il Delez

MIEL TURNIJE I SVET BEZ DRUGOG

Zver je odjednom prestala da vae, zadravi u zubima dugu travku. Nainila je tako neko
liko koraka ka Petku, klanjajui ogromnim rogovima kao da usput pozdravlja gomilu. Ta grotesk
na mimika prosto je sledila iznenaenog Petka. ivotinja je bila jo samo nekoliko koraka od
njega, kada je kao izbaena iz katapulta poletela u njegovom pravcu. Glavu je zaronila izmeu
prednjih nogu, rogovi su joj se propeli poput kopalja, i ona je jurnula ka Petkovim prsima kao
ogromna strela s krznenim zaperkom. Petko se bacio ulevo za deli sekunde prekasno. Obavio
ga je mousni smrad...1

EKSPOZICIJA

Ove prelepe stranice pripovedaju o borbi Petka s jarcem. Petko e biti ranjen, ali umre
e jarac, veliki jarac je mrtav. I Petko najavljuje svoj tajanstveni projekat: mrtvi jarac e
poleteti i propevati, letei i muzikalni jarac. U prvom koraku projekta on upotrebljava kou
koju je oistio od dlaka, oprao, uglaao i razapeo preko dr vene konstrukcije. Povezan sa
tapom za pecanje, jarac pojaava i najmanji pokret udice, postaje ogromni nebeski plovak
preslikavajui, na taj nain, vodu na nebo. U drugom koraku Petko koristi glavu i creva, od
njih pravi instrument i postavlja ga na mrtvo dr vo, kako bi proizveo trenutnu simfoniju
koju izvodi jedino vetar: upravo kao da se romor zemlje prenosi na nebo i postaje organi
zovan nebeski zvuk, svez vuje, uistinu elementarna muzika.2 To su dva naina na koja
veliki mrtvi jarac oslobaa Elemente. Primetiemo da zemlja i vazduh ne igraju toliko ulo
gu posebnih elemenata, koliko ulogu dve sasvim suprotstavljene figure, tako da svaka
ujedinjuje etiri elementa. Zemlja je ono to ih zatvara i prisiljava, zadrava ih u dubini tel,
dok ih nebo, sa svetlou i suncem, dovodi u slobodno i isto stanje, oslobaa ih njihovih
granica kako bi oformili kosmiku energiju povrine, jednu, a ipak svojstvenu svakom ele
mentu. Postoje, dakle, zemljana vatra, zemljana voda, zemljani vazduh i zemljana zemlja,
ali i vazduna ili nebeska zemlja, voda, vatra i vazduni ili nebeski vazduh. Odvija se borba
zemlje i neba, a ulog u toj borbi je zat varanje ili oslobaanje svih elemenata. Ostrvo je
granica ili mesto borbe. Upravo je zato toliko vano da se zna s koje e se strane ostrvo
zaljuljati, da li je sposobno da u nebo saspe svoju vatru, svoju zemlju i svoje vode, i da smo
postane sunano. Ostrvo je junak romana koliko i Robinson, koliko i Petko. Ostrvo menja
lik u nizu podvajanja, nita manje nego to Robinson menja lik u nizu preobraaj. Robin
sonov subjektivni niz neodvojiv je od niza stanj ostrva.
Konani stadijum je Robinson koji je postao elementaran na svom ostrvu, to je i samo
vraeno elementima: sunani Robinson na ostrvu koje je postalo sunano, Uranac na Ura
nu. Ovde se, dakle, ne rauna poetak, ve naprotiv, raunaju se ishod i krajnji cilj, otkriveni
1

Miel Turnije, Petko ili limbovi Pacifika, Bratstvo Jedinstvo, Novi Sad, 1990, prevod Gordana Stojkovi,
str. 130. (prevod neznatno izmenjen).
2 Isto, str. 140.

154

kroz svakovrsne inkarnacije. To je pr va velika razlika u odnosu na Defoovog Robinsona.

Neretko se zapaalo da tema Robinsona kod Defoa nije bila samo pria, ve instrument
potrage: potrage koja polazi od pustog ostr va i tei tome da nanovo uspostavi stroge
poetke i strog poredak poslova i osvajanj koji otud vremenom proizlaze. Jasno je, me
utim, da se potraga dvaput izjalovljuje. S jedne strane, slika poetka pretpostavlja ono to
hoe da proizvede (vidi: sve ono to je Robinson izvukao iz olupine broda). S druge strane,
svet koji je ponovo proizveden, poev od tog poetka, ekvivalent je stvarnog sveta, to e
rei ekonominog, ili sveta tak vog kakav bi bio, kakav bi morao biti kad ne bi bilo seksual
nosti (vidi: ponitenje svake seksualnosti kod Defoovog Robinsona).3 Treba li iz toga za
kljuiti da je seksualnost jedini fantastini princip kadar da svet strogog ekonomskog po
retka, koji mu je bio odreen na poetku, skrene s puta? Ukratko, Defoova je namera bila
dobra: ta se dogaa oveku koji je sam, bez Drugog, na pustom ostrvu? Ali problem je bio
loe postavljen. Jer, umesto da se aseksualni Robinson vrati na poetak koji reprodukuje
ekonomski svet analogan naem, svet koji je arhetip naem, trebalo je aseksualnog Robin
sona dovesti do ciljeva potpuno razliitih od naih, potpuno divergentnih naim ciljevima, do
fantastinog sveta koji je i sm poao stranputicom. Postavivi problem u terminima cilja,
a ne poetka, Turnije sebi zabranjuje da pusti Robinsona s ostrva. Robinsonov cilj, njegova
krajnja svrha jeste dehumanizacija, susret libida sa slobodnim elementima, otkrie ko
smike energije ili jednog velikog elementarnog Zdravlja, koje se moe javiti samo na
ostrvu, tavie u meri u kojoj ostrvo postaje vazduno ili sunano. Henri Miler je govorio o
tom bebeem kmeanju osnovnih elemenata, helijuma, kiseonika, silicijuma, gvoa. A
nesumnjivo ima Milera, ak i Lorensa u tom Robinsonu od helijuma i kiseonika: mrtvi jarac
ve najavljuje kmeanje osnovnih elemenata.
Meutim, italac takoe ima utisak da to veliko Zdravlje Turnijeovog Robinsona neto
skriva, neto to nije ni milerovsko ni lorensovsko. Zar ne bi upravo to bilo devijacija, su
tinska devijacija neodvojiva od pustinjake seksualnosti, koju Zdravlje implicira? Turnijeov
Robinson se suprotstavlja Defoovom kroz tri svojstva koja se strogo ulanavaju: on je usme
ren na ciljeve, na svrhe, umesto da bude usmeren na poetak; on je seksualan; njegovi ci
ljevi predstavljaju fantastinu devijaciju naeg sveta, pod uticajem transformisane seksu
alnosti, umesto ekonomske reprodukcije naeg sveta kroz aktivnost neprestanog rada. Taj
Robinson, pravo govorei, ne radi nita perverzno; a ipak, kako se osloboditi utiska da je
on sm perverzan, to e rei, ako sledimo Frojdovu definiciju, onaj ko zastranjuje kada je
re o ciljevima? Usmeriti Robinsona ka poetku i uiniti da stvori svet poput naeg, bila je
kod Defoa ista stvar; kod Turnijea, isto je da ga usmeri ka ciljevima i da ga natera da zastra
ni, da se mimoie s ciljevima. Robinson nuno mora iznova da proizvodi na svet ukoliko
je usmeren ka poecima, ali kada je usmeren ka ciljevima, on nuno zastranjuje. Ta udna
devijacija nije od onih o kojima govori Frojd, jer ona je sunana, a njeni predmeti su ele
menti: to je smisao Urana.

O Defoovom Robinsonu uporedi zapaanja Pjera Marea (Pierre Macherey) koji pokazuje kako je tema
porekla vezana za ekonomsku reprodukciju sveta i za ponitenje fantastike u korist tobonje stvarno
sti tog sveta: Pour une thorie de la production littraire, iz. Maspero, str. 266275.

155

Ako je svakako valjalo prevesti u ljudske izraze taj sunani snoaj, odgovaralo bi mi da budem
opisan u enskom rodu, kao nebeska supruga. Ali taj antropomorfizam nema smisla. Uistinu, na
najviem stepenu do kojeg smo stigli, Petko i ja, razlika u polovima je prevaziena, i Petko moe
da se poistoveti s Venerom, ba kao to se moe rei, na ljudskom jeziku, da se ja otvaram ploe
nju Glavne Zvezde.4

Ako je istina da je neuroza negativ perverzije, zar perverzija, sa svoje strane, ne bi bila
ono elementarno neuroze?
*

Pojam perverzije je kopile, polupravan, polumedicinski pojam. Ali ne prisvaja ga ni me

dicina ni pravo. U danas obnovljenom interesovanju za takav jedan pojam, ini se da u
strukturi same perverzije traimo razlog njenog mogueg odnosa, vrlo dvosmislenog,
kako sa pravom, tako i sa medicinom. Ovo je taka od koje se polazi: perverzija se ne defi
nie snagom elje u sistemu nagon; perverznjak nije neko ko eli, ve neko ko uvodi elju
u potpuno drugaiji sistem i puta je da u tom sistemu igra ulogu unutranje granice, vir
tualnog arita ili nulte take (slavna sadistika bezoseajnost). Perverznjak vie nije ono ja
koje eli, za njega drugi nije eljeni predmet obdaren stvarnom egzistencijom. Turnijeov
roman ipak nije teza o perverziji. To nije roman teze. Niti je roman likova, jer drugi ne po
stoji. Nije ni roman unutranje analize, utoliko to je Robinsonove unutranjosti jako malo.
To je udnovat, aljiv avanturistiki roman, ali i kosmiki roman preobraaj. Umesto da
bude teza o perverziji, to je roman koji razvija smu tezu Robinsona: ovek bez drugog na
svom ostrvu. Ali teza nalazi utoliko vie smisla to, umesto da se odnosi na pretpostavljen
poetak, ona najavljuje avanture: ta e se desiti u ostrvskom svetu bez drugog? Prvo emo,
dakle, tragati za onim to drugi znai kroz njegove uinke: traiemo uinke odsustva dru
gog na ostrvu, naveemo uinke prisustva drugog u obinom svetu, zakljuiemo ta to
drugi jeste i u emu se sastoji njegovo odsustvo. Uinci odsustva drugog, dakle, istinske su
avanture duha: ovo je induktivni eksperimentalni roman. Filozofska refleksija moe da sa
bere sve ono to roman pokazuje s toliko snage i ivota.
Prvi uinak drugog, oko svakog predmeta koji opaam ili svake ideje koju mislim, jeste
organizacija marginalnog sveta, proirenja, dna, gde drugi predmeti, druge ideje mogu da
izau shodno zakonima tranzicija koji reguliu prelazak jednih u druge. Gledam jedan pred
met, pa se okreem, putam ga da se vrati na dno, u isto vreme kada s dna izbija novi predmet
moje panje. Ako me taj novi predmet ne rani, ako ne udari o mene estinom metka (kao kad
se zabijemo u neku stvar koju nismo videli), to je zato to prvi predmet raspolae itavim
jednim rubom u kom sam ve oseao preegzistenciju predmeta koji e se tek pojaviti, itavog
polja virtualnosti i potencijalnosti za koje sam ve znao da se mogu aktualizovati. No, takvo
znanje, takav oseaj marginalnog postojanja, mogui su samo kroz drugog.
Uvideo je tako da je drugi za nas veoma moan faktor rastresenosti, ne samo zato to nas
neprestano ometa i otima nas od nae duhovne misli, nego i zato to sama mogunost njegovog
4

Turnije, op.cit., str. 154.

156

iskrsavanja baca nejasnu svetlost na svet predmeta smetenih na ivici nae panje ali kadrih u
svakom trenutku da postanu njeno sredite.5

Deo predmeta koji ne vidim istovremeno postavljam kao vidljivog za drugog; tako da,
dok budem pravio krug da bih dosegao taj skriveni deo, pridruiu se drugom iza pred
meta kako bih ga totalizovao na predvidiv nain. A predmeti iza mojih lea, oseam ih
kako se izvijaju, zatvaraju krug i oblikuju svet, upravo zato to su vidljivi za drugog, zato
to ih on vidi. Tu dubinu, s obzirom na koju, za mene, predmeti zadiru jedni u druge, me
usobno se ujedaju, skrivaju se jedni iza drugih, vidim tu dubinu kao moguu irinu za
drugog, irinu u kojoj se drugi reaju i umiruju (s gledita neke druge dubine). Ukratko,
drugi osigurava rubove i prelaze u svetu. On je blagost doticanja i slinost. On upravlja
preobraajima forme i dna, varijacijama dubine. On spreava napade s lea. On naseljava
svet dobrohotnom grajom. On ini da se stvari svijaju jedne ka drugima, da jedne u drugi
ma pronalaze prirodne dopune. Kada se alimo na zlo drugog zaboravljamo na jo stra
nije zlo, ono koje bi stvari imale kad drugog ne bi bilo. On relativizuje neznano, neopaeno;
jer drugi za mene uvodi znak neopaenog u ono to opaam i tako me navodi da zahvatim
ono to ne opaam kao opaljivo za drugog. U svakom od ovih smislova, moja elja uvek
prolazi upravo kroz drugog i tako dobija predmet. Ja ne elim nita to neki mogui drugi
nije video, mislio ili imao. U tome je temelj moje elje. Uvek je drugi taj koji moju elju sputa
na predmet.
ta se dogaa kada drugi nedostaje u strukturi sveta? Samo vlada brutalna suprotnost
sunca i zemlje, neizdrive svetlosti i mranog ponora: saet zakon svega ili niega. Znano
i neznano, opaeno i neopaeno apsolutno su suprotstavljeni, u borbi bez nijansi; Moja
vizija ostrva svedena je na nju samu. Ono to od njega ne vidim, za mene je savrena nepo
znatost. Svuda gde sada nisam, vlada nedokuiva no.6 Sirov i taman svet, bez potencijalnost, bez virtualnosti: to je kategorija mogueg koja se sruila. Umesto relativno harmo
ninih oblika koji izbijaju s dna da bi se na dno vratili pratei poredak vremena i prostora,
nema nieg do apstraktnih linija, svetlih i ranjavajuih, nieg do bezdana, buntovnog i
halapljivog. Nieg do Elemenata. Bezdan i apstraktna linija zamenili su plastinost i dno.
Sve je neumoljivo. Budui da su prestali da se pruaju i svijaju jedni prema drugima, pred
meti se pretee uspravljaju; tada otkrivamo zla koja vie nisu ljudska. Reklo bi se da nas
svaka stvar, liena sopstvene plastinosti, budui svedena na svoje najgrublje linije, uka
ili udara s lea. Odsustvo drugog, to je kad se u neto zabijemo i kada nam se otkrije zapa
njujua brzina sopstvenih gestova.
Golotinja je luksuz koji bez opasnosti moe sebi da doz voli samo ovek okruen toplinom
mnogih prisnih prijatelja. Za Robinsona, sve dok mu se i dua ne promeni, bila bi to proba pogub
ne nepromiljenosti. Lieno svojih bednih prnja izlizanih, poderanih, umazanih, ali proisteklih
iz nekoliko hiljada godina civilizacije i proetih ljudskou njegovo meso, ranjivo i belo, bilo je
izloeno zraenju grubih elemenata.7
5

Isto, str. 26 (prevod korigovan).

Isto, str. 38.
7 Isto, str. 22 (prevod izmenjen).
6

157

Vie nema prelaz; gotovo je s blagou doticanja i slinosti koje su nam doputale da
naselimo svet. Nita vie ne postoji osim neprekoraivih dubina, apsolutnih daljina i razlika,
ili pak nepodnoljivih ponavljanja, kao precizno naslaganih duin.
Kada uporedimo prve uinke njegovog prisustva i uinke njegovog odsustva, moemo
rei ta drugi jeste. Greka filozofskih teorija u tome je to ga svode as na naroit objekt,
as na neki drugi subjekt (ak se i zamisao poput Sartrove u Biu i nitavilu zadovoljila time
da ponovo sjedini dva odreenja, tako da od drugog naini predmet na koji sputam po
gled, kako bi on, taj predmet, sa svoje strane, gledao mene i preobraavao me u predmet).
Ali drugi nije ni predmet u polju mog opaanja, niti je subjekt koji me opaa: to je pre
struktura perceptivnog polja, bez koje polje u celini ne bi funkcionisalo onako kako funk
cionie. To to ta struktura prethodno postoji, kao uslov organizacije uopte, u granicama
koje je aktualizuju u svakom perceptivnom polju vaem, mom nije prepreka tome da
je ostvare stvarne linosti, razliiti subjekti, ja za vas i vi za mene. Na taj nain Drugi a prio
ri, apsolutna struktura, zasniva relativnost drugih kao granic koje ostvaruju strukturu u
svakom polju. Ali koja je to struktura? To je struktura mogueg. Prestraeno lice, to je izraz
mogueg sveta koji zastrauje, ili neke druge zastraujue stvari u svetu koju jo ne vidim.
Shvatamo da mogue ovde nije apstraktna kategorija koja oznaava neto to ne postoji:
izraeni mogui svet potpuno postoji, ali ne postoji (aktuelno) izvan onog to ga izraava.
Zastraeno lice ne lii na stvar koja zastrauje, ono je implicira, obuhvata je kao neto sa
svim drugo, u nekoj vrsti uvrtanja koje ono izraeno postavlja u onog ko izraava. Kad, sa
svoje strane i za svoj raun, zahvatim realnost onog to drugi izraava, ja samo objanjavam
drugog, ja samo razvijam i ostvarujem mogui svet koji odgovara toj realnosti. Istina je da
drugi ve daje izvesnu realnost mogunostima koje obuhvata: upravo time to govori o
njima. Drugi, to je obuhvaeno postojanje mogueg. Jezik, to je realnost mogueg kao
tak vog. Ja, to je razvijanje, eksplikacija mogunost, proces njihovog ostvarenja u aktuel
nom. Kada ugledamo Albertinu, kae Prust, ona obuhvata ili izraava plau i razbijanje
talasa: Da me je videla, ta bih mogao predstavljati za nju? Iz kog bi me univerzuma izdvo
jila? Pokuaj da se razvije, da se razmota taj mogui svet pod imenom Albertina bie ljubav,
ljubomora. Ukratko, drugi kao struktura, to je izraz mogueg sveta, to je ono izraeno za
hvaeno tako da jo uvek ne postoji izvan onoga ko ga izraava.
Svaki od tih ljudi bio je mogu, prilino koherentan svet, sa svojim vrednostima, iama pri
vlaenja ili odbijanja, svojim sreditem gravitacije. Ma kako da su se razlikovali jedni od drugih,
ti mogui imali su sada zajedniki malu sliku o Speranci kako saetu i povrnu! oko koje su se
organizovali, i u ijem se jednom uglu nalazio brodolomnik zvani Robinson i njegov sluga mea
nac. Ali, ma kako da je sredinja bila ova slika, ona je kod svakog bila obeleena znakom privre
menog, prolaznog, osuenog da se u kratkom roku vrati u nitavilo iz kojeg ju je izvuklo sluajno
skretanje Bele ptice. I svaki od tih moguih svetova naivno je proglaavao svoju stvarnost. To i
jeste bio drugi: mogui koji se estoko trudi da se prikae kao stvaran.8

Uinke prisustva drugog moemo bolje razumeti. Moderna psihologija je razradila

bogat niz kategorija koje objanjavaju funkcionisanje perceptivnog polja i promene pred
8

Isto, str. 160.

158

meta u tom polju: forma-sadrina, dubina-duina, tema-potencijalnost, profili-jedinstvo

predmeta, obrub-sredite, tekst-kontekst, tetiko-netetiko, tranzitivna stanja-supstantivni
delovi itd. Ali odgovarajui filozofski problem nije dobro postavljen: postavljamo pitanje
da li te kategorije pripadaju samom perceptivnom polju i imanentne su mu (monizam), ili
se pak vraaju subjektivnim sintezama koje se ostvaruju u nekom sadraju opaanja (dua
lizam). Pogreili bismo kad bismo odbacili dualistiko tumaenje pod izgovorom da se
opaanje ne dogaa kroz intelektualnu sintezu koja sudi; oigledno moemo zamisliti
pasivne ulne sinteze sasvim druge vrste koje se ostvaruju na nekom sadraju (u tom smi
slu Huserl nikad nije odbacio izvesni dualizam). Ali, ak i na taj nain, sumnjamo da je dua
lizam dobro definisan, dokle god ga uspostavljamo izmeu nekog sadraja perceptivnog polja
i prerefleksivnih sintez onog ja. Pravi dualizam je sasvim negde drugde: izmeu uinaka
strukture Drugi u perceptivnom polju i uinaka njegovog odsustva (onog to bi opaanje
bilo da drugog nema). Potrebno je razumeti da drugi nije struktura meu drugim struktu
rama u perceptivnom polju (u smislu u kojem bismo ga, na primer, prepoznali kao prirodno
razliitog od predmet). On je struktura koja uslovljava jedinstvo polja i funkcionisanje tog
jedinstva, tako da omoguava uspostavljanje i primenu prethodnih kategorija. Opaanje
ne ini moguim ono ja, ve drugi kao struktura. Isti autori, dakle, loe tumae dualizam i
ne prevazilaze alternativu prema kojoj bi drugi bio ili poseban predmet u perceptivnom
polju, ili drugi subjekt polja. Definiui drugog, prema Turnijeu, kao izraz mogueg sveta,
mi, naprotiv, od njega pravimo princip a priori organizacije itavog perceptivnog polja
prema kategorijama, od njega pravimo strukturu koja doputa funkcionisanje kao kate
gorizaciju polja. Pravi dualizam se onda pojavljuje s odsustvom drugog: ta se u tom
sluaju zbiva s perceptivnim poljem? Da li je strukturisano prema drugim kategorijama? Ili
se, naprotiv, otvara za vrlo poseban sadraj, terajui nas pritom da prodremo u neku naro
itu neodreenost. Eto Robinsonove avanture.
Ta teza, hipoteza-Robinson, ima veliku prednost: postupno brisanje strukture Drugi
predstavlja nam kao zaslugu okolnost pustog ostrva. Naravno, ta struktura i dalje opstaje
i funkcionie, dugo nakon to Robinson na ostrvu vie ne nailazi na stvarne granice ili oso
be koje ih mogu ostvariti. Ali dolazi trenutak kada se to zavrava:
Svetionici su nestali iz mog polja. Hranjena mojom matom, njihova svetlost jo dugo je sti
zala do mene. Sada je to svreno, okruuje me tama.9

A kada Robinson bude sreo Petka, videemo da ga nee zgrabiti kao to bi to uinio
drugi. Kada na kraju brod pristane uz obalu, Robinson e znati da vie ne moe da uspo
stavi ljude u njihovoj funkciji drugog, jer je struktura koju su oni obuhvatali i sama nestala:
To i jeste bio drugi: mogui koji se estoko trudi da se prikae kao stvaran. A da je okrutno,
samoivo, nemoralno odbiti taj zahtev, to je ono to je itavo njegovo vaspitanje ulilo bilo Robin
sonu, ali on je to zaboravio tokom ovih godina samoe, i sada se pitao da li bi ikada uspeo da
ponovo stekne izgubljenu naviku.10
9

Isto, str. 38.

Isto, str. 160.

10

159

No, to rastvaranje strukture, postupno ali nepovratno, zar to nije ono to perverznjak
drugim sredstvima postie na svom unutranjem ostrvu? Kako kae Lakan, odbijanje
drugog ini da druge ljude vie ne shvatamo kao druge, budui da nedostaje struktura
koja bi mogla da im d to mesto i tu funkciju. Ali, zar nije itav na opaen svet isto tako
ono to se rui? U korist neeg drugog?...
Vratimo se, dakle, uincima prisustva drugog, onak vima kak vi proizlaze iz definicije
drugi izraz mogueg sveta. Glavni uinak jeste razlikovanje moje svesti i njenog pred
meta. To razlikovanje, naime, proizlazi iz strukture Drugi. Nastanjujui svet mogunostima,
dnima, rubovima, prelazima uvodei mogunost zastraujueg sveta onda kada jo uvek
nisam zastraen, ili upravo suprotno, mogunost umirujueg sveta onda kada me svet
stvarno zastrauje obuhvatajui pod drugim vidovima isti svet koji stoji sasvim drukije
razvijen preda mnom uspostavljajui u svetu toliko mehura koji sadre mogue svetove:
eto ta je drugi.11 Od tog trenutka, drugi ini nunim da moja svest padne u jedno bejah,
u prolost koja se ne poklapa s predmetom. Dok se drugi nije pojavio, postojao je, na pri
mer, umirujui svet, u kojem se moja svest nije razluivala; drugi se pomalja i izraava mo
gunost zastraujueg sveta, koji se razvija samo ukoliko odstrani ovaj prethodni svet. Ja
nisam nita drugo do moji proli predmeti, moje ja sainjeno je samo od prolog sveta,
upravo onog koji drugi odstranjuje. Ako je drugi mogui svet, ja sam proli svet. A sva je
greka teorija saznanja u tome je to postuliraju istovremenost subjekta i objekta, iako se
jedan uspostavlja samo unitenjem drugog.
I najednom neto pukne. Subjekt se otkida od objekta, liavajui ga dla njegove boje i njegove
teine. Neto se slomilo u svetu, i itav zid stvari rui se postajui ja. Svaki predmet je odstranjen u
korist odgovarajueg subjekta. Svetlost postaje oko i ne postoji vie kao takva: ona je jo samo na
draaj mrenjae. Miris postaje nozdrva i sm svet se pokazuje bez mirisa. Muzika vetra u kore
njacima je osporena: bio je to samo potres bubnjia... Subjekt je diskvalifikovani predmet. Moje oko
je le svetlosti, boje. Moj nos je sve to ostaje od miris kada je dokazana njihova nestvarnost. Moja
ruka pobija stvar koju dri. Prema tome, problem poznavanja raa anahronizam. On ukljuuje
istovremenost subjekta i objekta ije bi tajanstvene odnose hteo da rasvetli. No, subjekt i objekt ne
mogu da koegzistiraju, poto su ista stvar, najpre ukljuena u stvarni svet, potom baena na otpad.12

Drugi, dakle, uvruje razliku svesti i njenog predmeta kao temporalnu razliku. Pr vi
uinak njegovog prisustva ticao se prostora i raspodele kategorija opaanja; ali drugi ui
nak, moda dublji, tie se vremena i raspodele njegovih dimenzija, onog to prethodi i onog
to sledi u vremenu. Kako moe i dalje da postoji prolost, kad drugi vie ne funkcionie?
11 U Turnijeovoj koncepciji oigledno ima lajbnicovskih odjeka (monada kao izraz sveta), ali i sartrovskih

odjeka. Sartrova teorija u Biu i nitavilu prva je velika teorija drugog, jer ona prevazilazi alternativu: da
li je drugi predmet (kao poseban predmet u perceptivnom polju), ili je subjekt (kao drugi subjekt za
neko drugo perceptivno polje)? Sartr je ovde pretea strukturalizma, jer je prvi razmatrao drugog kao
istu strukturu ili specifinost nesvodivu na predmet i subjekt. Meutim, poto je definisao tu struktu
ru kroz pogled, vratio se kategorijama predmeta i subjekta, i na taj nain od drugog nainio onog
koji me uspostavlja kao objekt kada me gleda, u cilju da sm postane objekt kada ja pogledam njega.
ini se da struktura Drugi prethodi pogledu; pogled pre oznaava trenutak kada neko ispuni strukturu;
on samo ostvaruje, aktualizuje strukturu koja se mora nezavisno definisati.
12 Isto, str. 6768.

160

U odsustvu drugog, svest i njen predmet ine vie jedno. Vie ne postoji mogunost
greke: ne samo zato to drugi vie nije tu da kao sud itave stvarnosti pretrese, pobije ili
proveri ono to verujem da vidim, ve zato to, poto nedostaje u strukturi svesti, on do
puta da se ona pripije uz predmet, da koincidira s njim u jednoj venoj sadanjosti.
Reklo bi se, prema tome, da su se moji dani uspravili. Ne padaju vie jedni na druge. Dre se
uspravno, i gordo se potvruju u svojoj unutarnjoj vrednosti. A poto se vie ne razlikuju po uza
stopnim etapama plana ije je ostvarenje u toku, slini su jedni drugima toliko da se tano pokla
paju u mom pamenju i da mi se ini da neprestano ponovo ivim isti dan.13

Svest prestaje da bude svetlost na predmetima kako bi postala isto svetljenje stvar
po sebi. Robinson nije nita drugo do svest ostrva, ali svest ostrva jeste svest koju ostrvo
ima o sebi samom, to je ostrvo u njemu samom. Razumemo onda paradoks pustog ostrva:
brodolomnik, ukoliko je jedini, ukoliko je izgubio strukturu Drugi, nikako ne naruava pu
stost ostrva, on je pre posveuje. Ostrvo se zove Speranca, ali ko je Ja?
Pitanje je daleko od toga da bude isprazno. Ono ak nije nereivo. Jer ako to nije on, to je,
dakle, Speranca.14

Evo kako se Robinson postepeno pribliava otkriu: gubitak drugog on je isprva doi
vljavao kao temeljni poremeaj sveta; vie nita nije postojalo osim suprotnosti svetla i
tame, sve je ranjavalo, svet je bio izgubio svoje prelaze i virtualnost. Ali on (polako) otkriva
da je upravo drugi onaj to je uzburkavao svet. To je bio on, bura. Kad je drugi nestao, ne
uspravljaju se samo dani. Uspravljaju se i stvari, jer ih drugi vie ne obara jedne na druge.
Uspravlja se i elja, poto nije sputena na jedan predmet ili mogui svet koji izraava drugi.
Pusto ostrvo ukorauje u uspravljenost, u pooptenu erekciju.
Svest nije postala samo unutranje svetljenje stvari, ve vatra u njihovim glavama, sve
tlost iznad svake od njih, jedno letee Ja. U toj svetlosti pojavljuje se druga stvar: vazduni
dvojnik svake stvari.
inilo mi se tada da nazirem, u trenu, drugo ostrvo, skriveno... Otkad sam prenesen tamo,
na tu drugu Sperancu, smeten sam za stalno u trenutak nevinosti.15

Roman izvanredno opisuje upravo to: u svakom od sluajeva dogaa se neobino ro

enje uzdignutog dvojnika. No, u emu je tano razlika izmeu stvari takve kakva se poja
vljuje u prisustvu drugog i dvojnika koji ima tendenciju da se oslobodi u njegovom odsu
stvu? Drugi je upravljao svetom koji se organizuje kroz predmete i prelaznim odnosima
meu tim predmetima. Predmeti su postojali samo u mogunostima kojima je drugi na
stanjivao svet; svako se zatvarao u sebe i otvarao ka drugim predmetima, samo u funkciji
moguih svetova koje izraava drugi. Ukratko: upravo je drugi zatoio elemente u granice
tel, pa ak i dalje, u granice zemlje. Jer zemlja sma nije nita drugo do ogromno telo ko
13

Isto, str. 147.

Isto, str. 60.
15 Isto, str. 148.
14

161

je sputava elemente. Zemlja je zemlja samo ukoliko je nastanjena drugima. Upravo drugi
proizvodi tela s elementima, predmete s telima, kao to proizvodi svoje sopstveno lice sa
svetovima koje izraava. Dvojnik koji se oslobaa kada se drugi srui nije, dakle, kopija
stvari. Naprotiv, dvojnik je uspravljena slika tamo gde se elementi oslobaaju i vraaju, svi
elementi postali su nebeski, oni formiraju hiljadu hirovitih elementarnih figura. Najpre, tu
je figura sunanog i dehumanizovanog Robinsona:
Sunce, da li si zadovoljno mnome? Pogledaj me. Da li se moj preobraaj zbiva do kraja u
pravcu tvoga plamena? Nestala je moja brada ije su dlake rasle u pravcu zemlje, kao i tolike ge
otropine ilice. Zauzvrat, moja kosa uvija svoje vatrene kovre kao rasplamsali poar uzdignut
k nebu. Ja sam strela uperena ka tvom aritu...16

Sve se deava kao da je itava zemlja pokuala da pobegne kroz ostrvo, ne samo kroz
obnavljanje ostalih elemenata koje je nepravedno drala pod uticajem drugog, ve i time
to je sma oznaila sopstvenog vazdunog dvojnika koji je, sa svoje strane, ini nebeskom,
koji je tera da se s drugim elementima na nebu nadmee za sunane figure. Ukratko, drugi,
to je onaj ko je, obuhvatajui mogue svetove, spreavao dvojnike da se usprave. Drugi, to
je veliki goni. Kao to ni destrukturizacija drugog nije dezorganizacija sveta, ve uspra
vljena organizacija kao suprotnost ispruenoj organizaciji, uspravljanje, oslobaanje slike
koja je na kraju vertikalna i bez zapremine; a potom konano oslobaanje istog elementa.
Bile su potrebne katastrofe da bi se proizveli dvojnici i elementi: ne samo rituali s velikim
mrtvim jarcem, ve i velianstvena eksplozija u kojoj je ostr vo podiglo svu svoju vatru i
samo sebe izbljuvalo kroz jednu od peina. Ali uspravljena elja kroz katastrofe ui koji je
njen pravi predmet. Zar nam priroda i zemlja nisu ve rekle da predmet elje nije telo, niti
stvar, ve samo Slika? A kada smo eleli smog drugog, na ta se odnosila naa elja ako
ne na taj izraeni mali mogui svet, koji je drugi nepravedno obuhvatao u sebi, umesto da
ga pustimo da ili plovi i leti iznad sveta, razvijen kao slavni dvojnik? Kada zamiljamo tog
opnokrilca koji prodire u cvet to precizno oponaa izgled trbuha enke tog insekta, a iz
njega izlazi nosei na glavi dva roga polena, ini se da su tela samo zaobilaznice na putu
do Slika i da seksualnost ostvaruje svoj cilj utoliko bolje i istije ukoliko utedi tu zaobila
znicu, ukoliko se obraa neposredno Slikama, a najzad i Elementima osloboenim tel.17
Spajanje libida s elementima, to je Robinsonova devijacija; ali, kada je re o ciljevima, ita
va istorija te devijacije takoe je uspravljanje stvari, zemlje i elje.
Koliko je samo muke trebalo da se stigne dotle, koliko romanesknih avantura. Jer, prva
Robinsonova reakcija bio je oaj. Ona izraava upravo onaj trenutak neuroze u kojem struk
tura Drugi i dalje funkcionie, iako vie nema nikog da je ispuni, da je ostvari. Na izvestan
nain, ona funkcionie utoliko stroe ukoliko je vie ne zauzimaju stvarna bia. Drugi se
vie ne mogu prilagoditi strukturi; ona funkcionie na prazno, utoliko je zahtevnija. Ona ne
prestaje da sabija Robinsona u neku nepoznatu linu prolost, u zamke pamenja i muke
halucinacije. Taj trenutak neuroze (gde je Robinson sabijen) otelovljuje se u kaljuzi koju
Robinson deli sa prascima:
16
17

Isto, str. 147.

Up. str. 8182.

162

Samo su mu oi, usta i nos izranjali iz lebdeeg ilima od vodene lee i jaja krastae. Oslobo
en svih zemaljskih veza, pratio je u tupome sanjarenju uspomene koje su, dolazei iz njegove
prolosti, igrale na nebu u prepletu nepominog lia.18

Ipak, drugi momenat pokazuje kako struktura Drugi poinje da se raspruje. Iskobeljav
i se iz kaljuge, Robinson trai zamenu za drugog, kadru da, uprkos svemu, odri nabor
koji je drugi davao stvarima: red, rad. Ureenje vremena klepsidrom, preobilna proizvodnja,
uspostavljanje zakona, mnotvo zvaninih titula i funkcija koje Robinson sebi pridaje, sve
to svedoi o naporu da svet ponovo naseli drugima koji su i dalje on sam, da bi odrao
uinke prisustva drugog onda kada struktura zataji. Ali osea se nepravilnost: dok Defoov
Robinson sebi zabranjuje da proizvodi vie nego to mu je potrebno, jer misli da zlo poi
nje s preterivanjem u proizvodnji, Turnijeov Robinson se uputa u mahnitu proizvodnju,
pri emu je jedino zlo troenje, jer troi uvek sam i za sebe. I paralelno s tom aktivnou
rada, kao nuni korelat, razvija se udna strast umirivanja i seksualnosti. Robinson povre
meno zaustavlja klepsidru, navikava se na no bez dna u peini, premazuje celo svoje telo
mlekom, probija se do unutranjeg sredita ostrva i pronalazi udubljenje u koje dolazi da
se zgri, udubljenje nalik na larvalni ovoj njegovog sopstvenog tela. To je fantastinija re
gresija od regresije neuroze, jer se vraa do Majke-Zemlje, do iskonske Majke:
On je bio to meko testo uhvaeno u svemonu kamenu aku. Bio je taj grah uhvaen u ma
sivno i postojano meso Sperance.19

Dok je rad uvao formu premet u kojima ima toliko nagomilanih tragova, zaplet se
odrie svakog uoblienog predmeta u korist unutranjosti Zemlje i principa ukopavanja.
Meutim, imamo utisak da su dva toliko razliita ponaanja neobino komplementarna. S
obe strane, postoji mahnitost, dvostruka mahnitost koja definie trenutak psihoze i koja se
oigledno pojavljuje u povratku Zemlji i kosmikom poreklu shizofrenog, i to ni manje ni
vie nego u radu, u proizvoenju shizofrenih predmeta koji se ne mogu konzumirati, pro
izvoenju koje proistie iz gomilanja i taloenja.20 Ovde je, dakle, struktura Drugi ono to
hoe da se raspri: psihotiar pokuava da prikrije odsustvo stvarnih drugih i tako uspostavi
poredak ljudskih tragova, da prikrije rasprivanje strukture organizujui nadljudsko poreklo.
Neuroza i psihoza, to je avantura dubine. Struktura Drugi organizuje dubinu i pacifiku
je je, ini je pogodnom za ivot. Isto tako poremeaji te strukture impliciraju nered, pomu
enost dubine, kao nasilni povratak bezdana koji vie ne moemo da otklonimo. Sve je
izgubilo smisao, sve postaje simulakrum i trag, ak i predmet rada, ak i voljeno bie, ak i svet
u sebi samom i ja u svetu... Osim ako, ipak, ne doe spas za Robinsona. Osim ako Robinson
ne izmisli novu dimenziju ili trei smisao izraza gubitak drugog. Osim ako odsustvo dru
gog i raspadanje njegove strukture ne dezorganizuju svet naprosto, nego, naprotiv, otva
raju mogunost spasa. Potrebno je da se Robinson vrati na povrinu, da otkrije povrine.
18

Isto, str. 27.

Isto, str. 74.
20 Up. stranice Anrija Mioa gde opisuje sto koji je napravio shizofreniar, Les Grandes preuves de lesprit,
Gallimard, str. 156. Robinsonovo graenje nepomerivog broda nije bez analogije.
19

163

ista povrina, to je moda ono to nam je drugi skrivao. Moda se na povrini, poput
pare, oslobaa nova nepoznata slika stvari i, iz zemlje, jedna nova energina figura, povrna
energija bez mogueg drugog. Jer nebo nikako ne oznaava neku visinu koja bi bila tek
protivnost dubini. U svojoj suprotnosti s dubokom zemljom, vazduh i nebo su opis iste
povrine, i preletanje polja te povrine. Solipsistiko nebo nema dubinu:
udna predrasuda, ipak, koja slepo vrednuje dubinu na raun povrnosti i koja hoe da po
vrno znai, nikako velike dimenzije, nego male dubine, dok duboko, naprotiv, znai velike dubi
ne a nikako male povrine. A, meutim, oseanje kao to je ljubav meri se mnogo bolje, ini mi
se ako se uopte meri po znaaju svoje povrnosti nego po stepenu svoje dubine...21

Na povrini se najpre uzdiu dvojnici ili vazdune Slike; potom, u nebeskom preletanju
polja, ti isti i osloboeni Elementi. Pooptena erekcija jeste erekcija povrina, njihovo us
pravljanje, nestali drugi. Onda se simulakrumi penju i postaju fantazmi, na povrini ostrva
i u preletanju neba. Dvojnici bez slinosti i elementi bez prisile jesu dva aspekta fantazma.
To restrukturisanje sveta, to je veliko Robinsonovo Zdravlje, pobeda velikog Zdravlja, ili
trei smisao gubitka drugog.
Upravo ovde se uplie Petko. Jer glavni lik, kako kae naslov, jeste taj momi Petko.
Samo on moe da postigne preobraaj koju je otpoeo Robinson, da upravlja njime i da
otkrije njegov smisao, njegov cilj. I to nevino, povrinski. Upravo Petko unitava ekonomski
poredak i moral koje je Robinson uspostavio na ostrvu. Ba je on Robinsonu ogadio uvalu,
jer svojim uitkom uinio da u njoj izraste nova vrsta mandragore. On die ostrvo u vazduh,
a pritom spaljuje i zatieni duvan blizu jednog bureta s barutom i vraa nebu, ne samo
vodu i vatru, ve i zemlju. Upravo on tera mrtvog jarca (= Robinsona) da poleti i zapeva. Ali
ba on Robinsonu predstavlja sliku linog dvojnika, kao nunu dopunu slike ostrva:
Robinson obre ovo pitanje u sebi. Po prvi put jasno nazire, ispod grubog i glupog meanca
koji ga razdrauje, mogue postojanje drugog Petka kao to je naslutio nekad, mnogo pre nego
to je otkrio peinu i uvalu, drugo ostrvo, skriveno ispod potinjenoga ostrva.22

Najzad, on je taj koji vodi Robinsona do otkria slobodnih Elemenata, radikalnijih od

Slika ili Drugih, utoliko to ih oni stvaraju. ta moemo da kaemo o Petku osim da je vra
golan i deran, sav na povrini? Robinson nee prestati da gaji ambivalentna oseanja pre
ma Petku, budui da ga je spasao sluajno: hotei da ga usmrti strelom, promaio ga je.
Najvanije je, meutim, da Petko nipoto ne funkcionie kao pronaeni drugi. Prekasno
je, struktura je ve nestala. On funkcionie as kao neobian predmet, as kao udni sau
esnik. Robinson s njim postupa as kao s robom kojeg pokuava da integrie u ekonomski
poredak ostrva, bedni simulakrum, as kao s posednikom tajne koji preti poretku, tajan
stveni fantazam. as gotovo kao s predmetom ili ivotinjom, as kao da je Petko s one
strane samog sebe, jedno s-one-strane Petka, dvojnik ili slika sebe. as s jedne, as s druge
strane drugog. Razlika je sutinska. Jer drugi, u svojoj normalnoj funkciji, izraava mogui
svet; ali taj mogui svet postoji u naem svetu i, ako se ne razvije ili ostvari a da ne prome
21
22

Turnije, op. cit., str. 47.

Isto, str. 121.

164

ni kvalitet naeg sveta, to se bar zbiva prema zakonima koji uspostavljaju poredak realnog
uopte i sled vremena. Petko funkcionie sasvim drugaije, on nagovetava drugi svet,
pretpostavljeno istinit, nesvodivi dvojnik koji je jedini stvaran, i u tom drugom svetu dvoj
nik drugog koji Petko vie nije, koji ne moe da bude. Ne drugi, ve sasvim drugo od drugog
od drugog. Ne replika, ve Dvojnik: onaj koji otkriva iste elemente, onaj koji raspruje
predmete, tela zemlje.
inilo se da [Petko] pripada drugom carstvu, u opreci s telurskim carstvom svoga gospodara,
na koje je ruilaki delovao ako je neko makar malo nastojao da ga u njemu zarobi.23

Upravo zbog toga on nije Robinsonov predmet elje. Robinson mu uzalud obujmljuje
kolena, posmatra njegove oi, to ini samo da bi na taj nain shvatio svetleeg dvojnika
koji tek jedva dri slobodne elemente izbegle iz njegovog tela.
No, kada se radi o mojoj seksualnosti, primeujem da Petko ni jedan jedini put nije u meni
probudio sodomitsko iskuenje. Najpre zato to je prekasno doao: moja seksualnost je ve bila
postala elementarna i okrenuta Speranci... Nije se radilo o tome da me unazadi prema ljudskim
ljubavima, nego o tome da me, ne izlazei iz elementarnog, nagna da promenim element.24

Drugi obara: on obara elemente na zemlju, zemlju na telo, tela na predmete. Ali Petko
nevino ispravlja predmete i tel, on nosi zemlju na nebo, on oslobaa elemente. Uspraviti,
ispraviti, to znai i skratiti. Drugi je udna zaobilaznica, on sputa moje elje na predmete,
moje ljubavi na svetove. Seksualnost je za raanje vezana samo kroz zaobilaznicu koja
dovodi do toga da polna razlika proe najpre kroz drugog. Polna razlika se utemeljuje,
uspostavlja, najpre u drugom, posredstvom drugog. Uspostaviti svet bez drugog, uspra
viti svet (kao to to ini Petko, ili pre, kako Robinson osea da Petko to ini), to znai izbei
zaobilaznicu. To znai odvojiti elju od njenog predmeta, od njene zaobilaznice kroz telo,
da bi se postavila u odnos sa istim uzrokom: Elementima.
Nestala je i skela ustanova i mitova koja omoguuje elji da uzme telo, u dvostrukom smislu
rei, to jest da d sebi odreen oblik i da nasrne na ensko telo.25

Robinson vie ne moe da shvati samog sebe, ili Petka, s gledita zasebnog pola. U tom
ukidanju zaobilaznice, u tom odvajanju uzroka elje od predmeta, u tom povratku elementima,
psihoanaliza moe slobodno da vidi znak instinkta smrti instinkta koji je postao sunan.
*

Ovde je sve romaneskno, raunajui i teoriju koja se brka s nunom fikcijom: izvesna
teorija drugog. Najveu vanost najpre moramo pridati koncepciji drugog kao strukturi:
nikako posebnoj formi u perceptivnom polju (razliitoj od forme predmeta ili od ivo
23

Isto, str. 126.

Isto, str. 154.
25 Isto, str. 80.
24

165

tinjske forme), ve sistemu koji uslovljava funkcionisanje jedinstva perceptivnog polja

uopte. Moramo, dakle, da razluimo Drugog a priori, koji odreuje tu strukturu, od ovog
drugog i od onog drugog, a oni odreuju realne odnose koje ostvaruju strukturu u ovom ili
onom polju. Ako je ovaj drugi uvek neko, ja za vas, vi za mene, to jest u svakom perceptiv
nom polju subjekt drugog polja, Drugi a priori, naprotiv, nije niko, jer struktura je transcen
dentna prema odnosima koji je ostvaruju. Kako je definisati? Izraajnost koja definie struk
turu Drugog uspostavlja kategorija mogueg. Drugi a priori, to je postojanje mogueg
uopte: u onoj meri u kojoj mogue postoji samo kao ono izraeno, to e rei u onome
to izraava koje mu nije slino (iskrivljenost izraenog u onome to izraava). Kad Kjerkego
rov junak vapi: mogueg, mogueg, inae se guim, kad Dejms trai kiseonik mogu
nosti, oni samo prizivaju Drugog a priori. Pokuali smo da u tom smislu pokaemo kako
je drugi uslovljavao jedinstvo perceptivnog polja, primenu kategorija opaenog predme
ta na to polje i dimenzije subjekta koji opaa, i, konano, raspodelu ovih-drugih u svakom
polju. U stvari, zakoni percepcije za konstituciju predmeta (forma-sadrina, itd.), za vre
mensko odreenje subjekta, za sukcesivni razvoj svetova, pojavili su nam se kao zavisni od
mogueg kao strukture Drugi. ak i elja, bilo elja za predmetom ili elja za drugim, zavi
si od strukture. Ja elim predmet samo onako kako ga izraava drugi u modusu mogueg;
u drugom elim samo mogue svetove koje on izraava. Drugi se pojavljuje kao onaj ko
organizuje Elemente na Zemlji, zemlju u telu, telo u predmetima, i ko istovremeno iscrtava
i odmerava predmet, percepciju i elju.
Koji je smisao fikcije Robinson? ta je robinzonijada? Svet bez drugog. Turnije pretpo
stavlja da Robinson s mnoge muke otkriva i osvaja veliko Zdravlje, u meri u kojoj se stvari
na kraju organizuju potpuno drugaije nego to bi to bilo s drugim, jer one oslobaaju
sliku bez slinosti, dvojnika sebe samih koji je obino potisnut, i taj dvojnik sa svoje strane
oslobaa iste elemente koji su obino zatoeni. To nije svet poremeen odsustvom dru
gog, naprotiv, to je slavni dvojnik sveta koji je zbog prisustva drugog skriven. Eto Robinso
novog otkria: otkria povrine, onog elementarnog s-one-strane, onog Drugog koji nije
Drugi. Zato onda imamo utisak da je to veliko Zdravlje perverzno, da je to ispravljanje
sveta i elje isto tako i devijacija, perverzija? Robinsonovo ponaanje nikad nije perverzno.
Ali svaka studija perverzije, svaki roman perverzije nastoje da pokau postojanje perverz
ne strukture kao principa iz kojeg na kraju proizlaze sva per verzna ponaanja. U tom
smislu perverzna struktura moe da se razmatra tako da se suprotstavlja strukturi Drugog
i dolazi na njeno mesto. Isto kao to su konkretni drugi aktuelni i promenljivi odnosi koji
ostvaruju strukturu Drugi, ponaanja perverznjaka, koja uvek pretpostavljaju temeljni ne
dostatak drugog, samo su promenljivi odnosi koje ostvaruju perverznu strukturu.
Zato perverznjak ima tendenciju da sebe zamilja kao blistavog anela, sainjenog od
helijuma i vatre? Zato on istovremeno osea mrnju prema zemlji, prema ploenju i pred
metima elje, tu mrnju koju ve nalazimo sistematizovanu kod Sada? Turnijeov roman ne
nudi objanjenje, on pokazuje. Na taj nain on sjedinjava, posve drugaijim sredstvima, nove
psihoanalitike studije koje, ini se, moraju da obnove status pojma perverzije, a najpre da
ga izvuku iz moralizatorske nesigurnosti gde su ga zajedno drali psihijatrija i pravo. Lakan i
njegova kola duboko insistiraju na nunosti da perverzna ponaanja razumevamo poavi
od strukture i da definiemo tu strukturu koja uslovljava sma ponaanja; na nain kroz koji

166

elja trpi neku vrstu izmetanja u toj strukturi, i na koji se Uzrok elje odvaja od predmeta; na
nain na koji perverznjak porie polnu razliku u korist androginog sveta dvojnik; na ponita
vanju drugog u perverziji, na poziciji jednog s one strane Drugog ili na Drugom koji nije
Drugi, kao da je drugi u oima perverznjaka oslobodio sopstvenu metaforu; na desubjekti
vaciji perverznog jer sigurno je da ni rtva ni sauesnik ne funkcioniu kao drugi.26 Na
primer, sadista ne liava drugog njegove drugosti zato to to hoe, zato to eli da ga natera
da pati. Upravo je suprotno, njemu nedostaje struktura Drugi, on ivi pod sasvim drugaijom
strukturom koja slui kao uslov njegovog doivljenog sveta, zato on druge shvata bilo kao
rtve, bilo kao sauesnike. Ni u jednom od ta dva sluaja, meutim, ne shvata ih kao druge,
shvata ih, naprotiv, kao Druge koji nisu drugi. tavie, zapanjujue je kod Sada videti u kojoj
taki rtve i sauesnici, koji nuno menjaju mesta, nikako nisu zahvaeni kao drugi: ve as
kao gnusna tela, as kao dvojnici ili otueni Elementi (nikako ne kao dvojnici junaka, ve kao
dvojnici sebe samih, uvek izalih is svog tela u borbi atomskih elemenata).27
Prema ranoj fenomenologiji perverznih ponaanja, a i na temelju zahtev prava, osnov
ni protivsmisao perverzije je u usmeravanju na odreene uvrede nanesene drugom. I sve
nas uverava, s gledita ponaanja, da perverzija nije nita bez prisustva drugog: voajerizam,
egzibicionizam, itd. Ali, s gledita strukture, mora se rei suprotno: upravo zato to struk
tura Drugi nedostaje, zamenjena potpuno drugom strukturom, realni drugi vie ne mogu
da igraju ulogu granica koje ostvaruju prvobitnu nestalu strukturu, ve samo, u drugoj struk
turi, ulogu tel-rtava (u naroitom smislu koji perverznjak daje telima) ili ulogu sauesni
ka-dvojnika, sauesnika-elemenata (opet, u vrlo naroitom smislu perverznog). Svet per
verznog je svet bez drugog, dakle, svet bez mogueg. Drugi, to je onaj ko unosi mogunost.
Perverzni svet je svet u kome je kategorija nunog potpuno zamenila kategoriju mogueg:
udni spinozizam gde nedostaje kiseonik, u korist elementarnije energije i razreenijeg
vazduha (Nebo-Nunost). itava perverzija je drugicid, altrucid, dakle, ubistvo mogunost.
Ali altrucid nije poinjen perverznim ponaanjem, on je pretpostavljen u perverznoj struk
turi. To omoguava da perverznjak bude perverzan, ali ne konstitucionalno, ve kao ishod
avanture koja je zasigurno prola kroz neurozu i okrznula psihozu. Upravo nas na to upu
uje Turnije u ovom izvanrednom romanu: potrebno je zamisliti per verznog Robinsona.
Jedina robinzonijada je sma per verzija.
Izvornik: Gilles Deleuz e, Michel Tournier et le monde sans atrui, u: Logique du sens, Les ditions
de Minuit, str. 350372.

(Sa francuskog prevela Milica Rai)

26

Up. zbornik Le Dsir et la perversion, d. du Seuil, 1967. Guy Resolato, Studija seksualnih perverzija
poavi od fetiizma (Etude des perversions sexuelles partir du ftichisme); predstavlja vrlo zani
mljiva zapaanja, ali naalost prebrza, o razlici polova i o dvojniku (str. 2526). Tekst ana Klavreja
(Clavreul), Perverzni par (Le Couple pervers), pokazuje da ni rt va ni sauesnik ne zauzimaju mesto
drugog (o desubjektivaciji vidi: str. 110, a o razlikovanju Uzroka i Predmeta elje, up. od istog autora
Remarques sur la question de la ralit dans les perversions, La Psychanalyse, br. 8, str. 290). ini se da
su ove studije, utemeljene na Lakanovom strukturalizmu i njegovoj analizi Verleugnung-a, na putu da
se razviju.
27 Kod Sada, stalna je tema kombinacija molekul.

167