71.

Promet licnopravnih ovlascenja koja cine sadrzinu subjektivnog prava intelektualne svojine
Promet inter vivos-autor i interpretator u okviru svog subjektivnog prava imaju vise
licnopravnih ovlascenja (posledica toga da su autorsko delo i interpretacija intelektualne
tvorevine najviseg stepena originalnosti).Nasuprot njima ,pronalazac, autor dizajna, topografije
int.kola i stvaralac biljne sorte imaju samo po jedno ovlascenje da zahtevaju da njihovo ime
bude navedeno u prijavi za zastitu i ostalim sluzbenim spisima. Licnopravna ovlascenja u pravu
intelektualne svojine su vrsta specijalizovanih prava licnosti, kao takva ona su vezana za licnost
svog izvornog nosioca i ne mogu se prenostiti. Moguce je da lice koje nije nosilac licnopravnog
ovlascenja na dopusten nacin izvrsi odredjenu radnju koja cini sadrzinu tog ovlascenja ali ne na
osnovu prometa vec na osnovu dozvole koju nosilac daje drugom licu. Dozvola koju npr autor
daje drugomlicu da objavi ili izmeni njegovo delo ima karakter ugovora cije se dejstvo iscrpljuje
inter partes.Ovim ugovorom se nosilac licnopravnog ovlascenja obavezuje da tolerise da njegov
saugovornik vrsi odredjenu radnju koja cini sadrzinu licnopravnog ovlascenja. Postoje licnopravna
ovlascenja koja njihov nosilac moze vrsiti i na negativan nacin-pronalazac moze zahtevati da
njegovo ime ne bude naznaceno u prijavi patenta.Da ne bi bilo sumnje u odgovornost drugog lica
za povredu licnopravnog ovlascenja koje se vrsi na negativan nacin, potrebno je da nosilac prava
dozvoli tom licu da zanemari postovanje odnosnog licnopravnog ovlascenja (npr da izda knjigu
bez navodjenaj imena autora).Obe dozvole su po svojoj prirodi ugovor o uzdrzavanju od tuzbe za
povredu prava. Ako bi nosilac licnopravnog ovlascenja ipak tuzio sticaoca dozvole, sud bi mu
uskratio pravnu zastitu s pozivom na zabranu postupanja protivno savesnosti i postenju.
Nasledjivanje-licnopravna ovlascenja su nenaslediva, u slucaju smrti nosioca nema pravne
sukcesije.U pravu intelektualne svojine postoje modifikacije, posebno u autorskom pravu.
Subjektivno autorsko pravo traje za zivota autora i 70 godina nakon smrti.Da bi se obezbedilo da
posle smrti autora ostane pravni osnov za zastitu uspomene na licnost autora i zastitu autorskog
dela kao kulturnog dobra, pribegava se konstrukciji po kojoj se pojedina licnopravna ovlasceja u
trenutku smrti autora transformisu i postaju podobna za vrsenje od strane naslednika. Ta
ovlascenja su i pre i posle smrti autora ista s tim da ih posle autorove smrti naslednici ne
nasledjuju vec samo mogu da vrse neka od tih ovlascenja. Oni mogu da vrse tzv negativni aspekt
licnopr.ovlascenja, sto znaci da mogu da se suprotstavljaju radnjama drugih lica kojima se vredja
neko od licnopravnih ovlascenja ali ne mogu da vrse pozitivni aspekt (suprotstavljanje koriscenju
autorskog dela bez navodjenja imena autora).Jedini pozitivni aspekt licnopravnog ovlasceja koji
naslednik sme da vrsi jeste objavljivanje dela ali pod uslovom da to autor nije za zivota
zabranio.Naslednik mora svoje licne predstave o cast ii ugledu, zrtvovati pretpostavljenoj licnoj
osetljivosti preminulog autora ili ako to nije moguce objektivizovati ih prema aktualnim
kriterijumima drustvene zajednice.Naslednici se obicno nalaze u nekoj vrsti licne veze sa
preminulim autorom pa se pretpostavlja da oni imaju sopstveni moralni interes da vrse
licnopravna ovlascenja koja su pripadala njihovom pretku.Pretpostavka je da se naslednici vrseci
licnopravna ovlascenja savesno staraju o zastiti uspomene na licnost preminulog autora, pa se
time stiti autorsko delo kao kulturno dobro. Postoje i situacije u kojima autor nema naslednika ili
naslednici nisu motivisani da se savesno staraju o zastiti uspomene na licnost preminulog autora,
pa je zakonodavac predvideo da pored naslednika licnopravna ovlascenja mogu vrsiti i udruzenja
autora i institucije u oblasti nauke i umetnosti.
72.Konstitutivni oblik prometa imovinskopravnih ovlascenja koja cine sadrzinu subjektivnog
prava intelektualne svojine
Predstavlja takav oblik prometa u kojem imovinskopravna ovlascenja ostaju kod svog
izvornog nosioca ali se iz njih izvodi jedno ili vise uzih ovlascenja koja konstituisu novo

subjektivno pravo koriscenja predmeta zastite na ime licnosti drugog lica (sticaoca).Kad do
ovog oblika prometa imovinskopravnih ovlascenja dolazi na osnovu ugovora onda se govori o
ustupanju imovinskopravnih ovlascenja.
Autor i interpretator i njihovi naslednici, mogu ugovorom vrsiti jedino konstitutivni promet
svojih imovinskopravnih ovlascenja, tj mogu zakljucivati samo ugovore o ustupanju svojih
ovlascenja a ne i o prenosu istih (zbog vezanosti za licnost, ne mogu otudjiti prava).Ogranicenje
ne vazi za lica koja su derivativnim putem stekla odredjena imovinskopravna ovlascenja od
autora, interpretatora ili njihovih naslednika. Prilikom ustupanja imovinskopravnih ovlascenja
ustupilac i sticalac ugovorom definisu konkretno ovlascenje koje se izvodi iz sume
imovinskopravnih ovlascenja ustupioca i u vidu novokonstituisanog prava predaje sticaocu.Ono
se definise sadrzinski, predmetno, prostorno i vremenski.
Sadrzinsko definisanje-ustupilac i sticalac preciziraju koja se imovinskopravna ovlascenja
ustupaju.
Predmetno definisanje-dodatno se preciziraju konkretne radnje koriscenja predmeta zastite
koje sticalac na osnovu ugovora ima pravo da vrsi, precizira se obim ustupljenih ovlascenja
Prostorno definisanje-odredjuje se teritorijalni okvir u kojem ustupljena imovinskopravna
ovlascenja vaze, u kojem sticaocevo pravo koriscenja predmeta zastite proizvodi pravno
dejstvo.Ustupilac i sticalac mogu ugovorom ograniciti teritorijalni domasaj sticaocevog prava
koriscenja na jednu ili vise drzava. Sa stanovista prava int.svojine nema prepreka da se
ogranicenje ugovori .Ali kada je u pitanju ogranicenje na teritoriju koja je uza od teritorije drzave,
nacelo jedinstva unutrasnjeg nacionalnog trzista koje znaci garanciju slobode kretanja robe,
kapitala i radne snage na celo drz.teritoriji.U teoriji preovaladjuje stav da se ovo pravo sticaoca
ne moze ograniciti na teritoriju uzu od teritorije drzave jer bi to bila prepreka slobodnom kretanju
robe unutar jedinstvenog trzista.
Vremensko definisanje njime se odredjuje duzina trajanja sticaocevog prava. Maksimalni rok
trajanja sticaocevog prava ne moze biti duzi od zakonskog roka trajanja izvornog subjektivnog
prava intelektualne svojine iz kojeg je sticaocevo pravo derivirano. Rok trajanja se moze odrediti
na razne nacine-u mesecima ili godinama, ili utvrditi tacan datum prestanka prava ili navesti
odredjeni dogadjaj posle cijeg nastupanja pravo prestaje. Po isteku roka trajanja sticaocevog
prava ono se vraca svom izvornom nosiocu, reintegrise se u imovinskopravno ovlascenje iz kojeg
je bilo izvedeno.
Svako od iskljucivih imovinskopravnih ovlascenja iz subjektivnog pr.int.svojine moguce je u
postupku konstitutivnog prometa cepati na uza ovlascenja i kao takva ih ustupati sticaocu.
Poseban znacaj imaju predmetna ogranicenja u pogledu cijeg odredjivanja ustupilac i sticalac
mogu ispoljiti sirok stepen autonomije volje. Objektivne granice tog cepanja postoje i one se
odredjuju od slucaja do slucaja uzimajuci u obzir interes ustupioca i interese zajednice. U tom
smislu cepanje je dozvoljeno samo do mere u kojoj se zadrzavaju jasni oblici koriscenja predmeta
zastite koji se u privredno-tehnickom smislu mogu smatrati jedinstvenim i samo stalnim.Sticalac
moze svoje iskljucivo pravo dalje ustupiti trecim licima lai samo uz dozvolu ustupioca.
Konstitutivni nacin raspolaganja iskljucivim imovinskopravnim ovlascenjima moze biti ucinjen na
iskljuciv ili neiskljuciv nacin.
Iskljucivo ustupanje-kad ustupilac raspolaze svojim imovinskopravnim ovlascenjima na
iskljuciv nacin on sticaoca snabdeva subjektivnim pravom koriscenja predmeta zastite koje je
iskljucive prirode, deluje erga omnes.To znaci da je ugovorenu radnju koriscenja odredjenog
predmeta zastite u ugovorenom teritorijalnom i vremenskom okviru ovlascen da vrsi jedino
sticalac.Sticalac je ovlascen da zabrani svakom drugom da vrsi tu radnju, prema tome ni
ustupilac nije ovlascen da vrsi tu radnju u tim okvirima, niti je ovlascen da trecem licu ustupa
ovlascenje na vrsenje iste radnje ( obaveza uzdrzavanja).Sticalac ima aktivnu legitimaciju da
podize tuzbe protiv lica koja vredjaju njegovo pravo.Tuzeni moze bit ii ustupilac kao i trece lice

kojem je on ustupio svoja imovinskopravna ovlascenja a koja su u koliziji sa iskljucivim pravom

sticaoca.
Neiskljucivo ustupanje-ustupilac snabdeva sticaoca samo pozitivnim aspektom svojih
imovinskopravnih ovlascenja dok njihov negativni aspekt zadrzava za sebe.Sticalac tako postaje
nosilac prava na ugovoreni oblik koriscenja predmeta zastite u ugovorenom teritorijalnom i
vremenskom okviru ali bez mogucnosti da se suprotstavi drugima koji to isto cine. Dejstvo
njegovog prava je ograniceo samo na odnos izmedju njega i ustupioca ( inter partes).Sticalac
nema aktivnu legitimaciju za podizanje tuzbi protiv trecih lica u cilju zastite svog prava.To znaci
da on mora da trpi radnje ustupioca i drugih sticalaca koje se u celini ili delimicno poklapaju sa
radnjom koriscenja predmeta zastite koju on ima pravo da vrsi.Sticalac nema direktnu sudsku
zastitu ni od radnji koje neovlasceno vrse treca lica koja isu pravni sledbenici ustupioca (on moze
protiv njih u najboljem slucajui podici tuzbu za zastitu od nelojalne konkurencije)

73.Opste karakteristike autorskih ugovora

Autorski ugovor je ugovor kojim jedno lice ustupa ili prenosi imovinskopravna ovlascenja
iz subjektivnog autorskog prava, drugom licu.Promet imovinskopravnih ovlascenja iz
subj.autorskog prava moze biti konstitutivan ili translativan.Nije nuzno da autor bude jedna od
ugovornih strana, kao ustupilac moze da se pojavi i autorov naslednik ili drugo lice koje je
nosilac derivativnog prava koriscenja autorskog dela,ali oni se ne mogu pojaviti u svojstvu
prenosioca.Autorski ugovor se najcesce pojavljuje u svom cistom obliku medjutim moguce je da
se pojavi i u okviru slozenih ugovora.
Forma ugovora-U Srbiji autorski ugovor se zakljucuje u pisanoj formi, ako zakonom nije
drugacije odredjeno.Postoji samo jedan izuzetak: zakljucivanje izdavackog ugovora koji se odnosi
na clanke, crteze i druge autorske priloge u novinama i periodicnoj stampi.Obavezna forma je
ustanovljena u cilju zastite ugovornih strana, pa nepostovanje pisane forme ne povlaci nistavost
ugovora.Autorski ugovor koji je zakljucen na neformalan nacin ostaje punovazan pod uslovom da
je izvrsen u celini ili u preteznom delu.
Obaveza vrsenja pribavljenih ovlascenja-Prema pravu Srbije, zakon izricito propisuje
obavezu sticaoca prava da koristi delo na ugovoreni nacin u slucaju izdavackog
ugovora, ugovora o predstavljanju, ugovora o izvodjenju i ugovora o filmskon
delu.Zakon ovlascuje autora ili njegovog naslednika da raskine ugovor ukoliko se delo zbog
propusta sticaoca prava ne koristi ili se nedovoljno koristi.U svim ostalim slucajevima ostavljeno
je volji ugovornih strana da odluce o tome da li sticalac prava ima obavezu da koristi delo ili
ne. Kada je volja ugovornih strana izrazena, jasna je stvar, ali ako nema odredbe o tome, ugovor
se mora tumaciti.Ono sto ukazuje na pretpostavljenu volju ugovornih strana jeste nacin na koji je
uredjeno pitanje placanja autorske naknade, ukoliko je odredjena u srazmeri prema stepenu
privrednog koriscenja dela, mora se zakljuciti da su stranke imale u vidu obavezu sticaoca prava
da koristi delo na ugovoren nacin.
Obaveza placanja autorskog honorara-uredjivanje obaveze placanja autorskog honorara
prepusteno je autonomiji volje ugovornih strana, sto znaci da autorski ugovor zavisno od
volje saugovaraca moze sadrzati obavezu placanja autorskog honorara , ali i ne mora.Naknada
se moze odrediti na razlicite nacine: pausalno,u zavisnosti od obima koriscenja dela, ekonomskog
efekta koriscenja dela, od zavisnosti od velicine dela.
Tumacenje ugovora-autorski ugovor cine odredbe koje se dele na one: kojima se vrsi
raspolaganje odredjenim imovinskopravnim ovlascenjima , i one kojima se utvrdjuju
druge medjusobne obaveze ugovornih strana (sto je vazno za tumacenje ugovora).U

pogledu odredbi kojima se vrsi raspolaganje imovinskopravnim ovlascenjima, postoje posebna

pravila ciji je cilj da ostave sto manji prostor za tumacenje volje ugovornih strana, i da utvrde
jasna pravila tumacenja.Najvaznije od tih pravila: u slucaju nejasnoce u pogledu sadrzine i obima
ovlascenja koje se ustupa/prenosi ugovorom, smatra se da je ustupljeno/preneseno manje
ovlascenja. To je pravilo in dubio pro auctore-u sumnji u korist autora.Ovo pravilo ne vazi
apsolutno, njegova primena ne sme biti u suprotnosti sa teleoloskim nacelom tumacenja
ugovora, tj nacelom postovanja cilja ugovora, koje se primenjuje na sve ugovorne odredbe.
Pravo na reviziju ugovornih odredbi o visini autorskog honorara-pravo
ustupioca/prenosioca autorskih imovinskopravnih ovlascenja da zahteva reviziju ugovornih
odredbi kojima je utvrdjena obaveza sticaoca ovlascenja da plati naknadu pod
uslovom da sticalac ugovorenim koriscenjem dela ostvari dobit koja je u znatnoj
nesrazmeri sa ugovorenom autorskom naknadom.Autorski ugovori po svojoj prirodi su
aleatorni ugovori, jer se u trenutku njihovg zakljucivanja ne zna novcana vrednost ovlascenja
koje je predmet prometa.Tu vrednost odredjuje trziste u procesu ekonomskog koriscenja dela.Ta
procena se moze pokazati kasnije kao priblizno tacna ali i kao pogresna. U slucaju pogresne
procene, nepostojanje ekvivalentnosti materijlane vrednosti uzajamnih prestacija je posledica
aleatorne prirode ovih ugovora. Kod aleatornih ugovora ne moze se ekvivalentnost uzajamnih
prestacija naknadno uspostavljati na osnovu instituta prekomernog ostecenja-izuzetak od tog
pravila, autorsko ugovorno pravo propisuje da se u autorskim ugovorima ocigledna nesrazmera
izmedju dobiti koju ostvari korisnik dela s jedne strane i ugovorene autorske naknade s druge
strane, moze se naknadno otkloniti na osnovu specijalnog prava na reviziju ugovora. Pravo na
reviziju ugovora nikad nema sticalac imovinskopravnih ovlascenja, tj korisnik dela. On mora da
prihvati rizike koji za njega proizlaze iz aleatorne prirode autorskog ugovora.Pravo na reviziju ima
samo autor ili njegov naslednik, a ne i druga lica koja se mogu pojaviti u ulozi
ustupilaca/prenosilaca imovinskopravnih ovlascenja. Nesrazmera izmedju autorske naknade i
dobiti koju ostvari korisnik moze pojaviti i onda kad korisnik koristi delo na osnovu zakonske
licence-i tada nema osnova za naknadnu korekciju visine autorskog honorara. Honorar se moze
odrediti pausalno ili u zavisnosti od ekonomskog efekta koriscenja autorskog dela, a do primene
instituta revizije dolazi uglavnom ako je honorar ugovoren pausalno. Znatna nesrazmera, tumaci
se kao nesrazmera koja je sa stanovista pravicnosti nepodnosljiva, i ona mora biti posledica
neocekivanog toka dogadjaja. Dogadja se situacija da korisnik dela osporava autoru pravo na
reviziju ugovora sa argumentacijom da je neocekivano velika dobit ostvarena vanrednim
naporeima samog korisnika (npr kroz reklamu kampanju, licnim vezama isl), i da bi bilo
nepravicno da plod tih napora prisvaja autor. Pravo na reviziju moralo bi se sagledati u svetlu
svih okolnosti, vodeci racuna i o poslovnim standardima koji vladaju u to vreme.Potrebno je da se
utvrdi da vanredna dobit korisnika nije iskljucivo posledica korisnikovog rada na plasmanu dela,
koji izlazi izvan uobicajenih okvira. U praksi su najcesce situacije u kojima se zasluga za veliku
dobit korisnika ne moze jednoznacno pripisati ni autoru ni korisniku (npr sezonska moda
aktuelizuje modele odece), i tada autor svakako ima pravu na reviziju ugovora.U slucaju da nije
autorskim ugoovrom utvrdjena obaveza placanja autorske naknade, pa se postavlja pitanje da li
pravo na reviziju ugovora postoji ? Ukoliko je nepostojanje obaveze placanja naknade izraz
animus donandi autora, pravo na reviziju ugovora ne postoji, a ukoliko je to posledica uverenja
autora da ugovoreno koriscenje njegovog dela nece doneti prihod koji bi bio dovoljn da namiri
troskove i naknadu, onda postoji pravo ugovora na reviziju.Autor/autorov naslednik se ne moze
odreci svog prava na reviziju ugovora. Pravo na reviziju ugovora zastareva u subjektivnom i
objaktivnom roku, u Srbiji je subjektivni rok 1 godina, a objektivni rok je 6 godina.
Pravo na raskid ugovora zbog promenjenih shvatanja autora-pravo pokajanja-u slucaju
da posle zakljucenja autorskog ugovora autor promeni svoja shvatanja i u tom svetlu oceni da bi
ugovoreno koriscenje dela moglo da nanese stetu njegovom licnom ili stvaralackom ugledu on

ima pravo da raskine taj utovor-pravo pokajanja. To se ubraja u licnopravna ovlascenja autora, ali
ima i imovinske implikacije za autora. Autor moze da raskine autorski ugovor ukoliko oceni da bi
izvrsenje ugovora moglo da nanese stetu njegovom licnom ili stvaralackom ugledu zbog okolnosti
koje nije uzrokovao korisnik dela. Te okolnosti su vezane za licnost autora (promenu njegovih
naucnih , politickih, i drugih uverenja).Ta njegova uverenja moraju biti takva i tolika da bi
koriscenje nejgovog dela dovelo do moralne stete ili mogucnosti nastanka moralne stete za
autora. Neposredne okolnosti mogu postojati i u vreme zakljucenja ugovora, ali u tom trenutku se
jos nije desila promena uverenja.Bitan je momenat nastanka promene uverenja a ne momenat
nastupanja okolnosti koje su do toga dovele. U obzir se uzimaju i objektivni kriterijumi koji su
odredjeni vrednosnim standardima i uobicajenim ponasanjem ljudi, pa preterana ili patoloska
osetljivost autora na sopstveni licni ili stvaralacki ugled ne moze biti uzeta u obzir. Cilj koji autor
zeli da postigne raskidanjem ugovora je da spreci da delo bude komunicirana javnosti.
(Svaki drugi cilj koji bi autor zeleo da postigne raskidom ugovora zmatrao bi se zloupotrebom
prava od strane autora). Mera u kojoj ce taj cilj biti ostvaren zavisi od trenutka u kojem autor
raskida ugovor i od oblika ugovorenog koriscenja dela, ako je ugovor u pocetnoj fazi izvrsavanja
cilj raskidanja ce biti ostvaren, svakako u vecoj meri nego da je izvrsen u preteznom delu.
Mehanizam koji autora kontrolise da ne prenagljuje sa raskidom ugovora, i koji stiti korisnika od
autorove zloupotrebe prava na raskid sastoji se u obavezi autora koji raskida ugovor zbog
promenjenih uverenja, da naknadi korisniku stvarnu stetu (obicnu stetu ne i izgubljenu dobit)
koju on zbog toga trpi.Autor mora unapred da polozi obezbedjenej za iznos stete koju trpi
korisnik, da bi doslo do raskida ugovora. Obaveza je korisnika da u roku od 3 meseca od dana
prijema izjave autora da raskine ugovor pruzi autoru podatak o iznosu stete obracunate na taj
dan kako bi ovaj mogao da polozi obezbedjenje.Ukoliko korisnik propusti rok, izjava o raskidu
ugovora proizvodi pravno dejstvo.Steta koju autor duguje odgovara troskovima koje je korisnik
imao da bi delo pripremao za koriscenje.Autor se ne moze unapred odreci svog prava na raskid
ugovora zbog promenjenih uverenja. Osnovna posledica raskida ugovora je da korisnik mora da
prestane sa koriscenjem dela na dank ad izjava o raskidu ugovora stupi u dejstvo.Ukoliko nije
zapoceo sa koriscenjem dela on nece smeti ni da pocne da ga koristi.Ukoliko proizvedeni primerci
dela koji su jos u svojini korisnika, moraju biti povuceni iz javnosti.
Nedopusteni autorski ugovori-nistave su odredbe autorskog ugovora kojima se vrsi ustupanje
imovinksopravnih ovlascenja za sva buduca dela jednog autora i za buduce jos nepoznate oblike
odredjenog dela.
Imenovani i neimenovani autorski ugovori-U Srbiji regulisani, i najvazniji : izdavacki ugovor, o
filmskom delu i ugovor o narudzbi autorskog dela.
74.Izdavacki ugovor
Podrazumeva se autorski ugovor kojim autor/njegov pravni sledbenik ustupa ili prenosi
izdavacu ovlascenja na umnozavanje dela stampanjem i na stavljanje primeraka dela u
promet, a izdavac se obavezuje da pribaljena ovlascenja vrsi i da ustupiocu/prenosiocu
ovlacesnja za to plati naknadu ako je ugovorena. I to predstavlja bitne elemente tog ugovora,
ugovor koji ne sadrzi te elemente nije izdavacki ugovor(npr ugovor o izdavanju dela koja nisu
autorskopravno zasticena, kojima se prenose druga ovlascenja, kao i ugovor o izdavanju
autorskog dela koje je umnozeno postupkom koji nije stampanje).Predmet ustupanja/prenosa su
bar 2 ovlascenja; ovlascenje na umnozavanje dela (stampanjem) i ovlascenje na stavljanje u
promet umnozenih primeraka dela. Ako je rec o delu koje nije ranije objavljeno smatra se da je
izdavackim ugovorom data i dozvola za objavljivanje dela. Ovlascenja se ustupaju na iskljuciv
nacin (ako nije drugacije odredjeno) sto znaci da je na teritoriji i za vreme vazenja, jedino je
izdavac ovlascen da ih vrsi. Ovlascenja koja se ustupaju/prenose izdavackim ugovorom mogu biti

precizirana predmetno, prostorno i vremenski.Predmetno se mogu ograniciti tako sto ce izdavac

biti ovlascen da izda npr samo dzepno izdanje, u sirem smislu ogranicenja u pogledu broja
primeraka u jednom izdanju.Prostorna ogranicenja se mogu odnositi na jednu ili vise drzava,
ukoliko nema izricitog prostornog ogranicenja u izd.ugovoru, zakljucuje se da je izdavac stekao
ovlascenja da koristi delo samo u drzavi sa kojom je ugovor najtesnje povezan.Vremenska
ogranicenja su implikovana u predmetnim ogranicenjima koja su ustupljena, ako npr izdavac ima
pravo da izada samo 1 izdanje od sto primeraka, njegovo ovlascenje na umnozavanje dela
prestaje okoncanjem stampanja tog broja primeraka.Izdavacki ugovor u tom smislu kao ugovor
sa trajnim izvrsenjem ima svoje orocenje. Vremensko ogranicenje moze biti definisano i tacno
odredjenim datumom do kojeg izdavac ima pravo da umnozava del oi stavlja primerke u
promet.Ukoliko nema izricitih odredbi, pravo izdavaca traje do isteka roka autrskopravne zastite
za konkretno delo. Pribavljajuci ovlascenje na umnozavanje i stavljanje u pormet primeraka dela
izdavac prihvata i obavezu da vrsi to ovlasceje, i njegova obaveza je da izvrsi umnozavanje dela
stampanjem, ucini napore da primerke dela efikasno pusti u promet i da obavestava autora o tim
poslovima.Izdavac je duzan da odstampane primerke dela pusti u promet u roku od 1 godine od
prijema rukopisa (ako nije drugacije odredjeno ugovorom).Obaveza izdavaca da umnozi delo
podrazumeva da o svom trosku i organizaciji obezbedi materijal za stampu, tehnoloski kvalitet
stampe i povezivanje, da delo odstampa bez stamparskih gresaka, kao i obaveza staranja o
korekturi (autor moze zahtevati da sam izvrsi korekturu a izdavac je duzan da mu omoguci to,
ako je moguce).Povreda izdavaceve obaveze da izda delo bez stamparskih gresaka, moze pored
odgovornosti z apovredu ugovora imati za posledicu i aktiviranje licnopravnog ovlascenja autora
na suprotstavaljanje nedostojnom iskoriscavanju dela.Kada je delo odstampano izdavac ima
obavezu da odredi primerenu maloprodajnu cenu primerka dela i da preduzme odgovarajuce
mere da umnozeni primerci budu stavljeni u promet.Ako je ugovorena obaveza izdavaca da plati
naknadu utoru, duzan je da je izvrsi.Postoji potpuna utonomija volje ugovornih strana u pogledu
odredjenja visine nacina i rokova placanja naknade. Naknada se moze odrediti pausalno-skupno i
nezavisno od plasmana primeraka dela, prema obimu dela ili visini tiraza.Naknada se moze
odrediti i prema ekonomskom efektu iskoriscavanja izdatog dela, od njegovog plasmana na
trzistu, tako sto se odredjuje izvesni procenat od cene svakog prodatog primerka ili procenat od
prihoda koji izdavac ostvari plasmanom dela. Cesta je situacija da se primerci dela ne uspevaju
prodati uprkos naporima izdavaca, pa je pitanje koji je momenat u kojem se smatra da je izdavac
izvrsio svoju obavezu stavljanja primeraka dela u promet. Ova obaveza je obaveza sa trajnim
izvrsenjem, ukoliko nema ugovornih odredbi, odlucuju relevantne okolnosti konkretnog lsucaja.
Kada nastupi trenutak ispunjenja obaveze izdavaca da primerke dela stavi u promet, izdavac je
duzan da neprodate primerke ponudi autoru za otkup po ceni stare hartije, tek ako autor odbije
izadavac ima pravo da neprodate primerke proda kao staru hartiju. Prirodni elementi koje sadrzi
izdavacki ugovor, uredjuju ih ugovorom same ugovorne strane. Da bi izdavac mogao da pristupi
stampanju neobjavljenog dela mora od autora dobiti jedan primerak njegovo dela (manuscript
najcesce).Obaveza autora je da manuscript preda u takvom stanju da izdavac moze bez teskoca,
napora, pristupiti umnozavanju dela ( da je uredan, pregledan itd).Rok za predaju manuskripta
moz ebiti razlicit u zavisnosti od toga da li je delo vec dovrseno ili nije, a ukoliko su ugovorne
strane propustile da odrede rok, on je 1 godinu od zakljucenja izdavackog ugovora. Manuskript
ostaje svojina autora ili njegovog naslednika, izdavac po okoncanom poslu umnozavanja dela ima
obavezu da ga vrati.Ima situacija i kada izdavac primerak dela pribavlja i nezavisno od autora, to
se odnosi na objavljena dela, ranije izdata dela. Izgled i oprema primerka dela ( tehnika
stampanja, korice itd) odredjuju se ugovorom, ukoliko nedostaju odredbe o tome, izdavc ima
pravo i obavezu da odredi izgled i opremu primeraka. Praksa je da izdavac i autor saradjuju na
resavanju ovog pitanja tokom procesa stampanja. Ovlascenje izdavaca da izda delo ograniceno je
u pogledu broja primeraka koje sme da umnozi i stavi u promet po pitanju: broja izdanja i tiraza

(broja primeraka u okviru jednog izdanja).Broj izdanja i visinu tiraza odredjuju stranke ugovorom,
a ako su propustile vazi norma da je izdavac ovlascen da izda samo jedno izdaje a sto se visine
tiraza tice primenjuje se poslovni obicaj i uzimaju u obzir druge okolnosti, a ako se ne moze
odrediti na osnovu toga onda se primenjuje zakonska dispozitivna norma koja odredjuej da tiraz
bude 500 primeraka.Ako je ugovorom odredjeno da izdavac ima pravo i obavezu da po iscrpljenju
tiraza jednog izdanja pristupi realizaciji narednog, rok u kojem je izdavac duzan da otpocne sa
stavljanjem u promet primeraka dela iz narednog izdanja odredjuje se ugovorom, a u suprotnom
zakon propisuje da je on 1 godinu od dana kada je autor izdavacu postavio zahtev da pristupi
realizaciji narednog izdanja. U novom izdanju autor moze uneti izmene u delo, ali one ne smeju
promeniti sustinu i karakter dela. Autorski ugovor se okoncava na 2 nacina redovnim
prestankom; kad istekne vremenski rok u kojem je izdavac ovlascen da privredno iskoriscava
delo ( istekom tog roka prestaje ovlascenje izdavaca i na stampanje dela i na stvljanje dela u
promet), i ovaj nacin je redak.Najcesci slucaj je izvrsenje ugovora u smislu okoncanja stampanja i
prodaje celog tiraza ugovorenog izdanja. Kao redovan prestanak ugovora smatra se i slucaj kad
ceo tiraz nije prodat ali se obaveza izdavaca da stavi primerke dela u promet smatra izvrsenom
jer je ocigledno da nema vise traznje za primercima dela.vanredno do okoncanja ugovornog
odnosa moze doci raskidom ugovora iz razloga koje inace poznaje obligaciono pravo.Tu je moguc
raskid ugovora zbog promene shvatanja autora-pravo pokajanja.Raskid ugovora zbog povrede
ugovornih obaveza, zakonodavac tu navodi 3 povrede ugovora koje ovlascuju drugu ugovornu
stranu da trazi raskid ugovora: povreda obaveze autora da preda manuscript u propisanom roku;
povreda obaveze izdavaca da u propisnom roku otpocne sa pustanjem primeraka dela u
promet;obaveza izdavaca dda po iscrpljenju tiraza jednog izdanja u propisanom roku pristupi
pustanju u promet primeraka drugog izdaja.Vanredan prestanak ugovora je i u slucaju kad jedini
primerak autorskog dela koji je predat izdavacu radi umnozavanja propadne kod izdavaca usled
vise sile (izdavac ima obavezu da autoru plati naknadu koju bi mu po redovnom toku stvari
platio).Izdavacki ugovor je ugovor inuitu personae u kojem se podrazumevaju odosi pojacanog
poverenja, saranje i koordinacije ugovornih strana. Smrt, likvidacija ili stecaj izdavaca ovlascuju
autora da raskine ugovor, tj da njegovo izvrsenje ne prepusti izdavacevim sukcesorima.Ako
izdavac kao preduzece promeni vlasnika, ili sl, sa preduzecem bivaju prenesena i njegova prava
na koriscenje dela bez obaveze da se pribavi saglasnos autora.
75.Ugovor o filmskom delu
U trenutku zakljucenja ugovora filmsko delo ne postoji. Filmski producent kao buduci korisnik,
pojavljuje se i u ulozi narucioca tog dela.Druga ugovorna strana su izvrsioci narudzbe medju
kojima ima koautora buduceg filmskog dela, autora kreativnih doprinosa filmskom delu,
i lica koja nemaju status stvaralaca.Ovo je vrsta slozenog ugovora, on ima elemente ugovora
o delu, ugovora o radu i utorskog ugovora.
Ugovor o filmskom delu kao autorski ugovor
Autorski ugovor zato sto se njime vrsi raspolaganje imovniskopranvim ovlascenjima iz
autorskog prava na filmskom delu i na pojedinim stvaralackim doprinosima filmskom delu.
Filmski producent zakljucujuci ugovor o filmskom delu pribavlja autorska imovinskopravna
ovlascenja od 2 gupe autora.Prva grupa su koautori filmskog dela, a druga grupa su
autori pojedinih stvaralackih doprinosa filmskom delu koje zakon ne smatra
koautorima filmskog dela.Pitanje vrste i obima ustupljenih ovlascenja prepusteno je
ugovornim stranama.Sva imovinskopravna ovlascenja koja producent pribavlja su iskljucive
prirode, njihovi ustupioci imaju obavezu da se uzdrzavaju od vrsenja i ustupanja trecim licima
istih ovlascenja.Ovlascenja koja producent pribavlja odnose se samo na koriscenje

filmskog dela.Filmsko delo se tumaci i kao koautorska celina ali i kao delo u koje su ugradjeni
autorski doprinosi lica koja zakon ne smatra koautorima filmskog dela.Njihove autorske
doprinose producent sme koristiti samo u okviru filmskog dela a ne i odvojeno. Ukoliko
zeli da pribavi ovlascenja na koriscenje tih doprinosa i nezavisno od filmskog dela producent to
mora izricito ugovoriti. Produkti stvaralackog rada scenariste i kompozitora muzike mogu da se
koriste nezavisno od filmskog dela iako se scenarista i kompozitor smatraju koauorima.Oni
zadrzavaju ovlascenje na samostalno koriscenje svojih doprinosa izvan filmskog dela ukoliko
ugovorom nije propisano drukcije.
Producent kao sticalac iskljucivih ovlascenja na koriscenje filmskog dela ima obavezu da ta
ovlascenja vrsi.To se posebno odnosi na obavezu producenta da snimi film u odredjenom
roku.Ova obaveza podrazumeva blagovremeno i kvalitetno izvrsenje svih
organizacionotehenickih radnji koje su neophodne da bi filmsko delo bilo snimljeno. Producent je
u obavezi da pribavi novac, tehnicku i umetnicku ekipu, da nabavi uredjaje i materijal za
snimanje, studio ite.Rok u kojem film mora biti smnimljen odredjuje se ugovorom, a u
suprotnom vazi rok od 3 godine od zakljucenja ugovora.Posto snimi filmsko delo producent
ima obavezu da u odredjenom roku otpocne sa vrsenjem ostalih imovinskopravnih ovlascenja
koja je pribavio, tj mora pristupiti privrednoj eksploataciji filmskog dela ( prikazivanje u
bioskopu, umnozavanej i prodaja,itd).Ako ugovorom nije precizirano drugacije producent je u
obavezi da u roku od 1 godine od zavrsetka filmskog dela otpocne sa bilo kojim oblikom
koriscenja filmskog dela.Fiilmsko delo se smatra zavrsenim kad je sastavljen prvi
standardni primerak filma.Obaveza producenta da blagovremeno vrsi pribavljena
imovinskopravna ovlascenja ima karakter bitnog elementa ugovora cija povreda ovlascuje
koautore filmskog dela da raskinu ugovor i traze naknadu stete.
Producent ima obavezu da koautorima filmskog dela i autorima pojedinih doprinosa filmskom
delu plati autorsku naknadu. Izuzetak od nacela autonomije volje prilikom ugovaranja autorske
naknade, propisuje se obaveza za stranke da utvrde posebne iznose autorske naknade
za svako imovinskopravno ovlascenje koje je ustupljeno producentu, odnosno za svaki
oblik koriscenja filmskog dela.U Srbiji propisano je da se posebno ugovara autorska naknada
za snimanje filma a posebno za pojedine oblike koriscenja snimljenog filma.Obaveza
producenta je da koautorima/autorima pruza informacije o ostvarenim prihodima od koriscenja
filmskog dela i da im omoguci uvid u poslovne knjige.
Producent ima obavezu da postuje licnopravna ovlascenja koautora/autora.U praksi su
cesti slucajevi neslaganja izmedju koautora filmskog dela i producenta oko konacne verzije prvog
standardnog primerka.Kompromis zakonodavca u tom smislu je propisano da ni koautori ni
producent ne mogu samostalno odluciti sta ce biti prvi standardni primerak filmskog
dela vec mora postojati saglasnost svih njih. Jedno filmsko delo u praksi moze da se
iskoriscava u razlicitim verzijama (kracim, duzim, sa razlicitim sekvencama).Producent je u
takvim slucajevima obavezan da pribavi saglasnost vecine koautora filmskog dela, a medju
njima je obavezno reziser-kao najvazniji koautor. ( jer koriscenje filmskog dela u verziji razlicitoj
od one koja je zabelezena na prvom standardnom primerku dela je akt narusavanja integriteta
dela).
Ugovor o filmskom delu kao ugovor o narudzbi
producentovi saugovaraci obavezuju se da nacine filmsko delo,taj aspekt ugovora o filmskom
delu odgovara po pravnoj prirodi ugovoru o narudzbini autorskog dela ( varijanta ugovora o
delu).Na odnos izmedju producenta kao narucioca filmskog dela i koautora/autora kao izvrsioca
posla primenjuju se primarno posebne odredbe Zakona o autorskom pravu i srodnim
pravima, a supsidijerno odredbe istog zakona koje se odnose na ugovor o narudzbini, pa
zatim odredbe ugovora o delu iz Zakona o obligacionim odnosima.

Odredba Zakona o autorskom pravu i srodnim pravima kojom se regulisu elementi ugovora o
narudzbi autorskog dela-odnosi se na situaciju u kojoj jedan ili vise koautora/autora
prekidaju saradnju na izradi filmskog dela iz bilo kojeg razloga za koji ne odgovara
producent ukljucujuci i visu silu. Producent prema opstim pravilima ne sme da nezavisno od
volje koautora/autora objavi i koristi doprinos koji je vec uradjen, snimljen, ali postoji jedan
izuzetak-po kojem producent ima pravo da objavi i koristi koautorski /autorski doprinos
koji je uradjen do momenta prekida saradnje.U slucaju da do prekida rada na filmskom delu
dodje zbog razloga za koje odgovara producent koautori/autori mogu na osnovu svojih
licnopravnih ovlascenja da mu uskrate pravo da koristi njihove doprinose filmskom delu ( ako
ugovorom nije odredjeno drugacije).
Ugovor o filmskom delu kao ugovor o radu
Zakljucujuci ugovor o filmskom delu koautori/autori se obavezuju i na to da ce postovati radnu
disciplinu i odnos subordinacije u odnosu na producenta ( da su uklapaju u raspored poslova is l),
rec je o dnevnom rasporedu poslova.Elementi ugovora o radu, su u ugovoru o filmskom delu
zastupljeni u razlicitoj meri, u SAD zakonski polozaj producenta je izuzetno jak, jer je on izvorni
nosilac autorskog prava na filmskom delu, pa tu postoje dominantni elementi ugovora o radu kod
ugovora o filmskom delu.Sa stanovista naseg prava ugovor o filmskom delu je vrsta autorskog
ugovora i specificne radnopravne obaveze i prava ugovornih strana moraju biti izricito
ugovorene.
76.Ugovor o narudzbini autorskog dela
Poslenik (buduci autor) se obavezuje naruciocu da ce mu za naknadu izraditi autorsko
delo i predati mu u svojinu primerak istog.Ukoliko nije ugovoreno drukcije primerak mora
biti originalan,(u osnovi predstavlja ugovor o delu).Predmet poslenikove obaveze je izrada
intelektualne tvorevine-autorskog dela povodom kojeg nastaje stubjektivno autorsko pravo.
Delo cija je izrada narucena mora biti dovoljno odradjeno i originalno.Odredjenje dela ne
moze biti sasvim precizno ali mora biti bar takvo da se na osnovu njega moze znati o kojoj vrsti
dela je rec i kakva opsta svojstva ono mora imati. Sto je naruceno delo preciznije odredjeno, vece
su mogucnosti za primenu instituta odgovornosti poslenika za materijalne nedostatke izvrsenja
ugovorene cinidbe.Primerak autorskog dela pripada naruciocu.U nedostatku drukcijeg
ugovornog regulisanja subjektivno autorsko pravo ostaje kod poslenika/autora.Njegovo
subjektivno autorsko pravo je ograniceno samo pravom narucioca da objavi delo.Npr tipicna
situacija narudzba dela koje narucilac nema nameru da privredno koristi delo likovne
umetnosti, originalno oslikano platno pripada naruciocu koji sme da ga javno izlozi ali slikar
ostaje izvorni nosilac svih drugih licnopravnih i imovinskopravnih ovlascenja. U svim slucajevima
u kojima je cilj narucioca da privredno koristi autorsko delo koje je narucio, neophodno
je da se ugovorom o narudzbi dela izricito predvidi ustupanje svih ili odredjenih
imovisnkopravnih ovlascenja iz subjektivnog autorskog prava.Izuzetak od tog pravila je
slucaj kad se se ugovor o narudzbini autorskog dela odnosi na izradu racunarskog
programa.Ako ugovorom nije odredjeno drukcije, narucilac postaje i vlasnik primerka izradjenog
programa is tice sva imovinskopravna ovlascenja iz subjektivnog autorskog prava iz razloga sto
se izrada racunarskog programa po pravilu narucuje radi njegovog privrednog koriscenja i cilj
ugovora ne bi mogao biti ostvaren bez ustupanja imovinskopravnih ovlascenja naruciocu; uz to
izrada racunarskog programa cesto ima i elemente rada na kolektivnom delu.Kolektivno delo
je delo koje nastaje spajanjem narucenih autorskih priloga veceg broja autora u jednu
celinu-npr recnici, enciklopedije, baze podataka.Narucilac je istovremeno i organizator i
finansijer izrade kolektivnog dela kao celine.Kolektivno delo ima prirodu spojenih dela ali taj

rezim nije moguce primeniti jer ceo posao ide preko narucioca i nije prakticno .Ukoliko ugovorom
o narudzbini kolektivnog autorskog dela nije drukcije odredjeno, nosilac iskljucivih
imovinskopravnih ovlascenja na svakom od izradjenih autorskih priloga je narucilac/organizator
izrade kolektivnog dela.Licnopravna ovlascenja ostaju kod pojedinih autora, ali se ne mogu
suprotstavljati objavljivanju svojih priloga, to pravo ima narucilac/organizator izrade kolektivnog
dela.
77.Ugovor o licenci: pojam, forma, predmet licence, trajanje, prestanak
Pojam-Ugovor o licenci je ugovor kojim se vrsi konstitutivni promet prava industrijske
svojine.Ovim ugovorom se iz subjektivnog prava industrijske svojine izvodi jedno ili vise
imovinskopravnih ovlascenja koja se kao novo subjektivno pravo konstituisu na ime
sticaoca licence.Izraz licenca oznacava novo subjektivno pravo sticaoca. Zakon o obligacionim
odnosima regulise ugovor o licenci.
Forma-ugovor o licenci se zakljucuje u pisanoj formi, i ona je propisana kao bitna.U pravu
Srbije smatra se da ugovor o licenci ne proizvodi pravno dejstvo ako nije zakljucen u pisanoj
formi.Da bi ugovor o iskljucivoj licenci proizvodio dejstvo prema trecim licima on mora biti
upisan u registar Zavoda za industrijsku svojinu.
Predmet licence-moze biti patentirani pronalazak, robna ili usluzna oznaka zasticena zigom,
zasticeni dizajn, zasticena topografija integrisanog kola-intelektualna dobra koja su predmet
zastite iskljucivog prava indrustrijske svojine. Zastita kod ovih dobara pocinje od dana
podnosenja prijave, ova dobra mogu biti predmet licence i u periodu izmedju podnosenja prijave i
prizanja prava. Sticalac licence ima pravo koriscenja tog intelektualnog dobra u sadrzinskom,
predmetnom, vremenskom i teritorijalnom okviru koji je odredjen ugovorom o licenci. Predmet
licence ne moze biti robna ili usluzna oznaka koaj je zasticena kolektivnim zigom ili zigom
garancije, ni zasticena oznaka geografksog porekla. Poslovna tajna je izricito navedena kao
moguci predmet licence, ali precizno gledajuci ona ne moze biti predmet licence, jer ugovor o
licenci podrazumeva promet prava a poslovna tajna nije predmet iskljucivog prava inudstrijske
svojine. Neregistrovana robna ili usluzna oznaka (nije registrovana zigom, ali zbog svoje
poznatosti uziva zastitu)-takodje nije predmet iskljucivog prava industrijske svojine, lice koje
takvu oznaku koristi moze se izuzetno zastiti samo na osnovu propisa o suzbijanju nelojalne
konkurencije.
Trajanje i prestanak ugovora-Ugovor o licenci se najcesce zakljucuje na odredjeni
vremenski period, po isteku tog perioda prestaje sticaocevo pravo koriscenja predmeta licence
i pravo davaoca licence da ubira licencnu naknadu. Uzajamna prava i obaveze ugovornih
strana traju dok se poslovi ne privedu ligicnom i pravednom kraju-ako je rec o licenci za
proizvodnju i prodaju robe, pravo sticaoca licence da proizvodi robu prestaje danom prestanka
ugovora lai je on ovlascen da stavi u promet vec proizvedenu robu i posle prestaka ugovora.
Njegova obaveza na placanje licencne naknade traje dok se roba ne rasproda. Moguce je da se
ugovor o licenci zakljuci sa neodredjenim rokom trajanja i tada se okoncava otkazom
jedne od strana uz postovanje odredjenog primerenog otkaznog roka. Mogucnost precutnog
produzenja roka trajanja ugovora postoji i do nje dolazi kad posle isteka ugovorenog roka
trajanja obe ugovorne strane nastave sa ponasanjem kao da je ugovor jos na snazi, i tada se
smatra da je zakljucen novi ugovor sa neodredjenim rokom trajanja u svemu isti kao i prethodni.

78.Obaveze davaoca licence

Osnovna obaveza davaoca licence je da fakticki i pravno omoguci sticaocu da koristi
predmet licence na ugovoreni nacin.

U pogledu faktickih uslova koji omogucuju ugovoreno koriscenje predmeta licence,misli se na to

da je davalac duzan da sticaocu pruzi sve neophodne i korisne informacije vezane za
predmet licence i njegovo koriscenje .Od posebnog znacaja kod licence za pronalazak.Ako
nije ugovoreno drugacije ugovoreno davalac garantuje za tehnicku izvodljivost i tehnicku
upotrebljivost predmeta licence, i to je najnizi nivo garancije koji podrazumeva da licencirani
pronalazak moze da se materijalizuje u industrijskim uslovima i da se njime doista resava
naznaceni tehnicki problem.Obaveza informisanja nikada ne ide tako daleko da davaoca licence
ucini jedinim odgovornim za uspesno koriscenje predmeta licence. Legitimni interes sticaoca je
da mu davalac svojim informacijama omoguci uspesno koriscenje predmeta licence.Legitimni
interes davaoca je da u odnosu na sticaoca zadrzi svoju konkurentsku i tehnolosku
prednost.Obaveza informisanja se odvija na rzlicite nacine, ako su informacije sadrzane u
dokumentaciji, softveru smatra se da je obaveza izvrsena ako su ti predmeti uredno isporuceni
sticaocu licence, a informacije se mogu davati i kroz razne vidove tehnicke pomoci koju
strucnjaci davaoci licence pruzaju sticaocu licence (obuka kadrova, servisiranje uredjaja itd)
Pravni uslovi podrazumevaju obavezu davaoca licence da se stara o odrzavanju vaznosti
svog prava iz kojeg je licenca izvedena i da brani svoje pravo od trecih lica, ukoliko je to u
funkciji zastite pravnog i konkurentskog polozaja sticaoca licence.
Davalac licence ima obavezu da odgovara za materijalne i pravne nedostatke izvrsenja
ugovora. U ugovoru za licencu odgovornost za materijalne nedostatke ima i poseban oblikodgovornost za tehnicku izvodljivost i tehnicku upotrebljivost predmeta
licence.Tehnicka izvodljivost znaci da se pronalazak moze realizovati u cilju privrednog
koriscenja, da se na osnovu njega moze naciniti proizvod itd.Tehnicka upotrebljivost znaci da
pronalazak mora biti podoban za postizanje onih tehnickih efekata kojima davalac licence
deklarise svrhu predmeta licence. Tehnicka primenljivost se ceni objektivno, davalac licence ne
odgovara za tehnicku savrsenost, konkurentnost ili ekonomski uspeh u privrednom koriscenju
predmeta licence. Odgovornost za materijlane nedostatke ugovorom se moze ograniciti,
iskljuciti, ali se moze i pojacati dodatnim garancijama.Zavisno od ozbiljnosti nedostataka
posledice odgovornosti za materijalne nedostatke su : obaveza otklanjanja nedostatka ili
smanjenje licencne naknade lli raskid ugovora ( usvakom slucaju sticalac ima pravo na naknadu
stete).Odgovornost za pravne nedostatke izvrsenja ugovora (za evikciju) znaci da davalac
licence garanture sticaocu da pravo iz kojeg se licenca izvodi postoji, da je on njegov
nosilac, da na njemu nema ogranicenja, tereta.Pitanje je da li davalac licence koja je
izvedena iz prava iz prijave odgovara za efikciju ukoliko pravo industrijske svojine nije kasnije
priznato: Ne odgovara! Iz 2 razloga: pravilo je da nepriznavanje patenta ne vodi nistavosti
ugovora o licenci prava iz prijave patenta ako i u kojoj meri je ugovor izvrsen, a drugo rizik od
konacnog nepriznavanja prava poznat je sticaocu licence prava iz prijave u trenutku zakljucenja
ugovora pa se primenjuje pravilo obligacionog prava po kojem davalac ne odgovara za stetu koja
za sticaoca proizadje ukolio se rizik na koji je on pristao obistini.Odgovornost za evikciju se moze
ugovorom ograniciti ili iskljuciti osim ako je nedostatak bio davaocu licence poznat u trenutku
zakljucenja ugovora.Posledice odgovornosti za evikciju : otklanjanje nedostatka putem obaveze
davaoca licence da sticaoca licence uzme u zastitu pred zahtevima trecih lica, ili smanjenje
licencne naknade ili raskid ugovora (sticalac licence u svakom slucaju ima pravo na naknadu
stete).
79.Obaveze sticaoca licence
Sticalac licence ima obavezu da koristi predmet licence.Koriscenje se mora vrsiti u
sadrzinskom, predmetnom, teritorijalnom i vremenskom okviru koji je propisan
ugovorom.Prekoracenje tih okvira od strane sticaoca licence je i povreda ugovornih obaveza i

povreda subjektivnog prava davaoca iz kojeg je licenca izvedena.U slucaju kada nastupe
okolnosti koje cine koriscenje predmeta licence nemogucim ili preterano teskim za
sticaoca licence, one se resavaju na osnovu pravila o raskidanju ili izmeni ugovora zbog
promenjenih okolnosti. Jedan od glavnih razloga zbog kojih sticalac zakljucuje ugovor o licenci
pronalaska jeste njegovo nastojanje da podigne tehnolosku osnovu svoje privredne aktivnosti na
visi nivo.On je zaiteresovan i za naknadna usavrsavanja licenciranog pronalaska bez obzira da li
je do njih dosao davalac licence ili on sam.U slucaju da ugovorom nije predvidjeno drugacije
sticalac licence nema pravo na koriscenje naknadnih usavrsenja liceniranog
pronalaska, cime se pruza zastita legitinom interesu davaoca licence da ne dozvoli da sticalac
licence postane njegov tehnoloski konkurent. Ukoliko u okviru svog prava da dobije sve
neophodne informacije o predmetu zastite sticalac licence sazna od davaoca i odredjene
poverljive podatke koji cine poslovnu tajnu davaoca, sticalac je duzan da cuva tu tajnu,ova
obaveza traje i posle isteka vazenja ugovora o licenci. Licenca robne ili usluzne oznake
zasticene zigom-funkcija oznake zastucene zigom je funkcija ukazivanja na poreklo robe ili
usluga, pa se postavlja pitanje da li oznaka moze da vrsi svoju najbitniju funkciju ako nosilac ziga
ustupi licencu nekolicini subjekata. Preovladao je koncept slobodnog prometa siga sto
podrazumeva i dozvoljenost licenciranja zasticene oznake.Aktualno gledanje na to je da je zig
subjektivno privatno pravo te je ocuvanje njegovih funkcija koje su u interesu nosioca
prepusteno nosiocu.Nosilac ziga prema svojim poslovnim procenama preuzima rizike
licenciranja.Kad je rec o aspektima funkcija ziga koje tangiraju interese ucesnika u prometu kao
sto je interes da zasticeni znak ne izaziva zabunu u prometu, postoje instrumetni u pravu
suzbijanja nelojalne konkurencije kojima se mogu sankcionisati stetne posledice
licenciranja.Udruzenje potrosaca moze tuziti i sticaoca i davaoca licence za radnju
nelojalne konkurencije ukoliko je roba oznacena licenciranom oznakom losijeg ili
drugacijeg kvaliteta od one koja je oznacena originalnom zasticenom oznakom.Zakon o
obligacionim odnosima nastoji da pruzi zastitu interesima potrosaca u slucaju licenciranja
ziga.Zakon propisuje da ako je sa licencom za proizvodnju ustupljena i licenca za koriscenje
zasticene oznake sticalac licence sme da stavlja u promet robu sa tom oznakom samo ako je ona
istog kvaliteta kao i roba koju proizvod davalac licene: ova odredba se odnosi samo na slucaj kad
su izmedju dava ista subjekta uspostavljene 2 licence-jedna za tehnologiju proizvodnje odredjene
robe a druga za zasticenu oznaku.Tada je davalac licence motivisan da ugovori obavezu sticaoca
licence da postuje standard kvalitetne robe. Ako je roba proizvedena po licenci sticalac licence
ima obavezu da na pakovanju naznaci tu cinjenicu.
Placanje licencne naknade je takodje bitna obaveza sticaoca.Ugovor o licenci je definisan
kao teretni ugovor, ali u slucaju da strane nisu postigle saglasnost o iznosu licencne naknade
smatra se da taj ugovor o licenci nije ni zakljucen jer nema saglasnosti volja stranaka o bitnom
element ugovora. Postoji vise modaliteta obaveze placanja licencne naknade, moze se placati u
novcu i u nenovcanom obliku.Novcana naknada moze imati oblik neposredne ili posredne
naknade. Neposredna novcana naknada se najcesce odredjuje kao: unapred izracunata
pausalna svota koaj se placa odjednom ili u ratama, rojalti naknada koja se izracunava
u srazmeri prema fizickom obimu koriscenja predmeta licence ili prema ekonomskom
efektu koriscenja a placa se periodicno i trajno, ili kombinacija ova dva sistema.Posredna
novcana naknada u slucaju slozenijih oblika poslovne sradnje, moze biti odredjena kao : prihod
od drugih poslovnih transakcija koje su povezane sa ustupanjem licence, dividenda od
zajednickog poduhvata u kojem se ulog sastoji od licence,aranzman o prebacivanju
odredjenih troskova ili podeli troskova.Nenovcana naknada se moze sastojati u obavezi
sticaoca da davaocu isporuci odredjene kolicine proizvoda izradjenih po licenci, ili obavezi
saopstavanja povratnih tehnickih i drugih informacija. Kad je licencna naknada ugovorena u
zavisnosti od obima ili ekonomskog efekta koriscenja predmeta licence, sticalac ima obavezu da

polaze racune davaocu licence tj da mu pruza podatke koji su potrebni za tacan obracun licencne
naknade.
Tokom izvrsenja ugovora o licenci moze doci do promene okolnosti koja vodi ociglednoj
nesrazmeri izmedju ugovorene licencne naknade i prihoda koji sticalac ostvaruje
koriscenjem predmeta licence, i nesrazmera se moze ispoljiti na 2 nacina: prvi-da je prihod
sticaoca licence nesrazmerno mali u odnosu na ugovorenu licencnu naknadu, i drugi da je
prihod sticaoca nesrazmerno veliki u odnosu na ugovorenu licencnu naknadu.U prvom
slucaju nesrazmera ide na teret sticaoca licence, a u drugom na teret davaoca.Nesrazmera se
moze resiti na osnovu opstih pravila o reviziji ili raskidu ugovora zbog promenjenih
okolnosti, to su slucajevi kad je nesrazmera tolika da nepravedno otezava izvrsenje
ugovornih obaveza ili onemogucava ostvarenje svrhe ugovora za jednu od strana. To
moze u praksi biti samo slucaj velike nesrazmere na teret sticaoca licence. Specijalno
pravilo za ugovor o licenci po kojem ocigledna nesrazmera bez obzira na ciji je teret predstavlja
osnov za ugovornu stranu koja je njome pogodjena da zahteva reviziju ugovornih
odredbi o licencnoj naknadi.

80.Autorsko delo stvoreno izvrsenjem ugovora o radu

Podrazumeva delo koje je stvoreno tokom trajanja ugovora o radu izvrsenjem radne
obaveze zaposlenog.Nije bitno da li je delo stvoreno tokom radnog vremena, vikenda, isl vec
da je stvoreno u periodu trajanja ugovora o radu. Neophodno je da je delo stvoreno
intelektualnim radom koji spada u izvrsavanje radne obaveze zaposlenog. Ako ugovorom o radu
nije drugacije predvidjeno zakon propisuje da u trenutku nastanka autorskog dela dolazi do
konstitutivnog prometa iskljucivih imovinskopravnih ovlascenja iz subjektivnog
autorskog prava od autora na poslodavca.Poslodavac stice i dozvolu da objavi delo, jer
bez nje ne bi mogao da otpocne sa koriscenjem dela. Sva prava poslodavca traju u roku od
5 godina od nastanka dela. Pravo poslodavca na koriscenje dela je ograniceno na one oblike
privredne delatnosti kojiom se on bavi.Poslodavac sme da koristi delo samo u okviru svoje
delatnosti, a ne sme da ustupa prava na koriscenje drugome.Izuzetak je slucaj da je izvrsenjem
ugovora o radu nastao racunarski program. Autor zadrzava sva licnopravna ovlascenja, i
supstancu svih imovinskopravnih ovlascenja, ali se ona poklapaju sa privrednom delatnoscu
poslocdavca u periodu od 5 godina. Posle isteka tog perioda sva imovinskopravna ovlascenja
poslodavca prestaju, a autor je ovlascen da ih vrsi u punom obimu. I pre isteka ovog roka autor
moze bez dozvole poslodavca da umnozi i stavi u promet primerke svog dela koje je stvorio
izvrsavajuci ugovor o radu, ukoliko to cini u okviru izdavanja svojih sabranih dela.Uprkos tome
sto za svoj rad prima platu autor ima pravo na posebnu naknadu od poslodavca za koriscenje
nejgovog dela, i iznos i nacin placanja naknade odredjuju se ugovorom u zavisnosti od privrednih
efekata koriscenja dela.
81.Pronalazak stvoren izvrsenjem ugovora o radu
Pronalazak mora nastati za vreme trajanja ugovora o radu ili najkasnije 1 godinu po
prestanku tog ugovora.Racunanje rokova se vezuje za neki objektivno proverljivi dogadjaj
(podnosenje prijave patenta za taj pronalazak).Postoje 2 grupe pronalazaka stvorenih
izvrsenjem ugovora o radu.Prva grupa su pronalasci koje je zaposledni pronalazac stvorio:
izvrsavajuci redovne radne obaveze, izvrsavajuci posebno nalozene zadatke u vezi sa

naucno-tehnickim istrazivanjem i razvojem; izvrsavajuci ugovor o istrazivanju i

razvoju. Osnovni kriterijum za odredjivanje ove vrste pronalaska vezan je za ocekivanje
poslodavca da pronalazak bude stvoren od strane zaposlenog. Zaposleni je na osnovu ugovora o
radu zaduzen da prati odredjene tehnicke problem i bavi se njihovim resavanjem kao svojim
osnovnim poslom.Druga grupa su pronalasci koje je zaposleni pronalazac stvorio : izvan svojih
redovnih radnih duznosti, u vezi sa aktivnoscu poslodavca, koriscenjem materijalnotehnickih sredstava informacija i drugih uslova koje je stvorio posslodavac. Ovde je
doprinos poslodavca manji, najcesce se ovi pronalasci zasnivaju na razvijenom tehnickom
iskustvu u preduzecu koje je zaposlenom postalo dostupno njehovim dolaskom u preduzece, pa
se doprinos poslodavca nastanku pronalska sastoji u omogucenju zaposlednom da koristi
informacije i druge uslove koje je stvorio poslodavac.Veliki broj ovih pronalazaka nastaje tako sto
zaposleni koriste materijalna sredstva poslodavca kao sto su alati, sirovine, laboratorija.
Pravo na patentnu zastitu ako ugovorom o radu nije odredjeno drugacije, pravo na zastitu
pronalazaka iz prve grupe prelazi sa zaposlenog pronalazaca na poslodavca.Pronalazac
ima svoje licnopravno ovlascenje da zahteva da njegovo ime bude naznaceno u prijavi
patenta i drugim patentnim spisima, i on im posebno pravo na naknadu.Ukoliko poslodavac
nije zainteresovan za pronalazak on moze u roku od 2 meseca od prijema obavestenja o nastnku
pronalaska da se odrekne svog prava na zastitu cime ono u potpunosti pripada zaposlenom
pronalazacu.Pronalasci iz druge grupe, ako ugovorom drugacije nije odredjeno pravo na
zastitu ima zaposleni pronalazac. On ima obavezu da sa poslodavcem zakljuci ugovor o
iskljucivoj licenci ako poslodavac to zahteva u roku od 6 meseci od prijema izvestaj ao nastanku
pronalaska.
Zakonom je predvidjena posebna tuzba za zastitu prava zaposlenog pronalazaca ili
poslodavca koja se moze podneti u roku od 2 godine od objave prijave patenta, odnosno
objave malog patenta ali ne kasnije od 2 godine od prestanka ugovora o radu ( u slucaju
da dodje do spora izmedju zaposlenog pronalazaca i poslodavca)
82.Organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskog prava i srodnih prava
Autorsko pravo i srodna prava imaju karakter privatnih prava,sto znaci da je njihova funkcija
da zastite odredjene individualne interese lica koja su subjekti tih prava.Pravilo je da se
privatna prava ostvaruju individualno, tj da svaki subjekt ostvaruje svoje pravo za sebe
(licno ili preko zastupnika).Medjutim ima subjektivnih prava koja se efikasnije ostvaruju ako
se njihovi nosioci udruze radi kolektivnog ostvarivanja prava, a autorsko i srodna prava
su primer za to. Pojedina ovlascenja iz ovih prava ne mogu se u praksi vrsiti na
idnividualan nacin,u pitanju su imovinskopravna ovlascenja,koja se odnose na ucestale i
difuzne oblike koriscenja odredjenih predmeta zastite- primer su ovlacenja na izvodjenje i
emitovanje muzickih autorskih dela, ili javno saopstavanje muzickih dela sa nosaca
zvuka.Individualno vrsenje podrazumevalo bi da autor pre svakog pojedinacnog koriscenja svoga
dela sklopi ugovor sa korisnikom ovlascujuci ga da delo izvede, emituje,a autor bi morao da za
svako pojedinacno koriscenje svog dela naplati autorsku naknadu.Problemi individualnog
ostvarivanja autorskog i srodnih prava prevazilaze se uz pomoc organizacija za
kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava.Organizacija je specificno pravno lice
koje nastaje kao rezultat udruzivanja nosilaca autorskog ili srodnog prava.Posredstvom
organizacija nosioci prava kolektivno stupaju u pravnu vezu sa pojedinim korisnicima ili
udruzenjima korisnika radi uredjenja odnosa povodom koriscenja autorskih dela ili
predmeta srodnopravne zastite.
Statusno obelezje organizacije je da je ona pravno lice neprofitnog karaktera, cilj njenog
postojanja i rada nije ostvarenje profita vec vrsenje odredjenih imovinskih atorskopravnih i

srodnopravnih ovlascenj a za racun nosilaca autorskog ili srodnih prava.Sav novac koji ubere
svojom aktivnoscu organizacija duguje nosiocima prava. Neprofitni karakter nalaze da ona ne
moze imati statusni oblik privrednog drustva, u Srbiji ogranizacije imaju pravni status
udruzenja.
Nacelo specijalizacije takodje karakterise status organizacije i znaci da delatnost organizacije
mora biti tacno odredjena u pogledu vrste predmeta i vrste imovinskopravnih
ovlascenja kojima se ona bavi.Delokrug organizacije mora biti preciziran u aktu o njenom
osnivanju i njenom statutu.Organizacija se ne sme baviti drugim aktivnostima, vec mora svoju
delatnost ograniciti samo na kolektivno ostvarivanje autorskog ili srodnih prava u okviru svoje
specijalizacije. Organizacija ima pravno garantovani monopol na trzistu imovinskopravnih
ovlascenja koja se ostvaruju na kolektivan nacin, sto znaci da u okviru odredjene
specijalizacije na teritoriji jedne drzave moze postojati samo jedna organizacija.To
rezultira da korisnik nema mogucnost izbora organizacije od koje ce pribaviti prava koriscenja
odredjenog predmeta zastite.Organizaciju osnivaju nosioci prava ili njihova udruzenja, u
praksi preovladava slucaj osnivanja organizacije od strane udruzenja nosilaca prava.To su
udruzenja autora u pojedinim oblastima stvaralastva, udruzenja interpretatora, udruzenja
proizvodjaca fonograma, videograma, emisija.Osnivaci organizacije duzni su da izvrse sledece
radnje po redosledu:
-donosenje akta o osnivanju organizacije
-konstituisanje organa organizacije (skupstina, upravni odbor, direktor, nadzorni odbor)
-donosenje opstih akata organizacije (statut, tarifa, plan raspodele)
-pribavljanje dozvole za rad organizacije od Zavoda za intelektualnu svojinu
-upisivanje organizacije u registar udruzenja (cime dobija status pravnog lica).
Organizacija pripada grupi pravnih lica u odnosu na cije ciljeve drzava ispoljava odredjeni interes,
pa je neophodna posebna dozvola Zavoda.Njene funkcije zadiru i u javne interese, od
efikasnosti autrskopravne zastite zavisi bitan javni interes-kontinuitet kulturnog stvaralastva i
kulturne razmene.
Uslovi koje organizacija mora ispunjavati da bi dobila dozvolu za rad: da ima sediste u
Srbiji, da njeni osnivaci reprezentuju vecinu nosilaca prava iz oblasti za koju je
specijalizovana; da ima kadrovske, organizacione, tehnicke i finansijske pretpostavke za
uspesno ostvarivanje imovinskopravnih ovlascenja domacih i stranih nosilaca prava u datoj
drzavi i domacih nosilaca prava u inostranstvu.Dozvola traje 5 godina, a moguce je produziti
neogranicen broj puta.Po dobijanju dozvole organizacija se upisuje u evidenciju organizacija koju
vodi Zavod.Prilkom produzenja moraju biti ispunjeni svi uslovi koji su propisani za dobijanje
dozvole.
83.Ugovori koje zakljucuju organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskih prava i srodnih prava
Ugovor izmedju nosioca prava i organizacije
Veza izmedju autora i organizacije pociva na jednom sui generis ugovoru, on sadrzi elemente:
ugovora o konstitutivnom prometu iskljucivih imovinskopravnih ovlascenja, ugovor o nalogu i
ugovor o komisionu.Preko organizacije mogu se na kolektivan nacin vrsiti 2 tipa imoviskopravnih
ovlascenja, neiskljuciva i iskljuciva.
1) Nosioci prava zakljucuju sa organizacijom ugovor kojim joj ustupaju odredjena
iskljuciva imovinskopravna ovlascenja na odredjenim vrstama predmeta zastite.Postoje
ovlascenja i vrste predmeta zastite koji su pogodni za kolektivno ostvarivanje i oni koji to nisu.Za
kolektivno ostvarivanje pogodna su ovlascenja na koriscenje predmeta zastite u
bestelesnoj formi ( izvodjenje, prenosenje izvodjenja itd).Predmeti zastite koji pogoduju su

zvucna ili zvucno-vizuelna autorska dela, fonogrami, videogrami i emisije.Nosiocima

prava, odnosno njihovim udruzenjima je prepusteno je da prilikom osnivanja organizacije odluce
koja imovinskopravna ovlascenja i za koje predmete ce ostvarivati na kolektivan nacin.Zatim,
svaki od nosilaca prava zakljucuje ugovor o ustupanju svojih odredjenih
imovinskopravnih ovlascenja organizaciji.Ta ovlascenja se odnose na sve predmete zastite
tog nosioca prava u okviru delokruga organizacije-npr autor ne moze od kolektivnog vrsenja
ovlascenja na muzickim delima izuzeti pojedina svoja muzicka dela.Svi predmeti zastite koji
pripadaju svim nosiocima prava koji svoja imov.pr.ovlascenja vrse preko organizacije cine
repertoar organizacije.Smisao i svrha ustupanja iskljucivih ovlascenja organizaciji je u
tome da ih ona ustupi dalje korisnicima-ta svrha je sadrzana u ugovoru o nalogu.
2) Ugovorom o nalogu autori ovlascuju i obavezuju organizaciju da za njihov racun:
-preduzme mere u cilju zakljucenja ugovora sa korisnicima o iskoriscavanju predmeta zastite
-zakljuci te ugovore sa korisnicima
-preduzme mere u cilju prikupljanja naknade od korisnika za koriscenje predmeta zastite
-prikupi naknadu
-vrsi kontrolu izvrsavaja ugovornih i zakonskih obaveza korisnika
-po potrebi vodi sudski spor protiv korisnika koji ne izvrsava svoje obaveze.
3) Organizacija uvek deluje za tudj racun ali u svoje ime-sto ugovoru o nalogu daje karakter
ugovora o komisionu.Prema tome nosioci prava imaju pravni status komitenata u odnosu
na organizaciju.
Delovanje organizacije na kolektivnom ostvarivanju relativnih prava na naknadu-Komitenti
zakljucuju sa organizacijom ugovor o nalogu kojim ovlascuju i obavezuju organizaciju
da u svoje ime a za njihov racun naplati naknadu za odredjene oblike koriscenja
odredjenih vrsta zastite. Ugovorom o nalogu komitenti ovlascuju i obavezuju organizaciju za
kolektivno ostvarivanje relativnih ovlascenja na naknadu da u svoje ime a za njihov racun:
-preduzme mere u cilju zaskljucenja ugovora sa korisnicima o utvrdjivanju iznosa naknade koji su
duzni da placaju za koriscenje dela
-zakljuci ugovore sa korisnicima
-preduzme mere u cilju prikupljanja naknade od korisnika za koriscenje predmeta zastite
-prikupi naknadu
-vrsi kontrolu izvrsavanja ugovornih i zakonskih obaveza korisnika
-vodi sudski spor protiv korisnika koji ne izvrsava svoje obaveze.
Organizacija ima prema svojim komitentima obavezu polaganja racuna i podnosenja
izvestaja o stanju poslova, i duzna je da po odbitku troskova svoga rada preda komitentima
sve sto je primila po osnovu obavljanja poverenih poslova i da dokumentuje tok
poslova.Organizacija je duzna da unapred izradi tzv plan raspodele ubranih naknada kako bi
komitenti znali mehanizam raspodele i pre zakljucenja ugovora sa organizacijom, nacela na
kojima se zasniva plan raspodele su : srazmernost, primerenost, pravicnost.Organizacija nema
autonomiju u pogledu odluke da li ce sa odredjenim nosiocem prava zakljuciti ugovor,
ona je duzna da pod istim uslovima zakljuci ugovor o kolektivnom vrsenju
imovinskopravnih ovlascenja u svom delokrugu sa svakim nosiocem prava koji to zeli.to je
posledica 2 okolnosti: prava je vezana za monopolski polozaj organizacije koji ona ne sme
zloupotrebljavati diskriminisanjem ili povlascenjem pojedinaca, a druga je da je organizacija
posredno u funkciji ostvarivanja javnog interesa.
Autsajderi su nosioci prava koji svoja imovinskopravna ovlascenja ne ostvaruju preko
organizacije, tj koji nisu komitenti organizacije.Ukoliko korisnik koristi predmet zastite
autsajdera a nije pribavio njegovu licnu saglasnost on cini povredu autorskog prava,
odnosno srodnog prava. Korisnik zakljucujuci ugovor sa organizacijom ne zna taco koji predmeti
zastite nisu na njegovom repertoaru i to je problem.Zakonom je odredjeno da je polozaj

autsajdera isti kao i polozaj komitenata organizacije, i korisnik ne odgovara za povredu

autorskog ili srodnog prava autsajdera, a organizacija ima obavezu da autsajderu plati naknadu
za koriscenje njegovog dela kao da je komitent, tako je i u Srbiji.Autsajder je ovlascen da
obavesti organizaciju da ce on svoja imov.pra.ovlascenja (koja spadaju u delokrug organizacije)
vrsiti individualno.U tom slucaju organizacija je duzna da o tome obavesti sve korisnike kojih se
to tice.Ako on to ne ucini organizacija je duzna da vrsi njegova imov.pr.ovlascenja pod istim
uslovima kao da je on komitent-postoji fikcija da je autsajder komitent organizacije.
Ugovor izmedju organizacije i korisnika
Moze biti dvojak zavisno od toga da li je rec o kolektivnom ostvarivanju apsolutnih ili relativnih
imovinskopravnih ovlascenja.
U slucaju apsolutnih imovinskopravnih ovlascenja organizacija sa korisnikom zakljucuje
ugovor o neiskljucivom ustupanju ovlascenja na odredjeni oblik koriscenja svih predmeta
zastite sa njenog repertoara a korisnik se obavezuje da za to plati organizaciji odredjenu
naknadu. Organizacija nema autonomiju volje u pogledu odluke sa kojim korisnikom ce zakljuciti
ugovor, otuda je njeno ustupanje imovinskopravnih ovlascenja korisniku neiskljucivog karaktera.
U slucaju relativnih ovlascenja na potrazivanje naknade organizacija sa korisnikom
zakljucuje ugovor kojim se odredjuje iznos naknade koji je korisnik duzan da plati za odredjeni
oblik koriscenja predmeta zastite sa repertuara organizacije, ovim ugovorm se samo utvrdjuje
iznos naknade koju je korisnik u obavezi da plate. Visina i nacin obracuna naknade koju naplacuje
organizacija sadrzani su u tarifi organizacije.Nosilac prava mora imati razuman i pravican
udeo u ekonomskoj koristi koja se ostvaruje iskoriscavanjem njegovog predmeta zastite. Za
osnovu obracuna naknade uzima se ukupan prihod korisnika a da s razuman i pravican udeo
nosioca prava odredjuje u procentualnom iznosu od tog ukupnog prihoda (taj iznos se krece
najvise do 10%).Ima slucajeva kada prihod korisnika nije u neposrednoj vezi sa iskoriscavanjem
predmeta zastite ili kad korisnik uopste ne ostvaruje prihod.I takvi korisnici imaju obavezu da
placaju naknadu, ali kao osnovica obracuna naknade uzima se iznos troskova koje korisnik ima u
vezi sa koriscenjem predmeta zastite.Tarifa se odredjuje ugovorom izmedju organizacije i
reprezentativnog udruzenja korisnika, a ako ugovora nema tarifu predlaze organizacija a
odobrava je Zavod.Odobrena tarifa se objavljuje u Sluzbenom glasniku.
Korisnik ima 2 glavne obaveze prema organizaciij: da placa ugovorenu naknadu u
skladu sa ugovorenim pravilima, i da uredno snabdeva organizaciju podacima o
ucestanosti i obimu koriscenja pojedinih predmeta zastite.Ovi podaci su od velikog
znacaja jer se plan raspodele ubranih novcanih sredstava ne moze ispravno primeniti bez njih.
Korisnik ima obavezu da podatke dostavlja organizaciji u odredjenom roku od pocetka koriscenja
predmeta zastite, ili periodicno.Nepostovanje ove obaveze sankcionisano je kao privredni
prestup. Ove podatke moze i mora da dostavlja onaj korisik koji ima uticaja na izbor, ucestanost i
obim koriscenja predmeta zastite (RTV preduzeca, organizatori koncerta itd), a postoje i korisnici
koji objektivno ne mogu da dostavljaju podatke (npr restoran u kojem je radio aparat, ne moze da
vodi evidenciju o sadrzini radio programa)
84.Posredna povreda autorskog prava i srodnih prava
Nabrajaju se nedozvoljene radnje koriscenja predmeta zastite koje nisu obuhvacene
ovlascenjima iz subjektivnog autorskog ili srodnog prava, i dele se u 2 grupe:
Prva grupa privredno koriscenje predmeta zastite upotrebom neovlasceno umnozenih
primeraka tog predmeta zastite, odnosno na osnovu neovlascene emisije tog
predmeta.Uslov za ovu povredu prava je da je vec ucinjena povreda iskljucivog ovlascenja

na unozavanje primeraka predmeta zastite ili iskljucivog ovlascenja na emitovanje

predmeta zastite. Zabranjeno je i drzanje u komercijalne svrhe primeraka autorskog dela ili
prdmeta srodnopravne zastite ukoliko drzalac zna ili mora znati da je rec o neovlasceno
proizvedenim primercima
Druga grupa radnji odnosi se na elektronske informacije o koriscenju prava i tehnicku
zastitu za racunarske programe i druge predmete zastite.Koriscenje predmeta zastite u
digitalnom format npr u obliku CD-a ima 2 karakteristike koje su od znacaja za pravo: digitalni
format omogucuje brzu i laku globalnu komunikaciju predmeta zastite; i digitalna tehnologija
omogucuje neograniceno i tehnicki besprekorno umnozavanje predmeta zastite sto je izvor
neovlasceih sekundarnih oblika koriscenja predmeta zastite. Istovremeno se u digitalnoj
tehnologiji vidi i resenje za te teskoce, rec je o mogucnosti ugradjivanja odredjenih informacija u
digitalizovani predmet zastite koje ce pratiti svaku elektronsku materijalizaciju tog predmeta
zastite, i one su neka vrsta identifikacionog koda koji se prenosi na svaki oblik elektronske
materijalizacije predmeta zastite sto omogucuje da s identifikuju neovlasceno umnozeni primerci
predmeta zastite ili drugi oblici neovlascenog elektronskog koriscenja predmeta zastite.To su sve
elektronske informacije o koriscenju prava.Uz njih postoje i mali racunarski programi koji se
ugradjuju u digitalizovani predmet zastite radi faktickog sprecavanja neovlascenog umnozavanja
i drugih oblika koriscenja.Tu se ubrajaju tehnicke mere koje neovlascenim licima onemogucavaju
da pristupe predmetu zastite ili da opaza predmet zastite zato sto je kodiran, ove mere
omogucavaju i registraciju pristupa predmetu zastite. Pomenute radnje se jos uvek razradjuju.
Radnje posredne povrede autrskog ili srodnog prava su:
-neovlasceno uklanjanje ili menjanje elektronske informacije o koriscenju prava
-neovlasceno stavljanje u promet, emitovanje i drugo saopstavanje javnosti primeraka
predmeta zastite uz znanje da su elektronske informacije o koriscenju prava
neovlasceno uklonjene ili izmenjene
-posedovanje ili stavljanje u promet tehnickih sredstava cije je iskljuciva namena da
olaksaju uklanjanje ili onesposobljavanje tehnicke zastite racunarskog programa ili
drugog predmeta zastite, i onesposobljavanje te zastite.

85.Posredna povreda patenta

Misli se na posrednu povredu patenta, malog patenta ili prava iz prijave patenta.
Povredom se smatra i radnja koja ima karakter svesnog omogucavanja drugom
neovlascenom licu ili navodjenje tog lica da izvrsi neposrednu povredu patenta.Radnja
posredne povrede patenta sastoji se u nudjenu ili isporuci proizvoda koji otelovljuju neki bitan
element tog pronalaska licu koje nije ovlasceno da iskoriscava tudji zasticeni pronalazak.
Da li posredna povreda pretpostalja postojanje neposredne povrede patenta?Postoje 2 dimenzije
odgovora na ovo pitanje-jednu cini okolnost da radnja koja objektivno ne vodi neposrednoj
povredi patenta, ne moze biti kvalifikovana kao posredna povreda patenta, a drugu dimenziju
cini dilema da li su u svakom konkretnom slucaju postojanje i dokazanost izvrsenja neposredne
povrede prava neophodni uslov za postojanje posredne povrede prava ili je radnja posredne
povrede prava nezavisna od postojanja radnje neposredne povrede prava.Kompromis je
shvatanje po kojem nema posredne povrede ako nije izvrsena neposredna povreda.
Posredna povreda prava se moze pociniti samo radnjama nudjenja i stavljanja u promet
odredjenih proizvoda.Lice koje proizvodi odnosne delove, komponente ne moze biti posredni
povredilac prava, odnosno lice koje proizvodi i stavlja u promet pomenute proizvode ne moze
zbog posredne povrede prava biti osudjeno na obavezu da prestane sa proizvodnjom. Da bi doslo

do posredne povrede prava radnja nudjenja ili stavljaja u promet mora za predmet imati
proizvode koji ispujavaju 3 uslova: da budu objektivno podobni da posluze kao sredstvo za
neposrednu povredu prava, da se odnose na neki bitan ili specifican element tudjeg
zasticenog pronalaska, i da ne spadaju u grupu proizvoda koji su uobicajeni na trzistu.
Lice kojem posredni povredilac patenta nudi ili isporucuje proizvode mora biti lice koje nije
ovlasceno da koristi zasticeni pronalazak.Posebnost vezana za subjektivne pretpostavke
odgovornosti za povredu: znanje posrednog povredioca, odnosno njegovo propustanje da iz
konkretnih okolnosti sazna da su proizvodi koje on nudi ili stavlja u promet pogodni i namenjeni
za iskoriscavanje tudjeg zasticenog pronalaska. Znanje/propustanje saznanja se mora odnositi na
cinjenice da postoji tudje pravo koje za predmet zastite ima odredjeni pronalazak, da je nudjena
ili isporucena roba prilagodjena ili pogodna za koriscenje zasticenog pronalaska i da lice kome je
roba nudjena ili isporucena upotrebljava tu robu ili naremava da je upotrebi za ekonomsko
koriscenje tog pronalaska. Ukoliko se radi o nudjenju, isporuci robe koja je uobicajena na trzitu
nema posredne povred e prava (cak i ako ponudjac, isporucilac zna sve relevantne cinjenice, on
ce izuzeto biti odgovoran za posrednu povredu prava ako navede ponudjeno/snabdeveno lice da
izvrsi neposrednu povredu prava).

86.Gradjanskopravna zastita prava intelektualne svojine: tuzbeni zahtevi

1) Zahtev za utvrdjenje postojanja povrede prava-ovim zahtevom se trazi od suda da
utvrdi da je izvrsena povreda prava intelektualne svojine, da je tuzeni njen ucinilac i da je
on odgovoran za povredu. Osudi na cinidbu obavezno prethodi utvrdjenje postojaja povrede
prava.Samostalni znacaj ovog tuzbenog zahteva postoji jedino u slucaju da tuzilac ne postavi ni
jedan drugi tuzbeni zahtev.
2) Zahtev za prestanak vrsenja povrede prava-pretpostavka je da je povreda prava vec
ucinjena i da jos uvek traje, da postoji realna opasnost od njenog ponavljanja. Ukoliko je povreda
prava u toku tuzbeni zahtev je usmeren na obustavljanje radnje povrede i zabranu njenog
ponovnog otpocinjanja.Tuzbenim zahtevom se trazi od suda da tuzenom zabrani da ponovi ili
nastavi povredu. Ukoliko nema opasnosti od ponavljanja ili nastavljanaj rednje kojom se vredja
pravo, onda nema interesa za zastitu prava.
3) Zahtev za unistenje ili preinacenje predmeta kojima je ucinjena povreda prava i
alata i opreme kojima su predmeti proizvedeni- ima elemente zahteva za otklanjanje stanja
nastalog povrednom prava i zahteva za sprecavanje nastavka ili ponavljanja povrede prava.
Unistenje ili preinacenje predmeta alata ili opreme je gradjanskopravna sankcija za povredu
prava intelektualne svojine i prilikom njene primene treba imati u vidu da ona grubo zadire u
pravo svojne tuzenog.Unistenje predmeta, alata ili opreme sud moze naloziti ako samo ako i u
meri kojoj je to nuzno i adekvatno za prestanak ili onemogucavnje radnje povrede prava, tj za
otklanjanje stanja nastalog povredom prava. Troskove otklanjanja stanja nastalog povredom
prava snosi tuzeni, i mora se voditi racuna da izvrsenje presude bude finansijski podnosljivo za
osudjenog. Sud moze dosuditi samo najblazu meru preinacenja ili unistenja predmeta alata ili
opreme koja je dovoljna da obezbedi razuman stepen verovatnoce da tuzeni nece nastaviti ili
ponoviti povredu prava, odnosno da ce otkloniti posledice povrede prava.I u Srbiji postoji resenje
po kojem umesto zahteva z aunistenjem ili preinacenje predmeta kojim je izvrsena povreda
prava tuzilac moze postaviti zahtev da mu se ti predmeti predaju, onda on mora da plati

tuzenom vrednost predatih predmeta (vrednost ne sme biti veca od proizvodnih troskova koje je
tuzeni imao).
4) Zahtev za objavljivanje presude o trosku tuzenog-u funkciji otklanjanja stanja nstalog
povredom prava. Njime se postize da se javnost upozna sa postojanjem povrede prava, njenim
uciniocem, sankcijom.Posebno je pogodan za otklanjanje stanja nastalog povredom licnopravnih
ovlascenja iz subjektivnog prava intelektualne svojine. I u slucajevima povrede prava industrijske
svojine, na planu otklanjanja negativnih ekonomskih posledica, i otklanjanja zabune na trzistu
koje su nastale povredom prava
5) Zahtev za pruzanje informacije-zahtev da tuzeni pruzi tuziocu neophodne informacije koje
su relevantne za utvrdjenje potpunog cinjenicnog stanja u vezi sa povredom prava (najcesce se
odnose na kolicine nelegalno proizvedene i plasirane robe, mesto nalazenja uredjaja i alata
koriscenih za izvrsenje povrede, identitet saizvrsilaca isl)
6) Zahtev za povracaj neosnovano stecenog-usmeren na psrecavanje uvecanja imovine
jednog lica na racun imovine drugog lica ukoliko za to nema pravnog osnova.Neosnovano
stecena imovina se formira neplacanjem naknade za koriscenje tuziocevog zasticenog
intelektualnog dobra, ali i na druge nacine.Ovaj tuzbeni zahtev se ne moze razmatrati odvojeno
od zahteva za naknadu stete, jer se ista vrednost umanjene imovine tuzioca ne moze potraziati
od tuzenog dvaput.
7) Zahtev za naknadu stete
Materijalna steta-zahtev za naknadu materijalne stete osnovan je kad je tuzilac zbog povrede
svog prava od strane drugog lica pretrpeo umanjenje na svojoj imovini (stvarna steta), ili je bio
onemogucen da uveca svoju imovinu (izmakla korist).Naknada stete je moguca u naturalnom i
novcanom vidu-uglavnom.Tri metode obracuna iznosa stete koja se mora naknaditi:
-diferencijalna metoda-utvrdjivanje i novcano iskazivanje razlike u imovini tuzioca koja postoji
kad se uporedi stanje u kojem bi se njegova imovina nalazila da nije doslo do povrede prava, sa
stanjem u kojem se imovina stvarno nalazi posle povrede prava.
-metoda protivpravne dobiti stetnika-zasniva se na ideji da dobit koju je stetnik ostvario
povredivsi tudje pravo pripada ostecenom nosiocu prava.Ona tuzioca oslabadja obaveze da
dokazuje hipoteticne cinjenice o dobiti koju bi on ostvario da do povrede prava nije doslo,
medjutim celokupna dobit koju je stetnik ostvario ne moze se podvesti kao steta koju on mora
naknaditi ostecenom tuziocu, tako da osteceni tuzilac moze racunati samo na jedan deo dobiti.
-metoda analogije sa naknadom za ustupanje/prenos prava-sastoji se u obracunavanju iznosa
uobicajene naknade koju bi tuzeni platio tuziocu da je iskoriscavao predmet zastite na osnovu
ugovora o ustupanju prenosa odredjenih imovinskopravnih ovlascenja a ne protivpravno. Ova
metoda je najpouzdanija i najlakse primenljiva.Iznos naknade za prenos/ustupanje prava koja bi
bila placena da je zakljucen ugovor uzima se kao osnovica za obracun iznosa stete koja mora biti
nadoknadjena, njoj se dodaje iznos koji kompenzuje razliku koja postoji izmedju ekonomskog
polozaja u kojem bi tuzilac bio da je taj iznos uredno primio kao ugovorenu naknadu za ustupanje
ili prenos prava i ekonomskog polozaja u kojem se on stvarno nalazi kad taj izznos prima kao
naknadu stete za svoje povredjeno pravo.
Nematerijalna steta steta koju fizicko lice trpi zbog povrede licnog prava, ostecenom se moze
pruziti kompenzacija za nematerijalnu stetu, a pravila su :
-jedino autor i interpretator imaju pravo na nakndau neimovinske stete ukoliko je povredjeno
neko od njihovih licnopravnih ovlascenja.
-pronalazac, autor dizajna, topografije integrisanog kola i stvaralac biljne sorte imaju pravo da
zahtevaju da njihovo ime bude navedeno u prijavu za zastitu i ostalim spisima, pa i naknadu
neimovinske stete u slucaju da je to njihovo licnopravno ovlascenje povredjeno

-ostali nosioci prava intelektualne svojine imaju pravo na naknadu stete ako sud utvrdi da su
ispunjeni opsti uslovi za predvidjeni u Zakonu o obligacionim odnosima (ako bi se moglo govoriti
o povredi prava licnosti)
-ostali nosioci prava intelektualne svojine koji nisu pravna lica nemaju pravo na naknadu
neimovinske stete, jer nju moze pretrpeti samo fizicko lice.
8) Zahtev za visestruku naknadu-tuzilac moze da pribegne ovom zahtevu pod uslovom da je
povreda prava ucinjena namerno ili grubom nepaznjom.Rec je o zahtevu za isplatu visestrukog
iznosa naknade koja bi prema redovnom toku stvari bila placena da je predmet zastite koriscen
zakonito.

87.Subjektivne pretpostavke odgovornosti za povredu prava; zastarevanje prava na tuzbu

Odgovornost za povredu prava intelektualne svojine pociva na krivici pocinioca.Pocinilac mora
delati namerno ili sa nepaznjom.Namera podrazumeva svesno i voljno delovanje u cilju
prouzrokovanja povrede prava i delovanje za koje je pociniocu jasno da moze dovesti do povrede
tudjeg prava ali on na to svesno pristaje. Stepen odgovornosti bitan je za uspeh parnice u
pogledu pojedinih tuzbenih zahteva.Sud moze osuditi stetnika na obavezu placanja umanjene
stete ukoliko je steta prouzrokovana obicnom nepaznjom a imovno stanje stetnika je takvo da bi
ga placanje potpune naknade dovelo u oskudicu, dok je imovno stanje ostecenog dovoljno dobro
da nije neophodno dosudjivanje potpune naknade. Kod tuzbenog zahteva za placanje visestrukog
iznosa naknade za koriscenje predmeta zastite, osteceni tuzilac ima pravo na naknadu samo
ukoliko je steta prouzrokovana umisljajno ili grubom nepaznjom. Kod tuzbenog zahteva za
povracaj neosnovano stecenog obim vracanja zavisi od toga da li je tuzeni kriv ili nije.
Zastarevanje prava na tuzbu-pravo na tuzbu autrskog i srodnih prava nema odredjeni rok
zastarelosti.Moze se postaviti pitanje zastarelosti samo pojedinih tuzbenih zahteva. Zahtev za
prestanak vrsenja povrede ne zastareva, ne zastarevaju tuzbeni zahtevi koji se
odnose na povredu licnopravnih ovlascenja. Zastarevaju tuzbeni zahtevi za naknadu stete i
za povracaj neosnovano stecenog.Pravo na tuzbu zbog povrede prava industrijske svojine
zastareva u subjektivnom roku od 3 godine i objektivnom roku od 5 godina od izvrsenja povrede
prava.

88.Privremena mera i mera za obezbedjenje dokaza

Privremena mera je naredba koju izdaje sud pre donosenja meritorne odluke o povredi
prava a kojom se licu koje je navodno izvrsilo povredu zabranjuje da nastavi ili ponovi
radnju navodne povrede prava. Mera se izdaje na zahtev lica koje je sudu ucinilo
verovatnim da je izvrsena povreda njegovog prava i da bi nastavak povrede do meritorne
odluke suda naneo nenadoknadivu ili tesko nadoknadivu stetu tom licu. Sud je ovlascen da od

lica koje zahteva izricanje privremene mere zatrazi polaganje imovinskog obezbedjenja za stetu
koja bi iz izvrsenja privremene mere mogla proizici za lice protiv koga je izrecena, ukoliko bi se
pokazalo u parnici da to lice nije izvrsilo povredu prava. Privremena mera se moze traziti
posle podnosenja tuzbe zbog povrede prava i pre podnosenja tuzbe (rok je 30 dana od
donosenja resenja o izricanju mere u kojem je lice koje je trazilo privremenu meru duzno da
podnese tuzbu sudu ili ce biti ukinuta-u ovom drugom slucaju).
Mera za obezbedjenje dokaza nosilac prava nema uvek mogucnost da sam pribavi dokaze
kojima bi potkrepio svoju tuzbu zbog povredu prava jer su ti dokazi u posedu lica koje vrsi
povredu prava.Postoji mogucnost da lice koje sudu ucinim verovatnim da je izvrsena povreda
njegovog prava pre podnosenja tuzbe sudu zatrazi od suda da izrekne meru obezbedjenja
dokaza.Ona se izvrsava bez prethodnog obavestavanja lica protiv kojeg se izrice, pa to lice biva
zateceno.dokazi mogu biti roba, poslovne knjige isl.Sud moze proceniti da je celishodno da od
lica koje zahteva meru obezbedjenja dokaza zatrazi polaganje imovinskog obezbedjenja za stetu
koju bi izvrsenjem te mere mogla pretrpeti druga strana. Lice koje je zatrazilo meru duzno je da u
roku od 30dana od donosenja resenja o meri podnese tuzbu zbog povrede prava, u suprotnom
mora nadoknaditi stetu licu protiv kojeg je mera neosnovano izrecena.
89.Kaznenopravna i upravnopravna zastita prava intelektualne svojine
Kaznenopravna zastita-Povrede prava intelektualne svojine sankcionisane su i kaznenim
sankcijama.Medju njima im ai krivicnih sankcija zbog povreda koje su kfalifikovane kao krivicna
dela ili privredni prestupi i prekrsajnih sankcija, zbog povreda kvalifikovanih kao prekrsaji. Postoji
tendencija jacanja krivicnopravne zastite u smislu sirenja kruga inkriminisanih radnji,
poostravanja sankcija i obaveze javnog tuzioca da pokrece krivicni postupak ex officio.
Upravnopravna zastita-upravni postupak za saticanje prava idustrijske svojine u Srbiji vodi
Zavod za intelektualnu svojinu.Na odluke Zavoda dopusteno je u roku od 15 dana uloziti zalbu o
kojoj odlucuje Administrativna komisija Vlade Republike Srbije ( ima funkciju drugostepenog
organa).Stranka koja je nezadovljna drugostepenom upravnom odlukom moze pokrenuti upravni
spor tako sto ce uloziti tuzbu Upravnom sudu.
U Srbiji je Zakonom o posebnim ovlascenjima jedan broj inspekcija koje vrse nadzor nad
zakonitoscu poslovanja privrednih subjekata stavljeno ima nadleznost da vrse i nadzor nad
postovanjem propisa u oblasti zastite intelektualne svojine.To znaci da inspekcijski organ je
ovlascen i duzan da po sluzbenoj duznosti ili po prijavi zainteresovanog lica : preduzme mere da
se roba cijom se proizvodnjom/stavljanjem u promet povredjuje pravo itelektualne svojine ukloni
iz prometa, zabrani vrsenje radnje kojim se vredja pravo intelektualne svojine; i da podnese
prekrsajnu prijavu protiv pocinioca.
Carinski organi na osnovu sopstevnih saznanja ili na osnovu prijave zainteresovanog lica, ako
ima dovoljan osnov za sumnju da se konkretnom robom porvredjuje odredjeno pravo
intelektualne svojine, duzan je da preduzme mere kojima ce privremeno spreciti da se takva roba
nadje u prometu.U medjuvremenu on poziva vlasnika (uvoznika) robe i nosioca prava
intelektualne svojine da se izjasna o opravdanosti osnova za sumnju da se radi o povredi prava.
Nosilac prava moze u ostavljenom rokou da pokrene postupak za sudsku zastitu svog prava.U
tom slucaju roba ostaje uzapcena sve do pravnosnaznosti sudske odluke.Bitno je i ponasanje
vlasnika robe, on moze pred carniskim organum verodostojno osporiti osnov za sumnju da je rec
o povredi prava intelekualne svojine posle cega je carinski organ duzan da robu vrati vlasniku,
ukoliko nosilac prava intelektualne svojine nije pokrenuo spor. Cesce se desava da se vlasnik
robe ne odazove pozivu da ospori osnov sumnje, posle cega je carinski organ ovlascen da
pristupi sluzbenom unistavanju robe.Prema tome carinski organ ne odlucuje o povredi prava vec,
sud, a ako dodje do unistenja robe od strane carinskog organa to je zato sto tako nalaze zakon

koji cutanje vlasnika robe prihvata kao priznanje odgovornosti za povredu prava intelektualne
svojine.
90.Nelojalna konkurencija: pojam, elementi radnje nelojalne konkurencije
Pravnopoliticki interes je da se konkurencija medju privrednim subjektima odvija slobodno, ali je
takodje i pravnopoliticki interes da se toj slobodi postave ogranicenja u pogledu sredtava kojima
se privredni subjekti koriste u medjusobnoj konkurenciji.Svrha tih ogranicenja je da obezbede da
konkurencija ostane u funkciji drustveno pozeljnih makro-ekonomskih ciljeva, tj da se ne pretvori
u kocnicu privrednog i drustvenog razvoja. Izvor sredstava i nacina konkurentske borbe mora
pocivati na nekoj drustveno prihvatljivoj i pozeljnoj vrednosti. Ta vrednost je rad, a konkurencija
koja se na noj zastiva je radna konkurencija, pa prema tome sloboda konkurencije je pozeljna
i pravno zasticena ukoliko se zasniva na radu i radnim rezultatima privrednih subjekta i
takva konkurencija se smatra lojalnom ili fer konkurencijom. Konkrurencija koja se zasniva na
parazitskom iskoriscavanju tudjeg rada, zloupotrebi drustvene i ekonomske moci koja nije
rezultat rada, drustveno je stetna i ona se naziva nedozvoljenom, nelojalnom konukrencijom.
Elementi radnje nelojalne konkurencije
Radnja preduzeta u privrednom prometu-da bi se jeda radnja mogla smatrati radnjom
nelojalne konkurencije mora biti preduzeta u privrednom porometu, jer izvan sfere privrednog
prometa nema govora o privrednoj konkurenciji. U privrednom prometu ucestvuju privredni
subjekti kad sledeci svoje poslovne interese preduzimaju pravne i fakticke radnje.Pravni status
potrosaca u privrednom prometu-biti potrosac znaci biti subjekt koji je kupac tudje robe ili
korisnik tudjih usluga. Da li potrosac moze uciniti radnju nelojalne konkurencije? Ako je potrosac
privredni subjekt koji nabavlja robu od drugih ili koristi tudje uslube radi obavljanja sopstvene
privredne aktivnosti onda on moze biti pocinilac radnje nelojalne konkurencije. Medjutim ako
potrosac nabavlja od drugog robu ili koristi tudje usluge radi licne potrosnje ili potrosnej koja nije
u vezi sa sopstvenom privrednom aktivnoscu on ne moze biti pocinilac dela nelojalne
konkurencije, nezavisno da li je privredni subjekt ili ne. Kada se misli na tu kategoriju krajnjih
potrosaca, oni jesu subjekti zastite ali ne mogu sami pociniti delo nelojalne konkurencije. Radnje
ucinjene u privrednom prometu nisu same sebi cilj, vec se njima utice na trzisni polozaj ili
ponasanje drugih ucesnika u privrednom prometu.
Povreda dobrih poslovnih obicaja-nemoguce je precizno oznaciti granicu koja deli lojalnu i
nelojalnu konkurenciju, a kao resenje se pokazala generalna klauzula, zakonska norma koja
sadrzi opstu zabranu vrsenja dela nelojalne konkurencije, a kao kriterijum za razgranicenje uzet
je standard dobrih poslovnih obicaja. Radnjom nelojalne konkurencije vredjaju se dobri poslovni
obicaji.Orijentacija za tumacenje dobrih poslovnoh obicaja dobija se ukoliko ce primenii
funkcionalni, odnosno ciljni metod tumacenja. Polazi se od toga da je funkcija propisa o
suzbijanju nelojalne konkurencije da sakcionisu oblike konkurentskog ponasanja koji nisu
zasnovani na kriterijumima rada i radnih rezultata ucesnika u konkurentskoj borbi. Tumacenje
standard dobrih poslovnih obicaja mora biti u funkciji radnje konkurencije. Nelojalnim se smatraju
one radnje koje preduzimaju subjekti u privrednom prometu a usmerene su na ostvarivanje
konkurentske prednosti sredstvima koja nisu posledica sopstvenog rada vec su npr.rezultat
povlascenog drustveog polozaja isl.
Zakljucak o protivnosti jedne radnje dobrim poslovnim obicajima, moguce je izvesti samo na
induktivan nacin, indicije koje su od znacaja za donosenje takvog zakljucka dele se na one koje
ukazuju da radnja privrednog subjekta:
-ometa donosenje slobodne i na relevatnim okoolnostima zasnovane odluke drugih ucesnika u
privrednom prometu
-ometa slobodu poslovanja drugih ucesnika u prometu

-predstavlja iskoriscavanje tudjeg rada ili ugleda

-predstavlja ostvarivanje konkurentske prednosti povredom ugovora ili zakona
-na drugi nacin deformise radnu konkurenciju
Postoje i sekundarne indicije koje u kombinaciji sa prvrima pomazu donosenju zakljucka o
postojanju dela nelojalne konkurencije(npr planski karakter radnje, sistematicnost u ponavljanju
isl)
Elementi nebitni za postojanje radnje nelojalne konkurencije
Neposredan konkurentski odnos-u starijem uporednom pravu i dokrtrini preovlasdavalo je
shvatanje da je neophodno postojanje neposrednog konkuretskog odnosa izmedju privrednih
subjekta i lica na ciji trzisni polozaj se ta radnja odrazila.Vremenom se uvidelo da takav koncept
umanjuje efekte propisa o suzbijanju nelojalne kokurencije iz 2 razloga: sasvim su zanemareni
potrosaci kao kategorija ucesnika u privrednom prometu, i privredni subjekti koji imaju
monopolski polozaj izuzeti sui z kruga subjekata koji mogu pociniti radnju nelojalne konkurencije.
Iz tih razloga neposredni konkurentski odnos je prestao da bude oslov za postojanje radnje
nelojalne konkurencije.Pravo suzbijanja nelojalne konkurencije ukljucuje u krug subjekata zastite i
potrosace, , a radnju nelojalne konkurencije moze pociniti i privredni subjekt koji je u faktickom
monopolskom polozaju.
Steta,opasnost od nanosenja stete-materijalna ili nematerijalna steta, moze biti samo jedna
od indicija za postojanje dela nelojalne konkurencije ali ne i uslov.
91.Osnovni tipovi radnji nelojalne konkurencije
Radnja nelojalne konkurencije je radnja koja je preduzeta u privrdnom prometu i kojom su
povredjeni dobri poslovni obicaji. Dela nelojalne konkurencije se mogu podeliti na ona kojima se:
- love musterije (oblici izazivanja zabune na trzistu u pogledu svojstava sopstvene ili tudje
robe)
- drugi ucesnik u prometu onemogucava ili ometa u privrednom delovanju
sredstvima upravljenim protiv njegove licnosti, preduzeca ili imovine (neprijateljska
del kojima se konkurent zeli oslabiti na privrednom ili licnom planu, ostecenje imovine, bojkot
isl)
- parazitski iskoriscavaju tudja privredna dostignuca i rezultati rada (privredni subjekt
se sluzi tudjim dostignucima koja su podobna da pojacaju njegovu konkurentsku moc,
protivno dobrim poslovnim obicajima)
- verolomstvom ili povredom zakona ili ugovora ostvaruje se povoljniji polozaj na trzistu
(npr povreda ugovornih obaveza)
- na drugi nacin ugrozava se bice radne konkurencije
92.Posredna zastita intelektualne svojine na osnovu propisa o suzbijanju nelojalne konkurencije
Cilj prava suzbijanja nelojalne konkurencije je da stiti zdravu konkurenciju zasnovanu na radnim
dostignucima. Pravo suzbijanja nelojalne konkurencije stiteci zdravu konkurenciju, posredno
ima funkciju zastite intelektualne svojine, radi se o segmentu koji se odnosi na slucajeve
kad :
- privredni subjekt koristi intelektualno dobro drugog lica
- to koriscenje ima karakter radnje nelojalne konkurencije, tj povrede dobrih poslovnih
obicaja u privrednom prometu.
Koriscenje tudjeg intelektualnog dobra-radnja nelojalne konkurencije podrazumeva koriscenje
tudjeg intelektualnog dobra.Pravom suzbijanja nelojalne konkurencije se ne uspostavlja nikakvo
iskljucivo pravo na prisvajanje bilo kojeg pravnog dobra pa ni intelektualnog dobra. Nesporan

slucaj je kada intelektualno dobro koje je predmet jednog od iskljucivih prava intelektualne
svojine, i nesumnjivo je da to dobro pripada licu koje je nosilac iskljucivog subjektivnog prava, pa
se za svakog drugog koji koristi to dobro moze reci da koristi tudje intelektualno dobro
Ako odredjeno intelektualno dobro nije zasticeno putem jednog od isljucivih prava intelektualne
svojine, postoje 2 osnova njegovog pripadanja odredjenom licu:po jednom intelektualno dobro
pripada licu koje ga je stvorilo, a po drugom intelektualno dobro pripada licu koje je ranije pocelo
da ga koristi.
Povreda dobrih poslovnih obicaja-tudja intelektualna dobra koja nisu predmet zastite nekog od
iskljucih prava intelektualne svojine smeju da se korista pod uslovom da se koriscenjem ne
vredjaju dobri poslovni obicaji. Radnje koriscenja tudjeg int.dobra koje predstavljaju povredu
dobirh poslovnih obicaja: izazivanje zabune u privrednom prometu i parazitsko iskoriscavanje
tudjeg rada ili ugleda, vazni primeri su : imitacija tudjeg proizvoda, usluge ili reklame i koriscenej
tudje oznake.
93.Imitacija tudjeg proizvoda, tudje usluge ili tudje reklame
Pod imitacijom podrazumevamo podrazavanje ili ugledanje natudj uzor.Imitirajuci tudju
robu, uslugu, reklamu privredni subjekt zapravo koristi tudje intelektualno dobro koje je u toj robi,
usluzi, reklami materijalizovano.Imitacija moze biti potpuna ili delimicna, i postoji namera
imitatora. Ne postoji nesvesna ili slucajna imitacija.
Do povrede dobrih poslovnih obicaja dolazi tek ako se imitacijom: stvara
zabuna/opasnost od zabune u privrednom prometu o nekom svojstvu proizvoda ili
usluga i parazitski iskoriscava tudji rad ili ugled.Zabuna podrazumeva zabludu, pogresnu
predstavu o cinjenicama i mora postojati medju ucesnicima u privrednom prometu.Najcesce se
zabuna odnosi na identitet proizvodjaca ali se moze odnositi i na druge cinjenice:geografsko
poreklo proizvoda, kvalitet isl. Vazno je da je zabluda bila izbezna, da subjekt koji je izvrsio
imitaciju, mogao je preduzeti razumne mere da do zablude ne dodje.
Kod parazitskog iskoriscavanja tudjeg rada ili ugleda, podrazumeva se da iskoriscavanje ima
takav karakter ukoliko postoji neprihvatljivo veliki raskorak izmedju kolicine vremena,
rada i novca koje je u svoj proizvod/uslugu ulozio originarni privredni subjekt s jedne i
imitator s druge strane, s tim da imitacija onemogucava originarnom privrednom subjektu da
ostvari korist od svog rada.
Brojne su okolnosti koje indikuju povredu dobih poslovnih obicaj au slucaju imitacije:
- Vernost imitacije-imitacija moze biti identicna uzoru ili samo slicna njemu
- Osobenost imitiranog uzora-imitiraju se proizvodi usluge ili reklame koji imaju odredjeni
stepen osobenosti koja je i razlog imitacije
- Poznatost imitiranog uzora-stvaranje zabune ili parazitsko iskoriscavanje potrazumeva da je
imitirani uzor vec stekao reputaciju medju korisnicima u prometu.
- Velicina investicije u razvoj i plasman imitiranog uzora-sto je vise vremena ulozeno u razvoj i
plasman robe, usluge, reklame, to ce se pre smatrati da imitacija istih predstavlja radnju
povrede dobrih poslovnih obicaja
- Ekonomske ustede imitatora-sto je veca usteda u vremenu radu i novcu subjekta koji imitira
tudju robu ili uslugu, verovatnije je da je ucinjena povreda dobrih poslovnih obicaja
- Vremenska zadrska prilikom imitacije-sto je kraci vremenski razmak izmedju pojave uzora i
pojave imitacije na trzistu veci su izgledi da je imticacijom ucinjena povreda dobriih posl.obi.
- Cena imitirane robe ili usluge-imitacija se smatra povredom dobrih poslovnih obicaja ako
imitator nudi svoju robu znatno jeftinije od originarnog proizvodjaca
- Dodatni subjektivni momenti-namera je da se kroz ustete ostvarene imitacijom postigne
preimucstvo u konkurentskoj borbi.
Svaki konkretan slucaj se mora posmatrati u sveukupnosti trzisnog konteksta u kojem se desava.
Sudovi imaju tendenciju da prosiruju olje primene propisa o zastiti od nelojalne konkurencije, pa

je vazno da se istakne:
-Imitacija tudjih intelektualnih dobara u privrednom zivotu je dozvoljena jer je ona
osnov drustvenog napretka
-Kao takva, imitacija je zabranjena ako je predmetno itelektualno dobro zasticeno
iskljucivim pravom intelektualne svojine (patent npr)
-Pravo suzbijanja nelojalne konkurencije ima za cilj da sprecava praksu kojom se
vredjaju dobri poslovni obicaji.

94.Koriscenje tudje oznake

U pravu suzbijanja nelojalne konkurencije oznaka se moze stititi samo pod uslovom da u
privrednom prometu ona funkcionise kao sredstvo za individualizaciju odredjenog privrednog
subjekta njegove delatnosti robe ili usluge. U tom smislu zastita nastaje faktickim otpocinjanjem
koriscenja odredjene oznake u privrednom prometu a prestaje faktickim prestankom takvog
koriscenja. Vremensko prvenstvo koriscenja odredjene oznake odredjuje kome ta oznaka pripada
u smislu prava suzbijanja nelojalne konkurencije. Koriscenje tudje oznake samo po sebi nije
nedopusteno.Koriscenje tudje oznake postaje nedopusteno teka ko su time povredjeni dobri
poslovni obicaji. Smatra se da su povredjeni dobri poslovni obicaji ako se koriscenjem tudje
oznake izaziva zabuna u prometu, parazitski koristi renome tudje oznake, unistava renome tudje
oznake ili se slabi reklamna snaga. Dve osnovne grupe su : stvaranje zabune ili opasnosti od
zabune u prometu ; i razvodnjavanje tujde oznake
Stvaranje zabune ili opasnosti zabune u prometu
Kad jedan subjekt koristi tudju oznaku moze izazvati dvojaku zabunu: prvo moze navesti
ucesnike u prometu da pogresno veruju da predmet oznacavanja ne pripada njemu
vec onome cija je oznaka,a drugo moze navesti ucesnike u prometu da pogresno veruju
da izmedju njega i subjekta ciju oznaku koristi postoji nekakva povezanost
Pravilo za resavanje sukoba oznaka i njegove modifikacije-u slucaju istovremenog koriscenja iste
ili slicne oznake od strane 2 privredna subjekta koje stvara zabunu ili opasnost od zabune u
prometu onaj privredni subjekt koji je prvi otpoceo koriscenje oznake ima pravo da sa tim
koriscenjem nastavi dok onaj drugi vredja dobre poslovne obicaje. Ovaj sistem ima izvesne
modifikacije, koje imaju karakter izuzetke, to su slucajevi koji se odnose na: naknadno prosirenje
obima delovanja oznake, oznake koje nisu izbornog karaktera i propustanje trazenja zastite u
razumnom roku.
-Naknadno prosirenje obima delovanja oznake-postoji dva oblika prosirenja obima
delovanja oznake, prostorni i predmetni.Sa stanovista prostornog delovanja oznake znaci da
oznaka deluje samo na onom prostoru na kojem se fakticki koristi.Sa stanovista prava suzbijanja
nelojalne konkurencije to znaci da dva ili vise privrednih subjekata mogu koristiti istu ili slicnu
oznaku za istu ili slicnu vrstu robe, usluge pod uslovom da se prostorno delovanje njihovih
oznaka ne poklapa. Problem nastaje kad se prostor faktickog delovanja oznake jednog privrednog
subjekta naknadno prosiri i zadire u prostor faktickog delovanja iste ili slicne oznake za istu ili

slicnu vrstu robe.Tokom vremena u kojem se prostorno delovanje oznaka nije preklapalo oznake
su legitimno pripadale i jednoj i drugoj strani. Resenje za ovu situaciju je da su oba privredna
subjekta ovlascena da nastave sa koriscenjem svojih oznaka s tim da onaj koji je
prostornim prosirenjem delatnosti prosirio i delovanje svoje oznake na podrucje
drugog privrednog subjekta mora svojoj oznaci da prikljuci jos neki distinktivni
element da bi se izbegla opasnost od zabune u privrednom prometu.
Slucaj kada naknadno dolazi do predmetnog prosirenja delovanja oznake.Problem nastaje
kad jedan od dva privredna subjekta koja su nesmetano koristila istu ili sicne oznake za razlicite
vrste robe, predmetnim prosirenjem delatnosti pocne da oznacava i onu vrstu robe, odnosno
usluge kojom se odranije bavi drugi subjekt. Subjekt koji je prosirenjem ili promenom vrste
delatnosti zastao u predmetni obim delovanja oznake drugog subjekta ovlascen je da nastavi sa
koriscenjem svoje oznake pod uslovom da joj doda odredjeni distiktivni element, koji ce
obezbediti da se ta oznaka dovoljno razlikuje od oznake drugog subjekta.
-Oznake koje nisu izbornog karaktera privredni subjekti slobodno biraju oznake koje koriste,
zato su oni odgovorni za slucaj da svojom oznakom izazovu zabunu u prometu. Medjutim postoje
oznake cije savesno koriscenje se privrednom subjektu ne moze zabraniti cak i ako postoji
opasnost da on njima izaziva zabunu, a to su oznake koje se sastoje od genericnih pojmova koji
se odnose na vrstu robe ili usluge, adresu ili naziv geogr.lokaliteta is l.To su oznake koje sadrze
istinite podatke o privrednom subjektu, njegovoj delatnosti, robi,usluzi i koje ne mogu proizvoljno
da se biraju ili menjaju. Koriscenje ovih oznaka se ne moze zabraniti pod uslovom da je to
koriscenje savesno, subjekt ih ne sme koristiti sa namerom da izazove zabunu u prometu, da
parazitski iskoristi renome iste ili slicne oznake. U slucaju da se savesnim koriscenjem ovih
oznaka stvara opasnost od zabune u prometu to se resava tako sto privredni subjekt koji je
kasnije zapoceo koriscenje oznake na tom prostoru za tu vrstu robe, ovlascen je da nastavi sa
koriscenjem ali uz uslov da doda oznaci distinktivni elemenat koji ce umanjiti opasnost od
nastanka zabune.
Razvodnjavanje tudje oznake
Radnja nelojalne kokurencije postoji u slucaju kad se koriscenjem iste ili slicne oznake ne izaziva
zabuna u prometu ali se ostecuje naglaseno jaka reklamna funkcija tudje oznake.
Naglaseno jaku reklamnu funkciju imaju tzv cuvene oznake, one koje su u svesti ucesnika u
prometu postale simbol za odredjenog privrednog subjekta, robu i uslugu koja se njime oznacava.
Pravo suzbijanja nelojalne konkurencije se koristi kao osnov za zastitu od razvodnjavanja samo
neregistrovanih cuvenih robnih i usluznih oznaka.Da bi cuvena oznaka mogla da se zastiti od
razvodnjavanja, uslovi su:
-Stepen snage obelezavanja mora dostici najvecu mogucu meru, oznaka mora biti opstepoznata
-Oznaka mora biti jedinstvena, ne smeju postojati druge iste ili slicne oznake na trzistu.
-Oznaka mora imati znatan stepen distinktivnosti.
Ostecivanje naglaseno jake reklamne fukcije cuvene oznake postoji kad odredjeni subjekt koristi
istu ili veoma slicnu oznaku za obelezavanje sopstvene privredne delatnosti, robe ili usluga koji
nisu isti ili slicni sa robom ili uslugama oznacenim cuvenom oznakom.Ovde protivnost dobrim
obicajima lezi u parazitskom iskoriscavanju cuvenosti tudje oznake zarad postizanja sopstvenih
privrednih ciljeva, pri cemu se ostecuje reklamna funkcija tudje oznake.

95.Pravna priroda zastite od nelojalne konkurencije

Lice na ciji trzistni polozaj ili ponasanje se odrazila ili mogla odraziti odredejea radja nelojalne
konkurencije ima pravo da protiv pocinioca te radnje podnese tuzbu za zastiti od nelojalne

konkurencije.Ne postoji iskljucivo subjektivno pravo na lojalnu konkurenciju, pa shodno tome

tuzba za zastitu od nelojalne konkurencije nije u fonkciji sankcionisanja povrede subjektivnog
prava tuzioca. Propisi o suzbijanju nelojalne konkurencije su u funkciji istovremene zastite
interesa konkurenata, potrosaca i drustvene zajednice.Pojedinacni, grupni, opsti interesi su
slojeviti i ne mogu se obuhvatiti jednim subjektivnim pravo, pa propisi o suzbijanju nelojalne
konkurencije ne utemeljuju nikakvo subjektivno pravo, vec deluju kao instrument zastite lojalne
konkurencije a subjekti koji imaju pravo na tuzbu nisu nosioci subjektivnog prava vec imaju samo
zakonom zasticeni pravni interes. Tuzba za zastitu od nelojalne konkurencije u tom smislu
sankcionise gradjanskopravni delikt sadrzan u radnji nelojalne konkurencije. Predmet
pravne zastite je lojalna konkurencija, a odnosno dobro je predmet radnje kojom je ucinjeno delo
nelojalne konkurencije. U pravu suzbijanja nelojalne konkurencije ne postoji ni pravni promet.,
okolnost da se odredjeni subjekt saglasio s tim da drugi subjekt koristi njegovu neregistrovanu
robnu oznaku znaci samo da mu je dao dozvolu za to.
96.Gradjanskopravna zastita od nelojalne konkurencije
U sporu zbog radnje nelojalne konkurencije tuzilac je lice kojem nije povredjeno nekakvo
subjektivno pravo.Osnov aktivne legitimacije je ugrozenost legitimnog interesa odredjenog
lica radnjom nelojalne konkurencije drugog lica. Ta ugrozenost se najcesce ogleda u nastanku
stete ili opasnosti od nastanka stete tudjom radnjom nelojalne konkurencije. Sirok je krug
aktivno legitimisanih subjekata, to mogu biti konkurenti pocinioca radnje nelojalne
konkurencije, poslovna udruzenja i udruzenja potrosaca. Tuzba za zastitu od nelojalne
konkurencije nije action popularis, sto znaci da tuzbu moze podneti samo subjekt koji ima
pravni interes da trazi sudsku zastitu. Legitimaciju za podizanje tuzbe protiv istog lica zbog
iste radnje nelojalne konkurencije moze istovremeno imati vise nezavisnih subjekata. Tuzeni
moze biti svaki ucesnik u privrednom prometu koji je pocinio radnju nelojalne konkurencije:
pravno lice, preduzetnik, zaposleni u pravnom licu, lice koje je ugovorom obavezno da obavi
odredjeni posao ili izvrsi odredjeni rad za pravno lice ili preduzetnika. Pasivno je legitimisan svaki
subjekt koji je u okviru sopstvene privredne delatnosti pocinio radnju nelojalne konkurencije.
Tuzbeni zahtevi:
-zahtev za utvrdjenje postojanja radnje nelojalne konkurencije
-zahtev za prestanak vrsenja radnje nelojalne kokurencije
-zahtev za unistenje ili preinacenje predmeta kojima je ucinjena radnja nelojalne konkurencije i
alata i opreme kojima su ti predmeti proizvedeni
-zahtev za objavljivanje presude o trosku tuzenog
-zahtev za naknadu stete.
Tuzilac koji je fizicko lice ima pravo na naknadu nematerijalne stete samo pod opstim uslovima
predvidjenim u Zakonu o obligacionim odnosima.Radnja nelojalne konkurencije ne dovodi nuzno
do istovremene povrede nekog licnog prava tuzioca, to utvrdjuje sud u svakom konkretnom
slucaju.
Radnje nelojalne konkurencije su raznovrsne, za postojanje nekih od njih irelevantan je
subjektivni odnos pocinioca prema pocinjenom delu, ali ima i onih cije je postojanje uslovljeno
delanjem pocinioca sa umisljajem ili nepaznjom.Po pitanju odgovornosti za naknadu stete
izazvane radnjom nelojalne konkurencije pocinilac odgovara samo ako je kriv.
Zastarevanje prava na tuzbu-pravo na podnosenje tuzbe zbog nelojalne konkurencije vremenski
je ograniceno.U Srbiji je subjektivni rok zastarelosti 6 meseci a objektivni 3 godine.
97.Poslovna tajna

Poslovna tajna je predmet faktickog odnosa izmedju lica koje zna odredjenu informaciju i ostalih
lica koja je ne znaju. Ona nema pravnu zastitu niti povodom nje nastaje iskljucivo pravo ali se
ona izucava uokviru prava intelektualne svojine, jer predstavlja nematerijalno dobro.
Pojam i pravna priroda-poslovna tajna je korisna poslovna informacija koja nije dostupna
zaiteresovanim licima. Elementi su:
-Informacija-poslovna tajna je informacija, nematerijalno dobro, i mora se razlikovati od
telesnog nosaca ili drugog materijalnog oblika saopstavanja.Kao informacija ma svojstvo da se
moze saopstiti drugome na nacin da sticalac moze da je svrsishodno primeni, time se razliuje od
vestine i talenata pojedinaca.
-Poslovni karakter informacije odnosi se na informaciju koja je od znacaja za privredjivanje i
konkurentski polozaj onog koji je koristi.
-Korisnosti informacije-sustinski razlog zbog kojeg informacija ima svojstvo poslovne
tajne,onaj ko je koristi ocekuje da time unapredi svoje poslovanje, ocuva ili ojaca svoj
konkurentski polozaj
-Tajnost-znaci nedostupnost informacije zainteresovanim licima. Ne moze se uvek govoriti o
apsolutnoj tajnosti. Cesto jednu istu tajnu informaciju zna vise medjusobno nezavisnih lica, a
cesto je informacija takve prirode da bi zaiteresovani subjekt mogao i sopstvenim istrazivackosaznajnim naporima da dodje do nje. Dakle smatra se da informacija nije bez znatnijih teskoca
dostupna zaiteresovanim licima.
Imalac tajne informacije preduzima odgovarajuce pravne i fakticke mere u cilju cuvanja tajnosti,
onemogucavanja drugih lica da se upoznaju sa tajnom.Objavljivanje tajne je istovremeno njen
nestanak.Posledice koje nastaju zbog gubitka tajne mogu biti disciplinska, krivicna i gradjanka
odgovornost, naknada stete. Imalac poslovne tajne nema nikakvo iskljucivo pravo na njoj.
Odnos izmedju poslovne tajne i predmeta zastite iskljucivih prava intelektualne
svojine-poslovna tajna se moze odnositi samo na informaciju cije privredno koriscenje ne dovodi
do gubitka tajnosti.Atorsko delo, robna oznaka, ne mogu biti trajno predmet poslovne tajne jer
pocetak njihovog privrednog koriscenja podrazumeva njihovo objalvljivanje, u obzir dolaze jedino
pronalasci kao potencijalni predmet poslovne tajne (samo oni koji se odnose na tehnicka resenja
koja nisu vidljiva na proizvodu koji se dobija primenom pronalaska).U praksi se cesto kombinuju
patent i poslovna tajna. Pronalasci ze stite patentom a prateca tehnicka znanja koja ne
ispunjavaju uslove za patentnu zasitu cuvaju se kao poslovna tajna.
Ne moze biti reci o pravnom prometu poslovne tajne, jer ona nije iskljucivo subjektivno pravo vec
fakticki odnos.Ona je predmet faktickog prometa tako sto se moze saopstiti (preneti) drugom
licu.Ugovor kojim se tajna saopstava sadrzi odredbe o iznosu naknade za saopstavanje tajne,
predmetna, sadrzinska, teritorijalna i vremenska ogranicenja u pogledu koriscenja tajne i
obavezu obe ugovorne strane da cuvaju tajnu.Prenosilac i sticalac su samo fakticki u mogucnosti
da koriste tajnu, ukoliko sticalac koristi tajnu izvan ugovorenih ogranicenja, on samo krsi svoje
ugovorne obaveze.
Sudska zastita-otkrivanje tudje pooslovne tajne ukoliko je kvalifikovano povredom dobrih
poslovnih obicaja moze predstavljati radnju nelojalne konkurencije i u tom slucaju vazi sve sto
vazi za sudsku zastitu od radnje nelojalne konkurencije. Najcesce je poslovna tajna predmet
posredne sudske zastite u krivicnom i gradjanskom postupku (npr lice neovlasceno prodre u
preduzece i dodje u posed dokumenata sa poslovnom tajnom).U posredni oblik sudske zastite
spada i gradjanski sudski postupak protiv lica koje je ugovorom steklo poslovnu tajnu ali je koristi
suprotno odredbama ugovora ili je otkrilo trecem licu (parnica zbog povrede ugovornih obaveza).
98.Nazivi internet domena

Internet je mreza medjusobno povezanih mreza, tj racunara koji medjusobno

komuniciraju putem protokola TCP/IP.Racunari koji su povezani na internet i nose odredjeni
sadrzaj imaju svoju adresu.Internet adresa se moze ispoljavati dvojako: numericki i putem
svog naziva. Nazivi sluze da se obicnim korisnicima koriscenje internet olaksa tako sto ce
umesto niza brojeva zapamtiti reci. Naziv se moze sastojati i od slova i brojeva 0-9, kao i znak
crticu. Potrebno je uspostaviti sistem prevodjeja naziva internet domena u numericke adrese, sto
se postize koriscenjem sistema naziva interenet domena. Korisnik interneta ce zapamtiti
odredjeni naziv internet domena, a sistem ce ga prevesti u numericku adresu i povezati
racunare. Sistemom internet domena upravlja Internet korporacija za dodeljena imena i
brojeve.U okviru tog sistema moguce je razlikovati domene prvog nivoa i domene drugog
nivoa. Gledano zdesna na levo,domen drugog nivoa sledi posle domena prvog-www.politika.rs.domen prvog nivoa je .rs a domen drugog nivoa politika.
Domeni prvog nivoa mogu biti genericni i geografski-genericni su rezervisani za jedan tip
aktivnosti npr .mil za americku vojsku, najpopularniji genericni domen prvog nivoa .com,bio je
namenjen komercijalnim aktivnostima, danas se registracija na tom domenu vrsi i u odnosu na
druge rezlicite aktivnosti. Geografski internet domeni prvog nivoa dodeljuju se drzavama, i
uglavnom odgovaraju uobicajenim skracenicama za nazive drava npr .de za Nemacku.
Korisnici interneta koji zele drugima da ucine dostupnim svoj vebsajt moraju prethodno
registrovati naziv internet domena drugog nivoa.Registraciju obavljaju neprofitne
organizacije-registri koji uprvljaju domenima prvog nivoa.Registracija se najcesce ne vrsi kod
registara koji upravljaju geografskim ili genericnim domenima prvog nivoa vec lica koja su sa
njim azakljucila ugovore o posredovanju u pruzanju usluge registracije-ta lica nazivaju ovlasceni
registri, najcesce su internet provajderi.Moguce je registrovati bilo koji naziv koji neko drugo lice
nije vec registrovalo kao svoj naziv domena drugog nivoa.Internet korporacija za dodeljena
imena i brojeve je 2004.god odobrila uvodjenje internacionalnih domena, tako da je sada moguca
registracija na drugim pismima, ne samo na engleskoj abeceni.Geografski internetet domeni
Srbije su .rs i .srb (latinicno i cirilicno), njima upravlja Registar nacionalnog internet domena
Srbije.
Pravna priroda registracijom naziva internet domena stice se iskljucivo pravo upotrebe
registrovanog naziva uz obavezu placanja registracione takse.Po pravilu registracija se
vrsi na period od godinu dana, uz mogucnost neogranicenog produzenja vazenja. Cinom
registracije naziva domena odredjena kombinacija oznaka se iscrpljuje. Povodom registracije
naziva internet domena ne nastaje neikakvo subjektivno pravo intelektualne svojine, ali se
izucava u okviru prava intelektualne svojine, jer je naziv internet domena nematerijalno dobro.
Sporovi povodom registracije naziva internet domena-U praksi cesto dolazi do sporova
izmedju nosilaca zigova i lica koja su registrovala naziv internet domena drugog nivoa
koji je istovetan ili bitno slican predmetu tudjeg ziga.Ukoliko nosilac ziga nije prvi
registrovao naziv domen akoji odgovara njgovoj zigom zasticenoj oznaci, moze se desiti da neko
drugo lice savesno ili nesavesno registruje takav naziv domena, nosilac ziga je sprecen da na
internet adresi koja je ista ili slicna njegovoj zasticenoj oznaci postavi svoj vebsajt, pa mora
osmisliti i registrovati neki drugi naziv domena. Lica koja se sitematski bave registracijom naziva
internet domena koji su istovetni ili slicni tudjim zigom zasticenom oznakama nazivaju se
sajberskvoterima, i oni se nakon registracije obracaju nosiocima ziga nudeci prenos
registracije naziva domena uz novcanu naknadu. Sporovi se mogu resavati na 2 nacina:
-pokretanje postupka zbog povrede ziga pred nadleznim sudom (povredu zig ace biti
moguce utvrditi samo u slucaju da je registrant na spornoj adresi postavio vebsajt putem koga
reklamira proizvode koristeci tudju zigom zasticenu oznaku.
-pokretanje postupka alternativnog resavanja sporova-on nalikuje arbitrazi, spor se resava
primenom posebnih pravila za resavanje sporova povodom registracije naziva domena.Takva

pravila zajednicki su osmislili Internet korporacija za dodeljena imena i brojeve i svetska

organizacija za itelektualnu svojinu, i rec je o Uniformnim pravilima za resavanje sporova
povodom registracije naziva domena.Ona se primenjuju pri resavanju sporova povodom
registracije naziva domena drugog nivoa na genericnim i geografskim domenima prvog nivoa.I u
Srbiji su osmisljena pravila povodom resavanja sporova povodom registracije naziva domena na
geografskom domenu tih drzava, postupak se vodi pred posebnim ekspertskim telima i traju
krace od sudskih postupaka. U svetu postoji nekoliko centara za alternativno resavanje sporova
povodom registracije naziva domena koji su akreditovani pri Internet korporaciji za dodeljena
imena i brojeve, najznacajniji : Centar za medijaciju i arbitrazu Svetske organizacije za
intelektualnu svojinu.Ti akreditovani centri nadlezni su za resavanje sporova povodom
registracije naziva domena drugog nivoa na genericnim nazivima prvog nivoa ali i na
geogr.nazivima domena prvog nivoa onih drzava koje sui m poverile resavanje takvih
sporova.Srbija je usvojila sopstvena pravila za resavanje sporova povodom registracije naziva
domena drugog nivoa a njih primenjuje Komisija za resavanje sporova povodom registracije
nacionalnih internet domena Srbije koja deluje pri privrednoj komori Srbije.Panel moze naloziti
prenos registracije naziva domena sa tuzenog na tuzioca ukoliko su ispunjeni uslovi:
-registrovani naziv internet domena je istovetan ili bitno slican tuziocevoj zigom zasticenoj oznaci
-registrant nema pravo ili legitiman interes da koristi naziv internet domena
-naziv internet domena je registrovan i koriscen nesavesno.
99.Nacelo teritorijalnosti i medjunarodno pravo intelektualne svojine
Nacelo teritorijalnosti-subjektivna prava intelektualne svojine vaze samo na teritoriji
drzave po cijem zakonu su priznata odredjenom licu radi zastite odredjenog intelektualnog
dobra. Subjektivna prava industrijske svojine sticu se u upravnom postupku pred nadleznim
drzavnim ogranom, pravo vazi na teritoriji drzave pred cijim nadleznim organum i po cijem
zakonu je vodjen postupak zastite.Da bi se zastita intelektualnog dobra ostvarila u vise razlicitih
drzava potrebno je sprovesti postupak zastite pred nadleznim organima svake od tih drzava
zasebno, zbog toga se zainteresovana lica opredeljuju da postupak zastite sprovedu samo u
odnim drzavama u kojima imaju stvarni privredni interes da iskoriscavaju predmet zastite.
Desava se i da razlicita lica zastite isto dobro u razlicitim drzavama.Autorsko pravo i srodna
prava nastaju bez prethodne odluke nadleznog drzavnog organa, samom cinjenicom nastanka
predmeta zastite.U svakoj drzavi u kojoj konkretno intelektualno dobro ispunjava zakonom
propisane uslove za autorskopravnu ili srodnopravnu zastitu nastaje zasebno subjektivno autrsko
ili srodno pravo. Ne postoji globalno autorsko pravoa.Pravna sudbina subjektivnog autrskog prava
jednog autora kojim se stiti jedno autrsko delo u jednoj drzavi nezavisna je od pravne sudbine
subjektivnog autorskog prava istog autora kojim se stiti isto delo u drugoj drazavi. Posledica
nacela teritorijalnosti je pravilo po kome je za pravne odnose sa neovlascenim ili ovlascenim
koriscenjem zasticenih intelektualnih dobara merodavno je pravo one drzave u kojoj je to dobro
zasticeno i u kojoj se ono koristi.
Nedostaci nacela teritorijalnosti-nacelo nije sasvim u skladu sa prirodom predmeta
subjektivnih prava int.svojine. Intelektualno dobro se kao nematerijalno dobro prenosi
komunikacijom medju ljudima tako da je nemoguce odrediti njegovo prirodno mesto nalazenja a
pored tog asvaka drzava svojim propisima uredjuje nacin zastite tog intelektualnog dobra.
Posebno se izdvajaju 3 problema:
1)Prvi se tice omogucavanja strancima zastite intelektualnih dobara koje su stvorili
(svaka drzava bi mogla strancima uskratiti zastitu ili im dati manja prava nego domacim
drzavljanima), prava stranaca se danas uredjuju na osnovu pravila uzajamnosti. Po svojoj sadrzini
postoje 3 oblika reciprociteta: formalni,materijalni i efektivni.Formalni je zadovoljen kad 2 drzave

tretiraju stranca koji je drzavljanin druge kao da je domaci drzavljanin, stranac samo nije
diskriminisan u odnosu na domaceg drzavljanina.Materijalni reciprocitet postoji ako domaca
drzava priznaje strancu samo oan prava koja su domacem drzavljaninu priznata u drzavi ciji je
stranac drzavljanin.Efektivni reciprocitet znaci priznanje samo onih prava u obimu, sadrzinom i
trajanjem kakva su priznata domacem drzavljaninu u drzavi ciji je stranac drzavljanin.
2)Drugi problem je rezlika izmedju nacionlanih propisa kojima se pruza zastita
intelektualnim dobrima, sto stvara pravnu nesigurnost za strance
3)Treci problem je karakteristican za prava industrijske svojine-ova prava se sticu u
upravnom postupku pred nadleznim drzavnim organom zbog cega stranac u cilju ostvarivanja
zastite za isto intel.dobro u vise drzava mora voditi vise upravnih postupaka u svakoj drzavi
posebno.
Potreba resavanja ovih problema je dovela do odluke odredjenih drzava da putem zakljucenja
medjunarodnih konvencija olaksaju medjunarodnu zastitu intelektualnih dobara. Prve visestrane
medj.konvencije su bile Pariska i Bernska.
Medjunarodne konvencije nacionalni propisi o int.svojini u velikoj meri su uskladjeni
zahvaljujuci pristupanju drzava medjunarodnim konvencijama univerzalnog ili regionalnog
karaktera. Univerzalne zakljucuje odredjeni broj drzava bez obzira na geografski polozaj, one
najcesce ostaju otvorene za pristupaje i drugim drzavama.Regionalne konvencije zakljucuje
ogranicen broj drzav sa ogranicenog geografskog prostora.Vecina medj.konvencija u oblasti
zastite inte.dobara zakljucena je u okviru Svetske organizacije za intelektualnu svojinu, a
najvazniju Sporazum o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine administrira Svetska
trgovinska organizacija. Srbija je pristupila velikom broju konvencija u oblasti zastite
intelektualnih dobara. Konvencije se razlikuju prema njihovoj jedinoj ili preovladjujucom funkciji.
Prva grupa su one kojima se garantuje nacionalni tretman strancima i minimalna prava koja se
moraju priznati licima na koja se konvencija odnosi.U drugu grupu svrstane su konvencije cija
funkcija je racionalizacija postupka medjunarodne zastite,a u trecoj grupi su medjunarodne
konvencije cija funkcija je pravno-tehnicka racionalizacija postupka za sticanje prava.
100. Bernska konvencija o zastiti knjizevnih i umetnickih dela
Konvencija je zakljucena 1886.godine u Bernu.Njome je obrazovana unija drzava clanica
konvencije-Bernska unija, Srbija je pristupila ovoj konvenciji. Drzave clanice bernske unije mogu
izmedju sebe zakljucivati i druge posebne dvostrane i visestrane sporazume pod uslovima da se
njima povisava standard autorskopravne zastite predvidjen u Konvenciji, i da odredbe sporazuma
nisu suprotne sa odrebama Bernske konvencije.
Zasticena lica -Prema Bernskoj konvenciji pravo na zastitu ima autor ali i pravni sledbenik
autora bez obzira na osnov pravnog sledstva (nasledjivanje, ugovor).Bernska konvencija
dozvoljava da zasticeno lice u vezi sa filmskim delom bude i lice koje nije autor dela niti njegov
pravni sledbenik izuzetak. Da bi lice uzivalo zastitu mora ispuniti bar jedan od
propisanih kriterijuma,oni se nazivaju tackama vezivanja lica za pravni rezim Berske
konvencije i to su: drzavljanstvo autora, prebivaliste autora, mesto prvog izdavanja dela, sediste
ili prebivaliste producenta filmskog dela, mesto nalazenja nepokretnosti u kojoj je
materijalizovano arhitektonsko delo/delo graficke ili plasticne umetnosti.
-Autor je drzavljanin jedne od drzava clanica Bernske konvencije i on uziva zastitu za voja dela
bez obzira da li su i gde su objavljena ili izdata
-Autor koji nije drzavljanin ni jedne drzave bernske unije ali ima prebivaliste u jednoj od njih.
-Autor je prvi put izdao svoje delo u nekoj od drzava bernske unije, ili istovremeno u drzavi clanici
bernske unije i nekoj drzavi izvan unije ( a nije drzavljanin niti ima prebivaliste u nekoj od drzava
clanica BU).Istovremenost izdavanja postoji ako izmedju ova dva izdavanja dela vremenski
razmak ne iznosi vise od 30 dana.

-Producent kinematografskog dela ima sediste ili prebivaliste u jednoj od drzava bernske unije
-Delo arhitektnonske, odnosno graficke ili plasticne umetnosti podignuto je, odnosno ugradjeno u
nepokretnost koja se nalazi u jednoj drzavi clanici Bernske unije.
Zemlja porekla dela-Zemlja porekla dela je drzava clanica Bernske unije sa kojom je delo
povezano na osnovu: mesta prvog izdavanja dela, drzavljanstva/prebivalista autora, sedista ili
prebivalista producenta kinematografskog dela i mesto nalazenja nepokretnosti u kojoj je
materijalizovano arhitektonsko delo ili delo plasticne umetnosti. Primenice se onaj kriterijum koji
je prvi ispunjen.
Za dela koja su prvi put izdata u drzavi clanici BU, ili istovremeno u njoj i nekoj drugoj drzavi
izvan BU, zemlja porekla je ta drzava clanica BU.Ako je prvi put izdato delo u vise drzala
clanica BU, zemlja porekla je drzava cije zakonodavstvo predvidja najkracu zastitu
Za neizdata dela i ona koja su prvi put izdata u drzavi izvan BU, zemlja porekla je drzava BU ciji
je autor drzavljanin, ili ima prebivaliste.Filmsko delo koje nije izdato ili je prvi put izdato u
zemlji izvan BU, zemlja porekla dela je drzava clanica BU u kojoj producent ima svoje
sediste ili prebivaliste.Arhitektonsko delo/delo graficke ili plasticne umetnosti koje nije izdato
ili je prvi put izdato u drzavi izvan BU, zemlja porekla je drzava clanica BU u kojoj je ono
sagradjeno, u kojoj se nalazi nepokretnost u koju je ugradjeno.
Osnovni pravni znacaj zemlje porekla je sto zasticena lica uzivaju nacionalni tretman i
minimalna prava u svim drzavama izuzev u zemlji porekla. Zastita u zemlji porekla dela
odredjuje se nacionalnim zakonodavstvom. Moguce je odstupanje: ako autor nije drzavljanin
zemlje porekla dela za koje je zasticen po konvenciji, imace u toj zemlji ista prava kao i domaci
autori-do toga dolazi kad je autor koji je drzavljanin drzave BU prvi put izdao svoje delo u nekoj
drugoj drzavi BU pa je na osnovu toga zemlja porekla ta druga drzava a ne drzava autorovog
drzavljanstva. I tu vazi princip nacionalnog tretmana-Bernska konvencija ne dozvoljava da se u
drzavi Bernske unije na stranca koji ulazi u krug zasticenih lica primenjuje iskljucivo nacionalni
propis, samo su drzavljani zemlje porekla u pogledu autrskopravne zastite prepusteni iskljucivo
domacim propisima, jedino se oni ne mogu pozivati na odredbe Bernske konvencije.Kad drzava
autorovog drzavljanstva nije zemlja porekla dela,polozaj autora u drzavi njegovog drzavljanstva
je takav da je on podvrgnut iskljucivo domacim propisima.Drzava BU prilikom pruzanja
autorskopravne zastite zasticenom licu trajanje zastite ogranicava na rok koji je za takvo delo
priznat u zemlji porekla .
Nacionalni tretman-drzave clanice Bernske unije duzne su da zasticenim licima pruze ona
prava koja odgovarajuci zakoni sada pruzaju ili ce u buducnosti pruzati domacim autorima.
Bernska konvencija predvidja da zasticeno lice uziva nacionalni tretman u svakoj
drzavi clanici Bernske unije izuzev u drzavi svog drzavljanstva.Postoje slucajevi u kojima je
opsta garancija nacionalnog tretmana okrnjena:
1.Zastita dela primenjene umetnosti, ova dela se mogu stiti po 2 osnova: po osnovu
autorskog prava ili prava industrijske svojine. Bernska konvencija uredjuje jednom svojom
odredbom odnos izmedju drzava clanica BU u kojima se pruza razlicita zastita tim delima, i
prema toj odredbi za konkretno delo koje je u zemlji porekla zasticeno iskljucivo po osnovu prava
industrijske svojine moze se u drugoj drzavi clanici Bu dobiti samo taj oblik zastite, ako u toj
drzavi takav oblik zastite ne postoji onda se delo primenjene umetnosti stiti po osnovu autorskog
prava.
2.Drugi slucaj se tice odnosa izmedju drzave izvan Bernske Unije i drzave clanice
Bernske unije.To je situacija u kojoj drzava X izvan BU ne pruza zadovoljavajucu zastitu
drzavljanima drzave koja je clanica unije i koja je istovremeno zemlja porekla dela autora
drzavljanina drzave X.DRzava clanica BU moze ograniciti zastitu za to delo na nivo zastite koju
drzavljani te drzave u zivaju u drzavi X-mogucnost solidarnog postupaja drzava clanica Bernske
unije u odnosu na drzave koje nisu clanice.

3.Rok trajanja autorskopravne zastite-Bernska konvencija dozvoljava drzavama clanicama

BU da duzinu tog roka za konkretno delo ogranice na rok koji nije duzi od roka trajanja zastite
utvrdjenog zakonom zemlje porekla dela.
4.Povreda prava prevoda-drzavljani drzava clanica BU koji koriste rezervu o prevodu, uzivaju u
ostalim drzavama clanicama BU pravo prevoda na reciprocan nacin koje nije duze od 10 godina
od prvog izdavanja dela na stranom jeziku sa kojeg se delo prevodi
5.Pravo sledjenja-Bernska konvencija predvidja da autor moze uzivati pravo sledjenja u jednoj
drzavi clanici BU samo ako drzava ciji je on drzavljanin takodje priznaje ovo pravo.
Minimalna prava-Konvencija sadrzi minimalna prava koja predstavljaju minimalni standard
autorskopravne zastite koju svaka drzava Bernske unije mora pruziti zasticenim
licima.Tim pravima su obuhvacena licnopravna i imovinskopravna ovlascenja. Minimalna prava
nisu jasno sistematizovana, sto je posledica revizija pocetnog teksta konvencije.
-Znacajno je pravo autora na zastitu bez ispunjavanja formalnosti upravnopravne
prirode-neformalnost zastite.
-Pravilo o nezavisnosti zastite-postojanje autorskopravne zastite jednog autora za njegovo
delo u bilo kojoj drzavi clanici BU nezavisno je od postojanja takve zastite u zemlji porekla dela.
-Zastita licnopravnih interesa autora-ovlascenje autora da bude priznat kao autor svog dela,
da se suprotstavi izmenama njegovog dela ukoliko su stetne za njegovu reputaciju. Imovinska
autrskopravna ovlascenja-iskljucivo ovlascenje autora da prevede svoje knjizevno delo,
reprodukuje svoje delo na bilo koji nacin, da predstavlja svoje dramsko i izvodi svoje muzicko
delo, da emituje bezicnim ili kablovskim putem svoje delo, da menja svoje delo i u takvom obliku
ga koristi.
-Minimalan opsti rok trajanja autorskopravne zastite, taj rok iznosi zivot autora, plus 50
godina posle njegove smrti.Bernska konvencija ovlascuje drzave BU da propisu i odredjena
ogranicenja autorskog prava u pojedinim slucajevima: moguce je koristiti autorska dela bez
dozvole zasticenog lica i bez obaveze placanja autorske naknade, i postoji oblik ogranicenja u
vidu zakonske licence (mogucnost koriscenja autorskih dela bez trazenja dozvole zasticenog lica
ali uz obavezu placanja autorske naknade)

101.Rimska konvencija
Rimska konvencija je zakljucena 1961.godine u Rimu.Srbija je clanica.Rimska konvencija
uredjuje pravo reproduktivnih umetnika (interpretatora), pravo proizvodjaca fonograma
i pravo radiodifuznih organizacija (proizvodjaca emisija).Prava predvidjena ovom
konvencijom razlicita su i nezavisna od autorskog prava i ne narusavaju niti uticu na prava
autora.
Pravo reproduktivnih umetnika
Rimska konvencija stiti samo one reproduktivne umetnike koji interpretiraju autorska
dela ali drzavama clanicama je dozvoljeno da prosire zastitu i na one cija se delatnost sastoji u
neposrednom javnom saopstavanju drugih duhovnih sadrzaja (npr madjiocnicari,
akrobate).Zasticen je onaj reproduktivni umetnik koji ispunjava jedan od kriterijuma:
-njegova interpretacija je izvrsena u drugoj drzavi clanici Rimske konvencije
-njegova interpretacija je snimljena na fonogramu koji je zasticen na osnovu odredaba RK
-njegova interpretacija (koja nije snimljena na fonogramu) emitovana je u emisiji koja je
zasticena na osnovu odredaba Rimske konvencije.

Zemlja porekla interpretacije-Rimska konvencija ne poznaje pojam zemlje

porekla.Reproduktivni umetnik koji je drzavljanin druge drzave clanice Rimske
konvencije ne spada u kategoriju zasticenih lica,Rimska konvencija ignorise pojavu
stranog elementa u subjektu.Ne pruza zastitu u drzavi clanici, reproduktivnom umetniku
(drzavljaninu druge drzave clanice) ukoliko prilikom njegovog gostovanja u prvoj drzavi clanici
dodje do neovlascenog snimanja i izdavanja njegove interpretacije.Kao moguce resenje bilo je
predloga da se uvede drzavljanstvo kao tacka vezivanja, ali je predlog bio odbijen.Interpretacija
moze imati bar jednu od ukupno 6 mogucih zemalja porekla u kojoj se odredbe Rimske
konvencije ne primenjuju, vec se na regulisanje konkretnog odnosa primenjuje domaci
propis.Zemlja porekla moze biti drzava:
u kojoj je interpretacija izvrsena; ciji je drzavljanin proizvodjac fonograma na koji je
snimljena interpretacija; drzava u kojoj je interpretacija snimljena na fonogram; drzava u
kojoj je fonogram prvi put izdat; drzava sedista radiodifuzne organizacije koja je
emitovala interpretaciju;drzava u kojoj je lociran odasiljac sa kojeg je interpretacija
emitovana.
Minimalna prava- utvrdjena je obaveza drzava clanica da obezbede mogucnost da
reproduktivni umetnik zabrani radnje iskoriscavanja njegove interpretacije. Ostavljena
je sloboda drzavama clanicama da same oblikuju svoje propise koji ce biti u funkciji ostvarenja
ove obaveze. Sustina zastite jeste da reproduktivni umetnik ima mogucnost da zabrani da
se bez njegove saglasnosti vrsi:
- emitovanje i drugi oblici javnog saopstavanja njegove jos neemitovane ili nesnimljene
interpretacije
-snimanje njegove nesnimljene interpretacije
-umnozavanje njegove snimljene interpretacije
Prava reproduktivnih umetnika prestaju onda kad se on saglasi sa tim da se njegova
interpretacija unese u videogram.Reproduktivni umetnici imaju i pravo na potrazivanje
naknade od radiodifuznih organizacija koje emituju izdate fonograme na kojima je
zabelezena njihova interpretacija. Na primercima izdatog fonograma mora biti naznaceno
ime umetnika izvodjaca cija se interpretacija na njemu nalazi-jedino licnopravno ovlascenje
reproduktivnih umetnika. Pravo reproduktivnih umetnika traje najmanje 20 godina od
isteka godine u kojoj je izvrsena interpretacija koja nije zabelezena na telesnom nosacu, ili od
isteka godine u kojoj je izvrseno belezenje interpretacije.
Pravo proizvodjaca fonograma
Zasticeni su proizvodjaci fonograma koji ispunjavaju jedan od kriterijuma:
-drzavljani su druge drzave clanice Rimske konvencije
-izvrsili su prvo belezenje zvuka na telesni nosac u drugoj drzavi clanici Rimske
konvencije
-izdali su prvi put svoj fonogram u drugoj drzavi clanici Rimske konvencije
Zemlja porekla fonograma-je ona drzava clanica Rimske konvencije za koju je posredstvom
jedne od tacaka vezivanja vezan proizvodjac fonograma: drz njegovog drzavljanstva, prvog
belezenja zvuka ili drzava privog izdavnaj fonograma. U zemlji porekla fonograma njegov
proizvodjac podvrgnut je dejstvu nacionalnih propisa, ne moze se pozivati na zastitu
predvidjenu Rimskom konvencijom.
Minimalna prava- iskljucivo subjektivno pravo prozvodjaca fonograna da dozvoli ili zabrani
drugim licima da umnozavaju njegov fonogram.Proizvodjac fonograma ima i pravo na
naknadu u slucaju da se njegov izdati fonogram emtuje od strane radiodifuznih
ustanova ili koristi za neki drugi oblik saopstavanja javnosti. U slucajevima takvog sekudarnog

koriscenja nosioci prava na naknadu su istovremeno i interpretatori cija interpretacija je

zabelezena na njemu, i naknada koju radiodifuzne organizacije duguju je jedinstvena, odredjuje
se i isplacuje skupno. Ukoliko neka drzava clanica uslovljava zastitu proizvodjacima fonograma
ispunjenjem formalnosti u vezi sa fonogramima, Rimska konvencija propisuje da se to postize
tako sto se svaki izdati fonogram obelezava sa latinicnim slovom R uz naznacenje godine prvog
izdanja i navodjenje imena nosioca prava. Pravo proizvodjaca fonograma traje najmanje 20
godina od isteka godine u kojoj je izvrseno belezenje zvuka na telesni nosac.
Pravo radiodifuznih organizacija
Radiodifuzne organizacije zasticene su u svakoj drzavi clanici Rimske konvencije ukoliko:
-imaju poslovno sediste u drugoj drzavi clanici Rimske konvencije
-ukoliko se njihva emisija odasilje putem odasiljaca koji se nalazi na teritoriji druge
drzave clanice Rimske konvencije.
Zemlja porekla emisije-je ona drzava clanica Rimske konvencije u kojoj radiodfuzna
organizacija ima poslovno sediste ili se nalazi odasiljac sa kojeg se emituje njena
emisija. Radiodifuzna org uziva nacioalni tretman i minimalna prava u svim drzavama clanicama
Rimske konvencije, osim u drzavi koja je zemlja porekla te emisije (gde se zastita uredjuje
domacim propisima)
Minimalna prava-radiodifuzne organizacije imaju iskljuciva subjektivna prava, a to su prava
da zabrane ili dozvole drugima:
-reemitovanje njihovih emisija
-belezenje na telesni nosac njihovih emisija
-umnozavanje zapisa njihovih emisija na telesnom nosacu (ukoliko je belezenje usledilo
bez njihove dozvole ili sa dozvolom ali ne za svrhe umnozavanja)
-javno saopstavanje njihovih emisija putem Tv ili radio prijemnika postavljenim na
javnim mestima na kojima se naplacuje ulaznica.
Pod pojmom emitovanja podrazumeva se samo bezicno emitovanje.
Pravo radiodifuznih organizacija traje najmanje 20 godina od isteka godine u kojoj je
izvrseno emitovanje emisije
Ogranicenje prava i reserve-Rimska konvecija predvidja da drzave clanice mogu ograniciti
prava predvidjena ovom konvencijom u slucaju:
-koriscenja predmeta zastite u privatne svrhe
-koriscenje kracih odlomaka predmeta zastite prilikom izvestavanja o aktualnim dogadjajima
-privremeno belezenje interpretacije na telesni nosac od strane radiodifuzne organizacije i to
njenim tehnickim sredstvima za potrebe njenih emisija
-koriscenje predmeta zastite u svrhu nastave ili naucnog istrazivanja
Prilikom pristupanja Rimskoj konvenciji svaka drzava moze staviti rezervu na odredjene odredbe,
odredbe na koje se stavlja rezerva ticu se uslova i sadrzine zastite proizvodjaca u prvom redu, a
u manjoj meri zastiti radiodifuznih organizacija.
Drzave clanice Rimske konvencije imaju pravo da zakljucuju posebne sporazume o zastiti srodnih
prava pod uslovom da nisu u suprotnosti sa konvencijom ili da predvidjaju prava veca od onih
koja predvidja konvencija.
102.Pariska kovencija za zastitu industrijske svojine
Razvoj industrije i saobracaja u 20.veku doveo je do rastuce potrebe prijavljivanja pronalazaka za
patentnu zastitu u inostranstvu.Nacionalni propisi o patentima su razliciti pa je to cinilo
nesigurnim pravni polozaj stranaca u pogledu zastite njihovih pronalazaka, sto je ometalo

eknomske veze medju drzavama. Da bi se popravila ta situacija na diplomatskoj konferenciji u

Parizu 1883.god 11 drzava je potpisalo akt Konvencija za zastitu industrijske svojine
kojom je obrazovana Unija za zastitu industrijske svojine (Pariska unija)
Zasticena lica su: fizicka lica koja su drzavljani jedne od drzava Pariske unije; pravna lica
koja imaju nacionalnost jedne od drzava Pariske unije; fizicka lica koja nisu drzavljani
ni jedne od drzava Pariske unije ali u njoj imaju prebivaliste ili ozbiljno i stvarno privredno
ili trgovacko preduzece.
Zemlja porekla-je ona drzava preko koje odredjeno lice ulazi u krug zasticenih lica-to je zemlja
drzavljanstva fiz.lica, zemlja nacionalnosti pravnog lica, ili zemlj u kojoj fiz lice ima
prebivaliste/ozbiljno i stvarno preduzece. Lice koje je zsticeno na osnovu Pariske konvencije nema
pravo da se u njojo poziva na konvencijsku zastitu, za njega je merodavno iskljucivo nacionalno
pravo.
Nacionalni tretman-svaka drzava clanica Pariske konvencije obavena je da u pogledu zastite
industrijske svojine pruzi zasticenim licima ista prava koja imaju domaci drzavljani.
Minimalna prava-najvaznija su :
1) Pravo medjunarodnog prvenstva-za dobijanje patenta, ziga, modela,uzorka za isti
predmet zastite u vise drzava potrebno je podneti prijavu za zastitu u svakoj od tih drzava. Pravo
medjunarodnog prvenstva uspostavlja fikciju: na osnovu prve prijave koja je podnesena u jednoj
od drzava Pariske unije, prijavilac ima pravo da u propisanom roku prvenstva podnese prijavu za
isti predmet zastite u drugoj drzavi PU, s tim da se uzima kao da je ta potonja prijava podnesena
istog dana kad i prva. Rok prvenstva za patente iznosi 12 meseci a za zigove i pravo dizajna 6
meseci.
2) Nezvisnost patenta i zigova priznatih u razlicitim drzavama-ni u jednoj drzavi clanici
Pariske unije sudbina prijavljenog ili priznatog patenta/ziga, ne sme zavisiti od sudbine patenta
za isti pronalazak, odnosno ziga za istu oznaku u drugoj drzavi.
3) Naznacenje imena pronalazaca-pronalazac ima pravo da trazi da njegovo ime bude
navedeno u ispravi o patentu-jedino licno pravo.
4) Pravo na patent u slucaju zabrane prometa robom na koju se patent odnosi-u svim
zemljama postoje vrste robe koja je izuzeta iz slobodnog prometa ili je na posebnom rezimu
ogranicenog prava, Pariska konvencija propisuje da takve zabrane ili ogranicenja ne smeju uticati
na priznanje ili vazenje patenta koji se odnosi na tu vrstu artikala.
5) Sankcije u slucaju zloupotrebe patenta-Pariska konvencija potrvdjuje pravo svake drzave
clanice da sankcionise zloupotrebu patenta, sankcije mogu biti u vidu prinudne licence i
oduzimanja patenta s tim da ni jedna drzava clanica PU ne sme oduzeti patent a da prethodno ne
pokusa da suzbije konkretnu zloupotrebu putem izdavanja prinudne licence.Ukoliko prinudna
licenca ne da rezultate, patent moze biti oduzet tek po isteku roka od 2 godine od izdavanja prve
prinudne licence.
6) Sankcije u slucaju nekoriscenja patentiranog pronalska ukoliko nekoriscenje ili
nedovoljno koriscenje patentiranog pornalaska predstavlja razlog zbog kojeg jedna drzava clanica
PU hoce da izda prinudnu licencu, Pariska konvencija uslovljava izdavanje takve licence:
nepostojanjem opravdanih razloga zbog kojih nosilac patenta nije koristio pronalazak u toj zemlji,
i obavezan protek roka od 4 godine od podnosenja prijave patenta, odnosno 3 godine od
priznanja patenta.
7) Mogucnost naknadne uplate taksi za odrzavanje prava-sve drzave clanice Pariske unije
obavezne su da propisu naknadni rok od bar 6 meseci tokom kojeg se moze uplatiti uvecani izos
propustene takse kako bi se sprecio prestanak prava.
8) Izvesne radnje koje se ne smatraju povredom patenta-opste je pravilo da lice koje bez
dozvole nosioca patenta ili njegovog pravnog sledbenika koristi patentirani pronalazak vrsi
povredu patenta.Medjutim ima slucajeva kada bi to bilo stetno za opste interese da se ovo

pravilo primenjuje-jedan od slucajeva je kad se patentirani proizvod nalazi na brodu, vozilu

ili vazduhoplovu, kao njegov deo nece se smatrati povredom patenta ako se takvo prevozno
sredstvo nadje privremeno ili sucajno na teritoriji drzave koja je priznala patent
9) Privremena zastita intelektualnih dobara koja su izlozena na izlozbi-proizvodi u
kojima su materijalizovani pronalazak, slika telo, i oni obelezeni robnom oznakom, izlazu se na
izlozbama pre nego sto se prijave za zastitu.Poznata su 2 nacina obezbedjenja te zastite: rok
postede-tokom kojeg izlaganje pronalaska ne dovodi do gubitka njegove novosti i tzv pravo
izlozbenog prvenstva.Izlozba mora biti zvanicna.
10) Zastita za uvezene proizvode patentiranog postupka-u mnogim drzavama se
patentna zastita za pronalazak proizvodnog postupka proteze i na proizvod tog postupka (iako
proizvod kao takav nije patentiran).U drzavama Pariske unije gde je to slucaj, propisuje se
obaveza da se i neposrednim proizvodima patentiranog postupka pruzi zastita i onda
kad sam postupak proizvodnje nije izvrsen u toj drzavi vec su proizvodi uvezeni iz inostranstva.
11) Telle-quelle registracija ziga- u interesu nosilaca ziga i ucesnika u prometu da ista roba
istog subjekta bude obelezena istom zasticenom oznakom u svim zemljama u kojima se proizvodi
ili prodaje.Ovo je tesko ostvariti s obzirom na nezavisnost zigova.U odnosu na pravilo o
nezavisnosti zigova postoji jedan izuzetak: Zig koji je registrovan u zemlji porekla moze biti
registrovan takav kakav je i u svakoj drugoj drz.clanici Pariske unije pod uslovom da : ne
vredja starija prava trecih lica, da je distinktivan, da nije protivan moralu ili javnom poretku, da
ne dovodi do radnje nelojalne konkurencije.
12) Zastita notornih oznaka-drzave clanice Pariske konvencije obavezne su da zabrane
koriscenje oznaka koje su podobne da izazovu zabunu u prometu jer su iste ili slicne sa
neregistrovanom oznakom drugog subjekta, za istu ili slicnu robu ili uslugu koja je vec dobro
poznata na trzistu te zemlje. Ponistavaju se takve oznake koje su registrovane kao zig.
13) Rok za obavezno koriscenje zigom zasticene oznake-u vecem broju zemalja postoji
obaveza koriscenja zigom zasticenih oznaka, za takve drzave Pariska konvencija je propisala
obavezu da predvide razuman rok u kojem nosilac ziga mora otpoceti sa koriscenjem, odnosno
nastaviti koriscenje pre nego sto se steknu uslovi za brisanje ziga iz registra.
Pariska konvencija ne uredjuje vazna pitanja industrijske svojine: uslovi zastite, postupak zastite,
trajanje prava, sadrzina prava itd.Drzave clanice Pariske unije imaju slobodu da po svom
nahodjnju uredjuju ta pitanja. Drzave clanice smeju medjusobno zakljucivati posebne sporazume
pod uslovom da ne budu u suprotnosti sa odredbama Pariske konvencije.
103.Ugovor o saradnji u oblasti patenata
Danas sve veci broj pronalazaka, prijavljuje se za patentiranje u vise zemalja, pa rok
medjunarodnog prvenstva od 1 godine vise nije dovoljan da se uredna prijava podnese u npr
deset ili vise zemalja.U cilju resavanja tog porblema 1970.godina na diplomatskoj
konferenciji u Vasingtonu zakljucen je Ugovor o saradnji u oblasti patenata.Srbija je
clanica ove medjunarodne konvencije. Njegov smisao je da objedini postupak prijavljivanja
pronalazaka u vise drzava putem jedne medjunarodne prijave patenta i da olaksa
nacionalnim patentnim upravama postupak ispitivanja prijava. Na Ugovor o saradnji u oblasti
patenata imaju pravo da se pozivaju: fizicka lica koja su drzavljani jedne od drzava clanica
Ugovora ili imaju u njoj prebivaliste, i pravna lica koja imaju nacionalnost jedne od drzava clanica
Postupak medjunarodnog patentiranja-podeljen je u 2 faze:
1) U prvoj fazi (medjunarodna faza) podnosi se medjunarodna prijava patenta
propisanoj patentnoj upravi (ured primalac), to je najcesce nacionalni patentni zavod
podnosioca prijave. Medjunarodna prijava se moze pozivati na medjunarodno prvenstvo ranije
prijave za isti pronalazak kao je podnesena u nekoj od drzava clanica Pariske konvencije.
Podnosenje medjunarodne prijave podrazumeva automatsko naznacenje svih drzava

clanica Ugovora.Posle provere formalne urednosti, ured primalac priznaje medjunarodnoj

prijavi datum podnosenja. Postoji fikcija da je prijavilac podneo urednu nacionalnu prijavu
patenta u svim naznacenim drzavama na dan podnosenja medjunarodne
prijave.Nacionalne patentne uprave naznacenih drzava su u obavezi da u roku od 30 meseci od
dana prvenstva medjunarodne prijave ne otpocinju sa postupkom po prijavi vec da cekaju dalji
razvoj postupka u medjunarodnoj fazi.Ured primalac salje jedan primerak medjunarodne
prijave u Medjunarodni biro za drzave clanice, a drugi primerak Organu za medjunarodni
resers (pretrazivanje)-njegov zadak je da utvrdi stanje tehnike koje je relevantno za ispitivanje
novosti i inventivnog nivoaprijavljenog pronalaska. Rezultat ovog pretrazivanja je izvestaj o
medjunarodnom resersu, i izradjuje se i pisano misljenje o patentibilnosti pronalaska.Rec je o
preliminarnom i neobavezujucem misljenju o tome da li pronalazak ispunjava uslove za patentu
zastitu.Misljenje se dostavlja podnosiocu prijave i Medjunarodnom birou.Medjunarodni biro
objavljuje medjunarodnu prijavu u roku od 18 meseci od datuma prvenstva
medjunarodne prijave. Podnosilac prijave ima mogucnost da jednom na osnovu izvestaja o
medjunarodnom resersu izvrsi izmene u patentnim zahtevima svoje medjunarodne prijave i da ih
podnese Medjunarodnom birou.Posto je posnosilac prijave u medjuvremenu nacinio
konacni izbor drzava u kojima zeli patent Medjunarodni biro salje patentnoj upravi svake
od njih primerak medjunarodne prijave i izvestaj o medjunarodnom resersu.
2) Druga (nacionalna) faza -pocinje u trenutku kada naznaceni uredi imaju kod sebe primerak
medjunarodne prijave i izvestaja o medjunarodnom resersu, i kad im je prijavilac dostavio prevod
medjunarodne prijave na sluzbenom jeziku te patentne uprave.Svaki naznaceni ured tada
nastavlja postupak po prijavi na osnovu nacionalnih propisa.Po okoncanju postupaka svaka
naznacena patentna uprava suvereno donosi odluku da li priznaje nacionalni patent ili ne.
Fakultativna faza je faza kojom se produzuje prva faza.Ukoliko je to prijavilac trazio pre
isteka roka 19 meseci od datuma prvenstva medjunarodne prijave, Medjunarodni biro salje
medjunarodnu prijavu i izvestaj o medjunarodnom resersu nadleznom Organu za
medjunarodno prethodno ispitivanje. On ima zadatak da u pisanom obliku formulise
misljenje o tome da li pronalazak koji je predmet medjunarodne prijave ispunjava uslove novosti,
inventivnog nivoa i privredne primenljivosti. Izvestaj o medjunarodnom prethodnom ispitivanju
sadrzi misljenje o patentibilnosti pronalaska, i ne objavljuje se, dostavlja se preko Medjunarodnog
biroa patentnim upravama drzava koje je prijavilac izabrao najkasnije u roku od 30 meseci od
datuma prvenstva medjunarodne prijave. Do isteka tog roka izabrani ured je duzan da ceka sa
postupkom u nacioalnoj fazi. Kad dobije sve izvestaje iz medjunarodne faze i prevedenu
medjunarodnu prijavu izabrani ured preuzima postupak patentiranja po nacionalnom zakonu, i
ovlascen je da se u svom radu osloni na izvstaj o medjunarodnom prethodnom ispitivanju.
Ceo postupak prete obaveze placanja propisanih taksi.
Prednosti medjunarodnog patentiranja na osvnovu Ugovora o saradnji u oblasti patenataprednosti za prijavioca su : pojednostavljenje i pojeftinjenje podnosenja prijave patenta za isti
pronalazak u vise drzava, odlaganjae poslova i placanja taksi u vezi sa postupkom pred
nacionalnim patentnim upravama do isteka 30 meseci od datuma prvenstva medjunarodne
prijave. Prednosti za nacionalne patentne uprave: usteda u vremenu i radu na utvrdjivanju
relevantnog stanja tehnike, mogucnost oslanjanja na izvestaje patentnih uprava.
Drzave clanice ne smeju propisivati druge ili dodatne uslove u pogledu forme medjunarodne
prijavi osim onih predvidjenih Ugovorom o saradnji u oblasti patenata, ali posredno logicno je da
ce naznacene drzave ujednaciti formalne zahteve u pogledu nacionalnih prijava sa onima koji
vaze za medjunarodne prijave.

104.Konvencija o izdavanju evropskih patenata

Predstavlja poseban sporazum zakljucen na osnovu clana 19 Pariske konvencije. Ustanovljava

nadnacionalni sistem pravnih normi kojima se uredjuje postupak priznavanja patenata
koji neposredno proizvode dejstvo u drzavama clanicama. Ima regionalni karakter, pa mu
mogu pristupiti samo evopske drzave, Srbija je pristupila.
Krug pronalazaca/njihovih pravnih sledbenika koji imaju pravo da se pozivanju na Konvenciju o
izdavanju evopskih patenata nije ogranicen drzavljanstvom, prebivalistem ili nekom pravnom
cinjenicom. Svako fizicko ili pravno lice na svetu ovlasceno je da podnese evropsku prijavu i pod
odredjenim uslovima stekne evropski patent.
Norme koje sacinjavaju Konvenciju mogu se podeliti u 3 grupe: jednima se ustanovljava
Evropska patentna organizacija, drugima se ustanovljava sistem materijalnopravnih
normi kojima se uredjuju uslovi, oblik i trajanje pravne zastite pronalazaka, a trecima
se ustanovljava administrativni postupak za patentnu zastitu pronalazaka.
Evropska patentna organizacija-je nadnacionalna organizacija ciji je zadatak da vodi
postupak priznanja evropskih patenata.Njeni organi su Evropski zavod (ured) za patente i
Upravni savet.Upravni savet ima upravljacku i kontrolnu funkciju.Evropski zavod za patente
prima evorpske prijave, sprovodi resers stanja tehnike, donosi odluku o priznanju ili odbijanju
priznanja patenta, sprovodi zalbeni postupak i postupak po prigovoru na resenje o priznanju
patenta, on ima sediste u Minhenu i po jedan ogranak u Hagu i Berlinu, a sluzbeni jezici na
kojima vodi postupak su engleski, nemacki, francuski.
Materijalno evropsko patentno pravo-cini skup normi zadrzanih u Konvenciji o
izdavanju evropskih patenata, koje odredjuju: predmet patentne zastite, uslove
patentibilnosti pronalazaka, lica koja imaju pravo na evropski patent, pravne ucinke evropske
prijave i evropskog patenta, duzinu trajanja evropskog patenta, i uticaj evropskog patentnog
prava na nacionalni pravni sistem. Materijalno evropsko patentno pravo na nadnacionalan
nacin uredjuje patentnu zastitu pronalazaka od trenutka podnosenja evropske prijave do trenutka
priznavanja evropskog patenta. U trenutku priznavanja evropskog patenta prestaje
primenljivost nadnacionalnih normi, evropski patent se raspada na onoliki broj
nezavisnih nacionalnih patenata koliko ima zemalja clanica Konvencije, koje je prijavilac
naznacio kao drzave u kojima zeli patentnu zastitu za svoj pronalazak. Svaki od
patenata nastavlja da traje u pojedinoj drzavi podvrgnut propisima nacionalnog patentnog
prava, i njegova pravna sudbina je nezavisna u odnosu na pravnu sudbinu ostalih evropskih
patenata za isti pronalazak. Materijalno evropsko patentno pravo i nacionalno patentno pravo
postoje paraleleno.Izuzetno materijalno evorpsko pravo, zadrzava primat nad nacionalnim i posle
prelaske evropskog patenta u nacionalnu fazu u slucajevima:
-evropski patent mora trajati 20 godina od podnosenja prijave
-drzave clanice Konvencije o izdavanju evropskih patenata, moraju kod evorpskog patenta za
proizvodni postupak priznati zastitu i na proizvode neposredno dobijene u tom postupku.
-opoziv evopskog patenta u postupku po rpigovoru ima dejstvo ex tunc u svim drz.clanicama.
-razlozi za ponistaj evropskog patenta pred nacionalnim sudom drzave clanice Konvencije o
izdavanju evropskih patenata, propisani su u Konvenciji, nacionalno pravo ne moze propisati
druge ili dodatne razloge za ponistaj evropskog patenta u svojoj drzavi.
Postupak priznanja evropskog patenta-otpocinje podnosenjem prijave evropskog
patenta Evropskom zavodu za patente ili u nacionalnoj patentnoj upravi zemlje clanice
Evropske patentne organizacije (koja je prosledjuje).U evoropskoj prijavi mora biti naznacena bar
jedna drzava clanica Evropske patentne organizacije. Evropska prijava se moze pozvati na
medjunarodno prvenstvo ranije prijave za isti pronalazak koja je podnesena u nekoj od drzavi
clanica Pariske unije. Evropska prijava se podnosi na jednom od sluzbenih jezika
Evropskog zavoda za patente, dozvoljeno je i na drugom jeziku ukoliko je to sluzbeni jezik u

drzavi cija je patentna uprava izvrsila prijem iste i u ukoliko se u roku od 3 meseca po
podnosenju, ali ne i po isteku 13 meseci od datuma prvenstva dostavi njen prevod na jedan od
sluzbenih jezika.Pravo na evorpski patent ima pronalazac ili njegov pravni sledbenik.Evropski
zavod za patente ne ispituje da li je prijavilac imao pravo na evropski patent ili ne. Po proveri
ispunjenosti formalnih uslova urednosti evropskoj prijavi se priznaje datum podnosenja i to ima
efekat pravne fikcije da je tog dana u svim naznacenim drzavama podnesena nacionalna prijava
patenta.Evropski zavod za patente izradjuje i resersni izvestaj, koji ima za cilj da utvrdi
stanje tehnike, izvestaj se salje prijaviocu.Po isteku roka od 18 meseci Evropski zavod za
patente objavljuje evropsku prijavu zajedno sa resersnim izvestajem.Objava ima u svim
naznacenim drzavama efekat nacionalne objave prijave patenta. U roku od 6 meseci od
objavljivanja evropske prijave, prijavilac ima pravo da podnese Evropskom zavodu za
patente zhteva za potpuno ispitivanje uslova za priznanje evropskog patenta, i u slucaju da
zahtev izostane smatra se da je evropska prijava povucena. Cilj potpunog ispitivanja je da se na
osnovu resersnog izvestaja ustanovi da li prijavljeni pronalazak ispunjava materijalnopravne
uslove za patentnu zastitu. U toj vazi Evropski zavod komunicira sa prijaviocem, koji ima
mogucnost da vrsi izmene u patentnoj prijavi. Po okoncanju potpunog ispitivanja Evropski
zavod za patente donosi i objavljuje odluku da li se priznaje evropski patent ili ne.
Postoji mogucnost zalbe na odluke Evropskog zavoda za patente o kojima odlucuje Zalbeno vece
ili Veliko zalbeno vece Evropskog zavoda za patente. Ukoliko nema prigovora, evorpski patent
nastavlja trajanje u roku od 20 godina u svakoj od naznacenih drzava. U svakoj od
naznacenih drzava ima dejstvo kao i nacionalni patent.Pitanje povrede evropskog patenta
raspravlja se prema nacionalnom pravu drzave u kojoj je do povrede doslo. Posupak ponistaja
evropskog patenta mora se voditi u svakoj od drzava u kojoj odnosni patent vazi.

105.Sporazum o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine

Predstavlja najznacajniju medjunarodnu konvenciju u oblasti prava intelektualne
svojine. Sporazum o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine,zakljucen je
1994.godine kao jedan od 30 visestranih sporazum a kojima je reformisan svetski sistem
slobodne trgovine zasnovan na Opstem sporazumu o trgovini i carinama. U okviru reforme
ustanovljena je i Svetska trgovinska organizacija.Nezadovoljstvo razvijenih drzava
dotadasnjim sistemom medj.zastite intelektualnih dobara bilo prouzrokovano cinejnicom da je
sistem bio zasnovan na medjunarodnim konvencijama kojima je pristupao razlicit broj drzava,
nije postojala medjunarodna konvencija koja bi sadrzanski obuhvatala zastitu svih intelektualnih
dobara koja se mogu stiti pravima intelektualne svojine, i medjunarodnim konvencijama nije
postavljen delotvorni sistem sankcionisanja drzava clanica zbog nepostovanja preuzetih
obaveza.Novi pristup pitanje zastite intelektualne svojine izmesta u Svetsku trgovinsku
ogranizaciju. Ovim sporazumom se uredjuje celokupna materija intelektualne svojine, bez
pristupanja ovom sporazumu ne moze se postati clan Svetske trgovinske organizacije,
i u njemu su predvidjene delotvorne ekonomske sankcije za nepostovanje njegovih
odredbi. Naza drzava trenutno pregovara o pristupanju Svetskoj trgovinskoj organizaciji.
Nacela na kojima pociva Sporazum o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine:
Nacelo nacionalnog tretmana ogleda se u obavezi drzava clanica Sporazuma da u pogledu
zastite intelektualne svojine na svojoj teritoriji sa domacim drzavljanima izjednace sve strance na
koje se odnose Bernska, Pariska, Rimska konvencija i Vasingtonski ugovor o int.svoj.
Nacelo najpovlascenije nacije-ogleda se u obavezi drzave clanice Sporazuma koja pruzi
odredjena prava ili povoljnosti drzavljanima druge drzave clanice da ista prava ili povoljnosti
protegne i na drzavljane svih drugih drzava clanica ove medjunarodne konvencije. Ogranicena

primena ovog nacela: obaveza primene ovog nacela ne postoji u pogledu prava koja proisticu iz
medjunarodnih konvencija koje su bile na snazi pre stupanja na snagu Sporazuma, pod uslovom
da ta prava ne predstavljaju arbitrernu i neopravdanu diskriminaciju drzavljana odredjene druge
drzave.
Minimalna prava najveci broj minimalnih prava odredjen je posredno tako sto se
Sporazumom drzave clanice obavezuju da postuju minimalna prava popisana
Bernskom i Pariskom konvencijom. Minimalna prava iz ovih konvencija postala su na taj
nacin obavezna i za drzave koje nisu njihove clanice.
Sprovodjenje zastite intelektualne svojine-drzave clanice duzne su da u gradjanskom
sudskom postupku i upravnom postupku pruze sve garancije pravicnog postupanja.One su duzne
da propisu i naknadu stete kao jednu od gradjanskopravnih sankcija za povredu prava
intelektualne svojine, u slucaju kada je ucinilac znao ili morao znati da svojom radnjom
prouzrokuje povredu prava. Carinski organi drz.clanica obavezni su da na zahtev nosioca prava
zaplene kriviotvorenu i piratsku robu prilikom uvoza, nakon njenog unosa na teritoriju odredjene
drzave a pre stavljanja u promet. Obaveza sprovodjenja mera na granici odnosi se samo na
slucajeve povrede ziga i autrskog prava.Prilikom podnosenja zahteva carinskim organima za
privremeno oduzimanje robe nosilac prava mora uciniti verovatnim da je doslo do povrede
autorskog prava ili ziga.Drzave clanice duzne su da krvicnopravno sankcionisu povrede
ziga krivotvorenjem i povrede autorskog prava piraterijom koje se preduzimaju u
komercijalne svrhe i koje su ucinjene s umisljajem.Sankcija za povredu prava mora se sastojati u
kazni zatvora ili novcanoj kazni.Sporazum obavezuje drzave clanice na pruzanje brojnih pravnih
sredstava za zastitu intelektualne svojine sto iziskuje finansijske i infrastrukturne
napore.Razvijene drzave su i pre zakljucenja Sporazuma garantovale takav stepen zastite
intelektualne svojine. U tekst sporazuma je uneta odredba, da drzave clanice nisu duzne da
uspostave poseban pravni mehanizam za zastitu intelektualne svojine, nezavisan od
opsteg sistema za sprovodjenje propisa.Drzave clanice Sporazuma ne moraju da uloze vise
u sprovodjenje zastite intelektualne svojine,ali mogu propisati i visi stepen zastite i zakljucivati
bilateralne i multilateralne sporazume- Trips plus sporazumi.
Postupak sprecavanja i resavanja sporova medju drzavama clanicama-Drzave clanice
su duzne da Savetu TRIPS-a dostave tekst svakog usvojenog zakona ili podzakonskog
akta koji se odnosi na predmet Sporazuma.Drzava clanica je duzna da dostavi tekst sudske
odluke, akt drzavne uprave ili bilateralnog sporazuma u oblasti prava intelektualne svojine drugoj
drzavi clanici koja smatra da ti akti uticu na njena prava koja proisticu iz Sporazuma i koja uputi
takav zahtev. Drzave clanice prilikom izvrsavanja ove obaveze nisu duzne da otkriju poverljive
informacije.Ukoliko drzava clanica smatra da je druga clanica povredila odredbe
Sporazuma iznece spor pred Telo za resavanje sporova, i njega cine predstavnici svih
drzava clanica Svetske trgovinske organizacije, ostale drzave clanice se mogu pridruziti sporu
ukoliko za to imaju interesa.U okviru Tela se najpre organizuju konsultacije izmedju strana
u sporu kako bi se postiglo resenje prihvatljivo za obe strane, ukoliko tokom dvomesecnih
konsultacija spor ne bude resen formira se panel koji ce sagledati problem, izraditi
izvestaj i dostaviti ga Telu za resavanje sporova. Panel ima tri ili pet clanova koje strane u sporu
odredjuju sporazumno, ukoliko strane u sporu ne mogu postici sporazum clanove panela bira
predsednik Svetske trg. ogranizacije.Clanovi se biraju medju strucnjacima za oblast koja je
predmet spora.Tokom 9 meseci rada organizuje se nekoliko rocista na kojima strane u
sporu iznose svoje vidjenej predmeta spora.Konacni izvestaj panela dostavlja se stranama u
sporu a nakon 3 nedelje i svim drzavama clanicama Svetske trgovinske
organizacije.Konacan izvestaj panela nakon 2 meseca prerasta u odluku Tela za
resavanje sporova (osim kada je odbijen konsenzusom).Protiv odluke Tela za resavanje sporova
moze se izjaviti zalba Zalbenom vecu.

Drzava clanica za koju je Telo/Zalbeno vece utvrdilo da je povredila odredbe Sporazuma

duzna je da postupi po preporukama panela, a ukoliko to nije moguce odmah, Telo za
resavanje sporova ce odrediti razuman rok. Ako drzava clanica ne postupi po preporuka ni u
razumnom roku, duzna je da u sporazumu sa stranom koja je pokrenula postupak odredi nacin na
koij ce kompenzovati prouzrokovanu stetu, a ukoliko se sporazum ne postigne u roku od 20 dana,
strana koja je pokrenula postupak resavanja spora ce zatraziti od Tela za resavanje sporova
dozvolu za preduzimanje jednostranih mera trgovinske odmazde.

106.Uredba o komunitarnom zigu

Ova uredba je usvojena krajem 1993.godine, njom se ustanovljava nadnacionalni sistem
sticanja i vazenja ziga za citavu teritoriju Evorpske unije kao jedinstvenog podrucja.
Nadnacionalni sitem zastite oznaka uspostavljen Uredbom o komunitarnom zigu pociva na
jedinstvenim materijlanopravnim i procesnopravnim pravilima.Nadnacionalnim
materiajalnim pravom ziga definisan je predmet ziga, utvrdjeni uslovi za njegovo sticanje,
propisana njegova sadrzina i ogranicenja, a procesnim pravom uredjen je postupak sticanja ziga i
posebni upravni organi nadlezni za prijem i ispitivanje prijave i za priznanje ziga. Komunitarni zig
stice se odlukom Ureda za harmonizaciju na unutrasnjem trzistu koji ima sediste u
spanskom gradu Alikanteu.
Postupak sticanja komunitarnog ziga-svako fizicko ili pravno lice moze podneti prijavu
za sticanje komunitarnog ziga, prijavilac ne mora biti drzavljanin drzave clanice EU.Prijava se
podnosi uredu za harmonizaciju na unitrasnjem trzistu, nacionalnom zavodu za
intelektualnu svojinu neke od drzava clanica EU, ili Zavodu za intelektualnu svojinu
Beneluka.Prijava podneta nacionalnom zavodu ili zavodu Beneluksa prosledjuje se Uredu u
Alikanteu (priznaje se izvorni datum podnosenja prijave).Prijava se podnosi na jednom od
zvanicnih jezika EU,mora se odabrati jedan od zvanicnih jezika Ureda za harmonizaciju na
unutrasnjem trzistu kao jezik na kome ce biti vodjeni eventualni postupci prigovora i ponistaja
prava.Ured ispituje formalnu urednost prijave i ispunjenost apsolutnih uslova
zastite.Ured pristupa pretrazivanju ranije prijavljenih i registrovanih komunitarnih
zigova, o tome sacinjava izvestaj i dostavlja ga prijaviocu. Ukoliko je izvestaj o pretrazivanju
pozitivan, Ured objavljuje prijavu komunitarnog ziga i obavestava podnosioce starijih prava i
nosioce starijih komunitarnih zigova o objavi. Nosioci starijih prava u bilo kojoj drzavi
clanici EU, mogu u roku od 3 meseca od objave prijave uloziti prigovor da prijava ne
ispunjava relativne uslove za zastitu.U postupku po prigovoru odlucuje Ured,prigovor moze biti
usvojen u celini/delimcno ili odbijen.Komunitarni zig bice registrovan ukoliko su ispunjeni
apsolutni uslovi zastite i ukoliko nije bilo prigovora ili je prigovor odbijen.Protiv odluka
Ureda moze se izjaviti zalba Zalbenom vecu , a protiv odluka Zalbenog veca moze se podneti
tuzba za ponistaj Opstem sudu EU u Luksemburgu.
Vazenje i zastita komunitarnog ziga-stice se odlukom Ureda za harmonizaciju, upisom u
odgovarajuci registar.Komunitarni zig vazi 10 godina od dana podnosenja prijave, uz
mogucnost neogranicenog produzenja trajanja zastite, uz uplatu propisanih taksi. U slucaju da je
Komunitarni zig priznat iako nisu bili ispunjeni apsolutni ili relativni uslovi za zastitu Ured ce
oglasiti nistavim resenje o priznanju ziga.Podnosioci starijih prijava i nosioci starijih zigova
mogu zastevati ponistaj u roku od 5 godina od registracije komunitarnog ziga.
Komunitarni zig moze biti ukinut zbog nekoriscenja u postupku koje pokrene zainteresovano lice
pred Uredom. Drzave clanice EU obavezne da odrede po jedan nacionalni sud sa iskljucivom
nadleznosti za resavanje sporova zbog povrede komunitarnog ziga.Spor se resava

primenom materijalnopravnih odredaba Uredbe, a na pitanja koja nisu uredjena primenjuje se

domace pravo.
107.Uredba o komunitarnom dizajnu
Usvojena je krajem 2001.godine,vecim delom koncipirana po uzoru na Uredbu o komunitarnom
zigu. Njom se uspostavlja nadnacionalni sistem sticanja i vazenja subjektivnog prava
zastite dizajna za teritoriju EU kao jedinstvenog podrucja. Nadnacionalni sistem zastite
dizajna pociva na jedinstvenim materijalnopravnim i procesnopravnim pravilima.Nadnacionalnim
materijalnim pravom zastite dizajna definisan je predmet dizajna, uslovi za njegovo sticanje,
propisana njegova sadrzina i ogranicenja. Nadnacionalnim procesnim pravom zastite dizajna
uredjeno je postupak sticanja prava zastite registrovanog dizajna i uspostavljeni su posebni
upravni organi nadlezni za prijem, ispitivanje prijave i priznanje prava. Uredba o
komunitarnom dizajnu je rezultat kompromisa izmedju drzava kontinentalnog prava i
Velike Britanije, pa se njome uredjuje pravo zastite registrovanog i neregistrovanog dizajna.
Pravo na zastitu dizajna imaju sva fizicka i pravna lica, nezavisno od toga da li su drzavljani neke
od drzava clanica EU.
Pravo zastite neregistrovanog dizajna-pravo zastite se stice na osnovu cinjenice
saopstavanja dizajna javnosti. Pravo zastite neregistrovanog dizajna vazi 3 godine od dana
saopstavanja dizajna javnosti unutar EU. Smatra je da je neregistrovani dizajn saopstem
javnosti ukoliko je objavljen, izlozen, koriscen u prometu is l.Ovim pravom se stiti dizajn
namenjen kratkotrajnom privrednom iskoriscavanju, i zbog toga autor dizajna nema
iteresa da sporvodi postupak registracije koji je dugotrajan.Nosilac prava zastite neregistrovanog
dizajna zasticen je samo od kopiranja dizjna,u postupku zbog povrede prava koji treba da
inicira pred sudom za komunitarni dizajn.
Pravo zastite registrovanog diazajna-Stice se u postupku pred Uredom za
harmonizaciju na unutrasnjem trzistu. Po ispitivanju urednosti podnete prijave Ured ispituje
da li je intelektualno dobro dizajn u smislu Uredbe i da li je u skladu sa javnim poretkom i
moralom. Dizajn se potom registruje i objavljuje u sluzbenom glasilu Ureda za
harmonizaciju.Objava dizajna,na zahtev podnosioca prijave moze se odloziti do 30 meseci od
dana podnosenja prijave /dana sticanja prava prvenstva.Tokom postupka registracije ne ispituje
se da li je dizajn nov, da li ima individualni karakter i da li je prijavilac ovlascen za podnosenje
prijave, i da li se njime vredjaju starija prava durgih nosilaca, ali svako fizicko ili pravno lice
moze Uredu podneti zahtev za oglasavanje resenja nistavim ako smatra da zasticeni
dizajn ne izpunjava uslove zastite.Odluke Ureda se mogu osporavati pred Zalbenim vecem, a
protiv odluka Zalbenog veca se moze podneti tuzba za ponistaj Opstem sudu EU. Pravo zastite
registrovanog komunitarnog dizajna vazi 5 godina od dana podnosenja prijave, uz
mogucnost produzenja trajanja zastite na po 5 godina, uz placanje taksi, a maksimalna duzina
trajanja je 25 godina. Drzave clanice EU obavezne su da odrede po jedan nacionalni sud, sa
iskljucivom nadleznoscu za resavanje sporova zbog povrede komunitarnog dizajna, i
odluke tih nacionalnih sudova imaju dejstvo na citavoj teritoriji EU.
108.Uredbe o unitarnom patentu
Tokom 2012. I 2013.godine usvojena su 3 akta na kojima se zasniva sistem unitarnog
patenta, to su:
-Uredba o sprovodjenju blize saradnje u oblasti stvaranja unitarne patentne zastite EU
-Uredba o sprovodjenju blize saradnje u oblasti stvaranja unitarne patentne zastite
koja se tice prevodjenja

-Sporazum o jedinstvenom patentnom sudu

Primena uredaba pocije 1.januara 2014.godine ili na dan stupanja na snagu Sporazuma o
jedinstvenom patentnom sudu, u zavisnosti od toga koji od dogadjaja kasnije nastupi. U toku je
ratifikacija Sporazuma o jedinstvenom patentnom sudu. Napusteni su raniji termini (patent EU i
komunitarni patent), koristi se termin unitarni patent, i time se ukazuje na cinjenicu da sve
drzave clanice EU ne ucestvuju u sistemu izdavanja unitarnog patenta.Sistem izdavanja
unitarnog patenta pociva na mehanizmu blize saradnje drzava clanica EU, kojim se
zaiteresovanim dravama omogucava da saradjuju po pitanjima o kojima nije
postignuta saglasnost svih drzava clanica EU. U sistemu izdavanja unitarnog patenta ne
ucestvuju (Italija i Spanija, i Hrvatska).
Postupak sticanja unitarnog patenta-Unitarni patent je evropski patent sa unitarnim
dejstvom, stice se u postupku pred Evropskim zavodom za patete na osnovu odredaba
Konvencije o izdavanju evropskih patenata. Od klasicnih evropskih patenata razlikuje sve po
unitarnom dejstvu na teritoriji onih drzava clanica koje ucestvuju u mehanizmu blize saradnje.
Klasicni evr.patent od momenta priznanja nastavlja da traje u pojedinoj drzavi i podvrgnut je
propisima nacionalnog patentnog prava, unitarni patent ne mora biti validiran u drzavama
koje ucestvuju u blizoj saradnji, on je automatski priznat u svim drzavama clanicama
koje ucestvuju u blizoj saradnji i moze biti ustupljen, ogranicen ili ponisten samo u
odnosu na te drzave. Unitarno dejstvo patenta nije potpuno, Uredbom je propisano da se
prinudna licenca izdaje po nacionalnim propisima drzave koja ucestvuje u blizoj saradnji. Za
sticanje unitarnog patenta sprovodi se jedinstveni postupak pred Evropskim zavodom
za patente, podnosi se jedna prijava i placa se jedna taksa. Evropski zavod za patente
vodi registar evropskih patenata sa unitarnim dejstvom.Patentna prijava se podnosi na jednom
od zvanicnih jezika Evropskog zavoda za patente(engleski, nemacki, francuski), dok se samo
patentni zahtevi prevode na druga dva zvanicna jezika.Samo u slucaju spora povredilac patenta
ili sud mogu traziti od nosioca patenta potpuni prevod patentne dokumentacije na zvanicni jezik
suda ili drzave u kojoj povredilac ima prebivaliste ili u kojoj je doslo do povrede. Unitarni patent
koegzistira sa nscionalnim patentima i klasicnim evropskim patentima, pa nosilac unitarnog
patenta moze kombinovati razlicite sisteme.
Vazenje i zastita unitarnog patenta-unitarni patent vazi 20 godina od dana podnosenja
prijave patentne prijave. Zastita unitarnog patenta se sprovodi pred decentralizovanim
zajednickim patentnim sudom prve instance, sa sedistem u Parizu i specijalizovanim odeljenjima
u Minhenu i Londonu.Za sporove zbog povrede i za ponistaj unitarnog patenta i evropskog
patenta uspostavljen je centralizovani Apelacioni patentni sud u Luksemburgu.