Pojam lepog, i s njim obino u vezi pojmovi estetike i umetnosti, jesu filozofski,

istorijski i kulturno-drutveni konstrukti. Oni koji zagovaraju strogo lian estetski

afinitet u stvari negiraju da su kriterijumi za odreivanje lepog (kao i estetskog i
umetnikog) velikim delom oblikovani onim to je izvan nas samih. Lepo je stvar
line sklonosti samo onoliko koliko u nama opstaje nedrutvenog i akulturalnog
aspekta. Intimni doivljaj neega gubi od svoje autentinosti i neposrednosti ve
izricanjem ili opisivanjem tog doivljaja, usled toga to se verbalno otelotvorenje
uvek deava prema kodovima koji nisu intimni i lini. Uz to, ponude i izbori stvari
koje nam se daju na ulnu spoznaju (o emu nas, zapravo, ui estetika) takoe su
(pred)odreeni kontekstima u kojima obitavamo.

Poimo od samog pojma lepo. U doba antike, platonska struja posmatrala je

lepotu kao veoma irok pojam, dosta iri od estetikog lepog moralno je, na
primer, bilo lepo. Svoenje pojma na estetike okvire uinili su aristotelovci,
sofisti i stoici. Danas ako biste pitali nekoga da li je lepo i moralno u direktnoj
relaciji, mislim da veina isprva ne bi tu videla nikakvu relaciju. Ali, zato, gotovo
svi bi rekli da je lepo vezano za neto to je prirodno lepo, ili je, pak, umetnost.
Ovo je izum 19. veka: lepo postoji dvojako kao prirodno i umetniko. Ne tako
mnogo pre romantizma, lepo ne bi uopte moglo da se direktno vee za pojam
umetnosti kakav nam je danas uglavnom poznat i podrazumevan; jer, formiranje
modernog pojma umetnosti je tekovina 18. veka, to jest prosvetiteljska tekovina!
Dodajmo tome i formiranje pojma estetike, takoe u ovo vreme. Radi se o
relativno mladim kategorijama, koje tek u spomenutom periodu ulaze u teorijski
diskurs i bivaju meusobno povezane. Umetnost je u antici bila tehne zanat, u
srednjem veku delatnost koja se sprovodi u slubi Boga, u renesansi ideoloko
sredstvo za promovisanje povratka antici, potom mecensko-aristokratska
identitetska koordinata, pa element buroaskog ideala... Tek, dakle, u romantizmu
nailazimo na tesnu povezanost pojmova lepog i umetnosti, pa ak i na fetiizaciju
ove povezanosti u nadahnutim i zanesenjakim napisima o umetnicimagenijima
(jo jedan romantiarski izum i fokus: pojam genija) i njihovoj moi da stvaraju
samo lepe stvari. Akcenat na umetnosti, sada kao samostalnoj delatnosti
(umetnici se po prvi put oslobaaju mecenstva i stupaju na umetniko trite),
dovee neto kasnije i do koncepta larpurlatizma (umetnosti radi umetnosti).

Romantizam je naisto invertirao Platonovu ideju. U svojim dijalozima, Platon

govori da je lepo jedan od tri metafizika pojma, pored pojmova dobrog i istinitog,
i dodaje da ovim pojmovima umetnici uopte i ne treba da se bave. Njima treba
da se bave filozofi. Umetnici su zanatlije i njihovo delovanje poiva na mimezisu
(oponaanju). Umetnik oponaa neku stvar, a ta stvar je ve sama po sebi
mimezis neke, originalne i nedostine, savrene i neponovljive, ideje. Sve na
ovom svetu samo je imperfektna imitacija istinskog sveta ideja. Umetnik, onda,
izvodi mimezis mimezisa a to je, jasno je, ne previe vana delatnost. Platon,
ukratko, nije ba cenio umetnike.

U udaljavanju od Platonovog miljenja da je pravo, savreno lepo jedino u veitim

idejama, sofisti otvaraju mogunost da se lepo povee sa ovozemaljskim, ulnim
svetom. Sofisti su bili senzualisti i u njihovoj viziji lepog kao neega to je
prijatno za vid i sluh lei zaetak povezivanja lepog i umetnosti. Sa sofistima se,
dakle, raa polarizacija shvatanja ulnog i idejnog lepog, lepote koja se poima
instinktom, ili, pak, razumom.

Antika je okrilje jo jedne nedoumice, koju sam istakla u prvom delu teksta: da li
je lepo subjektivna ili objektivna kategorija? Meu filozofima, ova nedoumica
opstae sve do Kanta, odnosno do spomenutog formiranja modernih pojmova
estetike i umetnosti i Kantovog pomirenja individualnog i opteg suda o lepom.
Takozvana Velika antika teorija podstakla je ovu problematiku, uspostavljajui
tezu da je lepo objektivno svojstvo predmeta sa dobrom proporcijom, simetrijom i
harmonijom (5. vek p.n.e.). Vai prvenstveno u arhitekturi i muzici, a potie od
Platonovog zapisa o znaaju ouvanja mera i proporcija, pitagorejskog zakona
brojeva (zahvaljujui broju, sve izgleda lepo), Aristotelovog govora o skladu
elemenata, Vitrijevog uporeivanja proporcija u arhitekturi sa telesnim
proporcijama, itd.

Prvo preispitivanje nael Velike teorije i daleka taka poetka pada lepoga
potie od Plotina i miljenja da lepo, iako ulno dostupno, ne mora da bude
simetrino. Za ovog filozofa, lepo je neto to je jedinstveno, to se opaa u
celini, odjednom, zato to su njegovi delovi srodni.

Ovakva estetika uvodi nas u srednjovekovno poimanje lepote. Danko Grli naziva
srednji vek epohom bez estetike. Lepota je objektivno svojstvo sveta, ona se
otkriva, ne kreira se. Plotinovski izvor lepote u Jednom i Jedinstvenom sada je,
slino, smeten u Boga. Sve to se stvara, ukljuujui umetnika dela, poseduje
metafiziki aspekat i slui kako zemaljskim tako i nadzemaljskim ciljevima. Toma
Akvinski govori o odnosu izmeu boijeg savrenstva i savrenstva lepog. Bog je
uzrok lepog, sm Bog je vena lepota. Ovakvo miljenje protee se u renesansu
(Mikelanelo: Lepi ljudski oblik volim zato to je odraz Boga; Paladio je u
arhitekturi preporuivao oblik kruga jer je najpogodniji za shvatanje jedinstva,
beskrajnosti i pravednosti Boga).

Renesansa, meutim, donosi novinu u tome ko govori o lepoti. Budui da su

renesansni filozofi mahom bili filozofi prirode, likovni umetnici, a neto kasnije i
pesnici, preuzeli su promiljanje pojma lepog, pozivajui se na antike autoritete i
ideje o proporciji, meri i saglasju elemenata.

Tokom 17. i 18. veka, Velika teorija bledi poznobarokna umetnost, manirizam, a
kasnije i pojava empiristikih struja poljuljae njene osnovne principe. Javljaju se
ideje da je lepo u kontrastu, kod manirista ak i u nemarnosti. Prelomna taka u
estetici i vienju pojma lepog je Kantova filozofija. Za moderno poimanje estetike
i pojma lepog, Kant je uinio nekoliko vanih koraka: napravio je razliku izmeu
prirodnog i umetnikog lepog, potom i razliku izmeu samog lepog i uzvienog, i,
konano, napravio je modalitet pomirenja subjektivnog i objektivnog pristupa
lepom (uvodi pojam bezinteresnog lepog: o lepoti neega sudimo oseajem
ugode ili neugode, bez interesa prema predmetu, ali doivljaj je subjektivan i
nekonzistentan). Ovakvo, bezinteresno lepo, iniciralo je brojne kritike i
dekonstrukcije u narednim vekovima: na primer, Rolan Bart izmeta doivljaj
lepog iz idealnog prostora i uoptavajueg konteksta u polje erotskih interesa.

Principi ravnotee i saglasja ostaju na snazi u klasinoj epohi, ali lepo je za

klasinog mislioca isto racionalna stvar. Lepota nije povezana sa matom i
instinktom.
Tek kada je nastala prezasienost objektivistikim i racionalistikim principima,
rodila se drugaija, romantiarska ideja o lepom. Lepo pronalazi svoje okrilje u
domenu ekspresije lepo se izraava, stvara u poeziji, umetnosti. Lepo je
iracionalno, intenzivno, ono se nalazi u zanosu, duhovnom, amorfnom, u stanju
patnje i konflikta.

U 20. veku, lepo je pogrean pojam. Namesto estetike lepog, javlja se estetika
runog (Apoliner je pisao: Runou danas vidimo jednako kao i lepo). Sm
termin izlazi iz teorije umetnosti (gde biva zamenjen drugim terminima, poput
moderno, avangardno, filmino, subverzivno...) i smeta se u okvire potroake
kulture (lepo kozmetike, odee, turistikih aranmana...) i popularne kulture
(Don Fisk govori i o nematerijalnim objektima te vrste tv programima, izgledu
neke slavne osobe...). Don Storij pokazuje da komercijalno lepo vie nije u
estetikoj, ve u zoni tekstualne analize znaenja i naina na koji lepa roba
postaje kulturni zastupnik subjekta, drutva, identiteta.

***

Na studijama smo imali predmet koji se zvao Primenjena estetika i tu smo polako
poeli da razumevamo da je ono to obino smatramo umetnou, lepim i
estetinim neto to nije dato i ready-made, nego se kritiki preispituje. ...I da
emo nakon preispitivanja uvek doi do slinih zakljuaka:
Lepo ne mora biti umetnost.

Umetnost ne mora biti lepa.

Estetino je ulno dostupno, a kada ga poimamo razumom i pretvaramo u
diskurs, onda je estetiko.
Lepo, umetnost i estetino odreeno je kulturalnim i drugim strujama i
nataloeno u istoriji.
Ovo nam je poprilino otvorilo oi. Hvala profesoru uvakoviu. :)

Evo kako nas je on, otprilike, u jednoj pozamanoj parafrazi, nauio gde i kako da
zaponemo sa kritikim razmiljanjem.

Primer 1: Fontana.

Jedna impozantna fontana stoji na sred gradskog trga. Turisti joj se dive, slikaju se
ispred nje i govore o njoj kao o umetnikom delu. U centru te fontane je kamena
statua deaka koji piki vodu, tik do njega je ena, na njena usta izlazi voda.
Dakle, uriniranje, povraanje, gola tela, materijalno i telesno.
Je li to lepo ili je banalno, je li umetnost ili erotika? Je li fontana umetniko delo ili
je upravo samo fontana, i to nastrana fontana? Deluje kao niz sugestivnih
pitanja, no nije zamiljeno kao provokacija, ve samo podsticaj za razmiljanje.

Recimo da je takva fontana postojala u Staroj Grkoj. Heleni su svraali do nje da

piju vode u sred vrelog letnjeg dana. Poneki Grk je potajno, a moda ne ni
potajno, merkao zadnjicu centralne figure, znamo ve o kakvom lifesyle-u Starih
Grka pripovedaju oni upovi.
Malo je verovatno da su Grci razmiljali o fontani kao o vrhunskoj umetnosti.
Njihov pojam umetnosti teko se mogao vezati uopte za fontanu umetnost je
za Grke bila kosmika stvar i stvar brojeva, vezana za nauku i metafizike pojave.
Njome su se bavili filozofi, astronomi, matematiari. Ona je imala svoje odreene,
danas odavno naputene, puteve i naine delovanja (na oveka, drutvo,
dravu...); recimo, tragedija je izazivala katarzu (Aristotel), muziki tonaliteti u
kojima su odnosi tonova proraunavani prema odnosima kretanja nebeskih tela
su se delili prema delovanju na ljude (surovo, meko, razdraujue), itd.
Ono to mi danas smatramo umetnou, u antici je bio zanat.

Za antikog oveka, tako, fontana je mogla biti najpre jedna upotrebna vrednost
dodue, dekorisana, ukraena, i to pomou zanatlijskog umea. Slino kao i
karijatide.

Mnogo vekova kasnije, fontane su postale deo urbanog konteksta, koji treba da
ini lepo grada, centar, prepoznatljivu ikonografiju, prijemivu i privlanu za
turiste. Fontane su tako dovedene u vezu sa lepim, kao i sa umetnikim: prave ih
umetnici, za njihov projekat i izradu raspisuju se konkursi i to se smatra
prestinim umetnikim poduhvatom. Fontane se etiketiraju, komentariu i
reklamiraju kao umetnost. Fontane su, tako, postale umetnost.

Zavisno od itavog niza kriterijuma, istorijskih, drutvenih, kulturolokih i

ideolokih okvira neto jeste, odnosno postaje i tretira se kao umetnost. I
obrnuto biva, na primer, komercijalizovano ili istrgnuto iz umetnikog konteksta
i nainjeno upotrebnim predmetom (dizajnirana odea, nakit...).

Primer 2: Podrum nekog velikog muzeja.

Doemo u Luvr, eljni posmatranja najboljih umetnikih dela na svetu.

Najhvaljenijih, najcenjenijih dela. Proetamo se kroz prostorije muzeja i divimo se
izloenim predmetima.
Onda nam prijatelj, inae jedan od tamonjih kustosa, predloi da nas odvede u
podrum muzeja. Ponadamo se da emo videti neizloena, ljubomorno uvana,
najlepa dela, ili moda dela koja ekaju restauraciju, ili dela koja ekaju kraj neke
papiroloke procedure pre nego to budu izloena...

U podrumu, meutim, zatiemo predmete sklonjene od javnosti, koji nee ni biti

izloeni. To su isto oslikana platna, statue, fragmenti kompozicija... Naizgled, sve
je isto kao i ono to smo videli u zvaninim muzejskim prostorijama, ali, kako nam
objanjava prijatelj, ovi predmeti su odloeni kao nereprezentativni i nedovoljno
lepi. Moda ba i runi. Oni nisu umetniki.

Pogledamo malo bolje crte lica i tela na figurama nekako su nakaradne,

proporcije su neobine, scene su banalne, ikonografski kod je prekren, stilski kod
je prekren.

Shvatamo, onda, da je neko odredio ta je umetniko, a ta neumetniko delo.

Neko a neko je sazdan od niza istorijski akumuliranih kodova i kriterijuma
postavio je umetnost pred nas. I sve su anse da nam je ponudio pet posto
predmeta. Ostalo je u podrumu i neumetnosti. Tamo e i ostati, jer selekcija je
veoma vana i nemilosrdna u procesu odreenja, prezentovanja, konzumiranja,
reklamiranja i prodaje umetnikog.

Pitanje i taka za kritiko razmiljanje je: ko, prema emu i na koje naine
proklamuje lepo i umetnost?

Nekoliko je izvesnih odgovora, a meu njima jedan, posve tautoloki, donosi

sutinu:

Umetniko delo je ono koje nosi nalepnicu, tj. institucionalno odreenje

umetnikog dela.

Uz to, umetniko delo samo je mali element u ogromnoj mrei umetnikog sveta.
Ta mrea je itava infrastruktura umetnosti: autor, delo, izlobeni prostor ili
koncertna dvorana..., interpretator, izvoa, kritiar, izdava, obrazovna
institucija, reklama, mediji, umetniko trite, umetnika industrija i mnogo,
mnogo drugih inilaca. Svi oni tek svi! odreuju umetnost.

Takoe, umetnost balansira niz ponekad i sasvim protivurenih kriterijuma za

sopstveno odreenje, ime samo pokazuje koliko je, u stvari, produkt konstrukata.
Tako, ona ide od larpurlatizma do angaovane umetnosti, od ekskluziviteta
modernizma do iroke dostupnosti posmodernizma i visokotehnoloke ere, od
boanskog sluge do sasvim profanog, narodnog i popularnog fenomena, od
originalnosti i aure do masovne, serijske proizvodnje i hiperprodukcije, od
muzejskog eksponata do Internet share-a, od Gole Maje do pornografskog
materijala...
U svojoj estetikoj teoriji, Adorno je rekao da je postalo samo po sebi razumljivim
da nita to se tie umetnosti nije vie samo po sebi razumljivo.

Umetnost postaje deo diskursa teorije o i u umetnosti, kao i estetike.

Estetika nije nauka o lepom. Za ovakvu definiciju pada se ispit. :)

Estetika je filozofska disciplina koja se bavi ulnom spoznajom lepih predmeta.

Lepi predmeti nisu nuno umetniki predmeti, ali mogu to biti. Estetiku ne
interesuje toliko predmet koliko proces spoznaje tog predmeta. A spoznaja je i
ulna i nauna.
U domen estetike, tako, dolazi sve prethodno razmatrano: ta je lepo, ta je
umetnost, gde je estetika u okvirima filozofije, ta je vrednost, status, kontekst...

***

Pojmovi lepog, umetnosti i estetike su istorijski promenljivi pojmovi. Njihova

istorija je odreena drutvenim i kulturalnim stanjima (Evrope, posebno zapadne
Evrope). Sva ova stanja oblikovala su i diktirala ta je lepo i umetnost, a, dalje,
sva ta poimanja su utiskivana u lieraturu i prenoena, gotovo kao da su
upisivana u genetski kd oveanstva. Zato, danas nije mogue govoriti o ovim
pojmovima nezavisno od tragova ranijih vienja. U svakom individualnom
pokuaju da se neto oseti, spozna, razume i okarakterie kao lepo ili umetniko
svoju, makar i malu, ulogu odigrae gotovo sva spomenuta miljenja, kao i
mnoga druga. U nama su sabrani i naim, savremenim kontekstom, usmereni
estetiki nazori prolih epoha. Stoga, kada sudite o lepoti nekoga ili neega,
razmislite iz kakvog konteksta progovarate i pristupate, jer, moda ete shvatiti
da ete se, hteli vi to ili ne, prikloniti odreenoj koli miljenja, a to e moda i
vie govoriti o vama nego o onome to prosuujete. I moda e vas upozoriti i
nauiti da postoji itav dijapazon kriterijuma i termina koje biste mogli osvestiti i
upotrebiti, u nameri da dobro odredite ta mislite i elite rei. Jer,

Neto je lepo ako je korisno.

Neto je lepo ako je skladno.
Neto je lepo ako ga u dahu opazimo.
Neto je lepo ako ga konzumiramo s lakoom i zadovoljstvom.
Neto je lepo ako je runo.
Neto je lepo ako je stvarano u zanosu.
Neto je lepo ako je etiketirano kao lepo.
Neto je lepo ako je umetnost.
Neto je lepo ako je proklamovano kao umetnost.

Literatura:
Nadeda ainovi-Puhovski, Estetika, Zagreb: Naprijer, 1988.
Miko uvakovi, Diskurzivna analiza, Beograd: Univerzitet umetnosti u
Beogradu, 2006.
Teodor V. Adorno, Estetika teorija, Beograd: Nolit, 1979.
Vladislav Tatarkijevi, Istorija est pojmova, Beograd: Nolit, 1980.