Majkl Volzer

Najocigledniji izraz cinjenice da su tradicionalna shvatanja pravde izgubila na snazi je pokusaj Volzera da ocrta
granice izmedju razlicitih sfera pravde. Ovaj zahtev Volzer je shvatio kao teoriju suprotnu Rolsovoj socijalnoliberalnoj i Nozikovoj neoliberalnoj. Njegova teorija je jedna od najosobenijih formulacija distributivne pravde u
novije vreme. Volzerova analiza je kulturoloska, antropoloska, istorijska, iskustvena, supstantivna. On odbija
valjanost filozofskim konstrukcijama koje stvaraju nigde promenljivi ideal. Konstrukcije poput Rolsovog vela
neznanja zele da izbegnu pristrasnost ali ne uspevaju da odstrane kulturno-istorijsku ukorenjenost ljudi koji imaju
neka zajednicka razumevanja. Tek partikularisticka a ne filozofski privilegovana interpretacija moze dobrineti
razumevanju distribucije i tome sta je pravda. Istorijska analiza pokazuje da su u razlicitim vremenima i mestima
vrsene distribucije dobara kao sto su clanstvo, vlast, pocast, bozanska milost, ljubav, znanje. Nikada nije bilo
univerzalnog medijuma razmene kaze Volzer. Ni u planskoj privredi ni slobodno trziste nisu potpuni distributivni
sistemi. Nikad nigde nije postojao jedinstveni kriterijum distribucije inisu samo poreklo, zasluga, kvalifikacije,
lojalnost, potreba, vera bili odlucujuci kriterijumi vec su ovi postojali uz druge koje su donosile razlicite grupe.
Partikularizam istorije, kulture i covecanstva onemogucava da se govori o jedinstvenom distributivnom principu.
Pravda nije primena principa vec je ona ljudska konstrukcija. Postoji vise principa pravde, vise razloga i agenata
distribucije, vise procedura, ovaj pluralizam principa, procedura proizilazi iz razlicitih razumevanja socijalnih
dobara kao posledice istorijske i kulturne ralicitosti. U svojoj teoriji dobara pomera naglasak sa same distribucije
na proces stvaranja dobara. On pravi dva znacajna koraka: dokazuje da svakoj distribuciji pretkogi koncipiranje i
stvaranje dobara, naglasava socijalni karakter ovih procesa. Proces distribucije je komplikovaniji nego sto
sugerisu strandardne teorije distributivne pravde koje distribuciju svode na obicnu razmenu izmedju primaoca i
davaoca.Distribucije se uoblicavaju u skladu sa zajednicikm uverenjima. Dobra su u svojoj politickoj zajednici
okarakterisana na jedan nacin ali u razlicitim drustvima moze se drugacije tretirati pa se razlicito i distribuira.
Zato postoje lokalna i partikularna dobra. Identitet ljudi je nacin na koji oni poimaju, stvaraju, poseduju,
uposljavaju socijalna dobra kaze Volzer.Postoje i neka karakteristicna normativna dobra koje postoje oduvek i
svuda kao npr nasledni princip. Same distribucije su autonomne tj oko svakog dobra formira se distributivna sfera
i u njoj vaze kriterijumi vezani samo za to dobro.Pluralizam socijalnih dobara pravi razlicite sfere distribucije i
njihovoj logici saglasne principe. Dogadjaji iz jedne uticu na drugu sferu - tako da su sfere samo relativno
autonomne. Postoje razliciti standardi za svako socialno dobro za svaku distributivnu sferu u svakom posebnom
drustvu. Ti standardi su cesto naruceni, dobra uzurpirana a granice sfere pomerene od strane mocnih ljudi. U
razlicitim periodima postojala su dominantna dobra: fizicka snaga, ratnicka vestina, porodicna reputacija, veraska
i politicka opredeljenost, bogatstvo, kapital, znanje. Posedovanje ovih dominantnih dobara omogucila je njihovim
vlasncima upravljanje drugim dobrima sto vodi monopolizaciji. Tako se distributivni princip pretvara u povorku
dobara a konvertovanje dominantnog dobra u druga dobra vodi narusavanju pravde. Ovo vodi kumulaciji
nejednakosti i stvaranju nepravednog drustva. Volzer resenje vidi u autonomnoj distribuciji svih socijalnih dobara,
tako ce se uspostaviti stanje razlicitih legitimnoh nejednakosti u razlicitim sferama sto ce obezbediti slobodu, to
Volzer naziva rezim slozene jednakosti - formiranje sferno specificnih kriterijuma distribucije unutar granica
jedne sfere. Sloboda je u cuvanju prava u pojedinoj sferi. On analizira: clanstvo, sigurnost, blagostanje, novac,
sluzbe, naporan rad, slobodno vreme, obrazovanje, srodnost, ljubav, bozansku milost, politicku moc.
Fundamentalni materijalni principi su slobodna razmena, zasluga, potreba. On distributivne probleme oslobadja
normativnog pozivanja na individuu pomera ih u samoreprodkcione politicke zajednice kroz formu javnih
dijaloga povezanih normama. Drustvo je pravedno ako se nacin zivota podudara sa uverenjima clanova. Javni
dijalog je mesto ostvarivanja kolektivnog identiteta - participacija gradjana - demokratski procesi. On svoju
teoriju lokalnih pravdi gradi tako da unutar nje razvije pluralisticki republikanizam. Okrivljivan je da je antiindividualista. Njegova vizija je relevantna za socijalni svet u kom se razvila a ne za sve socijalne svetove. On se
drzi stava da polozaj gradjanina u jednoj sferi ne sme biti podriven stavovima, polozajima ili drugim dobrima u
nekoj drugoj sferi.

Robert Nozik
Kada je drzava pocela da narasta i da se mesa u privredu, poslovne odnose, drustveni zivot pa i u privatni zivot
pojedinaca nastale su ideje o njenom ogranicenju. Takva shvatanja drzave samo kao nocnog cuvara zagovarali su
u 18. veku Smit i Humbolt, u 19. Spenser a u 20. Robert Nozik. Jos kao mali citao je i divio se Platonovoj Drzavi.
Studirao je filozofiju i objavio knjigu Anarhija, drzava i utopija. Tom knjigom reagovao je na shvatanje Dzona
Rolsa o drustvenoj pravdi koji opravdava mesanje drzave u privredu i slobodu pojedinca radi obezbedjenja
potprivilegovanih. Rols je tako opravdavao drzavu blagostanja koja tezi da ostvari vecu jednakost u drustvu
putem preraspodele bogatstva. Nozik, braneci individualne slobode tvrdi da su prava pojedinca primarna i da ne
sme da ih osporava nista osim minimalne drzave koja je tu da stiti od nasilja, kradje i prevare i osigura
realizovanje ugovora. Nozik odbacuje ekonomsku ulogu drzave. U uvodu svoje najuticajnije knjige govori da
pojedinci imaju prava i postoji nesto sto niko ne sme da ima cini jer tako narusava njihovo pravo. U svom
objasnjenju moguceg opravdanja drzave i svoje teorije pravde Nozik polazi od individualnih prava ali kao
apsolutnih prava, kao granice koju niko ne sme da predje bez dozvole onog ko ta prava poseduje. Prava drugih
ljudi su ogranicenja nasih postupaka. Ne postoji drustveno dobro zbog kog bi pojedinci trebali da se zrtvuju.
Moralno je nepravedno narusavati prava jednih da bi se ostvarila korist drugih. Ne mogu se ljudima pruzati
pogodnosti a onda traziti novac kao naplatu. Ljudi cesto raspravljaju o nejednako rasporedjenom bogatstvu medju
njima. Nozik dovodi u pitanje pojam distibutivne pravde koja podrazumeva da se dodeljuju neke stvari nekome i
da postoji centar (drzava) koji bi to kontrolisao i odredjivao kako da se raspodele. Odbacujuci ideju distibutivne
pravde koja narusava prava pojedinca Nozik zakljucuje da je proceduralna pravda jedina koja ne narusava tu
slobodu. Postoje tri skupa pravila pravde koja odradjuju: 1. kako se stvari koje prethodno nisu bile ni u cijem
posedu mogu stci, 2. kako se posedovanje moze preneti sa jedne osobe na drugu, 3. sta se mora uciniti da bi se
ispravile nepravde ucinjene narusavanjem prvog i drugog pravila pravde. Svako od nas nekad podnosi stetu radi
veceg sveobuhvatnog dobra. Kod preraspodele je sporno to sto oni koji imaju treba da plate za one koji nemaju,
kao i oporezivanje koje Nozik uporedjuje sa prinudnim radom - merilo koje pojedinac hteo ne hteo mora da obavi
za drzavu koja to onda dodeljuje drugima.Po Noziku ne postoji duznost pojedinca da cini neke stvari za druge.
Jedino je dozvoljena raspodela koja dolazi dobrovoljno.Nozik zagovara minimalnu drzavu koja bi bila velika
zastitna agencija da bi se osigurano postovanje ugovora. Nozik brani kapitalizam i svoju odbranu zasniva na
toriji ovlascenja.