali u tome je nenadmaan: njegovi opisi su vatrometi humora, ironije, hiperbole, svih tropa i
figura za koje je sposoban engleski jezik, tako da odmah stvaraju ivu sliku, a govor svake linosti
tako je osoben da se ona uvek moe prepoznati. Dikens je izmislio na stotine dijalekata i svakojakih
govornih nastranosti da bi svojim likovima dao lini peat, a i njegova vlastita upotreba jezika
vanredno je smela i matovita. Polazei od svakodnevnog govora ulice, duana, domaeg drutva, on
je tu osnovu obogatio mnotvom sveih obrta, novih uporeenja, metafora, epiteta, pa ak i novih rei
a sve to radi kominog efekta i ivlje karakterizacije. Opte je priznato da je Dikens pisac koji je od
ekspirovog doba do danas najvie obogatio engleski jezik. Stoga je on i tee prevodljiv od realistikih
pisaca svog doba naravno, ako prevodilac shvata sve bogatstvo njegovog konteksta i eli da ga
prenese.
Neki Dikensovi likovi i opisi imaju i ulogu simbola, koji katkad daju celom delu odreenu boju i
atmosferu, ili slue kao lajtmotivi. Takav je, recimo, uveni opis londonske magle na poetku
SUMORNE KUE; takva je i kua-laa Pegotijevih u DAVIDU KOPERFILDU, simbol porodinog
sklada i sree (koja je meutim prolazna), ili stravina brana soba g-djice Haviem u VELIKIM
OEKIVANJIMA, itd. Dikensovi ambijenti uopte mnogo doprinose konanom utisku njegovih dela; u
njima se ogleda stvarna pozadina Dikensove vizije, znatno mranija i ozbiljnija od tona njegovog
pripovedanja i pretenog utiska likova. Meu velikim engleskim pripovedaima XIX veka Dikens je

najizrazitije gradski ovek: u njegovim romanima vrlo je malo otvorenih vidika, sunca i vazduha, sela,
polja, ili ume. Umesto toga nalazimo se ili u stisnutim, mranim ulicama londonskih sirotinjskih
kvartova, ili u raznim unutranjim prostorima kancelarijama, sudnicama, zatvorima, radnjama,
sobicama siromanih stanova. I sve je najee prano, memljivo, ruevno, runo, katkad nakazno ili
stravino, mada i u takvim prostorima ponekad ive po volji svog stvaraoca bia puna smeha i
vitalnosti. Opti je utisak da Dikensovim ambijentima provejava beda i tuga.
Time smo doli. i do one implicitne vizije sveta koja proizlazi kao konani zbir i dojam svih ranije
izloenih elemenata. Klju te vizije nalazi se za nas u trima paralelnim simbolinim prizorima u ve
pomenutom opisu londonske magle na poetku SUMORNE KUE u onoj isto tako maglovitoj, ledenoj i
tmurnoj ravnici kojom luta mali Pip na poetku VELIKIH OEKIVANJA, i u prizoru polumranih
londonskih ulica kojima prolazi noni eta na poetku STARE PRODAVNICE RETKOSTI. Dikensov
svet je svet noi, skuenih vidika iza kojih vreba nepoznato, spremno da izbije u nekom neoekivanom
vidu stravinom, kao robija koji se iznenada ukazuje Pipu, ili ganutljivom, kao mala Nel koja se
isto tako iznenada obraa nonom etau. Taj eta, govorei verovatno u Dikensovo ime, daje nam i
jedno objanjenje: no je, kae on, pogodnija za posmatranje ljudskih udi i zanimanja nego dan, jer
se ljudski likovi vide daleko izrazitije pri kratkotrajnom obasjanju fenjera ili duanskog izloga nego
na svetlosti dana, koji rui sve kule u vazduhu. Reljefnost Dikensovih likova potie upravo otuda
to su oni sagledani kao jarko osvetljene vizije usred noi; to je reljefnost snovienja. Pri svetlosti
dana, tj. obine razumske analize, oni su ili banalni ili neverovatni. No o kojoj govorimo znai svet
individualnog, izuzetnog, neponovljivog, svet lien logike povezanosti i doslednosti, a dan znai svet
svakodnevnog, normalnog, loginog i suvislog. Dikens je po prirodi svog talenta umeo da vidi svet
samo na takav, noni nain; kad je pokuavao da stvori dnevne likove, realistiki sazdane normalne
ljude (takvi treba da budu svi njegovi glavni junaci) stvarao je neto bledo i sa malo ivota.
Po tom maglenom nonom svetu kreu se njegovi junaci, deca ili mali ljudi, uvek siromani i
progonjeni, nailazei na mnotvo neoekivanih susreta sa svakojakim okastim, nastranim, udnim
osobama, uvek neobinim i nepredvidljivim, bilo da su zlotvori ili aneli, siromasi ili gavani. Teko da
bi se i jedna od tih linosti mogla nazvati normalnom sve su to udaci i ekscentrici, na stotine
naina posuvraeni i izvitopereni primerci ljudskog roda, najee neodoljivo smeni ali sa smehom
se esto mea i groza. Ti izoblieni fragmenti ljudskosti izoblieni zato to su fiksirani vrlo
izuzetnom kamerom Dikensovog oka, koja jarko boji, izotrava i deformie sve to uhvati ine svi
zajedno ogroman mozaik ljudske prirode, u kome se moe nai besprimeran dijapazon ljudskih
slabosti, moralnih, socijalnih i psihikih, sitnih i krupnih, prolaznih i trajnih. Dikens je, dodue,
mogao da vidi tu prirodu samo u jednom njenom vidu u vidu ivota siromanih gradskih slojeva u
kapitalistikoj civilizaciji; ali kako je taj vid ivota i danas prisutan, i kako se upravo, uopteno
uzevi, u gradskom ivotu (koji se ni u socijalizmu jo nije sutinski izmenio) danas najvie oituje sve
to je opteljudsko, Dikensova panorama nije izgubila aktuelnost.
Dikensov poetsko-komini, groteskni noni svet predstavlja tako osobenu kritiku parodiju stvarnog
sveta. Ni sama njegova nepovezanost, haotinost i nepredvidljivost nije bez paralele u stvarnosti: to je
slika sveta kakva se ukazuje sitnom oveku, izgubljenom meu krupnim materijalnim silama, i
interesima koji se sukobljavaju iznad njega i oko njega, o kojima on nita ne zna i na koje ne moe da
utie, a koji uvek mogu da mu iz temelja izmene sudbinu. Moto svih Dikensovih dela mogao bi biti
naslov jedne stare komedije: Lud svet, moja gospoo. Ali taj ludi svet izraava jednu sutinsku
osobinu poretka u kome je stvoren, i nagovetava jo mnogo lui svet Beketa i Joneska. U tome je
Dikens, bez svesne namere, dublji i ozbiljniji kritiar drutva nego u svim svojim svesnim socijalnokritikim istupima.

Kadar da vidi mnoge ljudske slabosti, Dikens nije imao volje da trai krajnje uzroke zala i da iz
temelja menja svet; umesto toga resio je da ga preobrazi i popravi matom i smehom. Iz toga je
ponikla njegova vizija. Uza svu obuhvatnost, ona trpi od nekih oiglednih ogranienja: recimo, ljubav
je u njoj vrlo bledo prisutna a seksualnost sasvim odsutna, neki likovi su previe aneoski a neki
previe avolski, neki prizori su suvie sentimentalni, sraunati da izmame suze, a takvi su i neki
autorovi naivni komentari. Ali savreni geniji jo se nisu nali; pored svih svojih nedostataka Dikens
je genijalan komini pesnik u prozi, jedan od najveih. Mnogi su umeli da zasmeju svet za kratko
vreme, ali on ga zasmejava, razgaljuje, pomalo rastuuje i stalno zabavlja ve sto godina, i po svemu
sudei bie isto tako privlaan i naim unucima. A kroz smeh koji on izaziva, smeh roen iz dobrote
srca i poznavanja ljudskih slabosti, saznaju se i doivljavaju mnoge ljudske istine. Pisac uvek mora
da poboljava svet rekao je apodiktino doktor Donson; danas je teko verovati da pisci mogu da
ispune taj uzvieni imperativ, ali ako ga je neko makar i u skromnoj ri ispunio, to je svakako arls
Dikens.

Duan PUHALO

GLAVA I
DOLAZIM NA SVET

Hou li ba ja ispasti glavni junak ovoga ivotopisa, ili e ta uloga pripasti nekom drugom
treba da pokau ove stranice. U elji da ovo prianje o svom ivotu ponem poetkom svog ivota,
beleim pre svega da sam se, kako sam obaveten i kako verujem, rodio u petak u pono. Zapaeno je
da je sat poeo iskucavati upravo u trenutku kada sam zakmeao.
S obzirom na dan i as moga roenja, dadilja i neke mudre ene iz susedstva, koje su se bile
poele ivo zanimati za mene jo nekoliko meseci pre nego to je postojala ikakva mogunost da se
lino upoznamo, objavile su, vo da mi je sueno da budem nesrean u ivotu; i, drugo, da u biti
od onih izabranika koji viaju duhove i utvare; jer su verovale da oba ta dara neizostavno pripadaju
svoj nesrenoj deci oba pola koja se rode u pozne sate u petak u no.
O prvoj stvari na ovom mestu ne treba da govorim, jer e moja istorija najbolje pokazati da li je
ishod potvrdio ili opovrgao ovo predskazanje. A to se tie onoga drugoga, rei u samo toliko da taj
deo nasledstva, sem ako ga neto nisam straio dok sam jo bio beba, ni dan danji nisam dobio u
posed. Ali mi nije nimalo krivo to do te batine nisam doao, te je se drage volje odriem u korist
onoga koji je moda u ovom trenutku uiva.
Roen sam u kouljici, koju su u novinama oglasom ponudili na prodaju uz nisku cenu od petnaest
gineja. Moda moreplovci u to vreme nisu bili pri parama, ili im je ponestalo vere, pa su vie voleli
pojas za spasavanje ne znam; tek znam da je prispela svega jedna jedina ponuda, i to od strane
nekog advokata koji je trgovao menicama, i koji je ponudio dve funte u gotovu, a ostatak u seriju, ali
je odbio da bilo kakvom veom cenom plati to jemstvo da se nikad nee utopiti. Zbog toga je oglas
povuen sa istim gubitkom jer je, to se tie erija, tada ve bio izloen prodaji i eri moje sirote
drage majke. I tako, deset godina kasnije, kouljicu metnue na, lutriju u naem zaviaju, pri emu je
pedeset ljudi dalo po pola krune{1} s tim da onaj ko dobije doda jo pet ilinga. I ja sam bio prisutan, i
seam se da sam se neprijatno oseao i bio sam zbunjen to se na takav nain otuuje jedan deo mene.
Kouljicu je, seam se, dobila neka stara gospoa sa runom kotaricom. Ona vrlo nerado izvadi iz te
kotarice ugovorenih pet ilinga, sve u komadima od po pola penija, ali dva i po penija manje no to
je trebalo to joj se, i pored silnog utroka vremena i goleme raunice, nije nikako moglo
dokazati. U tom kraju e se jo dugo kao neto vrlo znaajno pominjati injenica da se ona nije
udavila, ve pobedonosno umrla u krevetu u svojoj devedeset i drugoj godini. Doznao sam da se do
poslednjeg trenutka hvalila kako nikad u ivotu nije bila na vodi, sem na mostu; i da je, kad god bi
pila aj, emu je bila veoma naklonjena, sve do kraja ivota svaki put izraavala preziranje prema
bezbonim mornarima i drugima koji drsko vrludaju po svetu. Uzalud je bilo govoriti joj da
izvesne ivotne namirnice, moda ba i aj, dolaze blagodarei ba toj zazornoj navici. Uvek je
odgovarala, svaki put sa sve jaim naglaavanjem i nagonskom sveu o snazi svoje piimedbe:
Samo bez vrdanja, bez vrdanja.
Da ne bih i ja kud vrdnuo, vratiu se svom roenju.
Rodio sam se u Blanderstonu u Safoku, ili tamo negde, kako se to ve u kotskoj kae. Bio sam
posmre. Oi moga oca prestale su da gledaju svetlost ovog sveta na est meseci pre nego to su se
moje otvorile. ak i danas ima za mene neeg udnog u pomisli da me on nije nikad video, i jo
udnijeg u maglovitom priseanju svega onog u mom ranom detinjstvu to se u meni budilo u vezi s
njegovim belim nadgrobnim spomenikom u crkvenoj porti, i onog neodreenog saaljenja koje sam
oseao prema njemu koji lei tamo napolju, sam u tamnoj noi, dok je u naem malom salonu toplo i

svetlo od vatre i svee, i dok su vrata nae kue skoro svirepo, kako mi se to inilo ponekad
zaipljena i zakljuana pred njim.
Glavni je velika u naoj porodici bila tetka mog oca, dakle moja stara-tetka, o kojoj e docnije
biti dosta govora. Gospoica Trotvud, ili gospoica Betsi, kako ju je moja sirota majka uvek zvala
kad bi dovoljno savladala strah i od samog spominjanja te grozne linosti, to se retko deavalo,
udala se za oveka mlaeg od sebe, koji je bio vrlo lep, sem u smislu narodne izreke lep je ko lepo
radi jer se na njega ozbiljno sumnjalo da je tukao gospoicu Betsi, i da je ak jedanput, za vreme
nekog prepiranja o novanim pitanjima, uinio urne ali odlune pripreme da je baci kroz prozor na
stepenitu drugog sprata. Ti dokazi o nepodudarnosti naravi naveli su gospoicu Betsi da ga isplati i
da tako dobije razvod braka po obostranom pristanku. On je sa svojim kapitalom otiao u Indiju, i
tamo su ga, prema jednoj neosvetanoj legendi u naoj porodici, jedanput videli kako jae na slonu u
drutvu sa nekim Babunom{2} ali ja mislim da je to bio pre neki Babu{3} ili kakva begum{4}. Bilo
kako bilo, tek iz Indije su kui stigle vesti o njegovoj smrti posle nekih deset godina. Niko nije
mogao saznati kako su te vesti delovale na moju tetku, jer je odmah posle razvoda ponovno uzela
svoje devojako ime i kupila kuicu negde daleko u jednom seocetu kraj mora, pa se u njoj nastanila
kao samica sa jednom sluavkom i ivela, koliko se zna, usamljeno, u strogoj povuenosti.
Mislim da je moj otac nekada bio njen ljubimac, ali ju je njegova enidba smrtno uvredila, jer je
moja majka, po njenim reima, bila votana lutka. Ona moju majku dotada nije bila ni videla, ali je
znala da joj nema ni punih dvadeset. Moj otac i gospoica Betsi se nikad vie ne sastadoe. Kad se
oenio, bio je dvaput stariji od moje majke i vrlo slaba sastava. Umro je posle godinu dana, i kao to
sam rekao, est meseci pre no to sam ja doao na svet.
Tako su stajale stvari posle podne onoga neka mi se ne zameri ako ga tako nazovem
znamenitog i vanog petka. Prema tome, ne mogu tvrditi da sam onda znao kako stvari stoje; niti da
mi je ostalo ikakvo seanje zasnovano na svedoenju mojih vlastitih ula o ovome to dolazi.
Moja majka je seela kraj vatre, ne ba najboljeg zdravlja i veoma neraspoloena, i kroz suze
gledala u vatru, puna oajanja zbog sebe i zbog onog malog stranca bez oca, koga je u jednoj fijoci
gore ve ekalo nekoliko desetina proroanskih ioda da mu poele dobrodolicu na svet, koji ba
nije bio jako uzbuen njegovim dolaskom; moja je majka, rekoh, sedela tako pokraj vatre tog
svetlog, vetrovitog martovskog popodneva, vrlo bojaljiva i tuna, i puna sumnje da e se izvui iva
iz iskuenja koje je stajalo pred njom kad briui oi i diui ih ka prozoru prema sebi, ugleda
neku nepoznatu enu kako dolazi vrtom.
Kad ponovo baci pogled, moja majka jasno predoseti da je to gospoica Betsi. Sunce je zalazilo i
preko batenske ograde bacalo jaku svetlost na nepoznatu damu koja je ila vratima tako strano
ukoena stasa i lica, da je mogla biti samo ona i niko drugi.
Kad stie do kue, ona dade jo jedan dokaz o tome ko je. Moj otac je esto nagovetavao da se
ona retko ponaa kao obian krteni stvor; a sad je, umesto da zazvoni, prila prozoru i pogledala
kroz njega, pritiskujui nos uz staklo toliko da je moja sirota draga majka docnije uvek priala kako
se za tren oka potpuno spljotio i sav pobeleo.
To je tako potreslo moju majku, da sam jo i danas ubeen da gospoici Betsi imam da zahvalim
to sam se rodio u petak.
Majka je u uzbuenju bila ustala sa stolice, pa se povukla u ugao iza nje. A gospoica Betsi je, kao
Saracenova glava na holandskom asovniku, krenula polako ispitivakim pogledom preko sobe,
poevi s njenog drugog kraja, da ga najzad zaustavi na mojoj majci. Zatim se namrgodi, pa joj, kao
osoba naviknuta da je sluaju, dade znak da otvori. Moja mati poe vratima.
Gospoa Davida Koperfilda, mislim? ree gospoica Betsi, pri emu se naglaavanje onoga
mislim svakako odnosilo na crninu moje majke i na njeno stanje.
Da, to sam ja, jedva promuca moja mati.

Gospoica Trotvud, ree goa, uli ste ve o njoj, nadam se?

Moja majka odgovori da je imala zadovoljstvo, pri emu je s nelagodnou oseala da ba time
odaje da joj to nije bilo ba naroito veliko zadovoljstvo.
A sada je i vidite, ree gospoica Betsi. Moja majka prignu glavu, pa je zamoli da ue.
U gostinskoj sobi s druge strane hodnika nije bilo vatre, niti je uopte bilo loeno od sahrane mog
oca. A kad obadve sedoe i kad gospoica Betsi ne ree nita, moja majka, pokuavi uzalud da se
savlada, brinu u pla.
De, de, de, ree urno gospoica Betsi. Nemoj plakati. No! No!
Ali moja majka i pored toga nije mogla da se zaustavi, nego je plakala sve dok se nije sita
isplakala.
Skini kapu, dete, ree gospoica Betsi, da te vidim.
Moja je mati bila u takvom strahu od nje, da se ne bi usudila da joj odbije udan zahtev ak i da joj
je tako to palo na pamet. Zato uradi to joj je reeno, pri emu su joj ruke toliko drhtale, da joj se
kosa (koja je bila bujna i lepa) rasu svuda oko lica.
O, boe! uzviknu gospoica Betsi. Pa ti si prava beba.
Moja majka je, nema zbora, bila mladalakog izgleda, ak i za svoje godine; ona sae glavu, kako
da je, sirotica, neto kriva, pa ree, jecajui, da se zaista boji da je suvie detinjasta udovica i da e,
ako ostane iva, biti i detinjasta majka. Za vreme kratke poivke koja nastade posle toga, njoj se uini
da je osetila kako joj gospoica Betsi dotie kosu, i to ne grubom rukom; ali kad pogleda u nju u
plaljivoj nadi, vide damu gde sedi zadignutih skutova haljine, i ruku sklopljenih na jednom kolenu, a
nogu prebaenih preko ograde na kaminu, i kako se mrti na vatru.
Za ime boje, ree gospoica Betsi iznenada zato ,Vranite.
Mislite na kuu, gospoo? upita moja majka.
Otkud ba ,Vranite, upita gospoica Betsi. Kuhalite bi bolje odgovaralo da ste imali bilo
kakvih praktinih misli o ivotu, ma ko od vas dvoje.
Ime je izabrao gospodin Koperfild, odgovori moja majka. Kad je kupio kuu, godilo mu je da
misli kako se oko nje skupljaju vrane.
Upravo tada veernji vetar stade tako njihati stare visoke brestove u dnu vrta, da ni moja majka ni
gospoica Betsi nisu mogle da ne pogledaju u tom pravcu. Brestovi su se priklanjali jedni drugima
kao divovi koji apuu tajne, da se posle nekoliko sekundi takvog zatija najednom silno uzbude i
stanu divlje vitlati oko sebe rukama kao da je ono to su maloas rekli jedni drugima u poverenju
bilo tako runo da nisu mogli ostati mirni, pri emu su se stara, polomljena nepogodama,
raerupana vranja gnezda, smetena u njihovim viim granama, njihala kao olupine brodova na
uzburkanom moru.
A gde su ptice? zapita gospoica Betsi.
Ptice...? moja majka je mislila o neem drugom.
Vrane ta je bilo s njima? zapita gospoica Betsi.
Nije ih ni bilo otkako mi ivimo ovde, ree moja majka. Mi smo mislili, gospodin Koperfild je
mislio, da je to veliko vranite; ali su gnezda bila veoma stara, te su ih ptice odavno napustile.
Pravi pravcati David Koperfild! uzviknu gospoica Betsi. Od glave do pete David Koperfild!
Naziva kuu Vranite, mada vrana nigde u blizini nema, i veruje da ima ptica zato to im vidi
gnezda!
Gospodin Koperfild je mrtav, odgovori moja majka i ako se usudite da preda mnom neuljudno
govorite o njemu ...
Jadna moja majica je sigurno za trenutak imala nameru da poleti i nasrne na moju tetku, koja bi je
lako mogla udesiti jednom rukom, ak i da je moja majka bila u stanju daleko povoljnijem za takvu
borbu nego to je bila te veeri. Ali se sve svrilo time to se digla sa stolice, a onda opet krotko sela

i onesvestila se.
Kad je dola k sebi, ili kad ju je gospoica Betsi povratila, bilo kako bilo, ona vide gou gde stoji
kod prozora. U to vreme sumrak je prelazio u tamu, i premda su samo nejasno videle jedna drugu, ne
bi ni to mogle da nije bilo vatra.
No, ree gospoica Betsi, vraajui se stolici, kao da je samo otila bila da baci nemaran pogled
na okolinu, a kad oekuje...
Sva drhtim od straha, promuca moja majka. Ne znam ta mi je. Umreu, znam sigurno.
Ne, ne, ne, ree gospoica Betsi. Uzmi malo aja.
O, boe moj, zar mislite da e mi to to pomoi? uzviknu moja majka bespomono.
Naravno, ree gospoica Betsi. Sve je to samo uobraenje. A kako zove devojku?
Jo ne znam, hoe li biti devojka, gospoo, ree naivno moja majka.
O bog te uvao, bebo {5}, uzviknu gospoica Betsi, nesvesno navodei onu drugu elju jastueta
gore u fijoci, ali primenjujui je na moju majku umesto na mene. Ne mislim to; mislim na devojku,
na sluavku.
Pegoti, ree moja majka.
Pegoti! ponovi Betsi sa izvesnim negodovanjem. Nee valjda da kae, dete, da ima ljudskog
stvora koji je stupio u hriansku crkvu i dobio ime Pegoti?
To joj je prezime, ree moja maika iznemoglo. Tako ju je zvao gospodin Koperfild, jer joj je
ime isto kao i moje.
Hej, Pegoti! viknu gospoica Betsi otvarajui vrata salona, aja! Gospoi je malo zlo.
Nemojte da se vuete.
Poto izdade ovu naredbu sa takve visine kao da je priznata vlast u kui jo od vremena njenog
postanka, i dok je ekala da se suoi sa zaprepaenom Pegoti, koja je sa sveom nailazila hodnikom
na poziv tuega glasa, gospoica Betsi ponovo zatvori vrata, pa sede kao i ranije, sa nogama na
ogradi kamina, zadignutoga skuta haljine i ruku sklopljenih na kolenu.
Maloas si rekla da moda nee biti devojica, ree gospoica Betsi. Ja ne sumnjam u to.
Predoseam da mora biti devojica. A sad, dete moje, od trenutka kad se ta devojica rodi...
Moda deko, usudi se da ubaci moja majka.
Kaem ti da predoseam da e biti devojica, odgovori gospoica Betsi. Nemoj mi protivreiti.
Od trenutka kad se devojica rodi, dete moje, elim da joj postanem prijatelj. elim da joj budem
kuma, i molim te da je nazove Betsi Trotvud Koperfild. U ivotu te Betsi Trotvud ne sme biti
greaka. S njenim oseanjem se ne sme niko igrati, siroto malo. Mora se dobro vaspitati i dobro
uvati, da nikada ludo ne poklanja poverenje onome koji ga ne zasluuje. To e ve biti moja briga.
Posle svake od ovih reenica gospoica Betsi je trzala glavom kao da iznutra navaljuju stari jadi, a
ona snano obuzdava svako jasnije ispoljavanje. Tako se bar mojoj majci uinilo dok ju je gledala
pri slaboj svetlosti vatre, toliko zaplaena pojavom i dranjem gospoice Betsi, toliko uznemirena,
toliko potitena i zbunjena, da nije bila u stanju da jasno zapaa i da bilo ta odgovori.
A je li David bio dobar prema tebi, dete? upita gospoica Betsi, poto je neko vreme utala i
postepeno prestala da pravi one pokrete glavom. Je li vam bilo lepo?
Bili smo vrlo sreni, ree moja majka. Gospodin Koperfild je bio isuvie dobar prema meni.
ta, razmazio te, sigurno? odgovori gospoica Betsi.
Sad mi se, dok sam ovako sama, ovako preputena samoj sebi u ovom surovom svetu, zaista ini
da me je razmazio, zajeca moja mati.
No, nemoj plakati, ree gospoica Betsi. Vi niste bili jedno za drugo, dete moje ako uopte
dva stvora mogu biti jedno za drugo pa sam zato i pitala. Ti si bila siroe, zar ne?
Jesam.
Guvernanta?

Bila sam dadilja-guvernanta u porodici u koju je gospodin Koperfild zalazio. Gospodin

Koperfild je bio veoma ljubazan prema meni, vrlo esto me zapaao i poklanjao mi veliku panju, pa
me najzad i zaprosio. Ja sam pristala. I tako smo se venali, ree moja majka jednostavno.
E! Sirota bebo! ree zamiljeno gospoica Betsi namrtena lica, jo uvek nagnuta nad vatrom.
A da li ti uopte ita zna?
Molim, gospoo? promuca majka.
Na primer o voenju kue, ree gospoica Betsi.
Bojim se da ne znam mnogo, odgovori majka. Bar ne toliko koliko bih elela. Ali me je
gospodin Koperfild uio...
Ba mi je i on znao mnogo o tome! ree gospoica Betsi kao za svoj raun.
Verujem da bih se popravila, jer sam bila eljna da nauim, a on vrlo strpljiv u pouavanju, samo
da nije velika nesrea, njegova smrt... moja majka ovde ponovo udari u pla, nesposobna da nastavi.
No! No! ree gospoica Betsi.
Ja sam redovno vodila knjigu trokova i sreivala je svako vee sa gospodinom Koperfildom,
rasplaka se moja majka, ponovo savladana bolom.
No! No! ree gospoica Betsi. Ne plai vie.
Nikad, znate, nismo oko toga imali ni rei neslaganja, sem kad je gospodin Koperfild zamerao
mojim trojkama i peticama da suvie lie jedna na drugu, ili mome stavljanju zakovrenih repova na
sedmice i devetke, nastavi moja majka, ponovo malaksa i briznu u pla.
Razbolee se, ree gospoica Betsi, a zna da to nee biti dobro ni za tebe, ni za moju kumicu.
De! Nemoj! To nipoto!
Ovaj razlog je doprineo smirivanju majke, mada je moda jo veeg udela imalo pojaavanje
njene nelagodnosti. Za neko vreme je vladalo utanje, koje bi s vremena na vreme poremetila
gospoica Betsi svojim Eh sedei sa nogama na ogradi od kamina.
Znam da je David svojim novcem obezbedio sebi godinju rentu, ree ona posle nekog
vremena. Sta je uinio za tebe?
Gospodin Koperfild je, ree moja majka, dosta teko odgovarajui, bio tako paljiv i dobar da
na mene prenese jedan deo te rente.
Koliko? upita gospoa Betsi.
Sto i pedeset funti godinje, odgovori majka.
Hm, nije ravo, ree tetka.
Re joj je odgovarala toj prilici. Mojoj majci je bilo toliko ravo, da je Pegoti, uavi sa ajem i
sveama, odmah videla koliko je slaba to je gospoica Betsi mogla jo pre videti da je bilo
dovoljno svetlosti pa je brzo odvede gore u njenu sobu i smesta posla Hama Pegotija, svog
neaka, koji je od pre nekoliko dana, bez znanja moje majke, bio sakriven u kui kao naroiti glasnik
za sluaj hitne potrebe da pozove babicu i doktora.
Te su dve saveznike sile bile veoma iznenaene kad u razmaku od nekoliko minuta stigoe jedna
za drugom, i videe nepoznatu damu dostojanstvenog izgleda kako sedi kraj vatre, sa kapom
vezanom oko leve ruke, i kako zapuava ui juvelirskim pamukom. Pegoti nije znala nita o njoj, a
moja majka nije nita bila objasnila, pa je goa bila prava tajna u salonu; pri emu injenica to je u
depu imala itavo stovarite juvelirskog pamuka, i to ga je trpala u ui, nije oduzimala nita od
strahopotovanja koje je ulivalo njeno prisustvo.
Doktor je, poto je otiao gore i opet siao, uvideo, valjda, da je sva prilika da e imati da presedi
nekoliko sati licem u lice sa tom nepoznatom damom, pa se zbog toga naroito trudio da bude
uljudan i drutven. Bio je to najmeki ovek svoga pola, najblai od svih oveuljaka. Porebarke je
ulazio i izlazio iz sobe, da bi zauzimao to manje mesta. Stupao je tiho kao Duh u Hamletu, ako ne jo
i tie. Glavu je naginjao na jednu stranu, neto iz skromnog potcenjivanja samog sebe, a neto iz elje

da se svakom umili. Nije dosta rei da on ne bi ni psu dobacio runu re. Ne bi on bio u stanju da
dobaci runu re ak ni besnom psu. Mogao mu je uputiti neku re, i to blago, ili pola rei, ili samo
deli jedne rei jer je govorio isto tako sporo kao to je iao ali da bude grub, da bude prek
ni za ta na svetu.
Gospodin ilip pogleda blago u moju tetku, glave nakrivljene na jednu stranu, pa joj se lako
pokloni i ree, ciljajui na juvelirski pamuk, dok je neno dodirivao svoje lepo uho:
Verovatno neki lokalni nadraaj, gospoo?
ta? odgovori moja tetka, izvlaei pamuk iz jednog uha kao zapua.
Gospodina ilipa tako poplai njena naglost, kako je docnije priao mojoj majci, da je bila srea
to nije izgubio prisustvo duha. On ljupko ponovi:
Kaem lokalni nadraaj, gospoo?
Kojeta! odgovori moja tetka, pa opet brzo zapui uho jednim pokretom.
Gospodinu ilipu nije posle toga preostalo nita drugo nego da sedi i da bojaljivo gleda u nju, a
ona je sedela i gledala u vatru sve dok njega ne pozvae gore. Zatim se vrati posle otprilike etvrt
sata.
No! upita moja tetka vadei pamuk iz uha blieg njemu.
Pa, gospoo, odgovori gospodin ilip, napredujemo. . polako ... gospoo.
Pih! viknu moja tetka, stresavi se sva uz prezrivi usklik. I ponovo zapui uho, kao maloas.
Kako je gospodin ilip docnije priao mojoj majci, bio je zaista, zaista gotovo uvreen; bio je,
bar govorei sa strunog stanovita, skoro uvreen. Pa ipak je gotovo itava dva sata sedeo i gledao u
nju kako sedi i gleda u vatru, dok ga opet ne pozvae gore. Posle nekog vremena opet se vrati.
No! upita moja tetka, ponovo vadei pamuk s one strane.
Pa, gospoo, odgovori gospodin ilip, napredujemo... polako ... gospoo.
Uuuuh! uini moja tetka, i to s takvim besnim izrazom, da on to nikako nije mogao podneti.
Prosto kao proraunato da mu pokvari svako raspoloenje rekao je kasnije. Zato je vie voleo da
ode i sedi na stepenicama, u mraku, i na jakoj promaji, dok ga ponovo ne pozovu.
Ham Pegoti, koji je iao u narodnu osnovnu kolu i koji je u katihizisu bio pravi zmaj, te se zbog
toga moe smatrati kao verodostojan svedok, priao je sutradan kako ga je, kada je jedan sat kasnije
sluajno zavirio kroz vrata salona, gospoica Betsi odmah otkrila dok se uznemireno etala goredole, i kako se ustremila na njega pre nego to je mogao pobei. Ispriao je kako su se ozgo ponekad
uli koraci i glasovi koje pamuk nije mogao da odstrani to je on zakljuio po okolnosti da ga je
dama, kada su umovi bili najglasniji, zgrabila kao rtvu na koju e izliti svoju preobilnu uzrujanost;
i kako ga je, uhvativi ga za jaku, vukla stalno gore-dole, kao da je bio uzeo suvie veliku dozu
laudanuma{6}, pa ga drmusala, mrsila mu kosu, nipodatavala njegovo rublje, zapuavala mu ui kao
da ih brka sa svojima, i na sve mogue naine ga upala i zlostavljala. Ovo je donekle potvrdila i
njegova tetka, koja ga je videla u pola jedan, ubrzo posle njegovog osloboenja i koja se sloila da je
tada bio crven koliko i ja.
Blagi gospodin ilip nije podnosio zlobu u takvom trenutku, ako ju je uopte ikad podnosio, im
se oslobodio posla, on ue porebarke u salon, pa ree mojoj tetki na najskromniji nain:
Dakle, gospoo, srean sam to sad mogu da vam estitam.
Na emu? ree otro moja tetka.
Gospodina ilipa ponovo uznemiri veoma strogo ponaanje moje tetke, te joj se zato lako pokloni
i nasmei, da bi je odobrovoljio.
Za ime boje, ta je s ovim ovekom! uzviknu moja tetka nestrpljivo. Pa zar ne ume da
govori!
Smirite se, draga gospoo, ree gospodin ilip svojim najblaim glasom. Nelagodnost vie
nije potrebna, gospoo. Smirite se.

Docnije se smatralo pravim udom to ga moja tetka nije prodrmala i istresla iz njega ono to je
imao da kae. Ona je, meutim, samo zatresla glavom prema njemu, ali tako da je on ustuknuo.
Jeste, gospoo, ponovi gospodin ilip im je sakupio neto malo hrabrosti, srean sam to
mogu da vam estitam. Sve se svrilo, i to dobro svrilo.
Za nekih pet minuta, koliko je gospodin ilip posvetio ovom govoru, moja tetka ga je gledala
netremice.
Kako je ona? upita moja tetka i prekrsti ruke, pri emu je na jednoj jo uvek bila vezana kapa.
Dobro, gospoo, nadam se da e joj uskoro biti sasvim, dobro, odgovori gospodin ilip.
Sasvim onako kako moemo oekivati da bude mlada majka u ovako alosnim porodinim
okolnostima. Nema nikakve smetnje da je odmah vidite, gospoo. To na nju moe dobro delovati.
Ali ona, kako je ona? upita moja tetka otro.
Gospodin ilip jo malo jae nakrivi glavu na jednu stranu, pa se zagleda u moju tetku ljupko kao
kakva ptiica.
Devojica, ree moja tetka. Kako je ona?
Gospoo, odgovori gospodin ilip. Mislio sam da znate. Deko je.
Moja tetka ne ree ni rei, ve dograbi kapu za pantljike, kao praku, pa naniani njom gospodina
ilipa, kao da e ga raspaliti posred glave, a zatim je nakrivo natae sebi na glavu i izae da se vie
nikad ne vrati. Ieze kao zlovoljna vila, ili kao jedno od onih natprirodnih bia koja, prema
narodnom verovanju, ja imam mo da viam; i vie se nikad ne vrati.
Nikad. Ja sam leao u korpi, moja majka u krevetu, a Betsi Trotvud Koperfild je zauvek otila u
zemlju snova i senki, u onaj ogroman kraj iz koga tek to bejah doputovao; dok je svetlost sa prozora
nae sobe obasjavala napolju zemaljski cilj svih takvih putnika, i humku nad prahom i pepelom
onoga bez koga ne bih postao.

GLAVA II
ZAPAAM

Prvi likovi koji se preda mnom ocrtavaju kad se osvrnem i pogledam u neispisanu stranicu moga
ranog detinjstva jesu: moja majka, sa svojom lepom kosom i mladalakim stasom, i Pegoti, bez
ikakvog stasa i oblika uopte, a sa oima tako tamnim, da je izgledalo kao da zamrauju svu okolinu
na njenom licu, i sa obrazima i miicama tako tvrdim i crvenim, da sam se udio to ptice ne kljucaju
njih umesto jabuke.
ini mi se da se seam njih dveju kako stoje na izvesnom, rastojanju jedna od druge, umanjene u
mojim oima usled pognutog stava i kleanja na podu, dok ja, na nesigurnim nogama, idem as
jednoj as drugoj. Imam nekakav trag u dui koji ne mogu da razlikujem od stvarnog seanja, o
dodiru Pegotinog kaiprsta onakvog kakvog mi je pruala da se za njega uhvatim, ogrubelog od igle,
tako da je izgledao kao malo rende za struganje muskat-oraia.
To moe biti samo moje uobraenje, iako drim da pamenje velikog broja ljudi dopire mnogo
dalje u te prve godine no to mnogi od nas mogu i da zamisle; kao to verujem da je sposobnost
zapaanja kod velikog broja vrlo mlade dece toliko otra i tana da je to pravo udo. U stvari, mislim
da se za veinu zrelih ljudi uvenih po svom seanju moe sa mnogo vie tanosti rei da nisu
izgubili tu osobinu, nego da su je stekli, utoliko pre to, prema mojoj opasci, takvi ljudi zadre i
izvesnu sveinu, blagost i sposobnost radovanja, to im je takoe nasledstvo ouvano iz detinjstva.
Mogao bih oseati izvesnu bojazan da moda vrdam kad se zadravam na ovome, ali me to u
isti mah navodi na primedbu da te zakljuke zasnivam delom i na svome sopstvenom iskustvu o sebi
samom; jer ako bi po bilo emu od onoga to sam izneo u ovoj pripovesti izgledalo da sam bio dete
obdareno otrim zapaanjem, ili da kao ovek imam jako pamenje u pogledu svog detinjstva, ja
nesumnjivo polaem pravo na obe te odlike.
Kao to maloas rekoh, dok gledam unazad na neispisane stranice svoga detinjstva, moja majka i
Pegoti ine mi se kao prvi predmeti kojih se seam da stoje sami za sebe, izdvojeni od zbrke stvari,
ega se jo seam? ekajte da vidim.
Iz oblaka izlazi naa kua u mome najranijem seanju ona mi ne izgleda nova, ve sasvim
dobro poznata. U prizemlju je Pegotina kuhinja, sa izlazom na zadnje dvorite, gde je golubarnik na
stubu u sredini, ali bez ijednog goluba; velika tenara u jednom kutu, ali bez psa; i mnogo ivine, u
mojim oima strano visoke, koja pretei hoda tamo-amo zverskog izgleda. Tu je i jedan petao koji
skae na stub da kukurie, obraajui naroitu panju na mene dok ga gledam kroz kuhinjski prozor,
to me nagoni da uzdrhtim koliko je straan. O guskama izvan sporednih vratnica, koje se opruenih
vratova gegaju za mnom kad onuda naiem, sanjam nou, kao to bi neki ovek, okruen divljim
zverima, sanjao o lavovima.
Tu je i dugi hodnik kakva ogromna perspektiva za mene! to vodi od Pegotine kujne do
glavnih vrata, iz njega se ulazi u mranu ostavu mesto pored koga sam nou prinuen da protrim,
jer ko zna ta se sve krije meu tim kacama, upovima i sanduiima za aj, kad u toj prostoriji nema
nikoga sa kiljavom svetiljkom da kroz otvorena vrata propusti plesniv vazduh u kojem ima mirisa
sapuna, turije, salamure, bibera, svea i kafe, svega u isti mah. Tu su zatim i dva salona: salon u
kojem sedimo veerom moja maika, ja i Pegoti jer Pegoti je potpuno naa drubenica poto svri
sav posao, i kad smo sami; i sveaniji salon, u kojem nedeljom sedimo gospodstveno, ali ne tako
udobno. Za mene ima neeg tunog u izgledu te prostorije, jer mi je Pegoti priala ne znam kad,
ali rekao bih pre bog zna koliko vekova neto o sahrani moga oca, i o tome kako su svi posetioci

bili u crnom odelu. Jedne veeri, u nedelju, moja majka ita meni i Pegoti kako je Lazar ustao iz
mrtvih. Mene obuzima toliki strah, da me njih dve moraju posle toga da dignu iz kreveta i da mi kroz
prozor moje spavae sobe pokau tiho groblje, gde mrtvi mirno poivaju u sjaju dostojanstvenog
meseca.
Nigde nisam video nita tako zeleno kao to je bila trava na tome groblju, ili tako hladovito kao
drvee na njemu, ili mirno kao njegovi spomenici. Rano izjutra kleknem na svom krevetiu u jednoj
pregradi u sobi moje majke, da pogledam tamo, te spazim kako onuda pasu ovce i kako rumena
svetlost obasjava sunani sat, pa mislim u sebi: Da mi je da znam da li je sunaniku milo to opet
moe da kazuje koliko je sati.
Evo naeg stola u crkvi. Ala je visok naslon toga stola! A do njega je prozor kroz koji se vidi naa
kua, koju Pegoti poee pogleda u toku prepodnevne slube, jer voli da bude to sigurnija da tamo
niko ne pljaka ili da nije liznuo plamen. Ali iako Pegotin pogleda luta, jako je ljuta kad se tako ta
desi i sa mojim pogledom; ona mi, dok stojim na seditu, mrtenjem pokazuje da treba da gledam u
svetenika. Ali kako da stalno gledam u njega ta poznajem ga ja i bez onog belog to je navukao
na sebe, te se bojim da bi se mogao uditi to tako piljim u njega, da bi mogao ak i slubu prekinuti
da me pripita a ta bih onda? Strano je to kad neko zeva, ali neto moram. Gledam u majku, ali
ona se pravi da me ne vidi. Gledam u jednog deka u crkvenoj lai sa strane, a on mi plazi jezik.
Pogledam kako sunce kroz trem ulazi u crkvu, i spazim jednu zalutalu ovcu ne mislim na nekog
grenika, nego na pravu ovcu kako se skoro odluila da ue u crkvu. Oseam da mogu, ako due
gledam u nju, doi u iskuenje da, reknem neto naglas, pa ta bi onda bilo od mene? Gledam navie
u spomen-ploe na zidu i trudim se da mislim na pokojnog Bodersa, parohijana ove parohije, i ta je
sve morala oseati gospoa Boders kad joj je duga bolest pokosila vrlog druga uprkos lekarima.
Domiljam se: da li su zvali i gospodina ilipa, pa ni on nije mogao nita; a ako jesu, voli li da ga
svake nedelje podseaju na to. Prenosim pogled sa gospodina ilipa i sa njegove nedeljne vratne
marame na predikaonicu i pomiljam kako bi to bilo divno mesto za igranje, silna tvrava, i kako bi
neki deko jurnuo na nju uz stepenice, a ja mu ozgo bacio na glavu onaj kadifeni jastuk sa kiankama.
Najzad mi se oi polako sklope, i iz stanja u kome mi se ini da ujem kako svetenik po vruini peva
neku sanjivu pesmu, zapadam u stanje u kojem ne ujem nita, dok s treskom ne padnem sa svoga
mesta, i dok me Pegoti ne iznese vie mrtva nego iva.
A sad vidim spoljni izgled nae kue, sa malim oknima na prozorima spavae sobe, otvorenim da
slobodno ulazi miomirisni vazduh, i vidim trava stara vranja gnezda koja se njiu na brestovim
granama u dnu prednje bate. Sad sam u zadnoj bati, iza dvorita, sa praznim golubarnikom i
tenarom u pravom lovitu leptirova, dobro se seam, s visokom ogradom, vratnicama i
katancem; gde voe u grozdovima visi sa drvea, zrelije i sonije nego ikoje kasnije u mome ivotu,
ili ma u kojoj bati, i gde ga moja majka bere u kotaricu, dok ja stojim pored nje i kradem s vremena
na vreme po koje zrno ogrozda, trudei se da izgledam potpuno hladan. Die se jak vetar, i leta
nestaje u tren oka. Mi se zabavljamo u zimskom sutonu, i igramo po salonu. Kad. se moja majka
zaduva, pa sedne u naslonjau da se odmori, ja je posmatram kako oko prsta uvija svoje svetle
kovrdice i kako se uspravlja u struku, i niko bolje od mene ne zna da ona voli to dobro izgleda, i da
se ponosi to je tako lepa.
To su neki od mojih najvanijih utisaka. To, i izvesno oseanje da smo se oboje pomalo
pribojavali nae Pegoti, i da smo se u veini sluajeva podvrgavali njenom rukovoenju, spada meu
moja prva zakljuivanja ako se to tako moe nazvati koja sam izvodio iz onoga to sam video.
Pegoti i ja smo sedeli jedne veeri sami kraj vatre u salonu. Ja sam joj bio proitao neto o
krokodilima. Mora biti da sam itao vrlo razgovetno, ili je tu dobru duu sve to jako zanimalo, tek se
seam da je, kada sam svrio sa itanjem, imala nekakav magloviti utisak da su krokodili neka vrsta
povra. Bio sam umoran od itanja i vrlo sanjiv, ali sam kao neku osobitu ast imao doputenje da

ostanem na nogama dok mi se majka ne vrati iz susedstva, gde je otila da provede vee, pa bih,
razume se, pre pristao da umrem na svom mestu nego to bih otiao da legnem. Bio sam dospeo do
onog stepena sanjivosti kada mi se inilo da se Pegoti nadima, i raste, i postaje ogromna. Drao sam
oi otvorene podupirui ih sa dva kaiprsta i gledao postojano u nju kako sedi i radi; u malo pare
votanice za votenje konca kako je samo staro izgledalo, zbrkano u svim pravcima!; u malu
kuicu sa slamnim krovom u kojoj je stanovao Pegotin arin; u njenu kutiju za rad s poklopcem na
izvlaenje na kome je bila slika saborne crkve Sv. Pavla, sa ruiastim kubetom; i u mesingani
naprstak na njenom prstu, pa i u nju samu, nju koja mi se inila tako divna. Oseao sam se toliko
sanjiv, da sam znao: svreno je sa mnom ako i za trenutak izgubim sve to iz vida.
Pegoti, rekoh iznenada, jeste li se vi kad udavali?
Boe, gospodine Davide, odgovori Pegoti, kakvo vam udavanje sad pada na pamet?
Odgovarala je sa takvim iznenaenjem, da me je to potpuno rasanilo. Zatim je zastala u radu i stala
me gledati, drei iglu odmaknutu za svu duinu konca.
Ama, jeste li se udavali, Pegoti? kaem ja. Vi ste vrlo lepa ena, zar ne?
Ja sam, naravno, njenu lepotu smatrao drukijom od lepote moje majke, ali mi se inilo da je
savreni primerak neke druge vrste lepote. U naoj najlepoj sobi bila je jedna klupica od crvene
kadife na kojoj je moja majka bila naslikala kitu cvea. Osnov na toj klupici i boja lica nae Pegoti
izgledali su mi jedno isto. Klupica je bila glatka, a Pegoti gruba, ali to nije bilo vano.
Ja lepa, Davide! ree Pegoti. O! Gospode! Ne, dragi moj! Ali otkuda vam udavanje pade na
pamet?
Ne znam! A kad se udajete, moete samo za jednog oveka; je l tako Pegoti; ne smete za vie njih
u isti mah?
Svakako da ne smem, ree Pegoti bez ikakva predomiljanja.
Ali kad se jednom udate za nekoga, pa taj neko umre, onda se valjda smete udati za nekog
drugog; je l te da smete Pegoti?
Pa moete, na to e Pegoti, ako ba hoete, dragi moj. To zavisi od vas.
Ali ta vi mislite, Pegoti? upitah.
Upitah je, i stadoh je gledati radoznalo, jer je ona vrlo radoznalo piljila u mene.
Moje je miljenje, ree Pegoti, skidajui pogled s mene posle kratkog oklevanja i nastavljajui
da radi to se mene tie: niti sam se kad udavala, gospodine Davide, a niti kad mislim da se udajem.
To je sve to znam o toj stvari.
Vi se, valjda, ne ljutite, Pegoti, je l te da se ne ljutite? rekoh ja poto sam neko vreme sedeo
mirno.
Zaista mi se uinilo da je ljuta, poto mi je tako odseno odgovorila, ali sam se jako prevario; ona
stavi ustranu svoj rad (bila je to jedna njena arapa), pa rairivi ruke, obgrli i dobro stisnu moju
kudravu glavu. Znao sam da me je dobro stegnula, jer bi joj, poto je bila vrlo puna, odletelo poneko
dugme s lea kad god bi se onako obuena napregla. A seam se da su dva dugmeta odletela na
suprotni kraj sobe dok me je grlila.
Hajde, itajte mi jo malo o tim krokindilima, ree Pegoti, koja nije bila sasvim sigurna u
pogledu imena, jo i da je dvaput vie, ne bi mi bilo dosta.
Nisam mogao da razumem potpuno zato Pegoti izgleda tako udno, i zato je tako spremna da se
vrati krokodilima. Ali smo se ipak vratili tim udovitima, pri emu sam ja bio sasvim probuen i
sve, pa smo poloili njihova jaja u pesak da ih sunce izlee, a zatim beali od njih i zbunjivali ih
stalnim menjanjem pravca, u emu su oni bili vrlo spori zbog nezgrapnosti svog tela; skakali u vodu
za njima kao uroenici, i zabijali im otre koeve u grla; i, jednom rei, vodili s njima prave okraje.
To bar vai za mene, ali sam u Pegoti pomalo sumnjao, jer se ona za sve to vreme zamiljeno
ubadala iglom po raznim delovima lica i miica.

Iscrpesmo krokodile i preosmo na aligatore kad zazvoni zvonce iz bate. Izaosmo do vrata;
tamo je stajala moja majka, neobino lepa kako mi se uini, i s njom neki gospodin s lepom crnom
kosom i zaliscima, koji nas je prole nedelje dopratio od crkve do kue.
Kad se moja majka na pragu sae da me zagrli i poljubi, taj gospodin ree da sam ja vra sreniji
od kakvog vladara ili neto nalik na to jer ovde mi, oseam, naknadno razumevanje ve pritie
u pomo.
ta to znai? upitah ga preko materina ramena.
On me pomilova po glavi, ali se meni nekako nije sviao ni on ni njegov duboki glas, a bio sam i
ljubomoran to njegova ruka dodiruje ruku moje majke dok dodiruje mene kako je stvarno i bilo.
Ja sam njegovu ruku gurao ustranu, to sam vie mogao.
O, Davide! opomenu me majka.
Mili deko! ree gospodin. Ne udim se njegovoj silnoj ljubavi. .
Nikad dotle nisam video tako lepu boju na licu moje majke. Ona me blago ukori to sam neutiv,
pa se, drei me vrsto uz svoj al, okrete da zahvali gospodinu to se potrudio da je doprati do kue.
Govorei mu to, ona mu prui ruku, i kad, je on uze u svoju, ona, ini mi se, pogleda u mene.
Hajde da poelimo jedno drugom laku no, moj lepi deko, ree gospodin, pri emu je to
dobro videh! sagao glavu nad majunu rukavicu moje majke.
Laku no! rekoh ja.
Hajde da budemo najbolji prijatelji na svetu! ree gospodin smejui se. Daj ruku da se
rukujemo.
Moja je desna ruka bila u majinoj levoj, te mu pruih drugu ruku.
E, pa ne tom rukom, Davide! nasmeja se gospodin.
Moja majka gurnu moju desnu ruku napred, ali ja, iz ranije pomenutog razloga, bejah reen da mu
je ne dam, pa mu je; i ne dadoh. Pruih mu onu drugu, a on je od srca prodrma, pa ree da sam sjajan
deko i ode.
Zatim u jednom trenutku spazih kako se okrenuo u bati i bacio na nas poslednji pogled svojih
urokljivih crnih oiju pre no to se vrata zatvorie.
Pegoti, koja nije bila izustila ni jednu re, niti prstom makla, odmah namae rezu, pa svi uosmo u
salon. Moja majka, protivno svom obiaju, mesto da sedne u svoju naslonjau pored vatre, ostade na
drugom kraju sobe i tamo sede, pevuei u sebi.
Nadam se da ste proveli ugodno vee, gospoo, ree Pegoti, stojei nasred sobe nepomino kao
kakav panj i drei svenjak u ruci.
Velika vam hvala, Pegoti, odgovori moja majka veselim glasom, provela sam vrlo prijatno
vee.
Po koje novo lice, s vremena na vreme, znai prijatnu promenu, napomenu Pegoti.
Zaista, vrlo prijatnu promenu, odgovori majka.
Dok je jo Pegoti tako nepomino stajala nasred sobe, a moja majka pevuila, ja zaspah, ali ne
toliko vrsto da im nisam mogao uti glasove samo to nisam razabirao ta govore. Kad se upola
probudih iz tog neugodnog dremea, videh da Pegoti i majka, obe uplakane, o neemu razgovaraju.
Ne, takav ko to je ovaj, gospodinu Koperfildu se ne bi dopao, ree Pegoti. To ja tvrdim, i na
to se zaklinjem.
Boe gospode, viknu moja majka nateraete me da poludim! Jesu li ikad ikoju jadnu devojku
mlai tako kinjili kao vi mene! A zato opet samu sebe vream nazivajui se devojkom,? Zar se
nisam nikad udavala, je li, Pegoti?
Kako da niste, zaboga? odgovori Pegoti.
Onda kako se usuujete, ree moja majka. Ja, znate, Pegoti, ne mislim da kaem kako se
usuujete, nego kako imate srca da me tako alostite i da mi govorite tako gorke stvari, kad dobro

znate da ja izvan ove kue nemam nijednog prijatelja na koga bih se oslonila?
To je jedan razlog vie odgovori Pegoti, da vam kaem da tako ne valja. Ne! Ne valja! Ne! To
ni po koju cenu nee valjati. Ne! inilo mi se da e Pegoti baciti svenjak od sebe, toliko je njime
podvlaila svoje rei.
Kako moete da me toliko izazivate, ree moja majka, pa udari u jo vei pla nego maloas i
da govorite tako nepravedno? Kako moete, Pegoti, da govorite i dalje o tome kao da je sve to
odlueno i ureeno, kad vam neprestano govorim, vi, nemilosrdni stvore, da izvan najobinijih
uljudnosti nije jo nieg bilo! Vi govorite o nekakvom divljenju. Pa ta ja tu mogu? Ako su ljudi tako
neozbiljni, pa se podaju tom oseanju, jesam li ja tu ta kriva? Pitam vas, ta treba ja tu da radim? Zar
biste eleli da obrijem glavu i nagaravim lice, ili da se unakazim nekom opekotinom, ili vrelom
vodom, ili ime slinim? ini mi se da biste vi to voleli, Pegoti. Rekla bih da biste u tome upravo
uivali.
Pegoti je, kako mi se inilo, primala jako srcu ovo klevetanje.
Moj dragi deko! viknu moja majka prilazei naslonjai u kojoj sam ja sedeo, i milujui me.
Moj roeni mali David! Zar moe neko da tvrdi da ne oseam dovoljno ljubavi prema
najdragocenijem svom blagu, najslaem malianu od svih na svetu?
Niko nije ni iz daleka tako neto kazao, ree Pegoti.
Jeste, Pegoti, rekli ste vi, odgovori moja majka, znate da jeste, ta se drugo moe zakljuiti
iz onoga to ste rekli, vi, neljubazni stvore, kad dobro znate, kao i ja, da zbog njega jo prolog
tromeseja nisam htela da kupim nov suncobran, iako mi se onaj stari zeleni izlizao sve do gore, a
resa se sva otrcala. To znate, Pegoti; to ne moete porei. Zatim, okrenuvi se s puno milote prema
meni, i prislanjajui obraz uz moj, ree:
Jesam li ti ja rava mama, Davide? Jesam li gadna, svirepa, sebina mama? Kai da jesam, edo
moje; kai jesi, mili deko, pa e te onda Pegoti voleti, a Pegotina je ljubav kud i kamo jaa od
moje, Davide. Ja te uopte ne volim, zar ne?
Na to svi udarismo u pla. Mislim da sam se ja najvie uo od sve troje, ali sam uveren da nam je
svima pla bio iskren. Meni srce samo to nije prepuklo, i bojim se da sam u prvom nastupu
povreene ljubavi doviknuo Pegoti: ivotinjo. To je estito stvorenje, seam se, bilo duboko
oaloeno, i mora da je tom prilikom ostala bez ijednog jedinog dugmeta, jer se osuo mali plotun te
municije kad ona, poto se izmirila s mojom majkom, klee kraj naslonjae da se pomiri i sa mnom.
Poosmo da legnemo sasvim potiteni. Jecanje me je jo dugo svaki as budilo, a kada me jedan
teak jecaj sasvim podie u krevetu, videh majku kako sedi na mom pokrivau i nadnosi se nad mene.
Posle sam zaspao u njenom zagrljaju, i spavao vrsto.
Ne mogu se setiti jesam li onog gospodina video i sledee nedelje, ili je proteklo vie vremena pre
no to se pojavio. Ne bih smeo tvrditi da se jasno seam datuma. Tek, eto, pojavio se u crkvi, a posle
poao s nama kui. Uao je i on s nama, da vidi neki uveni zdravac koji smo imali u prozoru salona.
Meni se nije inilo da obraa mnogo panje na njega, ali pre nego to e poi, on zatrai od majke da
mu da jedan cvetak. Ona ga zamoli da sam izabere ali on nikako ne htede ja nisam mogao da
pojmim zato te mu ga ona ubra i predade u ruku. On ree da se nikad, nikad vie nee rastati od
njega, a ja pomislih da je sasvim lud kad ne zna da e cvet uvenuti za dan-dva.
Pegoti poe manje da sedi s nama uvee nego dotada. Moja majka joj se pokoravala vrlo mnogo
vie nego obino, kako se meni inilo te smo svi troje bili odlini prijatelji, ali nekako drukije
nego pre, i nije nam vie bilo tako prijatno dok smo bili zajedno. Ponekad sam uobraavao da Pegoti
zamera mojoj majci to nosi sve one lepe haljine koje je imala u fijokama, ili to tako esto odlazi u
posetu onome susedu, ali nisam uspevao da na zadovoljavajui nain protumaim sve to.
Postepeno se navikoh da viam gospodina s crnim zaliscima. Nije mi se sviao nita vie nego
prvi put, i oseao sam prema njemu istu nelagodnu ljubomoru; ali ako sam i imao neki svoj razlog za

ljubomoru osim deje nagonske antipatije i nekog neodreenog shvatanja da Pegoti i ja moemo
visoko ceniti moju majku i bez pomoi nekog treeg, to svakako nije bio onaj razlog koji sam
mogao imati da sam bio stariji. Ja sam u to doba bio sposoban da zapaam, tako da kaem, sve u
malim odlomcima; ali sastaviti itavu mreu od izvesnog broja tih delova, i uhvatiti nekog u nju, bilo
je jo van moga domaaja.
Jednog jesenjeg jutra bio sam s majkom u prednjoj bati, kad gospodin Merdston sad sam ga
znao pod tim imenom naie na konju. On zaustavi konja da pozdravi moju majku, pa ree da ide u
Loustoft da poseti neke svoje prijatelje koji su tamo sa svojom jahtom, i veselo predloi da povede i
mene na sedlu ispred sebe, ako bih voleo da jaem.
Vazduh je bio ist i prijatan, a konj sve frktao i kopao nogom ispred batenskih vratnica kao da
i sam uiva pri pomisli na jahanje te i ja dobih jaku elju da idem. Odoh gore da me Pegoti
spremi. Meutim, gospodin Merdston sjaha, pa sa konjskom uzdom preko ruke stade hodati goredole spoljnom stranom pored ive ograde od divljih rua, dok je moja majka hodala lagano goredole s unutarnje strane da mu pravi drutvo. Seam se kako smo Pegoti i ja virili kroz moj mali
prozor; seam se kako su oni vrlo izbliza posmatrali divlje rue dok su koraali pored ograde, i kako
je Pegoti, iz sasvim aneoskog razpoloenja, odjednom planula i stala suvie jako da mi etka kosu u
suprotnom pravcu.
Malo kasnije smo gospodin Merdston i ja ve kasom jahali po zelenoj ledini pokraj puta. On me je
sasvim lako drao jednom rukom, i mislim da uglavnom nisam bio nemiran; ali mi je bilo prosto
nemogue da sedim ispred njega, a da ponekad ne okrenem glavu da mu pogledam u lice. On je imao
onu vrstu plitkog crnog oka potrebna mi je neka bolja re da predstavim oko bez ikakve dubine u
koju bi se ovek mogao zagledati oko koje, kad je zamiljeno, izgleda, uvek samo za jedan
trenutak, valjda usled kakve naroite igre svetlosti, kao da je iznenada postalo zrikavo. To sam
nekoliko puta, kad bih bacio pogled na gospodina Merdstona, opazio s nekakvom jezom, i pitao se o
emu li on tako neprestano misli. Njegova kosa i zalisci, gledani izbliza, izgledali su jo crnji i gui
nego to mi se uinilo u prvi mah. etvrtast oblik donjeg dela lica i takasti tragovi crne brade, koju
je svakog dana briljivo brijao, podseali su me na figure od voska koje su est meseci pre toga
pokazivali nedaleko od nae kue. Sve to, njegove pravilne obrve, sneno bela, crna i mrka boja
njegovog lica prokleto i to njegovo lice i sama uspomena na njega! navodili su me na misao da
je on, i kraj, sve moje nedoumice vrlo lep ovek. Ne sumnjam da je tako izgledao i mojoj sirotoj
majci.
Odjahasmo do jednog hotela kraj mora, gde su u jednoj sobi dva gospodina puila cigare sami.
Svaki je od njih leao bar na etiri stolice i imao na sebi grub kratak kaput. U jednom uglu bee
gomila kaputa, mornarskih ogrtaa i jedna zastava, sve uvezano zajedno.
Oni se nekako nemarno i gegajuu digoe na noge kad mi uosmo i rekoe:
Zdravo, Merdstone! Mi smo mislili da ste umrli.
Nisam jo, ree Merdston.
A ko je ovaj momi? ree jedan od gospode i dohvati me.
To je David, odgovori Merdston.
Koji David? ree onaj gospodin. Dons?
Koperfild, odgovori gospodin Merdston.
ta? Breme zanosne gospoe Koperfild? viknu gospodin, lepe mlade udovice?
Kinione, ree gospodin Merdston, pazite malo, molim vas. Neko je otrouman.
A ko to? upita gospodin smejui se.
Ja pogledah navie brzo, radoznao da ujem.
Pa Bruks iz efilda, ree gospodin Merdston.
Meni laknu to je taj neko Bruks iz efilda, jer sam, u prvi mah pomislio da sam to ja.

Izgleda da je bilo neeg vrlo smenog u reputaciji koju je uivao taj Bruks iz efilda, jer se oba
gospodina od srca nasmjae kad se on spomenu, pri emu se dobro zabavljao i sam gospodin
Merdston. Poto su se neko vreme smejali, gospodin koga je gospodin Merdston zvao Kinion ree:
A ta Bruks iz efilda misli u pogledu nameravanog posla?
Pa ne bih rekao da Bruks zasada razume mnogo u pogledu te stvari, odgovori gospodin
Merdston, ali drim da, onako uopte uzevi, nije naklonjen.
To opet izazva smeh, a gospodin Kinion ree da e zvoniti da donesu malo erija, pa da pijemo u
Bruksovo zdravlje. To i uradi; a kad vino doe, on natera i mene da gutnem malo uz biskvit i da pre
no to u ispiti ustanem i kaem: Dole Bruks iz efilda! Ta se zdravica primi s burnim
odobravanjem i sa tako srdanim smehom, da to i mene natera da se smejem, na to se opet oni
stadoe smejati jo jae. Jednom rei, odlino smo se zabavljali.
Posle toga etali smo strmom liticom iznad mora, sedeli na travi i gledali razne stvari kroz dogled
nisam umeo da se snaem kad su mi ga metnuli predoi, ali sam se pravio da vidim pa smo se
onda vratili u hotel na rani ruak. Za sve vreme dok smo bili napolju, ona dva gospodina su puila
bez prestanka, to su, bar koliko sam mogao suditi po mirisu njihovih grubih kaputa, sigurno inili
jo otkako su im kaputi doneti od krojaa. Nego da ne zaboravim: ili smo i na jahtu, gde trojica
sioe u kabinu, pa se bacie na prouavanje nekih hartija. Video sam ih kako ozbiljno rade kad sam
pogledao dole kroz otvoren svetlarnik. Mene su za to vreme ostavili s jednim prijatnim ovekom,
vrlo velike glave, sa riom kosom, i s vrlo malim sjajnim eirom na njoj, koji je na sebi imao
koulju ili prsnik s prugama na kocke, na kojem je preko grudi pisalo velikim slovima EVA. Ja
pomislih da se on tako zove i da ime nosi na prsima poto ivi na lai, te nema kapiju da na nju
istakne ime, ali mi on kad ga oslovih sa gospodine evo, ree da je to ime lae.
Celog dana sam zapaao da je gospodin Merdston ozbiljniji i staloeniji od ona dva gospodina.
Oni su bili vrlo veseli i bezbrini! alili su se bez ustezanja jedan s drugim, ali retko s njim. Meni se
inilo da je on mnogo pametniji i hladniji od njih i da ga oni gledaju s nekim oseanjem nalik na
moje. Opazio sam jednom ili dvaput da je gospodin Kinion, dok je govorio, ispod oka pogledao u
gospodina Merdstona, kao da hoe da se uveri da nije ime nezadovoljan; i kako je jednom kad je
gospodin Pasnid, onaj drugi gospodin, bio osobito veseo, nagazio njegovu nogu i kriom ga
pogledom opomenuo da ima u vidu da je u drutvu gospodina Merdstona, koji je sedeo strogo
ozbiljan i utao. A i ne seam se da se gospodin Merdston celog toga dana nasmejao, osim na onu
alu o efildu a ta je, uzgred budi reeno, bila njegova.
Doli smo kui rano uvee. Bilo je vrlo lepo vee, pa se moja majka i on jo jedared proetae du
ograde od divljih rua, dok mene poslae unutra da pijem aj. Poto on ode, moja majka me stade
pitati kako sam proveo dan i ta su oni tamo govorili i radili. Ja spomenuh ta su rekli o njoj, a ona se
nasmeja i ree da su to drski ljudi koji govore besmislice ali sam oseao da joj je milo. Znao sam
to sasvim dobro onda, kao to znam i sad. Iskoristila priliku da je upitam da li poznaje gospodina
Bruksa iz efilda, na to ona odgovori da ga ne zna i da je sigurno nekakav fabrikant iz brane
noeva i viljuaka.
Smem li o njenom izmenjenom licu, kakvog se s razlogom seam, i iezlom kao to znam
smem li rei da ga vie nema, kad evo izlazi preda me, u ovom trenutku, ivo kao ma koje lice na
ulici punoj sveta u koje bih mogao da pogledam? Smem li o njenoj nevinoj i devojakoj lepoti rei
da je svenula, da je vie nema, kad evo dah njezin oseam na obrazu, sada, isto onako kako sam ga
oseao one veeri? Smem li rei da se ita promenila, kad je, evo, moje seanje vraa u ivot ba
onakvu, i kad to seanje, vernije svojoj zaljubljenoj mladosti no to sam ja, ili ma ko drugi, jo uvek
grevito dri ono to mu je tada bilo predrago.
Piem o njoj onakvoj kakva je bila kad sam otiao da legnem posle onog razgovora i kad je dola
da mi kae laku no. Kleknula je veselo kraj moga kreveta, pa je, spustivi glavu na ruke, i smejui

se, rekla:
ta su ono rekli, Davide? Kai mi opet. Ne mogu da verujem.
Zanosna ... poeh ja.
Majka mi stavi ruke na usta da me uutka.
Sigurno nisu rekli ,zanosna, ree ona smejui se. Ne moe biti da su rekli ,zanosna, Davide.
Znam da nisu.
Jeste, rekli su zanosna gospoa Koperfild, ponovih ja uporno. I ,lepa.
Ne, ne, ne moe biti da su rekli ,i lepa. Nikako l, upade u re moja majka, opet mi
stavljajui prst na usta.
Jeste, rekli su ,lepa mala udovica.
Luckasti drski stvorovi, viknu moja majka smejui se i pokrivajui lice. Smeni ljudi! Zar ne?
Davide, milo moje...
ta, mamice?
Nemoj nita o tome govoriti Pegoti; mogla bi se ljutiti na mene. Ja sam i sama strano ljuta na
njih, ali bih vie volela da Pegoti ne zna.
Ja, naravno, obeah, a onda se poljubismo ko zna koliko puta, i ja ubrzo vrsto zaspah.
Danas mi se, posle tolikog vremena, ini da je sutra dan posle toga Pegoti izala preda me s vrlo
udnim i pustolovnim predlogom, o kome u uskoro govoriti; ali je to verovatno bilo dva meseca
kasnije.
Moja majka je opet bila negde van kue, a mi smo, kao i pre, sedeli u drutvu arape i arina, i
komadia voska, i kutije sa crkvom Sv. Pavla na poklopcu, i knjige o krokodilima, kad Pegoti, poto
me je vie puta pogledala, i svaki put zaustila da neto kae pa se predomislila to sam ja prosto
shvatio kao zevanje, jer bi se inae prilino uznemirio najzad ree umiljavajui se:
Kako bi vam se svidelo, gospodine Davide, da poete sa mnom na jedno dve nedelje kod moga
brata u Jarmut? Zar to ne bi bilo uivanje?
Je li va brat prijatan ovek, Pegoti? upitah ja obazrivo.
O, jo kako prijatan! uzviknu Pegoti diui ruke uvis. A zatim, tamo je i more, pa amci, pa
lae, pa ribari, pa al, i Am, da se igrate s njim ...
Pegoti je mislila na svog neaka Hama, o kome je bilo govora u prvoj glavi, ali je njegovo ime
izgovarala kao ono glagolsko parence iz Engleske gramatike{7}.
Ja se oduevih na to nabrajanje zadovoljstava, i rekoh da bi to zaista bilo uivanje, ali ta e na to
rei majka?
E, ja bih smela da se kladim u gineju, ree Pegoti pogledajui me paljivo, da e nas ona pustiti
da idemo. Ja u je pitati, ako hoete, im se vrati kui. Pristajete li?
A ta e ona raditi dok mi ne budemo tu? rekoh i naslonih male laktove na sto da bih raspravio
tu stvar. Ona ne moe ostati sama.
Pegoti odjednom stade traiti neku rupu na peti arape, ali to mora da je bila neka vrlo mala rupa,
koju nije vredelo krpiti.
ujete li, Pegoti? I vi znate da ona ne moe ostati sama!
O, bog s vama! ree Pegoti i najzad opet pogleda u mene. Pa zar vi ne znate? Ona e provesti
dve nedelje kod gospoe Greiper. Kod gospoe Greiper e biti veliko drutvo.
Kad sam to uo, bio sam gotov da poem. ekao sam s krajnjim nestrpljenjem da mi se majka
vrati od gospoe Greiper, jer je bila ba kod te susetke, pa da vidim da li e nam dopustiti da
izvedemo nau veliku zamisao. A moja majka se ne iznenadi ni blizu onoliko koliko sam ja oekivao,
ve vrlo lako pristade, te se sve uredi jo iste veeri i donese odluka da e se tamo za mene plaati za
stan i hranu.
Brzo doe dan naeg polaska. Na njega je trebalo tako malo ekati, da je isuvie brzo doao ak i

za mene koji sam goreo od nestrpljivog iekivanja i od strepnje da se kakav zemljotres, ili ognjena
planina, ili druga koja velika prirodna nesrea ne umea i ne omete nae putovanje. Trebalo je da
putujemo u kolima jednog kiridije, koja su polazila izjutra, posle doruka. Toliko sam tada eleo da
se samo umotam i prespavam no onako obuen, u eiru i cipelama, da bih dao ne znam ta samo da
mi to dopuste.
Iako o tome priam veselo, jo i sad sam uzbuen kad se setim kako sam bio nestrpljiv da to pre
odem iz svog srenog doma, i kad pomislim da ni slutio nisam ta ostavljam, i to za navek.
Uivam kad se setim kako sam u vreme kad su kola ve bila stigla pred vratnice, a majka stajala i
ljubila me kako sam zaplakao od zahvalne ljubavi prema njoj, i prema starom domu, od kojeg se
nikad dotle nisam odvajao. Drago mi je to znam da je i moja majka plakala, i da sam oseao kako
joj srce lupa uz moje.
Srean sam pri pomisli kako je moja majka, kad kiridija krete, istrala na vratnice, pa mu
doviknula da stane da me jo jednom poljubi. I uivam da se to due zabavim seanjem na usrdnost i
ljubav kojom je ona tada prinela svoje lice mome.
Dok je stajala na putu poto mi krenusmo, gospodin Merdston joj prie, drei se nekako kao da
joj zamera to se toliko uzbudila. Ja sam gledao za sobom ispod arnjeva na kolima i pitao se ta on tu
ima da se mea. A Pegoti, koja je takoe gledala prema njima s druge strane, nije izgledala nimalo
zadovoljna, to se videlo po njenom licu kad se okrenula meni.
Neko vreme sam sedeo i gledao u Pegoti, zanesen ovakvom matarijom: da neto ima zadatak da
me kao deaka iz bajke povede da se izgubim, da li bih umeo da se vratim kui po tragu dugmadi
koju bi posejala putem.

GLAVA III
PROMENA U MOME IVOTU

Mislim da je konj onoga kiridije bio lentina kakve nema, jer se vukao oborene glave, kao da
uiva da ljudi to due ekaju na njima upuene pakete. Ja sam ak uobrazio da se on glasno kikoe
pri toj pomisli, ali kiridija ree da ga to mui kaalj.
I kiridija je imao obiaj da dri glavu oborenu kao i njegov konj, i da se sanjivo klanja dok vozi,
drei ruke na kolenima. Kaem vozi, ali mi se ini da bi kola isto tako lepo stigla u Jarmut i bez
njega, jer je konj sve sam obavljao. A od sveg razgovora kiridija je znao samo da zvidi.
Pegoti je drala na krilu kotaricu sa jestivom, koje ne bi omanulo ni da smo tim prevoznim
sredstvom ili ak u London.
Mnogo smo jeli i mnogo spavali. Pegoti je padajui u san uvek naslanjala glavu na drku od
kotarice, koju nije isputala iz ruku; i toliko je hrkala, da ne bih mogao verovati da je za to sposobno
jedno slabo ensko eljade, da je nisam sluao svojim uima.
Usput smo toliko skretali uz puteljke, niz puteljke, i toliko dugo predavali krevet za jednu krmu, i
svraali jo na druga mesta, da sam bio sasvim umoran i presrean kad ugledasmo Jarmut. On mi se
inio nekako sunerast i natopljen dok sam prelazio pogledom preko velike i sumorne pustoi koja
se prostirala s one strane reke, pri emu sam se hteo ne hteo pitao kako to da je jedan deo sveta tako
ravan, ako je svet zaista okrugao, kako kae u mom zemljopisu. Ali pomislih da Jarmut lei na
jednom od polova, ime se stvar sasvim lepo objanjavala.
Kad priosmo malo blie, i kad videsmo kako sav predeo lei u pravoj liniji opruen pod nebom,
ja bojaljivo rekoh Pegoti da bi ga poneki mali breuljak mogao ulepati, a da bi sve bilo zgodnije da
je kopno malo jae izdvojeno od mora, i da varo i nadolo more ne izgledaju tako izmeani kao
kakva prenica ogrezla u vodi. Ali Pegoti ree odsenije nego obino da moramo primiti stvari
onakve kakve su, i da se ona, bar to se tie nje lino, ponosi to moe kazati za sebe da je Jarmutska
haringa.
Kad zaosmo u ulicu koja se meni uini prilino udna i osetismo miris ribe, smole, kuine i
katrana, i kad videsmo kako svuda prolaze mornari i kako kola uz tresak poskakuju preko kaldrme,
ja osetih da sam uinio nepravdu tako ivom mestu, pa to rekoh i Pegoti, koja sa velikim
zadovoljstvom saslua izraze moje radosti, te mi saopti da je svima dobro poznato, valjda svima
onima koji imaju sreu da budu po roenju haringe, da je Jarmut sve u svemu najlepe mesto u
vasioni.
Evo moga Ama, vrisnu Pegoti. Toliko je porastao da ga ne moe poznati!
On nas je doista ekao pred krmom, pa me kao kakav stari poznanik upita kako sam. Ja isprva
nisam oseao da ga poznajem tako dobro kao on mene, jer on nikako nije dolazio u nau kuu od one
noi kad sam se rodio, pa je, naravno, time bio u preimustvu nadamnom.
Ali naa prisnost znatno ojaa kad me on uze na krkae da me odnese do kue. Sad je to bio
ogroman, snaan momak, visok est stopa, i irok srazmerno visini, okruglih ramena, ali s licem
dobroudno nasmejanog deaka, i s kovrdavom svetlom kosom, koja mu je davala izgled jagnjeta.
Imao je na sebi kaput od jakog lanenog platna i tako krute akire, da bi i bez nogu u njima stajale
uspravno. A ono to je imao na glavi ne bi se moglo s pravom nazvati eirom; pre bi se moglo rei
da mu je teme, kao kakva stara zgrada, bilo pokriveno neim smolastim.
Ham je mene nosio na leima, a ispod pazuha jedan na kovei, a Pegoti drugi; i tako poosmo
kroz ulice prepune iverja i peanih humica, pa udarismo pored plinare, uarskih radionica,

gradilita amaca, brodogradilita, radionica za rasklapanje brodova, radionica za kuine i smolu,

kojim se brodovi uperiu, jarbolana, kovanica, i silesije svakojakih gradilita, dok ne izaosmo na
onu sumornu pusto koju sam video iz daleka, na to Ham ree;
Eno nae kue, gosn Davide.
Ja stadoh gledati u svim pravcima dokle sam mogao dogledati preko pustoi, pa i na more, i preko
reke, ali kue nigde ni od korova. Nedaleko odatle se, istina, videlo neto kao neki crni brod ili neka
druga vrsta isluene lae, nasukane na obali, sa gvozdenim dimnjakom koji je strio mest odaka, i
dimio vrlo ugodno ali se nije moglo sagledati nigde nita ni nalik na ljudsko naselje.
Nije valjda ono? rekoh ja. Ono to lii na lau?
Jeste ba ono, gosn Davide, odgovori Ham.

Da je to bila Aladinova palata, rokovo {8} jaje, ili tako neto, ne bi me valjda toliko oaralo, kao
romantina pomisao da u stanovati ba tu. Videla su se divna vrata urezana sa strane, pa sveden krov,
pa mali prozori; ali je najvea dra bila u tome to je to bila prava laa, koja je nesumnjivo bila na
vodi stotinama puta i koja nikako nije bila graena za ovakvo stanovanje na kopnu. To je bilo ono to
me je najvie oduevilo. Da je unapred udeavana za stanovanje, meni bi se mogla uiniti teskobna, ili
nezgodna ili zabaena; ali poto nikad nije imala takvu namenu, ona je samim tim postajala savreno
obitavalite.
Iznutra je bila divno ista i ne moe biti urednija. Bio je tu sto, pa holandski sat, pa komoda s
fijokama i posluavnik za aj sa slikom neke gospoe sa suncobranom koja je pola u etnju s nekim
dekom vojnikog izgleda koji tera obru. Jedna Biblija je podupirala posluavnik, koji bi, da
neto padne, polupao dobru koliinu olja i tanjiria i jedan ajnik, to je sve bilo poreano oko te
knjige. Po zidovima je visilo nekoliko obinih slika u bojama, uokvirenih i zastakljenih, s
predmetima iz Svetog pisma. Kad god sam takve slike docnije viao u rukama torbara, uvek mi je

pred oi izlazila sva unutranjost kue Pegotinog brata. Najupadljivije meu njima bile su Avram u
crvenom kako prinosi na rtvu Isaka u plavom, i Danilo u utom, baen u peinu zelenih lavova. Nad
malom policom iznad kamina visila je slika lugera{9} Sare Dein. Taj model izraen u Sanderlendu,
i to sa stvarnom malom umetnom drvenom krmom pravo umetniko delo, koje je predstavljalo
kombinaciju slikarstva i drvodeljstva bio je u mojim oima najzavidniji posed to ga je pruao
ovaj svet. Bilo je tu i nekoliko kuka u brvnima tavanice, iju namenu onda nisam mogao dokuiti;
zatim nekoliko sanduka i kutija i drugih zgodnih naprava te vrste to su sluile za sedenje i
poveavale broj stolica.
Sve sam ja to opazio na prvi pogled im sam preao preko praga kao svako dete, prema onoj
mojoj ranije izloenoj teoriji a zatim Pegoti otvori jedna vratanca, pa mi pokaza moju spavau
sobu. Tako udobnu i primamljivu spavau sobu nisam nikada video na zadnjem kraju lae, s
prozoriem na mestu gde je nekad bila proturena krma; sa ogledalcem uokvirenim koljkama od
ostriga, koje je bilo obeeno na visini kao udeenoj za mene, i sa malim krevetom upravo tolikim da
se u njega moglo lei. Na stolu kita morskih trava u plavom lonetu. Zidovi tako okreeni da su bili
beli kao mleko, a krevetski pokriva od krpica prosto mi je zasenjivao oi svojim bleskom. Neto to
sam naroito zapazio u toj slatkoj kui bio je miris na ribu, koji je bio tako prodoran, da kad izvadih
maramicu osetih da mirie kao da je u nju bio uvijen jastog. Kad taj pronalazak poverljivo saoptih
Pegoti, ona me obavesti da joj brat trguje jastozima, morskim paucima i renim rakovima, a kasnije
videh da se gomila tih stvorenja, spletena u neverovatnu guvu, obino nalazi u jednoj maloj drvenoj
upi punoj lonaca i kotlia, i da tipa gde ta stigne.
U kui nas doeka dobrodolicom neka vrlo utiva ena u beloj kecelji koju sam jo sa etvrt
milje odstojanja, dok sam jo bio na Hamovim leima, video kako se klanja na vratima. Doeka nas i
neka izvanredno lepa devojica, bar se meni tako uinila, sa ogrlicom od plavih inuva. Ona mi se
otre kad htedoh da je poljubim, pa mugnu i sakri se negde. Posle izvesnog vremena, poto sjajno
veerasmo kuvanih listova, rastopljenog masla i krompira, uz jedan kotlet za mene, stie neki kosmat
ovek vrlo dobroudna lica. On moju Pegoti nazva curicom, pa je srdano cmoknu u obraz, te ja
po tome, a i po njenom ponaanju, bez ikakvih sumnji zakljuiti da je to njen brat, to se i potvrdilo,
poto mi ga uskoro i predstavie kao gospodina Pegotija, domaina kue.
Milo mi je to vas vidim, gospodine, ree gospodin Pegoti.
Moda emo vam se uiniti grubi, ali smo spremni da vas usluimo.
Ja mu zahvalih, i odgovorih da sam uveren da e mi biti prijatno u tako divnoj kui.
Kako je vaa mama, gospodine? ree gospodin Pegoti. Jeste li je ostavili zdravu i veselu?
Nagovestih gospodinu Pegotiju da je vesela kako se samo moe poeleti, i da ih je pozdravila, to
je bila utiva izmiljotina s moje strane.
Jako sam joj zahvalan, zaista, ree gospodin Pegoti. E pa, gospodine, ako moete da izdrite
jedno petnaes dana zajedno s njom, pokazujui glavom na svoju sestru, sa Hamom i malom
Emilijom, mi emo se ponositi vaim drutvom.
Poto me je tako gostoljubivo pozdravio u svojoj kui, gospodon Pegoti izae napolje da se umije
jednim kotliem tople vode, rekavi da njegovu prljavtinu hladna nikako ne bi uspela da skine.
Uskoro se vrati, mnogo lepeg izgleda, ali tako crven, da nisam mogao da ne pomislim kako
njegovo lice ima neeg zajednikog sa jastozima, morskim paucima i renim rakovima jer i ono
je upalo u toplu vodu veoma crno, a izalo iz nje sasvim crveno.
Posle aja, kad se zatvorie vrata, i sve se nekako prijatno ututka, jer noi su ve bile hladne i pune
magle, meni se uini da prijatniji kutak ljudska mata ne bi mogla smisliti. Sluati kako se napolju na
moru die vetar, biti svestan da tamo po pustoj ravnici puzi magla, i pri tome gledati u vatru i misliti
kako u blizini nema nikakve kue osim ove nae, koja je, u stvari, laa bilo je prava arolija. Mala
Emilija je ve savladala stidljivost, te je sedela kraj mene na najniem i najmanjem sanduetu,

velikom taman za nas dvoje, i koje je tano moglo da, stane u kut kraj ognjita. Gospoda Gamid je u
svojo beloj kecelji plela sa druge strane vatre. Pegoti se uz svoj runi rad i sa svojom crkvom Sv.
Pavla i komadiem votanice oseala kao kod svoje kue, kao da sve to zajedno nije nikad poznalo
drugog krova. A Ham je poto mi je prethodno odrao prvi as igranja klope pokuavao da se
priseti kako treba da razmetne prljave karte pa da prorekne sudbinu. Pri tom je, na svakoj karti koju
je prevrnuo, ostavljao sumnjivi otisak palca. Gospodin Pegoti je puio lulu. Ja osetih da je dolo
vreme za razgovor i prijateljsku poverljivost.
Gospodine Pegoti, kaem ja.
Molim, gospodine, kae on.
Jeste li vi svome sinu dali ime Ham zato to ivite u nekoj vrsti kovega?
Gospodinu Pegotiju se, izgleda, ta misao uini duboka, ali on odgovori:
Ne, gospodine. Nikakvo mu ime ja nisam dao.
Pa ko mu je onda dao to ime? rekoh ja, postavljajui gospodinu Pegotiju pitanje broj dva iz
katihizisa.
Pa, gospodine, dao mu ga je njegov otac, ree gospodin Pegoti.
Mislio sam da ste mu vi otac.
Otac mu je bio moj brat Do, ree gospodin Pegoti.
Je l umro, gospodine Pegoti? primetih ja poto sam malo poutao s puno potovanja.
Utopio se, ree gospodin Pegoti.
Mene mnogo iznenadi to to gospodin Pegoti nije Hamov otac, te se zapitah da se moda ne varam
u pogledu njegovog srodstva s ostalim ukuanima. Bio sam tako radoznao da saznam, te odluih da
to raistim sa gospodinom Pegotijem.
A mala Emilija? rekoh ja pogledavi u nju. Ona je vaa ker, zar ne, gospodine Pegoti?
Nije, gospodine. Njen otac je bio moj zet Tom.
Sigurno umro, gospodine Pegoti? primetih i protiv svoje volje, poto sam opet poutao s puno
potovanja.
Utopio se, ree gospodin Pegoti.
Oseao sam koliko je teko nastaviti razgovor o toj stvari, ali jo ne bejah doznao sve to sam
hteo, a morao sam po svaku cenu ispitati stvar do kraja, te zato upitah:
Zar vi nemate dece, gospodine Pegoti?
Ne, mladi gospodine, odgovori on i nasmeja se kratko. Ja sam neenja.
Neenja! rekoh ja zauen. A ko je ono, gospodine Pegoti? i pokazah na onu osobu u kecelji
koja je plela.
To je gospoa Gamid, ree gospodin Pegoti.
Gamid, gospodine Pegoti?

Ali mi u tom trenutku Pegoti mislim moja vlastita Pegoti stade davati tako jasne znake da
vie ne pitam, da mi je samo preostalo da sedim i da gledam u celo to utljivo drutvo, sve dok ne
doe vreme da se ide u krevet. A kada se najzad naosmo sami u mojoj maloj kabini, ona me obavesti
da su Ham i Emilija neak i neaka, siroad koju je moj domain usvojio u raznim godinama
njihovog detinjstva, kad su ostala nezbrinuta, i da je gospoa Gamid udovica njegovog ortaka s
kojim je imao brod i koji je umro u najveoj sirotinji. On je i sam siromaan ovek, ree mi
Pegoti, ali je dobar kao zlato i pouzdan kao elik to su njena poreenja. Jedino govor o toj
njegovoj plemenitosti, objasnila mi je ona, moe toliko da ga naljuti da pribegne ak i kakvoj runoj
kletvi, im ko od njih zucne to o tome, on desnom rukom snano tresne po stolu (pri emu se
jednom prilikom sto i raspukao), pa se pone strano zaklinjati da e i on i sve otii u tandariju ako s
tim ne prestanu i ako se o tome jo bude govorilo. A ja se na to stadoh raspitivati gde je ta tandarija,
pa najzad po odgovorima stekoh utisak da o tome niko nema pojma, mada su svi smatrali te rei za
najsveaniju zakletvu.
Bio sam uzbuen dobrotom svoga domaina, pa sam u izvesnom blaenom duevnom
raspoloenju, koje je sanjivost pojaavala, sluao kako enskinje ide u postelju u drugoj kajitici, istoj
kao moja, na drugom kraju broda, i kako on i Ham veaju dve mornarske postelje o kuke koje sam
ranije bio opazio u gredama krova. Dok mi se san polako prikradao, ja sam sluao kako vetar zavija
napolju na moru, i kako juri preko ravnice tako besomuno, da sam imao neko bunovno privienje
da se u noi pomalja grdna morska dubina. Ali sam se setio da se na kraju krajeva nalazim na lai, i
da nije zgoreg imati pored sebe na lai oveka kao to je gospodin Pegoti, za sluaj da se zaista neto
dogodi.
Ali se nije dogodilo nita gore do jutra. Skoro im ono zasija na okviru od koljkica moga
ogledala, ja skoih iz kreveta i izleteh napolje s malom Emilijom da skupljamo kamenie po alu.
Vi ste svakako pravi mornar? rekoh ja Emiliji. Ne verujem da sam zbilja mislio tako neto, ali
sam oseao da mi utivost nalae da tako neto kaem, a jedno je blistavo jedro sasvim blizu nas

stvaralo tako lepu sliicu u njenom sjajnom oku, da me je podstaklo na te rei.

Ne, odgovori Emilija maui glavom, mene je strah od mora.
Strah! rekoh ja s prikladnim izgledom neustraivosti, gledajui oholo u silni okean. Mene
bogme nije.
Ah, ali ono je svirepo, ree Emilija. Ja sam videla kako je bilo svirepo prema mnogim naim
ljudima. Videla sam ga kako razbija u paramparad jedan brod veliki kao naa kua.
Nadam se da to nije bio brod na kome je ...
Moj otac poginuo? ree Emilija. Nije, nije taj. Ja taj brod nisam nikad videla.
Ni njega? upitah ja.
Mala Emilija opet mahnu glavom:
Ne seam ga se.
Da udne podudarnosti! Ja se odmah dadoh na posao da objasnim kako nikad nisam video svog
oca; kako smo moja majka i ja vazda iveli sami za sebe najsrenijim ivotom koji se moe zamisliti,
kako smo tako iveli tada, i nameravamo da i dalje ivimo; pa onda kako je grob moga oca u
crkvenoj porti kraj nae kue, u hladu jednog drveta, ispod ijih sam grana mnogo puta u lepa jutra
etao i sluao pevanje ptica. Ali se pokaza da je bilo izvesne razlike izmeu Emilijinog i mog
poloaja kao siroadi. Ona je bila izgubila majku pre nego oca, a niko ivi ne zna gde je grob njenog
oca, sem da je negde u morskim dubinama.
Osim toga, ree Emilija traei unaokolo koljke i kamenie, tvoj otac je bio gospodin, a
tvoja majka je gospoa, dok je moj otac bio ribar, moja majka ribarska ki, a moj ujak Dan je ribar.
Dan je gospodin Pegoti, je l? rekoh ja.
Ujka Dan, onaj tamo, ree Emilija pokazujui glavom prema kui.
Da, i ja mislim na njega. Mora da je vrlo dobar, kako mi se ini.
Dobar? ree Emilija. Ako ikada budem velika gospoa, ja u mu dati kaput plav kao nebo, sa
dugmetima od dijamanata, akire od utog nankina, prsluk od crvene kadife, trorogi eir, velik
zlatan sat, srebrnu lulu i sanduk novaca.
Ja rekoh da ne sumnjam da gospodin Pegoti potpuno zasluuje sva ta blaga. Moram priznati da mi
je bilo neto malo teko da zamislim da bi se on oseao sasvim ugodno u opremi koju je za njega
smislila njegova zahvalna neaka, i da, sam naroito sumnjao u razumnost trorogog eira, ali sam ta
oseanja zadrao za sebe.
Mala Emilija zastade i pogleda u nebo pri nabrajanju tih predmeta, kao da oni sainjavaju neko
sjajno privienje. Zatim nastavismo skupljanje koljki i kamiaka.
Je l bi ti volela da bude velika gospoa? rekoh ja.
Emilija pogleda u mene, pa se nasmeja, i pokretom glave ree: Da.
Jako bih volela. Onda bismo svi mi bili gospodska porodica. Ja, ujka, i Ham, i gospoa Gamid.
Onda ne bismo nita marili kad bi dolo vreme bura... Ne zbog nas samih, hou da kaem. Ali bi
sigurno marili zbog sirotih ribara, pa bi im pomagali novcem kad bi oni iole postradali.
Meni se ta slika uini sasvim na mestu, i prema tome nimalo neverovatna, te izrazih svoje
zadovoljstvo pri pomisli na nju, a mala Emilija se oslobodi i stidljivo upita:
Zar te i sada nije strah od mora?
Bilo je dovoljno mirno da se ne plaim, ali nisam sumnjao da bih, samo da sam video kako dolazi
neki talas osrednje veliine, okrenuo pete seajui se s uasom njenih utopljenih srodnika. Ali ipak
rekoh:
Ne, pa, dodadoh, ali izgleda da ni tebe nije strah, iako kae da jeste! jer je koraala isuvie
blizu ivice nekog starog mola, ili drvenog keja, na koji smo bili doetali, te sam se plaio da ne padne
u vodu.
Ne bojim se ja ovako, ree mala Emilija. Ali se budim nou kada gruva, pa drhem pri pomisli

na ujka Dana i Hama, i sve mi se priinjava da ih ujem kako zovu u pomo. Zato bih toliko volela da
budem velika gospoa. Ali se ne plaim ovako. Ba ni malo. Pogledaj.
Ona se odvoji od mene i potra po neravnoj gredi, koja se, strei od nasipa na kojem smo stajali,
nadnosila nad duboku vodu bez ikakvog oslonca. Taj mi se dogaaj tako urezao u seanje, da bih da
sam kakav crta mogao i danas sve to da predstavim sasvim onako kako sam tu sliku onda doiveo:
malu Emiliju, koja (kako mi se tada inilo) leti napred, u susret svojoj propasti, s pogledom koji
nisam nikad zaboravio, uprtim u daleku morsku puinu.
Njena se laka, smela, leprava mala prilika okrete i vrati zdrava i itava do mene, te se ja uskoro
stadoh smejati svome strahu i kriku koji sam bio ispustio, i koji ne bi nita pomogao, jer nikoga nije
bilo u blizini. Ali je kasnije bilo prilika, u doba moje zrelosti, puno prilika, kad sam pomiljao da li
je mogue (mislim na mogunost koja vai za stvari skrivene od nas) da, je u onoj iznenadnoj
naglosti tog deteta, i u njegovom neobuzdanom pogledu u pustu daljinu, bilo nekog milosrdnog
poziva u opasnost, nekog mamljenja sebi koje je dolazilo od njenog mrtvog oca, i s njegovim
odobrenjem, kako bi njen ivot dobio mogunost da se toga dana okona. Bilo je kasnije prilika kada
sam se pitao da li bi, da sam jednim pogledom mogao da sagledam ceo njen ivot, i to da ga
sagledam tako da mi kao detetu bude potpuno razumljiv, a da je tada njen spas zavisio od jednog
pokreta moje ruke da li bi trebalo da pruim ruku i da je spasem. Kasnije je nailo izvesno vreme
neu rei da je dugo trajalo, ali je nailo kada sam se pitao da nije moda bilo bolje za malu
Emiliju da se voda toga dana, tu pred mojim oima, sklopila nad njenom glavom, i kad sam sebi
odgovarao: Da, bolje bi bilo.
No za ovo je moda suvie rano. Moda mi se ovo ovde izmaklo pre vremena. Ali neka ostane.
Otetali smo dosto daleko i natovarili se stvarima koje su nam se inile zanimljive, a paljivo smo
vraali u more neke morske zvezde nasukane na pesku ja ni dan danji ne poznajem tu vrstu
ivotinja toliko da bih znao da li treba da nam blagodare to smo to uradili ili ba obratno pa se
onda uputismo natrag, kui gospodina Pegotija. Zastadosmo pod krovom upe za jastoge da se
nevino poljubimo, pa uosmo da dorukujemo, sijajui od zdravlja i zadovoljstva.
Kao dva mala drozduljka, ree gospodin Pegoti. Ja sam znao da to na nareju naega kraja znai
kao dva mala vorka, te primih to kao neto laskavo.
Razume se da sam se zaljubio u malu Emiliju. Zaista sam tu malu voleo onako istinski, onako
iskreno kao to se voli docnije u ivotu, pa ak i istije i nesebinije od najlepe ljubavi odraslih, ma
koliko bila uzviena i plemenita. Moja mata je odista stvorila oko tog majunog, plavookog
stvorenjceta neto eterino, to je od nje pravilo istinskog anela. Da je ona jednog sunanog
popodneva razvila majuni par krila i odletela ispred mojih oiju, smatrao bih to kao neto to sam s
razlogom mogao oekivati.
Imali smo obiaj da se puni ljubavi po itave asove etamo po sumornoj ravnoj pustoi oko
Jarmuta. Dani su veselo prolazili mimo nas, kao da je i samo Vreme jo bilo dete, uvek u igri.
Govorio sam Emiliji da je oboavam i da u, ako mi ne prizna da i ona mene oboava, biti primoran
da se probodem sabljom. Ona mi ree da me oboava, i siguran sam da je govorila istinu.
to se tie nejednakosti naih poloaja, nae nezrelosti, ili drugih tekoa, o tome mala Emilija i ja
nismo vodili brigu, jer nismo imali budunosti. Bilo nam je isto toliko malo stalo da odrastemo
koliko i da se podmladimo. Bili smo predmet divljenja za gospou Gamid i za Pegoti, koje su
veerom imale obiaj da apuu dok smo mi zaljubljeno sedeli jedno kraj drugog na naem malom
sanduetu.
Boe blagi, kako su divni!
Gospodine Pegoti se smekao na nas preko svoje lule, a Ham se cele veeri samo kliberio.
Sigurno su u nama nalazili onu vrstu uivanja koja se osea od kakve lepe igrake ili od depnog
modela Koloseuma.

Ja ubrzo uvideh da gospoa Gamid nije uvek onako prijatna kako bi se moglo oekivati prema
okolnostima pod kojima se nala u kui gospodina Pegotija. Gospoa Gamid je bila dosta udljivog
raspoloenja, pa je ponekad cmizdrila vie nego to je moglo biti prijatno ostalim iteljima u tako
malom obitavalitu. Meni je nje bilo vrlo ao, ali je bilo trenutaka kada sam mislio da bi bilo mnogo
prijatnije kad bi gospoa Gamid imala neko zgodno odeljenje lino za sebe, da se povue i ostane u
njemu dok joj ne doe bolje raspoloenje.
Gospodin Pegoti je ponekad odlazio u krmu Kod Dobre volje. To sam saznao po tome to je
bio odsutan druge ili tree veeri po naem dolasku, i to je gospoa Gamid pogledavi izmeu
osam i deset na holandski sat, rekla da je on tamo i da je, tavie, ona jo jutros znala da e on ii
tamo.
Gospoa Gamid je bila potitena celog tog dana, a pre podne ak i udarila u pla kad se vatra
stala dimiti.
Ja sam siroto, propalo stvorenje, izjavila je gospoa Gamid kad se dogodila ta neprijatnost;
sve mi ide naopako.
Ih, odmah e to proi, ree Pegoti opet mislim na nau Pegoti; a osim toga, znate, i nama je
to isto tako neprijatno kao i vama.
Ja to jae oseam, ree gospoa Gamid.
Bio je vrlo hladan dan, s otrim navalama vetra. Meni se onaj kutak kraj vatre, odreen samo za
gospou Gamid, inio najtopliji i najskrovitiji u celoj kui, kao to je njena naslonjaa bila
najudobnija, mada joj se toga dana nije nikako dopadala. Stalno se alila da joj hladnoa izaziva
mravce u leima, koje je ona nazivala mravuljcima. I najzad se rasplakala zbog toga, i opet
govorila da je siroto, propalo stvorenje, i da joj sve ide naopako.
Zaista je vrlo hladno, ree Pegoti. Mora da svi to oseamo.
Ja to oseam jae nego drugi ljudi, ree gospoa Gamid.
Za veerom ista stvar; kad se gospoa Gamid poslui odmah posle mene, jer se meni davalo
prvenstvo kao otmenom gostu, riba joj se uini sitna i puna kostiju, a krompiri pomalo zagoreli. Svi
smo mi priznavali da oseamo izvesnu neprijatnost zbog toga, ali gospoa Gamid ree da ona to
osea jae nego mi, pa opet udari u pla, i stade gorko jadikovati kao i ranije.
Kad oko devet sati stie gospodin Pegoti, ta je nesrena gospoa Gamid plela u svom kutu, jo
uvek sva jadna i alosna. Pegoti je veselo radila. Ham je krpio par visokih ribarskih izama, a ja sam
im itao, dok je mala Emilija sedela kraj mene. Gospoa Gamid, sem tekih uzdaha, nije stavljala
nikakve primedbe i jo od aja nije ni jednom digla glave.
No, prikani, ree gospodin Pegoti kako ste mi?
Mi svi rekosmo poneto, ili mu pogledom poelesmo dobrodolicu, svi osim gospoe Gamid,
koja je samo mahala glavom nad svojim pletivom.
ta je sad? ree gospodin Pegoti i lupi rukama. Samo veselo, majkice! (gospodin Pegoti je
hteo da kae stara).
Gospou Gamid, izgleda nija bilo mogue razveseliti. Ona izvadi staru crnu svilenu maramicu i
obrisa oi, a zatim je, umesto da je vrati u dep, zadra, i opet obrisa oi, pa je najzad ostavi da joj
bude pri ruci za dalju upotrebu.
ta vas titi, plemenita gospo? upita gospodin Pegoti.
Nita, odgovori gospoa Gamid. Vi dolazite iz ,Dobre volje, Dane?
Pa jeste, svratio sam veeras da dobijem malo dobre volje, ree gospodin Pegoti.
ao mi je to sam vas oterala onamo, ree gospoa Gamid.
Oterala? Ne mora mene tamo niko terati ree gospodin Pegoti, i poteno se nasmeja. Uvek sam
bio i suvie gotov za to.
Suvie gotov, ree gospoa Gamid maui glavom i briui oi da, da, suvie gotov, ao mi

je to ste zbog mene i suvie gotovi za tako ta.

Zbog vas! Nije to zbog vas, ree gospodin Pegoti. Izbite to sebi iz glave.
Da, da, to je tano, viknu gospoa Gamid. Znam ja kakva, sam. Znam da sam siroto, propalo
stvorenje, i ne samo da mi sve ide naopako, nego sam i ja naopaka prema svakome. Da, da, ja oseam
jae nego drugi ljudi, i vie to pokazujem. To je moja nesrea.
Zaista mi se nametnula misao, dok sam tako sedeo i posmatrao sve to, da ta nesrea sa gospoe
Gamid prelazi na neke druge lanove porodice. Ali gospodin Pegoti ne ree nita ni nalik na to, ve
samo odgovori gospoi Gamid, novom molbom da bude vesela.
Nisam ja onakva kakva bih elela da budem, ree gospoa Gamid. Daleko od toga. Ja i sama
znam kakva sam. Nevolje su me napravile naopakom. Oseam svoje nevolje, pa od njih postajem
naopaka. Zelela bih da ne oseam, ali oseam. elela bili da mogu da oguglam na njih, ali eto, nisam
oguglala. Zbog mene je ova kua neugodna, i ne udim se tome. Celog dana ve muim vau sestru i
mladog gospodina Davida.
Tu se ja odjednom razneih, pa grmnuh jako dirnut:
Ne, niste nas muili, gospoo Gamid!
Nije ni najmanje pravo to to radim, ree gospoa Gamid. To nije poteno oduivanje. Bolje
bi bilo da odem u sirotinjski dom, pa da tamo umrem. Ja sam siroto, propalo stvorenje, pa bi bolje
bilo da ne muim nikog u ovoj kui. Ako sve mora da mi ide naopako, i kad ve moram da budem
naopaka, bar da budem naopaka u parohijskom sirotinjskom domu. Dane, bilo bi bolje, da idem u
dom; pa da umrem i da vam se skinem s vrata.
Posle tih rei gospoa Gamid se povue i lee u krevet. Poto ona ode, gospodin Pegoti, koji ni
najmanjim, znakom nije odao nikakvo drugo oseanje osim najdubljeg saaljenja, pogleda sve nas,
pa klimajui glavom, dok mu je iv izraz tog istog oseanja oduhovljavao lice, ree apatom:
Mislila je na svog starog!
Nisam dobro razumeo o kome je starom gospoa Gamid mogla da misli, dok mi Pegoti,
spremajui me za postelju, ne objasni da je to pokojni gospodin Gamid, i da njen brat to smatra
nepobitnom istinom u takvim prilikama, te da ga to uvek uzbuuje. Neto kasnije sam ga, poto je ve
legao u svoju mornarsku postelju, uo kako govori Hamu:
Sirotica! Mislila je na svog starog!
I kad god bi gospou Gamid obuzelo neraspoloenje na slian nain za vreme naeg boravka, to
se dogodilo nekoliko puta, on bi uvek rekao to isto, kao da je eleo da ublai utisak te pojave, i uvek
sa najnenijim saaljenjem.
Tako je etrnaest dana brzo prohujalo bez ikakvih promena, sem smenjivanja plime i oseke, to je
uticalo na vreme gospodin-Pegotijevog izlaenja i dolaenja, kao i na vreme Hamove zaposlenosti.
Ham je, kad bi ostajao bez posla, etao s nama i pokazivao nam amce i lae, a jednom ili dvaput nas
poveo da nas provoza amcem.
Ne znam zbog ega se jedna mala grupa utisaka naroito vezuje za jedno mesto vie nego za
drugo, mada drim da je tako kod veine ljudi, naroito kad su u pitanju utisci iz detinjstva. Ja nikad
ne mogu da ujem ili da proitam ime Jarmut, a da me to ne podseti na jedno nedeljno jutro na alu
dok su zvona zvonila za crkvu, mala Emilija stajala naslonjena na moje rame, Ham je lenjo bacao
kamenje u vodu, a sunce se, daleko nad morem, ba probijalo kroz gustu maglu i pokazivalo nam
lae koje su izgledale kao da su senke samih sebe.
Najzad doe vreme da se vratimo kui. Dobro sam podneo rastajanje od gospodina Pegotija, i
gospoe Gamid, ali mi se srce cepalo to ostavljam malu Emiliju. Doli smo ruku pod ruku do
gostionice gde je kiridija zavravao vonju i ja joj usput obeah da u joj pisati. (Kasnije sam
ispunio to obeanje i pisao joj slovima veim od onih kojima se obino ispisuju objave za izdavanje
stanova). Pri rastanku smo bili jako potreseni; ako sam ikad u ivotu osetio u srcu neku prazninu, bilo

je to toga dana.
Za sve vreme koje sam proveo u gostima bio sam nezahvalan prema svojoj kui i mislio na nju
malo ili nimalo. Ali tek to okrenuh lice prema njoj, moja mi mlada savest, puna grie, stade
pokazivati put sigurnim prstom, te osetih, utoliko jae to sam bio potiten, da je tamo moje gnezdo i
da je moja majka moja uteiteljka i moja prijateljica.
To je oseanje bivalo sve jae to smo due putovali. Postajao sam sve nestrpljiviji da stignem
kui i da poletim majci u zagrljaj to smo se vie primicali, i to su mi predmeti kraj kojih smo
prolazili postajali poznatiji. Ali Pegoti je, mesto da sa mnom podeli moju radost, nastojala da je
obuzda, istina s puno dobrote, i nekako zbunjena i u neprilici.
Ali Blanderstonsko Vranite je ipak moralo doi kada se to prohtelo kiridijinom konju, pa je
zaista i dolo.
Kako se dobro seam njegovog izgleda toga hladnog, sivog popodneva s natutenim nebom koje
je pretilo kiom!
Vrata se otvorie i ja pogledah upola nasmejan, upola uplakan u svom radosnom uzbuenju, u nadi
da u ugledati majku. Ali to nije bila ona, nego neka nepoznata sluavka.
ta je Pegoti? rekoh ja alosno. Zar se jo nije vratila?
Jeste, jeste, gospodine Davide, ree Pegoti. Dola je. Priekajte malo, gospodine Davide, pa u
vam ja... rei u vam neto.
Neto usled uzbuenosti, a neto usled prirodne nespretnosti pri silaenju s kola, Pegoti se smeno
sveano ukrutila, ali sam ja bio suvie utuen i zgranut da bih joj to kazao. Poto sie s kola, ona me
uze za ruku, pa me sveg u udu povede u kuhinju, i najzad zatvori vrata.
Pegoti! rekoh ja sasvim poplaeno. ta se dogodilo?
Nita se nije dogodilo, bog s vama, dragi gospodine Davide! odgovori ona i ponovo se napravi
vesela.
Neto se dogodilo, znam sigurno. Gde je mama?
Gde je mama, gospodine Davide? ponovi Pegoti.
Da, zato nije dola na vrata, i zato smo uli ovamo? O, Pegoti! oi su mi bile pune suza, i
oseao sam kao da u se toga asa sruiti.
Bog s tobom, mili deko! ree Pegoti i zagrli me. ta je? Govori, zlato moje.
Da, nije i ona umrla? Oh, nije valjda umrla. Pegoti?
Pegoti neobino snanim glasom viknu Ne, pa onda sede i stade drhtati, i ree da sam je
potresao.
Ja je zagrlih da oteram potres, ili da je novim potresom vratim u ravnoteu, pa onda ostadoh
stojei pred njom i gledajui u nju ispitivakim pogledom punim strepnje.
Znam, mili moj, trebalo je da ti to ve ranije kaem, ree Pegoti ali nisam imala zgodne
prilike. Trebalo je da to uradim, ali nisam apcolutno, to je uvek kod nje zamenjivalo re
apsolutno, mogla da se reim na to.
Nastavite, Pegoti, rekoh ja u veem strahu nego ikad.
Mladi gospodine Davide, ree Pegoti dreei drhtavim rukama pantljike sa eira, i govorei
nekako zadihano, ta mislite? Sad imate tatu.
Ja zadrhtah i prebleeh. Uini mi se da me neto ne znam ni ja ta, ni kako u vezi s onim
grobom u crkvenoj porti i sa ustajanjem mrtvih, zapahnu kao neki nezdrav vetar.
Novoga tatu, ree Pegoti.
Novoga? zapitah ja.
Pegoti duboko uzdahnu, kao da guta neto vrlo tvrdo, pa mi prui ruku i ree:
Hodite da ga vidite.
Ne elim da ga vidim.

I vau mamu, dodade Pegoti.

Ja se prestadoh izmicati, pa poosmo zajedno u sveani salon, gde me ona ostavi. S jedne strane
vatre sedela je moja majka, a s druge gospodin Merdston. Moja majka ispusti svoj runi rad i ustade
urno, ali bojaljivo, kako mi se uini.
Dakle, draga Klara, ree gospodin Merdston. Pazite! Obuzdavajte se, stalno se obuzdavajte!
Davide, deko moj, kako ste?
Pruih mu ruku. Posle kratkog oklevanja pridoh i poljubih majku, a ona me poljubi i potapa
blago po ramenu, pa opet sede i prihvati se runog rada. Nisam mogao da gledam u nju: nisam
mogao da gledam u njega; znao sam vrlo dobro da on gleda u nas oboje, te se okretoh prozoru i
stadoh posmatrati nekakvo bunje tamo napolju koje kao da je klonulo od hladnoe.
im mi se dade prilika da se izvuem, ja odmileh gore. Moja stara spavaa soba nije vie bila
moja, te sam morao spavati mnogo dalje. Otumarah opet dole da naem bar neto slino sa
preanjim stanjem, jer je sve izgledalo sasvim drukije, pa odlutah u dvorite. Ali brzo ustuknuh, jer
je praznu tenaru sad svu ispunjavao neki veliki pas, slian njemu po dubokoj eljusti i crnoj dlaci.
Pas se strano naljuti kad me ugleda i izlete napolje da me epa.

GLAVA IV
PADAM U NEMILOST

Da je soba u koju su bili premestili moj krevet bila neko svesno bie koje bi moglo svedoiti, pa
da se danas na nju pozovem da mi je znati ko li sad spava u njoj! da posvedoi s kakvim sam
tekim srcem uao u nju. Popeh se do nje, sluajui kako pas iz dvorita laje za mnom za sve vreme
dok sam se peo uz stepenice a zatim pogledah bezizrazno i nekako tue u sobu, kao i soba u mene, pa
sedoh prekrtenih ruica, i stadoh razmiljati.
Razmiljao sam o najudnijim stvarima, o obliku sobe, o pukotinama u tavanici, o tapetama, o
neravninama na prozorskom oknu koje stvaraju neravnine i rupice po predelu, i o umivaoniku, koji
je onako na tri klimave noge imao neki nezadovoljan izgled slian izgledu gospoe Gamid kad bi
bila pod uticajem njenog starog. Plakao sam neprestano, ali znam sigurno da nisam nikako
razmiljao zato plaem, sem to sam bio svestan da mi je hladno i da sam utuen. Najzad sam u toj
svojoj alosti poeo da mislim o tome kako sam strano zaljubljen u malu Emiliju, i kako su me od
nje odvojili da me dovedu ovamo, gde, izgleda, nisam potreban nikome, i gde niko ni upola ne mari
za mene koliko ona. To me je toliko ojadilo, da sam se umotao u jedan kraj jorgana i plaui zaspao.
Probudih se kad neko ree:
Evo ga, i kad mi otkri vrelu glavu. To je uradila moja majka ili Pegoti, koje dooe da vide ta
je sa mnom.
Davide, ree moja majka, ta ti je?
Meni se uini vrlo udno to ona to pita, te odgovorih:
Nita. Seam se da sam se okrenuo na lice da sakrijem uzdrhtalu usnu, koja je iskrenije
odgovorila.
Davide, ree moja majka. Davide, edo moje!
Mogu rei da me nikakva njena re u tom trenutku nije mogla toliko dirnuti kao to kad me nazva
svojim edom. Sakrih lice u postelju, pa je stadoh gurati od sebe jednom rukom kada se poe truditi
da me podigne.
To je vae delo, Pegoti, vi svirepi stvore! ree moja majka. U to sam sigurna. Kako vam savest
doputa da podbadate mog roenog sina protiv mene, ili protiv koga bilo koji mi je drag? ta hoete
time, Pegoti?
Jadna Pegoti podie ruke i oi i samo odgovori nekom parafrazom one molitve zahvalnice koju
sam imao da oitam svaki put posle veere:
Neka vam bog oprosti, gospoo Koperfild, a za ono to ste rekli ovog trenutka, daj boe da nikad
ne zaalite.
Ovo je dovoljno da poludim, viknu moja majka. I to jo za vreme mog medenog meseca kad bi
se, rekao bi ovek, i moj najogoreniji neprijatelj morao umekati da mi ne zavidi na ovo malo
duevnog mira i sree. Davide, nevaljali deko! Pegoti, vi besomuni stvore! O, boe moj! viknu
moja majka, okreui se od jednog prema drugom na svoj mazni i udljivi nain. Kako je teko na
ovome svetu, i to ba onda kad ima najvie prava da oekuje da e ti biti najprijatnije.
Osetih dodir jedne ruke za koju sam znao da nije ni njena ni Pegotina, te skliznuh s kreveta na
noge. Bila je to ruka gospodina Merdstona, i on je zadra na mojoj miici dok je govorio.
ta je ovo, Klaro, mila moja; zar ste zaboravili? vrstine, draga moja!
Jako mi je ao, Edvarde, ree moja majka. Nameravala sam da budem sasvim dobra, ali mi je
tako teko.

Zaista! odgovori on. Zlo je to to ujem tako brzo, Klaro.

Da, i ja kaem da je alosno to me ve sada dovode do toga, odgovori moja majka i napui
usta. I jeste ... alosno ... zar ne?
On je privue k sebi, priapnu joj neto na uvo i poljubi je. Kad sam video kako se glava moje
majke naslanja na njegovo rame, i kako njena ruka dodiruje njegov vrat znao sam tada isto tako
dobro da je on u stanju da savija njenu meku prirodu u kakav hoe oblik, kao to mi je danas jasno da
je to i inio.
Idite vi dole, mila moja, ree gospodin Merdston. David i ja emo doi zajedno. A vi, draga
moja, ree on okreui natuteno lice prema Pegoti, poto bee pogledom ispratio moju majku iz
sobe i oprostio se s njom klimanjem glave i osmehom znate li vi ime svoje gospoe?
Ona je dugo bila moja gospoa, gospodine, odgovori Pegoti. Valjda znam njeno ime.
To je istina, odgovori on. Ali meni se ini da sam vas uo, dok sam dolazio gore, kako je
nazivate imenom koje nije njeno. Ona je, znate, uzela moje ime. Imajte to na umu.
Bacajui na mene zbunjen pogled, Pegoti izae iz sobe klanjajui se i ne odgovarajui nita; poto
je valjda videla da se od nje oekuje da ode, te nije imala opravdanja da ostane. Kad nas dvojica
ostadosmo sami, on zatvori vrata, pa se, sednuvi na jednu stolicu i putajui mene da stojim ispred
njega, zagleda netremice u moje oi. Oseao sam da i njegove oi privlae moje, i da ga gledam isto
tako netremice. Dok se seam kako smo stajali lice u lice jedan prema drugom, meni se ini kao da
ujem kako mi srce lupa brzo i snano.
Davide, ree on utanjivi usne i pritiskujui ih jednu uz drugu ta misli, ta bih ja uradio kad
bih imao posla s nekim upornim konjem ili psom?
Ne znam.
Tukao bih ga.
Ja sam odgovorio nekim apatom bez daha, ali sam utei oseao da mi je sad dah krai.
Naterao bih ga da se trza i gri od bola. Rekao bih sebi: ,Savladau tog deliju, pa bih to i uinio,
makar ga to stalo i poslednje kapi krvi. ta ti je to na licu?
Prljavtina, rekoh ja.
On je znao kao god i ja da su to tragovi suza. Ali da mi je postavio to pitanje i po dvanaesti put, i
svaki put sa po dvadeset udaraca, mislim da bi moje malo srce pre prepuklo nego to bi to priznalo.
Ti si i suvie pametan za svoje godine, ree mi on s ozbiljnim osmehom, koji mu je bio
svojstven i vidim da si me vrlo dobro razumeo. Umij to lice, gospodine, pa doi dole sa mnom.
Pokaza mi onaj umivaonik u kojem sam naao slinosti sa gospoom Gamid, pa mi dade glavom
znak da ga odmah posluam. Tada nisam nimalo sumnjao, kao to ne sumnjam ni danas, da bi me
smesta premlatio da sam se predomiljao.
Draga Klaro, ree on poto sam izvrio njegovo nareenje i poto je siao sa mnom u salon, jo
jednako drei svoju ruku na mojoj miici nadam se da vie neete imati neprijatnosti. Mi emo
brzo popraviti svoje mladalake udi.
Neka mi je bog svedok da bih se moda popravio za ceo ivot, da bih postao sasvim drugi stvor
moda za ceo ivot na jednu jedinu ljubaznu re u to doba. Re podstreka i objanjenja, jedna re
saaljenja prema mome detinjem neznanju, re dobrodolice svome domu, re koja bi me uverila da
je to stvarno moj dom, mogla je probuditi oseanje dunosti prema njemu u mom srcu, mesto na
mojoj pretvornoj spoljanosti, i mogla me je dovesti do toga da ga potujem umesto da ga mrzim.
Uinilo mi se da je mojoj majci ao to me vidi kako stojim u toj sobi tako prestraen i tu, i da me je
malo kasnije, dok sam se prikradao jednoj stolici, pratila jo tunijim pogledom moda oseajui
u mojim detinjim koracima nedostatak neke slobode ali ni jedna re ne pree preko njenih usana,
te prilika za to proe.
Veerasmo sami nas troje. Izgledalo je da on jako voli moju majku bojim se da ga nisam zbog

toga nimalo vie voleo i da ona njega jako voli. Iz njihovih razgovora saznadoh da njegova starija
sestra dolazi da ivi s njima i da je oekuju te veeri. Ne znam posigurno da li sam doznao tada, ili
kasnije, da on, iako nema nikakvog linog uea ni u kakvom preduzeu, ima udela ili izvestan
godinji prihod od dobiti neke velike vinarske radnje u Londonu, s kojom je njegova porodica bila u
vezi jo od vremena njegovog pradede, i gde je i njegova sestra imala slian udeo; ali bilo kako bilo,
neka to ostane zabeleeno na ovom mestu.
Dok smo posle veere sedeli kraj vatre, i dok sam ja razmiljao kako da se izvuem do Pegoti, a
da ne ispadnem drzak i da ne zamerim gospodaru kue, neke koije stadoe pred batenskim
vratnicama i on izae da doeka gou. Moja majka poe za njim. Ja sam bojaljivo iao za njom,
kad se ona okrete na vratima salona u polumraku, pa mi, uzevi me u zagrljaj, kao nekada, priapnu
da volim novog oca i da ga sluam. To je uinila urno i kriom, kao neto greno, ali sa nenou,
pa je, metnuvi ruku iza sebe, drala moju u njoj sve dok ne doosmo do mesta gde je on stajao u
bati, a tada ispusti moju ruku i proturi svoju ispod njegove.
To je doputovala gospoica Merdston, ena sumorna izgleda, crnomanjasta kao i njen brat, na
koga je jako liila i po licu i po glavi, i s vrlo gustim obrvama, koje su se skoro sastajale nad velikim
nosom, kao da je htela njima da nadoknadi nepravdu nanesenu njenom polu time to su mu uskraeni
zalisci. Sa sobom je donela dva sumorna, tvrda, crna sanduka, s njenim inicijalima od jakih
mesinganih eksera na poklopcima. Kad htede da plati koijau, ona izvadi pare iz tvrdog elinog
novanika koji je drala u nekoj runoj torbetini, pravoj tamnici, koja joj je visila na ruci o tekom
lancu i zatvarala se uz um kao kljocanje zuba. Dotada jo nisam video tako od glave do pete
metalnu damu kao to je bila ta gospoica Merdston.
Dovedoe je u salon uz mnoge izraze dobrodolice, i tu ona sveano priznade moju majku za
svoju novu i blisku srodnicu. Zatim pogleda u mene i ree:
Je li to va sin, snaho?
Moja me majka priznade za svoga.
Govorei onako uopte, ree gospoica Merdston, ja ne volim deake. Kako ste, deko?
Ja na te rei pune ohrabrenja, odgovorih da sam vrlo dobro i da se nadam da je i ona isto tako, i to
rekoh sa tako hladnom predusretljivou, da gospoica Merdston odmah svri sa mnom:
Slabo vaspitan!
Poto je to rekla sasvim razgovetno, zamolila je za ljubaznost da joj pokau njenu sobu, koja od
tog trenutka pa nadalje postade za mene neto puno straha i uasa, gde ona dva njena crna sanduka
niko nikad nije video otvorene i nezakljuane, i gde su jer sam ja jednom, ili u dva maha zavirio
unutra, kad ona nija bila tu mnogobrojni sitni elini lanci i klinii kojima je gospoica
Merdston ukraavala sebe kad je bila sveano obuena obino visili na ogledalu, u jezivom poretku.
Ukoliko sam mogao da zakljuim, ona se to sasvim doselila i nije vie nameravala da ode.
Sutradan je poela da pomae mojoj majci, te je preko celog dana ulazila u ostavu i izlazila iz nje,
ureivala stvari i unosila pometnju u stari red. Primetio sam kod gospoice Merdston, skoro meu
prvim vanijim stvarima, da joj nije izbijalo iz glave podozrenje da posluga krije nekog oveka
negde u nekom odeljenju u kui. Tako je pod uticajem te zablude upadala u podrum za ugalj u
najneoekivanije asove, a retko bi kad otvarala vrata kog mranog ormana da ih odmah ne zalupi;
drei da ga je ulovila.
Iako na gospoici Merdston nije bilo nieg veselog i ivahnog, ona je bila prava eva u pogledu
ranog ustajanja. Na nogama je bila i to, kako ja i dan danji verujem, u poteri za onim ovekom
ve pre nego to se iko u kui i makao. Pegoti je izrazila miljenje da ona ak i spava s jednim okom
otvorenim, ali se s njom nisam mogao saglasiti u tom miljenju, jer sam, im za to doznadoh, i sam
to pokuao, te se uverih da se to ne moe izvesti.
Odmah je prvog dana po svom dolasku ustala i zazvonila u svoje zvono s prvim petlovima. Kad

moja majka sie na doruak, i kad se spremala da pripravi aj, gospoica Merdston kao da je kljucnu
u obraz, to je kod nje bilo najpriblinije podraavanje poljupcu, pa ree:
A sad, draga moja Klaro, ja sam, kao to znate, dola ovamo da vam skinem s vrata svaku brigu,
ukoliko mogu. Vi ste isuvie lepi i lakomisleni, moja majka porumene, ali se i nasmeja, kao da joj ta
ocena nije bila neprijatna, da bi na vas pale ma kakve dunosti koje bih ja mogla preuzeti. Ako ete
biti tako dobri da mi date svoje kljueve, draga moja, ja u se ubudue starati o svim poslovima te
vrste.
Otada je gospoica Merdston drala kljueve u svome malom zatvoru preko dana, a nou pod
svojim jastukom, te je moja majka s njima posle toga imala posla koliko i ja.
Moja majka nije bez ikakvog protivljenja pustila da joj se vlast uzme iz ruku. Jedne veeri, poto
je gospoica Merdston pred svojim bratom razvila izvesne domae planove za koje joj je on davao
odobrenje, moja majka poe odjednom plakati i ree da bi je bar mogli upitati za miljenje.
Klaro! ree gospodin Merdston strogo. Klaro, ja vam se udim!
O, lepo je to govoriti da mi se udite, Edvarde! viknu moja majka, i lepo je od vas to priate o
vrstini, ali vi to ni sami ne biste voleli!
vrstina je, uzgred da kaem, bila velika osobina od koje su gospodin i gospoica Merdston
polazili. Ko zna kako bih tada objasnio tu re da je to neko od mene zatraio, ali sam je ipak sasvim
jasno shvatio na svoj nain, to jest kao drugi naziv za tiraniju i za neku sumornu, naduvenu avolsku
ud, koje je bilo u njih oboje. Njihov se simbol vere, onako kako bih ga sad izrazio, sastojao u
ovome: gospodin Merdston je vrst; niko u njegovom svetu ne sme biti uopte vrst, jer se sve mora
povijati pred njegovom vrstinom. Gospoica Merdston je izuzetak. Ona jo i sme da bude vrsta, ali
samo po pravu srodstva, i samo u podreenoj i podanikoj meri. Moja majka je drugi izuzetak. Ona
sme da bude vrsta, i mora, ali samo u pokoravanju njihovoj vrstini, i u veri da nema druge vrstine
na zemlji.
Vrlo je to teko, ree moja majka, da u mojoj sopstvenoj kui...
Mojoj sopstvenoj kui? ponovi gospodin Merdston Klaro!
Hou da kaem u naoj vlastitoj kui, promuca moja majka oevidno uplaena. Nadam se da
ete shvatiti ta mislim da kaem, Edvarde, teko je da se u vaoj vlastitoj kui meni ne ostavlja ni
jedna re o domaim poslovima. Sigurna sam da sam dobro vodila kuu pre nego to smo se uzeli.
Postoje dokazi, ree moja majka jecajui pitajte Pegoti jesam li vrlo dobro upravljala dok mi se
niko nije meao.
Edvarde, ree gospoica Merdston, da svrimo s ovim. Ja sutra putujem.
Dein Merdston, ree njen brat, utite! Nemojte se praviti da ne poznajete moj karakter bolje
nego to vae rei pokazuju.
Ja znam sigurno, nastavi moja sirota majka u nepovoljnijem poloaju i uz mnoge suze, da ja
ne elim niiji odlazak. Bila bih vrlo nesrena i ojaena kad bi ma ko otiao. Ne traim mnogo.
Nisam nerazumna. Samo elim da me nekad pripitaju za miljenje, prosto forme radi. Mislim da ste
nekad bili zadovoljni time to sam bila malo neiskusna i detinjasta, Edvarde dobro se seam da ste
mi to govorili ali ste sada tako strogi kao da me mrzite zbog toga.
Edvarde, ree gospoica Merdston da svrimo s tim. Ja odlazim sutra.
Dein Merdston, grmnu gospodin Merdston, hoete li utati. Kako se usuujete?
Gospoica Merdston pusti iz tamnice svoju maramicu, pa je podra ispred oiju.
Klaro, nastavi on gledajui u moju majku, vi me iznenaujete! Vi me zaprepaujete! Jeste, ja
sam uivao pri pomisli da u se oeniti neiskusnom i neizvetaenom osobom, i da u obrazovati
njen karakter i uliti joj neto od one vrstine i odlunosti koja joj je potrebna. Ali kad je Dein
Merdston tako dobra da hoe da mi pritekne u pomo u tom nastojanju, i da primi na sebe, i to samo
mene radi, poloaj neke kuepaziteljke, pa nailazi na nisko ...

O, molim, molim, Edvarde, viknu moja majka, ne prebacujte mi da sem nezahvalna. Ja sam
uverena da nisam nezahvalna. Niko mi to dosada nije rekao. Imam mnogo mana, ali tu nemam. O,
nemojte, mili moj.
Kad Dein Merdston, kaem, nastavi on, poto je priekao da moja majka zauti, nailazi na
niska uzvraanja, onda se to moje oseanje hladi i menja.
Nemojte, mili moj; ne govorite tako! preklinjala je moja majka ojaena izgleda. O, nemojte,
Edvarde! To ne mogu da sluam. Kakva sam da sam, ja sam oseajna. Znam da sam oseajna.
Govorim to zato to sam sigurna da jesam. Pitajte Pegoti. Znam da e vam ona rei da sam oseajna.
Ni najvea mera obinog mekutva, Klaro, odgovori joj gospodin Merdston na to, ne moe
mene ni za dlaku promeniti. Samo zalud traite rei.
Molim vas, budimo prijatelji, ree moja majka. Ja ne bih mogla da ivim uz hladnou i
neljubaznost. Meni je tako ao. Ja znam da imam puno nedostataka, i vrlo je lepo od vas, Edvarde, to
vi sa svojim snanim duhom nastojite da to ispravite kod mene. Dein, ja se ne protivim nikome.
Meni bi srce prepuklo ako biste vi zaista mislili da odete... Moja majka je bila toliko utuena da nije
mogla dalje.
Dein Merdston, ree gospodin Merdston svojoj sestri, mislim da su otrije rei izmeu nas
neto neobino. Nije do mene krivica to se veeras dogodilo neto tako neuobiajeno. Drugi su me
na to podmuklo naveli. A nije to ni vaa krivica. I vas je drugi podmuklo na to naveo. Predajmo to
zaboravu oboje. A poto ovo, dodade on posle tih velikodunih rei, nije scena zgodna za deaka,
Davide, idi u krevet!
Ja jedva naoh vrata zbog suza koje mi behu navrele na oi. Bilo mi je ao to je moja majka tako
oajna, ali izaoh pipajui, pa se tako i odvukoh po mraku do svoje sobe, nemajui ak srca ni da
Pegoti kaem laku no ili da potraim sveu od nje. Kad me, sat kasnije, probudi njen dolazak a
dola je gore da me potrai ona mi kaza da je moja majka otila da legne poto joj nije bilo dobro,
i da gospodin i gospoica Merdston sede sami. Kad sledeeg jutra sioh neto ranije, zastadoh pred
vratima salona uvi glas svoje majke. Ona je vrlo usrdno i ponizno molila gospoicu Merdston za
oprotaj, koji joj ta dama podari, te tako doe do potpunog izmirenja. Nikad vie nisam video da
moja majka kazuje miljenje ma o emu, a da se prvo ne obrati gospoici Merdston, ili da na neki
pouzdan nain ne proveri ta gospoica Merdston misli o tome, i nikad nisam video da, se gospoica
Merdston, planuvi u tom pogledu nije imala vrstine mai za svoju torbu kao da hoe da izvadi
kljueve i da mojoj majci podnese ostavku, a da ne opazim kako moju majku hvata grozan strah.
Tamna boja koja je bila u krvi Merdstonovih, zamraivala je i njihovo versko oseanje, koje je
bilo strogo i puno srdbe.
Docnije sam doao na misao da je ta odlika bila neizbena posledica vrstine gospodina
Merdstona, koja mu nije doputala da ikome dopusti da se izvue od najtee i najstranije kazne, za
koju je gospodin Merdston mogao nai bilo kakva opravdanja. Bilo kako bilo, tek se dobro seam da
smo sad ili u crkvu strano strogih lica, i da se nekako sve izmenilo u toj staroj bogomolji. Opet
nailazi ta s puno strepnje oekivana nedelja, i ja stupam prvi u redu u na stari sto kao neki zatvorenik
koga pod straom dovode na slubu boju za robijae. Pa onda gospoica Merdston u haljini od crne
kadife, koja izgleda kao da je napravljena od pokrova sa mrtvakih kovega, stupa u stopu za mnom,
a za njom moja majka, pa njen mu. Sad tu vie nema nae Pegoti kao nekad. Zatim sluam kako
gospoica Merdston mumla odgovore na jektenija i kako naglaava sa svirepom nasladom sve one
strane rei. Pa onda gledam kako joj crne oi krue unaokolo po crkvi dok izgovara jadni
grenici, kao da asti tim imenom svu pastvu. A zatim bacim ponekad pogled na svoju majku, koja
bojaljivo mie usnama izmeu ono dvoje, dok joj po jedno od njih bubnja kraj svakog uha, poput
potmule grmljavine. Onda se, obuzet nekim iznenadnim strahom, pitam da se moda na stari popa ne
vara, a gospodin i gospoica Merdston imaju pravo, i da su moda zaista svi aneli na nebu samo

aneli unitenja. Zatim me, ako samo prstom maknem ili mi se olabavi ma i jedan mii na licu,
gospoica Merdston mune molitvenikom tako da mi rebra zabride od bola.
Da; a zatim na povratku kui zapaam kako neki susedi gledaju u moju majku i u mene i apuu. A
zatim, dok ono troje ide dalje ruku pod ruku, a ja zaostajem sam pozadi, pratim neke od tih pogleda,
pa se pitam zar zaista korak moje majke nije vie onako lak kako sam ga znao, i zar je zaista veselost
njene lepote iezla ubijena brigama! Pa se onda pitam da li se neki od suseda sea, onako kao ja,
kako smo nas dvoje, ona i ja, imali obiaj da idemo kui zajedno, i glupo se muim tim domiljanjem
celog tog bogovetnog sumornog i oajnog dana.
Bilo je ponekad govora o tome da bi trebalo da odem u neki vaspitni zavod. Ta je misao potekla
od gospodina i gospoice Merdston, i moja se majka, naravno, sloila s tim. Ali jo nije bilo nita
odlueno o tome, te sam zasada imao asove kod kue.
Hou li ikad zaboraviti te asove? Njima je, naizgled, rukovodila majka, ali stvarno gospodin
Merdston i njegova sestra, koji su uvek bili prisutni i u njima nalazili pogodnu priliku da mojoj majci
daju pouku o onoj takozvanoj vrstini koja je otrovala oba naa ivota. Mislim da je to i bio razlog
zbog koga su me drali kod kue. Bio sam prilino sposoban i voljan da uim dok smo majka i ja
iveli sami. Seam se kao kroz san kako sam uio azbuku na njenom krilu.
Jo i dan danji kada pogledam masna, crna slova u bukvaru, kao da mi opet izlaze pred oi onakva
kakva su mi nekada izgledala, ona zagonetna novina njihovih oblika i vedra dobroudnost slova O i
Q ili slova S. Ali ona ne bude u meni oseanje odvratnosti i nevoljnosti. Naprotiv, ini mi se da sam
iao cvetnom stazom sve do knjige o krokodilima, a da me je celim tim putem veselila blagost glasa i
postupanja moje majke. Ali ovih sveanih lekcija koje su nastupile kasnije, seam se kao smrtnog
udarca zadatog mome miru, kao tekog svakodnevnog rintanja i bede. Bili su vrlo dugi,
mnogobrojni, vrlo teki neki od njih za mene sasvim narazumljivi, te su me zbunjivali, kao to su,
rekao bih, zbunjivali i moju majku.
Dopustite mi da se setim kako je to izgledalo i da ponovo izazovem u seanju jedno takvo pre
podne.
Dolazim u mali salon posle doruka, sa knjigama, sveskom i tablicom. Majka me eka spremna
kraj svog pisaeg stola, ali ni upola tako spremna kao gospodin Merdston u svojoj naslonjai kraj
prozora, ma koliko se pravio da ita neku knjigu, ili kao gospoica Merdston, koja sedi blizu moje
majke i nie eline inuve. Samo jedan pogled baen na ovo dvoje toliko utie na mene, da oseam
kako mi rei koje sam s beskrajnom mukom upamtio sve izvetravaju i odlaze bog zna kuda. Uzgred
reeno, i sad se pitam kuda li one to odlaze?
Predajem majci svoju prvu knjigu. Moda je to gramatika, moda istorija ili zemljopis. Bacam
poslednji davljeniki pogled na stranicu dok joj je predajem u ruke, i poinjem da govorim trkom,
dok mi je jo sve svee u glavi. Spotiem se o jednu re. Gospoica Merdston die pogled. Spotiem
se o drugu re. Gospoica Merdston die pogled. Ja crvenim; spotiem se o pola tuceta rei i
zapinjem. Mislim da bi mi majka pokazala to u knjizi da sme, ali ne sme, pa, samo tiho izgovara:
O, Devi, Devi!
Ama, ujete, Klaro, kae gospodin Merdston, budite vrsti prema deku. Nemojte govoriti: ,O,
Devi, Devi. To je detinjasto On ili zna lekciju ili ne zna.
On je ne zna, upada gospoica Merdston jezivo.
Bojim se da je zaista ne zna, kae moja majka.
Eto, onda vidite, Klaro, odgovori gospoica Merdston; treba da mu prosto vratite knjigu i da
ga naterate da naui.
Pa da, na svaki nain, kae moja majka, to ja i mislim, draga Dein. Dakle, Davide, hajde
pokuaj jo jednom i ne budi glup.
Ja posluam prvi deo nareenja time to pokuavam jo jedared, ali sa drugim delom naredbe

nemam toliko uspeha, jer sam vrlo glup. Spotaknem se i padnem pre nego to doem do starog
mesta, i to na mestu koje sam maloas znao, te zastajem da razmislim. Ali ne mogu da mislim o
lekciji. Mislim o tome koliko je arina tila otilo u kapu gospoice Merdston, ili o tome poto li je
bila domaa haljina gospodina Merdstona, ili o bogzna kakvoj ludoj stvari sa kojom ni ti imam veze,
niti elim da stupim u bilo kakvu vezu. Gospodin Merdston uini nestrpljivi pokret, koji sam ja ve
davno oekivao. Gospoica Merdston ini to isto. Moja majka gleda pokorno u njih, zatvara knjigu i
stavlja je na stranu, kao zaostatak koji moram uraditi kad svrim ostale, zadatke.
Ne proe mnogo, pa se nakupi itava gomila tih zaostataka, koja raste kao gruda snega koja se
valja. Ukoliko je ona vea, utoliko ja bivam sve gluplji. Moj poloaj postaje beznadean, i ja oseam
da se batrgam u takvom glibu besmislice, da se odriem pomisli da u se ikad iz toga izvui, pa se
predajem svojoj sudbini. Oajan izraz kojim majka i ja gledamo jedno u drugo dok se ja tako
zapliem, zaista je alostan. Ali je najnesretnija posledica tih bednih asova, kad moja majka, drei
da je niko ne gleda, pokuava da mi pomogne micanjem usana. U takvom trenutku gospoica
Merdston, koja je za sve vreme samo to i vrebala iz zasede, kae dubokim, prekornim glasom:
Klaro!
Moja majka se trza, crveni i slabo osmehuje. Gospodin Merdston ustaje iz naslonjae i uzima
knjigu, pa me njom ili gaa ili dobro izudara po uima, da me zatim, uhvativi me za ramena, izbaci
iz sobe.
ak i kada se asovi svre, najgore ima tek da doe u obliku jednog stranog raunskog zadatka.
Taj se smilja naroito za mene, pa mi ga gospodin Merdston usmeno zadaje, a poinje ovako: Ako
uem u trgovinu sa sirom i kupim pet hiljada masnih glusterskih sireva po etiri i po penija komad, s
tim da platim u gotovu... tu ve vidim kako je gospoica Merdston van sebe od radosti. Ja buljim
u te sireve bez ikakve koristi i razumevanja sve do veere, a tada, poto sam od sebe napravio pravog
crnca, jer sam sve pore na svojoj koi napunio prainom sa tablice, dobijem kriku hleba da je
prezalogajim uz one svoje sireve, i ostajem u nemilosti za ostatak veeri.
Sad mi se, posle toliko vremena, ini da je moje nesreno uenje uglavnom ovako teklo. Ja bih
mogao postii vrlo dobar uspeh da nije bilo Merdstonovih, ali je delovanje Merdstonovih na mene
bilo slino opinjenosti koje bi dve zmije vrile nad kakvom jadnom ptiicom. ak i kad bih koje pre
podne proao s prilino asti, itava bi dobit bila u ruku, jer gospoica Merdston nikako nije mogla
da podnese da me vidi bez zadatka, pa bi, ako bih nepromiljeno pokazao ma im da sam nezaposlen,
odmah privukla panju svog brata na mene time to bi rekla: Draga Klaro, sve, sve, ali rad; dajte
svom deku kakav zadatak; to je bio povod da me poklope nekim novim zadatkom. to se tie bilo
kakve zabave s decom mojih godina, toga sam imao vrlo malo, jer je sumorna teologija
Merdstonovih dola do zakljuka da su sva deca samo roj malih guja otrovnica (mada je jednom i
jedno dete stajalo meu uenicima) koje kue jedna drugu.
Prirodna posledica ovakvog postupanja, koje je, ini mi se, trajalo nekih est meseci, ili due, bila
je da sam postao natmuren, tup i tvrdoglav. Tome je mnogo doprinosilo oseanje da se iz dana u dan
sve vie odstranjujem i otuujem od svoje majke. Mislim da bih potpuno otupeo da nije bilo jedne
druge okolnosti.
Evo u emu je bila stvar. Iza mog oca ostala je mala zbirka knjiga u jednoj sobici gore, u koju sam
odlazio, jer je bila kraj moje sobe, i za koju niko drugi u naoj kui nije mario. Iz te su blaene
sobice izlazili Roderik Rendom, Peregrin Pikl, Hamfri Klinker, Tom Dons, Vekvildski svetenik,
Don Kihot, il Blaz i Robinson Kruso {10}, slavna etica koja mi je pravila drutvo. Oni su odravali u
ivotu moju matu, kao i neku nadu u neto izvan tog mesta i vremena oni i prie iz Hiljadu i
jedne noi i Prie o duhovima i nisu mi nimalo nakodili, jer ma kakvo zlo da se krilo u
nekima od njih, za mene nije vailo; ja o tom zlu nisam imao pojma. Meni sad izgleda udno kako
sam onda, usred onolikog buljenjai batrganja nad mnogo munijim temama, nalazio vremena da

itam te knjige. Zanimljivo je da sam u svojim sitnim nevoljama, koje su za mene bile krupne,
uspevao da se teim time to sam u tim knjigama nalazio omiljene linosti iz svog ivota, a
gospodina i gospoicu Merdston zamiljao u svima njihovim zlim karakterima. Izigravao sam po
itavu nedelju dana Toma, Donsa nekog detinjeg Toma Donsa, sasvim bezazleno stvorenje.
vrsto sam uveren da sam odravao svoju sopstvenu zamisao o Roderiku Rendomu po mesec dana
bez prekida. Halapljivo sam gutao ono nekoliko svezaka putopisa po moru i kopnu sad im vie ni
imena ne znam koje su bile na tim policama; i seam se kako sam danima hodao po svom delu
nae kue naoruan srednjim delom iz nekog starog kalupa za izme kao pravo olienje nekog
kapetana iz kraljevske britanske mornarice kome preti opasnost da ga opkole divljaci, i koji se tvrdo
reio da to skuplje proda svoj ivot. Kapetan nije gubio nita od svoga dostojanstva kad bi ga ko
pljesnuo po licu latinskom gramatikom. Ja bogme jesam, ali je kapetan i dalje ostao kapetan i junak,
uprkos svim gramatikama i svim jezicima na svetu, ivim ili mrtvim.
To mi je bila jedina i stalna uteha. Kad pomislim na to, pred oi mi izlazi slika letnje veeri; deaci
se igraju u crkvenoj porti, a ja sedim na krevetu zadubljen u itanje kao da se radi o glavi. Svaki
ambar u susedstvu, svaki kamen u crkvi, svaka stopa zemlje u crkvenoj porti podseali su na neto
posebno u mome duhu to je bilo u vezi sa tim knjigama i oznaavali neko proslavljeno mesto u
njima. Gledao sam kako se Toma Pajps penje uz crkveni toranj; posmatrao Strapa sa rancem na
leima kako zastaje na vratnicama da se odmori; a dobro znam da je Komodor Tranion odrao onaj
klub sa gospodinom Piklom u naroitoj sobi nae male seoske mehane.
Sad tek razume italac, kao i ja, kakav sam bio kada sam doao do onog trenutka u mojoj
mladalakoj istoriji kojem se sad vraam.
Kad jednog jutra uoh sa svojim knjigama u salon, videh da majka izgleda puna strepnje, da
gospoica Merdston izgleda vrsta, i da gospodin Merdston privezuje neto na kraj jednog tapa
jednog glatkog i vitkog tapa, koji prestade vezivati kad ja uoh, pa ga uspravi i vinu njime kroz
vazduh.
Ja vam kaem, Klaro, ree gospodin Merdston, da su i mene esto ibali.
Ta nema sumnje, naravno, ree gospoica Merdston.
Pa, razume se, draga Dein, promuca moja mati krotko. Ali... ali mislite li da je to Edvardu
koristilo?
Mislite li vi da je to Edvardu kodilo, Klaro? upita gospodin Merdston ozbiljno.
U tome je stvar, ree njegova sestra.
Na to moja majka odgovori:
Razume se, draga Dein, i vie nita ne ree.
Ja poeh strepeti da se taj razgovor lino mene tie, te potraih oi gospodina Merdstona, kad se
njegov pogled spusti na mene.
E, Davide, ree on, i kad on to ree, ja opet videh onaj pogled ispod oka, danas mora biti
paljiviji nego obino.
On opet uspravi tap i opet vinu, a zatim zavri pripremanje bia, pa ga poloi pored sebe uz
jedan znaajan pogled i uze knjigu.
Bio je to, odmah na poetku, dobar podstrek mom prisustvu duha. Osetih kako mi rei moje
lekcije izmiu, ne jedna po jedna, ne red po red, nego itavim stranicama. Pokuah da ih zadrim, ali
su one, izgleda, ako mogu tako da se izrazim, natakle klizaljke na noge i stale leteti oko mene tako
brzo i glatko, da ih je bilo nemogue zaustaviti.
Poesmo ravo, da nastavimo sve gore i gore. U sobu sam uao mislei da u se tog dana
odlikovati, poto sam zamiljao da sam se vrlo dobro spremio; ali se pokaza da je to bila, zabluda.
Knjiga za knjigom je ila na gomilu neuspeha, jer nas je gopoica Merdston istrajno posmatrala za
sve to vreme. A kad najzad doosmo do pet hiljada sireva toga dana su, dobro se seam, bili

tapovi moja majka brinu u pla.

Klaro! ree gospoica Merdston opominjui je.

ini mi se da mi neto nije dobro, ree moja majka.
Videh kako on ustaje i pri tome ozbiljno namiguje sestri, a zatim uzima tap govorei:
Znate Dein, ne moemo ni oekivati da Klara sa potpunom vrstinom podnese brigu i muku
koju joj je David danas zadao. To bi bilo stoiki. Ona je znatno jaa i bolja, ali ne moemo toliko
oekivati od nje. Davide, ti i ja emo gore, deko.
Dok me je on vodio kroz vrata, moja majka potra prema nama. Gospoica Merdston ree:
Klaro, jeste li sasvim poludeli? i zadra je; zatim videh kako moja majka zapui ui i uh je
kako plae.
On me je lagano i ozbiljno vodio navie u moju sobu znam pouzdano da se naslaivao tom
sveanom paradom izvravanja kazne, a kad stigosmo tamo, on mi prikleti glavu ipod pazuha.
Gospodine Merdstone! viknuh ja. Nemojte. Molim vas, ne tucite me. Ja sam se trudio da
nauim, ali ne mogu uiti dok ste vi i gospoica Merdston tu. Zaista ne mogu!
Zar zbilja ne moe, Davide? ree on. Videemo da li je tako.
Drao mi je glavu kao u mengelama, ali sam je ja nekako izvio i zadrao ga za trenutak, molei ga
da me ne tue. Zadrao sam ga samo za trenutak, jer me je trenutak kasnije estoko oinuo, a ja sam
mu u tom istom trenutku zgrabio ustima ruku kojom me je drao i zagrizao je. Jo i sad zakripim
zubima kad se setim toga.
Na to on stade tui kao da hoe da me prebije. Pored sve buke koju smo dizali, uo sam njihovo
tranje po stepenicama i plakanje izglasa; uo sam kako moja majka glasno plae i Pegoti. Zatim
je on otiao, vrata se zakljuala spolja, a ja leao na podu u groznici i vreo, sav poderan i ranjav, i

pomaman mada onako slabaak.

Dobro se seam kako mi je, kad sam se primirio, izgledala neprirodna ona tiina koja je vladala u
celoj kui! Seam se dobro kako sam oseao da poinjem bivati zao, kad su bolovi od udaraca i
uzbuenja poeli poputati.
Dugo sam sedeo i oslukivao, ali niotkuda uma. Podigoh se sa poda i videh svoje lice u ogledalu,
tako nateeno, crveno i runo, da me skoro poplai. Masnice su bile bolne i ukruene, te su me opet
naterivale na pla im bih se pomakao, ali nije to bilo nita prema krivici koju sam oseao. Mogu
slobodno rei da mi je tee pritiskivala grudi nego da sam bio najstraniji zlikovac.
Poeo se hvatati mrak, te ja zatvorih prozor dotle sam vei deo vremena proveo s glavom
naslonjenom na prozor, u naizmeninom plakanju, dremanju i ravnodunom gledanju napolje
posle ega se klju u bravi okrete i ue gospoica Merdston s malo hleba, mesa i mleka. Ne govorei
nita, ona spusti na sto sve to mi je donela, buljei u mene za sve to vreme s primernom vrstinom;
pa onda ode i opet zakljua vrata za sobom.
Sedeo sam tako jo dugo i poto je pao mrak, pitajui se da li e jo neko doi. Kada, za to vie
nije bilo izgleda te noi, svukoh se i legoh, pa se uplaeno stadoh domiljati ta li e raditi sa mnom.
Jesam li to izvrio kakav zloin? Hoe li me uhapsiti i odvesti u zatvor? Ima li kakve opasnosti da e
me obesiti?
Nikad neu zaboraviti buenje, sledeeg jutra; onu veselost i sveinu u prvom trenutku, pa onda
ono tupo oajanje kojim me je seanje pritisnulo. Gospoica Merdston se pojavi pre nego to ustadoh
i ree, sasvim kratko, da mi je slobodno da se proetam po bati jedno pola sata, ne due; pa se
povue ostavljajui vrata otvorena, da se mogu posluiti doputenjem.
Tako i uradih, pa sam tako radio svakog jutra svoga zatoenitva, koje je trajalo pet dana. Da sam
s majkom mogao da se vidim nasamo, pao bih na kolena pred nju i molio je za oprotaj; ali za sve to
vreme nisam viao nikoga sem gospoice Merdston osim u salonu, za vreme veernje molitve, na
koju bi me gospoica Merdston sprovela, poto su svi ostali ve zauzeli mesta; gde bi me postavili
kao nekog mladog razbojnika, odvojenog od ostalih, pored vrata; da me odatle onaj tamniar
sveano odvede pre nego to bi iko ustao iz molitvenog poloaja. Primetio sam samo da je majka
bila to je mogue dalje od mene i licem okrenuta na drugu stranu, tako da ga nikad nisam mogao
videti, kao i da je ruka gospodina Merdstona uvijena velikim platnenim zavojem.
Nikome ne mogu dati vernu predstavu o tome koliko su mi tih pet dana izgledali dugi. Oni u
mome seanju izgledaju kao itave godine. Panja s kojom sam oslukivao sve to se dogaa u kui,
ili bolje sve to sam mogao uti (zvonjenje zvonceta, otvaranje i zatvaranje vrata, amor, korake na
stepenicama, i svako smejanje, zvidanje ili pevanje napolju, to mi se inilo sumornije no ita drugo
u mojoj samoi i sramoti); pa proticanje asova, neodreeno, naroito nou, kad bih se probudio
mislei da je jutro, pa video da porodica jo nije otila da legne, i da itava duga no ima tek da doe;
pa teki snovi i mora koja me je pritiskivala; pa vraanje dana, podneva, popodneva, veera, kada su
se deaci igrali u crkvenoj porti a ja ih posmatrao sa izvesnog odstojanja iz sobe, stidei se da se
pokaem na prozoru, da ne bi saznali da sam u zatvoru; pa udno oseanje to sebe ne ujem da
govorim; pa prolazni trenuci neeg nalik na veselost, to je dolazilo s jelom i piem i odlazilo s
njim, pa padanje kie jedne veeri, uz neki sve miris, i njeno sve bre i bre pljutanje po prostoru
izmeu mene i crkve, dok mi se nije uinilo da e me taj pljusak, i nona tama, i strah i kajanje
uguiti sve je to tako ivo i snano utisnuto u moje seanje, kao da se dogaalo godinama a ne
danima.
Poslednje noi moga pritvora probudih se kad uh da neko apatom izgovara moje ime. Trgoh se
u krevetu, i pruajui ruku u mrak rekoh:
Jeste li to vi, Pegoti?
Prvo se ne u nikakav odgovor, ali uskoro uh opet svoje ime izgovoreno tako tajanstvenim i

stranim glasom, da bih, mislim, pao u nesvest, da mi nije palo na pamet da mora biti da dolazi kroz
kljuanicu.
Ja se pipajui dovukoh do vrata, pa prislonivi usta na kljuanicu proaputah:
Jeste li to vi, Pegoti?
Da, dragi moj, mali Devi, odgovori ona, budi tih kao mi, jer e nas uti maka.
Odmah shvatih da se to odnosi na gospoicu Merdston, i osetih koliko je ta opomena vana, poto
je njena soba bila blizu.
Kako je mama, draga Pegoti? Je li jako ljuta na mene?
uo sam kako Pegoti tiho plae s druge strane kljuanice, kao to sam ja plakao na svojoj strani,
pa onda odgovori:
Ne, nije jako.
ta e biti sa mnom, draga Pegoti? Znate li?
kola. Blizu Londona, glasio je Pegotin odgovor. Morao sam je naterati da odgovor ponovi, jer
mi ga je prvi put sruila u grlo, zato to sam zaboravio da sklonim usta s kljuanice i da namestim
uvo na nju, te joj nisam mogao uti rei iako su me dobro zagolicale.
Kada, Pegoti?
Sutra.
Je li mi zbog toga gospoica Merdston uzela odelo iz ormana? Ona je zaista to bila uradila,
samo sam zaboravio da to spomenem.
Da, ree Pegoti. Spakovala sanduk.
Hou li videti mamu?
Da, ree Pegoti, ujutro.
Onda Pegoti priljubi usta sasvim uz kljuanicu i izgovori kroz nju ove rei sa toliko oseanja i
topline, koliko nikad ni jedna kljuanica, mogu slobodno rei, nije bila pozvana da prenese, pri emu
je svaki isprekidani deli reenice ubacivala uz neki samo njoj svojstven prasak:
Mili Davide. Ako nisam apsolutno tako prisna prema vama ovih dana kao ranije, nije to vas ne
volim. Isto kao i pre, i vie, lue moje. Nego sam mislila da je bolje za vas... I za nekog drugog osim
vas... Sluate li, mili Davide, ujete li?
Da... da ... d... da, Pegoti! jecao sam ja.
Roeno moje! ree Pegoti s beskrajnim saaljenjem. Naroito vam elim kazati; ne smete me
nikad zaboraviti. A ja u se starati za vau mamu, Davide. Kao to sam se uvek za vas starala, i neu je
ostaviti. Moe doi dan kad e biti srena da opet spusti glavu na ruku svoje glupe, preke, matore
Pegoti. I pisau vam dragi moj... Istina nisam uevna. I ja u... ja u... Pegoti stade ljubiti kljuanicu
poto nije mogla da poljubi mene.
Hvala vam, draga Pegoti, rekoh ja. O, hvala vam. Hoete li mi obeati neto, Pegoti? Hoete li
u pismu rei gospodinu Pegotiju, i maloj Emiliji, i gospoi Gamid i Hamu da nisam tako rav kako
bi mogli misliti, i da ih sve mnogo volim, naroito malu Emiliju? Hoete li, molim vas, Pegoti?
Ta dobra dua obea, pa onda oboje izljubismo kljuanicu sa najveom ljubavlju ja sam je,
seam se, pomilovao rukom, kao da je to njeno estito lice i tako se rastadosmo. Od te noi
naraslo je u mom srcu izvesno oseanje za Pegoti koje ne umem da izrazim sasvim tano. Ona nije
zauzela mesto moje majke; to nije niko mogao, nego je ula u neku prazninu u mome srcu koja se
sklopila nad njom, te sam posle oseao prema njoj neto to nisam oseao ni prema kojem ljudskom
stvoru. Bila je to i neka vrsta smene boleivosti; pa ipak, da je umrla, ne mogu da zamislim ta bih
radio, ili kako bih izdrao tragediju koju bi njena smrt predstavljala za mene.
Sleeeg jutra gospoica Merdston se pojavi kao i obino i ree mi da u u kolu; to ustvari za
mene nije bila ba takva novost kako je ona zamiljala. Uz to mi ree da se obuem i da doem dole u
salon na doruak. Tamo zatekoh majku, vrlo bledu i crvenih oiju, pa joj odmah potrah u zagrljaj i

zamolih za oprotaj iz dubine svoje napaene due.

O, Davide, ree ona, kako si mogao zadati bol nekome koga ja volim? Potrudi se, molim te, da
bude bolji. Opratam ti, Davide, ali sam alosna to ima tako zle strasti u srcu.
Bili su je ubedili da sam nevaljao deko, te je nju vie bolelo to nego to odlazim od kue. To sam
bolno oseao. Pokuah da progutam svoj poslednji doruak, ali su mi suze kapale na hleb s maslom i
curile u aj. Video sam kako me majka ponekad pogleda, pa onda baci pogled na budnu gospoicu
Merdston, obori oi, ili pogleda ustranu.
Je li tu sanduk mladoga gospodina Koperfilda? ree gospoica Merdston kad se pred vratima
ue tokovi kola.
Ja potraih pogledom Pegoti, ali nje tamo nije bilo; ne pojavie se ni ona ni gospodin Merdston.
Moj raniji poznanik, kiridija, stajao je pred vratima, a moj sanduk donese do kola i natovarie na
njih.
Klaro! ree gospoica Merdston glasom koji je opominjao. Gotovi smo, draga Dein,
odgovori majka. Zbogom, Devi. Ti odlazi za svoje dobro. Zbogom, edo moje. Doi e kui o
raspustu, pa budi bolji deko.
Klaro! ponovi gospoica Merdston.
Svakako, draga Dein, odgovori majka, koja me je drala u zagrljaju. Pratam ti, mili deko.
Bog te blagoslovio!
Klaro! opet ponovi gospoica Merdston.
Gospoica Merdston imade dobrotu da me izvede do kola i da mi usput kae kako se nada da u se
pokajati pre nego to alosno svrim, a zatim se popeh u kola i lenji konj krenu korakom.

GLAVA V
OTERAN SAM OD KUE

Mogli smo prei oko pola milje, i maramica mi je bila sasvim mokra, kad kiridija iznenada
zaustavi kola.
Kad pogledah da vidim zato je zaustavio, ja na svoje veliko zaprepaenje videh kako Pegoti
izlete iz jedne ive ograde i kako se pope u kola. Zagrli me obema rukama i pritisnu uz steznik tako
jako, da me je od pritiska nos strahovito zaboleo, ali se na to uopte nisam obazirao sve dok kasnije
nisam primetio da mi je osetljiv na dodir. Pegoti ne proslovi ni jednu jedinu re. Oslobodivi jednu
ruku, ona je zavue u dep do lakta, pa izvue iz njega neke kese i fieke sa kolaima, koje mi nabi u
depove, a onda i jedan novanik, koji mi tutnu u ruku, ali ne ree ni jednu re. Poto me jo jednom,
na rastanku, stee obema rukama, ona sie s kola i ieze, po mom ondanjem i svagdanjem
uverenju bez ijedinog dugmeta na haljini. Podigao sam jedno od nekoliko koja su leala unaokolo, pa
sam ga dugo uvao kao dragu uspomenu.

Kiridija pogleda u mene kao da pita hoe li se ona vratiti. Ja odreno mahnem glavom i rekoh da
mislim da nee. Onda i! ree kiridija svom lenjom konju, koji shodno tome poe dalje.
Poto se tom prilikom sit isplakah, dooh na misao da od plakanja nema nikakve koristi, utoliko
pre to ni Roerik Rendom, ni onaj kapetan kraljevske britanske mornarice u tekim iskuenjima nisu
nikad plakali, koliko sam mogao da se setim. Kad kiridija opazi na meni tu reenost, predloi mi da
svoju maramicu prostrem preko konjskih sapi da se osui. Zahvalih mu i pristadoh, i ona mi se uini
tako mala na tom svom novom mestu.
Sad sam imao dovoljno vremena da razgledam novanik. Bio je od krute koe sa metalnim
zatvaraem na kljocanje, a u njemu su bila tri sjajna ilinga, koje je Pegoti, na svaki nain, neim

morala glaati da bih se ja to vie radovao. Ali su najvee dragocenosti u njemu bila dva komada
novca po pola krune uvijena zajedno u hartijicu na kojoj je bilo napisano rukom moje majke: Za
Davida, uz moju ljubav. Mene to tako dirnu, da zatraih od kiridije da bude tako dobar pa da mi
opet doda maramicu; ali mi on ree da misli da e biti bolje ako se potrudim da proem bez nje, te i
ja pomislih da e tako zaista biti bolje, pa obrisah oi rukavom i prestadoh plakati.
Prestao sam sasvim ozbiljno, mada bi me, s vremena na vreme, zbog moje ranije uzbuenosti,
savladao jo po koji silan jecaj. Klackali smo se tako neko vreme, pa upitah kiridiju ide li on do
kraja sa mnom.
Kuda do kraja? zapita kiridija.
Pa tamo, rekoh ja.
Gde je to tamo? upita kiridija.
Blizu Londona, rekoh ja.
Pa ovaj bi konj, ree kiridija i tre uzdama da ukae na njega, lipsao pre nego to bi prevalio i
pola puta.
Onda vi idete samo do Jarmuta? upitah ja.
Tako otprilike, ree kiridija, i tamo u vas odvesti do potanskih kola, a potanska kola e vas
odvesti tamo gde je to.
Kako je to za kiridiju (zvao se gospodin Barkis) bio suvie dugi govor, poto je, kako sam rekao
u jednoj od ranijih glava, bio po prirodi flegmatian i nimalo razgovoran ja ga ponudih jednim
kolaem u znak panje, a on ga proguta odjednom, kao to bi uinio slon, to ne ostavi nikakva traga
na njegovu licu, kao to ne bi ostavilo ni na licu kakvog slona.
Je li i ona umesila? ree gospodin Barkis, stalno prignut napred, u svome mlitavom stavu,
prema podnoju na prednjem delu kola, i s po jednom rukom na svakom kolenu.
Mislite Pegoti, gospodine?
Aha, ree Barkis, ona.
Jeste. Ona mesi sve kolae, i kuva za nas.
A je l zbilja velite, ree gospodin Barkis.
On namesti usta kao da e da zvidi, ali ne zazvida. Sedeo je zagledavi se konju u ui, kao da je
na njima opazio neto novo, i dosta je dugo tako sedeo. Posle nekog vremena ree:
A dragana, rekao bih, nema?
Je l mislite kolae, gospodine Barkise? Bio sam ubrazio da eli jo ta da pojede, pa namerno
cilja na tu vrstu poslastica.
Dragana, ree gospodin Barkis. Momka; ima li nekog s kim se gleda?
Je l Pegoti?
Aha, ona.
O, ne. Nije nikad imala momka.
Je l zbilja nije? ree gospodin Barkis.
I opet namesti usta kao da e da zvidi, i opet ne zazvida, nego ostade zagledan u konjske ui.
Te velite, ree gospodin Barkis posle dueg razmiljanja, ona mesi sve pite s jabukama i sve
kuva za vas, je l ba tako?
Je odgovorih da je to tano.
Eh, pa znate ta? ree gospodin Barkis. Vi ete njoj, moe bit, pisati?
Svakako u joj pisati, odgovorih ja.
Aha, ree on, polako okreui oi prema meni. Eto! Ako joj uspiete, valjda ete se setiti da joj
kaete da je Barkis voljan; je l oete?
Da je Barkis voljan, ponovih ja prostoduno. Je li to sve to imam da kaem?
M ... da, ree on oklevajui. M ... da, Barkis je voljan.

Pa vi ete sutra opet biti u Blanderstonu, gospodine Barkise, rekoh zamuckujui pomalo pri
pomisli da u ja tada biti daleko odatle, pa moete mnogo bolje predati svoju poruku.
Ali kako on odbi taj moj predlog trzanjem glave, i ponovo potvrdi svoju raniju molbu, govorei s
najveom ozbiljnou: Barkis je voljan. To je sve to imate da kaete, ja se smesta primih toga
posredovanja, pa jo istog popodneva, ekajui potanska kola u hotelu u Jarmutu, dobavih list hartije
i mastila, i napisah Pegoti pismo koje je glasilo: Draga moja Pegoti, stigao sam ovde zdrav. Barkis
je voljan. Mnogo pozdravite mamu. Va odani... P. P. On kae da naroito eli da znate da je Barkis
voljan.
im sam jo u kolima bio obeao da u dostaviti njegovu poruku kad mi bude zgodno, gospodin
Barkis je opet zanemeo, a sam, oseajui se potpuno iznuren svim onim to mi se dogodilo u
poslednje vreme, legao na jedan dak u kolima i zaspao, vrsto sam spavao sve dok ne stigosmo u
Jarmut, koji mi se uini tako nov i neobian u dvoritu gostionice u koju se dovezosmo, da se odmah
odrekoh potajne nade, koju sam gajio, da u tamo videti nekoga od porodice gospodina Pegotija, a
moda ak i samu malu Emiliju.
Potanska kola su stajala u dvoritu sva blistava, ali bez upregnutih konja, i dok ih je ovek gledao
u tom stanju, teko je mogao shvatiti da e ikada poi za London! Dok sam to mislio i pitao se ta li
e na kraju krajeva biti sa mojim sandukom, koji gospodin Barkis bee spustio na kaldrmu u
dvoritu, pored rude dok je svoja kola poterao dalje uz dvorite, da ih okrene i ta e najzad biti
sa mnom, neka me ena pogleda sa jednog isturenog prozora u kome je visila nekakva ivina i meso
u butovima, pa ree:
Je li to mladi gospodin iz Blanderstona?
Jeste, ja sam, gospoo, rekoh ja.
Kako se zovete? upita ena.
Koperfild, gospoo, rekoh ja.
Onda nije, odgovori ena, Nikakav ruak nije plaen na to ime.
Da nije Merdston, gospoo? rekoh ja.
Pa ako ste gospodii Merdston; ree ena, zato onda prvo kazujete drugo ime?
Ja objasnih eni kako stoji stvar, te ona onda zazvoni i viknu glasno: Vilijame, pokaite
trpezariju! nato jedan kelner doe trei iz kuhinje na drugoj strani dvorita da pokae, i kao da se
prilino iznenadi kad vide kome ima da pokae.
To je bila iroka i dugaka prostorija, s nekakvim velikim mapama. Sumnjam da bih mogao biti
vie u tuini ak i da su te mape neto bile prave strane zemlje, a ja iznenada baen meu njih. Oseao
sam da je od mene velika smelost to sam s kapom u ruci seo na krajiak jedne stolice najblie
vratima; a kad jo kelner prostre stolnjak naroito za mene i stavi na njega svakojake pribore za jelo,
mislim da me je svega oblilo rumenilo od preterane skromnosti.
On mi prvo donese neke kotlete sa povrem, i skide poklopac sa zdele tako naglo i razmetljivo, da
se ja poplaih da ga nisam na neki nain uvredio. Ali me jako osokoli kad za mene primae stolu
jednu stolicu i ree:
A sad, dugonja, na posao!
Ja mu zahvalih i sedoh za, sto, ali mi je bilo vrlo teko da rukujem noem i viljukom ma i s
najmanje vetine, ili da se ne prskam sokom dok je on stajao prema meni i buljio u mene tako
uporno, da sam strano crveneo kad god bih mu ugledao oi. Poto me je posmatrao sve dok nisam
preao na drugi kotlet, on ree:
Pripada vam i pola pinte{11} piva. Hoete li da vam ga sada, donesem?
Ja mu zahvalih i rekoh: Da.
Nato mi ga on nasu iz jednog bokala u veliku au i podie prema svetlosti, tako da je izgledalo
lepo.

Tako mi due, ree on, ima ga podosta, zar ne?

Jeste, ima ga dosta, odgovorih ja, smeei se, jer sam jako uivao u tome to sam video da je on
tako prijateljski raspoloen. Bio je to ovek mirkavih oiju, bubuljiava lica, i kose nakostreene po
celoj glavi; i dok je tako stajao s jednom rukom na kuku, a drugom drao au prema svetlosti,
izgledao je sasvim prijateljski.
Jue je bio ovde jedan gospodin, ree on, podebeo gospodin, po imenu Topsojer, moda ga
poznajete?
Ne, rekoh ja ne bih rekao ...
U kratkim pantalonama i dokolenicama, sa eirom iroka oboda, u sivom kaputu, s kravatom na
takice, ree kelner.
Ne, rekoh ja srameljivo, nemam zadovoljstvo ...
Doao je ovamo, ree kelner gledajui u au prema svetlosti, poruio au ovog piva, hteo
poto-poto da je porui, dok sam ga ja odvraao, a zatim je ispio i pao mrtav. Bilo je suvie staro za
njega. Nije ga trebalo ni toiti, u tome je stvar.
Jako me potrese kad uh za taj alosni sluaj, pa rekoh:
Mislim da e za mene biti bolje da pijem vodu.
Nego, znate, ree kelner jo jednako gledajui u svetlost kroz au piva i mirei jednom okom,
nae gazde ne vole kad se porui pa se ne popije; to ih vrea. A ja u ovo popiti za vas, ako ba
hoete. Ja sam na to pivo navikao, a navika je sve i sva; mislim, nee mi koditi ako zabacim glavu i
ako ga popijem na iskap. A, ta velite?
Ja odgovorih da e me jako zaduiti ako pivo popije, ali samo ako misli da mu to nee nakoditi,
inae nipoto. Kad on zabaci glavu i brzo iskapi au, mene je, priznajem, obuzeo grozan strah da u
videti kako deli sudbinu nesrenog gospodina Topsojera i kako pada na ilim lien ivota. Ali se
njemu nita ne desi. Naprotiv, uini mi se da izgleda sveiji posle piva.
A ta to imamo ovde? ree on zabadajui viljuku u moju iniju. Kotleti?
Jeste, kotleti, rekoh ja.
ta kaete! kliknu on. Nisam znao da su to kotleti. Kotlet je kao poruen da ukloni rave
posledice ovog piva! Zar to nije srena sluajnost.
I onda u jednu ruku uze za kost jedan kotlet, a u drugu kromipir, pa ih pojede u slast, na moje
veliko zadovoljstvo. Docnije uze jo jedan kotlet i jo jedan krompir, pa zatim opet jedan kotlet i jo
jedan krompir. Kad svrismo s tim, on mi donese neki puding, pa poto ga spusti pred mene, neko
vreme kao da je sasvim zanesen preturao misli po glavi.
Kako vam se dopada pateta? ree on, trgnuvi se iz misli.
Ovo je puding, odgovorih ja.
Puding? kliknu on. ta kaete! Gle, a kakav? ree zagledajui ga izbliza. Neete valjda
rei da je mueni puding? Bogme jeste.
Ah, mueni puding! ree on i zgrabi veliku kaiku, moje najmilije jelo! Zar to nije srea?
Hajde, mali, da vidimo ko e vie pojesti!
Kelner nesumnjivo pojede vie. Vie puta me je preklinjao da se potrudim da dobijem utakmicu,
ali ta je moja kaiica bila prema njegovoj velikoj kaici, moja brzina prema njegovoj brzini, i moj
apetit prema njegovom apetitu. Ja zaostadoh daleko za njim, jo pri prvom zalogaju, te u tom
takmienju s njim nisam imao nikakvih izgleda. ini mi se da nikad nisam video oveka koji bi toliko
uivao u pudingu; a kad je sve smazao, smejao se i dalje, kao da mu uivanje jo jednako traje.
Videi ga tako prijateljski raspoloena i druevna, ja zatraih hartiju i mastilo da piem Pegoti. On
mi ne samo odmah donese to sam traio, nego imade i dobrotu da gleda preko moga ramena dok
sam pisao. Kad svrih, on me upita kuda idem u kolu.
Ja rekoh: Blizu Londona; jer je to bilo sve to sam znao,

ta naopako! ree on i jako se snudi, to mi nije nimalo milo.

A zato? upitah ja.
Pa, zaboga, ree on i stade vrteti glavom, ba su u toj koli polomili rebra onom deku, itava
dva rebra, mali, jadni deko! Moglo mu je biti nekako, eknite da vidim, koliko je vama godina?
Ja mu rekoh da sam uzeo devetu.
Eto, ba u tim godinama, ree on. Bilo mu je osam godina i est meseci kad su mu prebili
drugo i dotukli ga.
Ja nisam mogao prikriti ni pred samim sobom ni pred kelnerom da je to vrlo neugodna
podudarnost, pa zapitah kako su to izveli. Njegov me odgovor nije mogao ohrabriti, jer se sastojao iz
jedne jedina strane rei:
Batinama.
Trubljenje potanskog roga doe u dobar as da promeni predmet razgovora, jer me natera da
ustanem i da snebivajui se, uz ponos i nelagodnost to imam svoj lini novanik (koji izvadih iz
depa), upitam da li ima ta da se plati.
Ima list hartije, odgovori on. Jeste li ikad kupovali list hartije?
Ja se nisam mogao setiti da jesam.
Skupa stvar, ree on, i to zbog dabina. Tri penija. Tako je utvrena cena u ovom kraju. Nema
nita drugo, sem neto za kelnera. Mastilo vam ne raunam. To mi je ista teta.
ta, biste vi... ta bih ja ... koliko bi trebalo da ... ta bi bilo u redu da se plati kelneru, molim vas?
promucah ja crvenei.
Da nemam dece, i da ta deca nemaju male boginje, ree kelner ne bih vam uzeo ni est penija.
Da ne izdravam starog roditelja i divnu sestru, tu se kelner uzbudi, ne bih vam uzeo ni prebijene
pare. Da imam dobro mesto, i da se ovde dobro postupa sa mnom, ja bih vas jo zamolio da primite
neto od mene, umesto da od vas ta uzimam. Ali, eto, ivim od tuih ostataka hrane, a spavam na
uglju, i tu kelner brinu u pla.
Mene jako dirnu njegova beda, te osetih da bi svaka napojnica manja od devet penija bila prava
svirepost i znak tvrdog srca. Zato mu dadoh jedan od moja tri sjajna ilinga, koji on primi s puno
poniznosti i uvaen ja, pa ga odmah okrete pod palcem, da vidi je li pravi.
Mene malo zbuni kad videh, dok su mi pomagali da se sa zadnje strane popnem u potanska kola,
da se misli da sam bez iije pomoi pojeo sav onaj ruak. To shvatih kad nauh kako ona ena na
isturenom prozoru dovikuje kondukteru:
Pripazi na to dete, Dorde, da ne bi puklo! i po tome to sve sluavke iz te kue izaoe da
se kikou i da me gledaju kao neko udo nevieno. Ovo mog ojaenog prijatelja kelnera, kome se
bilo povratilo staro dobro raspoloenje, nije, izgleda nimalo muilo, jer se i on pridruio optem
divljenju ne oseajui nikakve neprilike. Da sam i najmanje sumnjao u njega, ovo bi mi svakako
pojaalo sumnju, ali sam sklon da verujem da onakav kakav sam bio: detinjski prostoduan i pun
detinjskog poverenja u starije (jako mi je ao to neka deca te osobine prerano zamenjuju svetovnom
mudrou), nisam, opte uzevi, osetio prema njemu neko ozbiljnije nepoverenje, ak ni tada.
Moram priznati da mi je teko padalo to sam na taj nain nezaslueno postao predmet ala izmeu
koijaa i konduktera, po tome kako zadnji deo kola jako pretee zbog toga to ja tamo sedim, i kako
bi bilo zgodnije da putujem teretnim kolima. Poto se glas o mome tobonjem apetitu bee proirio i
meu putnicima na krovu, to se i oni stadoe tako uveseljavati, zapitkujui me da li e u koli plaati
za mene kao za dva ili kao za tri brata, ili stupam li tamo uz naroiti ugovor, ili pod obinim
uslovima, i mnoga druga takva prijatna pitanja. Ali bilo je najgore od svega to sam znao da e me
biti stid da jedem ta bilo kada se ukae prilika, i to u posle prilino lakog ruka morati da ostanem
gladan cele noi, jer sam u urbi bio ostavio za sobom u hotelu svoje kolae. Moje strepnje se
obistinie kad se zaustavismo radi veere; nisam se usudio da veeram, iako sam toliko eleo, nego

ostadoh pored vatre i rekoh da mi nita ne treba. Ali ni to me ne sauva od novih ala; jer neki
promukli gospodin gruba lica, koji je celim putem jednako jeo neto iz svoje kutije za sendvie, sem
kad bi pio iz jedne boce, ree da sam ja kao zmijski car, koji se jednom dobro najede, pa mu to dugo
traje; a zatim se, im je ovo izgovorio, marljivo baci na posao da pojede komad kuvane govedine.
Iz Jarmuta smo bili poli u tri sata posle podne, te je trebalo da stignemo u London sledeeg jutra
u osam sati. Bilo je leto u punom jeku, pa je vee bilo vrlo prijatno. Dok smo prolazili kroz neko
selo, ja sam jednako u sebi zamiljao unutranjost tih kua, i ta li stanovnici sada rade; a kad deaci
stadoe trati za nama, penjati se i ljuljati na zadnjem delu kola, ja sam se pitao jesu li im oevi ivi i
da li su sreni kod kue. Imao sam dakle puno predmeta za razmiljanje, a da i ne govorim o tome da
su mi se misli neprestano vraale na pitanje kakvo li e biti mesto u koje idem straan predmet za
razmiljanje. Ponekad bih se, seam se, povlaio u misli o kui i Pegoti, i pokuavao da se na
nekakav zbrkan nain prisetim kako sam se oseao i kakav sam deko bio pre nego to sam ujeo
gospodina Merdstona, ali u tom nisam nikako uspevao, jer mi se inilo da je od tog vremena prola
itava venost.
No nije bila tako prijatna kao vee, jer je dosta zahladnelo; a kako su mene, da ne bih pao s
krova, bili namestili izmeu dva gospodina, onoga s grubim licem i jo jednoga, bio sam u opasnosti
da me ugue, jer bi me, im bi ih savladao san, strano prikletili. Ponekad bi me tako pritisli, da sam
morao da dreknem: O, molim vas!, to njima nije bilo nikako po volji, jer ih je svaki put budilo.
Prema meni je sedela neka postarija gospoa u velikoj krznenoj bundi, koja je bila toliko umotana,
da je u mraku vie liila na naviljak sena nego na enu. Ta je ena nosila sobom jednu kotaricu i dugo
nije znala ta e s njom, dok nije pronala da je, s obzirom na moje kratke noge, moe metnuti ispod
mene. Ta me je kotarica naterivala da sedim zgren, i toliko mi smetala, da sam se oseao vrlo
neprijatno, a im bih se ma i malo pomakao, od ega bi aa u korpi neizbeno zveknula, udarivi o
neto drugo, ona bi me nemilosrdno gurnula nogom, i rekla: De, de, ne vrpolji se. Tvoje su bar
kosti dosta mlade.
Najzad sunce izae i san mojih putnika kao da postade mirniji. Nemogue je zamisliti kakve su ih
muke muile itave noi i kakvim su jecanjem i hrkanjem oni to izraavali, to je vie sunce
odskakalo, san im je postajao sve laki, te su se budili jedan za drugim. Seam se kako me je jako
iznenadilo to to se svaki od njih pravio da nije ni oka sklopio, i to je svaki neobino ljutito odbijao
da prizna da jeste. Jo danas je za mene pravo udo to primeujem da je naa ljudska priroda od svih
slabosti najmanje sklona da prizna, ne mogu da razumem zato, tu slabost da nas je u potanskim
kolima uhvatio san.
Ne moram se ovde zadravati priom o tome kako me je London zaprepastio kad ga ugledah u
daljini, i kako sam verovao da se u njemu sve pustolovine mojih omiljenih junaka stalno i sve iznova
izvode, ili kako sam sebi objanjavao da u njemu ima vie udesa i nevaljalstava nego u bilo kome
gradu na svetu. Primicali smo se postepeno i najzad u odreeno vreme stigli u London, u gostionicu
u kraju Uajtepl, dokle se ilo. Ne pamtim da li se zvala kod Plavog bika ili kod Plavog vepra, tek
znam da je bilo neto plavo i da je slika toga neeg plavog bila naslikana na stranjem delu
potanskih kola.
Dok je kondukter silazio s kola, njegov pogled pade na mene i on upita na vratima kancelarije za
karte:
eka li ovde ko na jednog deka za koga je plaena karta na ime Merdston iz Blanderstona u
Safoku, s tim da ovde saeka dok neko ne doe do njega? Niko ne odgovori.
Pokuajte sa imenom Koperfild, molim vas, gospodine, rekoh ja, gledajui nemono nanie u
njega.
eka li ovde ko deka za koga je karta plaena na ime Merdston iz Blanderstona, u Safoku, a koji
izjavljuje da se zove Koperfild, i koji je poslan s tim da ostane ovde dok ne doe ko po njega? ree

kondukter. No, ima li koga?

Ne, nije bilo nikoga. Ja sam bojaljivo gledao unaokolo, ali pitanje ne napravi nikakav utisak na
prisutne, sem na jednog oveka u dokolenicama i s jednim okom, koji predloi da e biti najbolje da
mi se metne na vrat mesingana ogrlica i da me veu u tali.
Prislonie lestvice i ja sioh za onom gospoom koja je liila na naviljak sena, poto se nisam
smeo ni mai dok nisu sklonili njenu kotaricu. Dotle su ve svi putnici bili izali iz kola, pa se uskoro
skide sav prtljag, konje su bili ispregli jo pre nego to se prtljag skinuo, te sad neki konjuari
odgurae natrake i sama potanska kola, da ne budu na putu. A jo uvek se niko nije javljao da trai
pranjavog deka iz Blanderstona u Safoku.
Osamljeniji nego Robinson Kruso, koga nije imao ko da gleda i da vidi kako je osamljen, ja uoh
u kancelariju za vaenje karata i na ponudu deurnog pisara preoh iza tezge i sedoh na vagu na
kojoj je merio prtljag. Dok sam sedeo tu, gledao u patos, u bale i u knjige, i udisao miris tale, otada
u seanju uvek vezan sa tim jutrom, kroz glavu mi stade prolaziti itava litija stranih misli. ta bi
bilo sa mnom da, recimo niko ne doe po mene, i koliko bi me vremena drali tu? Da li bi me
zadrali dok ne potroim svojih sedam ilinga? Da li bih nou spavao u nekoj od tih drvenih
pregrada pored ostalog prtljaga, i da li bih se ujutro umivao na pumpi u dvoritu; ili bi me svake
veeri izbacivali odatle, s tim da doem sutra kad se kancelarija otvori, pa da ekam sve dok neko ne
doe po mene? ta bih radio kad bi se pokazalo da nije posredi nikakva greka, nego da je gospodin
Merdston pronaao taj nain da me se otarasi? Ako bi mi i dopustili da ostanem tu dok ne potroim
svojih sedam ilinga, nisam se mogao nadati da bih mogao ostati tu i kad stanem gladovati. To bi
nesumnjivo bilo nezgodno i neprijatno muterijama, bez obzira na to to bi na tog Plavog neznam-ta pao teret trokova oko mog pogreba. A ako bih odmah krenuo na put da se peice vratim
kui, kako bih pogodio put, kako bih mogao i pomisliti da mogu otpeaiti tako daleko, i kako bih se
mogao pouzdati u koga bilo osim u svoju Pegoti, ak i kad bih se vratio natrag? Ako bih se obratio
najblioj nadlenoj vlasti i ponudio za vojnika ili mornara, tako sam mali da me, najverovatnije, ne
bi primili Takve misli i stotine drugih slinih matarija uinie da sam se oseao sav u vatri, i da mi
se sve vrtelo u glavi od straha i oajanja. Bio sam u najveem stepenu te grozniave uzrujenosti kad
ue neki ovek i stade neto aputati sa inovnikom, koji me odmah zatim strese s vage i gurnu
njemu, kao da sam izmerena, kupljena, isporuena i plaena roba.
Izlazei iz kancelarije s rukom u ruci tog novog poznanika ja kriom bacih pogled na njega. Bio je
to mrav, bledunjav mlad ovek, upalih obraza i brade, skoro isto onako crne kao u gospodina
Merdstona; ali je tu bio kraj slinosti, jer ovome su zalisci bili obrijani, dok mu je kosa bila
zaputena i suva mesto da bude masna i sjajna. Na sebi je imao crno odelo, koje bee isto tako
zaputeno i kruto, okratkih rukava i nogavica; a sem toga nosio je i belu vratnu maramu, ne ba
suvie istu. Nisam onda pomislio, a ni danas ne mislim, da je ta marama bila jedino to je on od
rublja imao na sebi, ali je bila sve to se od rublja videlo ili nagovetavalo.
Jeste li vi taj novi ak? ree on.
Jesam, gospodine, rekoh ja.
Verovao sam da jesam. Ali ni sam nisam bio siguran.
Ja sam jedan od uitelja u Salem-kui, ree on.
Ja mu se poklonih i obuze me silan strah. Tako sam se stideo da jednom nauenjaku i uitelji iz
Salem-kue progovorim neto o tako prostoj stvari kao to je moj sanduk, da ve besmo odmakli od
dvorita, kad se ja osmelih da mu pomenem sanduk. Posle moje ponizne napomene da mi sanduk
kasnije moe biti od potrebe, vratismo se u kancelariju i on ree inovniku da je kiridiji nareeno da
doe po njega u podne.
Molim vas gospodine, rekoh ja kad ve besmo odmakli koliko i ranije je li to daleko?
Pa to je tamo kod Blekhita, ree on.

A ima li mnogo do tamo? upitah ja bojaljivo.

Dosta daleko, ree on. Ii emo potanskim kolima. Ima jedno est milja.
Bio sam tako slab i iznuren, da mi je bilo suvie teko i pri samoj pomisli sa u morati da izdrim
jo est milja. Osmelih se te mu rekoh da od jue od ruka nisam nita okusio i da u mu biti vrlo
zahvalan ako mi dopusti da kupim to za jelo. Uini mi se da se iznenadi i sad ga vidim kako je
stao i zagledao se u mene pa poto je razmiljao nekoliko trenutaka, ree kako misli da poseti
neku staru osobu koja stanuje nedaleko odatle, pa e biti najbolje da kupim malo hleba, ili to najvie
volim a to je zdravo i hranljivo, pa da dorukujem kod njene kue, gde moemo dobiti mleka.
Zato pogledasmo u izlog jedne pekare, i poto ja izneh itav niz predloga da kupim sve to je bilo
nesvarljivo u toj radnji, a on ih odbacivao jedan za drugim, reismo se za jedan lep mrki hlepi, za
koji platih tri penija. Zatim u jednoj bakalnici kupismo jedno jaje i kriku prugaste slanine; a kad
posle svega toga troka meni, po mom miljenju, ostade jo dosta sitnine od mog drugog sjajnog
ilinga, dooh na misao da je London vrlo jeftino mesto. Poto se snabdesmo tim namirnicama,
poosmo dalje kroz silnu huku i buku, koja je moju umornu glavu prosto oamutila, pa preko nekog
mosta, koji je nesumnjivo bio Londonski most mislim ak i da mi je on to rekao, ali sam ja tada
upola spavao dok ne stigosmo do kue one sirotice. Ta je kua bila deo jednog niza kua u
Sirotitu, to sam odmah opazio i po njenom izgledu i po natpisu urezanom u kamen nad vratima,
koji je objavljivao da u njoj ima mesta za dvadeset i pet ubogih ena.
Uitelj iz Salem-kue okrenu kvaku na jednim od mnogih malih crnih vrata, koja sva behu slina,
svaka sa po jednim prozoretom u obliku romba na jednoj strani, dok je drugo prozore, opet u
obliku romba, bilo vie njih; i mi uosmo ; u kuicu jedne od tih ubogih starih ena, koja je
raspaljivala vatru da joj prokljua neto u maloj erpi. Kad vide uitelja gde ulazi, ona zastade, drei
mehove na kolenu, i ree neto to mi se uinilo kao moj arli, ali kad vide da i ja ulazim, ona
ustade, briui ruke, i naini kao neki zbunjeni polureverans.
Moete li ovom mladom gospodinu pripraviti doruak, molim vas? ree uitelj iz Salem-kue.
Mogu li? odgovori baba. Razume se da mogu.
Kako je gospoa Pibitson danas? ree uitelj i pogleda u neku drugu staricu koja je sedela u
velikoj naslonjai kraj vatre i toliko liila na kakav zaveljaj odela, da ja jo i danas hvalim boga to
nisam pogreio i seo na nju.
Ah, ravo, ree prva starica. Danas je jedan od njenih ravih dana. Da mi se kojom nesreom
ugasi vatra, ja zaista mislim da bi se ugasila i ona i da se nikad vie ne bi povratila u ivot.
Oni su gledali u nju, pa pogledah i ja. Iako je bio topao dan, ona je, izgleda, mislila samo na vatru.
Ja sam uobrazio da ona s ljubomorom gleda ak i na onu erpicu na vatri; a imam i jakog razloga da
verujem da je gledala popreko na rekviriranje te vatre u svrhu kuvanja mog jajeta i prenja moje
slanine; jer sam je svojim zaprepaenim oima video kako je jednom zatresla pesnicu prema meni,
dok su se izvodile ove kuhinjske operacije, te je niko drugi nije gledao. Sunce je plavilo sobu kroz
mali prozor, ali je ona sedela njemu okrenuta leima i zadnjim delom svoje naslonjae, i zaklanjala
vatru posmatrajui je s puno nepoverenja, kao da to ona greje vatru, i to tekom mukom, a ne vatra
nju. Dovrenje pripremanog doruka i rastereenje vatre priinie joj tako veliku radost, da se
nasmeja na sav glas i to moram rei nimalo milozvunim smehom. Ja navalih na svoj mrki
hlepi, jaje i kriku slanine uz ani mleka, i slatko se najedoh. Dok sam se jo sladio ovim
poslasticama, ona prva starica ree uitelju:
Imate li pri sebi svoju flautu?
Imam, odgovori on.
De, dunite malo u nju, ree starica moleivo. Hajdete!
Na to uitelj uvue ruku pod peeve kaputa, te izvadi otuda svoju flautu u tri komada, koje nastavi
jedan na drugi i odmah poe svirati. Imam utisak, i sad posle toliko godina razmiljanja, da otakako

je sveta i veka niko gore nije svirao. On je iz flaute izmamljivao najjezivije glasove koje sam ja ikada
uo iz bilo kakvog zvunog izvora, prirodnog ili vetakog. Ja ne znam kakve je arije izvodio ako
je uopte moglo biti govora o nekoj ariji, u to sumnjam ali je dejstvo njegove svirke na mene
bilo na prvom mestu u tome to me je nateralo da mislim na svoje jade toliko, da sam se jedva
uzdrao da ne zaplaem; zatim u tome to izgubih svaku volju za jelo i, najzad, to me je toliko
uspavljivalo da nisam mogao drati otvorene oi. One mi se opet poinju sklapati i ja opet klimam
glavom dok mi se uspomena osveava. I opet ta mala sobica i otvoreni kredenac u uglu, stolice sa
etvrtastim naslonima, krivudave stepenice to vode u gornju sobu i tri paunova pera razmetljivo
rairena iznad kamina seam se kako sam se im sam prvi put uao u tu sobicu, upitao ta li bi
pomislio paun kad bi video ta je sueno njegovoj ponosnoj lepoti opet sve to bledi pred mojim
oima, glava mi pada na grudi i ja spavam. Flauta se vie ne uje; mesto nje uju se tokovi
potanskih kola, i ja putujem. Kola se truckaju, i ja se trzam iz sna, na to se flauta ponovo uje, a
uitelj iz Salem-kue sedi s nogom preko noge i svira alostivno, dok baba-domaica gleda u njega
blaeno. A zatim iezava i ona, iezava i on, i iezava sve; nema vie flaute, ni uitelja, ni Salemkue, ni Davida Koperfilda, ni bilo ega osim tekog sna.
Uinilo mi se da sam sanjao kako se baba-domaica, dok je on duvao u svoju groznu flautu, poto
mu se u zanosu divljenja primicala sve blie, nagla preko naslona njegove stolice, pa ga toplo
zagrlila oko vrata, to je za trenutak prekinulo njegovo sviranje. Ja sam za to vreme ili neposredno
zatim bio u nekom prelaznom stanju izmeu sna i budnoe, jer kad je nastavio da svira on je
stvarno bio prekinuo svirku videh i uh kako ta ista starica pita gospou Fibitson ta misli, zar to
nije krasno mislei na flautu na to gospoa Fibitson odgovori:
Aha! I te kako! i klimnu glavom prema vatri, kojoj je ona, u to sam uveren, pripisivala zaslugu
za celokupno to muziciranje.
Poto sam, kako mi se ini, podue dremuckao, uitelj iz Salem-kue rasklopi flautu na tri
komada, pa ih stavi gde su i pre bili, a onda me izvede napolje. Ona kola naosmo sasvim blizu i
popesmo se na krov, ali sam ja bio toliko sanjiv, da me, kad zastadosmo negde na drumu da primimo
jednog putnika, strpae dole gde nije bilo putnika, te sam tvrdo spavao, sve dok ne osetih kako kola
idu korakom uz neki strmi breg sav u zelenom liu. Malo zatim kola stadoe, jer smo bili stigli cilju.
Posle kratkog peaenja doosmo hou da kaem uitelj i ja do zavoda Salem-kue, koji je
bio ograen visokim zidom od opeka i izgledao vrlo sumoran. Nad vratima tog zida bee daska sa
natpisom Salem-kua, a kad zazvonismo, iznutra nas kroz jednu reetku stade zagledati nekakvo
natmureno lice, koje je, kako videh poto se vrata otvorie, pripadalo jednom punom oveku s
vratom kao u bika, s drvenom nogom, izdubljenim slepoonicama, i kose oiane do glave.
Novi ak, ree uitelj.
ovek s drvenom nogom me odmeri od glave do pete, to ne potraja dugo, jer me nije bilo
mnogo, pa zakljua vrata iza nas i izvue klju. Ili smo prema kui, kroz neko tamno gusto drvee,
kad on doviknu mome voi:
Hej!
Osvrnusmo se: stajao je na vratima male vratarske kue, u kojoj je stanovao, drei u rukama par
cipela.
Evo vam ih! ree on. Krpa je bio poto ste vi, gospodine Mele, ve otili, pa veli ne moe vie
da ih krpi. Kae, nigde na njima ni komadia od prvanje koe, i udi se kako traite da se jo krpe.
Na te rei on baci cipele gospodinu Melu, koji se vrati nekoliko koraka da ih uzme, a zatim ih je,
dok smo ili dalje, razgledao, kako se meni inilo, vrlo neveselo. Tada tek prvi put opazih da su i
cipele koje je imao na nogama jako iznoene i da, mu na jednome mestu arapa izviruje kao
pupoljak.
Salem-kua je bila etvrtasta zgrada od opeka, sa krilima, gola i neukraena. Svuda oko nje sve je

bilo tako tiho, da rekoh gospodinu Melu da su aci sigurno nekud izali; ali se on, izgleda, iznenadi
to ja ne znam da je kolski raspust. Svi su aci bili kod svojih kua. Vlasnik zavoda gospodin Krikl
je na moru sa gospoom i gospoicom Krikl, a mene su poslali ovamo u vreme raspusta za kaznu
zbog mojih nedela, to mi on sve objasni dok smo ili prema kui.
Ja stadoh razgledati uionicu u koju me on uvede, i ona mi se uini do krajnje mere pusta i
zaputena. I sad je jo vidim. Dugaka prostorija sa tri duga reda kolskih stolova i est reda skamija,
naikana svuda naokolo klinovima za veanje eira i tablica. Po prljavom podu lee razbacani
listovi svezaka i vebanki. Po stolovima se vuku neke kuice za svilene bube, napravljene od tih istih
hartija. Dva bedna bela mia, koje je vlasnik napustio, tre gore-dole po jednom plesnivom zamku od
kartona i ice i zagledaju u sve kutove svojim crvenim oicama, ne bi li nali to za jelo. Jedna ptica u
kavezu ne mnogo veem od nje same alosno zalepra krilima s vremena na vreme, kad bi
zaskakutala na svojoj preagi visokoj dva palca i silazila s nje, ali niti je pevala, niti cvrkutala. U sobi
se oseao neki nezdrav zadah, kao od plesnivog sukna, neprovetrenih jabuka i buavih knjiga. Pod ne
bi mogao biti vie poprskan mastilom ni da je kua jo od prvog dana kako se sagradila ostala bez
krova, a da je sa neba padala kia, sneg i grad od samog mastila, i to u sva godinja doba.
Poto me je gospodin Mel ostavio samoga i otiao da odnese svoje nezakrpljene cipele, ja tiho
otetah do gornjeg kraja sobe, zapaajui sve to dok sam tako mileo. Odjednom naiem na karton
koji je leao na katedri i na njemu ugledam lepo ispisano: uvajte ga se. Ujeda.
Ja smesta skoih na katedru, mislei uplaeno da je neki ogroman pas u njoj. Ali iako sam gledao
svuda unaokolo uplaenim pogledom, nigde ni traga od psa. Jo sam bio zauzet tim zagledanjem, kad
se gospodin Mel vrati i upita ta radim tu na toj katedri.
Izvinite, gospodine, rekoh ja, gledam gde je pas.
Pas? veli on. Kakav pas?
Pa zar to nije pas?
Ko nije pas?
Taj od koga se treba uvati, taj to ujeda?
Ne, Koperfilde, ree on ozbiljno nije to pas, nego deko. Ja imam nareenje, Koperfilde, da
obesim ovu objavu na vaa lea. ao mi je to tako poinjem s vama, ali moram.
I na to me skide odozgo i prikai mi na lea kao kakav ranac karton koji bee spretno udeen za to,
te sam imao zadovoljstvo da ga nosim kud god bih iao.
Niko ne moe zamisliti ta sam prepatio zbog tog kartona. Gledao me ko ili ne, ja sam uvek
uobraavao da ga neko ita. Nije mi bilo nita lake ni kad bih se okrenuo pa video da nema nikog iza
mene, jer sam tada uvek zamiljao da mi je neko s lea. Onaj svirepi ovek s drvenom nogom samo
je uveavao moje patnje. On je bio velika vlast, pa im bi me video naslonjena na drvo, ili na zid, ili
na kuu, grmnuo bi sa praga svoje vratarske kuice strahovitim glasom:
Hej, vi, gospodine! Vi, Koperfilde! Pokaite svoju znaku da se vidi, jer u vas prijaviti!
Igralite je bilo golo, ljunkom posuto dvorite, otvoreno prema celom zadnjem delu kue i
kancelarijama, te sam znao da moju objavu itaju sluge, da je ita mesar, da je ita pekar, jednom rei
da svako ivi ko dolazi u kuu na prednja ili na zadnja vrata, pre podne, kad je meni bilo nareeno da
se etam, ita da me se treba uvati jer ujedam. Seam se da sam se stvarno i ja poeo bojati sebe
sama kao nekog divljeg deka koji zaista ujeda.
Na tome igralitu bila je neka stara kapija u koju su aci imali obiaj da urezuju svoja imena.
Kapija je sva bila pokrivena tim natpisima. U svojoj strepnji od svretka raspusta i njihovog povratka,
nisam mogao da proitam ime ma i jednog deka, a da se ne zapitam s kakvim li e glasom i s
kakvim: naglaavanjem taj proitati:
uvaj ga se! Ujeda!
Bio je tu neki deko neki D. Stirford koji je urezivao svoje ime vrlo duboko i vrlo esto, i

koji e, kako sam zamiljao, proitati moju objavu prilino snanim glasom, pa e me posle povui
za kosu. Bio je tu i drugi jedan deko, nekakav Toml Tredls, koji e, bojao sam se, terati egu s tim i
praviti se da me se strano plai. Pa onda neki trei Dord Dempl, koji e tu objavu, kako sam
zamiljao, pevati na glas. Gledao sam tako u tu kapiju, ja majuno, uureno stvorenje, dok mi se
nije uinilo kako nosioci tih imena tada ih je, po kazivanju gospodina Mela, u koli bilo etrdeset
pet jednoglasno odluuju da se ne drue sa mnom i kako svaki od njih na svoj nain vie:
uvajte se! Ujeda!
To isto je bilo i sa mestima za stolovima i skamijama. To isto je bilo i sa leajima na praznim
krevetima, u koje sam zavirivao idui u svoj krevet i kad bih ve bio u njemu. Seam se kako sam iz
noi u no sanjao da sam sa svojom majkom, onakvom kakva je bila nekad, ili da sam pozvan u neko
drutvo u domu gospodina Pegotija, ili da putujem na krovu potanskih kola, ili da opet ruam sa
svojim zlosrenim prijateljem kelnerom, i kako u svim tim prilikama navodim ljude da vrite i bulje
od straha kad primete nezgodnu okolnost da na sebi nemam niega drugog osim none koulje i te
objave.
U jednolikosti mog ivota i u mom stalnom strahovanju od otvaranja kole, to je bilo nesnosno
muenje. Svaki dan sam imao da radim duge zadae sa gospodinom Melom, ali sam ih otaljavao bez
ikakvog brukanja, poto tu nije bilo gospodina i gospoice Merdston. Pre i posle tog rada etao sam
po dvoritu pod nadzorom, kao to sam ve rekao, oveka s drvenom nogom. Kako se jo i sad ivo
seam one vlane izmaglice oko kue, zelenih napuklih ploa u dvoritu, pa jednog starog napuklog
bureta za vodu, izbledelih stabala nekolikih sumornih drveta koja kao da su vie amela na kii, a
manje se razvijala na suncu nego ikoje drugo drvee. U jedan sat smo ja i gospodin Mei ruali u
gornjem delu duge i gole trpezarije, pune dugakih stolova od amovine i mirisa na mast. Zatim smo
ponovo imali asove rada do aja, koji je gospodin Mel pio iz plave olje za aj, a ja iz limenog
lonia. Celog bogovetnog dana i do sedam ili osam sati uvee gospodin Mel je za svojim zasebnim
stolom, u uionici, radio naporno perom, mastilom, lenjirom, knjigama i hartijom za pisanje, pravei
raune, kako sam saznao, za prolo polugodite. Kad bi ostavio na stranu svoje stvari, on bi izvadio
flautu i stao duvati u nju tako da bi se inilo da e itavo svoje bie izduvati u iroku rupu pri vrhu, i
da e sav iileti kroz rupice za tonove.
Zamiljam svoju sitnu priliku: sedim u toj slabo osvetljenoj sobi i, s glavom naslonjenom na ruku,
sluam gospodin-Melovo alostivno sviranje i uim sutranje lekcije. Zamiljam kako sluam tu
gospodin-Melovu alostivnu svirku i kad sklopim svoje knjige, i malo kroz nju sluam ono to je
nekad bilo kod kue, i duvanje vetra preko ravnica oko Jarmuta, tuan i osamljen. Zamiljam sebe
kako odlazim na spavanje kroz puste sobe i sedam na krevet da plaem za jednom utenom rei svoje
Pegoti. Zamiljam sebe kako jutrom silazim dole i kroz jednu dugu, groznu brazgotinu, to treba da
bude prozor na stepenicama, gledam kolsko zvono koje visi na vrhu jedne upe s vetrokazom i
strepim od vremena kada e poeti da zvoni i da poziva D. Stirforda i ostale na rad, to je, u. stvari
dolazilo tek na drugo mesto u mome strahovanju, jer sam se pre svega plaio onog asa kada e
ovek sa drvenom nogom otvoriti zaralu kapiju da pusti unutra stranog gospodina Krikla. Ne
mogu tvrditi da sam bio opasan karakter u svima tim prilikama koje sam zamiljao, ali sam u svakoj
od njih nosio na leima ono isto upozorenje.
Gospodin Mel nije sa, mnom nikada mnogo govorio, ali nije nikad bio osoran prema meni.
Mislim da smo i bez razgovora bili drutvo jedan drugome. Zaboravio sam da pomenem kako je
imao obiaj da ponekad govori sam sa sobom, i da se smeje, i da stee pesnicu, da kripi zubima, i da
sebi upa kosu na neuraunljiv nain. No to su bile njegove nastranosti; one su me isprva plaile, ali
sam se uskoro navikao na njih.

GLAVA VI
PROIRUJEM SVOJ KRUG POZNANSTAVA

iveo sam tim ivotom oko mesec dana, kad ovek s drvenom nogom poe trupkati po kui nosei
sobom jednu krpu za brisanje i vedro s vodom, iz ega zakljuih da se ine pripreme za doek
gospodina Krikla i deaka. Nisam se prevario, jer ne potraja dugo, pa krpa doe i u uionicu i izbaci
iz nje gospodina Mela i mene, te smo posle toga nekoliko dana iveli gde znamo i kako znamo, i
stalno bili na putu dvema-trima mladim enama, koje su se ranije retko pokazivale. Neprestano smo
iveli usred tolike praine, da sam sve kijao i kijao, kao da je Salem-kua neka velika burmutica.
Jednoga dana me gospodin Mel izvesti da e gospodin Krikl te veeri stii kui. Iste veeri posle
aja uh da je stigao. Pred spavanje ovek s drvenom nogom doe da me odvede pred njega.
Deo kue u kome je stanovao gospodin Krikl bio je mnogo udobniji od naeg, a osim toga je
imao i zgodnu baticu, vrlo prijatnu posle prljavog igralita, koje je bilo takva pustinja u malome, da
sam mislio kako se u njemu moe oseati kao kod svoje kue samo kakva dvogrba ili jednogrba
kamila. Dok sam tako drhtei prolazio kroz hodnik da stupim pred lice gospodina Krikla, inila mi se
prava drskost ve i samo to moje zapaanje da hodnik izgleda udobniji; a zatim me pojava gospodina
Krikla toliko zbuni kad me uvedoe k njemu, da jedva i primetih gospou i gospoicu Krikl koje
takoe behu tu, u salonu ili to drugo sem gospodina Krikla, punog gospodina sa svenjem peata
o satnome lancu, zavaljenog u naslonjau i sa aom i bocom pored sebe.
Dakle, ree gospodin Krikl, to je taj mladi gospodin kome treba sastrugati zube? Okrenite ga!
ovek s drvenom nogom me okrete nalevo krug da se vidi karton sa objavom, pa poto me je
podrao tako da se dobije dovoljno vremena za razgledanje, opet me okrete licem prema gospodinu
Kriklu i postavi se pored njega. Lice gospodina Krikla bilo je crveno kao eravica, a oi sitne i
duboko usaene u glavu; imao je debele ile na elu, malen nos i iroku bradu. Teme mu je bilo
elavo, a ono malo retke kose koja je izgledala vlana, poinjalo je da, sedi i bilo zaeljano preko
slepoonica navie tako da su se obe strane meale na elu. Ali je na mene najjai utisak uinila
okolnost da nije imao glasa i da je govorio apatom. Napor koji je morao da ulae radi toga, ili
svesnost da govori tako slabo, inili su njegovo ljutito lice jo ljuim, dok bi mu nabrekle ile na
elu jo jae iskakale pri govoru, te me nimalo ne iznenauje, kad iz sadanjice pogledam unazad, to
mi je ta njegova osobina pala u oi kao najglavnija.
No? ree gospodin Krikl. ta imate da mi kaete o ovom deku?
Nema jo nita protiv njega, jo zasada, odgovori ovek s drvenom nogom. Nije jo bilo
prilike.
Uinilo mi se da je gospodin Krikl bio neprijatno iznenaen. Uinilo mi se da gospoa i
gospoica Krikl, na koje tek tada bacih pogled obe su bile mrave i tihe nisu bile neprijatno
iznenaene.
Priite blie, gospodine! ree gospodin Krikl dajui mi znak prstom.
Priite blie, ree ovek s drvenom nogom i ponovi isti pokret.
Imam sreu da poznajem vaeg ouha, proaputa gospodin Krikl uhvativi me za uho; valjan je
to ovek, i uz to ovek jaka karaktera. On poznaje mene i ja poznajem njega. A da li me vi poznajete,
a? ree gospodin Krikl i utinu me za uho nekako zverski nestano.

Ne jo, gospodine, rekoh ja, trzajul se od bola.

Ne jo, a? ponovi gospodin Krikl. Ali ete uskoro! A?
Ali ete uskoro, a? ponovi ovek s drvenom nogom. Kasnije sam saznao da on uopte svojim
snanim glasom igra ulogu tumaa gospodina Krikla pred acima.
Ja se poplaih i rekoh da se nadam da hou ako je njemu po volji. Za sve sam to vreme oseao da
mi je uho kao u vatri, tako ga je jako utinuo.
Kazau vam ko sam ja, proaputa gospodin Krikl, i najzad mi pusti uho, uvrnuvii ga na
rastanku tako da mi se oi napunie suzama. Ja sam Tatarin.
Tatarin, ree ovek s drvenom nogom.
Kad kaem da u neto uraditi, ja to i uradim, ree, gospodin Krikl, a kad kaem da neto treba
uraditi, onda hou da se to uradi.
Neto uraditi, onda hou da se uradi, ponovi ovek s drvenom nogom.
Ja sam odluan ovek, ree gospodin Krikl. Eto ko sam ja. Vrim svoju dunost. Eto, ta radim.
I kad se moja krv i meso, on, govorei to, pogleda u gospou Krikl, pobuni protiv mene, nije moje
meso i moja krv. Ja ih odbacujem. Je li onaj ovek, ovo je bilo upueno oveku s drvenom nogom,
opet dolazio?
Nije, glasio je odgovor.
Nije, ree gospodin Krikl. Zna taj ta radi. Taj me poznaje. Neka mi ne prilazi. Kaem, neka mi
ne prilazi! ree gospodin Krikl udarivi rukom po stolu, i gledajui u gospou Krikl, jer me on
zna. A sad ste i vi poeli da me upoznajete, mladi prijatelju, pa moete ii. Vodite ga odavde.
Bio sam srean sto mi se nareuje da idem, jer su gospoa i gospoica Krikl brisale oi, a meni je
bilo neprijatno zbog njih koliko i zbog sebe samog. Ali sam imao na dui jednu molbu koja me se
jako ticala, tako da nisam mogao da je ne kaem, iako sam se i sam udio svojoj hrabrosti.

Molim vas, gospodine.

Krikl proaputa:
A? ta je to? i uperi oi u mena kao da bi njima hteo da me spri.
Molim vas, gospodine, promucah ja, ako bi mi se moglo, dopustiti, ja se zaista jako kajem,
gospodine, zbog onog to sam uradio, da skinem ovaj natpis pre no to se aci vrate ...
Ne znam da li je gospodin Krikl mislio ozbiljno ili samo da me poplai, tek on skoi sa svoje
stolice, ali ja uzmakoh i poleteh napolje to me noge nose, ne ekajui na pratnju oveka s drvenom
nogom, pa se ne zaustavih sve dok se ne doepah svoje sobe za spavanje, gde videh da me niko ne
goni, pa legoh u krevet, jer je ve vreme, i zatim drhtei od straha preleah budan jo dva sata.
Sledeeg jutra se vrati gospodin arp. Gospodin arp je bio uitelj i pretpostavljeni gospodinu
Melu. Gospodin Mel je jeo s acima, a gospodin arp je ruavao i veeravao za stolom gospodina
Krikla. Bio je to mlitav gospodin, nena izgleda, kako se meni uini, s pozamanim nosom i glave
nakrivljene na jednu stranu, kao da mu je neto malo i suvie teka. Kosa mu je bila vrlo doterana i
kovrdava, ali me prvi uenik koji stie obavesti da je to perika, i to polovna, i da gospodin arp ree
mi on ide u varo svake subote po podne da je nakolmuje.
To mi obavetenje dade niko drugi nego Toma Tredls. Bio je to uenik koji se prvi vratio.
Predstavi se time to mi ree da u nai njegovo ime u donjem delu ugla od vrata, iznad gornje
zasovnice, na to mu ja rekoh: Tredls?, a on odgovori:
On glavom; pa onda zatrai da kaem sve o sebi i svojoj porodici.
Za mene je bila srena okolnost to se Tredls prvi vratio. Njemu se toliko dopade moja objava, da
me je od neprilike, koju bih imao priznao ili ne priznao razlog sa koga je nosim, sauvao na taj nain
to me je predstavljao svakom drugom deku koji se vratio, im bi se taj pojavio, i to uz ovu
reenicu: Gle, ala je ovo divna ala! Bila je srea to su mnogi deaci doli snudeni, te nisu dizali
onoliku graju na moj raun koliko sam se ja pribojavao. Neki su, razume se, igrali oko mene kao
divlji Indijanci, a veina nije mogla da odoli iskuenju i da ne izigrava kao da sam pravi pas, da me
tape i gladi da ih ne bih ujeo, da mi govore: Lezi, zovui me pseim imenom Tauzer. To mi je,
razume se, bilo neprijatno meu tolikim nepoznatim deacima, pa sam pomalo i plakao, ali je uopte
uzevi ispalo mnogo bolje nego to sam u prvi mah zamiljao.
Ali se do dolaska D. Stirforda nisam mogao smatrati kao stvarno primljen u kolu. Pred tog
deka, koji je vaio za vrlo uena, i bio vrlo lep, i stariji od mene bar nekih est godina, izvedoe me
kao pred nekog sudiju. On se u jednoj upi na igralitu raspita za pojedinosti mog kanjavanja, i sa
zadovoljstvom izrazi svoje miljenje da je to zaista sramota, zbog ega mu ja ostadoh veito
zahvalan.
Koliko imate novca, Koperfilde? ree on otetavi sa mnom na stranu, poto smo sa mojom
stvari svrili onim recima.
Rekoh mu da imam sedam ilinga.
Bolje bi bilo da ih predate meni da ih uvam, ree on; to jest, moete ako hoete. Ne morate
ako neete.
Ja pohitam da usvojim taj prijateljski predlog, pa mu, otvorivi Pegotin novanik, istresoh sve na
ruku.
elite li da neto sad potroite? upita me on.
Ne, hvala, odgovorih ja.
Ako hoete, moete, znate, ree Stirford. Samo kaite.
Ne, hvala, gospodine, ponovih ja.
Moda biste eleli dva-tri ilinga da potroite na bocu vina od ribizle, pa da ga pijuckate ponekad
u svojoj sobi? ree Stirford. Vidim da spadate u moju spavau sobu.
Meni to ranije nije bilo ni na kraj pameti, ali rekoh:

Da, voleo bih.

Vrlo dobro, ree Stirford. A pretpostavljam da biste voleli da potroite koji iling i na kolae
od badema?
Ja rekoh da bih svakako i to voleo.
Pa onda iling-dva. na biskvite i jo koji na voe, a? ree Stirford. E ujte, mladi Koperfilde, vi
se ba ne alite!
Ja se nasmeih, zato to se i on nasmeio, ali sam se u dui malo uznemirio.
Eto, ree Stirford, moramo se potruditi da to due proemo sa to novaca i to je sve. Ja u
initi za vas sve to budem mogao. U varo mogu izlaziti kad mi je volja, pa u prokrijumariti
ovamo sav provijant. I on na te rei strpa novac u dep, pa mi ljubazno ree da nita ne brinem; on
e voditi rauna da sve bude kako valja.
On dobro izvede sve to je obeao, ako je to uopte bilo neto dobro, a ja sam potajno imao u sebi
neko oseanje da to sve nije bilo dobro, jer mi se inilo da se to trae uludo dva polukrunaa moje
majke iako sam bio sauvao hartijicu u kojoj su bili uvijeni i koja, je za mene bila prava
dragocenost. Kad odosmo gore da legnemo, on pokaza sve to je kupio za sedam ilinga, pa redajui
sve po mome krevetu na meseini, ree:
Eto vam, mladi Koperfilde; ovo vam je prava kraljevska gozba!
Nisam mogao ni pomisliti da u svojim godinama, u njegovom prisustvu, igram ulogu domaina;
ruka mi je drhtala im bih samo i pomislio na to. Zamolih ga da mi uini uslugu da upravlja gozbom,
i poto se mojoj molbi pridruie i svi deaci koji behu u toj sobi, on pristade na to, , sede na moj
jastuk, i stade deliti oko sebe sve poslastice potpuno pravedno, moram rei, i toiti ribizlino vino
aicom bez postolja, koja je bila njegova svojina, to se mene tie, ja sam sedeo s njegove leve
strane, a ostali svuda oko nas, na najbliim krevetima i po podu.
Sasvim se dobro seam kako smo sedeli tamo i apatom razgovarali, ili bolje rei, kako su oni
razgovarali, a ja s potovanjem sluao; kako je meseina kroz prozor zalazila malo dublje u sobu i
na podu stvarala sliku drugog bledog prozora, dok je veina nas sedela u mraku, sem kada bi Stirford
zamoio ibicu u fosfornu kutiju, ako je hteo da potrai neto na polici, i sve nas oblio plavom
svetlou koja bi odmah iezla! Mene opet obuzima neko tajanstveno oseanje koje dolazi od
sedenja u mraku, od aenja u tajnosti i od onoga to se sve govori apatom, te sluam sve to mi
oni govore s nekim neodreenim sveanim oseanjem pomeanim sa strahom, zbog koga sam srean
to su oni svi tako blizu, i da se plaim, premda se pravim da se smejem, kad Tredls tvrdi da vidi neku
avet u kutu.
uo sam mnoge stvari o koli i svemu to je u vezi s njom. uo sam da gospodin Krikl nije bez
razloga tvrdio da je Tatarin; da je to najotriji i najstroiji uitelj; da svakog bogovetnog dana obara
sve levo i desno oko sebe; da juria na deake kao kakav husar; i da iba nemilosrdno. Da lino ne
zna nita osim te vetine batinanja, i da je vea neznalica, kako ree Stirford, od najgoreg aka u
koli; da je pre mnogo godina bio neki trgovi hmeljom u Borou, pa da se, poto je bankrotirao sa
hmeljom, odao trgovini kolom, i tu straio novac gospoe Krikl. I uz to jo mongo slinih pria,
tako da sam se pitao odkud oni znaju sve to.
Saznadoh i da je onaj ovek s drvenom nogom, koji se zvao Tangej, okoreli grubijan, koji mu je
nekada bio pomonik u trgovanju hmeljom, pa ga je gospodin Krikl uzeo sobom u kolsku branu,
jer je, po miljenju uenika, i nogu slomio u slubi gospodina Krikla, i vrio za njega mnoge neasne
poslove, te mu zna sve tajne. uo sam da taj Tangej, izuzimajui jedino gospodina Krikla, svakoga u
koli, uitelje i ake, smatra za svoje prirodne neprijatelje, i da mu je jedino uivanje u ivotu da
bude naopak i pakostan. uo sam da je gospodin Krikl imao sina, koji nije voleo Tangeja, i koji je,
dok je pomagao u koli, imao neki sukob sa ocem povodom jednog sluaja kad je njegova disciplina
primenjena suvie surovo, pa se misli i da se bunio protiv oevog naina postupanja prema njegovoj

majci. uo sam da ga je gospodin Krikl posle toga izbacio iz kue, i da su gospoa i gospoica Krikl
od tada jednako tune.
Ali za mene je bilo najvee udo kada saznadoh da u koli postoji jedan uenik na koga se on
nikada ne usuuje da digne ruku i da je taj uenik D. Stirford. Stirford i sam to potvrdi kad se to
pomenu, i ree kako bi voleo da ga vidi da to uini. Kad ga neki bojaljivi deko ne ja upita ta
bi uradio kad bi onaj to pokuao, on zamoi ibicu u svoju fosfornu kutiju u nameri da bolje osvetli
svoj odgovor, pa ree da bi ga on pre svega tresnuo u elo onom bocom mastila od sedam i po
ilinga to uvek stoji na polici iznad kamina. Mi smo neko vreme sedeli u mraku skoro ne diui.
uo sam kako se misli da su i gospodin arp i gospodin Mel bedno plaeni, i da se, kad za rukom
kod gospodina Krikla na stolu ima hladnog i toplog mesa, od gospodina arpa oekuje da kae kako
vie voli hladno, to opet potvrdi D. Stirford, jedini uenik koji se hranio za upraviteljevim stolom,
uo sam da gospodinu arpu njegova perika ne odgovara glavi i da ne bi trebalo da bude ba tako
uobraen neko ak ree i naduven zbog nje, jer mu se ispod nje sasvim jasno vidi njegova
roena ria kosa.
Saznadoh da se jedan uenik, sin nekog trgovca ugljem, koluje u ime naknade za liferovani ugalj,
i da ga zovu Zamena i trampa ime uzeto iz raunice da izrazi tu vrstu poravnanja. uh i da je
stono vino pravo pljakanje akih roditelja, a da je puding prava podvala, uh kako cela kola
smatra da je gospoica Krikl zaljubljena u D. Stirforda, i uveren sam da sam, sedei tako u mraku i
mislei o njegovom lepom glasu, njegovom finom licu, odreitom ponaanju i kovrdavoj kosi,
smatrao da je to sasvim verovatno. uh da gospodin Mel nije rav ovek, ali da nema, nikad ni
prebijene pare u depu; da bez sumnje postoji i stara gospoa Mel, njegova majka, sirotica, uboga
kao Pravedni Jov. Tada se ja opomenuh svog doruka i onoga to je zvualo kao Moj arli, ali mi
je milo kad se setim da sam tada o tome utao kao zaliven.
Sluanje o svemu ovome i mnogim drugim stvarima potraja due nego nae aenje. Veina
gostiju ode da legne im se svri s jelom i piem, pa i mi koji smo ostali da apuemo i sluamo
upola svueni, najzad i sami polegasmo.
Laku no, mladi Koperfilde, ree Stirford. Vodiu rauna o vama.
To je vrlo ljubazno od vas, odgovorih ja zahvalno. Velika vam hvala na tome.
Vi nemate sestre, zar ne? ree Stirford zevajui.
Nemam, odgovorih ja.
teta, ree Stirford. Da je imate, mislim da bi to bila lepa, stidljiva, mala devojica, svetlih
oiju. Bilo bi mi milo da se upoznam s njom. Laku no, mladi Koperfilde.
Laku no, gospodine, odgovorih ja.
Poto legoh u krevet, jo sam dugo mislio o njemu, i seam se da sam se pridizao da vidim kako
lei na meseini sa svojim lepim licem okrenutim navie i glavom lako navaljenom na miicu. Bila je
to u mojim oima vrlo mona linost, i to je, razume se, bio razlog to su se moje misli toliko bavile
njime. Na njega, nije pri meseevim zracima gledala nikakva velom zastrta budunost. Nije bilo
nikakve sablasne slike za njegovim stopama po bati po kojoj sam se cele noi u snu etao.

GLAVA VII
MOJE PRVO POLUGODITE U SALEM-KUI

Sutradan kola poe ozbiljno. Seam se kako je na mene nainilo dubok utisak naglo zamiranje
brujanja u uionici kad se posle doruka pojavi gospodin Krikl i stade na vrata gledajui unaokolo
po nama kao neki div iz bajke koji razgleda svoje zarobljenike.
Tangej je stajao pored gospodina Krikla. Ja pomislih kako nema nikakvog razloga da se onako
besno iz svega glasa prodere: Mir, jer su deaci sedeli svi nemi i nepomini.
Gospodina Krikla smo gledali, a Tangeja sluali kako govori otprilike ovako:
Dakle, deco, ovo je novo polugodite. Pazite dobro ta radite u tom novom polugoditu.
Savetujem vam da se svei i odmorni latite uenja, jer u ja sve i odmoran prionuti na kanjavanje.
Neu ustuknuti. Nita vam nee vredeti to ete se trljati; neete moi da otarete belege koje u vam
ostaviti. A sad, na posao svi do jednoga!
Kad se svri taj strani uvod, i kad Tengej opet izae truckajui, gospodin Krikl doe do mesta na
kojem sam ja sedeo, pa ree da nisam samo ja uven sa svog ujedanja, ve i on sa svog. Zatim mi
pokaza svoj tap i upita ta mislim o toj vrsti zuba:
Je li to otar zub, a? Je li to dvostruk zub, a? Moe li da zagrize duboko, a? Ujeda li, a? Ujeda li?
Uz svako to pitanje oinuo bi me tako da sam se uvijao; te se tako brzo odomaih u Salem-kui,
kako ree Stirford, i okupah u suzama.
Ne mislim da kaem da je to bio znak naroite panje, ukazane samo meni. Naprotiv, velika veina
deaka, naroito manjih, dobi sline znake panje dok je gospodin Krikl obilazio uionicu. Polovina
zavoda se previjala i plakala pre nego to otpoe rad, a koliko ih se uvijalo i plakalo pre nego to se
zavrio rad, zaista me je strah i da se setim, da ne bi izgledalo da preterujem.
Mislim da nikada nije mogao postojati ovek koji je toliko uivao u svom zanimanju kao
gospodin Krikl. Tako se naslaivao ibanjem deaka, da je to liilo na zadovoljavanje nenasite gladi.
Uveren sam da naroito nije mogao odoleti kad bi ko bio bucmast; takav je primerak imao za njega
neku naroitu dra, koja mu nije dala mira dok takvog bucu ne bi iarao i obeleio za taj dan. Ja sam
bio bucmast, pa to znam iz iskustva. I sada kad pomislim na tog oveka, u meni se krv uzbuni
onakvim nezainteresovanim besom koji bih prema njemu, oseao da sam neto saznao sve o njemu, a
da lino nisam nikad bio u njegovoj vlasti; ali mi krv prosto kljua, jer znam da je, bio nesposobna
zver, dostojna velike odgovornosti koju je nosila, taman koliko i dunosti velikog admirala ili
vrhovnog komandanta, gde bi, verovatno, naneo beskrajno manje tete.
Jadni mi mali vernici tog idola bez ikakve grie savesti, kako smo bili ponizni pred njim! Kad
sada pomislim, gledajui unazad, kakvo je bilo to prvo stupanje u ivot: biti tako nisko, ropski
pokoran oveku takvih sposobnosti i prohteva!
Opet, evo, sedim u klupi; gledam mu oi ponizno mu gledam oi dok lenjirom povlai preko
raunske sveske druge neke rtve, kojoj je ruke upravo izudarao tim istim lenjirom, i koja pokuava
da udar obrie maramicom. Imam mnogo posla. Ne gledam mu oi zato to sam zaludan, ve zato to
me bolesno privlae, u elji punoj strepnje, da doznam ta e posle toga initi, i da li je na mene
doao red da patim, ili na nekog drugog. Dalje od mene ga, dvostruki red malih deaka gleda s istim
interesovanjem u oima. Mislim da i on to zna, iako se pravi da ne zna. Dok vue lenjirom po
raunskoj svesci, gri strano usta, pa onda, iskosa baca pogled po naem redu, a mi svi obaramo
glave nad knjige i drhtimo. A zatim ga, trenutak kasnije, opet gledamo. Neki kukavni grenik, kriv
zbog ravog zadatka, prilazi nanjegovu zapovest. Krivac se izvinjava, mucajui, i tvrdi da se reio da

se sutra popravi. Gospodin Krikl izbacuje neku alu pre nego to pone da ga tue, i mi se svi
smejemo bedna tenad a svaki bled kao krpa, sa srcem u petama.
Opet, evo, sedim u klupi, jedno sanjivo letnje popodne, ujem zujanje i brujanje oko sebe kao da
su deaci muve zunzare. Jo oseam ukus lepljivog mlakog loja od mesa (ruali smo pre sat-dva), a
glava mi je teka kao da je od olova. Dao bih sve na svetu da mogu da odem na spavanje. Sedim oiju
uperenih u gospodina Krikla i mirkam kao kakva mlada sova; a zatim na trenutak dremam, jo uvek
mutno svestan njega zauzetog partanjem raunske vebanke, sve dok se on ne prikrade do iza mene,
da me crvenom masnicom preko lea dovede do budnije svesti o njegovom prisustvu.
Evo me na igralitu; oi su mi jo uvek opsenjene njime, iako ne mogu da ga vidim. Prozor, koji
je neto dalje, i iza kojeg znam da on rua, zamenjuje njega, te gledam u prozor. Ako se njegovo lice
primakne prozoru, moje dobije moleiv i pokoran izraz. Ako pogleda kroz staklo, i najhrabriji
deko (izuzev Stirforda) zastaje usred vike ili krika i postaje zamiljen. Jednog dana Tredls
(najvei baksuz na, svetu) nesrenim sluajem razbi loptom taj prozor. Ja i sada zadrhtim od uasa
koji sam osetio kad sam video ta je uradio i pomislio da je lopta odskoila na svetu glavu gospodina
Krikla.
Siroti Tredls! On je, onako u svom tesnom svetloplavom odelu, u kome su mu ruke i noge liile
na nemake krenvirle ili na rolat sa pekmezom, bio najveseliji i najjadniji od svih deaka. Stalno je
dobijao ibe mislim da ga je tukao svakog dana toga polugodita, osim jednog ponedeonika kad je
bio praznik i kad je dobio samo packe lenjirom po obema rukama i stalno se spremao da o tome
pie svom ujaku, ali nikad nije pisao. Poto bi poloio glavu na klupu i ostao tako neko vreme, opet
bi se nekako razveselio i ponovo poeo da se smeje i da crta kosture po itavoj tablici, oiju jo
mokrih od suza. Ispoetka sam se esto pitao kakve je utehe Tredls nalazio u crtanju kostura, pa sam
neko vreme gledao u njega kao u nekog pustinjaka koji se tim znamenjima smrtnosti podsea da ni
ibanje ne moe veito trajati. Ali sad verujem da ih je crtao samo zato to je to bilo lako i to im nisu
bile potrebne neke crte lica.
Taj Tredls je bio vrlo estit i smatrao je da je sveta dunost svih deaka da budu jedan uz drugoga.
Zbog toga je u nekoliko prilika nastradao; naroito jednom kad se Stirford nasmejao u crkvi, a
crkvenjak pomislio da je Tredls to uradio, te ga izveo napolje. I sad ga vidim kako odlazi u pratnji,
prezren od svih vernika. Nikada nije kazao ko je pravi prestupnik, mada je zbog toga sutradan
kanjen, i toliko asova ostao u zatvoru, da je izaao sa itavim grobljem kosturova, koji su prekrili
njegov latinski renik. Ali je zato dobio nagradu. Stirford je rekao da Tredls nije kukavica, i mi smo
to smatrali najveom pohvalom, to se mene tie, podneo bih mnogo tota, mada nisam bio tako
hrabar kao Tredls, i ni izdaleka toliko odrastao, da dobijem takvu nagradu.
Jedan od najslavnijih prizora u mom ivotu bio mi je kad sam gledao kako pred nama ide u crkvu
Stirford drei pod rukom gospoicu Krikl. Nisam smatrao da je gospoica Krikl u pogledu lepote
ravna maloj Emiliji i nisam bio zaljubljen u nju nisam se usuivao ali mi se inila neobino
primamljiva mlada dama, a ve to se tie uglaenosti, sasvim nenadmaiva. Pa kada joj je Stirford, u
belim pantalonama, nosio suncobran, bio sam ponosan to ga poznajem, i mislio sam kako ona mora
da ga oboava svim srcem. I gospodin arp i gospodin Mel su bili znaajne linosti u mojim oima,
ali je Stirford bio prema njima ono to je sunce prema dvema zvezdama.
Stirford je nastavio da me titi i pokazao se kao koristan prijatelj, poto se niko nije usuivao da
dosauje onome koga je on poastvovao svojom podrkom. Od gospodina Krikla, koji je bio vrlo
strog prema meni, nije mogao da me brani ili bar nikad nije pokuao, ali bi mi, kad god bih
proao i gore nego obino, govorio da bi mi trebalo malo njegove hrabrosti i da on lino to ne bi
trpeo, a ja sam to shvatao kao vrlo ljubazno s njegove strane. Od strogosti gospodina Krikla
proizala je samo jedna dobra stvar, jedina za koju znam. Pronaao je da mu moj karton smeta dok
hoda gore-dole iza klupe u kojoj sam sedeo, i kad hoe da me udari u prolazu, te su mi ga zbog toga

ubrzo skinuli, pa ga vie nikad ne videh.

Jedna sluajna okolnost utvrdi izmeu mene i Stirforda prisno prijateljstvo, koje me je ispunilo
ponosom i zadovoljstvom, mada je ponekad dovodilo i do nezgoda. Desilo se jednom prilikom da
sam se ja, dok mi je on na igralitu inio ast da razgovara sa mnom, usudio da primetim kako je
neto ili neko, zaboravio sam ve ta, bilo slino neemu ili nekome u romanu Peregrin Pikl. On
tada nita ne ree, ali me uvee, kad sam poao u krevet, upita imam li tu knjigu.
Rekoh mu da je nemam, i objasnih kako sam proitao i nju i sve one knjige koje sam ranije
spomenuo.
A da li ih se sea? upita Stirford.
O, da, odgovorih ja; imao sam dobro pamenje i verovao da ih se sviju dobro seam.
Onda zna ta, mladi Koperfilde, ree Stirford, ti e mi ih priati. Ne mogu da zaspim rano
uvee i obino se budim dosta rano izjutra. Prei emo ih jednu za drugom. Napraviemo od toga
pravu pravcatu Hiljadu i jednu no.
Meni taj predlog silno polaska, te ga jo iste veeri otpoesmo provoditi u delo. Nisam u stanju da
kaem, ne bih voleo ni da znam, kakvu sam pusto pravio od svojih omiljenih pisaca dok sam ih
prepriavao, ali sam imao duboku veru u njih i ono to sam priao, priao sam po svom najboljem
uverenju, na jednostavan i usrdan nain, a te su osobine nadoknaivale mnogo tota.
Nezgodna je strana bila u tome to sam uvee bio esto sanljiv ili neraspoloen, te mi se nije
prialo, jer to nije ba bila laka stvar, ali sam morao; ko je mogao pomisliti da Stirfordu ne uini po
volji. A i ujutru mi je, kad bih bio umoran i eljan da odspavam jo koji sat, bilo neprijatno da se
budim kao ona sultanija eherezada i da hteo ne hteo priam dugu priu pre nego to zazvoni zvono
za ustajanje; ali Stirford je bio nepokolebljiv, a kako mi je u zamenu objanjavao raunske zadatke i
vebanja i sve to mi je u zadacima bilo teko, nisam bio na gubitku u toj pogodbi. Ali mi ipak
dozvolite da sebi odam priznanje. Nisam to radio iz nekih interesa ili sebinih pobuda, niti iz straha
od njega. Divio sam mu se i voleo sam ga, pa mi je njegovo odobravanje bilo dovoljno uzdarje. To
je za mene bila takva dragocenost, da me ak i sad srce zaboli kad se setim tih sitnica.
A i Stirford je bio pun obzira, i tu svoju obazrivost pokazao naroito jednom prilikom, na veoma
astan nain, koji je malo muio, bojim se i sirotog Tredlsa i druge. Pegotino obeano pismo o
kako prijatno pismo! stie pre nego to je proteklo nekoliko nedelja od polugodita, a uz njega i
kola u pravom gnezdu od pomorandi i dve boce vina od jagorevine. Ja to blago kao po dunosti
poloih pred Stirforda, pa ga zamolih da ga podeli.
Zna ta, mladi Koperfilde, ree on, vino emo ti uvati da ti kvasi grlo dok pria prie.
Pocrveneh na taj predlog, pa ga skromno zamolih da ne misli na to. Ali on ree da je opazio da
ponekad promuknem njegov izraz je zapravo bio da malo prokukuriem, te da se svaka kap mora
ostaviti za cilj koji je on pomenuo. Vino prema tome zakljuasmo u njegov sanduk, te ga je on sam
donosio u boici i davao mi ga da pijem, kroz cev koja je bila utisnuta u zapua, kad je mislio da
treba da se okrepim. Ponekad je, da bi od vina nainio nenadmano pie, bio tako ljubazan da u njega
ucedi sok od pomorande, ili da ga pomea sa isiotom, ili da rastvori u njemu bonbonu od nane; i
mada ne mogu tvrditi da se ukus poboljavao ovim dodacima, ili da se time dobijao napitak koji bi
ovek izabrao da pije eluca radi, kao poslednji uvee i prvi ujutro, ipak sam ga pio sa zahvalnou,
dirnut Stirfordovom panjom.
ini mi se da smo se mesecima bavili Peregrinom, i mesecima drugim priama. Siguran sam da
ovaj obiaj koji smo zaveli nikad nije oslabio zbog nedostatka u priama, a vino je istrajalo gotovo
isto koliko i gradivo. Siroti Tredls je nikad ne pomislim na tog deka, a da ne dobijem udnu elju
da se smejem, i to sa suzama u oima obino bio neka vrsta hora na taj nain to se prosto krivio
od smeha na kominim mestima, dok se pravio da ga obuzima uas kad bi u prianju bilo to
uzbudljivo. To mi je esto smetalo u prianju. Seam se da je njegova omiljena ala bila da se pravi

kao da ne moe da se uzdri od cvokotanja zubima kad god bi se spomenuo koji; alguazil{12} u vezi sa
pustolovinama ila Blaa, i seam se da se, kad je il Blaz sreo u Madridu razbojnikog harambau,
ovaj nesreni aljivina poeo tako pretvarati da ga je uhvatila groznica od straha, da ga je uo
gospodin Krikl, koji se unjao hodnikom, te ga propisno iibao zbog pravljenja nereda u spavaoj
sobi.
Ovoliko prianje u mraku podstaklo je u meni sve romantine i sanjalake sklonosti, te u tom
pogledu nije za mene bilo naroito korisno. Ali me je podsticalo da ustrajem u naporu to to su me u
mojoj sobi voleli kao neku vrstu igrake i svest da se o mojoj darovitosti pria meu deacima, i da
se na mene obraa prilina panja, iako sam bio najmlai meu njima. Slabo se ta moe nauiti u
koli kojom upravlja svirepost, pa bilo da je vodi kakav glupak ili ne. Verujem da su, uopte uzevi,
nai deaci bili neznalice koliko i ma koji drugi aci; toliko su mueni i bijeni zbog uenja, da u
tome nisu mogli imati uspeha, kao to niko ne moe bilo u emu imati uspeha u ivotu punom stalne
nesree, muenja i brige. Ali su mi moja mala sujeta i Stirfordova pomo nekako davali podstreka,
to me, istina, nije mnogo, a moda ni malo spasavalo od kanjavanja, ali emu imam da zahvalim
to sam za vreme tog svog kolovanja, za razliku od ostalih deaka, ipak napabirio po koju mrvicu
znanja.
U ovom mi je mnogo pomogao i gospodin Mel, koji me je voleo, te se i toga seam sa
zahvalnou. Uvek me je bolelo kad sam gledao kako ga Stirford, dosledno podcenjuje i kako retko
proputa priliku da ga uvredi, ili da druge na to navede. To mi je zadugo jo tee padalo zbog toga
to sam ubrzo ispriao Stirfordu od koga nisam mogao da krijem takvu tajnu, kao to ne bih
mogao da sakrijem kola ili drugu opipljivu imovinu o dvema staricama kojima me je gospodin
Mel bio odveo, pa sam stalno strepeo da e se Stirford izrei i da e ga time peckati.
Mogu slobodno rei da nijedan od nas dvojice, dok sam onoga prvoga jutra dorukovao i zaspao
u senci paunovih pera i uz zvuke flaute, nije mnogo mislio kakve e biti posledice od uvoenja moje
neznatne linosti u ta sirotinjska sklonita. Ali je ta poseta imala nepredviene posledice, i to na svoj
nain vrlo ozbiljne.
Jednoga dana kada je gospodin Krikl ostao u kui zato to se nije dobro oseao, to je, razume se,
u koli izazvalo ivahno veselje, nasta za vreme jutarnjeg rada velika galama. Zbog velikog
olakanja i zadovoljstva koje su aci oseali, njima je bilo teko ovladati, i mada je uasni Tangej
dva-tri puta unosio u razred svoju drvenu nogu i beleio imena glavnih prestupnika, utisak je bio vrlo
slab, jer su ovi i onako bili sasvim sigurni da e sutradan i inae biti muke ma ta radili, pa su bez
sumnje smatrali da je pametno zabavljati se tog dana.
U stvari, tog dana je posle podne bilo slobodno, poto je bila subota. Ali nam, poto bi galama na
igralitu uznemirila gospodina Krikla, a ni vreme nije bilo prijatno za etnju, naredie da to posle
podne uemo u kolu, pa nam zadadoe zadatke lake nego obino i naroito udeene za tu priliku.
To je bio dan u nedelji kad je gospodin arp iao da mu se uvije perika, tako da je gospodin Mel, koji
je uvek izvlaio deblji kraj, vodio nadzor sam.
Da je mogue dovesti u vezu predstavu o biku ili medvedu sa tako blagim ovekom kao gospodin
Mel, mislio bih o njemu u vezi sa tim popodnevom, kad je buka bila na vrhuncu, kao o jednoj od tih
ivotinja kad je spopadne hiljadu pasa. Seam se kako je sagnut nad knjigom na katedri naslonio na
koatu ruku glavu punu bola i alosno pokuavao da nastavi zamorni rad usred galame, od koje bi
se zavrteo mozak i predsedniku Donjeg doma. Bilo je deaka koji su ustajali sa svojih mesta; bilo je
deaka koji su se smejali, pevali, razgovarali, igrali, urlali; deaka koji su strugali nogama, vitlali se
oko njega, kezili se, kreveljili, podraavali ga s lea i u lice; koji su ismejavali njegovo siromatvo,
cipele, kaput, njegovu majku, i sve to je bilo njegovo, a to je trebalo da potuju.
Mir! uzviknu gospodin Mel diui se iznenada i lupnuvi knjigama o sto. ta to znai? To se ne
moe podneti. To je da; ovek poludi. Kako moete da se ponaate tako prema meni, deco?

Knjiga kojom je udarao po stolu bila je moja, i kako sam stajao kraj njega i pratio njegov pogled
koji je kruio po sobi, videh kako svi deaci zastadoe, neki odjednom iznenaeni, neki upola
uplaeni, a neki moda i alosni.
Stirfordovo mesto bilo je u dnu razreda, na suprotnom kraju druge sobe. Bio je lenjo naslonjen na
zid leima, sa rukama u depovima, i gledao gospodina Mela nametenih usta kao da zvidi, kad ga
gospodin Mel pogleda.
Mir, gospodine Stirforde, ree gospodin Mel.
Mir vi, ree Stirford pocrvenevi. Kome vi to govorite?
Sedite, ree gospodin Mel.
Sedite vi, ree Stirford, i gledajte svoj posao!
Nastade kikotanje i neto odobravanja, ali je gospodin Mel bio tako bled, da odmah zavlada tiina,
te se jedan deak koji je brzo jurnuo iza njega da opet podraava njegovu majku predomisli, pa se
napravi kao da eli da mu se naotri pero.
Ako vi, gospodine Stirforde, mislite, ree gospodin Mel, da ja ne znam za vau mo kojom
moete da utiete na svakog u ovoj sobi, nato on poloi ruku na moju glavu, ne znajui, sigurno, ta
radi, ili da vas nisam video kako ste pre nekoliko minuta podsticali svoje mlae drugove da me
vreaju na sto naina, onda se varate.
Ne trudim se uopte da mislim na vas, ree Stirford hladno te tako nemam ta da se varam.
A kada ovde iskoriavata svoj poloaj ljubimca, gospodine moj, nastavi gospodin Mel veoma
uzdrhtalim glasom da vreate jednog dentlmena ...
Koga to? Gde je taj! ree Stirford.
Na to neko uzviknu:
Stidi se, D. Stirforde! Sramota!
To je bio Tredls, koga gospodin Mel smesta porazi naredivi mu da vee jezik za zube.
Da, vreate oveka koji je nesrean u ivotu, gospodine, i koji vas nikada ni najmanje nije
uvredio, a, dovoljno ste stari i pametni da razumete mnoge razloge iz kojih i ne bi trebalo da ga
vreate, ree gospodin Mel kome su usne sve vie drhtale, vi inite neto nisko i podlo. Moete da
sedite ili stojite kako vam je drago, gospodine, Koperfilde, nastavite.
Mladi Koperfilde, ree Stirford prilazei stani malo. Rei u vam neto, gospodine Mele,
jednom za svagda, kad doputate sebi da me nazivate niskim i podlim, ili tako neto; vi ste bezobrazni
prosjak. Vi ste uvek prosjak, razumete li, ali kad ovo inite, onda ste bezobrazni prosjak.
Nije mi jasno da li se on spremao da udari gospodina Mela ili gospodin Mel njega, ili da li je
uopte bilo takve namere s jedne ili s druge strane. Videh da se itav razred ukoio kao da su se svi
okamenili, a zatim da gospodin Krikl stoji usred sobe sa Tangejem kraj sebe, a gospoa i gospoica
Krikl na vratima, kao da su se poplaile. Gospodin Mel je nekoliko trenutaka sedeo sasvim mirno, sa
laktovima naslonjenim na sto, lica zagnjurenog u ruke.
Gospodine Mele, ree gospodin Krikl drmajui ga za ruku; apat mu je sada bio tako glasan, da
je Tangej smatrao nepotrebnim da ponovi njegove rei, nadam se da se niste zaboravili?
Ne, gospodine, ne, odgovori uitelj, pokazujui lice, maui glavom i trljajui ruke u velikom
uzbuenju. Ne, gospodine, ne. Setio sam se sebe; ne, gospodine Krikle, nisam se zaboravio setio
sam se sebe, gospodine. Ja, ja... kamo sree da ste me ranije setili, gospodine Krikle. Bilo bi... bilo bi
ljubaznije, gospodine, i pravednije, gospodine. To bi me poteelo neega, gospodine.
Gledajui otro gospodina Mela, gospodin Krikl poloi ruku na Tangejevo rame, pa stavi nogu na
najbliu klupu i sede na naslon za pisanje. Poto je sa toga prestola jo nekoliko trenutaka otro
gledao gospodina Mela, dok je ovaj vrteo glavom i trljao ruke onako isto uzbuen, gospodin Krikl se
okrete Stirfordu i ree:
No, gospodine, kad on ne izvoljeva da mi kae, recite mi vi ta je ovo?

Stirford je, izbegavajui za trenutak da odgovori, samo utke gledao svog protivnika prezrivo i
ljutito. Seam se kako ni u tom razmaku vremena nisam mogao da ne pomislim kako izgleda otmeno,
a gospodin Mel nekako jednostavan i priprost prema njemu.
ta je on to mislio kad je govorio o ljubimcima? ree Stirford najzad.
Ljubimcima? odgovori gospodin Krikl, a ile mu na elu brzo nabrekoe. Ko je govorio o
ljubimcima?
On, ree Stirford.
Molim vas, na ta ste time mislili gospodine? upita gospodin Krikl okreui se ljutito svome
pomoniku.
Mislio sam, gospodine Krikle, odgovori on tihim glasom, ono to sam rekao; da nijedan ak
ne sme da se koristi svojim poloajem ljubimca da me poniava.
Da vas poniava? ree gospodin Krikl. Silo nebeska! Dozvolite mi, gospodine (kako se ono
zvaste?) da vas upitam, i tu gospodin Krikl sloi na grudi i ruke, i tap, i sve drugo, pa nabra obrve
tako da su mu se ispod njih jedva mogle videti oice: jeste li vi pokazali duno potovanje prema
meni dok ste govorili o ljubimcima? Prema meni, gospodine, ree gospodin Krikl, iznenada
isturujui glavu prema njemu i opet je povlaei natrag, upravitelju ovog zavoda i vaem
poslodavcu?
Voljan sam da priznam, gospodine, da to nije bilo razumno, ree gospodin Mel. Ne bih to
rekao da sam ostao hladnokrvan.
Tu upade Stirford.
Rekao je da sam nizak i podao, a ja sam ga onda nazvao prosjakom. Da sam ostao hladan, moda
ga ne bih nazvao prosjakom. Ali sam to uinio, pa sam spreman da podnesem sve posledice.
Moda ne razmiljajui da li e stvarno biti kakvih posledica, ja sam oseao da sav sijam zbog
ovog hrabrog odgovora. On uini utisak i na druge deaka, jer meu njima nastade neko tiho
komeanje, ali niko ne progovori.
Vi me iznenaujete, Stirforde, mada vam vaa otvorenost moe sluiti na ast, ree gospodin
Krikl, zaista sluiti na ast. Iznenauje me, Stirforde, moram priznati, da ste prikaili takav epitet
linosti koja je zaposlena i pod platom u Salem-kui, gospodine.
Stirford se kratko nasmeja.
To nije odgovor na moju primedbu, gospodine, ree gospodin Krikl. Oekujem vie od vas,
Stirforde.
Ako mi je gospodin Mel izgledao grub pred ovim lepim dekom, ne bih mogao izraziti koliko mi
je jo grublji izgledao gospodin Krikl.
Neka on to porekne, ree Stirford.

Da porekne da je prosjak, Stirforde? uzviknu gospodin Krikl. Pa gde ide da prosi?

Ako on sam i nije prosjak, njegov rod roeni jeste, ree Stirford. A to je svejedno.
On baci pogled na mene dok me ruka gospodina Mela pomilova po ramenu. A ja podigoh oi sav
crven u licu i kajui se u srcu, ali su oi gospodina Mela bile uprte u Stilforda. On nastavi da me
neno gladi po ramenu gledajui u onoga.
Poto oekujete, gospodine Krikle, da se opravdam, ree Stirford, i da kaem ta mislim, ja
kaem da njegova majka ivi od milostinje u sirotinjskom domu.
Gospodin Mel je i dalje gledao u njega, a mene neno milovao po ramenu, i samo u jednom
trenutku apatom, sam za sebe, izgovorio, ako sam dobro uo: Da, to sam i mislio.
Gospodin Krikl se okrete svom pomoniku, strogo namrten, pa ree sa izvetaenom utivou:
uli ste ta je rekao, ovaj gospodin, gospodine Mele. Budite tako dobri, molim vas, pa ga pred
ovim kolskim skupom ispravite.
On ima pravo, gospodine; nije potrebna ispravka, odgovori gospodin Mel, usred mrtve tiine;
istina je ono to je rekao.
Budite onda tako dobri, molim vas, pa izjavite javno, ree gospodin Krikl, nakrivivi glavu na
jednu stranu, i gledajui unaokolo po celom razredu je li to bilo sa mojim znanjem!
Verujem da nije neposredno, odgovori on.
ta, vi ne znate? ree gospodin Krikl. Kako ne znate ovee?
Smatram da nikad niste zamiljali da je moje materijalno stanje bogzna kakvo, odgovori
pomonik. Vi znate kakav je moj poloaj, i kakav je oduvek bio u ovoj kui.
Kad ste ve sami doli na to, smatram, ree gospodin Krikl, a ile mu opet nabrekoe vie no
ikad da je va poloaj u ovoj kui bio pogreka, jer ste ovu kolu pomeali sa kakvom sirotinjskom
kolom. Mi emo se, gospodine Mele, rastati, ako je po volji. to pre, to bolje.
Nema zgodnijeg trenutka, odgovori gospodin Mel diui se, nego to je ovaj.
Na raspoloenju, gospodine, ree gospodin Krikl.

Opratam se od vas, gospodine Krikle, i svih ostalih, ree gospodin Mel, bacajui pogled po
sobi, opet me neno tapui po ramenu. Demse Stirforde, najbolje to vam mogu poeleti jeste da
se jednom postidite onoga to ste danas uinili. Zasad bih sve vie voleo nego da vas vidim kao svog
prijatelja, ili prijatelja bilo koga do koga mi je stalo.
On jo jednom poloi ruku na moje rame, a onda uze sa stola flautu i nekoliko knjiga, i ostavi
klju za svog naslednika, pa izae iz kole nosei svoju imovinu pod pazuhom. Onda gospodin Krikl,
preko Tangeja, odra govor, u kome moda i suvie toplo, zahvali Stlrforu na odbrani nezavisnosti
i ugleda Salem-kue, pa zavri rukujui se sa Stirfordom, dok svi kliknue triput iveo, pa i ja sa
svima, i to od sveg srca, jer sam, ne znajui tano kome to kaem, smatrao ipak da je namenjeno
Stirfordu; ali sam pri tome bio vrlo utuen. Gospodin Krikl najzad istue Tomu Tredlsa zato to
plae, umesto da se smeje zbog odlaska gospodina Mela, pa se vrati na svoju sofu, ili krevet, ili tamo
odakle je bio doao.
Seam se da smo zatim, ostavljeni sami sebi, zbunjeno gledali jedan drugog. to se mene tie,
toliko sam oseao samoprekor i kajanje zbog svog udela u onome to se desilo, da nisam zaplakao
samo iz straha da Stirford, koji je, to sam primetio, esto bacao poglede na mene, ne pomisli da je to
s moje strane znak neprijateljstva ili da kaem jo tanije uzevi u obzir odnos naih godina,
i oseanje s kojim sam gledao u njega prava neposlunost ako bih pokazao oseanje koje me je
titalo. Bio je vrlo ljut na Tredlsa i ree da mu je drago to je dobio svoje.
Siroti Tredls je ve bio izaao iz faze u kojoj je leao s glavom na klupi i sada je ve olakavao
sebi bol bujicom kosturova, pa ree da mu je to potpuno svejedno i da su prema gospodinu Melu
runo postupali.
Ko runo postupio, ti, devojice? ree Stirford.
Pa ti, odgovori Tredls.
ta sam uradio? ree Stirford.
ta si uradio? odgovori Tredls. Uvredio si njegova oseanja i uinio da izgubi mesto.
Njegova oseanja! ponovi prezrivo Stirford. Njegova oseanja e brzo prei preko toga, ne
boj se. Njegova oseanja nisu kao tvoja, gospoice Tredls. A to se tie njegovog mesta, da divnog li
mesta? Misli li ti da neu pisati kui i pobrinuti se da dobije neto novca, ej, moja curice?
To nam se uini vrlo pametno od Stirforda, ija je majka bila bogata udovica i koja bi, govorilo
se, uinila gotovo sve to bi on zatraio od nje. Svi smo bili veoma sreni to smo videli Tredlsa tako
pobeena, pa stadosmo kovati Stirforda u zvezde, naroito kad nas on udostoji jednom izjavom da je
sve to uradio samo za nas i za nae dobro, i da nas je, onako nesebino, bogzna koliko usreio.
Ali moram priznati da mi je te noi, u mraku, dok sam priao priu, mnogo puta u uima alosno
zajeala stara flauta gospodina Mela i da sam, kad se Stirford najzad umorio a ja legao u krevet,
uobrazio kako negde tako tuno svira, da se osetih sasvim nesrean.
Ubrzo ga zaboravih posmatrajui Stirforda, koji je na lak, amaterski nain, bez ikakve knjige
izgledalo mi je da sve zna napamet preuzeo nekoliko njegovih razreda, dok se ne nae novi
uitelj. Novi uitelj je doao iz neke gimnazije, i pre no to je preuzeo dunost, ruao je prvog dana u
salonu, da bi se upoznao sa Stirfordom. Stirford ga jako pohvali i ree da je ovo lav. Ja zapravo
nisam razumeo tu uenu titulu, ali sam ga ipak zbog toga vrlo potovao, ne sumnjajui u njegovu
visoku uenost, mada se on nikad nije onoliko trudio oko mene poto ja nisam bio nita naroito
kao gospodin Mel.
Samo jo jedan dogaaj u ovom polugoditu odudara od obinog kolskog ivota, dogaaj koji je
na mene uinio utisak koji ni dan danji nije iezao. Nije iezao iz vie razloga.
Jedno posle podne, kad su nas sve bili doterali do strane zbrke, i kad je gospodin Krikl pravio
pusto oko sebe, ue Tangej i viknu svojim uobiajenim jakim glasom:
Poseta Koperfildu.

Gospodin Krikl i on izmenjae nekoliko rei o tome ko su ti gosti i u koju sobu ih treba uvesti, a
meni, poto sam se po obiaju digao na poziv, oseajui pravu malaksalost od iznenaenja, rekoe da
iziem na zadnje stepenice i da stavim ist okovratnik pre no to uem u trpezariju. Izvrio sam
nareenja u takvom uzbuenju kakvo nikad dotle nisam osetio, a kad dooh do vrata, od salona, i kad
mi pade na pamet da bi to mogla biti moja majka dotada sam mislio samo na gospoicu ili
gospodina Merdstona povukoh ruku sa kvake i zastadoh da se izjecam pre no to uem.
U prvi mah ne videh nikoga, ali oseajui neki pritisak na vrata, pogledah iza njih i tu, na svoje
veliko zaprepaenje videh gospodina Pegotija i Hama kako mi se klanjaju, sa eirima u rukama, i
pritiskuju jedan drugog uza zid. Nisam mogao a da se ne nasmejem, ali vie zato to sam ih video,
nego zbog njihovog izgleda. Rukovasmo se vrlo srdano, dok sam se ja smejao i smejao, i najzad
izvukoh maramicu da izbriem oi.
Gospodin Pegoti se (on za sve vreme posete, seam se, nije nijednom zatvorio usta) jako zabrinu
kada vide ta radim, pa gurnu Hama da neto kae.
Ne dajte se, gosn Devi! ree Ham na svoj smean, prostosrdaan nain. Gle, kako je poraso!
Zar sam porastao? rekoh ja briui oi. Nisam plakao iz nekog naroitog razloga, nego me je
nagonilo na pla to to sam video svoje stare prijatelje.
Poraso, gosn David, a? Je l poraso? ree Ham.
Poraso, jata! ree gospodin Pegoti.
Smejali su se jadan na drugog, te mene naterae da se i ja smejem, pa smo se sva trojica smejali,
dok meni ne zapreti opasnost da opet zaplaem.
Znate li kako je mama, gospodine Pegoti? upitah ja. I moja draga, draga stara Pegoti?
Odlino, ree gospodin Pegoti?
A mala Emilija i gospoa Gamid?
Odlino, ree gospodin Pegoti.
Nastade utanje. Da bi prekinuo tiinu, gospodin Pegoti izvadi iz depa dva dinovska, jastoga,
jednog ogromnog morskog pauka i veliku platnenu torbu malih raia, pa ih tutnu Hamu u ruke.
Znate, ree gospodin Pegoti; poznato nam je da ste voleli da, malo meznete uz drugu ranu kad
ste bili kod nas, pa smo uzeli slobodu. Stara ih je barila. Jeste, Gospoa Gamid ih je kuvala, jes
vala, ree gospodin Pegoti polako, drei se, rekao bih, toga predmeta, jer nije imao drugi spreman;
gospoa Gamid ih je barila, verujte.
Ja zahvalih, a nato e gospodin Pegoti, poto je najpre pogledao Hama, koji je stajao smeei se
benasto na one rakove, i ne pomiljajui da mu pritekne u pomo.
Doli smo, znate, u jednoj od naih jarmutskih jedrilica do Greivzenda, poto su nam vetar i
plima ili na ruku. Sestra mi je pisala kako se ovo mesto zove, i kazala, ako ikad naiem u Greivzend,
da doem ovamo i da pitam za gosn Davida, pa da ga lepo pozdravim s njene strane i da mu poelim
svako dobro, i da mu javim da je sva familija odlino, da ne moe bolje biti. Mala Emilija e, znate
pisati sestri kad se vratim kui da sam vas video, i da ste i vi isto tako odlino, pa emo tako napraviti
itavo veselo kolo-naokolo.
Morao sam malo da razmiljam pre nego to sam shvatio ta je gospodin Pegoti hteo da kae tom
figurom koja je imala da izrazi itav krug povoljnih obavetenja. Ja mu onda srdano zahvalih i
rekoh, oseajui da crvenim, da sam uveren da se i mala Emilija promenila otkako smo po obali
skupljali koljke i kamenie.
Izrasla malte ne itava ena, eto kolika je porasla, ree gospodin Pegoti. Pitajte njega.
Mislio je na Hama, koji je sijao od zadovoljstva i potvrivanja preko torbe sa raiima.
Da vidite to je lepa u licu! ree gospodin Pegoti, te i njegovo sinu kao svetiljka.
Pa kako je uevna! ree Ham.
Pa tek njeno pismo! ree gospodin Pegoti. Crni se ko gar. I tako krupno, da moe da ga vidi

oklen hoe.
Bilo je pravo uivanje gledati kakvo je ushienje obuzimalot gospodina Pegotija dok je mislio o
svojoj maloj ljubimici. Kao da ga i sad gledam kako stoji preda mnom sa svojim dobroudnim
maljavim licem, iz koga zrai radosna ljubav i ponos koji ne umem da opiem. Njegove se potene
oi svetle i blistaju kao da, im se u dubinama komea neto sjajno, iroke grudi mu se diu od
zadovoljstva, a jake ake skupljaju pesnice od usrdnog oseanja, i sve to govori, naglaava desnom
rukom, koja, gledana mojim oima, izgleda kao kovaki eki.
Ham je bio isto tako usrdan kao i on. ini mi se da bi govorio jo mnogo vie o njoj da ih nije
zbunio iznenadni dolazak Stirforda, koji me ugleda kako u uglu sobe razgovaram sa dva stranca, pa
prestade da pevui neku pesmu i ree:
Nisam znao da si tu, mladi Koperfilde! jer to nije bila obina soba za posete i proe kraj nas da
izae.
Ne znam sigurno da li iz ponosa to imam takvog prijatelja kao to je Stirford, ili iz elje da ovom
objasnim otkud meni takav prijatelj kao to je gospodin Pegoti, tek ga ja upravo kada je hteo da
izae, zovnuh, i rekoh skromno boe blagi kako mi sve dolazi na pamet posle tolikog vremena!:
Priekaj, molim te, Stirforde. Ovo su dva jarmutska laara, vrlo ljubazni, dobri ljudi, roaci
moje dadilje, doli su iz Grivzenda da me vide.

A, a, ree Stirford, vraajui se. Drago mi je to ih vidim. Kako ste?

Dranje mu je bilo nekako neusiljeno, veselo i lako, ali bez razmetljivosti takvo da jo i sad
verujem da je u tom ponaanju bilo neke arolije. I dan danji verujem da je on silom toga svog
dranja, svoje prirodne bujne ivahnosti, svog divnog glasa, lepog lica i stasa, kao i ukoliko ja
mogu da sudim silom neke uroene privlanosti, kojom po mome miljenju raspolae mali broj
osoba, prosto opinjavao svakoga kao nekom maijom, kojoj je ovek morao podlei po nekoj

prirodnoj slabosti, i kojoj je retko ko mogao odoleti. Nisam mogao da ne opazim kako im se on
dopao, i kako su za tili as otvorili srca pred njim.
Gospodine Pegoti, rekoh ja, kad budete slali ono pismo, morate, molim vas, javiti mojima kod
kue da je gospodin Stirford veoma ljubazan prema meni i da ne znam ta bi ovde bilo od mene da
nije njega.
Kojeta, ree Stirford smejui se. Ne treba tako ta da im piete.
A ako gospodin Stirford doe kad u Norfok ili Safok, gospodine Pegoti, rekoh ja dok sam ja
tamo, moete biti uvereni da u ga dovesti u Jarmut, ako bude hteo da vidi vau kuu. Nikad niste
videli tako divnu kuu, Stirforde. Napravljena od lae.
Napravljena o lae? ree Stirford. Pa to je kao stvoreno za ovog peenog pomorca.
Tako i jeste, gospodine, ree Ham kezei se. Imate pravo, mladi gospodine. Gospodine Devi,
gospodin ima pravo. Pravi pravcati peeni pomorac! Da, eto ko je on i ta je on!
I gospodin Pegoti je bio isto tako zadovoljan kao i njegov neak, mada mu skromnost nije
doputala da ovako buno prima pohvale upuene njemu samom.
Pa, znate, gospodine, ree on klanjajui se, smejui se prigueno i zavrui krajeve svoje
marame na grudima, hvala vam, gospodine, hvala. Trudim se koliko mogu u svome poslu,
gospodine.
Ni najbolji ne mogu nita vie, gospodine Pegoti, ree Stirford. Ve mu je zapamtio ime.
Kladio bi se da i vi tako radite! ree gospodin Pegoti klimajui glavom; a to vi radite, sasvim
dobro radite! Hvala, gospodine. Obavezan sam vam zbog vaeg ljubaznog ponaanja. Ja sam grub,
gospodine, ali sam spreman, bar se nadam da sam spreman, vi me razumete. Moja kua nije nita
naroito naoko, gospodine, ali ona vam je srdano na raspoloenju ako ikad doete sa gosnom
Davidom da je vidite. Ja sam vam pravi pu-mu, ree gospodin Pegoti, ime je mislio na svoje
skanrn da poe, jer je posle svake reenice pokuavao da poe, pa se opet na neki nain vraao.
A sada vam obojici elim sreu i zdravlje.
Ham ponovi njegovu elju, pa se rastadosmo najsrdanije. Te veeri zamalo nisam podlegao
iskuenju da Stirfordu ispriam o maloj lepoj Emiliji, ali sam bio odvie stidljiv da spomenem njeno
ime, pa sam se bojao da mi se ne smeje. Seam se da sam mnogo mislio, i to nekako nelagodno o
onome to je gospodin Pegoti rekao da je ona postala gotovo prava ena, ali sam najzad zakljuio da
je to besmislica.
Kriom prenesosmo u nau sobu sve morske ljuskare, ili ranu, kako ih je gospodin Pegoti
skromno nazivao, pa priredismo veliku veeru te noi. Ali Tredlsu nije ni to moglo proi sreno. Bio
je toliko zlosrean da nije mogao ni kroz veeru da proe kao drugi ljudi. Razboleo se u toku noi
bio je sasvim klonuo, zbog morskog pauka pa je, poto je popio toliku koliinu crnog leka i
plavih pilula da je Dempl, (iji je otac bio lekar) rekao da bi to bilo taman da ubije i konja, dobio
estoke batine i est glava iz Grke biblije, jer nije hteo nita da prizna.
Ostatak polugodita je u mom seanju meavina raznih uspomena iz svakodnevne ivotne borbe i
patnje; leto prolazi, godinja doba se smenjuju; zvono nas tera iz postelje; pa onda uspomena na
hladni miris mranih veeri, kad nas zvono opet tera u postelju, na veernje uionice slabo osvetljene
i nedovoljno zagrejane, i na jutarnje uionice koje su bile prave ledenice; na naizmenino reanje:
kuvane ili peene govedine i kuvane ili peene ovetine; na parie hleba s maslom, udbenike sa
magareim uima, naprsle tablice, suzama umrljane vebanike, batinanja, packe, ianje, kine
nedelje, puding s lojem, i sve to ogrezlo u prljavu atmosferu mastila.
Meutim, dobro se seam kako je daleka pomisao na raspust, koja je, poto je beskrajno dugo bila
samo nepomina mrlja, poela da se primie i da raste. Pa se seam kako smo od brojanja meseca
preli na nedelje, pa na dane; i kako sam onda poeo da se plaim da po mene nee poslati; i kad sam
doznao od Stirforda da jesu poslali, i da u sigurno ii kui, kako mi se pojavila neodreena slutnja

da bi mi se moglo dogoditi da pre toga slomim nogu. Kako je najzad poslednji kolski dan brzo
menjao mesto, i najzad, iz nedelje prve posle idue preao u iduu, pa i ovu, da zatim postane
prekosutra, pa sutra, pa danas, pa veeras dok se ne naoh u jarmutskim potanskim kolima na
putu kui.
U jarmutskim potanskim kolima sam spavao sa mnogo prekida i sanjao zbrkano o svim tim
stvarima Ali kad bih se s vremena na vreme probudio, video bih da kraj kojim prolazimo nije
igralite u Salem-kui, i da zvuk koji mi dopire do uiju nije od toga to gospodin Krikl lema
Tredlsa, nego prasak bia kojim koija podstie konje.

GLAVA VIII
MOJ RASPUST, NAROITO JEDNO SRENO POSLE PODNE

Kad smo pre svanua stigli do krme gde se pota zaustavljala, ali ne do one krme u kojoj je
iveo moj prijatelj kelner, odvedoe me gore, pa mi pokazae lepu malu spavau sobu, na ijim je
vratima pisalo DELFIN. Znam da mi je bilo veoma hladno, mada sam malo pre dole, pred velikom
vatrom, dobio vru aj, i bio sam veoma srean to sam mogao da se strpam u Delfinov krevet, da
navuem Delfinovu ebad preko glave i da spavam.
Kiridija, gospodin Barkis, imao je da svrati po mene u devet sati ujutro. Ustao sam u osam,
pomalo bunovan zbog isuvie kratkog odmora, i bio gotov pre zakazanog vremena. On me doeka
upravo kao da nije prolo ni pet minuta otkako smo bili zajedno; kao da sam uao u hotel samo da
razmenim est penija, ili tako neto.
im sam se naao u kolima sa svojim sandukom, i im je kiridija seo, onaj lenji konj poe sa
svima nama svojim uobiajenim hodom.
Vrlo dobro izgledate, gospodine Barkise, rekoh ja, mislei da e mu biti milo da uje.
Gospodin Barkis protrlja obraz krajem rukava, pa onda pogleda u njega kao da se nadao da e na
njemu nai malo rumenila, ali ne odgovori nikako drukije na taj pozdrav.
Dostavio sam vau poruku, gospodine Barkise, rekoh ja; pisao sam Pegoti
A! ree Barkis.
Gospodin Barkis je izgledao zlovoljan i odgovori suvo.
ta, zar nije u redu, gospodine Barkise? upitah ja posle malo oklevanja.
O, ne, ree gospodin Barkis.
Nije u redu poruka?
Poruka je moda bila u redu, ree gospodin Barkis, ali je na tome ostalo.
Kako nisam razumeo ta hoe da kae, ja ponovih pitajui:
Ostalo je na tome, gospodine Barkise?
Nita nije bilo od toga, objasni on, gledajui iskosa u mene. Nikakva odgovora.
Zar se oekivao kakav odgovor, gospodine Barkise? upitah ja razrogaenih oiju. To je za
mene bilo neto novo.
Kad ovek kae da pristaje, ree gospodin Barkis, opet polako okreui oi prema meni, to mu
je kao i da eka odgovor.
Pa, ta je bilo, gospodine Barkise?
ta je bilo, ree gospodin Barkis, prenosei pogled natrag na konjske ui; taj ovek sve od
onda eka na odgovor.
Jeste li joj rekli, gospodine Barkise?
Ne, nisam, proguna gospodin Barkis razmiljajui o tome. Nikad mi nije poruila da doem i
da joj kaem a u itavom svom veku nisam s njom ni est rei progovorio. Pa nije moje da sam
odem i da joj kaem.
A da li biste eleli da ja to uradim, gospodine Barkise? rekoh ja neodluno.
Mogli biste joj rei kad biste hteli, ree gospodin Barkis, ponovo pogledavi polako u mene,
da je Barkis ekao na odgovor. Kako ste ono rekli, kako bee ime?
Njeno ime?
Da, ree gospodin Barkis, klimnuvi glavom.
Pegoti.

Krteno ime? Ili prezime? upita gospodin Barkis.

A, ne, nije to njeno krteno ime. Njeno krteno ime je Klara.
A tako? ree gospodin Barkis.Izgledalo je da je u ovoj injenici naao ogroman izvor za
razmiljanje, te je sedeo neko vreme razmiljajui i zvidei u sebi.
Pa, nastavi on najzad recite joj ,Pegoti! Barkis eka odgovor . Ona e moda rei: ,Na ta
odgovor? A vi recite: ,Na ono to sam vam rekao. ,ta je to? rei, e ona ,Barkis je voljan, recite
vi.
Gospodin Barkis me na taj svoj lukavi predgovor munu laktom, tako da, me zabole slabina. Posle
toga se na svoj uobiajeni nain nae preko konja, i ne spomenu vie tu stvar, sem to pola sata
kasnije, uzevi komad krede iz depa, napisa iznutra u kolima Klara Pegoti oigledno kao neku
vrstu line zabeleke.
O, kako sam se udno oseao dok sam iao svojoj kui, koja, u stvari, nije bila moja kua, dok me
je svaki predmet koji sam pogledao podseao na sreni stari dom, koji je bio kao neki san koji nikada
vie ne mogu sanjati. Izaoe preda me, tamo na drumu, dani kada smo moja majka, ja i Pegoti bili
jednom drugom sve na svetu, i kad nije bilo nikoga ko bi se uplitao meu nas, pa me to tako ucveli,
da nisam siguran da li sam, tada bio srean to se tamo nalazim, i da li bi mi moda bilo prijatnije da
sam bio daleko i da sam mogao da zaboravim na sve to u Stirfordovom drutvu. Ali sam bio tamo,
skoro kod nae kue, gde su goli stari brestovi krili svoje bezbrojne ruke na hladnom zimskom
vazduhu, i gde je vetar odnosio komade vranjih gnezda.
Kiridija spusti moj sanduk kraj batenskih vratnica, pa me ostavi. Iao sam stazom prema kui
bacajui pogled na prozore, i na svakom koraku strepeo da na jednom od njih ugledam gospodina
Merdstona ili gospoicu Merston kako natmureno gledaju. Ali se ne pojavi niije lice, te ja, priavi
kui, i znajui kako da bez kucanja otvorim vrata pre mraka, uoh unutra tihim, bojaljivim
korakom.
Bog zna kako su morale biti infantilne uspomene koje su se probudile u meni kada sam, stupivi u
predsoblje, uo glas svoje majke u starom salonu. Tiho je pevuila. Mislim da sam nekad leao tako u
njenom naruju i sluao kako mi tako peva dok sam jo bio beba. Ta melodija je bila nova za mene,
pa ipak tako stara, da mi je ispunila srce do vrka, kao to biva kad se prijatelj vrati posle duge
odsutnosti.
Po tome kako je osamljeniki i zamiljeno pevuila, zakljuio sam da je sama. I ja tiho uoh u
sobu. Sedela je kraj vatre i dojila dete, iju je ruicu drala na vratu. Oi su joj gledale nanie u
detinje lice dok je sedela i pevala mu. Bio sam u pravu utoliko to drugog drutva nije imala.
Ja progovorih, a ona se tre i uzviknu. Ali me zatim, kad me ugleda, nazva svojim dragim
Davidom, svojim roenim dekom, pa mi doe u susret do sredine sobe, gde klei na pod i poljubi
me, pa mi pritisnu glavu na svoje grudi blizu malog stvora koji se na njima gnezdio, i metnu njegovu
ruku na moje usne.
Voleo bih da sam umro. Voleo bih da sam umro tada, s tim oseanjem u dui! Tada sam bio
dostojniji raja nego ikada posle toga.
To je tvoj brat, ree moja majka, milujui me. Devi, lepi moj deko! Moje siroto edo!
Zatim me je sve vie ljubila grlei me, kad najednom utra i Pegoti, pa samo tresnu na pod kraj
nas, da zatim itavih etvrt sata mahnita oko nas dvoje.
Nisu me, izgleda, tako brzo oekivali, poto je kiridija stigao mnogo ranije nego obino. A
gospodin i gospoa Merdston su, izgleda, otili u posetu nekud u susedstvo, te se nee vratiti pre
mraka. Nikad se tome nisam nadao. Nikada nisam ni pomiljao na mogunost da nas troje opet
budemo sami i da nas niko ne uznemirava; i tih se asova osetih kao da su se stari dani povratili.
Jeli smo zajedno kraj vatre. Pegoti je htela da nas slui, ali moja majka to ne dozvoli, nego je
natera da sa nama, jede. Dobih svoj stari tanjir sa slikom nekog mrkog ratnog broda sa razvijenim

jedrima, koji je Pegoti negde sklanjala za sve vreme dok ja nisam bio tu, i koji, kako je govorila, ne
bi bila razbila ni za sto funti. Dobio sam svoju staru au na kojoj je pisalo David, i svoj stari mali
no i viljuku, no koji vie nije hteo da see.
Dok smo bili za stolom, meni se uini zgodna prilika da Pegoti ispriam o Barkisu, a ona, pre
nego to sam zavrio to sam hteo da joj kaem, udari u smeh i prebaci kecelju preko lica.
Pegoti, ree moja majka, ta je to?
Pegoti udari u jo vei smeh, drei vrsto kecelju preko lica, dok je moja majka pokuala da je
skloni, pa je tako sedela kao da joj je glava u vrei.
ta to radite, ludo jedna? ree moja majka smejui se.
O, dosadnog oveka! uzviknu Pegoti, Hoe da poem za njega.
Pa zar to nije dobra prilika, ree moja majka.
O, ne znam, ree Pegoti; ne pitajte me! Ne bih ga htela da je sav od zlata. A ne bih ni bilo kog
drugog.
Zato mu to onda ne kaete, smeni stvore? ree moja majka.
Da mu, kaem? odgovori Pegoti virei ispod kecelje. Nikada mi ni rei o tome nije proslovio.
Zna on dobro ta radi. Da se usudi da mi kae jednu re, raspalila bih ga posred lica.
Njeno je lice u taj mah, im mi se, bilo crveno kao nikada dotle, i kao nikoje drugo; ali ga je ona
na mahove, i uvek na nekoliko trenutaka, pokrivala, kad bi je obuzeo siloviti nastup smeha, da zatim,
posle dva-tri takva napada smeha, nastavi da jede.
Primetio sam da je moja majka, iako se smekala kad bi Pegoti pogledala u nju, postala ozbiljnija i
zamiljenija. Odmah sam video da se promenila. Lice joj je jo i sad bilo veoma lepo, ali je izgledalo
iznureno od briga, i odve neno, a ruka joj je bila tako tanka i bela, da, mi se inila gotovo prozirna.
Ali je promena na koju mislim bila neto povrh svega toga; neto u njenom celokupnom ponaanju,
sada nekako punom zebnje, uznemirenom. Ona najzad prui ruku, pa je neno poloi na ruku svoje
stare sluavke i ree:
Draga Pegoti, neete se udati?
Ja, gospoo? odgovori Pegoti razrogaivi oi. Bog s vama, ta vam je!
Ne jo zasad? ree moja majka neno.
Nikada! uzviknu Pegoti.
Moja majka je uze za ruku, pa ree:
Ne ostavljajte me, Pegoti. Ostanite sa mnom. Moda to i nee biti jo zadugo. ta bih ja bez vas?
Ja da vas ostavim, mila moja? uzviknu Pegoti. Ni za ceo svet i tri sela vie. Ko vam je to tutnuo
u tu vau luckastu glavicu? jer Pegoti je ve odavno bila navikla da pokatkad govori sa mojom
majkom kao sa detetom.
Ali joj moja mati ne odgovori, sem to joj zahvali, a Pegoti nastavi na onaj svoj nain.
Ja da vas napustim? De, da je vidim! Pegoti da ode od vas? Ne uhvatila je ja u tome! Ne, ne, ne,
ree Pegoti, tresui glavom i skrstivi ruke; nee ona, draga moja. A nije da reknete da ovde nema
nekih maaka koje bi se jako obradovale kad bi ona otila, ali se nee, majci, obradovati. Besnee.
Ostau kod vas dok ne postanem naopaka, udljiva babuskera, A kad sasvim ogluvim, oopavim,
ooravim i ponem bezubo uketati, tako da vie ni za ta ne budem, ak ni da se istresaju nada
mnom, onda u otii mome Davidu, pa u ga moliti da me uzme k sebi.
A ja u, Pegoti, rekoh ja, biti srean to vas vidim, pa u vam prirediti dobrodolicu kao
kakvoj kraljici.
Neka bog blagoslovi tvoje drago srce! uzviknu Pegoti. Znam da hoe. I ona me unapred
poljubi u znak priznanja za moje gostoprimstvo. Posle toga opet pokri lice keceljom, pa se ponovo
stade smejati zbog Barkisa. Zatim uze dete iz male kolevke, pa ga stade ljuljati na rukama. Onda,
raspremi sto; pa se vrati u sobu sa drugom kapom na glavi i sa kutijom za, rad, svojim arinom i

onim komadiem votanice; sve kao i pre.

Sedeli smo oko vatre i slatko razgovarali. Priao sam im kako je gospodin Krikl nezgodan uitelj,
a one su me jako alile. Priao sam im kako je Stirford divan drug i moj zatitnik, i Pegoti ree da bi
ila dvadeset milja peice da ga vidi. Kad se beba probudi, ja je uzeh u naruje, pa je stadoh neno
ljuljukat! A kad opet zaspa, ja se po svom starom, zadugo prekinutom obiaju privukoh majci, pa
sedoh s rukom oko njenog pasa i naslonili svoj crveni obrai na njeno rame, te sam, opet oseajui
kako njena divna kosa pada preko mene kao aneosko krilo, kako sam, seam se, esto mislio pa
sam sedeo tako zaista veoma srean.
Dok sam tako sedeo i zurei u vatru gledao svakojake slike i prilike u crveno raspaljenom uglju,
skoro sam bio uveren da nisam nikako ni odlazio; da su i gospodin i gospoica Merdston takvo slike
i prilike koje e ieznuti im se vatra prituli i da nema nieg stvarnog u svemu ega sam se seao
sem moje majke, Pegoti i mene.
Pegoti je vredno krpila arapu dok je mogla da vidi, a zatim je sedela sa arapom navuenom na
levu ruku kao rukavicom, i sa iglom u desnoj, spremna da je zabode im plamen blesne. Ne mogu da
razumem ije su to mogle biti arape koje je Pegoti uvek krpila, i odakle su mogle dolaziti te
neiscrpne koliine arapa za krpljenje. ini mi se da je ona od mog najranijeg detinjstva uvek bila
zaposlena tom vrstom runog rada, i nikad nikakvim drugim.
Volela bih da znam, ree Pegoti, koju bi ponekad spopala radoznalost u vezi sa kakvim sasvim
neoekivanim stvarima, ta li je bilo sa Davidovom tetkom?
Boe, Pegoti, primeti moja majka probudivi se iz sanjarenja O kakvim vi glupostima
govorite?
Moda, ali bih ipak volela da znam, gospoo, ree Pegoti.
Kako vam je takva osoba mogla pasti na pamet? upita moja majka. Zar nema nikog drugog na
svetu o kome biste mogli misliti?
Ne znam otkuda to, ree Pegoti, sem ako nije zato to sam glupa, ali moja glava nikad nije u
stanju da odabira svoje prolaznike. Oni dolaze i odlaze, dolaze i ne odlaze, kako im je volja! Volela
bih da znam ta je bilo s njom.
Kako ste smeni, Pegoti, odgovori moja majka; rekao bi ovek da biste eleli da nam ona
ponovo doe.
Ne dao bog! uzviknu Pegoti.
E, pa onda ne govorite o tako neprijatnim stvarima, dobra duo, ree majka. Gospoica Betsi
se zatvorila u svoju kuicu na moru, pa e, bez sumnje, tamo i ostati. Na svaki nain nije nimalo
verovatno da e nas ikad ponovo uznemiriti.
Nee! razmiljala je Pegoti. Nee; verovatno nee. Volela bih da znam, da li e, ako umre,
ostaviti to Davidu?
Bog s vama, Pegoti! odgovori moja majka, Ala ste vi nerazumna ena! Kad znate da se
uvredila ve zbog toga to se siromah dragi deko uopte rodio.
Sigurno se ni sad ne bi osetila pobuena da mu oprosti, primeti Pegoti.
A zato da se oseti pobuena? ree moja majka dosta otro.
Mislim zato to je sada dobio brata, ree Pegoti.
Moja majka smesta stade plakati, pitajui se kako se Pegoti usudila da kae tako neto.
Kao da je ovo siroto nevinace u kolevci nanelo zlo vama ili ikom drugom, vi surevnjivice
jedna! ree ona. Bolje bi bilo da se udate za Barkisa, kiridiju. to se ne udate?
Da to uinim, usreila bih gospoicu Merdston, ree Pegoti.
Ala vam je zla narav, Pegoti! odgovori moja majka. Ljubomorni ste na gospoicu Merdston
koliko samo moe biti tako smeno stvorenje kao to ste vi. Hteli biste valjda vi da drite kljueve i
da mi vi izdajate sve? Jesam li pogodila? Ne bi me iznenadilo da je tako. A znate da ona to samo ini

iz dobrote i u najboljoj nameri! Znate da je tako, Pegoti; vi to dobro znate.

Pegoti promrlja neto nalik na: Dovraga s njenim najboljim namerama! i jo neto to je
otprilike znailo da se tih najboljih namera namnoilo i suvie.
Znam ta mislite, vi namorasti stvore, ree moja majka. Odlino vas razumem, Pegoti. Vi to
znate i udi me to niste pocrveneli kao vatra. Nego da uzmemo stvari jednu po jednu. Gospoica
Merdston je sad na redu, Pegoti, i od toga neete umai. Zar je niste uli kako stalno ponavlja da
smatra da sam ja lakomislena i suvie.... ovaj...
Lepa, dodade Pegoti.
Da, odgovori moja majka, smeei se napola ako je ona tako luda da to kae, zar zato mene
treba grditi?
Niko to ne veli, ree Pegoti.
Zaista niko, nadam se! odgovori moja majka. Zar je niste uli kako stalno ponavlja da zato
eli da me potedi velikog broja briga, za koje ja, po njenom miljenju, nisam, i za koje stvarno i po
mome miljenju nisam? Pa zar nije na nogama od ranog jutra do kasno uvee, i zar ne ide stalno
tamo-amo, zar ne radi sve to se moe zamisliti, i zar se ne. zavlai u sva mogua mesta, u podrum, u
ostavu, i ko zna gde jo, to zbilja nije nimalo prijatno? Zar elite da podmetnete kako u tome ne lei
neka vrsta odanosti?
Ja uopte nita ne podmeem, ree Pegoti.
Jo kako, Pegoti, odgovori moja majka. Vi nikad nita drugo i ne radite sem svog obinog
posla. Vi uvek podmeete. Vi uivate u tome. A kad govorite o dobrim namerama gospodina
Merdstona...
Nikad o njima nisam govorila, ree Pegoti.
Niste, Pegoti, odgovori moja majka ali ste podmetali. To je ba ono to vam i govorim. To je
najgore kod vas. Vi stalno podmeete. Malo pre sam rekla da vas razumem, a sad i vidite da vas
razumem. Kad govorite o dobrim namerama gospodina Merdstona, i kad se pravite da ih
omalovaavate jer ne verujem da to inite i u dui, Pegoti vi ste sigurno uvereni isto kao i ja da
su te namere dobre i da ga one podstiu na sve. Ako izgleda da je bio strog prema izvesnoj osobi,
Pegoti, vi razumete, a sigurna sam da i David razume, da ne ciljam ni na koga od prisutnih, to je bilo
samo zato to smatra da je to za dobro te izvesne osobe. On, naravno, mene radi voli izvesnu osobu i
sve ini za njeno dobro. On je sposobniji od mene da o tome sudi, jer ja vrlo dobro znam da sam
slabo, lakoumno i detinjasto stvorenje, a da je on vrst, ozbiljan i trezven ovek. I on se, ree moja
majka, pri emu su joj se suze, navirui iz njenog boleivog srca, slivale niz lice, on se mnogo trudi
oko mene; trebalo bi da sam mu veoma zahvalna, i vrlo pokorna ak i u mislima; a kad nisam,
Pegoti, mene to brine, i ja sebe osuujem, i oseam sumnju u srcu, i ne znam ta da radim.
Pegoti je sedela glave naslonjene na stopalo od arape i utke gledala u vatru.
No, Pegoti, ree moja majka menjajui ton, gledajte da se ne posvaamo, jer ja to ne bih
mogla podneti. Znam da. ste mi iskreni prijatelj, ako ih uopte imam na svetu. Kad vas nazovem
smenim ili dosadnim stvorom ili tome slino, Pegoti, ja ipak mislim da ste mi vi pravi prijatelj, i da
ste uvek bili, jo od one noi kad me je gospodin Koperfild prvi put doveo u kuu, a vi izali na
kapiju da me doekate.
Pegoti nije oklevala sa odgovorom, te potvrdi ugovor o prijateljstvu zagrlivi me to je bolje
mogla. Mislim da sam i onda nazirao pravi smisao ovog razgovora, ali sam sad siguran da ga je to
dobro stvorenje i povelo i uzelo uea u njemu samo zato da bi se moja majka mogla uteiti kratkim
pregledom protivurenosti u koji se bila upustila. Zamisao je uspela, jer se seam da je posle toga
celo to vee moja majka izgledala spokojnija i da ju je Pegoti manje posmatrala.
Kad smo popili aj, razgrnuli vatru i useknuli svee, ja proitah Pegoti jednu glavu iz knjige o
krokodilima, za spomen na staro vreme ona je izvukla knjigu iz depa; ne znam da li ju je uvala

tu jo od onda a onda smo razgovarali o Salem-kui, to me je opet dovelo na Stirforda, na taj

moj omiljeni predmet. Bili smo presreni; i to vee, kao poslednje u svojoj vrsti, i odreeno da
zauvek zatvori to poglavlje mog ivota, nee nikad ieznuti iz mog seanja.
Bilo je skoro deset sati kad zausmo lupu tokova. Mi odmah svi ustadosmo, a moja majka urno
ree da bi moda bilo bolje da idem u krevet, poto je ve tako kasno, a gospodin i gospoica
Merdston smatraju da mlad svet treba da lee ranije. Ja je poljubih i odoh pravo gore sa sveom u
ruci, pre no to oni uoe. Dok sam se peo gore u spavau sobu u kojoj sam nekad bio zatvorenik,
mojoj se detinjoj mati uini da su oni uneli sobom u kuu neki hladan vetar, koji oduva kao pero
ono staro porodino oseanje.
Ujutro mi je bilo neprijatno da siem na doruak, poto gospodina Merdstona nisam bio video od
onoga dana kad sam uinio onaj nezaboravni prestup. Kako se to meutim moralo uiniti, siao sam i
pojavio se u salonu, poto sam se u dva-tri maha vraao sa pola puta i na vrh prstiju trao natrag u
svoju sobu.
On je stajao leima okrenut vatri, dok je gospoica Merdston spremala aj. Gledao me je
netremice kad sam uao, ali niim ne pokaza da me je prepoznao.
Posle trenutka zbunjenosti prioh mu i rekoh:
Molim da me izvinete, gospodine. Zao mi je to sam ono uinio, ali se nadam da ete mi
oprostiti.
Milo mi je to ujem da ti je ao, Davide, odgovori on.
Ruka koju mi prui bila je ona koju sam ugrizao. Nisam mogao da se uzdrim a da za trenutak ne
pogledam crvenu mrlju na njoj; ali ona nije bila tako crvena kao to ja pocrveneh kad ugledah
zlokobni izraz na njegovom licu.
Kako ste gospoo? rekoh gospoici Merdston.
O, boe moj! uzviknu gospoica Merdston pruajui mi kaiku za eer umesto prstiju.
Koliko traje raspust?
Mesec dana, gospoo.
Od kada se rauna?
Od danas, gospoo.
O, ree gospoica Merdston. Jedan dan je proao.
Tako je vodila kalendar moga raspusta, i svako bi jutro na savreno isti nain precrtala jedan dan.
Za prvih sedam dana je to inila sumorno, a zatim preduzimljivije, poto je stigla do dvocifrenih
brojeva, da najzad postane ak i nestana.
I ba je tog prvog dana dovedoh na svoju nesreu do stranog zaprepaenja, iako uglavnom nije
bila podlona toj slabosti. Uoh u sobu u kojoj su sedele ona i moja majka, i veoma paljivo uzeh u
naruje bebu kojoj je bilo tek nekoliko nedelja, a koju je moja majka drala na krilu. Gospoica
Merdston odjednom tako vrisnu, da ja umalo ne ispustih bebu.
Draga Dein! uzviknu moja majka.
Za ime boje Klaro, zar ne vidi? uzviknu gospoica Merdston.
ta ne vidim, draga moja Dein? ree moja majka. Gde?
Uzeo ga je! uzviknu gospoica Merdston. Pa uzeo ti je dete!
Ona se sva odue o uasa, ali se ukruti da bi se bacila na mene i otrgla dete iz mojih ruku. Zatim
se onesvesti; i tako joj pozli, da su joj morali dati eri-brendija. Kada se povrati, ona mi sveano
naredi da ne smem da se dotiem svog brata, nikad i ni pod kakvim izgovorom, nato moja sirota
majka, koja je, to se jasno videlo, elela suprotno, krotko potvrdi zabranu, rekavi:
Bez sumnje imate pravo, draga moja Dein.
Drugom jednom prilikom dok smo nas troje bili zajedno, to isto drago detence u istini mi je
bilo drago za ljubav nae majke postade nevini povod besa gospoice Merdston. Moja majka, koja

mu je gledala u oi dok joj je ono lealo u krilu ree:

Davide! Hodi ovamo! I pogleda u moje.
Video sam kako gospoica Merdston poloi svoje brojanice.
Tvrdim, ree moja majko blago, da su potpuno iste. ini mi se da su moje. Mislim da su po
boji kao moje. Ali su udnovato iste.
O emu to govori, Klaro? ree gospoica Merdston.
Draga Dein, promuca moja majka malo postiena zbog strogog tona kojim je ovo pitanje bilo
postavljeno, izgleda da su bebine i Davidove oi istovetne.
Klaro! ree gospoica Merdston diui se ljutito, ti si ponekad prava luda.
Draga Dein! prekore je moja majka.
Prava luda! ree gospoica Merdston. Ko bi drugi mogao da uporedi dete moga brata sa
tvojim sinom? Nisu slini ni najmanje. Nego su ba razliiti. Potpuno su raznoliki u svakom pogledu.
Nadam se da e zauvek tako ostati. Neu da sedim ovde i da sluam takva poreenja. I rekavi to, ona
ukoeno ode vratima, pa ih zalupi za sobom.
Jednom rei nisam bio miljenik gospoice Merdston. Jednom rei, nisam tamo nikome bio drag,
pa ni samome sebi, jer koji su me voleli, nisu to mogli pokazivati, dok su oni koji me nisu voleli
pokazivali to tako otvoreno, da sam jednako bio svestan toga da uvek izgledam ukruen, grub i
dosadan.
Oseao sam da im je bilo neugodno sa mnom kao i meni s njima. Ako bih uao u sobu u kojoj su
oni bili, pa ako su neto razgovarali, a moja majka izgledala vesela od trenutka kad bih ja uao
preko lica bi joj se navukao oblak neke zebnje. Ako bi gospodin Merdston bio dobro razpoloen, ja
bih mu pokvario raspoloenje. Ako bi gospoica Merdston bila u svom najgorem raspoloenju, ja
bih ga samo jo pojaao. Bio sam dovoljno pametan da znam da je moja majka uvek bila rtva i da se
bojala da govori sa mnom, da bude ljubazna prema meni, sve iz straha da ih ne bi uvredila nainom
na koji to ini, pa kasnije dobila i pridiku; da se ne samo stalno bojala da ih ne uvredi, nego i da ih ja
kako ne uvredim, te je uvek uznemireno pratila njihove poglede im bih se ja samo okrenuo. Zbog
toga sam reio da im se sklanjam s puta koliko god mogu, pa sam mnoge zimske sate koje je izbijao
crkveni sat provodio sedei u svojoj neveseloj sobi, umotan u svoj mali zimski kaput i buljei u neku
knjigu.
Uvee bih ponekad otiao u kujnu i tamo sedeo sa Pegoti. Tamo sam se ugodno oseao i slobodno
se pokazivao onakav kakav jesam. Ali oni u salonu na oba ova moja naina da se izvuem nisu
gledali blagonaklono. Nagon za muenjem koji je tamo vladao stade na put i jednom i drugom.
Smatrali su da sam jo uvek potreban kao sredstvo za vaspitavanje moje majke, te mi se, kao jednom
od njenih iskuenja, nije dozvoljavalo da izostajem.
Davide, ree gospodin Merdston jednog dana posle ruka kad sam kao uvek hteo da idem iz
sobe, ao mi je to primeujem da si natmuren.
Natmuren kao medved, ree gospoica Merdston.
Ja stadoh mirno i pognuh glavu.
Davide, ree gospodin Merdston, natmureno, tvrdoglavo raspoloenje je najgore od svih.
A ovaj deko je u tome tako uporan, primeti njegova sestra da neto slino dosada nisam
videla. Verujem da si i ti to morala primetiti, draga Klaro.
Oprostite draga Dein, ree moja majka, ali jeste li sasvim sigurni verujem da mi neete
zameriti, draga Dein da razumete Davida?
Stidela bih se sebe same, Klaro, odgovori gospoica Merdston kad ne bih bila u stanju da
razumem ovog ili ma kog drugog deka. Ne tvrdim da sam neka velika pamet, ali tvrdim da imam
zdravu pamet.
Bez sumnje, draga Dein, odgovori moja majka va je razum veoma snaan.

Ne, draga! Molim te ne govori to, Klaro, upade ljutito gospoica Merdston.
Sigurna sam da jeste, nastavi moja majka, i svako to zna. Ja i sama imam, ili bi trebalo da
imam, puno koristi u mnogom pogledu od toga, te niko vie u to ne moe biti uveren od mene, pa
zato govorim obazrivo, draga Dein, uveravam vas.
Pa dobro, Klaro, recimo da ne razumem deka, odgovori gospoica Merdston, ureujui one
male okove na zglavcima ruku. Sloiemo se, ako hoe, da ga uopte ne razumem. n je i suvie
dubok za mene. Ali e moda otroumnost moga brata moi da zaviri u njegov karakter. I verujem da
je moj brat o tome govorio kad smo ga mi, ne vrlo pristojno, prekinule.
Smatram, Klaro, ree gospodin Merdston tihim, ozbiljnim glasom, da u ovoj stvari ima boljih
i nepristrasnijih sudija nego to si ti.
Edvarde, odgovori moja majka bojaljivo, verujem da si daleko bolji sudija u ovim stvarima
nego ja. I ti i Deni. Samo sam rekla ...
Samo si rekla neto slaboumno i nepromiljeno, odgovori on. Pokuaj da to vie ne ini,
draga moja Klaro, i pripazi na sebe.
Usta moje majke su se micala kao da kae: Da, dragi Edvarde, ali ne ree nita glasno.
Kao to rekoh, ao mi je, Davide, ree gospodin Merdston, okreui ukoeno glavu i oi prema
meni, to sam opazio da si natmuren po prirodi. Ne mogu da dopustim da se takav karakter razvija
pred mojim oima, a da ne pokuam da ga popravim. Mora se potruditi, mladiu, da ga promeni.
Mi se moramo potruditi da, ti ga promenimo.
Izvinite, gospodine, promucah ja. Ni jednog asa od kako sam doao nisam hteo da budem
natmuren.
Nemoj pribegavati lai, mladiu, odgovori on tako besno, da videh kako moja majka nehotice
prui drhtavu ruku da posreduje izmeu nas. U svojoj natmurenosti povlaio si se u svoju sobu.
Ostajao si u svojoj sobi kad je trebalo da bude ovde. Sad znaj jednom za svagda da zahtevam da
bude ovde, a ne tamo. Dalje, da zahtevam da ovde bude posluan. Ti me poznaje, Davide. Hou da
tako bude.
Gospoica Merdston se promuklo zakikota.
Zahtevam da se prema meni, prema Dein Merdston i prema svojoj majci ponaa utivo, tano i
posluno, nastavi on. Ne trpim da se po udi jednog balavca ova soba izbegava kao da je okuena.
Sedi.
On mi naredi kao psu, i ja posluah kao pas.
I jo neto, ree on; opazio sam da si naklonjen niskom i prostom drutvu. Ne sme se druiti
sa sluinadi. Kuhinja te nee popraviti u mnogim stvarima u kojima ti je popravka potrebna. O eni
koja te na to podstie ne kaem nita, poto ti, Klaro, obrati se tiim glasom mojoj majci usled
starih seanja i davno ukorenjenih uobraenja ima prema njoj neku slabost koju jo nisi savladala.
Sasvim neobjanjiva zabluda! uzviknu gospoica Merdston.
Samo kaem, nastavi on obraajui se meni, da ne odobravam tvoje tranje i drutvo kao to je
gospoa Pegoti i da ga mora napustiti. Dakle, Davide, ti me razume, i zna kakve e biti posledice
ako me ne bude sluao doslovce!
Znao sam dobro a moda i bolje nego to je on mislio, ukoliko se to ticalo moje sirote majke,
te sam ga doslovno posluao. Nisam se vie povlaio u svoju sobu, ni traio utoite kod Pegoti, ve
sam alosno amio u salonu iz dana u dan, oekujui no i vreme spavanja.
Kako je samo nesnosno bilo nasilu sedeti satima u salonu, uvek u istom poloaju, a ne smeti
mrdnuti rukom ili nogom, da se gospoica Merdston ne bi alila da sam nemiran, to je ona inila
najmanjim povodom; ne smeti maknuti oko da ne bih opazio pogled pun mrnje ili paljivo
posmatranje koje u mom pogledu trai neki novi povod za albu! O, da grozne dosade, sedeti i sluati
kucanje sata; gledati kako gospoica Merdston nie svoje sitne sjajne inuve i pitati se, od muke, da

li e se ona ikad udati i, ako se uda, za kakvog li nesrenog oveka; brojati izvajane vijuge na
kamenu i bluditi oima ka tavanici kroz uvojke i krivine na tapetima.
U kolike sam samotne etnje iao po blatnim stazama i po runom zimskom vremenu, svugde
nosei sobom taj salon i u njemu gospodina i gospoicu Merdston; udovino breme koje sam
morao da nosim; dnevna mora koju nije bilo mogue razbiti; teret koji mi je pritiskivao duu i
zaglupljivao um!
Ala su strani bili obedi provedeni u utanju i neprilici, kad sam svaki put oseao da su tu jedan
no i viljuka suvini, i to moj no i moja viljuka; da je jedan apetit suvian, i to moj; da su tanjir i
stolica suvini, i to oni moji; i da ima neko suvian ja.
Ala su bile neprijatne one veeri koje su poinjale kad bi se svee unele, da se od mene oekivalo
da se uposlim, te sam, ne usuujui se da itam neku zabavnu knjigu, buljio u kakvu tvrdu i surovu
kolsku raspravu ili aritmetiku, ije su se tablice za mere i teine meale sa arijama Vladaj
Britanijo ili Bei tugo i odbijajui da se skrase da bi ih nauio, jurile kroz moju nesrenu glavu
kao da se igraju mure, ulazei na jedno, a izlazei na drugo uvo.
Ala me je spopadalo zevanje i dreme ma koliko da sam se od toga branio; i s kakvim sam se
trzanjem budio iz potajnog sna! Pa ona utanja umesto odgovora na moje male primedbe koje sam
retko pravio; kako sam samo izgledao kao prazan prostor koji niko ne vidi, a koji je ipak svakome
na putu; i kako mi je svaki put laknulo na dui kad bih u devet sati uo gospoicu Merdston kako
radosno pozdravlja prve otkucaje asovnika i nareuje da idem u postelju!
Tako je raspust mileo, sve dok ne doe jutro kad gospoica Merdston ree: Evo doao je
poslednji dan! te mi dade poslednju olju aja tog kolskog raspusta.
Nije mi bilo ao to idem. Bio sam zapao u neko glupo stanje, ali sam se pomalo oporavljao i
radovao Stirfordu, mada se iza njega, ukazivao gospodin Krikl. Opet se ispred batenskih vratnica
pojavljuje gospodin Barkis i opet gospoica Merdston govori preteim glasom: Klaro! dok se
moja majka naginje nada me da se oprosti sa mnom.
Ja je poljubih, i mog majunog brata, pa me uhvati velika tuga; ali nisam alio to idem, poto je
ponor izmeu nas ve postojao, te je svaki dan za mene bio rastanak. Ona me zagrli. I u mom seanju
ne ivi toliko taj zagrljaj, iako je bio topao kako je samo mogao biti, koliko ono to je dolo posle
njega.
Bio sem ve u kolima kad uh da me ona zove. Pogledah napolje i videh je kako stoji sama na
batenskim vratima, izdiui na rukama bebu da je vidim. Bilo je mirno, hladno vreme; nita se na
njoj nije pokretalo, ni dlaka na glavi, ni nabor na haljini, dok je pomno gledala u mene, izdigavi
svoje dete.
Tako je izgubih iz vida. Tako sam je kasnije viao u snu, u koli utljiva prilika kraj moje
postelje gleda u mene istim nepominim pogledom i dri detence u naruju.

GLAVA IX
JEDAN ZNAMENITI ROENDAN

Prelazim preko svega to se desilo u koli do mog roendana u martu. Ne seam se niega sem da
se Stirfordu valjalo diviti vie nego ikad. Imao je da ode krajem toga polugoa, ako ne i ranije, te je u
mojim oima izgledao duhovitiji i samostalniji nego pre, pa prema tome i mnogo privlaniji nego
ranije ali se osim toga ne seam niega vie. Velika uspomena kojom je u mojoj pameti obeleeno
ovo vreme izgleda da je progutala sva manja seanja i da je ostala sama.
Teko mi je i da verujem da je postojala praznina od itava dva meseca izmeu mog povratka u
Salem-kuu i tog roendana. Jasno mi je samo da je to injenica, jer znam da je moralo biti tako,
inae bih bio uveren da nije bilo vremenskog razmaka i da su dogaaji ili u stopu jedan za drugim.
Kako se dobro seam kakav je to bio dan! Oseam miris magle koja je obavijala mesto; i vidim
kroz nju sablasno inje; oseam kosu pokrivenu slanom kako mi vlana pada na obraze; gledam preko
tamne uionice, po kojoj ovde-onde puckara svea da bi rasvetlila maglovito jutro; vidim dah deaka
koji se uvija i pui u studenom vazduhu, dok oni duvaju u prste i lupkaju nogama o pod.
Desilo se to po doruku, tek to su nas bili pozvali sa igralita, kad gospodin arp ue i ree:
David Koperfild u salon.
Oekivao sam paket od Pegoti, te se obradovah naredbi. Dok sam hitno izlazio iz klupe, neki se
deaci oko mene preporuie da ih ne zaboravim pri podeli dobrih stvari.
Ne uri se, Davide, ree gospodin arp; ima vremena, deko, ne uri se.
Mogao me je iznenaditi oseajni ton kojim je govorio, da sam neto mislio na to, ali sam se tek
docnije toga setio. Pourih u salon, gde naoh gospodina Krikla za dorukom, sa ibom i novinama
pred sobom, i gospou Krikl sa otvorenim pismom u ruci. Ali od paketa ni traga.
Davide Koperfilde, ree gospoa Krikl, vodei me do sofe i sedajui kraj mene. Hou da
govorim s tobom o neemu sasvim posebnom. Imam neto da ti kaem, dete moje.
Gospodin Krikl, koga sam ja, naravno, gledao, zatrese glavom ne gledajui me, i zadra uzdah
velikim komadom prenice namazane maslom.
Suvie si mlad da bi znao kako se svet menja svakog dana, ree gospoa Krikl, i kako ljudi
nastaju i nestaju. Ali mi to svi moramo da saznamo, Davide; jedni dok su mladi, drugi kad ostare, a
neki u toku celog ivota.
Ja je pogledah ozbiljno.
Kada si na kraju raspusta otiao od kue, ree gospoa Krikl posle kratkog utanja, jesu li svi
bili zdravi? A zatim posle ponovnog utanja: Je li ti mama bila zdrava?
Ja uzdrhtah, iako nisam jasno znao zato, ali i dalje samo gledah ozbiljno u nju ne pokuavajui da
odgovorim.
Pitam te, ree ona, jer mi je vrlo teko da ti kaem da sam jutros doznala da ti je mamica teko
bolesna.
Izmeu mene i gospoe Krikl se die laka izmaglica, u kojoj se njena prilika za trenutak pomae.
Zatim osetih kako mi vrele suze pale obraze, nato njena prilika opet postade nepomina.
Vrlo je opasno bolesna, dodade ona.
Sad sam znao sve.
Umrla je.
Nije trebalo da mi to kae. Ve sam bio briznuo u oajan pla i oseao se siroe u belom svetu.
Bila je vrlo ljubazna prema meni. Ceo dan me je tu drala, i ponekad me ostavljala samog, a ja

sam plakao dok ne bih od umora zaspao, pa se budio i opet plakao. Kad vie nisam mogao plakati,
poeo sam da razmiljam, i onda mi je pritisak na grudima bio najtei, a moja tuga tupi bol kome nije
bilo ublaenja.
Ipak su mi misli bile besciljne. Nisu se usredsreivale na nesreu koja mi je titala srce, ve su se
besciljno vrtele oko nje. Mislio sam o naoj kui sa zatvorenim kapcima{13} i potpuno zamukloj.
Mislio sam o detencetu koje je, kako ree gospoa Krikl, od nekog vremena poelo da vene, i koje
e, kako oni tamo veruju, umreti isto tako. Mislio sam o grobu moga oca u porti, blizu nae kue, i
mojoj majci, koja lei tamo pod onim drvetom koje tako dobro poznajem. Kad ostadoh sam, popeh
se na stolicu i pogledah u ogledalo da vidim kako su mi oi crvene i lice alosno. Poto je prolo
nekoliko sati, razmiljao sam kako je mojim suzama, izgleda, sada teko da teku, i ta bi trebalo da
mislim u vezi sa svojim gubitkom, pa da se najvie rastuim kad budem blizu kue jer je trebalo
da idem kui na pogreb. Svestan sam da sam oseao kako sam u oima drugih deaka dobio izvesnu
vanost, i da sam bio znaajan zbog svoje alosti.
Ako je ikada dete ophrvala iskrena tuga, to je sigurno mene. Ali se seam da je bilo i neke vrste
zadovoljstva, koje mi je ulivala moja vanost, kada sam to popodne hodao po igralitu, dok su deaci
bili u koli. Kad sam video kako kroz prozor bacaju poglede na mene dok se penju u razred, izgledao
sam sam sebi nekako poastvovan, te sam se pravio jo tunijim i iao jo sporije. A kad su se
zavrila predavanja i kad su izali da razgovaraju sa mnom, oseao sam da je zbilja lepo od mene to
nisam ohol ni prema kome od njih i to obraam isto toliko panje na sve njih kao i pre.
Trebalo je da poem kui idue noi; ne potom, ve tekim teretnim nonim kolima koja su zvali
farmer, i kojim su se uglavnom sluili seljaci za kratka putovanja na glavnom drumu. Te veeri nije
bilo prianja, a Tredls je navaljivao da mi pozajmi svoj jastuk. Ne znam ta je mislio, od kakve e mi
koristi to, biti, jer sam imao svoj, ali to je bilo sve to mi je mogao pozajmiti, siroti deko, sem
jednog lista hartije za pisma, punog kosturova, to mi dade na rastanku, kao utehu u tuzi, i prilog za
umirenje due.
Sutradan po podne ostavih Salem-kuu. Nisam tada ni pomislio da je naputam, da se nikad vie u
nju ne vratim. Putovali smo veoma sporo svu no i stigli u Jarmut tek neto pre devet ili deset sati
ujutro. Traio sam gospodina Barkisa, ali njega tamo nije bilo; umesto njega prie kolima neki
zaduvani, debeli, sipljivi oveuljak vesela izgleda, u crnom, sa neurednim malim kitama od pantljika
na kolenima akira i sa crnim arapama i eirom irokog oboda, pa ree:
Gospodin Koperfild?
Da, gospodine.
Molim vas da poete sa mnom, mladi gospodine, ree on otvorivi vrata pa u imati
zadovoljstvo da vas odvedem kui.
Ja mu dadoh ruku, pitajui se ko je to, pa odosmo do radnje u nekoj uskoj ulici na kojoj je pisalo
OMER, platnar, kroja, sitniar, pogrebni poduzetnik, itd. Bio je to tesan, zaguljiv duani,
prepun svakojakog odela, saivenog i nedoivenog, sa jednim prozorom punim eira i kapa od
dabrovine. Mi odosmo u sobiak iza radnje, gde naosmo tri mlade ene koje su radile sa silesijom
nekog crnog materijala, nagomilanog na stolu, dok je ceo pod bio pokriven krpicama i striicama od
njega. U sobi je gorela dobra vatra, i oseao se teak miris vrueg crnog krepa. Onda jo nisam znao
kakav je to miris, ali sad znam.
One tri mlade ene koje su izgledale veoma vredne, i ugodno se oseale, podigoe glave da me
pogledaju, pa zatim nastavie posao. Boe, boe, boe. U isto vreme se iz radionice, koja se nalazila
preko malog dvorita naspram prozora, ulo ravnomerno udaranje ekiem, kao neka vrsta
melodije: taka-tak-tak, taka-tak-tak, bez ikakve promene.
No, ree moj voa jednoj od one tri ene kako ide posao, Mini?
Biemo gotove na vreme za probu, odgovori ona veselo, ne diui glave. Ne boj se, oe.

Gospodin Omer skide svoj eir sa irokim obodom, pa sede i stade dahtati. Bio je tako debeo, da,
je morao nekoliko puta odahnuti pre no to je mogao rei:
Lepo.
Oe, ree Mini aljivo, ti postaje pravo morsko svinje!

Ne znam otkada to, draga moja, odgovori on razmiljajui o tome. Ali to ime zaista
zasluujem.
Zna, ti si takva nebriga, ree Mini. Tako olako shvata stvari.
Nita ti ne vredi da ih shvata drukije, draga moja, ree gospodin Omer.
Zaista ne, odgovori njegova ki. Mi smo, hvala bogu, ovde svi dosta veseli! Zar ne, oe.
Rekao bih da jesmo, draga moja, ree gospodin Omer. Sad poto mi se vratio dah, uzeu meru
ovom mladom kolcu. Hoete li da poete u duan, mladi gospodine Koperfilde?
Na tu molbu gospodina Omera ja pooh ispred njega; i poto mi je pokazao neku trubu materijala
za koji ree da je izvanredno dobar i predobar za crninu za ma kim drugim osim za roditeljima, on
mi uze meru i upisa je u knjigu. Dok ju je zapisivao, on mi skrenu panju na robu u duanu, i na
izvesnu modu, za koju ree da je upravo dola, i na izvesnu drugu, za koju ree da je upravo
izala.
I na taj nain mi esto izgubimo itavu malu kovnicu novca, ree gospodin Omer. Ali moda
vam je kao i ovek. Ona dolazi, niko ne zna kad, zato i kako; i odlazi, niko ne zna kad, zato i kako.
Po mom miljenju sve je slino ivotu, ako stvar posmatrate sa tog gledita.
Bio sam suvie alostan da bih mogao da raspravljam o tom pitanju, koje bi verovatno premailo
moje sposobnosti pod bilo kojim okolnostima, te me gospodin Omer vrati u sobu, teko diui usput.
On zatim viknu niz male vratolomne stepenice iza jednih vrata:
Donesite taj aj i hleb s maslom.
Posle toga sam neko vreme sedeo i gledao oko sebe, pratei ubadanje igala u sobi i oslukujui
melodiju koja je dolazila od ekia iz dvorita sve dok ne donesoe na posluavniku aj i hleb, i

to, kako se pokaza, za mene.

Poznajem ja vas, ree gospodin Omer, poto me je nekoliko minuta posmatrao, za koje vreme
ja nisam bio mnogo odmakao sa dorukom, jer mi je sva ta crnina kvarila apetit, poznajem ja vas
ve poodavno, mladi prijatelju.
Je l istina, gospodine?
Upravo otkako ste nastali, ree gospodin Omer. Mogu da kaem jo i pre. Pre vas sam
poznavao vaeg oca. Bio je visok pet stopa i devet i po palaca, a lei u grobu od pet stopa i dvadeset
palaca.
Taka-tak-tak, taka-tak-tak preko dvorita.
Lei u komadu zemlje od pet stopa i dvadeset palaca; ni pedlja manje, ree gospodin Omer
ljubazno. To je bilo na njegov zahtev ili po njenom uputstvu; zaboravio sam kako je bilo.
Znate li kako je mom malom bratu, gospodine? upitah ja.
Gospodin Omer stade mahati glavom.
Taka-tak-tak, taka-tak-tak, taka-tak-tak.
On je u majinom naruju, ree on.
O, siromah malian! Zar je umro?
Ne brinite kad vie ne moete pomoi, ree gospodin Omer. Da, dete je umrlo.
Kad to uh, moje se rane pozledie. Ostavih doruak koji jedva bejah takao, pa otidoh i naslonih
glavu na drugi sto koji se nalazio u uglu male sobe, a koji Mini brzo raisti da ne bih suzama
isprljao crninu koja je tamo leala. Bila je to lepukasta, dobroudna devojka, te mi nenim, prijatnim
dodirom ruke ukloni kosu sa oiju ali je bila veoma vesela, zato to je skoro bila zavrila posao, i to
na vreme, te se razlikovala od mene!
Ubrzo prestade ona melodija ekia, pa jedan lep mladi pree preko dvorita i ue u sobu. U ruci
mu je bio eki, dok su mu usta bila puna sitnih eksera, koje je morao da izvadi da bi mogao da
govori.
Dakle, Dorame! ree gospodin Omer. Kako napreduje?
Dobro, ree Doram; svrio sam, gospodine.
Mini malo pocrvene, a druge dve devojke se nasmejae jedna na drugu.
ta! Znai da si prole noi radio pri svei dok sam ja bio u klubu? Jesi li? ree gospodin Omer
zamurivi na jedno oko.
Jesam, ree Doram. Poto ste rekli da emo moi da napravimo mali izlet ako zavrim, i da
zajedno idemo onamo preko, Mini, ja i vi.
O! Mislio sam da e mene sasvim izostaviti, ree gospodin Omer, pa se stade smejati dok se ne
zakalja.
Poto ste bili tako dobri da to kaete, nastavi mladi ja sam, kako vidite, s voljom pregnuo na
posao. Hoete li da mi kaete kako vam se ini?
Hou, ree gospodin Omer ustajui. Dragi moj, prekide on i okrete se meni, da li biste eleli
da vidite vae ...
Nemoj, oe, umea se Mini.
Mislio sam da bi moglo biti prijatno, draga moja, ree gospodin Omer. Ali moda ti ima
pravo.
Ne umem rei otkud sam znao da su oni to otili da vide mrtvaki koveg moje drage, predrage
majke. Dotada nikad nisam sluao kako se pravi mrtvaki koveg; ne pamtim ni da sam ga ikad
video; ali dok je ona lupa odjekivala, meni pade na pamet da se zapitam otkud ona, a im je mladi
uao, znam da sam bio siguran u to ta je radio.
Poto je sad posao bio zavren, obe devojke, ija imena nisam znao, oetkae sa svojih haljina
otpatke i konce, pa odoe u radnju da je urede i da ekaju muterije. Mini ostade da sloi ono to su

uradile i da sve spakuje u dve korpe. To je radila na kolenima, pevuei za to vreme neku ivahnu
pesmicu. Doram, koji joj je bez sumnje bio verenik, ue pa joj ukrade poljubac, dok je radila (ni
najmanje, izgleda, ne marei to sam ja tu), pa zatim ree da je otac otiao po kola i da on mora
pouriti da se spremi. Zatim opet izae, a ona metnu u dep naprstak i makaze, pa uredno zabode u
haljinu na prsima iglu sa udenutim crnim koncem, i kicoki ogrnu ogrta kod malog ogledala iza
vrata, u kome videh odraz njenog zadovoljnog lica.
Sve sam to primetio sedei za stolom u uglu, sa glavom naslonjenom na ruku, dok su mi se misli
bavile vrlo raznolikim stvarima. Kola ubrzo dooe pred duan, i poto u njih prvo unee korpe,
popee i mene, da onda dooe njih troje. Seam se da su ta kola bila upola dvokolice, a upola velika
kola za prenoenje klavira, obojena nekom tamnom bojom, i da ih je vukao crn konj dugog repa.
Bilo je dovoljno mesta za sve nas.
Ne verujem da sam ikad u ivotu imao tako udno oseanje (moda zato to sam sad pametniji)
kao tada dok sam bio s njima, i imajui na umu posao kojim su se malo pre toga, bavili, gledao kako
uivaju u vonji. Nisam bio ljut na njih; vie sam ih se bojao, kao da sam upao meu stvorenja sa
kojima nemam zajedniku prirodu. Bili su veoma razdragani. Stari je sedeo napred i terao kola, dok
je ono dvoje mladih sedelo iza njega, te bi se, kad god im je neto govorio, naginjali napred, jedno s
jedne, a drugo s druge strane njegovog bucmastog lica i dobro se uveseljavali na njegov raun. Oni
bi i sa mnom razgovarali, ali sam ja bio povuen i alostan u svom uglu, zastraen njihovim
ljubakanjem i njihovom veselou, iako nije bila nimalo buna; i gotovo se udio kako ih ne snae
kazna zbog njihovog okorelog srca.
Zato kad se zaustavie da nahrane konja, da jedu i da piju i da se zabavljaju, nisam mogao okusiti
nita od onoga to su jeli, ve sam i dalje nastavljao post. I zato kad stigosmo kui iskoih to sam
bre mogao iz zadnjeg dela kola, da ne bih bio u njihovom drutvu pred tim sveanim prozorima
koji su me gledali ne videi me, kao sklopljene oi koje su nekada bile svetle. Avaj, kako mi je malo
trebalo da mislim ta e mi naterati suze na oi kad se vratim kui pri pogledu na prozor majine
sobe i na onaj do njega, koji je u bolja vremena bio moj.
Pre nego to sam doao do vrata, bio sam u Pegotinom zagrljaju, te me ona uvede u kuu. Njen bol
izbi iznenada kad me ponovo ugleda; ali se ubrzo savlada, pa stade govoriti apatom, i hodati tiho,
kao da se mrtvi mogu uznemiriti. Doznadoh da nije uopte legla. Presedela je no u bdenju. Govorila
je da svoju dragu, lepu siroticu nee napustiti sve dok ne ode u grob.
Gospodin Merdston ne obrati nikakvu panju na mene kad uoh u salon, gde se nalazio; samo je
sedeo kraj vatre, tiho plakao i razmiljao u naslonjai. Gospoica Merdston, koja je radila za pisaim
stolom, prekrivenim pismima i hartijama, prui hladne nokte na prstima i upita ledenim apatom da li
su mi uzeli meru za crninu.
Ja odgovorih:
Jesu.
A koulje? upita gospoica Merdston; jesi li ih doneo kui?
Da, gospoo. Doneo sam kui sve svoje odelo.
To je bila sva uteha koju je mogla da mi prui njena vrstina. Ne sumnjam da je za nju bilo retko
zadovoljstvo da u ovakvoj prilici pokae ono to je nazivala vladanje sobom, svojom vrstinom,
snagom duha, svojim zdravim razumom i itavim avolskim spiskom njenih neprijatnih osobina.
Bila je naroito ponosna na svoju sposobnost da vodi poslove, pa je to sad pokazivala time to je
svodila sve na pero i mastilo i to se niim nije uzbuivala. Ona ostade za stolom do kraja tog dana, a
i sledeih dana od jutra do mraka, kripei pribrano tvrdim perom, razgovarajui sa svima istim
spokojnim apatom, i ne oputajui ni jedan mii na licu, pri emu joj se ton glasa nija ublaavao, a
haljina nije remetila ni za atom. Njen brat je ponekad uzimao knjigu, ali nisam video da ju je itao,
otvorio bi je i gledao u nju kao da ita, ali po itav sat ne bi prevrnuo list, da je onda ostavi i hoda

tamo-amo po sobi. Ja sam sedeo skrtenih ruku, posmatrajui ga, i satima brojao njegove korake.
Vrlo retko je s njom govorio, a sa mnom nikako. U itavoj toj skamenjenoj kui se, izgleda
izuzimajui satove kretao jo samo on.
Pegoti sam tih dana pred pogreb viao veoma malo, sem to sam je, idui uz i niz stepenice, uvek
zaticao blizu sobe u kojoj je leala moja majka i njeno dete, i to bi dolazila k meni svako vee i
sedela pored mog uzglavlja dok sam se spremao da zaspim. Dan-dva pred sahranu mislim da je
bilo dan-dva, ali se seam da mi je u glavi bila silna zbrka u to vreme, i da u njoj nije bilo niega to
bi opaalo proticanje vremena ona me odvede u sobu. Samo se seam kako mi se inilo da pod
nekim belim pokrovom na postelji, oko koga je sve bilo prekrasno isto i svee, lei ovaploena
sveana tiina koja je vladala u kui; i kako sam, kada je ona htela da podigne pokriva, uzviknuo:
O ne! o ne! i blago zadrao njenu ruku.
Da je pogreb bio jue, ne bih ga se bolje seao. I samog vazduha u sveanom salonu, kad bih
priao vratima, i one rasplamtele vatre, i vina koje se prelivalo u satljicima, i ara na aama i
tanjirima, i slatkog blagog mirisa kolaa, i mirisa haljine gospoice Merdston i nae crnine. U sobi je
i gospodin ilip, te prilazi da razgovara sa mnom.
A, kako je mladi gospodin David? kae on ljubazno.
Ne mogu da mu kaem da sam dobro. Pruam mu ruku, koju on dri u svojoj.
Boe moj, kae gospodin ilip blago se smeei, sa nekim sjajem u oku. Deica rastu oko nas.
Izrastu da ne moemo da ih prepoznamo, zar ne, gospoo?
To je namenjeno gospoici Merdston, ali ona ne odgovara.
Ovde se osea veliki napredak, gospoo, kae gospodin ilip.
Gospoica Merdston jednostavno odgovara mrtenjem ela i hladnim poklonom. Gospodin ilip
odlazi pokunjen u ugao sobe, drei me uza se, i vie ne otvara usta.
Primeujem to, jer primeujem sve to se deava, ali ne zato to mi je stalo do sebe, ili to mi je
bilo stalo otkako sam doao kui. Sad poinje da zvoni zvono, a gospodin Omer i neki drugi ovek
dolaze da nas pripreme. Kako je Pegoti imala obiaj da mi pria pre mnogo godina, i pratnja mog
oca do istog groba ekala je spremna u toj istoj sobi.
Tu smo bili gospodin Merdston, na sused gospodin Krejper, gospodin ilip i ja. Kad izaosmo u
batu, tamo su ve bili nosai pogrebnog preuzea i njihov teret; oni su ili pred nama stazom, pa
pored brestova, kroz kapiju u crkvenu portu, gde sam tako esto, u letnja jutra, sluao kako ptice
pevaju.
Stojimo oko groba. Dan mi je izgledao drukiji od svih drugih dana, a i svetlost kao da nije bila
iste boje tunija je. Sad je i tu sveana tiina, koju smo doneli sobom od kue sa onim to poiva u
kovegu; i dok smo stojali gologlavi, ujem kako svetenikov glas, koji pod otvorenim nebom zvui
udaljen, pa ipak jasan i razgovetan, izgovara: Ja sam vaskrsenje i ivot, ree Gospod! Zatim ujem
jecanje; pa se okrenem i tamo po strani, meu gledaocima, ugledam nju, dobrog i vernog slugu,
nju koju najvie volim od svih ljudi na svetu, i kojoj e, to moje detinje srce sigurno zna, Gospod
jednoga dana rei: Dobro, slugo, dobri i verni!
U gomilici ima mnogo lica koja poznajem; lica koja sam znao iz crkve, kada su ih tamo moje oi
jednako pratile; lica koja su prva videla moju majku kad je dola u selo u svom cvetu mladosti. Ne
marim za njih marim samo za svoj bol pa ipak ih sve vidim i poznajem; ak i tamo daleko u
pozadini vidim kako Mini gleda ovamo, pa onda baca pogled na svog verenika, koji stoji blizu mene.
Svreno je, zemlja se baca u raku, i mi se okreemo da odemo. Pred nama je naa kua, tako lepa i
nepromenjena, u mojoj dui tako tesno vezana sa sveim seanjem na ono to je prolo, da sva moja
dosadanja tuga nije nita prema tuzi koju ona sad izaziva. Ali me odvode odatle; i gospodin ilip mi
govori; a zatim mi, kod kue, daje malo vode, nato ga ja pitam za dozvolu da odem u svoju sobu, te
me on otputa enski neno.

Svega se ovog seam, kaem, kao da se jue desilo. Kasnije su dogaaji otplovili od mene do
obale gde e se pojaviti sve zaboravljene stvari, ali ovo stoji kao visoka stena u okeanu.
Znao sam da e Pegoti doi u moju sobu. Nedeljna tiina je (dan je tako liio na nedelju, to sam
zaboravio da kaem) godila i njoj i meni. Sela je kraj mene na moj krevetac, pa mi je drei mi
ruku i ponekad je prinosei usnama, a ponekad milujui, kao to je moda tetoila mog malog brata
na svoj nain priala sve to je imala da mi kae o onom to se desilo.
Odavno njoj nikako nije bilo dobro, ree Pegoti. Oseala je nesigurnost u dui i bila nesrena.
Kad je dobila bebu, u poetku sam mislila da e joj biti bolje, ali je postala jo nenija i svakim se
danom gubila. Volela je da sedi sama pre no to joj se rodila beba, i tada bi plakala; ali kasnije joj je
pevala tako tiho, da sam jedanput, kad sam je ula, pomislila da je to glas negde u visini i da se
die u nebo.
ini mi se da je u poslednje vreme postala jo stidljivija i zaplaenija; i da je gruba re delovala
na nju kao udarac. Ali je prema meni uvek bila ista. Nikada se nije promenila prema svojoj luckastoj
Pegoti, zaista nije, slatka moja devojica.
Tu je Pegoti zastala, i kratko vreme blago tapkala moju ruku.
One noi kada si ti doao kui, dete moje, poslednji put sam je videla onakvu kakva je bila ranije.
A onoga dana kad si otiao ree: ,Nikad vie neu videti to svoje drago dete. Neto mi to govori, i
znam da govori istinu.
Posle toga je pokuala da se povrati: i mnogo puta se, kad su joj govorili da je neozbiljna i
lakomislena, pravila da je zaista takva, ali je sve to ve tada pripadalo prolosti. Svome muu nikad
nije rekla ono to je meni kazala bojala se da to ikom drugom kae sve do jedne noi, neto
vie od nedelju dana pre no to se to desilo, kad mu je rekla: ,Dragi moj, ini mi se da u umreti.
,Sad sam to skinula s due, Pegoti, ree mi ona, kad sam je te noi polagala u postelju. ,On e
jadnik u toku nekoliko iduih dana sve vie verovati u to, pa e onda to postati prolost. Ako je ovo
san, onda sedi kraj mene dok spavam, nemoj me ostavljati. Bog neka blagoslovi moju decu! Bog
neka zatiti i uva moje siroe bez oca!
Posle toga je nisam nikako vie ostavljala, ree Pegoti. esto je razgovarala sa ono dvoje dole,
jer ih je volela; ona nije mogla a da ne voli nekoga ko je blizu nje, ali kada bi oni otili od njenog
kreveta, ona bi se uvek okretala meni, kao da je nalazila odmora tamo gde je Pegoti, i nikada nije
drukije zaspala.
A poslednjeg dana uvee me poljubi i ree: ,Ako i moja beba umre, Pegoti, molim te, neka mi je
metnu u naruje, i neka nas sahrane zajedno. Tako je i bilo, jer je siroto jagnjece ivelo samo jedan
dan posle nje. ,Neka nas moj najdrai deko otprati do naeg mesta poivanja, ree ona, ,i kai mu da
ga je njegova majka, dok je ovde leala, blagosiljala ne jedanput, ve hiljadu puta.
Posle ovog je opet nastalo utanje, pri emu mi je ponovo milovala ruku.
Bilo je prilino kasno, ree Pegoti, kad mi je zatraila neto da pije, a kad se napi, tako se
strpljivo nasmeila na mene, mila moja, tako lepo!
Ve je svanulo i sunce se stalo dizati, kad mi ona ree kako je gospodin Koperfild uvek bio
ljubazan i pun obzira prema njoj, i kako je imao strpljenja s njom i govorio joj, kad je sumnjala u
sebe, da je puno srce ljubavi bolje i jae od mudrosti i da je on srean s njom. ,Draga Pegoti, ree
ona tada, ,privuci me blie sebi, jer je bila jako slaba, stavi mi pod glavu svoju dobru ruku, rekla je
ona, i okreni me sebi, jer mi se tvoje lice odmie, a ja hou da mi bude blizu! Metnuh ruku kako je
elela, i tako su se, o Davide, ispunile moje rei pri prvom rastanku kad sam rekla da e joj biti
milo da poloi svoju sirotu glavu na ruke svoje glupe, naopake, matore Pegoti pa tako i izdahnu,
slina detetu koje tone u san.
Tako se zavrila Pegotina pria. Od trenutka kad sam doznao za smrt svoje majke, meni iz glave
ieze misao o njoj kakva je bila u poslednje vreme. Od tog trenutka sam se seao nje samo kao

mlade majke iz mojih najranijih utisaka kada je imala obiaj da uvija i uvija oko prsta svoje sjajne
uvojke i da se u sumrak igra sa mnom po salonu. Pegotina pria mi je, umesto da me vrati u to
docnije vreme, jo vie uvrstila u dui onaj njen raniji lik. Ovo moe izgledati udno, ali je istinito.
Ona se svojom smru kao na krilima vinula natrag u svoju mirnu, bezbrinu mladost i ponitila sve
ostalo.
Majka koja je leala u grobu bila je majka mog ranog detinjstva, a ono malo stvorenje u njenom
naruju to sam bio ja, onakav kakav sam bio nekad, zauvek smiren na njenim grudima.

GLAVA X
PRVO ME ZANEMARUJU, A ONDA ZBRINJUJU

Poto proe dan sveane tuge, i kada svetlost pustie u kuu, prvi poslovni korak gospoice
Merdston bio je davanje jednomesenog otkaza Pegoti. Ma koliko da je Pegoti mrzela ovakvu slubu,
ona bi za moju ljubav ostala u njoj i predpostavila je, mislim, najboljoj na svetu. Ona mi ree da, se
moramo rastati, i zbog ega se moramo rastati, te smo najiskrenije saoseali jedno s drugim.
to se tie mene ili moje budunosti, niko o tome ne ree ni jedne rei, niti preduze i jedan korak.
Mogu rei da bi bili sreni da su se i mene mogli otresti jednomesenim otkazom. Jednom skupih
hrabrost da upitam gospoicu Merdston kad u se vratiti u kolu, a ona suho odgovori da misli da se
uopte neu vraati. Nita mi vie ne rekoe. Jako sam bio nestrpljiv da saznam ta e uraditi sa
mnom, a isto tako i Pegoti, ali ni ona ni ja nismo mogli dobiti nikakvo obavetenje o tome.
U mom poloaju je nastala samo jedna promena, koja me je, da sam bio u stanju da o tome
razmiljam, mogla baciti u jo veu brigu u pogledu budunosti, iako mi je znatno olakavala
ondanju nelagodnost. To je bilo ovo. Stega pod kojom sam iveo sasvim je prestala. Bili su tako
daleko od pomisli da zahtevaju da budem na svom mestu u salonu, da mi je gospoica Merdston
nekoliko puta kad sam seo na svoje mesto mrtei se davala znak da izaem. Nisu ni pomiljali da mi
zabranjuju druenje sa Pegoti, pa me ak nikad nisu ni traili, ni pitali za mene, uz jedini uslov da ne
budem u drutvu gospodina Merdstona. Isprva sam svakog dana strepeo da on ne preuzme moje
obrazovanje, ili da se tome ne posveti gospoica Merdston, ali sam uskoro poeo da uviam da je
takav strah neosnovan i da se mogu nadati samo zanemarenju.
Mislim da mi to saznanje onda nije teko padalo. Jo uvek sam bio poraen udarcem majine
smrti, i u nekakvoj pometenosti u pogledu svih sporednih stvari. Zaista, mogu da se setim kako sam
ponekad pomiljao na mogunost da vie ne: uim, ili da se o meni niko ne brine, pa da postanem
odrpan i zlovoljan ovek, koji po selu provodi besposliarski ivot, kao i na mogunost da se
oslobodim takvog izgleda time to bih otiao nekud da traim sreu kao junak kakve pripovetke; ali
sve su to bila samo prolazna privienja, budni snovi, koje sam usred bela dana gledao ponekad pred
sobom kao da su bili bledo naslikani ili ispisani po zidu moje sobe, i za kojima bi, im bi ih nestalo,
zid ostajao ist.
Pegoti, rekoh ja jedne veeri zamiljenim apatom, dok sam grejao ruke nad vatrom u kuhinji,
gospodin Merdston me sad jo manje voli nego pre. Nikada me nije mnogo voleo, Pegoti, ali bi
sada bio najsreniji da me ne vidi, samo da moe.
Moda je to zbog njegove alosti, ree Pegoti gladei me po kosi.
Ako je iko alostan, Pegoti, to sam ja. Kad bih verovao da je to zbog njegove alosti, ne bih o
tome ni mislio. Ali nije to, ne; nije to.
Kako ti zna da nije to? upita Pegoti posle kraeg utanja.
O, njegova tuga je neto sasvim drugo. On je tuan u ovom trenutku, dok sedi tamo kraj vatre sa
gospoicom Merdston; ali im bih ja uao u sobu, Pegoti, kod njega bi se pojavilo jo neto.
A ta to? upita Pegoti.
Ljutina, odgovorih ja, nehotice podraavajui njegovo natuteno mrtenje ela. Da je samo
tuan, on ne bi onako gledao u mene. Ja sam samo tuan, ali se usled toga oseam bolji.
Pegoti je utala neko vreme, a ja grejao ruke utei kao i ona.
Davide, ree ona najzad.
ta, Pegoti?

Pokuala sam, dragi moj, na sve naine, na sve mogue i nemogue naine, da naem zgodno
mesto ovde u Blanderstonu; ali nema tako neto, ljubavi moja.
Pa ta mislite da radite, Pegoti? rekoh ja zamiljeno. Mislite li da odete i traite sreu?
Mislim da u biti prinuena da odem u Jarmut, odgovori Pegoti, da tamo ivim.
Mogli ste jo i dalje otii, rekoh ja i malo se razvedrih, a to bi bilo kao da sam vas sasvim
izgubio. Meutim, tamo u vas viati ponekad, draga moja Pegoti; neete biti na sasvim drugom
kraju sveta.
Ba naprotiv, samo daj boe zdravlja! uzviknu Pegoti vatreno. Dokle god si ti ovde, mazo
moja, dolaziu celog svog veka, svake nedelje da te vidim. Po jednom na nedelju dok sam iva.
Osetih da mi se usled tog obeanja veliki teret skinuo s due, ali ni to nije bilo sve, jer Pegoti
nastavi:
Zna, Davide, idem prvo bratu u jo jednu posetu od dve nedelje, koliko da dobijem vremena da
se osvrnem oko sebe i da ponovo postanem nalik na ono to sam bila. Pa sam mislila da bi moda i
tebe pustili da ide sa mnom, poto zasad ovde nisi nikom potreban.
U to vreme nita mi ne bi moglo pruiti vee uivanje nego ta Pegotina zamisao, kad ve nisam
mogao biti u drukijim odnosima sa svima oko sebe, sem sa svojom Pegoti. Pomisao da e me opet
okruiti ona potena lica koja zrae dobrodolicom; da u ponovo osetiti onu slatku tiinu nedeljnog
jutra kad zvone zvona, kamenje pada u vodu i avetinjske lae izbijaju iz magle; da u lutati tamo-amo
sa malom Emilijom i priati joj o svojim brigama i traiti ini i utuk protiv njih u koljkama i
ljunku na obali, sve to unese mir u moje srce. Trenutak kasnije taj mir, naravno, narui pomisao da
gospoica Merdston nee dati pristanak; ali se i to uskoro raisti, jer ona doe da protumara po
ostavi dok smo mi jo razgovarali, te Pegoti odmah pokrenu to pitanje sa odvanou koja me
zaprepasti.
Deko e tamo besposliiti, ree gospoica Merdston gledajui u tegle s turijom, a besposlica
je izvor svakog zla. Ali sam uverena da e sigurno i ovde besposliiti ili ma na kom drugom
mestu.
Mogao sam primetiti da je Pegoti imala na vrh jezika ljutit odgovor, ali ga proguta za moju ljubav
i outa.
Hm! ree gospoica Merdston, jednako gledajui u turiju, vanije je od svega, drugog, od
prvenstvene je vanosti da se moj brat ne uznemirava i da mu se ne kvari raspoloenje. Mislim da e
biti bolje da dam pristanak.
Ja joj zahvalih, ne pokazujui radost, da je to ne bi navelo da povue pristanak. Morao sam
pomisliti da sam mudro postupio, kad me ona preko tegle pogleda tako kiselo kao da su joj crne oi
usisale sve ono sire iz turije. Ali dozvola je bila data i vie nije povuena, te se, kad istee mesec
dana, Pegoti i ja spremismo za polazak.
Gospodin Barkis ue u kui po Pegotine sanduke. Dotada ga nikad nisam video da prelazi
batensku kapiju, ali ovom prilikom ue u kuu. Kad je na plea natovario najvei sanduk, on baci
pogled na mene i izae. Uini mi se da u tom pogledu ima nekog znaenja, ako je uopte moglo biti
govora o nekom znaenju na licu gospodina Barkisa.
Prirodno je da je Pegoti bila potitena to ostavlja ono to joj je toliko godina bio dom, i gde su se
razvile dve velike ljubavi u njenom ivotu prema mojoj majci i prema meni. Ve je rano ujutro
bila na groblju, te u kola ue i sede u njih sa maramicom na oima.
Dok je bila u takvom stanju, gospodin Barkis nije davao od sebe nikakve znake ivota. Sedeo je na
svom obinom mestu i drao se kao obino, nalik na veliku ispunjenu figuru. Ali kad ona poe da se
osvre oko sebe i da razgovara sa mnom, on klimnu glavom, pa se nasmeja nekoliko puta. Nisam
imao pojma na koga se to odnosi i ta je hteo time.
Divan dan, gospodine Barkise, rekoh ja iz utivosti.

Nije rav, ree gospodin Barkis,. koji je odmeravao svoje rei i retko se kad zaletao.
Pegoti se sad sasvim dobro osea, gospodine Barkise, primetih ja da mu ugodim.
E, a je lto istina? upita gospodin Barkis.
Poto je razmiljao o tome s nekim promuurnim izrazom lica, gospodin Barkis se zagleda u nju i
ree:
Je l se zaista oseate dobro?
Pegoti se nasmeja i odgovori potvrdno.
Ama je l zbilja i zaista, razumete li? Dobro se oseate? promumla Barkis, dok joj se primicao
na seditu i muvao je laktom. Zar? Zbilja dobro? Odlino, je li, a? i uz svako ovo pitanje gospodin
Barkis se primicao sve blie i blie i muvao je laktom, tako da smo najzad sve troje bili nabijeni u
levi ugao kola, a ja tako pritenjen, da sam jedva izdrao.
Kad mu Pegoti skrenu panju na moje muke, gospodin Barkis mi odmah dade malo vie mesta, pa
se postepeno stade odmicati. Ali nisam mogao a da ne primetim kako je mislio da je naao
izvanredno zgodno sredstvo da se izrazi na lep, prijatan i jasan nain, bez nezgodne potrebe, da
smilja razgovor. Bilo je oevidno da se zbog toga neko vreme smejuljio u sebi.
Posle nekog vremena se opet okrete Pegoti, i ponovi:
Oseate se dobro, a? pa se opet ustremi na nas kao i pre, tako da ja zamalo ne ispustih duu. I
tako nas je s vremena na vreme pritiskivao i postavljao nam isto pitanje, sa uvek istom posledicom, te
se ja najzad poeh dizati kad god bih video da se primie, pa bih stao na papuu kola, pravei se da
posmatram predeo, posle ega mi je bilo sasvim dobro.
Bio je toliko ljubazan, da je zaustavio kola pred nekom krmom naroito radi nas i poastio nas
peenom ovetinom i pivom, ak i dok je Pegoti pila , njega spopade jedan od onih nastupa, tako da
ju je gotovo uguio. Ali to smo se vie pribliavali kraju svog putovanja, on je imao sve vie posla,
a manje vremena za udvaranje, a zatim smo se, kad stigosmo na jarmutsku kaldrmu, svi toliko tresli i
drmali, da nismo imali vremena ni za ta drugo.
Gospodin Pegoti i Ham su nas ekali na starom mestu. Mene i Pegoti doekae veoma srdano, pa
se rukovae i s Barkisom, koji je, kako mi se uini, sa eirom sasvim na potiljku i lica razvuenog u
stidljivo cerekanje, koje mu se prostiralo ak i na noge, predstavljao vrlo glup prizor. Svaki od njih
uze po jedan Pegotin sanduk, pa ve poosmo, kad mi gospodin Barkis sveano kaiprstom dade
znak da doem pod neki svod.
Sluajte, promrmlja Barkis, sve je bilo u redu.
Pogledah ga u lice i odgovorih, pokuavajui da budem veoma dubok:
O!
Stvar nije propala, ree gospodin Barkis, klimajui poverljivo glavom. Sve je bilo u redu.
Ja opet odgovorih:
O!
Vi znate ko je bio voljan, ree moj prijatelj. Barkis, i samo Barkis.
Klimnuh potvrdno glavom.
Sve je u redu, ree gospodin Barkis, rukujui se. Ja sam va prijatelj. Vi ste dobro stvar uredili,
ono prvo. Sve je u redu.
U tim svojim nastojanjima da bude naroito jasan, gospodin Barkis je bio krajnje tajanstven, te
sam tako mogao i itav sat gledati u njegovo lice, a ipak proitati s njega koliko i sa sata koji stoji
ali me Pegoti odazva. Dok smo ili, ona me upita ta je rekao, i ja joj saoptih da je rekao da je sve u
redu.
Gledaj ti njegove drskosti, ree Pegoti, ali meni je to svejedno! Dragi Davide, ta bi ti mislio
kad bi ja mislila na udaju?
O, pa ja mislim da biste me i onda, Pegoti, voleli isto kao sada, odgovorih ja posle kratkog

razmiljanja.
Na veliko zaprepaenje prolaznika na ulici, kao i njenih roaka koji su ili ispred nas, ta dobra
dua bi prinuena da zastane i da me zagrli tu na licu mesta, uz mnoga uveravanja o svojoj
nepromenljivoj ljubavi.
Reci mi ta bi ti kazao, mali moj? upita me ona opet, kad ovo proe i kad poosmo dalje.
Je l ako biste vi mislili o udavanju za Barkisa, Pegoti?
Da, ree Pegoti.
Mislim da bi to bila vrlo dobra stvar. Jer biste onda, znate Pegoti, uvek imali konja i kola koja bi
vas dovezla do mene, pa biste besplatno dolazili i bili sigurni da moete doi.
Milo moje pametno! uzviknu Pegoti. Tano ono to sam ja mislila celog meseca! Da, dragi
moj i, vidi, ja mislim da bih uopte bila mnogo nezavisnija; da ostavim nastranu to bih radila sa
vie ljubavi u svojoj sopstvenoj kui nego to bih sad mogla u ma ijoj drugoj. Ne znam da li bih sad
bila za neto kao sluavka kod tuih ljudi. I uvek u biti u blizini poslednjeg odmorita moje lepojke,
ree Pegoti zamiljeno pa u to mesto moi da vidim kad god budem htela; a kad zanavek
zaklopim oi, mogu i mene da sahrane nedaleko od moje drage devojice!
Za neko vreme ni jedno od nas ne ree nita.
Ne bih ja to ni pomislila, ree Pegoti veselo, kad bi moj David imao neto protiv toga. Ne bih,
pa da su me u crkvi upitali trideset puta i jo tri puta, i da sam se ne znam koliko nanosila prstena u
depu.
Pogledajte me, Pegoti, odgovorih ja pa se uverite sami da mi je zaista milo i da to istinski
elim! A to sam zaista i eleo od sveg srca.
Dobro, ivote moj, ree Pegoti stisnuvi me; mislila sam o tome dan i no, kako sam god znala
i umela, i nadam se, dobro mislila, ali u o tome jo razmiljati i govoriti sa svojim bratom, a dotle
emo to zadrati za sebe, Davide, ti i ja. Barkis je dobro i jednostavno stvorenje, ree Pegoti, pa u,
ako se budem trudila da ispunim svoju dunost prema njemu, sama biti kriva ako mi ne bude... ako se
ne budem zaista dobro oseala, ree Pegoti smejui se od srca.
Ovo je navoenje rei gospodina Barkisa bilo tako zgodno i toliko nas obadvoje zagolicalo, da
smo se smejali i smejali, i bili u sasvim prijatnom razpoloenju kad ugledasmo kuicu gospodina
Pegotija.
Izgledala je sasvim ista, sem to se moda u mojim oima malo smanjila; pa je i gospoa Gamid
ekala na vratima kao da je stajala tu sve od onda. I unutra je sve bilo isto, ak do morskih algi u
plavom loniu u mojoj sobi. Izaoh iz kue da razgledam oko sebe, te videh da su i oni jastozi,
morski pauci i raii obuzeti istom eljom da itipaju ceo svet, u onom istom spletu, i u istom uglu.
Ali male Emilije nigde, te upitah gospodina Pegotija gde je.
U koli je, gospodine, ree gospodin Pegoti, briui sa ela znoj koji je bio posledica noenja
Pegotinog sanduka. Bie kod kue, ree on gledajui na holandski sat, za dvadeset do trideset
minuta. Svi mi, bog vam dobro dao, oseamo da ona nije tu.
Gospoa Gamid jeknu.
Ne daj se, majko! viknu gospodin Pegoti.
Ja to oseam vie no iko drugi, ree gospoa Gamid. Ja sam osamljeno, izgubljeno stvorenje,
a ona je jedina koja me nikad nije pogledala krivo.
Gospoa Gamid se, cvilei i tresui glavom, dade na posao da raspiri vatru. Dok je ona bila tako
zaposlena, gospodin Pegoti pogleda u nas, pa ree tihim glasom, zaklonivi usta akom:
To je zbog starog! te iz toga s pravom zakliuih da se od moje poslednje posete raspoloenje
gospoe Gamid nije popravilo.
Elem, sve je bilo ili trebalo da bude, divno kao uvek, ali ipak nije na mene ostavilo isti utisak.
Oseao sam se dosta razoaran. Moda je to bilo zato to male Emilije nije bilo kod kue. Znao sam

kojim e putem doi, te odmah pooh stazom da je sretnem.

Ubrzo se u daljini pojavi neka prilika, u kojoj odmah poznadoh Emiliju, koja je jo uvek bila malo
stvorenje, iako je sada bila starija. A kad se priblii, videh da joj plave oi izgledaju jo plavlje, i da
joj lice sa jamicama izgleda sjajnije, i da je sva nekako jo lepa i veselija, pa me spopade udno
oseanje, te se napravih da je ne poznajem, i prooh pored nje kao da gledam neto jako daleko.
Takve stvari sam izvodio i kasnije u ivotu, ako se ne varam.
Malu Emiliju nije bilo ni malo briga. Dobro me je videla, ali je umesto da se okrene i da me
pozove, samo smejui se potrala. To me natera da potrim za njom, ali je trala tako brzo, da smo
bili skoro pred kuom kad je stigoh.
O, to ste vi? ree mala Emilija.
Pa, znali ste ko je, Emilija, rekoh ja.
A zar vi niste znali ko sam ja? ree Emilija. Ja htedoh da je poljubim, ali ona pokri rukama one
svoje usne sline trenji, pa ree da sad vie nije mala, i utra u kuu smejui se vie no ikad.
Izgleda da je uivala da me zadirkuje, to je bila promena kojoj sam se jako zaudio. Bio je
spreman sto za aj, a na mali sanduk stavljen na staro mesto, ali ona umesto da doe da sedne kraj
mene, ode da pravi drutvo onom gunalu, gospoi Gamid, da se zatim, kad je Pegoti upita zato,
stane samo smejati, rasuvi kosu preko itavog lica da ga sakrije.
Prava mala maca! Eto ko je ona, ree gospodin Pegoti milujui je krupnom akom.
I jeste! I jeste! uzviknu Ham. Gospodine Davide, i jeste! i neko vreme se prigueno smejao na
nju, oseajui divljenje pomeano sa uivanjem, od ega mu lice pocrvene kao vatra.
U stvari, svi su oni razmazili malu Emiliju, a gospodin Pegoti najvie, od koga je mogla da radi
to god hoe samo ako bi poloila obraz na njegove grube zaliske. To je bar bilo moje miljenje kad
sam video da to ini; i smatrao sam da gospodin Pegoti ima potpuno pravo. Ali je bila puna ljubavi i
umiljate naravi, a umela je tako milo da bude u isto vreme i lukava i stidljiva, da me je oarala vie
no ikad.
Imala je meko srce, jer joj se, kad gospodin Pegoti, dok smo posle aja sedeli oko vatre,
promrmlja preko svoje lule neto o mom gubitku, oi napunie suzama, pri emu me tako milo
pogleda preko stola, da sam joj bio vrlo zahvalan.
A, ree gospodin Pegoti, uhvativi je za uvojke i putajui ih preko ake kao vodu, evo vam
ovde, gospodine, jo jednog siroeta. A evo i ovde, ree gospodin Pegoti udarivi Hama
nadlanicom po grudima, jo jednog, mada on to ne izgleda.
Da ste mi vi staratelj, gospodine Pegoti, rekoh maui glavom, ne verujem da bih se i ja
oseao kao siroe.
Dobro reeno, gospodine Davide, uzviknu Ham ushieno. Ura! Dobro reeno! Ni vi se ne biste
oseali kao siroe! Ura! ura! I ne biste!
On na to vrati gospodinu Pegotiju udarac nadlanicom, a mala Emilija ustade i poljubi gospodina
Pegotija,.
Kako je va prijatelj, gospodine? upita me gospodin Pegoti.
Stirford? rekoh ja.
Da, tako se zvao! uzviknu gospodin Pegoti, okreui se Hamu. Znao sam da tu ima neto nae.
Vi ste govorili da je Raderford! primeti Ham smejui se.
Pa, odgovori gospodin Pegoti, zar se ne krmani krmom?{14} Tu nema velike razlike. Kako je
on, gospodine?
Bio je vrlo dobro kada sam otiao, gospodine Pegoti.
Eto, to je prijatelj, ree gospodin Pegoti ispruivi lulu. To je prijatelj, ako je re o
prijateljima! Tako mi boga, ne moe ovek da ga se nagleda.
Vrlo lep, zar ne? rekoh ja, a srce mi se zagreja pri toj pohvali.

Lep! ... uzviknu gospodin Pegoti. Stoji vam taj kao ... kao... more, ne znam da kaem kako on
stoji pred ovekom. Tako je slobodan!
Da, ba je takav, rekoh ja. hrabar kao lav, i ne moete zamisliti kako je otvoren, gospodine
Pegoti.
A mogu samo da zamislim, ree gospodin Pegoti, gledajui me kroz dim lule, da je i po
uevnosti da oveku pamet stane!
Jeste, rekoh ja oduevljeno, taj zna sve. Neobino je bistar.
Eto, to je prijatelj, promrmlja gospodin Pegoti i ozbiljno klimnu glavom.
Za njega kao da nita nije teko, rekoh ja. Taj zna zadatak im u njega pogleda. Boljeg igraa
kroketa nikad niste videli. U dami e vam dati koliko god hoete fore, a potui e vas kao nita.
Gospodin Pegoti ponovo klimnu glavom, kao da hoe da kae:
Pa naravno.
Uz to je takav govornik, nastavih ja, da svakog moe da pridobije; a ne znam ta biste rekli da
ga ujete kako peva, gospodine Pegoti.
Gospodin Pegoti jo jednom zabaci glavu, kao da kae:
Ne sumnjam u to ni najmanje.
A zatim, tako je plemenit, divan, otmen mladi, rekoh ja potpuno zanesen svojom omiljenom
temom; nemogue je odati mu onoliko hvale koliko zasluuje. Znam da nikad neu moi da budem
dovoljno zahvalan na plemenitosti kojom me je titio, mene, po koli toliko mlaeg i nieg od sebe.
Govorio sam ovo vrlo brzo, kad mi se oi zaustavie na licu male Emilije, koja se nagnula preko
stola i sluala s najveom panjom, zadravajui dah, dok su joj oi svetlele kako dragi kamen, a
obrazi se prekrili rumenilom. Izgledala je neobino ozbiljna i lepa, tako da zastadoh u udu; a i ostali
su je posmatrali, jer su se, kad zastadoh, smejali i gledali u nju.
Emilija je kao ja, ree gospodin Pegoti, pa bi volela da ga vidi.
Emiliju zbuni to je svi gledamo, te obori glavu, a lice joj obli rumenilo. Kad malo kasnije proviri
kroz zamrene uvojke, i vide da svi jo uvek gledamo u nju (za sebe sam bar siguran da sam je
mogao gledati satima), ona pobee i ostade sakrivena skoro dok ne doe vreme za spavanje.
Legao sam u stari mali krevet na krmi broda, dok je vetar jeao preko ravni kao i pre. Ali sad
nisam mogao da ne uobraavam da on to jei za onima kojih je nestalo; i mesto da mislim kako se
more moe dii preko noi i odneti brod, mislio sam na more koje se diglo otkako sam poslednji put
sluao te umove i potopilo moj sreni dom. Seam se kako sam, dok mi je um vetra i vode poinjao
slabiti u uima, umetnuo u molitvu kratki dodatak, kojim sam molio da odrastem i uzmem malu
Emiliju za enu, i da sam, tako zaljubljeniki, utonuo u san.
Dani su prolazili skoro onako kao i pre, s izuzetkom a to je bio vaan izuzetak to smo mala
Emilija i ja sad retko lutali alom. Ona je morala da ui i da veze, te je bila preko veeg dela dana
odsutna. Ali sam oseao da i bez toga ne bi vie bilo onih naih starih vrljanja. Emilija je, onako
divna i puna detinjastih udi, imala u sebi vie enskog nego to sam ja predpostavljao. Izgleda da je
u razvitku daleko odmakla od mene, i to za nepunu godinu dana. Rado me je gledala, ali mi se
smejala i muila me, a kad bih joj poao u susret, ona bi se prokrala drugim putem, te bi me, kad bih
se vratio pokunjen, doekivala na pragu smejui se. Najlepi su bili asovi kad je mirno sedela na
pragu sa radom u ruci, dok bih ja sedeo na drvenom stepeniku kraj njenih nogu i itao joj i sad mi se
ini da nikad nisam video takav sunev sjaj kao u ta sjajna aprilska popodneva, da nikad nisam video
takvu malu vedru priliku kakvu sam tada gledao kako sedi na ulazu u staru lau; da nikad nisam
gledao takvo nebo, takvu vodu, i takve velianstvene brodove kako se gube u zlatnom vazduhu.
Odmah prve veeri po naem dolasku pojavi se gospodin Barkis veoma zbunjen i nespretan, sa
paketom pomorandi vezanih u maramicu. Kako ni jednom rei ne pomenu tu svoju svojinu, mislili
smo da ih je sluajno zaboravio kad je poao, dok se Ham, koji bee otrao za njim da mu ih preda,

ne vrati sa saoptenjem da su namenjene Pegoti. On se posle toga pojavljivao svake veeri u isto
vreme, i uvek sa malim svenjem, koji nikad nije spominjao, a koji je redovno sputao iza vrata i tu
ostavljao. Ti su pokloni iz milote bili vrlo razliiti i vrlo neobini. Seam se da su meu njima bila i
dva para svinjskih nogu, ogroman jastuk za igle, oko pola merice jabuka, par minua od agata,
nekoliko glavica panskog luka, kutija domina, kanarinac sa kavezom, i usoljen svinjski but.
Barkisovo udvaranje je bilo, kako se seam, sasvim naroite vrste. Retko bi kad ta kazao, ve bi
sedeo kraj vatre gotovo isti onakav kao u svojim kolima i sumorno buljio u Pegoti, koja je sedela
prema njemu. A jedne se veeri, po mome miljenju nadahnut ljubavlju ustremio na komadi
votanice koji je drala radi konca, pa ga strpao u dep od prsnika i odneo. Posle toga mu je veliko
uivanje bilo da ga izvadi kad ustreba, odlepivi ga od depne postave, ve upola istopljena, i da ga
ponovo strpa u dep poto izvri svoj posao. On se, izgleda, vrlo dobro zabavljao, ne oseajui se
nimalo pozvan da govori. Verujem da zbog toga nije oseao nelagodnost ak ni kad je izvodio Pegoti
u etnju po ravnici, pri emu se zadovoljavao da je s vremena na vreme upita osea li se odlino; a
seam se i da je ponekad, poto on ode, Pegoti prebacivala kecelju preko lica, pa se smejala itavih
pola sata. Sve nas je to manje-vie zabavljalo, sve osim jadne gospoe Gamid, kojoj izgleda da su se
udvarali upravo na isti nain, jer ju je sve to se deavalo neprestano podsealo na njenog starog.
Kad se najzad priblii kraj moga gostovanja, objavie da Pegoti i gospodin Barkis idu na
jednodnevni izlet i da emo s njima ii mala Emilija i ja. Uoi tog dana sam spavao nemirnim snom u
oekivanju uivanja koje e mi doneti taj ceo dan proveden s Emilijom. Svi smo. rano ujutro bili na
nogama; i dok smo jo dorukovali, pojavi se u daljini gospodin Barkis, koji je ezama dolazio po
predmet svoje ljubavi.
Pegoti je kao obino imala na sebi svoju urednu i jednostavnu crninu, ali je gospodin Barkis sav
sijao u svom novom plavom kaputu, kojem je kroja dao tako dobru meru, da su usled duine rukava
i sred najvee zime rukavice bile nepotrebne, dok mu je jaka bila tako visoka, da mu je gurala kosu
na temenu. A sjajna dugmeta su mu bila od onih najkrupnijih, te se meni, onako upotpunjen surim
ojanim pantalonama i prsnikom od bivolje koe, sav uini pravo udo od uglednosti.
Kad se svi mi uurbasmo ispred kue, videh kako gospodin Pegoti stoji pripravan sa nekom
starom cipelom, koju je trebalo baciti za nama za sreu, a koju on u tu svrhu ponudi gospoi Gamid.
Ne, bolje je da to uradi neko drugi, Danijele, ree gospoa Gamid. Ja sam usamljeno,
izgubljeno stvorenje, i sve mi ide uz nos to me podsea na stvorenja koja nisu usamljena i
izgubljena.
Mani to, stara! uzviknu gospodin Pegoti. Uzmi i baci.
Neu, Danijele, odgovori gospoa Gamid, cmizdrei i odmahujui glavom. Da sam manje
osetljiva, mogla bih vie da uinim. Ti ne osea kao ja, Danijele. Nije sve protiv tebe, a ni ti protiv
svega; bolje ti to sam uradi.
Ali tu Pegoti, koja je prethodno sve redom urno izljubila, viknu iz kola, u kojima smo tada ve
svi bili (Emilija i ja na dve stoliice, jedno kraj drugog) da to mora ba gospoa Gamid. Te tako
gospoa izvede to; i ao mi je to moram rei, pomrai sveani izgled naeg odlaska time to brinu
u pla i nemono klonu u Hamove ruke, uz izjavu da zna da je na teretu, i da je bolje da je odmah
odvedu u Kuu{15}. A ja na to pomislih da je to pametna misao i da bi trebalo da se Ham pobrine oko
toga.
Bilo kako bilo, tek mi poosmo na izlet; pa se pre svega, zaustavismo pred crkvom, gde gospodin
Barkis veza konja za ogradu, pa ue u crkvu sa Pegoti, ostavljajui mene i malu Emiliju u kolima. Ja
iskoristih tu priliku da metnem Emiliji ruku oko pasa, i da joj predloim, da poto odlazim tako
skoro, budemo vrlo neni jedno prema drugom i vrlo sreni celog dana. A kada se mala Emilija s tim
saglasi, i kad mi dozvoli da je poljubim, osetih pravo oajanje; seam se da joj saoptih da nikad
neu voleti drugu i da sam spreman da prolijem krv ako bi se neko usudio da tei za njenom

ljubavlju.
Kako je to malu Emiliju uveseljavalo! S kakvim je uobraenjem da je mnogo starija i pametnija od
mene ta mala vila rekla da sam luckasti deko, na to se onda tako zanosno smejala, da sam od
silnog uivanja to mogu da je gledam zaboravio na bol koji mi je nanela time to me je omalovaila
tim nazivom.
Gospodin Barkis i Pegoti ostadoe dosta dugo u crkvi, ali najzad izaoe, pa se odvezosmo u
prirodu. Dok smo se vozili, gospodin Barkis mi se okrete i ree namigujui uzgred budi reeno,
ranije ne bih mogao da zamislim da gospodin Barkis ume da namiguje.
Kako bee ono ime koje sam onda napisao u kolima?
Klara Pegoti, odgovorih ja.
Koje bih ime sad napiso kad bi na ovim kolima bilo arnjeva?
Opet Klara Pegoti? predloih ja.
Klara Pegoti-Barkis! odgovori on i udari u grohotan smeh, tako da se kola zatresoe.
Jednom rei, venali su se, i to je upravo bio razlog zbog koga su otili u crkvu. Pegoti je resila
da, se to svri u tiini; te ju je crkveni slubenik izveo i predao Barkisu uz obred bez svedoka. Ona se
malo zbuni kad gospodin Barkis ovako iznenada objavi njihovu vezu, i nije me se mogla nagrliti u
znak svoje nesmanjene ljubavi, ali se ubrzo pribra i ree da joj je bilo milo to se to svrilo.
Odvezosmo se do male krme na sporednom putu, gde su nas oekivali, i gde smo vrlo dobro
ruali i proveli dan vrlo zadovoljno. Da se Pegoti udavala svakog dana za poslednjih deset godina,
teko bi se mogla slobodnije drati; venanje je nimalo ne izmeni; ostala je ista kao i uvek, i pred aj
otila u etnju sa malom Emilijom i sa, mnom, dok je gospodin Barkis filozofski puio lulu i moda,
uivao razmiljajui o svojoj srei. Ako je tako, onda mu je to otvorilo apetit, jer se sasvim dobro
seam da je mada je za ruak pojeo prilino svinjetine sa povrem, i zavrio sa jednim ili dva
pileta bio prinuen da uz aj porui jo i prilinu koliinu hladne barene slanine, koju smaza bez
ikakvog uzbuenja.
esto sam posle toga mislio kako je to bila udna, nevina, neobina svadba! im je pao mrak, opet
uosmo u kola, pa se ugodno dovezosmo natrag, gledajui u zvezde i priajui o njima. Ja sam bio
glavni predava, te izvanredno proirih vidik Barkisova duha. Rekoh mu sve to sam znao, ali bi on
verova sve to bi meni palo na pamet da mu saoptim, jer je duboko cenio moje sposobnosti, te tom
istom prilikom obavesti preda mnom svoju enu da sam ja mladi rebus to je, mislim, trebalo
da znai udo od nauke.
Kad smo iscrpli razgovor o zvezdama, ili bolje rei kada sam iscrpeo umne sposobnosti
gospodina Barkisa, mala Emilija i ja napravismo ogrta od nekog starog ala, te ostatak puta
provedosmo sedei pod njim. Ah, kako sam je voleo! Kamo sree, mislio sam, da smo se mi venali i
otili da, ivimo negde meu drveem i u poljima, pa da nikad ne ostarimo, nikad ne postanemo
pametniji, i da uvek kao deca lutamo drei se za ruke, po suncu i cvetnim livadama, i uvee
sputamo glavu na mahovinu, i tonemo u slatki san istote i mira, i da nas najzad ptice sahrane kad
umremo! Po glavi su mi se vrzle za sve vreme puta neke takve slike, nestvarne, sjajne od svetlosti
nae nevinosti, i nejasne kao zvezde u daljini. Srean sam pri pomisli da su se na Pegotinoj svadbi
nala dva tako neporona srca kao to su bila srca male Emilije i moje. Obuzima me milina kad
pomislim da su boanstva ljubavi i ljupkosti uzela uea u toj skromnoj svadbenoj povorci, i to u
tako arobnom vazduastom obliju.
U neko doba noi stigosmo opet do starog broda; i tu nam gospodin i gospoa Barkis poelee
laku no, pa se mirno odvezoe svojoj kui. Tada prvi put osetih da sam izgubio Pegoti, te bih pod
ma kojim drugim krovom otiao u krevet s bolom u srcu, ali je ono bio krov koji je zaklanjao i
glavu male Emilije.
Gospodin Pegoti i Ham su znali isto kao i ja kakve su mi misli u glavi, te me, da ih odagnaju,

doekae spremnom veerom i ljubaznim licem. Mala Emilija doe i sede na sanduk kraj mene,
jedini put za sve vreme ove posete, te je taj divan dan dobio time divan zavretak.
Te je noi bila plima, te gospodin Pegoti i Ham odoe da ribare tek to smo polegali. Ja sam se
oseao vrlo hrabar to sam u osamljenoj kui, kao zatitnik Emilije i gospoe Gamid, te sam jedino
eleo da nas napadne neki lav ili zmija, ili ma kakva druga opasna neman, pa da ih unitim i da se
proslavim. Ali sluajno nita tako strano nije vrljalo po jarmutskim ravnicama, pa sam u zamenu za
to sve do samog jutra sanjao zmajeve.
Ujutro doe Pegoti, pa me kao obino viknu ispod prozora, kao da je kiridija Barkis bio od
poetka do kraja samo san. Ona me posle doruka odvede svome sopstvenom domu jednoj kuici.
Od svih njenih pokretnosti na mene mora da je najjai utisak ostavio jedan stari pisai sto od nekog
tamnog drveta, koji se nalazio u salonu (obino se sedelo u poploanoj kujni), i iji se gornji
pokretni deo rasklapao tako da, postane pisai sto, u kome se nalazilo veliko kvarto-izdanje Foksove
Knjige o muenicima. Ja odmah pronaoh to dragoceno delo, iz koga se ne seam ni jedne rei, pa
smesta polegoh po njemu; toliko zainteresovan, da kasnije nikad nisam doao u tu kuu, a da ne
kleknem na stolicu, otvorim kutiju u kojoj je ta dragocenost uvana kao svetinja, rairim ruke preko
stola, i ponovo stanem gutati sadrinu te knjige. Ali bojim se da su mi glavnu pouku pruale slike
kojih je bilo mnogo, i koje su predstavljale sve vrste jezivih grozota, jer su otada pa sve do danas
Muenici i Pegotina kua nerazdvojno vezani u mojim mislima.
Tog dana se oprostih od gospodina Pegotija, Hama, gospoe Gamid i male Emilije, pa no
provedoh kod Pegoti, u maloj sobi pod krovom (sa krokodilskom knjigom na polici kraj kreveta),
koja e, kako ree Pegoti, uvek biti moja soba, uvek tako spremna da me primi.
Bio ti mlad ili star, dragi Davide, dogod sam iva, i dogod imam ovaj krov nad glavom, ree
Pegoti, nai e ovu sobu kao da te svakog asa oekuje. Spremau je svakog dana kao to sam
spremala i tvoju staru sobicu, mili moj; pa ak i da ode u Kinu, moe biti uveren da e ta soba ostati
ista onakva, za sve vreme dok si na putu.
Osetio sam svim srcem iskrenost i vernost svoje drage stare, dadilje, te zahvalih kako sam
najbolje umeo. Ovo ba nije ispalo kako treba, jer mi je to govorila tog jutra sa rukama oko vrata, i
zato to sam ja tog jutra imao da poem kui, i to sam tog jutra otiao kui u kolima sa njom i
gospodinom Barkisom. Ostavie me pred kapijom teka srca i nerado, da zatim s udnim oseanjem
u dui gledam kako kola odvoze Pegoti i kako me ostavljaju pred starim brestovima i pred kuom u
kojoj vie nije bilo lica koje bi u moje lice gledalo s ljubavlju ili naklonou.
I tada zapadoh u takvo stanje zaputenosti, da ne mogu da se osvrnem na to, a da sebe ne poalim.
Odmah sam zapao u osamljenost odvojen od svake prijateljske panje, odvojen od druenja sa
deacima mojih godina, odvojen od svakog drutva sem mojih potitenih misli koje kao da bacaju
tamnu senku ak na ovu hartiju dok piem.
ta tada ne bih dao da me poalju u najstrou kolu od svih koje su ikad postojale da me ue
neemu, ma kako, ma gde! Ali me takva nada nije ozarila. Mrzeli su me, pa su me zanemarivali
natmureno, strogo i postojano. Mislim da su u to vreme sredstva gospodina Merdstona bila skuena,
ali to s tim nema nikakve veze. Nije me mogao podnositi, pa je, oturajui me od sebe, nastojao, kako
mi se inilo, da odstrani od mene pomisao na pravo da neto oekujem od njega, u emu je i uspeo.
Nisu me otvoreno zlostavljali. Nisu me tukli, ni muili glau; ali se mrcvarenje kojem sam bio
podvrgnut nije ublaavalo ni na mahove; izvodili su ga sistematski i hladnokrvno. Hladno su me
zanemarivali iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec. Ponekad se pitam, kad o tome
mislim, ta bi uradili da sam se razboleo; da li bih leao u svojoj usamljenoj sobi i amio u njoj kao
obino, ili bi mi ko pomogao?
Kada su gospodin i gospoica Merdston bili kod kue, jeo sam s njima; a kad nisu bili, jeo sam i
pio sam. Vazdan sam besposliio oko kue i po susedstvu, ostavljen sam sebi, sem to su ljubomorno

pazili da se ne sprijateljim ni s kim, jer su moda mislili da bih se u tom sluaju mogao kome aliti.
Iz tog sam razloga, mada me je gospodin ilip esto zvao da ga posetim (bio je udovac i na nekoliko
godina pre toga izgubio malu, svetlokosu enicu, koja je u mom seanju neraskidno vezana sa
bledom makom, arenom kao kornjain oklop), retko imao sreu da provodim posle podne u
njegovoj maloj ordinaciji, itajui kakvu za mene novu knjigu, dok bi mi do nosa dopirao miris
itave farmakopeje, ili tucajui neto u avanu po njegovom blagom uputstvu.
Retko su mi dozvoljavali da poseujem Pegoti, iz istog razloga, dodatog na staru mrnju prema
njoj. A ona je, drei se verno svog obeanja, jednom nedeljno dolazila da me poseti, ili da me sretne
negde u blizini, i to nikad praznih ruku; ali bih se esto i gorko razoarao kad bi mi uskratili dozvolu
da je posetim u njenoj kui. Meutim, nekoliko puta su mi uvek posle dugog razmaka, dozvolili da
odem onamo! A tada sam saznao da je gospodin Barkis pomalo tvrdica, ili kako se Pegoti utivo
izraavala, malo tvrde ruke, i da, uva gomilu novca pod krevetom, u sanduku za koji tvrdi da u
njemu nita drugo nema osim silesije kaputa i pantalona. U tome sanduku se njegovo blago krilo sa
takvom upornom skromnou, da su se iz njega i najmanje sume mogle izvui samo lukavstvom, te
je Pegoti morala da izvodi dug i zapleten plan, pravu Barutnu zaveru{16} da bi pokrila trokove od
svake subote.
Za sve to vreme sam bio tako svestan uzaludnosti svake nade, i svestan da sam potpuno zanemaren,
da bih bez sumnje bio strahovito nesrean da neto nije bilo starih knjiga. One su mi bile jedina uteha,
te sam im bio veran kao i one meni, i stalno ih itao i itao, i to ne znam po koji put.
Sad se pribliujem jednom razdoblju mog ivota koje mi nee izbledeti iz seanja dok se god
budem mogao iega seati; i koje mi je esto i bez prizivanja padalo na pamet kao kakvo privienje i
progonilo me u mojim srenijim danima.
Bio sam izaao jednog dana i vrljao onako nasumce, mrtvim i zamiljenim hodom, koji je bio
posledica mog naina ivljenja, kad skrenuvi za ugao puteljka blizu nae kue, naioh na gospodina
Merdstona, koji je etao sa nekim gospodinom. Zbunih se i htedoh da proem mimo njih, kad onaj
gospodin uzviknu:
Gle, Bruks!
Ne, gospodine, David Koperfild, odgovorih ja.
Ma nemojte. Vi ste Bruks, ree gospodin. Vi ste Bruks iz efilda. Tako vam je ime.
Ja se na te rei paljivije zagledah u tog gospodina. Poto se setih i njegovog smeha, shvatih da je
to gospodin Kvinion, koga sam iao da posetim u Loustoftu sa gospodinom Merdstonom pre ali
svejedno ne moram da se setim kad.
Kako ste, gde uite, Brukse? upita gospodin Kvinion.
Stavio mi je ruku na rame i okrenuo me da poem s njima. Nisam znao ta da odgovorim, te
pogledah u nedoumici u gospodina Merdstona.
Zasad je kod kue, ree ovaj. Nigde ne ui. Ne znam ta da radim s njim. Teko je s njim izai
na kraj. I onaj stari, kosi pogled opet pade na mene na trenutak, da mu se zatim oko mrgodno
smrai, dok se s mrnjom okretalo nekud od mene.
Hm! ree Kvinion posmatrajui nas obojicu, kako mi se inilo. Lepo vreme!
Nastade utanje, a ja sam razmiljao kako bih na najbolji nain oslobodio rame njegove ruke i
otiao, kad on ree:
Mislim da ste jo uvek dosta bistar deko? A, Bruks?
Da! Dosta je bistar, ree gospodin Merdston nestrpljivo. Bolje e biti da ga pustite da ide. Nee
vam biti zahvalan to mu dosaujete.
Gospodin Kvinion me na ovaj mig oslobodi, te pourih kui to sam bre mogao. Ulazei u
prednji deo bate osvrnuh se i videh kako se gospodin Merdston naslonio na grobljansku kapiju i
kako mu gospodin Kvinion neto govori. Obojica su gledala za mnom, te sam oseao da govore o

meni.
Te noi je gospodin Kvinion spavao kod nas. Kad sutradan ujutro, posle doruka, odmakoh svoju
stolicu i pooh iz sobe, gospodin Merdston me pozva natrag. Zatim ozbiljno ode do drugog stola,
gde je njegova sestra sedela za svojim pultom. Gospodin Kvinion je sa rukama u depovima stajao i
gledao kroz prozor, dok sam ja stajao i posmatrao sve njih.
Davide, ree gospodin Merdston u ovom svetu mladi treba da delaju, a ne da ame i besposlie
kao trutovi.
Kao ti, dodade njegova sestra.
Dein Merdston, molim vas ostavite to meni. Kaem, Davide, da u ovom svetu mladi treba da
rade, a ne da ame i kao trutovi dembeliu. To naroito vai za mladog deka tvojih sklonosti, kojima
je potrebno mnogo popravljanja i kojima se ne moe uiniti bolja usluga nego da se prisile da se
prilagode obiajima radnog sveta, i na taj nain se saviju i ukrote.
Jer upornost tu nee nita pomoi, ree njegova sestra. Potrebno je da to neko skri. To treba
skriti. I bie skreno.
On je pogleda upola upozoravajui je, a upola s odobravanjem pa nastavi:
Mislim da zna, Davide, da ja nisam bogat. To sad svakako zna. Ti si ve dobio izvesno
obrazovanje. Obrazovanje je skupo, ali ak i da nije, i ak i kad bih ti ga ja mogao pruiti, moje je
miljenje da ne bi bilo ni od kakve koristi za tebe da ostane u koli. Pred tobom stoji borba sa ovim
svetom; i to pre otpone tu borbu, utoliko bolje.
Mislim da mi je tada palo na um da sam tu borbu ve otpoeo na svoj alosni nain, ali mi u
svakom sluaju sada pada na pamet.
uo si da se ponekad pominje ,trgovaka kua, ree gospodin Merdston.
Trgovaka kua? ponovih ja.
Merdstona i Grinbija u trgovini vinom, odgovori on.
Predpostavljam da sam izgledao u nedoumici, jer on brzo nastavi:
uo si da se pominje ,trgovaka kua ili preduzee, ili podrum, stovarite, ili tako neto.
Mislim da sam uo da se spominje preduzee, gospodine, rekoh ja, priseajui se onog to sam
neodreeno znao o prihodima njegovim i njegove sestre. Ali ne znam kad.
Nije vano kad, odgovori on. Gospodin Kvinion upravlja tim preduzeem.
Ja na ovog bacih pogled pun potovanja dok je stajao i gledao kroz prozor.
Gospodin Kvinion kae da je u njoj zaposleno nekoliko drugih deaka, i da on ne vidi zato i ti
ne bi u njoj dobio posla pod istim uslovima.
Poto nema, primeti tiim glasom gospodin Kvinion i upola se okrenuvi nikakvih drugih
izgleda, Merdstone.
Ne obraajui panju na te njegove rei, gospodin Merdston nastavi uz nestrpljiv i ak ljutit
pokret:
Ti uslovi su sledei: zaraivae koliko ti je dovoljno za jelo, pie, i za deparac. Stan, za koji
sam se ja pobrinuo, plaam ja, a tako isto i pranje ...
to e se plaati po mojoj proceni, ree njegova sestra.
I za odelo emo se mi brinuti, ree gospodin Merdston, poto jo za neko vreme nee biti u
stanju da ga nabavlja. Tako sad odlazi u London, Davide, sa gospodinom Kvinionom, da otpone
ivot za svoj raun.
Jednom rei, sad si zbrinut, primeti njegova sestra, pa e izvoleti da vri svoju dunost.
Iako sam sasvim dobro razumeo da je svrha te izjave bila da me se otresu, ne seam se jasno da li
me je ona obradovala ili uplaila. Imam utisak da sam bio u nekoj nedoumicu u tom pogledu i da sam
se kolebao izmeu ta dva oseanja, ne priklanjajui se ni jednom. A nisam ni imao dovoljno vremena
da razbistrim misli, jer je trebalo da gospodin Kvinion otputuje ve sutradan.

Zamislite me sutradan u iznoenom belom eiriu, sa crnim krepom oko njega, u znak alosti za
majkom, u crnom kaputiu i tvrdim, krutim pantalonama od avolje koe, koje je gospoica
Merdston smatrala najboljim oklopom za noge u toj borbi sa svetom koja je sad imala da otpone
zamislite me tako opremljena sa ono malo moga svetskog blaga u malom sanduku preda mnom,
kako sedim, samohrano, izgubljeno dete, to bi rekla gospoa Gamid, u lakim potanskim ezama
koje voze gospodina Kviniona u Jarmut, za velika potanska kola za London! Gle, kako se naa kua
i crkva smanjuju u daljini; kako razni drugi predmeti zaklanjaju grob pod drvetom; kako se zvonik
vie ne die uvis sa mog igralita i gle, kako je nebo prazno!

GLAVA XI
POINJEM IVOT ZA SVOJ RAUN, I NE SVIA MI SE

Danas toliko poznajem svet, da sam gotovo sasvim izgubio sposobnost da se ma na ta mnogo
iznenadim, ali se i sad pomalo udim da su me tako lako mogli izbaciti iz kue u tim godinama.
Izgleda mi prosto neverovatno da niko nije ni prstom makao da zatiti dete tako sjajnih sposobnosti,
sa jakom moi zapaanja, hitro, ivahno, neno, a tako osetljive due i tela. Ali niko nije prstom
makao. I tako ja u svojoj desetoj godini postadoh mali argatin u slubi firme Merdston i Grinbi.
Stovarite Merdston i Grinbi se nalazilo na obali reke. To je bilo dole, u etvrti Blekfrajers.
Docnije prepravke su izmenile to mesto; u ono vreme to je bila poslednja kua u dnu jedne uske ulice
koja je krivudala nizbrdo do reke, i na kraju imala stepenice, gde se silazilo u amce. Bila je to trona
stara kua sa svojim posebnim gatom koji je bio u vodi za vreme plime, a u blatu za vreme oseke
i bukvalno preplavljena pacovima. Njene drvetom obloene sobe, koje su, mogu rei, izgubile
boju od stogodinje prljavtine i dima, istruleli podovi i stepenice, pa cika i jurnjava starih, sivih
pacova dole u podrumu, prljavtina i trule cele zgrade sve to gledam ne kao seanje od pre
mnogo godina, ve kao ivu stvarnost. Sve mi je to pred oima kao to je bilo u onaj as kada sam
prvi put tu upao, dok mi je ruka drhtala u ruci gospodina Kviniona.
Preduzee Merdston i Grinbi je trgovalo sa mnogo raznovrsnih ljudi, ali je jedna njena grana
bila snabdevanje vinom i alkoholom izvesnih teretnih brodova. Sad se ne seam kuda su uglavnom
ili, ali mislim da je meu njima bilo nekih koji su plovili i u istonu i zapadnu Indiju. Znam da je
velika koliina praznih boca bila jedna od posledica ovog prometa, i da su ih neki ljudi i deaci
pregledali spram svetlosti i odbacivali puknute, a prali i ispirali ostale. Kada vie nije bilo praznih,
trebalo je lepiti etikete na pune, ili metati zapuae, ili gotove boce pakovati u burad. Sav je taj posao
bio i moj posao, jer sam ja bio jedan od deaka zaposlenih oko toga.
Bilo nas je tu trojica ili etvorica, raunajui i mene. Meni je mesto bilo odreeno u jednom uglu
stovarita, gde me je gospodin Kvinion mogao videti kad god bi se reio da stane na najniu preagu
svoje stolice u raunovodstvu i da me pogleda kroz prozor nad stolom. Tu, prvog jutra mog tako
sreno zapoetog ivota za svoj raun, pozvae najstarijeg od redovno uposlenih deaka da mi
pokae posao. Ime mu je bilo Mik Voker. Imao je na sebi poderanu kecelju i kapu od hartije. Rekao
mi je da mu je otac bio dereglija i sa kapom od crne kadife uestvovao u sveanoj povorcu lordmera. On me isto tako obavesti da, e na glavni drug biti drugi jedan deko, koga mi predstavi pod
za mene neobinim imenom Branjavi krompir. Ali saznadoh da taj mladi nije tako krten, ve da
su mu to ime dali u stovaritu zbog njegove boje lica, koja je bila bleda ili branjava. Branjavkov je
otac bio skeledija, ija je odlika uz to bila to je bio i vatrogasac, i kao takav bio zaposlen u jednom
velikom pozoritu, u kojem je neka mlada Branjavkova roaka ini mi se ba njegova sestrica
igrala avolka u pantomimama.
Nikakve rei ne mogu izraziti kako me je u potaji dua smrtno zabolela kad sam upao u to drutvo,
i uporedio te od sada moje svakidanje drugove sa onima iz mog srenijeg detinjstva da ne
govorim o Stirfordu, Tredlsu i ostalim deacima; osetio sam da su mi u srcu unitene sve nade da u
kad porastem biti uen i istaknut ovek. Nemogue mi je opisati ivo seanje na ono to sam osetio
ostavi bez ikakve nade; na stid koji sam oseao zbog svog stanja; na tugu mog mladog srca pri
pomisli da e sve ono to sam nauio, mislio, ono ime sam se naslaivao i ime sam podstrekavao
svoju matu, iz dana u dan, malo-pomalo otii od mene da se nikad vie ne vrati. Kad god bi Mik
Voker to pre podne otiao, moje suze su se meale sa vodom u kojoj sam prao boce, i jecao sam kao

da i na mom srcu postoji neka pukotina, pa postoji opasnost da se rasprsne.

Na velikom satu u naem nadletvu bilo je dvanaest i po, te nastade opte spremanje za odlazak na
ruak, kad gospodin Kvinion kucnu na prozor knjigovodstva i dade mi znak da doem. Ja uoh i
naoh tamo nekog krupnog, sredovenog oveka u smeem geroku, crnim pantalonama i crvenim
cipelama, i sa ne vie kose na glavi velikoj i veoma sjajnoj no to bi je bilo na jajetu. On svoje
vrlo iroko lice okrete pravo prema meni. Odelo mu je bilo pohabano ali je imao upadljivo iroku
jaku na koulji. Nosio je nekakav kicoki tap sa dvema vrlo velikim otrcanim kiankama, a iz depa
na kaputu mu je visio monokl, samo radi ukrasa, kako sam kasnije sam zakljuio, poto je vrlo retko
gledao na njega, a i tada nita nije mogao da vidi.
To je on, ree gospodin Kvinion ciljajui time na mene.
A, taj! ree stranac sa nekim snishodljivim prizvukom u glasu i nekim neopisivim izgledom,
kao da ini neto otmeno, to na mene ostavi dubok utisak. To je mladi gospodin David Koperfild.
Nadam se da ste dobro, gospodine?
Ja rekoh da sam vrlo dobro i da se nadam da je on tako isto. Sam bog zna koliko sam bio
neraspoloen, ali u to doba svog ivota, nisam imao obiaj da se alim, te tako rekoh da sam vrlo
dobro i da se nadam da je i on.
Ja sam, ree stranac, hvala bogu sasvim dobro. Primio sam pismo od gospodina Merdstona, u
kome mi kae da bi eleo da u jednu sobu u zadnjem delu kue, koja je sad prazna, i koja je, jednom
rei, za izdavanje kao..., ukratko, ree stranac sa smehom i u nastupu poverljivosti, kao spavaa
soba primim mladog poetnika koga sam upravo imao zadovoljstvo da... i tu stranac mahnu
rukom i uvue bradu u jaku od koulje.
To je gospodin Mikober, ree gospodin Kvinion.

Da, ree stranac, tako se zovem!

Gospodin Mikober je, ree gospodin Kvinion poznanik gospodina Merdstona. On za nas prima
porudbine uz komision, ako moe da ih dobije. Gospodin Merdston mu je pisao u pogledu vaeg
stana, pa e vas primiti za stanara.
Moja je adresa, ree gospodin Mikober Vindzorska terasa, Starogradska ulica. Ja... jednom
rei, ree gospodin Mikober s onim istim otmenim izgledom i novim nastupom poverljivosti,
tamo stanujem.
Ja mu se poklonih.
Pod pretpostavkom ree gospodin Mikober da vaa puteestvija po ovoj metropoli nisu bila
jo vrlo obimna i da bi vam moda bilo teko da proniknete u tajne novog Vavilona u pravcu ka
Starogradskoj ulici... jednom rei ree gospodin Mikober u novom nastupu poverljivosti da biste
mogli zalutati, meni e biti osobito drago da veeras svratim po vas i da vas uvedem u poznavanje
najkraeg puta.
Ja mu zahvalih od sveg srca, jer je bilo ljubazno od njega to nudi da se pomui zbog mene.
U koliko sati, upita gospodin Mikober, treba da...
Oko osam, ree gospodin Kvinion.
Oko osam, odgovori gospodin Mikober; pa zbogom gospodine Kvinione. Neu vie smetati.
On na to stavi eir na glavu i izae iz knjigovodstva sa tapom pod pazuhom, vrlo uspravan,
pevuei neku pesmicu.
Zatim mi gospodin Kviniom forme radi preporui da budem to korisniji u radnji Merdston i
Grinbi, uz platu, mislim, od, est ilinga nedeljno. Nisam siguran da li est ili sedam. Usled moje
nesigurnosti u vezi sa tom stvari, sklon sam da verujem da je bilo est, a kasnije sedam. On mi odmah
isplati za nedelju dana, mislim iz svog depa, a ja od toga dadoh Branjavku pola ilinga da mi te
veeri odnese sanduk do Vindzorske terase, poto je suvie premaao moju snagu, koja je bila vrlo
mala. Platih jo pola ilinga za ruak, koji se sastojao od patete od mesa i vode sa oblinje esme, pa
ono vreme koje je bilo odreeno za taj obrok provedoh etajui ulicama.
U odreeno vreme uvee gospodin Mikober se opet pojavi. Ja oprah ruke i lice iz poasti prema
njegovoj otmenosti, pa zajedno poosmo naoj kui, kako smatram da odsad treba da je zovem.
Usput mi je gospodin Mikober skretao panju na imena ulica i oblike kua koje su se nalazile na
uglovima, da bih ujutro lake naao put natrag.

Kad stigosmo do njegove kue na Vindzorskoj terasi, koja, kako sam primetio, bee ovetala kao i
on, ali se kao i on trudila da se pokae to bolje moe on me predstavi gospoi Mikober, mravoj
i uveloj gospoi, nimalo mladoj, koja je sedela u salonu prvi sprat je bio sasvim bez nametaja, a
zavese sputene da zavaraju susede sa detetom na grudima. To dete je bilo jedno od blizanaca; i
mogu ovde rei da za sve vreme poznavanja te porodice nisam skoro nikad video da su oba deteta u
isti mah odvojena od gospoe Mikober. Jedno od njih se uvek potkrepljivalo na njenim prsima.
Bilo je tu jo dvoje dece, gospodii Mikober, kome je bilo oko etiri godine, i gospoica
Mikober, oko tri godine. To dvoje i jedno mlado ensko eljade, crnomanjasta lica, koje je imalo
obiaj da mre sluavka u porodici, koja me, pre nego to proe pola sata, obavesti da je
samohrane i da je dola iz oblinjeg Sirotita sv. Luke sainjavali su ovu porodicu. Moja soba
je bila na vrhu, u stranjem delu kue; uzana sobica, svuda; unaokolo izmalana nekim ukrasnim
mustrama koje se mojoj mladoj dui uinie sline plavim zemikama, i vrlo oskudno nametena.
Nikad nisam mogla pomisliti, ree gospoa Mikober kad onako sa blizancem poe gore da mi
pokae sobu i kad sede da se izduva, pre nego to sam se udala, dok sam ivela kod tate i mame, da
u ikad morati da uzimam stanara. Ali poto je gospodin Mikober u tekim prilikama, moraju otpasti
svi lini obziri.
Ja rekoh:
Da, gospoo.
Zasada su gospodin Mikoberove tekoe skoro nesavladljive, ree gospoa Mikober, i ne

znam da li je mogue izvui ga iz njih. Dok sam ivela kod kue sa tatom i mamom, teko da bih
razumela ta ta re znai u ovom smislu u kome sam je sad upotrebila, ali experientia{17} sve ini
kako je tata imao obiaj da kae.

Nije mi jasno da, li mi je rekla da je gospodin Mikober bio marinski oficir ili sam ja to uobrazio.
Samo odnekud znam, pa jo i sad verujem, da je on nekad zaista bio u mornarici. Sad je bio neka
vrsta varokog trgovakog putnika za nekoliko razliitih kua, ali se bojim da je time zaraivao malo
ili nimalo.
Ako poverioci gospodina Mikobera ne budu hteli da mu dadu vremena, ree gospoa Mikober,
treba sami da podnesu posledice; i to pre okonaju tu stvar, utoliko bolje. Krv se ne moe iscediti iz
kamena, niti se od: gospodina Mikobera zasad moe ita dobiti, da i ne govorim o sudskim
trokovima.
Nikad ne mogu jasno da svatim da li je gospou Mikober moja prerana samostalnost dovela u
zabunu pri ocenjivanju mojih godina, ili je bila toliko obuzeta tim predmetom da bi o njemu govorila
i samim blizancima kad ne bi bilo nikog drugog s kim bi mogla da razgovara ali je u tome tonu
poela i tako nastavljala za sve vreme dok sam je poznavao.
Jadna gospoa Mikober! Govorila je da se trudi na sve mogue naine da se snae; i jeste, u to ne
sumnjam. Sredinu ulinih vrata je prekrivala velika mesingana tabla na kojoj je bilo urezano Zavod
za mlade devojke gospoe Mikober; ali nikada nisam video da je ijedna mlada devojka ila ovde u
kolu; ili da je ikad ijedna mlada devojka dola, ili nameravala da doe; ili da su se inile i najmanje
pripreme za prijem kakve mlade devojke. Jedini posetioci koje sam viao ili za koje sam uo bili su
poverioci. Oni su dolazili u svako doba, i neki bili veoma grubi. Jedan ovek prljavog lica, mislim da
je bio obuar, imao je obiaj da se uvue u hodnik jo u sedam sati ujutro i da uz stepenice vie
gospodinu Mikoberu:
Siite! Zar jo niste izali, ej vi! Platite nam, jeste li uli? Ne krijte se, to je nisko. Ja ne bih bio
nizak da sam na vaem, mestu. Platite nam! Jednostavno platite, ujete li? Siite!

Kad ne bi dobio odgovor na ta izazivanja, on bi besno, doterao i do rei varalice i razbojnici,

a kad i to ne bi pomoglo, otiao bi ponekad dotle da pree ulicu i stane da urla prema prozorima
drugog sprata, gde je znao da se nalazi gospodin Mikober. U tim prilikama gospodina Mikobera bi
obuzeo bol i stidu tolikoj meri,da je jednom, to sam doznao na vrisku njegove ene, potegao na sebe
brija, ali bi ve pola sata docnije vrlo briljivo isterivao sjaj na cipelama i odlazio pevuei neku
pesmicu, sa otmenijim izgledom nego ikad. Gospoa Mikober je bila isto toliko gipka. Viao sam je
kako oko tri sata pada u nesvest zbog poreza, a ve u etiri jede pohovane jagnjee kotlete i pije toplo
pivo, kupljeno za dve kaiice koje su otile u zalagaonicu. Jednom prilikom kad su upravo
popisane stvari, a ja sasvim sluajno doao kui jo u est sati video sam je kako, kose rasute
preko lica, lei pred kaminom u nesvesti i, naravno sa jednim blizancem, ali je nisam video nikad
veseliju nego te iste veeri u kuhinji, pored teleeg kotleta, dok mi je priala o tati i mami i drutvu
koje su ranije imali.
U toj sam kui i sa tom porodicom provodio svoje slobodno vreme. Svoj sam samostalni doruak,
koji se sastojao od jednog penija hleba i jednog penija mleka, sam nabavljao. Drugi hlepi i
komadi sira sam drao na naroitoj polici naroitog ormana, da mi bude za veeru kad doem
uvee kui.
To je, dobro znam, znailo prilino okrnjiti onih est ili sedam ilinga; a u radnji sam bio celog
dana, i imao da se izdravam tim novcem itavu nedelju. Od ponedeonika ujutro do subote; uvee
nisam imao ni pouka, ni saveta, ni ohrabrenja, ni utehe, ni pomoi, ni podrke ma koje vrste, ni ma
od koga, koliko se mogu setiti, tako mi bog pomogao.
Bio sam tako mlad i detinjast, a tako malo pripremljen kako sam i mogao biti drukiji da
preuzmem sav teret staranja za svoj opstanak, da esto, idui izjutra u radnju Merdston i Grinbi
nisam mogao odoleti bajatim kolaima koje su izneli pred vrata poslastiarnice da ih prodaju u pola
cene, te bih tako potroio novac, koje je trebalo da uvam za ruak. Onda bih ostao bez ruka, ili bih
kupio hlepi ili kriku pudinga. Seam se da su bile dve radnje sa pudingom, i da sam se privolevao
as jednoj, as drugoj, ve prema svojim finansijskim mogunostima. Jedna je bila u dvoritu uz
crkvu sv. Martina, iza crkve, koja sad vie ne postoji. U toj radnji puding su pravili od suvog groa,
puding naroite vrste, ali skup, jer pare od dva penija nije bilo vee od pareta obinijeg pudinga
koji se dobija za jedan peni. Jedna dobra radnja za ovu drugu vrstu nalazila se na Strendu negde u
onom delu koji je odonda ponovo izgraen. Bio je to debeo, bled puding, gnjecav i mlitav, sa
krupnim, pljosnatim zrnima suvog groa utisnutim podaleko jedno od drugog. Stizao je vru
svakog dana nekako u vreme kad i ja, te mi je mnogo puta to bio ruak. A kada bih ruao uredno i
lepo, imao sam suvu svinjsku kobasicu i za peni hleba, ili tanjir hleba i sira i au piva iz stare,, bedne
krme koja se nalazila preko puta nae radnje, a zvala se Kod lava ili Kod lava i jo neega uz
to, to sam zaboravio. Seam se kako sam jednom, nosei svoje pare hleba pod pazuhom zamotano
u hartiju kao da je knjiga (poneo sam ga ujutro od kue), uao u neku glasovitu Goveu
peenjarnicu u kojoj se spravljala govedina po novoj modi u blizini Druri Lejna. Poruio sam
malu porciju te delikatese, da je pojedem sa hlebom. Ne znam ta je kelner pomislio o udnoj
maloj utvari koja dolazi sama, ali ga i sad vidim kako zuri u mene dok jedem i kako je doveo drugog
kelnera da me gleda. Dao sam mu pola penija napojnice, a voleo bih da nije primio.
Mislim da smo imali pola sata odmora za aj. Kad sam imao dovoljno novca, uzimao sam etvrt
pinte gotove crne kafe i pare hleba sa maslom. Ako nisam imao para, posmatrao sam radnju sa
divljai u Plit-stritu; ili bih u to vreme odskitao do trga Kovent-gardena i zurio u ananase. Voleo sam
da lutam oko Adelfija, jer je to bilo tajanstveno mesto sa onim mranim arkadama. I sad vidim sebe
kako sam jedne veeri izbio ispod jednog takvog svoda pred malu krmu sasvim blizu reke, sa
otvorenim prostorom ispred nje, gde su igrali neki nosai uglja, te sam seo na klupu da ih gledam.
Pitam se ta li su mislili o meni?

Toliko sam jo bio dete i bio tako mali, da su esto, kad bi uao u bar kakve udnovate krme na
au belog ili crnog piva, da zalijem ono to sam imao za ruak, bojali da mi ga dadu. Seam se kako
sam jedne tople veeri uao u jednu, krmu i rekao krmaru:
Poto vam je aa najboljeg, sasvim najboljeg piva? Bila je to neka naroita prilika. Ne znam
koja. Moda moj roendan.
Pravo crno pivo, ree krmar, staje dva i po penija.
Onda mi, kaem ja pruajui novac, dajte, molim vas, au pravog crnog piva s dobrom
kragnom.
Mesto odgovora krmar me preko tezge odmeri od glave do pete, s nekim udnim osmehom na
licu, pa mesto da mi da pivo, pogleda iza zaklona i ree neto svojoj eni. Ona, se pojavi iza zaklona
sa radom u ruci, pa me stade i ona promatrati. I tako sve troje i sad stojimo pred mojim oima.
Krmar u prsniku bez kaputa, naslonjen na ram prozora kraj tezge; njegova ena gleda preko malih
polu-vrata; dok ja, neto zbunjen, gledam navie u njih, s ove strane pregrade. Postavljali su mi
mnoga pitanja, kako mi je ime, koliko mi je godina, gde stanujem, ta radim, i kako sam dospeo
tamo. Na sve to sam, da ne bih nikoga upleo, izmislio podesne odgovore. Posluili su me pivom,
mada mislim da, nije bilo pravo crno, a krmareva mi ena, otvorivi polu-vrataca na tezgi i
sagnuvi se prema meni, vrati novac, i poljubi me poljupcem u kome je bilo divljenja i saaljenja, uz
mnogo enske dobrote.
Znam da ni nesvesno ni nehotice ne preuveliavam oskudnost svojih novanih sredstava, ili
tekoe svog ivota. Znam da sam kad bi mi gospodin Kvinion ponekad dao iling, potroio novac na
ruak ili aj. Znam da sam radio od jutra do mraka sa prostim ljudima i deacima, kao zaputeno
dete. Znam da sam tumarao po ulicama, nedohranjen i slabo hranjen. Znam da bih, da nije bilo boije
milosti, po onome koliko se o meni vodilo rauna, lako mogao postati mali kradljivac ili skitnica.
Pa ipak sam imao nekakav poseban poloaj kod Merdstona i Grinbija. I pored toga to se
gospodin Kvinion, taj tako nemaran i toliko zauzet ovek, imajui posla sa tako izuzetnim sluajem,
trudio koliko god je mogao da se sa mnom postupa drukije nego sa ostalima, ja nikad nisam rekao
nikom ivom kako sam dospeo tu, niti i najmanjim znakom nagovestio da me boli to sam tu. Niko
osim mene nije nikad saznao da patim u potaji, da bolno patim; a koliko sam patio to, kao to sam ve
rekao, nikako nisam u stanju da opiem. Ali sam uvao svoju tajnu i radio svoj posao. Znao sam,
odmah ispoetka, da neu moi izbei omalovaavanje i prezrenje ako ne budem mogao da radim
isto kao i ostali. Uskoro sam postao barem isto toliko brz i vet kao i druga dva deaka. Iako sam bio
potpuno prisan s njima, moje se vladanje i dranje toliko razlikovalo od njihovog, da se stvorilo
rastojanje izmeu nas. Oni i osoblje su obino govorili o meni kao o mladom gospodinu, ili o
mladom Safoaninu. Jedan ovek koji se zvao Gregori, i koji je bio nadzornik nad pakerima, i
jedan drugi po imenu Tip, koji je bio vozar i nosio crveni kaput, ponekad su me oslovljavali sa
Davide; ali mislim da je to bilo najvie onda kad smo bili vrlo poverljivi jedan prema drugom, i
kad sam ja ulagao izvestan trud da ih zabavim pri poslu ostacima mog nekadanjeg itanja, koji su
brzo iezavali iz mog pamenja. Jednom Branjavi Krompir skoi i pobuni se to me tako odlikuju,
ali ga Mik Voker uutka za tren oka.
Potpuno sam izgubio nadu u spas od ovakvog naina ivota, smatrajui je neostvarljivom. vrsto
sam ubeen da se nikad ni za asak nisam pomirio sa tim ivotom, i da sam uvek bio zbog takvog
ivota jadan i alostan; ali sam ga podnosio sam, pa ak ni svojoj Pegoti, neto iz ljubavi prema njoj,
a neto i zbog stida, nikad ni u jednom pismu nisam otkrio istinu, mada smo ih mnogo izmenili.
Tekoe gospodin Mikobera su jo pojaavale moje oajno duevno stanje. Onako osamljen,
postao sam sasvim privren toj porodici, te sam imao obiaj da tumaram sav zaokupljen mislima o
dovijanjima gospoe Mikober da doe do sredstava, i sav potiten teinom dugova gospodina
Mikobera. U subotnje vee, koje je za mene bilo itav praznik, neto zbog toga to je silna stvar

vraati se kui sa est do sedam ilinga u depu, zagledati u izloge i misliti ta bi se sve moglo kupiti
za te pare, a neto i zato to sam rano iao kui gospoa Mikober bi mi poveravala stvari koje su
mi parale srce, a isto tako i nedeljom ujutro, kad bih u jednom lonetu za brijanje ugrejao aj ili kafu
koju bih uoi tog dana kupio i dockan sedao za doruak. Kod gospodina Mikobera nije bilo nita
neobino da u poetku tih razgovora subotom uvee udari u silno jecanje i da na kraju peva o tome
kako je Deku sva radost njegova divna Nen. Viao sam kako dolazi kui na veeru sav u suzama i sa
izjavom da mu ne ostaje nita sem zatvora, i kako odlazi u postelju sraunavajui koliko bi stajalo da
se postave izboeni prozori na kui u sluaju da neto iskrsne, to je bio njegov omiljen izraz. A
gospoa Mikober je bila sasvim ista.
Izmeu mene i tih ljudi se, i pored sve smene nejednakosti u godinama, stvorilo neko zanimljivo
ravnopravno prijateljstvo, koje je, ini mi se, poticalo iz naih, naroitih prilika. Ali nikad nisam
dopustio sebi da me nagovore da primim njihov poziv da sa njima jedem i pijem, poto sam znao da
ravo stoje sa mesarom i pekarom i da esto nemaju dosta ni za sebe, sve dok mi se gospoa
Mikober potpuno ne poveri. To ona uini ovako jedne veeri:
Mladi gospodine Koperfilde, ree gospoa Mikober, ne smatram vas za tuinca, i zato se ne
ustruavam da vam kaem da su tekoe gospodina Mikobera dole do vrhunca.
Ja se jako oalostih kad to uh, te sam sa saaljenjem gledao u crvene oi gospoe Mikober.
U naoj ostavi sem okrajaka holandskog sira,... koji nije podesan da podmiri potrebe male dece,
ree gospoa Mikober, nema ni trunke bilo ega. Navikla sam da govorim o ostavi dok sam ivela
sa tatom i mamom, te sad upotrebljavam tu re gotovo nesvesno. Hou da kaem da u kui nema
niega za jelo.
Boe moj! rekoh ja veoma zabrinut.
Imao sam u depu dva ili tri ilinga svog nedeljnog novca po emu zakljuujem da je morala
biti sreda uvee kad smo to govorili te ih brzo izvadih, pa sa iskrenim oseanjem zamolih
gospou Mikober da ih primi kao pozajmicu. Ali me ta gospoa poljubi i natera da ih vratim u dep,
pa mi odgovori da ne bi mogla ni pomisliti na to.
Ne, dragi moj mladi gospodine Koperfilde, ree ona, daleko bilo od mene da na to i pomislim!
Ali ste veoma razboriti za svoje godine, te biste mi mogli uiniti, ako hoete, drugu vrstu usluge, i to
uslugu koju u sa zahvalnou primiti od vas.
Zamolih gospou Mikober da mi je imenuje.
Ja sam se ve rastala sa srebrnim posuem, i to sam ga sama prodala, ree gospoa Mikober.
Na est kaiica za aj, na dva slanika i na jedne maice za eer ja sam u raznim trenucima, svojom
rukom, u tajnosti, pozajmila novac. Ali sam zbog blizanaca jako vezana, a uz to meni zbog uspomena
na tatu i mamu ti poslovi teko padaju. Jo i sad imam po koju sitnicu od koje bismo se mogli rastati.
Gospodinu Mikoberu njegova oseanja nikad ne bi dopustila da ih on proda; a Kliketa, to je bila
sluavka iz sirotita, poto je prosta, dopustila bi sebi nepodnoljive slobode ako bi joj se ukazalo
toliko poverenje. Mladi gospodine Koperfilde, ako bih smela da vas zamolim...
Sad sam razumeo gospou Mikober, pa je zamolih da raspolae sa mnom koliko hoe. Te iste
veeri poeo sam da prodajem stvari koje su se lake nosile; i skoro sam svakog jutra iao na sline
ekspedicije pre nego to bih otiao Merdstonu i Grinbiju.
Gospodin Mikober je imao nekoliko knjiga na jednom ormanetu koje je zvao svojom
bibliotekom; one odoe prve. Nosio sam ih, jednu po jednu, nekoj tezgi sa starim knjigama u SitiRodu jedan deo te ulice oko nae kue sastojao se onda gotovo sav od tezgi sa starim knjigama i
radnji sa pticama i prodavao ih budzato. Vlasnik te tezge, koji je iveo u maloj kuici iza radnje,
opijao bi se svake veeri, a svakog jutra bi ga ena estoko grdila. esto se deavalo da me, kad bih
otiao onamo rano ujutro, primi u jednom krevetu na sklapanje s brazgotinom na elu ili modrim
okom, dokazima burno provedene noi bojim se da je u piu bio svaalica i drhtavom rukom

nastojao da nae potrebne ilinge u kojem od depova na odelu to je lealo na podu, dok njegova
ena, sa detetom u naruju, u cipelama s iskrivljenim petama, nije prestajala da ga grdi. Ponekad bi
izgubio pare, pa bi mi rekao da opet navratim, ali je njegova ena uvek imala neto novaca, sigurno
je uzimala njegove dok je bio pijan, te bi kriom zavrila pazar na stepenicama dok smo zajedno
silazili.
Postajao sam dobro poznat i u zalagaonici. Glavni gospodin koji je radio za tezgom obraao je na
mene dosta panje; esto mi je, seam se, zadavao da mu izmenjam neku latinsku imenicu ili pridev,
ili da konjugiram latinski glagol dok je on ureivao moju stvar. Gospoa Mikober bi uvek u takvim
prilikama po svrenom poslu priredila malu gozbu, koja je obino sainjavala veeru, i u tim
obedima je, seam se, bilo neke naroite slasti.
Najzad tekoe gospodina Mikobera dooe do kraja, te ga uhapsie rano jednog jutra i odvedoe
u gradski zatvor Kraljevskog suda. Dok je izlazio iz kue, ree mi da se bog toga dana okomio na
njega; i zaista sam mislio da mu je srce prepuklo kao i moje. Ali sam kasnije uo da su ga videli jo
o podne na kuglani kako veselo uestvuje u jednoj ivoj igri sa keglama.
Prve nedelje poto su ga odveli onamo, trebalo je da ga posetim i da ruam s njim. Trebalo je da
se raspitam za put do izvesnog mesta, nedaleko od kojeg u videti neko drugo izvesno mesto, da
blizu tog mesta ugledam jedno dvorite, kroz koje treba da proem, i da idem pravo dok ne ugledam
tamniara. Sve sam to uinio, i kad sam najzad stvarno ugledao tamniara (ja, malian, jadan, kakav
sam onda bio!) i setio se kako je sa Roderikom Rendomom, dok je bio u zatvoru za dunike, bio neki
ovek koji je imao na sebi samo stari pokriva taj mi se tamniar zalelujao pred zamagljenim
oima i pred srcem koje je lupalo.
Gospodin Mikober me je ekao unutra kod kapije, pa odosmo gore u njegovu sobu, na
pretposlednjem spratu, i dugo plakasmo. On me je, seam se, sveano zaklinjao da mi njegova
sudbina bude opomena; i da zapamtim, da e biti srean ovek koji ima dvadeset funti godinje
prihoda, a troi devetnaest funti, devetnaest ilinga i est penija, ali da e biti nesrean ako potroi
dvadeset funti i jedan iling. A zatim gospodin Mikober uzajmi od mene iling za crno pivo, pa mi
dade napismeno nalog na taj iznos da mi ga gospoa Mikober isplati, a zatim strpa u dep maramicu i
razvedri se.
Sedeli smo kraj vatrice koja je gorela na ognjitu na kojem su dve cigle bile nametene sa svake
strane zaralih reetki, da se ne bi suvie troio ugalj, dok ne doe neki drugi dunik koji je bio u
istoj sobi sa gospodinom Mikoberom; nosei iz pekare ovji bubrenjak, koji nam je bio ortaki
ruak. Zatim me poslae gore do kapetana Hopkinsa, u sobu iznad njihove, s pozdravom od
gospodina Mikobera da dolazim kao njegov mladi prijatelj i da mi kapetan Hopkins, ako bi hteo,
pozajmi no i viljuku.
Kapetan Hopkins mi pozajmi no i viljuku uz pozdrav gospodinu Mikoberu. U njegovoj sobici
bee neka vrlo prljava dama i dve slabunjave devojice, njegove keri, upavih glava. Po mom
miljenju bilo je bolje pozajmiti no i viljuku kapetana Hopkinsa nego njegov ealj. Sam kapetan je
bio u krajnje otrcanom odelu, sa velikim zaliscima i nekim starim, vrlo starim zimskim kaputom,
ispod kojeg nije bilo drugog kaputa. Video sam mu postelju savijenu u uglu, i sve tanjire, inije i
lonce na jednoj polici, i predosetio, jedini bog zna kako, da ona prljava dama nije venana sa
kapetanom Hopkinsom, iako su upave devojke deca kapetana Hopkinsa. Moje bojaljivo stajanje na
njegovom pragu nije postajalo vie od dva minuta, ali sam se vratio dole znajui sve ovo tako
sigurno kao to su no i viljuka bili u mojoj ruci.
U tom ruku je ipak bilo neeg ergakog i prijatnog. Rano po podne vratih no kapetanu
Hopkinsu i otidoh kui da teim gospou Mikober izvetajem o svojoj poseti. Ona pade u nesvest kad
me vide da sam se vratio, a kasnije napravi mali bokal viskija sa jajetom da se teimo dok o tome
razgovaramo.

Ne znam kako je dolo do prodaje kunih stvari u korist porodice, i ko ih je prodao, ali znam da ja
nisam. Bilo kako bilo, tek stvari su prodate i odnesene u kolima, sve osim kreveta, nekoliko stolica i
kuhinjskog stola. I mi se sa tim imetkom takorei ulogorismo u dvema sobama ispranjene kue na
Vindzorskoj terasi; gospoa Mikober, deca, samohrane i ja; pa smo iveli u tim sobama dan i no.
Ni sam ne znam koliko je to trajalo, mada mi se ini da je bilo vrlo dugo. Najzad se gospoa
Mikober rei da se preseli u zatvor, gde je gospodin Mikober osigurao sobu za sebe. Ja odnesoh klju
od kue gazdi, kome bi vrlo milo to ga je dobio, a krevete uputie u zatvor Kraljevskog suda, sve
osim moga, za koji iznajmie jednu sobu izvan zidina zatvora, a u blizini te ustanove, na moje veliko
zadovoljstvo, jer smo Mikoberovi i ja u svojim nevoljama i suvie bili navikli jedno na drugo da
bismo se mogli rastati. I samohranetu se isto tako nae mesto u nekom jeftinom stanu u blizini. Ja se
nastanih u jednoj zadnjoj sobici na tavanu sa kosim krovom i prijatnim pogledom na stovarite
drvene grae. Kad se nastanih u njoj i kad pomislih da su nevolje gospodina Mikobera najzad dole
do vrhunca, osetih se kao u raju.
Za sve to vreme radio sam kod Merdstona i Grinbija, uvek na isti nain, uvek sa istim
drugovima, i sa istim oseanjem nezasluenog ponienja kao i u poetku. Ali nikad nisam, bez
sumnje na svoju sreu, napravio ni jedno jedino poznanstvo niti govorio ma s kim od deaka koje
sam svaki dan viao idui u radnju i vraajui se iz nje, ili dok sam se vukao po ulicama u vreme
ruka. Vodio sam uvek isti tajno nesreni ivot, ali sam ga vodio na isti usamljeniki nain pun
samopouzdanja. Jedine promene kojih se seam bile su, prvo, da sam se jo vie otrcao i, drugo, da
sam sad bio skinuo s vrata brige gospodina i gospoe Mikober, jer su neki roaci ili prijatelji uzeli
na sebe da im pomognu u njihovim sadanjim tekoama, te su u zatvoru iveli mnogo ugodnije nego
to su dugo vremena iveli van njega. Ja sam sad dorukovao s njima na osnovu nekih sporazuma
ijih se pojedinosti vie ne seam.
Isto se tako ne seam u koliko se sati izjutra otvarala kapija da bih mogao da uem, ali znam da
sam esto bio na nogama u est izjutra i da je moje omiljeno mesto za odmaranje, u meuvremenu,
bio stari Londonski most, gde sam imao obiaj da sedim u jednom od kamenih udubljenja i
posmatram kako ljudi prolaze, ili da preko ograde gledam kako se sunce presijava u vodi i kako pali
zlatni plamen na vrhu spomenika. Siroe bi me ponekad tamo nalo u elji da slua udesne prie o
gatovima i kuli, za koje mogu samo da kaem da sam, mislim, i sam u njih verovao. Uvee bih se
vraao u zatvor, te sam sa gospodinom Mikoberom etao gore-dole po etalitu ili igrao karata sa
gospoom Mikober i sluao njena seanja na tatu i mamu. Nisam u stanju da kaem da li je gospodin
Merdston znao gde se nalazim. Kod Merdstona i Grinbija nikad nisam o tome govorio.
Mada su stvari gospodina Mikobera prele krizu, bile su jako zapletene zbog nekog pismena, o
kojem sam vrlo mnogo sluao, i koje je valjda, to sad predpostavljam, bilo neka ranija nagodba sa
poveriocima, mada sam tada bio tako daleko od mogunosti da to jasno shvatim, da sam ga pomeao,
sad sam toga, svestan, sa onim avolskim pergamentima za koje se misli da su nekada postojali u
velikom broju u Nemakoj. Najzad izgleda da je tog dokumenta nekako nestalo (bar je prestao da
bude kamen spoticanja), a gospoa Mikober me obavesti da je njena porodica resila da gospodin
Mikober zatrai da ga puste iz zatvora, i to na osnovu zakona o dunicima koji ne mogu da isplate
dugove, te e ga osloboditi, kako je ona raunala, otprilike za est nedelja.
A onda, ree gospodin Mikober, koji je bio prisutan, ne sumnjam da u se s bojom pomoi
malo obezbediti za svaki sluaj, i poeti iveti na savreno nov nain, ako jednom rei ako
neto iskrsne.
U skladu sa onim: Raspali svakom kartom koja ti se u rukama nae; seam se da je gospodin
Mikober otprilike u to vreme sastavio molbenicu Donjem domu, u kojoj je molio da se izvre izmene
u zakonu o zatvoru zbog dugova. Beleim ovde ovo seanje, jer je to za mene primer naina na koji
sam svoje stare knjige prilagoavao svom izmenjenom ivotu, i stvarao za sebe prie sa ulice, o

ljudima i enama, i kako su se neke glavne crte u karakteru koji u ja nesvesno razviti pri opisivanju
svoga ivota postepeno stvarale za sve to vreme.
U zatvoru je bio neki klub u kome je gospodin Mikober kao gospodin imao veliki ugled.
Gospodin Mikober je bio izloio klubu svoju zamisao o toj molbenici, i klub ju je svojski prihvatio. I
zbog toga se gospodin Mikober koji je bio do krajnosti dobroudan ovek, a ve aktivan kako se
samo zamisliti moe u svemu ega se god prihvati, sem u svojim linim poslovima, tako da nikad
nije bio sreniji nego dok je bio zauzet neim to njemu nikad nee biti ni od kakve koristi baci na
posao da sastavi molbenicu, pa je sastavi i ispisa krupnim slovima na ogromnom tabaku hartije, a
zatim rairi na stolu i odredi vreme za itav klub, i za sve koji su se nalazili u zatvoru, ako ele da
dou u njegovu sobu i da je potpiu.
Kad saznadoh za sveanu priliku koja se pribliavala, toliko zaeleh da ih vidim sve kako dolaze
jedan za drugim, mada sam ve poznavao veinu njih, i oni mene, da dobih jedan sat odsustva od
Merdstona i Grinbija, pa se sklonih u jedan kut da ih vidim. U malu sobu ue nekoliko glavnih
lanova kluba koliko ih je moglo stati a da je ne prepune, pa okrui gospodina Mikobera ispred
molbenice, dok se moj stari prijatelj kapetan Hopkins, koji se bio umio u ast tako sveane prilike,
postavi sasvim uz nju, da je proita svima koji nisu bili upoznati sa njenim sadrajem. Onda irom
otvorie vrata, te ostali itelji poee da ulaze u dugom redu, pri tom ih je uvek po nekoliko ekalo
pred vratima, da jedan po jedan uu, priloe potpis i izau.
Kapetan Hopkins je govorio svakom po redu:
Jeste li proitali?
Ne.
Da li biste eleli da ujete?
Ako bi on pokazao i najmanju volju da je uje, kapetan Hopkins bi mu proitao svaku re glasom
jasnim i zvunim. Kapetan bi je proitao dvadeset hiljada puta da je dvadeset hiljada ljudi htelo da je
uje, sve jedan po jedan. Seam se sa kakvom je nasladom zvuno izgovarao reenice kao
Predstavnici naroda okupljeni u Parlamentu, vai molbeniari stoga ponizno pristupaju vaem
potovanja dostojnom domu, nesreni podanici njegovog milostivog Velianstva, kao da su te
rei u njegovim ustima bile neto stvarno i vrlo prijatno za ukus, a gospodin Mikober je za sve to
vreme sluao, pomalo sa sujetom pisca, i promatrao, nimalo neprijateljski, gvozdene iljke na zidu
preko puta.
Poto sam svakog dana ipio izmeu Sautvorka i Blekfrajersa, i sit se nalutao, u doba ruka, po
zabaenim ulicama ija kaldrma mora da je i sad izlizana od mojih detinjih stopa pitam se koliko
jo onih ljudi nije bilo prisutno u onoj gomili koja i sada ponovo defiluje preda mnom uz odjek
glasa kapetana Hopkinsa. Kad mi se sad misli vrate tim starim mukama moje mladosti, pitam se ta
sve od onih pria koje sam ispredao oko takvih ljudi visi kao neka izmaglica od mate oko dobro
zapamenih injenica. Kad stupam po tom starom tlu, ne udim se to mi se ini da vidim i alim
jednog bezazlenog, romantinog deka koji ide preda mnom, i koji, od tako udnih doivljaja i
gnusnih stvari gradi svoj zamiljeni svet.

GLAVA XII
POTO MI SE IVOT ZA SVOJ RAUN NIKAKO NE MILI, DONOSIM ZNAAJNU ODLUKU

U odreeno vreme alba gospodina Mikobera sazre za raspravu te, na moju veliku radost, bi
nareeno da se taj gospodin po zakonu oslobodi. Njegovi poverioci nisu bili neumoljivi; i gospoa
Mikober mi ree da je ak i onaj osvetoljubivi obuar izjavio pred celim sudom da se ne ljuti na
njega, ve da, samo oekuje od ljudi da isplate ono to duguju. Rekao je da misli da to lei u ljudskoj
prirodi.
Poto se njegova stvar rei, gospodin Mikober se vrati u zatvor Kraljevskog suda, jer mu je
valjalo urediti izvesne sudske trokove i ispuniti neke formalnosti pre nego to bude. stvarno
osloboen. Klub ga doeka oduevljeno, pa u njegovu ast priredie muziko vee; dok smo se
gospoa Mikober i ja, okrueni njenom zaspalom decom, zasebno astili peenim jagnjetom.
U ast ovakve prilike, gospodine Koperfilde, hou da vam naspem jo malkice vie groga jer
smo ga ve bili popili neto za spomen na tatu i mamu.
Jesu li oni umrli, gospoo? upitah ja poto ispih zdravicu iz vinske ae.
Moja se majka upokojila, ree gospoa Mikober, pre nego to su poele tekoe gospodina
Mikobera, ili barem pre nego to su poele da stiu. Moj otac je nekoliko puta doiveo da jemstvom
izbavlja gospodina Mikobera, pa je onda izdahnuo, oaljen od kruga mnogih prijatelja.
Gospoa Mikober stade mahati glavom, i proli pobonu suzu na blizanca koji joj se u taj mah
desio na ruci.
Kako sam se teko mogao nadati zgodnoj prilici da joj postavim pitanje koje me se jako ticalo, ja
rekoh gospoi Mikober:
Smem li vas zapitati, gospoo, ta vi i gospodin Mikober nameravate da radite sada kad su
njegove tekoe prole i kada je na slobodi. Jeste li ta uradili?
Moja porodica, ree gospoa Mikober, uvek izgovarajui ove dve rei s vanou, mada nikad
nisam mogao da doznam koga taj izraz obuhvata moja porodica smatra da gospodin Mikober treba
da napusti London i da upotrebi svoje sposobnosti u unutranjosti. Gospodin Mikober je ovek
velikih sposobnosti, mladi gospodine Koperfilde.
Ja rekoh da sam u to uveren.
Da, velikih sposobnosti, ponovi gospoa Mikober. Moja porodica smatra da bi se u Direkciji
carina, sa neto malo protekcije, moglo mnogo uiniti za oveka njegove snalaljivosti. A kako je
uticaj moje porodice lokalan, ona eli da gospodin Mikober ode u Plimut. Ona misli da je neophodno
da on bude na licu mesta.
Da bude spreman, primetih ja.
Upravo tako, odgovori gospoa Mikober. Da bude spreman za sluaj da ma ta iskrsne.
Idete li i vi, gospoo?
Dogaaji tog dana su, pored blizanaca, ako ne i pored groga, uinili gospou Mikober
histerinom, te brinu u pla dok mi je odgovarala:
Nikad neu napustiti gospodina Mikobera. Gospodin Mikober je mogao u poetku zatajiti od
mene svoje tekoe, ali ga je njegov sangvinian temperamenat moda navodio da se nada da e ih
savladati. Biserna ogrlica i narukvice koje sam nasledila od mame otile su za manje od polovine
njihove vrednosti; a koralska garnitura koja je bila venani dar moga tate, u stvari, je baena ni za ta.
Ali nikad ja neu napustiti gospodina Mikobera. Neu! uzviknu gospoa Mikober jo jae uzbuena.
Nikada! Ne vredi to traiti od mene!

Bilo mi je vrlo neprijatno kao da je gospoa Mikober predpostavljala da ja traim da ona uini
neto tako! te sam sedeo i gledao u nju uplaeno.
Gospodin Mikober ima svojih mana. Ne poriem da je nepromiljen. Ne velim da nije zatajio od
mene svoje prihode i obaveze, nastavljala je gledajui u zid, ali ja nikad neu napustiti gospodina
Mikobera.
Poto je glas gospoe Mikober sada ve preao u vrisku, ja se uplaih, otrah u klupsku sobu i
uznemirih gospodina Mikobera, koji je sedeo na elu dugog stola i predvodio hor u pripevu:

iha, iha, Dobine,
Hajde iha, Dobine.
iha, iha, Dobine,
iha, iha, hajde iha, i.. .i... i!

Kad sam ga obavestio da je gospoa Mikober u stanju koje zabrinjuje, on smesta udari u pla i
poe sa mnom, dok mu je prsluk bio pun glava i repova raia kojima se maloas sladio.
Ema, anele moj, uzviknu gospodin Mikober jurnuvi u sobu, ta je s tobom?
Nikada te neu ostaviti, Mikobere! uzviknu ona.
ivote moj! ree gospodin Mikober i zagrli je. Znam ja to dobro.
On je roditelj moje dece! On je otac mojih blizanaca! On je mu moje arke ljubavi vikala je
gospoa Mikober otimajui se, i ja ni... kad... ne ... u napustiti gospodina Mikobera!
Gospodin Mikober je bio tako potresen tim dokazom njene odanosti (to se tie mene, ja sam se
topio u suzama), da se strasno nae nad nju molei je da digne glavu i da se umiri. Ali to je vie
molio gospou Mikober da podigne glavu i podigne oi, tim vie je ona upirala pogled u nita; i to
joj je vie govorio da se pribere, ona je sve vie udarala u neu pa neu. Usled toga i samog
Mikobera uskoro savlada tuga, te se i njegove suze stadoe meati s njenim i mojim; dok me najzad
ne zamoli da mu uinim uslugu i da asom iznesem stolicu na stepenice dok je on ne poloi u
postelju. Ja bih se oprostio i otiao za tu no, ali on nije hteo ni da uje za to dok ne zazvoni zvono za
ljude spolja. Tako posedeh sam kraj prozora na stepenicama, dok i on ne stie sa drugom stolicom,
pa mi se pridrui.
Kako je gospoi Mikober, gospodine? rekoh ja.
Vrlo je slaba, ree gospodin Mikober maui glavom, reakcija. A i jeste to bio straan dan. I
sad smo, eto sami sve je otilo od nas.
Gospodin Mikober mi stisnu ruku, zajeca i suze ga oblie. Bio sam jako dirnut, a i razoaran,
poto sam oekivao da emo biti sasvim veseli povodom ove srene i dugo oekivane prilike. Ali
mislim da su gospodin i gospoa Mikober bili toliko naviknuti na svoje stare tekoe, da su se
oseali kao brodolomnici i onda kada je trebalo da shvate da su ih se oslobodili. Bilo je nestalo sve
njihove gipkosti, i ja ih nikad nisam video ni upola tako ojaene kao te noi tako da mene, kada
zazvoni zvono i kada gospodin Mikober izae sa mnom do izlaza, da se tu rastane od mene
blagosiljajui me, obuze strah da ga ostavim samoga, toliko je izgledao propao.
Ali kroz svu tu zabunu i duevnu klonulost u koju smo se bili, za mene tako neoekivano, upleli, ja
sam jasno razaznavao da gospodin i gospoa Mikober i njihova deca odlaze iz Londona i da nam
predstoji skori rastanak. Te mi je noi, dok sam iao kui, i u besanim asovima koji zatim nastupie,
dok sam leao u postelji, prvi put pala na pamet misao mada ne znam kako koja se docnije
pretvorila u jednu vrstu odluku.
Bio sam se toliko navikao na Mikoberove i bio tako prisan s njima, u njihovoj nesrei a bez
njih se oseao tako naputen od sviju da mi se i sam izgled da u opet morati da traim stan i opet
zapasti meu nepoznate ljude, uinio kao da sam tek toga trenutka ubaen u maticu svog tadanjeg

ivota, i to sa gotovim poznavanjem unapred, iz iskustva, onoga to me eka. I sve to je u meni bilo
nenih oseanja, a koje je taj ivot tako svirepo vreao; sav jad i sram koje je on raspirivao u mojim
grudima; sve se to u meni bolno razjarilo pri toj pomisli, te zakljuih da je takav ivot nepodnoljiv.
Sasvim sam dobro znao da nema nikakve nade da u se iz njega izvui ikako drukije osim nekim
svojim postupkom. Retko sam imao vesti o gospoici Merdston, a o gospodinu Merdstonu nikad; ali
su za mene stigla, upuena na adresu gospodina Kviniona, dva-tri paketa sa novom ili okrpljenom
odeom, i u svakom je bilo po pare hartije na kojoj je pisalo da D. M. veruje da se D. K. marljivo
odao poslu i da se potpuno posvetio svojoj dunosti ni jednom recom ne nagovetavajui da u
ikada biti neto drugo do obian nadniar, to sam brzo i postajao.
Ve sutradan, dok mi je duh jo bio uznemiren onim to je zamislio, videh da gospoa Mikober
nije bez razloga govorila o njihovom odlasku. U kui u kojoj sam iveo uzee stan na nedelju dana,
da po isteku tog roka otputuju u Plimut. Gospodin Mikober lino doe to posle podne u trgovaku
kuu da kae gospodinu Kvinionu kako me mora napustiti na dan svoga odlaska, i o meni dade vrlo
pohvalnu pismenu oeenu, koju sam, uveren sam, i zasluio. A gospodin Kvinion dozva koijaa Tipa,
koji je bio oenjen i imao sobu za izdavanje, te uredi da ubudue stanujem kod njega po naem
uzajamnom pristanku kako je imao razloga da veruje, jer ja ne rekoh nita, mada je moja odluka
bila gotova.
Za onih nekoliko dana koje smo jo proiveli pod zajednikim krovom, veeri sam provodio sa
gospodinom i gospoom Mikober; i ini mi se da smo postajali miliji jedno drugom to je vreme
vie prolazilo. U poslednju nedelju me pozvae na ruak; imali smo svinjski bubrenjak sa sosom od
jabuka i puding. Uoi tog dana kupio sam arenog drvenog konja kao poklon malom Vilkinsu
Mikoberu to je bio njihov sini, i lutku za malu Emu. Obdarih jednim ilingom i Siroe, koje je
stajalo pred odpustom.
Dan provedosmo vrlo prijatno, mada smo svi bili u uzbuenom raspoloenju zbog rastanka koji
se pribliavao.
Nikada se, mladi gospodine Koperfilde, ree gospoa Mikober, neu osvrnuti na dane kada je
gospodin Mikober bio u tekoama, a da se ne setim vas. Vae ponaanje je uvek bilo krajnje
prefinjeno i usluno. Vi nam nikad niste bili stanar. Uvek ste bili prijatelj.
Moja draga, ree gospodin Mikober, Koperfild, jer je u poslednje vreme imao obiaj da me
tako zove, ima srce za nevolju svojih blinjih kad se nalaze na muci, i ima glavu da smilja planove,
a ruku da... jednom rei, optu sposobnost da raspolae onom imovinom koja se moe otuiti.
Izrazih mu zahvalnost na tu pohvalu i rekoh da mi je vrlo ao to emo izgubiti jedan drugog.
Dragi moj mladi prijatelju, ree gospodin Mikober, stariji sam od vas; ovek sa izvesnim
ivotnim iskustvom, i... i izvesnim iskustvom, jednom rei, u tekoama, govorei uopte. Zasada, i
dok neto ne iskrsne, to ja, mogu rei, oekujem svakog asa, nemam nita drugo da vam pruim
osim saveta. Ali ipak moj savet utoliko vredi posluati to... jednom rei, to ja, koji ga nisam nikad
posluao... to sam, tu gospodin Mikober, kome su dotle itava glava i lice zraili osmehom,
odjednom zastade i namrti se, bednik koga vidite pred sobom.
Dragi moj Mikobere! opomenu ga neno njegova ena.
Kaem, odvrati gospodin Mikober sasvim se zaboravljajui i ponovo se smeei, bednik koga
vidite. Moj savet, ne ostavljaj za sutra ono to moe danas uraditi. Odugovlaenje je lopov vremena.
Dri ga za jaku!
Izreka moga sirotog tate, primeti gospoa Mikober.
Draga moja, ree gospodin Mikober, tvoj je otac bio krasan ovek na svoj nain i ne dao bog
da ga potcenjujem. Ako ga uzmemo onako uopte, nikada neemo... jednom rei, verovatno neemo
nikad upoznati nikoga ko ima u njegovim godinama takvu nogu stvorenu za dokolenice, i ko je u
stanju da ita takvu vrstu slova bez naoara. Ali je on primenio tu izreku na na brak, draga moja, a u

njega smo tako prerano stupili, da se nikad nisam oporavio od troka.

Gospodin Mikober pogleda iskosa gospou Mikober i dodade:
To ne znai da se ja zbog toga kajem. Sasvim naprotiv, ljubavi moja! Zatim je minut-dva bio
ozbiljan.
Moj vam je drugi savet, Koperfilde, ree gospodin Mikober, ve poznat. Godinji prihod
dvadeset funti, godinji rashod devetnaest funti, devetnaest ilinga i est penija; rezultat srea. A
godinji prihod dvadeset funti, godinji rashod dvadeset funti i est penija: rezultat beda. Svet je
sparuen, list svenuo, bog dana okree glavu od tog alosnog prizora, i... jednom rei, zanavek ste
sravljeni sa zemljom. Kao ja sad!
Da bi svoj primer uinio upeatljivijim, gospodin Mikober ispi au puna sa izrazom silnog
uivanja i zadovoljstva, pa zazvida melodiju Gajdako kolo.
Ja ne propustih priliku da ga uverim da u uvati u srcu njegova uputstva, mada to, u stvari, nisam
morao da kaem, jer je u tome trenutku bilo oevidno da su me ona uzbudila. A sledeeg jutra naoh
celu porodicu na potanskoj stanici i tuna srca videh kako zauzimaju mesta na zadnjem delu kola, na
krovu.
Mladi gospodine Koperfilde, ree gospoa Mikober, neka vas bog blagoslovi! Nikako ne
mogu zaboraviti sve ovo, znate, i nikad ne bih ni htela, kad bih i mogla.
Koperfilde, ree gospodin Mikober, zbogom! elim vam svaku sreu i dobro! Ako se u toku
odmotavanja niske godina budem mogao ubediti da vam je moja alosna sudbina posluila kao
opomena, oseau da u ivotu nisam sasvim uzalud zauzimao mesto drugom oveku. U sluaju da
neto iskrsne, u to se ja prilino uzdam, biu neobino srean ako bude u mojoj moi da poboljam
vae izglede.
Verujem da se gospoi Mikober, dok je s decom sedela pozadi na krovu i dok sam ja stajao na
drumu i zamiljeno gledao u njih razila magla ispred oiju i da je tek tada opazila kako sam, u
stvari, sitno stvorenje. To mislim zato to mi dade znak rukom da se popnem na kola, sa nekim
sasvim novim materinskim izrazom na licu, pa me obgrli oko vrata i poljubi kao to bi poljubila
svog roenog sina. Jedva sam imao vremena da siem pre nego to kola pooe, i jedva sam mogao
da vidim porodicu od mnogih maramica kojima je mahala. Nestade ih za tren oka. Siroe i , smo
stajali nasred puta i blenuli jedno u drugo, pa se onda rukovasmo i pozdravismo; ona da se valjda
vrati u Sirotinjski dom sv. Luke, a ja da otponem svoj zamorni rad kod Merdstona i Grinbija.
Ali ne i sa namerom da tamo provedem jo mnogo zamornih dana. Ne. Bio sam se reio da
pobegnem. Da odem bilo kako bilo u unutranjost, svojoj tetki, gospoici Betsi, jedinoj roaci koju
sam imao na svetu, pa da joj ispriam svoju istoriju.
Ve sam pomenuo da ne znam kako mi je ta oajna misao pala na pamet. Ali kad mi je ve pala na
pamet, ona je tamo ostala i ovrsla u plan, od koga tvri nikad nisam smislio u ivotu. Daleko od
toga da sam verovao da je u tome bilo mnogo lepe nade, ali sam bio potpuno reen da to izvedem.
Od one noi kad mi je prvi put pala na pamet ta misao i rasterala san, ja sam sve iznova, i po stoti
put, ponavljao u sebi onu staru priu moje sirote majke o mome roenju. Tu sam priu u staro vreme
od nje sluao s najveim uivanjem i znao napamet. Moja tetka se pojavila u toj prii i odlazila iz nje
kao strana i grozna osoba, ali je u njenom ponaanju postojala neka mala crta na kojoj sam voleo da
se zaustavim, i koja mi je pruala neki slabi prizrak ohrabrenja. Nisam mogao da zaboravim kako se
mojoj majci uinilo da je osetila kako joj ona, i to ne grubom rukom, dotie lepu kosu. Mada je to
moglo biti samo uobraenje moje majke, i bez ikakva osnova, ja sam iz toga stvorio sebi malu sliku
kako je moja strana tetka omekala pred njenom devojakom lepotom, koje se ja tako dobro seam i
koju sam tako mnogo voleo. Ta je crta ublaavala itavu priu o njoj. Vrlo je verovatno da mi je to
odavno bilo na pameti, i da je iz toga ponikla i moja odluka.
Kako nisam znao ak ni gde gospoica Betsi ivi, napisah dugo pismo Pegoti, u kojem je kao

uzgred upitah da li se ona moda toga sea, pravei se da sam uo kako takva dama ivi u izvesnom
mestu, koje sam nasumce naveo, i da sam radoznao da vidim je li to ona. U tom sam pismu kazao
Pegoti da mi je naroito potrebno pola gvineje, i da bih joj bio vrlo zahvalan ako bi mi ga mogla
pozajmiti dok joj ne budem mogao vratiti, a da u joj kasnije rei zato mi je trebalo.
Pegotin odgovor stie brzo i kao obino pun nene odanosti. Priloila je pola gvineje
(predpostavljam da je imala muke dok je novac izvukla iz sanduka gospodina Barkisa), i javila mi da
gospoica Betsi ivi blizu Dovera ali da ne bi mogla rei da li u samom Doveru ili u Haj tu,
Sendgeitu ili Fokstounu. Ali me jedan od naih ljudi, kad sam ga pitao o tim mestima, obavesti da su
sva blizu jedno drugom, te zakljuih da je to dovoljno za moju svrhu, i reih da poem na put krajem
nedelje.
Kako sam bio vrlo poteno stvorenjce, i poto nisam eleo da ostavim ravu uspomenu o sebi kod
Merdstona i Grinbija, smatrao sam da mi je dunost da ostanem do subote uvee, i da se ne
pojavim u obino vreme u trgovakoj kui da primim neeljnu platu, poto su mi bili platili nedelju
dana unapred kad sam doao. Samo sam iz toga razloga pozajmio ono pola gvineje, da mi se nae na
putu za troak, te najzad u subotu uvee, dok smo svi ekali u stovaritu da nas isplate, i kad vozar
Tip, koji je uvek iao prvi, ode napred da primi novac, povukoh za ruku Mika Vokera, pa ga zamolih
da kad doe na njega red da primi platu, kae gospodinu Kvinionu da sam otiao da prenesem svoj
sanduk kod Tipa, a zatim, poelevi poslednje zbogom Branjavom Krompiru pobegoh.
Moj sanduk se nalazio u mom malom stanu preko reke. Za njega sam bio napisao adresu na
poleini jedne od naih karata koje smo privrivali na burad: Vlasnitvo gospodina Davida, da
eka na potanskoj Doverskoj stanici, dok se ne doe po njega; pa sam to, dok sam iao prema svom
stanu, drao spremno u depu da stavim na sanduk kad ga iznesem iz kue, osvrui se oko sebe da
naem nekog ko bi mi pomogao da ga odnesem do kancelarije za putne karte.
Blizu Obeliska u Blekfrajers-Rodu je stajao neki dugonogi mladi sa vrlo malim praznim
kolicima koja je vukao magarac. Ja u prolazu uhvatih njegov pogled, te me on oslovi, sigurno zato
to sam buljio u njega.
ta si zinuo, oro? viknu on. Da nee da me kupi?
Ja se zaustavih da ga uverim da ga ne gledam iz zle namere, ve zato to nisam siguran da li bi
hteo ili ne da uradi jedan posao.
Kaki poso? upita dugonogi mladi.
Da prenese jedan sanduk, odgovorih ja.
Kakav sanduk? upita dugonogi mladi.
Rekoh mu da je sanduk moj, da se nalazi tamo niz ulicu, i da elim da ga za est penija prenese do
potanske stanice Dover.
Vai, za pola ilinga, ree dugonogi mladi i odmah skoi u kolica, koja nisu bila nita drugo
do tabla od dasaka na tokovima, pa otandrka, takvom brzinom, da sam jedva mogao da drim korak
sa magarcem.
Bilo je neeg prkosnog u ponaanju ovog mladia, i naroito u nainu na koji je vakao slamku
dok je sa mnom govorio, to mi se nije nikako dopadalo, ali ga, poto smo se bili pogodili, odvedoh
gore u sobu koju sam naputao, pa iznesosmo sanduk i stavismo na kolica. Nisam voleo da odmah
metnem adresu na njega, da ne bi neko od gazdine porodice prozreo ta radim i zadravao me, te
rekoh mladiu da bih voleo da kola zaustavi za trenutak kad doe do zatvora Kraljevskog suda. Tek
to sam ja to izustio, on odjuri kao da su i on, i moj sanduk, i kola i magarac svi podjednako ludi,
tako da sam ostao bez daha od silnog tranja i vikanja za njim, kad ga stigoh na odreenom mestu.
Poto sam bio sav crven i uzrujan dok sam vadio kartu iz depa, ispustih pola gvineje. Zatim je za
svaku sigurnost strpah u usta, ali u trenutku kad sam i pored prilinog drhtanja ruku uspeo da na
svoje veliko zadovoljstvo prikaim kartu, osetih snaan udarac u bradu, i videh kako moja polovina

gvineje leti iz mojih usta u ruke dugonogog mladia.

ta! ree mladi, pa se strano iskezi, hvatajui me za jaku na kaputu. Ovo je stvar za policiju,
a? Oe da kidne, je l te? Vamo u policiju, mala gnjido! Vamo u policiju!
Vratite mi moj novac, molim vas, rekoh ja silno uplaen, i pustite me na miru.
Vamo u policiju, ree mladi, da dokae u policiji da su to tvoje pare.
Dajte mi moj sanduk i novac, uzviknuh ja briznuvi u pla.
Mladi je jo uvek odgovarao: Vamo u policiju! i snano me vukao prema magarcu, kao da je
bilo neeg zajednikog izmeu te ivotinje i organa vlasti; pa se onda predomisli, skoi na kola, sede
na moj sanduk, i uzviknuvi da e odjuriti pravo u policiju otandrka bre no ikad.

Trao sam za njim to sam bre mogao, ali nisam imao daha da viem, a ne bih se usudio ak i da
sam imao. Na pola milje sam bar dvadeset puta za dlaku izbegao da me ne pregaze. as bih ga
izgubio iz vida, as opet ugledao, as opet izgubio, as bi me oinuo bi, as neko viknuo na mene,
as pao u blato, pa se opet digao, as naleteo nekom u naruje, as glavake udario u neki stub.
Najzad zbunjen od straha i vruine, i bojei se da je ve dosada moda pola Londona poletelo da me
hvata, ostavih mladia da ide kuda hoe sa mojim sandukom i novcem, te dahui i plaui, ali ne
zastajui pooh prema Griniu, koji je, kako sam doznao, leao na Doverskom drumu: ka
obitavalitu moje tetke, gospoice Betsi, ne donosei iz sveta mnogo vie nego to sam doneo u njega
one noi kad joj je moj dolazak naneo onoliku uvredu.

GLAVA XIII
POSLEDICE MOJE ODLUKE

Koliko ja znam, mora da sam imao neku ludu misao da trim sve do Dovera, kad sam ono odustao
od daljeg gonjenja mladia sa kolicima i magarcem i krenuo ka Griniu. Ako i jesam, brzo sam se
povratio iz svoje rastrojenosti, i zastao na Kent Rodu na nekoj terasi s vodenim bazenom, u kojem je
na sredini bio velik smean kip koji je duvao u suvu koljku. Tu sedoh na jedan prag, potpuno
iznemogao i iznuren od napora koji sam ve pretrpeo, nemajui dovoljno snage ni da plaem za
izgubljenim sandukom i polovinom gvineje.
U to se ve bilo smrklo, i sat je izbijao deset dok sam se tako odmarao. Ali je sreom bila letnja
no i lepo vreme. Kad mi se povrati dah, i kad sam se oslobodio nekog guenja u grlu, ustadoh i
pooh dalje. Ni usred sve te nesree ne doe mi ni na kraj pameti da se vratim. Sumnjam da bi mi to
palo na pamet ak i da je tim drumom vejala snena meava kao u Svajcarskoj.
Mada sam iao dalje, moje mi je imovno stanje, koje se sastojalo samo iz tri novia od po pola
penija (udim se da su se i oni nali u mom depu od subote uvee) zadavalo mnogo brige. Poeh
zamiljati kako e u novinama za dan-dva izai beleka da sam naen mrtav pod nekom ivom
ogradom, pri emu sam se vukao istina sav utuen, ali najbre to sam mogao, sve dok ne prooh
kraj nekog malog duana na kojem je pisalo da se tu kupuju enska i muka odela i da se najbolje
plaaju krpe, kosti i kuhinjski otpaci. Gazda tog duana je sedeo bez gornjeg odela, u koulji, pred
vratima, i puio; kako je sa niske tavanice visilo mnogo kaputa i pantalona, a unutra gorele svega
dve svee i samo slabo kiljile, meni doe pomisao da taj gazda izgleda kao neki osvetoljubivi ovek
koji je sve svoje neprijatelje poveao pa sad uiva!
Moje skoranje iskustvo sa gospodinom i gospoom Mikober dovede me na, misao da bi ovde
moglo biti naina da zajazim kurjaka za neko vreme. Uoh u prvu pobonu ulicu, pa skidoh prsnik,
paljivo ga savih, metnuh pod pazuho, i vratih se do duanskih vrata.
Ako je povolji, gospodine, rekoh ja, prodao bih vam ovo za pristojnu cenu.
Gospodin Dolobi Dolobi je barem bilo ime koje je stajalo iznad duanskih vrata uze prsnik,
prisloni lulu uspravno uz dovratnik, ue sa mnom u radnju, useknu prstima obe svee, rairi prsnik
po tezgi, pa ga stade zagledati, a zatim ga die prema svetlosti, pa ga opet poe zagledati, i najzad
ree:
ta trai za ovaj prslui?
Pa vi znate bolje, gospodine, odgovorih ja skromno.
Ne mogu ja biti i kupac i prodava, ree gospodin Dolobi. Kai cenu za ovaj prslui.
Da li bi osamnaest penija bilo ? nagovestih ja posle kratkog ustezanja.
Gospodin Dolobi ga ponovo smota, pa mi ga vrati.
Da vam ponudim devet penija, i to bi znailo da sam opljakao svoju roenu porodicu! ree on.
To je bio neprijatan nain cenkanja, jer mi je nametao, meni, potpunom strancu, neugodnost da
traim od gospodina Dolobija da zbog mene pljaka svoju porodicu. Ali kako sam bio u tekim
okolnostima, rekoh mu da u primiti devet penija ako on pristane. Gospodin Dolobi mi dade devet
penija, ali ne bez gunanaj, pa mu poeleh laku no, i izaoh iz duana, bogatiji za tu sumu, mada
siromaniji za prsnik. Ali kad zakopah kaput, nije mi mnogo nedostajao.
U stvari sam dosta jasno predviao da e za prsnikom otii i kaput, i da u morati da se pomirim s
tim da put do Dovera preem u koulji i pantalonama, i da se mogu smatrati srenim ako tamo
stignem ak i u toj opremi. Ali se moje misli nisu zatravale tako daleko kako bi se moglo

predpostavljati, te kad pooh dalje sa svojih devet penija u depu, mislim da nisam imao bogzna
kakav pojam o tekoama u kojima se nalazim, sem jednog, onako opteg utiska o daljini koja me
eka, i o tome da je onaj mladi sa kolicima i magarcem svirepo postupio prema meni.
Ranije sam bio smislio plan kako da provedem no, te se reih da ga izvedem. A plan se sastojao u
ovome: da legnem iza zida moje stare kole, u jednom kutu u kome je obino bio plast sena.
Zamiljao sam da e mi deaci i spavaonica u kojoj sam nekad priao prie u ovaj mah tako blizu
mene biti kao neka vrsta drutva: mada deaci nee imati pojma da sam ja tu, i mada mi spavaonica
nee dati zaklona.
Taj dan mi je bio vrlo naporan, te sam bio prilino umoran kad sam se najzad ispeo do Blekhita.
Trebalo mi je dosta muke dok sam naao Salem-kuu, poto sam prvo obiao oko zida, razgledao
prozore, i video da je unutra sve mrano i tiho. Nikad neu zaboraviti oseanje usamljenosti kad tako
prvi put legoh na zemlju bez krova nad glavom!
San savlada te noi i mene kao i tolike druge beskunike pred kojima se kuna vrata zatvaraju, i na
koje laju psi pa sam sanjao kako leim u svom starom kolskom krevetu i razgovaram sa
deacima u svojoj sobi, da se zatim odjednom naem u sedeem stavu, sa Stirfordovim imenom na
usnama, i udno zurei u zvezde koje su blistale i svetlucale nada mnom. Kad se setih gde se nalazim
u taj nezgodni as, obuze me neko oseanje koje me natera da se podignem, preplaen ni sam ne
znam od ega, i da se malo proetam. Ali me ohrabri slabije svetlucanje zvezda i bleda svetlost na
nebu, tamo otkuda je svitao dan; a kako su mi oi bile veoma teke, legoh opet i zaspah mada i u
snu svestan da mi je zima dok me topli sunevi zraci i zvono za ustajanje u Salem-kui ne
probudie. Da sam se nadao da je tamo Stirford, vrebao bih sve dok ne bi izaao sam, ali sam znao da
je morao ve odavno napustiti zavod. Moda je Tredls jo uvek bio tamo, ali i to je bilo vrlo
neizvesno, a ja, ma koliko da sam verovao u njegovo dobro srce, nisam imao vere u njegovu
smotrenost, a jo manje da je srene ruke, te nisam smeo da mu se poverim u sadanjem svom stanju.
Zato se odvukoh od zida, i dok su pitomci gospodina Krikla ustajali, ja pooh dugim pranjavim
putem, za koji sam prvi put doznao da je doverski drum jo onda kad sam i ja bio isti takav pitomac, i
kad mi ni na um nije padalo da e me na tome drumu iije oi videti i to jo kao ovakvog putnika.
Kakva razlika izmeu ovog nedeljnog jutra i nekadanjeg nedeljnog jutra u Jarmutu! U odreeno
vreme uh zvonjavu crkvenih zvona, dok sam jednako teko odmicao napred, pa stadoh sretati ljude
koji su ili u crkvu, i prooh pored dve-tri crkve u kojima se sluila sluba, te je pojanje iz njih
dopiralo napolje, gde je sijalo sunce, a crkvenjak sedeo i osveavao se u senci priprate, ili stajao u
hladu, ispod tise, sa rukom na elu, buljei u mene ljutito dok sam prolazio. Tiina i odmor
nekadanjeg nedeljnog jutra ogledali su se na svemu osim na meni. U tome je bila sva razlika. Ja sam
se oseao grean, onako prljav, pranjav i zamrene kose. Ali da nije preda mnom lebdela blaga slika
moje majke dok je bila mlada i lepa, kako sedi kraj vatre i plae kad se ono na nju raalila moja
tetka ne verujem da bih imao snage da peaim tako dalje sve do sutra. Ali ona je stalno ila preda
mnom, a ja za njom.
Te sam nedelje preao dvadeset tri milje po pravom drumu, premda ne vrlo lako, jer nisam bio
navikao na takve napore. Vidim samog sebe kako prelazim most kod Roestera dok se vee sputa,
podbijenih nogu i premoren, i kako jedem hleb koji sam kupio za veeru. Dve-tri kuice, na kojima
je visio natpis Prenoita za putnike, dovodile su me u iskuenje, ali sam se bojao da potroim ono
malo penija koje sam imao, a jo vie zlih pogleda skitnica koje sam sretao ili prestizao. Zbog toga
sam traio zaklona samo pod vedrim nehom, a kad s mukom stigoh u atam koji je u tome svom
nonom vidu liio na neko privienje iz sna, na utvaru od krenih stena, od prebaenih opkopnih
mostova, od brodova bez katarki po muljevitoj reci, od kojih je svaki bio pokriven krovom kao
Nojev koveg ja se najzad dovikoh do nekog travom obraslog bedema koji se nalazio iznad
uliice, po kojoj je straar hodao gore-dole. Tu legoh kraj jednog topa i prospavah vrsto sve do

jutra, srean to mi straarevi koraci prave drutvo, mada ovaj nije znao da se nalazim iznad njega,
kao to ni deaci iz Salem-kue nisu znali da leim kraj zida.
Ujutro se probudih ukoen i podbijen, i sasvim oamuen lupom doboa i mariranjem vojske,
koja kao da me je opkolila sa svih strana dok sam se sputao prema dugoj uskoj ulici. Oseajui da
toga dana neu moi peaiti ako elim da sauvam neto snage da bih stigao do kraja puta, reih se
da mi za taj dan glavni posao bude prodaja kaputa. Prema tome skidoh kaput da se naviknem na
kretanje bez njega, pa nosei ga pod pazuhom, poem da razgledam razne starinarnice.
U tom se mestu kaput mogao lako prodati, poto su prodavci polovnog odela mnogobrojni i,
uglavnom, ekaju na kupce na vratima svojih duana. Ali poto su kod veine njih meu ostalom
robom visila dva-tri oficirska odela sa epoletama i svim ostalim, ja sam zazirao od tih skupih stvari
kojima su trgovali, te sam dugo obilazio unaokolo, ne ponudivi nikom svoju robu.
Ta moja skromnost obrati mi panju na telalnice za mornare i na onakve kao to je bila radnja
gospodina Dolobia, koje su mi se vie svidele nego radnje pravih trgovaca. Najzad nadoh jednu
koja mi je davala nade i koja se nalazila na uglu neke prljave ulice to se zavravala ograenim
prostorom punim kopriva. Ispred te radnje, o tarabi od kolja, njihalo se nekoliko polovnih
mornarskih odela, koja kao da su ve sasvim bila preplavila radnju; leprala su izmeu kolevki,
zaralih puaka, nepromoivih eira i nekih posluavnika punih starih zaralih kljueva razne
veliine, koji su mi izgledali dovoljno raznoliki da otvore ma koja vrata na svetu.
U tu radnju, koja je bila niska i mala, i koju je vie zamraivao nego rasvetljavao prozori
prekriven odelom, a u koju se silazilo niz nekoliko stepenica, uoh uzdrhtala srca; i ne bi mi nita
lake kad nekakav ruan ia, iji je donji deo lica bio obrastao prosedom bradom slinom strnjici,
izlete iz prljave jazbine koja se nalazila pozadi, pa me uhvati za kosu. Strano je bilo pogledati tog
starca u prljavom flanelskom prsluku, koji je grozno zaudarao na rum. Njegov se krevet pokriven
nekim zguvanim komadom pokrivaa, sastavljenim od krpica i sasvim u ritama nalazio u jazbini
iz koje je starac izaao, dok je drugi prozori otvarao izgled na nove koprive i na jednog sakatog
magarca.
O, ta ti trai? iskezi se taj starac svirepim monotonim cviljenjem. Jao oi, jao udovi, ta
trai? Jao plua, jao digerice, ta trai? O, geru, geruuu?
Mene te rei tako zaprepastie, a naroito ponavljanje one poslednje, meni nepoznate rei, koja je
bila neka vrsta hripanja u grlu, tako da ne mogoh odgovoriti, te starac, jednako me drei za kosu,
ponovi:
O, ta trai? Jao oi, jao udovi, ta trai? Jao plua, jao digerica, ta trai? O, geru? istisnu
iz sebe uz tako veliki napor, da mu se oi izbuljie.
Hteo bih da znam, rekoh ja drhtei, da li biste kupili jedan kaput?
O, daj da vidim kaput! uzviknu starac, jao, gori mi srce, pokai nam kaput! Jao oi, jao udovi,
iznesi kaput.
I on mi na te rei izvue iz kose svoje drhtave ruke koje su liile na kande kakve ogromne
ptiurine, pa metnu naoare, koje nimalo nisu ulepavale njegove upaljene oi.
Jao, koliko trai za kaput?
Dva i po ilinga, odgovorih ja, doavi k sebi.
Jao plua, jao digerica, uzviknu starac, ne! Jao oi, ne! Jao udovi, ne! iling i po. Geru!
Kad bi ispustio taj usklik, izgledalo je da njegovim oima preti opasnost da iskoe iz glave, a
svaku je reenicu izgovarao kao neku zapevku, uvek sasvim istu, sliniju navali vetra, koja poinje
nisko, pa se penje i opet sputa, nego bilo emu drugom sa ime bih mogao da je uporedim.
Dobro, rekoh ja, srean to se zavrilo pogaanje, primiu iling i po.
Jao digerice moje! viknu stari ovek i baci kaput na policu. Napolje iz moje radnje! Jao,
plua, napolje iz moje radnje! Jao, oi moje i udovi, geru, ne trai novaca, nego da se trampimo.

Nikada se u ivotu nisam tako preplaio ni pre ni posle, pa ipak mu ponizno rekoh da hou novac i
da mi nita drugo ne moe biti od koristi, i da u ekati napolju kako on eli, i da ne elim da ga
teram da se uri. Izaoh napolje i sedoh u hlad u jednom kutu. I sedeo sam tamo satima, tako da je
hladovinu ogrejalo sunce, a od sunca opet postala hladovina, i jednako ekao novac.
Ovo, i njihovo nuenje da mu pozajme no za taj posao, tako ga je ljutilo, da je ceo dan proao u
njegovom izletanju iz duana i deijem beanju. Ponekad bi u svom besu pomislio da sam ja jedan od
njih, pa bi naleteo na mene sav zapenuen, kao da e me rastrgnuti na komade, da se najzad, u
poslednjem asu seti ko sam, mugne u duan, legne na postelju, kako mi se inilo po njegovom
glasu, i onda nekim besomunim jecanjem, onim svojim zapevanjem slinim zavijanju vetra, vie
kao da deklamuje Nelzonovu smrt uz jedno Jao! ispred svakog stiha i uz umetanje svojih
bezbrojnih geru! I kao da mi sve to jo nije bilo dosta, deaci stadoe i mene dovoditi u vezu sa
njegovom radnjom, valjda zato to sam tako strpljivo i postojano, onako poluobuen, sedeo ispred
nje, pa su me celog dana zasipali kamenjem i pogrdama.
Vie puta je pokuao da me nagovori da pristanem na trampu, jednom iznosei struk sa udicom, pa
violinu, pa neki trorogi eir, i najzad neku flautu. Ali sam se ja protivio svim tim predlozima, i
sedeo tu u svom oajanju, stalno traei novac ili kaput, sa oima punim suza. Najzad mi on stade
plaati svaki put po pola penija, tako da proe itava dva sata dok mi dade iling.
Jao oi, jao udovi! viknu on, odvratno izvirujui iz radnje, posle dugog razmaka vremena,
hoe li ii ako ti dam jo dva penija?
Ne mogu, rekoh, umreu od gladi.
Jao plua, jao digerice! Hoe li tri penija?
Nita ne bih traio da mogu, rekoh ja, ali mi je jako potreban novac.
O ge... ruuu! zaista je nemogue izraziti kako je on istisnuo taj usklik, dok je provirivao na
mene iza dovratka, otkrivajui samo lukavu staru glavu, hoe li etiri penija?
Bio sam toliko slab i umoran, da zavrih cenkanje sa ovom ponudom, pa poto uzeh, drui,
novac iz njegovih kandi, odoh neto malo pred zalazak sunca, gladniji i edniji nego to sam ikad
bio. Odmah potroih tri penija, i potpuno povratih snagu, pa malo raspoloeniji othramah jo sedam
milja puta.

Te noi mi opet jedan plast sena poslui kao postelja, gde se udobno odmorih, poto sam prvo
oprao u potoku noge pune plikova i previo ih kako sam najbolje mogao hladnim liem. Kad sam
sledeeg jutra opet krenuo na put, videh da vodi kroz kraj zasejan hmeljom i kroz vonjake. Leto je
ve bilo toliko odmaklo da su vonjaci rudeli od zrelih jahuka, dok su na nekoliko mesta berai
hmelja ve bili na poslu. Sve mi je to izgledalo neobino lepo, te se reih da te noi spavam u hmelju,
zamiljajui kako e mi nedogledni redovi pritki omotanih ljupkim liem biti veselo drutvo.
Skitnice su tog dana bile gore nego ikad, te su mi zadavale uasan strah, tako da mi je taj dan ostao
u sveoj uspomeni.
Neki su od njih bili grubijani najsurovijeg izgleda, i zagledali me dok sam prolazio, a zatim se
moda zaustavljali i vikali za mnom da se vratim i porazgovaram s njima, da me zatim, poto udarim
u trk, gaaju kamenjem. Seam se nekog mladog junaka s nekom enom po torbi za alat i po
mangalu pretpostavljam da je bio limar koji se okrete licem prema meni, pa stade tako buljiti u
mene, i podviknu tako stranim glasom da se vratim, da ja zastadoh i osvrnuh se.
Doi ovamo, kad te zovem, ree limar, ili u ti rasporiti to mlado telo.
Mislio sam da e biti najbolje da se vratim. Dok sam im se pribliavao trudei se da pogledima
pridobijem limarevu naklonost, opazih da ena ima modro oko.
Kuda? upita limar, pa me zgrabi za koulju svojim garavim rukama.
Idem u Dover, odgovorih ja.
Odakle? ree limar zahvatajui jo vie u moju koulju da bi me vre drao.
Idem iz Londona, odgovorih ja.
ime se bavi? upita limar. Jesi li lopov?
Ni... sam, odgovorih ja.
Ma boga ti, nisi? Ako mi se stane hvaliti svojim potenjem, ree limar, prosuu ti mozak.
On slobodnom rukom napravi pokret kao da e me udaviti, pa me onda odmeri od glave do pete.
Ima li novaca za pintu piva? upita limar. Ako ima ovamo s njim, dok ti ga nisam uzeo.

Ja bih ga sigurno izvadio da se nisam sreo sa eninim pogledom i da mi ona jedva primetno ne
zavrte glavom, pri emu usnama napravi: Ne.
Jako sam siromaan, rekoh ja pokuavajui da se nasmeim, i nemam novaca.
ta, ta hoe time da kae? ree limar, gledajui me tako strogo da se ja skoro uplaih da on
moda vidi novac u mom depu.
Gospodine, promucah ja.
ta to znai? ree limar. Ti nosi svilenu maramu moga brata? Ovamo s njom! i on mi za tili
as skide maramu s vrata, pa je dobaci eni.
ena prasnu u smeh kao da to smatra za alu, pa mi je baci natrag i ponovo, kao i pre, jedva
primetno klimnu glavom i ustima napravi: Idi!
Meutim, pre no to sam mogao da je posluam, limar zgrabi maramu iz moje ruke tako grubo da
me odbaci kao pero, pa veza maramu labavo oko vrata, a zatim se uz gadnu psovku okrete eni, pa je
obori jednim udarcem. Nikada neu zaboraviti kako je pala poleuke na tvrdi drum i leala sa
zabaenom kapom i kosom svom belom od praine; ni prizor koji sam video kada sam se osvrnuo
izdaleka: kako sedi na stazi kraj drumskog useka i brie krajem ala krv s lica, dok on odlazi dalje.
Taj me dogaaj tako uplai, da sam se posle toga, kad god bih primetio neke od tih ljudi da dolaze,
vraao dok ne bih naao mesto da se sakrijem, pa bih ostao dok ih ne izgubim iz vida, to se deavalo
tako esto, da sam u tome gubio mnogo vremena. Ali me je i u toj tekoi kao i u svim drugim na
tome putu, podravala i vodila zamiljena slika moje majke iz njene mladosti, pre nego to sam ja
doao na svet. Ta slika mi je uvek pravila drutvo. Bila je u hmelju kad sam legao da spavam; bila sa
mnom ujutro kada sam se probudio; ila preda mnom celog dana. Otada sam je stalno dovodio u vezu
sa sunanom ulicom u Kenterberiju, koja kao da je dremala na toplom suncu, sa izgledom starih kua
i kapija, sa dostojanstvenom sivom katedralom, i sa vranama koje su jedrile oko tornjeva. Kad najzad
stigoh na golu prostranu visoravan u blizini Dovera, ona mi ozari nadom samotni izgled predela, pa
me ne ostavi sve dok ne stigoh do prve velike mete svog putovanja, i dok stvarno ne stupih nogom u
samu varo, estog dana svog bekstva. A tada je, za divno udo, dok sam stajao u poderanim
cipelama, onako pranjav, suncem opaljen i poluodeven, u mestu za kojim sam toliko udeo, iezla
kao san, i ostavila me nemonog i malodunog.
O tetki se prvo stadoh raspitivati kod laara, te dobih razne odgovore. Jedan mi ree da ona ivi na
Svetioniku na Junom rtu, i da je tamo sasvim osmuila zaliske; drugi ree da je privezana za veliku
plutau izvan luke, i da se moe posetiti samo kad prestane plima; trei da je zatvorena u medstonskoj
tamnici, jer je krala decu; etvrti da su je videli kako jae na metli za vreme poslednje oluje i da se
uputila pravo u Kale. Kasnije se obratih koijaima, ali su i oni odgovarali isto tako aljivo i
posprdno, dok su trgovci, kojima se nije sviao moj izgled, obino, i ne sluajui ta govorim,
odgovarali da nemaju nita za mene. Oseao sam se nesreniji i bedniji nego to sam bio i u jednom
trenutku od svog bekstva. Sav mi je novac bio otiao, a nita mi nije ostalo za prodaju, pa sam bio
gladan, edan i iznuren, te mi se uinilo da sam daleko od mete, koliko i da sam ostao u Londonu.
Celo mi pre podne proe u tim raspitivanjima. Sedeo sam na pragu jednog praznog duana na
uglu neke ulice, u blizini pijace, i razmiljao da poem do onih drugih mesta koja su mi bili
pomenuli, kad nekom koijau, koji je tuda prolazio sa svojim kolima, ispade konjski pokrovac. Kad
mu podigoh pokrovac, neto me dobroudno u njegovom licu ohrabri da ga upitam bi li mi on
mogao kazati gde stanuje gospoica Trotvud; iako sam toliko puta postavljao to pitanje da mi je
skoro izumrlo na usnama.
Trotvud, ree on. ekaj da se setim. Poznato mi je to ime. Starija gospoa?
Da, rekoh ja. Prilino.
Malo kruta u leima? ree, pa se i sam ispravi.
Da, rekoh ja. Lako mogue.

Nosi torbu, ree on, poiroku torbu, osorna je, i otro se obrecuje na oveka?
Srce mi zadrhta kad uvideh nesumnjivu tanost tog opisa.
E, onda, zna ta, ree on. Idi onuda gore, i on mi biem pokaza prema stenama, pa se dri
desne strane dok ne doe do nekih kua okrenutih prema moru, a tu e uti o njoj. Ja mislim da ti
nee nita udeliti, pa ti evo s moje strane jedan peni.
Primim poklon sa zahvalnou, i kupih za njega hlepi. Jedui usput ovu poslasticu, iao sam
putem koji mi je pokazao moj prijatelj, i prevalih dobar deo puta, ali ne naioh na kue o kojima je
on govorio. Najzad ugledah neke ispred sebe, te nadomak njih uoh u jedan mali duan, jedan od
onih koje smo mi kod kue zvali svatarnicama, i zapitah da li bi bili tako dobri da mi kau gde
stanuje gospoica Trotvud. Ja sam se obraao oveku za tezgom koji je merio pirina nekoj mladoj
eni, nato se ova brzo okrete mislei da pitam nju:
Moja gospoa? ree ona. ta ti ona treba, deko?
elim, odgovorih ja, da govorim s njom, molim lepo.
To jest da prosi od nje, odgovori devojka.
Ne, zaista ne, rekoh ja. Ali se iznenada setih da, u stvari, nisam doao ni zbog ega drugog, te
uutah zbunjen, i osetih da gorim u licu.
Sluavka moje tetke, to sam predpostavljao sudei po onom to je rekla, spusti pirina u malu
korpu, pa izae iz radnje rekavi mi da poem za njom ako elim da znam gde stanuje gospoica
Trotvud. Nije mi trebalo dvaput rei, mada sam bio utuen i uzrujan toliko da su mi se noge otsekle.
Pooh za mladom enom, pa ubrzo stigosmo do vrlo uredne kue sa prijatnim izboenim prozorima.
Ispred nje je bilo malo etvorouglasto ljunkom pokriveno dvorite i vrt pun cvea, paljivo
negovan, koji je izvanredno mirisao.
Ovo je kua gospoice Trotvud, ree mlada ena. Sad zna, i to je sve to imam da ti kaem.
To ree i utra u kuu, kao da hoe da skine sa sebe svaku odgovornost za moje pojavljivanje, te me
ostavi da stojim pred batenskim vratima i da preko njih neuteno gledam prema prozoru od salona,
na kojem su bile muslinske zavese, na sredini malo razmaknute. U tom salonu sam video iroki
okrugli zaklon kao neku lepezu koji je bio privren za prozorski ragastov, pa mali stoi i
veliku naslonjau, koja me navede na misao da tetka moda ba sad sedi u njoj, i da je u stranom
raspoloenju.
Cipele su mi u to vreme dole u sasvim alosno stanje. Donovi su malo-pomalo otpali, a lice se
poderalo i ispucalo tako da vie nisu liile na cipele. Moj eir, koji mi je isto tako sluio i za nonu
kapu, bio je tako izguvan i nakrivljen, da se ni stari izlupani tiganj bez drke baen na ubre ne bi
mogao postideti u poreenju s njim. Moja koulja i pantalone, izmrljane znojem, rosom, travom i
kentskom zemljom na kojoj sam spavao uz to poderane mogle su plaiti ptice u vrtu moje tetke,
dok sam tako stajao pred kapijom. Kosa mi nije znala za ealj i etku otkako sam poao iz Londona;
lice, vrat i ruke nenaviknuti na toliko izlaganje vetru i suncu, bili su dobili boju mrke kupine. Od
glave do pete bio sam gotovo beo od krenjaka i praine kao da sam doao iz kreane. U takvom sam
stanju i potpuno svestan tog stanja, ekao priliku da se predstavim, i da nainim prvi utisak na svoju
stranu tetku.
Poto po neprekidnoj mirnoi u salonu posle nekog vremena zakljuih da ona nije tamo, podigoh
oi na prozor iznad njega, i na njemu ugledah nekog rumenog gospodina prijatna izgleda i prosede
kose, koji zamuri na jedno oko na vrlo smean nain, pa mi nekoliko puta klimnu glavom, a onda je
i zatrese prema meni isto toliko puta, pa se nasmeja i ieze.
I pre toga sam bio dosta zbunjen, ali me ovo neoekivano ponaanje jo vie zbuni, tako da se
umalo ne otunjah da razmislim kuda u dalje, kad iz kue izae neka gospoa sa maramom vezanom
preko kape, dok je na rukama imala batenske rukavice, oko pasa batensku pregau sa depom
velikim kao onaj na kecelji u troarinca, a u ruci veliki no. Odmah sam znao da je to gospoica

Betsi, jer je izala iz kue krutim hodom, upravo kao to ju je moja sirota mati esto opisivala,
priajui o tome kako je dolazila naim vrtom u Blanderstonskom Vranitu.
Odlazi! ree gospoica Betsi, pa zadrma glavom, i mahnu noem po vazduhu. Idi! Ne trpim
deake!
Srce mi je bilo silo u pete dok sam je posmatrao kako marira ka jednom kutu vrta i zastaje da
iupa neki koren. Zatim, bez trunke hrabrosti, ali onako oajniki, uoh polako u vrt, pa stadoh kraj
nje i dodirnuh je prstom.
Molim, gospoo, poeh ja.
Ona se tre i pogleda me.
Molim, tetka ...
A? uzviknu gospoica Betsi glasom punim zaprepaenja, kakav nikada dotle nisam uo.
Molim vas, tetka, je sam va neak.
O, boe! ree moja tetka, pa prosto sede nasred batenske staze.
Ja sam David Koperfild iz Blanderstona u Safoku, gde ste vi bili one noi kad sam se ja rodio i
videli moju dragu majku. Bio sam vrlo nesrean otkad je ona umrla. Zanemarili su me, nisu me
niemu uili, prepustili su me samom sebi i dali mi posao koji nije za mene. To me je nateralo da
pobegnem vama. Na prvom koraku su me opljakali, a ceo put sam preao peke, i nisam spavao u
postelji otkako sam poao na put. Tu me samopouzdanje sasvim izdade, i uz pokret ruku koji je hteo
da pokae kako sam odrpan, da mi to bude dokaz da sam patio, briznuh u neobuzdan pla, koji se
sigurno skupljao u meni itave nedelje.
Moja je tetka, prognavi s lica svaki drugi izraz sem uenja, sedela na ljunku i buljila u mene
dok ne poeh da plaem, a na to urno ustade, pa me uhvati za jaku i odvede u salon. Tu prvo otvori
visok kredenac, izvadi nekoliko flaa, pa mi iz svake nasu neto u usta. Mora da ih je uzimala
nasumce, jer sam siguran da sam osetio anasonsku vodicu, sos od sardela i sire sa zejtinom. Kako
sam posle tih sredstava za okrepljenje jo uvek ostao histerian, i nisam bio u stanju da obuzdam
jecanje, ona me poloi na sofu, pa mi metnu pod glavu al, a pod noge maramu sa svoje glave, da ne
bih zaprljao pokriva, a zatim, poto i sama sede iza lepeze ili zaklona koji sam ve pomenuo, tako
da nisam mogao da joj vidim lice, stade uzvikivati s vremena na vreme:
Milostivi boe! izbacujui te izraze kao da pali iz puke.
Posle nekog vremena ona zazvoni u zvonce.
Deneta, ree moja tetka kad sluavka ude, idi gore, pozdravi gospodina Dika i reci da elim
da razgovaram s njim.
Deneta me pogleda malo iznenaena to ukoeno leim na sofi nisam se usuivao da se
maknem, da se ne bih zamerio tetki, pa ode svojim poslom. A tetka je, sa rukama na leima hodala
gore-dole po sobi, dok u sobu ne ue smejui se onaj gospodin koji je kiljio na mene sa gornjeg
prozora.
Gospodine Dik, ree moja tetka, nemojte biti budala, jer niko nije pametniji od vas samo kad
hoete. To svi znamo. Dakle ne budite budala, ma ta inae bili.
Gospodin se odmah uozbilji, pa me stade gledati, ini mi se, kao da me preklinje da ne kaem nita
o onom prozoru.
Gospodine Dik, ree moja tetka, uli ste da spominjem Davida Koperfilda? Nemojte se sad
praviti da vas pamenje izdaje, jer vi i ja to bolje znamo.
David Koperfild? ree gospodin Dik, koji se, izgleda, nije mnogo seao toga. David Koperfild?
A, jeste, svakako, David, naravno.
E, ree tetka, ovo je njegov deko... njegov sin. Bio bi do najvee mere slian svome ocu da ne
lii isto toliko i na svoju majku.
Njegov sin? ree gospodin Dik. Davidov sin? Dabome!

Da, nastavi moja tetka, uinio je neto vrlo lepo! Pobegao je. Da! Njegova sestra Betsi Trotvud
nikad ne bi pobegla. Tetka vrsto zatrese glavom, uverena u karakter i ponaanje devojice koja se
nikad nije rodila.
O, mislite da ona ne bi pobegla? ree Dik.
Boe sakloni i smiluj se na ovog oveka, viknu moja tetka otro, kako taj govori? Zar ja ne
znam da ne bi? ivela bi sa svojom kumom i bile bismo odane jedna drugoj. Odakle bi, za ime boje,
njegova sestra, Betsi Trotvud, pobegla, i kuda?
Nikud, ree Dik.
Pa onda, odgovori moja tetka, umirena odgovorom, kako moete da se pravite da ste rasejani,
Dik, kad ste otri kao hirurka lanceta? Sad evo ovde vidite mladog Davida Koperfilda, i pitanje koje
vam postavljam glasi: ta da radim s njim?
ta da radite s njim? ree gospodin Dik mlitavo, eui se po glavi. O, da radite s njim?
Da, ree tetka ozbiljno i dignuvi kaiprst. Deder sad. Potreban mi je pametan savet.
Pa, da sam ja na vaem mestu, ree gospodin Dik razmiljajui i gledajui rasejano u mene, ja
bih, moj izgled kao da ga nadahnu iznenadnom idejom, te naglo dodade ja bih ga oprao!
Denet, ree moja tetka, okrenuvi se s izrazom mirnog likovanja, koji tada nisam razumeo,
gospodin Dik nas dobro upuuje. Podloite kupatilo.
Mada me je njihov razgovor jako interesovao, nisam mogao da odolim iskuenju da posmatram
tetku, gospodina Dika i Denetu dok su razgovarali, i da dovrim pregledanje sobe koje sam ve bio
zapoeo.
Moja tetka je bila visoka ena tvrdih crta, ali nikako runa. U njenom licu, glasu, hodu i dranju
bilo je neke nezavisnosti, to je bilo dovoljno da kod nenog stvorenja kao to je bila moja majka
ostane o njoj onakav utisak, ali bi se za njene crte pre moglo rei da su lepe nego da nisu, mada su
bile krute i stroge. Naroito sam opazio da, su joj oi ive i svetle. Seda kosa joj je bila podeljena u
dva glatko zaeljana, dela, smetena pod kapu, koja se, mislim, zvala jutarnja; mislim na kapu
koju su u ono vreme mnogo vie nosili nego sad, i koja se vezivala pod vratom. Haljina joj je bila
boje majine duice i savreno uredna, ali tesno skrojena, kao da je elela da joj to je mogue manje
smeta. Seam se da mi se inilo da po obliku vie lii na jahae odelo, kome je suvini deo suknje
odseen, nego na ita drugo. Sa strane je nosila muki zlatan sat, ako je suditi po njegovoj veliini i
obliku, sa podesnim lancem i peatima. Pod grlom joj se videlo neko platno slino jaki na koulji, a
oko zglavka neto kao male manete.
Gospodin Dik je, kao to sam ve rekao, bio prosed i rumena lica, ime bi bilo reeno sve o
njemu, da mu glava nije bila udno pognuta ali ne od starosti; podseala me je na glavu nekog od
Kriklovih pitomaca posle batina; dok su oi bile sive, izbuljene i krupne, sa nekim udnim
vodnjikavim sjajem, te su me, uz ono njegovo rasejano ponaanje, pokornost prema tetki i njegovu
detinjastu radost kad bi ga tetka hvalila, navodile na sumnju da je pomalo lud, mada mi je bilo vrlo
zagonetno otkud on tu ako je lud. Bio je obuen kao svaki drugi obian gospodin, u irok sivi jutarnji
kaput, prsnik i bele pantalone, a u depu od prsnika drao je sat, dok u depovima od pantalona
novac, kojim je zveckao kao da se veoma ponosi to ga ima.
Deneta je bila lepukasta, rumena devojka od svojih devetnaest do dvadeset godina; savrena slika
urednosti. Mada u tom trenutku na njoj nisam nita vie primetio, mogu ovde ,da napomenem ono to
sam tek kasnije otkrio, naime, da je to bila jedna od onih tienica koje je moja tetka uzimala u slubu
iskljuivo da bi ih vaspitala da se odreknu mukog pola, a koje bi obino to svoje odricanje
zavravale udajom za pekara.
Soba je bila uredna kao i Deneta ili kao moja tetka, i dok sam maloas spustio pero da
razmiljam o tome, do mene je opet dopro morski vazduh pomean sa mirisom cvea; i u seanju
videh starinski dobro izbrisan i uglaan nametaj, neprikosnovenu stolicu moje tetke, sto kraj

okrugle zelene lepeze u izboenom prozoru, vunenom prostirkom prekriveni ilim, maku, stalak za
ajnik, dva kanarinca, stari porcelan, zdelu za pun punu suvih rainih listia, visoki kredenac, u
kome su bile boce svake vrste i tegle, i na sofi moju pranjavu osobu, koja udno odudara od svega i
sve zapaa.
Denet je otila da spremi kupatilo, kad se moja tetka na moje veliko zaprepaenje za tili as
ukoi od besa, tako da je jedva u stanju da vikne:
Deneta! Magarci!
Nato Deneta ustri uz stepenice kao da kua gori, pa izlete napolje pred kuu, na malu ledinu, i sa
nje otera dva magarca sedlenika koji su se usudili da tamo kroe svojim kopitima; a moja tetka jurnu
iz kue i uhvati uzde treeg, na kome je jahalo neko derite, pa okrete ivotinju i odvede je sa tog
svetog zemljita, a zatim iamara nesrenog balavca koji se usudio da oskrnavi sveto tle.
Ja jo ni danas ne znam je li moja tetka imala zakonito pravo na tu ledinu, ali je uvrtela u glavu da
ima, a to je za nju bilo svejedno. Prelaenje magarca preko tog neprikosnovenog mesta bila je jedna
od velikih uvreda u njenom ivotu, koja se morala stalno svetiti. Ma ime bila zaposlena, ma kako bio
zanimljiv razgovor u kome je uestvovala, magarac bi za tren oka promenio tok njenih misli i ona bi
odmah jurnula na njega. Vrevi sa vodom i kante za polivanje bili su spremni na skrovitom mestu da
se izrue na deake-prestupnike; tapovi su ekali u zasedi iza vrata; ispadi su se deavali u svako
doba dana, i rat se vodio bez prekida. Moda je to bilo prijatno uzbuenje za deake koji su vodili
magarce, ili su neki magarci promuurniji od ostalih, shvativi kako stvar stoji, onako iz svoje
uroene tvrdoglavosti uivali da tuda prolaze. Samo znam da su bile tri uzbune pre nego to je
kupatilo bilo gotovo, a u poslednjoj i najoajnijoj od sviju, videh tetku kako se lino baca u kotac s
nekim dekom pepeljave kose od svojih petnaest godina i treska njegovom pepeljavom glavom o
svoju kapiju, pre nego to je on uspeo da shvati u emu je stvar. Ti su prekidi za mene bili utoliko
smeniji, to mi je upravo kaiicom davala orbu poto je bila vrsto uverena da ja stvarno
umirem od gladi, te da u poetku moram dobijam hranu u malim koliinama pa bi, dok su mi jo
usta bila otvorena da prime kaiicu, bacila ovu natrag u iniju, i dreknula: Deneta! Magarci!, a
zatim izletela napolje na juri.
Kupanje je bilo veliko uivanje. Ve sam, naime, poeo da oseam otre bolove u udovima zbog
leanja u polju, i bio tako umoran i slab, da sam jedva mogao da ostanem budan pet minuta bez
prekida. Poto se okupah, one mi, mislim na tetku i Denetu, obukoe koulju i pantalone koje su
pripadale gospodinu Diku, pa me umotae u dva-tri velika ala. Ne znam na kakav sam zaveljaj liio,
ali sam oseao da mi je vrlo toplo. Kako sam se osim toga oseao slab i sanjiv, ubrzo opet legoh na
sofu i zaspah.
Moda sam samo sanjao, to je moglo biti posledica mog matanja koje mi se tako dugo vrzlo po
glavi, ali se probudih pod utiskom da je moja tetka bila dola, da se nagla nada mnom, da mi je
uklonila kosu s lica i namestila zgodnije glavu, a onda stajala i gledala u mene. inilo mi se da su mi
u uima ostale i rei Lep deko, ili Siroti mali, ali kad se probudih, nije nesumnjivo, bilo niega
to bi me navodilo na misao da ih je izgovorila moja tetka. Ona je sedela u izboenom prozoru i
zurila u more iza lepeze, koja se, nametena na nekoj vrsti osovine, mogla okretati na sve strane.
Ruali smo ubrzo poto se probudih (imali smo peeno pile i puding), pri emu sam sedeo za
stolom kao neka uvezana ptica i s velikom mukom micao rukama. Ali se na tu nezgodu nisam alio,
poto me je umotala lino moja tetka. Za sve to vreme sam eleo da saznam ta namerava sa mnom,
ali je ona ruala ne govorei nita, sem to bi s vremena na vreme uprla pogled u mene, koji sam
sedeo preko puta nje, i rekla Milostivi boe! to niukoliko nije ublaavalo moju strepnju.
Poto se die stolnjak, i na sto donese eri, od koga i ja dobih jednu au, tetka opet posla po
gospodina Dika, koji nam se pridrui, drei se zatim to je mogao mudrije kad ona zatrai od njega
da saslua moju istoriju, koju je izvlaila iz mene

postepeno, postavljajui mi niz pitanja. Dok sam ja kazivao, ona je gledala u gospodina Dika, koji
bi inae, mislim, zaspao, a ona ga je, kad god bi se nepanjom nasmeio, prekorevala mrtenjem.
Ne mogu da shvatim ta je bilo toj sirotoj nesrenoj Bebi da se opet uda, ree moja tetka kad ja
zavrih.
Moda se zaljubila u svog drugog mua, napomenu gospodin Dik.
Zaljubila! odgovori moja tetka, ta hoete time da kaete? ta joj je trebalo da se zaljubljuje?
Nije to bio njen posao!
Moda je, ree gospodin Dik smeei se budalasto poto je malo razmiljao, to uinila iz
zadovoljstva.
Ba mi je to neko zadovoljstvo! odgovori tetka, udno mi zadovoljstvo za sirotu Bebu;
pokloniti svoju prostodunu veru tako nekom psu od oveka, koji e je zloupotrebiti, pa bilo ovako
ili onako. Volela bih da znam ta je mislila! Imala je jednog mua. Ispratila je sa sveta Davida
Koperfilda, koji je uvek, jo od svog detinjstva, trao za votanim lutkama. Rodila je bebu, ili bolje,
dve su se bebe tamo nale kad je onog petka u no rodila ovo dete to tu sedi pa ta je vie htela?
Gospodin Dik kriom mahnu glavom prema meni, kao da je bio miljenja da je tu svaki pogovor
izlian.
ak nije mogla ni da rodi dete kao svi ostali, ree tetka. ta se desilo sa sestrom ovog deteta, sa
Betsi Trotvud? Nije ni dola na svet. Ta idite, molim vas!
Gospodin Dik je izgledao sasvim uplaen.
Pa onaj oveuljak, onaj doktor sa krivom glavom, ree tetka. Delips, kako li se ono zvao; ta
je on mislio? Nije nita drugo znao da kae kao neki crvenko-crvenda to, u stvari, i jeste
nego ,Deko je. Deko. Da. Budale su oni, budale svi od reda!
estina tog uzvika jako uplai gospodina Dika, a da pravo kaem i mene.
A zatim, kao da to nije bilo dosta, i kao da joj nije bilo dovoljno to je stala na put sestri ovog
deteta, Betsi Trotvud, ree moja tetka, nego se udaje po drugi put, i to udaje za nekakvog
Merderera{18} ili za oveka sa slinim imenom, i time staje na put i srei ovog deteta ovde. I ovo
njegovo lutanje i skitanje samo je prirodna posledica svega toga, to bi svako predvideo da nije beba.
On toliko lii na Kaina i pre no to je porastao, da sliniji ne moe biti.
Gospodin Dik me otro pogleda, kao da hoe da proveri da li sam zaista takav.
Pa onda i ona ena sa bezbonikim imenom, ree tetka, ta Pegoti, i ona potegla da se uda. Kao
da se nije nagledala nesrea koje prate takve stvari; pazi ti nje, potrala i ona da se uda kako ovo
dete pria. Nadam se, ree tetka, tresui glavom, da joj je mu jedan od onih mueva-batinaa kojih
su pune novine i koji e je dobro lemati.
Nisam mogao da sluam takve rei o mojoj staroj dadilji i takve elje. Rekoh tetki da se zaista
vara. Da je Pegoti najbolja, najiskrenija, najodanija, najvernija i najportvovanija prijateljica i
sluavka na svetu, koja me je uvek mnogo volela, koja je jako volela moju majku, koja je drala
glavu moje majke na svojim rukama dok je ova umirala, i da je na njeno lice moja majka spustila
svoj poslednji zahvalni poljubac. I kako me je seanje na njih dve guilo, briznuh u pla dok sam
pokuavao da kaem kako je njena kua moja kua, i kako je sve to ona ima moje, i da bih otiao k
njoj da traim utoite da nije bila skromnog stanja, te sam se plaio da bih joj stvorio neprilika
briznuh u pla, kaem, dok sam pokuavao da to izgovorim, i zagnjurih lice u ruke na stolu.
No, dobro, dobro, ree moja tetka; dete ima pravo to je verno onima koji su njemu verni...
Deneta! Magarci!
Tvrdo sam uveren da bi izmeu nas dolo do potpunog razumevanja da nije bilo tih nesrenih
magaraca, jer mi tetka poloi ruku na rame, a meni doe da je, ohrabren tim, zagrlim i zamolim za
zatitu. Ali prekid i nered usled borbe napolju uinie kraj za izvesno vreme svakoj nenijoj misli, i
navedoe tetku da sve do aja besno govori gospodinu Diku o svojoj odluci da se obrati za pomo

zemaljskim sudovima, s molbom da pokrenu postupak zbog nasilnog upadanja u tue imanje, i to
protiv svih vlasnika magaraca koliko god ih ima u Doveru.
Posle aja smo sedeli kraj prozora, na osmatranici, kako mi se inilo po tetkinom otrom izrazu
lica, i vrebali nove prestupnike sve do mraka, kad Deneta donese na sto svee i tablu za trik-trak{19} i
navue zavese.
A sada, gospodine Dik, ree tetka sa ozbiljnim izrazom i s podignutim kaiprstom kao i pre,
hou da vam postavim jo jedno pitanje. Pogledajte ovog deka.
Davidovog sina? upita gospodin Dik uz izraz lica koji je odavao panju i zbunjenost.
Da, odgovori moja tetka, ta biste vi sad s njim uradili?
Radio sa Davidovim sinom? upita gospodin Dik.
Da, odgovori tetka, sa Davidovim sinom.
O, ree gospodin Dik. Da, uradio sa... strpao bih ga u krevet.
Deneta, stade vikati moja tetka, sa onim istim zadovoljnim likovanjem koje sam i pre zapazio.
Gospodin Dik nas dobro upuuje. Ako je krevet spremljen, odveemo ga gore.
Poto Deneta izjavi da je krevet spremljen, odvedoe me gore ljubazno, ali nekako kao
zatvorenika; tetka je ila napred, dok je Deneta bila pozadina. Jedina okolnost koja mi prui nove
nade bilo je tetkino zastajanje na stepenicama da zapita za neki miris vatre koji se tu oseao i Denetin
odgovor da je dole u kuhinji palila moju staru koulju. Ali u mojoj sobi nije bilo drugog odela sem
udne gomile stvari koje sam imao na sebi; a kad me tako ostavie sa sveicom, za koju me je tetka
opomenula da e goreti tano pet minuta, uh kako spolja zakljuavaju vrata. Preturajui po glavi
misli o svemu ovome, uini mi se da je mogue da tetka, koja nije mogla nita znati o meni,
podozreva da imam obiaj da beim, te da zato preduzima mere predostronosti da bi me sigurno
zadrala.
Soba je bila prijatna, na vrhu kue, i okrenuta moru, koje je mesec divno obasjavao. Poto sam se
pomolio bogu, i poto se svea ugasi, seam se da sam jo sedeo i gledao u meseinu na vodi, kao da
sam se mogao nadati da u moi iz nje proitati svoju sudbinu kao iz neke sjajne knjige; ili da u
videti majku s detetom kako silazi s neba, niz taj sjajni put, da me pogleda kao to me je gledala kada
sam poslednji put video njeno slatko lice. Seam se kako sveano oseanje, s kojim najzad okretoh
oi, ustupi mesto oseanju zahvalnosti i spokojstva, koje osetih kad pogledah krevet sa belim
zavesama, a jo vie kad legoh u meku postelju i kad se uurih u arave bele kao sneg. Seam se
kako sam mislio na sva ona osamljena mesta gde sam spavao pod nonim nebom, i kako sam se
molio bogu da nikad vie ne ostanem beskunik, i da nikada ne zaboravim beskunike. I seam se
kako mi se zatim inilo da plovim po melanholinom sjaju one staze koja se pruala preko mora u
svet snova.

GLAVA XIV
MOJA TETKA SE REAVA TA DA RADI SA MNOM

Kad ujutro sioh, zatekoh tetku tako duboko zamiljenu nad postavljenim stolom za doruak, sa
laktom na posluavniku, da se sadrina suda sa vrelom vodom, prepunivi ajnik, razlila po celom
stolnjaku. Moj ulazak odagna njena razmiljanja. Bio sam siguran da sam ja bio njihov predmet, pa
sam vie nego ikad eleo da doznam ta namerava sa mnom. Ali se nisam usudio da izrazim svoju
elju da je ne bih uvredio.
Meutim, moje su se oi, koje nisu bile pod tako jakom stegom kao jezik, esto za vreme doruka
upravljale na tetku. Nikad nisam mogao da je gledam nekoliko minuta bez prekida, a da ne vidim
kako baca pogled na mene i to na neki udno zamiljeni nain, kao da sam negde beskrajno
daleko, a ne na drugoj strani malog, okruglog stola. Kad zavri doruak, tetka se sasvim odluno
zavali u naslonjau, nabra obrve i skrsti ruke, pa me stade natenane posmatrati sa tako usredsreenom
panjom, da se ja sasvim zbunih. Poto jo nisam bio zavrio doruak, pokuah da sakrijem zabunu
nastavljajui da jedem, ali mi je no padao preko viljuke, a viljuka zapinjala o no, dok su odseeni
komadii slanine odskakali u vazduh do iznenaujue visine, umesto da ih iseem i pojedem, pri
emu bih se svaki as zagrcnuo ajem, koji je uporno iao onamo gde ne treba, te najzad digoh ruke
od svega i nastavih da sedim, crvenei pod tetkinim upornim pogledom.
De! ree moja tetka posle dugog vremena.
Podigoh oi s potovanjem, pa sretoh njen sjajni, otri pogled.
Pisala sam mu, ree tetka.
Kome...?
Tvom ouhu, ree tetka. Poslala sam mu pismo u kome sam mu rekla da e se morati pomuiti
da mi odgovori, ili da mu jamim da emo se dohvatiti.
Zna li on gde sam ja, tetka? upitah je zabrinuto.
Kazala sam mu, ree tetka klimnuvi glavom.
Hoete li me ... vratiti njemu? promucah.
Ne znam, odgovori tetka. Videemo.
O, ne mogu da zamislim ta bih radio, uzviknuh ja, kad bih morao da se vratim gospodinu
Merdstonu.
Ne znam nita o tome, ree moja tetka, vrtei glavom; nikako jo ne mogu o tome govoriti.
Videemo.
Ja se na te rei oneraspoloih; snudih se i nekako klonuh. Moja tetka, ne obraajui, izgleda,
mnogo panje na mene, pripasa neku grubu pregau sa podvezaom, koju izvue iz ormana, pa
svojim rukama opra olje od aja, a zatim, kad je sve bilo oprano i opet poreano na posluavnik, a
stolnjak sloen i poloen preko svega, zazvoni Deneti da, sve odnese. A onda je neko vreme istila
mrvice metlicom (poto je prvo navukla rukavice), sve dok nije sa ilima nestalo i najmanje mrlje,
nato obrisa prainu i uredi sobu, koja je ve i pre toga bila sva obrisana i ureena. Poto sve ovo
obavi tako da se oseti zadovoljna, ona skide rukavice i kecelju, pa ih sloi i ostavi na odreeno mesto
u ormanu odakle ih je i uzela, pa prenese kutiju za rad na sto kraj otvorenog prozora i sede da radi,
dok je ona zelena lepeza stajala izmeu nje i svetlosti.
Otii gore, ree mi tetka udevajui konac u iglu, pa pozdravi gospodina Dika i kai da bih
volela da znam kako napreduje predstavka.
Ja ivo skoih da izvrim nalog.

Tebi sigurno, ree tetka gledajui me onako izbliza kao to je gledala iglu u koju je uvlaila
konac, to ime Dik izgleda suvie kratko, a?
Jue mi se uinilo dosta kratko, priznadoh ja.
Nemoj misliti da on nema i due ime, samo to se njime ne slui, ree tetka ponosnije. Bebli,
gospodin Riard Bebli; to je njegovo pravo ime.
Ba kada sam se spremao da kaem, skromno oseajui da sam suvie mlad i da sam kriv zbog te
familijarnosti, da e bolje biti da ga zovem njegovim punim imenom, moja tetka nastavi:
Ali ga ti nipoto nemoj tako zvati. On ne trpi svoje ime. To je neka njegova nastranost. Premda ne
znam zato bi to bila nastranost, jer su neki koji nose to ime ravo postupali prema njemu, te sam bog
zna da nije udno to osea smrtnu odvratnost prema tom imenu. On se sada zove gospodin Dik, i
ovde i svuda, ako ikada ode bilo kuda, to nee. Stoga pazi, dete: zovi ga samo gospodin Dik.
Obeah da u je posluati, pa odoh gore sa porukom, razmiljajui usput kako gospodin Dik mora
dobro da napreduje sa svojom predstavkom ako ve dugo radi na njoj onako brzo kao to je radio
kad sam ga silazei video kroz otvorena vrata. Zatekoh ga gde jo uvek pie dugim perom, sa glavom
gotovo poloenom po hartiji. Bio je tako zadubljen, da sam imao dovoljno vremena da gledam
velikog zmaja u uglu sobe, razbacane svenje rukopisa, bezbroj pera i, iznad svega, ogromnu
koliinu mastila koje je, izgleda, drao u nekih dvanaest boca od po pola galona pre nego to
on primeti da sam tu.
A! Febuse! ree gospodin Dik sputajui pero. Kako stoji svet? Zna ta, dodade on tiim
glasom, ne bih hteo da se o tome govori, ali je ovaj... na to mi on dade znak glavom i prinese usne
uhu, ovaj svet lud. Lud kao Bedlem{20}, deko! ree gospodin Dik, mrknuvi burmut iz okrugle
kutije koja se nalazila na stolu, i nasmejavi se od sveg srca.
Ne usuujui se da izrazim svoje miljenje po tom pitanju, ja mu saoptih poruku.
Dobro, odgovori gospodin Dik, pozdravi je od mene i reci da sam ja... da mi se ini da sam
poeo. Mislim da sam poeo, ree gospodin Dik, pa proe rukom kroz prosedu kosu, i baci na svoj
rukopis jedan pogled koji je bio pun svega osim pouzdanja. Ti si iao u kolu, je l?
Iao sam, gospodine, odgovorih ja, kratko vreme.
Sea li se godine, upita me gospodin Dik gledajui me ozbiljno i uzimajui pero da zapie,
kad je odseana glava kralju Karlu I?
Rekoh da mislim da se to desilo hiljadu est stotina etrdeset i devete.
Dobro, odgovori gospodin Dik eui uho perom i gledajui sa sumnjom u mene. Tako kau
knjige, ali ja ne mogu da shvatim kako to moe biti. Jer ako je to bilo pre toliko godina, kako su
mogli ljudi oko njega da pogree, pa da neke brige iz njegove glave, poto je odseana, stave u
moju!
Mene neobino iznenadi to pitanje, ali mu o tome nisam mogao dati nikakvo objanjenje.
Vrlo je udnovato, ree gospodin Dik, i snudeno pogleda na hartiju, dok mu je ruka opet bila u
kosi, da to nikako ne mogu da izvedem naisto. Nikako to ne mogu potpuno da razjasnim. Ali ne
mari, ne mari! ree on veselo, pa diui se dodade: ima vremena! Pozdravi gospoicu Trotvud i
reci da zaista vrlo dobro napredujem.
Kad sam poao, on mi skrenu panju na zmaja.
Kako ti se dopada ovaj zmaj? upita on.
Ja odgovorih da je divan, ini mi se da je morao biti sedam stopa u visinu.
Ja sam ga napravio. Pustiemo ga da leti, ti i ja, ree gospodin Dik. Vidi li ovo?
On mi pokaza kako je zmaj sav pokriven rukopisom, ispisanim veoma zbijeno i marljivo, ali tako
jasno da kad pogledah preko redova, opet videh na nekoliko mesta neke aluzije na glavu kralja Karla
I.
Ima dosta kanapa, ree gospodin Dik, i kad visoko leti, odnosi daleko injenice. To je moj

nain da se one rasprostru. Ko zna gde mogu pasti. To zavisi od prilika, vetra i tako dalje, ali ja sam
spreman na sve eventualnosti.
Lice mu je bilo tako blago i prijatno, i imalo u sebi neeg blagoestivog, mada je bilo zdravo i
veselo, tako da sam pomislio da moda pravi neku dobroudnu alu sa mnom. Zato se stadoh smejati,
nato se on nasmeja, pa se raziosmo kao najbolji prijatelji.
No, dete, ree tetka kad sioh dole, kako je jutros gospodin Dik?
Ja je obavestih da je pozdravlja i da dobro napreduje.
ta misli o njemu? upita me tetka.
Meni proe kroz glavu neka nejasna misao da pokuam da izbegnem to pitanje time to u
odgovoriti da mi se ini da je krasan gospodin, ali se moja tetka ne dade tako lako otresti, nego spusti
svoj rad u krilo pa ree, prekrstivi ruke:
Hajde! Tvoja sestra Betsi Trotvud bi mi o bilo kom otvoreno rekla ta misli. Budi to moe vie
nalik na svoju sestru i govori jasno!
Je li on... je li gospodin Dik... pitam ja jer ne znam, tetka; da nije on malo enuo pameu?
promucah ja, jer sam oseao da se nalazim na opasnom tlu.
Ni za trunku, ree tetka.
Da, primetih ja slabim glasom.
Ako ima ita na svetu, ree tetka s puno odlunosti i snanim glasom, to gospodin Dik nije, e
to nije.
Nita bolje nisam mogao nego da dodam jo jedno plaljivo:
Da.
Za njega su rekli da je lud, ree moja tetka. Oseam neko sebino zadovoljstvo kad kaem da
su ga nazvali ludim, jer inae ne bih imala blagodet da uivam njegovo drutvo i savet za poslednjih
deset godina i vie, u stvari, za sve vreme otkako me je razoarala tvoja sestra Betsi Trotvud.
Tako dugo? rekoh ja.
I divni su mi bili ti ljudi koji su se usudili da ga nazovu ludim, nastavi tetka. Gospodin Dik mi
je neka dalja rodbina, nije vano kakva, i ne treba da ulazim u to. Da nije bilo mene, njegov roeni
brat bi ga zatvorio za ceo ivot; samo to.
Bojim se da je od mene bilo licemerno, ali se, videi da tetki ta stvar lei na srcu, potrudih da i ja
izgledam kao da mi to lei na srcu.
Ohola budala! ree tetka. Zato to mu je brat bio malo nastran, mada nije ni upola nastran
koliko mnogi drugi, nije hteo da ga viaju u njegovoj kui, te ga posla u neku privatnu ludnicu; iako
ga je naroito njegovom staranju poverio njihov pokojni otac, koji ga je smatrao skoro blesavim.
Mora da je bio pametan ovek kad je tako mislio. Sigurno je on sam bio lud.
I ja opet pokuah da izgledam potpuno ubeen, poto je tetka tako izgledala.
Tako se ja umeam, ree tetka, i predloim mu neto. Rekoh mu: ,Va je brat svestan, svesniji
nego to ste vi, ili to ete ikad biti, po svemu sudei. Dajte mu neki stalan prihod i pustite ga da
stanuje kod mene. Ja ga se ne bojim, ja nisam ohola. Ja sam spremna da se staram o njemu, i neu
ravo postupati s njim kao to su neki, i osim onih u ludnici, inili. Posle prilinog natezanja, ree
tetka, dobila sam ga, i odonda je stalno ovde. On je najprijatniji i najprilagodljiviji stvor na svetu, a
to se tie saveta!... Ali niko osim mene ne zna kakav je um u toga oveka.
Tetka pogladi haljinu i zatrese glavom, kao da je htela da i jednim i drugim pokretom izrazi prkos
prema itavom tom svetu.
On je imao sestru koju je mnogo voleo, ree tetka, dobro stvorenje, koje je bilo dobro prema
njemu. Ali je uinila to i sve ostale ene udala se, stekla mua. A taj je uinio to i svi ostali
muevi unesreio je. To je tako uticalo na duu gospodina Dika, a to ini mi se nije ludilo, da ga je
to, uz strah od brata i svest koliko je brat neljubazan prema njemu, bacilo u groznicu. To je bilo pre

nego to je doao k meni. Ali ga seanje na to jo uvek titi. Je li ti govorio togod o kralju Karlu I,
dete?
Da, tetka.
Ah! ree moja tetka, trljajui nos kao da joj je to malo neprijatno. To je njegov alegorini
nain da to izrazi. On sasvim prirodno svoju bolest dovodi u vezu sa velikim nemirom i uzbuenjem,
i to je samo figura, ili poreenje, ili ve kako mu se to zove, kojim se on slui. A to ne bi ako mu se
ini zgodna?
Ja rekoh:
Svakako, tetka.
To nije poslovni nain govora, ree tetka, ni nain otmenog drutva. Ja to potpuno shvatam, i
to je razlog zbog koga navaljujem da o tome ne bude ni rei u njegovoj predstavci.
Je l on to pie predstavku o svom ivotu, tetka?
Da, dete, odgovori moja tetka, ponovo trljajui nos. Tom predstavkom on namerava da svoje
stvari iznese Lordu Kancelaru, ili lordu Ovom ili Onom svakako nekom od tih ljudi koji su
plaeni da im se upuuju predstavke. Nadam se da e ovih dana biti upuena. Dosad nije bio u stanju
da je napie, a da ne unese onaj svoj nain izraavanja, ali nita zato; tako bar neto radi.
U stvari, kasnije sam doznao da je gospodin Dik vie od deset godina nastojao, da odstrani kralja
Karla I iz svoje predstavke, ali da se ovaj stalno uvlaio u nju, te da je jo uvek u njoj.
Opet velim, ree tetka, niko sem mene ne zna kakav je um u toga oveka; on je najprijatniji i
najprilagodljiviji stvor na svetu. Ako ponekad voli da puta zmaja, ta s tim! I Franklin je putao
zmaja. A ko je smeniji od kvekera koji puta zmaja?
Da sam mogao predpostaviti da je tetka ispriala te pojedinosti naroito zbog mene, i kao dokaz
poverenja u mene, oseao bih se visoko odlikovan, i u tom znaku njenog dobrog miljenja o meni
video neto povoljno. Ali nisam mogao da ne zapazim da se upustila u njih uglavnom zato to se to
pitanje pojavilo u njenoj glavi i sa vrlo malo veze sa mnom, mada se meni obraala u nedostatku
nekog drugog.
Ujedno moram rei da je njena plemenita briga, za sirotog bezazlenog gospodina Dika ne samo
ulevala u moje mlado srce neku sebinu nadu da e ona biti dobra i prema meni, ve i moje srce
nesebino zagrevala za nju. ini mi se da sam poeo uviati da u moje tetke, i pored svih njenih
nastranosti i udnih raspoloenja, postoji neto to je za potovanje i na to se ovek moe osloniti.
Mada je toga dana bila isto. onako stroga kao i dan ranije, i isto tako esto izletala i uletala zbog
magaraca, i mada se strahovito razbesnela kad je neki mladi koji je tuda prolazio pogledao
zaljubljeno u Denetu na prozoru (to je bila jedna od najozbiljnijih uvreda koje su se mogle naneti
dostojanstvu moje tetke), ipak je budila u meni vie potovanja prema sebi, mada ne i manje straha.
Ogromna je bila zabrinutost koju sam oseao u ono vreme koje je moralo protei do odgovora
gospodina Merdstona, ali sam nastojao da je obuzdam i da na izvestan miran nain budem koliko
mogu ljubazniji prema tetki i gospodinu Diku. Gospodin Dik i ja smo esto izlazili da putamo
velikog zmaja, ali ja jo uvek nisam imao nikakvog odela, osim onih ne tako ivopisnih haljina
kojima su me ukrasili prvog dana, i koje su me drale zatvorena u kui po ceo dan, osim jednog sata
poto bi pao mrak, kad bi me tetka, zdravlja radi, povela u etnju, pred spavanje, po grebenu iznad
mora. Najzad stie odgovor od gospodina Merdstona, i tetka mi, na moj beskrajni uas, ree da on
lino dolazi sutra da govori s njom. Sutradan sam, jo uvek upakovan u svoju udnu odeu, sedeo i
brojao sate, sav crven i vreo od unutarnjeg sukoba izmeu sve slabije nade i sve veeg straha, i
oekujui da se trgnem pred pojavom onog mranog lica od kojeg sam se svaki as trzao
uobraavajui da dolazi.
Moja tetka je bila neto malo energinija i stroa nego obino, ali inae na njoj nisam mogao
primetiti nekog drugog znaka pripreme za prijem posetioca koga sam se toliko plaio. Ona je sedela

sa radom kraj prozora, a ja pored nje, dok su mi se po glavi vrzle sve mogue i nemogue misli o
ishodu posete gospodina Merdstona, i tako sve do prilino kasno popodne. Na ruak se
neprestano odlagao na neodreeno vreme, ali je ve bilo tako kasno, da tetka naredi da se spremi, kad
iznenada podie uzbunu da dolaze magarci, na to ja, do krajnosti zaprepaen i zapanjen, ugledah
gospoicu Merdston kako na enskom sedlu odluno jae preko one neprikosnovene ledine i kako se
zaustavlja pred kuom, osvrui se oko sebe.
Odlazite, viknu tetka tresui glavom i pesnicom sa svog prozora, ta traite ovde? Kako smete
da gazite tue pravo? Odlazite! Ej, vi stvore drska lica!
Tetku je tako strahovito razbesnela hladnokrvnost s kojom je gospoica Merdston gledala oko
sebe, da mi se stvarno uini da se ukoila i da je za trenutak nesposobna da po obiaju izleti napolje.
Ja iskoristih priliku da joj kaem ko je to, i da je onaj gospodin koji sad prilazi toj prestupnici, jer je,
zbog strmog puta bio zaostao za njom, glavom gospodin Merdston.
Ne tie me se ko je! uzviknu tetka, jo uvek tresui glavom i pravei sa prozora pokrete koji su
mogli znaiti sve drugo samo ne dobrodolicu. Ne dam da se vrea moje pravo. To ne doputam!
Odlazite! Deneta, okreni ga! Odvedi ga! i ja onako stojei iza tetke videh neku brzu borbu, u kojoj
je magarac stajao, dok je Deneta pokuavala da ga povue za uzdu, a gospodin Merdston pokuavao
da ga povede napred, dok je gospoica Merdston udarala Denetu suncobranom, a nekoliko deaka
koji su doli da, vide borbu vikali iz sve snage. Ali tetka, ugledavi iznenada meu njima mladog
zlikovca koji je bio uvar magaraca i koji je bio jedan od njenih najokorelijih prestupnika, mada je
tek bio prebacio deset godina, istra na razbojite, pa ga zgrabi, zarobi, i uvue u vrt s kaputom
prevrnutim preko glave i s nogama koje su greble po zemlji, da ga tu vrsto dri u kripcu,
dovikujui Deneti da dovede policiju i sudije, pa da ga uhvate, sude i pogube na licu mesta. Ali taj
deo bitke ne potraja dugo, jer mali zloinac, vet u raznim prevarama i smicalicama, o kojima moja
tetka nije imala pojma, pobee viui, ostavljajui u lejama dubok trag svojih potkovanih cipela i
pobedonosno odvodei magarca.

Gospoica Merdston je sjahala pri kraju borbe, te je sad sa bratom ekala kod stepenica, dok tetka
ne bude imala vremena da ih primi. Tetka, malo nakostreena usled sukoba, promarira mimo njih u
kuu, vrlo dostojanstvena, reena da ne obraa nikakvu panju na njihovo prisustvo pre no to ih
Deneta prijavi.
Da odem, tetka? upitah ja drhtei.
Ne, gospodine, ree tetka. Nipoto! i gurnu me u kut kraj sebe, ogradivi me stolicom, kao da
je to zatvor ili ograda u sudnici. U tom poloaju ostadoh za vreme celog razgovora, te odatle videh
kako ulaze gospoica i gospodin Merdston.
O! ree tetka. Nisam odmah znala protiv koga sam imala zadovoljstvo da se bunim. Ali nikome
ne doputam da jae preko one ledine. Ne pravim nikakvih izuzetaka. Nikom to ne doputam.
Va je propis dosta nezgodan za strance, ree gospoica Merdston.
Zar? upita moja tetka.
Gospodin Merdston kao da se uplai da se neprijateljstva ne obnove, te se umea:
Gospoica Trotvud!
Izvinite, primeti tetka pogledavi ga otro. Vi ste onaj gospodin Merdston koji se oenio
udovicom moga pokojnog neaka Davida Koperfilda iz Vranita kod Blanderstona? Mada ne znam
zato ba Vranite?
Jesam, ree gospodin Merdston.
Izvinite me, gospodine, to kaem, odgovori tetka, da mislim da bi bilo mnogo bolje i srenije
da ste ostavili na miru to siroto dete.
Utoliko se slaem sa primedbom koju je uinila gospoica Trotvud, primeti gospoica
Merdston ukoena, to smatram da je naa sirota Klara u sutini bila pravo dete.

Uteha je za vas i za mene, gospoo, ree tetka, koje smo dosta odmakle u ivotu, te nema
izgleda da e nas unesreiti line privlanosti, to to za nas niko ne moe rei.
Nema sumnje, odgovori gospoica Merdston, mada ini mi se, ne vrlo rado i ljubazno. I
sigurno bi bilo sto puta bolje za mog brata, kako vi kaete, da nikada nije stupio u taj brak. Uvek sam
bila tog miljenja.
Ne sumnjam da jeste, ree tetka, pa zazvoni. Deneta, pozdravite gospodina Dika i zamolite ga
da sie.
Tetka je zatim sve do njegovog dolaska sedela savreno uspravno i ukoeno, mrtei se na zid.
Kad on doe, tetka izvri ceremoniju predstavljanja.
Gospodin Dik, stari i prisni prijatelj, na iji sud, ree tetka, naglaavajui to kao da hoe da
opomene gospodina Dika, koji je grizao kaiprst i izgledao prilino luckasto, mnogo polaem.
Na ovaj mig gospodin Dik izvadi prst iz usta, pa stade usred grupe sa ozbiljnim i paljivim
izrazom lica. Tetka nae glavu prema gospodinu Merdstonu, koji nastavi:
Gospoice Trotvud, po prijemu vaeg pisma, smatrao sam kao akt vee pravinosti prema sebi i
moda veeg potovanja prema vama...
Hvala vam, ree tetka gledajui ga uvek otro, nije trebalo da se brinete za mene.
... Da na njega odgovorim lino, ma kako nezgodan bio put, nastavi gospodin Merdston, pre
nego da vam piem. Ovaj nesreni deko, koji je pobegao od svojih prijatelja i sa svog posla ...
I iji je izgled, umea se njegova sestra, skreui optu panju na mene u mom neopisivom
odelu, prava bruka i sramota.
Dein Merdston, ree njen brat, budite tako dobri da me ne prekidate. Ovaj nesreni deko je,
gospoice Trotvud, bio povod mnogih domaih briga i neprilika; i za vreme ivota moje drage
pokojne ene, i posle. On ima nabusit i buntovan duh, preku narav, i tvrdoglavu, ak neukrotivu ud. I
sestra i ja smo pokuali da ispravimo te njegove poroke, ali bez uspeha. I moje je miljenje upravo
to je miljenje i moje sestre, u koju imam poverenje, da je pravo da vi iz naih usta ujete to ozbiljno
i nepristrasno tvrenje.
Skoro je nepotrebno da potvrujem ono to je izjavio moj brat, ree gospoica Merdston ali
elim da primetim da je, verujem, od svih deaka na svetu ovo najgori.
Otro! ree tetka kratko.
Ali nikako suvie otro s obzirom na injenice, odgovori gospoica Merdston.
Hm! ree tetka. Pa onda, gospodine?
Ja imam svoje miljenje, nastavi gospodin Merdston, ije se lice sve vie mrailo to su due on
i tetka posmatrali jedno drugo, inei to vrlo paljivo, o tome na koji ga je nain najbolje vaspitati;
ono je zasnovano delom na mom poznavanju njegovog karaktera, a delom na poznavanju mojih
sredstava i izvora. Ja sam pred sobom nosim odgovornost za te svoje ideje i upravljam se prema
njima, te vie o njima nije potrebno da govorim. Dosta je ako kaem da sam smestio ovog deka pod
nadzor jednog svog linog prijatelja, u jednu uglednu radnju; da se to njemu nije dopalo; da je
pobegao; da je lutao zemljom kao obina skitnica; i da je doao ovamo, sav u ritama, da se vama
obrati za pomo, gospoice Trotvud. elim da pred vas asno iznesem tane posledice, ukoliko ih ja
mogu znati, do kojih e dovesti vae izlaenje u susret njegovoj molbi.
Ali da vidimo prvo tu vau uglednu radnju, ree tetka. Da je u pitanju bio va sin, vi biste,
predpostavljam, i njega poslali onamo, na isto mesto?
Da je on sin moga brata, odgovori gospoica Merdston upadajui u govor, verujem da bi bio
sasvim drukijega karaktera.
Ili da je majka sirotog deka iva; zar bi onda dospeo u tu uglednu radnju? ree tetka.
Verujem, ree gospodin Merdston povlaujui glavom, da Klara ne bi osporavala ono o emu
bi se ja i moja sestra Dein Merdston saglasili kao o najboljem.

Gospoica Merdston potvrdi glasnim mrmljanjem.

Hm! ree moja tetka. Jadna Beba!
Gospodin Dik, koji je za sve vreme zveckao novcem, zazvecka sad tako jako, da tetka nae za
potrebno da ga opomene pogledom pre nego to ree:
A godinji dohodak sirotog deteta je umro zajedno s njom?
Umro zajedno s njom, odgovori gospodin Merdston.
A zar to malo imanje, kua i vrt kako se ono zvae, Vranite bez vrana nije zavetano
njenom deku?
To je imanje njoj bez ikakvih ogranienja ostavio njen prvi mu, ree gospodin Merdston kad
ga tetka prekide neobino ljutito i nestrpljivo.
Za ime boje, ovee, nije to potrebno ni govoriti. Ostavio joj bez uslova! Kao da sad gledam
Davida Koperfilda kako razmatra svakovrsne uslove, iako mu je jedan prosto stajao pred nosom.
Naravno da ga je ostavio bezuslovno. Ali kad se ponovo udala kad je, ukratko reeno, udajom za
vas uinila tako beskrajno nesrean korak, ree tetka, zar niko, da govorim otvoreno, nije tada
progovorio koju re u korist deka?
Moja pokojna ena je volela svog drugog mua, gospoo, ree gospodin Merdston, to po
sebi znai da je imala poverenja u njega.
Vaa je pokojna ena, gospodine, bila najnaivnije, najodanije i najnesrenije detence, odgovori
tetka tresui glavom. Eto to je ona bila. A sad, ta imate jo da kaete?
Samo ovo, gospoice Trotvud, odgovori on. Doao sam ovamo da odvedem Davida; da ga
odvedem natrag bezuslovno, da radim s njim ono to naem za shodno i da postupam s njim kako ja
smatram da je ispravno. Ja nisam doao ovamo da dajem kakva bilo obeanja, ni da nekom dajem
jemstva. Moda vi, gospoice Trotvud, elite da ga podstiete u njegovom beanju i u albama koje
vam upuuje. Vae ponaanje, koje, moram rei, ne ide, izgleda, za mirnim reenjem, navodi me na
miljenje da je tako neto mogue. Moram vas upozoriti da ga vi zasvagda podstiete ako ga
podstiete sad; ako sad stanete izmeu mene i njega, morate stati zauvek, gospoice Trotvud. Ja ne
mogu da se alim, niti hou da se iko sa mnom ali. Doao sam ovamo prvi i poslednji put da ga
odvedem. Je li spreman da ide? Ako nije a vi mi kaete da nije, pod ma kakvim izgovorom,
sasvim mi je svejedno moja su vrata ubudue za njega zatvorena, a vaa, to smatram kao sigurno,
irom otvorena.
Tetka je vrlo paljivo sluala taj govor, sedei sasvim uspravno, sa rukama skrtenim na jednom
kolenu, gledajui mrko u govornika. Kad on zavri, ona okrete oi na gospoicu Merdston, ne
menjajui pritom svoj poloaj, pa ree:
A vi, gospoo? Imate li vi ta da primetite?
Moj brat je, gospoice Trotvud, ree gospoica Merdston, tako lepo kazao sve to bih ja imala
da kaem i izloio tako jasno sve to znam kao ovejane injenice, da nemam nita da dodam, sem da
vam se zahvalim na utivosti, u koju ne sumnjam, ree gospoica Merdston sa ironijom koja moju
tetku dirnu koliko bi dirnula onaj top kraj kojeg sam spavao u atamu.
A ta kae deko? ree tetka; jesi li raspoloen da ide, Davide?
Ja odgovorih da nisam i stadoh preklinjati tetku da me ne da. Rekoh da me ni gospoica ni
gospodin Merdston nikad nisu voleli i da nikad nisu bili, dobri prema meni. Da su uinili da moja
majka, koja me je uvek neno volela, bude nesrena zbog mene, i da ja to dobro znam, a da i Pegoti
to dobro zna. Rekoh da sam bio nesreniji nego to bi iko mogao poverovati ko zna koliko sam
mlad. I molio sam i preklinjao tetku zaboravio sam kakvim reima, ali se seam da sam bio jako
uzbuen da mi pomogne i da me zatiti, za ljubav moga oca.
Gospodine Dik, ree tetka, ta da radim s ovim detetom?
Gospodin Dik se zamisli, zbuni, razvedri i najzad izjasni:

Odmah dajte da mu se uzme mera za odelo.

Gospodine Dik, ree tetka likujui, dajte mi ruku, jer je vaa zdrava pamet neocenjiva. Poto
je prodrma vrlo srdano, ona me privue k sebi i ree gospodinu Merdstonu:
Moete ii kad god hoete; ja u pokuati sreu sa dekom. Ako je takav kao to vi kaete, uvek
mogu uiniti za njega barem koliko ste vi uinili. Ali ne verujem ni rei od toga.
Gospoice Trotvud, odgovori gospodin Merdston, pa ustade i slee ramenima, da ste muko
...
Ah! Gluposti! ree tetka. Neu da vas ujem!
Kakva prefinjena utivost, viknu gospoica Merdston ustajui. Neodoljiva, zaista.
Zar mislite da ja ne znam? ree tetka ne obraajui nikakvu panju na sestru, ve produujui da
govori bratu, i da vrlo reito trese glavom prema njemu, kakav je ivot kod vas moglo provoditi
ono siroto nesreno i zavedeno detence? Zar mislite da ne znam u kakav ste zao as po to neno malo
stvorenje prvi put izali pred njene oi, smekajui se na nju i buljei u nju, kladila bih se, kao da
bajagi ne znate ni dve unakrst.
Nikad nisam ula tako otmeno izraavanje, ree gospoica Merdston.
Zar mislite da vas ne prozirem kao da sam sve gledala svojim oima, nastavi tetka, sad kad vas
stvarno vidim i ujem, to, da vam iskreno kaem, za mene moe biti sve samo ne zadovoljstvo. O,
bogo mili! Ko je bio slai i glai od gospodina Merdstona u poetku! Jadno oamueno nevinace
nikad nije videlo takvog oveka. Sav od eera. Oboavao ju je. Ludovao za njenim dekom, neno
ludovao za njim! On e mu biti drugi otac, i svi e iveti zajedno, kao u vrtu punom rua, zar ne? Uh!
Beite mi s oiju odmah! ree tetka.
Nikad u ivotu nisam videla nita ni nalik na ovo stvorenje, viknu gospoica Merdston.
Pa kad ste se osigurali kod sirote ludice, ree tetka, bog neka mi oprosti to je tako nazivam, a
otila je tamo gde se vama ba ne uri, morali ste, valjda zato to jo niste naneli dosta zla njoj i
njenima, poeti da je vaspitavate, zar ne, da je lomite, kao sirotu pticu u kavezu, i da, unitavate njen
zavedeni ivot, uei je da peva kako joj vi svirate?
Ovo je ili ludilo ili pijanstvo, ree gospoica Merdston u krajnjem oajanju to ne moe da
navede na sebe bujicu tetkinih rei, a ja bih pre rekla da je pijanstvo.
Gospoica Betsi nastavi da govori gospodinu Merstonu, ni najmanje ne obraajui panju na
njeno prekidanje, kao da ga nije ni bilo.
Gospodine Merdstone, ree ona, pretei mu prstom, vi ste bili tiranin toj prostodunoj Bebi, i
vi ste joj slomili srce. Ona je bila detence puno ljubavi, ja to znam; znala sam to godinama pre no to
ste je vi videli, i kroz taj najbolji deo njene slabosti nali ste da joj nanesete rane od kojih je umrla.
Eto vam istine za utehu, dopadala vam se ona ili ne. Iskoristite je vi i vae orue kako najbolje znate.
Dopustite da vas zapitam, gospoice Trotvud, umea se gospoica Merdston, koga vi to, tako
biranim reima na koje nisam navikla, izvoljevate nazivati oruem moga brata?
Jo uvek gluha na njen glas, i potpuno nedirnuta tim reima, gospoica Betsi nastavi svoju beseu.
I bilo je jasno, kao to rekoh, godinama pre nego to ste je vi i videli a zato je tajanstvena
volja provienja dopustila da je vi ikad ugledate, vie je nego to moe da shvati ljudski um bilo je
jasno da e se siroto, neno, malo stvorenje udati, pre ili posle; ali sam se nadala da to nee ispasti
tako ravo kao to je ispalo. Bilo je to onda, gospodine Merdstone, kada je rodila ovog deka, ree
tetka, siroto dete kojim ste je kasnije ponekad muili, to vam je sad neprijatna uspomena, te vam
njegovu pojavu ini mrskom. Da, da! Ne morate se trzati! ree tetka. I bez toga znam da je to
istina.
On je za sve to vreme stajao kraj vrata i posmatrao tetku, sa osmehom na licu, iako su mu crne
obrve bile tmurno nabrane. Primetio sam da je pobledeo, mada mu je osmeh jo uvek bio na licu, i da
die, kako mi se inilo, kao posle tranja.

Zbogom gospodine, ree tetka i srean vam put! Srean put i vama, gospoo! ree moja tetka,
iznenada se okreui njegovoj sestri. Neka vas samo jo jednom vidim da jaete na magarcu preko
mog zelenila, znajte sigurno, kao to znate da nosite glavu na ramenima, da u vam skinuti eir s
glave i izgaziti ga.
Bio bi potreban slikar, i to ne obian slikar, da naslika lice moje tetke kakvo je bilo dok je davala
izraze tome vrlo neoekivanom oseanju, i lice gospoice Merdston dok je to sluala. Ali nain na
koji je tetka to rekla bio je vatren koliko i sadraj, tako da gospoica Merdston ne odgovori ni rei,
ve smotreno uhvati brata pod ruku i naduveno izae iz kue, dok tetka ostade na prozoru gledajui
za njima, bez sumnje spremna da smesta privede u delo svoju pretnju u sluaju da se onaj magarac
opet pojavi.
Kako se, meutim, ne desi nikakav pokuaj izazivanja, lice joj se postepeno ublai i postade tako
prijatno, da se ja usudih da je poljubim i da joj zahvalim, to uinih od sveg srca, obgrlivi je obema
rukama oko vrata. Zatim se rukovah sa gospodinom Dikom, koji se rukova sa mnom mnogo puta, i
pozdravi ovaj sreni zavretak pregovora prasnuvi nekoliko puta u smeh.
Vi ete se, gospodine Dik, zajedno sa mnom smatrati starateljem ovog deteta ree moja tetka.
Radujem se, ree gospodin Dik, to u biti staratelj sinu Davidovom.
Vrlo dobro, odgovori tetka; to je ureeno. Znate li, gospodine Dik da sam mislila kako bih
mogla da ga zovem Trotvud.
Svakako, svakako. Zovite ga Trotvud, svakako, ree gospodin Dik. Davidov sin Trotvud.
Hoete da kaete Trotvud Koperfild, odgovori tetka.
Jeste, dabome. Da. Trotvud Koperfild, ree gospodin Dik malo postien.
Tetki se toliko dopade ta zamisao, da gotovo odelo, koje mi nabavi to posle podne, pre nego to
ga obukoh svojom rukom obelei imenom Trotvud Koperfild, i to mastilom koje se nije moglo
obrisati, i uredi da i sve ostalo odelo koje je poruila za mene (to posle podne naruena je sva
sprema) bude isto tako obeleeno.
Tako otpoeh novi ivot, pod novim imenom, i usred svega novog. Dugo sam se, poto proe ono
doba sumnje, oseao kao da sanjam. Nikada nisam ni pomislio da u tetki i gospodinu Diku imam
udan par staratelja. Nikad nisam odreeno mislio ni o emu to je u vezi sa mnom. Dve su se stvari u
mojoj glavi najjasnije isticale, da se moj ivot u Blanderstonu odjednom udaljio, kao da ga gledam u
izmaglici neizmerne daljine, i da se zavesa zauvek spustila na moj ivot u firmi Merdston i Grinbi.
Niko otada nije podigao tu zavesu. ak sam je i ja u ovom svom pripoveanju podigao vrlo nerado, i
samo za asak, pa je opet veselo spustio. Seanje na taj ivot za mene je puno bola, tako puno duevne
patnje i beznaa, da nikad nisam imao dovoljno hrabrosti da istraujem koliko mi je bilo sueno da
proivim takvim ivotom. Je li taj ivot trajao godinu dana, ili vie, ili manje, ne znam. Znam samo
da je bio i da je prestao da bude; da sam ga opisao, i da ga tu ostavljam.

GLAVA XV
POINJEM IZNOVA

Gospodin Dik i ja uskoro postadosmo najbolji prijatelji. Vrlo esto smo izlazili zajedno da
putamo zmaja, kad bi on zavrio svoj svakidanji posao. On je svakog bogovetnog dana dugo radio
na svojoj predstavci, koja nije ni najmanje napredovala, ma koliko da se trudio, jer se kralj Karlo I
pre ili posle uvlaio u nju, tako da je morao da je odbaci i pone novu. Strpljenje i nada sa kojima je
on podnosio ta neprestana razoaranja, njegovo jedva osetno zapaanje da ima neeg to nije kako
valja u vezi sa kraljem Karlom I, slabi napori da ga dri po strani, i sigurnost s kojom je kralj ulazio
u nju i tumbe okretao celu predstavku sve je to ostavljalo na mene dubok utisak. Verujem da
gospodin Dik nije ni sam znao vie nego iko drugi ta li e biti sa predstavkom ako bude zavrena;
kuda misli da treba da je uputi; ta njome treba da se postigne. A i nije bilo nikakve potrebe da se
mui takvim pitanjima, jer ako je ita bilo sigurno pod suncem, bilo je to da predstavka nee nikad
biti zavrena.
esto sam mislio kako je dirljiv prizor gledati ga gde dri zmaja koji se vinuo visoko u vazduh.
Ono to mi je u svojoj sobi govorio o svom verovanju da tako rasprostire tvrdnje koje su tu
izlepljene, a to su u stvari, bili samo stari listovi neuspelih predstavki, bilo je moda kod njega katkad
i plod mate; ali ne i onda kada bi napolju gledao zmaja u nebu pod oblacima, i oseao kako mu vue
i trza ruku. Nikada, nije bio tako vedar kao tada. Dok sam veerom tako sedeo kraj njega na nekom
zelenom obronku i gledao ga kako prati zmaja visoko gore u mirnom vazduhu, zamiljao sam na
svoj detinji nain da mu zmaj izvlai duh iz pometenosti i die u nebesa. I dok je namotavao kanap, a
zmaj se sputao sve nie i nie iz divnog sjaja, da najzad dolepra na zemlju i tu legne kao mrtva
stvar, on kao da se postepeno budio iz sna; i seam se da sam ga viao kako ga podie i gleda oko
sebe izgubljeno, kao da su obadvojica zajedno pali s neba tako da sam ga alio od sveg srca.
Dok je napredovalo moje prijateljstvo i prisnost sa gospodinom Dikom, naklonost njegove verne
prijateljice, moje tetke, takoe nije opadala. Ona se toliko ljubazno ophodila sa mnom, da je za
nekoliko nedelja skratila moje usvojeno ime Trotvud u Trot; pa mi je ak davala i nade da u, ako
nastavim kao to sam poeo, u njenim naklonostima moi da zauzmem isto mesto kao i moja sestra
Betsi Trotvud.
Trote, ree moja tetka jedne veeri, poto se kao obino donese kutija za igru table za
gospodina Dika i nju, ne smemo zaboraviti tvoje kolovanje.
To je bila jedina stvar koja me je bacala u brigu, te se razveselih kad ona to spomenu.
Da li bi voleo da ide u kolu u Kenterberiju? upita tetka.
Odgovorih da bih jako voleo, poto je tako blizu nje.
Dobro, ree tetka. Da li bi voleo da poe sutra?
Poto sam ve bio navikao na brzinu njenih odluka, mene ne iznenadi naglost njenog predloga, te
rekoh.
Voleo bih.
Dobro, ree opet tetka. Deneta, najmi sivog ponija i kola za sutra u deset sati, a veeras spakuj
odelo gospodina Trotvuda.
Te me naredbe jako obradovae, ali mi se srce stee zbog moje sebinosti, kada primetih kakav su
utisak uinile na gospodina Dika, koji se bio sneveselio zbog mogunosti naeg rastanka, te je usled
toga igrao tako ravo, da tetka, koja ga je opomene radi nekoliko puta udarila po prstima svojom
kutijicom za kockice, zaklopi tablu i odbi da dalje igra s njim. Ali kad saznade od tetke da u ponekad

subotom dolaziti kui, a da e on moi ponekad sredom ii da me poseti, on ivnu; i zavetova se da e

za te zgode napraviti drugog zmaja, koji e po veliini jako prevazii ovog sadanjeg. Ujutro je opet
bio neraspoloen, i samo da se utei dao bi mi sav novac koji je imao, i zlato i srebro, da se moja
tetka ne umea i ne ogranii poklon na pet ilinga, koji se na njegovu usrdnu molbu kasnije povea na
deset. Na batenskoj kapiji se oprostismo s puno ljubavi, i gospodin Dik ne ode u kuu sve dok me
tetka ne odveze van domaaja njegovog pogleda.
Tetka je, potpuno ravnoduna prema javnom mnenju, majstorski terala sivog ponija kroz Dover;
sedei uspravno i kruto kao kakav paradni koija, nije skidala oka s ponija ma kuda iao, pri emu
joj je jako bilo stalo do toga da mu ne pusti na volju ni u emu. Meutim, kad izidosmo van varoi,
ona mu malo popusti kajase, pa pogledavi u mene dole, u onoj dolini od jastuka kraj nje, upita da li
sam srean.
Zaista vrlo srean, tetka, hvala vam, rekoh ja.
Njoj je to bilo vrlo milo, pa me, kako su joj obe ruke bile zauzete, pomilova po glavi biem.
Je li to velika kola tetka? upitah je ja.
Bogme ne znam, ree tetka. Mi prvo idemo kod gospodina Vikfilda.
Dri li on kolu? upitah ja.
Ne, Trote, ree tetka; on vodi svoju kancelariju.
Nisam traio vie obavetenja o gospodinu Vikfildu, poto mi ih ona sama nije davala, te smo
razgovarali o drugim stvarima dok nismo stigli u Kenterberi, gde je, poto je to bio pazarni dan,
tetka imala sjajnu priliku da provlai svog sivog ponija izmeu seljakih kola, korpi, povra i
sitniarske robe. Ta su u dlaku izmerena, okretanja i zaobilaenja izazivala ne ba laskava
dobacivanja ljudi koji su stajali unaokolo, ali je tetka i dalje vozila sasvim hladnokrvno, kao to bi,
uveren sam, ila svojim putem i kroz neprijateljsku zemlju.
Najzad se zaustavismo pred nekom vrlo starom kuom sa dugim, niskim, reetkastim prozorima
koji su se jo vie nadnosili, i nadstrenim gredama sa izrezbarenim glavama na vrhovima, koje su
isto tako ispadale napolje, tako da uobrazih da se itava kua naginje napred, nastojei da vidi ko to
prolazi dole po uskom trotoaru. Bila je besprekorna po svojoj istoi. Starinski bronzani zvekir na
nisko zasvoenim vratima, ukraen izvajanim vencima od voa i cvea, blistao je kao zvezda; dva
stepenika kojima se silazilo do vrata bila su bela kao da su prekrivena preistim lanenim platnom, a
svi uglovi i kutovi, i rezbarije, i izliveni ukrasi, i neobina okna, i jo neobiniji mali prozori, mada
drveni kao i ona brda, bili su isti kao sneg kad padne po tim bregovima.
Kad kola stadoe pred kapijom, dok sam ja paljivo posmatrao kuu, videh kako se na malom
prozoru u prizemlju pojavi neko mrtvako lice u maloj kuli koja je inila jednu stranu kue i
kako brzo ieze. Zatim se nisko zasvoena vrata otvorie, i ono se lice pojavi. Bilo je isto onako
mrtvako kao to je izgledalo i na prozoru, iako se u njegovoj boji pokazivalo ono crvenilo koje se
ponekad vidi kod riih. Lice je pripadalo osobi sa riom kosom mladiu od petnaest godina, kako
bih sad rekao, ali po izgledu mnogo starijem kome je kosa bila oiana kratko kao najkraa
strnjika, i koji je jedva imao obrve, dok trepavica uopte nije imao, tako da su mu crvenkasto-mrke
oi bile toliko bez zaklona i senke, da sam se, seam se, pitao kako moe da spava. Imao je visoka
ramena i bio koat, nosio pristojno crno odelo, sa uskom belom vratnom maramicom zakopano do
grla, i imao duge, mrave ruke kao u kostura, koje naroito privukoe moju panju, dok je stajao kraj
ponijeve glave, trljao rukom bradu i gledao na nas u kolima.
Je li gospodin Vikfild kod kue, Urija Hipe? upita tetka.
Gospodin Vikfild je kod kue, gospoo, ree Urija Hip. Izvolite onamo, i pokaza drugom
rukom sobu na koju je mislio.
Izaosmo iz kola i, ostavivi njega da uva ponija, uosmo u dugi, nizak salon koji je gledao na
ulicu i sa ijeg prozora, kad uoh unutra, ugledah Urija Hipa kako duva poniju u nozdrve, pa ih

odmah pokriva rukom kao da neto vraa. Prema starom i visokom kaminu bila su dva portreta:
jedan, nekog gospodina sede kose, ali nipoto starog oveka, i crnih obrva, koji je gledao neke
hartije uvezane crnom vrpcom; a drugi, neke gospoe vrlo mirnog i milog izraza lica, koje je
gledalo u mene.
Mislim da sam se bio okrenuo da potraim sliku Urije Hipa, kad se otvorie vrata na drugom kraju
sobe i ue neki gospodin, na iju se pojavu okretoh prvom portretu da se uverim da nije iziao iz
svog rama. Ali portret je ostao nepomian, a kad gospodin prie blie svetlosti, videh da je nekoliko
godina stariji nego to je bio kad je slika raena.
Gospoice Betsi Trotvud, ree gospodin, izvolite unutra. Izvinite to sam bio zauzet. Vi znate
moju pobudu. Imam samo jednu u ivotu.
Gospoica Betsi mu zahvali, i mi uosmo u njegovu sobu, koja je bila kancelarijski nametena, sa
knjigama, hartijama, limenim kutijama i tako dalje. Gledala je u batu i imala gvozdenu kasu
ugraenu u zid tako neposredno iznad kamina, da sam se domiljao, dok sam sedeo, kako dimniari
mogu tua da prou kad iste dimnjak.
Pa, gospoice Trotvud, ree gospodin Vikfild, jer sam uskoro doznao da je to on, i da je
advokat i upravitelj imanja nekog bogatog gospodina iz te grofovije, kakav vas je vetar ovamo
doterao? Nadam se da nije rav.
Nije, odgovori tetka, nisam dola ni zbog kakve pravne stvari.
To je dobro gospoo, ree gospodin Vikfild. Bolje je to ste doli zbog bilo ega drugog.
Kosa mu je sad bila potpuno seda, mada su mu obrve jo i sad bile crne. Imao je vrlo prijatno lice,
i po mom miljenju bio je lep. Bilo je izvesnog zdravog rumenila u boji njegovog lica, koju sam
odavno, usled Pegotinog pouavanja, bio navikao da dovodim u vezu sa vinom; pa sam uobraavao
da se ona osea i u njegovom glasu, i istom uzroku pripisivao i njegovu krupnou. Bio je vrlo
uredno obuen. Nosio je plavi kaput, prugast prsnik i pantalone od nankina, dok su mu fina nabrana
koulja i vratna marama od izvrsnog lanenog platna bile neobino bele i meke, i podseale moju
neumornu matu oivljavam to seanje na paperje sa labudovih grudi.
Ovo je moj neak, ree tetka.
Nisam znao da imate neaka, gospoice Trotvud, ree gospodin Vikfild.
Ta jest, upravo sin moga neaka, primeti tetka.
Nisam znao da ga imate, dajem vam asnu re, ree gospodin Vikfild.
Posvojila sam ga, ree tetka mahnuvi rukom i dajui na znanje da joj je sasvim svejedno je li
on to znao ili nije, i dovela sam ga ovamo da ga dam u neku kolu gde bi mogao dobro da ui, i gde
bi se sa njim dobro postupalo. A sad mi recite gde je ta kola, kakva je, i sve o njoj.
Pre nego to bih vas mogao posavetovati, ree gospodin Vikfild, staro pitanje, vi ve znate: iz
kakve pobude vi to inite?
avo neka nosi tog oveka! uzviknu tetka. Uvek traga za nekim pobudama, ak i kad su
oevidne! Pa da usreim dete i da ga uinim korisnim.
ini mi se da to mora biti neka meovita pobuda, ree gospodin Vikfild vrtei glavom i smeei
se s nevericom.
Meovita, tandara mandara! odgovori tetka. Vi tvrdite kako imate jednu odreenu pobudu u
svemu to radite. Ne smatrate, valjda, da ste vi jedini poten ovek na svetu?
Tano, ali ja imam samo jednu pobudu u ivotu, gospoice Trotvud, odgovori on smeei se.
Drugi imaju tuce, dvadeset, stotine. Ja imam samo jednu. U tome je sva razlika. Bilo kako bilo, to je
sporedno. Najbolja kola? Znai ma kakva da je pobuda, vi elite neto najbolje.
Tetka klimnu glavom u znak odobravanja.
U najbolju koju imamo, ree gospodin Vikfild razmiljajui, va neak ne bi mogao odmah
biti primljen na stan i hranu.

Ali ja mislim da bi mogao negde na drugom mestu imati stan i hranu? predloi tetka.
I gospodin Vikfild je mislio da bih. On posle kraeg razgovora predloi da odvede tetku u kolu,
te da je sama vidi i oceni; i da je iz istog razloga odvede u dve-tri kue gde bih mogao da stanujem.
Tetka rado prihvati taj predlog, te svi troje izaosmo napolje, kad on zastade i ree:
Moda bi se na mladi prijatelj iz neke pobude usprotivio ovom sporazumu. Mislim da bi bilo
bolje da ga ostavimo ovde.
Tetka je, izgleda, bila raspoloena da se ovome razlogu odupre, ali ja, da bih olakao stvar, rekoh
da u rado ostati ako oni to ele, te se vratih u kancelariju gospodina Vikfilda, gde opet sedoh na
stolicu na kojoj sam i pre sedeo da saekam njihov povratak.
Desilo se da je ta stolica bila okrenuta prema nekom uskom hodniku koji se zavravao onom
malom okruglom sobom u kojoj sam video bledo lice Urije Hipa kako gleda kroz prozor. Poto je
odveo ponija u neku oblinju talu. Urija je u toj sobi radio za svojim stolom, koji je pri vrhu imao
mesingani okvir na koji se privrivala hartija, i na kome je tada bilo zakaeno ono to je Urija
prepisivao. Iako mu je lice bilo okrenuto meni, ja sam, poto je ono to je prepisivao bilo izmeu
nas, neko vreme mislio da on ne moe da me vidi, ali kad pogledah onamo paljivije, bi mi
neprijatno kad opazih da se njegove besane oi kao dva crvena sunca svaki as kriom pojavljuju
ispred hartije i bulje u mene, mogu rei itav minut bez prekida, dok mu je pri tome pero pisalo ili se
pravilo da pie kao obino. Pokuao sam nekoliko puta da im se uklonim s puta, kao na primer da se
popnem na stolicu i da posmatram mapu na drugom kraju sobe, ili da se zadubim u stupce nekih
kentskih novina, ali su me one uvek privlaile k sebi; i kad god bih pogledao u pravcu ona dva crvena
sunca, znao sam da u ih nai kako upravo izlaze ili taman zalaze.
Najzad se, posle dueg odsustvovanja, tetka i gospodin Vikfild vratie, na moje veliko olakanje.
Nisu imali onoliko uspeha koliko sam eleo; mada su dobra svojstva kole bila neosporna, tetki se
nije svieo nijedan stan koji je on predloio za mene.
Vrlo nezgodno, ree tetka; ne znam ta da radim, Trote.
Zaista nezgodno, ree gospodin Vikfild. Nego, ja u vam rei ta da radite, gospoice
Trotvud.
ta? upita tetka.
Ostavite zasad svog neaka ovde. Miran je deko. Nee mi nimalo smetati. A ova je kua savrena
za uenje. Tiha kao manastir, a i prostrana gotovo isto toliko. Ostavite ga ovde.
Tetki se oigledno svide ta ponuda, iako se ustezala da je primi. Tako isto i meni.
No, gospoice Trotvud, ree gospodin Vikfild, to je izlaz iz tekoe. To je, znate, privremeno
reenje. Ako ne ispadne dobro, ili nam jednom ili drugom ne bude zgodno, on moe lako otii na
mesto koje mu odgovara. U meuvremenu moi e da se nae za njega bolji stan. Bolje bi bilo da se
resite da ga zasad ovde ostavite.
Vrlo sam vam zahvalna, ree tetka, vidim da je i on, ali...
De, de, znam ta mislite, viknu gospodin Vikfild. Neka vas ne mui to to ete primiti uslugu,
gospoice Trotvud. Ako hoete, moete plaati za njega. Neemo se mnogo natezati oko cene, ali ete
plaati ako ba hoete.
Pod tim uslovima, ree tetka, mada to ne smanjuje moju stvarnu obavezu, bie mi drago da ga
ostavim.
Onda hajdete da vidite moju malu domaicu, ree gospodin Vikfild.
Nato poosmo uz prekrasne stare stepenice, sa ogradom koja je bila tako iroka da smo mogli, ii
i po njoj skoro isto tako lako, pa uosmo u stari, senovit salon koji su osvetljavala ona tri-etiri
neobina prozora koja sam video sa ulice, u ijim je dubinama bilo starih hrastovih klupa, koje kao
da su bile od istog drveta od koga i bletav hrastov pod i velike grede na tavanici. Bila je to lepo
nametena soba, sa klavirom i raznim jarkocrvenim i zelenim nametajem i sa neto cvea. Izgledalo

je kao da se itava soba sastoji iz starih kutaka i uglova, gde se u svakom kutu nalazio poneki udni
stoli, ili ormani, ili polica za knjige, ili stolica, ili ovo, ili ono, tako da bih uvek pomislio da u
sobi vie nema tako krasnog kuta; dok ne bih opazio drugi do njega, i naao da je isto tako lep, ako
ne jo lepi. Sve je tu imalo isti onaj izgled povuenosti i istoe kojim se kua isticala spolja.
Gospodin Vikfild zakuca na vrata koja su se nalazila u jednom kutu drvetom obloenog zida, nato
odande brzo izae devojica mojih godina, pa ga poljubi. Na njenom licu odmah ugledah onaj isti
mirni, umiljati izraz gospoe ija me je slika dole gledala. Mojoj mati se inilo kao da se portret
razvio u enu, a da je original ostao dete. Mada, joj je lice bilo sasvim sjajno i zadovoljno, ipak je iz
njega i iz itave nje zraila neka mirnoa neki mirni, dobri, tihi duh koji nikada nisam
zaboravio, i koji nikad neu zaboraviti.
Bila je to njegova mala domaica, njegova ki Agnesa, kako ree gospodin Vikfild. Kad sam uo
kako je on to izgovorio, i video kako je dri za ruku, pogodio sam ta je njegova jedina pobuda u
ivotu.

O pojasu joj je visila mala kotarica s kljuevima, a i sva je izgledala ozbiljno i pribrano kao prava
domaica te stare kue. Sa prijatnim izrazom lica sluala je oca dok joj je govorio o meni, a kad
zavri, ona predloi tetki da poemo gore i pogledamo moju sobu. Poosmo svi zajedno, a ona pred
nama. Bila je to slavna, stara soba, takoe sa hrastovim gredama i biljurnim oknima, i sa irokom
ogradom na stepenicama, koja je dopirala sve do nje.
Ne mogu da se setim kad sam i gde u detinjstvu video u crkvi prozor od stakla u bojama. Niti se
seam ta je na njemu bilo predstavljeno. Ali znam da sam, kad sam je video kako se okree u
ozbiljnoj svetlosti starog stepenita, i eka na nas, pomislio na taj prozor, i da od toga doba uvek
neto od njegovog mirnog sjaja dovodim u vezu sa Agnesom Vikfild.
Tetki je bilo milo, koliko i meni, to se sve udesilo za mene, pa opet siosmo u salon zadovoljni i
veseli. Kako nije htela ni da uje da ostane do ruka, bojei se da ne bi sa svojim ponijem stigla kui
pre mraka, a kako ju je, kako sam primetio, gospodin Vikfild suvie dobro poznavao da bi se uputao

u prepiranje s njom ma o kakvom pitanju, te joj donesoe neto da se zaloi, dok se Agnesa vrati
svojoj guvernanti, a gospodin Vikfild svojoj kancelariji. I tako ostadosmo sami, da se bez
ustruavanja oprostimo.
Kazala mi je da e gospodin Vikfild urediti sve za mene i da neu oskudevati ni u emu, pa mi
onda reima punim ljubavi dade najbolje savete.
Trote, ree tetka na zavretku, budi na ponos i sebi, i meni i gospodinu Diku, i neka te bog
uva.
Bio sam jako potresen, pa sam joj se samo zahvaljivao i najzad uputio najtoplije pozdrave
gospodinu Diku.
Nikad, ree tetka, nemoj biti nizak, laljiv, i svirep. Izbegavaj ova tri poroka, Trote, pa u uvek
moi da imam vere u tebe.
Ja joj obeah to sam bolje znao i umeo da neu zloupotrebiti njenu dobrotu, ni zaboraviti njen
savet.
Poni je pred kapijom, ree tetka, idem. Ti ostani ovde.
Rekavi to, zagrli me urno i izae iz sobe zatvarajui vrata za sobom. U prvom trenutku sam bio
zbunjen zbog tako naglog odlaska i gotovo se uplaih da je nisam uvredio; ali kad pogledah na ulicu
i videh kako se snudeno penje u kola, i kako ih kree ne gledajui gore, shvatih je bolje, i ne ogreih
se o nju.
Oko pet sati, u gospodin Vikfildovo vreme za ruak, ja sam ve bio pribran i raspoloen za jelo.
Sto je bio postavljen samo za nas dvoje, ali Agnesa, koja je ekala u salonu pre ruka, sie dole s
ocem i sede za sto prema njemu. Pitao sam se da li bi mogao da rua bez nje.
Posle ruka ne ostadosmo tu, ve se opet popesmo gore u salon, gde Agnesa u jedan ugodan kut
donese ocu ae i satljike portskog vina. Meni se inilo da on ne bi uivao u aromi tog vina da mu ga
je donela neka druga ruka.
Tu je sedeo dva sata pijui vino, i to pijui ga dosta, dok je Agnesa svirala na klaviru, radila i
razgovarala s njim i sa mnom. On je veinom bio veseo i raspoloen s nama, ali su mu se ponekad
oi zaustavljale na njoj, pa bi se zamislio i postao utljiv. ini mi se da je ona to uvek brzo opaala,
pa ga je budila iz te zamiljenosti nekim pitanjem ili milovanjem. On bi se na to prenuo iz
razmiljanja i nastavljao da, pije.
Agnesa spremi aj i sede u proelje stola, pa nam i vreme posle aja proe kao i ono posle ruka,
dok ona ne poe u postelju; otac je zagrli i poljubi, a kad ona ode, naredi da mu se odnesu svee u
kancelariju, nato i ja odoh da legnem.
Ali sam u toku te veeri bio siao do kapije i proetao malo ulicom da ponovo vidim starinske
kue i sivu katedralu, i da porazmislim o tome kako sam na svom putu proao kroz ovu drevnu
varo, i pored te iste kue u kojoj sad ivim, i ne znajui za nju. Kad se vratih, vieh Uriju Hipa kako
zatvara kancelariju, pa mu prioh, oseajui se prijateljski raspoloen prema svakom i stadoh s njim
razgovarati, da mu zatim na rastanku pruim ruku. Ali, o kako mu je ruka bila vlana, i grozna pri
dodiru kao i po izgledu! Kasnije sam trljao svoju da je zagrejem i da bih strljao trag njegove.
Bila je to tako neprijatna ruka, da mi se, kad sam stigao u svoju sobu, jo uvek inilo da je oseam
onako hladnu i vlanu. Kad sam se nagao kroz prozor, opazio sam jedno o onih lica na okrajku
nadstrenih greda kako me iskosa promatra. Uobrazio sam da se to Urija Hip nekako uspentrao
onamo sam e ga bog znati kako te u najveoj hitnji zatvorih prozor.

GLAVA XVI
U MNOGOM POGLEDU SAM SASVIM DRUGI DEKO

Sledeeg jutra posle doruka ponovo uoh u kolski ivot. U pratnji gospodina Vikfilda otidoh do
mesta mog budueg kolovanja. Bila je to mrana zgrada u dvoritu, nekako visokouena, kao u
skladu sa svrakama i avkama koje su sletale sa tornjeva katedrale da se vanim inovnikim hodom
proetaju po travnjacima. Tamo me predstavie mom novom uitelju doktoru Strongu.
inilo mi se da doktor Strong izgleda isto onako zarao kao i ogromna visoka gvozdena ograda i
spoljne kapije, a ukoen i teak kao velike kamene urne koje su zgradu ograniavale i bile
rasporeene na jednakom rastojanju po zidu od crvenih opeka, oko celog dvorita, kao neke uzviene
kegle nametene da se Vreme njima igra. Bio je u svojoj biblioteci, mislim na doktora Stronga, u
odelu koje nije bilo naroito dobro ietkano, kao to mu kosa nije bila bogzna kako oeljana, dok
su mu podvezice na kolenima bile odreene, duge crne dokolenice otkopane, a cipele zjapile kao dve
rupe na prostirau pred kaminom. Kad me pogleda svojim oima bez sjaja, koje me podsetie na
davno zaboravljenog starog, slepog konja koji je nekad na blanderstonskom groblju pasao travu i
teturao se preko grobova, on mi ree da mu je milo to me vidi, pa mi prui ruku, s kojom nisam
znao ta da uradim, jer ona sa svoje strane nije nita preduzimala.
Ali nedaleko od doktora Stronga za runim radom sedela je vrlo lepa mlada dama, koju je on zvao
Ani, i koja je po mom miljenju bila njegova ki; ona me izvue iz neprilike kleknuvi na pod da
doktoru Strongu obuje cipele i da mu zakopa dokolenice to je uinila veoma veselo i brzo. Poto je
to zavrila, i kad poosmo u uionicu, jako me iznenadi kad uh da joj se gospodin Vikfild,
pozdravljajui se s njom, obraa kao gospoi Strong, te upitah da to nije ena sina doktora
Stronga, i je li mogue da je to gospoa Strong, to mi najzad sam doktor nesvesno razjasni.
Zar zaista, Vikfilde, ree on zaustavivi se u jednom hodniku sa rukom na mom ramenu, jo
niste nali nikakvo podesno mesto za roaka moje ene?
Nisam, odgovori gospodin Vikfild. Nisam. Jo nisam.
eleo bih da se to uini to je mogue , Vikfile, ree doktor Strong jer je Dek Meldon
potrebit mladi i besposlen, a iz te dve rave stvari ponekad proizlaze jo gore. to kae doktor
Vots, dodade on gledajui u mene i pokreui glavu po taktu svog navoda, ,Satana jo uvek nae po
neko zlo za besposlene ruke.
Bogme, doktore, odgovori gospodin Vikfild, da je doktor Vots poznavao ljudski rod, mogao
je napisati sa isto toliko istinitosti i Satana jo uvek nae po neko zlo i za, uposlene ruke. Moete
biti uvereni da zaposleni ljudi daju svoj puni, doprinos zlu u svetu. ta su sve poinili ljudi koji su bili
najvredniji i u sticanju novca i u sticanju moi za poslednjih sto ili dvesta godina? Zar nikakvo zlo i
nesreu?
Dek Meldon se, kako meni izgleda, nee nikad bogzna kako truditi da stekne bilo jedno bilo
drugo, ree doktor Strong trljajui zamiljeno bradu.
Moda nee, odgovori gospodin Vikfild; vi me vraate na pitanje od koga sam se, oprostite
mi, udaljio. Ne, jo nita nisam naao za Deka Meldona. Verujem, on ovo ree sa izvesnim
snebivanjem, da nazirem vau pobudu i to mi oteava stvar.
Moja je pobuda, odgovara doktor Strong, elja da naem zgodno mesto roaku i drugu iz
detinjstva moje Ane.
Da, znam, odgovori gospodin Vikfild; ovde ili u inostranstvu.
Da, odgovori doktor, oigledno se udei zato je on toliko naglasio te dve rei. Ovde ili u

inostranstvu.
To su, znate, lino vae rei, ree gospodin Vikfild, ili u inostranstvu.
Svakako, odgovori doktor. Svakako, jedno ili drugo.
Jedno ili drugo. Zar nemate izbora? upita gospodin Vikfild.
Ne, odgovori doktor.
Ne? upita gospodin Vikfild iznenaeno.
Ni najmanjeg.
Nemate pobuda, ree gospodin Vikfild, zbog kojih elite inostranstvo, a ne ovde?
Ne, odgovori doktor.
Prinuen sam da vam verujem, pa vam naravno i verujem, ree gospodin Vikfild. Da sam to
znao pre, to bi mi uprostilo posao. Ali priznajem da sam imao drugi utisak.
Doktor Strong ga je posmatrao zbunjenim pogledom, punim sumnje, to gotovo odmah pree u
osmeh, koji me jako ohrabri, jer je bio pun ljubaznosti, blagosti i jednostavnosti, kojom se,
uostalom, odlikovalo itavo njegovo ponaanje, samo to je svaki put trebalo probiti ledenu koru
koja se nahvatala i koja je dolazila od neke naunike misaone zbilje. Ta je njegova jednostavnost
bila vrlo privlana i ohrabrujua za mladog uenika kakav sam bio ja. Doktor Strong je trupkao
ispred nas svojim udnim, neravnim korakom, ponavljajui ne i ni najmanje i druga kratka
uveravanja u istom smislu, a mi smo ili za njim; gospodin Vikfild ozbiljna izraza kao to opazih, i
klimajui glavom sam za sebe, ne znajui da ga ja gledam.
Uionica je bila prilino velika dvorana u najmirnijem delu kue, izloena dostojanstvenim,
ukoenim pogledima nekih petest urni. Iz nje se lepo video stari odvojeni doktorov vrt, u kome su na
junom sunanom zidu sazrevale breskve. Tu su bila dva velika aloja u abrovima, na travnjaku pod
prozorima, sa irokim, snanim liem (kao napravljenim od obojenog lima), koje je od to doba za
mene uvek simbol tiine i povuenosti. Nekih dvadeset i pet aka bilo je ozbiljno zauzeto knjigama
kad mi uosmo, ali se svi digoe da pozdrave doktora, a ostadoe stojei kad videe gospodina
Vikfilda i mene.
Novi ak, gospodo, ree doktor. Trotvud Koperfild.
Neki Adams, koji je bio najbolji ak, izie sa svog mesta, pa mi poele dobrodolicu. Onako sa
belom kravatom, liio je na mladog svetenika, ali je bio vrlo prijatan i dobroudan; on mi pokaza
mesto, pa me predstavi i nastavnicima na tako otmen nain, da me je ve to moglo raskraviti, ako
nita drugo.
inilo mi se, meutim, da ve vrlo davno nisam bio u drutvu takvih deaka, ili bilo kakvih
drugova vrnjaka, sem Mikija Vokera i Branjavog Krompira, te se osetih nekako udno, kao
nikad u ivotu. Bio sam tako svestan da sam uestvovao u prizorima o kojima oni ne mogu imati ni
pojma, i da sam stekao iskustvo koje ne odgovara ni mojim godinama ni izgledu i poloaju ijednog
od njih, tako da mi je nekako upola izgledalo kao da sam nekom prevarom upao meu njih i postao
isto to i svako drugo ae. Ja sam se za vreme sluenja kod Merdstona i Grinbija, ma kako ono
dugo ili kratko trajalo, tako bio odvikao o deakih igara i zabava, da sam se sad oseao nevet i
neiskusan u stvarima za njih najobinijim. Sve to sam nekad bio nauio tako je izvetrilo iz mene za
ono vreme dok su me danju i nou morile rune ivotne brige, da se sada, kad me stadoe ispitivati da
vide ta znam, pokazalo da ne znam nita, te me bacie u najnii razred te kole. Ali ma koliko da mi
je bilo neprijatno zbog toga to sam zaostajao u deakoj okretnosti i u knjikom znanju, ipak me je
beskrajno vie muila pomisao da me ba ono to znam mnogo vie razdvaja od mojih kolskih
drugova nego ono to ne znam. Zamiljao sam ta bi oni pomislili kad bi doznali kako dobro
poznajem tamnicu Kraljevskog suda? Ima li ita na meni to bi i pored moje volje odalo onu moju
prolost u vezi sa porodicom Mikober sva ona zalaganja stvari, prodavanja i one veere? Moda
me je neki od deaka video kako se iznuren i odrpan vuem kroz Kenterberi, pa e me sad poznati?

ta bi rekli ti deaci, koji su tako iroke ruke, da uju kako sam s mukom sastavljao nekoliko polupenija da bih kupio nasunu suvu kobasicu i neto piva, ili kriku pudinga? Kako bi na njih uticalo,
njih koje nisu ukaljali londonskih ivot i londonska ulica, kad bi uli kako dobro poznajem i kako
se stidim to ih poznajem neke od najrunijih strana toga ivota i tih ulica? Sve mi se to toliko
vrzlo po glavi tog prvog dana kod doktora Stronga, da sam se plaio svakog svog najmanjeg
pogleda ili pokreta, povlaio se u sebe kad god bi mi priao koji novi drug, i pobegao odatle im se
zavrilo predavanje, sve od straha da se ne odam odgovarajui na kakvu prijateljsku primedbu ili na
drugarske pokuaje prilaenja.
Ali stara kua gospodin Vikfilda imala je takav uticaj, da im zakucah na, njena vrata sa mojim
novim kolskim knjigama pod mikom, osetih kako mi nestaje nelagodnosti. Dok sam se peo u svoju
zranu, staru sobu, ozbiljna polutama stepenica kao da se spusti na moje sumnje i bojazni, te prolost
postade nejasnija. Sedeo sam u sobi i revnosno prouavao svoje knjige, sve dok nije dolo vreme za
ruak kola se sasvim zavravala u tri asa a nato sioh dole u nadi da u ipak jo postati
prilian ak.
Agnesa je u salonu ekala oca, koga je neko zadrao u kancelariji. Ona, me doeka svojim
prijatnim osmehom i upita kako mi se svia kola. Rekoh joj da se nadam da u je jako zavoleti,
samo da mi je ispoetka dosta neobino u njoj.
Vi nikad niste pohaali kolu, zar ne? rekoh ja.
Jesam. Svakog dana.
Da, ali hoete da kaete ovde, kod svoje kue?
Tata me ne bi mogao pustiti da idem u kolu nekud izvan kue, odgovori ona smeei se i
maui glavom. Znate, njegova domaica mora biti kod kue.
Uveren sam da vas mnogo voli, rekoh ja.
Ona klimnu glavom:
Da, i poe vratima da oslune ide li, kako bi mogla da ga doeka na stepenicama. Ali kako jo
nije dolazio, ona se vrati. Mama je umrla kad sam se ja rodila, ree ona na svoj mirni nain. Sve
to znam o njoj to je njena slika koja se nalazi dole. Videla sam vas jue kako je gledate. Jeste li se
zapitali ija je?
Rekoh joj da jesam zato to lii na nju.
I tata tako kae, ree Agnesa zadovoljno. Sluajte! Ovo mora biti tata.
Njeno mirno, vedro lice sijalo je od zadovoljstva kad poe da ga doeka i, dok su ulazili drei se
za ruku, on me srdano pozdravi i ree mi da u sigurno biti zadovoljan kod doktora Stronga, koji je
vrlo pitom i krasan ovek.
Moda ima ljudi meni nije poznato da ih ima koji zloupotrebljavaju njegovu dobrotu,
ree gospodin Vikfild. Ne budite nikada vi jedan od tih, Trotvude, ni u emu. To je najbezazleniji
ovek na svetu i bila ta osobina vrlina ili mana, treba je imati u vidu u svakom poslu sa doktorom, pa
bio taj posao najkrupniji ili najsitniji.
Govorio je, inilo mi se, kao da je bio umoran ili ozlojeen zbog neega, ali sam prestao da
mislim o tome, jer upravo tada javie da je ruak gotov, te siosmo dole i zauzesmo mesta kao i pre.
Tek to smo to uradili, na vratima se pojavi ria glava i mrava ruka Urije Hipa, koji ree:
Tu je gospodin Meldon, moli da govori s vama, gospodine.
Pa ovog asa sam zavrio razgovor sa gospodinom Meldonom, ree njegov gospodar.
Da, gospodine, odgovori Urija ali se gospodin Meldon vratio i moli da govori s vama.
inilo mi se da Urija, dok je rukom drao otvorena vrata, gleda u mene, gleda u Agnesu, gleda u
inije, gleda u tanjire, i sve predmete u sobi, pa ipak kao da ni u ta ne gleda; kao da za sve to vreme
ne skida svoje crvene, uslune oi sa svoga gospodara.
Izvinite, hteo sam samo da kaem, poto sam razmislio, u se neki glas iza Urije, poto se

Urijina glava skloni u stranu, te se mesto nje pojavi glava oveka koji je govorio, molim vas
izvinite zbog ovog upadanja da je bolje da ja, poto, kako izgleda, nemam prava da biram u toj
stvari, to pre odem iz zemlje. Moja roaka Ani je, u stvari, rekla kad smo o tome govorili, da bi vie
volela da su njeni prijatelji u blizini, a ne u progonstvu, a stari doktor ...
Doktor Strong je li o njemu re, prekide ga gospodin Vikfild ozbiljno.
Da, doktor Strong, odgovori ovaj, ja ga zovem stari doktor, to je svejedno, znate.
Ne znam, odgovori gospodin Vikfild.
Dobro, doktor Strong, odgovori Meldon. Doktor Strong je bio, kako sam mislio, istog
miljenja. Ali kako je, sudei po kursu koga se drite u razgovoru sa mnom, izgleda promenio
miljenje, nema ta vie da se kae, ve je najbolje da to pre odem. Zato sam mislio kako e biti
bolje da se vratim i reknem vam da je za mene najbolje da odem to pre, to pre to bolje. Kada treba
skoiti u vodu, nita ne vredi oklevati na obali.
U vaoj stvari bie to je mogue manje oklevanja, gospodine Meldone, u to moete biti
uvereni, ree gospodin Vikfild.
Hvala, odgovori ovaj drugi. Jako sam vam zahvalan. Ne elim da gledam poklonjenom konju
u zube, jer se to ne pristoji; inae, mogu rei, roaka Ani bi mogla lako da uredi stvar na svoj nain.
Mislim da bi trebalo samo da Ani kae starom doktoru...
Mislite da bi samo trebalo da gospoa Strong kae svome muu, da li vas razumem? ree
gospodin Vikfild.
Tano, odgovori Meldon ... trebalo samo da kae kako eli da neka stvar bude tako i tako, pa
bi, razume se, tako i bilo.
A zato se to ba razume, gospodine Meldone? upita gospodin Vikfild jedui mirno.
Pa prosto zato to je Ani zanosna mlada ena, a stari doktor, mislim doktor Strong, nije ba
sasvim zanosan mlad ovek, ree gospodin Meldon smejui se. Ne mislim nikoga da vream,
gospodine Vikfilde. Hou samo da kaem da je pravo i razumno da bude neke naknade u takvoj vrsti
brakova.
Naknade gospoi, gospodine? upita gospodin Vikfild ozbiljno.
Da, gospoi, gospodine, odgovori gospodin Dek Meldon smejui se. Ali kako primeti da
gospodin Vikfild i dalje rua sa istim nepromenljivim dranjem, i da nema izgleda da e uspeti da mu
ublai makar i jedan mii na licu, on dodade:
Nego, rekao sam zbog ega sam se vratio, te se, molei vas jo jedanput za izvinjenje zbog
upadanja, mogu ukloniti. Naravno, drau se vaeg uputstva da ovu stvar smatram kao neto to ima
da se uredi samo izmeu vas i mene i to ne treba dostavljati doktoru.
Jeste li ruali? upita gospodin Vikfild pokazujui rukom na sto.
Hvala. Idem da ruam, ree gospodin Meldon, kod roake Ani. Zbogom.
Gospodin Vikfild je ne ustajui gledao zamiljeno za njim, dok je ovaj izlazio. Pomislih kako je to
plitak mladi gospodin lepa lica, brza govora i slobodnog, drskog dranja. Tada sam prvi put video
gospodina Deka Meldona, koga se nisam nadao da u videti tako brzo, kad sam tog jutra uo
doktora da govori o njemu.
Poto ruasmo, opet oosmo gore, gde sve proe tano onako kao i jue. Agnesa postavi ae i
satljik u isti kut, te gospodin Vikfild sede da pije i popi podosta. Agnesa mu je svirala na klaviru,
sedela kraj njega, radila, razgovarala, i odigrala nekoliko igara domina sa mnom. U odreeno vreme
pripravi aj, a docnije, kad donesoh svoje knjige, ona ih pregleda i pokaza mi ta zna iz njih to
nije bilo tako malo, mada je ona to tvrdila i na koji je nain najbolje uiti iz njih sa razumevanjem.
Dok piem ove rei, vidim nju i njeno skromno, odmereno, mirno ponaanje, i sluam njen divan tihi
glas. Njen uticaj u svemu to je dobro, koji je ona kasnije imala na mene, ve tada je poeo da osvaja
moje srce. Zaljubljen sam u malu Emiliju, a ne u Agnesu ne, nikako na taj nain ali oseam da

su dobrota, mir i istina onde gde je Agnesa; i da blaga svetlost onog crkvenog prozora sa
bojadisanim staklom koji sam davno video uvek pada na nju, i na mene kad sam blizu nje, i na sve
unaokolo.
Kad je dolo vreme da ona ode u postelju, i kad nas ostavi, ja pruih ruku gospodinu Vikfildu,
spreman da i sam odem. Ali me on zadra i ree:
Volite li da ostanete kod nas, Trotvude, ili biste voleli da preete na drugo koje mesto?
Da ostanem, odgovorih brzo.
Jeste li sigurni?
Ako je vama po volji. Ako mogu.
Ali, deko, bojim se da se ovde provodi dosadan ivot.
Nije dosadniji za mene nego to je za Agnesu, gospodine. Nije nimalo dosadan.
Nego za Agnesu, ponovi on idui polako prema velikom kaminu i naslonivi se na njega.
Nego za Agnesu!
Te veeri je pio vina dok mu se oi nisu zakrvavile, ili sam ja to uobrazio. Nisam ih mogao videti
ba u taj as, jer su bile sputene i zaklopljene rukom, ali sam ih video malo ranije.
E, da mi je da znam, promrmlja on, da li ikad dosadim mojoj Agnesi. Kad bi ona meni
dosadila! Ali to je neto sasvim drugo.
On je razmiljao, a nije razgovarao sa mnom, te sam zato stajao i utao.
Dosadna, stara kua, ree on, i jednolik ivot, ali ja tu svoju malu moram imati kraj sebe.
Moram je drati kraj sebe. Kad me ve pomisao da mogu umreti i ostaviti svoje milo dete, ili da moje
milo dete moe umreti i ostaviti mene, progoni kao avet i zagorava najsrenije asove, te moe
samo da se utopi u ...
On ne dovri reenicu, ve laganim korakom ode do mesta gde je sedeo, pa stade mehaniki da
sipa vino iz ve praznog satljika, da zatim vrati satljik na sto i otkoraa natrag.
Kad je teko to podnositi dok je ona ovde, ree on, ta bi tek bilo da nje ovde nema? Ne, ne, ne,
nemam snage da to pokuam.
On se nasloni na kamin i ostade udubljen u misli tako dugo, da se nisam mogao odluiti ni da ga
uznemirim svojim odlaenjem, ni da ostanem mirno tu gde sam ekajui da se on trgne iz sanjarenja.
Najzad se on sam die i stade gledati po sobi, dok ne srete moj pogled.
Ostaete kod nas, Trotvude, a? ree on na svoj uobiajeni nain, i kao da odgovara na neto to
sam ja upravo rekao. Drago mi je. Pravite drutvo i njoj i meni. Dobro je to vas imamo ovde.
Dobro je za mene, dobro za Agnesu, dobro moda za sve nas.
Siguran sam da je dobro za mene, gospodine, rekoh ja. Srean sam to sam ovde.
Krasan ste vi deko, ree gospodin Vikfild. Ostaete ovde dokle god vam to bude prijatno. Na
to se rukova sa mnom, potapa me po ramenu, pa mi ree ako uvee, poto Agnesa ode, imam ta da
radim, ili ako hou neto da itam radi zadovoljstva, mogu slobodno da siem u njegovu sobu i
posedim s njim, ako je on tamo i ako meni bude drago njegovo drutvo. Ja mu zahvalih na panji, i
kako on ubrzo posle toga sie dole, i kako nisam bio umoran, sioh i ja sa knjigom u ruci, da se pola
sata koristim njegovim doputenjem.
Ali videvi svetlost u maloj okrugloj kancelariji, i oseajui odmah da me privlai Urija Hip, koji
je imao neku mo da me opini, uoh k njemu. Videh Uriju kako ita veliku masnu knjigu sa tako
neskrivenom panjom, da je, dok je itao, njegov mravi kaiprst klizao du svakog reda i ostavljao
(ili mi se tako inilo) ljigav trag po stranici, kao pu.
Radite veeras tako kasno, Urija, rekoh mu ja.
Da, mladi gospodine Koperfilde, veli Urija.
Dok sam sedeo na stolici preko puta njega, da bismo prijatnije razgovarali, opazih da nije u stanju
da se nasmei, ve da samo razvlai usta, i da pritom pravi dve otre brazde niz obraze, po jednu sa

svake strane, to mu slui mesto osmeha.

Ne radim kancelarijski posao, mladi gospodine Koperfilde, ree Urija.
Pa ta onda radite? upitah ja.
Usavravam svoje pravno znanje, mladi gospodine Koperfilde, ree Urija. Prelazim Tidovu
Praktiku. O, to je to pisac, taj gospodin Tid, mladi gospodine Koperfilde!
Moja stolica je bila takva osmatranica, da sam, posmatrajui ga kako posle onog zanesenog,
usklika dalje ita i kako ide po redovima kaiprstom, primetio da mu se tanke i uiljene nozdrve sa
otrim urezima udno i neprijatno skupljaju i ire, te da izgledaju kao da trepu umesto oiju, koje
gotovo nikad nisu treptale.
Pa vi ste, sigurno, ve uen pravnik? rekoh ja, poto sam ga neko vreme posmatrao.
Ja, gospodine Koperfilde? ree Urija. O ne! Ja sam vrlo neugledno stvorenje.
Opazih da ono o njegovim rukama nije bilo moje uobraenje, jer je esto trljao dlan o dlan, kao
da hoe da ih iscedi i zagreje, i da ih kriom esto brie depnom maramicom.
Potpuno sam svestan da sam najneugledniji stvor na ovom svetu, ree Urija Hip skromno, bili
drugi ta god hoe. I moja vam je majka isto tako vrlo neugledno stvorenje. Stanujemo u neuglednom
staniu, mladi gospodine Koperfilde, pa moramo biti zahvalni na mnogo emu. Zanimanje mog oca
je bilo neugledno. Bio je crkveni grobar.
A ta je sad? upitah ja.
Sad je u carstvu blaenih, mladi gospodine Koperfilde, ree Urija Hip. Ali mi imamo da
budemo zahvalni na mogo emu. Koliko bih tek trebalo da budem zahvalan to ivim kod gospodina
Vikfilda!
Upitah Uriju da li je dugo kod gospodina Vikfilda.
Ja sam kod njega etiri godine, mladi gospodine Koperfilde, ree Urija zatvarajui knjigu,
poto je paljivo oznaio mesto gde je stao, otkako je prola godina dana od smrti mog oca. Koliko
za to moram biti zahvalan gospodinu Vikfildu to u svojoj dobroti namerava da me besplatno
oslobodi kao pripravnika, jer to inae ne bi bilo u granicama skromnih sredstava moje majke, ni
lino mojih.
Onda kad se oslobodite postaete pravi advokat, zar ne? rekoh ja.
Sa blagoslovom bojim, mladi gospodine Koperfilde, odgovori Urija.
Moda ete jednoga dana biti ortak u poslovima gospodina Vikfilda, rekoh ja da mu ugodim,
pa e to biti firma Vikfild i Hip ili Hip, nekada Vikfild.
O, ne, gospodine Koperfilde, odgovori Urija maui glavom; ja sam suvie neugledan za tako
to.
On je zaista bio neverovatno slian licu izrezanom na gredama ispred moga prozora, dok je sedeo
onako ponizan i gledao me iskosa, rairenih usta, s brazdama na obrazima.
Gospodin Vikfild je izvanredan ovek, mladi gospodine Koperfilde, ree Urija. Ako ga
odavno poznajete, vi to znate, svakako, mnogo bolje nego to vam ja mogu rei.
Ja odgovorih da je nesumnjivo divan, ali da ga ne poznajem dugo, mada je prijatelj moje tetke.
O, zbilja, gospodine Koperfilde, ree Urija; vaa tetka je mila gospoa, mladi gospodine
Koperfilde.
Kad je hteo da izrazi oduevljenje, on se uvijao, to je bilo vrlo runo, i to je odvraalo moju
panju od laskavih rei koje bee rekao o mojoj tetki, a skretalo na zmijasto uvijanje njegovog vrata i
tela.
Mila ena, mladi gospodine Koperfilde! ree Urija Hip. Mislim da se jako divi gospoici
Agnesi, mladi gospodine Koperfilde.
Ja smelo rekoh da, iako nisam imao pojma o tome; neka mi bog oprosti.
Nadam se da joj se i vi divite, mladi gospodine Koperfilde? ree Urija. Siguran sam u to.

Svako mora da joj se divi, odgovorih ja.

O, hvala vam, mladi gospodine Koperfilde, ree Urija Hip, za te rei! Sasvim su tane. Ma
kako da sam neugledan, znam da je to suta istina! O, hvala vam, mladi gospodine Koperfilde!
Onako uzbuen usled navale oseanja, on se toliko uvijao, da se tako rei izvi iz stolice, a kad je
ve ustao s nje, stade se spremati da ide kui.
Majka e me ekati, ree on obraajui se bledom, bezizraznom depnom satu, i brinue se
jako; jer iako smo vrlo neugledni, mladi gospodine Koperfilde, ipak smo mnogo privreni jedno
drugom. Ako biste hteli da nam doete u pohode jedno posle podne i da popijete olju aja u naem
neuglednom stanu, moja bi se majka ponosila vaim drutvom isto kao i ja.
Rekoh da u rado doi.
Hvala vam, mladi gospodine Koperfilde, odgovori Urija, stavljajui knjigu natrag na policu.
Vi ete sigurno ostati ovde neko vreme, mladi gospodine Koperfilde?

Ja mu rekoh da verujem da u ostati sve dok budem iao u kolu.

O, zbilja! viknu Urija, Verujem da ete najzad ui u firmu, mladi gospodine Koperfilde.
Uveravao sam ga da nemam takve namere, i da niko nije smiljao takve planove za mene, ali je
Urija neprestano odgovarao na moja uveravanja:
O, dabome, mladi gospodine Koperfilde, zaista verujem da ete ui u firmu! Pa opet: O, zbilja,
mladi gospodine Koperfilde, verujem da hoete, sigurno! i tako neprestano.
Kad je najzad bio spreman da za taj dan napusti kancelariju, upita me da li e mi biti po volji da
ugasi svetlost, a kad ja odgovorih da, on smesta ugasi. Poto se rukovao sa mnom dodir
njegove ruke, onako u mraku, podseti me na ribu on malo otikrinu vrata koja su vodila na ulicu,
pa se izvue kroz njih i zatvori ih za sobom, ostavljajui mene da se vratim u kuu pipajui po

mraku; to me je stalo dosta muka, i jednog pada preko njegove stolice. Mislim da je to valjda bio
neposredan uzrok zbog kojeg sam ga sanjao, kako mi se uinilo, itavo pola noi; sanjao izmeu
ostalog da je spustio u more kuu gospodina Pegotija, otisnuvi se na gusarski pohod; i da se na vrhu
katarke vila crna zastava na kojoj je bilo ispisano Tidova praksa; a da je pod tim avolskim
znamenjem vodio mene i malu Emiliju na puinu da nas utopi.
Kad sam sutradan otiao u kolu, oseao sam malo manju nelagodnost, a sledeeg dana jo manju,
tako da sam se toga postepeno otresao, te sam se ve za manje od dve nedelje oseao u koli sasvim
kao kod kue, i srean sa svojim novim drugovima. Bio sam jo dosta nezgrapan u njihovim igrama,
a u znanju dosta zaostajao za njima, ali sam se nadao da e me veba popraviti u prvom, a ozbiljan
rad u drugom. Prema tome legoh na posao i u igri i u nauci, te zadobih velike pohvale. I za vrlo
kratko vreme mi ivot kod Merdstona i Grinbija postade tako tu, da skoro nisam ni verovao da,
ga je bilo, dok mi je novi ivot postao tako obian, da mi se inilo kao da sam ve dugo iveo njime.
kola doktora Stronga bila je izvanredna; razlikovala se od kole gospodina Krikla kao dobro od
zla. Bila je ozbiljna i pristojno ureena, i osnivala se na zdravom sistemu; stalno se podsealo na ast
i istinoljubivost kod pitomaca, i otvoreno se pokazivalo da se rauna da oni raspolau tim
osobinama, sve dok se ne pokau nedostojni ime su se postizala uda. Mi smo svi oseali da
imamo udela u upravljanju zavodom, i odravanju njegovog glasa i ugleda. Usled toga smo mu brzo
postajali odani od sveg srca to je bar sa mnom sluaj, a za vreme dok sam tamo bio, nisam
doznao da je ijedan ak bio drukiji i uili s puno dobre volje, u elji da sluimo na ast koli. Van
kolskog vremena igrali smo divne igre, a imali smo i dosta slobode; ali se ak i onda, seam se, o
nama lepo govorilo u gradu, te smo retko svojom pojavom ili ponaanjem nanosili neku sramotu
glasu doktora Stronga i pitomcima doktora Stronga.
Neki stariji uenici su bili na stanu i hrani u doktorovoj kui, te sam od njih iz druge ruke saznao
neke pojedinosti o doktorovom ivotu. Kao, na primer, da jo nema godina dana kako se oenio
lepom, mladom enom koju sam video u njegovoj sobi za rad, i koju je uzeo iz ljubavi, jer nije imala
ni pet para, ve samo itavu vojsku sirotih roaka tako su govorili moji drugovi gotovih da
ostave doktora bez kue i kuita. Pa onda, da se doktorovo zamiljeno ponaanje pripisuje tome to
je uvek zabavljen istraivanjem grkih korenova, a to sam ja u svojoj naivnosti i neznanju smatrao
doktorovom botanikom strau, naroito zato to je uvek gledao u zemlju dok je hodao, sve dok
nisam doznao da su ti koreni rei za novi Renik na kome radi. Adams, na najbolji ak, koji je imao
smisla za matematiku, proraunao je, kako sam saznao, koliko treba da se taj Renik zavri prema
doktorovoj zamisli i brzini rada. On je smatrao da se taj posao moe zavriti kroz hiljadu est stotina
etrdeset i devet godina, raunajui od doktorovog poslednjeg ili ezdeset drugog roendana.
Ali sam doktor bio je idol cele kole. Jadni bi bili oni koji su je sainjavali da je stvar stajala iole
drukije, poto je on bio najduevniji ovek na svetu, pun prostodunosti, koja bi dirnula i kamena
srca onih urni na zidu. Kad bi se tako etao gore-dole po onom delu dvorita koji se nalazio kraj
kue, svrake i avke gledale su za njim sa glavama lukavo nakrivljenim, kao da znaju koliko one
bolje od njega razumeju stvari u svetu, a kad bi kakvoj vucibatini polo za rukom da se dovoljno
priblii njegovim cipelama, koje su kripale, i da privue njegovu panju na jednu jedinu reenicu
svoje prie o bedi ta je vucibatina bila obezbeena za itava sleea dva dana. To je u kui bilo
tako dobro poznato, da su se uitelji i stariji aci, trudili da te pljakae vrebaju po okovima i da im
preseku put, pa bi ak iskakli kroz prozore da ih izbace iz dvorita pre nego to doktor primeti
njihovo prisustvo; to bi im ponekad polazilo za rukom na svega nekoliko metara od njega, o emu
on ne bi imao ni pojma etajui gore-dole. Izvan svoje oblasti i nezatien, bio je prava ovca za
strienje. On bi i dokolenice skinuo s nogu da ih razda. Meu nama je, u stvari, kruila jedna pria
ne znam i nikad nisam saznao po ijem kazivanju, ali sam verovao u nju toliko godina, te sam uveren
da je istinita da je on jednog hladnog, zimskog dana stvarno dao svoje dokolenice nekoj

prosjakinji, koja je zatim izazivala sablazan u susedstvu pokazujui od vrata do vrata neko lepo dete
uvijeno u te dokolenice, dobro poznate svima, jer su svuda bile uvene koliko i katedrala. Legenda
dodaje da je doktor bio jedino lice koje ih nije poznalo, a kad su kratko vreme posle toga bile
izloene na vratima male starinarnice ravog glasa, gde su se takve stvari davale u zamenu za rakiju,
primetili su ga kako ih vie puta razgleda sa dopadanjem, kao da se divi nekoj zanimljivoj novini u
samoj mustri, smatrajui da je bolja od njegovih.
Bilo je uivanje gledati doktora sa njegovom lepom, mladom enom. Svoju ljubav prema njoj
pokazivao je na oinski blag nain, to je samo po sebi izraavalo njegovu dobrotu. esto sam ih
viao kako etaju po vrtu u breskvama, a ponekad ih izblie posmatrao u sobi za rad ili u salonu.
Imao sam utisak da se ona veoma stara o doktoru i da ga mnogo voli, premda mi se nikad nije inilo
da je osobito zanima Renik, ije je ogromne delove doktor uvek nosio sa sobom u depovima, pa
ak i u postavi od eira, i o njima, izgleda, gotovo uvek izlagao dok su etali.
Gospou Strong sam viao dosta esto, jer me je zavolela onog jutra kad sam bio predstavljen
doktoru, pa je i kasnije bila ljubazna prema meni i interesovala se za mene; a i zato to je jako volela
Agnesu, pa je esto dolazila u nau kuu. inilo mi se da izmeu nje i gospodina Vikfilda vlada udna
zategnutost (izgledalo je kao da ga se ona boji) koja nikad ne prestaje. Kad bi ponekad dola kod nas
uvee, uvek bi izbegavala da primi njegovu ponudu da je otprati kui, pa bi umesto toga pobegla sa
mnom. Ponekad smo tako veselo pretravali portu katedrale i, ne nadajui se da emo ikog sresti,
nailazili na gospodina Deka Meldona, koji bi se uvek iznenadio to nas vidi.
Majka gospoe Strong bila je ena u kojoj sam jako uivao. Zvala se gospoa Marklham, ali su je
nai pitomci krstili Stara Vojniina, zbog komandantske sposobnosti i vetine kojom je vodila veliku
vojsku roaka u rat protiv doktora. Bila je to sitna ena, otra pogleda, koja je uvek kad je bila
sveano obuena nosila jednu istu kapu ukraenu vetakim cveem, i sa dva vetaka leptira, koji su
toboe obletali oko vea. Meu nama je kruila praznoverica da je ta kapa dola iz Francuske i da je
mogla biti proizvod rada samo tog dovitljivog naroda; ali ja sigurno znam o njoj samo to da se uvek
uvee pojavljivala gde god bi se pojavila gospoa Marklham; da je noena na prijateljske sastanke u
hindujskoj kotarici; da su leptiri imali dar da stalno podrhatavaju; i da su one blistave veernje
sedeljke na raun doktora Stronga ulepavali kao vredne pele.
Jedne veeri, koja mi je ostala u seanju zbog neeg drugog to u ispriati, ukaza mi se lepa
prilika da posmatram Staru Vojniinu, ne uzimajui ovaj naziv kao pogrdu. Te veeri se kod
doktorovih sastalo malo drutvo povodom odlaska gospodina Deka Meldona u Indiju, kuda je iao
kao kadet ili neto slino poto je gospodin Vikfild najzad uspeo da tu stvar uredi. Desilo se da je
toga dana bio i doktorov roendan. Taj dan smo praznovali, ujutru mu dali poklone, odrali mu
govor preko najboljeg aka, i klicali mu dok nismo promukli, i dok se nije rasplakao. A uvee smo
gospodin Vikfild, Agnesa i ja bili pozvani kod njega na aj kao kod privatnog oveka.
Gospodin Dek Meldon je bio tamo pre nas. Kad uosmo, gospoa Strong je sva u belom, sa
trakama trenjeve boje, svirala u klavir, a on se naginjao nad njom okreui joj listove. Kad se ona
okrete, meni se uini da isto rumenilo i belina njenog lica nisu ba svei i nalik na cvet kao obino,
ali je izgledala vrlo lepa, udesno lepa.
Zaboravila sam, doktore, ree mama gospoe Strong poto sedosmo, da vam estitam
roendan: mada je to estitanje, kao to i sami znate, u ovom sluaju daleko od obine formalnosti.
Dozvolite mi da vam poelim jo mnogo ovako srenih dana.
Hvala, gospoo, odgovori doktor.
Mnogo, mnogo, mnogo srenih dana, ree Stara Vojniina. Ne samo radi vas, ve i radi Ani i
Dona Meldona., i mnogih drugih, ini mi se kao da je jue bilo, Done, kad ste bili mali deko, za
glavu manji od mladoga gospodina Koperfilda, i kada ste na kraju bate, iza ribizlinog bunja,
izjavili Ani svoju detinju ljubav.

Draga mama, ree gospoa Strong, ostavi se sad toga.

Nemoj biti smena Ani, odgovori njena majka. Ako stane da crveni zbog takvih stvari i sad
kad si ve stara, udata ena, ne znam kada nee.
Stara? uzviknu gospodin Dek Maldon. Ani stara? Ta ostavite molim vas!
Da, Done, odgovori Stara Vojniina, stvarno stara, udata ena. Mada nije stara po godinama
zar ste me ikad uli, vi ili ma ko drugi, da sam za enu od dvadeset godina rekla da je stara po
godinama vaa roaka je doktorova ena, pa je kao takva ono to sam rekla. Dobro je za vas,
Done, to je vaa roaka doktorova ena. Nali ste u njemu uticajnog i dobrog prijatelja koji e,
usuujem se da kaem, biti jo bolji prema vama, ako to zasluite. Kod mene nema lanog ponosa.
Nikad nisam oklevala da otvoreno priznam da ima lanova u naoj porodici kojima je potreban
prijatelj. I vi ste bili jedan od njih pre no to vam je uticaj vae roake pribavio takvog prijatelja.
U dobroti svog srca doktor odmahnu rukom kao da to nije nimalo vano, i kao da eli da potedi
Deka Meldona od daljeg podseanja. Ali gospoa Marklham ustade sa svoje stolice i sede kraj
doktora, pa mu poloi lepezu na rukav od kaputa i ree:
Ne, zaista, dragi doktore, morate mi oprostiti to to neprestano naglaavam, ali ja to jako oseam.
Ja to gotovo nazivam svojom monomanijom, toliko je to moja stalna tema. Vi ste pravi blagoslov za
nas. Vi ste zaista blagodet, znate li.
Kojeta, kojeta, ree doktor.
Ne, ne, molim vas izvinite, odgovori Stara Vojniina. Poto ovde nema nikog sem naeg
dragog odanog prijatelja gospodina Vikfilda, ne mogu da utim. Ako tako nastavite, pozvau se na
prava tate i karau vas. Ja sam sasvim iskrena i otvorena. Ja i sada kaem ono to sam kazala onda
kad ste me onako iznenadili zaprosivi Anu, seate li se kako sam bila iznenaena? Ne zato to je bilo
ieg neobinog u samoj prosidbi, u nainu bilo bi smeno rei tako neto; nego zato to ste
poznavali njenog sirotog oca i nju kada je bila detence od est meseci, te vas nisam mogla ni zamisliti
u takvom poloaju, niti uopte kao oveka za enidbu; prosto to, znate.
Da, da, odgovori doktor dobroudno. Ne mari nita.
Ali za mene mari, ree Stara Vojniina, metnuvi mu lepezu na usta. Mnogo mari. Spominjem
sve to zato da me pobijete ako nisam u pravu. E, pa lepo! Govorila sam sa Ani i kazala ta je bilo.
Rekla sam ,Draga moja, bio je doktor Strong i u pogledu tebe uinio jednu lepu izjavu i ponudu. Da
li sam i najmanje navaljivala na nju? Nisam. Rekla sam: ,Ani, reci mi sada istinu: je li tvoje srce
slobodno? .Mama, ree ona plaui, ,ja sam sasvim mlada, i to je bila iva istina, ,tako da gotovo i
ne znam da li uopte imam srca. ,Onda, draga moja, rekoh ja ,moe biti sigurna da je slobodno. Za
svaki sluaj, draga moja, rekoh ja, ,doktor Strong je u napregnutom duevnom stanju, pa mu se
mora odgovoriti. Ne moemo ga drati u neizvesnosti. ,Mama, ree Ani jo uvek plaui, ,da li bi
on bio nesrean bez mene? Ako bi bio, ja ga toliko potujem i cenim, da bih, mislim, pristala. Tako
se to svrilo. I tek sam tada, nikako pre toga rekla Ani: ,Ani, doktor Strong ti nee biti samo mu,
nego e zamenjivati i tvog pokojnog oca; on e biti stareina nae porodice, bie njena mudrost i
njen stoer, pa mogu da kaem i njeno imanje; ukratko, njena blagodet. Upotrebila sam tu re onda,
pa je upotrebljavam ponovo danas. Ako, imam ikakvu vrlinu, to je postojanost.
Za vreme toga govora ki je sedela sasvim mirno i utala uprtih oiju u zemlju, dok je njen roak
stajao i takoe gledao u zemlju. Tada ki ree vrlo tihim, drhtavim glasom:
Mama, nadam se da si zavrila.
Nisam, draga Ani, odgovori Stara Vojniina, nisam sasvim zavrila. Kad me ve pita, mila
moja, odgovaram da nisam. Zaista se moram poaliti da si malo neprirodna prema svojoj porodici,
ali poto se tebi ne vredi aliti, hou da se poalim tvome muu. Eto, dragi doktore, pogledajte tu
svoju luckastu enu.
Kad doktor okrete prema njoj svoje, dobro lice, ozareno osmehom punim prostodunosti i

blagosti, ona jo vie sae glavu. Primetio sam da je gospodin Vikfild gleda netremice.
Kada sam pre neki dan sluajno rekla tom nevaljalom stvorenju, nastavi njena majka maui kao
u ali glavom i lepezom prema njoj, da postoji i jedna porodina stvar koju je trebalo da vam
kaem, koju je zaista, mislim, bila duna da kae: ona ree da kazati znai traiti uslugu, i da, poto
ste vi suvie velikoduni, traiti znai i dobiti, a da ona to ne eli.
Draga moja Ani, ree doktor, nisi imala pravo. Uskratila si mi jedno zadovoljstvo.
Skoro doslovce ono to sam joj ja rekla! viknu njena majka. E, zato sam vrsto reila da vam
drugi put, kad budem znala da hoe neto da vam kae, ali da se ustee iz tog njenog razloga, ja to
sama kaem, dragi doktore.
Radovau se ako tako uinite, odgovori doktor.
Zar?
Svakako.
Dobro, onda hou! ree Stara Vojniina. Pogodili smo se. I, valjda, poto je postigla to je
elela, lupi nekoliko puta doktora po ruci lepezom, koju je prvo poljubila, pa se pobedonosno vrati
na svoje ranije mesto.
Kako u taj mah uoe novi gosti, meu ostalima i dva nastavnika i Adams, razgovor postade opti,
pa prirodno pree na gospodina Deka Meldona i njegovo putovanje, na zemlju u koju je odlazio i na
njegove razne planove i izglede. Trebalo je da te noi posle veere otputuje potanskim kolima do
Grejvzenda, gde je bila ukotvljena laa kojom je trebalo da putuje. Imao je da ostane ne znam koliko
godina sem ako ne bude doao kui na odsustvo, ili radi zdravlja. Seam se da su se svi sloili da
je Indija sasvim pogreno ozloglaena i da nema ta da joj se zameri, sem zbog po kojeg tigra i malo
vruine u arke asove preko dana. to se mene tie, ja sam u gospodinu Deku Melonu gledao
novog Sindbada, i zamiljao ga kako kao prisni prijatelj svih istonjakih rada, koliko god ih ima,
sedi pod baldahinom i pui na uvijene zlatne lule, od kojih je svaka lula, kad bi se samo mogla
ispraviti, dugaka po itavu milju.
Gospoa Strong je umela vrlo lepo da peva, to je meni bilo poznato, jer sam je esto sluao kako
peva sama za sebe.
Ali je bilo nesumnjivo da te veeri, bilo to se plaila da peva pred svetom, ili to nije bila pri
glasu, nije ba nikako mogla da peva. Pokuala je najpre duet sa svojim roakom Meldonom, ali nije
mogla ni da pone, a kasnije joj, kad je htela da zapeva sama, glas, mada je slatko zapoela, iznenada
zamre, te ostade oajna, sa glavom nagnutom nad dirkama. Dobri doktor ree da je nervozna, te da bi
je oslobodio, predloi da igramo neku igru karata, koju je znao isto koliko i da svira na velikoj trubi.
Ali primetih kako ga Stara Vojniina uze odmah pod tutorstvo kao svog saigraa, i kako ga, kao za
poetak uvoenja u tajne igre, pre svega, upuuje da njoj preda sav srebrni novac koji ima u depu.
Igra je tekla veselo, a jo veselije zbog doktorovih pogreaka, kojima se nije znalo broja, i pored
sve budne panje leptirova, a na njihovo veliko ogorenje. Gospoa Strong ne htede da igra, poto se
nije dobro oseala, a njen roak Meldon se izvini da treba neto da pakuje. On se, meutim, poto je
to obavio, vrati, pa su zajedno sedeli na sofi i askali. Ona je s vremena na vreme prilazila doktoru,
gledala mu u karte preko ramena i kazivala mu ta da igra. Bila je vrlo bleda dok se naginajla nad
njega, i ini mi se da joj je prst drhtao dok je pokazivala karte, ali ako je i bilo tako, doktor je bio
srean zbog njene panje, te nije nita opaao.
Za vreme veere nismo bili tako veseli. Izgledalo je kao da svi oseaju da je takav rastanak
neprijatna stvar i da je sve neprijatniji to se vie pribliuje. Gospodin Dek Meldon je pokuao da
bude veoma razgovoran, ali mu to nije ilo od ruke, te je samo pogoravao stvar. A kako mi se inilo
ni Stara Vojniina nije nita popravljala svojim neprestanim podseanjem na razne zgode iz mladosti
gospodina Deka Meldona.
Doktor je, meutim, bio sam uveren, oseao da svakog ini srenim, pa je bio vrlo zadovoljan, ne

sumnjajui da smo svi na vrhuncu uivanja.

Draga Ani, ree on pogledavi u sat i napunivi au, ve je isteklo vreme vaeg roaka Deka,
te ga ne smemo vie zadravati, poto vreme i plima, a oboje je u pitanju u ovom sluaju, ne ekaju
nikog. Gospodine Dek Meldone, pred vama je dug put i tua zemlja, ali mnogi su ljudi imali to isto
pred sobom, a i jo mnogi e imati do kraja sveta i veka. Vetrovi koji e vas nositi, nosili su hiljade i
hiljade ljudi njihovoj srei, i hiljade i hiljade doveli nepovreene natrag.
Dirljiva je to stvar, ree gospoa Marklham; ma s koje strane posmatrali, teko je gledati kako
mladi koga poznaje od malena odlazi na drugi kraj sveta i ostavlja za sobom sve to poznaje ne
znajui ta ga eka. Mladi ovek koji podnosi ovakve rtve, zaista zasluuje stalnu potporu i zatitu,
ree ona gledajui u doktora.
Vreme e vam brzo proi, gospodine Dek Meldone, nastavi doktor, a brzo e proi i svima
nama. Neki od nas se moda jedva i smeju nadati, po prirodnom toku stvari, da e vas pozdraviti kad
se budete vratili. Pa ipak je najbolje nadati se, ega, se i ja drim. Neu vam dosaivati dobrim
savetima. Pred sobom ste dugo imali dobar primer u svojoj roaci Ani. Ugledajte se na njene vrline
to vie moete.
Gospoa Marklham se stade hladiti lepezom i odmahnu glavom.
Zbogom, gospodine Dek, ree doktor ustajui, nato i mi svi poustajasmo. elim vam srean
put, svako dobro, sreu u tuini i srean povratak kui.
Svi prihvatismo zdravicu i rukovasmo se sa Dekon Meldonom, posle ega se on urno oprosti od
dama koje su bile prisutne i pouri vratima, gde ga doeka, dok je ulazio u kola, gromko klicanje
naih aka, okupljenih radi toga na travnjaku. Kad im pritrah da uveam broj, naoh se sasvim blizu
kola koja su odlazila; i na mene uini jak utisak kad usred te galame i praine videh gospodina Deka
Meldona kako protutnja uzbuena lica, drei u ruci neku stvar trenjeve boje.
Posle novog klicanja doktoru, pa njegovoj eni, aci se razioe, ja se vratih u kuu, ge zatekoh
sve goste kako stoje u grupi oko doktora i razgovaraju o tome kako je Dek Meldon otiao, kako je
to podneo, kako se oseao i sve ostalo, u sred tih primedbi gospoa Marklham uzviknu:
Ge je Ani?
Nje tu nije bilo, a kad je pozvae, nije se odazivala. Ali kad svi u gomili poletesmo iz sobe da
vidimo ta je s njom, naosmo je kako lei na podu u hodniku. Ispoetka nastade velika uzbuna, dok
ne videsmo da je pala u nesvest, i da uz pomo uobiajenih sredstava dolazi k sebi, nato joj doktor
podie glavu na svoje koleno, pa joj ukloni kovrde sa lica i ree gledajui unaokolo:
Sirota Ani! Tako je odana, taka nena srca! Ovo je prouzrokovao rastanak sa starim drugom iz
detinjstva i prijateljem, sa njenim omiljenim roakom! Ah! teta! Vrlo mi je ao.
Kada ona otvori oi i vide gde je, i kako svi stoje oko nje, podie se uz doktorovu pomo, pa
okrete glavu da je poloi na njegovo rame ili sakrije, nisam znao zato. Mi odosmo u salon da
bismo je ostavili sa doktorom i majkom, ali ona ree da joj se ini da se osea bolje nego itavog
dana i da bi vie volela. da je odvedu meu nas, te je odvedoe u sobu, vrlo bledu i slabu kako se
meni uini i poloie na sofu.
Draga moja Ani, ree njena majka popravljajui joj haljinu. Pogledaj, izgubila si pantljiku!
Kad bi neko bio tako dobar da potrai jednu pantljiku, pantljiku trenjeve boje.
U pitanju je bila ona pantljika koju je nosila na grudima. Svi je stadosmo traiti; i ja sam sve
pregledao, znam sigurno, ali je niko ne nae.
Zar se ne sea, Ani, gde si je imala poslednji put? upita je majka.
Kad ona odgovori kako misli da ju je imala sve do malopre, ali da se ne vredi zbog nje muiti,
zaudih se kako sam mogao i pomisliti da izgleda bleda ili ma kako drukije sem plamenocrvena.
Ipak smo i dalje traili, ali bez uspeha. Ona je molila da je vie ne traimo, ali mi smo jo, pomalo,
onako forme radi, traili, sve dok se nije sasvim oporavila, a tada se drutvo stade opratati.

Gospodin Vikfild, Agnesa i ja ili smo kui vrlo lagano; Agnesa i ja smo se divili meseini, dok
gospodin Vikfild gotovo nikako nije dizao pogled sa zemlje. A kad najzad stigosmo do naih vrata,
Agnesa vide da je zaboravila svoju malu torbicu. Srean to mogu da joj uinim neku uslugu, otrah
natrag da je donesem.
Uoh u trpezariju u kojoj je ostala torbica, i gde je sad bilo pusto i mrano. Ali vrata izmeu
trpezarije i doktorove sobe za rad, u kojoj se videla svetlost, bila su otvorena, te odoh tamo da kaem
zbog ega sam doao i da zatraim sveu.
Doktor je sedeo u svojoj naslonjai kraj vatre, a njegova mlada ena na amlici kraj njegovih
nogu. Doktor je sa zadovoljnim osmehom na licu glasno itao jedan svoj rukopis, objanjenje ili
izlaganje neke teorije iz onog beskrajnog Renika, dok je ona gledala u njega, ali sa licem kakvo
nikad nisam video. Bilo je tako lepog oblika, bilo je tako pepeljavo bledo, bilo je tako ukoeno u
svojoj zanesenosti, bilo je tako puno neke neobuzdane mesearske sanjalake groze od ne znam ega.
Oi su joj bile irom otvorene, dok joj je smea kosa padala na ramena u dva bogata grozda i na
njenu belu haljinu, koja je bila u neredu zato to joj je nedostajala izgubljena pantljika. Mada se jasno
seam njenog pogleda, ne mogu jasno rei ta je izraavao. ak i sad, kad se ponovo javlja pred
mojim zrelijim rasuivanjem, ne umem rei ta je izraavao. Kajanje, ponienje, stid, ponos, ljubav,
odanost, sve sam to video, i grozu ne znam od ega.
Ona se podie kad ja uoh i rekoh ta traim. To uznemiri i doktora, jer joj je, kad se vratih da
ostavim sveu koju sam uzeo sa stola, gladio kosu na svoj oinski nain, i govorio kako je
nemilosrdni trut kad je dopustio da ga ona dovede u iskuenje da joj ita, pa je poe nagoniti da ode u
krevet.
Ali ona nekako ubrzano i arko zamoli da joj dopusti da ostane. Da joj dopusti da sa sigurnou
oseti, uo sam kako mrmlja neke isprekidane rei u tom smislu, da te noi uiva njegovo poverenje. I
kad se opet okrete njemu, poto baci pogled. na mene, dok sam izlazio iz sobe i izaao kroz vrata,
videh kako prekrsti ruke na njegovim kolenima, i kako se, kad on nastavi da ita, zagleda u njega s
onim istim izrazom na licu, samo malo mirnijim.
To je na mene ostavilo dubok utisak, kojeg sam se dugo i dugo seao to u imati vremena da
ispriam kad za to doe vreme.

GLAVA XVII
NEKO ISKRSAVA

Nije mi se dala prilika da spomenem svoju Pegoti otkako sam ono pobegao, ali sam, naravno,
poslao pismo gotovo odmah poto sam se smestio u Doveru, a zatim kad me tetka i formalno uze pod
svoje, jedno jo due pismo, u kojem sam opisao sve pojedinosti. Kad sam se smestio kod doktora
Stronga, pisao sam joj ponovo i izneo podrobno svoj sreni poloaj i izglede. Da sam na neto drugo
utroio novac koji mi je dao gospodin Dik, ne bih mogao osetiti ono zadovoljstvo koje sam osetio
kad poslah Pegoti potom pola zlatne gvineje, da tako isplatim dug koji sam bio napravio kod nje, i
tada sam spomenuo i onog mladia sa magarcem i kolicima.
Na to saoptenje Pegoti odgovori brzo kao kakav trgovaki poslovoa, ali ne tako saeto. U
nastojanju da napie sve to osea u vezi sa mojim putovanjem, ona do krajnjih granica iscrpe svu
svoju mo izraavanja, koja svakako nije bila velika kad se trebalo izraavati perom i mastilom.
etiri strane zapoetih reenica, zbrkanih i punih usklika, koje sve nisu imale zavretka sem mrlja,
nisu bile dovoljne da joj prue olakanje. Ali meni su te mrlje vie govorile nego najbolji sastav, jer
su pokazivale da je Pegoti plakala za sve vreme, a ta bih mogao vie eleti?
Zakljuio sam bez mnogo muke da ona jo uvek ne moe da misli prijateljski o mojoj tetki. Za
tako kratko vreme bilo je teko promeniti pogreno miljenje koje se tako dugo gajilo, ovek nikad
ne moe znati u dui, pisala je ona, ali pomisliti da gospoica Betsi nije onakva kakvom smo je mi
smatrali, zaista je pouka! To je njen izraz. Ona je oigledno nahvatala straha od gospoice Betsi,
jer joj je poslala izraze potovanja i zahvalnosti, ali nekako plaljivo; a bila je oigledno i u strahu za
mene, i verovala da u moda uskoro opet pobei,. koliko sam to mogao zakljuiti iz njenih
mnogobrojnih nagovetaja da od nje uvek mogu dobiti pare za put potanskim kolima do Jarmuta.
Saoptila mi je i jednu vest koja mi je teko pala; naime, da je dolo do rasprodaje nametaja nae
stare kue, i da su gospoica i gospodin Merdston otili, da je kua zatvorena, s tim da se izda ili
proda. Bog mi je svedok da mi nita nije znaila dok su oni u njoj, ali me je bolela pomisao da e to
drago, staro ognjite potpuno opusteti, da e korov bujati u bati i da e staze pokrivati gusti pokriva
vlanog lia. Zamiljao sam kako e zimski vetrovi zavijati oko kue, kako e hladna kia dobovati
po prozorskim oknima, i kako e mesec stvarati aveti po zidovima praznih soba i posmatrati njihovu
samou po itavu no. Opet sam mislio o grobu u crkvenoj porti pod onim drvetom, i inilo mi se
kao da je sad i kua mrtva, i da je sve to je u vezi sa mojim ocem i majkom izbledelo u nepovrat.
U Pegotinim pismima nije bilo drugih novosti. Gospodin Barkis je odlian mu, govorila je ona,
mada jo uvek neto malo krt, ali ko je od nas bez mana; ona sama ih ima najvie (mada zaista ne
znam kakve su to mane mogle biti); ona alje svoje potovanje, a moja mala spavaa soba, eka na
mene. Gospodin Pegoti je dobro. Ham je dobro, a gospoa Gamid slabo, dok mala Emilija nije htela
da mi sama poalje pozdrav, ali je rekla da ga Pegoti moe poslati ako eli...
Sve sam ove novosti savesno predao svojoj tetki, sem onih rei o maloj Emiliji, koje zadrah za
sebe, jer sam nagonski oseao da prema njoj nee biti naklonjena. Dok sam jo bio novajlija kod
doktora Stronga, tetka je nekoliko puta dolazila u Kenterberi da, me poseti, i uvek u nezgodno vreme:
valjda da bi me iznenadila. Ali me je uvek zaticala na poslu i uviala da sam ozbiljan, a uz to sa svih
strana sluala da dobro napredujem u koli, te su ti prepadi uskoro prestali. Viao sam je subotom
svake tree, etvrte nedelje, kad bih joj otiao u Dover na ast i provod, a gospodina Dika svake
druge srede, kad bi dolazio u podne potanskim kolima da ostane sa mnom do idueg jutra.
U tim prilikama gospodin Dik nije nikad putovao bez itavog konog pisaeg pulta, u kome se

nalazila izvesna zaliha svega to treba za pisanje, a i sama predstavka. Sto se tie tog dokumenta, on
je mislio da je ve krajnje vreme da ga zaista okona.
Gospodin Dik je imao slabost prema liciderskim kolaima. Da bi mu poseta bila prijatnija, tetka
mi je dala uputstva da mu otvorim kredit u poslastiarnici, ogranien uslovom da ne moe biti vie
kolaa nego za iling svaki put. To, i dostavljanje izvetaja tetki o svim malim raunima u gostionici
u kojoj je spavao, pre no to se isplate, navelo me je na sumnju da je njemu bilo doputeno samo da
zvecka novcem, ali ne i da ga troi. Daljim ispitivanjem doznadoh da je to tano, ili barem da postoji
neki sporazum izmeu njega i moje tetke po kojem je duan da joj polae raun o svim svojim
izdacima. Poto nije ni pomiljao da je vara, nego uvek eleo da joj ugodi, nauio je da se sa
uzdrljivom opreznou uputa u trokove. U ovom pogledu, kao i u svakom drugom, gospodin Dik
je bio uveren da je tetka najpametnija i najdivnija ena; i to mi je u vie mahova saoptavao u
beskrajnom poverenju i uvek apatom.
Trotvude, ree jedne srede gospodin Dik sa zagonetnim izrazom na licu, poto mi je opet
poverio tu veliku tajnu, ko li je onaj ovek to se krije oko nae kue i strai je?
Strai moju tetku?
Gospodin Dik klimnu glavom.
Mislio sam da nju ne moe nita uplaiti, ree on, jer je ona, tu on udari u najtii apat,
nemojte to nikome govoriti, najpametnija i najdivnija ena. Kad to ree, on se povue unazad da
vidi kakav je utisak na mene uinio taj opis.
Prvi put je doao, ree gospodin Dik, bilo je to, ekajte da se prisetim; hiljadu est stotina
etrdeset i devete je pogubljen kralj Karlo. ini mi se da ste rekli hiljadu est stotina etrdeset i
devete?
Da, gospodine.
Ne znam kako to moe biti, ree gospodin Dik, tresui glavom bolno zbunjen. Ne verujem da
sam toliko star.
Je l se te godine pojavio taj ovek, gospodine? upitah ja.
Da, ba te, ree gospodin Dik. Ne razumem kako je to moglo biti te godine, Trotvude. Jeste li
taj datum uzeli iz istorije?
Jesam, gospodine.
Pretpostavljam da istorija nikad ne lae, zar ne? ree gospodin Dik sa zrakom nade u oima.
O, ne, nikad, gospodine! odgovorih ja sasvim odluno; bio sam jo naivan i mlad, te sam tako
mislio.
Ne mogu to da razumem, ree gospodin Dik odmahujui glavom. Negde mora da se krije
greka. Meutim, taj ovek se prvi put pojavio nekako odmah poto je, pogrekom, neto briga iz
glave kralja Karla prelo u moju glavu. Ietao sam posle aja sa gospoicom Trotvud, u prvi mrak,
kad eto ti njega, kraj same nae kue.
Je li lutao oko kue? ispitivao sam ja.
Lutao? ponovi gospodin Dik. ekajte da se setim. Moram malo da razmislim. N... ne, nije lutao
oko kue.
Da bih celu stvar to pre razumeo, upitah ga ta je taj ovek tamo radio.
Pa on tamo uopte nije ni bio, odgovori gospodin Dik, sve do trenutka kad se stvorio iza nje i
anuo. Ona se na to okrenula i onesvestila, a ja se iv ukoio, i gledao u njega, nato on ode od nas.
Meutim je najudnovatije od svega da se on, pod zemljom ili bog bi ga znao gde, otada neprestano
krio.
Zar sve odonda? zapitah ja.
Da, sasvim sigurno, odgovori gospodin Dik, klimajui ozbiljno glavom. I nikako se vie nije
pojavljivao do prole noi! A sino se, dok smo se etali, opet pojavio iza nje, i ja ga poznadoh.

Je li opet uplaio tetku?

Treperila je kao list, ree gospodin Dik, pa zadrhta i on kao list i zacvokota zubima. Pridrala
se za ogradu. Proplakala, Nego, Trotvude, hodi ovamo, i on me stade privlaiti da bi mogao aputati
to tie. Zato mu je dala novaca na meseini, je li mladiu, a?
Moda je bio neki prosjak?
Gospodin Dik odmahnu glavom, sasvim odbacujui tu pretpostavku, i poto mi je nekoliko puta
odgovorio sa velikom sigurnou: Nije prosjak, nije prosjak, nije prosjak, gospodine! nastavi
da pria kako je posle, kasno u no, video sa svog prozora moju tetku gde na meseini iza batenske
ograde daje tom oveku novac, i kako se ovek onda nekud otunjao, opet pod zemlju, kako je on
smatrao poto ga vie nije video, dok je moja tetka urno i potajno mugnula u kuu, pa je itavog
tog jutra bila drukija nego obino, to je silno titalo gospodina Dika.
Ja toj prii ispoetka nisam poklanjao nimalo vere, i drao sam da taj nepoznati nije nita drugo
do zabluda gospodina Dika, neko od loze onog zlosrenog princa koji mu je priinjavao toliko
neprilika; ali mi posle malo razmiljanja pade na pamet da je moda u dva maha neko pokuao ili tek
pretio pokuajem da gospodina Dika otrgne od zatite koju mu je pruala moja tetka, te stadoh
razmiljati da li bi moju tetku, ija sam oseanja prema njemu znao iz njezinih rei, bilo mogue
navesti da otkupljuje njegov mir i spokojstvo. Poto sam jako zavoleo gospodina Dika, i poto mi je
bilo mnogo stalo do njegova dobra, moje je strahovanje za njega potkrepljivalo tu pretpostavku, te
sam zadugo otada svaku njegovu sredu oekivao sa strepnjom da ga tog puta nee kao obuno biti na
boku pored koijaa. On se, meutim, uvek pojavljivao, onako prosed, nasmejan i srean; i nikad nije
imao nita vie da kae o onom oveku koji je plaio moju tetku.
Te srede su bile najsreniji dani u ivotu gospodina Dika, a i meni su bili daleko najsreniji. Ne
proe mnogo, pa ga je znao svaki ak u koli. Mada on sam nikad nije aktivno uestvovao ni u
kakvoj igri sem u putanju zmaja, zanimao se svim naim igrama koliko i svaki od nas. Kako sam ga
esto gledao gde paljivo prati nae igre sa klikerima ili igrom, esto sa neizrecivim
interesovanjem na licu, skoro ne diui u kritinim trenucima! Kako sam ga esto viao gde se za
vreme igre tragova, zeca i hrtova, penje na malu humku i sokoli celo igralite maui eirom
iznad prosede glave i zaboravljajui na mueniku glavu kralja Karla i sve to ide uz nju. Koliko je
letnjih asova za njega prolo kao nekoliko blaenih minuta na igralitu za kriket! Koliko sam ga
puta zimi video kako pomodrela nosa stoji na snegu i istonom vetru i posmatra deake kako se
sankaju, pljeskajui im u zanosu vunenim rukavicama!
Bio je opti ljubimac, a njegova dovitljivost u pravljenju sitnih rukotvorina bila je nenadmana.
Umeo je od pomorani da izrauje takve ukrase o kakvima niko od nas nije ni sanjao. Znao je da
napravi amac od ega god hoete, od drvene ipice za kobasice pa nadalje. Od koica je umeo da
napravi ahovske figure; rimska kola od starih karata; od kalemova za konac tokove; a kaveze od
stare ice. Ali je moda bio nejvetiji u stvarima od kanapa i slame, te smo svi bili uvereni da je iz
toga u stanju da proizvede sve to se rukom moe nainiti.
Slava gospodina Dika ne ostade samo meu nama. Posle nekoliko sreda stade se ,i sam doktor
Strong raspitivati o njemu, a ja mu rekoh sve to mi je tetka bila kazala. Ovo tako zainteresova
doktora, da me zamoli da ga prilikom idue posete upoznam s njim. Izvrih ovu ceremoniju, i doktor
zamoli gospodina Dika da doe u kolu kad god ne zatekne mene u potanskoj staninoj kancelariji, i
da se tu odmori dok nam se ne svre jutarnji asovi. I tako uskoro kolska poseta gospodina Dika
postade neto sasvim prirodno. On bi, ako bismo malo zadocnili, to se esto deavalo sredom, ekao
na mene etajui po dvoritu. Tu se upoznade sa doktorovom mladom, lepom enom (koja je za sve
to vreme bila blea nego obino, ree meu ljudima, i ne vie onako vesela, mada jo uvek onako
lepa) i tako se postepeno odomaio, da je najzad prosto dolazio pravo u kolu i tu me ekao. Uvek
je sedeo u odreenom uglu, na odreenoj stolici, koju smo po njemu zvali Dik. Tu bi on sedeo

nagnuvi napred glavu sa prosedom kosom, i paljivo sluao sve o emu se govorilo, pokazujui
duboko potovanje prema uenosti koju nikad nije bio u stanju da postigne.
To potovanje gospodin Dik je preneo i na doktora, koga je smatrao za najtananijeg i
najsavrenijeg filozofa svih vremena. Dugo je vremena trebalo dok se gospodin Dik nauio da ne
skida eir kad s njim razgovara, pa bi ak i onda kad su on i doktor sklopili prijateljstvo i satima
zajedno etali po onoj strani dvorita koju smo zvali doktorova staza, gospodin Dik s vremena na
vreme skidao eir da pokae potovanje prema doktorovoj mudrosti i znanju. Nikad nisam saznao
kako je dolo do toga da je doktor na tim etnjama poeo da ita odlomke iz onog glasovitog
Renika; moda mu se u poetku inilo da je to isto kao da ita sam sebi... Bilo kako bilo, tek i to je
prelo u obiaj, pa je gospodin Dik, koji je sluao sa licem koje je sijalo od ponosa i zadovoljstva, od
sveg srca smatrao Renik za najzanosniju knjigu na svetu.
Kad se setim kako su etali gore-dole pred prozorima nae uionice doktora kako ita sa
zadovoljnim osmehom i ovde-onda dostojanstveno mahne rukopisom, ili ozbiljno mrdne glavom, a
gospodina Dika kako slua bez predaha, dok mu sirote misli mirno blude bog zna kuda, na krilima
kabastih rei sve mi se to ini, na neki svoj tihi nain, prijatnije no ita to sam ikad video. Oseam
da bi tako mogli veito da hodaju gore-dole, i da bi svet nekako zbog toga mogao postati bolji. Kao
da bi hiljadu stvari od kojih taj svet die toliku graju upola izgubile vrednost i za taj svet, pa i za
mene.

Agnesa se vrlo brzo sprijateljila sa gospodinom Dikom, koji se, dolazei esto u njihovu kuu,
upoznao i sa Urijom. Prijateljstvo izmeu njega i mene neprestano je raslo i odraavalo se na udan
nain; gospodin Dik je, iako je dolazio toboe da me obilazi kao staratelj, ipak uvek mene pitao za
savet za svaku sitnicu koja bi iskrsla i sa kojom ne bi bio naisto, pa bi se neizostavno drao mog
saveta, i pri tome ne samo imao veliko potovanje prema mojoj uroenoj bistrini, ve smatrao i da
sam mnogo to-ta nasledio od svoje tetke.
Jednog etvrtka ujutro, kad sam hteo da poem sa gospodinom Dikom od hotela do potanske

stanice, pre nego to se vratih u kolu, jer smo imali jedan as pre doruka, sretoh na ulici Uriju, koji
me podseti na moje obeanje da u doi na aj kod njega i njegove majke, pa dodade uvijajui se:
Ali ja nisam ni verovao da ete doi, gospodine Koperfilde; ta mi smo tako neugledni.
Ja zaista jo uvek nisam bio naisto da li volim Uriju ili mi je odvratan, pa sam se dvoumio i tada
dok sam stajao na ulici i gledao mu u lice. Ali da ko pretpostavi da sam ohol, to sam oseao kao
pravu uvredu, te mu rekoh da samo ekam poziv.
O, ako je to sve, mladi gospodine Koperfilde, ree Urija, i ako vas nae jadno stanje ne
spreava, hoete li da doete veeras? Ali ako vas nae jadno stanje odbija, nadam se da se neete
ustezati, mladi gospodine Koperfilde, i da ete to otvoreno rei, jer mi smo sasvim svesni svog
poloaja.
Rekoh mu da u o svemu rei gospodinu Vikfildu, pa ako on dopusti, u to ne sumnjam, da u doi
sa zadovoljstvom. To vee se kancelarija ranije zatvarala, i ja rekoh Uriji da sam spreman za est sati.
Majka e zaista biti ponosna, ree on dok smo zajedno odlazili. Ili bi bar bila ponosna da to
nije greh, mladi gospodine Koperfilde.
Pa ipak ste vi koliko jutros pomislili da sam ja ohol, odgovorih ja.
O boe sauvaj, mladi gospodine Koperfilde, odgovori on. O, verujte mi da nisam! Tako neto
nikad nisam pomislio. Ne bi mi palo na pamet da smatram da ste oholi ako biste pomislili da smo mi
za vas suvie neugledni. Jer mi i jesmo neugledni.
Jeste li u poslednje vreme mnogo prouavali pravo? upitah ja da promenim predmet razgovora.
O mladi gospodine Koperfilde, ree on sa izgledom samoodricanja, moje itanje se skoro i ne
moe nazvati prouavanjem. Provodio sam ponekad uvee sat-dva sa gospodinom Tidom.
Sigurno je dosta teak.
Za mene je ponekad teak, odgovori Urija. Ali ne znam kakav bi bio za obdarenog oveka.
Poto je, dok smo ili dalje, lupkao po bradi sa dva prsta svoje desne kotunjave ruke po taktu neke
melodije, on dodade:
Znate, ima izraza, gospodine Koperfilde, latinskih rei i strunih naziva, kod gospodina Tida,
koji su vrlo teki za itaoca mog skromnog razumevanja.
Da li biste voleli da uite latinski? upitah ivo. Ja u vas pouavati sa zadovoljstvom, onako
uzgred, dok uim.
O, hvala vam, mladi gospodine Koperfilde, odgovori on maui glavom. Veoma je lepo od vas
to mi tako ta nudite, ali ja sam suvie neugledan da to primim.
Kojeta, Urija!
O, zaista me morate izviniti, mladi gospodine Koperfilde! Ja sam vam jako zahvalan, ali sam
suvie neugledan, ionako ima dosta ljudi koji me gaze u mom niskom stanju, pa kud bih pristao da im
jo nanosim uvredu svojom uenou. Uenost nije za mene. Bolje je za oveka kao to sam ja da ne
uzlee visoko. Ako takav kao ja eli da dobro proe u ivotu, mora da se dri ponizno, mladi
gospodine Koperfilde.
Nikad mu nisam video usta tako rairena, ni brazde u obrazima tako duboke, kao tada, dok se
odavao ispoljavanju tih oseanja, maui glavom i skromno se uvijajui.
Mislim da: nemate pravo, Urija, rekoh ja. Smem rei da ima vie stvari kojima bih vas ja
mogao pouiti, ako biste eleli da ih nauite.
O, ja u to ne sumnjam, mladi gospodine Koperfilde, odgovori on, ni najmanje. Ali poto sami
niste neugledni, vi moda ne moete dobro da sudite o onima koji to jesu. Ne elim da izazivam one
koji su bolji od mene svojim znanjem, hvala vam. Suvie sam neugledan. Evo mog siromanog stana,
mladi gospodine Koperfilde.
Uosmo u nisku, starinsku sobu, u koju se ulazilo pravo sa ulice i zatekosmo gospou Hip, koja je
bila suta slika Urije, samo manja. Ona me doeka najponiznije, pa mi se stade izvinjavati to je

poljubila sina, branei se da oni, ma koliko da su niskog poloaja, imaju svoja prirodna oseanja, i
da njima, kako se nadaju, nee nikog uvrediti. Bila je to sasvim pristojna soba, pola soba za sedenje,
pola kuhinja, ali ni u kom sluaju prijatna. Na stolu je bilo posue za aj, a voda je vrila u ajniku na
ognjitu. Bila je tu i jedna komoda iji je gornji deo bio udeen za pisai sto, za kojim je Urija sedeo
itajui i piui; bila je tu i Urijina plava torba koja je, leei, prosto bljuvala svakojake hartije; bila
je tu i eta Urijinih knjiga pod komandom gospodina Tida; bio je u uglu i kredenac; a bilo je i
ostalog obinog nametaja. Ne seam se da je ma i jedan predmet bio golog, sirotinjskog i oskudnog
izgleda, ali se seam da je ipak itava soba imala taj izgled.
Verovatno da je crnina bila deo poniznosti gospoe Hip, jer je jo nosila crninu, iako je od smrti
gospodina Hipa prolo dosta vremena. ini mi se da je bilo nekog odstupanja u kapi, ali je inae
nosila crninu kao u toku prvih dana alosti.
Ovaj dan, Urija, na svaki nain treba zapamtiti, ree gospoa Hip spremajui aj, kao dan kad
nam je doao u posetu mladi gospodin Koperfild.
Ja sam mu ve rekao da vi tako mislite, majko, odgovori Urija.
Da je mogue poeleti iz koga bilo razloga da se otac nae meu nama, ree gospoa Hip,
poelela bih ve i zato da bi upoznao ovo nae veeranje drutvo.
Mene zbunie toliko laskave rei, ali ovo ponaanje prema meni kao prema potovanom gostu
ostavi na mene utisak, te mi se gospoa Hip uini prijatna ena.
Moj se Urija, ree gospoa Hip, unapred radovao ovome, mladi gospodine. On se bojao, a ja
zajedno s njim, da nae neugledno stanje ne stane na put tome. Mi smo vam neugledni, neugledni smo
bili, i vazda emo biti, ree gospoa Hip.
Uveren sam da nemate razloga da to budete, gospoo, rekoh ja, sem ako vi to hoete.
Hvala vam, gospodine, odgovori gospoa Hip; mi poznajemo svoje stanje, i zahvalni smo
vam, kakvi smo da smo.
Opazio sam da se gospoa Hip postepeno primie blie meni, da se Urija sve vie nameta
naspram mene, i da me s potovanjem nude onim to je najbolje na stolu. Tu, u stvari, nije bilo nieg
naroito biranog, ali shvatih dobru volju kao delo, te osetih da su vrlo paljivi. Ne proe mnogo, pa
poee da govore o tetkama, nato im ja ispriah o svojoj tetki; pa o oevima i majkama, te im je
ispriah o svojim; nato gospoa Hip skrenu razgovor na ouhe, te im je poeh priati o svome, ali
zastadoh, jer me je tetka savetovala da ne govorim o toj stvari. Ali koliko bi mogao neki slab, mali
ep da se brani od dva vadiepa, ili nean mlad zub od dva zubara, ili mala lopta od dve rakete
toliko sam ja mogao da se odbranim od Urije i gospoe Hip. Radili su od mene sve to su hteli, i
ispipavali stvari koje nisam eleo da kaem, i to sa takvom sigurnou, da danas porumenim kad se
setim toga, utoliko vie to sam, u svojoj mladalakoj otvorenosti izgledao sam sebi vaan zbog
svoje poverljivosti, oseajui se kao pravi pokrovitelj mojih poniznih domaina.
Sasvim je sigurno da su oni voleli jedno drugo. To je imalo uticaja na mene, i to smatram neim
prirodnim; ali vetina kojom je jedno nastavljalo ono to bi drugo kazalo, bilo je pravo umetniko
delo, majstorija prema kojoj sam bio jo manje otporan. Kad najzad nije bilo nieg vie to se moglo
izvui iz mene o meni samom jer sam utao kao grob o ivotu kod Merdstena i Grinbija, i o
putovanju oni poee razgovor o Vikfildu i Agnesi. Urija je dobacio loptu gospoi Hip; gospoa
Hip bi je uhvatila i vratila Uriji; Urija bi je zadrao neko vreme, pa bi je opet poslao natrag gospoi
Hip; i tako su se loptali, dok najzad vie nisam znao kod koga je lopta, i dok se nisam sasvim zbunio.
A i sama se lopta uvek menjala. as je bila gospodin Vikfild, as divne osobine gospodina Vikfilda,
as moje divljenje prema Agnesi, as poslovi i prihodi gospodina Vikfilda, as na ivot u kui posle
ruka, as vino koje gospodin Vikfild pije, razlog zato ga pije, i aljenje to ga toliko pije; as
jedno, as drugo, pa onda sve zajedno. A za sve to vreme sam svaki as iako mi nije izgledalo da
esto govorim ili da radim neto drugo sem to ih ponekad ohrabrujem iz straha da ih ne bi ophrvalo

njihovo neugledno stanje ili suvie velika ast koju im je inilo moje drutvo primeivao da
odajem ovo ili ono to nije trebalo da kaem, pri emu sam po drhtanju useenih Urijinih nozdrva
uoavao da sve to na njega ostavlja utisak.
Ve sam poeo da se oseam pomalo neprijatno, i taman zaeleo da se nekako izvuem iz te
posete, kad neka prilika koja je ila niz ulicu proe mimo vrata koja su stajala otvorena da se soba
izvetri, jer je u njoj bilo toplo, zbog toplog vremena pa se povrati, i zaviri unutra, glasno
uzvikujui;
Koperfild! Je li mogue?
Bio je to gospodin Mikober. Gospodin Mikober sa naoarima, tapom i okovratnikom, onako
blagorodno-otmenog izgleda i sa snishodljivim treperenjem u glasu; sav on, od glave do pete.
Dragi moj Koperfilde, ree gospodin Mikober, pruajui ruku, ovo je zaista susret sraunat na
to da duhu ulije oseanje nestalnosti i nesigurnosti svega to je ljudsko; jednom rei, ovo je vrlo
neobian susret. Idem ulicom i razmiljam o tome kako bi neto moglo da iskrsne, u to sad i te kako
verujem, kad mi, eto, iskrsnu mlai ali cenjeni prijatelj, koji ima veze sa najburnijim dobom moga
ivota, mogu rei sa prekretnicom itavog mog opstanka. Koperfilde, dragi moj prijatelju, kako ste?
Ne mogu rei zaista ne mogu rei da sam se naroito obradovao to tu sreem gospodina
Mikobera, ali mi je ipak bilo milo to ga vidim, te se srdano rukovah s njim i upitah za zdravlje
gospoe Mikober.
Hvala, ree gospodin Mikober, maui po svom starom obiaju rukom, i nametajui podbradak
u okovratnik od koulje. Prilino se oporavlja. Blizanci vie ne crpu hranu sa vrela Majke prirode;
ukratko, ree gospodin Mikober u jednom od svojih nastupa poverljivosti, odbila ih je. Gospoa
Mikober je sad moja saputnica. Ona e se obradovati, Koperfilde, to e obnoviti poznanstvo sa
ovekom koji se pokazao u svakom pogledu dostojan sluga svetlog oltara prijateljstva.
Ja rekoh da se radujem to u je videti.
Vi ste vrlo ljubazni, odgovori gospodin Mikober.
Zatim se gospodin Mikober nasmeja, ponovo namesti bradu, i stade gledati oko sebe.
Zatekao sam svog prijatelja, Koperfilda, ree gospodin Mikober sa naroitom otmenou, ne
obraajui se nikom naroito, i to ne usamljenog, ve kako uzima uea u drutvenom obedovanju,
a u drutvu jedne dame udovice, i nekog ko je oevidno njen izdanak; ukratko, ree gospodin
Mikober, u ponosnom nastupu poverljivosti, njen sin. Bie mi ast da im budem predstavljen.
Pod ovim okolnostima nisam mogao nita drugo nego da predstavim Mikobera Uriji Hipu i
njegovoj majci, to prema tome i uinih. Dok su se oni savijali pred njim, gospodin Mikober sede i
mahnu rukom na svoj najotmeniji nain.
Svaki prijatelj moga prijatelja Koperfilda, ree gospodin Mikober, moe i sam raunati na
mene.
Mi smo suvie neugledni, gospodine, ree gospoa Hip, moj sin i ja, da bismo bili prijatelji
gospodina Koperfilda. Bio je tako dobar da doe na aj kod nas, te smo mu zahvalni na drutvu, a isto
tako i vama, gospodine, na vaoj panji.
Gospoo, odgovori gospodin Mikober poklonivi se vi ste vrlo ljubazni. A ta vi radite,
Koperfilde? Jo uvek u trgovini vinom?
Bio sam preko svake mere nestrpljiv da odvedem odatle gospodina Mikobera, pa mu sa eirom u
ruci, i bez sumnje crven u licu, odgovorih da sam uenik doktora Stronga.
Uenik? ree gospodin Mikober diui obrve. Veoma mi je milo to to ujem. Mada umu
kakvim raspolae moj prijatelj Koperfild, on se tu obrati Uriji i gospoi Hip, nije potrebno ono
oplemenjivanje koje bi mu bilo potrebno da nema svoje poznavanje ljudi i stvari, ipak je to bogato
zemljite, prepuno jo neizniklog rastinja; ili, jednom rei, ree gospodin Mikober smeei se, u
novom nastupu poverljivosti um koji je sposoban da shvati klasike u svakom obimu.

Urija se, uvijajui lagano svoje duge ruke jednu oko druge, jezivo izvi od pasa navie da izrazi
svoju saglasnost sa tom ocenom mojih sposobnosti.
Hoemo li da vidimo gospou Mikober, gospodine, rekoh ja da bih odvukao gospodina
Mikobera odatle.
Ako hoete da joj uinite tu ast, Koperfilde, odgovori gospodin Mikober ustavi. Ja se ne
ustruavam da ovde u prisustvu naih prijatelja kaem da sam ovek koji se, ima ve nekoliko
godina, bori protiv pritiska novanih tekoa, znao sam da e on neizostavno rei tako neto, jer se
uvek razmetao svojim tekoama. Ponekad sam se dizao nad svoje tekoe, a ponekad su me moje
tekoe, jednom rei, obarale na zemlju koliko sam dug. Deavalo se da ih je bilo suvie za moju
snagu, te bih im podlegao, pri emu bih gospoi Mikober ponavljao rei Katonove: ,Platone, ti dobro
rasuuje. Sad je sve svreno. Ne mogu vie da se borim. Ali nikad u ivotu, ree gospodin
Mikober, nisam imao veeg zadovoljstva nego onda kad sam izlivao svoje jade ako tom rei
mogu da nazovem tekoe koje su uglavnom dolazile od belenikih naloga za hapenje i od
obligacija na dva i etiri meseca na grudima svog prijatelja Koperfilda.
Gospodin Mikober zavri to dino odavanje priznanja, rekavi; Laku no, gospodine! Sluga
ponizan, gospoo Hip! pa izae sa mnom na svoj najotmeniji nain, diui po trotoaru dosta buke
svojim cipelama, i usput pevuei neku pesmicu.
Gospodin Mikober je odseo u nekoj maloj krmi. U njoj je imao sobicu odvojenu jednom
pregradom od opte prostorije, koja je jako zaudarala na dim od duvana. ini mi se da je bila iznad
kuhinje, jer kao da je kroz pukotine u podu izbijao vrui miris masti, dok se na zidovima opaalo kao
neko slabo preznojavanje. Znao sam da je blizu kelneraja, po mirisu alkohola i zveckanju aa. I tu je
na maloj sofi, koja se nalazila ispod slike trkakog konja, leala gospoa Mikober sa glavom sasvim
uz vatru, dok je nogama gurala slaicu sa posluavnika na tokiima na drugom kraju sobe.
Gospodin Mikober ue prvi i ree:
Draga moja, dopusti da ti predstavim jednog uenika doktora Stronga.
Primetio sam, uzgred budi reeno, da je gospodin Mikober, iako je kao uvek bio u zabuni u
pogledu mojih godina i poloaja, zapamtio kao neku moju otmenu odliku da sam uenik doktora
Stronga.
Gospoa Mikober se zapanji, ali joj ipak bee milo to me vidi. I meni je bilo isto tako milo to
vidim nju, te posle nenog pozdrava sa jedne i druge strane, sedoh na malu sofu kraj nje.
Draga moja, ree gospodin Mikober, ako eli da ispria Koperfildu kakav je sada na
poloaj, to e on, ne sumnjam, voleti da uje, ja u za to vreme otii da pregledam novine i vidim da
nije to iskrslo u oglasima.
Mislio sam da ste u Plimutu, gospoo, rekoh ja gospoi Mikober kad on izae.
Dragi moj gospodine Koperfilde, odgovori ona u Plimut smo i otili.
Da se naete na licu mesta, podsetih je ja.
Tako je, ree gospoa Mikober, da se naemo na licu mesta. Ali je stvar u tome to oni iz
carinarnice ne trae darovitost. Mesni uticaj moje porodice nije pomogao da u toj grani dobije neko
mesto ovek gospodin-Mikoberovih sposobnosti. Oni su vie voleli da ne dobiju oveka gospodinMikoberovih sposobnosti. On bi samo ukazivao na nesposobnost ostalih. Sem toga, ree gospoa
Mikober, neu da krijem od vas, dragi moj gospodine Koperfilde, da je onaj ogranak moje
porodice koji ivi u Plimutu, kad je video da s gospodinom Mikoberom dolazimo i ja, i mali Vilkins
i njegova sestra, i blizanci, primio gospodina Mikobera ne ba onako toplo kako se moglo oekivati
s obzirom na to da je tek bio puten iz zatvora. U stvari, ree gospoa Mikober spustivi glas, nek
ovo ostane meu nama primili su nas hladno.
Boe dragi! rekoh ja.
Da, ree gospoa Mikober. Zaista je bolno posmatrati oveanstvo u takvoj svetlosti,

gospodine Koperfilde; ali nema ta, primili su nas hladno. Tu sumnje nema. U stvari, taj ogranak
moje porodice koja ivi u Plimutu okrenuo se sasvim protiv gospodina Mikobera jo pre no to smo
tamo sastavili nedelju dana.
Rekoh, a i pomislih, da treba da se stide.
Pa ipak je tako bilo, nastavi gospoa Mikober. ta je mogao da radi ovek gospodinMikoberovog duha,? Ostaje samo jedan oevidan izlaz. Uzeti od tog ogranka novac na zajam i vratiti
se u London, vratiti po svaku cenu.
Znai, svi ste se vratili, gospoo? zapitah ja.
Svi, odgovori gospoa Mikober. Odonda sam konsultovala druge grane svoje porodice o tome
koji bi put bio najpodesniji za gospodina Mikobera, jer tvrdim da on mora preduzeti neki put,
gospodine Koperfilde, ree gospoa Mikober, tonom kao da sa mnom polemie. Jasno je da
porodica od estoro, ukljuujui sluavku, ne moe da ivi od vazduha.
Svakako, gospoo, rekoh ja.
Miljenje tih drugih grana moje porodice, nastavi gospoa Mikober, jeste da gospodin
Mikober odmah obrati panju na ugalj.
Na ta, gospoo?
Na ugalj, ree gospoa Mikober. Na trgovinu ugljem. Poto se dobro raspitao, gospodin
Mikober je doao na misao da za prvi poetak trgovina ugljem u Medveju prua oveku njegovih
sposobnosti lepe izglede. Zatim je, kako je gospodin Mikober ispravno kazao, prvi korak nesumnjivo
bio: doi i videti Medvej. I tako smo doli i videli. Kaem ,mi, gospodine Koperfilde, poto neu
nikad, ree gospoa Mikober uzbueno, nikad napustiti gospodina Mikobera.
Promrmljah da se divim i potpuno slaem.
Doli smo, ponovi gospoa Mikober, i videli Medvej. Moje je miljenje o trgovini ugljem na
toj reci, da moda iziskuje sposobnosti, ali da svakako iziskuje i kapital. Sposobnosti gospodin
Mikober ima, ali kapitala gospodin Mikober nema. Videli smo, mislim, vei deo Medveja, i to je
moje lino miljenje. A kad smo ve doli tako blizu Kenterberija, gospodin Mikober je doao na
misao da bi bilo ludo ne poi malo dalje, pa videti katedralu. Prvo, zato to je nju vredno videti, a mi
je nikad nismo videli, i drugo, zbog velike verovatnoe da bi neto moglo iskrsnuti u gradu sa
katedralom. Ovde smo, ree gospoa Mikober, ve tri dana. Dosad nita nije iskrslo; i moda vas
nee iznenaditi, mladi gospodine Koperfilde, onako kako bi to iznenadilo kog stranca, kad doznate da
ekamo da nam se poalje novac iz Londona da bismo izplatili novanu obavezu u ovom hotelu. Dok
ne stigne novana poiljka, ree gospoa Mikober vrlo oseajno, odseena sam i od svoje kue
(mislim na stan u Pentonvilu) i od svog deka i devojice, i od svojih blizanaca.
Duboko sam saaljevao gospodina i gospou Mikober u toj njihovoj nevolji punoj brige, te to
rekoh i gospodinu Mikoberu, koji se ba tada vrati, dodavi da mi je ao to nemam dovoljno novaca
da im pozajmim potrebnu sumu. Odgovor gospodina Mikobera izrazi brinost njegove due. On
ree, rukujui se sa mnom:
Koperfilde, vi ste iskren prijatelj; ali kad pritera najgora zla godina, svakome e se nai bar
prijatelj koji ima pribor za brijanje.
Gospoa Mikober se na tu stranu slutnju obisnu gospodinu Mikoberu oko vrata, pa ga stade
preklinjati da se umiri. A on udari u pla, ali se ubrzo povrati toliko da je mogao da zazvoni po
kelnera i da porui za doruak vrui puding od bubrega i porciju raia.
Kad sam se opratao od njih, oni oboje toliko navalie na mene da im doem na ruak pre no to
odu, da nisam mogao da ih odbijem. Ali, kako sam znao da ne mogu doi sutradan, poto u imati
dosta da uim te veeri, gospodin Mikober udesi ovako: on e se sutra pre podne javiti kod doktora
Stronga (nadam se da e tom potom stii novana poiljka) i predloiti preksutranji dan, ako je to
za mene zgodnije. Prema tome, sledee me jutro pozvae iz kole i ja u salonu naoh gospodina

Mikobera, koji je svratio da mi kae da e ruak biti u vreme koje smo odredili. Kad sam ga upitao
da li je stigla novana poiljka, on mi stisnu ruku i ode.
Dok sam te iste veeri gledao kroz prozor, iznenadih se i bi mi prilino neprijatno kad videh
gospodina Mikobera i Uriju Hipa kako prolaze ruku pod ruku: Urija ponizno svestan asti koju mu
gospodin Mikober ukazuje, a gospodin Mikober laskavo razdragan to, eto, protee svoje
pokroviteljstvo i na Uriju. Ali se jo vie iznenadih kad otidoh u mali hotel u odreeno vreme, to jest
u etiri sata, pa iz gospodin-Mikoberovih rei doznadoh da je sa Urijom iao njegovoj kui, i da je
kod gospoe Hip pio konjak sa vodom.
I znate ta u vam rei, dragi moj Koperfilde, ree gospodin Mikober; va prijatelj Urija je
mladi koji bi mogao biti dravni tuilac. Da sam poznavao tog mladia u vreme kada su moje
tekoe dostigle vrhunac, mogu samo da kaem da se moji poverioci ne bi onako dobro proveli.
Meni je bilo teko da shvatim kako bi to moglo biti kad im gospodin Mikober i onako nije nita
platio, ali mi je bilo nezgodno da ga to upitam. Isto tako nisam hteo da kaem kako se nadam da nije
suvie otvoren prema Uriji, ili da ga pitam da li su o meni mnogo govorili. Bojao sam se da ne
povredim gospodin Mikoberova oseanja, ili bar oseanja gospoe Mikober, koja je bila vrlo
osetljiva ali mi sve to ipak nije bilo prijatno, pa sam i kasnije esto o tome mislio.
Veeralo se izvrsno. Vrlo otmeno pripremljena riba, peenje od teleeg bubrenjaka, preno
seckano meso, jarebice i puding. Bilo je vina i jakog piva, a posle ruka gospoa Mikober nam
svojom rukom pripravi i bocu vrueg puna.
Gospodin Mikober je bio neobino domainski razdragan. Bio je prijatan kao nikad ranije. Pun
mu udari u lice da se sve sijalo, kao da ga je itavo premazao lakom. Veselo se raznei nad gradom i
nazdravi njegovom napretku, pa dodade da su se gospoa Mikober i on u njemu vrlo prijatno i
udobno snali, i da on nikad nee zaboraviti prijatne trenutke koje su proveli u Kenterberiju. Zatim
nazdravi meni, pa se on, gospoa Mikober i ja vratismo u seanju naem starom poznanstvu, pri
emu ponovo poisprodavasmo svu njihovu imovinu. A onda ja nazdravih gospoi Mikober ili bar
skromno rekoh:
Ako mi dopustite, gospoo Mikober, bie mi drago da dignem ovu au u vae zdravlje,
gospoo.
Na to gospodin Mikober izree pohvalno slovo karakteru gospoe Mikober, i ree da je ona uvek
bila njegov voa, filozof i prijatelj, te da mi preporuuje da, kad mi doe vreme za enidbu, uzmem
takvu enu, ako se jo jedna takva moe nai.
to je vie puna nestajalo, gospodin Mikober je pokazivao sve veu drueljubivost i
raspoloenje. A kad se podie i raspoloenje gospoe Mikober, zapevasmo pesmu O tako davno.
Zatim se, kad doosmo u pesmi do onog mesta Eto ti ruke, moj verni drue, uhvatismo svi za ruke
oko stola, da najzad, izjavimo Neka nam Vili Vot bude voa i uitelj; svi iskreno uzbueni, mada
nismo znali ta te rei znae.
Jednom rei, nikad nikog nisam video toliko razdraganog kao gospodina Mikobera, koji je u tom
raspoloenju ostao sve do poslednjeg trenutka nae veeri, kad se srdano oprostih od njega i
njegove prijatne ene. Prema tome, sasvim je razumljivo da sam se sutra ujutro u sedam sati vrlo
iznenadio kada primih sledeu poruku, napisanu u devet i po uvee, etvrt sata poto sam ostavio
gospodina Mikobera:
Dragi moj mladi prijatelju,
Kocka je baena sve je svreno. Sakrivajui pusto briga bolesnom maskom veselja, nisam
vas veeras obavestio da nema nade u novanu poiljku. Pod takvim okolnostima koje me poniavaju
dok razmiljam o njima i dok priam o njima, isplatio sam novane obaveze stvorene u ovom
preuzeu time to sam svojeruno napisao pismo kojim se obavezujem da u sve isplatiti etrnaest
dana po danu potpisivanja, a u mome stanu, Pentonvil, London. Kad doe taj rok, obaveza nee biti

izmirena, Posledica je propast. Grom se nadneo, i, drvo mora pasti.

Neka vam ovaj bedan ovek, koji vam se sad obraa, moj dragi Koperfilde, bude opomena kroz
ceo ivot. On pie samo s tom namerom, i u toj nadi. Ako bi se smeo ponadati da je bar od tolike
koristi, moda bi zraak svetlosti mogao prodreti u sumornu tamnicu preostalog ivota njegovog,
mada mu je dugovenost, zasad, najblae reeno, vrlo neizvesna.
Ovo je poslednja poruka, dragi moj Koperfilde, koju ete dobiti
od prosjaka i skitnice
Vilkinsa Mikobera
Toliko me potrese sadraj ovog bolnog pisma, da otrah pravo u onaj mali hotel, s namerom da u
njega svratim idui doktoru Strongu, i da pokuam da umirim gospodina Mikobera sa re dve utehe.
Ali na pola puta sretoh potanska kola za London, na kojima su, na krovu pozadi, sedeli gospodin i
gospoa Mikober. Videh kako se gospodin Mikober, olienje mirnog zadovoljstva, smei na ono to
mu govori gospoa Mikober, i jede orahe iz jedne kese, dok mu boca viri iz depa na prsniku. Kako
me nisu videli, smatrao sam da je bolje da ih ne zadravam, te skrenuh u sporednu ulicu koja je bila
najkrai put do moje kole, i sve u svemu osetih olakanje to su otili, mada sam ih i dalje voleo.

GLAVA XVIII
OSVRT NA PROLOST

Moje akovanje! ono tiho proticanje ivota, ono nevidljivo i neosetno pomicanje od detinjstva do
momatva! ekajte da razmislim, dok mi pred oi izlazi reka sa ivom tekuom vodom koja je sada
samo presahlo korito zaraslo u lie ima li du njenog toka kakvih tragova po kojima bih se setio
kako je tekla.
Evo me za tili as na mom mestu u katedrali, kuda svi odlazimo zajedno, svake nedelje, poto se
prethodno radi toga sakupimo u koli. Miris vlane zemlje, vazduh bez sunca, odvojenost od sveta,
sviranje orgulja, koje se razlee ispod crnih i belih svodova na galerijama ispod pobonih laa
eto to su krila koja me nose unatrag i pomau da u duhu kruim nad tim danima i da se zanesem u
snevanje, koje me dri upola budna, upola zaspala.
Nisam poslednji ak u koli. Za nekoliko meseci izdigao sam se za itavih nekoliko glava. Ali mi
prvak, prvi ak izgleda sila koja ivi negde visoko i ija je vrtoglava visina nedosena. Agnesa kae
nije, ali ja kaem jeste, i govorim joj da ona ne zna koliku je razliku znanja savladalo to udno
bie, do ijeg mesta po njenom miljenju ak i ja, slabi poetnik, mogu vremenom dospeti. On mi
nije lini prijatelj, niti priznati pokrovitelj, kao to je bio Stirford, ali oseam duboko potovanje
prema njemu. I neprestano se pitam ta li e on postati kad izae iz kole doktora Stronga, i hoe li i
kako li e oveanstvo moi da se odbrani od njegovog juria na sve poloaje kojima ono raspolae.
Ali ko se to javlja preda mnom? To je gospoica eperd, u koju sam zaljubljen.
Gospoica eperd je pitomica u zavodu gospoica Netingal. Oboavam gospoicu eperd. To je
devojica u kratkom kaputiu, okrugla lica i kovrave plave kose. I mlade devojke gospoica
Netingal dolaze u katedralu. Ne mogu da gledam u svoju knjigu, jer moram da gledam u gospoicu
eperd. Dok horisti poje, ja sluam glas gospoice eperd. Za vreme slube boje, u mislima, ime
gospoice eperd stavljam onde gde se spominju lanovi kraljevskog doma. Kod kue, u svojoj sobi,
ponekad mi tako doe da viknem: O, gospoice eperd u ljubavnom zanosu.
Neko vreme nisam siguran u pogledu oseanja gospoice eperd, ali se najzad, kako nam je
sudbina naklonjena, sreemo u koli za igranje. I gospoica eperd igra sa mnom. Dodirujem
rukavicu gospoice eperd, i mravci me podilaze uz desni rukav, pa izlaze na kosu. Ne govorim
nenosti gospoici eperd, ali mi se razumemo. Gospoica eperd i ja ivimo samo jedno za drugo.
Pitam se zato kriom poklanjam gospoici eperd dvanaest brazilijanskih oraha? Nisu nikakav
izraz ljubavi, teko ih je zamotati u ma kakav paket pravilnog oblika, i lome se teko, ak i izmeu
sobnih vrata, a i masni su kad se skrckaju, pa ipak oseam da su pogodni za gospoicu eperd. Isto
tako poklanjam gospoici eperd meke, semenjem punjene kolae a pomorandama se ni broja ne
zna. Jednom poljubih gospoicu eperd u garderobi. Zanos! A kako sam sutradan besan i kivan kad
mi do uiju dopre apat da su obe gospoice Netingal osudile gospoicu eperd na stupicu u kojoj se
izvru palci od nogu.
Pa kad mi je gospoica eperd jedini predmet misli i kad samo njenu sliku vidim pred oima,
kako je uopte dolo do raskida izmeu nas? Ne mogu da shvatim. Ipak, gospoica eperd i ja smo
ohladneli jedno prema drugom. Do uiju mi je dolo prianje da je gospoica eperd rekla kako bi
volela da ne blenem toliko u nju, i da je priznala kako vie voli mladog gospodina Donsa
Donsa, deka bez ikakve vrednosti! Izmeu mene i gospoice eperd ponor se iri sve vie i vie.
Najzad jednog dana sreem pitomice zavoda gospoica Netingal u etnji. Gospoica eperd se u
prolazu iskezi na mene i stade se smejati sa svojim drugaricama. Sve je svreno. Doivotna ljubav

bar se meni tako inilo svrena zanavek; gospoica eperd ispada iz jutarnje slube boje, a
kraljevski je dom vie ne poznaje.
U koli sam se jo vie ispeo, i niko ne remeti moj duevni mir. Sada vie nisam nimalo uljudan
prema mladim devojkama iz zavoda gospoica Netingal, i ne bih se zanosio ni jednom od njih, pa da
ih je dvaput toliko i da su dvadeset puta lepe. Smatram da je kola za igranje dosadna stvar, i pitam se
zato devojice ne igraju same, a nas ne ostave na miru. Postajem sila u pisanju latinskih stihova, a
zanemarujem vrpce na cipelama. Doktor Strong o meni javno govori kao o mladom ueniku koji
mnogo obeava. Gospodin Dik je van sebe od radosti, a tetka mi prvom potom alje gvineju.
Preda mnom se die senka jednog mladog mesarskog kalfe, kao prikaza oklopljene glave u
Makbetu. Ko je taj mladi mesar? To je strah i trepet omladine u Kenterberiju. Vlada verovanje da mu
govei loj kojim mae kosu daje natprirodnu snagu i da se moe meriti sa zrelim ovekom. To je
jedno mlado kasape iroka lica i vrata kao u bika, grubih crvenih obraza, prostakog duha i pogano
na jeziku. Taj jezik najvie upotrebljava da se podsmeva mladoj gospoi doktora Stronga. Javno kae
da e im on namestiti rebra ako ko od njih to eli. Meu njima navodi po imenu pojedine, pa i mene, s
kojima bi mogao svriti jednom rukom, a da mu druga bude vezana na leima. Vreba manje deake
da ih nezatiene izlupa, i po ulicama me poziva na dvoboj. Iz tih opravdanih razloga odluujem da se
bijem s mesarom.
Letnje je vee, dole u zelenoj uvalici iza ugla jednog zida. Izaao sam tu mesaru na megdan
junaki. Mene prati odabrana grupa naih deaka, a mesara dva druga mesara, jedno mehandisko
mome i jedan deko, ista ulica. Pripreme su izvrene, i mesar i ja stojimo lice u lice. U jednom
trenutku mesar ukresa deset hiljada zvezda iz moje leve obrve, a trenutak kasnije ne znam gde je zid
niti gde sam ja, ili iko drugi. Gotovo ne znam ni ko sam ja, a ko je mesar, jer smo stalno toliko
pomeani i spleteni u guvu dok se valjamo po izgaenoj ledini. Ponekad vidim mesara krvava, ali
punog pouzdanja; ponekad ne vidim nita, i oslanjam se, dahui, o kolena svog sekundanta; ponekad
besno navalim na mesara i raskrvavim oba zglavka o njegovo lice a on kao da nita nije bilo. Najzad
se probudim sa vrlo udnim oseanjem u glavi kao da dolazim sebi posle vrtoglavice, i ugledam
kako mesar odlazi, dok mu druga dva mesara, ista i kafanski momak estitaju, dok on u hodu
navlai kaput, po emu ispravno zakljuujem da je pobeda njegova.
Odvode me kui u alosnom stanju, stavljaju mi govee meso na oi, trljaju me siretom i
rakijom, i nalaze mi na gornjoj usni, koja je neobino otekla, veliki beli mehur koji puca. Tri-etiri
dana ostajem kod kue, vrlo ruan onako sa zelenim zaklonom nad oima, pri emu bih bio i vrlo
sumoran da se Agnesa ne ponaa prema meni kao sestra. Tei me, ita mi, i uopte ini da mi vreme
prolazi lako i prijatno. Agnesa uvek uiva moje potpuno poverenje: priam joj sve o mesaru i o
nepravdama kojima me je zasuo. Ona smatra da sam se neizbeno morao pobiti s njim, ali se sva
stresa i drhti pri pomisli kako sam se s njim nosio.
Vreme je neopaeno promaklo, jer Adams vie nije prvak; nije ve davno, tako davno. Toliko je
prolo otkako je Adams otiao iz kole, da ga, kad doe natrag u posetu doktoru Strongu, osim mene
malo ko i poznaje. Adams e ubrzo polagati advokatski ispit, pa e postati advokat i nositi periku.
Iznenauje me to vidim da je krotkiji ovek nego to mi se pre inilo, i da ne izgleda vie takva
veliina. Uz to jo nije zapanjio svet, jer koliko ja mogu da vidim, svet i dalje ivi gotovo isto onako
kao i pre no to se Adams otisnuo u njega.
Maglovita praznina kroz koju u dostojanstvenom poretku stupaju ratnike prilike iz pesnitva i
istorije, itave povorke bez kraja i konca a ta zatim? Sad sam ja najbolji ak! Gledam na deake
koji su ispod mene sa snishodljivim interesovanjem prema onima koji me podseaju na deka kakav
sam bio kad sam prvi put doao. Taj mali vra kao da nije sastavni deo mene; seam se kao neeg
to je ostalo za mnom na putu ivota neeg pored ega sam samo proao, a ne kao neeg to sam
upravo bio ja i skoro mislim o njemu kao o nekom drugom.

A, gde je ona mala devojica koju sam video onog prvog dana kad sam doao kod gospodina
Vikfilda? I ona je iezla. Mesto nje po kui ide savrena slika i prilika onog portreta, slika i prilika
koja vie nije dete; Agnesa je, ta moja mila sestra, kako je nazivam u mislima, taj moj savetnik i
prijatelj, taj dobri aneo u ivotu svih onih koji dou na domak njenog tihog, dobrog,
samopregornog uticaja prava ena.
Kakve su jo promene nastale na meni osim promena u rastu, izgledu i znanju koje sam pribirao
za sve ovo vreme? Nosim zlatan sat i lanac, prsten na malom prstu, dugi kaput sa peevima i troim
udo pomade za kosu, to, zajedno sa prstenom, izgleda nekako sumnjivo. Jesam li opet zaljubljen?
Jesam. Oboavam najstariju gospoicu Larkins.
Najstarija gospoica Larkins nije devojica. Ona je visoka, crnomanjasta, crnooka ena lepog
stasa. Najstarija gospoica Larkins nije pilence, jer ni najmlaa gospoica Larkins nije pilence, a
najstarija mora biti od nje bar tri-etiri godine starija. Najstarijoj gospoici Larkins moe biti oko
trideset. Moja strasna ljubav prema njoj nema granica.
Najstarija gospoica Larkins poznaje oficire. Strano je to podnositi. Viam ih kako razgovaraju s
njom na ulici, im se na trotoaru pojavi njen eir, a ona ima sklonost prema svetlim eirima, u
drutvu sa eirom njene sestre, eto i oficira; vidim ih kako prelaze ulicu da bi je sreli. Ona se smeje i
razgovara, i kao da joj to godi. I ja provodim dosta slobodnog vremena etajui gore-dole ne bih li je
sreo. Ako mogu da je pozdravim jedanput dnevno (poznajem je toliko da mogu da joj se javim, poto
poznajem gospodina Larkinsa), mnogo sam zadovoljniji. Ovde-onde zasluim pozdrav. A one noi
Velikog trkakog bala trpim tako strane muke pri pomisli da gospoica Larkins tamo igra sa
oficirima, da bi, ako uopte ima kakve pravde na ovom svetu, trebalo da mi se te muke nekako
nadoknade.
Moja mi strana ljubav oduzima volju za jelo, a nagoni me da stalno nosim svoju najnoviju
svilenu maramu. Jedino mi je olakanje stalno oblaenje najboljeg odela i davanje cipela na ienje.
Onda mi se ini da sam dostojniji najstarije gospoice Larkins. Za mene je dragoceno sve to je u
vezi s njom.
Gospodin Larkins, osoran stari gospodin sa dvostrukim podvaljkom i jednim nepominim okom
u glavi, veoma me zanima. Kad ne mogu da vidim njegovu ker, odlazim tamo gde u moda njega
sresti. Samo da kaem: Kako ste, gospodine Larkinse? Jesu li dobro mlade dame i cela porodica? i
to mi izgleda tako puno znaenja i naglaska, da uvek pocrvenim.
Neprestano mislim o svojim godinama. Lepo, recimo sedamnaest mi je ve, i recimo da je
sedamnaest malo za najstariju gospoicu Larkins, pa ta s tim? A pored toga, bie mi, dok se
okrenem, dvadeset i jedna. Uvee se redovno etam ispred kue gospodina Larkinsa, mada me srce
zaboli kad vidim kako u kuu ulaze oficiri, ili kad ih ujem gore u salonu, ge najstarija gospoica
Larkins svira na harfi. U dva-tri maha ak etam, bolan i prebolan od ljubavi, oko cele kue poto je
porodica ve legla, i pitam se koja soba pripada najstarijoj gospoici Larkins (pa umesto u onu
pravu, buljim, danas mi je to jasno, u sobu gospodina Larkinsa) i eznem da bukne poar i da se
okupi unezverena svetina, pa da ja kroz svu tu svetinu poletim sa lestvicama i da ih uspravim do na
njen prozor, pa da je onda iznesem na rukama, da se onda vratim opet natrag po neto to je
zaboravila i nestanem u plamenu. Jer sam u toj ljubavi uglavno nekoristoljubiv, uveren da bih bio
zadovoljan samo da izvedem kakav podvig pred gospoicom Larkins, pa da umrem. Uglavnom, ali
ne i uvek. Ponekad mi se pred oima ukazuju svetlije slike. Dok se oblaim (posao koji traje dva sata)
za veliki bal koji se prireuje kod Larkinsovih (rezultat tronedeljnog oekivanja), doputam mati da
se naslauje prijatnim slikama. Zamiljam gospoicu Larkins kako sputa glavu na moje rame, i
kae:
O, gospodine Koperfilde, mogu li da verujem svojim uima.
Zamiljam kako me sutra na uranku eka gospodin Larkins i kae:

Dragi moj Koperfilde, moja ker mi je sve kazala, Mladost nije prepreka. Evo vam dvadeset
hiljada funti. Budite sreni.
Zamiljam tetku kako se razneila, i kako nam daje svoj blagoslov, i kako gospodin Dik i doktor
Strong prisustvuju mom venanju. Mislim da sam razuman ovek to mislim danas, kad se
zagledam u prolost a svakako i skroman, to sam sasvim siguran; ali se sve to dogaa uprkos
tome.
Odlazim u tu arobnu kuu, gde je puno svetlosti, eretanja, muzike, cvea i oficira (to opaam sa
aljenjem) i gde najstarija gospoica Larkins sva blista od lepote. Na njoj je plava haljina, sa plavim
cveem u kosi sve sam spomenak. Kao da je njoj potrebno da nosi spomenak! Ovo je prva prava
zabava za odrasle na koju sam pozvan, te se oseam malo neugodno, jer kao da nikom ne pripadam, i
kao da niko nema ta da mi kae, sem gospodina Larkinsa, koji se raspituje o mojim kolskim
drugovima, to mu ba nije umesno, jer ja tu nisam doao da me vreaju.
Ali poto sam neko vreme stajao kod vrata i naslaivao oi boginjom svoga srca, ona mi prilazi
ona, najstarija gospoica Larkins i ljubazno pita da li igram.
Poklonivi se promrmljam:
Sa vama gospoice Larkins.
Ni sa kim drugim? upita gospoica Larkins.
Ne bih uivao u igri ni sa kojom drugom.
Gospoica Larkins se smeje, rumeni (ili mi se samo ini da rumeni) i govori:
Igru odmah za ovom, bie mi veoma milo.
Doe i to vreme.
ini mi se da je valcer, primeuje gospoica Larkins nepoverljivo kad joj se poklonih. Igrate
li valcer? Ako ne, kapetan Bejli...
Ali ja igram valcer (i to sluajno dosta dobro), i volim gospoicu Larkins. Odluno je uzimam od
kapetana Bejlia. Njega to boli, u to ne sumnjam, ali ta me se tie! Bolelo je i mene i te kako. Igram
valcer sa najstarijom gospoicom Larkins! Ne znam gde, izmeu koga i dokle. Samo znam da letim
po prostoru sa plavim anelom u stanju blaenog zanosa, sve dok se najzad ne naem s njom u maloj
sobi, na sofi gde se odmaramo. Ona se divi cvetu (ruiastoj japanskoj kameliji, cena dva i po
ilinga) u mojoj rupici od kaputa. Ja joj ga dajem, i kaem:
Traim za njega neocenjivu nagradu, gospoice Larkins.
Zbilja? A ta to? odgovori gospoica Larkins.
Jedan va cvet, koji u moi uvati kao tvrdica zlato.
Vi ste vrlo smeo deak, kae gospoica Larkins. Evo.

I daje mi ga, ali ne ljutito, pa ga prinosim usnama, a onda stavljam u nedra. Gospoica Larkins me
smejui se hvata pod rukum i govori:
Sad me odvedite natrag kapetanu Bejliu.
Sav se gubim pri seanju na taj divni razgovor, i na onaj valcer, kad eto ti nje; prilazi mi ponovo, a
ispod ruke je dri neki ruan postariji gospodin, koji je svu no igrao vista. Ona veli:
A, evo moga smelog deka! Gospodin esi eli da se upozna sa vama, gospodine Koperfilde!
Odmah oseam da je to neki prijatelj porodice, i to me jako raduje.
Divim se vaem ukusu, gospodine, ree gospodin esi. Slui vam na ast. Verujem da vas
hmelj ne zanima mnogo, ali sam prilian odgajiva hmelja, pa ako ikad doete u nau okolinu, u
okolinu Aforda, i proete pored naeg mesta, bie nam milo da ostanete kod nas dok vam god bude
drago.
Toplo se zahvalih gospodinu eslu, pa se rukovasmo. Izgleda mi kao da sam u divnom snu. Jo
jedanput igram valcer sa najstarijom gospoicom Larkins. Ona kae da tako dobro igram! Odlazim
kui u stanju neizrecivog blaenstva, i u mati igram valcer svu no, sa rukom oko plavog struka
svoje plave boginje. Nekoliko dana posle toga sav sam obuzet zanosnim oseanjem, ali je ne viam
ni na ulici, a ne nalazim je ni kod njenih kad svratim. Ovo mi razoaranje nedovoljno ublauje sveta
zaloga, njen uveli cvetak.
Trotvude, kae Agnesa jednog dana posle ruka, ta misli ko e se sutra venati? Neko koga ti
oboava.
Valjda ne ti Agnesa?
Ne ja! ree ona diui veselo lice sa nota koje prepisuje. uje li ga, oe? Najstarija gospoica
Larkins.
Za ... za kapetana Bejlia? jedva sam imao snage da zapitam.

Ne, ni za kakvog kapetana. Za gospodina esla, odgajivaa hmelja.

Nedelju-dve dana strano sam alostan. Skidam prsten, nosim najgore odelo, ne upotrebljavam
pomadu od medveeg sala za kosu, i esto jadikujem nad uvelim cvetkom nekadanje gospoice
Larkins. Kako mi je u to vreme ve dosadio takav ivot, i kako me je ponovo izazvao onaj kalfimesar, bacim cvet, odem na dvoboj sa mesarom i slavno ga potuem.
Ovo i ponovno stavljanje prstena, kao i umerena, upotreba medveeg sala, poslednji su znaci kojih
se seam sa svoga puta u sedamnaestu godinu.

GLAVA XIX
OSVREM SE OKO SEBE I NETO OTKRIVAM

Nisam naisto, da li sam u dui bio srean ili tuan kad stie kraj moga akovanja i kad doe
vreme da ostavim kolu doktora Stronga. Bio sam vrlo srean u njoj i jako privren doktoru. Istakao
sam se i odlikovao u tom malom svetu. Iz tih razloga bilo mi je ao to idem, ali mi je iz drugih
razloga, prilino neopipljivih, bilo milo. Mamile su me odatle maglovite misli kako u biti
samostalan mladi, svoj ovek; misli o vanosti koja se pridaje samostalnom mladiu, svom oveku;
o divnim stvarima koje moe da vidi i uradi takva velianstvena zverka, i o onom izvanrednom
uticaju koji u vriti na drutvo! Tako su snana bila ova privienja u mojoj mladalakoj dui, da mi
se, prema onome kako danas mislim, ini da sam napustio kolu bez prirodnog aljenja. Taj rastanak
nije uinio na mene onakav utisak kao drugi rastanci. Uzalud pokuavam da se prisetim ta sam
oseao u vezi s tim, i kakve su bile okolnosti, o tome nigde traga u mome seanju. Verujem da su me
zbunjivali izgledi koji su se otvarali preda mnom. Znam da je moje iskustvo iz mladih dana imalo
malo ili nimalo udela u tome, i da mi je ivot vie liio na neku basnoslovnu vilinsku priu, koju sam
se upravo spremao da ponem itati, nego na bilo ta drugo.
Tetka i ja smo mnogo i esto ozbiljno veali o pozivu kojem treba da se posvetim. Vie od godine
dana sam se trudio da naem zadovoljavajui odgovor na njeno esto ponavljano pitanje: ta eli
da bude? Ali nisam, u sebi uspevao da pronaem nikakvu osobitu ljubav prema bilo emu. Da me je
moglo nadahnuti znanje moreplovstva, pa da sam se stavio na elo neke brzoplovne ekspedicije, i
izveo slavno putovanje oko sveta puno otkria, mislim da bih mogao smatrati da sam naao neto to
mi sasvim odgovara. Ali u nedostatku takve udesne nauke, moja je elja bila da se posvetim nekom
pozivu koji ne bi jako opteretio tetkinu kesu i da vrim svoju dunost ma kakva bila.
Gospodin Dik je redovno prisustvovao naim veanjima, i drao se zamiljeno i mudro. Nikad
nita nije predlagao, sem jednom kada iznenada predloi (ne znam kako mu je to palo na pamet)
da postanem kazandija. Moja tetka primi ovaj predlog tako nemilo, da se on vie nikad nije usudio
da pred. lae, ve je samo oprezno i paljivo oekivao njene predloge, i pri tome zveckao novcem.
Zna ta, dragi moj Trote? ree moja tetka jednog jutra oko Boia, kad sam napustio kolu,
poto ono zamreno pitanje jo nije reeno, i poto treba da ga ispravno reimo ako ikako moemo,
mislim da e biti najbolje da reenje malo odloimo. U meuvremenu, pokuaj da ga posmatra sa
neke druge take gledita, a ne kao ak.
Hou, tetka.
Palo mi je na pamet, nastavi tetka, da bi ti mala promena, kratko posmatranje ivota sa istog
vazduha, mogla pomoi da sam sebe upozna i da hladnije rasuuje. Kako bi bilo da poe na malo
putovanje? Kako bi bilo da opet ode u onaj stari kraj i poseti onu ... onu neobinu enu sa
neznaboakim imenom, ree moja tetka trljajui nos, jer nikako nije mogla da potpuno oprosti
Pegoti to se tako zove.
To bih voleo, tetka, vie nego ita na svetu.
E, dobro, ree moja tetka, eto sree, jer bih i ja to najvie volela. Prirodno je i razumno da ti to
voli. I uverena sam, Trote, da e sve to uradi, biti prirodno i razumno.
I ja se tome nadam, tetka.
Tvoja bi sestra Betsi Trotvud, ree moja tetka, bila najprirodnija i najrazumnija devojka na
svetu. Ti e biti dostojan nje, zar ne?
Mislim da u biti dostojan vas, tetka. To e meni biti dovoljno.

Srea je to ono siroto dete, tvoja majka, nije iva, ree moja tetka gledajui u mene s puno
ljubavi, jer bi se ona sad tako ponosila svojim dekom, da bi joj se slabi mozak sasvim zavrteo, ako
bi i bilo ta da se zavrti. Tetka je svaku svoju slabost prema meni uvek opravdavala prebacujui je na
ovaj nain na moju sirotu majku. Blagi boe, Trotvude, kako me podsea na nju!
Nadam se, svojim lepim osobinama, tetka? rekoh ja.
Toliko lii na nju, Dik, ree tetka oduevljeno, ista ona, ono posle podne pre nego to e je
uhvatiti poroajne muke. Toliko lii na nju, sveti boe, kao da me iz njegova dva oka prosto gleda
ona sama!
Zar zbilja? ree Dik.
A lii i na, Davida, ree tetka odluno.
Mnogo lii na Davida, ree gospodin Dik.
Ja naroito elim da bude, Trote, nastavi tetka, ne mislim telesno, nego u duhovnom pogledu,
jer si telesno sasvim dobro; da bude vrst ovek. Dobar, vrst ovek, sa svojom voljom. Pun
odlunosti, ree tetka maui kapom prema meni i steui aku u pesnicu. Promiljen, karakteran,
Trote. Jakog karaktera na koji nee moi da utie niko i nita osim kad ima jakog razloga za to. To je
ono to elim da bude. To je ono to su, da je samo bila boja volja, i tvoj otac i majka mogli biti, pa
bi sto puta bolje proli.
Ja objavih da u biti ba takav ovek kakvog je ona opisala.
Da bi otpoeo u malom da se oslanja sam na sebe, da radi na svoju ruku, ree tetka, poslau
te na put samog. Prvo sam mislila da gospodin Dik ide s tobom, ali sam se predomislila i reila da ga
zadrim ovde da se brine o meni.
Gospodin Dik je za trenutak izgledao malo pokunjen, ali poast i dostojanstvenost zadatka da se
brine o najdivnijoj eni na svetu, uinie da mu lice sine kao sunce.
A uz to, ree tetka, Tu je i predstavka.
O, svakako, ree gospodin Dik urno. Nameravam, Trotvude, da je odmah zavrim; ona se
zaista mora odmah zavriti. Onda emo je uputiti, znate ve gde, a zatim... ree gospodin Dik, pa
zastade i zamuknu za due vreme, zatim ima da bude rusvaja, i te kolikog!
Kad se ubrzo posle toga pristupilo izvoenju tetkine blagonaklone zamisli, dobih lepu kesu novaca
i runi kofer, pa me neno otpravie na put. Pri rastanku tetka mi dade nekoliko dobrih saveta i puno
poljubaca, i ree da mi preporuuje, poto je njena elja da pogledam oko sebe i malo porazmislim,
da se zadrim nekoliko dana u Londonu kad budem iao za Sofok, ili ako hou na povratku. Ukratko,
bio sam slobodan da radim ta hou tri nedelje ili mesec dana, pri emu mi je ta sloboda bila
ograniena jedino napred pomenutim uslovima da razmiljam i gledam oko sebe, i obeanjem da u
pisati triput nedeljno i uredno javljati o sebi.
Prvo odoh u Kenterberi da se oprostim sa Agnesom i gospodinom Vikfildom (svoju staru sobu u
njihovoj kui jo nisam bio napustio) i sa dobrim doktorom. Agnesi je bilo vrlo milo to me vidi, i
ree da kua nije ono to je bila otkako sam otiao.
Uveren sam da ni ja na sebe ne liim im odem odavde, rekoh ja. Kad mi vas nema, kao da sam
bez desne ruke. Mada time nije dovoljno reeno, jer u mojoj desnoj ruci nema ni uma ni srca. Vi ste
voa i savetnik sviju koji vas poznaju.
A ja opet mislim da me svi koji me poznaju maze, odgovori ona smeei se.
Ne. To je zato to ste vi drukiji od svih ostalih. Vi ste tako dobri i mili. Vi ste tako blage prirode
i uvek u pravu.
Vi mi to govorite, ree Agnesa prasnuvi u prijatan smeh dok je sedela za radom, kao da sam
ja nekadanja gospoica Larkins.
De, nije lepo to zloupotrebljavate moje poverenje! odgovorih ja crvenei pri seanju na moju
plavu zavodnicu. Ali u vam se ipak poveravati, Agnesa. Nikad se od toga odviknuti neu. Uvek u

vam, ako mi dopustite, govoriti kad se zaljubim, pa ak i kad se ozbiljno zaljubim.

Pa kod vas je to uvek bilo ozbiljno, ree Agnesa ponovo se smejui.
Da, to je bilo dok sam bio dete i ak, odgovorih ja, i sam prsnuh u smeh, mada sam bio malo i
posramljen. Sad stvari stoje drukije i verujem da u se kad-tad ozbiljno zaljubiti, udi me da vi
dosad niste ozbiljno zaljubljeni, Agnesa?
Agnesa se opet stade smejati, pa odmahnu glavom.
O, znam da niste, rekoh ja, jer biste mi inae kazali. Ili biste bar, rekoh poto videh da je lako
porumenela, dopustili da sam pogodim. Ali bar meu onima koje ja poznajem nema toga ko bi
zasluio da se zaljubi u vas, Agnesa. Mora se pojaviti neko plemenitijeg karaktera i od vee vrednosti
no svi oni to sam ih viao da ovamo dolaze, pa da ja dam svoj pristanak. Ubudue u budno paziti na
sve vae oboavaoce i, znajte, vrlo mnogo iziskivati od onoga koji bude uspeo.
Dovde smo askali pola u poverljivoj ali, a pola ozbiljno, to nam je odavno postalo prirodno
usled prisnih odnosa koji su nastali dok smo bili gotovo deca. Ali me Agnesa iznenada pogleda u oi
i uze drukije govoriti:
Trotvude, hou neto da vas pitam, poto, moda, dugo neu imati prilike za to. Neto to mi se
ini da ne bih nikog drugog pitala. Jeste li primetili da se tata postepeno menja?
Primetio sam ja tu promenu, i esto se pitao primeuje li i ona. Mora da mi se to i sada videlo na
licu, jer ona spusti oi, i ja u njima spazih suze.
Recite mi u emu je ta promena, ree ona tihim glasom.
Ja mislim... da li da budem sasvim otvoren, Agnesa, poto ga jako volim.
Da, odgovori ona.
ini mi se da mu ne ini dobro navika koja se samo pojaala otkako sam prvi put ovamo doao.
esto je vrlo nervozan, ili ja to uobraavam.
Ne uobraavate, ree Agnesa maui glavom.
Ruka mu drhe, govor mu nije jasan, a pogled mu izgleda unezveren. Primetio sam da e ga
redovno u takvim prilikama, i to kad je najmanje priseban, neizostavno pozvati kakvim poslom.
Urija, ree Agnesa.
Da, i ono oseanje da je nesposoban za posao, ili da posao ne razume, ili da je odao svoje stanje i
preko svoje volje, kao da ga, toliko mui, da mu je sutradan gore, a sledei dan jo gore, te tako
postaje sve vie iscrpen i rastrojen. Ne treba da vas zabrine ovo to kaem, Agnesa, ali sam ga u
takvom stanju ba neke veeri zatekao kako je naslonio glavu na pisai sto i kako lije suze kao dete.
Dok sam jo govorio, njene ruke blago preoe preko mojih usana, a odmah zatim doeka oca na
vratima i zagrli. Pogledae me oboje, i ja osetih kako je neobino dirljiv izraz na njenom licu. U
njenom divnom pogledu se osealo toliko duboke ljubavi prema njemu i zahvalnosti za njegovu
ljubav i staranje; toliko strasne molbe upuene meni da budem prema njemu blag, ak i u svojim
najskrivenijim mislima, i da ne dopustim samom sebi ma kakvo nepovoljno tumaenje njegovih
postupaka; i toliko ponosa njime i odanosti njemu, uz sauee prema njemu i brigu za njega, i uz
pouzdanje da u i ja biti isti takav da za mene nikakve njene rei nisu mogle biti toliko reite i
toliko uzbudljive.
Odosmo na aj kod doktora Stronga. Doli smo u obino vreme, te zatekosmo oko vatre u
doktorovoj sobi za rad njegovu mladu enu i njenu majku. Doktor je mome dolasku pridavao toliki
znaaj, kao da idem u Kinu, pa me doeka kao uvaenoga gosta, i zatrai da se u vatru dometne nova
cepanica, da bi mogao da vidi lice svog starog aka kako se obliva rumenilom pri svetlosti plamena.
Neu videti jo mnogo novih lica na Trotvudovom mestu, Vikfilde, ree doktor grejui ruke;
Postajem lenj i elim odmor. Kroz est meseci u napustiti sve svoje mlade pitomce i povui se u
mirniji ivot.
Vi to, doktore, stalno govorite za poslednjih est godina, odgovori gospodin Vikfild.

Ali sada i nameravam, odgovori doktor. Nasledie me moj najstariji nastavnik, o tome najzad
sasvim ozbiljno mislim, te e uskoro biti potrebno da udesite ugovor koji e nas vrsto vezati, kao
dva lopova.
I da se pobrinem, ree gospodine Vikfild, da vas ne prevare, a? to bi sigurno i bilo kad biste
sami sastavljali ugovor. Pa dobro, ja sam spreman. Ima u mom pozivu i gorih poslova.
Onda neu imati ni o emu drugom da mislim, ree doktor smeei se, do o svom Reniku, i o
svojoj drugoj ugovorenoj obavezi, o Ani.
Kad gospodin Vikfild sedei za stolom za aj pored Agnese baci pogled na nju, meni se uini da
ona taj pogled izbegava sa toliko neobinog oklevanja i bojaljivosti, da se zbog toga njegova panja
prosto kao prikovala za nju, kao da ga je podsetila na neto.
Primetio sam da je stigla pota iz Indije, ree on posle kraeg utanja.
Uzgred budi reeno i pisma od gospodina Deka Meldona! ree doktor.
Zbilja?
Siroti dragi Dek! ree gospoa Marklham, maui glavom. Ta opasna klima! Kau mi da je
tamo kao da ivi na gomili peska pod kakvim uarenim staklom! Izgledao je snaan, a nije takav, u
stvari. On se, dragi moj doktore, pouzdao u svoj duh, a ne u svoj telesni sastav, kad se reio na taj
smeli pothvat. Draga moja Ani, znam da se dobro sea da tvoj roak nije bio jak; nije, znate, bio ono
to bi se moglo nazvati snanim, ree gospoa Marklham podiui glas i gledajui unaokolo po
nama, jo otkako su moja erka i on bili deca, i hodali po ceo bogovetni dan zajedno ruku pod
ruku.
Ani na ovo nita ne odgovori.
Shvatam li ja dobro iz toga to ste rekli, gospoo, da je gospodin Meldon bolestan? upita
Vikfild.
Bolestan! odgovori Stara Vojniina. Pa, dragi moj gospodine, on je ... ta ti taj nije ...
Sve, samo ne dobro? ree gospodin Vikfild.
Zaista, sve samo ne dobro! ree Stara Vojniina, On je, nesumnjivo, dobio strane napade
sunanice, pa utu groznicu, pa nastupe treskavice, i sve mogue bolesti. A to se tie jetre, ree
Stara Vojniina skrueno, od nje je, naravno, digao ruke ve kad je tamo poao.
Da li on to sve kae? upita gospodin Vikfild.
Kae? Dragi moj gospodine, odgovori gospoa Marklham, maui glavom i lepezom, slabo
poznajete mog sirotog Deka Meldona kad tako to pitate. Kae? Ne on, due mi! Pre bi ga rastrgnuli
vezana za repove etiri besna konja.
Mama! ree gospoa Strong.
Draga moja Ani, odgovori njena majka, moram te zaista jednom zasvagda zamoliti da me ne
prekida, sem kad hoe da potvrdi ono to kaem. To zna isto tako dobro kao i ja da bi tvoj roak
Meldon pre dopustio da ga rastrgne i kopitama izgazi ne znam koliko besnih konja zato da se
ograniavam na etiri; neu da se ograniim na etiri osam, estnaest, trideset dva, nego da bilo
ta kae to bi moglo da poremeti doktorove planove.
Vikfildove planove, ree doktor, gladei lice i pogrueno gledajui u svog savetnika. To jest
nae zajednike planove u vezi s njim. Sam sam rekao: u zemlju ili u inostranstvo.
A ja sam rekao, ree ozbiljno gospodin Vikfild, u inostranstvo. Moje je miljenje bilo da ode u
inostranstvo. Ja sam preuzeo odgovornost na sebe.
Odgovornost! ree Stara Vojniina. Sve se inilo u najboljoj nameri, moj dragi gospodine
Vikfilde; znamo da je sve uraeno da ispadne i najprijatnije i najbolje. Ali ako taj dragi mladi tamo
ne moe da ivi, onda prosto ne moe. A ako tamo ne moe da ivi, onda e tamo i umreti, samo da
ne poremeti doktorove planove. Poznajem ga ja, ree Stara Vojniina hladei se lepezom kao
obuzeta nekom vrstom hladne proroanske strepnje, pa znam da e on tamo radije i umreti nego da

poremeti doktorove planove.

Dobro, dobro, gospoo, ree doktor dobre volje; nisam ja slepo zaljubljen u svoje planove, pa
ih i sam mogu poremetiti. Mogu ih zameniti i drugim planovima. Ako gospodin Dek Meldon doe
kui zbog loeg zdravlja, ne smemo mu dopustiti da se onamo vraa, te se moramo potruditi da mu
naemo neto pogodnije i srenije u naoj zemlji.
Gospou Marklham toliko uzbudi taj plemeniti govor (koji, ne treba ni da kaem, nije nimalo
oekivala i izmamljivala), da je samo uspela da kae doktoru kako to sasvim lii na njega, i da u
nekoliko navrata izvede udan posao, da poljubi drku svoje lepeze, pa da se onda lupi njome po ruci
dva-tri puta. Posle toga stade blago prekorevati ker Ani to ne daje vie izraza radosti kad se, radi
nje, tolikom dobrotom obasipa njen drug iz detinjstva. A zatim nas je zabavljala nekim pojedinostima
o drugim zaslunim lanovima njene porodice, koje je isto tako trebalo postaviti na noge, jer te noge
to stvarno zasluuju.
Za sve to vreme njena ki Ani ne progovori ni rei, niti podie oi. A za sve to vreme gospodin
Vikfild nije skidao oiju s nje dok je sedela kraj njegove keri. Izgledalo mi je kao da mu nije ni na
kraj pameti da ga neko gleda; toliko ju je paljivo gledao i bio obuzet mislima o njoj. A onda upita
ta je, u stvari, pisao gospodin Dek Meldon o sebi, i kome.
Pa eto, ree gospoa Marklham i uze pismo sa kamina iznad doktorove glave. Taj dragi mladi
kae doktoru, gde to bee? A evo! ,ao mi je to moram da vam javim da mi je zdravlje jako
popustilo i da u, bojim se, biti prinuen da se vratim kui za izvesno vreme, jer mi je to jedina nada
u oporavak! A jasnije je pismo koje je Ani primila. Ani, pokai mi opet ono pismo.
Ne sad, mama, zamoli ona tihim glasom.
Draga, ti si u ponekim stvarima zaista smena, odgovori majka, vrlo udna prema zahtevima
svoje roene porodice. Verujem da nikad ne bismo ni uli za ovo pismo da ga ja nisam zatraila. Zar
ti to, ljubavi moja, naziva poverenjem prema doktoru Strongu? To me iznenauje. Od tebe bih vie
oekivala.
Ana mi preko volje prui pismo da ga dodam staroj gospoi, te videh kako drhti ruka iz koje sam
ga uzeo.
Da vidimo, ree gospoa Marklham, stavljajui naoare, gde je onaj odlomak? ,Seanje na
prole dane, moja najdraa Ani... i tako dalje, nije tu. ,Dobri stari proktor..ko to? Boe moj, kako
neitko pie tvoj roak Meldon, i kako sam glupa. ,Doktor, naravno. O! Zaista dobar! tu ona prekide
itanje pa opet poljubi lepezu i mahnu njom prema doktoru, koji nas je posmatrao sa mirnim
zadovoljstvom. A, evo, nala sam. ,Moda vas nee iznenaditi, Ani naravno da nee kad znamo
da nikad nije bio sasvim snaan, to sam maloas kazala? ,kad ujete da sam mnogo to-ta
preiveo u ovoj udaljenoj zemlji, i da sam reio da odem iz nje po svaku cenu, na bolovanje, ako
budem mogao, ili da dam konano ostavku, ako ne budem mogao dobiti bolovanje. Nepodnoljivo je
ono to sam ovde pretrpeo i to trpim. I da nije gotovosti u ovog najboljeg stvora, ree gospoa
Marklham, vie nekom svojom telegrafijom objanjavajui da misli na doktora i savijajui pismo,
bilo bi mi nepodnoljivo i misliti o tome.
Gospodin Vikfild ne ree ni rei, mada je stara gospoa gledala, u njega kao da oekuje njegovo
miljenje o tome to je uo, ve je sedeo ozbiljno i utao oiju uprtih u pod. I ostao je tako jo dugo
poto se prestalo govoriti o toj stvari, i poto smo poeli da se zanimamo drugim predmetima: retko
diui oi, sem da ih za trenutak zamiljeno zaustavi na doktoru, ili na njegovoj eni, ili na njima
zajedno.
Doktor je veoma voleo muziku. Agnesa je pevala veoma prijatno i izraajno, a isto tako i gospoa
Strong. Pevale su zajedno i svirale u duetu, tako da su nam priredile pravi mali koncert. Ali sam
primetio dve stvari: prvo, da izmeu Ani (malo je povratila mirnou i postala onakva kakva je
obino) i gospodina Vikfilda postoji neki jaz koji ih potpuno razdvaja; i drugo, da gospodin Vikfild,

izgleda, ne voli prisnosti izmeu nje i Agnese, i da na to nerado gleda. I tada mi, moram priznati, prvi
put pade na pamet ono to sam bio video one noi kad je gospodin Meldon otputovao, ali sada sa
sasvim novim smislom kakav dotada nikad nije imalo, te poe da me mui. Nevina lepota njenog lica
mi vie nije izgledala tako nevina kao ranije; javilo mi se nepoverenje prema prirodnoj ljupkosti i
drai njenog ponaanja; i dok sam gledao Agnesu kraj nje, i mislio kako je dobra i iskrena Agnesa, u
meni se probudie sumnje da to prijateljstvo nije ba najsrenije.
Meutim Agnesa je bila srena zbog tog prijateljstva, a i ona druga takoe, te su uinile da vee
proleti kao jedan sat. Ali se zavrilo dogaajem koga se vrlo dobro seam. Opratale su se jedna od
druge, i Agnesa je htela da je zagrli i poljubi, kad gospodin Vikfild stade izmeu njih, kao sluajno, i
brzo odvue Agnesu. Tada videh tako jasno da i danas vidim, kao da je zbrisano sve vreme koje je
otada prolo, i kao da jo uvek stojim kraj vrata one veeri mog odlaska izraz na licu gospoe
Strong kada je svojim pogledom doekala njegov.
Teko mi je izraziti kakav je to utisak ostavilo na mene, ili kako mi je dok sam kasnije mislio o
njoj izgledalo nemogue da je u mislima vidim bez tog pogleda, a da se pri tome setim njeng lica u
svoj njegovoj nevinoj ljupkosti. To me je progonilo i kad sam doo kui. Izgledalo mi je da se nad
doktorov krov dok ga ostavljam nadnosi crni oblak. Potovanje koje sam oseao prema njegovoj
sedoj glavi mealo se sa saueem zbog njegove vere u one koji su se izdajniki ponaali prema
njemu, i sa ljutnjom na one koji su ga vreali. Senka neke postojee velike alosti i grdne sramote,
koja jo nije zadobila odreeni oblik, pade kao ljaga na mirno mesto gde sam uio i gde sam se igrao
kao deko, i nanese mu svirepu nepravdu. Nisam vie uivao pri pomisli na stare ozbiljne irokoliste
aloje koje su cvetale samo jedanput u sto godina, ni na lepi poravnljeni travnjak, kamene urne,
doktorovu stazu, i jednoliko zvonjenje zvona sa katedrale, koje je treperilo nad svim i svaim. Bilo
mi je kao da mi je neko pred oima opustoio to tiho svelilite mog deatva, i njegov mir i ast
predao udi vetra.
Ali jutro donese sobom rastanak sa starom kuom, koju je Agnesa ispunjavala svojim uticajem, te
mi to dovoljno zaposli misli. Bez sumnje u opet biti tu, i moda opet i to esto spavati u svojoj
staroj sobi; ali je prolo vreme mog stanovanja u toj kui, pa su proli i stari dani. Dok sam pakovao
ono svojih knjiga i odela to je ostalo ovde da se zatim poalje u Dover, bilo mi je tee na dui nego
to sam hteo da pokaem pred Urijom Hipom, koji se toliko nametao da mi pomogne, da sam
nezahvalno pomislio da se raduje to odlazim.
Rastadoh se od Agnese i njenog oca nekako ravnodunog izraza lica, to je trebalo da izrazi moju
mukost, pa sedoh na svoje mesto u potanskim kolima za London. Bio sam tako razneen i spreman
da svakome oprostim dok sam prolazio kroz grad, da mi je skoro dolazilo da klimnem glavom i
svom starom neprijatelju mesaru, i da mu dobacim pet ilinga za pie. Ali je taj mesar izgledao tako
grub dok je strugao veliki panj u duanu, a uz to mu se spoljanost nije bogzna kako prolepala usled
gubitka prednjeg zuba, koji sam mu ja izbio, da pomislih da e bolje biti da nita i ne pokuavam.
Seam se da mi je, kad smo prilino poodmakli drumom, glavni cilj bio da izgledam to je
mogue stariji pred koijaem i da govorim krupnim glasom. Ovo drugo sam postizavao po cenu
neprijatnog napora, ali sam bio istrajan, jer mi se to nekako inilo odlikom zrelosti.
Vi idete do kraja, gospodine? ree koija.
Da, Vilijame, rekoh ja snishodljivo, (poznavao sam ga); idem u London. Kasnije u u Safok.
U lov, gospodine? ree koija.
On je znao dobro kao i ja da je to u to doba godine verovatno, koliko i da idem tamo u lov na
kitove, ali sam ipak oseao da mi to laska.
Ne znam, rekoh ja pokuavajui da izgledam neodluan, da li u ispaliti koji metak.
Kau mi da je ptica postala plaljiva, ree Vilijam.
I ja sam to uo, rekoh ja.

Je li Safok vaa zaviajna grofovija, gospodine? upita Vilijam.

Jeste, rekoh ja nekako vano. Safok je moja grofovija.
Kau da su tamo neobino dobre kiflice sa pekmezom, ree Vilijam.
Meni to nije bilo poznato, ali sam smatrao da je potrebno podraviti dobar glas moga kraja i
pokazati da ga izbliza poznajem, te zato klimnuh glavom kao da kaem: Kako da ne!
I teglei konji, ree Vilijam. To je marva! Paripe iz Safoka, ako je dobro, vredi zlata koliko je
teko. Jeste li ikad sami gajili safoku kljusad, gospodine?
N ... ne, odgovorih ja, nisam se time bavio.
Ovaj gospodin tu iza mene, taj ih je, kladio bih se, ree Vilijam, gajio na veliko.
Gospodin o kome je govorio bio je ovek sa vrlo neprijatnim razrokim okom i sa isturenom
bradom. Na glavi je imao visoki beli eir sa uskim ravnim obodom, a njegove tesne, sure pantalone
kao da su se zakopavale sa obe strane izama sve do kukova. Bradu je isturio preko koijaevog
ramena, sasvim blizu mene, tako da mi je njegov dah golicao potiljak. Kad se pokrenuh da ga
pogledam, on pogleda u prednjake iskosa, znalaki, onim okom koje mu nije bilo zrikavo.
Zar niste? upita Vilijam.
ta nisam? ree gospodin iza nas.
Gajili safoke konjike na veliko?
Jesam, ree gospodin. Ne postoji ta vrsta konja koju ja nisam gajio, a ni pasa. Konji i psi su
slabost nekih ljudi. A za mene su i jelo i pie; kua, ena i deca; itanje, pisanje, matematika; burmut,
duvan i san.
Nije to ovek kome dolikuje da sedi iza koijaa, zar ne? anu mi Vilijam, maui kajasima.
Shvatih ovu primedbu kao nagovetaj elje da on dobije moje mesto, te crvenei ponudih da mu ga
ustupim.
Pa, ako vam je svejedno, gospodine, ree Vilijam, smatram da bi to bilo pravilnije.
Uvek sam ovo smatrao svojim prvim porazom u ivotu. Kad sam kupovao kartu na potanskoj
stanici, na njenoj poleini je pisalo sedite na boku, i izdavau karata sam za to dao pola krune. Bio
sam se obukao u naroito veliki kaput i al u ast tog odlinog visokog mesta, pa sam se mnogo
pravio vaan na raun toga, i nadao se da u sluiti na ast kolima. A sad me eto, ve na prvom
koraku, istisnuo nekakav razroki odrpanko, koji nije imao druge zasluge sem to je zaudarao na
konjsku talu i to je bio u stanju da pree preko mene vie kao preko muve, nego kao preko
ljudskog stvora, jo dok su konji bili u kasu.
Ovim malim dogaajem u kenterberijskim potanskim kolima svakako nije ometen razvitak mog
oseanja nepouzdanja u sebe samog, koje me je esto obuzimalo u ivotu u neznatnijim prilikama,
kada bi mi bolje bilo bez njega. Bilo je uzaludno traiti utehe u krupnom glasu. I mada sam celim
preostalim putem govorio ak sa dna eluca, oseao sam se sasvim dotuen i strano mlad i zelen.
Pa ipak mi je bilo neobino i zanimljivo sedeti tu gore iza etiri konja; lepo vaspitan, dobro
odeven, i sa puno novca u depu i posmatrati mesta gde sam spavao na onom svom mukotrpnom
putovanju. Imao sam dosta grae za razmiljanje pri svakom znamenitijem predmetu du puta. Kad
sam gledao na skitnice koji su prolazili i viao onu nezaboravnu vrstu lica kako se okree navie ka
meni, oseao sam kao da me limareva crna ruka ponovo dri za prsa od koulje. Dok smo kloparali
kroz ulice atama, u prolazu bacih pogled na uliicu gde je ivelo ono staro udovite koje je kupilo
moj kaput, pa urno ispruih vrat da vidim mesto gde sam sedeo, na suncu i u hladovini, ekajui na
svoj novac. Kad najzad stigosmo do pretposlednje stanice na putu za London, i proosmo pored
prave pravcate Salem-kue, gde je gospodin Krikl tekom rukom kosio oko sebe, sve bih na svetu
dao da sam imao zakonsku dozvolu da siem i da ga na mrtvo izlemam, a pustim na slobodu sve
pitomce kao ptice iz kaveza.
Otili smo do Zlatnog krsta na ering-Krosu, koji je u to doba bio plesnivo zdanje sa teskobnom

okolinom. Kelner mi pokaza kafanu, a sobarica moju malu sobu za spavanje, koja je zaudarala na
najamna kola i bila zatvorena kao porodina grobnica. Jo uvek sam bio bolno svestan svoje
mladosti, jer niko nije nimalo oseao strahopotovanje preda mnom; sobarica je bila potpuno
ravnoduna prema mom miljenju ma o emu, a kelner suvie prisan i sklon da me kao neiskusnog
posavetuje.
Pa, ree kelner poverljivim glasom, ta elite za ruak? Mlada gospoda uopte vole piletinu;
uzmite pile!
Odgovorih mu to sam mogao dostojanstvenije da nisam raspoloen za piletinu.
Zar niste? ree kelner. Mlada gospoda su obino sita govedine i ovetine; uzmite telei kotlet.
Primih taj predlog, poto nisam bio u stanju da predloim neto drugo.
Volite li krompirie, upita kelner sa skrivenim osmehom i glavom nakrenutom na jednu stranu.
Mladoj gospodi su uglavnom dosadili krompirii.
Ja mu nareih svojim najdubljim glasom da mi donese telee kotlete sa krompirom, i sve to ide
uz to, i da upita u baru jesu li stigla pisma za gospodina Trotvuda Koperfilda. Znao sam da ih nema, i
da ih ne moe biti, ali mi se ini da je muevno praviti se kao da ih iekujem.
On se ubrzo vrati da kae da nema ni jednog nato se ja jako iznenadih pa stade postavljati
sto za ruak u jednoj loi kraj vatre. Dok je bio zaposlen upita me ta elim da pijem za ruak; a kad
mu ja odgovorih: etvrt litre erija; on to, sve se bojim, shvati kao zgodnu priliku da tu koliinu
napabiri iz nekoliko malih bokala u kojima je na dnu bilo neto tog vina, sasvim ustajalog. To
mislim, jer sam primetio, dok sam itao novine, da je iza male drvene pregrade, koja je bila njegovo
privatno odeljenje, veoma zauzet presipanjem iz tih sudova u jedan, kao kad apotekar i drogerista
spravljaju lek. Kad mi donese vino, ono mi se uini bljutavo, a i jasno videh u njemu vie domaih
mrvica no to bi se moglo oekivati u stranom vinu, koje treba da je koliko-toliko isto; ali sam bio
toliko stidljiv, da ga popih i ne rekoh nita.
Kako sam posle toga bio u prijatnom raspoloenju, iz ega zakljuujem da trovanje u izvesnim
fazama nije uvek neprijatno odluih da odem u pozorite. Izabrah pozorite u Kovent-Gardenu, i
tu iz sredine loe videh Julija Cezara i novu pantomimu. Gledati pred sobom sve te plemenite
Rimljane kako ulaze i izlaze da mene zabave, sada ne vie oni strogi uitelji latinskog, bilo je novo i
vrlo prijatno uivanje. Ali me je sve tamo toliko opinilo ona meavina stvarnosti i tajanstvenosti
kojom je bio ispunjen itav komad, ona snaga poezije, ono osvetljenje, ona muzika, onaj silan svet,
ono glatko smenjivanje sjajnih blistavih dekoracija, i otvorilo tako beskrajne oblasti uivanja, da se,
kad u pono izaoh na kinu ulicu, osetih kao da sam, sa najviih nebesa, gde sam vekovima
provodio nekakav romantian ivot, odjednom pao u buan, blatan, bedan svet ljapkanja, kiljenja
buktinja, komeanja kiobrana, tandrkanja najamnih koija, kloparanja cokula.
Izaao sam na sporedna vrata i neko vreme stajao na ulici kao da sam zaista stranac na zemlji, ali
me bezobzirno guranje i tiskanje ubrzo osvestie i uputie natrag u hotel. Dok sam tamo iao, celim
putem sam preturao po glavi sjajne prizore, a u hotelu sam, posle malo tekog crnog piva i ostriga,
sedeo do iza jednog sata po ponoi, i jo uvek isto to preturao po glavi, oiju uperenih u kafansku
vatru.
Bio sam toliko zadubljen u misli o drami i o prolosti, jer je to nekako bilo kao sjajna
prozrana zavesa kroz koju sam gledao kako se odvija moj raniji ivot da sad ne znam kada je
prilika jednog lepo razvijenog mladog oveka, odevena sa puno ukusne nemarnosti, koje sam imao
razloga da se seam, postala za mene stvarno prisustvo. Ali seam se kako sam bio svestan njegovog
prisustva, mada nisam bio uoio kad je uao, i kako sam u isto vreme i dalje sedeo razmiljajui nad
kafanskom vatrom.
Najzad se digoh da poem u postelju na veliku radost ve sanjivog kelnera, koga bee spopala
nervoza u nogama, te ih je premetao, lupao njima, i na sve ih naine preplitao u svojoj maloj

pregradi, pa idui prema vratima prooh kraj one osobe koja je ula, te je jasno osmotrih. Zatim se
odmah okretoh, i vratih, pa je ponovo pogledah. On me nije poznao, ali ja njega smesta.
Moda bi mi u nekoj drugoj prilici nedostajalo pouzdanje ili odlunost da ga oslovim, te bih
moda stvar odloio za sutradan i tada ga izgubio. Ali mi se u ovakvom duevnom stanju, u kojem je
drama jo uvek snano uestvovala, zatita koju mi je nekad ukazivao inila vredna, moje
zahvalnosti, te mi stara ljubav prema njemu ispuni grudi tako svee i iskreno, da mu odmah prioh,
uznemirenog srca, i rekoh:
Stirford! Zar neete da govorite sa mnom?
On me je gledao, ali mu se na licu nije videlo da me je prepoznao.
Bojim se da me se ne seate, rekoh ja.
Boe, viknu on iznenada. To je mali Koperiild.
Zgrabih ga za obe ruke, nesposoban zatim da ih pustim. Zagrlio bih ga i zaplakao od radosti samo
da se nisam bojao da bi to njemu moglo biti neprijatno.
Nikad, nikad, ama ba nikad nisam bio tako srean, dragi moj Stirforde; neobino se radujem to
vas vidim.
I ja se radujem to vas vidim! ree on steui mi srdano ruke. No, Koperfilde, stari drue, ne
daj se! Ipak mu je, ini mi se, bilo milo kad je video kako me je ganula radost to sam ga sreo.
Obrisah suze koje i pored najbolje volje nisam mogao da zadrim, i nespretno im se nasmejah, pa
sedosmo jedan kraj drugog.
Otkud vi ovde? upita Stirford i lupi me po ramenu.
Doao sam danas potanskim kolima iz Kenterberija. Usvojila me tetka koja u tome kraju ivi, pa
sam tamo upravo zavrio kolovanje. A kako to da ste vi ovde, Stirforde?
Ja sam ono to se zove Oksfordski ak, odgovori on, to jest tamo redovno s vremena na vreme
umirem od dosade. A sad idem majci. Vi ste vraki miloliko mome, Koperfilde. Vidim da ste isti kao
i pre! Ni najmanje se niste izmenili!
Odmah sam vas poznao, rekoh ja, ali vas je lake zapamtiti.
On se nasmeja i proe rukom kroz guste kovrde svoje kose, pa ree veselo:
Da, ja vam sad putujem po dunosti. Moja majka ivi neto van grada, ali su putevi u alosnom
stanju, a naa kua prilino neprijatna, pa sam noas ostao ovde, umesto da nastavim put. Nisam
proveo u gradu ni est sati, a i njih sam proveo dremajui i gunajui u pozoritu.
I ja sam bio u pozoritu, rekoh. U Kovent-Gardenu. Kakva divna i velianstvena zabava,
Stirforde!
Stirford se od srca nasmeja.
Dragi moj mladi Deivi, ree on, ponovo me tapui po ramenu; vi ste prava pravcata Deizi{21}.
Od vas nije bezazleniji krasuljak u polju kad se sunce raa! I ja sam bio u Kovent-Gardenu i nisam
video loije rabote. Ej, vi tamo!
Ovo se odnosilo na kelnera, koji je iz daljine budno posmatrao nae prepoznavanje, te prie pun
potovanja.
Gde ste smestili mog prijatelja, gospodina Koperfilda? upita Stirford.
Molim gospodine?
Gde spava? Koji je broj njegove sobe? Znate ta mislim, ree Stirford.
Pa, gospodine, ree kelner izvinjavajui se, gospodin Koperfild je zasad u sobi etrdeset i
etiri, gospodine.
ta ste, doavola, vi to mislili, odgovori Stirford, kad ste ga strpali u kafansku sobu iznad
tale?
Pa, znate, nama nije bilo poznato, gospodine, odgovori kelner, jo uvek se izvinjavajui, da je
gospodin Koperfild naroit probira. Moemo da damo gospodinu Kopertildu sedamdeset i dva,

gospodine, ako elite. Do vas gospodine!

Naravno da elimo, ree Stirford uinite to odmah.
Kelner se smesta povue da izvri promenu, a Stirford, koga je jako zabavljalo to su me strpali u
etrdeset i etiri, ponovo udari u smeh, pa me stade lupati po ramenu, a zatim me pozva da ujutro s
njim dorukujem u deset sati to ja primih s ponosom i sreom. Kako je ve bilo prilino kasno,
uzesmo svee i odosmo gore, gde se vrlo srdano rastadosmo pred njegovim vratima, i gde videh da
je moja nova soba mnogo bolja od stare, to jest da nije memljiva, i da ima ogromnu postelju, skoro
kao itavo malo poljsko dobro. Tu u jastucima, kojih je bilo dovoljno za estoro, uskoro blaeno
zaspah, te stadoh sanjati o starim Rimljanima, Stirfordu i prijateljstvu, i tako sve dok na tutnjavu ranih
jutarnjih kola koja su izlazila kroz kapiju ne stadoh sanjati o grmljavini i bogovima.

GLAVA XX
STIRFORDOV DOM

Kad sobarica zakuca na vrata u osam sati izjutra i javi da je voda za brijanje pred vratima, ja u
postelji s bolom u dui osetih da mi nije ni potrebna, pa me svega obli rumen. Za sve vreme dok sam
se oblaio, duu mi je titala sumnja da se i sobarica nasmejala kad mi je ono saoptila, te se zbog
toga, kad naioh na nju na stepenicama, silazei na doruak, provukoh pored nje s izgledom krivca, i
svestan da tako izgledam. Bio sam tako bolno svestan da sam mlai nego to bih eleo, da se neko
vreme uopte nisam mogao reiti da proem pored nje pod tako poniavajuim okolnostima, pa sam,
uvi kako posluje metlom, zastao i poeo kroz prozor zuriti u Kralja Karla, koji onako na konju,
okruen gomilom najamnih fijakera, na kii koja je sipila, i u mrkoj magli, nije izgledao nimalo
kraljevski. Tako i ostadoh sve dok me kelner ne opomenu da me gospodin eka.
Stirford me nije ekao u kafani, ve u prijatnoj zasebnoj sobi sa crvenim zavesama i turskim
ilimom, gde je vatra veselo gorela i gde je dobar topli doruak bio postavljen na stolu pokrivenom
istim stolnjakom, dok se u malom okruglom ogledalu iznad kredenca blistavo ogledavala u malom
cela prijatna soba, sa vatrom, dorukom, Stirfordom i svim ostalim. U poetku sam bio stidljiv, poto
je Stirford bio tako samopouzdan, elegantan i prevazilazio me u svemu, ukljuujui i doba starosti,
ali njegovo odreito pokroviteljsko dranje ubrzo dovede sve u red i uini da, se oseam kao kod
svoje kue. Nisam mogao dovoljno da se nadivim promeni koju je izveo u Zlatnom krstu, ni da
sravnim svoje jueranje sumorno samotno stanje sa jutronjim oseanjem udobnosti i sa
zanimljivou ovog jutra. to se tie kelnerove prisnosti, nje je nestalo kao da je nikad nije ni bilo.
Prosto je, da tako kaem, sluei nas, imao na sebi pokajniku haljinu od kostreti, a glavu posuo
pepelom.
A sad, Koperfilde, ree Stirford kad ostadosmo sami, voleo bih da ujem ta radite, kuda idete
i sve ostalo o vama! Oseam kao da ste moja svojina.
Sav sijajui od zadovoljstva to vidim da se jo uvek interesuje za mene, rekoh da mi je tetka
predloila ovo malo putovanje i ispriah kuda ima da me odvede.
Poto se, znai, ne urite, ree Stirford, hajdete k meni na Hajgeit, pa ostanite dva-tri dana.
Dopae vam se moja majka, mada je malo uobraena i prozaino dosadna zbog mene, to joj
moete oprostiti, i vi ete se njoj dopasti.
Bilo bi mi drago da to mogu verovati, kao to verujem kad mi vi ljubazno kaete da vam se
sviam, odgovorih ja smeei se.
O, ree Stirford, ko god voli mene, ima pravo na njenu ljubav, i to mu se pravo nee osporiti.
Onda u joj ja biti ljubimac, rekoh ja.
Dobro! ree Stirford. Doite da to dokaete. Ii emo da gledamo lavove sat-dva; vredi i njima
pokazati tako svee mome kao to ste vi, Koperfilde; a onda emo poi potanskim kolima na
Hajgeit.
Skoro nisam mogao verovati da ne sanjam i da se neu ubrzo probuditi u sobi broj etrdeset i
etiri, da se naem u osamljenoj loi, u kafani, s onim prisnim kelnerom. Poto napisah pismo tetki i
javih da sam imao sreu da sretnem svog najdivnijeg kolskog druga, i da sam primio njegov poziv,
izaosmo kolima i videsmo neku panoramu i neke druge znamenite stvari, pa poosmo kroz muzej,
gde nisam mogao da ne zapitam kako Stirford zna bezbroj raznovrsnih stvari i kako malo ceni to
svoje znanje.
Vi ete odlino poloiti ispit u koledu, Stirforde, rekoh ja, ako to ve i niste; s pravom ete im

biti dika i ponos.

Ja da polaem ispit? viknu Stirford. Ne ja! Dragi moj krasulje. Ljutite li se to vas zovem
krasuljkom?
Nimalo, rekoh ja.
Dobro ste vi mome! Dragi moj krasulje, ree Stirford smejui se nemam ni elje ni namere
da se odlikujem na taj nain. Ve sam sasvim dovoljno uinio za ostvarenje svoje namere. Smatram
da sam i ovakav kakav sam muno drutvo za samog sebe.
Ali slava, poeh ja.
Eh, vi romantini krasulje! ree Stirford smejui se jo slae; zato bih se ja muio da se aka
glavonja i kaponja zapanji preda mnom i da digne ruke uvis? Neka to urade pred kim drugim. Eto mu
slave, i neka mu je na ast!
Ja se postideh to sam napravio tako krupnu greku, pa vrlo rado promenih razgovor. Sreom to
nije bilo teko, jer je Stirford uvek mogao da pree s predmeta na predmet s lakoom koja mu je bila
svojstvena.
Po razgledanju znamenitosti doe ruak, a zatim kratki zimski dan proe tako brzo, da se ve
smrklo kad se naa potanska kola zaustavie pred starom kuom od opeka na Hajgeitu, na vrhu
brega. Dok smo mi silazili s kola, na pragu je stajala jedna starija gospoa, mada ne odvie zala u
godine, ponosnog dranja i lepa lica, koja pozdravi Stirforda sa moj premili Demse, pa ga,
zagrli. On me toj gospoi predstavi kao svojoj majci, na to mi ona dostojanstveno poele
dobrodolicu.
Bila je to otmena starinska kua, vrlo mirna i uredna. Sa prozora moje sobe video se ceo London
kako lei u daljini kao u velikom oblaku pare kroz koji ovde-onde svetluca po koja svetiljka. Dok
sam se svlaio, ugrabih malo vremena da bacim pogled na teak nametaj, na uokvirene rune radove
verovatno Stirfordove majke dok je bila devojka i na slike izraene kredama, slike nekih dama
napudranih kosa i u miderima, koje su etale tamo-amo po zidovima, dok je tek naloena vatra
pucketala i praskala. Uto me pozvae na veeru.
U trpezariji zatekoh jo jednu gospou, sasvim omalenu, niskog stasa, crnomanjastu, i ne ba
prijatnu za oko, ali ipak s izvesnim znacima lepote. Ona mi privue panju, moda zato to nisam
oekivao da u je videti, ili zato to sam sedeo prema njoj, a moda i zato to je u njoj zaista bilo
neeg neobinog. Imala je crnu kosu i ive crne oi, bila mrava, i na usni imala oiljak. Bio je to
stari oiljak pre bih ga nazvao masnicom, jer nije izbledeo, mada je odavno zarastao. Oiljak je
nekad presecao usnicu nanie, prema bradi, ali se sad preko stola jedva primeivao, sem iznad gornje
usnice i na samoj usnici, iji je oblik zbog njega bio izmenjen. U sebi sam zakljuio da ima oko
trideset godina i da eli da se uda. Bila je malo oronula kao kakva kua koja dugo eka na izdavanje,
ali je ipak, kao to sam rekao, imala na sebi znake lepote. Njena mravost je, izgleda, dolazila od
neke vatre koja ju je svu poduzimala i koja je nalazila oduke u njenim ognjenim oima.
Predstavie mi je kao gospoicu Bartl, dok su je Stirford i njegova majka zvali Rozom. Doznadoh
da ona tu ivi, i da je dugo vremena drubenica gospoe Stirford. Izgledalo mi je da nikad ne govori
neposredno ono to hoe, nego da samo nagovetava, ime, u stvari, postie mnogo vie. Na primer,
kad gospoa Stirford primeti, vie u ali nego ozbiljno, kako se boji da njen sin vodi obestan ivot u
koledu, gospoica Dartl ubaci ovo:
O, zbilja! Ja sam, kako znate, slabo upuena, te zato samo pitam: zar tamo nije oduvek tako?
Mislila sam da svi uopte podrazumevaju da je tamo takav ivot... a?
Tamo se spremaju za vrlo ozbiljnu profesiju, ako ba hoete da znate, Rozo, odgovori gospoa
Stirford pomalo hladno.
O, da, to je sasvim tano! odgovori gospoica Dartl. Ali zar ipak nije?... elim da me ispravite
ako nisam u pravu, zar zaista nije?

ta nije? upita gospoa Stirford.

O, vi mislite da nije! odgovori gospoica Dartl. Pa milo mi je to to ujem! Sad znam na emu
sam! Eto, zbog toga vredi pitati. Nikad vie neu dozvoliti da se preda mnom govori o obesti,
razuzanosti i tako dalje, kad se povede razgovor o tom ivotu.
I dobro ete uraditi, ree gospoa Stirford. Uitelj mog sina je vrlo savestan ovek, te bih, da
nemam uroenog poverenja u svog sina, imala u uitelja.
Zar? ree gospoica Dartl. O boe, savestan? Zar istinski savestan, je l te?
Da, u to sam ubeena, ree gospoa Stirford.
Kako je to divno! uzviknu gospoica Dartl. Kakva uteha! Istinski savestan? Pa onda on nije... ali
naravno ne moe to ni biti, ako je zaista savestan. Biu odsad sasvim srena to od danas pa nadalje
mogu da imam tako lepo miljenje o njemu. Ne moete zamisliti kako to njega uzdie u mojim oima
kad posigurno znam da je zaista savestan.
Gospoica Dartl je svoje miljenje o svakom pitanju i ispravke svega to se govprilo, a s im se
ona nije slagala, stavljala na znanje na ovakav nain, i to ponekad vrlo ubedljivo, ak i kada bi to, to
sam morao samom sebi priznati, bilo u opreci sa samim Stirfordom. Evo jednog primera koji se
dogodio pre no to je ruak bio zavren. Dok smo gospoa Stirford i ja razgovarali o mom
putovanju u Safok, ja onako sluajno rekoh kako bi mi bilo drago kad bi Stirford poao sa mnom, a
njemu objasnih da idem da posetim svoju staru dadilju i porodicu gospodina Pegotija, pa ga podsetih
da je to onaj mornar koga je video u koli.
A, to je onaj prostosrdani ovek! ree Stirford. Poveo je bio i sina sa sobom, zar ne?
Nije mu to sin. To mu je neak, odgovorih ja, koga je on usinio. Jednom rei, njegova je kua,
ili bolje rei laa, jer on ivi u jednoj lai na suvu, puna osoba koje na sebi oseaju njegovu
velikodunost i dobrotu. Uivaete kad vidite to domainstvo.
Zar? ree Stirford. Pa i verujem da hou. Videu ta se moe uiniti. Bilo bi vredno putovati
toga radi, a da i ne govorim o zadovoljstvu to u biti s vama, Deizi; videti taj svet i zbliiti se s
njim.
Srce mi zaigra u grudima: jo jedno novo zadovoljstvo! Ali zbog tona kojim je on govorio o
tom svetu, gospoica Dartl, ije su nas blistave oi posmatrale, ponovo upade u razgovor.
O, zbilja? Pa priajte mi. Zar zbilja jesu? ree ona.
ta jesu? I ko jeste? upita Stirford.
Pa taj svet. Jesu li to zbilja ivotinje i panjine i stvorenja neke druge vrste? To bih zaista volela da
ujem.
Pa, postoji prilino velika razlika izmeu njih i nas, ree ravnoduno Stirford. Od njih se ne
oekuje tolika osetljivost kao od nas. Oni se ne bune i ne vreaju tako lako. Mogu da kaem da su
neobino estiti. Bar tako neki ljudi tvrde, a ja ni u kom sluaju ne elim da im protivureim. Ali im
prirode nisu naroito prefinjene, i treba da budu zahvalni to im je koa gruba te su otporni na svaku
uvredu.
Zbilja? ree gospoica Dartl. E, retko se seam da sam neto tako prijatno ula. To je tako
uteno! Divno je znati da oni ne oseaju kad pate! Ponekad sam se muno oseala zbog tih ljudi, ali u
sad sasvim izbaciti iz glave svaku takvu pomisao na njih. ovek se ui dok je iv. Bila sam,
priznajem, puna sumnji, ali sad su razvejane. Nisam znala, a sad znam; eto zato vredi pitati, zar ne?

Smatrao sam da je Stirford rekao ono samo u ali, ili da izazove gospoicu Dartl, i oekivao da e
mi to i kazati kada nas je napustila i kad nas dvojica ostadosmo sami kraj vatre. Ali me on samo upita
ta mislim o njoj.
Vrlo je bistra, zar ne? upitah ja.
Bistra! Ona sve udara na toilo, ree Stirford, pa onda otri, kao to je otrila svoje lice i stas
tolike godine, izlizala se od silnog otrenja. Sva je sazdana od otrice.
Kakav joj je ono udan oiljak na usni? rekoh ja.
Stirfordovo lice se smrknu i ne progovori neko vreme.
To sam, u stvari, odgovori on, uinio ja.
Nesrenim sluajem?
Ne. Bio sam jo sasvim mali deko, a ona me razbesnela, pa sam se bacio ekiem na nju. Mora
biti da sam bio pravi anelak koji mnogo obeava!
Bilo mi je jako krivo to sam dodirnuo tu tako bolnu temu, ali od toga vie nije bilo koristi.
Odonda neprestano nosi tu belegu, kako vidite, ree Stirford, i nosie do groba, ako se ikad
smiri u njemu; mada ne verujem da e se ona igde smiriti. Ona je rano ostala bez majke, a njen je
otac bio neki rod mome ocu. Jednog dana umre joj i otac. Moja majka je u to vreme bila udovica, pa
je uze sebi da joj bude drubenica. Ona ima jedno dve hiljade funti, a kamatu nikad ne troi, te svake
godine dodaje glavnici. Eto vam istorije gospoice Dartl.
Sigurno vas voli kao brata? rekoh ja.
Hm! odgovori Stirford, zagledan u vatru, ponekad se braa ne vole mnogo, a ponekad da
vidite i vole. Nego pijte Koperfilde! Da nazdravimo krasuljcima u polju u vau ast; a i ljiljanima u
dolu koji ne oru i ne kopaju; njima u moju ast i na moju bruku i sramotu.
Sa lica mu nestade zlovoljnog osmeha koji ga je bio zastro dok je to veselo govorio, te opet
postade onaj stari, otvoreni, primamljivi mladi.
Kad odosmo na. aj, nisam mogao da ne posmatram onaj oiljak sa nekim munim
interesovanjem. Ne proe dugo, pa opazih da je to najosetljivi deo njenog lica i da se ta belega prva

menja im joj lice prebledi, i da postaje tmuran potez olovne boje koji se prua itavom duinom
rane, kao znak ispisan nevidljivim mastilom kad se prinese vatri. Jednom izmeu nje i Stirforda izbi
prepirka povodom bacanja kocki u igri trik-trak, tako da mi se u jednom trenutku uini da se jako
razbesnela, nato videh kako znak izbija kao stari zapis na zidu.
Nisam se nimalo zaudio kad videh da gospoa Stirford prosto oboava sina. Ona izgleda nije bila
sposobna da govori ili misli o bilo emu drugom. Pokazala mi je njegovu sliku kad je bio mali, sliku
koju je drala u medaljonu, u kojem se nalazio i pramen njegove kose kad je bio beba; i pokazala mi
je njegovu sliku iz vremena kad sam ga prvi put video; a na grudima je nosila njegovu sadanju. sliku.
Sva pisma koja joj je pisao drala je u ormaniu, koji se nalazio uz njenu naslonjau kraj vatre, pa je
naumila i da mi proitava neka od njih. A ja bih ih sa velikim zadovoljstvom sluao da se nije umeao
on, umiljato je odvrativi od te namere.
Moj sin mi kae da ste se prvo upoznali kod gospodina Krikla, ree gospoa Stirford dok smo
za jednim stolom ona i ja razgovarali, a ono dvoje igralo trik-traka. Seam se da je u to vreme
govorio o nekom pitomcu mlaem od sebe koji mu se jako dopao. Ali mi vae ime, kao to moete i
pretpostavljati, nije ostalo u pameti.
Bio je vrlo plemenit i blagorodan prema meni u to doba uveravam vas gospoo, rekoh ja, a
meni je bio potreban takav prijatelj. Skrhali bi me da mi njega nije bilo.
Uvek je on plemenit i blagorodan, ree gospoa Stirford ponosno.
S tim se sloih od sveg srca, bog mi je svedok. I ona je znala da je to od sveg srca, jer se ve
poela ponaati prema meni sa manje krute dostojanstvenosti, sem kad bi njega hvalila, pri emu bi
uvek izgledala dostojanstvena.
To, u stvari uopte nije bila podesna kola za mog sina, ree ona, daleko od toga; ali je bilo
naroitih okolnosti koje su se morale uzeti u obzir u to vreme, a koje su bile od vee vanosti no i
sam izbor kole. Ponosni duh moga sina je iziskivao da ga damo oveku koji e osetiti nadmonost
njegovog duha i koji e mu se prikloniti, a tamo smo naili na takvog oveka.
Znao sam to, poto sam poznavao tog oveka. Samo ga ipak nisam toga radi jo vie prezirao, ve
sam mu u tome video olakavajuu okolnost, ako mu se uopte moglo pripisati u zaslugu to to nije
mogao da odoli stvorenju tako neodoljivom kao Stirford.
Velike sposobnosti moga sina su dobile tamo maha usled oseanja dobrovoljnog takmienja i
svesnog ponosa, nastavi zaljubljena majka. On bi se pobunio protiv svake stege, ali je uvideo da je
vladar toga mesta, te se ponosno reio da se pokae dostojan svog poloaja. Eto, to je nalik na njega.
Ja, kao njen odjek potvrdih svim srcem i duom da je to zaista nalik na njega.
Tako je moj sin, po svojoj volji, a ne silom, poao putem na kojem uvek, kad samo ushte, moe
prestii svakog takmaca, nastavi ona. Sin mi kae, gospodine Koperfilde, da ste mu bili potpuno
odani i da ste mu se jue, kad ste ga sreli, javili sa suzama radosnicama u oima. Ne bi bilo prirodno
s moje strane kad bih se pravila iznenaena to moj sin izaziva takva oseanja, ali ne mogu biti
ravnoduna ni prema kome ko je tako osetljiv prema njegovoj vrednosti, te mi je vrlo drago to vas
vidim ovde, i uveravam vas da on prema vama osea neobino prijateljstvo, i da moete raunati na
njegovu zatitu.
Gospoica Dartl je igrala trik-trak isto tako vatreno kao to je radila sve drugo. Da sam je prvi put
video za tom igrom, mislio bih da joj je telo omravelo, a oi postale velike samo zbog strasti za tu
igru, i ni zbog ega drugog na svetu. Ali bih se jako prevario da sam neto pomislio da je propustila i
jednu od ovih rei, ili da je izgubila iz vida i jedan izraz mog lica dok sam te rei sluao s najveim
zadovoljstvom i poaen poverenjem gospoe Stirford, osetio se nekako zreliji i stariji no to sam
bio kad sam poao iz Kenterberija.
Kad je vee prilino odmaklo, i kad se unese posluavnik sa aama i satljicima, Stirford, sedei
kraj vatre, obea da e ozbiljno razmisliti o tome da li da sa mnom poe u unutranjost.

Ne uri nam se, ree on; bie dobro ako poemo i kroz nedelju dana, to njegova majka
gostoljubivo potvrdi. Dok smo razgovarali, on me vie puta nazva Deizi, te to opet izazva gospoicu
Dartl.
Zbilja, gospodine Koperfilde, upita ona, je li vam to nadimak? I to on vas tako zove? Je li to
recite, zato, to vas smatra mladim i bezazlenim? Ja sam tako glupa u tim stvarima.
Sav pocrveneh i odgovorih da mislim da je tako.
O! ree gospoica Dartl. Drago mi je to sam to saznala! Traim obavetenje i milo mi je to
to ujem. Dakle, on vas smatra mladim i bezazlenim, a vi ste mu prijatelj? E, to je ba da ne moe biti
lepe!
Ona posle toga ode da legne, a i gospoa Stirford se povue. Stirford i ja ostadosmo jo pola sata
kraj vatre, razgovarajui o Tredlsu i svima ostalima u Salem-kui, pa se popesmo zajedno uz
stepenice na gornji sprat. Stirfordova je soba bila do moje, te uoh u nju da je vidim. Soba je bila
olienje udobnosti, puna naslonjaa, jastuka i klupica za noge, izraenih rukom njegove majke, koja
nije propustila da unese bilo ta to je moglo da je dopuni. A kao vrhunac svega, lepo lice njegove
majke je gledalo na svog ljubimca sa portreta na zidu, kao da je za nju neto znailo ak i to da njen
lik bdi nad njim dok on spava.
U mojoj sobi je sad vatra veselo plamsala, dok su zavese, navuene preko prozora i oko kreveta,
inile utisak skrovitosti. Sedoh u naslonjau kraj kamina da mislim o svojoj srei, pa sam tako neko
vreme uivao u tom razmiljanju, kad opazih kako me slika i prilika gospoice Dartl ivahno gleda
sa svog mesta vie kamina.
Taj lik je bio udnovato slian sa originalom, te je mogao u sebi imati neeg to zaprepauje.
Slikar nije bio naslikao oiljak, ali ga ja uslikah, te se as pojavljivao as iezavao, as ogranien na
gornju usnu, kako sam ga video za veerom, a as opet u potpunoj duini rane kako ju je eki naneo,
a kakav mi se pokazivao kad je bila uzbuena.
Zlovoljno sam se pitao zato joj nisu nali neko drugo mesto, nego ba kod mene. Da bih se nje
otarasio, ja se brzo svukoh, ugasih svetio i legoh. Ali mi, dok sam tonuo u san, nije izbijalo iz glave
da je ona jo uvek tu i da gleda kao da pita: Zar zbilja? Htela bih da znam; a kad se usred noi
probudih, shvatih da sam u snu nelagodno zapitkivao svakojake ljude, je li zaista tako ili nije ni
sam ne znajui ta hou time da kaem.

GLAVA XXI
MALA EMILIJA

Bio je u toj kui neki sluga, ovek koji je, kako sam shvatio iz razgovora, obino iao sa
Stirfordom, a koji je stupio u njegovu slubu na Univerzitetu. Taj ovek je svojim izgledom bio
olienje dostojanstva. Verujem da meu ljudima njegovog stanja nikad nije bilo oveka
dostojanstvenijeg izgleda. Bio je utljiv, hodao tiho, mirno se ponaao, i bio pun potovanja, hitra
oka, uvek pri ruci kad je potreban, a nikad u blizini kad nije potreban, ali je osobina na osnovu koje
je polagao pravo na ugled bila njegova dostojanstvenost. Na licu mu nije bilo izraza poniznosti; vrat
mu je bio prilino krut; glava zaglaena, sa kratkom kosom prilepljenom uz nju sa strane; govor tih,
sa udnom navikom da glas s proape razgovetno, tako da je izgledalo da ga ee upotrebljava
nego drugi ljudi; ali je svaka njegova osobenost izgledala dostojna potovanja. Da je neto imao
prast nos, i taj bi kod njega izgledao dostojan potovanja. Okruivao je sebe atmosferom
dostojanstvenosti i kretao se u njoj pouzdano. Bilo bi skoro nemogue posumnjati u neto ravo kod
njega, jer je bio sav od glave do pete dostojanstven. Nikome ni na um ne bi palo da ga obue u
livreju, jer bi bio tako visokoparno dostojanstven. Naterati ga na kakav posao nieg znaaja, znailo
bi obesno uvrediti oseanja jednog posve dostojanstvenog oveka. I opazio sam da su sluavke to
nekako nagonski toliko oseale, da su uvek same obavljale takve poslove, dok je on obino itao
novine pokraj vatre, u ileru.
Nikad nisam video tako zatvorenog oveka. Ali ga je ta njegova osobina, kao i svaka druga koju je
imao, inila samo jo dostojanstvenijim. Deo njegove dostojanstvenosti kao da je inila ak i
injenica da mu niko nije znao ime. Nita se nije moglo prebaciti njegovom prezimenu Litimer, pod
kojim je bio poznat. Petar moe da ode i na veala, a Tom moda i na robiju ali Litimeru svaka
ast.
Ne znam zato se to deavalo moda usled one njegove preasne dostojanstvenosti, vie u
apstraktnom smislu, ali sam se u prisustvu tog oveka oseao naroito mlad i zelen. Nisam mogao,
pogoditi koliko mu je godina, to mu je, opet na isti nain, podizalo ugled, poto je onako mirno
dostojanstven mogao imati i pedeset godina, kao i trideset.
Litimer se naao ujutro u mojoj sobi pre nego to sam ustao, da mi donese onu uvredljivu vodu za
brijanje i da mi izvadi odelo. Kad razmakoh zavese i pogledah iz postelje, videh kako razmie moje
cipele ulevo i udesno kao u prvom stavu za igranje, i kako duva trunice praine s moga kaputa dok
ga polae paljivo kao detence, pri emu odrava uvek istu temperaturu dostojanstvenosti, ne
dozvoljavajui ni januarskom istonom vetru da ga poremeti, tako da mu se ak ni dah ne smrzava.
Nazvah mu dobro jutro i upitah koliko je sati. On izvadi iz depa najdostojanstveniji lovaki sat
koji sam ikad video, pa palcem zadravajui poklopac da se suvie ne otvori, pogleda u brojanik
kao da trai miljenje od neke proroanske ostrige, a zatim ga ponovo zatvori i ree da je, ako
izvolim, osam i po.
Gospodinu Stirfordu e biti milo da uje kako ste otpoinuli, gospodine;
Hvala, rekoh ja, vrlo dobro. Je li gospodin Stirford dobro?
Hvala, gospodine; gospodinu Stirfordu je prilino dobro.
Jo jedna njegova odlika. Izraavanje bez superlativa. Uvek hladna, mirna sredina.
Da li bih imao ast da vam jo togod pomognem, gospodine? Prvo zvono za opomenu zvoni u
devet, a porodica dorukuje u devet i po.
Nita, hvala.

Hvala vama, gospodine, ako dopustite. Poto to ree, on prolazei pored postelje lako klimnu
glavom, u znak izvinjavanja, to me je ispravio, pa izae zatvarajui za sobom vrata tako tiho, kao da
sam tek pao u slatki san od koga mi zavisi itav ivot.
Svako jutro smo vodili potpuno isti razgovor: nikad ni rei vie, nikad ni rei manje; pa ipak sam,
koliko bih se god uzdigao preko noi, i odmakao u zrelije godine usled Stirfordovog drutva ili
poverenja gospoe Stirford, ili usled razgovora sa gospoicom Dartl, uvek u prisustvu tog
dostojanstvenog oveka postajao, kao to nai manji pesnici kau, opet deko.
Naao nam je konje, pa mi je Stirford, koji je sve znao, davao asove jahanja. Pribavio nam je
rapire, te mi je Stirford davao asove iz maevanja; rukavice, i ja kod istog uitelja poeh da se
usavravam u boksovanju. Nisam mario to e Stirford videti da sam poetnik u tim vetinama, ali
sam se strano stideo da svoju nevetinu pokaem pred dostojanstvenim Litimerom. Nisam imao
razloga da verujem da se sam Litimer razume u tim vetinama; nikad me niim nije naveo da tako ta
pomislim, ak ni treptajem koje od svojih asnih trepavica, pa ipak sam se, kad god bi on
prisustvovao naem vebanju, oseao zeleniji i neiskusniji od svakog smrtnika.
Na ovom oveku se naroito zadravam zbog toga to je u to vreme ostavljao na mene naroit
utisak, a i zbog onog to se kasnije desilo.
Sedmica proe u najdivnijem raspoloenju. Prola je brzo kako ve prolazi svakom ko je opijen
kao to sam ja bio, pa ipak mi je pruila mnogo prilika da bolje upoznam Stirforda, i da mu se jo
vie divim zbog hiljade stvari, tako da mi je na kraju teelje izgledalo kao da sam bio s njim mnogo
due. On je sa mnom nekako nestano postupao, kao sa igrakom, to mi je bilo prijatnije no da se
ponaao na bilo koji drugi nain. To je podsealo na nae staro drugovanje, i izgledalo kao prirodni
nastavak toga, pokazivalo da je ostao nepromenjen, oslobaalo svake nelagodnosti koju bih mogao
oseati od uporeivanja mojih osobina s njegovim, i od odmeravanja prava na njegovo prijateljstvo
na osnovu zajednikog kriterijuma vrednosti, i, to je najvanije, bilo prisno, slobodno, toplo
ponaanje, koje nije pokazivao ni prema kome drugom. Sa radou sam verovao da i u ivotu
postupa prema meni drukije nego i prema jednom prijatelju, kao to je u koli postupao drukije
nego prema ostalima. Verovao sam da sam blii njegovom srcu nego ijedan drugi prijatelj, te se i
moje srce zagrevalo odanou prema njemu.
Reio se da poe sa mnom u unutranjost, pa doe i dan naeg polaska. U poetku se kolebao da li
da povede Litimera, ili ne, ali ipak odlui da ga ostavi kod kue. To dostojanstveno stvorenje,
zadovoljno svojom sudbinom ma kakva bila, smesti nae putne torbe na laka kola koja e nas odvesti
u London, i to smesti paljivo, kao da treba da podnesu potrese itavih vekova, pa primi moju
skromno ponuenu napojnicu sa savrenom mirnoom.
Pozdravismo se sa gospoom Stirford i gospoicom Dartl, uz mnogo zahvaljivanja s moje strane,
i mnogo ljubaznosti od strane odane majke. Poslednja stvar koju videh behu Litimerove spokojne
oi, pune, kako se meni inilo, mirnog uverenja da sam zaista suvie zelen.
Neu ni pokuavati da opiem ta sam oseao dok sam se onako sreno vraao starim, poznatim
mestima. Putovali smo potanskim kolima. Seam se da mi je toliko bilo stalo i do same asti grada
Jarmuta, da sam bio vrlo zadovoljan kad Stirford, dok smo se vozili njegovim mranim ulicama ka
krmi, ree da je to, ukoliko on moe da zakljui, nekakva prijatna, udna rupaga na koju je i bog
zaboravio. Kad stigosmo, odosmo u postelju (prolazei pokraj vrata primetih par prljavih cipela i
dokolenica u vezi sa mojim starim prijateljem Delfinom), a dorukovasmo kasno pre podne. Stirford
je bio vrlo raspoloen, pa je proetao po alu pre no to sam ja ustao, i upoznao se, kako ree, sa
polovinom tamonjih ribara. Video je, tavie, u daljini neto to se puilo kroz dimnjak, i to je, bio
je uveren, morala biti kua gospodina Pegotija, pa je, kako mi ree, jako poeleo da ode onamo i da
im se zakune da sam to ja, samo tako izrastao da me ne mogu poznati.
Kad mislite da me odvedete onamo, Deizi? upita on. Ja vam stojim na raspolaganju, pa sami

odredite.
Pa, mislio sam da bi bilo dobro da odemo dovee, Stirforde, kad su svi na okupu oko vatre, eleo
bih da tu kuicu vidite kad je najprijatnije u njoj; to je zaista zanimljiv kutak.
Pa neka bude tako! ree Stirford. Veeras.
Znate neu im javiti da smo ovde, rekoh ja oduevljeno. Moramo ih iznenaditi.
O, pa naravno, ree Stirford; bez iznenaenja ne bi bilo nimalo zanimljivo. Da vidimo
uroenike u njihovim uroenikim uslovima.
Mada oni jesu ona vrsta ljudi o kojoj ste govorili, odgovorih ja.
Gle! ta! Zar se vi seate mojih arkanja s Rozom, uzviknu on, bacivi letimian pogled na
mene. Neka je prokleta ta devojka; nje se pomalo i pribojavam. Ona je za mene kao neki pakosni
demon! Ali ostavimo se nje. ta vi sad nameravate? Da posetite svoju dadilju, pretpostavljam.
Pa, da, rekoh ja; moram posetiti Pegoti pre svega.
Dobro, odgovori Stirford gledajui na sat. Recimo da vam ostavim dva sata da se sita isplae
nad vama. Je li to dosta?
Odgovorih smejui se da emo za to vreme obaviti stvar, ali da i on mora doi, jer e videti da je
njegova slava tamo stigla pre njega, i da je tamo gotovo isto tako velika linost kao i ja.
Ii u kud god elite, ree Stirford, i iniu sve to hoete. Recite mi gde da doem, pa u se
kroz dva sata stvoriti tamo u kakvom god hoete stanju, sentimantalnom ili kominom.
Uputih ga podrobno kako da nae stan gospodina Barkisa, kiridije koji vozi za Blanderston i
kuda bilo, pa poto se tako sporazumesmo, odoh sam. Vazduh je bio otar i sve, zemlja suha, a more
nabrano i prozirno, dok je sunce rasipalo obilje svetlosti, premda i mnogo toplote, te je sve bilo
svee i ivahno. I ja sam bio sve i ivahan od sree to sam opet tu, pa mi je dolazilo da zaustavljam
svet na ulici i da se sa svima rukujem.
Ulice su, naravno, izgledale male. To je, sigurno, uvek sluaj sa ulicama koje smo gledali u
detinjstvu, kad im se kasnije vratimo. Ali sam se seao svega to je bilo u njima, ne zapaajui
nikakvu promenu sve dok ne stigoh do radnje gospodina Omera. Sada je pisalo OMER i DORAM
tamo gde je nekada stajalo samo OMER, dok je stari natpis PLATNAR, SUKNAR, POGREBNI
PODUZETNIK ITD. ostao kao i pre.
Noge kao da su me same vukle ka vratima duana kad jo s druge strane puta proitah te rei, te
preoh ulicu i zagledah unutra. U dnu duana je stajala neka ena, koja je u naruju njihala malo dete,
dok se drugi malian drao za kecelju. Nije mi bilo teko da prepoznam Mini i njenu decu. Staklena
vrata glavne odaje nisu bila otvorena, ali se iz radionice preko dvorita ula ona stara pesmica, kao
da nikad nije prestajala.
Je li gospodin Omer kod kue? upitah ja ulazei. Ako je kod kue, voleo bih da ga vidim na
trenutak.
Jeste, gospodine, kod kue je, ree Mini. Ovo vreme ne prija njegovoj astmi, te ne moe da
izlazi. Do, idi zovi dedu!
Onaj malian koji se drao za njenu kecelju viknu tako snano da se i sam zastide svog glasa, te
sakri lice u njene suknje, na njeno veliko divljenje, uh kako nam se pribliava teko disanje i
duvanje, pa je uskoro zatim preda mnom stajao gospodin Omer, kraeg daha nego ikad, ali ne mnogo
stariji.
Sluga ponizan, gospodine, ree gospodin Omer. ime vas mogu posluiti, gospodine?
Moete se rukovati sa mnom, gospodine Omere, ako hoete, rekoh ja, pruajui mu svoju ruku.
Bili ste vrlo dobri prema meni jedanput, kada, bojim se, nisam pokazivao da tako mislim.
Zar? odgovori starac. Drago mi je da to ujem, ali se ne seam. Jeste li sigurni da sam to bio
ja?
Sasvim siguran!

Mora da je moje pamenje okraalo kao i dah, ree gospodin Omer gledajui me i maui
glavom, jer vas se ne seam.
Zar se ne seate da ste doli do potanskih kola da me doekate, i da sam ovde dorukovao, i da
smo zajedno otili u Blanderston, vi i ja, i gospoa Doram, i gospodin Doram koji tada jo nije
bio njen mu.
O, gospode boe! viknu gospodin Omer, poto je od iznenaenja poeo da kalje, ta nemojte
govoriti! Mini, draga moja, ti se sea? Mili boe pa dabome; poiva je muterija bila jedna dama,
ini mi se.
Moja majka, odgovorih ja.
Da, naravno, ree gospodin Omer, dodirujui moj prsluk palcem, i jedno malo dete! Dve
porudbine. Ono malo poive je poloeno kraj druge poive. Bilo je to u Blanderstonu, naravno.
Boe mili! Kako ste vi otada?
Zahvalih mu na pitanju i rekoh da mi je bilo vrlo dobro, i da se nadam da je i njemu.
O! Ne mogu da se potuim, znate, ree gospodin Omer. Dah mi postaje krai, ali kojem je to
starcu postao dui? Ostarelo se. Primam stvari onako kako nailaze, i trudim se da ih to bolje
iskoristim. To je najbolje, zar ne?
Gospodin Omer udari u smeh, te ga opet napade kaalj, na to mu njegova ker, koja je sad stajala
sasvim blizu njega i putala da joj mlae dete cupka na tezgi, pomoe da se povrati od tog napada.
Mili boe! ree gospodin Omer. Jeste, zaista. Dvoje za pogreb! Da, za vreme te iste vonje, ako
ete mi verovati, ugovoren je dan venanja Mini i Doram. ,Odredite taj dan gospodine, rekao je
Doram. ,Reci oe, rekla je Mini. Sad je stupio u radnju. I eto! Ovo je najmlae.
Mini se nasmeja i zagladi svoju povezanu kosu iznad slepoonica, kad njen otac metnu jedan od
svojih debelih prstiju u ruku detetu koje je ona cupkala na tezgi.
Dvoje za pogreb, naravno! ree gospodin Omer klimajui glavom priseajui se. Ta...no tako!
A Doram ba sad pravi jedan sivi sa srebrnim ekserima, manji od ove veliine, veliina deteta koje
je cupkalo na tezgi, za dobra dva ina. Hoete da popijete togod?
Zahvalih mu, ali odbih.
ekajte da se prisetim, ree gospodin Omer. ena kiridije Barkisa, sestra ribara Pegotija,
imala je neke veze sa vaom porodicom? Sluila je tamo, je l tako?
Moj potvrdni odgovor ga zadovolji.
Verujem da e me i dah posluiti, kad me pamenje tako slui, ree gospodin Omer. Da,
gospodine, kod nas je jedna njena mala roaka prijavljena kao uenica, a ima tako otmen ukus u
ivenju odela, verujte, da joj u tome, mislim, ne bi bila ravna ni jedna vojvotkinja u Engleskoj.
Nije valjda mala Emilija? upitah ja nehotice.
Ime joj je Emilija, ree gospodin Omer, a i mala je. Ali, ako ete mi verovati, ima takvo lice,
da pola ena u ovom gradu ne mogu oima da je gledaju.
Kojeta, oe! viknu Mini.
Draga moja, ree gospodin Omer, ne kaem da je to sluaj s tobom, i namignu na mene, ali
velim polovina ena u Jarmutu i u okolici od pet milja ne mogu uopte da podnesu tu devojku.
Pa trebalo je da vodi rauna o svom poloaju u drutvu, oe, ree Mini. A ne da im daje
povoda da s njom ispiraju usta; inae gde bi one to.
Ne bi, e, draga moja, odgovori gospodin Omer, ne bi! Zar je to tvoje poznavanje ivota? ta
sve nee uiniti ene, to im ne lii, samo ako je u pitanju lep izgled koje druge ene?
Zaista sam pomislio da je svreno sa gospodinom Omerom, kad on izgovori ovu klevetniku alu.
Tako se zakaljao, i glas mu se tako uporno protivio svakom pokuaju da se povrati, da sam oekivao
da u videti kako mu se glava sputa iza tezge, a njegove male, crne pantalone sa zaputenim malim
kitama od pantljika na kolenima kako drhu u poslednjem bezuspenom naprezanju. Najzad se ipak

povrati, mada je i sad snano dahtao i bio tako iznuren da je morao da sedne na stolicu za tezgom.
Znate, ree on briui glavu i teko diui, ona se ovde nije zbliila ni s jednom drugaricom;
nije se ni s kim blie upoznala, a o draganu ve da i ne govorim. Prema tome, stala je kruiti pria da
Emilija hoe da postane visoka gospoa. Moje je miljenje da je to dolo uglavnom otud to je ona
ponekad u koli govorila da bi, kad bi bila gospoa, uinila za ujaka ovo ili ono razumete li? i
da bi mu kupila takve i takve lepe stvari.
Uveravam vas, gospodine Omere, da je ona to isto i meni govorila, odgovorih ja ustro, jo
dok smo oboje bili deca.
Gospodin Omer klimnu glavom i protrlja bradu.
Sasvim tano. Pa onda, ona ume da se ni od ega lepo oblai, i to bolje nego to bi veina njih
mogla od mnogo ega, pa je to neprijatno delovalo. Pored toga, ona je ono to bi se moglo nazvati
udljiva devojka. Idem tako daleko da kaem da bih je i ja nazvao udljivom, ree gospodin Omer;
nije ni sama tano znala ta hoe, malo je razmaena, i nije ispoetka mogla da se skrasi. Mislim da
nita nije reeno protiv nje, Mini?
Ne, oe, ree gospoa Doram. Nita se gore od toga, mislim, nije govorilo o njoj.
Tako, na primer, kad je dobila mesto, ree gospodin Omer, da pravi drutvo nekoj jogunastoj
staroj gospoi, nije se s njom ba najbolje slagala, te nije tamo ni ostala. Najzad doe ovamo na tri
godine da izui zanat. Skoro su dve prole, i ona se pokazala dobro kao nijedna druga. Vredi za njih
est! Mini, je li; vredna je za njih est?
Jeste, oe, odgovori Mini. Ne moe se rei da sam je ja ikad potcenila.
Vrlo dobro ree gospodin Omer. Sasvim je tako. I tako, mladi gospodine, dodade on poto je
jo nekoliko minuta trljao bradu, da me ne biste smatrali dosadnim ljubiteljem dugih pria, iako sam
kratkog daha, mislim da je to sve o toj stvari.
Kako su govorili tihim glasom dok su priali o Emiliji, bio sam uveren da se ona nalazi negde
blizu. Kad upitah da li je to tano, gospodin Omer klimnu glavom i pokaza prema glavnoj odaji. Na
moje urno pitanje da li bih mogao da zavirim unutra, on mi dogovori da mogu slobodno, te
gledajui kroz staklo, videh kako sedi i radi. Videh kako se to divno malo stvorenje, sa vedrim,
plavim oima koje su nekada gledale u moje detinje srce, nasmejano okree drugom Mininom detetu
koje se igralo kraj nje; uz neto svojeglavo na licu, to potvrdi ono to sam uo, i uz mnogo one
stare udljive stidljivosti, koja je provirivala; ali, uveren sam, bez iega u svoj njenoj izrazitoj lepoti
to ne bi bilo na dobro i sreu, i usmereno ka dobru i srei.
Ona pesma koja se malopre ula preko dvorita, i koja kao da nikad nije prestajala avaj! pesma
koja stvarno nikad ne prestaje i sada se tiho ula za sve ovo vreme.
Moda biste voleli da uete ree gospodin Omer i da porazgovarate s njom? Uite i govorite s
njom, gospodine! Oseajte se kao kod svoje kue.
Bio sam suvie stidljiv da to tada uinim bojao sam se da u je zbuniti, a isto tako da u se i sam
zbuniti, te se samo raspitah kad ona uvee izlazi, da bih nau posetu udesio u to vreme; pa se
pozdravih sa gospodinom Omerom, njegovom lepom erkom i njenom malom decom, i odoh svojoj
dragoj, staroj Pegoti.
Evo je u kuhinji poploanoj ciglama gde kuva ruak! im zakucah na vrata, ona ih otvori i upita
ta elim. Pogledah je smeei se, ali mi ona neuzvrati osmejak. Nikad nisam prestajao da joj piem,
ali je prolo sedam godina otkako se nismo videli.
Je li gospodin Barkis kod kue, gospoo? upitah je trudei se da govorim grubo.
Kod kue je, gospodine, odgovori Pegoti, ali je pao u postelju od tekog reumatizma.
Zar sad vie ne ide u Blanderston? upitah ja.
Kad mu je dobro ide, odgovori ona.
A idete li vi kadgod onamo, gospoo Barkis?

Ona me zagleda paljivije, i ja opazih brzi pokret njenih ruku jedne prema drugoj.
Pitam vas to jer bih eleo da vas zapitam za jednu kuu tamo koju zovu, kako ono bee,
Vranite? rekoh ja.
Ona ustuknu jedan korak, pa isprui ruke neodluno i uplaeno kao da hoe da me odgurne.
Pegoti? uzviknuh ja.
Ona viknu:
Moj mili deko! i oboje briznusmo u pla i padosmo jedno drugom u zagrljaj.
Nemam srca da priam kakve je sve ludorije pravila; kako se smejala i plakala; kako je izgledala
ponosna i radosna, i kako je alila to ona iji bih ja bio ponos i radost nije mogla da me grli nenim
zagrljajem. Sad me nije morila briga to u izgledati suvie mlad ako odgovorim na sva ta njena
oseanja. Smem rei da se nikad u ivotu nisam slobodnije smejao i plakao, ak ni s njom, nego tog
jutra.
Barkisu e biti tako milo, ree Pegoti briui oi keceljom, da e mu to vie koristiti nego sva
trljanja i mazanja. Da idem da mu kaem da ste ovde? Hoete li da poete gore da ga vidite, dragi
moj?
Naravno da sam hteo. Ali nije mogla da izae iz sobe tako lako kao to je mislila, jer bi se, koliko
god bi puta dola do vrata, pa se osvrnula na mene, opet vratila da se zasmeje i isplae na mom
ramenu. Najzad, da olakam stvar, pooh i ja s njom uz stepenice pa trenutak priekah napolju, dok je
pripremala Barkisa, da se zatim pojavim pred bolesnikom.
On se silno oduevi kad me vide. Imao je suvie jake reumatine bolove da se mogao rukovati, ali
me zato zamoli da prodrmam kianku na njegovoj nonoj kapici, to ja uinih vrlo srdano. Kad
sedoh kraj kreveta, on ree da mu je neobino prijatno to osea kao da me opet vozi
blanderstonskim putem. Dok je tako leao, licem okrenut navie, a pokriven sve do glave, tako da je
izgledao kao da se sav sastoji samo od lica kao neki konvencionalni heruvim sa slike izgledao
mi je udnovatiji od svega to sam dotada video.
Koje sam ja ono ime ispisao na kolima, gospodine? upita gospodin Barkis sa slabim,
reumatinim osmehom.
A, gospodine Barkise, imali smo mi ozbiljne razgovore o toj stvari, zar ne?
Ja sam odavno bio voljan, gospodine! ree gospodin Barkis.
Odavno, rekoh ja.
I ne kajem se zbog toga, ree gospodin Barkis. Seate li se da ste mi jedanput kazali kako ona
pravi kolae s jabukama i sve drugo sama kuva?
Da, vrlo dobro, odgovorih ja.
To je bila stvarnost, ree gospodin Barkis, kao to je repa stvarna. Bila je to stvarnost, ree
gospodin Barkis klimajui svojom nonom kapicom, koja je bila jedino sredstvo za naglaavanje
onoga to kae, kao to su porezi stvarni. A nita nema stvarnije od njih.
Gospodin Barkis se okrete meni, kao da trai da potvrdim rezultat njegovog razmiljanja u
postelji, i ja potvrdih.
Nita nema stvarnije od njih, ponovi gospodin Barkis. ovek ovako siromaan kao to sam ja
otkrije tu istinu kad ga bolest obori. Ja sam vrlo siromaan ovek, gospodine.
ao mi je to to ujem, gospodine Barkise.
Zaista sam vrlo siromaan ovek, ree gospodin Barkis.
Tu on izvue ispod pokrivaa desnu ruku polako i s naporom, pa nasumce i nesigurno dohvati
jedan tap koji je visio privezan za krevet. Poto je neko vreme mahao tamo-amo tim oruem, dok
mu je lice dobijalo razliite rasejane izraze, gospodin Barkis gurnu njime o jedan sanduk, iji sam
jedan kraj neprestano gledao. Zatim mu se lice pribra.
Staro odelo, ree gospodin Barkis.

O, rekoh ja.
Kamo lepe sree da su novci, gospodine, ree gospodin Barkis.
Zbilja kamo lepe sree, rekoh ja.
Ali nisu, ree gospodin Barkis, otvarajui oba oka to je vie mogao.
Ja se izrazih da sam potpuno uveren u to, a gospodin Barkis ree, pogledavi nenije u svoju enu:
Klara Pegoti-Barkis je najsposobnija i najbolja ena. Klara Pegoti-Barkis zasluuje sve pohvale
koje joj ovek moe dati, i preko toga! Draga moja, ti e danas spremiti gospodsku veeru, neto
dobro da se pojede i popije, je l da hoe?
Ja bih ce pobunio protiv tog nepotrebnog troenja u moju ast, da ne pogledah u Pegoti, koja je
bila na drugoj strani kreveta i pokazivala ivu elju da to ne uinim. Zbog toga ne rekoh nita.
Imam neto malo para tu negde kraj sebe, draga moja, ree gospodin Barkis, ali sam sad malo
umoran. Ako me ti i gospodin David ostavite da malo prodremam, potraiu kad se probudim.
Mi se na taj zahtev udaljismo iz sobe. Poto izaosmo, Pegoti mi ree da je gospodin Barkis
postao jo tvri nego to je bio, da zbog toga uvek pribegava ovom istom lukavstvu pre nego to
odvoji i jednu paricu iz svoje utede, i da podnosi neuvene bolove dok otpuzi sam iz kreveta i uzme
novac iz tog nesrenog sanduka. I zaista ne proe mnogo, pa usmo uasno prigueno stenjanje, jer
mu je to svraije poslovanje naprezalo svaki zglavak. Ali mi Pegoti, mada su joj oi bile pune
saaljenja prema njemu, ree da mu ovaj plemeniti pothvat ini dobro, te je bolje ne spreavati ga.
Tako je on i dalje jeao, dok se nije doepao kreveta, podnevi, u to ne sumnjam, muke dostojne
kakvog velikomuenika, pa nas onda zovnu, pravei se da, se upravo probudio iz sna koji ga je
osveio, te izvue gvineju ispod jastuka. Zadovoljstvo to nas je tako sreno prevario, i to je sauvao
nedokuivu tajnu sanduka, izgleda da mu je bila dovoljna naknada za sve pretrpljene patnje.
Ja pripremih Pegoti za Stirfordov dolazak, i ne proe mnogo, a on doe. Uveren sam da ga je
smatrala za svog dobrotvora zato to je prema meni bio tako dobar u to nije sumnjala i da bi
ga u svakoj prilici primila sa najveom zahvalnou i odanou. Ali njegova odreita, duhovita,
dobra narav, njegovo srdano ponaanje, lep izgled, i prirodna sposobnost da se prilagodi kome god
hoe, i da se ustremi kad god mu je volja pravo na najosetljiviju taku u ma ijem srcu, potpuno je
zadobi za pet minuta. Ta zadobilo bi nju i samo njegovo ponaanje prema meni. A iz svih tih uzroka
zajedno, ona ga je, u to sam duboko uveren, poela oboavati pre nego to je te veeri otiao iz njene
kue.
On ostade sa mnom i na veeri i to ako bih rekao rado, ne bih ni upola izrazio sa koliko je
gotovosti i radosti to uinio. Uao je u sobu gospodina Barkisa kao svetlost i vazduh, osvetljavajui i
osveavajui je, kao da je blagotvorno vreme, a ne ovek. U svemu to je radio nije bilo nikakve
buke, napora ili samosvesnosti; ve samo neopisive lakoe, i neega to je ostavljalo utisak da je ono
to ini jedino mogue i najbolje, sve tako ljupko, tako prirodno i prijatno, da me osvaja ak i sada,
dok se seam.
Veselili smo se u salonu, gde je knjiga o muenicima, koju niko nije prelistavao od vremena kad
sam dolazio, leala na stolu kao nekada, i gde ponovo stadoh prelistavati strane slike i spominjati se
onih uvstava koja su u meni nekada budile, a koja sada vie nisam oseao. Kad Pegoti stade govoriti
o onome to je nazivala mojom sobom, i o tome kako je ureena tako da u njoj mogu noiti, i da se
nada da u tu spavati, Stirford shvati celu stvar pre no to stigoh da oklevajui pogledam u njega.
Pa, naravno, ree on, vi ete ovde spavati dok budemo u Jarmutu, a ja u hotelu.
Ali dovesti vas ak ovamo, odgovorih ja, pa vas onda ostaviti, to ne izgleda drugarski,
Stirforde.
Za ime boje, pa vi sasvim prirodno ovde pripadate! ree on. ta znai to vae ,izgleda kad je
u pitanju neto tako vano? I stvar bi odmah reena.
On sve svoje divne osobine zadra do kraja, dok najzad u osam sati ne poosmo gospodin-

Pegotijevoj lai. U stvari, to su sati vie odmicali, on je te osobine sve sjajnije ispoljavao, jer ga je
svest da uspeva u svojoj odluci da se dopadne to sam ak i onda znao, dok danas u to ne sumnjam
nadahnjivala novom prefinjenou zapaanja, i jo vie mu olakavala taj njegov i onako tanani
posao. Da mi je neko onda rekao da je to sve sjajna igra, koju on izvodi samo radi trenutnog
uzbuivanja, tek da svoju veliku duevnu snagu neim zaposli, u svojoj bezobzirnoj volji za
nadmonou, u pukom rasipnikom, nemarnom nastojanju da osvoji neto to za njega nema
nikakve vrednosti, i to e trenutak kasnije odbaciti velim, da mi je neko te noi kazao takvu la,
pitam se, na koji bih nain naao oduke svome gnevu!
Koraao sam uz njega preko mranih, vetrovitih, peanih sprudova ka staroj lai, pun, verovatno,
samo pojaanih, ako je to uopte bilo mogue, romantinih oseanja. vernosti i prijateljstva, dok je
vetar uzdisao oko nas jo tunije no to je uzdisao i jeao one noi kada sam ono prvi put omrknuo
kod gospodina Pegotija.
Zar ne kako je divlje ovo mesto, Stirforde?
Prilino strano, ovako u mraku, ree on; more rie kao da je gladno pa eli da nas proguta. Je
li ono ta laa, tamo gde vidim svetlost?
Da, to je laa, rekoh ja.
To je ona ista koju sam jutros video, odgovori on. Poao sam pravo na nju, verujem, sasvim
instinktivno.
Ne rekosmo vie nita dok smo se pribliavali svetlosti, nego se tiho uputismo vratima. Ja stavih
ruku na kvaku i apnuvi Stirfordu da se dri sasvim blizu mene, uoh.
Spolja se uo agor glasova, i ba u trenutku kad smo ulazili, pljesak. Ja se jako iznenadih kad
videh da ovaj zvuk dolazi o obino neutene gospoe Gami. Ali nije samo bila gospoa Gamid
dobro raspoloena. Gospodin Pegoti, lica neobino ozarena i smejui se od sveg srca, irio je svoje
grube ruke, kao da eka da mala Emilija utri u njih, a Ham je drao malu Emiliju za ruku kao da je
predstavlja gospodinu Pegotiju, dok mu se na licu ogledala meavina divljenja, zanosa i neke
nezgrapne stidljivosti koja mu je dobro stajala; dok je sama Emilija, sva rumena i stidljiva, ali
presrena zbog sree gospodina Pegotija, to su izraavale njene vesele oi, zastala kad mi uosmo,
jer nas je prva videla, i to ba u trenutku kad je htela da skoi od Hama i da se uuri u zagrljaj
gospodina Pegotija. Tako smo ih, eto, zatekli, kad smo ih prvi put ugledali sve odjednom, i u trenutku
kad smo preli iz tamne, hladne noi u toplu, osvetljenu sobu; dok je u pozadini gospoa Gamid
pljeskala rukama kao sumanuta.
Ta se ljupka slika za tili as rasplinu pri naem ulasku, tako da se ovek mogao zapitati je li ikad i
postojala. Naoh se usred porodice, licem u lice sa gospodinom Pegotijem, i dok sam mu pruao
ruku, Ham viknu:
Gosn David! To je gosn David!
Zaas se svi izrukovasmo, poraspitasmo jedno drugo za zdravlje, i izgovorismo kako smo sreni
to se vidimo, i to svi u glas. Gospodin Pegoti je bio toliko ponosan i presrean to nas vidi, da nije
znao ni ta da kae, ni ta da radi, ve je neprestano drmusao ruku prvo meni, pa onda Stirfordu, pa
onda opet meni, a zatim razbacivao svoju upavu kosu preko itave glave i smejao se tako veselo i
pobedonosno, da je bila milina gledati ga.
E, da vas dva gospodina odrasla gospodina doete pod ovaj krov noas, ba noas, od svih
noi u mom ivotu, ree gospodin Pegoti, to je neto to dosad nije bilo, to znam sigurno! Emilija,
draga moja, odi vamo. Odi vamo, mala moja vetice! Evo gosn Davidovog prijatelja, draga
moja! To je onaj gospodin o kome smo mi priali, Emilija. Doao je sa gos Davidom da te vidi, ove
najsvetlije noi od svih to je tvoj ujak imao u ivotu, i to e ikad imati. Eh, to je no! Sve ostale nisu
nita prema njoj! Kliknimo njoj: uraaa!
Poto je izrekao ovaj govor bez predaha, sa ogomnom ivou i zadovoljstvom, gospodin Pegoti

ushieno stavi svoje velike ruke na lice svoje neake, pa ga, poljubivi ga nekih deset puta, privinu s
nenim ponosom i ljubavlju na svoje iroke grudi, i stade milovati kao da mu je ruka nena kao u
dame. Zatim je pusti da ide, a kad ona pobee u malu sobu gde sam ja spavao, pogleda u nas, sasvim
zagrejan i zaduvan od silnog zadovoljstva.
Ako me vas dvojica, gospodo, koji ste sada odrasla gospoda, i to kakva gospoda ... ree
gospodin Pegoti.
Bogme i jesu! Bogme i jesu! viknu Ham. Pravo kaete! Bogme i jesu! Gosn David, ... odrastao
gospodin ... bogme jesu!
Ako me vas dvojica, gospoo, odrasla gospoo, ree gospodin Pegoti, ne izvinete zbog
ovakvog razpoloenja kad shvatite u emu je stvar, ja u vas zamoliti za oprotenje. Draga moja
Emilija! Ona zna da u ja odmah sve rei, ovde njegovo oduevljenje ponovo izbi, pa je zato
pobegla. Hoete li biti tako dobri, majice, da pripazite na nju za trenutak.
Gospoa Gamid klimnu glavom i izgubi se.
Ako ovo nije, ree gospodin Pegoti, sedajui meu nas kraj vatre, najlepe vee u mom ivotu,
onda sam rak, i to kuvan, vie ne umem da kaem! Ova moja mala Emilija, gospodine, ree tihim
glasom Stirfordu, koju ste maloas videli kako rumeni...
Stirford samo klimnu glavom, ali sa tako zadovoljnim izrazom interesovanja i uestvovanja u
oseanjima gospodina Pegotija, da mu ovaj odgovori kao i da je neto rekao.
Nema ta, ree gospodin Pegoti. Eto, to vam je ona, i takva je. Hvala vam gospodine.
Ham nekoliko puta klimnu glavom prema meni, kao da bi i on to hteo da kae.
Ona naa mala Emilija, ree gospodin Pegoti, bila je u naoj kui ono to zamiljam... ja sam
prost ovek, ali to zamiljam... samo takvo stvorenje sjajnih oiju moe biti u. kui! Ona nije moje
dete, ja nisam imao dece, ali je vie ne bih mogao voleti. Vi me razumete! Ne bih mogao!
Potpuno razumem, ree Stirford.
Znam da razumete, gospodine, odgovori gospodin Pegoti, i opet vam hvala. Gospodin David
se sigurno sea kakva je bila, a vi sami ocenite kakva je; ali ni jedan od vas ne moe do kraja znati ta
je bila, ta je sad, i ta e biti u mom srcu. Ja sam grub, gospodine, ree gospodin Pegoti, kao
morsko prase, ali niko, sem moda neke enske glave, ne moe, verujem, znati ta je za mene naa
mala Emilija! I, meu nama budi reeno, on tu poe govoriti jo tie, ta enska glava nije ni
gospoa Gamid, mada ona vredi za itav jedan svet.
Gospodin Pegoti obema rukama ponovo raupa kosu, kao dalju pripremu za ono to e rei, pa
nastavi sa rukama na kolenima.
Postoji izvestan ovek koji je poznavao nau malu Emiliju od vremena kada joj se otac utopio i
koji ju je stalno viao dok je bila detence, pa zatim mlada devojka, i kad je postala prava ena. Taj
ovek nije nita naroito na oko, ree gospodin Pegoti; neto je nalik na mene, grub, prekalio ga
jugoistonjak, prava salamura... ali, onako uopte, estito mome; i srce i dua su mu na pravom
mestu.
Mislim da nikad nisam video Hamovo lice do te mere razvueno u smeh kao tada.
I zamislite ta tom bojem pomorcu pada na pamet, ree gospodin Pegoti, lica sjajnog od
uivanja; on vam, eto, to svoje srce pokloni naoj maloj Emiliji. Ma kuda se makla, on za njom;
prosto njen sluga; gubi skoro svaku volju za jelo, i malo-pomalo, pa, ti on meni lepo poveri ta mu
fali. A da, vidite i ja bih eleo da se naa mala Emilija dobro udomi. Hteo bih da se, za svaki sluaj,
zaisli kod nekog valjanog oveka koji bi imao pravo da je brani. Um za morem, smrt za vratom; i,
eto, znam da bih, ako se dogodi da se neke noi izvrnem u nekoj buri u jarmutskim vodama tu blizu,
pa ugledam kako mi gradske svetiljke poslednji put sijaju preko talasa s kojima ne mogu da se nosim,
mirnije due potonuo mislei: ,lma tamo na kopnu ovek koji je kao stanac kamen mojoj maloj
Emiliji, neka je bog blagoslovi; nikakvo se zlo nee dogoditi mojoj Emiliji dok je taj ovek iv!

Gospodin Pegoti u svojoj priprostoj usrdnosti mahnu rukom, kao da u znak oprotaja poslednji
put mae gradskim svetiljkama i videlima, pa zatim, poto on i Ham, iji pogled uhvati, klimnue
glavom jedno drugom, nastavi kao i ranije.
I tako ja njemu to savetujem .Razgovaraj ti sa Emilijom. On je prilino velik, ali je stidljiviji od
svakog deteta, te mu se to nimalo ne dopade. Te onda je mesto njega udri u razgovor. ,ta! Njega!
kae mala Emilija. ,Njega, koga tako prisno poznajem toliko godina i koga toliko volim! O, ujae!
Nikad ne mogu poi za njega! On je tako krasan ovek! Ja je poljubim, i samo joj kaem: ,Draga
moja, ima pravo to govori otvoreno; ti sama treba da izabere; slobodna si ko ptica na grani. I
odem njemu pa mu reknem: ,Kamo sree da je moglo da bude tako, ali ne moe. Ipak moete oboje
da budete ko to ste i dosad bili, a ja bih ti neto rekao sa svoje strane: ,Budi prema njoj ko to si i
dosad bio; budi ovek. A on se rukuje sa mnom i veli: ,Ou! I bio je, asno i muki, pune dve
godine, i iveli smo lepo ko i pre.
Zatim se lice gospodina Pegotija, koje je menjalo izraz u raznim delovima ove njegove pripovesti,
opet ozari pobedonosnom radou, i on spusti jednu ruku na moje koleno, a drugu na Stirfordovo
poto ih je prvo obe ovlaio da bolje istakne taj pokret pa nam se obojici obrati sledeim reima:
Kad li sasvim iznenada jedne veeri, kao nekim udom ba veeras dolazi mala. Emilija sa svoga
posla i on s njom! Pa to nije nita naroito, rei ete vi. I nije, jer se on brine o njoj kao brat im se
smrkne, pa i pre no to se smrkne, i u svako doba. Ali ti ona mornarska ljudina nju lepo uhvati za
ruku, pa mi dovikne sav radostan: .Gledajte! Ovo e da mi bude enica! A ona e, pola prkosno, a
pola stidljivo, pola, nasmejano, a pola plaui: ,Jeste, ujae! Ako izvolite! Ako ja izvolim! viknu
gospodin Pegoti, maui oduevljeno glavom pri samoj toj pomisli. Ta bog vam dobro dao, kao da
bih ja mogao da ne izvolim! ,Ako vi izvolite, ja sam sad pametnija, pa sam bolje razmislila, te u mu
biti to mogu bolja enica, jer je on blag i dobar mladi! Na to je gospoa Gamid zar pljeskala
rukama kao u pozoritu, i vi uoste. I eto, zaklela se zemlja raju! ree gospodin Pegoti. U to uoste
vi! Sve se to dogodilo ovog asa; i evo mladia koji e se venati s njom, onoga trenutka kad joj
istekne egrtski rok.
Ham, to je zaista bilo razumljivo, posrnu od udarca kojim ga Pegoti u znak poverenja i
prijateljstva grunu u svojoj neobuzdanoj radosti; ali poto se oekivalo da nam i on neto kae, on
ree s puno zamuckivanja i neobino teko:
Ona nije bila via od vas, gospodine Davide, kad ste prvi put ovamo doli, i kad sam mislio
kakva li e biti kad poraste. Video sam je kako raste, gospoo, kao cvetak. Dao bih svoj ivot za nju,
gospodine Davide, o, rado i veselo! Ona mi je vie gospoo... nego... ona je sve to mogu da zaelim
u ivotu ... vie nego to ja ikada ... ikada mogu iskazati. Ja ... ja je volim od sveg srca. Nema u itavoj
naoj zemlji dentlmena, a ni meu onima to morem plove, koji bi voleo svoju enu vie nego to ja
volim nju, mada ima mnogo i prostih ljudi... koji bi bolje iskazali... ono to misle.
Izgledalo mi je vrlo dirljivo gledati tako snanog oveka kao to je Ham kako sav treperi od siline
onoga to osea prema tome lepom, mladom stvoru koji je osvojio njegovo srce. Dirljivo mi je
izgledalo i samo to prosto poverenje koje nam je ukazivao gospodin Pegoti i on sam. Dirala me je i
cela ta pria. Ne znam, dodue, koliko su mi oseanja bila pod uticajem uspomena na moje detinjstvo.
Ne znam ni da li sam doao amo s nekim preostalim uobraenjem da jo uvek volim malu Emiliju.
Ali znam da sam se topio od zadovoljstva zbog svega ovog; samo isprva sa neopisano osetljivim
zadovoljstvom, koje bi neka malenkost mogla pretvoriti u bol.
Stoga bih se vrlo slabo pokazao, da se od mene neto trailo da sa iole vetine dodirnem tu
njihovu tada najosetljiviju icu. Ja bih to slabo izveo. Ali to pade u deo Stirfordu, i on to izvede sa
toliko vetine, da smo se za nekoliko trenutaka svi oseali sreni i veseli do najvee mere.
Gospodine Pegoti, ree on, vi ste savreno dobar ovek i zasluujete da budete sreni kao to
ste veeras. Evo vam moje ruke! Hame, elim vam svaku sreu, moj mladiu. Evo i vama moje ruke!

Deizi, prodarajte tu vatru neka bukti! A vi, gospodine Pegoti, ako ne moete da naterate svoju lepu
neaku da, se vrati (za nju u osloboditi ovo mesto u uglu), ja u odmah otii odavde. Ne bih eleo da
ovakve veeri budem uzrok kakve bilo praznine kraj vaeg ognjita, a najmanje ovakve praznine, ni
za blago cele Indije!
I tako gospodin Pegoti ode u moju sobicu da dovede Emiliju. Emilija u poetku nije htela da doe,
na to ode i Ham, pa je uskoro dovedoe do ognjita, jako zbunjenu i vrlo stidljivu. Ali ne proe
mnogo i ona posta pribranija kad vide kako joj blago i utivo Stirford govori; kako veto izbegava
sve to bi je moglo zbuniti; kako sa gospodinom Pegotijem govori o amcima, laama, plimi i
ribama; kako se obraa meni da me podseti na ono vreme kad je video gospodina Pegotija u Salemkui; kako je oduevljen laom i svim to njoj pripada; i kako lako i jednostavno veze i veze, tako da
nas postepeno dovodi u zaaram krug u kojem svi poinjemo da priamo bez ustezanja.

Emilija je, dodue, malo govorila te veeri, ali je gledala i sluala, pri emu joj je lice postalo
ivahno, te je bila divna. Stirford je priao o nekom uasnom brodolomu (na to je doao u
razgovoru sa gospodinom Pegotijem) ivo kao da sve gleda pred sobom, a mala Emilija za sve
vreme nije skidala oiju s njega, kao da i ona gleda sve to. A posle toga nam je, da nas razveseli,
priao jedan svoj veseli doivljaj tako vedro kao da je njegova pria i za njega nova koliko i za nas,
te se mala Emilija smejala tako da su se po lai razlegali melodini zvuci, pa smo se i svi mi smejali
zajedno sa Stirfordom naterani na smeh nezadrivim saoseanjem sa neim tako prijatnim i
veselim. On navede gospodina Pegotina da otpeva ili bolje rei odgrmi pesmu: Kad burni vetri
duvaju, duvaju duvaju; a on sam otpeva neku mornarsku pesmu tako uzbudljivo i lepo, da sam
gotovo mogao zamisliti kako je pravi vetar, koji se tuno unjao oko kue i tiho mrmljao za vreme
naeg nepomuenog utanja, zastao tu da slua.
A to se tie gospoe Gamid, on tu rtvu oajanja probudi tako uspeno, da tako neto, kako me

obavesti gospodin Pegoti, niko drugi nije postigao jo od smrti njenog starog. On joj je ostavio tako
malo vremena za oajavanje, da je sutradan rekla da veruje da ju je omaijao.
Ali ipak nije udario monopol na sveoptu panju, i nije razgovor prigrabio samo za sebe. Kad se
mala Emilija malo ohrabrila i, mada jo uvek stidljivo, poela razgovarati sa mnom preko vatre o
naim starim lutanjima po alu i skupljanja koljki i ljunka, i kad je ja zapitah sea li se jo kako sam
bio zaljubljen u nju; i dok se oboje smejasmo i crvenesmo zbog seanja na prijatne stare dane, sada
tako nestvarne on je utao, paljivo sluao, i zamiljeno nas posmatrao. Ona je u to vreme, kao i
cele veeri, sedela na starom sanduku u onom svom starom kutu kraj vatre, a Ham kraj nje, tamo gde
sam nekad sedeo ja. Nije mi bilo jasno da li se to iz one svoje stare elje da mui, ili iz devojakog
snebivanja pred nama stalno drala blie zidu, a dalje od njega, ali sam cele veeri to primeivao.
Koliko se seam, bila je skoro pono kad se oprostismo. Veerali smo biskvite i suhu ribu, a
Stirford iz depa izvue pljosku holandskog vina, koju mi mukarci (sad smem da kaem mukarci a
da ne pocrvenim) zaas ispraznismo. Rastadosmo se veselo, i dok su svi stajali okupljeni oko nas kod
vrata, da nam koliko mogu osvetle put, videh slatke plave oi male Emilije kako vire za nama, iza
Hamovih leda, i uh njen meki glas kako nam dovikuje da pazimo kako idemo.
Vrlo primamljiva mala lepotica! ree Stirford uhvativi me pod ruku. Da, udno je to mesto, i
udno drutvo. Druiti se s njima zaista je neto novo.
Divno je ispalo, odgovorili ja, to smo stigli da budemo svedoci njihove sree zbog te
nameravane enidbe. Nisam jo video ljude tako srene. Divno je videti to i podeliti s njima njihovu
estitu radost, kao mi veeras.
Ono je prilino blesav mladi za onakvu devojku, zar ne? ree Stirford.
Tako je bio srdaan prema njemu i prema njima svima, da me je neprijatno iznenadio taj
neoekivani i hladni odgovor. Ali kad se brzo okretoh prema njemu i ugledah njegove nasmejane
oi, odgovorih sa znatnim olakanjem pri dui:
E, Stirforde! Moete vi koliko god hoete terati egu sa sirotinjom! Moete se peckati sa
gospoicom Dartl, ili pokuavati da alom sakrijete svoje simpatije od mene, ali ja vas bolje znam.
Kad vidim kako ih savreno razumete, kako divno moete da shvatite blaenstvo ovog prostog ribara,
ili da ugaate ljubavi kao to je ljubav moje stare dadilje, onda znam da nema radosti, ni tuge, ni bilo
kakvog oseanja kod tih ljudi na koje biste vi bili ravnoduni. Divim vam se i volim vas zbog toga,
Stirforde, jo dvadeset puta vie.
On zastade, i gledajui mi u lice ree:
Deizi, verujem da to ozbiljno govorite i da ste dobri. Kamo sree da smo svi takvi!
A zatim je ve trenutak kasnije, veselo pevao pesmu gospodina Pegotija, dok smo se brzim
korakom vraali u Jarmut.

GLAVA XXII
NEKI STARI PRIZORI, I NEKI NOVI LJUDI

Stirford i ja ostadosmo u tom kraju vie od petnaest dana. Nije potrebno ni govoriti da smo bili
vrlo mnogo zajedno, ali smo s vremena na vreme bili odvojeni po nekoliko sati. On je bio dobar
moreplovac, a ja tek osrednji, te kad bi on odlazio u amcu sa gospodinom Pegotijem, to mu je bila
najomiljenija zabava, ja sam obino ostajao na kopnu. Meni je stanovanje u Pegotinoj gostinskoj sobi
nametalo obaveze kojih on nije imao; ja sam, zato to sam dobro znao koliko se ona preko celog
dana umara dvorei gospodina Barkisa, nerado ostajao napolju do kasno u no, dok se Stirford, koji
je spavao u krmi, upravljao samo prema, svome raspoloenju. Tako je i dolo do toga da je kako
sam uo, prireivao male gozbe ribarima u gospodin-Pegotijevoj krmi kod Dobre volje poto bih
ja otiao da spavam, i da je po itave noi pune meseine plovio po moru, obuen u ribarsko odelo,
da se vrati tek kad naie jutarnja plima. Nije me iznenaivao ni jedan njegov postupak, jer sam dotle
ve saznao da njegova nemirna priroda i smeo duh uivaju to mogu da nau oduka u grubom
naprezanju i borbi sa runim vremenom, kao i u svakom drugom sredstvu za uzbuivanje koje bi
nailo kao neto novo.
Pored toga, odvajali smo se ponekad i stoga to je mene, sasvim prirodno, vukla elja u
Blanderston, kuda sam iao da obiem stara poznata mesta iz mog detinjstva, dok Stirford, poto je
jednom otiao sa mnom tamo, nije, naravno, imao neku naroitu elju da ponovo navraa. Otud smo,
seam se, tri-etiri dana uzastopce ili svaki na svoju stranu posle ranog doruka, i ponovo se viali
tek kasno za veerom. Nisam imao pojma ime se on zabavlja za to vreme, mada sam onako uopte
znao da je vrlo omiljen u gradu i da je u stanju da se dobro zabavi na dvadeset raznih naina onde gde
drugi ovek ne bi naao ni jednog jedinog.
to se mene tie, moja se zabava na samotnim hadilucima sastojala u tome to sam se, onako
idui, priseao svake stope svog puta, i to sam obilazio stara mesta, koja mi nikad nisu bila dosadna.
Obilazio sam ih kao to sam to esto inio i u seanju, i zadravao se na njima kao to su se
zadravale moje mladalake misli dok sam bio daleko. Provodio sam sate kod groba ispod onog
drveta gde poivaju oba moja roditelja. Taj sam grob gledao sa udnim oseanjem saaljenja dok je u
njemu leao samo moj otac, a stajao kraj njega oajan kad se otvorio da u sebe primi moju lepu
majku i njeno detence; taj grob, koji je odana Pegoti uvek odravala u redu, te od njega napravila
pravi vrt, i oko kojeg sam etao itav sat. Leao je malo dalje od grobljanske staze, u mirnom kutu,
ne toliko udaljen da nisam mogao itati imena ispisana na kamenu dok sam etao gore-dole, trzajui
se uvek na zvuk crkvenog zvona kad je iskucavalo sate, jer mi je i ono zvualo kao glas iz prolosti.
Moje misli su u takvim prilikama uvek bile u vezi sa poloajem koji u sebi stvoriti u ivotu i
znaajnim stvarima koje u izvriti. A odjek mojih koraka nije davao nikakvu drugu melodiju, ve se
uvek drao samo te jedne, kao da sam se vratio kui da zidam svoje kule u vazduhu kraj ive majke.
Mnogo se izmenio moj stari dom. Onih dotrajalih gnezda koja su vrane odavno napustile nije vie
bilo, a drvee je bilo potkresano i skraeno, tako da je izgubilo one oblike kojih sam se seao. Vrt je
zarastao u korov, a polovina prozora je bila zatvorena. U njemu je stanovao samo neki jadni
umobolni gospodin i oni koji su se brinuli o njemu. On je uvek sedeo na mom malom prozoru i
gledao u groblje, te sam se pitao idu li ikad njegove besciljne misli za onim matanjima za kojima su
ile moje u rumena jutra kad sam virio kroz taj prozori u svojoj nonoj kouljici, i gledao ovce
kako mirno pasu u svetlosti jutarnjeg sunca.
Nai stari susedi, gospodin i gospoa Grejper, behu otili u Junu Ameriku, te je kia probila kroz

krov njihove prazne kue i isprljala spoljni zid. Gospodin ilip se ponovo oenio nekom visokom,
koatom, dugonosom enom, pa su dobili smeurano detence sa tekom glavom, koju nije moglo da
dri uspravno, i sa dva slaba, buljava oka, iji pogled kao da je vazda pitao zato se ono uopte
rodilo.
Lutao sam po svom rodnom mestu sa udnom meavinom tuge i zadovoljstva, dok me ne bi
crveno zimsko sunce opomenulo da je vreme da poem natrag. Ali kad bi to mesto ostalo za mnom, i
naroito kad bi Stirford i ja sedeli sreni za veerom kraj vatre koja je buktala, bilo mi je veliko
uivanje kad pomislim da sam bio tamo. Tako je isto bilo, mada u blaoj meri, i kad bih otiao uvee
u svoju urednu sobu, pa se tamo, prevrui stranice one knjige o krokodilima, koja se tamo uvek
mogla nai na malom stoiu, seao zahvalna srca kako sam srean to imam takvog prijatelja kao
to je Stirford, prijateljicu kao to je Pegoti, i u svojoj divnoj, plemenitoj tetki takvu zamenu za ono
to sam izgubio.
Pri povratku sa ovih dugih etnji najbri mi je put za Jarmut bio preko skele. Ona bi me izbacila na
pustaru izmeu grada i mora, preko koje sam mogao presei pravo preicom i izbei znatno
zaobilazni put glavnim drumom. Poto je kua gospodina Pegotija bila na tom pustom mestu, i ni
itavih sto metara udaljena od mog puta, uvek bih u prolazu navratio u nju. Bilo je prilino sigurno
da me Stirford tamo eka, pa bismo zajedno nastavili put kroz mrazni vazduh i sve guu maglu
prema miravim svetiljkama u gradu.
Jedne mrane veeri, kad dooh neto kasnije nego obino jer sam se toga dana opratao od
Blanderstona, poto je trebalo da se uskoro vratimo kui zatekoh Stirforda samog u kui
gospodina Pegotija kako zamiljeno sedi ispred vatre. Toliko se bio udubio u svoje misli, da je bio
sasvim nesvestan mog dolaska. To bi, u stvari, lako moglo biti i da je bio manje zamiljen, jer se
koraci po peskovitom zemljitu oko kue nisu uli, ali ga ne prenu ak ni moj ulazak. Stajao sam
sasvim blizu njega i gledao ga, a on je i dalje sedeo nabranog ela, zanesen u misli.
Kad mu spustih ruku na rame, on se tako tre, da se i ja uplaeno trgoh.
Stvorili ste se tu iznenada, ree on skoro ljutito, kao avet puna prekora.
Bio sam prinuen da se nekako javim, odgovorih ja. Da vas nisam svukao s neba?
Niste, odgovori on. Niste.
Odakle onda? upitah ja sedajui kraj njega.
Posmatrao sam slike u vatri, odgovori on.
Ali sada ih kvarite preda mnom, rekoh ja, dok je on brzo darao po vatri jednim komadom
ugarka, iz koga su izbijale crvene varnice, pa zatim uzletale uz mali dimnjak i sa praskom se gubile u
vazduhu.
Vi ih ne biste videli, odgovori on. Odvratno mi je ovo prelazno vreme, ni dan ni no. Kako ste
dockan stigli! Gde ste bili?
Opratao sam se od svoje uobiajene etnje, rekoh.
A ja sam sedeo ovde, ree Stirford gledajui po sobi, i mislio kako su se, moda, svi ljudi koje
smo nali ovde onako srene one veeri kad smo ovamo stigli, sudei po ovom sada pustom izgledu
kue, razbegli, ili pomrli, ili kako su dopali ne znam kakve nevolje. Davide, kamo lepe sree da sam
za ovih dvadeset godina imao razboritog oca!
ta je vama, dragi moj Stirforde?
Od sveg srca bih voleo da sam bolje vaspitan! uzviknu on. Od sveg srca bih eleo da mogu
bolje da upravljam sobom!
Bilo je u njegovom ponaanju neke strasne klonulosti koja me zaprepasti. Toliko je malo liio na
sebe, da prosto nisam mogao verovati da je to mogue.
Bolje je biti ovaj siroti Pegoti ili onaj klipan njegov neak, ree on ustajui i zlovoljno se
naslanjajui na kamin, sa licem okrenutim vatri, nego biti ja, dvadeset puta bogatiji i dvadeset puta

pametniji, pa zadavati sebi muke kakve sam ja u ovoj avoljoj galiji zadavao sebi za poslednjih pola
sata!
Bio sam tako zapanjen promenom u njemu, da sam u poetku samo mogao da ga posmatram
utei, dok je on stajao naslonivi glavu na ruku i sumorno gledao nanie u vatru. Najzad ga zamolih,
sa svom ozbiljnou koju sam oseao, da mi kae ta mu se desilo te se tako neobino naljutio, i da
mi dopusti da saoseam s njim ako ne mogu da ga savetujem. Ali, pre nego to zavrih, on prsnu u
smeh ispoetka nekako razdraeno, a odmah zatim opet na stari nain razdragano.
De, de, nita, Deizi! Nita! odgovori on. Rekao sam vam jo u gostionici u Londonu da sam
ponekad sam sebi teko drutvo. Upravo sam, evo, bio mora samome sebi, imao, mislim, nastup tog
raspoloenja. Ponekad, kad mi je dosadno, dou mi u seanje stare bajke koje sam sluao kao dete, i
o kojima i ne mislim ta znae. Izgleda mi da sam pobrkao sebe sa onim ,rdavim dekom koji ,nije
sluao, te su ga pojeli lavovi to je valjda neto malo otmenije nego da te pojedu psi; pa me je
od glave do pete prolo ono to stare babe zovu ,groza. Uplaio sam se sam sebe.
Verujem da se vi nieg drugog i ne bojite, rekoh ja.
Moda ne, mada bi, moda, bilo dosta stvari kojih bi trebalo da se bojim, odgovori on. Nego
ne mari! Sad je sve prolo! Neu se opet rastuiti, Davide, ali vam jo jedanput kaem, prijatelju moj,
da bi bilo bolje za mene, a i za ponekog drugog, da sam imao vrstog i razboritog oca.
Lice mu je uvek bilo izrazito, ali ga nikad nisam video tako smrknuto, ozbiljno kao kad je
izgovarao te rei, netremice gledajui u vatru.
Toliko o tome! ree on, uz pokret ruke kao da je bacio neto lako u vazduh. ,Gle, utvara ode;
opet sam ovek ja, kako ono ree Magbet, a sad hajde na veeru! Ako nisam, Deizi, poput Magbeta
prekinuo gozbu onim neredom kome se toliko dive.
Ali se pitam gde li su ovi odavde! rekoh ja.
Bog zna, ree Stirford, poto sam lagano otetao do skele da vidim ta je s vama, doetao sam
ovamo i naao praznu kuu. To me je podstaklo na razmiljanje, i tako me zatekoste.
Dolazak gospoe Gamid s korpom objasni kako je kua ostala sama. Ona je urno otila da kupi
neke potrebne stvari pre nego to se gospodin Pegoti vrati s plimom, a vrata je ostavila otvorena za
sluaj da se u meuvremenu vrate Ham i Emilija, koji su te veeri ranije naputali posao. Stirford me,
poto veselim pozdravom i aljivim zagrljajem znatno pobolja raspoloenje gospoe Gamid, uze
pod ruku i brzo odvue odatle.
Popravio je i svoje raspoloenje, nita manje nego raspoloenje gospoe Gamid, jer je opet
postao veseo kao obino, pun vrlo ivahnog razgovora.
I tako, ree on veselo, sutra naputamo ovaj gusarski ivot?
Tako smo se dogovorili, odgovorih ja. I uzeli karte za potanska kola kao to znate.
Da! mislim da tu nema vie pomoi, ree Stirford. Gotovo sam zaboravio da na svetu postoji i
neto drugo osim ovog ljuljukanja na talasima. Kamo sree da ne postoji!
Sve dok ustraje dra novine, rekoh ja smejui se.
Vrlo verovatno, odgovori on, mada u toj primedbi ima malo zajedljivosti koja iznenauje kad
dolazi od strane ljupkog nevinaceta kao to je moj mladi prijatelj. Mogu slobodno rei da sam
udljiv ovek, Davide. Znam da jesam, ali sam sposoban da kujem gvoe dok je vrue. Mogao bih
ve pristojno poloiti ispit kao pilot u ovim vodama.
Gospodin Pegoti kae da ste pravo udo, odgovorih ja.
Pomorski fenomen, je l? nasmeja se Stirford.
On to zaista veruje, a vi znate s koliko razloga, kad se uzme u obzir koliko ste vatreni u svakom
poslu koga se latite i kako ga lako savladate. A kod vas me najvie zaprepauje, Stirforde, to se
zadovoljavate tako udljivim iskoriavanjem svojih sposobnosti.
Zadovoljavam? odgovori on veselo. Nikad ja nisam zadovoljan, sem vaom sveinom, moja

nena Deizi. A to se tie udljivosti, ja nikad nisam nauio vetinu da se veem za bilo kakav od
onih tokova na kojima se dananji Iksioni{22} okreu i okreu. To sam nekako propustio, jer sam se
ravo uputio u ivot, ve u prve dane kad se egrtovalo, pa mi sada do toga ni najmanje nije stalo.
Znate li da sam ovde kupio brodi.
udan ste vi ovek, Stirforde! uzviknuh ja zaustavivi se, jer sam tada prvi put o tome uo. Pa
moda vam vie nikad nee ni na pamet pasti da doete ovamo.
Otkud znam, odgovori on. Zavoleo sam ovo mesto. U svakom sluaju, vukui me ivahno
napred kupio sam brodi koji se prodavao (jedan kliper, brzu jedrilicu, kako kae gospodin Pegoti;
a i jeste brza), pa e gospodin Pegoti upravljati njom u mom odsustvu.
Sad vas razumem, Stirforde, rekoh ja radosno. Vi se pravite kao da ste ga kupili za sebe, a u
stvari ste to uinili da je poklonite njemu. Trebalo je da to odmah znam, poto vas poznajem, dragi
moj, mili Stirforde. Kako da izrazim ta mislim o vaoj plemenitosti?
Pssst! odgovori on pocrvenevi. to se manje govori tim bolje.
Znao sam, viknuh ja; zar nisam govorio da ne postoji radost, tuga, ili ikakvo drugo oseanje
tih estitih srdaca prema kojoj biste vi bili ravnoduni?
Da, da, odgovori on; sve ste mi to kazali. Ostavite to. Dosta smo govorili.
Bojao sam se da ga ne uvredim ako nastavim o tome, poto on to smatra tako nevanim, pa
produih samo da razmiljam o tome, dok smo ili jo brim korakom nego maloas.
Mora se snabdeti novim jarbolima i jedrima, ree Stirford, te u ostaviti Litimera da vodi
nadzor nad tim, da bih bio siguran da e biti potpuno opremljena. Jesam li vam kazao da je doao
Litimer?
Niste.
Da, doao je jutros, sa pismom od majke.
Kad nam se pogledi susretoe, primetih da je bled ak do usana, mada me je gledao netremice.
Bojao sam se da ga neki spor s majkom nije doveo u onakvo razpoloenje u kakvom sam ga naao
samog kraj vatre. Nagovestih mu to.
O ne, ree on maui glavom i slabo se nasmeivi. Ni govora o tome! Da. Doao je ovamo taj
moj sluga.
Uvek isti? rekoh ja.
Uvek isti, ree Stirford. Dalek i tih kao Severni pol. On e se pobrinuti da amac dobije novo
ime. Sad se zove Olujni galeb. Briga gospodina Pegotija za olujne galebe! Imam ponovo da ga
krstim.
Kako? upitah ja.
Mala Emilija.
Kako je on i dalje uporno gledao u mene, ja to shvatih kao opomenu da ne eli da ga hvalim zbog
panje. Nisam mogao a da na licu ne pokaem kako mi je to milo, ali ne rekoh gotovo nita, te mu se
vrati njegov obini osmeh, kao da je osetio neko olakanje.
Ali gle, re on gledajui ispred sebe, evo ide prava mala Emilija! I onaj mladi s njom, a?
Due mi, pravi vitez. Nikad je ne ostavlja.
Ham je u to vreme, kao radnik u brodogradilitu, ve bio usavrio svoju uroenu spretnost i
sklonost, dok najzad nije postao peen u svome zanatu. Bio je u svom radnikom odelu i izgledao
prilino neuglaen, ali, uopte uzevi, muevan i vrlo podesan zatitnik bajnog malog stvorenja kraj
sebe. Na licu mu se itala iskrenost, estitost i neprikriveni ponos njom i njegova ljubav za nju, to
mu je, u mojim oima, lepe pristajalo nego ita drugo. Dok su ili prema nama, mislio sam kako su
vrlo podeen par, ak i u tom pogledu.
Kad se zaustavismo da razgovaramo s njima, ona bojaljivo izvue ruku ispod njegove miice, pa
pocrvene kad je prui Stirfordu i meni. Kad nastavie put, poto progovorismo dve-tri rei, ona ga

vie ne uhvati pod ruku, ve je, i dalje plaljiva i uzdrljiva, ila sama. Meni je sve to bilo lepo i
primamljivo, a izgledalo je da i Stirford misli tako dok smo gledali za njima kako se gube pri
svetlosti mladog meseca.
Zatim nas iznenada mimoie oigledno idui za njima neka mlada ena koju nismo primetili
da se pribliuje, ali kojoj ugledah lice kad proe pored nas, te pomislih da sam je negde video. Bila je
lako obuena i izgledala drska, divlja, razmetljiva i jadna, ali kao da je u tom trenutku sve predala
vetru koji je duvao, a u glavi zadrala samo elju da ide iza ono dvoje. Kao to je mrana, daleka
ravan progutala njihove prilike, pa samo ona ostala vidljiva izmeu nas, mora i oblaka, tako i njena
prilika ieze, ali jo uvek udaljena od njih koliko i pre.

Zar ovako crna senka da prati tu devojku! ree Stirford zaustavivi se; ta to znai?
Govorio je tihim glasom, koji mi je izgledao skoro sasvim stran.
Sigurno hoe da prosi od njih, rekoh ja.
Prosjak ne bi bio nita novo, ree Stirford; ali je udna stvar da se prosjak noas pojavi u
takvom vidu.
Zato? upitah ja.
Zaista ni zbog ega drugog nego zato to sam mislio, ree on, poto je malo poutao, o neem
slinom ba kad je prolazila. Pitam se, odakle je avo donese?
ini mi se iz senke ovog zida, rekoh ja kad izbismo na drum pored koga je bio zid.
Otila je! odgovori on gledajui preko ramena. I neka sve zlo ode s njom. A sad na veeru!
Ali on se ponovo osvrte preko ramena prema puini koja je svetlucala u daljini, pa onda jo
jedanput. I nekoliko je puta sa nekim isprekidanim izrazima sve to isto pitao dok smo prelazili mali
ostatak puta, ali kao da na to zaboravi tek pri sjaju vatre i svee, dok smo sedeli za stolom ugrejani i
veseli.
Tamo naosmo Litimera, koji na mene ostavi isti utisak kao i pre. Kad mu rekoh da se nadam da
su gospoa Stirford i gospoica Dartl dobro, on odgovori s puno potovanja, naravno i dostojanstva,

da su dosta dobro, pa mi zahvali i ree da su me pozdravili. To je bilo sve, pa ipak mi se inilo da mi

je rekao jasno da jasnije ne moe biti: Vi ste, gospodine, vrlo zelen; sasvim zelen.
Kad gotovo zavrismo veeru, on prie dva-tri koraka blie stolu iz kuta odakle je gledao u nas,
ili bolje rei, kako mi se inilo, u mene, pa ree svom gospodaru:
Izvinite, gospodine, gospoica Moer je dole.
Ko? viknu Stirford jako iznenaen.
Gospoica Moer, gospodine.
ta ona zaboga radi ovde? ree Stirford.
Izgleda da je ovo njen zaviaj, gospodine. Ona mi ree da svake godine poslom dolazi ovamo.
Sreo sam je danas poslepodne na ulici, pa me je upitala da li bi mogla imati ast da vas uslui posle
veere, gospodine.
Poznajete li tu div-devojku, Deizi? upita Stirford.
Morao sam da priznam bilo me je ak i zbog toga stid to zaostajem za Litimerom da smo
gospoica Moer i ja potpuno nepoznati jedno drugom.
Onda ete je upoznati, ree Stirford, jer je to jedno od sedam svetskih uda. Kad gospoica
Moer doe, dovedite je ovamo.
Osetih neku radoznalost i uzbuenje zbog te dame, naroito kad Stirford prte u smeh kad je
pomenuh, i odluno odbi da mi odgovori na bilo koje pitanje o njoj. Zbog toga ostadoh u stanju
radoznalog iekivanja nekih pola sata. Poto se stolnjak ukloni sa stola, sedeli smo kraj vatre uz
satljik vina, sve dok se vrata ne otvorie i Litimer prijavi svojim obinim mirnim i potpuno hladnim
glasom:
Gospoica Moer!
Pogledah prema vratima, ali ne videh nita. I dok sam tako jednako gledao prema njima i mislio
kako gospoici Moer treba dugo dok se pojavi, najednom se beskrajno zaprepastih kad iza ugla
sofe, izmeu mene i njega, izbi gegajui se nekakav podbuli patuljak od svojih etrdeset do etrdeset
pet godina, ogomne glave i lica, vragolastih sivih oiju i tako malih ruku, da je, da bi sama sebi
omoguila da vragolasto metne prst na prasti nos, onako buljei u Stirforda, bila prinuena da
saginjanjem glave sretne prst na pola puta i nasloni nos na njega. Njen je podvaljak, od onih koje
zovu dvostrukim, bio tako debeo, da je potpuno progutao pantljike njene kapice, zajedno sa manom.
Vrata nije imala; struka nije imala; a nije imala ni nogu vrednih pomena, jer mada je deo njenog tela
do onog mesta gde je trebalo da joj bude struk da ga je imala bio sasvim normalne duine, i
mada se zavravala, kao to se obino zavrava ljudski stvor, to jest sa dva stopala: bila je tako mala,
da je pred obinu stolicu stala kao pred sto, i na nju spustila torbu koju je nosila. Ta dama obuena
navrat nanos i olako, drei sastavljene nos i kaiprst, uz tekou koju sam ve opisao; stojei s
glavom neizbeno nakrivljenom na jednu stranu, pri emu je jedno od svoja dva prodorna oka drala
zatvoreno i pravila neobino eretsko lice, poto je neko vreme buljila u Stirforda prosu itavu
bujicu rei.
ta? Cveko moja! ree ona prijatno maui prema njemu velikom glavom. Tu ste, je l! O, vi
nevaljalo derite, sram vas bilo, ta radite tako daleko od kue? Dajem glavu da opet spremate neki
pokor! O, ala ste vi neko nevinace, Stirforde, a ja sam kao i vi, zar ne? Ha, ha, ha! Mogli ste se
opkladiti u sto funti prema pet da me neete ovde sresti, zar ne? Bog s vama, dobri ovee, pa ja se
svuda nalazim, as sam ovde, as tamo, sad me vidi, sad me ne vidi, kao maioniareva para to se
zaas stvori gospi u maramici. Nego kad je re o maramicama, i kad je re o damama, ala ste vi uteha
svojoj blagoslovenoj mami, zar ne, dragi moj deko, ba velika; vea nego ovo moje jedno rame, da
ne kaem koje.
Gospoica Moer odrei kapicu kad stie do ove take govora, pa zabaci pantljike i sede dahui
na klupicu blizu vatre napravivi sebi od stola neku vrstu krova koji je irio svoj mahagonski

zaklon nad njenom glavom.

O, zvezde moje vodilje i kako vam sve ime dodoe, nastavi ona i pljesnu se rukama po malim
kolenima lukavo gledajui u mene, prepunila sam sobom ove haljine, nema zbora, Stirforde. Dok se
ovako uspentram uz stepenice, tako se napreem pri svakom dahu kao da izvlaim vedro vode. A kad
bi me neto videli da gledam sa gornjeg prozora, pomislili bi da sam neka lepotica, zar ne?
Pomislio bih to ma gde vas video, odgovori Stirford.
Eto, hrani pseto da te ujede, viknu malo stvorenje, pa zamahnu maramicom kojom je brisala
lice, ne budite drski! Ali dajem vam asnu re da sam prole nedelje bila kod ledi Miders; e, to je to
ena! Kako se ta oblai! I sam Miders je doao u sobu gde sam ekala na nju; to je ovek! Kako se taj
oblai! pa njegova perika; nosi je ve deset godina. Stade me tako zasipati komplimentima, da sam
poela da mislim da u morati da zvonim po nekoga. Ha, ha, ha! Prijatna je to bitanga; jedino mu
nedostaju naela.
A ime ste to usluili ledi Miders? upita Stirford.
Zini da ti kaem, elo moje! odgovori ona i opet se udari po nosu, krivei lice i mirkajui
oima kao neki natprirodno bistar nevaljali vragolan. Nita vi ne brinite za to! Hteli biste da znate da
li joj spreavam opadanje kose, ili je bojim, ili joj doterujem ten, ili ulepavam obrve, zar ne? I
znaete, srce moje, kad vam kaem! A da li znate kako se zvao moj pradeda.
Ne, ree Stirford.
Potrkovi, draga moja mazo! odgovori gospoica Moer; on je poreklom iz druge loze
Potrkovia od koje sam i ja nasledila sve svoje imanje u Dovijaniima.
Nita ni blizu tako zanimljivo nisam video kao namigivanje gospoice Moer, izuzev
samopouzdanja gospoice Moer. Uz to je na neki divan nain sluala ta joj se govori, ili ekala da
joj se odgovori na ono to je rekla, nekako sa glavom mudro nagnutom, na jednu stranu, i jednim
okom podignutim kao u svrake. Zaprepaenje me je potpuno savladalo, te sam sedeo i buljio u nju
sasvim zaboravivi, bojim se, na sve zakone utivosti.
Ona je, meutim, privukla stolicu i marljivo izvlaila iz torbe svaki put do ramena zavlaei u
nju svoje kratke ruke male boice, sunere, eljeve, etke, krpice, male gvozdene sprave za
kovrdanje kose i druge alatke, i to gomilala na stolici. Odjednom odustade od toga posla, pa upita
Stirforda, na moju veliku nepriliku:
Ko je ovaj va prijatelj?
Gospodin Koperfild, ree Stirford, on bi hteo da vas upozna.
E, pa lepo, upoznae me! Ba sam pomislila kako izgleda da to eli! odgovori gospoica
Moer, dok se gegala prema meni sa torbom u ruci i uz to mi se smejala. Lice mu kao breskva,
ree ona propinjui se na prste da me utine za obraz dok sam sedeo. Da ti poe voda na usta!
Mnogo volim breskve. Milo mi je to sam se upoznala s vama, gospodine Koperfilde!
Ja rekoh kako estitam sebi to imam ast da se upoznam s njom, i da je radost uzajamna.
O, gospode boe, kako smo uglaeni! uzviknu gospoica Moer, smeno pokuavajui da
pokrije lice krljavom rukom. Svet je ovaj jedna boja prnja i lakrdija, recite pravo, zar ne?.
Ona to kao u poverenju ree nama obojici, pri emu se onaj patrljak od ruke smae s lica i itav
zagnjuri opet u torbu.
Kako to mislite, gospoice Moer? upita Stirford.
Ha, ha, ha, ala smo mi neko veselo drutvo aljivina, zar ne, drago moje dete? odgovori to
pare ene, preturajui po torbi, sa glavom nakrivljenom na jednu stranu i okom okrenutim uvis.
Gledajte ovo! ree vadei neto iz torbe. Ovo su nokti s ruke jednog ruskog kneza! Ja ga zovem
Knez Dar-Mar od Ispreturane Azbuke; jer su mu u imenu sva slova sve jedno preko drugog.
Znai da je taj ruski knez vaa muterija, zar ne? ree Stirford.
Pa sigurno, duo moja medena, odgovori gospoica Moer. Manikiram mu nokte dvaput

nedeljno! I na rukama i na nogama.

Nadam se da dobro plaa, ree Stirford.
Plaa kao to govori, dete moje, kroz nos, odgovori gospoica Moer. Nije knez od vae
bagre, kao vi utokljunci. Priznali biste i vi to i te kako, samo da vam je videti njegove mustae.
Crveni po prirodi, a crni od umetnosti.
Naravno vae umetnosti, ree Stirford.
Gospoica Moer namignu potvrdno.
Morao je da poalje po mene. Ne moe drukije. Klima mu deluje na boju; bila je vrlo dobra u
Rusiji, ali ovde ne pali. Nikad u ivotu niste videli tako zaralog kneza kao to je taj. Kao staro
gvoe.
Jeste li ga zato malopre nazvali aljivinom! upita Stirford.
E, ba ste vi sila deko! odgovori gospoica Moer snano maui glavom. Rekla sam vam da
smo uopte drutvo lakrdijaa, i pokazala vam odrezane kneeve nokte da to dokaem. Kneevi nokti
mi vie pomau u otmenim privatnim porodicama nego sve moje sposobnosti skupa. Uvek ih nosim
sobom. Oni su mi najbolja preporuka. Ako gospoica Moer ree nokte knezu, onda mora biti dobra.
Dajem ih mladim damama. Verujem da ih stavljaju u albume. Ha, ha, ha! ivota mi moga ,itav je
drutveni sistem, kako to ljudi zovu kad dre govore u parlamentu, sistem kneevskih noktiju! ree
ova najmanja od svih ena, pokuavajui da skrsti ruke i klimajui velikom glavurdom.
Stirford se od srca smejao, a i ja s njim. Gospoica Moer je za sve to vreme i dalje mahala
glavom, koja je bila vrlo mnogo nakrenuta na jednu stranu, i gledala nekud u prazno jednim okom, a
namigivala drugim.
Lepo, lepo, ree ona udarajui se po malim kolenima i diui se; nego da gledamo od ega
ivimo. Hajde, Stirforde, da ispitamo polarne predele i obavimo posao.
Zatim izabra dve-tri male alatke i malu boicu, pa upita na moje veliko iznenaenje hoe li
je sto izdrati. Kad Stirford odgovori potvrdno, ona nasloni na njega stolicu, pa se, zamolivi da joj
pomognem rukom, pope dosta okretno na sto kao na pozornicu..
Ako je i jedan od vas video moje lanke, ree ona kad se sreno popela, neka kae, pa u otii
kui da se ubijem.
Ja nisam, ree Stirford.
Ja nisam, rekoh ja.
Dobro onda, viknu gospoica Moer; pristajem da ivim. A sad, pae, pae, pae, hodi tetki
Bond da ti zavrne iju.
To je bio poziv Stirfordu da se smesti pod njene ruke, koji na to sede okrenuvi lea stolu, a
nasmejano lice meni, pa predade glavu njenom pregledu, oigledno ni zbog ega drugog do radi
zabave. Gospoica Moer je, dok je stajala nad njim i gledala njegovu bujnu kosu kroz veliko
okruglo uveliavajue staklo koje je izvadila iz depa, predstavljala zaprepaujui prizor.
Krasan ste vi mladi, ree gospoica Moer, posle kraeg pregleda. Da nije mene, ostali biste
za dvadeset meseci elavi na temenu kao kakav fratar. Samo jedan minut, mladi prijatelju, pa emo
vam izglaati uvojke da vam se sauvaju jo nekih dobrih deset godina.
Ona na ovo natopi neim iz male boice jednu od flanelskih krpica, pa onda opet malo te
dragocenosti udeli jednoj etkici, a zatim stade trljati i grepsti krpicom i etkicom po Stirfordovom
temenu sa marljivou kakvu nikad do tada nisam bio video, ne zatvarajui usta ni za trenutak.
Pa onda arli Pajgreiv, vojvodin sin, ree ona. Poznajete li arlija? upita ona i nae se da mu
pogleda u lice.
Malo, ree Stirford.
ovek i po! E, to su zalisci! Pa tek arlijeve noge! Samo da su jednake kao to nisu, ne bi im bilo
ravnih. Hoete li mi verovati da je pokuao da ue bez mene, i to znate li gde? U telesnu gardu!

Poludeo! ree Stirford.

Izgleda. Bilo kako bilo, lud ili pri istoj svesti, tek je to pokuao, odgovori gospoica Moer. I
ujte, ljudi, i poujte ta mu je palo na pamet da radi: upao je u parfimerisku radnju da trai boicu
madagaskarske vodice.
Ama zar arli? ree Stirford.
A ko e nego arli. Ali kod njih madagaskarske vodice ni za lek.
A ta je to? Neto za pie? upita Stirford.
Za pie? odgovori gospoica Moer, i zastade da ga potape po obrazu. Ne, nego njom lei
brkove, znate. U radnji bila neka ena, postarija enka, prava adaja, koja za tako neto nije ula.
,Molim, gospodine, ree Adaja arliju, ,da to nije moda ru? ,Ru! ree arli Adaji. ,A ta
u ja, da oproste svake asne ui, sa tim vaim ruom? ,Bez uvrede, gospodine, ree Adaja,
,trae ga pod tako razliitim imenima, pa sam pomislila da nije to. Eto to vam je, drago moje dete,
nastavi gospoica Moer trljajui marljivo za sve to vreme, drugi primer o tome kako smo vam mi
vesele aljivine, to maloas rekoh. I ja sama poneto tako petljam, moda i podosta, a moda i
malo, ali veto, dragi mladiu, pa ne brini!
ta je to ,poneto? Da ne pravite ,fu i vi?
Pa saberite ovo i ono, mali moj uenie, odgovori oprezna gospoica Moer, dodirujui nos, i
sraunajte to prema pravilima zanatske tajne, pa e vam ono to dobijete dati traeni rezultat. Kaem
da se i ja pomalo petljam oko toga. Kod jedne udove vojvotkinje to je mast za usne; kod druge,
,rukavice, kod tree, ,porub na avu, kod etvrte ,lepeza. Kako one to nazovu tako ga i ja krstim.
Snabdevam ih, ali tako krijemo stvari, ak i jedna pred drugom, a lice nam, boe, tako ozbiljno kad
se laemo, da sve mislim da e se tim istim licem uskoro posluiti i pred punom sobom sveta, a ne
samo preda mnom. I kad ih usluim i nabavim to trae, one ponekad, i to s ,onim na licu, s prsta
debelo namazanim, tek zapitaju: ,Kako izgledam Moerova? Jesam li blea? Ha, ha, ha! Zar to nije
veselo, dragi prijatelju?
Nikad u ivotu nisam video neto nalik na Moerovu dok je stajala na trpezarijskom stolu silno
uivajui u toj veselosti, marljivo trljajui Stirfordovu glavu i namigujui meni preko nje.
A! ree ona. Takve se stvari ne trae mnogo u ovom kraju. To me opet podseti na neto!
Otkako sam ovde, nisam videla lepe ene, Demi.
Niste? ree Stirford.
Ni traga! odgovori gospoica Moer,
Mi bismo joj, mislim, mogli pokazati jednu pravu pravcatu, ree Stirford, bacivi pogled na
mene. Zar ne, Deizi?
Bogme bismo, rekoh ja.
E, viknu malo stvorenje otro pogledavi u mene, pa zavirivi u Stirfordovo lice ree: hm?
Prvi je uzvik zvuao kao pitanje postavljeno obojici, a drugi kao pitanje postavljeno samo
Stirfordu. Odgovor, izgleda, nije dobila ni na jedno od njih, te nastavi da trlja. Glavu je nakrivila na
jednu stranu, a jedno oko digla uvis, kao da u vazduhu trai odgovor, uverena da e se odmah
pojaviti.
Vaa sestra, gospodine Koperfilde, uzviknu ona posle izvesnog utanja i jo uvek gledajui
navie. Da, da.
Ne, ree Stirford, pre nego to sam mogao odgovoriti. Ni nalik na to. Naprotiv, gospodin
Koperfild je, ako se ne varam, oseao veliko divljenje prema njoj.
A zato ga sad ne osea? odgovori gospoica Moer. Je li nepostojan? Sram ga bilo? Zar sisa
med iz svakog cveta i menja svakog sata, sve dok mu Poli ljubavlju ljubav ne uzvrati? Je li njoj ime
Poli?
Njena me patuljaka naglost s kojom se ustremi na mene s tim pitanjem, uz ispitivaki pogled,

potpuno zbuni za trenutak.

Ne, gospoice Moer, odgovorih ja. Ime joj je Emilija.
Aha! uzviknu ona isto kao pre. Hm? Ala sam ja neko blebetalo? Gospodine Koperfilde, zar
nisam vetrenjasta?
Njen ton i pogled nagovetavali su neto to mi se ne uini prijatno u vezi s onim o emu se
govorilo, te rekoh ozbiljnijim tonom nego to je iko od nas dotle govorio.
Ona je estita koliko i lepa. Verena je za najvaljanijeg oveka njenog stalea. Cenim njen zdrav
razum isto koliko se divim njenoj lepoti.
Dobro reeno, viknu Stirford. Tako je! iveo govornik! A sada da umirim radoznalost ove
male Patime, draga moja Deizi, time to joj nita neu ostaviti da pogaa. Ona je sad na zanatu,
gospoice Moer, ili egrtuje, ili kako se to ve kae, u pomodnoj i galanteriskoj radnji Omera i
Dorama, u ovom gradu. Jeste li razumeli? Omer i Doram. Veridba o kojoj je govorio moj prijatelj
sklopljena je sa njenim roakom; krteno ime Ham, prezime Pegoti; zanimanje, brodograditelj, isto
tako iz ove varoi. ivi kod roaka, krteno ime nepoznato, prezime Pegoti; zanimanje mornar;
takoe iz ove varoi. To je najlepa i najumiljatija mala vila na svetu. Ja joj se divim kao i moj
prijatelj, neizmerno. Kad ne bi izgledalo da potcenjujem njenog suenog, to znam da moj prijatelj
ne bi voleo, dodao bih sa svoje strane, kako mi izgleda, da ona uludo trai svoju lepotu, i da sam
siguran da bi se mogla bolje udati; i da bih se zakleo da je roena da bude visoka gospoa ...
Gospoica Moer je ove polako i razgovetno izgovorene rei sluala nakrivljene glave na jednu
stranu, i s jednim okom okrenutim uvis, kao da jo uvek trai onaj odgovor. A kad on zavri,
ivahnost joj se vrati za tren oka, pa se rastoroka sa zaprepaujuom blagoglagoljivou:
O! I to je sve o tome, je l? uzviknu ona, potkresujui mu zaliske malim nemirnim makazama,
koje su sevale u svim pravcima oko njegove glave. Vrlo dobro; vrlo dobro! Podugaka pria.
Trebalo bi da se zavrava onim ,i dugo poivie sreno i zadovoljno. Zar ne? A! Kako bee ona igra
u fote? Volim svoju dragu na slovo V, zato to je vragolasta; mrzim je na V zato to je verena; bio
sam s njom na velianstvenom balu i predloio joj da je vodim; ime joj je Vila Emilija, a stanuje
kraj vode. Ha, ha, ha! Gospodine Koperfilde, zar nisam nestana.
Pogledala me je nekako naroito lukavo, i ne ekajui odgovor, nastavila bez predaha:
Eto tako! Ako je ikad neko spadalo doterano kako valja, to ste vi, Stirforde. Vau upu vala
poznajem, ako i jednu poznajem na svetu, jeste li uli ta sam vam rekla, mili moj? Poznajem vau
to ree zavirujui mu u lice. A sad moete da se istite, Demi, kako to kaemo mi na Dvoru; ako
gospodin Koperfild izvoljeva da zauzme mesto, izvriu operaciju i na njemu.
ta velite, Deizi? upita Stirford smejui se i ustajui s mesta. Hoete li da se doterate?
Hvala vam, gospoice Moer, ne veeras.
Nemojte da me odbijete, odgovori mala ena gledajui me sa izrazom znalca; da malo
produimo obrve?
Hvala vam, odgovorih ja, drugi put.
Da ih produimo pola etvrtine ina prema slepoonicama, ree gospoica Moer. To se moe
postii za petnaest dana.
Ne, hvala. Ne zasada.
Da samo malkice skratimo krajiak? navaljivala je ona. Neete? Hajde onda da uinimo neke
pripreme za budue zaliske. No hajde.
Nisam mogao da ne pocrvenim dok sam to odbijao, jer sam oseao da smo stigli do moje slabe
take. Ali kad gospoica Moer vide da sad nisam raspoloen ni za kakvo doterivanje u delokrugu
njene vetine, i da zasada mogu da odolim primamljivosti male boice koju je drala ispred oka da bi
pojaala svoje ubeivanje, ree mi da emo poeti za dan-dva, pa me zamoli da joj dodam ruku da se
spusti sa svog uzvienog mesta. Poto joj tako pruih pomo, ona skoi vrlo spretno, pa stade da

uvezuje dvostruki podvaljak pantljikama svoje kapice.

Nagrada, ree Stirford, iznosi...
Pet kruglaa, odgovori gospoica Moer; prosto dabe, moje pilence. Zar nisam vetrenjasta,
gospodine Koperfilde?
Ja utivo odgovorih:
Ni najmanje, ali sam u stvari mislio da jeste, kad ona hitnu uvis dva polukrunaa, kao neki
vragolan, kepec iz vilinske prie to prodaje pogaice. Ona ih uhvati u letu i strpa u dep, pa se buno
pljesnu po njemu.
Ovo je kasa, ree gospoica Moer, ponovo stojei kraj stolice i vraajui u torbu raznoliku
zbirku malih predmeta koje je bila istresla iz nje. Jesam li pokupila sve svoje drangulije? Izgleda da
jesam. Ne bi bilo zgodno da ispadnem kao dugaki Ned Bidvud, kad su ga odveli u crkvu ,da ga
venaju s nekakvom, kako se on izrazio, a ,on zaboravio da povede mladu. Ha, ha, ha! Gadna hulja
taj Ned, ali aljivina! A sad znam da e vam pui srce, ali moram da vas ostavim. Morate prikupiti
svoju duhovnu snagu i pokuati da podnesete taj udarac. Dovienja, gospodine Koperfilde. Pazite se,
dokeju iz Norfoka! Jao ali sam brbljala! Sve ste to vi krivi, vi dva spadala. Pratam vam! ,Bob
sor {23} kako je Englez rekao umesto ,laku no, kada je poeo da ui francuski, i pomislio da je taj
jezik vrlo slian engleskom; Bob sor, paii moji.
Gegala se toroui prema vratima s torbom preko ruke, i dogegala se do vrata, jednako toroui.
Tu zastade da se raspita elimo li da nam ostavi pramen svoje kose. Zar nisam vetrenjasta? dodae
ona umesto objanjenja uz ovu ponudu, pa ode sa prstom na nosu.
Stirford se zacenio od smeha, pa i ja nisam mogao da mu se ne pridruim, mada ne znam da li bih
se smejao da nije bilo tog podstreka. Kad se posle nekog vremena siti ismejasmo, on mi ree da
gospoica Moer ima prilino rasprostranjenu klijentelu, i da je raznim ljudima korisna na razne
naine. On ree da se mnogi njom zabavljaju kao neim nastranim, ali da je bistar i otar posmatra
kakvog je on retko video. Jeste da su, joj kratke ruke, ali joj pamet daleko dosee.
Zatim mi ree da je sasvim tano ono to je govorila o tome kako je ovde, onde i svugde, jer se
esto zalee u unutranjost, i svuda, izgleda, skuplja muterije, a ve svakog poznaje u glavu. Upitah
ga kako je nastrojena: je li pakosna ili naginje uglavnom onome to je dobro; ali kako ne uspeh da
privuem njegovu panju na ta pitanja, iako sam dva-trl puta pokuao, ja odustadoh i zaboravih da ih
ponovim. On mi umesto toga urno ispria puno stvari o njenoj vetini i zaradi, i o tome kako je
majstor da puta krv, to, kako ree, treba da znam, jer mi moe zatrebati njena pomo te vrste.
Ona je bila glavna tema naeg razgovora te veeri, a kad se rastadosmo, Stirford mi doviknu
preko ograde dok sam silazio niz stepenice: Bob sor!
Iznenadih se kad stigoh do gospodin-Barkisove kue, i naoh Hama kako ispred nje eta goredole, a jo vie kad od njega saznadoh da je unutra mala Emilija. Razume se da ga upitah zato i on
nije unutra, umesto da sam eta ulicom.
Pa, vidite, gospodine Davide, odgovori on oklevajui. Emilija tamo govori s nekim.
Ali mislim, rekoh ja smeei se, da ba zato i vi treba da budete unutra, Hame.
Da gosn Davide, u stvari bi tako trebalo da bude, odgovori on, ali znate, gosn Davide, ree
on sputajui glas i govorei vrlo ozbiljno, to je neka mlada ena, gospodine, neka mlada ena, koju
je Emilija nekad poznavala i koju ne bi trebalo da vie poznaje.
Kad uh te rei, ja se odjednom setih one prilike koju sam video da ide za njima pre nekoliko sati.
To je neka jadna ena, gosn Davide, ree Ham; prezr o ju je ceo grad, od jednog kraja do
drugog. Bee od nje gore no to bi beali od vampira s groblja.
Je li to ona ista, Hame, to sam je veeras video tamo na alu poto smo vas sreli?
Kako nas prati? ree Ham. Verovatno da jeste, gosn Davide. Onda jo nisam znao da ide za
nama, gospodine, nego kad se ubrzo posle toga privukla pod Emilijin prozori, i kad je tamo

ugledala svetlost i stala da apue: ,Emilija, Emilija, za

ime Hristovo, imajte enskog srca prema meni. Bila sam nekad isto to i vi! Ozbiljne su to bile
rei, gosn Davide, za onoga koji slua.
I jesu, Hame. ta je uradila Emilija?
Emilija je rekla: ,Marta, jesi li to ti? O, Marta zar si to ti? jer su one dugo zajedno radile kod
gospodina Omera.
Sad se nje seam, viknuh ja, setivi se jedne od onih dveju devojaka koje sam video kad sam
prvi put dolazio. Seam se sasvim dobro!
Marta Endel, ree Ham, dve-tri godine starija od Emilije, ali je s njom ila u kolu.
Nikad nisam uo njeno ime, rekoh. Nisam hteo da vas prekidam.
to se toga tie, gosn Davide, odgovori Ham, gotovo je sve reeno u tim reima: ,Emilija,
Emilija, za ime Hristovo, imajte enskog srca prema meni. Bila sam nekad isto to i vi! elela je da
govori s Emilijom. Ali Emilija s njom nije mogla govoriti, jer je njen dragi ujak bio kod kue, i on
ne bi, ne, gosn Davide, ree Ham vrlo ozbiljno, on ih ne bi mogao, ma kako da je dobroduan i
nena srca, gledati zajedno, jednu kraj druge, ni za sva blaga to su potonula u more.
Osetih koliko je to tano. Znao sam to odmah isto tako dobro kao i Ham.
Zato Emilija napisa olovkom na paretu hartije, nastavi on, i dade joj kroz prozor da to donese
ovamo. .Pokaite to ree ona, ,mojoj tetki, gospoi Barkis, i ona e vas za moju ljubav pustiti da
sednete kraj vatre dok ujak ode, te ja budem mogla doi. Onda mi ona ispria ono to sam ja vama,
gosn Davide, i zamoli me da je dovedem ovamo, ta sam mogao? Ona ne treba da poznaje takve, ali
joj ja ne mogu odbiti, kad su joj oi pune suza.
On gurnu ruku u prsni dep svog grubog kaputa, pa veoma paljivo izvadi lepu malu kesu.
A i da sam je mogao odbiti kad me je molila sa suzama u oima gosn Davide, ree Ham, neno
je nametajui na grubom dlanu, kako bih je mogao odbiti kad mi je dala ovo da joj ponesem, a
znam zato nosim. I to jo ovakvu krasnu stvaricu! ree Ham zamiljeno gledajui u kesu, sa tako
malo novca u njoj, mila moja Emilija.
Ja mu toplo stisnuh ruku, poto vrati kesu, jer mi je to vie godilo nego da ita kaem, pa dva-tri
minuta stadosmo utke etati gore-dole. Onda se otvorie vrata, i Pegoti mu dade znak da ue. Ja sam
hteo da odem, ali ona poe za mnom i zamoli me da i ja uem. ak ni tada ne bih uao u sobu u kojoj
su oni bili, da to nije bila ba ona kujna ciglama poploana koju sam vie puta spomenuo. Kako su se
vrata otvarala pravo u nju, naoh se meu njima pre no to sam mogao da razmislim kuda idem.
Devojka je ona ista koju sam video na alu sedela kraj vatre. Sedela je na podu sa glavom i
rukom naslonjenom na stolici. Po njenom poloaju pomislih da je Emilija upravo ustala sa te stolice,
i da je ona oajna glava moda leala u njenom krilu. Slabo sam video devojino lice, preko koga je
padala nevezana i rasuta kosa, kao da ju je ona sama svojim rukama raupala. Videh samo da je
mlada i plava. Pegoti je bila uplakana. I mala Emilija isto tako. Kad uosmo, niko ne progovori ni
rei, a holandski sat kraj ormaria kao da je u toj tiini kucao dvaputa jae nego obino.
Emilija prva progovori.
Marta hoe, ree ona Hamu, da ode u London.
Zato u London? odgovori Ham.
On je stajao izmeu njih i gledao u klonulu devojku sa meavinom saaljenja prema njoj i
ljubomore to ona uopte ima veze s onom koju on toliko voli, ega sam se kasnije uvek jasno seao.
Oba dvoje su govorili kao da je bolesna: tihim, priguenim glasom koji se jasno uo, mada bi se
teko moglo rei da je bio glasniji od apata.
Bolje tamo nego ovde, ree glasno trei glas, Martin, mada se ona ne mae; tamo me niko ne
poznaje. Ovde me svako zna.
ime e se tamo baviti? zapita Ham.

Ona podie glavu i za trenutak sumorno pogleda u njega, pa je opet spusti i obavi desnom rukom
vrat kao da je u groznici ili u samrtnikom bolu od zadobijenog metka.
Pokuae da ivi kako treba, ree mala Emilija. Vi ne znate ta nam je ispriala. Zna li on...
znaju li... tetka?
Pegoti mahnu glavom saaljivo.
Pokuau, ree Marta, ako mi pomognete da odem. Nigde ne mogu iveti gore nego ovde.
Moda u tamo bolje iveti. O, ree drui uasno, izvedite me iz ovih ulica gde me cela varo
poznaje jo iz detinjstva!
Kad Emilija prui ruku prema Hamu, videh kako joj on urui pletenu torbicu. Ona je uze,
pomislivi, izgleda, da je to njena kesa i napravi dva-tri koraka, ali se, kad vide da se prevarila, vrati
do mesta gde je on stajao nedaleko od mene i pokaza mu torbicu.
Sve to je vae, Emilija, mogao sam uti kako govori. Nita nema na ovom svetu to nije vae,
draga moja. To za mene nita ne znai, sem ukoliko vama moe koristiti.
Njoj ponovo navree suze na oi, ali se okrete i prie Marti, ta joj je dala, ne znam. Videh kako se
nagla nad nju i kako joj stavlja novac u nedra. Priapnu joj neto i upita da li je to dovoljno.
Vie nego dovoljno, odgovori ona, pa joj dohvati ruku i poljubi.
Onda se Marta die, prikupi al oko sebe, pokri njime lice, pa glasno plaui poe polako vratima.
Onda zastade za trenutak pre nego to izae, kao da je htela neto da kae ili da se vrati, ali joj ne
pree ni re preko usta, pa izae, cvilei u svoj al tiho, tuno, neuteno.
Kad se vrata zatvorie, mala Emilija pogleda u nas troje nekako urno, pa zari lice u ruke i stade
jecati.
Nemojte, Emilija, ree Ham, tapui je blago po ramenu. Nemojte, draga moja! Ne treba da
plaete tako, mila!
O, Hame, uzviknu ona, jo uvek tuno plaui. Ja nisam tako dobra kao to bi trebalo da
budem! Znam da ponekad nemam zahvalno srce kakvo bi trebalo da imam.
Imate, imate, siguran sam u to, ree Ham.
Ne, ne, ne! vikala je mala Emilija, jecajui i tresui glavom. Nisam tako dobra kao to bi
trebalo da budem. Ni blizu! Ni blizu!
I jednako je plakala kao da e joj srce prepui.
Ja suvie iskuavam vau ljubav. To znam dobro, jecala je ona. esto sam natmurena prema
vama i promenljiva, a trebalo bi da budem sasvim drukija. Vi nikad niste takvi prema meni. Zato
sam takva prema vama, kad bi trebalo samo da mislim kako da vam budem zahvalna i da vas
usreim!
Vi to uvek inite, ree Ham, draga moja! Ja sam srean i kad vas samo vidim. Srean sam; po
vazdan sam zanesen u mislima o vama.
Ah! nije to dovoljno! viknu ona. To je zato to ste vi dobri, a ne zato to sam ja. O! Moj dragi,
moda bi bilo bolje za vas kad biste voleli neku drugu, neku postojaniju i dostojniju vas nego to sam
ja, kojoj biste vi bili sve, i koja ne bi nikad bila tata i promenljiva kao ja.
Siroto neno srdace, ree Ham tihim glasom. Marta ju je sasvim porazila.
Molim vas, tetka, jecala je Emilija, doite ovamo i dozvolite da poloim na vas glavu. O, sva
sam jadna veeras, tetka! Nisam ja tako dobra kao to bi trebalo da budem. Nisam, ja to znam.
Pegoti je urno sela na stolicu kraj vatre, dok je Emilija, sklopljenih ruku oko njenog vrata,
kleala kraj nje, gledajui vrlo ozbiljno u njeno lice.
O, molim vas, tetka, pomozite mi! Dragi Hame, pomozite mi! Gospodin Davide, za ljubav starih
dana, molim vas, pomozite mi! elim da budem bolja nego to sam. Zelela bih da budem sto puta
zahvalnija nego to sam. elela bih da vie oseam kako je to divno biti ena dobrog oveka i voditi
miran ivot. O, mene jadne! O, mene jadne! Jao, srce moje, jao srce!

Ona spusti lice na grudi moje stare dadilje, i prekinuvi to jadikovanje, u ijim se mukama i bolu
osealo neto pola enstveno, a pola detinje, kao i u itavom njenom ponaanju to je, kako se
meni inilo, bilo prirodnije i bolje odgovaralo njenoj lepoti no i jedno drugo ponaanje tiho
proplaka, dok ju je moja stara dadilja umirivala kao dete.
Postepeno se smirivala, te smo je teili, as je hrabrei, as se alei pomalo, sve dok nije poela
da die glavu i da razgovara s nama. Tako nastavismo, dok joj najzad ne poe za rukom prvo da se
osmehne, a zatim da se nasmeje, da se najzad uspravi, malo postiena. Pegoti je dotle popravljala
njene raupane kovrde, brisala joj oi i doterivala je, da se njen ujak ne bi pitao kad doe kui zato
je plakala njegova ljubimica.
Te veeri je inila to nikad ranije nisam video da ini. Video sam kako nevino ljubi svog
izabranika u obraz, i kako se vrsto pripija uz njegovu snanu priliku kao da joj je to najbolja
potpora. Kad odoe kroz bledu meseinu, i dok sam gledao za njima, poredei u sebi njihov odlazak
sa Martinim, videh kako ga dri pod rukom obema rukama i kako se sve jednako pripija uz njega.

GLAVA XXIII
POTKREPLJUJEM PRIU GOSPODINA DIKA,
I BIRAM SEBI ZANIMANJE

Kada sam se sutra ujutro probudio, mnogo sam mislio o maloj Emiliji i njenim oseanjima posle
Martinog odlaska. Oseao sam da sam u nekom svetom poverenju doznao za te domae slabosti i
nenosti, i da bi bilo pogreno otkriti ih samom Stirfordu. Ni prema kome drugom nisam gajio
nenija oseanja nego prema tom lepom stvorenju koje mi je bilo drug u igri, i koje sam, u to sam
uvek bio uveren, i uvek u, sve do svoje smrti biti uveren, tada odano voleo. Poveriti ma ijem uhu
pa makar to bilo i Stirfordovom ono to ona nije bila u stanju da zadri kad joj se srce sluajno
otvorilo preda mnom, bilo bi, oseao sam, grubo, nedostojno mene, nedostojno svetlosti naeg
istog detinjstva, koje je uvek pred mojim oima obasjavalo njenu glavu. Zbog toga odluih da to
uvam u srcu, ime je njen lik u mome srcu dobio samo novu ljupkost.
Dok smo sedeli za dorukom, meni predadoe pismo od tetke. Kako je u njemu bilo stvari o
kojima me je, kako sam mislio, Stirford mogao posavetovati nita gore nego bilo ko drugih, i to
takvih stvari o kojima u, znao sam, vrlo rado s njim povesti razgovor, reih da nam to bude predmet
diskusije na naem putu kui. Zasad smo bili dovoljno zaposleni opratanjem sa naim prijateljima.
Gospodin Barkis ni izdaleka nije bio na poslednjem mestu po svojoj tuzi to odlazimo; i verujem da
bi opet otvorio sanduk i rtvovao jo jednu gvineju da nas je to moglo zadrati jo etrdeset osam
sati u Jarmutu. Pegoti i svi njeni bili su puni bola to odlazimo. Cela kua Omer i Doram izae da
nam poeli srean put, a stvori se i toliko pomorca koji dooe da isprate Stirforda i koji ponudie da
pomognu kad je trebalo poneti neke kofere na kola, da bi imali dovoljno nosaa i za prtljag itavog
jednog puka. Jednom rei, otputovasmo na alost i divljenje svih zainteresovanih, i ostavismo mnogo
tunih za sobom.
Ostajete li dugo ovde, Litimere? upitah ga dok je ekao da kola pou.
Ne, gospodine, odgovori on, verovatno ne vrlo dugo, gospodine.
Zasad je to jo teko rei, primeti Stirford nemarno. On zna ta treba da uradi, i to e uraditi.
U to sam siguran, rekoh ja.
Litimer dotae eir u znak da mi zahvaljuje na dobrom miljenju, i ja se osetih kao da mi je tek
osam godina. On ga dotae jo jedanput kad nam poele srean put, pa poosmo dok je on stajao na
trotoaru, on, prepodobna misterija, ravna ma kojoj egipatskoj piramidi.
Jedno kratko vreme nismo razgovarali, poto je Stirford bio neobino utljiv, a ja se u mislima
pitao kako u opet videti stara mesta i kakve su promene u meuvremenu nastale na meni i na njima.
Najzad me Stirford, koji odjedanput postade veseo i razgovoran, kako je ve umeo da ue u svako
raspoloenje, i u ma kom trenutku, povue za ruku:
Guknite, Davide. ta je s tim pismom o kome ste govorili za dorukom?
O! rekoh ja vadei ga iz depa. Pismo je od moje tetke.
ta to ima u njemu o emu treba razmiljati?
Pa, Stirforde, podsea me, rekoh ja, na to da sam poao na ovaj put da pogledam oko sebe i da
malo razmislim.
to ste vi, naravno, i uinili?
Ne mogu ba rei da sam bio naroito vredan. Da vam kaem istinu, bojim se da sam na to
sasvim zaboravio.
Pa, gledajte sad oko sebe i nadoknadite to ste propustili, ree Stirford. Pogledajte desno, pa

ete videti ravne predele sa dosta barutina; pogledajte levo, i videete isto. Pogledajte ispred sebe, i
neete nai nita drugo; pogledajte natrag, i opet isto.
Nasmejah se, i rekoh da ne vidim za sebe podesno zanimanje na itavom vidiku, to se verovatno
mora pripisati ravnici.
ta kae vaa tetka o tome? upita Stirford, bacajui pogled na pismo koje sam drao u ruci.
Predlae li ona to?
Pa predlae, rekoh ja. Ona me u njemu pita da li bih eleo da budem proktor? ta vi mislite o
tome?
Pa, ne znam, odgovori Stirford pribrano. Mislim da moete biti i to kao i ma to drugo.
Nisam mogao a da se ne nasmejem to on tako jednako meri sve pozive i zvanja, te mu to i rekoh.
ta je, u stvari, proktor? upitah ja.
Pa to vam je neka vrsta popovskog pravnog zastupnika, odgovori Stirford. On je u izvesnim
zastarelim sudovima koji se odravaju u Doktorskom domu{24}, onom starom dembelskom kutu kraj
porte Sv. Pavla, ono to su javni belenici pri sudovima za graansko i obiajno pravo. To je
zvanino lice ije je postojanje, po prirodnom toku stvari, trebalo da iezne pre dve stotine godina.
Najbolje u vam objasniti ta je on, ako vam objasnim ta je Doktorski dom. To vam je mali zabaeni
kutak, u kome oni primenjuju ono to se zove crkveno pravo, i izvode sve vrste smicalica pomou
zastarelih udovinih odluka Parlamenta, o kojima tri etvrtine sveta nema ni pojma, a poslednja
etvrtina veruje da su iskopani u fosilnom stanju jo za vreme raznih Edvarda. To je mesto koje dri
stari monopol za rasprave oko naslea i brakova, i na sporove izmeu laa i brodova.
Kojeta, Stirforde, uzviknuh ja. Ne mislite valjda tvrditi da ima ieg zajednikog izmeu
pomorskih i crkvenih stvari?
Ne ja, zaista, dragi moj mladiu, odgovori on; ali hou da kaem da o njima raspravljaju i
odluuju isti ljudi, tamo u tome Doktorskom domu. Otii ete jednog dana, pa ete videti kako prave
zbrku od polovine izraza o moreplovstvu koji se nalaze u Jangovom reniku, zato to je Nansi
naletela na Saru Dein, ili to su gospodin Pegoti i jarmutski ribari u kakvom opasnom naletu bure,
naavi se u opasnosti, zakaili sidro i kabao za Nelsona, veliki putniki brod za Indiju; a kad odete
koji drugi dan, zatei ete ih kako su se zadubili u dokaze za i protiv povodom nekog svetenika koji
se ravo ponaao, pa ete videti da je sudija koji je sudio u pomorskoj parnici branilac u svetenikoj
parnici, ili obratno. Oni su kao glumci; as je sudija, a as nije; as je ovo, as ono, a as opet neto
sasvim drugo; stalno promena, promena; ali je uvek prijatno i unosno igrati se tako pozorita u uem
krugu, pred neobino probranim gledaocima.
Ali advokati i proktori nisu jedno isto? rekoh ja malo u nedoumici. Zar ne?
Nisu, odgovori Stirford; advokati su graanski pravnici, to jest ljudi koji su poloili doktorat u
nekom koledu, te otuda i znam neto o njima. Proktori se koriste uslugama advokata. I jedni i drugi
dobijaju dobre nagrade, i sve u svemu sainjavaju monu i ugodnu druinu. Ja bih vam, uopte uzev,
preporuio, Davide, da lepo primite predlog o Doktorskom domu. Mogu vam rei, ako vam to ini
neko zadovoljstvo, da se oni tamo die svojom otmenou.
Nisam ozbiljno primio srcu to to je Stirford onako, s lakim podsmehom, rekao o toj stvari, te
razmiljajui o onom utisku dostojanstvenosti i ozbiljne starine koji je uvek na mene ostavljao taj
stari dembelski kut kraj porte Sv. Pavla, nisam nepovoljno gledao na predlog svoje tetke, koja mi
je davala punu slobodu da se odluim, ne usteui se tavie da mi kae da joj je stvar pala na pamet
kad je nedavno posetila svog proktora u Doktorskom domu u nameri da napravi testament u moju
korist.
To je u svakom sluaju pohvalan postupak od strane vae tetke, ree Stirford kad mu to rekoh,
i zasluuje svaku panju. Deizi, ja bih vam savetovao da lepo pristanete na Doktorski dom.
Ve sam se bio prelomio da to uinim. Onda rekoh Stirfordu da me tetka eka u varoi, kako sam

doznao iz pisma, i da je uzela stan za nedelju dana u nekoj vrsti privatnog hotela kod Linkolns-InFildsa; hotel koji ima kamene stepenice i pogodan izlaz na krov, jer je moja tetka bila vrsto ubeena
da se svake noi sve kue u Londonu spremaju da izgore do temelja.
Ostatak puta provedosmo prijatno, vraajui se ponekad u razgovoru na Doktorski dom, i
zagledajui unapred u daleku budunost kad u tamo biti proktor, to je Stirford prikazivao u smenoj
i fantastinoj svetlosti, tako da smo obojica bili veseli. Kad najzad stigosmo, on ode kui, obeavi da
e me posetiti prekosutra, a ja se odvezoh u Linkolns-In-Filds, gde tetku zatekoh jo na nogama kako
eka veeru.
Da sam, otkako smo se ono rastali, obiao itav svet, ne verujem da bismo bili sreniji to se opet
sastajemo. Tetka se rasplakala im me zagrli i ree, pravei se da se smeje, da bi moja sirota majka,
da je to budalasto malo stvorenje neto ivo, sad lila suze, i te kakve, tu sumnje nema.
Dakle, tetka, gospodina Dika ste ostavili kod kue? zapitah ja. To mi je ao. O, Deneta, kako
ste?
Dok se Deneta klanjala i govorila da se nada da sam dobro, primetih da se tetkino lice vrlo
mnogo izduilo.
I meni je ao, ree tetka, trljajui nos. Nemam mira, Trote, otkako sam ovde.
I pre nego to sam mogao upitati zato, ona mi sama ree.
Ubeena sam, ree tetka, stavljajui ruku na sto sa nekim setnim ubeenjem, da Dik nema
toliko vrstine i odlunosti da odri magarce na odstojanju. Uverena sam da mu nedostaje odlunosti.
Trebalo je da umesto njega ostavim Denetu kod kue, pa bih moda onda bila mirna. Ako je ikad
magarac gazio po mojoj ledini, ree tetka patetino, znam da je to bilo danas posle podne u etiri
sata. Proli su me hladni marci od glave do pete, a to je samo zbog tog magarca, u to sam uverena!
Pokuao sam da je uteim, ali ona odbi da primi utehu:
Bio je to magarac, ree tetka, i to onaj sa potkresanim repom koga je jahala ona ena,
zloinka, sestra onog Merdera kad je ono dola u moju kuu. To je jo od onda bilo jedino ime
kojim je moja tetka zvala gospoicu Merdston. Ako u itavom Doveru ima magarca iju drskost
tee podnosim no ostalih, to je taj, ree tetka udarajui po stolu, ba ta ivotinja!
Deneta se usudi da kae kako se moja tetka moda izlino uzrujava ona je, Deneta, ubeena,
da je taj magarac o kome je re zaposlen prenoenjem peska i ljunka, tako da ga ne mogu upotrebiti
za gaenje ledine! Ali moja tetka nije htela ni da uje za to.
Donesoe nam ukusnu veeru, i jo sasvim toplu, mada su sobe moje tetke bile vrlo daleko od
prizemlja ne znam da li radi toga da bi imala to vie kamenih stepenica za svoje pare, ili da bude
to blie izlazu na krov. Veera se sastojala od peenog pileta, bifteka i povra, te svemu ukazah
dostojnu panju, jer je sve bilo izvrsno. Ali je moja tetka imala svoje naroito miljenje o londonskoj
hrani, te je jela vrlo malo.
Verujem da se ovo nesreno pile izleglo i odgajalo u kakvom podrumu, ree tetka, i da nikad
nije bilo na vazduhu, sem negde na fijakerskoj stanici. Biftek je moda govei, ali ne verujem u to. Po
mom miljenju, ovde nita nija pravo, sem prljavtine.
Zar ne mislite, tetka, da se pile moglo doneti sa sela? primetih ja.
Boe sauvaj! odgovori tetka. Za londonskog trgovca ne bi bilo zadovoljstvo da ta proda ako
je uistini ono to on kae da jeste.
Nisam se usudio da protivreim tome miljenju, ali sam veerao dobro, to je njoj inilo veliko
zadovoljstvo. Poto se sto raspremi, Deneta joj pomoe da uredi kosu, da namesti nonu kapu, koja
je bila lepa nego obino za sluaj poara ree tetka i da joj zadigne haljinu na kolena, to
je ona obino radila da se zagreje pre nego to ode u postelju. Ja joj onda spremih, prema utvrenim
propisima od kojih se nije smelo ni najmanje odstupiti, au vrueg, belog vina sa vodom, i komad
prepeenog hleba izrezanog u duge tanke komadie. Posle tih priprema, ostadosmo sami da

provedemo ostatak veeri. Tetka je sedela prema meni i pila ono vino i vodu, umaui u tu tenost
uske krike prepeenog hleba, sve, jednu po jednu, da ih zatim pojede, i gledajui s puno milote u
mene, ispod ruba svoje none kapice.
Pa, Trote, poe ona. ta misli o proktorisanju? Ili se jo nisi dao u te misli?
Mnogo sam o tome mislio, draga moja tetka, a i sa Stirfordom sam o tome podosta govorio.
Mnogo mi se, zaista, dopalo. Jako mi se svia.
Lepo, ree tetka, to me raduje.
Ima samo jedna tekoa, tetka.
Reci koja, Trote, odgovori tetka.
Pa, hteo bih da pitam, tetka, da nee upisivanje doi i suvie skupo, jer je sigurno, ako sam dobro
razumeo, brojno ogranieno.
Da stupi kod njih kao pripravnik, odgovori tetka, kotae tano hiljadu funti.
Eto, draga tetka, rekoh primiui blie stolicu, to mi zadaje brige. Velika je to suma novca. Vi
ste ve dosta potroili za moje kolovanje, i prema meni bili iroke ruke u svemu, koliko se samo
moglo biti. Bili ste olienje plemenitosti. Sigurno ima nekih naina da u ivot stupim tako rei bez
ikakvih izdataka, a da mi ipak predstoji karijera, ako se samo budem trudio i umeo da izdrim. Jeste
li sigurni da nije bolje da pokuam tim putem? Znate li sigurno da ste u stanju da odvojite toliko
novaca, i je li pravo da se novac tako utroi? Samo vas molim, moja draga majko, da razmislite. Jeste
li sigurni?
Moja tetka pojede pare prepeenog hleba kojim je bila zauzeta, gledajui me celo vreme pravo u
lice, pa onda spusti au na kamin, skrsti ruke pod nabranom suknjom, i ree sleee rei:
Trote, dete moje, ako ikakav cilj imam u ivotu, to je da ti omoguim da postane dobar, pametan
i srean ovek. Ja sam se tome posvetila, a tako isto i Dik. Volela bih da neki, ljudi koje poznajem
uju kako Dik govori o tome. Njegova mudrost je izvanredna. Ali niko sem mene ne zna ta je sve
kadar njegov um.
Onda zastade za trenutak da uzme moju ruku u svoje, pa nastavi:
Nita ne vredi, Trote, seati se prolosti, ako ona nema uticaja na sadanjost. Moda sam mogla
biti u boljim odnosima sa tvojim sirotim ocem. Moda sam mogla biti u boljim odnosima sa onim
sirotim detetom, tvojom majkom, ak i kad me je tvoja sestra Betsi Trotvud razoarala. Moda sam
tako mislila kad si ono doao k meni: mali odbegli deko, pranjav i iznuren od puta. Od tog vremena
pa dosad, Trote, ti si mi uvek sluio na ast i bio mi na ponos i zadovoljstvo. Sa svojim imanjem ne
smeram nita drugo, bar... ona tu, na moje veliko iznenaenje, zastade i zbuni se, ne, ne smeram
nita drugo sa svojim imanjem, a ti si mi posinak. Budi mi samo istinski odano edo u starosti, voli
me i podnosi moje udi i nastranosti, pa e uiniti vie za staru enu ija prva mladost nije bila
onako srena i privlana kakva je mogla biti; uinie mnogo vie za nju no to je ta stara ena ikad
uinila za tebe.
Tada sam prvi put uo da moja tetka spominje svoju prolost. Bilo je neke velikodunosti u
mirnoi kojom je govorila i najzad stvar prekinula, kao neto bez pogovora, tako da bi time jo
pojaala moje potovanje i ljubav prema njoj da je tako neto bilo mogue.
Trote, mi smo se sad u svemu sloili i razumeli, ree tetka, i na to ne treba vie da troimo rei.
Sad me poljubi, pa emo sutra posle doruka u Dom.
Pre no to odosmo da spavamo, dugo smo askali kraj vatre. Spavao sam u sobi na istom spratu
gde i moja tetka, te me je u toku noi nekoliko puta uznemirilo njeno kucanje na moja vrata; kad god
bi je uzbudio udaljeni tutanj koija ili pijanih kola, uvek bi dolazila da me pita ujem li vatrogasna
kola, ali je pred zoru bolje spavala, te je i meni dala da spavam.
Otprilike oko podne poosmo u kancelariju gospode Spenloa i Dorkinsa u Doktorskom domu.
Tetka je imala jo jedno duboko ukorenjeno shvatanje o Londonu: da je svaki ovek koga u njemu

sretne secikesa, pa mi dade da joj nosim torbicu u kojoj je bilo deset gvineja i neto srebra.
Zastadosmo kod radnje za igrake u Flit Stritu, da gledamo kako dinovi na crkvi Sv. Danstana
udaraju u zvona udesili smo da stignemo tamo tako da ih vidimo na poslu u podne pa onda
poosmo prema Ladgeit-Hilu i porti Sv. Pavla. Dok smo prolazili preko Ladgeit-Hila, primetih kako
je tetka ubrzala korak i kako izgleda uplaena. U isto vreme videh da je neki namrteni, ravo odeven
ovek, koji je neto ranije bio zastao u prolazu i buljio u nas, sad iao za nama tako blizu da je skoro
dodirivao tetku.
Trote! Dragi moj Trote! apnu preplaeno tetka i stisnu mi ruku. Ne znam ta da radim.

Ne plaite se! rekoh ja. ta imate da se plaite! Uite u koju radnju, a ja u brzo svriti s tim
ovekom.
Ne, ne, dete moje, odgovori ona. Ni za ta na svetu ne govori s njim. Preklinjem te, nareujem
ti!
Za ime boje, tetka! rekoh ja. Pa to je samo dosadan prosjak!
Ne zna ti ta je on! odgovori tetka. Ne zna ti ko je on! Ne zna ti ta si sad kazao!
Dok smo ovo govorili uli smo u neku praznu kapiju, te i on zastade!
Nemoj ga gledati! ree tetka, dok sam ja besno okretao glavu, nego mi dovedi kola i ekaj me,
dragi moj, u porti Sv. Pavla.
Da vas ekam? ponovih ja.
Da, odgovori tetka; moram ii sama. Moram poi s njim.
S njim, tetka? S ovim ovekom?
Pri svesti sam, odgovori ona i kaem ti da moram. Zovni kola.
Ma koliko da sam bio iznenaen, bio sam svestan da nemam pravo da joj odreknem poslunost
kad mi ovako odluno nareuje. Potrah nekoliko koraka i zovnuh najamne koije koje su prolazile

prazne. Gotovo pre no to sam stigao da spustim papuu, tetka uskoi, ni sam ne znam kako, a onaj
ovek za njom. Ona mi mahnu rukom da idem tako ozbiljno, da se ja onako zbunjen smesta okretoh i
otioh. Dok sam odlazio, uh kako ona ree koijau:
Vozite kud bilo! Vozite pravo! I odmah zatim koije prooe pored mene i odoe uzbrdo.
Sad mi pade na pamet ono to mi je priao gospodin Dik, a to sam mislio da je neko njegovo
uobraenje. Nisam mogao sumnjati da je to onaj isti ovek koga je on onako tajanstveno pomenuo,
mada nisam mogao nikako da zamislim kakve je prirode ta vlast koju on ima nad mojom tetkom.
Poto sam se pola sata osveavao u porti, videh da se koije vraaju. Koija zaustavi kraj mene kola,
u kojima je moja tetka sedela sama.
Jo se nije bila toliko oporavila od uzbuenja da bi bila spremna za posetu u koju smo poli.
Pozva me u koije i ree koijau da vozi polako neko vreme gore-dole. Meni ne ree nita drugo
osim:
Drago moje dete, nikad me nemoj upitati ta je bilo, i nikad mi ovo ne spominji.
Kad se potpuno pribra, ree mi da je sve dobro i da moemo ii. A kad mi prui torbicu da platim
koijaa, videh da vie nema ni jedne gvineje, i da je ostao samo srebrni novac.
U Doktorski dom se ulazilo kroz niski zasvoeni prolaz, im odmakosmo nekoliko koraaji
ulicom pozadi njega, gradska buka kao da se nekim udom istopi i utia u daljini. Nekoliko sumornih
dvorita i uskih prolaza dovedoe nas do kancelarije Spenloa i Dorkinsa, osvetljenih odozgo, kroz
svetlarnik. U tremu toga hrama, u koji su poklonici mogli ui bez ceremonije kucanja, tri-etiri
pisara bila su zaposlena prepisivanjem. Jedan od njih, mali suvonjav ovek, koji je sedeo sam i nosio
krutu, smeu periku koja je izgledala kao da je sva od liciderskog kolaa, die se da doeka tetku i da
je odvede u sobu gospodina Spenloa.
Gospodin Spenlou je u sudnici, gospoo; ree suvonjavi ovek, danas zasedava duhovni sud;
ali je to blizu, pa u odmah poslati po njega.
Poto smo bili ostavljeni sami sebi dok ne dovedu gospodina Spenloa, ja iskoristih priliku da se
malo osvrnem po sobi. Nametaj je bio staromodan i pranjav, a zelena oha na pisaem stolu sasvim
je izgubila boju, te je onako zbrkana i bleda liila na kakvog siromanog starca. Na stolu je bilo
puno svenjeva hartije, od kojih su neki nosili natpis Iskazi, neki, na moje iznenaenje, Klevete, neki
da su za Konzistoriju, neki za Duhovni sud, neki za Testamentarni sud, neki za Admiralski sud, a neki
za sud delegata; to mi je sve davalo povoda da se upitam koliko takvih sudova ine jedan gros{25} i
koliko e trebati vremena da se ovek u njima snae. Pored ovoga, bilo je raznih debelih rukopisnih
knjiga o iskazima zakletih svedoka, u tvrdom povezu, i spojenih zajedno u debele svenjeve; jedan
predmet, jedan sveanj, kao da je svaki predmet istorija u deset ili dvadeset svezaka. Sve je to
izgledalo prilino skupo i ostavljalo na mene prijatan utisak o proktorskom poslu. Bacao sam pogled
sa sve veim zadovoljstvom na ove i mnoge sline stvari, kad se zaue brzi koraci u susednoj sobi,
pa gospodin Spenlou, u crnoj togi opervaenoj belim krznom urno ue i skide eir.
Bio je to omalen gospodin, svetle kose, sa besprekornim cipelama i vrlo krutom belom kravatom i
okovratnikom. Bio je zakopan do grla, silno doteran i utegnut, i mora biti da je posvetio veliku
panju zaliscima, koji su mu bili briljivo uvijeni. Imao je tako masivan zlatan lanac za sat, da mi
nekako pade na um fantastina misao da bi trebalo da za izvlaenje tog sata ima i snanu zlatnu ruku,
kao one ruke to se meu nad vrata zlatarskih radnji. Bio je tako briljivo ueen i tako ukruen, da
gotovo nije mogao ni da se savije, te je, kad bi sedei na stolici razgledao hartije na svom stolu, bio
prinuen da pokree celo telo ak od dna kime, kao Pan{26}.
Tetka me je ve ranije bila predstavila, i on me utivo primio, pa mi sad ree:
Dakle, tako, gospodine Koperfilde, vi mislite da se posvetite naoj struci. Sluajno sam pomenuo
gospoici Trotvud kad sam pre neki dan imao zadovoljstvo da s njom razgovaram, on se ponovo
poklonio onako kao Pan, da ovde ima jedno prazno mesto. Gospoica Trotvud je bila tako dobra

da kae kako ima neaka o kome vodi naroitu brigu, i kome eli da osigura otmen poloaj u ivotu.
Tog neaka, rekao bih, imam; sad zadovoljstvo da ... i on se opet nakloni kao Pan.
Poklonih se u znak zahvalnosti, i rekoh da mi je tetka napomenula da tu postoji takva prilika, i da
mislim da e mi se to dopasti; da sam spreman da zavolim tu stvar, i da sam odmah prihvatio
predlog; ali da se jo ne mogu sasvim obavezati na to, dok o tome ne saznam neto vie; i da mislim
da bi mi, premda je to skoro ista formalnost, trebalo pruiti priliku da vidim kako mi se stvar svia,
pre no to se konano obaveem.
Svakako! Svakako! ree gospodin Spenlou. Mi uvek u ovoj kui dajemo mesec dana, probni
mesec. Sto se mene tie, ja bih bio srean da mogu da predloim dva meseca, tri, neogranieno
vreme, ali imam ortaka, gospodina Dorkinsa.
A nagrada, gospodine, odgovorih ja, iznosi hiljadu funti?
Nagrada zajedno sa taksom iznosi hiljadu funti, ree gospodin Spenlou. Kao to sam ve rekao
gospoici Trotvud, mene ne rukovode novani obziri; mislim da je malo ljudi koji se manje
rukovode njima, ali gospodin Dorkins ima svoje miljenje o tim stvarima, a ja moram da potujem
miljenje gospodina Dorkinsa. Jednom rei, gospodin Dorkins misli da je hiljadu funti sasvim
malo.
Predpostavljam, gospodine, rekoh ja, jo uvek elei da neto utedim tetki, da ovde nije obiaj
da se pisaru koji je tu na uenju, ako se pokae naroito koristan i odlian u svom poslu... nisam
mogao da ne pocrvenim, poto mi je ovo izgledalo kao hvalisanje; mislim da nije obiaj da mu se u
poslednjim godinama njegovog sluenja odredi neka...
Gospodin Spenlou s tekom mukom izvue glavu iz okovratnika, tek koliko da njome protrese i
da odgovori, oekivajui re plata.
Nije. Neu vam izneti kakvo bi bilo moje miljenje o toj stvari da su mi neto ruke odreene,
gospodine Koperfilde. Gospodin Dorkins je neumoljiv.
Sasvim me je obeshrabrila pomisao na gospodina Dorkinsa. Ali sam kasnije uvideo da je to
ovek blag i trom, ija je dunost u tom preduzeu bila da se dri u pozadini, da bi ga uvek
spominjali kao nepopustljivog, bezobzirnog oveka. Ako bi neki pisar zahtevao da mu se povisi
plata, gospodin Dorkins ne bi pristao ni da uje za tako neto. Ako klijent okleva da isplati
trokovnik, gospodin Dorkins je reen da ga na to nagna, i ma kako da su te stvari bile mune, a
uvek su bile, za oseanja gospodina Spenloa, gospodin Dorkins je traio da se obaveze ispune
doslovce. Srce i ruke onog dobrog anela Spenloa bili bi uvek iroki da nije samo bilo tog demona
Dorkinsa, koji ih je obuzdavao. Docnije sam u ivotu, mislim, iskustvom doao do zakljuka da i
neke druge kue vode poslove po principima Spenloa i Dorkinsa!
Dogovorismo se da mi probni mesec otpone kad mi bude volja, i da tetka ne mora ostati u gradu,
ni dolaziti ponovo kad to vreme proe, jer joj se odredbe sporazuma o meni lako mogu poslati kui
na potpis. Kad to ugovorismo, gospodin Spenlou mi ponudi da me provede po sudu i pokae kakvo je
to mesto. Kako sam bio prilino radoznao da saznam to vie, izaosmo u toj nameri i ostavismo
tetku da nas prieka, jer se ona, po njenim reima, nije pouzdavala u takva mesta, a osim toga, kako ja
mislim, na sve sudove gledala kao na barutane koje mogu svaki as odleteti u vazduh.
Gospodin Spenlou me povede kroz jedno poploano dvorite okrueno tmurnim kuama od
opeka, koje su, sudei po doktorskim imenima na vratima, bile zvanina skrovita uenih advokata o
kojima mi je Stirford govorio, pa me onda uvede u neku veliku, mranu prostoriju na levoj strani,
koja je, po mom miljenju, liila na kapelu. Gornji deo ove sobe bio je odvojen pregradom od
ostalog dela, i tu je, na dvema stranama platforme, uzdignute u obliku potkovice, sedelo na ugodnim
starinskim trpezarijskim stolicama mnogo razne gospode u crvenim togama i sivim perikama. U
njima sam prepoznao doktore o kojima sam malopre govorio. U krivini potkovice sedeo je,
mirkajui nad svojim stolom, slinim nalonju na predikaonici, neki stari gospodin, za koga bih

mislio da je sova da sam ga spazio u kakvom Ptiijem odeljenju, dok je to u stvari, kako saznadoh,
bio predsedavajui sudija. Na prostoru u samoj potkovici, neto nie od onih prvih, otprilike u visini
poda, sedelo je za dugim zelenim stolom mnogo druge gospode gospodin-Spenloovog poloaja,
obuenih kao i on u crnu mantiju sa belim krznom, ini mi se da, su im svima kravate bile krute, a
izgled naduven ali to se ovog poslednjeg tie, odmah videh da sam se ogreio o njih, jer kada se
dvojica-trojica digoe da neto odgovore na pitanje predsedavajueg dostojanstvenika, u ivotu
nisam video nita bojaljivije i unezverenije. Publika, koju su predstavljali jedan deko sa vunenim
alom i neki sav otrcan otmenjakovi, koji je kriom jeo mrvice iz depa svog kaputa, grejala se oko
pei usred sudnice. Sanjivu tiinu remetili su samo vatra koja je pucketala i glas jednog od doktora
koji je polagano lutao, kroz itavu biblioteku dokaza, i zastajao s vremena na vreme da na tome svom
putovanju malo otpoine u malim drumskim mehanama razlaganja. Sve u svemu, nikad se u ivotu
nisam naao u takvom udobnom, sanjivom, staromodnom, tupoglavom porodinom kruiu, na koji
je i samo vreme zaboravilo; te pomislih kako bi se slatko u njemu dremuckalo, u svakom drugom
svojstvu sem u svojstvu parniara.
Poto se zasitih sanjive prirode toga utoita, rekoh gospodinu Spenlou da sam za taj dan dosta
video, te se vratismo tetki, s kojom odmah otidoh iz Doma, oseajui se vrlo zelen dok sam odlazio
od Spenloa i Dorkinsa, zato to su pisari gurkali jedan drugog perima i pokazivali na mene.
Stigosmo u Linkolns-In-Filds bez nekih novih doivljaja, sem to sretosmo nekog nesrenog
magarca upregnutog u kolica ulinog prodavca voa, to kod tetke izazva muna seanjia. Poto
najzad sreno stigosmo kui, ponovo se upustimo u dug razgovor o mojim planovima, te zamolih
tetku, poto sam znao da eli kui, i da u Londonu ni pola sata ne moe biti zadovoljna zbog vatre,
hrane i secikesa, da se ne mui zbog mene i da me ostavi da se brinem sam o sebi.
Nisam ja provela ovde, evo sutra e biti nedelja dana, odgovori ona, a da ne porazmislim i o
tome, dragi moj. U Adelfi se izdaje mali, nameten stan, Trote, koji je kao stvoren za tebe.
Posle toga kratkog uvoda ona izvadi iz depa oglas paljivo iseen iz novina, koji je objavljivao
da se u Bakingem stritu u Adelfi izdaje neobino zgodan nameten stan od nekoliko soba, sa
pogledom na reku, vrlo elegantan, za otmenog mladog gospodina iz sudske ili druge kakve struke.
Useliti se moe odmah, cena umerena, a moe se, ako je po elji, uzeti i na samo mesec dana.
Pa, to je ba ono to nam je potrebno, tetka! rekoh ja, i pocrveneh pri pomisli da u iveti u
nametenom stanu.
Onda hajdemo, odgovori tetka i odmah stavi kapu koju je minut pre toga skinula. Idemo da ga
pogledamo.
I odosmo. U oglasu je pisalo da se obratimo gospoi Krup za blia obavetenja, te zazvonismo na
zvono za poslugu, za koje smo pretpostavljali da je u vezi sa gospoom Krup. Tek poto smo trietiri puta zazvonili, uspeli smo da privolimo gospou Krup da stupi u vezu s nama, pa se ona najzad
pojavi, krupna dama sa nabranom flanelskom donjom suknjom, koja se videla ispod haljine od
nankina.
Molim vas, pokaite nam va stan, gospoo, ree tetka.
Za ovog gospodina? ree gospoa Krup, traei kljueve po depu.
Da, za moga neaka, ree tetka.
Ba divan stan za njega! ree gospoa Krup.
I tako odosmo gore.
Stan je bio na vrhu kue vana stvar za moju tetku, jer je tako bio blizu poarnih lestvica, a
sastojao se od malog polumranog hodnika u kome se jedva videlo, iz sasvim mrane male ostave u
kojoj se nita nije videlo, iz sobe za rad i spavae sobe. Nametaj je bio prilino izbledeo, ali sasvim
dobar za mene, a sa prozora se, nema zbora, zaista videla reka.
Poto me je stan oduevio, tetka se sa gospoom Krup povue u ostavu da razgovara o uslovima, a

ja ostadoh na sofi u sobi za rad, ne usuujui se ni da pomislim da mi je sueno da stanujem u tako

otmenom stanu. Posle estokog dvoboja, koji potraja neko vreme, one se vratie, i ja na svoju radost,
po izrazima lica gospoe Krup i moje tetke, videh da je stvar svrena.
Je li to nametaj poslednjeg stanara? upita tetka.
Jeste, gospoo, ree gospoa Krup.
ta je bilo s njim? upita tetka.
Gospou Krup spopade nekakav dosadan kaalj usred koga jedva izgovori: Razboleo se ovde,
gospoo, i... uh! uh! uh! mili boe! umro.
Gle sad! A od ega je umro? upita tetka.
Pa, umro od pia, ree gospoa Krup u poverenju. I puenja.
Puenja? Ne, mislite valjda na dimnjake?
Ne, gospoo, odgovori gospoa Krup, od cigara i lule.
To svakako nija zarazno, Trote, primeti tetka okreui se meni.
Zaista nije, odgovorih ja.
Ukratko, kad moja tetka vide kako sam oaran tim prostorijama, iznajmi stan na mesec dana, uz
uslov da u njemu mogu ostati godinu dana kad taj rok istekne. Gospoa Krup je imala da se brine o
rublju i da kuva; sve druge potrebe su ve bile podmirene; i gospoa Krup izrino izjavi da e se o
meni uvek brinuti kao o sinu. Ostalo je da se uselim za dva dana, te gospoa Krup zahvali bogu da je
nala nekog za koga e se brinuti!

Na povratku kui tetka mi ree kako se pouzdano nada da e me ivot, kojim u sad poeti da
ivim, ovrsnuti i uiniti da postanem samopouzdan, to mi jo jedino nedostaje. Ona to i sutradan
ponovi nekoliko puta dok smo se dogovarali kako da prenesemo moje odelo i knjige od gospodina
Vikfilda, o emu zatim, kao i o svom proteklom raspustu, napisah Agnesi dugako pismo, koje tetka
uze da joj preda, poto je dan posle toga trebalo da poe kui. Da ne duljim stvar, dodau jo samo da
me tetka snabdela novcem za sve mogue potrebe za ceo taj probni mesec; da se Stirford na moje

veliko razoaranje, a i njeno, nije pojavio pre njenog polaska; da je videh kako se udobno smestila u
potanska kola za Dover zajedno sa Denetom, likujui unapred zbog predstojeeg poraza koji e
zajedno sa Denetom zadati magarcima potukaima; i da, poto kola odoe, krenuh prema Adelfiju,
razmiljajui o minulim danima kada sam lutao ispod podzemnih svodova tog istoga Adelfija, i o
srenoj promeni koja me je iznela na povrinu.

GLAVA XXIV
MOJE PRVO LUMPOVANJE

Divno je bilo biti jedini gospodar one kule u oblacima; zatvoriti spoljna, vrata, pa se oseati kao
Robinson Kruso kada je uao u svoje utvrenje i povukao za sobom lestvice. Divno je ii po gradu sa
kljuem od stana u depu i znati da moe pozvati u kuu koga bilo, a pritom biti siguran da to
nikome nee smetati, samo ako tebi samom ne smeta. Divno je dolaziti kui i odlaziti, i pritom nikad
ne rei ni rei, i zvoniti po gospou Krup, da dahui doe iz zemljinih dubina kad je elim i kad je
raspoloena da doe. Sve je ovo, kaem, divno, ali moram isto tako priznati da ima trenutaka kad je i
vrlo sumorno.
Bilo je prijatno izjutra, naroito kad bi jutro bilo lepo. Pri dnevnoj svetlosti ivot je izgledao sve,
slobodan, a na sunevoj svetlosti jo sveiji i slobodniji. Ali kad je dan poinjao da se kloni veeri,
izgledalo je kao da i ivot zamire. Ne znam ni sam otkud to, ali je pri svetlosti svee retko kad
izgledao prijatan. Tada sam eleo da imam nekoga s kim bih mogao porazgovarati. Nedostajala mi je
Agnesa. Oseao sam stranu prazninu onde gde je bio onaj nasmeeni kovei za uvanje mojih
tajni. Izgledalo je da gospoa Krup ivi beskrajno daleko. Mislio sam na svog prethodnika, koji je
umro od pia i duvana, pa mi je padalo na pamet da bi bilo bolje da je bio valjan i jo poiveo, mesto
to mi sad dosauje kao mrtav.
Posle dva dana i dve noi inilo mi se kao da sam tamo iveo godinu dana, a ipak nisam postao
stariji ni za sat, ve me je kao i uvek muila moja nezrelost.
Kako se Stirford jo nije pojavljivao, pomislih da je moda bolestan, te treeg dana izioh iz
Doma ranije i odoh peice do Hajgeita. Gospoa Stirford se obradova kad me vide i ree mi da je
otiao s jednim drugom iz Oksforda da poseti drugog druga koji stanuje blizu Sent Albansa, ali da se
nada da e se sutra vratiti. Toliko sam ga voleo, da sam bio ljubomoran na njegove oksfordske
prijatelje.
Poto je navaljivala da ostanem na veeri, ja ostadoh, te mislim da ni o emu drugom nismo
razgovarali sem o njemu. Rekoh joj koliko ga je svet u Jarmutu zavoleo i kako je bio divan drug.
Gospoica Dartl je bila puna aluzija i zagonetnih pitanja, ali ju je jako interesovalo ta smo tamo
radili, pa je esto govorila: Je li zaista bilo tako? i postavljala druga pitanja, te je izvukla iz mene
sve to je htela da dozna. Izgledala je isto onako kao to sam je opisao kad sam je prvi put video, ali
sam se tako prijatno i prirodno oseao u drutvu tih dveju dama, da osetih kao da se pomalo
zaljubljujem u nju. Nisam mogao a da ne pomislim nekoliko puta u toku te veeri, i naroito dok sam
te noi iao kui, kako bi ona bila divno drutvo u Bakingem stritu.
Sledeeg jutra sam pio kafu i jeo kiflu pred odlazak u Dom a ovde mogu da primetim da je bilo
udnovato kako je kafa gospoe Krup, i pored toga to ju je mnogo troila, ostajala srazmerno slaba
kad na moju beskrajnu radost ue Stirford.
Dragi moj Stirforde, viknuh ja; ve sam pomislio da vas nikad vie neu videti.
Odvukli su me oruano silom, ree Stirford, ve sutradan po mom povratku kui. Sluajte,
Deizi, pa vi ste se ovde smestili kao prava stara bearina!
Ja mu s puno ponosa pokazah itav stan, ne proputajui ni ostavu, i on ga jako pohvali.
Znate li ta, stara bearino, dodade on, ja u od ovog napraviti svoj stan u gradu, dok mi vi ne
reknete da se istim.
Obradovah se kad to uh. Rekoh mu, ako bude na to ekao, da e ekati do sudnjeg dana.
Treba neto da dorukujete! rekoh ja i stavih ruku na ue od zvonceta; gospoa Krup e vam

napraviti sveu kafu, a ja u vam ispriti malo slanine na ovoj ovde momakoj holandskoj pei.
Ne, ne, ree Stirford. Ne zvonite! Ne mogu! Moram da dorukujem sa jednim od onih drugova
koji je odseo u Pjaca-Hotelu u Kovent-Gardenu.
Ali ete se onda vratiti na veeru, rekoh ja.
Ne mogu, ivota mi. Nita mi ne bi bilo prijatnije od toga, ali moram ostati s tom dvojicom
drugova. Sutra ujutro sva trojica putujemo.
Onda ih dovedite ovamo na veeru, odgovorih ja. ta mislite da li bi doli?
O, oni bi rado doli, ree Stirford, ali bi vam bili na smetnji. Bolje doite vi, pa emo negde
zajedno veerati.
Nikako nisam hteo da pristanem na to, jer sam uvrteo sebi u glavu da treba da proslavim naselje i
da mi se nikad nee pruiti bolja prilika. Jo vie sam se ponosio svojim stanom otkako ga je on
pohvalio, te sam goreo od elje da otkrijem sve njegove prijatne strane. Zato ga naterah da mi obea
u ime svoja dva prijatelja, te zakazasmo veeru za est sati.
Kad on ode, zazvonih po gospou Krup i upoznah je sa svojom smelom zamisli. Gospoa Krup na
prvom mestu ree da je naravno dobro poznato da se od nje ne moe oekivati da ona posluuje, ali
da poznaje jednog okretnog mladog oveka koji bi pristao da to radi za pet ilinga, i odozgo jo
koliko ja budem hteo da mu dam. Rekoh da svakako pristajem. Zatim gospoa Krup ree kako je
jasno da ona ne moe biti na dva mesta u isto vreme, to se meni uini sasvim razlono, i da bi bila
neophodna neka mlada devojka koja bi stajala u ostavi, gde bi kraj svee iz spavae sobe prala tanjire.
Ja upitah koliko bi stajala takva mlada devojka, a gospoa Krup ree da me iling i est penija nee ni
obogatiti ni osiromaiti. Odgovorih da verujem da nee, te i to utvrdismo. A gospoa Krup ree:
A sad, ta emo za veeru?
Kuhinjsko ognjite gospoe Krup bilo je dobar primer nedostataka promiljenosti kod gvoara
koji ga je pravio, jer se na njemu nije nita drugo moglo spremiti sem kotleta i pirea od krompira. A
to se tie tiganja za ribu, gospoa Krup ree da samo doem i pogledam njeno ognjite. Zaista nita
potenije nije mogla rei. Zar da odem i da vidim? Poto ne bih postao nita pametniji time to bih ga
video, odbih i rekoh:
Pa dobro, ne mora biti ribe.
Ali gospoa Krup ree:
Ta nemojte tako; pristiu ostrige; zato ne bi njih?
Tako se i to rei. Onda gospoa Krup ree da bi mi preporuila sledee: par vruih peenih pilia
iz delikatesne radnje; govei paprika sa povrem iz delikatesne radnje; dva manja jela za
proelje stola, recimo neki puding s mesom i prene bubrege iz delikatesne radnje; pa onda jednu
tortu i, ako volim, elea opet iz delikatesne radnje. Tako e, ree gospoa Krup, ona dobiti
mogunosti da se sva posveti barenju krompira, i da poslui, onako kako ona to zna, sir i celer.
Postupajui po savetu gospoe Krup, poruih jela u delikatesnoj radnji. Dok sam neto docnije
iao Strendom, primetih u izlogu neke radnje, koja je prodavala unku i govedinu, neku tvrdu iaranu
smesu koja me je podseala na mramor, a na kojoj je pisalo lana kornjaa{27} te uoh i kupih jedan
komad; taj je komad kako sam docnije uvieo, mogao biti dovoljan za petnaestoricu ljudi. Gospoa
Krup na jedvite jade pristade da tu smesu zagreje, na to se ona u tenom stanju tako skupi, da nam se
uini, kako se Stirford izrazi, prilino mrava za etvoricu.
Po srenom zavretku svih tih priprema, ja kupih neto voa i slatkia na pijaci u Kovent-Gardenu,
i u jednoj vinarskoj radnji u tom kraju poruih, moglo bi se rei, znatnu koliinu vina. Kad se to
posle podne vratih kui, i kad na podu u ostavi videh boce svrstane u karu, uini mi se da ih je tako
mnogo mada utvrdih da mi nema dve, to je gospoi Krup bilo vrlo neprijatno da ih se istinski
uplaih.
Jedan se Stirfordov prijatelj zvao Grender, a drugi Markhem. Obojica su bili veseli i ivahni

mladii. Grender neto stariji od Stirforda a Markhem mladolik, tako da mu ne bih dao vie od
dvadeset. Primetih da on o sebi uvek govori neodreeno kao o oveku, a retko ili nikad u prvom
licu jednine.
ovek se ovde moe vrlo dobro oseati, gospodine Koperfilde, ree Markhem, mislei na sebe.
Nije ravo mesto, rekoh ja, i sobe su zaista ugodne.
Nadam se da ste obojica pri apetitu, ree Stirford.
asti mi, odgovori Markhem, izgleda da, grad otvara oveku apetit. ovek je po ceo dan
gladan, ovek neprestano jede.
Ispoetka sam bio malo zbunjen i oseao se suvie mlad da bih mogao sedeti u zaelju, te kad
najavie veeru, zamolih Stirforda da sedne u zaelje, pa sedoh prema njemu. Sve je bilo vrlo dobro;
nismo tedeli vino, a on se tako sjajno trudio da ide sve kako treba, da u naem dobrom raspoloenju
nije bilo zastoja. Za vreme veere nisam bio zabavan koliko bih mogao poeleti, jer sam se, poto se
moja stolica nalazila prema vratima, mnogo uznemiravao opaanjem da onaj Okretan mladi ovek
esto izlazi iz sobe, i da se odmah posle toga na zidu hodnika pojavi njegova senka sa bocom na
ustima. I mlada devojka mi je isto tako zadavala muke, ne toliko zbog toga to se nije urila da
pere tanjire, koliko time to ih je razbijala. Jer kako je bila po prirodi ljubopitljiva, i nije mogla da se
ogranii kako su jasno glasila data joj uputstva na ostavu, neprestano je izvirivala i neprestano
zamiljala da ju je neko opazio, pa se u tom uverenju nekoliko puta urno povlaila sve preko tanjira
kojima je paljivo poploala ostavu i pravila silnu tetu.
Ovo su, meutim, bile sitne nezgode, na koje sam lako zaboravio im se sto raistio i izneli
kolai, ali ba u toj fazi naeg zabavljanja pronaoe da onaj okretni mladi vie nije u stanju da
proslovi re. Poto ga poverljivo uputih da potrai drutvo gospoe Krup i da mladu devojku isto
tako odvede u suteren, sav se predadoh veselju.
U prvo sam vreme bio neobino veseo i bezbrian; u glavu mi navalie svakovrsni upola
zaboravljeni predmeti za razgovor, te sam se razbrbljao kao nikada dotle. Od srca sam se smejao
svojim sopstvenim, a i tuim alama; pozivao Stirforda na odgovornost to nam se sipa vino;
nekoliko puta se obavezao da u doi u Oksford; objavio da nameravam da prireujem iste ovakve
veere jedanput nedeljno do daljeg saoptenja; i ludo uzeh tako mnogo burmuta iz Grenderove
burmutice, da sam bio primoran da odem u ostavu, gde sam nasamo kijao punih deset minuta.
Posle sam stao da toim vino sve bre i bre, i da neprestano otvaram nove boce, iako to davno
vie nije bilo potrebno. Digoh au u Stirfordovo zdravlje. Rekoh da mi je najmiliji prijatelj, zatitnik
mog deakog doba i drug moje mladosti. Rekoh da se radujem to mogu da mu nazdravim. Rekoh
da mu vie dugujem nego to mu ikad mogu platiti i da mu se mnogo vie divim no to mogu izraziti.
Zavrih reima Nazdravljam Stirfordu! Neka ga bog poivi! iveo! Mi mu tri puta po triput
viknusmo iveo, pa jo jedanput, i najzad snano na zavretku. Razbih au dok sam iao oko stola
da se rukujem s njim, i rekoh mu u dve rei Stirforde, vi ste zvezda vodilja mog ivota!
Kad sam se posle toga osvestio, neko je ve bio zaao u polovinu pesme. Taj peva je bio
Markhem, koji je pevao: Kad srce oveku ispuni briga, im to otpeva, on ree da e dii au u
zdravlje ene. Ja se pobunih protiv toga, i ne mogoh to dopustiti. Rekoh da to nije astan nain
nazdravljanja, i da se u mojoj kui moe samo nazdravljati Gospoama! Istupio sam odluno
prema njemu, sigurno zato to sam video da mi se Stirford i Grender smeju meni ili njemu ili
obojici. On ree da se oveku ne moe nametnuti ta da radi. Ja rekoh da moe. On onda ree da nije
doputeno vreati oveka. Ja rekoh da u tome ima prava da se nikad ne sme vreati pod mojim
krovom, gde su lari{28} svetinja, a zakoni gostoprimstva svemoni. A on ree da ovek bez ikakva
poniavanja vlastitog dostojanstva moe priznati da sam avolski dobro mome, te ja odmah digoh
au u njegovo zdravlje.
Neko je puio. Svi smo puili. Ja sam puio i pokuavao da priguim sve jau elju da se stresem.

Stirford je odrao govor o meni, koji me je uzbudio skoro do suza. Zahvalih mu i rekoh kako se
nadam da e ovo drutvo veerati i sutradan, i dan posle toga uvek u pet sati, da bi se moglo
uivati u razgovoru i drutvu do kasno uvee. Osetih potrebu da nazdravim jednoj linosti. Nazdravih
svojoj tetki. Gospoici Betsi Trotvud, najboljoj predstavnici svoga pola.
Neko se naginjao kroz prozor moje spavae sobe, osveavao elo na hladnom kamenju zida i
oseao dah vetra na licu. To sam bio ja. Oslovljavao sam sebe sa Koperfilde i govorio: Zato si
pokuao da pui? Trebalo je da zna da to ne moe. A sad opet neko nesigurno posmatra svoje lice
u ogledalu. To sam opet ja. U ogledalu sam vrlo bled; oi imaju neki bezizrazni izgled, a kosa mi
samo kosa, nita drugo, izgleda strano pijana.
Neko mi kae: Hajdemo u pozorite, Koperfilde! Preda mnom nije vie spavaa soba, ve opet
sto pokriven aama koje zveckaju, lampa, Grender s moje desne strane, Markhem s leve, a Stirford
prema meni svi kao u nekoj magli i daleko. Pozorite? Svakako. Kao porueno! Hajdemo! Ali me
moraju izviniti to moram sve ispratiti, pa onda ugasiti lampu za sluaj poara.
Usled neke pometnje u mraku, nestaju vrata. Dok ih traim u zavesama na prozoru Stirford me,
smejui se, uzima za ruku i izvodi. Ili smo niz stepenice jedan za drugim. Pri dnu neko pade, i
skotrlja se. Neko drugi ree: To je Koperfild! Mene taj lani izvetaj razljuti, ali kad videh da u
hodniku leim na leima, poeh pomiljati da u tome ima neke istine.
No puna magle, sa velikim krugovima oko svetiljki na ulicama! Nejasno se govorilo da je no
vlana! Ja izrazih miljenje da je ak mrazna. Stirford me ispod neke svetiljke oisti od praine, pa mi
ispravi eir, koji neko odnekud izvue na upravo udesan nain, jer ga ja pre toga nisam imao na
glavi. Stirford izjavi: Sad vam je dobro, Koperfilde, je l te? a ja mu odgovorih: Nika bolje.
Neki ovek, koji je virio kao iz neke rupe od golubarnika, i koji od nekog primi novac, gledao je
iz magle, pitajui da li sam i ja jedan od gospode za koju je plaeno, i kao da je bio prilino u
nedoumici ukoliko se seam na osnovu jednog pogleda koji sam na njega bacio da li da uzme
novac ili ne. Malo zatim naosmo se vrlo visoko u vrlo toplom pozoritu, gledajui dole u veliki
parter, u kojem su se gusto zbijeni ljudi videli tako nejasno, da je izgledalo kao da se pui. Bila je tu i
velika pozornica, koja je posle onih ulica izgledala vrlo ista i ravna; a bilo je i ljudi na njoj, koji su
govorili o ovom ili o onom ali sasvim nerazgovetno. Bilo je u izobilju sjajnih svetiljki, bilo je
muzike, i bilo je dama dole u loama, i ko zna ta sve jo. Izgledalo mi je kao da cela zgrada ui da
pliva; tako se neuraunljivo ponaala kada bih pokuao da je malo uvrstim.
Na neiji predlog reimo da siemo dole u loe, gde su sedele dame. Ispred mog pogleda proe
zavaljen na sofi neki gospodin propisno obuen, i sa dogledom u ruci, pa onda i moja prilika u
ogledalu, u svojoj prirodnoj veliini. Onda me uvedoe u jednu od onih loa, i dok sam sedeo i neto
govorio, svet je oko mene vikao: Mir! dok su dame bacale ljutite poglede na mene.
ta! Gle! Agnesa! sei na seditu ispred mene, u istoj loi, a pokraj nje neka dama i gospodin
koga ne poznajem. Sada joj vidim lice, bolje nego to sam ga onda video, kako se okree meni i sa
neizbrisivim izrazom aljenja i uenja na licu.
Agnesa! rekoh ja odebljalim jezikom. Bo moj! Agnesa!
utite! Molim vas! odgovori ona, nisam mogao da shvatim zato; uznemiravate publiku.
Gledajte na pozornicu!
Na njenu zapovest pokuah da uvrstim pogled i da ujem neto od onog to se tamo deava, ali
uzalud. Posle nekog vremena opet bacih pogled na nju, i videh kako se povlai u svoj kut i stavlja
ruku u rukavici na elo.
Agnesa! rekoh ja. Da am nije zlo?
Nije, nije! Ne brinite za mene, Trotvude, odgovori ona. Sluajte! Hoete li skoro ii?
Ou li skoro ii? ponovih ja.
Da.

Imao sam glupu nameru da joj odgovorim kako u ekati da bih joj pomogao da sie. Mislim da
sam to nekako i rekao jer je ona, poto me je neko vreme paljivo posmatrala, izgleda shvatila, te
tiho odgovori:
Znam da ete uiniti to vas zamolim, ako vam kaem da to sasvim ozbiljno elim. Idite sada,
idite Trotvude, za moju ljubav, i zamolite svoje prijatelje da vas odvedu kui.
Dotle me je ve toliko otreznila, bar privremeno, da sam, iako ljut na nju, oseao stid, pa uz jedno:
Kno! to je trebalo da znai Laku no ustadoh i otidoh. Moji drugovi pooe za mnom, te
se iz loe odmah stvorih u svojoj spavaoj sobi, gde je kraj mene bio samo Stirford, koji mi je
pomogao da se svuem, i gde sam as kazivao da mi je Agnesa sestra, a as ga molio da donese
otvara za boce da otvorim jo jednu bocu vina.
Kako je neko, leei u mom krevetu, neprestano jedno te isto govorio i radio bez ikakve veze, u
nekom grozniavom snu cele bogovetne noi dok se krevet ljuljao kao more koje nikad ne
miruje! Kako mi se, kad se taj neko polako pretvori u mene, gua poe suiti od ei i kako mi se
uini da mi je spoljna koa tvrda kao daska, jezik dno praznog kotla, koji je prevuen skramom od
silne upotrebe, i koji sagoreva na slaboj vatri, a dlanovi vrele metalne ploe koje ni led ne moe da
rashladi!
A tek duevne muke, kajanje i stid koje osetih sutradan kad se osvestih! Uas pri pomisli da sam
poinio hiljade ludosti kojih se vie ne seam, a koje nikad nita nee moi popraviti, seanje na onaj
nezaboravni pogled kojim me je Agnesa pogledala; ubistvena nemogunost da s njom govorim,
poto u onom beslovesnom stanju nisam doznao ni otkud ona u Londonu, ni gde je odsela; moje
gaenje od samog gledanja sobe u kojoj je bila pijanka; glava koja puca od bola; pa onaj miris
duvana, onaj pogled na vinske ae, ona nemogunost izlaenja na ulicu, ili ak ustajanja iz postelje
o, da, grozna dana!
O kako mi je bilo te veeri dok sam sedeo kraj vatre sa inijom ovije orbe po kojoj su plivale
mrlje masti, i mislio kako sam poao putem svoga prethodnika, i kako u naslediti njegov grozni
ivot uz njegov stan, te mi je dolazilo da odjurim u Dover i sve otkrijem! Kako mi je bilo te veeri
kad ono ue gospoa Krup da odnese iniju od orbe, i da donese jedan bubreg na malom tanjiru za
sir kao jedini ostatak sinone gozbe. Dolo mi je bilo zbilja da joj padnem na grudi od nankina, i da
joj kaem u nastupu iskrenog kajanja; O gospoo Krup, gospoo Krup, ostavite se tih ostataka! Ja
se oseam jadan i alostan! to bih i uinio, da ak i u tom trenutku iskuenja ne pomislih da
gospoa Krup ipak nije ena kojoj se moe ispovedati.

GLAVA XXV
DOBRI I ZLI ANELI

Ba sam hteo da izaem iz svoje sobe ujutro posle onog alosnog dana punog glavobolje, gaenja
i kajanja, s nekom udnom zbrkom u glavi u pogledu datuma moje sveane veere, kao da je itava
grupa Titana uzela ogromnu polugu i odgurnula prekjueranji dan nekud na nekoliko meseci
unazad, kad ugledah jednog glasonou kako ide navie s nekim pismom u ruci. Dotle je sasvim
natenane iao svojim poslom, ali kad spazi mene na vrhu stepenica, i vide da ga posmatram preko
ograde, udari u trk i dotra gore, zaduvan kao da se slomio od silnog tranja.
Za potovanog gospodina T. Koperfilda, ree glasonoa, dotiui kapu svojim tapiem.
Gotovo nisam bio u stanju da kaem da sam to ja: toliko sam bio uzrujan verujui da pismo dolazi
od Agnese. Ali mu ipak rekoh da sam ja gospodin T. Koperfild, to mi on poverova i predade pismo,
na koje se, kako ree, iziskuje odgovor. Ja ga ostavih na stepenicama da eka na taj odgovor, pa se
vratih u svoj stan u tako nervoznom stanju, da mi je dolo da spustim pismo na sto za doruak dok se
ne sprijateljim malo s njegovim spoljnim izgledom, pa se tek onda reih da prelomim peat.
Kad ga otvorih, videh da je to vrlo ljubazno pisamce, u kojem nije bilo ni pomena o mom stanju u
pozoritu. U njemu je stajalo samo: Dragi Trotvude, ja stanujem u kui tatinog zastupnika gospodina
Voterbruka, na Eli-Pleisu, u Holbornu. Da li biste hteli da doete do mene danas ili u svako doba koje
budete odredili? Uvek vaa odana Agnesa,.
Tako mi je mnogo vremena trebalo da napiem odgovor koji bi me makar malo zadovoljio, da ne
znam ta je glasonoa mogao misliti, sem ako nije pomislio da uim da piem. Mora da sam poeo
bar pola tuceta odgovora. Poeo sam jedan: Kako se mogu ikad nadati, draga Agnesa, da u iz vaeg
seanja izbrisati odvratni utisak..., ali mi se takav odgovor nije dopao, te sam ga pocepao. Poeo
sam drugi: ekspir je primetio, draga Agnesa, da je udno da ovek svog neprijatelja mee u usta...
to me podseti na Markhema, te ne nastavih. ak sam pokuao i sa stihovima. Poeo sam jedno
pisamce estoslonim stihom. Ne seaj se, mila... ali ne mogoh nai pogodan stih, te odustadoh.
Posle mnogih pokuaja, napisah prosto: Draga Agnesa. Vae pismo je kao Vi sama; ta bih mogao
pohvalnije rei o njemu? Doi u u etiri sata, Va odani i tuni T. K. I glasonoa najzad ode sa
tom porukom koju sam iz dvadeset razloga u isti mah poeleo da povuem im je izala iz mojih
ruku.
Ako je taj dan bio samo upola toliko uzbudljiv jo kome uvaenom kolegi iz Doktorskog doma
koliko meni, iskreno verujem da je tome gospodinu poprilino izaao na nos njegov udeo u tome
starinskom i smrdljivom popovskom siru. Mada sam iz kancelarije izaao u tri i po, i mada sam se
ve posle nekoliko minuta unjao oko mesta sastanka, odreeno vreme proe za itavih etvrt sata,
prema asovniku na tornju crkve Sv. Andrije u Holbornu, pre no to pribrah dovoljno oajnike
hrabrosti da povuem za ruicu privatnog zvonceta provuenog kroz levi dovratnik kue gospodina
Voterbruka.
Struni poslovi kancelarije gospodina Voterbruka obavljali su se u prizemlju, a otmeni poslovi
kojih je bilo mnogo na gornjem spratu zgrade. Uvedoe me u lep, ali dosta zaguljiv salon, gde je
sedela Agnesa i plela neku kesu.
Izgledala je tako tiha i dobra, i tako me podsetila na moje bezbrine ake dane u Kenterberiju i na
pijanog, nadimljenog glupavog bednika kakav sam bio pre neku no, da podlegoh, poto ne bee vie
nikog u sobi, samopregoru i stidu... i pokazah se, ukratko reeno, kao prava budala. Ne mogu poricati
da sam zaplakao. Ni dan danji mi nije jasno je li to, uopte uzevi, bilo najpametnije ili najsmenije

to sam mogao uiniti.

Da je bio ma ko drugi, Agnesa, rekoh ja okrenuvi glavu ustranu, ne bih ni upola toliko mario.
Ali da me ba vi vidite! Skoro bih vie voleo da sam umro pre toga!
Ona spusti ruku dodir njene ruke bio je kao nijedan drugi na moju miicu, samo za trenutak,
i ja osetih takvo prijateljstvo i takvu utehu, da je, ne mogavi se uzdrati, prinesoh ustima i zahvalno
poljubih.
Sedite, ree Agnesa veselo. Nemojte se alostiti, Trotvude. Ako se ne moete potpuno osloniti
na mene, na koga ete se osloniti?
Ah, Agnesa! odgovorih ja. Vi ste moj dobri aneo!
Ona sa nasmei prilino tuno, kako mi se uini, i odmahnu glavom.
Da, Agnesa, moj dobri aneo! Uvek moj dobri aneo!
I kad bih to zaista bila, Trotvude, odgovori ona, jednu bih stvar od sveg srca uinila.
Ja pogledah u nju upitno, ali ve nasluujui ta hoe da kae.
Upozorila bih vas, ree Agnesa gledajui me netremice, na opasnost od vaeg zlog anela.
Draga Agnesa, poeh ja, ako mislite na Stirforda ...
Mislim, Trotvude, odgovori ona.
Onda mu inite veliku nepravdu. Zar on moj zli aneo, ili ma iji? On, koji je samo moj voa,
moja potpora i moj prijatelj! Draga Agnesa, recite, zar nije nepravedno, nimalo nalik na vas, kad ga
cenite prema onome to ste videli na meni preksino?
Ja ga ne cenim po onom to sam videla na vama preksino, odgovori ona mirno.
Nego po emu onda?
Po mnogim stvarima, koje su same po sebi sitnice, ali koje se meni ne ine takve kad se poveu
jedna s drugom. Ja ga dobrim delom cenim po vaem sopstvenom prianju o njemu, Trotvude, i po
vaem karakteru, i po uticaju koji on ima na vas.
U njenom skromnom glasu uvek je bilo neeg to je, izgleda, diralo neku icu u meni, koja bi
zatreperila samo na taj zvuk. Ona je uvek bila ozbiljna, ali kad bi postala vrlo ozbiljna kao to je sad
bio sluaj, ta bi ica tako zatreperila, da bih se odmah pokorio. Sedeo sam i gledao u nju dok je ona
drala oi oborene i uprte u svoj rad; sedeo sam i kao da sam i dalje sluao njen glas, od ijeg mi se
zvuka zamrai Stirfordova slika i pored sve moje privrenosti njemu.
To je od mene vrlo smelo, ree Agnesa diui opet pogled na mene; od mene koja sam uvek
ivela tako povuena, te tako slabo poznajem svet, da ne bih smela sa takvom sigurnou davati
savete, pa ak ni imati tako odluno miljenje. Ali znam iz kakvog je to oseanja poteklo, Trotvude;
iz kakvog iskrenog podseanja na to da smo zajedno rasli, iz kako iskrenog zanimanja za sve to je u
vezi s vama. Otuda mi i dolazi ta smelost. Ja sam uverena da je tano ono to vam kaem. Sasvim sam
sigurna u to. Kad vas opominjem da ste stekli opasnog prijatelja, oseam kao da vam to govori neko
drugi, a ne ja.
Opet sam gledao u nju i opet sluao ta govori, ak i poto je uutala, i opet potamne njegova
slika, iako mi je jo leala u srcu.
Nisam tako nerazumna da oekujem, ree Agnesa posle kratkog vremena, vraajui se svom
obinom glasu, da ete hteti, ili da ete moi odmah promeniti svoje oseanje, koje je za vas postalo
pravo ubeenje, a jo manje da ete promeniti oseanje iji koren lei u vaoj poverljivoj prirodi. Ne
bi trebalo da to radite na brzu ruku. Ja od vas, Trotvude, traim samo da se, ako ikad mislite na
mene... hou da kaem, ree uz miran osmeh, pogodivi zato sam poumio da je prekinem, da se,
kad god pomislite na mene, setite i ovog to sam vam rekla. Opratate li mi za sve ovo?
Oprostiu vam, Agnesa, odgovorih ja, kad budete dali priznanje Stirfordu i zavoleli ga onako
kako ga ja volim.
Zar ne pre toga? ree Agnesa.

Videh kako joj preko lica pree laka senka kad njega ovako pomenuh, ali mi odgovori osmehom,
te smo opet bili puni uzajamnog neogranienog poverenja kao i ranije.
A kad ete, Agnesa, vi meni oprostiti ono od preksino?
Kad se budem ponovo setila toga, ree Agnesa.
Ona je elela da promeni predmet razgovora, ali sam ja bio toliko obuzet njim, da sam hteo potopoto da joj ispriam kako je dolo do toga da se obrukam i usled kakvog je lanca sluajnih okolnosti
pozorite ispalo poslednji beoug u njemu.
Za mene je bilo veliko olakanje da joj nadugako i nairoko objasnim zahvalnost koju sam
oseao prema Stirfordu zbog toga to je pazio na mene dok nisam bio u stanju da pazim sam na sebe.
Ne smete zaboraviti, ree Agnesa mirno menjajui predmet razgovora im sam bio zavrio, da
uvek treba da mi priate o sebi ne samo kad je posredi kakva nevolja, nego i kad je posredi kakva
ljubav. Ko je doao na mesto gospoice Larkins, Trotvude?
Niko, Agnesa.
Jeste neko, Trotvude, ree Agnesa smejui se i diui kaiprst.
Ne, Agnesa, na asnu re! To jest, na svaki nain, postoji izvesna dama u kui gospode Stirford
koja je vrlo duhovita i s kojom volim da razgovaram, neka gospoica Dartl, ali je ne oboavam.
Agnesa se opet nasmeja svojoj pronicljivosti, pa mi ree da misli kako bi trebalo da odsad, ako
mislim da joj ostanem veran to se tie poveravanja tajni, vodi mali spisak mojih vatrenih ljubavi sa
naznaenjem datuma, trajanja i zavretka svake od njih, neto kao tabelarni pregled vladavine
pojedinih kraljeva i kraljica Engleske. Zatim me upita jesam li video Uriju?
Uriju Hipa? rekoh ja. Nisam. Je li on u Londonu?
On dolazi svakog dana dole u kancelariju, odgovori Agnesa. Bio je u Londonu nedelju dana
pre mene. Bojim se da je dolazio po izvesnom neprijatnom poslu, Trotvude.
Poslu koji vam, kako vidim, zadaje brigu, Agnesa, rekoh ja; ta li to moe biti?
Agnesa ostavi svoj rad i odgovori poklapajui ruke jednu drugom i gledajui u mene onim svojim
lepim i blagim oima.
Mislim da e stupiti u ortakluk s tatom.
ta? Urija? Ta niska ulizica da dopuzi kao crv do tako visokog poloaja? viknuh ja ljutito. Zar
se niste protivili tome, Agnesa? Imajte na umu kakva e ta veza biti. Morate govoriti otvoreno. Ne
smete dopustiti ocu da uini takav ludi korak. Vi to morate spreiti, Agnesa, dok jo ima vremena.
Dok sam govorio, Agnesa, i dalje gledajui u mene, zaklima glavom, smekajui se na moju
vatrenost, pa odgovori:
Vi se seate naeg poslednjeg razgovora o tati? Skoro odmah iza toga, nije prolo vie od dva-tri
dana, on mi je prvi put nagovestio ovo to sam vam sad rekla. alost je bila gledati kako se u njemu
vodi borba izmeu elje da meni predstavi kao da on to radi po slobodnom izboru, i njegove
nesposobnosti da sakrije da mu je to nametnuto. Bilo mi ga je tako ao.
Zar nametnuto, Agnesa? Ko mu namee?
Urija je, odgovori ona posle kratkog oklevanja, udesio da tati postane neophodan. On je
prepreden i oprezan. Zagospodario je svim tatinim slabostima, podsticao ih i koristio se njima, dok...
da sve kaem jednom rei, Trotvude, dok nije doveo dotle da ga se tata boji.
Bilo je tu i jo neega to je ona mogla da kae i to je znala, ili samo podozrevala; to sam jasno
video. Nisam se mogao odluiti da joj zadam bol pitajui je ta je to, jer sam znao da mi to ne kazuje
da bi potedela oca. Oseao sam da se to ve dugo spremalo; da, trebalo je samo da malo promislim,
pa da shvatim da se odavno spremalo. Ali sam outao.
Njegov je uticaj na tatu, ree Agnesa, vrlo velik. On se pravi ponizan i zahvalan, moda i
iskreno, nadam se, ali je njegov poloaj stvarno nadmoan, te strepim da se on grubo slui tom
svojom moi.

Ja rekoh da je on pseto, to mi je u tom trenutku bilo veliko zadovoljstvo.

U vreme o kojem je re, to jest u vreme kad mi je tata govorio, nastavi Agnesa, on je izjavio
tati da odlazi od njega, da mu je to vrlo ao, i da to ini preko volje, ali da na drugoj strani ima bolje
izglede. Tata je bio onda jako utuen i mnogo jae poguren od briga no ikad ranije pred vama ili
preda mnom; ali mu je, izgleda, kad se prelomio na ortakluk, to dolo kao neko olakanje, iako je
ujedno izgledalo kao da ga to boli i da se toga stidi.
A kako ste vi to primili, Agnesa?
Uradila sam, Trotvude, odgovori ona, ono to je, nadam se, bilo na svom mestu. Poto sam
posigurno oseala da je radi tatinog mira potrebno da se ta rtva uini, ja sam ga preklinjala da je
uini. Rekla sam da e mu to olakati teret ivota, i nadam se da hoe, i da e meni pruiti vie prilike
da budem u njegovom drutvu. O, Trotvude, viknu Agnesa stavljajui ruke na lice, pri emu je
oblie suze, ja skoro oseam da sam bila tatin neprijatelj, a ne dete koje ga voli. Jer znam kako se
izmenio zbog svog portvovanja prema meni. Znam kako je suavao krug svojih simpatija i dunosti,
usredsreujui sve svoje misli samo na mene. Znam koliko je stvari odgurnuo na stranu mene radi, i
kako su mu brine misli o meni bacile senku na ivot, i oslabile snagu i energiju skreui ih sve ka
jednoj misli. Kad bih samo mogla nekako da to popravim! Kad bih mogla da izborim njegovo
uzdizanje, kao to sam tako nevino bila uzrok njegovom padu!
Nikad dotle nisam video Agnesu da plae. Video sam joj suze u oima kad sam donosio nova
odlikovanja iz kole, video ih i onda kad smo poslednji put govorili o njenom ocu, i video kako
okree svoju milu glavu ustranu kad smo se pratali jedno od drugog; ali je nikad nisam video da
ovako tuguje. Doe mi je tako ao da sam samo uspeo da kaem nekako smeteno i nemono:
Molim vas, Agnesa, nemojte! Nemojte, mila sestro!
Ali je Agnesa bila mnogo iznad mene u pogledu vrstine karaktera i odlunosti, to sada dobro
znam bilo da sam to onda znao ili ne te je nisam morao dugo moliti. Ubrzo joj se ponovo vrati
ono njeno lepo i mirno dranje, koje se u mome seanju tako odlikuje od svih drugih, te je izgledalo
kao da je oblak preao preko vedrog neba.
Nije verovatno da emo jo dugo biti sami,, ree Agnesa. te mi, dok imam priliku za to,
dopustite da vas zamolim, Trotvude, da se ponaate prijateljski prema Uriji. Nemojte ga odbijati.
Nemojte se buniti, jer vi, po mom miljenju, uopte imate sklonost da se bunite protiv onog to bi
vam moglo biti neprijatno u njemu. Moda on to i ne zasluuje, jer mi jo ne znamo sigurno ni za
kakvo zlo s njegove strane. U svakom sluaju, mislite prvo na tatu i mene?
Agnesa ne dobi vremena da kae jo neto, jer se vrata otvorie i u sobu uplovi gospoa
Voterbruk, iroka gospoa, ili u irokoj haljini; jedno ili drugo, jer ne znam tano ta je bila haljina,
a ta gospoa. Imao sam neko nejasno seanje da sam je video u pozoritu, kao u kakvoj bledoj,
maginoj lampi; ali izgledalo je da se ona mene sasvim dobro sea, i da podozreva da sam jo
jednako u pijanom stanju.
Ali kad postepeno uvide da sam trezan, i da sam, bar se nadam, skroman mladi gospodin, gospoa
Voterbruk postade znatno meka prema meni, pa me upita, prvo, da li esto idem u parkove, a, drugo,
da li esto zalazim u drutvo. Kad ja na oba pitanja odgovorih odreno, pade mi u oi da sam opet
znatno pao u njenim oima, mada me ona, ljubazno sakrivajui tu injenicu, pozva i na veeru za
sutradan. Ja prihvatih poziv i oprostih se, a zatim, im izaoh, otidoh da posetim Uriju u kancelariji,
gde ga ne naoh, te samo ostavih posetnicu.
Kad sam sutradan otiao na veeru, i kad sam, poto se vrata preda mnom otvorie, utonuo u paru
peenog ovnujskog buta, osetih da nisam jedini gost; jer odmah poznadoh preruenog jueranjeg
glasonou, koji je pomagao domaem sluzi i ekao pri dnu stepenica da najavi moje ime. Trudio se
da izgleda to moe bolje kad me poverljivo upita za asno ime, kao da me nikad u ivotu nije video,
ali sam ja njega dobro poznao, a i on mene. Savest je od nas obojice napravila kukavice.

Ustanovih da je gospodin Voterbruk sredovean gospodin kratka vrata, s podosta okovratnika,

kome je samo nedostajala crnja njuka, pa da bude iva slika mopsa. On mi ree da mu je vrlo milo
to ima ast da se upozna sa mnom, a zatim me, poto ja pozdravih gospou Voterbruk, vrlo sveano
predstavi nekoj stranjoj gospoi u haljini od crne kadife i s velikim eirom od crne kadife, koja je,
seam se, izgledala kao kakva bliska Hamletova roaka recimo tetka.
Bila je to gospoa Henrija Spajkera, koji je takoe bio prisutan, tako hladan ovek, da mu je glava,
mesto da izgleda proseda, izgledala kao posuta injem. Silna im se pota ukazivala, i gospodinu
Henriju Spajkeru i gospoi Spajkerovici, to je, kako mi ree Agnesa, dolazilo otuda to je gospodin
Henri Spajker bio pravozastupnik neega, ili nekoga, zaboravio sam ve ega ili koga, s im ili s kim
je opet bila u nekoj dalekoj vezi dravna blagajna.
U drutvu naoh i Uriju Hipa u crnom odelu i duboko poniznog. Kad se rukovah s njim, on mi
ree da je ponosan to mu poklanjam panju i da ga zaista obavezujem svojom snishodljivou. Ali
sam se mogao zadovoljiti i s mnogo manje zahvalnosti s njegove strane, jer je zbog te svoje
zahvalnosti obletao oko mene cele te veeri, a osim toga se, im bih progovorio koju re Agnesi,
neizostavno stvarao iza nas i gledao nas sumorno svojim neosenenim oima i mrtvakim licem.
Bilo je tu i drugih gostiju, koji su, primetih, svi bili naroito rashlaeni za tu priliku, kao i vino.
Ali mi jedan gost naroito privue panju i pre nego to je uao zato to uh da ga prijavljuju kao
gospodina Tredlsa! Ja se odmah setih Salem-kue i pomislih: je li mogue da je to Tomica, onaj koji
je imao obiaj da crta kosturove?
Oekivao sam gospodina Tredlsa s neobinim interesovanjem. Bio je to trezven mladi, postojana
izgleda, i mirna ponaanja, sa smenom kosom na glavi i oima koje su bile prilino razrogaene.
Ali se tako brzo povukao u jedan mraan kut, da nisam uspeo da ga bolje vidim. Najzad ga ipak
dobro osmotrih, pa zakljuih da je to, ako me ne varaju oi, ba onaj stari nesreni Tomica.
Obratih se gospodinu Voterbruku i rekoh da mi se ini da sam meu gostima primetio jednog
svog starog kolskog druga.
Zbilja! ree gospodin Voterbruk iznenaeno. Suvie ste mladi da bi to mogao biti gospodin
Henri Spajker!
O, ne mislim na njega! odgovorih ja. Mislim na gospodina koji se zove Tredls.
A, da, da! Zbilja! ree moj domain sa mnogo slabijim interesovanjem. Mogue.
Ako je to stvarno ista osoba, rekoh ja gledajui prema njemu, mi smo bili zajedno u koli koja
se zvala Salem-kua. Bio je krasan mladi.
O, da, Tredls je dobar mladi, odgovori moj domain klimajui glavom sa izgledom
dobroudne trpeljivosti, Tredls je sasvim dobar mladi.
Zaista udna sluajnost, rekoh ja.
Jeste zaista, odgovori moj domain; prava sluajnost to je Tredls uopte doao ovamo, jer su
njega pozvali tek jutros kad je ostalo upranjeno mesto za stolom, namenjeno bratu gospoe Henrija
Spajkera, poto se ovaj razboleo. Neobino gospodstven ovek, taj brat gospoe Henrija Spajkera,
gospodine Koperfilde.
Ja promrmljah neto u znak saglasnosti, to je bilo dosta kad se ima u vidu da nisam znao ba nita
o njemu, pa upitah ta je gospodin Tredls po zanimanju.
Tredls, odgovori gospodin Voterbruk; mlad ovek koji se sprema za advokatski ispit. Da.
Sasvim dobar mladi. Niiji neprijatelj osim svoj lini.
Zar je on svoj neprijatelj? rekoh ja alei to ujem tako neto.
Pa, odgovori gospodin Voterbruk napuivi usta i igrajui se lancem za sat s izgledom dobro
stojeeg, zadovoljnog oveka, ja bih rekao da je to jedan od onih ljudi koji sami sebi zaklanjaju
svetlost. Da, mislim, na primer, da taj nikad nee doterati ni do pet stotina funti. Tredlsa mi je
preporuio jedan prijatelj po struci. O, da. On ima izvesnu vrstu sposobnosti za pisanje kratkih izvoda

i za pismeno i jasno izlaganje injenica u nekom sporu. U stanju sam da ponekad dobacim poneki
posao Tredlsu u toku godine; neto to je za njega znatna stvar. O, da! Da!
Na mene je ostavio jak utisak taj pouzdani i samozadovoljni nain kojim je gospodin Voterbruk
svaki as izgovarao tu kratku re da. Bila je udesno izrazita. Stavljala je do znanja da je to ovek
kome je bog dao, neemo rei kapom i akom, nego lestvice, te se peo na sve veu visinu u ivotu,
preagu po preagu, sve dok nije dospeo dotle da sada s vrha bedema gleda filozofskim i
pokroviteljskim pogledom dole na ljude u rovovima.
Jo sam razmiljao o toj temi, kad se objavi veera. Gospodin Voterbruk poe dole sa
Hamletovom tetkom, a gospodin Henri Spajker povede gospou Voterbruk. Agnesa, koju bih ja rado
poveo, pripade nekom prijaku koji se usiljeno smejuljio i bio slab na nogama. Urija, Tredls i ja, kao
mlai lanovi drutva, poosmo dole poslednji, kako smo znali. Meni nije bilo tako teko to sam
izgubio Agnesu, kao to bi mi moglo biti, jer mi to dade priliku da se na stepenicama javim Tredlsu,
koji me pozdravi vrlo toplo, dok se Urija krio i uvijao sa tako nametljivim zadovoljstvom i
samoponiavanjem, da bih ga ja najradije bacio preko ograde. Tredlsa i mene je razdvajao sto, poto
su nas smestili u dva daleka kuta: njega u blesak neke dame u crvenoj kadifi, a mene u sumornu tminu
Hamletove tetke. Veera bee duga, a, razgovor se vodio o aristokratiji i krvi. Gospoa Voterbruk
je neprestano ponavljala da od svih slabosti osea samo slabost prema krvi.
Meni je nekoliko puta padalo na pamet da bismo se svi bolje oseali da nismo bili toliko otmeni.
Bili smo tako strano otmeni, da nam je vidik bio veoma ogranien. U drutvu behu i neki gospodin i
gospoa Galpid, koji su imali neke drugostepene veze (bar je gospodin Galpid imao) sa pravnim
poslovima Banke, te smo neto zbog Banke, a neto zbog Blagajne bili zatvoreni kao izvetaj sa
kakvog dvorskog prijema. Da bi stvari jo bolje izgledale, Hamletova tetka je imala porodinu manu
da se uputa u monologe i da govori sama za svoj raun nekim nevezanim nainom o svakom
predmetu o kojem bi se govorilo. Takvih predmeta na svaki nain nije bilo tako mnogo, ali kako smo
se neprestano navraali na krv, ona je imala prostrano polje za apstraktna razmiljanja, taman koliko
i njen neak.
Razgovor je bio tako krvav, kao da smo bili neka druina ljudodera.
Priznajem da se slaem sa gospoom Voterbruk, ree gospodin Voterbruk drei au s vinom
prema oku. Sve je drugo dobro na svoj nain, ali po mom miljenju, nita bez krvi.
O! Nema niega, primeti Hamletova tetka, to oveku prua takvo zadovoljstvo! Niega to je
oveku vrhovni ideal svega, i... svega takvoga, uopte uzevi. Ima izvesnih niskih duhova (milo mi je
to mogu da mislim da ih nema mnogo, ali ih ipak ima) koji bi vie voleli da se bave onim to bih ja
nazvala klanjanje i pred idolima. Nesumnjivo idolima! Pred poloajima, umom i tako dalje! Ali to su
neopipljive take! A krv nije takva. Krv vidimo u nekom nosu i odmah poznamo. Sretnemo u nekoj
bradi i kaemo: ,Eno je! To je krv! To je stvarna injenica. Pokazujemo je jedni drugima. Tu nema
mesta sumnji!

Onaj smejuljavi ovek sa slabim nogama, koji je bio doveo Agnesu na veeru, izloi tu stvar, kako
se meni uini, jo najodlunije.
Ama, znate, k vragu, ree taj gospodin bacajui pogled oko stola uz slaboumni osmeh; ne
moemo da se ostavimo krvi, znate! Moramo da gledamo na krv, znate! Neke mlade junaine, znate,
mobit nisu ba na visini svoga poloaja po uenosti i ponaanju, pa moda malo i pogree, znate pa
dovedu sebe i druge u svakojaki kripac i takve stvari, ali, k vragu, prosto je milina kad ovek
pomisli da u njima ima krvi! I ja lino, kako me vidite, uvek vie volim da me tresne o zemlju neko
ko ima krvi u sebi, nego da me pridigne ko je nema!
To oseanje, koje kao da je saelo celo pitanje u najkraem obliku, izazva najvee zadovoljstvo i
privue na toga gospodina optu panju, koju on zadra sve dok se gospode ne povukoe. Posle toga
opazih kako gospodin Galpid i gospodin Henri Spajker, koji su se dotle drali na velikom
odstojanju jedan prema drugom, stupie u defanzivan savez protiv sviju nas, zajednikog neprijatelja,
i povedoe nekakav tajanstveni dijalog preko stola, radi naeg poraza i zbacivanja.
Ona stvar sa prvom menicom od etiri hiljade i pet stotina funti pola je putem koji se mogao
oekivati, Spajkere, ree gospodin Galpid.
Mislite li na stvar V. od A.? ree gospodin Spajker.
Stvar K. od B.? ree gospodin Galpid.
Gospodin Spajker podie obrve kao neprijatno iznenaen.
Kad je stvar dostavljena lordu... ne moram mu pominjati ime ... ree gospodin Galpid naglo se
zaustavljajui.
Razumem, ree gospodin Spajker. N.
Gospodin Galpid klimnu glavom sumorno:

... dostavljena njemu; on je odgovorio ,Novac, ili nema osloboenja.

Za ime boje! viknu gospodin Spajker.
,Novac, ili nema osloboenja ponovi gospodin Galpid odluno. A onaj koji prvi dolazi za
njim, razumete me?
K ree Spajker uz zloslutan pogled.
K onda odluno odbi da potpie. Otpratili su ga u Njumarket zbog toga, a on otvoreno odbio.
Gospodina Spajkera je sve to tako zanimalo da se sasvim skamenio.
Tako vam stvar stoji ovoga asa, ree gospodin Galpid, pa se zavali u stolicu. Na prijatelj
Voterbruk e me izviniti to se ne izjanjavam jasno, zbog krupnih interesa koji su u pitanju.
Gospodin Voterbruk je bio isuvie srean, kako mi se inilo, to se takvi interesi i takva imena,
makar i samo uz nagovetavanje, dobacuju preko njegovog stola. Njegovo lice dobi izraz sumornog
razumevanja (premda sam uveren da nije nita vie razumeo iz ovoga razgovora nego ja), i on
potpuno odobri obazrivost s kojom su govorili. Poto gospodin Spajker primi na znanje poverljiva
saoptenja, on sasvim prirodno dobi elju da i sam poasti svog prijatelja takvim istim poverenjem,
te prema tome za ovim prvim dijalogom doe i drugi, u kome je doao red na gospodina Galpida da
se iznenauje, a za, ovim jo jedan u kome iznenaivanje pree opet na gospodina Spajkera, i tako
sve dalje naizmenino. A za to vreme smo mi, spoljni posmatrai, bili pod pritiskom ogromnih
interesa koji su bili u vezi sa tim razgovorom, dok nas je na domain gledao s ponosom, kao rtve
korisnog straha i zaprepaenja.
Sa velikim sam se zadovoljstvom popeo gore Agnesi, pa s njom porazgovarao u jednom kutu i
predstavio joj Tredlsa, koji je bio stidljiv ali prijatan, i jo uvek isto ono dobroudno stvorenje. Poto
je morao da ode rano, zbog toga to je ujutro trebalo da otputuje na mesec dana, nisam s njim ni blizu
onoliko razgovarao koliko sam eleo, ali izmenjasmo adrese i obeasmo jedan drugom zadovoljstvo
ponovnog vienja im se vrati u grad. Vrlo se zainteresovao kad je uo da znam gde stanuje Stirford,
pa stade govoriti o njemu s toliko topline, da ga naterah da kae Agnesi ta misli o njemu. Ali Agnesa
je u to vreme gledala samo u mene, i u jednom trenutku, kad sam je samo ja gledao, vrlo slabo
zatrese glavom.
Kako je bila kod ljudi kod kojih se, po mom miljenju, nije mogla oseati vrlo ugodno, ja se
skoro obradovah kad uh da odlazi za koji dan, mada me je alostila pomisao da u se tako skoro
rastati od nje. Iz tog razloga sam ostao i poto se ve sve drutvo razilo. Razgovor s njom i sluanje
njenog pevanja tako me je prijatno podsealo na moj sreni ivot u onoj staroj kui koju je ona
ukraavala svojim prisustvom, da sam mogao ostati tu i pola noi; ali se dalje ostajanje nije moglo
niim pravdati, poto su se sve svetlosti gospodina Voterbrukovog drutva ve bile pogasile, pa se
preko volje oprostih. Tada vie nego ikad osetih da je ona moj bolji aneo, a ako sam i pomislio da
njeno milo lice i mirni osmeh sijaju na mene kao od nekog udaljenog bia, nekog anela, nisam time,
verujem, mislio nita zlo.
Rekao sam da se sve drutvo bilo razilo, ali je trebalo da izuzmem Uriju, koga ne obuhvatam tim
nazivom, i koji nije nikako prestajao da krui oko nas. Iao je odmah iza mene dok sam se odmicao
od kue, i pritom lagano zavlaio duge kosturske prste u jo due prste jednog para gajfoksovskih
rukavica{29}.
Nisam bio nikako razpoloen za Urijino drutvo, ali ga, seajui se molbe koji mi je Agnesa
uputila, upitah hoe li da svrati u moj stan na jednu kafu.
O, zaista, master-Koperfilde{30}, odgovori on, ovaj, pardon, mister-Koperfilde ono mi prvo
dolazi tako prirodno, ne bih voleo da se uznemiravata pozivanjem u svoju kuu jedne tako skromne
osobe kao to sam ja.
Nije to nikakvo uznemiravanje, rekoh ja. Hoete li da svratite?
Ja bih jako voleo, odgovori Urija uvijajui se.

E, dobro, onda hodite.

Bio sam i nehotice prilino osoran prema njemu, ali je on, izgleda, slabo za to mario. Ili smo
najkraim putem ne govorei usput mnogo, a on je bio tako ponizan usled tih jezivih rukavica, da ih
je neprestano navlaio, i kao da nije mnogo odmakao u tom poslu ak ni kad stigosmo do mog stana.
Povedoh ga za ruku uz mrane stepenice da ne bi lupio glavom o neto, i pritom mi se njegova
hladna, vlana ruka u mojoj uini kao aba, tako da mi je dolo da je ispustim, pa da strugnem. Ali
Agnesa i gostoljublje preovladae, te ga sreno dovedoh do svog ognjita. Kad upalih svee, on se
stade mlitavo oduevljavati sobom koja se ukaza pred njim, a kad zagrejah kafu u jednom limenom
lonetu u kojem je i gospoa Krup najradije kuvala mislim uglavnom zato to nije bilo namenjeno
za tu svrhu, poto je to bio loni za brijanje, i zato to je postojao jedan vrlo skup patentirani
pronalazak, koji je plesnivio u ostavi on se pokaza toliko dirnut, da dobih volje da ga oparim
vrelom vodom.
O, zaista, master-Koperfilde, hou rei mister-Koperfilde, ree Urija, nikad nisam mogao
oekivati da u doiveti da me vi sluite! Ali meni se na ovaj ili onaj nain deavaju tolike stvari koje,
znam sigurno, nisam nikad mogao oekivati u svom neuglednom stanju, da mi se ini kao da mi nebo
sipa blagoslove na glavu kao kiu. Vi ste, mogu rei, uli neto o promeni u mojim izgledima,
master-Koperfilde, hou rei mister-Koperfilde .
Dok je sedeo na mojoj sofi sa kolenima skupljenim ispod oljice s kafom, i sa eirom i
rukavicama na zemlji kraj sebe, kruei neprestano kaiicom po oljici, dok su mu neoseneno
crvene oi, koje su ostavljale utisak da su same oprljile svoje trepavice, bile okrenute meni ne
gledajui u mene, i dok su oni neprijatni zarezi u njegovim nozdrvama, koje sam ranije opisao, ili
tamo-amo po taktu disanja, a neko zmijsko talasanje prolazilo kroz celo njegovo telo od glave do
pete ja u sebi zakljuih da mi je neiskazano odvratan. Bilo mi je vrlo neprijatno imati takvoga
gosta, poto sam u to vreme bio mlad i nevet u prikrivanju onoga to sam tako snano oseao.
uli ste neto, mogu rei, o promeni u mojim izgledima, master-Koperfilde, hou rei misterKoperfilde, primeti Urija.
Jesam, rekoh ja, uo sam neto.
Ah! I mislio sam da e gospoica Agnesa znati za to! odgovori on mirno. Milo mi je to znam
da gospoica Agnesa zna za to. O, hvala vam, master ... mister-Koperfilde!
Dolo mi je da ga gaam spravom za izuvanje cipela leala je u pripravnosti ispred kamina
to me je tako naveo da priznam ma ta o Agnesi, makar kako to beznaajno bilo. Ali sam samo
nastavio da pijem kafu.
Ali ste se silan prorok pokazali, mister-Koperfilde! nastavi Urija. Boe blagi! Kakav ste sjajan
prorok ispali! Zar se ne seate kako ste mi jednom rekli da u moda postati ortak u poslu sa
gospodinom Vikfildom, i da e to moda biti firma Vikfild i Hip. Vi se moda toga ne seate, ali kad
je neko neugledan, master-Koperfilde, onda on to uva kao kakvu dragocenost.
Seam se da sam govorio o tome, rekoh ja, iako mi na svaki nain to onda nije izgledalo
verovatno.
O, ko bi i mogao misliti na tako neto, mister-Koperfilde! odgovori Urija oduevljeno. Znam
da ni ja sam nisam mogao verovati. Seam se kako sam svojim ustima rekao da sam suvie jadan za
to. Tako sam se i smatrao, stvarno i istinski.
I sedeo je tako sa onim izvijenim keenjem na licu, zagledavi se u vatru, dok sam ja gledao u
njega.
Ali i najbednija osoba, master-Koperfilde, nastavi on neto docnije, moe biti orue dobra.
Srean sam pri pomisli da sam za gospodina Vikfilda bio orue dobra, i da i dalje mogu biti. O, to je
vrlo estit ovek, mister-Koperfilde, ali kako je bio nepromiljen.
ao mi je to to ujem, rekoh ja, a zatim nisam mogao da ne dodam, dosta zajedljivo, iz svih

moguih razloga.
Na svaki nain, mister-Koperfilde, odgovori Urija. Iz puno razloga. Zbog gospoice Agnese
na prvom mestu. Vi se svojih linih rei tih izraza ne seate, ali se ja seam kako ste jednog dana
kazali da joj se svaki mora diviti, i kako sam vam ja zahvalio na tome! Vi ste to zaboravili, nema
sumnje, master-Koperfilde?
Nisam, rekoh ja suvo.
O, kako mi je milo to niste! kliknu Urija. Kad samo pomislim da ste bili prvi koji ste ukresali
iskre astoljublja u mojim bednim grudima, i da niste zaboravili na to. O! Neete mi zameriti ako
zatraim jo jednu olju kafe?
Neto me u naglasku kojim je podvukao to kresanje iskre, i neto u pogledu koji baci prema meni
dok je to govorio, natera da se trgnem kao da sam ga iznenada video obasjana nekom svetlou. A
onda me njegova molba, izgovorena sasvim drukijim glasom, natera da se povratim, te ga poastih
iz lonia za brijanje, ali nesigurnom rukom, sa oseanjem da mu nisam dorastao u prepredenosti, i s
nekom zbunjenom i podozdrivom strepnjom od onoga to jo moe rei to sve, jasno sam video,
nije izmaklo njegovom opaanju.
On ne ree nita. Meao je i meao svoju kafu, srkao, blago pipao bradu svojom jezivom rukom,
pogledao u vatru, gledao unaokolo po sobi, vie zijao zabezeknuto prema meni nego to se smeio,
izvijao se i talasao tamo-amo u svojoj ropskoj poniznosti i strahopotovanju, i opet udarao u
meanje, pri emu je meni preputao da nastavim razgovor.
Dakle, velite da je gospodin Vikfild, rekoh ja najzad, koji vredi koliko pet stotina takvih kao vi,
ili kao ja, nisam, mislim, ni za ivu glavu mogao a da ne predvojim taj deo reenice jednim
nespretnim grem, bio nepromiljen, je l te, gospodine Hipe?
O, vrlo nepromiljen zaista, master-Koperfilde, odgovori Urija skromno uzdiui. O da, vrlo
nepromiljen! Ali ja bih eleo da me vi zovete Urija, ako je po volji. Kao ono nekada!
Pa dobro, Urija, rekoh ja i dosta teko progutah neto to mi je zapelo u grlu.
Hvala vam! odgovori on usrdno, hvala vam, master-Koperfilde! Kad ujem vas da me zovete
Urija, oseam se kao da mi arlijaju stari lahori, i kao da zvone stara zvona. Molim, izvinite. O emu
sam ono govorio?
O gospodinu Vikfildu, podsetih ga ja.
O, jeste zaista, ree Urija. Ah, velika nepromiljenost master-Koperfilde! To je stvar o kojoj ne
bih zucnuo ni rei nikom ivom osim vas. ak i vama mogu samo da nagovestim i nita vie. Da je
neko drugi bio na mome mestu za ovih poslednjih nekoliko godina, taj bi dosad imao gospodina
Vikfilda (o, to je to estit ovek, master-Koperfilde) pod svojim palcem. Po-od pal-cem, ree Urija
vrlo lagano pruivi svoju groznu ruku preko moga stola i uperivi u njega palcem tako da se zatrese
itav sto i itava soba.
Mislim da mi ne bi mogao izgledati mrskiji ni da sam bio primoran da ga gledam kako svojom
dustabanskom nogom gazi glavu gospodina Vikfilda.
O, da, dragi moj master-Koperfilde, nastavi on tihim glasom, koji je bio prava suprotnost palcu
kojim je i dalje upirao o sto nesmanjenom estinom u to nema ni malo sumnje. Nastupio bi gubitak,
sramota, i bog te pita ta sve. Gospodin Vikfild to zna. Ja sam skromno orue koje mu skromno slui,
i on me uzdie na visinu o kojoj jedva da sam mogao sanjati. Kako bih mu morao biti zahvalan!
I poto zavri, on, licem okrenut meni, ali ne gledajui u mene, die svoj krivi palac sa mesta u
koje je njime upro, pa lagano i zamiljeno stade strugati njime po svojoj mravoj vilici kao da se
brije.
Dobro se seam kako mi je srce besno tuklo dok sam gledao kako mu se lukavo lice sa ba
prikladno crvenim odsjajem na njemu sprema na neto drugo.
Master-Koperfilde, ree on, da vas ja ne zadravam od spavanja?

Vi me ne zadravate od spavanja. Ja obino kasno leem.

Hvala vam, master-Koperfilde. Ja sam se istina, otkako ste prvi put sa mnom govorili, uzdigao iz
svoga niskog stanja, ali sam jo uvek ponizan. Neete valjda manje ceniti moju poniznost ako vam se
malo ispovedim, master-Koperfilde. Jelte da neete?
O, ne, rekoh ja usiljeno.
Hvala vam! tu on izvadi maramicu i poe brisati dlanove. Gospoica Agnesa, masterKoperfilde,...
No, Urija?
O, kako mi je prijatno kad me sami od sebe nazivate Urijom! viknu on, pa se praaknu kao riba
van vode. Vama se veeras inilo, da ona izgleda vrlo lepa, zar ne, master-Koperfilde?
inilo mi se da izgleda onako kako uvek izgleda; u svakom pogledu iznad svakog ko je u njenoj
okolini, odgovorih ja.
O, hvala vam! To je tako tano! viknu on. O, velika vam hvala na tome.
Nemate na emu, rekoh ja s visine. Nemate nikakvog razloga da mi zbog toga zahvaljujete.
Pa, eto, master-Koperfilde, ree Urija, u tome se ba sastoji ono to imam da vam poverim.
Iako sam ovako nizak, tu jae obrisa ruke, pa naizmenino stade gledati u njih i u vatru, ma koliko
bila niska moja majka, i ma koliko bio bedan na estiti krov, slika gospoice Agnese (ja ne prezam
da vam poverim tu svoju tajnu, master-Koperfilde, jer sam uvek bio prepun naklonosti prema vama,
jo od prvog trenutka kad sam imao zadovoljstvo da vas vidim u ezama) leala je godinama u mom
srcu. O, master-Koperfilde, sa koliko iste ljubavi ja ljubim zemlju po kojoj stupa moja Agnesa!
Mislim da mi je dola neka sumanuta elja da zgrabim iz vatre usijani ara, pa da ga njim
probodem. Onda izlete iz mene uz potres, kao metak ispaljen iz puke, ali mi slika Agnese,
oskrnavljena ma i samom takvom pomisli te rioglave ivotinje, ostade u svesti (dok sam ga gledao
kako tu sedi sav iskrivljen, kao da njegova niska dua kandama dri njegovo vlastito telo), tako da
mi se sve vrtelo pred oima. Uini mi se da se on nadima i raste pred mojim oima i da se sva soba
ispunila odjecima njegovog glasa; i svega me ispuni ono udno oseanje koje moda nije nikome
sasvim nepoznato da se sve to dogaalo ve jednom ranije.
A kad na njegovom licu blagovremeno otkrih oseanje nadmoi, to uini mnogo vie da se setim
kako me je i koliko Agnesa preklinjala, no to bi uinio ma kakav moj napor. Upitah ga sa takvim
izrazom pribranosti, da to minut ranije ne bih drao mogunim, da li je upoznao Agnesu sa svojim
oseanjima?
O, ne, master-Koperfilde! odgovori on, o ne, boe sauvaj! Nikoga osim vas. Znate, ja se tek
sad diem iz svog niskog stanja. Ja polaem velike nade u to da e ona zapaziti kako sam ja koristan
njenom ocu, jer zaista verujem da sam mu jako koristan, master-Koperfilde, i kako poravnjavam put
pred njim, i kako ga odravam na pravom putu. Ona je toliko privrena svome ocu, masterKoperfilde; o, kako je to prekrasno od keri! Da mislim da e njega radi postati i prema meni dobra.
Ja odmerih dubinu cele zamisli te protuve, pa shvatih i zato mi je otkriva.
Ako budete tako dobri pa sauvate moju tajnu master-Koperfilde, nastavi on, i ako, uopte
uzevi, ne budete radili protiv mene, ja u to smatrati za osobitu ljubaznost. Vi neete hteti da stvarate
neprijatnosti. Meni je poznato kakvo prijateljsko srce kuca u vama, ali poto ste me poznavali samo u
mome bednom stanju, bolje da kaem u najbednijem, jer sam jo uvek vrlo bedan, moete i nesvesno
biti protiv mene kod moje Agnese. Ja je nazivam svojom, znate, master-Koperfilde.
Ima jedna pesma koja kae: .Krunu s glave ja bih dao da bih tebe svojom zvao! I nadam se da e to
biti jednog dana.
Draga Agnesa! Je li mogue da si ti, toliko puna milote i predobra prema svakome koga se mogu
setiti, odreena da bude ena ovakvom nitkovu!
Znate, master-Koperfilde, zasad urbe nema, nastavi Urija na svoj ljigavi nain, dok sam ja

sedeo i gledao ga otro, pri emu mi je jednako bila ona misao u glavi. Moja Agnesa je jo vrlo
mlada, a majka i ja imamo jo puno da radimo na svome uzdizanju, i da udesimo puno stvari, pa da
tek onda bude prilike za to. Tako u imati vremena da je srodim sa svojim nadama, ukoliko mi se
budu ukazivale prilike. O, ja sam vam vrlo zahvalan zbog ove ispovesti! O, ne moete zamisliti
koliko mi je lake kad znam da razumete na poloaj i da sigurno neete, poto ne elite da stvarate
neprijatnosti porodici, raditi protiv mene!
On mi dohvati ruku, koju se ne usudih da istrgnem, pa poto je vlano stisnu, pogleda u svoj
ovetali sat.
Boe moj! ree on. Prolo jedan. Trenuci tako lete u tim poverljivim razgovorima o prolosti,
master-Koperfilde, da je skoro jedan i po.
Ja odgovorih kako sam mislio da ima vie, ne to sam stvarno to mislio, nego zato to su sve moje
sposobnosti za razgovor bile rastrojene.
Boe blagi! ree on razmiljajui. Bie da je u kui u kojoj stanujem neka vrsta privatnog
hotela i pansiona, master-Koperfilde, tamo pri kraju Nove Reke sve ivo pozaspalo ve pre dva
sata.
ao mi je to ovde ima samo jedan krevet, i to ja ...
O, nemojte ni govoriti o krevetu, master-Koperfilde! odgovori on ushieno i privue jednu
nogu. Nego da li biste imali to protiv toga da spavam ispred vatre?
Ako je do toga, rekoh ja, molim vas idite vi u moj krevet, a ja u lei ispred vatre.
On tu ponudu odbi glasom tako kretavim od silnog iznenaenja i poniznosti, da je mogao dopreti
i do uiju gospoe Krup, koja je tada valjda spavala u nekoj dalekoj odaji na visini najnieg
vodostanja, uljuljkivana u snu kuckanjem jednog nepopravljivog asovnika, na koji se pozivala kad
bi god dolo do kakvih razmirica oko tanosti, i koji nikad nije zaostajao manje od tri etiri asa, a
uvek bio doteran toga istog jutra prema najsigurnijim uzorima. Kako ni jedan od razloga koje sam ja
onako pometen navodio nije nikako u borbi s njegovom skromnou uspevao da ga natera da primi
moju spavau sobu, bio sam primoran da mu udesim to sam bolje mogao postelju za spavanje ispred
vatre. Duek sa sofe, isuvie kratak za njegovu dugu priliku, jastuii sa sofe, jedno ebe, pokriva sa
stola ist stolnjak za doruak, i jedan zimski kaput, to mu je bila postelja i pokriva, na emu je bio
vie nego zahvalan.
Zatim sam mu pozajmio jednu svoju kapu za spavanje koju on odmah metnu na glavu, i u kojoj je
izgledao tako grozna nakaza, da je otad nisam nikad vie upotrebio, pa ga ostavih da se preda snu.
Nikad neu zaboraviti tu no. Nikad neu zaboraviti kako sam se prevrtao i bacakao; kako sam se
zamarao mislei o Agnesi i ovome stvorenju; kako sam razmiljao ta bih mogao da radim; kako
nisam mogao doi ni do kakvog drugog zakljuka osim da je za njen mir najbolje ne raditi nita i
zadrati za sebe ono to sam uo. Ako bih i zaspao za koji trenutak, pred mene bi Agnesina slika, s
njenim nenim oima, i slika njenog oca kako s puno ljubavi gleda u nju kako sam ga esto viao
izlazile s moleivim licima i ispunjavale me nekim neodreenim strahom. A kad bih se probudio,
duu bi mi kao mora u budnom stanju pritiskivalo seanje da Urija lei u susednoj sobi i gnjeilo me
nekim strahom tekim kao olovo, ba kao da sam za podstanara dobio neastivoga neke nie vrste.
Osim toga i ara se umea u moje bunovne misli i ne htede nikako da ode iz njih. inilo mi se,
onako u nekom stanju izmeu spavanja i budnog stanja, da je jo usijan i da sam ga zgrabio iz vatre,
pa onoga njime proburazio. Ta me je misao toliko muila, iako sam znao da nema u njoj nieg
stvarnog, da se prikradoh u susednu sobu da ga pogledam. Tamo ga naoh kako lei na leima, s
nogama opruenim bog te pita dokle, s nekim krkljanjem u grlu i zapuenim nosom, dok su mu usta
zjapila otvorena irom kao pota. Izgledao je toliko gore u stvarnosti nego u mojoj uznemirenoj
mati, da me je kasnije k njemu privlaila sama ta odvratnost, te se nisam mogao uzdrati da ne
otumaram k njemu otprilike svako pola sata da bacim na njega jo koji pogled. A duga je no, o tako

duga, jednako izgledala teka, oajnija nego ikad, a na tamnom nebu ni pomena od dana.
Kad ga najzad videh kako rano ujutro ode niz stepenice jer, milostivom bogu hvala, ne htede da
ostane na doruku meni se uini da je s njegovom osobom otila i no. A kad pooh u Dom, dadoh
gospoi Krup naroita uputstva da ostavi otvorene prozore na mom saloniu, da bi se soba
provetrila i oistila od njegovog prisustva.

GLAVA XXVI
DOPADAM ROPSTVA

Ne videh vie Uriju Hipa do dana kada je Agnesa napustila grad. Doao sam na potansku stanicu
da se oprostim s njom i da je ispratim, kad eto njega tamo, jer se i on vraao u Kenterberi istim
kolima. Osetio sam izvesno zadovoljstvo kad videh njegov nedeljni kaput dudove boje, kratka struka
i visokih ramena, gde, u drutvu sa kiobranom nalik na mali ator, sedi na, krajnjem zadnjem seditu
na krovu, dok je Agnesa, razume se, bila unutra. Napor koji sam uloio da se pokaem prijateljski
raspoloen prema njemu, tu pred Agnesinim oima, moda je zasluivao tu malu nagradu. On je tu
kraj prozora potanskih kola, kao i na onoj veeri, lebdeo nad nama bez prekida kao veliki jastreb, i
gutao udno svaki slog koji bih rekao Agnesi, ili Agnesa meni.
U onom uzrujanom stanju u koje me je bacila njegova ispovest kraj moje vatre, ja sam mnogo
razmiljao o reima koje mi je Agnesa bila rekla govorei o ortakluku. Uradila sam ono to je,
nadam se, bilo na svom mestu. Poto sam jasno oseala da je radi tatinog mira potrebno da se ta rtva
uini, ja sam ga preklinjala da je uini. I otad me je neprestano pritiskivalo neko muno
predoseanje da e ona popustiti, da e istrajati u tom istom oseanju, pa makakva rtva za njegovo
dobro bila u pitanju. Znao sam koliko ga ona voli, a znao sam i kako je od prirode portvovana. uo
sam iz njenih sopstvenih usta da sebe smatra nevinom uzronicom njegovih greaka, i da ima prema
njemu velik dug koji bi vatreno elela da plati. Nikakva mi uteha nije bila to sam video koliko je
drukija od tog odvratnog riana u kaputu dudove boje, jer sam oseao da najvea opasnost lei ba u
toj razlici izmeu njih; u samoodricanju njene iste due i u prljavoj niskosti njegove. Sve je on to
nesumnjivo dobro znao, i u svojoj prepredenosti uzimao u obzir.
Pa ipak sam bio uveren da bi izgled na tu rtvu, koja joj predstoji, morao unititi Agnesinu sreu;
a bio sam po njenom dranju uveren da ona to jo ne vidi, i da to jo nije bacilo svoju senku preko
nje; da ne vidi do te mere da bih je prosto naprosto uvredio kad bih je na bilo kakav nain upozorio
na ono to je eka. Tako se rastadosmo bez ikakvog objanjenja, ona mi je sa prozora potanskih
kola mahala rukom i smeila se za pozdrav, dok se njen zloduh uvijao na krovu kao da ju je doepao
u svoje kande, pa likuje.
Ta mi slika njih dvoje, koju sam poneo na rastanku, nije dugo izbijala iz glave. Kad me Agnesa
izvesti pismom da je sreno stigla, ja se osetih isto onako ojaen kao i kad sam je video kako odlazi,
im bi me teke misli skolile, ta bi me misao neizostavno spopala i udvostruila moju nelagodnost.
Skoro nije bilo noi kad nisam o tome sanjao. To upravo postade sastavni deo moga ivota.
Nerazdvojan od moga postojanja koliko i moja glava.
Imao sam dovoljno vremena da ispredam u tanine icu te svoje nelagodnosti, jer je Stirford bio u
Oksfordu, kao to mi je pisao, dok sam ja van Doma bio jako osamljen. Mislim da, sam u to vreme
oseao izvesno prikriveno nepoverenje prema Stirfordu. Pisao sam s puno ljubavi odgovarajui na
njegovo pismo, ali mislim da mi je, uopte uzevi, bilo milo to za neko vreme nije mogao da doe u
London. Nazirem da je stvarna istina bila u tome da sam ja bio pod Agnesinim uticajem koji nije
remetilo njegovo prisustvo i da je taj uticaj na mene bio ba zato tako jak to je ona tada imala
toliko udela u mojim mislima.
Tako su promicali dani i nedelje. Bio sam uveden kao pripravnik kod firme Spenlou i Dorkins.
Imao sam od tetke devedeset funti na godinu, ne raunajui tu kiriju za stan i razne sporedne izdatke.
Mada su mi veeri u mom stanu, koji je bio uzet pod kiriju za dvanaest meseci, izgledale sumorne i
duge, uspevao sam da se skrasim u njemu, istina u dosta potitenom duevnom stanju, i da se

pomirim s kafom, koju sam, ini mi se, kad pogledam, unazad, otprilike u to doba svoga ivota pio
na galone{31}. Otprilike u to vreme otkrih jo tri stvari: prvo, da je gospoa Krup rtva izvesne bolesti
koju je nazivala Grevima, koju je obino pratilo zapaljenje nosa, i koja je iziskivala stalno leenje
prominclama; drugo, da je neto naroito u temperaturi moje sobe za ostavu inilo da mi neprestano
pucaju boce s konjakom; i tree da sam osamljen u svetu i jako podloan sklonosti da tu okolnost
beleim odlomcima iz oblasti versifikacije.
Onog dana kad sam stupio kao pripravnik, ne doe ni do kakve sveanosti, sem to poruih da se
donesu sendvii i eri u kancelariju za pisare, a uvee otidoh sam u pozorite. Gledao sam Tuinca,
neku vrstu drame u vezi s Doktorskim domom, i tako se rastuih, da sam jedva sam sebe poznao u
ogledalu kada sam se vratio kui. Toga dana, poto zavrismo posao, gospodin Spenlou primeti da bi
mu bilo vrlo milo da me vidi u svome domu u Norvudu, gde bismo proslavili nau novu vezu, ali da
su mu domae prilike neto u neredu zbog predstojeeg povratka njegove keri iz Pariza, gde je
dovrila obrazovanje, pa mi nagovesti da e mu, kad ona bude dola kui, biti milo da me ugosti.
Znao sam da je udovac i da ima ker jedinicu, te mu izrazih svoju zahvalnost.
Gospodin Spenlou se pokaza ovek od rei. On posle nedelju, dve dana pomenu ono obeanje, i
ree da bi mu bilo neobino milo kad bih mu uinio ljubav da doem idue subote, pa da ostanem do
ponedeljnika. Ja, razume se, rekoh da u mu uiniti tu ljubav, te je uzeo na sebe da me odveze u
svojim kolima i doveze natrag.
Kad doe taj dan, ak je i moj runi kofer postao predmet uvaenja pomonih pisara pod platom,
za koje je kua u Norvudu bila sveta tajna. Jedan me od njih obavesti da je uo kako gospodin
Spenlou jede samo sa srebra i porcelana, a drugi kako se tamo ampanjac stalno pije kao na drugom
mestu stono pivo. Stari pisar sa perikom koji se zvao gospodin Tifi, odlazio je onamo poslom
nekoliko puta u toku svoga slubovanja i svakom prilikom ulazio u trpezariju za dorukovanje. Nju
je opisao kao odaju velelepno ukraenu i rekao da je u njoj pio neko mrko eri-vino iz istone Indije,
tako skupoceno, da ovek mora da zamuri kad otpije.
Toga dana smo u Konzistoriji imali jednu odloenu parnicu o iskljuenju iz crkve jednog
pekara koji je u crkvenoj oblaionici pravio zamerke na neku kaldrmarinu a kako su dokazi
prema raunu koji bejah izveo iznosili taman koliko dva Robinsona Kruso, stvar zavrismo prilino
kasno. Ipak ga iskljuismo na est nedelja i kaznismo da plati velike trokove; pa onda pekarev
proktor i sudija i advokati sa obe strane, koji su skoro svi bili u srodstvu, krenue svi zajedno iz
grada dok se gospodin Spenlou i ja odvezosmo njegovim koijama.
Bile su to vrlo lepe koije; konji su izvijali vratove i dizali noge kao da su svesni da pripadaju
Doktorskom domu. U Domu se mnogo takmiilo u svim oblicima spoljnog sjaja, te su se tada mogle
videti vrlo raskone zaprege; premda sam smatrao, i uvek u smatrati, da je u moje vreme glavni
predmet takmienja bila tirka koju su proktori, po mome miljenju, upotrebljavali do najvee mere
koju je ljudska priroda u stanju da podnese.
Vonja je protekla u vrlo ljubaznom razgovoru, i gospodin Spenlou mi dade dva, tri uputa u vezi
sa mojom strukom. Ree mi da je to najotmeniji poziv na svetu i da ga ni u kom sluaju ne treba
meati sa advokatskim. Naa je struka neto sasvim drugo, mnogo elitnija, manje mehanika i donosi
veu zaradu. Mi u Domu uzimamo stvari mnogo lake no to to igde biva, ree on, i ve po tome
smo neto sasvim posebno, privilegovana klasa. Jo mi ree da je nemoguno sakriti neprijatnu
injenicu da mi uglavnom sluimo advokatima, ali mi stavi na znanje da su advokati neka nia vrsta
ljudi, na koju svaki iole istaknutiji proktor gleda s visine.
Upitah gospodina Spenlou ta smatra da je najbolji posao u njegovoj struci. On mi odgovori da je
moda najbolji od svega kakav dobar spor oko testamenta, gde se radi o kakvom lepom malom
imanju od svojih trideset do etrdeset hiljada funti. U takvom sporu, ree mi, ne samo da ima
prilinog trbuckanja u vidu dokazivanja u svakoj fazi postupak, pa brdo za brdima dokaza u

sasluavanjima po izjavama i protivizjavama a da se i ne govori o ulaganju priziva prvo kod

Delegata, pa kod Lordova ve je i sigurno da se trokovi mogu naplatiti od imanja, te obe strane
navaljuju vredno i ivo, i ne obziru se mnogo na izdatke. Zatim se upusti u slavopojke Domu. Ono
emu se naroito mora diviti u Domu, ree on, jeste njegova zbijenost. To je najcelishodnije
organizovana ustanova na svetu. To je najpotpunije ostvarenje zamisli o skrovitome mestancu. Sve je
tu na okupu, sve jedno kraj drugog. Na primer: Doe u Konzistoriju s brakorazvodnom parnicom ili
sporom za povraaj. Vrlo dobro. Sudi se u Konzistoriji. Napravite od toga lepu partiju karata,
zakartate se onako u porodinom krugu, pa igrate natenane. Ako, recimo, niste zadovoljni sa
Konzistorijom, ta onda radite? Pa idete u Arkade. A ta su to Arkade? Isti sud, u istoj sobi, sa istom
odbranom i istim strunjacima; samo drugi sudija, jer tu svaki sudija iz Konzistorije moe da daje
pledoaje svakog dana kad sud zaseda kao pravobranilac. I tako iznova odigrate svoju krunu partiju
karata. Ali recimo da ste opet nezadovoljni. Vrlo lepo. ta onda radite? Pa idete pred Delegate. A ko
su ti delegati? Pa svetenici delegati su advokati bez posla, koji su posmatrali igru u uskom krugu
dok se igrala u oba suda, gledali kako se karte meaju, seku i odigravaju, i razgovarali sa svima
igraima o tome, a sada dolaze svei kao sudije da ree stvar na opte zadovoljstvo! Nezadovoljnici
mogu govoriti o korupciji u Domu, o povezanosti u Domu, i o potrebi da se Dom preuredi, ree
gospodin Spenlou sveano zakljuujui, ali kad je cena penice po merici bila najvia, Dom je
najvie radio, i ovek bi mogao mirne due doviknuti celom svetu: Taknete li samo u Dom, propade
otadbina!
Ja sam paljivo sluao sve, i premda sam, moram rei, sa svoje strane bio u nekoj sumnji da li
otadbina zaista treba da bude tako zahvalna Domu kako je to gospodin Spenlou izloio, ipak sam s
puno potovanja uvaio njegovo miljenje, to se tie onoga o ceni penice po merici, ja skromno
osetih da to prevazilazi moju snagu, i da je ve tim samim pitanje reeno. Nikad, ni do danas nisam
iziao na kraj sa tom mericom penice. Ona se u toku celog ivota, neprestano u vezi sa svakojakim
problemima pojavljuje da me uniti. Ni danas ne znam tano ta ona ima sa mnom; kakvo pravo ima
ta merica da me u najrazliitijim prilikama mrvi u prah, ali kad god vidim da tu mericu ita, tog
moga starog prijatelja, ubacuju onako glavake a tako se, vidim, uvek deava ja dignem ruke
ubeen da je stvar izgubljena.
Ali ovo je udaljavanje od predmeta. Ja svakako nisam bio ovek koji e dirnuti u Dom i
upropastiti otadbinu. Pokornim utanjem izrazih svoju saglasnost sa svim onim to sam uo od
oveka koji je bio i stariji i pametniji. Onda preosmo na razgovor o Tuincu i o drami, a onda i o
paru njegovih konja, dok ne stigosmo do njegove kapije.
U kuu gospodina Spenlou se ulazilo kroz divnu batu, koja je, mada godinje doba nije bilo ba
najpodesnije za uivanje u njoj, bila tako lepo ureena, da sam bio sasvim oaran. Video sam tu
prekrasan travnjak, gusto drvee na sve strane, puteljke za etanje, koji su se jedva nazirali u mraku i
koji su se gubili u dubinu, sa zasvoenim reetkastim prepletima, na kojima je u vreme raenja
bujalo iblje i rascvetavalo se cvee.
Ovde gospoica Spenlou eta sama, pomislim u sebi. Divota boja!
Uosmo u veselo osvetljenu kuu, i u hol, gde su visile svakovrsne kape, eiri, kaputi, alovi,
rukavice, bievi i tapovi.
Gde je gospoica Dora? ree gospodin Spenlou sluavci.
Dora! pomislih ja. Divno ime!
Skrenusmo u najbliu sobu (mislim da je to ba bila ona soba za dorukovanje koja je postala
znamenita zbog mrkog istono-indiskog erija) i tu uh kako neki glas izgovara:
Gospodine Koperfilde, moja ki Dora i poverljiva prijateljica moje keri!
To je nesumnjivo bio glas gospodina Spenlou, ali ga ja nisam poznao, a nisam ni mario iji je.
Sve je bilo svreno za tili asak. Bio sam doiveo to mi je bilo sueno. Pao sam u ropstvo, postao

suanj. Zavoleo sam Doru Spenlou do ludila.

Ona je za mene bila vie nego ljudsko stvorenje. Bila je vila, nimfa, ni sam ne znam ta je bila
to god hoete; neto to nikad niko nije video, i sve to je ikad iko poeleo. Dok si okom trenuo, ja
upadoh u ponor ljubavi. Nisam nimalo zastao na obronku, nisam pogledao dole, niti se osvrtao; upao
sam strmoglavce pre nego to sam joj rekao i jednu re.
Ja sam, ree jedan poznati glas, poto se ja, poklonih i promrljah neto, ve ranije viala
gospodina Koperfilda.
To nije govorila Dora. Ne, nego njena poverljiva prijateljica gospoica Merdston.
Mislim da se nisam jako zaudio. Koliko sam danas u stanju da shvatim, u meni nije vie ostalo ni
trunke sposobnosti za uenje. U materijalnom svetu sem Dore Spenlou nije vie bilo nieg vrednog
pomena emu bi se moglo uditi. Ja rekoh:
Kako ste, gospoice Merdston? Nadam se da ste dobro.
Ona odgovori:
Vrlo dobro.
Ja rekoh:
Kako je gospodin Merdston?
Ona odgovori:
Moj brat je u dobrom zdravlju. Hvala vam lepo.
Gospodin Spenlou, koji se valjda iznenadio kad vide da mi poznajemo jedno drugo, ree sa svoje
strane:
Milo mi je to vidim, ree on, Koperfilde, da se vi i gospoica Merdston ve poznajete.
Gospodin Koperfild i ja, ree gospoica Merdston, strogo pribrano, ispadamo neki daljnji rod.
Nekad smo se neto malo i poznavali. To je bilo jo dok je on bio dete. Okolnosti su nas kasnije
rastavile. Ne bih ga nikad poznala.
Ja odgovorih da bih je ja poznao ma gde. A to je bila suta istina.

Gospoica Merdston je imala dobrotu da se primi zvanja, ree gospodin Spenlou meni, ako ga
mogu tako nazvati, poverljive prijateljice moje keri Dore. Kako moja ker Dora po nesrei nema
majke, gospoica Merdston je bila tako ljubazna da joj postane drubenica i zatitnica.
Meni onako uzgred pade na pamet da gospoica Merdston, kao ono depno orue zvano uvar
ivota, nije toliko podesna za odbranu, koliko za napad. Ali su mi u glavu dolazile samo uzgredne
misli o svemu osim o Dori, pa odmah zatim pogledah u nju, te mi se po njenom privlano-udljivom
dranju uini da nije ba sklona naroitoj poverljivosti prema svojoj drubenici i zatitnici. U to
zazvoni neko zvono, i gospodin Spenlou ree da je to prvo zvono za veeru, te me odvue da se
presvuem.
U tom stanju zaljubljenosti bila je suvie smena svaka pomisao na oblaenje ili na ikakvu radnju.
Bio sam u stanju da sedim ispred vatre, da grizem kljui od svoje rune torbe, i da mislim o
zanosnoj, devianskoj, svetlookoj, divnoj Dori. Kakva divna pojava, kakvo divno lice, kakvo ljupko,
raznoliko, zanosno ponaanje!
Zvono zazvoni tako brzo, da se moradoh na vrat-nanos obui, umesto da to uradim briljivo, kao
to sam mogao eleti u takvim okolnostima, pa sioh. Na veeri je bilo jo drutva. Dora je
razgovarala s nekim starim gospodinom prosede kose. Iako je bio prosed i usto jo i pradeda,
kako mi sam ree bio sam ludo ljubomoran na njega.
Boe, u kakvom sam stanju bio! Ljubomoran na svakoga. Nisam mogao da podnesem pomisao da
neko poznaje gospodina Spenlou bolje od mene! Za mene su bile prave muke kad bih koga uo da
pominje dogaanje u kojima ja nisam imao nikakva udela. Kad me neka neobino ljubazna osoba sa
sjajnom glatkom elavom glavom upita preko stola jesam li to prvi put na ovom imanju, dolazilo mi
je da na njemu izvrim neku divlju osvetu.
Ne seam se ko je jo sve bio tu osim Dore. Nemam ni pojma ta smo imali za veeru, pored Dore.
Moj je utisak da sam za veeru gutao iskljuivo Doru, i da sam ne okusivi vratio pet, est jela. Sedeo
sam Odmah do nje. Razgovarao sam samo s njom. Imala je neobino sladak glasi, neobino veseo
mili smeh, i ljupke zanosne drai kakve jo nikad nijednog izgubljenog junou nisu odvukle
nepovratno u suanjstvo. Bila je uopte sva majuna. Utoliko dragocenija, mislio sam ja.
Kad izae iz sobe sa gospoicom Merdston, poto za veerom nije bilo drugih dama, ja utonuh u
sanjarenje, koje je remetila samo svirepa strepnja da e me moda gospoica Merdston ocrniti pred
njom. Onaj ljubazni stvor sa uglaanom glavom ispria mi neku dugu priu koja se, mislim, odnosila
na povrtarstvo. Mislim da sam ga uo kako je nekoliko puta rekao moj batovan. Izgledalo je da ga
sluam s najveom panjom, ali su moje misli za sve to vreme lutale nekim rajskim vrtom, nekim
Edenom, i uvek pokraj Dore.
Kad poosmo u salon, moju strepnju da ne budem ocrnjen pred predmetom svoje sve neodoljivije
ljubavi ponovo oive natmureni i hladni izraz gospoice Merdston. Ali se te strepnje oslobodih na
izvestan neoekivan nain.
Davide Koperfilde, ree gospoica Merdston pozivajui me prstom nastranu u jedan prozor.
Jednu re.
Ja stadoh lice u lice sa gospoicom Merdston, sam.
Davide Koperfilde, ree gospoica Merdston, nije potrebno da se uputam u porodine stvari:
one nisu primamljiv predmet razgovora.
Daleko od toga, gospoo, primetih ja.
Daleko od toga, saglasi se gospoica Merdston. Ja ne elim da osveavam seanja na
nekadanje razmirice i uvrede. Ja sam pretrpela uvrede od izvesne osobe, od ene, to moram rei da
je za aljenje zbog ugleda moga pola, koja se moe pomenuti samo sa prezrenjem i odvratnou, te
bih zato vie volela da je ne spominjem.
Ja sav usplamteh zbog svoje tetke, ali rekoh da bi na svaki nain, ako bi gospoica Merdston

izvolevala, bilo bolje da je ne spominje.

Ja ne mogu da ujem da se ona pominje s omalovaavanjem, dodadoh, a da sasvim odluno ne
izrazim svoje miljenje.
Gospoica Merdston sklopi oi i prezrivo nakloni glavu, a zatim lagano otvarajui oi nastavi:
Davide Koperfilde, neu pokuavati da prikrijem injenicu da sam u vaem detinjstvu stekla
nepovoljno miljenje o vama. Ono je moda bilo pogreno, ili ste se vi promenill pa mu vie ne
odgovarate. Ali sad nije u tome pitanje izmeu nas. Ja pripadam jednoj porodici, poznatoj, rekla bih,
sa svoje vrstine, i nisam stvorenje koje se povodi za okolnostima i menama. Ja mogu imati svoje
miljenje o vama. Vi moete imati svoje miljenje o meni.
Sad doe na mene red da se malo poklonim.
Ali nije potrebno, ree gospoica Merdston, da se ta miljenja sukobljavaju ovde. Pod
postojeim okolnostima korisno je u svakom pogledu da do toga ne doe. Kako nas je ivot sluajno
opet sastavio, a moe nas sastaviti i u drugim prilikama, ja bih predloila da se mi ovde sastajemo
kao daljni poznanici. Porodine prilike su dovoljan razlog da se sastajemo samo na toj osnovi, pa je
sasvim izlino da jedno od nas ita progovori, ikakvu primedbu ini o onome drugom. Slaete li se s
tim?
Gospoice Merdston, odgovorih ja, mislim da ste vi i gospodin Merdston svirepo postupali
prema meni i da ste nemilosrdno postupali i sa mojom majkom. I misliu to dokle god budem iv. Ali
se potpuno slaem sa vaim predlogom.
Gospoica Merdston ponovo sklopi oi i klimnu glavom. Zatim lako dodirnu nadlanicu moje ruke
vrhom svojih hladnih, ukoenih prstiju, pa ode od mene, udeavajui male okove na lancima ruke i
oko vrata, koji su, izgleda, bili oni isti koje je imala kad sam je poslednji put video, i u onakvom
istom stanju. Oni me u pogledu prirode gospoice Merdston podsetie na onaj gvozdeni okov na
tamnikim vratima to svojim spoljnim izgledom nagovetava svima posmatraima emu se mogu
nadati kad uu unutra.
Od svega to se dogaalo za vreme ostatka veeri, znam samo da sam uo kako je carica srca
moga pevala zanosne pesme na francuskom jeziku sa optim smislom da, ma kakve brige imali, treba
uvek igrati Tra la la! Tra la la! I pri tome sama sebe pratila na jednom slavnom istrumentu
slinom gitari. Da sam se izgubio u blaenom zanosu. Da sam odbijao svako posluenje. Da mi se
dua grozila naroito od puna. Da se, kad je gospoica Merdston uze pod svoje okrilje i povede na
spavanje, nasmeila i da mi je pruila svoju krasnu ruku. Da se ugledah u ogledalu i videh kako
izgledam savreno glupo i veselo. Da se i sam povukoh na spavanje u nekom planom
sentimentalnom stanju, i da sam se, kad ostadoh, osetio u nekoj lakoj groznici zanosa.
Bilo je divno jutro i rano, te se reih da siem i da proetam po onim zasvoenim stazama, i da
pustim na volju svojoj ljubavi, sanjarei o njenoj slici i prilici. Dok sam prolazio kroz hol, sretoh
njeno psetance, koje se zvalo Dip skraeno od Dipsi{32}. Ja mu neno prioh, jer sam voleo ak i
njega, ali mi on pokaza itavu garnituru svojih zuba, pa se zavue pod jednu stolicu iskljuivo zato da
rei, i ne htede ni da uje za neko prijateljstvo.
Bata je bila, svea i samotna. etao sam tamo-amo razmiljajui kako bih se oeao srenim kad
bih nekako mogao da se verim s tim milim udom. A to se tie braka i bogatstva, i takvih stvari,
mislim da sam u tom pogledu bio isto tako nevino bez planova kao i kad sam voleo malu Emiliju.
Moi je zvati Dora, pisati joj pisma, sanjati o njoj, i oboavati je, imati razloga za verovanje da
misli na mene i onda kad je sa drugim svetom, smatrao sam vrhuncem ljudskih tenji, a, svakako
vrhuncem mojih tenji. Nema nikakve sumnje da sam bio nedotupavno zaljubljen i junoa, ali je u
svemu tome bilo toliko istote srca, da ne mogu da se seam tih ludorija sa potpunim prezrenjem, ma
koliko da im se sad smejem.
Nisam dugo etao, kad skrenuh oko jedne okuke i sretoh nju. Jo i sad zatreperim od glave do pete

kad u seanju skrenem oko te okuke; i samo mi je pero u ruci zadrhtalo.

Tako ... ste ... rano ... izali, gospoice Spenlou, rekoh ja.
Tako je glupo u kui, odgovori ona, a gospoica Merdston je tako nemogua! Ona govori
takve besmislice o tome kako je potrebno da se dan prvo provetri, pa da tek onda izaem. Provetri!
tu prte u neobino melodian, zvonak smeh. Nedeljom izjutra, kad nemam vebe, moram da radim
bilo ta. Zato sam sino rekla tati da moram izai. A uz to je ovo najsjajnije doba dana. Zar nije?
Ja se usudih da kaem, ne bez zamuckivanja, da mi sada izgleda vrlo sjajno, mada mi je maloas
bilo veoma mrano.
O, je li to kompliment, ree Dora, ili se vreme zaista promenilo?
Ja stadoh jo gore zamuckivati, odgovarajui da ne pravim kompliment, ve govorim ivu istinu,
mada nisam primetio neku promenu u vremenu.
Promena je nastupila u stanju mojih oseanja, dodadoh stidljivo kao zakljuak objanjenju.
Nikad nisam video ovakve uvojke, a kako sam i mogao, kad nikad nije ni bilo takvih uvojaka
kakvima je zatresla da bi sakrila rumenilo. A to se tie onog slavnog eira i plavih pantljiica na
vrh uvojaka, o da sam ih samo mogao okaiti u svojoj sobi u Bakingem stritu, ala bi to bilo
neizmerno blago!
Vi ste nedavno doli iz Pariza,? rekoh ja.
Jesam, ree ona. Jeste li ikad bili tamo?
Nisam.
O, nadam se da ete uskoro otii. Tako bi vam se dopao.
Na mome licu se ukazae znaci duboke strepnje. Nesnosno je to se ona nada da u ja otii i da
misli da bih bio u stanju da odem. Omalovaavao sam Pariz, potcenjivao Francusku. Rekoh da u ovim
okolnostima ne bih ostavio Englesku ni za kakvo blago na svetu. Nita me ne bi na to navelo. Jednom
rei, ona opet stade tresti uvojcima, kad njeno psetance dotra stazom, pa nam pritee u pomo.
Ono je bilo smrtno ljubomorno na mene, te je uporno lajalo. Ona ga uze u naruje o, boe
blagi! i stade milovati, ali je ono jednako lajalo. Kad pokuah da ga dotaknem ono ne dade, a ona
ga na to istue. Zatim se moje patnje jo poveae dok sam gledao kako ga ona za kaznu lupka po
zatubastoj njuci, dok kuence trepe oima i lie joj ruku, i pri tome jo rei u sebi kao kakav
kontrabas. Najzad se umiri, a kako i ne bi kad se njena brada sa jamicom naslonila na njegovu glavu,
pa odosmo da pregledamo staklenu batu.
Vi niste u velikom prijateljstvu sa gospoicom Merdston, zar ne? ree Dora. Zlato moje!
Dve poslednje rei su bile upuene psu. O, kamo sree da su se odnosile na mene!
Nisam, odgovorih ja. Nikako.
Ona je dosadno stvorenje, ree Dora puei se. Ne mogu da zamislim ta je tata mislio kad je
izabrao takvu otrokonu meni za drubenicu. Kome treba zatitnica? Meni ne treba nikakva
zatitnica, u to sam sigurna. Dip me moe tititi mnogo bolje nego gospoica Merdston, je ltako,
Dipe?
On samo lenjo mirnu kad mu ona poljubi onu loptu od glavice.
Tata je naziva mojom poverljivom prijateljicom, ali to ba nije tano, zar ne Dipe? Mi ne
mislimo da imamo poverenja prema takvim namorkama, Dip i ja. Mi emo svoje poverenje
pokloniti kome mi hoemo, i sami nai sebi prijatelje, umesto da nam ih drugi nalaze, zar ne,
Dipe?
Dip pusti neki zadovoljan glas umesto odgovora, neto pomalo nalik na um ajnika dok voda
struji u njemu, to se mene tie, svaka je re bila nov lanac okova kojim me je okivala preko onog
ranijeg.
Strano je teko nemati dobru mamicu, koju bi trebalo imati mesto takve natmurene, natutene
stare frajle kao to je gospoica Merdston, koja stalno ide za nama, zar ne, Dipe? Ali nita zato,

Dipe. Mi neemo biti poverljivi, mi emo se provoditi i zabavljati pored nje, i bockaemo je, i
neemo joj ugaati, zar ne Dipe?
Da je to malo due potrajalo, mislim da bih pao na kolena na ljunak, sa verovatnou da ih
ozledim i da jo uz to uskoro budem izbaen iz kue. Ali sreom staklena bata nije bila daleko, te nas
tih nekoliko rei dovedoe do nje.
U bati naosmo pravu izlobu divnih zdravaca, pa je Dora, dok smo dokono etali pored njih,
esto zastajala da se nadivi as ovom cvetu as onom, na to bih i ja zastajao da se nadivim tom istom
cvetu, pri emu bi Dora, smejui se, detinjasto dizala psa da ga pomirie; te je bata bila pravo
vilinsko carstvo, ako ne za sve troje, ono za mene sigurno. Miris lista od zdravca, i danas u meni
izaziva neko upola smeno, upola ozbiljno oseanje uenja pred promenom koja se u meni desila
tako za tren oka, dok mi pred oi izlazi slamni eir s plavim pantljikama i s ne znam koliko uvojaka,
i crno psetance koga dve vitke ruke prinose leji punoj cvea i svetlog lia.
Za to vreme nas je traila gospoica Merdston, te nas najzad tu pronae, pa svoj nesimpatini
obraz, sa sitnim borama ispunjenim puderom za kosu, podnese Dori na poljubac. A onda uze Doru
pod ruku, te odmarirasmo u kuu na doruak, kao da smo na vojnikom pogrebu.
Ne znam koliko sam olja aja popio, poto ga je Dora pravila, ali se lepo seam kako sam sedeo i
nalivao se njime toliko, da bi itav moj nervni sistem, da sam ga u ono vreme uopte imao, otiao
dovraga. Neto kasnije otidosmo u crkvu. Gospoica Merdston je sela izmeu mene i Dore, ali ja
Doru ipak uh kako peva, te crkveni skup ieze za mene. Odra se propoved o Dori, naravno i
skoro bih rekao da je to sve to znam o toj slubi.
Provedosmo dan u tiini. Nikakvog drutva; zatim etnja, porodini ruak uetvoro i, najzad, vee
ispunjeno razgledanjem knjiga i slika, pri emu je gospoica Merdston, stalno sa nekom propovedi u
rukama, a pogledom na nama, straarila vrlo budno. Ah! Gospodin Spenlou nije ni pomiljao, dok je
sedeo posle veere prema meni, s maramicom preko ela, kako ga odano grlim u mati, kao njegov
zet! Nije ni pomiljao da mi je, ba kad sam mu te veeri poeleo laku no, dao svoj pristanak da se
verim s Dorom, i da sam prizivao boiji blagoslov na njegovu glavu!
Poosmo sutra rano izjutra, jer smo za taj dan imali u Pomorskom sudu neki spor oko nagrade za
spasavanje broda, a tu se trailo poznavanje skoro itave nauke o moreplovstvu, te je za taj parniki
sluaj poto se od nas u Domu nije moglo oekivati da se razumemo mnogo u tim stvarima
sudija zamolio dva stara profesora iz Koleda sv. Trojice da ako boga znaju dou da ga izvuku. Ali
Dora je ipak sila da za doruak pripravi aj, te sam imao tuno zadovoljstvo da pred njom skinem
eir iz koija dok je stajala na pragu i drala Dipa u naruju.
Neu ni pokuati da opisujem ta je Pomorski sud toga dana bio za mene; kakvu sam zbrku
napravio u glavi od naeg spora dok sam ga pratio; kako sam na kaici onog srebrnog vesla koje se
iznosi na sto kao znamenje toga visokog pravnog tela video urezano ime Dora; i kako sam, kad
gospodin Spenlou poe kui bez mene (imao sam neku ludu nadu da e me moda opet povesti
sobom natrag) oseao kao da sam i sam mornar, pa da sam, poto mi je otplovila laa kojom sam
tamo doao, ostao sam na pustom ostrvu. Kad bi se neto taj dremljivi sud mogao prenuti iz sna i
izneti u bilo kakvom vidljivom obliku budne snove koje sam u njemu sanjao o Dori, on bi otkrio
pravu istinu.
Ne mislim samo na snove koje sam sanjao tog dana, nego iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, iz
zasedanja u zasedanje. Odlazio sam ne da pratim ta se tamo deava, nego da mislim o Dori. Ako sam
ikad poneku misao poklonio sporovima koji su se lagano odvijali preda mnom, bilo je to samo da se
upitam, u branim sporovima imajui na umu Doru kako brani parovi mogu da ne budu
sreni; a u testamentarnim sluajevima da razmiljam kakve bih korake na prvom mestu preduzeo u
pogledu Dore kad bi novac oko kojeg se vodi spor pripao meni. U toku prve nedelje moje strasne
ljubavi kupih etiri velelepna prsnika ne sebi radi; ja se njima nisam ponosio; nego Dore radi i

stadoh nositi po ulici rukavice od jaree koe, ukaste kao slama; i uz to poloih temelje svima
uljevima koje sam ikad imao. Da se neto mogu pronai i uporediti cipele koje sam u to doba nosio
sa prirodnom veliinom mojih nogu, zaista bi se na dirljiv nain moglo pokazati u kakvom je stanju
bilo moje srce.
Ali ma koliko da sam se grdno osakatio tim znakom odane pote prema Dori, prelazio sam ipak
svakog dana milju za miljom u nadi da u nju videti. Ne samo to sam na Norvud Rodu uskoro postao
poznat kao i pismonoa, nego sam kruio i po Londonu. Hodao sam ulicama u kojima su bile
najbolje radnje za dame, pa sam pohodio i bazare kao kakav nemirni duh i krstario Parkom bez
prestanka i poto bih ve spao s nogu. Ponekad bih je, u retkim prilikama i u dugim razmacima, i
ugledao. Ponekad bih ugledao njenu rukavicu kako mi mae kroz prozor na kolima. Ponekad bih je
sreo, poao malo s njom i s gospoicom Merdston, i progovorio s njom koju re, da kasnije samog
sebe jedem to nisam rekao neto od onog to me titi, ili da se grizem pomilju da ona nema ni
pojma o razmerama moje odanosti, ili da nimalo ne mari za mene. Uvek sam se, naravno, nadao
ponovnom pozivu u kuu gospodina Spenloa, i uvek doivljavao razoaranja, jer poziva nije bilo.
Mora biti da je gospoa Krup bila vrlo pronicljiva ena, jer u vreme kad je ta moja privrenost
bila tek nekoliko nedelja stara, tako da jo nisam imao hrabrosti da neto odreenije piem samoj
Agnesi, sem da sam bio u kui gospodina Spenloa ija se sva porodica dodao sam sastoji iz
keri jedinice mora da je gospoa Krup, kaem, bila pronicljiva ena, jer je stvar nanjuila ak u
toj prvoj fazi. Jedne veeri sam ba bio sasvim izgubljen, kad ona doe do mene da zatrai poto
je ba tada imala napad one bolesti o kojoj sam ve govorio ako bih bio tako ljubazan, malo
tinkture od kardanuma, pomeane sa rebarbarom i sa sedam kapljica esencije od karanfilia to je
bio najbolji lek za njenu boljku a ako nemam toga pri sebi, onda malo konjaka, jer to po
lekovitosti stoji na drugom mestu. Ona, istina, ne podnosi konjak, ali kao lek dolazi odmah na
drugom mestu. Kako nisam nikad ni uo za onaj prvi lek, dok sam ono drugo uvek imao u svome
ormaniu, nasuh gospoi Krup aicu tog drugog leka, to ona, da ja ne bih posumnjao da ga ona
upotrebljava u neku drugu svrhu, poe piti tu u mome prisustvu.
Ne dajte se, gospodine, ree gospoa Krup. Ne mogu da vas gledam takvoga; i ja sam majka.
Nisam sasvim jasno shvatio vezu izmeu te injenice i mene, ali se nasmeih gospoi Krup to
sam god umeo blae.
No, gospodine, ree gospoa Krup. Ne zamerite. Ja znam kako je to. Tu je po sredi neka mlada
dama.
Gospoo Krup? rekoh ja i pocrveneh.
O, bog s vama! Drite se gospodine! ree gospoa Krup klimajui mi glavom da me ohrabri.
Nemojte nikad oajavati, gospodine! Ako ona nee da se nasmei na vas, ima drugih koje hoe.
Vi ste mladi gospodin na koga se nije teko smeiti, gospodine Koperfule, pa treba i da znate ta
vredite, gospodine.
Gospoa Krup me je uvek zvala gospodinom Koperfulom{33}, pre svega i, bez sumnje, zato to to
nije bilo moje ime; a, drugo, rekao bih, zbog neke neodreene veze sa danom kada pere rublje.
ta vas navodi na misao da je tu po sredi neka mlada dama, gospoo Krup? rekoh ja.
Gospodine Koperfule, ree gospoa Krup s puno oseajnosti, ja sam i sama majka.
Gospoa Krup je za neko vreme bila samo u stanju da pritiskuje rukom svoje nankinke grudi i da
se krepi protiv novog napada bola srkutanjem svog leka. Najzad ponovo progovori:
Kad je ove sobe uzela za vas vaa draga tetka, gospodine Koperfule, ree gospoa Krup, ja
sam joj rekla da sam sad dobila u kuu nekoga za koga mogu da se brinem. ,Fala milom bogu, ba
sam joj tako rekla; ,sad imam nekoga o kome mogu da vodim brigu! Ne jedete dosta, gospodine,
i ne pijete.
Zasnivate li na tome svoju predpostavku, gospoo Krup?

Gospodine, ree gospoa Krup glasom koji je bio prilino nalik na strogost, ja sam prala
rublje i drugoj mladoj gospodi. Mladi gospodin moe da bude suvie kico, a moe i da se zapusti.
Moe etkati kosu i suvie redovno, ili sasvim neredovno. Moe da nosi cipele prevelike za svoju
nogu, ili premalene. To sve zavisi od toga kako se narav toga mladog gospodina razvijala od samog
poetka. Ali ako ode u krajnost na jednu ili na drugu stranu, tu je onda, u oba sluaja, po sredi neka
mlada dama.
Gospoa Krup stade tako odlono mahati glavom, da me sasvim pritera u oak.
Uzmite samo onoga gospodina to je umro ovde pre vas, ree gospoa Krup. On se zaljubio u
jednu kelnericu i odmah morao da suava prsnik, iako se bio sav naduo od pia.
Gospoo Krup, rekoh ja, moram vas zamoliti da u mome sluaju mladu damu nipoto ne
dovodite u vezu sa nekom kelnericom ili nekom slinom.
Gospodine Koperfule, odgovori gospoa Krup, ja sam i sama majka, i to ne tek onako. Ja vas
molim da mi oprostite, gospodine to se ja meam; ja se ne bi meala u stvari u koje nemam prava
da se meam. Nego, vi ste mlad gospodii, gospodine Koperfule, te bi vas ja posavetovala: drte se
i ne klonite, i drte se na ceni. Ako bi hteli da se zabavite neim, gospodine, ree gospoa Krup,
ako hoete da se bacite na kuglanje recimo, a to je zdrava stvar kako samo moe biti, moda e vam
to razbiti brigu, pa e vam initi dobro.
I na te rei mi gospoa Krup, pravei se da jako pazi da ne prospe svoj konjak, koji je ve bio sav
otiao, zahvali jednim vrlo dubokim reveransom, pa se povue. Kad se njena prilika izgubi u mraku
na vratima, taj mi se njen savet u prvi mah uini kao izvesna mala sloboda sa strane gospoe Krup,
ali sam u isto vreme bio zadovoljan zato to sam ga, sa druge take gledita, mogao uzeti kao
naravouenije i upozorenje da ubudue bolje uvam svoju tajnu.

GLAVA XXVII
TOMA TREDLS

Moda usled toga saveta gospoe Krup, a moda i zbog toga to je re kegla po zvuku dosta
srodna sa imenom Tredls, meni sutradan pade na pamet da potraim Tredlsa. Vreme koje je bio
pomenuo ve je bilo proteklo, a stanovao je u nekoj maloj ulici blizu Veterinarskog koleda u
Kamden Taunu. U toj su ulici stanovali, uglavnom, kako me obavesti jedan od naih pisara koji je
iveo negde u tome kraju, gospoda studenti koji kupuju ive magarce, pa na njima prave
eksperimente u svojim privatnim stanovima. Poto sam od tog pisara dobio uputstva o toj
akademskoj naseobini, krenuh na put isto posle podne da posetim svog starog kolskog druga.
Ulica mi se ne uini ba tako zgodna kako sam mogao poeleti u interesu Tredlsovom. Stanovnici
su, izgleda, imali sklonost da bacaju kroz prozor na ulicu izvesne sitnice koje im nisu potrebne, zbog
kojih je ulica bila ne samo smrdljiva i klizava, nego i neprohodna zbog lia od kupusa. A otpaci nisu
bili samo biljnog porekla, jer sam ja lino, dok sam traio broj koji sam eleo da naem, natrapao na
jednu cipelu, jednu presavijenu erpenju, jedan crni eir i jedan kiobran, sve to u raznim stepenima
raspadanja.
Opti izgled tog mesta neodoljivo me podseti na dane kad sam stanovao kod gospodina i gospoe
Mikober. Nekakav neopisivi izgled pohabane otmenosti krasio je kui koju sam traio, i izdvajao je
od svih ostalih kua u ulici iako su sve bile zidane po istom jednolikom uzoru, kao da su prva
precrtavanja nekog nespretnog deka koji tek ui da pravi kue, a jo nije odmakao od prvih
grevitih krovinjara. Taj izgled me jo vie podseti na gospodina i gospou Mikober. A kako
sluajno stigoh pred vrata ba kad se otvorie pred popodnevnim mlekarom, ja se jo ivlje setih
gospodina i gospode Mikober.
Dakle, ree mlekar jednoj vrlo mladoj slukinjici, je li uinjeno to u vezi s onim mojim
malim raunom?
O, gospodar kae da e se odmah postarati, glasio je odgovor.
Jer, ree mlekar nastavljajui kao da nije uo nikakav odgovor, a govorei, kako se meni
uinilo po njegovom glasu, vie da obavesti nekoga u samoj kui, nego radi slukinjice, jer je taj
moj mali raun teko suvie dugo, tako da mislim da je ve sasvim isteko i da vie neu uti za njega.
Ali ja to neu da trpim, jeste uli! ree mlekar, jo jednako ubacujui glas u kuu i buljei, niz
hodnik.
Drao se, uzgred budi reeno, kako nije priliilo njegovom radu s mlekom, tom blagom
namirnicom, jer mu je ponaanje bilo suvie divljano ak i za nekog kasapina ili rakidiju.
Glas mlade slukinjice postade jedva ujan, ali se meni po micanju njenih usta uini da opet
mrmlja da e raun biti uskoro podmiren.
Znate ta? ree mlekar, prvi put pogledavi strogo u nju i dohvativi je za podbradak, volite li
vi mleko?
Ko, zar ja? Da, volim, odgovori ona,
Dobro, ree mlekar. Onda ga neete dobiti sutra nimalo. Jeste uli? Ni kaplje mleka neete
dobiti sutra.
Meni se uini, po smehu sudei, da njoj bi lake to e ga bar danas dobiti. Mlekar joj, poto je i
dalje natuteno mahao glavom prema njoj, pusti podbradak, pa sa izrazom koji je vie liio na sve
nego na dobru volju otvori kantu i nasu uobiajenu koliinu u porodini vr. Poto to uradi, on ode
gunajui i ubaci svoj poslovni uzvik u susedna vrata s nekim osvetnikim prizvukom.

Stanuje li ovde gospodin Tredls? upitah ja tada.

Neki tajanstveni glas sa dna hodnika odgovori: Da! Na to mlada slukinja odgovori: Da.
Je li kod kue? rekoh ja.
I opet onaj tajanstveni glas odgovori potvrdno, i opet slukinjica ponovi taj odgovor kao odjek. Ja
na to uoh, pa prema devojinom uputstvu pooh gore, svestan da me, dok sam prolazio pored
zadnjih vrata sobe za primanje posmatra neko oko koje je sigurno pripadalo onome tajanstvenom
glasu.
Kad se popeh na vrh stepenica kua je imala samo jedan sprat iznad prizemlja Tredls je ve
bio izaao na stepenite da me doeka. Bio je ushien to me vidi i od sveg srca mi poele
dobrodolicu. Sobica mu se nalazila sa lica i bila je do krajnosti uredna, iako oskudno nametena.
Video sam da mu je to jedina odaja, jer se videla jedna sofa za spavanje, a etke i mast za cipele behu
mu meu knjigama na najvioj polici, iza jednog renika. Sto mu bee sav pokriven hartijama, dok je
on vredno radio u svom starom kaputu. Nisam gledao ni u ta, koliko se seam, ali sam sve video, sve
do izgleda neke crkve na njegovoj porcelanskoj mastionici, dok sam se sputao na stolicu to je
takoe bila jedna sposobnost koja se ukorenila u meni u staro mikobersko vreme. Razna dovijanja da
bi prikrio komodu, pa nain na koji je rasporedio knjige po ogledalu za brijanje i slino naroito mi
padoe u oi kao dokazi da je ovde onaj isti Tredls koji je nekad od hartije za pisanje pravio
slonovske jame da u njih mee muve, i koji se, posle zlostavljanja teio crtanjem znamenitih
umetnikih dela koja sam ja esto pominjao.
U jednom kutu sobe videlo se neto to je bilo uredno pokriveno irokim belim platnom. Nisam
mogao da razaznam ta je to.
Tredlse, rekoh ja ponovo se rukujui s njim poto sam seo. Radujem se to vas vidim.
I ja se radujem to vas vidim, Koperfilde, odgovori on. Zaista mi je vrlo milo to vas vidim.
Ba zato to mi je bilo neobino milo da vas vidim kad smo se sreli u Eli Pleisu, i to sam video da je
i vama neobino milo to me vidite, ja sam vam dao ovu adresu, mesto adrese kancelarije.
O, dakle imate i kancelariju? rekoh ja.
Ta imam jednu etvrtinu sobe i hodnika i etvrtinu pisara, odgovori Tredls. Trojica drugova i
ja udruili smo se i uzeli pod kiriju kancelariju, da bismo izgledali zvaniniji, i delili na etiri dela
jednog pisara. To me staje dva i po ilinga na nedelju.
Meni se uini kao da se iz njega, kroz osmeh kojim on proprati to objanjenje, smei onaj isti
njegov nekadanji karakter i dobra narav, i neto od one njegove zle sree.
Obino ne dajem svoju ovdanju adresu, ree Tredls, ali to, Koperfilde, ne znai da sam gord.
To je samo radi onih koji dolaze k meni, a koji moda, ne bi voleli da dou ovamo. to se mene lino
tie, ja sebi krim put u svetu i borim se s tekoama, pa bi bilo smeno kad bih se pravio da radim
bilo ta drugo.
Gospodin Voterbruk mi ree da se spremate za advokatski ispit? rekoh ja.
Pa jeste, ree Tredls trljajui lagano rukom preko ruke. Spremam se za advokatski ispit. U
samoj stvari, ja sam se tek zapisao kao kandidat za taj ispit posle dosta dugog zakanjenja. Ve sam se
poodavno prijavio za pripravnika, ali je plaanje te stotine funti za mene znailo veliku rtvu, ree
Tredls uz bolno grenje lica, kao da su mu izvadili zub.
Znate li kakve misli ne mogu da se oslobodim dok sedim ovako i gledam vas? upitah ga.
Ne znam, ree on.
Na ono odelo plavo kao nebo koje ste nekad obino imali na, sebi.
O, boe! Pa dabome! viknu Tredls smejui se. Tesnih rukava i nogavica, seate se! O, boe,
boe! E, ono su bila srena vremena, zar ne?
Ja mislim da je na upravitelj mogao uiniti da budu jo srenija, a da ne nakodi nikom od nas;
to priznajem, odgovorih ja.

Moda i jeste, ree Tredls. Ali, boe moj, bilo je ipak dosta zanimljivo. Seate li se onih noi u
naoj spavaonici? Kad smo prireivali one veere? I kad ste nam vi obino priali prie? Ha, ha, ha!
A seate li se kad su mene iibali to sam plakao zbog gospodina Mela? Stari Krikl! Voleo bih da ga
opet vidim!
On je bio zver prema vama, Tredlse, rekoh ja ljutito, jer mi se zbog njegove dobroudnosti
inilo kao da sam jue gledao kako ga ibaju.
O, zar zbilja mislite tako? odgovori Tredls. Zaista? Moda i jeste. Ali sve je odavno prolo.
Stari Krikl!
Vas je onda kolovao neki stric? rekoh ja.
Razume se! ree Tredls. Onaj kome sam uvek nameravao da piem, i kome nikad nisam pisao!
Ha, ha, ha! Da, onda sam imao strica. Umro je ubrzo poto sam zavrio kolu.
Zaista!
Jeste. Bio je umirovljeni, kako se to kae... bivi galanterista, suknar, trgovac tofovima, i bio me
odredio za svog naslednika, ali mu se nisam dopao kad sam odrastao.
Je l to ozbiljno govorite? rekoh ja. Bio je tako miran dok je to govorio, da sam uobrazio da
eli da kae neto drugo.
Bogami sasvim ozbiljno, Koperfilde, odgovori Tredls. Prava nesrea; nisam mu se nikako
dopao. Rekao je da nisam ni malo nalik na ono emu se on nadao, te se oenio svojom domaicom.
A ta ste vi uradili? upitah ja.
Nita naroito, ree Tredls. iveo sam kod njih i ekao da me izbace u svet, kad i ona njegova
podagra, po nesrei, pree i na eludac, te on umre, a ona se udade za jednog mladia, pa ja ostadoh
nezbrinut.
Zar na kraju krajeva niste dobili nita?
O, boe moj, dobio sam, ree Tredls. Dobio sam pedeset funti. Nisam nikako bio spreman ni za
kakav vii poziv, te sam isprva bio u neprilici ta u. Ali sam ipak poeo, uz pomo sina jednog
oveka iz advokatskog reda koji je bio u Salem-kui, Jolera, s krivim nosom. Seate li ga se?
Ne. Taj nije bio tamo sa mnom; u moje vreme su svi nosevi bili pravi.
Svejedno, ree Tredls. Poeo sam uz njegovu pomo s prepisivanjem pravnih dokumenata. To
se nije ba pokazalo najzgodnije, pa sam posle poeo da za njih zakazujem parnice, pravim izvode i
vrim razne poslove. Jer ja sam dosta marljiv ovek, Koperfilde, pa sam taj posao dobro nauio. I
tako uvrteh u glavu da i ja treba da se upiem za studenta prava, te mi tako ode sve to mi je bilo
preteklo od onih pedeset funti. Joler me preporui nekim kancelarijama, meu kojima i Voterbruku,
te dobih dosta poslova. A imao sam sreu i da se upoznam s jednim ovekom koji je bio izdava i
koji je pripremao jednu enciklopediju, te me on zaposli, i eto, tu baci pogled na sto, ba sad radim
za njega. Znate, Koperfilde, ja sam prilian kompilator, ree Tredls ostajui pri svom izgledu
veselog ispovedanja u svemu to je govorio, ali nemam nimalo mate, ama ba ni trunke. Valjda nije
nikad bilo mladog oveka sa manje originalnosti nego to sam ja.
Kako je Tredls oekivao da u se saglasiti s tim kao s neim sasvim prirodnim, ja klimnuh
glavom, a on nastavi s istim ivahnim strpljenjem ne mogu da naem boljeg izraza kao i dotle.
I tako ja, malo-pomalo, ivei vrlo skromno, uspeh da najzad napabirim onih sto funti, ree
Tredls, te, bogu hvala, to isplatih, premda je to bila... nesumnjivo bila, ree Tredls opet s grem na
licu, kao da su mu iupali zub, jedna rtva. I jo i sad ivim od takvog rada o kojem sam govorio, a
nadam se da u ovih dana stupiti u vezu i sa jednim listom, to bi za mene gotovo znailo obezbeenu
budunost. A vi ste, Koperfilde, potpuno onakvi kakvi ste i nekada bili, s onim istim prijatnim licem, i
tako vas je prijatno videti, da od vas neu nita kriti. Moram vam prema tome rei da sam veren.
Veren! O, Doro!
Ona je ki jednog kapelana, ree Tredls, jedna od desetoro dece, tamo dole u Devoniru. Da!

jer bee opazio kako sam ja i nehotice pogledao u onu sliku na mastionici, to je ta crkva. Skrenete
ovuda na levo im izaete iz vratnica, ree on obilazei prstom oko mastionice, i tano ovde gde
drim pero stoji kua, okrenuta, razumete, prema crkvi.
Tek sam docnije potpuno shvatio sa kolikim je uivanjem on ulazio u sve te pojedinosti, jer su za
to isto vreme moje sebine misli pravile plan kue i bate gospodina Spenloa.
To je tako mila devojka! ree Tredls. Malo starija od mene, ali neobino mila devojka! Rekao
sam vam, seate li se, da odlazim iz grada. Bio sam tamo dole. Iao sam peice tamo, pa sam se i
vratio peice, i neobino dobro se proveo! Mogu vam unapred rei da e naa veridba potrajati due,
ali naa je deviza; .ekaj i nadaj se! Mi to uvek govorimo. Stalno govorimo: .ekaj i nadaj se! A i
ona e ekati na mene, Koperfilde, ekae me makar doekala i ezdesetu, ili koju bilo.
Tredls se die sa stolice, pa s pobedonosnim osmehom stavio ruku na ono belo platno koje sam
bio opazio.
Premda se, ree on, ne moe rei da nismo ve poeli da kuimo kuu. Ne, ne, poeli smo. Tu
mora biti postepenosti, ali smo ve otpoeli.
Evo, i on vrlo ponosno i paljivo skide ono platno, ovde su nam dva komada nametaja za prvi
poetak. Ovu saksiju i stalak kupila je ona sama. To se stavlja u udubljenje u prozor salona, ree
Tredls, pa se malo izmae da bi se stvarima to bolje divio, jo samo da doe i cvet, pa je sve tu!
Ovaj okrugli stoi s mermernom ploom (ima dve stope i deset palaca u obimu) kupio sam ja.
Hoete, znate, da spustite neku knjigu, ili vam ko doe sa enom u posetu, pa mora, gde da spusti
olju s ajem i... eto vam ga! ree Tredls. To je divan majstorski rad, vrst kao stena!

Ja pohvalih obe stvari, a Tredls ponovo namesti platno isto onako paljivo kao ta ga je i skinuo.
Ovo ne znai bogzna ta kad se kui kua, ree Tredls, ali je ipak neto. Ipak mi najvie briga
zadaju stolnjaci; jastunice i takve stvari. Tako isto i gvoarija; svenjaci, rotilji i takve potrebe, jer

te stvari padaju u oi i diu oveku cenu. Nego ipak: ,ekaj i nadaj se! A ona je, uveravam vas, vrlo
mila devojka!
U to sam potpuno uveren, rekoh ja.
A zasad, ree Tredls vraajui se svojoj stolici, i s tim e biti kraj mome pripovedanju o sebi
samom, prolazim to mogu bolje. Ne zaraujem mnogo, ali i ne troim mnogo. Uopte uzevi
hranim se ovde dole, kod nekih zaista vrlo ljubaznih ljudi. I gospodin i gospoa Mikober imaju dosta
ivotnog iskustva, a i krasno su drutvo.
Tredlse! kliknuh ja ivo. ta vi to govorite?
Tredls pogleda u mene kao da se pita ta ja to govorim.
Gospodin i gospoa Mikober! ponovih ja. Pa ja se s njima odlino poznajem!
U tom trenutku dvokratni udarac na vratima, koji sam dobro poznavao jo iz stare prakse u
Vindzorskoj Terasi, i kojim se na tim vratima mogao javiti samo gospodin Mikober i niko drugi,
otkloni od mene svaku sumnju o tome da su to moji stari prijatelji. Ja zamolih Tredlsa da svoga
gazdu pozove gore, te Tredls viknu preko ograde, pa gospodin Mikober, u dlaku onaj stari u onim
svojim pripijenim akirama, i onako sa tapom, okovratnikom i monoklom, veito onaj isti ue u
sobu otmenog i mladalakog izgleda.
Molim da me izvinite, gospodine Tredlse, ree gospodin Mikober onim svojim starim gromkim
i treperavim glasom, i naglo prestade pevuiti neku pesmicu. Nisam znao da u vaoj svjataja svjatih
ima neka osoba strana ovome domu.
Gospodin Mikober se lako pokloni prema meni i povue navie okovratnik.
Kako ste, gospodine Mikobere? rekoh ja.
Gospodine, ree gospodin Mikober, vi ste neobino ljubazni. Ja sam in statu quo{34}.
A gospoa Mikober? nastavih ja.
Gospodine, ree gospodin Mikober; i ona je tako ista bogu hvala in statu quo.
A deca, gospodine Mikobere?
Gospodine, ree gospodin Mikober, radujem se to mogu da odgovorim da su i ona isto tako u
povoljnom zdravstvenom sostojaniju.
Gospodin Mikober me za sve to vreme nije poznao, iako je stajao licem u lice prema meni. Ali se
sad, videi da se ja smeim, zagleda paljivije u moje crte, pa ustuknu, i viknu:
Je li mogue! Imam li zadovoljstvo da opet gledam pred sobom Koperfilda! i od srca se stade
rukovati sa mnom obema rukama.
Boe blagi, gospodine Tredlse! ree gospodin Mikober, kad samo pomislim da se poznajete sa
prijateljem moje mladosti, sa drugom mojih minulih dana! Sluaj draga! viknu on preko ograde
gospoi Mikober, dok je Tredls, s razlogom, gledao sa prilinim zaprepaenjem ovako opisivanje
moje linosti. Ovde u sobi gospodina Tredlsa ima jedan gospodin koga bi ti on sa velikim
zadovoljstvom predstavio, mila moja!
Gospodin Mikober se odmah zatim ponovo pojavi i ponovo rukova sa mnom.
A kako je na dobri prijatelj doktor, Koperfilde? ree gospodin Mikober, i sav krug u
Kenterberiju?
O njima ujem samo dobre vesti, rekoh ja.
Neobino mi je milo to to ujem, ree gospodin Mikober. Poslednji put smo se sreli u
Kenterberiju u senci, da se slikovito izrazim, u senci one pobone bogomolje koju je oser
obesmrtio i koja je u staro vreme bila meta poklonika iz najudaljenijih kutova; ili ukratko reeno,
ree gospodin Mikober, u neposrednom susedstvu katedrale,
Ja odgovorih da je tako, a gospodin Mikober nastavi da pria s ogromnom blagoglagoljivou,
premda, kako mi se uini, ne bez izvesnih znakova zabrinutosti na licu, po kojima se videlo da
paljivo prati umove iz susedne sobe, umove koji su govorili da gospoa Mikober pere ruke i

urno otvara i zatvara fijoke, koje nisu ba sasvim glatko funkcionisale.

Vi nas nalazite, Koperfilde, ree gospodin Mikober pogledajui iskosa u Tredlsa, zasada u, to
bi se reklo, skuenim i skromnim prilikama, ali vam je poznato da sam ja tokom svog ivota
savlaivao tekoe i ruio prepreke. Vama nije nepoznata injenica da je u mome ivotu bilo izvesnih
razdoblja kad sam bio prinuen da zastanem dok izvesni oekivani dogaaji ne iskrsnu, a kad se
ukazivala potreba i da uzmaknem, pre no to nainim neto to slobodno mogu, a da me, nadam se,
niko zato ne optui za neskromnost, nazvati skokom. Ovo je sad jedan od tih znaajnih trenutaka u
ljudskom ivotu. Nalazite me u stanju uzmicanja, ime pripremam skok, pa imam sve razloge da
verujem da sam pred silovitim skokom.
Ba sam izraavao svoje zadovoljstvo, kad ue gospoa Mikober, neto malo aljkavija nego to je
nekad bila (ili se bar tako uinilo mojim nenaviknutim oima), ali ipak pomalo doterana za drutvo, i
sa parom mrkih rukavica na rukama.
Draga moja, ree gospodin Mikober vodei je prema meni, ovde je jedan gospodin po imenu
Koperfild, koji eli da obnovi poznanstvo s tobom.
Pokaza se da bi bilo bolje da je to saoptenje izveo postupnije, jer to gospou Mikober, poto je
bila u nenom zdravstvenom stanju, tako potrese, da joj pozli, te je gospodin Mikober bio prinuen
da u velikom uzbuenju otri do bureta s vodom, u zadnjem dvoritu i donese lavor vode da joj
namoi elo. Ona se uskoro povrati, i bi joj zaista milo to me vidi. Porazgovarasmo svi zajedno
jedno pola sata, pa je ja upitah o blizancima, koji su, po njenim reima, u to vreme bili ,ve uveliko
odrasli, a onda upitah i za gospodiia, i gospoicu Mikober, koje ona opisa kao ,prave gorostase,
ali koji se tom prilikom ne pojavie.
Gospodin Mikober je jako eleo da ostanem na veeri, i ja ne bih bio nimalo s raskida, ali mi se
uini da, u oima gospode Mikober opazih neku zabrinutost i sraunavanje koje se odnosilo na
koliinu hladnog mesa, te kao izgovor navedoh da sam na jednom drugom mestu rekao da u doi, a
zatim se, kad opazih da gospoa Mikober odmah oive, odupreh svima navaljivanjima da se
odreknem onog drugog obeanja.
Ali rekoh Tredlsu, i gospodinu i gospoi Mikober, da pre no to odem moraju odrediti dan kada
e mi doi na veeru. Zbog poslova kojima je Tredls bio vezan, bilo je potrebno da se odredi malo
dalji dan, pa ipak doosmo do sporazuma u tom pogledu i naosmo dan koji je svima odgovarao, a
na to se oprostih.
Gospodin Mikober, pod izgovorom da mi pokae krai put od onoga kojim sam bio doao, poe
sa mnom da me otprati do prvog ugla; poto je eleo, kako mi objasni, da malo porazgovara u
poverenju sa svojim starim prijateljem.
Dragi moj Koperfilde, ree gospodin Mikober, skoro nije ni potrebno da vam kaem da je
neiskazana uteha imati pod svojim krovom u postojeim okolnostima onakav um kao to je onaj koji
bleti, ako smem da se posluim tim izrazom, koji bleti u vaem prijatelju Tredlsu. Pored jedne
pralje koja u prozoru svoga stana izlae malo, slatko pecivo na prodaju i koja stanuje do nas, i
jednog oficira iz Bou Strita, koji stanuje prekoputa, moete zamisliti kako je njegovo drutvo izvor
utehe za mene i gospou Mikober. Ja sam za sada, dragi moj Koperfilde, zaposlen u prodaji ita uz
komision. To nije nimalo unosan posao, ili drugim reima ne isplauje se pa su, kao posledica toga,
nastupile izvesne privremene neprilike novane prirode. Ali sa velikim zadovoljstvom dodajem da
postoje svi izgledi da e uskoro neto iskrsnuti, mada za sada jo ne mogu slobodno da kaem iz
kojeg pravca, to e mi, uveren sam, dati mogunosti da se postaram za sva vremena i za sebe i za
vaeg prijatelja Tredlsa, za koga se iskreno interesujem. vi ete moda biti pripravni da ujete da je
gospoa Mikober, u pogledu zdravlja, u onom nenom stanju koje ukazuje na mogunost da se
konano uvea broj onih zaloga ljubavi koje... jednom rei brojnost moga podmlatka. Porodica
gospode Mikober je imala dobrotu da izrazi svoje negodovanje zbog takvog stanja stvari. Na to

imam samo da primetim da to, ukoliko je meni poznato, nije njen posao, i da ja takvo ispoljavanje
njihovih oseanja odbijam sa prezrenjem i prkosom.
I gospodin Mikober se jo jednom rukova sa mnom, pa ode.

GLAVA XXVIII
VITEKA RUKAVICA GOSPODINA MIKOBERA

Najzad doe dan kada sam imao da ugostim svoje novonaene stare prijatelje. Ja sam se uglavnom
hranio Dorom i kafom. Usled svog zaljubljenog stanja bio sam izgubio apetit, to mi je bilo milo, jer
sam imao neko oseanje da bi prirodno uivanje u veeri bilo kao neko izneveravanje Dore. Silno
peaenje nije u tome pogledu izazivalo svoje obine posledice, poto je razoarenje ponitavalo
dejstvo sveeg vazuha. A osim toga, sumnjam, na osnovu bolnog iskustva steenog u to doba moga
ivota, da moe oseati zdravo uivanje u telesnoj hrani ljudsko stvorenje koje bez prekida podnosi
silne muke od tesnih cipela. Mislim da udovi moraju mirovati ako hoemo da eludac snano vri
svoju dunost.
Prilikom ovog novog domaeg posela ja ne ponovih one ranije pripreme velikih razmera.
Jednostavno nabavih dve-tri morske platue, jedan mali oviji but i patetu od golubova. Gospoa
Krup se pobuni im joj bojaljivo nagovestih neto o spravljanju ribe i buta, i ree s izgledom
uvreenog dostojanstva:
Ne, ne, gospodine! Ne moete traiti tako ta od mene, jer me vi slabo poznajete ako zamiljate
da sam ja u stanju da se u neto petljam to ne mogu onako kako elim!
Ali najzad ipak doe do nekog kompromisa, te gospoa Krup pristade da spremi gozbu, pod
uslovom da ja za petnaest sledeih dana veeravam van kue.
Ovde moram napomenuti da je ono to sam tada prepatio od gospoe Krup, usled tiranije koju ona
zavede nada mnom, bila prosto grozota. Nikad se nikoga nisam toliko plaio, povodom svaega smo
morali traiti kompromis. Ako sam se malo predomiljao, nju bi odmah spopala ona njena bolest,
koja je uvek leala u zasedi u njenom telu, spremna da u tren oka napravi pusto po njenoj utrobi.
Ako bih nestrpljivo zazvonio, poto bih povukao za zvono skromno i bez uspeha jedno desetak puta,
te bi se najzad pojavila na to se nikako nije moglo raunati sa sigurnou pojavila bi se sa
prekornim izrazom na licu, klonula bez daha na stolicu kraj vrata i poloila ruku na grudi od
nankina, da joj zatim toliko pozli, da sam bio srean kad bih je skinuo s vrata, pa ma me to kotalo ne
znam koliko konjaka ili bilo ega. Ako bih zamerio to mi se postelja sprema u pet sati posle podne
to jo i danas smatram za nezgodan obiaj jedan bi pokret njene ruke prema istom predelu
povreene osetljivosti bio dovoljan da me nagna da promucam neko izvinjenje. Jednom rei: nema te
stvari, ako je samo asna i potena, koju ne bih uinio samo da je ne uvredim; te postade prava mora
u mome ivotu.
Kupih za tu veeru jedan polovan posluavnik na tokiima, poto sam vie voleo to, nego da
ponovo uzmem onog okretnog mladog oveka o kome se u meni ukorenila neka predrasuda, poto
sam ga jedne nedelje pre podne sreo na Strendu u prsniku jako slinom jednom od mojih prsnika,
koji mi je nestao jo od onog prvog posela. Onu mladu devojku uzeh opet da mi pomae, ali pod
izrinim uslovom da samo unosi inije i zdele, pa da se povue na stepenite izvan spoljnih vrata, gde
njena navika da mrke nee dolaziti do ujju gostima, i gde e njeno povlaenje preko tanjira biti
fizika nemogunost.
Poto sam pripremio sav potreban materijal za zdelu puna, koji e gospodin Mikober pripraviti;
poto sam na svome stolu; za toaletu spremio boicu od majine duice, dve votane svee, hartiju,
raznovrsne igle i jastue za igle, da se nau pri ruci gospoi Mikober za njenu toaletu; poto sam
naredio da se u mojoj spavaoj sobi zaloi, da bi gospoi Mikober bilo to ugodnije; i poto sam
najzad svojom rukom prostro stolnjak stadoh mirno i pribrano oekivati ishod cele stvari.

U zakazano vreme moja tri gosta stigoe zajedno; gospodin Mikober sa irim okovratnikom nego
obino i novom vrpcom za monokl, a gospoa Mikober sa kapom spakovanom u ukastomrku kesu
od hartije, koju je nosio Tredls, vodei gospou Mikober pod ruku. Svi se jako oduevie mojim
prebivalitem. Kad odvedoh gospou Mikober do svoga stola za toaletu, i kad vide u kakvoj je meri i
sve pripravljeno za nju, ona se toliko ushiti, da dozva gospodina Mikobera da i on ue i vidi.
Dragi Koperfilde, ree gospodin Mikober, ovo je raskono. Ovo je nain ivljenja koji me
podsea na doba kada sam i ja bio u poloaju neenje i kad gospoa Mikober jo nije bila umoljena
da obea vernost pred svadbenim oltarom.
On hoe da kae, umoljena s njegove strane, gospodine Koperfilde, ree gospoa Mikober
obeenjaki. On ne moe odgovarati za druge.
Draga moja, odgovori gospodin Mikober, odjednom se uozbiljivi, ja i ne elim da
odgovaram za druge. Meni je isuvie dobro poznato da si ti, kad si po nepronicljivim odlukama
Udesa bila dodeljena meni, moda bila dodeljena oveku kome je bilo sueno da posle duge borbe
najzad padne kao rtva vrlo zamrenih novanih zapleta. Ja razumem tvoje aluzije, ljubavi moja. To
mi je ao, ali mogu da ih podnesem.
Mikobere! viknu gospoa Mikober sva u suzama. Zar sam ja to zasluila? Ja, koja te nisam
nikad napustila i koja te neu nikad izneveriti, Mikobere!
Ljubavi moja, ree gospodin Mikober jako dirnut, ti e oprostiti, kao to e, uveren sam, i na
stari oprobani prijatelj Koperfild oprostiti trenutno pozleivanje ranjene due, koja je postala
osetljiva zbog skoranjeg sukoba sa jednim priipetljom vlasti; drugim reima, sa jednim drskim
slavinarem zaposlenim u Direkciji vodovoda, pa ete saaljevati, a ne osuivati njene preteranosti.
Gospodin Mikober na to zagrli gospou Mikober, a meni stee ruku, pa me pusti da iz te
rogobatne aluzije zakljuim da mu je to po podne uskraena za kuu potrebna koliina vode, zato to
je propustio da isplati drutvu propisane takse.
Da bih skrenuo njegove misli sa tog alosnog predmeta, obavestih gospodina Mikobera da od
njega oekujem jednu bolu puna, pa ga odvedoh do limunova. Njegovo skoranje nerasploenje, da
ne kaem oajanje, ieze u treh oka. Nikad nisam video da neko toliko od sveg srca uiva usred
mirisa kore od limunova i eera, u isparenjima upaljenog ruma i kljuale vode kao gospodin
Mikober to posle podne. Bilo je prosto milina gledati kako mu se lice sija prema nama iz lakog
oblaka tih finih isparenja, dok mea, sipa, kua, sav kao da priprema, ne pun, nego sreu svoje
porodice, sve do najdaljeg potomstva. to se tie gospoe Mikober, ona ne zna da li usled dejstva
njene kape, ili vodice od majine duice, ili ukosnica, ili vatre, ili votanih svea, izae iz moje sobe,
relativno govorei, divna. Veselija od svake eve, ta krasna enica!

Pretpostavljam nikad se nisam usudio da upitam, nego samo pretpostavljam da se gospoa

Krup, poto je poprila ribe, odjednom razbolela. Jer posle toga i mi postradasmo. Oviji but doe
sav crven iznutra, a vrlo bled spolja; a osim toga sav posut neim to je kripalo pod zubima, kao da
je pao u pepeo onog prostranog ognjita u kuhinji. Ali to nismo bili u stanju da zakljuimo po
izgledu soka od peenja, poto ga je ona mlada devojka prosula na stepenicama, gde je, uzgred
budi reeno, ostao razliven u dugom mlazu, sve dok ga ne raznesoe nogama. Pateta od golubova
nije bila loa. Ali je to bila neka obmanljiva pateta; kora kao neka varljiva glava, govorei sa
frenolokog gledita, puna kvrga i voruga, ali bez iega ispod toga. Jednom rei, gozba je bila u
tolikoj meri upropaena, da bih se oseao sasvim nesrean hou da kaem zbog tog neuspeha, jer
sam bio stalno nesrean zbog Dore da me nije uteilo dobro raspoloenje moga drutva i jedan
dosetljivi predlog gospodina Mikobera.
Dragi moj prijatelju Koperfilde, ree gospodin Mikober nesreni sluajevi se dogaaju i u
najbolje ureenim kuama, a u kuama kojima ne upravlja onaj sveopti uticaj koji osvetava, a
ujedno i uzdie, onaj ... hm! ... hou da kaem, jednom rei, uticaj ene u uzvienom svojstvu supruge
do njih neizbeno dolazi, te ih moramo podnositi ravnoduno. Ako mi dopustite slobodu da
primetim da nema mnogo takvih jela koja su na svoj nain bolja od ulbastija, i da smatram da mi
sami, s malo podele posla, moemo jo doi do dobrog jela, ako se moe postii da nam ona mlada
osoba donese jedan rotilj, ja bih izjavio da se ova mala neprilika moe lako popraviti.
U ostavi je bio jedan rotilj na kome su se pekle krike slanine za moj doruak. Za tili asak ga
donesosmo, pa se odmah dadosmo na posao da privedemo u delo zamisao gospodina Mikobera, pri
emu je podela posla o kojoj je govorio gospodin Mikober izgledala ovako: Tredls je rezao meso u
komade; gospodin Mikober, koji je sve radio savreno, posipao komade biberom, slaicom, solju i
kajenskim biberom, a ja sve komad po komad stavljao na rotilj, okretao viljukom i skidao pod
nadzorom gospodina Mikobera, dok je gospoa Mikober sva zagrejana od vatre pravila neki sos od
gljiva u jednoj maloj erpenji. Poto smo dosta napekli, navalismo na jelo, onako zasukanih rukava,

dok su novi komadi cvrali i plamteli na vatri, pri emu nam je panja, letela as prema mesu na
tanjirima pred nama, as prema onom koje se jo pripravljalo.
Neto usled novine tog pripravljanja, neto usled odlinog ukusa ulbastija, a neto usled estog
ustajanja da ih nadgledamo, i ponovnog sedanja da ih smaemo dok su jo reski komadi stizali sa
rotilja vreli i mirisni, kao i usled toga to smo bili tako zaposleni, tako zajapureni od vatre, i tako
zabavljeni u prijatnoj buci i mirisu najzad svedosmo but na golu kost, ak se i moj apetit povrati
kao nekim udom. Stidim se da to pominjem, ali mi se zaista ini da sam za kratko vreme zaboravio
na Doru. Milo mi je to su gospodin i gospoa Mikober toliko uivali u gozbi, da ne bi mogli vie
uivati ak i da su prodali krevet da bi je priredili. Tredls se smejao od srca za sve vreme dok je i jeo
i radio, a i mi drugi, slono, i svi u isti mah, te mogu rei da uspelijeg posela nikad nije bilo.
Bili smo na vrhuncu raspoloenja i svi, svaki na svoj nain, zaposleni u svom nastojanju da
dovrimo jo poslednju partiju kojom se imala krunisati naa gozba, kad osetih nek strano prisustvo
u sobi, i pogled mi se sukobi sa pogledom hladnog Litimera, koji je stajao preda mnom, sa eirom u
ruci.
ta se dogodilo? upitah ja i nehotice.
Izvinite molim vas, gospodine, ali upuen sam ovamo. Zar moj gospodar nije ovde, gospodine?
Nije.
Zar ga vi niste videli, gospodine?
Nisam; zar vi ne dolazite od njega?
Ne neposredno od njega, gospodine.
Je li vam rekao da ete ga ovde nai?
Nije ba tako rekao, gospodine. Ali mislim da bi ovamo mogao stii sutra, poto nije doao
danas.
Dolazi li iz Oksforda?
Molim vas, gospodine, odgovori on s puno potovanja; izvolite sesti, a dopustite meni da to
radim.
I on nato uze viljuku iz moje pokorne ruke, pa se nae nad rotilj kao da mu je sva panja
usredsreena na to.
Mogu slobodno rei da se ne bismo mnogo zbunili da se pojavio sam Stirford glavom, ali smo za
trenutak svi postali krotki kao ovice pred tim dostojanstvenim slugom. Gospodin Mikober se spusti
u jednu stolicu, pevuei neku pesmicu, da, pokae kako nije u neprilici, dok mu je drka od viljuke,
koju je na brzinu sakrio, trcala iz depa na grudima kao da se probo njome. Gospoa Mikober
navue mrke rukavice, a lice joj dobi izraz otmene nemarnosti. Tredls proe masnim prstima kroz
kosu, ime je sasvim uspravi, pa stade zbunjenoi buljiti u stolnjak. A to se mene tie, ja sam se,
onako na elu svog sopstvenog stola, oseao gotovo kao sisane, te sam, se jedva usuivao da
pogledam u to udo od dostojanstvenosti, koje kao da je palo s neba da mi kuu dovede u red.
On je za to vreme skinuo ovetinu sa rotilja i ozbiljno sluio oko stola. Mi svi uzesmo pomalo,
ali je naeg uivanja nestalo, te smo se samo pravili da jedemo. Poto jedno za drugim odgurnusmo
tanjire, on ih neujno prikupi, pa, onda stavi na sto sir. Zatim skloni i to, poto i s tim zavrimo, pa
spremi sto, sloi sve na posluavnik s tokiima, razdeli ae za vino, i na vlastitu inicijativu odgura
posluavnik s tokiima u ostavu. Sve je to uradio savreno, pri emu ni jednom nije podigao pogled
sa posla koji je radio, mada su mu i sami laktovi, dok mi je bio okrenut leima, reito govorili o
njegovom utvrenom miljenju da sam suvie mlad.
Mogu li vas jo ime posluiti, gospodine?
Ja mu zahvalih i rekoh:
Ne, pa ga zapitah da li bi on to pojeo.
Ne, velika vam hvala, gospodine.

Dolazi li gospodin Stirford iz Oksforda?

Molim, gospodine?
Dolazi li gospodin Stirford iz Oksforda?
Mislim da e sutra biti ovde, gospodine. Bio sam skoro uveren da e ve danas biti ovde.
Nesumnjivo sam ja kriv za tu greku, gospodine.
Ako ga budete videli pre mene ... rekoh ja.
Ako mi neete zameriti, gospodine, ja ne verujem da u ga videti prvi.
Za sluaj da ga vidite, rekoh ja, molim vas recite mu da mi je ao to veeras nije tu, poto je
ovde jedan njegov bivi kolski drug.
Hou, gospodine! i on jedan poklon razdeli izmeu mene i Tredlsa, bacivi letimini pogled na
onog drugog.
On se ve uputio vratima, kad ja, u oajnoj nadi da u rei neto prirodno, to mi nije nikako ilo
od ruke pred tim ovekom rekoh:
Je l te, Litimere!
Molim, gospodine!
Jeste li ovoga puta ostali dugo u Jarmutu?
Ne ba tako dugo, gospodine..
Videli ste kad se brodi dovrio?
Jesam, gospodine. Ostao sam s namerom da doekam da se zavri.
Znam! rekoh ja, a on die s potovanjem pogled prema mojim oima. Gospodin Stirford ga
valjda jo nije ni video?
Ja vam to zaista ne mogu rei, gospodine. Ja mislim... ali, zaista ne bih mogao rei. elim vam
laku no.
On svima prisutnima nameni poklon pun potovanja, kojim proprati te rei, pa zatim ieze. Poto
on ode, moji gosti kao da poee slobodnije disati, ali naroito ja osetih olakanje, jer me je, pored
one nelagodnosti koja je proizlazila iz onog neobinog oseanja podreenosti koje sam uvek imao u
prisustvu toga oveka, muila i savest da sam pokazao nepoverenje prema njegovom gospoaru, pri
emu nisam mogao da se otresena neke nelagodne strepnje da on to moe i saznati. Otkuda to da sam
ba ja, koji sam, u stvari, imao tako malo da krijem, stalno strepeo da e taj ovek saznati neto o
meni.
Iz tog razmiljanja, koje se mealo sa nekim pokajnikim strahovanjem da u videti samog
Stirforda, tre me gospodin Mikober time to obasu slavopojkama odsutnog Litimera kao neobino
dostojanstvenog oveka, i kao slugu kome se treba diviti. Gospodin Mikober je, uzgred budi reeno,
od onog utivog poklona koji je bio svima upuen primio za svoj raun dobar deo, i to primio sa
beskrajnom snishodljivou.
Ali, pun, dragi moj Koperfilde, ree gospodin Mikober kuajui ga, kao vreme i plima, ne
eka ni na koga. Ah, sad je on najukusniji. Hteo bih da ujem tvoje miljenje, mila moja!
Gospoa Mikober izjavi da je pun izvrstan.
Onda u ja, ree gospodin Mikober, ako mi moj prijatelj Koperfild dopusti tu slobodu,
nazdraviti onim danima kad smo moj prijatelj i ja bili mlai, i kad smo se borbom probijali kroz svet
rame uz rame. O sebi i Koperfildu mogu da se izrazim reima koje smo u nekoliko prilika ve ranije
pevali: We twa hae run about the braes And pud the gouoans fine{35} to je reeno na slikovit nain.
Ja ba nisam siguran da li tano znam ta to znai gowans ree gospodin Mikober s onim starim
gromkim podrhtavanjem u glasu i onim svojim nainom koji se ne da opisati kad hoe da mu neto
ispadne otmeno, ali ne sumnjam da bismo i ja i Koperfild esto trgli iz njih, samo da se to moglo.
Gospodin Mikober u tom trenutku snano trgnu malo svog puna. To isto uradismo i mi svi:
Tredls oevidno udubljen u domiljanja u koje li smo tako davno vreme mogli gospodin Mikober i ja

biti drugovi u borbi ovog sveta.

Hm! uini gospodin Mikober istei grlo, pa zagrejan punom i vatrom ree: jo jednu au,
draga.
Gospoa Mikober ree da e mu dati samo malo, ali mi ne mogosmo to dopustiti, te tako dobi
punu au.
Poto smo ovde svi pouzdani, gospodine Koperfilde, ree gospoa Mikober srkuui pun, i
poto je gospodin Tredls lan naeg domainstva, ja bih jako volela da ujem vae miljenje o
izgledima gospodina Mikobera. Jer trgovanje itom, ree gospoa Mikober u poleminom tonu,
kao to sam esto govorila gospodinu Mikoberu, moe biti gospodski posao, ali je neunosan.
Komision koji ide do dva ilinga i deset penija na dve nedelje, ne moe se smatrati unosnim, ma kako
bili skromni nai pojmovi o tome.
Mi se svi saglasismo s tim.
Onda, ree gospoa Mikober koja se ponosila time to trezveno gleda na stvari, i to svojom
enskom mudrou odrava gospodina Mikobera na pravom putu, jer bi on inae mogao poi malo
ustranu, onda se ja pitam, ako ito nije sigurno, ta je sigurno? Treba li ugalj smatrati sigurnim!
Nipoto! Mi smo na predlog moje porodice poklonili punu panju i tome eksperimentu i nali da je
nepouzdan.
Gospodin Mikober nas je, zavaljen u svojoj stolici sa rukama u depovima, gledao iskosa i klimao
glavom, kao da hoe da kae da je stvar sasvim jasno izloena.
Poto je roba kao to su ito i ugalj sasvim iskljuena, ree gospoa Mikober polemiui jo
snanije, ja se, gospodine Koperfilde, sasvim prirodno, obazirem unaokolo po svetu i kaem: ,ta li
je to u emu osoba sa sposobnostima gospodina Mikobera moe imati izgleda na uspeh? Uz to
iskljuujem svaki rad uz komision, poto je komision neizvesnost. Ono to najbolje odgovara osobi
gospodin Mikoberovog temperamenta, jeste, u to sam ubeena, izvesnost.
Tredls i ja slono izjavismo mrmljanjem punim oseajnosti da je taj krupni pronalazak o
gospodinu Mikoberu nesumnjivo taan, i da mu to slui na ast.
Ne mogu da krijem od vas, dragi gospodine Koperfilde, ree gospoa Mikober, da sam
odavno oseala da bi pivarski posao bio naroito podesan za gospodina Mikobera. Pogledajte
Barklija i Perkinsa, pogledajte Trumana, Hemberija i Bakstona! Eto, na tome irokom popritu
gospodin Mikober, koliko ga ja znam na osnovu linog poznavanja, moe da se proslavi, a dobiti su,
kako sam ula, o-grr-o-mne! Ali ako gospodin Mikober ne moe da stupi u te firme, koje nee ni da
odgovore na njegova pisma kad im ponudi svoje usluge makar i u nekom niem svojstvu, ta vredi
zanositi se tom zamisli? Nita. Mogu ja biti ubeena da gospodin Mikober sa svojim ponaanjem...
Hm! Zaista moja draga, umea se gospodin Mikober.
Ti, uti, mili moj, ree gospoa Mikober sputajui svoju mrku rukavicu na njegovu ruku.
Mogu ja biti ubeena, gospodine Koperfilde, da gospodina Mikobera njegovi maniri naroito
kvalifikuju za bankarstvo. Mogu ja sebi dokazivati da bi meni, kad bih imala uloenu neku sumu
novca, ponaanje gospodina Mikobera kao predstavnika te banke ulilo poverenje, te tako proirilo
njeno poslovanje. Ali ako razne banke odbijaju da iskoriste sposobnosti gospodina Mikobera, ili ak
primaju ponude sa prezrenjem, ta vredi zanositi se tom zamisli? Nita. A to se tie osnivanja nekog
novog bankarskog preduzea, mogu ja znati koliko god hou da ima izvesnih lanova moje porodice
koji bi, kad bi se reilo da povere svoj novac rukama gospodina Mikobera, mogli osnovati jedan
zavod te vrste, ali ta nam to vredi ako oni nee da se ree da svoj novac povere rukama gospodina
Mikobera, a oni eto nee? Ja i opet tvrdim da se nismo pomakli ni koraka napred.
Odmahnuh glavom i rekoh:
Ni za dlaku.
Tredls isto tako odmahnu glavom i ree:

Ni za dlaku.
Kakav zakljuak onda mogu iz toga izvesti? nastavi gospoa Mikober, stalno s onim istim
izgledom da trezveno izlae sluaj. Do kakvog zakljuka, gospodine Koperfilde, moram neizbeno
doi? Da li greim ako kaem da iveti moramo?;
Ja odgovorih:
Ni najmanje.
I Tredls odgovori:
Ni najmanje, a asak kasnije uh sebe kako mudro dodajem sa svoje strane da svaki stvor mora
iveti ili umreti.
Sasvim tano, odgovori gospoa Mikober. Nita drugo nego to. A injenica je, dragi
gospodine Koperfilde, da mi ne moemo iveti ako ne iskrsne neto sasvim drukije od postojeih
okolnosti. A ja sam lino ubeena, pa sam to nekoliko puta naglaavala i gospodinu Mikoberu, da se
ne moe oekivati da e stvari iskrsnuti same od sebe. Moramo im u izvesnoj meri pomoi da
iskrsnu. Moda se i varam, ali sam dola do tog miljenja.
I Tredls i ja se oduevljeno sloismo.
Vrlo dobro, ree gospoa Mikober. ta onda mogu da preporuim? Tu je gospodin Mikober sa
raznovrsnim sposobnostima, s velikim darom ...
Ali zaista, mila moja ... ree gospodin Mikober.
Molim te, dragi, dopusti da zavrim. Eto, tu je gospodin Mikober sa raznovrsnim strunim
sposobnostima, s velikim darom, isto bih rekla s puno genijalnosti, ali to bi mogla biti pristrasnost
supruge ...
Tredls i ja slono promrmljasmo:
Ne, nikako.
... Pa ipak je gospodin Mikober bez ikakvog zgodnog poloaja ili zaposlenja. Na kome lei
odgovornost za to? Jasno je da lei na drutvu. Onda bih ja razglasila tako sramnu injenicu, i smelo
pozvala drutvo da je ispravi. Meni se ini, gospodine Koperfilde, ree gospoa Mikober ivo, da
bi gospodin Mikober trebalo da uradi jednu stvar: da svoju viteku rukavicu baci drutvu u lice i da
kae otprilike ovako: Da vidim ko e je prihvatiti! Neka taj odmah istupi!
Ja se usudih da upitam gospou Mikober kako bi se to izvelo.
Preko oglasa, ree gospoa Mikober, u svima listovima. Meni se ini da gospodin Mikober, iz
obzira prema sebi samom, prema svojoj porodici, pa u otii tako daleko i rei i iz obzira prema
drutvu, koje se dosad nije osvrtalo na njega, mora dati oglas u sve listove, i da se mora predstaviti
kao takav i takav ovek, sa takvim i takvim strunim sposobnostima, i onda rei: A sad me zaposlite
uz pristojnu nagradu, i obavestite uz plaenu potarinu na adresu, V. M., pota Kamden Taun.
Ta zamisao gospode Mikober, dragi Koperfilde, ree gospodin Mikober sastavljajui krajeve
okovratnika ispred brade i gledajui u mene iskosa, to je, u stvari, onaj skok koji sam nagovestio
kad sam imao zadovoljstvo da vas vidim proli put.
Oglaavanje je dosta skupa stvar, rekoh ja nekako sa sumnjom.
Sasvim tano! ree gospoa Mikober sa istim izrazom loginosti. To je suta istina, gospodine
Koperfilde! Ja sam nainila istu primedbu gospodinu Mikoberu. Ja mislim da bi iz toga razloga, kao
to sam ve rekla, iz obzira prema sebi samom, prema svojoj porodici i prema drutvu, gospodin
Mikober morao da podigne izvesnu sumu novca na menicu.
Gospodin Mikober se, zavaljen u svojoj stolici, igrao monoklom, da onda baci pogled prema
tavanici, pri emu mi se uini da u isto vreme posmatra i Tredlsa, koji je gledao u vatru.
Ako nikakav lan moje porodice, ree gospoa Mikober, nema toliko prirodnog oseanja
ljubavi da isplati protivvrednost te menice (mislim da postoji neki bolji poslovni izraz da se iskae
ono to mislim)...

Gospodin Mikober, s pogledom jo uprtim u tavanicu, predloi:

Eskontovati.
Da se eskontuje ta menica, ree gospoa Mikober; ako je tako, onda mislim da bi trebalo da
gospodin Mikober otide u Siti i da iznese menicu na novano trite, te da je proda po ceni koju moe
da dobije. to oni na novanom tritu teraju gospodina Mikobera na veliku rtvu, to je stvar lino
njihova i njihove savesti. Ja. na to, gospodine Koperfilde, gledam mirno, kao na stvarno ulaganje
kapitala, pa preporuujem gospodinu Mikoberu da na stvar gleda isto tako, kao na investiciju koja e
se nesumnjivo isplatiti, te prema tome treba da se odlui na svaku rtvu.
Ja osetih, samo ni sam ne znam zato, da je to oseanje gospode Mikober puno samoodricanja i
odanosti, i promrmljah neto u tom smislu, a Tredls, koji se upravljao prema meni, ree to isto, jo
uvek gledajui u vatru.
Ja neu, ree gospoa Mikober iskapivi svoju au puna i prigrui svoj al oko ramena, to
je bila priprema da se povue u moju spavau sobu, neu duljiti ovo razmatranje o finansijskom
poslovanju gospodina Mikobera. Ovde kraj vaeg ognjita, dragi gospodine Koperfilde, i u prisustvu
gospodina Tredlsa, koji je, iako ne tako stari prijatelj kao vi, ipak, tako rei ovek domai, nisam
mogla da vas ne upoznam sa postupkom koji preporuujem gospodinu Mikoberu. Ujedno oseam i
da je dolo vreme da se gospodin Mikober potrudi, a, dodala bih, i da se pokae, pa mi se ini da mu
je ovo put i nain. Ja dobro znam da sam samo enska glava i da se smatra da je muki um sposobniji
za pretresanje takvih pitanja, ali ipak ne smem zaboraviti da je moj tata, dok sam ivela kod kue sa
njim i sa mamom, imao obiaj da kae: ,Emina telesna graa je lomna, ali njene sposobnosti da
uhvati problem za iju nema nadaleko. Ja dobro znam da je moj tata bio pristrasan, ali mi isto tako
dunost i razum zabranjuju da zaboravim da je u izvesnoj meri bio i dobar posmatra karaktera.
Gospoa Mikober se na te rei povue u moju spavau sobu, odolevi naim molbama da i dalje
svojim prisustvom krasi toenje preostalog puna; i ja stvarno osetih da je to plemenita ena, koja bi
mogla biti matrona rimska, sposobna za svakojake junake podvige u doba drutvenih metea.
Pod utiskom topline toga oseanja, ja estitah gospodinu Mikoberu na dragocenom blagu koje
ima. To isto uradi i Tredls. Gospodin Mikober prui ruku jednom, pa drugom, a zatim pokri lice
depnom maramicom, na kojoj je, ini mi se, bilo vie burmuta no to je on mislio. Zatim se opet
vrati punu neobino vedar i veseo.
Bio je neobino reit. Meni dade na znanje da mi ljudi ponovo ivimo u svojoj deci, i da je svaka
prinova, pod pritiskom novanih tekoa, dvostruko dobrodola. Ree mi kako je gospoa Mikober u
poslenje vreme oseala izvesne sumnje u pogledu te stvari, ali da joj je on razagnao te sumnje i
umirio je. to se tie njene porodice, oni su sasvim nedostojni nje, a to se njega tie, on za njihova
oseanja ba nimalo ne mari, pa mogu izrazio se ba tim reima otii i o avola.
Posle toga gospodin Mikober ispeva, itavu slavopojku Tredlsu. Ree da je Tredls jak karakter,
takve vrstine kakvom se on, gospodin Mikober, ne moe podiiti, ali prema kojoj jo moe, milom
bogu hvala, oseati divljenje. I s puno oseajnosti nagovesti neto o mladoj, nepoznatoj dami koju je
Tredls poastvovao svojom ljubavlju, i koja mu je uzvratila tu ljubav, poastvovala ga i usreila
svojom ljubavlju. Gospodin Mikober nazdravi i njoj. I ja uinih isto. Tredls nam obojici zahvali s
najveom jednostavnou i estitou, za koje ja pokazah mnogo smisla, jer su me oarale:
Ja sam vam zaista neobino zahvalan. I uveravam vas da je to neobino mila devojka!...
Posle toga gospodin Mikober iskoristi prvu priliku da sasvim paljivo i sveano pomene izdaleka
i stanje moje ljubavi. Samo bi ga ozbiljno uveravanje njegovog prijatelja Koperfilda u suprotnom
smislu moglo ree on osloboditi utiska da njegov prijatelj Koperfild voli i da je voljen. Mene
obuza neka vruina i nelagodnost, pa poto sam neko vreme crveneo, zamuckivao i poricao, rekoh
najzad sa aom u ruci:
Pa, dobro, evo nazdravljam slovu D! to tako uzbudi i obradova gospodina Mikobera, da otra s

aom puna u ruci u moju sobu, da bi i gospoa Mikober mogla da napije slovu D, to ona uradi
oduevljeno, viui iznutra:
Bravo, bravo, dragi gospodine Koperfilde! To me jako raduje. Bravo! i stade lupati u zid mesto
pljeskanja.
Posle toga na razgovor dobi praktiniji karakter, poto nam gospodin Mikober ree da mu
Kamden Taun izgleda nezgodan, i da e im oglaavanje bude uzrok da iskrsne to povoljno, selidba
biti prva stvar na koju e se reiti. Pomenu ak i neku terasu na zapadnom kraju Oksford-strita, sa
izgledom na Hajd park, na koju je bacio oko, ali do koje ne misli da e odmah dospeti, poto bi mu
za to bila potrebna velika posluga. Verovatno je da e proi izvesno vreme, objasni nam on, u kome
e se morati zadovoljiti kakvim gornjim spratom, nad kakvom pristojnom radnjom recimo na
Pikadiliju to bi bio prijatan poloaj za gospou Mikober, i gde bi, kad bi se isturio jedan prozor,
ili kad bi se pod krov ubacio jo jedan sprat, ili napravila neka slina izmena, mogli proiviti koju
godinicu udobno i asno. Ma ta mu predstojalo, ree on izrino, ili ma gde mu prebivalite bilo,
moemo raunati sa sledeim: uvek e u njemu biti jedna soba za Tredlsa, i no i viljuka za mene. Mi
mu zahvalismo na toj ljubaznosti, a on nas zamoli da mu ne zamerimo to se upustio u te praktine i
poslovne pojedinosti, i da to izvinimo i smatramo kao neto prirodno kod oveka koji iz osnove
preureuje svoj ivot.
Lupajui ponovo u zid, da dozna je li vreme aju, gospoa Mikober poremeti ovaj posebni deo
naeg prijateljskog razgovora. Ona vrlo ljubazno pripravi aj, i pritom bi me, kad god bih joj se
primakao, dodajui unaokolo aj ili hleb s maslom, zapitkivala apatom je li D plava ili
crnomanjasta, omalena ili visoka, ili neto nalik na to to je meni, rekao bih, godilo. Posle aja
smo, sedei oko vatre, pretresali raznovrsna pitanja, a gospoa Mikober imade dobrotu da nam
svojim slabim, tankim, monotonim glasom, koji mi se, seam se, kad sam je upoznao, inio kao
pravo, lako stono pivo u pogledu zvunosti otpeva svoje omiljene balade: Hrabri, beli narednik
i Mali Taflin. Gospoa Mikober je bila uvena po tim dvema pesmama jo dok je ivela kod kue
sa tatom i mamom. Gospodin Mikober nam ispria kako je, kad ju je uo da peva onu prvu pesmu,
prilikom njihovog prvog vienja pod roditeljskim krovom, ona u neobinom stepenu privukla
njegovu panju, ali
da je, kad je dolo do Malog Taflina, odluio da osvoji tu enu, ma glavom platio za taj pokuaj.
Negde izmeu deset i jedanaest sati gospoa Mikober ustade da ponovo metne svoju kunu kapu u
beliastomrku kesu od hartije i da stavi na glavu eir. Gospodin Mikober iskoristi priliku dok je
Tredls oblaio zimski kaput da mi tutne u ruku jedno pismo i da mi priapne molbu da ga proitam
kad budem imao vremena. Ja takoe iskoristih priliku da, drei sveu da im prisvetlim preko ograde
dok ne siu, pri emu je gospodin Mikober iao napred i vodio gospou Mikober, a Tredls za njima
nosei paket s kapom zadrim Tredlsa za trenutak na vrhu stepenica.
Tredlse, rekoh ja, gospodin Mikober ne misli nita zlo, jadnik, ali kad bih ja bio na vaem
mestu, ja mu ne bih pozajmio nita.
Dragi Koperfilde, odgovori Tredls smeei se, ja i nemam ta da pozajmljujem.
Pa, znate kako je, imate svoje ime, rekoh ja.
Tako? Vi mislite da je to neto to se moe pozajmiti? odgovori Tredls zamiljeno.
Svakako.
O, ree Tredls. Tako je, nema zbora! Ja sam vam jako zahvalan, Koperfilde, ali... bojim se da
sam mu ja to ve pozajmio.
Je l za onu menicu koja ima da predstavlja ulaganje izvesnog kapitala? upitah ja.
Ne, ree Tredls, ne za tu. Sad prvi put ujem za tu. Mislio sam ve kako e mi on na putu do
kue vrlo verovatno predloiti da mu nju potpiem. Moja je druga.
Nadam se da e sve biti u redu s njom, rekoh ja.

I ja se tako nadam, ree Tredls; ne bih rekao da je tu neto neispravno, jer mi je on pre neki
dan rekao da se pobrinuo za nju. To je bio izraz gospodina Mikobera ,pobrinuo se.
Poto gospodin Mikober u tom trenutku pogleda navie prema mestu na kojem smo stajali, ja
samo imadoh toliko vremena da jo jednom ponovim svoje upozorenje. Tredls mi zahvali i sie. Ali
kada ga videh kako dobroudno ide dole s kapom u ruci i uzima pod ruku gospou Mikober, jako se
pobojah da e biti iznesen na novano trite.
Vratih se svome ognjitu i sedoh da razmiljam upola ozbiljno, a upola nasmejano o prirodi
nekadanjih odnosa izmeu gospodina Mikobera i mene, kad uh neke brze korake uz stepenice. Prvo
pomislih da se to Tredls vraa po neto to je gospoa Mikober zaboravila, ali to se vie korak
primicao, ja sam ga sve sigurnije poznavao, te mi srce stade brzo kucati i krv mi navali u lice, jer je
to bio Stirford.
Nisam prestajao da vodim rauna o Agnesi, koja nikako nije naputala svetilite mojih misli
ako se mogu tako izraziti gde sam je bio smestio jo odmah u poetku. Ali kad on ue i stade pred
mene pruajui mi ruku, tama kojom je dotle bio obavijen pretvori se u svetlost, i ja osetih nepriliku i
stid to sam posumnjao u onoga koga sam tako od srca voleo. A nju sam i dalje voleo kao i dotada, i
isto onako mislio o njoj kao o dobrom i blagom anelu u mome ivotu, prekorevajui sam sebe, a ne
nju, to sam mu uinio nepravdu, i oseajui da nema, niega to ne bih bio kadar da uinim za njega
u ime ispatanja, samo da sam znao ta i kako.
ta je, Deizi, dragi moj, ti si zapanjen! nasmeja se Stirford drmajui mi srdano ruku, koju
zatim veselo odbaci od sebe. Jesam li vas to opet zatekao pri nekoj gozbi, vi Sibarianine!{36} te
junaine Doktorlije su najveseliji ljudi u ovome gradu, ini mi se, i satiru nas trezvene Oksforane u
prah. Njegov svetli pogled veselo prelete po celoj sobi dok je sedao na sofu prema meni, na mesto
koje je gospoa Mikober tek napustila, pa podstae vatru da plane.
Ispoetka sam bio tako iznenaen, rekoh ja, poto ga pozdravili dobrodolicom sa svom
srdanou koju sam oseao, da skoro nisam mogao ni doi do rei da vas pozdravim, Stirforde.
E, pa pogledom na mene i bolne se oi lee, to rekli koani, odgovori Stirford, a tako isto i
pogledom na vas. Deizi, u punome cvetu. Kako ste, bahante{37} moj?
Sasvim dobro, rekoh ja, i nisam veeras nimalo bahantski raspoloen, premda priznajem da
sam opet imao tri gosta.
Koje sam ja sve sreo na ulici i uo kako vam glasno pevaju slavopojke, odgovori Stirford. Ko
je onaj prijatelj u pripijenim akirama?
Ja mu to mogoh bolje predstavih gospodina Mikobera. On se stade od srca smejati mome bledom
portretu toga gospodina, ali ree da je to ovek koga vredi upoznati i da se on mora upoznati s njim.
Ali ta mislite, ko je onaj drugi prijako? rekoh ja odmah za njim.
Bog bi ga znao, ree Stirford. Valjda nije neka dosadna budala? Meni se uinilo tako neto.
Tredls! klimnuh ja pobedonosno.
Ko to? upita Stirford nemarno.
Zar se ne seate Tredlsa? Tredlsa iz nae sobe u Salem-kui.
A, onog tipa! ree Stirford lupajui araem po jednom grumenu uglja na vrhu vatre. Je li jo
onakav mlakonja kao to je nekad bio? A gde ste dovraga njega nali?
Ja umesto odgovora stadoh veliati Tredlsa to sam vie mogao, jer sam oseao da ga Stirford
omalovaava. Stirford pree preko toga uz lako klimanje glave i osmeh, pa poto ree da bi mu bilo
milo da i on vidi tog starog druga, jer mu se uvek inio udna ptica, upita mogu li mu dati to za jelo.
Za vreme veeg dela toga kratkog razgovora on je, kad nije govorio, i to sa neobuzdanom
ivahnou, rasejano tukao araem po onom grumenu uglja. Opazih da radi to isto i za vreme dok
sam mu iznosio ostatke patete od gulobova i ostale stvari.
E, Deizi, ovo je bogme kraljevska veera! klimnu on prenuvi se naglo iz nastupa utanja i

sedajui za sto. Ja u joj se svojski oduiti, jer dolazim iz Jarmuta.

Ja sam mislio da dolazite iz Oksforda, odgovorih ja.
Ne bogme, ree Stirford. Radio sam neto pametnije: jedrio po moru.
Litimer je danas bio tu da pita za vas, primetih ja, pa mi se ini da ree da ste vi u Oksfordu;
premda, kad razmislim, vidim da on to nikako nije rekao jasno.
Litimer je vea budala nego to sam mislio, to je uopte dolazio da pita za mene, ree Stirford
veselo nalivajui au vinom i nazdravljajui meni. A ako ste ga razumeli, onda ste mnogo bistriji
nego mnogi od nas, Deizi.
To je prava istina, rekoh ja i primakoh stolicu blie stolu. Dakle, bili ste u Jarmutu, Stirforde?
Bio sam radoznao da saznam to vie. Jeste li dugo bili tamo?
Nisam, odgovori on. Nestaluk od jedne nedelje dana, otprilike.
A kako su tamo svi? Mala Emilija se, naravno jo nije venala?
Nije jo. Skoro e, ini mi se kroz koju nedelju, ili mesec, ili neto tako. Nisam ih mnogo viao.
Ah, da, ree on i spusti no i viljuku, kojima se vrlo marljivo sluio, pa stade pipati po depovima,
imam jedno pismo za vas.
Od koga?
Pa od vae stare dadilje, odgovori on vadei neke hartije iz depa na grudima; ,Raun
dugovanja D. Stirforda kod ,Dobre Volje. Nije to. Samo strpljenja, pa emo ga odmah nai.
Matorome, kako mu ono bee ime, nije nikako dobro, pa pie o tome, kako mi se ini.
Mislite na Barkisa?
Da! ree on, jo jednako se pipajui po depovima i pregledajui njihovu sadrinu, bojim se da
je svreno sa sirotim Barkisom. Razgovarao sam sa jednim malim apotekarom-lekarom, ta li je,
koji je vae gospodstvo iznelo na svet. Govorio je strano ueno o tome sluaju, ali se njegovo
miljenje svodilo na to da siromah kiridija odmie dosta brzo na svom poslednjem putovanju.
Zavucite ruku u dep na prsima u mome zimskom kaputu, tu na stolici, pa ete, mislim nai pismo. Je
li tu?
Evo ga, rekoh ja.
Vrlo dobro!
Pismo je bilo od Pegoti, neto malo neitkije nego obino i kratko. Obavetavalo me je o
beznadenom stanju njenog mua, i nagovetavalo da je malo tvri, nego dotle, pa je prema tome i
tee ta bilo uraditi za njegovu udobnost. Pismo nije govorilo nita o njenoj zamorenosti i o bdenju,
ve samo njega neobino hvalilo. Bilo je napisano sa puno jednostavne, neizvetaene, priproste
pobonosti, a zavravalo se uverenjem o mome dunom potovanju prema svome uvek milom
mislei na mene.
Dok sam ga odgonetao, Stirford je neprestano jeo i pio.
Nezgodna je to stvar, ree on poto ja zavrih itanje, ali sunce zalazi svakog dana, a ljudi
umiru svakog trenutka, pa nas ne sme plaiti opta sudbina. Ako ne bismo vrsto drali ono to je
nae, zbog toga to se uje kako negde na drugom mestu lupa ona noga koja staje pred svaija vrata,
sve bi nam, se na ovom svetu izmaklo iz ruku. Ne! Samo jai dalje! Teko potkovan, ako ustreba, ili
lako potkovan, ako je to dovoljno, ali jai dalje, do pobede u trci.
U kakvoj trci? rekoh ja.
U onoj u kojoj si potrao, ree on. Jai dalje!
Seam se kako opazih, kad on zastade gledajui u mene sa onom svojom lepom glavom malko
zabaenom unazad, i s aom podignutom u ruci, da na njegovom licu, pored svee preplanulosti od
morskog vetra usled ega je zarudelo ima nekih tragova nastalih posle naeg posljednjeg
vienja, koji kao da su pokazivali da se bio sav predao nekom uobiajenom naprezanju plahovite
energije, koja se, kad bi se probudila, uvek javljala sa tako strasnom silinom. Imao sam nameru da se

s njim pustim u prepirku o tome njegovom vratolomnom jurenju kad mu se prohte da ostavi kakav
svoj udljiv prohtev kao to je, na primer, to hvatanje u kotac s uzburkanim morem i prkoenje
nevremenu ali mi misli opet skliznue na neposredni predmet naeg razgovora, te produih u tom
pravcu.
Znate ta, Stirforde, rekoh ja, ako vae poletno raspoloenje hoe da me saslua...
Silno je to raspoloenje; uradie sve to elite, odgovori on i ustade od stola da sedne kraj vatre.
Onda u vam rei ta mislim, Stirforde. Mislim da u otii da vidim svoju staru dadilju. Ne zato
to bi joj to neto pomoglo, ili uinilo kakvu stvarnu uslugu, nego zato to me tako voli, te bi ve
sama moja poseta delovala na nju kao kakva pomo ili usluga. Ona e se tome toliko obradovati, da
e joj to biti uteha i okrepljenje. To za mene, uveren sam, nee biti ni malo teka rtva kad je u pitanju
prijatelj kakav mi je ona bila. Zar ne biste i vi prevalili taj jednostavni put da ste na mome mestu?
Njegovo je lice bilo zamiljeno, pa je i dalje neko vreme ostao razmiljajui pre nego to mi
odgovori tihim glasom:
Pa idite! tete od toga ne moe biti.
Vi ste se tek vratili odande, rekoh ja, te bih vas uzalud zvao da i vi poete sa mnom?
Tano, odgovori on. Ja noas idem na Hajgeit. Odavno nisam video majku, te mi to lei na
savesti kao teak teret, jer mnogo znai biti voljen onako kako ona voli svog bludnog sina... Pih!
Kojeta! Vi, ini mi se, nameravate da poete sutra? ree on drei me na odstojanju za duinu
svojih ruku, a poloivi mi ake na ramena.
Da sutra.
Nemojte do prekosutra. Hteo sam da poete sa mnom i provedete nekoliko dana kod nas. Ja sam i
doao samo da vas pozovem, a vi hoete da odletite u Jarmut!
Krasan ste vi drug kad meni govorite o letenju, Stirforde, a ovamo stalno ludo trite po nekim
nepoznatim poslovima.
On je neko vreme gledao u mene ne govorei, pa onda nastavi, jo uvek drei me kao i pre i
tresui me:
Hajde! Ostanite do prekosutra, pa provedite kod nas to vei deo sutranjeg dana! Ko zna kad
emo se inae sresti? Hajde! Recite prekosutra! Hteo bih da se naete izmeu mene i Roze Dartl i da
nas drite rastavljene.
Valjda biste se suvie voleli kad mene ne bi bilo.
Da, ili mrzeli, nasmeja se Stirford, nije vano ta. Doite! Ostanite do prekosutra!
Ja pristadoh da ostanem do prekosutra, a on obue gornji kaput, pripali cigaru i krenu da otpeai
do kue. Videi ga u tom raspoloenju i ja navukoh gornji kaput (ali ne pripalih cigaru, poto sam se
bio napuio za neko vreme) pa pooh s njim do glavnog druma, sumornog u taj noni as. Celim
putem je bio neobino dobro raspoloen, a kad se rastadosmo, pogledah za njim kako ide tako bez
oklevanja i veselo ka svome domu, pa se setih njegovih rei: Jai dalje preko svih prepona i pobedi
u trci! i prvi put poeleh da ga vidim kako tri neku dostojnu trku.
Svlaio sam se u svojoj sobi, kad na pod ispade gospodin Mikoberovo pismo. Tek tada ga se setih
pa razlomih peate i proitah sledee. Bilo je datirano na sat i po pred veeru. Ne znam sigurno jesam
li ve ranije napomenuo da se gospodin Mikober, im bi se naao u kakvoj osobito oajnoj krizi,
sluio izvesnom pravnikom frazeologijom, koju je izgleda smatrao podesnom za sreivanje svojih
stvari.
Gospodine, jer se ne usuujem da kaem, dragi Koperfilde,
Bie dobro da vas izvestim da je dole potpisani smrvljen. Moda ete kod njega danas opaziti
neke nemone napore da vas potedi preranog saznanja o njegovom zlokobnom poloaju; ali je nada
potonula na vidiku i dole potpisani je Smrvljen.
Ovo saoptenje je sainjeno pred oima (ne mogu rei u drutvu) jednog tipa u stanju koje se

granii sa pijanstvom, koji je u slubi jednog izvritelja. Taj tip je zakonskim putem poseo prostorije,
na osnovu optube za neplaenu kiriju. U njegov popis ule su ne samo pokretnine i imetak svake
vrste koje su vlasnitvo dole potpisanog, nego i stvari koje pripadaju Tomi Tredlsu, stanaru, lanu
uvaenog Unutarnjeg drutva pravnika.
Da nedostaje ma i jedna kap mraka da se prelije aa koja se sada nudi (reeno jezikom jednog
besmrtnog lica) usnama dole potpisanog, ona bi se nala u injenici da je protekao rok jednoj
prijateljskoj obavezi na sumu od 23 funte, etiri ilinga, i devet i po penija, koju je na sebe primio
gore pomenuti Toma Tredls, da uini uslugu dole potpisanom, a koja nije podmirena. Isto tako i
injenica da e ivotne odgovornosti koje prijanjaju uz dole potpisanog biti hodom prirode
uveane dolaskom jo jedne nevine rtve, ije se jadno pojavljivanje moe oekivati u okrugloj
cifri po isteku roka od est kalendarskih meseci, raunajui od dananjeg dana.
Posle ovakvog uvoda, bilo bi izlino dodati da su prah i pepeo za vena vremena posuti
po glavi Vilkinsa Mikobera.
Jadni Tredls! Ja sam ve dotle bio tako dobro upoznao gospodina Mikobera, da sam znao da se s
pravom moe oekivati da e on preboleti taj udar, ali mi se noni mir bolno remetio pri pomisli na
Tredlsa i na kapelanovu erku, jednu od desetoro tamo dole u Devoniru, koja je tako mila devojka i
koja e ekati Tredlsa kakva zloslutna pohvala ma i do ezdesete, ili do koje bilo godine jo
dublje starosti.

GLAVA XXIX
PONOVO POSEUJEM STIRFORDA U NJEGOVOM DOMU

Sledeeg jutra nagovestih gospodinu Spenlou da elim da odsustvujem za izvesno vreme, a kako
nisam primao nikakvu platu, nisam mogao izazivati nikakvu zamerku neumoljivog gospodina
Dorkinsa, te nije bilo nikakve tekoe oko toga. Iskoristih tu priliku da izrazim nadu da je gospoica
Spenlou sasvim dobro, dok mi je glas zapinjao u grlu, a vid me izdavao, nato mi gospodin Spenlou
odgovori tako hladno kao da govori nekom sasvim obinom ljudskom stvorenju, da mi zahvaljuje na
pitanju, i da je ona vrlo dobro.
Prema nama prijavljenim pripravnicima, kao klicama patricijskog reda proktora, postupalo se sa
toliko uvaenja, da sam skoro uvek bio svoj gospodar. Ali kako nisam eleo da stignem na Hajgeit
pre jednog ili dva sata posle podne, i kako smo u sudu tog jutra opet imali raspravu o jednom malom
iskljuenju iz crkve (rasprava je obeleena kao zasedanje sudije po tubi Tipkinsa protiv Buloka
radi popravljanja njegove due), ja provedoh tamo taj sat-dva vrlo prijatno u drutvu gospodina
Spenloa. Spor je bio potekao iz kokanja dvojice crkvenih tutora, za jednog od kojih se tvrdilo da je
onoga drugoga gurnuo na jednu pumpu, a kako je ruica te pumpe dopirala do kolske zgrade, a ta
kolska zgrada opet bila pod zabatom crkvenog krova, to je ovo guranje znailo uvredu nanesenu
crkvi. Bio je to zanimljiv sluaj koji mi dade povoda da na krovu koije za Hajgeit razmiljam o
Domu i onome to je gospodin Spenlou kazao o diranju u Dom i o propadanju otadbine.
Gospoi Stirford bee milo to me vidi, a isto tako i gospoici Rozi Dartl. Ja se prijatno iznenadih
kad videh da Litimer nije tu i da nas slui jedna mala skromna sluavka sa plavim pantljikama u kapi.
Njen mi je pogled bio prijatniji, jer me je manje zbunjivao nego pogled onog preasnog oveka. Ali
ne proe ni pola sata otkako sam bio doao u kuu, a meni naroito pade u oi da me gospoica Dartl
neprestano paljivo posmatra, kao da nekako kradimice uporeuje moje lice sa Stirfordovim i
Stirfordovo s mojim, ili vreba neto to e iskrsnuti izmeu nas. im bih bacio pogled prema njoj,
ugledao bih ono njeno, radoznalo lice sa dva sumorna oka i ispitivakim elom kako me posmatra,
ili kako iznenada prelazi pogledom s mene na Stirforda, ili kako nas obojicu obuhvata u isti mah. U
tome njenom maijem vrebanju njoj nije bilo ni na kraj pameti da se zbuni kad bi videla da ja ,to
opaam u takvoj prilici bi samo uperila u mene svoj prodorni pogled, streljajui me oima jo
silnije. Ma koliko da sam bio besprekoran i znao da sam besprekoran u svakom pogledu u kome bi
me ona mogla sumnjiiti, nisam nikako mogao da podnesem nezajaljivi netremini sjaj njenih
udnih oiju, te sam stalno uklanjao pogled pred njima.
Celog tog dana kao da je ispunjavala itavu kuu. Ako sam razgovarao sa Stirfordom u njegovoj
sobi, uo sam kako njena suknja uti po maloj galeriji kraj te sobe. Kad se ja i on upustimo u izvesne
gimnastike vebe na travnjaku iza kue, videh kako njeno lice prelazi od prozora do prozora, kao
avetinjska bludea svetiljka, dok se najzad ne skrasi u jednom od njih da nas posmatra. A kad posle
podne sve etvoro preosmo u etnju, ona sklopi svoju mravu ruku oko moje miice kao mangele,
da me zadri, te da Stirford i njegova majka odmaknu van domaaja sluha, pa onda stade govoriti:
Prolo je dosta vremena, ree mi ona, otkako niste dolazili ovamo. Je li va posao zaista tako
velik i zanimljiv da zahteva svu vau panju? Ja to pitam zato to uvek elim da neto saznam kad
nisam upoznata sa injenicama. Zar zaista tako mnogo radite?
Ja odgovorili da mi se moj posao prilino svia, ali da mu se nisam odao ba do kraja.
O, tako mi je milo to to doznajem, jer ja uvek volim da me isprave kad pogreim, ree Roza
Dartl. Hoete li moda da kaete da je malo suvoparan?

Pa, odgovorih ja, moda i jeste pomalo suvoparan.

A, zato vi elite razonode i promene, uzbuenja i takvih stvari? ree ona. Ah! Sasvim tano!
Ali zar nije pomalo... a! ... za njega; ne mislim za vas?
Jedan mi munjevit pogled prema mestu gde je Stirford iao sa majkom, koja se naslanjala na
njegovu ruku, pokaza na koga misli; ali van toga savreno nita nisam razumevao. I sigurno znam da
se to videlo na meni.
Zar nije? Pazite, ja ne kaem da jeste; ja samo elim da znam; zar vam se ne ini da ga je to sveg
obuzelo? Da ga, moda, navodi da vie nego obino proputa posete svojoj slepo zaljubljenoj... a? I
ona baci pogled prema meni, da mi se inilo da zagleda u moje najskrivenije misli.
Gospoice Dartl, odgovorih ja, molim vas nemojte misliti...
Ja ne mislim! ree ona. O, boe moj! Nemojte misliti da ja zamiljam ta bilo! Ja ne sumnjiim.
Ja samo postavljam jedno pitanje. Ja ne iskazujem svoje miljenje. Ja elim da stvorim svoje
miljenje na osnovu onoga to mi vi kaete. Znai nije tako? No! Jako mi je milo to to ujem.
injenica je da ja ni u kom sluaju ne snosim odgovornost, rekoh ja sav zbunjen, to je
Stirford due izostao od kue nego obino ako je zaista izostao, to ja u ovom trenutku zaista ne
mogu znati, sem ako to ne saznam od vas. Ja ga nisam viao za sve vreme, sve do sino.
Niste?
Zaista nisam, gospoice Dartl!
Kad pogleda pravo u mene, opazih kako joj lice postaje stroe i blee, i kako se belega od one
stare rane, naglo se izduujui, zaseca u unakaenu usnu i duboko u donju usnu, a zatim i koso niz
lice. U tome sam oseao neto zaista grozno, kao i u sjaju njenih oiju, dok mi je govorila gledajui
netremice u mene:
ta on to radi?
Ja ponovih njene rei vie za sebe nego zbog nje, jer sam bio toliko zaprepaen.
ta radi? ree ona sa arom dovoljnim, izgleda, da je spri kao plamen. U emu mu to pomae
onaj ovek koji nikad ne gleda u mene bez neke nedokuive lai u oima? Znam da ste asni i verni,
ali ne traim od vas da izdajete svog prijatelja. Traim samo da mi kaete, je li tu po sredi ljutina, je li
mrnja, je li ponos, je li nemir, je li neki neobuzdani prohtev, je li ljubav ta li je to to ga rukovodi.
Gospoice Dartl, kako da vam kaem pa da mi poverujete da ne znam ni za ta kod Stirforda to
bi bilo razliito od onoga to je bilo kad sam prvi put bio ovde. Ja sam vrsto uveren da i ne postoji
nita. Ja ak jedva mogu i da razumem na ta vi to mislite.
Dok me je gledala ukoeno, u onu njenu nakaznu belegu naie neko poigravanje, ili kucanje, koje
nikako nisam mogao razluiti od pomisli na patnju, to podie krajiak jedne njene usne, da li u znak
prezira, ili moda samo saaljenja prema nekome koga prezire? Ona urno pokri usnu rukom
tako mravom i nenom, da sam je jednom u mislima, kad je videh kako je die da zakloni lice od
vatre, uporedio sa finim porcelanom pa brzo, ljutito i strasno izgovori: Preklinjem vas da ovo
ostane meu nama; zatim ne ree vie ni rei.
Gospoa Stirford je bila neobino srena u drutvu svoga sina, a Stirford tom prilikom neobino
paljiv i pun potovanja prema njoj. Za mene je bilo vrlo zanimljivo da ih gledam zajedno, ne samo
zbog njihove uzajamne ljubavi, nego i zbog velike slinosti meu njima, i naina na koji je ono to je
bilo naduveno i neobuzdano kod njega izbijalo kod nje, godinama i polom preobraeno, u neku
ljupku dostojanstvenost. Pomislio sam, i to ne jednom, da je dobro to nikakvog ozbiljnog povoda za
razmimoilaenje nikad nije bilo meu njima, jer bi inae takve prirode upravo bolje bi bilo rei
takva dva vida jedne iste prirode bilo mnogo tee izmiriti nego dve najvee suprotnosti na svetu.
Ali moram priznati da ta misao nije potekla iz moga zapaanja, nego iz izvesnih rei Roze Dartl.
Ona ree za veerom:
O, recite mi neko od vas, jer sam celog dana mislila o tome, pa bih htela da znam.

ta biste to hteli da znate, Roza? odgovori gospoa Stirford. Ako boga znate nemojte, biti
tajanstveni!
Tajanstvena? viknu ona. Ma nemojte? Zar vam tako izgledam?
Zar, vas ne preklinjem neprestano, ree gospoa Stirford, da govorite prosto, na prirodan
nain?
O, onda znai da ovo nije moj prirodan nain? nastavi ona. Ali morate imati strpljenja sa
mnom, jer ja traim obavetenja. ovek sam nikad ne zna dovoljno.
To je ve postala vaa druga priroda, ree gospoa Stirford bez ikakvog negodovanja, ali se
seam, a mislim da se i vi seate kad je vae ponaanje bilo drukije, Roza; kad nije bilo tako
oprezno, ve poverljivije.
Ja sam uverena da imate pravo, odgovori ona; eto tako se razvijaju rune navike! Zbilja?
Manje oprezno i poverljivije, zar? udi me kako sam se mogla izmeniti a da sama ne primetim. Vrlo
udno! Moram se truditi da opet postanem ona stara.
Ja bih to jako volela, ree gospoa Stirford smeei se.
O, zaista u se truditi, znate! odgovori ona. Uiu se otvorenosti od ... recimo ... od Demsa!
Bolju kolu niste mogli nai, Rozo, ree gospoa Stirford brzo, jer je u svemu to je Roza Dartl
govorila bilo nekog prizvuka zajedljivosti, iako je uvek, kao i sada, govorila toboe bez ikakve
naroite namere.
U to sam uverena, odgovori ona neobino usrdno. Ako postoji ita u to sam sigurna, to je,
naravno, to.
Meni se uini da gospoi Stirford bi ao to se maloas osetila malo pogoena, jer ona odmah
ree ljubaznim glasom:
Nego, draga Rozo, jo nismo uli u pogledu ega elite da budete zadovoljeni?
U pogledu ega elim da budem zadovoljna? odgovori ona s izazivakom hladnoom. O,
samo da doznam da li osobe koje jako lie jedna na drugu u duhovnom pogledu je l to dobar
izraz?
Ni gori ni bolji od ma kog drugog izraza, ree Stirford.
Hvala; da li su osobe koje lie jedna na drugu u duhovnom pogledu izloene veoj opasnosti da
se strano naljute i smrtno zavade ako izmeu njih iskrsne neki ozbiljan povod za razmimoilaenje,
nego druge kakve osobe koje nisu u takvim okolnostima?
Ja bih rekao da, jesu, ree Stirford.
Zar? odgovori ona. O boe! Pa recimo, na primer, jer svaka se pa i najverovatnija stvar moe
uzeti kao pretpostavka, da doe do ozbiljne svae izmeu vas i vae majke.
Draga Rozo, umea se gospoa Stirford smejui se dobroudno, pronaite kakvu drugu
pretpostavku! Dems i ja, slava bogu, dobro znamo ta smo duni jedno drugom!
O, ree gospoica Dartl klimajui glavom zamiljeno, naravno! To bi stvar spreilo? Razume
se da bi. Tano. Nego milo mi je to sam bila toliko luckasta da pomenem to pitanje, jer je tako
prijatno znati da bi vaa dunost jednog prema drugome spreila tako neto. Velika vam hvala!
Ne smem ispustiti drugu jednu okolnost u vezi sa gospoicom Dartl, jer sam imao razloga da se
toga seam kasnije, kad se sva nepopravljiva prolost bila razjasnila. Stirford je u toku celog tog
dana, a naroito posle ovog razgovora, upotrebljavao svu svoju umenost, ne pokazujui naravno
ikakvo naprezanje, da zanese to neobino stvorenje i da ga pretvori u prijatnu i zadovoljnu drugaricu.
Mene nije nimalo iznenadilo kada je u tome uspeo. A nije me iznenadilo, ni njeno odupiranje tom
zanosnom uticaju njegove krasne vetine onda sam mislio: njegove krasne prirode jer sam
znao da je gospoica Dartl ponekad una i tvrdoglava. Gledao sam kako joj se crte i dranje
postepeno menjaju; gledao sam kako ga posmatra sa sve veim divljenjem; gledao sam kako se trudi
sve slabije i slabije, ali uvek ljutito, kao da proklinje svoju slabost da se odupre toj privlanoj

snazi kojom on raspolae; i gledao, najzad, kako njen otri pogled postaje blai, a osmeh sasvim
mio, te prestadoh da je se plaim onako kako sam strepeo od nje celog dana, pa smo sedeli oko vatre,
askali i slono se smejali, potpuno neusiljeno, kao deca.
Ne znam da li zbog toga to smo tu sedeli tako dugo, ili zbog Stirfordove reenosti da ne izgubi
nekakvo preimustvo do kojeg je bio doao; tek u trpezariji ne ostadosmo ni pet minuta posle njenog
odlaska.
Ona sada svira na harfi, ree Stirford tiho pred vratima salona, a niko osim moje majke nije je,
mislim, sluao za poslednje tri godine.
To je rekao s nekim udnim osmehom, kojeg odmah nestade, pa uosmo u sobu, gde je zatekosmo
samu.
Nemojte ustajati! ree Stirford, to je ona ve bila uinila, nemojte, draga Rozo! Budite
ljubazni bar jednom, pa nam otpevajte neku irsku pesmu.
ta je vama stalo do irske pesme? odgovori ona.
Mnogo! ree Stirford. Mnogo vie do ma koje druge. Evo, i Deizi svim srcem voli muziku.
Zapevajte nam neto irsko, Rozo, i dopustite mi da sednem i da sluam, kao nekada!
On se ne dotae ni nje, ni stolice sa koje je bila ustala, nego sede kraj harfe. A ona je neko vreme
utke stajala kraj harfe, i nekako udnovato izvodila pokrete desnom rukom, kao da svira, ali bez
ikakvog zvuka. Najzad sede i privue harfu jednim naglim pokretom, pa stade svirati i pevati.
Ne znam ega je bilo u dodiru njenih prstiju ili glasu to je njenu pesmu inilo manje zemaljskom
od svega to sam ikad u ivotu uo ili mogao zamisliti. Bilo je neeg strahotnog u njenoj sutini.
Izgledalo je kao da joj nisu ranije napisane ni rei ni muzika, nego kao da je izvirala iz neke strasti u
njoj, koja je nala nepotpun izraz u niskim tonovima njenoga glasa, da se opet sklupa, poto se sve
utia. Bio sam nem kad ona ponovo nasloni harfu, svirajui i dalje desnom rukom, ali bezvuno.
Svega minut docnije jedna me stvar tre iz zanosa; Stirford ustade sa stolice, pa joj prie i zatim
je, smejui se, obgrli rukom.
No, Rozo, odsada emo se nas dvoje mnogo voleti.
A ona ga udari besomuno, odgurnu od sebe kao divlja maka, i izlete iz sobe.
ta je to s Rozom? ree gospoa Stirford, uavi u sobu.
Bila je pravi aneo, majko, odgovori Stirford, za izvesno vreme; a posle je otila u drugu
krajnost, da naknadi to je propustila.
Ti bi mogao paziti da je ne ljuti, Demse. Imaj na umu da je ozlojeena, pa je ne treba dovoditi u
iskuenje.
Roza se vie ne vrati, i niko je vie ne pomenu, sve dok ja ne odoh u Stirfordovu sobu da mu
kaem laku no. On joj se tada stade smejati, pa me upita, jesam li ikad video tako divlje, neshvatljivo
stvorenjce.
Ja izrazih uenje svima izrazima kojima sam raspolagao, pa upitah, moe li on da shvati ta ju je
naljutilo tako iznenada.
O, bog bi je znao, ree Stirford. to god hoete ili nita! Ja sam vam govorio da ona mee
svakog, pa i sebe samu, na veliko toilo i sve otri. Ona je otra alatka, te je potrebna velika
opreznost onome ko s njom ima posla. Uvek je opasna. Laku no!
Laku no, dragi Stirforde! rekoh ja. Ja u otii ujutro pre no to se vi probudite. Laku no!
Nije me lako putao da idem; stajao je i drao me, poloivi mi ruke na ramena, kao ono u mojoj
sobi.
Deizi, ree on smeei se, jer tim imenom najvie volim da vas zovem, iako vam ga nisu dali
vai kumovi i kume; kamo lepe sree da i vi mene moete tako zvati.
Pa to da ne mogu, ako mi je volja? rekoh ja.
Deizi, ako bi nas ita rastavilo, morate me se uvek seati po onome to je najbolje u meni,

prijatelju moj. Hajde da zakljuimo takvu pogodbu! Seajte me se po dobru, ako bi nas okolnosti ikad
rastavile.
U vama nema niega to je za mene najbolje, Stirforde, rekoh ja, a ni najgore. Vi ste uvek
podjednako voljeni i dragi mome srcu.
Osetih u sebi toliko grie savesti to sam se ikad ogreio o njega, ma i kakvom nejasnom
pomilju, da mi je ve bilo na vrh jezika da mu se ispovedim. Samo da nije bilo nekog ustezanja,
usled straha da ne izneverim Agnesino poverenje, da nije bilo one nedoumice kako da preem na
stvar, i bojazni od toga postupka, zaas bi mi sletelo priznanje s jezika, pre no to je stigao da, mi
kae: Neka vas bog blagoslovi, Deizi, i laku no. Ali ni re nije sletela s jezika u tome mom
kolebanju, te se rukovasmo i rastad osmo.
Ustadoh u sumornu zoru, pa poto se obukoh to sam mogao tie, zavirih u njegovu sobu. Spavao
je tvrdo, leei mirno s glavom na miici, kako sam ga esto gledao u koli.
Stvari su ile svojim tokom, pa je uskoro dolo i do toga da sam se pitao kako to da mu nita nije
remetilo poinak dok sam ga tada gledao. Ali je, eto, spavao pustite me da ga se opet tako seam
spavao kako sam ga u koli esto gledao gde spava te ga tog tihog asa tako i ostavih; da vie
nikad o neka ti bog oprosti, Stirforde, ne dotaknem tu nepominu ruku s ljubavlju i s prijateljskim
oseanjem. Nikad, nikad vie.

GLAVA XXX
GUBITAK

U Jarmut stigoh uvee i otidoh u gostionicu. Znao sam da e gostinska soba u Pegotinoj kui
moja soba verovatno kroz kratko vreme biti zauzeta, ako ve i nije stigao u kuu onaj veliki gost
pred kojim svaki ivi stvor mora napustiti svoje mesto, te se uputih u gostionicu, gde veerah i
zadrah za sebe postelju.
Bilo je deset sati kad sam izaao. Mnoge su radnje ve bile zatvorene, a varo mrtva. Kad stigoh do
radnje Omer i Doram, naoh kapke priklopljene, ali duanska vrata otvorena. Poto u dnu radnje
videh gospodina Omera kako pui na lulu, uem i upitam ga za zdravlje.
Gle, milostivi boe! ree gospodin Omer. A kako vae zdravlje? Sedite. Nadam se da vam dim
ne smeta?
Boe sauvaj! rekoh ja. ak ga i volim, iz tue lule.
Kako? A ne iz svoje? odgovori gospodin Omer smejui se. Utoliko bolje, gospodine. Gadna
navika za mlada oveka. Sedite. Ja lino puim zbog sipnje.
Gospodin Omer je ve dotle nainio mesta za mene i spremio stolicu. Kad ponovo sede, jako
zaduvan, on stade poudno vui iz lule, kao da je u njoj neto nasuno bez ega bi poginuo.
Oalostila me rava vest o Barkisu, rekoh ja.
Gospodin Omer pogleda mirno u mene, pa klimnu glavom.
Znate li kako mu je veeras? upitah ja.
To je ba ono to bih ja vas pitao, gospodine, odgovori gospodin Omer, da nisu posredi
izvesni obziri. To je jedna od nezgodnih strana naeg zanata. Kad je ko bolestan, mi prosto ne smemo
da se raspitujemo za njega.
Meni ta nezgoda nikad dotle nije pala na pamet, iako sam ulazei strepeo da u uti onu staru
pesmu. Ali kad mi on to ree, ja poznadoh da je to tano, i to glasno izjavih.
Da, da, vi razumete, ree gospodin Omer klimajui glavom. Mi se ne usuujemo. Boe blagi,
ala bi to bio udar od kojeg se veina bolesnika ne bi ni povratila, da im ko kae: ,Pozdravljaju vas
Omer i Doram i pitaju kako vam je jutros ili posle podne, ve prema dobu dana?
Gospodin Omer i ja klimnusmo glavom jedan drugome, pa gospodin Omer povrati dah pomou
lule.
To je jedna od stvari koja ljudima nae struke uskrauje mogunost da ukau panju onako kako
bi esto eleli. Evo, uzmite moj primer. Punih etrdeset godina poznajem gospodina Barkisa, i za sve
to vreme gledam ga kako prolazi ovuda iz dana u dan, pa ipak ne mogu da odem i da upitam: ,Kako
mu je?
Pomislih da to zaista mora biti teko za gospodina Omera, pa mu to rekoh.
Ja, mislim, nisam nimalo koristoljubiviji ovek od ma koga drugog, ree gospodin Omer.
Pogledajte me samo! Svakog asa me moe izdati dah, a nije nimalo verovatno, bar koliko je meni
poznato, da je ovek pod takvim okolnostima koristoljubiv. Kaem nije verovatno kad je u pitanju
ovek koji zna da e ga izdati dah, i koga, u stvari, ve izdaje, kao kakav par mehova kad se
najednom raspore; i to jo ovek koji ima unuad.
Ja rekoh:
Ne, zaista ne!
To ipak ne znai da se alim na svoju struku, ree gospodin Omer. To ne, nipoto. Nema
sumnje da u svakom zanatu ima tota dobro i tota ravo. Ja bih samo eleo da ljudi budu malo

irokogrudiji.
Gospodin Omer odbi nekoliko dimova, utke, i sa zadovoljnim i ljubaznim izrazom na licu, pa se
vrati na svoj prvanji predmet.
Prema tome, mi smo prinueni da se oslonimo na Emiliju da bismo doznali kako je Barkisu. Ona
zna kakva su, u stvari, naa oseanja, pa nimalo ne sumnja u nae namere, taman koliko da smo svi
odreda jaganjci. Mini i Doram su ba maloas otili dole do nje (ona posle rada ide tamo dole da
pomogne tetki), u stvari, da vide kako mu je veeras, pa ako je po volji da priekate, oni e vas
podrobno obavestiti kad se vrate. Hoete li to da popijete? au vonog soka s vodom? Ja lino
volim voni sok s vodom, ree gospodin Omer i uze au, jer se smatra da to umekava dunik
kroz koji ovaj moj dosadni dah obavlja posao. Nego, bog i dua, ree gospodin Omer promuklo,
nije dunik tu nita kriv. ,Daj ti meni samo dosta daha, kaem ja svojoj keri Mini, ,a lako je za
dunik, draga moja.

Kod njega zaista daha nije bilo na pretek i prosto me je uhvatio strah dok sam gledao kako se
smeje. Kad se toliko povratio da se moglo s njim razgovarati, ja mu zahvalih na ponuenom piu i
odbih, jer sam tek bio veerao, pa rekavi da u ostati kad je ve toliko ljubazan da me pozove dok se
ne vrate njegova erka i zet, upitah kako je mala Emilija.
Ta, znate, ree gospodin Omer, sklanjajui lulu da bi mogao protrljati bradu, iskreno da vam
kaem, jedva ekam da doe do tog njenog venanja.
Zato to? zapitah ja.
Pa, nekako je neodluna, ree gospodin Omer. Nije da reknete da nije lepa kao uvek, jo je
lepa; uveravam vas da je jo lepa. Nije da reknete da ne radi. Pre je vredela za est drugih, a i sad
vredi koliko njih est. Ali joj nekako nita ne ide od srca. Ako moete da razumete, ree gospodin
Omer poto je opet protrljao bradu i puio neko vreme, ono to bi se reklo izrazom: ,Zapnite iz sve
snage, zapnite svojski, ptii, sokolii, ura! Eto, to je, rekao bih, ono ega onako uopte uzevi nema
kod nae Emilije.

Gospodin-Omerovo lice i dranje su govorili tako reito, da sam mogao savesno klimati glavom
u znak da pogaam ta misli. Njemu kao da se dopada moja brzina shvatanja, te nastavi:
A to, ja smatram, dolazi uglavnom usled njene neodlunosti. O tome smo mnogo i dugo po
svretku rada razgovarali njen ujak i ja, njen dragan i ja; i meni se ini da to uglavnom dolazi od
njene neodlunosti. Kad je re o Emiliji, ree gospodin Omer maui glavom, uvek se mora imati
na umu da je to malo stvorenje puno umiljate nenosti. Poslovica kae: ,Od krmainog uveta ne pravi
se svilena kesa. Pravo da vam kaem, ta ja znam? Gotovo da kaem da se i moe, samo ako pone
sasvim izrana. Ona je od one lae napravila takav dom, da ga nikakav kamen ni mramor ne mogu
nadmaiti.
To je van svake sumnje! rekoh ja.
Dirljiv je to prizor gledati kako se to lepo, malo stvorenje privija uz svog ujaka, ree gospodin
Omer, kako se sve grevitije hvata za njega, i pripija sve vre iz dana u dan. I im je takav sluaj,
odmah znate da se u njoj vodi nekakva borba. Zato to onda odugovlaiti bez potrebe?
Sluao sam dobrog starca vrlo paljivo, i od srca odobravao sve to je govorio.
Prema tome, ree gospodin Omer laganim i prostosrdanim glasom, ja sam im to i rekao.
Kazao sam im: ,Nemojte misliti da je Emilija i najmanje vezana svojim radom za vreme. Vi odredite
vreme sami. Njene su usluge u naoj radnji bile od vee vrednosti nego to se zamiljalo da e biti;
uenje je kod nje ilo bre nego to se zamiljalo da e ii; Omer i Doram mogu da udare perom
krst preko ostatka, i ona je slobodna kad god hoete. Ako kasnije bude htela da nae malo vremena za
neke sitnice koje bi kod kue radila za nas, vrlo dobro. Ako ne eli, opet lepo. Mi ni u kom sluaju
nismo na teti. Jer, znate, ree gospodin Omer i dotae me lulom, malo je verovatno da e ovek
kome ponestaje daha, i koji je uz to jo i deda, terati mak na konac sa takvim majunim, plavookim
cvetiem kao to je ona.
Ne, nipoto, uveren sam! rekoh ja.
Nipoto, imate pravo! ree gospodin Omer. E pa lepo, gospodine, njen roak... vi znate da se
ona udaje za svog roaka?
O da, odgovorih ja. Poznajem ga dobro.
Naravno. Poznajete ga, ree gospodin Omer. E pa lepo, gospodine! Taj mi njen roak, koji je,
izgleda, dobro uposlen, pa dobro napreduje, zahvalio na tome lepo, muki (i uopte se ponaa,
moram rei, tako da sam stekao vrlo visoko miljenje o njemu), a onda otiao i uzeo udobnu kuicu
kakvu bismo vi ili ja samo mogli poeleti. Ta je kuica sad potpuno nametena i spremna kao za
lutku, i da samo ta Barkisova bolest nije okrenula na gore, jadnik, oni bi sad ve, smem rei, bili mu
i ena. Ovako je dolo do odlaganja.
A Emilija, gospodine Omere, upitah ja, je li ona to staloenija?
E pa to se, znate, ree on opet trljajui svoj dvostruki podvaljak, ne moe ni oekivati. Izgled
na promenu, rastanak i takve stvari, da tako kaem, u isti mah su i blizu i daleko od nje. Barkisova
smrt ne bi morala to da odloi na dugo vreme, ali bi duga bolest mogla stvar otegnuti. U svakom
sluaju, sve je, kako vidite, vrlo neizvesno.
Vidim, rekoh ja.
Usled toga, nastavi gospodin Omer, bie da je Emilija malo utuena, a pomalo i rastrojena;
moda, uopte uzevi, i vie no to je bila pre. Izgleda da svakog dana sve vie voli svog ujaka, i da
joj je sve tee da se rastane od sviju nas. Ljubazna re s moje strane napuni joj oi suzama, i da ste
bili tu da je vidite sa ericom moje Mini, ne biste to nikad zaboravili. O, boe mili, ree gospodin
Omer, zamiljeno, kako samo voli to dete!
Poto mi se pruila tako zgodna prilika, setih se da, pre nego to bi dolazak njegove keri i zeta
prekinuo na razgovor, upitam gospodina Omera da li zna togod o Marti.
Ah, odgovori on maui glavom i izgledajui vrlo snuden, nita dobro! alosna je to pria,

moj gospodine, pa ma ta da ste uli o njoj. U neku pokvarenost kod te devojke nisam nikad verovao.
Ne bih voleo da to kaem pred mojom erkom Mini, jer bi mi odmah skoila u oi, ali nisam nikad
verovao. I niko od nas nije verovao.
uvi korake svoje keri pre nego ja, gospodin Omer me gurnu lulom i namignu jednim okom,
kao da me upozori. Odmah zatim uoe ona i njen mu.
Njihov izvetaj je glasio da je Barkisu ravo, da ne moe biti gore, da je stalno u nesvestici, i da
je gospodin ilip sumorno rekao u kujni, pri odlasku, da mu vie ne mogu pomoi ni celokupna
medicinska visoka kola, ni sav hirurki koled, ni apotekarska komora, taman da ih sve sazovu na
okup. On je, veli, izmakao daleko izvan domaaja kako lekarske, tako i hirurke pomoi, a apotekari
i itava njihova komora bi ga samo mogli otrovati.
Kad sam uo i saznao da je gospodin Pegoti tamo, odluih da odmah odem do njih, te poeleh laku
no gospodinu Omeru i gospodinu i gospoi Doram, pa se uputih tamo sa nekim sveanim
oseanjem u dui, koje je od gospodina Barkisa pravilo sasvim novo i drukije bie.
Na moje tiho kucanje na vratima izae gospodin Pegoti. Njega ne iznenadi moj dolazak onoliko
koliko sam oekivao. Opazio sam to i kod svoje Pegoti, kad i ona sie, a i kasnije, to je, mislim,
dolazilo otuda to su im, u oekivanju onog stranog iznenaenja, sva druga iznenaenja i promene
izgledali nitavni.
Rukovah se sa Pegotijem i preoh u kuhinju, a on na to polako zatvori vrata. Pored vatre je sedela
mala Emilija pokrivi lice rukama, a Ham je stajao kraj nje.
Govorili smo apatom, i s vremena na vreme oslukivali i najmanji um odozgo iz sobe. Prilikom
posete nije mi naroito palo u oi, ali mi je sada izgledalo nekako i suvie udno; kako to da
gospodina Barkisa nema tu, u kuhinji.
Zbilja je ljubazno s vae strane, gospodine Davide, ree gospodin Pegoti.
Jo kako ljubazno! ree Ham.
Emilija, edo moje, ree gospodin Pegoti, pogledaj ovamo! Evo, doao nam je gospodin
David! Hajde razveseli se, milo moje! Zar da nita ne kae gospodinu Davidu?
Nju obuze neka drhtavica, kao da je i sad vidim, i kao da i sad oseam kako joj je ruka bila hladna
kad je dodirnuh. Jedini znak ivota pokazala je ta ruka kad se istrgla iz moje ruke; zatim Emilija
skliznu sa stolice, pa se, poto se odvue i stade uz ujaka s druge strane, privi na njegove grudi, utke
i sva uzdrhtala.
Srce moje malo, ree gospodin Pegoti gladei joj gustu kosu velikom i grubom rukom, kako
ona moe da podnese ovu alost! To je prirodno kod mladei, gosn Davide, koja jo nije navikla na
ovakva iskuenja, i koja je plaljiva ko ova moja ptiica ovde; jeste, prirodno.
Ona se samo jo jae priljubi uz njega, ali niti podie lice, niti to ree.
Ve je dosta kasno, draga moja, ree gospodin Pegoti; a evo i Ham je tu da te vodi kui. Dede,
poi s tim mojim drugim srcem! ta je, Emilija; no milo moje?
Zvuk njenog glasa nije bio dopro do mene, ali je on saginjao glavu kao da ga slua, pa onda ree:
Da pustim da ostane s ujakom? Ne misli to valjda ozbiljno? Zar da ostane s ujakom, mazo
moja? Kad je tu tvoj budui mu, koji eka da te povede kui? E, ljudi, niko ne bi verovao da se
ovako malo stvorenje tako teko odvaja od ove stare salamure; ree gospodin Pegoti, pa se s
neizrecivim ponosom okrete da pogleda u nas dvojicu, ni more nije toliko slano koliko je ona puna
ljubavi prema svom ujaku, ludica moja!
Emilija je u pravu, gosn Davide, ree Ham. Znate ta? Emilija to eli, a i nemirna je i
uplaena, pa da je ostavimo do ujutro, i da ostanem i ja.
Ne, ne, ree gospodin Pegoti. Ne treba tako; enjen ovek, ili bar uskoro enjen, ne sme tako
lako da profuka itav dan rada; ne valja to: i bdeti i raditi. To nikako ne valja. Nego ti, blago meni,
idi lepo kui, pa lezi. Znam da se ne plai da ti neemo uvati Emiliju.

Ham popusti pred njegovim navaljivanjem, pa uze eir da poe. ak i kad je poljubi, nikad ga
nisam video da joj se priblii, a da ne pomislim kako mu je priroda dala otmenu duu, kao pravom
dentlmenu ona se nekako jo jae pripi uz ujaka, izbegavajui svog izabranika. Ja pooh da,
zatvorim vrata.za njim, da se ne bi remetila tiina koja je vladala, a kad se vratih, zatekoh gospodina
Pegotija kako jo uvek govori Emiliji.
Sad ja idem gore da kaem tvojoj tetki da je tu gosn David, pa e je to malo razveseliti, ree on.
Ti posedi malo kraj vatre, duo moja, da zagreje te tvoje mrtvaki ledene ruice. Ne treba da se
plai i da toliko sve uzima k srcu. ta? Hoe i ti sa mnom? Lepo, pa ajde sa mnom, de! Da njen
ujak neto ostane bez kue i kuita, te da spadne na to da se valja u nekom jarku, gosn Davide, ree
Pegoti s istim onakvim ponosom kao i pre, mislim da bi pola za mnom, eto! Ali skoro e tu biti
neko drugi; neko drugi, Emilija, skoro!
Dok sam se kasnije peo uz stepenice, te prolazio pored vrata moje sobice, potpuno mrane, uini
mi se nekako nejasno da je ona unutra, niice na podu. Ali ni dan danji ne znam je li to stvarno bila
ona ili samo zbrka senki u sobi.
Imao sam dovoljno vremena da kraj vatre u kuhinji razmiljam o strahu od smrti kod male
Emilije, to sam, pored onog drugog to mi je gospodin Omer bio kazao, shvatio kao uzrok velike
promene koja se videla na njoj; a imao sam zatim vremena, do silaska moje Pegoti, da jo i blae
sudim o toj njenoj slabosti dok sam onako sedei odbrojavao otkucaje asovnika, i sve dublje tonuo u
oseanje sveane tiine svuda oko sebe. Pegoti me zagrli, pa me stade blagosiljati i zahvaljivati to
sam joj takva uteha i oslonac, tako mi sama ree, u njenoj alosti. Zatim me stade moliti da se
popnem gore, pa mi jecajui kaza kako me je Barkis oduvek voleo i kako mi se divio; da je esto
govorio o meni, pre nego to je pao u bunilo, i da ona veruje da e ga, ako samo i na asak doe do
svesti, moje prisustvo razvedriti, ukoliko je ita zemaljsko jo kadro da ga razvedri.
Kad ga videh, meni se uini da ima vrlo malo verovatnoe da e ikada doi k sebi. Leao je s
glavom i ramenima izvan postelje, u nezgodnom poloaju, upola naslonjen na sanduk koji ga je u
ivotu kotao toliko bola i muenja. Doznao sam da je gospodin Barkis zatraio da mu se sanduk
stavi na stolicu kraj kreveta, im je dolo dotle da vie nije mogao da se izvlai iz kreveta i otvara
sanduk, ili da ga pipka onim svojim arobnim tapiem koji sam ranije viao kod njega. Otada ga je
on tu jednako drao u zagrljaju, i dan i no. I sad mu je ruka leala na njemu. Vreme i ovaj svet su mu
se izmicali, ali je sanduk jednako bio tu, a poslednje rei koje je izgovorio bile su ono njegovo
objanjenje: Staro odelo.
Dragi Barkise! ree Pegoti, skoro veselo se nadnosei nad njega, dok smo njen brat i ja stajali
elo njegovih nogu. Tu je moj dragi deko, moj dragi deko, mladi gospodin David, koji nas je
sastavio, Barkise! Onaj po kome si mi slao poruke, zna! Zar nema nita da kae gospodinu
Davidu?
On je bio nem i neosetljiv kao i onaj sanduk koji je u njemu budio jedino oseanje koje je jo
pokazivao.
Ugasie se sa osekom, ree mi gospodin Pegoti stavljajui ruku pred usta.
Oi su mi bile pune suza, a tako isto i gospodinu Pegotiju, ali ja ponovih apatom:
Sa osekom?
Du itave morske obale ljudi, pomorci, ne mogu da umru sve do samog kraja oseke, kao to ne
mogu ni da se rode dok ne doe plima, dok sasvim ne poplavi. On e se ugasiti sa osekom. Oseka
nastaje u tri i po, i traje pola sata. Ako preivi tu oseku, odrae se dok ne proe plima, pa e se
ugasiti sa drugom osekom.
Dugo smo ostali tako i posmatrali ga itave sate. Ne bih se usudio da tvrdim da je moje
prisustvo imalo kakav tajanstveni uticaj na njega u tom stanju njegove svesti, ali kad je najzad stao da
bunca slabim glasom, nesumnjivo je mucao neto o tome kako e da me vozi u kolu.

Dolazi k sebi, ree Pegoti.

Gospodin Pegoti me lako gurnu, pa mi priapnu s puno straha i potovanja:
Odlazi on s osekom brzo!
Dragi Barkise! ree Pegoti.
Klara Pegoti-Barkis, ree on slabakim glasom nema bolje ene na svetu!
Gledaj, tu je gospodin David! ree Pegoti, jer on ba tada otvori oi.
Ja ba htedoh da ga upitam da li me poznaje, kad on uini kao da hoe da prui ruku, pa mi ree
razgovetno i uz prijatan osmeh:
Barkis je voljan.
More je u to vreme ve bilo opalo, te i on ode zajedno s osekom.

GLAVA XXXI
JO VEI GUBITAK

Nije mi bilo nimalo teko da se, na Pegotinu molbu, odluim da ostanem i posle onog dana kad
kiridijini zemni ostaci pooe na poslednje putovanje u Blanderston, gde je ona jo poodavno od
svoje uteevine bila kupila komadi zemlje u naoj staroj crkvenoj porti, blizu groba svoje mile
devojke, kako je stalno zvala moju majku.
inio sam Pegoti drutvo, i radio sve to sam mogao samo da joj pomognem (mada je to i u
najboljem sluaju bilo suvie malo), ega se seam sa zadovoljstvom, zato to oseam da sam se
pokazao zahvalan koliko danas mislim da je trebalo da budem. Ali se bojim da je moje najvee
zadovoljstvo pritom poticalo iz linih i profesionalnih pobuda, jer se ukazala prilika da uzmem na
sebe otvaranje zavetanja pokojnog Barkisa i da izloim njegov sadraj.
Mogu da pripiem sebi u zaslugu to sam predloio da se testament potrai u sanduku. Posle
kratkog traenja pronaen je u sanduku na dnu jedne konjske zobnice, gde su pored sena naeni
zlatan sat s peatom, koji je gospodin Barkis nosio na dan venanja i koji niko nije video ni pre, ni
posle toga; jedan srebrni nabija za lulu u obliku noge; neka imitacija limuna, i u limunu majune
oljice i tanjirii, koje je, kako mi se ini, Barkis dok sam jo bio dete sigurno kupio da meni
pokloni, pa kasnije uvideo da mu je nemogue da se rastane od njih; osamdeset sedam i po gvineja u
gvinejama i polugvinejama; dvesta i deset funti u potpuno novim novanicama; nekoliko akcija
Engleske banke; jedna stara potkovica, jedan kvarni iling, pare kanfora i jedna koljka od ostrige.
Na osnovu okolnosti to je ovaj poslednji predmet bio jako izglaan, i to su se na njemu unutra
presijavale dugine boje, zakljuujem da je gospodin Barkis imao neke nejasne pojmove o biseru, koji
se nisu ispoljili ni u em odreenijem.
Godinama je Barkis iz dana u dan vozio taj sanduk na svojim putovanjima. Da bi manje padao u
oi, izmislio je legendu da sanduk pripada Gospodinu Blekboju i da stoji kod Barkisa do dalje
naredbe, dok ga ne zatrae, pa je tu priu trudoljubivo ispisao i na poklopcu, slovima ve jedva
itljivim.
I videh da nije uzalud gomilao novce tokom tolikih godina. Njegova imovina je dostizala sumu od
skoro tri hiljade funti. Od toga je kamatu na sumu od jedne hiljade zavetao gospodinu Pegotiju
doivotno, s tim da se posle njegove smrti glavnica podeli na ravne delove izmeu Pegoti, male
Emilije i mene, ili da se da, naem nasledniku ili naslednicima. Svu svoju ostalu imovinu zavetao je
svojoj eni Pegoti, koju je odredio za glavnu naslednicu i jedinu izvriteljku volje i testamenta. Ja se
osetih kao pravi proktor kad naglas proitah taj dokumenat uz sve mogue ceremonije, i objasnih po
nekoliko puta njegove odredbe onima kojih su se ticale. Poeo sam da uviam da ipak Dom znai
neto vie nego to sam zamiljao. Ispitao sam testamenat s najveom panjom, oglasio da je
savreno ispravan u svakom pogledu, i napravio neku primedbu olovkom sa strane, te mi se i samom
inilo pravo udo koliko ve znam.
U tom dosta zamrenom poslu; u sraunavanju vrednosti celokupne imovine koju je Pegoti
nasledila; u dovoenju u red svih stvari; i u presuivanju i davanju saveta u svim pitanjima, na nae
sveopte zadovoljstvo, protekla mi je itava sedmica pred pogreb. Za to vreme nikako nisam video
malu Emiliju, ali mi rekoe da e se venati u tiini kroz dve nedelje.
Pogrebu nisam prisustvovao zvanino, ako smem tako da kaem. Hou da kaem da nisam bio
obuen u crninu i krep kao neko strailo za ptice, ve da sam rano ujutru otetao do Blanderstona, pa
se naao u porti kad je koveg stigao samo u pratnji Pegoti i njenog brata. S malog prozora moje

sobe gledao nas je onaj ludi gospodin, a beba gospodina ilipa je preko ramena svoje dadilje mahala
svojom tekom glavom i kolutala izbuljenim oima prema sveteniku, dok je gospodin Omer kratko
dahtao u pozadini. I nikog vie nije bilo, te je vladala potpuna tiina. Poto se sve svrilo, etali smo
jedan sat po groblju, te ja nabrah mladog lia s drveta nad grobom moje majke.
Ovde me obuzima nekakva strava. Teak se oblak nadneo nad daleku varo prema kojoj upuujem
svoje osamljene korake. Strah me je da joj se pribliim. Ne mogu da podnesem pomisao na ono to
se stvarno dogodilo te znamenite noi; na ono to se i u prii mora dogoditi ako nastavim...
Ali sve to ne postaje nimalo gore zato to o tome piem. A ne bi bilo ni nita bolje ako bih
zaustavio svoju zbilja krajnje nevoljnu ruku. Svreno je. Niim se to ne moe ponititi, niim udesiti
da bude drukije no to je bilo.
Trebalo je da moja stara dadilja sutradan poe sa mnom u London zbog poslova u vezi sa
testamentom. Mala Emilija je taj dan provela kod gospodina Omera. Trebalo je da se te veeri svi
sastanemo u staroj lai. Ham e dovesti Emiliju u obino vreme. Ja u se polako vratiti peke, a brat i
sestra, onako kako su i doli, da nas saekaju kraj vatre kad padne mrak.
Rastao sam se s njima na onim gvozdenim vratnicama crkvene porte kod kojih je u mojim
privienjima iz minulih dana Straps sa rancem Roderika Rendoma zastao da se odmori; pa umesto da
odmah krenem peke natrag, pooh malo putem prema Loustoftu. Zatim skrenuh i pooh drumom
prema Jarmutu. Svratio sam na ruak u jednu pristojnu krmu na milju-dve od skele o kojoj sam
ranije govorio, pa mi tako proe itav dan, te u Jarmut stigoh u sam mrak. Kia je u to vreme ve
pljutala, i no bila burna, ali je iza oblaka provirivao mesec, te nije bilo mrano.
Ubrzo dooh na dogled kue gospodina Pegotlja i svetlosti to je sjala kroz prozor. Posle gacanja
po mokrom pesku, kroz koji se teko ilo stigoh do vrata i uoh.
U kui je izgledalo zaista udobno. Gospodin Pegoti je ba bio popuio svoju veernju lulu, pa su
se ve vrile pripreme za neto veere. Vatra je svetlela, pepeo bio zgrnut, a sandui spremno ekao
malu Emiliju na njenom starom mestu. Pegoti je takoe sedela na svom starom mestu, i po svemu,
osim po haljini, izgledala kao da se nije ni makla s njega. Ve je opet bila pribegla svojoj kutiji sa
Crkvom sv. Pavla na poklopcu, a i svi su ostali bili tu kao da se nisu nikud micali. Gospoa Gamid
se grizla u svom starom kutu, te je prema tome i ona izgledala prirodno.
Vi ste stigli pre sviju, gospodine Davide, ree gospodin Pegoti s blaenim licem. Skinite taj
kaput, gospodine, ako je mokar.
Hvala, gospodine Pegoti, rekoh ja, dajui mu svoj gornji kaput da ga okai. Potpuno je suv.
I jeste, ree gospodin Pegoti pipajui me po ramenima. Suv kao barut! Sedite, gospodine! Nije
ni potrebno da vam poelim dobrodolicu, jer ste uvek dobro doli; kaem ljubazno i od sveg srca.
Hvala, gospodine Pegoti; uveren sam u to. A vi, Pegoti, rekoh poto je poljubih, kako ste mi,
stara moja?
Ha, ha! nasmeja se gospodin Pegoti trljajui ruke i jasno pokazujui da mu je milo to je naa
skoranja nevolja prola i sa iskrenom srdanou, koja mu je bila uroena; nema ene na svetu,
gospodine, kako joj rekoh, koja treba da se osea lagodnije pri dui nego ona! Izvrila je svoju
dunost prema pokojniku, i pokojnik je to znao, . je i pokojnik izvrio svoju dunost prema njoj,
kao to je i ona uinila za pokojnika sve to treba... i... tako je sve kako valja.
Gospoa Gamid jeknu glasno.
Ne dajte se, majice! ree gospodin Pegoti, ali je kriom mahao glavom prema nama, oevidno
svestan okolnosti da skoranji dogaaj moe lako da je podseti na starog. Drite se! ivnite malo
sebe radi, pa ete videti kako e dalje ii sve prirodno.
Ne verujem da e sa mnom tako biti, Danijele, odgovori gospoa Gamid. Nita kod mene nije
prirodno osim samoe i jada!
Ne, ne, ree gospodin Pegoti trudei se da je utei.

Jeste, jeste, Dane, ree gospoa Gamid. Nisam ja ena koja treba da ivi kod onih koji jo i
pare nasleuju. Meni sve ide natrake. Bolje da vam se skinem s vrata.
Gle! A kako bi ja troio pare bez vas? ree gospodin Pegoti s izrazom ozbiljnog prepiranja,
to govorite kojeta? Zar mi niste sad potrebniji nego ikad?
Ta znala sam da vam dosad nisam bila potrebna, viknu gospoa Gamid tuno cvilei, a sad mi
to i kaete! Kako bih i mogla misliti da sam nekom potrebna, kad sam ovako jadna, alosna i bez
sree!
Gospodin Pegoti se naljuti na samog sebe to je rekao neto iz ega se mogao izvesti tako grub
zakljuak, ali ne stie da odgovori, jer ga Pegoti povue za rukav i mahnu glavom. Poto je neko
vreme gledao u gospou Gamid sa izrazom alosti na licu, on baci pogled na holandski asovnik, pa
ustade i useknu sveu, a zatim je stavi u prozor.
Evo, ree gospodin Pegoti veselo, evo, tu smo, gospoo Gamid! Gospoa Gamid tiho
jeknu. Prisvetlili smo joj kao obino. Vi se sigurno domiljate, gospodine, radi ega ja to. E, pa, to
je radi nae male Emilije. Znate, putanja nije ba jako svetla i vesela kad padne mrak, pa ja, kad god
sam tu u vreme kad ona dolazi kui, stavim sveu u prozor. To, znate, ree gospodin Pegoti
naginjui se prema meni i blistajui od radosti, slui u dve svrhe. Ona onda veli, naa Emilija:
,Tamo je moj dom! kae ona. A sigurno kae i: ,Moj ujak je tamo! Jer ako nisam, svetlost se
nikad ne pokazuje.
E, ba si dete! ree Pegoti, ali s puno ljubavi, ako je ba i mislila tako.
Pa, odgovori gospodin Pegoti stojei prilino raskreen i trljajui rukama gore-dole po
nogama u toj svojoj radosti i gledajui naizmenino, as u nas, as u vatru, ta ja znam, moda i
jesam. Znam samo da nisam ovako kad me pogleda!
Ne ba apsolutno, primeti Pegoti.
Ne, nasmeja se gospodin Pegoti, ne ovako na oko, nego ... onako kad ovek razmisli. Pa neka
sam; marim ja! Nego da vam neto kaem. Kad odem u onu lepu kuicu nae Emilije, pa stanem da
gledam i da gledam, zanese me neto, pa lepo ne znam ta u od silne radosti! ree gospodin Pegoti
iznenada udarajui glasom. Eto, ta da vam jo kaem, sem da oseam kao da je i najmanja od onih
stvarica skoro isto to i ona sama! Uzimam ih i sputam i dodirujem tako neno kao da su naa
Emilija. Tako isto i sa njenim kapicama i drugim stvarima. Ne bi mogao da gledam kako se ita
njeno uzima grubo u ruke, ni za ta na svetu. Eto, to ti je to tvoje dete, nalik na neko golemo morsko
prase! ree gospodin Pegoti, pa dade oduka svojim snanim oseanjima prasnu u grohotan smeh.
Pegoti i ja udarismo takoe u smeh, samo ne tako glasno.
Ja, vidite, mislim, ree gospodin Pegoti radosna lica, poto je jo neko vreme trljao noge, da
to dolazi otuda to sam se tako mnogo igrao s njom, pa smo se pravili da smo Turci i Francuzi, i
ajkule i svakojaki stranci; jeste, tako mi boga; pa lavovi, pa kitovi i ta ti ja znam ta sve nismo bili, i
to kad mi nije bila ni do kolena. Nekako sam navikao s njom, pa sve tako neto. Eto sad i ova svea
ovde! ree gospodin Pegoti i radosno pokaza rukom prema svei. Ja znam vrlo dobro da u kad se
ona uda i kad ode metati tu sveu u taj prozor ba kao i sad. Vrlo dobro znam da u kad budem ovde
nou (a gde bih na drugom mestu iveo, bog vas video, ma kolike pare nasledio) a nje ne bude tu,
stavljati sveu u prozor; i sedei kraj vatre, praviu se kao da je oekujem, ba kao ovo sad. Eto ti
deteta, ree gospodin Pegoti sestri, pa opet udari u grohotan smeh, u vidu morskog prasca! Ta eto
ba u ovom trenutku gledam tu sveu kako pucketa i kaem u sebi: ,Ona sad gleda u nju! Emilija ide!
Eto vidi tvoga deteta, ree gospodin Pegoti uz novi grohot, na sliku i priliku morskog praseta.
Nego ja ipak imam pravo, ree gospodin Pegoti pa se prestade smejati i pljesnu rukom o ruku, evo
nje!
Ue samo Ham. Mora da je napolju ojaao pljusak otkako sam doao, jer je svoj veliki mornarski
eir namakao na oi.

Gde je Emilija? ree gospodin Pegoti.

Ham samo odmahnu glavom kao da je napolju. Gospodin Pegoti uze sveu iz prozora, useknu je i
stavi na sto, pa vredno stade darati vatru, kad Ham, koji se nije ni makao, ree:
Gospodine Davide, hoete li da izaete za asak da vidite ta Emilija i ja imamo da vam
pokaemo?
I izaosmo iz sobe. Kad prooh pored njega, na vratima opazih na svoje veliko udo i strah da je
bled kao smrt. On me brzo gurnu napolje i zatvori vrata za nama. Samo za nama dvojicom.
Hame, ta se dogodilo?
Gospodine Davide!... O, jadno, prepuklo srce, kako je stao da plae!
Ja sam se skamenio gledajui toliku alost. Ne znam ta sam mislio ili od ega sam strepeo.
Mogao sam samo da gledam u njega.
Hame, jadni moj drue, za ime boje, reci ta je?
Moja ljubav, gospodine Davide,... ponos i nada moga srca... ona za koju bih umro, i za koju bih
umro jo i sad... otila je!
Otila?
Emilija je pobegla! O, gospodine Davide, zamislite kako je pobegla, kad se ja molim dragom i
milostivom bogu da je ubije, nju koja mi je draa od svega na svetu, samo da je ne pusti da ode u
propast i sramotu.
Lice koje on u tom asu podie prema natutenom nebu, drhtanje njegovih sklopljenih ruku,
samrtnike muke itave njegove prilike, sve je to jo danas u mome seanju nerazdvojno vezano s
onom samotnom, sumornom pustoi oko nas. Sve je obuzela mrkla no a on: jedina prilika na
pozornici.
Vi ste izuili kole, ree on urno, pa ete znati ta valja i kako je najbolje. ta da kaem onima
unutra? Kako uopte da saoptim stvar njemu, gospodine Davide?
Ja videh kako se vrata miu, pa nagonski pokuah da zadrim kvaku spolja da dobijem jo koji
trenutak vremena. Bilo je prekasno. Gospodin Pegoti proturi lice napred, i da ivim pet stotina
godina, ne bih mogao zaboraviti promenu koja se izvrila na njemu kad nas vide.
Seam se silnog jauka i plakanja, i ena kako se tiskaju oko njega, i kako svi stojimo u sobi; ja s
nekom hartijom u ruci koju mi je Ham bio dodao, a gospodin Pegoti zagledan ukoeno u mene sa
razdrljenim prsnikom, razbaruene kose, i lica, i usana sasvim bledih i crvenih od krvi koja mu se
slivala niz prsa, mislim iz usta.
itajte, gospodine, ree on tihim, drhtavim glasom. Samo lagano, molim vas. Nisam siguran
da u moi da razumem.

I ja usred mrtve tiine stadoh itati iz jednog zamrljanog pisma:

Kad ti koji me voli toliko koliko ja nikad nisam zasluivala, ak i onda kad mi je dua jo bila
nevina, bude video ovo, ja u biti daleko ...
Ja u biti daleko ponovi on lagano. Stojte! Emilija daleko! Dalje!
Kad budem ostavila moju milu kuu svoju milu kuu oh, milu svoju kuu ujutru... na
pismu je stajao sinoni datum ... to u uraditi s tim da se vie nikad ne vratim osim ako me on ne
dovede natrag kao visoku gospou. Ovo e se nai mesto mene uvee, mnogo sati kasnije. O, da zna
kako mi se srce cepa. Kad bi makar i ti o koga sam se tako ogreila, da mi nikad ne moe oprostiti,
samo mogao da zna koliko patim! Suvie sam nevaljala kad jo piem o sebi! O, utei se milju da
sam pokvarena! O, smiluj se, kai ujaku da ga nisam nikad ni upola toliko volela koliko ga sad
volim. I ne seajte se kako ste svi bili puni ljubavi i dobrote prema, meni ne seaj se da je ikad
trebalo da se venamo nego se trudi da misli da sam umrla jo dok sam bila mala i negde
sahranjena. Moli se bogu, od koga sam se ja odmetnula; smiluj se na ujaka! Kai mu da ga nisam
nikad ni upola toliko volela koliko ga sad volim. Budi mu uteha. Zavoli neku dobru devojku koja e
ujaku biti ono to sam mu ja nekad bila, i koja e tebi biti iskreno odana i dostojna tebe, da ne sazna
za drugu sramotu osim mene! Ja u mu se esto moliti na kolenima za sve vas. Ako me on ne dovede
natrag kao visoku gospou, i ako se ne molim za sebe, moliu se za sve vas. Na rastanku sva moja
ljubav ide ujaku. Moje poslednje suze, i moje poslednje hvala ujaku.
I to je bilo sve.
On je jo dugo poto sam prestao da itam stajao i neprestano gledao u mene. Najzad se usudih da
ga uhvatim za ruku i da ga stanem preklinjati, kako sam god znao i umeo, da pokua da se malo
pribere. On odgovori:
Hvala vam, gospodine, hvala vam! i ne mae se.

Zatim mu Ham progovori. Pegoti je bio toliko svestan njegovog bola, da mu stee ruku, ali inae
ostade onakav kakav je bio, i niko se ne usudi da ga oslovi.
Najzad on polako skide pogled s mog lica, kao da dolazi sebi posle nekog privienja, pa se stade
osvrtati po sobi. Zatim ree tihim glasom:
Ko je taj ovek? Hou da znam njegovo ime.
Ham pogleda u mene, i ja odjednom osetih neki potres od koga ustuknuh.
Ima neko na koga se sumnja, ree gospodin Pegoti. Ko je to?
Gospodine Davide, usrdno zamoli Ham, izaite za asak i pustite me da mu kaem to moram.
Vi ne smete to da ujete, gospodine.
Ja opet osetih da sam se stresao. Klonuh na jednu stolicu i pokuah da prevalim preko jezika neki
odgovor, ali mi je jezik bio ukoen, a pred oima mi se smrklo.
Hou da ujem njegovo ime! uh opet glas.
Ve od nekog vremena, mucao je Ham, pojavljivao se ovde ponekad neiji sluga. Bio je tu i
jedan gospodin. Jedno pripada drugome.
Gospodin Pegoti je stajao ukoen kao i pre, ali je sad gledao u njega.
Toga slugu su, nastavi Ham, videli sa... naom sirotom devojkom... sino. Krio se ovuda negde
cele ove nedelje, ili due. Mislilo se da je otiao, ali se krio. Iziite, gospodine Davide, iziite!
Ja osetih Pegotinu ruku oko vrata, ali se ne bih mogao mai pa da se i sama kua ruila na mene.
Neka nepoznata kola i konji su stajali izvan varoi na drumu za Nori, jutros, ba u samu zoru,
nastavi Ham. Sluga je otiao od njih i opet se vratio do njih. A kad je po drugi put otiao, Emilija je
bila kraj njega. Onaj drugi je bio u kolima. To je taj ovek.
Za ime boje, ree gospodin Pegoti ustuknuvi, pa prui ruku kao da hoe da odstrani neto
ega se boji. Nemoj mi rei da mu je ime Stirford!
Gospodine Davide, viknu Ham uzrujanim glasom, to nije vaa krivica, i ja sam daleko od toga
da vas zato krivim, ali njegovo ime jeste Stirford. To je najvea hulja!
Gospodin Pegoti ne pusti ni glasa od sebe, ne proli suze, i vie se ne pomae, pa se najzad, sasvim
iznenada, tre kao iz sna, pa skide sa ivije u jednom kutu svoj grubi kaput.
Deder, pomozi! Oamutilo me, ne mogu sam, ree on nestrpljivo. Pomozite mi i pridrite.
Tako! kad mu neko pomoe. A sad mi dodajte onaj eir.
Ham ga upita kuda ide.
Idem da traim neaku. Idem da traim Emiliju. Idem prvo da probuim onaj amac i da ga
potopim na onome mestu gde je trebalo da potopim njega, to bih i uradio, ivota mi moga, samo da
sam i za asak naslutio ta on smilja u sebi dok je onako sedeo preda mnom, ree on besno,
pruajui stisnutu desnu ruku, dok je sedeo prema meni, lice u lice; grom me spalio ako ga ne bih
utopio i smatrao da sam dobro uradio. Idem da traim neaku.
Kuda? viknu Ham, pa stade izmeu njega i vrata.
Kuda bilo! Idem da traim neaku po celom svetu. Da naem svoju sirotu neaku u njenom sramu
i da je dovedem natrag. Niko me nee zadrati! Kaem vam, idem da traim svoju neaku.
Ne, ne! viknu gospoa Gamid, pa stade izmeu njih plaui neobuzdano... Ne, ne, Dane, ne
takav kakav ste sad! Idite pa je traite docnije, moj jadni, ostavljeni Dane, i to e biti na svom mestu,
ali nemojte sada kad ste ovakvi. Sedite tu i oprostite to sam vas muila, Dane! ta je moja nesrea
prema ovome! pa hajde da razgovaramo o onome vremenu kad je ona prvo ostala siroe, a kad je
i Ham bio to isto, i kad sam ostala jadna udovica, pa ste me vi primili u kuu. To e vam ublaiti jad u
ojaenom srcu, Dane, i ona mu spusti glavu na rame, pa ete lake podnositi tugu, jer vam je
poznato ono obeanje: ,Ono najmanje to uinite ovima, kao da ste uinili meni; i to mora tako da
bude pod ovim krovom, koji nam je bio utoite kroz tolike godine.
On postade sasvim krotak, a kad ga uh kako plae, ona elja koju sam oseao da kleknem na

kolena i da ih sve zamolim za oprotaj zbog nesree u koju sam ih uvalio i prokunem Stirforda,
ustupi mesto boljem oseanju. Moje teko ophrvano srce nae istu oduku, te i ja briznuh u pla.

GLAVA XXXII
POETAK DUGOG PUTOVANJA

Mislim da ono to je u mojoj prirodi, lei i u prirodi drugih ljudi, te se ne bojim da napiem kako
nikad nisam toliko voleo Stirforda koliko u tom asu kada su se kidale sve veze koje su nas spajale. U
otrom bolu koji sam osetio pri saznanju o njegovoj nedostojnosti, ja sam vie mislio na ono to je
bilo sjajno u njemu, oseao nenost prema svemu to je bilo dobro u njemu, i odavao vee priznanje
osobinama koje su od njega mogle nainiti oveka plemenite prirode i velikog imena, no to sam
ikad ranije, u vreme kada mi je odanost koju sam prema njemu gajio bila na vrhuncu. Ma koliko da
sam duboko oseao nesvesni udeo koji sam i ja imao u skrnavljenju toga estitog doma, drim da ne
bih mogao, da sam se neto naao lice u lice s njim, izustiti ni jedne prekorne rei. I dalje bih ga
mnogo voleo mada me vie nije opsenjivao i dalje s tolikom nenou uvao seanje na svoju
ljubav prema njemu, da bih, mislim, bio slab kao ucveljeno dete u svemu sem u odbijanju svake
pomisli da bi se jednom opet mogli pomiriti. Ta mi pomisao nikada nije dola. Oseao sam, kao to
je i on oseao, da je izmeu nas sve svreno. Nikada nisam saznao kakve sam uspomene ja u njemu
ostavio moda toliko nitavne da ih je mogao lako odbaciti ali znam da sam se ja njega uvek
seao kao nekog dugo voljenog prijatelja koji je umro.
Da, Stirforde, odavno si daleko od poprita ove jadne prie. Moda e moj bol posluiti kao
nevoljni svedok protiv tebe na Stranom sudu, ali moje razjarene misli, ili moji prekori, nikada, to
znam!
Vest o dogaaju brzo se pronela po varoi, i kad sam sutradan ujutro prolazio ulicama, svaki as
bih uo ljude kako o tome govore pred vratima svojih kua. Mnogi su osuivali nju, a manji broj je
osuivao njega, dok je prema njenom drugom ocu i prema njenom vereniku postojalo samo jedno
oseanje. Kod svih i svakog, ma ko on bio, preovladavalo je samo potovanje puno blagosti i ljubavi
prema njima u njihovoj nesrei. Kad su njih dvojica izala u rano jutro da proetaju po alu, primorci
su se odmakli od njih i stajahu u grupicama, razgovarajui meu sobom s puno saaljenja.
I ja ih naoh na alu, sasvim uz more. Lako bih pogodio da cele noi nisu oka sklopili ak i da mi
Pegoti nije ranije rekla da su, kad je ve uveliko svanulo, sedeli isto onako kako sam ih ostavio.
Izgledali su iznureni, i uinilo mi se da se glava gospodina Pegotija vie pognula za tu jednu no
nego za toliko godine otkako ga poznajem. Ali obojica su izgledala ozbiljna i postojana kao i samo
more, koje je tada lealo pod surim nebom, bez talasa ali ipak snano se diui, kao da die dok se
odmara i tamo na dalekom vidokrugu dodirivalo traku srebrne svetlosti sunca, koje se jo nije
videlo.
Bilo je izmeu nas vazdan razgovora, gospodine, ree mi gospodin Pegoti poto smo kratko
vreme sva trojica ili utke, ta treba, a ta ne treba da radimo. Ali sad imamo jasan put pred
sobom.
Sluajno pogledah u Hama, koji se bio zagledao u morsku puinu prema onoj svetloj pruzi u
daljini, i kroz glavu mi najednom ne zbog neke jarosti na njegovom licu, jer na njemu nije bilo
niega sem izraza stroge odlunosti sinu strana misao da e on ubiti Stirforda ako ga ikada
sretne.
Nemam ja ovde vie nikakva posla, gospodine, ree gospodin Pegoti. Idem da traim svoju... i
zastade, pa nastavi odlunijim glasom. Idem da je traim. Odsad je to sva moja dunost.
On odmahnu glavom kad ga upitah gde misli da je trai, pa me zapita idem li sutra za London.
Rekoh mu da danas nisam otiao, jer sam se bojao da ne propustim priliku da mu ukaem neku

pomo, ali da sam gotov da poem kad god on hoe.

Poi u s vama, gospodine, ako ste saglasni, sutra.
I opet smo neko vreme ili utke.
A Ham e, produi on malo kasnije, ostati na svom sadanjem poslu i prei na stan kod moje
sestre. Ona stara laa tamo...
Zar ete napustiti staru lau, gospodine Pegoti? upadoh ja blago.
Moje mesto nije vie tamo, gospodine Davide, nastavi on; ako se ikada otkako je sveta i veka
potopila koja laa, ova svakako jeste. Ali ne, gospodine, ne; ne znai da emo je napustiti. Daleko od
toga.
Opet smo neko vreme koraali kao i pre, a onda on objasni:
Moja je elja, gospodine, da ona izgleda i danju i nou, i zimi i leti onako kako je uvek izgledala
otkako ju je ona prvo upoznala. Ako ona ikad doluta natrag, neu da izgleda kao da ju je stari dom
odgurnuo, razumete, nego kao da je mami, da je privlai da mu prie blie, da moda kao neki duh
zaviri sa vetra i kie kroz stari prozor, i ugleda staro mesto kraj ognjita. Onda e ona, moda,
gospodine Davide, kad ne opazi nikoga osim gospoe Gamid, stegnuti srce, pa se uunjati sva
uzdrhtala,, i moda otii da legne u svoju staru postelju, da odmori umornu glavu onde gde je nekad
bila tako vesela.
Pokuah da mu neto odgovorim, ali ne naoh rei.
Svake noi, ree gospodin Pegoti, kako mrak padne, svea se mora postaviti pred ono staro
okno, da joj, ako je ugleda, kae: ,Vrati se, dete moje, vrati se! A ti, Ame, ako se na vratima tvoje
tetke ikad zauje kucanje, a naroito tiho kucanje, poto se smrkne, nemoj prilaziti ni blizu. Neka
tetka ode... nipoto ti... da primi moje palo edo.
On izmae malo ispred nas, pa je neko vreme stalno prednjaio. Ja za to vreme opet bacih pogled
na Hama i videh onaj isti izraz, i da su mu oi jo jednako upravljene prema dalekoj svetlosti, pa mu
dodirnuh miicu.
Morao sam ga dvaput pozvati po imenu, glasom kojim bih budio koga iz sna, pre no to je obratio
panju na mene. Kad ga najzad upitah o emu misli tako duboko, on odgovori:
O onome to stoji preda mnom i tamo preko, ree on i neodreeno pokaza na more.
Hoete li da kaete o ivotu koji lei pred vama?
Gospodine Davide, ne znam upravo ni sam kako to, ali mi se nekako uinilo kao da odonuda
preko dolazi... kao neki kraj ovome, ree on gledajui u mene dok smo ili, ali s onim istim izrazom
odlunosti na licu.
Kakav kraj? upitah ja, i svega me obuze onaj strah od malopre.
Ne znam ni sam, ree on zamiljeno; tako mi se nekako vrzma po pameti da je otud sve
zapoelo, pa da ima da doe i kraj. Ali to je ve prolo, gospodine Davide, dodade odgovarajui,
mislim, na moj pogled; nemate razloga da me se plaite, ja sam samo nekako oamuen; rekao bih
da ne oseam nita, ime je hteo da kae da nije pri sebi i da mu je u glavi zbrka.
Gospodin Pegoti zastade da nas prieka, te ga stigosmo, i ne rekosmo nita vie. Ali me je seanje
na to, u vezi sa mojom ranijom misli, ipak muilo s vremena na vreme, sve dok ne doe neminovni
zavretak, u svoje odreeno vreme.
Neosetno se pribliismo staroj lai i uosmo. Gospoa Gamid je, umesto da snudeno sedi u
svom kutu, poslovala oko doruka. Ona prihvati od gospodina Pegotija eir i namesti stolicu za
njega, pa mu stade govoriti tako uteno i blago, da je skoro nisam mogao poznati.
Dane, dobri ovee, ree ona, morate jesti i piti i tedeti snagu, jer inae neete nita uraditi.
Probajte samo, ovee. A ako vam ja smetam svojim zveckanjem, htela je valjda rei zvocanjem
recite mi to, Dane, pa neu.
Poto nas je sve posluila, ona se povue do prozora, gde je marljivo krpila koulje i rublje

gospodina Pegotija, pa ih zatim stade slagati i pakovati u nepromoivu torbu kakvu obino nose
mornari. A za to vreme je nastavila da govori istim onim mirnim glasom.
Po lepom vremenu i po nevremenu, u svako doba dana i godine, to znajte, Dane, ree gospoa
Gamid, ja u uvek biti tu, i sve e izgledati onako kako vi elite. Ja sam slabo pismena, ali u vam
ponekad pisati kad budete otili, pa u slati pisma gospodinu Davidu. A moda ete i vi meni pisati
ponekad, da mi kaete kako se oseate na svom samotnom i alosnom putu.
Bojim se da vam ne bude teko samoj, ree gospodin Pegoti.
Ne, nee, Dane, odgovori ona. Nee mi biti teko. Ne brinite za mene. Imau ja dosta posla; da
uvam vae bie za vas (gospoa Gamid je htela da kae va dom) da se imate kuda vratiti; da drim
bie i bivalite ovde za svakoga ko bi mogao sluajno da se vrati, Dane. Kad bude lepo, ja u sedeti
napolju ispred vrata, ko to sam uvek radila. Ako bi ko naiao, da ve izdaleka vidi staricu-udovicu
kako je verna i odana.
Kakva silna promena na gospoi Gamid za tako kratko vreme! Bila je sasvim druga ena. Bila je
tako odana, tako je brzo nauila ta e biti dobro da kae, a to da ostavi nekazano, i tako potpuno
zaboravila na sebe samu, da je u meni probudila duboko potovanje. I ta je sve posvravala tog dana!
Mnogo je stvari trebalo doneti sa ala i smestiti u upu, kao vesla, mree, jedra, uariju, motke za
jarbole, lonce za jastoge, vree sa balastom i tome slino; i mada je bilo do mile volje radne snage
koja bi se nala pri ruci, jer na itavoj obali nije bilo radnih miica koje ne bi svojski potegle za
Pegotija i pri tome smatrale da im je dovoljna plata ve sama molba da to urade ona je ipak
uporno izdrala sama, celog bogovetnog dana; sama vukla terete koji su premaali njenu snagu i
trkarala tamo i amo po svakojakim izlinim poslovima. A to se tie jadikovanja zbog svojih nedaa
na njih je izgleda sasvim zaboravila, kao da ih nikad nije bilo. Stalno je odravala veselost i pored
svega sauea, to nije bilo ni najmanje udnovato u itavoj toj njenoj promeni. Nije bilo ni traga od
njene preterane osetljivosti. ak nisam opazio ni da joj je glas zadrhtao, ili da joj je suza kanula iz
oiju u toku celog dana, sve do uvee, kad ona, ja i gospodin Pegoti ostadosmo sami, pa gospodin
Pegoti zaspa od silnog umora; tek tada se stade guiti u suzama i jecanju, ali ih svim silama zadra,
pa me isprati do vrata i ree:
Bog vam dobro dao, gosn Davide; budite mu prijatelj, kukavcu sinjem.
I odmah istra iz kue da umije lice, da bi mogla mirno da sedi kraj njega, i da je on nae
zaposlenu kad se probudi. Jednom rei, kad odoh, ona ostade te veeri kao glavna potpora i oslonac
gospodin Pegotijev u njegovoj alosti, te nisam prestajao da razmiljam o pouci koju mi je gospoa
Gamid pruala.
Negde izmeu devet i deset sati, u jednoj setnoj etnji kroz varo, zastadoh pred gospodin
Omerovim vratima. Gospodina Omera se ta stvar tako kosnula, ree mi njegova erka da je bio
vrlo utuen celog dana, pa je otiao da legne, ak i ne popuivi svoju lulu.
Pretvorno stvorenje bez srca i due, ree gospoa Doram. Nikad nije ni bilo nieg dobrog u
njoj.
Ne govorite tako, odgovorih ja. Vi tako ne mislite.
Jeste, mislim, viknu gospoa Doram ljutito.
Ne, ne, rekoh ja.
Gospoa Doram zabaci glavu, trudei se da bude vrlo stroga i ljuta, ali nije mogla da savlada
svoju neniju prirodu, pa brinu u pla. Ja sam, nema zbora, bio mlad, ali sam zbog njenog saaljenja
dobio jo bolje miljenje o njoj i drao da joj ono dolikuje kao asnoj eni i majci.
ta e najzad biti od nje? jecala je Mini. Kuda e? ta e biti s njom? O, kako je mogla da bude
tako svirepa i prema sebi i prema njemu.
Setih se vremena kad je Mini bila mlada i lepa devojica, pa mi je bilo milo to se i ona toga sea
tako dirljivo.

Moja se mala Mini, ree gospoa Doram, tek sada uspavala, jedva jedvice. ak i u snu jeca za
Emilijom. Celog bogovetnog dana je mala Mini plakala za njom i pitala me je li Emilija nevaljala, ta
mogu da joj kaem kad je Emilija traku sa svoga vrata vezala maloj Mini poslednje veeri kad je bila
ovde i spustila glavu na jastuk kraj nje, pa je tako drala sve dok ona nije zaspala? Traka je jo i sad
na vratu male Mini. Moda ne bi trebalo da bude, ali ta ja mogu? Emilija je vrlo nevaljala, ali su se
tako volele. A dete, kao dete, ne zna nita!
Gospoa Doram se toliko raalosti, da njen mu doe da vidi kako joj je. A ja ih na to ostavih, pa
se uputih Pegotinoj kui, jo setniji nego dotle ako je to uopte bilo mogue.
Onu dobru duu mislim na moju Pegoti nisu savladale sve nevolje i neprospavane noi, jer
je ne naoh kod kue; bila je otila u bratovljevu kuu s namerom da tamo ostane do ujutru. U kui
zatekoh samo jo jednu stariju enu, koja je u toku nekoliko minulih nedelja radila po kui, otkako je
Pegoti bila spreena da sama vodi brigu o svemu. Nije mi bila potrebna, te je poslah da legne, to joj
je bilo sasvim po volji; pa sedoh kraj vatre u kuhinji da provedem neko vreme u mislima o svemu to
se zbilo poslednjih dana.
Sve mi je izlazilo pred oi i u nekoj zbrci se mealo sa samrtnim odrom pokojnog Barkisa, i
letelo s osekom prema daljini u koju je Ham jutros gledao onako neobino; kad me iz tih sanjarija,
koje su me odvele bog te pita kuda, tre neko kucanje na vratima. Na njima je bila alka, ali to nije bio
taj zvuk. Neko je kucao rukom, ali tako nisko nad pragom kao da kuca kakvo dete.
To me toliko tre kao da je pokucao lakej kakve visoke linosti. Otvorih vrata i prvo pogledah
dole, pa na svoje veliko iznenaenje ugledah samo jedan veliki kiobran koji kao da se kretao sam od
sebe. Ali malo zatim pronaoh pod njim gospoicu Moer.
Moda ne bih bio jako sklon da to malo stvorenje doekam ljubazno da mi je poto se pomolila
ispod svog kiobrana, koji i pored svojih oajnih napora nije bila u stanju da zatvori pokazala
onaj vetrenjasti izraz svog lica, koji je na mene uinio onako jak utisak prilikom onog naeg
prvog i poslednjeg vienja. Ali sad se na njenom licu, koje je podigla prema meni, videla velika i
usrdna ozbiljnost, a kad joj prihvatih kiobran, koji je bio nezgodan i za kakvog irskog gorostasa,
ona stade kriti ruice tako alosno, da osetih prilinu naklonost prema njoj.
Gospoice Moer, rekoh ja poto bacih pogled niz pustu ulicu, premda ni sam ne znam jasno ta
sam oekivao da vidim osim nje, kako ste dospeli ovamo? ta se dogodilo?
Ona mi svojom kratkom ruicom dade znak da zatvorim kiobran, pa, proavi urno mimo mene,
ue u kuhinju. Poto uoh za njom, nosei kiobran u ruci, i zatvorih vrata, naoh je gde sedi na
oku ograde oko ognjita oniske gvozdene ograde sa dve pljosnate ipke na vrhu, postavljene tu
da se na nju sputaju tanjiri u senci velikog bakraa, i kako se njie napred i natrag i trlja akama
kolena kao to se esto ini u velikom bolu.
Ja vrlo zabrinut to sasvim sam primam tu tako kasnu posetu, i to sam jedini posmatra tog
neobinog ponaanja, opet uzviknuh:
Molim vas recite ta vam je, gospoice Moer? Jeste li bolesni?
Duo moja medena, odgovori gospoica Moer, pritiskujui srce preklopljenim rukama, ovde
me boli, mnogo boli. Kad samo pomislim do ega je dolo, i da sam sve mogla da saznam, pa moda
i spreim, samo da nisam bila takva budala.
I opet se njen veliki eir, sasvim nesrazmeran prema njenoj prilici, poe njihati napred i natrag,
za telom koje joj se njihalo tamo-amo, pri emu se slono njihao s njim i drugi ogromni eir na
zidu.
udi me, poeh ja, to vas vidim tako alosnu i ozbiljnu ... a ona me prekide.
Da, uvek je to tako! ree ona. Svi se oni ude, sva ta neozbiljna mlaarija, svi ti odrasli i
razvijeni, kad vide kakvo prirodno oseanje kod malog stvora kao to sam ja! Naine igraku od
mene, upotrebljavaju me za zabavu, pa me, kad im je dosta, odgurnu, da se onda ude to oseam vie

nego neki drveni konj ili deji vojnik! Da, da, tako je to! Stara stvar!
Moda je to sluaj kod drugih, odgovorih ja, ali vas uveravam da sa mnom nije. Moda i ne bi
trebalo da se udim to vas vidim takvu kakva ste sad, ja vas tako slabo poznajem. Rekao sam neto o
emu nisam mnogo mislio.
ta ja tu mogu? ree enski kepec ustajui i pruajui napred ruke da se bolje pokae. Evo,
vidite! Ovakav mi je bio otac, a isti takvi su mi i brat i sestra. Ja ve tolike godine radim za sestru i
brata; naporno izdirem, gospodine Koperfilde, povazdan. Mora da se ivi. Ne inim nikome zla. Ako
ima nepromiljenih ili svirepih ljudi koji teraju egu sa mnom, ta mi ostaje nego da i sama teram
egu sa sobom, sa njima, i sa svaim? I ko je onda kriv to ponekad tako postupam? Ja?
Ne, gospoica Moer nije kriva; uvideh to.
Da sam se pokazala kao osetljivi patuljak pred vaim lanim prijateljem, nastavi malo stvorenje
maui glavom prema meni s puno prekorne ozbiljnosti, ta mislite koliko bi mi svoje pomoi i
dobre volje on ukazao? Da se mala Moerova, koja nije nimalo kriva to je ovakva, njemu, ili njemu
slinima, pone da jada zbog svojih nevolja, zar mislite da bi neki od njih usliio njen slabi vapaj?
Mala Moerova bi, ak i da je najogoreniji i najdosadniji pigmej ovoga sveta, ipak morala iveti, ali
ne bi mogla. Ne. Uzalud bi ona eznula za komadom hleba s maslom, dok ne svisne ivei od
vazduha.
Gospoica Moer opet sede na ogradu kraj vatre, pa izvadi maramicu i obrisa oi.
Vi treba da me pohvalite ako imate dobro srce, kao to mi se ini da imate, ree ona, to ja, i
ovako svesna svog izgleda, ipak mogu da budem vesela i da sve podnosim. Ja sam, sa svoje strane,
zahvalna bogu i na tome to mogu da se probijam kroz svet svojom uskom stazicom, a da nikome ne
budem duna ni za ta, i to sam u stanju da na sve ime se uzgred nabace na mene, bilo iz ludosti,
bilo iz sujete, odgovorim ravnom merom. Ako ne kukam to nemam sve to mi treba, utoliko bolje
po mene, a gore nije nikome. Ako sam igraka u rukama vas dinova, bar postupajte sa mnom
blago.
Gospoica Moer opet stavi maramicu u dep, gledajui jednako netremice u mene nekim
pomnim pogledom, pa nastavi:
Videla sam vas maloas na ulici. Vi moda mislite da ja sa svojim kratkim nogama i kratkim
dahom nisam u stanju da idem tako brzo kao vi, i da vas ne mogu stii, ali sam pogodila kuda idete,
pa sam dola za vama. Danas sam ve jednom bila ovde, ali one dobre ene nije bilo kod kue.
Poznajete li je? upitah ja.
ula sam za nju i o njoj, odgovori ona, od ,Omera i Dorama. Bila sam kod njih jutros u
sedam sati. Seate li se ta mi je Stirford kazao o toj nesrenoj devojci onda kad sam vas obojicu
posetila u gostionici?
Na to se pitanje veliki eir na glavi gospoice Moer poe klatiti napred i natrag, a s njim i onaj
jo vei na zidu.
Znao sam dobro na ta cilja, poto mi se to itav onaj dan vrzlo po pameti. To joj i rekoh.
Ubila ga neastiva sila, dabogda! ree mali enski patuljak, diui kaiprst izmeu mene i svojih
usplamtelih oiju, i neka po deset puta smrvi onog prokletog pokvarenjaka, njegovog slugu; ali ja
sam mislila da ste i vi deaki zaljubljen u nju.
Ja? ponovih ja.
Dete, dete! Kakva je to slepa zla kob! viknu gospoica Moer krei nestrpljivo ruke i hodajui
tamo-amo, zato ste je, ako boga znate, onda onoliko hvalili, i zato ste neprestano rumenili i
izgledali uzbueni?
Od sebe nisam mogao sakriti da je ba tako bilo, iako iz sasvim drugih razloga, a ne iz onih koje
je ona zamiljala.
ta sam ja znala? ree gospoica Moer, opet vadei maramicu i stalno lupkajui nogom o

zemlju, kad god bi maramicu pritisnula na oi obema rukama, to je esto inila. On vam je as
protivureio, a as vam podilazio, videla sam to dobro; vi ste bili meki kao vosak u njegovim
rukama, i to sam videla. Nije proao ni minut otkako sam izala iz sobe, kad mi njegov sluga ree da
je ,mlado nevinace (tako vas je nazvao, a vi njega moete zvati ,matorim grenikom odsada, pa
dok ste ivi) bacilo oko na nju, i da je ono njoj zavrtelo mozak, ali da je njegov gospodin reen da ne
dozvoli da doe do nekog zla vie vas radi, nego nje radi i da je to upravo razlog zbog koga su
doli ovamo, ta sam mogla drugo nego da mu verujem? Opazila sam kako vam Stirford ugaa i
kako vam je milo kad je on hvali. Vi ste prvi pomenuli njeno ime. Priznali ste da joj se divite jo od
malena. Dok sam vam govorila o njoj, i arili ste se i ledili, i crveneli i bledeli, sve u isti mah. ta
sam mogla da mislim, ta stvarno i jesam mislila, nego da ste neki mladi razvratnik, po svemu sem
po iskustvu koje vam nedostaje, i da ste zapali u ruke koje imaju dosta iskustva, i koje e vas dobro
uputiti, poto im se tako prohtelo. O! O! O! Bojali su se da u nekako prozreti istinu, povika
gospoica Moer ustajui sa ograde i kaskajui tamo-amo po kuhinji i oajno diui uvis svoje dve
kratke ruke, jer sam otroumno stvorenjce, to moram da budem da bih se mogla probijati kroz
ivot, pa su me sasvim obmanuli, te sam sirotoj devojci predala jedno pismo, koje je, potpuno sam
uverena, bilo prvi povod za njene razgovore sa Litimerom, koji je ovde i ostao toga radi!
Stajao sam zaprepaen pred otkriem tolike podmuklosti i gledao u gospoicu Moer, koja je
hodala gore-dole po kuhinji, sve dok se nije zaduvala, da onda sedne na ogradu ognjita i, briui lice
maramicom, dugo mae glavom, ne miui se inae i ne remetei tiinu.
Moje me je krstarenje po ovom kraju, ree najzad, dovelo u Nori, gospodine Koperfilde,
preksino. Ono to sam tamo saznala o njihovom tajanstvenom dolaenju i odlaenju, i to bez vas, to
je bilo udno, dovelo me na pomisao da se tu krije neto to nije kako valja, pa sam sino sela u
potanska kola iz Londona, koja su prolazila kroz Nori, i jutros stigla ovamo. Ali, avaj meni,
dockan!
Jadna mala Moer oseti takvu hladnou posle toliko plaa i uzbuenja, da se okrete na ogradi, i
zaprete noice u pepeo na ognjitu da ih zagreje, pa se zagleda u vatru, ukoeno kao kakva velika
lutka. Sedeo sam u naslonjai na drugoj strani ognjita, zanesen u alosne misli, i tako isto zagledan u
vatru, a ponekad i u nju.
Moram ii, ree ona najzad, i ustade kad to izree; kasno je. Vi ne sumnjate u mene?
Kad sam sreo njen otar pogled, koji je uz to njeno pitanje postao otriji nego ikad, ne poe mi za
rukom da se pred tim izazivakim streljanjem oiju brzo snaem i da mi odgovor ispadne jedno
sasvim iskreno: ne.
No, ree ona primajui ruku koju joj ponudih da joj pomognem da sie sa ograde, i gledajui
me zamiljeno u lice, vi ste svesni da u mene ne biste posumnjali da sam neto normalno razvijena
ena!
Osetih da ima mnogo istine u tome, pa se prilino zastideh sam sebe.
Vi ste vrlo mlad ovek, ree ona i klimnu glavom. Primite prijateljski savet, ma i od ovakve
ake jada. Trudite se da ne dovodite u vezu telesne nedostatke sa duhovnim, dragi prijatelju, sem kad
imate pravih razloga za to.

Sad je ve bila sila sa ograde, a ja se oslobodio svoga podozrenja. Rekoh joj da sam uveren da je
kazala pravu pravcatu istinu o sebi, i da smo oboje bili nesrena orua u prepredenim rukama. Ona
mi zahvali i ree da sam dobar mladi.
Ali pazite, viknu, okrenuvi se pre nego to je stigla do vrata i gledajui lukavo u mene, opet s
uzdignutim kaiprstom, imam dosta razloga da mislim, prema onome to sam ula, a moje su ui
stalno nauljene, jer, znate, nemam rauna da ne iskoristim ono malo sposobnosti kojima raspolaem
da su oni sad otili u inostranstvo. Ali ako se ikad vrate, ako se ikad za moga ivota i jedno od njih
vrati, ja u to, poto neprestano lunjam tamo-amo, verovatno bre doznati nego iko drugi, to god
budem doznala, znaete i vi. Ako ikad budem mogla uiniti to bilo od koristi toj sirotoj zavedenoj
devojci, uiniu to savesno, tako mi bog pomogao! A za Litimera bi bolje bilo da je policiskog psa
navukao na svoj trag nego malu Moer!
Dadoh joj na znanje da potpuno verujem u tanost njenog poslednjeg tvrenja, poto sam bio
opazio pogled kojim je to propratila.
Ne verujte mi ni vie ni manje nego to biste verovali kojoj normalno razvijenoj eni, ree
malo stvorenje i lako mi dodirnu ruku, kao da me uverava. Ako me ikad ponovo vidite, ne ovakvu
kakva sam sad, nego onakvu kakvu ste me prvi put videli, obratite panju na drutvo u kome se
nalazim. Imajte tada na umu da sam vrlo slabako stvorenje, bez branitelja. Zamislite me kod kue
kraj moga brata istog kao i ja, i moje sestre iste kao ja, uvee, poto se vratim s posla. Onda moda
neete biti suvie strogi prema meni, i moda se neete uditi to i ja mogu biti alosna i ozbiljna.
Laku no!
Rukovah se sa gospoicom Moer, mislei o njoj sasvim drukije nego to sam dotle mislio, pa
joj otvorih vrata da izae. Nije bio lak posao otvoriti njen kiobran i odrati ga u ravnotei u njenim
rukama, ali mi najzad i to poe za rukom, te ga videh kako ode, poskakujui niz ulicu kroz kiu, kao

da nema nikog pod njim, a kad bi neki tei mlaz iz prepunog oluka pao na njega, pa ga prekrenuo na
jednu stranu otkrio bi gospoicu Moer, koja se oajno muila da ga uspravi. Poto sam jedno dvaput
izleteo iz kue da joj pomognem, to je bilo sasvim uzaludno, jer bi kiobran uvek odskakutao dalje
kao kakva ogromna ptica pre no to bih stigao do njega uoh u kuu, legoh i prespavah sve do
jutra.
Ujutro dooe gospodin Pegoti i moja stara dadilja, pa rano odosmo do kancelarije potanskih
kola, gde su gospoa Gamid i Ham ekali da se oproste s nama.
Gospodine Davide, priapnu mi Ham i povue me ustranu, dok je gospodin Pegoti stavljao
torbu meu ostali prtljag, njegov ivot je sada sasvim pust. On ne zna kuda ide, i ta ga sve eka na
tom putu, a krenuo je na put koji e potrajati dosta dugo, moda dok je iv, verujte mi, sem ako ne
nae ono to trai. Uveren sam da ete mu vi biti pravi prijatelj, gospodine Davide.
Moete se osloniti na mene; hou zaista, rekoh ja rukujui se srdano sa Hamom.
Hvala, velika vam hvala, gospodine! Samo jo jedna stvar. Ja, kao to znate imam dobar posao,
gospodine Davide, i ne troim koliko zaraujem. Meni sad treba novaca tek koliko da ivim. Ako bi
mogli to da uloite za njega, ja u raditi laka srca. A to se moga rada tie, gospodine, govorio je
mirno i pribrano, ne treba ni da mislite da neu raditi vazda kao ovek i postupati kako najbolje
znam i umem!
Rekoh mu da sam u to ubeen, pa mu nagovestih da se nadam da e moda doi vreme kad nee
vie voditi samaki ivot, za koji se sad odluio.
Ne, gospodine, ree on maui glavom, sve je to sad bilo pa prolo; niko vie ne moe
popuniti upranjeno mesto. Nego vi samo imajte na umu ono o novcu, da e poneto uvek biti
ostavljeno na stranu za njega!
Poto ga podsetih na to da i gospodin Pegoti vue izvestan stalan, nesumnjivo skroman prihod od
svog zeta, obeah mu da u uiniti kako mi je rekao. Zatim se oprostismo. Ne mogu ak ni sad da se
rastanem od njega, a da mi se srce ne stegne od alosti kad se setim njegove duevne vrstine i
njegovog velikog jada.
to se tie gospoe Gamid, kad bih se poduhvatio da opiem kako je trala niz ulicu pored kola,
ne gledajui ni u ta osim u gospodina Pegotija na krovu, kroz suze koje je nastojala da zadri, i kako
se sudarala sa ljudima koji su ili u suprotnom pravcu uzeo bih na sebe vrlo teak zadatak. Zato je
bolje ostaviti je da sedi na pragu jedne pekare, sva zaduvana, sa potpuno izguvanom kapom, i samo
jednom cipelom, dok joj druga lei na kaldrmi, i to podaleko.
Kad stigosmo do krajnjeg cilja svog puta, prva nam je briga bila da se postaramo za zgodan
stani za Pegoti, gde bi i njen brat mogao da dobije jednu postelju. Sreom, naosmo vrlo ist i
jevtin stan iznad jedne svearske radnje, dve ulice daleko od mog stana. Poto zakupismo taj stan,
uzeh u jednoj gostionici hladnog mesa, pa odvedoh svoje saputnike kui na aj; premda taj korak, ao
mi je to to moram rei, ne naie na odobravanje gospoe Krup, nego ba naprotiv. Ali da bih
objasnio duevno raspoloenje te gospoe, treba da dodam da se nala uvreena kad je Pegoti, pre no
to je provela i deset minuta u mom stanu, zadigla svoje udovike skute, pa se dala na posao da obrie
prainu u mojoj spavaoj sobi. Tako se ponaanje gospoi Krup uinilo suvie slobodno, a sloboda
je, ree mi ona, neto to ona nikako ne doputa.
Gospodin Pegoti mi je jo na putu za London saoptio neto to mi nije nikako dolo neoekivano.
Nameravao je da prvo poseti Stirfordovu majku. Oseao sam da mi je dunost da mu u tome
pomognem, pa i da posredujem izmeu njih, uz voenje rauna o materinskim oseanjima gospoe
Stirford, pa joj napisah pismo jo te veeri. Saoptih to sam mogao blae kakva je nepravda, kakav
udar nanesen tome oveku, i koliko i ja lino uestvujem u nesrei koja ga je snala. Rekoh da je to
ovek skromnog poloaja, ali neobino plemenita i ispravna karaktera, i da se usuujem da izrazim
nadu da nee odbiti da ga primi u njegovoj velikoj nevolji. Rekoh da emo doi u dva sata posle

podne i otpravih pismo prvim jutranjim potanskim kolima.

U odreeno vreme stajali smo pred vratima vratima kue u kojoj sam jo pre nekoliko dana bio
srean; gde sam tako tedro poklanjao svoje mladalako poverenje i toplinu svoga srca; kue koja e
otad zanavek biti zatvorena i koja je ve tada bila za mene pusta, prava ruevina.
Nigde Litimera. Na znak zvonca odazva se i sad ono prijatnije lice koje ga je zamenilo ve
prilikom moje poslednje posete, pa nas odvede do salona idui pred nama. Tamo je sedela gospoa
Stirford. A Roza Dartl doe neujno iz nekog drugog kuta sobe kad mi uosmo, pa stade iza stolice
gospoe Stirford.
Po licu njegove majke odmah opazih da je ve od njega saznala ta je uradio. Bilo je vrlo bledo i
nosilo tragove oseanja dubljih no to bi samo moje pismo moglo pobuditi, poto bi, naravno,
voena materinskom ljubavlju, bila kadra i da posumnja u ono to se u pismu iznosi, ime bi dejstvo
pisma svakako oslabilo. Uini mi se slinija njemu nego ikad pre toga, i odjednom osetih da ta
slinost nije izmakla ni opaanju moga pratioca.
Sedela je uspravno u naslonjai, tako nepominog, dostojanstvenog, hladnog izgleda, da bi ovek
rekao da ga ne moe nita poremetiti. Gledala je postojano u gospodina Pegotija im je stao pred nju,
ali je i on gledao u nju isto tako postojano. A Roza Dartl nas je sve obuhvatila otrim pogledom.
Neko vreme niko ne progovori ni rei.
Ona dade gospodinu Pegotiju znak da sedne, a on ree tihim glasom:
Ne izgleda mi umesno, gospoo, da sedim u ovoj kui. Vie volim da stojim.
Onda opet zavlada utanje, koje ona poremeti rekavi:
Znam ta vas dovodi ovamo i duboko alim. ta elite od mene? ta traite da uradim?
On stavi eir pod pazuho, pa se opipa po prsima, traei Emilijino pismo, a zatim ga izvadi, razvi
i dade njoj.
Molim vas proitajte to gospoo. To je rukopis moje neake!
Ona ga proita sa onim istim dostojanstvenim i hladnim izrazom ne uzbuujui se sadrinom
pisma, koliko sam mogao da vidim pa mu ga vrati.
,Sem ako me on ne dovede natrag kao visoku gospou, ree gospodin Pegoti podvlaei
prstom tu reenicu. Doao sam da ujem, gospoo, hoe li odrati svoju re?
Nee, odgovori ona.
A zato ne? ree gospodin Pegoti.
To je nemogue. Spao bi nisko. Vama ne moe biti nepoznato da je ona neizmerno nia od
njega.
Uzdignite je! ree gospodin Pegoti.
Ona je neuglaena i neobrazovana.
Moda i nije, a moda i jeste, ree gospodin Pegoti. Ja mislim da nije, gospoo, ali ne mogu
biti sudija u toj stvari. Nauite je boljem.
Kad me nagonite da govorim otvoreno, to radim preko volje, rei u vam da to, ako nita
drugo, onemoguuje njena niska rodbina.
Sluajte to u vam rei, gospoo, odgovori on lagano i mirno. Vi znate ta znai voleti svoje
dete. A i ja znam. Da mi je po sto puta roeno dete, ne bih je mogao vie voleti. Vi ne znate ta znai
izgubiti dete. A ja znam. Sve bogatstvo ovog sveta, kad bi bilo moje, ne bi znailo nita za mene kad
bih mogao da je iskupim njime! Ali, spasite je ove sramote, a mi je neemo nikad sramotiti. Niko od
nas meu kojima je rasla, niko od nas koji smo stalno iveli s njom i kojima je ona toliko godina bila
sve, nee vie nikad ni pogledati njeno lepo lice. Neemo je uznemiravati. Zadovoljiemo se time to
emo samo misliti na nju, kao da je daleko od nas, pod sasvim drugim suncem i drugim nebom, bie
nam dovoljno da znamo da je sa svojim muem, i moda sa deicom, pa emo saekati vreme kada
emo svi biti jednaki pred licem gospodnjim!

Ta jednostavna i snana reitost kojom se izraavao ne ostade bez izvesnog dejstva. Ona se jo
drala ponosno, ali je u njenom glasu bilo neke blagosti kad odgovori:
Ja nita ne pravdam. Ne iznosim protivtube. ao mi je to moram ponovo rei da je to
nemogue. Takav brak bi nepopravljivo upropastio karijeru moga sina i unitio sve njegove izglede.
Jasno je kao dan da do takvog braka ne moe doi. Ako ima nekog drugog naina naknade ...
Ja gledam slinost s licem, upade joj u re gospodin Pegoti s postojanim, ali blagim pogledom,
koje je gledalo u mene u mome domu, kraj moga ognjita, u mome amcu i gde jo ne?
nasmejano i prijateljsko, dok je u isti mah bilo puno podmuklosti, pa mi doe skoro da pobesnim kad
samo pomislim na njega. Ako slika i prilika onog lica ne pocrveni kao iva vatra i na samu pomisao
da mi ponudi novac za sramotu i upropaenje moga deteta, onda je ono isto tako gadno. A poto
pripada visokoj dami, sve bih rekao da je jo gadnije.
Ona se za tili asak sva promeni. Lice joj se obli ljutim rumenilom, pa na neki netrpeljivi nain,
grevito steui sa obe ruke naslon od fotelje planu:
A kakvu naknadu moete vi meni dati to ste otvorili takvu provaliju izmeu mene i moga sina?
ta je vaa ljubav prema mojoj? ta je vae odvajanje prema naem?
Gospoica Dartl je dodirnu lako, pa sae glavu da joj neto priapne, ali ona ne htede da uje.
Ne, Rozo, ni rei! Neka taj ovek uje ta imam da mu kaem! Sin mi je bio ono radi ega sam
ivela, onaj kome je svaka moja misao bila posveena, iju sam svaku elju jo od najranijeg
detinjstva ispunjavala, od koga se nisam odvajala od kako sam ga rodila i sad se vezuje s
nekakvom bednom devojkom, i izbegava mene! Moje poverenje uzvraa stalnim obmanjivanjem, i to
zbog nje, i naputa me zbog nje! Stavlja taj svoj gadni prohtev nasuprot pravu koje majka polae na
njegovu dunost, ljubav, potovanje, zahvalnost pravo koje je svakog dana njegovog ivota
trebalo da se pretvara u sve jae veze kojima nita ne moe odoleti! Je li to pravo?
Roza opet pokua da je umiri, ali opet bez uspeha.
Ja vam kaem, Rozo, ni rei! Kad on moe da stavi sve na kocku zbog lakomislene triarije,
mogu i ja da stavim radi znaajnijeg cilja. Neka ide kuda hoe sa prihodom koji mu je moja ljubav
obezbedila! Misli li on da e me naterati na poputanje svojim dugim odsustvom? Ako to misli, slabo
poznaje svoju majku. Neka se odrekne svog prohteva, pa e mi biti dobrodoao; a ne odrekne li se
sad odmah, nikad mi vie nee moi pristupiti, pa bila iva ili na izdisaju, sve dokle god mogu da
miem rukom da ga odbijem; sem ako se zanavek ne otrese one tamo i ne doe da ponizno moli za
oprotaj. To je moje pravo. To je priznanje, koje moram dobiti. To je provalija koja zjapi izmeu
nas! A zar to nije nepravda? ree gledajui u svog posetioca ponositim i unim pogledom kao u
poetku.
Dok sam sluao i gledao majku koja je govorila te rei, inilo mi se da ujem i gledam sina kako
im prkosi. Sve samovoljno i uporno to sam nekad video u njemu, nalazio sam sad kod nje. Poimanje
koje sam sada imao o onoj njegovoj ravo usmerenoj energiji, postalo je poimanje i njenog
karaktera i svesti da obe te prirode imaju isti siloviti izvor.
Ona se na to obrati meni poto je opet zauzela svoj raniji rezervisani stav pa ree da je
izlino dalje i sluati i govoriti i da moli da se poseta okona. A zatim dostojanstveno ustade da izae
iz sobe, kad joj gospodin Pegoti dade na znanje da nije potrebno.
Ne bojte se da u vam ja biti na dosadi. Ja nemam nita vie da kaem, gospoo, ree on
polazei vratima. Idui ovamo nisam imao nikakve nade, pa i odlazim bez ikakve nade. Uradio sam
ono to sam mislio da treba da uradim, ali nisam oekivao nita dobro od toga to u stati ovde gde
stojim. Ova kua je meni i mojima donela toliku nesreu, da ne bih bio pri zdravoj pameti kad bih od
nje oekivao neko dobro.
I na te rei poosmo, dok je ona stajala kraj naslonjae, kao olienje ponosne pribranosti i enske
lepote.

Usput smo morali proi kroz jedan poploani trem pod staklenim krovom, preko koga se pela
vinova loza. Njeno lie se zelenilo, i njeni lastari, a dan je bio sunan i dvokrilna staklena vrata koja
su vodila u batu bila su irom otvorena. Roza Dartl ue s te strane svojim neujnim korakom ba
onda kad mi tuda naiosmo, pa mi se obrati.
Nema ta, lepo od vas, ree ona, to ste ovoga doveli ovamo!
Takvu estinu besa i prezira od koje joj se zamrai elo i blesnue gagatno-crne oi nisam
mogao oekivati ak ni na njenom licu. Jasno se isticao oiljak koji je nastao od udarca ekiem, to
se kod nje uvek deavalo kad je bila uzbuena. A kad u njemu stadoe da biju damari, to sam i ranije
uoavao, i kad vide da ja to opaam, ona prosto die ruku, pa se udari po njemu.
Zar je to ovek za koga se treba zalagati i koga treba dovoditi ovamo? I vi ste mi krasan!
Gospoice Dartl, odgovorih ja, neete valjda biti tako nepravedeni da osuujete mene!
Zato unosite razdor izmeu ova dva luda stvora? odgovori ona. Zar ne znate da je oboje ludo
od one svoje silne samovolje i ponosa?
Zar sam ja za to kriv? upitah ja.
Vi! odgovori ona. Zato ste dovodili tog oveka ovamo?
Taj ovek je duboko uvreen, gospoice Dartl, odgovorih joj ja. Vi to moda i ne znate.
Znam da Dems Stirford, ree ona drei ruku na prsima kao da se trudi da zadri urlik bure
koja besni u njima, ima podmuklo i pokvareno srce i da je izdajica. Ali ta se mene tie ovaj prostak
i njegova prostakua neaka? Zato moram da znam za njih?
Gospoice Dartl, odgovorih ja, vi samo jo produbljujete uvredu i nepravdu, mada je i sama
po sebi dovoljna. Na rastanku u vam rei samo da ste se jako ogreili o njega!
Nisam nimalo, odgovori ona. To je pokvarena, nedostojna bagra. Iibala bih ja sve njih.
Gospodin Pegoti ode dalje bez rei i izae na vrata.
Sram vas bilo, gospoice Dartl! Sram vas bilo! rekoh ja sav usplamteo od negodovanja. Kako
moete dopustiti sebi da tako gazite po nezasluenoj alosti?
Sve bih ja njih izgazila! odgovori ona. Naredila bih da mu se kua srui. Dala bih da joj se
udari ig na lice, da se obue u rite i izbaci na ulicu da skapa od gladi. Kad bih imala vlat da joj
sudim, eto ta bih naredila, i onda gledala izvrenje. I ne samo gledala. Ja bih to sama izvravala!
Mrzim je iz dna due! Kad bih samo mogla da joj bacim u lice prekor zbog njenog srama, gde ne bih
otila da to uradim! Progonila bih je do groba, samo da mogu. Kad bi postojala jedna jedina re utehe
za nju, na samrtnom asu njenom, i kad bih samo ja znala tu re, zatajila bih je, makar me to i ivota
stalo.
Oseam da puka besomunost njenih rei moe da prui samo bledu predstavu strasti koja je bila
ponela i koja se odraavala u celoj njenoj pojavi, iako joj je glas, umesto da bude jai, bio tii nego
obino. Nikakav moj opis ne bi bio u stanju da je prikae onakvu kakva mi je ostala u seanju, ni nju,
ni ono njeno potpuno preputanje besnilu. Ja sam u ivotu viao strast u raznim oblicima, ali je nikad
nisam video u tom obliku.
Kad sustigoh gospodina Pegotija, on je iao nizbrdo lagano i zamiljeno, im ga stigoh, on mi
saopti da sada, poto je skinuo sa due ono to je mislio da uradi u Londonu, namerava da krene na
daleki put jo te iste noi. Ja ga upitah kuda namerava, a on mi samo odgovori:
Idem, gospodine, da traim svoju neaku.
Vratismo se u stan nad svearevim duanom, i tu uvrebah priliku da saoptim Pegoti ta mi je
kazao. Ona mi na to ree da je on to jutro i njoj isto tako kazao. Ni ona nije znala vie od mene kuda
e on, ali je mislila da svakako ima neki odreeni plan u glavi.
Nisam voleo da ga ostavim sama pod takvim okolnostima, te sve troje veerasmo patetu od
govedine, koja je bila jedna od mnogih dobrih stvari po kojima je Pegoti bila uvena i koja je ovom
prilikom imala, kako se seam, neki naroiti sloeni miris, koji se peo odozgo iz duana, i u kojem

je bilo mirisa aja, kafe, slanine, sira, sveeg hleba, drveta za potpalu, svea i svakojakih zaina.
Posle veere smo posedeli jedan sat kraj prozora, ne govorei mnogo, a onda gospodin Pegoti ustade
i donese svoju torbu od nepromoivog platna i debeli tap, pa ih stavi na sto.
Od gotovog novca koji je njegova sestra imala pri sebi primio je malu sumu na raun svoga dela
od zavetanja, taman koliko mu je, po mom miljenju, trebalo da se izdrava mesec dana. On obea
da e mi se javljati ako mu se ta desi, pa prebaci torbu preko ramena, uze eir i tap i ree:
Zbogom!
Neka ti bog da svaku sreu, draga moja starka, ree on grlei Pegoti, a i vama isto tako,
gospodine Davide! dodade rukujui se sa mnom. Idem da je traim po belom svetu. Ako bi dola
dok ja nisam tu, to nije verovatno, ili ako je dovedem natrag, mislim da ivim s njom gde joj niko
nee prebacivati. Ako se meni dogodi ta, pamtite da joj aljem svoju poslednju poruku: ,Mome
milom detetu pripada moja stara ljubav i moj oprotaj!
Te rei izgovori sveano i gologlav, a zatim stavi eir na glavu, pa ode niz stepenice, i dalje iz
kue. Mi ga ispratismo do vrata. Bilo je blago, pranjavo vee, ba ono vreme kada je na velikoj
saobraajnici, sa koje je skretala naa sporedna ulica, nastajalo privremeno zatije u onom veitom
tapkanju nogu po ploniku, dok se sve kupalo u jarkoj sunevoj svetlosti. Zatim na uglu nae senovite
ulice, sam, skrenu u sjaj sunca i ieze u njemu.
Retko je kad taj veernji as doao, retko sam se kad probudio nou, retko sam kad gledao navie
u mesec i zvezde, posmatrao kiu gde pada, ili sluao zavijanje vetra, a da ne pomislim kako onako
osamljen, s naporom grabi napred, jadni poklonik, i da se pri tome ne setim njegovih rei:
Idem da je traim po belom svetu. Ako se meni to dogodi, pamtite da joj ja aljem ovu poslednju
poruku: ,Mome milom detetu pripada moja stara ljubav i moj oprotaj!

GLAVA XXXIII
BLAEN

Za sve to vreme ja sam i dalje voleo Doru, jae no ikad. Za mene je pomisao na nju bila utoite u
mom razoarenju i oajanju, pa u izvesnoj meri i neka naknada za gubitak prijatelja. to sam vie
alio sebe, ili druge, tim sam vie traio utehe u Dorinoj slici. to su se vie gomilale prevare i
nevolje u svetu, sve je sjajnije i istije blistala Dorina zvezda visoko nad svetom. Ne mislim da sam
imao neko odreeno shvatanje odakle je dola Dora, ili u kojoj je meri u srodstvu sa biima vie
vrste, ali sam potpuno siguran da bih sa ljutinom i prezrenjem odbacio i pomisao na to da je ona
prosto ljudsko bie kao svaka druga mlada dama.
Ako smem da se tako izrazim, ja sam prosto bio sav proet Dorom. Ne samo da sam bio preko
uiju zaljubljen u nju nego i sav natopljen njom. Da se izrazim jednom metaforom, iz mene se moglo
nacediti toliko ljubavi, da se u njoj mogao neko utopiti, a da u meni, u celom mom biu ostane jo
toliko da mi preplavi itav ivot.
Po povratku mi je prvo bilo da preduzmem nonu etnju do Norvuda, gde, kao ono u prastaroj
zagonetki iz moga detinjstva, stadoh i ja obilaziti sve oko kue, oko kue, al u kuu ne, i misliti o
Dori. Mislim da je predmet te nerazumljive aljive zagonetke bio mesec. Bio mesec ili ne bio, ja
sam, kao mesear, ropski opinjen Dorom, neprestano hodao oko kue i bate puna dva sata, virio
kroz pukotine u ogradi, silno se naprezao da dignem bradu iznad zaralih eksera na vrhu ograde,
bacao poljupce prema svetlosti u prozorima i romantino s vremena na vreme preklinjao no da uva
moju Doru ni sam ne znam od ega, valjda od poara. A moda i od mieva, s kojima ona nije
nikad mogla da se pomiri.
Ta ljubav me je toliko svega ispunjavala, da mi se inilo sasvim prirodno da se poverim Pegoti,
kad se jedne veeri ponova naoh s njom kraj zbirke njenih industrijskih alatki, kojima je marljivo
prebirala po mojoj garderobi, te joj na izvestan okolian nain poverih svoju veliku tajnu. Pegoti se
jako zainteresova, ali je nikako nisam mogao dovesti do toga da pravilno shvati ceo sluaj. Ona je
neustraivo bila na mojoj strani i nije nikako mogla da shvati ta ja tu imam da strepim i da budem
maloduan.
Ta se mlada dama moe smatrati srenom to ima takvog udvaraa, primeti ona. A to se tie
njenog tatice, ta za ime boje, ta bi bolje hteo taj gospodin?
Ali ipak opazih da proktorska toga i kruta kravata gospodina Spenloa naterae Pegoti da malo
spusti durbin i da oseti vee potovanje prema oveku koji je pred mojim oima iz dana u dan
postajao sve vazduastiji, i iz koga je, kako se meni inilo, zraila neka svetlost dok bi u sudu, kao
kakav mali svetionik nad morem hartije, sedeo uspravno nad svojim aktima. I malo-pomalo, pa mi je,
dok sam i sam sedeo u sudu, poelo bivati neobino udnovato pri pomisli, seam se, da se ti
izbledeli, otrcani stari suci i doktori ne bi zagrejali za Doru kad bi je poznavali; da ne bi poludeli od
blaenstva kad bi im se stavila u izgled enidba sa Dorom; da bi Dora mogla da peva i da svira na
svojoj proslavljenoj gitari sve dok me ne dovede do ludila, a da joj ipak ne poe za rukom da bilo
kog od tih starih bumbara ma za dlaku skrene s puta.
Prezirao sam ih sve do jednoga. Ti promrzli, stari batovani u lejama srca izazvali su u meni neko
oseanje kao da su me lino uvredili. I sam sud mi nije izgledao nita drugo do bezoseajno
naklapalo, a u sudskoj tribini nije za mene bilo vie nenosti ni poezije nego u kelneraju kakve
krme.
Ja uzeh Pegotine stvari u svoje ruke, i to sa prilinim ponosom, pa joj overih testamenat i

posvravah sve poslove sa Odeljenjem za poreze na nasledstva, a zatim je odvedoh u Banku, te sve
ubrzo dovedoh u potpuni red. Da bismo se malo razonodili prilikom tih zakonskih procedura,
otidosmo da vidimo neku zbirku votanih lutaka u Flit-stritu, koje su se dosad, za minulih dvadeset
godina, nadam se, ve i istopile. Onda posetismo izlobu gospoe Linvud, koje se seam kao nekog
mauzoleja runog rada pogodnog za setna samoispitivanja i pokajnika raspoloenja, pa obiosmo i
londonski Tauer {38}, a zatim se popesmo i na vrh crkve Sv. Pavla. Sva ta uda pruie Pegoti
zadovoljstva koliko je mogla da oseti pod svojim okolnostima; sva, osim, rekao bih, crkve Sv. Pavla,
koja, usled one tako duge privrenosti koju je oseala prema svojoj kutiji za rad, postade neka vrsta
suparnika slici na poklopcu, mada je u nekim pojedinostima po njenom miljenju ipak
zaostajala za tim umetnikim delom.
Poto obavismo Pegotine poslove, koji su spadali u red svakidanjih, kako smo to u Domu zvali
(a ta je svakidanjica bila vrlo unosna i vrlo laka), ja je jednog jutra odvedoh u kancelariju da plati
raun. Stari Tifi nam ree da je gospodin Spenlou za asak izaao napolje da odvede nekog
gospodina da se zakune radi dozvole za venanje; ali kako sam znao da e se brzo vratiti, poto je
naa kancelarija bila blizu kancelarije i zastupnika i gospodina generalnog vikara, rekoh Pegoti da
prieka.
Mi smo vam u proktorskom domu u testamentarnim i enidbenim poslovima pomalo slini
pogrebnim preduzeima, jer nam je obino kao pravilo da izgledamo vie-manje oaloeni kad
imamo posla sa klijentom u crnini, dok iz istog oseanja panje uvek izgledamo blaeni i veseli sa
kandidatom za enidbu. Zato nagovestih Pegoti da e gospodin Spenlou ostavljati utisak kao da se
prilino oporavio od udarca koji mu je nanela smrt pokojnog Barkisa; i on zbilja uskoro ue kao
kakav mladoenja.
Ali ga ni ja ni Pegoti jo dobro i ne pogledasmo, kad videsmo da s njim ide gospodin Merdston.
Na njemu nije bilo mnogo promene. Kosa mu je bila isto onako gusta kao nekada, a pogled isto
onako slabo ulivao poverenje kao i pre.
Ah, Koperfilde? ree gospodin Spenlou. Vi poznajete ovog gospodina, kako mi se ini?
Kruto se poklonih tome gospodinu, a Pegoti jedva pokaza da ga poznaje. Ispoetka je bio malo
zbunjen to nas vidi zajedno, ali se ubrzo zatim rei ta da radi, pa prie meni.
Nadam se, ree on, da ste dobro?
To vas sigurno zanima, rekoh ja. Dobro sam ako ba hoete da znate.
Pogledasmo jedan drugog, na, to se on obrati Pegoti.
A vi, ree on; ao mi je to vidim da ste izgubili mua.
To nije prvi gubitak koji sam pretrpela u ivotu, gospodine Merdstone, odgovori Pegoti, drhtei
od glave do pete. Milo mi je to mogu smatrati da za ovaj gubitak ne treba nikog kriviti, da za njega
niko ne treba da odgovara.
A, ree on, to je utena misao. Vi ste izvrili svoju dunost.
Nikome nisam iscedila duu na pamuk, ree Pegoti. Srena sam to u to mogu da verujem. Ne,
gospodine Merdstone, nisam muila i plaila nikakvo slatko stvorenje da ga prerano oteram u grob.
On ju je neko vreme sumorno gledao, s griom savesti, kako mi se uini, pa ree okreui glavu
prema meni, ali gledajui mi u noge umesto u lice;
Nema mnogo verovatnoe da emo se opet uskoro sresti, to je svakako dobro za obojicu, jer
sastanci kao to je ovaj ne mogu nikad biti prijatni. Ne oekujem da ete vi, koji ste se uvek bunili
protiv moje pravedne vlasti koju sam uvek vrio za vae dobro i popravku, sada biti puni neke dobre
volje prema meni. Izmeu nas postoji neka antipatija ...
Vrlo stara, ini mi se, rekoh ja prekinuvi ga.
On se nasmei i dobaci pakostan pogled, kakav je mogao doi samo iz njegovih mranih oiju.
Ona vam je pekla detinje grudi. Zagorala ivot vaoj jadnoj majci. Imate pravo. Nadam se da jo

moe neto biti od vas, nadam se da se jo moete popraviti.

Tu on zavri razgovor koji se vodio tihim glasom u jednom kutku spoljne kancelarije, pa pree u
sobu gospodina Spenloa i ree glasno, to je mogao uglaenije:
Gospoda iz struke gospodina Spenloa navikla su na porodine razmirice i znaju kako su one
uvek zapletene i teke! I na to isplati novac za dozvolu za venanje, pa poto je lepo sloenu primi iz
ruku gospodina Spenloa, koji se srdano rukova s njim i utivo poele sreu njemu i njegovoj
gospoi, izae iz kancelarije.
Moda bih se tee uzdrao da ne odgovorim na te njegove rei da mi je bilo lake da ubedim
Pegoti (koja je bila ogorena samo zbog mene, dobra dua) da nismo na mestu pogodnom za
optuivanje i da je nagovorim da ostane mirna. Nju je to sve toliko strahovito uzbudilo, da sam bio
srean kad se sve izgladilo jednim zagrljajem punim ljubavi, izazvanim tim podseanjem na nae
stare patnje. Potrudih se da stvar nekako zabaurim pred gospodinom Spenlou i pisarima.
Gospodin Spenlou nije, izgleda, znao kakva je veza postojala izmeu mene i gospodina
Merdstona, to je meni bilo milo, jer nisam mogao podneti ak ni u mislima da ga priznajem za
svoga, a i kako bih, kad se samo setim svega onoga sa mojom sirotom majkom. Gospodin Spenlou
je, izgleda, mislio, ako je uopte ita mislio o toj stvari, da je moja tetka voa vladajue stranke u
naoj porodici, a da postoji i buntovnika stranka i da nju predvodi neko drugi bar sam ja tako
zakljuio iz onoga to je On kazao, dok smo ekali da gospodin Tifi napravi Pegoti raun trokova.
Gospoa Trotvud je, primeti on, nesumnjivo vrlo vrsta i teko da bi uzmakla pred
opozicijom. Ja se jako divim njenom karakteru i mogu da vam estitam, Koperfilde, to ste na pravoj
strani. Razmirice meu lanovima jedne porodice nesumnjivo su za aljenje, ali su veoma obina
stvar; glavno je biti na pravoj strani to je, kako ja tumaim, znailo na strani na kojoj je novac.
Nego ovo e biti prilino dobra enidba, ree gospodin Spenlou.
Ja rekoh da ne znam nita o toj stvari.
Da! ree on. Govorei na osnovu ono nekoliko rei koje je rekao gospodin Merdston, to se
oveku esto deava u takvim prilikama, i na osnovu onoga to se omaklo gospoici Merdston, rekao
bih da je to prilino dobar brak.
Hoete da kaete da mu ena donosi novac? upitah ja.
Dabome, ree gospodin Spenlou. Koliko sam razumeo, posredi su dobre pare. A i lepa je kako
sam uo.
Zaista? A je li mu ena mlada?
Tek postala punoletna, ree gospodin Spenlou. Ba ovih dana, tako da mislim da se ekalo
samo na to.
Neka joj je bog na pomoi! ree Pegoti, i to tako energino i neoekivano, da svi ostasmo u
neprilici, sve dok ne doe stari Tifi sa trokovnikom.
On se uskoro pojavi nosei raun, pa ga predade gospodinu Spenlou na pregled. Gospodin
Spenlou, s bradom naslonjenom na kravatu i trljajui je blago, pregleda pojedine take s izrazom
omalovaavanja, kao da je sve to Dorkinsovo maslo, pa raun vrati Tifiju, i samo to malo uzdahnu.
Da, ree on. To je u redu, sasvim u redu. Bio bih neobino srean, Koperfilde, kad bih sve to
mogao da svedem na stvarne izdatke, ali u mom poslovnom ivotu postoji jedna bolna taka, to jest
nemam slobode da radim po svojoj volji. Imam ortaka, gospodina Dorkinsa.
Poto je sve to govorio s nekom blagom setom, to je bilo gotovo kao da uopte nita nije
naplatio, ja mu izrazih zahvalnost u ime Pegotino i isplatih Tifiju raun u novanicama. Pegoti posle
toga ode u svoj stan, a gospodin Spenlou i ja u Sud, gde smo imali jednu brakorazvodnu parnicu koja
se imala uraditi po jednoj dosta zgodnoj zakonskoj odredbi, koja je, kasnije, kako mi se ini,
povuena, ali na osnovu koje se, kako sam video, ponitilo dosta brakova. Evo te parnice u glavnim
crtama: mu, ije je ime bilo Tomas Bendamin izvadio je dozvolu za venanje samo na ime Tomas,

a zatajio je ime Bendamin, za sluaj da mu se brak ne uini tako zgodan kako je oekivao. Poto
brak stvarno nije ispao onako kako je on oekivao, ili poto mu je ve, jadniku, bila dosadila ena, on
preko jednog svog prijatelja, posle dve godine provedene u braku, izlazi pred sud i izjavljuje da se
zove Tomas Bendamin, te da prema tome nije uopte oenjen. I sud mu to potvrdi, na njegovo veliko
zadovoljstvo.
Moram rei da sam posumnjao u strogu pravinost te odluke, i da mi tu nedoumicu nije razvejala
ni merica penice, koja je imala da izgladi sve nepravilnosti. I gospodin Spenlou uze da mi stvar
izlae argumentima. On ree:
Pogledajte po svetu: u njemu ima dobra i zla; zagledajte u crkvene zakone; i u njima ima dobra i
zla. Sve je to sastavni deo istog sistema. Vrlo dobro. Eto, sad znate u emu je stvar.
Nisam imao dovoljno drskosti da Dorinom ocu nagovestim da bismo moda mogli malkice i da
popravimo svet kad bismo ustajali rano zorom, pa se zasukanih rukava bacili na posao; ali izrazih
miljenje da bismo mogli popraviti sam Dom. Gospodin Spenlou mi ree da bi mi on naroito
savetovao da se okanim takvih misli, kao nedostojnih pravog dentlmena, ali da bi mu bilo vrlo milo
da uje od mene kakve bi se to popravke mogle uiniti u Sudu.
Uzimajui za primer deo Suda kojem smo u tome trenutku bili najblie, jer je na prikan u taj mah
bio razvenan, te smo izali iz suda i prolazili pored Odeljenja za overavanje testamenata, ja izloih
kako mislim da je to Odeljenje udno voena ustanova. Gospodin Spenlou me upita u kom pogledu.
Ja mu odgovorih, uz potovanje koje sam dugovao njegovom iskustvu, ali, rekao bih, uz vie
potovanja prema njemu kao Dorinom ocu, da je moda besmisleno to se arhiva toga suda, u kojoj
lee originalni testamenti svih lica koja su ostavila imovinu na itavom ogromnom podruju
kenterberijske arhiepiskopije, ve puna tri veka nalazi u jednoj sluajno iznikloj zgradi koja nije bila
graena za tu svrhu i koju su arhivari uzeli pod kiriju samo da dou do sporedne line zarade; u
zgradi koja je sklona padu i ak neobezbeena protiv poara, a prepuna vrlo vanih dokumenata, i
koja nesumnjivo predstavlja istu pekulaciju, iz pukog koristoljublja od strane arhivara, koji
primaju velike takse od sveta, a gomilaju njihove testamente kako bilo i makar gde, jer im nije stalo
ni do ega, sem da ih se otarase za jevtine pare. Da je moda pomalo nerazumno to te arhivare, koji
vuku prihode u visini od osam i deset hiljada funti godinje, a da ne govorimo o prihodima zamenika
arhivara i pisara, ne primoraju da potroe neto malo toga novca da bi nali neko koliko-toliko
sigurno mesto za ta vana dokumenta koja su ljudi iz svih drutvenih klasa primorani da, im predaju,
hteli-nehteli. Da je, moda, pomalo nepravedno to su svi visoki poloaji u tom velikom nadletvu
velianstvena uhlebija, dok nesreni pisari, koji su stvarno na slubi, rade u mranim, hladnim
sobama gore, vrlo bedno plaeni, pa ipak manje uvaavani od svih trudbenika u Londonu koji rade na
tako vanom poslu. Da je, moda, pomalo nepristojno to je po prirodi svog poloaja vrhovni
arhivar, ija je dunost da za svetinu koja neprestano gomilama navaljuje u ovo nadletvo nae
pogodne prostorije, masno plaeni badavadija koji pored toga zvanja moe da vri i dunost
svetenika, da prima nekoliko plata, da dri tezgu u katedrali i ko zna ta jo! dok se svet u
nadletvu prosto gui u teskobi, to mi svojim oima gledamo svako popodne kad odeljenje radi, i
to je, kako i sami znamo, zbilja neuveno. Da, moda, ukratko reeno, taj testamentarni sud
kenterberijske dijeceze predstavlja tako kuno mesto i tako opasnu i tetnu besmislicu, da samo
zahvaljujui injenici da za njega malo ko zna, poto je sklonjeno u kutu porte Sv. Pavla, nije ve
odavno sav izvrnut i tumbe okrenut.
Gospodin Spenlou se smekao dok sam se ja skromno zagrejavao u govoru, pa se zatim upusti sa
mnom u raspravljanje o tom pitanju, kao to je maloas raspravljao i o onom drugom. On se zapita u
emu je na kraju krajeva cela stvar. To je samo pitanje linog oseanja. Ako narod osea da su
njegovi testamenti na sigurnom mestu i ako smatra da se nadletvo ne moe bolje urediti, kome onda
to kodi? Nikome. A kome koristi? Svima badavadijama. Vrlo dobro. Znai da korist preovlauje.

To moda i nije savren sistem; nita nije savreno; ali ono to on nikako ne odobrava, jeste
zabadanje trna u zdravu nogu! Otkako je ustanovljen taj zavetajni sud, zemlja je napredovala sjajno i
slavno. Zabodite trn u Zavetajni sud i zemlja e prestati da bude sjajna i slavna. On smatra da
naelo pravog dentlmena treba da bude: primiti stvari onakve kakve se zateknu, i da e nesumnjivo
taj testamentarni sud sve nas preiveti. Ja se pokorih tome njegovom miljenju, mada su me razdirale
mnoge sumnje. Meutim, vidim da je imao pravo, jer ne samo da se sud odrao sve do danas, nego je
izdrao i krizu u vreme velike parlamentarne ankete koja je izvrena ne ba s puno volje pre
osamnaest godina, kad su sve ove moje zamerke iznesene u pojedinostima i kad se dokazalo da je
sadanje slagalite u stanju da gomila testamente samo jo za dve i po godine, ta su s testamentima
radili odonda, jesu li koje pogubili, ili ih moda s vremena na vreme prodaju mlekarama za zavijanje
masla ne znam. Meni je samo milo to moj testamenat nije tamo, a nadam se i da nee dospeti jo
za neko vreme.
Sve sam ovo izneo u ovom mom dragom poglavlju, jer mu je tu prirodno mesto. Gospodin
Spenlou i ja se zadubismo u taj razgovor, pa se otegao i razgovor i nae hodanje tamo-amo, sve dok
najzad ne preosmo na predmete opteg karaktera. Tako doe do toga da mi gospodin Spenlou ree
da e od danas kroz nedelju dana biti Dorin roendan i da bi mu bilo milo ako bih ja doao da, tom
prilikom uestvujem u jednom malom pikniku. Ja smesta poludeh od radosti, a sutradan prosto
podetinjih kad primih pozivnicu sa ipkastim ivicama, na kojoj je pisalo: Sa tatinim doputenjem. Da
vas podsetim. ostatak vremena provedoh prosto u nekom bunilu.
Mislim da sam poinio sve mogue ludosti pripremajui se za taj blaeni dogaaj. Sav pocrvenim
od stida kad se setim kravate koju sam kupio. Moje izme mogu mirne due staviti u koju mu drago
zbirku sprava za muenje. Uoi tog dana spremio sam i poslao potanskim kolima jednu nenu, malu
kotaricu, koja je ve sama po sebi, kako sam mislio, bila skoro izjava ljubavi. U njoj je bilo
praskavih bonbona sa najnenijim stihovanim geslima koja su se mogla kupiti za pare. A u est sati
toga jutra ve sam bio na pijaci Kovent-Garden i kupio kitu cvea za Doru. U deset sam bio na konju
(iznajmio sam za tu priliku jednog ilog zelenka) i sa kitom cvea u eiru, da ne povene, otkasao do
Norvuda.
Kad sam opazio Doru u bati, pa se napravio da je ne vidim i projahao pored same kue, sve se
pravei da tu kuu paljivo traim izveo sam nekako sasvim prirodno dve ludorije koje bi,
mislim, uinila i druga mlada gospoda na mome mestu. Ali, o boe, kad sam ipak naao kuu i sjahao
pred batenskim vratnicama pa stao vui one nemilosrdne izme preko travnjaka ka Dori, koja je
sedela na batenskoj stolici pod jorgovanom o kako je divan prizor predstavljala tog prekrasnog
jutra, onako okruena leptirovima, u lakom belom eiriu i u haljini plavoj kao nebo!

S njom je bila i neka mlada dama srazmerno ve zala u godine valjda ve u dvadesetu, kako
se meni uinilo. Ime joj je bilo gospoica Mils, a Dora ju je zvala Dulija. To je bila najbolja
prijateljica Dorina. Srena gospoica Mils!
I Dip je bio tu, te Dip opet stade lajati na mene. Kad podnesoh svoju kitu cvea, stao je prosto da
krgue zubima od silne ljubomore. Imao je i zato. Da je ma izdaleka nasluivao koliko oboavam
njegovu gospodaricu, jo bi i gori bio! I sa puno razloga!
O, hvala vam, gospodine Koperfilde! Da krasnog li cvea! ree Dora.
Nameravao sam da joj kaem, i za sve one tri milje smiljao najbolji oblik rei, da je ono za mene
lepo zato to ga vidim kraj nje. Ali nisam uspeo ni re da izustim. Bila je suvie zanosna. Videti je
kako moje cvee prislanja uz svoju bradicu s rupicom, bilo je dovoljno da ovek izgubi svako
prisustvo duha i mo govora, u nekoj blesavoj ekstazi, udim se kako nisam rekao:
Ubijte me odmah, ako imate srca, gospoice Mils! Da umrem na mestu!
Onda Dora prinese moje cvee Dipu da ga primirie. Onda Dip zarea odbi da ga pomirie!
Onda Dora prte u smeh, pa jo blie prinese Dipu, da ga natera. Onda Dip epa zubima malo
geranijuma, pa stade trzati, zamiljajui da je maka. Onda ga Dora istue, napui se i ree:
Jadno moje lepo cvee, sa toliko aljenja, da se meni uini da je Dip zgrabio mene. I ao mi bi
to nije!
Bie vam milo kad ujete, gospodine Koperfilde, ree Dora, da ona nadurena gospoica
Merdston nije tu. Otila je bratu na svadbu i nee doi bar za tri nedelje. Zar to nije prava milina!
Rekoh da sam uveren da je to za nju boja divota, i da je sve to je njoj milo i drago, i meni drago
i milo. A gospoica Mils se nasmei na nas sa izrazom mudre blagonaklonosti.
To je najneprijatnije stvorenje koje sam ikad videla, ree Dora. Ne moete verovati koliko je
nabusita i neprijatna, draga Dulija.
O, mogu, draga moja, ree Dulija.
Vi moda i moete, mila, odgovori Dora stavljajui svoju ruku na Dulijinu. Oprostite mi to

nisam odmah rekla da ste izuzetak!

Iz toga saznaoh da je gospoica Mils imala neka iskuenja u toku svog promenljivog ivota, i da
se moda tome ima pripisati ona mudra blagonaklonost u njenom dranju koju sam ve bio zapazio.
U toku tog dana pronaoh da je stvar u ovome: gospoica Mils je imala nesreu da svoju ljubav
pokloni nedostojnom oveku, pa se smatralo da se povukla od sveta na osnovu svog stranog i toliko
obilatog iskustva, ali da jo poklanja mirnu panju neuprljanim nadama u ljubavima mladei.
U to gospodin Spenlou izae iz kue, te Dora poe k njemu govorei:
Gledaj, tatice, divnog li cvea!
A gospoica Mils se smeila zamiljeno kao da kae:
Vi krasni, majski leptirii! Uivajte u svome kratkotrajnom veku! Vae je sjajno jutro tek
poelo!
Zatim svi poosmo sa travnjaka prema kolima koja su se spremala.
Nikad vie neu tako uivati u jahanju. Nikad dotle nisam u tome tako uivao. U kolima samo njih
troje, a s njima i njihova kotarica s jelom, moja kotarica i kutija s gitarom; a kola su, naravno,
otvorena i ja jaem pozadi, dok Dora sedi leima okrenuta konjima, a oima meni. Moju kitu cvea
drala je kraj sebe na seditu i nije nipoto htela da dopusti Dipu da joj sedi s te strane, bojei se da
ne prignjei cvee. Vrlo ga je esto uzimala u ruku da se osvei njegovim mirisom. U takvim bi se
prilikama nai pogledi sreli, i ja ne mogu da doem sebi od uda kako se onda sa svog ilog zelenka
nisam preturio glavake u kola.
ini mi se da je bilo praine. ini mi se da je bilo i podosta praine. Imam neki nejasan utisak da
me je gospodin Spenlou upozoravao da ne jaem kroz prainu, ali ja prainu nisam ni opaao. Samo
sam opaao neku izmaglicu oko Dore, kao neki oblaak ljubavi i lepote, to i nita vie! On bi
ponekad ustao, pa me pitao ta mislim, kakav je izgled. Govorio sam da je divan, pa mogu zaista i
rei da je bio divan, ali je za mene sve bilo samo Dora. Sunce je sijalo Dorom, a ptice pevale Dori.
Juni vetar je duvao Dori, a divlje cvee po ivim ogradama bilo Dora, sve do poslednjeg pupoljka.
Danas se teim da me je bar gospoica Mils razumela. Samo je gospoica Mils mogla potpuno ui u
moja oseanja.
Ne znam koliko smo vremena tako ili, a ni dan danji ne znam kuda smo prolazili. Moda smo
zastali negde oko Gilforda. Moda je neki arobnjak iz Hiljadu i jedne noi otvorio za jedan dan to
mesto i zanavek ga zatvorio kad smo mi otili. Bilo je tu puno sveeg zelenila, na jednom bregu
zastrtom mekim ilimom od trave. Bilo je senovitog drvea, i vresa, i sve dokle je oko moglo
sagledati, video se raskono lep predeo.
Dosadna je stvar bila to naosmo tamo i drugi svet koji nas je doekao, te moja ljubomora, ak i
prema gospoama, nije znala granice. Ali su sva lica moga pola naroito jedan bezobraznik trietiri godine stariji od mene, sa riim zaliscima, zbog kojih je bio toliko uobraen da se nije moglo
podnositi bili moji smrtni neprijatelji.
Svi otvorismo kotarice, pa se dadosmo na posao da spremimo ruak. Onaj rian se pravio da zna
da napravi salatu u to ja ne verujem pa se stade nametati optoj panji. Neke od mladih dama
oprae glavice salate i izrezae prema njegovim uputstvima. Dora je bila jedna od njih. Ja osetih da
mi je sudbina nametnula protivnika u tom oveku, i da jedan od nas poginuti mora.
Rii Zalizak napravi tu svoju salatu (takvu da sam se pitao kako ostali mogu da je jedu, jer mene
nita na svetu ne bi moglo navesti ni da je taknem), a onda udesi da ga izaberu za podrumara, pa se
dovi, jer je bio dovitljiva ivotinja, da podrum smesti u upljinu jednog drveta. I ne proe mnogo, pa
ga videh kako, sa veim delom jednog jastoga na svome tanjim, sede da rua kraj Dorinih nogu!
Seam se, tek samo kao kroz maglu, onoga to se dogodilo malo posle poto mi je taj odvratni
stvor izaao pred oi. Znam da sam bio vrlo veseo, ali s nekom veselou koja mi nije ila od srca.
Poklonih svoju panju jednom malom stvorenju sitnih oiju i u ruiastoj haljini, pa joj se stadoh

oajno udvarati. Ona primi moju panju blagonaklono, ali ne bih mogao rei da li ba zbog mene, ili
zato to je imala nekih namera prema Riem Zalisku. Pijemo u Dorino zdravlje. Kad ja podigoh au,
napravih se da sam toboe prekinuo razgovor radi toga i da e se odmah nastaviti. I uhvatih Dorin
pogled ba kad sam joj se poklonio, u kojem je, kako mi se uini, bilo neke moleivosti. Ali je
gledala u mene preko Rianove glave, te ostadoh kao dijamantska stena.
Ono mlado stvorenje u riiastom imalo je majku u zelenom, koja nas, inilo mi se, razdvoji iz
nekih, politikih razloga. Bilo kako bilo, tek nastade opte razbijanje drutva, dok su se ostaci ruka
sklanjali, pa i ja pooh lagano da se proetam meu drveem, pun besa i grie savesti. Ba sam
razmiljao da li da se napravim bolestan pa da pobegnem ni sam nisam znao kuda na svome
ilom zelenku, kad Dora i gospoica Mils naioe na mene.
Neto ste sumorni, gospodine Koperfilde, ree gospoica Mils.
Rekoh joj da izvini, ali nisam ni najmanje.
A vi, Doro, ree gospoica Mils, i vi ste sumorni.
O, boe moj! Ni najmanje!
Gospodine Koperfilde i Doro, ree gospoica Mils skoro sa izgledom neke asne starice,
dosta s tim. Nemojte dopustiti da zbog jednog sitnog nesporazuma uvene proletnje cvee, koje nita
vie ne moe povratiti ako jednom procveta pa promrzne. Ja govorim, ree gospoica Mils, iz
iskustva u prolosti, u dalekoj, nepovratnoj prolosti. Snani izvor koji blista na suncu ne sme se
zaguiti iz proste udi, a oaza u pustinji Sahari ne sme se lakomisleno opustoiti.
Skoro nisam znao ta radim; sav sam goreo od neke vatre; ali uzeh Dorinu ruicu, pa je poljubih
i ona dopusti! Poljubih i gospoicu Mils u ruku, pa svi, kako mi se uini, odosmo pravo u sedmo
nebo.
I vie nikako i ne siosmo otud. Ostali smo tamo cele veeri. Ispoetka smo etali tamo-amo meu
drveem, dok me je Dorina stidljiva ruka drala pod ruku; i bog mi je svedok da bih, ma koliko to
bila ludost, bio blaen da sam mogao najednom postati besmrtan zajedno s onim oseanjem sree, pa
onako etati izmeu drvea na vjek i vjekov.
Ali suvie brzo zausmo kako se drugi smeju, govore i viu: Gde je Dora? Zato se vratismo, na
to svi zatraie da nam Dora peva. Rian je hteo da donese kutiju sa gitarom iz kola, ali mu Dora
ree da niko osim mene ne zna gde je. I tako Rian bi potuen za tili asak, te je ja donesoh, i ja
otkljuah, i ja izvadih gitaru iz futrole, i ja sedoh kraj nje, i ja joj drah maramicu i rukavice, i ja
stadoh piti svaku notu njenog glasa, dok je pevala meni koji je volim, te su svi ostali mogli pljeskati
koliko ih volja, ali s tim nisu imali nikakve veze.
Bio sam prosto pijan od radosti. Toliko sam bio srean, da sam strepeo da to moda i nije
stvarnost, i da u se svakog trenutka probuditi u Bakingem stritu i uti kako gospoa Krup zvecka
oljama i sprema doruak. Ali Dora je pevala i drugi su pevali, i gospoica Mils je pevala o
zaspalim odjecima u peinama seanja kao da joj ima sto godina; te se najzad primae vee, pa
popismo aj skuvan u kotliu na otvorenoj vatri, kao kod ergara, pri emu sam ja jednako bio
blaen kao nikad dotle.
Bio sam sreniji no ikad kad se drutvo razie, i kad oni drugi, potueni Rii Zalizak i svi ostali,
odoe svaki na svoju stranu, a mi opet na svoju kroz tiho vee, kroz smiraj sunev, kroz slatke mirise
koji su se dizali oko nas. Poto je gospodin Spenlou bio neto sanjiv posle ampanjca svaka ast
zemlji na kojoj je rodilo to groe, svaka ast grou od kojeg je spravljeno to vino, i suncu na
kojem je dozrelo, i trgovcu koji ga je izopaio i kada je tvrdo zaspao u jednom kutu kola, ja sam
mogao jahati sa Dorine strane i razgovarati s njom. Ona se divila mome konju i tapala ga rukom
o, kako je divno izgledala ta mala ruka na konju a njen al nikako nije hteo da stoji na mestu, pa
sam joj ga svaki as morao nametati oko vrata svojom rukom; i ak sam zamiljao da je i Dip
poeo da uvia kako stvari stoje, i da mu ne preostaje nita drugo nego da se sprijatelji sa mnom.

A ni ona razborita gospoica Mils, to ljupko, mada sasvim razoarano stvorenje, taj pustinjak, ta
mudra mala pramajka od nepunih dvadeset godina, koja je raskrstila sa svetom, te ne sme nipoto da
taji zaspale odjeke u peini seanja kakvu mi je ona tek ljubaznost pokazala!
Gospodine Koperfilde, ree gospoica Mils, doite za asak na moju stranu kola, ako moete
da odvojite koji trenutak. Hou da govorim s vama.
Zamislite me na mome ilom zelenku kako se naginjem nad gospoicu Mils, drei se rukom za
vrata na kolima.
Dora dolazi k meni u goste. Poi e sa mnom mojoj kui prekosutra. Ako bi vam bilo po volji da
nas posetite, ja sam uverena da bi tati bilo milo da vas vidi..
ta sam mogao nego da tiho prizovem boji blagoslov na glavu gospoice Mils i da sklonim
adresu gospoice Mils u najsigurniju kut svoga pamenja! ta sam mogao drugo nego da uz zahvalne
poglede i toplim reima kaem gospoici Mils koliko cenim njene ljubazne usluge, i da mi je njeno
prijateljstvo neocenjivo blago.
Tada me gospoica Mils blagonaklono otpusti i ree:
Idite natrag Dori.
I ja odoh. Dora se nagla iz kola da razgovara sa mnom, pa smo tako razgovarali za sve vreme
puta, pri emu sam jahao na svom ilom zelenku tako blizu toka, da mu se oderala koa na prednjoj
nozi s te strane. Ogulio mu kou, kako ree njegov vlasnik, u iznosu od tri funte i sedam ilinga,
to sam platio smatrajui da je ne moe biti jevtinije za onoliku radost. A za sve to vreme gospoica
Mils je sedela i gledala u mesec, mrmljajui stihove i seajui se, valjda, onih davno prohujalih dana
kada su ona i ovaj svet bili u nekakvoj vezi.
Norvud je leao nekoliko milja blie nego to je trebalo, te stigosmo mnogo i mnogo sati
prerano, ali se gospodin Spenlou tre iz sna ba nekako u to vreme i ree: Morate svratiti,
gospodine Koperfilde, da se malo odmorite! I poto pristadoh, prezalogajismo neto sendvia uz
vino s vodom. U svetloj sobi rumena Dora je izgledala tako prekrasno, da se nisam mogao odvojiti
od nje, nego sedeo i buljio u nju kao u snu, dok me hrkanje gospodina Spenlou ne povrati svesti, te se
oprostih. I tako se rastasmo, da zatim celim putem dok sam jahao do Londona oseam oprotajni
dodir Dorine ruke na svojoj i da se priseam svakog dogaaja i svake rei po deset hiljada puta, pa da
najzad legnem i u postelju, omaijan i zanesen kao nijedan od onih junoa kojima je ljubav pomerila
pamet.
Sledeeg jutra se probudih tvrdo reen da izjavim Dori svoju strasnu ljubav i da saznam svoju
sudbinu. Pitanje je bilo: blaenstvo ili bol. Nisam vie znao ni za kakvo drugo pitanje na svetu, a samo
mi je Dora mogla odgovoriti na njega. Provedoh puna tri dana u najveoj ojaenosti, muei sam
sebe pripisivanjem najrazliitijih nepovoljnih znaenja svemu to se ikad dogodilo izmeu mene i
Dore. I, najzad, udeen za tu svrhu, uz znatne izdatke, otidoh gospoici Mils sa gotovom ljubavnom
izjavom.
Nije mesto da o tome govorim ovde koliko sam puta proao uz ulicu niz ulicu, pa i oko skvera
bolno uveren da sobom predstavljam mnogo bolji odgovor na onu staru zagonetku, nego to je prava
odgonetka sve dok se nisam nagnao da poem uz stepenice i zakucam na vrata, ak mi, poto sam
najzad zakucao, i dok sam ekao na, vratima, doe neka panina misao da upitam stanuje li tu neki
gospodin Blekboj, po ugledu na sirotog Barkisa, pa da se izvinem i strugnem. Ali ipak ne uzmakoh.
Gospodina Milsa nije bilo kod kue. Nisam ni oekivao da e biti. Niko nije ni eleo njega.
Gospoica Mils je kod kue, a to je dovoljno.
Uvedoe me u sobu na gornjem spratu, u kojoj behu gospoica Mils i Dora. I Dip je bio tu.
Gospoica Mils je prepisivala neke note. Seam se da je to bila neka nova pesma koja se zvala
Ljubavna tugovanka, dok je Dora slikala cvee.
O kako sam se osetio kad sam video da je to ba ono moje cvee, originalni proizvod pijace na

Kovent-Gardenu! Ne bih mogao rei da je bilo ba vrlo nalik, ili da je uopte bogzna kako liilo na
bilo koje cvee koje sam ikad video, ali sam po hartiji oko njega, koja je bila tano preslikana, znao
ta predstavlja ta umetnika tvorevina.
Gospoici Mils bee vrlo milo kad me vide i vrlo ao to njen tata nije kod kue, premda mi se
uinilo da svi hrabro podnosimo to odsustvo. Gospoica Mils porazgovara neko vreme, pa zatim,
spustivi pero na Ljubavnu tugovanku, ustade i izae iz sobe.
Meni doe da stvar odloim za sutra.
Nadam se da va jadni konj nije bio umoran kad ste se ono vee vratili kui, ree Dora diui
svoje lepe oi prema meni. Bio je to za njega dugi put.
Meni doe da stvar svrim jo danas.
Bio je to za njega dugi put, rekoh ja, jer nije imao nita to bi ga na putu krepilo.
Zar nisu nahranili to siroto ivine? upita Dora.
Meni doe da stvar odloim za sutra.
Je... jesu, rekoh ja. Dobro su se starali o njemu. Mislim samo da nije oseao onu neiskazanu
sreu koju sam ja oseao to sam kraj vas.
Dora sae glavu na svoj crte, pa posle kratkog vremena prozbori dok sam ja za to kratko
vreme sedeo sav u groznici, ukoenih nogu.
Pa ni vi sami u izvesnom trenutku niste oseali tu sreu.
Sad videh da sam se upustio u to i da se stvar mora svriti odmah.
Niste ni najmanje marili za tu sreu, ree Dora lako uzdiui obrve i maui glavom, kad ste
sedeli pored gospoice Kit.
Moram napomenuti da se ono stvorenje, u ruiastoj haljini i sa sitnim oima zvalo gospoica Kit.
Premda ni sama ne znam zato biste i marili, ree Dora, ili zato biste uopte to zvali sreom.
Ali, naravno, vi ne mislite ta govorite. Ustalom, vi ste, nesumnjivo, slobodni da inite to god
hoete. Dipe, nevaljali stvore, doi ovamo!
Ne znam ni sam kako sam to uinio. Ali izvedoh to za tili as. Prepreih put Dipu. Zatim zgrabih
Doru u zagrljaj. Bejah pun reitosti. Nisam zastajao ni za trenutak. Rekoh joj koliko je volim. Rekoh
joj da bih umro bez nje. Rekoh joj da je ona moj idol i da je oboavam. A Dip je za sve to vreme
ludo lajao na mene.
Kad Dora obori glavu i stade plakati i drhtati, ja postadoh jo reitiji. Ako bi htela da umrem za
nju, neka samo rekne jednu re i ja sam gotov. ivot bez Dorine ljubavi ne bi ni pod kojim uslovima
bio vredan ivljenja. Ja ga ne bih mogao podneti, a ne bih ni hteo. Voleo sam je svakog trenutka,
svakog dana i noi otkako sam je video. Volim je do ludila. Voleu je uvek, svakog trenutka, do
ludila. Ljubavnici su se i dosad voleli, a volee se i odsad, ali nijedan ljubavnik ne moe, ne sme, nee
i ne treba da voli kao to ja volim Doru. to sam ja vie mahnitao, Dip je sve jae lajao. Svaki je od
nas na svoj nain svakog trenutka postajao lui.
I tako smo, eto, Dora i ja posle nekog vremena sedeli na sofi jedno uz drugo, prilino mirni, dok
je Dip leao na njenom krilu i miroljubivo mirkao prema meni. Prosto da pomerim pameu. Bio
sam na vrhuncu sree. Ja i Dora smo se obeali jedno drugom.
Mislim da smo imali neki nejasan pojam o tome da se to mora zavriti brakom. Mora da smo
nekog pojma imali, jer je Dora izrino postavila uslov da se neemo venati bez tatinog pristanka.
Ali ne verujem da smo u onom naem mladalakom zanosu gledali daleko ispred sebe ili iza sebe,
niti da smo teili ma za im van nae bezazlene sadanjice. Svoju tajnu smo morali kriti od gospodina
Spenlou, ali sam uveren da mi nikad ni na kraj pameti nije bilo da u tome ima neeg neasnog.
Gospoica Mils je, rekao bih, bila zamiljena dublje nego obino, kad se Dora, otiavi da je
dovede, vrati s njom sve mi se ini zato to je u svemu to se dogodilo bilo neega kadrog da
probudi zaspale odjeke u peinama seanja. Ali nas blagoslovi i ree da e nam uvek biti prijatelj, a

zatim nam uopte poe govoriti onako kako dolikuje Glasu iz manastira.
Ali su to bili bezbrini dani! Vetrenjasti, blaeni, luckasti dani!
Kad uzimah Dori meru od prsta za prsten, koji je imao da bude od spomenaka, i kad zlatar, kome
sam odneo meru, prozre u emu je stvar, pa se nasmeja nad knjigom porudbina, i naplati koliko je
hteo za tu lepu malu igraku s onim plavim kamenjem koja je u mome seanju tako tesno vezana
za Dorinu ruku, da me jue, kad sluajno videh slian prsten na prstu svoje roene keri, neto ignu
u srcu nalik na bol.
Ili kada sam tumarao nadahnut svojom tajnom, obuzet svojim snovima, i oseao ponos to volim
Doru, to sam voljen, oseao u tolikoj meri da se, ak i da sam iao po vazduhu, ne bih mogao
oseati vie iznad ostalih ljudi koji puze po zemlji!
Ili kada smo se sastajali u bati skvera i sedeli u prljavoj senici tako blaeni da i dan danji samo
zbog toga volim, londonske vrapce i ni zbog ega drugog, te njihovo aavo perje gledam kao da je
rasko tropskih ptica.
Ili kada se ono prvi put ozbiljno posvadismo, na nedelju dana po veridbi, pa mi Dora posla natrag
prsten, uvijen u oajno trorogo pismo, u kome je izrazila uasnu misao da je naa ljubav poela
luou, a da se svrava ludilom! tako da me te strane rei naterae da upam kosu i da kukam
kako je sve svreno.
Kada pod okriljem mraka odleteh do gospoice Mils, pa se kriom sastadoh s njom u nekoj
stranjoj kuhinji, gde je bila smetena sprava za savijanje rublja, i gde stadoh preklinjati gospoicu
Mils da posreduje izmeu nas i da ne dopusti da poludimo. Pa kad se gospoica Mils, primivi se te
misije, vrati sa Dorom i stade savetovati sa predikaonice svoje sopstvene gorke mladosti da budemo
popustljivi jedno prema drugom i da izbegavamo pustinju Saharu!
Ili kad smo plakali i izmirili se i bili opet blaeni, tako da se i ta zadnja kuhinja, i sprava za
savijanje rublja, i sve to je tamo bilo pretvorilo u pravi Hram Ljubavi, u kojem ugovorismo plan za
dopisivanje posredstvom gospoice Mils, a po kojem je planu trebalo da se svakog dana izmenja bar
po jedno pismo sa svake strane!
Ala su to bili bezbrini dani! Tako vetrenjasti, blaeni, luckasti dani! Od svih razdoblja moga
ivota koja vreme dri u svojoj ruci, nema ni jednog jedinog kojem bih se i upola mogao tako
nasmeiti kao ovome, gledajui na njega unatrag, i uputiti tako nene misli.

GLAVA XXXIV
TETKA ME ZAPREPAUJE

Agnesi se javih odmah posle veridbe s Dorom. Napisali joj dugo pismo, u kojem pokuah da je
dovedem do toga da shvati kako sam blaen i koliko je Dora milo stvorenje. Preklinjao sam Agnesu
da ovo ne shvati kao lakomislenu strast koja bi mogla da ustupi mesto kakvoj drugoj, ili kao neto to
i najmanje lii na ona deaka matanja na iji smo raun nekada pravili alu. Uveravao sam je da je
dubina nae ljubavi nesamerljiva, i izrazih uverenje da se dosad na svetu nije znalo za takvu ljubav.
Dok sam tako pisao jedne lepe veeri kraj otvorenog prozora, nekako mi se prikralo seanje na
njene mirne sjajne oi i blago lice i poelo tako da zrai nekakav mir na urbu i nemir, koji su me u
mojoj srei u poslednje vreme neprestano pratili, i u izvesnoj meri bili sama ta srea da se
razneih do suza. Seam se kako sam sedeo s glavom naslonjenom na ruku kad je pismo bilo ve
upola napisano, i kako sam se zanosio silnim noedreenim matanjima da je i Agnesa sastavni deo
moga domaeg ognjita. Prosto kao da bismo u toj prisnoj domaoj povuenosti, koju bi Agnesino
prisustvo inilo svetom, i Dora i ja morali biti sreniji no ma gde. Prosto kao da moje srce, i u
ljubavi, i u radosti, u alosti, nadi i razoaranju, u svim uzbuenjima sasvim prirodno ima tamo da
potrai i nae utoita i pravog prijatelja.
O Stirfordu ni rei. Samo joj kazah da je bilo alosti u Jarmutu usled Emilijinog bekstva, i da mi
je to zadalo dvostruku ranu usled jedne okolnosti u vezi s tim. Znao sam da je uvek brzo pogaala
istinu i da nikad nee prva izustiti njegovo ime.
Na to pismo dobih odgovor obratnom potom. Dok sam ga itao, inilo mi se kao da Agnesa
govori. Kao da mi njen srdani glas zvoni u uima. ta mogu vie da kaem?
Dok sam u poslednje vreme bio odsutan od kue, Tredls me je traio dva-tri puta. Poto je naao
Pegoti kod kue, i poto mu je Pegoti rekla, a to je obavetenje ona uvek davala svakome ko god je
hteo da ga uje, da je ona moja stara dadilja, on se upustio s njom u dobroudno poznanstvo i ostao
da malo proereta o meni. Tako mi bar Pegoti ree, ali bih ja pre rekao da je sve askanje dolazilo s
njene strane, i to nadugako i nairoko, poto je nju zaista bilo teko zaustaviti bog joj svako
dobro dao kad samo jednom pone da govori o meni.
To me podsea ne samo na to da sam jedno posle podne koje je on odredio ekao Tredlsa,
nego da je i gospoa Krup bila otkazala sve to je u vezi s njenom slubom, osim primanja plate, dok
se Pegoti ne prestane pojavljivati. Poto je neko vreme na stepenicama esto otpoinjala i vodila
razgovor o Pegoti, i to visokim, kretavim glasom, sa nekim, reklo bi se, nevidljivim poznanikom
mada je, reeno u isto telesnom pogledu, bila u svim tim prilikama sasvim sama gospoa Krup
mi uputi pismo u kojem je izloila svoje nazore. Polazei od jedne izjave sveopteg znaaja, a koja je
odgovarala svakom iskrslom dogaaju u njenom ivotu, to jest da je i ona sama majka, prela je na
obavetenje da je imala i drukijih dana u svome ivotu, ali da je vazda, otkako za sebe zna, oseala
prirodnu odvratnost prema uhodama, nametljivcima i potkazivaima. Ona, veli, nee da navodi
imena; kome je pela za kapom, neka skida kapu; nego samo kae da je sebe navikla da na uhode,
nametljivce i potkazivae, naroito na one u udovikoj crnini, (ova uzgredna primedba podvuena)
gleda sa visine. Ako je izvestan gospodin rtva uhoda, nametljivaca i potkazivaa, ali i dalje bez
navoenja imena, on je to po svojoj volji. On ima pravo da radi to mu se svia, pa neka radi. Jedini
uslov koji ona, gospoa Krup, postavlja, sastoji se u tome da se od nje ne trai da dolazi u dodir sa
takvim osobama. Prema tome, ona moli da se razrei svake obaveze da slui na gornjem spratu, sve
dok se stvari ne vrate u svoje ranije stanje, to se samo moe poeleti; a zatim napomenu i da e njena

knjiica stajati na stolu za doruak svake subote ujutro i da moli da se njen raun odmah podmiri, u
blagonaklonoj nameri da se obe strane potede tekoa i nepogodnosti.
Gospoa Krup se posle toga ograniila samo na postavljanje raznih klopki na stepenicama,
uglavnom zemljanih upova, i na pokuaje da namami Pegoti da se bilo kako spotakne i slomi nogu.
Mene je jako uzrujavalo to neprestano opsadno stanje u kojem smo iveli, ali sam se toliko bojao
gospoe Krup, da nisam video nikakvog izlaza.
Moj dragi Koperfilde, viknu Tredls, koji se u odreeno vreme pojavi na mojim vratima uprkos
svim tim preponama, kako ste mi?
Dragi moj Tredlse, rekoh ja, osobito se radujem to vas najzad vidim i jako mi je ao to
ranije nisam bio kod kue! Ali sam bio u vrlo velikom poslu...
Da, da, znam, ree Tredls, naravno. Vaa ivi u Londonu, ini mi se.
ta ste rekli?
Ona... izvinite ... gospoica D. znate, ree Tredls i pocrvene usled svoje prevelike osetljivosti,
ivi u Londonu, ja bih rekao.
O, da, blizu Londona.
A moja, moda se toga seate, ree Tredls s ozbiljnim izgledom, ivi tamo u Devoniru, jedna
od desetoro. Prema tome, nisam tako zauzet kao vi u tom pogledu.
udim se kako moete da podnesete, odgovorih ja, da je viate tako retko.
E! ree Tredls zamiljeno. To zaista izgleda pravo udo. Ja mislim, Koperfilde, da to dolazi
otuda to ne moe biti drukije, zar ne?
Moda, odgovorih sa osmehom, i rumen mi malo udari u lice, a i zato to imate mnogo
postojanosti i strpljenja Tredlse!
Gle, molim vas! ree Tredls i zamisli se o tome. Zar ja na vas ostavljam takav utisak,
Koperfilde? Ja zaista ne znam da sam takav. Ali ona je tako neobino mila devojka, da je mogue da
je i meni predala neke od svojih vrlina. Sad se, kad vi to kaete, Koperfilde, i ne udim. Uveravam
vas da ona uvek zaboravlja na sebe i da se samo stara za ono drugo devetoro.
Je li ona najstarija? upitah ja.
O, ne, boe sauvaj! ree Tredls. Najstarija je prava lepotica.
Valjda je video da nisam mogao da se ne nasmeim na prostodunost njegovog odgovora, pa
dodade uz smeh koji se ukaza na njegovom bezazlenom licu:
Ne mislim time rei, razume se, da i moja Sofija... meni se to ime uvek ini lepo, zar ne,
Koperfilde?
Vrlo lepo! rekoh ja.
... da i moja Sofija nije tako lepa u mojim oima, i jedna od najslaih devojaka na svetu u
svaijim oima, ja bar tako smatram. Ali kad kaem da je najstarija ,lepotica, mislim da je ona
stvarno neto ... i kao da je hteo da opie oblake iznad sebe stade vitlati obema rukama; sjajno,
znate, ree najzad odluno.
Zaista! ote se meni.
O, uveravam vas, ree Tredls, neto sasvim izvanredno, zaista. I poto je, znate, stvorena za
drutvo i za oboavanje, a zbog njihovih ogranienih sredstava nije u stanju da u tome mnogo uiva,
ona je, sasvim prirodno, pomalo razdraljiva i mnogo iziskije. Nego Sofija je skoro uvek
odobrovolji.
Je li Sofija najmlaa? stadoh ja da nagaam.
O, ne, nipoto! ree Tredls glaei se po bradi. Dve najmlae imaju tek devet i deset. Njih
Sofija pouava.
Onda je valjda druga po redu? nastavih ja da nagaam.
Nije, ree Tredls. Sara je druga. Sara ima neku muku sa kimom, sirota devojka. Bolest e

vremenom ieznuti, kau lekari, ali zasad mora da lei punu godinu dana. Sofija je neguje, Sofija je
etvrta.
A je li im iva majka? upitah ja.
O, jeste, ree Tredls, iva je. To je zaista bolja ena, ali vlaga u onom kraju nije za nju
pogodna... njoj su, u stvari, oduzete ruke i noge.
O, boe!
Vrlo alosno, zar ne? odgovori Tredls. Ali sa obinog domaeg gledita nije ba tako ravo
kako bi moglo biti, jer je Sofija zamenjuje. Ona je prava majka svojoj majci, koliko i za ono
devetoro.
Ja osetih silno divljenje prema vrlinama te mlade dame, pa u sasvim potenoj nameri da uinim
sve to mogu da bih spreio da se Tredlsova dobroudnost zloupotrebi na tetu njihovih zajednikih
izgleda za srean ivot, upitah kako je gospodin Mikober.
Sasvim je dobro, Koperfilde, hvala vam, ree Tredls, ja sad ne stanujem kod njih.
Ne stanujete?
Ne, znate, ree Tredls apatom, on je, u stvari, promenio ime u Mortimer, zbog svojih
privremenih neprilika, i sad ne izlazi iz kue sve do mraka, pa i tada sa naoarima. Bio je popis stvari
u naoj kui, zbog neplaene kirije. Gospoa Mikober je bila u tako stranom stanju, da zaista nisam
mogao da ne dam svoj potpis na onu drugu menicu o kojoj smo govorili ovde. Moete zamisliti,
Koperfilde, kako mi je bilo milo kad sam video da su se stvari na taj nain uredile i da se gospoi
Mikober povratilo raspoloenje.
Hm! uinih ja.
Samo to njena srea nije bila duga veka, nastavi Tredls, jer, na alost, odmah sledee nedelje
doe i drugi popis stvari. To im potpuno rasturi kuu, i ja odonda stanujem u nametenoj sobi, a
Mortimerovi ive zaista vrlo povueno. Nadam se da me neete smatrati jako sebinim, Koperfilde,
ako vam kaem da je izvritelj odneo i moj okrugli mali sto sa mramornom ploom i Sofijinu
saksiju i stalak za cvee.
Pa to je grozno! viknuh ja ljutito.
Da, bilo je... bilo je dosta gadno! ree Tredls uz svoje obino trzanje, kao od bola pri tome
izrazu. Ali ja to ne kaem sa nekim prekorom, nego iz izvesnog razloga. U samoj stvari,
Koperfilde, nisam bio u stanju da ponovo otkupim te stvari u vreme kad su bile zaplenjene, prvo i
prvo zato to je izvritelj, videi da je meni stalo do tih stvari, podigao cenu do nedostine visine, a
drugo i zato to nisam imao novaca. Ali nisam nikako isputao iz oka izvriteljevu radnju, ree
Tredls s velikim uivanjem u tajanstvenosti te stvari, koja je tamo na vrhu Totenham Kort Roda, te
sam najzad danas doznao da su izloene prodaji. Video sam ih samo iz daleka, s druge strane ulice,
jer bi prodava, kad bi video mene, odredio za njih basnoslovnu cenu! Ali meni je, sad kad imam
novaca, pala na pamet jedna misao, to jest da mi neete zameriti ako zamolim vau dobru staru
dadilju da poe sa mnom do radnje, mogu joj ga pokazati iza ugla najblie ulice pa da se to
bolje iscenjka i kupi kao da ih uzima za sebe!
Jo mi je i danas u najsveijem seanju radost s kojom mi je Tredls izlagao taj svoj plan i ono
njegovo uverenje da je sve to vrlo prepredeno smislio.
Rekoh mu da e mojoj dadilji biti neobino milo da mu pomogne, i da moemo svi troje poi
odmah u boj, ali samo pod jednim uslovom. Uslov je da mi da re da e doneti sveanu odluku da od
sad vie ne pozajmljuje gospodinu Mikoberu ni ime, ni bilo ta drugo.
Dragi moj Koperfilde, ree Tredls, ja sam to ve odluio, jer poinjem da oseam da sam bio
ne samo neobazriv, nego i nesumnjivo nepravedan prema Sofiji. Poto sam ve sam sebi dao re, vie
ne treba da bude nikakve bojazni, ali je, evo, i vama dajem sa najveom gotovou. Prvu nesrenu
obavezu sam isplatio. Ja ne sumnjam da bi je i gospodin Mikober isplatio da je mogao, ali nije

mogao. Treba da napomenem jednu stvar koja mi se jako svia kod gospodina Mikobera, Koperfilde.
Ona se odnosi na drugu menicu, kojoj jo nije rok. On mi ne kae da je otplata osigurana, nego
kae da e biti osigurana. E pa, znate, ja mislim da je to lepo i poteno s njegove strane.
Nisam eleo da pokolebam poverenje svog prijatelja, te se sloih s njim. Poto porazgovarasmo
jo malo, odosmo do svearevog duana da vrbujemo Pegoti. Tredls ne pristade da sa mnom provede
vee, zato to je jako strepeo da njegove stvari moe kupiti ko drugi pre njega, a i zato to je to vee
uvek posveivao pisanju najmilijoj devojci na svetu.
Nikad ga neu zaboraviti kako je virio iza ugla ulice u Totenham Kort-Rodu dok se Pegoti
pogaala oko njegovih dragocenih stvari; ni njegovu zabrinutost kad je lagano pola prema nama,
poto je uzalud nudila jednu cenu, na to je izvritelj popustio, i pozvao je natrag, te se vratila. Najzad
se pregovori svrie time to je kupila stvari po dosta povoljnoj ceni, te je Tredls bio van sebe od
radosti.
Ja sam vam zaista jako zahvalan, ree Tredls kad u da e se stvari poslati u njegov stan jo te
iste veeri. Nadam se da neete pomisliti da je suvie besmisleno ako vas zamolim za jo jednu
uslugu, Koperfilde?
Ja unapred rekoh da sam siguran da neu.
E, onda budite tako ljubazni, ree Tredls Pegoti, da uzmete saksiju sad odmah, jer mislim da
bih vie voleo (poto je to, znate, Koperfilde, Sofijina stvar), da je lino odnesem kui!
Pegoti vrlo rado ode i donese mu je, a on je obasu zahvaljivanjem, pa krenu prema Totenham
Kort-Rodu, nosei saksiju u naruju s puno ljubavi i s izrazom blaenstva na licu kakvo sam retko
viao.
Mi se onda vratismo u moj stan. Kako su moju Pegoti izlozi privlaili u tolikoj meri da to nisam
primetio ni kod kog drugog, iao sam sasvim natenane i zabavljao se gledajui je kako zija u izloge,
i ekao koliko god je htela... Tako proe dosta vremena dok stigosmo do Adelfi.
Dok smo ili gore, ja joj skrenuh panju na injenicu da su klopke gospoe Krup odjednom
iezle, kao i na svee tragove nekih nogu. A kad smo se popeli na sprat, bili smo jako iznenaeni kad
naosmo vrata od moje sobe irom otvorena, (ja sam ih sam bio zatvorio) i kad iznutra usmo neke
glasove.
Zgledasmo se na znajui ta da mislimo, pa uosmo u sobu za sedenje. Kako se iznenadih kad od
svih stvorenja na ovome svetu ugledah tetku i gospodina Dika. Tetka je sedela na gomili prtljaga, sa
svoje dve ptice ispred sebe i makom u krilu, kao neki enski Robinson Kruso, i pila aj, a gospodin
Dik je sedeo zamiljen i naslonjen na velikog zmaja, jednog od onih koje smo nekad zajedno putali,
dok je i oko njega bilo puno prtljaga!
Tetkice! viknuh ja. Kakvo neoekivano zadovoljstvo!
Srdano se zagrlismo, a sa gospodinom Dikom se srdano rukovah; dok gospoa Krup, koja je
spravljala aj i bila da ne moe biti revnosnija, srdano ree da je dobro znala da e se gospodin
Koperfild rastopiti od radosti kad vidi svoje drage roake.
Hej, ree moja tetka prema Pegoti, koja je drhtala od straha pred njom. Kako ste vi?
Seate li se moje tetke, Pegoti? rekoh ja.
Za ime sveta, dete, viknu tetka, ne zovi enu tim imenom kao da je sa nekog ostrva u junim
morima! Ako se udala i otresla ga se, a to je bilo najbolje to je mogla uraditi, onda je pusti da se
koristi promenom. Kako se sad zovete, P.? ree moja tetka, naavi to kao zamenu za onaj mrski
naziv.
Barkis, gospoo, ree Pegoti poklonivi se.
No, to je ve ljudski! ree moja tetka. To ne zvui kao da vam je potreban misionar. Kako ste,
Barkisova? Nadam se da ste dobro?
Ohrabrena tim ljubaznim reima, kao i time to joj je moja tetka pruila ruku, Barkisova pristupi i

prihvati ruku, pa se zahvali lakim poklonom.

Vidim da smo starije nego to smo bile, ree tetka. Srele smo se, znate, samo jednom. I lep smo
posao onda obavile. Trote, molim te jo jednu olju.
Usluno dadoh olju aja tetki, koja je sedela ukoeno kao obino, pa se usudih da joj skrenem
panju na to da neprestano sedi na svom sanduku.
Dopustite da privuem ovamo sofu, ili jednu naslonjau, draga tetka, rekoh ja. Zato da se
muite?
Hvala ti, Trote, odgovori moja tetka, vie volim da sedim na svojim stvarima. Tu se moja
tetka zagleda netremice u gospou Krup, pa primeti: Nije potrebno da nas dalje dvorite, gospoo.
Da metnem jo malo aja u ajnik pre no to odem, gospoo? zapita gospoa Krup.
Ne, hvala, gospoo, odgovori moja tetka.
Dopustite da vam donesem jo komad masla, gospoo, ree gospoa Krup. Ili biste moda
voleli da probate jedno svee jaje? Ili da vam isprim kriku slanine? Zar nema nita to bih mogla da
uradim za vau dragu tetku, gospodine Koperfilde?
Nita, gospoo, odgovori tetka. Imamo sve to nam treba, hvala vam.
Gospoa Krup, koja se neprestano smeila da pokae svoju blagu narav i neprestano krivila glavu
na jednu stranu, da pokae optu slabost svog organizma, i neprestano trljala ruke, da pokae svoju
elju da to bolje uslui svakoga ko to zasluuje postepeno izae iz sobe, jednako se smeei,
krivei glavu i trljajui ruke.
Dik, ree moja tetka, seate li se to sam vam govorila o licemerima, tuim skutonoama,
oboavaocima zlatnog teleta?
Gospodin Dik prilino poplaen, kao da je zaboravio brzo odgovori da se sea.
Gospoa Krup je jedna od tih, ree tetka. Barkisova, moliu vas da se pobrinete oko tog aja i
da mi naspete jo jednu olju, jer ne mogu da podnesem nain na koji toi ova ena.
Poto sam dovoljno poznavao svoju tetku, bilo mi je jasno da ima neto vano u glavi, i da njen
dolazak ima mnogo vie razloga no to bi koji stranac mogao pomisliti.
Opazih kako se njen pogled zaustavlja na meni kad god mi je panja bila zauzeta im drugim, i
kako se u njoj vodi borba puna neodlunosti, dok spoljnom mirnoom i ukruenou ne odaje nita.
Poeh da se domiljam nisam li to uradio ime bih je uvredio, na to mi savest priapnu da joj jo
nita nisam kazao o Dori. Da li bi to na neki nain mogao biti razlog? pitao sam se u sebi. Kako
sam znao da e ona sama progovoriti kad nae za shodno, ja sedoh kraj nje, pa stadoh razgovarati sa
pticama, i poigrah se s makom, trudeu se da se ponaam slobodno koliko god mogu. Ali sam bio
daleko od toga da se oseam lagodno, to bih moda i mogao da nije bilo gospodina Dika, koji je
stajao naslonjen na velikog zmaja iza moje tetke, i iskoriavao svaku priliku da mi sumorno zamae
glavom, pokazujui na nju.
Trote, ree najzad moja tetka kad ispi aj, briljivo zagladi haljinu, i obrisa usta, ne morate ii,
Barkisova! Trote, jesi li nauio da bude vrst i samopouzdan?
Nadam se da jesam, tetka.
ta misli, a? pitala je i dalje gospoica Betsi.
Mislim da jesam, tetka.
Onda ta misli, dete moje, ree moja tetka i pogleda ozbiljno u mene, zato veeras vie volim
da sedim na mojim stvarima?
Mahnuh glavom u znak da ne mogu da pogodim.
Zato, ree moja tetka, to je to sve to imam. Jer sam propala, dragi moj!
Da se cela kua sa svima nama survala u reku, teko da bih osetio vei potres.
Dik to zna, ree tetka i mirno mi stavi ruku na rame. Propala, dragi Trote! Sve to imam na
svetu nalazi se u ovoj sobi, osim kuice, a nju sam ostavila Deneti da je izda. Barkisova, treba mi

jedna postelja za ovoga gospodina za noas. A da bismo utedeli, moda ete moi neto udesiti za
mene ovde. ta bilo. Samo za noas. Sutra emo ve malo vie razgovarati.
Iz mog zaprepaenja i brige za nju uveren sam samo za nju tre me ona kad me zagrli, za
trenutak, i stade vikati da joj je ao samo zbog mene. Sledeeg trenutka ve je obuzdala uzbuenje i
ree sa izgledom vie pobedonosnim nego utuenim:
Moramo hrabro snositi nedae i ne smemo dopustiti da nas zaplae, dragi moj. Moramo nauiti
da igramo svoju dramu do kraja. Moramo gledati da nadivimo nesreu, Trote!

GLAVA XXXV
POTITENOST

im povratih prisustvo duha, koje me je bilo izneverilo pri prvom potresu usled tetkinog
saoptenja, predloih gospodinu Diku da poe sa mnom do svearevog duana, pa da uzme postelju
koju je gospodin Pegoti nedavno bio upraznio. Kako se svearev duan nalazio na pijaci Hangerford,
a kako je pijaca Hangerford onda bila sasvim drukija nego to je sad, to je ispred vrata bio nizak
trem od drvenih stubova dosta slian onome ispred kuice na starinskim barometrima u kojoj
borave onaj oveuljak i enica to se strano svidelo gospodinu Diku. Ponos to e stanovati nad
takvom konstrukcijom nadoknadila bi mu, smem slobodno rei, mnoge nezgode, a poto njih nije ni
bilo osim one meavine raznih mirisa o kojoj sam ranije govorio, i moda nedostatka malo veeg
prostora on je bio prosto oduevljen svojim novim stanom. Gospoa Krup ga je malo ranije
ljutito uveravala da u njemu nema mesta ni koliko da se maka protegne, ali mi gospodin Dik sasvim
tano primeti sedei pri dnu kreveta i grlei svoju nogu:
Znate, Trotvude, ja i ne elim da mi se ovde protee maka. Ja nemam make. Pa ta se to onda
mene tie?
Pokuao sam da ispitam ima li gospodin Dik nekog pojma o uzrocima te iznenadne i velike
promene u stvarima moje tetke. Ali on nije znao nita, kao to sam mogao i oekivati. Jedini izvetaj
koji sam mogao dobiti od njega glasio je da mu je tetka rekla prekjue:
E sad, Dik, da vidimo jeste li zaista onakav filozof za kakvog vas smatram; i da joj je onda
rekao da se nada da jeste; i da mu je moja tetka onda rekla: Dik, ja sam propala; i da je onda on
njoj rekao: O, zbilja; i da ga je onda moja tetka jako pohvalila, to je njemu bilo vrlo milo. I da su
onda zajedno doli k meni, a usput pili teko crno pivo iz zatvorenih boca i jeli sendvie.
Gospodin Dik je bio toliko zadovoljan dok je tako sedeo pri dnu kreveta, gladio se po nozi i
priao mi sve to razrogaenih oiju i sa zauenim osmehom da me je to, ao mi je to to moram
rei, navelo da mu objasnim da propast znai: nevolju, oskudicu, gladovanje. Ali se ubrzo gorko
pokajah zbog te grubosti kad videh kako mu lice preblede i kako mu suze potekoe niz otegnute
obraze, dok je u mene uperio pogled pun neiskazane alosti, tako da bi se smekalo i mnogo tvre
srce nego to je moje. Stalo me mnogo vie muka da ga opet razveselim nego to mi je trebalo
maloas da ga raalostim, i ubrzo shvatih to je trebalo da znam odmah u poetku, da je bio tako pun
pouzdanja samo zbog svoje vere u najmudriju i najdivniju enu i zbog svog neogranienog
oslanjanja na moje umne sposobnosti. Te je sposobnosti, ini mi se, smatrao doraslim da se ponesu
sa bilo kakvom nesreom manjom od najkobnije.
ta da radimo, Trotvude? ree gospodin Dik. Tu je moja Predstavka...
Svakako da je tu, rekoh ja. Ali zasada mi, gospodine Dik, treba samo da se pravimo veseli, da
tetka ne bi opazila da mi mislimo na to.
On se najrevnosnije saglasi s tim, pa me stade moliti da ga nekim od onih visprenih naina koji su
meni uvek na raspolaganju podsetim ako bih ikad primetio da skree s pravog puta. Ali mi je ao to
moram rei da je strah koji sam mu zadao bio jai i od najboljeg njegovog nastojanja da se pretvara.
Cele veeri oi su mu svaki as letele prema licu moje tetke s izrazom najcrnje strepnje, kao da je ve
gleda kako mravi i propada na licu mesta. Bio je toga svestan, pa je glavu, trudei se da je obuzda,
drao sasvim nepomino, i pri tom kolutao oima kao da je kakva maina ime nije ni najmanje
popravljao stvar. Za veerom ga videh kako gleda u veknu, koja j,e te veeri sluajno bila mala, kao
da nita drugo ne stoji izmeu nas i gladi, a kad moja tetka navali na njega da veera kao obino,

uvrebao sam ga gde trpa u dep komadie hleba i sira, bez sumnje s namerom da nas tom
uteevinom povrati u ivot kad budemo daleko odmakli u iznemoglosti.
Tetka je sa svoje strane imala mirno i pribrano dranje, koje je bilo pouka za sve nas bar za
mene, na svaki nain. Bila je neobino ljubazna prema Pegoti, sem kad bih je ja nepanjom nazvao
tim imenom, i premda sam znao da se osea tua u Londonu, izgledala je kao kod svoje kue. Reili
smo da spava u mome krevetu, a ja da leim u sobi za sedenje i da je uvam. Pridavala je veliku
vanost injenici to smo tako blizu reke, za sluaj poara, i mislim da je u toj okolnosti zaista
nalazila neko zadovoljstvo.
Dragi Trote, ree tetka kad vide da se spremam da joj pripravim njen obian veernji napitak,
ne!
Nita, tetka?
Nikako vina, dragi moj. Piva.
Ali imamo vina ovde, tetka. A vi ga uvek pravite s vinom.
uvaj to za sluaj bolesti, ree tetka. Ne smemo ga troiti nemilice, Trote. Piva za mene. Pola
pinte.
Uini mi se da e gospodin Dik pasti u nesvest. Poto sam znao da je tetka odluna, odoh sam po
pivo. Kako je ve bilo kasno, Pegoti i gospodin Dik iskoristie tu priliku da oboje zajedno pou ka
svearevom duanu. Rastadoh se na uglu ulice sa tim siromakom, koji je nosio velikog zmaja na
leima suta slika ljudske alosti.

Kad se vratih, tetka je hodala gore-dole i guvala prstima porupie na svojoj nonoj kapi. Ja
zagrejah pivo i ispekoh hleb po obinim, nepromenljivim naelima. Kad napitak bi gotov za nju, bi
gotova i ona za njega, onako s nonom kapom na glavi i sa skutom none haljine posuvraenim na
kolenima.

Dragi moj, ree tetka poto srknu kaiicu-dve, mnogo je bolje nego vino. Ni blizu tako
estoko.
Mora biti da se na meni videlo da sumnjam, jer ona dodade:
Da, dete moje. Ako nam se ne dogodi nita gore od piva, bie dobro.
Znam. Trebalo bi da i ja tako mislim, rekoh ja.
No, pa zato onda ne misli tako? ree moja tetka.
Zato to smo nas dvoje vrlo razliiti, odgovorih ja.
Ta, kojeta, Trote! ree tetka.
Tetka je i dalje mirno uivala, bez mnogo izvetaenosti, ako je toga uopte bilo, pijui toplo pivo
kaiicom i umaui u njega komadie prepeenog hleba.
Trote, ree ona, ja uopte ne marim mnogo za strana lica, ali zna da mi se prilino svia ova
tvoja Barkisova.
Milije mi je to to ujem nego da sam dobio sto funti, rekoh ja.
udan je ovaj svet, primeti moja tetka trljajui nos. Ne mogu nikako da shvatim kako je ta ena
dola na svet s takvim imenom. Toliko bi joj, mislim, lake bilo da se rodila kao Dekson ili neto
slino.
Moda i ona tako misli, ali nije ona kriva, rekoh ja.
Valjda nije, odgovori tetka kao da priznaje preko volje; tek ipak je nezgodno. Nego sad je
Barkisova. To je izvesna uteha. Barkisova te mnogo voli, Trote.
Nema stvari koju ona ne bi uradila samo da to dokae, rekoh ja.
Nema, i ja bih rekla, odgovori tetka. Eto, tu me je sada ta sirota budala molila i molila da
primim od nje neto novca, jer ga, veli, ima suvie. Glupaa!
Jasno se videlo kako mojoj tetki suze radosnice kaplju u toplo pivo.
To je najsmenije stvorenje koje je svet ikad video, ree tetka. Znala sam ja jo kad sam je prvi
put videla kod one blaene bebe, tvoje pokojne majke, da je to najsmeniji ivi stvor. Ali Barkisova
ima i dobrih strana.
Pravei se da se smeje, ona iskoristi priliku da prinese ruku oima. Poto se njom posluila, ona
nastavi da jede svoj prepeeni hleb i da govori u isto vreme.
O, boe blagi! uzdahnu tetka. Sad znam sve o onoj stvari, Trote. Barkisova i ja smo dugo
askale dok si ti bio napolju s Dikom. Sad znam sve. Ja sa svoje strane ne mogu nikako da znam kud
srljaju te jadne devojke. udim se to ne tresnu glavom o... o kamin, ree moja tetka, na to je
verovatno dola gledajui u moj kamin.
Jadna Emilija! rekoh ja.
O, nemoj mi govoriti da je jadna, odgovori tetka. Trebalo je da misli na to pre nego to je
priinila toliko jada! Poljubi me, Trote. ao mi je zbog tvog preranog iskustva.
Kad se nagoh napred, ona stavi svoju au na moje koleno da me zadri, pa mi ree:
O, Trote, Trote! Dakle ti uobraava da si zaljubljen, je li?
Uobraavam, tetka! kliknuh ja, crven kao rak. Ja je oboavam iz dna due!
Doru, je l, odgovori tetka. I hoe da kae da je ta mala zanosna, a?
Draga tetka, odgovorih ja, niko ne moe ni izbliza da zamisli kakva je ona!
A nije luckasta? ree tetka.
Luckasta, tetka!
Ozbiljno verujem da mi nije nikad ni za trenutak palo na um da razmislim je li ili nije. Ta mi je
pomisao, naravno, bila mrska, ali me je nekako iznenadila, kao neto sasvim novo.
Nije vetrenjasta? ree moja tetka.
Vetrenjasta, tetka? Mogao sam samo da ponovim tu smelu pretpostavku s onim istim oseanjem
s kojim sam ponovio i njeno prvo pitanje.

Dobro, dobro! ree tetka. Pitam samo. Ja je ne potcenjujem. Siroti mali par! I tako vi mislite da
ste stvoreni jedno za drugo, i da ete prolaziti kroz ivot kao kroz neku veselu terevenku, kao dve
figurice od eera iz poslastiarnice, a, Trote?
Ona me je to pitala tako dobroudno, s tako blagim izrazom, pola aljivo, a pola tuno, da me
sasvim dirnu.
Mladi smo i neiskusni, tetka, to i sami znate, odgovorih ja, pa mogu da kaem da govorimo i
mislimo mnogo tota to je vetrenjasto. Ali mi se istinski volimo, u to sam uveren. Kad bih pomislio
da bi Dora ikad mogla voleti drugoga, ili prestati da me voli, ili da bih ja ikad mogao voleti neku
drugu, ili prestati da volim nju, ne znam ta bih uradio; ini mi se da bih siao s uma!
Ah, Trote, ree tetka maui glavom i smeei se ozbiljno slepac! slepac! slepac!
Neko je koga ja poznajem, Trote, nastavi moja tetka posle kratkog utanja, i pored vrlo
prilagodljive naravi, sposoban za veliku predanost u ljubavi, punu usrdne milote, i to me podsea na
onu sirotu bebicu. I taj Neko treba da nae predanost koja e ga podrati i usavriti, Trote. Duboku,
pravu, vernu, ozbiljnu predanost.
Kad biste samo znali kako je Dora ozbiljna i predana, tetka! viknuh ja.
O, Trote, opet ree ona, zbilja si slepac, slepac! I ja, ne znajui zato, osetih kako se neko
nejasno nezadovoljstvo zbog nekog gubitka, ili nekog nedostatka nadnosi na mene i baca na mene
senku, kao neki oblak.
Meutim, ree tetka, ne elim da dva mlada stvorenja otuim jedno od drugog, ili da ih
unesreim, pa emo, iako je to ljubav izmeu dvoje dece, a ljubav izmeu dvoje dece vrlo esto
pazi, ja ne kaem uvek ne vodi niemu, ipak ozbiljno shvatiti stvar, u nadi da e danas-sutra sve
izai na dobro. Ima vremena, kako god ispadne!
Sve skupa uzevi, nije ba bio utean zakljuak za ushienog ljubavnika, ali sam bio srean to sam
i tetki poverio svoju tajnu, vodei pritom rauna da je sigurno umorna. Zato joj od srca zahvalih na
tom znaku ljubavi, i na svoj njenoj ostaloj dobroti prema meni, pa ona, poto mi neno poele laku
no, uze svoju spavau kapu i ode u moju spavau sobu.
Kako sam se jadno oseao kad legoh u postelju! Kako mi se neprestano po glavi vrzla misao da
sam siromaan u oima gospodina Spenloa; o tome da vie nisam to sam mislio da jesam kad sam
zaprosio Doru; o vitekoj dunosti da kaem Dori kakav je sad moj poloaj u drutvu i da je
oslobodim svake obaveze, ako ona to smatra za potrebno; o tome kako da naemo sredstva da ivimo
za dugo vreme moga pripravnitva, koje ne donosi nikakva prihoda; o tome kako u neto raditi da
pomognem tetki, i kako ne vidim puta i naina da ma ta uradim u tom pravcu; o tome kako u spasti
na to da nemam ni pare u depu, da nosim pohaban kaput i da ne budem u stanju da nosim Dori male
poklone, da jaem ile paripe i da se pokazujem u povoljnoj svetlosti! Ma koliko da sam bio svestan i
muio sebe sveu da je prljavo i sebino misliti samo na svoju nesreu, ipak sam bio toliko
zaljubljen u Doru, da drukije nisam mogao. Znao sam da je nisko s moje strane to ne mislim o tetki
mnogo vie, a o sebi mnogo manje, ali je zasad sebinost bila nerazdvojna od Dore, a Doru nisam
mogao odgurnuti ustranu za ljubav nijednom ljudskom stvoru. Kako sam se beskrajno bedan oseao
te noi.
to se tie spavanja, neprestano sam sanjao o siromatvu u svim oblicima, ali sam, izgleda, sanjao
bez ikakvih prethodnih ceremonija uspavljivanja. as sam bio sav u ritama i trudio se da prodam
Dori ibice, est smotuljaka za pola penija; as opet dolazio u kancelariju u spavaim haljinama i
izmama, te se gospodin Spenlou bunio to izlazim pred klijente u tako luckastom odelu; as sam
gladno kupio mrvice to su padale sa biskvita staroga Tifija, koji je on redovno jeo im bi na crkvi
Sv. Pavla izbio jedan sat; a onda opet oajno pokuavao da izvadim dozvolu da se oenim Dorom, pri
emu sam u zamenu mogao dati samo jednu rukavicu Urije Hipa, koju je ceo sudski kolegijum
odbacivao; i tako se neprestano, uvek vie-manje svestan da sam u svojoj sobi, prevrtao i bacakao po

postelji, bio laa u moru posteljnih arava i navlaka.

Moja tetka je bila isto tako nemirna, jer sam esto uo kako hoda gore-dole. Dva-tri puta se u toku
te noi pojavljivala u mojoj sobi i prilazila sofi na kojoj sam leao, uvijena u dug flanelski ogrta, u
kojem je izgledala visoka sedam stopa i liila na uznemirenu avet. Prvi put sam se uplaeno trgao, na
to saznadoh da je po nekoj naroitoj svetlosti na nebu zakljuila da gori Vestminsterska opatija i da
je dola da od mene uje je li verovatno da e se i Bakingem-strit upaliti ako vetar promeni pravac.
Zatim sam je, mirno leei, video kako seda pored mene i apue sama za sebe: Jadni deko! A na
to se osetih jo dvadeset puta bedniji pri pomisli koliko nesebino ona misli na mene, a kako
samoivo ja mislim samo na sebe.
Bilo je teko verovati dano koja meni izgleda tako duga moe nekome izgledati kratka. To me
navede da neprestano dugo i dugo mislim o nekoj zamiljenoj zabavi, na kojoj satima igraju i igraju,
da najzad i to pree u san, te sam sluao kako muzika neprestano svira jednu istu melodiju, i gledao
kako Dora igra uvek istu igru, ne okreui glave na mene. ovek koji je cele noi svirao u harfu ba
se uzalud trudio da je pokrije nonom kapom obine veliine, kad se probudih, ili bolje rei
prestadoh nastojati da zaspim, pa videh da je najzad sunce granulo i da obasjava sobu kroz prozor.
Postojalo je u ono vreme jedno rimsko kupatilo pri kraju jedne od ulica koje su polazile sa
Stranda a moda jo i danas postoji u koje sam esto zalazio da se bunem u hladnu vodu. Poto
sam se obukao to sam mogao tie, i ostavivi Pegoti da se stara o tetki, skoih glavake u vodu, pa
onda odoh da se proetam po Hamstedu. Nadao sam se da e mi to otro kretanje malo osveiti duh,
pa mislim i da mi je dosta prijalo, jer sam brzo doao do zakljuka da na prvom mestu treba
preduzeti korake da se poniti ugovor o mome pripravnitvu, te da tako dobijem natrag plaenu taksu.
Dorukovao sam negde u Hitu, pa se vratih peke do Doktorskog doma, sve polivenim ulicama, i
kroz prijatni miris letnjeg cvea, koje je raslo po batama, da ga malo zatim maloprodavci donesu u
grad na glavama, sav obuzet mislima o prvom pokuaju da se snaem u izmenjenim okolnostima.
Ipak stigoh u kancelariju tako brzo, da sam morao da hodam zaludan oko Doma dok se stari Tifi,
uvek prvi, ne pojavi s kljuem. Tada sedoh u jedan kut u hladovinu i stadoh gledati u suncem obasjane
dimnjake, i misliti o Dori, dok naposletku ne doe gospodin Spenlou, sav sve i nakudravljen.
Kako ste, Koperfilde? ree on. Divno jutro!
Krasno jutro, gospodine, rekoh ja. Da li bih mogao da progovorim koju re s vama pre nego
to odete u sud?
Naravno, ree on. Hodite u moju sobu.
Pooh s njim u njegovu sobu, gde on poe da navlai togu i da se doteruje pomalo pred malim
ogledalom koje je bilo nameteno s unutranje strane jednog ormana,
ao mi je to moram da vam kaem, rekoh ja, da imam neke dosta nepovoljne vesti od svoje
tetke.
Nije valjda! ree on. O boe! Nije kaplja?
Nije u pitanju njeno zdravlje, gospodine, odgovorih ja. Pretrpela je teke gubitke. U stvari,
ostalo joj je vrlo malo.
Vi me zaprepaujete, Koperfilde! viknu gospodin Spenlou.
Ja mahnuh glavom.
Zaista, gospodine, njeno se stanje tako izmenilo, da sam hteo da vas zapitam da li bi bilo mogue,
rtvujui izvestan deo plaene takse, razume se, ovo sam umetnuo pod uticajem trenutnog
raspoloenja, nateran hladnim izrazom na njegovom licu, da se poniti ugovor o mome
pripravnitvu?
Niko ivi ne zna ta me je muke stalo da iznesem taj predlog. To je znailo kao traiti milost da
budem osuen na progonstvo od Dore.
Da se poniti vae pripravnitvo, Koperfilde? Da se poniti?

Ja mu objasnih prilino odluno da zaista ne znam kako da stvorim sredstva za ivot, osim da sam
zaraujem. Ne strepim za budunost, rekoh mu, i to jako naglasih, kao da elim da mu dam na
znanje da u danas-sutra ipak nesumnjivo biti dostojan kandidat za njegovog zeta, ali sam zasad
primoran da se sam pomognem.
Jako mi je ao to to ujem, Koperfilde, ree gospodin Spenlou. Neobino ao. Nije obiaj da
se ponitava ugovor o pripravnitvu iz takvih razloga. Takav postupak nije uobiajen u naoj struci.
To nije nimalo zgodan primer. Daleko od toga. A ujedno ...
Vi ste vrlo ljubazni, gospodine, promrmljah ja, oekujui neki ustupak.
Ne, nimalo. Ni govora o tome, ree gospodin Spenlou. A ujedno sam hteo rei: da mi je neto
sudba dala odreene ruke ... da nemam ortaka ... gospodina Dorkinsa ...
Moje se nade sruie u tren oka, ali ja pokuah jo neto.
ta mislite, gospodine, rekoh ja, kako bi bilo da ja govorim sa gospodinom Dorkinsom?
Gospodin Spenlou stade mahati glavom kao da ne veruje u uspeh.
Ne dao bog, Koperfilde, odgovori on, da ja kome inim nepravdu, a najmanje gospodinu
Dorkinsu. Ali poznajem ja svog ortaka, Koperfilde. Gospodin Dorkins nije ovek koji e se
odazvati na predlog te vrste. Gospodina Dorkinsa je teko skrenuti s utabane staze. Znate kakav je
on!
Ja o njemu nesumnjivo nita nisam znao, sem da je isprva sam vodio to preduzee i da sad ivi
sam za sebe u jednoj kui blizu Montegju-skvera, kojoj bi vrlo dobro dolo kad bi je malo prefarbali;
da u kancelariju dolazi sasvim dockan, a odlazi neobino rano, da ga izgleda ni za ta ne pitaju; i da
ima neki mraan umez na gornjem spratu sam za sebe, u kojem se nikada nikakav posao nije vrio i
gde na njegovom stolu lei neka stara uta mapa od debelog kartona, bez ijedne mrlje mastila, o
kojoj se zucka da je stara dvadeset godina.
Da li biste imali to protiv da ja porazgovaram s njim?
Ni najmanje, ree gospodin Spenlou. Ali imam izvesno iskustvo sa gospodinom Dorkinsom,
Koperfilde. Kamo sree da stvar stoji drukije, jer bih vrlo rado iziao u susret vaem shvatanju, u
svakom pogledu. Ne mogu imati nita protiv toga da govorite o tome sa gospodinom Dorkinsom,
ako nalazite da je to vredno truda.
Koristei se tim doputenjem, koje mi on dade uz topli stisak ruke, prosedeo sam do dolaska
gospodina Dorkinsa razmiljajui o Dori, i posmatrajui kako se sunce sa dimnjaka kradom sputa
po zidu kue preko puta. A onda se popeh do gospodin Dorkinsove sobe, i oevidno, kad se pojavih
u njoj, prosto zaprepastih gospodina Dorkinsa.
Uite, gospodine Koperfilde, ree gospodin Dorkins. Uite!
Uoh i sedoh, pa izloih gospodinu Dorkinsu stvar otprilike isto onako kako sam je izloio i
gospodinu Spenlou. Gospodin Dorkins nije nikako izgledao onako straan kako bi se moglo
oekivati, ve vie neki krupan mlakonja, glatka lica, od svojih ezdeset godina, koji je toliko mrkao
burmut, da je u Domu nastalo predanje da on uglavnom i ivi od sredstva za nadraivanje, poto mu u
telu ne ostaje vie mesta za drugu hranu.
Vi ste valjda govorili o tome sa gospodinom Spenlou? ree gospodin Dorkins, poto me je
vrlo nemirno sasluao do kraja.
Ja odgovorih da jesam, i rekoh da je gospodin Spenlou pomenuo njegovo ime.
I rekao da u ja biti protiv toga? upita gospodin Dorkins.
Morao sam mu priznati da je gospodin Spenlou smatrao to za verovatno.
ao mi je to vam moram rei, gospodine Koperfilde, da ja ne mogu potpomoi vau stvar,
ree gospodin Dorkins nervozno. U stvari... nego, ja imam zakazan sastanak u banci, te ete biti
dobri da me izvinete.
On na to ustade vrlo urno i htede da izae iz sobe, kad se ja usudih da mu kaem da to, onda,

izgleda da se stvar ne moe urediti.

Ne! ree gospodin Dorkins i zastade na vratima da odmahne glavom. O, ne! Ja se protivim,
znate to izgovori brzo, i izae napolje. Vama mora biti poznato jedno, gospodine Koperfilde,
dodade pogdeavi opet unezvereno kroz vrata, ako je gospodin Spenlou protivan...
On lino nije protivan, gospodine, rekoh ja.
O, lino, ponovi gospodin Dorkins nestrpljivim tonom. Ja vas uveravam da tu postoji
protivljenje, gospodine Koperfilde. Stvar je bez nade! Ono to elite da se uradi, ne moe se uraditi.
Ja... ja zaista imam sastanak u banci. I on na to prosto pobee trkom, posle ega se, bar koliko je
meni poznato, tri dana nije pojavljivao u Domu.
Poto sam se bio reio da uinim sve to mogu, priekah da doe gospodin Spenlou, pa mu onda
opisah ta se dogodilo, nagovetavajui mu da jo nisam bez nade da e on moi da ublai
neumoljivog gospodina Dorkinsa, samo ako se bude primio tog zadatka.
Koperfilde, odgovori gospodin Spenlou, milostivo se smekajui, ne poznajete vi mog ortaka
gospodina Dorkinsa tako odavno kao ja. Nita nije dalje od mene nego pomisao da mu pripiem ma
i najmanju prepredenost. Ali gospodin Dorkins ima izvestan nain na koji ispoljava svoje zamerke,
a koji esto vara ljude. Ne, Koperfilde, ree maui glavom, gospodin Dorkins se ne da umoliti,
verujte mi!
Bio sam potpuno zbunjen onako izmeu gospodina Spenlou i gospodina Dorkinsa, ne znajui ko
je od ta dva ortaka zaista protivan, ali sam dovoljno jasno video da u firmi postoji neka neumoljivost,
i da o vraanju tetkinih hiljadu funti nee biti ni govora. I tako u nekom stanju duhovne klonulosti,
koje se seam ne ba sa zadovoljstvom, jer mi je i danas jasno, kao to mi je i onda bilo, da je u tome
jo uvek bilo suvie misli o meni samom (mada uvek u vezi s Dorom), napustih kancelariju, pa se
uputih kui.
Pokuavao sam da se pomirim s najgorim i da predstavim sebi u najstroem obliku sve mere koje
e se ubudue morati preduzeti, kad me jedna najamna kola, koja su dolazila za mnom, pa zastala
upravo pred mojim nosom, naterae da pogledam navie. Jedna lepa ruka isprui se kroz prozor i na
mene se stade smeiti ono lice koje nijednom nisam ugledao a da se ne osetim vedar i srean, jo od
onog trenutka kada se ono prvi put osvrnulo na onim starim hrastovim stepenicama sa velikom
irokom ogradom, i kad sam lepotu tog lica doveo u vezu sa prozorom od obojenog stakla u crkvi.
Agnesa! viknuh radosno. O, draga Agnesa! Ba vi, od svih stvorenja na svetu! Kako se radujem
to vas vidim!
Zar zbilja? ree ona svojim srdanim glasom.
Imam toliko mnogo da govorim s vama! rekoh ja. Lake mi je pri dui im vas ugledam. Da
imam arobnu kapicu, nikog ne bih poeleo da vidim nego vas!
ta? upita Agnesa.
Pa, moda prvo Doru, priznadoh crvenei.
Naravno, Doru prvo, nadam se, ree Agnesa nasmejano.
Ali vas odmah za njom, rekoh ja. Kuda idete?
Uputila se u moj stan da poseti moju tetku. Poto je dan bio lep, ona sa velikim zadovoljstvom
pristade da izae iz kola, koja su zaudarala (glava mi je bila u njima za sve vreme razgovora) na talu
smetenu pod stakleni krov za krastavce. Otpustih koijaa, pa me ona uze pod ruku, te poosmo dalje
zajedno. Ona je za mene bila kao neko olienje nade. Kako sam se poeo oseati drukije za tili
asak, im se Agnesa nala kraj mene!
Moja tetka joj je napisala jedno od svojih udnih kratkih pisama, malo duih od banknote na to
bi se obino ograniavali njeni napori na tom polju. U pismu je javila da je zapala u nesreu i da
ostavlja Dover zanavek, ali da se tvrdo reila na to, i da je sada tako dobro da se zbog nje niko ne
mora uznemiravati. Agnesa je na to dola u London da poseti moju tetku, jer je izmeu njih dve ve

dugo godina postajalo uzajamno dopadanje, koje je stvarno vodilo poreklo jo od vremena kad sam
se ja nastanio u kui gospodina Vikfilda. Ree da nije dola sama. S njom su njen otac i Urija Hip.
A oni su sad ortaci, rekoh ja. Bestraga mu glava.
Da, ree Agnesa. Imaju ovde nekog posla, pa sam se i ja koristila prilikom da doem. Ne smete
smatrati da je moja poseta isto prijateljska i nesebina, Trotvude, jer sve se bojim da ne patim od
nekog grubog predubeenja, ne volim da putam tatu samog s njim na put?
Vri li on jo uvek onakav uticaj na gospodina Vikfilda, Agnesa?
Agnesa klimnu glavom.
Takva je promena nastala u naoj kui, ree ona, da biste teko poznali onu milu, staru kuu.
Sad oni stanuju s nama.
Oni? rekoh ja.
Gospodin Hip i njegova majka. On spava u nekadanjoj vaoj sobi, ree Agnesa, i pogleda
navie u moje lice.
Voleo bih da mogu da mu odreujem snove, rekoh ja. Ne bi dugo spavao u njoj.
Ja jo imam onu svoju sobicu, ree Agnesa, u kojoj sam nekad uila. Kako vreme brzo
prolazi! Seate li se? Mala, hrastovinom obloena soba, u koju se ulazi iz salona.
Da li se seam, Agnesa? Kad sam vas ono video kad izlazite iz onih vrata, sa vaom malom,
smenom kotaricom za kljueve koja vam je visila sa strane?
Uvek je ista, ree Agnesa smeei se. Milo mi je to se prijatno seate nje. Bili smo vrlo
sreni.
Zaista! rekoh ja.
Tu sobu jo uvam za sebe, ali ne mogu, znate, da ostavljam gospou Hip samu. Te se stoga,
ree Agnesa mirno, oseam duna da joj pravim drutvo i onda kad bih moda vie volela da budem
sama. Ali inae nemam razloga da se alim na nju. Ponekad mi istina dosauje uzdizanjem svoga sina
u nebo, ali je to kod majke sasvim prirodno. On je vrlo dobar sin.
Pogledah u Agnesu kad izgovori ove rei i ne opazih nikakav znak da je svesna namera Urije
Hipa. Njene se blage, ali ozbiljne oi sretoe sa mojima, i videh u njima onu njenu lepu otvorenost,
dok joj na blagom licu nije bilo nikakve promene.
Glavna je nezgoda njihovog prisustva u kui, ree Agnesa, u tome to ne mogu da budem blizu
tate koliko bih elela, poto je Urija Hip uvek izmeu nas, te ne mogu da bdim nad njim, ako to nije
suvie smelo reeno, onoliko prisno koliko bih htela. Ali ako ga vreba ikakvo izdajstvo ili podvala,
nadam se da e na kraju prosta ljubav ili istina ipak nadjaati. Nadam se da su stvarna ljubav i istina
na kraju krajeva jae od svakog zla i nesree na svetu.
Neki vedar osmeh, koji nikad nisam opazio ni na kojem drugom licu, zamre jo dok sam mislio
kako je krasan i kako sam ga nekad dobro poznavao, na to me ona s brzom promenom izraza na licu
upita (ve smo se bili pribliili mojoj ulici) da li znam ta je dovelo do nesrene promene u
imovnom stanju moje tetke. Kad joj odgovorih da ne znam i da mi to jo nije kazala, Agnesa se
zamisli, i uini mi se da sam osetio kako joj je ruka zadrhtala.
Zatekosmo tetku samu, u nekom uzrujanom stanju. Iskrsla je izvesna razlika u miljenju izmeu
nje i gospoe Krup u pogledu nekog apstraktnog pitanja o tome da li je pristojno da u samakim
sobama stanuju i osobe nenijeg pola pa je moja tetka, nimalo se ne osvrui na vrisku gospoe
Krup, prekinula svaku prepirku izjavivi toj gospoi da zaudara na moj konjak i da je umoljava da
smesta izae iz moje sobe. Gospoa Krup je oba ta izraza primila kao uvredu i izrazila nameru da ih
iznese pred britansko pravoblue, mislei svakako na britansko pravosue, bedem naih narodnih
sloboda.
Moja tetka se, meutim, poto je dobila vremena da se rashladi, dok je Pegoti napolju pokazivala
gospodinu Diku vojnike kod kasarne konjike garde, i poto se uz to jo i jako obradovala Agnesi,

vie ponosila upravo izvojevanom pobedom nego ljutila, te nas doeka dobro raspoloena. Kad
Agnesa poloi eir na sto i sede kraj nje, nisam mogao a da ne pomislim, gledajui njene blage oi i
vedro elo, kako je nekako prirodno da ona tu sedi; kako se tetka, mada je Agnesa tako mlada i
neiskusna, vrsto uzda u nju; i kako je Agnesa stvarno jaka u svojoj jednostavnoj ljubavi i istinitosti.
Poesmo da govorimo o tetkinim gubicima, pa im rekoh ta sam tog jutra pokuao da izvedem.
To je bilo nerazborito, Trote, ree moja tetka, ali uinjeno u dobroj nameri. Ti si plemenit
deko, moda bi trebalo da kaem mladi i ja se ponosim tobom, mili moj. Nego sve je to lepo i
krasno. Hajde sada, Trote i Agnesa, da razmotrimo sluaj Betsi Trotvud, pa da vidimo kako s njom
stoji stvar.
Opazih kako Agnesa preblede, gledajui paljivo u moju tetku. A tetka je, milujui maku, gledala
postojano u Agnesu.
Betsi Trotvud je imala, ree tetka, koja je uvek brigu o svojim novanim poslovima zadravala
za sebe, ne mislim na tvoju sestru, dragi Trote, nego na sebe izvesnu imovinu. Nije vano koliku;
glavno da je bila dovoljno velika da se moglo iveti od nje. ak i vie, jer je neto i zatedela i dodala
glavnici. Betsi je svoj novac jedno vreme ulagala u dravne hartije od vrednosti, ali je kasnije
posluala savet svoga savetnika za poslovne stvari, pa je novac dala na zajam u zemljinu hipoteku.
To je ilo vrlo dobro i donosilo dobru kamatu, dok Betsi nije bilo sve isplaeno. Govorim o Betsi
kao da je kakva ratna laa. E, lepo! Sad je Betsi morala da potrai neki nov nain da uloi novac.
Uinilo joj se da je pametnija od svog pravnog zastupnika, koji u to vreme vie nije bio tako dobar
pravni zastupnik kao nekad, tu mislim na vaeg oca, Agnesa, te je sebi uvrtela u glavu da treba novac
da uloi sama po svom sopstvenom nahoenju. Oterala je svoje svinje ree moja tetka na strano
trite, ali se pokazalo da je pijaca vrlo loa. Prvo je izgubila na akcijama rudnika, pa onda na nekim
gnjurakim drutvima koja su pecala neko potopljeno blago, ili neke sline besmislice, objasni
moja tetka trljajui nos; pa onda opet na rudarstvu, da joj na kraju krajeva, da bude sve potaman,
propadne novac u banci. Ne znam koliko su za izvesno vreme vredele banine akcije, ree tetka;
sto od sto im je, ini mi se, bila najnia vrednost; ali banka je bila na drugom kraju sveta, pa se
survala u ponor, koliko ja znam; u svakom sluaju se raspala, te nikad nee ni hteti ni moi isplatiti ni
ilinga, a u njoj je bio sav novac stare Betsi, svi ilinzi do poslednjega, pa je tamo i propao. Ali ta
sad vredi o tome govoriti.
Tetka zavri taj filozofski pregled, pobedonosno uperivi pogled u Agnesu, kojoj se postepeno
vraala boja u lice.
Je li to cela pria, draga gospoice Trotvud? zapita Agnesa.
Mislim da je i to dovoljno, ree moja tetka. Mogu rei da to ne bi bilo sve da je bilo jo para za
gubljenje. Betsi bi se ve postarala da i to baci za ostalim i tako doda prii jo koju glavu, u to moete
biti sigurni. Ali nesta blaga, pa nesta i prie.
Agnesa je ispoetka sluala ne diui. Boja joj se uvek gubila s lica i vraala, ali je sad slobodnije
disala. inilo mi se da znam zato. Mislio sam da se pobojala da njen otac nije na neki nain kriv za
ono to se dogodilo. Tetka uze njene ruke u svoje, pa se nasmeja.
Je li to sve? ponovi moja tetka. Pa razume se da je sve, sem onog; ,i poive jo dugo u srei i
svakom zadovoljstvu. Moda u jo i to jednog dana moi dodati prii o Betsi. Nego vi ste, Agnesa,
mudra glavica. A i ti, Trote, bar u nekim stvarima, premda ti nije za estitanje sve to uradi, i tu
moja tetka stade mahati glavom prema meni na njoj svojstveni nain. ta da se radi? Tu nam je
poljska kua, koja e sve u svemu donositi, recimo, sedamnaest funti godinje. Mislim da se s tim
moe sigurno raunati. Lepo! I to je sve to imamo, ree tetka, koja je, kao i neki konji, imala
uroenu sklonost da stane napreac kad ti se uinilo da je poletela i da e trati dosta dugo.
Zatim tu je i Dik, ree tetka poto je malo poutala. On donosi sto funti godinje, ali to se,
naravno, mora troiti na njega. Pre bih pristala i da ga udaljim od sebe, iako znam da sam jedina koja

ga cenim, nego da ga zadrim, pa da ne troim njegov novac na njega. Kako emo Trot i ja najbolje
sastaviti kraj s krajem sa ovim to imamo? ta vi velite, Agnesa?
Ja, velim, tetka, upadoh ja, da moram neto raditi!
Da stupi u vojsku, hoe da kae? odgovori tetka uplaeno, ili da ode na more? Neu ni da
ujem za to. Ti ima da bude proktor. Nikakvih rana ni megdana u ovoj porodici, molim vas,
gospodine!
Ba htedoh da objasnim kako ne elim da pribegavam tom nainu obezbeivanja porodice, kad
Agnesa upita da li su moje sobe uzete na dui rok.
Kad ste ve doli na to, ree moja tetka, njih se ne moemo osloboditi bar za est meseci, sem
ako ih ne budemo mogli izdati u pazakup, u to ne verujem. Poslednji je kirajdija umro ovde. Od
est osoba pet bi, razume se, sigurno umrlo zbog te ene u nankinu i flanelskoj suknji. Imam neto
gotovog novca, pa se slaem s vama da bismo najbolje uradili da do kraja zakupa ostanemo ovde, a
da za Dika naemo sobu negde u blizini.
Smatrao sam za dunost da napomenem kako e za tetku biti neprijatno da neprestano ivi na
ratnoj nozi s gospoom Krup, ali ona sasvim kratko odbaci tu zamerku i izjavi da je spremna da
prilikom, prve objave neprijateljstva zauti gospou Krup za ceo ostatak njenog ivota.
Neto sam mislila, Trotvude, ree Agnesa oprezno, da bi ako biste imali vremena ...
Imam dosta vremena, Agnesa. Uvek sam slobodan posle etiri ili pet sati, a imam vremena i rano
ujutro. Sve u svemu, rekoh ja i osetih da sam neto pocrveneo pri pomisli na silne asove koje sam
provodio u trkaranju po sitnim poslovima po varoi i na putu do Norvud-Roda i natrag, imam
vremena i na pretek.
Znam da ne biste imali nita protiv, ree Agnesa prilazei mi i govorei tihim glasom tako
punim nade i uvaenja, da ga i sad ujem, sekretarske dunosti.
ta bih imao protiv, draga Agnesa?
Jer je, nastavi Agnesa, doktor Strong ostvario svoju nameru da se povue i doao da ivi u
Londonu, pa trai od tate da mu, ako moe, preporui koga. Zar vam se ne ini da bi on vie voleo da
ima kraj sebe svog omiljenog biveg uenika, nego ikoga drugog.
Draga Agnesa, rekoh ja, ta bih ja bez vas! Vi ste uvek moj dobri aneo. To sam ve rekao.
Nikad i ne gledam na vas drukije.
Agnesa mi odgovori kroz onaj svoj prijatni smeh da je dovoljno imati jednog dobrog anela,
mislei na Doru, a zatim me podseti da je Doktor imao obiaj da radi u svom kabinetu rano ujutro i
uvee, pa e verovatno moje slobodno vreme sasvim dobro odgovarati njegovim potrebama.
Pomisao da u sam zaraivati svoj hleb, jedva da me je vie radovala od izgleda da u to raditi kod
svog starog uitelja, te, ukratko, postupajui po Agnesinom savetu, sedoh i napisah pismo starom
Doktoru, u kojem izloih svoj cilj i zakazah posetu sutradan u deset sati pre podne. Pismo uputih na
Hajgeit, jer je stanovao u tome meni tako dobro poznatom kraju, pa izaoh i pismo lino predadoh na
potu, ne gubei ni jednog trenutka.
Svako mesto na kojem bi se Agnesa nala dobilo bi, izgleda, neko milo obeleje njenog tihog
prisustva. Kad se vratih kui, zatekoh tetkine ptice kako vise isto onako kako su uvek visile pred
prozorom salona u njenom domu, dok je moja naslonjaa, po ugledu na tetkinu mnogo udobniju, bila
nametena kraj otvorenog prozora, pa je ak i okrugla zelena lepeza, koju je tetka bila donela sa
sobom, bila privrena za prozorski ragastov. Znao sam ko je sve to uradio po tome to je sve
izgledalo mirno, kao uraeno samo od sebe, a mogao sam i smesta pogoditi ko je moje zaputene
knjige doveo u onaj stari red iz mojih kolskih dana, ak da sam i pretpostavljao da je Agnesa bogzna
kako daleko, a ne tu, zaposlena oko njih, smeei se neredu u koji su dospele.
Tetka se sasvim pohvalno izraavala o Temzi koja je zaista izgledala vrlo lepo onako obasjana
suncem, premda ni izbliza onako kao more pred njenom kuicom ali se nije mogla pomiriti sa

londonskim dimom, koji, kako ona ree, sve posipa biberom. U mojoj se sobi, uz rukovodeu
ulogu moje Pegoti, odigravala prava revolucija; i ba sam stajao i posmatrajui mislio kako ak i
Pegoti malo uradi sa mnogo huke i buke, a kako Agnesa mnogo bez ikakve buke, kad se u neko
kucanje na vratima.
Mislim, ree Agnesa i preblede, da je to tata. Obeao mi je da e doi.
Otvorih vrata i pustih unutra ne samo gospodina Vikfilda, nego i Uriju Hipa. Odavno nisam bio
video gospodina Vikfilda. Bio sam pripravan da na njemu uoim veliku promenu posle onog to sam
uo od Agnese, ali me njegov izgled jako potrese.
Tano je da je izgledao mnogo stariji, premda je jo uvek bio onako isto briljivo isto obuen, i
mada jo nije bio izgubio muku lepotu i otmeno dranje; i tano je da je imao neku nezdravu crvenu
boju lica, da su mu oi bile izbuljene i zakrvavljene i da mu je ruka nervozno drhtala, emu sam znao
uzrok, jer sam nekoliko godina gledao njegovo dejstvo, ali me je potreslo neto sasvim drugo;
naime, da je on i pored sve svoje prirodne nadmonosti, koja se jo uvek ispoljavala na njemu, bio
sasvim podloan uticaju onog gmizavog olienja niskosti Urije Hipa. Izvrnuti poloaj tih dveju
priroda u odnosu jedne prema drugoj kod Urije nadmo, kod gospodina Vikfilda zavisnost tee
mi je, bolnije bilo gledati nego ita to sam kadar da izrazim. Da sam video kako majmun zapoveda
oveku, ni taj mi prizor ne bi izgledao sramniji.
A on je to, reklo bi se, i sam uviao. Kad ue, on stade mirno, oborene glave, kao da je toga
sasvim svestan. Ali samo za trenutak, jer mu Agnesa tiho ree:
Tata, evo gospoice Trotvud i Trotvuda, koga ve dugo nisi video! na to on prie i usiljeno
prui ruku mojoj tetki, pa se onda srdanije rukova sa mnom. U tom kratkom trenutku o kojem
govorim videh kako se lice Urije Hipa celo pretvara u zloban podsmeh. Uini mi se da je i Agnesa to
opazila, jer uzmae od njega.
ta je pak tetka opazila, a ta nije, ikam svu nauku o ljudskim fizionomijama da pogodi bez
njenog pristanka. Mislim da nema oveka na svetu koji bi mogao da napravi bezizrazno lice kao ona
kad se samo na to odlui. U prilici o kojoj je re, njeno lice nije nikakvoj svetlosti dozvoljavalo da
obasja njene misli, kao da je bilo kakav mrtav zid. Ona najzad prekide tiinu svojom obinom
odsenou.
No, Vikfilde, ree tetka, a on die glavu i tek sad prvi put pogleda u nju. Priala sam vaoj
keri kako sam sama lepo uloila svoj novac, zato to nisam htela da ga poverim vama, poto ste vi
pomalo zarali u poslovnim stvarima. Odrali smo zajedniko vee i, sve u svemu, vrlo dobro
obavili posao. Agnesa, po mom miljenju, vredi koliko cela vaa firma.
Ako smem ponizno da primetim neto, ree Urija Hip, previjajui se. Ja se potpuno slaem sa
gospoicom Betsi Trotvud i bio bih upravo srean kad bi gospoica Agnesa postala ortak.
Pa vi ste, brate, sami ortak, odgovori tetka, a to je za vas, ini mi se, sasvim dosta. Bar se ja
nadam. Kako zdravlje, gospodine?
Odgovarajui na pitanje koje mu je upueno neobino osorno, gospodin Hip, nelagodno steui
plavu torbu koju je nosio, odgovori da je prilino dobro, pa zahvali mojoj tetki i izrazi nadu da je i
ona dobro.
A vi, master... to jest, mister-Koperfilde, nastavi Urija, nadam se da ste i vi dobro! Raduje me
to vas vidim, gospodine Koperfilde, ma i pod sadanjim okolnostima.
To sam mu poverovao, jer je, izgleda, mnogo uivao u njima.
Sadanje okolnosti nisu onakve u kakvim vai prijatelji ele da vas vide, mister-Koperfilde, ali
novac ne ini oveka ovekom, nego.. ja zaista nisam u stanju da izrazim ta, ree Urija, previjajui
se uliziki, tek, svakako, ne novac!
Tu se rukova sa mnom, ali ne na obian nain, nego stojei podalje od mene i diui i sputajui
moju ruku kao ruicu od pumpe, kao da pomalo zazire od nje.

A ta mislite kako mi izgledamo, master... hou rei mister-Koperfilde? ree umiljavajui se

Urija. Zar vam se ne ini da gospodin Vikfild izgleda sjajno? Godine ne ostavljaju u naoj firmi
mnogo traga, mister-Koperfilde, sem to uzdiu niske, naime majku i moju malenkost, i to
razvijaju, to dodade kao naknadnu misao, lepotu, naime, gospoicu Agnesu.
Posle toga komplimenta on se stade uvijati na tako neprijatan nain, da moja tetka, koja je sedela i
gledala pravo u njega, sasvim izgubi strpljenje.
ta je s tim ovekom, bestraga mu glava! viknu tetka osorno. ta mu je? Da niste
galvanizovani,, gospodine?

Molim, izvinite, gospoice Trotvud, odgovori Urija, znam da ste nervozni.

Jeste li vi pri sebi, gospodine! ree tetka sve vie padajui u vatru. Kako se usuujete da tako
govorite! Nema kod mene ni govora o nervima. Nego ako ste jegulja, gospodine, vi se ponaajte kao
jegulja, a ako ste ovek, onda gospodarite svojim udovima! Svemogui boe, ree tetka van sebe od
ljutine; hoete valjda da mi to vae zmijsko izvijanje i kreveljenje pamet zavee!
Gospodin Hip se prilino pokunji, to bi i mnogi drugi posle takve eksplozije, a videlo se da se
nije sva istutnjala, bar sudei po nainu na koji se kasnije gnevno vrpoljila u svojoj naslonjai i
mahala glavom kao da e svaki as skoiti i ustremiti se na njega. Ali mi on poverljivo ree blagim
glasom:
Meni je dobro poznato, master-Koperfilde, da je gospoica Trotvud, iako vrlo fina dama, veoma
preke naravi; ja stvarno mislim da sam imao zadovoljstvo da je poznajem jo dok sam bio neznatni
pisari, pre nego to ste je i vi znali, master-Koperfilde; i sasvim je prirodno, uveren sam, to je
postala jo osornija pod sadanjim okolnostima, udo je da nije jo i gora! Svratio sam samo da
kaem da emo i mati i ja, i firma Vikfild vrlo rado uiniti sve to se moe pod sadanjim
okolnostima; biemo sreni ako to moemo pomoi. Toliko valjda smem da kaem? obrati se
Urija svom ortaku uz odvratan smeh.
Urija Hip je, ree gospodin Vikfild nekim jednolikim usiljenim tonom, jako preduzimljiv u

poslovima, Trotvude. Potpuno sam saglasan s onim to on rekne. Vi znate da se odavno interesujem
za vas. Ali i nezavisno od toga, potpuno sam saglasan sa onim to Urija kae.
O, kako je to divna nagrada, ree Urija Hip, uvlaei naglo jednu nogu i izlaui se opasnosti da
ga tetka ponovo napadne, uivati takvo poverenje! Ali nadam se da u moi da mu olakam teret
poslova, master-Koperfilde.
Urija Hip mi je velika potpora, ree gospodin Vikfild istim tupim glasom. Imati takvog ortaka,
Trotvude, znai skinuti velik teret s due.
Znao sam da ga je ta ria lisica nagnala da govori sve to da bi ga u mojim oima predstavio u
onoj svetlosti u kojoj se prikazao one noi kad mu je otrovao duevni mir. Video sam isti zloslutni
osmeh na njegovom licu, i video kako me posmatra i vreba.
Vi valjda ne idete, tata? ree Agnesa puna strepnje. Zar se neete vratiti peke sa mnom i sa
Trotvudom?
On bi, rekao bih, pogledao u Uriju pre no to bi odgovorio; da ga ta dobriina ne presee.
to se mene tie, ja sam ugovorio poslovni sastanak, ree Urija; inae bi mi bilo milo da
ostanem sa svojim prijateljima. Ali ostavljam svog ortaka da zastupa firmu. Gospoice Agnesa, va
odani sluga! Laku no elim, master-Koperfilde, i moje najodanije potovanje gospoici Betsi
Trotvud.
Posle tih rei on izae, dobacujui nam poljupce onom svojom ruerdom i kezei se na nas kao
kakva maska.
Posedesmo jo sat-dva u razgovoru o prijatnim starim kenterberijskim danima. Gospodin Vikfild,
ostavi sa Agnesom, ubrzo postade vie nalik na onog starog, iako se na njemu videla neka stalna
potitenost, koje se nikako nije mogao otresti. Ali se ipak razvedrio i oevidno uivao sluajui nas
kako se priseamo sitnih pojedinosti naeg nekadanjeg ivota, od kojih su mnoge i njemu jo bile u
ivoj uspomeni. Ree da ga podsea na ono staro vreme to to je opet sam sa Agnesom i sa mnom, i
da bi bilo divno da se odonda nije nita promenilo. Uveren sam da se u mirnom Agnesinom licu i u
samom dodiru njene ruke na njegovoj miici krio neki uticaj na njega koji je inio uda.
Moja tetka, koja je za sve to vreme bila zaposlena sa Pegoti u drugoj sobi, nije htela da poe s
nama do kue u kojoj su oni stanovali, ali je navaljivala da ja poem, te tako odoh. Veerali smo
zajedno. Po veeri Agnesa sede kraj njega kao nekada, pa mu poe toiti vino. On je primao ono to
mu je ona davala i nimalo vie kao dete pa smo onda svi troje sedeli kraj prozora, dok se mrak
sputao. Smrklo se gotovo sasvim, te on lee na sofu, dok mu je Agnesa neko vreme nametala jastuk
pod glavom i naginjala se nad njega; a kada se vratila k meni kraj prozora, jo nije bila tolika
pomrina da ne bih video kako joj suze blistaju u oima.
Molim boga da nikad ne zaboravim tu milu devojku iz tog doba moga ivota i onu njenu ljubav i
istinitost; to bi, ako me ikada snae, znailo da sam ve blizu kraja, a tada bih ba eleo da je se
seam jasnije no ikad! Ona je ispunjavala moje srce tako dobrim odlukama, tako me svojim
primerom snaila u trenucima slabosti, i tako znala da uputi ni sam ne bih znao rei na koji nain,
jer je bila toliko skromna i blaga, da me nije mnogo savetovala reima onu moju nestalnost u
oduevljenjima, onu moju duevnu kolebljivost, da smatram da njoj treba da zahvalim za ono malo
dobra to sam uinio u ivotu, i za strpljenje s kojim sam podneo sve teke asove.
I kako mi je govorila o Dori dok smo sedeli kraj prozora u mraku; sluala moje hvale o njoj;
hvalila je i sama; i oko te male vilinske prilike, koja mi se usled toga inila jo dragocenija, sipala
zrake svoje sopstvene iste svetlosti! O, Agnesa, sestro mog deakog doba, zato nisam onda znao
ono to sam saznao mnogo kasnije! ...
Kad sioh ha ulicu, spazih jednog prosjaka, koji me, ba kad okretoh glavu prema prozoru mislei
na njene mirne serafimske oi, tre iz misli. On je mrljao kao da je neki odjek onih jutronjih rei:
Slepac! Slepac! Slepac!

GLAVA XXXVI
ODUEVLJENJE

I sutranji dan otpoe jednim skokom u vodu rimskog kupatila, pa onda pooh na Hajgeit. Sad vie
nisam bio klonuo duhom. Nisam se vie bojao pohabanog kaputa, niti eznuo za ilim zelencima. Bio
sam promenio sav svoj nain gledanja na nau skoranju nesreu. Sve su moje misli sad bile
upravljene na pitanje kako da tetki pokaem da svoju dotadnju dobrotu nije traila na bezoseajnog i
nezahvalnog stvora. Sva se moja dunost sastojala u tome da iskoristim bolno iskustvo svoje rane
mladosti, pa da odlunim i nepokolebljivim srcem pregnem na rad. A sva se tekoa sastojala u tome
da dohvatim u ruke sekiru, pa da sam sebi stanem kriti put kroz umu tekoa i obarati drvee dok ne
doem do Dore. I udarih u ustar hod, kao da se sve to moe postii hodom.
Kad sam se naao na dobro poznatom putu za Hajgeit, idui za ciljem sasvim razliitim od onog
ranije, koji je sav bio zadovoljstvo, i s kojim je ovaj sadanji cilj bio u vezi, meni se uinilo kao da se
sav moj ivot potpuno izmenio. Ali to mi nije oduzelo hrabrost. S novim ivotom ila je i nova svrha,
nova namera. Treba uloiti naporan trud, a nagrada je bezmerna. Dora je bila ta neocenjiva nagrada, i
Doru sam morao dobiti.
Poneo me je takav polet, da mi je bilo vrlo ao to mi kaput ve nije malo pohaban. Pomislio sam
da odmah navalim na ono drvee u umi tekoa pod okolnostima u kojima bi se ispoljila moja
snaga. isto mi doe da od jednog starca s naoarima od ice, koji je tucao kamen na putu, zatraim
da mi pozajmi svoj eki, pa da ponem graditi granitni put do Dore.
Toliko sam se zahuktao, da sam se silno zagrejao i zaduvao kao da sam ve zaradio ne znam ta. U
takvom duevnom stanju uleteh u jednu kuicu koja je bila za izdavanje, pa je briljivo pregledah
jer sam oseao potrebu da budem praktian. Divno bi odgovarala za mene i Doru; ispred kue
batica, po kojoj bi Dip trao i kroz gvozdenu ogradu lajao na trgovake pomonike, a gore divna
soba, taman za moju tetku. Izaoh zagrejaniji i bri nego ikada i poleteh tako brzo na Hajgeit, da sam
stigao tamo itav sat pre vremena. Ali i da nisam stigao tako rano, svakako bih najpre morao da se
proetam da bih se izduvao, jer se onakav ne bih smeo pojaviti u drutvu.
Poto sam se podvrgao toj pripremi, prva mi je briga bila da pronaem Doktorovu kuu. Ona nije
bila u onom delu Hajgeita u kojem je Stirford iveo, nego na sasvim drugom kraju varoice, im sam
je pronaao, ja se pod uticajem neke privlanosti kojoj nisam mogao odoleti vratih jednoj
uliici koja je vodila pored kue gospoe Stirford i pogledah preko ugla batenskog zida. Njegova je
soba bila potpuno zatvorena. Vrata staklene bate bila su otvorena, te se videla Roza Dartl kako
gologlava eta brzim, ustrim korakom gore-dole po poljunanoj stazi s jedne strane travnjaka. Na
mene je uinila utisak neke divlje zveri koja vue svoj lanac svom njegovom duinom tamo-amo po
utabanoj stazi i grize svoje roeno srce.
Udaljio sam se tiho sa svog posmatrakog mesta, pa sam, izbegavajui svu tu okolinu i kajui se
to sam joj se uopte pribliio, polako etao sve do deset sati. U ono vreme tu nije bilo one crkve sa
vitkim tornjem na vrhu brega da mi kae koje je doba. Tamo gde je sada, nalazilo se neko staro
zdanje od crvene opeke koje je sluilo kao kola, u koju mora da je kako mi se danas ini, bilo divno
ii kao ak.
Pribliih se Doktorovoj kui dosta stara zgrada, na koju je morao utroiti silan novac, bar
sudei po ukrasima i opravkama koje kao da su bile tek dovrene i ugledah samog Doktora kako
eta jednom stranom bate, onako u dokolenicama i sa svim ostalim, kao da uopte nije prestao da
eta jo od mojih akih dana.

Uz njega je bilo i njegovo staro drutvo: visoko drvee, kojega je bilo svuda unaokolo, i nekoliko
vrana, koje su gledale za njim, kao da su im o njemu pisale vrane iz Kenterberija da nikako ne smeju
da ga izgube iz vida.
Svestan da bi bilo sasvim nemogue privui njegovu panju sa takve daljine, usudih se da sam
otvorim kapiju, pa pooh za njim da ga sretnem im se okrene. Poto se okrete i poe prema meni,
neko vreme je gledao u mene zamiljeno, oevidno uopte ne mislei o meni, a onda se na njegovom
dobrom licu ukaza osmeh neobinog zadovoljstva i on me dohvati za obe ruke.
Gle, dragi Koperfilde, ree Doktor, pa vi ste itav ovek! Kako ste mi? Radujem se to vas
vidim. Dragi moj Koperfilde, koliko bolje izgledate! Sasvim ste ... hm, da! ... boe, boe!
Izrazih nadu da je i on dobro, a i gospoa Strong isto tako.
O, pa da! ree Doktor. Ani je sasvim dobro i radovae se da vas vidi. Vi ste uvek bili njen
ljubimac. Sino je to rekla kad sam joj pokazao vae pismo. I... da, nema sumnje, vi se seate
gospodina Deka Meldona, Koperfilde?
Sasvim dobro, gospodine.
Pa, naravno, ree Doktor. I on je dobro.
Zar se vratio kui, gospodine? upitah ja.
Iz Indije? ree Doktor. Da, gospodin Dek Meldon nije mogao da podnese klimu, dragi moj.
Gospoa Marklham... niste zaboravili gospou Marklham?
Da zaboravim Starog Ratnika? I to za tako kratko vreme!
Gospoa Marklham se strano grizla zbog njega, sirotica, te smo ga opet doveli kui, pa smo mu
kupili jedno malo mesto u nadletvu za patente, ono mu mnogo bolje prija.
Poznavao sam toliko gospodina Deka Meldona, da sam mogao pogoditi da je to mesto gde nema
mnogo da se radi i gde je dobra plata. Hodajui gore-dole s rukom na mome ramenu i s ljubaznim
licem okrenutim meni s puno ohrabrenja, on nastavi:
A sad, dragi Koperfilde, da govorimo o vaem predlogu. On je za mene povoljan i prijatan, nema
zbora, ali zar vi ne biste mogli nai neto bolje? Vi znate da ste se odlikovali kad ste bili kod nas.
Osposobili ste se za mnoge dobre stvari. Poloili ste temelje na kojima bi se mogla podii svaka
zgrada, i zar ne bi bila teta da prolee svoga ivota poklonite sitnom poslu kakav vam ja mogu
ponuditi?
Opet jako pocrveneh i poeh se, sve mi se ini, izraavati pesnikim stilom da to bolje potkrepim
svoju molbu, pri emu podsetih Doktora da ja ve imam svoje zanimanje.
E, pa dobro, dobro, odgovori Doktor, tano! To je ve svakako druga stvar, poto ve imate
zanimanje i poto ste ve zauzeti pripremanjem za taj poziv. Ali dobri moj mladi prijatelju, ta je
sedamdeset funti godinje?
To udvostruava na prihod, Doktore, rekoh ja.
Boe moj! odgovori Doktor. Kad ovek pomisli na to! Mada to ne znai da e vaa plata biti
ograniena na sedamdeset funti godinje; ja sam uvek imao na umu i poneki poklon mladom
prijatelju koga bih uzeo u slubu. Nesumnjivo, ree Doktor jo jednako hodajui gore-dole s rukom
na mom ramenu, uvek sam uzimao u obzir i kakav godinji poklon.
Uvaeni moj uitelju, rekoh ja, sad ve zaista bez ikakvog znaenja, kome ja i inae dugujem
vie nego to sam u stanju da iskaem ...
O, ne, ne, upade Doktor. Izvinite!
Ako ste voljni da uzmete ono vreme koje vam ja mogu staviti na raspolaganje, to jest moja jutra i
veeri, i smatrate da to vredi sedamdeset funti godinje, vi ete mi uiniti neiskazanu uslugu.
O, boe, ree Doktor naivno. Kad ovek pomisli da tako malo novca znai tako mnogo! Boe
moj! Nego kad budete nali ta bolje, vi ete otii, je 1 te? Hajde, dajte mi re! ree Doktor, koji se
uvek pozivao na ast kod nas pitomaca.

Dajem vam re, gospodine! odgovorih ja onako na na stari aki obiaj.

Onda neka tako bude! ree Doktor i potapa me po ramenu, pa tu i ostavi ruku, dok smo jednako
hodali gore-dole.
A biu jo sto puta sreniji, gospodine, rekoh ja, uz neto malo, kako se nadam, nevinog
laskanja, ako budem mogao da radim na Reniku.
Doktor zastade, pa me opet nasmejan potapa po ramenu i kliknu sa izrazom likovanja, koje je
bilo milina gledati, kao da sam bio pronikao do najveih dubina ljudskog shvatanja:
Pogodili ste, mladi prijatelju. Radiete na Reniku!
Kako je i moglo biti to drugo! Depovi su mu bili puni renika, i isto tako i glava. Dikljao je iz
njega u svima pravcima. Ree mi da je znatno napredovao u tome poslu otkako je napustio rad u
koli, i da mu nita ne bi moglo biti podesnije nego moj predlog da radimo jutrom i veerom, poto
je imao obiaj da preko dana eta i smilja. Hartije su, ree, donekle u neredu, zbog toga to mu se
Dek Meldon u poslednje vreme bio ponudio da mu ponekad pomogne kao sekretar, a nije bio
navikao na takav posao; ali emo mi to brzo dovesti u red, pa onda nastaviti sve pevajui. Kasnije,
kad sam ve bio prilino uao u posao, uvideh da su napori gospodina Deka Meldona stvorili vie
tete nego to sam oekivao, jer njemu nije bilo dosta to je napravio mnogobrojne greke, ve i po
Doktorovom rukopisu naarao glave tolikih vojnika i gospoa, da se esto ve nisam mogao snai u
pravom lavirintu te zbrke.
Doktor je bio sasvim zadovoljan izgledom da emo obojica raditi na tom slavnom delu, te se
dogovorismo da ponemo sledeeg jutra u sedam sati. Trebalo je da radimo po dva sata ujutro, i po
dva do tri sata uvee, osim subote, kad je trebalo da se odmaram. Nedeljom je, naravno, takoe bio
predvien odmor, te sam to smatrao za vrlo pogodne uslove.
Poto tako na obostrano zadovoljstvo ugovorismo plan budueg rada, Doktor me uvede u kuu da
se javim gospoi Strong, koju zatekosmo kako u novoj Doktorovoj sobi za rad isti knjige od
praine to je samo ona smela, poto tako slobodno ophoenje sa svojim svetim ljubimcima
Doktor nije doputao nikom drugom.
Oni su mene radi bili odloili doruak, te tako odmah svi posedasmo za sto. Nismo dugo sedeli,
kad po licu gospoe Strong poznadoh da neko dolazi pre no to sam uo bilo kakav um. Na vratnice
ue nekakav gospodin na konju, pa poto uvede konja u malo dvorite, idui s uzdom prebaenom
preko ruke sasvim kao da je kod svoje kue, priveza konja za alku u zidu prazne upe za kola i ue u
trpezariju s biem u ruci. To je bio gospodin Dek Meldon, i meni se uini da se gospodin Dek
Meldon nije u Indiji nimalo izmenio na bolje. Ali moja je vrlina, u to doba bila zverski nemilosrdna
prema onim mladim ljudima koji ne seku drvee u umi Tekoe{39}, te se moj tadanji utisak mora
primiti s izvesnom opreznou.
Gospodine Dek, ree Doktor, Koperfild!
Gospodin Dek Meldon se rukova, ali, kako mi se uini, ne vrlo srdano, i to jo sa izgledom
nemarnog pokroviteljstva, to je mene u potaji znatno uvredilo. Ali ta njegova mlitava nemarnost bila
je kod njega stalna pojava, sem kad bi se obraao svojoj roaci Ani.
Jeste li dorukovali jutros, Dek? ree Doktor.
Ja skoro nikad ne dorukujem, gospodine, odgovori on s glavom zabaenom unazad u
naslonjai. Nekako mi je to dosadno.

Ima li danas to novo? upita Doktor.

Ba nita, gospodine, odgovori gospodin Meldon. Govori se mnogo o tome kako je svet
gladan i nezadovoljan tamo negde na severu, ali ljudi su uvek negde gladni i nezadovoljni.
Doktor se uozbilji, pa ree kao da eli da promeni predmet razgovora:
Znai da nema uopte nikakvih novosti, a kako se kae: ,Nita novo znai sve dobro.
Ima u novinama dugaki izvetaj o nekakvom ubistvu, primeti gospodin Meldon, ali uvek
poneko bude ubijen, te ga ja nisam itao.
Ispoljavanje ravnodunosti prema svima postupcima i strastima ljudskim nije se, ini mi se,
smatralo toliko otmenom osobinom u to vreme, koliko se kasnije poelo smatrati. Jedno vreme je to,
seam se, bilo jako u modi. Ponekad su otmene gospoe i otmena gospoda koje sam imao prilike da
sreem izvodili to s tolikim uspehom, da su se slobodno mogli roditi i kao gusenice. Moda je to
onda na, mene ostavilo utoliko jai utisak to je za mene bilo neto novo, ali svakako nije posluilo
da u mojim oima uzdigne gospodina Deka Meldona, ili da mi ulije poverenje u njega.
Doao sam da upitam da li bi Ana elela veeras u operu, ree gospodin Meldon okrenuvi se
njoj. To je poslednja dobra predstava u ovoj sezoni, a uestvuje jedna pevaica koju bi svakako
trebalo da uje. Zaista je izvanredna, a uz to i draesno runa, i opet postade mlitavo ravnoduan.
Doktor koji je uvek sa radou primao sve to je moglo priiniti zadovoljstvo njegovoj mladoj
eni, okrete se prema njoj i ree:
Mora ii, Ani, mora ii.
Vie bih volela da ne idem, ree ona, Doktoru. Vie volim da ostanem kod kue. Mnogo bih
vie volela da ostanem kod kue.
Ne gledajui u svog roaka, ona se okrete meni, pa se stade raspitivati o Agnesi, i najzad zapita
hoe li je videti danas i ima li izgleda da e Agnesa u toku dana doi do nje; pri emu je izgledala

tako uznemirena, da sam se udio kako ak i Doktor, koji je mazao maslom svoj prepeeni hleb,
moe da bude tako slep, pa da ne vidi tako oevidnu stvar.
Ali on nije nita opaao. Govorio joj je dobroudno da je mlada, te da bi trebalo da se zabavlja i
provodi, umesto to doputa da joj ivot prolazi pored dosadnog starca. Osim toga, ree, eli da mu
ona otpeva sve pesme te nove pevaice, a kako da ih peva ako ne ide da ih uje? I tako Doktor ostade
pri svome sve dok nije za nju ugovorio izlazak; te tako ostade na tome da gospodin Dek Meldon
ponovo doe na veeru. Poto su to ugovorili, on ode, verovatno u svoje Odeljenje za patente, ali kao
uvek na konju, i kao bez ikakvog cilja.
Mene je sutradan zanimalo da ujem dali je Ani ila. Nije. Ali je poslala u London nekog da otkae
njenom roaku, pa je posle podne otila da poseti Agnesu, nagovorivi Doktora da i on poe s njom,
i tako su se, kako mi ree Doktor, vratili kui preko polja, posle vrlo prijatno provedene veeri. Na to
se stadoh pitati bi li otila da Agnesa nije sluajno u gradu, i je li i tu po sredi neki Agnesin dobar
uticaj.
Nije izgledala bogzna kako srena, kako mi se inilo, ali joj je lice bilo ili zaista estito, ili vrlo
pretvorno. esto bih bacio pogled na to lice, jer je sedela u prozoru za sve vreme dok smo mi radili,
ili nam spremala doruak koji smo jeli onako na dohvat, poto smo bili u toku rada. Kad u devet sati
pooh od nje, ona je kleala na podu kraj Doktorovih nogu i navlaila mu cipele i dokolenice. Preko
lica joj je padala laka senka zelenog lia koje je visilo ispred prozora niske sobe; i celim sam putem
do Doma mislio o onoj noi kad sam je video kako gleda u njega dok on ita.
Sad sam bio prilino zaposlen; ustajao sam u pet ujutro, a vraao se kui u devet ili deset uvee.
Ali sam oseao beskrajno zadovoljstvo to sam tako zauzet i nikad nipoto ne bih poputao; uvek sam
sa puno oduevljenja oseao da utoliko vie radim na tome da zasluim Doru, ukoliko se vie
zamaram. Jo se nisam bio pokazao Dori u svom novom promenjenom poloaju, zato to je trebalo
da kroz koji dan doe u posetu gospoici Mils, te sam dotle odlagao sve to sam imao da joj kaem,
jedino sam je u pismima izvestio jer je nae dopisivanje jo uvek ilo tajno, preko gospoice Mils
da imam mnogo da joj priam. U meuvremenu smanjih upotrebu pomade za kosu, potpuno se
odrekoh miriljavog sapuna i vode od majine duice i prodadoh tri prsnika po znatno nioj ceni no
to sam ih kupio, poto su mi izgledali i suvie raskoni za moj strogo tedljivi nain ivota.
Ali kako jo nisam bio zadovoljan svim tim koracima, te sam goreo od nestrpljenja da jo to
preduzmem, odoh da posetim Tredlsa, koji je sada stanovao iza pregrade u jednoj kui u Kasl-stritu u
Holbornu. Povedoh i gospodina Dika, koji je ve dvaput iao sa mnom na Hajgeit i obnovio svoje
drugarstvo sa Doktorom.
Poveo sam gospodina Dika zato to je on, poto je bio jako osetljiv prema nedaama moje tetke i
tvrdo verovao da nikakav galijot ili robija ne radi koliko ja, poinjao da biva, nemiran i da se brine,
toliko da je gubio raspoloenje i volju za jelo u nedostatku kakvog korisnog zaposlenja. U takvom
stanju oseao se nesposobniji nego ikad da zavri svoju predstavku, i to je napornije radio na njoj,
sve ee je nesrena glava Karla I upadala u nju. Poto sam ozbiljno strepeo da mu se bolest ne
pogora ako mu ne tutnemo u glavu neku bezazlenu muicu, i navedemo ga tako da poveruje da je
koristan, ili ako ne budemo bar mogli nai nekakav nain da bude stvarno koristan, to bi bilo bolje
reio sam da vidim da li nam tu Tredls ta moe pomoi. Pre no to odosmo do njega, napisah mu
potpun izvetaj o svemu to se dogodilo, na to mi Tredls odgovori jednim pismom punim izraza
aljenja i prijateljstva.
Naosmo ga uveliko zaposlena; nadneo se nad svoju mastionicu i svoje hartije, a krepio se
bacajui pogled na onaj stalak sa cveem i onaj mali okrugli sto u jednom kutu sobe. Doeka nas
srdano i sa gospodinom Dikom se sprijatelji za tili as. Gospodin Dik objavi sa potpunom
sigurnou da ga je ve ranije video, na to mi obojica rekosmo: Vrlo verovatno.
Prva stvar o kojoj sam imao da pitam za savet Tredlsa bila je u ovome: bio sam uo da, su mnogi

ljudi koji su se odlikovali u raznim pothvatima zapoeli ivot kao izvetai sa sednica Parlamenta.
Kako mi je Tredls pomenuo novine kao jednu od svojih nada, ja sam bio zdruio te dve stvari, te sam
u svom pismu kazao Tredlsu da elim da znam kako bih se osposobio za taj posao. Sad me Tredls
izvesti, poto se bio raspitao o tome, da ak i najobinije mehaniko znanje koje je neophodno
onome ko hoe da bude na visini u tome poslu da ak i ono gotovo uvek, izuzeci su vrlo retki,
zahteva da ovek potpuno savlada tajnu stenografije, kako u pogledu pisanja, tako i u pogledu itanja;
a da taj napor odgovara otprilike naporu utroenom da se izui nekih est jezika; to bi se moglo i
postii postojanim zapinjanjem u radu u toku nekoliko godina. Tredls je trezveno pretpostavio da je
ve time stvar skinuta s dnevnog reda. Ali ja samo osetih da tu zaista ima da se obori neto povisokog
drvea, te se odmah odluih da sa sekirom u ruci prokrim sebi put do Dore kroz taj gusti.
Jako sam vam zahvalan, dragi Tredlse, rekoh mu ja. Sutra poinjem.
Tredls me pogleda zaprepaeno, to i nije bilo udno; nije jo pojma imao o silini moga zanosa.
Kupiu knjigu, rekoh ja, u kojoj je izloen dobar sistem te vetine; radiu po njoj u Domu, gde
nemam ni priblino dovoljno posla; i vebe radi, hvatau govore na suenjima... Tredlse, dragi
mladiu, savladau to!
E to jest, jest, ree Tredls razrogaivi oi, nisam imao ni pojma da ste tako odluan ovek,
Koperfilde!
Ne znam ni kako bi mogao imati pojma, jer je to i za mene samoga bilo neto novo. Ali preoh
preko toga, pa povedoh razgovor o gospodinu Diku.
Znate, ree gospodin Dik zamiljeno, ako bih mogao da se upregnem, gospodine Tredlse, ako
bih mogao negde da lupam bubanj ili da duuem u bilo ta.
Jadnik! Nimalo ne sumnjam da je od srca eleo neki takav posao vie nego ita drugo. Tredls, koji
se ne bi nasmejao ni za ta na svetu, odgovori pribrano:
Ali vi ste pravi vetak u krasnopisu, gospodine. Vi ste mi to kazali, zar ne Koperfilde?
Sjajno! rekoh ja. I zaista je bilo tako. Pisao je neobino lepo i itko.
ta mislite, gospodine, ree Tredls, da li biste mogli da prepisujete spise koje bih vam
nabavljao?
Gospodin Dik pogleda s puno sumnje u mene:
A, Trotvude?
Ja potvrdno klimnuh glavom. Gospodin Dik uini to isto i uzdahnu.
Ispriajte mu o predstavci, ree gospodin Dik.
Ja objasnih gospodinu Tredlsu kako postoji izvesna tekoa da se glava kralja Karla I odstrani iz
rukopisa gospodina Dika; a za to vreme je gospodin Dik gledao u Tredlsa s puno potovanja i
ozbiljno i sisao palac.
Ali ti su spisi o kojima ja govorim ve napisani i svreni, ree Tredls posle kratkog
razmiljanja. Gospodin Dik nema nita da radi na njima. Zar to nije neto drugo, Koperfilde? U
svakom sluaju, zar ne bi bilo dobro da pokuamo?
To nam uli nove nade. Poto se Tredls i ja posavetovasmo u jednom kutu, dok nas je gospodin Dik
zabrinuto posmatrao sa svoje stolice, smislismo jedan nain na osnovu kojeg smo ga sutradan
zaposlili sa sjajnim uspehom.
Na jedan sto kraj prozora u Bakingem stritu postavismo pred Dika posao koji je Tredls bio
nabavio za njega, a koji se sastojao u tome da se, ne seam se koliko puta, prepie neki zvanian
dokumenat o pravu upotrebe puta dok na drugom stolu rairismo poslednji, nedovreni original
velike predstavke. Uputismo gospodina Dika da tano prepisuje ono to je pred njim, ne odstupajui
nimalo od originala, a im oseti potrebu da uini ma i najmanju aluziju na kralja Karla I, da smesta
otri do svoje predstavke. Preporuismo mu da bude odluan u tome i ostavismo tetku da ga
posmatra. Tetka nam je docnije priala da je on ispoetka bio kao kakav ovek koji udara u veliki

bubanj, jer je stalno svoju panju posveivao as jednoj stvari, as drugoj, ali da je najzad uvideo da
ga to dovodi u zabunu i zamara, pa je, poto mu je prepisivanje bilo jasno pred oima, ubrzo zaseo za
njega sasvim poslovno, a predstavku odloio za pogodnije vreme. Ukratko reeno, iako smo dobro
pazili da mu ne dajemo suvie posla, i mada nije poeo da radi odmah od ponedeljnika, on je do
sledee subote uvee zaradio deset ilinga i devet penija, i nikad dok sam iv neu zaboraviti kako je
iao od duana do duana u susedstvu da svoje blago promeni u srebrnjake od est penija, ili kako ga
je s oima punim suza od radosti i ponosa doneo mojoj tetki poredavi ga u obliku srca na jednom
posluavniku. Otkako se korisno zaposlio, on kao da je pao pod blagotvorni uticaj neke arolije; i
ako je te subote uvee bilo srenog oveka na ovome svetu, to je nesumnjivo bio taj zahvalni stvor,
koji je smatrao da je moja tetka najdivnija ena, a ja najdivniji mladi na ovome svetu.
Sad nema vie ni govora o gladovanju, Trotvude, ree gospodine Dik, rukujui se sa mnom u
jednom kutu. Ja u raditi za nju, gospodine! i stade mahati po vazduhu sa svojih deset prstiju kao da
su to deset novanih zavoda.
Teko mi je rei ko je bio zadovoljniji, Tredls ili ja.
Ovo je zaista, ree najednom Tredls, vadei iz depa neko pismo i dajui ga meni, sasvim
potisnulo iz moje glave pismo gospodina Mikobera!
To je pismo (Mikober nikad nije proputao priliku da napie kakvo pismo) bilo upueno meni,
dobrotom T. Tredlsa, lana Unutarnjeg pravnikog drutva. Pismo je glasilo:

Dragi moj Koperfilde,
Moda vas nee iznenaditi vest da je neto iskrslo. Moda sam vam ve ranije u nekoj prilici
nagovestio da sam tako neto i oekivao.
Uskoro u se nastaniti u jednoj varoi u unutranjosti naeg blagoslovenog ostrva (gde je, mogu
rei, drutvo srena meavina zemljoradnika i duhovnika), u kojoj u biti u tesnoj vezi sa jednom od
uenih profesija. Na putu me prate gospoa Mikober i na podmladak. Sva je prilika da e se u
budunosti na prah nai pomean na groblju uz sveto i velianstveno zdanije po kojem je i varo na
koju mislim izala na glas, mogu rei od Kine do Perua.
Opratajui se sa modernim Vavilonom, u kojem smo proli kroz mnoge mene i to, mogu
rei, ne neasno, gospoa Mikober i ja nismo u stanju da zatajimo od vlastitog srca da se time ujedno
rastajemo, moda na koju godinu, a moda i zanavek, od jedne osobe koja je u tesnoj vezi s oltarom
naeg domaeg ivota. Ako biste uoi takvog naeg odlaska hteli da poete sa naim zajednikim
prijateljem, gospodinom Tomom Tredlsom, do naeg sadanjeg prebivalita, da tu izmenjate elje
koje prirodno odgovaraju takvoj prilici, podariete veliku blagodet oveku koji ostaje vazda va
Vilkins Miber.

Bilo mi je milo to sam uo da je gospodin Mikober zbrinuo svoj prah i pepeo i da je jedva
jednom neto iskrslo. Saznavi od Tredlsa da se poziv odnosi na to vee, koje je ve bilo poodmaklo,
ja izjavih da sam gotov da mu ukaem ast, te poosmo zajedno prema stanu u kojem je gospodin
Mikober iveo pod imenom gospodina Mortimera, a koji se nalazio pri vrhu Greis-In-Roda.
U tom stanu je broj prostorija bio tako ogranien, da zatekosmo blizance, sad od svojih osam do
devet godina, kako lee u jednom krevetu za sklapanje u porodinoj sobi za sedenje, gde je u jednom
bokalu sa umivaonika gospodin Mikober ve bio pripremio ono to je on zvao meavinom
prijatan napitak po kojem je gospodin Mikober bio uven. Tom prilikom imao sam zadovoljstvo da
obnovim poznanstvo sa mladim gospodinom Mikoberom, u kome videh punonadenog deka od
nekih dvanaest do trinaest godina, a u velikoj meri podloan onom nemiru udova koji nije retka
pojava kod mladei njegovih godina. Isto se tako bolje upoznadoh i sa njegovom sestrom,
gospoicom Mikober, u kojoj je, kako nam ree gospodin Mikober, njena majka obnovila svoju

mladost kao Feniks.

Dragi Koperfilde, ree mi gospodin Mikober, vi i gospodin Tredls nalazite nas na pragu
selidbe, te nam neete zameriti zbog nezgoda koje neizbeno prate takvo stanje.
Dok sam mu davao prikladan odgovor, bacih pogled oko sebe i opazih da su porodine stvari ve
spakovane, a da koliina njihovog prtljaga nije ni u kom sluaju golema, estitah gospoi Mikober
na promeni koja stoji pred njima.
Dragi Koperfilde, ree mi gospoa Mikober, ja sam tvrdo uverena da vi oseate prijateljsko
interesovanje za sve nae stvari. Moja porodica moe, ako joj je volja, smatrati ovo kao neko
progonstvo, ali sam ja ena i majka, pa neu nikad napustiti gospodina Mikobera.
Oi gospoe Mikober prizvae u pomo Tredlsa, koji se sloi s njom s puno oseanja.
Takvo je bar moje miljenje, ree gospoa Mikober, dragi moj gospodine Koperfilde i
gospodine Tredlse, u pogledu obaveze koju sam uzela na sebe kad sam ponovila neopozive rei: ,Ja,
Ema, primam tebe, Vilkinse... No pre toga sam pri svetlosti ika proitala slubu za venanje i iz
nje izvukla zakljuak da nikad ne mogu ostaviti gospodina Mikobera. Pa ga ja, ree gospoa
Mikober, mada je mogue da se i varam u pogledu shvatanja tog obreda, nikad napustiti neu.
Draga moja, ree gospodin Mikober pomalo nestrpljivo, ja nemam ni pojma da neko oekuje
od tebe da uradi tako neto.
Ja dobro znam, dragi Koperfilde, nastavi gospoa Mikober, da sada kocku svoje sree bacam
meu tui svet, a isto tako dobro znam da razni lanovi moje porodice, kojima je gospodin Mikober
pisao na vrlo otmen nain i obavestio ih o toj injenici, nisu ni glave okrenuli na njegova saoptenja.
Ja sam moda praznoverna, ree gospoa Mikober, ali mi se ini da je gospodinu Mikoberu
sueno da nikad ne dobije odgovor na vei broj saoptenja koja pie. Po utanju moje porodice mogu
predskazati da je ona protivna mojoj odluci, ali ne bih dopustila da me iko skrene sa staze dunosti,
gospodine Koperfilde, ak ni moj tata ili mama, da su neto jo ivi.
Izrazih svoje miljenje da to zbilja znai ii pravim putem.
To moda predstavlja izvesnu rtvu, ree gospoa Mikober, zakopati se u neki mali gradi sa
katedralom, ali ako je to rtva s moje strane, nema sumnje, gospodine Koperfilde, da je onda jo vea
rtva od strane oveka gospodin-Mikoberovih sposobnosti.
O! Vi dakle idete u varo sa katedralom? rekoh ja.
Gospodin Mikober, koji nam je svima toio iz bokala za umivanje, ree:
U Kenterberi. U samoj stvari, zakljuio sam sporazum po kojem sam se obavezao naem
prijatelju Hipu da ga sluim i da mu pomaem u svojstvu... u svojstvu poverljivog sekretara.
Ja se zapiljih u gospodina Mikobera, koji je neiskazano uivao u mome iznenaenju.
Moram vam priznati, ree on sa zvaninim izgledom, da su poslovne navike i mudri saveti
gospoe Mikober u velikoj meri doprinele ovom uspehu. Viteku Rukavicu o kojoj je gospoa
Mikober neto govorila u jednoj ranijoj prilici, i koju smo bacili u obliku jednog oglasa, prihvatio je
moj prijatelj Hip, to je dovelo do uzajamnog sporazuma. O mome prijatelju Hipu, ree gospodin
Mikober, koji je ovek neobino dovitljiv, elim da govorim sa svim moguim potovanjem. Moj
prijatelj Hip nije odredio neku previsoku svotu kao stvarnu nagradu, ali je mnogo uradio za mene da
me izvue iz novanih neprilika, raunajui na vrednost mojih usluga; a u njihovu vrednost i ja sam
verujem. Sva okretnost i umna sposobnost kojima moda raspolaem, ree gospodin Mikober,
razmetljivo potcenjujui sebe, i uz onaj svoj stari otmeni stav, bie posveene slubi moga prijatelja
Hipa. Sa zakonom sam se ve donekle upoznao u svojstvu optuenika u graanskim sporovima, a uz
to u odmah prilei da prouim komentare jednog od najodlinijih i najistaknutijih engleskih
pravnika. Verujem da je nepotrebno dodavati da time mislim na gospodina sudiju Blekstona.
Te primedbe i, u stvari vei deo razgovora te veeri, prekidala je esto gospoa Mikober
otkriima da mladi gospodin Mikober as sedi na svojim cipelama, ili dri glavu obema rukama, kao

da osea da mu se klima, ili sluajno udara nogom Tredlsa ispod stola, ili trlja nogu od nogu, ili ih
alje na takvu daljinu od sebe, da to ve izgleda na utrb prirode, ili lei porebarke s kosom
zamoenom u vinske ae, ili na neki drugi nain daje maha nemiru udova, protivno optim
interesima drutva; a prekidao ih je i nain pun negodovanja na koji je mladi gospodin Mikober
primao ta otkria. Ja sam za sve to vreme sedeo zapanjen saoptenjem gospodina Mikobera i pitao se
ta to sve treba da znai, kad gospoa Mikober nastavi nit razgovora i privue moju panju.
Ja naroito molim gospodina Mikobera, ree gospoa Mikober, dragi gospodine Koperfilde,
da dobro pazi da svojim predanim radom na toj nioj grani prava ne dovede van domaaja svojih sila
sam vrh toga drveta. Ubeena sam da e se gospodin Mikober, kad se posveti struci koja tako
odgovara njegovim plodonosnim svojstvima i njegovoj tenoj reitosti, van svake sumnje odlikovati.
Eto, gospodine Trealse, uzmimo na primer poloaj sudije, pa ak i kancelara, ree gospoa
Mikober s izrazom duboke misaonosti na licu, da li ovek stupajui u takvo zvanje, kakvoga se
gospodin Mikober sad primio stavlja sebe van domaaja tih istaknutih poloaja?
Draga moja, primeti gospodin Mikober, ali pogledajui i sam upitno u gospodina Tredlsa,
imamo pred sobom dosta vremena za razmatranje takvih pitanja.
Ne, nikako Mikobere! odgovori ona. Tvoja greka u ivotu lei u tome. to ne gleda dovoljno
daleko ispred sebe. Ako emo pravo, ti si duan prema svojoj porodici, ako ne prema sebi samom, da
jednim pogledom obuhvati na vidiku i najdalju taku do koje te tvoje sposobnosti mogu dovesti.
Gospodin Mikober se nakalja i otpi gutljaj puna s izrazom krajnjeg zadovoljstva jo uvek
gledajui u Tredlsa, kao da bi hteo da uje njegovo miljenje.
Pa, znate, gospoo Mikober, gola stvarnost u ovom sluaju, ree Tredls blago joj ukazujui na
istinu, hou da kaem prozaina injenica, znate ...
Sasvim tano, ree gospoa Mikober, dragi gospodine Tredlse, ja i elim da budem to je
mogue prozainija i bukvalnija kad je re o tako vanoj stvari.
... da, ree Tredls, ta grana prava, ak i kad bi gospodin Mikober bio pravi belenik ...
Sasvim! ree gospoa Mikober, Vilkinse, ti kilji, pa posle nee moi gledati pravo.
... nema nikakve veze, nastavi gospodin Tredls, s tim. Samo pravi vii dravni pravobranilac
moe biti izabran na tako visok poloaj, a gospodin Mikober ne bi mogao postati dravni advokat pre
no to odslui kao sudski pripravnik pri kakvom sudu, i to pet godina.
Da li vas tano razumem, ree gospoa Mikober sa najljubaznijim izrazom na licu, da li dobro
shvatam, dragi gospodine Tredlse, da bi po isteku toga roka gospodin Mikober mogao biti izabran za
sudiju ili kancelara?
Stekao bi pravo da bude izabran, odgovori Tredls jako naglaavajui tu re.
Hvala vam, ree gospoa Mikober. To je sasvim dovoljno. Ako tako stoji stvar, i ako gospodin
Mikober ne uputa nikakvu mogunost stupajui na ovu dunost, onda sam bez brige. Ja ovo, nema
zbora, govorim, ree gospoa Mikober, kao enska glava; ali moje je miljenje oduvek bilo da
gospodin Mikober raspolae onim to je moj tata, jo dok sam ivela kod kue, nazivao sudijskim
razborom, te se nadam da sad gospodin Mikober stupa na polje na kome e se taj razbor jo razviti i
zauzeti glavno mesto.
vrsto verujem da je gospodin Mikober svojim sudijskim razborom ve video sebe kako sedi na
vunenom jastuiu kancelarovom. On samozadovoljno pree rukom preko elave glave, pa ree sa
razmetljivom skromnou:
Draga moja, neemo unapred pogaati odluku sudbine. Ako sam predodreen da nosim periku,
bar sam po spoljanosti pripremljen za to odlikovanje, ime je mislio na svoju elu. Ja ne alim
svoju kosu ree gospodin Mikober, i moda mi je ona oduzeta u nekom naroitom cilju, ta; ja
znam? Moja je namera, dragi Koperfilde, da svoga sina spremam za crkvu, te ne poriem da bih
njega radi bio srean da doem do nekog visokog poloaja.

Za crkvu? viknuh ja, jo jednako mislei na Uriju Hipa.

Da, ree gospodin Mikober. On ima zaudo visok glas, te e otpoeti pojanjem u crkvenom
horu. Nae nastanjenje u Kenterberiju i nae veze u toj varoi pruie mu mogunost da se koristi
kakvim upranjenim mestom koje bi se pojavilo u osoblju katedrale.
Kad sam ponovo bacio pogled na mladog Mikobera, videh mu na licu neki izraz kao da mu taj
visoki glas lei ak negde iza obrva, odakle se zaista, izgleda, i pojavio kad nam zapeva pesmu
Kljuje detli maleni, jer je imao da bira izmeu pevanja i kreveta. Posle mnogih estitanja na tom
njegovom izvoenju, razgovor dobi neko opte obeleje, i ma koliko da sam bio pun oajnih namera
da svoje izmenjene prilike zadrim samo za sebe, ipak ih saoptih gospodinu i gospoi Mikober. Ne
mogu iskazati koliko se oni oboje obradovae kad ue da je i moja tetka zapala u tekoe i kako se
osetie lagodno i prijateljski raspoloeni.
A kada stigosmo skoro do poslednje ae puna ja se obratih Tredlsu i podsetih ga da se ne smemo
rastati a da ne poelimo svojim prijateljima sreu, zdravlje i uspeh u njihovom novom ivotu.
Umolih gospodina Mikobera da nam napuni ae, pa odrah propisnu zdravicu, uz koju sam se
rukovao sa njima preko stola i poljubio gospou Mikober za spomen na ovu znamenitu priliku.
Tredls se ugledao na mene u onom prvom postupku, ali se nije smatrao dovoljno starim prijateljem
da bi se usudio i na ono drugo.
Dragi Koperfilde, ree gospodin Mikober ustajui s palcima u oba depa od prsnika, prijatelj
iz mojih mladih dana, ako smem da se posluim tim izrazom, i moj uvaeni prijatelj Tredls, ako mi
je doputeno da ga tako nazovem, dopustie da im se najtoplije i najiskrenijim izrazima, u ime
gospoe Mikober, u svoje ime, kao i u ime naega poroda, zahvalim na njihovim dobrim eljama. S
pravom se moe oekivati da u ja uoi seobe koja e nas odvesti sasvim novom ivotu, gospodin
Mikober je govorio kao da odlazi u daljinu od pet stotina hiljada milja, izgovoriti nekoliko
oprotajnih rei dvojici prijatelja kakve sad gledam pred sobom. Ali sve to sam imao da kaem u
tom smislu, ja sam ve kazao. Ma do kakvog poloaja u drutvu dospeo posredstvom uenog stalea,
iji nedostojni lan idem da postanem, trudiu se da ga ne osramotim, a gospoa Mikober e mi
sluiti kao ukras. Pod privremenim pritiskom novanih obaveza primljenih na sebe s namerom da ih
ubrzo izmirim, ali nepodmirenih usled sticaja okolnosti, bio sam primoran da uzmem na sebe odoru
protiv kojih se moji prirodni nagoni bune, mislim na naoare, i da prisvojim ime na koje ne mogu da
polaem nikakvo zakonsko pravo. O toj stvari mogu da kaem samo toliko da je oblak proao preko
sumornog poprita, i da zrano boanstvo koje danom gospodari eno opet ozarava planinske
vrhunce. Kad idueg ponedeljnika u etiri sata po podne stignu potanska kola u Kenterberi, moja
noga e stupiti na rodnu grudu, a moje e ime opet biti: Mikober!
Posle tih rei gospodin Mikober opet sede i iskapi dve ae puna jednu za drugom, vrlo ozbiljna
izraza. Zatim ree vrlo sveano:
Imam da uradim jo neto do pravog rastanka, to jest da uinim jedno delo pravde. Moj prijatelj
gospodin Toma Tredls mi je u dve razne prilike ,pozajmio svoje ime, ako mogu da upotrebim taj
prosti izraz, na menicama za podmirenje mojih potreba. U prvoj prilici gospodin Toma Tredls je
ostao, da se izrazim kratko i jasno, na cedilu. Rok drugoj menici jo nije istekao. Iznos prve
obaveze, tu gospodin Mikober paljivo zagleda u svoje hartije, bio je, kako mi se ini, dvadeset tri
funte, etiri ilinga i devet i po penija, a druge, prema mojim belekama o tom poslu, osamnaest
funti, est ilinga i dva penija. Kad se te sume saberu, dobija se zbir, ako je moj raun taan, od
etrdeset i jedne funte, deset ilinga i jedanaest penija. Moj prijatelj Koperfild e biti tako dobar da
proveri taj zbir.
Ja to uinih i naoh da je ispravan.
Napustiti ovu prestonicu, ree gospodin Mikober, i svoga prijatelja Tomu Tredlsa, a ne izmiriti
novani deo ove obaveze, znailo bi navaliti na svoju duu nepodnoljiv teret. Zato sam ja za svoga

prijatelja pripremio i sada drim u ruci dokumenat koji podmiruje eljenu svrhu. Ja molim dakle
prijatelja Tomu Tredlsa da mi dopusti da mu predam svoju priznanicu na iznos od etrdeset i jedne
funte, deset ilinga i jedanaest i po penija, i srean sam to time vraam sebi svoje moralno
dostojanstvo, i to znam da opet mogu izai visoko dignuta ela pred svoje blinje.
Posle tog uvoda, koji ga jako uzbudi, gospodin Mikober tutnu svoju priznanicu Tredlsu u ruke i
ree da mu eli sreu u svakom pogledu i u itavom ivotu. Ubeen sam da je to ne samo gospodinu
Mikoberu izgledalo sasvim isto kao da je isplatio dug u novcu, nego da ni sam Tredls nije jasno
shvatio razliku, dok nije dobio neto vremena da razmisli o tome.
Gospodin Mikober je na osnovu tog asnog postupka iao pred svojim blinjima tako uzdignuta
ela, da mu grudi izgledahu jo za polovinu ire dok nas je sa sveom pratio niz stepenice. Rastali
smo se sa puno izraza srdanosti s jedne i druge strane, pa poto sam otpratio Tredlsa do njegovih
vrata, podoh kui sam i meu ostalim udnim i protivrenim stvarima, pomislih na to kako je
gospodin Mikober i pored sve svoje nepostojanosti sauvao izvesno saaljivo seanje na mene kao
na svog malog kirajdiju, emu jedino imam da zahvalim to od mene nikad nije traio novac, koji ja
sigurno ne bih imao hrabrosti da mu odbijem, to je on, to znam pouzdano, znao neka mu se to
upie u zaslugu isto tako dobro kao i ja.

GLAVA XXXVII
MALO HLADNE VODE

Posle vie od nedelju dana mog novog ivota, bio sam vri nego ikad u ispunjavanju svojih
ogromnih praktinih odluka, koje je, prema mome oseanju, iziskivala takva kriza. Jo uvek sam iao
neobino brzo i neprestano imao neko opte oseanje da napredujem. Postavio sam sebi kao pravilo
da dam od sebe koliko god mogu u svakom poslu u koji uloim svoju snagu. Napravio sam od sebe
pravu rtvu. ak sam se zanosio i milju da se bacim na biljnu hranu, sa nekim nejasnim shvatanjem
da u, ako postanem biljoder, prineti neto na rtvu Dori.
Dorica jo nikako nije imala, ni pojma o mojoj vrstoj reenosti, sem koliko su joj to moja pisma
sumorno nagovetavala. Ali je dola i druga subota, dan u koji je trebalo da ona bude kod gospoice
Mils, a ja da doem na aj im gospodin Mils bude otiao u svoj klub na kartanje, o emu u, stojei
na ulici, dobiti telegrafski izvetaj pomou ptijeg kaveza obeenog na srednjem prozoru salona.
Mi smo se do tog vremena ve bili potpuno smestili u Bakingem-stritu, gde je gospodin Dik
neprestano prepisivao akta, van sebe od silnog blaenstva. Tetka je odnela sjajnu pobedu nad
gospoom Krup time to ju je isplatila, dok je prvi podmetnuti up na stepenicama na koji je nabasala
bacila kroz prozor. Sem toga je, preko pogodbe, uzela strano lice da pomae u kuevnom poslu i tu
sluavku lino titila od svih napada, pratei je uz stepenice i niz stepenice. Te su odlune mere unele
takav strah u duu gospoe Krup, da se povukla u svoju kuhinju pod utiskom da je moja tetka
poludela. Kako je, pak, moja tetka bila potpuno ravnoduna prema miljenju gospoe Krup, kao i
prema svaijem, i kako je, pre bi se reklo, vie podsticala nego suzbijala takvo shvatanje, ista ta u
poslednje vreme tako drska gospoa Krup postade za kratko vreme tako plaljiva, da, se, kad bi srela
moju tetku na stepenicama, stalno trudila da svoju pokrupnu priliku sakrije iza nekih vrata
ostavljajui ipak da joj proviri flanelska suknja jednim pozamanim rubom u vratima ili bi se
povlaila u mrane kutove. Moja tetka je nalazila u tome toliko uivanja, da se, ini mi se, prosto
naslaivala neprestanim unjanjem uz stepenice i niz stepenice, sa eirom luckasto nakrivljenim
navrh glave, kad god je bilo verovatno da e sresti gospou Krup.
Od prirode neobino uredna i dovitljiva, tetka izvede toliko reformi u naem domainstvu, da se
meni inilo da sam bogatiji a ne siromaniji. Izmeu ostalog, ona od moje sobe za ostavu naini
oblaionicu za mene, a osim toga kupi i podesi mojim potrebama jedan krevet, koji je preko dana
izgledao kao ormani za knjige, ukoliko krevet moe da bude nalik na orman. Bio sam predmet
njenog neprestanog staranja, tako da me ni moja sirota majka ne bi mogla vie voleti, niti smiljati iz
dana u dan kako da me to vie usrei.
Pegoti je smatrala za osobitu ast to joj je bilo doputeno da uestvuje u tim nastojanjima; a tetka
ju je toliko ohrabrila i ukazivala joj toliko poverenja, da su postale najbolje prijateljice, mada je jo
oseala neto od onog preanjeg straha. Ali je ve bilo dolo vreme, govorim o suboti, danu
odreenom da odem na aj kod gospoice Mils, da se vrati kui radi dunosti koju je primila na sebe
u vezi sa Hamom.
Onda, zbogom, Barkisova, ree moja tetka, pa pazite na sebe! Znam da ni sanjati nisam mogla
da u aliti to se od vas rastajem.
Odveo sam Pegoti do kancelarije potanskih kola i ispratio je na put. Ona se rasplaka na rastanku,
pa preporui svoga brata mome prijateljstvu, kao to je i Ham bio uradio. Nismo bili uli nita o
njemu otkako je otiao na put ono sunano popodne.
A, sad, moj mili i dragi Davide, ree Pegoti, ako ti ikad zatreba novca za troak, bilo da si

pripravnik, bilo kad odslui svoj rok pa bude hteo da osnuje svoju sopstvenu kancelariju, a to e
svakako biti, mili moj, ili jedno, ili drugo, ili oboje, ko ima pree pravo da ti pozajmi novaca nego
ja, stara glupaa moje slatke devojice!
Nisam bio tako divljaki svojeglav da joj odgovorim bilo ta drugo sem da u, budem li uopte
pozajmljivao novac, nesumnjivo pozajmiti od nje. Pegoti se tome obradova skoro isto toliko kao da
sam odmah tu na licu mesta primio od nje kakvu pozamanu sumu.
I jo neto, dragi moj, priapnu mi Pegoti, reci svome malom anelu da bih tako jako volela da
sam mogla da je vidim, makar samo za trenutak! I kai joj da u, pre nego to se vena s tobom, doi
da tako divno udesim vau kuicu, ako mi samo dopustite!
Ja sveano izjavih da tu kuicu niko osim nje nee ni dirnuti, to nju tako obradova da ode sasvim
raspoloena.
Toga sam se dana u kancelariji u Domu zamorio da ne moe gore biti svakojakim pravnikim
marifetlucima, pa se uvee u zakazano vreme uputih ka ulici gospodina Milsa. Gospodin Mils, koji je
imao grozan obiaj da odspava posle ruka, nije jo bio izaao, te na srednjem prozoru nije visio
kavez sa pticama.
Prinudio me na toliko ekanje, da sam mu od srca poeleo da u klubu plati globu zbog
zakanjenja. Na jedvite jade izae i on, a odmah zatim opazih kako moja Dora svojom rukom vea
kavez i izviruje sa balkona ne bi li me videla, i kako, im me je spazila, opet utra unutra. Dip ostade
iza nje na balkonu da izaziva svojim laveom na ulici jednog ogromnog kasapskog samsova, koji bi
ga progutao kao pilulu.
Dora mi izae u susret do samih salonskih vrata, a s njom i Dip, juriajui, besno reei i
preturajui se u tom jurianju, sve u uobraenju da sam ja ni manje ni vie nego razbojnik, pa sve
troje uosmo presreni i prepuni ljubavi. Ali ja ubrzo pomutih tu optu radost ne zato to sam ja to
hteo, nego zato to sam bio i suvie pun toga upitah Doru, bez ikakve prethodne pripreme, da li
moe da voli prosjaka.
Jadna moja lepa, preplaena Dorica! Ta je re u njenoj svesti budila samo sliku nekog utog lica u
kapi za spavanje, ili dveju taka, ili drvene noge, ili sliku psa s tanjiriem u zubima, ili neeg nalik na
to, te je irom otvorila oi slatko zauena.
Kako moe da mi postavlja tako luckasta pitanja? ree Dora napueno. Da volim prosjaka?
Mila moja Dorice! rekoh ja. Ja sam sad prosjak!
Kako moe da bude tako aav, odgovori Dora i lupnu me po ruci, da sedi tu i pria
kojeta? Odmah u kazati Dipu da te ugrize!
Za mene nije na svetu bilo niega slaeg od njenog detinjastog ponaanja, ali je sad trebalo biti
sasvim jasan, te ja sveano ponovih:
Doro, ivote moj, ja sam tvoj propali David!
Kaem ti da u napujdati Dipa na tebe, ree Dora tresui uvojcima, samo se ti izmotavaj!
Ali sam ja izgledao tako ozbiljan, da Dora prestae tresti uvojcima, pa spusti drhtavu ruku na moje
rame, i prvo dobi poplaen i zabrinut izraz lica, a zatim brinu u pla. To je bilo strano. Ja padoh na
kolena kraj sofe, pa je stadoh milovati i preklinjati da mi ne cepa srce; ali je sirota mala Dora neko
vreme samo jecala:
O, boe! O, boe! Pa onda: Oh, kako me je strah! Gde li je samo Dulija, Mils! I: Oh, vodite
me Duliji Mils! A vi idite odavde, molim vas! i sve tako, te sam ve skoro bio van sebe.
Najzad, posle dugog bolnog preklinjanja i dokazivanja, postigoh samo da me Dora pogleda sa
izrazom groze na licu, koji se postepeno blaio, dok se ne pretvori u izraz ljubavi; i ona priljubi svoj
meki, lepi obrai uz moj. Tada joj, drei je u zagrljaju, rekoh kako je volim beskrajno,
neizmerno; kako smatram za dunost da je razreim njenog obeanja, jer sam sad siromaan; kako
neu nikad moi podneti niti preboleti ako je izgubim; kako se ne plaim siromatva ako ga se ona ne

plai, jer je moja miica snana, a srce puno nje; kako ja ve radim naporno i hrabro, onako kako
samo pravi ljubavnici mogu da zapnu; kako sam ve poeo da bivam praktian i da mislim na
budunost; kako je estito zaraena korica hleba slaa nego itava gozba od naslea; i jo vazdan
stvari u tome smislu, to sam sve izrekao u nastupu strasne reitosti, koja je iznenadila i mene samog,
premda sam i danju i nou mislio samo o tome, sve otkako me je tetka onako zaprepastila.
Pripada li tvoje srce jo uvek meni, Doro? rekoh ja ushieno, jer sam po njenom priljubljivanju
znao da mi pripada.
O, da! viknu Dora. O, da, celo celcato! Tvoje je! Oh, nemoj biti tako uasan!
Ja uasan, i to Dori!
Ne govori o tome kako si siromaan, ni o tome kako radi naporno! ree Dora i pripi se jo
blie uz mene. O, nemoj, nemoj.
Mila ljubavi moja! rekoh ja, estito zasluena korica...
O, da, ali ja neu vie da sluam o koricama! ree Dora. A Dip mora imati svakog dana ovji
kotlet tano u podne, inae e uginuti!
Oaralo me njeno detinjasto umiljato ponaanje. Ja s puno ljubavi objasnih Dori kako e Dip
dobijati svoj kotlet redovno kao i dosad. Naslikah joj na skromni budui dom, sasvim nezavisan
blagodarei mome radu i uz to opisah onu kuicu koju sam video na Hajgeitu, kako sam je
zamiljao, onako s tetkom u sobi na gornjem spratu.
Nisam vie uasan, je 1 Doro? rekoh neno.
Ne, nisi! viknu Dora. Ali ja se nadam da e tvoja tetka ostajati due u svojoj sobi! Nadam se da
to nije neko goropadno, matoro stvorenje!
Ako mi je bilo moguno da zavolim Doru vie nego ikad, onda sam je, uveren sam, tada zavoleo.
Ali mi se uinila nekako nesavitljiva. Moj mladi polet malo klonu kad uvideh da ga je teko preneti i
na nju. Uinih jo jedan pokuaj. Kad se ve bila sasvim povratila, i dok se igrala uvrul ui Dipu,
koji joj je leao u krilu, ja se uozbiljih i rekoh:
Smem li ti rei neto, mila moja?
O, molim te, nemoj biti praktian! ree Dora umiljavajui se. Jer to mene tako plai!
Milo srce moje, odgovorih ja, u svemu tome nema niega to bi trebalo da te plai. Hou da o
tome misli sasvim drukije. Hteo bih da te to okrepi, da ti dade poleta, Doro!
O, ali to je tako odvratno! viknu Dora.
Nije, mila moja. Postojanost i duevna jaina e nas osposobiti da podnesemo i mnogo tee
stvari.
Ali ja nemam nikakve snage, ree Dora tresui uvojcima. Je 1 de da nemam, Dipe? O, hajde
poljubi Dipa, pa budi prijatan.
Nije bilo mogue protiviti se i ne poljubiti Dipa kad mi ga je prinela radi toga, napuivi svoja
sjajna, rumena ustaca kao za poljubac dok je upravljala tom operacijom i navaljivala na mene da
stvar izvedem simetrino, na sred srede njegove njuke. Ja uinih to je zahtevala, da se kasnije
naplatim za tu poslunost, pa me je tako ne znam koliko vremena odvlaila svojim draima od onoga
to je bilo ozbiljno u mome karakteru.
Ali pre toga, mila moja Doro, rekoh ja najzad, poto sam uspeo da povratim ozbiljnost, hteo
sam neto da ti kaem.
I sam bi se sudija arhiepiskopskog testamentarnog suda zaljubio u nju kad bi video kako sklapa
rukice i die molei me i preklinjui da ne budem vie grozan.
Zaista neu da budem. grozan, mila moja! uveravao sam je. Ali, Doro, srce moje, kad bi samo
htela da razmisli ponekad, ne alosno, zna, daleko od toga! ali kad bi htela samo ponekad da
razmisli, samo koliko da se ohrabri, da si se verila za jednog siromaka ...
Nemoj, nemoj! Molim te nemoj! viknu Dora. To je tako grozno!

Nimalo, duo moja! rekoh ja veselo. Kad bi htela da ponekad misli o tome, pa da pogleda
malo kako se vodi kua kod tvoga tate, i da se potrudi da se malo navikne na... raune, na primer ...
Jadna Dorica je doekala taj predlog neim to je bilo pola jecanje, a pola vrisak.
... to bi nam kasnije moglo biti tako korisno, nastavih ja. A ako bi mi obeala i da e pomalo
itati jednu malu knjigu, ,Mali kuvar, koju bih ti poslao, bilo bi sjajno za nas oboje. Jer e sad na
put kroz ivot, mila Doro, rekoh ja zagrejan predmetom, biti kamenit i neravan, pa na nama lei
dunost da ga poravnamo. Moramo se boriti da se probijemo. Moramo biti hrabri. Nailaziemo na
prepreke i smetnje, pa te prepreke moramo savladati, moramo smrviti.
Bio sam se zahuktao i govorio vrlo brzo, sa stisnutom pesnicom i izrazom oduevljenja na licu,
ali produavati nije bilo potrebno. Sasvim sam ve dovoljno rekao. Dobro sam udesio stvar, nema
ta! O, kako je bila preplaena! O, gde je Dulija Mils! O, da je vodim Duliji Mils, a ja da odem za
ime boje. Tako da sam, jednom rei, sasvim izgubio glavu, te stao ludovati po salonu.
Pomislih da sam je ovog puta ubio. Poprskah je vodom po licu. Padoh na kolena. Stadoh sebi
upati kosu. Nazivao sam sebe nepopravljivim grubijanom i svirepom zveri. Stadoh je preklinjati da
mi oprosti, bogoraditi da me samo jednom pogleda i nita vie. Prevrnuh tumbe kutiju za rad
gospoice Mils traei boicu s miriiljavom soli, ali u smrtnom strahu otvorih kutiju za igle od
slonove kosti, pa Doru zasuh iglama. Zatresoh pesnicom prema Dipu, koji je podivljao isto koliko i
ja. Poinih trista uda i ve sam odavno bio sav izvan sebe, kad u sobu ue gospoica Mils.
Ko je to uradio? viknu gospoica Mils, pritravi svojoj prijateljici.
Odgovorih:
Ja, gospoice Mils! Ja sam to uradio! Evo zloinca! ili neto u tom smislu, pa sakrih lice od
svetlosti u jastuk na sofi.
Gospoica Mils je isprva mislila da je po sredi neka svaa i da stojimo na ivici pustinje Sahare, ali
ubrzo saznade kako stvari stoje, jer je moja draga ljubljena Dorica zagrli i poe da vie kako sam ja
siromah radnik, pa se onda rasplaka nada mnom, zagrli me i upita hou li da mi preda sav svoj
novac na uvanje. A na kraju se obesi o vrat gospoice Mils i zagrcnu se od plaa, kao da joj je neno
srce prepuklo.
Mora biti da se gospoica Mils rodila da bude boja blagodet za nas. Ona se od mene u nekoliko
rei obavesti u emu je stvar, pa utei Doru i postepeno je ubedi da ja nisam radnik po mom nainu
objanjavanja mislim da je Dora zakljuila da sam neki brodar i da po ceo dan idem gore-dole s
runim kolicima preko jedne uske daske te nas tako izmiri. Smirismo se potpuno, pa Dora ode
gore da osvei oi ruinom vodicom, a gospoica Mils zazvoni po aj. U razmaku vremena koji
zatim nastupi rekoh gospoici Mils da je odsada moj veni prijatelj i da e moje srce pre prestati da
kuca nego to u zaboraviti njenu dobrotu.
Zatim gospoici Mils izloim ono to sam tako bezuspeno pokuao da izloim Dori. Gospoica
Mils odgovori da je onako u naelu kolibica puna zadovoljstva bolja od palate pune hladnog bleska, i
da je sve tamo gde je ljubav.
Rekoh na to gospoici Mils da je to sasvim tano, i da to niko ne moe znati bolje nego ja, koji
volim Doru ljubavlju kakvu jo nijedan smrtnik nije osetio. Ali kad gospoica Mils nekako
obeshrabreno primeti da bi za neka srca zaista bila prava srea da je to zaista tako, ja joj onda
objasnih da molim za doputenje da to svoje tvrenje ograniim iskljuivo na smrtnike mukog roda.
Zatim zamolih gospoicu Mils da mi kae smatra li ona da ima ili nema praktine vrednosti
predlog koji sam tako eleo da iznesem pred Doru, a koji se tie rauna, voenja kue i Malog
kuvara.
Gospoica Mils malo porazmisli, pa ovako onda progovori:
Gospodine Koperfilde, govoriu s vama otvoreno. Duevne patnje i razna iskuenja zamenjuju
kod ponekih priroda godine, te u prema vama biti tako otvorena kao da sam neka majka igumanija.

Ne, nema. Taj va predlog nije podesan za nau Doru. Naa mila Dora je ljubimica prirode. Ona je
sva olienje svetlosti, lake ljupkosti i radosti. Mogu slobodno rei da bi bilo dobro kad bi se neto
moglo uraditi, ali... i gospoica Mils zavrte glavom.
Ovo me poslednje priznanje ohrabri, te zapitah gospoicu Mils da li bi, iz ljubavi prema Dori,
pristala, u sluaju da joj se ukae kakva zgodna prilika, da Dorinu panju obrati na pripremanje za
ozbiljan ivot. Gospoica Mils odmah odgovori potvrdno sa toliko gotovosti, da je dalje upitah bi li
se primila da nabavi kuvarski trebnik, i tom joj prilikom rekoh da bi mi, u sluaju da joj makar i
zaobilaznim putem poe za rukom da zainteresuje Doru za njega, a da je pri tome ne uplai, uinila
najveu uslugu. Gospoica Mils se primi i tog poverljivog zadatka, mada bez mnogo nade.
A kad se Dora vrati, izgledala je tako ljupka, da mene zaista ispuni sumnja da li bi je trebalo muiti
tako obinim stvarima. Toliko me je volela i bila tako zanosna naroito kad bi naterala Dipa da
eni i da moli za prepeeni hleb i kad se pravila da e mu njukicu pritisnuti uz topli ajnik za kaznu
to nee da slua da ja, kad se setih kako sam je poplaio i rasplakao, dooh sam sebi kao neko
udovite, kao ala koja je upala u vilinske dvore.
Posle aja doe na red gitara, te nam Dora otpeva one iste mile stare francuske pesme o tome kako
se nikad i nipoto ne treba odrei igranja, tra-la-la; tra-la-la; tako da sam ispao jo vee udovite
nego malo pre.
Samo nam jedna sitnica pokvari raspoloenje, to se dogodilo neto pre no to u poi kui. Ja
sam se, naime, poto gospoica Mils pomenu sutranji dan, na nesreu izlanuo da sad moram da
ranim i ustajem u pet sati. Je li Dora nekako shvatila da sam neki privatni noni patroldija, ne bih
mogao rei, tek nje se ta stvar tako kosnu, da posle toga ne htede vie ni da svira ni da peva. Njoj je to
jo uvek lealo na srcu kad joj rekoh zbogom, te mi na svoj lepi umiljati nain re kao da sam,
kako sam esto kasnije mislio, kakva lutka:
Pa pazi, nemoj da ustaje u pet sati, ti nevaljali deko. To nema nikakvog smisla!
Moram da radim, mila moja! rekoh ja.
Pa nemoj da radi, odgovori Dora. Zato da radi?
Tom slatkom, malom iznenaenom licu nije se moglo odgovoriti drukije nego u ali da raditi
moramo da bismo iveli.
O kako je to glupo! viknu Dora.
A kako bismo iveli bez toga, Doro? rekoh ja.
Kako? Nekako! ree Dora.
Ona je, izgleda, smatrala da je time sasvim reila pitanje, te mi dade tako pobedonosan poljubac
koji je dolazio pravo iz njenog nevinog srca, da joj ja ni za itavo blago ne bih pokolebao veru u taj
njen odgovor.
ta u; voleo sam je i nastavio da je volim od sveg srca, beskrajno i potpuno. Ali sam, radei i
dalje vrlo naporno, i vredno drei u usijanom stanju sva gvoa koja sam imao u vatri, ponekad s
veeri sedeo preko puta tetke i mislio o tome kako sam onom prilikom poplaio Doru i kako da
kutijom za gitaru prokrim put kroz umu tekoa, dok mi se najzad ne bi u mati uinilo da sam
potpuno osedeo od briga.

GLAVA XXXVIII
RAZORTAENJE

Nisam nikako dozvolio da mi olabavi reenost u pogledu parlamentarne debate. To je bilo jedno
od onih gvoa koja sam poeo odmah da kujem, i jedno od gvoa koje sam drao usijano i tukao
po njemu ekiem sa postojanou kojoj se mogu iskreno diviti. Kupio sam jedan opte primljen
sistem one plemenite vetine i misterije koja se zove stenografija (stao me je deset i po ilinga), pa
zar onih u more zamrenosti, koja me za nekoliko nedelja dovede skoro do rastrojenosti. Ono
menjanje znaenja pomou taaka, koje u jednom poloaju znae jednu stvar, a u drugom neto
sasvim deseto; one fantastine ludorije koje izvode kruii; neobjanjive posledice koje potiu od
znakova slinih muvinim nogama; ogromno dejstvo neke krivulje na pogrenom mestu sve me je
to ne samo muilo na javi, ve i u snu proganjalo. A kad sam se nekako jo i probio nasumce kroz te
tekoe i savladao azbuku, koja je sama po sebi pravi egipatski hram pun hijeroglifa, onda se tek stala
pojavljivati itava povorka novih strahota koje se zovu proizvoljni znaci; pravi tirani od znakova,
siledije kakve nikad nisam sreo; koji su, na primer, poto-poto hteli da jedna stvar koja izgleda
poetak pauine znai oekivanje, a da druga neka, nalik na raketu od pera i mastila, predstavlja re
nepovoljno. A kad bih nekako uspeo da i te jade uvrtim u glavu, dolazio sam do alosnog otkria da
su oni istisnuli iz nje sve drugo; na to bih opet poinjao ispoetka, pa zaboravljao njih, da zatim
hvatajui njih ispustim druge pojedinosti sistema tako da je, jednom rei, bilo da oveku srce
pukne od jeda.
I sasvim bi mi prepuklo da nije bilo Dore, koja je bila i stub i kotva moga malog una koji je bura
bacala tamo-amo. Svaki potez u sistemu bio je jedan vornovit hrast u umi tekoa, te sam ih ja sve
jednog za drugim obarao sa toliko snage, da sam se ve posle tri-etiri meseca mogao reiti da
pokuam da uhvatim govor jednog od naih najboljih govornika u Domu. Ne mogu zaboraviti kako
je na najbolji govornik odjurio napred pre no to sam i poeo, i ostavio moje slabomono pero da
se tetura po hartiji kao da je dobilo ivani nastup!
Bilo mi je sasvim jasno da tako nee ii. Poleteo sam suvie visoko, te na taj nain neu nikad
krenuti napred. Obratih se Tredlsu za savet, i on predloi da mi on diktira govore onolikom brzinom
i sa onoliko povremenog zastajkivanja koliko bude iziskivala moja slabost. Tu prijateljsku pomo
primih sa velikom zahvalnou, te smo tako iz noi u no, skoro uzastopce, poto bih se vratio kui
od Doktorovih, odravali neku vrstu sednice ueg parlamenta, u Bakingem-stritu.
Takvog parlamenta jo nije nigde bilo na svetu! Tetka i gospodin Dik predstavljali su vladu ili
opoziciju, prema potrebi, dok je Tredls iz Enfildovog Besednika, ili iz koje sveske skuptinskih
govora, grmeo protiv njih zaprepaujue uvrede. Dok je stajao kraj stola, s prstom na stranici da ne
izgubi red, i vitlajui desnom rukom iznad glave, Tredls je bio gospodin Pit, gospodin Foks,
gospodin eridan, gospodin Bark, gospodin Kaslreg, vajkaunt Sidmaut, ili gospodin Kaning, pa bi
padao u besomunu jarost i moju tetku i gospodina Dika zasipao najteim optubama o njihovoj
pokvarenosti i potkupljivosti, dok bih ja sedeo neto dalje sa belenicom na kolenu i naporno iao u
stopu za njim to sam bolje znao i umeo. Nedoslednost i bezobzirnost Tredlsovu ne bi mogao
prevazii nikakav stvarni politiar. On je u toku jedne nedelje bio pristalica najrazliitijih politikih
pravaca i isticao svakojake zastave na katarkama svih moguih obeleja. Moja bi tetka, koja bi
izgledala kao kakav neuzbudljivi ministar finansija, ponekad ubacila po koju upadicu, kao: Tako je
ili: Ne! ili Oho! kako bi ve tekst zahtevao, to je uvek bio znak za gospodina Dika, sutog
plemia iz provincije, da iz sveg glasa ponovi isti uzvik. Ali su i gospodina Dika u toku njegove

poslanike karijere ponekad optuivali za takve stvari i pozivali na odgovornost za tako strane
posledice, da se esto oseao vrlo nelagodno pri dui. Verujem da je istinski poeo da se boji da je
stvarno uradio neto to je ilo na to da uniti britanski ustav i upropasti otadbinu.
Koliko smo puta vodili te debate dok sat ne bi pokazao pono i dok svee ne bi dogorele. Usled
tolikog uvebavanja postepeno sam doao do toga da prilino idem u korak sa Tredlsom, te bih se po
svoj prilici oseao sasvim pobedonosno da sam imao i najmanje pojma ta te moje beleke treba da
znae. Kad je trebalo da proitam ta sam uhvatio, bilo mi je isto kao da sam imao pred sobom prepis
kineskih natpisa kakve ogromne zbirke sanduka za aj, ili one zlatne natpise na velikim zelenim i
crvenim bocama po apotekama.
Nije mi ostalo nita drugo nego da se vratim i sve ponem ispoetka. Bilo je to muno, ali sam se
ipak vratio, premda tekog srca, i poeo marljivo i metodino, brzinom pua, prelaziti iste dosadne
stvari, zastajkujui da ispitam svaku pegicu sa svih strana i oajniki se upinjui da to bolje uoim
nepostojane odlike svih oznaka i da ih prepoznam na prvi pogled. U kancelariju sam uvek dolazio na
vreme; kod Doktorovih sam takoe bio taan; i stvarno sam zapinjao i radio, kako ono obino kau;
kao konj.
Jednoga dana sam doao u Dom kao obino i zatekao na ulazu gospodina Spenloa kako, neobino
ozbiljan, govori sam sa sobom. Kako je imao obiaj da se ali na glavobolju imao od prirode
kratak vrat, a uz to je, rekao bih, preterivao u upotrebi tirka ja se prvo uplaih da mu neto ne
smeta s te strane, ali me on ubrzo oslobodi te strepnje.
Mesto da na moje Dobro jutro! odgovori na svoj obini ljubazni nain, on me pogleda nekako s
visine i kruto, pa me hladno zamoli da poem s njim do izvesne kafane, ija su vrata u ono vreme
vodila pravo u sud, nalazei se u malom tremu sa arkadama u porti crkve Sv. Pavla. Pokorih se, mada
s nelagodnou u srcu i uz marce koji su mi poeli strujati po itavom telu, kao da mi strepnje
izbijaju u popoljke. Poto sam ga, zbog uskog prolaza, pustio da proe ispred mene, opazih da glavu
dri visoko i gordo, to mi se uini naroito rav znak, te me sveg obuze strepnja da je saznao za
odnos izmeu mene i moje mile Dore.
ak i da nisam ve na putu do kafane pogodio u emu je stvar, svakako bih se dosetio im sam,
pratei ga uz stepenice, stigao u sobu na gornjem spratu i tamo spazio gospoicu Merdston. Bila se
posadila ispred jednog kredenca na kojem je bilo nekoliko izvrnutih aa za vodu, a na svakoj po
limun. Tu su bile i dve onakve neobine kutije od samih uglova i ljebova u koje se zabadaju noevi i
viljuke, i koje su na sreu ljudskog roda izile iz mode.
Gospoica Merdston mi, sedei strogo ukruena, prui svoje ledene nokte, a gospodin Spenlou
zatvori vrata, pa mi pokaza rukom na jednu stolicu, a sam stade na prostira ispred kamina.
Budite dobri, gospoice Merdston, ree gospodin Spenlou, pa pokaite gospodinu Koperfildu
ta imate u torbici.
Mislim da je to bila ona ista torba od eline ice koju sam znao jo iz detinjstva i koja je pri
zatvaranju kljocala kao da ujeda. Poto stisnu usne, onako iz saoseanja prema kljocari, gospoica
Merdston otvori torbicu otvori malo i usta u isti mah i izvadi moje pismo Dori, prepuno izraza
najodanije ljubavi.
Mislim da je ovo va rukopis, gospodine Koperfilde? ree gospodin Spenlou.
Ja sam sav goreo, a glas koji uh nije bio nimalo nalik na moj kad rekoh:
Jeste, gospodine.
Ako se ne varam, ree gospodin Spenlou, kad gospoica Merdston iznese iz svoje torbice itav
sveanj pisama uvezan najslaom plavom pantljikom, i ova je pisma pisala vaa ruka, gospodine
Koperfilde?
Ja ih uzeh od nje teka srca, pa im bacih pogled na reenice pri vrhu kao: Moja mila i roena
Doro, Moj dragi anele, Veni blagoslove ivota mog i druge sline, sav pocrveneh i sagoh

glavu.
Ne, hvala lepo! ree gospodin Spenlou kad mu ja mehaniki. ponudih da mu vratim pisma. Ne
mislim da vas liavam tog blaga. Gospoice Merdston, budite dobri pa nastavite.
Poto je neko vreme zamiljeno razgledala ilim, to umiljato stvorenje s puno suvoparne revnosti
skide teret s due na sledei nain.
Moram priznati da sam ve due vreme sumnjala u gospoicu Spenlou s obzirom na gospodina
Koperfilda. Posmatrala sam gospoicu Spenlou i gospodina Davida Koperfilda jo kad su se prvi put
sastali; i utisak koji sam onda dobila nije bio prijatan. Pokvarenost ljudskog srca je takva...
Uiniete mi veliku uslugu, madam, upade joj u re gospodin Spenlou, ako se drite
injenica.
Gospoica Merdston obori oi i odmahnu glavom kao da protestuje protiv tog nepristojnog
prekidanja, pa nastavi namrtena i dostojanstvena:
Poto moram da se ograniim na injenice, naveu ih to je mogue jednostavnije. Moda e se
to primiti kao pogodan nain izlaganja. Ve sam rekla, gospodine, da sam od nekog vremena
sumnjala u gospoicu Spenlou s obzirom na gospodina Koperfilda. esto sam pokuavala da doem
do pouzdanih potvrda tih sumnji, ali bez uspeha. Zato sam proputala da izvestim o tome oca
gospoice Spenlou, i ona pogleda strogo u njega, svesna da se obino u takvim sluajevima nerado
odaje priznanje savesnom vrenju dunosti.
Gospodin Spenlou se, izgleda, sav pokunjio pred otmenom strogou gospoice Merdston, pa
odgovori na njenu otrinu time to pomirljivo odmahnu rukom.
Kad sam se posle odsustva usled enidbe moga brata vratila u Norvud, nastavi gospoica
Merdston prezrivim glasom, i kad se gospoica Spenlou vratila iz gostovanja kod gospoice Mils,
uinilo mi se da mi ponaanje gospoice Spenlou daje jo vie povoda za podozrenje nego ranije.
Zato sam poela jo paljivije motriti na gospoicu Spenlou.
Mila, nena Dorice, tako malo svesna oiju te adaje!
Ali ipak, nastavi gospoica Merdston, nisam imala dokaze sve do sino, inilo mi se da
gospoica Spenlou dobija suvie pisama od svoje prijateljice, gospoice Mils, ali je gospoica Mils
bila njena prijateljica s punim znanjem i odobravanjem njenog oca, jedan estok udarac gospodinu
Spenlou, pa nisam imala prava da se meam. Ako ne smem da govorim o prirodnoj pokvarenosti
ljudskog srca, onda valjda smem... upravo moram dobiti doputenje da govorim o pogreno
poklonjenom poverenju.
Gospoin Spenlou se saglasi mrmljajui neto nalik na izvinjenje.
Sino sam posle aja, nastavi gospoica Merdston, opazila da se ono malo pseto valja i da rei
po salonu vucarajui neto. Rekoh gospoici Spenlou: ,Doro, ta ono kue ima u ustima? Izgleda
neka hartija. A gospoica Spenlou na to odmah opipa rukom haljinu, pa odjednom uzviknu i pritra
psu. Ali joj ja prepreim put i rekoh: ,Doro, draga moja, dopustite meni.
O, Dipe, prokleta dukelo; dakle ta nesrea je tvoje delo!
Gospoica Spenlou pokua, ree gospoica Merdston, da me podmiti poljupcima, kutijama za
rad i sitnim komadima nakita, preko ega ja, razume se, prelazim. Psetance se, kad mu prioh, zavue
pod sofu, te sam ga, jedva isterala napolje maicama. ak i kad se izvuklo odatle, jo uvek je dralo
pismo u zubima, a kad pokuah da mu ga uzmem, izlaui se opasnosti da me ujede, dralo ga je u
zubima tako uporno kao da ga ne bi pustilo da sam ga i obesila o taj dokumenat. Najzad ga dobih u
ruke. Poto sam ga proitala, dola sam do zakljuka da gospoica Spenlou sigurno ima jo puno
takvih pisama kod sebe, te najzad dobih od nje sveanj koji je sada u rukama Davida Koperfilda.
Tu zavri, a zatim je, kljocnuvi torbicom i zatvorivi usta, izgledala kao da je ovek moe i
slomiti, ali saviti nikako!
uli ste gospoicu Merdston, ree gospodin Spenlou okrenuvi se meni. Dopustite da vas

upitam, gospodine Koperfilde, imate li ta da odgovorite na to?

Pred oi mi izae slika mog lepog malog zlata kako plae celu bogovetnu no; kako je sama
samcata; uplaena i ojaena; kako moli i preklinje tu enu kamenog srca da joj oprosti; kako joj
uzalud nudi poljupce, kutije za rad i nakit; kako je u tako oajnom stanju, i to samo zbog mene, te se u
meni pokoleba i ono malo dostojanstva koje sam uspeo da sauvam. Bojim se da sam za trenutak bio
vrlo usplahiren, iako sam se trudio to sam bolje mogao da to sakrijem.
Nita vam drugo ne mogu rei, gospodine, odgovorih ja, osim da sam samo ja kriv. Doru...
Gospoicu Spenlou, molim vas, ree njen otac velianstveno.
... sam ja pridobio i nagovorio, nastavih ja progutavi onu hladniju oznaku, da pristane na to
zatajivanje i za to se gorko kajem.
Mnogo ste krivi, ree gospodin Spenlou hodajui gore-dole po prostirau ispred kamina i
naglaavajui to to je rekao celim telom umesto samo glavom, usled ukruenog okovratnika i
kime. Uinili ste neto podmuklo i nedostojno, gospodine Koperfilde. Kad primam u svoju kuu
jednog gospodina, bez obzira da li je tome gospodinu devetnaest, dvadeset devet, ili devedeset
godina, ja ga primam s puno poverenja. Ako zloupotrebi moje poverenje, on ini neasno delo,
gospodine Koperfilde!
Ja to i sam oseam, gospodine, uveravam vas! odgovorih ja. Ali nikad ranije nisam mislio na
to. Ja volim gospoicu Spenlou u tolikoj meri...
Eh! Kojeta! ree gospodin Spenlou i pocrvene u licu kao rak. Molim vas, ne govorite mi u
lice da volite moju ker, gospodine Koperfilde!
Zar bih bez toga mogao braniti svoje ponaanje, gospodine? odgovorih ja sa dunom
skromnou.
A zar ga time moete braniti, gospodine? upita gospodin Spenlou i naglo zastade na zastirau
ispred kamina. Jeste li uzeli u obzir svoje godine i godine moje keri, gospodine Koperfilde? Jeste
li uzeli u obzir ta znai pokolebati poverenje koje treba da postoji izmeu moje keri i mene? Jeste

li uzeli u obzir drutveni poloaj moje keri, planove koje ja mogu imati u vezi sa njenim
napredovanjem u ivotu, pa onda zavetajne namere koje mogu imati s obzirom na nju? Jeste li ita
uzimali u obzir, gospodine Koperfilde?
Na alost; izgleda vrlo malo, gospodine, odgovorih, obraajui mu se sa svim potovanjem i
aljenjem koje sam oseao, ali vas molim da mi verujete da sam imao u vidu svoj drutveni poloaj.
Kad sam ga vama objanjavao, mi smo ve bili vereni...
Ja vas molim, ree gospodin Spenlou, i ivo udari rukom o ruku, uini mi se sliniji Panu
nego ikada dotle, to i pored svog oajanja nisam mogao da ne primetim, da mi tu ne govorite o
nekim veridbama, gospodine Koperfilde!
Inae neuzbudljiva gospoica Merdston odjednom prasnu u smeh jednim jedinim slogom.
Kad sam vam objasnio promenu svog poloaja, gospodine, poeh ja ponovo, trudei se da
zamenim novim izrazom ono to je za njega bilo tako nesvarljiyo, ono zatajivanje na koje sam na
alost naveo gospoicu Spenlou ve je bilo poelo. Otkako sam zapao u taj promenljivi poloaj,
napregao sam svu svoju snagu, uloio svu energiju da ga popravim, pa sam uveren da u ga
vremenom i popraviti. Dajte mi vremena, koliko god hoete vremena; mi smo oboje tako mladi,
gospodine ...
Imate pravo, upade mi u re gospodin Spenlou, klimnuvi glavom nekoliko puta i jako se
mrtei; vi ste oboje vrlo mladi. Sve je to besmislica. I neka bude kraj toj besmislici. Uzmite ta svoja
pisma, pa ih bacite u vatru, i dajte pisma gospoice Spenlou da ih bacim u vatru, pa emo se, mada se
nae optenje mora, vi ste toga svesni, ubudue ograniiti samo na ovaj Dom, saglasiti da vie ne
pominjemo ono to je bilo. Deder, gospodine Koperfilde, vi niste nerazuman mladi, a to je jedini
pametan izlaz.
Ne, nisam mogao ni pomisliti da na, to pristanem. Bilo mi je ao, ali postoje i vii obziri od
razuma. Ljubav stoji iznad svih zemaljskih obzira, a ja sam voleo Doru iznad svega, i Dora je volela
mene. Nisam ba tako rekao; izrazio sam se to sam blae mogao; ali sam to nagovestio, i pri tome
bio odluan. Ne mislim da sam ispao suvie smean, ali znam da sam bio odluan.
Vrlo dobro, gospodine Koperfilde, ree gospodin Spenlou. Onda moram da isprobam svoj
uticaj kod keri.
Gospoica Merdston nekim reitim umom, nekim otegnutim uzdisajem, koji nije bio ni uzdah ni
jauk, ali nalik i na jedno i na drugo, dade glasa svome miljenju da je time trebalo poeti.
Morau, ree gospodin Spenlou ohrabren tom podrkom, upotrebiti sav svoj uticaj na ker.
Dakle, vi ne pristajete da primite ova pisma, gospodine Koperfilde? jer sam ih ja bio spustio na sto.
Ne. Rekoh da se nadam da mi nee upisati u greh to smatram da ih ne mogu primiti od
gospoice Merdston.
A od mene? ree gospodin Spenlou.
Ne, odgovorih ja s najdubljim uvaenjem, ni od vas.
Vrlo dobro, ree gospodin Spenlou.
Poto nastupi utanje, nisam bio naisto treba li da odem ili da ostanem. Najzad se mirno uputih
prema vratima, nameravajui da mu kaem da u moda najbolje ugoditi njegovim oseanjima ako
se udaljim, ali mi on ree, drei ruke u depovima od kaputa, u koje ih je jedva mogao uvui, i s
nekim izrazom koji bih mogao nazvati odlunosmernim:
Vama je verovatno poznato, gospodine Koperfilde, da ja nisam ovek bez izvesnog zemaljskog
blaga i da je moja ker moja najblia i najdraa rodbina?
Ja ustro odgovorih otprilike ovako: da se nadam da injenica to sam, zaveden svojom
beskrajnom ljubavlju, upao u tu pogreku, nije povod da on doe do zakljuka da me rukovode
materijalni interesi.
Ne govorim o toj stvari u toj svetlosti, ree gospodin Spenlou. Bilo bi bolje za vas lino, kao i

za nas sve, kad biste stvarno vodili rauna o materijalnim interesima, gospodine Koperfilde; hou da
kaem, kad biste bili obazriviji i manje pod uticajem svih tih mladalakih ludorija. Ne. Samo kaem,
imajui sasvim neto drugo u vidu, da vam je verovatno poznato da neto imanja mogu zavetati
svojoj keri?
Svakako da sam to mogao misliti.
A valjda, ree gospodin Spenlou, poto iz linog svakodnevnog iskustva ovde u Domu znate
kako su ljudi neuraunljivi i nemarni kad su u pitanju mere u vezi sa njihovim testamentnim
obezbeenjima, to je stvar koja vie no i jedna druga prua neverovatne primere ljudske
nedoslednosti, ne mislite da jo nisam napravio taj testamenat?
Ja klimnuh glavom povlaujui.
Ne bih trebalo da dopustim, ree gospodin Spenlou, oigledno sa jo jaim prilivom pobone
oseajnosti, i lagano se njiui as na prstima as na petama, da mladalaka ludost kao to je ova
sadanja utie na obezbeenje koje sam osigurao svome detetu. To je ista ludost. Prosta besmislica.
To e za kratko vreme biti lake od najlakeg perceta. Ali bi me to moglo kaem moglo ako se
ne biste sasvim okanuli te ludosti, navesti da u nekom trenutku strepnje preduzmem mere
predostronosti da bih je zatitio i ogradio od posledica bilo kakvog ludog koraka u obliku braka. Ja
se, dakle, gospodine Koperfilde, nadam da me neete primorati da ma i na etvrt sata otvorim onu
sklopljenu stranicu u knjizi ivota, i da neete ni na etvrt sata poremetiti ozbiljne stvari jo odavno
ureene.
U celoj je njegovoj pojavi bilo neke vedrine, spokojstva, mirnoe kao o sunevom smiraju, i to
me jako dirnu. Bio je tako miran i spokojan bilo je oevidno da je bio savreno sredio i
sistematski podesio svoje stvari da je morao dirnuti svakoga ko bi ga posmatrao. A i njega samog
je sve to tako dirnulo, da sam mu, mislim, video i suze u oima.
Ali ta sam mogao. Nisam se mogao odrei ni Dore ni svog vlastitog srca. Kad mi ree da mi daje
nedelju dana vremena da razmislim o onome to mi je rekao, kako sam mu mogao rei da mi ta
nedelja nije potrebna i kako sam mogao ne znati da nikakav broj nedelja nije u stanju da izmeni
ljubav kakva je moja?
A za to vreme se moete posavetovati sa gospoicom Trotvud, ili s kim bilo ko poznaje ivot,
ree gospodin Spenlou, nametajui kravatu obema rukama. Uzmite rok od nedelju dana, gospodine
Koperfilde.
Ja se pokorih, pa izidoh iz sobe s licem kojim sam, to sam bolje mogao, izraavao svoju
utuenost i oajnu postojanost. Do vrata me otpratie strane obrve gospoice Merdston kaem
njene obrve umesto njene oi, jer su vee na njenom licu igrale mnogo vaniju ulogu. Gospoica
Merdston je u taj mah izgledala sasvim kao nekada, otprilike u to vreme izjutra, u naem salonu u
Blanderstonu. Prosto mi se inilo da sam zapeo u nekoj lekciji i da mi duu pritiskuje onaj grozni
stari bukvar za sricanje sa ovalnim drvorezima, koji su za moju detinju matu imali oblik stakala
izvaenih iz naoara.
Kad stigoh u kancelariju, sedoh za svoj sto u svom posebnom kutu, i zaklonivi rukom lice od
Tifija i ostalih, stadoh razmiljati o tom zemljotresu koji je nastao tako neoekivano, pa se, ogoreno
proklinjui Dipa, tako zabrinuh za Doru, da se i sad udim kako nisam uzeo eir i otrao kao lud u
Norvud. Pomisao da je oni plae i rasplakuju, a da ja nisam u stanju da budem kraj nje i da je teim,
tako me je grozno muila, da me natera da napiem jedno dugo pismo gospodinu Spenlou, u kojem
ga stadoh preklinjati da ne kanjava nju zbog moje grozne sudbine. Preklinjao sam ga da potedi
njenu osetljivu duu, da ne gnjei taj neni cvet, i uopte mu se obraao, koliko se seam, kao da nije
otac, nego neka ala, neman. To sam pismo zapeatio i spustio na njegov sto pre njegovog povratka, a
zatim kad je doao, gledao kroz odkrinuta vrata njegove sobe kako ga uzima i ita.
Celog mi jutra ne ree nita vie o tome, ali me, pre no to je iao kui to po podne, pozva k sebi i

ree da se ne moram uznemiravati zbog sree njegove keri. On ju je, ree, uverio da je sve to
besmislica i nema nita vie da joj kae. On dri da je blag otac, to je stvarno i bio, i da mogu sebi
utedeti svaku brigu zbog nje.
Ako budete neozbiljni ili uporni, gospodine Koperfilde, vi me moete naterati, ree on, da
svoju ker ponovo poaljem u inostranstvo na neko vreme, ali imam bolje miljenje o vama. Nadam
se da ete se opametiti kroz koji dan. A to se tie gospoice Merdston, jer sam ja u svome pismu
spomenuo i nju, ja potujem njenu budnu panju i zahvalan sam joj na tome; ali sam joj izdao
strogo uputstvo da izbegava svaki razgovor o toj stvari. Ja, gospodine Koperfilde, ne elim nita
drugo nego da se sve zaboravi. Od vas se nita drugo ne trai, gospodine Koperfilde, nego da to
zaboravite.
Nita drugo! U pismu koje sam napisao gospoici Mils naveo sam s ogorenjem taj zahtev. Od
mene se nita drugo ne trai, rekoh sa sumornim sarkazmom, nego da zaboravim Doru! Samo to, a
ta je to? Preklinjao sam gospoicu Mils da se sastane sa mnom te veeri, ma i tajno, u onoj zadnjoj
kuhinji sa spravom za rublje, ako sastanak ne bi mogao da bude sa znanjem gospodina Milsa.
Obavestih je da mi se razum ljulja na svome prestolu i da samo ona, gospoica Mils, moe spreiti
njegov pad.
Potpisah se kao njen pomueni a zatim proitah pismo pre nego to u ga poslati po glasonoi, i
pritom pomislih da je pomalo u stilu pisama gospodina Mikobera.
Ali ga ipak poslah, i zatim uvee odoh do ulice gospoice Mils, pa stadoh hodati gore-dole, dok
me sluavka gospoice Mils ne uvede kriom u zadnju kuhinju kroz ulaz za poslugu. Kasnije sam s
razlogom uvideo da nije bilo podbogom niega to bi smetalo da uem na prednja vrata i budem
uveden u salon, niega sem ljubavi gospoice Mils za tajanstvenost i romantiku.
U zadnjoj kuhinji stadoh ludovati kako mi je dolikovalo. Valjda sam i otiao samo da se pokaem
lud, pa sam uveren da sam u tome potpuno uspeo. Gospoica Mils je bila dobila jedno pisamce od
Dore, pisano na brzu ruku, u kojem joj je javljala da je sve izalo na videlo, i rekla: Oh, molim te
doi, Dulija! Doi! Doi! Doi! Ali je gospoica Mils smatrala da njeno prisustvo ne bi bilo
dobrodolo viim silama, pa jo nije otila, te omrkosmo u pustinji Sahari.
Gospoica Mils je vladala bujicom rei i rado ih putala da teku. Nisam mogao da se oslobodim
oseanja da ona nalazi sladostrasno uivanje u naoj alosti, iako je lila suze zajedno sa mnom. Ona
je tu alost mazila, da tako kaem, i iskoriavala do najvee mere. Duboka se provalija, ree ona,
otvorila izmeu Dore i mene, i samo je ljubav moe premostiti svojom sjajnom dugom. Ljubav mora
da strada na ovom surovom svetu; uvek je tako bilo, pa e uvek i biti. Ipak ne mari nita, ree
gospoica Mils. Srca e, omotana pauinom, najzad prepui, ime e ljubav biti osveena.
To je bila slaba uteha, ali gospoica Mils nije volela da budi varljive nade. Posle tog razgovora
sam bio jo vie ojaen nego pre, ali sam osetio, pa joj to i rekoh, da mi je istinski prijatelj.
Odluismo da ona ode Dori odmah rano ujutro i da joj na neki nain, pogledom ili recima, ulije
uverenje o mojoj ljubavi i alosti. Rastadosmo se slomljeni od tuge, te mislim da se gospoica Mils
sita nauivala.
Poto se vratih kui, sve poverih tetki, a zatim, i pored svega to je mogla da mi kae, legoh u
postelju pun oajanja. I tako osvanu subota, te odoh pravo u Dom.
Kad sam stigao na dogled vrata nae kancelarije, bilo mi je vrlo udno to vidim raznosae poziva
kako svi zajedno stoje napolju i razgovaraju, i kako pet-est parniara gleda u prozore koji su
zatvoreni. Ubrzah korak, pa se prolazei mimo njih zaudih njihovim pogledima i uoh u
kancelariju.
Tamo su se iskupili svi pisari, ali niko nita nije radio. Stari Tifi je valjda prvi put u ivotu seo na
tuu stolicu i nije bio okaio eir.
Strana nesrea, gospodine Koperfilde! ree on im sam uao.

Kakva nesrea? viknem ja. ta je bilo?

Pa zar ne znate? viknu Tifi i svi ostali i sjatie se oko mene.
Ne znam! rekoh ja, gledajui ih jednog za drugim.
Gospodin Spenlou ... ree Tifi.
ta je s njim?
Umro!
Meni se uini da zgrada posre, a ne ja, kad me jedan pisar pridra. Posadie me na stolicu,
odreie mi vratnu maramu i donesoe malo vode. Ne seam se koliko je to trajalo.
Umro? rekoh ja.
Sino je bio na veeri negde u gradu, pa se vozio sam natrag u fijakeru, ree Tifi, poto je
svog koijaa poslao natrag omnibusom, to je, znate, ponekad imao obiaj.
Pa?
Kola su dola kui bez njega. Konji su stali pred talom. Sluga je izaao sa fenjerom. Nikoga u
kolima.
Jesu li se bili oteli?
Nisu bili oznojeni, ree Tifi meui naoare na oi. Zagrejani, kako ujem, taman kao da su
ili obinim hodom. Kajasi su bili prekinuti, ali su se vukli po zemlji. Sva se kua odmah uzbunila, i
tri oveka krenue natrag putem. Posle su ga nali na milju dalje.
Vie nego milju, gospodine Tifi, umea se mladi pisar.
Je li? Mislim da imate pravo, ree Tifi, vie nego milju dalje, nedaleko od crkve, kako lei
niice, neto na drumu, a neto na stazi. Je li ispao iz kola u nesvesti, ili je, pre no to se onesvestio,
izaao poto je osetio da mu je zlo i je li ak i onda bio sasvim mrtav premda je nesumnjivo da
je bio sasvim bez svesti niko, izgleda, ne zna. Ako je i disao, svakako nije vie bio u stanju da, to
kae. Doveli su lekara im je bilo mogue, ali nita nije pomoglo.
Ne mogu opisati duevno stanje u kojem sam se naao kada sam to uo. Potres usled tog
iznenadnog dogaaja, i to dogaaja koji se desio nekome s kim sam bio u nekoj vrsti razmirice;
jezivo prazan izgled njegove sobe u kojoj je bio nedavno, gde su njegovi stolica i sto izgledali kao
da ekaju na njega, a neki redovi jo jue pisani njegovom rukom liili na utvaru; neizreciva
nemogunost da ga ovek odvoji od tog mesta i oseanje, im se vrata otvore, da e on ui; troma
tiina i mir koji su vladali u kancelariji i nezasito uivanje s kojim su nai ljudi govorili o tome, a
drugi ljudi dolazili i odlazili celog dana i kljukali se tim predmetom sve je to lako pojmljivo
svakom. Ali ima neto to ipak nisam u stanju da opiem naime kako sam u najdubljim kutovima
svog srca oseao neku skrivenu ljubomoru, ak i na samu smrt. Kako sam oseao da me njena sila
moe potisnuti iz Dorinih misli. Kako sam, uz neko negodovanje koje reima ne mogu predstaviti,
zavideo i samom njenom bolu. Kako sam se uznemirio pri pomisli da, ona plae pred drugima ili da
e je drugi teiti. Kako sam oseao neku gramljivu, cicijaku elju da odstranim sve od nje osim
sebe i da joj budem sve, ba tada, u tom najteem asu.
U tom stanju duevne uznemirenosti koju su, nadam se, pored mene iskusili i mnogi drugi
odoh te veeri do Norvuda, gde mi jedna od sluavki koju zapitah na vratima ree da je gospoica
Mils tu, te privoleh tetku da joj uputi pismo koje sam ja napisao. Najiskrenije sam alio prevremenu
smrt gospodina Spenlou i obilno lio suze. Preklinjao sam je da kae Dori, ako je Dora u stanju da je
saslua, da je sa mnom govorio sa krajnjom dobrotom i uvaenjem, a da je njeno ime pominjao
samo sa najveom nenou, bez ijedne prekorne rei. Znam da sam to inio iz iste sebinosti: da bi
se moje ime govorilo pred njom; ali sam se trudio da verujem da je to odavanje zasluenog priznanja
njegovoj uspomeni. A moda sam stvarno i verovao u to.
Moja tetka sutradan, dobi nekoliko redi odgovora, spol ja upuenih njoj, a, u stvari, meni. Doru je
ophrvala tuga; a, kad ju je prijateljica upitala hoe li da. mi poalje pozdrave, samo je kroz pla

uzviknula, kako stalno uzvikuje: O, dragi tata! O, jadni tata! Ali nije ni odbila, ime pokuah da se
uteim to sam bolje mogao.
Gospodin Dorkins je posle tog dogaaja posetio Norvud, a zatim doao u kancelariju posle
nekoliko dana. On i Tifi se zatvorie nasamo na nekoliko trenutaka, a onda Tifi proviri kroz vrata, pa
mi dade rukom znak da doem.
Ah, ree gospodin Dorkins. Gospodin Tifi i ja, gospodine Koperfilde, hoemo da
pregledamo pokojnikov pisai sto, fioke i slina mesta u nameri da zapeatimo line hartije
preminulog i da potraimo njegov testamenat. Nigde na drugom mestu nema ni traga od zavetanja.
Moda e biti dobro da nam i vi pomognete, ako vam je po volji.
Bio sam na velikoj muci da saznam za prilike u kojima e se moja Dora nai ko e joj biti
staratelj i takve stvari a ovo je neto bilo u tome smislu, te odmah pristupismo traenju. Gospodin
Dorkins je otkljuavao fioke i stolove, a mi smo vadili hartije. Kancelarijska akta smo stavljali na
jednu stranu, a line hartije, kojih nije bilo mnogo, na drugu. Bili smo vrlo ozbiljni i govorili vrlo
tiho kad god bi naili na kakav peat, kutiju za pera, prsten ili bilo kakav predmet te vrste koji smo
smatrali njegovom svojinom.
Ve smo bili zapeatili nekoliko svenjeva i radili dalje u praini i tiini, kad nam gospodin
Dorkins ree, sluei se istovetnim reima dok je govorio o svome pokojnom ortaku kojima se
njegov pokojni ortak sluio dok je govorio o njemu.
Gospodina Spenloa je bilo vrlo teko skrenuti s utrvene staze. Znate kakav je bio! Sklon sam da
poverujem da nije napravio testament.
O, ja znam da jeste! rekoh ja.
Oni obojica zastadoe i pogledae u mene.
Onog dana kad sam ga poslednji put video, rekoh ja, on mi je rekao da ga je napravio i da su
njegove stvari jo odavno ureene.
Gospodin Dorkins i stari Tifi stadoe slono mahati glavama.
Sumnjivo, ree Tifi.
Vrlo sumnjivo, ree gospodin Dorkins.
Ne sumnjate, valjda poeh ja.
Dobri moj gospodine Koperfilde, ree Tifi hvatajui me rukom za miicu i sklapajui oba oka
dok je mahao glavom, da ste vi bili u Domu koliko ja, znali biste da ni u emu ljudi nisu tako
neosledni i tako nepouzdani.
Ali, on mi je govorio ba to to i vi! odgovorih ja uporno.
E, onda znai da je stvar konana, odgovori Tifi. Moje je miljenje: nema testamenta.
Ovo mi je izgledalo vrlo udno, ali ispade da nije bilo testamenta. Nije nikad ni pomislio da
napravi testamenat, ukoliko se moglo suditi po njegovim hartijama, jer nije bilo nikakvog
nagovetaja, nacrta ili zapisa o kakvoj bilo nameri za pravljenje testamenta. Nita me manje nije
zaudila ni injenica da su njegove stvari u velikom neredu. uo sam da je vrlo teko izvesti ta
duguje, ta je isplatio i kolika mu je zaostavtina. Smatralo se kao verovatno da ve godinama ni on
sam nije znao nita o tome. Malo-pomalo pa se pokaza da je, takmiei se u spoljnom sjaju i
otmenosti, to je tada u Domu bilo u punom jeku, troio vie no to mu je doputao ne ba naroito
veliki prihod i tako svoja sredstva, koja vrlo verovatno nikad i nisu bila obilna, sveo na najmanju
meru. Doe do prodaje prava na kuu i prodaje nametaja u Norvudu; i stari Tifi mi ree, nemajui
pojma o tome koliko se ja interesujem za tu stvar, da on po isplati svih pokojnikovih opravdanih
dugova i po otpisivanju njegovog udela u ravim i sumnjivim potraivanjima firme ne bi dao ni
hiljadu funti za sav ostatak imanja.
Dotle je ve prolo est nedelja. Ja sam i dotada trpeo silne muke, a kad mi posle tolikog vremena
gospoica Mils opet javi da moja ucveljena Dora, kada god joj mene pomene, jednako odgovara

samo sa O, jadni tata! O, dragi tata! meni doe da dignem ruku na svoj ivot. Ona mi osim toga
javi da Dora nema druge rodbine sem dveju tetaka, neudatih sestara gospodina Spenloa, koje stanuju
u Patniju i koje dugo godina nisu odravale nikakve veze sa svojim bratom osim sasvim sluajne.
Nisu se posvaale, kako me je izvetavala gospoica Mils, ali su, poto su prilikom Dorinog krtenja
bile pozvane na aj, dok su smatrale da imaju pravo da budu pozvane na ruak, pismenim putem
izrazile svoje miljenje da e biti bolje za sreu i jedne i druge strane da se dre po strani. Otada su
one ile svojim putem, a njihov brat svojim.
Te dve dame se sad pojavie iz svoje povuenosti i ponudie da Doru prime u Patni. Dora se
priljubila uz njih i uz pla uzviknula: O, da, tetke! Molim vas vodite Duliju Mils, mene i Dipa u
Patni! I tako su i otile ubrzo posle sahrane.
Ne znam ni sam kako sam nalazio vremena za vrzmanje po Patniju, tek znam da sam na ovaj ili
onaj nain uspevao da se dounjam u susedstvo, i to prilino esto. Gospoica Mils je, radi to
tanijeg vrenja dunosti koje nalae prijateljstvo, vodila dnevnik, pa je imala obiaj da se ponekad
sastane sa mnom na optinskoj utrini i da mi ga ita, ili da mi ga, kad ne bi nala vremena, bar
pozajmi. O, kako sam kao najvee blago cenio svakodnevne zapise, od kojih evo ovde nekoliko za
ugled.
Ponedeljak. Moja slatka D. jo jako potitena. Glavobolja. Skrenula joj panju na D. kako je
divno gladak. D. pomilova D. Tako probuena seanja otvorene brane z poplavu tuge. Bujica
suza potekla. (Da li su suze rosa srca? D. M.).
Utorak. D. slaba i nervozna, Lepa u svom bledilu. (Ne opaamo li to isto i kod meseca? D. M.)
D., D. M. i D. poli u etnju kolima. D. gleda kroz prozor i stranim lajanjem na istaa ulice
izaziva osmeh na ukoenom licu D. (Lanac ivota je sastavljen iz takvih malih karika. D. M.).
Sreda. D. relativno vesela. Pevala joj prikladnu pesmu Veernja zvona. To je ne umiruje, nego
ba naprotiv. D. neiskazano uzbuena. Kasnije zateena kako jeca u svojoj sobi. Navodim joj stihove
koji govore o njoj i mladoj gazeli. Bez uspeha. Podseam je i na lik Strpljenja na spomeniku.
(Pitanje: Zato na spomeniku? D. M.).
etvrtak. D. nesumnjivo bolje. Bolja no. Laki preliv rumenila pohodi njene obraze. Reavam se
da pomenem ime D. K. Oprezno, u toku vonje, spominjem dotinog. D. odmah uzbuena. O, draga,
draga Dulija. O, bila sam nevaljalo i neposluno dete! Umirujem i milujem. Crtam zamiljenu sliku
D. K. na ivici groba. D. opet uzbuena. O, ta da radim! O, ta da radim! O, vodite me kud bilo.
Jako sam uplaena. D. u nesvesti, i aa vode iz krme (Poetska srodnost, arena firma na kockice,
na dovratku krme; aren ljudski ivot, takoe sav na kockice! Avaj! D. M.).
Petak. Dan dogaaja. U kuhinji se pojavljuje ovek s plavom torbom. Gde su gospoine cipele
da se udari tikla? Kuvarica odgovara: Nita mi nije nareeno, ovek dokazuje. Kuvarica odlazi
da pita i ostavlja oveka samog sa D. Poto se kuvarica vrati, ovek jo dokazuje, ali najzad odlazi.
Nema D. D. oajna. Obavetena policija. Znaci za prepoznavanje oveka: irok nos, a noge kao
direci na ogradi mosta. Traganje u svim pravcima. Nigde D. D. plae gorko i neuteno. Opet
spominjem mladu gazelu. Podesno ali bezuspeno. Predvee dolazi nepoznat deko. Doveden u salon.
irok nos, nikakvi direci, nita od ograde. Kae: ite funtu, zna za psa. Nee da objasni nita vie, iako
ga nagonimo. D. daje funtu, te on vodi kuvaricu u malu kuu; D. sam vezan za nogu od stola. Radost
Dorina, koja skae oko D. dok ovaj veera. Ohrabrena ovom srenom promenom, pominjem u
gornjoj sobi D. K. D. opet plae i alostivo vie: O, nemojte, nemojte, nemojte! Nije lepo misliti ni
na koga drugoga osim na dragog tatu! grli Dipa i pada u san od silnog plaa. (Ne bi li D. K. bolje
uinio da se poveri monim krilima Vremena? D. M.)
U to vreme su gospoica Mils i njen dnevnik bili moji jedini teitelji. Sva je moja uteha bila
gledati nju, koja je jo maloas gledala Doru, ii za Dorinim poetnim slovom kroz te simpatine
stranice, i putati gospoicu Mils da me emerom poji. inilo mi se kao da sam iveo u nekoj kuli od

karata, a zatim, poto se sruila, ostao u ruevinama samo sa gospoicom Mils; ili kao da je neki
pakosni arobnjak napravio zaarani krug oko nevine boginje moga srca, u koji nita ne moe da me
prenese sem onih monih krila koja su ve tolike ljude prenela preko tolikih smetnji i nevolja.

GLAVA XXXIX
VIKFILD I HIP

Moja se tetka, koja se, rekao bih, poinjala ozbiljno brinuti zbog moje duge utuenosti, napravi da
bi volela da otidem do Dovera, pa da vidim je li sve u redu sa kuom koja je bila izdata i da s istim
kirajdijom zakljuim ugovor o zakupu na dui rok. Denet je stupila u slubu kod gospoe Strong,
gde sam je viao svakog dana. Pred polazak iz Dovera premiljala se da li da se uda ili ne za jednog
krmanoa, to jest da li da se odluno odrekne mukog roda kako je bila vaspitavana ili da se ne
odrekne; ali je ipak odustala od tog opasnog pothvata, ne toliko iz naela, koliko zbog toga to joj se
taj ovek nije sviao.
Iako mi je bio potreban prilian napor da ostavim gospoicu Mils, ja vrlo rado popustih tetkinom
pretvaranju, poto mi je to prualo priliku da provedem nekoliko mirnih asova sa Agnesom. Upitah
dobrog Doktora ta misli o odsustvu od tri dana, a on odgovori da rado pristaje, i da bi eleo da
uzmem i due odsustvo, pa da se razgalim ali moja energija nije htela ni da uje za to. I tako se
reih na taj put.
to se tie Doma, nisam imao naroito razloga da se brinem o svojim dunostima tamo. Da kaem
istinu, poinjali smo da dobijamo vrlo sumnjiv glas kod onih proktora prvog reda i brzo smo se
kotrljali nanie, tako da nam je poloaj bio dosta traljav. Posao je u vreme gospodina Dorkinsa, a
pre dolaska gospodina Spenloa, iao dosta slabo, a zatim je neto ivnuo posle ubrizgavanja nove
krvi i spoljnog sjaja gospodina Spenloa, ali nije stao na tako sigurne noge da bi mogao da podnese
bez potresa takav udar kao to je iznenadni gubitak svog aktivnog rukovodioca. Zato je jako opao.
Gospodin Dorkins je, uprkos svom glasu u firmi, bio ovek dobroudan i nesposoban, a njegov
glas izvan firme nije ba bio najpogodniji za njeno uzdizanje. Sad sam pripao njemu, te sam,
gledajui kako samo trpa u sebe burmut i puta da posao ide kako hoe, gorko alio za onih hiljadu
funti moje tetke, vie no ikad.
Ali to jo nije bilo ono najgore. Po Domu se uvek vrzmao izvestan, i to ne mali broj, piskarala i
budaklija, koji su se, iako nisu bili proktori, paali u izvesne poslove svakodnevne prirode i vrili ih
uz pomo pravih proktora, koji bi im ustupali svoje ime, s tim da dobiju udela u pljaki. Kako je
naoj kancelariji bio po svaku cenu potreban posao, to smo se i mi vezali s tom krasnom druinom i
gledali da piskarala i budaklije navedemo da svoje poslove donose nama. Naroito smo iekivali
dozvole za brak i manje testamentarne poslove, to nam se najbolje isplaivalo, te je otimanje oko
toga i bilo najee. Kalauzi i namamljivai su stajali na svim ulazima u Dom, sa nalogom da uloe
sve snage u to da odseku i zarobe svaku osobu u crnini i svu gospodu stidljiva izgleda i da ih
domame u kancelarije koje su pripadale njihovim poslodavcima. Oni su se tako doslovce drali tih
uputstava, da su i mene, dok me jo nisu znali iz vienja, dvaput ugurali u odaje naeg glavnog
suparnika. Kako je suprotnost interesa te bune gospode bila takve prirode da ih je raspaljivala, esto
je dolazilo i do linih sukoba. Tako je jednom u Domu nastala opta sablazan kad se na glavni
samsar ; koji je pre toga bio zaposlen u trgovini vinom, a kasnije postao zakleti berzanski posrednik,
pojavio sa modricom na oku. Svaki je od tih izvidnika smatrao da je neto sasvim obino utivo
pomoi kakvoj staroj gospoi da sie s kola, pa smesta upokojiti svakog proktora za, koga ona upita,
a svoga gazdu predstaviti kao zamenika zakonitog naslednika tog proktora, i zatim staru gospou
prosto odneti, ponekad jo i jako ucveljenu, u kancelariju svoga gazde. I meni su mnoge zarobljenike
dovodili na takav nain. to se tie dozvola za stupanje u brak, konkurencija se bila razvila u tolikom
stepenu, da je bilo dovoljno da se pojavi kakav stidljiv gospodin kome je bila potrebna dozvola, i da

to saopti prvom samsaru, pa da nastane otimanje o njega sve dok ne bi postao plen najjaeg. Jedan
od naih slubenika, koji je takoe bio prekobrojni, obino u najveem jeku tih borbi sedeo sa
eirom na glavi, kako bi bio gotov da u svakom trenutku jurne i zakune pred episkopskim
namesnikom svaku rtvu koju bi doveli. Taj sistem namamljivanja traje, ini mi se, i dan-danji. Kad
sam poslednji put bio u Domu, neki utiv snaan ovek u beloj pregai jurnu na mene s praga jednih
vrata, pa me poto mi priapnu na uho: Dozvola za brak zamalo ne sklepta u naruje tako da
sam se na jedvite jade odbranio da me ne odvue u zagrljaj svog proktora.
Ali vreme je da posle ovog udaljavanja od predmeta poemo za Dover.
Naoh da je sve u redu u pogledu kue, i dobih mogunost da neobino obradujem tetku
izvetajem da je kirajdija nasledio njenu borbu i da vodi neprekidan rat protiv magaraca. Poto sam
tu obavio taj mali trgovaki posao, prenoih, pa rano ujutro krenuh peice za Kenterberi. Opet je bila
zima, te sve, hladan, vetrovit dan i prostranstvo visoravni oivee moje nade.
Kad stigoh u Kenterberi, proetah kroz stare ulice s vedrim zadovoljstvom, koje mi umiri duu i
olaka teret na srcu. Gledao sam stare firme, stara imena na duanima, i stara poznata lica kako slue
u njima, inilo mi se da sam tako davno tu bio malo ae, da sam se prosto udio kako se to mesto
malo izmenilo, sve dok ne pomislih kako sam se i ja malo izmenio. udno zvui kad kaem da je
onaj mirni uticaj koji se u mojoj dui nije mogao odvojiti od Agnese, preovlaivao, izgleda, i u
gradu u kojem je ona ivela. Ona dostojanstvena drevnost tornjeva katedrale; one stare vrane i avke,
od ijeg su sablasnog graktanja tornjevi ostavljali utisak jo vee usamljenosti no da je oko njih
vladala mrtva tiina; one olupane kapije, nekad naikane kipovima odavno poobaranim i
pretvorenim u prah i pepeo, isto onako kao i poboni poklonici koji su nekad gledali u njih; oni tihi
kutovi gde bujni brljan vekovima zaodeva uglove zabata i oronule zidove; one starinske kue i
pastoralni izgled polja, vonjaka i bata: sve je to odisalo istom onom nekadanjom vedrinom, onim
mirnim, misaonim duhom koji blai.
U kui gospodina Vikfilda zatekoh u niskoj sobici u prizemlju, gde je nekad imao obiaj da sedi
Urija Hip, gospodina Mikobera, koji je vredno rukovao perom ne diui glave od posla. Imao je na
sebi crno odelo oveka od zakona, i u onoj maloj kancelariji izgledao krupan, temeljan, velianstven.
Gospodinu Mikoberu bi neobino milo to me vidi, ali se i pomalo nae u neprilici. Hteo je da me
odmah vodi Uriji, ali ja odbih.
Kuu, vi to ve znate, odavno poznajem, rekoh ja, pa u moi i sam otii gore. Kako vam se
dopada pravo, gospodine Mikobere?
Dragi gospodine Koperfilde, odgovori on, na oveka koji ima malo ivlju matu pri
izuavanju prava, neprijatno deluju silne pojedinosti koje se moraju pamtiti, ak i u naoj poslovnoj
prepisci, ree gospodin Mikober bacajui pogled na neka pisma koja je pisao, duh nije slobodan da
se vine u ma kakav uzvieni nain izraavanja. Ali to je ipak veliki poziv!
Zatim mi kaza da je postao kirajdija u nekadanoj kui Urije Hipa, i da bi gospoi Mikober bilo
neobino milo da me ponovo doeka pod svojim krovom.
Kua je skromna, ree gospodin Mikober, da se posluim omiljenim izrazom moga prijatelja
Hipa, ali se moe kasnije pokazati kao prvi stepen ka vie gospodskoj, domaoj udobnosti.
Upitah ga ima li razloga da bude zadovoljan dosadanjim dranjem svoga prijatelja. On ustade da
se uveri da li su vrata dobro zatvorena, pa onda odgovori tiim glasom:
Dragi Koperfilde, kad se ovek nosi sa novanim neprilikama, nalazi se u podreenom poloaju
prema ostalim ljudima. Taj podreeni poloaj se nimalo ne popravlja time to pritisak neprilika
izaziva potrebu pomodnih prihoda pre no to su ti prihodi, strogo uzevi, postali plativi. Mogu samo
rei da se moj prijatelj Hip odazvao molbama, o kojima ne moram govoriti podrobnije, na nain koji
ini ast njegovoj glavi kao i njegovom srcu.
Nikad ne bih rekao da je on naroito iroke ruke, primetih ja.

Izvinite, ree gospodin Mikober nekako usiljeno, ja govorim o svom prijatelju Hipu na osnovu
linog iskustva.
Milo mi je to imate tako povoljno iskustvo, odgovorih ja.
Vi ste vrlo ljubazni, dragi Koperfilde, ree gospodin Mikober i stade pevuiti neku pesmicu.
Viate li esto gospodina Vikfilda? upitah ja da bih promenio predmet razgovora.
Ne viam ga esto, ree gospodin Mikober s omalovaavanjem. Gospodin Vikfild je, mogu
rei, ovek sa odlinim namerama; ali on je... on je, ukratko reeno, ostareo.
Ja bih rekao da njegov ortak nastoji da ga takvim prikae, rekoh ja.
Dragi Koperfilde, odgovori gospodin Mikober, poto se neko vreme nelagodno vrteo na stolici,
dopustite mi da neto primetim. Ja sam ovde poverljiva linost. U mene ovde imaju puno poverenje.
Razgovor o izvesnim predmetima ak i sa samom gospoom Mikober, starom drugaricom tako
mnogih mena u mome ivotu i enom retke duhovne bistrine, ne bi, doao sam do tog zakljuka, bio
u skladu sa ulogom koju sam primio na sebe. Bio bih prema tome slobodan da predloim da mi u
svojim prijateljskim optenjima, koja se, nadam se, nee nikad pomutiti, povuemo jednu crtu. Na
jednoj strani te crte, ree gospodin Mikober predstavljajui tu crtu jednim kancelarijskim lenjirom,
neka bude sav prostor ljudskog uma sa jednim beznaajnim izuzetkom; a na drugoj taj izuzetak; to
jest, poslovi firme Vikfild i Hip, sa svim ostalim to tu spada i to je u vezi sa tom dotinou.
Nadam se da ne vream druga mojih mladih dana time to ovaj predlog podnosim njegovom
hladnijem razboru.
Iako sam na gospodinu Mikoberu video promenu koja ga je jako titala, kao da mu te nove
dunosti ne odgovaraju, osetih da nemam prava da se vream. Kad sam mu to kazao, njemu kao da bi
lake, te se odmah rukova sa mnom.
Gospoicom Vikfild sam, verujte, Koperfilde, prosto oaran, ree gospodin Mikober. To je
mlada dama zaista viega reda i puna drai, ljupkosti i vrlina. asti mi, ree ljubei svoju ruku i
klanjajui se na svoj najotmeniji nain, odajem potu gospoici Vikfild! Da!
Milo mi je to bar to ujem, rekoh ja.
Da nas niste vi sami, dragi Koperfilde, uverili onog prijatnog popodneva, koje smo imali sreu
da provedemo sa vama, da je D. vae omiljeno slovo, ree gospodin Mikober, ja bih nesumnjivo
poverovao da to moe biti samo slovo A.
Svi smo mi iskusili ono oseanje, koje nas ponekad obuzme, da smo nekad u neko ranije vreme
govorili i radili ono isto to govorimo i radimo u tom trenutku; da smo pre bog zna koliko vekova
bili okrueni istim licima, predmetima i okolnostima i da savreno dobro znamo ta e se malo
kasnije rei, kao da smo se svega toga iznenada setili! Nikad u svome ivotu nisam jae imao takav
utisak, nego asak pre no to je gospodin Mikober izgovorio te rei.
Privremeno se oprostih od gospodina Mikobera, molei ga da svima svojima odnese moje
pozdrave. Odoh od njega, a on se vrati svojoj stolici i peru, vrtei glavom u okovratniku da bi je
doveo u poloaj to pogodniji za pisanje. U tom asu sam shvatio sasvim jasno da se neto ispreilo
izmeu mene i njega otkako je stupio na novo mesto, neto to je smetalo da se pribliimo jedan
drugom kao dotada, i to je sasvim menjalo prirodu naeg optenja.
U udnom starovremenskom salonu nije bilo nikoga, iako su postojali znaci da je gospoa Hip
negde u blizini. Zagledah u sobicu koja je jo bila Agnesina i videh je gde sedi kraj vatre i pie za
onim svojim lepim, starinskim pisaim stolom.
Kad joj zaklonih svetlost, ona pogleda navie. Kako je prijatno izazvati takvu vedrinu na njenom
dotada paljivom licu i biti predmet onog njenog slatkog uvaenja i dobrodolice.
Ah; Agnesa, rekoh ja poto sedosmo jedno do drugog, tako ste mi mnogo nedostajali u
poslednje vreme!
Zbilja? odgovori ona. Zar opet, i tako brzo?

Ja mahnuh glavom.
Ne znam otkuda to, Agnesa, ali ini mi se da mi nedostaje neka duevna osobina koju bi trebalo
da imam. Vi ste u one blaene stare dane uveli obiaj da mislite umesto mene, te sam tako prirodno
dolazio vama za savet i pomo, pa sam, ini mi se, sasvim propustio da tu osobinu sam steknem.
Kakvu osobinu? upita Agnesa veselo.
Ni sam ne znam kako da je nazovem, rekoh ja. Mislim da sam ozbiljan i postojan.
U to sam uverena, ree Agnesa.
A strpljiv, Agnesa? upitah ja s izvesnim oklevanjem.
Da, odgovori Agnesa, smejui se. Prilino.
Pa ipak sam, rekoh ja, ponekad tako jadan i zabrinut, a moja sposobnost da utiam svoje
sumnje tako nepostojana i neodluna, da znam sigurno da mi nedostaje neka vrsta, kako da to
nazovem, pouzdanja.
Nazovite tako ako hoete, ree Agnesa.
Eto, odgovorih ja. Pogledajte ovo! Vi doete u London, ja se oslonim na vas i odmah steknem
neki cilj, jasno ugledam put pred sobom. Zatim se pometem, pa doem ovamo, i za tili asak oseam
da sam sasvim druga linost. Okolnosti koje su me alostile nisu se nimalo izmenile otkako sam uao
u ovu sobu, ali je u ovom kratkom razmaku na mene naiao neki uticaj koji me je izmenio nabolje!
ta je to? U emu je vaa tajna, Agnesa?
Ona je bila sagla glavu i gledala u vatru.
To je ve stara pria, rekoh ja. Nemojte se smejati kad kaem da je uvek bilo tako, u sitnim
stvarima, kao to je sada u krupnim. Moje nekadanje nevolje bile su prosto nita prema onom to sada
doivljujem, ali im bih se udaljio od svoje posestrime ...
Agnesa pogleda navie sa pravim aneoskim izrazom na licu, pa mi prui ruku, koju poljubih.
Kad god mi nema vas, Agnesa, da me u samom poetku savetujete i hrabrite, uvek bivam
pometen i upadam u svakojake tekoe. A kad najzad doem vama, to sam uvek inio, doem i do
mira i sree. I sada se, evo, vraam kui kao umorni putnik i nalazim tako blaeno oseanje odmora!
Oseao sam tako duboko ono to sam govorio i bio tako iskreno uzbuen, da me glas izdae, te
pokrih lice rukama i briznuh u pla. Piem potpunu istinu. Ma kakve da su protivrenosti i
nedoslednosti u meni, kao to postoje u mnogima od nas; ma koliko da je mnogo tota moglo biti
sasvim drukije i mnogo bolje; i ma koliko da sam se pri raznim svojim postupcima ogluivao o
glas svog sopstvenog srca, nisam o svemu tome nita znao. Znao sam da sam strano ozbiljan kad
tvrdim da u Agnesinom prisustvu nalazim mir i spokojstvo.
Ona me na onaj svoj tihi sestrinski nain, svojim oima iz kojih je zraila dobrota, svojim nenim
glasom i onom slatkom pribranou kojom je odavno ve kuu u kojoj je ivela pretvarala za mene u
pravo svetilite, ubrzo oslobodi te slabosti i dovede do toga da joj ispriam sve to se desilo od naeg
poslednjeg sastanka.
I to je sve, do poslednje rei, Agnesa, rekoh ja poto zavrih svoju ispovest. Sad svu svoju
nadu polaem u vas.
Ali ne smete je polagati u mene, Trotvude, odgovori Agnesa uz prijatan osmeh. Morate u
nekog drugog.
U Doru? rekoh ja.
Naravno.
Gle, pa ja vam to nisam ni kazao, Agnesa, rekoh ja malo u neprilici, da se na Doru prilino
teko moe... ne bih ni za to na svetu hteo da kaem osloniti, jer ona je olienje istote i istine, nego
da je prilino teko... ja zaista ne znam kako da se izrazim, draga Agnesa. Ona je plaljivo stvorenjce
koje se lako uzruja i prestrai. Kad sam jednom pre smrti njenog oca zakljuio da treba da joj
kaem... nego bolje da vam ispriam sve po redu, ako hoete da se strpite.

I tako ispriah Agnesi kako sam obavestio Doru da sam siromaan, i o Praktinom kuvaru, o
raunima kuanstva i o svemu ostalom.
O Trotvude! pobuni se ona smejui se. Uvek ste nagli. Ma koliko da ste se ozbiljno bacili na
posao da se probijete kroz ivot, trebalo je da pokaete malo vie obzira prema toj plaljivoj,
neiskusnoj devojci, punoj ljubavi. Sirota Dora!
Nikad ni u kom glasu nisam uo toliko mile, irokogrude dobrote koliko u njenom dok je to
govorila. ini mi se kao da gledam kako neno i zadovoljno grli Doru, a mene, paljivo je titei
ovako na svoj nain, preutno kori to sam svojom suvie prenagljenom revnou usplahirio to malo
srce. Bilo mi je kao da gledam Doru kako s onom zanosnom neposrednou miluje Agnesu, kako joj
zahvaljuje i kako joj se, umiljavajui se, ali na mene, mada me voli svom svojom detinjom
bezazlenou.
Bio sam tako zahvalan Agnesi, tako joj se divio! Zamislio sam kako stoje jedna uz drugu u svetloj
budunosti, te dve tako zdruene prijateljice, pri emu svaka od njih istie i krasi onu drugu.
ta da radim, Agnesa? upitah je poto sam neko vreme gledao u vatru. ta bi trebalo da
uinim?
Mislim, ree Agnesa, da bi bilo asno napisati pismo tim dvema damama. Zar vam se ne ini
da bi raditi kriom bilo nedostojno za vas?
Bi! Ako vi tako mislite.
Ja sam slab sudija u takvim stvarima, odgovori Agnesa, skromno se snebivajui, ali
nesumnjivo oseam... prosto oseam da raditi kriom, u potaji, ne odgovara vaoj dui.
Mojoj dui, prema suvie visokom miljenju koje vi, kako mi se ini, Agnesa, imate o meni.
Vaoj dui i vaoj estitoj prirodi, odgovori ona; te bih stoga, da sam na vaem mestu, pisala
tim dvema damama i izloila to mogu prostije i otvorenije sve to se dogodilo, pa zamolila za
njihovo doputenje da ponekad doem u posetu u njihovu kuu. S obzirom na to da ste mladi i da tek
treba da stvorite sebi poloaj u ivotu, mislim da bi bilo dobro kad biste rekli da bez predomiljanja
pristajete na sve uslove koje vam one postave. Preklinjala bih da ne odbiju vau molbu dok ne
pripitaju Doru, i da tu stvar rasprave s njom kad nau zgodnu priliku za to. Ne bih suvie navaljivala,
suvie zahtevala, ree Agnesa blago. Oslonila bih se na svoju vernost i istrajnost, i na Doru.
Ali ako se Dora opet poplai, Agnesa, kad budu govorile s njom, rekoh ja. Ako se Dora
rasplae i ne odgovori nita o meni?
Zar se to moe desiti? upita Agnesa s onom istom blagom zabrinutou na licu.
Bog joj dobro dao! Ona je plaljiva kao kakva ptiica, rekoh ja. Moglo bi da se desi. Ili ta
onda ako te dve gospoice Spenlou (takve postarije dame su vrlo esto namoraste) nisu ba osobe
pogodne za takva pisma.
Ja, ini mi se, Trotvude, odgovori Agnesa, diui svoje blage oi prema mojima, na vaem
mestu ne bih mnogo mislila o tome. Moda bi bilo bolje samo misliti je li ispravno postupiti tako ili
nije, pa ako jeste, onda tako i postupiti.
Vie u vezi s tom stvari nije bilo sumnji, te sam laka srca, ali svestan duboke vanosti posla,
proveo itavo to popodne sastavljajui koncepat pisma za Agnesinim stolom, koji mi je ustupila zato
to je bio u pitanju tako krupan pothvat. Ali prvo sioh do gospodina Vikfilda i Urije Hipa.
Zatekoh Uriju kao gospodara nove kancelarije, podignute u bati, koja je jo mirisala na malter.
Izgledao je neobino sitan, onako opkoljen mnogim knjigama i hartijama. On me doeka na svoj
obini, uliziki nain, pretvarajui se da nije od gospodina Mikobera uo za moj dolazak, u to se
usudih da ne poverujem. On me otprati do kancelarije gospodina Vikfilda, koja je bila samo senka
onog to je bila nekad, poto je novi ortak odvukao iz nje mnoge stvari da bi to bolje udesio svoju
sobu pa stade ispred vatre grejui leda i trljajui bradu koatom rukom, dok smo se gospodin
Vikfild i ja pozdravljali.

Stanujte kod nas, Trotvude, dok budete u Kenterberiju! ree gospodin Vikfild i brzo baci pogled
prema Uriji kao da od njega trai odobrenje.
Ima li mesta za mene? rekoh ja.
Ja u vam, master-Koperfilde, zapravo bi trebalo da kaem mister-Koperfilde, ali mi ono prvo
dolazi tako samo od sebe, ree Urija, sa zadovoljstvom ustupiti vau staru sobu, ako bi vam to bilo
prijatno.
Ne, ne, ree gospodin Vikfild. Zato biste se vi uznemiravali? Jo jedna soba postoji, jo jedna
soba.
Ali znate, odgovori Urija kezei se, ja bih bio presrean!
Da prekratim stvar rekoh da u primiti onu drugu sobu ili nikakvu, te tako bi reeno da dobijem
onu drugu, pa se, poto se oprostih sa firmom do veere, opet vratih gore.
Nadao sam se da e mi Agnesa biti jedino drutvo. Ali je gospoa Hip ve bila zamolila za
doputenje da ona i njeno pletivo sednu uz vatru u toj sobi, pod izgovorom da je ta soba, poto je ba
duvao vetar, pogodnija za njen reumatizam nego salon ili trpezarija. Mada sam je ja, bez ikakve grie
savesti, mogao predati na milost i nemilost vetru na samom vrhu katedrale, ipak uvideh da nuda
zakon menja, te se s njom prijateljski pozdravih.
Ja vam ponizno zahvaljujem, gospodine, ree gospoa Hip, odgovarajui na moje pitanje o
zdravlju. Mogu samo rei da sam dosta dobro. Kad bih mogla doekati da se moj Urija lepo zbrine
u ivotu, mislim da ne bih imala druge elje. Kako vam se ini da izgleda moj Urijica?
Meni se inilo da izgleda nitkovski kao uvek, pa joj odgovorih da ne vidim nikakve promene na
njemu.
E, zar vam se ne ini da se promenio? ree gospoa Hip. Molim da izvinite, ali u tome se ja ne
bih saglasila s vama. Zar ne opaate da je mrav!
Ne vie nego obino, odgovorih ja.
Zar zbilja nije! ree gospoa Hip. Ne gledate vi na njega materinskim okom.
Ali se njen pogled srete s mojim, te mi doe da joj kaem da je njeno materinsko oko puno pakosti
za sav ostali svet, ma koliko da je puno milote za njega; jer zbilja i danas verujem da su bili odani
jedno drugom. I taj njen zao pogled proe mimo mene, pa se zaustavi na Agnesi.
Zar ne opaate da on za neim ezne i vene, gospoice Vikfild? upita gospoa Hip.
Ne opaam, odgovori Agnesa mirno, radei i dalje na runom radu kojim je bila zauzeta. Vi
suvie strepite nad njim. On je sasvim dobro.
Gospoa Hip snano mrknu i nastavi da plete.
Nije ni za trenutak ostavljala pletivo ni nas. Bio sam stigao dosta rano, te nam je ostajalo jo trietiri sata do veere, ali je ona sedela i tako jednoliko poslovala svojim iglama, kao to bi peani
asovnik prosipao pesak. Ona je sedela s jedne strane vatre, ja za pisaim stolom ispred vatre, a malo
dalje od mene, s druge strane, Agnesa. Kad god bih dugo razmiljajui o svome pismu podigao oi,
pa, pogledavi umno Agnesino lice, opazih kako je vedro i kako uz onaj svojstveni aneoski izraz
zrai prema meni ohrabrenjem, opazio bih u isto vreme kako ono zlo oko prelee sa mene na nju, da
se opet vrati na mene, i najzad podmuklo spusti na pletivo. Ne znam ta je plela, jer se ne razumem u
tu vetinu, ali je liilo na mreu; i dok je radila s tim iglama nalik na tapie kojima Kinezi jedu
pirina, ona mi je u svetlosti vatre izgledala kao neka runa arobnica, koja se, mada privremeno
obuzdana zranim olienjem dobrote pred njom, sprema da u zgodan as baci svoju mreu.
Za veerom je i dalje motrila onim svojim pogledom bez treptanja, A posle veere je odmeni njen
sin, koji se, kad gospodin Vikfild i ja ostadosmo sami, stade tako kliberiti na mene i toliko uvijati, da
se meni skoro smuilo. U salonu je majka opet plela i motrila. Majka je za sve vreme dok je Agnesa
pevala i svirala sedela kraj klavira. Jednom zamoli Agnesu da otpeva neku baladu, za kojom, kako
ree, njen Urijica (koji je u to vreme zevao u jednoj velikoj naslonjai) prosto luduje; pa je onda s

vremena na vreme pogledala na njega i odmah zatim izvetavala Agnesu da je on prosto zanesen
muzikom. I kad god je to progovorila zaista svaki put njega je morala spomenuti. Meni je
jasno bilo da joj je to stavljeno u dunost.
I to potraja tako sve dok nismo poli na spavanje. Poto videh kako to dvoje, majka i sin, krue nad
celom kuom kao dva slepa mia i zamrauju je svojim runim prilikama, tako se snudih, da sam
vie voleo da ostanem dole, ak i pored pletiva, nego da odem u krevet. Skoro nisam ni trenuo cele
noi. I sutradan opet pletenje, opet motrenje, i tako sve do uvee.
Nije mi se nikako ukazivala prilika da bar desetak minuta porazgovaram s Agnesom nasamo.
Jedva sam joj mogao pokazati svoje pismo. Predloih joj da sa mnom izie u etnju, ali kako se
gospoa Hip nekoliko puta poalila da joj je mnogo gore, Agnesa milosrdno ostade da joj pravi
drutvo. U sumrak izaoh sam, razmiljajui ta da radim, i da li je opravdano to od Agnese krijem
ono to mi je Urija Hip kazao u Londonu, jer me je to opet poelo jako brinuti.
Jo se nisam bio sasvim ni oslobodio varoi, idui jednom lepom peakom stazom uz drum za
Ramsgeit, kad me neko iza lea stade dozivati kroz suton. Nisam se mogao prevariti u toj klimavoj
prilici koja se tako klatila za mnom u okratkom zimskom kaputu. Stadoh, i Urija Hip me stie.
No, ta je? rekoh ja.
Ali vi idete brzo! ree on. Moje su noge podugake, ali ste mi zadali dosta muke.
Kuda idete? upitah ja.
Idem s vama, master-Koperfilde, ako hoete da mi pruite uivanje u etnji sa starim
poznanikom.
Govorei to uz nekakvo trzanje celog tela, koje je moglo biti znak umiljavanja ali i podsmeha, on
poe ukorak sa mnom.
Urija, rekoh ja posle izvesnog utanja, utivo koliko mi je bilo mogue.
Molim, master-Koperfilde, ree Urija.
Da vam pravo kaem, a to ne treba da vas vrea, ja sam izaao da etam sam, jer mi je bilo i
suvie drutva.
On me pogleda iskosa i ree iskezivi se gore nego ikada:
Mislite na moju majku?
Pa jeste, mislim, rekoh ja.
Ah! Ali, znate, mi smo tako bedni, odgovori on. Pa poto tako dobro znamo tu svoju bedu,
moramo dobro paziti da nas ne priteraju uza zid oni koji nisu bedni. U ljubavi je svako lukavstvo
doputeno, gospodine.
Poto podie svoje ruerde toliko da mu dodirnue bradu, on ih stade blago trljati, i pritom se tiho
zakikota, tako da se meni uini da je toliko nalik na kakvog zlog pavijana, koliko samo ljudsko
eljade moe da lii na tog majmuna.
Znate, ree on, jednako grlei sam sebe na ovaj neprijatan nain i maui glavom prema meni,
vi ste vrlo opasan protivnik, master-Koperfilde. Vi ste, treba da znate, uvek to bili.
Da vi zbog mene ne drite pod straom gospoicu Vikfild i inite da njen dom nije vie njen
dom? rekoh ja.
O, master-Koperfilde, to su vrlo teke rei, odgovori on.
Zaodenite ono to mislim u kakve god hoete rei, rekoh ja. Vi dobro znate ta hou da kaem,
Urija, ba kao i ja.
O, ne! Vi to morate sami izraziti, ree on. O, zaista! Sam to ne bih mogao!
Mislite li, rekoh ja, napreui se samo radi Agnese da budem odmeren i miran u razgovoru s
njim, da ja na gospoicu Vikfild gledam drukije nego kao na dragu sestru?
Pa znate, master-Koperfilde, odgovori on, vi i sami uviate da nisam duan da odgovorim na
to vae pitanje. Moda gledate, a moda i ne gledate.

Nikad nisam video nita to bi ma izbliza bilo nalik na nisku prepredenost tog lica s onim
neosenenim oima bez i najmanjeg traga trepavica.
Pa dobro! rekoh ja, gospoice Vikfild radi
Moje Agnese! ree on uz gnusno okasto izvijanje itave svoje prilike. Budite, molim vas,
ljubazni pa je zovite po imenu, Agnesom, master-Koperfilde!
Agnese Vikfild radi... neka joj je bog na pomoi!
Hvala vam na toj elji, master-Koperfilde! prekide me on.
... Kazau vam ono to bih vam u svakoj drugoj prilici kazao taman koliko i... Deku Keu!
Kome to, gospodine? ree Urija i prui vrat stavljajui aku na uho.
Glavnom delatu, odgovorih ja; najneprikladnijoj osobi koja mi je pala na pamet, iako me je
njegovo lice po sasvim prirodnoj vezi navelo da pomislim na njega. Ja sam veren s drugom
mladom damom. Nadam se da ste sad zadovoljni.
Ma due vam? ree Urija.
Ba htedoh da ljutito potvrdim ono to sam rekao, kad me on zgrabi za ruku, pa je stee.
O, master-Koperfilde, ree on. Samo da ste izvoleli uzvratiti ravnom merom moje poverenje
kad sam vam ono otvorio srce one noi, onda kad sam vas uznemirio time to sam spavao ispred
vatre u vaoj sobi za sedenje, ne bih nikad posumnjao u vas. A poto stvar tako stoji, odmah u
skloniti majku, i to drage volje. Znam da mi neete zameriti zbog te ljubavnike predostronosti, je 1
te da neete? Grdna teta, gospodiiu Koperfilde, to niste izvoleli da uzvratite moje poverenje!
Uveren sam da sam vam davao dovoljno povoda za to. Ali vi prema meni nikad niste bili onako
snishodljivi koliko bih eleo. Znam da me niste nikad voleli koliko ja vas.
On mi je za sve to vreme neprestano stezao ruku svojim ljigavim prstima, dok sam ja na sve
naine koje je pristojnost doputala, pokuavao da je izvuem. Ali nikako nisam uspevao. On je
povue pod rukav svog kaputa dudove boje, te ja, hteo ne hteo, pooh s njim ruku pod ruku.
Hoemo li natrag? ree Urija posle izvesnog vremena, okreui me licem prema varoi nad
kojom je sad izgrevao rano izili mesec i oblivao srebrom prozore u daljini.
Pre no to preemo na razgovor o emu drugom, rekoh ja posle dugog utanja, treba da
shvatite da je po mom miljenju Agnesa Vikfild toliko iznad Vas i tako nedosena za vae udnje kao
i onaj mesec.
Kako je tih i miran, zar ne? ree Urija. Neobino! Nego, sad bar priznajte, master-Koperfilde,
da me niste voleli kao ja vas. Vi ste uvek smatrali da sam suvie bedan, to me nikako ne udi.
Ne volim niije ispovesti o poniznosti, odgovorih ja, i uopte ne volim bilo kakve ispovesti.
Eto vidite! ree Urija, nekako siv na meseini, ljigav, sasvim olovne boje. Znao sam ja! Ali vi
ne mislite mnogo o tome koliko je poniznost osobe u mom poloaju umesna, master-Koperfilde. I
otac i ja smo odrasli u sirotinjskoj dobrotvornoj koli za deake, a i moja majka je takoe odgajena u
jednoj ustanovi javnog milosra. Tamo su nas sve uili silnoj poniznosti, i skoro niemu drugom, od
jutra do mraka, koliko se seam. Te budite ponizni prema ovoj linosti, te ponizni prema onoj; te
skini kapu pred ovim, te pokloni se pred onim; i uvek vodi rauna o svom poloaju, i uvek se
poniavaj pred boljim od sebe. A ta ih je samo bilo, tih boljih od nas! Otac je svojom poniznou
dobio medalju kao redar nad decom. Ja tako isto. Poninou svojom otac je postao grobljanski
crkvenjak. On je kod visoke gospotine vaio kao ovek tako ispravnog ponaanja, da su odluili da
ga prime. ,Budi ponizan, Urija, govorio mi je otac, ,pa e daleko doterati. To je ono ime su nam u
koli uvek punili ui, i tebi i meni, i s tim se najbolje prolazi. Budi ponizan, govorio je otac, ,pa e
dobro proi.
I zaista nisam ravo proao!
Meni tada prvi put sinu da je to odvratno prenemaganje o poniznosti moglo ponii u porodici Hip.
Video sam etvu, ali nikad nisam pomiljao na seme.

Dok sam bio sasvim mali, ree Urija, saznao sam ta se postie poniznou, pa sam se sav
predao. Sit sam se najeo kolaa poniznosti i ostao i dalje gladan. Iz poniznosti se ograniih i u uenju,
rekavi u sebi: ,Stoj! Ni stope dalje! Kad ste mi ono ponudili da me uite latinski, ja sam bio
pametniji. ,Ljudi vole da budu vii od tebe, govorio je otac; ,zato ostani nii. Ja sam i dan-danji vrlo
ponizan, gospodine, ali sam doao i do neto malo moi!
A sve je to govorio to sam dobro znao, dok sam mu gledao lice na meseini da bih shvatio
kako je on tvrdo reen da upotrebom te svoje moi pribavi sebi naknadu. Nikad nisam sumnjao u
njegovu niskost, njegovu prepredenost i pakost, ali sam tek sad prvi put pojmio kakav se nizak,
neumoljiv i osvetoljubiv duh mogao zaeti u njemu tim preranim i dugim obuzdavanjem.
To njegovo prianje je bar za trenutak dovelo do prijatne posledice, poto ga je navelo da izvue
ruku ispod moje, da bi sebe jo jednom pokakljao ispod brade. Poto sam se tako najzad odvojio od
njega, ja reih da ostanem tako podalje, te smo na povratku ili jedan pored drugog i govorili uz put
vrlo malo.
Ne znam da li zbog toga to ga je osokolilo moje saoptenje ili to se onako osvrnuo na prolost,
pa ga je valjda to razgalilo, tek je zbog neega bio pun nekog poleta. Za veerom je govorio vie
nego obino i zapitkivao majku (koja je povuena sa strae odmah po naem povratku kui) nije li
ve krajnje vreme da prekine sa momakim ivotom, jer su ga godine stigle; a jednom je pogledao u
Agnesu takvim pogledom, da bih ja dao sve na svetu da sam ga mogao tako mlatnuti da se vie ne
digne.
Kad posle veere nas dvojica ostadosmo sami, njega obuze neko raspoloenje za pustolovne
pothvate. Vina je popio vrlo malo, ili ak nimalo, pa mislim da e pre biti da ga je samo uhvatila neka
pobednika osionost, podstaknuta jo i iskuenjem da se pokae u mome prisustvu.
Ve sam prolog dana opazio kako pokuava da namami gospodina Vikfilda na pie, te sam se,
shvativi pogled koji mi je bila dobacila Agnesa dok je izlazila, ograniio na samo jednu au, a
zatim predloio da i mi poemo za Agnesom. Tako bih uradio i danas, ali me Urija preduhitri.
Mi retko viamo svog dananjeg gosta, ree on obraajui se gospodinu Vikfilu, koji je sedeo
u elu stola, suta suprotnost njemu, te bih predloio da ga u znak dobrodolice poastimo kojom
aom vina, ako nemate nita protiv. Gospodine Koperfilde, pijem u vae zdravlje i za vau sreu!
Morao, sam se napraviti da rado prihvatam ruku koju mi on prui preko stola; a zatim sa potpuno
drukijim oseanjem prihvatih ruku oronulog gospodina, njegovog ortaka.
Hajde, ortae, ree Urija, ako smem da budem tako slobodan; hajde da nam sad vi progovorite
koju pogodnu re o Koperfildu!
Prelazim preko toga kako je gospodin Vikfild nazdravio mojoj tetki, pa nazdravio gospodinu
Diku, pa nazdravio Doktorskom domu, pa nazdravio Uriji; kako je ispijao sve po dvaput; kako je bio
svestan svoje slabosti i pokuavao da joj se otme; kako se vodila borba izmeu njegovog stida od
Urijinog postupanja s njim i elje da ga pridobije; i kako se Urija sa otvorenim likovanjem uvijao,
okretao i pokazivao ga preda mnom. Prosto me je srce bolelo dok sam to gledao, a sada dok ovo
piem, ruka mi se nekako ustee.
E, ortae, ree Urija najzad, sad u napiti jednu zdravicu, te ponizno molim da se ae napune
do vrha, jer nameravam da nazdravim najboanstvenijoj u njenom polu!
Njen otac je drao praznu au u ruci. Videh kako je spusti, pa pogleda u sliku kojoj je ona bila
tako slina, i prinee ruku elu, a zatim se uvue dublje u svoju naslonjau.
Ja sam suvie nitavna osoba da pijem u njeno zdravlje, nastavi Urija, ali joj se divim ...
oboavam...
Mislim da mi nikakav fiziki bol koji bi njen osedeli otac mogao prepatiti ne bi bio uasniji od
duevnog jada koji sad videh da izraavaju njegove dve stisnute ake.
Agnesa, ree Urija, ili ne gledajui u njega, ili ne znajui ni sam ta. radi, Agnesa Vikfild je,

mogu to slobodno rei, boanstvena kao ni jedna druga. Smem li govoriti otvoreno meu
prijateljima? Ponosna je odlika biti njen otac, ali biti njen mu...
Ne dao mi bog da jo jednom ujem krik kao onaj s kojim njen otac skoi od stola!
ta je bilo, ree Urija i preblede kao mrtvac. Niste valjda poludeli, gospodine Vikfilde! Ako
sam i kazao da udim da vau Agnesu nazovem svojom Agnesom, ta s tim; ja valjda imam na to
pravo kao i svaki drugi ovek. tavie, imam i vee pravo no ma ko drugi.
Ja obgrlih gospodina Vikfilda preklinjui ga svim na svetu, a, naroito ljubavlju prema Agnesi, da
se malo smiri. On je neko vreme bio izbezumljen: upao kosu, lupao se po glavi, pokuavao da me
odgurne od sebe, muio se da se otme od mene, nije odgovarao ni jednom rei, nije gledao niti koga
video, nego slepo hteo neto, ni sam ne znajui ta; izbuljenih oiju, zgrenog lica grozan prizor!
Ja sam ga molio, bez veze, ali vrlo uzbueno, da se ne poaje ljutini, nego da me saslua.
Preklinjao sam ga da pomisli na Agnesu, da se seti mene u vezi sa Agnesom, da se seti kako smo ja i
Agnesa odrasli zajedno, kako je ja potujem i volim, kako mu je ona ponos i radost. Trudio sam se da
kod njega izazovem seanje na nju ma u kom obliku, i ak ga prekorevao to nema dovoljno vrstine
da je potedi od ovakvog saznanja. Moda sam i dodirnuo neku icu u njemu, ili se njegova ljutina
istutnjala, tek malo-pomalo pa se poe manje otimati i stade gledati u mene isprva nekako udno, a
zatim sa znacima prepoznavanja u oima. Najzad posle dueg vremena ree:
Znam, Trotvude! Moje milo dete i ti... Znam! Ali pogledaj ga samo!
I pokaza na Uriju, a Urija je bled kao krpa, zgranut, natuteno zurio iz jednog kuta, pri emu mu se
na itavom licu videlo da se prevario u raunu i da mu je ovo dolo iznebuha.
Pogledaj tog mog muitelja! odgovori on. Uzmiui ispred njega stopu po stopu, ja sam se
redom odricao imena i dobrog glasa, mira i spokojstva, kue i doma!
Ja sam umesto vas uvao ime i dobar glas, va mir i spokojstvo, pa ak i vau kuu i dom, ree
Urija, izgledajui pri tom nekako zlovoljan, uurban i pokorno pomirljiv. Ne budite ludi, gospodine
Vikfilde. Ako sam i zabrazdio neto malo preko onoga to ste vi mogli oekivati, mogu valjda i da
uzmaknem! Nisam uradio nita zlo.
Ja sam kod svakog traio i pronalazio neke line pobude, ree gospodin Vikfild, i bio
zadovoljan to sam ovoga privezao za sebe pobudama linog interesa. A sad gledaj kakav je!
Pogledaj kakav je!
Bolje bi bilo da ga vi, Koperfilde, naterate da uti ako moete, viknu Urija uperivi prst u mene.
Pazite dobro! Jo malo pa e rei neto zbog ega e se posle kajati, pa e i vama biti krivo to ste to
uli.
Ja u rei ta mi je volja! viknu gospodin Vikfild oajniki. to da ne budem u rukama celog
sveta ako sam u vaim rukama?
Pazite, kaem vam! ree Urija, neprestano upozoravajui mene. Ako mu ne zapuite usta, vi mu
niste nikakav prijatelj. Zato da ne budete u rukama celog sveta, gospodine Vikfilde? Zato to imate
ker. Vi i ja znamo to znamo, je 1 tako? Ne budite zaspalog psa da vas ne bi ujeo, jer ko eli da ga
razjari? Ja svakako ne. Zar ne uviate da sam ponizan do krajnjih granica? Kaem, ako sam malo
preterao, oprostite, ta biste jo hteli gospodine?
O, Trotvude, Trotvude! viknu gospodin Vikfild krei ruke. Kako sam nisko pao od onog
vremena kad sam te prvi put video u ovoj kui! Ve sam onda poeo da se kotrljam nizbrdo, ali
grozan je, o grozan put koji sam onda prevalio! Upropastilo me maloduno podavanje. Podavanje
uspomenama i podavanje zaboravu. Moja prirodna alost za majkom mog deteta pretvorila se u
bolest, a i moja prirodna ljubav prema mome detetu prela je u bolest. Okuio sam sve ega sam se
dotakao. Bacio sam nesreu na vrat onome to volim kao oi u glavi, to znam, a znate i vi! Mislio
sam da mogu od srca voleti jedno stvorenje na svetu, a ne voleti ostali svet; mislio sam da se moe
istinski oplakivati jedno stvorenje koje je nestalo, a nemati nimalo udela u jadu svih drugih koji

takoe oplakuju. Eto kako su se pouke moga ivota izopaile! Grizao sam svoje bolesno kukaviko
srce, a ono je grizlo mene! Sebian u svom jadu, sebian u svojoj ljubavi, sebian u svom bednom
beanju od svake mranije strane i jednog i drugog. O, pogledaj samo kakva sam ruevina postao, pa
me mrzi i bei od mene!
On se nemono skljoka u stolicu i maloduno zajeca. Ostavljala ga je uzrujanost od koje je bio
oiveo. Urija izae iz svoga kuta.
Ne znam ni sam ta sam sve uinio u svojoj lakomislenosti, ree gospodin Vikfild izbacujui
obe ruke, kao da eli da ublai moju osudu. On to najbolje zna, dodade, mislei na Uriju Hipa, jer
mi je uvek bio uz uho i doaptavao. To je, eto, vodenini kamen koji mi visi o vratu. Nalazi ga u
mome domu, nalazi ga u mojoj poslovnici, u mome poslu. A uo si ga maloas. ta da kaem vie?
Bolje je da ni ovoliko niste rekli, ni upola toliko, nita od svega toga, primeti Urija upola
prkosno, upola uliziki. Da nije bilo vina, vi to ne biste tako jako primili srcu. Do sutra ete se
predomisliti, gospodine. Ako sam rekao vie no to treba, ili vie no to sam hteo, ta s tim? Nisam
pri tome ostao!
Vrata se otvorie i Agnesa, uavi neujno u sobu, bez kapi krvi u licu, obgrli oca oko vrata i ree
sigurnim glasom:
Vama nije dobro, tatice! Hodite sa mnom!

On joj nasloni glavu na rame, kao da mu je pritiskuje teak teret srama, pa izae s njom. Njen
pogled se samo za trenutak srete s mojim, ali sam ipak video koliko ona zna o onome to se
dogodilo.
Nisam se nadao da e ga to tako uzbuditi, master-Koperfilde, ree Urija. Ali nije to nita. Opet
emo mi sutra biti prijatelji. Sve je to za njegovo dobro. Ja skromno elim samo njegovo dobro.
Ja mu ne odgovorih nita, ve odoh gore u tihu sobu u kojoj je Agnesa tako esto sedela kraj mene

uz moje knjige. Niko mi ne doe ni blizu do kasno u no. Uzeo sam jednu knjigu i pokuavao da
itam, uo sam kako asovnici otkucavaju dvanaest, i jednako itao i ne znajui ta itam, kad me
Agnesa dodirnu.
Vi ete sutra rano na put, Trotvude. Da se sad oprostimo!
Videlo se da je plakala, ali joj je lice bilo tako mirno i lepo!
Neka vas bog blagoslovi! ree ona pruajui mi ruku.
Draga Agnesa, rekoh ja, vidim da me molite da ne govorim o veeranjici, ali zar se tu ne
moe nita uraditi?
Bog je oslonac. Uzdajte se u boga! odgovori ona.
A zar ja ne mogu nita, ja, koji vam uvek dolazim sa svojim sitnim jadima?
I toliko olakavate moje jade, odgovori ona. Ne, dragi Trotvude!
Draga Agnesa, rekoh, neskromno je da ja, koji tako oskudevam u svemu onome u emu ste vi
tako bogati: u dobroti, odlunosti, u svima plemenitim osobinama; da ja u to sumnjam ili da vas
upuujem; ali znate koliko vas volim i koliko vam dugujem. Vi valjda neete sebe rtvovati nekom
pogrenom oseanju dunosti, zar ne, Agnesa?
Ona za kratak trenutak uzbuenija no to sam je ikad video, izvue ruku iz moje, pa stuknu korak
unazad.
Recite mi da nemate takve namere, draga Agnesa, vi koja ste mi vie nego sestra! Pomislite kako
je neocenjiv dar srca kao to je vae, ljubav kao to je vaa!
O, dugo, dugo sam posle toga gledao u seanju to lice s onim trenutnim pogledom koji nikoga ne
optuuje, koji se niemu ne udi, i koji se ni na ta ne ali. O, dugo, dugo sam posle toga gledao kako
se taj pogled povlai, kao to se i tada povukao, i prelazi u divan osmeh, koji mi ree da se ona ne
plai za sebe, te da ni ja ne treba da se plaim za nju. Tako se oprostila sa mnom, nazvala me bratom, i
nestala.
Sutra ujutro jo je bio mrak kad sam se popeo na potanska kola pred vratima gostionice. Dan je
upravo svitao, a mi se spremali za polazak. Sedeo sam tako i mislio o njoj, kad se pojavi s mukom
se probijajui kroz tu meavinu dana i noi u koijama Urijina glava
Koperfilde, ree on nekim kretavim apatom, veajui se o gvoe na krovu, pomislio sam da
e vam biti milo da pre no to odete ujete da je sve izglaeno izmeu nas. Ve sam bio u njegovoj
sobi, te smo sve izgladili. Iako sam, znate, bedan, ja sam njemu prilino koristan, a on ispravno
shvata svoj interes samo kad ga ne dri pie. Boe, kako je to ipak na kraju krajeva prijatan ovek,
master-Koperfilde!
Prisilih sebe da kaem kako mi je milo to se izvinio.
O, naravno! ree Urija. Kad je ovek, znate, ponizan, ta je jedno izvinjenje! Sitnica! Nego, i
on se iznenada tre, sigurno ste ve kadgod ubrali u ivotu kruku pre no to sazre, masterKoperfilde?
Mislim da jesam, odgovorih ja.
To se meni sino desilo, ree Urija, ali e ipak sazreti. Samo je treba negovati. Mogu ja da
ekam!
Poto me tedro obdari eljama za srean put, on sie sa kola kad se koija pope. ini mi se da je
neto jeo da odstrani otri jutarnji vazduh; ali je pri tome ustima pravio takve pokrete kao da je
kruka ve zrela, i slaei se njome oblizivao usne.

GLAVA XL
POTUKA

Te veeri smo u Bakingem-stritu vodili vrlo ozbiljan razgovor o domaim dogaajima koje sam
podrobno izloio u poslednjoj glavi. Oni su se duboko kosnuli moje tetke, te je posle toga vie od
dva sata etala gore-dole po sobi skrtenih ruku. Ona se uvek, kad god je bila jae uzrujana, odavala
tim peakim podvizima, pa se po duini njene etnje mogao poznati i stepen njene uzbuenosti.
Ovom je prilikom bila tako uzrujana da je nala za shodno da irom otvori vrata spavae sobe, te da
tako napravi peaku stazu celom duinom dveju soba, od zida do zida, pa je, dok smo gospodin Dik
i ja utke sedeli pored vatre, neprestano ulazila i izlazila, stalnim i jednolikim korakom, s
pravilnou etalice na satu.
im tetka i ja ostadosmo nasamo, poto, gospodin Dik ode da legne, sedoh da napiem pismo
onim dvema starim damama. Ona se dotle ve bila zamorila etanjem, te sede kraj vatre sa
posuvraenim skutom haljine kao obino. Ali je, umesto da kao obino sedi onako sa aom na
kolenu, dopustila da aa, zanemarena, ostane na polici iznad kamina, pa je, naslonivi levi lakat na
desnu ruku, a bradu na levu aku, zamiljeno gledala u mene. Kad god bih digao pogled sa posla,
sreo bih njen.
Ja sam raspoloena da ne moe bolje biti, dragi moj, uveravala je ona klimajui glavom; samo
sam malo nemirna i alosna.
Toliko sam se zadubio u svoj posao, da sam tek poto je otila u postelju opazio da je njen
veernji napitak, kako ga je zvala, ostao netaknut na polici iznad kamina.
Kad zakucah na njena vrata da joj saoptim to otkrie, ona izae, ponaajui se jo ljubaznije, i
samo ree:
Nije mi veeras mnogo stalo do njega, Trote, pa mahnu glavom i opet ue.
Sutra ujutro ona proita ono moje pismo upueno dvema starim damama i saglasi se s njim. Ja ga
predadoh na potu, te mi samo ostade da to strpljivije saekam odgovor. I tako mi je prola skoro
puna sedmica u iekivanju, kad jedne snene noi izidoh od Doktorovih i pooh peice kui.
Dan je bio vrlo hladan, mraz stezao, a neko vreme duvao otar severoistoni vetar. Sa sputanjem
mraka vetar je prestao, pa je naiao sneg. Seam se da je padao gusto i postojano, u krupnim
pahuljicama, i dobro napadao, um tokova i koraci prolaznika bili su prigueni kao da su ulice bile
naslagane debelim slojem perja.
Najprei put do moje kue a ja sam, razume se, po takvoj noi udario najpreim putem
vodio kroz Ulicu svetog Martina. Ali crkva, po kojoj je uliica dobila ime, nije u ono vreme stajala
tako izdvojeno kao danas, jer ispred nje nije bilo slobodnog prostora, te se uliica krivudajui
sputala prema Strandu. Kako sam prolazio pored stepenica crkvene priprate, sukobih se na samom
uglu s licem neke ene. To lice pogleda u moje, pree preko uske ulice i nestade. Uini mi se poznato.
Nesumnjivo sam ga bio ve negde video, ali se nisam mogao setiti gde. Doveo sam ga u vezu s neim
to me ignu pravo u srce, ali sam u onom trenutku kad sam naiao na njega mislio na neto drugo, te
se nisam odmah snaao.
Na crkvenim stepenicama je stajala pognuta prilika jednog oveka koji je bio spustio neki teret na
ravan sneg da ga bolje namesti; njega i lice one ene ugledah u istom trenutku. Ne verujem da sam
zastao od iznenaenja, ali dok sam odlazio dalje, on ustade, okrete se, i stade silaziti prema meni.
Naoh se licem u lice sa gospoinom Pegotijem.

Tada se setih i one ene. To je bila Marta, ona kojoj je Emilija one noi u kuhinji dala novaca.
Marta Enel kraj koje on ne bi hteo da vidi svoju neaku, kako mi ono Ham ree, ni za sve blago
potonulo u dubine morske.
Srdano se rukovasmo. Isprva nijedan od nas nije bio u stanju ni re da proslovi.
Gos n Davide! progovori on steui mi snano ruku. Od srca se radujem to vas vidim,
gospodine! Srean na susret! Srean susret!
Srean susret, dragi stari prijatelju! rekoh ja.
Mislio sam da veeras svratim do vas, da se raspitam kako ste, gospodine, ree on, ali kako
sam znao da sad vaa tetka stanuje s vama, jer sam znate bio tamo dole u Jarmutu, pobojah se da e
biti suvie kasno. Doao bih rano ujutro, gospodine, pre no to krenem dalje.
Zar opet, rekoh ja.
Da, gospodine, odgovori on, strpljivo maui glavom. Sutra produujem.
A kuda ste sad poli? upitah ja.
Pa, odgovori on stresajui sneg s duge kose, hteo sam da svratim negde na prenoite.
U to je vreme postojao, skoro ba prekoputa mesta na kojem smo stajali, jedan sporedni ulaz u
talsko dvorite Zlatnog krsta, gostionice koje se tako dobro seam u vezi sa njegovom nesreom. Ja
mu pokazah kapiju, pa ga uzeh pod ruku, te preosmo preko ulice. Iz talskog dvorita se ulazilo u
dve-tri kafanske prostorije, te zavirih u jednu, pa ga, poto videh da je prazna i da u njoj bukti dobra
vatra, uvedoh unutra.
Gledajui ga pri svetlosti, opazih ne samo da mu je kosa duga i razbaruena, nego i da mu je lice
preplanulo od sunca. Primetno je osedeo, bore su mu na licu i elu bile dublje, i po svemu se videlo
da se muio i potucao po svakojakom vremenu; ali je ostavljao utisak vrlo snanog oveka koga
podrava nepokolebljiva odluka i koga nita ne moe zamoriti. On strese sneg sa eira i odela i
obrisa od njega lice, dok sam ja urezivao sebi u pamet sve te opaske. A zatim sede prema meni za
jedan sto, leima okrenut vratima na koja smo uli, pa mi ponovo prui svoju grubu ruku i toplo
stee moju.

Priau vam, gosn Davide, ree on, gde sam sve bio i ta sam sve uo. Iao sam daleko, a uo
malo, ali u vam priati.
Zazvonih i poruih neto toplo za pie. On ne htede nita jae od lakog piva, pa je za vreme dok
smo ekali da ga donesu, jer su pivo grejali na vatri, sedeo zamiljen. Na licu mu se videla lepa,
temeljna ozbiljnost, koju se nisam usuivao da poremetim.
Dok je jo bila dete, ree on diui glavu im smo ostali nasamo, imala je obiaj da mi esto
govori o onim obalama pri kojima je more tamnoplavo, pa se odonud iri u nedogled i bleti na
suncu. Ponekad mi se inilo da ona tako mnogo misli o moru zato to joj se otac utopio. Ne znam, ali
vidite, moda je verovala, ili se nadala, da ga je more odbacilo tamo u te krajeve gde cvee uvek
cveta i gde je uvek svetlo.
Verovatno je o tome matala kao dete, odgovorih ja.
Kad se ono... izgubila, ree gospodin Pegoti, ja sam u dui znao da e je on odvesti u one
zemlje. Znao sam u dui da joj je napriao udesa o njima, i kako e tamo biti visoka gospoja, i da je
isprva i postigao da ga ona slua sve drobei o takvim stvarima. Kad smo ono posetili njegovu
majku, ja sam dobro znao da se ne varam. Preao sam preko kanala u Francusku i iskrco se tamo
kao da sam s neba pao.
Videh kako se vrata malo otvaraju i kako sneg lagano veje unutra. Videh kako se otvaraju jae i
kako se polako pomalja neka ruka koja ih dri tako otvorena.
Naio na jednoga gospodina Engleza, visokog poloaja, i kazah mu da putujem i traim neaku.
On mi pribavi isprave potrebne za putovanje ne znam sigurno ni kako se zvao pa htede i da mi
dade novaca, ali to meni, hvala bogu, nije bilo nuno. Ja mu se lepo zahvalim za sve to mi se naao,
a ba mi se naao nema ta. ,Moja pisma su ve otila ispred vas, ree mi on a i govoriu sa
mnogima koji e ii tim putem, pa e mnogi znati za vas daleko odavde kad budete putovali sami. Ja
mu rekoh to sam bolje umeo koliko sam mu blagodaran, pa krenuh na put kroz Francusku.
Sam i peice? rekoh ja.
Veinom peice, odgovori on, a ponekad i u tovarnim kolima, s ljudima koji su ili na pijace, a
ponekad opet u praznim koijama. Mnogo sam milja prevaljivao na dan, a esto i sa kakvim grenim
vojnikom koji je iao da obie prijatelje. S takvim ne bih umeo da razgovaram, ree gospodin
Pegoti, a ni on sa mnom, ali bismo pravili drutvo jedan drugom po pranim drumovima.
To sam mogao i sam pogoditi po prijateljskom tonu njegovog govora.
Kad god bih doao u koju varo, nastavi on, naao bih gostionicu, te bih ekao u dvoritu dok
ne bi naiao neko ko govori engleski, to se najee i deavalo. Onda bih ispriao kako putujem da
naem neaku, a oni bi mi kazivali koja se sve gospotina nalazi tu kod njih, i ja bih ekao da vidim
hoe li ui ili izai neko nalik na nju. Kad bih video da nema Emilije, ja bih put pod noge pa dalje.
Sve sam vie, kad bih doao u koje novo selo ili meu siromaan svet, opaao da znaju za mene.
Posadili bi me pred vrata svojih kuica, pa bi mi izneli da jedem i pijem i pokazali gde mogu da
spavam, i mnoga me je ena, gosn Davide, koja bi imala erku Emilijinih godina, doekala kraj
Spasiteljeva krsta izvan sela da mi uini neku dobrotu. Neke su opet imale erke, pa su im umrle. I
jedini bog zna koliko su te majke bile dobre prema meni.
Tamo je na vratima bila Marta. Video sam jasno kako njeno unezvereno lice oslukuje. Samo sam
strepeo da se on ne okrene i da je n primeti.
esto bi mi metnuli svoju decu, a naroito male devojice na krilo, ree gospodin Pegoti, a
mnogo puta ste me mogli videti kako sedim pred njihovim vratima u sumrak kao da su to deica
moje maze. Jao, mila moja devojko!
I zajeca glasno, ophrvan iznenadnim nastupom tuge. Ja spustih uzdrhtalu ruku na ruku kojom je
pokrio lice.
Fala vam, gospodine, ree on; ne vodite brigu o meni.

Posle kratkog vremena on skide ruku s lica, pa je zavue u nedra i nastavi priu.
esto su i polazili sa mnom, ree on. Jutrom, moe biti milju dve drumom, pa bi se onda
rastali, i ja im kaem: Vrlo sam vam blagodaran! Bog vam svako dobro dao! a oni kao da znaju
ta govorim, ljubazno odgovaraju. Najzad izbih na more. Kao to moete i misliti, meni po moru nije
bilo teko da odredim put do Italije. Stignem tamo, pa opet lutaj peke kao i dotle. Svet je bio isto
onako dobar prema meni, te bih preao moe bit itavu tu zemlju idui tako od mesta do mesta, da
nisam dobio vest da se oni nalaze tamo preko, u vajcarskim planinama. Video ih tamo sve troje neko
ko je poznavao njinog slugu, pa mi kazao kako putuju i gde su. Ja se uputih prema tim planinama,
gosn Davide, pa idem i dan i no. to vie idem, sve mi se ini da se te planine odmiu od mene. Ali
najzad se doepam i njih. Kad stigoh blizu mesta za koje sam ono uo j ja ponem da mislim u sebi:
,ta li u kad je ugledam?
Ono lice koje je prislukivalo, neosetljivo za neprijatnu no, jo jednako je visilo na vratima, dok
su me ruke molile, preklinjale da je ne odgurnem.
Nikad nisam posumnjao u nju, ree gospodin Pegoti. Ne, ni najmanje! Neka ona samo sagleda
moje lice, neka samo uje moj glas, nek ja samo stanem pred nju, i da je to u mislima prizove kui iz
koje je pobegla, i da se seti kakvo je dete bila pa da je taman postala i gospoa kraljica, pala bi mi
pred noge! To sam dobro znao! Dosta sam je puta i sanjao kako vie: ,Ujae! i viao kako pada kao
mrtva pred mene. ta sam je puta tako u snu pridizao i aputao joj: .Emilija, milo moje dete, doao
sam da ti donesem oprotaj i da te vodim kui!
Tu zastade i mahnu glavom, pa uzdahnu i nastavi:
On vie nije nita znaio za mene. Emilija je bila sve. Kupio sam jednu seljaku haljinu da je u
nju obuem, a znao sam da e ona, samo ako je jednom naem, ii pored mene po tim kamenim
drumovima kud god ja hou, i da me nikad, nikad vie ne bi ostavila. Sad vie ni na ta nisam mislio
do na to kako u je obui u tu haljinu i skinuti ono to ima na sebi, pa je uzeti opet pod ruku i krenuti
s njom kui, i zastati ponekad na putu da joj leim ozleene noge i jo ozleenije srce. Njega mislim
da ne bih ni pogledao. Ali to nije bilo sueno, gosn Davide, bar jo ne zasada! Stigao sam prekasno;
ve su bili otili; i ne mogoh saznati kuda. Jedni rekoe tamo, drugi onamo. Ja odoh tamo, pa odoh
onamo, ali Emilije nigde, te tako dooh kui.
Kad ste stigli? upitah ja.
Ima etiri dana, ree gospodin Pegoti. Ugledao sam nau staru lau poto je ve pao mrak, i
sveu kako svetli u prozoru. Kad se primakoh i zavirih u staklo, ugledah ono verno eljade, gospou
Gami, kako sedi kraj vatre kao to smo se bili dogovorili. Ja joj doviknuh spolja: ,Nemojte da se
uplaite! To je Danijel! pa uoh. Nisam nikad mogao pomisliti da e mi se moja stara laa uiniti
tako neobina.
Iz nekog depa na grudima on vrlo paljivo izvue mali sveanj hartije, u kojem su bila dva-tri
pisma u malim omotima, i sve to spusti na sto.
Ovo je dolo prvo, ree on i izdvoji od ostalih, pre no to je protekla nedelja dana od mog
odlaska. Novanica od pedeset funti, uvijena u list hartije, upuena na mene i proturena nou ispod
vrata. Trudila se da izvrne rukopis, ali ga nije mogla izvrnuti za mene.
I on opet vrlo strpljivo i briljivo uvi novanicu, pa je sloi sasvim kako je i bila sloena i metnu
nastranu.
Ovo je dolo gospoi Gamid, ree otvarajui pismo, pre jedno dva-tri meseca.
Poto je neko vreme gledao u njega, on mi ga dade, pa e tihim glasom: Budite tako dobri pa ga
proitajte, gospodine!
Ja proitah sleee:
Oj ta li ete rei kad budete itali ovo pismo i videli da je pisano mojom nevaljalom rukom! Ali
potrudite se, molim vas, potrudite se ne mene radi, nego za ujakovo dobro potrudite se da vam

srce bar za kratko vreme omeka prema meni! Pokuajte, molim vas pokuajte, da budete blai prema
bednoj devojci, i da na parencetu hartije napiete da li je on dobro, i ta je rekao o meni pre no to se
moje ime prestalo izgovarati meu vama, i da li je ikad s veeri u vreme kad sam se obino vraala
kui izgledao kao da misli na onu koju je toliko voleo? O, srce mi puca kad mislim na to! Na
kolenima vas molim i preklinjem da ne budete prema meni onako tvrda srca kao to zasluujem,
nego da budete blagi i dobri, pa da mi napiete togod o njemu i da mi to poaljete. Ne treba da me
zovete Malom, ne morate me zvati ni mojim imenom, koje sam osramotila; ali, o ujte moje
samrtniko bolne krike, i smilujte se na mene utoliko to ete mi napisati koju re o ujaku, koga oi
moje nee vie nikad videti na ovom svetu!
Draga moja, ako je vae srce prema meni tvrdo s razlogom tvrdo, to znam sluajte, draga,
ako jeste tvrdo, upitajte onoga o koga sam se najtee ogreila, onoga kome je trebalo da budem ena,
pre no to se vrsto reite da odbacite moju tunu, moju jadnu molbu! Ako se on saali pa kae da mi
moete napisati neto to u proitati onda mu recite (ali inae ne) da esto kad ujem nou kako
vetar duva, oseam kao da ljutito dolazi odande gde je video njega i ujaka, pa leti bogu na albu
protiv mene. Recite da bih, da sutra mogu da umrem (a ja bih bila, o, tako srena da umrem, samo da
sam spremna za to!) blagosiljala i njega i ujaka poslednjim svojim reima i molila boga za njegovu
domau sreu sve do poslenjeg daha!
I uz to je pismo opet bilo neto novaca. Pet funti. Bile su netaknute kao i ona prva suma. On sklopi
pismo na isti nain. Uz pismo su ila i podrobna uputstva o adresi za odgovor, koja su, iako su
upuivala na nekoliko raznih ruku, da bi se to tee dolo do zakljuka gde se ona krije, ipak
ukazivala na to da pie iz onog mesta u kojem su je videli po onom prianju.
Kakav joj je odgovor upuen? upitah gospodina Pegotija.
Gospoa Gamid nije ba mnogo uena, gospodine, pa joj je Ham sastavio odgovor, a ona ga
prepisala. Rekli joj da sam otiao da je traim i ta sam kazao na rastanku.
Je li to u vaoj ruci opet neko pismo?
Novac, gospodine, ree gospodin Pegoti, rastvarajui ga sasvim malo. Evo vidite, deset funti.
A unutra napisano: ,Od iskrenog prijatelja kao i prvi put. Ali ono je prvi put bilo protureno ispod
vrata, a ovo je dolo potom prekjue. Idem da je traim po potanskom igu.
I pokaza mi ga. Bila je to neka varo na Gornjoj Rajni. On je u Jarmutu bio naiao na neke strane
trgovce koji poznaju tu zemlju, pa su mu oni bili nacrtali na komadiu hartije grubu mapu, koju je on
sasvim dobro shvatio. On je poloi na sto izmeu nas, pa naslanjajui bradu najednu ruku, drugom
pokaza na njoj ceo put.
Ja ga upitah kako je Ham. On mahnu glavom.
Radi, ree on, vredno da vrednije ne moe. Uiva dobar glas u celom kraju vie no iko drugi
igde na svetu. Svaki je gotov da mu pomogne, razumete li, a i on da svakom pomogne. Niko ga nikad
nije uo da se ali. Ali moja sestra misli, to onako meu nama, da ga je mnogo pokosilo.
Jadnik! Verujem.
Nita taj ne polae na sebe, gosn Davide, ree gospodin Pegoti ozbiljnim apatom: hou da
kaem da mu nita nije stalo do ivota. Kad je potreban ko za teak posao po gadnom vremenu, on je
tu. Kad ima da se izvri teka i opasna dunost, on istupa napred, ispred svojih drugova. A ipak je
krotak kao detence. Nema deteta u Jarmutu koje ga ne poznaje.
I on zamiljeno skupi pisma gladei ih rukama, pa ih stavi u mali sveanj i ponovo vrati u nedra.
Ono je lice u vratima bilo iezlo. Video sam kako sneg jo uvek veje kroz njih, ali niega drugog
nije bilo.
E pa, ree on i pogleda u svoju torbu, poto sam vas veeras video, gosn Davide, a to me ba
raduje, sutra u rano na put. Videli ste ta imam ovde, ree stavljajui ruku na mesto gde mu je leao
sveanj; i samo me mui pomisao da mi se moe dogoditi neka nesrea pre no to stignem da taj

novac vratim. Ako bih umro, ili kad bih ga izgubio, ili da mi ga ukradu, ili da mi makar kako nestane,
pa da on posle nikad ne sazna da ga nisam hteo primiti, mislim da se ni na onom svetu ne bih mogao
skrasiti! Mislim da bih se morao odande vratiti!
On ustade, pa ustadoh i ja; a zatim stegosmo jedan drugom ruku, pa izaosmo.
Iao bih i deset hiljada milja, ree on, iao dok ne bih pao mrtav, samo da poloim taj novac
pred njega. Ako to uradim i naem Emiliju, biu zadovoljan. Ako je ne naem, moda e jednom
nekako uti kako je njen ujak prestao da je trai tek onda kad je prestao da ivi, a koliko je ja
poznajem, to e je najzad uputiti da se okrene kui.
Dok smo ili po mrazovitoj noi, ja videh kako ispred nas lako mugnu ona samotna prilika. Brzo
ga pod nekim izgovorom naterah da se okrene, pa ga zagovorih dok se ona ne izgubi.
On pomenu svratite na Doverskom drumu, gde je znao da moe dobiti isto, jednostavno
prenoite. Preoh s njim preko Vestminsterskog mosta, pa se rastadosmo na obali Sarej. Mojoj mati
se uini da se sve utialo iz potovanja prema njemu dok je odlazio kroz sneg nastavljajui svoje
samotno putovanje.
Vratih se u gostioniko dvorite pod utiskom seanja na ono lice, i poeh ga svuda marljivo traiti.
Ali njega vie nije bilo. Sneg je ve zavejao nae malopreanje tragove, pa su se mogle videti samo
moje skoranje stope; ali je tako gusto vejalo, da su se i one brisale dok bih samo pogledao preko
ramena za sobom.

GLAVA XLI
DORINE TETKE

Najzad doe i odgovor od dveju starih dama. One su pisale da pozdravljaju gospodina Koperfilda,
i izvetavale da su njegovom pismu poklonile najveu panju, rukovodei se sreom i jedne i druge
strane to se meni uinio vrlo sumnjiv izraz ne samo zbog toga to su se one njime sluile i
ranije u vezi sa ve pomenutom porodinom razmiricom, nego i zato to sam ve tada bio opazio, a
to sam opaao i u toku itavog ivota, da su konvencionalni izrazi kao neka vrsta vatrometnih
raketa, koje se lako pale, ali i imaju obiaj da poprime raznovrsne boje i oblike koje njihov prvobitni
izgled nije nikako nagovetavao. Gospoice Spenlou su dodavale kako mole da se od njih ne oekuje
da posredstvom pismenog optenja izraze svoje miljenje po predmetu saoptenja gospodina
Koperfilda, nego da e o toj stvari sa zadovoljstvom porazgovarati s njim, ako bi im gospodin
Koperfild uinio ljubav da ih jednog odreenog dana poseti ako mu se ini zgodno, u pratnji
kakvog poverljivog prijatelja.
Na tu ljubaznost gospodin Koperfild smesta odgovori, uz pozdrave pime odlinog potovanja, da
e imati ast da uini svoje podvorenje gospoicama Spenlou u odreeno vreme i prema
njihovom doputenju u pratnji gospodina Tome Tredlsa, lana Unutranjeg pravnikog udruenja.
Poto otposla tu poruku, gospodin Koperfild zapade u nekakvu jaku uzrujanost i ostade u njoj sve
dok ne doe taj odreeni dan.
Tu moju nelagodnost znatno je uveliavala injenica to sam u vreme te znamenite krize bio lien
neocenjivih usluga gospoice Mils. Ali gospodin Mils, koji je oduvek imao obiaj da ini poneto to
meni ne ide u raun (ili sam bar ja tako oseao, to izlazi na isto), prosto je oterao u krajnost u tom
pogledu uvrtevi u glavu da mora u Indiju. Zato ba u Indiju, ako ne meni u inat? On, istina, sa
drugim delovima sveta nije imao nikakva posla, dok je sa tim delom sveta bio u tesnoj vezi, poto je
iskljuivo vodio trgovinu s Indijom, premda je jedini bog znao ta to znai (meni su se po glavi
vrzla maglovita matanja o zlatnim alovima i slonovim zubima), i poto je u mladosti iveo u
Kalkuti, pa se sad reio da opet ode onamo u svojstvu ortaka koji radi na licu mesta. Ali to za mene
nije bilo vano. Za njega je to, meutim, bilo toliko vano, da se spremao za put, a i Dulija s njim;
pa je Dulija bila otila u unutranjost da se oprosti s rodbinom; a kua se prosto naprosto zaodenula
plakatima u kojima se oglaavalo da je za izdavanje ili na prodaju, dok je nametaj imao da se otkupi,
zajedno sa onom spravom za savijanje rublja, po proceni. Tako me, eto, snae jo jedan zemljotres,
ija sam igraka postao i pre no to sam uspeo da doem sebi od onoga koji mu je prethodio.
Bio sam u velikoj nedoumici kako da se obuem tog znamenitog dana, jer sam se lomio izmeu
elje da lepo izgledam i strepnje da ne stavim na sebe neto to bi u oima gospoica Spenlou
nakodilo mome izgledu strogo praktinog oveka. Pokuah da naem neku zlatnu sredinu izmeu tih
dveju krajnosti; moja tetka odobri rezultat tog pokuaja, a gospodin Dik baci za mnom i Tredlsom,
dok smo silazili, jednu cipelu za srean ishod naeg pothvata.
Ma koliko da sam znao da je Tredls krasan mladi, i ma koliko da sam ga toplo voleo, nisam
mogao a da u tako delikatnoj prilici ne pomislim kako bi dobro bilo da nikad nije uveo u obiaj da
kosu elja uspravno. To mu je davalo neki iznenaeni izraz da ne kaem slinost sa domaom
metlom koji je, kako su mi strepnje aputale, mogao ispasti koban po nas.
Dopustih sebi slobodu da to kaem Tredlsu dok smo ili ka Patniju, pa rekoh da bi dobro bilo da
kosu zagladi malo nanie, ako bi hteo da bude tako ljubazan...
Dragi moj Koperfilde, ree Tredls, pa skide eir i stade povijati kosu na sve strane, nita ne

bih uradio s veim zadovoljstvom. Ali ona nee.

Nee da se zalie?
Nee, ree Tredls. Nita je na to ne moe navesti. I kad bih odavde pa do Patnija nosio na njoj
teret od pedeset kila, ona bi se opet uspravila im bih taj teret skinuo. Nemate pojma kako je moja
kosa uporna, Koperfilde. Ja sam vam pravo nakostreeno morsko prase.
Moram priznati da sam bio pomalo razoaran, ali me je sasvim opinila njegova dobroudnost.
Rekoh mu koliko cenim tu njegovu dobroudnost, i rekoh da je sigurno njegova kosa izvukla iz
njega njegovu upornost, jer je on nema nimalo.
O, odgovori Tredls i prte u smeh. Uveravam vas da je moja nesrena kosa ve odavno na zlu
glasu, ena mog ujaka nije mogla oima da je vidi. Govorila je da je ona dovodi do ludila. Mnogo mi
je smetala i prvih dana moje zaljubljenosti u Sofiju. Mnogo!
Je li ona imala to protiv nje?
Nije ona, odgovori Tredls, nego najstarija sestra, naa lepotica; ona je terala komediju sa tom
mojom kosom. Ali, ako emo pravo, mojoj kosi se smeju sve sestre i danas.
Vrlo prijatno! rekoh ja.
Da, odgovori Tredls prostoduno; uvek nam slui za egu. One kau da Sofija uva jedan
pramen moje kose u pisaem stolu, pa mora da ga dri zatvorena u knjizi sa kopama da se ne bi
uspravila. Slatko se nasmejemo.
Nego, onako uzgred reeno, dragi Tredlse, vae iskustvo mi moe u neemu posluiti. Kad ste se
verili sa mladom damom koju ste maloas pomenuli, jeste li je propisno zaprosili od njene porodice?
Je li bilo neega nalik... na primer na ovo to mi danas radimo? dodadoh nervozno.
Bogami, ree Tredls, preko ijeg lica kao da se navue neka senka zamiljenosti, kod mene su
to bili dosta bolni pregovori, Koperfilde. Znate, poto je Sofija toliko korisna porodici, nijedno od
njih nije moglo da se pomiri sa milju da se ona ikad uda. Oni su, u stvari, meu sobom bili vrsto
reili da se ona nee udavati, te su je zvali usedelica. Prema tome, kad sam ja to pomenuo sa
najveom opreznou pred gospoom Kruler...
Je li pred mamom? rekoh ja.
Pred mamom, ree Tredls, gospoom preasnog Horacija Krulera; kad sam o tome
progovorio gospoi Kruler, uz svu moguu opreznost, na nju je to nainilo takav utisak, da je
vrisnula i onesvestila se. Mesecima posle toga nisam smeo ni pisnuti o toj stvari.
Ali ste ipak najzad pisnuli? rekoh ja.
Pisnuo je preasni Horacije, ree Tredls. Divan je to ovek, uzor od oveka u svakom pogledu,
pa joj je on okrenuo panju na to da bi ona, kao dobra hrianka, bila duna da, se pomiri sa tom
rtvom, naroito kad je rtva jo tako neizvesna, te da ne treba da gaji prema meni nehrianska
oseanja. to se mene lino tie, Koperfilde, dajem vam asnu re da sam se prema porodici oseao
kao prava ptica grabljivica.
Sestre su, nadam se, bile na vaoj strani, Tredlse?
To se, bogami, ne moe rei, odgovori on. Poto smo u neku ruku pridobili gospou Kruler,
moradosmo stvar saoptiti Sari. Seate li se da sam vam govorio Sari, o devojci kojoj kima nije
kako valja?
Tano.
Ona je stisnula obe ruke, ree Tredls pogledavi u mene s izrazom oajanja, sklopila oi i sva
pomodrela; sasvim se ukoila i dva dana nije nita okusila, osim prepeenog hleba i vode na
kaiicu.
Ala je to nezgodna devojka, Tredlse! rekoh ja.
O, molim izvinite, Koperfilde! ree Tredls. Krasna je to devojka, samo je puna oseanja. U
stvari, sve su takve. Sofija mi je kasnije priala da se ne moe iskazati reima koliko je samu sebe

prekorevala dok je lebdela oko Sare. Po svojim vlastitim oeanjima sudim da joj je moralo biti
teko, Koperfilde, jer je meni bilo kao da sam kakav zlikovac. Poto se Sara povratila, ostalo nam je
da stvar saoptimo ostaloj kiti od osam devojaka, to na njih ostavi vrlo raznovrsne i dirljive utiske.
One dve najmlae, koje Sofija pouava, upravo su nedavno prestale da me mrze.
Sad su se bar, nadam se, pomirile s tim? rekoh ja.
Da-a-a-a, mislim da su se onako uglavnom sklonile na to, ree Tredls nesigurnim glasom. Mi,
u stvari, izbegavamo taj razgovor, a moja neizvesna budunost i slabi izgledi velika su im uteha. Ako
se nas dvoje ikad venamo, bie tu alosnih prizora. To e mnogo vie liiti na pogreb nego na
svadbu. I sve e me one mrzeti to im je otimam.
Dok tako gleda na mene, uz polu aljiv polu ozbiljan izraz, njegovo estito lice ini na mene jai
utisak ovako u seanju nego to je inilo u stvarnosti, poto sam dotle ve bio doao u neko stanje
preterane rasejanosti i strahovanja, tako da sam bio sasvim nesposoban da usredsredim panju ma na
ta. Kad smo se pribliili kui u kojoj su stanovale gospoice Spenlou, bio sam u takvoj nedoumici u
pogledu svog spoljnjeg izgleda i prisutnosti duha, da mi Tredls predloi malo okrepljenje u vidu ae
lakog piva. Poto u susednoj krmi pribegosmo i tome sredstvu, on me povede, i ja pooh
nesigurnim koracima ka vratima gospoice Spenlou.
Kad je sluavka otvorila vrata, ja sam kao kroz neku maglu oseao kao da sam izloen na ugled, i
da se kroz predsoblje, u kojem videh barometar, teturam u mali salon na prizemnom spratu, koji
gleda na lepo ureenu baticu. Zatim isto tako kroz maglu osetih kako sedam na neku sofu i gledam
kako se Tredlsova kosa uspravlja, poto na njoj vie nema eira, kao neka od onih nametljivih
figurica od opruga to izleu iz tobonjih burmutica im se podigne poklopac. Pa onda kako sluam
kuckanje starinskog asovnika na kaminu i kako se trudim da podesim da. ide u takt sa lupanjem
moga srca, to nikako nije ilo. I kako se osvrem unaokolo po sobi ne bi li ugledao neki znak od
Dore ali ne nalazim nita. I kako mi se ini da sam uo da je Dip jednom lanuo negde daleko, pa
mu je neko odmah zapuio njuku. Nazad vidim sebe kako guram Tredlsa unazad prema kaminu, i
kako se klanjam vrlo zbunjeno dvema suvim, malim, postarijim damama u crnim haljinama, od kojih
svaka izgleda kao udesno pogoena reprodukcija pokojnog gospodina Spenloa na porculanu ili
tavljenoj koi.
Izvolite sesti, molim vas, ree jedna od dveju malih dama.
Poto prestadoh da se spotiem preko Tredlsa, i poto sedoh na neto to nije bila maka, jer
prilikom prvog sedanja nisam bio te sree, toliko mi se povratila mo gledanja, da sam uspeo da
zapazim da je gospodin Spenlou nesumnjivo bio najmlai u porodici; da izmeu sestara postoji
razlika od est do osam godina; i da mlaa od njih izgleda kao da rukovodi konferencijom po tome
to u ruci dri moje pismo koje mi je izgledalo tako blisko, a ipak tako udno i zagleda u njega
kroz lornjon. Bile su podjednako obuene, ali je ta sestra svoju haljinu nosila nekako vie mladalaki
nego ona druga, pa je moda imala i koji nabor vie, ili malo ipkice, ili bro, ili grivnu, ili kakvutakvu dranguliju, od ega je izgledala ivahnija. Obe su se drale uspravno, strogo propisno,
pedantno, pribrano i mirno. Sestra koja nije drala moje pismo drala je ruke skrtene na prsima i
odmarala ih jednu na drugoj kao da je neki idol.
Gospodin Koperfild, ako se ne varam, ree sestra koja je drala pismo, obraajui se Tredlsu.
To je bio straan poetak. Tredls je morao da objanjava da sam ja gospodin Koperfild, dok sam
ja morao da polaem pravo na sebe, a one da se oslobaaju ve stvorenog miljenja da je Tredls
gospodin Koperfild, te smo svi uopte bili u divnom poloaju. Da bi stvar jo lepe izgledala, svi
jasno usmo kako Dip dvaput kratko lanu, na to mu opet neko zapui njuku.
Gospodine Koperfilde! ree ona sestra s pismom u ruci.
Ja na to neto uradih valjda se poklonih i sav se pretvorih u panju; a na to druga sestra
upade u re.

Poto moja sestra Lavinija, ree ona, poznaje stvari takve prirode, ona e vam izloiti ta se
nama ini kao najpodesnije za obostranu sreu.
Kasnije sam saznao da je gospoica Lavinija autoritet u pitanjima srca zato to je nekada postojao
neki gospodin Pider koji je igrao kratki vist i za koga se mislilo da je zaljubljen u nju. Ja lino
mislim da je to bila sasvim proizvoljna pretpostavka, i da je gospodin Pider bio daleko od svakog
oseanja takve vrste koje on, uostalom, koliko je to meni poznato, nije nikad ni na kakav nain
izrazio. Ali su i gospoica Lavinija i gospoica Klarisa bile uvrtele u glavu praznovericu da bi on
izjavio tu svoju ljubav da ga smrt nije prerano pokosila, otprilike u ezdesetoj, usled toga to je
preteranim piem upropastio organizam, pa se onda preterano upeo da stvar popravi lokanjem
banjske mineralne vode. ak su imale i neku prikrivenu sumnju da je umro od neiskazane ljubavi,
premda moram rei da se u kui nalazila jedna njegova slika s nosom crvenim kao rua iz Damaska,
po kojem se nikako ne bi reklo da je patio od prikrivanja oseanja.
Mi neemo, ree gospoica Lavinija, ulaziti u istoriju ove stvari. Smrt naeg sirotog brata
Fransisa stavlja krst preko toga.
Mi se nismo, ree gospoica Klarisa, esto sastajale sa naim bratom Frensisom, ali meu
nama nije bilo nikakvog stvarnog razdora i nesloge. Frensis je poao svojim putem, a mi svojim. Mi
smo smatrale da tako treba da bude radi sree i jedne i druge strane, pa je tako i bilo.
Obe sestre su se lako naginjale napred dok su govorile, klimale glavom kad sve izgovore, i najzad
se opet uspravljale i tako uspravljene utale.
Stanje nae neake, ili njeno zamiljeno stanje, jako se izmenilo smru naeg brata Frensisa,
ree gospoica Klarisa, te prema tome smatramo da su se promenili i nazori naeg brata u pogledu
njenog poloaja. Mi nemamo razloga da sumnjamo, gospodine Koperfilde, da ste vi mlad gospodin
pun dobrih svojstava i asnog karaktera, a ni u to da imate naklonosti, ili da ste bar uvereni da oseate
naklonost prema naoj neaci.
Ja odgovorih kao to sam obino govorio, kad god bi mi se pruala prilika za to, da niko nije
nikad voleo nikog drugog tako kao ja Doru. Tredls mi pritee u pomo blagim potvrdnim
mrmljanjem.
Gospoica Lavinija zausti da kae neto, kad gospoica Klarisa, koju kao da je stalno kopkala
elja da pominje svoga brata Frensisa, opet upade:
Da je Dorina mama, ree ona, kad se udala za naega brata Frensisa odmah rekla da za
njihovim stolom nema mesta za svu rodbinu, bilo bi bolje za sreu obeju strana.
Sestro Klarisa, ree gospoica Lavinija, moda bi bolje bilo da se o tome sada ne govori.
Sestro Lavinija, ree gospoica Klarisa, to stoji u vezi sa ovom stvari. Meni nije ni na kraj
pameti da se meam u tvoju oblast ovog predmeta o kojem samo ti moe govoriti sa razumevanjem.
Ali u oblasti o kojoj je sada re, ja imam pravo glasa i miljenja. Bilo bi bolje za sreu obeju strana
da je Dorina mama, kad se udala za naeg brata Frensisa, otvoreno rekla kakve namere ima, pa bismo
znale na emu smo. Mi bismo rekle: ,Molimo da nas nikad vie ne zovete, te bi se izbegla svaka
mogunost za nesporazume.
Poto gospoica Klarisa prestade mahati glavom, gospoica Lavinija nastavi, i opet stade kroz
lornjon zagledati u moje pismo. One su obe imale sitne, svetle, okrugle oice, nalik na oi u ptica.
Uopte su mnogo liile na ptice onim svojim naglim, ustrim, otrim ponaanjem, i sitnim
koopernim pokretima, kojima su se gnezdile kao kanarinke.
Gospoica Lavinija, kako rekoh, nastavi:
Vi, gospodine Koperfilde, traite doputenje gospoice Klarise i moje da dolazite ovamo u
posetu kao priznati prosilac nae neake.
Ako je na brat Frensis, ree gospoica Klarisa ponovo upadajui, ako se neto tako mirno
moe nazvati upadanjem, eleo da oko sebe stvori atmosferu Doktorskog doma i samo Doktorskog

doma, kakvo pravo ili elju imamo mi da mu to zamerimo? Nikakvo, uverena sam u to. Od nas je
uvek bila daleko elja da se kome nameemo. Ali zato da nam se to ne kae? Neka na brat Frensis i
njegova ena imaju svoje drutvo. A neka moja sestra Lavinija i ja imamo svoje. Mi smo valjda u
stanju da sebi naemo drutvo!
Kako je izgledalo da je to namenjeno Tredlsu i meni, i Tredls i ja odgovorismo poneto. Tredls se
nije mogao uti. to se mene tie, ja, ini mi se, rekoh da to slui na ast svima zainteresovanima.
Nisam ni sam imao pojma ta hou time da kaem.
Sestro Lavinija, ree gospoica Klarisa poto je bila skinula teret s due, moe nastaviti,
draga.
Gospoica Lavinija nastavi:
Gospodine Koperfilde, moja sestra Klarisa i ja smo uzele vrlo briljivo u razmatranje ovo
pismo, a razmatranje nismo poele pre no to smo pismo pokazale naoj neaci i porazgovarate s
njom o svemu. Mi ne sumnjamo u to da vi smatrate da je jako volite.
Hvala vam, gospoo! rekoh ja ushieno. O!...
Ali kako mi gospoica Klarisa dobaci jedan ivahan pogled (sasvim kao ustra kanarinka), kao da
me moli da ne prekidam proroicu, ja se izvinih.
Naklonost, ree gospoica Lavinija, gledajui u svoju sestru kao da oekuje da ona potvrdi
njene rei, to ona i uini klimajui glavom pri svakom delu reenice, zrela naklonost koju prate
duboko potovanje i odanost ne dolazi lako do izraaja. Njen je glas tih i neujan. Ona je skromna i
povuena; ona se krije u zasedi, eka i eka. Takav je zreo plod. Ponekad i itav ivot promakne tiho i
neujno, i na kraju se ispostavi da jo uvek sazreva u senci.
Ja, razume se, onda nisam znao da se time cilja na njen zamiljeni doivljaj sa smrtno ranjenim
Piderom, ali sam po ozbiljnosti sa kojom je gospoica Klarisa klimala glavom video da se tim
reima pridaje velika vanost.
Povrnija oseanja, ja ih nazivam povrnim u poreenju sa takvim oseanjima, povrne
naklonosti vrlo mladog sveta, nastavi gospoica Lavinija, ona su kao praina u poreenju sa
stenom. I tako smo, usled postojee tekoe da saznamo dali su te naklonosti u stanju i da potraju, i da
li imaju neke stvarne osnove, moja sestra Klarisa i ja sama, bile u vrlo velikoj nedoumici kako da
postupimo, gospodine Koperfilde i gospodine ...
Tredlse, ree moj prijatelj kad vide da gledaju u njega.
Molim, izvinite. lan Unutarnjeg pravnikog udruenja, ini mi se, ree gospoica Klarisa i
ponovo baci pogled na moje pismo.
Tredls ree:
Sasvim tano, pa se jako zajapuri u licu.
Do tada jo nisam bio dobio nikakvo izrino ohrabrenje, ali mi se uinilo da kod dveju malih
sestara, a naroito kod gospoice Lavinije, vidim neko pojaano uivanje u tom novom i
plodonosnom predmetu porodinog interesovanja sklonost da se taj predmet to bolje iskoristi,
raspoloenje da se neguje i gaji; i u tome osetih mio, svetao zraak nade. Uinilo mi se da opaam
kako bi gospoica Lavinija neobino uivala da, vodi nadzor nad dvoje dragih kao to smo Dora i ja,
a da bi gospoica Klarisa isto toliko uivala da posmatra nju kako vodi nadzor nad nama, i da sa
svoje strane priloi svoj udeo nadlenosti kad se god oseti raspoloena za to. To me je ohrabrilo da
vrlo vatreno dokazujem kako volim Doru vie no to mogu iskazati, ili vie no to moe ma ko
verovati; da svi moji prijatelji znaju koliko je volim; da moja tetka, Agnesa, Tredls i svaki ivi ko me
poznaje znaju koliko je volim i koliko sam zbog te ljubavi postao ozbiljan. I pozvah se na Tredlsa
kao na svedoka. A Tredls sa svoje strane osu paljbu kao da uestvuje u parlamentarnoj debati, i zaista
se pokaza sjajno i junaki, jer je potvrdio sve to sam ja rekao, i to zvunim, zaobljenim izrazima i
otvorenim, pametnim i praktinim izjavama, koje oevidno uinie povoljan utisak.

Ja govorim, ako smem da se tako izrazim, kao ovek koji i sam ima neto iskustva u takvim
stvarima, ree Tredls, poto sam i sam veren s jednom mladom damom, jednom od desetoro, dole
u Devoniru, mada zasada ne vidim verovatnoe da e naoj veridbi skoro biti kraj.
Vi ste onda, moda, u stanju da potvrdite ono to maloas rekoh, gospodine Tredlse, primeti
gospoica Lavinija, oevidno pokazujui novo interesovanje za njega, o naklonosti koja je skromna
i povuena, pa eka i eka!
Od sveg srca, gospoo! ree Tredls.
Gospoica Klarisa pogleda u gospoicu Laviniju, i stade ozbiljno mahati glavom. Gospoica
Lavinija pogleda zbunjeno u gospoicu Klarisu, i lako uzdahnu.
Sestro Lavinija, ree gospoica Klarisa, uzmite moju boicu miriljave soli.
Gospoica Lavinija se okrepi time to nekoliko puta udahnu nad miriljavim siretom, dok smo
Tredls i ja gledali sve to sa velikom zabrinutou; a onda nastavi prilino slabim glasom:
Moja sestra i ja smo bile u velikoj sumnji, gospodine Tredlse, kakav stav da zauzmemo u
pogledu tih dopadanja, ili uobraenog dopadanja, kod tako mladih stvorova kao to su va prijatelj
gospodin Koperfild i naa neaka.
Dete naeg brata Frensisa, primeti gospoica Klarisa. Da je ena naeg brata Frensisa za ivota
nala za shodno, iako je imala neosporno pravo da postupi kako je smatrala za najbolje, da pozove i
rodbinu na veeru, mi bismo sada moda bolje poznavale dete svoga brata Frensisa. Sestro Lavinija,
nastavi.
Gospoica Lavinija okrete moje pismo tako da potpis doe prema njoj, pa kroz lornjon zagleda u
neke paljivo ispisane pribeleke koje je zabeleila na toj strani.
Nama izgleda, ree ona, da e biti smotreno, gospodine Tredlse, ako ta oseanja podvrgnemo
naem sopstvenom posmatranju. Mi zasada ne znamo nita o njima, a nismo ni u stanju da cenimo
koliko su ona stvarna. Mi smo prema tome sklone da pristanemo na predlog gospodina Koperfilda i
da odobrimo njegove posete ovoj kui.
Ja vam, potovane gospoe, kliknuh ja kad mi se teak teret strepnje svali s due, nikad neu
zaboraviti tu dobrotu!
Ali, nastavi gospoica Lavinija, ali mi bismo vie volele, gospodine Tredlse, da te posete
zasada smatramo kao posete lino nama. Mi se moramo uvati da damo zvanino obeleje odnosu
izmeu Koperfilda i nae neake, sve dok ne dobijemo priliku...
Dok ti ne dobije priliku, sestro Lavinija, ree gospoica Klarisa.
Neka bude tako, saglasi se gospoica Lavinija uzdahnuvi, dok ne dobijem priliku da ih
posmatram.
Koperfilde, ree Tredls okrenuvi se meni, uveren sam da i vi oseate da je ovo sasvim
razlono i puno obzira.
Tako je, viknuh ja; ja sam duboko svestan toga.
Pri takvom stanju stvari, ree gospoica Lavinija, opet zagledajui u svoje pribeleke, i
pristajui na njegove posete samo pod tim uslovom, mi moramo zahtevati od gospodina Koperfilda
izrino obeanje, dato na asnu re, da izmeu njega i nae neake nee biti nikakvog optenja bez
naeg znanja; da se nee smiljati nikakav plan koji bi se ticao nae neake pre no to e se izloiti
nama ...
Tebi, sestro Lavinija, umea se gospoica Klarisa.
Neka bude i tako, Klarisa, saglasi se gospoica Lavinija pomirljivo; meni; i pre no to dobije
nau potporu. Mi moramo to postaviti kao sasvim izrian i ozbiljan uslov, koji se ne sme prekriti ni
na koji nain, elele smo da gospodin Koperfild doe do nas u pratnji kog svog poverljivog
prijatelja, uz naklon glave prema Tredlsu, koji se pokloni, da ne bi bilo nikakve sumnje ili
nesporazuma u toj stvari. Ako se gospodin Koperfild, ili ako se vi, gospodine Tredlse, ma i najmanje

usteete da date takvo obeanje, ja vas molim da o tome razmislite.

Ja kliknuh van sebe od oduevljenja da nije potreban ni jedan trenutak za razmiljanje. Vatreno
obavezah sebe traenim obeanjem, pozvah se na Tredlsa da bude svedok, i nazvah sebe gorim od
najcrnjeg nevaljalca ako bih ikad ma i najmanje odstupio od obeanja.
Stojte! ree Lavinija i die ruku. Mi smo reile, pre no to smo imale zadovoljstvo da primimo
vas dvojicu, gospodo, da vas etvrt sata ostavimo nasamo, da razmislite o tome. Dopustite nam da se
povuemo.
Uzalud sam govorio da nije potrebno nikakvo razmiljanje. One su uporno ostajale pri svojoj
odluci da se povuku na odreeno vreme. Prema tome, te ptiice odskakutae vrlo dostojanstveno, na
ta ja primih Tredlsova estitanja i osetih se kao da sam se vinuo u predele najveeg blaenstva.
Tano po isteku etvrt asa one se pojavie ponovo s istom dostojanstvenou kao to su otile. Kad
su izlazile, njihove su haljine utale kao da su od jesenjeg lia, a kad su se vraale, isto su tako
utale.
Na to se ja jo jednom obavezah na potovanje propisanih uslova.
Sestro Klarisa, ree gospoica Lavinija, ostalo je vaa stvar.
Gospoica Klarisa sad prvi put raskrsti ruke, pa uze pribeleke i pogleda u njih.
Bie nam osobito milo, ree gospoica Klarisa, da vidimo gospodina Koperfilda na ruku
svake nedelje, ako mu je to zgodno. Mi ruamo u tri sata.
Ja se poklonih.
Preko nedelje, ree gospoica Klarisa, bie nam milo da viamo gospodina Koperfilda na
aju. Mi pijemo aj u est i po.
Ja se ponovo poklonih.
Dvaput nedeljno, ree gospoica Klarisa, ali, po pravilu, nikako ee.
Ja se ponovo poklonih.
Gospoica Trotvud, ree gospoica Klarisa, koja se pominje u pismu gospodina Koperfilda,
doi e nam moda u posetu. Kad poseivanje slui na dobro svih zainteresovanih, nama je milo da
primamo posete i da ih vraamo. Kad je bolje za sreu svih zainteresovanih da ne bude poseivanja,
kao u sluaju naeg brata Frensisa i njegovog doma, onda je to sasvim druga stvar.
Ja izjavih da e se moja tetka ponositi i radovati da se s njima upozna, iako moram priznati da u
dui nisam bio ba siguran da e se bogzna kako slagati. Poto su uslovi utvreni, ja najtoplijim
reima izjavih svoju zahvalnost, pa uzevi ruku prvo gospoice Klarise, a onda gospoice Lavinije,
pritisnuh i na jednu i na drugu svoje usne.
Tada gospoica Lavinija ustade, pa zamolivi gospodina Tredlsa da je izvini za asak, pozva mene
da poem za njom. Ja posluah sav drhtei, te me ona odvede u drugu sobu. Tamo naoh svoju
ljubljenu kako pritiskuje rukama ui stojei iza vrata, s onim svojim slatkim licem okrenutim zidu, a
Dipa u grejalici za tanjire s glavom umotanom u pekir.
O, kako je bila divna u svojoj crnoj haljini, i kako je jecala i plakala u prvi mah, i nije htela da
izae iza vrata! I kako smo se voleli kad je najzad ipak izala; i kako sam bio blaen kad izvadismo
Dipa iz grejalice za tanjire, pa ga vratismo u ivot, na to on stade strano kijati; to jest kada se opet
sve troje naosmo na okupu.
Mila moja Doro! Sad si zaista zanavek moja!
O, nemoj, molila je Dora. Molim te.
Zar nisi moja zanavek, Doro?
O, jesam, naravno da jesam, viknu Dora, ali se tako plaim.
Plai se, mila?
O da; on mi se nikako ne svia! ree Dora. Zato ne odlazi?
Ko, sreo moja?

Tvoj prijatelj, ree Dora. ta se on tu mea? Mora da je strano glup!

Zlato moje, nikad nije bilo nieg tako umiljatog na svetu kao njeno detinjasto ponaanje! to je
najbolji stvor na svetu!
Dobro, ali nama nisu potrebni nikakvi najbolji stvorovi! napui se Dora.
Mila moja, molio sam ja, ti e ga uskoro bolje upoznati, pa e ti se svideti vie od mnogih
drugih! A eto, skoro e doi i moja tetka, pa e i nju jako zavoleti kad je upozna.
Ne, molim te, ne dovodi je! ree Dora, i dade mi lak poljubac pun uasa, pa sklopi ruke.
Nemoj, molim te! Ja znam da je to nevaljala, pakosna, stara vetica! Ne putaj je ovamo, Dodi! to
je bila skraenica za ime David.
Nita nije vredelo dokazivati, te se ja nasmejah, zadivljen, zaljubljen, blaen; a ona mi zatim
pokaza Dipovu novu vetinu da eni u kutu, to on uradi brzinom munje, pa onda opet spusti ape; i
ne znam koliko bih tako ostao tu ne mislei na Tredlsa, da gospoica Lavinija ne doe da me odvede.
Gospoica Lavinija je jako volela Doru (ree mi da je Dora tano onakva kakva je ona sama bila u
njenim godinama, to je znailo da se jako promenila), pa je postupala s Dorom kao da je ona kakva
igraka. Poeleh da nagovorim Doru da doe da se upozna sa Tredlsom, pa joj to i predloih, ali ona
na to pobee u svoju sobu i zakljua se, te se ja vratih Tredlsu bez nje, pa odoh kao na krilima.
Sve je ispalo ne moe bolje biti, ree Tredls; a one su, nema zbora, vrlo prijatne stare dame.
Ne bi me nimalo zaudilo da se oenite koju godinu pre mene, Koperfilde..
Svira li vaa Sofija u kakav instrumenat, Tredlse? upitah ja, srca punog ponosa.
Svira na klaviru taman koliko da pouava svoje sestre, ree Tredls.
Zna li da peva? upitah ja.
Pa peva ponekad balade, da malo razveseli ostale kad su neraspoloeni, ree Tredls. Nikakve
kole.
Ne peva uz gitaru? rekoh ja.
Ne, boe sauvaj! ree Tredls.
Zna li da slika?
Nimalo, ree Tredls.
Obeah Tredlsu da e uti Doru kako peva i videti njene slike cvea. On ree da e ga to veoma
radovati, pa poosmo kui ruku pod ruku, raspoloeni i radosni. Usput sam ga podsticao da govori o
Sofiji, a on je onda govorio pun arkog pouzdanja u nju, emu sam se mnogo divio. U mislima sam
je poredio s Dorom, i pritom oseao veliko zadovoljstvo u dui, ali sam i iskreno priznavao da je
ona, izgleda, sasvim dobra devojka za Tredlsa.
Tetku, razume se, odmah obavestih o uspenom ishodu sastanka i o svemu onome to se na njemu
govorilo i radilo. Ona se obradova videi da sam srean, pa mi obea da e posetiti Dorine tetke bez
odlaganja. Ali se te veeri tako dugo etala gore-dole po naim sobama dok sam ja pisao Agnesi, da
poeh misliti da e tako etati sve do ujutro.
Napisah Agnesi govorljivo i zahvalno pismo u kojem joj ispriah o svim dobrim posledicama do
kojih je dolo usled toga to sam posluao njen savet. A ona mi odgovori obratnom potom. Njeno je
pismo bilo puno nade, srdano i veselo. Od tog vremena je uvek bila vesela.
Imao sam sad pune ruke posla, vie nego ikad. U poreenju s onim mojim svakodnevnim
putovanjima na Hajgeit, Patni je bio daleko, a ja sam, naravno, eleo da idem tamo to ee. Poto je
ono predloeno odlaenje na aj bilo neizvodljivo, ja dobih doputenje od gospoice Lavinije da
dolazim u posetu subotom posle podne, a da time ne okrnjim svoju povlasticu za nedelju. I tako je
zavretak nedelje za mene uvek bio divan, te sam sve ostale dane u nedelji provodio u iekivanju tog
zavretka.
Osetio sam veliko olakanje kada sam video da se tetka, Uzevi sve u obzir, slae sa Dorinim
tetkama mnogo bolje nego to se moglo oekivati. Moja tetka naini obeanu posetu nekoliko dana

posle sastanka, a nekoliko dana docnije Dorine tetke dooe njoj u posetu, strogo se pridravajui
ceremonija i propisa. Zatim je dolo do izmene slinih ali vie prijateljskih poseta, obino u razmaku
od tri do etiri nedelje. Znam da je moja tetka vrlo neprijatno delovala na Dorine tetke svojim
krajnjim nevoenjem rauna o gospotstvenosti vonje u kolima, i svojim peaenjem do Patnija u
sasvim neobino vreme, kao na primer ubrzo posle doruka, ili ba pred sami aj; a i time to je eir
nosila onako kako je njenoj glavi bilo zgodnije, nimalo ne vodei rauna o predrasudama civilizacije
u tom pogledu. Ali se Dorine tetke ubrzo sloie u tome da moju tetku treba gledati kao na nastranu i
pomalo mukobanjastu gospou jake volje; a moja tetka je, opet, iako je ponekad kostreila perje
Dorinim tetkama iskazivanjem svojih jeretikih miljenja o raznim pitanjima ceremonije mene
toliko volela, da je rtvovala neke svoje sitne nastranosti za ljubav opte sloge.
Jedini lan naeg malog drutva koji je odluno odbijao da se prilagodi prilikama, bio je Dip. On
nikako nije mogao da vidi moju tetku, a da odmah ne iskezi i poslednji zub u glavi, pa da se zavue
pod neku stolicu i odande neprestano rei, ovda-onda prelazei u alosno zavijanje, kao da mu zaista
suvie ide na ivce. Pokuavalo se s njim na sve mogue naine: milovanjem, grdnjom, lupanjem,
donoenjem u Bakingem-strit, gde se odmah ustremio na dve make, na uas sviju prisutnih, ali ga
nita nije moglo naterati da podnosi drutvo moje tetke. Ponekad bi i sam pomislio da je savladao
svoje neraspoloenje, pa bi se za minut ponaao prijateljski, ali bi odjednom zarozao svoju prastu
njuku i toliko zaurlao, da nije bilo drugog leka nego umotati mu glavu i strpati ga u grejalicu za
tanjire. Najzad je dolo do toga da bi ga Dora odmah umotala u pekir i zatvarala u grejalicu im bi
ula da je tetka stigla.
A kada na ivot poe tim svojim mirnim tokom, jo mi je jedna stvar zadavala brigu. inilo mi se
da svi jednoduno, kao po nekom dogovoru, gledaju na Doru kao na lepu igraku ili predmet za
zabavu. Moja bi je tetka, s kojom se ona postepeno zbliila, stalno zvala Moj cvetak, a ve najvee
uivanje u ivotu gospoice Lavini je sastojalo se u tome da Doru dvori, da joj kovrda uvojke, da
joj pravi ukrase i da postupa s njom kao s maminom mazom. A to je radila gospoica Lavinija,
inila je i njena sestra kao neto sasvim prirodno. Meni je to bilo udno, ali one su postupale s
Dorom umnogome onako kako je Dora postupala sa Dipom.
Reih se da o tome razgovaram s Dorom, te joj jednog dana kad izaosmo u etnju, jer nam je
posle izvesnog vremena gospoica Lavinija dozvolila da sami izlazimo u etnju, rekoh kako bih
eleo da ih ona dovede do toga da se drukije ponaaju prema njoj.
Jer zna, mila moja, upozorih je, ti vie nisi dete.
Eto! ree Dora, sad e opet da se duri!
Da se durim, mila?
Ja znam da su one zlatne prema meni, ree Dora, i ja sam srena.
Lepo! Ali, milo zlato moje, rekoh ja, ti bi mogla biti srena, a da se ipak s tobom razumno
postupa.
Dora me pogleda prekorno, najlepim svojim pogledom, pa zajeca, pitajui zato sam uopte
toliko eleo da se verim s njom kad je ne volim. I zato odmah sad ne odem od nje ako je ne
podnosim.
ta sam drugo mogao nego da joj poljupcima utrem suze i da joj posle toga govorim kako
ludujem za njom.
Zna da sam vrlo nena, ree Dora, pa ne bi trebalo da bude tako svirep prema meni, Dodi!
Svirep, ljubavi moja! Pa ja nikad ni za ta na svetu ne bih hteo ni mogao da budem svirep prema
tebi!
Onda mi nemoj neprestano iznalaziti neke mane, ree Dora i napui usta u pravi ruin pupoljak,
pa u biti dobra.
Ne proe mnogo pa me obradova kad sama zatrai da joj dam onu knjigu o kuvanju o kojoj sam

joj govorio i da joj pokaem kako se vode rauni, kao to sam obeao. Kad sledei put dooh u
posetu, donesoh i knjigu bio sam dao da se lepo povee da bi izgledala manje suvoparna i
primamljiva i dok smo vrljali po Utrini, ja joj pokazah jedan stari tetkin tefter, i dadoh joj
nekoliko blokova hartije i vrlo lepu kutiju sa olovkama, da se veba u voenju rauna u svom domu.
Ali Doru je od knjige za kuvanje zabolela glava, a cifre su je nagonile na pla. Nee nikako da se
sabiraju, govorila je ona. Zato ih je brisala, pa onda crtala po blokovima male bukete i slikala mene i
Dipa.
Posle toga sam pokuao da je usmeno i kao od ale uputim u domainstvo, dok onako etamo
subotom po podne. Ponekad bih, kad bismo prolazili ispred kasapnice, rekao:
Zamisli, srce moje, da smo venani, pa hoemo da kupimo jednu oviju pleku za ruak; da li bi
znala da je kupi?
A mojoj bi se lepoj Dori na to snudilo lice i opet bi napravila od usta pupoljak, kao da bi mnogo
vie volela da mi usta zatvori poljupcem.
Bi li umela da kupi, srce? ponovio bih ja ako sam bio vrlo uporan.
Dora bi se malo zamislila, pa bi onda, moda, odgovorila likujui:
Pa mesar bi umeo da je proda, te meni nije potrebno da to znam! O, ti luckasti deko!
Kad jednom tako upitah Doru, gledajui jednim okom u knjigu za kuvanje, ta bi radila da smo
venani, pa da joj neto kaem kako bih voleo dobar irski paprika; ona odgovori da bi rekla
sluavki da ga napravi, i sklopi obe rukice oko moje miice, pa se nasmeja tako draesno, da je bila
divnija nego ikad.
Usled toga je knjiga o kuvanju poela uglavnom da se upotrebljava u jednu svrhu: da se stavlja u
kut da bi Dip na njoj enio. Ali Dora je bila tako zadovoljna kad ga je uvebavala da stoji na njoj i da
ne pokazuje elju da s nje sie, a da u isto vreme u ustima dri kutiju s olovkama da sam bio sav
srean to sam taj Kuvar kupio.
I ponovo se vratismo kutiji sa gitarom, slikanju cvea, i pesmama o tome kako treba neprestano
igrati tra-la-la! Pa smo bili sreni i presreni. Divne li sree! Ponekad sam pomiljao da se drznem da
nagovestim gospoici Laviniji kako s mojim zlatom postupa i suvie kao s igrakom, a ponekad bih
se opet i sam, kako bi se reklo, probudio i zaudio kad bih otkrio da sam i ja zapao u tu optu greku
i da s njom postupam kao s igrakom ali ne tako esto.

GLAVA XLII
PAKOST

Nekako oseam kao da ne bi trebalo da ovde beleim i pored toga to ovaj rukopis nije
namenjen drugim oima sem mojima, kako sam, iz oseanja odgovornosti prema Dori i njenim
tetkama, naporno radio na onoj strahovito tekoj stenografiji, i koliko sam se iz dana u dan
usavravao u njoj. Onome to sam ve ranije napisao o svojoj istrajnosti u to doba svoga ivota, i o
strpljivoj energiji koja je tada poinjala da sazreva u meni, i koja je, znam, jaka strana mog
karaktera, ako on uopte ima koju jaku stranu dodau samo to: bacim li pogled unazad, nalazim u
njoj izvor svog uspeha u ivotu. Imao sam dosta sree u praktinom ivotu, jer ima ljudi, i te koliko,
koji su radili mnogo napornije od mene, a nisu uspeli ni upola kao ja. Samo ja nikad ne bih postigao
ono to sam postigao bez svoje navike da budem taan, uredan, marljiv, i bez one svoje odlunosti da
se, kad zatreba, sav bacim samo na jedan predmet u jedno odreeno vreme ma ta dolazilo posle i
ma koliko me pourivalo. A sve sam te osobine i navike stekao u to doba. Bog mi je svedok da ovo
ne piem u nameri da se hvalim. ovek koji vri smotru svog linog ivota kao ja sad, ovako stranu
po stranu, neizostavno mora da je zaista dobar ovek ako proe bez one bolne svesnosti o mnogim
zanemarenim sposobnostima, o uludo proerdanim prilikama, o nepostojanim, izopaenim
oseanjima koja stalno vode borbu u njemu i nanose mu poraze. Mogu slobodno rei da nemam
nijednog prirodnog dara koji nisam do najvee mere iskoristio. Hou prosto da kaem: sve to sam
ikad pokuao da uradim uivotu, uvek sam od sveg srca pokuao da uradim dobro; emu sam se god
posvetio, posvetio sam se potpuno; a i na krupnim i na sitnim ciljevima radio sam temeljno i predano.
Nikad nisam verovao u mogunost da bilo kakva prirodna ili usavrena sposobnost moe dovesti do
cilja ako se ne udrui sa postojanou, sa sposobnou za najprostiji posao i sa stalnim staranjem da
se doe cilju; a to je pravo, pravcato uspeno postignue na ovom svetu. Srena obdarenost i neka
srena okolnost mogu sainjavati dve strane lestvica po kojima se neki ljudi popnu ka uspehu, ali
preage tih lestvica moraju biti napravljene od istrajnosti i otpornosti, i nita ne moe zameniti
temeljnu, vatrenu i iskrenu predanost poslu. Sad uviam da su moja zlatna pravila bila: nikad ne
pristupaj poslu ako ne misli sav da se unese u njega; i nikad ne potcenjuj nijedan svoj posao, ma
kakav on bio.
Neu ovde ponavljati koliko dugujem Agnesi za primenjivanje onoga to sam ovde izloio kao
naelo. Moje pripovedanje prelazi na Agnesu sa oseanjem zahvalne ljubavi.
Ona doe Doktorovima u goste na dve nedelje. Gospoin Vikfild je bio stari Doktorov prijatelj, te
je Doktor eleo da se s njim razgovara i da mu pomogne. O tome je bilo govora s Agnesom kad je
poslednjl put bila u gradu, pa je ta poseta dola kao posledica tog razgovora. Ona i njen otac dooe
zajedno. Ja se nisam mnogo iznenadio kad sam uo od nje kako je zamolila da se negde u susedstvu
nae stan za gospou Hip, ijem je reumatizmu bila potrebna promena vazduha, i koja je bila
ushiena da do te promene doe u tako prijatnom drutvu. A ne iznenadih se nimalo ni kad odmah
sutradan Urija, kao savestan sin, doprati svoju estitu majku u novi stan.
Znate kako je, master-Koperfilde, ree on poto mi nametnu svoje drutvo u kratkoj etnji po
Doktorovoj bati, ko je zaljubljen, on je pomalo i ljubomoran; bar eli da ima na oku svoju
ljubljenu.
Na koga ste sad ljubomorni rekoh ja.
Zahvaljujui vama, master-Koperfilde, odgovori on, ni na koga naroito zasada, bar ni na
kakvog mukarca.

Hoete li time da kaete da ste ljubomorni na neku ensku osobu?

On mi dobaci jedan kos pogled svojih zlokobnih crvenih oiju i osmehnu se.
Zaista, master-Koperfilde, ree on, to jest, mister-Koperfilde, znam da mi neete zameriti zbog
te rave navike, vi tako sokolite oveka da sve iz njega izvuete. E pa eto, mogu slobodno kazati,
dodade on, sputajui svoju ljigavu ruku na moju, ja, uopte uzevi, nisam omiljen kod dama, pa ne
mogu rei da mi je gospoa Strong ba bogzna kako naklonjena.
Sad su mu oi bile zelene, dok je sa mangupskom prepredenou motrio moje.
ta hoete time da kaete? rekoh ja.
Boe moj, iako sam advokat, master-Koperfilde, odgovori on i iskezi se nekako otro, mislim
zasada tano to to kaem.
A ta znai taj va pogled? odgovorih ja mirno.
Moj pogled? Boe moj, master-Koperfilde, pa to je pravo sumnjienje! ta znai moj pogled?
Da, rekoh ja, va pogled?
Njega je to, izgleda, jako zanimalo, te se smejao od sveg srca, ukoliko je njemu lealo u prirodi
da se smeje. Poto je neko vreme rukom strugao bradu, on nastavi da, govori, oborena pogleda i
jednako uz ono struganje brade. Govorio je veoma lagano.
Dok sam bio neznatni pisari, ona je mene uvek gledala s visine. Svaki as je zivkala moju
Agnesu svojoj kui, a odvaj kada je bila i vaa dobra prijateljica, master-Koperfilde, dok sam ja bio
toliko nii od nje, da me nije ni zapaala.
Pa? rekoh ja. Recimo da ste bili, pa ta?
A narovno i ispod njega, nastavi Urija vrlo razgovetno i s nekim zamiljenim tonom u glasu,
dok je i dalje strugao bradu.
Zar tako slabo poznajete Doktora, rekoh ja, kad zamiljate da on uopte zna da vi postojite dok
mu niste pred oima?
On ponovo uperi onaj svoj kosi pogled i jako otrombolji donju vilicu, da mu bude zgodnije za
struganje, pa odgovori:
O, boe, pa ja ne mislim na Doktora! O, ne, jadni ovek! Mislim na gospodina Meldona.
U meni srce sasvim obamre. U jednom magnovenju videh sve svoje stare sumnje i strepnje u vezi
sa tom stvari, svu Doktorovu sreu i spokojstvo, svu onu zbrku od pretpostavki: je li nevina, je li
kriva sve ono to nisam bio u stanju da razmislim; videh da je sve to sada predato tome oveku na
milost i nemilost, njemu i njegovim spletkama i rovarenjima.
Nikad taj nije doao u kancelariju, a da mi sve neto ne nareuje. Te ne znam idi ovamo, te idi
onamo, ree Urija. To je jedan od one vae fine gospode! Ja sam bio krotak i ponizan, a i sad sam
takav. Ali tako neto nisam voleo, a i sad ne volim!
Sad prestade sa struganjem brade, pa usisivanjem vazduha uvue obraze, tako da su se skoro
sastavili iznutra, ne skidajui sve vreme s mene onaj svoj kosi pogled.
To vam je jedna od onih vaih lepih ena, nema zbora, nastavi on, poto je svome licu povratio
prirodni oblik, i sklona, znam, neraspoloenju prema ovakvima kao to sam ja. To je ba osoba koja
bi bila u stanju da povede moju Agnesu prema nekoj vioj vrsti ljubavne igre. A mene opet slabo
mare vae ene i gospe, master-Koperfilde, ali ipak imam dva oka u glavi, i to ve poodavno. Mi
ponizni ljudi moramo otvoriti oi, i jo, da kaem, etvore oi.
Pokuao sam da se napravim kao da nita ne razumem, i da me to nimalo ne uznemiruje, ali sa
slabim uspehom, to opazih po njegovom licu.
A ja neu da dopustim da me iko pregazi, master-Koperfilde, nastavi on uzdiui s izrazom
pakosnog likovanja onaj deo lica na kojem bi mu bile rie obrve da ih je neto imao, uiniu sve to
mogu da to pre uinim kraj tom prijateljstvu. Ja to ne odobravam. Ne usteem se da priznam pred
vama da sam prilino iskljuive prirode i da elim da odstranim nametljivce. Neu dopustiti da se

protiv mene kuju zavere, ako znam za njih.

Ja bih rekao da vi uvek smiljate zavere, pa se zavaravate verovanjem da to ine i svi drugi,
rekoh ja.
Moda je i tako, master-Koperfilde, odgovori on. Ali radim iz odreene pobude, kako je imao
obiaj da kae moj ortak, pa zapinjem iz petnih ila da je ostvarim. Ne treba suvie oekivati od moje
poniznosti. Ne trpim nikog na putu. Imaju da mi se sklone s puta, pa puklo kud puklo, masterKoperfilde.
Ja vas ne razumem, rekoh ja.
Zar me zbilja ne razumete? odgovori on uz jedno od njegovih uobiajenih trzanja. To me udi,
master-Koperfilde, jer ste vi obino tako bistri! Pokuau da budem jasniji drugom prilikom... Je li
ono gospodin Meldon na konju to zvoni tamo na kapiji?
Izgleda da jeste, odgovorih ja to sam mogao nemarnije.
Urija naglo zauta i stavi ruke izmeu velikih zglobova svojih kolena, pa se prosto presamiti od
smeha, sasvim neujnog smeha. Nikakav se zvuk nije uo od njega. Meni bi tako odvratno to njegovo
ponaanje, naroito taj zavrni ispad, da se okrenuh bez ikakvog obzira, pa ga ostavih onako
presamiena usred bate, kao neko ptije strailo kojem samo jo motka nedostaje.
Ne te iste veeri, nego, kako se lepo seam, preksutra uvee, ba u subotu, povedoh Agnesu da
upozna Doru. Tu sam posetu ve ranije bio ugovorio sa gospoicom Lavinijom, te su oekivale
Agnesu na aj.
Sav sam treptao od ponosa i elje: od ponosa zbog svoje mile male verenice, i iz elje da se
Agnesi dopadne. Celim putem do Patnija, dok je Agnesa bila u potanskim kolima a ja napolju,
zamiljao sam Doru u svakoj od onih lepih prilika koje sam tako dobro poznavao; as bih odluno
poeleo da izgleda kako je izgledala u jednoj, pa bih se zatim zapitao da moda ne bi bilo jo lepe da
izgleda onako kako je izgledala u nekoj drugoj, tako da sam doveo sebe, tako se brinui, u neko
skoro grozniavo stanje.
Na svaki nain nije me muila ni najmanja sumnja u to da e biti vrlo lepa, ali ispade da je jo
nikad nisam video tako lepu. Nije bila u salonu dok sam predstavljao Agnesu njenim malim tetkama,
nego se stidljivo bila izvukla i sklonila. Sad sam ve znao gde da je traim, i zaista je opet naoh
kako pritiskuje ui rukama iza nekakvih dosadnih, starih vrata.
Isprva ne htede nikako da doe, pa me onda stade moliti za rok od pet minuta po depnom satu.
Kad najzad proturi ruku ispod moje da je povedem u salon, njeno je lie bilo rumeno, tako da nikad
nije bilo lepe. Ali kad uosmo u sobu i kad preblede, postade jo deset hiljada puta lepe.
Dora se plaila Agnese. Rekla mi je da zna da je Agnesa suvie pametna. Ali kad vide kako
izgleda u isti mah i vesela i ozbiljna, i tako puna obzira i dobra, ona samo slabo vrisnu od
zadovoljstva i iznenaenja, pa sklopi ruke pune ljubavi oko Agnesina vrata i poloi svoj nevini obraz
uz njeno lice.
Nikad nisam bio tako srean. Nikad nisam bio tako zadovoljan kao tada dok sam gledao njih dve
kako sede jadna kraj druge. I kao tada kad videh kako moja mala draga tako prirodno die pogled k
tim oima punim srdanosti. I kao tada kad videh onaj neni, lepi pogled koji Agnesa baci na nju.
Gospoica Lavinija i gospoica Klarisa na svoj nain podelie moju radost. Bio je to neizmerno
prijatan aj. Domaica je bila gospoica Klarisa. Ja sam rezao i dodavao kola sa suvim groem i
bademom jer su male sestre imale neku ptiju strast da birkaju semenje iz kolaa i kljucaju eer;
gospoica Lavinija je gledala na nas sa blagonaklonim pokroviteljstvom, kao da je naa ljubav samo
njeno delo; i svi smo bili potpuno zadovoljni i sami sobom i drugima.
Blaga Agnesina veselost osvoji sva srca. Njeno mirno interesovanje za sve to je interesovalo
Doru; nain na koji se upoznala sa Dipom, koji joj se smesta odazvao; njeno prijatno dranje kad se
Dora stidela da pree na svoje obino mesto pored mene; njena skromna ljupkost i odreitost, to je

kod Dore esto izazivalo rumenilo kao znak poverenja sve je to uinilo da na krug izgleda
potpun.
Ja sam tako srena, ree Dora posle aja, to vam se sviam. U to nisam verovala, a sad vie
no ikad elim da se dopadnem, otkako je ulija Mils otila.
To sam, uzgred reeno, propustio da pomenem. Gospoica Mils je bila otputovala, i tom smo se
prilikom Dora i ja u Greivzendu popeli na jedan veliki brod za istonu Indiju da je ispratimo, pa smo
imali za ruak slatko od isiota i guave, i druge poslastice te vrste, i ostavili gospoicu Mils svu
uplakanu na jednoj stoliici na palubi, s ogromnom sveskom za dnevnik ispod pazuha, u kojoj e
drati pod kljuem svoja originalna razmiljanja probuena posmatranjem Okeana.
Agnesa ree kako joj se ini da sam je ja nezgodno predstavio Dori, ali Dora to odmah ispravi.
O, ne! ree ona tresui svoje uvojke prema meni; on vas je samo hvalio. On tako mnogo
polae na vae miljenje, da sam se ja tog miljenja jako plaila.
Moje lepo miljenje ne moe pojaati onu njegovu odanost izvesnim licima koja poznaje, ree
Agnesa s osmehom; tu sam ja kratka, te ne moram ni da izlazim sa svojim miljenjem.
Ali mi ipak recite, molim vas, ree Dora na onaj svoj, umiljati nain, ako moete!
Smejali smo se Dorinoj elji da je svi vole, a Dora ree da sam ja pravi uran i da ona mene
nipoto ne voli, te itavo vee prolete kao na lakim krilima. Ve se pribliavalo vreme kad je trebalo
da potanska kola svrate po nas. Stajao sam sam ispred vatre, kad se Dora tiho prikrade da mi dade
onaj uobiajeni dragoceni poljubac pred polazak.
Zar ne misli, Dodi, da bih moda i ja postala pametnija, ree Dora dok su joj sjajne oi blistale,
a njena desna rukica bila zaposlena jednim dugmetom na mom kaputu, da sam odavno imala takvu
prijateljicu?
Kakva ludost, zlato moje! rekoh ja.
Misli da je ludost? odgovori Dora ne gledajui u mene. Jesi li uveren u to?
Naravno!
Ja sam zaboravila, ree Dora jo jednako uvrui dugme sve u krug, kakav ti je rod Agnesa, ti
mili, nevaljali deko?
Nije mi nikakav rod, odgovorih ja, nego smo vaspitani zajedno, kao brat i sestra.
Neto se pitam, zato si se ti zaljubio u mene? ree Dora prelazei na drugo dugme na mom
kaputu.

Moda prosto zato, Doro, to nisam mogao da te vidim, a da se ne zaljubim.

A zamisli da me nisi nikad video, ree Dora, prelazei na sledee dugme.
Zamisli da se nismo ni rodili, rekoh ja veselo.
Pitao sam se o emu li ona to misli, dok sam utei s divljenjem gledao kako njena meka rukica
putuje uz red dugmeta na mom kaputu, posmatrao njenu gustu kosu, koja mi je leala na grudima, i
trepavice njenih oborenih oiju, koje su se lako odizale dok je pogledom pratila svoje zaludne prste.
Najzad joj se oi podigoe prema mojima i ona se prope na prste da mi, sa vie zamiljenosti nego
obino, da onaj dragoceni poljupi jednom, dvaput, triput na to ode iz sobe.
Posle pet minuta one se vratie sve zajedno, i Dorine je zamiljenosti ve bilo nestalo. Veselo se
bila reila da natera Dipa, pre no to kola dou, da nam pokae sve svoje vetine.
Za to je trebalo dosta vremena ne toliko zbog njihove raznovrsnosti, koliko zbog Dipove
neposlunosti te im jo nije bio kraj kad kola stigoe pred vrata. Nastade urno ali puno ljubavi
opratanje izmeu Agnese i nje: Dora e pisati Agnesi, koja ne sme zameriti njenim pismima ako
budu luckasta, ree ona, i Agnesa e pisati Dori; pa zatim doe drugo opratanje na vratima kola; pa
tree kad Dora, uprkos opomenama gospoice Lavinije, istra bezobzirce iz vrata da jo jednom
Agnesu na prozoru kola podseti da joj pie, i da u isti mah protrese svojim uvojcima prema meni na
boku.
Potanska kola su imala da nas spuste blizu Kovent-Gardena, gde je trebalo da preemo u druga
potanska kola za Hajgeit. Nestrpljivo sam oekivao kratku etnju u tom meuvremenu, kad e moda
pohvaliti Doru. Ah, to je to bila pohvala! Sa koliko je ljubavi i topline preporuivala mojoj
najnenijoj panji to lepo stvorenje koje sam ja bio osvojio, i svu onu njenu neizvetaenu ljupkost,
izraenu na najlepi nain. Sa koliko me je pojedinosti podseala a ipak oprezno i da se ne osea

da to ini na to da je to siroe povereno mojoj panji i staranju.

Nikada, ba nikada nisam Doru voleo tako duboko i iskreno kao te veeri! Kad smo ponovo sili s
kola, i dok smo pri svetlosti zvezda ili tihom ulicom koja je vodila Doktorovoj kui, ja rekoh
Agnesi da je to njeno delo.
Dok ste sedeli pored nje, rekoh ja, izgledalo je da ste isto toliko njen aneo hranitelj koliko i
moj, pa tako i sad izgledate, Agnesa.
Prilino jadan aneo, ree ona, ali veran.
Zvonki ton njenog glasa taknu me u srce, te sasvim prirodno rekoh:
Ona lepa razdraganost, Agnesa, koju samo vi imate i niko vie od svih koje sam video u ivotu,
toliko vam se povratila, kako sam danas opazio, da sam se poeo nadati da ste zadovoljniji u kui.
Ja sam zadovoljna sama sobom, ree ona. Sasvim sam dobre volje i laka srca.
Dok je gledala navie, bacih pogled na njeno vedro lice, pa mi se uini da mu to same zvezde
nebeske daju blagorodni sjaj.
Kod kue nije bilo nikakve promene, ree Agnesa posle kratkog vremena.
Nikakvog ponovnog pomena, rekoh ja, o... ne bih hteo da vas alostim, Agnesa, ali ne mogu da
ne upitam... o onome o emu smo govorili kad smo se poslednji put rastali.
Ne. Nita, odgovori ona.
Ja sam tako mnogo mislio o tome.
Ne treba da mislite toliko o tome. Imajte na umu da se ja, ako i sve omane, oslanjam na ljubav i
istinu. Nemojte strepiti za mene, Trotvude, dodade ona posle kratkog vremena. Ja nikad neu
uiniti korak od kojeg vi strepite mene radi!
Premda mislim da se toga nisam nikad stvarno pribojavao, nikad kad bih razmiljao o toj stvari,
ipak sam osetio neiskazano olakanje kada sam to uo iz njenih sopstvenih, istinoljubivih usta. I rekoj
joj to usrdno.
A poto se ova poseta svri, rekoh ja, (pitam jer se moe desiti da vie ne budemo sami) koliko
vremena moe proi, draga Agnesa, pre no to ponovo doete u London?
Verovatno mnogo, odgovori ona. Mislim da e biti najbolje, tatinog mira radi, da ostanemo
kod kue. Nema izgleda da emo se esto viati jo za neko vreme; ali u se ja vredno dopisivati s
Dorom, pa emo na taj nain esto uti jedno o drugom.
Uto smo ve stigli u maleno dvorite Doktorove kue. Bilo je ve dosta kasno. U prozoru sobe
gospoe Strong videla se svetlost i, pokazujui na nju, Agnesa mi poele laku no.
Nemojte brinuti, ree ona pruajui mi ruku, zbog naih nesrea i strepnji. Nita mene ne
usreuje toliko koliko vaa srea. Ako mi ikada budete mogli u emu bilo pomoi, budite sigurni da
u vas ja zamoliti za to. Neka vas bog blagoslovi!
Pri tome njenom osmehu punom dobrote, i pri tom poslednjem tonu njenog veselog glasa, uini
mi se da ponovo vidim Doru u njenom drutvu. Stajao sam neko vreme i kroz trem gledao u zvezde
srca puna ljubavi i zahvalnosti, pa onda polako pooh svojim putem. Bio sam uzeo postelju u jednoj
pristojnoj gostionici nedaleko odatle, te se ba uputih vratnicama, kad sluajno okretoh glavu i
ugledah svetlost u Doktorovom kabinetu za rad. Osetih u dui neki poluprekor to on radi bez moje
pomoi. I u nameri da vidim je li to tano, i da mu bar poelim laku no ako sedi meu svojim
knjigama, ja se vratih, pa sasvim tiho preoh preko predsoblja, i lagano otvarajui vrata, zavirih
unutra.
Prva linost koju sam ugledao na svoje veliko iznenaenje, pri hladnoj svetlosti zaklonjene lampe,
bio je Urija. Stajao je sasvim uz lampu, s jednom kosturskom rukom preko usta, a drugom
naslonjenom na Doktorov sto. Doktor je sedeo na svojoj kabinetskoj stolici pokrivi lice rukama.
Gospodin Vikfild se, bolno zabrinut i oaloen, nagnuo napred i neodluno drao ruku na
Doktorovoj miici.

U prvi mah pomislih da je Doktoru pozlilo, urno kroih u sobu sa tim utiskom, kad ugledah
Urijine oi i shvatih u emu je stvar. Povukao bih se, ali Doktor uini rukom pokret da me zadri, te
ostadoh.
Na svaki nain, ree Urija, uz uvijanje svoje nezgrapne prilike, moemo bar zatvoriti vrata. Ne
mora to znati itava varo.
I govorei to ode vratima koja sam bio ostavio otvorena, pa ih paljivo pritvori. Zatim se vrati i
zauze svoj prvanji poloaj. U njegovom se glasu i dranju upadljivo video izraz saaljive revnosti,
to je bar za mene bilo nesnosnije od svakog drugog stava koji je mogao zauzeti.
Osetio sam da mi je dunost, master-Koperfilde, ree Urija, da skrenem panju doktoru
Strongu na ono o emu smo ja i vi ve razgovarali. Ali vi me, istina, niste potpuno razumeli.
Ja ga samo pogledah, ali ne odgovorih, pa prilazei svome dobrom uitelju, rekoh nekoliko rei
kojima sam eleo da ga uteim i ohrabrim. On mi stavi ruku na rame, kao to je imao obiaj da ini,
dok sam bio sasvim mali deko, ali ne die svoju sedu glavu.
Poto me niste razumeli, master-Koperfilde, nastavi Urija onim istim nametljivim uslunim
nainom, ponizno uzimam slobodu da napomenem, jer svi smo ovde prijatelji, da. sam skrenuo
panju doktoru Strongu na ponaanje gospoe Strong. Nikako se ne slae sa mojom prirodom, ja vas
uveravam, Koperfilde, da se meam u tako neprijatne stvari, ali da vam pravo kaem, mi smo, kako
sad stvari stoje, svi umeani u neto to ne bi trebalo da bude. Eto, to je ono to sam hteo da kaem,
gospodine, kad me ono niste razumeli.
Kad se i sad setim njegovog odvratnog keenja, udim se kako ga nisam zgrabio za jaku i tresao
ga, tresao sve dok oseam duu u njemu.
Mogu rei da se nisam dovoljno jasno izrazio, nastavi on. A ni vi. Sasvim prirodno. Mi smo
obojica bili skloni da to dalje uzmaknemo od takve stvari. Ali bilo kako bilo, ja sam se ipak reio da
govorim otvoreno; pa sam kazao doktoru Strongu da... jeste li neto rekli, gospodine?
To je Doktor bio jeknuo. Taj zvuk se, pomislih, mogao kosnuti svakog srca, ali na Uriju nije imao
nikakva dejstva.
... pa sam rekao doktoru Strongu, nastavi on, da svako ivi moe videti da gospodin Meldon i
lepa, prijatna dama koja je supruga doktora Stronga, suvie milo gledaju jedno u drugo. U stvari,
dolo je vreme, poto smo sada svi umeani u neto to ne bi trebalo da bude, da se doktoru Strongu
kae da je to svakome bilo jasno kao dan i pre no to je gospodin Meldon otiao u Indiju; da je
gospodin Meldon naao izgovor da se vrati jedino zbog toga; i da je stalno ovde samo zbog toga. Ba
kad ste vi uli, gospodine, ja sam se obraao svome ortaku, prema kome se tada okrete, da kae
doktoru Strongu na asnu re nije li jo odavno imao to miljenje. No, gospodine Vikfilde? Hoete li
biti tako dobri da nam kaete? Jeste li ili niste, gospodine? No, ortae?
Za ime boje, dragi Doktore, ree gospodin Vikfild i ponovo spusti svoju neodlunu ruku na
Doktorovu miicu, ne pridajte suvie vanosti sumnjienjima koja sam ja moda imao!
Eto! viknu Urija maui glavom. Kakva alosna potvrda, zar ne? I to od njega, tako starog
prijatelja! Pa bog s vama, jo dok sam bio pisari u kancelariji, Koperfilde, video sam dvadeset puta,
kao i jedanput, kako se jako uznemirava, znate (to je sasvim umesno od njega kao oca, nema zbora, i
to mu ja svakako ne mogu zameriti), pri pomisli da se gospoica Agnesa mea u neto to ne bi
trebalo da bude.
Dragi moj Doktore, ree gospodin Vikfild drhtavim glasom, dobri moj prijatelju; nije
potrebno da vam kaem da sam imao manu da u svakom traim neku linu pobudu i da sve postupke
ocenjujem tim merilom. Moda sam usled te greke doao i na izvesne sumnje.
Vi ste sumnjali, Vikfilde, ree Doktor ne diui glavu. Vi ste sumnjali?
Govorite, ortae? gonio je Urija.
Sumnjao sam u izvesno vreme, svakako, ree gospodin Vikfild. Ja... neka mi bog oprosti... ja

sam mislio da i vi sumnjate.

Ne, ne, ne! odgovori Doktor glasom prepunim dirljivog bola.
Ja sam u izvesno vreme mislio, ree gospodin Vikfild, da vi aljete gospodina Meldona u
inostranstvo da biste postigli eljeno odvajanje.
Ne, ne, ne! odgovori Doktor. Samo da uinim zadovoljstvo Ani time to u zbrinuti njenog
druga iz detinjstva. Nita drugo.
To sam i ja uvideo, ree gospodin Vikfild. U to nisam mogao sumnjati kad ste mi vi to rekli.
Ali sam mislio, preklinjem vas da imate na umu ono usko shvatanje koje je bilo moja neizleiva
mana, da su, u sluaju kad postoji tolika razlika u godinama ...
Tako se govori, vidite, master-Koperfilde! primeti Urija uz uliziko i nametljivo saaljevanje.
... na tako mladu i tako privlanu damu, ma koliko stvarno bilo njeno potovanje prema vama,
mogli pri udaji uticati samo drutveni obziri. Nisam uzimao u obzir bezbrojna oseanja i okolnosti,
to je sve moglo delovati u prilog dobru. Za ime boje, imajte to na umu!
Kako on sve to blago prijateljski zna da kae! ree Urija maui glavom.
Poto sam ja stalno posmatrao s jedne take gledita, ree gospodin Vikfild; ali tako vam svega
to vam je milo i drago, stari prijatelju, preklinjem vas da imate u vidu ta je, u stvari, bilo; moram
sada priznati poto nemam drugog izlaza ...
Ne! Nema drugog izlaza iz toga, dragi gospodine Vikfilde, primeti Urija, kad je ve do ovog
dolo!
... da sam ja stvarno, ree gospodin Vikfild, bacajui nemoan i rastrojen pogled na svog ortaka,
da sam stvarno posumnjao u nju i pomislio da ne ispunjava potpuno svoju dunost prema vama; da
sam ponekad, ako ba moram sve da kaem, osetio izvesno negodovanje zbog toga to Agnesa tako
esto opti s njom, te vidi ono to i ja vidim, ili to sam u svojoj bolesnoj mati uobraavao da vidim.
O ovome nisam nikad nikome ni rei progovorio. Nisam verovao da e za to ikad iko saznati. I ma
koliko da je za vas strano da to ujete, ree gospodin Vikfild sasvim skrueno, vi biste se, kad
biste znali koliko je meni strano dok ovo govorim, moda saalili na mene.
Pod uticajem savrene dobrote srca, Doktor mu prui ruku. Gospodin Vikfild je pognute glave
podra neko vreme u svojoj.
Znam, ree Urija uvijajui se za vreme tog utanja kao morska jegulja, da je ova stvar puna
neprijatnosti za sve nas. Ali kad smo ve dovde doterali, moram biti tako slobodan pa rei da je i
Koperfild opazio isto.
Ja se okretoh prema njemu i upitah ga kako se usuuje da se na mene poziva.
O, to je vrlo lepo od vas, Koperfilde, odgovori Urija talasajui se celim telom, i nama je svima
poznato koliko ste dobrodune prirode, ali vi dobro znate da ste, onog trenutka kad sam vam ja neke
veeri progovorio o toj stvari, odmah znali na ta mislim. Dobro znate da ste znali na ta sam mislio,
Koperfilde. Nemojte poricati! Vi to poriete u najboljoj nameri, ali nemojte, Koperfilde!
Opazih kako se blagi pogled dobrog starog Doktora za kratko vreme okrete prema meni, i osetih
da je priznanje mojih nekadanjih nedoumica i utisaka i suvie jasno ispisano na mome licu da bi se
preko toga moglo prei. Nita nije pomagalo ljutiti se. To nisam nikako mogao izmeniti. Ma ta
rekao, to nisam mogao porei.
Opet uutasmo, i utali smo sve dok Doktor ne ustade pa pree dva-tri puta preko sobe. Malo zatim
on se ponovo vrati do mesta gde mu je bila stolica, pa naginjui se preko njenog naslona, i ponekad
pritiskujui maramicu na oi, s onom jednostavnom otvorenou koja mu je u mojim oima sluila
na ast vie no ma kakvo pritvaranje, ree:
Ja sam mnogo skrivio. Verujem da sam mnogo skrivio. Izloio sam stvorenje koje nosim u srcu
iskuenjima i klevetanju. Ja to nazivam klevetanjem, ma u ijoj glavi da je poniklo. Ona se tome
nikad ne bi izloila da nije bilo mene.

Urija Hip mrknu nekako alostivo. Valjda da izrazi saaljenje.

Da, tome se moja Ana ne bi nikad izloila da nije bilo mene. Gospodo, ja sam, kao to znate, star.
Veeras zaista ne oseam da u jo dugo iveti. Ali sav moj ivot moj ivot bie posveen
istinoljubivosti i asti dame koja je bila predmet ovog razgovora!
Mislim da ni najuspelije olienje vitekog duha, ni oivotvorenje najlepe i najromantinije pojave
koju je ikad neki slikar zamislio, ne bi to moglo rei sa vie upeatljivosti i dirljive
dostojanstvenosti, nego taj prostoduni stari Doktor.
Ali ne mislim, nastavi on, da poriem to sam moda, i ne znajui, u izvesnoj meri bio i
dosad sklon da priznam da sam nesvesno zaveo tu damu u nesrean brak. Ja sam ovek sasvim
nevian zapaanju, te moram verovati da su zapaanja nekolikih osoba razliitih i po godinama i po
poloaju sva isuvie jasno usmerena u istom pravcu, i to jo tako prirodno svakako bolja od
mojih.
Ja sam se esto divio, to sam ve negde ranije i opisao, njegovom blagom postupanju sa svojom
mladom enom, ali ta nenost puna potovanja, koju je u ovoj prilici pokazivao kad bi je god
pomenuo, i izraz skoro strahopotovanja sa kojim je odbacivao svaku sumnju u njenu asnost,
uzdizala ga je u mojim oima toliko da se to ne da opisati.
Oenio sam se tom damom, ree Doktor, kad je bila sasvim mlada. Uzeo sam je dok joj
karakter tako rei jo nije bio uoblien. Ukoliko je i bio razvijen, meni je bila pala u deo srea da ga
uobliim. Poznavao sam dobro njenog oca. Poznavao sam dobro i nju. Uio sam je svemu emu sam
mogao da je pouim, iz iste ljubavi prema svima njenim lepim svojstvima i vrlinama. Ako sam se
ogreio o nju, a bojim se da jesam, time to sam (nikad namerno) iskoristio njenu zahvalnost i
naklonost, ja od sveg srca molim tu damu da mi oprosti!
Hodao je kroz sobu, vraao se na isto mesto, i stezao stolicu rukama koje su, kao i njegov glas,
drhtale od duboke uzbuenosti.
Smatrao sam sebe njenim utoitem, utoitem od ivotnih opasnosti i promena. Iako je postojala
razlika u godinama, ja sam ubeivao sebe da e ona kod mene iveti mirno i zadovoljno. U svojim
razmatranjima pomiljao sam i na vreme kad u je ostaviti slobodnu, jo mladu i lepu, ali sa zrelijom
moi rasuivanja... da, gospodo, na asnu re jesam!
Njemu, onako jednostavnom, onako priprostom, kao da je dolazilo neko naroito olakanje od tih
oseanja vernosti i blagorodstva. Laknulo mu je na dui. Svaka re koju je izraavao bila je puna
neke snage, koju mu nikakav drugi dar boji, ma kako velik, ne bi mogao uliti.
Ja sam s tom damom iveo neobino sreno. Sve do veeras imao sam neprekidno razloga da
blagosiljam onaj dan kada sam joj, u stvari, uinio veliku nepravdu.
Njegov glas, sve slabiji i nesigurniji pri izgovaranju tih rei, zamuknu za neko vreme. Onda on
nastavi:
Sad kad sam ovako probuen iz sna, celog ivota sam na ovaj ili onaj nain bio puka sanjalica
vidim koliko je prirodno da ona osea neko aljenje za svojim mladim drugom i vrnjakom.
Isuvie je istina, bojim se, da ona stvarno gleda na njega s nekim nevinim aljenjem, nekim
neporonim mislima o neemu to je moglo biti samo da nije mene bilo. U toku ovog minulog asa,
punog tekog iskuenja za mene, pale su mi na pamet mnoge stvari koje sam gledao ali nisam
zapaao, i dobile novo znaenje. Ali se izvan toga, gospodo, ime te mile dame ne sme nikad zdruiti
ni sa jednom reju, ni sa dakom sumnje.
Njegov pogled je za kratko vreme ivnuo, a glas mu je bio vrst i siguran; zatim je za kratko
vreme opet utao. A onda opet nastavi kao maloas:
Jo mi samo ostaje da podnosim saznanje o nesrei koju sam izazvao, i to to mogu pokornije.
Ona je ta koja ima prava da prekoreva, ne ja. Sad poinje moja dunost da je spasem od sumnjienja,
svirepog sumnjienja, od kojeg nisu mogli umai ni moji najbolji prijatelji, to budemo povuenije

iveli, utoliko u bolje uspeti u tome. A kada doe vreme dao bog da to skorije doe, ako je
njegova milostiva volja! da je moja smrt oslobodi obaveza, ja u sklopiti oi gledajui njeno
asno lice s neogranienim poverenjem i ljubavlju, i ostaviu je tada, ne tuan, da doeka srenije i
vedrije dane.
Nisam mogao da ga vidim od suza kojima su mi napunile oi njegova usrdnost i dobrota, tako
divne i tako pune divljenja, i ona njegova savrena jednostavnost. Bio se ve uputio vratima, kad
dodade:
Gospodo, ja sam otvorio svoje srce. Uveren sam da ete vi to potovati. Ovo to smo veeras
rekli, ne sme se vie ponoviti. Vikfilde, pomozite mi rukom starog prijatelja da odem gore!
Gospodin Vikfild mu urno prie. I ne govorei vie ni rei, oni zajedno izioe iz sobe, dok je
Urija gledao za njima.
No, master-Koperfilde, ree Urija, krotko se okreui meni. Ova stvar nije ispala ba onako
kako se moglo oekivati, jer je stari naunik (kako divan ovek!) slep pored oiju; ali mislim da e
odsada bar ova porodica spustiti durbin i da mi nee biti na smetnji.
Meni je samo jo trebalo da ujem zvuk njegovog glasa, pa da pobesnim kao nikada vie ni pre ni
posle toga.
Nitkove jedan, rekoh ja, ta ti je trebalo da me lovi u svoje zamke? Kako si smeo da se
poziva na mene, ti laljiva bitango, kao da smo ja i ti raspravljali o neemu?
Kako smo stajali licem u lice, ja po prikrivenom likovanju koje se videlo na njegovom licu
shvatih sasvim jasno ono to sam tako sigurno znao; da mi je uvek nametao svoje poverenje samo da
me to vie upropasti, te da mi je i u ovom sluaju namestio klopku. To nisam mogao da otrpim.
Njegov mravi obraz je, kao da me ika, bio svom irinom okrenut prema meni, i ja pljesnuh po
njemu iroko otvorenom akom tako snano, da mi prsti zabridee kao da sam ih opekao.
On mi uhvati ruku svojom rukom, te smo stajali tako vezani, i gledali jedan drugog. Stajali smo
tako dosta dugo; toliko dugo, da sam mogao videti kako beli trag mojih prstiju iezava sa tamnog
rumenila njegovog obraza, koji posle toga postade jo tamnije crven.

Koperfilde! ree on najzad zadihanim glasom, jeste li raskrstili sa zdravim razumom?

Svakako sam raskrstio s tobom, rekoh ja i istrgoh ruku iz njegove. Ti podlo pseto! Neu vie
da znam za tebe!
Zar? ree on, dok ga je bol primoravao da rukom pridri obraz. Moda ete morati. Zar to nije
nezahvalno od vas, ajde recite?
Ja sam ti dovoljno esto pokazivao da te prezirem, rekoh mu ja. I sad sam ti jo jasnije
pokazao to isto. Zato bih se i dalje plaio da e naneti to moe vie zla svima oko sebe? Nikad ti
i ne radi nita drugo.
On sasvim jasno shvati da ciljam na obzire koji su mi dotle vezivali ruke prema njemu. Sve mi se
ini da mi se ni taj udarac ni to ciljanje ne bi oteli, da nije bilo onoga uveravanja koje sam te veeri
uo od Agnese. Nego to nije vano.
Opet nastade dugo utanje. Njegove su oi, dok je gledao u mene, dobijale, izgleda, sve prelive od
kojih oi postaju odvratne.
Koperfilde, ree on skidajui ruku sa obraza, vi ste uvek bili protiv mene. Znam da ste jo u
kui gospodina Vikfilda uvek bili protiv mene.
Mislite to vas je god volja, rekoh ja, jo i sad van sebe od besa. to neistinitije, utoliko je
dostojnije vas!
A ja sam vas uvek voleo, Koperfilde! odgovori on.
Ja ga ne udostojih odgovara, pa uzevi eir, htedoh da poem na spavanje, kad on stade izmeu
mene i vrata.
Koperfilde, ree on; u svakoj svai moraju postojati dve strane. Ja ne pristajem da budem
jedna od njih.
Moete ii dovraga! rekoh ja.
Ne govorite tako! odgovori on. Znam da e vam posle biti ao. Kako moete da padate toliko
ispod mene, pa da tako pokazujete zlobnu duu? Ali ja vam pratam.

Vi meni pratate! ponovih ja prezrivo.

Pratam, i vi tu ne moete nita, odgovori Urija. Kad samo pomislim da dolazite na to da
napadnete mene, koji sam uvek bio va prijatelj! Ali ne moe biti svae bez dve stranke, a ja ne
pristajem da budem stranka. Ja hou da vam budem prijatelj uprkos vama samom. Dakle, sad znate na
emu ste.
Potreba da ovaj dijalog u kojem je njegov deo tekao vrlo lagano, a moj vrlo brzo vodimo
tihim glasom, da se kua ne bi uznemirila u taj nezgodan as, nije doprinosilo popravljanju moga
rapoloenja, premda se moj bes postepeno stiavao. Rekavi mu prosto da u od njega oekivati ono
to sam uvek oekivao, i u emu se dosad nisam razoarao, ja otvorih vrata prema njemu, tako da se
on nae izmeu njih i zida, kao da je veliki orah koji je stavljen da tu bude skrckan, pa izaoh iz kue.
Ali i on je spavao van kue, u stanu svoje majke, te nisam preao ni stotinu metara kad me on sustie.
Vi znate; Koperfilde, ree mi on na uho, ali ja ne okretoh glavu, da ste u sasvim nezgodnom
poloaju, i ja sam oseao da je to tano, to me je tim vie peklo: ne moete od ovoga napraviti
neko junatvo, a ne moete ni sprei ti da vam oprostim. Ovo ne mislim govoriti ni majci ni ikom
ivom. Odluio sam da vam oprostim. Ali se zaista udim kako ste mogli da dignete ruku na oveka
za koga znate da je ponizan.
Oseao sam se tek neto malo manje nizak od njega. On me je poznavao bolje no to sam samog
sebe poznavao. Da mi je odgovorio ravnom merom, ili da mi je otvoreno prkosio, za mene bi to bilo
neko olakanje i opravdanje, ali me je stavio na tihu vatru, na kojoj sam se pekao i muio itavo pola
noi.
Sutra ujutro, kad izaoh, zvonilo je prvo zvono na jutrenje, a on je etao s majkom gore-dole. On
mi progovori kao da nije nita bilo i ja ne mogoh da mu ne odgovorim. Bio sam ga toliko udario, da
ga je sigurno boleo zub. U svakom sluaju, lice mu je bilo povezano svilenom crnom maramicom,
koja mu, onako sa eirom preko nje, nije nimalo ulepavala izgled. Rekoe mi da je u ponedeljak
ujutro iao zubaru u London da mu izvadi zub. Nadam se da je bio povei.
Doktor objavi da mu nije sasvim dobro, te je za ostalo vreme posete dobrim delom svakog dana
ostajao sam. Svom obinom radu vratismo se tek nedelju dana poto otidoe Agnesa i njen otac. Na
dan pre no to emo posao nastaviti, Doktor mi svojom rukom predade jedno presavijeno pisamce,
nezapeaeno. Bilo je upueno meni i nalagalo mi je u nekoliko ljubaznih rei da nikad vie ne
pominjem stvar od one veeri. Ja sam sve to bio poverio samo tetki i nikom vie. To nije bila stvar o
kojoj se moglo govoriti s Agnesom, te Agnesa sigurno nije imala ni pojma o onome to se desilo.
A bio sam ubeen ni gospoa Strong u to vreme. Proe nekoliko nedelja, a ja ne opazih ni
najmanju promenu na njoj. To saznanje je nailazilo polako, kao oblak kad nema vetra. Isprva je
izgledalo kao da se udi blagom saaljenju s kojim Doktor razgovara s njom, i njegovoj elji da
njena majka bude uz nju, da bi oivela dosadnu jednolikost njenog ivota, esto bih je, dok smo mi
radili a ona sedela kraj nas, video kako zastaje i gleda u njega s onim znaajnim izrazom na licu.
Kasnije bih ponekad video kako ustaje s oima punim suza i izlazi iz sobe. Postepeno kao da se preko
njene lepote navue neka senka nesree, koja je iz dana u dan postajala sve tamnija. Gospoa
Marklham je u to doba stalno ivela u njihovom domu, ali je samo govorila i govorila, a opaala
nije nita!
Dok se ta promena lagano prikradala lepoj Ani, koja je nekad bila kao jarki sunev zrak u
Doktorovoj kui, Doktor je naoigled postajao sve stariji i ozbiljniji, ali su blagost njegove naravi,
mirna dobrota njegovog ponaanja, i njegova blagonaklona briga za nju porasle, ako su uopte
mogle porasti. Jednom sam ga video rano ujutro na njen roendan, kad ona doe da sedi u prozoru
dok mi radimo to je uvek inila, mada je sad poela da pokazuje neko bojaljivo i nesigurno
dranje koje se meni inilo vrlo dirljivo kako uzima njeno elo meu ruke, ljubi ga i urno
odlazi, suvie uzbuen da bi mogao ostati. Video sam kako ona stoji kao kip onde gde ju je on

ostavio, pa obara glavu, sklapa ruke i plae neizrecivo alosno.

Posle toga mi se ponekad inilo da pokuava da govori makar i sa mnom, u meuvremenu, dok
bismo ostajali nasamo. Ali nikad nije izgovorila ni rei.
Doktor je uvek izmiljao nain da je s majkom poalje na razne zabave van kue; dok je gospoa
Marklham, koja je vrlo volela zabave a pri svemu drugom se dosaivala prihvatala te zamisli s
puno dobre volje i buno ih preporuivala, Ani je nekako bezvoljno i nemono ila samo kuda su je
vukli, i pri tom izgledala kao da joj je sve svejedno.
Nisam znao ta da mislim, a nije znala ni moja tetka, koja je u toj svojoj neizvesnosti prepeaila u
to vreme, kad se sve sabere, nekih stotinu milja. Ali od svega je najudnije bilo to da je jedino
olakanje koje je, izgleda, prodiralo u tu tajnu oblast domae nesree prodrlo preko osobe gospodina
Dika.
ta je on mislio o toj stvari, ili kakva su bila njegova zapaanja, ne bih bio u stanju da objasnim,
kao to ni on, uveren sam, ne bi bio u stanju da mi u tom pomogne. Ali kako sam ve ranije pomenuo
u toku prianja o danima moga kolovanja, potovanje koje je on oseao prema Doktoru nije imalo
granica, a stvarna odanost ima u sebi neku sposobnost za tanana opaanja, ak i kad je u pitanju
privrenost oveku od strane neke nie ivotinje. Ta i takva sposobnost daleko ostavlja za sobom i
najvii razum. I eto, do tog razuma u srcu da ga tako nazovem u gospodinu Diku, prelete kao
strela jedan svetao zraak istine.
On je s ponosom iskoriavao i dalje svoju staru povlasticu da za vreme slobodnih asova eta sa
Doktorom gore-dole po bati, kao to je imao obiaj da eta gore-dole po Doktorovoj stazi u
Kenterberiju. Ali im su stvari dole u ovo stanje, on poe posveivati sve svoje slobodne asove
(ak je poeo i ranije ustajati da bi ih bilo vie) tim etnjama. I dotada on je uvek bio van sebe od
sree kad bi mu Doktor itao ono svoje udesno delo, Renik, a sada bi se sasvim pokunjio sve dok
Doktor ne bi izvukao Renik iz depa i otpoeo. A dok smo Doktor i ja radili, on bi, to je uveo u
obiaj, etao gore-dole sa gospoom Strong i pomagao joj u obrezivanju omiljenog cvea ili u
plevljenju leja. Mogu slobodno rei da nije moda izgovarao ni deset rei na sat, ali je njegovo tiho
interesovanje i zamiljeno lice nailazilo na razumevanje kod ono dvoje; svako je od njih znalo da
voli ono drugo i da ih on voli oboje, te on tako postade ono to niko drugi ne bi mogao biti neka
veza izmeu njih.
Kad ga se setim kako s onim nepronicljivo-mudrim izrazom na licu eta gore-dole sa Doktorom,
sav srean to po njemu gruvaju teke rei iz Renika; kad ga se setim kako za lepom Ani nosi kante
za polivanje, i kako pri strpljivom mikroskopskom radu oko sitnog lia klei, onako u rukavicama
sasvim nalik na ape; kako svim onim to ini izraava, kao to nikakav filozof ne bi mogao izraziti,
svoju nenu elju da joj bude prijatelj, i kako izliva simpatiju, istinoljubivost i milotu kroz svaku
rupicu na kanti za polivanje; i kad se setim kako se nikad nije gubio pri tom svom boljem duevnom
raspoloenju kojem se nesrea obraala za pomo, kako nikad nije dovodio u batu onog nesrenog
kralja Karla, kako se nikad nije kolebao u svom vernom i zahvalnom dvorenju, kako je stalno imao
na umu da neto nije kako valja, i elju da to nekako popravi ja zaista skoro oseam stid to znam
da on nije pri zdravoj pameti, i dok razmiljam o tome ta sam postigao svojom zdravom pameu.
Niko osim mene, Trote, ne zna kakav je to ovek! primetila bi ponosno moja tetka kad bi
govorila o tome. Dik e se jo proslaviti jednog dana!
Pre no to zavrim ovu glavu, moram napomenuti jo jednu stvar. Jo dok su gosti bili kod
Doktora, primetio sam da pismonoa svakog jutra donosi dva-tri pisma za Uriju Hipa, koji je ostao
na Hajgeitu i posle odlaska ostalih, poto je to bilo vreme raspusta; i da je adresa uvek pisana
poslovnim rukopisom gospodina Mikobera, koji je sad usvojio pravilno rond pisanje. Bilo mi je
prijatno to sam na osnovu tih sitnih zapaanja mogao zakljuiti da gospodin Mikober napreduje, te
sam se zbog toga jako iznenadio kad otprilike u to vreme dobih sledee pismo od njegove ljubazne

ene:
Kenterberi, ponedeljak, vee
Vi ete se, bez sumnje, iznenaditi, dragi gospodine Koperfilde, kad dobijete ovo pismo. A jo
vie kad vidite njegovu sadrinu. A jo vie kad ujete moj uslov da sve ostane u najveoj tajnosti,
koji vas molim da prihvatite. Ali moja oseanja kao supruge i majke trae oduke, a kako ne elim da
se obraam nekom lanu svoje porodice (koja se ve zamerila oseanjima gospodina Mikobera), ne
znam od koga mogu bolje zatraiti savete, do od mog prijatelja i nekadanjeg stanara.
Vama e biti poznato, dragi gospodine Koperfilde, da je izmeu mene i gospodina Mikobera
(koga ja neu nikad napustiti) uvek vladao duh uzajamnog poverenja,. Gospodin Mikober je ponekad
moda dao od ruke koju menicu a da se nije posavetovao sa mnom, ili me obmanuo u pogledu roka
kad neka obaveza dospe za plaanje. Takve su se stvari deavale. Ali uopte uzevi, gospodin Mikober
nije nita krio od svog milog srca mislim na njegovu enu i kad bismo se uvee povukli na
poinak, on bi neizostavno napravio smotru dogaaja minulog dana.
Moete, dakle, zamisliti, dragi gospodine Koperfilde, kakvu gorinu moram oseati dok vas
izvetavam da se gospodin Mikober promenio. Povukao se u sebe. Postao tajanstven. Njegov je ivot
postao misterija za drugaricu svih njegovih radosti i alosti opet mislim na njegovu enu i ako
bih vam izjavila da sada, sem to znam da on ivot od jutra do mraka provodi u kancelariji, znam
manje o njegovom ivotu nego o onom oveku s juga o kome maloumna deca ponavljaju neku
besmislenu priu da jede hladnu kau sa ljivama ja bih se posluila jednom narodnom skaskom
da iskaem stvarnu injenicu.
Ali to jo nije sve. Gospodin Mikober je mrzovoljan. Postao je strog. Otuio se od naeg
najstarijeg sina i keri; vie se ne ponosi blizancima; hladnim okom gleda ak i nedunog pridolicu,
koji je nedavno postao lan naeg porodinog kruga. Novana sredstva za podmirivanje naih
trokova, koja se belee do najsitnije parice, dobijaju se vrlo teko od njega, i ak uz strahovite
pretnje praene suzama da e kidisati na svoje roeno ja (to je tano njegov izraz); a pritom uporno
odbija da kako bilo objasni to muno postupanje.
To je teko podnositi. To je prosto da srce prepukne. Ako me posavetujete poto poznajete
moje slabe snage onakve kakve su kako da ih najbolje upotrebim u ovoj tako neobinoj
nedoumici, dodaete jo jednu prijateljsku uslugu mnogima koje ste mi ve ukazali. Uz puno ljubavi
dece, i uz osmeh blaeno-nesvesnog tuinca-pridolice, ostajem, dragi gospodine Koperfilde,
Vaa oaloena
Ema Mikober.
Ne naoh za umesno da iskusnoj eni kao to je gospoa Mikober dajem ikakve druge preporuke
osim da se potrudi da strpljenjem i dobrotom ponovo zadobije gospodina Mikobera to sam znao
da e ona u svakom sluaju uiniti ali me to pismo navede da mnogo rasmiljam o njenom muu.

GLAVA XLIII
JO JEDAN POGLED U PROLOST

Jo jedanput elim da se zadrim na jednom znaajnom dobu svog ivota. Da se sklonim u stranu,
pa da gledam kako prikaze iz tih dana prolaze mimo mene u maglovitoj povorci i prate moju senku.
Prolaze nedelje, meseci, godinja doba. Kao da nisu nita dui od nekog letnjeg dana ili zimske
veeri. as je Utrina po kojoj etam s Dorom sva u cvetu, pravo polje od eenog zlata; as je opet
nevidljivi vres iikao po humkama i pogrbljen pod snenim pokrivaem. Za tren oka reka zablista
na letnjem suncu kad se nedeljom etamo pored nje, ili se nabora pod zimskim vetrom, ili otea pod
pokretnim gomilama leda. Reka tee ka moru bre nego ikad, blesne, potamni i odvalja se dalje.
U kui dveju malih gospi, slinih pticama, ni traga od neke promene. Zidni sat jo uvek kuca nad
kaminom, a barometar visi u predsoblju. Ni asovnik ni barometar nisu nikad tani, ali mi pobono
verujemo u njih. Ja sam i po zakonu dospeo do punoletstva. Dosegao sam dostojanstvo dvadeset prve
godine. Ali to je moda neko dostojanstvo koje mi je nametnuto. Da razmislim malo ta sam sve
postigao.
Savladao sam onu divlju i tajanstvenu stenografiju. Ona mi donosi prilian prihod. Na velikom
sam glasu po svojoj sposobnosti za sve to je u vezi s tom vetinom, pa udruen sa jedanaestoricom
drugih, radim na izvetavanju jednog jutarnjeg lista o debatama u Parlamentu. Iz noi u no beleim
predskazivanja koja se nikad ne ispunjavaju, izjave koje se nikad ne pokazuju istinite, objanjenja
izmiljena da zavaraju trag. Sav sam ogrezao u reima. Britanija, to nesreno ensko eljade, stalno
je preda rnnom kao ureena urka, isprobadana. kancelarijskim perima kao ranjevima, vrsto
spetljana i uvezana crvenim jemstvenikom. Ve sam toliko zagledao iza kulisa, da dobro poznajem
vrednost politikog ivota. Postao sam pravi nevernik u tome pogledu i nikad se vie neu preobratiti.
Moj dobri stari Tredls i sam se oprobao na tome poslu, ali to nije posao za Tredlsa. On vrlo
dobroudno pria o svom neuspehu i podsea kako je oduvek znao da je spor. Ponekad radi i on na
istom listu i pribira injenice o suvoparnim stvarima koje e posle plodonosniji umovi obraditi i
ulepati. Primljen je za advokata, pa je divljenja dostojnom priljenou i samoodricanjem nakrmio
jo stotinu funti, da plati honorar jednom strunjaku za prenos imanja iju kancelariju poseduje radi
prakse. Prilikom njegovog primanja popila se znatna koliina vrueg porto-vina, te bih s obzirom na
iznos rauna rekao da je Unutarnje pravniko drutvo zaradilo lepu paru na tome.
Istakao sam se i u neem drugom. Odao sam se spisateljstvu sa strahom i trepetom. Napisao sam u
tajnosti neku sitnicu, poslao jednom asopisu, a taj je asopis objavio. Otada sam se osokolio, te
piem prilino stvarica od manjeg znaaja. Sad me redovno plaaju za to. Uopte uzevi, dobro
stojim; kad sabiram prihod na prstima leve ruke, moram da upotrebim tri prsta i etvrti do srednjeg
zglavka.
Preselili smo se iz Bakingem-strita u jednu kuicu blizu one na koju sam bacio oko kad me je tek
bilo obuzelo ono oduevljenje. Ali moja tetka, koja je vrlo povoljno prodala svoju kuu u Doveru,
nee da stanuje tu, nego namerava da se preseli u jednu jo manju kuicu sasvim blizu. ta to
nagovetava? Moju enidbu? Da!
Da! enim se Dorom! Gospoica Lavinija i gospoica Klarisa dale su svoj pristanak, i ako su ikad
kanarinke uzleprale, to su one tada. Gospoica Lavinija, koja je sama sebi dodelila dunost staranja
o spremi moje drage, stalno izrezuje neke pancire od mrke hartije i boi se s nekim dostojanstvenim
mladim ovekom koji nosi pod pazuhom dugaak zaveljaj i drveni arin. Krojaica, sa udenutom
iglom uvek prikaenom na grudima, stanuje i hrani se u kui, i kako mi se ini, ne skida naprstak ni

dok jede, pije i spava. Uvee ne moemo da budemo mirni ni pet minuta, a da neko dosadno ensko
eljade ne zakuca na vrata i ne vikne: O, molim vas, gospoice Doro, skoknite askom gore.
Gospoica Klarisa i moja tetka lutaju po itavom Londonu u potrazi za raznim komadima
nametaja, da ih zatim ja i Dora pogledamo. Bolje bi bilo da odmah kupe sve te stvari, bez te parade
razgledanja, jer kad mi odemo da vidimo neku ogradu za kuhinjsko ognjite ili komarnik za meso,
Dora ugleda kinesku kuicu za Dipa sa praporcima navrh krova i radije uzima to. A poto je
kupimo, treba mnogo vremena da se Dip privikne na svoje nove dvore, jer kad god ue ili izae,
zvonca zazvone i on se strano uplai.
Pegoti dolazi da pomogne i smesta se baca na posao. Njena je nadlenost, kako izgleda, u tome da
sve isti po sto puta. Trlja sve to se moe trljati, sve dok ne zablista od silnog trljanja kao njeno
estito elo. Ba u to vreme poinjem da viam njenog samotnog brata kako prolazi mranim
ulicama nou i u prolazu zagleda lica koja promiu. U to doba nikad ne govorim s njim. Kad njegova
ozbiljna prilika proe mimo mene, ja vrlo dobro znam ta on trai i od ega strepi.
Zato mi je Tredls izgledao tako vaan kada je danas po podne svratio po mene u Doktorski dom,
kuda ja jo ponekad odlazim, forme radi, kad imam vremena. Najzad je na dohvat ruke ostvarenje
mojih mladalakih snova. Idemo da izvadimo dozvolu za venanje.
To je vrlo mali dokumenat prema, onome to se njime postie, i Tredls ga posmatra dok lei na
mom pisaem stolu, pola sa divljenjem, a pola sa strahom. Na njemu stoje imena u onaj davno
prosnevanoj i miloj povezanosti: David Koperfild i Dora Spenlou; a ozgo iz jednog kuta gleda na
nau branu vezu ona roditeljska ustanova, Takseno zvanje, koje se tako blagonaklono brine za sve
znatnije dogaaje u ljudskom ivotu, pa je tu i arhiepiskop od Kenterberija, koji tampanim slovima
priziva boji blagoslov na nas, i to za tako male pare, da ne moe biti jevtinije!
A ja sam ipak kao u nekom snu, u uzrujanom, blaenom, uurbanom snu. Ne mogu nikako da
verujem da e se to ostvariti, a s druge strane, ne mogu da ne uobraavam da svi kraj kojih prolazim
opaaju na neki nain da se ja preksutra enim. Stiem pred arhiepiskopovog zamenika, koji me
poznaje i brzo obavlja moj posao, kao da izmeu nas postoji neka tajna masonska veza. Tredls nije
uopte potreban, ali prisustvuje kao moj dever u svemu.
elim da kad idui put doete ovamo, velim ja Tredlsu, doete po istom poslu po kojem ja sad
dolazim. I da to bude to skorije!
Hvala vam na tim lepim eljama, dragi Koperfilde, odgovara on. I ja to isto elim. Milina je
to znam da e me ekati koliko god zatreba, i da je zbilja najmilija devojka ...
Kad treba da je doekate na stanici potanskih kola? pitam ja.
U sedam, kae Tredls i gleda u svoj prosti srebrni sat, isti onaj iz kojeg je u koli vadio toki
da pravi vodenicu. To je otprilike vreme kad i gospoica Vikfild stie, zar ne?
Malo ranije. Agnesa stie u osam i po.
Ja vas uveravam, dragi moj mladiu, kae Tredls, da sam srean skoro kao da se i sam enim
kad pomislim samo da se taj dogaaj tako sreno zavrava. A zaista vam kaem, veliko prijateljstvo i
panja to i Sofiju lino uvodite u ovu radosnu sveanost i pozivate da bude deverua zajedno sa
gospoicom Vikfild, zasluuje s moje strane najveu zahvalnost.
Sluam to mi govori i rukujem se s njim, a onda razgovaramo, idemo, veeramo i tako dalje; ali
ja u sve to ne verujem. Nita mi ne izgleda stvarno.
Sofija dolazi u kuu Dorinih tetaka u odreeno vreme, Ima vrlo prijatno lice ne ba sasvim
lepo, ali veoma dopadljivo. Retko sam kad video tako veselo, neizvetaeno, otvoreno i primamljivo
stvorenje! Tredls nam je predstavlja s puno ponosa i trlja ruke punih, puncatih deset minuta, pri emu
mu se svaka pojedina dlaka na glavi propinje na vrh prstiju, dok mu ja u jednom kutu estitam na
izboru.
Doveo sam Agnesu sa kenterberijskih potanskih kola, te je njeno veselo i lepo lice po drugi put

meu nama. Agnesi se Tredls veoma svia, pa je milina gledati njihov susret i posmatrati Tredlsov
ponos dok privodi najmiliju devojku da je prikae njoj.
A ja jo ne verujem. Provodimo divno vee i veseli smo preko svake mere, ali ja jo ne verujem.
Ne mogu nikako da se priberem. Ne mogu da beleim pojedine srene trenutke onako kako se niu.
Oseam da sam u nekom maglovitom, nesreenom stanju; kao da sam ustao vrlo rano pre nedeljudve dana i da odonda nisam nikako legao. Ne mogu nikako da znam kad je bilo jue. ini mi se da
dozvolu za venanje nosim u depu ve nekoliko meseci.
Pa i sutradan isto tako, kad smo svi zajedno poli da vidimo kuu nau kuu Dorinu i moju.
Ne mogu nikako da se osetim kao domain u njoj. ini mi se da sam tu po neijem doputenju, ko zna
ijem. Skoro oekujem da e svakog asa stvarni domain doi i rei da mu je milo to me tu vidi. A
tako je divna ta kuica onakva kakva je: ova sjajna i nova, i sa cveem na ilimima, koje izgleda
svee kao da je tek ubrano, sa zelenim liem na tapetima, kao da se sad razvilo, sa besprekorno
istim muslinskim zavesama, stidljivo rumenim nametajem, i Dorinim eirom za batu s plavom
pantljikom kako da se sad ne setim koliko sam voleo onaj drugi isti takav eir kad sam je prvo
upoznao ve obeenim na iviluku; sa kutijom za gitaru, koja se sasvim odomaila i stoji
uspravno u jednom uglu, dok se svi spotiu preko Dipove pagode, koja je suvie velika za te
prostorije.
Jo jedno blaeno vee, isto onako nestvarno kao i sve ostalo. Ja se prikradam u svakidanju sobu
pre nego to u poi kui. Dore tamo nema. Sigurno nije zavrila sa probanjem. Gospoica Lavinija
zaviri unutra, pa mi tajanstveno saopti da e ona brzo doi. Ona i pored toga zadugo ne dolazi; ali
neto kasnije ujem neko utanje pred vratima i neko zakuca.
Ja kaem: Napred ali neko ponovo kuca.
Prilazim vratima udei se ko je to, kad tamo ugledam dva sjajna oka i porumenelo lice: Dorine
oi i lice, a uz to ju je gospoica Lavinija obukla u sutranju haljinu, eir i sve ostalo da je vidim.
Pritisnem svoju enicu na srce, a gospoica Lavinija vrisne uplaeno zato to joj guvam eir, dok
se Dora smeje i plae u isti mah, jer vidi da sam zadovoljan; a ja u sve to verujem manje nego ikad.
Je 1 ti lepo izgledam, Dodi? kae Dora.
(Lepo! I te kako!)
Je si li siguran da ti se jako sviam? pita Dora.
Razgovor o tom predmetu skopan je s velikom opasnou po eir; tako da gospoica Lavinija
opet tiho vrisne i zamoli da shvatim da se u Doru sme samo gledati, ali nikako dirati. I tako Dora
minut-dva, prekrasna u svojoj zbunjenosti, stoji da joj se divim; a zatim skida eir (izgleda tako
prirodno bez njega) i, nosei ga u ruci, odlazi trkom, malo kasnije ponovo dolazi igrajui, u svojoj
obinoj haljini, i pita Dipa imam li ja lepu enicu i hoe li joj on oprostiti to se udaje, pa se najzad
sputa na kolena da ga natera da eni na knjizi za kuvanje, posledni put pre njene udaje.
Ja odlazim kui u veoj neverici nego ikad, u stan koji sam uzeo sasvim blizu, pa ustajem rano
ujutro da se odvezem na put za Hajgeit i dovedem tetku.
Nikad nisam video tetku u takvoj paradi. Obuena je u svilu boje majine duice, sa belim eirom,
da se ovek prosto zapanji. Deneta ju je ve obukla, ali je jo tu da i mene vidi. Pegoti je spremna da
poe u crkvu, i namerava da posmatra obred venanja sa galerije. Gospodin Dik, koji treba da mi
preda moju dragu pred oltarom, dao je da mu se kosa ukovrdi. Tredls, koga sam po dogovoru
popeo u kola na glavnom drumu, predstavlja bletavu kombinaciju mlenobele i svetloplave boje a
ve i on i gospodin Dik uopte prave utisak kao da su se itavi pretvorili u rukavice.
Nema sumnje da ja sve to vidim, jer znam da je tako, ali sam rastrojen, pa kao da ne vidim nita.
Niti verujem u bilo ta. A ipak je, dok se vozimo putem u otvorenim kolima, ova svadba iz vilinskih
bajki toliko stvarna, da me ispunjava nekim zauenim saaljenjem prema svim onim nesrenicima
koji nemaju udela u njoj, nego iste po svojim radnjama i odlaze na svoje svakodnevne poslove.

Tetka celim putem sedi drei moju ruku u svojoj. Kad smo na domak crkve stali zato da sie
Pegoti, koju smo dovezli na boku, tetka mi stegne ruku i poljubi me.
Neka te bog blagoslovi, Trote! Moj roeni sin mi ne bi mogao biti miliji. Mnogo mislim jutros
na sirotu bebicu.
I ja.. I na sve to vam dugujem, draga tetka.
Kojeta, dete! kae tetka, pa ne znajui ta e od silne radosti, prua ruku Tredlsu, koji na to
prua svoju gospodinu Diku, a ovaj opet prua svoju meni, a ja pruam svoju Tredlsu; a zatim svi
idemo u crkvu.
U crkvi vlada potpuna tiina, nema sumnje, ali to me ne umiruje, kao i da u njoj punom parom radi
parni razboj za tkanje. Oterao sam suvie daleko u uzrujanosti.
Sve ostalo je vie-manje neki san u kojem se sve pomealo.
San o tome kako oni dolaze s Dorom; o eni koja u crkvi deli sedita i koja nas postrojava ispred
ograde oltara kao narednik kad veba vojnike; o tome kako se ja, ak i tada, pitam zato li te ene
koje dele sedita u crkvama moraju ba da budu najgore naak-babe od sviju koje postoje, i da li to
nekakva verska strepnja od strane zaraznosti dobrog raspoloenja neophodno nalae da se ti sudovi
sa siretom postavljaju uvek du puta koji vodi u raj.
San o tome kako se svetenik i zvaninik pojavljuju; kako neki laari i druga lica sluajno
svraaju u crkvu; o jednom drevnom mornaru iza mene, od koga sva crkva strano zaudara na
rum; o tome kako obred zapoinje neko ko ima dubok glas, i kako smo svi vrlo paljivi.
San o tome kako gospoica Lavinija, koja igra ulogu neke polupomone mlae deverue, poinje
prva da plae, i kao da jecanjem odaje poast, bar kako ja mislim, uspomeni pokojnog Pindera; o
tome kako joj gospoica Klarisa podnosi pod nos miriljavu so; o tome kako se Agnesa stara o Dori;
kako se moja tetka trudi da se pokae kao olienje strogosti, dok joj se suze kotrljaju niz obraze;
tome kako mala Dora jako drhti i daje odgovore jedva ujnim apatom.
San o tome kako kleimo jedno uz drugo; o tome kako Dora sve slabije drhe, ali jo uvek stee
Agnesinu ruku; kako se obred svrava tiho i ozbiljno, i kako, kad se zavrio, svi gledamo jedni u
druge u nekom aprilskom raspoloenju punom osmeha i suza; o tome kako moju mladu enicu u
oblaionici obuzima grevit pla, te plae za svojim sirotim tatom, svojim dragim tatom!
San o tome kako se ona opet razdragala, i o tome kako svi redom potpisujemo zapisnik o
venanju. O tome kako ja idem na galeriju po svoju Pegoti da ga i ona potpie; o tome kako me
Pegoti grli u jednom kutu i kae da je gledala i venanje moje mile, roene majke; o tome kako je
sve svreno i kako polazimo.
San o tome kako idem ponosno i pun ljubavi du cele crkve, sa svojom slatkom enicom ispod
ruke, i kako kroz laku izmaglicu samo upola nazirem svet, amvone, crkvene stolove, kropionice,
orgulje i crkvene prozore, u kojima poigrava neka daleka slinost i podseanje na crkvu iz mog
detinjstva, tamo u zaviaju, tako davno.
San o tome kako, dok prolazimo, svi apuu kako smo mlad par i kako je ona krasna mala mlada!
O tome kako smo svi veseli i razgovorni dok se vraamo kolima. O tome kako Sofija pria da je
skoro pala u nesvest kad je videla kako se od Tredlsa, kome sam ja bio predao dozvolu za venanje,
trai dozvola, jer je bila ubeena da je on nekako uspeo da je izgubi ili da ga neko pokrade. O tome
kako se Agnesa od srca smeje, a Dora toliko voli Agnesu, da nee da se odvoji od nje, nego je
jednako dri za ruku.
San o svadbenom ruku sa izobiljem lepih i dobrih kolaa i pia, od ega ja uzimam poneto,
onako kako bih jeo i pio u svakom drugom snu, nikako ne oseajui miris, ukus; pri emu vie
ivim, to bi se reklo, od ljubavi i od svadbe, pa ni u sva ta jestiva ne verujem, koliko ni u sve drugo.
San o tome kako drim govor, na isti nain kao da ga drim u snu, poto nemam pojma ta hou
da kaem, i samo oseam neto to bi se moglo shvatiti kao vrsto ubeenje da ga i ne drim. O tome

kako smo svi drueljubivi i prosto blaeni, ali jo jednako kao u snu, i o tome kako Dip dobija malo
od svadbenog kolaa, pa mu to posle ne prija.
San o tome kako par najmljenih potanskih konja eka spreman, i o tome kako Dora tri da
promeni haljinu. O tome kako tetka i gospoica Klarisa ostaju s nama, a mi etamo po bati, pa se
moja tetka, koja je za rukom odrala pravu zdravicu Dorinim tetkama, slatko smeje sama sebi, ali
pomalo i ponosi.
San o tome kako je Dora gotova i kako gospoica Lavinija krui oko nje, sva alosna to gubi
tako lepu igraku koja joj je uvek pruala tako prijatno zaposlenje. O tome kako Dora svaki as
pronalazi da je zaboravila sad ovo, sad ono, i kako svi tre da joj to donesu.
San o tome kako su se svi sjatili oko Dore kad ona najzad poinje da se oprata, i kako svi
izgledaju kao kakva leja cvea, sa svim tim svojim sveim bojama i arenim pantljikama. O tome
kako se moje zlato gui u tom cveu i izlazi iz njega, mejui se i plaui u isti mah, u moj
ljubomorni zagrljaj.
San o tome kako ja hou da nosim Dipa, koji ide zajedno s nama, a Dora kae da ga ona mora
nositi, jer e inae Dip misliti da ga ona vie ne voli, sad poto se udala, pa e mu prepui srce od
toga. O tome kako idemo ruku pod ruku, a Dora zastaje, okree se i kae:
Ako sam bila preka i nezahvalna prema bilo kome, neka se to zaboravi; i kako udara u pla.
San o tome kako mae rukicama i kako opet polazimo, o tome kako opet zastaje, kako se okree i
kako urno prilazi Agnesi, radije nego svima drugima, i kako joj daje poslednje poljupce i poslednje
zbogom.
Odlazimo zajedno kolima i ja se budim iz sna. Najzad sam poverovao: ovo kraj mene je moja
mala, mila enica, i ja je silno volim!
Jesi li sad srean, ti moj luckasti deko? kae Dora i siguran da se nee pokajati?
Sklonio sam se u stranu da pogledam kako mimo mene prolaze snovi i privienja iz onih dana.
Proli su, i ja nastavljam putovanje kroz svoju priu.

GLAVA XLIV
NAE DOMAINSTVO

Proe na medeni mesec, deverue se vratie kui, i ja se nekako udno osetih kad najednom videh
sebe kako u naoj vlastitoj kuici sedim sa Dorom nekako sasvim, da se tako izrazim, lien
zaposlenja, s obzirom na ono moje milo zanimanje voenje ljubavi.
Bilo je tako neobino imati Doru stalno kraj sebe. Bilo je neshvatljivo da ne moram izlaziti da bih
je video, i da nemam nikakvog razloga da se brinem za nju, da ne moram da joj piem, ni da
smiljam i iznalazim mogunosti da ostanem s njom nasamo. Ponekad bih se uvee, kad bih digao
pogled sa svog rada i video je kako sedi prema meni, zavalio u stolicu i mislio kako je udnovato to
smo sad tu sasvim sami jedno s drugim, kao da je to neto sasvim prirodno da za to niko vie ne
mari dok je sva romantina poetinost naeg verenikog doba otila u zapeak da tamo ra i da
nemamo nikom vie da ugaamo osim jedno drugom, jedno drugom dok smo ivi.
Kad bi u Parlamentu bila neka dua debata, pa bih ostao na poslu do kasno u no, inilo mi se vrlo
udno, dok bih se vraao kui, da me sad Dora eka kod kue! Isprva sam jedva dolazio k sebi od
uda kad bih je uo kako tiho silazi niz stepenice da razgovara sa mnom dok veeram. Bilo je tako
udnovato znati sa sigurnou da Dora uvija kosu u papilotne. Bio sam prosto zapanjen dok sam je
gledao kako to radi.
Sumnjam da su dve mlade ptiice mogle imati manje pojma o voenju kue nego to smo imali ja
i moja Dora. Razume se da smo drali sluavku. Ona nam je vodila kuu. Ja jo i danas u dubini due
verujem da to mora da je bila neka preruena ki gospoe Krup; tako smo strane stvari doiveli sa
tom Meri-Anom.
Zvala se Dika. Kad smo je uzeli u slubu, reeno nam je da njeno ime jo vrlo slabo izraava njene
sposobnosti. Imala je svedoanstvo o vladanju veliko kao kakva proklamacija, i prema tom
zvaninom dokumentu, znala je sve kune poslove za koje sam ikad uo, i mnoge druge za koje
nisam nikad uo. Bila je to ena u najboljoj snazi, stroga lica i sklona nekim veitim bubuljicama ili
osipu (naroito po miicama). Imala je roaka u telesnoj gardi, tako dugih nogu da je izgledao kao
popodnevna senka nekog drugog oveka. Koporan mu je bio taman toliko tesan za njega koliko je on
bio krupan za nae prostorije. Uz to, nai zidovi nisu bili jako debeli, te bismo mi uvek kad bi on
provodio vee u naoj kui znali to po tome to bi iz kuhinje dopiralo neprekidno mumlanje.
Za taj na alem-kamen jemilo se da je trezvena i potena. Prema tome sam sasvim voljan da
verujem da je zaista pala u nesvest onda kad smo je ono nali pod kazanom za toplu vodu, i da se
nestanak srebrnih kaiica mora pripisati ubretaru.
Ali nam je grozno pritiskivala duu. Oseali smo svoju neiskusnost, a nismo znali ta da radimo.
Bili bismo predani na njenu milost da je neto imala milosti; ali je to bila tako bezobzirna ena, da se
o nekoj njenoj milosti ne moe ni govoriti. Ona je bila povod nae prve svae.
Milo zlato moje, rekoh ja jednog dana Dori, misli li ti da Meri-Ana ima uopte pojma o
vremenu?
Zato, Dodi? upita Dora bezazleno, podiui oi sa svog crtea.
Zato to je sad ve pet sati, zlato moje, a trebalo je da ruam u etiri.
Dora pogleda zamiljeno u asovnik, pa bojaljivo izrazi miljenje da on ide napred.
Naprotiv, mila moja, rekoh ja gledajui u svoj sat; on kasni nekoliko minuta.
Moja enica mi prie i sede mi na kolena da me umiljavanjem umiri, pa mi olovkom povue crtu
niz sredinu nosa, ali meni to nije mogao biti ruak, iako mi je bilo vrlo prijatno.

Zar ne misli, mila, rekoh ja, da bi bilo bolje kad bi ti malo opomenula nau Meri-Anu?
O, nemoj, molim te! Ja to ne bih mogla, Dodi! ree Dora.
Zato ne, mila moja? upitah blago.
Pa zato to sam guica, ree Dora, a ona to zna.
Meni se uini da onaj ko eli da na bilo kakav nain ukroti Meri-Anu ne treba da ima takvo
oseanje, te se malo namrtih.
Uh! Kakve su to gadne bore po elu moga deka! ree Dora, pa ih, jo jednako sedei na mom
krilu, izvue olovkom, stavljajui je na svoje rumene usne da crnje belei, i radei po mom elu s
udnom, aljivom marljivou, u kojoj sam i preko volje uivao.
Na, tako, sad si dobro dete, ree Dora, sad izgleda mnogo lepe kad se smeje.
Ama sluaj, zlato moje,... rekoh ja.
Ne, nemoj, molim te! viknu Dora i poljubi me. Nemoj da si nevaljao kao ,Riobradi. Nemoj
da bude ozbiljan.
Moja slatka enice, rekoh ja, pa moramo ponekad biti ozbiljni. Hodi ovamo! Sedi na ovu
stolicu kraj mene! Ovamo tu olovku! Tako! Hajde sad da razgovaramo pametno. Ti zna, mila
moja... Kako je bila majuna ona rukica koju sam drao i ona burmica na njoj! Zna, zlato moje,
nije ba osobito prijatno kad ovek mora da ode bez ruka! Hajde, reci sama, je li prijatno?
Ni-n-nije! odgovori Dora slabim glasom.
Boe, kako drhe, zlato!
Zato to znam da e sad da me grdi, viknu Dora planim glasom.
Slatko moje, ja samo hou s tobom pametno da porazgovaram.
Da, ali pametan razgovor je gori od grdnje, viknu Dora oajno. Nisam se ja udavala da se sa
mnom pametno razgovara. Ako si nameravao da razgovara pametno s ovakvom ludicom kakva sam
ja, onda je trebalo da mi odmah kae, ti svirepi deko!
Pokuah da umirim Doru, ali ona okrete lice od mene i stade tresti uvojcima sa jedne strane na
drugu, pa opet ree:
Ti svirepi, svirepi deko! i to toliko puta, da stvarno nisam znao ta da radim, te se zato
neodluno proetah nekoliko puta po sobi pa se ponovo vratih.
Doro, zlato moje!
Ne, ja nisam tvoje zlato! Mora da je tebi sad krivo to si mene uzeo za enu, jer inae ne bi sa
mnom govorio pametno! odgovori Dora.
Mene tako uvredi ta neumesna optuba, da mi to uli hrabrosti da budem ozbiljan.
Ama sluaj, Doro, duo moja, rekoh ja, ti si veoma detinjasta i govori kojeta. Ti se, uveren
sam, sea da sam jue morao otii usred ruka, a, da sam dan ranije pokvario eludac zato to sam
morao navrat-nanos da progutam nedopeenu teletinu, a danas ve od ruka nema nita... isto
strepim da pomenem koliko smo ekali na doruak i da voda ak ni onda nije uzavrela. Ne mislim
da ti to prebacujem, mila, ali to ba nije ugodno.
O, ti nemilosrdni, svirepi deko! Kako samo moe govoriti da sam ja neprijatna ena? viknu
Dora.
Ama, draga Doro, pa ti zna da ja nisam nikad rekao tako neto.
Rekao si da sam neugodna! ree Dora.
Ja sam rekao da nije ugodan nain na koji se vodi naa kua.
Pa to je sasvim isto! viknu Dora. I oevidno je tako i mislila, jer gorko zaplaka.
Ja se ponovo proetah po sobi, pun ljubavi prema svojoj lepoj enici i toliko potresen
prebacivanjima samom sebi, da mi je dolazilo da lupim glavom o vrata. Zatim ponovo sedoh, pa
rekoh:
Nita ja tebi ne prebacujem, Doro. Mi oboje moramo mnogo da uimo. Samo pokuavam da ti

kaem, mila moja, da mora, da zaista mora, bio sam reen da ne popustim u tome, da se navikne
da vodi nadzor nad Meri-Anom. I da se malo pomui radi sebe i radi mene.
Ja se zaista udim kako moe da govori tako nezahvalno, govorila je Dora jecajui, kad lepo
zna da sam neki dan, kad si ti kazao da bi voleo malo ribe, sama prepeaila ne znam koliko milja i
poruila ribu da te iznenadim.
Da, i to je bilo vrlo ljubazno od tebe, mila, rekoh ja. Ja sam ti bio toliko zahvalan za to, da
nipoto nisam hteo ni da pisnem da si donela itavog lososa, to je bilo suvie za nas dvoje. Kao ni to
da nas je stao funtu i est ilinga, a to je vie no to mi smemo da utroimo.
Ti si mnogo uivao, jecala je Dora, i rekao da sam ja mii!
I opet u to rei, milo moje! rekoh ja, i to po hiljadu puta!
Ali sam bio uvredio Dorino neno malo srce, te se nije mogla uteiti. Toliko je jecala i jadikovala,
i tako izgledala potitena, da sam se oseao kao da sam kazao neto strano i ujeo je za srce. rao
sam da se urim; ostao sam napolju do kasno u no, i itave sam veeri oseao kako mi se srce stee
od grie savesti, pa sam bio jadan i alostan. Grizla me je savest kao da sam nekog ubio, i muilo me
neko oseanje da sam okoreli pakosnik i zlikovac.
Bilo je dva ili tri sata posle pola noi kad dooh kui. Kod kue zatekoh tetku gde sedi i eka na
mene.
Da se nije to dogodilo, tetka? zapitah uplaeno.
Nita, Trote, odgovori ona. Sedi, sedi! Cvetak je bio neto neraspoloen, pa sam mu pravila
drutvo. Nita vie.
Naslonih glavu na ruku, i dok sam tako sedeo i gledao u vatru, osetih se alosniji i utueniji no to
sam mogao zamisliti da mogu biti tako brzo posle ispunjenja svojih najlepih nada. Dok sam tako
sedeo i mislio, sluajno sretoh tetkin pogled koji se zadrao na mome licu. U njemu je bilo nekog
zabrinutog izraza, ali ga odmah nestade.
Ja vas uveravam, tetka, rekoh ja, da sam i sam bio cele veeri utuen pri pomisli da je Dora
tako neraspoloena. Ali nisam imao nikakve druge namere, nego da neno i s ljubavlju
porazgovaram s njom o naim domaim prilikama.
Moja tetka klimnu glavom kao da hoe da me ohrabri.
Mora biti strpljiv, Trote, ree ona.
Pa, razume se. Bog mi je svedok da ne traim nita nerazumno, tetka!
Znam, ree tetka. Ali Cvetak je vrlo nean cveti, te vetar mora biti vrlo paljiv prema njemu.
Ja u dui osetih zahvalnost prema svojoj dobroj tetki zbog te njene nenosti prema mojoj eni, i
bio sam siguran da ona zna za to moje oseanje.
Zar ne mislite, tetka, rekoh ja poto sam jo neko vreme gledao u vatru, da biste mogli
ponekad razgovarati sa Dorom i posavetovati je za nae zajedniko dobro?
Trote, odgovori tetka malo uzbueno, Ne! Nemoj od mene traiti takve stvari.
Ona je to govorila s toliko usrnosti, da ja iznenaeno podigoh oi.
Kad pogledam unazad na svoj ivot, dete moje, ree moja tetka, mislim o nekima koji su ve u
grobu, a prema kojima sam mogla ljubaznije postupati. Ako sam strogo sudila o neijim pogrekama
u braku, to je moda bilo stoga to sam imala jakog raziloga da strogo sudim o svojim. Nego
ostavimo to. Ja sam dugo godina bila nabusita, drvendekasta i nastrana ena. Takva sam i danas, i
uvek u biti takva. Ali ti i ja smo uinili jedno drugom poneko dobro, Trote, bar si ti meni bio na
dobro, dragi moj te zato nita ne sme stati izmeu nas da nas razdvoji pod stare dane.
Da razdvoji nas! rekoh ja.
E, dete, dete! ree tetka gladei bore na haljini. Ni prorok nije u stanju da predvidi ta bi zaas
moglo da iskrsne u tom pogledu, i koliko bih ja mogla oalostiti Cvetak kad bih se plela u vae stvari.
Ja elim da me naa maza uvek voli i da bude vesela kao leptiri. Seti se doma svoje majke posle

njene druge udaje, pa nemoj nikad ni meni ni njoj nanositi tu nepravdu koju si pomenuo.
Odmah sam shvatio da tetka ima pravo, a pojmio sam i svu dubinu njene ljubavi prema mojoj
miloj enici.
Ovo je tek prvi poetak, Trote, nastavi ona, a ni Rim nije podignut za jedan dan, niti za godinu
dana. Ti si sam slobodno birao, na lice joj se, kako se meni uini, za trenutak navue laki oblaak,
pa si izabrao stvorenje vrlo lepo i puno nenosti. Sad e ti biti dunost, a i zadovoljstvo, to ja
razume se dobro znam; ja ti sad ne drim neku pridiku, da je ceni onakvu kakvu si je izabrao, po
svojstvima koja ona ima, a ne po onim koja nema. Ona svojstva kojih ona nema ti mora razvijati u
njoj, ako moe. A ako ne moe, dete moje, tu tetka protrlja nos, mora se navii da ivi bez njih.
Ali mora imati na umu da svoju budunost morate stvariti samo vas dvoje. Tako je u braku, Trote, i
neka vam je bog na pomoi u tome, vama koji ste u svetu kao dva detenceta izgubljena u umi!
To moja tetka izgovori na neki vedar i veseo nain, pa me poljubi da zapeati svoj blagoslov.
A sad, ree ona, pripali mi fenjeri, pa me batenskom stazom otprati do onog mog
golubarnika, jer su nae kuice bile u vezi s tim putem. Kad se vrati, pozdravi Cvetak od Betsi
Trotvud i nemoj nikad vie pomiljati da od stare Betsi pravi nekakvo strailo, jer ona je, koliko je
ve poznajem iz ogledala, i onako kao linost dosta smrknuta i okasta!
Govorei to, moja tetka uvi glavu u maramu kojom je imala obiaj da se sva zabradi u takvim
prilikama, a onda je ja otpratih kui. Dok je stajala u svojoj bati i visoko drala fenjeri da mi
prisvetli na povratku, meni se opet uini da u pogledu kojim me prati ima neke zabrinutosti; ali sam
se i suvie bio zaneo razmiljanjem o onome to mi je rekla, i bio jo pod suvie jakim dejstvom tada
prvi put stvarnog uvianja da Dora i ja moramo sami izgraditi svoju budunost, i da nam niko u tome
ne moe pomoi.
Kad se naoh sam u kui, Dora tiho sie u papuama da me sretne, pa stade plakati na mome
ramenu i ree da sam bio nemilosrdan, i da je ona bila nevaljala, na to i ja, ini mi se, rekoh to isto,
te se pomirismo i sloismo da e naa prva svaa biti ujedno i poslednja, i da druga nee doi, pa
makar poiveli i sto godina.
Sledea domaa nevolja kroz koju smo imali da prodemo bilo je nae nastradanije sa puslugom.
Roak nae Meri-Ane klisnu iz vojske i sakri se u na podrum za ugalj, odakle ga, na nae silno
zaprepaenje, izvue jedna potera od nekolicine njegovih drugova, pa ga odvede vezanih ruku, u
povorci koja nam ostavi batu ispred kue u stranom stanju. To me ohrabri da se otarasim Meri-Ane,
koja poto primi platu ode tako krotko, da se ja iznenadih, dok ne otkrih ono o nestanku kaiica i ne
saznadoh za male sume koje je pozajmljivala od raznih trgovaca u susedstvu na moje ime i bez moga
znanja. Poto smo se neko vreme pomogli gospoom Kidberi po mom miljenju najstarijom
iteljkom etvrti Kenti-Tauna, koja je ila da posluuje po kuama, mada suvie slaba da bi mogla
ostvariti svoje zamisli na polju te umetnosti; naosmo drugo neocenjivo blago, neku neobino dobru
i ljubaznu enu, ali koja je imala nesrenu manu da pada sa posluavnikom, bilo penjui se uz
kuhinjske stepenice, bilo silazei, i da se skoro uvek glavake srui u salon kao u bazen za plivanje,
zajedno sa ajem i itavim priborom. Poto je silna pusto koju nam je ta nesrenica priinjavala
neodlono nalagala da je otpustimo, za njom doe uz povremeno ispomaganje posluavkom,
gospoom Kidberi itava loza nesposobnih vladara, u naem domainstvu, od kojih je poslednja
bila jedna mlada osoba otmena izgleda koja ode na vaer u Grini u Dorinom eiru. Posle nje se
seam samo neprestanog nasedanja, jednog veeg od drugog.
Nama su, izgleda, podvaljivali svi s kojima smo imali nekog posla. Nae pojavljivanje u radnji
bilo je znak da se odmah iznese ukvarena roba. Ako bismo kupili jastoga, taj je bio pun vode. Sve
meso koje smo kupovali ispalo bi ilavo, a nai hlebovi nisu skoro nikako imali kore. Tragajui za
kakvim uputom na osnovu kojeg bi trebalo pei butove tako da budu dopeeni a ne prepeeni, ja se
udubih u knjigu za kuvanje, pa pronaoh da treba ostaviti po etvrt sata za svaku funtu mesa i jo

etvrt sata preko toga. Ali taj recept nas je nekom udnom sluajnou uvek izneveravao, te nikako
nismo mogli da nabasamo na neku sredinu izmeu presnog crvenila i ugljenisanja.
S razlogom sam verovao da smo se, trpei te neuspehe, izlagali daleko veim izdacima nego da
smo odnosili dugi niz pobeda i uspeha. Kad bih pregledao nabavne knjiice naih snabdevaa, meni
se ini da bismo komadima masla mogli patosati ceo prizemni sprat u naem stanu, toliku smo
koliinu te namirnice troili. Ne znam da li su troarinski prihodi u to doba pokazivali poveanje u
potronji bibera, ali ako se ta pojava nije zabeleila na pijaci, onda su se mnoge porodice morale
odrei dalje upotrebe tog zaina. A najudnije u celoj stvari bilo je to to u kui nismo nikad imali
niega.
to se tie sluajeva da pralja odnese i zaloi nae rublje, pa doe pijana da se izvinjava, to se,
valjda, deavalo ee i drugima. Pa onda zapaljen dimnjak, optinski vatrogasni mrk i pandurovo
krivokletstvo. Ali rekao bih da se drugima ne deavaju nesree kao ona kad smo uzeli u slubu
sluavku koja je imala slabost prema osveavajuim napicima, te je znatno uveala na tekui raun
za porto-vino ovakvim neobjanjivim stavkama: Frtalje vonog soka s rumom (gospoa K.),
Pola frtalja dina s karanfiliima (gospoa A, aica ruma sa nanom (gospoa K.).
Napomene u zagradama odnosile su se uvek na Doru, zbog ega se mislilo, kako se pokazalo
prilikom objanjenja, da se Dora krepila svim tim napicima.
Jedan od naih znamenitih pothvata u oblasti domainstva bila je veera koju smo priredili
Tredlsu. Ja ga tog dana sretoh u varoi i pozvah ga da to po podne poe sa mnom u etnju do nas. On
odmah pristade, te napisah Dori da u ga dovesti. Bilo je prijatno vreme, i mi putem zapodenusmo
razgovor o mojoj domaoj srei. Tredls se ivo raspria o tome i ree da bi on, kad bi imao takav
dom u kojem bi ga njegova Sofija ekala, spremivi sve za njega oseao da vie nema ta da
poeli.
Nisam mogao poeleti lepu enicu na suprotnom kraju stola, ali sam svakako, kad sedosmo za
sto, mogao poeleti malo vie prostora. Ni sam ne znam otkuda to, ali iako nas je bilo svega dvoje,
bilo nam je u isto vreme i tesno i dovoljno iroko da sve zaturimo u tom prostoru. Mislim da je to
dolazilo otuda to nita nije imalo svoje odreeno mesto, sem Dipove pagoe, koja. je neizbeno
ometala glavni saobraaj. U ovoj prilici Tredls je bio tako stisnut izmeu pagode, gitare, Dorinog
naslikanog cvea i mog pisaeg stola, da sam se ozbiljno plaio da se nee moi sluiti noem i
viljukom; ali on je dobroudno dokazivao da ima more prostora, Koperfilde! Uveravam vas, more
prostora!
Bilo je jo neto to sam mogao poeleti; naime, da se Dipu nije nikad dopustilo da za vreme
veere slobodno eta po stolnjaku. Poeo sam pomiljati da nekako nije u redu to je on uopte tu, ak
i da nije imao obiaj da mete apu u slanik ili u rastopljeno maslo. Ovom je prilikom, izgleda,
uobrazio da je tu postavljen sa iskljuivim zadatkom da dri Tredlsa u ahu, te je lajao na mog starog
prijatelja i juriao na njegov tanjir sa toliko neukrotive drskosti, da se slobodno moe rei da je
udario monopol na celokupnu konverzaciju.
Ali znao sam koliko je moja mila Dora nena srca i kako je osetljiva na svako vreanje njenog
ljubimca, pa nisam nita zamerio. Iz slinih razloga nisam nita govorio ni o tanjirima koji su leali
razbacani po podu kao patrole u arkama, ni o neurednom izgledu boice za sire, zejtin i druge
zaine, koje su bile mangupski naherene i izgledale kao pijane, ni o daljem blokiranju Tredlsa
pomou zalutalih inija s povrem i svakojakih bokala. Dok sam gledao na kuvani ovji but ispred
sebe, morao sam se pitati, pre no to u poeti da ga seem, otkuda to da svi nai butovi imaju udne
oblike i je li na mesar ugovorom dobio pravo na sve sakate ovce koje dolaze na svet; ali sam te
misli zadrao za sebe.
ta ti je to u toj iniji, zlato moje? rekoh Dori.
Nisam mogao da shvatim zato mi to Dora uz neke umiljate izraze lica neprestano daje na znanje

da bi htela da me poljubi.
Ostrige, mili moj, ree Dora bojaljivo.
Jesi li se ti toga setila? rekoh ja.
Je-e-e-sam, Dodi! veli Dora.
Onda nisi mogla nita bolje smisliti! kliknuh ja i spustih no i viljuku za rezanje mesa. Tredls
to najvie voli.
Da-a-a, Dodi! ree Dora, zato sam ih kupila itavo jedno lepo burence, a onaj ovek mi je
rekao da su dobre. Nego ja... ja se isto bojim da neto s njima nije u redu. Nisu izgleda, kako treba.
Tu Dora stade mahati glavom, a u oima joj zablistae dijamanti.
Treba samo rastvoriti dve koljke, pa gornju skinuti, zlato moje, rekoh ja.
Ali one nee da se otvore! ree Dora, jako se napreui i vrlo alosna lica.
Znate u emu je stvar, Koperfilde? ree Tredls veselo zavirujui u iniju; mislim da to dolazi
otuda, ostrige su inae sjajne, dolazi otuda to one uopte nisu otvorene.
Ostrige zaista nisu bile otvorene, a mi nismo imali noa za, otvaranje ostriga a i da smo imali,
ne bismo se znali njime posluiti te smo tako gledali u ostrige, a jeli ovetinu. Bar smo jeli ono
to je bilo dokuvano i dopunjavali sosom od kapra. Uveren sam da bi se Tredls, da sam mu ja to
dopustio, pretvorio u pravog divljaka i pojeo pun tanjir sasvim presnog mesa samo da pokae kako
uiva u jelu, ali nisam hteo ni da ujem za prinoenje takve rtve na oltar prijateljstva, pa smo umesto
toga navalili na slaninu, poto se srenim sluajem desilo da smo u ostavi imali suvie slanine.
Moja sirota enica bila je vrlo alosna dok je mislila da u se ja ljutiti, a kad vide da se ne ljutim,
obradova se neopisano, te neraspoloenje koje sam suzbio u sebi vrlo brzo sasvim ieze, pa
provedosmo sasvim prijatno vee. Dora je sedela s rukom preko moje stolice dok smo ja i Tredls
pijuckali vino, pa bi iskoristila svaku zgodu da mi priapne na uvo da je tako lepo od mene to nisam
svirep i nemilosrdan deko. Ona posle nekog vremena spremi aj, pri emu je bilo tako divno gledati
je kako to izvodi kao da se igra sa priborom za aj za lutke, da nisam mnogo vodio rauna o tome
kakav je aj. Zatim Tredls i ja odigrasmo partiju-dve karata, dok je Dora pevala uz gitaru, te mi se
inilo da je moje udvaranje i na brak samo jedan moj neni san, i da jo nije kraj onoj noi kad sam
je prvi put sluao.
Kad Tredls ode, i kad sam se vratio u salon poto sam ga ispratio na ulicu, moja enica privue
svoju stolicu uz moju, pa sede kraj mene.
Jako mi je ao, ree ona. Molim te, Dodi, pokuaj da me poui.
Morau prvo da pouim sebe, rekoh ja. I ja sam neuk kao i ti, zlato moje.
Da, ali ti moe da ui, odgovori ona; ti si tako bistra glava.
Kojeta, miiu moj! rekoh ja.
Volela bih, nastavi moja enica posle dueg utanja, da sam mogla otii u unutranjost i tamo
provesti godinu dana sa Agnesom.
Drala je ruke sastavljene na mome ramenu i bradom se naslanjala na njih, dok su joj plave oi
mirno gledale u moje.
A zato to? upitah ja.
Mislim da bi mi ona koristila, i ini mi se da bih od nje mogla uiti, ree Dora.
Sve u svoje vreme, zlato moje. Treba da ima na umu da se Agnesa toliko godina morala starati o
svom ocu. Ali je jo kao dete bila ista kakvu je sad poznajemo, rekoh ja.
Hoe li da me uvek zove jednim imenom koje bih elela da mi da? upita Dora ne miui se.
Kakvo je to ime? upitah ja smeei se.
Vrlo glupo ime, ree ona, tresui neko vreme uvojcima. Detinjasta enica.
Smejui se upitah svoju detinjastu enicu zato joj je palo na pamet da eli da je tako zovem. Ona
odgovori, ne miui se, sem to joj je moda moja ruka, kojom sam je bio obgrlio, privukla plave

oi blie mojima:
Ja time ne mislim, ti luckasti deko, da to ime treba da zameni moje ime Dora. Ja samo hou da
kaem kako elim da misli o meni na taj nain. Kad osea da e se naljutiti na mene, ti reci u sebi:
,Pa to je moja detinjasta enica! Kad god si jako nezadovoljan sa mnom, reci: .Odavno sam ja znao
da e ona biti detinjasta enica! A kad oseti da ti nedostaje ono to bi trebalo da ti ja budem, a to
mislim da ti nikad neu moi biti, samo reci: ,Moja luckasta, detinjasta enica me ipak voli! Jer te ja
zaista volim!
Tada s njom nisam ozbiljno razgovarao, jer nisam sve do danas imao pojma da je ona tada
ozbiljno govorila. Ali je njena priroda puna milote bila tako blaena usled onog to sam joj ja na to
rekao od sveg srca, da joj se lice ozarilo osmehom i pre no to joj se oi osuie. I ne proe mnogo,
pa zaista postade moja detinjasta enica; sede na pod ispred kineske pagode i stade drmati zvonce
jedno za drugim da kazni Dipa za njegovo malopreanje ponaanje, dok je Dip za to vreme leao
u vratima pagode i mirkao glave isturene napolje, lenj ak i za zadirkivanje.
Dorina molba je uinila jak utisak na mene. Gledam unazad na vreme o kojem piem; dozivam
nevinu priliku koju sam od srca voleo da izae iz zamagljene tame prolosti i ponovo okrene svoju
malu glavu prema meni; i jo uvek tvrdim da su mi te njene ljupke rei odonda stalno na pameti.
Moda se nisam njih uvek drao koliko je trebalo; bio sam mlad i neiskusan; ali se nikad nisam
ogluio o njenu neizvetaenu molbu.
Dora me ubrzo obavesti da e uskoro postati izvanredna domaica. Zato dobro izbrisa svoje
tablice, zailji olovku, donese ogromnu raunsku knjigu, briljivo prii iglom i koncem sve listove
knjige za kuvanje koju je Dip raskupusao, i uopte preduze oajne korake da bude dobra, kako je
govorila. Ali su brojevi ostali tvrdoglavi na svoj nain i prosto nisu hteli da se sabiraju. Poto bi s
velikim trudom uvela dve-tri stavke u raunsku knjigu, Dip bi maui repom, proetao preko
stranice i sve zamrljao. I njen bi srednji prsti na desnoj ruci ogrezao u mastilo, to je, mislim, bio
jedini stvarni rezultat do kojeg je dolazila.
Ponekad bih s veeri, kad bih ostao kod kue i radio jer sam sad ve mnogo pisao i poinjao bivati
prilino poznat kao pisac spustio pero i posmatrao svoju detinjastu enicu kako se trudi da bude
dobra. Pre svega bi donela ogromnu raunsku knjigu, pa bi je, duboko uzdahnuvi, spustila na sto.
Zatim bi je otvorila na mestu gde ju je prethodne veeri Dip zamrljao, pa bi zvala Dipa da vidi
svoje nedelo. Zbog toga bi za neko vreme zaboravila na posao, i stala se igrati sa Dipom, pa mu,
moda, za kaznu i umrljati njuku mastilom. Zatim bi naredila Dipu da smesta legne na sto kao lav
to je bila jedna od njegovih vetina, mada ne bih mogao rei da je slinost bila velika te bi on,
ako je bio raspoloen da slua, zaista i posluao. Onda bi se latila pera i poela da pie, pa bi nala da
pero ima neku dlaicu, te uzela drugo pero i nala da ono proliva. Onda bi uzela tree i poela da
pie, pa bi rekla tihim glasom: Uh! Ovo je neko brbljivo pero; smetae Dodiju!; da najzad digne
ruke od tog munog posla i skloni raunsku knjigu, poto bi se pravila da njome hoe da smrvi lava.
Ili bi, pak, ako bi bila vrlo staloena i ozbiljno raspoloena, sela uz svoje tablice i korpicu sa
raunima i drugim hartijama, koje su vie liile na papilotne nego na ma ta drugo, pa pokuala da iz
njih otme neki rezultat. Poto bi ih paljivo uporeivala jedne s drugima, i ispisala neke odreene
cifre na tablicama, pa ih izbrisala, pa raunala na prstima leve ruke po nekoliko puta, unapred i
unatrag, toliko bi se umorila i klonula, i izgledala tako nesrena, da bi me srce zabolelo gledajui je
kako joj se vedro lice smrkava, i to zbog mene! te bih joj tiho priao i rekao:
ta je, Dorice?
Dora bi oajna digla oi i odgovorila:
Nee da mi se sloi! Ve me je od njih tako zabolela glava. Nikako nee da rade ono to ja hou!
Na to bih ja rekao:
Pa hajde da pokuamo zajedno. Dopusti, Doro, da ti pokaem.

Zatim bih poeo da izvodim praktinu nastavu, i Dora bi jako pazila, moda jedno pet minuta, ali
bi to strano poelo da je zamara, te bi se stala zabavljati uvijanjem moje kose, ili bi udarila da
ispituje kako bi mi uz lice stajala kragna povrnuta nanie. Ako bih utanjem pokuao da stanem na put
njenom aljivom raspoloenju, pa nastavio da radim, ona bi izgledala tako preplaena i neutena, i
toliko poela pokazivati sve manje razumevanja, da bi mene poela gristi pomisao kako je bila od
prirode vesela kad sam prvi put izbio na stazu njenog ivota, ili da je to moja detinjasta enica, pa bih
spustio olovku i rekao da donese gitaru.
Imao sam puno posla i mnogo briga, ali sam iz tih istih obzira sve to zadravao za sebe. Sad sam
daleko od toga da mislim da je to to sam radio bilo bogzna kako pametno, ali tako sam radio iz iste
ljubavi prema svojoj detinjastoj enici. Sad ispitujem svoje srce, pa njegove tajne, ako ih znam,
poveravam ovoj hartiji bez ikakvog zatajivanja. U srcu mi je jo postojalo ono staro oseanje kao da
sam neto izgubio ili da mi neto nedostaje, ali mi to sad vie nije zagoravalo ivot. Dok bih etao
po lepom vremenu i seao se onih letnjih dana kad je vazduh bio proet mojim mladalakim
zanosom, oseao sam neku prazninu u ostvarenju svojih snova, ali sam mislio da je to usled oreola
prolosti oko njih, koji sadanjica nikako ne moe dati. Istina je da sam ponekad, za kratko vreme,
oseao kako bi bilo dobro da u eni imam savetodavca, da je vre volje i promiljenija, da me
potpomae i ispravlja, i da je obdarena sposobnou da popunjava prazninu koja, izgleda, postoji
negde u meni; ali oseao sam da je to neko nezemaljsko savrenstvo sree koje nikad nije bilo meni
namenjeno, ni moglo biti.
Po godinama sam bio detinjasti mu. Na mene su uticali i razgaljivali me samo oni jadi i doivljaji
koje sam zabeleio na ovim stranicama i nita drugo. Ako sam i greio u neemu, to je mogao biti
est sluaj, to sam radio iz pogrenog shvatanja ljubavi i usled nedostatka mudrosti. Piem pravu
istinu. Nita ne bi vredelo da je sad ulepavam.
Tako ponesoh na svojim leima terete i brige naeg ivota, i u tome ne naoh druga, iveli smo
to se tie nereda u naem domaem ivotu otprilike kao i ranije, ali sam ve bio navikao na to, dok
se Dora, kako sam sa zadovoljstvom opaao, sada retko zbog toga uznemiravala. Bila je vedra i
vesela na svoj stari detinjasti nain, neno me volela, srena usred svojih svakidanjih triarija.
Kad bi debate u Parlamentu bile teke mislim po duini, a ne po sadrini, jer su one u ovom
drugom pogledu retko kad i bile drukije pa kad bih kasno doao kui, Dora nije imala mira im
bi ula moje korake, te bi uvek sila u sretanje. Kad mi veeri ne bi bile ispunjene radom za koji sam
se osposobio sa toliko truda, i kad sam bio zauzet pisanjem kod kue, ona bi mirno sedela kraj mene,
ma koliko kasno tako ostali, i bila tako tiha, da bih ja ponekad pomislio da je zaspala. Ali bih obino,
im bih podigao glavu, video njene plave oi kako gledaju u mene s onom mirnom panjom o kojoj
sam ve govorio.
O, siroti moj umorni deko! ree Dora jedne noi kad se moje oi susretoe s njenim, dok sam
zatvarao svoj pisai sto.
Sirota umorna devojice! rekoh ja. Pre bi se to moglo rei. Drugi put mora ii da legne, mila
moja. Ovo je suvie kasno za tebe.
Ne, nemoj me terati da legnem! molila je Dora prilazei blie meni. Molim te, nemoj.
Dora na moje silno zaprepaenje zajeca i obisnu mi se o vrat.
Tebi, izgleda nije dobro, mila! Nisi srena?
Jeste, sasvim dobro, i sasvim sam srena, ree Dora. Nego reci da e dopustiti da ostanem i da
gledam kako pie.
Eh, imaju ta i da gledaju u pono te tvoje sjajne oi! odgovorih ja.
A zar su zbilja sjajne? odgovori Dora smejui se. Jako se radujem to su sjajne!
Ti, sujetnice moja!
Ali nije to bila tatina; ve samo naivno uivanje u mome divljenju. To sam vrlo dobro znao i pre

no to ona to ree.
Ako misli da su lepe, reci da smem uvek ostati da gledam kako pie! ree Dora. Da 1 zaista
misli da su lepe?
Vrlo lepe!
Onda mi dopusti da ostanem i da gledam kako pie.
Bojim se da im to nee pojaati sjaj, Doro.
Hoe, hoe. Zato to ti, pametni dekiu, onda nee zaboraviti na mene dok si pun svojih
matarija. Nee se ljutiti na mene ako ti kaem neto vrlo luckasto? Luckastije nego obino? upita
Dora zavirujui mi preko ramena u lice.
ta li to moe biti, zapitah ja.
Molim te, dopusti mi da ti drim pera! ree Dora. Htela bih i ja da radim neto za vreme tih
mnogih asova dok si ti vredan. Smem li da drim pera?

Seanje na njenu radost kad joj rekoh da sme, puni mi oi suzama. Otada je ona, kad god bih seo
za rad, sefala na svoje staro mesto, sa snopiem pera kraj sebe. Njeno likovanje zbog te veze s mojim
radom, i njena radost kad bi meni zatrebalo novo pero a ja sam se esto pravio da mi to treba
dovedoe me na misao o novom nainu da ugodim svojoj detinjastoj enici. Ponekad bih se napravio
da mi je potrebno da mi prepie jednu do dve strane. Tada bi Dora bila van sebe od radosti i ponosa.
Sve one pripreme koje je inila za taj veliki rad, ono pripasivanje raznih kecelja, pa nekih
podbradnika koje je donosila iz kujne da se ne pokaplje mastilom, pa vreme koje je u to ulagala, pa
bezbrojna zastajkivanja koja bi pravila da se smeje sa Dipom kao da on sve to shvata, pa njeno
ubeenje da joj je posao nepotpun ako na kraju ne potpie svoje ime kao u kolskoj svesci, pa onda
ono njeno veanje o moj vrat kad bih je pohvalio sve su to za mene dirljive uspomene, ma koliko

drugim ljudima sve to izgledalo kao neto sasvim obino.

Ubrzo posle toga uzela je u svoje ruke sve kljueve, te je idui po kui zveckala malim svenjem u
korpici privezanoj oko vitkog pasa. Retko bih kad video da su brave iz kojih su kljuevi izvaeni bile
zakljuane, ili da to slui emu bilo, sem da se Dip igra sa njima ali Dora je bila srena, pa sam i
ja bio zadovoljan. Njoj se inilo da mnogo postie time to se igra domaice, te je bila vesela kao da
se igra voenja kue za lutke.
Tako nam je, eto, prolazio ivot. Dora je skoro isto toliko volela moju tetku koliko i mene i esto
joj priala o onome vremenu kad se bojala da je ona neka nadak-baba. Nikad dotle nisam video da
tetka pred nekim tako odstupa od svoje krutosti kao pred njom. Ulagivala se Dipu iako joj Dip nije
nikad odgovarao na ljubaznost; sluala iz dana u dan gitaru, premda ne bih rekao da je osobito marila
za muziku; izbegavala je da napada nesposobne slukinje, iako je dolazila u veliko iskuenje;
preduzimala duga putovanja peice da kupi razne sitnice za koje je znala da se dopadaju Dori, pa da
Doru njima iznenadi; i uvek, kad bi ula u kuu stazom kroz staru batu pa ne bi nala Doru u sobi,
neizostavno bi prila do dna stepenica i vikala navie glasom koji se veselo razlegao po itavoj kui:
Gde je Cvetak?

GLAVA XLV
GOSPODIN DIK POTVRUJE TETKINO PRORICANJE

Prolo je ve podosta vremena otkako sam bio otiao od Doktora. Viao sam ga esto, poto sam
stanovao u susedstvu, a dva-tri puta smo u raznim prilikama odlazili svi zajedno kod njega na veeru
ili aj. Stara Vojniina se sad stalno ulogorila pod Doktorovim krovom. Bila je upravo onakva kao
uvek; oni su joj isti besmrtni leptiri jo jednako lebdeli nad eirom.
Kao i neke druge majke koje sam upoznao u toku svog ivota, gospoa Marklham je mnogo vie
volela zabave nego njena ker. Trebalo joj je mnogo provoda, te se kao lukav stari vojnik, iako se
rukovodila svojim linim sklonostima, uvek pravila da se rtvuje za svoje dete. Zato je toj krasnoj
roditeljici dola kao poruena Doktorova elja da se Ani zabavlja, pa je izrazila svoje neogranieno
odobravanje takvoj irokogrudosti.
Uveren sam da je ona sasvim nesvesno pozleivala Doktorovu ranu. Rukovodei se samo
izvesnom starakom raskalanou i sebinou, to ponekad nerazdvojno prate najzrelije godine,
ona je, kako mi se ini, tim snanim pomaganjem njegove namere da njenoj keri olaka tegoban
ivot, jo vie uvrivala Doktora u njegovoj strepnji da je teret za svoju mladu enu i da meu
njima nema srodnosti oseanja.
Draga, dobra duo, ree mu ona jednog dana u mome prisustvu, vi bez sumnje znate da bi se
Ani oseala nekako skueno kad bi bila stalno ovde zatvorena.
Doktor klimnu glavom blagonaklono.
Kad doe u godine svoje majke, ree gospoa Marklham maui lepezom, to e ve biti neto
drugo. Moete me strpati i u zatvor ako hoete, ali s otmenim drutvom i po kojom partijom karata, i
ja vam se ne bih trudila da odande izaem. Ali, znate kako je, ja nisam Ani, a Ani nije ono to je njena
majka.
Svakako, svakako, ree Doktor.
Vi ste divan ovek... Ne, ne, dopustite! jer je Doktor nainio pokret kao da se ne slae; ja vam
to moram rei u oi, onako kako to govorim i iza vaih lea; vi ste divan ovek, ali vi nemate, zar ne,
iste tenje i prohteve kao Ani.
Nemam, ree Doktor tunim glasom.
Nemate, naravno da nemate, odgovori Stara Vojniina. Uzmite, na primer, va Renik. Kako je
va Renik korisno delo! I koliko potrebno delo! Znaenje rei! Da nije doktora Donsona ili nekog
drugog kao on, mi bismo i dan-danji italijansku peglu za ipke zvali krevetskim direkom. Ali ne
moemo oekivati da Renik, naroito dok se jo sastavlja, zanima i Ani, zar nije tako?
Doktor odmahnu glavom.
E pa, eto ba zbog toga ja tako odobravam, ree gospoa Marklham lupkajui ga lepezom po
ramenu, tu vau panju. Ona pokazuje da vi, za razliku od mnogih starijih, ne oekujete staraku
pamet od mladog srca. Vi ste prouavali Aninu prirodu, pa je i razumete. I to je ba ono to se meni
naroito svia.
ak i mirno i strpljivo lice doktora Stronga izrazi, kako se meni uini, neko bolno oseanje koje
izazvae te laskave rei.
Prema tome, dragi moj Doktore, ree Vojniina lupkajui ga ljubazno vie puta, moete
potpuno raspolagati sa mnom u svako doba dana i noi. Uopte, shvatite da vam stojim na
raspolaganju. Spremna sam da idem na sve mogue opere, koncerte, izlobe, i kuda god hoete, i
nikad me neete uti da se poalim na umor. Dunost, dragi moj Doktore, dunost pre svega na

svetu.
Kako je govorila, a tako je i radila. Bila je to jedna od onih priroda koje mogu da podnesu mnogo
provoda, te nije nikad ni za korak uzmicala u svom postojanom sluenju toj visokoj svrsi. Retko bi
kad uzela u ruke novine, koje bi itala kroz lornjon u najmekoj naslonjau u kui puna dva sata
svakog dana a da ne nae neto to bi, po njenom uverenju, Ani volela da vidi. Uzalud je Ani
dokazivala da je sita tih stvari. Njena bi majka uvek odgovorila: Dobro, draga Ani, ti sama najbolje
zna; ali ti moram rei, mila, da se ne oduuje kako valja ljubaznosti doktora Stronga.
To se obino govorilo u Doktorovom prisustvu, te mi se ini da je to, u stvari, bio glavni razlog
zbog kojeg je Ani odustajala od svog protivljenja, ako se uopte protivila. U veini. sluajeva je sve
ostavljala na volju svojoj majci, te je ila onamo kuda je htela Stara Vojniina.
Sad se retko deavalo da gospodin Meldon poe s njima. Ponekad bi moja tetka i Dora bile
pozvane da ih prate, pa bi se odazvale pozivu. Ponekad bi pozvali samo Doru. Pre nekog vremena
meni ne bi bilo pravo da ona ide, ali me je razmiljanje povodom onog to se one noi dogodilo u
Doktorovoj sobi za rad bilo dovelo do toga da odustanem od nepoverenja. Drao sam da Doktor ima
pravo, te je nestalo svakog runog podozrenja.
Moja tetka je ponekad trljala nos kad bi se nala nasamo sa mnom izgovorila kako celu tu stvar ne
moe da razume; elela bi da ih vidi srenije, a ne veruje da ono vojno lice, kako je ona uvek zvala
Staru Vojniinu, neto koristi u toj stvari. Uz to je tetka izraavala i miljenje da bi to vojno lice, kad
bi odseklo one leptire i dalo ih dimniarima kad idu na majalos, pokazalo prve znake
urazumljivanja.
Ali najvie je vere imala u gospodina Dika. Govorila je da taj ovek oevidno ima neku zamisao, i
da e se, ako samo uspe da ono to je jo u rasulu sabije u neki kut svoje glave, u emu je glavna
njegova tekoa, jo odlikovati na nekakav neobian nain.
Dik je, nemajui ni pojma o ovom predskazanju, i dalje zauzimao onaj isti poloaj pored Doktora
i gospoe Strong. Nije se izgleda micao ni napred ni natrag. Kao da se privrstio na svojim
prvobitnim temeljima, kao kakvo zdanje, te moram priznati da ni moja vera u neko njegovo
pokretanje nije bila vea od vere u pokretanje nekog zdanja.
Ali jedne veeri, nekoliko meseci posle moje enidbe, gospodin Dik zaviri u salon gde sam pisao
sam, poto je Dora bila otila s mojom tetkom na aj kod onih dveju ptiica, pa se nekako znaajno
nakalja i ree:
Da li bih mogao da porazgovaram s vama a da vam ne smetam, Trotvude?
Naravno, gospodine Dik, rekoh ja. Uite samo.
Trotvude, ree gospodin Dik prislonivi prst na nos, poto se prvo rukovao sa mnom. Pre no
to sednem, elim da primetim neto. Vi poznajete svoju tetku?
Neto malo, odgovorih ja.
To je najpametnija ena na svetu, gospodine!
Poto mi je uinio to saoptenje, koje izlete iz njega kao iz puke, gospodin Dik sede, ozbiljnijeg
izgleda nego obino, pa pogleda u mene.
E, sad mladiu, ree gospodin Dik, hou da vam postavim jedno pitanje.
Koliko god hoete pitanja, rekoh ja.
ta vi mislite o meni, gospodine? upita gospodin Dik i prekrsti ruke.
Da ste mi dragi, stari prijatelj, rekoh ja.
Hvala vam, Trotvude, odgovori gospodin Dik smejui se, pa. radosno prui ruke preko stola da
se rukuje sa mnom. Nego ja mislim, mladiu, ree on i ponovo se uozbilji, ta mislite o meni u
pogledu ovoga? i on se kucnu po elu.
Naoh se u neprilici ta da mu odgovorim, kad mi on dobaci re.
Slabaak, zar ne? ree gospodin Dik.

Pa-a-a-a, odgovorih ja snebivajui se, donekle.

Sasvim tano, viknu gospodin Dik kao da ga je moj odgovor oarao. To jest, Trotvude, kad su
ono uzeli neke brige, vi znate iz ije glave i metnuli ih znate ve gde, onda je nastala... tu gospodin
Dik stade bezbroj puta okretati ruku oko ruke, pa zatim pljesnu jednom o drugu, i poe da ih obre
jednu preko druge da predstavi zbrkanost, nekako mi se desila takva stvar. Eto. Je 1 tako?
Ja klimnuh glavom prema njemu, a on klimnu prema meni.
Jednom rei, mladiu, ree gospodin Dik, a glas mu pree u apat, ja sam malouman.
Ja bih rekao svoje miljenje o teme zakljuku, ali me on zara.
Jesam, jesam! Ona to ne da rei. Nee ni da uje za to, ali jesam. Ja znam da jesam. Da mi se ona
nije nala u nevolji, mene bi zatvorili, pa bih ve odavno provodio straan ivot. Ali ja u nju
obezbediti. Ne troim nita od novca za prepisivanje. Stavljam ga u jednu kutiju. Napravio sam ve i
testamenat. Sve u ostaviti njoj. Bie bogata i... otmena!
Tu Dik izvadi maramicu i obrisa oi. Zatim je vrlo briljivo sloi, pritisnu izmeu dlanova, metnu
u dep, i kao da s njom skloni u stranu i moju tetku.
A vi ste uen ovek, Trotvude, ree gospodin Dik. Vi ste silno uen ovek. Vi dobro znate
kakav je nauenjak doktor Strongu i kako je to velik ovek. Znate koliku mi on ast uvek ini, i kako
nije nimalo gord zbog svoje mudrosti. Skroman, boe, skroman snishodljiv, ak i prema jednom
Diku, koji je aknut i ne zna nita. Ja sam na jednom komadiu hartije poslao njegovo ime gore,
mome zmaju, po kanapu kad je bio visoko meu evama. Zmaj se radovao kad ga je dobio,
gospodine, a nebo je od toga postalo jo svetlije.
Na njegovu neiskazanu radost i ja rekoh od sveg srca da doktor Strong zasluuje najvee
potovanje i najvee uvaenje s nae strane.
A njegova lepa ena je prava zvezda, ree gospodin Dik. Sjajna zvezda, gospodine. Ja sam je
video kako blista. Samo, ree primiui blie svoju stolicu, i sputajui ruku na moje koleno,
oblaci, gospodine, oblaci!
Ja na zabrinutost koja se videla na njegovom licu odgovorih istim izrazom na svom licu i
mahanjem glave.
Kakvi oblaci? ree gospodin Dik.
On pogleda u moje lice tako zamiljeno i sa tolikom eljom da razume, da se ja neobino potrudih
da mu odgovorim polako i jasno, onako kako bi se ovek upustio u objanjavanje nekom detetu.
Meu njima postoji neki nesreni nesporazum, odgovorih ja. Neki nesreni povod za
podvojenost. Neka tajna. To moe biti neto to ide zajedno sa razlikom izmeu njihovih godina. A
moda je iskrslo skoro ni iz ega.
Gospodin Dik, koji je svaku moju reenicu podvlaio zamiljenim klimanjem glave, zastade kad
ja dovrih, pa je sedeo s pogledom uprtim u moje lice i sa rukom na mome kolenu.
Doktor se valjda ne ljuti na nju, Trotvude? ree on posle nekog vremena.
Ne. On je voli.
Onda sam shvatio stvar, mladiu! ree gospodin Dik.
Iznenadna ushienost s kojom me pljesnu po kolenu i s kojom se zavali unazad u naslonjai,
navedoe me na pomisao da je lui no ikad. On se odjednom ponovo uozbilji, pa se nae napred kao
pre i ree poto prvo s puno potovanja izvadi iz depa maramicu, kao da ona stvarno predstavlja
moju tetku:
A ona najdivnija ena na svetu, Trotvude, zato ona nije nita uradila da stvari dovede u red?
To je vrlo osetljiva stvar i teko je u nju se meati, odgovorih ja.
A ueni mladi, ree gospodin Dik i dodirnu me prstom, zato on nije nita uradio?
Iz istog razloga, odgovorih ja.
Onda znam ta u, mladiu! ree gospodin Dik, pa stade pred mene jo ushienije nego pre,

klimajui glavom i lupajui se u prsa toliko da bi ovek pomislio da od silnog klimanja i lupanja
nee vie moi da dahne.

Bednik koji je malo udaren mokrom arapom, gospodine, ree gospodin Dik, aav i
malouman ovek, naa malenkost, znate, i on se opet lupnu po prsima, moe slobodno uraditi ono
to pametan svet ne moe. Ja u ih izmiriti, mladiu. Pokuau. Meni niko nee nita zameriti. Protiv
mene se niko nee buniti. Niko mi nee zameriti za ono to ja uradim, ako je to neto neuputno. Ko
sam ja? Samo gospodin Dik! A ko jo vodi rauna o Diku! Dik je niko i nita. Huuu! i on duhnu iz
punih usta, prezrivo kao da hoe sebe da oduva.
Sva je srea to je toliko od svoje misterije stigao da obelodani, jer ba tada usmo pred
batenskim vratnicama kola kojim su se dovezle kui tetka i Dora.
Nikome ni rei o svemu ovome mladiu! nastavi on apatom. Prebacite svu krivicu na Dika, na
aknutog Dika, na ludu Dika. Meni se ve od nekog vremena inilo da poinjem, da shvatam stvar, a
sad sam sasvim shvatio. Posle onoga to ste mi vi rekli, sasvim sam siguran da sve razumem. Vrlo
dobro!
Gospodin Dik ne ree vie ni rei o toj stvari, ali se u toku sledee polovine sata pretvori u pravi
telegraf, to jako zabrinu moju tetku, dajui mi znacima nareenja da nepokolebljivo utim.
Prooe dve do tri nedelje, a ja na svoje veliko iznenaenje ne uh nita vie o tome iako me je
rezultat njegovih pokuaja prilino zanimao, jer sam nazirao zraak zdravog razuma, a o zdravom
srcu i da ne govorimo, jer je on to uvek pokazivao u onom zakljuku do kojeg je bio doao. Najzad
poeh verovati da je on u svom vetrenjastom i nesreenom duevnom stanju zaboravio svoju nameru
ili se odrekao nje.
Jedne lepe veeri kad Dora nije bila raspoloena da izae, moja tetka i ja odetasmo do Doktorove
kue. Bilo je lepo jesenje vee, iji mir nisu remetile debate u Parlamentu, i seam se da je lie dok
smo ili po njemu mirisalo na nau batu u Blanderstonu i da je izgledalo kao da ono staro tuno
oseanje prolazi mimo nas na vetru koji uzdie.

Ve se hvatao suton kad stigosmo do kue. Gospoa Strong je ba dolazila iz bate, gde je
gospodin Dik jo poslovao svojim noem pomaui batovanu da zailji neke pritke. Doktor je imao
posla u svojoj sobi za rad s nekim posetiocima, ali nam gospoa Strong ree da e posetioci skoro
otii, te nas zamoli da ostanemo da bismo se videli s njim. Uosmo s njom u salon, pa sedesmo kraj
prozora koji je tonuo u tamu. Prilikom posete tako starih prijatelja i suseda kakvi smo mi bili nije
nikad bilo nikakvog ustruavanja.
Ne proe ni, nekoliko minuta otkako smo tu seli, kad gospoa Marklham, koja je uvek nalazila
nekakav povod da se uzrujava, upade urno u salon s novinama u ruci i ree zadihano:
Zaboga, Ani, zato mi nisi kazala da ima nekog u Doktorovoj sobi za rad?
A otkud sam ja, draga mama, odgovori ona mirno, mogla znati da je vama potrebno to
obavetenje.
Da mi je potrebno obavetenje! ree gospoa Marklham, pa se svali u jednu naslonjau.
Otkako znam za sebe, nikad se nisam toliko uplaila!
Znai da ste uli u sobu za rad, mama? upita Ani.
Jesam li ula, draga moja! odgovori ona naglaavajui rei. Razume se! Naila sam ba u
trenutku kad je ono dobro stvorenje, ako ete mi verovati, gospoice Trotvud i Davide Koperfilde,
ba u trenutku kad je pravio testamenat.
Njena ker, tamo kraj prozora, brzo okrete glavu.
Ba na delu, draga Ani, ponovi gospoa Marklham irei novine preko krila kao stolnjak i
glaei ih rukama, ba dok je izraavao svoju poslednju volju i zavetanje. Toliko gledanje unapred
i ljubav tog dragog stvora! Moram vam ispriati kako je sve bilo. Zaista moram, radi pravednog
priznanja tome dragom oveku, jer je zaista drag, ispriati kako je to bilo. Vi moda znate, gospoice
Trotvud, da se u ovaj kui nikad ne zapali svea dok oveku bukvalno ne ispadnu oi iz glave od
naprezanja kad ita novine. I da u ovoj kui nema naslonjae u kojoj na miru mogu, kako ja to kaem,
itati novine, sem one u sobi za, rad. To me je i odvelo u sobu, gde sam videla svetlost. Otvorila sam
vrata. U drutvu dragog Doktora bila su dva struna lica, oevidno ljudi od pravne struke, i sva
trojica su stajala pored stola, pri emu dragi Doktor s perom u ruci. ,To jednostavno izraava, ree
Doktor Ani, mila moja, pazi na njegove rei ,to prosto izraava, gospodo, moje poverenje u
gospou Strong i daje joj sve bez ikakvih uslova. Jedan od one strune gospode ponovi: ,i daje joj
sve bez ikakvih uslova. Na to ja s oseanjima koja su prirodna kod svake majke rekoh: ,O, boe
blagi, molim izvinite! pa uzmakoh preko praga i pobegoh kroz mali hodnik pozadi gde je ostava.
Gospoa Strong otvori staklena vrata i izae na verandu, gde ostade naslonjena na jedan stub.
E, zar nije, gospoice Trotvud, zar nije, Davide, pravi melem dui, ree gospoa Marklham
pratei je pogledom bez razmiljanja, gledati kako ovek u godinama doktora Stronga ima toliko
duhovne snage da uini ovako neto? To samo dokazuje da sam bila u pravu. Ja sam onda, kad mi je
Doktor uinio onu laskavu posetu, kad se izjasnio i ponudio da se njom oeni, kazala Ani: ,Po mom
miljenju, draga moja, kad je re o nekom zavetanju u tvoju korist, nema sumnje da e doktor
Strong uraditi i vie no to se ovde obavezao.
Tu zazvoni zvonce, pa usmo korake posetilaca koji su izlazili.
Sad je sigurno sve svreno, ree Stara Vojniina, poto je neko vreme oslukivala; ono dobro
stvorenje je sve potpisalo, zapeatilo i predalo, pa mu je sad lako pri dui. A ima i zato! Kakav duh!
Ani, mila moja, idem s novinama u sobu za rad, jer sam kao bolesna bez vesti. Gospoice Trotvud,
Davide, hodite molim vas da vidite Doktora.
Kad poosmo za njom u sobu za rad, bio sam svestan da gospodin Dik stoji u senci te sobe i
zatvara svoj no, i da moja tetka jako trlja nos da bi dala bar malo oduke svom negodovanju prema
naem vojnom licu, ali sam zaboravio, ako sam ikada znao, ko je prvi uao u sobu za rad, i kad se
bre gospoa Marklham smestila u naslonjau, i kako se desilo da tetka i ja ostanemo poslednji blizu

vrata, sem ako njene oi nisu bile hitrije od mojih, Jer me zadrala. Samo znam ovo: da smo videli
Doktora, pre nego on nas, kako sedi za svojim stolom, meu svojim folijo-knjigama, u kojima je
uivao, i kako se mirno odmara naslanjajui glavu na ruku. Kao i to da smo u istom trenutku videli
kako gospoa Strong ulazi bleda i uzdrhtala. Da ju je gospodin Dik vodio pod ruku. Da je svoju
drugu ruku spustio na doktorovu miicu i naterao ga da rasejano pogleda navie. Da njegova ena,
kad Doktor pokrenu glavu, klee na jedno koleno kraj njegovih nogu, pa s rukama sklopljenim kao
da moli upre u njegovo lice onaj nezaboravni pogled koji mi se do danas nije izbrisao iz seanja. Da
gospoa Marklham, kad to vide, spusti novine i stade buljiti, slinija no ma emu drugom kakvoj
glavi namenjenoj da se stavi na kljun lae koju bi krstili Zaprepaenost.
Dok ovo piem, vie vidim i ujem no to se seam Doktorovog blagog dranja i iznenaenja, i
dostojanstvenosti koja se videla u moleivom stavu njegove ene, prijateljske brinosti gospodina
Dika, i usrdnosti s kojom moja tetka ree za sebe: Taj ovek lud! to je verno izraavalo likovanje
nad bedom koje ga je spasla.
Doktore, ree gospodin Dik, ta tu ne valja? Pogledajte ovamo!
Ani, viknu Doktor, zar ti pred mojim nogama, mila moja?
Da, ree ona. Molim i preklinjem da niko ne izae iz sobe! O, muu moj, i oe! Prekini to
dugo utanje! Dopusti da oboje znamo ta se to ispreilo izmeu nas!
Gospoa Marklham, kojoj se dotle ve bila povratila mo govora i koja se, izgleda, nadimala od
porodinog ponosa i materinskog gneva, uzviknu na to:
Ani, da si odmah ustala i prestala da sramoti svakog svog tim poniavanjem sebe same, sem ako
ne eli da me vidi kako silazim s uma ovde na tvoje oi!
Mama! odgovori Ani. Ne troite uzalud rei na mene, jer ja se obraam molbom svome muu,
te ak ni vi niste nita ovde!
Nita! viknu gospoa Marklham. Ja nita? Ovo je dete enulo pameu! Molim da mi neko
donese au vode!
Ja sam svu svoju panju bio uperio u Doktora i njegovu enu, te ne okretoh glave na njenu molbu,
koja ne uini nikakav utisak ni na koga, te je gospoa Marklham, dahtala i hladila se lepezom.
Ani! ree Doktor neno je uzimajui za ruke. Mila moja! Ako se tokom vremena pojavila
kakva bilo neizbena promena u naem branom ivotu, nisi ti kriva. Tu sam kriv ja, i samo ja. U
mojoj ljubavi, mome divljenju i potovanju nema nikakve promene. Ja elim da te usreim. Ja te
istinski volim i potujem. Ustani, Ani, molim te!
Ali ona ne ustade. Poto je neko vreme gledala u njega, ona se pripi jo blie uz njega, i prekrsti
ruke preko njegovog kolena, pa spustivi glavu na njih, ree:
Ako ovde imam prijatelja koji moe rei neto umesto mene ili umesto mog mua u vezi s ovom
stvari, ako ovde imam prijatelja koji moe glasno izrei kakvu bilo sumnju koju je i moje srce
ponekad aputalo; ako imam prijatelja ovde koji potuje moga mua i koji je ikad mario za mene, a
zna neto, ta bilo, to moe doprineti vaspostavljanju veze izmeu nas, preklinjem tog prijatelja da
sad progovori!
Nastade mrtva tiina. Posle nekoliko trenutaka munog predomiljanja, ja poremetih tiinu:
Gospoo Strong, rekoh, meni je poznato neto o emu, na svesrdnu molbu doktora Stronga,,
ne bih smeo da govorim, i o emu nisam govorio sve do veeras. Ali sad mislim da je dolo vreme
kad bi bilo neuputno i dalje se drati date rei i imati nene obzire, pa kriti tu stvar, kad me i vaa
molba razreava od njegovog naloga.
Ona se za asak okrete licem prema meni, te videh da sam dobro uradio. Ne bih mogao odoleti
moleivom izrazu tog lica, ak i da mi je ulivalo sigurnost sa manje ubedljivosti.
Moda budue spokojstvo, ree ona, lei sada u vaim rukama. Ja sa punim ubeenjem
verujem da mi neete nita zatajiti. Znam unapred da e sve to biste mi vi, ili ma ko drugi, mogli rei

prikazati plemenito srce moga mua samo u jednoj svetlosti. Ma koliko vam se inilo da me to dira,
ne osvrite se na to. Ja u sama govoriti o sebi pred njim, a docnije i pred bogom.
Tako svesrdno umoljen, ja se ne obratih Doktoru za doputenje, nego bez ikakvog drugog
ulepavanja istine, sem malog ublaavanja grubosti Urije Hipa, jednostavno ispriah sve to se one
veeri dogodilo u toj istoj sobi. Ukoeno buljenje gospoe Marklham za vreme celog prianja, i
kretavi otri usklici kojima je s vremena na vreme upadala, ne mogu se opisati.
Poto zavrih, Ani je utala kratko vreme pognute glave, onako kako sam je ve opisao. Zatim uze
Doktorovu ruku (on je sedeo u onom istom poloaju kao i kad smo uli u sobu), pa je pritisnu na
grudi i poljubi. Gospodin Dik je lagano podie, te je, kad poe da govori, stajala naslanjajui se na
njega i gledajui nanie u mua, sa koga nije nikako skidala oiju.
Izneu ovde pred vas sve to mi je ikad lealo na dui otkako sam se udala, ree ona tihim,
pokornim i nenim glasom. Poto ve znam to to znam, ne bih mogla iveti ako bih ita preutala.
Nikako, Ani, ree Doktor blago. Ja nisam nikad sumnjao u tebe, dete moje. To nije potrebno,
zaista nije potrebno.
Jako je potrebno, odgovori ona na isti nain, da otvorimo itavo svoje srce pred utim
olienjem plemenitosti i istine, koje sam, jedini bog zna, volela i potovala sve vie iz dana u dan, iz
godine u godinu!
Zaista, upade gospoa Marklham, ako ja imam ikakvog takta...
(Nema ga ti ni ovolino, stara vetice! ree moja tetka ljutitim apatom.)
...meni izgleda da nije potrebno zalaziti u takve pojedinosti.
Niko osim moga mua ne moe suditi o toj stvari, mama, ree Ani, ne skidajui oiju s
njegovog lica, a on e me sasluati. Ako reknem neto to e vas zaboleti, mama, oprostite. Ja sam
pre svih esto i dugo i sama podnosila bol.
E, jeste li uli ovo! jedva izusti gospoa Marklham.
Jo dok sam bila vrlo mlada, ree Ani sasvim malo dete, moji prvi dodiri sa znanjem bilo
kakve vrste nerazdvojno su vezani za strpljivog prijatelja i uitelja prijatelja moga pokojnog oca
za oveka koji mi je uvek bio drag. Ne mogu se setiti niega to znam, a da se ne setim njega. On
je ispunio moj um prvim dragocenim pojmovima i utisnuo u sve njih ig svog karaktera. Oni,
mislim, nikad ne bi mogli biti tako dobri da sam ih dobila od bilo koga drugog.
A majka tebi ne znai nita! vrisnu gospoa Marklham.
Nije tako, mama, ree Ani ja samo istiem ono to je on znaio za mene. To moram rei. Kad
sam odrasla, on je jo uvek zauzimao isto mesto. Ponosila sam se njegovim interesovanjem; bila sam
mu duboko, odano zahvalna, privrena. Gledala sam u njega, ni sama ne mogu opisati kako, kao u
oca, u vou, kao u nekoga ija je pohvala razliita od pohvale svakog drugog, kao u nekoga na koga
bih se mogla osloniti i kome bih mogla verovati i kad bih sumnjala u ceo svet. Vi, mama, znate kako
sam bila mlada i neiskusna kad ste mi ga, sasvim iznenada, predstavili kao verenika.
O tome sam priala bar pedeset puta svakome od prisutnih, ree gospoa Marklham.
(Onda za ime boje vei jezik za zube i ne govori vie o tome, promrmlja moja tetka.)
To je bila tako velika promena, tako veliki gubitak, kako mi se isprva inilo, ree Ani jo uvek s
onim istim pogledom i glasom, da me je sve to jako uzbuivalo i alostilo. Tek sam se zadevojila,
te mislim da mi je bilo ao kad je nastupila tolika promena u svojstvu u kojem sam ga tako dugo
gledala. Ali nije vie bilo te sile na svetu da ga vrati, da bude ono to je bio dotada; te sam se sad
ponosila time to me on smatra toliko dostojnom, pa smo se i venali.
U crkvi svetog Alfagija u Kenterberiju, primeti gospoa Marklham.
(Prokleta ena! ree moja tetka. Ba nikako da miruje.)
Nikad nisam mislila, nastavi Ani rumenija u licu, na materijalna sredstva koja e mi mu
doneti. U mome mladom srcu punom potovanja nije bilo mesta za tako sitne obzire. Mama, ne

zamerite mi to moram rei da ste vi prva pred mene izneli misao da neko moe uiniti nepravdu
meni ili njemu takvim sumnjienjem.
Ja? viknu gospoa Marklham.
(O, pa razume se! primeti moja tetka, i to ti ne moe oduvati tom tvojom lepezom, vojsko
moja!)
To je bilo prvo nesreno oseanje u mom novom ivotu, ree Ani. Bio je to prvi povod
svakom potonjem nesrenom trenutku koji sam proivela. Takvih je trenutaka u poslednje vreme bilo
vie no to se mogu izbrojati, ali ne, moj plemeniti muu, ne iz razloga koji ti zamilja, jer u mom
srcu nema nijedne misli, nijednog seanja, nijedne nade koje bi ma kakva sila mogla odvojiti od
tebe!
Ona tu podie oi i sklopi ruke, te je, kako mi se uini, izgledala lepa i ista kao neki duh. Od toga
asa je Doktor gledao u nju isto onako postojano kao i ona u njega.
Mami se ne moe prebaciti, nastavi ona, da je ikad navaljivala na tebe sebe radi; a besprekorna
je, uverena sam, to se tie namera u svakom pogledu, ali kad sam videla ta se sve bez ikakva prava
trai i oekuje od tebe u moje ime, pa kako se tobom trguje u moje ime, i koliko si plemenit, a koliko
gospodin Vikfild, koji ima na srcu tvoje dobro, negoduje zbog toga, meni pade na duu ono prvo
oseanje da se izlaem niskim sumnjienjima da se moja ljubav kupuje i prodaje i to ba tebi, tebi
od tolikih ljudi na svetu! te sve to osetih kao neku nezasluenu sramotu, u koju sam uvukla tebe
kao sauesnika... Ne mogu ti predstaviti kako mi je to bilo mama ne moe zamisliti kako mi je bilo
imati stalno na dui tu brigu i strepnju, a znati u srcu da sam na dan venanja ovenala ljubav i ast
itavog svog ivota!
Eto, to mi je zahvalnost, viknu gospoa Marklham sva uplakana, to sam se brinula za svoju
porodicu. Bolje bi mi bilo da sam Turin!
(alim od srca to nisi, i to na svojoj rodnoj grudi! ree moja tetka.)
Mama se u to vreme jako zauzimala za mog roaka Meldona. On se nekad meni sviao,
govorila je tiho, ali bez ikakvog oklevanja, i to mnogo. Nekad smo bili mali ljubavnici. Da prilike
nisu drukije odredile, ja bih moda sebe ubedila da ga stvarno volim, pa bih se moda i udala za
njega i unesreila se. Ne moe biti goreg neslaganja u braku nego kad se ne slau due i tenje.
Ja stadoh razmiljati o tim reima jo dok sam s najveom panjom pratio ono to je dalje dolo,
kao da one imaju neki naroiti znaaj, ili neku udnu primenu koju nisam mogao da nazrem. Ne
moe biti goreg neslaganja u braku nego kad se na slau due i tenje... Goreg neslaganja u braku
nego kad se ne slau due i tenje.
Meu nama, ree Ani, nema nieg zajednikog. Ja sam odavno uvidela da nema. Kad svome
muu ne bih dugovala zahvalnost ni za ta drugo, a, u stvari, zahvalna sam mu za tako mnogo stvari,
morala bih mu biti zahvalan bar na tome to me je spasao od neuputnog stremljenja moga
neukroenog srca.
Stajala je sasvim mirno ispred Doktora i govorila tako od srca, da me je to potreslo. A glas joj je
ipak bio miran kao i ranije.
Dok je ekao na to da se na njega izlije tvoja dareljivost, koju si mu ti tako netedimice podario
mene radi, dok sam se oseala tako nesrena zbog odore koristoljubivosti kojom su me zaodevali,
mislila sam kako bi mu bolje dolikovalo da sam kri put kroz ivot. Mislila sam da bih na njegovom
mestu bar pokuala, ak i po cenu najveih napora. Ali ga ipak nisam manje cenila sve do one noi
kad je poao za Indiju. Te sam noi saznala da u njemu kuca lano i nezahvalno srce. Tada sam u
pogledu kojim me je gospodin Vikfild promatrao videla dvojako znaenje. Prvi put sam tada opazila
ono tamno sumnjienje od kojeg mi se pomraio ivot.
Sumnjienje, Ani! Tee Doktor, O, ne, ne, ne!
Ne, u tvojoj ga dui, znam, nije bilo, muu moj! odgovori ona. I kad sam te noi dola tebi da

poloim teret svog srama i jada, pa shvatila kako ti moram rei da mi je pod tvojim sirotim krovom
neko od moje rodbine, kome si ti, iz ljubavi prema meni, bio dobrotvor, izgovorio rei koje se ne bi
smele izgovoriti, ak i da sam bila onako slaba i koristoljubiva za kakvu me je on drao dua mi
se zgadila od ljage koju bi i samo prianje povuklo za sobom. Te su mi rei zamrle na usnama pa sve
do danas nisu prele preko njih.
Gospoa Marklham kratko jeknu, pa se zavali u naslonjai, sakri iza svoje lepeze, kao da vie ne
misli izai iza nje.
Od onog vremena nisam vie progovorila s njim ni slovca, osim u tvom prisustvu, pa i tada kad
je to bilo nuno da bi se izbeglo ovo objanjenje. Godine su ve prole otkako je on od mene saznao
kakav mu je poloaj u ovoj kui. Dobrota koju si mu ti kriom uinio da bi napredovao u slubi, pa si
je tek onda saoptio meni da se iznenadim i obraujem, bila je, ako e verovati, samo pogoranje
nesrenog oseanja i tereta moje tajne.
I ona se spusti blago kraj Doktorovih nogu, iako je on inio sve to je mogao da je u tome sprei,
pa onda ree gledajui navie, kroz suze, u njegovo lice:
Ne govori mi jo! Pusti me da kaem jo neto. Bilo da sam uradila dobro ili da sam pogreila, ja
bih uinila to isto ako bi trebalo ponovo uiniti. Ne moe nikad pojmiti kako sam se oseala kad
sam, onako privrena tebi, uz sva ona stara seanja, odjednom otkrila da postoji neko ko je u stanju
da tako nemilosrdno pretpostavlja da se istina moga srca mogla prodati, i kada sam shvatila da sam
okruena spoljnim znacima koji potvruju tu pretpostavku. Bila sam vrlo mlada i nisam imala
savetnika. Izmeu mame i mene je postojalo veliko razmimoilaenje u pogledu svega to se odnosilo
na tebe. Ako sam se povlaila u sebe i krila uvredljivo ponaanje koje sam podnosila, to je bilo zbog
toga to te toliko potujem i to toliko elim da me ti potuje.
Ani, moje isto srce! ree Doktor, mila moja devojko!
Samo jo neto! Samo jo nekoliko rei! esto sam mislila kako ima toliko devojaka kojima si
se ti mogao oeniti, a koje ti ne bi nametnule toliki teret i toliku brigu i koje bi tvoju kuu nainile
dostojnijim domom. Sa strahom sam esto pomiljala da bi moda bolje bilo da sam ostala samo
tvoja uenica, skoro tvoje dete. Pomiljala sam da ti ne odgovaram po uenosti i mudrosti. Ako me je
sve to nateralo da se zatvorim u sebe, kad je trebalo da ti to kaem, bilo je to zato to sam te toliko
potovala i to sam se nadala da e jednog dana moda i ti mene potovati.
Taj dan je sijao za celo ovo vreme, Ani, ree Doktor. A moe imati samo jednu dugu no, mila
moja!
Jo jednu re! Kasnije sam nameravala, nepokolebljivo nameravala i odluila u sebi, da sama
podnosim teret ubeenja o nedostojnosti oveka prema kome si ti bio tako dobar. A sad jo jednu,
poslednju re, mili i najbolji prijatelju! Veeras se razjasnio uzrok skoranje promene u tebi, koju
sam gledala sa toliko bola i tuge, i ponekad dovodila u vezu sa svojom starom strepnjom, a ponekad
opet objanjavala pretpostavkama bliim istini; a uz to sam sluajno saznala i za sve tvoje plemenito
poverenje koje ima u mene ak i pored one greke. Ja se ne nadam da e me sva ljubav, ili
ispunjavanje dunosti koje u ti ukazivati za uzvrat, uiniti dostojnom tvog dragocenog poverenja, ali
sa svim tim saznanjem sveim u mojoj pameti mogu podii pogled prema tom dragom licu,
potovanom kao oevo, i voljenom kao muevljevo, licu koje mi je u detinjstvu bilo sveto, kao
prema licu dragog prijatelja i mogu sveano da izjavim da se nikad, ni najmanjom pomisli, nisam
ogreila o tebe, da se nikad nisam pokolebala u oseanjima ljubavi i vernosti koje ti dugujem.
Obgrlila je rukama Doktorov vrat, a on je sagao glavu nad nju i svoju sedu kosu pomeao s
njenim tamnosmeim pletenicama.
O, dri me vrsto na srcu, muu moj! Nemoj me nikad odgurnuti od sebe! Ne misli, niti govori o
nejednakosti izmeu nas, jer nje nema, osim u mojim mnogim nedostacima. Sa svakom novom
godinom ja sam te sve bolje poznavala i sve vie cenila. O, primi me na svoje grudi, muu moj, jer je

ljubav moja na steni sazdana i trajna!

U tiini koja zavlada posle toga, moja tetka ozbiljno pristupi Diku, ne urei se nimalo, pa ga
zagrli i zvuno poljubi. I bila je velika srea za njegov ugled to je to uradila, jer sam siguran da sam
opazio kako se ba u tom trenutku sprema da stane na jednu nogu i da na taj zgodan nain izrazi svoju
radost.
Vi ste znamenit ovek, Dik! ree moja tetka s izrazom beskrajnog divljenja, i nemojte se nikad
praviti drukijim, jer ja to najbolje znam.
Moja tetka ga posle toga povue za rukav, pa klimnu glavom prema meni, te se svi troje tiho
iskradosmo iz sobe i odosmo.
Sad je bar sasvim svreno s naom uvaenom vojnom osobom, ree moja tetka dok smo ili
kui. Ve bih samo zbog toga mirnije spavala, da se nita drugo radosno nije dogodilo.
Bojim se da je bila sva utuena, ree gospodin Dik s puno saaljenja.
ta! Jeste li ikad videli utuenog krokodila? upita tetka.
Mislim da nisam nikad video krokodila, odgovori gospodin Dik krotko._
Nikad ne bi dolo do svega ovog da nije bilo te matore ivotinje, ree moja tetka sasvim
odluno. Bila bi velika srea kad bi mnoge majke ostavile na miru svoje keri posle udaje i kad ih
ne bi tako nasilniki volele. One, izgleda, misle da im se dug to su donele na svet kakvu nesrenu
mladu enu kao da je ona, oprosti mi boe, traila ili elela da doe na svet moe platiti samo
time to e im se ostaviti na volju da je opet oteraju s ovog sveta. O emu ti to misli, Trote?
Mislio sam o svemu onome to je bilo reeno. Jo su mi se vrzle po pameti one upotrebljene rei i
izrazi: Ne moe biti goreg neslaganja u braku nego kad se ne slau due i tenje... Od prvog
neuputnog stremljenja moga neukroenog srca. Ljubav je moja na steni sazdana. Ali smo ve bili
kod kue; i izgaeno je lie lealo pod nogama, a jesenji vetar zavijao.

GLAVA XLVI
OBAVETENJE

Sigurno je ve bilo prolo otprilike godinu dana otkako sam se bio oenio, ako mogu verovati
svom nesigurnom pamenju datuma, kad jedne veeri, vraajui se iz jedne samotne etnje i
razmiljajui o knjizi koju sam ba tada pisao jer je moj uspeh rastao usled moje stalne vrednoe,
pa sam ba pisao svoj prvi roman naioh pored kue gospoe Stirford. I ranije sam esto prolazio
kraj nje dok sam stanovao u tom kraju, mada sam, kad god sam mogao, udarao drugim putem. Ali
ponekad nije bilo lako nai drugi put, a ne obilaziti suvie daleko, te sam zato, uopte uzevi, ipak
dosta esto prolazio tuda.
Na tu bih kuu uvek bacio tek po koji uzgredan pogled dok bih mimo nje prolazio ubrzanim
korakom. Bila je uvek jednoliko mrana i sumorna. Nijedna od najboljih soba nije gledala na ulicu,
dok su uski, masivno optoeni, starovremski prozori, koji ni u drugim prilikama nisu izgledali
veselo, sad ostavljali muan utisak, onako potpuno zatvoreni i sa stalno sputenim zastorima. Preko
jednog poploanog dvorita vodio je pokriven prolaz do ulaza koji se nije nikad upotrebljavao, a bio
je tu i jedan okrugao stepenini prozor, drukiji od svih ostalih, koji nije nikad bio zastrt zavesom,
nego uvek zurio podjednako prazno i beivotno. Ne seam se da sam ikad video svetlost u toj kui.
Da sam bio sluajni prolaznik, verovatno bih zamiljao da u njoj lei neki inokosni mrtvac. Da
nekom sreom nisam nita znao o njoj, i da sam esto viao taj njen nepromenljivi izgled, sigurno
bih pustio svojoj mati na volju da ispreda svakojake zamisli.
Ovako sam mislio o toj kui to sam mogao manje. Ali moje misli ipak nisu mogle samo proi i
ostaviti je kao moje telo, nego je budila u meni dugi niz razmiljanja. Kad je tako iskrsla pred mene
ba te veeri o kojoj govorim, vezana sa mojim detinjskim seanjem i kasnijim matanjem, s avetima
polumrtvih nada, sa slomljenim senima razoaranja, nejasno sagledanih i shvaenih, sa meavinom
stvarnih doivljaja i sanjarija, to je sve povlaio za sobom predmet kojim su mi misli bile zauzete
bila je za mene vie no prost podstrek na seanje. Iao sam dalje sav utonuo u mrano snovienje, kad
me iz njih tre neki glas ba kraj mene.
I to enski glas. Nije mi dugo trebalo da se setim male sluavke gospoe Stirford, koja je nekad
imala plave pantljike na kapici. Sad ih je bila skinula, valjda da se saobrazi sa promenjenim stanjem u
kui, te je imala dve-tri tune masnice trezveno-mrke boje.
Molim vas, gospodine, hoete li da budete dobri da svratite i porazgovarate sa gospoicom
Dartl?
Je li vas gospoica Dartl poslala po mene? upitah ja.
Ne veeras, gospodine, ali to ne menja stvar. Gospoica Dartl vas je videla kad ste proli pre dvetri veeri, pa mi je naredila da sedim s radom na stepenicama, pa da vas, im vas ponovo vidim da
prolazite, zamolim da svratite do nje na nekoliko rei.
Okrenuh natrag, i dok smo ili, upitah svoju pratilju kako je gospoa Stirford. Ona mi ree da se
gospoa slabo osea i da veinom ne izlazi iz svoje sobe.
Kad uosmo u kuu sluavka, me uputi gospoici Dartl u batu, pa me pusti da joj se sam javim.
Sedela je na klupi na kraju neke vrste terase s koje se otvarao irok pogled na grad. Bilo je mrano
vee, sa turobnim sjajem na nebu, i dok sam gledao natuteni predeo u daljini, pri emu su se Ovdeonde neka sumorna zdanja isticala u tom blesku, pomislih da je to prilino skladna pratnja
oseanjima te besomune ene.
Ona me spazi dok sam joj se pribliavao, pa ustade da me doeka. Tada mi se uini jo blea i

mravija no to je bila kad sam je poslednji put video; oi su joj jo jae sevale, a oiljak se jasnije
isticao.
Na susret nije bio nimalo srdaan. Poslednji put smo se rastali u srdbi, te joj se na licu video
neki prezriv izraz, koji se nije trudila da sakrije.
elite, ujem, da razgovarate sa mnom, gospoice Dartl, rekoh ja poto stadoh kraj nje, drei
ruku na naslonu klupe i odbijajui njenu ponudu rukom da sednem.
Izvolite, ree ona. Molim vas, je li ona devojka naena?
Nije.
A meutim, utekla je!
I dok me je tako gledala, opazih kako se njene tanke usnice miu, kao da bi strasno htele da je
zaspu pogrdama.
Utekla? ponovih ja.
Da! Utekla od njega, ree ona i nasmeja se. Ako nije naena, onda se moda nikad nee ni nai.
Moda je mrtva.
Onaj izraz razmetljive svireposti kojom presrete moj pogled nisam nikad vie opazio ni na
jednom licu koje sam ikad video.
Poeleti joj smrt, rekoh ja, znai, moda, izraziti najmilosrdniju elju kojom je osoba njenog
pola moe obdariti. Milo mi je to vidim da vas je vreme tako ublailo, gospoice Dartl.
Ona me ne udostoji odgovora, ve se okrete prema meni, pa se ponovo prezrivo nasmeja i ree:
Prijatelji te krasne i jako povreene dame i vai su prijatelji. Vi ste njihov vitez i borite se za
njihova prava. elite li da znate ono to se zna o njoj?
Da, rekoh ja.
Ona ustade s mrzovoljnim osmehom, pa poto kroi nekoliko koraka prema ivome zidu od
imira nedaleko od nas, koji je odvajao travnjak od povrtnjaka, ree glasnije: Ovamo! kao da
doziva neku neistu ivotinju.
Vi ete se, razume se, uzdrati od svakog ispoljavanja vitetva ili od osvete u ovoj kui,
gospodine Koperfilde? ree ona gledajui preko ramena u mene s onim istim izrazom.
Ja klimnuh glavom i ne znajui ta hoe da kae, a ona opet ree: Ne, ovamo! pa se vrati praena
dostojanstvenim gospodinom Litimerom, koji s neokrnjenom dostojanstvenou izvede propisan
poklon i zauze mesto iza nje. Onaj izraz zlobne ljupkosti i likovanja, u kojem je za divno udo bilo
neke enstvenosti i zavodljivosti, s kojim se ona spusti na klupu izmeu nas, bio je dostojan neke
opake princeze iz bajke.
A sad, ree ona zapovedniki, ne gledajui u njega, i dotiui se stare rane koja je kucala u
ovom sluaju moda vie zadovoljstvom nego bolom. Ispriajte gospodinu Koperfildu o bekstvu.

Gospodin Dems i ja, gospoo ...

Ne obraajte se meni! upade mu ona u re mrtei se,
Gospodin Dems i ja, gospodine,...
Ni meni, molim vas, rekoh ja.
Gospodin Litimer, ne zbunjujui se nimalo, uini lak pokret kao da kae da je njemu prijatno sve
to i nama, pa poe ponovo:
Gospodin Dems i ja smo bili u inostranstvu stalno sa tom mladom enom otkako je ona otila iz
Jarmuta pod zatitom gospodina Demsa. Bili smo u raznim mestima i videli mnogo stranih zemalja.
Bili smo u Francuskoj, vajcarskoj, Italiji, stvarno svuda.
Pogleda u naslon klupe, kao da se njemu obraa, pa stade neujno svirati po njemu kao da dodiruje
dirke nekog bezvunog klavira.
Gospodin Dems je neobino mnogo drao do te mlade ene i za neko vreme postao staloeniji
nego to sam ga ikad video otkako sam kod njega u slubi. Mlada ena je bila vrlo darovita i nauila
strane jezike, tako da je u njoj teko bilo poznati onu nekadanju mladu palananku. Opazio sam da joj
se mnogo dive gde god doemo.
Gospoica Dartl stavi ruku na slabinu. Pogledah u njega i videh kako kriom baci pogled na nju i
kako se osmehnu sam za sebe.
Mlada ena je zaista izazivala mnogo divljenja. Neto zbog haljina, neto zbog vazduha i sunca, a
neto zbog toga to joj se poklanjala tolika panja; neto zbog ovog, neto zbog onog, tek njene su
drai privlaile veliku panju.
Tu malo zastade. Njene oi su nemirno preletale preko predela u daljini, pa se onda ugrize za
donju usnu, da umiri nemirna usta.

A on die ruke sa naslona klupe, pa ih stavi jednu u drugu, namestivi se tako da mu ceo teret pada
na jednu nogu, a zatim produi s pogledom uprtim u zemlju i dostojanstvenom glavom malo
nagnutom u stranu.
Mlada ena je bila takva izvesno vreme, samo ponekad neraspoloena dok najzad, kako se meni
inilo, nije dosadila gospodinu Demsu tom svojom podlonou neraspoloenjima i udima, te
stvari poee dobijati nezgodan izgled. Gospodin Dems poe opet bivati nemiran. Ukoliko je on bio
nemirniji, utoliko je ona postajala gora, te moram rei da sam, to se mene tie, imao dosta muke
tako izmeu njih dvoje. Ali su se stvari stalno krpile, udeavale i opravljale, te je sve skupa, u to sam
siguran, trajalo due no to bi iko oekivao.
Vrativi pogled sa daljine, ona opet pogleda u mene, sad opet s onim ranijim izrazom. Gospodin
Litimer proisti grlo kratkim, dostojanstvenim iskaljavanjem, zaklonivi usta akom, pa premesti
teret na drugu nogu i nastavi:
Najzad, poto je sve u svemu bilo palo mnogo rei i prekora, gospodin Dems jednog jutra poe
iz jednog mesta u blizini Napulja, gde smo imali vilu, poto je mlada ena jako volela more, i pravei
se da e se vratiti za dan-dva, poveri meni dunost da joj saoptim kako je on radi sree svih
zainteresovanih, on tu opet prekide zbog ponovnog iskaljavanja, otiao. Ali moram rei da se
gospodin Dems ponaao vrlo asno, jer je mladoj eni predloio da se uda za izvesnu vrlo
dostojanstvenu osobu koja je bila potpuno spremna da zamuri pred onim to je bilo, a koja je, u
najmanju ruku, isto tako dobra kao i ma ko za kim bi ona mogla teiti i u redovnim prilikama, s
obzirom na njeno prosto poreklo.
On opet promeni nogu i ovlai usne. Bio sam ubeen da ta bitanga govori o sebi, a videh da se to
moje ubeenje ogleda i na licu gospoice Dartl.
Dunost mi je bila da joj i to saoptim. Bio sam voljan da sve uradim samo da olakam poloaj
gospodinu Demsu i da povratim slogu izmeu njega i njegove roditeljke, koja ga toliko voli, a koja
je zbog njega ve toliko pretrpela. Zato sam se i primio poverenog zadatka, estoka ogorenost te
mlade ene, kad je dola sebi poto sam joj saoptio vest o njegovom odlasku, prevazilazila je sva
oekivanja. Bila je prosto izbezumljena, te sam je morao silom obuzdavati, jer bi inae, ako se ne bi
mogla doepati noa ili mora, nesumnjivo razmrskala sebi glavu o mramorni pod.
Gospoica Dartl je, onako zavaljena na naslon klupe, s izrazom zanosa na licu, skoro izgledala
kao da miluje rei koje je taj ovek izgovarao.
Ali tek se kad preoh na drugi deo saoptenja koje mi je bilo povereno, ree gospodin Litimer
trljajui ruke u neprilici, to se, kako bi svako pretpostavio, moglo shvatiti samo kao dobra namera,
mlada ena pokaza u pravoj boji. Nikad nisam video besomunijeg stvora. Njeno ponaanje je zaista
bilo vrlo gadno. Nije u nje bilo zahvalnosti, ni oseanja, ni strpljenja, ni razuma ama ni koliko u
nekom panju ili kamenu. Da se nisam pazio, ubeen sam da bi mi istoila krv.
Ja je samo jo vie potujem zbog toga, rekoh ja sa negodovanjem.
Gospodin Litimer samo sae glavu, kao da hoe da kae: Zar, gospodine? Ali vi ste suvie
mladi! pa nastavi prianje:
Jednom rei, bilo je potrebno jedno vreme sklanjati od nje sve ime bi mogla povrediti sebe ili
koga drugog i drati je zatvorenu. Ali je i pored svega toga utekla nou; obila kapke na jednom
prozoru koje sam ja svojom rukom zakucao, pa se spustila niz lozu, koja je puzala ispod prozora, i
odonda se, koliko je meni poznato, nita nije ulo o njoj.
Moda je mrtva, ree gospoica Dartl smeei se, kao da bi bila u stanju da nogom odgurne le
upropaene devojke.
Moda se utopila, gospoice, odgovori gospodin Litimer, koji jedva doeka izgovor da se
obrati nekome. To je vrlo mogue. Ili su joj, moda, pomogli ribari i njihove ene i deca. Poto je
bila navikla na nisko drutvo, ona je imala obiaj da razgovara s njima na alu, gospoice Dartl, i da

sedi kraj njihovih amaca. Ponekad je tako, viao sam, sedela po itave dane dok bi gospodin Dems
bio odsutan. Gospodin Dems nije ba bio mnogo zadovoljan kad je jednom prilikom saznao da je
ona deci priala kako je i ona ribarska ki i da je u svojoj zemlji, jo davno, lutala po alu kao i oni.
O, Emilija! Nesrena lepotice! Kako mi je ivo pred oi izala njena slika gde sedi na morskoj
obali, meu decom, kao to je i sama bila dok je bila neduna, i slua glasie koji bi je mogli zvati
majkom da je ena nekog siromaka; i slua onaj ogromni glas mora i ono njegovo veito: Nikad
vie!
Kad je bilo jasno da se nita ne moe uiniti, gospoice Dartl...
Jesam li vam rekla da mi se ne obraate? ree ona strogo i prezrivo.
Vi ste se meni obratili, gospoice, odgovori on. Molim, oprostite, ali ja sam duan da sluam.
Onda vrite svoju dunost! odgovori ona. Zavrite prianje pa idite!
Kad je bilo jasno, ree on s beskrajnom dostojanstvenou i s pokornim poklonom, da je ne
mogu nai, ja odoh do gospodina Demsa, u mesto kuda je prema dogovoru trebalo da mu piem, te
ga obavestih o svemu to se dogodilo. Zbog toga je izmeu nas dolo do rei, te sam osetio da mi
ast nalae da ga napustim. Bio sam u stanju da od gospodina Demsa podnesem, kao to sam i
podnosio, vrlo mnogo, ali me je tada suvie uvredio. Prosto me je ozledio! Znajui za nesrenu
zavadu izmeu njega i njegove majke, i koliko ona mora da strepi u dui, bio sam tako slobodan da
doem u Englesku i da sve ispriam ...
Za dobre pare koje sam mu ja isplatila, ree gospoica Dartl.
Sasvim tano, gospoo; da ispriam ono to znam. Ne bih rekao, ree gospodin Litimer
posle kratkog razmiljanja, da ima jo togod. Zasada sam nezaposlen, te bih bio srean da naem
neko pristojno mesto.
Gospoica Dartl pogleda u mene kao da pita da li elim da postavim neko pitanje. Kako mi neto
pade na pamet, ja umesto odgovora rekoh:
eleo bih da saznam od ovoga ... stvorenja... nisam sebe nikako mogao naterati da izgovorim
neku pomirljivu re, da li su uhvatili i zadrali kakvo pismo koje su njoj pisali od kue, ili moda
misli da ga je ona dobila?
On je stajao mirno i bez rei, s pogledom uprtim u zemlju i jagodicom svakog prsta desne ruke
neno priljubljenom uz jagodicu svakog prsta leve ruke.
Gospoica Dartl prezrivo okrenu glavu prema njemu.
Molim vas da izvinite, gospoice, ree on trgnuvi se iz one zamiljenosti, ali ma koliko da
sam pokoran vama, i ma koliko da sam sluga, i ja sam neko i pazim na sebe. Gospodin Koperfild, i
vi, gospoo, niste ista osoba. Ako gospodin Koperfild eli da sazna neto od mene, biu tako
slobodan da podsetim gospodina Koperfilda da moe postaviti svoje pitanje. Ja drim do svog
ugleda.
Posle kratke borbe sa samim sobom, ja okretoh pogled prema njemu i rekoh:
uli ste moje pitanje. Ako ba hoete smatrajte da je upueno vama. ta moete da odgovorite?
Gospodine, odgovori on, poto uzgred rastavi i sastavi one svoje fine jagodice na prstima,
moj odgovor mora biti oprezan, jer nije isto izneveriti poverenje gospodina Demsa radi njegove
majke i izneveriti ga radi vas. Drim da nije verovatno da je gospodin Dems pomogao prijem
pisama koja bi mogla poveati ona neraspoloenja i neprijatnosti, ali bih eleo da izbegnem svako
dalje objanjavanje.
Je li to sve? upita me gospoica Dartl.
Pokazah da nemam ta vie da kaem. Osim, dodadoh videi ga da polazi, da, sam saznao za
udeo ovog oveka u toj gadnoj stvari, i da mu, poto u to saoptiti onom estitom veku koji joj je
bio otac jo od detinjstva, savetujem da izbegava da se mnogo kree meu svetom.
On je zastao im sam poeo, pa je sluao uz svoje obino mirno dranje.

Hvala vam; gospodine, ali mi nemojte zameriti ako kaem da u ovoj zemlji nema ni robova ni
gonilaca robova i da ljudi ne smeju uzimati u svoje ruke izvrivanje zakona. Ako to urade, to je po
mom miljenju opasnije po njih nego po druge. Prema tome, ja se, gospodine, nimalo ne bojim da
idem kuda god zaelim.
Zatim mi se utivo pokloni, pa poto se pokloni i gospoici Dartl, ode kroz luk u zidu od imira,
kroz koji je bio i doao. Gospoica Dartl i ja smo se neko vreme gledali utke, i njeno je dranje bilo
sasvim onakvo kao kad je dovela toga oveka.
Osim ovoga on kae, primeti ona uz lako izvijanje usne, da njegov gospodar, kako je
obaveten, sad plovi du obala panije, da je, poto je izveo sve ovo, otiao da zadovolji svoju strast
za plovidbom, dok mu i to ne dosadi. Ali to vas ne zanima. Izmeu ove dve ohole due, majke i sina,
postoji vea provalija nego ranije i malo je nade da e se premostiti, jer imaju isto srce, pa vreme
svakog od njih ini jo upornijim i nepopustljivijim. Vas ni to ne zanima, ali mene dovodi do onoga
to hou da kaem. Taj avo, od koga vi pravite anela, mislim na tu nisku devojuru, koju je on
naao negde u mulju oseke, i ona uperi u mene svoje crne oi, a strastan prst podie uvis, moda je
jo iva, jer drim da ono to je prostako teko umire. Ako jeste, vi ete sigurno eleti da se tako
dragoceno zrno bisera nae i pazi. Mi elimo to isto, da on sluajno ne bi ponovo postao njena rtva.
Utoliko nam se interesi poklapaju, te sam ja, inae spremna da joj uinim svaku pakost koju bi tako
grubo stvorenje bilo u stanju da oseti, poslala po vas da ujete to to ste uli.
Po promeni na njenom licu videh da neko dolazi iza mene. To je bila gospoa Stirford, koja mi
prui ruku hladnije nego ikad i sa vie dostojanstvenosti u dranju, ali ipak, kako opazih, i to me
dirnu, sa nekim neizgladivim seanjem na moju nekadanju ljubav prema njenom sinu. Bila se jako
promenila. Njen fini stas nije vie bio onako prav, njeno lepo lice je imalo duboke brazde, a kosa joj
je bila skoro sasvim seda. Ali je, kad sede na klupu, jo uvek lepo izgledala; dobro sam poznavao to
sjajno oko s ponosnim pogledom, koje je sijalo ak i u mojim snovima u koli.
Je li gospodin Koperfild obaveten o svemu, Rozo?
Jeste.
A je li sam uo Litimera?
Jeste; ja sam mu kazala zato ste to eleli.
Vi ste dobra devojka, Rozo. Ja sam, gospodine, izmenila nekoliko pisama sa vaim nekadanjim
prijateljem, ree ona obraajui se meni, ali mu to nije povratilo oseanje dunosti i prirodne
zahvalnosti. Ja, prema tome, u ovoj stvari i ne elim nita drugo do ono to vam je Roza kazala. Ako
se ovakvim razvojem stvari, koji moe olakati teret na dui onog estitog oveka koga ste vi doveli
ovamo (a koga mi je ao to je sve to mogu rei), moj sin moe sauvati od ponovnog padanja u
zamke prepredenog neprijatelja, utoliko bolje.
Ona se uspravi, pa se zagleda u daljinu pred sobom.
Gospoo, rekoh ja s puno potovanja, ja vas razumem. Budite sigurni da nema opasnosti da
vaim pobudama pripiem kakvo izopaeno i nametnuto znaenje. Ali ak i vama moram rei, poto
jo od detinjstva poznajem tu uvreenu porodicu, da se vi ljuto varate ako mislite da se ta devojka,
kojoj je nanesena velika nepravda, nije potpuno osvestila, i da danas ne bi sto puta radije umrla no to
bi primila ma i au vode iz ruke vaeg sina.
No, no, Rozo, ree gospoa Stirford kad ova htede da se umea. Ne mari nita. Ostavi stvar na
miru... Vi ste se, gospodine, kako ujem, oenili?
Ja odgovorih da sam se oenio pre izvesnog vremena.
I napredujete, zar ne? ivei ovako povueno slabo ta doznajem, ali ujem da izlazite na glas.
Imao sam prilino sree, rekoh ja, te vidim da se moje ime pominje s izvesnom hvalom.
Vi nemate majke? ree ona blaim glasom.
Nemam.

To je teta! odgovori ona. Ona bi se sad ponosila vama. Laku no!

Ja prihvatih ruku koju mi ona prui uz dostojanstven i strog izraz lica, i osetih da je ta ruka tako
mirna u mojoj ruci kao da joj u srcu vlada potpuni mir. Njen ponos je, izgleda, bio u stanju da utia
ak i bilo i da joj preko lica spusti veo mirnoe, kroz koji je sedei gledala daljinu pred sobom.
Dok sam odmicao od njih terasom, nisam mogao da ne opazim kako one obe, nepomine,
posmatraju predeo i kako se on zamrauje i sklapa oko njih. Ovde-onde u dalekom gradu treperila je
poneka rana svetiljka, dok je na istonoj etvrti neba jo lebdeo onaj dnevni sjaj. Ali se iz veeg dela
iroke doline koja je leala izmeu njih dizala magla kao more, koje je, meajui se s mrakom, inilo
utisak kao da svuda oko njih nadolazi voda. Imam razloga da se seam tog utiska, i mislim na njega s
uasom; jer se pre no to mi se pruila prilika da njih dve ponovo vidim, razbesnelo more popelo do
njihovih stopala.
Razmiljajui o onome to sam bio uo na taj nain, shvatio sam da se stvar mora saoptiti
gospodinu Pegotiju. Sutradan uvee otidoh u London da ga potraim. On je jo uvek lutao od mesta
do mesta s jednim jedinim ciljem da povrati svoju neaku, ali je vie boravio u Londonu nego na
kom drugom mestu. Sve sam ga ee viao u gluho doba noi kako prolazi ulicama i sve gleda nee
li meu ono malo sveta to luta po gradu tako u nevreme nai ono to se boji da nae.
Drao je stan nad malim svearevim duanom na trgu Hangerford, o kome sam nekoliko puta
govorio, i odakle je prvo i krenuo na svoj pohod oprotaja. Uputih se onamo. Kada upitah za njega,
saznadoh da jo nije izaao i da u ga nai gore.
On je sedeo i itao pored prozora, na kojem je gajio neke biljke. Soba je bila vrlo ista i uredna.
Odmah videh da je stalno dri u pripravnosti za sluaj da ona doe i da nikad ne izlazi iz nje a da ne
pomisli kako e moda Emiliju dovesti natrag. Moje kucanje nije bio uo, nego die oi tek kad mu
spustih ruku na rame.
Gosn Davide! Hvala vam, gospodine! Od srca vam hvala za ovu posetu! Sedite! Sedite! Dobro
mi doli, gospodine!
Gospodine Pegoti, rekoh ja primajui stolicu koju mi on dade. Nemojte mnogo oekivati. uo
sam neke vesti.
O Emiliji!
On nekako nervozno stavi ruku na usta, pa preblede kad upravi pogled prema meni.
Nema nikakvog obavetenja o tome gde bi mogla biti, ali nije vie s njim.
Sedeo je, gledao paljivo u mene i sluao mirno, utke, sve to sam imao da mu kaem. Dobro se
seam onog oseanja dostojanstvenosti, ak i lepote koje je u meni budila strpljiva ozbiljnost
njegovog lica, dok je, poto je polako okrenuo svoj pogled od moga, sedeo i gledao nanie, sa elom
podnimljenim o ruku. Nije me niim prekidao, nego je za sve vreme prianja ostao sasvim miran.
Izgledalo je da za celo vreme prianja prati njenu priliku, a da sve drugo puta da prolazi mimo
njega, kao da ne predstavlja nita.
Kad sam zavrio, on zakloni lice od svetlosti, pa utae i dalje. Ja sam neko vreme gledao kroz
prozor i zabavljao se biljkama.
Kako vam sve ovo izgleda, gosn Davide, upita on najzad.
Ja mislim da je iva, odgovorih ja.
Ne znam. Moda je prvi potres bio suvie grub, pa je tako u neobuzdanosti srca...! Pa i ona plava
voda, kako ju je ona zvala. Je li mogue da je tokom tolikih godina mislila o njoj zato to je ona
imala da joj bude grob?
Ovo ree zamiljeno, tihim, preplaenim glasom, pa pree preko sobice.
Ipak, dodade on, gosn Davide, ja sam tako sigurno oseao da je ona iva; tako u snu i na javi
znao da je istina da u je nai; i tako me je to vodilo napred i dralo da isto ne verujem da sam se
mogao prevariti. Ne! Emilija je iva!

I snano spusti ruku na sto, a na preplanulom licu mu se ukaza izraz odlunosti.

Moja neaka Emilija je iva, gospodine! ree on pouzdano. Ne znam otkuda i kako, ali mi
neto govori da je iva.
Dok je to govorio, izgledalo je kao da je nadahnut. Ja priekah malo dok ne bude u stanju da mi
pokloni punu panju, a onda pristupih izlaganju jedne mere koju bi, kako mi je prethodne noi palo
na pamet, bilo mudro preduzeti.
Sluajte, dragi prijatelju ... poeh ja.
Hvala, hvala vam, gospodine! ree on hvatajui mi ruku obema svojima.
Ako bi dola u London, to je vrlo verovatno, jer gde moe tako lako zaturiti trag kao u ovom
prostranom gradu, a ta bi mogla osim da se krije i zatura trag ako ne misli kui?
A kui se nee vratiti, upade on maui sumorno glavom. Da ju je ostavila od svoje volje,
moda bi i dola, ali ne ovako, gospodine.
Ako bi dola ovamo, rekoh ja, mislim da ovde ima jedna osoba koja e je verovatnije pronai
nego ma ko drugi na svetu. Seate li se hrabro sluajte ovo to u vam sada rei i mislite na svoj
veliki cilj seate li se Marte?
Iz nae varoi?
Pored njegovog lica nije mi bio potreban nikakav drugi odgovor.
Znate li da je ona u Londonu?
Viao sam je po ulicama, ree on i sav se strese.
Ali vi ne znate, rekoh ja, da je Emilija bila milostiva prema njoj, uz Hamovu pomo, dugo pre
nego to je pobegla od kue. A ne znate ni to da je ona prislukivala na vratima kad smo se mi ono
sreli na ulici one noi i razgovarali u onoj sobi prekoputa.
Gosn Davide? viknu on zaueno. One noi kad je onako padao sneg?
One noi. Odonda je nikad vie nisam video. Poto sam se rastao od vas, vratio sam se da
govorim s njom, ali nje vie nije bilo. Nisam onda voleo da vam govorim o njoj, a ne volim ni sada;
ali ona je ta osoba na koju mislim i s kojom bi trebalo da stupimo u vezu. Razumete li me?
Isuvie dobro, gospodine, odgovori on. Bili smo spustili glasove skoro do apata, pa tako i
produismo.
Velite da ste je viali. Mislite li da biste je mogli nai? Ja bih mogao raunati samo na sluaj.
Ja, gosn Davide, mislim da znam gde je treba traiti.
Ve je pao mrak. Poto smo sad zajedno, hoete li da izaemo, pa da pokuamo da je naemo.
On pristade, pa se stade spremati da poe sa mnom. Pravei se da ga ne gledam ta radi, videh
koliko briljivo sprema sobu, nameta sveu i sredstvo da je pripali tako da budu pri ruci, ureuje
postelju i, najzad, iz jedne fioke vadi sa jo neto drugog odela jednu njenu briljivo savijenu haljinu
(seam se da sam je viao na njoj) i jednu ensku kapu, pa sve to nameta na stolicu. Ne ree nita o
tom odelu, pa ne rekoh ni ja. Ono je, bez sumnje, ve mnogo veeri tako ekalo na nju!
Bilo je vreme, gosn Davide, ree on dok smo silazili, kad sam ja tu devojku Martu smatrao
skoro za blato na Emilijinoj obui. Neka mi bog oprosti; sada je drukije!
I dok smo tako ili, ja upitah za Hama, neto da ga zagovorim, , neto iz line radoznalosti. On mi
skoro istim reima kao i pre saopti da je Ham sasvim isti i da ivi, ali kao da ne mari za ivot, i da je
omiljen kod sviju.
Upitah ga ta misli, kako je Ham raspoloen prema uzroku njihovih nesrea. Je li to raspoloenje
opasno? ta misli, na primer, da bi Ham uradio kad bi se sreo sa Stirfordom?
Ne znam, gospodine, odgovori on. I ja sam esto mislio o tome, ali nisam mogao nita
smisliti.
Podsetih ga na ono jutro kad smo nas trojica bili na alu.
Seate li se, rekoh ja, onog nekog bezumnog izraza s kojim je gledao na puinu i govorio o

,kraju sveta?
Kako da se ne seam! ree on.
ta vam se ini, ta je time mislio?
Gosn Davide, odgovori on, ja sam mnogo puta postavljao sebi to pitanje, ali nisam naao
odgovora. A ima jedna zanimljiva stvar; iako je on toliko paljiv, ja se ne bih lako usudio da mu
dovedem misli na tu stvar. On meni nije nikad rekao ni jednu jedinu re koja ne bi bila pokorna kako
samo moe biti, pa nije verovatno ni da bi sada drukije poeo govoriti sa mnom; ali u njegovoj
glavi, tamo gde te misli lee, nije ni blizu tiha voda. Duboko je to, gospodine, i ja tu ne mogu
sagledati dna!
Imate pravo, rekoh ja, i to me ponekad baca u brigu.
I mene isto tako, gosn Davide, odgovori on, ak i vie, uveravam vas, nego njegovo smelo
ponaanje, iako oboje dolazi usled promene u njemu. Nisam siguran da bi ma u kakvoj prilici uinio
neko nasilje, ali bih ipak voleo da se njih dvojica ne sretnu.
U grad smo uli kroz Templ-Bar. Vie nije govorio, ve samo iao pored mene i sav se predavao
jedinom cilju svog portvovanog ivota, te koraao, tiho unosei u to sve svoje sposobnosti, to je od
njega stvaralo samotnog prolaznika i usred gomile sveta. Nismo bili daleko od mesta Blek-Frajars,
kad on okrete glavu i pokaza jednu ensku priliku koja je brzo odmicala suprotnom stranom ulice. Ja
odmah videh da je to prilika koju traimo.
Preosmo preko ulice, pa pourismo prema njoj, kad se ja prisetih da bi ona moda bila
raspoloenija da pokae ensko interesovanje za tu izgubljenu devojku ako bismo joj se obratili na
nekom mirnijem mestu, slobodnom od gomile, i gde bismo manje privlaili panju. Ja stoga
predloih svom drugu da joj se jo ne obraamo, nego da idemo za njom, pri emu me je rukovodila
i potajna elja da vidim kuda ide.
On pristade i mi je stadosmo pratiti na izvesnom odstojanju, nikako je ne gubei iz vida, ali i ne
prilazei joj blie, poto se ona esto osvrtala oko sebe. Jednom zastade da slua vojnu muziku, te
tako zastadosmo i mi.
Ila je tako vrlo dugo, a mi stalno za njom. Po tome kako se drala izvesnog puta, videlo se da ide
nekom odreenom cilju, te me to, pa i injenica da se drala ivih ulica, a valjda i udna privlanost
tajanstvenosti i misterioznosti koju ovek osea dok prati koga bilo, natera da se drim svog
prvobitnog plana. Najzad ona skrete u jednu mrtvu, mranu ulicu gde se buka svetine gubila, te ja
rekoh: Sad moemo govoriti s njom, i ubrzavi korake, poosmo pravo za njom.

GLAVA XLVII
MARTA

Sad smo bili sili do Vestminstera. Pratei nju bili smo se vratili nazad, jer smo je sreli kako ide
prema nama, a Vestminsterska opatija je bila taka na kojoj ona ode iz svetlosti i buke ivih ulica.
Poto se oslobodila dveju struja prolaznika, koje su ile od mosta i prema njemu, ona produi tako
brzo, da je mi, usled toga i usled nae udaljenosti u trenutku kad je skrenula, pristigosmo tek kad smo
zali u uzanu uliicu kraj vode, kod Midlbenka. Ona ba u tom trenutku pree preko ulice, kao da bei
od uma koraka koje uje tako blizu iza sebe, pa i ne osvrui se poe jo bre.
Kada kroz neku pustu gvozdenu kapiju, gde su bila smetena za no neka teretna kola, ugledah
reku, samo to se ne ukoih na mestu. Dodirnuh svoga druga ne govorei nita, pa obojica odustasmo
od toga da preemo ulicu za njom, nego poosmo suprotnom stranom, drei se to smo vie mogli
senke od kua, ali pratei je izbliza.
U ono vreme je na kraju te uske ulice postojala, a postoji i danas dok ovo piem, neka mala drvena
atrlja, verovatno sklonite za skelu. Ona lei ba na onome mestu gde ulica prestaje, a gde poinje
put izmeu niza kua i reke. im stie dotle i ugleda vodu, ona zastade kao da je stigla svojoj kobi, i
poe polako ii obalom reke zurei u nju.
Ja sam celim putem dotle pretpostavljao da ona ide nekoj kui, i ak sam gajio neku nejasnu nadu
da ta kua moe imati neke veze sa onom izgubljenom devojkom. Ali me je onaj jedan trenutni
pogled na tamnu reku kroz onu kapiju nekako nagonski pripravio na misao da ona ne ide nikud dalje.
Taj kraj je u to vreme bio vrlo turoban; tako muan, alostan i pust nou, da mu nije bilo ravna u
Londonu. Na neveselom, pustom drumu, blizu velike, gole tamnice, nije bilo ni gatova, ni kua. Pod
zidovima tamnice, u jarku pokrivenom abokreinom, taloilo se blato. Travuljine i bujan korov
iikljali su po barovitom zemljitu svuda unaokolo. Na jednom mestu trunuli su leevi kua
zlosreno zapoetih i nikad dovrenih. A na drugom, opet, zemlja je bila prekrivena zaralim
gvozdenim udovitima, parnim kotlovima, tokovima, ekrcima, dizalicama, cevima, peima,
lengerima, gnjurakim zvonima, krilima vetrenjaa i bogzna kakvim jo neobinim predmetima koje
je tu nagomilao ko zna kakav pekulant i koji su se tu valjali u praini kao da se trude da se sakriju,
poto su usled svoje teine i vlanog zemljita ve bili upola propali u zemlju. Tresak i blesak raznih
plamenih fabrika na obali reke irio se kroz no da uznemiri sve osim gustog i neprekidnog dima
koji je kuljao iz njihovih dimnjaka. Kroz glib i pitalinu vodili su do same vode u oseci ljigavi
propusti i nasipi koji su krivudali izmeu gomile balvana zaodenutih odvratnom lepljivom, ljigavom
materijom slinom zelenim kosama, dok su se razbacani ostaci prologodinjih plakata koje nude
nagrade za nalaenje utopljenika leprali iznad znakova najvieg vodostaja. Postojala je neka pria o
tome kako se tu negde nalazi i neka jama iskopana u vreme velike morije, pa je izgledalo kao da je iz
nje neko kuno zraenje zarazilo itav kraj. Ili se, izgleda, taj kraj natenane raspadao i poeo najzad
da lii na neku pononu moru usled nanosa zagaene reke.
Devojka za kojom smo doli dotle sie na samu obalu kraj vode i stajae usred te none slike
osamljena i mirna, zagledana u vodu, kao da je i ona sama nanos koji je reka izbacila i ostavila da tu
istrune i da se raspadne.
Bilo je tu i nekoliko amaca i dereglija nasukanih u blatu, i to nam pomoe da joj se primaknemo
na nekoliko jardi, a da nas ona ne opazi. Tada dadoh znak gospodinu Pegotiju da ostane na svom
mestu, a ja izaoh iz senke da govorim s njom. Drhtao sam dok sam prilazio toj osamljenoj prilici,
jer mi uli silan strah ta sumorna meta njenog odlunog peaenja i nain na koji je stajala skoro u

najdubljoj senci gvozdenog mosta i gledala u svetlosti koje su se izlomljene odraavale na snanoj
matici.
Mislim da je razgovarala sama sa sobom. Iako se bila zanela gledajui u vodu, znam sigurno da
joj je al spao s ramena i da je umotavala ruke u njega nekako nemarno i kao u zanosu, vie kao
mesear nego kao budna osoba. Znam i ne mogu zaboraviti da je u njenom neobuzdanom ponaanju
bilo neega to mi nije nimalo jemilo da nee skoiti u vodu pred mojim oima, sve dok je ne
dohvatih rukom za miicu.
U tom istom trenutku rekoh:
Marta!
Ona vrisnu uplaeno i stade se otimati s toliko snage, da sumnjam da bih je ja sam zadrao. Ali se
na nju spusti jedna ruka snanija od moje, a kad podie svoje uplaene oi i vide ija je to ruka, ona
se samo jo jednom tre, pa se skljoka izmeu nas dvojice. Prenesosmo je dalje od vode do nekog
suvog kamenja i tu je spustismo da plae i jeca. Posle nekog vremena ona sede meu kamenje drei
rukama svoju kukavnu glavu.
O ta reka! viknu ona uzbueno. O, ta reka!

Mir! Mir! rekoh ja. Stiajte se!

Ali ona je neprestano ponavljala te iste rei, jednako viui: O ta reka!, stalno i jednako.
Znam da je ona kao i ja! viknu odjednom. Znam da je prirodno drutvo ovakvima kao to sam
ja. Znam da i ona dolazi iz istih krajeva zemlje, gde nekad u njoj nije bilo nieg runog, pa se vue
kroz gadne, prljave i bedne ulice, da kao i moj ivot ode prema irokom moru, vazda uzburkanom, te
oseam da i ja moram s njom!
Nisam znao ta je oajanje sve dok nisam uo glas kojim je izgovarala te rei.
Ne mogu da se odvojim od nje. Ne mogu da je zaboravim. Ona mi je u pameti i danju i nou. To
je jedino na celom svetu to sam ja, i to je za mene. O, ta uasna reka!
Meni u glavi sinu misao da bih moda na licu svoga druga, dok je tako gledao u nju, mogao

proitati istoriju njegove neake ak i da nisam nita znao tome. Nisam nikad video, ni na slici ni u
stvarnosti, tako upeatljivo smeanu grozu i saaljenje. Drhtao je kao da e svakog asa pasti, a
njegova ruka ja je dodirnuh jer me njegov pogled poplai bee hladna kao u mrtvaca.
Ona je sad izvan sebe, priapnuh ja. Kroz kratko vreme e drukije govoriti.
Ne znam ta bi on rekao da mi je odgovorio. On uini nekakav pokret ustima, mislei, izgleda, da
je neto kazao, ali samo prui ruku i pokaza na nju.
Nju sad obuze nov nastup neobuzdanog plaa i ona ponovo sakri lice u kamenje, te je leala pred
nama kao slika i prilika ponienja i propasti. Svestan da moramo priekati da to stanje proe, pa da
tek onda moemo govoriti s njom s nekakvom nadom, ja se usudih da ga zadrim kad on htede da je
podigne, te ostadosmo tako, utke, dok se ona malo ne primiri.
Marta, rekoh ja tada saginjui se i pomaui joj da se pridigne, jer je ona, izgleda, elela da
ustane, kao da namerava da ode odatle, ali je bila slaba, te se zavali i nasloni na jedan amac. Znate li
ko je ovo sa mnom?
Ona ree tako tiho da se jedva ulo:.
Znam.
Znate li da smo dugo ili za vama veeras?
Ona mahnu glavom. Nije gledala ni u njega ni u mene, nego stajala skrueno, drei nekako
nesvesno eir i al u jednoj ruci, dok je drugu stisnutu pritiskivala na elo.
Jeste li se dovoljno pribrali, rekoh ja, da moete govoriti o jednoj stvari koja vas je toliko
zanimala, uzdam se u blagog boga da se toga seate, one snene noi?
Ona opet udari u jecanje i pomrmlja neku nerazgovetnu zahvalnost to je onda nisam oterao s
vrata.
Ne elim nita da kaem o sebi, ree posle nekoliko trenutaka. Ja sam nevaljalo i propalo
stvorenje. Nemam nikakve nade. Ali kaite njemu, gospodine, bila je ustuknula od njega, sem ako
niste suvie neraspoloeni prema meni, da ja nikako nisam uzrok njegove nesree.
To nije niko nikad ni pomislio o vama, odgovorih ja od srca, ozbiljno, odazivajui se na taj
nain na duboku zbilju njenih rei.
Vi ste, ako se ne varam, ree ona drhtavim glasom, doli u kuhinju one noi kad se ona onako
smilovala na mene i kad je bila tako blaga prema meni; nije beala od mene kao drugi, i tako mi je
ljubazno ukazala pomo! Jeste li vi to bili gospodine?
Jesam, odgovorih ja.
Ja bih ve odavno bila u reci, ree ona i pogleda prema vodi s nekim stranim izrazom, da mi
je na dui leao ma kakav greh prema njoj. Ne bih se; mogla uzdrati da se ne bacim u tu reku ni
jedne jedine zimske noi, da nisam bila ista od svakog uea u tome!
Uzrok njenog bekstva je dobro poznat, rekoh ja. Mi potpuno verujemo da vi niste nimalo krivi,
da tu nema vaeg uea. Mi to upravo znamo.
O, moda bi bilo mnogo bolje za nju da sam imala bolje srce! viknu devojka sa gorkom
alou; jer je ona uvek bila dobra prema meni! Nikad mi nije rekla nijednu neprijatnu i neuputnu
re. Zar je verovatno da bih ja mogla pokuati da od nje napravim ovo to sam sama, kad tako dobro
znam ta sam! Kad sam izgubila sve to ivot ini dragim, najtee mi je padalo to to sam se zanavek
rastala od nje!
Gospodin Pegoti, koji je stajao jednom rukom naslonjen na ivicu amca i oborenih oiju, prinese
slobodnu ruku pred lice.
A kad sam saznala od nekog iz nae varoi ta se pre one snene noi dogodilo, viknu Marta,
najemernija mi je misao u dui bila da e se svet seati kako se ona druila sa mnom, pa da e rei
da sam je ja pokvarila! A ja bih, bog mi je svedok, i ivot dala samo da joj povratim njeno dobro
ime!

Nenaviknuti na ikakav nadzor s njene strane, bol i kajanje provalie, te se ona poe strano muiti.
Dati ivot! Pa to ne bi bilo mnogo! ... ta drugo da kaem? ivela bih! viknu ona. ivela bih
samo zato da ostarim na prokletim ulicama, i da skitam unaokolo dok me se svako kloni u mraku, i
da gledam kako dan svie po jezivim obrisima kua, i da se seam kako je nekad to isto sunce
obasjavalo moju sobicu i budilo me! Uradila bih ak i to, samo da je spasem!
Spustivi se na kamenje, ona uze po nekoliko u svaku ruku, pa ih stade stezati kao da hoe da, ih
zdrobi. Stalno se izvijala u neki novi stav, krutila ruke, lomila ih ispred lica, kao da eli da odstrani
od oiju i ono malo svetlosti to je bilo, i obarala glavu kao da joj je preteka od nesnosnih
uspomena.
A ovako, ta moe od mene biti! ree ona borei se tako sa oajanjem. Kako mogu i dalje
iveti ovakva kakva sam, samotno i prokleto stvorenje i za sebe samu, a iva sramota za svakog
drugog kome se primaknem!
Odjednom se okrete mome drugu:
Zgazite me! Ubijte me! Dok je ona bila va ponos, vi ste smatrali da u joj naneti zlo ako se samo
oeem o nju u prolazu na ulici. Vi ne moete verovati a kako biste i mogli? nijednome slovcu
koje ujete iz mojih usta. Vas bi ak i sad izjela sramota kad bi ona progovorila ma i jednu re sa
mnom. Ja se ne tuim. Ja i ne velim da smo ja i ona isto. Znam da je velika, ogromna razlika izmeu
nas. Ja samo kaem, pored sve grenosti i bede koja mi pritiskuje glavu, da sam joj zahvalna iz dna
due i da je volim! O, nemojte misliti da je u meni unitena sva sposobnost da volim! Odgurnite me
kao to me je ceo svet odgurnuo! Ubijte me to sam ovakva kakva sam, i to sam je ikad upoznala, ali
ne mislite to o meni!
Dok je tako neobuzdano i rastrojeno preklinjala gospodina Pegotija, on je gledao u nju; a kad
uuta, on je blago podie.
Marta, ree gospodin Pegoti, ne dao mi bog da ja budem va sudija! Ne dao mi bog da ja
budem to, devojko, kod tolikih drugih ljudi! Vi ni upola ne znate kakva se promena izvrila u meni
tokom vremena kad mislite da je to mogue. Eto, on zastade malo, pa nastavi, vi ne razumete
otkuda to da ovaj ovde gospodin i ja elimo da govorimo s vama. Ne razumete kakav cilj stoji pred
nama. Sad sluajte!
Dejstvo njegovih rei bilo je potpuno. Stajala je pred njim uzmiui, kao da se boji da se sukobi s
njegovim pogledom, ali se njena oajna tuga pritajila i uutala.
Ako ste uli, ree gospodin Pegoti, poneto od onoga to smo gosn David i ja govorili one
noi kad je onako jako padao sneg, onda znate da sam ja iao, kuda sve nisam iao, da traim svoju
dragu neaku. Svoju dragu neaku, ponovi on odluno, jer mi je ona sad jo draa, Marta, nego to
mi je ranije ikad bila.
Ona pokri lice rukama, ali ostade mirna.
uo sam kako je govorila, ree gospodin Pegoti, da ste vi rano ostali bez oca i bez majke, i
bez ikoga svoga ko bi vam njih zamenio na grubi primorski nain. Moe biti da ete onda moi da
zamislite kako biste i vi, da ste imali nekog takvog prijatelja, doli do toga da ga vremenom zavolite,
i kako je moja neaka bila meni kao ki.
Kako je ona utala i drhtala, on je paljivo ogrte alom, poto ga je radi toga podigao sa zemlje.
I po tome, ree on, ja znam ujedno i da bi ona ila sa mnom do na kraj sveta samo kad bi me
mogla opet videti; kao to znam da bi pobegla do na kraj sveta samo da me ne vidi. Jer iako ona nema
razloga da sumnja u moju ljubav, i ne sumnja... ne sumnja, ponovi on s mirnim pouzdanjem u
istinitost toga to govori stid se umeao i razdvaja nas.
Ja sam u svakoj rei njegovog prostog i dirljivog izraavanja itao nov dokaz da je on o tom
predmetu razmiljao u svim oblicima u kojima se on moe javiti.
Po naem raunu, nastavi on, po raunu ovoga gosn Davida i mome, ona e se jednog dana

pojaviti da ivi svojim samotnim ivotom ovde u Londonu. Mi drimo, gosn David i ja i svi ostali,
da ste vi nevini u svemu to se s njom dogodilo, isto koliko i neko neroeno dete. Rekli ste kako je
bila dobra, prijatna i blaga prema vama. Znao sam da jeste, bog joj svako dobro dao! Znao sam da je
ona takva prema svakome. Vi ste joj zahvalni i volite je. E, pa pomozite nam koliko god moete da je
naemo, tako vam bog pomogao!
Ona brzo pogleda u njega, i to prvi put, kao da jo ne veruje u ono to joj on govori.
Zar verujete meni? upita ona tiho, glasom punim uenja.
Potpuno i neogranieno! odgovori gospodin Pegoti.
Da govorim s njom ako bih je ikad nala, da joj pruim utoite, da ga s njom podelim; pa da
onda bez njenog znanja doem vama da vas dovedem njoj? upita ona urno.
Mi obojica odgovorismo:
Da.
Ona podie pogled, pa sveano izjavi da e se predano i verno posvetiti tom zadatku. Da se nee
nikad pokolebati, nikad skrenuti od njega, da ga se nee nikad odrei, sve dok bude bilo neke nade.
Ako mu ne bude verna, neka je on, taj cilj koji sad ima u ivotu i koji je vezuje za neto u emu nema
niega runog, neka je on, kad je bude naputao, ostavi jo propaliju i oajniju ako to uopte moe
biti nego to je ove noi kraj ove reke, i neka joj svaka pomo, i ljudska i boanska, bude
uskraena na veki vekova!
Glas joj skoro nije bio jai od daha, i nije se obraala nama, ve nonom nebu. Zatim ostade
sasvim mirna, gledajui u tamnu vodu.
Mi tada naosmo za shodno da joj kaemo sve to smo znali. Ispriao sam joj sve sasvim potanko.
Ona je sluala s ogromnom panjom, menjajui esto izraz lica, ali je u svima tim izrazima bilo one
iste reenosti. Oi bi joj se ponekad napunile suzama, ali ih je suzbijala. Izgledalo je kao da joj se duh
bio sasvim izmenio, te nikako ne moe da miruje.
Kad smo joj sve ispriali, ona upita kako bi mogla stupiti s nama u vezu ako se javi potreba. Ja joj
pod jednom mutnom svetiljkom na ulici ispisah nae adrese na listiu hartije, koji sam iupao iz
svoje belenice, pa joj dadoh, a ona ga stavi u svoja jadna nedra. Upitah, je gde stanuje. Ona posle
kratkog utanja ree da nigde ne ostaje dugo. Bolje je da se ne zna.
Poto me gospodin Pegoti apatom podseti na neto to je i meni samom bilo palo na pamet,
izvadih novanik, ali je nisam mogao privoleti da primi novac, niti mogoh izvui iz nje obeanje da
e ga bar drugi put primiti! Predoio sam joj da se za oveka gospodin-Pegotijevog stanja ne moe
rei da je siromaan, i da e nas obojicu vreati pomisao da je zaposlena tim traenjem, a da ivi od
svojih sredstava. Ali se ona ne pokoleba. U tom pogledu je njegov uticaj na nju bio isto toliko
nemoan koliko i moj. Ona mu toplo zahvali, ali ostade neumoljiva.
Moda e se nai kakav posao, ree ona. Pokuau.
Primite bar neku malu pomo, odgovorih ja dok ne pokuate.
Ja za novac ne bih mogla raditi ono to sam obeala, odgovori ona. Ne bih mogla primiti ni
kad bih skapavala od gladi. Kad biste mi dali novac, vi biste mi oduzeli poverenje, oduzeli cilj koji
ste dali mom ivotu, oduzeli jedinu izvesnost koja me spasava od reke.
Za ime velikog sudije, rekoh ja, pred koga emo i vi i svi mi stati na dan stranog suda, okanite
se te grozne misli! Svi smo mi u stanju da inimo dobro, samo ako hoemo!
Ona uzdrhta, usna joj zaigra, a lice postade blee dok je odgovarala:
Moda je vaim srcima bilo naloeno da jedno emerno stvorenje sauvate da bi se pokajalo.
isto me hvata strah kad to pomislim: izgleda suvie drsko! Ako bi ita dobro proizalo od mene, ja
bih se poela nadati, jer je dosad od mojih postupaka proizilazilo samo zlo. Sada e se posle toliko
vremena prvi put meni, koja imam tako kukavan ivot, ukazati poverenje, onim to ste mi vi naloili
da pokuam. Ne znam nita drugo i ne mogu rei nita vie.

I opet zadra suze koje joj potekoe, pa pruivi drhtavu ruku i dodirnuvi gospodina Pegotija,
kao da je u njemu neka blagotvorna mo da isceljuje, ode svojim alosnim putem. Videlo se na njoj
da je bolesna, verovatno ve due vremena. Kako sam je izbliza posmatrao, opazio sam da je
iznurena i da joj upale oi izraavaju oskudicu i patnju.
Ili smo neto malo za njom, poto nas je put vodio u istom pravcu, sve dok se ne vratismo u
osvetljene i ive ulice. Imao sam tako potpuno poverenje u njenu izjavu, da rekoh gospodinu Pegotiju
da e, ako je i dalje pratimo, moda izgledati da u samom poetku pokazujemo nepoverenje prema
njoj. Poto je i on bio istog miljenja i tako isto siguran u nju, pustismo je da ode svojim putem, a mi
poosmo svojim, to jest prema Hajgeitu. On pree sa mnom vei deo puta, a kad se rastadosmo,
molei se bogu da nam ovaj novi korak uspe, na njegovom sam licu jasno itao saaljenje, bolno
saaljenje, koga nije bilo maloas.
Bila je ve pono kad stigoh kui. Doao sam do svojih vratnica i tu zastao oslukujui duboko
zvono sa crkve Sv. Pavla, iji je zvuk, ini mi se, leteo prema meni kroz brujanje mnotava drugih
satova koji su iskucavali, pa se u isto vreme iznenadili kad videh da su vrata na kuici moje tetke
otvorena i da neka slaba svetlost iz hodnika pada preko ulice.
Mislei da moja tetka ima nov nastup svog starog straha, te moda posmatra kako se iri neki
uobraeni poar negde daleko, pooh da govorim s njom. Ali se jako iznenadih kad videh da u maloj
bati stoji neki ovek.
U ruci je drao au i bocu i ba u taj mah pio. Ja naglo zastadoh izmeu gustog lia napolju, jer
je mesec ve bio izaao, iako zamraen, i odmah poznadoh onog oveka o kome sam nekad mislio da
je privienje gospodina Dika i koga sam s tetkom jednom sreo na ulici u gradu.
Nije samo pio, nego i jeo, i to izgleda jeo kao sasvim pregladneo ovek. Osim toga je radoznalo
zagledao kuicu, kao da je sad prvi put vidi. Poto se sae da spusti bocu na zemlju, on pogleda
navie u prozore i oko sebe, ali nekako kriom i bojaljivo, kao da eli da to pre ode.
Svetlost iz hodnika se za asak zamrai, pa izae moja tetka. Bila je uzrujana i tutnu oveku u
rukav neki novac. uh kako zveknu.
ta mi je to? upita on.
Ne mogu da odvojim vie, odgovori tetka.
Onda ne mogu ii, ree on. Evo ti ga! Uzmi ga natrag, slobodno.
Nevaljale! odgovori tetka veoma uzbuena. Kako moe tako da postupa sa mnom? Ali zato
i pitam? To ini zato to zna kako sam slaba! Da se zauvek oslobodim tvojih poseta, treba samo da
te prepustim onome to si zasluio.
Pa zato me ne prepusti onome to sam zasluio? ree on.
I to ti pita! odgovori tetka. O, kakvo li je to tvoje srce?
On je stajao natmuren, zveckao novcem i vrteo glavom, pa najzad ree:
Je li ovo sve to si naumila da mi da?
To je sve to mogu da ti dam, ree tetka. Ti zna da sam pretrpela gubitke, te sam siromanija
nego to sam bila. To sam ti ve kazala. Poto si to ve dobio, zato mi zadaje bol terajui me da te
gledam jo koji trenutak; da gledam ta se nainilo od tebe!
Otrcao sam se i te kako, ako to misli, ree on. ivim kao sovuljaga.
Oteo si mi vei deo svega to sam ikad imala, ree tetka. Uinio si da mi se za godine i godine
srce zatvori prema celom svetu. Lagao si me, bio nezahvalan, svirep. Idi i kaj se za to! Nemoj da mi
nanosi nove uvrede i patnje, dosta si ih naneo!
Eh! odgovori on, sve je to lepo i krasno... Dobro! to mi je, tu mi je! Moram se time zasad
zadovoljiti!
On se, izgleda, nekako protiv svog obiaja zastideo tetkinih gnevnih suza, te poe pogureno iz
bate. Ja uinih dva-tri brza koraka kao da sam ba stigao, pa ga sretoh na samim vratnicama i uoh

im je izaao. U prolazu izbliza pogledasmo jedan drugog, i to ne ba ljubazno.

Tetka, rekoh brzo, ovaj ovek vas opet uznemiruje! Dopustite da govorim s njim. Ko je to?
Dete, ree moja tetka uzimajui me za ruku, hodi unutra i ne govori mi nita, jedno deset
minuta.
Posedasmo u malom salonu. Tetka se skloni iza okrugle, zelene lepeze iz starih dana, privrene
za naslon od stolice, pa je ponekad brisala oi, otprilike etvrt sata. Posle toga izae i sede pored
mene.
Trote, ree tetka mirno, ono je moj mu!
Va mu, tetka! Ja sam mislio da je on umro.
Umro za mene, odgovori tetka, ali je iv.
Ja sam zaprepaeno utao.
Betsi Trotvud ne izgleda ba tako zaljubljivo stvorenje, ree moja tetka pribrano, ali je bilo
vremena, Trote, kad je beskrajno verovala u tog oveka. Kad ga je volela, Trote, toliko da vie nije
bilo mogue. Kad nije bilo dokaza odanosti i ljubavi koji mu ne bi dala. On joj se oduio time to joj
je upropastio imanje i skoro joj opustoio srce. Zato je svako oseanje te vrste jednom zasvagda
spustila u grob, pa grob popunila zemljom i zaravnila.
Draga, dobra tetka!
Napustila sam ga, nastavi tetka sputajui kao obino svoju ruku na moju plemenito. Posle
ovoliko vremena smem slobodno rei, Trote, da sam ga ostavila plemenito. On je bio prema meni
tako svirep, da sam mogla dobiti razvod pod vrlo povoljnim uslovima za sebe, ali nisam. On je brzo
spiskao sve to sam mu dala, srljao sve nie i nie, i oenio se nekom drugom enom. Mislim da je
postao pustolov, kockar, varalica. Kakav je sad, to si i sam video. A bio je vrlo lep ovek kad sam se
udala za njega, ree tetka s prizvukom nekadanjeg ponosa i divljenja u glasu, i verovala sam mu...
bila sam budala ... da je olienje asnosti!
Tu mi stee ruku i odmahnu glavom.
Sad vie ne znai nita za mene, Trote, i manje nego nita. Ali mu s vremena na vreme, kad se
pojavi, dajem vie novca no to mogu da odvojim samo da ide, to vie volim nego da dopustim da
bude kanjen za svoje prestupe, jer bi do toga svakako dolo kad bi se proskitao ovuda. Bila sam luda
kad sam se udala za njega, pa sam i sad u tom pogledu neizleiva budala, te za ljubav one vere u njega
koju sam nekad imala, ne bih htela da vidim kako se grubo postupa ni sa senkom mojih nekadanjih
matanja. Jer sam ga od srca volela, Trote, ako je ikad ena volela od srca!
Tu tetka uz dubok uzdah zavri razgovor o tom predmetu gladei haljinu.
Eto, dragi moj! ree ona. Sad zna poetak, sredinu i kraj, i sve o toj stvari. O tome neemo
nikad vie govoriti, niti e ti, razume se, govoriti bilo kome. To ti je moja runa i tuna istorija i mi
emo je zadrati za sebe, Trote!

GLAVA XLVIII
DOMAE STVARI

Radio sam naporno na svojoj knjizi, ne doputajui da mi to ometa savesno vrenje mojih dunosti
u redakciji; i knjiga izie i postie veliki uspeh. Mene nisu zanele hvale koje su mi zagluivale ui,
iako nisam nikako bio neosetljiv prema njima, jer ne sumnjam da sam o svom delu imao mnogo
bolje miljenje no iko drugi. Posmatrajui ljudsku prirodu, uvek sam zapaao da se ovek koji ima
iole razloga da veruje u sebe nikad ne razmee pred drugima da bi oni poverovali u njega. Iz tog sam
razloga i ja zadrao svoju skromnost, prosto iz potovanja sebe sama, te sam se, to su me vie
hvalili, sve vie trudio da tu hvalu i zasluim.
Meni nije cilj da u ovim zapisima, iako su oni u drugim glavnim stvarima moje pisane uspomene,
dosledno izloim istoriju svojih knjievnih dela. Ona govore sama za sebe, te ih preputam njima
samima. A kad spomenem uzgred poneko, inim to samo da oznaim svoje napredovanje.
Poto sam ve imao izvesne osnove za verovanje da su me priroda i sluaj napravili piscem, ja,
sam se s puno pouzdanja drao tog svog poziva. Inae, da tog pouzdanja nije bilo, ne bih se bavio tim
zanatom, nego bih svoje snage uloio u drugi kakav pokuaj; nastojao bih da pronaem ta su
priroda i sluaj stvarno stvorili od mene, pa bih radio to i nita drugo.
Pisao sam i u listu, a i inae, i imao sree u tome, pa sad, posle novog uspeha, zakljuih da imam
da se oslobodim dosadnih debata. I tako sam jedne radosne veeri poslednji put izbeleio ta su sve
nasvirale parlamentarne gajde da tu muziku odonda nikad vie ne sluam; iako jo uvek u
listovima prepoznajem ono staro drndanje bez ikakve znatnije promene u toku celog bogovetnog
zasedanja, osim, moda, kad se sednica otegne, pa ga ima vie no obino.
Sad piem o onom vremenu kad je, kako mi se ini, bila prola godina i po od moje enidbe. Posle
nekoliko raznih pokuaja, digli smo ruke od voenja kue kao od slabo unosnog posla. Kua se
vodila sama, a mi smo drali mlaeg slugu, paa. Glavna uloga tog naeg dvorjanina bila je da se
svaa s kuvaricom, u emu je bio pravi Uitington{40} bez make, a takoe i bez trunke izgleda da
postane lordmer.
Toga naeg iricu je, ini mi se, stalno tukao grad od erpenja i lonaca. Sav mu je ivot proticao u
pravljenju uda i pokora. Odjednom bi stao da drei i da priziva u pomo u najnezgodnijim
prilikama kad bismo na primer, imali malo drutvo na veeri, ili nekoliko prijatelja, pa bi izleteo
iz kujne dok bi za njim leteli razni gvozdeni projektili, eleli smo da ga se otresemo, ali nam je on
bio toliko privren da nije hteo ni da uje za to. Bio je to kmezav deko, pa bi udario u tako jezivu
kuknjavu im bi se samo nagovestilo neto o prekidanju odnosa izmeu nas, da smo bili prinueni da
ga zadrimo. Nije imao majke, niti sam ikad mogao pronai nekog od njegovog roda, osim jedne
sestre koja je pobegla u Ameriku istog trenutka kad smo joj ga skinuli s vrata, te je tako pustio koren
kod nas kao neko grozno i podmetnuto nahoe. Bio je veoma svestan tog svog nesrenog stanja, pa je
uvek brisao oi rukavom od kaputa, ili zastajao da se usekne u krajnji ugao neke svoje maramice,
koju nikad nije potpuno vadio iz depa, ve je uvek tedeo i drao u potaji.
Taj nesreni deko, pogoen u zao as po nas za platu od est i po funti na godinu, bio je za mene
izvor stalnih nevolja. Gledao sam kako raste a ikao je taj kao kakav korov i sve sam strepeo
da u doekati vreme kad e poeti da se brije, pa sam ak strepeo da e u mojoj slubi i oelaviti i
osedeti. Nisam mogao da zamislim da emo ga se ikad otarasiti, a kad sam se prenosio u budunost,
pomiljao sam kakva e mi to biti beda na vratu kad bude starac.
Ni pomislio nisam da e me ba sami postupci tog nesrenika izvui iz bede. Jednog lepog dana

ukrao je Dorin zlatni sat, koji, kao i sve ostalo u naoj kui, nije imao svog odreenog mesta pa ga je
unovio, a zatim itav iznos potroio (uvek je bio malouman) na neprekidno vozanje na krovu
omnibusa izmeu Londona i Aksbrida. Odveli su ga u Bou-strit, koliko se seam, posle zavrenog
petnaestog putovanja i nali kod njega jo etiri i po ilinga i jednu polovnu frulu, u koju nije znao da
svira.
To iznenaenje i njegove posledice mnogo bih lake podneo da njega nije obuzelo pokajniko
raspoloenje. Ali se on zaista skrueno kajao, i to na osobit nain; ne odjednom, nego na rate. Na
primer, drugog dana posle onog dana kad sam morao da predstanem da bih podigao tubu protiv
njega, on nam otkri neto u vezi sa jednom putnom korpom u podrumu za koju smo mi drali da je
puna vina, a u kojoj nije bilo nieg osim boca i epova. Mislili smo da je sad skinuo teret s due i
rekao to je najgore znao o kuvarici, ali na dan-dva posle toga njegova savest dobi nove greve, te on
odade kako ona ima devojicu koja svakog jutra rano odnosi hleb iz nae kue; a osim toga, kako je i
on sam bio potkupljen da mlekara snabdeva ugljem. Tri-etiri dana kasnije nadlena vlast me je
obavestila da ju je on doveo do otkria goveeg bubrenjaka meu namirnicama u kujni, i arava u
vrei s krpicama; a neto kasnije udario je sasvim novim putem, jer je priznao da je bio obaveten o
tome da deko iz krme namerava da provali u na stan, te je ovaj odmah uhapen. Stvar je dola
dotle da sam se poeo stideti to sam postao takva rtva, i to toliko stideti, da bih mu dao ne znam ta
samo da umukne, ili bih mu ponudio dobre pare kao mito da ga puste da pobegne. Ali je stvar
oteavala okolnost to njemu to nije bilo ni na kraj pameti i to je zamiljao da mi svakim novim
priznanjem daje neku naknadu; da ne kaem, da me obasipa obavezama.
Najzad sam poeo da beim kad god bih video da dolazi policajac s nekim novim obavetenjem, te
sam tako iveo krijui se sve dok nije suen i osuen da bude proteran. ak ni tada nije mogao da
miruje, nego mi je neprestano pisao i toliko eleo da vidi Doru pre no to ode, da Dora ode da ga
poseti i pade u nesvest kad se nae iza gvozdenih reetki. Jednom rei, nisam mogao iveti mirno sve
dok ne bi proteran, te postade, kako sam kasnije uo, pastir tamo negde u planinama, nemam
geografskog pojma gde.
Sve me je to dovelo do vrlo ozbiljnog razmiljanja i iznelo mi pred oi nae pogreke u novoj
svetlosti, to nisam mogao jedne veeri da ne saoptim Dori i pored sve svoje nene ljubavi prema
njoj.
Zlato moje, rekoh ja, mene jako boli kad pomislim da na nedostatak sistema u upravljanju
kuom dovodi u nezgodu ne samo nas, na to smo mi ve navikli, nego i drugi svet.
Dugo si utao, a sad e opet da se ljuti! ree Dora.
Ne, draga moja, zaista! Dopusti da ti objasnim ta hou da kaem.
ini mi se da to ne elim da znam, ree Dora.
Ali ja elim da ti to zna, mila moja ... Spusti Dipa!
Dora prinese njegovu njuku mome nosu i ree: Bu! da rastera moju ozbiljnost, ali kad to ne
postie, posla ga u pagodu, pa sede gledajui u mene s krotkim izrazom na licu, kao da se predaje
sudbini.
injenica je, draga moja, poeh ja da mi raznosimo zarazu. Mi delujemo zarazno na svakog
oko sebe.
Mogao sam terati dalje tim slikovitim jezikom, da me Dorino lice ne opomenu da se ona svim
silama domilja hou li ja sad predloiti neku novu vrstu vakcinisanja, ili kakvo drugo lekarsko
sredstvo protiv naeg nezdravog stanja. Zato prestadoh, pa stadoh jasnije govoriti.
Ne samo da mi, mila moja, rekoh ja, gubimo novac i udobnosti, pa se ak ponekad i naljutimo
zato to se ne uimo da budemo paljiviji, nego se izlaemo i ozbiljnoj odgovornosti time to
kvarimo svakoga ko stupi k nama u slubu, ili ima bilo kakva posla s nama. Poinjem ve da strepim
da krivica nije samo na jednoj strani, nego da se sav taj svet pokazuje rav zato to se mi sami ne

pokazujemo kako valja.

O, da grozne optube, viknu Dora iroko razrogaenih oiju; kako moe tvrditi da si me ikad
video da kradem zlatne satove?! O, boe!
Milo zlato moje, objasnih ja, nemoj govoriti nemogue besmislice! Ko je i najmanjom rei
pomenuo zlatne satove?
Ti! odgovori Dora. Dobro zna da je si. Rekao si da se nisam pokazala kako valja i poredio si
me s njim.
S kim to? upitah ja.
Pa sa iricom! jecala je Dora. O, ti nemilosrdni ovee, uporeuje svoju slatku enicu sa
proteranim momkom! to mi nisi jo pre venanja rekao svoje miljenje o meni? to mi nisi rekao, ti
ovee bez srca, da si ubeen da sam gora od proteranog irice? O, kako je mogue tako neto
misliti o meni? O, boe moj!
Ama sluaj, Doro, zlato moje, odgovorih ja blago pokuavajui da skinem maramicu koju je
ona pritiskivala na oi, to nije samo smeno s tvoje strane, nego je i sasvim netano. Na prvom
mestu, nije istina!
Uvek si govorio da je on laov, da, presno lae, jecala je Dora. A sad, eto, kae to isto meni.
O, ta da radim! ta da radim!
Mila moja enice! odgovorih ja. Ja te zaista molim da bude pametna i da saslua ta sam
stvarno rekao i ta i sad kaem. Draga Doro, ako se mi ne nauimo da vrimo svoju dunost prema
onima koje uzimamo u slubu, oni se nee nikad nauiti da vre svoju dunost prema nama. Ja bih
rekao da mi ljudima pruamo toliko prilike da gree, koliko se ne bi, smelo nikad pruiti, ak i da
smo rasipnici, a mi to jesmo pri ovakvom nainu ivota, i da smo uz to rasipnici i svesni, to mi
stvarno nismo, ak i kad bi nam se to dopalo i bilo nam prijatno, to nikako nije sluaj, ja sam ubeen
da ne bismo smeli i dalje takvi ostati. Mi nesumnjivo kvarimo svet. Moramo o tome razmisliti. Ja ne
mogu da ne mislim o tome, Doro. Ne mogu da se otresem tih misli, i zbog njih se ponekad oseam
vrlo nelagodno. Eto, Doro, to je sve. Hajde sad, ne budi luckasta?
Dora mi zadugo nije htela dopustiti da joj skinem maramicu. Sedela je i jecala i mrmljala da nije
uopte trebalo da se enim ako se oseam nelagodno! to nisam rekao, ma i uoi onog dana kad smo
ili u crkvu, da znam da u se oseati nelagodno; to nisam bar tada odustao? Ako ne mogu da je
podnosim, to je ne poaljem natrag njenim tetkama u Patni, ili Duliji Mils u Indiju? Dulija bi jedva
doekala i ne bi je nazivala proteranim iricom; Dulija je nije nikad nazivala takvim imenima. Dora
je, jednom rei, bila tako ucveljena, i tako ucvelila mene tim svojim stanjem, da osetih kako nita ne
vredi initi ovakve pokuaje, ma kako blage, i da se mora traiti neki drugi nain.
Kakav mi je drugi nain ostajao? Da joj izgradim duu. To je obina fraza koja lepo zvui i
neto obeava te se reih da izgraujem Dorinu duu.
I smesta se dadoh na posao. Kad je Dora bila detinjasto raspoloena, i kad bih mnogo vie voleo
da joj ugodim, ja sam se trudio da budem ozbiljan, pa bih doveo u nepriliku i nju i sebe. Govorio sam
joj o svemu ime su mi bile zauzete misli, pa sam joj itao i ekspira i zamarao je do krajnosti.
Navikavao sam sebe da joj dajem, onako kao uzgred, mrvice korisnih znanja ili pouka, a ona se
trzala od njih kao da sam ispaljivao abice. Ma kako pokuavao da onako uzgred i prirodno
obrazujem duu svoje enice, nisam mogao da ne opazim kako ona nagonski osea ta ja hou, pa
sva pretrne od straha. Naroito sam uvideo da ekspira smatra nekim stranim ovekom.
Obrazovanje je napredovalo vrlo sporo.
Upregao sam i Tredlsa u taj posao; i to bez njegovog znanja; te bih, kad god bi doao da nas
poseti, potpaljivao pod njim mine posredno namenjene Dorinom obrazovanju. Ogromna je bila
koliina praktine mudrosti koju sam na taj nain sruio na Tredlsa, i to mudrosti najbolje vrste, ali
je to na Doru uticalo samo utoliko to ju je inilo potitenom i punilo je nervoznim strahom da e

uskoro i ona doi na red. Izgledao sam sam sebi pravo profesorsko zanovetalo, klopka, podmuklo
iskopana vuja jama, kao da uvek izigravam pauka prema muvi Dori, i stalno izlazim iz svoje
rupe, na njen beskrajni uas.
Ali sam ipak, imajui stalno pred oima vreme kada e izmeu mene i Dore doi do pune
saglasnosti i kada u izgraditi njenu duu, na svoje najvee zadovoljstvo, istrajao ak i nekoliko
meseci. A kad sam najzad uvideo da nisam nita postigao, iako sam za sve to vreme bio pravo
morsko prase ili je, sav nakostreen od odlunosti, ja poeh dolaziti na misao da je Dorina dua ve
uobliena.
To mi se pri daljem razmatranju uinilo tako verovatno, da odustadoh od svog plana, koji je vie
obeavao naizgled nego u primeni, i reih da od tada budem zadovoljan svojom detinjastom enicom
i da vie nikakvim postupkom ne pokuam da je pretvorim u neto drugo. Bilo mi je ve dozlaboga
dosadilo da sasvim sam budem razborit i mudar, i da gledam svoje zlato kao sputano, te tako jednog
dana kupih lepi par minua za nju i okovratnik za Dipa i odoh kui da je obraujem.
Dora je bila ushiena malim poklonima, pa me veselo poljubi, ali je izmeu nas ipak postojala
neka, istina vrlo laka, senka, te se reih i nju uklonih. Ako ba mora da bude senke, onda imam ja
ubudue da je nosim u svojim grudima.
Sedoh na sofu kraj svoje enice i stavih joj minue u ui, pa joj onda rekoh kako mi se ini da u
poslednje vreme nismo bili tako dobri drugovi kao pre, i da sam ja kriv za to; to sam stvarno i
oseao, i kako je zaista bilo.
Nema sumnje, Doro, zlato moje, rekoh ja, da sam se ja pravio mudar.
Da bi i mene napravio mudrom, ree Dora bojaljivo. Je li tako, Dodi?
Ja klimnuh glavom na lepo pitanje njenih uzdignutih obrva i poljubih joj rastavljene usne.
To ba nita ne pomae, ree Dora maui glavom tako da minue opet zvecnue. Ti dobro
zna kakvo sam ja stvorenjce i kako sam jo od poetka elela da me zove. Ako to ne moe, onda
me, bojim se, nee nikad voleti. Zar ba ne pomilja, onako ponekad, da bi bilo bolje da si...
Da sam ta, milo moje? jer se ona nije trudila da nastavi.
Nita! ree Dora.
Nita? ponovih ja.
Ona mi sklopi ruke oko vrata i udari u smeh, pa nazva sebe svojim omiljenim imenom, guskom, i
sakri lice na moje rame, u takvu gomilu uvojaka, da je trebalo dosta muke da se doe do njega.
Zar ne pomilja da je bolje bilo ne initi nita nego pokuavati izgraditi duu svoje enice?
rekoh smejui se sebi samom. Je li to tvoje pitanje?
A to li si ti pokuavao? viknu Dora. E, jesi prava napast od deka!
Ali neu to vie nikad, rekoh ja. Jer je od srca volim ovakvu kakva je.
Je li zaista... ozbiljno misli tako? upita Dora, i priljubi se jae uz mene.
to bih se trudio da menjam, rekoh ja, ono to mi je tako dugo bilo dragoceno! Ti se nikad ne
moe pokazati boljom nego kakva si od prirode, slatka moja enica, te vie neemo praviti
uobraene pokuaje, nego emo se vratiti svom starom ivotu i biti sreni!
I biti sreni! odgovori Dora. Da! povazdan! I ti se nee ljutiti ako sve ba ne bude kako treba?
Ne, neu, rekoh ja. iniemo sve to moemo.
I nee mi vie govoriti da kvarimo drugi svet, umiljavala se Dora, je li da nee? Jer, zna, to
je tako runo.
Ne, neu, rekoh ja.
Bolje je za mene da budem glupa, nego da se oseam neprijatno, zar ne? ree Dora.
Bolje je da bude prirodna, Doro, nego ita drugo na svetu.
Na svetu! O, Dodi, svet je tako prostran!
Stala je da vrti glavom, okrenula, svoje krasne sjajne oi prema mojima, poljubila me i udarila u

veseo smeh, pa skoila i zgrabila Dipov novi okovratnik.

I tako se svrio moj poslednji pokuaj da bilo u emu izmenim Doru. Bio sam nezadovoljan dok
sam to pokuavao; nisam bio u stanju da podnosim svoju usamljenu mudrost; nisam nikako mogao
da je izmirim s onom ranijom molbom moje detinjaste enice. Resio sam se da sam lino uradim sve
to mogu, tiho i mirno, kako bih popravio na nain ivljenja, ali sam predviao da i pored najbolje
volje neu moi mnogo uiniti, jer bih se inae opet pretvorio u pauka, pa bih uvek vrebao iz zasede.
A senka o kojoj sam govorio, koje nije trebalo da bude izmeu nas, pa ma sva legla na moje srce,
ta je s njom bilo?
Ono nekadanje nelagodno oseanje preplavi moj ivot. Ako se uopte i u bilo emu promenilo,
onda se samo probudilo, ali je ostalo isto onako neodreeno kao uvek, i diralo me kao kad se kroz
no uje kakva tuna muzika. Voleo sam od sveg srca svoju enicu i bio srean, ali ona srea koju
sam nekad neodreeno iekivao, nije bila srea koju sam oseao, te je uvek neto nedostajalo.
Izvrujui ugovor koji sam zakljuio sa samim sobom, da na ovim hartijama odrazim svoju duu,
ja je ponovo ispitujem i njene tajne iznosim na videlo. Na ono to mi je nedostajalo jo sam gledao,
stalno gledao, kao na san svoje mladalake mate, kao na neto to je neostvarljivo, neto o emu
sam, s prirodnim bolom kao i drugi ljudi pre mene, saznao da je takav neostvarljivi san. Ali sam znao
i da bi za mene bilo bolje da mi je ena mogla pomagati i deliti sa mnom mnoge misli u kojima
nemam druga i da je to moglo i biti.
Izmeu ta dva nepomirljiva zakljuka jednoga da je to to ja oseam neto sveopte i neizbeno,
a drugoga da je to neto posebno moje i da je moglo biti i drukije ja sam se udno kolebao, i ne
oseajui jasno njihovu meusobnu opreku. Dok sam mislio o vazduastim snovima mladosti koji su
neostvarljivi, mislio sam o onom boljem stanju koje prethodi muevnom dobu, iz kojeg sam bio
izaao, pa bi mi zatim izali pred oi oni zadovoljni dani kod Agnese, u dragoj staroj kui, nalik
na prizrake nekih pokojnika koji moda i mogu da vaskrsnu na onom svetu, ali na ovom nikad, nikad
vie.
Ponekad bih se opet upustio u razmiljanje o tome ta li bi se moglo dogoditi, ili ta bi se stvarno
dogodilo, da se ja i Dora nismo nikad upoznali? Ali ona je sainjavala tako nerazdvojni deo mog
ivota, da je to bilo sasvim prazno matanje, pa bi se uskoro vinulo iznad domaaja mog pogleda,
kao da je svila ponesena vazduhom.
A uvek sam je voleo. Ovo to sad opisujem dremalo je, i upola se budilo, pa opet padalo u san
negde u najskrovitijem kutu moje due. Na meni to nije ostavljalo nikakav vidni znak; ne seam se da
je ikad imalo ikakav uticaj na moje rei i postupke. Snosio sam teret naih sitnih briga i svih svojih
planova, a Dora je drala pera: oboje smo oseali da svako doprinosi koliko sluaj iziskuje. Ona me
je iskreno volela i ponosila se svojim muem, a kad Agnesa u jednom pismu Dori ree nekoliko
toplih rei o tome sa kakvim ponosom i interesovanjem moji prijatelji sluaju vesti o mom sve
veem glasu, i kako itaju moju knjigu kao da sluaju kako im ja sam priam ono to je u njoj, Dora
ih proita sa suzama radosti u svojim sjajnim oima, pa kliknu da sam ja njen mili, dobri, pametni,
slavni deko.
Prvo neuputno stremljenje mog neukroenog srca. Te rei gospoe Strong stalno su mi zvonile
u uima u to vreme; bile skoro uvek na pameti. esto sam se s njima i budio nou; i seam se ak i da
sam ih u snovima itao ispisane po zidovima kua. Jer sad sam znao da je moje srce bilo neukroeno
kad sam prvi put zavoleo Doru; i da ono ne bi nikad posle naeg venanja moglo osetiti ono to je
osetilo u tajnosti, da je neto bilo ranije ukroeno.
Nema goreg neslaganja u braku no to je nepodudaranje dua i tenji. Imao sam te rei na umu,
, sam pokuao da Doru podesim prema sebi, i uvideo da je to neizvodljivo. Ostajalo mi je da sebe
podesim prema Dori, da delim s njom sve to mogu i da budem srean; da nosim na svojim pleima
ono to moram, i da ipak budem srean. To je bila disciplina kojom sam pokuao da ukrotim svoje

srce kad sam poeo da razmiljam. To mi drugu godinu braka uini srenijom od prve, i to je
bilo jo bolje od toga to uini da se Dorin ivot sav pretvori u sunani dan.
Ali kad ta druga godina stade odmicati, Dora nije bila jaka. Nadao sam se da e rukice lake od
mojih izvajati njen karakter, i da e osmeh nevinaceta na njenim prsima pretvoriti moju detinjastu
enicu u zrelu enu. Ali to ne bi sueno. Taj duh se zalepra za trenutak na pragu svog malog zatvora,
pa odlete nesvestan svog ropstva.
Kad budem opet mogla da trim kao nekad, tetka, ree Dora, utrkivau se s Dipom. Postao je
sasvim spor i lenj.

Ja bih rekla, mila, ree moja tetka mirno radei pored nje, da je kod njega vea nevolja nego
to ti misli. Starost, Doro!
Zar mislite da je star? ree Dora zaueno. O, kako to udno zvui: Dip ostareo!
To je nevolja kojoj smo svi utoliko podloniji, mila moja, ukoliko due ivimo, ree tetka
veselo; ni ja se, veruj mi, ne oseam onako slobodna nad toga kao to sam nekad bila.
Ali Dip! ree Dora gledajui u njega saaljivo, ak i mali Dip! O, jadno stvorenje!
Ja nimalo ne sumnjam da e on poiveti dosta dugo, Mali Cvetiu, ree tetka tapui Doru po
obrazu dok se ona naginjala da gleda Dipa, koji odgovori stajui na zadnje noge i uzalud se muei
raznim sipljivim pokuajima da se uspue pomou glave i ramena. Ove zime mora mu se metnuti
komad flanela u kuicu, pa da vidi kako e na prolee, zajedno sa cveem, izai iz nje sasvim sve.
Vrako psetance! viknu tetka. Da, ima sto ivota kao maka, pa da je na izdisaju, ipak bi, ini mi se,
sa jo ono malo due u nosu lajalo na mene!
Dora mu je bila pomogla da se popne na sofu, odakle je zaista tako goropadno prkosio tetki, da se
nije mogao odrati uspravno, nego se od lajanja prevrnuo na stranu. I to je tetka vie gledala u

njega, on se sve vie ljutio na nju, jer je odskora bila poela da nosi naoare, a on je iz nekog
nedokuivog razloga smatrao naoare kao linu uvredu.
Dora ga s dosta nagovaranja natera da legne kraj nje, a kad se smirio, ona stade provlaiti kroz
ruku njegovo dugo uho i zamiljeno ponavljati:
ak i mali Dip! O, jadno stvorenje!
Plua su mu dosta dobra, ree tetka veselo, a ni njegove mrnje nisu slabake. Ima pred sobom
jo lep niz godina. Ali ako ti treba pas za trku da se s njime juri po sobi, Mali Cvetiu, ovaj je suvie
dobro iveo, te nije vie za to, ja u ti dati drugoga.
Hvala vam, tetka, ree Dora jedva ujno, Ali nemojte, molim vas!
Ne!, ree tetka skidajui naoare.
Ne bih mogla drati nijednog psa osim Dipa, ree Dora. To bi bio tako ruan postupak prema
Dipu! Osim toga ne bih se mogla sprijateljiti ni s jednim kao sa Dipom, jer on ne bi znao nita o
tome kakva sam bila pre udaje. I ne bi pamtio da je lajao na Dodija kad je prvi put doao naoj kui.
Ne bih, bojim se, mogla voleti nijednog psa osim Dipa.
Svakako! ree tetka opet je tapui po obrazu. Ima pravo.
Vi se valjda niste uvredili ree Dora, Je l te da niste?
Gle? Ali je to neka osetljiva maza! ree tetka i nae se nad nju sa puno ljubavi. Jo misli da sam
se uvredila!
Ne, ne, ja to nisam stvarno mislila, odgovori Dora, nego sam malo umorna, pa me je to za
asak oamutilo. Ja sam, znate, aavo stvorenje, ali sam od tog razgovora o Dipu postala jo
aavija. On me je znao sve vreme dok su mi se deavale sve vanije stvari u ivotu, zar ne Dipe?
Zato ne bih mogla dopustiti da ga vreaju zbog toga to se malo promenio zar ne Dipe?
Dip se privi jo blie uz gospodaricu i lenjo joj liznu ruku.
Ti jo nisi tako star, Dipe, je li da nisi, pa nee jo ostaviti svoju gospodaricu? ree Dora.
Nas dvoje emo jo neko vreme drugovati?
Lepa moja Dora! Kad je sledee nedelje sila na veeru i toliko se obradovala Tredlsu, koji je
uvek veeravao kod nas nedeljom, mislili smo da e kroz koji dan trati kao nekad. Ali nam
rekoe, priekajte jo koji dan, pa onda opet, priekajte jo koji dan, a ona nikako ni da potri, ni da
prohoda. Izgledala je vrlo lepo i bila vrlo vesela, ali one nogice koje su nekad bile tako hitre dok su
skakutale oko Dipa sad su bile trome i nepomine.
Poeh da je nosim dole svakog jutra, a gore svake veeri. Ona bi me obgrlila oko vrata, pa bi se
neprestano smejala, kao da ja to radim za opkladu. Dip je lajao i obigravao oko nas, pa bi se na
stepenitu, kratko diui, okrenuo da vidi da li idemo. Za nama je tapkala tetka, najbolja i najveselija
od svih dadilja, prava pokretna gromada alova i jastuia. Gospodin Dik ne bi nikom ivom ustupio
dunost nosioca svee. Tredls bi esto stajao pri dnu stepenica, gledao navie i primao aljive poruke
za najmiliju devojku na svetu. Ispala bi to ponekad vrlo vesela povorka, u kojoj je moja detinjasta
enica bila najveselija.
Ali, bi me ponekad, dok sam je nosio gore i osetio da mi postaje sve laka u naruju, pritislo neko
tupo oseanje praznine, kao da se primiem nekom mrazovitom, jo nesagledanom predelu, od kojeg
mi se koio sav moj dotadanji ivot. Izbegavao sam da to oseanje priznam time to bih mu odredio
neko ime, ili kakvim poveravanjem sebi samom, sve do jedne noi kad me je pritisnulo svom
snagom i kad joj je tetka doviknula na rastanku:
Laku no, Mali Cvetiu!
Sedeo sam za pisaim stolom i plakao mislei:
O, kako je to kobno ime! Kako rano cvet na drvetu, kad se najlepe rascveta, precveta i svene!

GLAVA XLIX
UVUEN SAM U MISTERIJU

Jednog jutra primih potom sledee pismo, datirano iz Kenterberija i upueno meni u Doktorski
dom, pa ga proitah prilino iznenaen:

Dragi gosopdine,
Okolnosti van domaaja moje line uticajne moi ve su odpre znatno dugog vremena izvele
raskid one prisne veze koja je meni (u ono malo prilika to ih, usled preoptereenosti slubenim
dunostima, uluim da bih se osvrnuo na prizore i dogaaje iz prolosti, obojene duginim bojama
seanja) mnogo prijatnih oseanja, iji opis prevazilazi ono to se obino opisati daje. Ta injenica,
uvaeni gospodine, kao i odlino i visoko mesto na koje su vas uzdigle vae sposobnosti, ne
doputaju mi da sebi dopustim slobodu da se drugu svoje mladosti obratim obinim imenom
Koperfild! Dovoljno e biti ako se zna da e ime koje smatram za ast da spomenem uvek biti
sauvano kao dragocenost meu vanim poveljama naeg doma (mislim na arhivu koja se odnosi na
nae bive stanare i koju gospoa Mikober pohranjuje) sa oseanjem linog uvaenja koje prelazi u
ljubav.
Ne pristoji se oveku koji se usled provobitnih greaka i sticaja nepovoljnih dogaaja nasukao
kao kakva propala laa (ako mu se moe dopustiti da se poslui takvim pomorskim izrazom), i koji
sad uzima pero u ruku da vam se obrati ne pristoji se, ponavljam, takvom dotiniku da se slui
izrazima pohvala i estitanja. On to ostavlja sposobnijim i istijim rukama.
Ako vam vaniji poslovi budu dopustili da bacite pogled na ove neugledne redove sve do ovoga
mesta to se moe desiti, a moe i ne desiti, ve prema prilikama i njihovom hodu vi ete se,
naravno, upitati kakva je svrha nalagala da se dam u ovo pismeno saoptavanje, vama upueno.
Dopustite mi da vam kaem da potpuno potujem umesnost takvog pitanja, pa ga dalje razvijam i
unapred izjavljujem da ta svrha nije novane prirode.
Ne govorei nita blie o nekoj prikrivenoj sposobnosti rukovanja gromom, ili upuivanja u ma
kom pravcu prodrljivog i osvetnikog plamena kojom moda raspolaem neka mi bude
doputeno da onako uzgred primetim da su moja najsjajnija snovienja zanavek iezla da mi je
spokojstvo pokolebano i sposobnost za uivanje unitena da mi vie srce nije na svom mestu i
da ne mogu vie da idem visoko uzdignutog ela meu svojim blinjima. Cvet je nagrien. aa
gorine je puna do vrka. Crv je vredan na svom poslu i brzo e svriti sa svojom rtvom. to pre to
bolje. Ali neu da se udaljujem.
Nalazei se u izuzetno bolnom duevnom stanju, ak i van domaaja ublaujueg dejstva i same
gospoe Mikober, iako ga ona vri u trostrukom svojstvu ene, supruge, i majke, ja namerava da
pobegnem od sebe na kratko vreme i da odmor od etrdeset i osam sati posvetim poseivanju
izvesnih prestonikih poprita mojih nekadanjih uivanja. Meu ostalim lukama domaeg mira i
duevnog spokojstva, moja noga e se prirodno uputiti i prema zatvoru Kraljevskog suda. Kad
izjavim da u, D. V.{41} prekosutra tano u sedam sati uvee biti kraj zida s june strane te ustanove za
zatvaranje krivaca po graanskom postupku, svrha ovog pismenog saoptenja bie postignuta.
Ne oseam da imam dovoljno smelosti da umolim svoga nekadanjeg prijatelja gospodina
Koperfilda, ni nekadanjeg prijatelja gospodina Tomu Tredlsa, lana Unutarnjeg pravnikog
udruenja, ako taj gospodin jo postoji i ako hoe da doe, da se izvole sastati sa mnom i obnoviti
(ukoliko to moe biti) nae odnose iz starih dana. Ograniavam se samo na to da ubacim primedbu da

e se u naznaeno vreme, na naznaenom mestu, moi nai tragovi razvalina koji jo ostaju od jedne
poruene kule,
Vilkinsa Mikobera
P. S. Moda e biti umesno da dodam gorereenome izjavu da gospoa Mikober nije
poverljivo obavetena o mojim namerama.

Proitao sam pismo nekoliko puta. ak i poto uzeh u obzir gospodin Mikoberovu sklonost za
visoki stil i pismene sastave, i ono njegovo uivanje s kojim je sedao za sto i pisao duga pisma u
svima moguim i nemoguim prilikama, ipak ostadoh u uverenju da se iza ovog okolinog
saoptenja krije neto vano. Spustih ga da malo razmislim o njemu, pa ga opet podigoh da ga jo
jednom proitam, te sam ga jo uvek pregledao, kad me u toj krajnjoj nedoumici zatee Tredls.
Dragi drue, rekoh ja, nikad ti se nisam vie obradovao. Doao si da me uslui svojim
trezvenim rasuivanjem u sasvim zgodan as. Dobio sam, dragi Tredlse, jedno vrlo udno pismo od
gospodina Mikobera.
Nije valjda? viknu on. Ma nemoj! A ja sam dobio jedno od gospoe Mikober.
Na to Tredls, koji bee sav crven od hoda, i ija je kosa pod udruenim dejstvom kretanja i
uzbuenosti stajala uspravno kao da je ugledao neku veselu avet, izvadi svoje pismo i promeni se sa
mnom. Gledao sam kako zalazi u jezgro gospodin-Mikoberovog pisma, i istom merom odgovorih
na njegovo dizanje obrva, pri emu on ree: Rukovanja gromom, ili upuivanja u ma kom
pravcu prodrljivog i osvetnikog plamena! Milostivi boe, Koperfilde! pa i ja krenuh kroz
redove pisma gospoe Mikober.
Ono je glasilo:
Moje potovanje gospodinu Tomi Tredlsu, i ako se jo sea one koja je nekad imala sreu da se
dobro poznaje s njim, molila bih koji trenutak njegovog slobodnog vremena. Verujte mi, g. T. T., da
ne bih zloupotrebljavala vau ljubaznost da sam ma u kakvom drugom poloaju, a ne u stanju koje se
granii sa ludilom.
Iako me srce boli kad o tome govorim, otuenje gospodina Mikobera (nekada tako odanog
porodici) od ene i dece povod je to se ovom svojom molbom obraam gospodinu Tredlsu i molim
ga da mi to ne zameri. G. T. ne moe u pravoj boji zamisliti promenu u gospodin Mikoberovom
ponaanju, ni njegovu neobuzdanost i naprasitost. To se iz dana u dan pogoravalo, dok najzad nije
dobilo izgled umne poremenosti. Retko proe dan, uveravam vas, gospodine Tredlse, a da ne doe
do nekog estokog nastupa besa. G. T. nee oekivati da mu govorim o tome kako je meni, kad ga
obavestim da sam ve navikla da sluam kako gospodin Mikober tvrdi da se prodao Neastivom.
Tajanstvenost i prikrivanje odavno su postale njegove glavne; odlike i zamenile njegovo beskrajno
poverenje. A i najneznatniji povod, ak i kad ga upitam ta bi voleo za veeru, navodi ga da izrazi
elju za razvodom braka. Kad su mu sino blizanci detinjasto zatraili dva penija da kupe limunov
vrisak a to je jedna ovdanja vrsta kiselih bonbona on im je pruio no za otvaranje ostriga.
Preklinjem gospodina Tredlsa da mi ne zameri to ulazim u ove pojedinosti. Da nije njih, g. T. ne
bi ni izbliza mogao da shvati moj emerni poloaj.
Da li se sada smem usuditi da g. T. poverim svrhu ovog mog pisma? Hoe li mi on sada dopustiti
da raunam na njegovo prijateljstvo? O, hoe, jer poznajem njegovo srce!
Hitre oi ljubavi ne daju se zavarati, naroito ako pripadaju enskom polu. Gospodin Mikober
ide u London. Iako je briljivo promenio rukopis jutros pre doruka kad je ispisao etiketu s adresom
koju je prikaio na malu, mrku putniku torbu iz srenijih dana, orlovsko oko supruanske
zabrinutosti opazilo je tri krajnja jasno ispisana slova don. Poslednja stanica ovdanjih potanskih
kola za Vestend je Zlatni krst. Smem li toplo zamoliti g. T. da saeka mog zabludelog mua, pa
da razlono porazgovara s njim? Smem li umoliti g. T. da pokua da se umea izmeu gospodina

Mikobera i njegove zabrinute porodice? O, ne, jer bi to bilo suvie!

Ako bi se gospodin Koperfild jo seao nekoga ko nije izaao na glas, hoe li g. T. primiti na
sebe da mu dostavi moje nepromenljivo uvaenje i slinu molbu? On e na svaki nain blagoizvoleti
da ovo saoptenje smatra kao strogo poverljivo i takvo da se nipoto ne sme spomenuti ak ni
izdaleka, u prisustvu gospodina Mikobera. Ako bi g. T. uopte odgovorio na njega (to moram
smatrati kao vrlo neverovatno), pismo upueno na adresu: E. M. Pota Kenterberi ne bi povuklo
za sobom tako bolne posledice kao ono koje bi bilo upueno neposredno onoj koja se belei kao u
krajnjem oajanju odana prijateljica, potovateljka i moliteljka gospodina Tome Tredlsa,
Ema Mikober.
ta mislite o tom pismu? ree Tredls gledajui u mene: kad sam ga proitao po drugi put.
A ta, vi mislite o ovom drugom? rekoh ja, jer ga je on jo itao sastavljenih obrva.
Ja mislim, Koperfilde, odgovori Tredls, da ona zajedno znae vie no to obino znae pisma
gospodina i gospoe Mikober, ali ne znam ta to. Oba su pisana iskreno, u to ne sumnjam, i bez
tajnog sporazuma. Jadnica! tu je mislio na pismo gospoe Mikober, dok smo stajali jedan kraj
drugog i uporeivali oba pisma: bilo bi pravo dobroinstvo pisati joj za svaki sluaj i rei da emo
se neizostavno videti sa gospodinom Mikoberom.
Prihvatih oberuke taj predlog, utoliko pre to sam sebi prebacivao da sam dosta olako shvatio
njeno ranije pismo. To me je pismo i tada bacilo u mnoga razmiljanja, kao to sam spomenuo
svojevremeno, ali sam usled zauzetosti linim poslovima, kao i usled poznavanja te porodice, a i
usled toga to nisam nita vie uo o toj stvari, postepeno zaboravio na sve to. esto sam pomiljao
na Mikoberove, ali uglavnom samo zato da se pitam kakve li novane obaveze poinju da se
stvaraju u Kenterberiju, i da se setim kako je gospodin Mikober izgledao bojaljiv preda mnom kad
je postao pisar kod Urije Hipa.
Ali sad napisah gospoi Mikober lepo, uteno pismo u ime nas obojice, pa ga obojica potpisasmo.
Dok smo ili u varo da ga predamo na potu, Tredls i ja odrasmo dugo savetovanje i upustismo se
u mnoge pretpostavke, koje nije potrebno ponavljati. To isto popodne posavetovasmo se i s tetkom,
ali doosmo do jednog jedinog sigurnog zakljuka, da treba da doemo tano na sestanak koji nam
je gospodin Mikober zakazao.
Iako se mi na odreenom mestu pojavismo etvrt sata pre vremena, videsmo da je gospodin
Mikober ve tamo. Stajao je skrtenih ruku, naslonjen uza zid, i gledao navie u gvozdene iljkove na
njemu, s nekim sentimentalnim izrazom na licu, kao da gleda u isprepletane grane drvea koje su mu
u mladosti pravile hlad nad glavom.
Kad mi pristupismo, pokaza se da je njegovo ponaanje neto vie zbunjeno i neto manje otmeno
nego nekad. Za ovaj izlet bio je skinuo svoje slubeno pravniko odelo, pa je imao na sebi svoj stari
gerok i usko pripijene akire, ali ne potpuno i onaj svoj stari izgled. On mu se postepeno sve vie
vraao to smo due razgovarali, ali ak ni sam njegov monokl nije, izgleda, visio onako slobodno,
dok je okovratnik na koulji, iako jo uvek onih istih golemih razmera, bio nekako prilino mlitav.
Gospodo, ree gospodin Mikober posle prvog pozdravljanja, vi ste prijatelji u nudi, pa prema
tome pravi prijatelji. Dopustite mi da izrazim svoje interesovanje za zdravstveno blagostanje gospoe
Koperfild in esse{42} i gospoe Tredls in posse, to jest pod pretpostavkom da se moj prijatelj Tredls
jo nije udruio sa predmetom svoje ljubavi da s njim deli i dobro i zlo.
Mi mu zahvalismo na panji i odgovorismo kako treba. On nam posle toga skrete panju na zid
zatvora, pa poe:
Ja vas uveravam, gospodo, ali se ja usudih da mu zamerim to nam se tako slubeno obraa i da
ga zamolim da nam se obraa na stari nain.
Dragi moj Koperfilde, odgovori on i stee mi ruku, vaa srdanost me uzbuuje. Panja
ukazana smrdljivom ostatku Hrama negda zvanog ovek, ako se tako smem izraziti, znak je srca koje

slui na ast naoj zajednikoj prirodi. Ja sam taman hteo da kaem kako opet gledam pred sobom
bezbrino mesto gde sam proveo neke od najsrenijih asova svog ivota.
Zahvaljujui gospoi Mikober, uveren sam, rekoh ja. Nadam se da je dobro?
Hvala vam, odgovori gospodin Mikober, a lice mu se natuti pri pomenu tog imena. Ona je
zaista dobro... A ovo, ree gospodin Mikober tuno klimajui glavom, ovo je Sud! Ono mesto gde
mi nisu, i to prvi put u dugom nizu godina, objavljivali iz dana u dan neodoljivi pritisak novanih
obaveza oni dosadni glasovi koji su odbijali da se udalje iz hodnika; gde nije bilo zvekira na vratima
da dovodi u iskuenje poverioce; gde se nije trailo pojavljivanje na suenju; i gde su se prijave
dugovanja jednostavno predavale na ulazu. Gospodo, ree gospodin Mikober, kad je senka one
gvozdene ograde na vrhu ove tvorevine od opeka leala na ljunku zatvorskog etalita, ja sam
gledao kako moja deica skakuu po njihovom zamrenom spletu, izbegavajui da stanu na tamne
senke. Upoznao sam svaki kamen u tome zdanju. Zato ete, ako se budem pokazao maloduan, umeti
da me izvinete.
Odonda smo svi mi napredovali u ivotu, gospodine Mikobere! rekoh ja.
Gospodine Koperfilde, odgovori gospodin Mikober gorko, dok sam bio itelj ovog utoita,
mogao sam da pogledam bez zazora u oi svom blinjem i da mu dobro natrljam nos ako me uvredi.
Danas ja i moj blinji ne stojimo vie u odnosima tako slavnim po mene.
I okrenuvi se pogrueno od tog zdanja, gospodin Mikober primi ruku koju mu ja ponudih s jedne
strane, a Tredlsovu s druge strane, pa poe dalje izmeu nas dvojice.
Na putu koji vodi do groba, primeti gospodin Mikober, neno se osvrui i gledajui u zid
preko ramena, ima izvesnih oznaka koje ovek moda ne bi eleo da pree, da takva njegova elja
nije bezbona. Kraljevski sud je takva belega u mom arolikom ivotu.
O, kako vi sve crno vidite, gospodine Mikobere! ree Tredls.
Da, gospodine! upade gospodin Mikober.
Nadam se da to ne znai da vam se ne dopada pravna struka, jer sam i ja pravnik, kao to znate.
Gospodin Mikober ne odgovori ni rei.
Kako je va prijatelj gospodin Hip, gospodine Mikobere? rekoh ja posle kratkog utanja.
Dragi moj Koperfilde, odgovori gospodin Mikober, pa planu sav uzrujan i preblede kao krpa,
ako pitate za moga poslodavca kao za svoga prijatelja, to mi je vrlo ao; ako pitate za njega kao za
moga prijatelja, ja se samo gorko i podrugljivo smeim na tako neto. Ma u kakvom svojstvu pitali
za moga poslodavca, ja vas molim, bez namere da vas vream, da mi dopustite da svoj odgovor
ograniim na ovo: ma kakvo bilo stanje njegovog zdravlja, on izgleda kao suta lisica, da ne kaem
kao sotona. Vi ete mi dopustiti da kao privatno lice prestanem govoriti o predmetu koji me je doveo
do toga da samo to nisam poludeo u svom zvaninom svojstvu.
Ja izrazih aljenje to sam i nehotice dodirnuo stvar koja ga toliko uzbuuje.
Smem li da vas upitam, rekoh ja, ne izlaui se opasnosti da ponovo pogreim, kako su moji
stari prijatelji gospodin i gospoica Vikfild?
Gospoica Vikfild je, ree gospodin Mikober i sav pocrvene, kao uvek, uzor i sjajni primer.
Dragi moj Koperfilde, ona je jedino zvezdano mesto na tmurnom nebu moga ivota. Moje potovanje
prema toj mladoj dami, moje divljenje njenom karakteru, moja odanost njoj zbog njene ljubavi,
istine i dobrote! ... Vodite me, ree gospodin Mikober, u neku sporednu ulicu, jer, due mi moje,
nisam u ovakvom duevnom raspoloenju vie u stanju da sve to izdrim!
Skrenusmo s njim u jednu usku ulicu, gde on izvadi maramicu, pa stade, okrenut leima zidu. Ako
sam gledao u njega onako ozbiljno kako je Tredls gledao onda ga nae drutvo nije nikako moglo
raspoloiti.
Meni je sueno, ree gospodin Mikober, ne libei se vie da zajeca, mada je ak i to inio s
nekom senkom onog svog starog izraza kao da radi neto otmeno, meni je sueno, gospoo, da mi

sva lepa oseanja nae prirode postanu povod za griu savesti. Moje potovanje prema gospoici
Vikfild jeste pravi pljusak strela u moje grudi. Bolje bi bilo, molim vas, da me ostavite da se prebijam
po svetu kao skitnica. Crv e mi doi glave dok okom trenem!
Mi smo stajali kraj njega ne obraajui panju na te njegove molbe, sve dok on ne sloi maramicu,
izvue navie okovratnik i, da baci prainu u oi prolazniku koji bi ga moda pogledao, stade pevuiti
neku pesmicu, nakrivivi eir jako na jednu stranu. Tada ja ne znajui jo ta bi sve bilo
izgubljeno da smo njega tada izgubili iz vida rekoh da bi mi bilo vrlo milo da ga predstavim
svojoj tetki, ako bi hteo da se s nama odveze na Hajgeit, gde mu i postelja stoji na raspolaganju.
Pa ete nam napraviti i au vaeg sopstvenog puna, gospodine Mikobere, rekoh ja, i
zaboraviti sve to vam pritiskuje duu uz prijatnija seanja.
Ili ete nam se, ako bi vam otvaranje srca pred prijateljima moda bre olakalo teret, poveriti,
gospodine Mikobere, ree Tredls mudro.
Gospodo, ree gospodin Mikober, radite sa mnom to god hoete. Ja sam slamka meu
vihorima, slamka koju elefanti... izvinite, hou da kaem elementi, bacaju u svima pravcima!
Opet poosmo dalje, ruku pod ruku, te stigosmo na omnibus ba kad je polazio, i poosmo na
Hajgeit bez ikakvih nezgoda na putu. Bio sam u velikoj neprilici i nisam znao ta da govorim i ta da
radim, a oevidno i Tredls. Gospodin Mikober je veim delom puta bio utonuo u duboku potitenost.
Ponekad bi pokuao da bude ivlji, pa bi poeo da pevui zavretak neke pesmice, ali je njegovo
ponovno zapadanje u duboku setu ostavljalo jo jai utisak zbog podmukle podrugljivosti njegovog
suvie nakrivljenog eira i okovratnika izvuenog do oiju.
Odosmo tetkinoj kui umesto mojoj zbog toga to Dori nije bilo dobro. Kada je obavestih, tetka se
odmah pojavi i pozdravi dobrodolicom gospodina Mikobera, ljubazno i od srca. Gospodin Mikober
joj poljubi ruku, pa se povue u udubljenje prozora, i poto izvue maramicu, izdra duevnu borbu
sa samim sobom.
Gospodin Dik je bio kod kue. On je od prirode bio tako saaljiv prema svakom ko je izgledao u
nevolji, i tako brzo mogao da oseti takvu osobu, da odmah priskoi pa se rukova sa gospodinom
Mikoberom bar pet-est puta za pet minuta. Ta srdana toplina od sasvim nepoznatog oveka toliko
dirnu gospodina Mikobera, da je prilikom svakog novog rukovanja mogao samo da kae: Vaa
ljubaznost me jako dira, dragi gospodine! A to je opet tako godilo gospodinu Diku, da je ponovo
pristupio rukovanju, i to jo snanijem nego pre.
Prijateljska me ljubaznost ovoga gospodina, ree gospodin Mikober mojoj tetki, ako mi
dopustite gospoo, da se posluim jednom figurom naeg najgrubljeg narodnog sporta., ,prosto
sastavlja sa zemljom. Za oveka koji posre pod teretom nedoumice i brige, ovakav ovek je,
verujte mi, vrlo dirljiv.
Moj prijatelj gospodin Dik, odgovori tetka s ponosom, nije obian ovek.
Ubeen sam u to, ree gospodin Mikober. Dragi gospodine, jer se gospodin Dik ponovo
rukovao s njim, ja sam duboko zahvalan na vaoj srdanosti!
Kako se inae oseate? zapita gospodin Dik brina izraza lica.
Svakojako, dragi gospodine, odgovori gospodin Mikober.
Morate biti hrabri, ree gospodin Dik oseajte se to moete prijatnije.
Gospodina Mikobera sasvim uzbuie te prijateljske rei, pa kako opet vide gospodin Dikovu ruku
u svojoj, on dodade:
Meni je i dosad bilo sueno da u arolikoj panorami ljudskog ivota nailazim na poneku oazu, ali
nikad nisam naiao na ovako zelenu i ovako bujno sonu kao to je ova!
Da su stvari drukije stajale, mene bi sve ovo jako zanimalo, ali sam sada oseao da smo svi
nekako usiljeni i puni nelagodnosti, pa sam zabrinuto gledao u gospodina Mikobera, koji se kolebao
izmeu oevidnog raspoloenja da neto otkrije i suprotnog raspoloenja da nita ne otkrije, i bio u

pravoj groznici. Tredls je sedeo na samoj ivici stolice, iroko otvorenih oiju i s kosom upadljivije
nakostreenom nego ikad, i zurio as u zemlju, a as u gospodina Mikobera, skoro i ne pokuavajui
da ubaci koju re; a moja tetka je, mada sam znao da je novi gost podvrgnut njenom najotrijem
posmatranju, bila sreom pribranija no i jedan od nas, jer ga je zabavljala razgovorom i naterivala da
govori hteo-ne hteo.
Vi ste stari prijatelj mog neaka, gospodine Mikobere, ree moja tetka. Volela bih da mi se ve
ranije ukazala prilika da vas upoznam.
Gospoo, odgovori gospodin Mikober, i ja bih eleo da sam imao ast da vas ranije upoznam.
Nisam uvek bio olupina kakvu sad pred sobom gledate.
Nadam se da su gospoa Mikober i vaa deca dobro, gospodine? ree moja tetka.
Gospodin Mikober klimnu glavom.
Oni su, gospoo, u onoj meri dobro, ree oajno posle kraeg utanja, ukoliko tuinci i
prokaenici mogu oekivati da budu dobro.
Zaboga, gospodine, ree moja tetka svojim prekim glasom. ta vi to govorite?
Sredstva za opstanak moje porodice, gospoo, odgovori gospodin Mikober, stavljena su na
kocku. Moj poslodavac...
Tu gospodin Mikober prekide razgovor izazivaki, pa stade ljutiti limunove, koje su, po mome
uputstvu, bili doneli pred njega, uz ceo pribor potreban za pravljenje puna.
Va poslodavac, rekoste, ree gospodin Dik i gurnu ga u miicu, blago ga podseajui.
Dragi moj gospodine, odgovori gospodin Mikober. Vi me podseate. Velika vam hvala. I opet
se rukovae. Moj je poslodavac, gospoo, gospodin Hip, jedared, bio ljubazan da mi kae kako bih
se ja, da nemam izvor prihoda koji je vezan sa mojim zaposlenjem, verovatno potucao od nemila do
nedraga kao komedija, gutao sablje i prodrljivu stihiju vatre. Ukoliko sam u stanju da vidim, nema
mnogo izgleda da moja deca nee biti prinuena da svoj hleb zarauju takvim linim grenjem i
premetanjem, s tim da ih moja ena sviranjem uz vergl podstie na te njihove neprirodne podvige.
Jednim neodreenim ali izrazitim pokretom noa gospodin Mikober dade na znanje da se moe
oekivati da e to biti jednoga dana kad njega vie ne bude, pa zatim s izrazom oajanja na licu
nastavi da ljuti limunove.
Tetka se nalakti na okrugli stoi koji je obino imala kraj sebe, pa ga stade paljivo posmatrati. I
pored sve odvratnosti koju sam oseao prema pomisli da treba da ga namamim da nam otkrije neto
to ne bi kazao od svoje volje, ja bih ga u tom trenutku podstakao, da me nisu zadrale udne stvari
koje je stao da izvodi, a od kojih su najuoljivije bile ove: koru od limuna je trpao u kanticu za vodu,
eir na posluavnik za makaze, a piritus u prazan vr, dok je sigurnom rukom pokuavao da iz
svenjaka sipa kljualu vodu. Video sam da kod njega nije daleko neka kriza, i ona zaista nastupi. On
odjednom baci na gomilu sav pribor i potrebe za pun, pa skoi sa stolice, izvadi maramicu i brinu
u pla.
Dragi moj Koperfilde, ree gospodin Mikober iza svoje maramice, ovo je posao za koji vie
no za ma koji drugi treba imati mirnoe i samouvaenja. Nisam u stanju da to izvedem. Iskljueno!
Gospodine Mikobere, rekoh ja, ta je to s vama? Molim vas govorite otvoreno. Nalazite se
meu prijateljima.
Meu prijateljima, gospodine! ponovi gospodin Mikober, i sve ono to je dotle zadravao
provali iz njega kao bujica. Boe blagi! Pa moje je stanje ovakvo kakvo je ba zato to sam meu
prijateljima, ta je, u stvari, gospoo? U emu nije stvar? U nitkovluku je stvar; stvar je u niskosti;
stvar je u varanju, proneveri, podloj zaveri, a ime sve te gnusne hrpe jeste: Hip!
Tetka pljesnu rukama, a mi se svi trgosmo kao izvan sebe.
Svreno je s borbom! ree gospodin Mikober neobuzdano maui maramicom i potpuno
isturajui s vremena na vreme obe ruke, kao da pliva uz natoveanske napore. Neu vie da ivim

ovim ivotom. Ja sam bednik kome je oduzeto sve to ivot ini podnoljivim. U slubi tog paklenog
nitkova na mene je udaren tabu{43}. Vratite mi moju enu, vratite mi decu; metnite Mikobera na mesto
bednika koji hoda u cipelama koje su sad na mojim nogama i naredite da sutra gutam sablje, i ja u ih
gutati. I to jo kako slatko!
Nikad u ivotu nisam video tako zajapurenog oveka. Trudio sam se da ga smirim da bismo doli
do neeg razumnog, ali je on postajao sve vatreniji i nije hteo nita da uje.
Neu vie nikom ivom pruiti ruku, ree gospodin Mikober dahui, brekui i jecajui u
tolikoj meri, da je izgledao kao ovek koji se bori sa hladnom vodom, dok ne budem... razneo u
komadie ... tu... ovaj... tu podlu... zmiju ... HIPA! Neu okusiti zalogaja kao gost nijednog ivog stvora
na svetu dok ne nateram brdo Vezuv ... da se izrui... na... ovaj... tu raspusnu bitangu... HIPA!
Okrepljenje ... ovaj... pod ovim krovom ... a naroito pun ... zaguili bi me ... ako pre toga ne bih...
stegao za guu ... dok mu oi ne ispadnu... onu ... ovaj... beskrajnu varalicu i laova ... HIPA! Neu...
ovaj... neu da znam ni za koga ... i ovaj... neu govoriti... nita ... niti iveti... gde bilo ... dok ne
smrvim... u ... ovaj ... u najsitnije atome... nenadmaivog i besmrtnog licemera i krivokletnika ...
HIPA!
Ja sam se stvarno poplaio da e gospodin Mikober izdahnuti na nae oi. To njegovo probijanje
kroz te nerazgovetne reenice i nain na koji je, kad god bi osetio da se primie imenu Hip, tako rei
krio put do njega, ustremljivao se na njega, prosto na rubu nesvestice, i izgovarao ga skoro
udesnom estinom sve je to bilo uasno; ali kad klonu na stolicu, sav okupan u znoju, i stade
gledati u nas, dok su mu se na licu videle sve mogue boje kojima tamo nije bilo mesta, pa ona
beskrajna povorka kvrica koje su mu se, sve jedna za drugom, u najveoj urbi pele uz grlo, da
odatle, kako je izgledalo, polete prema elu, on je izgledao kao da je na izdisaju. Pritrao bih da
mu pomognem, ali on samo mahnu rukom da me odbije, i ne htede da uje ni rei.
Ne, Koperfilde! Bez razgovora ... ovaj... dok... gospoica Vikfild... naknadu za zlo to joj je nanela
ona preispoljna bitanga ... HIP! Uveren sam da on ne bi mogao izgovoriti ni tri rei da nije bilo neke
silne energije kojom ga je nadahnjivala ta re im bi osetio da nailazi. Neprikosnovena tajna... ovaj
... od ... od celog sveta ... ovaj... bez izuzetaka ... od danas za nedelju dana... ovaj... u vreme doruka...
svi ovde prisutni... raunajui i tetku... ovaj... i vrlo ljubaznog gospodina... da budu u gostionici u
Kenterberiju... ovaj... gde smo... gospoa Mikober i ja... onu pesmu ,Davno, davno.. .u horu ... i...
ovaj... otkriu nesnosnog zlikovca HIPA! Nita vie ne kaem... ovaj... niti sluam razloge ... idem
odmah... nisam u stanju ... ovaj... da podnesem drutvo ... u traganju za prokletim i osuenim
izdajnikom HIPOM!
I poto je poslednji put ponovio tu arobnu re koja ga je dotle drala u pokretu i u kojoj je sad
prevaziao sve ranije napore, gospodin Mikober izlete iz kue, ostavljajui nas sve strano uzrujane,
pune nade i uenja, to je sve inilo da smo bili u jedva neto boljem stanju od njega. Ali je ak i
tada njegova strast za pisanjem pisama bila suvie jaka da bi se mogao odupreti, te mi dok smo jo
bili na vrhuncu uzrujanosti, nade i uenja donesoe sledeu pastirsku poslanicu iz jedne krme u
susedstvu u koju je svratio da to napie:
U najveoj tajnosti i najstroe poverljivo
Dragi gospodine,
Molim da mi se dopusti da preko vas izrazim izvinjenje vaoj odlinoj tetki zbog moje
malopreanje uzrujanosti. Izbijanje priguenog vulkana koji je dugo uzdravan bio je posledica
unutranje borbe koju je lake shvatiti nego opisati.
Nadam se da sam dovoljno jasno zakazao svoj sastanak za nedelju dana od danas u onoj
gostionici u Kenterberiju gde smo gospoa Mikober i ja imali nekad ast da svoje glasove udruimo
s vaim u dobro poznatoj melodiji besmrtnog troarinca odgajenog s one strane Tvida.
Po zavretku dunosti i izvoenju dela naknade, to e mi jedino pruiti mogunosti da pogledam

u svoga blinjeg, za mene niko vie nee znati. Ja u samo traiti da me poloe u ono mesto opteg
pokoja,
,Gde niz predaka seoeta spije,
Poloen zanavek u tesne elije,
pod jednostavnim natpisom:
,Vilkins Mikober.

GLAVA L
OSTVARENJE SNA GOSPODINA PEGOTIJA

Ve je prolo nekoliko meseci od naeg razgovora s Martom na obali reke. Ja je odonda nisam
vie nikako video, ali je ona u nekoliko mahova dolazila u vezu sa gospodinom Pegotijem. Njeno
revnosno pomaganje nije ni do ega dovelo; niti sam, po onome to mi je on kazao, mogao zakljuiti
da se nailo na bilo kakav trag po kojem bi se ma i za trenutak, moglo suditi o Emilijinoj sudbini.
Priznajem da sam poinjao gubiti nadu da e se ona ikad vratiti, pa sam sve vie verovao da je mrtva.
Njegova vera je ostala nepromenjena. Ukoliko je meni poznato a verujem da sam mogao
sasvim jasno da prozrem njegovo estito srce on se nije nikad pokolebao u svojoj sveanoj
izvesnosti da e je nai. Njegovo je strpljenje bilo neumorno. Pa iako sam drhtao od straha pred
samrtnikim bolom koji bi on mogao jednog dana osetiti kad bi se njegovo duboko uverenje jednim
udarcem pretvorilo u prah i pepeo, u tom je njegovom uverenju bilo takve neke vere, neega to je
tako dirljivo pokazivalo da je to uverenje usidreno u najistijim dubinama njegove plemenite
prirode, da su moje potovanje i uvaenje prema njemu rasli iz dana u dan.
Ali to njegovo uzdanje nije bilo lenjo nadanje koje samo eka a nita ne preduzima. On je itavog
svog ivota bio snano preduzimljiv ovek, te je znao da u svemu gde mu je potrebna pomo mora
savesno uiniti sve to moe i prvo sam sebi pomoi. Imao sam prilike da ga vidim kako ponekad
otpeai do stare lae u Jarmutu samo zbog neke neodreene strepnje da moda, sluajno, nema
svee u prozoru. Viao sam ga kako, poto u novinama proita neto to bi se moglo odnositi na nju,
uzima tap i kree na put od ezdeset i osamdeset milja. Otplovio je morem do Napulja i natrag poto
je uo priu do koje sam doao pomou gospoice Dartl. Sva su njegova putovanja bila teka i
neudobna, jer je uvek nastojao da ima to vie novaca za Emiliju, ako je bude naao. Za itavog tog
njegovog dugog traganja nisam ga nikad video da rope, nikad uo da kae da je umoran ili klonuo
duhom.
Dora ga je posle naeg venanja esto viala i sasvim ga zavolela. Kao da sad gledam pred sobom
njegovu stasitu priliku kako stoji kraj njene sofe s grubom kapom u ruci, dok se plave oi moje
detinjaste enice podiu prema njemu s bojaljivim izrazom punim uenja. Ponekad bih ga, s veeri,
u suton, kad bi doao k meni na razgovor, nagovorio da popui jednu lulu u bati, dok lagano
hodamo gore-dole: i tako bi mi ivo izala pred oi slika njegovog opustelog doma i one udobne
atmosfere koju je imao u mojim detinjim oima, s veeri, dok je vatra plamtela na ognjitu, a vetar
zavijao unaokolo.
Jedne veeri u to doba on mi ree kako je uoi toga dana, kad je iziao iz svog stana, zatekao u
blizini Martu gde ga eka i kako ga je ona zamolila da nipoto ne odlazi iz Londona dok se ona
ponovo ne vidi s njim.
Je li vam kazala zato? upitah ja.
Pitao sam je, gosn Davide, odgovori on, ali ona uvek kae samo po nekoliko rei, pa mi je
samo traila da joj to obeam i opet je otila.
Je li vam rekla kad se moete nadati da je opet vidite? upitah ja.
Nije, gosn Davide, odgovori on i zamiljeno pree rukom preko lica. I to sam je pitao, ali mi
ona ree da to ne zna ni sama.
Kako sam odavno bio prestao da ga hrabrim nadama koje se hvataju za slamku, ne rekoh nita vie
o tom saoptenju, sem da pretpostavljam da e je uskoro opet videti. A zadrao sam za sebe prilino
slabe nade koje su se tada u meni pojavile.

Jedne veeri, otprilike dve nedelje posle ovoga, etao sam sam po bati. Lepo se seam te veeri.
Bilo je to drugo vee u onoj sedmici ekanja na sastanak sa gospodinom Mikoberom. Celog dana je
padala kia, te se u vazduhu oseala vlaga. Drvee je bilo pokriveno gustim liem, tekim od vode,
ali je kia bila prestala, iako je nebo jo bilo oblano, i ivahne su ptice veselo pevale. Dok sam
hodao gore-dole po bati, i dok se suton sklapao oko mene, njihovi se slabi glasii utiae, te zavlada
ona naroita tiina, svojstvena veerima u prirodi, kad i najlake drvee stoji nepomino, sem to
ponekad s njegovih grana padne po koja kap.
Pored nae kuice se pruao kao neki hodnik od letvica obraslih brljanom, kroz koji sam iz bate
gde sam etao mogao da vidim ulicu ispred kue. Dok sam razmiljao o mnogim stvarima, sluajno
bacih pogled prema tome mestu i videh na drugoj strani neku priliku u prostom kaputu. ivo se
naginjala prema meni i davala mi neke znake.
Marta! rekoh ja, prilazei joj.
Moete li poi sa, mnom? upita ona uzrujanim apatom. Ila sam do njega, ali on nije kod kue.
Napisala, sam mu kuda da doe i to mu svojom rukom ostavila na stolu. Rekoe mi da e se skoro
vratiti. Imam vesti za njega. Moete li odmah?
Odgovorih time to odmah izaoh kroz kapiju. Ona uini rukom neki uran pokret, kao da me
moli da budem strpljiv i da utim, pa se uputi prema Londonu, odakle je urno dopeaila to se
videlo i po njenoj haljini.
Ja je upitah idemo li onamo. Poto mi ona odgovori potvrdno istim onim urnim pokretom kao i
ranije, ja zaustavih jedna prazna kola koja naioe, pa uosmo u njih. Kad sam je upitao ta da kaem
koijau, kuda da vozi, ona odgovori: Kuda bilo u blizinu Golden-skvera! Samo brzo! pa se
povue u jedan kut, drei uzdrhtalu ruku ispred lica, a drugom ponavljajui onaj raniji pokret kao da
ne moe da podnese nikakav glas.
Jako zabrinut i zbunjen naizmeninim svetlucanjem nade i straha, ja sam gledao u nju i oekivao
neko objanjenje. Ali videi sa koliko odlunosti ona eli da bude mirna, a oseajui da je to i moja
elja u takvoj prilici, nisam pokuavao da remetim tiinu. Ili smo dalje ne govorei ni rei. Ona bi
ponekad pogledala kroz prozor kao da joj se ini da suvie sporo odmiemo, iako smo, u stvari, ili
brzo, ali se inae drala isto onako kao i u poetku.
Izaosmo kraj jednog ulaza u skver koji je ona bila pomenula i tu naredih koijau da eka, poto
nisam bio siguran da nam nee biti potreban. Ona mi stavi ruku na miicu, pa me natera da poem
bre prema jednoj od mranih ulica kakvih ima nekoliko u tome kraju, gde su kue nekad bile lepi
domovi za potrebe pojedinih porodica, ali su ve due vreme spale na stepen siromanih stanova koji
se izdaju u vidu zasebnih soba. Kad uosmo kroz otvorena vrata jedne od tih kua, i poto pusti moju
ruku, ona mi dade znak da poem za njom uz opte stepenice, koje su bile kao neka pritoka uske
ulice.
U kui je vrvelo od itelja. Dok smo ili navie, vrata na sobama su se otvarala i svet je izvirivao
iz njih, a na stepenicama smo sretali svet koji je silazio. Kad sam, pre no to smo uli, bacio pogled
na kuu, video sam ene i decu kako se naginju kroz prozor, preko saksija sa cveem. Izgleda da smo
izazvali radoznalost, jer su to bile uglavnom glave istih onih posmatraa koji su izvirivali kroz vrata.
Bilo je to iroko obloeno stepenite, sa masivnom ogradom od nekog tamnog drveta. Nad vratima
videh karnie ukraene voem i cveem u duborezu, a u udubljenjima prozora iroka sedita. Ali svi
ti znaci nekadanjeg sjaja sad su bili bedno rabatni i prljavi; trule, vlaga i vreme bili su izgrizli
podnice, koje su na mnogim mestima bile slabe, pa ak i nesigurne. Opazih da su injeni pokuaji da
se ubrizga nova krv u oronulo telo, time to je skupocena stara drvenarija ovde-onde krpljena novom
obinom amovinom ali je to izgledalo kao brak izmeu propalog starog plemia i sirotice
prostog porekla, gde svaka strana u ravo podeenoj vezi uzmie jedna od druge. Neki zadnji prozori
na stepenicama bili su zamraeni ili sasvim zazidani, a na preostalim skoro i nije bilo stakla, dok se

kroz trona eriva, kroz koja je gadan vazduh, izgleda, stalno ulazio i nikad izlazio, i kroz druge
prozore bez stakla, gledalo se u druge kuice u slinom stanju, a s vrtoglave visine dole u bedno
dvorite, koje je bilo opte smetlite za celu kuerinu.
Peli smo se stalno prema najviem spratu kue. Meni se za to vreme dva puta uinilo da kroz
nejasnu svetlost nazirem suknju neke enske prilike koja odmie ispred nas. Kad skrenusmo da se
ponemo peti uz poslednji niz stepenica izmeu nas i krova, ugledasmo u celosti tu priliku kad
zastade za asak pred jednim vratima. Zatim okrete kvaku i ue.
ta je to? ree Marta apatom. Ula je u moju sobu. Ja je ne poznajem.
Ja sam je poznavao. Poznao sam je sa zaprepaenjem: bila je to gospoica Dartl.
Svojoj pratilji rekoh neto ime objasnih otprilike da je to izvesna dama koju sam ve ranije
viao; i tek to sam to rekao usmo glas iz sobe, premda onde gde smo stajali nismo mogli uti i ta
kae. Marta, s izrazom uenja na licu, ponovi svoj raniji pokret, pa me tiho povede uz stepenice, a
zatim kroz jedna mala vrata koja kao da nisu imala brave, i koja ona otvori samo lakim guranjem, u
jedan prazan sobiak s niskom kosom tavanicom, malo neto vei od ormana. Izmeu njega i sobe
koju je zvala svojom bila su jedna vratanca, malo odkrinuta. Tu stadosmo, zadihani od penjanja, i
ona mi lako stavi ruku na usta. Od one druge sobe mogao sam da vidim samo da je dosta prostrana i
da je u njoj krevet, a po zidovima nekoliko obinih slika brodova. Nisam mogao da vidim gospoicu
Dartl ni osobu kojoj je, kako smo uli, govorila. Moja je pratilja to sigurno jo manje mogla videti,
jer je moj poloaj bio bolji.
Neko vreme vladala je mrtva tiina. Marta je jednu ruku neprestano drala na mojim ustima, dok je
drugu podigla i namestila da oslukuje.
Nita se mene ne tie to ona nije kod kue, ree Roza Dartl naduveno. Ja ne znam za nju.
Dola sam da vidim vas.
Mene? odgovori neki blagi glas.
Kad uh njegov zvuk, ja sav pretrnuh. Jer to je bio Emilijin glas.
Da, odgovori gospoica Dartl, dola sam da vas vidim. ta? Vi se ne stidite tog lica koje je
tako mnogo zla uinilo.
Odluna i neumoljiva mrnja njenog glasa, njegova stroga otrina i uzdravani bes iznese mi je
pred oi kao da sam je gledao u punoj svetlosti. Video sam sevanje njenih oiju i priliku uvenulu od
strasti, a video sam i oiljak s celom onom brazgotinom zaseenom preko njenih usana kako
podrhtava i kuca dok ona govori.
Dola sam da vidim, ree ona, ta je zanelo Demsa Stirforda; devojku koja je odbegla s njim
i kojom je prosti svet u njenom mestu roenja ispirao usta; drsku, razmetljivu prijateljicu osobe kao
to je Dems Stirford. Hou da znam kako izgleda takav stvor.
ulo se neko utanje, kao da je nesrena devojka koju je ona zasipala tim pogrdama potrala
prema vratima i kao da se ona koja je govorila ispreila pred nju. Zatim nastade kratko utanje.
Gospoica Dartl ponovo progovori, i to kroz stisnute zube, i uz udarac nogom o tle.
Ostanite tu, ree ona, jer u vas inae prokazati celoj kui i itavoj ulici; ako pokuate da
umaknete od mene, ja u vas epati za kosu i pobuniti i samo kamenje protiv vas!
Neko zaplaeno mrmljanje bilo je jedini odgovor koji mi dopre do uiju. Zavlada tiina. Nisam
znao ta da radim. Ma koliko da sam eleo da uinim kraj tome razgovoru, oseao sam da nemam
prava da se pojavljujem; da samo gospodin Pegoti ima pravo da je vidi i da je uzme u zatitu. Zar on
nee nikad doi? pomislih nestrpljivo.
Tako dakle! ree Roza Dartl i nasmeja se prezrivo. Najzad je vidim! Gle, pa on je morao biti
dosta slabouman stvor kad ga je zanela ta nena, pretvorna skromnost i pognuta glava!
O, za ime boje, potedite me! viknu Emilija. Ma ko da ste, vama je poznata moja istorija, pa
vas kumim bogom da me potedite, ako elite da i vas potede!

Da mene potede! odgovori besno ona ena. A ega to po vaem miljenju ima zajednikog
izmeu nas?
Nieg osim naeg pola, ree Emilija i brinu u pla.
I na to se, ree Roza Dartl, toliko pozivate, i to vi, takva bestidna enska, da bi mi se srce, da je
u njemu bilo ma kakvog drugog oseanja prema vama sem prezrenja i groze, moralo slediti... Na
pol! Vi sluite na ast naem polu!
Zasluila sam to; viknu Emilija, ali to je tako strano! Draga, draga gospo! Pomislite ta sam ja
prepatila i kako sam nisko pala! O, Marta, vrati se! O, dome, dome moj!
Gospoica Dartl sede na jednu stolicu koja se videla kroz vrata i pogleda nanie, kao da se Emilija
gri na podu ispred nje. Poto je sad bila izmeu mene i svetlosti, mogao sam videti njenu navie
povijenu usnu i svirepe oi pune poudnog likovanja, pomno uprte u jedno mesto.
Sluajte ovo to imam da vam kaem, ree ona, i uvajte svoju laljivu vetinu za one koje
moete da vuete za nos!
Mislite li da ete mene uzbuditi suzama? Taman koliko ete me zaneti svojim osmesima, vi
kupljena robinjo!
O, smilujte se na mene! viknu Emilija. Pokaite bar malo saaljenja, jer u inae poludeti!
To ne bi bilo veliko ispatanje, ree Roza Dartl, za vaa zla dela. Znate li ta ste uradili? Mislite
li ikad na dom koji ste opustoili?
O, ima li noi ili dana kad ne mislim o tome? viknu Emilija; sad sam je mogao tek malo videti
kako klei, sa glavom zabaenom unazad, bledim licem dignutim navie, rukama izbezumljeno
sklopljenim i pruenim napred i kosom rasutom na sve strane oko sebe. Je li kad proao i jedan
jedini trenutak, bila ja budna ili spavala, da mi dom nije bio pred oima, onakav kakav je bio u onim
izgubljenim danima kad sam mu okrenula lea i ostavila ga zanavek! O, mili, mili dome moj! O,
dragi, mili ujae! Da si samo mogao znati kakav e mi bol zadati tvoja ljubav kad se budem otpadila
od dobra, ti mi je ne bi nikad ukazivao tako postojano, ma koliko da si je oseao, nego bi se naljutio
na mene bar jednom u ivotu da bih imala kakvu-takvu utehu! A ovako, nemam nikakve, ama ba
nikakve utehe na svetu, jer su me oni svi odreda i vazda jako voleli! I pade oajno licem na zemlju,
pred onom zapovenikom prilikom, moleivo se trudei da dohvati skut njene haljine.
Roza Dartl je sedela i gledala nanie u nju, neumoljiva kao da je bronzana figura. Usne su joj bile
vrsto stisnute, kao da zna da se mora jako obuzdavati ja piem ono to iskreno verujem da ne
doe u iskuenje da udari nogom to lepo telo. Jasno sam video nju i njen izraz u kojem se oseala sva
snaga njenog lica i njene prirode. Zar on nee nikad doi.
Ala su ove gliste bedno uobraene! ree ona, poto unekoliko savlada besno talasanje grudi, te
je mogla da progovori. Va dom! Zar vi uobraavate da ja i za trenutak mislim na njega, ili
zamiljate da biste mogli tom niskom kutu naneti neku tetu koja se ne bi mogla novcem platiti, i to
jo kako lepo? Va dom! Pa vi ste bili trgovaka roba svoga doma; pa su vas kupili i prodali kao i sve
drugo to je na prodaju i ime vai trguju!
O, ne, ne govorite tako! viknu Emilija. Meni recite to god hoete, ali ne kaljajte mojim
pokorom i sramotom vie no to sam ja to uradila ljude koji su isto toliko asni ko i vi! Imajte ma i
najmanje potovanja prema njima, ako ste prava dama, kad ve nemate milosti prema meni.
Ja govorim, ree ona ne udostojavajui panjom tu molbu i povlaei svoju haljinu od kunog
dodira Emilijinog, ja govorim o njegovom domu gde ja ivim. Eto, ree ona pruajui ruku uz
svoj prezrivi smeh i gledajui nanie devojku pred svojim nogama, i to mi je dostojan uzrok zavade
gospoe-majke i gospodina-sina; uzrok bola u kui u koju ovakva ne bi mogla stupiti ni kao
sudopera; uzrok gneva, nezadovoljstva i prekora. Ovaj kuni gad, podignut iz obalskog blata da
poslui kao zabava za kratko vreme, pa da ga bace natrag odakle je i doao!
Ne, ne! viknu Emilija i sklopi ruke. Kad me je on prvi put video o kamo lepe sree da mi taj

dan nije nikad svanuo i da me je on sreo kad su me nosili na groblje! ja sam bila tako asno
vaspitana kao i vi, ili kao ma koja druga gospodstvena devojka, i trebalo je da budem ena tako
dobrom oveku za kakvog biste se vi, pa i najasnija devojka na svetu, mogli udati. Ako ivite u
njegovoj kui i ako ga poznajete, vi ete znati kakvu je mo on mogao imati nad slabom, sujetnom
devojkom. Ja se ne pravdam, ali dobro znam; a i on dobro zna, ili e znati kad bude na izdisaju pa mu
to stane muiti duu, da se on posluio svima svojim sposobnostima da me obmane, i da sam mu ja
poverovala, pouzdala se u njega i zavolela ga.
Gospoica Dartl se zgrozi, pa skoi sa stolice, i u svom gaenju zamahnu na nju s toliko pakosti
na licu, tako natutenom i unakaenom od strane mrnje, da ja zamalo ne priskoih da se umeam.
Udarac nije imao odreenu metu, te pogodi prazan vazduh. Dok je stajala dahui, gledala u nju s
najveim nipodatavanjem koje je mogla osetiti i sva ceptela od glave do pete od besa i prezrenja, ja
pomislih kako takav prizor nikad u ivotu nisam video, niti u ikad videti.

Vi zavoleli njega? Vi? viknu ona sa stisnutom i uzdrhtalom pesnicom koja kao da bi probola
predmet svoga gneva samo da je imala oruje.
Emilija se bila povukla tako da je vie nisam video. Nije se uo nikakav odgovor.
I vi to kaete meni dodade ona, tim svojim sramnim usnama? Zato ljudi ne ibaju takva
stvorenja? Da mogu tako neto narediti, dala bih iibati ovu devojku na mrtvo ime!
I dala bi, ne sumnjam u to. Ne bih joj smeo poveriti ni spravu za istezanje, sve dok joj se na licu
vidi onaj pobesneli izraz.
Ona se polako, pa sve jae stade smejati, i pokaza rukom na Emiliju kao da je olienje srama i za
ljude i za bogove.
Ona zavolela! ree ona. Ova mrcina! I hoe meni da kae da je on nekad mario za nju? Ha, ha!

Ala su to laljivci, ti trgovci!

Njen podsmeh je bio jo gori od njenog neprikrivenog besa. Od ta dva njena oseanja mnogo bih
radije izabrao ovo drugo. Ali ako je i pustila gnevu na volju, to je bilo samo za trenutak. Ubrzo ga je
opet stala obuzdavati, i ma koliko da je besneo u njoj, ona ga je savladala.
Ja sam dola ovamo, vi izvore iste ljubavi, ree ona, da vidim, kao to sam vam rekla odmah
na poetku, kako izgleda stvor kao to ste vi. Bila sam radoznala. Sad sam zadovoljila radoznalost. A
uz to i da vam kaem da biste najbolje uradili da potraite taj svoj dom, i to to moete pre, pa da
sklonite glavu meu te svije krasne roake, koji vas oekuju i koje e uteiti va novac. A kad ga
budete sasvim potroili, moi ete opet verovati, ukazati poverenje i opet zavoleti, je lte? Mislila sam
da ste neka razbijena igraka kojoj je odzvonilo, neka bezvredna inuva koja je izgubila sjaj te se
moe baciti. Ali vidim da ste isto zlato, prava dama, zavedeno nevinace, sa istim srcem punim
ljubavi i istinitosti kako zaista izgledate, i to je sasvim u skladu sa vaom priom pa imam jo
neto da vam kaem. Dobro pazite na to. Jer ja ono to kaem i inim, ujete li me, vi vilinski due?
Ono to kaem, mislim i da izvrim.
U njoj za trenutak opet preovlada bes, ali joj samo pree preko lica gr, pa je ostavi nasmeenu.
Sakrijte se, nastavi ona, ako ne kod svoje kue, onda gde bilo. Samo neka to bude negde van
mog domaaja; u neki taman ivot, ili jo bolje u tamnu smrt. udim se kako to da to vae zaljubljeno
srce nije prepuklo, i kako jo niste nali naina da ga smirite! Ja sam ula da se ponekad nau
sredstva za to. Verujem da ih nije teko nai.
Prekide je tiho plakanje s Emilijine strane. Ona zastade, pa ga stade sluati kao najlepu muziku.
Ja sam moda udna priroda, nastavi Roza Dartl ali ne mogu da diem isti vazduh koji vi
diete. ini mi se gadan. Zato u ga proistiti, oistiu ga od vas. Ako sutra budete ovde, ja u na
optim stepenicama objaviti vau istoriju i vae svojstvo. Kau mi da u ovoj kui ima pristojnih ena,
te je grdna teta da takva zvezda kao to ste vi ivi skrivena meu njima. Ako se, poto odete odavde,
sklonite u ovom gradu u kakvom bilo svojstvu osim vaeg pravog svojstva (koje moete slobodno
priteavati, bez nezgode s moje strane), snai e vas isto, ako saznam za vae utoite. A kako mi
pomae i izvestan blagorodan gospodin koji je jo nedavno teio za vaom rukom, ja ne sumnjam u
uspeh u tom pogledu.
Zar nikada nee doi? Dokle u ovo sluati? Dokle u moi sluati?
O, boe, boe! viknu jadna Emilija glasom koji bi, po mome miljenju, dirnuo i najtvre srce;
ali se po osmehu Roze Dartl videlo da nita nije kadro da se kosne njenog srca. ta u? O ta da
radim!
ta da radite? odgovori ona. Pa ivite sreno od svojih uspomena! Posvetite ivot seanju na
nenosti Demsa Stirforda; on je hteo da od vas napravi enu svoga sluge, zar ne; ili oseanju
zahvalnosti prema estitom i zaslunom stvorenju koje je htelo da vas primi kao poklon od njega. Ili,
ako vam ta gorda seanja i svesnost o vaim sopstvenim vrlinama i asnog poloaja do kojeg su vas
one uzdigle u oima svega to na sebi. nosi ljudski oblik, nisu dovoljni da vas odre u ivotu, onda se
udajte za tog dobrog oveka i ivite sreno uz njegovu snishodljivost. Ako vam ni to nije dovoljno,
onda umrite! Za takve smrti i oajanja postoje kapije i ubrita; izaberite neko, pa se vinite na nebo!
uh neiji korak negde daleko na stepenicama. Dobro sam znao iji je bio. Bio je to njegov korak,
bogu hvala!
Kada je to izrekla, ona se odmae od vrata, te sam je izgubio iz vida.
Samo pazite! dodade ona lagano i strogo, otvarajui vrata da izae. Reena sam, iz razloga
koje imam i zbor mrnje koju gajim, da vas uklonim ako se samo ne povuete sasvim van moga
domaaja, ili ne zbacite tu lepu masku. To je sve to imam da vam kaem, a ono to kaem i izvriu.
Onaj korak na stepenicama je dolazio sve blie... i blie... proao mimo nje dok je silazila... jurnuo
u sobu!

Ujae!
Straan vrisak proprati tu re. Ja, priekah za asak, a kad pogledah, videh ga kako pridrava njenu
neosetljivu priliku u svom naruju. Gledao je neko vreme u njeno lice, a zatim zastade da ga poljubi...
o, sa koliko nenosti! pa prebaci maramicu preko njega.
Gosn Davide, ree on drhtavim glasom, poto pokri to lice, hvala Nebeskom Ocu to se moj
san ostvario! Hvala mu od sveg srca to me je vodio svojim putevima do moje mile!
On je na te rei podie na ruke, pa je, dok je njeno pokriveno lice lealo na njegovim grudima
okrenuto prema njegovom, ponese niz stepenice, nepominu i nesvesnu.

GLAVA LI
POETAK JO DUEG PUTOVANJA

Sutradan mi rano ujutro, dok sam etao po bati sa tetkom, koja se sad inae vrlo malo etala,
poto je veoma bila, zauzeta negovanjem Dore, javie da gospodin Pegoti eli da govori sa mnom.
On ue u batu, a kad pooh vratnicama, doe mi u susret do pola puta, pa skide kapu s glave, to je
uvek imao obiaj da ini kad ugleda moju tetku, prema kojoj je oseao duboko potovanje. Upravo
sam priao tetki o svemu to se dogodilo prole veeri. Ona prie s puno srdanosti, pa se, ne
govorei ni rei, rukova s njim i potapa ga po miici. To je uinila tako reito, da, joj rei nisu bile
potrebne. Gospodin Pegoti razumede kao da ih je rekla hiljadu.
Sad idem unutra, Trote, ree tetka, da vidim ta radi Cvetak, jer e uskoro ustati.
Ne idete valjda zbog mene, gospoo? ree gospodin Pegoti. Ja bih, sem ako mi pamet nije
izvetrila od jutros, rekao da vi to idete zbog mene.
Vi imate neto da govorite, dragi prijatelju, odgovori tetka, pa e biti bolje da odem.
Ako mi dopustite, gospoo, ree gospodin Pegoti, uinili biste mi veliku dobrotu da ostanete,
sem ako vam ne smeta moje klepetanje.
Je 1 istina? ree tetka sa svojom otvorenom obrounou. E, onda u ostati.
Tako ona uze pod miku gospodina Pegotija i poe prema olistaloj senici u dnu bate, pa sede na
klupu, a ja pored nje. Bilo je mesta i za gospodina Pegotija, ali je on vie voleo da stoji, naslanjajui
se rukom na grubi sto. Dok je tako stajao i neko vreme zagledao svoju kapu pre no to e poeti da
govori, nisam mogao da ne zapazim koliko se snage i vrstine karaktera vidi u njegovoj ilavoj ruci,
i kako je to dobra i pouzdana drugarica njegovom elu i kao gvoe sivoj kosi.
Sino sam odveo u svoj stan svoje milo dete, poe gospodin Pegoti diui oi prema nama. Ja
sam joj se jo odavno nadao te sam pripravio sve za nju. Prolo je nekoliko sati pre no to je dola
sebi i poznala me kako valja, a kad me je poznala, pala je na kolena preda me i ispriala mi kao da
ita neku molitvu kako se sve to dogodilo. Verovaete mi da sam kad sam uo njen glas kao to sam
ga nekad sluao tamo kod kue, dok je bio onako veseo, i gledao je onako skruenu, kao u praini po
kojoj je na Spasitelj pisao svojom blaenom rukom, da sam i pored sve zahvalnosti osetio neku ranu
u srcu.
On pree rukavom preko lica, nimalo se ne trudei da prikrije zato to radi, pa onda proisti grlo.
Nisam to dugo oseao, jer sam je naao. Samo je trebalo da pomislim da sam je naao, pa da to
iezne. Ni sam ne znam zato uopte govorim o tome. Pre jednog minuta nisam imao nameru da
reknem ma i jednu re o sebi, ali mi je to dolo prirodno, pa sam popustio i pre no to sam znao ta
radim.
Vi ste portvovana dua, ree tetka, i zato ete dobiti svoju nagradu.
Gospodin Pegoti, dok mu je senka lia poigravala preko lica, iznenaeno prikloni glavu prema
mojoj tetki u znak zahvalnosti za njeno dobro miljenje, pa opet prihvati prekinutu nit prie.
Kad je ono moja Emilija pobegla, ree on za asak strogo i jarosno, iz one kue gde ju je bila
zatvorila ona guja arka koju je gosn David video a njegova pria je istinita, bog mu po zasluzi
sudio! pobegla je nou. Bila je izvan sebe. Trala je tako po alu i mislila je da je stara laa negde
tu, pa nam je dovikivala da okrenemo lica ustranu, jer ona dolazi. ula je sebe samu kako vie kao da
uje neku drugu osobu, pa se i izranjavila po onom otrom i iljatom kamenju i stenju, ali nije nita
oseala kao da je i sama od kamena. Jednako je trala, s nekom vatrom pred oima i huanjem u
uima. Odjednom je, ili se, znate moda njoj tako inilo, osvanuo vlaan i vetrovit dan, a ona lei do

gomile kamenja na obali, dok joj neka ena govori, pitajui je na jeziku one zemlje, ta se to tako
strano dogodilo s njom.
On kao da je gledao sve to o emu je pripovedao. Sve se to dogaalo pred njim dok je govorio, i
to tako ivo, da je usled siline svog preivljavanja ono to je opisivao predstavljao tako jasno da to
ne mogu ponoviti. Dok sad, posle tako dugo vremena, piem o tome, jedva mogu verovati da nisam i
sam prisustvovao tim prizorima, jer su mi ostavili u dui tako iv i veran upeatak.
Kad su Emilijine oi, onda tako bunovne, bolje ugledale tu enu, nastavi gospodin Pegoti, ona
poznade da je to jedna od onih s kojima je esto razgovarala na alu. Te noi je, kao to sam ve
rekao, dugo trala, ali je ranije esto u etnjama lutala daleko, dobrim delom peice, a delom amcem
ili kolima, pa je poznavala sav taj kraj du obale, na mnogo milja unaokolo. Ta ena nije imala svoje
dece, poto je bila jo mlada, ali je iekivala dete; trebalo je da ga uskoro dobije. I neka bi bog
usliao moje molitve, pa joj dao da joj ono bude sreno, da joj bude na utehu i ast dok je iva! Neka
je voli i neka je potuje, i neka joj bude potpora u starosti, u asu umiranja, aneo hranitelj i na
ovome i na onome svetu!
Amin! ree moja tetka.
Bila je malo stidljiva i tiha, ree gospodin Pegoti, pa je isprva sedela malo podalje i prela, ili
neto tako, dok je Emilija razgovarala s decom. Ali ju je Emilija zapazila, pa joj prila i
porazgovarala s njom; a kako je ta mlada ena i sama volela decu, one su se brzo sprijateljile. I to
toliko, da bi ona Emiliji, kad god bi ona tuda naila, davala cvea. I sad ju, eto, ba ta ena zapita ta
joj se dogodilo tako strano. Emilija joj ree, a ona je odvede svojoj kui. Da, zaista! Odvede je
svojoj kui, ree gospodin Pegoti i pokri lice rukama.
Vie ga je uzbudilo to dobro delo, no ita drugo, bar koliko sam ja video, od one noi kad je
Emilija pobegla. Moja tetka i ja ne pokuasmo da ga uznemirimo.
Bila je to mala krovinjara, kao to moete i misliti, ree on malo zatim, ali je ona u njoj nala
mesta i za Emiliju (mu joj je bio otplovio na more), i zatim je uvala tajnu, pa je pridobila i
nekoliko suseda koje je imala (nije ih bilo mnogo) da i oni uvaju tajnu. Emilija se teko razbolela od
groznice, i to meni izgleda jo udnije, a moe biti i nije tako udno uenim ljudima, jezik one
zemlje potpuno je izvetrio iz glave, te je mogla da govori samo svojim jezikom, koji nije niko
razumeo. Sea se kao da je to bilo u snu, kako je leala tamo i stalno govorila svojim jezikom, i uvek
mislila da je stara laa tu, iza prvog grebena u zalivu, pa je molila i preklinjala da poalju nekoga
onamo i da kau kako ona umire, pa da joj neko donese oprotaj, ma samo jednu re. Njoj se skoro
za sve to vreme priinjavalo as da onaj koga sam maloas pomenuo vreba ispod prozora, as da je
tu u sobi onaj koji ju je i doveo do toga; te je vikala dobroj mlaoj eni da je ne da, a u isto vreme
znala i da je ova ne razume, pa se bojala da e je odvesti. Osim toga, i neka vatra joj je stalno bila
pred oima, i neka buka u uima, a nije bilo ni dananjice, ni jueranjice, ni sutranjice; nego je sve
to se ikad dogodilo u njenom ivotu, ili to se moglo dogoditi, kao i ono to nije nikad bilo, niti je
ikad moglo biti, navalilo najednom na nju, i to nita jasno i radosno; ali je ipak pevala i smejala se
zbog toga! Ne znam koliko je to trajalo; a onda je ovladao njom neki san, a u tome snu je, posle onog
stanja u kojem je bila nekoliko puta jaa nego to je bila od prirode, pala u neku nemo, pa se oseala
slabija od najmanjeg deteta.
Tu zastade, kao da eli da se oporavi od strahota koje je opisivao. Poto je neko vreme utao, on
nastavi priu.
Kad se probudila, bilo je prijatno posle podne, i tako tiho, da nije bilo nikakvog uma osim lakog
pljuskanja talasa o obalu onog plavog mora bez plime. Isprva je mislila da je kod kue i da je
nedeljno jutro, ali lie od vinove loze koje je videla na prozoru i brda preko vode nisu bila kao kod
kue, te su joj govorili protivno. Zatim je dola njena prijateljica da je obie, i ona tada saznade da
stara laa nije iza onog prvog grebena u zalivu, nego vrlo daleko, i saznade gde je i zato je tu, pa

brinu u pla na grudima te mlade ene, gde sad, nadam se lei njeno detence i veseli je svojim lepim
oicama!
Nije mogao ni da progovori o toj dobroj Emilijinoj prijateljici, a da mu itav potok suza ne navre
na oi. Uzalud se trudio da ih zadri. Opet su ga savladale dok ju je blagosiljao.
To je bilo dobro za moju Emiliju, nastavi on posle tolikih suza, da ih ja nisam mogao gledati a
da i sam ne zaplaem, dok je moja tetka ve plakala od sveg srca. Ali joj je jezik one zemlje bio
sasvim izvetrio iz glave, pa je morala da govori znacima. Tako se ona oporavljala iz dana u dan,
sporo ali postojano, i trudila da ui imena pojedinih obinih stvari, kao da ih nikad nije ula u ivotu,
sve do jedne veeri kad je sedela kraj svog prozora i posmatrala jednu devojicu koja se igrala na
alu. To je dete odjednom pruilo prema njoj ruku i reklo to bi na engleskom znailo: ,Ribarska
erko, evo jedne koljke! jer treba da znate da su je oni isprva zvali ,Lepa gospo! kao to je
obiaj u toj zemlji, pa ih je ona nauila da je zovu: .Ribarska keri! To dete joj odjednom viknu:
,Ribarska keri, evo jedne koljke! i Emilija ga shvati, pa mu odgovori i brinu u pla, i sve joj se
ponovo vrati.
Kad je Emilija sasvim ojaala, ree gospodin Pegoti poto je opet kratko vreme utao ona se
stade dovijati kako da ostavi to dobro mlado stvorenje i da se vrati u svoju zemlju. Mu se tada ve
bio vratio kui, te su je njih dvoje zajedno ukrcali na jednu trgovaku laicu koja je ila za Leghorn,
a odatle za Francusku. Imala je neto novaca, ali oni nisu hteli da prime skoro nita za sve to su joj
uinili. To me skoro raduje, iako su tako siromani. Ono to su uinili uloeno je onde gde ni moljac
ni ra ne ine kvara, i gde se lopovi ne uvlae i ne kradu, gosn Davide, i to e trajati due nego sve
blago na svetu!
Emilija doe u Francusku i stupi u jednu pristaninu gostionicu da slui gospoe koje putuju. I
tamo jednoga dana doe ona guja... Neka mi nikad ne izae na oi, jer ne znam ta bih mu mogao
uraditi!... On je nije opazio, a njoj se, im ga je ugledala, vratio sav onaj strah i izbezumijenost, te je
pobegla i od samog njegovog daha. Dola je u Englesku i iskrcala se u Doveru.
Ne znam sigurno, ree gospodin Pegoti, kad je poela da gubi pouzdanje, ali je celim putem do
Engleske nameravala da se vrati svom milom domu. Kad uskoro stie u Englesku, ona se ve okrete
licem prema njemu. Ali ju je od toga na putu odvratio strah da joj nee oprostiti, strah da e se na nju
prstom pokazivati, strah da je neko od nas moe biti umro zbog nje, strah od puno kojeega! ,Ujae,
ujae! veli ona meni, ,strah od toga da nisam dostojna da uinim ono to je moje ranjeno srce tako
udelo da uini, bio je najstraniji od svega! Okrenula sam lea onda kad sam od sveg srca najtoplije
molila boga samo da mogu opet da dopuzim do starog praga, da ga poljubim, da spustim svoje
greno lice na njega i da me ujutro nau na njemu mrtvu.
Dola je, ree gospodin Pegoti, a glas mu pree u apat pun uasa, u London. Ona... koja ga
nije nikad videla u ivotu ... sama ... bez prebijene pare... mlada ... tako lepa ... dola u London! Skoro
istog asa u koji se iskrcala, onako alosna, naila je, kako se njoj uinilo, na jednu prijateljicu, neku
pristojnu enu, koja joj je govorila o ivenju, koje je ona bila izuila, i kako e joj nai puno posla, i
stan za tu no, i kako e se sutra u tajnosti raspitati o meni i svima na domu. I kad je moje dete, ree
glasno, s izrazom velike zahvalnosti, koja ga je potresla od glave do pete, stajalo na rubu neega
goreg no to mogu zamisliti i opisati, spasla ju je Marta, verna svome obeanju.
Ja ne mogoh zadrati radostan uzvik.
Gosn Davide, ree on i zgrabi mi ruku svojom snanom akom, vi ste je prvi meni
spomenuli! Hvala vam, gospodine! Ona je bila odana od sveg srca! Imala je gorko iskustvo i znala
gde da motri i ta da radi. I uradila je. A milostivi bog je bdeo nad svim tim! Dola je sva bleda i
uurbana Emiliji dok je spavala i rekla joj: ,Ustani i bei od goreg no to je smrt i poi sa mnom!
Oni iz te kue bi je zadrali, ali bi bilo lake zadrati more! .Sklonite mi se s puta, rekla im je ona, ,ja
sam avet koja je odvraa sa ivice otvorenoga groba! Kazala je Emiliji da me je videla i da zna da je

ja volim i da joj opratam. Umotala ju je na brzu ruku u svoje odelo, povela je slabu i drhtavu i
vodila je ispod ruke. Nije sluala ta oni tamo govore, kao da je bila gluva. Prola je izmeu njih s
mojim detetom, i gledala samo u nju, i sreno je izvukla u gluvo doba noi iz tog crnog ambisa
propasti!
Pobrinula se za Emiliju, ree gospodin Pegoti, koji je bio pustio moju ruku i stavio svoju na
izbueno srce,postarala se za Emiliju, koja je leala izmorena i buncala u snu s vremena na vreme
do kasno ujutro. Onda je izila da potrai mene, pa onda vas gosn Davide. Emiliji nije kazala zato
izlazi, iz straha da nju ne izda hrabrost i da ne doe na misao da se sakrije. Ne mogu da znam kako je
ona nemilosrdna gospoa doznala da je ona tu. Da li ih je onaj o kome sam toliko puta govorio
sluajno video kako ulaze tu, ili je, pak, to je po mom miljenju najverovatnije, uo za nju od one
ene ne pitam se mnogo. Glavno da sam naao svoju neaku.
Celu no smo Emilija i ja bili zajedno, ree gospodin Pegoti. Nije bilo mnogo vremena za
priu, ali je ono to mi je ispriala kroz gorke suze manje od onoga to sam proitao iz njenog
dragog lica, koje je kraj mog ognjita odraslo do lica mlade ene. Cele su joj bogovetne noi ruke
bile oko moga vrata, a njena glava leala je ovde, te sad znamo sasvim sigurno da se moemo
pouzdati jedno u drugo, pa ak i vie.
Prestao je da govori, dok mu je ruka na stolu leala savreno mirno, puna odlunosti koja bi
ukrotila i lavove.
Mene je ve jednom bio obasjao zraak svetlosti, Trote, ree moja tetka briui oi, kad sam se
ono bila reila da budem kuma tvojoj sestri Betsi Trotvud, koja me je razoarala; ali mi odmah posle
toga nita ne bi pruilo vee zadovoljstvo nego kumovanje detencetu te mlade ene.
Gospodin Pegoti klimnu glavom da kae kako razume oseanje moje tetke, ali se nije usudio da se
feima izrazi o onome to je ona elela. Svi smo uutali obuzeti svojim mislima, dok je tetka as
brisala oi, as grevito jecala, a as se opet smejala i nazivala sebe ludom, te ja najzad progovorih.
Vi ste sigurno ve sasvim reeni, rekoh gospodinu Pegotiju, u pogledu budunosti, dragi
prijatelj? Skoro ne treba ni da vas pitam.
Potpuno, gosn Davide, odgovori on, i kazao sam to Emiliji. Ima prostranih zemalja daleko
odavde. Naa budunost lei tamo, preko mora.
Hoe oboje da se isele, tetka, rekoh ja.
Da! ree gospodin Pegoti s osmehom punim nade. Niko ne moe prekorevati moju Emiliju
tamo u Australiji. Tamo emo poeti ivot iznova.
Ja ga upitah je li odredio tano vreme polaska.
Rano jutros sam iao dole na dokove, gospodine, da se obavestim o tim brodovima. Za nekih est
nedelja do dva meseca od danas otplovie jedna laa jutros sam je video i popeo se na nju pa
emo i mi njom otploviti.
Sasvim sami? upitah ja.
Da, gosn Davide, odgovori on. Znate, moja sestra voli vas i vae, a toliko je navikla da misli o
svojoj zemlji, da ne bi bilo lepo pokretati je. A osim toga, tu je i onaj o kome mora da se stara, gosn
Davide, i na koga ne treba zaboraviti.
Siroti Ham, rekoh ja.
Znate, gospoo, moja dobra sestra se stara o njegovoj kui, a on je navikao na nju, objanjavao
je gospodin Pegoti, da bi moja tetka bolje shvatila. On e vam sedeti i priati s njom u sasvim
mirnom raspoloenju, dok sa drugim verovatno ne bi usta otvorio. Jadni mladi, ree gospodin
Pegoti maui glavom, nije mu ostalo toliko da bi mogao da odvoji neto od onoga to ima!
A gospoa Gamid? upitah ja.
E, o tome sam mnogo razmiljao. Zaista vam kaem, odgovori gospodin Pegoti s neodlunim
izrazom na licu koje se postepeno razvedri dok je govorio, mnogo sam mislio o gospoi Gamid.

Znate kako je: kad gospoa Gamid stane da misli o svome starom, onda ne bi ovek rekao da je ba
zgodna za drutvo. Meu nama budi reeno, gosn Davide, a i vama, gospoo, kad gospoa
Gamid stane da cmizdri, to je u naem kraju re za plakanje, onaj ko nije znao njenog starog,
mogao bi rei da je kmezava. Ali ja sam poznavao njenog starog, ree gospodin Pegoti, i znam ta
je vredeo, te je razumem; nego, znate, to kod drugih ne ide, i ne moe da ide.
Tetka i ja se potpuno saglasismo s njim.
A uz to, ree gospodin Pegoti, mojoj sestri bi se moglo uiniti (ne velim da bi joj se uinilo,
nego da bi moglo) da joj gospoa Gamid ovda-onda zadaje muke. Te zato i ne nameravam da
gospou Gamid usidrim kod njih, no da joj naem neku udericu, gde e moi da ribari nekako
sama za sebe. U naem govoru uderica znai kuica a da ribari znai da se stara nekako sama o sebi.
I toga radi, ree gospodin Pegoti, nameravam da joj, pre no to poem, odredim redovnu pomo
od koje bi mogla iveti dosta udobno. To je neobino verno stvorenje. Ne moe se ni oekivati,
razume se, da e u njenim godinama ojaena i ucveljena ena kao to je ta stara majica moi da se
prebija po brodovima i po umama i pustarama u novoj i dalekoj zemlji, te sam tako smislio da to
uradim s njom.
Nije zaboravio nikoga. Mislio je o svaijim pravima i tenjama, samo ne o svojim.
Emilija e, nastavi on, stalno biti sa mnom, jadno dete; njoj je tako potreban mir i odmor, dok
ne doe vreme da krenemo na put. Radie na haljinama koje se moraju pripraviti, pa se nadam da e
joj se njene nevolje uiniti davnije no to su bile kad vidi da je opet kraj svoga grubog ujaka koji je
voli.
Moja tetka je klimala glavom kao da tvrdi da se i ona slae s tom nadom, i to priini veliko
zadovoljstvo gospodinu Pegotiju.
Ima jo jedna stvar, gosn Davide, ree on i metnu ruku u dep na grudima, pa ozbiljna lica
izvadi mali sveanj hartija, koji sam ve ranije bio video, i koji sad razvi na stolu. Ovde su one
novanice, pedeset i po funti. Tome elim da dodam novac s kojim je ona otila odande. Pitao sam je
o tome, ali joj nisam kazao zato, pa sam dodao i tu sumu. Ja nisam uen ovek. Hoete li biti dobri
da vidite je li to u redu?
I izvinjavajui se to nije toliko pismen i uen, predade mi list hartije, pa je gledao u mene dok
sam ga ja pregledao. Bilo je sve tano.
Hvala vam, gospodine, ree on, pa sve uze natrag. Ovaj novac, ako se vi s tim slaete, gosn
Davide, staviu upravo pred polazak u jednu kovertu upuenu na njegovo ime, pa u je metnuti u
drugu kovertu upuenu njegovoj majci. Rei u joj ovako ukratko, kao to vama govorim, otkuda te
pare, i da sam otiao, te da mi ih vie ne mogu vratiti.
Ja mu rekoh da e biti dobro ako tako uradi, i da sam potpuno ubeen u to poto on osea da tako
valja.
Rekao sam da ima samo jo jedna stvar, nastavi on uz ozbiljan osmeh, poto opet uveza svoj
mali sveanj i vrati u dep, ali ima dve stvari. Kad sam jutros poao od kue, nisam znao hou li
moi da odem lino da saoptim Hamu ta se s bojom milou dogodilo, pa sam zato, dok sam bio
napolju, u jednom pismu svima javio sve kako je bilo, i da u sutra doi do njih da skinem sa due
brigu o onom malom broju poslova koje tamo treba posvravati, a verovatno i da se oprostim od
Jarmuta, pa sam ga predao na potu.
elite li da i ja poem s vama? rekoh ja, poto videh da je ostalo neto to nije rekao.
Ako biste mogli da mi uinite takvu ljubaznost i dobrotu, gosn Davide, odgovori on. Ja znam
da bi se oni svi obradovali kad bi vas videli.
Poto je mala Dora bila dobro raspoloena, i poto je elela da idem, to sam doznao kad sam
porazgovarao s njom o tome ja mu obeah da u poi s njim kad on to eli. I tako se sutradan
naosmo na potanskim kolima za Jarmut, opet na putu kroz stari, poznati kraj.

Dok smo uvee prolazili dobro poznatom ulicom, i dok je gospodin Pegoti, i pored sveg mog
protivljenja, nosio moju torbu, ja zavirih u duan Omera i Dorama i ugledah u njemu starog
prijatelja, gospodina Omera, kako pui svoju lulu. Nisam voleo da prisustvujem prvom susretu
izmeu gospodina Pegotija, njegove sestre i Hama, te mi gospodin Omer poslui kao izgovor da
malo zaostanem.
Kako je gospodin Omer posle toliko vremena? rekoh ja ulazei.
On rastera rukom dim od lule da me bolje vidi, pa me odmah poznade i vrlo se obradova.
Ja bih ustao, gospodine, da vam se zahvalim to mi inite ast ovom posetom, ree on, samo da
mi se noge nisu pokarabasile, te me sad moji guraju na tokovima, Ali inae sam vam ja, sem tih
nogu i daha, zdrav kao dren, milom bogu hvala!
estitah mu na zadovoljnom izgledu i dobrom raspoloenju, pa opazih da se njegova laka stolica
kree na tokovima.
Duhovita je to stvar, zar ne, upita on idui za mojim pogledom i gladei laktom naslon za ruku.
Ide lako kao perce, a stie sigurno kao potanska kola. Da vidite samo, moja mala Mini, znate, moja
unuka, dete moje keri Mini, navali svojom malom snagom pozadi, gurne je, i mi ti poletimo hitro i
veselo, da se lepe ne moe. I, znate ta jo, neobino zgodna stolica za onoga koji pui lulu!
Nikad nisam video tako dobru starinu kao gospodina Omera, koji sve vidi u najlepoj boji i u
svemu nalazi uivanja. Sav je blistao od zadovoljstva, kao da su njegova stolica, njegova sipnja i
oduzete noge sastavni deo velikog izuma za unapreenje raskonog uivanja koje se zove: puenje
na lulu.
I, hoete li mi verovati, ja sad u ovoj stolici viam vie ljudi nego to sam ih viao ikad van nje.
Iznenadili biste se kad biste uli koliki broj ljudi navrati meni preko dana da malo proaskamo.
Verujte da biste se iznenadili. Otkako sam se skrasio u ovoj stolici, u novinama ima dvaput vie
novosti no to ih je pre bilo. A to se tie drugog itanja, boe moj, koliku sam ja gomilu knjiga
dosad proitao! Eto, to je ono to me, tako raduje! Da su u pitanju oi, ta bih onda radio? A ta bih
radio da su u pitanju ui? A ovako, kad su u pitanju noge, ta mi je to? Pa noge su mi samo jo vie
skraivale dah dok sam se njima sluio. A sad, ako elim da izaem na ulicu, ili dole na al, imam
samo da zovnem Dika, najmlaeg egrta Doramovog, pa da se izvezeni u svojim sopstvenim
kolima, kao lordmer grada Londona.
Tu se malo zaduva od smeha.
E, bog vas veselio, ree gospodin Omer i opet se lati lule, ovek mora biti spreman i na dobro
i na zlo; mora se pomiriti sa svaim u ovome ivotu! Doramu dobro ide posao, odlino!
Milo mi je to to ujem, rekoh ja.
Znao sam da e vam to biti milo, ree gospodin Omer. A Doram i Mini su vam kao golub i
golubica. ta moe ovek drugo poeleti? ta su noge u poreenju s tim.
Njegovo krajnje preziranje sopstvenih nogu dok je tako sedeo i puio bila je jedna od
najprijatnijih nastranosti od sviju na koje sam naiao.
A otkako sam se dao na itanje naveliko, vi ste se dali na pisanje naveliko, a, gospodine? ree
gospodin Omer gledajui u mene s divljenjem. Ala je ono divna stvar, ono vae delo! Kakvi izrazi u
njemu! Gutao sam svaku re... svaku re. A da me to uspava, ni govora!
Ja izrazih svoje zadovoljstvo kroz smeh, ali moram priznati da mi se ta veza misli uini znaajna.
Dajem vam asnu re, gospodine, ree Omer, da se, kad spustim knjigu na sto pa je pogledam
spolja, onako zamanu, u tri posebne sveske: jedna, dve, tri; da se sav ukrutim od ponosa, kao Pano,
kad pomislim da sam nekada imao ast da odravam poslovne veze sa vaom porodicom. O, boe
moj, kako to sad izgleda odavno, zar ne? Tamo preko u Blanderstonu. Ala je ono bilo lepo malo
siroe to smo ga sahranili kraj one pokojnice. A i vi ste onda jo bili mali vra! O, boe, boe!
Promenih predmet razgovora, pomenuvi Emiliju. Poto sam ga uverio da nisam zaboravio kako

je on uvek pokazivao interesovanje za nju, i sa koliko je dobrote postupao s njom, ja mu u krupnim

potezima ispriah kako se vratila ujaku pomou Marte: znao sam da e to starome biti milo. On je
sluao s najveom panjom, pa kad sam zavrio, ree uzbueno:
To me raduje, gospodine! To je tako dobra vest kakvu odavno nisam uo. O, boe, boe! A ta e
sad uraditi za onu nesrenu enu, Martu?
Dodirnuli ste jednu stvar o kojoj neprestano mislim od jue, rekoh ja, ali o kojoj jo ne mogu
nita redi, gospodine Omere. Gospodin Pegoti nije nita govorio o tome, a ja iz naroite panje
nisam mogao da progovorim prvi. Ja sam uveren da on to nije zaboravio. On ne zaboravlja nita to
je nekoristoljubivo i dobro.
Jer, znate, ree gospodin Omer nastavljajui gde je stao, ako se bilo ta uradi za nju, voleo bih
da i ja u tome uestvujem. Upiite me sa kojom bilo sumom koju smatrate za umesnu i izvestite o
tome. Ja nisam nikad mogao verovati da je ta devojka sasvim rava, pa mi je milo to sad vidim da
nije. To e obradovati i moju ker Mini. Mlade ene su udljiva stvorenja u nekim stvarima (majka
joj je bila ista kao i ona), ali su im srca meka i dobra. A u pogledu Marte, kod Mini je sve to onako
naizgled, mada vam ne bih mogao objasniti nato e joj to. Ali je sve io naizgled, asti mi. Ona bi joj
kriom uinila svako dobro. Zato budite tako dobri pa me upiite za onoliko koliko smatrate da je
umesno, i napiite re-dve kuda da to poaljem. Boe moj, ree gospodin Omer, kad se sastaju dva
kraja ljudskog ivota, kad ovek shvati da ga, ma koliko jo bio snaan, po drugi put vozaju u nekoj
vrsti dejih kolica, treba da ga raduje svako dobro delo koje moe da uini! A toga mu treba puno. I
to ne govorim naroito o sebi, ree gospodin Omer, jer, gospodine, smatram da se svi mi
primiemo podnoju brega ma kojih da smo godina, jer vreme ne stoji ni za trenutak. Zato treba da
stalno inimo poneko dobro delo i da se tome radujemo. Nema zbora!
On istrese pepeo iz lule, pa je stavi na jednu poliicu pozadi stolice, udeenu naroito za to.
Eto, uzmite, na primer, Emilijinog roaka za koga je trebalo da se uda, ree gospodin Omer;
tako krasan ovek da krasnijeg nema u Jarmutu! On ima obiaj da veerom doe na razgovor sa
mnom, ili da mi neto ita, ponekad i itav sat. Ja to nazivam dobrim delom. Sav je njegov ivot
jedno dobro delo.
Ja u ga sad videti, rekoh ja.
Hoete li? ree gospodin Omer. Recite mu da sam dobro i da ga pozdravljam. Mini i Doram
su na nekoj igranci. Da su kod kue i oni bi se ponosili to vas vide, kao to se i ja ponosim. Znate,
Mini nee da izlazi skoro nikako ,zbog tate, kako ona kae. Zato sam se ja veeras zakleo da u, ako
ona ne ode, lei u postelju u est. I eto, zato su, gospodin Omer se stade sav tresti od smeha na tu
svoju doskoicu, zajedno sa stolicom, ona i Doram otili na zabavu.
Ja se rukovah s njim i poeleh mu laku no.
Jedan asak, gospodine, ree gospodin Omer. Da odete, a ne vidite moga slona, propustili biste
najlepi prizor. Nikad niste videli nita ni nalik na to. Mini!
Ozgo mu se odazva zvonak glasi: Idem, dedice! i lepa devojica duge, svetloplave kovrdaste
kose ubrzo utra u duan.
Ovo je moj mali slon, gospodine, ree gospodin Omer milujui dete. Sijamska pasmina,
gospodine. Deder sad, mali slone!
Mali slon irom otvori vrata sobe za sedenje, to mi omogui da vidim da su u poslednje vreme tu
sobu pretvorili u spavau sobu za gospodina Omera, koga nije bilo lako prenositi gore; pa onda upre
svojim lepim elom i razbaruenom kosom o zadnji deo gospodin Omerove stolice.
Slon upire glavom, kao to znate, gospodine, ree gospodin Omer i namignu prema meni, kad
neto posluje. Jedan, dva, tri!
Na taj znak mali slon, s vetinom koja je bila skoro pravo udo kod tako male ivotinje, okrete
stolicu zajedno sa gospodinom Omerom u njoj, pa je otkotrlja pravo u sobu ne dodirnuvi dovratak,

dok se gospodin Omer, neizmerno uivajui u toj predstavi, usput osvrtao na mene, kao da je to
pobedonosni ishod njegovih dugih ivotnih napora.
Poto se malo proetah po varoi, odoh Hamovoj kui. Pegoti se bila sasvim tamo preselila, a
svoju kuu izdala gospodin-Barkisovom nasledniku u kiridijskom poslu, koji joj je lepo platio za
pravo da radi kao naslednik, i za kola i konja. Mislim da je jo bio na poslu onaj isti stari konj koga
je i gospodin Barkis terao.
Zatekoh ih u urednoj kuhinji u drutvu gospoe Gamid, koju je iz stare lae bio doveo lino
gospodin Pegoti. Sumnjam da bi je iko drugi mogao nagovoriti da napusti svoje mesto. Bilo je
oevidno da im je on svima sve kazao. I Pegoti i gospoa Gamid su drale kecelje na oima, a Ham
je tek bio izaao da se malo proe po alu. Uskoro se vrati kui i obradovao se kad me ugleda, a
nadam se da su se i drugi bolje oseali zbog mog prisustva, Govorili smo na nain koji je bio skoro
veseo o tome kako e se gospodin Pegoti obogatiti u novoj zemlji i o udesima koja e opisivati u
svojim pismima. Emilijino ime nismo nikako pominjali, ali smo izdaleka vie puta ciljali na nju. Ham
je bio najvedriji od sviju u drutvu.
Ali mi Pegoti kaza kad me sa sveom doprati u sobicu, gde me je knjiga o krokodilima ekala
spremna na stolu, da je on uvek isti. Ona misli, ree mi kroz pla, da mu je prepuklo srce iako je
pun hrabrosti kao i blagosti, i mada radi napornije i bolje no ma koji majstor u bilo kojem
brodogradilitu u tom kraju. Deava se ponekad, ree mi ona, da uvee, dok govore o svom starom
ivotu u lai, pomene i Emiliju kao dete. Ali nikad ne govori o njoj kao o eni.
Meni se uinilo da na njegovom licu vidim da bi eleo da govori sa mnom nasamo. Stoga odluih
da mu sledee veeri poem u susret kad se bude vraao kui s rada. Poto sam to smislio u sebi, ja
zaspah. Te veeri, prvi put posle tolikih noi, uklonie sveu iz prozora i gospodin Pegoti lee u
svoju staru, viseu postelju, u staroj lai, dok mu je vetar uorio oko uiju kao nekad.
itav sutranji dan bio je zauzet ustupanjem svog ribarskog amca i alata, i pakovanjem i slanjem
za London teretnim kolima jednog dela kunih stvari za koje je mislio da mu mogu biti korisne, dok
se od ostalih stvari opratao ili ih poklanjao gospoi Gamid. Ona je bila uz njega celog tog dana.
Poto sam imao tunu elju da jo jednom vidim staru lau pre no to je zakljuaju, dogovorih se da
se s njima naem tamo uvee. Ali sam pri dogovaranju imao na umu da prvo treba da porazgovaram
s Hamom.
Bilo je lako sresti ga, jer sam znao gde radi. Sretoh ga na jednom zaklonitom mestu na alu, kuda
sam znao da e proi, pa se vratih s njim da mu pruim priliku da govori sa mnom, ako mu zaista
neto lei na srcu. Nisam se prevario u izrazu njegovog lica. Bili smo preli tek mali deo puta
zajedno, kad on ree ne gledajui u mene:
Gosn Davide, jeste li je videli?
Samo za asak dok je bila onesveena, odgovorih ja tiho.
Ili smo jo neko vreme, pa on ree:
Gosn Davide, mislite li da ete je jo videti?
To bi moda bilo suvie bolno za nju, rekoh ja.
I ja sam pomiljao na to, ree on. I bilo bi, zaista.
Ali sluajte, Hame, rekoh ja blago. Ako postoji neto to bih joj ja mogao napisati umesto vas,
u sluaju da joj to ne bih mogao kazati; ako ima bilo ta to biste eleli da joj saoptite preko mene;
ja bih to smatrao za sveti amanet.
Znam. Ja vam od srca zahvaljujem, gospodine. Mislim da ima neto to bih eleo da joj se kae
ili napie.
ta to?
Ili smo jo dalje utei, pa onda on progovori:
Ne mislim da kaem da joj pratam. Nikako. Nego pre da ja molim da mi oprosti to sam joj se

nametnuo sa svojom ljubavlju. Ponekad pomislim, gospodine, da bi ona, da nisam dobio njeno
obeanje da e poi za rnene, imala toliko prijateljskog poverenja u mene da mi kae kakva se bitka
bije u njenoj dui i da bi se posavetovala sa mnom, te bih je moda spasao.
Ja mu stegoh ruku.
Je li to sve?
I jo neto, odgovori on, ako smem da kaem, gosn Davide.
Jo smo neko vreme ili pre no to on ponovo progovori. Kad je u govoru zastajao, to u ja
oznaivati takicama, nije plakao. Prosto je prebirao misli da se izrazi to jasnije.
Voleo sam je ... i volim samo seanje na nju ... isuvie duboko da bih je mogao zavarati da veruje
o meni lino da sam srean ovek, Mogao bih biti srean samo... da sam je zaboravio ... a bojim se da
bih teko mogao podneti da se njoj kae da sam je zaboravio. Ali ako vi, uevan ovek, gosn Davide,
moete da smislite neto to bi nju dovelo do toga da poveruje da nisam jako nesrean, a da je jo
volim i da tugujem za njom; neto to bi je dovelo do toga da misli da nisam sit ivota, a da se ipak
nadam da u je bez prekorevanja videti tamo gde pakosnici vie ne dosauju i gde umorni poivaju,
ta bilo to bi olakalo teret njenoj tunoj dui, a to je ne bi navelo na misao da bih se ja ikad mogao
oeniti, ili da je mogue da mi ikad neko drugi bude ono to mi je ona bila... ja bih vas molio da joj to
kaete... uz moje molitve za nju... koja mi je bila tako draga!
Ja mu stegoh muku ruku i rekoh da primam na sebe da uradim to mogu bolje.
Hvala vam, gospodine, odgovori on. Ljubazno je od vas to ste izili pred mene. Ljubazno je
od vas i to to ste ga dopratili ovamo. Gosn Davide, ja vrlo dobro razumem, iako e moja tetka doi
u London pre nego to oni otplove, te e se ponovno sastati, da ja njega neu vie videti. Ja to oseam
nekako posigurno. Mi o tome ne govorimo, ali e tako biti, a i bolje je da tako bude. Kad ga vidite
poslednji put... sasvim poslednji put... hoete li da mu izrazite najveu ljubav i odanost, i zahvalnost
siroeta kome je on bio vie no to bi bio otac?
Ja mu i to tvrdo obeah.
I opet vam hvala, gospodine, ree on pa se srdano rukova sa mnom. Znam kuda idete.
Zbogom!
I lako mahnuvi rukom, kao da mi objasni da ne moe u onu staru kuu, okrete se i ode. Dok sam
gledao za njegovom prilikom kako po meseini prelazi preko puste ravnice, videh kako okree lice
prema jednom traku srebrnaste svetlosti na moru i ide dalje gledajui u njega, dok ne postade kao
senka u daljini.
Kad se pribliih staroj lai, vrata su na njoj bila otvorena, a kad uoh, videh da je iz nje iznesen
sav nametaj, osim jednog starog sandueta, na kojem je sedela gospoa Gamid s korpom na kolenu
i gledala u gospodina Pegotija. On je naslonio lakat na grubi kamin i gledao u ono malo ara to je
tinjalo na ognjitu, a kad uoh, progovori veselim glasom:
Doli ste kao to ste i obeali da joj kaete zbogom, a gosn Davide? ree on i uze sveu.
Prilino ogolela, je l?
Zaista ste dobro iskoristili vreme, rekoh ja.
Pa nismo sedeli besposleni, gospodine. Gospoa Gamid je radila kao... ne znam ta bih rekao,
kako je radila gospoa Gamid, ree gospodin Pegoti, gledajui u nju u neprilici to ne nailazi na
osmeh odobravanja.
Gospoa Gamid ne ree nita, nagnuta nad svoju korpu.
Eto, to je ono isto sandue na kojem ste nekad sedeli zajedno sa Emilijom! ree gospodin Pegoti
apatom. Sad u da ga odnesem sa sobom kao poslednju stvar. A evo i vae stare sobice; pogledajte
je, gosn Davide! Sumorna veeras da ne moe biti sumornija!
I zaista, vetar je, iako je bio tih, nekako sveano umeo i obigravao oko naputene lae, uz neko
tiho, vrlo tuno zavijanje. Sve je bilo iezlo, ak i ono malo ogledalo u ramu od sitnih koljki.

Zamiljao sam sebe kako leim tu, onda kad se ona prva promena dogodila kod moje kue. Mislio
sam o plavoj devojici koja me je zanela. Mislio sam o Stirfordu; i obuze me neki besmisleni strah da
je on tu negde blizu i da ga mogu sresti na svakom koraku.
Verovatno e proi dosta vremena dok stara laa dobije nove stanare. Sad je u ovoj okolini svi
smatraju za nesreu.
Je li svojina nekog u ovoj okolini?
Svojina je jednog majstora za jarbole gore u gradu, ree gospodin Pegoti. Veeras u mu
predati kljueve.
Zavirismo i u drugu sobicu, pa se vratismo gospoi Gamid, koja je sedela na sanduetu i koju
gospodin Pegoti, poto spusti sveu na policu nad kaminom, zamoli da ustane da bi izneo sandue pre
no to ugasi sveu.
Danijele, ree gospoa Gamid, pa odjednom ostavi korpu i pripi se uz njegovu ruku, dragi
Danijele, poslednje rei koje u ti rei na rastanku sa ovom kuom jesu da me ne ostavlja za sobom.
Nemoj ni pomiljati da me ostavi za sobom, Danijele! Nikako!
Gospodin Pegoti, onako iznenaen, pree pogledom sa gospoe Gamid na mene, pa s mene opet
na gospou Gamid, kao da se trgao iz sna.
Ne ostavljaj me, dragi moj Danijele, ne ostavljaj, ciknu gospoa Gamid uzbueno. Povedi i
mene sa sobom, Danijele; povedi me zajedno s Emilijom. Sluiu te verno i odano. Ako tamo kuda
ide ima robova, ja u ti biti robinja i biu srena, samo me ne ostavljaj, Danijele, dragi moj i dobri
Danijele!
Ama, dobra duo, ree gospodin Pegoti maui glavom, ti i ne zna kako je to dug put morem i
kako je tamo tegoban ivot!
Znam, Danijele, znam! Mogu misliti, viknu gospoa Gamid. Ali moje poslednje rei na
rastanku pod ovim krovom jesu: ostajem u ovoj kui i umreu ako me ne povede. Ja mogu da
kopam, mogu sve da radim. Mogu da ivim tegobnim ivotom. Sad mogu da volim i da budem
strpljiva, vie no to ti misli, Danijele, ako samo hoe da proba. Neu ni dodirnuti pomo, ma
skapala od gladi, Danijele Pegoti; ali u ii s tobom i Emilijom i do na kraj sveta ako mi dopusti. Ja
znam kako je to; znam da ti misli kako sam samotna i ojaena;, ali, dragi ovee, to vie nije tako!
Nisam ja uzalud sedela ovde tako dugo i ekala, i mislila o tvojim mukama; izvukla sam ja neku
korist iz toga. Gosn Davide, progovorite mu i vi za mene! Ja poznajem njegove i Emilijine navike, a
znam i njine jade, pa ih mogu ponekad i teiti, i uvek raditi za njih! Danijele, dragi Danijele, dopusti
da poem s vama!
Tu mu gospoa Gamid zgrabi ruku i stade ljubiti s priprostom dirljivou i ljubavlju, u nekom
priprostom ushienju punom odanosti i zahvalnosti koju je on potpuno zasluivao.
Iznesmo sandue napolje, ugasismo sveu, zakljuasmo vrata spolja, i ostavismo staru lau vrsto
zatvorenu, kao crnu mrlju u mraku oblane noi. Kad smo se sutradan na krovu potanskih kola
vraali za London, gospoa Gamid je sa svojom korpom bila na zadnjem seditu, te je gospoa
Gamid bila presrena.

GLAVA LII
PRISUSTVUJEM JEDNOJ EKSPLOZIJI

Kad se vreme koje nam je gospodin Mikober bio tako tajanstveno odredio primae na odstojanje
od dvadeset i etiri asa, moja se tetka i ja stadosmo dogovarati o tome ta da radimo, jer tetka nije
nikako volela da ostavlja Doru. Ah, kako sam sad lako nosio Doru gore i dole!
I pored gospodin-Mikoberovog izrinog zahteva da tetka lino prisustvuje, bili smo skloni da
udesimo da ona ostane kod kue, a da je gospodin Dik i ja zastupamo. Ukratko reeno, bili smo
odluili da tako uradimo, kad nam Dora opet poremeti plan svojom izjavom da ona nikad ne bi sebi
oprostila, i nikad oprostila svom nevaljalom deku, ako bi moja tetka ostala pod kakvim bilo
izgovorom.
Neu, govoriti s vama, ree Dora tresui uvojke prema tetki. Biu neprijatna! Natutkau Dipa
da celog dana laje na vas. Onda u znati sigurno da ste staro, angrizavo stvorenje ako ne odete!
Kojeta, Cvetiu! smejala se tetka. Ti dobro zna da ne moe bez mene!
Razume se da mogu, ree Dora. Ionako nemam nikakve koristi od vas. Vi ne trite neprestano
gore-dole radi mene preko celog dana! Nikad neete da sednete da mi priate prie o Dodiju kad su
mu cipele bile poderane, a on, jadna mala bubica, sav pranjav.
Vi i onako ne radite nita da mi ugodite, zar ne, mila? Dora pohita da poljubi tetku i da joj kae:
Jeste, jeste, radite, alim se ja! iz bojazni da tetka ne pomisli da ona to misli ozbiljno.
Ali, tetka, ree Dora umiljato, sluajte me. Vi morate poi. Ja u vam dosaivati dok ne uinite
onako kako ja hou. Zagorau ivot mome nevaljalom deku ako vas ne natera da idete. Biu tako
neprijatna, a tako isto i Dip. Ako ne odete, posle ete dugo aliti to me niste lepo posluali i otili. A
osim toga, ree Dora zabacivi kosu unazad i gledajui upitno u tetku i mene, zato ne biste oboje
otili? Ja zaista nisam jako bolesna, zar ne?
Boe, jo pita! viknu tetka.
ta uobraava! rekoh ja.
Da, i sama znam da sam luckasto stvorenje! ree Dora, gledajui lagano sad u jedno, a sad u
drugo, pa onda napui svoje lepe usne da. nas poljubi onako leei na kauu. E pa, dobro, onda;
morate oboje ii, jer vam inae neu verovati, pa u plakati!
Po tetkinom licu videh da ve poinje da poputa, te se Dorino lice opet razvedri, jer i ona to
opazi.
Kad se vratite, imaete toliko da mi priate, da e mi trebati bar nedelju dana da sve razumem!
ree Dora. Ja znam da zadugo neu razumeti, naroito ako u tome bude nekih raunskih stvari! A tu
sigurno mora biti nekakvih raunskih stvari! Ako uz to bude i nekog sabiranja, onda ne znam kad u
biti gotova s tim, a moj nevaljali deko e neprestano izgledati oajan. Eto, sad ete ii. Je 1 te da
hoete? Nee vas biti samo jednu no, a Dip e paziti na mene dok vi niste ovde. Dodi e me odneti
gore pre no to poete, pa neu silaziti sve dok se ne vratite, a poneete Agnesi pismo od mene puno
stranih grdnji to nije nikako dola da nas obie.
I tako se bez daljeg dogovaranja saglasismo da idemo oboje, i da je Dora drski mali ucenjiva
koji se pravi bolestan, jer voli da se mazi. Ona se jako obradova, i bila je vrlo vesela, te nas etvoro,
to jest moja tetka, gospodin Dik, Tredls i ja, odosmo te noi za Kenterberi, doverskim potanskim
kolima.
U gostionici gde nas je gospodin Mikober bio zamolio da ga ekamo, i u koju uosmo u pono uz
izvesne tekoe, zatekoh pismo koje me je izvetavalo da e se on pojaviti tano u devet i po pre

podne. Posle toga se u taj nezgodni as, drhui, raziosmo svako u svoju postelju, kroz razne
zaguljive hodnike koji su zaudarali kao da su se godinama kiselili u nekoj meavini supe i tale.
Rano ujutro sam proetao po dragim, starim, tihim ulicama, i opet se pomeao sa senkama
starinskih gvozdenih kapija i crkava. Vrane su kruile oko tornjeva katedrale, a sami tornjevi su,
uzdiui se nad tolikim jednolikim miljama polja i lepih reka, parali isti jutarnji vazduh, kao da na
zemlji ne postoji nita ni nalik na promenu. Pa ipak mi zvona, kad zazvonie, stadoe tuno priati o
promeni u svemu: o svojoj sopstvenoj starini, o mladosti moje lepe Dore, i o mnogima koji sada vie
ne stare, a koji su iveli, voleli i umirali, dok je brujanje zvona treperilo kroz zarali oklop Crnog
princa, obeen unutra, i dok se to njihovo brujanje, kao neka sitna zrnca praine nad beskrajnim
dubinama vremena, gubilo u vazduhu kao krugovi na vodi.
Sa ugla ulice sam gledao u onu staru kuu, ali joj ne prioh, da me ko ne bi opazio, te da ne bih
nekako nehotice nakodio planovima ijem sam izvoenju doao da pomognem. Rano jutarnje sunce
je koso padalo na njene zabate i reetkaste prozore i lako ih zlatilo, pa bi poneki zraak njenog
nekadanjeg spokojstva prodro i do mog srca.
etao sam po polju otprilike jedan sat, pa se vratih glavnom ulicom, koja je dotle ve bila stresla
sa sebe sanjivost od prole noi. Meu onima koji su poslovali u duanu, videh svog nekadanjeg
dumanina, kasapina, koji je sad ve bio dospeo do izama, do svog detenceta i do svoje samostalne
radnje. Sad je ljuljukao detence i izgledao dosta pitom lan drutva.
Kad smo seli za doruak, svi smo izgledali brini i nestrpljivi. to se vie primicalo devet i po,
naa je uznemirenost zbog oekivanja gospodina Mikobera postajala sve vea. Najzad se nismo vie
ni pretvarali da vodimo rauna o jelu, koje nam je svima, osim gospodinu Diku, bilo puka forma jo
od samog poetka, te moja tetka stade etati gore-dole po sobi, dok je Tredls sedeo na sofi i itao
novine gledajui u tavanicu, a ja motrio kroz prozor da smesta objavim gospodin-Mikoberov
dolazak. I nisam morao dugo ekati, jer se on na prvi otkucaj polovine sata pojavi na ulici.
Evo ga! rekoh ja. Nije u svom pravnikom ruhu.
Tetka razveza pantljike na svom eiru (sila je na doruak s njim na glavi) i ogrnu al, kao da je
spremna na sve to je odluno i nepomirljivo. Tredls zakopa kaput sa odlunim izrazom lica.
Gospodin Dik, koga zabrinue ti strahoviti spoljni znaci, ali ubeen da je potrebno da se na njih
ugleda, navue obema rukama, to je mogao jae, eir na ui, pa ga odmah zatim skide da pozdravi
gospodina Mikobera.
Gospodo i gospoo! ree gospodin Mikober, dobro jutro! Dragi gospodine, obrati se
gospodinu Diku koji se snano rukovao s njim, vi ste neobino ljubazni.
Jeste li dorukovali? ree gospodin Dik. Izvolite jedan kotlet!
Ni za ta na svetu, dragi gospodine! viknu gospodin Mikober i zadra ga da ne zazvoni, apetit i
ja smo, dragi gospodine Diksone, odavno nepoznati jedan drugom!
Gospodin Dikson je bio neobino zadovoljan svojim novim imenom i, kako izgleda, smatrao je
da mu je gospodin Mikober uinio veliku uslugu to mu je podario to ime, te se rukova s njim i
nasmeja prilino detinjasto.
Dik! ree moja tetka, mir!
Gospodin Dik se obuzda i pocrvene.
A sad, gospodine, ree moja tetka gospodinu Mikoberu navlaei rukavice, mi smo spremni i
za brdo Vezuv, ili za bilo ta drugo, im vi naete za shodno.
Gospoo, ree gospodin Mikober, nadam se da ete skoro prisustvovati erupciji. Gospodine
Tredls, vi mi, mislim, doputate da sad objavim da smo nas dvojica bili u dogovoru.
To je nesumnjiva injenica, Koperfilde, ree Tredls, u koga pogledah iznenaeno. Gospodin
Mikober me je pitao za savet u vezi sa onim to namerava i ja sam ga savetovao to sam bolje umeo.
Ako se ne varam, gospodine Tredls, nastavi gospodin Mikober, otkrie koje nameravam da

uinim vrlo je vane prirode.

Osobito vane! ree Tredls.
Moda ete mi pod postojeim okolnostima, gospoo i gospodo, ree gospodin Mikober,
ukazati ast da se za asak podvrgnete rukovodstvu oveka koji je, ma koliko bio nedostojan da ga
smatraju za neto drugo osim za olupinu i brodolomnika na obali ljudske prirode, ipak va blinji,
iako su mu njegove line greke i nagomilana snaga sticaja okolnosti oduzele prvobitni oblik!
Imamo puno poverenje u vas, gospodine Mikobere, rekoh ja, i iniemo sve to hoete.
Gospodine Koperfilde, odgovori Mikober, vae poverenje u ovoj prilici nije ravo podareno.
Ja bih molio da mi se da jedno pet minuta vremena, tano po asovniku, da poem napred, pa da ovo
drutvo, koje e upitati za gospoicu Vikfild, doekam u kancelariji firme Vikfild i Hip, iji sam
slubenik.
Tetka i ja pogledasmo u Tredlsa, koji klimnu glavom u znak odobravanja.
Zasada nemam nita vie da kaem, ree gospodin Mikober.
Na to nas on, na moje beskrajno iznenaenje, sve obuhvati jednim optim poklonom i ieze, pri
emu mu je dranje bilo kruto, a lice vrlo bledo.
Tredls se, kad mu pogledom zatraih objanjenje, samo nasmei i samo mahnu glavom, dok mu je
kosa na njenom vrhu stajala sasvim uspravno, te ja izvadih sat i, nemajui nita drugo da radim,
odbrojah tano pet minuta. Tetka, drei svoj sat u ruci, uradi to isto. Poto protee to vreme, Tredls
je uze pod ruku, pa izaosmo svi zajedno i poosmo prema staroj kui, celim putem ne govorei ni
rei.
Gospodina Mikobera zatekosmo za pisaim stolom, u kancelariji u prizemlju kulice, kako pie ili
se pravi da marljivo pie. Veliki kancelarijski lenjir bio mu je zataknut u prsnik i tako slabo
prikriven, da mu je itava stopa tog orua virila iz nedara, kao neka nova vrsta nabora na koulji.
Poto mi se inilo da treba prvi da progovorim, ja rekoh:
Kako ste, gospodine Mikobere?
Gospodine Koperfilde, ree gospodin Mikober ozbiljno, nadam se da ste dobro?
Je li gospoica Vikfild kod kue? rekoh ja.
Gospodinu Vikfildu nije dobro; ima reumatinu groznicu, odgovori on; ali gospoici Vikfild
e, nema sumnje, biti milo da vidi stare prijatelje. Izvolite unutra, gospodine!
On poe ispred nas prema trpezariji, prema toj sobi u koju sam nekad prvo uao u toj kui, pa
otvorivi irom vrata nekadanje kancelarije gospodina Vikfilda, viknu zvunim glasom:
Gospoica Trotvud, gospodin David Koperfild, gospodin Toma Tredls i gospodin Dikson!
Uriju Hipa nisam bio video jo od onog amara. Naa ga poseta oevidno zaudi, utoliko vie to
je zaudila i nas same. Nije nabrao obrve, jer ih nije ni imao vredne pomena; ali se toliko namrti, da
skoro zatvori svoje sitne oice, dok se urio da svoju jezivu ruku prinese bradi, to je odavalo neku
strepnju ili iznenaenje. To se desilo dok smo jo ulazili u sobu, kad sam ga ja za asak sagledao
preko tetkinog ramena. Trenutak kasnije se ve ulagivao i bio ponizan kao uvek.
E, ree on, ovo je zaista neoekivano zadovoljstvo! Videti odjednom, da se tako izrazim, sve
svoje prijatelje iz okoline Sv. Pavla, zaista je neoekivana ast! Gospodine Koperfilde, nadam se da
ste dobro, i da ste, ako se ponizno smem tako izraziti, prijateljski raspoloeni prema onom koji vam
je vazda prijatelj, pa bili vi tako raspoloeni ili ne. Gospoa Koperfild je, nadam se, gospodine bolje
sa zdravljem. Sasvim nas je oneraspoloila vest o njenom loem zdravlju u poslednje vreme,
verujte.
Mene je bilo stid da se s njim rukujem, ali jo nisam znao ta drugo da uinim.
Stvari su se izmenile u ovoj kancelariji, gospoice Trotvud, od onog vremena kad sam bio
neznatan pisari i drao vaeg ponija, zar ne? ree Urija s odvratnim osmehom. Ali se ja nisam
promenio, gospoice Trotvud.

Pa, da vam pravo kaem, gospodine, odgovori moja tetka, mislim da se dosta postojano drite
obeanja koje ste davali u mladosti, ako vam ini neko zadovoljstvo da to ujete!
Hvala vam, gospoice Trotvud, ree Urija krei se vrlo nezgrapno, na vaem lepom
miljenju. Gospodine Mikobere, recite da jave gospoici Agnesi, i majci. Majka e se sva, uzrujati
kad ugleda ovo drutvo! ree Urija nametajui stolice.
Niste u poslu, gospodine Hipe, ree Tredls, ije oi sluajno uhvatie lukavi pogled onih
crvenih oiju koje su nas u isti mah i promatrale i izbegavale.
Nisam, gospodine Tredlse, ree Urija ponovo zauzimajui svoje zvanino mesto i pritiskujui
meu koata kolena svoje koate ake poloene dlanom o dlan. Ne ba koliko bi se moglo
poeleti. Ali se, znate, advokati, ajkule i pijavice ne zasiuju lako! to ne znai da ja lino i Mikober
nemamo pune ruke posla, uglavnom usled toga to gospodin Vikfild nije skoro nikako za posao,
gospodine. Ali je, nema sumnje, uivanje, a ujedno i dunost, raditi za njega. Vi se, gospodine
Tredlse, ne poznajete blie sa gospodinom Vikfildom? Mislim da sam vas i ja samo jednom video?
Ne, ne poznajem se blie sa gospodinom Vikfilom, odgovori Tredls; inae bih vam moda
odavno uinio svoje podvorenje, gospodine Hipe.
U tonu tog odgovora bilo je neeg to natera Uriju da opet pogleda u govornika, i to s nekim
zloslutnim i podozrivim izrazom. Ali poto vide samo Tredlsa s onim njegovim dobrodunim licem,
jednostavnim dranjem i nakostreenom kosom, on se otrese tog izraza i uz trzanje celog tela, a
naroito grla, odgovori:
To mi je jako ao, gospodine Tredlse. Vi biste mu se divili onako kako mu se i mi svi divimo.
Njegovi sitni nedostaci bi vam ga uinili samo jo draim. Ali ako biste eleli da ujete reitu hvala o
mom ortaku, morate se obratiti gospodinu Koperfildu. On je, kad treba govoriti o toj porodici, vrlo
jak, ako ga jo niste uli.
Ulazak Agnesin, koju ba tada uvede gospodin Mikober, ne dopusti da odbijem taj komplimenat,
ako bih uopte to uinio. Uini mi se da ona nije onako pribrana kao obino i da je oevidno
pretrpela mnogo briga i umora. Ali su njena iskrena srdanost i mirna lepota sijale utoliko toplijim
sjajem.
Videh kako je Urija promatra dok se pozdravlja s nama, pa mi se uini kao neki runi i buntovni
zli genije koji gleda dobrog duha. Za to vreme gospodin Mikober i Tredls izmenjae neki laki znak
koji samo ja opazih, pa Tredls izae iz sobe.
Ne morate ekati, Mikobere, ree Urija.
Gospoin Mikober je, s rukom na lenjiru u nedrima, stajao uspravno ispred vrata i sasvim
nesumnjivo promatrao jednog od svojih blinjih, i to ba ni manje ni vie nego svog poslodavca.
ta vi tu ekate? ree Urija. Mikobere! Jeste li uli da sam vam rekao da ne ekate?
Jesam, odgovori nepomini Mikober.
Pa zato onda ekate? ree Urija.
Zato to... ukratko to sam tako odluio! odgovori gospodin Mikober planuvi.
Urijini obrazi izgubie boju i preli ih neko nezdravo bledilo, jo slabo proeto njegovim
osnovnim crvenilom! On se paljivo zagleda u gospodina Mikobera, dok mu je celo lice svakom
crtom disalo kratko i brzo.
Vi ste neuraunljiv ovek, kao to svaki zna, ree on trudei se da se nasmeje, te u, bojim se,
biti primoran da vas otpustim. Odlazite! Posle emo razgovarati o tome.
Ako na svetu postoji neka bitanga, ree gospodin Mikober i opet estoko planu, s kojom sam
ve suvie razgovarao, ta se bitanga zove HIP!
Urija ustuknu kao da ga je neko udario ili bocnuo. Prelazei pogledom polako unaokolo po nama,
uz krajnje smrknuti i pakostan izraz koji se mogao nai na njegovom licu, on ree tiim glasom:
Oho! Pa to je izgleda zavera! Sastali ste se ovde po dogovoru! Vi ste u tajnom sporazumu s

mojim pisarem, je 1 tako, gospodine Koperfilde? Samo se pripazite. To vam nee upaliti. Vi i ja se
dobro razumemo. Izmeu nas nema nikakve ljubavi. Vi ste oduvek bili naduveno tene, jo otkako ste
prvi put doli ovamo, i zavidite mi to sam se podigao, zar ne? Okanite se vi kovanja zavera protiv
mene! Ja u vam doskoiti! Mikobere, odmah odlazite! Razgovaraemo kasnije!
Gospodine Mikobere, rekoh ja, kod ovog krasnika je nastala nagla promena u mnogom
pogledu, a ne samo u tome to govori istinu bar o jednoj stvari, to me ubeuje da je priteran uza, zid.
Postupite s njim po zasluzi!
Divno ste mi vi drutvo, a? ree Urija istim tihim glasom, dok mu znoj izbi po elu, pa ga
obrisa dugom mravom rukom; potplaujete mog pisara, koji je pravi drutveni ljam, kao to ste i
sami bili, Koperfilde, to dobro znate, pre no to se neko smilovao na vas; da me ocrni svojim
laima, je 1!? Gospoice Trotvud, bolje bi bilo da stanete na put ovom ovde, jer u inae ja stati na
put vaem muu, i to kraim putem no to bi to vama bilo po volji. Videe se da nije uzalud to znam
vau istoriju, matora gospo! Gospoice Vikfild, ako ma i malo volite svog oca, bolje ete uiniti da
ne stupate u ovo gnusno drutvo. Ja u ga upropastiti ako to uradite. Sluajte samo! Neke od vas imam
potpuno u rukama. Razmislite dobro dok vas jo nisam tresnuo o zemlju. Po dvaput razmislite, vi
Mikobere, ako ne elite da vas smodim! Preporuujem vam da mi se istite ispred oiju, pa emo
kasnije razgovarati, ludo jedna, dok jo ima vremena za odstupanje. Gde je majka? i kao da
odjednom uplaeno opazi da nema Tredlsa, pa poteui uzicu za zvonce, dodade krasne se stvari
deavaju oveku u sopstvenoj kui!
Gospoa Hip je tu, gospodine, ree Tredls, vraajui se sa estitom majkom estitog sina.
Uzeo sam slobodu da joj se predstavim.
A ko ste vi to, da joj se predstavljate, odgovori Urija. I ta traite ovde?
Ja sam zastupnik i prijatelj gospodina Vikfilda, ree Tredls mirnim i poslovnim tonom. I imam
u depu zastupniko punomoje od njega da ga zastupam u svim stvarima.
Taj stari magarac je sasvim izlapeo od pia, ree Urija sa jo groznijim izgledom nego dotle,
pa je to izmamljeno od njega na prevaru.
Neto od njega jeste izmamljeno na prevaru, to znam, odgovori mirno Tredls, a znate i vi,
gospodine Hipe. To emo pitanje, ako dopustite, ostaviti gospodinu Mikoberu.
Urijice ... ! poe gospoa Hip uz jedan brian pokret.
Ti, majko, jezik za zube! odgovori on. to manje govora, to vie pameti!
Ali, Urijice ...
uti, majko, i ostavi sve meni, uje li?
Iako sam odavno znao da je njegova ropska pokornost ista la, i sve njegovo pretvaranje lupeko
i uplje, ipak nisam dovoljno shvatao koliko je njegovo licemerstvo sve dok ga sad nisam video tako
bez maske. Brzina kojom je zbacio masku im je video da mu vie nita ne vredi; pakost, drskost i
mrnja koje je ispoljio; nakaradno keenje s kojim je likovao, ak i u tom trenutku, zbog svega zla
koje je poinio pri emu je sve to vreme bio oajan i lupao glavu traei naina kako da nas
nadmudri sve je to, iako potpuno u skladu sa svim onim to sam ranije znao o njemu, u prvi mah
iznenadilo ak i mene, koji sam ga tako dugo poznavao i mrzeo tako iz dna due.
Ne govorim nita o pogledu koji mi on dobaci dok je stajo i posmatrao nas jedno po jedno, jer
sam oduvek znao da me mrzi i seao se traga moje ruke na njegovom obrazu. Ali kad njegov pogled
pree na Agnesu, pa kad videh kako je besan to osea da mu se ona izmie iz ruku, i kako je grozno
razoaran u svojoj niskoj poudi, koja ga je navela da tei za onom ije vrline nije nikad mogao ni
da ceni ni da zavoli ja se zgrozih i pri samoj pomisli da je ona proivela ma i jedan sat u prisustvu
takvog oveka.
Poto je neko vreme trljao donji deo lica i gledao u nas onim opakim oima preko svojih jezivih
prstiju, on se ponovo obrati meni, pola cvilei, a pola grdei:

I vi smatrate za opravdano, je 1 te, Koperfilde, vi koji se toliko diite svojom au i slinim

stvarima, da se unjate oko moje kue i da prislukujete zajedno s mojim pisarom? Da sam to ja, ne
bi bilo nikakvo udo, jer se ja ne pravim blagorodnim gospodinom, iako se nisam nikad skitarao po
ulicama kao vi, po Mikoberovom prianju; ali vi! I ne bojite se svega ovoga? Uopte ne pomiljate na
ono to u uraditi da vam se oduim, ni da ete imati da odgovarate zbog zavere i takvih stvari? Pa
dobro. Videemo. Vi ste, gospodine, kako se ono zvaste, neko pitanje prepustili gospodinu Mikoberu.
Evo vam tog vaeg presuivaa. to mu ne naredite da govori? Vidim da je dobro nauio lekciju.
Videi da njegove rei ni najmanje ne diraju nikog od nas, on sede na kraj stola s rukama u
depovima i jednom ravnom stopalom zakaenom oko druge noge, pa stade strpljivo ekati ta e
dalje doi.
Gospodin Mikober, iju sam plahovitost sve dotle s grdnom mukom obuzdavao i koji je
neprestano upadao s prvim slogom rei nitkov, ne dospevajui da izgovori drugi slog, sad izlete
napred, pa izvue lenjir iz nedara, po svoj prilici kao neko odbranbeno oruje, a iz depa neki
dokumenat na tabaku hartije velikog formata, sklopljen u obliku ogromnog pisma. Poto otvori taj
smotuljak onim svojim starim sveanim pokretima, i poto baci jedan letimian pogled na njega, kao
da osea umetniko divljenje prema stilu tog sastava, stade itati sledee:
Potovana gospoice Trotvud i gospodo ...
Budi bog s nama i s tim ovekom! kliknu moja tetka tiho. Taj bi pisao pisma na risove ma se
radilo i o osudi na smrt!
Gospodin Mikober je preu i nastavi:
Stupajui pred vas da razotkrijem verovatno najprepredenijeg nevaljalca koji je ikad
postojao i ne diui oiju s pisma, gospodin Mikober pokaza lenjirom kao nekom avetinjskom
palicom prema Uriji Hipu ja ne traim da imate kakvih bilo obzira prema meni lino. Jo od
kolevke rtva novanih obaveza kojima nisam bio u stanju da odgovaram, ja sam uvek bio zabava i
igraka tih poniavajuih okolnosti. Ponienje, nuda, oajanje i ludilo bili su mi stalni pratioci kroz
ivot, zajedno ili pojedinano.
Uivanje s kojim je gospodin Mikober opisivao sebe kao rtvu jezivih nedaa moglo se uporediti
samo sa snanim naglaavanjem s kojim je itao to pismo, i s nekom vrstom naroite asti koju mu je
ukazivao klaenjem glave kad bi mu se uinilo da je nekom reenicom neto vrlo snano izrazio.
U tome nagomilavanju ponienja, nuda, oajanja i ludila, stupio sam u kancelariju ili kako bi
na ivahni sused Gal rekao u biro jedne firme zvanino voene pod nazivom Vikfild Hip, ali, u
stvari, pod upravom samo HIPA! HIP i samo HIP je glavna opruga te maine. HIP i samo HIP je
falsifikator i varalica!
Urija se na te rei, vie modar nego bled, ustremi na, pismo kao da hoe da ga podere u komadie,
ali mu gospodin Mikober pravim udom od vetine, ili srenog sluaja, maznu lenjirom pruene
zglobove na prstima i onesposobi desnu ruku, koja klonu u zglavku kao da je prelomljena. Udarac
odjeknu tupo kao da je pao po drvetu.
avo vas odneo! ree Urija previjajui se od bola na sasvim nov nain. Platiu vam ja to!
Priite opet... vi... vi... Hipe, hrpo {44} sramote! ree gospodin Mikober zadihano, pa u vam i
glavu razbiti, ako je na vama ljudska glava! Priite samo! Priite!

Mislim da nikad nisam video nita smenije, bio sam toga svestan ak i u tom trenutku, od
gospodina Mikobera dok je lenjirom izvodio maevalake pokrete i vikao: Priite samo, dok smo
ga Tredls i ja gurali natrag u kut, iz kojeg je on uporno opet izletao koliko god puta bi ga u njega
uterali.
Njegov prijatelj je neko vreme, mrmljajui neto za sebe, grevito presavijao ranjenu ruku, a
zatim izvue polako maramu, pa je zavi u nju, a onda je pridra drugom rukom i sede na svoj sto,
oborivi zemlji natmureno lice.
Poto se dovoljno rashladio, g. Mikober nastavi itanje:
Plateni iznosi radi kojih sam stupio u slubu kod HIPA itao je on, uvek zastajui ispred te
rei i izgovarajui je neobino snano nisu bili tano odreeni, osim kukavne svotice od dvadeset i
dva i po ilinga na nedelju. Ostalo je bilo uslovljeno naprezanjem na polju moje struke; ili drugim i
izrazitijim reima: niskou moje prirode, gramljivou mojih pobuda, siromatvom moje porodice
i optom moralnom (ili bolje rei nemoralnom) slinou izmeu mene i HIPA! Je li potrebno rei da
me je nuda uskoro naterala da moljakam HIPA za novane pozajmice, radi izdravanja
gospoe Mikober i naeg nesrenog ali sve brojnijeg poroda? Je li potrebno rei da je HIP
predvideo tu nudu? Da su te pozajmice bile zajemene priznanicama ili drugim slinim potvrdama
poznatim u pravnim ustanovama ove zemlje? I da sam se ja tako zapleo u mreu koju je on ispreo da
me ulovi?
Gospodin Mikoberovo uivanje kao majstora pismopisca kao da je prilikom opisivanja tog
nesrenog stanja stvari daleko ostavljalo za sobom svaki bol ili brinost, koje bi mu taj opis stvarno
mogao priinjavati. On nastavi da ita:
I eto tada HIP poe da mi ukazuje taman toliko poverenja koliko je bilo potrebno za vrenje
njegovih paklenih poslova. Tada sam, eto, poeo, ako smem da se izrazim ekspirovski, da kopnim,
da venem i da sviskavam. Uvideh da se moje usluge stalno trae za falsifikovanja u pravnim
poslovima i za obmanjivanje izvesne linosti koju u oznaiti kao gospodina V. Taj gospodin V. je

varan, odravan u neznanju i obmanjivan na sve mogue naine, pa ipak je za sve to vreme ovaj
zlikovac HIP izjavljivao kako je duboko blagorodan i beskrajno naklonjen istom tom mnogo
varanom gospodinu. Ve sve ovo je dovoljno zlo, ali kao to Danac{45} filozofski primeuje, sa onom
najirom primenljivou kojom se odlikuje preslavni ukras Jelisavetinog doba: Tek dolazi gore
jo!
Gospodinu Mikoberu se toliko dopalo to sreno zaobljavanje jednim citatom, da sebe i nas poasti
ponovnim itanjem te reenice, pod izgovorom da ne zna gde je stao.
Nije mi namera, nastavi on da ita da u okviru ovog pisma ulazim u podrobnije navoenje
spiska raznih zloupotreba sitnije prirode koje se tiu linosti oznaene kao gospodin V. (iako taj
spisak imam spreman na drugom mestu), pri kojima sam ja bio sauesnik koji preutno odobrava.
Poto se u meni zavrila borba izmeu imati platu i nemati, imati pekara i nemati, iveti i ne iveti,
moj cilj je postao da iskoristim priliku pa da pohvatam i odam vee zloupotrebe poinjene od strane
HIPA na teku tetu i utrb onoga gospodina. Na podstrek nemoga savetodavca u meni samom,
kao i ne manje dirljivog i moleivog savetodavca koga u oznaiti kratko kao gospoicu V. ja
sam otpoeo prilino naporan posao potajnog traganja, koje se dosad proteglo, prema mome
najboljem znanju, obavetenju i verovanju, na doba due od dvanaest kalendarskih meseci.
Taj odlomak je proitao kao da je neka odluka Parlamenta, pri emu je izgledao kao da mu i sam
zvuk tih rei uliva velianstvenost i krepkost.
Optuujem HIPA, itao je dalje bacajui pogled na njega i meui lenjir u zgodan poloaj
pod levo pazuho, za sluaj da mu zatreba, za sledee.
Svi smo, mislim, prestali disati, a Urija sigurno.
Prvo ree gospodin Mikober, kad god bi sposobnost i pamenje pri poslu gospodina V., usled
uzroka u koje nije potrebno ni umesno ulaziti, oslabili i kad bi se mutili, HIP je smiljeno i s planom
mrsio i zaplitao sve zvanine poslove. Kad bi gospodin V. bio najmanje sposoban da pristupi
poslovima, HIP bi se uvek naao kraj njega da ga prisili da im pristupi. On je pod takvim okolnostima
iznuivao potpis gospodina V. i na vanim dokumentima koje mu je predstavljao kao druge
dokumente bez vanosti. Tako je naveo gospodina V. da ga ovlasti da podigne izvesnu sumu
poverenog novca od dvanaest hiljada est stotina etrdeset funti, dva ilinga i devet penija i da je
upotrebi za podmirenje tobonjih poslovnih izdataka i deficita, koji su ili ve bili podmireni, ili
stvarno nisu nikad ni postojali. itavu tu stvar je predstavio kao rezultat neistih namera gospodina V.
i kao neasno delo gospodina V., pa se sve odonda sluio njime da ga mui i da ga ucenjuje.
To ete morati dokazati, vi Koperfilde, ree Urija pretei glavom. Sve u svoje vreme.
Gospodine Tredls, molim vas pitajte HIPA ko je posle njega stanovao u njegovoj kui, ree
gospodin Mikober prekidajui itanje.
Ista budala koja i danas stanuje u njoj, ree Urija prezrivo.
Onda, molim vas, upitajte Hipa da li je ikad vodio u kui neku depnu belenicu, ree gospodin
Mikober.
Opazih da je Urijina ruka i preko njegove volje prestala strugati bradu.
Ili ga upitajte, ree gospodin Mikober, je li ikad tamo spalio neku belenicu. A ako kae da
jeste, i ako pita gde je njen pepeo, uputite ga na Vilkinsa Mikobera, pa e od njega uti neto to mu
nimalo ne ide u prilog.
Pobedonosni stav s kojim gospodin Mikober izgovori te rei, uinie veliki utisak na majku, koja
se uplai i jako uzrujana viknu glasno:
Urijice, Urijice! Budi ponizan, sine, i nagodi se!
Majko, odgovori on, hoe li utati? Ti si se uplaila, pa ne zna ni ta hoe, ni ta govori.
Ponizan, ponovi on gledajui u mene isto reei, ja sam ve odavno poniavao neke od njih, ma
koliko da sam bio ponizan!

Na to gospodin Mikober opet nastavi itanje svog sastava, otmeno nametajui bradu na vratnu
maramu.
Drugo, HIP je u vie prilika, koliko mi je poznato, kako sam obaveten i kako verujem ...
Ali to tako ne ide, proguna Urija s olakanjem. Majko, budi mirna!
Mi emo se opet potruditi, pa emo vam pruiti neto to e bolje ii, pa ete uskoro i vi sasvim
otii, odgovori gospodin Mikober.
Drugo, HIP je u vie prilika, koliko mi je poznato, kako sam obaveten i kako verujem,
sistematski falsifikovao po raznim hartijama, knjigama i dokumentima potpis gospodina V., pa je to
nesumnjivo uradio u jednom sluaju koji mogu dokazati. Naime, na sledei nain, to jest...
I opet se gospodin Mikober stade sladiti praznim gomilanjem rei, koje, ma koliko izgledale
smeno u njegovom sluaju, nije svojstveno samo njemu. To sam u toku svog ivota zapazio kod
mnogih ljudi. Izgleda mi da je to opte pravilo. Prilikom polaganja slubenih zakletvi, na primer, oni
koji ih polau kao da i sami silno uivaju kad dou do niza od nekoliko zvunih rei koje oznaavaju
isti pojam; kao, recimo, kad kau da do krajnosti preziru, da se gnuaju, da odbijaju i tako dalje; a i
stare anateme su bile sastavljene na tom istom principu. Svi mi volimo da govorimo o tiraniji rei, ali
i mi njih rado tiraniemo; veoma volimo ako nam se pokae da nam bogato skladite izlinih rei
stoji na raspolaganju u znaajnim prilikama; ini nam se da to izgleda vano i da lepo zvui. I kao to
ne razmiljamo mnogo o znaenju naih livreja i uniformi u sveanim prilikama, samo ako su lepe i
ako ih je puno, tako isto znaenje rei i njihova upotreba imaju sporedan znaaj, samo ako ostavljaju
jak utisak. I kao to esto pojedinci dopadaju nevolje zato to se mnogo razmeu svojim uniformama,
ili kao to robovi, kad ih je mnogo, ustaju protiv svojih gospodara, tako mislim da bih morao
imenovati jedan narod koji je upao u mnoge nevolje i koji e upadati u jo vee zato to vue za
sobom suvie veliku svitu rei.
Gospodin Mikober je i dalje itao, isto mljaskajui usnama:
Naime, na sledei nain, to jest, poto je gospodin V. boleljiv, te je bilo verovatnoe da bi
njegova smrt mogla dovesti do nekih otkria i do propasti HIPOVE moi nad porodicom V. kako
zamiljam ja dolepotpisani Vilkins Mikober sem ako se ne bi moglo potajno uticati na detinju
ljubav njegove keri, da ne dopusti nikakvu istragu u ortakim poslovima, pomenuti, HIP je doao na
misao da treba da ima u pripravnosti izvesnu pismenu obavezu od gospodina V. na gore navedenu
sumu od dvanaest hiljada est stotina etrdeset funti, dva ilinga i deset penija ka kamatom, u kojoj se
navodi da je ta suma pozajmljena od strane HIPA gospodinu V. da spase gospodina V. od sramote,
iako on tu sumu, u stvari, nije nikada dao na zajam, nego je ona ve odavno bila ponovo uplaena.
Potpisi na tom pismenu, u kojem stoji da ga je izdao gospodin V., i potpisao u prisustvu Vilkinsa
Mikobera, falsifikovani su rukom HIPOVOM. Ja imam pri sebi, od njegove ruke i u njegovoj
belenici, nekoliko slinih pokuaja podraavanja potpisa gospodina V., koji su ovde-onde izbledeli
od vatre, ali ipak itljivi za svakoga. Ja nikad nisam overio kao svedok nikakvo pismeno te vrste. A
imam u rukama i sam taj dokumenat.
Urija Hip se naglo tre, izvue iz depa sveanj kljueva i otvori jednu fioku, pa se zatim
odjednom predomisli povodom neega to je hteo da uradi i okrete prema nama i ne pogledavi u
fioku.
A imam u rukama, nastavi da ita gospodin Mikober, gledajui unaokolo kao da ita tekst neke
propovedi, ,i sam dokumenat, to jest imao sam ga rano jutros dok sam ovo pisao, ali sam ga posle
predao gospodinu Tredlsu.
Sasvim tano, saglasi se Tredls.
Urijice, Urijice! viknu majka, budi ponizan i nagodi se. Ja znam da e moj sin biti ponizan,
gospodo, samo ako mu date vremena da razmisli. Gospodine Koperfilde, znam da vi znate da je on
uvek bio ponizan!

Bilo je udno kako se majka jo dri stare podvale i poto ju je sin odbacio kao beskorisnu.
Majko, ree on, nestrpljivo grizui maramu u koju mu je ruka bila uvijena, bolje da si uzela i
opalila u mene punu puku!
Ali ja te volim, Urijice, viknu gospoa Hip. I ja ne sumnjam u to da ga je volela, kao ni u to da i
on nju voli, ma koliko to udno izgledalo, iako su nesumnjivo bili srodne due. I ne mogu da
gledam kako prkosi ovoj gospodi, te jo vie dovodi sebe u opasnost. Ja sam odmah rekla onom
gospodinu gore, kad mi je rekao da se sve otkrilo, da u ja jemiti da e biti ponizan i da e sve
nadoknaditi. O, pogledajte samo kako sam ja ponizna, gospodo, pa se i ne osvrite na njega!
A eto, taj Koperfild tu, majko, odgovori on, ljutito pokazujui mravim prstima na mene, na
koga je bila uperena sva njegova srdba, kao na prvog pokretaa tog obelodanjivanja, u emu ga
nisam razuveravao, eto ba taj Koperfild bi ti dao stotinu funti da kae mnogo manje nego to si
sad lupnula.
Ja tu ne mogu nita, Urijice, viknu njegova majka. Ne mogu da gledam kako ti sve vie srlja u
opasnost zato to tako visoko die glavu. Bolje budi ponizan kao to si uvek bio!
On je neko vreme stajao i grizao maramu, pa se onda obrati meni natmureno:
ba imate jo da iznesete? Ako imate jo neto, ovamo s tim! to me tako gledate?
Gospodin Mikober odmah nastavi da ita pismo, sav srean to se vraa svom umetnikom delu
kojim je bio tako zadovoljan.
Tree. I poslednje. Sada sam u stanju da pokaem, pomou HIPOVIH lano voenih knjiga i
HIPOVIH stvarnih beleaka, koji poinju delimino unitenom belenicom (koju nisam mogao da
razumem u vreme kad ju je gospoa Mikober sluajno pronala prilikom zauzimanja naeg saanjeg
prebivalita, u sanduku ili kanti namenjenoj pepelu preostalom od vatre na naem domaem ognjitu),
da su slabosti, greke, pa ak i same vrline, roditeljska ljubav i oseanje asti nesrenog gospodina V.
godinama iskoriavane i izopaavane u HIPOVE niske svrhe. Da je gospodin V. godinama bio
zavaravan i pljakan na sve mogue naine u cilju novanog bogaenja krtca, varalice i gramzivca
HIPA. Da je, pored dobiti, glavni cilj HIPOV bio u tome da gospodina i gospoicu V. (o njegovim
daljim namerama prema ovoj drugoj osobi ne govorim nita) potpuno potini svom uticaju. Da se
njegov poslednji korak, izvren tek pre nekoliko meseci, sastojao u tome da navede gospodina V. da
se odrekne svog udela u kancelariji, pa ak i prihoda od prodaje samog kunog nametaja, za ljubav
neke godinje rente, koja bi mu se istinski i stvarno plaala od strane HIPOVE u etiri tromesena
roka svake pojedine godine. Da su se niti te mree postepeno stezale oko njega, poevi jo od
uzbudljivih i lanih glasova o stanju imanja kojima je gospodin V. upravljao kao staratelj u doba kad
se gospodin V. upustio u neobazrive i lakomislene poslovne pothvate, i moda nije imao pri ruci
novac za koji je bio moralno i zakonski odgovoran; pa je to ilo tako sve dalje, sa tobonjim
pozajmicama novca uz ogromne kamate, koji je stvarno dolazio preko HIPA i od HIPA a
koji je ovaj dobijao na prevaru, ili zatajivanjem od samoga gospodina V. pod izgovorom da je
potreban za ovakvu ili onakvu pekulaciju; i tako neprestano, uz itav niz raznih neasnih smicalica,
sve dok to nesrenom gospodinu V. nije potpuno zastrlo spoljni svet. Smatrajui sebe bankrotom u
svakom pogledu, i po stvarnim okolnostima, i po nadi koja mu je preostala, i po asti, on se poeo
jedino pouzdavati u to udovite u odori oveka, ovo gospodin Mikober naorito naglasi kao novi
stilski obrt, koje je, poto mu je postalo neophodno, uspelo da ga do kraja upropasti. Sve sam to u
stanju da dokaem. A verovatno i mnogo vie!
Ja priapnuh nekoliko rei Agnesi, koja je plakala kraj mene upola radosna a upola tuna; pa onda
meu nama nastade komeanje kao da je gospodin Mikober zavrio. On na to ree neobino ozbiljno:
Izvinite! pa s meavinom krajnje utuenosti i najvieg uivanja pristupi zavrnom delu svog
pisma:
Sad sam pri kraju. Jo mi samo ostaje da dokaem istinitost ovih optubi, pa da onda sa svojom

zlosrenom porodicom ieznem iz predela gde smo, izgleda, na teretu. To e ubrzo biti. S razlogom
se moe oekivati da e nae detence prvo izdahnuti od gladi, poto je ono najlomniji lan naeg
kruga, da onda blizanci dou na red. Neka tako bude! to se mene tie, moje je pokloniko putovanje
u Kenterberi uinilo mnogo; ostalo e uiniti zatvor po graanskom postupku i oskudica. Verujem da
e trud i izlaganje opasnosti prilikom traganja ije je najmanje rezultate trebalo sporo povezivati,
pod pritiskom tekih poslova, uz mrcvarenje munim strepnjama od oskudice, u svitanje jutra, u
rosno vee, u senkama noi, pred stalno budnim okom onoga koga je izlino nazivati demonom
zajedno sa borbom roditeljskog siromatva, da se sve to, poto je prikupljeno, iskoristi u pravu svrhu
biti, moda, samo nekoliko kapi slatke vode prosutih na moju pogrebnu lomau. Ja ne traim vie.
Neka se po pravdi i zasluzi o meni prosto kae, kao o onom hrabrom i znamenitom pomorskom
junaku s kojim se ne mislim porediti, da sam ono to sam uradio, uradio bez ikakvih plaenikih i
sebinih pomisli.
Za Englesku, za dom i lepotu!
Ostajui uvek itd. itd.
Vilkins Mikober.
Jako uzbuen, ali jo uvek silno ushien, gospodin Mikober presavi svoje pismo, pa ga uz dubok
poklon predade mojoj tetki, kao neto to bi ona moda volela da sauva.
U sobi se nalazila, kao to sam zapazio jo davno, prilikom svoje prve posete, jedna gvozdena
kasa. Klju je bio u bravi. Uriji, izgleda, odjednom kroz glavu sevnu sumnja, te uz jedan brz pogled
prema gospodinu Mikoberu prie kasi i uz zveket otvori vrata na njoj. Kasa je bila prazna!
Gde su knjige? viknu on s groznim izrazom na licu. Neki lopov je ukrao knjige!
Gospodin Mikober se pljesnu lenjirom.
Ja sam ih uzeo kad sam jutros kao obino, samo neto ranije, dobio od vas klju, i kad sam je
otvorio.
Ne brinite nita, ree Tredls. Dole su u moje ruke. Ja u ih uvati na osnovu ovlaenja o
kojem sam vam govorio.
Vi dakle primate kradene stvari, je l?
Pod ovakvim okolnostima, odgovori Tredls, primam.
Kako li se tek zaprepastih kad videh da se tetka, koja je dotle bila potpuno mirna i paljiva, ustremi
na Uriju Hipa, pa ga zgrabi za jaku obema rukama.
Vi dobro znate ta ja traim? ree tetka.
Ludaku koulju, ree on.
Ne. Nego moje imanje, odgovori moja tetka. Draga Agnesa, sve dok sam mislila da mi ga je
zaista upropastio tvoj otac, nisam htela i zaista nisam, draga moja, ak ni Trotu, koji to najbolje
zna prosloviti ni jednu re da je ono ovde uloeno. Ali ga sada, poto znam da je ovaj ovde
odgovoran za njega, moram dobiti! Trote, hodi i otmi ga od njega!
Da me ubijete, ne znam je li tetka zamiljala u tom trenutku da on njeno imanje dri u svojoj
vratnoj marami, ali ga je nesumnjivo vukla za nju kao da to misli. Pourih se da ih razdvojim, i da je
uverim da emo se postarati da on u potpunosti vrati sve to je bez prava dobio. Te je moje rei i
kratko razmiljanje umirie, ali se nimalo nije oseala u nezgodnom poloaju to je to uradila
(premda ne bih to isto mogao reci i o njenom eiru), pa se sasvim pribrano vratila na svoje mesto.
Gospoa Hip je tih nekoliko poslednjih minuta dovikivala sinu da bude ponizan, pa je ak
padala na kolena pred svakim od nas redom i davala najbesmislenija obeanja. Njen sin je posadi na
svoju stolicu, pa mi, stojei pored nje, i drei ruku na njenoj miici, ali ne grubo, ree uz besomuan
pogled:
ta hoete od mene?
Ja u vam rei ta ima da se uradi, ree Tredls.

Zar taj Koperfild nema jezika? promuca Urija. Mnogo bih uradio za vas kad biste mi mogli
rei, a da me ne slaete, da mu ga je neko odrezao.
Bie ponizan, moj e Urija biti ponizan! viknu njegova majka. Ne sluajte to govori, dobra
gospodo!
Evo ta se mora uraditi, ree Tredls. Prvo i prvo, mora mi se odmah ovde predati ono pismeno
o ustupanju o kojem ste uli.
A pretpostavite da ga nemam, upade on.
Ali vi ga imate, ree Tredls, pa prema tome, znate, neemo nita pretpostavljati.
Moram priznati da je to bila prva prilika u kojoj sam stvarno po zasluzi ocenio trezvenu glavu i
jednostavni, strpljivi, praktini zdrav razum svog starog kolskog druga.
A zatim, ree Tredls, morate se reiti da vratite sve to ste u svojoj pohlepnosti prigrabili i da
nadoknadite sve do poslednje parice. Sve ortake kancelarijske knjige i spisi ostaju u naim rukama,
kao i sve vae knjige i spisi, i svi novani rauni i ulonice i jednog i drugog. Jednom rei, sve to je
ovde.
Zar ba mora? Ja nisam ba tako siguran, ree Urija. Moram dobiti vremena da razmislim.
Na svaki nain, odgovori Tredls, ali emo mi u meuvremenu i dok se sve ne uradi kako mi
elimo, zadrati sve ove stvari i zamoliti vas, upravo prisiliti vas, da ostanete u svojoj sobi i da ni sa
kim ne optite.
Na to ne pristajem! ree Urija i opsova.
Mendstonska tamnica je sigurnije mesto, primeti Tredls, pa iako bi zakonu moda trebalo malo
vie vremena da nam vrati naa prava, i mada moda ne bi mogao da nam ih vrati u potpunosti, onako
kako vi moete, ipak nema sumnje da bi vas on kaznio. Boe moj, ta vi to znate kao i ja! Koperfilde,
hoete li askom da skoknete do Gradske kue i da dovedete dva policajca?
Tu gospoa Hip stade opet plakati na kolenima pred Agnesom da se ona zauzme za njega, viui
da je on vrlo ponizan, i da je sve to istina, i da e, ako on ne uradi ono to mi elimo, ona to uraditi, i
jo mnogo takvih stvari, poto je bila skoro van sebe od straha za svog milog sina. Pitati se ta bi on
uradio da je imao ma i najmanje smelosti, bilo bi isto to i pitati se ta bi uinilo neko pseto neiste
rase da neto ima tigrovsko srce. On je bio kukavica od glave do pete, pa je pokazivao svoju
podmuklu prirodu kroz natmurenost i utuenost, u ovom koliko i u bilo kom drugom trenutku svog
bednog ivota.
Stojte! zarea on prema meni i obrisa rukom zaareno lice. Majko, dosta s tom galamom.
Dobro, daj im ono pismeno. Idi pa ga donesi!
Pomognite joj, gospodine Dik, ree Tredls. Budite ljubazni.
Ponosan to mu je poveren zadatak, i shvatajui ga potpuno, gospodin Dik poe za njom kao to bi
ovarski pas poao za ovcom. Ali mu gospoa Hip ne zadade mnogo muka, jer se ne samo vrati sa
onim dokumentom, nego i sa celom kutijom u kojoj je taj dokumenat bio, gde naosmo ulonu
knjiicu banke i neke druge hartije koje se kasnije pokazae kao korisne.
Dobro, ree Tredls poto to donee. A sad se, gospodine Hipe, moete povui da razmiljate;
samo, molim vas, morate naroito imati na umu da vam ja, u ime svih ovde prisutnih, izjavljujem da
postoji samo jedna stvar koja se mora uraditi, a to je ono to sam vam objasnio, i da se to mora
uraditi bez odlaganja.
Ne odvajajui pogled od zemlje, Urija tromo pree preko sobe, drei ruku na bradi, pa zastavi
na vratima ree:
Koperfilde, ja sam vas uvek mrzeo. Vi ste uvek bili uobraeno naduveni i uvek protiv mene.
Vi ste sami, dobacih mu ja, a to sam vam, ini mi se, i ranije rekao, ne seam se kojom
prilikom, bili u svojoj pohlepnosti i prepredenosti protiv itavog sveta. Moda e vam biti od koristi
da ubudue razmiljate o injenici da na svetu nije bilo pohlepe i prepredenosti koja nije preterala i

prebacila se. To je sigurno kao smrt.

Ili isto onako sigurno kao i ono emu su nas uili u koli, u onoj istoj koli u kojoj sam nakupio
ovoliku poniznost, od devet do jedanaest; da je rad prokletstvo; a od jedanaest do jednog sata da je u
radu boji blagoslov, i veselje, i dostojanstvo, i ta bi ja znam ta jo, a? ree on i nasmeja se
podrugljivo. Vi propovedate isto onako dosledno kao i oni. Zar poniznost da ne uspe? Pa ja, da mi
nije bilo toga, ne bih, kako mi se ini, obrlatio svog ortaka... Mikobere, vi matori siledijo, platiete
mi za ovo!
Gospodin Mikober se, pun prezrenja. prema njemu i njegovom pruenom prstu, neprestano prsio,
sve dok se onaj ne odunja kroz vrata, a onda se obrati meni, pa mi ponudi da mi prui zadovoljstvo
da budem svedok vaspostavljanju uzajamnog poverenja izmeu njega i gospoe Mikober. Posle
toga pozva i celo drutvo da prisustvuje tom dirljivom prizoru.
Veo koji je tako dugo razdvajao gospou Mikober i mene, sad je uklonjen, ree gospodin
Mikober, a moja deca i povod njihovog postanka mogu ponovo optiti na ravnoj nozi.
Poto smo mu svi bili vrlo zahvalni, i poto smo svi eleli da mu to pokaemo, ukoliko nam je
uurbanost i nesreenost duhova to doputala, mislim da bismo svi poli, da Agnesa nije morala da se
vrati svom bolesnom ocu, koji je zasad bio u stanju da podnese samo prvi zraak nade, i da neko nije
morao ostati da uva Uriju. Tako se Tredls rei na ono drugo, s tim da ga posle odmeni gospodin
Dik; a gospodin Dik, tetka i ja poosmo sa gospodinom Mikoberom njegovoj kui. Dok sam se na
brzu ruku pratao sa milom devojkom kojoj sam toliko dugovao, i dok sam mislio od ega se moda
tog jutra spasla i pored one njene dobre odluke oseao sam pobonu zahvalnost prema
nevoljama mladih dana koje su me dovele do poznanstva sa gospodinom Mikoberom.
Njegova kua nije bila daleko, a kako se sa ulice ulazilo pravo u sobu za sedenje, i kako on upade
sa urbom kojom se uvek odlikovao, mi se svi odjednom obretosmo usred cele porodice. Gospodin
Mikober, kliknuvi: Ema, ivote moj! polete u zagrljaj gospoe Mikober. Gospoa Mikober vrisnu
i obgrli gospodina Mikobera obema rukama. Gospoica Mikober, koja je ljuljukala onog nesvesnog
tuinca, doljaka iz poslednjeg pisma gospoe Mikober, osetno se uzbudi. Tuinac poskoi. Blizanci
izrazie svoju radost pomou nekoliko nezgodnih, ali nevinih ispada. A mladi Mikober, ije je
raspoloenje bilo, izgleda, zagorano nekim ranim razoaranjem, i koji je bio dobio mrzovoljan
izgled, podade se nenijim oseanjima i stade sliniti.
Ema! ree gospodin Mikober, oblak se uklonio s moje due. Vraa se uzajamno poverenje koje
je nekad vladalo tako dugo izmeu nas, da nikad vie ne prestane. A sad, dobro mi dolo,
siromatvo! viknu gospodin Mikober lijui suze. Dobro mi doli: bedo, beskunitvo, gladi, rite,
buro i prosjaenje! Uzajamno poverenje e nas podrati do kraja!
I uz te izraze, gospodin Mikober posadi gospou Mikober u jednu stolicu, pa stade grliti svu decu
redom, pozdravljajui dobrodolicom razne sumorne izglede u budunosti, koji su, po svemu sudei,
deci mogli izgledati sve samo ne dobrodoli. Onda ih on pozva da svi zajedno izau na ulicu
Kenterberija i zapevaju, kao pevaki hor, poto im ne preostaje vie nikakvo drugo sredstvo za
izdravanje.
Ali kako je gospoa Mikober, zbog suvie jakog uzbuenja, pala u nesvest, trebalo je na prvom
mestu nju povratiti, ako ni zbog ega drugog, ono bar zbog toga da bi pevaki hor bio potpun. To
uradie moja tetka i gospodin Mikober, pa onda tetka bi predstavljena, i gospoa Mikober poznade
mene.
Izvinite me, dragi gospodine Koperfilde, ree ta sirota gospoa pruajui mi ruku, ali ja sam
dosta slaba, te je prestanak doskoranjeg nesporazuma izmeu gospodina Mikobera i mene bio potres
koji me je u prvi mah oborio.
Jesu li to sve ...? poe moja tetka.
Nemamo ih vie zasad, odgovori gospoa Mikober.

Za ime boje, gospoo, nisam to mislila, ree moja tetka; mislim, jesu li sva ova deca vaa?
Gospoo, ree gospodin Mikober, sva su na broju.
A onaj najstariji mladi gospodin, ree tetka zamiljeno, za ta se on sprema?
Kad sam doao ovamo, ree gospodin Mikober, nadao sam se da moi Vilkinsa smestiti u
crkvu, ili u moda tanije izraziti ta mislim ako kaem u crkveni hor. Ali kako u tom asnom
zdanju, po kome je varo tako opravdano uvena, nije bilo mesta za tenora... jednom rei stekao je
naviku da peva u krmama vie nego u svetim zdanjima.
Ali on ipak ima dobre namere, ree neno gospoa Mikober.
Nema sumnje, mila, primeti gospodin Mikober, da ima neobino dobre namere, ali jo nisarn
video da ih sprovodi u bilo kom pravcu.
Na lice mladog Mikobera se opet vrati mrzovoljan izraz, te neto malo osorno zapita ta bi trebalo
da radi. Nije roen kao drvodelja, niti kao lakirer koija, taman kao to nije roen ni kao ptica. A
moe li da ode u najbliu ulicu pa da tamo otvori apoteku? Ili da upadne u sledee zasedanje suda pa
da se proglasi za advokata? Moe li silom provaliti na pozornicu u operi pa postii uspeh nasiljem?
Moe li to bilo, ako se nije unapred pripremao za to?
Moja tetka je neko vreme razmiljala, pa onda ree:
Gospodine Mikobere, jeste li ikad pomiljali na to da postanete iseljenik?
Gospoo, odgovori gospodin Mikober, to je bio san moje mladosti i varljiva tenja mojih
zrelih godina.
Tvrdo sam uveren, uzgred budi reeno, da na to u ivotu nikad nije pomislio.
Je 1 istina? ree moja tetka i pogleda u mene. Kako bi to bilo divno za vas i za vau decu,
gospodine i gospoo Mikober, da poete u iseljenitvo.
Kapital, gospoo, kapital, naglasi sumorno gospodin Mikober.
To je glavna,, mogu rei, i jedina tekoa, dragi gospodine Koperfilde, saglasi se njegova ena.
Novac? viknu moja tetka. Ali vi ste nam uinili veliku uslugu, mogu slobodno rei, jer e se
nesumnjivo mnogo spasti iz poara, a ta bismo mogli uiniti za vas to bi bilo ma i blizu tako dobro,
kao da, vam stvorimo taj novac?
Ja to ne bih mogao primiti kao dar, ree gospodin Mikober, koji se odmah oduevi i oivi. Ali
ako bi mi se mogla pozajmiti dovoljna suma, recimo uz kamatu od pet od sto na moju linu obavezu,
recimo na moju svojerunu priznanicu, a u tri roka, i to dvanaest, osamnaest i dvadeset i etiri
meseca, da bi mi se dalo vremena da neto iskrsne..,
Ako bi se moglo? Moe se i bie, uz kakve god hoete uslove, odgovori moja tetka, samo vi
recite. Tu su, eto, izvesni Davidovi poznanici koji uskoro idu u Australiju. Ako se reite da idete,
zato ne biste poli istom laom? Moete biti od pomoi jedni drugima. Sad razmislite o tome,
gospodine i gospoo Mikober. Imate dovoljno vremena da sve dobro prosudite.
Jedno bih pitanje, draga gospoo, elela da postavim, ree gospoa Mikober. Nadam se da je
klima zdrava.
Najbolja na svetu, ree tetka.
Sasvim tano, odgovori gospoa Mikober. Otuda proizilazi pitanje. Dakle jesu li prilike u toj
zemlji takve da bi ovek gospodin-Mikoberovih sposobnosti mogao dobiti povoljnu priliku da se
uzdigne na drutvenim lestvicama? Zasad neu rei da bi teio da postane guverner ili neto na tu
ruku, nego samo da li bi bilo sasvim skromnih, poetnih mogunosti da se njegove sposobnosti
razviju to bi bilo sasvim dovoljno i da dobiju svoj zamah?
Nigde boljih mogunosti, ree moja tetka, za oveka koji se dobro vlada i koji je vrean.
Za oveka koji se dobro vlada, ponovi gospoa Mikober uz svoj najestitiji poslovni izgled, i
koji je vredan. Sasvim tako. Za mene je potpuno jasno da je Australija pravo polje rada za gospodina
Mikobera!

Ja gajim uverenje, draga gospoo, ree gospodin Mikober, da je to prema postojeim

okolnostima zemlja prosto kao poruena za mene i moju decu; kao i da e neto vanreno iskrsnuti
na tim obalama. To, u stvari, i nije neka daljina, govorei relativno; i mada se mora razmisliti o
vaem ljubaznom predlogu, ja vas uveravam da je to samo puka. formalnost.
Hou li ikad zaboraviti kako se za tili asak zagrejao do najvee mere, gledajui pred sobom
buduu sreu i bogatstvo; ili kako je gospoa Mikober uskoro poela raspravljati o nainu ivota
kengura! Hou li se ikad setiti izgleda kenterberijske ulice o pazarnom danu, a da se ne setim njega
kako je izgledao dok se vraao s nama; kako je itavim svojim dranjem ve odavao grubog skitaa i
nesreenost privremenog naseljenika, i kako je pogledom pravog australijskog farmera odmeravao
goveda koja su nailazila ulicom.

GLAVA LIII
JO JEDAN POGLED UNAZAD

Opet oseam da treba malo da zastanem. O, moja detinjasta enica! U gomili koja mi promie
kroz seanja, vidim jednu priliku, mirnu i tihu, koja mi u svojoj nevinoj ljubavi i detinjoj lepo bi
kae: Zastani i misli o meni, osvrni se i pogledaj Cvetak kako leprajui pada na zemlju!
I eto gledam. Sve mi se ostalo muti u pameti i iezava. Opet sam s Dorom u naoj kuici. Ne znam
koliko ve ima otkako je bolesna. Oseanja su mi se ve toliko navikla na to, da ne mogu da odmerim
vreme. Ono nije dugo po broju nedelja ili mesei, ali je po onome kako sam ga proiveo i propatio
dugo, o vrlo dugo i bolno.
Prestali su da mi govore: Priekajte jo koji dan. Poeo sam da strepim nekako neodreeno da
moda nee vie ni svanuti dan kad u svoju detinjastu enicu videti kako tri po suncu sa svojim
starim prijateljem Dipom.
On je, rekao bi ovek, napreac jako ostareo. Moda mu kod njegove gospodarice nedostaje neto
to mu je davalo ivosti i podmlaivalo ga; tek nekako ami, a i vid mu je oslabio, pa ga i noge
izdaju, te je mojoj tetki ao to se vie ne ljuti na nju, nego se dovue do nje, sa Dorine postelje
dok ona sedi kraj kreveta pa joj samo lizne ruku.
Dora lei i smei se na nas. Lepa je i ne govori nita nepromiljeno, niti se tui. Kae da smo dobri
prema njoj; da se, ona to zna, njen mili, stari, briljivi deko zamara; da moja tetka nikako i ne spava,
i da je ipak uvek budna, vredna i ljubazna. Ponekad dou da je obiu i one male gospe sline pticama,
pa razgovaramo o naem venanom danu i o onom blaenom vremenu.
Kakav li to udan mir i zastoj, izgleda, nastaje u mome ivotu u itavom ivotu, u kui i van nje
dok sedim u svojoj tihoj, zasenjenoj, urednoj sobi, i dok su plave oi moje detinjaste enice
okrenute prema meni, a njeni prstii obavijeni oko moje ruke! Mnoge i mnoge asove presedim tako,
ali su mi od svih tih prilika tri naroito svee u seanju.
Jutro je; i Dora mi, koju su ruke moje tetke lepo uredile, pokazuje kako joj se kosa jo jednako
kovrda po jastuku, kako je duga i sjajna, i kako voli da je onako rasputenu prikupi u onu mreu
koju ima na glavi.
Nisam ja sujetna zbog nje, ti podrugljivi deko, kae ona kad se ja nasmeim, nego to kaem
zato to si nekad imao obiaj da govori kako je lepa i zato to sam, kad sam prvo poela da mislim
na tebe, imala obiaj da zavirim u ogledalo i da se pitam da li bi jako voleo da dobije jedan uvojak.
O, ala si izgledao kao luckasto derite, Dodi, kad sam ti ga dala!
To je bilo onog dana kad si slikala cvee koje sam ti dao, Doro, i kad sam ti kazao koliko sam
zaljubljen.
Ah! Ali ja tebi onda nisam htela da kaem, veli Dora, koliko sam plakala nad njim, jer mi se
inilo da ti se zaista sviam. Kad budem opet mogla da trim kao nekad, Dodi, treba da obiemo sva
ona mesta gde smo nekad bili tako detinjasti par, hoe li? I da ponovimo neke od onih starih etnji? I
da ne zaboravimo dragog tatu?
Da, hoemo, pa emo provesti nekoliko blaenih dana. Zato se mora pouriti da ozdravi, mila
moja.
O, brzo u ja ozdraviti! Ve mi je mnogo bolje, zna!
Vee je, i ja sedim na onoj istoj stolici, kraj one iste postelje, i pri tome je ono isto lice okrenuto
meni, utimo, i na njenom licu lebdi osmeh. Prestao sam da nosam gore-dole svoj laki teret. Sad lei
tu preko celog dana.

Dodi!
Mila Dorice!
Nee ti se uiniti nerazumno ovo to u ti sad rei, mada si mi ti tek nedavno kazao kako
gospodinu Vikfildu nije dobro? Moram da vidim Agnesu! Jako bih elela da je vidim!
Pisau joj, mila moja.
Hoe li?
Smesta.
Krasan si ti, mio deko! Dodi, uzmi me na ruku. Nije to samo prazna, udljiva elja. Nije samo
detinjasti prohtev. elim, zaista mnogo elim da je vidim!
Znam, uveren sam u to. Treba samo da joj piem, pa e sigurno odmah doi.
Jesi li sad jako osamljen kad ode dole? apue Dora s rukom, oko mog vrata.
Kako bih se i mogao oseati drukije, ljubavi moja, kad pred sobom vidim tvoju praznu stolicu?
Moju praznu stolicu! Ona se neko vreme utke pripija uz mene. I zaista ti nedostajem, Dodi?
veli diui oi prema meni i vedro se smeei. I ovako vetrenjasta i glupava kakvu me je bog dao?
Ko bi mi drugi na svetu mogao toliko nedostajati, srce moje?
O, mili muu moj! Tako sam srena, a ipak tako tuna! kae mi, privijajui se jo tenje uz mene
i grlei me obema rukama. Smeje se i jeca, a onda se umiri, sasvim zadovoljna.
Dakle tako! kae ona. Reci Agnesi da je mnogo volim i da jako, jako elim da je vidim, i da
osim toga nemam ta da elim.
Sem da opet ozdravi, Doro!
Ah, Dodi! Ponekad mi se ini ti zna da sam ja uvek bila luckasta urkica da to nee nikad
biti!
Ne govori tako, Dorice! Milo zlato moje; nemoj to da misli!
Neu, ako ikako mogu, Dodi. Ali mi je vrlo lepo, iako je moj mili deko tako osamljen pred
praznom stolicom svoje detinjaste enice.
No je, a ja sam jo kraj nje. Agnesa je dola i provela kod nas itav jedan dan i jedno vee. Od
jutros smo ona, tetka i ja svi zajedno sedeli kod Dore. Nismo mnogo govorili, ali je Dora bila sasvim
zadovoljna i vesela. Sad smo sami.
Znam li sad da e me moja detinjasta enica uskoro ostaviti? Kazali su mi to; mojim mislima nisu
rekli nita novo, ali nisam nikako siguran da sam u dui mogao shvatiti svu istinu. Ne mogu to da
savladam. U toku dananjeg dana nekoliko puta sam se povlaio nasamo da se isplaem. Setio sam se
onoga koji je tako plakao zbog rastajanja ivih i mrtvih. Preao sam u mislima celu tu ljupku i
alosnu priu. Trudio sam se da se pomirim sa stvarnou i da se uteim, pa se nadam da sam u tome
moda nekako nepotpuno i uspeo, ali ne mogu nikako da se pomirim s tim da e kraj neizbeno doi.
Drim njenu ruku u svojoj, drim njeno srce u svome, i vidim kako je njena ljubav prema meni iva,
u punoj snazi. Jo nikako ne mogu da sasvim odstranim bledi, preostali zraak nade da e ona ipak
ostati iva.
Hou da govorim s tobom, Dodi. Hou da ti kaem neto to sam u poslednje vreme esto
nameravala da ti kaem. Nee se ljutiti? i pogleda me milo.
Kako bih se ljutio, mila moja?
Zato to ne znam ta e misliti ili ta si ponekad mogao misliti. Mili moj Dodi, ja se bojim da
sam bila suvie mlada!
Sputam lice na uzglavlje pored njenog, te mi gleda u oi i govori tiho. Postepeno, to due tako
govori, ja s bolom u srcu opaam da ona o svom ivotu govori kao o neemu to je prolo.
Bojim se, mili, da sam bila i suvie mlada. Ne mislim samo po godinama, nego i po iskustvu, po
mislima i po svemu. Bila sam tako vetrenjasto stvorenjce! ini mi se da bi bolje bilo da smo se samo
voleli kao dvoje dragih, pa to zaboravili. Poinjem da verujem da nisam bila stvorena za enu.

Ja se trudim da zadrim suze i odgovaram:

O, Dorice, zlato moje, isto toliko koliko i ja za mua!
Ne znam, veli ona i kao obino trese svojim uvojcima. Moda! Ali da sam bila sposobnija za
ivot u braku, moda bi i ti postao sposobniji. A osim toga, ti si tako pametna glava, a ja to nisam
nikad bila.
Bili smo sreni, slatka Dorice!
Ja sam bila vrlo srena, vrlo srena! Ali to bi vie godine prolazile, mome milom deku bi
njegova detinjasta enica sve vie dodijavala. Sve manje bi mu bila dobar drug. On bi sve vie oseao
ta mu nedostaje u kui. Ona se ne bi popravila. Bolje je ovako, kako je!

O, mila, mila moja Doro, ne govori mi tako. Svaka tvoja re zvui kao prekor.
Ne, nijedan slog! odgovara ona ljubei me. O mili moj, ti to nisi nikad zasluio, a ja sam te i
suvie volela da, bih ti mogla ozbiljno rei i jednu prekornu re. U tome je i bila sva moja vrednost,
pored toga to sam lepa, ili bar to tebi tako izgledam. Jesi li osamljen dole, Dodi?
Jako osamljen, jako!
Ne plai. Je li tamo moja stolica?
Na svom starom mestu.
O, kako moj jadni deko plae! Mir, mir! Hajde, sad mi obeaj neto. elim da razgovaram sa
Agnesom. Kad ode dole, reci to Agnesi i poalji je k meni, a dok govorim s njom, neka niko ne
dolazi ovamo. ak ni tetka, elim da govorim nasamo s Agnesom. elim da govorim sa Agnesom
sasvim sama.
Obeavam joj da e govoriti, i to odmah, ali ne mogu da odem od nje od silnog plaa.
Rekla sam da je bolje ovako kako je, apnu mi ona, drei me u zagrljaju. O, Dodi, kroz koju
godinu ti nikako ne bi mogao voleti svoju detinjastu enicu vie nego to je sad voli, a posle jo

nekoliko godina bi ti tako dosadila i razoarala te, da vie ne bi bio u stanju da je voli ni upola
koliko pre! Znam da sam bila premlada i lakomislena. Mnogo je bolje ovako!
Silazim u salon, zatiem Agnesu, i saoptavam joj poruku. Ona iezne i ostavlja me samog sa
Dipom.
Njegova kineska kuica stoji kraj vatre, a on lei u njoj na postelji od flanela i ljutito keve to ne
moe da spava. Sjajni mesec stoji visoko na nebu i sija. Dok tako gledam u no, suze mi se kotrljaju
niz lice, a moje neposluno srce pritiskuje teki, preteki jad!
Sedim kraj vatre i sa gorkim kajanjem mislim o svima onim tajnim oseanjima koja sam krio u
srcu otkako sam se oenio. Seam se svake sitnice izmeu mene i Dore, i oseam ivu istinu da
sitnice sainjavaju zbir ivota, A iz mora mojih seanja postepeno se izdie slika onog milog deteta,
onakvog kakvo sam ga prvo upoznao, ljupko ureeno mojom mladalakom ljubavlju i njegovom
sopstvenom, i sa svima zanosnim draima kojima je takva ljubav bogata. Zar bi zaista bilo bolje da
smo se voleli kao dvoje dragih, pa se zaboravili? Odgovori, neposluno srce!
Ni sam ne znam kako mi vreme protie, sve dok me iznenada ne trgne stari drug moje detinjaste
enice. On dopuzi iz kuice i pogleda u mene neto uznemireniji nego to je pre bio, pa se odvue do
vrata i zacvili da hoe gore.
Ne noas, ipe! Ne noas!
Lagano se vraa meni, lizne mi ruku i digne mutni pogled prema mome licu.
O, Dipe! To moda znai nikad vie!
On legne pored moje noge, oprui se kao da hoe da zaspi i alosno zacvilivi izdahne.
O, Agnesa! Gledajte, gledajte!
Ono lice tako puno saaljenja i jada, oni potoci suza, onaj strani moleivi pogled uprt u mene,
ono sveano podizanje ruke nebu!
Agnesa!
Svreno je. Tama mi pada pred oi, i za neko vreme svega nestaje iz moga seanja.

GLAVA LIV
GOSPODIN-MIKOBEROVA POSLOVANJA

Ovo nije pogodan trenutak za podrobnije opisivanje mog duevnog stanja pod teretom moje
alosti. Doterao sam do toga da mi se inilo da je budunost preda mnom zazidana, da je doao kraj
mojoj energiji i delatnosti u ivotu, da nigde vie neu moi nai utoita do u grobu. Kaem da sam
doao do tog miljenja, ali ne pri prvom potresu od alosti. Do toga je dolo tek postepeno. Da se
dogaaji o kojima u sad govoriti nisu odjednom zgrnuli oko mene, da u prvi mah otupe, a kasnije
uveavaju moju alost, moda bih, premda drim da nije verovatno, odmah u poetku zapao u to
stanje. Ovako je nastao izvestan vremenski razmak pre nego to sam potpuno shvatio svoju nesreu;
razmak vremena u kome sam pomislio da su najotriji bolovi ve proli; i kad se moja dua mogla
teiti razmiljanjima o svemu onome to je bilo najnevinije i najlepe u nenoj istoriji koja je
zanavek okonana.
ak i sad ne znam sasvim odreeno kad su mi prvi put predloili da idem u inostranstvo, ni kako
smo se saglasili da u promeni i putovanju potraim vraanje spokojstva. Agnesin duh je proimao
sve to smo mislili, govorili i radili u to doba alosti, te pretpostavljam da taj plan mogu pripisati
njenom uticaju. Ali njen je uticaj bio tako neprimetan, da ne znam nita vie o tome.
I tada, u stvari, poeh da mislim kako se u onoj mojoj staroj sklonosti da nju dovodim u vezu sa
slikom od obojenog stakla na crkvenom prozoru, jo onda u moju duu uvuklo neko proroansko
predoseanje onoga to e mi ona biti u nesrei koja e mi se dogoditi posle tolikog vremena. U svoj
toj alosti, jo od onog nezaboravnog trenutka kad je stala pred mene s uzdignutom rukom, ona je
bila kao neko sveto bie prisutno u mome domu. Kad u taj dom slete aneo smrti, moja detinjasta
enica zaspa kako mi rekoe kasnije kad sam bio u stanju da sluam prianje o tome na njenim
grudima, s osmehom na usnama. A kad sam doao sebi iz nesvesti, prvo sam postao svestan njenih
suza saaljenja, njenih rei o nadi i miru, njenog bledog lica, nagnutog kao iz nekog istijeg kraja
blieg nebu, nad moje neposluno srce.
Nego da priam dalje.
Trebalo je da idem u inostranstvo. O tome smo se, izgleda, sporazumeli jo odmah u poetku.
Poto je sad zemlja pokrila smrtne ostatke moje pokojne ene, ja sam ekao jo samo ono to je
gospodin Mikober nazivao potpunim razvejavanjem Urije Hipa u prah i pepeo i na polazak
iseljenika.
Na molbu Tredlsovu, koji mi se u nevolji pokazao kao najbolji prijatelj, pun ljubavi i odanosti,
opet svi odosmo u Kenterberi, hou da kaem: tetka, Agnesa i ja. Po unapred utvrenom sporazumu,
uputismo se pravo gospodin Mikoberovoj kui, gde je, kao i u kui gospodina Vikfilda, moj prijatelj
naporno radio sve od onog naeg burnog sastanka. Kad me sirota gospoa Mikober ugleda kako
ulazim u crnini, ona se jako uzbudi. Srce gospoe Mikober je bilo puno dobrote, koju ni materijalne
tekoe kroz tolike godine nisu mogle uguiti.
No, gospodine i gospoo Mikober, obrati im se moja tetka im sedosmo, jeste li razmislili,
molim vas, o mome predlogu da se iselite?
Draga gospoo, odgovori gospodin Mikober, moda ne bih mogao bolje izraziti zakljuak do
koga smo gospoa Mikober, va pokorni sluga, a mogu dodati i naa deca, doli skupno i
pojedinano, nego ako se posluim jezikom jednog slavnog pesnika, pa odgovorim da je ,uni na
pri obali, a brod na na puini.
Vrlo dobro! ree tetka. Ja vam proriem svako dobro od te pametne odluke.

Vi nam, gospoo, inite veliku ast, dodade on. Zatim zagleda u jednu predstavku u svojim
rukama, pa ree: U pogledu novane pomoi koja bi nam dala mogunost da svoj laki uni
navezemo na okean preduzimljivosti, ja sam razmotrio ovo vano poslovno pitanje, pa bih bio
slobodan da predloim svojerune priznanice, istavljene, to nije ni potrebno da kaem, na zvaninim
formularima na odnosne sume, kako propisuju odluke Parlamenta koje se odnose na priznanice, uz
rokove od osamnaest, dvadeset etiri i trideset meseci. Ja sam prvobitno predloio rokove od
dvanaest i dvadeset i etiri meseca, ali se bojim da mi takva obaveza ne bi ostavila dovoljno vremena
da neto u potrebnim razmerama iskrsne. Moda e, tu pogleda unaokolo po sobi kao da ona
predstavlja nekoliko stotina ari uzorno obraene zemlje, omanuti letina kad bude dospeo prvi rok
plaanja, ili moda neemo jo u to vreme srediti letinu. Mislim da je ponekad teko nai radnu snagu
u tom delu naih kolonijalnih poseda, gde e nam biti sueno da zapnemo oko obrade plodonosnog
tla.
Udesite to kako god hoete, gospodine, ree tetka.
Gospoo, odgovori on, gospoa Mikober i ja lino duboko oseamo punu uviavnost i
ljubaznost naih prijatelja i pokrovitelja. Ja naroito elim da budem isto poslovan i potpuno taan.
Pri ovom okretanju potpuno novog lista, jer se upravo spremamo da ga okrenemo, i uzmiui, poto
se upravo nalazimo u stanju uzmicanja, da bismo izveli skok, nimalo obian po svojoj veliini, vano
je, zbog mog oseanja samopotovanja kao i zato to e sluiti za prirner mome sinu, da ova
utanaenja budu zakljuena kao izmeu oveka i oveka.
Ne mislim da je gospodin Mikober pridavao neko naroito znaenje ovoj poslednjoj frazi; nije mi
poznato da joj je ikad iko drugi pridao ili pridavao kakvo znaenje; ali je on, izgleda, u njoj
neobino uivao, te se znaajno nakalja, i jo jednom ponovi: Kao izmeu oveka i oveka!
Stoga predlaem, ree gospodin Mikober, menice, pogodno sredstvo u trgovakom svetu, za
koje, po mome miljenju, imamo prvobitno zahvaliti Jevrejima, koji su, kako bih rekao, otada imali
vraki mnogo posla s njima, jer se njima moe trgovati. Ali ako se vie vole obveznice, ili kako
drugo jemstvo, ja bih drage volje dao od ruke svako pismeno. Kao izmeu oveka i oveka.
Tetka primeti da u sluaju kad su obe strane voljne da pristanu na, sve, ona smatra da je unapred
sigurno da nee biti nikakvih tekoa oko ureenja te stvari. Gospodin Mikober je bio istog miljenja.
to se tie naih domaih priprema, gospoo, ree gospodin Mikober s nekom vrstom ponosa,
da se ponesemo sa sudbinom, kojoj se, kako smo upravo pokazali, od svoje volje posveujemo,
molim da mi se dopusti da podnesem sledei izvetaj. Moja najstarija ki pohodi svako jutro jednu
oblinju ustanovu da savlada postupak, ako se to moe nazvati postupkom, pri muenju krava. Moja
mlaa deca su dobila uputstva da prouavaju sa onoliko panje koliko im prilike budu dopustile
navike svinja i ivine u siromanijim delovima ovog grada, ali su sa tog krstarenja u dva maha
donesena kui zato to su za dlaku izbegli gaenju. to se mene lino tie, ja sam u toku prolih
nedelja dva dana posvetio panju peenju hleba, dok je moj sin Vilkins odlazio s batinom u ruci da
goni goveda ako bi mu grubi najamnici, kojima je stoka poverena, dopustili da im dragovoljno uini
uslugu, to moram rei sa albom na nau ljudsku prirodu, nije bio est sluaj, jer su ga obino
opominjali da se okane, i to uz psovke i grdnje.

Sve je to vrlo umesno, ree moja tetka elei da ga ohrabri. A i gospoa je, uverena sam, bila
tako isto neim zaposlena?
Draga gospoo, odgovori gospoa Mikober uz svoj obian poslovni izraz. Uzimam slobodu
da priznam da nisam bila zauzeta poslovima u neposrednoj vezi sa zemljoradnjom ili gajenjem stoke,
iako dobro znam da e i jedno i drugo iziskivati moju panju na obalama u tuini. Ono malo
slobodnog vremena to sam bila u stanju da odvojim od domaih poslova, posvetila sam malo duem
dopisivanju sa svojom porodicom. Jer priznajem da mi se ini, dragi gospodine Koperfilde, ree
gospoa Mikober, koja je uvek pribegavala meni, ma s kim govorila u poetku, da je dolo vreme
kad prolost treba da se preda zaboravu, kad moja porodica treba da prihvati gospodin-Mikoberovu
ruku i kad gospodin Mikober treba da prihvati ruku moje porodice, kad lav i jagnje treba da lee
jedno uz drugo, a moja porodica da bude u miru sa gospodinom Mikoberom.
Rekoh da i ja mislim to isto.
Bar ja sa svoje strane, dragi gospodine Koperfilde, nastavi gospoa Mikober, u toj svetlosti
posmatram tu stvar. Bok sam ivela kod kue, kod tate i mame, moj tata je imao obiaj da upita, kad
god bi se pokrenulo kakvo pitanje u naem uem krugu: ,U kakvoj svetlosti moja Ema gleda na tu
stvar? Ja dobro znam da je tata bio pristrasan, ali ipak u takvom pitanju kao to je ledena hladnoa,
koja je uvek postojala izmeu gospodina Mikobera i moje porodice, ja sam neizbeno dola do
svoga mnenja, premda ono moe biti pogreno.
Na svaki nain. Razume se da ste doli, gospoo, ree moja tetka.
Sasvim tano, saglasi se gospoa Mikober. Sad, ja se moda varam u svojim zakljucima,
verovatno se varam, ali ja lino imam utisak da jaz izmeu moje porodice i gospodina Mikobera
moe da potie iz bojazni od strane moje porodice da e gospodin Mikober traiti novanu pomo. Ja
ne mogu da se odbranim od pomisli, ree gospoa Mikober s izrazom duboke pronicljivosti, da
ima lanova moje porodice koji su se bojali da e ih gospodin Mikober moliti da mu pozajme svoja
imena, ne mislim zato da ih dajemo svojoj deci na krtenju, nego da ih potpiu na meninim
blanketima, da bi se pustila u promet na novanom tritu.

Izraz otroumne dosetljivosti, s kojom nam gospoa Mikober saopti taj svoj pronalazak, kao da
niko nikad pre toga nije pomislio na to, moju tetku, izgleda, prilino zaudi, te odgovori naglo:
Pa, znate, gospoo, na kraju krajeva, ne bi me nita udilo da imate pravo!
Poto je gospodin Mikober uoi zbacivanja novanih okova koji su ga tako dugo drali u
ropstvu, ree gospoa Mikober, i na pragu nove karijere, u zemlji gde postoji iroko polje za
njegove sposobnosti to je po mome miljenju neobino vano, jer sposobnostima gospodina
Mikobera na prvom mestu treba dosta prostora, a meni se ini da bi trebalo da moja porodica dade
znak za takvu promenu time to bi prva istupila. Ja bih naroito elela da doe do sastanka izmeu
gospodina Mikobera i moje porodice, i to prilikom sveane gozbe koja bi se priredila o troku moje
porodice, a gde bi na zdravici za sreu i blagostanje gospodina Mikobera, koju bi napio koji ugledan
lan moje porodice, gospodin Mikober dobio priliku da izloi svoje poglede.
Draga moja, ree gospodin Mikober s neto malo vatrenosti, za mene je moda najbolje da
odmah otvoreno izjavim da bi se moji pogledi, ako bi dolo do toga da ih izlaem pred tim ljudima,
vrlo lako mogli uiniti uvredljivi, jer imam utisak da su lanovi tvoje porodice, uzeti kao celina,
gomila drskih snobova, a svaki pojedinano potpuni grubijan.
Mikobere, ree gospoa Mikober, maui glavom, to nije tano! Ti ih nisi nikad razumeo, a ni
oni nisu nikad razumeli tebe.
Gospodin Mikober se nakalja.
Oni te nisu nikad razumeli, Mikobere, ree njegova ena. Moda su i nesposobni za to. Ako je
tako, to je njihova nesrea. Ja mogu samo da ih alim zbog te nesree!
Meni je neobino ao, moja draga Ema, ree gospodin Mikober blae, to sam i nehotice
ispao s nekim izrazima koji su, makar i izdaleka, mogli izgledati suvie jaki. Ja elim da kaem samo
to da mogu otii iz ove zemlje i ne ekajui na to da mi tvoja porodica pristupi da bi mi ukazala
milost; ukratko, da bi me na rastanku hladno potapala po ramenu i da, sve ukupno uzevi, mnogo
vie volim da odem iz Engleske po svojoj linoj pokretakoj sili, ma kolika ona bila, nego uz zamah
s njihove strane. A u isti mah, draga moja, ako bi oni izvoleli da odgovore na tvoje poruke, to nae
zajedniko iskustvo ini neverovatnim, daleko bilo od mene da se ispreim kao smetnja tvojim
eljama.
Poto se ta stvar svri tako na prijateljski nain, gospodin Mikober uze pod ruku gospou
Mikober, pa bacajui uzgred letimian pogled na hrpu akata i knjiga koje su leale pred Tredlsom,
ree da e nas ostaviti nasamo, to sveano i uini.
Dragi moj Koperfilde, ree mi Tredls, i zavali se na stolici kad oni odoe, gledajui u mene sa
toliko ljubavi, da su mu oi izgledale crvene, a uperci mu trali u svim pravcima, ja se nimalo ne
izvinjavam to vam dosaujem poslovima, jer znam da vas ovo neobino zanima, te vam moe
zabaviti misli. Dragi mladiu, nadam se da niste iznureni?
Sasvim sam onaj stari, rekoh ja posle kratkog utanja. Imamo vie razloga da se brinemo za
tetku nego za koga bilo drugog. Vi znate koliko je ona radila!
Razume se, razume se, odgovori Tredls; ko to moe zaboraviti?
Ali ni to nije sve, rekoh ja. Za poslednje dve nedelje muila ju je neka nova briga, te je svakog
dana ila van Londona i vraala se. Nekoliko puta je odlazila rano, pa se ne bi vratila sve do uvee.
Sino je, dragi Tredlse, iako joj je predstojalo ovakvo putovanje, bila skoro pono kad se vratila
kui. Vi znate koliko ona brine za druge. A nee da mi kae ta je mui.
Moja je tetka, vrlo bleda i s dubokim borama na licu, sedela nepomino, sve dok nisam svrio, a
onda joj se nekoliko suza skotrlja niz lice, pa spusti svoju ruku na moju.
Nita to nije, Trote, nita to nije. Nee vie toga biti. U svoje vreme saznae i ti ta je. A sad,
draga Agnesa, hajde da prionemo na posao.
Moram gospodinu Mikoberu odati priznanje, poe Tredls, time to u rei da je on, iako

izgleda nije nikad osobito radio za sebe, najvredniji ovek kad radi za drugog. Nikad nisam video
takvog oveka. Ako ovako uvek radi, njemu sad, u stvari, mora biti dvesta godina. Prosto je divno
udo u kakav ar neprestano pada; pa onaj njegov zanesen i poletan nain na koji se i danju i nou
zagnjuruje u knjige i hartije, a da i ne govorim o ogromnom broju pisama koje mi je pisao odavde
do gospodin-Vikfildove kue, a esto ak i preko stola, dok je sedeo prema meni, kad mu je bilo
mnogo lake da mi se usmeno obrati!
Pisma! ree tetka; ja bih rekla da on i sanja sve u pismima!
Pa onda gospodin Dik, ree Tredls, ala je taj stvarao uda! im se oslobodio uvanja Urije
Hipa, koga je drao u takvoj stezi da neto tako nisam nikad video, potpuno se posvetio gospodinu
Vikfildu. I zaista nas je sokolilo u radu njegovo staranje da bude od koristi u istrazi koju vodimo, a i
njegova stvarna pomo pri pravljenju izvoda, pri prepisivanju i pri donoenju i odnoenju pisama.
Dik je osobit ovek, viknu tetka; ja sam to uvek govorila; ti to zna, Trote!
Milo mi je, gospoice Vikfild, to mogu da kaem, nastavi Tredls u isti mah vrlo neno i vrlo
srdano, da se u vreme dok ste bili odsutni gospodin Vikfild znatno popravio. Osloboen more koja
ga je tako dugo pritiskivala i groznih strepnji u kojima je iveo, on je sad sasvim drugi ovek.
Ponekad se ak i njegova oslabela mo da seanje i panju usredsredi na pojedine poslovne stvari u
mnogome oporavlja, te je tako bio u stanju da, nam razjasni neke stvari koje bismo mi vrlo teko
razumeli, ako bismo ih uopte razumeli. Ali sad moram da preem na rezultate, kojih nema tako
mnogo, umesto to eretam o svim povoljnim okolnostima koje sam primetio, jer inae neu nikad
biti gotov.
Njegova prirodnost i prijazna jednostavnost sasvim su jasno odavale da on sve to govori da bi nas
raspoloio i da bi Agnesa mogla vedrije i bez zebnje podnositi pominjanje njenog oca, ali mu rei
nisu zbog toga nimalo gubile od svoje prijatnosti.
A sad, ekajte da vidim, ree Tredls i pogleda po hartijama na stolu. Poto smo prebrojali sav
novac i sredili na prvom mestu veliku nenamernu zbrku, pa zatim namernu zbrku i falsifikate,
smatramo da je jasno da gospodin Vikfild sad moe zakljuiti svoju kancelariju i starateljske poslove
bez ikakve pronevere i manjka.
O, hvala milostivom bogu! viknu Agnesa usrdno.
Ali, ree Tredls, viak koji bi mu pretekao za izdravanje, a kad govorim mislim i na prodaju
kue, bio bi tako mali, da verovatno ne bi premaio nekoliko stotina funti, tako da bi moda bilo
dobro, gospoice Vikfild, da razmislite kako bi bilo da on i dalje zadri starateljstvo nad imanjem
kojim je tako dugo upravljao. Njegovi prijatelji bi ga, znate, mogli savetovati; on je sad slobodan; Vi
lino, gospoice Vikfild ... pa Koperfild ... pa ja ...
Ja sam ve razmislila, Trotvude, ree Agnesa gledajui u mene, pa oseam da to ne treba da
bude ak ni na preporuku prijatelja kome sam tako zahvalna i kome toliko dugujem.
Ne velim da ja to preporuujem, ree Tredls. Ja sam samo smatrao za umesno da iznesem tu
mogunost. Nita vie.
Milo mi je to to od vas ujem, odgovori Agnesa nepokolebljivo, jer mi to daje nadu, skoro
uverenje, da se slaemo u miljenju, dragi gospodine Tredlse i dragi Trotvude, ta bih ja jo mogla
poeleti sad kad se tata oslobodio i kad mu je ast ostala neumrljana. Ja sam uvek udela za tim da ga
oslobodim napornog rada kome je robovao, da mu vratim mali deo one ljubavi i nege koje mu
dugujem, i da mu posvetim svoj ivot. Godinama je to bila moja najlepa nada. Primiti na sebe brigu
o naoj budunosti, bie za mene najvea srea koju mogu doiveti, posle sree koju oseam zato to
se on oslobodio svih briga i svih odgovornosti oko starateljstva.
Jeste li mislili o tome kako ete to izvesti, Agnesa?
esto! Ja se ne bojim, dragi Trotvude. Uverena sam u uspeh. Ovde me toliko svet poznaje i lepo
misli o meni; eto zato sam uverena. Nemojte sumnjati u mene. Nae potrebe su male. Ako izdam pod

kiriju nau dragu, staru kuu i otvorim kolu, biu korisna i srena.
Mirna toplina njenog vedrog glasa izazva pred mojim oima tako ivo prvo sliku drage, stare
kue, pa zatim moj samotni dom, da ve nisam mogao da govorim koliko mi je srce bilo
preplavljeno. Tredls se neko vreme pravio da paljivo trai neto po hartijama.
A zatim, gospoice Trotvud, ree Tredls, o onoj vaoj imovini.
Pa, uzdahnu moja tetka, mogu samo da kaem, ako je propala, mogu je prealiti, ako nije, bie
mi milo da je dobijem natrag.
Ona je, ini mi se, prvobitno iznosila osam hiljada funti u dravnim obveznicama, je 1 tako?
ree Tredls.
Tano, odgovori tetka.
Pronaao sam samo pet, ree Tredls sa izrazom nedoumice na licu.
... hiljada, hoete da kaete? ree moja tetka vrlo pribrano, ili funti?
Pet hiljada funti, ree Tredls.
Pa to je sve to sam i imala, odgovori tetka. Sama sam prodala tri hiljade. Jednu sam platila za
tvoje pripravnitvo Trote, a ostale dve imam kod sebe. Kad sam izgubila ono ostalo, mislila sam da
nee biti zgoreg da ne govorim o toj sumi i da je tajno uvam za crne dane. Htela sam da vidim kako
e se ti, Trote, pokazati u iskuenju, a ti si se pokazao plemenito; pun postojanosti, samopouzdanja i
samopregorevanja. Tako isto i Dik. Ne govorite mi nita; ivci su mi malo uznemireni!
Niko to ne bi rekao ko bi je video kako sedi uspravno, skrtenih ruku; oduvek je odlino umela da
vlada sobom.
Onda sam presrean to mogu da kaem, viknu Tredls, blistajui od radosti, da smo povratili
sav novac.
Niko da mi ne estita! viknu tetka, A kako to gospodine?
Vi ste mislili da ga je gospodin Vikfild zloupotrebio, ree Tredls.
Razume se, ree tetka, te mi je bilo tako lako da utim. Agnesa, ni rei!
I stvarno, ree Tredls, dravne obveznice su bile prodate po ovlaenju koje je on imao od vas,
ali nije potrebno da kaem ko ih je prodao i sa ijim stvarnim potpisom. Kasnije je ta hulja tvrdila
gospodinu Vikfildu, pa mu i ciframa dokazivala, da je on prisvojio taj novac (na osnovu optih
uputstava, kako je govorio) da bi bio u stanju da prikrije pomou tog novca druge deficite i tekoe.
Gospodin Vikfild je, onako slab i nemoan, bio toliko u njegovim rukama, da vam je kasnije isplatio
nekoliko iznosa kamata na tobonji kapital, za koji je znao da ga vie nema, te je na taj nain, na
alost, postao sauenik u prevari.
I najzad primio svu krivicu na sebe, dodade moja tetka, pa mi napisao jedno ludo pismo u
kojem je sam sebe optuivao za lopovluk i neuvena nedela. Na to sam ga posetila rano jednog jutra,
zatraila sveu, spalila njegovo pismo i rekla mu da obeteti i mene i sebe, ako ikad bude mogao, a
ako ne moe, neka o tome uti za ljubav svoje keri. Ako mi ko progovori, odmah u otii iz ove
kue!
Mi smo utali; Agnesa pokri lice rukama.
Dakle, dragi prijatelju, ree moja tetka posle kratkog utanja, velite da ste izvukli sav novac od
njega.
Pa u samoj stvari, odgovori Tredls, gospodin Mikober ga je bio priterao tako uza zid, i uvek
imao u pripravnosti sve nove i nove stvari im bi se neka stara pokazala neispravna, da nam nije
mogao umai. Najzanimljivije od svega jeste to da on, po mome miljenju, nije tu sumu prigrabio
toliko radi zadovoljenja svoje gramzivosti, koja ve nije znala za meru, koliko iz mrnje koju je
oseao prema Koperfildu. To mi je on otvoreno rekao. Rekao mi je ak i da bi potroio toliku svotu
samo da srui Koperfilda ili da mu nakodi.
Ha! ree moja tetka, pa zamiljeno nabra obrve i pogleda u Agnesu. A ta je bilo s njim?

Ne znam. Otiao je odavde, ree Tredls, sa svojom majkom, koja je stalno kukala, preklinjala i
poneto odavala. Otputovali su jednim veernjim potanskim kolima za London i nita vie ne znam o
njima, sem da je u svojoj pakosnoj mrnji na rastanku bio ak i drzak prema meni. Izgleda da smatra
da ima meni isto toliko da zahvali koliko i gospodinu Mikoberu, to ja smatram, kao to sam mu i
rekao, za pravu pohvalu.
Mislite li da ima kakvog novca, Tredlse! upitah ja.
O, pa razume se. Sigurno ima, odgovori on maui ozbiljno glavom. Rekao bih da je zgrnuo
prilinu sumu na ovaj ili na onaj nain. Ali mislim da biste i vi, da ste imali prilike da posmatrate
njegov rad, uvideli da novac ne moe zadrati tog oveka od nevaljalstva. On je tako suto olienje
licemerstva, da ma za im teio, mora tome teiti i neispravnim sredstvima. To mu je jedina naknada
za spoljanje obuzdavanje koje sebi namee. Poto stalno puzi po zemlji prema kakvoj sitnoj meti, on
uvek uveliava svaki predmet koji mu se isprei na putu, te e prema tome mrzeti i sumnjiiti
svakoga ko bi i sasvim nesvesno stao izmeu njega i te mete. Tako e njegova neispravna sredstva
postajati sve neispravnija, svakog trenutka, iz sasvim neznatnog razloga, ili ak i bez ikakvog
razloga. Dovoljno je da ovek razmotri njegovu istoriju ovde, ree Tredls, pa da to uvidi.
To je neko udovite od niskosti! ree tetka.
Istinu da kaem, ne znam, ree Tredls zamiljeno. Mnogi ljudi mogu da budu vrlo niski kad se
bace na to!
A sad da preemo na gospodina Mikobera, ree tetka.
E, ja zaista, ree Tredls veselo, moram jo jednom da odam svaku hvalu gospodinu Mikoberu.
Da on nije bio tako dugo strpljiv i istrajan, mi se ne bismo nikad mogli nadati da emo uiniti ita
vredno razgovora. Jo uz to smatram da je gospodin Mikober radio pravo samo pravde radi, kad
pomislimo kako se mogao nagoditi sa Hipom samo da uti.
I ja to mislim, rekoh ja.
E pa sad recite ta biste mu vi dali? upita tetka.
Ali pre no to preemo na to, ostaje nam jo neto, ree Tredls malo zbunjen. Ja sam, bojim se,
smatrao da e biti pametno da izostavim dve stvari, poto nisam bio u stanju da uvek imam sve pred
oima pri izvoenju nezakonitog poravnanja, jer je ono sasvim nezakonito od poetka pa do kraja, u
ovom tako tekom sluaju. One svojerune priznanice i takve stvari, koje mu je gospodin Mikober
izdavao na pozajmice koje je...
No, pa one se moraju isplatiti! ree tetka.
Da, samo to ja ne znam kad e ii na protest, pa ak ni gde su, odgovori Tredls irei oi, te
unapred oekujem da e gospodin Mikober, odsad pa do polaska, biti stalno hapen ili da e mu se
stavljati zabrane na stvari.
Onda ga moramo svaki put oslobaati zatvora i skidati zabrane, ree moja tetka. Koliki je
ukupan iznos?
Pa, gospodin Mikober je zavodio sve svoje poslovanje, on to zove poslovanje, sasvim propisno u
jednu knjigu, odgovori Tredls smeei se, i tvrdi da cela suma iznosi sto tri funte i pet ilinga.
Pa koliko da mu damo, raunajui i tu sumu, ree tetka. Draga Agnesa, nas dve emo kasnije
govoriti kako da to podelimo izmeu sebe. Kolika bi bila ta suma? Pet stotina funti?
Tu se Tredls i ja odmah umeasmo. Obojica preporuismo malu svotu u gotovom novcu i isplatu,
bez obavetavanja Mikobera, svih njegovih dugovanja Uriji Hipu, kako budu dospevala. Predloismo
da se porodici plati put i sprema i da im se da sto funti, a da se sa gospodinom Mikoberom ue
sasvim ozbiljno u sporazum o nainu na koji e on platiti te pozajmice, jer bi moglo biti korisno po
njega ako bi smatrao da ima da odgovori obavezama. Tome ja sa svoje strane dodadoh predlog da
gospodinu Pegotiju objasnim neto o njegovoj prolosti i karakteru, jer se na njega, to znam, moe
ovek osloniti, pa da se gospodinu Pegotiju u poverenju preda na raspolaganje jo jedna stotina funti.

Osim toga, predloih da zainteresujem gospodin-Mikobera za gospodin Pegotijev ivot time to u

mu o tome ispriati koliko naem da e biti korisno, te da dovedem do toga da svaki od njih utie na
onog drugoga na zajedniko dobro. Svi se od srca sloie s tim predlozima, pa mogu odmah rei da
su se i glavni zainteresovani tako isto malo kasnije sloili s puno dobre volje i saglasnosti.
Videi kako Tredls opet bojaljivo pogleda u moju tetku, ja ga podsetih na onu drugu i poslednju
stvar koju je nagovestio.
Vi ete mi, Koperfilde, i vaa tetka oprostiti ako dirnem u jednu munu stvar, to u, bojim se,
morati, ree Tredls snebivajui se, jer smatram da je potrebno da vas na to podsetim. Na dan onog
gospodin-Mikoberovog otkria, pala je od strane Uri je Hipa jedna pretnja koja je ciljala na mua
vae tetke.
Moja tetka se, zadravajui svoj kruti stav i prividnu mirnou, saglasi klimnuvi glavom.
Moda je to bila, ree Tredls, samo prazna i nepromiljena drskost.
Nije, ree moja tetka.
Je li, nemojte mi zameriti, uopte postojala takva osoba, i to jo u njegovoj vlasti? zapita Tredls.
Jeste, dragi prijatelju, ree moja tetka.
Tredls sa znatno izduenim licem objasni da nije bio u stanju da doe do te stvari, te je ona imala
istu sudbinu kao i obaveza gospodina Mikobera, utoliko to ih nije obuhvatio uslovima koje je
postavio; da vie nemamo nikakve vlasti nad Urijom Hipom; i da e on, ako samo bude mogao
uiniti svima nama, ili ma kome od nas neku tetu i nepriliku, nesumnjivo i uiniti. Moja tetka ostade
mirna, dok joj se opet nekoliko suza ne skotrljae niz obraze.
Imate potpuno pravo, ree ona. Vrlo je razborito od vas to ste to pomenuli.
Mogu li ja ... ili Koperfild ... tu neto pomoi? upita Tredls blago.
Nita, ree tetka. Hvala vam po sto puta. Trote dragi, to je prazna pretnja. Da pozovemo sad
natrag gospodina i gospou Mikober. Neka mi niko ni rei ne govori.
Zatim izgladi haljinu, pa se onako na svoj nain ispravi u stolici gledajui u vrata.
Dakle, gospodine i gospoo Mikober, ree moja tetka kad oni uoe, mi smo razgovarali o
vaem iseljavanju i molimo vas da nam ne zamerite to smo vas ostavili da tako dugo ekate. Ja u
vam sad kazati kakav sporazum predlaemo.
I objasni im sve na beskrajnu radost cele porodice, poto su i deca bila prisutna, i time tako
probudi gospodin-Mikoberovu uobiajenu tanost u prvim pristupnim stupnjevima poslovanja s
menicama, da ga niko nije mogao zadrati da ne izleti napolje u najveem oduevljenju da bi kupio
taksene marke za svoje priznanice. Ali mu radost ne bi duga veka, jer se posle pet minuta vrati u
pratnji jednog policajca i saopti, sav u suzama, da je sve propalo. Poto smo mi ve bili spremni za
takav sluaj, koji je, razume se, bio jedan od koraka Urije Hipa, odmah isplatismo novac, te je posle
daljih pet minuta gospodin Mikober sedeo za stolom i lepio marke s izrazom tako savrene radosti,
koju je na njegovom blistavom licu, pored tog omiljenog zanimanja, moglo izazvati jo samo
pravljenje puna. Bilo je zaista vredno gledati ga dok tako rukuje markama sa zanosom pravog
umetnika, doteruje ih kao slike, baca na njih kose poglede, vana izgleda belei datume i iznose u
svoju depnu belenicu i, poto je sve poizvrivao, razmilja o njima sa ivim oseanjem, njihove
dragocene vrednosti.
A sad, ako mi dopustite da vas posavetujem, gospodine, ree moja tetka, poto ga je utke
posmatrala neko vreme; najbolje bi bilo da se okanete toga posla za sva vremena.
Gospoo, odgovori gospodin Mikober, ja imam nameru da takvu elju zapiem na prvu istu
stranicu budunosti, a gospoa Mikober e potpisati kao jemac. Ja se nadam, ree gospodin Mikober
sveano, da e moj sin Vilkins stalno imati na umu da bi mnogo bolje uradio da svoju ruku metne u
vatru nego da je upotrebi da njome rukuje ovim gujama, koje su otrovale i samu krv njegovom
nesrenom roditelju!

Duboko potresen i za tili as pretvoren u sutu sliku oajanja, gospodin Mikober je gledao u te
guje pun sumorne groze, pri emu i ono njegovo nedavno divljenje nije bilo sasvim iezlo; a zatim
ih savi i metnu u nedra.
Time se zavrie poslovi za to vee. Bili smo iznureni od alosti i umora, a tetka i ja smo imali da
se vratimo u London sutradan. Bilo je ugovoreno da Mikoberovi dou za nama poto svre sa
predajom svojih stvari jednom telalinu; i da se gospodin-Vikfilovi poslovi zakljue to je mogue
bre pod Tredlsovim nadzorom, pa da i Agnesa doe u London dok traju te pripreme. No
provedosmo u staroj kui, koja je osloboena prisustva porodice Hip, izgledala raskuena; i ja
prespavah u svojoj staroj sobici, kao lutalica brodolomnik koji se vratio svom domu.
Sutradan se vratismo tetkinoj kui, a ne mojoj, i dok smo sedeli pre nego to emo otii u postelju,
ona mi ree:
Trote, eli li zaista da zna ta mi je u poslednje vreme pritiskivalo duu?
Zaista elim, tetka. Sad bih vie nego ikada eleo da delim s vama sve vae alosti i brige.
Ti si imao dosta alosti, dete moje, ree tetka s puno ljubavi, te ti ne treba dodavati jo i moje
sitne nevolje. To je bio jedini razlog, Trote, to sam ih tajila od tebe.
Znam ja to dobro, rekoh ja, ali kaite mi sad.
Da li bi hteo da se malo izveze sa mnom sutra ujutro? upita me tetka.
Naravno.
U devet, ree ona. Onda u ti kazati, dragi moj.
Mi se, prema tome, u devet sati povezosmo jednim malim kolima i poosmo prvo za London.
Dugo smo se vozili kroz ulice, dok ne doosmo do jedne velike bolnice. Sasvim uz tu zgradu stajala
su prosta kola sa mrtvakim sandukom. Koija poznade moju tetku, pa pokoravajui se jednom
pokretu njene ruke kroz prozor, potera kola i mi poosmo za njima.
Sad razume, Trote, ree moja tetka. Svrio je.
Je li umro u bolnici?
Jeste.
Sedela je kraj mene ne miui se, ali opet videh kako joj se poneka suza kotrlja niz lice.
Bio je tu i ranije jednom prilikom, ree tetka neto kasnije. Ve odavno je bolestan; ima ve
nekoliko godina; sasvim izmoden, oronuo ovek. Kad je za vreme one poslednje bolesti saznao u
kakvom je stanju, molio je da poalju po mene. Kajao se tada. Gorko se kajao.
I vi ste otili, tetka?
Otila sam. Bila sam dosta esto posle toga.
Umro je u noi pred na polazak za Kenterberi? rekoh ja.
Tetka klimnu glavom.
Sad mu niko vie ne moe nita, ree ona. Ono je bila prazna pretnja.
Odvezosmo se izvan varoi, na groblje u Hornsiju.
Bolje e mu biti ovde nego na ulici, ree tetka. On se rodio ovde.
Siosmo s kola, pa poosmo za prostim kovegom do jednog puta, kojeg se dobro seam, gde se
oita zaupokojena sluba koja ga predade materi zemlji.
Venali smo se na dananji dan pre trideset i est godina, dragi moj, ree tetka dok smo se
vraali svojim kolima. Neka nam bog svima oprosti!
Sedosmo u kola utei; i tako je dugo sedela kraj mene, drei me za ruku. Najzad odjednom
briznu u pla i ree:
Bio je to neobino lep ovek kad sam pola za njega, Trote; a alosno je bilo videti ga kako se
promenio!
Ali to ne potraja dugo. Poto se isplaka, ona se brzo pribra, pa ak i razveseli. Malo su joj, ree,
ivci popustili, jer inae ne bi tako podlegla alosti. Neka nam bog svima oprosti!

I tako se dovezosmo natrag njenoj kui na Hajgeit, gde zatekosmo sledee pisamce koje je bilo
stiglo jutarnjom potom od gospodina Mikobera.
Kenterberi, petak
Draga gospoo i Koperfilde,
Lepa obetovana zemlja koja se u poslednje vreme ukazivala na vidiku, opet se uvila u neprozirnu
maglu i zanavek iezla ispred oiju jednog bednika noenog maticom ivota, kome je sudbina
zapeaena!
Izdato je novo reenje (od strane Kraljevskog suda u Vestminsteru) u novom sporu izmeu Hipa i
Mikobera, te je optueni u tom sporu postao rtva inovnika nadlenog za deljenje pravde u ovom
sudskom okrugu.
,I doe dan, as doe bled Smrko se bitke plameni gled Ponosni Edvard svoj nosi red:
Lance i ropstvo!
Poto sam dopao toga, i naglo se stao primicati svom kraju (jer duevne muke se mogu podnositi
samo do izvesne take, a ja oseam da sam do te take ve doao), moj ivotni put je preen. Neka vas
bog blagoslovi! O, neka vas bog blagoslovi! A neki e budui putnik obilazei mesto zatoenitva
odreeno za dunike u ovom gradu, iz radoznalosti, koja, nadajmo se nee biti i bez primese
saaljenja, zastati, verujem, zamiljen, kad bude itao, zaralim ekserom na zidu urezane pomrkle
inicijale: B. M.
P. S. Ponovo otvaram ovo pismo da kaem da je na zajedniki prijatelj gospodin Toma
Tredls, koji nas jo nije ostavio i koji je u neobino dobrom zdravlju, isplatio dug i trokove u ime
plemenite gospoice Trotvud, te smo ja i porodica na vrhuncu zemaljskog blaenstva.

GLAVA LV
BURA

Sad se pribliujem jednom nezaboravnom, uasnom dogaaju u mome ivotu, a spojenom tako
beskonano razliitim vezama sa svim onim to mu je prethodilo na ovim stranicama, da sam ga od
samog poetka ovog mog pripovedanja gledao kako sve vie raste, to mu se ja vie primiem, kao
kakva ogromna kula na ravnici, i unapred baci svoju senku ak i na dane moga detinjstva.
esto sam sanjao o njemu, godinama poto se dogodilo. Trzao sam se iza sna pod pritiskom tako
ive njegove slike da mi se inilo da njegov bes jednako kroz mirnu no tutnji u mojoj tihoj sobi.
Sanjam o njemu i dan-danji, premda u duim i neodreenim razmacima vremena. U mojoj uobrazilji
postoji izvesna misaona veza izmeu njega i malo jaeg vetra, ili i najmanjeg pomena morske obale,
i to mi je urezano u svesti kao nita drugo. Pokuau da to opiem onako jasno kao to sam gledao
sve to se dogaalo. Ja se toga ne priseam, nego gledam kako se deava, jer mi se sve ponovo zbiva
pred oima.
Poto se brzo pribliavalo vreme za polazak lae sa iseljenicima, moja dobra stara dadilja, kojoj
kao da srce htede prepui kad se videsmo prvi put, doe u London. Bio sam stalno s njom i njenim
bratom i sa Mikoberovima (oni su vrlo esto bili zajedno), ali Emiliju nisam nikako viao.
Jedne veeri, kad se vreme polaska bilo sasvim primaklo, bio sam sa Pegoti i njenim bratom. Na
razgovor doe na Hama. Priala nam je kako se on neno oprostio s njom i kako se drao muki i
mirno. A naroito u poslednje vreme, kad je mislila da prolazi kroz najvea iskuenja. Bio je to
predmet koji nije nikad mogao umoriti to stvorenje puno ljubavi, a mi smo mnoge zgode to ih je
ona, koja je toliko bila s njim, imala da pria, sluali s onoliko interesovanja s koliko ih je ona
kazivala.
Tetka i ja smo ba tada naputali svoje dve kuice na Hajgeitu, poto sam nameravao da putujem u
inostranstvo, a ona da se vrati u svoju kuu u Dover. iveli smo privremeno u jednom stanu u
Kovent-Gardenu. Dok sam se te veeri posle razgovora vraao u stan i razmiljao o onome to smo
govorili ja i Ham kad sam poslednji put bio u Jarmutu, ja se pokolebah u svojoj prvobitnoj nameri da
ono pismo za Emiliju predam njenom ujaku na brodu prilikom opratanja, pa zakljuih da e bolje
biti da joj sad piem. Pomislih da bi ona, poto primi moje saoptenje, mogla poeleti da preko mene
na rastanku poalje neku poruku svom nesrenom vereniku. Trebalo je da joj pruim tu priliku.
Zato pred spavanje sedoh za sto u svojoj sobi, pa joj napisah pismo. Rekoh joj da sam ga video i
da me je on molio da joj kaem ono to sam ve ranije napisao na ovim stranicama. Ja joj to
doslovce ponovih. Nije mi bilo potrebno da govorim opirno o tome, ak i da sam imao pravo na to.
Ni ja ni neko drugi, nismo morali ukraavati duboku vernost i dobrotu te poruke. Ostavih pismo
napolju da se poalje ujutro, zajedno sa nekoliko redaka gospodinu Pegotiju da joj ga urui, pa onda
u svitanje legoh u postelju.
Bio sam slabiji nego to sam onda i sam znao, a poto nisam mogao da zaspim sve dok sunce nije
granulo, ostadoh sutradan dugo u krevetu, nedovoljno osveen. Tre me nemo prisustvo moje tetke,
koja mi je stala kraj postelje. Osetio sam to onako kroz san, kao to, rekao bih, svi oseamo takve
stvari.
Trote dragi, ree ona kad otvorih oi, nisam se mogla odluiti da te probudim. Tu je gospodin
Pegoti; moe li da doe gore?
Rekoh da moe, i on se uskoro pojavi.
Gosn Davide, ree on poto se rukovasmo, dao sam Emiliji vae pismo, gospodine, a ona je

napisala evo ovo, pa mi je rekla da vas zamolim da ga proitate, pa ako vam se uini da u njemu
nema nita nezgodno, da budete dobri da mu dostavite.
Jeste li ga vi proitali?
On tuno klimnu glavom. Ja ga otvorih i proitah sledee:
Dobila sam tvoju poruku. O, ta bih mogla napisati da ti se zahvalim na tvojoj dobroti i
blagoslovenoj ljubaznosti prema meni!
Stavila sam tvoje rei kraj svog srca. uvau ih tamo dok ne umrem. One su kao otro trnje, ali
su velika uteha. Molila sam se bogu nad njima; o, toliko sam se molila! Kad vidim kakav si ti i kakav
je ujak, tek onda mogu da zamislim kakav mora biti bog, pa plaem pred njim.
Zbogom zanavek! Sad, dragi moj, prijatelju moj, zbogom zanavek na ovome svetu. Na onom
drugom svetu, ako mi bude oproteno, moda u se probuditi kao dete i pristupiti tebi. Svaka ti hvala i
od boga blagoslov. Zbogom zanavek!
I to je bilo itavo pismo, sve umrljano suzama.
Mogu li joj rei da vi ne nalazite niega nezgodnog u tom pismu i da ete primiti na sebe da ga
predate, gosn Davide? ree gospodin Pegoti kad ga proitah.
Nesumnjivo, rekoh ja. Samo neto mislim...
Molim, gosn Davide?
Neto mislim, rekoh ja, da ja opet odem dole do Jarmuta. Imam vremena, i to na pretek, da
odem i da se vratim pre nego to laa krene. Moje misli neprestano lete k njemu u njegovoj
osamljenosti: bie vrlo ljubazno prema njima oboma da mu u ovakvom trenutku ja lino predam ovo
pismo i da vam omoguim da njoj na polasku kaete da ga je on dobio. Ja sam sveano primio
zadatak koji mi je poverio taj mili i dobri mladi, pa to god uradim, nee biti suvino. Putovanje nije
nita za mene. Nemiran sam, te e mi kretanje samo goditi. Idem dovee.
Iako je zabrinuto pokuao da me odgovori, video sam da i on deli moje miljenje, i to bi me
svakako jo utvrdilo u mojoj nameri, da mi je to bilo potrebno. On, na moju molbu, ode do
kancelarije potanskih kola i kupi za mene sedite na boku diliansa. Te iste veeri ja ponovo tim
istim prevoznim sredstvom krenuh onim putem kojim sam iao toliko puta u vezi sa tako razliitim
okolnostima.
Ne ini li se vama, upitah koijaa odmah po polasku iz Londona, da je nebo nekako neobino?
Ne seam se da sam ikad video da tako izgleda.
Bogme ni ja, ni izbliza tako, odgovori on. To znai vetar, gospodine. Mislim da e brzo biti
nesree na moru.
Po nebu se neka tamna zbrka uskovitlanih oblaka, ovde-onde zamrljana bojom nalik na dim od
vlana goriva, klupala u najudesnije gomile, koje su prikazivale oku vee visine u oblacima, nego
to su pod njima dubine i najdubljih ponora na zemlji, a kroz njih se, izgleda, pomahnitali mesec
strmoglavljivao, kao da je u optem poremeaju prirodnih zakona zalutao i uplaio se. Celog tog
dana duvao je vetar, ali se tada stade dizati jo jae, uz neki neobino jak um. Sat kasnije bio je jo
mnogo jai, nebo je bilo jo zastrtije, a vetar je jo silnije duvao.
Ali to je vie no odmicala, vetar je sve ee duvao, a oblaci se sve vie sklapali i sve gue
zastirali itavo nebo, tada vrlo mrano. I neprestano je postajao sve jai, tako da su konji jedva mogli
da idu protiv njega, esto u toku najtamnijeg dela noi bilo je kasno u septembru, kad noi nisu
kratke prednjaci bi se prosto okrenuli, ili naglo zastali na mestu, a mi se esto pribojavali da se i
kola mogu izvrnuti. Kosi naleti kie stizali su pre te bure kao pljutanje elika; i u takvim bismo
prilikama, kad god bismo naili na neki zaklon od drvea ili visokog zida, bili skloni da zastanemo,
usled proste nemogunosti da se dalje borimo.
Kad svanu dan, vetar stade duvati sve jae. Ranije sam se deavao u Jarmutu kad bi primorci
govorili da duva kao da teki topovi gruvaju, ali nikad nisam video neto ovako, ni priblino slino

ovome. Doosmo do Ipsia vrlo kasno, jer smo imali da se borimo za svaku stopu puta jo otkako
smo bili odmakli samo deset milja od Londona i na trgu zatekosmo gomilu ljudi koji su bili ustali
iz postelje iz straha da im dimnjaci ne popadaju. Neki su nam od njih, skupljeni u gostionikom
dvoritu, priali, dok su se konji menjali, kako je vetar oduvao sa jednog visokog crkvenog tornja
teke olovne ploe, bacio ih u jednu usku ulicu i zakrio je. Drugi su priali o tome kako su iz
oblinjeg sela doli seljaci koji su videli kako veliko drvee lei iupano iz korena, a itavi plastovi
sena rastureni po drumu i poljima. A bura jo nikako nije poputala, nego duvala sve jae.
Dok smo se preteko probijali dalje i sve blie moru, s koga je taj silni vetar duvao pravo na
obalu, njegova je snaga postajala sve uasnija. Mnogo ranije no to smo sagledali more, njegova je
voda u vidu siunih kapljica doletala do usana i pljutala po nama kao slana kia. Voda se bila izlila
na mnoge milje po ravnici blizu Jarmuta, i svaka je vodena povrina i barica zapljuskivala svoje
obale i imala snagu da die svoje male talase, koji su se teko kotrljali prema nama. Kad stigosmo na
dogled mora, vali na vidiku, koje smo s vremena na vreme viali kako se diu nad uskovitlanim
bezdanima, izgledali su u trenucima kao neka druga obala puna tornjeva i zgrada. Kad najzad uosmo
u varo ljudi su izlazili iz vrata sasvim ukoso i razbaruene kose i udili se kako je pota stigla po
takvoj noi.
Odsedoh u onoj staroj gostionici, pa sioh na obalu da vidim more. Posrtao sam kroz ulicu, koja
je bila zastrta peskom, morskom travom i leteim guvama morske pene; uvao se od opeka i
crepova, i na opasnim uglovima hvatao se za ljude koje sam sretao. Kad dooh blizu obale, videh ne
samo ribare, nego polovinu varokog stanovnitva kako viri iza zaklona od zgrada, dok poneko
ovda-onda stane prkosei besu bure, pogleda na more, pa ga vetar za asak oduva u stranu, dok on
pokuava da se vrati, sve krivudajui.
Poto prioh grupama, uh jadikovanje ena iji su muevi bili na moru u amcima za lov na
haringe ili ostrige, koji su se, to se moglo s puno razloga verovati, potopili pre nego to su stigli da
se kuda sklone. Meu svetinom su se mogli videti prosedi mornari kako mau glavama prenosei
pogled sa mora na nebo i natrag, i sve neto mrmljajui jedni drugima; uzbueni i zabrinuti
brodovlasnici; deca uurena jedno uz drugo gledajui u lica starijih; ak i prekaljeni mornari, koji
su uznemireni i puni strepnje, iza nekog zaklona upirali su doglede u more, kao da prate kretanje
neprijatelja.
A samo grdno more upravo me zaprepasti kad usred vetra, od koga nisi mogao oka otvoriti,
zasipan kamenjem i peskom, uspeh da predahnem i da bacim pogled na njega. Dok su se visoki
vodeni zidovi valjali ka obali i propinjali se do najvee visine, pa se ruili i lomili, najmanji je od
njih izgledao dovoljno velik da proguta celu varo. A val koji se povlaio uz promuklu riku, kao da
je dubio peine u obali i eleo da potkopa samu zemlju. Kad bi se koji belo ovenani talas grmei
ustremio i rasprtao u komade pre nego to dospe do obale, izgledalo je da svaka i najmanja kapljica
bive celine sadri svu snagu njegovog besa dok juri da ue u sastav novog udovita. Uskolebana
brda pretvorila su se u doline, a talasaste doline, koje bi ponekad okrznula krilima poneka osamljena
ptica-burnica, uzdizale su se u prava brda. Vodene mase su podrhtavale i gruvale o peanu obalu s
potmulom grmljavinom; svaki oblik buno je jurio napred im bi postao, da odmah promeni i oblik i
mesto, pa da ga grune dalje i osvoji novi oblik i mesto, dok se ona zamiljena suprotna obala na
vidiku sa svojim kulama i zdanjima uzdizala i sputala, a oblaci jurili brzo i gusto, tako da se inilo
kao da se sva priroda rui i uzlee uvis.
Poto ne naoh Hama meu ljudima koje je okupio ovaj znameniti vetar jer se on jo uvek
pamti u onom kraju kao najvei za koji se ikad znalo na tim obalama ja se uputih njegovoj kui.
Bila je zatvorena, pa kako niko ne odgovori na moje kucanje, ja sporednim uliicama i putanjama
odoh do brodogradilita u kojem je radio. Tamo saznadoh da je otiao u mesto Lostoft da se nae u
nudi pri opravljanju neke lae, gde je njegova vetina bila potrebna, ali da e se vratiti rano sutra

ujutru.
Vratih se u gostionicu, i poto se umih i presvukoh i pokuah bezuspeha da spavam, doe ve i pet
sati popodne. Nisam posedeo ni pet minuta kraj vatre u kafani, kad mi kelner, koji doe da je
prodara samo da bi dobio izgovor za prianje, ree da su dve ugljarice potonule sa svom posadom
na nekoliko milja od obale, a da se jo neke lae vide kako se bore s talasima na puini i kako se
oajno trude da se odre dalje od obale. Neka se bog smiluje na njih i sve jadne mornare, ree on
ako i druga no bude kao ona prola.
Oseao sam se vrlo potiten i osamljen, i muilo me je to to nema Hama, vie nego to je bilo
stvarnog razloga za to. Poslednji dogaaji su me bili teko uzbudili, ni sam nisam bio svestan koliko,
a dugo me stajanje na besnom vetru oamutilo. U glavi mi je bila takva zbrka misli i seanja, da sam
izgubio jasan pojam o vremenu i prostoru. Tako, na primer, da sam izaao u varo, mislim da se ne
bih nimalo iznenadio ako bih sreo nekoga ko tada mora biti u Londonu. U tom pogledu, da tako
kaem, u glavi mi je vladala neka udnovata rasejanost. A ipak su mi misli bile zauzete svim onim
seanjima koje je to mesto u meni prirodno budilo; i ta su seanja bila vrlo iva i jasna.
U takvom mom duevnom stanju ono crno kelnerovo saoptenje o onim laama odmah, bez
ikakvog nastojanja moje svesne volje, spoji se sa onom nelagodnou zbog Hama. Samog sebe
ubedih u svoju strepnju da se on moda vratio morem iz Lostofta i poginuo. Taj me strah svega
obuze tako neodoljivo, da, se reih da ponovo pre veere odem u brodogradilite i upitam graditelja
brodova da li smatra verovatnim da e Ham pokuati da se vrati morem. Ako bi mi on dao malo
povoda da to mislim, otiao bih do Lostofta i spreio bih to prosto time to bih ga doveo sobom.
Na brzu ruku poruih veeru, pa odoh do brodogradilita. Stigoh tamo upravo na vreme, jer je
brodograditelj, s fenjerom u ruci, zakljuavao kapiju brodogradilita. Od srca se nasmeja kad mu ja
postavih svoje pitanje i ree da se toga ne treba plaiti; niko se pri istoj svesti, pa ak bez svesti, ne
bi navezao na more po takvom vetru, a ponajvie Ham Pegoti, koji je od roenja moreplovac.
Poto sam to i sam oseao, ja se isto zastideh to sam to pitao, iako sam to svakako morao uiniti,
pa se vratih u gostionicu. Ako se onaj vetar mogao jo pojaati, ja mislim da je bio jo jai. Fijuk i
rika, treskanje vrata i prozora, potmula tutnjava u dimnjacima, utisak kao da se iz temelja ljulja sva
kua u koju sam se bio sklonio, i ono pomamno komeanje na moru sve je to bilo stranije nego
toga jutra. Ali je sad uz to dola i gusta pomrina, to je buri davalo nove strahote, stvarne i
zamiljene.
Nisam mogao jesti, nisam mogao ostati miran na jednom mestu. Nisam mogao istrajati ni u emu.
Neto je u mojoj dui odgovaralo buri napolju, zatalasavalo dubine mojih uspomena i izazivalo buru
u njima. Pa ipak su u svem tom kovitlanju mojih misli, koje su pomamno jurile zajedno sa
grmljavinom mora bura i ona moja nelagodnost zbog Hama zauzimale prvo mesto.
Moja veera se vratila skoro netaknuta, pa pokuah da se okrepim kojom aom vina. Ali i to je
bilo uzalud. Zapadoh u neki tup dreme pored vatre, ali sam ipak bio svestan i lomljave napolju i
mesta na kojem sam. Ali i jedno i drugo natkrili neka nova i neodreena groza; i kad se probudih
ili bolje rei kada se trgoh iz umalosti koja me je prikivala za stolicu sav sam drhtao od nekog
bezrazlonog i nerazumljivog straha.
Hodao sam gore-dole; pokuavao da itam neke stare novine; oslukivao strane umove; gledao
lica, prozore i prilike u vatri. Najzad mi postojano kuckanje ravnodunog asovnika na zidu postade
toliko nesnosno, da se reih da odem u postelju.
U takvoj noi bilo je u neku ruku uteno uti da su se neki od posluge dogovorili da budu na
nogama do zore. Legao sam u postelju preko svake mere iznuren i teak, ali im legoh, sav taj umor
ieze bez traga kao nekom arolijom, te sam bio ne moe biti budniji uz sva ula izotrena do
krajnosti.
Satima sam leao tako i sluao huku vetra i vode; sad uobraavajui da ujem vrisku na moru; sad

da sam sasvim jasno uo pucanje topa kao znak opasnosti; sad opet da se u varoi rue kue.
Nekoliko puta sam ustajao da pogledam napolje, ali nisam video nita, sem odraza u oknima slabe
svee koju sam bio ostavio da gori i svoga unezverenog lica, koje gleda unutra u mene iz crne
praznine.
Najzad sam se u tolikoj meri uznemirio, da sam se urno obukao i siao dole. U prostranoj
kuhinji, gde su se nejasno nazirali komadi slanine i venci crnog luka kako vise sa greda, oni koji su
bdeli sedeli su zbijeni i u raznim poloajima oko jednog stola namerno odmaknutog podalje od
velikog dimnjaka, a primaknutog vratima. Jedna lepa devojka koja je zaepila ui keceljom, a oi
uprla u vrata, vrisnu uplaeno kad se ja pojavih, mislei da sam neki duh, ali su ostali bili prisebniji,
te im je bilo milo to im se drutvo uvealo. Jedan me ovek vraajui se na predmet o kojem su
dotle raspravljali, upita ta mislim, da li due laara sa potopljene lae uljarice lutaju nad morem po
buri.
Mogu slobodno rei da sam tu ostao jedno, dva sata. Jednom otvorih kapiju iz dvorita i provirih
na, pustu ulicu. Pesak, morska travuljina i pahuljice pene proletale su mimo mene, a kad sam hteo da
zatvorim kapiju, morao sam da pozovem nekog da mi pomogne da je zaipim protiv vetra.
U mojoj samotnoj sobici bila je gusta pomrina kad se najzad vratih u nju, ali sam sad bio
umoran, te poto ponovo legoh u postelju, padoh kao s neke kule i niz liticu u dubok san. Imam
utisak da sam dugo vremena sanjao o tome kako sam negde na drugom mestu, pod vrlo razliitim
okolnostima, ali je u snu stalno duvao vetar. Najzad izgubih i tu slabu vezu sa stvarnou, pa se
obretoh sa dva draga prijatelja ali nisam znao ko su pri opsadi neke varoi usred grmljavine
topova.
Gruvanje topova je bilo tako glasno i neprekidno, da nisam mogao uti neto to sam jako eleo
da ujem, dok se ne napregoh, te se probudih. Bio je dan uveliko osam, ili devet sati; bura je
besnela mesto baterije topova, a neko lupao u moja vrata i dozivao.
ta je? viknuh ja.
Laa tone! Sasvim blizu!
Skoih iz kreveta i upitah kakva laa.
Jedan skuter iz panije ili Portugalije, s tovarom voa i vina. Pourite gospodine ako elite da
vidite! Tamo dole na alu se misli da svakog asa moe otii u komade.
Uzrujani glas ode viui niz stepenice, a ja navukoh na sebe odelo to sam bre mogao, pa istrah
na ulicu.
Silan svet je bio preda mnom, i svi su jurili u jednom pravcu prema alu. Ja potrah istim
putem, prestiui mnoge, i brzo stigoh pred pomamno more.
Vetar se moda bio neto malo utiao, ali ne osetnije nego kad bi od nekoliko stotina topova o
kojima sam sanjao prestalo da gruva jedno pet-est. Ali more, koje je sad imalo za sobom jo i
zahuktavanje od cele prole noi, bilo je kudikamo uasnije nego kad sam ga video poslednji put.
Svaki pogled na njega tada inio vam je utisak da je naraslo, nadolo, a ogromna visina koju su
valovi dostizali, tako da su se nadnosili jedni nad druge, ruili jedni druge i valjali se u beskrajnim
nizovima kao bezbrojna vojska, bila je zaista strahotna.
Onako kraj one tekoe da ujem to bilo drugo osim vetra i valova, pa u onoj gomili i neopisivoj
zbrci, kao i usled mojih prvih napora koje sam bez predaha inio da se oduprem vetru, bio sam tako
oamuen, da sam gledao na puinu i tamo traio da vidim skrhanu lau, ali nisam video nita osim
zapenuenih griva ogromnih valova. Neki poluobueni mornar, koji je stajao kraj mene, pokaza mi
levo golom rukom sa istetoviranom strelom, koja je pokazivala u istom pravcu. I tek je tada, o
svemogui boe, ugledah sasvim blizu obale.
Jedna katarka bila je prebijena na est do osam stopa od palube i leala preko ograde u zamrenim
jedrima i uariji, a sva ta zbrka, dok je laa odskakala i prekretala se to je inila ne prestajui ni

za trenutak, i to s nepojmljivom silinom lupala je u bok kao da hoe da je ulubi. Ba tada su ljudi
na njoj inili neke pokuaje da taj deo odseku; kad se laa koja je leala porebarke u svom
prekretanju okrete prema nama, ja jasno videh posadu na poslu sa sekirama, a naroito jednu vrednu
priliku duge, kovrave kose, koja je padala u oi meu ostalim. Ali se u tom trenutku na obali zau
straan krik, koji nadjaa ak i huku vetra i vode; more je pljusnulo preko olupine broda koja se
kotrljala, napravilo pukotinu u njoj i spralo sve u uskomeanu penu kao hrpu igraaka; ljude, motke,
burad, daske, ogradu i sve te drangulije.
Druga katarka je jo stajala sa ritama poderanog jedra i ludom zbrkom pokidane uarije, to je sve
lupalo tamo i ovamo. Laa je jednom udarila o stenu, kako mi ree na tiho onaj isti mornar, pa se
zatim podigla i ponovo udarila. Shvatio sam ga kad dodade da se laa lomi po sredini, a mogao sam i
sam to misliti, jer je prekretanje i lupanje bilo tako strahovito, da mu ne bi mogla dugo odolevati
nikakva ljudska tvorevina. Dok je on jo govorio, na alu se u novi krik alosti kad se olupina
podie iz dubina i sa njom etvorica grevito pripijena za uariju i preostalu katarku, dok se iznad
sviju uzdizala prilika onog preduzimljivog vrednog oveka kovrdave kose.
Na brodu je bilo zvono, i kako se laa pokretala i udarala tamo amo, kao neko oajno stvorenje
koje ludi, pa nam as pokazivala celu prostranu palubu, as bila okrenuta bokom prema nama, a
zatim niim drugim osim dnom i njegovom kobilicom, dok se uzdizala na vrhu talasa i okretala
prema moru zvono je zvonilo i njegov je zvuk, kao da zove na pogreb tih nesrenika, dopirao do
nas noen vetrom. Opet je izgubismo iz vida i opet se ona uzdie. Dva su oveka iezla. Smrtni strah
se na obali poveao. Ljudi su jecali i krili ruke; ene su vritale i okretale lica u strahu. Neke su
izvan sebe trale gore-dole po alu i prizivale u pomo onde gde nije moglo biti nikakve pomoi.
Odjednom videh da sam i ja jedan od tih i da oajno molim jednu grupicu mornara, koje sam
poznavao, da ne dopuste da ta dva oveka poginu na nae oi.
Oni su mi uzrujano objanjavali ni sam ne znam kako, jer nisam bio dovoljno pribran da
razumem ni ono to sam mogao uti da su se nali ljudi koji su ve pre jednog sata hrabro
opremili amas za spasavanje, ali da i on nije mogao nita pomoi, i da, poto niko nije takav oajnik
da pokuava da zapliva vezan uetom, kako bi stvorio vezu sa obalom, ne ostaje vie nikakva
mogunost; kad odjednom opazih da neko novo uzbuenje obuzima ljude na alu. Videh kako se
sklanjaju s puta i kako Ham izmeu njih izbi u prvi red.
Ja mu pritrah, koliko se mogu setiti, pa ponovih svoju molbu za pomo. Ali iako sam bio
rastrojen prizorom koji je za mene bio tako nov i uasan, reenost na njegovom licu i njegov pogled
prema puini potpuno onaj isti pogled koga se setih u vezi sa onim jutrom po Emilijinom bekstvu
probudi u meni svest opasnosti po njega. Zadrah ga obema rukama i stadoh preklinjati ljude s
kojima sam dotle govorio da ga ne puste da makne s peska!

Na obali se razlee novi krik i, pogledavi prema olupini, videsmo kako ono nemilosrdno jedro
neprestano lupa po oveku koji je stajo ispod onog drugog i kako se pobedonosno vrti i oblee oko
one vredne prilike koja je sad bila sama na katarci.
Preklinjati pred takvim prizorom i protiv takve reenosti kakva je bila u toga mirno oajnog
oveka koji je ve bio navikao da predvodi polovinu prisutnih ljudi, znailo je isto to i preklinjati
vetar.
Gosn Davide, ree on veselo steui me obema rukama, ako mi je kucnuo sueni as, onda je
kucnuo, a ako nije, onda u ostati. Neka vas bog s neba blagoslovi i neka blagoslovi sve! Drugovi,
pripremite me! Ja idem!
Mene odgurnue u stranu, ali ne grubo, malo podalje, gde me svetina oko mene natera da ostanem,
dokazujui mi, kako sam zbunjeno opazio, da bih ja, poto je on reen da ide, makar mu i niko ne
pomogao, doveo u opasnost pripreme za njegovu bezbednost uznemiravajui one koji ih
preduzimaju. Ne znam ta sam im kazao, ni ta mi oni odgovorie, samo sam video uurbanost na
obali i kako neki tre sa debelim uetima skinutim sa vitla za dizae lengera u blizini i uleu u krug
ljudi koji ga je zaklanjao od mene. Zatim videh njega kako stoji sam u mornarskoj bluzi i akirama,
sa jednim uetom u ruci, ili omotanim oko zglavka, a drugim oko tela; dok su nekolicina najboljih
ljudi malo dalje drali drugi kraj ueta, koji on sam labavo poloi po pesku pred svoje noge.
ak je i mome neiskusnom oku bilo jasno da se olupina raspada. Video sam da se predvaja po
sredini i da ivot onog jednog oveka na katarci visi o koncu. On se ipak grevito hvatao za nju. Imao
je na glavi neku udnu crvenu kapu nije bila kao mornarska i imala je lepu boju i dok su se
ono nekoliko nesigurnih dasaka, koje su stajale izmeu njega i propasti, njihale i krivile, a pogrebno
mu zvono ve unapred zvonilo, svi smo jasno videli kako nam on mae kapom. Videh ga i ja kako
mae i uini mi se da u izludeti, kad me taj njegov pokret podseti na jednog nekada dragog prijatelja.
Ham je stajao sam i posmatrao more, dok je iza njega vladala tiina u kojoj se ak i dah

zadravao, a pred njim besnela bura; stajao je sve dok ne naie povlaenje jednog velikog vala. A na
to, pogledavi unazad prema onima koji su drali ue privezano oko njegovog tela, jurnu za njim, pa
se ve tili asak borio s vodom, odskakao u visinu na bregovima, zapadao u doline i iezavao ispod
pene, da ga onda talas ponese opet prema kopnu. Oni ga brzo izvukoe.
Bio je povreen. S mesta na kojem sam stajao video sam krv na njegovom licu, ali se on na to nije
osvrtao. Izgledalo je kao da ljudima urno daje neka uputstva da mu puste vie slobode tako se bar
inilo prema pokretima njegove ruke pa onda opet jurnu kao i malopre.
Sad se uputi pravo prema olupini, diui se na bregovima i sputajui se u doline, pokriven
iskrzanom penom, noen prema obali, vuen prema brodu, borei se naporno i hrabro. Daljina nije
bila nikakva, ali je snaga mora i vetra inila borbu smrtno opasnom. Najzad se primae olupini. Bio
je tako blizu, da bi je dohvatio jo samo jednim razmahom svojih snanih miica, kad jedna
visoka, zelena, kao breg prostrana vodena padina, koja je letela prema obali, izbi iza lae, na to on
kao snanim skokom uskoi u nju i lae nestade!
Trei prema mestu gde su ga izneli, videh na moru nekoliko olupanih komada drveta, kao da se
razbilo obino bure. Na svima licima se videlo zaprepaenje. Dovukoe ga pred same moje noge ...
neosetljiva ... mrtva! Prenee ga u najbliu kuu i poto mi sad niko vie nije branio, ostadoh kraj
njega pokuavajui sa ostalima na sve mogue naine da mu povratim ivot, ali ga je onaj veliki val
prebio na mrtvo i njegovo se plemenito srce zanavek smirilo.

Dok sam sedeo kraj postelje, poto je iezla svaka nada i poto je ve sve pokuano, jedan ribar,
koji me je poznavao jo kad smo Emilija i ja bili deca i uvek odonda, proaputa moje ime na vratima.
Gospodine, ree on, dok su mu suze tekle niz lice preplanulo od sunca i bura, a lice i drhtave
usne bile posivele kao pepeo, izaite, molim vas, malo ovamo!

Staro seanje, koje mi je maloas dolo do svesti, italo se i u njegovim oima. Sav pretrnuo od
straha i naslonjen na ruku koju mi on prui da me pridri ja ga upitah:
Je li more izbacilo neko telo?
On ree:
Jeste.
Poznajem li ga?
On nita ne odgovori, ali me je vodio dalje ka obali. I tamo, na onom delu obale na kojem smo
ona i ja kao deca traili koljke na delu obale po kojem su leali neki laki vetrom rasuti ostaci
one stare lae koju je bura ponela prole noi u ruevinama staroga doma o koji se tako ogreio
videh njega kako lei s glavom na ruci, onako kako sam ga esto viao da spava u koli.

GLAVA LVI
NOVA RANA I STARE

Nije bilo nuno da mi kae, o Stirforde, kad smo ono poslednji put govorili jedan s drugim, u
onaj as kad nisam ni pomiljao da je to as naeg rastanka nije bilo potrebno da mi kae: Seaj
me se po onome to je najbolje u meni! Uvek sam to inio, pa nisam mogao drukije ni sad dok sam
taj prizor gledao pred oima.
Donese nosila i poloie ga na njih, pa ga pokrie zastavom i ponesoe prema kuama. Poznavali
su ga svi ovi ljudi koji su ga nosili; jedrili su s njim i gledali ga vesela i smela. Pronee ga kroz
besnu huku; krajnji mir kroz toliki tutanj; i donesoe do kuice u kojoj se smrt ve nalazila.
Ali kad spustie nosila na prag, pogledae jedan u drugog, pa u mene i stadoe aputati. Setio sam
se zato. Znali su da nije u redu da ga poloe u istu tihu sobu.
Otiosmo u varo i odnesosmo telo u gostionicu. im sam uspeo da malo priberem misli, poslah
po Dorama i umolih ga da se postara za kola u kojima e se u toku noi preneti u London. Dobro
sam znao da samo na mene moe pasti teka dunost da se pobrinem za njega i da pripremim majku
da ga doeka, te sam eleo da tu dunost izvrim to predanije.
Odluih se da putujem nou, da bi bilo manje radoznalog sveta kada poemo iz varoi. Ali je, iako
je bila skoro pono kad izaoh iz gostionikog dvorita u lakim kolima, praen onim o emu sam
imao da se staram, bilo mnogo sveta koji je ekao. Ovde-onde sam kroz celu varo viao jo sveta,
pa ak i iza varoi, na drumu, ali najzad oko mene i ostataka druga moje mladosti ostadoe jo samo
sumorna no i pusta, prostrana polja.
U Hajgeit stigoh po blagom jesenjem danu, u podne, kad je zemlja mirisala na opalo lie, dok je
drugo lie, jo mnogobrojnije, u lepim bojama, uto, crveno i smee, jo visilo na drveu, kroz
koje je sijalo sunce. Poslednju milju preoh peice, razmiljajui uz put ta treba da radim, pa ostavih
kola koja su me celu bogovetnu no pratila da ekaju nareenje za dalji polazak.
Kua je, kad sam joj se primakao, izgledala sasvim ista. Nijedan zastor nije bio dignut. Nikakvog
znaka ivota u sumornom, poploanom dvoritu s onim pokrivenim prilazom do vrata koja se nisu
uopte upotrebljavala. Vetar se bio potpuno stiao, te se nita nije micalo.
Isprva se ne mogoh usuditi da zazvonim na kapiju, a kad sam zazvonio, uini mi se da i sam zvuk
zvonceta izraava prirodu posla kojim sam doao. Mala sluavka izie s kljuem u ruci, pa gledajui
zabrinuto u mene dok je otkljuavala kapiju, ree:
Molim, izvinite gospodine, da niste bolesni?
Mnogo sam se uzrujavao i umoran sam.
Da se nije to dogodilo, gospodine? ... Gospodin Dems ...?
Pssst! rekoh ja. Jeste, neto se dogodilo to moram da saoptim gospoi Stirford. Je li ona kod
kue?
Devojka mi zabrinuto odgovori da njena gospoa sad vrlo retko izlazi, ak i kolima; da ostaje u
svojoj sobi; i da ne prima nikoga, ali da e mene primiti. Gospoa je na nogama, ree mi ona, a
gospoica Dartl je kod nje. Kakvu poruku treba da odnese gospoi gore?
Poto joj strogo preporuih da pazi na svoje dranje i da samo unese moju posetnicu i kae da je
ekam, sedoh u salon, do koga smo u razgovoru doli, da saekam njen povratak. Salon vie nije
imao nekadanji prijatni izgled nastanjenosti, i kapci na prozorima bili su upola zatvoreni. Harfu
odavno niko nije dirnuo. Tu je bila njegova slika kao deaka, a bio je tu i ormani u kome mu je
majka drala pisma. Pitao sam se da li ih jo ita i da li e ih jo ikad itati?

U kui je vladala takva mrtva tiina, da sam uo devojin laki korak uz stepenice. Kad se vratila,
ree mi da je gospoa Stirford boleljiva i da ne moe sii, ali da e joj, ako budem hteo da je
izvinim to je u svojoj sobi, biti milo da me vidi. Posle nekoliko trenutaka stajao sam pred njom.
Bila je u njegovoj sobi, a ne u svojoj. Ja, naravno, osetih da se reila da ivi u njoj radi seanja na
njega, i da su iz tog istog razloga u toj sobi ostali razni predmeti i znaci njegovih zabava, sporta i
umetnikih sklonosti, koji su je okruavali. Ali ona, ve dok me je primala, promrmlja da je napustila
svoju sobu, jer strana na koju je okrenuta ne godi njenoj slabosti, i svojim dostojanstvenim izgledom
odagna i najmanju sumnju u istinitost tog razloga.
Kraj njene stolice je, kao obino, stajala Roza Dartl. Od prvog trenutka kad pogled njenih crnih
oiju pade na mene, videh da zna da nosim nesrene glasove. Tog istog trenutka ukaza se i njen
oiljak. Ona uzmae jedan korak iza stolice, da skloni lice od pogleda gospoe Stirford, pa me stade
posmatrati prodornim pogledom, koji se nije kolebao ni uzmicao.
ao mi je to vidim da ste u alosti, gospodine, ree gospoa Stirford.
Po nesrei, ostao sam udovac, rekoh ja.
Suvie ste mladi pretrpeli veliki gubitak, odgovori ona. ao mi je to to ujem. Nadam se da e
vam vreme doneti utehu.
Nadam se da e vreme, rekoh ja i pogledah u nju, doneti utehu svima nama. Cenjena gospoo
Stirford, svi se mi moramo uzdati u to u svojim najteim nesreama!
Nju uplai moje ozbiljno dranje i suze u mojim oima. Izgledalo je kao da ceo tok njenih misli
zastade i promeni pravac.
Pokuao sam da vladam svojim glasom dok sam izgovorio njegovo ime, ali mi glas ipak zarhta.
Ona ga sama za sebe ponovi dva-tri puta. Zatim, obraajui se meni, ree usiljeno mirno:
Moj sin je bolestan.
Teko bolestan.
Jeste li ga videli?
Jesam.
Jeste li se pomirili?
Nisam mogao rei da jesmo, a ni da nismo. Ona lako okrete glavu prema mestu gde je Roza Dartl
stajala kraj nje i ja u tom trenutku lakim micanjem usta rekoh:
Mrtav!
Da to gospou Stirford ne bi navelo da se okrene i da proita jasno ispisano ono to jo nije bila
pripremljena da sazna, ja brzo susretoh njen pogled, ali sam ve video kako Roza Dartl die ruke
uvis sa izrazom silnog oajanja i uasa, pa onda pokriva njima lice.
Lepa gospa tako slina, o, tako slina njemu! pogleda u mene ukoeno i prinese ruku elu. Ja
sam je preklinjao da bude mirna, da se pripremi da uje ono to imam da joj kaem, ali bolje bi bilo
da sam je preklinjao da plae, jer je sedela kao da se skamenila.
Kad sam proli put bio ovde, promucah ja, gospoica Dartl mi je kazala da on jedri tamo-amo.
Pretprola no je bila uasna na moru. Ako ga je ta no zadesila na moru i blizu neke opasne obale,
kako se kae da jeste, i ako je laa koju su opazili, zaista laa koja je ...
Rozo! ree gospoa Stirford, hodi ovamo!
Ona joj prie, ali bez saaljenja i blagosti. Oi su joj sijale kao eravice dok je gledala u njegovu
majku, pa onda udari u grozan smeh.
E, je li vam sad ponos miran, vi luda eno? ree ona. Je li sad pokajao svoje grehe pred vama,
svojim ivotom, ujete li me? Svojim ivotom!
Gospoa Stirford je sedela zavaljena u svojoj naslonjai, pa jeei pogleda u nju zabezeknutim,
razrogaenim oima.
Da! viknu Roza lupajui se oajno u prsa, gledajte me! Jeite i jauite i gledajte ovamo!

Pogledajte ovo! ree udarajui se po oiljku; delo ruku vaeg mrtvog deteta.
Jeanje koje se s vremena na vreme ulo iz majinih usta diralo me je u srce. Stalno isto. Stalno
nerazgovetno i prigueno. Stalno praeno nemonim pokretom glave, ali bez promene na licu. Stalno
ukoenih usta i stisnutih zuba, kao da su joj se vilice sklopile, a lice smrzlo od bola.
Seate li se kad je ovo uradio? nastavi ona. Seate li se kad je on, zato to je nasledio vau
prirodu, i to ste mu vi podsticali ponos i plahovitost, uradio ovo i unakazio me za ceo ivot.
Pogledajte me ovako do smrti obeleenu ovim znakom njegovog visokog nezadovoljstva, pa jeite i
jauite to ste ga takvim stvorili!
Gospoice Dartl, rekoh ja, ta za ime boje...
Hou da govorim! ree ona, okrenuvi se prema meni i sevajui oima, Vi utite! Pogledajte
me, ponosna majko, ponosnog i nevernog sina! Jeite to ste ga tako odgajili, jeite to ste ga
pokvarili, i jeite zbog svoga gubitka i zbog moga gubitka!
Stee ruku u pesnicu, pa stade drhtati celim sitnim uvelim telom, kao da ga je strast satirala sve
mrvu po mrvu.
I vi se jo bunite protiv njegove samovolje! viknu ona vas vrea njegovo oholo ponaanje! Vi,
koja ste se pod stare dane okomili na tu njegovu oholost i samovolju ba onim istim osobinama koje
su to u njemu stvorile jo im ste ga rodili! Vi, koji ste ga od kolevke vaspitali da bude ono to je bio
i uguivali u njemu ono to je mogao biti! Jeste li sad dobili nagradu za tolike godine muka?
O, gospoice Dartl, stidite se! O, kako ste svirepi!
Kaem vam, odgovori ona, hou da joj govorim. Nema te sile na svetu koja e me zadrati dok
stojim ovde! Zar sam utala tolike godine, pa da i sad ne progovorim? Ja sam ga volela vie nego to
ste ga vi ikad voleli, ree okreui se besno prema njoj. Mogla sam ga voleti i ne traei da mi
uzvrati ljubav. Da sam postala njegova ena, mogla sam biti robinja njegovih udi ma i za jednu
jedinu re ljubavi na godinu. Trebalo je da budem. Ko to moe bolje znati od mene? Vi ste suvie
zahtevali, bili ste udljivi, oholi, sitni, sebini. Moja bi ljubav bila portvovana, sprila pod nogama
vae bedno cviljenje!
I dok su joj oi sevale kao munje, ona je treskala nogom o zemlju kao da zaista neto gazi.
Pogledajte ovo! ree i opet se nemilosrdnom rukom udari po oiljku. Kad je odrastao i bolje
shvatio ta je uradio, video je i pokajao se. Mogla sam da mu pevam, da razgovaram s njim, da
pokazujem arku ljubav prema svemu to je radio, i da radom i trudom doem do poznavanja onoga
to je njega najvie zanimalo; i privukla sam ga. Kad je bio najsveiji i najiskreniji, voleo je mene!
Da, mene! esto kad ste ga vi odgurnuli nekom uvredljivom rei, on je mene pritiskivao na grudi!
Govorila je to sa zajedljivom oholou usred svoje pomahnitalosti jer to i nije bilo nita manje
pa ipak s usrdnim seanjem na njega, pri emu bi za trenutak zasijao zapretani ar nekog nenijeg
oseanja.
Spustila sam se to sam mogla i oekivati, da me on nije opinio svojim deakim udvaranjem
na stepen lutke, igrake za kratkovremenu zabavu, koju je odgurivao i opet uzimao da se njom
poigra, kako mu nestalna ud naloi. Kad sam mu dodijala, dodijala sam i sama sebi. Kad se ohladio
prema meni, ja bih taman toliko pokuala da pojaam svoj uticaj na njega, koliko bih pristala da se
udam za njega kad bi ga silom nagnali da me uzme za enu. Otpadili smo se jedno od drugog bez i
jedne rei. Moda ste i vi to opazili, i nije vam bilo krivo. Odonda sam izmeu vas dvoje bila prosto
to i unakaeni komad nametaja, koji nema ni oiju, ni uiju, ni oseanja, ni uspomena. A, vi jeite?
Treba da jeite zbog onoga to ste nainili od njega, a ne zbog svoje ljubavi prema njemu. Ja vam
kaem da je bilo vremena kad sam ga volela vie nego to ste ga vi ikad voleli!
Stajala je tako, sjajnih, ljutitih oiju uprtih u one iroko razrogaene oi i skamenjeno lice; i ne
postade nimalo blaa ni kad se jeanje ponovilo, kao da i nema pred sobom lice nego neku sliku.
Gospoice Dartl, rekoh ja, kako moete da budete tako tvrda srca da ne marite za ucveljenu

majku ...
A ko mari za mene? odgovori ona otro ... Ona je sve ovo i posejala. Neka sad jei zbog etve
koju danas anje!
A ako su njegove pogreke ... rekoh ja.
Pogreke! viknu ona i brinu u neobuzdan pla. Ko se usuuje da govori runo o njemu?
Njegova dua je vredela koliko milioni nekakvih prijatelja do kojih se on izvoleo spustiti!
Niko ga nije mogao voleti vie od mene, odgovorih ja. Niko ne moe bolje uvati seanje na
njega nego ja. Samo sam hteo da kaem ovo: ako nemate srca prema majci, ili ako se njegove
pogreke, a govorili ste ba vi uno o njima ...
To nije istina! viknu ona upajui svoju crnu kosu. Ja sam ga volela!
... ne mogu, nastavih ja, ukloniti iz vaeg seanja ni u ovakvom asu, onda pogledajte ovu
priliku bar kao nekoga koga nikad ranije niste videli, pa joj ukaite neku pomo!
Ta se prilika za sve to vreme nije menjala, i inila se nepromenljiva. Nepomina, ukoena,
iskolaenih oiju, jeala je s vremena na vreme na onaj isti potmuli nain, s onim istim nemonim
micanjem glave, ali nije davala nikakvog drugog znaka ivota. Gospoica Dartl odjednom klee pred
nju, pa joj stade otkopavati haljinu.
Prokleti bili! ree ona, okrenuvi se natrag prema meni s nekom meavinom besa i alosti. U
zao as ste uopte doli u ovu kuu! Prokleti bili! Odlazite!
Poto ve izaoh iz sobe, ja se pourih natrag da zazvonim u zvonce, da bih to pre uzbunio
poslugu. Ona je utom uzela u naruje onu neosetljivu priliku i, jo jednako kleei, plakala nad njom,
ljubila je, dozivala je, ljuljukala je na grudima kao malo dete i svima nenim sredstvima pokuavala
da probudi uspavana ula. Ne bojei se vie da je ostavim, ja se ponovo tiho okrenuh i izlazei
uzbunih kuu.
Kasnije se, u toku dana, vratih, te ga poloismo u sobu njegove majke. Ona je, rekoe mi, u onom
istom stanju; gospoica Dartl se ne odmie od nje; lekari se staraju o njoj, i ve su pokuali mnoge
stvari, ali ona lei kao kip, sem to s vremena na vreme tiho zajei.
Prooh kroz tu kuu u crno zavijenu, i zamraih sve prozore. Prozore u sobi u kojoj je on leao
zamraio sam poslednje. Podigoh njegovu kao olovo teku ruku i pritisnuh je na svoje srce, i sav mi
se svet pretvori u smrt i tiinu, koju je remetilo samo jeanje njegove majke.

GLAVA LVII
ISELJENICI

Imao sam da uradim jo jednu stvar pre nego to pustim na volju ovim oseanjima; to jest da ono
to se desilo sakrijem od onih koji su polazili na put; i da ih pustim da se navezu na more u blaenom
neznanju. S tim se nije smelo oklevati.
Jo iste veeri odvedoh gospodina Mikobera na stranu i poverih mu zadatak da pazi da gospodin
Pegoti ne dozna neto o poslednjoj nesrei. On predano uze na sebe da to uradi, i da zapleni sve
novine preko kojih bi to saznanje, da nije te predostronosti, moglo dopreti do njega.
Da dopru do njega, gospodine, ree gospodin Mikober udarajui se po grudima, prvo moraju
proi kroz ovo telo.
Moram primetiti da je gospodin Mikober u svom podeavanju samoga sebe za ivot u novom
drutvu dobio smeli gusarski izgled, koji, istina, nije bio sasvim odmetniki, ali odbranben i budan.
Rekao bi ovek da je edo divljine, koje je dugo naviklo da ivi slobodno od stege civilizacije i koje
se sad vraa u svoj divlji, rodni kraj.
Pored ostalih stvari, na sebe je navukao odelo od votanog platna i natakao slamni eir, koji je
bio spolja prevuen smolom ili katranom. U tom grubom odelu, sa obinim mornarskim dogledom
pod pazuhom, i uz onaj svoj trik da znalaki, kao iskusan mornar, baca poglede prema nebu kao da
gleda hoe li naii runo vreme, liio je daleko vie na moreplovca, bar po dranju, nego gospodin
Pegoti. Sva njegova porodica bila je spremna za borbu, ako mogu tako da se izrazim. Gospou
Mikober zatekoh u tesnoj i vrlo strogo priljubljenoj kapi, vezanoj ispod brade, i onako umotanu u
al, kao to je tetka mene umotala kad me je ono prvi put primila, to jest kao kakav zaveljaj, dok je
odostrag bio vezan vrst vor. Videh i gospoicu Mikober na isti nain spretno opremljenu za ravo
vreme, bez ieg suvinog na sebi. Mladi Mikober se jedva video iz debele pletene vunene koulje i
upavog mornarskog odela kakvo nikad nisam video; dok su deca bila umotana u nepromoive
navlake, kao konzervirano meso. I gospodin Mikober i njegov najstariji sin imali su malo zasukane
rukave, kao da su spremni da priteknu u pomo gde bude potrebno ili da priskoe i da na najmanji
mig iz glasa viknu: O... ruk! O ... ruk!
Tako ih ja i Tredls zatekosmo u suton jedne veeri kako skupljeni na drvenim stepenicama, koje su
u ono vreme bile poznate kao Hangerfordske stepenice, posmatraju odlazak amca koji je nosio
neto njihovih stvari na brod. Tredlsu sam bio ispriao o onom stranom dogaaju, to ga je jako
potreslo; ali nije bilo sumnje da e biti tako dobar da to zadri u tajnosti, te je doao da mi uini tu
poslednju uslugu. Na tom mestu sam odveo i gospodina Mikobera na stranu i dobio njegovo
obeanje.
Porodica gospodina Mikobera je stanovala u nekoj maloj, prljavoj, rabatnoj gostionici, koja je u
to vreme bila sasvim blizu uz stepenice i ije su se isturene drvene sobe nadnosile nad reku. Svi su
oni kao iseljenici izazivali izvesno interesovanje u Hangerfordu i oko njega, pa su privlaili tolike
posmatrae, da smo bili sreni to moemo da se povuemo u njihovu sobu. Bila je to jedna od
drvenih odaja na spratu ispod koje se dizala i sputala plima i oseka. Tu su bile moja tetka i Agnesa,
zaposlene pravljenjem nekih sitnijih dejih oprema na priliku odela. Pegoti je mirno pomagala, dok
je pred njom stajala ona ravnoduna kutija za rad, arin i komadi voska stvari koje su sad ve
nadivele toliko njih.
Nije lako bilo odgovarati na njena pitanja, a jo manje apnuti gospodinu Pegotiju, kad ga
gospodin Mikober uvede, da sam predao pismo i da je sve u redu. Ali uinih i jedno i drugo, te ih

razveselih. Ako sam ma i najmanje pokazivao ono to sam oseao, moja lina alost bila je dovoljno
objanjenje za to.
A kad polazi laa, gospodine Mikobere? upita moja tetka.
Gospodin Mikober je smatrao za potrebno da postepeno pripremi moju tetku ili svoju enu, te ree
da e poi pre nego to je on jue oekivao.
Sigurno vam je amac doneo vesti? ree tetka.
Jeste, gospoo, odgovori on.
Pa? ree tetka. Ona polazi...
Gospoo, odgovori on, javili su mi da svakako treba da budemo na palubi do sutra ujutru pre
sedam.
Oho! ree tetka, to je brzo. Je li to u vezi s morem, gospodine Pegoti?
Jeste, gospoo. Spustie se niz reku sa plimom u to vreme. Ako gosn David i moja sestra dou
na brod u Greivzend, posle podne sledeeg dana, videe nas poslednji put.
I hoemo, rekoh ja, naravno.
A dotle, dok ne izaemo na more, primeti gospodin Mikober i znaajno pogleda u mene,
gospodin Pegoti i ja emo dobro paziti na nae blago i na nau imovinu. Ema srce moje, ree
gospodin Mikober i proisti grlo na svoj velianstveni nain, moj prijatelj gospodin Toma Tredls
toliko je ljubazan, da mi je apnuo na uvo molbu da mu se dopusti da pripremi sastojke potrebne za
spravljanje umerene koliine onog napitka koji je u naoj dui naroito vezan sa peenim biftekom
stare Engleske. Jednom rei, mislim na pun. Pod obinim okolnostima ustezao bih se da zamolim za
snishodljivost gospoicu Trotvud i gospoicu Vikfild, ali...
Ja vam za sebe mogu rei, ree tetka, da u vam sa najveim zadovoljstvom napiti za sreu i
napredak, gospodine Mikobere.
I ja! ree Agnesa nasmeivi se.
Gospoin Mikober smesta sie u krmu, gde se oseao kao kod svoje kue, pa se posle izvesnog
vremena vrati sa vrem koji se puio. Morao sam zapaziti da je limunove ljutio svojim perorezom,
koji je, kao no iskusnog iseljenika, bio itavu stopu dugaak. Poto ga naravno bez ikakvog
razmetanja obrisa o rukav svoga kaputa, videh da su i gospoa Mikober i druga dva starija lana
porodice snabdeveni slinim uasnim oruem, dok je svakom detetu o telo bila privrena drvena
kaika obeena o jaki kanap. U tom istom duhu pripremanja za ivot na lai i u divljini, gospodin
Mikober je pun gospoi Mikober, svom najstarijem sinu i svojoj keri umesto da ih nalije u
vinske ae, to je mogao, jer ih je u sobi bila puna polica nasuo u nekoliko gnusnih limenih
lonia; i nisam nikad video da toliko uiva kao tada dok je ispijao pun iz svog naroitog lonia od
jedne pinte i kad je pri kraju veere vraao to lone u dep.
Mi sad ostavljamo rasko stare zemlje, ree gospodin Mikober sa velikim zadovoljstvom to ga
se odrie, itelji umski, naravno, ne mogu oekivati da e imati udela u udobnostima zemlje
slobodnih.
Uto ue neki deko i ree da gospodina Mikobera dole neko trai.
Imam predoseanje, ree gospoa Mikober, sputajui svoj limeni loni, da je to neki lan
moje porodice.
Ako je tako, draga moja, primeti gospodin Mikober padajui malo u vatru kao obino kad
pone da govori o tom predmetu, taj e lan tvoje porodice, bio to on, ona ili ono, poto nas je
pustio da dosta dugo ekamo, sad moda priekati dok meni ne bude zgodno.
Mikobere, ree njegova ena tihim glasom, u ovakvom trenutku kao to je ovaj...
,Ne pristoji se, ree gospodin Mikober ustajui, ,da svaka ljubazna uvreda povue svoju
osudu. Ema, prekor primam na znanje.
Moja porodica je na teti, Mikobere, primeti njegova ena, a ne ti. Ako je moja porodica

najzad osetila ega se liavala usled svog sopstvenog ponaanja u prolosti, a sad eli da prijateljski
prui ruku, ne treba je odbiti.
Draga moja, odgovori on, neka tako bude.
Ako ne za njenu ljubav, Mikobere, ono za moju, ree njegova ena.
Ema, odgovori on, takvo je shvatanje tog pitanja u ovom trenutku neodoljivo. Ja se, istina, ni
sad ne mogu obavezati da u pasti oko vrata tvojoj porodici, ali svakako neu dopustiti da se ljubazna
toplina lana tvoje porodice koji nas pohodi sada smrzne.
Gospodin Mikober izae i ostade napolju neko vreme, a gospoa Mikober se dotle pomalo
pribojavala da nije dolo do rei izmeu njega i onogo lana. Najzad se pojavi onaj isti deko, pa mi
predade cedulju napisanu olovkom, sa zaglavljem kao na sudskim aktima: Hip protiv Mikobera. Iz
ove isprave doznadoh da se gospodin Mikober nalazi na vrhuncu oajanja, poto je opet uhapen, i da
me moli da mu po donosiocu poaljem no i limeno lone, poto mu te stvari mogu korisno posluiti
u zatvoru za kratko vreme koje mu jo ostaje da ivi. I jo me zamoli za poslednju uslugu koju mu
mogu uiniti kao prijatelj, da odvedem njegovu porodicu u parohijski sirotinjski dom i da zaboravim
da je ikada iveo takav stvor.

Ja naravno na ovu cedulju odgovorih time to odoh sa dekom da isplatim novac, i tu naoh
gospodina Mikobera kako sedi u jednom kutu i gleda sumorno u policijskog inovnika koji ga je
uhapsio. Kad ga otpustie, on me zagrli vrlo usrdno i zavede u svoju belenicu celo to trgovako
poslovanje, naroito strogo pazei, seam se, na pola penija koje sam ja u nepanji ispustio dok sam
mu kazivao ukupan iznos.
Ova ga znamenita belenica na vreme podseti na jedno drugo trgovako poslovanje. Kad se
vratismo gore u sobu (gde svoje odsustvo objasni reima da je proizalo iz okolnosti nezavisnih od
njegove volje), on izvadi iz belenice veliki tabak hartije koji je bio savijen i prekriven dugim;
paljivo sraunatim sumama. Iz onog to sam uoio im sam bacio jedan pogled na njih, mogu rei
da sam takve sume viao samo u kolskim raunicama. To su, izgleda, bili prorauni interesa na

interes onoga to je on nazivao glavnicom od etrdeset i jedne funte, deset ilinga i jedanaest i po
penija za razne rokove. Poto ih je paljivo pregledao i izvrio briljivu procenu svoje imovine,
doao je do zakljuka da treba da izabere tu sumu, koja je predstavljala celokupni iznos kad se
srauna i doda interes na interes za dve godine, petnaest kalendarskih meseci i petnaest dana od tog
dana. Na itav taj iznos bio je napisao vrlo uredno priznanicu, koju sad na licu mesta prui kao
potpunu isplatu svog duga, kao izmeu oveka i oveka, i uz mnogo zahvaljivanja.
Jo uvek predoseam, ree gospoa Mikober zamiljeno maui glavom, da e se moja
porodica pojaviti pre nego to poemo.
Gospodin Mikober je oevidno imao svoje lino predoseanje o toj stvari, ali ga metnu u svoj
limeni loni i proguta.
Ako ikad budete imali prilike da piete u domovinu s puta, gospoo Mikober, ree tetka,
morate nam se javiti.
Draga moja gospoice Trotvud, odgovori ona, biu presrena to mogu da mislim da neko
eli da uje o nama. Neu propustiti priliku da vam piem. Uverena sam da gospodin Koperfild, na
prisni prijatelj, nee imati nita protiv toga da ponekad primi vesti od one koja ga je poznavala dok
blizanci jo nisu bili svesni.
Ja rekoh da se nadam da u uti o njima kad god ona bude dobila priliku da pie.
Bogu hvala, bie mnogo takvih prilika, ree gospodin Mikober. Okean je u ovo doba pun
brodova; sigurno emo mnoge sresti za vreme plovidbe. Treba samo prei preko mora, ree
gospodin Mikober igrajui se svojim monoklom, samo prei. Daljina je samo prividna.
Sad mislim kako je udna, ali koliko svojstvena gospodinu Mikoberu, bila injenica da je on, kad
je polazio iz Londona u Kenterberi, govorio kao da ide nakraj sveta, a kreui iz Engleske u
Australiju, kao da ide na mali izlet preko kanala.
Prilikom putovanja pokuau, ree gospodin Mikober, da im razvezem prie nadugako i
nairoko, a verujem i da e se pesme moga sina Vilkinsa rado sluati dok na brodu budemo sedeli
kraj vatre. Kad gospoa Mikober bude mogla da se pouzda u svoje noge na brodu koji se ljulja, pa
dobije kako se to kae ,morske noge izraz u kojem, verujem, nema nikakve neuputnosti ona e
im pevati ,Malog Taflina. Morske svinje i delfini esto e se, verujem, viati mimo pramca, a i s
krme emo na desnu i levu bandu stalno otkrivati zanimljive objekte. Ukratko, ree gospodin
Mikober na svoj stari gospodstveni nain, verovatno je da e sve biti toliko uzbudljivo od kobilice
do jarbola i na sve strane, da emo se kad osmatrao na svojoj osmatranici vrh glavne katarke vikne:
,Zemlja! Zemlja i te kako iznenaditi.
Na to on jednim teatralnim pokretom iskapi sadrinu svog limenog loneta kao da je ve
preplovio more i odlino poloio ispit pred najviim pomorskim strunjacima.
A ja se najvie uzdam, dragi Koperfilde, ree gospoa Mikober, da emo moda u nekim
izdancima nae porodice opet iveti u starom kraju. Ne mrti se, Mikobere! Sad ne mislim lino na
svoju porodicu, ve na decu nae dece. Ma koliko bio snaan izdanak, ree gospoa Mikober maui
glavom, ja ne mogu zaboraviti glavno stablo, a kad naa loza postane istaknuta i bogata, priznajem
da bih poelela da to bogatstvo dospe u koveg Britanije.
Draga moja, ree gospodin Mikober, Britaniji ta bog da. Moram rei da ona nikad nije uinila
mnogo za mene i da ja u tom pogledu nemam neke naroite elje.
Mikobere, odgovori gospoa Mikober, ja ti opet velim da tu grei. Odlazi u tu daleku zemlju
da ojaa, a ne da oslabi veze izmeu sebe i Albiona.
Ta veza o kojoj je re, ljubavi moja, odgovori gospodin Mikober, ponavljam, nije mene niim
zaduila, niti mi nametnula kakvu linu obavezu, tako da sad nemam ba nikakvih skrupula u pogledu
sklapanja druge veze.
Mikobere, odgovori gospoa Mikober, opet ti velim da se u tome vara. Ti ne poznaje svoju

mo, Mikobere. To je ba ono to e ojaati, ak i samim ovim korakom to ga sad preduzima, tu

vezu izmeu tebe i Albiona.
Gospodin Mikober je sedeo u svojoj naslonjai, podignutih obrva, upola primajui i upola
odbijajui poglede koje je gospoa Mikober izlagala, ali vrlo osetljiv za ono to proriu.
Dragi moj gospodine Koperfilde, ree gospoa Mikober, elela bih da gospodin Mikober
shvati svoj poloaj. Izgleda mi veoma vano da gospodin Mikober shvati svoj poloaj jo od trenutka
kad se ukrcamo. Poto me odavno poznajete, dragi moj gospodine Koperfilde, vi ete znati da
nemam sklonost gospodina Mikobera da sve vidim ruiasto. Moja je narav, ako mogu tako da
kaem, prvenstveno praktina. Ja znam da je to dugi put. Znam da e na njemu biti mnogo liavanja i
nezgoda. Ne mogu da zamurim pred tim injenicama. Ali isto tako znam ta je gospodin Mikober.
Znam skrivenu mo gospodina Mikobera, I zato smatram da je neophodno potrebno da gospodin
Mikober shvati svoj poloaj.
Ljubavi moja, primeti on, moda e dozvoliti da primetim kako je lako mogue da ja stvarno
shvatam svoj poloaj u ovom trenutku.
Mislim da ne shvata, Mikobere, odgovori ona. Ne potpuno. Dragi moj gospodine Koperfilde,
gospodin-Mikoberov sluaj nije obian. Gospodin Mikober odlazi u daleku zemlju iskljuivo zato da
bi ga prvi put shvatili i pravilno ocenili. Ja bih elela da gospodin Mikober zauzme mesto na kljunu
lae i da odluno kae: ,Dooh da osvojim ovu zemlju! Gde su vae poasti? Gde vam je bogatstvo?
Gde su poloaji sa velikim novanim prihodima? Ovamo s njima! Sve je to moje! Gospodin
Mikober je, bacajui pogled po svima nama, mislio, izgleda, kako ta ideja nije loa.
elela bih, ako se jasno izraavam, ree gospoa Mikober svojim besednikim tonom, da
gospodin Mikober bude Cezar svoje sree. Izgleda mi da je to njegov pravi poloaj, dragi gospodine
Koperfilde. elim da od prvog trenutka naeg puta gospodin Mikober stane na pramac i da kae:
Dosta je bilo odlaganja; dosta razoaranja; dosta oskudice. To je bilo u staroj zemlji. Ovo je sad
nova. Pourite sa odtetom. Ovamo s njom!
Gospodin Mikober odluno prekrsti ruke s izrazom reenosti na licu, kao da je u tom trenutku bio
figura na pramcu broda.
Pa kad on tako uini, ree gospoa Mikober, potpuno svestan svog poloaja, zar nisam u pravu
kad kaem da e gospodin Mikober time osnaiti, a ne oslabiti, svoje veze sa Britanijom? Zar e mi
neko rei da se njegov uticaj, kad ve postane vana javna linost na onoj polovini zemljine kugle,
nee osetiti kod kue? Zar mogu biti toliko plitka da pomislim da gospodin Mikober, dok svojom
darovitou i poletnom snagom bude stajao na krmilu u Australiji, nee znaiti nita u Engleskoj? Ja
sam samo prosta enska glava, ali ne bih bila dostojna sebe same ni svoga tate kad bih sebi imala da
prebacim takvu besmislenu slabost.
Uverenje da su njeni dokazi nepobitni, dalo je glasu gospoe Mikober takvu moralnu uzvienost,
kakvu, mislim, nikad pre toga nisam uo kod nje.
I, eto, iz tog razloga, ree gospoa Mikober, ja utoliko vie elim da u budunosti opet ivimo
na rodnoj grudi. Gospoin Mikober moe postati ne mogu kriti od sebe da postoji mogunost da
gospodin Mikober postane jedna stranica Istorije; te e biti potrebno , da bude zastupljen u zemlji
koja ga je rodila, mada mu nije dala zaposlenje.
Ljubavi moja, primeti gospodin Mikober, ne mogu da se ne osetim uzbuen tvojom prisnom
odanou. Uvek sam voljan da cenim zdravi razum, to ima da bude, bie. Neka me bog sauva i
sakloni od toga da uskratim svojoj domovini i najmanji deo blaga koji e moda nagomilati moji
potomci!
To je lepo, ree moja tetka i klimnu glavom prema gospodinu Pegotiju. Pijem za ljubav sviju
vas i elim da vas prate svako dobro i srea.
Gospodin Pegoti spusti dvoje dece koje je cupkao na kolenima, pa se pridrui gospodinu i

gospoi Mikober, koji su pili u zdravlje sviju nas, a kad on i Mikoberovi sreno stisnue ruke kao
drugovi i kad njegovo preplanulo lice sinu i razvue se u osmeh, ja osetih da e on prodreti, stei
dobar glas i biti omiljen ma kuda iao.
ak se i deca uputie da drvenim kaikama zahvate iz gospodin-Mikoberovog loneta, pa da gutnu
u nae zdravlje. Kad se i to svri, moja tetka i Agnesa ustadoe i oprostie se od iseljenika. Bio je to
tuan oprotaj. Svi su plakali; deca su se pripijala uz Agnesu do poslednjeg trenutka, a sirota gospoa
Mikober ostade vrlo neraspoloena, jecajui i plaui kraj slabe svee, usled koje mora da je soba,
gledana s reke, izgledala kao kakva bedna kula svetilja.
Sledeeg jutra opet sioh tamo da vidim jesu li otili. Otili su amcem jo oko pet sati ujutru. To
je za mene bio udan primer kako takvi rastanci ostavljaju prazninu. Ona rabatna kua i one drvene
stepenice vezale su se za njih u mome seanju tek od prole noi, pa ipak su mi sada, bez njih,
izgledale puste i naputene.
Sutradan posle podne moja stara dadilja i ja odosmo u Greivzend. Videsmo lau na reci okruenu
mnogim amcima; duvao je pogodan vetar; na katarci se video znak za plovljenje. Smesta iznajmih
amac, pa zaveslasmo prema njoj, i poto se probismo kroz vrtlog metea u ijem se sreditu laa
nalazila, popesmo se na palubu.
Na palubi nas je ekao gospodin Pegoti. On mi ree da su gospodina Mikobera upravo tog
trenutka opet uhapsili, poslednji put, na Hipovu tubu i da je, prema mojoj ranijoj molbi, on poloio
novac, koji mu ja vratih. On nas onda odvede u srednji prostor broda i tu nestade mog straha da je
neto doznao o onome to se desilo, kad gospodin Mikober izae iz mraka, pa ga uze za ruku s
prijateljskim i zatitnikim izrazom i ree da se od pretprole noi nisu skoro ni za trenutak rastajali.
udan mi je izgledao taj prizor, tako zatvoren i mraan, da u prvi mah gotovo nita nisam
raspoznao, ali se postepeno raisti, kad mi se oi privikoe na sumrak, te mi se inilo kao da se
nalazim usred neke Ostadove slike. Tu, meu debelim gredama, potpornim stubovima, ipovima,
iseljenikim posteljama u vidu polica, sanducima, balama, buradima i gomilama raznog prtljaga
da je sve bilo obasjano ponegde svetiljkama koje su se klatile, a ponegde utom dnevnom svetlou
koja je prodirala kroz platnene ventilatore ili otvore na palubi gurale su se grupe ljudi koji su
sklapali nova prijateljstva, opratali se jedni od drugih, razgovarali, smejali se, vikali, jeli i pili; neki
ve smeteni u onih nekoliko stopa svog prostora, sa ve osnovanim domainstvom i malom decom
potrpanom po stolicama ili po majunim naslonjaama; dok su drugi, oajni to ne mogu da nau
mesta za odmor, neuteno lutali. Od male novoroenadi koja su za sobom imala nedelju-dve dana
ivota, pa do pogrbljenih staraca i starica koji su moda imali jo nedelju-dve ivota pred sobom; i
od oraa koji su na svojoj obui nosili englesku zemlju, pa do kovaa koji su nosili na svojoj koi
pomalo engleske ai i dima sva su doba i zanimanja bila zastupljena u tom uskom prostoru na
donjem spratu lae, izmeu paluba.
Dok mi je pogled kruio po tom mestu, uini mi se da vidim kako kraj nekih otvorenih vrata, sa
jednim Mikoberovim detetom, sedi neka prilika koja lii na Emiliju, na koju prvo obratih panju kad
videh kako se od nje rastaje s poljupcem jedna druga prilika, koja me, dok je tiho odlazila kroz
gomilu, podseti na Agnesu! Ali je ja, u onom muvanju i zbrci, kao i u nesreenosti mojih sopstvenih
misli, izgubih iz vida; a zatim samo znam da je kad sve posetioce opomenue da je dolo vreme da
napuste brod, moja dadilja plakala na sanduku kraj mene, i da je gospoa Gamid, kojoj je pomagala
neka pognuta mlada ena u crnini, marljivo ureivala gospodin Pegotijeve stvari.
Imate li da mi kaete jo neto, gosn Davide? ree on. Je li ostalo to da se kae pre no to se
rastanemo.
Jedna stvar!, rekoh ja. Marta!
On dotae po ramenu onu mladu enu koju sam pomenuo i Marta se stvori preda mnom.
Bog neka vas blagoslovi, dobri ovee! viknuh ja. Vodite je sa sobom?

Ona odgovori umesto njega, briznuvi u pla. Vie nisam mogao da govorim, ve samo stisnuh
njegovu ruku; ako sam ikad voleo i potovao kog oveka, tog sam oveka voleo od sveg srca.
Stranci su brzo naputali brod. Meni je preostajao jo najtei zadatak. Rekoh mu ta mi je ona
plemenita dua koje je nestalo ostavila u amanet da mu kaem na rastanku. To ga jako uzbudi. Ali kad
mi on u odgovor na to poveri poruke pune ljubavi i aljenja namenjene uima koje vie ne uju, ja se
uzbudih vie nego on.
I najzad doe vreme. Ja ga zagrlih, pa uzeh pod ruku svoju dadilju, koja je plakala, te urno pooh
s broda. Na palubi se oprostih od sirote gospoe Mikober; gledala je rasejano unaokolo i traila ak i
tada nekog od svoje porodice, a poslednje su joj rei upuene meni bile da nikad nee napustiti
gospodina Mikobera.
Preosmo preko ograde i spustismo se u svoj amac, pa se malo odmakosmo da gledamo kako e
brod zaploviti. Bio je to trenutak mirnog, sjajnog sunevog zalaska. Laa je leala izmeu nas i
rumene svetlosti, tako da se svako tanko ue i motka od jedrila jasno ocrtavala na toj sjajnoj podlozi.
Nikad nisam video prizor koji je u isto vreme bio tako divan, tako tuan i tako pun nade kao tu sjajnu
lau koja je mirno leala na zarudeloj vodi, a na njoj, kraj ograde, sav onaj silan svet. Sve se to
sleglo, tiskalo, gologlavo, i mukom zamuklo za taj jedan trenutak. Kad se jedra podigoe prema vetru
i kad se brod stade micati, sa svih amaca se prolomi trokrako ura!, to oni na brodu prihvatie, te
ponovo odjeknu i bi opet ponovljeno i s jedne i sa druge strane. Umalo mi srce ne pue kad uh tu
graju i videh mahanje eira i maramica i tada ugledah nju!
Videh je kraj ujaka kako drhe na njegovom ramenu. On ivo rukom pokaza prema meni, i ona
nas vide, pa nam domahnu poslednje zbogom. O, Emilijo, lepa i klonula, prioni uz njega svim
poverenjem svog srca, jer se on drao tebe svom snagom svoje velike ljubavi.
Okrueni ruiastom svetlou, stajali su visoko na palubi, po strani, jedno uz drugo, ona
priljubljena uz njega, a on ju je drao rukom; i tako sveano otklizie u daljinu. No je pala na
kentske breuljke kad nas izvezoe na obalu i na moju duu.

GLAVA LVIII
ODSUTNOST

Spustila se na mene duga i sumorna no, puna aveti mnogih dana, mnogih dragih uspomena,
mnogih zabluda, mnogog uzaludnog aljenja i kajanja.
Otiao sam iz Engleske; ne znajui, ak ni tada koliki potres imam da pretrpim. Ostavio sam sve
one koji su mi bili dragi i otiao; poverovao sam da sam bol ve prepatio i da je minuo. Kao to
ovek na bojnom polju dobije smrtnu ranu, a gotovo i ne zna da je pogoen, tako i ja, kad ostadoh
sam sa svojim neposlunim srcem, nisam shvatio sa kakvom ranom ono ima da se nosi.
To mi saznanje ne doe tako brzo, ve malo-pomalo, zrno po zrno. Oaj sa kojim sam otputovao
postajao je svakog sata sve dublji i iri! U poetku je to bilo muno oseanje gubitka i tuge, u kome
sam razaznavao malo to drugo. Ali je postepeno i neprimetno prelazilo u beznadenu svest o svemu
to sam izgubio ljubav, prijateljstvo, interesovanje; o svemu to je otilo u prah i pepeo, moje
prvo poverenje, moja prva ljubav, sve kule u vazduhu mog ivota; o svemu to je ostalo prazne
ruevine i pusto svuda oko mene, bez prekida, sve do tamnog vidika.
Ako je u mom bolu bilo neke sebinosti, nisam je bio svestan. Tugovao sam za svojom
detinjastom enicom, koja je tako ustrgnuta u cvetu mladosti. Tugovao sam za onim koji je mogao da
zadobije ljubav i divljenje hiljada ljudi, kao to je tako davno zadobio i moju. Tugovao sam za onim
prepuklim srcem koje je nalo mir u burnom moru; i za odlutalim u svet ostacima onog skromnog
doma u kome sam, jo kao dete, sluao kako zavija noni vetar.
Najzad izgubih svaku nadu da u nai izlaz iz tog stanja nagomilane tuge u koje sam zapao. Lutao
sam od mesta do mesta i svuda nosio svoj teret. Oseao sam svu njegovu teinu i povijao se pod njim,
a u srcu sam govorio da nikad ne moe postati laki.
Kad taj moj jad stie do vrhunca, pomislih da u umreti. Ponekad mi se inilo da bih voleo da
umrem kod kue, pa sam stvarno udarao natrag, da to pre stignem kui. A ponekad sam opet i dalje
iao iz grada u grad, traio ne znam ta i pokuavao da za sobom ostavim ni sam ne znam ta.
Nisam u stanju da pretpostavim jednu po jednu sumorne mene duevne utuenosti kroz koje sam
prolazio. Ima snova koji se mogu samo nepotpuno i nejasno opisati; i kad sam sebe nagnam da se
osvrnem na to doba svog ivota, ini mi se da se priseam takvog sna. Vidim samo sebe kako
prolazim pokraj sve novih zanimljivosti stranih gradova, palata, katedrala, hramova, slika, dvoraca,
grobova, udnih ulica starih poprita istorije i mate kao to bi prolazila kakva sanjalica, svuda
nosei svoj bolni teret i gotovo nesvestan predmeta koji su se gubili preda mnom. Ravnodunost
prema svemu, sem prema tuzi, bila je no koja je pala na moje neobuzdano srce. Pustite me da
pogledam iz te noi kao to sam najzad i uinio, bogu hvala! i iz njenog sna, dugog, tunog i
nesrenog u zoru!
Mnogo sam meseci putovao sa ovim sve tamnijim oblakom na dui. Neki nerazumljivi razlozi koji
mi nisu dali da se vratim kui razlozi koji su se uzalud u meni borili da dou do jasnijeg izraaja
drali su me na putu. Ponekad sam iao iz mesta u mesto ne zadravajui se nigde, a ponekad dugo
ostajao na jednom mestu. Nigde nikakvog cilja nisam imao, nikakve misli u sebi koja bi me
podravala.
Bio sam u vajcarskoj. Doao sam tamo iz Italije preko jednog od velikih klanaca u Alpima, i
lutao sa voom po munim, zabaenim planinskim stazama. Moda je mom srcu govorila neto ona
njihova grozovita osama, ali nisam bio toga svestan. Osetio sam uzvienost i udo onih vrtoglavih
visina i ponora, onih hunih gorskih bujica, one pustoi leda i snega; ali me tada jo nisu niemu

drugom nauili.
Jedne veeri, pre suneva zalaska, sioh u neku dolinu gde je trebalo da se odmorim. Dok sam
silazio u nju krivudavom stazom po padini planine, odakle videh sunce kako sija daleko dole, mislim
da se u mojim grudima pokrenulo neko ve odavno zamrlo oseanje lepote i tiine, neko
blagotvorno dejstvo koje je stvarao taj mir. Seam se da sam jednom zastao, da sam osetio neku vrstu
tuge koja mi nimalo nije pritiskivala duu i nije bila sasvim beznadena. Seam se da sam se skoro
ponadao da je u meni mogua promena nabolje.
Stigoh u dolinu. Veernje sunce je u taj mah obasjavalo udaljene snene vrhove, koji su se sklapali
oko nje kao veiti oblaci. Podnoja planina, koje su gradile klanac u kojem je lealo seoce, bila su
puna zelenila, a visoko iznad tog pitomog rastinja rasla je tamna jelova uma, koja je zadirala kao
klin u ledene smetove snega i zadravala usove. A povrh nje gomilale su se strme vrleti sve jedna na
drugu, sure stene, sjajni led i glatke, zelene pege panjaka; i sve se to postepeno stapalo sa snegom,
koji je sve ovenavao. Ovde-onde po planinskim padinama, rasute kao take, od kojih je svaka
takica bila ljudski dom, leale su usamljene drvene kuice, tako siune prema ogromnim visovima,
da su izgledale i suvie male ak i za igrake. To je bio sluaj i sa zbijenim selom u dolini, sa
njegovim drvenim mostom prebaenim preko potoka, ispod koga je strmoglavo leteo potok niz
polomljeno stenje i huao izmeu drvea. U mirnom vazduhu ulo se daleko pevanje glasovi
obana; ali kako je jedan sjajan veernji oblak plovio nad planinskom kosom, gotovo sam mogao
poverovati da je dolazilo s njega i da je to neka nadzemaljska muzika. Sasvim iznenada u tom vedrom
spokojstvu progovori mi velika Priroda i toliko mi ublai tugu, da spustih umornu glavu na travu i
zaplakah kako jo nisam plakao od kako je Dora umrla!
Naao sam sveanj pisama koji je bio stigao tek pre nekoliko minuta, te odlutah iz sela da ih
proitam dok mi se sprema veera. Drugi svenji pisama nisu me nali, te dugo vremena nisam
primao potu. Otkako sam otiao, nisam imao snage ni strpljenja da ita napiem, sem dva-tri reda,
koliko da javim da sam dobro i da sam stigao u to i to mesto.
Sveanj mi je bio u ruci. Otvorih ga i stadoh itati Agnesino pismo.
Ona je bila srena i korisna i uspevala u poslu, kao to se nadala. To je bilo sve to mi je pisala o
sebi. Ostatak pisma se odnosio na mene.
Nije mi davala nikakve savete, nije mi nametala nikakve dunosti; samo mi je govorila na svoj topli
nain koliko veruje u mene. Zna, pisala je ona, da e priroda kao to je moja ubrzo ucveljenost
pretvoriti u dobro, i da e me iskuenja i uzbuenja samo uzdii i ojaati. Sigurna je da u kroz bol
koji sam pretrpeo doi do postojanijeg i vieg stremljenja u svakom pothvatu. Ona, koja se toliko
ponosi mojom slavom i oekuje jo veu, dobro zna da u ja i dalje vredno raditi. Zna da se bol u
meni ne moe pretvoriti u slabost, nego u snagu. Kao to su mi patnje iz detinjstva pomogle da
postanem ono to jesam, tako e me i velike nesree osnaiti da budem jo bolji; i dau onako isto
kao to su one mene pouile, i ja pouavati druge. Preporuuje me bogu, koji je uzeo moju nevinu
dragu u svoj mir, i voli me svojom sestrinskom ljubavlju, i prati uvek ma kuda iao, ponosna onim
to sam uinio, i jo ponosnija onim to mi je odreeno da uinim.
Metnuh pismo u nedra i pomislih kakav li sam bio pre jednog sata! Kad uh kako glasovi zamiru u
daljini i kad videh kako mirni veernji oblak gubi svoj sjaj, a sve boje u daljini blede, dok zlatni sneg
na planinskim vrhovima postaje daleki deo bledog nonog neba, i kad ipak osetih da se sa moje due
die mrak i da se rasturaju sve njene senke, ne naoh imena za ljubav koju osetih prema njoj, koja mi
otada postade draa nego ikad dotle.
Proitavao sam njeno pismo mnogo puta. Odgovorih joj jo pre no to sam legao. Rekoh joj da
vapijem za njenom pomoi i da bez nje nisam i nikad nisam bio ono to ona misli da jesam, ali da me
ona nadahnjuje da to budem, te da u pokuati.
I pokuao sam. Jo tri meseca je trebalo da se navri godina dana od poetka moje tuge. Odluih

da ne donesem nikakve odluke dok ne prou ta tri meseca, ve da samo pokuam. Celo to vreme
provedoh u toj dolini i njenoj okolini.
A kada su tri meseca prola, reih da se jo neko vreme ne vraam kui, da se skrasim za neko
vreme u vajcarskoj, koja mi je postajala sve draa zbog seanja na ono vee; i da se ponovo latim
pera, da radim.
Skrueno pribegoh onome emu me je Agnesa preporuila, potraih Prirodu, i ne uzalud; otvorih
srce interesovanju za ljude, od ega sam u poslednje vreme uzmicao. Ne proe mnogo, pa stekoh
gotovo isto onoliko prijatelja u toj dolini koliko i u Jarmutu i kad pred poetak zime odoh iz nje, radi
odlaska u enevu, pa se opet u prolee vratih, njihovi su mi srdani pozdravi zvuali nekako domae
iako nisu bili na engleskom.
Radio sam od jutra do mraka, strpljivo i naporno. Napisao sam priu iji se predmet nije mnogo
udaljavao od mog iskustva, i poslah je Tredlsu, a on uredi da se izda pod vrlo povoljnim uslovima po
mene; i tada preko putnika koje sam sluajno sretao poee do mene stizati vesti o mom sve veem
glasu. Posle malog odmora i promene, poeh raditi na svoj stari, vatreni nain na novoj zamisli, koja
me snano obuze, to sam dalje odmicao u svom poslu, sve me je vie zanosio i podsticao svu moju
energiju da ga dobro izvedem. To je bio trei proizvod moje mate. Nisam jo bio stigao ni do
polovine, kad u vreme jednog odmora dooh na misao da se vratim kui.
Odavno sam ve bio navikao na snano telesno kretanje, mada sam i studirao i marljivo radio.
Zdravlje mi se, ozbiljno pokolebano u vreme mog odlaska iz Engleske, potpuno povratilo. Mnogo
sam video. Obiao sam mnoge zemlje i verujem da sam obogatio riznicu svog znanja.
Sad sam pomenuo sve to mislim da je bilo potrebno pomenuti ovde o tom vremenu moje
odsutnosti uz jedno ogranienje. To sam dosad inio bez ikakve namere da pritajim ma kakvu
misao, jer, kao to sam negde ve rekao, ovo pripovedanje sainjava moje pisane uspomene. eleo
sam da najtajniji tok svojih misli odvojim u stranu i sauvam za kraj. I sad mu pristupam.
Nisam u stanju da proniknem u tajne svog vlastitog srca toliko da saznam kad sam poeo
pomiljati da sam svoje prve i najsjajnije nade mogao poloiti u Agnesu. Nisam u stanju da kaem na
kome sam stupnju svog bola to doveo u vezu sa pomilju da sam u svom lakomislenom deatvu
odbacio blago njene ljubavi. Verujem da sam neki laki nagovetaj te misli morao uti jo u onom
nekadanjem oseanju da sam neto izgubio, da eznem za neim to se ne moe ostvariti, ega sam
bio svestan. Ali mi je ta misao sada pala na pamet kao nov prekor i novo kajanje, kad ostadoh tako
tuan i osamljen na svome mestu.
Da sam u to vreme bio mnogo s njom, ja bih to i odao, onako u slabosti, usled one pustoi u meni.
Bilo je to ono ega sam se nekako neodreeno plaio kad sam prvi put bio primoran da ostanem van
Engleske. Nisam mogao podneti da izgubim i najmanji deli njene sestrinske ljubavi, a da sam se
neto odao, dolo bi do izvesnog ustezanja, koje je dotada bilo nepoznato meu nama.
Nisam smeo izgubiti iz vida da je oseanje koje je ona sad gajila prema meni dolo kao posledica
mog slobodnog izbora i postupanja i da sam ja ako me je ona ikad volela kom drugom ljubavlju,
a ponekad sam pomiljao da je moda bilo tog vremena tu ljubav odbacio. Sad nije znailo nita
to sam onda kad smo oboje bili deca bio navikao da mislim o njoj kao o stvorenju daleko iznad
mojih ludih elja. Svoju sam strasnu ljubav poklonio drugoj i nisam uinio ono to sam mogao
uiniti, te smo tako ono to je Agnesa za mene postala, nainili od nje ja i njeno plemenito srce.
U poetku promene koja se vrila u meni, dok sam pokuao da bolje shvatim sam sebe i da
postanem bolji ovek, nazirao sam, uz pomo nekog neodreenog ispitivanja, vreme kada u se moi
nadati da u ponititi zablude prolosti i postii tu ogromnu sreu da se oenim njom. Ali to je
vreme vie prolazilo, ta maglovita nada je sve vie ilila i ostavljala me. Ako me je ona ikad volela,
onda treba da je smatram jo svetijom pri seanju na svoje ispovesti koje sam joj poveravao, na
njeno poznavanje mog nestalnog srca, na rtve koje je morala podnositi da bi mi bila prijateljica i

sestra, i na pobede koje je odnosila. A ako me nikad nije volela, zar sam mogao verovati da e me sad
zavoleti?
Uvek sam oseao svoju slabost u poreenju sa njenom istrajnou i jainom duha; a sad sam to
oseao sve vie. Ma ta da sam mogao biti ja njoj ili ona meni, da sam je neto nekada bio dostojniji,
ja to sad nisam bio, a ni ona meni. To vreme je prolo. Ja sam ga propustio i izgubio je, kao to sam i
zasluio.
A isto je toliko tano i to da sam mnogo patio u tim duevnim borbama, da su me ispunjavale
nezadovoljstvom i kajanjem, ali i nekim oseanjem koje mi je davalo podrku, govorilo da mi
pravda i ast nalau da sa stidom otklanjam od sebe i pomisao da se sada, sa svojim uvelim nadama,
vratim dragoj devojci od koje sam se lakomisleno okrenuo kad su bile svetle i svee, kao i to da je taj
obzir bio u korenu svake moje pomisli koja se odnosila na nju. Sad se vie nisam trudio da krijem od
sebe da je volim, da sam joj odan; samo to sam sebe potpuno ubedio da je sve to sad prekasno, i da
odnos koji tako dugo postoji izmeu nas, mora ostati nepromenjen.
esto sam i mnogo mislio na nagovetenje moje Dore o onome do ega bi moda dolo u
godinama kojima, meutim, nije bilo sueno da nas kuaju. Razmiljao sam o tome kako su stvari
koje se nisu dogodile esto isto toliko stvarne po svom dejstvu na nas kao i ono to se zaista zbilo.
Sada su ba te godine o kojima je govorila postale stvarnost, da me poprave, mada bi se i inae
ostvarile jednog dana, i moda ubrzo, i pored toga to nam je rastanak doao u prvoj, ludoj mladosti.
Pokuao sam da ono to je moglo biti izmeu mene i Agnese pretvorim u sredstvo pomou koga u
postati jo samopregorniji, odluniji, svesniji sebe samog, svojih nedostataka i zabluda. I tako sam,
pomou razmiljanja o onome to je moglo biti, doao do ubeenja da to nikad ne moe biti.
Ove zbunjene i nestalne misli bile su nemirni ivi pesak u mojoj dui od mog odlaska pa do
povratka kui, tri godine kasnije. Tri pune godine su prole otkako je otplovio onaj brod sa
iseljenicima, i dok nisam u ono isto vreme o sunevu zalasku, i na onom istom mestu, stajao na
palubi potanske lae koja me je dovela kui i gledao ruiastu vodu i odraz lae u njoj.
Tri godine. Dugo ako se uzme u celini, ali kratko po onome kako su prohujale. Zaviaj mi je bio
vrlo drag, a i Agnesa ali ona nije bila moja niti je ubudue mogla postati moja. Mogla je biti,
ali to je prolost.

GLAVA LIX
POVRATAK

Iskrcah se u Londonu jedne hladne, jesenje veeri. Bilo je mrano i kia je padala, te sam u jednom
jedinom trenutku video vie magle i blata nego to sam ih video za itavu godinu dana. Preoh peice
od Carinarnice do spomenika, dok ne naoh koije; i mada su mi i sama proelja kua koja su
gledala u prepune oluke izgledala kao stari prijatelji, nisam mogao a da ne priznam da su to vrlo
aavi prijatelji.
esto sam opaao a verujem da je to svako opazio da im odete iz kakvog vama prisnog i
poznatog mesta, to mesto kao da dobije neki mig da se promeni! Dok sam gledao kroz prozor koija,
primetih da je neka stara kua u Flit-Strit-Hilu, koju itav vek nisu dotakli ni moler, ni drvodelja, ni
zidar, sruena za mog odsustva, i da se jedna susedna ulica, od pamtiveka poznata kao nezdrava i
nezgodna, kanalie i proiruje, tako da sam gotovo oekivao da e mi se crkva Sv. Pavla uiniti
nekako starija.
Unapred sam bio spreman na neke promene u ivotu svojih prijatelja. Tetka se ve davno ponovo
smestila u Doveru, a Tredls je poeo pomalo da radi u sudu jo one godine po mom odlasku. Sad je
stanovao u Greis-Inu i pisao mi u svom poslednjem pismu kako se nada da e se uskoro oeniti
najmilijom devojkom na svetu.
Oekivali su me pre Boia ali nisu imali pojma da u stii tako brzo. Namerno sam ih zaveo da
bih imao zadovoljstvo da ih iznenadim. Pa ipak sam bio toliko nerazuman da se oseam neprijatno i
razoarano to me niko nije doekao i to moram da se kotrljam sam i utke maglovitim ulicama.
Ipak su mi neto znaili veselo osvetljeni dobro poznati duani, tako da mi se povratilo
raspoloenje kad sioh s kola pred gostionicom u Greis-Inu. To me isprva podseti na ono staro,
toliko drukije vreme, kad sam odseo kod Zlatnog krsta, i na promene koje su nastale od onog
vremena; ali je to bilo i prirodno.
Znate li gde u Inu stanuje gospodin Tredls? upitah kelnera dok sam se grejao kraj vatre u kafani.
U Holborn-Kortu, gospodine. Broj dva.
Gospodin Tredls, ini mi se, izlazi ve na prilino dobar glas kao advokat, zar ne? rekoh ja.
Pa, gospodine, odgovori kelner, moda i izlazi, gospodine, ali ja o tom nita ne znam.
Taj kelner, sreovean i suv, prizva u pomo drugog kelnera koji je imao vii poloaj krupnog,
snanog, starog oveka, sa dvostrukim podvaljkom, u crnim akirama i dokolenicama, koji izae iz
jednog kuta kafane, iz neega to je liilo na tutorski sto u crkvi, gde je sedeo u drutvu kase, jednog
adresara, jednog spiska pravnih zastupnika i drugih raznovrsnih knjiga i hartija.
Gospodin Tredls, ree mravi kelner, broj dva u Kortu.
Snani kelner mu mahnu rukom da ide, pa se ozbiljno okrete meni.
Pitao sam, rekoh ja, da li gospodin Tredls iz broja dva u Kortu izlazi na glas meu
advokatima?
Nikad nisam uo njegovo ime, ree kelner snanim, hrapavim glasom.
Osetih se u neprilici zbog Tredlsa.
To je sigurno neki mlad ovek, ree vani kelner, upirui ozbiljno pogled u mene. Koliko ima
otkako je u Inu?
Ne vie od tri godine, rekoh ja.
Kelner koji je sigurno iveo u onom svom tutorskom stolu nekih etrdeset godina, nije mogao da
govori o tako beznaajnoj stvari. Zapita me ta elim za veeru.

Osetih da sam opet u Engleskoj, i zaista se pokunjih zbog Tredlsa. Izgledalo je kao da za njega
nema nade. Skromno naruih ribe i biftek i ostadoh kraj vatre mislei o njegovoj beznaajnosti.
Dok sam pogledom pratio glavnog kelnera, nisam mogao da se otrgnem od pomisli da sigurno
nije ba bilo lako rasti u zemlji one bate u kojoj je on izrastao u cvet kakav je sada. Izgledao je tako
propisan, ukruen, od vajkada osvetan, svean ia. Bacih pogled po kafani, iji je pod bio posut
peskom bez sumnje isto onako kao to je posipan jo kada je glavni kelner bio deko ako je on
ikad bio deko, to nije izgledalo verovatno; pa na sjajne stolove, na kojima sam se ogledao u
glatkim dubinama starog mahagonija; na lampe koje su imale tako jednako potkresane fitilje i bile
oiene tako da na njima nije bilo nijedne mrlje; i na prijatne zelene zavese, sa istim mesinganim
ipkama, koje su ugodno zatvarale loe; pa, na dve velike vatre koje su veselo gorele, i na redove
satljika, demekastih i naduvenih, kao da su svesni one buradi sa skupim, starim portskim vinom u
podrumima; pa mi se i Engleska i pravo uinie kao neto to se zbilja teko osvaja na juri. Popeh se
u svoju sobu da promenim pokislo odelo; i uini mi se kao da su se prostranost te drvetom obloene
sobe koja se nalazila, kako se seam, iznad zasvoenog prolaza koji je vodio u In temeljna
ogromnost postelje na etiri stuba i nenaruiva ozbiljnost komoda sa fiokama udruile u
zajednikom, strogom mrtenju na Tredlsovu sudbinu, ili na sudbinu svakog njemu slinog smelog
mladia. Vratih se na veeru, i tu mi ak i ona mirna ugodnost obroka i odmerena tiina koja je
vladala u toj prostoriji u kojoj nije bilo gostiju, poto jo nije proao veliki raspust reito
progovorie o Tredlsovoj prevelikoj smelosti i o njegovim slabim izgledima na sredstva za ivot za
jedno dvadeset sledeih godina.
Nisam viao nita ni nalik na ovo otkako sam bio otiao, pa je to do kraja utuklo moje nade u
sreu mog prijatelja. Glavni kelner kao da me se ratosiljao, jer mi nije vie prilazio,, nego se
posvetio nekom starom dentlmenu u dugim dokolenicama kome je u ast jedna pinta naroitog
portskog vina dola, izgleda sama od sebe iz podruma, jer nije nita bio poruio. Onaj mi drugi
kelner ree apatom da je taj stari dentlmen, inae umirovljeni advokat za prenose imanja, koji ivi
na Skveru, pun zlata, koje e, kako se misli, ostaviti keri svoje pralje; i kako se govorka da u nekom
ormanu ima srebrnog posua, koje je potamnelo od leanja, mada niko ivi u njegovom stanu nije
video vie od jedne kaike i viljuke. Sad sam ve priznao sam sebi da je Tredls propao i da mu nade
nema.
Kako sam ipak jako eleo da to pre vidim svog starog prijatelja, pourih s veerom na nain koji
nije nimalo iao na to da mi podigne ugled u oima glavnog kelnera, pa urno izaoh na zadnja vrata.
Ubrzo stigoh do broja dva u Kortu, pa kako me natpis na dovratku obavesti da Tredls stanuje u
sobama na poslednjem spratu, pooh uz stepenice. Bile su to nesigurne, stare stepenice, slabo
osvetljene na svakom stepenitu majunim ikom, nalik na kakvu kvricu, koji je izdisao u svojoj
tesnoj samici od prljavog stakla.
Dok sam posrtao penjui se, uini mi se da ujem neko prijatno smejanje; i to ne smeh kakvog
pravozastupnika, ili advokata, ili pravozastupnikovog pisara, ili advokatskog pisara, nego smeh koji
je poticao od dve-tri vesele devojke. Ali ba kad zastadoh da oslunem, nagazih na neku rupu na koju
je uvaeno Drutvo Greis-Ina propustilo da prikuje dasku, te se sruih i podigoh galamu, a kad
povratih uspravni stav, nita se vie nije ulo.
Dok sam sad ve paljivije pipajui traio put, srce mi jako zakuca kad videh da su otvorena
spoljna vrata na kojima je pisalo G. TREDLS. Zakucah. Unutra nastade prilino komeanje i nita
drugo. Zato ponovo zakucah.
Pojavi se neko malo derle bistra oka, polu irica, polu pisar, koji je bio jako zaduvan, ali kao da
me je ikao da to pravno dokaem.
Je li gospodin Tredls kod kue? upitah ja.
Jeste, gospodine, ali je zauzet.

Hteo bih da ga vidim.

Poto me brzo odmeri, deko bistra oka odlui da me pusti unutra, i otvorivi radi toga ire vrata,
pusti me prvo u neki mali hodnik, pa onda u malu svakidanju sobu, gde se naoh pred svojim starim
prijateljem, isto tako zaduvanim, koji je sedeo za stolom nagnut nad hartijom.
Milostivi boe! uzviknu Tredls diui pogled. Pa to je Koperfild! On mi polete u zagrljaj a ja
ga vrsto stegoh.
Je li sve dobro, dragi moj Tredlse?
Sve je dobro, moj dragi, mili Koperfilde, i sve samo dobre novosti.
Obojica smo plakali od zadovoljstva.
Dragi moj drue, ree Tredls, mrsei u uzbuenju kosu, to je bilo sasvim suvino, moj
najdrai Koperfilde, moj dugo eljeni i dobro doli prijatelju, kako sam srean to vas vidim! Kako
ste pocrneli! Kako sam srean! ivota mi moga, nikad nisam bio tako veseo, moj dragi Koperfilde,
nikad.
I meni je isto tako bilo teko da izrazim svoja oseanja. U poetku nisam bio u stanju ni da
progovorim.
Dragi moj prijatelju, ree Tredls, postali ste tako slavni! Moj slavni Koperfilde! Boe moj, a
kad ste doli, odakle ste doli, ta ste gradili?
Nikako ne zastajui da uje odgovor, Tredls je za sve vreme, ubacivi me u fotelju kraj vatre,
jednom rukom darao vatru, a drugom me vukao za maramu, u nekoj ludoj zabludi da je to moj
zimski kaput. Ne isputajui ara, on me ponovo zagrli, pa zagrlih i ja njega, pa zatim obojica
sedosmo, smejui se i briui oi, i stadosmo se rukovati preko ognjita.
Kad samo pomislim, ree Tredls, da ste bili tako blizu povratka kui, kao to ste sigurno bili,
dragi moj mladiu, a da ipak niste doli na nae veselje.
Kakvo veselje, dragi moj Tredlse?
Milostivi boe, uzviknu Tredls otvarajui oi na svoj stari nain, zar niste primili moje
poslednje pismo?
Ne ja, ako se odnosi na neko veselje.
Da, dragi moj Koperfilde, ree Tredls i podie kosu obema rukama, pa ih onda spusti na moja
kolena. Ta ja sam se oenio!
Oenio! uzviknuh ja veselo.
Bog i dua jesam! ree Tredls. Venao me je preasni Horas, sa Sofijom, u Devoniru. Da,
dragi moj mladiu, eno je iza zavese! Pogledajte!
Na moje zaprepaenje, u tom istom trenutku najmilija devojka na svetu izae iz svog skrovita
smejui se i crvenei. I verujem da svet nikad nije video, to sam morao rei odmah tu na licu mesta,
veselije, ljupkije, estitije, vedrije mlade. Poljubih je kao to treba da uradi stari poznanik i poeleh
im sreu od sveg srca.
Milostivi boe, ree Tredls, kako je to divno ponovo se sastati! Ala ste pocrneli, dragi moj
Koperfilde! Boe, boe, to sam srean
I ja, rekoh ja.
A i ja zaista, ree crvenei i smejui se Sofija,
Svi smo ne moe biti sreniji, ree Tredls. ak su i devojke srene. Boe moj, a ja sasvim
zaboravio na njih!
Zaboravio? rekoh ja.
Na devojke, ree Tredls. Sofijine sestre. One su tu kod nas. Dole su malo da vide London. Evo
kako stvar stoji, kad ... Jeste li se vi preturili na stepenicama, Koperfilde?
Jesam, rekoh ja smejui se.
E, vidite, ba kad ste se preturili, ree Tredls, ja sam se jurio po sobi s devojkama. U stvari,

igrali smo ,makazice. Ali kako to ne dolikuje Vestminster-Holu, i kako ne bi izgledalo ni mnogo
poslovno da ih vidi neki klijent, one su pobegle. I sad prislukuju, uveren sam; ree Tredls bacajui
pogled na vrata druge sobe.
ao mi je, rekoh ja smejui se, to sam bio povod takvom bekstvu.
asna re, odgovori Tredls, veoma razveseljen, da ste ih samo videli, kad ste ono zakucali,
kako su klisnule, pa ponovo doletele da pokupe eljeve to su im popadali iz kosa, pa opet be kao
bez glave, ne biste to rekli. Dovedi, molim te, devojke, mila moja.
Sofija odskakuta, pa, onda usmo kako je u susednoj sobi doekuje zvonki smeh.
Prava muzika, zar ne, dragi Koperfilde? ree Tredls. Prijatno je uti taj smeh. Unosi vedrinu u
ove stare sobe. To je, znate, za nesrenog neenju, koji je ceo ivot proveo sam; zaista prijatno.
Divno je. Sirote male, mnogo su izgubile u Sofiji koja je, uveravam vas, Koperfilde, kao i uvek,
najmilija devojka! a nisam u stanju da izrazim koliko me raduje to vidim da su tako raspoloene.
Divna je to stvar drutvo devojaka, Koperfilde. Ne odgovara ba mnogo mome poslu, ali je vrlo
prijatno.
Primetivi da se malo snebiva i shvativi da se u svom dobrom srcu uplaio da mi nije zadao neki
bol onim to je rekao, ja mu tako srdano izrazih kako se s njim potpuno slaem, da ga to oevidno
ohrabri i bi mu vrlo po volji.
Ali, ree Tredls, nae domae ureenje, da pravo kaem, uopte ne odgovara mome pozivu,
dragi moj Koperfilde. Ne slae se s tim ak ni to to je Sofija ovde. Ali mi nemamo drugog stana!
Iznenadie vas kad vidite kako je razmestila te devojke. Gotovo ni sam ne znam kako je to izvela.
Ima li mnogo mladih gospoica s vama? upitah ja.
Ovde je najstarija, lepotica, ree Tredls tihim poverljivim glasom, Karolina. I Sara je tu, ona o
kojoj sam vam govorio da ima neto s kimom, znate. Sad joj je mnogo bolje! Pa su tu i dve
najmlae, koje je Sofija vaspitala. I Lujza je ovde.
Zbilja, viknuh ja.
Da, ree Tredls. Sve u svemu, mislim na stan, imamo samo tri prostorije, ali je Sofijin
raspored devojaka izvanredan, te one spavaju da ne moe biti ugodnije. Tri u onoj sobi, ree Tredls
pokazujui prstom. Dve u ovoj.
Nisam mogao da ne pogledam oko sebe, da vidim ta je ostalo za gospodina i gospou Tredls.
Tredls me je shvatio.
Pa, ree on, mi smo spremni da se pritrpimo, kao to sam ve rekao, te smo prole sedmice,
onako na brzu ruku, napravili sebi postelju na podu. A gore na krovu postoji mala soba vrlo lepa
soba kad se jednom naete u njoj koju je Sofija obloila tapetama da me iznenadi; i to je zasad
naa soba. Divno gnezdace, nalik na cigansku ergu. Ima lep pogled.
I tako ste se vi najzad sreno oenili, dragi moj Tredlse! rekoh ja. Kako se radujem!
Hvala vam, dragi moj Koperfilde, ree Tredls, ponovo se rukujui. Da, srean sam da ne mogu
biti sreniji. Evo vaeg starog poznanika, vidite, ree Tredls maui pobedonosno glavom prema
saksiji i stalku, a eno i stola sa mramornom ploom! Sav je ostali nametaj jednostavan i koristan kao
to vidite. A to se tie srebra, boe moj, nemamo ba nijedne kaiice.
Sve to treba stei, rekoh ja veselo.
Tako je, odgovori Tredls, sve treba stei. Pa ipak imamo neku vrstu kaiica, jer i mi meamo
aj, ali su od prostijeg metala.
Zato e srebro biti jo sjajnije kad ga budete imali, rekoh ja.
To isto i mi govorimo! uzviknu Tredls. Vidite, dragi moj Koperfilde, on ponovo stade
govoriti tihim, poverljivim glasom poto sam izloio svoje gledite u sluaju firme ,Do i Daips,
protiv Vigzela, to mi je mnogo koristilo u mome pozivu, otiao sam u Devonir i ozbiljno nasamo
porazgovarao sa preasnim Horasom. Zadrao sam se due na injenici da smo Sofija i ja, koja je,

uveravam vas, Koperfilde, najmilija devojka ...!

Uveren sam u to, rekoh ja.
Zaista jeste, odgovori Tredls. Ali bojim se da se udaljavamo Od predmeta. Jesam li rekao neto
o preasnom Horasu?
Rekli ste da ste se zadrali na injenici...
Tako je. Na injenici da smo Sofija i ja ve dugo vremena vereni, i da je Sofija, ako njeni
roditelji pristaju, sasvim voljna da se uda za mene, s tim ukratko, ree Tredls, uz onaj svoj stari
otvoreni osmeh, da ponemo ovako na metalnoj bazi naih sadanjih kaiica. Na to ja lepo
predloih preasnom Horasu, to je najbolji svetenik, Koperfilde, i trebalo bi da postane biskup, ili
bar da doe do takvih prihoda da ne bude u stalnom novanom kripcu, predloih da Sofija i ja, ako
mi samo poe za rukom da nekako skrpim recimo, jedno dvesta pedeset funti za godinu dana, pa ako
budem jasno uvideo da i idue godine imam izgleda na tako neto, a moda i na neto bolje, i ako
pored toga budem mogao jednostavno namestiti mali stan kao to je ovaj, da se Sofija i ja tada i u
tom sluaju uzmemo. Bio sam slobodan da izloim kako smo bili strpljivi dugo godina i kako
injenica da je Sofija bila od velike koristi kod kue ne treba da navede njene drage roditelje da budu
protivni da se ona zbrine, da se okui, zar nije tako?
Naravno da ne bi, rekoh ja.
Milo mi je to i vi tako mislite, Koperfilde, odgovori Tredls, jer su, ne elim da optuujem
preasnog Horasa, mislim, roditelji, braa i tako dalje, ponekad dosta sebini u takvim sluajevima. E
pa lepo! Isto tako sam istakao da je moja najozbiljnija elja da budem od koristi porodici, i da bih ja,
ako se probijem u svetu, a njemu se, recimo, desi ta, mislim na preasnog Horasa ...
Razumem, rekoh ja.
... ili gospoi Kruler, da bih sa najveim zadovoljstvom bio pravi roditelj devojkama. On mi
neobino ljubazno odgovori, veoma laskavo po moja oseanja, i uze na sebe da dobije pristanak od
gospoe Kruler za ovaj sporazum. S njom su imali mnogo muke. Iz nogu joj se popelo u grudi, pa
onda u glavu...
ta joj se popelo? upitah ja.
Njen bol; odgovori Tredls i pogleda me ozbiljno. Njena oseanja uopte. Kako sam ve rekao
jednom ranijom prilikom, to je izvanredna ena, ali je noge vie ne slue. Kad je neto mui, obino
joj udari u noge, ali se ovog puta popelo sve do grudi, pa onda do glave, i jednom reci strano
proirilo po celom telu. Bilo kako bilo, tek su je nekako ipak izvukli stalnom i odanom panjom; i mi
se venasmo; jue je bilo est nedelja. Nemate pojma, Koperfilde, kakvo sam udovite sam sebi
dolazio gledajui kako cela porodica plae i pada na sve strane u nesvest! Gospoa Kruler nije mogla
da me vidi pred polazak, nije onda jo mogla da mi oprosti to sam joj oduzeo dete, ali je inae
dobra dua, i dosad mi je ve oprostila. Ba sam jutros primio od nje divno pismo.
I, tako, jednom rei, dragi moj prijatelju, rekoh ja, oseate se blaen kao to i zasluujete.
O, vi govorite onako pristrasno! smejao se Tredls. Ali ja se zaista nalazim u vrlo zavidnom
poloaju. Radim marljivo, i toliko itam pravo, da ve ne znam ta je dosta. Ustajem u pet sati ujutro i
nita mi nije teko. Preko dana sakrijem devojke, a uvee pravim ale s njima. I verujte da mi je ao
to odlaze kui u utorak uoi Miholjdana. Ali evo devojaka, ree Tredls, glasno prekinuvi svoja
poverljiva saoptenja. Gospodin Koperfild, gospoica Kruler, gospoica Sara, gospoica Luiza,
Margarita i Lusi!
Bile su prava kita rua, tako su izgledale zdrave i svee. Sve su bile lepukaste, dok je gospoica
Karolina bila vrlo lepa, ali je u Sofijinom vedrom izgledu bilo neke vesele, domae pitomosti, koja
je bila i neto vie od toga, to me je uverilo da je moj prijatelj dobro izabrao. Posedasmo oko vatre,
dok onaj bistri deko, koji je, kako sad uvideh, bio zaduvan zbog toga to je skupljao hartije po stolu,
opet pokupi hartije i donese pribor za aj. Posle toga on ode svojoj kui i zalupi spoljna vrata za

sobom. Gospoa Tredls, ije su oi zraile briljivou prave kuanice, s puno uivanja i mirne
pribranosti spremi aj, pa poe priti hleb sedei u jednom kutu kraj vatre.
Dok je prila hleb, ree mi da je videla Agnesu. Toma ju je odveo u Kent na svadbeno
putovanje, pa je tu videla i moju tetku; obadve su, i tetka i Agnesa, dobro i samo su o meni govorile.
Tomi, uverena je, nikako nisam izbijao iz glave za sve vreme dok sam bio na putu. Toma je bio
najvii sudija za sve. Toma je oigledno bio idol njenog ivota koga nita nije moglo uzdrmati na
njegovom prestolu, kome se uvek mora verovati, i kome e uvek odavati potu svom verom svoga
srca ma ta se desilo.
Neobino mi se dopade potovanje koje su i Tredls i ona ukazivali lepotici. Ne bih rekao da mi se
to inilo vrlo pametno, ali mi se uinilo divno i kao sastavni deo njihovog karaktera. Ako je Tredls
ikada i za trenutak osetio potrebu za srebrnim kaiicama za aj, koje je tek trebalo da stekne, onda je
to nesumnjivo bilo dok je sluio lepoticu ajem. Ako je njegova dobroduna ena mogla ikad pristati
u odbranu svog mnenja protiv ma koga, sklon sam da verujem da je to moglo biti samo zato to je
lepotiina sestra. Nekoliko sitnih tragova razmaenosti i udljivosti u ponaanju koje sam primetio
kod lepotice, Tredls i njegova ena su, oigledno, smatrali njenim uroenim pravom i prirodnim
preimustvom. Ne bi se tome mogli vie radovati ak ni da je ona roena kao pela matica, a oni kao
pele radilice.
Ali me je naroito oaralo njihovo ne voenje rauna o sebi. Za mene je njihovo ponoenje tim
devojkama i potinjavanje njihovim udima bilo svedoanstvo o njihovoj sopstvenoj vrednosti,
kakvo sam samo mogao poeleti. Ako Tredlsa nisu bar po dvanaest puta na sat njegove svastike
zovnule sa dragi, da bi ga zamolile da neto donese ili odnese, da neto podigne ili spusti, da neto
nae ili prinese, onda nisu ni jedanput celo to vee. Tako isto nita nisu mogle da urade ni bez Sofije.
Ako bi kojoj od njih pala kosa, niko je nije umeo podii sem Sofije. Ako je koja od njih zaboravila
ovu ili onu melodiju niko sem Sofije nije umeo tano da je otpeva. Ako je koja od njih htela da se seti
imena nekog mesta u Devoniru, samo ga je Sofija znala. Ako je trebalo neto pisati kui, samo se
Sofiji moglo poveriti da to napie sutradan pre doruka. Ako je koja pogreila u pletenju, niko sem
Sofije nije bio u stanju da popravi pogreku. One su potpuno gospodarile u toj kui, dok su ih Sofija i
Tredls posluivali. Ne mogu da zamislim o kolikom se broju dece mogla brinuti u svom ivotu, ali
je, izgleda, bila uvena po svom znanju svih vrsta pesama koje su se ikad pevale deci na engleskom
jeziku, pa je i pevala pesme, sve na tuceta, po elji, sve jednu za drugom, izvanredno zvonkim
glasiem, pri emu je svaka od sestara izdavala uputstva za drugu melodiju, dok bi ona lepotica sa
svojim predlogom uglavnom upadala poslednja, tako da sam bio zbilja opinjen. Najlepe je od
svega bilo to to su one, pored sveg tog svog zanovetanja, pokazivale veliku nenost i potovanje
prema Sofiji i prema Tredlsu. Uveren sam da nikad, dok sam se opratao i dok je Tredls polazio sa
mnom da me otprati do kafane, nisam video da glavu sa tako upornom kosom ili kakvu bilo drugu
zasipaju toliki poljupci.
Uopte uzevi, bio je to prizor o kome sam sa zadovoljstvom razmiljao jo dugo vremena poto
sam stigao do svoje gostionice i poeleo Tredlsu laku no. Da sam ugledao hiljadu rua kako cvetaju
u tim sobama na poslednjem spratu rabatnog Greis-Ina, one ih ne bi mogle ni upola toliko razvedriti.
Pomisao na one devojke iz Devonira usred onih advokatskih kancelarija i suvoparnih ulinih
prodavaa pravnikog pribora, pomisao na aj s prenim hlebom i na deje pesmice u onoj tmurnoj
atmosferi praha za posipanje rukopisa, pergamenta, jemstvenika, pranjavih oblatni, boca mastila,
hartija za prepise i koncepte, sudskih izvetaja, odluka, iskaza, trokovnika, inila mi se gotovo isto
toliko prijatno fantastina, koliko i da sam sanjao kako je celokupni uveni sultanov harem uvrten u
spisak advokata, i da je stigao u Greis-In-Hol zajedno sa pticom koja govori, drvetom koje peva i
zlatnom vodom. Poto sam se oprostio sa Tredlsom i vratio u kafanu, nekako mi se uinilo kao da je
nastala velika promena u mom oajanju zbog njega. Poeo sam da verujem da e on uspeti uprkos

svim vrstama glavnih kelnera u Engleskoj.

Poto primakoh stolicu do jednog kamina u kafani, da natenane razmiljam o njemu, ja, postepeno
od razmiljanja o njegovoj srei preoh na itanje ivotnih izgleda iz zaarenog ugljevlja na ognjitu
dok se ono ruilo i menjalo i na razmiljanje o glavnim promenama i rastancima koji su ispunili moj
ivot. Otkako sam pre tri godine napustio Englesku, nisam video vatru od uglja, mada sam esto
gledao u vatru od drva, dok su se ova raspadala u suri puhor i meala se sa paperjastom gomilom na
ognjitu, koja mi je dosta ubedljivo predstavljala, u onom mom oajanju, moje vlastite umrle nade.
Sad sam mogao da mislim o prolosti ozbiljno, ali ne i gorko, i da gledam u budunost sa dosta
hrabrosti. Vie nisam imao svog doma u onom najboljem smislu te rei. Onu u kojoj sam mogao
probuditi toplu ljubav, nauio sam da mi bude sestra. Udae se i drugi e polagati pravo na njenu
nenost, tako da nikad nee saznati za ljubav prema njoj koja je izrasla u mom srcu. Bilo je pravo da
platim odmazdu za svoju brzopletu strast. njeo sam ono to sam bio posejao.
Razmiljao sam da li sam zaista toliko ukrotio svoje srce, i jesam li dovoljno vrst da podnosim
da mirno zauzmem ono mesto u njenom domu koje je ona mirno zauzimala u mom kad primetih
da mi oi posmatraju neko lice koje je moglo izai iz vatre onako u vezi sa mojim starim
uspomenama.
Mali gospodin ilip, lekar, koji me je svojim uslugama zaduio u samoj prvoj glavi ove prie,
sedeo je i itao novine u senci na drugom kraju kafane. Sad je ve bio poprilino zaao u godine, ali
je bio blag, krotak i tih oveuljak, pa ih je tako lako nosio, da pomislih kako u tom trenutku izgleda
isto onako kao to je mogao izgledati i kad je sedeo u naem salonu i ekao da se ja rodim.
Gospodin ilip je bio otiao iz Blanderstona pre jedno est, sedam godina, i otada ga vie nisam
video. Sedeo je spokojno i itao novine, glavice nakrivljene na jednu stranu i sa aom neke vrste
puna od erija uz lakat. Imao je u ponaanju neeg toliko pomirljivog, da je izgledalo kao da se i
samim novinama izvinjava to je tako slobodan da ih ita.
Prioh mestu gde je sedeo i rekoh:
Kako ste, gospodine ilipe?

Njemu mnogo polaska to neoekivano pitanje od strane nepoznatog oveka, te odgovori na svoj
spori nain:
Hvala, gospodine, vrlo ste ljubazni. Hvala, gospodine, nadam se da ste i vi dobro.
Zar me se ne seate? rekoh ja.
Pa, gospodine, odgovori gospodin ilip smekajui se vrlo krotko i maui glavom dok me je
posmatrao, ini mi se da u vaem licu ima meni neeg poznatog, gospodine, ali vam se ne mogu
setiti imena.
A znali ste ga mnogo pre nego to sam ga ja sam znao, odgovorih ja.
Zar, gospodine? ree gospodin ilip. Je li mogue da sam imao ast, gospodine, da pomaem
pri vaem ...?
Jeste, rekoh ja.
O, boe moj! uzviknu gospodin ilip. Ali mora da ste se jako promenili od onog doba,
gospodine.
Verovatno, odgovorih ja.
Pa, gospodine, primeti gospodin ilip, nadam se da ete mi oprostiti to sam prinuen da vas
upitam za vae ime?
Kad mu ga kazah, on se stvarno uzbudi. Stiskom se rukova sa mnom to je za njega bio estok
postupak, poto je njegov uobiajeni nain rukovanja bio da prui svoju rukicu, slinu mrtvoj ribici,
na dva-tri palca od kuka i da se jako zbuni ako mu je ko stisne. On je ak i sad brzo strpao ruku u
dep im ju je oslobodio, i kao da mu je laknulo kad je sreno dobi natrag.
Boe moj, gospodine, ree gospodin ilip posmatrajui me nakrivljene glave, dakle, vi ste
gospodin Koperfild! Pa, gospodine, mislim da bih vas poznao samo da sam bio slobodan da vas

paljivije pogledam. Ima mnogo slinosti izmeu vas i vaeg sirotog oca, gospodine.
Nisam imao sree da vidim svog oca, primetih ja.
Sasvim tano, gospodine, odgovori gospodin ilip utenim tonom. I to je za aljenje iz puno
razloga! Tamo u naem kraju nama nije nepoznata vaa slava, gospodine, ree gospodin ilip
ponovo maui lagano malom glavom. Mora da vam se ovo ovde jako uzrujava, gospodine, ree
gospodin ilip i kucnu se kaiprstom po elu. Sigurno vam je to vrlo zamorno zanimanje!
Gde sad ivite? upitah ja i sedoh kraj njega.
Nastanio sam se nekoliko milja od Beri St. Edmunda, gospodine, ree gospodin ilip. Kad je
gospoa ilip nasledila od svog oca neko imanje u toj okolini, kupio sam sebi tamo pravo na praksu,
i sigurno e vam biti milo kad ujete da mi dobro ide. Ki mi je postala velika devojka, gospodine,
ree gospodin ilip ponovo mahnuvi glavicom. Majka joj je prole nedelje pustila sve porube na
haljinama. Vreme, vidite, gospodine, ini svoje.
Poto taj oveuljak prinese svoju praznu au ustima dok je izgovarao tu misao, predloih mu da
naredimo da se ponovo napuni, s tim da mu i ja pravim drutvo s drugom. Pa, gospodine,
odgovori on na svoj mirni nain, to e biti vie nego to sam ja navikao, ali ne mogu sebi uskratiti
zadovoljstvo da s vama porazgovaram. Izgleda mi kao da sam vas tek jue leio od boginjica. Sjajno
ste ih preboleli, gospodine!
Zahvalih na komplimentu i poruih pun, koji ubrzo donesoe.
Pravo lumpovanje za mene, ree gospodin ilip meajui ga. Ali ne mogu da odolim ovako
neobinoj prilici. Nemate porodice, gospodine?
Zatresoh glavom.
uo sam, gospodine, da vas je pre nekog vremena zadesila alost, ree gospodin ilip. uo
sam od sestre vaeg ouha. To vam je vrlo tvrdokorna priroda, gospodine.
Bogme jeste, rekoh ja, prilino tvrdokorna. Gde ste je videli, gospodine ilipe?
Zar ne znate, gospodine, odgovori gospodin ilip sa vrlo skromnim osmehom, da je va ouh
opet moj sused?
Nisam znao, rekoh ja.
Jeste, bogami, gospodine! ree gospodin ilip. Oenio se nekom mladom damom iz tog kraja,
koja je imala lepo imanje, sirotica. Nego, taj va rad mozgom, gospodine? Zar vas to ne umara?
ree gospodin ilip gledajui u mene kao kakav mali crvenda kad se divi.
Preoh preko tog pitanja i vratih se na Merdstonove.
uo sam da se ponovo oenio. Jeste li im vi kuni lekar? upitah ja.
Ne stalno. Zovu me ponekad, odgovori on. Prenoloki reeno, jako je razvijen onaj deo
lobanje koji oznaava vrstinu i kod gospodina Merdstona i njegove sestre, gospodine.
Odgovorih tako znaajnim pogledom, da gospodin ilip ohrabren i njim i punom kratko mahnu
nekoliko puta glavom i uz viknu zamiljeno:
Ah, boe moj! Seamo se minulih dana, gospodine Koperfilde!
A brat i sestra jo uvek teraju svoj stari zanat, zar ne? rekoh ja.
Pa, gospodine, odgovori gospodin ilip, lekar koji toliko ide po kuama, ne bi smeo da ima ni
oiju, ni uiju za stvari koje ne spadaju u njegovu struku, ali ipak moram rei da su vrlo strogi,
gospodine, to se tie i ovog i onog sveta.
Drugi e se svet urediti bez obzira na njih, to znam sigurno, odgovorih ja, a ta rade u ovom?
Gospodin ilip mahnu glavom, promea pun i odsrknu.
Bila je to divna ena, gospodine! primeti on saaljivo.
Sadanja gospoa Merdston?
Zaista divna ena, gospodine, ree gospodin ilip, uveren sam da je bila ne moe biti milija!
Gospoa ilip misli da joj je duh potpuno skrhan otkako se udala, i da je skoro zapala u

melanholinu maniju. A ene imaju, primeti gospodin ilip bojaljivo, sjajnu mo zapaanja,
gospodine.
Sigurno su je krotili i doterali po svom odvratnom kalupu, bog nek joj bude u pomoi! rekoh ja.
I uspeli su.
Pa, znate, gospodine, u poetku je bilo estokih svaa, uveravam vas, ree gospodin ilip, ali
ona je sad prava senka. Vi neete smatrati za drskost s moje strane, gospodine, ako vam kaem, onako
u poverenju, da su je, otkako je sestra dola u pomo, brat i sestra gotovo doveli do slaboumnosti.
Rekoh mu da sam u to potpuno uveren.
Ne ustruavam se da kaem, ree gospodin ilip potkrepivi se jo jednim gutljajem puna,
onako u etiri oka, gospodine, da je njena majka od toga umrla, ili da su tiranstvo, zlovolja i briga
doterale gospou Merdston do toga da je gotovo sila s uma. Bila je to ivahna mlada devojka,
gospodine, pre udaje, ali su je njihova sumornost i strogost upropastili. Oni katkad izlaze s njom i pri
tom izgledaju vie kao njeni tamniari nego kao mu i zaova. To mi je prole nedelje kazala gospoa
ilip. A ja vas uveravam, gospodine, da ene imaju izvanrednu mo zapaanja. A i sama gospoa
ilip ima izvanrednu mo zapaanja.
Tvrdi li on jo uvek onako mrano, stid me to upotrebljavam tu re u vezi sa, njim, da je
poboan? upitah ja.
Oteli ste mi to iz usta, gospodine, ree gospodin ilip, a oni kapci mu se poee crveniti od
nadraaja pia, na koje nije bio naviknut. To je jedna od najupeatljivijih primedbi gospoe ilip.
Trgao sam se od zaprepaenja, nastavi on vrlo blago i sporo, kad mi je gospoa ilip obratila
panju na to da gospodin Merdston istie svoju sliku kao uzor i da je naziva boanskom prirodom.
Mogli ste se sruiti na lea, gospodine, jednim percetom, uveravam vas, kad mi je to gospoa ilip
rekla. ene imaju izvanredno zapaanje, gospodine!
Intuitivno, rekoh ja, na njegovo veliko zadovoljstvo.
Vrlo sam srean to nailazim na takvu saglasnost sa svojim miljenjem, gospodine, odgovori
on. Uveravam vas da se ja esto ne usuujem da izraavam mnenja koja nemaju veze sa medicinom.
Gospodin Merdston ponekad dri javne govore, i kau jednom rei, gospodine, gospoa ilip
kae da je njegova doktrina u poslednje vreme utoliko svirepija ukoliko se on pokazuje veim
tiraninom.
Verujem da je gospoa ilip potpuno u pravu, rekoh ja.
Gospoa ilip ide tako daleko da kae, nastavi vrlo blago oveuljak, jako ohrabren, da je ono
to takvi ljudi pogreno nazivaju svojom religijom samo oduka za njihovu opaku dud i naduvenost.
I, znate, moram rei, gospodine, nastavi on blago naginjui glavu u stranu, da ja ne nalazim
potvrde u ,Novom zavetu za ono to tvrde gospodin i gospoica Merdston.
Ni ja nikad nisam naao, rekoh ja.
Meutim, gospodine, ree gospodin ilip, jako su omrznuti; pa kako lako osuuju na veno
prokletstvo svakog ko ih ne voli, to u naoj okolini veno prokletstvo cveta u izobilju! Ipak, kako
gospoa ilip kae, gospodine, oni podnose vene muke, jer su upueni sami na sebe, da grizu
sopstvena svoja srca, a njihova srca su nezdrava hrana. A sad, gospodine, neto o tom vaem mozgu;
izvinite to se vraam na njega. Zar ga ne izlaete suvinom uzbuenju, gospodine?
Nije mi bilo teko, zbog uzbuenja u kome se nalazio gospodin ilipov vlastiti mozak, usled
jakog, opojnog pia, da odvratim njegovu panju s tog predmeta na njegove sopstvene poslove, o
kojima mi je on u toku sledeih pola sata dosta govorio. Pored drugih obavetenja, on mi dade na
znanje da je doao u kafanu Greis-Ina da svedoi kao strunjak pred Komisijom za utvrivanje ludila
o duevnom stanju jednog pacijenta koji je poremetio pameu usled prekomernog pia.
Uveravam vas, gospodine, da sam vrlo nervozan u takvim prilikama. Ne mogu da podnesem da
mi se neko, to se kae, natresa, gospodine. To bi me sasvim utuklo. Znate li da mi je trebalo dosta

vremena da se oporavim od ponaanja one strane dame, one veeri kad ste se vi rodili, gospodine
Koperfilde?
Rekoh mu da sutra rano idem svojoj tetki, adaji od one noi, i da je to jedna od najnenijih i
najboljih ena, to bi i on uvideo kad bi je bolje upoznao. Izgleda da ga je preplaila i sama pomisao
da bi je mogao ponovo videti. On odgovori slabo se osmehnuvi:
Zar je zaista takva, gospodine? Zbilja? i gotovo odmah zatrai sveu i ode u postelju, kao da
nigde drugde nije bio siguran. Nije se ba stvarno povodio od puna, ali bih rekao da je njegov blagi
pulsi morao kucati za dva do tri otkucaja vie u minutu, nego ikada od one velike noi tetkinog
razoaranja, kad ga je gaala svojom kapom.
Bio sam vrlo umoran, pa i ja otidoh u postelju, u pono, a sutradan provedoh u potanskim kolima
za Dover, te najzad upadoh zdrav i itav u tetkin stari salon ba kad je sedela za ajem (sad je nosila
naoare), na to me ona, gospodin Dik i draga, stara Pegoti, koja je igrala ulogu domaice, doekae
rairenih ruku i sa suzama radosnicama u oima. A kad smo poeli mirno da razgovaramo, tetka je
prosto uivala sluajui o mome susretu sa gospodinom ilipom i o njegovom seanju na nju,
punom groze; a zatim su i ona i Pegoti imale mnogo tota da kau o drugom muu moje sirote
majke i o onoj sestri ubici jer nikakve muke ni kazne ne bi mogle navesti moju tetku da je
nazove bilo kakvim krtenim imenom ili prezimenom, ili ma kakvom drugom oznakom.

GLAVA LX
AGNESA

Kad smo ostali sami, tetka i ja se raspriasmo do kasno u no. Na razgovor se vodio o tome kako
su iseljenici pisali samo veselo i puni nade; kako je gospodin Mikober stvarno poslao vie novanih
poiljki u manjim iznosima za raun onih novanih obaveza o kojima je govorio onako poslovno
kao ovek sa ovekom; kako je Deneta, poto se vratila tetki u slubu im je tetka dola u Dover
najzad do kraja sprovela zapoeto odricanje od ljudskog roda i stupila u brak sa jednim imunim
krmarem; i kako je tetka najzad udarila peat na to isto veliko naelo time to je pomagala i
podsticala mladu i krunisala svadbu svojim prisustvom; sve o predmetima koji su mi bili ve manjevie poznati iz pisama koje sam primio. Gospodin Dik, kao i uvek, nije bio zaboravljen. Tetka mi
ree da je neprestano zaposlen prepisivanjem svega to mu doe do ruku, te tako kralja Karla I dri
na pristojnom odstojanju tim tobonjim zaposlenjem; da joj je jedna od najveih radosti i nagrada u
ivotu to je on slobodan i srean umesto da ami u jednolinom suanjstvu; i da kao sasvim nov,
opti zakljuak niko sem nje nikad nee znati kakav je to ovek.
A kad e, Trote, ree tetka milujui me po nadlanici, dok smo po svom starom obiaju sedeli
kraj vatre, kad e u Kenterberi?
Uzeu konja i odjahau tamo sutra ujutru, sem ako neete vi sa mnom?
Neu, ree tetka na svoj kratki, odreiti nain. Ostau tu gde sam.
Rekoh da u onda odjahati. Da sam ma kome iao a ne njoj, ne bih mogao proi kroz Kenterberi a
da se tamo ne zaustavim.
To joj je bilo milo, ali odgovori:
Eh, Trote, moje stare kosti bi se strpile do sutra! I ona mi ponovo blago pomilova ruku dok sam
sedeo i zamiljeno gledao u vatru.
Zamiljeno, jer nisam mogao opet biti ovde, i tako blizu Agnese, a da se u meni ne probudi ono
aljenje, koje mi je tako dugo ispunjavalo duu. Moda ublaeno aljenje, koje me je uilo onome to
sam propustio da nauim dok je preda mnom bio mlai ivot, ali zato ipak aljenje. O, Trote, uini
mi se kao da ujem kako mi tetka opet govori, i sad sam bolje razumeo ono Slepi, slepi, slepi
mladiu!
Oboje smo utali nekoliko minuta. Kad podigoh pogled, videh da me paljivo posmatra. Moda je
pratila tok mojih misli, poto mi je izgledalo da ga je sad lako pratiti, ma koliko da je ranije bio
udljiv.
Videe da joj je otac postao sasvim sed starac, ree tetka, mada bolji ovek u svakom drugom
pogledu, preporoen ovek. A nee ga nai ni kako sve ljudske interese, radosti i alosti meri
svojim bednim, malim lenjirom. Veruj mi, dete, da se takve stvari moraju mnogo potkresivati da bi se
mogle izmeriti i na taj nain.
Zaista, rekoh ja.
A nju e zatei, nastavi tetka, isto onako dobru, lepu, svesrdnu, plemenitu kao to je uvek bila.
Da su mi poznate vee pohvale, Trote, ja bih je obasula njima.
Za nju nije bilo veih pohvala, a za mene veeg prekora. O, kako to da sam tako daleko odlutao!
Ako ona uspe da vaspita one mlade devojke kojima se okruila da budu kao ona, ree tetka
toliko svesrdno da joj se oi napunie suzama, bog zna da e joj ivot biti dobro iskorien! Bie
korisna i srena, kao to je rekla onog dana! A kako bi ona i mogla ne biti korisna i srena.
Ima li Agnesa koga... vie sam glasno mislio nego to sam govorio.

ta? Kako? Ima li koga? ree tetka otro.

Dragana, rekoh ja.
Dvadeset, viknu tetka s nekom vrstom ljutitog ponosa. Mogla se dvadeset puta udati, dragi moj,
otkako si otiao.
Bez sumnje, rekoh ja. Bez sumnje. Ali ima li dragog koji je dostojan nje? Agnesa ne bi mogla
mariti ni za kakvog drugog.
Tetka je neko vreme sedela zamiljena, glave naslonjene na ruku. Zatim polako die pogled na
mene i ree:
Mislim da joj je neko prirastao za srce, Trote.
Nailazi li na odziv kod njega? upitah ja.
Trote, odgovori tetka ozbiljno, to ti ja ne mogu rei. Nemam prava ni ovoliko da kaem. Nikad
mi se nije poveravala, ali ja to nagaam.
Gledala je u mene tako paljivo i brino, ak sam video da podrhtava, da sam osetio vie nego
ikad da je pratila moje poslednje misli. Sakupih svu odlunost na koju sam se reio za sve vreme svih
onih mnogih dana i noi, i u toku svih onih mnogih borbi svog srca.
Ako je tako, poeh ja, a nadam se da jeste ...
Ja ne znam da jeste, ree moja tetka brzo. Ne treba da se upravlja prema mojim nagaanjima.
Mora ih drati u tajnosti. Moda imaju vrlo slabu osnovu. Ja nemam prava da govorim.
Ako je tako, rekoh ja, Agnesa e mi sama rei kad joj bude volja. Sestra kojoj sam se toliko
poveravao, tetka, nee se snebivati da mi se poveri.
Tetka skrenu pogled u stranu, isto onako polako kao to ga je podigla na mene, i zamiljeno pokri
rukom oi. Posle izvesnog vremena poloi drugu ruku na moje rame, i tako smo sedeli gledajui u
prolost, ne rekavi nijedne rei, dok ne odosmo na spavanje.
Rano ujutru jaui krenuh ka pozornici svojih starih kolskih dana. Ne mogu rei da me je nada o
nekoj pobedi koju sam toboe izvojevao nad samim sobom inila sasvim srenim, i to i pored
izgleda da u tako brzo moi da ugledam nju.
Ubrzo preoh dobro mi poznati put i stigoh u mirne ulice u kojima mi je svaki kamen bio knjiga
koja je govorila o mom deatvu. Poao sam peke do stare kue i produio dalje, jer mi je srce bilo
tako prepuno seanja, da nisam mogao ui. Vratih se, a kad sam u prolazu zavirio kroz niski prozor
sobika na kuli, u kojem su sedeli prvo Urija Hip, pa posle gospodin Mikober, videh da je to sad mali
salon i da vie nema kancelarije. Inae je ozbiljna, stara kua u pogledu istoe i reda i sad bila ista
kao i kad sam je prvi put ugledao. Zamolih novu devojku koja mi otvori vrata da kae gospoici
Vikfild da je tu neki gospodin koji donosi pozdrave od prijatelja iz inostranstva, a ona me uputi uz
ozbiljne stare stepenice, upozorivi me na prvu stepenicu koju sam tako dobro poznavao, u
nepromenjen salon. Knjige koje smo Agnesa i ja zajedno itali nalazile su se na svojim policama, i
sto za kojim sam mnoge noi proveo u radu na zadacima stajao je i sad u istom starom uglu kraj
velikog stola. Sve male promene nastale dok su Hipovi bili tamo uklonjene su. Sve je bilo isto onako
kao to je bilo u stara, srena vremena.
Stadoh u prozor i zagledah se preko starinske ulice u kue prekoputa, seajui se kako sam ih
posmatrao za vreme kinih popodneva u vreme kad sam tek bio doao; i kako sam razmiljao o
ljudima koji su se pojavljivali na nekim od tih prozora i pratio ih pogledom dok su se peli i silazili
niz stepenice, a ene kloparale po trotoaru drvenim cipelama, i dosadna kia koso padala, kuljala iz
onog oluka i tekla ulicom. I u dui mi oive oseanje sa kojim sam posmatrao skitnice kako u sumrak
dolaze u grad u te kine veeri i hramljui prolaze sa svojim zaveljajima obeenim preko ramena na
kraj tapa, sav proet, kao i onda, mirisom vlane zemlje, mokrog lia, divljih rua i oseanjem
samog onog vazduha koji je duvao oko mene za vreme mog istog takvog munog putovanja.
Tre me otvaranje malih vrata u zidu ukraenom obojenim ploama, te se okrenuh. Njene lepe,

vedre oi sretoe se sa mojim dok mi je prilazila. Ona zastade i prinese ruku grudima, a ja je
prihvatih u zagrljaj.
Agnesa! Draga moja devojko! Suvie sam vas iznenadio.
Ne, ne! Vrlo sam radosna to vas vidim, Trotvude!
Draga Agnesa, ja sam presrean to vas opet vidim!
Prigrlih je na srce, pa smo neko vreme oboje utali. Zatim sedosmo jedno kraj drugog, dok je
njeno aneosko lice bilo okrenuto prema meni sa onim izrazom dobrodolice o kome sam sanjao
toliko godina budan i u snu.
Bila je tako iskrena, tako lepa, tako dobra, dugovao sam joj toliko zahvalnosti, bila mi je tako
draga, da nisam bio u stanju da izrazim ono to sam oseao. Pokuah da prizovem boji blagoslov na
nju, pokuah da joj kaem, kao to sam esto inio u pismima, kakav uticaj ima na mene, ali su svi
moji napori bili uzaludni. Moja je ljubav i radost bila nema.
Ona svojom blagom mirnoom umiri moje uzbuenje, pa me vrati u vreme naeg rastanka i stade
priati o Emiliji, koju je, potajno, mnogo puta poseivala, a zatim neno progovori i o Dorinom
grobu. Sa nepogreivim nagonom svog plemenitog srca dodirivala je ice mojih uspomena tako
blago i skladno, da mi ni jedna ne zazvua neprijatno; mogao sam sluati tu tunu muziku koja je
dolazila iz daljine, a da ne zaelim da uzmaknem ni od ega to je budila. Kako i da uzmiem kada je
sa svim tim bila prisno vezana njena mila linost, dobri aneo mog ivota?
A vi, Agnesa? rekoh ja uskoro zatim. Priajte mi o sebi. Niste mi skoro nita rekli o svom
ivotu za sve ovo vreme.
ta da kaem? odgovori ona uz svoj zrani osmeh. Tata je dobro. Opet smo, vidite, mirni u
svom roenom domu. Brige su nam prebrinute, dom vraen; a kada znate to, dragi Trotvude, znate
sve.
Sve, Agnesa? rekoh ja.
Ona me pogleda s nekim uznemirenim uenjem na licu.
Zar nema nita drugo, sestro? rekoh ja.
Crvenilo na licu koga je upravo nestalo povrati se, pa opet nestade. Ona se osmehnu, sa blagom
tugom, kako mi se uini, i mahnu glavom.
Pokuao sam da je navedem na ono to mi je tetka nagovestila, jer sam, ma koliko da mi je to
priznanje moralo zadati otar bol, morao ukrotiti srce i vriti svoju dunost prema njoj. Ali videh da
se osea nelagodno, te odustadoh od toga.
Imate li mnogo posla, draga Agnesa?
Sa mojom kolom? ree ona, ponovno pogledavi navie sasvim pribrana.
Da. Naporan posao, zar ne?
Napor je tako prijatan, odgovori ona, da bi bilo skoro nezahvalno s moje strane nazvati ga tim
imenom.
Sve to je dobro vama nije teko, rekoh ja.
Rumen joj opet osu lice i opet nestade, i ponovo, kad sagnu glavu, videh onaj isti tuni osmeh.
Priekaete da vidite tatu, ree Agnesa razdragano, i da provedete s nama dan? Moda ete
spavati u svojoj sobi? Mi je uvek zovemo vaom.
To ne mogu uiniti, jer sam obeao tetki da u odjahati natrag do noi, ali u tu rado provesti
dan.
Moram sad da odem da se malo zarobim poslom, ree Agnesa, ali evo vam onih nekadanjih
knjiga, Trotvude, i nota.
ak je i nekadanje cvee tu, rekoh ja gledajui unaokolo, ili bar iste vrste.
inilo mi je zadovoljstvo, odgovori Agnesa smeei se, da za vreme vaeg odsustva uvam
sve onako kako je bilo dok smo bili deca. Jer smo onda, verujem, bili vrlo sreni.

Bog zna da jesmo, rekoh ja.

I svaka stvarica koja me je podseala na mog brata, ree Agnesa, dok su joj oi pune srdanosti
gledale veselo u mene, bila je dobrodoao drug. ak i ovo, i pokaza mi korpicu punu kljueva koja
je jo visila o pojasu, kao da zvecka neku staru melodiju!
Ona se ponovo nasmei i izae na vrata na koja je i ula.
Na meni je bilo da pobonim staranjem ouvam ta sestrinska oseanja. To je bilo sve to mi je
ostalo, a to je bilo pravo blago. im bih uzdrmao temelje svetog poverenja i obiaja ijoj snazi mogu
da zahvalim to mi je ta ljubav podarena, to bi mi blago propalo i nita ne bi bilo u stanju da ga
povrati. To sam stalno imao na umu. to sam je vie voleo, utoliko mi je vie bilo stalo da to nikako
ne zaboravim.
Proetao sam ulicama, i kad sam ponovo video svog starog protivnika mesara sada policajca,
sa palicom koja mu je visila u duanu otiao sam da vidim i mesto gde sam se borio sa njim, pa
sam tu razmiljao o gospoici eperd i najstarijoj gospoici Larkins, i o svim neozbiljnim
ljubavima, dopadanjima i mrnjama iz onog vremena. Kao da nita sem Agnese nije preivelo to
vreme, dok je ona, koja je uvek bila moja zvezda, postala jo sjajnija i via.
Kad sam se vratio, gospodin Vikfild je bio doao kui, iz bate koju je imao na jednu do dve milje
daleko od grada i u kojoj je radio gotovo svakog dana. Zatekoh ga onakvog kao to mi ga je tetka
opisala. Sedosmo za veeru sa nekih est devojica, a on je izgledao samo senka svog lepog portreta
na zidu.
Opet je zavladala tiina i mir, ime se oduvek odlikovalo to tiho mesto mojih uspomena. Gospodin
Vikfild posle veere vie nije pio vina, pa ni ja nisam imao nikakve elje da pijem, te otidosmo gore,
gde je Agnesa sa svojim malim drutvom pevala, igrala i radila. Deca nas posle aja ostavie, a nas
troje ostadosmo da priamo o minulim danima.
Uloga moja u tim danima, ree gospodin Vikfild maui sedom glavom, daje puno povoda za
aljenje, za duboko aljenje i duboko kajanje, Trotvude, vi to dobro znate. Ali se ja nje ne bih
odrekao, ak i da je to u mojoj moi.
Nije mi bilo teko da to poverujem gledajui ono lice pokraj njega.
Zajedno s tim morao bih ponititi, nastavi on, takvo strpljenje, odanost i vernost, i takvu detinju
ljubav, da je ne smem zaboraviti; ne, ak i da sebe zaboravim!
Razumem vas, gospodine, rekoh ja blago; ja to cenim, i uvek sam visoko cenio.
Ali niko ne zna, ak ni vi, odgovori on, ta je sve ona uradila, ta sve podnela i kako se
naporno borila. Draga Agnesa!
Ona moleivo spusti ruku na njegovu miicu, da bi ga prekinula, i pri tom je bila vrlo bleda.
Dobro, dobro! ree on sa uzdahom i pree, kako mi se tada uini, preko nekog tekog iskuenja
koje je ona pretrpela ili tek imala da pretrpi u vezi s onim to mi je tetka kazala. Da, Trotvude, nikad
vam nisam govorio o njenoj majci. Je li vam ko drugi govorio?
Nikad, gospodine.
Tu nema mnogo da se govori, mada je bilo mnogo patnje. Udala se za mene protiv oeve volje, i
on se odrekao nje. Molila ga je da joj oprosti pre nego to moja Agnesa doe na svet. On je bio
ovek vrlo tvrda srca, a majka joj je umrla davno pre toga. Odbio je. Slomio joj je srce.
Agnesa mu se nasloni na rame i neprimetno mu obavi ruku oko vrata.
Imala je neno srce puno ljubavi, ree on, pa je prepuklo. Ja sam vrlo dobro poznavao nenu
prirodu njenog srca. A ko bi ako ne ja? Mnogo me je volela, ali nikad nije bila srena. Taj bol ju je
stalno tajno muio, i kako je bila nena i potitena u vreme njegovog poslednjeg odbijanja, jer to nije
bilo ni izbliza njegovo prvo odbijanje, stala je venuti i najzad je umrla. Ostavila mi je Agnesu od dve
nedelje i prosedu kosu, koje se seate otkako ste me prvi put videli.
On poljubi Agnesu u obraz.

Moja ljubav je prema mom detetu bila nezdrava, ali mi je i dua onda bila nezdrava. Neu vie da
govorim o tome. Ne govorim o sebi, Trotvude, ve o njenoj majci i njoj. Ako vam pruim kakav bilo
konac zamrene zagonetke o tome kakav sam, ili kakav sam bio, vi ete, uveren sam, ostalo lako
razmrsiti. Nije potrebno da vam govorim o tome kakva je Agnesa. Ja sam uvek u njenom karakteru
nalazio neto od istorije njene sirote majke, i to kaem i veeras, dok smo nas troje opet zajedno,
posle tolikih promena. Sad sam rekao sve.
Njegova pognuta glava i njeno aneosko lice i detinja odanost pridavali su svemu tome jo
dirljivije znaenje. Da mi je zatrebalo neto da obeleim to vee naeg ponovnog sastanka, naao bih
ga u tome.
Agnesa se uskoro die sa svog mesta kraj oca, pa tiho ode do klavira i poe svirati neke stare
melodije koje smo esto sluali u toj istoj sobi.
Imate li nameru da opet putujete nekud? upita me Agnesa dok sam stajao kraj nje.
ta, na to kae moja sestra?
Nadam se da nemate.
Onda ne nameravam, Agnesa.
Mislim da ne bi trebalo, Trotvude, kad me ve pitate, ree ona blago. Vaa vam sve vea slava i
uspeh daju sve veu mogunost da inite dobro, te ako bih ja i mogla da se liim brata, ree ona
oiju uprtih u mene, moda vreme ne bi moglo.
Vi ste, Agnesa, napravili od mene ono to sam. Trebalo bi da vi to najbolje znate.
Ja vas napravila, Trotvude?
Da, Agnesa, mila devojko! rekoh ja naginjui se nad nju. Hteo sam da vam kaem, kad smo se
danas sreli, neto to mi je u pameti jo od Dorine smrti. Seate se kad ste sili k nama u nau sobicu
pokazujui navie, Agnesa?
O, Trotvude, odgovori ona, a oi joj se orosie suzama. Onako puna ljubavi, onako puna
poverenja i onako mlada! Zar mogu to ikad zaboraviti?
Kakvi ste bili onda, moja sestro, esto sam o tome mislio, od tog doba, takvi ste mi bili uvek.
Uvek ste mi pokazivali navie, Agnesa, uvek me vodili neem boljem; uvek me upuivali da stremim
neem viem.
Ona samo mahnu glavom, a kroz suze videh onaj isti tuni, mirni osmeh.
I ja sam vam toliko zahvalan za to, Agnesa, toliko obavezan, da nema imena za naklonost moga
srca. elim da znate, a ne znam kako da vam kaem, da u dok budem iv gledati u vas i pustiti da me
vodite, kao to ste me vodili kroz mrak koji je proao. Ma ta budunost donela, ma kakve nove veze
stvorili, ma kakve promene iskrsle meu nama, ja u uvek gledati u vas i voleti vas kao to vas sad
volim, i kao to sam vas uvek voleo. Vi ete uvek biti moja uteha i pribeite, kao to ste mi uvek bili.
Dok sam iv, moja mila sestro, stajaete mi uvek pred oima i pokazivati navie.
Ona poloi svoju ruku na moju i ree da, se ponosi mnome i time to sam kazao, iako je hvalim
mnogo vie no to vredi. Zatim nastavi da svira tiho, ne skidajui oiju s mene.
Znate li da ovo to sam uo veeras, Agnesa, rekoh ja, nekim udom izgleda kao sastavni deo
mojih oseanja s kojima sam gledao u vas kad sam vas prvi put video; oseanja s kojima sam sedeo
kraj vas u lude dane svog kolovanja?
Znali ste da nemam majke, odgovori ona osmehnuvi se, i oseali ste nenost prema meni.
Vie nego to, Agnesa! Znao sam, gotovo isto tako kao i da sam znao ovu priu, da ima neto
neobjanjivo neno i blago to vas okruuje, neto to bi u nekom drugom bilo tuno, kao to je i
bilo kako sad shvatam, ali ne u vama.
Ona je i dalje tiho svirala gledajui u mene.
Hoete li mi se smejati to se zanosim takvim mislima?
Ne!

I kad kaem kako stvarno verujem da sam oseao ak i onda da moete biti uvek verna u ljubavi i
kraj svih razoaranja, i da ete ostati takva sve do kraja ivota? Hoete li se smejati takvom snu?
O, ne, ne!
Za trenutak laka senka bola pree preko njenog lica, ali dok se ja trgoh iznenaeno, senke ve
nestade; i ona je dalje svirala i gledala u mene uz svoj mirni osmeh.

Dok sam jahao natrag kroz pustu no, i dok je vetar duvao oko mene kao nemirno seanje, mislio
sam o tome i bojao se da nije srena. Ja nisam bio srean, ali sam zasad vrsto drao prolost pod
peatom, pa mislei na nju kako pokazuje navie, mislio o njoj kao da pokazuje prema nebu iznad
mene, gde u je, u neshvatljivoj budunosti, moi voleti ljubavlju koja je nepoznata na zemlji i rei
kakvu sam borbu vodio dok sam je ovde voleo.

GLAVA LXI
POKAZUJU MI DVA ZANIMLJIVA POKAJNIKA

Za neko vreme sam se nastanio u kui svoje tetke u Doveru, s tim da tu ostanem bar dok ne
zavrim svoju knjigu, to znai nekoliko meseci. Tu sam mirno nastavio da radim, sedei kraj
prozora s kojeg sam nekada gledao meseinu na moru kad sam ono prvi put naao sklonite pod tim
krovom.
Dosledan svojoj nameri da pominjem svoje knjievne radove samo onda kad njihov tok sluajno
doe u vezu sa razvijanjem moje povesti, neu da ulazim u tenje, radosti, brige i pobede svoje
umetnosti. Ve sam ranije rekao da sam joj se iskreno posvetio sa najveom ozbiljnou i na to
upotrebio svu svoju duevnu energiju. Ako knjige koje sam napisao ita vrede, one e same
nadoknaditi ono ostalo. Inae bi znailo da sam ih uzalud pisao, a ostalo ne bi nikoga zanimalo.
Ponekad sam iao u London, da tamo utonem u vrtlog ivota, ili da se sa Tredlsom posavetujem o
nekim poslovnim stvarima. On je u mom odsustvu obavljao moje poslove sa vrlo zdravim
rasuivanjem, te su moje materijalne stvari dobro stajale. Kako mi je moj glas poeo donositi
bezbroj pisama od nepoznatog sveta u kojima ponajee nije bilo nieg i na koja bi bilo vrlo
teko odgovoriti dogovorih se sa Tredlsom da naredi da se ispie na njegova vrata i moje ime.
Tamo su kod njega savesne pismonoe ostavljale pune merice pisama i tamo sam ih, s vremena na
vreme, itao u znoju lica svog, kao kakav ministar unutranjih poslova bez plate.
Meu tim pismima vrlo bi esto dola poneka usluna ponuda od nekog od onih mnogih
besposliara koji su se uvek unjali oko Doma, da rade pod mojim imenom, ako bih hteo da
preduzmem potrebne korake koji su mi jo preostali da postanem proktor, te da mi plaaju procenat
od prihoda. Ali sam odbijao takve ponude, poto mi je bilo poznato da i bez mene ima dosta takvih
budaklija, i poto sam znao da je Dom ve i onako dosta rav i bez mog nastojanja da ga napravim
jo gorim.
Devojke su ve bile otile kui kad je moje ime procvetalo na Tredlsovim vratima, i onaj bistri
deko je preko celog dana izgledao kao da nije nikad uo za Sofiju, koja je bila zatvorena u jednoj
sobi pozadi i radei bacala poglede u aavi komadi bate u kojoj se nalazila pumpa. Ali tu sam
uvek nalazio nju, uvek podjednako veselu domaicu, koja je esto pevuila neku devonirsku pesmicu
kad se ne bi na stepenicama uo hod nekog stranog oveka i mutila svojom melodijom misli onog
bistrog deka koji je sedeo u svom strogo slubenom odeljenju.
udio sam se u poetku zato tako esto zatiem Sofiju kako neto pie u belenicu, i zato je uvek
zatvori kad se ja pojavim i urno ostavlja u fioku u stolu. Ali tajna uskoro izae na videlo. Jednog
dana Tredls, koji se upravo vratio kui iz suda po susneici, izvadi iz svog stola nekakvu hartiju, pa
me upita ta mislim o tom rukopisu?
O, nemoj, Tomo! viknu Sofija, koja mu je grejala papue kraj vatre.
Draga moja, odgovori Toma sav blaen, zato da ne? ta velite o ovom rukopisu,
Koperfilde?
Izvanredan je pravniki i cepidlaki, rekoh ja. Ne verujem da sam ikad video tako krutu ruku.
Nimalo ne lii na ensku ruku, zar ne? ree Tredls.
ensku? ponovih ja. Crep i malter vie lie na ensku ruku!
Tredls prasnu u ushieni smeh, pa mi ree da je to Sofijin rukopis; da se Sofija zaklela i izjavila da
e njemu uskoro trebati pisar, i da e ona biti taj pisar, da je uvebala taj rukopis po jednom obrascu,
i da moe da izbaci zaboravio sam koliko tabaka na sat. Sofija se jako zbunila to mi je on to

kazao, te ree da Toma to, kad bude postao sudija, nee tako rado trubiti. Ali Toma poree,
tvrdei da e on uvek pod ma kakvim uslovima biti time podjednako ponosan.
Ala je to savrenstvo od enice, dragi moj Tredlse, rekoh ja, smejui se kad ona ode.
Dragi moj Koperfilde, odgovori Tredls, ona je u svakom pogledu najmilija devojka! Nain na
koji ona vodi kuu, njena tanost, njena spremnost u voenju kuanstva, njena tedljivost i urednost,
pa tek njena veselost, Koperfilde!
Zaista imate pravo da je hvalite! odgovorih ja. Srean ste vi ovek. Ja drim da ste svako za
sebe i oboje zajedno najsreniji par na svetu!
Uveren sam da smo najsreniji ljudi na svetu, odgovori Tredls. Priznajem to, u svakom
sluaju. Due mi, kad je gledam kako se u ova mrana jutra die pri sveci da svri svoj dnevni posao,
i bez obzira na vreme ide na pijacu pre nego to inovnici dou u In, kako sprema slavne rukove
gotovo ni iz ega, pravi pudinge i pite, i odrava sve na svome mestu, uvek uredna i doterana, da
uvee sedi sa mnom do koga hoe doba, uvek raspoloena i spremna da me hrabri, i to sve mene
radi, prosto ponekad ne mogu da verujem, Koperfilde!
Bio je nean ak i prema papuama koje mu je zagrevala, dok ih je oblaio, pa zadovoljno oprui
noge na ogradu od kamina.
Ja to ponekad prosto ne mogu da verujem, ree Tredls. Pa onda naa uivanja! Jesu jevtina, ali
su divna! Kad smo kod kue uvee, pa kad zatvorimo spoljna vrata i navuemo zavese koje je ona
napravila, gde da nam bude prijatnije? Kad je lepo vreme, pa izaemo predvee u etnju, ulice su
pune uivanja za nas. Gledamo sjajne izloge juvelirskih radnji; i ja pokazujem Sofiji koju bi joj
zmiju sa dijamantskim oima, to se uvila na majunom jastuku od belog satena, poklonio da samo
mogu, a Sofija pokazuje meni koji bi mi zlatni sat sa poklopcem, rubinima i sa horizontalnom
polugom za navijanje i vazdan takvih stvari ona poklonila da moe; pronalazimo kaike, viljuke,
noeve za ribu, za maslo, maice za eer, sve to bismo oboje izabrali da moemo, pa onda
odlazimo kao da smo ih zbilja i kupili! Zatim kad u lutanju po trgovima i irokim ulicama ugledamo
neku kuu koja je za izdavanje, ponekad je pogledamo i pitamo se da li bi bila dobra za nas kad bih
postao sudija? Pa onda pravimo raspored; ova soba za nas, one sobe za devojke, i tako dalje; dok na
kraju na svoje veliko zadovoljstvo ne reimo da bi bila dobra, ili da ne bi bila dobra, ve prema kui.
Ponekad idemo u pola cene u parter u pozorite, gde je i sam onaj miris jevtin za te pare, i tu iskreno
uivamo u predstavi, u iju svaku re Sofija veruje, a tako isto i ja. Na povratku kui kupimo ponekad
neto u delikatesnoj radnji, ili malog jastoga kod prodavca riba, i to donesemo ovamo da napravimo
divnu veericu i brbljamo o onome to smo videli. A vidite, Koperfilde, to ne bismo mogli da sam
lord kancelar!
Uvek biste vi inili poneto prijatno i zlatno, da ste ne znam ko i ne znam ta, dragi moj Tredlse,
pomislih ja. Nego, uzgred budi reeno, rekoh glasno, sad valjda nikad ne crtate kosture?
Pa, da vidite, odgovori Tredls, smejui se i crvenei, moram priznati da ih ponekad crtam,
dragi moj Koperfilde. Dok sam neki dan sedeo u jednom od zadnjih redova u Kraljevskom sudu s
perom u ruci, pade mi na pamet da vidim koliko sam sauvao tu sposobnost. I sve me je strah da je
jedan kostur, u perici, jo i sad na polici pisaeg stola.
Poto se oboje od srca nasmejasmo, Tredls gledajui s osmehom u vatru, zavri na svoj
dobroudan nain reima:
Stari Krikl.
Dobio sam jedno pismo od te stare hulje, rekoh ja. Jer nikad nisam bio manje raspoloen da mu
oprostim to je onako tukao Tredlsa, nego tada kad sam video da je sam Tredls spreman da mu
oprosti.
Od onog naeg uitelja Krikla? uzviknu Tredls. Nije valjda!
Meu osobama koje privlai moja slava i srea, rekoh ja, gledajui preko mojih pisama, i koji

otkrivaju da su mi uvek bili vrlo odani, nalazi se i taj Krikl. Nije vie uitelj, Tredlse. Ostavio je
kolu. Sad je sudija u Midlseksu.
Mislio sam da e se Tredls iznenaditi kad to uje, ali se on ne iznenadi.
ta mislite, kako je dolo do toga da on postane sudija u Midlseksu? upitah ja.
O, boe moj, odgovori Tredls, vrlo je teko odgovoriti na to pitanje. Moda je glasao za
nekog, ili pozajmio kome novac, ili kupio neto od nekog, ili na drugi kakav nain obavezao koga,
ili izdirao za nekog ko je poznavao nekog koji je opet isposlovao kod zamenika u grofoviji da ga
postavi na taj poloaj.
Da se nalazi na tom poloaju, to je van svake sumnje, rekoh ja. I pie mi ovde da e mu biti
milo da mi pokae u praksi jedini pravi sistem rada u zatvorima; jedini neosporni nain da se od
zatvorenika naprave iskreni pobornici drutvenog reda i pokajnici, i to, treba da znate, zatvaranjem u
elije-samice. ta velite na to?
O sistemu? upita Tredls, sa ozbiljnim izrazom na licu.
Ne, nego o tome da li da primim ponudu i da vi poete sa mnom?
Nemam nita protiv, ree Tredls.
Onda u mu pisati da emo doi. Seate li se, da ne govorim nita o njegovom postupanju s
nama, kako je taj isti Krikl izbacio iz kue svog sina, i kakav su ivot provodile njegova ena i ki?
Seam se vrlo dobro, ree Tredls.
A eto, ako proitate njegovo pismo, videete da je najneniji ovek prema zatvorenicima
optuenim zbog itavog niza nedela, rekoh ja, mada ne vidim da se njegova nenost protee i na
drugu vrstu ljudskih stvorova.
Tredls slee ramenima i ni najmanje se ne iznenadi. Nisam ni oekivao da e se iznenaditi, a ni
sam nisam bio iznenaen, jer bi to znailo da sam slabo zapaao oko sebe takve ivotne satire.
Dogovorismo se o vremenu nae posete, te prema tome te iste veeri napisah pismo gospodinu
Kriklu.
Odreenog dana mislim da je to bilo ve sutradan, ali svejedno, uputismo se Tredls i ja u zatvor
gde je gospodin Krikl bio sila. Bila je to ogromna i temeljna zgrada podignuta uz velike izdatke. Dok
smo se pribliavali kapiji, nisam mogao da se odbranim od pomisli kakva li bi se uzbuna digla u
zemlji da neki zanesenjak predloi da se polovina novca utroenog na tu zgradu potroi na podizanje
neke zanatske kole za omladinu, ili na sklonite za zaslune stare ljude.
U kancelariji, koja bi po temeljnoj debljini svojih zidova mogla posluiti za prizemlje Vavilonske
kule, predstavie nas naem nekadanjem uitelju, koji je bio u grupi koju su sainjavala dvojicatrojica zaposlenih sudija i nekoliko posetilaca koje su oni doveli. On me doeka kao ovek koji je
obrazovao moj duh u ranijim godinama i koji me je uvek neno voleo. Kad sam mu predstavio
Tredlsa, gospodin Krikl izjavi, na isti nain, ali sa neto manje topline, da je uvek bio Tredlsov voa,
filozof i prijatelj. Na je potovani uitelj sam bio mnogo stariji, ali mu izgled nije postao prijatniji.
Lice mu je bilo vatrenocrveno kao uvek, a oi isto onako sitne i prilino upale. Retke i kao mokre,
prosede kose, po kojoj sam ga se seao, gotovo je nestalo, a debele vene na elavoj glavi nisu mu
bile nimalo prijatnije za oko.
Posle kratkog razgovora te gospode, iz kojeg sam mogao zakljuiti da na svetu ne postoji nita o
emu opravdano treba voditi rauna, nita osim najvee ugodnosti zatvorenika, bez obzira na
trokove, i da na itavom zemljinom aru van tamnikih zidova nema ta da se radi poosmo u
inspekciju. Poto je upravo bilo vreme ruka, otili smo najpre u veliku kuhinju, gde se ba tada
odvajala hrana za svakog pojedinog zatvorenika, da mu se odnese u eliju, sve tano i odmereno kao
da je po sredi poslovanje kakvog satnog mehanizma. Upitah tiho Tredlsa da li ikome pade na pamet
da postoji porazna suprotnost izmeu ovih obilnih, probranih obroka i one hrane koju jedu da ne
kaem ubogi siromasi, ve vojnici, mornari, radnici i glavnina potenog radnog naroda, od kojih ni

jedan na pet stotina nikad nije jeo ni upola ovako dobro. Ali doznah da sistem zahteva dobar ivot
i, ukratko, da se reim sistema jednom za svagda, uvideh da u ovom sluaju, kao i u svakom drugom,
re sistem iskljuuje sve sumnje i otklanja sve nepravilnosti. Kao da niko i ne pomilja da sem toga
sistema postoji i neki drugi sistem o kojem bi se moglo razmiljati.
Dok smo prolazili kroz neke velianstvene hodnike, upitah gospodina Krikla i njegove prijatelje
ta se misli da su glavna preimustva tog svemonog, optepriznatog sistema. Doznadoh da je stvar u
potpunoj osamljenosti zatvorenika tako da nijedan ovek koji se nalazi u tom zatvoru nita ne zna
o drugom, i u tome to se zatvorenici dovode do izvesnog zdravog duevnog stanja, koje vodi
iskrenoj skruenosti i kajanju.
Kad smo poeli da poseujemo pojedince u njihovim elijama i da prolazimo hodnicima u kojima
su se nalazile te elije, i kad su nam objasnili na koji nain oni dolaze u kapelu i tako dalje, meni pade
u oi da postoji velika verovatnoa da zatvorenici doznaju mnogo jedan o drugom i da odravaju
prilino potpun sistem uzajamnog optenja. U vreme kad ovo piem, verujem da se i dokazalo da je
ovo tano, ali kako bi to bilo pravo bogohuljenje na sistem da sam samo nagovestio takvu sumnju,
ekao sam to sam strpljivije mogao da vidim i to pokajanje.
I tu me opet obuzee teke sumnje. Video sam da tu jedan isti nain kajanja vlada kao moda, sasvim
kao ona moda koju sam ostavio napolju, u kroju kaputa i prsnika po izlozima krojakih radnji.
Naioh na mnoge ispovesti koje su se po duhu vrlo malo razlikovale jedne od drugih; malo se
razlikovale, to mi je bilo veoma sumnjivo, ak i u reima. Naioh na veliki broj lisica koje su
prezirale itave vinograde nedosenog groa, ali naioh na vrlo malo lisica koje bih smeo pripustiti
na dohvat ma i jednog grozda. Povrh svega, uvideo sam da su oni koji su se najvie ispovedali
predmet najvee panje, da ih njihova uobraenost, njihova sujeta, odsustvo svakog uzbuenja i
sklonost ka bacanju praine u oi (koju je veina od njih imala u skoro neverovatnoj meri, kao to su
pokazivali njihovi ivoti) podstie na te ispovesti, i da se na taj nain svima zavlae pod kou.
Meutim sam u toku naeg obilaenja toliko sluao o nekom broju Dvadeset i sedam, koji je bio
ljubimac i zaista, izgleda, prava mustra od zatvorenika, da odluih da, priekam sa donoenjem suda
dok ne vidim tog uvenog Dvadeset i sedam. Dvadeset i osam je, koliko sam douo, bio takoe sjajna
zvezda, ali je na nesreu njegova slava bila malo pomraena izvanrednim sjajem zatvorenika
Dvadeset i sedam. Toliko sam sluao o Dvadeset i sedam i o njegovom pobonom opominjaju
svakog oko sebe, i o divnim pismima koje je neprestano pisao svojoj majci o kojoj je, izgleda,
mislio da je na vrlo ravom putu da sam prosto goreo od nestrpljenja da ga vidim.
Morao sam za neko vreme obuzdati svoje nestrpljenje, zato to su Dvadeset i sedam ostavili za
krajnji utisak. Ali, najzad, stigosmo do vrata elije i gospodin Krikl nam, virei kroz malu rupu na
njima, ree s izrazom najveeg divljenja da onaj tamo ita molitvenik.
Smesta nastade takav juri glava da vide kako Dvadeset i sedam ita molitvenik, ta se oko male
rupe okupi est do sedam glava, sve jedna iza druge. Da doskoi toj nezgodi, i da nam prui priliku
da razgovaramo sa Dvadeset i sedam u svoj njegovoj istoti, gospodin Krikl naredi da se otvore
vrata na eliji i da se Dvadeset i sedam pozove u hodnik. To bi uinjeno, i na svoje zaprepaenje
Tredls i ja, u tom preobraenom broju Dvadeset i sedam ne ugledasmo nikog drugog nego Uriju
Hipa!
On nas smesta poznade i ree im izae uz ono staro uvijanje!
Kako ste, gospodine Koperfilde? Kako ste, gospodine Tredlse?
Ovo prepoznavanje izazva opte divljenje u drutvu. Pre bih rekao da je na sve napravilo utisak to
to on nije ponosan, ve izvoleva da nas zapazi.
Pa, Dvadeset i sedam, ree gospodin Krikl tuno mu se divei, kako ste danas?
Vrlo sam ponizan, gospodine! odgovori Urija Hip.
Vi ste to uvek, Dvadeset i sedam, ree gospodin Krikl.

Na to drugi gospodin upita vrlo brino:

Oseate li se sasvim dobro?
Da, hvala vam, gospodine, ree Urija Hip gledajui u tom pravcu. Ovde se oseam mnogo
prijatnije nego to sam se ikad oseao napolju. Sad uviam svoje ludosti, gospodine. A to je ono to
ini da se prijatno oseam.
Neka gospoda su bila vrlo dirnuta, te trei pita, gurajui se napred, upita vrlo oseajno:
Kako vam se dopada govedina?
Hvala, gospodine, odgovori Urija Hip, gledajui u pravcu odakle je dolazio nov glas; jue je
bila tvra nego to bih voleo, ali je moja dunost da podnosim. Poinio sam ludosti, gospodo, ree
Urija Hip gledajui unaokolo sa krotkim osmehom; te treba da podnosim posledice bez roptanja.
A kad se utia agor koji nastade delom usled zadovoljstva zbog blaenog stanja Dvadeset i sedam,
a delom zbog besa na liferanta koji mu je dao povoda da se ali, to gospodin Krikl smesta zabelei,
Dvadeset i sedam je stajao usred nas kao da je glavni, znameniti predmet u vrlo uglednom muzeju.
Zatim, da nama novajlijama bace odjedanput veliku koliinu svetlosti u oi, naredie da se pusti i
Dvadeset i osam.
Ve sam bio toliko iznenaen da sam osetio samo neku vrstu pomirenog uenja kad gospodin
Litimer izae itajui neku pounu knjigu!
Dvadeset i osam, ree gospodin sa naoarima, koji dosad nije govorio, vi ste se, prijatelju,
alili na kakao. Kakav je odonda?
Hvala vam, gospodine, ree gospodin Litimer; sad ga bolje spravljaju. Ako smem biti toliko
slobodan da kaem, gospodine, da mleko u kojem se kakao kuva nije sasvim isto; ali znam da u
Londonu mleko mnogo meaju i da je tu namirnicu vrlo teko dobiti u istom stanju.
inilo mi se kao da gospodin sa naoarima istie svoga Dvadeset i osam nasuprot gospodin
Kriklovom Dvadeset i sedam, jer svaki od njih uze u svoje ruke svog oveka.
Kakvo je vae duevno stanje, Dvadeset i osam? upita onaj sa naoarima.
Hvala vam, gospodine, odgovori Litimer sad vidim svoje ludosti, gospodine. Mui me
pomisao na grehove bivih mojih drugova, ali se nadam da e im biti oproteno.
Inae ste sasvim zadovoljni? upita ga gospodin sa naoarima, klimajui glavom da ga ohrabri.
Jako sam zahvalan, gospodine, odgovori Litimer, sasvim sam zadovoljan.
Imate li to na dui? upita on. Ako imate, recite, Dvadeset i osam.
Gospodine, ree Litimer, ne diui pogled, ako me oi ne varaju, ovde je prisutan jedan
gospodin koga sam u svom ranijem ivotu poznavao. Moda e biti korisno za tog gospodina da zna,
gospodine, da ja svoje ranije grehe uglavnom pripisujem lakomislenom ivotu koji sam vodio u
slubi mladih ljudi, i poto sam dozvolio da me navedu na zlo, kojem nisam imao snage da se
oduprem. Ja se nadam da e taj gospodin primiti opomenu, gospodine, i da nee biti uvreen mojom
slobodom. To je njegovo dobro. Ja sam svestan svojih ranijih ludosti. Nadam se da e se on pokajati
zbog svog zla i grehova u kojima je imao udela.
Primetih da neka gospoda zaklonie jednom rukom oi, kao da su upravo uli u crkvu.
To vam slui na ast, Dvadeset i osam, ree gospodin sa naoarima. Mogao sam to i oekivati
od vas. Imate li jo ta?
Gospodine, odgovori Litimer, lagano podiui obrve, ali ne i oi, poznavao sam jednu mladu
enu koja je zapala u razuzdan ivot, a koju sam pokuao da spasem, gospodine, ali uzalud. Molim
toga gospodina, ako moe, da obavesti tu mladu enu da joj pratam za njeno ponaanje prema meni i
da je opominjem da se pokaje, ako hoe da bude tako ljubazan.
I ne sumnjam, Dvadeset i osam, odgovori gospodin sa naoarima, da gospodin na koga mislite
osea vrlo jako, kao i svi mi, ono to ste tako podesno kazali. Neemo vas vie zadravati.
Hvala vam, gospodine, ree gospodin Litimer. Gospodo, elim vam zbogom i nadam se da

ete vi i vae porodice uvideti grenost i popraviti je!

Na ovo se broj Dvadeset i osam povue, izmenivi pogled s Urijom, kao da su sasvim poznati
jedno drugom pomou nekog naina optenja, i kad se vrata zatvorie za njim, kroz grupu proe
agor kako je to dostojanstven ovek i divan primer.
A sad, Dvadeset i sedam, ree gospodin Krikl, stupajui na pozornicu sa svojim ovekom. Da
li bi ko za vas mogao ta da uini? Ako bi mogao, recite.
Ja bih ponizno molio, gospodine, odgovori Urija zabacivi svoju pakosnu glavu, za dozvolu
da ponovo piem majci.
To e vam svakako biti dozvoljeno, ree Krikl.
Hvala vam, gospodine! Brinem se za majku. Bojim se da nije van svake opasnosti.
Neko ga neoprezno upita: Od ega. Ali se odmah zau zgranut apat: Pssst.
Van opasnosti u pogledu besmrtnosti, gospodine, odgovori Urija, uvijajui se u pravcu odakle
je dolazio glas. eleo bih da majka doe u moje stanje. Ja nikad ne bih doao u ovo stanje da nisam
stigao ovamo. Kamo sree da je i majka dola ovamo! Za svakog bi najbolje bilo da ga uhvate i
dovedu ovamo.
Ovakvo oseanje izazva beskrajno zadovoljstvo, vee zadovoljstvo, verujem, nego ita od svega
to se dotada desilo.
Pre nego to sam doao ovamo, ree Urija kriom nas pogledavi, kao da bi hteo da spri
spoljni svet kojem mi pripadamo, da je samo mogao, bio sam ostavljen na volju ludostima, a sad
sam svestan svojih ludosti. U svemu ima mnogo greha. Moja majka je jako grena. Svuda vlada samo
greh, sem ovde.
Sasvim ste se promenili? ree gospodin Krikl.
O, boe, jesam, gospodine! uzviknu ovaj punonadleni pokajnik.
I ne biste ponovo pali u iskuenje kad biste izali? upita neko.
O bo ... e sauvaj, gospodine!
Dobro! ree gospodin Krikl. To je vrlo uteno. Vi ste se obratili gospodinu Koperfildu,
Dvadeset i sedam, elite li da mu jo togod kaete?
Vi ste me poznavali mnogo pre no to sam doao ovamo i promenio se, gospodine Koperfilde,
ree Urija, gledajui u mene, pri emu nikad nisam video podlijeg izraza, ak ni na njegovom licu.
Poznavali ste me kad sam, uprkos svojim pogrekama, bio ponizan meu onima koji su bili nasilni.
I vi ste lino bili nasilni prema meni, gospodine Koperfilde. Znate da ste me jednom ak i oamarili.
Opte saaljevanje. Na mene bi upereno nekoliko ljutitih pogleda.
Ali ja vam opratam, gospodine Koperfilde, ree Urija, pa svoju prirodu sklonu opratanju
uini predmetom jednog krajnje bezbonog i odvratnog poreenja, koje ne elim da zabeleim.
Opratam svakome. Ne bi mi priliilo da budem zlopamtilo. Rado vam opratam i nadam se da ete
ubudue krotiti svoje strasti. Nadam se da e se gospodin V. i gospoica V. pokajati, i itavo ono
greno drutvo. Vi ste doiveli nesreu i nadam se da e vam to koristiti, ali bi bolje bilo da doete
ovamo. Dobro bi bilo da gospodin V., a i gospoica V. dou ovamo. Najbolje to mogu da vam
poelim, gospodine Koperfilde, i svima vama gospodo, jeste da budete uhapeni i ovamo dovedeni.
Kad samo pomislim na svoje prole ludosti i sadanje svoje stanje, uveren sam da bi vam to bilo
najbolje. alim sve koji nisu ovamo dovedeni!
I on se odunja natrag u eliju praen malim horom odobravanja, a Tredls i ja osetismo veliko
olakanje kad su ga zatvorili.
Ovo kajanje je imalo neku naroitu odliku, te sam bio prosto prinuen da upitam ta su to ova dva
oveka uradila da se uopte ovde nau. To je, izgleda, bila poslednja stvar o kojoj je ko imao neto da
kae. Obratim se jednom od dvojice uvara, koji su, kako sam nasluivao po nekim skrivenim
nagovetajima na njihovim licima znali dosta dobro ta vredi sva ta galama oko njih.

Znate li, upitah ja dok smo ili hodnikom, kakvo je nedelo bila poslednja ,ludost broja
Dvadeset i sedam?
Odgovor je glasio: Bankarski sluaj.
Podvala Narodnoj banci? upitah ja.
Da, gospodine. Prevare, falsifikat i zavera. On i jo neki. On je naveo druge. Bila je to veta
zavera, a radilo se o velikoj sumi. Osuen je na doivotno progonstvo. Broj Dvadeset i sedam je bio
najlukavija ptica od svih, i umalo da se nije izvukao, ali ne sasvim. Banka je jedva uspela da toj ptici
posoli rep, i to na jedvite jade.
Znate li ta je skrivio Dvadeset i osam?
Dvadeset i osam, odgovori moj obaveta, celo vreme govorei sasvim tiho i osvrui se dok
smo ili hodnikom, da ga ne bi uo gospodin Krikl i ostali da tako nedoputeno govori o tim
istuncima bez ljage, Dvadeset osam, takoe progonstvo. Stupio je u slubu i opljakao svog
mladog gospodina, ukravi dvesta pedeset funti u novcu i stvari u vrednosti uoi samog polaska u
inostranstvo. Naroito se seam tog sluaja, poto ga je uhvatio neki patuljak.
Ko?
Neka mala enica. Zaboravio sam joj ime.
Da nije gospoica Moer?
Tako je. Umakao je poteri i poao u Ameriku sa lanom utom perikom i zaliscima utim kao
lan, i tako savreno preruen, kako nikog niste mogli videti u svom veku. Ali ga ona mala ena, koja
je bila u Sautemptonu, srete na ulici i odmah poznade svojim otrim okom, pa mu utra meu noge
da ga obori i stee ga svojim kandama kao jezivu smrt.
Sjajna gospoica Moer! uzviknuh ja.
Rekli biste to da ste je kao ja videli kako stoji na stolici u loi za svedoke za vreme suenja, ree
moj prijatelj. On ju je posekao dosta duboko po licu i izudarao vrlo surovo kad ga je uhvatila, ali ga
ona nije putala dok ga ne uhapsie. Tako se pripila uz njega, da su policajci bili prinueni da ih
odvedu oboje. Svedoila je neobino hrabro, i sud ju je mnogo pohvalio, a svetina klicanjem
otpratila sve do kue. Rekla je na sudu da bi ga uhvatila i bez pomoi, zbog svega onog to je znala o
njemu, pa da je bio i sam Samson{46}. I verujem da bi!
I ja sam u to verovao, i zbog toga jako cenio gospoicu Moer.
Videli smo sve to se imalo videti. Bilo bi uzaludno dokazivati oveku kao to je bio presvetli
gospodin Krikl da su brojevi Dvadeset sedam i Dvadeset osam savreno dosledni i nepromenljivi, i
da su uvek bili tano ono to su bili tada; da su ti licemeri i nitkovi upravo kao stvoreni za takvu vrstu
ispovedanja na takvom mestu; i da su mu znali pijanu cenu isto tako dobro kao mi, i od kolike e im
koristi ono biti u progonstvu; jednom rei, da je sve to ukupno uzevi trula, jalova, otuna rabota.
Prepustismo ih njihovom sistemu i njima samima i odosmo kui u udu.
Moda je i dobro, Tredlse, rekoh ja, da se s nekom nezdravom manijom ovako ludo tera;
utoliko e se bre oterati u propast.
I ja se nadam, ree Tredls.

GLAVA LXII
SVETLOST OBASJAVA MOJ PUT

Godina se primicala Boiu, i ve je dva meseca prolo otkako sam kod kue. Agnesu sam esto
viao. Ma kako da me je hrabrio buni glas javnog mnenja i ma kako topla oseanja i napore on
budio u meni, ipak sam svaku i najmanju re njene pohvale eljno sluao, eljnije no sve drugo.
Tamo bih odjahao i proveo vee bar jedanput nedeljno, a ponekad i ee. Obino bih iste veeri
odjahao i natrag, jer je sada neprestano oko mene lebdelo ono staro tuno oseanje najbolnije
kada bih odlazio od nje te sam vie voleo da se kreem, da budem napolju, nego da leei u
postelji lutam po prolosti bunovan ili u alosnim snovima. Vei deo tih ludih, tunih noi proveo
sam u tom jahanju, obnavljajui usput one misli kojima sam se bavio za vreme svog dugog odsustva.
Ili u bolje izraziti istinu ako kaem da sam oslukivao odjeke tih misli. Oni su mi govorili iz
daljine. Ja sam ih odgurnuo daleko od sebe i primio svoje neizbeno mesto. Kada bih itao Agnesi
ono to sam pisao, kada bih ugledao njeno lice kako paljivo slua, uzbudio je do smeha ili do suza i
uo njen srdani glas kako ozbiljno govori o nestvarnim dogaajima tog izmiljenog sveta u kojem
sam iveo, pomislio bih kakva je moja sudbina mogla biti ali sam pomislio onako kao to sam
nekad, poto sam se oenio Dorom, mislio kakva bih eleo da mi bude ena.
Moja dunost prema Agnesi, koja me je volela ljubavlju o koju bih se vrlo bedno i sebino
ogreio kad bih je uznemirio, te je ne bih vie mogao povratiti; i moje polako sazrelo uverenje da ja,
koji sam sam iskovao svoju sudbinu i postao ono za im sam neobuzdano teio svim srcem, nemam
pravo da ropem, ve da sve treba da snosim bilo je sve to sam oseao i svo to sam bio nauio.
Ali sam je voleo, pa poeh nalaziti izvosnu utehu u neodreenom zamiljanju nekog dalekog dana
kad e sve ovo proi i kad u je moi bezgreno prizvati i rei joj: Agnesa, tako je bilo onda kad
sam se vratio kui; a sad sam star i nijednu drugu odonda nisam voleo.
Na njoj se nikad nije opaala ni najmanja promena. Jo uvek je bila onakva kakva je svakad bila
prema meni; promenila se nije ni najmanje. U vezi s tim, izmeu mene i tetke je postojalo neto sve
od one noi kad sam se vratio, neto to se ne bi moglo nazvati snebivanjem ili izbegavanjem tog
predmeta, koliko nekim preutnim sporazumom da oboje mislimo o tome, ali da ne zaodevamo misli
u rei. Dok smo, po svom starom obiaju, s veeri sedeli kraj vatre, esto smo oboje mislili o toj
stvari tako prirodno i tako pogaajui misli jedno drugom kao da ih bez ustezanja govorimo. Ali
utanje nismo prekidali. Verovao sam da mi je tih veeri itala ili bar unekoliko itala misli i da je
potpuno shvatila zato im ja nisam davao jasnji izraz.
Kako je Boi bio ve tu, a kako mi Agnesa nije poveravala nita novo, u meni se nekoliko puta
javi sumnja da je ona moda mogla proniknuti u pravo stanje moga srca, te da je to moda goni da se
ustee, iz bojazni da mi ne zada bol. Ako je to tano, onda moja rtva ne znai nita, moja tako jasna
dunost prema njoj nije ispunjena, i ja svakog asa bedno inim ba ono od ega toliko uzmiem.
Odluih da to dovedem u red, tako da vie ne moe biti nikakve sumnje i da takvu pregradu, ako
izmeu nas postoji, sruim odlunom rukom.
Bio je to koliko razloga imam da ga se uvek seam hladan, neprijatan zimski dan. Nekoliko
sati pre toga padao je sneg i leao na zemlji ne mnogo dubok, ali polusmrznut. Vetar je na puini
prema mome prozoru duvao sa severa. Mislio sam o tome kako brie preko planinskih snenih
pustolina u vajcarskoj, tada nepristupanih ljudskoj nozi, i razmiljao ta je vie pusto, ti usamljeni
predeli ili usamljeni okeani.
Hoe li izjahati danas, Trote? upita tetka pomolivi glavu kroz vrata.

Da, tetka, idem u Kenterberi. Lep je dan za jahanje.

Ne znam hoe li i tvoj konj biti istog miljenja, ree tetka; sad stoji tamo pred vratima sputene
glave i uiju kao da misli da je bolja njegova tala.
Ovde mogu da primetim da je tetka mome konju dozvolila pristup na zabranjeno zemljite, mada
prema magarcima nije ublaila stav ni za dlaku.
Odmah e on ivnuti, rekoh ja.
U svakom sluaju, jahanje e dobro doi njegovom gospodaru, primeti tetka bacajui pogled na
hartije na mom stolu. Bog s tobom, dete, ti dosta vremena provodi ovde. Nikad nisam pomiljala,
dok sam itala knjige, sa koliko se truda piu.
Ponekad je muan posao proitati ih, odgovorih ja, a to se tie pisanja, ono ima svojih drai,
tetka.
Da, znam, ree tetka, astoljublje, elja za uspehom, naklonost i jo mnogo tota, zar ne?
Dobro, hajde, idi sad.
Znate li ita vie, rekoh ja, stojei mirno pred njom, poto me je ona potapala po ramenu i sela
u moju stolicu, o onoj Agnesinoj ljubavi?
Gledala je kratko vreme u moje lice pre no to odgovori:
Mislim da znam, Trote.
Mislite da je va utisak taan? upitah ja.
Mislim da jeste, Trote.
Gledala je tako netremice u mene sa nekom vrstom sumnje ili saaljenja, ili iekivanja u
svojoj miloti da ja jo vre odluih da joj pokaem sasvim veselo lice.
I ta vie, Trote ... ree tetka.
ta?
Mislim da se Agnesa udaje.
Bog neka joj da svaku sreu, rekoh ja veselo.
Bog neka joj da sreu! ree tetka, i njoj i njenom muu.
Ponovih to, pozdravih se s tetkom, sioh lako niz stepenice, uzjahah konja i odoh. Sad sam imao
jo vie razloga nego pre da uinim ono to sam odluio.
Kako se dobro seam tog jahanja po zimi! Smrznutih estica leda koje je vetar dizao sa travica i
nosio mi u lice; tekog topota konjskih kopita, koje su udarcima o zemlju izvodile neku melodiju;
kruto uzorane, zamrzle zemlje; snenih nanosa koji su se tako lako vrteli u kovitlac u starom
majdanu krenjaka, dok ih je vetar gonio pred sobom; zaduvanih konja upregnutih u kola puna sena
koji su se puili kad bi zastali na vrhu brega da se izduvaju i melodino tresli svoja zvonca; i pobelele
padine i kose visoravni na pozadini mranog neba, kao da ih je neko nacrtao na nekoj ogromnoj
tabli.
Zatekoh Agnesu samu. Devojice su bile otile svojim kuama, a ona je sedela sama kraj vatre i
itala. Kad me vide da ulazim, spusti knjigu, pa me pozdravi kao obino, a onda uze svoju korpu za
rad i sede u jedan od starinskih prozora.
Sedoh kraj nje na klupu u prozoru, te stadosmo priati o onome to ja radim i kad e biti gotovo, i
o tome koliko sam odmakao od vremena svoje poslednje posete. Agnesa je bila vrlo vesela i smejui
se proricala da u uskoro postati suvie slavan, te da se sa mnom vie nee moi govoriti o tim
stvarima.
Zato sad koristim vreme to mogu vie, kao to vidite, ree Agnesa, pa razgovaram s vama
dok smem.
Dok sam gledao u njeno lepo lice, koje je bilo nagnuto na rad, ona podie svoje blage, bistre oi i
vide da je posmatram.
Vi ste danas zamiljeni, Trote!

Agnesa, hoete li da vam kaem zato? Doao sam da vam to kaem.

Ona stavi rad na stranu, kao to je obino inila kad smo neto ozbiljno razgovarali, i obrati svu
svoju panju na mene.
Draga moja Agnesa, sumnjate li u moju iskrenost prema vama?
Ne! odgovori ona s izrazom iznenaenja.
Sumnjate li da nisam prema vama isti kao to sam uvek bio?
Ne! odgovori ona kao i pre.
Seate li se da sam pokuao da vam kaem, kad sam se vratio kui, koliku vam zahvalnost
dugujem, mila Agnesa, i koliko toplih oseanja gajim prema vama?
Seam se, odgovori ona neno, vrlo dobro.
Vi imate neku tajnu, rekoh ja. Podelite je sa mnom, Agnesa.
Ona obori oi i stade drhtati.
Ne bih mogao propustiti da saznam, ak i da nisam uo od drugoga, i ne od vas, Agnesa, to
izgleda udno da postoji neko kome ste poklonili blago svoje ljubavi. Nemojte me iskljuiti iz
onog to je u tako tesnoj vezi sa vaom sreom! Ako moete da imate poverenja u mene, kao to
kaete, i kao to znam da moete, dopustite da vam budem prijatelj, brat, u tome kao i u svemu
drugom.
Ona se die sa sedita u prozoru i baci na mene moleiv, gotovo prekoran pogled, pa poto potra
preko sobe, kao da nezna kuda e, pokri lice rukama i brinu u takav pla, da mi se srce steglo.
Pa ipak njene suze probudie neto u meni i ispunie mi srce nekom nadom. Iako nisam znao zato,
te suze dovedoh u vezu s onim tihim, tunim osmehom koji mi je ostao u pamenju, i one me
potresoe vie nadom nego strahom i alou.
Agnesa! Sestro! Najmilija! ta sam uradio?
Pustite me, Trotvude; idem. Nije mi dobro. Nisam pri sebi. Govoriemo drugi put. Pisau vam.
Nemojte mi sad govoriti. Nemojte, nemojte!
Pokuah da se setim ta mi je rekla kad sam ono razgovarao s njom one noi o tome kako njenoj
ljubavi nije potrebno uzvraanje. Uini mi se kao da itav jedan svet treba da pretraim u jednom
trenutku.
Agnesa, ne mogu da vas gledam takvu; ne mogu da podnesem pomisao da sam ja uzrok tome.
Draga moja devojko, draa od svega u ivotu, ako ste nesreni, dopustite mi da podelim s vama vau
nesreu. Ako vam treba pomoi ili saveta, dopustite da pokuam da vam ih dam. Ako vam stvarno
neki teret lei na srcu, dopustite da vam ga olakam. Za koga ja sad ivim, Agnesa, ako ne za vas?
O, potedite me! Nisam pri sebi! Drugi put! bilo je sve to sam mogao da razaberem.
Je li me to kakva sebina zabluda zavela? Ili se sad, kad sam ve ugledao zraak nade, preda mnom
neto otvaralo o emu nisam smeo da mislim?
Moram rei jo neto. Ne mogu dopustiti da me ovako ostavite! Za ime boje, Agnesa, nemojte
dozvoliti da se sad pogreno razumemo posle tolikih godina i svega to je dolo i prolo s njima!
Moram da govorim otvoreno. Ako jo ma i malo mislite da bih mogao zavideti nekome na srei koju
ete mu vi podariti, ako mislite da vas se ne bih mogao odrei u korist vama draeg zatitnika koga
ste sami izabrali, i da ne bih mogao sa svog mesta, po strani, gledati zadovoljno vau radost, okanite
se toga, jer ja to ne zasluujem. U tome to oseam prema vama nema ni trunice sebinosti.
Sad je bila mirna. Ubrzo okrete svoje bledo lice prema meni i ree tihim glasom, pomalo
isprekidanim, ali jasnim:
Duna sam zbog vaeg istog prijateljstva prema meni, Trotvude, u koje zaista ne sumnjam da
vam kaem da se varate. To je sve to mogu uiniti. Ako mi je nekad, u toku ranijih godina bila
potrebna pomo ili savet, dobijala sam. Ako sam ponekad bila i nesrena, to oseanje je sada prolo.
Ako sam ikada imala kakav teret na srcu, neko mi ga je olakao. Ako sam imala neku tajnu, ona nije

nova i nije ono to vi mislite. Ne mogu da je otkrijem ili podelim. Ona je dugo bila moja, pa mora
ostati moja.
Agnesa! Stanite! Samo asak!
Htela je da ode, ali je zadrah. Obgrlih je rukom oko pasa. U toku ranijih godina! Nije nova!
Nove mi se misli i nade uskovitlae u dui i sve se boje mog ivota stadoe menjati.
Mila moja, Agnesa! Koju sam toliko cenio i potovao koju tako odano volim! Kad sam danas
dolazio ovamo, mislio sam da nita ne moe iznuditi ovo priznanje. Mislio sam da u ga moi drati
u svom srcu celog ivota, dok ne ostarimo. Ali, Agnesa, ako u meni zaista postoji neka novoroena
nada da u vas ikad moi nazvati drukije nego sestrom, sasvim drukije nego sestrom ...
Suze su joj brzo tekle, ali su bile drukije od onih koje su maloas tekle i videh kako se moja nada
sija u njima.
Agnesa! Vazdanja moja vodiljo i potporo moja! Da ste vie mislili na sebe, a manje na mene dok
smo rasli zajedno, verujem da moja vetrenjasta mata ne bi odlutala od vas. Ali vi ste bili toliko bolji
od mene, tako potrebni svakoj mojoj deakoj nadi i razoaranju, da mi je postala druga priroda
imati vas da vam se poveravam i da se na vas oslanjam u svaem, priroda koja je za neko vreme
istisnula onu prvu i veu koja vas voli, kao to vas zaista volim.
Jo je plakala, ali ne tuno ve radosno, dok sam je ja stezao u zagrljaj kako nikad nisam, i
kako sam mislio da nikad neu!
Dok sam voleo Doru, neno, Agnesa, kao to znate ...
Znam! viknu ona ozbiljno. Srena sam to to znam!
Dok sam je voleo ak i onda moja bi ljubav bila nepotpuna bez vae naklonosti. Ali sam
imao i tu naklonost, te mi se ljubav upotpunila. A kad izgubih Doru, Agnesa, ta bi od mene bilo da
nije vas, jo i sad?
Bila je jo vre u mojim rukama, blie mom srcu, sa drhtavom rukom na mom ramenu, dok su
joj slatke oi sijale kroz suze, uprte u moje!
Otiao sam, draga Agnesa, volei vas. Bavio sam se tamo, volei vas. Vratio sam se kui, volei
vas!
I tad pokuah da joj ispriam o borbi koja se vodila u meni i o zakljuku do kojeg sam doao.
Pokuah da iznesem pred nju svoju duu istinito i potpuno. Pokuah da joj objasnim kako sam se
nadao da sam doao do boljeg poznavanja i sebe i nje; kako sam se pomirio s onim to mi je donelo
to bolje poznavanje i kako sam doao k njoj, ak i samog tog dana, ubeen u to. Ako me toliko voli,
rekoh joj, da, bi me mogla uzeti za mua, ja sam njen, mada je niim nisam zasluio, osim svojom
istinitom ljubavlju prema njoj i mukama u kojima je ta ljubav sazrela i postala ono to jeste, te sam je
zato otkrio. I dok sam govorio, Agnesa, iz tvojih me je estitih oiju gledao duh moje detinjaste
enice i govorio da inim dobro i vezivao me kroz tebe za moje najnenije uspomene na Malog
Cvetka, koji je uvenuo u svom procvatu!
Tako sam blaena, Trotvude, srce mi je prepuno, ali moram ti rei jednu stvar.
ta, mila moja?
Ona poloi neno ruku na moje rame, pa mi mirno pogleda u lice.
Zar jo ne zna ta?
Bojim se da nagaam ta bi to moglo biti. Reci mi, draga.
Volela sam te celog ivota.
O, bili smo sreni, sreni! Suze nam nisu tekle zbog iskuenja (njena su bila kudikamo vea) kroz
koja smo proli pre no to smo doli do toga, nego zbog ushienja to smo doli do takve sree i to
se nikad vie neemo rastajati!
I etali smo se zajedno kroz polja te zimske veeri, i ledeni vazduh kao da je s nama delio blaeni
mir koji je vladao u nama. Zablistae i prve zvezde, a mi smo i dalje etali, i gledajui u njih

zahvaljivali bogu to nas je doveo do tog mira.

Zajedno smo stajali u onom naem dobro poznatom starinskom prozoru u noi, dok je mesec
sijao Agnesa oiju dignutih prema njemu, a, ja idui njenim pogledom. Duge milje puta ukazae se
mojim duhovnim oima, i videh kako po njemu naporno gazi jedan otrcan, umoran deko, naputen i
zanemaren, koji e doiveti da jednog dana nazove svojim to srce koje je, eto, kucalo uz moje.
Bilo je skoro vreme veeri sutradan kad smo se pojavili pred tetkom. Pegoti mi ree da je gore u
mojoj sobi za rad, koju je Pegoti, ponosei se time, ureivala tako da uvek bude spremna za mene.
Naosmo tetku gde sedi kraj vatre, i to sa naoarima.
Boe blagi, ree tetka gledajui kroz sumrak, koga ti to dovodi?
Agnesu, rekoh ja.
Kako smo se dogovorili da joj isprva nita ne kaemo, tetka se jako razoara. Ona baci na mene
pogled pun nade kad izgovorili Agnesu, ali kad vide da sam isti kao uvek, samo oajno skide
naoare, pa protrlja njima nos.
Ali ipak srdano pozdravi Agnesu, te smo malo kasnije ve sedeli dole, u osvetljenom salonu, za
veerom. Tetka dva-tri puta metnu naoare da me ponovo pogleda, ali ih isto toliko puta skide,
razoarana i svaki put protrlja nos na veliko strahovanje gospodina Dika, koji je znao da je to
rav znak.
Uzgred budi reeno, tetka, rekoh ja posle veere, govorio sam Agnesi o onome to ste kazali.
Onda si, Trote, ree tetka pocrvenevi, ravo uradio i prekrio obeanje.
Vi se valjda ne ljutite, tetka? Uveren sam da se bar neete ljutiti kad ujete da Agnesa nije
nesreno zaljubljena?
Kojetarije! ree tetka.
Poto videh da je to tetki neprijatno, pomislih da je najbolje da uinim kraj neprijatnosti. Odvedoh
Agnesu, poto sam je zagrlio, do naslona njene stolice, pa se oboje nagnusmo nad tetku. Tetka samo
pljesnu rukama i pogleda kroz naoare, pa dobi histerian napad, prvi i poslednji put otkako je znam.

Njena histerija privue i Pegoti. im se tetka povratila, ona se baci na Pegoti, pa je stade nazivati
matorom glupaom i grliti iz sve snage. Posle toga zagrli i gospodina Dika, koji je time bio naroito
poastvovan, ali i jako iznenaen, pa im zatim kaza zato sve to. Na to smo svi zajedno sijali od sree.
Nisam mogao da doznam je li tetka u naem poslednjem kratkom razgovoru bila pribegla
skromnoj prevari ili je pogreno shvatila moje duevno stanje. Ree mi samo da je bilo sasvim
dovoljno da mi kae da se Agnesa udaje, i da sad bolje no iko zna koliko je to tano.
Venali smo se posle petnaest dana. Tredls, Sofija, Doktor i gospoa Strong bili su jedini gosti na
naoj tihoj svadbi. Ostavili smo ih pune radosti i otputovali kolima. Stezao sam u zagrljaj izvor svih
dostojnih stremljenja koja sam ikad imao, sr mene samog, krug mog ivota, svoje roeno zlato,
svoju enu, a ljubav moja prema njoj bila je na steni sazdana.
Mili moj muiu! ree Agnesa. Sad kad mogu da te zovem tim imenom, imam jo neto da ti
kaem.
Da ujem, ljubavi moja!
To potie od one noi kad je Dora umrla. Poslala te je po mene.
Jeste.
Rekla mi je da mi neto ostavlja. Moe li se setiti ta?
Mislim, rekoh joj, da mogu. Privukoh blie sebi svoju enu, koja me je tako dugo volela.
Rekla mi je da ima poslednji put neto da me zamoli i da mi ostavlja poslednji amanet.
I to ...
Da samo ja zauzmem njeno mesto.
I tu Agnesa poloi glavu na moje grudi, pa stade plakati, te i ja zaplakah s njom, iako smo bili tako
sreni.

GLAVA LXIII
JEDAN POSETILAC

Ono to sam imao nameru da zabeleim skoro je zavreno; ali u mojim uspomenama jasno postoji
jo jedan dogaaj na kojem se rado zadravam i bez kojeg bi jedna nit u mrei koju sam ispleo ostala
zamrena.
Moja slava i imanje su porasli, a moja srea postala potpuna. Prolo je ve deset srenih godina
otkako sam se oenio. Agnesa i ja smo jedne prolene veeri sedeli kraj vatre, u naoj kui u
Londonu, dok su se naa tri deteta igrala u sobi, kad mi javie da neki stranac eli da me vidi.
Upitali su ga je li doao poslom, a on odgovori da nije; doao je iz zadovoljstva da me vidi i
prevalio dugi put. Neki star ovek, ree mi sluavka i izgleda kao farmer.
Kako je to deci zvualo tajanstveno, i vie kao poetak kakve omiljene bajke koju je Agnesa imala
obiaj da im pria, neto nalik na rei kojima se uvodi kakva zaogrnuta zla stara vila koja mrzi
svakog meu njima nastade komeanje. Jedan od naih deaka zavue glavu u majino krilo, da se
skloni
od zla, a mala Agnesa, nae najstarije dete, postavi lutku u stolicu, da je zamenjuje, a sama se sakri
iza prozorskih zavesa i proturi odande svoju zlatnu, kovrdavu kosicu, da vidi ta e se dalje desiti.
Uvedite ga ovamo! rekoh ja.
Uskoro se pojavi, zaustavivi se na vratima, snaan starac prosede kose. Mala Agnesa, privuena
njegovim izgledom, pritra da ga uvede u sobu, a ja jo ne videh dobro njegovo lice, kad moja ena
dignuvi se, viknu prema meni, zadovoljnim i uzbuenim glasom, da je to gospodin Pegoti!
I zaista je bio gospodin Pegoti. Starac, ali rumen, krepak i snaan starac. Poto proe nae prvo
uzbuenje i on sede kraj vatre, sa decom na kolenima, pa mu plamen osvetli lice, uini mi se kran i
jak, naoit, kao nijedan starac od sviju koje sam video.
Gosn Davide, ree on. I to staro ime izgovoreno na stari nain zazvua tako prirodno mome
uhu! Gosn Davide, srean je ovaj trenutak za mene u koji vas ponovo ugledah, zajedno sa vaom
vernom enom.
Zaista srean trenutak, dragi prijatelju, viknuh ja.
I sa ovom ovde lepom deicom, ree gospodin Pegoti. Gledati ovo cvee ovde! Da, gosn
Davide, bili ste kao najmanji od ovih ovde kad sam vas prvi put video. Kad Emilija nije bila nimalo
vea, a na siroti deko tek malo derle.
Vreme je odonda vie izmenilo mene nego vas, rekoh ja. Nego, neka ovi dragi vragolani idu u
krevet, i poto ne smete odsesti ni u jednoj drugoj kui u Engleskoj, recite mi gde da poaljem po
vae stvari, boe, i je li meu njima i ona stara crna torba koja je toliko sveta proputovala pa emo
onda uz aicu jarmutskog groga ispriati ta se dogodilo za ovih deset godina!
Jeste li sami? upita, Agnesa.
Jesam, gospoo, ree on ljubei joj ruku, sasvim sam.
Posadismo ga izmeu nas, ne znajui kako da mu to bolje ukaemo dobrodolicu; i dok sam
sluao njegov stari, dobro poznati glas, mogao sam zamiljati da je i sada na svom dugom putu u
traganju za svojom dragom neakom.
Mnogo vode treba prebroditi, ree gospodin Pegoti, da se stigne ovamo, i to samo za etiri
neelje. Ali je voda, naroito kad je slana, meni sasvim prirodna, a prijatelji su mi dragi, znate, pa
me, eto, sad ovde imate. O, pa to ispade neki stih, ree gospodin Pegoti iznenaen, iako nisam imao
takvu nameru.

Neete valjda tako brzo ponovo prevaliti tolike hiljade milja? upita Agnesa.
Hou, gospoo, odgovori on. Obeao sam Emiliji pre no to sam poao. Znate, ja se ne
podmlaujem sa godinama, i da nisam sad poao na put, vrlo je verovatno da to nikad vie ne bih
uinio. A uvek mi je bilo u pameti da moram doi i videti gosn Davida i vas, njegovu milu enicu, u
vaem srenom domu pre no to suvie ostarim.
Gledao nas je kao da ne moe dovoljno da nas se nagleda. Agnesa, smejui se, ukloni nekoliko
njegovih rasutih prosedih pramenova da nas bolje vidi.
A sad nam ispriajte ta je sve bilo s vama.
Brzo u vam ispriati ta je s nama bilo, odgovori on; nije nam se dogodilo nita naroito, ali
smo napredovali. Stalno smo napredovali. Radili smo kako treba, i moda smo u poetku iveli teko,
ali smo stalno napredovali. Neto s ovcama, neto s govedima, neto s ovim, neto s onim, postigli
smo toliko da ne moe bolje biti. Nekako kao da je boji blagoslov bio na nama, ree gospodin
Pegoti i, pun pobonosti, sae glavu; u svemu smo imali samo uspeha. To jest dugim vremenom.
Ako ne jue, onda danas. Ako ne danas, onda sutra.
A Emilija? upitasmo u istom trenutku i Agnesa i ja.
Emilija, ree on, otkako ste je vi napustili gospoo, nikad je nisam uo da se moli uvee, sa
druge strane platnene pregrade, kad se nastanismo u australijskom estaru, a da ne pomene vae ime;
i kad ona i ja izgubismo iz vida gosn Davida, onog sjajnog sunevog zalaska, u poetku je bila tako
utuena, da verujem da ne bi podnela ono to je gosn David uvao od nas tako ljubazno i uviavno.
Ali na brodu je bilo siromanog sveta koji je bio bolestan, te se brinula o tim ljudima, pa je bilo i
dece u naem drutvu, te se brinula i o toj deci; i tako se zaposlila i inila dobra dela, pa joj je to
pomoglo.
Kad je prvi put doznala za ono? upitah ja.
Kad sam ja doznao, krio sam od nje, re gospodin Pegoti, gotovo godinu dana. Tada smo
iveli na jednom usamljenom mestu, ali meu divnim drveem i ruama, koje su pokrivale nau kuu
do samog krova. Jednog dana, dok sam radio napolju, doe neki putnik iz naih krajeva. Norfoka ili
Safoka u Engleskoj, ne znam tano iz kog, koga smo, naravno, primili u kuu i dali mu da jede i pije,
i poeleli mu dobrodolicu. Mi to svi radimo, cela kolonija. Imao je kod sebe neke stare novine i jo
druge tampane izvetaje o buri. Tako je doznala o tome. Kad sam se uvee vratio kui, video sam da
zna.
On spusti glas kad izgovori ove rei i ozbiljnost, koje se tako dobro seam, pojavi mu se na licu.
Je li to uticalo na nju? upitasmo mi.
Jeste, dosta dugo, ree on maui glavom, ako ne i do dana dananjeg. Ali mislim da joj je
samoa koristila. A imala je dosta posla oko ivine i drugih stvari, pa je mislei na to nekako
progurala. Pitam se, ree on zamiljeno, gosn Davide, kad biste sad videli moju Emiliju, da li biste
je poznali?
Zar se toliko promenila, upitah ja.
Ne znam. Ja je vidim svakog dana, pa ne znam; ali ponekad se i meni ini. Omalena prilika, ree
gospodin Pegoti gledajui u vatru, kao izbolovana; blage, tune plave oi; neno lice; lepa glavica;
malo oborena; tihi glas gotovo bojaljiv. Eto, to vam je Emilija.
Posmatrali smo ga utke dok je sedeo i jo uvek gledao u vatru.
Neki misle, ree on, da je bila nesreno zaljubljena; neki da joj je umro verenik. Niko ne zna
ta je u stvari. Mogla se mnogo puta dobro udati. ,li ujae, govorila bi mi ona ,to je zauvek prolo.
Vesela dok je sa mnom, povuena kad je neko tu; rado e poi kuda hoe da poui neko dete, ili da
neguje bolesnika, ili da pomogne kojoj devojci koja se udaje (pomagala je mnogima, ali sama na
venanje nikad nije otila); puna ljubavi za svog ujaka; strpljiva; omiljena i kod mladih i kod starih,
pa je trai svako ko je u nevolji. Eto, to vam je Emilija!

On prevue rukom preko lica i sa priguenim uzdahom die pogled s vatre.

Je li Marta jo s vama? upitah ja.
Ve je druga godina, gosn Davide, odgovori on, kako se Marta udala. Neki mlad ovek,
farmerski radnik, koji je prolazio pokraj nas na putu za pijacu sa teretnim kolima svoga gospodara
to je put od preko pet stotina milja tamo i natrag ponudio je da je uzme za enu, jer su ene
tamo vrlo retke, pa da se nastane sami za sebe u esti. Ona mi je kazala da mu ispriam njenu istoriju.
I ja mu ispriah. Venali su se i ive etiri stotine milja daleko od svakog glasa sem svog i pesme
ptica.
A gospoa Gamid? upitah ja.
To je bio svakako prijatan predmet, jer gospodin Pegoti iznenada prasnu u grohotan smeh i stade
rukama trljati noge, kako je imao obiaj u davno istruleloj lai kad je bio dobro raspoloen.
Hoete li mi verovati, ree on, da je i njoj neko ponudio da je uzme za enu! Ako jedan kuvar s
lae, koji se tamo nastanio, gosn Davide, nije ponudio da uzme gospou Gamid za enu, neka me
avo odnese i nita vam lepe od ovog ne umem rei!

Nikad nisam video Agnesu da se toliko smeje. Ovo iznenadno ushienje gospodina Pegotija toliko
je razveseli, da nije mogla prestati sa smejanjem, i to se vie smejala, sve je vie i mene nagonila na
smeh, a to je vie raslo ushienje gospodina Pegotija, to je on vie trljao noge.
Pa ta je kazala gospoa Gamid? upitah ja kad se dovoljno uozbiljih.
Ako ete mi verovati, odgovori on, gospoa Gamid umesto da kae: ,Hvala vam, vrlo sam
vam obavezna, ali ne mogu da menjam svoj nain ivota u ovim godinama zgrabi vedro vode
koje je tu stajalo, pa ga srui na glavu tog brodskog kuvara, dok on ne viknu za pomo, te ja utrah i
spasoh ga.
Gospodin Pegoti prasnu u grohotan smeh, a Agnesa i ja mu se pridruismo.
Ali moram vam ovo rei o tom dobrom stvoru, nastavi on briui lice kad smo ve utali od
smeha; bila je sve ono to nam je obeala da e biti, i jo vie. Ona je najpreduzimljivija, najodanija

i najestitija ena na svetu, gosn Davide. Nikad nisam uo da se ali da je sama i naputena, ni za
jedan trenutak, ak ni onda kad smo tek stigli u koloniju i kad smo bili novajlije. I nikad vie nije
mislila na matorog, uveravam vas, otkako smo napustili Englesku!
A sad, naposletku, ali ne i o poslednjem, o gospodinu Mikoberu, rekoh ja. Isplatio je sve svoje
obaveze koje je ovde napravio, ak i Tredlsovu menicu, sea li se, draga Agnesa, i zato moemo biti
sigurni da mu je dobro. . Ali kakve su najnovije vesti o njemu?
Gospodin Pegoti smeei se gurnu ruku u svoj unutarnji dep na kaputu, pa izvadi male novine
neobinog izgleda.
Treba da znate, gosn Davide, ree on, da smo mi sad napustili estu, poto dobro stojimo, i
otili pravo u pristanite Port Midlbej Harbor, gde se nalazi ono to mi zovemo varo.
Je li gospodin Mikober bio u esti blizu vas? upitah ja.
Boe moj, pa to se zna, ree gospodin Pegoti, i poeo je da radi sa velikom voljom. Ne elim
da ikad sretnem dentlmena ornijeg za rad i sa vrom voljom. Gledao sam onu njegovu elavu
glavu kako se znoji na suncu, gosn Davide, i gotovo mislio da e se istopiti. A sad vam je on sudija.
Sudija? upitala ja.
Gospodin Pegoti pokaza jedan odeljak u novinama Port Midlbej Tajmsa, odakle proitah naglas
sledee:
Jue je u velikoj hotelskoj dvorani prireen javni ruak u ast naeg otmenog koloniste i
sugraanina gospodina. Vilkinsa Mikobera, oblasnog sudije Port Midlbeja. Sala je bila prepuna.
Izraunato je da je za rukom bilo najmanje etrdeset sedam osoba, ne raunajui one koji su bili u
hodniku i na stepenicama. Lepota, moda i otmenost Port Midlbeja nagrnula je da oda poast oveku
tako opravdano cenjenom, tako visoko obdarenom i tako opte omiljenom. Predsedavao je doktor
Mel (iz Salem Hausa, kolonijalne srednje kole Port Midlbeja), a sa njegove desne strane sedeo je na
otmeni gost. Poto su uklonjeni stolnjaci, i poto je otpevano Non Nobis (divno izvedena pesma, u
kojoj smo jasno razaznavali zvonki glas darovitog amatera gospodina Vilkinsa Mikobera Mlaeg)
ozbiljno su nazdravljene uobiajene rodoljubive zdravice i sa ushienjem primljene. Onda je doktor
Mel, u govoru prepunom oseajnosti, nazdravio naem otmenom gostu, ukrasu naega grada. Da ne
da bog da nas ikad napusti, sem ako dobije bolje mesto, ali neka njegov uspeh meu nama bude takav,
da, bude nemogue da mu se prui bolje mesto! Klicanje s kojim je primljena ova zdravica ne da se
opisati. Klicanje je neprestano grmelo i stiavalo se kao talasi na moru. Najzad se sve umiri i
gospodin Vilkins Mikober ustade da se zahvali. Daleko bilo od nas da u sadanjim prilikama i pri
srazmerno jo nesavrenim mogunostima naeg preuzea pokuamo da pratimo naeg otmenog
graanina u glatkim i tenim reenicama njegovog uglaenog i vrlo kitnjastog govora. Neka bude
dovoljno to emo primetiti da je to bilo remek-delo reitosti, i da su oni odlomci u kojima je
podrobnije opisivao od poetka tok svog uspelog ivota, i u njima opomenuo svoje mlade sluaoce
da se uvaju od opasnosti nasedanja na sprudove prekomernog broja novanih obaveza koje ne bi
bili u stanju da izmire naterali suze na oi najmuevnijim meu prisutnima. Ostale zdravice su
upuene doktoru Melu, gospoi Mikober (koja se ljupko klanjala glavom u znak zahvalnosti iz
pobonih vrata, gde se sjajna kita lepotica podigla na stolice da prisustvuje ovom ugodnom prizoru, a
i da ga u isto vreme ukrasi); gospoi Rider Begs (bivoj gospoici Mikober); gospoi Mel;
gospodinu Vilkinsu Mikoberu Mlaem (koji je nasmejao drutvo svojom duhovitom primedbom da
nije u stanju da se zahvali govorom, ali e, s doputenjem, to uiniti pesmom); porodici gospoe
Mikober (dobro poznatoj, nije potrebno ni napominjati, u majci domovini), itd. itd. itd. Na kraju
svega ovog uklonjeni su stolovi kao nekom arolijom i sve pripremljeno za igru. Meu poklonicima
Terpsihore, boginje igre, koji su se zabavljali sve dok sunace jarko ne opomenu da je vreme
rastajanju, naroito su vredni pomena gospodin Vilkins Mikober Mlai i ljupka i savreno uglaena
gospoica Helena, etvrta ki doktora Mela.

Zaustavio sam se na imenu doktora Mela, zadovoljan to vidim da se gospodin Mel, bivi
ugnjetavani uiteljski pomonik moga Midlsekskog sudije, nalazi u srenijim okolnostima, kad mi
gospodin Pegoti obrati panju na drugi deo novina, gde mi pogled pade na moje roeno ime, i ja
proitah ovo:

Gospodinu Davidu Koperfildu znamenitom piscu
Dragi moj gospodine,
Mnoge su godine minule otkako sam imao priliku da svojim oima posmatram crte lica sada
tako poznate uobrazilji velikog broja obrazovanog sveta.
Ali, dragi moj gospodine, mada sam lien (silom prilika koje nisu bile u mojoj vlasti) od linog
druenja sa prijateljem i drugom moje mladosti, ipak mi nije proao neopaeno njegov veliki uzlet.
Niti sam iskljuen, mada je izmeu nas:
Zaurlo razdvoj puina morskih....(Berns) od uea u duevnim gozbama koje on prostire pred
nas.
Zbog toga ne mogu dopustiti da odavde otputuje osoba koju mi uzajamno potujemo i cenimo, a
da, dragi moj gospodine, ne iskoristim ovu javnu priliku da se zahvalim, s moje strane, a, usuujem
se da dodam, i u ime svih itelja Port Midlbeja, ijem uivanju vi toliko doprinosite.
Samo nastavite, dragi moj gospodine! Vi ste i ovde poznati i cenjeni. Mada smo daleko, mi
nismo bez prijatelja i potiteni, a niti smo (mogu dodati) spori. Samo nastavite, moj dragi
gospodine, svoj orlovski let. itelji Port Midlbeja usuuju se, barem, da vas posmatraju na tom putu
sa radou, uivanjem i poukom.
Meu oima koje e se dizati prema vama s ovog dela zemljinog ara, uvek e biti, dok je u
njemu svetlosti i ivota, oko koje pripada
Vilkinsu Mikoberu sudiji.

Pregledajui ostali sadraj lista, videh da mu je gospodin Mikober marljiv i cenjen saradnik. U
istom broju je bilo jo jedno njegovo pismo u vezi sa nekim mostom; tu se nalazio i jedan oglas o
zbirci njegovih slinih pisama, koja e se ubrzo ponovo tampati u ukusnom izdanju, sa znatnim
dopunama, a i uvodni lanak je, sem ako se ne varam, poticao od njega.
Govorili smo mnogo o gospodinu Mikoberu i drugih veeri dok je gospodin Pegoti bio kod nas.
Stanovao je s nama za sve vreme svog boravka ovde to je trajalo, mislim, neto manje od mesec
dana, pa su njegova sestra i moja tetka dole u London da ga vide. A zatim se Agnesa i ja rastadosmo
s njim na brodu, pri odlasku, da se nikad vie na zemlji ne rastajemo.
Ali pre no to je otputovao, poao je sa mnom u Jarmut, da vidi malu nadgrobnu plou koju sam
postavio na grobu u spomen Hamu. Dok sam na njegov zahtev prepisivao jednostavni natpis, videh
kako se saginje i uzima busen trave sa groba.
Za Emiliju, ree on, dok je to stavljao u nedra. Obeao sam joj to, gosn Davide.

GLAVA LXIV
POSLEDNJI OSVRT

I sad je kraj mojoj pisanoj istoriji. Da se osvrnem unazad jo jednom poslednji put pre no
to sklopim ove stranice.
Vidim sebe i Agnesu kako zajedniki idemo drumom ivota. Oko nas vidim nau decu i nae
prijatelje, i putujui tako sluam buku mnogih glasova prema kojima ne ostajem ravnoduan.
Koja su mi lica najjasnija u toj gomili koja prolazi? Gle, sva se ona osvru na mene dok sam sebi
postavljam to pitanje.
Evo moje tetke sa jo jaim naoarima, starice od osamdeset i vie godina, ali jo uvek uspravne,
koja e vam prei odjednom est milja u zimsko vreme.
Tu je uvek s njom Pegoti, moja dobra, stara dadilja, isto tako sa naoarima, koja se navikla da ije
uvee sasvim blizu lampe, ali koja ne seda za posao bez komadia votanice, arina u onoj kuici i
kutije za rad na ijem poklopcu stoji crkva Sv. Pavla.
Jagodice, i ruke Pegotine, onako tvrde i crvene u danima mog detinjstva, kad sam je pitao zato
ptice ne kljucaju njih umesto jabuka, sad su smeurane, dok je sjaj njenih oiju, koje su nekad bacale
u zasenak sve ostalo na njenom licu, neto pomrknuo, mada se jo uvek svetlucaju; ali je njen grubi
kaiprst, koji me je nekad podseao na rende za oraie, sasvim isti, tako da se kad spazim da ga
hvata moje najmlae dete dok se tetura od tetke do nje, setim naeg malog salona u staroj kui kad
sam jedva umeo da hodam. Staro razoarenje moje tetke sad je ispravljeno. Ona je kuma pravoj
pravcatoj Betsi Trotvud, a Dora, odmah za njom po starosti, kae da je ona suvie mazi.
Eno neeg povelikog u Pegotinom depu. To je nita manje nego Knjiga o krokodilima, koja je
sada prilino raskupusana, i sa mnogo poderanih listova, uivenih preko sredine, ali koju Pegoti
pokazuje deci kao dragocenu uspomenu. udno se oseam dok gledam svoje roeno detinje lice kako
me gleda iz Knjige o krokodilima, i dok me podsea na mog starog poznanika Bruksa iz efilda.
Za vreme ovog letnjeg raspusta gledam meu svojim sinovima jednog starog oveka kako pravi
ogromne zmajeve i kako ih posmatra dok lete, srean tako da se to ne da recima opisati. On me
pozdravlja ushieno i apue namigujui i klimajui glavom:
Trotvude, bie vam drago kad ujete da u zavriti predstavku kada ne budem imao nita drugo
da radim, i da je vaa tetka najdivnija ena na svetu.

A ko je ona pogrbljena gospoa koja se potapa i pokazuje lice na kojem se jo vide tragovi
nekadanjeg ponosa i lepote, i koja se prepire uz svadljivo, izlapelo, nemirno tumaranje misli. Nalazi
se u nekom vrtu, a kraj nje neka otra, crnomanjasta, uvela ena, sa belim oiljkom na usni. Da ujem
ta govore.
Rozo, zaboravila sam ime ovog gospodina.
Roza se naginje prema njoj i dovikuje:
Gospodin Koperfild.
Milo mi je to vas vidim, gospodine, ao mi je to vidim da ste u crnini. Nadam se da e vas
vreme izleiti.
Njena nestrpljiva drugarica grdi je i kae da nisam u crnini, govori joj da me ponovo pogleda i
pokuava da je osvesti.
Videli ste moga sina, gospodine? kae starija gospoa. Jeste li se pomirili?
Gledajui me ukoeno, ona die ruke na elo i jei. Odjednom stane da vie stranim glasom:
Rozo, hodi ovamo! On je umro!
Roza klei kraj njenih kolena i as je miluje, a as se svaa s njom; pa joj onda besno govori:
Ja sam ga volela vie no to ste ga vi ikad voleli! a zatim je uspavljuje na svojim grudima, kao
bolesno dete. Tako ih ostavljam, tako ih uvek nalazim, tako provode vreme iz godine u godinu.
Koji to brod dolazi iz Indije i koja je to Engleskinja udata za dangrizavog, starog kotskog
Kreza, sa velikim klempavim uima? Je li mogue da je to Dulija Mils?
Zaista Dulija Mils, mrzovoljna i elegantna, sa Crncem koji joj donosi na zlatnom posluavniku
karte i pisma, i crvenokoom enom u platnenoj haljini i svetloj marami oko glave, koja joj donosi
drugi doruak u oblaionicu. Ali Dulija vie ne pie dnevnik, nikada ne peva ljubavne tubalice, i

veito se svaa sa starim kotskim Krezorn koji je neka vrsta utog medveda sa utavljenom koom.
Dulija pliva u bogatstvu, i ni o emu drugom niti govori niti misli. Vie sam je voleo u pustinji
Sahari.
Ili je moda to pustinja Sahara! Jer, mada Dulija ima velianstvenu kuu i otmeno drutvo, i svaki
san raskone rukove, ne vidim nikakvog zelenila oko nje, neto to bi ikada moglo da procveta ili
donese roda. Vidim ta Dulija naziva drutvom; tu je gospodin Dek Meldon iz Nadletva za
patente, koji mi, pun podsmeha za onoga koji ga je tamo zaposlio, govori o Doktoru kao tako
draesno drevnom. Ali o Dulija, ako se takva uplja gospoda i gospoe nazivaju drutvom, i ako se
dobar odgoj sastoji u izraavanju ravnodunosti prema svemu to moe da unapredi ili unazadi
oveanstvo, onda verujem da smo zbilja zalutali u tu, eto tu, pustinju Saharu, i da bi bolje bilo da
traimo izlaza iz nje.
I gle Doktora, uvek naeg dobrog prijatelja, koji vredno radi na svom Reniku, negde oko slova
D, i koji je srean u svom domu i sa svojom enom. Tu je i Vojniina sa znatni sputenim ivotnim
dogledom, ni prineto onom nekadanjem uticaju!
Neto docnije nailazim i na svog dragog starog Tredlsa kako radi u svojoj kancelariji u sudu.
Izgleda vrlo zaposlen, a kosa mu je, onde gde nije elav, postala buntovnija no ikada pre usled
neprestanog pritiskivanja advokatskom perikom! Sto mu je pokriven velikom gomilama hartije, i ja
mu kaem, gledajui oko sebe:
Da je Sofija sad va pisar, Tredlse, imala bi mnogo posla!
Moete sad priati, Koperfilde, koliko hoete. Ali ono su bili divni dani, u Holborn Kortu! Zar
nisu?
Kad vam je kazala d ete biti sudija? Ali tada se o tome nije mnogo govorilo u gradu!
Naravno, kae Tredls, ako ikad postanem ...
Kako, pa znate i sami da ete postati.
Da, moj dragi Koperfilde, kad postanem, ispriau tu priu kao to sam rekao.
Idemo zajedno ruku pod ruku. Veerau sa Tredlsovom porodicom. Danas je
Sofijin roendan, i Tredls mi usput pria o svojoj srei.
Zaista sam bio u stanju, dragi moj Koperfilde, da uradim sve ono to mi je najvie lealo na srcu.
Preasni Horas je dobio onu parohiju sa etiri stotine pedeset funti godinje; naa dva deaka
dobijaju najbolje obrazovanje i odlikuju se kao vredni aci i dobra deca; tri devojke su se dobro
udale; tri druge ive s nama; a ostale tri vode kuu preasnom Horasu otkako je gospoa Kruler
umrla, i sve su srene.
Sem ... napomenuh ja.
Sem Lepotice, kae Tredls. Da, velika je nesrea to se udala za onu skitnicu. Imao je u sebi
neke vatrenosti i sjaja koji su je privukli. Bilo kako bilo, tek sad je opet kod nas u sigurnosti, otresla
ga se, i mi je moramo razveseliti.
Tredlsova kua je ba jedna od onih ili je verovatno da jeste za koje su on i Sofija nekad u
svojim veernjim etnjama pravili raspored soba. To je prostrana kua, ali Tredls ipak dri svoje
hartije u sobi za oblaenje, a cipele zajedno sa hartijama. On i Sofija su se stisli u sobe na gornjem
spratu, a najbolje prostorije prepustili Lepotici i devojkama. Nema u kui nijedne suvine sobe, jer
ima toliko devojaka, i uvek toliko, da ih ne mogu prebrojati. Dok ulazimo, itava ih je gomila; tre
prema vratima i dodaju Tredlsa jedna drugoj da ga izljube dok ne izgubi dah. Tu je nastanjena za sva
vremena udovica sa malom devojiom, sirota Lepotica, i tu su na ruku povodom Sofijinog
roendana tri udate devojke sa svojim muevima, pa brat jednog mua, roak drugog i sestra treeg,
koja kao da je verena za onog roaka. A Tredls, sasvim onaj stari, prirodan kao uvek, sedi u dnu
velikog stola kao patrijarh, dok Sofija zrai od sree na njega sa proelja, preko veselog stola koji
blista, ali svakako ne sjajem onog prostog metala.

A sada, dok zavravam ovaj svoj rad, uguujui elju da se i dalje zadrim na njemu, ta lica blede.
Ali se jedno lice, koje sija na mene kao nebeska svetlost pri kojoj vidim sve ostale predmete, nalazi
iznad i ispred njih. I ono ostaje.
Okreem glavu i gledam ga u njegovoj divnoj vedrini kraj sebe. Moja lampa kilji; pisao sam do
kasno u no; ali mi je drutvo njeno drago prisustvo, bez kojeg ne bih nita bio.
O, Agnesa, suo moja, dao bog da tvoje lice bude tako kraj mene i kad mi se bude gasio ivot; i,
da te, kad stvarnosti bude nestajalo oko mene kao ovih senki koje se gube, jo uvek vidim kraj sebe
kako mi pokazuje navie!

{1}

Kruna pet ilinga. Prim. prev.

Baboon veliki afriki majmun. Prim. prev.
{3}
Baboo hindujski gospodin (kao titula). Prim. prev.
{4}
Begum u Indiji kraljica ili dama visokog poloaja. Prim. prev.
{5}
U Engleskoj je postojao obiaj da se iode namenjene pelenama budueg novoroeneta zabadaju u jastue tako da zajedno ine
slova dveju elja: Dobro doli, bebo, i Bog te uvao, bebo! Prim. prev.
{6}
Laudanum tinktura opijuma. Prim. prev.
{7}
Neobrazovani ljudi u Engleskoj imaju obiaj da glas h izostavljaju onde gde postoji, a umeu onde gde ne postoji. Tako Pegoti
mesto m kae am (prvo lice jednine od pomonog glagola to be). Prim. prev.
{8}
Nekakva ogromna legendarna ptica u arapskim priama. Prim. prev.
{9}
Luger brodi s tri jarbola i s trapezastim jedrima. Prim. prev.
{10}
Junaci iz uvenih romana: prva tri od Smoleta, etvrti od Fildinga, peti od Goldsmita, esti od Servantesa, sedmi od Lesaa i osmi od
Defoa. Prim. prev.
{11}
Engleska pinta mera za tekuinu. Neto vie od pola litre. Prim. prev.
{12}
Alguazil panjolska re, znai policajac. Prim. prev.
{13}
U Engleskoj je obiaj da se zavese na prozorima navuku i svi kapci zatvore dok je mrtvac u kui. Prim. prev.
{14}
Steer znai krmaniti, a rudder znai krma, te otud Pegotijeva pometnja. Prim. prev.
{15}
Gospoa Gamid misli na sirotinjski dom. Prim. prev.
{16}
Gunpowder Plot zavera engleskih katolika koja je imala za cilj da 5 nov. 1605. digne u vazduh engleski parlament zajedno sa
kraljem i svim lanovima parlamenta. Zavera je na vreme otkrivena i spreena. Prim. prev.
{17}
Experientia lat. re, iskustvo. Prim. prev.
{18}
Murderer znai ubica. Prim. prev.
{19}
Trik-trak-stova igra za dve osobe. Prim. prev.
{20}
Bedlam ludnica u Londonu. Prim. prev.
{21}
Deivi je skraeno ime Deivid (David), te po slinosti s tim imenom Stirford Davidu nadeva ensko ime Deizi, to znai krasuljak,
simbol ednosti i istoe. Prim. prev.
{22}
Iksion po grkoj mitologiji kralj Lapida, kome je, Jupiter dao odobrenje da ivi na Olimpu, pa ga, poto je ovaj uvredio Junonu,
bacio u pakao i osudio da ga veu na plameni toak koji e se veno okretati. Prim. prev.
{23}
Igra rei sa francoskim bon soir dobro vee i slinim engleskim reima Bob swore Bob opsova. Prim. prev.
{24}
Doktorski dom sudovi za brakorazvodne i testamentarne sporove koji su spadali pod sveteniku jurisdikaciju u zgradama kraj
porte crkve Sv. Pavla u Londonu, gde su sudije i profesori prava stanovali i zajedniki se hranili. Prim. prev.
{25}
Gros dvanaest tuceta, to jest sto etrdeset i etiri. Prim. prev.
{26}
Pan linost u pozoritu drvenih lutaka. Prim. prev.
{27}
Telea glava tako pripremljena i zainjena da je dobila izgled i ukus kornjae. Supa od toga imitira zelenu supu od kornjae. Prim.
{2}

prev.
{28}
Rimski bogovi domaeg ognjita. Prim. prev.
{29}

Gaj Foks (Guy Fawkes) voa katolike zavere protiv Parlamenta 1605 g. Na godinjici njihove zavere spaljuje se groteskno
obuena figura koja se po njemu naziva Gaj. Prim. prev.
{30}
U Engleskoj srednjokolsku omladinu oslovljavaju sa master. Srednjokolac stie pravo na titulu mister tek po zavretku srednje
kole. Prim. prev.
{31}
Galon = 4,54 litre. Prim. prev.
{32}
Gipsy na engleskom znai Ciganin. Prim. prev.
{33}
Prvi deo rei Copperfull copper znai bakar i bakra za pranje rublja, a full znai pun, te Koperful znai pun bakra. Prim.
prev.
{34}
In statu quo (ante) u istom stanju kao i ranije. Prim. prev.
{35}

Stihovi iz pesme Auld Lung Sine kotskog pesnika Roberta Bernsa, koji znae ,Nas dvojica smo trali po padinama gorskim i
trgali bele rade krasne. Prim. prev.

{36}

Sibarianin stanovnik Sibarisa, stare grke kolonije u Italiji, poznate sa raskonog i mekunog ivota. Prim. prev.
Bahant uesnik u orgijama u ast Bahusa, boga vina. Prim. prev.
{38}
Tower of London londonska tvrava i dvorac. Sluio kao tamnica za visoke linosti. Prim. prev.
{39}
Aluzija na alegorini roman Poklonikovo putovanje od Dona Banjana, gde se pria o naporima koje Hrianin, glavna linost
romana, podnosi da bi stigao do dvorca Krasote na toregu Tekoi. Prim. prev.
{40}
Dik Uitington (Dick Whittington), linost iz popularne prie XIV veka. Ostavi siroe, doao je peice u London. Na rad ga je primio
{37}

nekakav bogat trgovac da pomae kuvarici. Od uteevine kupio je maku. Kad je njegov gazda otpremio lau s robom za Afriku, on mu
dade svoju maku da mu je tamo proda. Maku je kupio sultan od Berberi je za suvo zlato, jer maaka tamo nije bilo, te su mievi
slobodno hodali po stolu za vreme jela. Postavi bogat, Dik je postao lordmer, predsednik optine grada Londona. Prim. prev.
{41}

Deo volente na lat.: ako bog da. Prim. prev

In esse in pose (latinski) koja je ve to koja e to biti. Prim. prev.
{43}
Tabu obiaj u Polineziji da se neko lice ili ivotinja izdvoji ili oznai neto prokleto ili sveto. Prim. prev.
{44}
Igra rei: u engleskom se i osobno ime Heer i imenica heap (hrpa) izgovaraju isto. Prim. prev.
{45}
Mikober time misli na Hamleta. Prim. prev.
{46}
Samson jedan od sudija Izrailjevih, uven sa svoje divovske snage, kojom se za svoj rod borio protiv Filistinaca. Prim. prev.
{42}