Sran Damnjanovi

ANDRI I HERMENEUTIKA

ZLATNA GREDA

Delo Ive Andria, poevi od mladalake lirike, pripovedaka do romana i meditativnih

zapisa, proeto je filozofskim refleksijama. Stepen njegove upuenosti u filozofske ideje
koje je utkao u vlastitu delo, nije mali. Pojedine mislioce Andri rado navodi i citira, neke
oigledno preutkuje, a postoji i jedan dublji i znaajniji sloj, misaona, pesimistika aura
koja povezuje njegovo delo u karakteristinu celinu. I pored toga, Andri odluno odbija
do govori o moguem filozofskom poreklu vlastitog umetnikog nadahnua. Svoj, inae
nepovoljan sud o kritici i kritiarima, koji delo svode na neto drugo od njega samog, izrekao je na vie dobro poznatih mesta. Zato svaka vivisekcija koja ide za tim da pronae filozofski uticaj na delo Ive Andrie mora raunati na neuspeh ili neposredan odgovor
nije mogu, ili direktan odgovor vivisekciju preobraava u autopsiju, jer umrtvljuje onaj
nerv koji umetniko delo ini ivim i vrednim.
Od mladalakog doba pa do duboke starosti Andri je pomno iitavao filozofsku literaturu. Avgustinovu metafiziku vremena upoznao je iznutra, iskuavajui udo ljudskog
trajanja u meditativnoj, refleksivnoj i romanesknoj prozi. Od grkih i rimskih stojika usvojio je pomirenost, umirenost pa i stvaralaki stil u skladu sa geslom amof fati, nadograen
modernim i u doba njegovog stasavanja, popularnim, openhauerovskim pesimizmom.
Pisci s poetka modernog doba, Makijaveli, Gviardini, Montenj i Paskal bili su mu svakodnevno pod rukom. Takoe, La Rofuko, Sartr, pogotovo Kjerkeger, ostavili su znatnijeg
traga na Andrievo delo. Svakako, tu se moraju ubrojati Kami, Diltaj, a moda i Hajdeger.1
Premda se Andri ironijom i smehom branio od nasrtljivih pitanja koja se tiu izvora njegovih stvaralakih nadahnua, razlozi njegove uzdranosti su znatno ozbiljniji i lee u prirodi stvaralake alhemije. Umetniko delo je ispred i iznad svake refleksije. Moda je, sasvim opravdano, verovao da bi naknadna racionalizacija vie nanela tetu delu, nego to
bi doprinela njegovom razumevanju.
Refleksivni iskazi unutar Andrievog dela, vie su literarnog nego saznajnog karaktera,
a filozofske ideje zaodenute su u sasvim neprepoznatljivo ruho. Da nije tako, delo bi nepovratno izgubilo na svojoj umetnikoj vrednosti, a svako ko je podrobnije upoznat sa istorijom filozofije, ubrzo bi odustao od itanja Andrievih dela. Ipak, filozofska misao proima
celinu Andrievog dela, ali najupadljivija je u sledeim slojevima: romaneskne linosti i
narator izraavaju na saet i proivljen nain izvesne politike, moralistike, pa i filozofske
ideje, iza kojih ne stoji redovno autor, nego su u slubi romanesknog lika i stvaralakog stila. Svevidei narator takoe ima jednu filozofsku koncepciju, a delo u celini ima auru, apstraktno i ne uvek lako dostupno misaono znaenje neodvojivo od njegovog estetskog
dejstva. Meditativno-refleksivni zapisi, npr. o vremenu, zlu, karakteru, pripadaju neposred-

O tome podrobnije vidi u: Risto Tubi, Knjievnost i istorija, Nova Pazova, 2003, str. 11.

132

nije autoru i njegovoj refleksivnoj snazi. Premda se i tu nalaze ideje ve viene u istoriji
filozofije, ne postoji nijedna ideja koja nije prelomljena kroz Andrievu linost i literaturu.
Naslov Andrieve disertacije: Razvoj duhovnog ivota u Bosni pod uticajem turske okupacije,
upuuje na jednu odreenu koncepciju, a to su tzv. duhovne nauke. Duhovno-istorijski me
tod koji Andri primenjuje u svojoj disertaciji, nije bez dubljeg uticaja na njegova potonja
dela. Pogotovo diltajevski shvaena hermeneutika, kao specifina vetina razumevanja i
tumaenja, ostavlja dubljeg traga na umetniko stvaralatvo Ive Andria.
Dodue, tumaiti jedno delo filozofskim idejama jeste posebno problematino. Knji
evno delo je u umetnikom smislu vredno, tek ukoliko su filozofski, politiki, religijski i
drugi slojevi podreeni karakteru samog dela. Odnosno, filozofske ideje nisu, takorei, u
prednjem planu, nego ine jedan sloj koji gradi delo u celini. I kada je geneza dela u pita
nju, filozofska argumentacija nije od presudne pomoi. Ni disertacija Ive Andria nije izu
zetak, ona nije odgovorna za ono umetniko u delu, niti za veliinu i znaaj njegovog
stvaralatva. Ipak, Razvoj duhovnog ivota u Bosni pod uticajem turske okupacije je izazov
na tema ve sam naslov krcat je filozofskim pojmovima, koji nisu ostali bez dubljeg uti
caja na Andrievo literarno stvaralatvo.
Disertacija i duhovne nauke
Naslov Andrievog doktorata, Razvoj duhovnog ivota u Bosni pod uticajem Turske
vladavine (Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der trkischen Herrschaft), opte
reen je pojmovima koji imaju filozofsku teinu. Za prosenog itaoca termin duhovno je
argonizovan, pleni svojom neodreenom aurom, a koristi se u korpusu sledeih termina:
tradicija, vrednosti, duhovno/duhovnost.2 Taj termin Andri upotrebljava u daleko stroem,
neargonizovanom kontekstu. Duhovni ivot obuhvata pojmove opteg kulturnog, politi
kog pa i ekonomskog stanja, crkvene prilike kao i ivot pravoslavnog i katolikog stanovni
tva, njegova kulturna dostignua, irenje islama i islamske institucije (jedini regulator li
nog, drutvenog, materijalnog i duhovnog ivota, bez obzira na veru podanika), itd. Andri
zakljuuje da je delovanje islama bilo krajnje sputavajue i neplodno.3 Najvea zasluga ka
tolike crkve bila je u odravanju trajne veze sa evropskim zapadom, ali se katolicizam i
suverenitet nad zemljom zamenjuju i poistoveuju, uz udnu sluajnost da je katolika
crkva tek pod turskom vladavinom mogla ispoljiti spontan, mada i snano sputavan razvoj,
i da tek tada uhvati dublje korene.4 Zasluga i znaaj srpsko-pravoslavne crkve bila bi u to
me to je ona u samom narodu negovala ive snage i na taj nain do novog doba spasla
kontinuitet duhovnog ivota i neprekinutu nacionalnu tradiciju.5 Duhovni ivot se manife
stuje na etiri naina, kroz religiozni okvir bogumilstva, pravoslavlja, katolicizma i islama.
ta su za Diltaja, korifeja tog filozofskog toka, duhovne nauke? Duhovne nauke, uteme
ljene na sklopu doivljaja, izraza i razumevanja izgrauju jedan istorijski svet. Kod prirodnih
2
O tome detaljnije vidi: Teodor Adorno, argon autentinosti: o nemakoj ideologiji, prev. Davor Ro
din, Beograd, 1978.
3
Ivo Andri, Razvoj duhovnog ivota u Bosni pod uticajem turske vladavine, Beograd, 1994, str. 14.
4
Isto, str. 14
5
Isto, str. 82.

133

nauka, stvari se posmatraju spolja, postoji distanciranost onoga ko posmatra i onoga ta

se posmatra. Duhovne nauke briu distancu, istraujui motivacione sklopove, a ne kau
zalne veze. Pitanje kako zamenjeno je pitanjem zato, jer prirodu objanjavamo, a o
veka razumevamo! Duhovna stvarnost se ne moe odvojiti od interpretacije i svaka objek
tivna stvarnost data je posredstvom injenica svesti. Realnost je vazda proputena kroz
prizmu naeg doivljaja, mi je ne moemo odvojiti od toga kako je doivljavamo i mislimo.
Na taj nain, mi smo iz svoje unutranjosti tvorci spoljanje, istorijske zgrade duhovnih na
uka, kao to, svoje strane, istorijski sklopovi i kulturne tvorevine, imaju svoje izraze u poje
dinanim karakterima. Andrievi junaci su svakako predstavnici i izvesnih duhovnih tvore
vina (kao i stereotipa o njima), koje opet oni sami doivljavaju na jedinstven i neponovljiv
nain. Prema Diltaju, hermeneutika je disciplina koja utemeljuje duhovne nauke i poiva
na razumevanju drevnih zapisa, simbola, ali i gestova i fraza u vrevi modernog velegrada.
Diltaj razumevanje osmiljava i kao openhauerovsko razotkrivanje volje: Mi sami
smo priroda, a priroda u nama deluje nesvesno, mranim nagonima; stanja svesti se izra
avaju gestovima, izrazom lica, reima, a objektivisana su u ustanovama, dravama, cr
6
kvama, naunim zavodima; istorija se kree upravo u tim sklopovima. Kant je, prema
Diltaju, u svakom obliku inteligencije pronaao delatnost, Fihte ju u svetu svesti otkrio
svuda napredovanje i energiju, a Hegel oblike svesti postavlja u pojmovima. Svi vodei
pojmovi kojima se slui ova grupa nauka razlikuje se od odgovarajuih pojmova u oblasti
znanja o prirodi. Za Diltaja je opet apsurdna Kantova teza da iza privida postoji stvarnost,
kao to je i Hegelov panlogizam jedna iluzija istorijski individuum nije u teorijskom od
nosu prema svetu, jer ovek ne sagledava nego doivljava. Zato u duhovnim naukama
ivot sagledava ivot,7 dok u saznajnoteorijskom subjektu filozofa ne tee prava krv.
U razvoju istorijskih slika treba nai ljudski realitet koji doivljavamo u njegovoj unu
tranjosti, radi temeljnog zahteva: razumeti ivot koji se ivi. Fantazija koja stvara poeziju
ostvaruje celovito iskustvo ovenosti, a istorinost omoguava da po nunosti delo
prenese vrednosni doivljaj koji je imao stvaralac. ivot je sklop doivljaja onoga to nam
se otkriva u doivljaju i razumevanju. Tajna pesnitva moe se razjasniti samo ukoliko se
razjasne veze ljudskog sveta sa umetnou: ivot je kao neka melodija, u kojoj se tonovi
ne pojavljuju kao izraz postojeih realnosti u ivotu. Melodija se nalazi u njemu samom.8
Diltaj je, kao i sam Andri, daleko od pretpostavke neke harmonia mundi. ivot se poja
vljuje kao beskonano mnotvo vrednosti postojanja, kao haos pun harmonija i disonanci
ali u njemu se disonance ne razreavaju u harmonijama.9 Meutim, zajedno sa Diltajem
i Andriem, sa stanovita ivota, moemo uskliknuti: prolo, ne povratilo se! Andrieve ro
maneskne linosti parodiraju svako neposredno pozivanje na prolost, istorija je tu u slu
bi ivota ili protiv njega, nikada nije ravnoduna, delujui kroz volju koja je slepa i bez
umna. Istorija je zato esto transponovana kao mora ona optereuje ivot generacija, ali
ga, istovremeno, ini vrednim i iz svoje unutranjosti, razumljivim.
6
Vilhelm Dilataj, Izgradnja istorijskog sveta u duhovnim naukama, prev. Duica Gutea, Beograd,
1980, str. 148.
7
Isto, str. 200.
8
Isto, str. 295
9
Isto, str. 297.

134

Diltajev zakljuak Izgradnje saglasan je u vanim crtama sa programom koji proizila

zi iz Andrievog doktorata. Pretresimo zato Diltajevu konanu poruku: istorijska svest o
konanosti svake istorijske pojave je svest o osloboenju, a duh postaje suveren u odno
su na mree dogmatskog miljenja. Dodue, ni prolo nije besmisleno i izgubljeno: svaka
lepota, svetinja i rtva, naknadno doivljena i protumaena, otkriva perspektivu realnosti,
gde i ono ravo, zlo i odvratno ima svoje mesto. Uprkos tome, do izraaja dolazi kontinui
tet stvaralake snage kao osnovna injenica, a smisao i znaenje pripadaju oveku kao
istorijskom biu. Moe se rei da je pojam duhovnog ivota izveden iz Diltajeve kljune
ideje, shodno karakteru tadanjih akademskih koncepcija. Svi kulturni sistemi (religija, na
uka, umetnost, filozofija, pravo, arhitektura, ekonomija) prvo se doivljavaju u linostima
koje u njima vide izvor vlastite moi i volje, a onda se otkrivaju kao svrhovite veze i pove
zanosti, kao teleoloke strukture, ije karakteristine i delotvorne povezanosti postoje
kao celine. Zadatak duhovnih nauka, prema Diltaju, sastoji se u otkrivanju smisla svake
epohe, posebnosti i neponovljivosti njenog karaktera i vrednosti, koja utemeljuje jednu
vazda posebnu realnost. Ta realnost je na neposredan nain data u ljudskoj svesti, kao po
sebna i neponovljiva melodija ivota, ili melodija smrti kako svedoi jedan od najmisti
nijih Andrievih zapisa: TENEKEDINICA TIINA10.
Meutim, svest o osloboenju najee postaje privid slobode, a to je vazda uvod u
novo ropstvo, ropstvo koje proizilazi iz vlastitog doivljaja prolosti. Da li je Andri rtva
vlastitog doivljaja istorije?
Andri i postkolonijalna kritika
Osvetljavajui Andrievu knjievnost iz perspektive danas ve znamenitog dela Ori
jentalizam Edvarda Saida, postkolonijalni kritiari nalaze da je ono obeleeno predrasu
dama prema Istoku, projekcijama i animozitetima, pri emu se posebno istiu sledee ka
rakteristike: surovost, despotizam, dekadenciju, lijenost, senzualnost, odbojnost i pri
vlanost Istoka, egzotinost i mistinost, nepredvidivost, individue koje predstavljaju i
tave kolektivitete i sl.11 Postkolonijalno itanje Andria moemo otro formulisati ovako:
Andri je kao kolonijalni pisac, Islam i Istok strpao u projekciju Drugosti, upotrebljava
jui niz stereotipa i predrasuda o Istoku.
Zaista, u disertaciji postoje isti primeri projekcije u Drugost, kao i upotreba, razliitih
stereotipa, koliko o sebi toliko i o drugima. Na primer, iskonski, zdravi brani lake dolaze
do asti i ugleda nego to je ovo sluaj sa Turcima, koji su bili neradni i optereeni poro
cima.12 Tamo gde je istoriografskog znanja najmanje, gde se odravaju teko proverljive
hipoteze, najmonija su uitavanja, neiskazane pretpostavke, predrasude, ili petitio princi
pii: kao to je teza o bogumilstvu kao narodnoj religiji koja izmeu Bosne i ostatka sveta
podie stenovit zid koji e islam potom jo vie proiriti, tako da se i danas osea nje
govo delovanje kao mrana linija razdvajanja koju nije mogue prei bez napora i opa
10

Ivo Andri, Znakovi pored puta, Beograd, 1978, str. 376.

Ekrem Tucakovi, itanje Proklete avlije u svjetlu orijentalizma Edvarda Saida http://www.ibnsina.com.ba/tekstovi/zv32.pdf
12
Ivo Andri, Razvoj duhovnog ivota u Bosni pod uticajem turske vladavine, Beograd, 1994, str. 31.
11

135

snosti.13 Za razliku od tada pomodnog tumaenja bogumilstva kao svojevrsnog sloven

skog i balkanskog protestantizma, Andri je svestan injenice da o bogumilstvu znamo
posredstvom ablonizovanih izvetaja konkurentskih konfesija, i da sve izvetaje o njemu
moramo uzeti sa rezervom. Meutim, i u tim izvetajima postoji dragoceno zrnce istine.
Bogomilstvo je umelo i uspelo da se prilagodi prilikama u Bosni i na taj nain je postalo
narodna religija.14
Uopte, Andrievo vrednovanje duhovnog ivota u Bosni odreeno je idealima, uvere
njima i predrasudama njegove generacije, jugoslovenstvujue nacionalistike omladine,
koja je iz ugla naprednjakog jugoslovenstva, ali i zbrkanih i maglovitih ideala Mlade Bo
15
sne, promatrala prolost, sadanjost i nadolazeu budunost (kasnije su upravo nekonzi
stentni ideali mladobosanaca: anarhizam i pesimizam, nihilizam i socijalizam, kod Andrie
zadobili vri i jedinstveniji izraz). Iz svega reenog proizilazi da je postkolonijalna kritika
dobrim svojim delom istinita, ali i da je jednostrana!16 Zapadnjaki stereotipi i predrasude
o drugosti, kao i predrasude svoje generacije, predmet su literarne transpozicije autora, ko
ja, naravno, nije uvek do kraja uspena, a uostalom, ni mogua. Andri vremenom postaje
svestan moi vlastitih predrasuda, pitajui se, da li je, i kako je mogu transcivilizacijski su
sret. Paradoksalno, susret je mogu posredstvom predrasuda i stereotipa, kao svojevrsnih
kulturolokih matrica, koje informaciju viestruko prelamaju i menjaju shodno vlastitom
kodu. Opet, bez njih ta komunikacija nije ni mogua! Transkulturalnu ili ak transcivilizacij
sku komunikaciji ostvaruju linosti, optereene vlastitim duhovnim ivotom, apsurdom i
lavirintom egzistencijalne promaenosti. Francuski konzul Davil i Husref Mehmed-paa
oprataju se u zvaninom ceremonijalu, u formi simulakruma, praznih oznaitelja, koji u
jednom trenutku postaju pravi, bogati sadrajem i nedvosmislenom porukom. Autenti
ni susret postaje mogu tek kroz dvostruku iluziju rastanka: ovek sa kojim se pratamo,
i to ovako, manje-vie zauvek, ini nam se mnogo vredniji i dostojniji nae panje, a mi sa
mi oseamo se mnogo sposobniji za izdano i nesebino prijateljstvo nego to u stvari je
smo.17 Pogotovo je rastanak sa Ibrahim-paom dat kroz opis dvoznanosti komunikacije.
Orijentalne lai i poluistine, pie Andri, krue kao lane pare meu pravima. Ipak, na tom
temelju javlja se neposrednija i bitnija komunikacija: Odjednom lana para postade pra
va...,18 a nekoliko dana potom, u nezvaninom i prijateljskom susretu: Nije bilo onih lanih
parica ni poluistina ni ljubaznosti koje to i jesu i nisu.19 Kako ne postoji istina odvojena od
onoga ko je saznaje (Gadamer),20 tako ne postoji ni la odvojiva od onoga ko se vara, te ne
postoji drugo sredstvo koje bi moglo da povue razliku izmeu njih, do sam govor, ili kako
bi to Andri video, sama pria, kao i potreba da se ona uje i ispria.
13

Isto, str. 19
Isto, str. 19.
15
Radovan Vukevi, Pogovor (Znaaj disertacije za genezu Andrievog knjievnog dela), str. 113.
16
Na to upozoravaju i oni koji se bavi Andriem iz postkolonijalne perspektive, npr. Ekrem Tucako
vi (navedeno delo).
17
Ivo Andri, Travnika hronika, Sarajevo, 1976, str. 130.
18
Isto, str. 335.
19
Isto, str. 336.
20
Hans-Georg Gadamer, Pohvala teoriji, prev. Saa Radoji, Podgorica, 1996, str. 46-55.
14

136

Bilo bi nepravedno izostaviti da narator, koga ne bi trebalo bez ostatka izjednaiti sa

Andriem, meri svojim zapadnjakim arinom, otro razdvajajui rase i kaste: Ispod
neobinog izgleda krije (se) ovek koji nije ni bez srca ni bez pameti, koji je trajno i potpu
no unesreen, ali koji nije nepristupaan svima boljim oseanjima koje njegova rasa i nje
gova kasta poznaju i doputaju.21 Andri nije slep za injenicu da postoje i zapadnjake
lai i neistine, naprotiv. Sve to to je reenu za Ibrahim-pau, vai i za romaneskne karak
tere pravoslavnih svetenika, a pogotovo za karaktere Evropejaca ana Davila i Jozefa
fon Miterera. I oni su izvedeni stereotipizacijom rase i kaste jer drugaije i ne moe
biti. Oni ne samo da predstavljaju dve razliite carevine, nego i ljude koji robuju predrasu
dama i zabludama svoje generacije i drutva u kojem su ponikli. Zajedno sa idealima i
iluzijama, rue se i svetovi ana Davila, pri emu se on iznova postavlja udvoriki i oportu
nistiki. Andri je majstorski naslikao njegov lament nad zaostalim prilikama i balkan
skim naravima. Dodue, zastupnici postkolonijalnog itanja Andria mogli bi primetiti da
je komunikacija mogua samo u trenutku kada se javlja apstrakcija ovek kao ovek, a
upravo ona je proizvod kolonijalnog uma. Kod Andria linosti komuniciraju kako jedi
no i mogu, kao svojevrsni kulturoloki tipovi, ive paradigme duhovne stvarnosti, sa ko
jom se nalaze u traginoj koliziji. Ipak, vaniji pojmovi, pa i onaj tzv. Balkanske sudbine
ne tiu se samo ljudi sa Levanta, koji su omeeni specifinim karakternim kodom islama,
katolianstva i pravoslavlja, nego potiu iz uopte evropske misaone batine. Na taj nain
je Levant neprimetno uvuen u Evropu, a Evropu je prelio talas Levanta. Prevrtljivost i
pritvorstvo, prazna ceremonijalnost i sklonost ka dekadenciji, nije samo osobina turskih
velikodostojnika, nego se moe pronai i kod drugih romanesknih karaktera. Nije za pot
cenjivanje ni injenica da jednog od literarnih junaka, Maksa Levenfelda (Pismo iz 1920.
godine), koji bei od bosanske sudbine, ruka mrnje sustie u dalekoj paniji. Taka sna
na metafora nije prostorno lokalizovana i tie se pesimistike ifre ljudske egzistencije
uopte. ivot to je prokleta avlija, a ne tek slika dekadencije Turske carevine.22 Izgradnja
21

Isto, str. 144.

Kao da postkolonijalna kritika bolje pogaa, trivijalno, odnosno monumentalno itanje Andri
evog dela, od dela samog. Andrievo delo upleteno je u konce monumentalne i kritike istorio
grafije prvu karakterie argon autentinosti, drugu kritinost i osporavanje iz novih pomodnih
ideja. Njegova dela, po prvom ablonu, utvruju vrednosti nastale iz sukoba civilizacija, vide
uzor ili paradigmu istorijskog ivota koji je najvia mera svega to jeste i biva. Fridrih Nie u po
zivanju na prolost vidi jednu od najdubljih i najtvrdokornijih zabluda oveanstva. Tvrdei da se
bez zaborava ne moe iveti, on u vladavini istorijskog razotkriva bolest i dekadenciju. Stvarala
tvo i ivot zainju se neistorijski! Usled dominacije istorijskog, ivot biva oteen i na kraju propa
da, a u preobilju istorije ovek postaje rob prolosti. Nie razlikuje tri podjednako pogrena odnosa
prema istorijskom: monumentalni, antik varni i kritiki. Monumentalni smisao istorijskog obrazuje
se na osnovu velikih uzora egzistencije, koji na osnovu vere u humanost formiraju lanac ovean
stva. Na tom osnovu izrasta lana vera u ponavljanje istorijskog, ime se forsiraju i formiraju zavo
dljive analogije, raspaljuje fanatizam i ekstremizam, a revolucije i ratovi postaju uzorno stanje. Mo
numentalni smisao istorijskog sadran je u nazivima: Trei rajh, Novi Rim, Drugi Obili. Antik varni
smisao istorijskog poiva na prolosti koja se prihvata u celini. Poto stvaralatvo podrazumeva
ogreenje o pijetete, antik varni duh u potpunosti paralie ivot stvaralakog oveka. Kritiki smi
sao sastoji se u procenjivakom odnosu prema prolosti. Prebirajui po prolosti i u njoj nalazei
22

137

kulturnih tipova vaan je deo romanesknog postupka Ive Andria, ali predrasude i stereo
tipi, nisu, kao to smo pokuali dokazati, stvar projekcije u drugost, nego postoje kao
predmet umetnike transpozicije.
Svaka nasilna tipizacija naruila bi integritet nesvodive, umetnike vrednosti. Odno
sno, da bi se ta znaenja slila u delo, organski, ona ne smeju biti nametnuta spolja, nego
moraju iznutra pripasti celini dela. U suprotnom, kada bi raistili sa predrasudama auto
ra i zabludama njegovog vremena, od dela ne bi ustalo neto vredno. Zato opis fenomeno
loke redukcije koja prethodi tipizaciji, odnosno stvaranju iste injenice, pleni svojom obu
hvatnou i preciznou, a istovremeno je i klju Andrievog romanesknog doivljaja sve
ta: U stvari, ja sve oko sebe gledam kao kroz neki veo, veo od misli, i prvo to vidim to nije
injenica koju posmatram, nego moja misao o njoj. Tek docnije se iz te misli izljuti, kao
plod iz svoje opne, sama injenica, gola kao do majke roena. Naravno da to nije sluaj sa
svakim zapaanjem; mnoga od njih ostanu zapretena i pokopana zauvek u tamnom sple
tu misli koje nikad ne dozrevaju i ne dospevaju do punog izraza, ali ona koja dospe dotle,
ta onda ivi trajno u pesmi ili prii, istinita, stvarna i jasna do u najsitnije pojedinosti koje ni
najotriji praktini posmatra ne bi uspeo da primeti. Ona postaje injenica-tip koju usva
jaju i u koju veruju hiljade italaca, kroz narataje.23 Premda ovo svedoanstvo ne bi treba
lo uzeti zdravo za gotovo, ipak postoji neka veza izmeu opisanog metoda, stvaralakog
postupka i filozofije toga vremena. Jedna od osnovnih fenomenolokih kategorija je in
tencionalnost svesti: svaka svest je svest o neem. Aktivnost svesti Huserl oznaava termi
nom noesis, a ejdetske predmete svesti terminom noema, a meu noemama razlikuje i
njenice i sutine. Krajnji cilj fenomenologije sastoji se u gledanju sutina tako to se one
neposredno dovode do evidencije. Sagledavanju sutina prethodi fenomenoloka reduk
cija ili epohe. Stavljanjem u zagrade svih naih predrasuda, teorijskih slojeva, nae lino
sti, metafizikih entiteta i tsl. oslobaamo se svega to optereuje i zaklanja sutine. Izme
u ostalog, Huserlova metoda nastoji da prevazie istorizam i naturalizam. Pri svemu ovo
me nije odluujue ak ni to da li je Andri bio neposrednije upoznat sa metodom feno
menoloke redukcije, niti ta zapravo znai injenica u literarnom diskursu i filozofskom
kontekstu, nego da postoji izvesna, zavodljiva analogija izmeu fenomenoloke redukcije
i literarnog stvaralatva, pri emu umetnik ne mora biti svestan prve i najee i nije.24
Analogije mogu da krenu i dalje. Diltajev pojam istorijskog tipa (koji kasnije nadograuje
Maks Veber u pojmu idealnog tipa) nastaje sintetizovanjem konkretnih injenica, pri emu
mane i poroke, zatoenici kritikog smisla teret vlastite odgovornosti prebacuju na plea prolih
generacija. Pogreno bi bilo zakljuiti da Nie odbacuje vrednost i smisao prolosti. Naprotiv, istori
ju potcenjuju upravo oni koji je glorifikuju, traei od nje vazda gotov recept i sigurnu utehu. Samo
graditelji budunosti mogu razumeti prolost, pie taj ruilac vrednosti. Da li e oveka usisati
praznina budunosti ili slomiti teina prolosti, sasvim je svejedno, to su dve strane jednog te istog
promaaja. Izlaz je izgleda u mogunostima koje otvara kruenje naslea i stvaralatva, prolosti i
budunosti (circulus vitiosus). Uostalom, zateui tetivu, strelac se povlai unazad, ali cilja ispred
mete, pretiui dogaaje. Strela pogaa svoj cilj tek ukoliko proe kroz zlatni presek prolosti i bu
dunosti. Fridrih Nie, O koristi i teti istorije za ivot, prev. Milan Tabakovi, Beograd, 1986.
23
Ivo Andri, Znakovi pored puta, str. 285.
24
Hans-Georg Gadamer, Filozofija i poezija, prev. Saa Radoji, Beograd, 2002, str. 29.

138

idealni tip nije puki odraz, ni aritmetika sredina, nego se sastoji od najbitnijih osobina odre
ene pojave, preuveliavajui jedne, a zanemarivajui druge. Idealni tip zapravo slui kao
demonstracija sluaja da smisao neke pojave doe do potpunog izraaja, a pojedini kon
kretni likovi vie ili manje od njega odstupaju. Zato je na kraju, ili pre na poetku stvarala
tvo alhemijska delatnost, kada iz haosa, blata, ai i prividnog nereda izlaza: dobra i ista
rakija, podeljena u prvenac, ljutu, meku i patoku; sjajna i vatrena tenost, bistra i lekovita,
bez trunja ai, bez traga muke i prljavtine iz koje je nastala.25 Kao to i svaka rakija, pa i
najistiji destilat, zavise od ruke svoga tvorca, tako literarni karakter odstupa od idealnog
tipa. Meusobno se nadopunjavajui, prvi drugome podaruje ivot i doivljaj ivota, a
drugi prvome onu karakteristinu optost posredstvom koje se moe shvatiti i razumeti.
Ukoliko nemamo vrstih tekstualnih dokaza da je Andri itao i poznavao Niea, Dilta
ja ili na primer Huserla, kao to se moe, sasvim opravdano prigovoriti, a da je svaka po
dudarnost proizvoljna analogija ili plod dalekih asocijacija, moemo se u jednom zani
mljivom sluaju pozvati na Andrievo poznavanje Vernera Zombarta, koga citira u skici
26
27
Predgovora Gviardinijevih Napomena. Na osnovu Zombartovog Der Bourgeois Andri
oivljava naroiti tip graanina u slubi kapitalistikog duha, koji je do svog karakteri
stinog izraza doao upravo u vreme kada je iveo Franesko Gviardini. Zombart je odre
dio tip iji je knjievni lik Andri najpotpunije ostvario u Gospoici.28 Pored toga to je
Andriev pogled na svet blizak Makijavelijevom i Gviardinijevom pesimizmu, upotreba
mislilaca iz drevnog i modernog vremena je kod Andria izrazito stvaralaka i posredova
na savremenom filozofskom milju a Zombart nije samo usamljen sluaj, nego deo An
drieve iscrpne i obuhvatne stvaralake strategije, koja nije antik varna nego izvedena iz
doivljaja kao osnovne jedinice razumevanja. U dijalogu mislilaca postoji, jasno, diskur
zivna svest, ali i onaj trenutak kada ivot razumeva ivot, temeljno samorazumevajue
strujanje smisla i ivotnih sokova koje prethodi svakoj refleksiji. Zato Andriu npr. u
prevoenju Gviardinija nije stalo da sauva starinsku patinu,29 nego Gviardinijevu mi
sao iskazuje sredstvima savremenog srpskog jezika, naglasivi tako njen opteljudski zna
aj, pronaavi u Gviardiniju i knjievnosti te vrste, slobodu od, kako pie sam Andri,
knjikog i doktrinarnog optereenja. U vezi objavljivanja Gviardinija, nalazimo i na jed
nu, po na esnaf, neprijatnu indiciju. Andri izgleda nije imao poverenja u nekog od hu
manistike brane da napie Predgovor Gviardinijevim Napomenama, ili povoljnije, niko
u njemu nije dostigao tu visinu da moe parirati snazi Andrievog dela!30
25

Ivo Andri, Travnika hronika, Sarajevo, 1976, str 361.

Ive Andria prevod Politikih i drutvenih napomena Franeska Gviardinija. Andriev predgovor o
Gviardiniju (skica), prir. Nika Stipevi, Novi Sad 1986, str. 8.
27
Werner Sombart, Der Bourgeois. Zur Geistesgeschischte des Modernen Wirtschaftmenschen,
Mnchen-Leipzig, 1913.
28
Ive Andria prevod Politikih i drutvenih napomena Franeska Gviardinija, Nika Stipevi, Ivo An
dri prevodilac i tuma Franeska Gviardinija, str. 136.
29
Isto, str. 121.
30
Andri u jednom pismu sada ve daleke 1968. godine navodi da je odus tao od objavljivanja pre
voda Gviardinijevog spisa Riccordi, izmeu ostalo zato to se nije naao dobar i iscrpan predgovor
nekog naeg sociologa ili istoriara. Isto, str. 159.
26

139

Hermeneutika osveenost
U celini, Andrievo delo je osveeno u najdubljem hermeneutikom smislu sama
pria je predmet umetnike transpozicije u svom problemskom sklopu, koji se moe raz
reiti samo u umetnikom doivljaju sveta. Zato u Prii o vezirovom slonu la i istina po
staju upotrebljeni u potpuno hermeneutikom kontekstu: Deavalo se da su plaali to
boe obavetene ljude, pa tek posle uviali da su sve to varalice i laovi. Ali oni nisu ak ni
taj novac smatrali potpuno baenim, jer i ono to se za nekog oveka moe slagati i to po
nekad dosta govori o njemu... Ako nita drugo, la im je sluila kao polazna taka, koju su
posle, kad bi saznali istinu, lako odbacivali.31 Prema Gadameru, predrasude pojedinca,
daleko vie nego njegovi sudovi, istorijska su stvarnost njegovog bivstva. Kritiko pitanje
hermeneutike sastoji se, za istog autora, u razluivanju istinskih predrasuda, pod kojima
razumevamo, od pogrenih, pod kojima pogreno razumevamo.32 Dok nas neka predrasu
da odreuje, mi je ne znamo i ne sumnjamo u nju kao u sud. A predrasudu uoavamo sa
mo kada je ona provocirana, a to je susret sa predajom. Najdublje istorijske istine kriju se
u stereotipima, predrasudama i zabludama. Slinu ideju knjievno uobliava i Ivo Andri:
Ono to se o nekom oveku moe izmisliti ili slagati, ve dovoljno govori o njemu ali si
gurno jo i vie o onome ko izmilja, ponavljaju njegovi romaneskni junaci. Ukazujui na
pogrenost kao formu razumevanja, falsoloka hermeneutika brani pravo na sopstvene
greke. U suprotnom, snaga apstrakcije brie sve razlike i osobenosti, niveliui drugost
prema meri apsolutne ispravnosti. Zahvaljujui meditativnoj lirici Ive Andria, koliko i teo
riji falsifikacije Karla Popera, greku moemo definisati kao znak na putu naunog sazna
nja, moralnog usavravanja i egzistencijalnog napredovanja. Andrievi Znakovi pored pu
ta su meditativni mozaik posveen, izmeu ostalog, zabludama i izneverenim oekivanji
ma pisca i njegove generacije. Promiljajui dnevne paradokse, neoekivane jezike obr
te, ali i najdublje metafizike iluzije, Andri istie njihovu tipinost i smislenost. Neke od
njih ne samo da su najtaniji odraz optih, istorijskih formi ivota, nego su i klju razume
vanja posebnih karaktera i dogaaja.
Prilikom portretisanja karakternih tipova, izgleda da je Andri dobro poznavao i Nie
ovo i elerovo uenje o ressentimentu. Osnovna vrednosna greka savremene moralnosti
sastoji se iz uklanjanja zahtevnih, viih vrednosti i afirmisanja niih ali dostinijih vredno
sti, uz pojavu opte ali rasplinute podmuklosti i osvete. Osveta nije direktna, nego je pri
krivena i posredna. Maks eler u ressentimentu vidi temeljni odnos duha prema svetu, na
stao na osnovu sistematine represije emocija i afekata, koji inae ine uobiajenu kom
ponentu ljudske prirode. Andri u istoj pripoveci koristi izraz zaobilazni putevi, koji poti
e iz Nieove karakterizacije hrianskog, robovskog morala: Brzo se stvaraju dve grupe
besednika. Jedni su borbeni i nasrtljivi, smeli na rei i bezobzirni u predlozima, drugi po
mirljiviji, obazrivi u govoru, i vie skloni zaobilaznim putevima i sredstvima kojima se bez
buke i rei, nevidljivo ali sigurno dolazi do cilja.33 Andri nije povukao liniju izmeu ple
31

Ivo Andri, Odabrane pripovetke I, Beograd 1956, str. 274.

Hans-Georg Gadamer, Istina i metoda, prev. Slobodan Novakov, Sarajevo, 1978, str. 332.
33
Ivo Andri, Odabrane pripovetke I, str. 298.
32

140

menitih i nieg duha, niti je Vezira izgradio po paradigmi natoveka, pa time neposred
no transponovao filozofske pojmove na knjievni plan. Naprotiv, gradei karakter zavere
nika, jednima pripisuje zaobilazni put,34 oznaku pojma resentimana, a ne pojam sam,
upravo time to je na teorijskom planu savladao mehanizam resentimana. U opisu feno
mena ne trai gotove pojmove, nego one doivljaje i fenomene koji su do njih doveli. u
dovina priroda Vezirova, manifestovana kroz pojavu slona (fila), dovela je do posredne
reakcija arije (trovanje fila, a ne vezira).
Kako razumevanje nije jednosmerno ni jednodimenzionalno, Andri ima razumevanje
i za greke. Duboko proet uverenjem u neophodnost greenja, kao vane, moda odlu
ujue antropoloke karakteristike, Andri umireno zapisuje: Traiti od ljudi ne samo da
ne gree svesno i otvoreno protiv istine nego i da je ne zaobilaze i ne preutkuju, znai
35
traiti od proseno razvijenih ljudi da budu atleti. Razumeti, znai oprostiti hermene
utiko geslo koje je formulisala madam De tal, uvaava i Andri. Ali opratanje nije forma
nadmone utivosti, nego pre dubinsko razumevanje iz sokova i tokova istorijskog ivota,
njegovih manifestacija i karakternih uoblienja.36
Karakter duandije Alje Kazasa u Prii o vezirovom slonu, ne sluajno potomka
velike i mone, izumrle porodice ahbegovia, podsea, ali opet samo u pojedinim crta
ma, na ressentiment otmenog oveka. On se iscrpljuje u neposrednoj reakciji, uz izvesnu
nepromiljenost i srljanje, ne uzimajui ozbiljno svoja dela i nedela.37 Aljo Kazas jedini
udara direktno na Vezira (naravno da se otreznio od svoje lude zamisli), priznavajui
da su mogunosti izbora suene, i da izmeu dva tipa delanja ne postoji odluujua razli
ka: Nita, nita se ne moe! Tako je to ve odavno ovde kod nas: ko je sran i ponosan, taj
brzo i lako gubi hleb i slobodu, imetak i ivot, ali onaj koji povije glavu i preda se strahu taj
opet toliko izgubi od samog sebe, toliko ga strah pojede, da mu ivot ne vredi nita.38 Su
oen sa apsurdnim i nereivim mislima, antinomijama homo balcanicusa, Aljo Kazas mi
sao ostavlja nereenu, u njenom orsokaku, nalazei u ali jedini oduak. Zrnce njegove
otmenosti prebiva u izvesnoj aljivoj lakomislenosti koja ga istie mimo ostalih arilija.
ala je esto gruba i teka; nevesela (Bife Titanik), ali takav je i ivot iji je ona izraz. Kao
to postoji posebna tipologija i karakterologija mrnje (Pismo iz 1920. godine), tako po
stoji i posebna tipologija nevesele ale. Ona je, da tako kaemo, kontrapunkt ivota.

34

Fridrih Nie, S one strane dobra i zla. Genealogija morala, prev. Boidar Zec, Beograd, 1993, str. 247
Ivo Andri, Znakovi pored puta, str. 216.
36
Poznate misli iz Genealogije morala izgleda da su uticale na Andrievo oblikovanje karaktera i psi
he arilija: Njegova dua je podozriva; njegov duh voli budake, tajne puteve i zadnja vrata, sve
to je prikriveno godi mu kao njegov svet, njegova sigurnost, njegovo okrepljenje; on se razume u
utanje, nezaboravljanje, ekanje, privremeno samoumanjivanje. Rasa tak vih osvetoljubivih ljudi
e na kraju nuno biti razlonija od svake otmene rase... Isto, str. 252. Resentiman arilija nije pao
s neba, on je proizvod dugotrajnih ivotnih akomodacija i ima onu snagu tla koju doljaci (veziri i
konzuli), premda iza njih stoje velike sile, nikako ne mogu imati. U tom smislu osuda oveka resen
timana Andria ne zanima, pre ga zanima njegovo razumevanje.
37
Fridrih Nie, S one strane dobra i zla. Genealogija morala, str. 247
38
Ivo Andri, Odabrane pripovetke I, str. 305.
35

141

Pesimizam i sloboda stvaralatva

Generacije roenih poslednjih decenija XIX veka, bile su inficirane pesimizmom kao
svojevrsnim pogledom na svet, koji ostvaruje vlastite vrednosti negiranjem vrednosti i
vota. Tako se i pesimizam, kojeg je najjasnije formulisao Artur openhauer, moe razreiti
kroz umetniko stvaralatvo (Pandurovi, Dis, Andri), politiku delatnost (Gavrilo Prin
cip), ili okret ka istoku uz izgradnju mistiko-umetnike utopije (Dimitrije Mitrinovi).39
Vanost bednog, uasnog, zlog i odvratnog stav je objektivnog opservatora koji se
zanima za svet kakav on jeste, a ne kakav bi trebalo da bude, a to je, u izvesnom smislu,
preokret koji nalazimo kod openhauera u odnosu na nemaku filozofiju. Produbljujui
Kantov kriticizam, openhauer nalazi da se reenje zagonetke sveta mora pronai u sa
mom razumevanju svijeta. Slepe strasti i bezumne tenje veno se sukobljavaju u besmi
slici istorijskog dogaanja. Prevazilaenje volje openhauer nalazi u asketskom moralu
zasnovanom na saoseanju (kada se radi drugog odriemo vlastite volje) i umetnosti kao
bezinteresnom sagledavanju iste lepote kroz, prvenstveno, poeziju i umetnost.
U kompoziciji istorije sveta, koji je najgori od svih moguih svetova sadrana je lepo
ta! Zlo je besmrtno iako je ovaj svet lep, umetniki lep, savreno umetniki lep. Tradicio
nalne teodiceje nisu nale nain kako da izau na kraj sa postojanjem zla u svetu. One nas
ue kako u bedi onih koji su osueni na muku svetli nepogreiva boanska pravda. U mo
dernoj verziji teodiceja se javlja kao problem racionalnosti istorije i sveta. Iskueno zlo ot
kriva navodno viu racionalnost istorije, rtva nikad nije uzaludna, ona se prinosi na oltar
Celine. Pesimizam, kao bitna odlika naih stvaralaca Crnjanskog, Pandurovia i Andria
nije, dakle, psiholoka, pa ni etika, nego pre svega estetska pojava osvetljavanja sveta
van projekcija stvarnosti (lepote koja obasjava sjajem, kako veli Platon, tehnike vatre) u
njegovoj datosti za svet, kako bi se na osnovu nje, u celini formiralo novo delo, sada od
sveta nezavisno, koje je slilo i ujedinilo razliita, pa i neumetnika znaenja u jedan estet
39

Pesimistiki pogled na svet proizaao iz uzburkanog itanja tada popularne literature, Niea i o
penhauera, ostavio je znatnijeg traga u naoj istoriji i knjievnosti, a pogotovo figura odricanja i
vota. Pukovnik Dimitrijevi-Apis, navodno, ohrabruje na kraljeubistvo reima: Ko hoe da ivi
nek umre, a ko hoe da mre nek ivi, napred! Gavrilo Princip, u testamentarnoj pesmi, takoe iz
raava pesimizam:
Pravo je rekao eraji,
taj srpski soko sivi:
Ko hoe da ivi nek mre,
ko hoe da mre nek ivi!
Prema svedoanstvu Dobrosava Jevevia: Gavro je esto citirao sledee Nieove stihove:
Ja znam odakle sam
Nezasit kao plamen
arim i izgorevam samog sebe
Sve to god obuhvatim zasvetli
Sve to iza sebe ostavim ugljenisano je
Plamen sam bio i ostao
Ivo Andri, pak, umireno i promiljeno, u Znakovima pored puta zapisuje: Zbog ivota odrei se i
vota (str. 116). Pesimizam je, za Andria, uvek bio u slubi ivota (str. 75).

142

ski kvalitet. Pesimizam sam po sebi, naravno, nije nikakav ni kvalitet ni antik valitet; tek u
umjetnikoj transformaciji, tek u njegovoj filozofskoj klasino jasnoj prozi koja obznanjuje
ono to je iz najveih dubina, ono to je iz najtamnije noi, on dobiva izvjesnu vrijednost.
A tada je to olakanje, utjeha, pa i ljepota.40
Ali i Andrievo delo vraa filozofiji svoj dug, i to ne tako to ostaje u okviru filozofije
tada bi delo bilo izgubljeno za knjievnost, a ni filozofija ne bi bog zna ta dobila, jer te
su ideje, sa stanovita istorije filozofije, ve viene. Radikalna, odnosno falsoloka herme
neutika: koren oveka je ovek sam, ali kao deficitno, negatorsko i pogreivo bie. Zapisu
jui svoje filozofske impresije, ili portretiui linosti filozofskim idejama, Andri se obraa
publici koliko i samom sebi. Poigravajui se sa irokom panoramom ideja, drevnih i savre
menih, Andri oplemenjuje razliitim nivoima znaenja knjievno delo, istraujui istovre
meno zagonetku vlastitog postojanja. Ipak, umetnost, religija i filozofija predstavljaju raz
liite pokuaje da se ue u sredite jedinstvenog metafizikog izazova, pri emu se treba
41
kloniti olakog svoenja jednog oblika stvaralatva na drugi. Prema tome, bilo bi duboko
pogreno Andrievo knjievno stvaralatvo prikazati kao razvijanje filozofskih ideja uko
liko se ne istakne da se razvijaju one ideje koje ostaju filozofiji nedohvatljive. Ukoliko se
to dogodi, nastaje svojevrsni metabasis, gnoseologizam u umetnosti, odnosno podvoe
nja pojmova pod vii, kategorijalni pojam, koji mu sutinski ne odgovora (npr: lepo se
podreuje saznanju). Pristup koji nam se ini opravdanim i smislenim nije u razumevanju
samog dela, ono ostaje netaknuto, nego onoga to je do tog dela dovelo, u bilo kom po
gledu ak i danas prezrena psihoanaliza umetnika, ukoliko ostane u svom domenu,
osvetljava stvaralatvo s obzirom na mogunosti samog stvaraoca.
Sam filozofski sud o delu ne utie na bilo koji nain na umetnike vrednosti samog de
la, ali govori bitno o stvaralatvu, koje objedinjuje slobodu i nunost, izrecivo i neizrecivo,
o proklamovanoj i stvarnoj motivaciji opet, koja, ukoliko je stvarna, ne postoji van dela.
Umetniko delo je proizvod slobode, jer se ne moe svesti ni na ta drugo van sebe, te su
i filozofske misli osloboene refleksivne teine jer grade poetsku vrednost. Ukoliko umet
niko delo, spaja slobodu i nunost to znai da svi ti momenti mogu da postoje u de
lu, i postoje, kada dovode do njega: okolnosti, karakteroloka i psihoanalitika analiza
autora i njegovog dela, politiko opredeljenje. Drugim reima, postaje nevano da li je
knjievna geografija usidrena u Makondu, Lajkovcu, Aleksandriji ili Viegradu. Ali, kada je
delo gotovo, ono je od lanca nunosti slobodno ili u svojoj savrenosti osloboeno. Zato
se o autentinoj, stvaralakoj motivaciji moe govoriti samo posredstvom zasnivanja
dela u lepoti samoj, u njegovoj slobodi od, ali i u slobodi za stvaralatvo, koja nepo
greivo pogaa univerzalno, arhetipsko, na nain linog i neponovljivog stvaralakog i
na. Pisac moe dobro poznavati psihologiju, sociologiju, arhitekturu, ali biti i potpuni ne
znalica. Isto tako, pisac moe imati predrasude svoga vremena, kao i svoje sopstvene. An
dri nije ni mislilac, a ni moralista, nego tvorac opteljudskog arhetipa u kojem se svi na
odreen nain prepoznajemo, doivljavajui na razliite naine umetniko delo, ne u jed
nom, negu u celoj paleti razliitih linosti. Delo moe biti izgraeno razliitim znaenj
40
41

Risto Tubi, Knjievnost i istorija, str. 220

Taj odnos Sreten Petrovi najpregnantnije formulie u: Na raskru puteva, Beograd, 2010, str. 17.

143

skim slojevima. Ali u vremenu kada je nedostajala savremena filozofija, Andri je bio njen
luonoa, ifrirajui je u knjievnom kodu, organski slivajui razliita znaenja u nepono
vljivo delo. Refleksije knjievnih junaka predstavljaju, pre svega, orue individualizova
nja knjievnog lika,42 filozofski iskazi su sredstvo portretisanja, a njihov vanliterarni ka
rakter ostaje pod znakom pitanja. Ipak, smisaono isijavanje filozofskih iskaza premauje
puko sredstvo portretisanja literarnih junaka i zadire u jedan drugi, dublji sloj, koji odre
uje tip naracije, kao i najdublju problematinost prie i pripovedanja. Misaona aura nje
govom celokupnom delu pridaje pesimistian ton.
Hermeneutiki karakter filozofskih ideja u Andrievom delu ne iscrpljuje se u pabire
nju filozofskih misli, kojima se tumai ivot u obilju manifestacija, ve nalazi svoj smisao u
snazi umetnike transpozicije, u prelamanju filozofskih ideja unutar celine umetnikog
dela. Stvaralaka alhemija omoguava pojavu najdubljih, opteoveanskih arhetipa i
znaenja, u jasnoi i prozranosti stila, uz, izgleda paradoksalno, potpunu neopteree
nost svakom refleksijom. Premda je u jednom, nimalo nevanom sloju, filozofska misao
obogatila knjievno delo i doprinela izgradnji njegove posebnosti i neponovljivosti.

42

Nikola Miloevi, Andri i Krlea kao antipodi, Beograd, 1974, str. 7.

144