RECENZENT

Drago Kalaji
UREDNIK
Drago Kalaji
LIKOVNO REENJE KORICA
Olja Ivanjicki
TEHNIKI UREDNIK
Jovan Milojkovi
KOREKTORI
Ljiljana Bokovi i
Vesna Komar Dimi
ZA IZDAVAA
Gradimir Stojakovi direktor
IZDAVA
NIRO Knjievne novine
Beograd, Francuska 7
TIRA: 5.000

tampa
GRO D. Davidovi Smederevo

MILO CRNJANSKI

KAP
PANSKE
KRVI
DRUGO IZDANJE

NIRO
Knjievne novine
Beograd, 1984.

PRVI DEO

I
ODMIUI od sela Mitendorfa, po pranom drumu, izmeu drvoreda starih
kestenova, ve dugo su se tresla jedna velika, crna, putnika kola.
Pri zavijutku puta, pod uzbrdicom, obraslom retkom umom, behu zastala za
as, jer je jedna od tekih glavatih bavarskih kobila poela da ramlje.
Drum je od tog zavijutka nestajao, prav, u dalekom utom granju, a za kolima
je lie opadalo, tako esto da su se i poslednje kue sela videle jo samo kroz tu kiu
utog lia, uvelog i pranog. Iz blata pod sparuenom, gustom travom, to se,
nadesno, irila jednoliko u daljinu, punu samo sasvim niskih, malih, riih, sprenih
busenova, kao prikrivenih lisica, jara barska ddzala se u oblake praine, oko kola, tako
vrua da su konji, zastavi za as, kao prazni mehovi dahtali trbusima.
ega koja je bila opalila brdoviti kraj, sleva sve do prvih kua varoice Dahau,
ije se kue behu pojavile u dolini, kad su kola stala, bila je jo nesnosnija.
Neprekidno blato i barje du puta inili su taj vrui, jesenji dan nesnosnim i dugim.
Sa visokog sedita, gde je pripeka sijala do mozga, posluga je bila poskakala
kao mahnita. Prepirui se, kao luda, silazei s kola i penjui se opet gore. Koija,
ogroman, u svom crnom ogrtau, sivom od praine, poeo je da hoda kao pelivain, po
tekoj rudi, klatei se na jednoj nozi izmeu konja, diui im kopita, silazei na
zemlju. Neko areno stvorenje, valjda sobarica to je sedela kraj njega, hvatala se
oajno za glavu, sva u ipkama i raskonim ogrtaima, oevidno iz bogate bue.
Uzdiui svoj crveni suncobran i pune ruke kutija, obilazila je kraj kola, briznuvi u
pla.
Velika senka crnih kola, u kojima je bila potpuna tiina, nije bila dovoljna da
joj da hlada.
Kad je koija, kleei strmoglav po rudi, siavi zatim, ieprkao najposle
kamiak iz kopita, sav pomodreo od napora i vruine i, raspliui dizgine, hteo
ponova da krene, ona se brzo nae u prozor kola i, kroz suze, tresui glavom od ljutine
i ciei, poe da udara u kvaku. irei svoje zenice, pod obrvama i trepavicama
sasvim sedim od praine, gledala je u tamu kola i brbljala besno:
Gospoo, pustite me unutra. Pustite me unutra. Ovo je muenje. Ovo je
prevara. Nisam navikla ovako da putujem. Ne mogu ovde vie da izdrim. Uguiu se,
umreu. Umreu vikala je sve glasnije na francuskom. Oi me tako peku kao da
su mi pune pepela. Ne mogu da otvorim oi. Prokleti bili, tu kraj vas ima mesta,
nisam ja nita gora dodala je plaui sve jae.
U kolima, meutim, u polumraku dubokog sedita, njena saputnica, jedna
mlada ena, iju je glavu za trenut dodirnula topla svetlost, tre se od te vike i poe da
joj, pred nosem, skuplja plavu zavesu kola. Videlo se samo kako unutra lepra sve
bre njena velika, crna lepeza na grudima. kao neki gavran kad hoe da poleti sa
snega.

 Penji se, penji se aputala je muklo, zabacivi glavu u plave jastuke,

oigledno u elji da sanja ili spava. Zna da ne mogu nikog da trpim, ni u postelji,
kraj sebe, kad die. Ne mogu da te trpim, ni ovde. Nikog, nikog jesi li razumela. I
ovako mi je grozno. Ta ti se znoji, gore nego ovo pseto uzviknu najposle kroz
prozor.
Zbacivi s glave neki mokar al kojim je hladila elo, ta mlada ena, koja
oigledno nije bila odevena ni za ovaj put, ni za ova kola, nagnuta prema svome psu,
kao da je htela da dohvati srebrni drak svog jahaeg bia, koji joj je leao u krilu.
ega je, jednim ljutitim pokretom glave, mogla, meutim, da se mahne jer se njena
sobarica, zadigavi sve svoje ipke, suknje, ogrtae i kutije ve penjala, suzei i dalje,
uvis, na sedite kraj sluge.
Ostavi opet sama, u kolima, u polutami, gospoa je opet kao polumrtva
zabacila glavu. Crnu svoju utegnutu, putniku haljinu bila je raskopala toliko kao da
je htela da pokae ogledalu iza sebe lepotu nekog mramornog enskog kipa.
Leala je nemona, presvisla od zapare, kraj svoje crne doge, to je upaljenim
oima bila digla glavu i otre male ui, klonuvi odmah zatim opet do njenih nogu.
U zapari zatvorenih kola bila je vrlo lepa. Skoro neprirodno lepa. Bledilom
svog lica, divnih, istih crta engleskih deaka. Divnom, malom ruom svojih usta, iza
panskog vela. Crnim grozdovima svoje kose, toliko crne kose da se, u prvi mah,
inila plavog sjaja, kao krila vrana. Najlepe, meutim, na njoj, sem njenih
razgolienih grudi, bile su njene oi, o kojima se svuda prialo gde je stigla. Oi u boji
bledih ljubiica to su pri blesku i sevanju poplavile i sijale kao plave munje kad
udaraju blizu.
Teka, crna kola pooe opet dalje. Dizala su prainu i bila su vidna iz daleka.
U potpumoj tiini barja i tiini tog stranog oktobarskog dana, ona su jednoliko
putovala, praznim, pranim drumom. Crveni suncobran. iznad konja, klatio se u
obliku praine. Zeevi su uplaeno beali preko druma, u barovite trave isuhe
uzbrdice, kroz redak drvored, sve dok kola nisu stigla do prvih, nahereni kua
varoice Dahau.
Ulazei u njenu strmu, glavnu ulicu, preko nabacanih balvana mosta, konji su
tekom grmljavinom svojih kopita trgli iz sna ne samo crnu dogu u kolima ve i tiinu
i prazninu starih kua, iza kojih se visoko crnela senka crkve. Pre no to su kola
izala, na stranoj pripeci, iz sokaka, konji su i sami stalipred jednom velikom
gostionioom, otkud im sunce posla miris isparavanja sena i tale. U senci gustih
kestenova, pod starim zidinama i plotovima, u se um vode.
Zadigavi svoje suknje, sabarica, sa svojim crvenim suncobranom, prva je
poletela od kola kladencu pod visokom kuom, pod ijom strehom poee da
proviruju glave. Zid oko levka iz kog je iktala voda bio je plesndv i zelen od vlage,
ali i hladovit. Sa njega se na devojku ustremie nevidljivi ali bezbrojni rojevi
komaraca. Ne obazirui se na uzvike svoje gospoe Marijet, Marijet koja je
poela ljutito, s priguenom ljutnjom, da je zove, kao da je neki mrtvac zvao iz crnog

sanduka, Marijet protra hitro du jarka, gazei bele gljive i obgrlivi drveni levak iz
koga je curila voda i poe da kvasi oi.
Dok je sluga, poavi opet po rudi. irei svoj crni ogrta, dovikivao krmaru
koji se bee pojavio na visokoj terasi koliko ga je grlo donosilo, promuklim glasom:
Piva, piva hotei svakako da javi da je to to je ogromnim akama pljeskao pod
prslukom zelenim, veliko prazno bure.
Kad je iz kola provirila i dama, videla je i ona red starih kua i krovova, pod
brdom, travuljine barja u dolini i u daljini tamne oblike minhenskih crkvenih kula i
kraljevskih dvora.
Tek kada je ugledala, daleko, visoke planine, nad kojima se gomilahu oblaci,
kao da je naslutila da ega prolazi, zaele da izae iz kola.
Njena crna doga, zapenuenih eljusti i zakrvavljenih oiju, prva iskoi,
naslutivi vodu sasvim blizu, sa divljinom s kojom su nekad njeni preci, po panskdm
kolonijama, iskakali iz tekih kola da se napiju indijanske krvi. Ipak, i ona zas'tade,
drhui sva, oekujui da je dama iz kola .povede.
Raskalano raskopana jo uvek, skoro kao u kolima, pojavi se tad i ona, idui
lagano u hlad kestenova, zaklonivi se crnom lepezom od sunca, ali bez urbe.
Uhvativi dogu vrsto za vrat, ona je traila sud iz kog bi napojila svog psa.
Zaprepaen njenom lepotom i njenim odelom, gostioniar, postariji ovek, sa
izrazom lica kao da die bure, iznese tad, u urbi sud iz kog je, inae, nedeljom, nudio
supom svog kapelana.
Tada, zagnjurivi njuku doge u vodu, ona pritisnu ivotinju, zverski, apui
na panskom dok je krmar odlazdo uplaen od njenog oka.
Pij, Toro. Zar ti zna ta vredi ljubav? Pribije se uz mene i drhti dok te
milujem, ali dosta je da oedni pa da me ostavi, kao da me i nema. Napij se, jo, jo
sam si traio. Jednog dana naterau te da guta vatru. Pij, napij se, jo, jo, mora.
Udarivi njuku psa o dno anka tako da se doga istre svom snagom.
Za nju su bili poeli da postavljaju stolove pod kestenovima u hladu, dok se
oko njenih kola poee da skupljaju komijska deca. Ona je sa osmehom posmatrala
svog stranog psa, kome je oko poelo da gori, a zubi da cvokou, otpozdravila je,
podsmeljivo, sveteniku, valjda seoskom kapelanu, koji se bee pojavio na terasi,
utiivo joj se poklonivd, uasnut odimah, ali smireno, ne samo njenom lepotom nego
i groznim pogledom te ene koja ga nije vie ni gledala.
Zagledana u brda i ravni okoline, pristala je bila da se tu malo odmore, u toj
neznanoj gostionici. Kad joj se doga vrati, jednim arkim pogledom, izraz njenog lica
opet posta blai, te poe s blagim osmehom, sva lomna hodom koji je liio na pokret
umorne, bolne zmije, u hladu kestenova da hoda.
Provela je tako dugo, jedva okusivi to, ne udostojivi svoju poslugu ni
pogledom. Sedela je na starom zidu, pod kojim su, u dubini, bile kue, golubarnici i

vonjaci to su se sputali do seoskih puteva i blatnih jarkova, u kojima se jedva

nazirao svetli trag vode.
Sedei kao da jae, na tom starom zidu, sa kog se behu razbeali guteri,
nagnuvi se nad dubinu kao da je htela da se u nju surva, ona je ostala tako, zatraivi,
jednim potmulim Marijet, pribor za pisanje pisama.
I dok je njena posluga jela i pila, i krmar iznosio pie, obilazei oko, iako
brzo ali sveano postavljenih stolova, ona je poela zamiljeno da pie u hladu,
zagledana u planine u kojima se vidno spremalo nevreme.
Pri prvom znaku smiraja Sunca, ona je htela, jo jednom, da se javi svom
ljubavniku, koji je bee dopratio do Augsburga, gde su, u jednoj skrivenoj gostionici,
da ne bi prepoznali njega tajno, proveli bili dva dana i dve noi.
Pred njenim oima, skoro toliko java da se injae nadohvat ruke, pojavio se
bio, u mislima, najmlai princ kneevske kue Rois, koji je hteo zbog nje da ostavi i
roditelje i kolu.
Videla ga je, u svoj nenosti njegovih dvadeset godina, kako klei, kako joj
ljubi lanke i kako suzi. Videla ga je i kako kriom, spremajui njen prtljag, sputa u
kone torbe, meu kostime za igru, sve zlato to je bio skupio tajno od oca i roaka.
Dok mu je ona, kikoui se, gola, nareivala da se vrati roditeljima.
Zagledana, jo dublje, u zemlju i okolinu pregorelu i suhu, treptavu jo uvek
od zapare, pred kiu, ona je obuhvatila jednim pogledoni i ono to se zbivalo u njoj, i
ono to je bio vidljivi svet. I pisala je brzo, tako da je sa guijeg pera dvaput prsnulo
mastilo na njenu belu ruku.
Zastali smo u jednoj staroj gostioni, ne znam gde, samo zato da bih mogla,
Svetosti, da Vam napiem ovo pismo. Mislim na tri veeri koje dajem u Minhenu, ali
mnogo vie na noi koje sam, Hajnrih, provela sa Vama. Zaboravite me. Zaboravite
me to pre. Nismo se pokazali dostojni nae ljubavi, predali smo se na milost i
nemilost ula. Goreli smo na vatri koju je zapalila u meni Vaa plemenitost mnogo
vie nego Vaa sranost i nasilje. Vi ete me brzo zaboraviti, ali ja u, u svojoj mati,
uivati sa Vama mnogo dublje slasti nego to sam smela da ih oseam dok smo bili
zajedno. Bog je bio protiv nae ljubavi.
Lola
Rasuvi pesak, po zavrenom pismu, ona ga je gledala uz jedan ruan osmeh,
koji je jasno odavao da joj do njega nije stalo. Videvi kako u daljini sevaju munje i
kako se gomilaju oblaci. kao pred oluju usred leta ona nanedi da se pree i poe dalje.
Bie kie progovori tada. francuski, kraj nje, svetenik, usiljeno, ali
snishodljivo, stojei u senci kestenova kao neka orna senka. I videvi da ga ona jedva
gleda, dodade skidajui eir, utivo, svoje ime.
Na to mu ona, oigledno uverena da e ga to moda poraziti, ree tiho svoje:
Maria Dolores Poris y Montez. Videvi odmah u njegovom blagom osmejku da to ime

nikad nije uo. Uverena da ima posla sa seljakim popom, ona ve htede da poe, kad
joj on pitomo ree da prvi put u ivotu vidi panjolku i da joj se divi, ne pogledavi
dogu koja se spremala da skoi na njega.
Znate li Vi gostionicu Kod jelena, kuda idem zapita ga tad igraica,
tek da ga neto pita. Msje Hauarda, gostioniara?
To je najbolja minhenska gostionica, madam odgovori joj svetenik,
svojim bezazlenim licem velikog deteta. U njoj ete zaboraviti nezgode ako ste ih
imali u proloj gostionici u naoj zemlji.
U proioj nisam amala nezgode odgovarala je ona sa ljutitom
podmuklou u njoj sam lepo spavala sa svojim ljubavnikom dodade kroz prvi
smeh, oekujui da svetenik pobegne. Pisala sam mu, eto, i pismo.
U neznanom mestu koje je pri zalasku Sunca poelo da se budi iz podnevne
dremei, uz lave pasa, kukurekanje petlova, i kokodakanje kokoaka to su se penjale
na plotove, pred kiu, ona je osetila neki strah u tom dvoritu nepoznate gostionice, u
kojoj, pre, nikad nije bila i u kolju je znala da vie nikad nee doi.
Trebalo je da ostanete kod njega zaprepasti je, meutim, tihi glas
svetenika. Iako ste u tuoj zemlji, koja svakako nije tako lepa kao vaa panija,
trebalo je da se udate.
To sam ve nekoliko puta uinila. Verujte, uvek je isto dodade, bestidno
diui suknju, pri ulasku u kola.
Ko nema porodicu, Bog neka mu je u pomoi govorio je, meutim, on i
dalje. Bog koji je stvorio sve ovo ...
Ali avolski toplo prekide ga ona, dobacivi mu samo, drsko, dok su
kola polazila. uz viku njene sobarice: Kao da je prisutan, pri tom, uz vaeg dragog
Boga, bio i Satanailo?
Zavalivi se kraj svoje doge, dok su kola silazila u barovitu ravan, nad kojom
je ve pljutala kia, ona je htela da misli i dalje na svoje poslednje ljubavne noi.
Tako, u mislima, putovala je u neizvesnost, u potpunu neizvesnost svog ivota,
odmiui sve dalje, u prahu u koji poee da padaju kapi plahe kie.
Uivanja koja je imao sa mnom inie mu se sada jo privlanija, jer sam
ga bila pustila da se mui svojom udnjom. Ponizila sam ga do skota pre nego to sam
klonula, pa emu sad ovaj prekor kojim bunim samu sebe? I on je bio samo sluaj, da
bih najposle opet zadovoljila tu potrebu due koja mi se stalno vraa, da se uzvisim,
da eznem. Nisam vie mogla da odolim toj elji, a ne njegovim pogledima. Nikad me
nee zaboraviti. Volee me, jer sam bila svirepa. U njegovoj uspomeni ne samo moje
bele grudi, nego i moja nepristupanost bie znaci savrenstva i, skoro boanstva.
Patie, ne samo zato to nee moi da uiva sa mnom asove tog ludila i zanosa, nego
i zato to nee znati, bez mene, ime vie da zavara duu.

II

I po trei put, na pozivnicama dvorskog pozorita bavarskog, stajalo je ime

senjore Dolores del Poris y Montez.
Niko u svetini koja je punila gledalite, obnaenih ramena i crnih, lastavih
frakova, meutim, nije slutio da e njene panske narodne igre, kako je pisalo na
rasporedu, biti sudbina koja je u divnim, crnim ipkama, kao jato vrana, spustila se,
posle tolikih skandala i sa tolikih leina po Evropi, i u Minhen.
Bledi peat smrti i ljubavi, nevidljiv inae ljudima, moda je vidno nosio na
svom licu, u toj gunguli, samo jedan ovek.
Neprirodno utljiv i odsutan duhom, naslonjen na pozlaenu ogradu loe, taj
mladi je natovario cveem nekoliko lakeja, naredivi da se rue nose u garderobu
igraice, i kad su ga pitali od koga, rekao je kratko, skoro apuui samo: Graf
Hirberg, studiozus. Zatim je opet stojao naslonjen, nesvesna pogleda. Igrao je sa
njom, moda, kao mesear, ali ne na pozornici, nego nad dubokim ponorom. Tamnim,
rumenim, mirisnim ponorom koji se u njegovom umornom, akom, preoptereenom
mozgu otvarao pri rei: Andaluzija.
Iznad mramornih stepenica, kao i pod zlatnim cvetovima loa, njegova linost
oliavala je studenta, fantasta, budueg samoubicu. Iza njega je bilo dva ogledala i on
je tako video sebe, odjednom, ivog nekoliko puta.
Raskono odeven, u gunguli sveta, on je kao ozebao stajao tu u toploti
pozorita, u kojoj je. za trenut, zaboravio i kiu to je napolju padala i hladnu svoju
propast sa tom enom koju je predoseao, iako je bio kraj nje tek nekoliko dana.
Na njemu, na njegovom jo vrlo mladom telu, crno odelo imalo je neku
ljupkost to je seala na decu. I kraj sve starosti njegovih bora, oko usta, na prvi se
pogled otkrivao u njemu plemenit mlad ovek, jo sav pokvaren od knjiga. Iznuren,
svakako od banenja, on je ipak imao lep izraz lica, sav udeen da izgleda grki.
Usiljeno dranje glave, kao skinute sa antikih kipova kraljeve Gliptoteke, tvrdo
mramorno elo, ispupena usta, i dva velika samrtniki mirna oka, sve je to trebalo da
mu pribavi pogled Meduze. ali je zlatna, tamnozlatna kosa, od sveg tog demonizma
stvarala svojom mekotom glavu mladog, romantinog glumca.
Bio je stao mirno, na udar svih lornjona, i nije se uklanjao nikom s puta.
Proav po kii u svorn akom paltou tamna i hladna dvorita dvorskih zgrada,
kraj crkve Svihsvetih, gde je hila kapija za prilaz redu loa, on se sad oseao topal u
ovoj mirisnoj ari pozorita. inilo mu se da sva ona nemila, napolju, java, vie i ne
postoji, i da u nju, nesreno zaljubljen, i pun dugova, vie nee morati ni da se vrati.

Bio je, ivei uz Lolu Montez, postao njen pa ali i potpuno bezuman za
nekoliko dana.
Njegov drug, njegov najbolji drug, knez Rojs bio ga je odredio da mu
verenicu uva. To je bila jedna od onih zapletenih dunosti kojom nas sudbina u
mladosti tako esto zavarava. Van sebe zbog pisama koja mu je drug pisao, on je
odgovarao na njih laju punom stida.
Izgubivii pamet u borbi sa intendantom dvorskog pozorita, koji nije hteo da
dozvoli njenu igru, mladi graf Hirberg, postade jo neuraunljiviji otkad je poela da
igra. Guio se kraj tolikih suparnika, a jo vie pred senkom Onog koji se, tako mu se
bar uini, kod nje poeo da javlja, a koji je, u njegovoj glavi, bio Zevs koji je, razume
se, bio u stanju da mu otme svaku nimfu Ludvik prvi, njegov kralj.
Alegorine slike i girlande i raskone svetiljke, kao venci cvea i enskih
nagih grudi, zaokruie gledaoce koji su, po loarma i galerijama, navirali. Crni
cilindri i dragoceni dogledi od sedefa i zlata leali su po crvenoj, kadifenoj balustradi,
u opasnosti, neprekidno, da padnu na elave, od sasvim obine ljudske kosti glave.
Ponegde poneki program, od papira mekog kao perje, sputao se, polako, sa visina.
Birao je nos na koji e da padne, jo lepljiv od eerlema. Oni koji su sa visina, iz
plemikih loa, gledali dole, gledali su najee u enske korzete, oni koji su odozdo,
iz redova graanstva, gledali u loe, videli su, uglavnom, podvaljke i nozdrve. Sva ta
svetina, kad se svetiljike ugasie, uini se usamljenom, mladom grafu Hirbergu kao
hiljadu odseenih glava.
Ogromni kirasir, drei u ruci lem, utegnut u bele gardijske hlae i visoke,
jahae, lakske izme, prolazio je kraj njega crvenim ilimom na svoje mesto, da
sedne.
Prolazei kraj mladia, dobaci mu skoro apuui:
Ne sanjarite, Hirberg. Poludeete tek kad budete videli kako jae. Celo pre
podne, danas, jahao sam sa senjorom Montez. Te koje jau, to su najslae ene. A ona
je divna; na alost, rekla mi je da vas voli.
U dvorskoj loi, u tom trenutku, zazveae sablje i sinue lemovi. Kao junaci
nibelunki, oficiri stadoe iza svoga kralja. Ludvik I bio je seo, paljivo, u nadi da
stolica ne cvri. Zavesa se, odmah, die.
Mladi graf Hirberg tad potra, nespretno, u mraku, i sede u treem redu do
jedne dame.
O, Hirberg, ja vas traim aputala mu je ona, dok je na pozornici
pevaica slavujala sve vie mu mi je otiao ve u pet sati. Gde ste, zaboga bili?
Mogli smo dosada da budemo sami. I, zatresavi glavom, valjda da bi mu pokazala
kako jo moe da se strese od njegovog stiska to se bee vrelim prstima spustio du
njene duge bele rukavice, koja je bila puna jo belje njene ruke, ona mu posu lice
mirisnim prahom mirisa lipa. Uzbudivi se, da bi mogla da mu koleno pritisne
kolenom, prebacila je bila svoj pozorini ogrta od nojevog paperja preko krila,
uzdahnuvi u isti mah piskavo, kao da je sevnuo zub.

 Ne, nemogue je da on jo moe da eli i da voli govorio je, meutim,

sam sebi mladi student, drei kao mesear za ruku svoju damu, a zagledan u lik
kralja. Sav je oronuo, sav je star, njegovi oni kapci i njegove oi vise samo i vise.
Nieg vie nema od njegovog herojskog, ljubavnikog braka, a ta upava proseda
lavovska griva na glavi izgleda kao neeljana, farbana perika. Nikad mu Lola nee
ono rei to je meni rekla: Hirberg, drhtim, gorim, ali ne smem da volim vas.
Uistini, u loi boje slonove kosti Ludvik I nosio je na licu tragove ne samo
svojih ratova, ivota i pijanki meu slikarima u Rimu nego i sivu jednolinost dana,
rauna, cenjkanja, zagledanja u zidine to se tek diu, otkad je bio pao kao u ludilo, u
elji da Minhen zida kao Atinu.
Pogurena vrata, otromboljenih usana s uperkom dlaka odmah ispod donje
usne, nad bradicom, irokih nozdrva, on je bio nagnut sav u crnu svoju ogrlicu. U
mundiru, koje je nekad tako ponosito nosio po bojitima, diui do njega vrh svoje
sablje, na koji bi mu sad, svakako, bila pala brada, i, nad zeijim, ustima, kao etkice,
raeljani brci. Poto je celo gledalite ekalo na njega da zapljeska, ili da se
nasmeje, to je bio pravi pozorini chatouilleur.
Graf Hirberg ga je posmatrao sa mrnjom, pomeanom samo katkad sa
alou, kad bi kralj pogledao po gledalitu, i, kako mu se inilo, ba u njega, sa
starakom ljubaznou i tugom.
U trenutku kad se zavesa spusti, na kraju prvog ina, i lampe poee da se pale
za meuin panskih igara, pozorini lakej prie Hirbergu, sa lea, spustivi mu
pisamce, skriveno, u aku. Kao to je ostavljao svoju prijateljicu, bez rei, od onoga
dana kada je upoznao Lolu, tako je ostavio i sada, bez kolena uz koleno, u nedoumici
istinskoj. U pismu je pisalo samo: Doite na pozornicu Lola.
Trei kao bez due, u fraku i paltou, mladi je, zadihan, hteo da otvori vrata
njene garderobe, koju je dobro znao, kao i na vratima nacrtane guske, klupe,
ljubavnike i rode, ali ga ona pozva, po imenu, iz jednog mranog kuta, iza kulisa, gde
je stajala ve obuena za igru, u odelu granadskih gitana.
Bila je smrtno bleda u tom slapu ipaka, crne svile, tkanina protkanih zlatom i
jednom crvenom niti, to je kao neka krvava mrea prolazila sve te haljine. Stojala je
skoro nemona, uskoraivi na jedne lestve, otkrivi tako divne svoje lanke i snanu
svoju, boansku nogu, tvrdu kao mramor, presamiena od nemira pred izlazak na
pozornicu i ogromni jaz gledalita.
Krei prste, ona je aputala mladiu, pognuta, kao da je na grudima imala
teku ranu, sa licem jedne ikone panske, uzbuena sad od litije koja je napolju eka,
koja agori, koja se tiska i eka da je celiva.
Danas igram za kralja. Pa ako uspem, kunem vam se, igrau odsad samo za
vas, ali gola. Najzad u imati gde da se skrasim. Starost je, Hirberg, ista kao i deca,
uti i trpi i oboava. Pripazite kako e da me oima guta. i, ako danas ostanem iva,
znajte, pripau vama .. .

I, poto je mladi htede da zagrli, od radosti, ne obazirui se na njenu sobaricu

i lakeja kulisa, ote mu se iz ruku, ostavivi mu ipak tu neprolaznu, vanrednu pansku
sliku, otkrivene grudi, veo od belih ipaka na glavi. svoj lik, i, plave, velike oi.
Rekavi mu kroz tihi kikot: Ako pre toga pripadnem njemu.
U trenutku kad se zavesa die za njenu prvu igru, ona polete na pozornicu,
ostavivi ga kao u snu.
Pre nego to je doao k sebi, njen stas, sav u tresku, priguenom, muklom,
panskom kriku, koji je ljude dovodio do ludila, vitlao se pred lampama rampe,
zapljusnuv svojim lakim suknjama skoro kraljevsku lou. S nekom ludakom,
smrtnosnom lakoom, u skoku, stizala je do ivice rampe, prebacivi odmah, zatim
nazad glavu i telo, tako da bi svaka druga zver, na njenom mestu, pri tom padu skrhala
bila kimu.
Krv, mladu kobilu i Sunce kao da je igrala. ili bar njih zamiljala pri prvim
svojim vrtlozima nogu. Prvo je skoro nepomino, drhui, stajala, tako da je samo
petama o pod lupala, uzdiui polako, du jedne noge, sve vie, crnu, svilenu suknju
nad kamene lanke. lepotu snanih divnih kolena. Zatim je ruke uvis dizala tresui
tiho svoje kastanjete, sa egrtom kao da o smrti lupaju doboi, dok su joj bele ruke,
kao vratovi labudova, umirali nad glavom.
Dok, najzad, nije zatresla se kao udarena strelom sa visine, pavi na kolena, u
neprekidnom okretu oko noge, tako da joj pri tome izletee grudi kao beli golubovi iz
nedara, uz besni pljesak partera, i nekoliko zviduka s galerija.
Da bi je bolje video, graf Hirberg se bee sklonio iza jedne kulise, otkuda je
skriven izmeu dva lonca cvea mogao da je prati pogledom.
Svilene grudi njegove koulje orosie se znojem, a njegov palto vukao se za
njim prainom. Srebrnom drkom svog kratkog tapa, sav zanesen od uzbuenja, bio
je zario sebi u nogu bolnu strelu. Ali je bio potpuno nesvestan da da to sam sebi
nanosi bola. inilo mu se da mu to neko koji stoji iza njega, sa senkom, no zariva, ali
nije hteo da se makne.
Velika veina mranog gledalita, u kom je kao u konici, ili iudnici, kraj sve
strasne, panske muzike, hujalo, vrilo, otvarala se pred mladiem kao neka provalija.
Prema svome mestu, video je jasno izraz kraljevoga lica. I kad bi Lola odlebdela
dalje, video je i udne oi Ludvika I, bezumne, otre i sjajne. ovek koga je Hirberg
sad posmatrao bio je bar dvadeset godina podmlaen tom igrom. Na znak svog
uzvienog i omiljenog atujera, sve je pozorite poelo da pljeska.
U drugoj igri nosila je Lola muku, pansku nonju. Njen besprekorni stas
grkih Venera, njena crna kosa i male ui, njen lik engleskog mladia i, kao plavetnilo
ponoi, mutne boje njenog oka, sa divnom vrstinom ramena, u odelu mladog,
plemenitog panca, doveli su gledaoce jo do veeg ludila nego u odelu enskom.
Trijumf igraice, pobeda njenog lepog tela, to vee, bili su potpuni, u tami
gledalita. A kad je i treu igru odigrala, u kostimu Arabljanke, vodonoe, odevena

ekscentrino i toliko malo da su joj bedra ostala gola, bezumlje je obuzelo sva sedita
u pozoritu.
Kad se najposle, zaorio zavrni pljesak i pala zavesa, ona je bila obasuta
cveem i klonula je bez daha, u jedan mrani kut prane i hladne pozornice.
Graf Hirberg, koji je, kao omaijan, stajao iza kulisa, poao je za njom u
garderobu. Bio je sav pod utiskom one strane razlike izmeu spoljanjeg sjaja pred
pozorinom zavesom, raskoi njenih udova i haljina, i izmeu golih mrtvih dasaka,
prilepljenih letava, ofarbanih kulisa, to su zaudarale od znoja i lepka. Pokvareno mu
je bilo sve lepo raspoloenje.
Kad ga pustie u njenu garderobu, pred njim je stajala opet nova Lola Montez.
Sva ruiasta od umivanja, oblaei se bestidno pred mladiem, ona je lagano
nestajala sa svojom goliavou u jednoj plavoj, somotskoj haljini, utegnutog struka. I
dok je on bio do dna due potresen njenim uspehom, ona se umorno smejala mnogo i
olako na svaku sitnicu.
Kao sve crnja sen, graf Hirberg je pokuavao da joj prie sve blie i da je se
dotakne, Ona se, meutim, sklanjala sve dalje, pognute glave, smeei se samo. Kada
je hteo da je zadri i da je zagrli, ona mu ree da je posle igre gladna i da eli da idu.
Izioe dakle, iz garderobe pune lutaka, starog oruja i starih baletskih obua
balerina, silazei sporednim stepenitem. Pri jednom zavijutku, kad su kao u grobnici
bili zaas sasvim sami izmeu tekih zidova, mladi primeti da se fenjer u zidu ba
gasi. Hteo je jo jednom da pokua ne bi li mogao da je zagrli.
Tada mu se ona istre divljaki i zadihano se pipajui oko pasa. Nosila je pri
sebi no.
U svom cilindru zlatne mladei, crnom paltou, sa razderanom kouljom na
grudima, graf Hirberg je tada, malne suzno, zamolio da mu oprosti.
Nekoliko trenutaka ulo se samo kako oboje zadihano diu.
Zatim se ona prenu, skupi svoj ogrta, koji joj bee spao s plea, i ne rekavi ni
rei, drei se umorno zida, poe dalje. Bila je opet vrlo lepa, u svom mekom,
veernjem mantou i u svilenim, plavim cipelama, vrlo laka i ljupka.
Idui za njom, Hirbarg je poao sav pokunjen, uivajui u koraku njenom, u
mirisnom njenom biou, iznenada opet kavaljerski podupirui je ispod ruke. Tada mu
ona pogleda u lice zenicama koje su sijale i kao dete zasmejavi se, stisnu mu srdano
ruku.
Iziav u mraan trem i zatim u kiovitu maglu noi, pred duge redove fenjera
kola to su ekala, on je traio okom svoga koijaa. Zagledana u fasadu pretrpanog
rokokoa Rezidencteatra, ona je, meutim, mirno ekala u vlanom mraku, i osta
zamiljena.

Kad je privede kolima i koija sipusti gvozdeni kolski prag do zemlje, ona
mu ree da je zadovoljna to su izbegli drutvu. On je predlagao da idu ma kud, ali
gde e biti sami; ali ga je ona gledala s podsmehom.
Hou ree mu tiho ako me prate, da jave da sam pravo otila da
spavam.
Ipak kad kola pooe, pa nestade i svetlosti fenjera, te oboje utonue u mrak,
ona mu sama dade svoja usta i ostade, iznemogla, pala na njegovo rame, sa licem
prebledelim kraj njegovog izbezumljenog lica.
Bezumlje, bezumlje aputala je pri tome, pokuavajui da skloni svoju
ornu kosu, koja joj padae u lice. Jo pre nekoliko dana niste ni znali da postojim.
Niste me bili nikada ni videli. Ni eleli, ni traili. Niste ni znali da postojim, a sada
govorite o smrti i o meni, uvek o meni. O, to je la, la. Mrzim to ludilo koje vas
mukarce obuzima. I vidim da me ne cenite kad me tako brzo elite.
Izgledalo joj je neshvatljivo da taj ovek koji je kao senka prati ve nekoliko
dana, tako brzo gubi pamet, veselost, volju za ma ta drugo. Hirberg, koji se
plavokos i vrlo mlad, inio daleko lepi od princa Hajnriha Rojsa, njenog poslednjeg
ljubavnika, kome je, uostalom bio prisni prijatelj, oseao je ba protivno.
Njemu se inilo uasno to je dosad nije znao, njemu se inilo grozno to
sudbina nije njega izabrala da bude s njom u Augsburgu. Ceo njen strani ivot, po
paniji, Londonu, Poljskoj, o kom su i sad pisale novine i toliko se aputalo, svi njeni
skandali, svi njeni grozni doivljaji, ubistva zbog nje, samoubistva zbog nje, inilo mu
se da potpuno pripadaju sad i njemu. Mislio je da bi ona trebalo odmah da ga voli.
ekajte govorila mu je ona dok vas malo upozmam na meni je jo
ljubav vaeg najboljeg druga. O, Hirberg, on mi je o vama toliko govorio, priao mi
je o vama toliko, verovao u vas. ta bi on rekao da vas sada uje?
to se vie branila, tim dublji oaj obuhvatao je njega. To nije biia uvreena
sujeta, nego neki strami oseaj da se ne sme gubiti vreme da neto kao da neprestano
eka da mu uzme i to malo ivota, radosti i slasti.
Imam oseaj kao da sam na nekoj lai to odlazi od vas, a vi na nekoj
drugoj to odlazi od mene. Imam oseaj da mi se kidaju ruke i prsti, dok pokuavam
da ih pribliim i da ih zadrim. Ne ekajte, ne ekajte. Ne znate ta e sa nama biti.
Hajdete sad sa mnom dok vas ovoliko elim, dok ste mi tako neobini i netaknuti. Zar
moete uopte da ekate i do sutra? Ne verujem da ete i sutra biti ova ista. Nemogue
je da tako to dugo trarje. Zar poari dugo traju? Biete druga, ova ne, ova ista ne,
nikad vie.
Dok ga je podrugljivo sluala, kola su ih tresla i vozila sve bre do gostionice
u kojoj je senjora Montez ve treu nedelju stanovala.
Kraj te opojne samoe u mranim kolima bio je sve blii i mladi je znao da je
time sve svreno. Pomisao da e, moda zauvek, izgubiti priliku da postane njen

ljubavnik ljubavnik jedne Lole Montez muila je, iako to nije hteo sebi da
prizna, njegovu bezmernu oholost.
U svom fantastinom, akom miljenju, drao je da je osvajanje jedne tako
uvene, demonske ene, dostojno njega isto toliko koliko je krvavo osvajanje tvrava
bilo njegovih predaka. Uspeh u izazivanju ljubavi, velikih sudbonosnih, smrtnih
ljubavi, inilo mu se kao i celom krugu bureva sa kojima je pio isto toliko
velianstven kao kreacija nekog sveta.
Zanet od prvog trenutka sastanka sa njom. kada je na molbu svog najboljeg
druga, pristao da joj u Minhenu bude zatitnik, drhtao je sad od udnje da svoju
sudbinu i.svoje bie jo to vee, stopi sa njenim biem i njenom sudbinom. Sad mu se
jo injae nedostina i skoro udotvorna. Pri pomisli da bi mogla da mu popusti tek
iduih dana, kad je bude bolje upoznao, skoro mu i nije vie bilo stalo do nlje.
Negova plahost, meutim, nju je samo sve vie udaljavala od njega. U poetku
moda, vrlo blizu tome to je eleo, on se njoj uini, posle skoro kao da je vue u neki
ponor.
Njegove rei postadoe joj mrske, kao i njegovo nagovaranje, i sve otunije.
Drhtavica koja je bee, s poetka, obuzela pretvarala se, na raun njegov, u podsmeh.
Nije uopte videla nieg tunog u tome da on malo poeka.
Hirbergu se inilo, meutim, drei je kraj sebe, tako mirisnu i plavu, kao da
zauvek gubi neku duboku sreu i kao da mu se ispod nogu izmiu, zauvek, ne samo
vrsto tle nego i jedan pravi smisao ivota pun nepovratne lepote i jednog jedinog
mogueg trenutka.
Videv da kola prilaze osvetljenom tremu gostionice Kod jelena, on kao
davljenik poe da je grli i zadrava, apuui ludo, dok se ona, tako se bar inilo,
smejala, sa istinskim zadovoljstvom.
Hou da veeram sama i rano da legnem govorila mu je podrugljivo.
Sutra odlazim u dvor. O Hirberg, vi ste kao i Hajnrih, bezumni i blagoglagoljivi, ali
vam to nita pomoi nee. Doi e moda dan kad u vas opet ljubiti aputala je,
nagnuta da izie iz kola, stiskajui mu divlje ruku jer vi ste mili i opasni. Za danas,
meutim, prevarili ste se. Danas taj dan izvesno nije. Moda e biti sutra. Moda, ali
sigurno tek posle kralja ree sasvim tiho odlazei, oslonivi se dostojanstveno na
ruku msje Hauarda, gostioniara, koji bee istrao na kapiju sa svojim momcima.
I, videvi kako mladi klonu kraj kola, od njenih bestidnih, uobraenih rei,
koje bee uo i momak koji je vadio njene stvari iz kola, ona dodade brzo:
Ne bojte se, momak ne zna francuski. O vaem neuspehu niko nee saznati.

III

Sobe koje je msje Hauard bio zadrao i opremio za uvenu igraicu, senjoru
Dolores del Poris y Montez, kako je nju paljivi gostioniar zvao, bile su prilino
hladne i ona je u njima dobro spavala.
Potovalac pozorine umetnosti uopte, a baleta naroito, Hauard je visoko
cenio svoju gou iz panije, osobito na osnovu onog to su novine o njoj pisale, po
celoj Evropi i kad je bilo skandalozno.
Troila je nemilice, a drala se, po njegovom miljenju, kao panska infantkinja, te mu je sve to bilo osobito milo. A kad mu je, sa vieg mesta, zatraena
diskretna izjava o ivotu koji, u hotelu, dama vodi, odgovorio je najlepe. Naroito je
isticao kao uvara njegovog morala njenu dogu, zakrvavljenih oiju, koja je sama bila
dovoljna da igraicu sauva od svake drskosti i muke napasti.
uvena goa u njegovoj gostionici privukla mu je, uostalom, bila panju cele
varoi, pa kad mu ve i tako nije vie bilo do novaca, radovao se toj uzbuni i
mitologiji koja poe oko njegove gostionice da se stvara.
Prvih dana po njenom dolasku, ona je bila samo jedna udna dama, neizvesnog morala i bogatih panskih kostima, nepristupana i melanholina, tako da mu se
inilo da je neispavana i neulepana kad je dolazio da je lino probudi i zapita za
raspored dana.
Intendant dvorskog pozorita nije hteo ni da uje da ona na njegovoj pozornici
igra i senjora se bee vratila jedno jutro sva raerupana, kivna, amarajui poslugu i
desno i levo. Posle audijencije, medutim, u dvoru, ona je opet bila lepa i samrtniki
utljiva i bleda, kao da je sila sa nekog Velaskezovog platna. Crn somot, zlato i
zelena svila divno su joj pristajali i oko zimske bate gostionice svet se kupio, ve
nekoliko dana, da je vidi. Videvi je i on kako igra, i uvi da je za sutra pozvana u
dvor, Hauard je sino bio naredio da se, u pono, svud sve pogasi i da zamukne svaka
svirka.
Uavi u malu ekaonicu, punu cvea, gde je njena sobarica ulazila i izlazila,
uz tihe odzive ne glasno Marijet, i ma do avola, gde ste, Marijet? to su
dopirali iz spavae sobe, Hauard je prepokorno i utivo pitao da li je ve dobila
okoladu i molio je da ga senjora, kad bude obuena, primi.
Puten, odmah zatim, u mali salon do njene sobe, u ijem ju je ogledalu zaas
ugledao skoro golu, kako je sobarica oblai, on otrombolji lice i spusti, sa milju da
sve prolazi, svoju prosedu glavu. Stojei kod otvorenih vrata, gostioniar je, naslonjen
o zid, razgovarao sa njom kao iza paravana.
Ona je uspela da postigne ono to je htela, tj. izgledala je svea i bila je
ispavana i raspoloena za smeh. Oprane kose namirisanog tela, napudrovanih grudi i
nogu, opasana vrsto, ona se u novoj haljini od crnog somota oseala kao strela.

Zategnute tetive u lancima, snagu ispod kolena i kukova okuavala bi svaki as,
vrtei se od milja.
Njena postelja, pod plavim zavesama baldahina, skoro i nije bila uleana,
toliko je bila spavala lako. Ispitujui svoje lice u runom ogledalu, u ijoj je drci
paljivo pratila kazaljke malog sata, ona je dugo zagledala sebe, svoje lepo bledo elo,
ljubiastoplave oi, svoj fini nos, sve svoje isto, englesko, deako lice, na kome nije
bilo traga nijednoj bori, kraj svih godina avantura i grehova to ih je imala i ostavila
za sobom.
Zagledana u nju kao u divnu pansku sliku, njena crna doga, to je leala na
podnoju njene postelje, pratila je svaki njen pogled, zakrvavljenim okom.
Minhenci najposle valjda priznaju, Hauarde, da su panske igre lepe? I
panjolke dostojne da budu voljene? pitala ga je malo ve neveselo, jer je napolju
dan bio tako oblaan i sumoran, te joj se svetlost nije svidela.
Minhenci, madam odgovorio je gostioniar brinu se pre svega o
svojim crkvama. Gledajte, pre svega, da se Minhencima tamo prikaete i vi, jer ako
vas ove duge, crne mantije i trokuti, jezuitski eiri, ne budu sreli u svojim crkvama,
brzo ete osetiti da svojim biem ne moete sve.
Da li mi to govorite sluajno, Hauarde, ili po nekom tajnom nareenju?
Pametni ste, kao ptica marabu, mada niste tako stari, i zapamtiu vae savete.
Moje opomene, madam.
Pa dobro, vae opomene, koje me ne plae. Zapamtite odmah i vi, Hauarde,
jezuiti su, ve davno, moja slabost. I ja im neu dati mira ovde, gde znam da vladaju.
Kad se danas budem vratila iz dvora, oni e, ja vam jamim za to, primetiti, ali
dockan, da sam se pojavila na njihovom nebu, sa svojim crnim somotskim lepom kao
repatica zvezda, od crnog dijamanta.
Zar ne znate da to, po verovanju naroda znai nesreu, senjora del Poris y
Montez? Njina je perfidija beskrajna, a vi ste temperamentni i, kao i u Parizu, biete
brzopleti i izgubiete, bujnim svojim temperamentom glavu.
Zar vi znate o meni i Parizu, Hauarde? pitala je, navlaei svoj starinski
panski nakit.
O, ja vas znam iz novina i pria ve davno, madam. Meu svim gostima
koje sam u ivotu imao, vi ste svakako najsudbonosniji.
Prsnuvi u glasan smeh, senjora Montez, polaskana, spremala se da poe i
govorila veselo na vratima:
Jezuiti, dragi Hauarde, dre na svojim slabim pleima Evropu, to i vi znate.
O meni se. govori da sam agent engleskih slobodnih zidara, ali ja sam mnogo vie: ja
sam izaslanik Sotone, koji je, gde god bio spomenut, u svim verama, tvorac oholosti,
samoe i ledenog sjaja due, koja sjaji lepe od zvezde severnjae nad polom. Za

borbu protiv njih treba perfidije, koju i oni imaju, ali treba imati i preziranje nebeskog,
koje oni nemaju. Meu nama kraj svih kleveta oni su jedini stubovi vere i
crkava od crnog mramora. Oni su ipak eljni da zadobiju due i da spasu due gomila.
Ja nisam eljna da spasavam nikog: kao prah i zrno peska za mene su ljudski ivot i
ljudska srea. To je uvek isti kanaj, to gmie pod zemljom u Parizu, kao i u Indiji,
kao i ovde, kod vas. Malo mi je do njega stalo, ali mi je stalo do tog, ba do tog, da te
vae leinare, askete i prepodobnike uznemirim. Ne mogu da trpim, Hauarde, te
pristalice smrti, te propovednike venih blaenstava. To su najvee i najgroznije lai.
Ne zaboravite samo da oni dre sve konce i na dvoru, madam, i da se esto
prave nepomini kao mrtvi.
Ja u ih golicati cveem. Cvet udan u im gurnuti pod nos, svoj ivot. Nek
miriu. U perfidije protiv njih treba, Hauarde, uneti vie sistema. Za ove dve nedelje
to sam va gost, u Minhenu, ja sam ve primetila da se ovde mnogo govori o bedi
seljaka, o slobodnjatvu graanstva, o ministarstvu liberalnog barona renka, ali ta je
sve to? To su uzdasi, a sa uzdasima, Hauande, ne pravi se politika, sem ako su ti
uzdasi iz vrlo lepih nedara jedne ene. Tjer je uspeo da vas razdrma; ja u vas, dragi
moj, zapaliti i pretumbati, i inie mi to istinsko zadovoljstvo.
Madam, ja ne sumnjam da je va dolazak u Minhen tajni poar u ime onog
koga tako esto i tako ljupko spominjete. Ja vam samo kaem da, bar privremeno,
spominjete ee i Mariju, preistu djevicu, zatitnicu Bavarske.
Danas u to uiniti, Hauarde, nekoliko puta, prepodobno. Svakako, za sutra
mi nabavite konja, umreu ako uskoro ne sednem u sedlo.
irei pred njom vrata da izie, i pratei je stepenicama dole, do kapije
gostionice, kavaljerski gostioniar igrao je i dalje savrenog iizbea.
Naredili ste mi, za veeras, zimsku batu, za vae goste. Pripreme se ve
vre, i vi ete biti, uveren sam, zadovoljni. Ne mogu odgovarati za sve. Minhenci su
nagrnuli toliko da zbilja ne znam ta u s njima.
Pustite ih, Hauarde, nek prisustvuju; pri mojim orgijama vide se samo
uzviene slike lepote i enje. Sve to je nisko, izgnano je iz mog pakla. Uostalom,
poto se ne spremam, kao ledi Stenhop, da odem u pustinju, ili livanski manastir,
mislim da imam prava da malo proslavim ovaj dan svog ivota, ako se svri kako sam
ja to zaelela.
Ne zaboravite da vam je msje Hauard prorekao prvi da ete vladati kao one
to su roene da podnesu krunu. Ja u sve do veeri da se drim za palac brbljao je
hotelijer, smetajui njen crni, dugi, kadifni lep u kola. Pognuvi glavu do zemlje,
rairenim rukama zadravajui prolaznike, koji su i sami zabezeknuti zastali.
Crna, velika kola, pozlaena novim zlatom i monogramom L. M. pola su
ulicom Teatiner, ka dvoru.
U crnini, sa crnim velom na plavim oima, sa malim nakrivim eirom,
igraica iz panije bila je za Minhence ona senzacija koju su oni, tu, u vlanoj,

hladnoj zemlji, koju su samo planine delile od divnih, plavih, talijanskdh jezera,
venog prolea, i venecijanskog, toplog, zelenog mora, jedva doekali. Svet se
okretao za njenim kolima i, kad su kola zala u dvorite kraljevske rezidencije, to se
odmah raulo po gradu.
Podne je bilo tek prolo kada je lakej poeo da je vodi irokim, mramornim
stepenicama. Du tamnih hodnika, u kojima je zamirao zvuk zvona daljih i bliih
crkava, nepomine strae pozdravljale su je. Idui neprekidno novim i novim
stepenicama, njoj se inilo da se uzdie sve vie, naroito pri blesku konjikih sabalja.
Senke, po zidu, tih gardista udvostruile su tako te strae, te je mogla bar taj red prvih
seni, pored tih nepominih vojnika, da smatra svojom straom, kao dobar znak.
Kad se za njom zatvorie teka orahova vrata, ona u prvi mah i ne vide kralja,
nego samo bela poprsja grkih filosofa i pesnika kojima je bila ispunjena soba.
Izmeu dugih, utih zavesa velikih prozora, videla je vrt u kome je, kao i na drumu
kojim je bila dola, padalo poutelo lie. Imala je samo toliko vremena da prie
kralju i da ga poljubi u ruku. inilo se kao da je jako zbunjena i da je potpuno van
sebe.
Ludvik I stajae, meutim, sa jednim udnim osmehom, pruivi joj ruku, i
sam kao u snu. Visok, ali pogrbljen, od svojih bliskih, poslednjih dana, u ezdesetoj
godini, on je, utegnut u bele, tesne, kone akire, i crne lakske izme, jo imao kruto
dranje s kakvim je komandovao na bojitu. Ekscenitrinim svojim dranjem i
ponaanjem, on je pokuao da, pre svega, sakrije svoj nelagodni strah, koji mu je bio
ostao jo iz onih dana koje je proveo u krugu slikara, umetnika, u Rimu. Sve mu se
inilo da ga ismejavaju, ne samo zbog stihova koje je rado pisao i itao, ve i zbog
njegovih ideja o grkoj arhitekturi, skulpturi itd., jer im bi poeo da govori, svi bi
uutali i niko mu nije protivslovio.
Raeljanih brkova, nad ispupenim usnama i zejim ustima i zubima, sa
uperkom dlaka ispod donje usne, on je i sam izgledao aljiv i nekako zverski udan,
naroito zbog svoje razbaruene kose i irokih nozdrva.
Dajui joj, meutim, sasvim ono to je bilo na njemu najlepe neizmerno
lepo njegove velike, svetle, sivojasne oi, on joj je otvarao ostareo i nemoan, od
poetka, svoju duu.
Ona se bee zgrozila od neke izraevine, velike kao golubije jaje, na
njegovom elu, ali je ve prva re kraljeva smilovala, svojim blagim glasom, sa
njenog vrata, tu jezu.
Stojei skoro nespretan, a sa sjajnim oima, iza jednog stola, u ijoj je ploi od
malahita bio uvren zlatan zodijak, kralj joj je skoro ponizno prinosio na poklon
sveanj krupnih, utobelih rua, navodei, nesigurnim glasom, stihove iz Torkvata
Tasa, koje ona nije prepoznala.
Reena da od prve rei tog njinog prvog sastanka, bezobzirno pokua da
odmah preuzme vostvo, ona se bese zaudila, posle, koliko to ide lako.

Ludvik I, pogrbljen i star, od prve njene rei i prvog njenog smeha, samo je
sluao, nagnute glave malo nalevo, kao da je naslonio uho na neku finu, sedefastu
koulju.
Poklonivi se duboko, njoj je vie bilo stalo da joj se pri tom istaknu nage
grudi, u crnom somotu, duboko iseenom, nego da joj poklonjenje ispadne po
panskoj etiketi.
Na njegove komplimente o njenoj igri i providne aluzije o lepoti njenog tela
koje je poeleo odmah to joj skoro neskriveno dade na znanje igraica je
odgovorila strasnim disanjem i dugim pogledima, to su pod crnom, panskom
ipkom bili upaljeni, u plavom mraku ponoi njenih oiju, naroito za njega. Pri
jednom njegovom malo bliem dodiru, ona kao zadrhta i preblede, tako da je morao
da je kao prihvati, da ne klone, uzevi je neno pod ruku. Rekao joj je, skoro
otvoreno, da bi joj stvorio zlatne dane kada bi pristala da ostane u Minhenu i da svoje
trijumfalno lutanje po Evropi zameni jednom ljubavlju koja bi trajala do groba.
Znajui, iz prvih njegovih rei, da Ludvik I ba u to vreme ui panski, ona je
govorila o tom predlogu kao da je bio opojan, dodajui panske izraze. Predstavljala
je sebe kao nezatienu enu, kako panski ree: Dama sin compagnero, i
promenila glas skoro u plaevan, tako da je Ludvik I smatrao da treba da je privue
blie, stresavi se sav pri njenom pogledu, sada uzdignutom k njemu, u beskrajnoj
istoti poverenja i bezazlenosti. Poto su, pri tom pokretu, zabatrgali se u ilimu, i ona
uplaeno uzviknula da ih neko moe videti, Ludvik I joj sa strahom kao dete,
prebledeo sav od pritiska krvi u ostarelim ilama i sedim slepoonicama, ponudi da
uu u kabinet kraj salona, u kom je videla belu statuu Venere knidijske. Ona to moda
jedva doeka, umorna, jer klonu u jednu naslonjau, odmah, pokrivi oi stidljivo
rukom i diui duboko.
Njen oboavalac bio je dirnut tolikom strasnou i, sedei kraj nje, sasvim
blizu, bojaljivo je upita da li bi mogla da zaboravi onog koga je dotle volela, dajui
joj ujedno na znanje da o tim stvarima vrlo slobodno misli.
Oekujui sve samo to ne, takvo pitanje. uopte pitanja, Lola se sa izvesinom
estinom upusti u tumaenja, pazei da to ini uvek biranim reima, ali urei da
razgovor to pre prenese na klizavo tlo lascivnosti.
Kad mi ene priamo da je preanji bio divan, i, pre svega, vatren
ijubavnik. inimo to zato da bi onom koji dolazi posle njega dali dobar primer na koji
se valja ugledati. Ili, ako primetimo, Maeste, da je na sadanji ljubavnik osetljiv,
onda mu priamo da je onaj preanji bio pravo jagnje, koje uopte nita nije znalo.
Prsnuvi u smeh, Ludvik I je najposle bio zadovoljan to ona tako veselo
uzima stvari i ne znajui, ili se ne setivi da je njena mudrost iz Brantoma on joj
sa divljenjem poe praviti predloge da skine eir i zbaci rukavice. Bio je dirljiv u
svojoj uznemirenosti, koja je rasla.
Naslutivi da je njena pobeda bliska, ona poe da daje otpora i kao htede da
ode, obeavajui u isti mah da e drugi put vrlo rado doi.

Uzevi njenu zbunjenost ozbiljno i poplaen da je ne uvredi, Ludvik I se reio

da bude obazriv i poe da joj pokazuje crtee, slike koje je po Italiji bio skupio, kao i
dragocene vaze, koje joj je redom nudio, raspitujui se u isti mah o udobnosti koju
ima u gostionici i o jahanju po okolini Minhena, koje je vie od svega elela.
Za njega ta ena, u svojoj vanrednoj crnini, u kojoj se, pri svakom njenom
zmijskom pokretu, oseala belina koe i nazirali njeni divni udovi, bila je kao neka
slika koja je neoekivano oivela. U sasvim niskim eljama i bestidnim mislima koje
je imao, ne skidajui sa nje oka, on je traio i ekao trenutak istiji, da bi joj rekao da
je sasvim eli. Rei su, meutim, izvirale iz njegovih usta sasvim druge nego to je
hteo, i mesto neeg plemenitog, u zaguljivoj tami tekih, utih zavesa i golih grkih
kipova, meu njima se stvarala jeza sasvim obine ulnosti. Mislei neto drugo da
kae; on je upita kako podnosi samou, na to mu ona, jedva doekavi, odvrati da
nije devojka, razume se, i da je teko odrei se neeg to srno voleli. Kako ree
panski: Del gusto pasado.
Ludvik I bio je poznat kao pobedilac ena i za njega je bio vezan itav niz
imena minhenskih lepotica, meu kojima je bilo i nekoliko glumica. Ne znajui,
meutim, da su sve te ene prema njemu, kao i prema Bogu, imale jednu naroitu
neiskrenost, on se u taktici prema njima esto varao. Lascivnost Lolinog govora
uljuljkala ga je trenutno u spokojstvo da ona moe da se osvoji prosto zahtevom. Zato
joj ree, hvalei njenu igru na pozornici, da bi eleo da je vidi kao Anadiomenu, bez
ieg na sebi.
Videvi kako ga ona zaprepaeno gleda i zbunjen onim to je trebalo doi,
izgubivi strpijenje, on dodade, sa bavarskom otvorenou, na njeno: To jo nikad
nisam uinila
Pa, do vraga, to vam je zanimanje.
U trenutku kad je to izgovorio, primetio je ve da je pogreio to je to rekao,
ali je bilo dockan. U utoj svili zavesa i ezlonga, meu vazama i kipovima, uz veliku
belu Veneru, ona se die uvis, drhui od srdbe i smrtno prebledela, sa vriskom: ta
ste kazali?
I pre nego to je mogao kralj ita na to da progovori, ona briznu u pla, u
grevit vapaj, zarivi crnu svoiu divnu glavu u ruke. Moi, une coureuse, moi, une
coureuse ponavljala je kroz pla, neprestano, raerupavi kosu, razdirui odelo,
krei prste.
Ludvik I, zabatrgavi se u svojim visokim, lakskim izmama, oborivi jednu
vazu od alabastra, uzalud je pokuavao da je umiri, da je urazumi, milujui je po kosi,
ljubei joj ruke, iskoristivi uopte priliku da je oinski izljubi. Uspeo je samo da je
obori na kolena, to jest da je zadri da sva u plau ne legne na ilim.
Ali, dete moje, vi ste me zlo razumeli, ja to nisam rekao, ja to nisam hteo
da kaem, Ta vi ste najdivnija ena koju sam ikad video, a video sam ih dosta; gde bih
ja tako to i pomislio, znajui vae plemiko poreklo i divljenje koje ste svuda
izazvali, ne samo svojom lepotom nego i svojim znanjem, perom, i pre svega
otmenou. O, Lola, ja to nisam rekao, ne moete misliti da sam to hteo da kaem. Ta

ja sam ve zamislio, ja sam eleo da mi budete prijatelj, ta ja sam tako usamljen

ree kralj, najposle, skoro i sam plaui.
Pred jednim ogromnim kartonom Pilotija, na kom su bili nacrtani Makedonci
kako se brane od Persijanki, u vrlo lascivnim stavovima, Ludvik I, skoro sed i
pogrbljen, imao je i sam pozu iznemoglog rvaa, osvetljenog, meu utim zavesama,
hladnim i sumornim umiranjem podna.
Ne, neu da popravljate. Neu da me laete. Istina mi je milija, istina, ta
grozna istina koju ste rekli jaukala je igraica, jo uvek u njegovom krilu i
zagrljaju.
Ali, dete moje, istina je da vas od prvog trenutka potujem, a da vas sad ve
oboavam aputao joj je kralj, mazei je i milujui, ljubei joj naroito ui.
Tada, kao izbezumljena, poe polako da se osmejkuje kroz suze i kao da se i
dalje brani, apuui i ona: Ne, ne, vi ne moete voleti. Meu nama je itav jaz.
Uvereni ste da ne bih mogla biti dostojna vae ljubavi i sve ovo to sad govorite inite
samo zato to ste dobri, a imate prema meni saaljenja.
Nisam osetila nikad pravu ljubav, nisam zapamtla majku, lutala sam po
svetu.
Neete vie lutati, Lola.
Milije mi je da me zovete Marija Dolores.
Ostaete kod mene aputao je Ludvik I privlaei je potpuno u svoje
krilo, sav drhui.
Ne, nikada vas neu zadravati, va put je put orla. Jo u Berlmu sluala
sam kako vas se boje i misle da ete vi poneti najsjajniju krunu. Carsku ree jo
tie, mada su ve oboje aputali.
Malo mi je do te krune stalo, Lola, stalo mi je, pre smrti, da jo jednom
budem voljen aputao joj je on dreei zlatan pojas koji je imala, kao skriven, u
svojoj crnoj dugoj haljini od somota, bez ijednog dugmeta.
Smeei se to joj je oboavalac nespretan, ona mu poe jo i smetati,
poljupcima koji su bili sve strasniji i lui to je postajala nadmonija, nadmonija i u
stavu. Uskoro, ona je svog novog ljubavnika drala kao ukroenog lava, pritisnutog
tako da mu je kleala u krilu.
Utonuo tad u njen zagrljaj, koji je za njega postajao sve opasniji, Ludvik I
prebledeo je strahovito od pritiska krvi u srcu, skoro zajea, uporediv njenu mladost,
od dvadeset est godina sa svojom ezdesetom. Iznemogao, drei se sav zanesen za
nju, bee zario glavu u njene grudi.
S beskrajnom nenou i tihim glasom ona tad poe da ga hvali, da uzdie
istu ljubav i prijateljstvo, zavrivi svoju himnu kraljevsku strasnim predavanjem

celog svog vrelog i boanskog tela, uz deklamaciju da njoj njegova starost vredi vie i
lepa je od mladosti drugih, ili kako panski ree: Sus completas valen mas, y son
mas graciosas.
Ludvik I, opijen tom lepotom mramornom koju je udisao, tim glasom to je
bio tako taman i strastan, kao i tom mladou, na kojoj kraj svih ljaga, nije bilo ni
traga neem neistom, nego je bila kao da je tek prvi put zadrhtala, preista, zaeleo je
samo da poiva tako pod njenom kosom i da uti. Osetiv u ruci njeno golo belo rame,
kao mramor, seao se svih svojih kipova i umetnikih snova, pa mu se inilo da mu je
dua najposle nala mogunost da, i kad je u Minhenu, bude u Atini.
Zbunjena njegovom tiinom, a vrlo osetljiva za smeno, senjora del Poris y
Montez oekivala je poljupce i dalje, i jo mnogo vie. Uplaena i poraena od neeg
svetlog i beskrajnog to se irilo, zbilja, u oima Ludvika I, koji je posmatrae sa
istinskim ushienjem, ona je smatrala za najbolje da pone da mu pria.
Slabo obavetena inae o zemlji u koju bee tek dola, ona mu poe ismevati
Minhence, to ga je razveselilo odmah. Nadmona u lju bavi nad njime, ona je mislila
da je nadmona uopte, i jer je kralj utao, ona je odrala itav govor. Nazvavi
njegovu strogost subjektivnim nainom vlade, ona je smatrala da treba kao neku
koprenu da mu skine s ela.
To je, uostalom, jedini nain koji vodi spokojstvu, sve ostale razne
politike kole samo su igre ljudskih misli, varljivih misli koje se menjaju veno.
U Pruskoj ona je smatrala da se uglavnom sve kree oko intriga francuskih i Tjera, o
kome je pokuala da kae dvetri duhovite fraze.
Jadikujui sad, kad joj se dade prilika, raskalano klonuvi opet u krilo
Ludvika I, ona mu se potui, opet, na pozorinog intendanta i tampu jezuitsku, u
kojoj je behu preutali sveano.
Strog moral koji je nala da vlada u Bavarskoj, na sve strane, smatrala je da je
samo zastarelo licemerstvo, to je na licu kraljevom izazvalo neto kao osmeh.
Obradovavi se tako, kao neki Ganimed pred Zevsom, ona mu opet obavi ruke oko
vrata i maltene spomenu porodicu, jedino to je znala da spomenuti ne sme. Uplaena
od te pomisli, ona se sve vie poe drati Tjera i priati o Parizu. Na to se Ludvik I
dde i ode da pogleda ktroz prozor.
Podivljala tad od muke i priguene ari koju je ta mirnoa i neumenost
izazvala, u nedoumici njenoj, ona umal ne planu jo jednom i ne uze eire i ode.
Zadrao je upravo samo taj neprekidni svetao pogled kojim je Ludvik I, i ne
sluajui je, preletao po njoj kao nad nekom slikom.
inio se sad iznuren i zaista u godinama u kojima je zbilja bio. Njegov visok
stas nije vie bio otmen. Poguren, on je imao malo elegancije pri pokretima oko nje,
vie neeg nepovezanog, promenljivog i nehatnog, to je bio primio u openju sa
glumakim, italijanskim i umetnikim svetom. Posle nekoliko naviklih, gracioznih
gestova, na njemu se pokazae grubosti starog Napoleonovog oficira, i malo je trebalo
pa da se za njim pojavi i pesnik dosadnih stihova. U svemu, sem u njegovom svetlom

pogledu, pa i tu, osnova je bila neka tupa melanholija. Mnogo je iveo i sa prostim
svetom, u ratovima, pa se i na svom licu, kao i u govoru, sauvao trag seljaka,
porodica iz predgraa i seoskih razgovora. Voleo je da istie i sam te crte svoga
karaktera, svoje popularnosti. Uostalom, iskreno je cenio izreke i poslovice koje je po
tim selima uo. U potpunoj skromnosti inae odela, rei i dranja, kao i naina ivota,
on je kraj sebe uvek imao bezumnu rasko svojih prijateljica i svojih arhitekata to su
zidali Minhen koji je gledao u snu. Plemenit kad je hteo, on je imao pogled sanjara, ali
je protivnike svoje s osmehom okivao u lance. Nespretan i smean, u ivotu i
stihovima svojim, on je u dubini svojoj krio itavu jednu snenu, visoku planinu
mate. Bio je kolebljiv samo dok, u mati, nije zaeleo neto, a posle je kraj njegovih
elja i zamisli mogao tei ivot i svet kakav je hteo, njegove zamisli i elje stajale su
nepomine i lepe i vrste, kao i te grke skulpture koje je skupljao rado. enska
priroda u svakidanjem ivotu, on je u svojim namerama imao muke istrajnosti i
upornosti. Nad njim su vladale linosti, ali nikada misli.
Zagledana u njega, gospoa Montez imala je oseaj da je slab i da e njim
moi da vlada, ali njegova uzdrljivost, pomeana sa trenutnim nastupima ulnosti, ne
ba otmene u svom izrazu, dovodila je do oajanja.
U salon u kome su sad opet disali mirno, kao posle prazne, letnje bure u kojoj
mnogo grmi, poela je da se uvlai prva tama, i stvari, kipovi, crtei i poprsja grkih
filozofa dobie jednu boju jesenjeg, praznog dana.
Uplaena to, moda, treba da ide i da, posle svega, ode tako kao to je i dola,
igraica se srdito i bestidno rei da se prosto nametne, pod vidom jedne tihe, ali
duboke enje. Jednim irokim pokretom ruku i glave, ona se pribi uz njega i kao
zagledana kroz prozor, naslonjena na njegovo rame, osta u potpunoj tiini tako
nekoliko trenutaka.
Dirnut, Ludvik I tad uperi opet u nju svoj svetao pogled i zagledan u nju,
zadivljeno ree da eli od nje da ima sliku ili kip.
Na to mu ona uze ruku i vodei je sama do tajne kope pojasa, u isti mah mu
ponudi opet svoje rumene panske usne. Hoemo li da ekamo da se pojave svetle,
veernje zvezde? pitala je apuui, glumaki, ali dodavi na panskom, kao da
mu daje as o lepoti izgovora jezika koji je Ludvik I, u to vreme, poeo da ui: Las
estrellas nocturnas.

IV

Pri povratku iz dvora, senjora del Poris y Montez bila je jako bleda i duboko
zamiljena. Nije sila u hotelsku zimsku batu i otkazala je veeru svom drutvu.
Veerala je u svojoj sobi i rekla je da je boli glava. Nikog, pa ni mladog studenta
Hirberga nije htela da primi. Gostioniar Hauard pomislio je ve da je svemu kraj.
Meutim, kad je sutradan iz dvora dovoden osedlan, crni pastuv, i grum pred
kapijom hotela stao na oigled svetu, on je promenio miljenje i bio je uveren da je
roman poeo. Reio se da vie, ujutru, ne ulazi u sobe igraice, nego da je doeka s
dubokim poklonom pri izlasku.
Gospoa del Poris y Montez pojavila se, to jutro, kao da je no provela u
bdenju. Sa jednim gorkim osmehom, bez one sveine svoje, ona je bila jako bleda i
oi su joj bile kao upale duboko. Prisutne je pozdravila sa nekim prezrivim utanjem,
to inae nije bio njen obiaj.
Dok je oblaila rukavice, drei u desnoj ruci bi, mala grupa ljudi koja je
bee kod stepenica doekala, pogrbljena i presamiena, poela je da moli. Za jedno
jedino vee i no ve je spletka uinila svoje. Minhen je znao ija je metresa i poeo
je da stie. Na zaprepaenje molilaca, meutim, naili su na jednu panjolku koja,
izgleda, nije imala ni stida ni srca, i koja ih je sve gledala pravo u oi, odbivi
prezrivo i sa podsmehom sve molbe. Kao da pred njom nisu bili ljudi, ivoti, nesree,
suze, nade, ona ih je redom gurala od sebe, vrhom svoje male, meke, ruske izme,
zagledana kao i da ne slua, u zakrljale gostioniareve palme.
Nosila je tog dana tvrdi, crni eir s perjem, sa kojeg je visila svilena plava
traka u kraljevoj boji, tamnijoj malo nego njene oi. Kosa joj je bila svezana na vratu,
neobino belom, a pas utegnut tako da se pod plavim somotom ocrtavahu svi delovi
tela. Zadignute suknje na levoj strani, prikopane jednim crnim guterom od
turmalina, ona je imala ponosit stav jahaa koji moe da ukroti hata. Zakopavala je
svoje visoke crne rukavice, dobacujui jedva koju re. Na drci jahaeg bia, koji joj
je visio u ruci, bila je srebrna mrtvaka lobanja.inila je sve to je mogla da izgleda
sudbonosna. Bila je, meutim, samo neizmerno ljupka i lepa, u tim pomeanim
bojama alosti i ljubiica.
Pozdravivi najposle gospodu, lakim pokretom glave i bia, ona ree
gostioniaru da e gospodina dravnog savetnika Berksa imati na ruku i da sinonu
veliku veeru eli za danas. Ba pri njenom izlasku stigao je veliki sveanj rua iz
dvora, tako da se, pre no to uzjaha, zakiti jednom ruom.
Uzjahala je konja, sa ruke zbunjenog gruma, ali tako lako da je ceo pokret bio
samo jedan skok, visoko iznad svetine koja se bee okupila i koja je pred njom
pokorno sagla glavu. Dok joj je momak zakopavao koleno za sedlo, ona drsko
pomilova konja, biem, po oianoj grivi. ivotinja zadrhta i poe hodom kao da igra,
pokleknuvi zadnjim nogama, pri svakom dodiru bia, koji oseae za vratom.

Poela je, dakle, da jae, posle dueg vremena, i udisala vazduh uznemireno i
duboko, dok su kao senke kraj nje, du drvoreda, prolazili ljudi i ene, kola i burad
piva, gomile to su izlazile iz crkve i, kod svojih kola i dvokolica, piljarice i piljari.
Bio je hladan ali suh dan, kao od prvog mraza otvrdnule zemlje, tako da je
pastuv iao kao da gazi igle.
Ona vide sivi zid kraljevskog dvora, velike portale od rumenog mramora,
zatim iroke drvorede dvorskog vrta, sa malim, okruglim hramom i arkadama, pod
ijim su svodovima bile naslikane freske, pejzai italijanski i sicilijanski, nad kojima
su bili upisani distihoni svojeruno spevani od Ludvika I.
U daljini se otvorie vrtovi puni starog drvea engleskog parka, sa kanalima
Izara, kao suve ume, hladni gustii i ogolele aleje i iblje. Iako je bilo rano, ona je
nosila u sebi neki umor kao da se sputalo vee.
Sjahavi kasom u dubinu vrta, u kom je hladno mirisala jesenja voda i vlana
zemlja, ona na kraju drvoreda spazi konjanike, oficire, i, na belom konju lagana hoda,
kralja.
Bio je vedar i zubi mu se zautee pri pozdravu, ispod raeljanih brkova.
Dok je grum zastao, on prijaha i poe da kasa s njene leve strane. Kroz drvored jahali
su kao da e u jezero.
ekao sam vas govorio joj je kralj, zagledan u nju, zahvalno, svojim
svetlim oima. Dvaput mi se uini da ste vi, u dnu drvoreda, ali je bilo samo nebo.
Sino kada ste otili, ostao sam budan skoro do zore. Pisao sam stihove. Kad se ovek
probudi, sam, sve to je lepo u snu tako se brzo zaboravi.
Poto je ona utala, nije znao ta da kae. Oekivao je da je vidi veselu, njena
nabusitost ga je zbunila. Video je prvi put tu somotsku haljinu i taj stas na svom
konju, ali je oseao da ih nikad vie zaboraviti nee. Njeno utanje, njen izraz gorine,
prelazio je i na njega. Na nju, meutim, prostrla je svoj vlani ogrta ta hladna,
nemaka jesen i mada je bio potpuno vedar dan, ona je oseala da se stresa. Najbolje u
njoj, pre, bila je ta ar s kojom je uivala ivot i njegove slasti, ne vrativi se nikad
prolosti i ne marei da pita za budunost. Tu bezbrinost bee joj ovek koji je jahao
kraj nje oduzeo. On je uivao u tome da ona pripada njemu, to nije krio, ali za nju
celu, za sve to je dobio, imao je neku sasvim usiljenu radost. Jaui uporedo s njim,
oslukujui topot kopita i tiho cvranje novog, konog sedla, ona se jedva uzdra da
ne obrne konja, da ga ne obode i pobegne od tog oveka tako oajno dosadnog u tom
trenutku. Zavijen u svoj sivi injel protiv kie, koji je obino oblaio pri jahanju i kad
je bilo toplo, kralj nije znao ta se u njoj zbiva.
Danas je lepo vreme ree joj, u nadi da e i ona progovoriti togod.
Iako jo nije hteo da se primeti, gubio je strpljenje kraj nje, kao i ona kraj
njega, samo, dok se u njoj javljala sen dubokog oajanja, u njemu se budila udnja
sree. Poe da poigrava konja i da ga besno drmusa, kao da ga obuzimae neka
mladika plahost. Ukroeni u visokoj panskoj koli, konji se ipak uznemirie, i,
neprijatno dirnuta od tog propinjanja koje oko nje nasta, senjora Poris pritegnu svome

uzde i vale, tako da je poeo da razbacuje penu, Sedela je kao neprikosnovena

amazonka na svom vrancu i Ludvik I, koji ju je zadivljeno posmatrao kako jae,
podnosio je sve tee njeno utanje, koje je prekidala samo sa da ili ne.
Digavi koleno kao dokej, morao je da isturi trbuh, pa su mu zato upale grudi,
a ispala lea. Dok je ona preletala prepone, on je obdlazio jarkove, ljut to mu svojom
neveselou kvari ovo prvo zajedniko jutarnje jahanje, koje je inae vrlo cenio, jer je
vrlo dobro uticalo na varenje. Dobro vaspitan, on je smatrao da, poto mu je postala
metresa, oboje imaju svoje dunosti, i on ih nije mislio da izbegava, ali da ona sa
njim, posle prvih asova slasti kojima zapeatie svoje tako srdane rei pri sinonom
sastanku, jedva govori, to je poelo da ga vrea. Jaui sve turobnije za njom, kod
jednog raskra spazi gomilu naroda koja ga je iskreno i veselo pozdravljala. To ga je
malo smirilo.
Preleteo je pogledom niske padine do jezera, zasute crvenim liem, i suho
granje i iblje, puno imela i vrana, i stigavi je, pokua, jo jednom da je razgovori
alama koje je pravio na svoj raun.
Tad, propevi konja u jednom praznom drvoredu koji je silazio do jezera, ona,
skoro plaui, uzviknu da je boli glava i da se vraa i, pre no to je njen pratilac
mogao ita da kae, prelete vranac kraj njega i odjuri, na zaprepaenje oficira koji su
pratili par iz daleka i koji su, u prvi mah, pomislili da se konj oteo.
Jurei putevima kroz iblje, plaha jahaica je nestala meu granjem, i tek to
bee otila vraala se opet u gostionicu. Hauard je bio zaprepaen.
Meutim, zaelevi da se kupa, igraica je bila potpuno mirna, i pola sata
kasnije, promenivai haljinu, pojavi se opet u zimskoj bati. Nije htela nikom da
odgovara i htela je da bude sama.
Dok je napolju jutro, u poetku suvo, vlailo opet sve maglovitije i kiovitije sedei kraj ognjita u starom, seljakom, bavarskom stilu, gospoa Montez
milovala je svoju crnu dogu.
ta je upravo htela svojim nerazumnim ponaanjem? Htela je da je vole i nije
mogla da podnese taj hladni, udobni nain tog starca. Htela je da ga vidi da pati.
Posle svog ludog ivota po Aziji i Evropi, o kome su se priala uda, nju je
iznenada u ovoj mranoj varoi obasjao sjaj jednog prestola i ljubav jednog vladara.
Mislila je da se skrasi kraj oveka koji je jednu runu varo hteo da pretvori u
Atinu, i koji je u svojoj zbirci slika lepih ena imao tolike koje su, da su umele, mogle
postati, zauvek, nezamenljive za njega, i za njegovu duu. Oseala je u njegovom
nehatu s kojim se ponaao, teak umor jednog ivota koji je dugo traio slast i nije ju
naao, ali i duboku potrebu due, u sukobu sa odvratnom sredinom. Svakako Ludvik I
ne samo da vie nije mogao biti mlad, nego je to je sad, posle prvog sastanka dobro
zmala bio ostareo do iznemoglosti. Pa ipak ona je htela jo jednom da pokae ta
moe ljubav i nadala se da e uskoro doi dan kada e ta kraljevska naklonost goreti
kao ljubav neka talijanska, na oigled cele Bavarske. Trebalo je samo dovesti ga dotle
da uvidi kako su prazna sva druga zanimanja, pa ga nauiti da se zanima samo njom.

inilo joj se da bi tek takva ljubav mogla da joj da pun oseaj sree i traila je
to tim vie to je u ivotu imala to tako malo. Mogla je, nema sumnje, i po ovome to
je dosad oseao i pokazivao prema njoj, imati sve to je zaelela, ali se ona nadae da
e jednim jedinim iznenadenjem ovih dana, prisiliti ga da oseti da nikad vie nee
moi bez nje.
Zagledana u gorue panjeve, ona je alila to se bee tako lako predala, ali kad
joj javie da je Ludvik I dojahao pred gostionicu, ona se tre i zadovoljno osmehnu.

Posle prve kraljevske posete u hotelu Kod jelena, Minhen je sasvim

otvoreno poeo da pria o novoj metresi.
Kad je pao prvi sneg, i njeni prozori, umnoeni sa jo est, svako vee poeli
da svetle i sjaje, na daleko, u mrane ulice, svet je poeo da se skuplja pod prozorima
oslukujui i svirku i pritiskujui noseve o okna zimske bate gostionice.
Svako vee velika, mrana Teatinerkirhe bacala je prema toj gostionici ornu,
dugu senku, kao da je neki revnosni jezuit iao da gleda ta se u tom paklu zbiva.
Na ulici, svet je poeo da zastajkuje, zablenuto, kad bi prola njena crna kola, i
ona, sva, u crnom. Jutrom na vranom hatu, posle podne sa svojom stranom i
divnom, crnom dogom. Deca su pokazdvala za njom prstom i svaki je znao ija je to
ljubaznica.
Gospoa del Poris y Montez postala je glavni predmet razgovora u gradu i nju
su bili eljni da vide, makar samo jednom, ne samo studenti, mladi oficiri, ve i itav
red slikara, koji su znali narav svoga uzvienog mecene.
Drugog dana novembra, zavejanog vlanom susneicom, bilo je novo opersko
vee u kra ljevskom pozoritu i svet oko dvora slutio je da e tog veera panjolka
svakako hteti da se pokae. Mnogo ranije nego to je predstava zapoela, pozorite je
bilo dupke puno. U redu kraljevske loe, meu loama plemstva, jedna je bila prazna.
Ogromni, kristalni svenjak blistao je nad svim namirisanim i napudrovanim
glavama, rasipajui treptave plamenove i iskru u veliko barokno gledalite. Kao jedna
zavejana jelka od kristala, on je u te prazne i povrne due rasprskao radost.
Sa galerije uo se katkad zvonki smeh nieg, trgovakog stalea, vojnika i
sobarica, i dobacivanja zaduenih studenata, ednih piva. Jedan glas, tiho ali ipak
ujno, pevao je sa visine, kao aneo, sve arije unapred, uz zbrkanu svirku violina i
trompeta koje su udeavali u orkestru.
U parteru, u prvim redovima, bio je dug red lepih ena, obilno obnaenih
ramena i grudi, kao i crna eta frakova sa dekoracijama, i konjikih uniformi. Grupa
sedih profesora univerziteta, sa lornjonima, diskutovala je ivo kod rampe orkestra,
obrativi panju naroito na mlade devojke, tek te godine izvedene u pozorite.
U desnom uglu, meutim, avanscene, smestila se behu dva oficira koji su i
nehotice padali u oi, neverovatnom razlikom svojih odora. glava, izraza lica,
gledanja.
Stariji, jedna visoka, tanka vojraika figura u skupocenoj unifarmi punoj irita
i ogromnih, okruglih zlatnih epoleta nalik na zlatne tanjire, drao je svoj lornjon
mirno i oholo, preleui okom prezrivo preko ljudskih glava i enskih goliavosti. Sa
njegove crne vojnike, husarske, ogrlice, izdvajala se glava, kao neki kip od tvrdog,

drvenog postolja. Utegnut sav, on se okretao ceo, nije mrdao ni rukama, ni ramenima.
ovek pedesetih godina, prosedeo, zemljane boje lica, svakako vrlo bogat, on je
stalno nosio na licu neki uvredljiv, ismevaki izraz. Njegove oi, boje plavih sabalja,
bile su velike i nepomine, njegov nos jak i prav, iziao iz tog lica kao seivo neke
sekire, koja je zasekla dve duge i duboke bore oko irokih, povijenih usana, oputenih
stalno, od dosade. Visoko elo u tom liku bilo je kao neka gvozdena ploa, a jabuice
i brada toga lica tvrdi kao bronzani ekii. I desno i levo, po izbrijanom licu, bili su
ostavljeni tanki bakenbarti sve do grla, dok je gusta kosa bila ueljana u lice i sa ela
i sa slepoonica. ut, prosedeo, kosmat, taj ovek je imao neeg zlog u sebi, izmeu
krivih obrva, tim opasnije to mu svaki pokret odavae hladnu povrnu utivost.
Naslonjen na zid jedne loe, on je, oigledno rasejan, sluao svog mlaeg
druga, koji ga je neprestano zapitkivao.
Ko je to kome ste se sada javili, gospodine pukovnie? pitao je mlai,
koji je vise liio na seoskog popa nego na kraljevskog oficira, ne samo po svom
siromanom odelu nego i po svom liku.
Omalen i jako pleat, vrlo krepak, on je imao glavu koja je bila jo tvra od
glave njegovog stareine, ali i vrlo naivna. Okrugle bradice i vrstih, debelih obraza,
sa malim podvaljkom, usnama toliko tvrdim i tankim, kao iskrhanim pravog
mesnatog nosa, koji se spustae pri kraju u tanak vrh, dugih nozdrva, taj ]ik je bio
pritisnut visokim snanim elom, tankih kostiju, iznad velikih, plavih, detinjastih
oiju, nad kojima se eone ploe behu nadnele kao ivice tvrdog lema. Duga kosa,
podeljena zdesna, padae mu na vrat vie kao popu nego kao oficiru.
To je moj kuzen, manastir knez Valertajn, potporunie odgovorio je
stariji, nehatno, klimnuvi prema loi ponova glavom.
On je. uostalom, roak i tvoje mame, Ditrih dodade tie i mogao bi
sutra da ide da mu se javi. Iako je pao, ne znai da je u nemilosti, a u njegovoj kui
ima igranke do mile volje.
Ii u, otii u i njemu, svuda u ii aputao je mlai uznemireno,
uzdiui pri tom i ponavljajui boe, koliko lepog sveta, koliko lepog sveta.
Bolje reci koliko lepih boja, ako ve hoe neto da kae. To je najvie to
se o ovom dosadnom hramu Talije moe rei. Lepi su mu zidovi, a svet u njima
straan.
O, ja bih bio srean da ovde proivim samo godinudve. Kakve divne
uniforme, kakve divne ene.
ene? E, dragi Ditrih, nigde na svetu dosadnijih i runijih ena, a ti ih
hvali. Sakrij se malo unazad, ulazi dvor u loe. Bolje je da te ne vide. Izgleda kao
truba nedeljom posle podne.
Bled, mladi se pokunji i zavue u polumrak avanscene, poto je ukrueno
odstojao mirno nekoliko trenutaka. Orkestar je udeavao violine sve glasnije i bre.

 Nee nita razumeti od cele opere, ali, najposle, imae ta da gleda.

Majerber me osvei svojom sunanom naivnou; sea me Bergama, Berije, dok sam
bio u austrijskoj slubi. A ova nova opera, koju sad prvi put ujem potresla me je jer
nosi moje ime. Veruje li ti u sudbinu, Ditrih?
Nimalo. Verujem u ono to nam propisuje crkva dodade smeei se
deaki. Mama je uvek govorila da treba da budem pop.
Dobro je govorila, veruj. Za oficira nisi; to ti mogu rei, mada mi je ao.
Voli svet, neprekidno se raspituje, trai uzrok svemu. Ne vidi da je ivot lep samo
onda kad se u njemu neprekidno igra sa smru. Treba da krha vrat na preponama,
treba da se kocka, treba da se bije za ene. Ti to sve nee moi dodade, tiho se
nasmejavi, jer si siromah i jer u te oeniti. Tek, ipak, zamisli kako bi to bilo lepo.
Mladi ga je posmatrao zaprepaeno. inilo mu se da stariji tera egu sa njim.
Videvi dve dame, skoro golih grudi, to se behu nagle do njih do njih iz prve loe,
pocrvenevi, hteo je jo neto da kae, ali je uutao jer uvertira otpoe.
Valertajne, Valertajne aputala je, meutim, kraj njegovog uveta jedna
od pridolih dama, visoka lepotica pepeljaste kose i tamnih oiju, dodirnuvi ga za
epolete.
Molim vas, ekajte nas kod kola ili doite, posle, u lou. Moj mu je od
jue uvrteo u glavu da vam otkupi konja. Treba da mu to uinite, bar meni za ljubav
aputala je do mladievog uveta, koji se bee zbunio i prebledeo opet.
Ljubei joj ruku, meutim, punu prstenja, njegov stariji drug vide da je u
nezgodi, te se okrete licem u lice lepotici, i apuui isto tako tiho, uze da predstavlja
svog tienika. Potporunik fon Delinger, madam, preobueni seoski pop apnu
joj tie.
Oh, ne to su samo ale, madam branio se mladi oficir ja sam u gardi,
nisam preobueni seoski pop.
Razume se, gospodine ree dama, odmerivi ga u polumraku od glave
do pete, i okrenuvi od njega glavu.
Pre no to je mogao ita da odgovori zavesa se die za prvi in Roberta
avola.
Opijenom toplotom, mirisom ena to su sedele tako blizu i polunage iza
njega, fon Delingeru se uini da sanja uz lepu svirku i ono to se dogaalo na
pozornici i ono to je bilo u gledalitu. Bio je lak da poleti, da se popne na konja i
povede vojnike na juri, da se okrene loama i da im izjavi ljubav. Najeivi se sav,
video je, na pedalj, daljine od svojih usana, jednu finu belu ruku, i jedan pun lepi
lakat. Navikao na staru i siromanu majku, koju je bio doselio u Minhen, on je inae
svaki as mislio na nju i gledao je u mislima kako kraj lampe trika i drema, ili kako
rea karte. Sada je bee zaboravio potpuno. Imao je neki udan oseaj da se sa njime
nesto zbiva i da joj se vie nikad vratiti nee.

Potpuno crnu damu koja je sedela u loi iznad njega primetio je isprva kao
sliku. Polako. tek posle, on se bee zagledao u nju i nije vie ni skidao sa nje oka.
Naslutivi da je neko upadljivo posmatra, senjora Montez poe oima da ga
trai. Pazei na svaki svoj mig, ona je dugo gledala kroz polutamu dok, uz elegantnog,
skoro zaspalog od slasti Valertajna, ne primeti lice Delingera.
Ono joj se zbilja uini toliko popovsko, i deako, da je osetila volju da
poalje lakeja da ga pita zato gleda. Njegov stariji drug, meutim, utonuvi u carstvo
melodija, oseao je ipak mladievu ruku koja ga je grevito stiskala za lakat. Znajui
ve ta to znai i podiui oi, zaaputa odmah: To je kraljev uitelj panskog jezika.
Ne gledaj tako blesavo gore. Skini oi s nje.
Nikad u ivotu ovako to nisam video. Ona je kao neka divna senka. Dao
bih ivot za nju, samo da jedanput mogu da je dodirnem. O, da sam pop sad bih je
svakako lake upoznao.
Dola bi tebi da se ispoveda aputao mu je stariji, podrugljivo. Kockaj
se, nabavi novaca, moe je i bez smrti dobiti. To je poznata evropska protuva
dodade sasvim tiho, dok je panjolka sad uperila u njega svoja dva velika oka ali
Valertajn odmah okrenu glavu.
Za celo vreme dok je trajao prvi in, muzika je u mladiu budila jednu prijatnu
tugu koju nikad dotle nije oseao. U zajednici sa toliko ljudi pod velikim kubetom i
tavanicom ukraenom slikama, trepereim svetlostima. vanredno oeljanim enama,
on je stajao poraen lepotom tog raskonog ivota, u kome se bee svojom vojnikom
zdepastom figurom prvi put pojavio.
Strani, lojani miris kasarne, neprekidni ivot, ve tri godine, po kazamatima i
malim pograninim mestima, gde mu veerom nije preostajalo drugo do da se teko
opija, prestao je iznenada oevom, nedavnom. smru. Na molbu njegove majke, njen
roak, uticajni pukovnik Valertajn, doveo ga je u puk kraljevskih voleera. Jo je
oseao za sobom drum kojim su ga velika kola sa arnjevima, kroz jesen, tresla do
Minhena, siromatvo svoje vojne sobice i vojnike postelje, nad kojom je sva njegova
imovina bila jedna mandolina, te se sav bio najeio od elje da se baci u vrtlog ovog
prestonikog sjaja i raskoi, u kom je sad tvrdo naumio da se istakne.
Ne skidajui oka sa crnine lepe tuinke, on je uporno gledao u lou u kojoj je
sedela, u rangu kraljevskih loa, bleda kao kip od voska, u treptanju sjaja i mraka na
njenom razgolienom vratu, bledom elu i oima, koje je gledao kao neke krupne
kraljevske safire. Neizdrljivo njegovo ponaanje oteralo je gospou Montez jo
dublje u lou, i videlo se jasno kako se obraa oficiru, koji je, kao neki straar, u
oklopu, stajao iza njene stolice.
Kad je zavesa pala i osuo se pljesak, fon Delinger poe da preklinje druga da
ga upozna sa pratiocem Lole. Detinjast strah i deaka drskost behu se pomeali u
izrazu njegovog lica i mirnih njegovih oiju, koje se nisu ni tada skiclale sa te udne
lepotice, u koju su uprli oi, uostalom svi u pozoritu.

 Pre svega, ovde treba da zapamti da sve ima svoga reda i da te ja ne mogu
upoznavati sa svakim s kim ti se prohte, a drugo, ti si zaista poslednji koga bi, po
nekim zakonima utivosti, porunik Nusbaumer, njen mentor, zgodnom prilikom
mogao da joj predstavi.
Moemo poi na gornji sprat, da je vidi izbliza, ali meni se sve ini, dragi
Ditrie, da e izazvati skandal i da e vrlo brzo da se vrati otkuda si i doao. Bilo bi
mi ao samo tvoje stare majke, inae, oprosti, ali ti i jesi za selo.
Tek kad se uz buran pljesak zavrio i drugi in, pukovnik Valertajn setio se
opet da pogleda ta mu mladi drug radi. I zaprepastio ss kad vide kako mladi gleda,
gleda. Nije skidao oka sa Lole Montez.
Opameti se, dragi moj zakikota se tad stariji ne zaboravi da te ovde
stotinu oiju vidi. Ne sumnjam da e joj se najposle to tvoje oboavanje dopasti i da bi
te ak mogla i primiti, poto si mlad i zdrav kao junac, ali te molim, saekaj bar da se
ja udaljim.
Ne govorite o njoj tako, nemojte da o njoj tako runo govorite poe tad
mladi da preklinje, to jo vie iznenadi starijeg, koji je znao da mladi, pre jednog
sata, nije znao ni da ta ena postoji.
Kad bih je, ma samo jednom, mogao da dodirnem, nikada ni jedne vie ne
bih se, posle nje, dotakao aputao je mladi oficir. Jo pre nekoliko asaka oseao
sam se tako usamljen, a sad mi je ovde tako dobro. Ni za ta na svetu ne bih se vratio
na granicu. Meni je u Minhenu dobro zavri nabusito, ne videi kako mu se stariji
drug sve vie kikoe.
Eto, dragi Ditrih, izveo sam te prvi put i uverio se, odmah, da se ne treba
plesti nikada u tue stvari. Hteo sam da pomognem tvojoj majci, ozbiljno mi se ini
da u je, naprotiv, unesreiti. Ti si zanesen ve od ovo malo pozorita, a ta e tek biti
po balovima, i kod ena. Uzalud gleda gore, ona te ni ne gleda, suvie si beznaajan,
ovde, da bi se i trenut nad tobom zamislila. Trebalo bi da se vidi u ogledalu.
Upoznajte me sa njom, upoznajte me sa njom poe tad preklinjati mlai.
Kao od gvoa sav, on se, neizmemo teak, nalakti na ruku starijeg izgubivi glavu.
inite sa mnom, posle, to hoete samo me sad upoznajte sa njom.
Pa dobro, do avola, odveu te sutra k njoj, uvee, samo umukni sad. Ceo
svet nas posmatra.
Na pozornici, meutim, otpoe i trei in, i gledalite se ispuni sve vie
muzikom, duetima i horovima pevaa, ali i mirisnim, sve zaguljivijim vazduhom od
golih ramena enskih, cvetova i pomada. Profesori univerziteta, u prvom redu, i inae
vrlo upadljiva grupa, poee da smetaju svojim pljeskanjem i pri otvorenoj sceni.
U snu, u nekom snu ija je osnova bila neka drhtavica, stajao je fon Delinger,
zagledan jo uvek u onu divnu, tamnu sliku. U sebi, on joj je aputao, prilazio sve
blie. Milovao je i ljubio ta ramena i tu kosu i od svega toga bio toliko lud da je, kad

mu se uini da ona ba u njega gleda, i da mu se smei, poeo ruku da pritiska na srce

i da pravi grimase.
Hajdemo! Napred! .. podviknu mu tada stariji drug i potera ga, zgrabivi
ga za rame, u polumraku. Tako da je mladi morao da poe, kao mesear, sa jednim
stidljivim osmehom to je molio oprotaj.
Tek ga je svetla dvorana izlaska osvestila, mnogobrojni lakeji i mrana no u
koju je iziao gologlav, sa kapom u ruci, dok mu se cmi injel vukao po zemlji.
Valertajn je ekao da mu nadu kola i punio, stojei na stepenitu, svoju lulu.
Prekidajui to, utke, nekim ludim kikotanjem. Zalazei u mrak pod koni kiobran
kola, on ostavi mladia i ne pogledavi ga. Ne osvrui se, on mu samo glasno dobaci:
Da li si bio pijan ili ne, sasvim je svejedno. Kai majci da neu imati ast, mada mi
je ao, da te ma kud povedem ili uvedem. Ovo jedno vee mi je dosta.
Diui ruku za vojniki pozdrav, mladi oficir ostade u nehatnom stavu, kao da
ga se sve to nita ne tie. I on poe da puni svoju lulu, prekrstivi, po husarski, nogu.
Priavi zatim zidu, u crnom svom ogrtau, on zauze mesto, pred stubom, kao da je
straa, reen da saeka izlazak iz pozorita.
A navikao na strae, umeo je da eka.
Vlana no, i raskaljan sneg hladili su ga po elu, a lula ga je umirila odmah.
Dugi red kolskih fenjera i crne seni koijaa seahu ga logora i on, po navici, pogleda
gore, ne bi li ugledao zvezde. Meutim oblaci su prolazili kroz mutnu meseinu i
spremali se da opet veju i sipe. Usamljen, on oseti, najposle, pred vratima sveg tog
sjaja, svoje siromatvo. Niko od boljih nije dolazio u pozorite peke.
Kad je svetina, najzad, poela da izlazi, on istrese kratku lulu i postavi se tako
da je glavni ulaz mogao zatvoriti sabljom. Svet je izlazio zdesna i sleva.
Obrui glavu i na jednu i na drugu stranu, on vide kako dame ulaze u kola,
sluge pritravaju i sputaju gvozdene pragove batara, i zaboraviv skoro da treba da
pozdravlja stareine, on je ugledao najposle i onu koju je traio. U tekom crnom,
pozorinom kepu, i zimskim cipelama, kakve je Delinger u provinciji video sa mo na
ledu i klizanju, prola je kraj njega brzo, tj. htela je da proe, do kola.
Ali ugledavi ga, pri izlasku i primetivi da je to isti onaj bezobraznik koji joj
celo vee ve ne da mira, ona ga prvi purt odmeri i zbilja pogleda. Omalen i gvozden,
kao neki avan, on je oigledno izazivao njen podsmeh i ona mu se zaista zagleda u
lice, traei da skloni glavu iz snopa svetlosti velikog pozorinog fenjera svog lakeja.
Dok je njen pratilac siao sa stepenita i dovikivao svoja kola, nju je vidno
zanimao ovaj ovek to je tako utke i zadivljeno stao. Prolazei kraj njega, ona mu
tiho, vrlo nevaspitano, dobaci, uz jedan drski pokret ruke:
Vi bi, zar ne, da mi ponudite svoja kola?

Pre no to je, meutim, mogla da se udalji i da sie do svog pratioca, onog

istog to je, kao bog rata, stajao iza njenih plea, i u loi, mladi oficir odgovori joj,
sasvim tiho, aii i vrlo tuno: Ja nemam kola.
U njegovom glasu i pogledu bilo je, pri tome, toliko alosti da ona osta kao
skamenjena, tako da je njen pratilac, porunik Nusbaumer, sav crven u licu trudei
se da dobro zapamti lik tog oficira morao da je skoro odvue u kola, pazei da
uokolo svet nita ne primeti.
Nita, dakle, nije se desilo, mada je, najposle, stao u njenu blizinu i uo joi
glas, taj glas koji je oseao da nikad vie zaboraviti nee, kao to su to i pre njega,
oseali.
Idui kui, gazei po snegu, blatu i barutinama svojim prostim izmama, on
je sad znao zato je bio onoliko uznemiren kad mu je stara majka izradila da ga
premeste u Minhen.
Iznenada, tako da pre ovog veera nije o tome ni sanjao, bio je zaljubljen.
Idui korak u korak po vlanoj jesenjoj noi, on ne samo da je i dalje govorio sa
panjolkom, ne samo da je milovao njena ramena koja su mu leala na grudima, nego
je i obasipao poljupcima njenu ruku. Rekao joj bee da nema kola, sasvim sluajno, i
nije hteo nita vie time da kae, ali to je due iao po noi, sve mu se vie inilo da
ga od nje najvie deli siromatvo. Treba da prodam dva konja govorio je u sebi,
reen da se rastane od ivotinja koje je sam ukrotio i dresirao.
Odsad e jo vie dresirati konje, i ee ih prodavati, mislio je u sebi. Trebalo
mu je novaca, trebalo.
Moda e uspeti da nagovori majku i na to da proda svoju staru kuu u
Frajburgu? Pri toj pomlisli ubrzao je korake.
Stanovao je s majkom daleko od rezidencije, ak kod umruka, i stigao je do
kue alostan, u onom raspoloenju opijenosti od gorina koje obuzima siromane
mladie, obino, kad se meaju u raskoni ivot bogatog sveta, pa tako, u hodu, ponu
da razmiljaju, pri povratku sa sedeljki i igranki. Sa jednim gorkim osmehom, oseao
je, zalazei u mranu, potpuno zaspalu ulicu, u kojoj su samo psi besno lajali, grube i
proste izme svoje, akire i husarsku odoru. Jedino mu je injel bio malo bolji i on ga
pomilova, skoro tuno.
Odkrinuv u starom plotu vratanca, uao je pognute glave u baticu pred
kuom. Vreme kie i snega, pomeano sa mrazom, bilo je utamanilo zimsko cvee, i
njegov injel vukao se po skrhanim blatnim zimskim ruama. Jedan sveanj cvea, iz
cvearnice, kakav je trebalo, bar tri puta nedeljno poslati njoj, u gostionicu, stajao je
toliko koliko je bila treina njegove plate. A da joj poalje ove zimske rue, obrukao
bi se smrtno i prouo. Pa ipak, on nikako nije mogao da veruje da je ona samo lutalica
i komedijaica, koju mukarci kupuju kad im se prohte. Fon Delinger verovao je da je
ona, zaista, iz stare plemike, panske porodice. I u tu veru unosio je svu matu svoje
tvrde glave junonemakog plemia, ija je kosa imala boju starog zlata, u ijoj se
krvi pak meahu mir severnih sneniih borova, ali i vruina junjakih vina.

Uavi tiho u staro, drveno stepenite da se popne u svoju sobu, pazio je da

nikog u kui svojim izmama ne probudi, pipajui po mraku. Mati mu se ipak pojavi
sa sveom u ruci. ekala ga je i iblago korila to se toliko mui i to se ne kloni zlog
drutva, a bila je radozna la da uje kako se poneo prema njemu njen daljni, otmeni
roak, pukovnik Valertajn, u koga je polagala sve svoje nade.
Ogoren vie nego obradovan to ga je doekala budna, njen Dir, kako ga
je zvala jo dok je bio mali, odlazio je da spava poljubivi materi ruku i rekavi
nekoliko poznatih imena iz minhenskog otmenog drutva, koja e se odsad, kao
bajagi, spominjati uvek kraj njegovog.
I dok je starica odlazila u svoju sobu, zauena nekom novom i dubokom
gormom koju je naslutila u dui i glasu svog inae veselog sina, on se, uz igru
plamena svee, u svojoj sobi spremao da legne. Bila je, posle jednog tekog ivota uz
svoga mua, pastora rudara, uspela da svog jedinca premesti u prestonicu, i to u
voleere kraljevske garde. Mislila je da, posle toliko briga i udovike patnje, proivi
svoje poslednje dane uz svoju bogatu rodbinu, koja je bee davno zaboravila i od koje
ona i nije traila nita, do da pomae njenog jedinca. I jedno vee, eto, ko zna kakva
sitnica, ve pri prvom zalasku u drutvo, bila je dovoljna da joj unesrei Dira, koga
je znala dobro. Uasnuta i od pomisli na to, ostarela, iznemogla, ona je u svom
skromnom odelu, na vratima svoje sobe, sa sveom u ruci stojala kao udarena, u
predoseanju neke nesree. Nikad joj sin tako grubo nije rekao laku no.
U svojoj sobi, meu golim zidovima, sa nekoliko crnih iseaka silueta i
jednom mandolinom na zidu, njen sin, meutim, bacio se svom snagom na postelju. U
polumraku dogorele svee nieg svetlog nije bilo oko njega, do njegove krive
husarske sablje koju je naslonio, kao tap, u oe.
Ne spavati, ali i ne ustati sutra, inilo mu se, bilo bi najdivnije, izvui se iz
slube, ali i ovog ivota u kome je dovoljna jedna takva sen koja kraj nas proe pa da
sve ono to smo deset godina inili zaboravimo i to smo zidali da za dan poruimo.
Prevrui se, onako obuen, on ugasi sveu, da bi bolje mogao u mraku da je
gleda i zapoe sa njom onaj ludi razgovor u kom je najgroznija slika praznina svega
to doivljujemo, to nam ulepava samo pusta mata.
Tek u zoru zaspao je tako u sirotinji svoje sobe. sa jednim blaenim izrazom
lica, jer ju je u snu opet video i mogao da dodirne.

VI

Jedna topla jesen i vlani poetak jedne snene zime behu dovoljni senjori
Mariji Dolores del Poris y Montez, putujuoj umetnici, da zavlada ne samo srcem
jednog kralja nego da protiv njega uzbuni itavu prestonicu, a protiv sebe itavu
jednospasavajuu katoliku crkvu i njene arhipastire u Bavarskoj.
U toplom oktobru ona je priredila tri veera panskih narodnih igara i pokazala
svoje divne ipke, svoje divne oi i, najlepe, noge. Govorilo se bilo da putuje, dalje.
Jaui u hladnom, vlanom novembru, esto s kraljem, ona je bila to se vie
nije ak ni krilo postala njegova najnovija metresa i dolazei joj, i u hotel, Ludvik I
je, pred kapijom, katkad ostavljao ak i svoja kola.
U pozoritu, za nju je uvek bila prazna jedna loa, u redu dvorskom; blagajnik
opere plaao joj je naroitu platu; u dvoru je davala panske asove; u svom hotelu
rasipala je novac; najzad, u Barergase, otpoe opravka jednog dvorca za nju, i svet,
koji je i dotle brbljao esto o njoj, otpoe iskljuivo da pria samo o njoj.
U poetku jedna glumica vie koja je svratila na pozornicu u Minhen, ona je
polako postajala crni vampir koji je sisao krv Bavarskoj, dotle pred zatitom Djeve
Marije.
U svojoj crnini, razgoliena i drska, kao i u svojim jahaim haljinama, sa
svojim ludim crnim eiriima i svojom groznom, crnom dogom, ona je poela da se
vozi po gradu, u svom crnom bataru, sa konjima vranim, kao da je stalno ila na
pogreb.
Neka panska igraica, rodom iz plemstva, ona je polako postajala u priama,
po kuama iza zavesa, oko porodinog ognjita, strana, zlokobna crna maka koja e
kralju doneti nesreu. Raulo se bilo da je bila udata u Indiji, da su se zbog nje ubijali
u Parizu, da je u Poljskoj i u Rusiji upropastila knezove. Najposle da stoji u slubi
engleskih slobodnih zidara, u prepisci sa Macinijem, i da je u Minhen dosla da radi za
Gizoa. Aostokratija joj, jo pre, bee zatvorila sva vrata.
Meutim, ona se nije drala kao metrese, nekad, koje su sad jo uticale na
kralja, samo kao portreti sa zida: o njoj se ulo da ne voli popove i da to otvoreno
priznaje; isto tako se govorilo i to da je rekla da Bavarskom gospodare jezuiti i da
tome treba uiniti kraj.
Ludvik I dao je naslikati trideset i est lepih ena za svoj kabinet i sve ih imao,
mrtve na zidu, pretvonene u sliku i boju, i prainu. Ona se, meutim niie dala slikati i
dolazila je u dvor u jahaem kostimu, iva i svea, kao netaknuta amazonka.
Poslednja od kraljevskih metresa, malo odebljala, demonska ledi Elinborou,
mirno je sedela u svojoj loi kad bi prisustvovao dvor, ali ova panjolka, u svojoj loi,
u dvorskom redu, iza svoje orne lepeze, smeila bi se javno kralju i tad.

U njenom hotelu, u salonu koji je od poetka uivao rav glas, bio je ve

davno tab glumaca i aka i mladih oficira, to su, kao i ona, mrzeli jezuite, ali otkada
joj poee dolaziti i slikari i sam kralj, dolaahu joj i ministri i dravni savetnici.
To vie nije bila metresa koja se bee digla sa pozornice, kao Amalija fon
indling, ili Ana Hilmajer, niti je bila ledi Spenc, to je bila ena i umetnik, kako je
sama govorila, svetskog glasa, i elela je da se taj glas rauje, i o njenom ivotu u
Minhenu.
Monah srednjovekovni koji je bio u grbu grada i koji je varoi na Izaru dao i
ime, bio je, naroito, meta njenih strela i njenog podsmeha. Pri pijankama koje je u
hotelu prireivala, uz visoke misli slikara i filosofa, koji se, kao bajagi, okupie oko
nje, ona je rado sluala i lupetanja nekoliko slobodara, koji su se nadali da je as blizu
kada e senjora Montez ruiti i ministarstva. Dve aljive izreke Ludvika I mnogo su se
prepriavale tih dana u drutvu. Biskupu kojii mu se bee javio u audijenciju, da ga
obavesti kako treba da se uva te igraice koja mu nosi nesreu kralj je bio odgovorio:
Ostanite vi kod svoje tole, a ja kod moje Lole.
Ludilo raznih stilova arhitekture bee pokrio sneg. ali bezumlje koje je u
Minhenu raslo oko te ene, izgledalo je ve tada toliko da je bilo uzaludno kriti ga, i o
njemu se govorilo javno.
Svet je vrvio u Operu i Kod jelena, da je vidi i da je ogovara, ne samo njene
suvie razgoliene grudi, nego i njeno drutvo i ampanj, koji je pila umesto piva.
Gostioniar Hauard, od nekog vremena utao je o njoj, kao grob, i stajao pred njom
kao stena, zatvorivi svakom put. ali je ona sama traila popularnost i pojavljivala se
drsko u crkvama, po alejama etaa graanstva i po kafanama oficira i studenata.
Nou je poela izlaziti obuena u muko.
Sa njom je zvezda Vitelsbaha, prema kojima su Hohencolerni bili siromani
oficiri koji su se doepali krune, poela da tamni, i siromana i prljava predgraa, sa
drvenim doksatima kua, njenim su imenom poela decu svoju da plae. Protivnik
popova, ona je polako postajala protivnik crkava i spasitelja naeg Gospoda Isusa
Hrista.
Njeni prozori u raskonoj gostionici, sa crvenim zavesama, davali su Minhenima potpunu zamisao pakla.
U taj pakao, najposle, tri dana pred Boi, ulazio je mladi husar, potporundk
fon Delinger, iz gardijskog puka kraljevih voleera, otresavi pred stepenitem meki,
vlani sneg sa svog crnog injela.
Njegov zatitnik i roak, pukovnik Valertajn, skidao je pred njim svoj ogrta,
postavljen sav dabrovinom, i nije se vie podsmevao mlaem drugu. Bio mu je ipak
obeao da e ga uvesti kod gospoe Montez, poto se prvo potrudio i sam da joj bude
predstavljen.
Veernje drutvo koje se skupljalo kod igraice bilo je tog dana izostalo, ili ga
je Lola poslala kui. U njenom velikom salonu sedela su sa njom svega tri mukarca,
zaneti njom, sva trojiea, oevidno.

Graf Sajnzhajm, kraljev miniistar finansija, pravi dendi svog vremena, sedeo
je pred njom na jednom taburetu. Bio je nagnut nad jednom skulpturom koja je
predstavljala boansku nogu igraice i okrenut leima novim gostima kad su uli.
Lola, u veernjoj pariskoj haljini, gledala je da ga oara i, uglavnom, bavila se samo
njime.
Dravni savetniik Berks, jedan mali ovek, slabog tela i faunskog lika, sa
jareom bradicom, pokuavao je, nagnut nad mramor, da prstom ocrta na kamenu
linije lanka, koje mu se uinie manje uspele i suvie stanjene, prema prirodi i istini.
Graf Hirberg, mladi student, zaljubljen u Lolu, sedeo je sa glavom u rukama,
kao oajnik. Mora da je u sebi ipak video fine oblike te noge, jer je pratio prepirku i,
ne diui glave, davao svoj sud.
Senjora Montez, valjda da bi im olakala raspravu oko zakona i nudi
kiparstva, zadiignute suknje, pokazivala im je lepotu svoje desne cevanice, dignute na
fotelju na kojoj je sedeo graf Sajnzhaijm kao na pijedestal.
Bila je neispavana i bleda, umorna, iako je to skrivala, u venoj sveini svoje
lepote. Gostioniar Hauard poeo je da joj ini neprilike, oigledno eljan da doe do
skandala, svakako kupljen od ultramontanskih krugova. Hirberg je hio reen da to
pitanje rei nizom dvoboja, dok je ministar predlagao, sa osmejkom, strpljenje. Berks
je savetovao mito.
Njena borba sa nevidljivim protivnicima bila je otipoela. Ona je mislila da su
to, u prvom redu, dame oko dvora, zatim minhenski biskup, a najvie predsednik te
popovske vlade fon Abel. Redom ih je obasipala svojim kikotom i nerazmiljenim
reima.
Ministar Sajnzhajm, sa ironijom, govorio je da je svemu kriva tampa, koja je
naziva: Pompadurom. Mislio je da e joj kleveta da je u slubi slobodnih zidara,
najvie koditi. Po njegovorm miljenju izlaz je bio u privremenom odlasku. U jedan
od kraljevih dvoraca u brdima, u okolini. Videvi da je na to digla glavu kao vipera,
on je predloio i drugu mogunost, jednu upadljivu priest u crkvi koju bi on, sa
biskupom, ve udesio. Kralj je tog dana javno izjavio pred svojim ministrima da eli
da se gospoa Montez zadri u Minhenu za vena vremena. i tavie, da joj podari
bavarski indigenat i titulu jedne grofice Lansfeld. Umetnik tako beskraijne vrednosti,
svetskog glasa, ne bi trebalo da naputa teren na kom ga i mase i pojedinci oboavaju,
i na kome mu ni neprijatelji ne mogu nita. Mesto da tako otvoreno kau svoje mdsli,
i kralj i ona, trebalo je da poee nagovetavaju svoj raskid, na taj bi nain umirili
one koji ih se boje, umorili iekivanjem one to spletkare, i najposle, to je
najvanije, sauvali prividno oreol jedne bezumne ljubavi, koja i sama eli da izbegne
ponor, ali je nemona a to se prata i na nebu, i na zemlji.
Poto je ostavila novodole goste, dugo, da ekaju, ona im poe napokon
ususret, dok je lakej airio dvokrikia vrata. Visok i elegantan, miran kao led, pukovnik
Valertajn dopao joj se odmah. Kad je pognuo glavu, da je poljubi u ruku, njegova
proseda kosa, sa jednim finim mirisom duvana i ilibara, izazva u njenim nozdrvama
neko drhtanje. Strastan pua, ona je blla osetljiva za iznenadne nagovetaje opojnosti
i otprati ga drutvu sa jednim pogledom zauene simpatije, koju je nehotice oseala.

To je bio ovek u srodstvu sa monim predsednikom saveta, knezom Valertajnom, a

osim toga prvi koji, pri rukoljubu, njene poluotkrivene grudi nije udostojio ni pogleda.
Pruivi ruku, meutim, njegovom tieniku, fon Delingeru, ona je, sa veselim
podsmehom, osetila odmah da ima posla sa mladim smetenjakom. Ako je pukovnik
Valertajn mirisao kao neki komandant pretorijanaca, kroz srebrne pojmove vojnike
u Eneidi, sposoban da i u izmama igra ulogu Jazona, ili Eneja, mladi oficir bio je
sposoban, oevidno, da u minhenskom drutvu podseti svakoga na vojnike iz Plauta.
Tvrd kao top, mali kao avan, pri tom sa jednom srdanou od koje se moglo
oekivati da e pri prvoj turi stati svojoj dami na nogu, jer mu je sudbina da se posle
izvini.
Vae cvee i vaa ijubaznost govorila mu je nasmejana Lola svakako
su naroito proraunati veeras, da zaboravim dodade tie vae ponaanje onog
veera kad sam vas prvi put videla?
Grafice odgovarao je mladi oficir tog dana sam prvi put bio u
dvorskom pozoritu i prvi put vas video dodade skoro mucajui. Moja mati i ja
tek smo se pre mesec dana doselili u prestonicu. Kad sam vas video, nisam vie znao
ta radim.
uo je bio da e ona tih dana dobiti titulu grafice, ali otkud mu pade na pamet
da je tako oslovljava, ni sam nije znao. Pocrveneo je sav kad je primetio ta ree, ali je
bilo dockan. Tolika je, meutim slabost sujete ljudske da je senjora Montez utke
prela preko tog naziva, iako na njega nije imala prava. Mali i vrsti fon Delinger
nastavio je, u nedoumici, i dalje da je tako oslovljava i postao je, u neku ruku to svi
osetie junak drutva. Dravni savetnik Berks posmatrao ga je od glave do pete i
merio zavidljivim pogledom, kojim pametni ljudi esto pogledaju glupaka kad nae
zrno bisera.
Zavaljen u svilenu naslonjau, prekrstiv svoje snane, kratke noge dobrog
jahaa, u starim izmama, fon Delinger je, uostalom, mirno pio svoj ampanj, alei
to nema piva.
Salon igraice, sa svilenim tamnim tapetama, crvenim i tekim zavesama kao
mantije u kardinala, velikom, belom pei, mirisom cvea, inio mu se topal i udoban,
u vlanoj, zimskoj noi. Poto je, meutim, i na granici imao toplu, vojniku sobu,
njega ni rasko ovog salona nije mogla da zbuni. Jer u osnovi njemu je bilo stalo samo
do toplote i u njoj se bakario, udobno, svojim telom mladog medveda.
Od prisutnih, on je najpokornije posmatrao grafa Sajnzhajma, ali ta pokornost
nije bila i strahopotovanje. Na granici, u tekom, vojnikom ivotu, on je bio izgubio
uopte pojam o razlici meu ljudima i stvarima. Ko god je putovao kraj njegove
strae, imao je da mu se bez rei pokorava, ako nije hteo da ugleda njegov vojniki
pitolj. Berks ga je jo ponajvie uplaio, jer mu je stavljao pitanja, a u stvari nije
mogao da razume ta ga veliki gospodin pita. Hirberg, koji je bio, izgleda, njegovih
godina. sa glavom Meduze, i student, najvie ga je privlaio, ali taj ga je odmah
odmerio unim okom i obojica osetie, od poetka, da e biti neprijatelji.

Dok je, senjora Montez, inae, zanosila ljude svojim polugolim telom, mladog
oficira opijala je to vee ponaanjem jedne otmene ene savrena domaica koja je
neprekidno govorila i pozivala i druge da svoje misli kau. Uzdiui pri tome samu
Bavarsku, kao da je dola, pozvana od Boga, da je spase iz ruku jezuita.
Moda e moje misli, od vas saznati i neko ko je nad svima nama i za koga
bih i ivot dao govorio je sa unjkavim, jedva primetnim osmejkom minisitar
finansija, graf Sajnzhajm ali ja mislim da se sve to se misli ne moe i rei. U
dravnim poslovima, senjora, stanje u kom se nalazi Bavarska ne ini mi se nimalo
ruiasto. Mnogo dugova, slab promet, panja moje partije sva uperena na pitanje
manastira, koje forsirate, kako smo obaveteni, vi.
Pa ipak, vas nikako ne smatram, kao ta glupa masa i te plaene novine, nekom
saveznicom ni Tjera, ni Gizoa. Po mome miljenju, Gizo, kad bi iveo u Bavarskoj,
poverovao bi i sam da naa buroazija nije kao francuska, te da joj treba vostva. to
se tie Tjera, on je nainio vojsku, koja e pre ili posle, kraj svega, uguiti u krvi svaki
pokret donjih slojeva. Ono ega se bojim, jedino to je taj san o nemakoj, carskoj
kruni. Taj da se ne izgubi, pri ovoj pastorali sa vama. Svakako, ja sam, senjora, uinio
svoju dunost, upozorio sam vas.
Pa zar ne vidite, dragi Sajnzhajm, da ja vrlo dobro vidim vau igru. Jo
malo pa ete me proglasiti za crni petak Vitelsbaha. To je odvratno; da bi zaludeli
gomilu koja nita ne zna, vi ste gotovi na sve. A ja sam jo jedina, pazite dobro, koja
svojim telom podgrejavam u vaem gospodaru taj san o nemakoj kruni.
Ja nisam gotov na sve, senjora aputao ja ministar. Na sve su gotovi
moji drugovi. I verujte, oni e uspeti. Vi imate u borbi ono to je Gizo, govorei o
ratu, zvao: cohue. Ali oni imaju: puissance. U poetlku mi smo priznavali, naroito ja,
va blagotvorni uticaj. U poslednje vreme, medutim, vi se diete protiv onog to ve
hiljadu godina vlada nad Bavarskom.
Svojim infamnim mantijama, Sajnzhajm, svojim ofarbanim lutkama,
Sajnzhajm, svojim Marijinim dojkama, Sajnzhajm, iz kojih kapne, kad treba, za glupi
narod kap devianske krvi, iako su od voska. O, onda je bolje nek ide sve svojim
tokom ja se ne bojim svoje sudbine.
U meni, senjora, imate istinskog oboavaoca govorio je sa priguenom
srdbom ministar, ali ni ja vas ne mogu spasti ako zbilja dignete ruku na Onu ije
ime nosite a koja je, do sada, uvek spasla Bavarsiku.
Kao da je biskup progovorio iz vas, Sajnzhajm pratala se u smehu od
njega domaica. Znate li ta je rekao o svemu tome kralj, Sajnzhajm? Ne mrze oni
mene zato to se zovem Lola Montez, nego zato to neu da budem Lojola Montez.
Razgolitivi jednim pokretom desne ruke grudi, jo vie, pri nametanju nekog
preveza to joj bee spao sa ramena, ona se vrati svome drutvu iz tog duela reima,
vie vesela od ljutine i priznanja nego od zadovoljstva nad onim to je rekla i ula.
Zastala je za trenut, sa nekom iznemoglou i klonulou, kraj pei, i prila
brzo prozoru, umorno kao srna, u bekstivu. Napolju je vejao sneg. Oseala je da bi

isto tako stajala gonjena i da je taj prozor u Parizu, Varavi, ili Petrogradu, i to joj se
uini jo gore i alosnije. Videla je sebe kao iznemoglu, usamljenu srnu, na celom,
zavejanom, praznom svetu. Drutvo joj bee postalo dosadno.
Berks, kao jarac kad oseti rogove, teorisao je, malo ve napit, o pitanju
manastira, sa gledita opte evropske politike. Po njemu Bavarska je imala da radi
brzo i da reava korenito. Jezuite je trebalo proterati. To joj je osiguravalo pomo
Francuske, vojnu i finansijsku, a to je bilo glavno pred sudbonosnim dogaajima to
su imali da nastupe. Glasom plaevnog proroka, dravni savetnik, poeo je da
deklamuje jedan sonet kraljev napisan u ast panjoike. Prekidajui ga esto
tucanjem.
Poto ga je odvela na njegovo mesto, senjora Montez nagnuvi se nad
plavi, ogromni plamen puna ree tiho pukovniku Valertajnu, koji je razgledao
crtee Kaulbaha i Metcgera to su leali na glasoviru: Eto, ovo su one orgije o
kojima se po Minhenu pria.
Politike orgije poinju uvek ovako, senjora odgovori pukovnik.
Nemate na ta da se potuite. Jedan ministar finansija to je verski nadahnut, jedan
savetnik koji ima ambasadorske manire . . .
I sposobnosti, i sposobnosti mumlao je Benks, kod puna.
Vojnici, studenti, ta vam drugo jo treba?
U trenutku kada, iznenada, javie da su pred gostionicom stale kraljeve saone,
kod gospoe Montez tako je bilo poelo da se kupi, oko puna, redovno njeno drutvo
koje nije ni sanjailo koliko je dosadno i odvratno domaici. Student, arhitekt Metcger,
i slikari jo ne behu stigli i imali su tek da svrate. Kada najavie kralja, Berks, izlete u
predsoblje, da se sakrije, pukovnik Valertajn i potporunik fon Delinger poletee
sabljama i samo joj graf Hirberg dobaci, na njeno zaprepaenje: Veeras u se jo
vratiti. Slika njinog bekstva zaista nije bila lepa, i imala je neeg od mijeg sevanja
kad se pojavi maak.
Zadravi se, meutim, sa gostioniarem, koga je hteo da odobrovolji u korist
ene koju je branio, Ludvik I pojavi se na pragu tek mnogo docnije, tako da je Berks,
u ruiastom oblaku od vina uspeo da skoi sa stepenita i da utekne. Dok su
Valertajn i fon Delinger ukrueno pozdravljali kralja.
Zato se razbeglo vae drutvo? pitao je kralj, vedro, jo sa praga,
pruajui joj ruku. Valertajn je najinteresantniji ovek koji se u jednom salonu, ili
budoaru, moe sresti i ene ga oboavaju. Moram dodati: uzalud. Izgleda da je njegov
metije neko drugo polje ljubavi dodade uz jedan ruan osmeh.
Otili su jer sam bila umorna odgovarala je senjora Montez, zagrlivi
pas visoke pojave kraljeve i priklonivi glavu na njegove grudi. Graf Sajnzhajim
iskoristio je trenutak moje radosti nad poklonom koji ste mi blagoizvoleli poslati, da
mi saspe na glavu sav pepeo svojih jezuitskih mranih slutnji.
A ko vam je bio taj lepi zdepasti, mladi oficir?

 Neki fon Delinger, Maeste. Doveli su mi ga veeras prvi put, ne znam

zato.
Fon Delinger, fon Delinger pitao se tiho kralj, nikada to ime nisam uo.
Bio je Berks, on mi je jedini iskreni prijatelj. I graf Hirberg.
O, Hirberg, va student? Vaa zlatna mlade?
I poto je uporno utala, kralj je pomilovao, mazei je.
Doao sam da vas provezem saonicama po noi. Sneg je zavejao sve pute.
Videete Atinu u snegu i neete mi se smejati vie.
Obradovana, ona zbilja skoi i potra prozoru, a zatim da se presvue, dok je
on, uzevi puna, iao kriom da je gleda kako se svlai oima koje su sjale
bezumno i iji je pogled drhtao kao i njegove ruke.
Uvijena u dabrovo krzno, sa crnim eiriem na glavi, za koji bee zadenula
belo nojevo pero, ona je sa velikim mufom na ruci trala niz stepenice, praena
svojom sobaricom, koja je, francuski neprestano brbljala neto, o kralju.
Ludvik I je bio obuen, to vee, u zeleno teko lovako odelo, na kaputu sa
obinim somotskim okovratnikom. Na glavi je imao eir postiljona. Bio je razdragan
i veseo, i zvidukao je kroz svoja zeja usta i raeljane etkice brkova.
Kad sede pokraj nje u saone, te ga zavie u krzna, on joj pod pokrivaem stite
ruku apui: Najzad smo sami.
Rasuvi svetlost feinjera du puta meu kopite konja, tako da se inilo, u
praini snega, kao da jure u praini srebra, saonice njine pooe po mranim ulicama
grada. Njen beo al od mekih ipaka, kao trag labuda, pratio ih je svud, iz mraka.
U mraku ona uopte nije raspoznavala ulice. Crkva. sv. Petra joj se uini toliko
strano visoka, u snegu da skoro uzviknu sat na njoj je izbijao u neizmernoj
mranoj visini. Projurie i senkom, dugom i crnom na belorn putu Crkve sv. Duha.
Vrativi se dvorskom ulicom, prooe kraj mrane, duge zgrade dvorova. Sve je
spavalo mrtvim snom.
Opijena hladnim vazduhom, Lola Montez vozila se kao u trijumfu. Glavu je
bila naslonila na kraljevo rame i udisala tu no u kojoj je, u neizmernoj tiini, samo
kroz zvoncad i zvuk praporaca njinih, neujno vejao sneg. Kralj se bee sagao nad
njom, ljubei je tiho u oi.
Kad su saone stale, ona vide neke ogromne svodove to se dizahu u visinu.
inilo joj se da je u nekom snu.
Vidi ree joj tiho kralj, prvi put joj rekavi ti ovo to ovde zidam
bie preko dvadeset metara kamena u visinu. Imau pobedniki luk kao Konstantin u
Rimu, da nas pamte. Uostalom, mene neka i zaborave, neka pamte samo bavarsku

vojsku. Divno je dodade jo tie u snenoj hladnoj noi. Videlo se na celom

njegovom licu da je ponosit.
Ostvarujete svoje snove ree ona, tek da neto kae. Kad biste mene
hteli da posluate, ostavili biste ovu trijumfalnu kapiju ovako. Zavrena, nikad vie
ovako lepa ne moe biti.
Kada krenue dalje, ona sluajno pomisli na pometnju koju e izazvati mladi
Hirberg ako se zbilja bude vratio u hotel. Gostioniar Hauard, koji bee proimenio
svoje dranje prema njoj, svakako tako to jedva i eka.
U rzanju konja i lupi kopita, u zvuku zvonaca i praporaca, meutim, nju je
hvatao san i ona se rei da ne misli na budunost, Leala je na grudima jednog kralja a
htela je da uiva u tom trenutku.
Hvala ti to si pristala da ti tiler izradi portre za moju galeriju. Meu
njima, Lola, vi ete biti kraijica. I ja sam govorio s Abelom, ali, zamisli, nee ni da
uje. Pa ipak, kroz koji dan ja ti dajem re, svaki e morati da te zove groficom
Landsfeld.
Pri tom imenu, za trenut, u njenim mislima, pojavi se lik onog mladog,
snanog, lepog oficira to je veeras prvi nazva tako a odmah zatim dodade u
mislima: Trguje; kao da trguje. Ja njemu sliku. On meni grofovsku titulu. Taj ovek
uvek mora da pokua da neto utedi.
Kao da je donekle pogaao njene misli, kralj joj ree, zavaljen u krzna,
milujui joj lice ledenim rukama: Odvikavam se od ivota. Nita nije lepe od tvog
razgrljenog vrata, pa ipak neto tajno vue me da imam mramornu neprolaznost tvog
poprsja. Zato sam eljan i tvoje slike. Na njoj e zauvek ostati, iako mrtva, ta tvoja
lepota, to e biti predoseam ve, poslednje dobro u mom ivotu.
Zar mislite ve na rastanak, Velianstvo?
Nikada se mi, Lola, vie neemo rastati. Zar niste uli ta sam ministru
rekao? Bez Lole nema vie ni Ludvika. Doli ste u starost moju, znam iz razvrata.
Pokuavali su da mi vas otmu. Ovih dana, policija mi je podnela izvetaj da ste ena
nekog oficira koga ste u Indiji ubili. da ste u Parizu bili uzrok ubistvu grafa Bifora, da
ste u Varavi, ili Vilni, upropastili grafa Porvanskog, da ste u Petrogradu hteli . ..
O, pa to je uasno .. .
Ne, to nije uasno, oni me time samo uzalud mue. Svakim danom ja sam
sve vie na vaoj strani. Iz utrobe zemlje, zar ste i mogli bolja izii? A ja ne elim da
imate na sebi nikakav miris crkve dodade kralj jo jednom. Nego Evridike i
Persefone.
Dug drvored ukaza se pred njima u providnoj tamnoj noi. Kuda idemo
apnu ona, da u isti mah uuti i zagleda se opet u sneg to je vejao. Vejao sve krupniji,
u njeno razdraeno krilo.

Milujui je rukom i grejui je dahom, sakriven u punu tamu, u senci velikih i

krupnih lakeja, kralj je, izgleda, hteo da joj na tom putu iskae sve to je poslednjih
dana preutkivao.
Moda, jo pre neki dan, jedna vaa re, jedan va gest, mogao je doneti
ono to svi ti psi oko mene tako eljno ekaju. Sad vie o tome ne moe biti ni rei.
Mi ostajemo zajedno, Lola, i nita nas vie ne moe rastaviti. U ivotu dosad nita
nisam mogao da ostvarim. I, kad se ozbiljno zamislim, u prolosti i nemam nieg sem
ratova.
A te mnogobrojne naslikane ene?
One su kao seni prole, verujte. Uzdisaj i stiskanja, pia, tople postelje,
pijanstvo pred zoru, najposle uvek isto, lani poroaji, nezakonita deca i godinja
tantijema. Iz moje privatne atule. I svaka je imala poneku gadnu naviku, po kojoj je
pamtim, mrkale su, kaljale su, uzdisale su. Mis Spens je uvek, posle ljubavi,
povraala, iako je bila lepa kao aneo. Imala je bolest, neku bolest stomaka. A
Elinborou, ledi Elinborou bi ustajala iz postelje da se nahrani. Toliko gladna, posle, po
vas dan, toliko gladna da su svi lakeji znali o emu se radi.
I dok se senjora Montez smejala, on je aputao s nekim starakim, ali dubokim
zanosom:
Nijedna od svih tih ena, ije me slike sad posmatraju sa zida mog
kabineta, nije bila kao to ste vi. Ni stari rimski stihovi ljubavi, Katulovi i
Propercijevi, ma koliko da ih ponavljam, ne bi bili dovoljno isti da izraze svetlost to
se rasipa sa vae iste koe. Nigde ni jedne greke u sklopu tvoga tela. Kao kip si,
Lola, kao mramor si, boginja grka da moje stare dane ulepa lepotorn za kojom sam
celog ivota udeo. Moj sin, Oto, grki kralj, pie mi jue da e mi poslati reljef
atinske igraice. On ne zna da si ti ve tu dodade Ludvik I, u naporu da bude
duhovit. Nikoga ne mogu vie da trpim u svojoj blizini otkad sam upoznao tebe.
Ove nae bavarske ene, kraj tebe, pravi su gad. Izgubio sam se zauvek sa tobom,
Lola, ini me se da ivim samo kad mi ti die kad mi koje drugo ivo bie u lice
die, meni se smui.
To si od mene nauio, dragi aputala je u ekstazi igraica, leei mu u
naruju. I vi ste meni i mu i zatitnik, i osim vas nikog na svetu nemam dodade
sentimentalno.
Diui prah od snega, konji su frkui projurili kroz drvored zavejanih
kestenova u neki stari park. Bili su izgubljeni u punoj magiji zimskih bajki. Fontane,
bazeni, velike barokne vaze od kamena, u vrtu bile su potpuno pod snegom. Mrtva
voda leala je kao veliko, zimsko ogledalo prolaznosti, pred njima. Usred bazena, sa
zavejanim delfinima i tritonima, igrala se, nepomino, mramorna goliavost jednog
lepog enskog tela sva mudrost umetnosti kroz sva stolea. Stepenice iroke,
francuske, pod debelim snegom, nimfe od kamena, na kojima je sneg bio kao komad
belog, sladunjavog eera, terase u obliku koljke, sve je to bilo nestalo u zimskom
mraku, hladnoi i belini to se blistala kao zgrada od dijamanata pri ljuljanju fenjera
koje su lakeji pred njima nosili. Na prvom spratu dvorca prozori su bili osvetljeni.

Vodei je uz stepenice, u pratnji posluge koja se duboko i nemo klanjala, kralj

je bio oigledano raspoloen. Visok, iako poguren, u tekoj bundi od dabrovog krzna,
on je bio pojava dostojna svojih fantastinih predaka i vrlo snaan, bar po izgledu
sudei. Gospoa Montez je prvi put bila, vidno, oarana.
Uavi u salon pun ogledala, obraslih u lijane ukrasa od zlatnog drveta, pod
tavanicu to je sva bila isprepletana zlatnim biljem, ona kriom primeti dug red
salona, veliki sto pun kristala, voa i jela, kao i spavau sobu, iza desnog ugla,
osvetljenu raskono mnogobrojnim srebrnim kandelabrima.
Ne, ne veerati nikako aputala je u nekom divljem besu grlei ga i
ljubei kad ostadoe sami i zbacie krzna. Zatvorite ta vrata. Maeste, i hodite,
eljna sam najposle da kleim pred vama i da vam pokaem koliko vas volim.
Gledajte, gledajte tu zimu napolju aputala mu je, uzevi ga pod ruku, privodei ga
vratima, kroz ija se stakla video osvetljen, zavejan balkon, i vrh snegom zasutog
kestenja. Nikako, nikada, nijedan mukarac, nije za mene bio to to ste mi, danas,
vi. uvala sam se, uvek, kao da sam znala da e doi dan kada se treba dati vema
nego to ene obino daju. Niko to nije zasluio, ali vi da, da, da uzvikivala je
grlei ga strasno, tako da je, nesiguran na klizavom, svetlom patosu. skoro pao i jako
prebledeo.
U svajoj raskonoj haljini, malom eiriu s perom koji nije skidala, bila je
neizmerno mila i nimalo izvetaena. Plave oi su joj gorele u nekoj opasnoj ari.
Svlaei se urno pred posteljom, ona je bez ikakvog stida pokazivala mramorne
delove svoga tela, koje nikada nije unakazila nijedna senka alosti, ni ma kakva crta
raanja i starenja.
Obasjan treperenjem tolikih svea i kristala u ogledalima, arom vatre iz
crnog, mramornog eminea, Ludvik I je kleao kao rob pred njom, drei je u rukama
kao da je tako, polugola, ve leala u dubokoj nesvesti, posle koje dolazi jo samo
smrt.
I dok je ona postajala sve burnija, sve razuzdanija, dok se kao umirui labud
previjala, drhtei od strahovite panske ulnosti, on je pritisnut svojom gustom krvlju
prolom kroz tolike Vitelsbahe, demone, heroje, polubogove i udovita, oseao,
strahovito nabreklih, ostarelih ila, da mu je stalo samo do toga da je gleda, gleda.
Nepomian, on je za sobom oseao ne samo sve slike razvrata onih trideset i
est lepotica to su sad tako bezazleno, ljupko i otmeno gledale sa zida, nego i sva
moja razoaranja kraljevska, u svojoj zemlji, ratovima i vladanju. Ostareo, posle
jednog ivota tolikih gorina, on je uspeo svega, kraj tolike snishodljivosti prema
svima, kraj tolike brige, dobre volje i pomaganja, da za dvor, i Minhen, postane samo
jedan od onih matorih Nemaca koji sanjaju o ujedinjenju Tojtlanda prave rave
sonete i skupljaju antike kipove. Iz porodice koja mu bee davno dosadna i koja ga
je. kao i njegova uzviena supruga uvenula davno u svom molitveniku strasno
mrzela, on je, moda, poslednji put uspeo da se skloni pod ove mramorne, divne
pommes des Hesperides, kako ih je zvao, zbog jednog utog, tamnog sjaja njene bele
koe. Potpunu lepotu, lepotu ivu koju je doneo sluaj, koju je donela sudbina,
vrhunac smisla sve one zamrenosti koja je u ivotu vladala, on je hteo da, kao opijen

mirisom tog voa, lagano udie. eleo je samo trenutak mira, trenutak pravog
gledanja oi u oi neprolaznosti, lepote, i starenja i prolaznosti.
Razdraena uzdrljivou, ve nekoliko nedelja, seniora Montez shvatila je taj
trenutak kad je, u stvari, na njenoj glavi zasijala svetlost krune Bavarske, vulgarnou
animalnih, junjakih naroda. Obesna, spremna najposle da izbezumi tog omatorelog
mecenu operskih pevaica i baletskih primadona, kao i pesnika, i vajara i slikara, ona
je bila kivna i uvreena to njeno telo i njeno predavanje, za njega, ima tako malo
vidljivog znaaja. Onako prebledelog od pritiska krvi i strasti, zgrabi ga i poe ga sve
lue, ljubiti, nestrpljiva, dok je Ludvik I malaksalo aputao da je naredio ministru
predsedniku da joj podari indigenat bavarski, te da e tih dana zaista biti grafica
Landsfeld.
Osetivi da je to opet samo poklon, dar metresi, a eljna njegove istinske
ljubavi, ona tad ogoreno briznu u pla, poto nije mogla da se lati bia, apui:
Ostavite me, viui: Vi me ne volite, ciei: Vau ljubav hou, Maeste. a ne
vae poklone.
Klonuo pred njenom golom divotom, i svilenom posteljom, ljubei joj koleno
Ludvik I odvrati ne bez ponosa: To su samo prvi znaci moje blagonaklonosti
prema vama, madam, u njoj su, meutim, sve mogunosti ljubavi jednog vladara. Ne
mogu da zamislim kako bih jo mogao dokazati da vas volim. Bio je uplaen da je
dostava koju su mu ponavljali o njenom hvalisanju da e biti jednog dana moda i
kraljica moda istina?
Videvi koliko je pogreila, sa onim naglim strahom koji ju je, brzo, pred
kraljem, kraj svih veza sa njim, hvatao, ona ga ostavi u stavu jedne pale Dijane, zabaci
glavu sa suzama u oima, zarivi ruke u svoju crnu, zamrenu kosu u perje plavog
bleska jednog stalnog, nad njenom glavom, gavrana.
Poslednji put oseala je da je pokuavala da od njinog odnosa stvori jedan vreo
dodir, dubok zanos i sunanje kroz ula, na onakvom Suncu ljubavi kakvo sija u
Andaluziji i kakvo ju je taj kralj, u toj vlanoj, hladnoj, maglovitoj zemlji, toliko
uveravao da trai. Poslednji put mu se ponudila oseala je to iskreno, u svoj
svojoj goliavosti i mladosti i razdraenosti. Odsada, ona je bila reena da mu daje
ono to je kao vladar od svoje metrese i kao starac, u ljubavi, bio zasluio. Ni manje,
ni vie.
Za trenut ona je bila ispunjena strahovitim ogorenjem i prazninom to polako
ustupahu mesta jednoj neizmernoj alosti.
Mada je imala tek dvadeset i est godina, njen ivot je bio od sedamnaeste
godine pun ljubavnih avantura i orgija, ali one joj ipak nisu mogle da uprljaju toliko
duu da postane, u ljubavi, obina hetera. Naprotiv, sve te uasne slike, dok taj kralj
lei pognute glave u njenom krilu, seale su je kako su tako leali ubijeni mukarci i
samoubice koji su se u njenom zagrljaju na smrt spremali. Ona je s nekim demonskim
arom elela da zaboravi to u jednoj preistoj, blagoj ljubavi, zauvek, ili bar u nekom
burnom razvratu sa sebi ravnim ljubavnikom, bar za neko vreme.

Afektovana, stalna ljubaznost, plemenitost i ponositost njene panske rase,

koju je verno i oholo, svojevoljno, predstavljala po Evropi, naitanost, duhovitost
salonske lavice, sa uvenim politikim ambicijama, sve je to bila samo rnaska pod
kojom je krila svoju stranu ulnost, animalnost i jednostavnost ene cdne ljubavi.
Njena potpuna prirodnost i ljupkost izbijale su, iznenada, posle duge usiljenosti, svom
snagom kao u cirkuske zveri, ili mladih kobila, obuenih i stegnutih u visokoj
panskoj koii jahanja. Na ovoj zemlji, u ivotu, ona je bila, kad je mogla, i kad je
istinski htela, ista i vrela kap panske krvi, sitna, u svom obliku zrnca, prema celom
zemaljskom aru na kom ivimo. Ali, u svojoj bitnosti, nimalo manje znaajan stvor
ruke Boije, zvezda, i toplota to struji venim putevima biljnih i ivotinjskih seni i
sokova.
U naporu iznemoglog kralja, koji je neprestano milovae, hvalei je biranim
reima. golicajui je svojim raeljanim brkovima, ona oseti svu gadost starosti,
umiranja i raspadanja, taiko da je skoro uasnuta, kriknula. U tom dalekom dvorcu
raskonog bleska, u strahovitoj zimskoj tiini zavejane noi, sred uma. ona se seti
sebe same, grozne, od sedamnaest godina, zavedene, na prevaru venane sa prvim
muem, kapetanom Demsom, koji je uze kad ga premestie u Indiju.
Pijanac, pireiveo, osedeo, on je uvede u svoje orgije i njoj se inilo isto ovako
otuan, i prazan u srcu, kao i ovaj sanjar to je, u barutinama bavarskim, hteo da
podigne Atinu. A ona, u kajiti broda, na burnom okeanu, u punoj pustinji, i tad je bila
bleda i dragocena kao biser, u ilavim i neistim akama mukim kao to su i ove,
svemone nad ivotom i smru tolikih, a rune na njoj.
Tek kad opet ugleda onaj svetao, sivi pogled tog starog oveka do njenih nogu,
koji je opet kleao, u oima sa izrazom bezmerne udnje i alosti, ona se polako stia i
uvide da je dno te due koja joj se nudi, prema njoj, jedno bezdano, duboko, blistavo
oboavanje, kraj svega.
Ljubei je, i Ludvik I se polako stiavao, u jednom talasu raskida sa celim
svetom, sve vie utolivi svu duu i sva svoja ula u tu poslednju, opojnu strast svog
burnog ivota. Osetivi se snaan, pod njenim sad blaim zagrljajima, on je podie,
kao nekad topovsku cev bronzanu na bojitima, u stavu heroja i deklamatora stihova.
Sav ivot mu se inio za taj jedini svetli as zimske noi odran, kao nekad za
Tojtland, svoje bavarske pukove, a posle za slikare i antike hramove, i on je alosno
pogleda, sa obeanjem milote.
I poto je i u njoj utivost preovladala unost, i nasmejala se njegovom
nespretnom svlaenju, oboje se pomirie u nekoj atmosferi raskalanosti tolikih
prolosti koje su se u toj dvorani odigravale, a koje na minijaturama, ogledalima i
vazama bavarskim i francuskim nisu ostaviie nikakvog traga.
Kao u nekom novom ludilu, on joj je govorio najlue reenice, ljubei je u oi,
dok mu je ona pomagala da ne padne, kraj zlatne, francuske postelje, nad kojom se,
pretei da e se sruiti na njih, lelujao teki, srebrni svenjak sa trideset i est svea.
Nestajui sa svojim ljubavnikom u tiini zimske noi, ona mu doapnu: avo
mnogo zna jer je star, el diablo sabe mucho, porque es viejo kako ree panski.

VII

Sa tog poslednjeg ljubavnog sastanka Ludvika I saonice vraahu Lolu Montez

u Minhen na sam dan Boia.
Jurile su crne i raskone, sa upaljenim fenjerima i srebrnom opremom vranaca
i crnih lakeja, kao neki pogreb to je stigao u varo pre tolikih smrti, to su ve ile
prema Bavarskoj, mada ih jo niko slutio nije. Njino zveckanje praporaca ulo se
jasno, da projuri veselo i nestane brzo u daljini Terezijentrase, gde je igraica,
privremeno, imala svoju kuu.
Zimska bajka, tri dana i tri noi njene potpune pobede nad kraljem, to ih je
gospoa Montez provela u potpunoj samoi, u jednom zavejanoim dvorcu, zavrili su,
tako, skandalozno, godinu, i Minhen je o tome imao da pria za sve vreme praznika.
Kad je u svojim saonama, lepa i ohola, projurila po varoi, u crnom eiriu,
ogrnuta krznom, svet je ve znao da joj je Ludvik I postao, zaista, rob.
Kad je mogao da ostavi dvor i svoju porodicu, tako vidno, da ni praznike ne
doeka sa sinom i suprugom, sa kojom je bio ve trideset i est godina u braku, onda
je, po tanoj proceni budunosti pivopija minhenskih, zbilja, zauvek bio izgubljen.
Kralj, koji je neku putujuu pansku igraicu voljan da naini graficom Landsfeld,
protiv volje svih svojih savetnika, koji sred varoi za nju preureuje velianstveni
dvorac, oigledno ima nameru da idue godine za nju da jo vie.
Politiari su irili vest da e kraljica da se vrati u Saksonsku, a profesori
univerziteta uvari morala da e vladar voleti do ludila kad je, u tim godinama,
posle tolikih avantura, udario u stihove i upao u novu, ljubavnu pustolovinu, sa
igraicom koja je, uz to, trideset i etiri godine od njega mdaa.
Bilo je oigledno, i za lekarski stale, da je kralj sav u njenim rukama,
nemoan, ostareo i bezuman, kao igraka. Da je patetino izlapeo, to su svedoili i
njegovi sve ei stihovi, u kojima je, u obliku soneta, svoju panjolku slavio i
ministrima pretio, dodavi svaki put u antikom ritmu da se osea potpuno
podmlaen.
Tek sad, kad videe ove crne saone, dvor i dvorski krugovi primetie da je sve
svreno i da je ta ljubav kraljeva poslednja, ali i besmrtna. Staraki zanos kome leka
nema, ni u stidu, ni u patnji, ni u pameti.
Tek kad videe kako, vesela i vanredna, juri u kraljevim saonama po ulicama,
prisetie se i jezuiti da su prevareni i da je njihova vlada, dakle, odista pred padom.
Poverovae, jo pre nego to te saone stigoe u belom suanraku do kue, ono
to je odnedavna bila javna tajna, da je ministar predsednik Abel izgubio svaki pristup
kod Ludvika I i da je reen, sa svojom popovskom strankom, da digne narod, ako
treba i svu katoliku crkvu, protiv te rnilosnice stranaca, to je dola da vlada u
Bavarskoj.

Za njenog prijatelja, meutim, dvorskog savetnika Berksa, u se da skuplja sve

to ne mrmlja molitve, u jednu novu, slobodarsku stranku koju hoe i kralj.
Tako, polako i crkvena tampa poe da buni seljake slojeve, uznemirene,
potajno, i propovedima u crkvi nakljukane svaki dan, sve crnjim vestima o nematini
naroda, o gladi kod sirotnijih o zaduenosti, zbog rasipanja dravnog novca na zidanje
antikih graevina i kupovanje grkih kipova, zaboravivi da je pre pisala da po
Bavarskoj tee med i mleko.
Bilo je i takvih lanaka koji su otvoreno priali o bavarskoj Pompaduri, o
emonu razvrata u prestonici, agentu engleskih slobodnih zidara i tajnih,
revolucionarnih evropskih savaza, plaenih iz Pariza.
Slobodarska tampa odgovarala je na sve to pokliima za nov pravac dravnog
kormila, velianjem kraljevog liberalizma, crtala je stanje sve samim ruiastim
bojarna, a ulogu Lole Montez u pozi anela i kipa pobede nad mranjacima,
crkvicama, u pozi genija evropskog slobodoumlja i bavarskog demokratskog,
narodnog dostojanstva.
U toj borbi, o kojoj je umorna igraica, zavaljena u saonama, razmiljala, palo
je bilo zasad samo nekoliko tapova po glavama i nekoliko dobrih ala i kalambura.
Tako se uz ultramontane, pristalice Rima i popova, spominjahu slobodmjaci
kao lolamontani, a uz ake druine Bavarije, Frankonije, Izariju, Polaciju i
Sveviju, i namera da se zasnuje novo studentsko udruenje njenih pristalica, koji su
hteli da se nazovu: Alemani. Te im je predlagano da bi bilo bolje: Lolamani.
Stigavi pred svoju kuu, iji su prozori bacali dugu isvetlost po ulici, kao i
kristalni fenjeri njenih crnih saona, za kojima se prolaznici, svi, okretahu, senjora
Montez zadie svoje krzno i suknju, i ne pogledavi lakeja. Sa pahuljicama u kosii, i
zamagljenim oima, ona potra stepenicama, kriknuivi uplaeno kad joj, u kapiji,
jedna crna senka preprei put. O, Hirberg, ala ste rne uplaili uzviknu, steui
jahai bi na grudi. Dok je mladi student, sa skinutim crnim cilindrom u ruci,
pokuavao da je uzme pod ruku i pridri.
Ah dakle, ipak ekate? Zavoleo si me, je li? Pristaje da pati, da bude
veran kao pas? aputala je uz tihi kikot, obrui glavu, kao da je hteo da je poljubi.
Provela sam tamo tri dana i tri noi i sad me niko vie ne moe odande
istisnuti. Na prolee ii emo, zajedno, u Italiju. Pili smo iz iste ae. U zoru, kad sam
se, prvi dan, probudila, sedeo je kraj moje ipostelje, grejao mi je noge i ljubio prste,
staraki ih stiui na oi, koje je pred njima sklapao. Prozori su vrlo rasklimatani, i
sneg je vejao unutra. Bilo je hladno. Ulovili smo petnaest lisica i tri srne.
O, Hirberg on je vrlo star zavrila je veoma tiho, naslonivi se na ruku
mladia, koji je drugom rukom lagano otvarao velika staklena vrata.
Na pustoj, zavejanoj ulici, u vrtu u kom se samo kao humke, zatrpane humke,
raspoznavahu mesta rua, ostadoe jedino senke kestenova u belom mraku plaviastog
snega i zvuk praporaca sve dalje.

Uavi, meutim, u veliku dvoranu, u crveni, arki krug njenog panskog

ognjita, ona je bacala sa sebe sve, tako da osta opet samo u plavoj, somotskoj jahaoj
haljini, u kojoj se ukaza vitka i nenog sastava, sa divnim svetlim potiljkom.
Dakle, ipak ste ekali aputala je, oslanjajui se jednako na mladia koji
stajae iza nje, da joj skine krzna, eir i rukavice.
O, znala sam, Hirberg, da me ekate. Seala sam vas se uvek za ova tri
dana, pa i nou dodade drsko, spustivi se u naslonjacu kraj vatre.
Bila je umorna i bleda, ali promenjena. Kao da je govorila sa nekog visokog
pijedestala, govorila je o svemu olako. Uzimala je sve sa visine, prezrivije jo no pre.
Tri dara sam dolazio ovamo dok su vam preseljavali stvari. Kad nisam
mogao da budem kraj vas, hteo sam da budem okruen bar stvarima koje su vas videle
i dodirnule. itao sam, muio se, i urlao od besa, a vidite sad je mir. Znam da sasvim
pripadate njemu i da sad ja, u toj ljubavi u kojoj je on, bez zasluga, kralj, mogu biti
samo prosjak.
Ludi ste kikotala se ona. To to se dogodilo, to mi ba omoguuje da
vam ispunim elje, Hirberg ree mu tie i sasvim jasno i bestidno.
Pomislio sam da se ni danas neete vratiti i doao sam da ovde, kraj vatre,
bdim. Ipak sam izlazio i ekao pred vratima, uz smeh vaih sobarica. Ostario sam u
oku i svom osmehu, za ova tri dana i tri noi, vie nego pre za deset godina. Bedno je
to, najbednije to se moe zamisliti, da nas ljubav, divljenje, elja da vas
blagosiljamo, pretvara u prasce koje udarate nogom, kao neka Kirka. Oslabimo u elji
da najiposle prema jednoj eni budemo svetli i dobri, a vi nam se tada smejete.
Prozebao, hodao sam, pred kuom, po snegu, zagledan u svoju senku. Zar to nije
sramno to sam prezren od svih drugova, to mi porodica plae, a ja vas ekam na
pragu, kao kue. Dok sam vas oboavao kao da ste od srebra i kristala, dok ste u
mojim oima biii isti, niste hteli ni da vas dodirnem. Sada, kada je na vama sav taj
gad, hoete da se date. Dobro, dobro, ali proi e, kroz koji dan, i taj prvi miris vae
kose, pomean sa snegom, uobraenje mog i vaeg oka, izleiu se od ovog drhtanja i
udnje za vama.
Zagledajuei tapete, nametaj u dvorani, prozore, zavese, slike, vaze, ona je
zastala pred velikim portretom kraljevim od tilera, izimeu dva prozora, nad velkim
svenjem ivih bledoutih rua. Navikla na stanovanje po gostionicama, ona se brzo
oseti kod kue i u tom novom domu.
Utegnut u tesne, elegantne pantalone, i prsluk svilen, boje sivih golubova, u
crnom kaputu i beloj ogrlici, puei u dugom kamiu, njen mladi prijatelj je
posmatrae kao mladi ljubomorni mu kad se ena vrati s puta. Njegova glava, grke
lepote, bila je zaputena i njegove velike lepe oi zakrvavljene od nespavanja i pia.
Toro vrisnu ona iznenada, setivi se svog psa gde je moja doga? Gde
je moja doga? Da nije ostala u hotelu? uzviknu ona ljutito.

 Doveu vam drugu ree joj tad, priguenim glasom, mladi ali onu
vie neete videti. Suvie ste je mazili i ljubili. Nisam mogao to dalje da gledam. Ubio
sam je tu, dole, pod kestenom, pred vaim vratima.
Tek to je to izrekao, poletee vaze, teki krisitali, ae, tako da je, razbitjene
glave, pritisnut uza zid, stajao pod kiom udaraca, psovki i njene razbaruene, duge,
crne kose, to joj bee spala. Bezumna lica, udarajui ga u elo i grudi, kao neki divlji,
veliki gavran u oluji, ona je leprala oko njega i vikala, vikala koliko je grlo donosilo,
na oigled lakeja i sobarica to behu zagatili vrata.
Znala sam da mi se sprema nesrea ponavljala je plaui, pavi u
zagrljaj svoje Marijet jutros mi se razbi ogledalo. O, ta ivotinja, ta ivotinja, neka
mi ide s oiju, neka odlazi, ta prljava vapska ivotinja, koija, konjuar, propalica,
kockar, podvoda, napolje, napolje, neka ide.
Vama da itam Kalderona? Vi da mi itate Ardingela? Zar su za vas knjige,
igra, pesma? vikala je skoivi za njim, dok je on. briui krv sa ela, lagano i
preneraeno poao vratima i vukao po patosu svoj ogrta, sa nekim glumakim
nehatom.
ta vam je mogao da skrivi taj siroti pas, bestijo jedna nemaka. Vi ste
graf? Vi niste graf! Konjuar, podvoda, propalica. Vredeo je vie nego svi vi
mukarci, zajedno. Njegovo oko nikad nije gledalo ovako sramno i podmuklo. Nije
umeo da ode ovako psei, osramotivi i one koji ostaju.
O, Hirberg, izgubili ste me zauvek, ba danas kada sam mislila da vas,
najposle, primim. Pola sam bila, posle podne, tako radosna. Posle svih onih gadosti,
bila sam eljna da vas vidim va plemeniti lik, vae mlade pokrete i to oko, tako
deako, koje sam toliko volela. Odlazite, i da mi se vie niste vratili, vi ste udovite,
i luda, luda vikala je za njim zalupivi vrata, dok se rnladi, kao sen, video gde
nestaje, kroz staklo u zimskoj nol pred kuom.
O, Marijet jaukala je dalje, plaui, kao da je izgubila pamet treba da
se pomolimo Bogu. Kako je mogao da ga izvede, kako je mogao da ga uhvati.. .
Pas je iziao i ne slutei zlo. Ni ja nisam ni pomislila ta radi. Zvao ga je,
prevario ga je vaim imenom. Iziao je pred vrata i opalio. Ja mal nisam pala u
nesvest, a lakeji su hteli da ga istuku.
O, glupan, glupara, glupan! Ljubomoran na jednog psa. O, kockar, kockar,
konjuar, konjuar, a ne graf, prljava nemaka bestija, bestija, bestija! Svlaite me
Marijet, pustite me da zaspim, da ne ujem vie nita, da ne vidim vie ovu zemju,
ove prljave, izmate zveri. Izlazite, hou da budem sama.
Popevi se starim lepim stepenicama od drveta u odaje na spratu, ona se nae
u beloj, spavaoj sobi, sa ukrasima seoskih bavarskih domova, nad ogromnom
posteljom. Poto je opet pozvala sobaricu, plaui tiho, pade na postelju kao bolesna.
Kao sve nerotkinje, i ona je bila udljiva i volela je pse, oboavala je svog psa, svoju
crnu, vanrednu dogu, najvernijeg svog pratioca.

U strahu i tiini, posluga se bee razbegla, a kua smirila. Veliki salon sa

ognjitem i trpezarijom, u kojoj su svee gorele, puna srebra, poslatog iz dvora, i
male, tihe sobice, u bavarskom, seoskom stilu, sa prozorima okienim cveem, sve je
to bilo sanjivo. U potpunoj tiini zavravala se godina. I dok je ona jecala, oko kue su
zaobilazili mirni, drveni doksati, zavejani snegom. Do njih su stari kestenovi dizali
svoje snene glave.
Kada se bee malo stiala, sila je opet u salon da ponova saslua poslugu o
smrti svoga psa, pa je opet plakala. Uznemirenost ta u stvari joj dobro dola bila i ona
nije toliko plakala radi psa koliko radi same sebe. Ljutila se, jer posle ovog poslednjeg
sastanka o ljubavi za Ludvika I nije moglo, kraj svih stihova, biti ni govora. Zato je
bila skoila na Hirberga.
Posle osam, kad umukoe zvona, svratio je dravni savetnik Berks, ali je brzo
izleteo. Grozniava, ona to vee nije elela ni da uje o politici.
Sedei kraj ognjita, poela je da ita Galantne dame od Branttoma i time je
malo stiala svoje ivce. Ta njena mila knjiga, svojim raskalanostima, smirila joj je
mozak i polako je dovela do smeha.
Doao joj je u posetu arhitekt njenog novog dvorca, Metcger, a kad je njega
oterala zakucao je slikar piler, koji izlete isto tako brzo kao i oni pre.
Knjiga Brantomova, za to vee, mislila je, bie joj dovoljna.
Polako se, meutim, njena misao vraala na Hirberga, i njegove poljupce,
kojima se, ve mesecima, igrala. Izgubivi nadu da e kraliju ikad moi biti prava,
arka igraica, u njoj se podmuklo i stidno javljae elja da ima ljubavnika. Ostavivi
se snova o kralju, ona se bee zamislila o Hirbergu, koji je, jo pre nekoliko asaka,
stajao tu, u svom bledilu, drhtanju, i mladosti, a koji je mogao, da je htela, ostati kod
nje i svu tu zimsku no. Nikada nije bila blie svojoj pobedi, samo da je mogao da se
vrati. Bila je kao u nekoj priguenoj groznici i nije mogla da nae nigde mesta.
Previjala je ruke, iznad glave, i stala da uzdie, spremna da zaplae.
U oajanju, u melanholiji, u razdraenosti, koju je ve tri dana i tri noi nosila
u sebi kao neki crven, panski cvet, ona se rei da se presvue u odelo studenta i da
obie sve kafane i pivare, tajno, kao to je to, ve dva-tri puta, sa Hirbergom bila
uinila.
Kao u nekom ludilu, ona se poe svlaiti i oblaiti, viui na svoju poslugu
kao da je bila sila s uma. Ta nona avantura bee joj se uinila kao neka mogunost
ko zna kakvih doivljaja. Pri pomisli na njih, sva je gorela. Niske i vrele krvi, u tom
trenutku zaboravljala je sve, i zanosila je samu sebe apatom svoje neiste mate.
Obukla je bila uske, plave pantalone, i male muke cipele od laka, prsluk u
boji cigalja i skoro crn, plavi frak. Dok je pevuei veziivala englesku, plavu kravatu,
poslednje londonske mode, njena se sobarica, razvlaei zavese, zakikota.
Kad je gospoa odmeri pogledom, ona proaputa, kao da je moglo da se kroz
prozor uje: Eno ga, doao je i onaj drugi.

Pred kuom u snenom drvoredu kestenova, kao na strai, hodao je gore-dole,

neki oficir, sa glavom uvuenom u injel. Zastajao je i gledao gore u osvetljene
prozore i zavejane doksate, dugo, kao bez due. Ve tri noi.
Njegovu pleatu priliku, samu sa svojom senkom na snegu, u prvi mah nije
prepoznala. Njegov lik seoskog pastora tek polako poe u seanju da joj se vraa. Kao
i njegove snane, kratke noge dobrog jahaa.
Prilazei prozoru, zagledana kroz tanke zavese, i ona se poe na njegov raun
kikotati, dok joj Marijet pokaza sa koje strane svako vee dolazi, kako zastajkuje,
kako mlatara rukama od hladnoe i kako staje, osloniv se na kesten, pa gleda, gleda.
Njegova senka, u tom trenutku na snegu, postade duga i nepomina, i njoj u
istom trenutiku, munjevitom brziinom, sinu kroz glavu: Taj, dakle treba da dobije
kap panske krvi, sa njenih usana, koju u ovom svetu nikom nije dala?
Njegove izme, njegove vojmike vrline. njegove gluposti u dijalogu, sve joj
to bi toliko dosadno da je odmahnula rukom i otila od zavese. Uzevi svoj cilindar i
svoju plavu periku, htela je da pretvori svoju glavu u glavu minhenskog studenta, ali
kad je opet prila prozoru i prstima lako odmakla zavesu, napolju, ona ista sen stojala
je i dalje, zagledana u nju. Nikog ivog inae nije bilo na ulici i ona muklo ree svojoj
sobarici da ide da spava.
Zatim otvori prozor i pozva, glasno, mladia. U kosu i lice padoe joj
pahuljice snega.
ovek koji je, moda, mislio da sanja odvoji se od snenoga stabla, potra uz
stepenice i lagano odkrinu staklena vrata. U crnom injelu, sav prekriven, pojavi se
pred njom kao senka.
Oprostite mi, uo sam bio da ste doli, da ste se vratiii, i poto vam preti
opasnost, doao sam da vam to javim, ali nisam smeo unutra. No je lepa, a ja sam
navikao danju da spavam, nou da obilazim meseinom obasjana brda i redove drvea
govorio je tiho i zadihano.
Zaprepaan, kad je vide u mukom odelu, on je stajao, kao u snu, u vratima,
irom otvorenih oiju, pod elom natuenirn na oko kao lem. Uinio je pokret kao da
e je uviti u svoj injel, a odmah zatim pognuo je pred njom glavu. Izmeu staklenih
vrata, dodirivao je skoro njeno lice, sasvim vidno i u tami. I kad mu pokaza prolaz da
ue, on jedva napipa nespretno, njenu ruku. da je zahvalno poljubi
Kao da je i sam oseao da je samo sluaj i udna sudbina to to ga iz tamne,
hladne noi pozvae unutra, on zastade pred ognjiiem, naslonjen na sablju, i ne
skidajui injel, ree da je doao da joj kae neto to jo niko ne zna, ali to je on,
sluajno od svog roaka, pukovnika Valertajna doznao. Da se spremaju. sutra,
iznenada da je uhapse i prebace u vajcarsiku, tako da joj nee dati ni stvari svoje da
ponese.
I videvi da to to pria nju ne buni, prestraen od njenih plavih. munjevitih
pogleda, on se jo vie zbuni i uuta Mislio je da nema smisla to se tako dugo

zadrava, i u elji da ode, on je opet poljubi u ruku, dok ga je ona mirno, sa

osmejkom, posmatrala. U daljini on joj se injae kao mladi medved, odeven sluajno
po vojniki, ali u blizini on nije bio mnogo gori od ostalih oficira koje bee videla u
lovu, i po preponama, pri jahanju.
Dockan je, skoro pono ree mu tiho, nekim dubokim promuklim
glasom, ukoena pogleda, i krei ruke. Ako vas ko vidi, ko zna ta e pomisliti, a
moja ast, moja neokaljana ast, sad je u vaim rukama i moete je razoriti.
Zar ja, koji vas toliko volim? ... izusti on, zamuckujui. preneraen i
sam time to je rekao, a nije mislio da kae.
Ona se tad, kao bajagi, zgrozi i vrisnu, skoivi sa ezlonga, presamitivi se
nad naslonjaom, pruivi glavu ka vatri. Oturivi od sebe rukama neto to je, valjda,
htelo da joj se priblii, da je zgrabi.
On ostade u velikom, polumranom salonu, nepomian, uplaeno stojei,
zagledan u nju zaarenim oima, ali sav u strahu. Kao u snu, kao u snu, bio je,
iznenada kod nje, u mogunosti da je grli i da je ljubi, i od toga mu pamet bee stala.
Ono to je oekivao jer oekivao je to od prvog asa da se desi, moda kroz
godinu dana deavalo se, eto, iznenada, tog istog dana.
Mrani kutovi raskonog nametaja, ogledala, naslonjae, crtei, slike vrteli su
se oko njega, kad mu ona lagano poe privlaiti ruku, apui:
Treba da ostanete kod mene, da me uvate i branite. Spavajte ovde kraj
vatre; ja idem gore. Nikoga nema da vas budi, ali ja se nadam da e vam i tako biti
lepi snovi... Delinger uzviknu iznenada, kleknuvi mu sasvim u blizini, iskrenim i
strasnim glasom, razbaruivi mu gustu, zlatnu kosu.
Smejae se to je tako uplaen, i zagledana u njegove iroke snane grudi, ona
ga oigledno posmatrae sa zadovoljstvom. Najposle, pred njom je, kao i Hirbergova,
bila prava i strasna mladost, koja joj bee nadohvat ruke.
Pa ipak, kad je mladi oficir, kao dolazei k sebi, uasnut, skoio i poeo da se
prata. izvinjavajui se da je opasnost prola jer kad nisu doli po nju do sad, nee
do ujutru ni doi ona ga je s jednim besnim pokretom glave putala da opet ode.
Pratajui se smeteno, fon Delinger, u injelu i kapi, kao to je i doao, oseao
je grozno da sad odlazi od onog to mu je ve bilo poklonjeno i da je, moda, nikad
ovako nai i videti nee. Nameravao je jednako da ostane, ponavljao u sebi da treba
da ostane, ali su mu se udovi pokretali sami
ega ste se uplaili, koga? aputala je tad senjora Montez, videvi da
mladi oficir ide. Kralja? siktala je tiho kao zmija. i prezrivo, kao u groznici, tiho,
dodade: Napolje, napolje i ti si kao i drugi ni tvoja njuka nije od onih to bi
mogle da spasu neku hriansku duu iz pakla por librar un anima christiana del
infelno kako ree, samoj sebi, panski.

No, prazna no, ostade tako senjori Montez, i raskalanost u knjizi Brantoma,
poto ni jedan od ovih Bavaraca to su to vee proli kroz njen salon nisu umeli, ni
ponaanjem, ni duom, ni lepotom oka, da umire u njoj tu razdraenost i ludilo koje je
bee obuhvatilo, sada na vrhuncu slave i moi.
Kad je mladi oficir u nedoumici, preneraen njenim prostaklukom, izaao sav
bled i nespretan, ona poe ponovo da treska sve to joj pade aka i da razbija vaze,
plaui.
Minhen je spavao u ziraskoj noi, ali ona koja je dola sa druma i zavladala u
njemu bila je budna Kroz pla je traila smisao sveg svog uspeha, bogatstva, ivota,
pri zavretku te godine, to je oduzela mir itavom jednom narodu i nalazila za sobom
samo prazninu. Prvo u oseaju svoje lepote i sile, posle u zmijskom puzanju prema
vratu onoga koji je bio prvi nad prvima, uguila je u sebi groznicu svojih ula, osnovu
inae njene pojave, ponaanja ivota. Jedna jedina kap panske krvi na njenim usnama
spasla bi je bila od sve te ponienosti koju je u sebi i svojoj uzdrljivosti oseala.
Plahovit neki ljubavnik uinio bi joj ivot lepim, Ludvik I, njena prenemaganja, sve te
politike i vojnike lutke oko nje uinile su joj ivot glupim i ludim, ropskim. Ljubav,
u razdraenosti njenih izmuenih ula, uini joj se, to vee, dragocenija od svake
vlasti nad itavim kraljevstvom, i jer to nije imala, plaui je hodala gore-dole,
odmiui zavese, zagledana u praznu, mranu ulicu, zavejanu i mrtvu.
Ono to je pri povratku iz dvorca toliko zaelela bilo je sasvim neto drugo
nego grafovska titula koju su joj svi ponavljali, i zato to je to drugo odloeno za
nekoliko asaka ona je, plaui u svojoj praznoj kui, do besnila, alosti i poude
izdisala.
Posle tolikih godina razvratnog ivota, slika itavog jednog grada to joj
leae pred nogama, kao i etve i blago itave jedne zemlje i krunisana jedna glava,
nisu joj se uinile da vrede ni toliko koliko ta pomama za telesnom ljubavlju koja je
bee, to vee, obuzela i za kojom je plakala.
Odjednom, viui: Marijet, Marijet, ona se otre od plaa, od svih tih
jadikovki, i poe da se, pred ogledalom ulepava. Sa osmehom, kroz suze, ona ree
svojoj sobarici da poe i potrai Hirberga.
Zar po ovom mraku i snegu pitala je preneraeno Francuskinja. Zar
po noi? Zar ne moete da doekate do sutra?
Tumaei joj gde e Hirberga nai u kafani Rotman i ta da mu porui,
ona se razveseli tako lako kao da je celo vee igrala i pevala.
Pa dobro, a ta ete ako mladi i doe, ali vas ne htedne ni da vidi?
pitala je njena slukinja, polazei da probudi lakeje
Tada njena gospodarica, zatvorivi Brantoma, priguenim glasom ree neto
na panskom: Mucho sabe la Zorra . . . lisica zna mnogo, ali ena to ezne jo vie.

DRUGI DEO

PO PRANOM, skitakom drumu, kolima punim arenih krpa, bee dola u

Bavarsku Igraica panskih igara plemenita Mariija Dolores del Poris y Montez.
Kroz godinu dana postala je, najposle, grafica Landsfeld i zvanina metresa
Ludvika I, koja je oborila vladu crnih, verskih nazadnjaka, pa je za glavnog ministra
dovela svog oveka, dravnog savetnika barona Berksa, koji je imao i tu dunost da
nosi u krilu njene pudle.
Uskoro posle toga, jedan minhenski aljivi list tampao je kalambur, po kome
je u Bavarskoj zavladala samo jedna boljka koju valja isterati, a to su dolores.
Sudei po liberalnoj tampi minhenskoj, i uopte po onom to su pisali, tim
povodom, slobodarski listovi po Evropi, ta panjolka je bila uzviena boginja to je
sletela sa neba, samo zato da ponienima donese nadu i slobodu. Bavarskoj
velianstveno, novo doba meunarodnog ekonomskog blagostanja, Minhenu zlatan
vek slobode rei i tampe.
Onog dana, meutim, kad je u to ime novi ministar, dravni savetnik baron
Berks, drao uteitelno slovo univerzitetskoj omladini, srdano i neno, kao to je
drao i pse te igraice na krilu, pisala je o senjori Loliti Montez i katolika, dotle
vladajua tampa.
Po njoj, u zemlji se behu dogodile ogromne promene, nagore, te je ta
vavilonska ki Ludvika I vukla u propast. Zemlja pre, naroito za vlade katolikih
ministara, bogata i zadovoljna, osiromaila je i oglodala je, dolaskom na vlast kreatura
te avoiske ene, agenta engleskih slobodnih zidara. Bestidna, ona, u stvari, vlada sa
prestola i rasipa novac dravni, troi krvavo zaraeni novac potenog graanina i
oduvek potenog seljaka. Sramoti Minhen svojim groznim orgijama i mater Isusovu,
zatitnicu Bavarije, svojim izjavama pred studentima, koje naroito zavodi i kvari.
Zato je, krajnje vreme da, na to, nezadovoljna vojska, kae svoju re, a narod
protiv te goliave kurtizane ustane grmljavinom i gromom.
Minhenski itelji, proitavi sve to, nisu mogli da primete, nabrekli od piva, ni
jedno ni drugo to se tu kae, ali su primali sve to za gotovo, jer je moralo biti sveta
istina kad tako pie.
Da je kralj zidao neke hramove, po izgledu sve lue, to su videli i oni, da je za
njegovu priijateljicu prezidan itav jedan dvor, u Barergase, i to su primetili, ali da je i
u crkve uao vrag, to jo nisu mogli da poveruju. Isto su tako u njima gorele svee kao
i godinu dana ranije, a napolju je vejao isti onakav sneg kao i kad se prvi put prou da
nije vie neka panska protuva, nego bavarska grafica Landsfeld.
Mnogi je, naprotiv, pozdravljahu sve vie, u nedouimiici, otkad je pred njenom
palatom stajala straa vojnika i okretahu se za njenim crnim ekipaom, kao da je bila

ne samo dvorska baleteza, koja vie nije nikom igrala, nego, zbilja kap rvi panske to
je pala na Minhen, na koji su pre padale, silom uda, samo kapi mleka iz votanih
dojki Bogorodice.
Skoro svako jutro, vozila se sad, sa lakejima za leima, u svom crnom, novom
bataru, na kom je vidno bila urezana srebrna njena grafovska kruna i monogram
njenog imena. Svet je pratio, razjapiivi usta, povorku to je ila za njom, od njene
teke, gospodske kapije do ministarstva, ili kraljevskog dvora, a uvee, kao u zimske
bajke, u kraljevske lovake dvorove, u gomili mladih oficira, studenata aristokrata, ili
umetnika.
Lepota njena ostajala je nepromenljiva, u sveini njenih dvadeset i est godina.
Lik joj je bio i dalje ljupko lice jednog engleskog deaka, nene lepote, u koje su tek
ogromne ljubiice njenih oiju unosile, pod dugim, crnim trepavicama, sumormu
svetlost veilikih, plavih, sferikih prstenova, oko nebeskih poara, i tama, posle
meteora. Kosa joj ostade i za tu godinu iznad ela, kao krilo nevidljivih gavrinova.
Njene divne grudi, i noge, iju lepotu nije tajila, ostadoe i dalje uda to su
okupljala gomilu, bilo u pozoritu, po ulicama, ili kafanama. Uvek je u haljinama od
crnog somota, ili plavog, za jahanje, uvek u odelu tesnom, pripijenom uz telo, ona je
polako postala opta delirija te varoi, pune piva.
Njeni nakrivljeni eirii, sa perukama, njene visoke, meke rukavice iz
inostranstva, raznih boja, njene cigarete, a naroito brilijanti, izazivali su mrnju ena,
do ludila, kao i gnev ljudi, jer je bila sve drskija, nepristupanija, oholija. itav je niz
bio imena njenih frizera, krojaa, to doputovae ba kroz one kapije kroz koje odoe
izgnani vajcarski jezuiti, i njima su se imena aputala zavidljivo kao i imena njenih
ljubavnika. Spletka je oko nje bila tolika da su o njoj verovali i priali najlue
stvari, i jedna slika Kaulbahova na kojoj nudi pehar razblude iz movare i jedna druga
na kojoj bee naslikana kako sedi, pokrivena samo providnom koprenom, na svojoj
novoj, mladoj, snanoj dogi, u zbirkama o njoj, svakako nisu bile najbesramnije.
Uzalud je delila milostinje, pomagala nevoljne, poseivala bolesne, sramota
njena sve je vie rasla u brda i sve se vie po Bavarskoj iriia. Pod njenim prozorima,
ve i prole godine urlala je svetina, maukala i dreala, bacajui kamenice. Prolee to
je dolazilo sanjala je, i sama, kao krvavo.
Melanholina, ona je sve ee u dvorskom pozoritu, u koncertnoj dvorani
Odeona, po kafanama, imala stav izgubljene i bezumne. Gledala je kao da nije videla i
sluala kao da je sluala neku koljku.
Jahala je sve vie, prema dalekim okolnim umama i brdima, i to jahanje
pretvaralo se polako u bekstvo od grada i ljudi Poto vie nije igrala, jer to kralj nije
hteo, krv se u njoj bee zgusnula i ona vie nigde nije nalazila mira. Dola sa druma,
bee uprla oi samo u dvor, i za ljubav Ludvika I odrekla se biveg ivota, u elji za
raskoi i silom. Zatim je bila gotova opet, onako uzdrljiva, izmuena i alostiva, da
sve to baci za jednog jedinog arkog, mladog ljubavnika. Sad kad je i to imala,
grozniavo se opet vraaila, ni sama nije jo znala emu dvoru, velikim jasnim
kraljevim oima, kruni to je sve dalje lebdela, ili svojoj potmuloj radosti da hari i

rasipa, i vie svega da tu glupost versku, najposle, do mile volje, kao stare, prazne
vaze, razbija?
utljiva opet, kao pri svom dolasku u ovaj kraj i narod koji nije nikad volela,
ona je ivela u palati svojoj, u raskoi i sjaju, praena lakejima, tako da je retko kome
rei progovorila. Marijet, njena sobarica, jedna histerina, plava enevljanka, hroma
malo na levu nogu, iako to nije moglo da se primeti, dolazila je do njenih soba,
haljina, avantura, ljubavnika, pisama i suza, jedina. Ona je imala i tu dunost da
Boksa, novu crnu dogu, svakog dana okupa.
Njena gospodarica, inae, skoro svaki dan, odlazila je u dvor, a kralj je dolazio
skoro svako vee, u drutvu lolamontana uski, politiki krug koji je obino banio
u salonu ili zimskoj bati palate. Baron Berks, a katkad i ministar Valertajn,
razmatrali su stanje Bavarske, a sa njom u vezi i politike dogaaje cele Evrope,
ratujui uvek u vazduhu, po kom su arali prstima i dokazima i razlozima, kao protiv
neke nevidljive vojske protiv jezuita ne videi nikad ono to im je ve bilo pred
nosem, opoziciju koja se stvarala sve vidnije, usred Minhena, nasred Univerziteta.
Arhitekt Klence i Metcger kuvali bi pun kao i ostali vie eljni piva
razastirui po svim sobama svoje kartone novih planova graevina, koje su kralj i
panjolka posimatrali, drei se, kao verenici, ispod ruke. Obino se zatim prelazilo
na stihove, koje su o njoj pisali i kralj i Metcger, a posle njih i svi ostali.
Njeni verni pratioci, oficiri i studenti, pevali bi, meutim. i galamili u drutvu
slikara, i dizali paklenu larmu oko klavira i kockarskih stolova, gaajui se isto tako
brzo politikim ubeenjima kao i keevima i cis evima mesto cima. Meu njima,
porunik Nusbaumer stojao je obino kao olienje Lolinog viteza po viem
nareenju, a u jednom kutu sedeo je opet porunik Delinger kraljevskih voleera,
pokupivi obino pri kraju kocke sav dobitak od sveg zajapurenog drutva, jer je ve
godinu dana imao lude sree na karti. Prezren od svojih drugova, praen obino
zadivljenim pogledom onih koji bi prvi put dobili pristup u to drutvo. zavaljene blede
glave, i stranih oiju Meduze, klatio bi se na naslonjai, u pantailonama boje utih
lala, u prsluku boje maka, u fraku boje plavih ladolea, opet, i graf Hiirberg,
predvodndk studenata lolamana, upirui pogled, samrtniki ozbiljan, u svaki pokret
domaice, zabrinute jedino za to da joj pun bude dok je kralj u drutvu vru, a
ampanj leden. ta bi nastajalo posle, kad bi Ludvik I otiao, izmeu te jedne ene
i tolikih ljudi, to bi se prepriavalo po Minhenu sutradan, sa zgraanjem, ba zato to
se irilo iz najsigurnijih izvora iz lakejskih usta.
Tek pred zoru, kao neko drugo Sunce na zalasku, zgasnula bi svetlost sa
prozora njene palate u mirnoj noi i na visokom snegu, te umukla svirka i vika u tim
irokim, zavejanim poljanama na kojima je kralj dizao, u antikom stilu, pobednike
kapije, atinske propileje i gliptoteke i pinakoteke.

II

Kao sen, u zavesama Ministarstva predsednitva, videla bi je gomila, opet,

sutradan, gde sedi u kabinetu barona fon Berksa i sa osmehom kipa, zatvorenih oiju,
slua ministarske referate.
Ljubiaste i bele zavese od ipaka belgijskih i plavi ilimovi, tamna orahovina
i stare, nemake, srednjovekovne slike Hristovog stradanja, udno su tad pristajale uz
haljinu najnovijeg, pariskog kroja usreiteljice naroda i uz njene prekrtene,
otkrivene, lepe noge.
Sedei bestidno, ona se bestidno i igrala itavom tom zemljom.
Licem omatorelog satira, otrih uiju i upave bradice, osedelog jarca, baron
Berks je, kleei jednom nogom na jednoj kozezi, tumaio svojoj zatitnici politike
intrige na dnevnom redu oko Ludvika I.
Vae slobodarstvo, grafice, violentno im oseti miris jezuita, ne sme prei u
napad na katolicizam. Ostavite to, nevidljivo, nama. U njemiu je, kao u mrei, sva
naa zemlja i vei deo Evrope i trag jezuita tu samo je najcrnja nit. Katolicizam jo
opija Bavarce kao to u mraku crkava nae debele seljanke, pri ispovedanju, zanosi
prepodobno aputanje popa. Protiv toga se nita ne moe Ako hoete da ih ipak
pogodite, grafice, treba zgodnim povodom da skrenete Veliansitvu panju samo na
njinu tezu, sad, pred sklapanje konkordata. Po nareenju iz Rima, oni e kao legija
prei i preko njega; otadbina, vladar, kruna, sve je to za njih igraka, oni se i ivotom
igraju. i ivotima, svim ivotima, uz mrmljanje svojih molitava i svoj osmeh ugojenih
ukopljenika. U stvari, oni bune sela, i ja zbilja ne znam kako emo preturiti preko
glave ove dogaaje u Francuskoj, sve gore i gore.
Kad nisam mogla da imam sudbinu da naiem ovde na vladara koji bi bio
elegantan, u punoj mukoj snazi, slobodan, pravo da vam kaem, dragi Berks, malo
mi je stalo do tog ta nas eka govorila je, sa unom drskou, gore jo nego inae
gospoa Montez. Minhen i moja sudbina ovde ini mi se da e za mene biti onaj
preokret u ivotu koji nas obino sustie u polovini i prekrha, kao granu koja je poela
da se sui. U meni je neko neizmerno nezadovoljstvo i gotova sam na sve. Mislila sam
da u ovde da se uzdiem sve vie, a vidim da u poeti, da sam poela da se
srozavam. Nek bude dakle, ta bude. Po mom miljenju nastavljala je
melanholino, dok joj je ministar utke, sa glumakim zadovoljstvom, ljubio ruku
protiv crkve ima samo jedna mo, a to je Sotona. Sve sam pripremila za njegov
dolazak u Minhen dodade prsnuvi u smeh. to vie slobodnih zidara, Berks, to
vie ateista, to vie onih koji su spolja mirni, kao preisti aneli, a iznutra anarhini
kao polipi. Protiv popova ja u da izvedem studente; i videemo, Berks, kakvo e
prolee doi.
Vi ste divni grafice, kad ste srditi, ali previate jednu stvar: va mecena
nema postojanosti, ni u ljubavi, a kamoli u mrnjama. Ne zaboravite da je jedan moj
prethodnik, njegov dugogodinji saradnik, otiao u tamnicu, i sve zbog popova koje,
dotle nije hteo ni da vidi. Sad je pao Abel, i ja sam ispao kao neki Kain (u naporu

da bude duhovit, kao i ostali koji su bili primljeni u krug te panske Parianke,
ministar je kljucao, svojim skupljenim, tankim uspijenim usnama, nad iskrivijenim
zubima, zrna kalambura) ali ko zna ko dolazi posle mene? Bude li opet Abel, to e
biti za vaeg mecenu lamentabel.
Doznala sam da protiv mene sprema neto Rajak. U razgovoru sa
biskupima, rekao je, jue, da e crkva, kao i Hristos nekada, umeti da istera demona, a
iz bogalja i enutih jo lake, i to pravo u svinje.
Graf Rajak ne moe da vam zaboravi to ga nazivate evnuhom. Inae, to je
najmirniji arhibiskup koga smo imali. Ima vrlo odreen pojam prolaznosti svega i ne
eli nita vie od ivota do samo jo nekoliko partija posle ruka, muzike i nekoliko
lepih, plavookih seljaia za svoj hor deaka. Njino latinsko pojanje potpuno ga
usreava u ova hladna jutra. Predlagao je jue da se uvede loenje u crkvama, a o
vama rekao je neto mnogo gore nego to ste uli, ja sam bolje obaveten od vas
dcdade zadovoljno, videi da se ona sprema da ode. On je uveravao svetenstvo da
je, i za vas, naen ovek, demon, koji e vas upropastiti i strpati vas u dilians, na
drumu, otkuda ste i doli. Pravo da vam kaem, grafice, po sviim izvetajima policije,
mislim da e taj hidalgo jezuita biti graf Arko Balej. uvajte ga se.
Ne bojim se nikog, samo sebe, dragi Berks govorila je igraica izlazei
na vrata ministarskog kabineta, kao neka ohola, crna paunica. Kad naslonim,
pokatkad, elo na prozor i pogledam napolje, iz ivota u koji sam se sklonila, u mirak
i no, ini mi se da vidim onu drugu koja je isto to i ja, pa ipak samo alost, praznina
i slika stakla, to je i samo prah. Te Lole sam se zgrozila, toliko puta kod prozora u
svojim sobama, u Englesikoj, Rusiji, Parizu, paniji, Indiiji, i znam da u se samo nje
zgraavati i kad budem stigla ko zna jo kud.
Zastavi kod pranog i zamagljenog prozora predsoblja, sa kojeg se videlo
staro dvorite dvora kraljevskog i zavejani vrt, ona obujmi pogledom veliku mranu
zgradu to je zaudarala na memlu arhive i bu, i okrete od svega toga glavu. S
neizrecivom afektovanou, ali i ljupkou, po svom teatralnom nainu. ona ree
svom pratiocu: Neizrecivo sam nesrena, Berks. Stigoh, dakle, i uz ovaj prozor
dodade zamiljeno.
ekaju vas, grafice, u dvoru proapta nemirno mmistair, uplaen to
lakej, iza njegovih lea, sve uje.
Ona mu hitro prui ruku, i kao prenuvi se iz sna, potra niz iroke stepenice.
Kod njenih kola, oko kojih se skupljao svet, na blatnoj i snenoj ulici, stajao je
ve graf Hirberg, u studentskoj kapici bureva, boje jesenjih amaranta, u svom
akom paltou.
Pozdravivi je pokorno, kao sen, vrhom srebrnim svog tapia odgurnu
nekoliko drskih prolaznika koji su je glasno ismevali i dobacivali joj uvredljive izreke
na pivarskom bavarskom dijalektu.

 Pereat doviknu im jedno egre, skoro boso, to je prtilo na leima

nekoliko pari gospodskih izama Dole Lolaberks prodera se jo jae i prevrnu
se u blato, zabatrgavi se i sapliui o same svoje noge to su htele da pobegnu.
Ulazite, grafice, i ne sluajte ih proapta joj mladi, dok su dve sluge
nepomino sedele, jedan drei uzde vranaca, kruto, kao da dri buket cvea, a drugi
bi, u najmanju ruku kao da dri u akama palac nekog sveca. Princ Hajnrih Rojs
je stigao jutros u Minhen i eli da vas vidi posle podne. Kod mene je, i mi emo vas
ekati, ponizno kao psi, ako smem moliti! dodade videvi njen bestidni i
podsmevaki izraz lica, uvijajui joj izimice krznom.
Trebalo mu je godinu dana da me se seti, Hirberg, i sad misli da u mu
valjda, pasti oko vrata? Ti si mi sasvim dovoljan dodade tie to mu moe rei.
Nikad nijednog nisam volela kao tebe. Neka stanu kod crkve doviknu slugama na
nemakom, dok se mladi ovek, prebledeo, smeio osmehom bolesnika bez nade,
kome bol, kao i la, ve prija.
Muila sam vas, Hirberg, jer ste bili jedini, itave prole godine, koga sam
se bila zaelela svim svojim ulima, vaeg oka, mirisa vaeg duvana, vae lepe ruke. a
naroito vaeg glasa. Besnela sam, jer sam elela da vam odolim, ali pri tim stvarima,
vi to i sami znate, ne pomae otpor. Trebalo je da se radujem to me toliko elite, a ja
sam bila udljiva, jer sam htela da pokaem svoju alost, koja je, iako vi svi to ne
verujete, osnova mog karaktera, i htela sam da upoznate moju pansku gordost. Kakva
ludost sve to, u trenutku kad ste bili davno spremni da me ljubite tim svojim
uzvijenim usnama, najlepim to sam ih ikada videla.
Sino ste, u Odeonu, rekli poruniku fon Delingeru da ima usta kamenitih
kipova vavilonskih bogova, onih kojima su devojke rtvovale svoju nevinost.
To nije istina prsnu ona u smeh, ja tako to ne bih mogla da izustim
pred svetom. To mu je rekao Metcger.
O ne, on nam je sam priao Bio se napio kod Tombozija i poeo je da
razbija ae. Nije ni sanjao da sam u tom trenutku hteo da mu udarim no u grudi i da
je blizu smrti. To jest, jutros, kad smo se vraali kui, priznao je, da je za trenut,
noas, osetio neku tamu u oima, koja je, posle, kad je hteo da uzvikne, prola. To je
bilo tano tada. Uostalom, kako ree, on je uveren da se vi dajete lako, samo ako vam
to u tom trenutku godi sujeti.
Oh, on e mi to platiti, Hirberg, taj gvozdeni, glupavi panj, to me ubi
idilikim priama o svojoj dobroj, ostareloj majci.
Grafice, pa i ja mislim tako. Menjate ljubavnike, iako javno pripadate,
samo, vi znate kome tajno ste svake nedelje s drugim.
Vi ste ludi uzviiknu ona sa vrstim ubeenjem, onako kako ene
upotrebljavaju tu frazu kad se od njih trai da potvrde neto ve davno poznato i
oevidno.
Pa tako misle i ostali.

 Svi ste ludi uzviknu na to, zaarenim, plavim oiima. I primetivi da su

kola stala i predomislivi se neto, ona ga poljubi brzo, skrivena u visoku jaku od
krzna, apui: Glupane, koristi se ovim danom, danas. Volim te, kako te nijedna
nije volela, i kako te nijedna voleti nee. Seti se naih sastanaka, ili jo vie, misli na
budunost. Na to se neprekidno osvrtati? Pogledaj me tim svojim lepim oima pod
uvojcima to se prepliu kao zmije. To sam ja, tvoja Lola, zato si ljubomoran? Neu
ga, posle podne, ni osloviti. Reci mu neka ide.
Uvek sa tom gorinom u oku, kao da prisustvuje pogrebu, mladi student joj
pomoe da izie iz kola i, kao u strahu da ga iznenada neko ne udari, pogleda okom
gonjene zveri gomilu koja se oko njih opet otvori.
Kraljeva drolja uo je kako neko, sasvim ujno, doviknu, tako da je
preneraen zastao, stisnuvi mali, dvocevni pitolj u depu. Sreom, ona ne bee
gadost ula, te je ak pozdravljala ljupko one koji skidoe eire.
Hohoho poe da se cereka, izazivaki, neki debeli glavurdan, pred
njegovim tapom, tako da mu ne preostade nita do da pogne glavu pa da utke ue u
crkvu.
Ona je ve, meutim, sa podsmevakim izrazom i osmehom sluala tihu misu
kod levog oltara Sv Duha. Pod nebom raskonog ukrasa tavanice i fresaka, na
svodovima iznad stubova gotskih, sa kapitelima korinanskim, bila je priklonila
koleno Molila sam se Bogu za vas, Hirberg aputala mu je kad sede kraj nje u
klupu. Spustivi ruku u njegovu uvek toplu aku, ona ga pogleda kao da je trebalo
kroz koji trenutak da stavi na glavu venani veo.
Njena velika ljubav, najposle, prema njemu, u stvari, bila je samo zbunjenost
do koje ju je bio doveo Ludvik I, nemogu u ljubavi. Da ga pone uzdizati, poto sa
onim drugim, pravim, nije vie znala ta da pone, na to je poe navoditi njena
pokvarenost.
Naslutivi da u tom njenom prekomernom oboavanju prema njemu, koje bee
potpuno protivreno njenom nainu negdanjeg muenja, ima mnogo neiskrenog,
Hirberg pomisli da je tome uzrok njen strah od njegovog druga, mladog princa Rojsa,
koji bee doao po svoju prolu ljubav.
Ljubomoran, on je to njeno fantastino obilaenje po crkvama koje je bilo
samo uzaludan pokuaj da umilostivi mrnju sa hiljadu lica, koju je oko sebe, po
ulicama, ve od poetka jeseni i prvih tua na univerzitetu. gledala tumaio
seanjem na njenog biveg ljubavnika. Njin zajedniki ivot, iako je trajao samo
nekoliko dana u Augsburgu, prole jeseni, kada su se danju skrivali u crkve da bi se
mogli ljubiti, inio mu se daleko srenija ljubav nego njegova, iako se ta njegova
ljubav povlai eto ve drugu godinu. Reen da se vie ne poniava, bio je odluio i da
svog druga pusti nek je opet odvede iz Minhena, iako mu je laskala pomisao da e
moda, kad do toga doe, hteti, ipak, da kod njega ostane. Meutim, ona nije skidala
plave oi sa njega, videla je da se mui i zbilja je htela da ga uveri pogledom,
apatom, tako iznenadnom blagou, udnom pitomou, da je zbilja u njoj nastao
neki preokret i da ga zaista voli.

Uz tiho zvonce ministranta, ona poe da se busa u grudi, sa jednim osmehom

prema njemu, u kome je, ak i tu, u crkvenom polumraku i tiini, bilo gorke
melanholije, ali i raskalane veselosti. Posle udljive uzdrljivosti, skoro godinu dana,
prema njemu, ona se bila pribila uz njega tako estim uivanjem telesnim da je on
dobro oseao da e ga napustiti pri prvom, najlakem i najmanjem dodiru s drugim.
Samo, mesto da se boji novih poznanika, on je ljubomorno strepeo od senke koja se
vraala iz prolosti. Nije primetio da ga je mata varala i da je doao trenutak kad se
moe smiriti, jer je nju poelo da obuzima prema njemu strasno ludilo. Kao zvezde u
visinama, nedostine i preiste, sijale su sad njoj i inile se sad njoj njegove oi, tako
da joj se uini, kad bi je sad napuistio, da bi umrla za njim. I ne slutei koliko ona, u
toj crkvi, udie njegovu telesnu sveinu, mladost i snagu proao je i kraj njene due
koja mu se bee, preko no, otvorila. Mislio je neprekidno na princa Rojsa, sa
tvrdoglavou ljubomore.
Ali ako nije primetio mogunost za sebe da bude radostan, naao je sto uzroka
da pati, dok su izlazili iz crkve i sedali u kola. Zagledan u kue. rune kapije,
trgovine, iz kojih su istravali ljudi da ih vide, Hirberg se vozio kraj nje prikovan
ljubomorom, u isti mah kad je za nju bio, ili mogao biti, jedinstven, planina slasti
prema jednom zrnu peska prolosti
Sa dva ukruena lakeja, i dva pobesnela vranca, koji nisu bili navikli da staju,
pa su drhtali, kola grafice Landsfeld stigoe do tamne zgrade dvora.
Iziite proapta mu ona i ekajte me posle podne, ali recite svom
mladom prijatelju da je najbolje da otputuje otkuda je i doao.
I dok je graf Hirberg obuhvatio pogledom tzv. Cour de la Fontaine, njene
mrane prozore i ute zavese, velike sunane satove, gore, na kuli, ona ga isprati
jednim vlanim, dugim, zanosnim pogledom, kakvim, istog dana ene nikad ne
gledaju dvojicu.

III

Odlazei svom ljubljenom kralju. ispod ruke sa svojiim pravim, mladim,

ljubavniikom, eljena i traena jo od tolikih drugih, grafica Landsfeld, idol umetnika
i omladine i diktator enski svih politiara, negdanja Lola, igraica, senjora Poris y
Montez, nije ni slutila da je to isto podne u tamnom dvorcu biskupa minhenskog
najposle, nemilosrdno i neodlono, reeno da se ona protera.
Po raskaljanoj ulici, redom su, to podne, izili iz biskupije, bledi i vidno
uzbueni, njeni oboavaoci, koji su trebali crkvi da poslue da se oslobodi te keri
Sotone, a crkva je bila, kraj sveg liberalnog ministarstva i akih nereda, jo uvek u
Minhenu svesilna.
Sa jednim bolno otvorenim izrazom usta, preavi rukom preko ela kao
obronkom nekog tvrdog lema, ispao je na sneg ulice, prvo, mladi porunik fon
Delinger, u paradnoj uniformi kraljevih voleera. Unezveren, van sebe, jedva je imao
snage da se otetura do najblie kafane, sedne i, skoro suzno, zarije ake u lice.
Za njim izioe, u razmaku od nekoliko etvrtine asaka, krutog hoda i
pocrvenela lica, porunik Nusbaumer iz peadijske garde, pa kapetan fon Baur
Brajtenfeld, pa pukovnik knez Valertajn, pa studenti fon Dilingen i baron Stajnek,
zatim, ispod ruke, u veselom smehu, arhitekt Metcger i slikar Stiler, najposle, sa
izrazom policijskog njukala, graf Arko Valej. Svi, dakle, koje je, u to doba, biskup
minhenski, po informacijama, mogao smatrati da su graficu Landsfeld imali kao
metresu, platonsku prijateljicu, ili da je jo uvek, po svojim spavaim sobaima,
primaju.
Tek rnnogo docnije ispao je iz biskupije i sam Hirberg, sa licem kao da je
dobio u zube udar pesnicom, idui smrtno bled ka dvoru, otkuda ga biskupi behu i
pozvali.
Otili su govorio je, umorno, biskup minhenski, graf Rajah, meutim,
naslonjen na barokni prozor svoga dvorca, meu velikim, raskonim, ljiubiastim
zavesama, nad balkonorn raskone, gvozdene, gospodske ograde, nad svodovima
tetkim kao stare zidine tvrave.
Otili su, i to je poslednje to sam za vas mogao uiniti nastavio je
biskup, sa jednim gorkim osmehom oelavelog Cezara, obrativi se i osvrnuvi
pepeljavo bledoj nadvojvotkinji Sofiji, koja je, krei ruke, iza njegovih lea sedela, u
plavoj naslonjai, zaprepacena. Otili su, i svega je jedan obeao da e pomoi da
tu zmiju zgazimo. To se ne moe dobro svriti. Neka bude volja Boija. Nemogue je,
kao to ste videli, Visoanstvo, ljude spasavati od ludila. Oni ne drhte pri pomisli na
propale useve, ni na poplave, oni ne drhte pri pomisli na krv koja moe potei prvih
dana ovog marta po ulicama, oni ne drhte pri pomisli na rulje to ve glou korenje,
oni trepere samo od straha za njom. Kap panske krvi, ako je uopte ima u toj
devojuri, zamutila im je mozak koji ismeva krv to ve vekovima tee iz preisite
rane Bogorodice, i za bogalje, i bogate, i za poniene i sirote, za sve nas. O, da ima
vremena, ja bih ekao. Razboriti um kraljev polako bi i sam uvideo da je to samo

smradna, neista leina jedne pansike kobile, sa kojorn se igra mladost, dok mu se
dua gubi ali dogaaji idu, ja ih vidim, idu. Nikako ga ne nagovarajte vie da
putuje, to bi ga samo vratilo u san, mladosti, i njoj. Ja se dovoljno bojim i prolosti,
jer i kad nje vie ovde ne bude, on e je radije gledati u seanju nego sve druge pred
sobom. Ludvik je, po mome milijenju, bolestan, bolestan od one velike bolesti koja
se zove udnja besmra. On je u dobu dodade biskup tie kada nam senke isto
toliko govore koliko i Sunce na zalasku. Kanda nam ono to smo u prolosti imali
nanosi isto toliko raidosti i bola koliko, i iva bia koja prolaze. Ona je za njega
neprolazni zrak, poslednji zrak po volji Boijoj.
Dok je, meutim, minhenski biskup iza svojih zavesa izlio tako pregrt svoje
mudrosti o zemaljskoj ljubavi, nagraen jednim pokornim osmejkom i dirljivim
podvaljkom stasite i mlene nadvojvotkinje Sofije, ekipa grafice Landsfeld vraao se
opet lapavicom i snegom ulica, uz pozdrav i pogrdne povike prolaznika, i domaica i
redua sa prozora
Ne znajui svoju sudbinu, neobavetena o toj kongregaciji svojih oboavalaca,
koju je bio to podne priredio minhenski biskup, ona se vozila zavejanim i mokrim
Minhenom mnogo mirnija i zranija, ali i oholija nego pre godine dana. Sa svojim
nakrivljenim, crnim eiriem i krznom, uvijena sva, ona je bila lepa kao i pre, ali sa
izrazom duboke tuge u velikim, ljubiastim oima.
Poto su godinu dana samo o njoj sluaii i zalud oekivali, nabrekii od piva, da
je kralj, ili dvor, otera iz Minhena, graani su i sami upirali oi u dvor biskupa,
biskupa varoi u ijem je grbu ve stoleima straario monah.
Od posledica, sune godine, svaa i dreke, i seoskih tua, od panike
poharenih poreza i jada neprekidnih kuluka, spas je izgleda, bio jedini u tome da se
ta polegua iz zemlje istera. Crna napast, to je nekad bila Lola, panska igraica, a
sad bavarska grafica Landsfeld, svaki dan im se tako vozila kao vidna metresa
kraljeva, tiranin, u suknji, ministara lopua i nafrakana lutka dravnih dugova.
Sablanjene gomile, tom crnom igraicom, pred mramornim, belim, grkim
graevinama kraljevim gledale su, uz sve benji urlik, vaznesenje svoje hetere u
visine gde su bile navikle da vide samo krstove i rumeni cvet rane Hristove.
Ona to se tu, svako podne, po ulicama besno vozila, ili na konju ljuljala, bila
je i njih pritisla, kao i svog vatrenog, penuavog pastuva. Mrzeli su je, najposle, iz dna
due, kad se tako ponosito iz dvora vraala, i obasipali je zvidukom i dernjavom kad
bi izila pred svoju kapiju, kroz koju svaki dan prolaahu ekipae knezova, lakeji
grafova, koije dravnih savetnika i oficira, kao i veselo drutvo slikara, glumaca i
kockara.
Za minhenski srednji stale, svet ugojenih od piva, tikava i debelih
spletkarua, taj ulaz u njen pakao orgija bio je tim arobniji to je za njih bio
zabranjen, te se gest biskupa jedva ekao da prokropi svetom vodom taj panski
miris opojnog ludila to se iz te Barertrase irio.
To podne, meutirn, bleda i nepomina. ona produi do stare kue Hirberga i
proavi kroz zavejani mali park s fontanom, prie, s nekom iznenadnom alou,

kui svog mladog liubavnika. Znala je da je sa mrtvih, visokih prozora, meu kojima
su, u udubljenjima, stajali kipovi grkih bogova i boginja, posmatraju, kriom,
njegova majka i sestre, tako da skoro uplaeno zastade kad zadihano stie pred visoka,
staklena vrata, nad kojima su, u zidu, igrali se amoreti, meu dugim grozdovima i
vencima od peene gline, oko jednog ruama od krea ovenanog medaljona u kom je
bio izraen reljef poprsja Marije bezgrene, nazaretske Marije, ije je ime nosila.
Pre nego to je mogla i da se osvrne, zau iza lea brze korake lakeja, ali u isti
mah, u staklenim vratima pojavi se i glava, plava i mrtva kao u Meduze, mladog
studenta njenog, grafa Hirberga. Iziao je pred nju u onom istom plavom kaputu
opivenom krznom u kom ga je pre jednog sata ostavila kod dvora.
Osvetljenje dana bilo je maglovito, zeleno, uz vlane zidove i bledilo njenog
lepog domaina, u toj svetlosti jo upadljivije. Uvukavi je meu staklena dvokrilna
vrata, i pavi patetino na kolena. mladi joj ljubljae ruke, guei je poljupcima i u
rebra, apui: On je tu, on je tu, ne idi unutra, neu da te izgubim, ne dam te, ne
dam te. Dok mu je ona, razdragana, udarajui ga veselo i lako izmicama svojim u
kolena, mrsila kosu i smejui se ponavljala: Mali moj, mali moj, ludi moj, ne boj ga
se, hou da mu kaem da ide, da ide.
Strah tog mladog oveka, mlaeg nego to je bila i ona, od jednog jo mlaeg
svog druga, skoro deaka, ispunjavae je veselou; tatina u njoj bila je trenutno
potpuno zadovoljena.
Uavi sa njim u dvoranu punu lovakih rogova i svu zastrtu dubokim
ilimima, ona jo zbaci krzno sa sebe i ostade u plavoj somotskoj haljini za jahanje,
udarajui se u bradu srebrnom drkom svog konjikog bia, neprekidno pod utiskom
tog zelenog, tunog osvetljenja vrta i stare, gospodske kue sa kipovima meu
granjem i umrlom, usahlom fontanom.
Dozovite, molim vas, Hajnriha aputala je dozovite ga dok je
Hirberg i dalje kleao pred njom ljubei joj ruke, zahvalan to je bila dola u njegovu
kuu.
Mladi princ Hajnrih Rojs, meutim, stajao je iza vrata u drugoj sobi, znajui
da ga samo trenuci dele od trenutka kada e, posle vie od godine dana, ugledati opet
tu udnu enu, sa kojom je proveo nekoliko dana u Augsburgu, koje nije mogao da
zaboravi. Njegova mata nanosila mu je vie bola nego pomisao da ona nee vie da
se sa njim sastane.
U tami jednog prozora stajao je i ekao, ne znajui da je ona, ve davno,
ljubavnica njegovog najboljeg druga, s kim zajedno ui jahanje i Pandekta. Zaboraviv
je skoro u Berlinu u zagrljaju drugih ena, dovoljno je bilo da proputuje kroz
Augsburg pa da je se opet ludo zaeli i dojuri za njom u Minhen. Sad je priguena
daha oslukivao njine nejasne rei i i uzvike.
Kad ga prijatelj najposle pozva, on stade u vratima i kao gromom poraen ne
izusti ni rei. Zato je doao, zato se vratio, da vidi ovo lice koje je tako dobro znao,
ovu kosu koju je toliko milovao? Nestae sve to, opet e nestati, i on e biti od nje
razdvojen, kao onog jutra kad je pred gostionicom u Augsburgu sedala, bleda i ljupka,

u kola. Mesto neizmerne radosti koju je oekivao, on oseti pred njom samo koliko mu
je tua.
U trenutku kad se princ Rojs pojavio u vratima, u utom fraku boje duvana, sa
svojim likom boje anela, i ona je bila gotova da izjavi da tog oveka nikad dotle nije
videla.
Hteli ste moda, Visosti, da i lino ujete, ono to Vam je, po mojoj molbi,
Hirberg valjda ve rekao? a to je da mi je vrlo neprijatno to ste se u Minhenu
pojavili. Zaboravili ste, izgleda dodade jo unije i vrlo drsko na re koju mi
dadoste, pre no to sam pristala da sa vama u Augsburgu, u onoj gostionici,
odsednem, da nikada neete priati ni odati niti da me poznajete, niti da ste me voleli.
Da nikada vie neete poi da me traite i da ete me obii ako se sluajno sretnemo.
Izgleda da bismo mogli mirnije govoriti o tome da sam poverovala nekom vaem
lovcu, Visosti, ili lugaru? Zato ste doli, zato naruavate moj mir, zato ste doli?
Trite za enom koja vam davno ne pie i koja vas nee, zar to nije sramno?
Princ Hajnrih je u tom trenutku bio pravi ak, sa svojim uplaenim oima,
bolno zgrenim obrazima i elom pocrvenelim od stida. Naslonjen na stari zid kue
svoga druga, dok je ona govorila, samo se nemono smeio. To nije oekivao.
Tek kada vide da je to sve to je imala da mu kae i da se oblai u elji da ide,
on, pognute glave, u svom potmulom bolu, promrmIja:
Prelazim na dvor, grafice, i doao sam da vas pitam hoete li da se
venamo?
Preneraen i zagledan u svog druga, koji tiho izie iz sobe, i u nju, kako se
kikoe, pninc Hajnrih Rojs pomisli za trenutak, da sanja. I videvi da ga ona i ne
gleda, zbunjeno htede neto da joj kae, ne znajui vie ta.
Uvek sam mislio da, kao i ostali ljudi, treba da se za slobodan ivot borim i
ja. Mislio sam da ete me i vi pomoi, grafice, kao to ste mi obeali u onim zanosnim
asovima kad smo se zaricali da emo uvek biti dobri i plemeniti. Seate li se?
Jednakost za sve ljude i bratstvo bila je naa zakietva, i ja sam pokuao da vas
visoko dignem na rukama, da vas ceo svet zadivljeno gleda, iako smo bili sami. Zar se
sada i tome smejete? Zato, dakle ve davno uzalud ekam vaa pisma?
Ne kvarite mi sreu koju sam ovde nala, Hajnrih. Treba da otputujete
otkuda ste i doli. Ne volim vas govorila je oporim glasom i ini mi se da vas
nisam nikad volela. Oh, vi, dragi, nikad niste bili un grand abatteur des arbres.
I oblaei rukavice i uvijajui se u krzno, zmijskiim ljuljanjem kukova, kao da
je obiaila novu kou, odbacivi lako staru, ona mu jednim otvorenim pogledom u
oi, punim dosade i srdbe, ree s priguenim, pozorinim naglaskom:
Sramota je to me toliko muite. Doli ste i videli ste me. Ne elim vie da
o tome gubim ni rei. Ne mogu da vas volim i nisam vas nikad ni volela. Putujte to
pre.

 iveti, dakle, disati sa jednim ovekom, drhtati, zaspati mu na grudima,

obeavatii mu nov ivot, venost, vernost, sve je to za vas samo igra? uzviknu tad
bolno zgrenih ruku i razrogaenih oiju mladi, uhvativi se za glavu. Zar ne
razumete da je moj sastanak sa vama izmenio me za sav ivot i da sam samo zato
iveo to sam znao da to vodi k vama, venosti sa vama. Ne mogu bez vas ni da
odem, ni da ostanem, ne mogu bez vas ni u kolu, ni u vojsku. Svemu to sam
nameravao tek je va povrataik davao smisla. Zar ne vidite da vas ovde mrze, zar ne
znate ta vam spremaju? Brzo ste se, grafice, uzdigli, ali e vas ovde jo bre sruiti.
Hodite sa mnorn, otputovaemo smesta.
Zbunjen tolikim zamiljanjem i raznovrsnim nadama koje je imao u glavi kad
je dolazio, on nije imao snage da ih se sad odrekne i nije primetio da je svemu kraj.
Srce mu je ludo tuklo, pred oima mu se mrailo, krio je prste, u grlu mu se neto
stezalo, trenutak jo, i umesto da je izgubi, zamiljao je da e je grliti. Tek kad viide
da ona zbilja polazi, klonu.
Za nju, meutim, taj ovek sa kojim je proivela nekoliko dana, u drhtanju,
zaklinjanju na vernost i snovima o zajednikoj budunosti, nije znaio vie nita.
Ugledala ga je, bez ikakve smelosti, kako stoji preneraen i sa puno dosade. Nije
slutila da je otkidanje od tog oveka poetak, i za nju, jedne nesree i survavanja, kao
to je i sastanak sa njim hio poetak jednog sjajnog dela njenog ivota.
Kad je, iznenada, hteo da joj priskoi. ona ga sa toliko srdbe odgurnu da je, sa
uasom u oima, zastao. Nije mogao da veruje da joj je postao toiiko tu. Pao je u
jednu plavu naslonjau, odeven kao lutka, i plakao, dok je ona sa panskiim psovkama
izila, zalupiv za sobom vrata.
Jasna slika mrtve fontane, kipova meu prozorima na prvom spratu, tamnih
prozora ostajala joj je zauvek na dui, ali da je ko god pitao kakva je bila soba iz koje
je izila. rei ne bi znala. U utom svom fraku, njen bivi liubavnik leao je tamo na
plavoj naslonjai kao uplakana leina.
Tako ete i mene jednom napustiti. stanite, ne trite ree joj Hirberg,
opet smrtno bled, stigavi je kraj fontane. On plae, i ja mu zavidim, govori o
vama sa tolikom enjom da mi je dolo da ga ubijem. Priao mi je sino vae dane i
noi u Augsburgu, u detaljima, stojei nasred sobe, u ekstazi, kao u ludilu.
Zastavi da popravi eiri na glavi, ona mu odgovori plahovito: Vodite ga
odavde, nek otputuje, ne mogu da snosim te njegove bolesnike pokrete. Ako ne ode,
ja u narediti Berksu da ga protera.
Ne bojte se, on e jo danas otputovati odgovori Hirberg, ponudivi joj
ruku da je privede do kola On vas isuvie voli da bi vam inio neprilike, pa i inae
ljubav ga ini potpuno nemonim.
Ah, do vraga sa vama Nemcima uzviknu ona ulazei u kola i, pruivi
mu ruku, tie, dodade: Uostalom, Hir, mi se volimo i ta nas se drugi tiu? Ne
gledajte u prolost, rnisiite na budunost. Mi se neemo nikada rastati. Hir ga je
zvala tek od pre nekoliko dana. Dopalo joj se da ga tako mazi otkad je upoznala
majku fon Delingera, koja je svog Ditriha nazivala Dir

 Ne, ja nemam vie ta da oekujem od budunosti. a njega mi je ao.

Prolaznost sveta, to smo mi, a on i njegov pla, to sam i ja. T'o mi je bio, godinama,
najbolji drug.
Dok je lakej zalupivi vratanca koija, skoi na sedite uz koijaa, ukrutivi
se sav, ona ga samo pogleda jo jednom svojim plavim pogledom i ne ree vie ni
rei. Dola je, ubila je i odlazi pomisli mladi, zagledan u trag polukruga i
prljavom blatnom snegu, koji tokovi nainie pri zaokretanju.
Trebao je da klie to mu suparnik tako odlazi i to se ona samo od njega
prata, njemu poverava. ali se ipak vraao u kuu ogoren i alostan. Neeg velikog,
uasnog i bolnog, plemenitijeg, bilo je tamo, na strani njegovog druga.
Mladi, uti frak, meutim, bio je, uplakan, vaskrsao ve iz one plave
naslonjae u koju bee pao. Uas prvog bola bio je ustupio mesto detinjastom besnilu.
Dovlaei svoj prtljag iz susedne sobe, princ Rojs je, kao u ludilu, spremao se da
odmah putuje. O, ta putujua polegua urlao je, kleei, pred breuljkom svojih
kouija i prsluka i kravata, ljut i na lakeja koji je spremao zar e ona mene da otera
kao psa? Svakome se daje, samo meni ne? Ima ih ve na sve strane, a ja joj smetani?
Treba, valjda, da se, to pre, ubijem, ili zauvek nestanem, da moja njuka ne pomuti
zadovoljstvo vieg smisla, njenog presvetlog grafovstva?
Videvi zgreno lice svoga druga, princ Hajnrih se uzdra, za trenut, u grdnji i,
detinjasto prelazei na stid i izvinjenje, promrmlja: Nainio sam vam nered: a
moda sam i vaoj majci na teretu? Treba zaista da otputujem, bila je nesmotrenost i
bedna sentimentalnost to to sam i doao.
Godinu dana, Hirberg, iveo sam kao omaijan. Ni jaui, ni uei, ni u
maneu, nisam mogao tu enu da zaboravim. Vratio sam se da joj zaprosim ruku
ree tiho, opet sa suznim oima, i eto, odgovorila mi je kao najgori kanaj dodade
udarivi u promukao kikot.
Stidim se da vidim koliko je rob. Ovo je svome Luju uinila dodade tie.
Raziume se, kad Zevs kaplje u njeno krilo kap po kap zlata, ta mogu ja tu, obian,
mali princ, ak, konjiki oficir, u najboljem sluaju, ubudue. O, kako je to sramno,
Hirberg.
Zadravi ga da dalje govori i isprema svoje stvari, graf Hirberg ga pozva da
ustane i uuti, jer je sve to jedva jo snosio. Presvlaei se, on pozva mladog princa
Hajnriha da ga otprati do univerziteta, gde su tog dana ve bile poele tue oko boja
Lole Montez, oko novih, burevskih kapa lolamontana.
Drui sav od ljubomore, on je na taj nain mislio da mlaeg uutka i, zaista,
tolika je bila navika i kod onoga udaranja sabljama i tua, da onako detinjast, sa
bojom koe kao u anela. nenog zdravlja, i nenog sastava, posle malog otpora,
pristade. Velike ake kape, u boji jesenjih utocrvenih cvetova, lakeji im ispunie
jastuiima. Eiegantne svoje tapie zamenie batinama i pooe.
Hirberg je tog dana imao udnu glavobolju i predoseao neku duboku
nesreu.

Prebledeo od rei kojima je Rojs svoju verenicu maloas obasipao, on je

natukao svoju aku kapu na oi i utao.
Dok su kola prolazila snenim, maglovitim poljanama, bee se zagledao u
grke oblike Ludvikovih graevina, ali kad kola pooe glavnom ulicom, on se prenu.
Iskoio je iz kola i dok su pola u korak, on je, ulazei u njih s jedne strane, izlazio iz
njih s druge, vrativi se opet u kola sa te strane, samo zato da nastavi da izlazi opet sa
druge strane. Terajui egu, po tada omiljenom studentskom nainu i sa Minhencima,
i sa ozibiljnou, i sa logikom, i sa samim sobom. Njegov mlai drug, verno mu je
podraavao i tapom i korakom i pokretorn ramena, grotesknim, veselim, kao da nije
nikad, a ne pre pola sata, suzio, melanholino suzio.
Tako, nastaviv da se lude, stigoe, polako, u kraj, nad ijim se zavejanim
krovovima crnela crkva Sv. Luja i njena romanska fasada. I tek kad njina kola stadoe
pred svodovirna ulaza u univerzitet, zaue se prvi urlici: Pereat.
Kao pred dvobojem, Hinberg tad podie glavu i poe, kao da bi i time hteo da
dri gomilu, da iz svilene kese raisipa novac za svoje lakeje. Princ Hajnrih, sa licem
deteta i anela, ukoen, mlatarao je prema gomili batinom.
Bio je upao u sav ovaj darmar doavi da povede sa sobom onu zbog koje se
bee sva ova gomila skuipila i da se sa njom tajno vena. Sad kad je mesto toga video
da e mu prsnuti lobanja, on se samo opet nemono smeio.
Hoemo li pravo, meu njih pitao je svog starijeg druga, viui, jer se
od povika i pogrda to su odjekivale du starih zidina, nije nita jasno moglo uti.
Idemo prema stepenicama odgovori Hirberg nasmeivi se pri pomisli
da su, jo malopre, bili u potpunoj tiini starog, ljubavnog salona, gde su njegovi
dedovi doekivali metrese, a sada ih, eto, meu talasima gomile, ludila i batina, iz
kojih nije bilo izvesno da e ivi izii.
Polako, gospodo, polako uzvikivao je za sve to vreme, maui kao
sabljom svojom batinom prema svakom elu koje mu je dolo nadohvat tapa, dok su
amdarmi, rasuti po gomili. inili sve da ga opkole, zatite, i da spree krvoprolie,
koje su, dan pre, 7. februara, kraj sve dreke, uspeli da spree.
Video je jo kako njegovog mlaeg druga, pri ulazu epae, i kako se on,
razbijajui noseve. hrabro brani. uo je jo kako se njegovo ime uz pereat, i
Hurrenfhrer, ori iz stotine grla preko ulice, i pritenjen uz stub aule, vide jo kako
se rulja oko njega sklapa i pretvara u stoglavo udovite razjapljenih usta, dignutih
batina, zgrenih aka, raerupanih kosa i rairenih nozdrva i nabreklih ila to vrite.
U ludoj hrabrosti i vlasti nad samim sobom, koju daje samo ivot proerdan u
strastima, u dubokim, arkim strastima, on je, oslonivi lea o kaimeni stub, bio reen
da do poslednjeg daha udara i da mre sa lepim samoglasnicima i suglasnicima imena
Lole Montez na usnama
Teko diui, on je na urlike odgovarao urlikom i, patetian, gledao da sauva,
bar u oima, sjaj podsmeha. Videvi kako se oko njega andarmi guraju i rvu, i kako

se u prozorima gore javljaju utocrvene kape, boje koju im je grafica Landsfeld bila
izabrala, on pokua da se bar asak-dva odri.
Jedan po jedan, mesje, redom gospodo, ako hoete, polako, gospodo
krojai i izmari, pekari i kobasiari, ovde je o uzvienoj slobodi re, o slobodi i za
lolamontane. Hoh Lola uzviknu koliko ga grlo donosi, gurnuvi nogom u stomak
jednog od najbliih svojih blinjih.
Trebalo je da ponesemo danas pitoije uo je jasno kako neko, iza stuba,
vie, guajui se sa andarmima, a odmah zatim krug koji se bee oko njega stegao
poeo je da se, polako iri. andarmi behu najposle povadili sablje, a do njega dopree
prvi lolamani, alemani. Njih su, po hodnicima Univerziteta, lovili lanovi ostalih pet
staronemakih akih udruenja kao zeeve.
Poslepone je ve bilo prilino poodmaklo kad je u auli mlataranje ruku
poelo da se stiava, zakrvavljene oi u blesavosti pivskoj da se opet smiruju, mada se
jo urlalo oko rektora, koji je stajao na stepenicama, sa oerupanim princom Hajnrihom, okupljen acima crvenoutih kapa.
iroki trg pred Univerzitetom, iako je provejavala snena kia, bio je jo pun
gomila, ali su andarmi bili uspeli da ih potisnu. Samo se graf Hirberg nije makao od
stuba. Smejui se, gledao je one to su iza andarskog kordona pokuavali sad da ga
pljunu.
Dovodio je u red svoje odelo raspusnog kicoa, zadovoljinog samim sobom,
ba zato to je nekad mislio samo na druge. i drao je samom sebi u sebi monolog,
kao da je smatrao da je to, u tom trenutku, prava potreba:
Jedna ena e, dakle, okrvaviti njegov ivot i svu varo, u kojoj je o krvi i
slobodi toliko sanjao. I kao neka krvava zastava, gomile e se oko nje potui; ali zato
protiv nje, zato ne uz nju, ta ona je htela da im da sve ono to je gledala u Parizu?
Jedan dugajlija, s popovskom prepodobnou, prvi je bio podigao na njega ruku, i on
mu se glave i sad seae, ali ono to ga bee zapanjilo, to bee njegovo ime to se sa
svih strana urlalo. Nehotice, iz igre strasti, upao je u igru gomila, a prezir drugova koji
ga nazivahu paom jedne ... tajno, silom, prenosila se i u gomile. Bio je obeleen od
studenata, cvearki, eirdika i debelih piljarica Minhena, gore nego Juda Iskariotski
nekad u Jerusalimu. Nad njim se kao izgubljenim, ak i u njegovoj roenoj kui
plakalo . . .
O guvi pred Univerzitetom, meutim, glas je dopro i do predgraa
minhenskih, i ba kada je rektor ispraao na miru i poslednje studente, Hirberg, je, u
prvom sutonu, u elji da da se dohvati velike bate rezidencija, pa da u njenom
mranom bunju nestane, ugledao pred sobom nove gomile.
Ne znajui jo ta se opet bee desilo, svetina je raznosila samo ime igraice,
tiskajui se pred aulom kao kad studenti izlaze na karneval. U kiovitom snegu,
gomile su pristizale na iroki prostor pred glavnim ulazom, stajale, drhtale i utale.
Hirberg je otud umakao na kolima jednog pivara, koga je malopre ismevao
kao i krojae i izmare. Poto mu je kapa bila pala s glave, niko ga nije zadravao, i

on je sa svojom lepom glavom Meduze, uz lupu praiznih buradi najmilijeg

uspeo, bezbrino, da se doveze do prve radnje jednog poslastiara, gde je mogao da
nabavi eir i da se umije. Oseao se bee veliki slobodnjak sav smradan od
daha svojih blinjih. Smejui se, u sebi, stradanju princa Hajnriha, koga je naao, kad
je najposle, u sumrak, stigao opet do kue, kako se mrzovoljno i utke sprema da
putuje i klei, i jae, i dubi na svom prtljagu i konim, prepunim torbama, zajedno sa
lakejima.

IV

To vee, obino drutvo u arobnom dvorcu grafice Landisfeld imalo je retko

uivanje da posmatra jednu ukrotiteljicu tigrova uznemirenu strahom. Stotine svea, u
ogledalima, treperenje kristala, plamenova puna, zvuci to su praskali po salonu sa
dirki klavira, boje kosti, smeh tolikih muskaraca, sve to nije moglo da ugui u njoj bol
koji je bee zapekao kao aoka, pri pomisli da je sluga Boiji u Minhenu naao nekog
koji e je odvesti na drum beskunika
Zagledana u crne oblike crkava koje je videla u daljini, kroz svoje zavese
iznad krovova zavejanih, ona je bila iznemogla u jednom trenutku malodunosti, do
potpune malaksalosti, tako da su joj se oni kapci koili.
U trpezariji debata je jo trajala, uz pivo, koje su najpoisle i u njenoj kui
dobili, i oko dugog raskonog stola, kao neke nevesele, poslednje veere, pokuavali
su da jedno drugo ubede i nagovore kalamburima, tvrdoglavou i vikom: Berks, graf
Arko, Hirberg, kapetan fon Baur Brajtenfeld, knez Valertajn, Metcger, tiler, pa i
mladi Delinger. Jedno novo lice koije je to vee bilo prvi put kod nje na veeri, knez
Lajningen, odeven po poslednjoj engleskoj modi, pokiuavao je da ih umiri, ali
uzalud.
U salonu boje jezerskih, zelenih aba, sa ukrasima drvenim u tapetima od
drveta boje trske, suve trske, nije bilo sem pukovnika Valertajna i Lole, nikoga.
Pukovnik ni inae nije trpeo svog monog, amibicioznog roaka, ministra, ismevao ga
je gde stigne, a to vee bio je na njega naroito ljut jer je svojom jadikovkom
domaicu bio uzalud uznemirio. I on je inio sve da joj samopouzdanje povrati.
Taj deo salona u kom su sedeli bio je raskono ukraen, tako da se injae kao
da su zidovi fino izrezane istonjake reetke, kroz koje se vidi da je svet zelena svila.
Pod velikim, tekim, srebrnim svenjakom, koji je nad njinim glavama drhtao, kad bi
u trpezariji skakali sa stolica, domaica je sedela bestidno kao uvek, ali od straha
skoro do suza nemirna. Iznad kamina, u crvenoj boji porfira, kucao je, kao srce jedan
stari sat, koji su drala dva mala drala od zlata, a nad ogledalom, u vencu od ukrasa,
lebdeo je u pozi malog deteta to pada s neba, Amor u ruci sa jednom girlandom. U
oku, na tavanici od belog giipsa, dve gole amazone, sred zlatne pregrti koplja,
drale su u pozi rimskih kipova renih bogova, u leeem stavu, novi grb Lole
Montez, iji je crte bio, i boje, zamislio i nacrtao, sam kralj
Luj e me bramiti,. Luj e me braniti ponavljala je, bez prekida, krijui
svoje uzbuenje. Mada je, inae, bila bezumno hrabra, osetila je sad strah. Umorie je
neprekidnim neprijateljstvom crkve, pustie je da pomisli da je pobedila i kad je ve
uivala u svojoj pobedi, kad je ve mislila da e do kraja ivota ostati u Minhenu, u
raskoi i svemoi, kad se u njoj probudie senke pratanja i enske blagosti, obnovie
tu zmijsku borbu ponova. Iznurena od te izdrljiivosti u mrnji i zlu, bila je, bar,
privremeno klonula. Mesto drske junjakinje, pojavi se kao slaba, usamljena ena.
Mislila sam da biskupija ima i druge brige, a ne da poziva moje prijateije i
da ih moli, u ime crkve, da me upropaste. Vi ste jedini od svih ovih mukaraca,

Valertajn, koga cenim i koji se nije ponizio tom ulnou kojom me ljudi, inae, im
me vide, i zaele.
Nasmejavi se tuno, i koketno, ona mu uze jednu ruku i pomilova je. Dajte
mi saveta, ta da inim? Moja ljubav i kraljeva neprolazne su, iako su, i sami ete
pogoditi zato sasvim razliite. Razumete me. Odriui se vlasti, eljna sam da ivim
za njegove zgrade grke, i slike, za pozorite. Hou da vam priredim sveanosti, po
njegovim lovakim dvorovima, u brdima, kao bajke. Po vrhovima planina zapaliemo
vatre. Po jezerima prirediemo venecijanske noi. Izjahaemo da pozdravimo prolee,
loviemo u slavu leta, ulepaemo najposle ipak ovaj bedni ivot. Znate li da smo
oboje reeni da putujemo do Napulja, u narodnom odelu, u pratnji seljaka,
vinogradija? I vi da poete sa nama, dodade tie i vi, Valertajn, i ja sam to
uvek elela.
U preteranom strahu, traei prijatelja, ona je bila preterala i u tome. Uverena,
ve godinama, da je svemogua kad ponudi svoje telo, ona ga je ponudila obino,
plaho i bez stida. Tek sada se setila, uostalom, da je to upravo zanimljivo to svoju
mo na tom oveku, vrlo elegantnom i dopadlijivom, mada joj se uvek sviao, nije
dosad okuala.
Tanak i visok, u svojoj odori cmih gardijskih husara, pukovnik Valertajn
mogao je, zaista da se dopadne enama. Uzdrljiv prema njoj, posle njenog uvek
ponositog dranja prema njemu, mesecima, on nije hteo da izgleda manije srdaan. Po
obiaju monih, samopouzdanih ljudi, predusretljivih po navici, naginjao se prema
nijoj kao i prema svakome, kad se uputao u razgovor, paljivo. Tako se injae ne
samo utiv nego i mnogo vedriji i mlai nego to je uistini bio.
Utegnut sav, on je vladao sobom i njegovo lice. zemljane boje, imalo je jedan
stalan izraz mira i snage. Iznenadni izliv pnijateljstva grafice Landsfeld, negdanje
Lole Montez shvatio je, valjda kao trenutnu nesvesticu jedne ene, iako se nije
ponaao kao da hoe da tu obamrlost brzo iskoristi, oevidno je bilo ipak da joj
pomo ne misli da odbiija.
Pouzdajte su u mene ree joj blago enu koja se poveri meni jo nikad
nisam dozvolio da ponize. Mogao bih da gledam mirno kako oveka ibaju, ali nikad
kako mu prljaju enu. Pod njegovim visokim elom, dok je govorio, planu
plavetnilo njegovih velikih, mirnih oiju, boje plavih istih sabalja, i spusti se u nju do
dna ula i misli. Ja sam otvoreno rekao grafu Rajahu da je taj podmukli nain da
vam se nakodi jedini koji ne moe uspeti. Poar se ne gasi leinom, i vi ete se ugaiti tek kad vas uznesu jo vie.
ta je time hteo rei, panjolka nije ni sama znala, ali je slutila da je taj ovek
ekao ove trenutke ve davno i da je umeo da ih doeka. Merila ga je od glave do pete
i radovala se to je uz nju. Njegov nain govora bio je mek kao milovanje po obrazu.
Vaa slabost je u panici koja vas obuhvata, a nikako u sili biskupa Dok je
vlast bila u njenim rukama, popovalo se po selima da po Bavarskoj tee med i mleko.
Sad kad je poeo Berks da krmani i moij kuzen da ministruje, liberalno, sad, razume
se, B.avarska srlja u ponor. Vi imate vie politiakog takta i od Berksa i od kralja, pa
zato popiutate onda? dodade, prvi put i on apuui.

 Poputam, jer sam umorna Valertajn, godinu dana mue me. ve a uvek
sam sama ree u teatralnoj pozi, dodavi mu au. stojei iza njega, mrsei mu
meku, prosedu kosu, polaskana duboko pohvalom njenih politiokih sposobnosti
To to 'je ak i Hirberga pokuao da zadobije, to vam je najbolji dokaz
koliko je na arcibiskup slab, u ovoj naivnoj zaveri protiv vas. Po mome miljenu.
treba da se uvate
Univerziteta, otuda birje najvea opasnost a posle Berksa, videete, nee
vie nikad doi Abel, nego graf Lajningen, njega se drite. Vremena prola bila su
nemaka, teka i usilna, sad svi oekujemo franouske dogaaje, ali verujte, kod nas e
se sve svriti jednom ustavnom anglomanijom i Lajningen, stari angloman, to dobro i
davno predvia. Ako su biskupi i paiter Hi'larijus, ispovednik Njenog Velianstva,
zbilja uspeli da meu vaim oboavaocima, za koje misle da su, svi, vai ljubavnici
dodade u smehu nau Judu, mislim da bi to mogao biti Arko. Samo kako e on da
obladi prema vama kralja, da izbezumi protiv vas sav dvor da i ne spomenem ostalo
to je sve jo potrebno za va pad, a posle ove godine dana vaih stalnih pobeda i
malo verovatno, to mi nije jasno Berks, ako ima ma samo pamet jarca, zna da vaim
padom pada i on. Moda su pripremili, kao to se govorilo, da vas prebace, silom,
tajno, u Svajearsku, kud ste oterali i vi jezuite, ali to je karnevalska ludorija i pala im
je na ipaimet valjda sad, za vrame masfci i balova. Pre e foitd da ipokuavajiu preko
Metogara, koji li sami znate, ima iprljavu fantazijiu u svojiim Ijubavnim sonetama to
ih na vas iprosipa, neto neisto i runo. Uz pripomo tiiera, kaji se, ikad slika,
navikao da brblja. To vam, ipire svega, kae da nisam oaran vaim drutvom.
Ona ga je sluala kao proroite, zadovoljna to je bar i najmanje Ijuibomoran.
Njegove rei bile su je umiirile i vratide su joj samopouzdanje, ali je kod nije od toga
do oholosti i drskosti bio samo korak.
Nikad nisam mislila da poniavam crkvu, ona mi je samo, sa celim svojiim
starieom, otuna i smena uzviknu, bez obzira na tihi, podruigljivi osmeh
Valertajna. O povratku jezuiita vile ne moe biti ni govora, a ako ti mladii
ponu buniti ulicu, i Luj i ja reeni smo da zgaziimo u torv. Bezmema gluipost ove
svetine, to bi trebalo da mi je zahvalna, jer smo ja i mj^ena sloboda sto, poludela je i
miisli ba protivno. E ipa dobro, onda nek bude takozvana volja Boja, ja iim neu
ostati duna vikaia je sva izbezumljena u ' nametanju svojih dugih obrva i
trepavica.
Uostalom Valartajn nastivi tie ja sam u isti mah gotova i da iidem,
meni ge sve svejedno, nikog na svetu nemam. Poviui u se u ibrda, ili na vodu, u
Leoni, nek tamo doe i fcraij. Iz njegovih svetlih iduica nita me vie Azbrisati ne
moe. To znam. U jezeru se tamo ogledaju ibrda i oblaci, i ja sama, ovako crna, ai
moij konj i moj pas. Svi stojiimo glavake. Kad sunce sija, u vodi trepere moji
briljanti. Vidim svojeoi i plavo nebo. Sve je to dokaz da je taj svet tamo bolji nego
ovde, iako tamo nije nemaka Atina nego saimo prosto borovje i uma.
Ne, dokaz je samo da i ovi brilijantni i oni u grobu nita ne vrede, da je i
ovo i ono samo prolazna slika sveta i jedno i drugo ista praznina.

Poto se arhitekt Metcger, zadrigao od piva, u blesavoj svojoj ljubomori

poijavi na vratima, derui i zahtevajui da se, kako ree, audijencija kod kraljice svri,
Lola je zaueno pogledala isvog iznenada tafco ledenog kavaljera kcji 'se spremae
da ide.
Ustala je, prila mu bliziu i aputala svojim izvebanim glasom: Jesmo li
prijatelji,
Valertajn, i hoete li da odjaemo sutra zajedno do Slajzhajma? Imam jo
toliko da vam kaem. Zar bi vam i ja, kad bih vas zavolela dod;aide brzo bila
samo zna'k praznine i prolaznoisti sveta?
Uz dernjavu oko stola i kucanje aa iz druge sobe, pukovnik joj tada ree,
svojim krutim, a neozbiljnim nainom: Na nebu ima lepih i veih poara. Vaa
panska ar telesna samo bi me toga seala. Vi znate da sam se pre bavio
astronomijom, a sad jednom novom naukom koja je u modi, pa iz tih seljakih
glavurdi i naunih podataka pogaam karakter i duu ludaka. Tamna do'lina na vaim
grudima ree joj, poto miu je zbilja bila pred nosem, divna je, ali vi ene
nikako da poverujete da ima jo divnijih divota od telesnih dodade smejui se.
Da, kad pone da se stari smejala se i ona. Cim budem stigla u Leona,
zvau vas poeela je da mu apue. Razmaeni ste dodade, otprativi ga
zadovoljnim pogledom do stola na kom je traio duvan.
Osvrnuvi se, meutim, odmah na te rei, on je udari svojim pogledom plavih
stranih zvezda, i ree joj, merei svaiku re: Ja se ne vrtim u vrtlogu ula.
Mada je to rekao lako, kao sve to se u njenom salonu kazivalo, kao to se
uopte lako govordlo oko nje, ona oseti izvesnu nelagodnost i kao neki stid i srdbu
pred njim. Darovita, a nekolovana, ona je brbljala o svemu, ali je tano znala malo i
bila je ljuta zbog mudrovanja. Taj elegantni ovek oko nje poeo je da prisvaja neku
vanu ulogu i ona je reavala u sebi, sve bre, da to bude kod nje ropska i ljubavna.
Hteo sam da vas umirim ree joj pri pratanju ali ne budite ni suvie
spokojni. Ne moete pobediti, jer ste kao na vodi, na neizvesnosti koja se zove Luj
ezdeset godina, ljubav, pozorite. Samoa svakog koji je iz bela sveta. Koji je
promenljiv i strastan. Slukinja uivanja, drhtanja, oula, dakle ena Svakako, ja sam
va dodade ljubei joj rufcu, dok je ona, sagnuvi mu blie glavu, aputala kao
moleivo: Vaiertajn. . .
Iako nisam ba, kako rekoste, trudio, pre, da vas osvojim dodade on
to je bilo zato to ste vi za mene neto mnogo vie od cbine ene
Na ta ga ona zamalo ne poljubi u visoko elo.
Promenljiva i plaha, navikla na Francuze i junjake, prosto nije znala kako da
se prema ovim Nemcima ponaa, i oni bi je obino. svojim ludostima, iznenadili.
Izlazei u drugi salon, i sai, posle svega, ni kraj Valertajna nije znala kakvo dranje
da zauzme. Isprva iznenaenoj, eljnoj da ga zaludi, uino joj se bee ne samo
privlaan nego i moan i razborit, skort; sveznaju, sad joj se inilo da je to ovek pre

.svega uobraen, otmen i bogat, ali i dosadan svojom suhoparnom uenou. Bie da
je ipak mnogo stariji nego to je mislila i oprostila se sa njim skoro sa dosadom.
Svako vee, godinu dana ve, u stalnom nemiru, krijui od kralja svoje ludilo i
svoje avanture, krijui od svakoga, ona je padala od mukarca do mukarca i od
radosti do alosti kao bezumna. Skromna, nena, dobra, dareljiva, pakosna, plaha,
ohola, mirna, tuna, demonska, sve je to bila na svom nevidljivom prestolu pred kojim
je kleao i sam kiralj Bavarske, okruen svojim ministrima, knezovima, grafovima,
oficirima, slikarima, studentima, i u daIjini, biskiupima, Univerzitetom, koji su protiv
nje, s poetka, brbljali, a sad i urlali i blato bacali.
Videvi da je neraspoloena, njeno drutvo pomisli da je imala sukob sa
Valertajnom, ili da je on otiao iz drutva samo zato da bi se kasniije kriom vratio
to je inae kod nje bilo vrlo logino misliti. Jedan po jedan, izuzev Hirberga,
spremie se, dakle da se izgube, i oni je opkolie redom poljupcima u ruku, sred
najee debate o potrebi zatvaranja UniverzitetaMinistri joj poelee laku no, sa
bezobraznim aluzijama. Metcger, sa svojim profilom ovce, dugim elom, dugim
nosem, pod kojim bee uvuena u vilice gornja usna, nad donju, 'koja je, zajedno sa
debelim podvaljkom, seala na prasca, izgovarae, njoj u ast, svoje najnovije stihove,
a kapetan fon BaurBrajtenfeld, Ijubomoran na porunika Nusbaumera, spomenu, i
hiljaditi put, po njegovom miljenju duhovito, porunika Nusbaumera, sabivi petu o
petu, tako da mamuzice zvecnue. Hirberg je pogleda opet kao Meduza, prekornim
pogledom, u nadi da e ga zadrati, popravljajui novu zelenu kravatu, vezanu tako da
je ulazila u koulju meku i razdrljenu, dok joj je drugi kraj nestajao pod crnim
prslukoni.
Tek kad je naiao fon Delinger, sreean presrean to je dospeo u tako
otmeno drutvo, uvek vrst kao panj, uvek rumen u tesnoj ogrlici crnih, lakih
konjanika, ona se malo nasmeja i zagleda u njegove detinjaste oi, vedre i sjajne od
puna i piva (koje je bezbrino meao) a nad ijim obrvama nije falilo njegovo * tvrdo
elo, natueno kao lem Kad joj uze ruku, ona u njegovoj aci savi srednji prst, tako
da on ustuknu. To je bio njihov ugovoreni znak da ima kasnije, kad svi odu, da se
vrati. (Sa Kirbergom je ugovoreni znak bio ako prinese maramicu i lepezu
usnama i suvo se, melanholino, zakalje, ali ovaj sa fon Delingercm bio joj je, od
nekog vremena, nekako miliji.)
I tako, dok je Hirberg odlazio kao Apolon, sa ramenima na kojima je nosio
mrane oblake, poirunik fon Delinger ode eupkajui izmama od radosti, nakaljavi
sa dvaput iz grla, kao kad izlazi kad je lep dan iz manjea, na jahanje. Dabogme da
Hirberg nije sanjao da je njegov suparnik ve toliko odjahao on se bojao
elegantnog roaka, grafa Arko, i drugih, a za ovog avana to presikae prepone mislio
je da je jo pri prvim pripremama ljubavi.
Odoe tako svi, praeni lakejima, koji su u sneg i vlagu i mrak iznosili svoje
kandelabre, sa ugaenim i treptavim plamenovima svea, i ona opet ostade sama, u
grobnoj tiini velikih, raskonih dvorana, u kojima je njena samoa bila tim stranija
to je u njiima bilo toliko ogledala. Nemirna i oajna, ona poe opet da oblai svoje
muko, studentisko odelo sa kojim je ve nekoliko puta po kafanama uspela da se
nou prikrije od sveta, i dok je njena sobarica, uplaena kao uvek, hodala za njom sa
pantalonama i perikama, ona, odlazei na Ijubavni sastanak, nije bila ak ni

zamiljena. Fon Dellnger, istina, nije bio Hirberg, ali njegova radost, otkad je smeo
da je voli, bila je tolika $ je ona oseala samo kod njega neki smisao svog ivoita.
Milila je, oblaei se u muko odelo, sa zadovoljstvom na etnju do njegove kue, na
njcgovu sivcmanu sabu i njegovu sablju, naslonjenu u oku o zid, svetiu u mraku. A
najvie na njega samog, uveik zdravog i veselog, i na njegovu pesmu. Njegova soba,
koju mu je nametala njegova stara majka, bila je za nju postala, odnedavna, fatalna.
Kad joj je fon Deiinger predlagao da bee u Svajcarsku i da se uda za njega, ona je u
sebi sikoro pristaijala, eljna seoskih polja, idilinog mira i zaborava svega, visokih
njegovjh postelja, svega toga emu se u poetku tako prezrivo amejala. Kad pi
s'klopila oi, ma gde bila, ula je gukanje golubova iz golubarnika to je bio ba nad
posteljom njiegovom, ispod krova, i ona je uivala pri pomisli na njega, iako ga je, pri
prvom sastanku, mrzela do beisnila.
Blago njemu veeras ree joj drsko njena Marijet, propustivi je na
stepenite, hodnikom koji je vodio u odeljenje za poslugu Ruka vam drhti i ja
strepim za vas, ovo ne moe da se dobro svri.
Stojei u senci ogromne kapije, koju je sobarica otkljuavala tiho, njena je
gospodarica stiavae kikotom, s kojim su nekada studenti izlazili na pijanke, u
takvom odelu, grlei prvog prolaznika u crnom ogrtau, i onda kad je bila u mlado
meso i vesehi ljubav preobuena smrt.
Ujutru doi po mene kolima, neka stanu ispod njegove bate. Pazi da ih
prvo voda po varoi i da me nae, kao bajagi, kod Berksa doviiknu joj veselo,
spazivi fon Delingera kraj kola, koja je obino morala da plaa ona. Vojnik koji bee
na strai pred njenom palatom, otkad nemiri preoe na ulicu sa Univerziteta,
zapanjeno je gledao kako oficir poljubi mukarca i kako ga tnpa u kola
Nisam smeo da vas noas vodim peice aputae joj u kolima mali
porunik, lomei joj vrat i leda i ruke u zagrljaijiu uiice u jo pune pobesnelog
sveta i psuju vas i grde. trostalom, u kolima mogu i do kue da vas ljubim.
Tako izostae preskakanje bara i sneg to im inae padae za vrat sa drva,
daleke svetilj
123ke u noi i visoke ustreptale varnice, to su kao plamena kia padale nad
itavim krajem pivara. Nisu se grlili i ljubili po okovima, ispod stariih fenjera, niti
na kapije pcslastiara pnemetali table i natpise babica. Stigli su do njegove kue
brzo, bar tako im se injae, u jednom opojnom zanosu, u kom je ona imala lice
bavarskih muenica sa baroknih crkvenih slika, i groznu muku da, mazei ga Dir,
ne pogrei i spcimene H'ir, milo ime njenog drugog ljubavniika.
Kola su stala kraj obale Izara, pored balvana ograde na vodi, u polumraku pod
starinskim fenjerom, u kom se sve to ogledalo u prvi mah neizmerno tuno. Na kui
koja je spavala dubokim snom, sneg se bee istopio i kapao je sa doksata drvenih i
ogromnih sanduka zimskog zelenila kao cvea. Pod starom kapijom zapahnu ih miris
ustajalog drveta, ali i domae istoe. Ona mu se, im nestade svetlosti fenjera, u
mraku, obisnu oko vrata i on je die, nosei je uz stare, drvene basamake to poee
da uzdiu i cvree. Dir, dispustie me aputala mu je ona, u lice, u trepavice, u
kosu, u ui, steui ga sve vie, tako da je batrgao. Perika mi je spala, perika mi je

spaia aputala je uplaeno, videvi da je nosi i dalje, mada joj se ruke i noge
zapletoe u krila njenog crnog, akog paltoa.
U trenutku kad su stigli na prag njegove sobe i njene noge dodirnule patos, iz
vrata pred njima pojavi se njegova stara majka, sa irakom u ruci, tako da je imao
samo toliko vremena da priskoi, da duhne i da joj ugasi sveu.
Starica se bee prepala, toliko, da tiho vrisnu, dok je njen Dir dohvati za ruke
i poe, u mraku, da je gura u njenu sobu. Mama, mama, zato me uvek doekuje
tako ti Boga, zato ne legne, to ne spava? mumlao je ljutito, dok mu je ona
odgovarala apuui upplaeno: Ali, Dir, ali, Dir, btela sam, dete, samo da te
vidim, dolazi tako dockan, da ti se nije to neprijatno desdlo?
124
Koji vrag moe, mama, ve deset godina neprestano da mi se deava. Vidi
da sam doao'sa jednim drugom na spavanje. Hajde lezi. Vidi da e ozepsti. To je
fon Dilingen, sa novim kulerom Alemana ulo se kako sin govori sad ve kroz
zalupljena vrata. Dok je Lola, izgubivi zbilja svoju periku, sa rasutom kosom i
raskopanim prslukom, srozala se na patos, od smeha.
Upavi posle u njegovu sobu, i ona i mlai poee da se grle, uz um vode to
je u oluku, ba nad njinom tavanicom, tekla i sem njinog disanja bila jedini glas koji
se u tiini uo.
Smejuoi se neprestano, ona tada poe, kao uvek brzo i bestidno da se svlai i
da ga miluje u isti mah, naslonivi se na njega, teturajui, pritisnuvi obraz na njegov
obraz. Videvi da on stoji nasred sobe, u bledoj svetlosti koja je probijala kroz prozor,
ona ga zaueno upita apatom: Dir, ta ti je, hodi blie hodi blie i 6u kako joj
on u mraku odvraa apatom: Ne mogu, ne mogu ind mi se kao da nas mama
gleda.
O, jadnie, o, tristezilla uzviknu ona ljutito pa jo je pokojna kraljica
Izabela Kastiljska rekla da je vredno videtd vojnika na bojitu, hombre d'armas en
campo, a lepu enu u postelji, linda dama en la cama. Tako ree, u mraku, psujui
uz to na panskom
V
Kad je sutradan bio je 9. februar student graf Hirberg, izlazio iz stare
kue svoje porodice, osetio je na obrazima prve zrake prolea. Sneg se bio poeo da
topi sa svih krovova i da euri iz svih oluka.
Senka bee pala na ceo sprat, i, koso, na velike prizemne prozore, a velike
rnansarde, gore, po itavanicaima, bee obasjalo sunce. Posle strane, porodine svae,
to je, s malim prekidima, trajala skoro celu no, njegova mati i sestra stajahu blede
kod prozora, izmeu kipova na spratu. I ono to nisu mogle ni sanja
125ti o gospoi Montez, sada grafici Landisfeld, one su mu bacale u lice. Goni
je bio od poslednjeg njinog lakeja, jer je tu enu tako ludo voleo.

 Preiste vi, a ona ... pomisli podrugIjivo i ljutito, zagledan u

izbezumljena i pakosna lica matere i sestre, koja je kroz okna jo raspcznavao. ali se
snudi kad se okrete i oseti: im neka sen na nas padne, ni kue, ni kuita. ni svog
doma, ni poirodice nemamo
Karijatide nad njim se nagnue, u raskoni barok stare kapije, ali kad poe
ulicom, urniim korakom, po lapavici d prljavom snegu to se bee pretvorio u
blatite, sa njim je ostala samo njegova sen.
Ono to je video jue na licu kneza Hajnriha, koga je Spanjolka oterala samo
zato to je tu enu tako arko voleo, nije mu izlazilo iz glave i lomilo je u njemu i
poslednji trag ma kakve nade da iz tog vrta zlatnih jabuka Hesperida. kako je kralj
njeno poprsje zvao, iv iizade. Tuga, kqju je oduvek na licu nosio, od dana kada mu
se otac bee, pdsle kocke u banji Brikenau, ubio, prelazila je sad u ludaki gorak
osmeh. Tamo gde je udarao sabljom pravo u lice i priimao udarce, tamo gde se,
napito, aii iz pundh grudi pevalo: Bog to je dao da i gvoe raste taj nije sluge hteo
. . . tamo se sad zasleplieno, podlo, ipotezalo s lea. Za koga? za profesore Moa,
Delingera, za Sepa, za Filipsa, za sve te katolike evnuhe koji su trovali omladini
duu.
Ganjan kao zver, uasnut zbrkom i glupou koja svakom gomilom vlada,
imao je, dakle, da preivi i to, da sam pljiune u stotinu lica. Bio se zato obukao
rasikonije nego ikad, i uz plave, svilene arape i pantalone boje bledog neba, utegao
se u kaput boje krtica i rukavice boje suve kosti Na glavi je imao visok cilindar, kao
nekog crnog gavrana.
U svesmu jedan nagiadain Apolon, u ruci sa tapiem pola od slonovae,
Hirberg je, Fdui u susret i najgorem, sauvao svoj bledi, nepomini lik germanskog
viteza, pretvorenog u grku Meduzu, odsutan duhom svojim od sveta oko sebe, i sad.
126
Jedan od najlepih miadia Minhena iao je tako namirisan u susret rulji, i, on
je tp dobro znaa; u daljini, samoubistvu. Nije ni sanjao da ena kogu ludo voli i za ije
ime ide da se bije, mada joj je propast bila blizo, provodi jo uvek svoje noi u
ljubavnim avanturama, sa itavdm krugom u koji je spadao i on, njenih pristalica,
politiara, oficira, umetnika i studenata. Mislio je da grafica Landsfeld, kraljeva
metresa, njegova luda i lepa Lola Montez, o kojoj i novine piu, u svome dvorou jo
spava. Bio je gotov da sumnja u nju, ali da poveruje u njen razvrat, ne.
alostan je bio, prolazei kraj mrkih zidova Maksburga i kapija baroknih
crkve Sv. Mihajla meu kojima je arhanel Mihajlo dugim krstom, drei ga kao
koplje, prikovao u zemlju Neastivog, vrlo muskulozhog; alostan je bio, uopte, pri
tim prvim znacima proiepa i revoluciija, to je napad na tu lepu enu poeo ba tsmo
otbud je s pravom mogla da oebuje samo Ijubavne izjave i bukete cvea. U neredu
to ga s dana u dan izazivaju studenti, vrcahu 1 rasipahu se prve kapi krvi po ulici i
eravic;t pobune Za koga? za one koji su terali svu Bavarsku da bleji iu uda, to
se deavahu sa kapljom mleka Djevice.

Kao neko mrano, crno srce nemaclco, preneto iz starog, bavarskog

Landsbuta, kucao je iaj deo varoi oko Univerziteta, posednut acima za svu
Nemaku, iju je carsku krunu Ludvik I trebalo da ponese.
Zalud slobodoumni zakoni, dugi, liberalni i masonski govori Berksa, uzalud se
i poslednja kap panske krvi u ikraljevoj metresi o kojoj se sve ee pisalo da je
neka engleska protuva po imenu Eliza Dilber u njenoj tampi slavila kao
karlistika i plemenita, sa oreolom rtve panskih i pruiskih reakcija, studentarija se,
kao i seljatvo, vratila Bogorodici i urlala u horu, i izbeziumljeno, na svaku njenu
dobrotu, ljubaznost i blagu re: pereat, pereat Lola.
. ' 127Idui njenom dvorcu, mladi je, u svetlosti to je, pomeana s topljenjem
snega, tekla, oseao svcju samou, ne kao posledicu svog dobra i zla, ve kao neku
predodreenu sudbinu koja mu, pri roenju ve, nije prilepila pernata krila anela,
nego mu je na plea utisnula gorki ar demona
Pred kapijom njenog dvora Hirberg. i nehotice, pozdravi vojnika koji je
hodao goredole i udarao svoje izme propisno u blato. Nije ni slutio da je taj seljak
zauvek poneo na dui sliku koju je video pod fenjerdma, to su i tad jo goreli, sino,
pre prve smene, oficira to je strpao u kola ne'kog mladia, poto ga je prvo dugo
cmakao.
Idui irokim, blagim stepenicama na sprat, pozdravljao je, sveano
raspoloen. i lakeje, vrhoim svoga tapa, ali kad mu njena Francuskinja Marijet, koju
nije trpeo i koja nije njega trpela, ree da je grafica ve otila, prebledeo je od srdbe,
jo vie. eleo je da je vidd, jo jednom, pre no to ode na Univerzitet kud je bio
poslao 'tuce poziva na dvoboj mada je znao da ga po mranim hodnicima ekaju da
ga kukaviki, u gomili. prebiju
Sobe su bile izvetrene i mirisne i on je po njdma hodao zagledajui minijature
po tapetima sve dok njena crna doga, Boks, ne poe da rei. Tada pogleda psa sa
nekim podrugljivim izi'azom lica, setivi se kako je njegovog prethodnika namamio i
ubio.
Nehotice, meutim, privlailo ga ,je neto vratima njene spavae sobe, i kad
ga njena sobarica ostavi, za as, samog, on gurnu dvokrilna vrata.
Video je prazninu sobe, veliku njenu plavu, nedirnutu, posteljinu pod zlatnim,
vezenim baldahinom, nad kojim je bio grafovski grb, pokrivae njene od ute svile,
netaknute, i oseti kako mu se muti u glavL
Kroz baroikni prozor svetleo je dan i sneg u slike amoreta nad vratima kraj
postelje, desno i levo, u ogledala u kojima je bilo toliko
mrtvilo kao i na postelji, u kojoj, to je bilo vidno, niko ndje leao tu no.
Hirsberg se, i nehotice, seti kralja, o kome se prialo da iz dostava zna sve
njene udd i pustolovine, ak d ljubavne, ali da nee nikad da joj pritom smeta, i oseti
kako se u njemu meutim, od gaenja i stdda sva njegova duboka ljubav prema njoj
sad gasi.

To nije znailo da je odsad vie nee voleti, naprotiv, strepeo je da e sad jo

vie, zbog nje, da pati, ali u bolnom privienju da je ima nije bilo vie one neizmerene
slasti to je eto, svega nekoliko nedelja trajala. Uinilo mu se za trenut, da u jednom
uglu, u tapetima stoji i njegov najbolji drug Haijnnih, kome je preoteo verenicu, pa
ga tuno gleda
Crkveno zvono iz neke oblinje crkve tre ga i on sa nekom divijom reenou
potra dz tih soba. Sa gorkim osmehom pomisli da e ona svakako lagati da je bila
ve rano s jutra u dvoru. Francuskinj a ga zadra, sa podsmehom i drskou, nudei ga
kafom, i Hirberg, kraj sveg oaja, zbilja ostade kraj jednog prozora, kroz koji oseti
toplotu sunanja.
Posle je pognute glave iziao dz dvorca i gologlav poao, polako, du mrifcih
kua, idui do kafane Roterman, gde ga ekahu dva druga Kao senior udruenja koje
Lola bee, jo proie godine, okupila, u nadi da s njima slomije otpor univerzitetLskdh
katolika, Hirberg je bio reen i po cenu ivota da dopre danas u aulu i do
rektora i zatrai zadovoljenja, za svoj kuler, od rektora, poto mu ostale grupe
bureva nisu htele izdi na dvoboj. Fon Dilangen d baron tajnek mu behu daii re da
e poi s njilme, mada su znali dobro ta ih efca.
Idui prema dvoru, i arkadama, vidi ponegde vidik u daljini, i sav taj dan
otopljenog snega i sveine. Bilo je lepo jutro Besmrtnost, Ijesmrtnost bila je i njemu u
pameti, pomeafta sa tom godinom uz Lolu Montez, koja ga je, eto ddvela da bude
ljubomoran na njene pse. Ko zna, pomisld tad, skoro zaplakavi se, dok U kraj njega
prolazila kola, seljaci iz okolnih
128
129mesta, ene na povratku sa ispovedanja, oficiri sa jahanja, gde li sad lei
njena lepa i tesna baljina od crnog somota koja joj pri hodu odaje lepotu tela, u igri
ovrslih udova, njen mali crni eiri, sa sitnim belim perjem?
U kafani Roterman doekae ga vikom i, uskoro, jedna kola koja je vukao
ogromni kula, povezoe ih, svu trojicu, irokom kaldrmom i p'litkorn barutinoim
prema Univerzdtetu. Kuda, u tom prvom vazduhu prolea, to silazi sa planina?
miljae Hirberg Cemiu jo iveti kad samo jo oko gleda, a duh ni za im vie
ne udi. Zemlja e, rnoda, drhtati uskoro od klijanja bilja i ila, ali od ega e
drhtati ti, prazna i tamna senko moja? deklamovao je u sebi patetino, dok su se
kola sve bre po kaldrmi tresla.
Da bi, valjda, sakrio nemir svoj i on. mladi baron Stajnek, u pantalonama boje
utih rua, penjao se na sedite koijaa i, maui iz daleka Univerzitetu svojom
omrznutom kapom, vikao je, ne obazirui se na dernjavu svetine kraj puta, i egradi
to su trala iza fcola: Hep, hep, hic Alemanus, hic Lolamanus. Dok je fon
Dilingen grevito stezao svoj tap, sedei u dnu kola i drei svog druga to je vukao
za nogavicu da ne ispadine de kola.
Kad se kola pojavie pred zgradom Univerziteta, oko tamne zgrade stajala je
ve gomila, a stepenice i kapije aule crnele su se od studenata pristalica ostalih
udruenja. Po njihovom miljanj'u, Hirberg i njegovi drugovi behu osramotili

studentske boje, i imali su da se gube iz Minhena, uopte. Prazan prostor pred kapijom
bee posela andarmerija. Sirotinja iz predgraa Au popela se bee uokolo na drvea i
urlala je odande frljajui kamenice i cigle.
Kad je Hirberg iskoio iz kola i kao i dan pre, elegantnim gestom, poeo
koijau da plaa, zaorila se sa svih prozora zagluna vikaPribivi se uz njega,
korakom i s ozbiljnou svedoka koji mere odstojanje, bledi i gotovi da se i sami biju,
njegova dva druga pooe pravo
ka stepenicama koje su vodile rektoru, iza Hirbergovih lea.
Hirberg. koji je dan pre bio miran i podrugljiv, koraao je danas kroz gomilu
bez dobacivanja, ponavljajui glasno:
Ko me se dotakne, dotie se smrti ko me se dotakne, dotie se smrti.
Zvidanje, maukanje, pogrde i psovke, tapovi, pesnice oko njihovih glava,
sve se toprimirilo tek kad se na stepenicama pojavi rektor, Tir, tako da su mogli da
uu i podnesu svoj protest napismeno, u ime svih lanova svog udruenja. Ali ako su
ih pustili da uu, nisu misld'li da ih puse da iziu, i kad se pojavie opet, urlanje i
psovke se zaue s tolikom silom da gomile same sebe dovedoe do bezumlja
Skinuvi duboko i kruto eir, pred rtktorom, koji ih bee ispratio, Hirberg i njegova
dva.diruga hteli su da preu, peke, preko ti'ga, ali im u susret poletee komadi cigala
i, iza andarma, crne mase sveta.
Eno nekih kola, Hirberg, bolje da ih opet uzmemo proaputa najmlai
meu njima, baron Stajnek, izgubivi hladnokrvnost od tog mokrog a sunanog dana,
od kiobrana kojima su ga debele enetine ekale iza policijskog kordona, od vike i
uvreda i dernjave koja je rasla, ali ga senior nije sluao, idui ba tamo, opkoljen
andairmijma, gde je podivljala gcmila bila najgua. Da bi pred drugovima, valjda,
posvedoio svoju hrabrost, fon Dilingen, tako da su ga svi uokolo mogli uti,
dovikivao je Hirbergu kroz veseo osmeh:
Imaju smrdljive zube i vale ovi slobodnjaci, i prava je milost Boja moi
pomisliti da postoje noge, i grudi i oi Lole, Hirberg, zar ne? Do avola sve ove
make, tvorove, jairce i magarce gospodina ukopljenog biskupa, zar su to studenti?
Svinje su to, Hirberg, vapske, i u kosturu ma kog pamskog konjuara ima vie
finoe nego u njuci zajednike mame svih ovih oko mene, a itd zna da je bila... I
kad gomila pokua, guajui se s policijom, da ga dohvati, on kao bajagi tucajui,
dobacivae cerekajui se:
130
131 Izvinite i va Lojola bee Spanac Hirberg, gori od obojice, izmislio je,
da bi draio gomilu, jo neto mnogo lue. Idui pravo, skretao je, nepominog,
ozbiljnog lica, sad desno, sad levo, a drugovi, verno, za njim. Gomila, poto oni koji
behu dalje nisu mogli da vide ta radi, pratila ih je, potiskujui andarme, kao pijana
Fon Dilingena je to dovodilo do bezumne veselosti i on je neprestano govorio:
Nita lue, Hirberg, nego sloboda uenja i kolovanja, za koju smo se toliko drali.
Pogledaj ove noseve, nema nosa u ivih i mrtvih tirana koji tai bio ovalkva njuka kao

ovi zajedniki nosevi njegovog velianstva minhenskog taogobojaljivog naroda. Hoh

Lola prodera se, dok su ga andarmi uutMvali.
Komad cigle obori kraj njega jednog studenta, oevidno namenjen njegovom
elu. andarmi povadie sablje, i tua oko njih otpoe. Kola koja Hirberg bee, pri
dolasku, otpustio, nisu mogla da se probiju kroz gomilu i i pojavie se sad pred njima
Baron Stajnek uskoi, a andartmi Hirtaerga strpae silom. Fon Dilingen je, ukrutivi
se sav, oblaio rukavice. Policajci ga epae i poloie u kola kao protac, i da bi ih
odbranila od svetine, naredie. koijau da juria irokom Lilicom Ludvijsa I. Na
nesreu, jedna kola to im dolaahu u susret, posedovae studenti, koji su ih p]juvali,
a gomila, to se bee izbezumila. poe da ih gaa komadima cigala, i da tri za kolima
psujui i urliui.
Tako su ih vijali sve do arkada, kod dvorske bate, gde je bila kafana
Roterman, gnezdo Hirbergovo i njegovih lolomana.
Svet je itrao za njima i tu, viika i guva je i tu bila sve vea, a ceo prostor
pred arkadama crneo se od izbezumljenih ljudi koji su pokuavali da razbiju kaldrmu i
da ih zaspu kamenjem. Zandarmi poskakae sa konja, sa golom sabljom u ruci.
Dok je baron Stajnek, najmlai i najuplaeniji meu njima, silazio iz kola da
se doepa kafane, sa komadom cigle u ruci, skoro suznih
132
oiju, fon Dilingen, u strahu da se ne pokae manje hrabar negO' Hirberg,
psovao je i izazivao svetinu i dalje Poto je bio obukao rukavice", svlaio ih je sad
lagano, stojei podrugljivo u kolima, opkoljen svetinom, epurei se oevidno samo
zato da bi draio one koji su mu bili najblii.
Zabacivi oholo glavu, meutim, nekadanji vo studenata slobodnjaka, graf
Hirberg, koga su sad andarmi morali da brane od one Lste gomile to ga je pre
uzdizala, silazio je sa kola kao da ga se sve to nimalo ne tie.
Pri prvom koraku prema Rotermanovoj kafani pritra mu tad jedan mladi, sa
velikim eirom slikarskih modela, bubuljiava lica i razjapljenih usta od dernjave
protiv tiranina i njegove metrese i, poto mu je dreknuo u lice spanische Hure ...,
vrknu ga srednjim prstom, kao strelom odapetom iznenada, po nosu.
Trgnuvi tad svoj srebrom okovani, nemaki lovaki no iz svilenog prsluka
boje plavih golubova, Hirberg mu zari seivo u levo rame, do drka. Da mladi nije
preneraeno ustuknuo, bio bi ga pogodio u srce kuda je gaao.
Kad mu je krv prelila ruku, bilo mu je lake i osmeh koji mu je tog dana, kao i
dan pre, neprekidno, bio na licu, Oizari se sad nekom ludakom radou. Isipruene,
fcrvave ruke, to je drhtala, sasvim mirnog lica, on je u pozi deklamatora govorio fon
Dilingenu, preneraenom i skamen'jenom: Vidi, Dilingen, straniijd i gluplji od
svlih tirana je ovaj tiranin demos, pa da mu ipustimo malo svdnjske krvi...

To to se desilo, meutim, ovek koji je pao okrvavljen o kaldrmu i taj drugi

to je sa krvavim noem stajao kao gladijator nad njim, bili su dovoljni da gomilu
uokolo razjare do pravog iuila. U iprvi mah, pred Hirbergom, kao more to se
odbija od stene, irulja je bila ustuknula i ostavila prazan proistor, tako da je, kao
nekog glumca koji igra dobro svoju ulogu, pustila ga da, jednako s noem u ruci,
stigne do vrata kafane. Tad, meutim, videvi da e da im umakne, pojurie za njim
udarajui an
darme i sebe same, u guvi, meusobno. Na
133vikli na studentske tue, Minhenci, ne behu navikli na no i ubistvo, i ono
ih je ne samo ruspalilo ve i ogorilo. Dok su jedni jlizali ranjenika natopljenog krvlju
i pomodrelog, drugi behu pokrjali kola, pretukli koijaa, a oborili na zemlju, kao
neposlunog deaka, barona tajneka, koji je, ipak, uspeo, da svojom ciglom razbije
jednu tikvu.
Fon Ddlingen,da bi spasao svog korpsbrudera, amarao je i desnom i levom,
jo u rukavici, ali je za tren oka nestao izguvan pod nogama koijaa, pivara,
pekarskih momaka i poludelih, bradatih graana Pred vratima kafane Roterman i du
svih arkada, u kojima behu slike iz grke prolosti i antioki pejzai, popraeni
kraljevim svojeruno sipevanim distihonima, urlikanje i jauci postajahu sve ei, i
razbijeni nosevi, oi, krvava ela i vilice, andarmi bez sablje, graand bez koe na
glavi, sa raseenim uvetom, i rukama, sve ei. I doik su neki sedeli po zemlji
jauui i previjajui se, a drugi povaljani u blato drekali pod nogama to su gazile,
ene su povele ciei gomilu u kafanu, gde je bio nestao Hirberg.
Polupae tu ogledala, bilijare, stolice i stolcve, lampe odoe u paramparad, ali
Hirberga vie tu nije bilo. Na zidu su ostali amblemi Alemanije, njeni monogrami i
njene boje izvezene na svili i kadifi i jelenski rogovi jednog lovakog drtutva. Velika
slika Otona, sina kraljevog, kako ga doekaju Grci i primaju za kraIja, visila je
pocepania nad jednim 'ivilukom.
Kad je policija istisla i poslednjeg graanina iz kafane Roterman, oko koje su
voene itave bitke, svet je davno bio zaboravio Hirberga, ali mada je bilo podne,
nije se razilazio, pod arkadama, ni na irokom trgu do kraljevskih dvorova.
Studentarija je, pod arkadama, neprekidno pevala: Frei ist der Bursch. . . a
graanstvo, osobito iz predgraa, razdraeno je komentarisalo, u gomilama, ono to
se, eto, zbi.
U trenutku kad zvona po crkvama poee da zvone u irokoj Ludviktrase bee
se pojavio crni ekipa kraljeve metrese, koji pred arkadama stade.
134
U svetini, za trenut, bio je nastao dubok tajac. _U tiini i studentarija prekide
svoju pesmu. Cutei, gomile su preneraeno posmatrale lepu damu to je prkosno i
oholo koraala prema kafani Roterman.
Grafica Landsfeld, biva Lola Montez. bee promenila svoje ime, kao i odelo
svog noanjeg razvrata, ali ne i ud: pa je i u ovoj novo'j crnoj haljini, sa ipkama i

pufovima, ostala ista Guvi u Ministarstvu policije ta se deava, iako niko nije znao
gde je Hirberg, ona je pohitala da ga trai.
To to ga je bestidno varala sa Delingeroffl, to :je, po njenom miiljenju b.io
samo jedan kapris njenih ula, o kome, uostalom, nije ba morao nita ni da zna. To
nije znailo, u :sti mah, da ga ne voli. Volela ga je, naprotiv, sve vie, divei mu se: ne
samo lepoti njegovoj, nego naroito njegovoj plahosti, plemenitosti, samrtnikoj
ozbiljnosti, s kojom je govorio o njoj.
Pod svojim crnim eiriem, sa plavim trakama, i plavim oima u bledilu i
modrim kolutovima, ona sve te ru'lje na trgu nijs ni videla Ila je tako urno, podiui
suknjoi, kao da je trala. Jednog dana, zagledana u pleatog, mladog Delingera. bila je
poorvenela od raskalanih misli sad je, smrtno bleda, u brizi za Hirbergom, suzila.
U svemu je bio takav, zamarao ju je. hitao je i odmicao je, nikad nije mogla da ga
stigne, ni u znanju. ni u plemenitos'tii, ni u lovu. mada je tako olino jahala, ni sada,
u nesrei.
U trenutku kad je bila ba tamo gde behu, malopre, sta1!?. Hirbergova kola,
jedan bokal pivskd prolete joj pred noisem i razbi se o zid arkada. Udrite dro . .
poee oko nje da viu, i mada studentarija nije mislila da prema jednoj eni upotrebi
silu, zaas joj svetina bee razlupala eiri, perje i pokidala na njoj svilu i ipfeu.
Okliznuvi se u lapavici, jedankrupan ovek tresnu je kao krpu u blato, o zemlju.
135fl
Idol Minhenaca, ljubavnica njihovog kralja, boginja njenih slikara i vajara,
svemoni tit njin od jezuita, aneo hranitelj siromanih predgraa, sruen je u blato
uljavim, vornovitim rukama.
andarmi spasoe Lolu Montez, graficu Landsfeld, sa modricama, raupanu,
pocepanu, v. poslednjem trenutku od smrti, pod pobesnelirn gomilama. Onesvesla,
ona je kao mrtva, odneta prvo u crkvu Teatinsku, zatim, kad je ulicu oko dvorske
bate posela vojska, preneli su je u dvor
Minhenska revolucija tako otpoe protiv te lepe ene to je u narodnoj
uobrazilji postala bila vampir Bavarske, sramota javna Ludvika I i uzrok skupoe i
gladne godine.
Napadom' na nju O'tpoe niz krvavih. februarskih dana u Minhenu, i varo
odmah posle tih dogaaja oko Univerziteta i arkada nije vie imala sna. U vlanom
februarskom rmraku vritali su znaci vojnikih truba, po kaldrmi tutnjao je topot
kraljevih voleea i lupe baterija to su zauzimale ulice oko dvorskih vrtova.
Kia, to je tih dana promicala, nije ohladila vrue glave gomila, to su
maukale, urlikale pred Miinistarstvom kneza Valertajna, pa zatim i svemonog
Berksa. Pred ulaskom u Barertrase, prema dvorcu kraljeve metrese, one su celu no
derale se protiv grafice Landsfeld, i tu se do zore orilo u zadriglom horu debelih
graana, kasapa, pivara, laara, drvara, kalfi, egrta, po pnimeru studenata sa
Univerziteta, frankonaca, izarana, latinski: Pereat Lola, pereat Lola.

Eskadron gardijskih kirasira, sa isuka/.im sabljama, postavlijen je bio tu, pred

svetinu, kao gvozdeni zid i stajao je i ekao, nem. Konji su, vaui svoje gvozdene
vale, klatili svoje pospane jahae, rui njukama po zemlji i bijui stranjim
kopitama o kaldrmu tako da su varnice prskale.
Iz predgraa, osobito iz sirotinjskog predgraa Au, svetina je jednako
pris'tizala i skupljala se na trgu oko katedrale sa batina
ma, aovima, budacima, psujui. No ih je zatekla tako, po podrumima, da
lou pivo, po kafanam'a, gde su leali po patosu i po kapijama i okovima Kao neka
vojska, postavili su strae da Spanjolka nekud ne pobegne.
U zoru, mete po varoi postade opti. Prokisle i napite gomile ile su ulicama
pevajui; vojnika odeijenja se smenjivahu, ili m?njahu mesta. Tobdije kod topova
vrile su vebe za piotun karteom, konjica je, prozebla. poigravala umorne sanjive
konje Na Univerzitetu osvanu naredba da se Alma Mater zatvara i zapovest o
proterivanju studenata iz Minhena za dvadeset i etiri asa.
Pred zatvorenim kapijama Univerziteta gomila se skiipi da s acima prodre do
Ministarf*?a prosvete kneza Valertajna. StOtine mlaciia, lanovi svih udruenja
protiv loiomana pooe uz viku i pesmu, doekani cveem sa prozora. Oko deset sati,
kod crkve Sv. Mihaila naioe na konjiku andarmeriju i jedno odeljenje pod
komandom kapetana fon BaurBrajtenfelda. Ataka je trajala samo nekoliko minuta i
bila je krvava.
Mada je kod nje bio stigao samo do rukoIjuba, uvi pogrde i sramne izraze
kojima omladina i gungula graana neprekidno obasipae Lolu Montez, kapetan fon
BaurBrajtenfeld i sam je bio isukao sablju i gazio i udarao, ne samo pljotimiee ve i
otricom. Malo dalje, iza crkve, u galopu naiao je bio na jenu gomilicu egradi,
junaka tog dana, te ih, vrtei u krug konja, poe nemilice tui, dok su se oni branili
drvenim klupicama, gaajui ga uz to usmrdelim kupusom i trulim krompirom.
Rasuvi tu gomilu, udaren jednim kamenom u grudi, tako da mu se zamrai u glavi,
uzdigav visoko krvavu sablju, okrete jo jednom konja i izbezumljen povede svoj
eskadron, pri povratku, jo jednom na juri. Gazio je ranjenike i udarao nemilice,
gadei se i sam svega toga to se zbiva, sve dok oko sebe u veernjem mraku nije vie
video nikog Samo onesvesle i poseene po kaldrmi, a u polukrugu svoje drue, za
136
137dihane ljude koji nisu vie mogli da umire konje.
Sve do ponoi, tako, trali su od kue do kue ranjenici iseenih grbaa i ruku
i vojnike strae 'to su zatvarale vrata i nareivale da se lampe i svee gase.
Vozovi tobdija izioe na iroke kaldrme Ludviktrase i uperie topove u
predgraa. Konjike strae galopirale su preko polja, snenih i blatnjavih, iza
gliptoteke i pinakoteke.

Dernjava i proklinjanje ena sa prozora trajalo je i dalje i ulo se, i u mraku,

do ponoi, kao'i pucnji to dopirahu izdaleka Po podrumima i mranim kapijama jauk
ranjenika skupljao je gomilice ljudi to su zabezeknuto sluale i aputale.
Kod zgrade policije, oko ponoi ponovo je dolo do sukoba i tue. U
potpunom mraku svetina je lomila plotove i dizala kaldrmu, frljajui kamernje u sve
prozore. Prasnue i tu pucnji.
Uz ime Lole Montez, u mranoj' noi sevnu tu prvi put, posle toliiko godina
prasak plotuna, to kao grmljavina zatutnja po mranim ulicama Minhena, varoi u
ijem je grbu stoleima poivao monah
Jedan od mrtvaca bee pao potrbuke pred crkvom Sv. Mihaila.
U rukama je grevito stiskao, i mrtav, jedan crni, uvek nakrivljeni eiri, sa
malim percem i plavom trakom boje Viitelsbaha. Kao da je to bila protivnika
zastava.
VI
Kada je, oteta s tekom mukom iz ruku gomile, onsvesla, preneta prvo u orkvu
Teatiner, a zatim u svoj dvorac, u Baretrase, Lola Montez je satima leala, u lakoj
haljini za spavanje, kao mrtva, dok je nad njom njena Marijet teatralno plakala i ruke
krila
U valoviima briselskih ipaka, u samrtnikom bledilu, sa jednom modracom
od leve slepooonice do nozdrva, ona je kao skrhan cvet
bila izloena svojim oboavaocima da je ale i tada jo vrlo lepa, dignuta iz
blata, kud je, kao iddl, rulja bee sruiila.
U poetku. kad je dola k sebi, razdraena kao zver i uplakana od besa. Posle,
ukoenih zenica i zanemela, zgrena, outke, i kao uzeta, ndje htela nita da ouje, nita
da jede, nikog da primi. .
Kao neka boginja to je pala, ona je uasnuta videla jednako svoj pad i imislila
zgranuta o svom ponlienju, dok su se oko nje skupocem kraljevi gobleni, i plavi,
raslkoni baldahin nad posteljom, i stoi od lapislazula i kristalni svenjak, kao
zavejana jela, vrteli ludaki, kao u nekom besmislenom, nemirnom snu, kroz stranu
iglavobolju.
I kad je najposle ustala, gledala je oajno k.oz mraan prozor u no, u samu
sebe, u velikom ogledalu, i, kao ranjena amazonka, dizala ruke nad glavom u elji da
se jo bori, mada je naslutila kao pogoena nevidljdvom strelom, da je poibeena.
Nige joj preostalo, tdko, drugo de da izdaje naredbu za naredbom, sve lue i lue, da
amara poslugu, viui na panskom, pa da opet padne nemona, u vniislku i lelefcu,
u svoju postelju, kao u penu u moru plavom.
U melanholiji, u kojoj behu pomeana seanja na njenu raskomu vlast, pre
neki dan, nad Bavarskom i kraljem, uspomene na razvrat i ropsko potovanje s kojim

rje do jiue sretala u pozoritu, meu slikarima i meu politiarima, ona je sebe videla
u blesku i sjaju koji se iznenada gasi i kao neku crnu, svetlu zvezdu to sa visine, kao
mlaz rasutih zraka, pada.
Drumoim za Augisburg odlazila su, u njenim misiima, kola mladog kneza
Rojsa, i ona sa tugoim pomisli da ga je obacila kao mae u svojoj uobraenosti i
nadutoisti salonske lavice. Uini joj se da je ljubav poela da joj se sveti i da je trebalo
sa njdm da poe i da odavde ode.
Neizmerna rasko tavanice mlene boje, prepune alatnih ukrasa cvetova,
granja, bilja, sa islikama ptica, ivotinja umiskih, kao i francuska ogledala i vrata
prepuna ukrasa, ne dadoe joj da se smiri i zamarahu joj isplakane oi
138
139Patos je bio klizav i toliko uglaan, versaljski, da je u njemu, kad je
nemirno hodala goredole, jednako videla sebe.
Kad joj, malo docnije, javie da u salonu cka jedna starica gospoa
Delinger, mati porunika Delingera ona zaista pomisli da vie nije budna nego da
je poela, od jue, jedan ruan san da sanja. ta je traila kod nje stara mati njenog
Dira? Da li se bilo to dogodilo? Desila se neka nesrea mladom oficiru? Oseala je
da joj je to, u ovaj imah, zbilja svejedno.
Poslala je Marijet da pita staru damu ta eli, i Francuskinja se vratila,
cerekajui se na raun sdrotinjskih i demodiranih haljina starice, s tim da gospoa eli
lino da govori sa graficom Landsfeld, tj. kako je, naglasivi to, rekla sa igraicom
Lolom Montez. Po miljenju Marijete, oevidno je dola da trai da jcj ostave na miru
sina i da se svaa.
Neka ide do avola prodera se tad grafica Landsfeld, meui obloge na
elo jo mi samo to treba. Neka nosi do vraga i njenog sina Taj nabijeni avan to
preskae prepone i nije ni za ta drugo. Mustra za liubavnika dodade bestidno.
Ako mi to treba, s'to'ji mi, pod prozorom, sva bavarska vojska.
Dovoljno je bilo da mu ta to ie skaradno kse pa da joj se veselost vrati.
Uostalom, Marijet, otpremite je kako znate. Moete je ba, aiko hoete i
uteiti lepim reima. Oseam da emo, kroz koji dan, putovati i odavde dodade
zaplakavi opet pa neka nas se lepo seaju. Njen sin je samo jedno malo dobro
konje, ald ona mu je ipak vrlo potovana mati. Pa neka bude dirljivo. Nikada taj nije
znao ta ja vredim, niti ta je dua Hteo je prosto da ga nainim kapetanom. Ti naivni
nemaki kavaljeri i nisu tako bezazieni, Mardjet.
Prepirka i kretavi glas ogorene starice, koja je vikala toliko da se oulo i kroz
zidove, umalo je ne izazvae da izleti onako polugola i da pokae, sa rukama na
kukovima, da ako je do jezika, nije gori od egrtaljke stare gos
140

poe ni njen iz Sevilje. U jednom gorkom utanju, meutiim, kad se i to

stialo, ona pognu giavu i pomisli. tek tada, kako u njenom ivotu vlada ta grozna
bliskost najveeg sjaja i najrunije bede.
Tek kada po nju dooe dvorska kola, smiri se i poe da se briljivo oblai,
pustivi da je kola dugo ekaju. Bilo je dovoljno i to da njena oholost poraste
Oouena u crnu svilu, s kojom to vee nije pomeala ni jednu boju sem
tamnog plavetnila svojih oiju, ona je bila opet neizmerno lepa. Kao crni neki paun
sie sa svojdh stepenica, kraj straa, do kola, i sa jednim tamnim osmehoni na licu,
pozdravi pukovnika Valertajna, koji joj tuno, i, ooigledno tronut, poljubi ruku.
Silazite kao kraljica, madam ree joj uvlaei se za njom u potpuni mrak
kola, dok su lakeji sklapali prag ekipaa i u prolaznost svake zemaljske vlasti
unosite licem neprolaznu silu lepote. Proriem vam, grafice, da e sve ovo dobro da se
svri i da ete prolenu sezonu otvoriti u Brikenau jednim ogromnim gubitkom na
kartama, jer ste sreni u ljubavi. Dvor je pun dostava o vaim Ijubavnicima i zna se
va banket u Slajzhajmu sa porunikom Nusbaumerom, kojd je, uzgred da vam
spomenem, veeras brisan iz garde. Zna se nona poseta od prekjue, kod vas, kneza
Lajningena, sve vae ludosti sa Hirbergom, pa ak se znaju i one poisete kod onog
mog nedotupavog roaka porunika, koije vam, isto tako Uzgred da vam spomenem,
najvie kode. Graf Rajah, na dragi arcibiskup. uspeo je da uveri Berksa da
spremate zaveru. Na taj nain dodade prsnuvi u smeh.
Covek iju je mo, u krugu u kom se kretala, primetila dockan, i previdala,
sasvim, u poetku svoje avanture sa Bavarskom, mogao je da sedi, dakle, ravnoduno
sa njom u mranim kolima, vozei se kraj topova i sjahalih kirasira to su stajali du
dvorskih bata, u noi. Utivo je drao u svojim beliim rukavicama njen lep, pazei
da ga ne zguva, i gledao u inrak, nasmejan, svojim mirnim licem, sa dve
141duboke boce oko usana. Njegova glava u slaboj svetlosti fenjera lakeja
uini joj se umorna i lepa. Sve ono to je kod Ludvika'I ve bilo iznemoglo i mrtvo, u
ovim crtama imalo je jo svoj ar, ar punog ivota. Kraj njih crte Hirbergove glave
izgledahu ljupke i deje. a Delingerove 'kao malog ugojenog prasea. Zagledana u
ulnu usnu svoga pratioca, ona pomisli u sebi: Nisam videla ono to mi je bilo
najblie i najbolje. S kim sve nisam sebe traila, a kraj pravog sam prola.
Poto je pukovnik Valertajn bio posiat po nju, to je mogao biti i siuaj
gardijske slube, ona pomisli da je to svakako znak njegovog visokog poloaja na
dvoru u ovim sudbonosnim asovima. Njoj nije bila prijatna ta otvorenost s kojom je'
govorio o njenim ljubavnim avanturama, i ona se pouri da to prekine
O, VEiertaijn ree mu nemak:. umiljavajui se, uzevi ga u mraku pod
ruku ostavite te gadosti. Sve to i slino dostavljahu o meni i drugde, kud god sam
stigla. Lepa ena se pria, ma kakva bila; kraiij nikad nije poverovao to o meni.
Varate se, grafice on prelazi utke preko toga, jer vas ali I kad vide
kako je ta re tre, nastavi tie: Neobina ste, udna neeg vanrednog i zato takva
kakva ste. Avanturist se vidi u vama i kad jaite i kad rasipate, i kad govorite o
politici, i im uete u salon.

 Ne mislite li da biste mogli da me potedite svog mudrovanja ree mu

priguenim glasom srdbe. Jo malo pa ete me proglaisiti za neku to tri samo
zato po svetu.
Tresui se po ravoj kaldrmi, Valertajn joj tad, prvi pui l.opli'je, odgovori:
Ima.ite u mene poverenja! Ja sam kod Lajningena prvi rekao da ste kao kometa od
crnog dijamantaNije to vaa elja, ni pokvarenost, taj va nain ivota, nego crvena ta
kap panske krvi u vama to je dovoljna da pomuti mozak. Dok sam bio u austriiskoj
slubi, ikomandovao sam u Veroni i Breiji, i voiim onaj svet toplog, animalnog
ivota. U Spaniji je sve jo vie u boji sunca, bika i krvi. U njoj, za vena vre
142
mena, ostae najstranija divota ta crnina koje se niste pokazali dostojni. A
vi ste dostojni? ree mu podrugljivo, ne shvaiivi ta je hteo da kae, ali naslutivi
da je neto uvredljivo za nju I izlazei iz ikola, prkosno dodade u kapiji dvora: I ta
vaa od piva stidljiva Bavarska?
Na to je on zgrabi za ruku, na oiglea lakeja, apui razrogaenih oiju:
Kad sa mnom govorite, pazite na rei o Bavarskoj, ako smem moliti drui u tako
ludakoj srdbi da se ona prcnerazi.
Vodei je po uglaanim kockama vestibila, ije su raskone svodove drali
skupoceni grki stubovi, pukovnik Valertajn iao je kraj nje, utegnut, krut kao da
niisu bili stari poznanici. nego smrtni neprijatelji. Svojom enskom razboritou, koja
je kraj sve neprirodne maske, bila u osnovi prirodna, kao i njeno telo, ona je smatrala
da se o svamiu moe aliti i da se svemu moe rugati. Njegova iznenadna grubost i
nadutost izgledahu joj besmiislene i smene. ta je, najposle, sva ta Bavarska koja
loe piva, a javlja se u znaku Bogoroddce.
Idui mramornim stepenicama, ona primeti kako je brzo klonula od dogaaja i
popustila u svom oholom dranju i ponosu, i sa puno gorine odvrati: Ne
zaboravite, dragi Vaiertajn, kome me vodite, niti to ko sam, i udesite prema tome
svoje ponaanje. Ako napolju urla ta rulja i ako sam je uzrok to vai kirasiri ne znaju
za razliku koga treba da sluaju, kao to ne znaju, uzgred da vam napomencm, ni da
jau, zar treba sad i vi da me ponizite jer me je svetina ponizila i jer su vae abadije,
kolari i pdvari hteli jednu enu da pretuku? Zar vi niste moj prijatelj? dodade tie.
Tada, sa jednim osmehom koji nije razumela i koji je sasvim iznenadi, on
odgovori samo zamolivi je da ga tu prieka. Bili siu u jednom predsoblju dvora u
kom jo nikad nije bila, pred dvoranama u kojiima oigledno, ve vrlo davno nije
stanovao niko. Nad njom je bila tavanica renesansna, dragocene, umetnike dr
venarije, dok su zidovi oko nje utali u tvrdom porfiru i zelenom mramoru
ukraenom sedefom. Zbacivd ogrta na veliki sto, na koji su nekad ostavljali biskupi
i kardinali svoae rukavice, ona stade kao sen pred ogromno, barokno ogledalo, nad
koj'im je videla, u udubljenju, mali beli kip jednog golog, lepog Sv. Sebastijana, sa
telom kao u grkih boginja. Prilazei jtdnoj velikoj naslonjai, celoj u raskonom,
rezanom drvetu i kadifi, slinoj prestolu, ona sede sa milj'u da je sve uzalud i da je
ovde proivela vie od godinu dana, kao i taj kip, za uveseljavainje oko jednog

preivelog starca. Da za njenim ivotom u Minhenu nee ostati ak ni onaj topli trag
koji je drugde po svetu ostavila, nego da e je tu u dvoru pamtiti neko vreme kao
mrtvu s'bvar, da je brzo, i takvu zaborave zauvek.
Za koji trenut biete primljeni ree joj, vrativd se, Valertajn, otpustivi
lakeja Ovde je malo zaguljivo, ali sigurnije nego pieko, gde svaki as dotravaju
Lajningen i Berks i onaj neizdrljivi Arko. Au se digla sva, i marira sa kukom i
motikom na nas. Kod Teatinerkirhe, ako ne lau, ima sedam samrtnika. Jednom je
O'dseena itava donja vilica, odbijena pravo balakom. Sto je najgore, dolazi
deputacija iz optine, a tobdije kod k'apije Izara odbile su da pucaju. Kao to vidite,
ne donosite sreu.
I zato se smejete, Valertajn?
Kao vojnik, po navici, uvek se smejem fcad stoj'imo najgore. To sam jo u
mladosti, kao ekstern, nauio u MAlanu, od Francuza.
Da su moje te tobdije uzviknu tad grafica Landsfeld, svetlog, plamenog
pogleda, rairivi kao crni, uzbueni paun svoj lep od panskih ipaka pucale bi
one, sa uivanjem u, meso. O, Valertajn pree opet na nemaki, koji je u ljutnji
ve vrlo teno govorila kako bezumno gubdte vreme i sa njim i vlast. Pustite mene
da povedem kirasire, da vidite kako bih umela da zgazim sve to die glavu.
Oh, to bismo i mi umeli kad bismo hteli dodade on tie, drei u
desnoj ruci
144
sveani lem i prelazei u nain govora lak, tek da se neto kae
Onda ndta vie ne razumem, i onda je sve svreno ree ona sedajui
opet na svoge mesto, apui tdho: Odvedite me odavde, Valertajn, kui, kui, ne
elim vie nita da ujem, nita da kaem. Obeali ste mi da ete me odvesti u brda.
Vodite me, dakle, u brda, pristajem ak i da ostanem tamo, da vam budem. metresa,
ree gorko ako hoete.
Mada je sve to bilo kazano plaho, ekscentrino, teatralno, kako je imao prilike
da je toliko puta uje, on joj se zagleda u tamne, plave oi i prenerazi njinom
istotom.
I ona je imala, dakle, u sebi tu stranu ljudsku mo da sred prljavtina i greha,
u strasti i udnji i vaznesenju oajnom, ne samo zaeli nego i da ume da bude ista i
svetla
Ndkada ne bih mogao da zaboravim ko ste bili ree joj tad on, tim
gorkim, drhuim glasom u grobnoj tiini kao to nikada ne bih mogao ni ono to
mi je na dui da delim. Smeno bi mi bilo i da pomislim da ivot vredi ili ne vredi radi
neke ene. Moda emo mi jo veeras zajedno putovati, ali u neto svetlije i
neprolaznije nego to je vaa ljubav.

 Da neete da mi ponudite, kao Hirberg, zajedniko samoubistvo

prosikta ona tad podrugljivo i ljuto.
O, ne nasmeja se Valertajn neto nmogo lepe. Ne zaboravite,
meutim proapta joj brzo da ako mislite da se odrite ovde, da va pu't vodi
preko uzviene supruge onom kome ddete. Traite da vas ona primi i braini dodade
nagnuvi joj se sasvim blizu njena vas kamarila rui, arcibiskup je njen
najpoznatiiji siuga. Uostalom, enu treba da pobedi ena. Naroito ovakvu kao to je
kraljica dodade francuski kojoj se mogu prebaciti samo: des attaches
susipectes et des velleites de devotion.
U tom trenutku, u vratima pred njim pojavi se Ludvik I i sa uzdrljiivom,
starakom ljubaznou ree: Izvolite, madam, da govo
145rimo o vaoj sudbini; do vienja, Valertajn dodade sa osmehom,
oslunuv u daljini urlanrje i pucnje.
O naoj sudbini, Lola dodade kad se zatvorie iza njih vrata i kad mu
ona plaui pade na ruku.
Kralj je bio vidno ostareo za to nekoliko dana to ga ne bee videla, utegnut u
bele, tesne gardijske akire i crne lakske izme, nagnut, jo vie poguren, u svojoj
beloj odori voleea. Raeljanih brkova to bebu otromboljeni na podnadulim
usnama zejih usta, sa uperkom diaka ispod donje usne, to je drhtala, izgledao je jo
udniji nego pre, kad mu je dolazila. Bio je siv u licu; kao da je bio posut pepelom i
njegove velike, svetle oi behu zgasnule u beonjaama zakrvavljenih od piva i
ogorenja.
Eto, biskupi su uspeli ree joj sa podsmehom i goimila tih baraba to
mi doiaze u deputaciju trae slobodu i vae proterivanje, mada ste vi uinili, za godinu
dana, vie za tu nazovislobodu Kaina (tako je zvao ministra Berksa) i Abela nego
Lajningen i njegovi liberali za deset godina. Uostalom, kamarila i jezuite bune mi ak
i vojsku.
Zauzevi svoj stalni stav, kao i uvek kad je dolazila k njemu, kleei jednim
kolenom na fotelji na kojoj je sedeo, ona mu obgrli vrat i ljubljae ga u oi.
Bili su skriveni u spavaoj sobi u kojoj je spavao nekad papa Pije IV, i ta
dvorana, hladna i zaguljiva kao grobnica, bila je, oevidno, na brzu ruku
pripremljena za to vee. Teke zavese od brokata, na prozoru u raskonoj drvenariji,
bile su ih sasvim odelile od svakog zvuka, i ona je ula kako uznemireno kuca
njegovo staraoko srce dok pod njenim poljupcima mrmlja. Amoreti i alegorine siike
na raskonoj tavanici, ogromni prilazi raskonoj postelji, koja je bila, kao na
pozornici, povuena pod tribinu sa Ijubiastiim, tekim zavesama, pod ogromnim j
grbom Sv Oca, ogledala kraj postelje, sve je to '. imalo na sebi neku teku,
nepodnoMjivu ras ~ i ko prolosti i smrti, i ona je oseala da opet "|
nee moi biti onakva kakva je u svojim posteljama umela biti. Preko postelje
bee prebaena kraljeva raskona presvlaka, i ona, kao papinska mantija, namirisana
pauliijem.

 Uguite 'to u krvi Luj aputala je s bezumnim besom niste li mi sami

uvek govor.ili da su ijudi za vas samo uto lie?
Umirite se, Lola, odgovarao je tiho kralj koji se smekao uvek kada je o
dravi ili narodu govorila ona sve e sutra biti dobro, i sve je to samo jedna
lakomislena komedija mojih Minhenaca. Palo je nekoliko cigala i na moje prozore, ali
ako hoete, ja sam i bez toga gotov da idem, da idem sa vam?. u Italiju I kao da je
hteo da prikae cvrkut ptica, ili plavi mir na vodi, dodade kao pevuei: Belincona,
Belago, Turbigo i Komo.
Zar nemate vie nade, zar je mogue da je tako brzo dolo? Zbog mene?
vrisnula je ona, presamitivi se preko njegovog krila.
Cemu nade? Da od kanaja nainim Grke? Da mesto Berksa, pokuam
Lajningena? Da ih mesto piva, utopim u krvi? Dosadni su mi ve davno.
Doi e dan kada e plakati za vama aputala je ona, plaui i sama,
vrtei se, kao crni labud, zagrljena, svojim grudima i vratom.
Oni e plakati za mnom ponovi on podrugljivo Ne plae ta pasma ni
za roenim ocem. Kad mi je u porodici bio smrtni sluaj, jedan dan svega su prekinuli
u listovima svoje svinijske karikature. To je bio najvii izraz aimpatije koju sam dobio
od njih za svog ivota. Oni, meutiim, i kad su zreli za veala, raunaju na moje
oinsko srce. Jest, te svinje dodade na nemakom.
Vi ste mi, Lola, priznajem, jedino dobro, sve drugo je samo grozna gadost
meu ovim zidom Beriks i njegovo drutvo imaju i sad, u pofcpunosti, suprotno
miljenje od moga, kao uvek, i pravo da vam kaem, nemam vie volje da protav tsvih
imam i ja svoju volju. Dolazi
epoha Lajhingenova i voije Boje. Zaista neu da im smetam. Videemo ta e
oni moi, i je
146
147dan i drugi. Ja tu vie nita ne mogu, i neuUostalom, ja sam bio vojnik, a
posle, smatrao sam se uvek samo kraljem Grika i siikara. Kralj tih brzopletih,
valavih, doktrinarnih svinja neu biti.
Udario me je neki bavar, ovde u oko. Pala sam na zemlju i izgubila svest
poela je ona uznemireno da pria, obiavi stolicu, po svom obiaju, da ga zagrli s
lea, mazei se
Lajningen misli da je Bavarska Minhen i ne vidi da njegovi liberali nemaju
za sobom sc.la. Ako se za njih veem* oni e me dizati u nebesa, ali mi nee
garantovati ni da e mi ekipa moi proi kroz selo. Zato sam hteo da se drim sela,
ali ovi popovi, profesori, gizotisti, i lacrime Chnisti (tako je zvao biskupe), ni to mi ne
daju. Oni hoe jezuite ja neu
Dockan je, pono je prola, velianstvo

 proaputa tad ona dozvolite da se svlaim. Umorna sam, a ovde je

hladno.
Primetivi tad da govori o onom o emu inae nije rado govorio sa njom, kralj
uuta i utivo poee da joj skiida obuu. Bio je klekao pred njom.
Njegova razbaruena, proseda kosa, sva njegova umorna, stara glava, pognuta
pred njenim jabukama Hesperida, izazva u njoj iskreno saaljenje. Miiujui ga,
ijubei ga, mazei, ona je raskalano zadizaia sukniju i upirala nogom u sto pun
jastiva i ampanja koji je bio privuen do vrata sporednog kabineta.
Jesu li to uspomene na ledi Elinborou?
pitaia je fcroz smeh, odbacivi mu, pod nos, svilenu svoju podvezicu arape
Ne, nisam danas stigao da veeram ranije.
U njoj se bila razvila navika skitnika, ta mirna lakomislenost i bezbrinost,
kao pritvorstvo prema njemu, jer je sedeo visoko kao Zevs. I svakako bi i ta njina no
bila prola kao i ostale, u patetinom razmiljanju, ukoliko stoji do njega, i mukama
glumakim, to se tie nje. Ona bi bila uzdisala od strasti koju uistini nije oseala, i
drhtala od slasti, koje, u stvari, uopte
nije znao vie da budi. Prebledela od uivanja. koje joj postajae, sa njim, sve
smenije, tunije, i otunije. to bi krila, u saaljenju, nad njegovom krunisanom
glavom i nad utivou matorog enskara koji se i sam naao u udu.
Meutim, dok je on, od jastuka, dizao sve vie presto drei je u krilu, ona mu,
zarivi ruke u svoju crnu kosu, poe aputati neto novo: Od poetka, Luj, trebalo
je da me upoznate sa svojom uzvienom suprugom. Mi smo ene. i gledamo na stvari
drugaijim oima nego vi mukarci. Uverena sam da bih joj se bila dopala. Bile bismo
danas prijateljice i sve to se sad napolju dogaa ne bi se bilo dogodilo. Ja sam
oduvek prema njoj oseala neko duboko potovanje.
Tek to je ona bila izgovorila prve rei te reenice, skupivi svoje odelo, kao
da se opekao kralj se bee trgao i pogledao je razrogaenim oima. Osorno, sa
osmehom u kom je bilo i preziranja i gorine, ali najvie gaenja, prekide je odmah:
Izvolite ne govoriti o tom
Preneraena, kao i malopre u kolima, ona oseti da ima neeg to mukarci
(tu re je izgovorila uvek sa iskrivljenim usnama) brane kao nekd taijni oltar na kome
ona ne bi mogla nikad da zaigra. Valertajn neku ludu ljubav pi'ema Bavarskoj, a kralj
neku naroitu neprikosnovenost svog drugog ivota, u koji, ona to oseti sa divljom
srdbom, ona, ne moe biti putena, ni ponizno. Samo to nije izazvalo u njoj nikakvo
divljenje, naprotiv, oseala se uvreena i poniena. Nekim skitnikim oseanjem op^
teg bratstva ivih, drala je da vredi koliko i ta svetinja pukovnikova i ohola,
prilkrivena obaveza Ludvikova. Za njenu ljubav mislila je da bi pravi ovek trebalo da
zaboravi na Bavarsku, <i kralj na tu krutu svoju porodinu tamnicu ko;a mu je, kako
sam priznavae, hladila ne samo krv nego i svaki dah za ma im lepim, neobinim,
hrabrim, svojim uspijanjem suhih usana i tuf,kanjem kod sinova

 Gubim volju za svaku ljubav ree ona utvreno, dignuvi kolena i

skupivi se, kao prosjakinja, u jednom uglu postelje. Polegu
148
149a je, dakle, naa uloga kad smo z?.ista stvorene za ljubav? Nisam, dakle,
dostojna ni da se pokaem kraj tog uzvienog iviluka to vas na svoje kosti ve skoro
etrdeset godina vemo nabada? Ona bi mogla, kad bi htela, da spase i mene i vas sa
neikoliko osmeha, ta milosrdna hrianka. Sta bi to u njoj ponizilo? Zar mislite da je
to toliko bedno za nju da sedne kraj mene u pozoritu, ili da mi, pri primanju dama,
kae koju dobru re?
I kad joj, na sve to, kralj ne odgovarae, ona ga pogleda, i briznuvi u grevit
pla, povika:
Ne mogu vie da vas gledam. Hou da idem odavde; hou da se obuem.
Na to joj Ludvik I, svirepim glasom i uz osmeh koji dotle nije nikad videla,
zaurlavi duboko, kao iz bureta, odvrati:
Pa dobro, do avola, oblaite se; postajete mi dosadni
VII
Potamne i zgasnu, tako, kao to sve prolazi i tamni i gasne, i ta njena srea.
Kad je posle noi probdevene u razvratu i svai u kola sedala, oko nje je bio groban,
hladan mir. Ludvik I stajae kod prozora na prvom spratu, razbaruen, kao nakaza, i
mahae joj blagonaklono rukom. A ona, u hladmiim, zatvorenim kolima, nije plakala
zato to je osetila da gubi nad njim svoju mo, ve zato to je iznenada obuze prema
samoj sebi, videvi kako je grub, bezmerno saaljenje, kao prema neem sirotom i
usamljenom na svetu. Oseala se kao neka mala ptica u snegu, ili skrhan evet
Vozili su je kroz neku vlanu maglu i uske, mrane ulice starog Minhena,
prepune straa i vojnika, i, kad ikola zaokretae u pustu iroku Barertrase, svetina
koja bee provela no, iza kordona kirasira, u blizini njenog dvorca, poe iz daleka,
kad je prepoznala njen ekipa', da zvidi, psuje i vie.
150
Koija okrete u sokae iza njenog vrta I po blatu i snegu drveta do kapidika
u ba'tenskom zidu, po kom su amoreti od gline prtili lance od rua, zemljanih,
okreenih rua, ali dok je tu silazila utke, gomila bee, trei, i taj zid obila, derui
se: Pereat, pereat Lola, frljajui cepanice koje je bila sekirom usitnila i krupne
komade cigala.
Prolazei zadignute suknje i ogrtaa kraj fontane vrta, u koji behu istrali
uplaena posluga i njena Marijet, sva suzna, ona dobaci vojniku to je bio postavljen
pred ulaz u kuu, kao straa, nekoliko priguenih, uvredljivih rei. Idui po irokim,
raskonim stepenicama, ona vide, kroz prozor, kako masa ne samo da prolazi izmeu
konja kirasira nego se i ali i bratimi s njima. Dok je dan pre svetina bila daleko,

zadrana sabljama pri ulazu u ulicu, skoro dobroudna, kraj sveg loima i ipucnjave u
daljini, sad bee narasla i dola do kua Puna nekih stranih odrpanaca i opavih
drekavaca, u krpama, sa takama, koje dotle nikad nije videla.
Ulazei u salon, u kome je bila zaloena vatra, kao pred vee kad je ekala
goste, ona za trenut zatvori oi, eljna da se isplae i ispava. Meutim iz tiine i
polumraka prie joj mali Delinger, koji je ekao od siino da se ona vrati. Sedei kraj
vatre sa blatnjavim svojim izmama.
Ve drugi dan u sedlu, zavijen u vlaan injel, on je iveo zagledan, uasnut, u
ono to se oko njega zbiva Bio je gotov da see i ubija, ali se udio tom iznenadnom
razvitku dogaaja i neprekidno oseao da je, jo pre nekoliko dana, sve bilo dobro,
razborito, mirno. Smenjen u eskadronu koji je sino zatvorio ulicu i odjahao na oku,
bio je pojurio k njoj, svrativi samo na nekoliko trenutaka kui.
Bio je jo uvek pod uitiskom demjave d skokova i lupe starakim pesnicama o
sto, scena runih koje je, kao luda, izvodila njegova inae tako razborita i nena
majka, i hteo je sad da se izvini grafici Landsfeld biranim reima. Da mi ta enetina,
ta lunjalica, ta nakarada, ta cmakarua vie nije ula u kuu uo je jo uvek kako
mu mati starabim, ali kreteim
151glasom vioe u ui. Zato si mi je, dakle, doveo, zato md se ona
prenemagala, da nou posle, dolazi u mukom odelu? Sram te bilo, i ti si mi kraljev
oficir Da ti je otac iv, ta bi bilo?
O, Delinger, mamino dete uo je, meutim, kako mu Lola govori
bacajui sa sebe ogrta, alove pa i haljine. Vaa mati je, izvinite, alii morani vam
rei, jue, prema meni biia vrlo nevaspitana. Malo je trebailo pa da ie Marijet istera
napolje. Mislim da biste odsad niogli da me poteite takvih poznanstava, a najbolje
bi bilo da i vi vie ne dolazite.
Bacivi se u naslonjau kraj vatre, ona je, miiriiui se kolonjskom vodom,
prele'tala umorno pogledom zavese, zastrte prozore, velike vaze, pune, i u to zimsko
doba, cvea U slepoonicama su joj ile ludo kucale, a levi oni kapak joj je igrao.
Poto joj Delinger nije odmah odgovorio, u salonu, u ogledalima, za trenutak svetlela
je samo rumen vatre, a tamna tiina kao da je rasla. Sa ulice dopirao je, kao iz daleka,
topot kopita.
Ne mogu da shvatim zato sve to mora da bude meu nama, Lola ree
joj tad Delinger, tako mirno da se ona zaudi. Moja mati me je uvek muila I kad
bih hteo ba da merim na kantaru, ona me je vie svega muila. Njen Dir, on je samo
zato tu da ga ona savetuje, uva, i uvek doekuje, hteo on ili ne hteo.
Vikala je ovde kao poludela.
O, da, verujem, ona je vrlo drea. Treba da se enim, da se enim, hteone
hteo, i to bogato, kao to sam nekad, i kad niam hteo i kad sam vriskao, morao da
trim da me umiva
Da se enite? Dakle zato je toliko vikala?

 Da se enim odgovarao je cupkajui mai'i Delinger. Zveckajui pri tom,

kao da ga tobo svrbe, od muke, neprestano, petama. Zato su me i doveli u
Minhen. Da se enim ponavljao je kao komandu. Sa vrlopotovanom kerkom
barona Stajneka, koja to ve mesecima potpuno opremljena, aka. Zaslugom mog
dirljivog roaka Valertajna i moje majke, jedinog bia, uzgred budi reeno, od koga
reeni Valertajn ima istrah.
152
Valertajn? prsnu u smeh Lola, razveselivi se, zaboravivi da je malog
porunika htela da istera.
Da, pukovnik Valertajn uzdahnu on u ali. Kad mi je otac uimro, on
mi je kao s neba pao na glavu. Posetio me je na granici, oetkao i uglaao. Dao me je
zatvoriti na tri nedelje, da bih se privikao redu. Preveo me je u gardu. Uveo kod
baroneske Stajnek. Zabranio mi da pudm na lulu. Zabranio da dresiram i prodajem
konje, a to mi je bio jedini izvor pri~ hoda, sem plate dodade zdepast,
melanhol:no otkad mi je otac umro. Pastor rudara, koji nije imao ta da mi ostavi.
Neispavan, umoran, on joj poe govoriti o svom ocu dirljivo. Nije mogao bez
toga Lola nije znala da, kad nekom pria o svojim roditeljima, sentimentalno, da je to
kod njega najvei znalk da sagovornika voli.
Da, znam. To to priate o tom pastoru vrlo je dirljivo Svake nedeije drao
je propoved rudarima. Znam. Samo otkud mu pade na pamet da se kocka? U tako
elegantnoj banji kao to je Brikenau dodade rasejano i sa podsmehom.
Moja mati ga je dovela dotle Beao je od kue kao i od pakla i celog ivota
taj nije znao ta znai biti spokojan, veseo, bezbrian. Kad je poudavao njene sestre,
bio je ve osedeo, a kad je poeo da pije, ona ga je pratila kao kretalica. Ako se
umoran vratio i priznao da je popio bocu vina, ona je odmah poela da vie: Eh,
jednu! popio si ti i triAko je ula da je neko bio kod Marije Lenc, a on se kleo da
bio nije, imao je da slua mesec dana: Eh nisi! Svratio si i ti, svratio si i ti.
Ko vam je ta Marija Lenc, Delinger? Kako moe tako da vas uzbudi? ta
vam je?
Predoseao sam, od detinjstva, da e me tako, jednog dana, unesreiti kao
to je unesreila i mog oca. Brinula je nepreibidno o meni, ivela safno za mene. Da
znate kako je to grozno dodade sa jednim bolno otvorenim izrazom usana, preavi
rukom preko eeJa, zarivi lice u ake. Saputao je kroz suze: Pokvarila je
153meu nama odnos koji je bio najlepe od svega to sam doiveo, i tako
otmen. Divio sam vam se, a sad me mrzite? Kad sam uo ta govori i da je dolazila i
ovamo, dolo mi je da plaem. Bojim se da e vas uvrediti, napasti negde na ulici. Da
hoete da odemo odavde, Lola, prodao bih oevu kuu. Kad bih se vratio u peadiju,
mogli bismo da ivimo skromno i sreno

 Ne, ne dragi Deiinger, sad u ja da legnem i da spavam. I vi morate otii.

Lepo je od vas to ste me ekali, ali morate ii. Mislim ak da ovih dana putujem.
Rastaemo se dakle
I videvi kako niladi oficir die oi i kako se tre, ona mu podrugljivo dodade:
Dobro, dobro, znam da je to za vas teak udar. Uveravam vas, i za mene. Ne
rekoste mi, meutim, ko je bila ta Marija Lenc to me zaista zanima
Videvi je tako lepu, iako je i ona bila iznurena od neprospavane noi,
Delinger se zagleda u nju jo jednom kao da ve, zanavek, gubi tu enu to je
blagoizvolela da ga upozna. sa otmeniim svetoim, vie nego Valertajn, i to je kao
kuetu, zapovedala i njegovom komandantu puka. Ona je, u tesnoj haljini od crne
svile, gledala nekud preko njegovog ramena Navikao da bude utiv prema njoj, i ni
prema kome vie, ona se poe kolebati da li da pone da grdi, ili, zbilja, da joj kae
ono to pita. Doao je bio da joj se izjada, da je ljubi, da je odvede :iz te kue, na kojoj
behu razbijeni skoro svi prozori, a nije bio doao da pria.
Ceo Frajburg je znao tu Mariju Lenc piomrlja, ipak, videvi kako ona
prilazi prozorima. Stanovala je ispod gostionice Diviji ovek. Bila je vrlo lepa,
toga se jo vrlo dobro seam, mada sam bio tad jo dete. Moj otac uopte nije odlazio
k njoj. Kojeta. Nego drugi su svraali. Svraala je cela varo. Subotom nije radiia
svoj zanat. Tada se vozila u Haslafi. Tamo je imala kuu i batu. Tuda je jedanput
proao moj otac, pa je upoznao nju i njenu sestru On nije odbijao nikog kad bi ga
zamolio
neto, ili ga oslovio. Eto, to je sve. Katolici su
od svega toga, posle, napravili itavu priu. Bila
154
je plava, kosa joj, kao slama, belela se na suncu. Nosila je eire kao konpe
pune voa i cvea i ptica. Seam se imala je velike, zelene oi, a farbala ih je crnim.
Uostalom ne seam se vie. Seam se samo da je ispod oka imala prilepljen crni
mlade. To se jasno seam. Kao i njenih visokih utih cipela, zbog kojih smo mi deca
zvidali za njom, kao i njene snane noge.
Ta'ko ete se i mene kroz koju godinu seati ree na to, tie, ona, i,
videvi koliko je preneraen od toga to je rekla, dodade: Idite sada, treba da
ostanem sama. A nije mu rekla da je reena da ga lizbegava i Otui sasvim, i da
mu se vie nikad ne da U elji da svome Luju, kad doe do rastanka, ako ve mora do
tog doi, moe da kae da nikog na svetu nema i da mu je verna. A to je mislala odsad
oee kralju da ponavlja.
Pokuavi da je zagrli, mali Delinger, odbiven, opet tada primeti da se neto
zlo po njega meu njima zaista dogaa. Poto je neprestano mislio da je svemu tome
kriva njegova majka i jueranji skandal koji bee izazvala, on pokua da je zagrli jo
jednom, apui o toj staroj eni kao o nekoj ludi Oduprevi se, meutim, kolenima,
vrsto, ona ga zadihano odgurnu i polete na vrata, dozivajui Marijet, tako da je mali
Delinger video da nema kud, te, potapajui se sabljom, sav crven u licu, pognu glavu,

spreman da ode. Kad je sobarica dola, on pode ruci grafice Landsfeld i, ljubei je u
ruku, proapta prosjaki: Kad vas proe srdba, zovite me i ja u doi. Treba samo
da me pozovete ja vas neizmerno volim. I poto je uo samog sebe kako
uplaeno apue, htede da se ohrabri i ponovi: Ja vas neizmerno volim. Volim,
volim aputao je izlazei natrake iz sobe, obilazei, kao prepone fotelje, zbunjen
istinski to mu se ona smeje i i sve vie smeje
To golubije raspoloenje, meutim, u zaaranom dvorcu te kraljevske paunice
nije nimalo uticalo na gomilu to pri ulazu u Barertrase bee podigla barikade, skoro
pred njukama konja kirasira, koji behu odjahali.
155Bilo je oevidno da eka samo da se sva okupi pa da napadne.
U trenutku, meutim, dok se grafica Landsfeld, mada ie bio dan, spremala da
legne, pa i njena FrancusMnja, obuzeta nemirom poela je kua da se trese.
Neko je u kamen pod batenskim kapidikom udario tako jako budakom da je
tresak dopirao zemljom, ak do zida njene spavae sobe.
Umorna sva od razgovora, od alosti i straha, pod utiskom ravo provedene
noi i hladnog rastanka s kraljem, Lola Montez imala je samo jednu elju da se
okupa i spava. Jezivi oseaj da joj stvari idu naopako, da nad kraljem gubi mo,
potpuno utanje Hirberga, koji se ve dva dana nije javljao, scene sa Delingerom,
koji e joj, pri njenim novim planovima, oigledno smetati, sve je moglo da se
zaboravi samo pod jorganom, iza zavesa postelje, u snu.
Priavi prozoru, ona vide kako se vojnici dobroudno i ravnoduno bratime sa
gomilom i egrte kako joj presfcaiu u batu. Oni su tih dana bili kao neka izvidnica
rulje i bilo iii ije ipo granama, po drveu.
Kad je bee oslobodila korzeta, njena je Marijet povede u kupaitilo, otkuda se
pudla mirisna para, pomeana s dimom. Kapetan fon BaurBrajtenfeld bio je,
meutim, doao postavivi pred kapijom dva peaka, sa punim pu'kama, to su imali
za zadatak da motre na ulaze u batu
Imala je samo toliko vremena da mu, odkrinuvi vrata, prui ruku, odmah
zatim. zadovoljno, kao u blaenost, utonu u mlaku, namiirisanu vodu. U blaenstvo da
ima samo telo, ne i dutu. Cim joj meutim, u glavi otpoe opet igra misli, zamreno,
ona oseti koliko je bedna. O'tii, otputovati, pre no to je oteraju, ili ostati?
U polstelj'i malo docnije, rei se da primi ministra Sajnzhajma. Bio je doao da
je nagovori da otputuje. Rulja to je poela da napada i vojsku bila je reena da je
zaspe oiglom.
156
Zatvorenih oiju, leei umorno, ona je, kroz trepavice, posmatrala kako brblja
i kako ]oj poudno ljubi ruku. Rekla mu je, mirno, da e kralja napustitd samo mrtva.
Obradova se kad u da je Hirberg iv i zdrav, i da je sklonjen u samu bisfcupiju, ali
da e svi lolamani biti proterani u Lajpcig.

Modnica koju je nosila pod okom, bila je pozelenela, i videvi je u ogledalu,

ona zaele da, najposle, sve zaboravi. Pred podne, zaspa. Sagnzhajm je bio ooaran tim
prizorom i sedeo je kod nje dugo, utke. Zanet njenom lepotom, on je u sebi skandirao
Propercija. Za vreme celc svoje karijere, ndkada nije imao ovako srean dan. Bio je
reen da o njoj promeni miIjenje i da je odsad pred katolioima brani. Francuskinja je
morala vie da ga istera nego da ga 'sprati iz odaje.
Tako je, iznemogla, spavala do sutona i probudila se tek onda kad je Marijet
odkrinula tiho pukovniku Valertajrau vrata, kao bajagi sriebivajui se to ga puta u
njenu spavau sobu.
Prvi, jo mutan, pogled Lole Montez, plavetnilo nono njenih ooiju, pade u
bledilo njegovo, tako da se ona i sama tre. Dodirnuvi ga, ona oseti da joj ruka drhti.
Valertajn, ta se desilo? proapta, videvi da je uznemiren
Obucite se, odmah madam. Imam nareenje da vas odvezem u Brutenburg
pourite!
Meutim, on jo ne bee sve ni izgovorio kad se ona, kao zmija previ u
dreknu: Nikad. I skupljajui oko sebe jastuke, prkosno kriknu: Samo mrtvu
mogu me iz Minhena izneti. Samo mrtva pnistaijem da ddem odavde.
Noas ce napastd kuu, madam. Mi o tome imamo siguran izvetaj i reili
smo da otputujete tek poto je Berks ispitao sve mogunosti i dobro promislio Na
Izaru, kod gradske kapije, vojnici su opet odbili da pucaju dodade.
U elji da mu kae ma ta neprijatno, ona se pokaaa skoro gola i ree:
Valertajn, i vi ste ostareli. A videvi kako je ledeno
157meri, kako joj gleda, znalaki, grlo i ramena, ona dodade: Hou da mi
dovedete Hirberga. To je moj jedini iskreni prijatelj.
Graf Hirberg, vaa zlatna mlade, doi e za nama u Brutenburg. Kralj e
tamo prirediti, prekoisutra, prvi ovogoddnji lov Treba da pobegnemo kroz batu pre
no to bude mrak. U tom je sve. Noas e, moda, zapaliti most. Hoe da spree da iz
Augsburga ne dovedemo i drugi puk voleea. Glavno je da ovde ne doekate vee
Koliko smo se prevarili u Berksu, Valertajn pognu tad ona glavu, da
obue arape, viui svoju Marijet i traei svoje muko odelo, dok se pukovnik kao
stidljivo sklanjao.
Primetivi da se ona oblai, da je dakle, uspeno izvrio svoj zadatak,
Valertajn sa osmehom, s kojim je njena politika razlaganja sluao i kralj, klimnu
glavom. Po mome miljenju Berks e se dra'fci samo jo koji dan. Sred ovih
krvavih dogaaja ima samo dve mogunosti: topovi, iii Lajningen. Posle ovog to se
desilo na kapiji, nad mostom, nema smisla dovoditi topove. Lake je dovesti
Lajningena.

Dok je Marijet, plaui, pokuavala da je obue, izgubivi glavu u tom

trkaranju po kui to je trajalo ve preko oelog dana, lakeji i posluga, izgleda, behu
se razbegli, i pod kapijom uo se samo teki hod istraara.
Za nekoliko trenutaka ona je bila gotova i stajala pred njim elegantna, u
akom paltou, apui: Eto, gotova sam i spremna na sve, Valertajn. Radujem se
samo to u biti s vama. ivot mi je mrzak i ako me putem ubiju, neu sebe aliti.
Trei skoro kroz hodnik i preko irokih stepenica, on je tad izvede u batu,
trudei se da joj i svojim raskopanim injelom zakloni stas i lice
Viui na egrte koji su bili polegali potrbuke po zidu i odatle dovikivali
gomidi, Valertajn je, koraajui, kao bajagi leno i lagano, dovede do kapidika i
kola. Naredio je bio da jedna kola stanu pred izlazom, i gomila se bee zbila oko njih,
tako da kad u njih uoe, der
njava odmah otpoe, i, mada nisu videli ko je to, koga pukovnik izvodi, na
kola pade jedna cigla.
Smejui se, meutim, kao to je imao obiaj pri kockanju, Valertajn je, skoro
na rukama, prebaci u kola to behu prila i stala odmah do prvog ekipaa, kojd ostade
prazan pred vratima batenskim, dok onaj drugi pojuri, pobesnelih konja, kao da ga
sam avo tera.
U strahu od pobunjenika i potere, lakej koji je vozio cmi ekipa grafice
Landsfeld udario je biem konje sve dok se na drumu ne ukazae prve kue Pasinga.
Konji behu od jurnjave toliko iznemogli da i sami pooe u korak, zadimljeni
od znoja Polako, kola preoe drveni, stari most pred crkvom i pooe lagano,
drumom, prema Pipingu, seocetu to je malo dalje, poelo da se gubi u sutonu, tako da
mu se u Matnom snegu vidno uzdizala jo samo maia, stara crkva.
Zemja je, ve po koji put, poela da tone u mrak i sve to se videlo jo, suv
drvored na drumu, daleki tornjevi crkava okolnih sela, ume i fazanerije
Nimfenburga, kraljevskog letovalita, breuijci Lubinga i brda umaraka iza niih, sve
je to nestajalo mrtvo i pomodrelo u pomeanim, mrkim bojama februarskim ritovi
uma, blatita i okopnelost snega.
U kolima, zavaljena, ogrnuta svojim krznom dabrova, u odelu mladog kicoa,
sa studentskom kapom, nad oima potamnelog plavetiniia, potc se prvo.smejala,
zatim koketovala, svaala i milovala sa pratiocem svojim Lola Montez je, najposle,
grevito plakala. Zivci joj behu popustili, taj stirmoglavd pad iz dvora na dmm, iz
razvrata i raskoi u samou, nije mogla mirno da podnese. Toliko se bee izmuoila
poslednjih dana da se, u kolima, kad pooe lagano i prestadoe da je tresu, poe
ponaati kao luda.
Pukovnik Valertajn, koji je bee zaogrnuo svojim crnim injelom, pustio je
utke da plae. Iznuren u licu, sa dubokim borama oko usta, on je trpeo i nrjeno
maenje, i njene kaprise, i njenu viku, s aneoskim strpljenjem. Svu panju svoju bio
je sredio na to da joj dodaje i die,

158
159utivo, ono to je ona po kolima, treskala, kidala sa sebe, bacala. Kad je, u
l'jutoji tresnula iz kola svoje rukavice, nije ga mrzelo da koijau naredi da stane, da
se vrati po drumu i da ih donese. Kad je meutiim, u besu, svufcla sa ruke zlatnu
grivnu, okienu rubinima, poklon ministra Berksa, i bacila je u jarak, daleko od sebe,
on zadra kola, osvrte se za nakitom, pa naredi koijau da tera dalje.
Put koji je trajao ve vie od sata inio se gratfici Landsfeld dovoljno dug da
joj ovek koji feraj nje sedi stiisme rtulku, poljubi ramena, pone ljubiti grlo itd. A
kad se sve to nije desilo, smatrala je da to treba da pone ona. Posle svega to mu je
bila rekla u svom salonu, ona je mislila da u njemu ima ne samo starog znanca,
pratioca, ve i 'sauasnika za tu njenu prvu, izbegliku no. Nije imala pojrna zato je
sile da ibei u Blutenburg, mi kako e iveti u tom zaiputenom, starom, lovakom
dvorcu, ali da e Valertajn pokuati da iskoristi sa njom tu romantinu zgodu, to je
oekivala s pravomI kad nikakvih primera za to, u kolima, nije bilo, poela je od
srdbe da iplae.
Do njegovih razlaganja o revoluciji i politikim planovima Berksa nije joj vie
biio stalo, ali poto je govorio ne samo lako nego i pametno, elela ga je sve vie.
Miris ilibara i duvana, snaga kotunjavog njegovog visokog stasa, njegova ulna
usna, izazvae u njoj poudni osmeh i pogled koji nije skidala s njega. U besnilu na
sve te Nemce, htela je da ga zaludi, kao da je pripadao ne^koj drugoj planeti. Po liku,
grozniavom ogorenju to je krio pod neprekidnim mirom, koat i ohol, mogao je
biti i neki panac Pred neizvesnom budunou ona je mislila na svoju prolost, i ova
pouda seae je jednog, mnogo mlaeg, svetenika, koga je tako imala kraj sebe u
potanskoj diliansi, vozei se u Burgos. Obrlatila ga je toliko da je zaboravio svoj
zavet, iao je da je gleda kako igra, proveo no kod nje u gostionici, i kad je napustila
paniju, pao u nesvest u crfevi, izgubivi mo govora. zauvek. Dok je ona umorna od
te svoje najslae ljubavne avantufe, drsko stajala
160
na prozoru u Irunu i gledala, sa osmehom, litiju kako ulicom prolazi i poje.
"" Varate se, nikada ne bih mogao uiniti to to je uinio taj Spanac ree
joj Valertajn kad mu je ispriala taj doivljaj. ini mi se da, i kad bih bio
poudan, poudna, bi bila u meni samo volja Deavalo bi se ono to bih prvo zamislio
i reio da se desi. Nita se, uostalom, sem toga i ne deava.
I sa mnom? ree ona tada, uplaena da joj ne odgovori: i s vama. On
joj, meutim, ne odgovori ni rei, zagledan u oronuli zid ograde i crkve Blutenburga,
to se pomaljae pred umarkom, kraj druma
Pomislivi da bi taj elegantni ovek, koji bee poeo da stari, a koji se igrao s
njom ve tako dugo ne gubei glavu, mogao da joj da ista ona uivanja kao onaj
nesrenik u Burgosu, koga se sad seala sasvim jasno, ona se, sva u sviii svoje prljave
mate, p'ribliavala starom lovakom zamku, raspoloena skoro dobro. Nije htela
uopte da misli na ono to kralj i njeno ministarstvo sa njom rade. Htela je da uiva
zasad u ovoj avanturi.

Tek kada kola prioe blie i zidine vlane "i mokre krovove vide izbliza u
onoj boji drvea i zemlje koju imaju zaputena groblja, ona se prenu pri pomisli da tu
treba da privremeno ivi. Izgubivi nadu da e Valertajn uiniti ma kakav pofaret
vie koji bi se mogao svriti zagrIjajem, ona mu stite srdano ruku, i zaele da ga,
makar i tako mlakog, uzdrljivog zadri. Bila se zgroziia i osetiila da je u progonstvu.
Tek me neete ovde ostaviti samu? pitala ga je, uzevi ga ispod ruke.
To mi je nareeno Imam da saekam kola to e dovesti vau Marijet i
stvari, i omah da se vratim na slubu.
Nekom lepom kadetu? prosikta ona tada, drsko, umiijavajui se u isti
mah, bestidna, Dok se on tre, pogledavi je preneraeno.
To se pria o vama, Valertajn ree mu ona podrugljivo I razumljivo
je, poto vaim se ljubav ena ne oini dovoljno zanosna.
161 Ne znarci ta se govori o meni odgovori joj tada mnogo tie ali
znam da ste vi od prvog dana svojom lepotom budili u meni alost. Jer se dajete kao
lorete. Zivim dva ivota. U jednom raskalano, ali u drugom daleko od sveg tog
besmislenog razvrata bez kojeg vi ne moete biti Majmuniski stav koii vi ene toliko
volite, alosti i bol u takozvanim nesrenim ljubavima, zamenio sam jednom
obavezom koja bi vas prenerazdia kad bih vam je refeao, a koju ne biste mogli da
shvatite. Vi ste dpak opasni za mene. Umornog u mozgu, podlonog, za as, ari
jedne sitnice tog bezbrinog, ulnog ivota kojim sam nekad iveo i ja, kao mlad
oficir. Riva, Gardone prolaze mi neprekidno u pameti dok mi nudite da ostanem ovde
ove noi uzviknu veselo. Krme, i pesme moda jedino i vrede u ivotu ald
ja ne mogu natrag Cemu ta ljubav, sa telom koje vie nema finu kou mladosti i u
tkrvi ni jednu kap panske krvi. Vaa ulnost, i pod njom tama te alosti, koju i vi
nosite u sebi, privlae me od prvog dana vaeg dolaska. Imali ste ih redom dok sam
vas posmatrao, ali ni jedan nije primetio vau elju da budete, prosto, mlada,
zaljubljena ena. Uzimali su vas polaskani. Na to i ja da se pojavim u tom drutvu?
pitao je, dok je crni ekipa prolazio du starog zida i jarkova, lagano
Zar ste pre bili drufeoiji, Valertajn? pitala je ona, tek da neto kae,
primetivi da , je on sve usiljenije veseo i zgranuta kad se iza njih zatvorie teke,
gvozdene kapije.
Cinio se kao da pria, po svom nainu, ali je ona oseaia da je feriom i on
uznemiren. Moete li u ovom blatu da zamislite glicinije? Glicinije nad
gvozdenom ogradom jedne bate u Bergamu? Ja kao da ih vidim. U kui jednog
notara oijoj sam eni davao asove Ijubavi i jahanja. Da bih proveo, feriom, pola sata
kod te ograde, sedeo sam pet sati u sedlu, madam. Pet sati tamo, pet natrag. Zatim sani
jo, polumrtav, izlazio na vebu sa svojim dragonima. Kao to vidite, oboje imamo
lepih us
162
pomena? samo su vae stare pet godina, a moje dvadeset. Sve u svoje
vreme doade uz nesnosni kikot.

 Ne smejte se uvek, ne ismejavajte sve aputala je ona, zapuivi mu usta

rukom, oigledno spremna da ih zapui i poljupcima.
Naslutila sam, pri ovoj stranoj vonji, da se vie neou nikad vratiti Pustite
me, za veeras, da zaboravim sve. Ako me ve ne volite iskreno, laite me.
Crni ekipa, meutim, zaakrenuo je od kapije zamka, proav, ispod kipova
srndaa i jelana, i zakripao tokoviima u vlanom pesku. Pod upaljenim fenjerom
ekae ih posluga, lovci u zelenom odelu, lugari i nastojnik imanja, koji je pri svakom
spomenu imena u pozdravnom govoru mucao, tresui onim kapcima, na ^ore, do
gustih obrva.
Dok je Valertajn poslao jednog hajkaa na konju za Minhen, umirivao pse i
izdavao zapoves'ti, zgrozivi se mesta gde je trebalo da ivi nekoliko dana, ona bee
snudeno obila crkvicu kraj batenskog zida, drvene apastole u njoj i Mariju, stara
stabla drvea u parku i tale u kojima je bilo svega dvatri konja
Ne ostavljajte me samu ovde, Valertajn aputala je mazno, uzevi ga na
stepenitu zamka, pred svom poslugom, pod ruku. Umreu ovde od straha, od
smradi bua, vlage, i mraka. Ostanite kod mene. Kunem vam se, uiniu sve da i vas
povede kralj u Itaiiju.
Stajala je pred njim, sa licem iznurenim od neke unutarnje alosti. Mirnim i
bledim kakvo jo nikad nije video.
Bili su uvedeni u veliku dvoranu, ogromnog, seoskog ognjita, smradnu od
koa, rogova divljai, sa velikim staklenim vratima, kroz koja se nazirahu ograde,
vaze, kamene ploe jedne zaputene terase, po kojoij se javljae mahovina. Mrak ;'e
poeo da se sputa i nebo je bilo duboko modro. Ispod terase crnelo se grmlje ume. U
daljini nad njom skupljahu se vrane
Mnogo mlaa, bar po izgledu u mukom odelu, opake i neobine lepote,
zagledana u mrano vee, ona izie tad, za njim na terasu, i
163uzevi ga pod ruku, poljubi ga u obraz kao dete.
Ostanite ovde veeras, Valertajn, posluau sve vae savete govorila je
alosno.
Nema'te ta dobro onda da ujete, madam odgovarao je on nekim
promenjenim glasom. Odavde ne moete nikud. Ljudi su obueni da paze na vas, a
Berks e jo veeras podneti 'kralju reenje, da vam se oduzme bavarsko
dravljanstvo i ititula grafice Lansfeld. Ako me pitate za savet, idite u Pariz i igrajte
dodade grubo, bez obzira na njen vrisak i dreku. Kao bezumna ona je
poela da treska sve po sobi, dok je on izlazio, zalupivi za sobom teka vrata ad
kestena.
U mraku, pred kuom, on je skoro trao do kola, zabatrgavi se u sablju, dok
se ona pojavi na vratima raerupana, kunui i psujui na panskom. Kola su opet

pojurila, kao i kad je ona sela u njih, i izletela kroz kapiju koju lugari i lovci otvarahu
i zatvarahu kao tamnika vrata. Za kolima ostade samo duboko _zaorani trag tokova
koji e se videti dandva i ta ena, koja plaui, pade na stepenice
Za vreme cele vonje putem kojim behu doli, Valertajn je mrmljao neto u
sebi i zadrao na licu svoj runi, ogoreni osmeh. Drum, blatite, seoske kue kao da
ni video nije, gledao je u samog sebe ikao u prazan grob.
Kod mosta, u Pasingu, sreo je kola sobarice, natovarena prtljagom, i nagnuvi
se iz kola, u slabom osvetljenju fenjera, poznade lice Francuskinje i dade znak svojim
slugama. Zatim je injel povukao do nosa i pognuo glavu kao da i je neko mogao da
vidi da taj salonski lav i ele j gantni, drski vojnik moe da se stidi. :
Kad su mu kola stala pred mranom kapijom biskupije, poao je stapenicama
kao da nita nije bilo, i saekavi da za njim zatvore vrata, prdao je biskupu grafu
Rajsahu, umorno.
U mranoj sobi, u kojoj ge video samo crni, veliki prsten biskupov, kad mu
prui ruku, njegov glas odjeknu kao u grobnici muklo i lik mu se promeni sasvim.
Fanatina, upaljena pogleda, okrete glavu i ree, kao da izdaje vojnike zapovesti, uz
ruan svoj osmeh, koji je bio sad
164
sasvim tih: Dragi grafe, ona razbija prozore u Blutenburgu i plae. Po
mome mi&ljenju, treba ja zavaravati jo koji dan da e putovati s kraljem u Napulj.
Nita bolje za ivce nego zamiIjanje jednog takvog puta. I kad se ne ostvariNe treba
je jo dvetri nedelje putati u Evropu.
O, Valertajn, Vi govorite kao zaljubljeni proapta biskup blago,
nagnuvi se blie u tami. Sediite i priajte mi kako je bilo! Da, da, to je bila opasna
ena! Uostalom, na ovoj zemlji ne moemo postojano i redovito Ijubitd Boga
savreno istom ljubavlju, nego samo kroz neko greno stvorenje koje oseamo da
nam je blisko. Da, da, to je bila opasna ena! Redovito, naa ljubav prema Bogu je
neka smea iste ljubavi i pohote i zato nastojmo oko savrenstva, Valertajin, a drugo
prepustimo Bogu. Preostaje samo pitanje da li smo dund stupati putem savrenstva,
ild je doivoljno samo vrenje zapovedi. Ne, svejedno. Priajte mi kaiko je s njom bilo.
Blutenburg, lovaki dvorac, kud su ministar Borks i feralj reili da, iz
revolucionarnog Miinhena, sklone Lolu Montez, bio je zaputen i zaudarao je na
gljive i bu. Spanjolka je pobegla iz njega posle nekoliko dana.
Navikla na francuski nain ivota, nije mogla da se odrekne tople vode pri
jutarnjem umivanju, i nedostatak toga oterao ju je iz Bavarske.
Grubost Bavaraca, od kojih ipak nije oekivala da e je na taj nain rastaviti
od kralja, porazila je bee toliko da je dako reila, ka se Ls.plakala i ispavala, da
napusti zemlju. A to se i htelo

Niko, meutim nije ookivao da e se odrci Ludvika tako lako i svi su bili
spremni na dugu borbu sa njom.
Najvie, meutim, uz nedostatak tople vode, otera je iz zemlje melanholija
okoline tog dvorca koji je pukovnik Valertajn dobro izabrao. Prazni, blatnjavi, dugi
drvoredi, barje i barutkia iza batenskog zida, prazni breuljci i nafoito tamna,
doiboka modrina februarskog neba, pokidae joj ivce, i to miljahu da je bila
165zasluga Valertajna, bila je samo snaga nemakog, sumornog neba, koje, u
samoi, ta crna paunica, navikla na blesak i sunce, ni'je mogla da podnese.
Berks je kliktao kad je, ve posle nekoliko dana, dobio njeno pismo u kome je
traila da je puste da ode. Htela je u Pariz
Njena Marijet, sa runim prtljagom, bee, jo isto vee, stigla za svojom
gospoom, sva uplakana. Rulja je, meutim, bila napala dvorac u Barertrase i razbila
u njemu sve u paramparad. Kad je zatim dolo nareenje Ministarstva da gubi sve
svoje uloge u bankama na ime grafice Landsfeld, i sav svoj nakit, Spanjolka samo
pljunu i poe da se sprema za put. Jedino ega joj bee ao, bilo je to se Hirberg ne
javlja Dockan, u punoj gorimi, uvidela je i osetila da je prava ljubav bila samo
njegova.
Kralj je bio naredio da joj se apanaa i dalje plaa, ali njega vie niko sluao
nije. Ve prvih dana pojurie za njom poverioci i ona je imala na sve istrane da plaa.
Lov koji je Valertajn obeavao da e da se odri u Blutenburgu, pokazao se
samo pria, da je privremeno smire, i u pust park, pred dvorcem, na njegove vlane,
zaputene terase, sem aba, nije dolazio niko.
Nije znala da je kralju nareenje da se ona ukloni izmamljeno lanim
dos'tavama, i da on kao sumanut eta po svojoj rezidenciji, uznemiren posetama svoje
uzviene supruge, koja je, iznenada, dola do uverenja da je dolo vreme da na presto
dovede svog sina. Sva Lolina pisma padala su u ruke Berksa.
Njen zahtev da je puste prihvaen je pola milom pola silom, sred strahovite
gungule to je u Minhenu nastala. Tek kad se videlo da je pala i da je kralj bio toliko
slab da je otrpeo da ipadne.
Pripremljena su velika kola za prtljag i njen ekipa je jedno jutro, kad je mogla
da se nada da e iva stii do granice vajcarske, drumovima koje bee posela na
raskrima straa voleea. Kralj je plakao potpiisujui Berksu pismo da e joj slati,
preko inostranah banaka, apana
166
u, ali da joj mora oduzeti dostojanstvo bavarske grafice i dravljanstvo Ona
mu je u odgovoru na to pismo savetovala da abdicira pa da se sastane sa njom u ttaliji.
Drumom koji je vodio prema Augsburgu, otkud bee i dola, pola je opet u
neizvesnost svog ludog ivota, poto je prvo napisaiia pismo Hirbergu, koji je bio

proteran u Lajpcig. Jedini koji bee doao da je isprati bio je graf Arko, aii on je
izleteo iz dvorca bez eira.
Uvuena u svoja teka, velika kola, ona se brino osvrtae blatnjavim
drumom, nad kojim su graktale vrane, a po kom su, po blatu, teko, pratila je kola
njene Marijete sa prtljagoim. Njena crna doga drhtaia je od hladnoe pod njenim
dabrovim krznom.
Pukovnik Valertajn bio je ljubazan da je presretne kod prvih kua varoice
Dahau i da sa svojim kirasirima opkoli i isprati njena kola.
Nasmejan, a prebledeo, sa izrazom zla na licu, kao kad je dobijao na kocki,
jahao je kraj ekipaa, pokazujui na jedna druga kola, pokrivena, tu, pod bregom, pred
gostionicom, kod niosta.
Na dragi roak, na mali Delinger, eno, vraa se u puk. Ide da uva skele.
I ako &c. ne oeini da se spana sa kakvom krmaricoim na selu. Uvek sam
vaim govorao da je za seoskog popa dodade, trzajui za uzde svog konja, koji je
gacao po blatu, da ne bi uprskao ekipau, i u njoj, damu.
Pri pomenu tog mladog, zdepastog oficira, kome je imala da zahvali za tolike
naslade, ona se tre u kolima i pogleda put mosta. Kola u blatu, i dva jahaa konja
vezana uz njih, pred seoskom krmom, bila su prava slika bede. Kad pred vratima
krme poznade, u daljini, i jednu staricu, okrete utke glavu.
Pukovnik Valertajn, meutim, oigledno, oseao se vrlo dobro, dug i
elegantan, u sedlu, i brbljao je neprestano o Minhenu, o revoluciji, zapitkivao za njene
planove i davao joj savete kako da se dri u pitanju isplate svojih chigova
Bio je uveren da e do granice stii mirno.
167panjolka, smrtno bleda od bola i alosti, i [
stida, oseala je jasno u njemu svog neprijate [
Ija, ailii je bila reena da na sva njegova izaziva ' nja uti i da ga vie ne gleda.
Tek kada je njegova drskost prela svaku meru i kada kola zaoe iza brda,
kod sela Mitertndorfa, onapodie svojeijubiaste oi. Gledala ga je pravo u oi i
govorila mu glasno, iako je jahao od njene glave svega na dvatri lakta: To je ona
zatita, Valertajn, zar ne, koju kod vas ena koja vam se poveri, kako rekoste, uvek
nalazi? I mislite da je sve to se dogaa ono to ste vi hteli? Ja zaista nisam nimfa
Egerija, ali kraj sve moje politike nevetine koju Berks, kako rekoste, sad javno
ismeva, dovde nikad Bavarsku ne bih bila dovela.
Priajte o Parizu, pred vama je zanosan ivot koji ete ope1: nastaviti. Sto
se mene tie ja ostajem jedan od vaih najvernijih oboavalaca, to sam od poetka, i
ako to primetili niste, ; zbilja bio prekide je Valertajn, udarivi konja to se bee,
od jednog panja, usput uplaio.

 Vi trijumfujete, Valertajn ree mu tad Lola, nagnuvi se iz ekipaa

ali e doi dan kada ete se, za sve ovo, gorko kajati. Priznajem, primetila sam vas
dookan, nisam bila dobra, bezumna sam bila, Valertajn, pa ipak, trebalo je da imate
sa mnom strpljenja. Jue sam dobila od Lajningena, po naroitom kuriru, pismo da
ste vi taj koji je spremao moje progonstvo. Mfelilm da to nije istina, Valartajn, aii i
kad bi bilo, ja vaim ne bih oinila prekore. Sve'tite se jednoj slaboj end, zato to je
imaia kaprise? Zar je to dostojno vas, iza koga stoji mo, sila, rezidencija i, kako mi
Lajningen pie, ini mi se, i kamarila uzviene supruge.
Izostavili ste Onu koja je jedina koja iza mene stoji, jaa od svih nas. To je
crkva ree tad tiho, ali s uipornim pogledom u nju, pukovnik. Ona vas tera
danas, ovim drumom koji prividno vodi u Augsburg, i Pariz, ali zaista vodi u prljavi
va razvrat, u gad, u vre , me kad ete biti matora loreta, nafrakani grob, | u samoi,
u oiima. Zavriete, sluajte ta vam kaam, madam, negde na smetlitu. I to telo, ; .
168
koje toliko nudite i do kog mi nikad nije bilo stalo, mada vi to niste primetili,
dodade na i'rancuskom.
Otvorivi tad iroko svoje isplakane oi, u kojinia su sevale plave munje, ona
naredi da kola stanu i zamoli ga da se vrati, toliko je bio nesnasan i nepodnoljiv.
Mirna, to inae nije bio njen obiaj, ona je uzela na sebe lik paniolskih bogorodica, i
govorila mu blago, pruivi mu za oprotaj i'uku.
Mogu, poto sam vam odrao propoved, mogu i da so vratim, lepa dona.
Nadajmo se da e se, ve u prvoj gostionici pojaviti neki putujui vitez, na slubu.
Kad me svi budu zaboravili, Valertajn, vi ete me se set.i'ti. Volite me,
mada me mrziie. Za va elegantni ivot, u kome slutim toliko poroka, potrebna bih
vam bila ja, a ne te bavarske, da ne kaem kakve. Da ste imali u scbi samo malo
dobrote, mogli ste biti sreni. Promenila bih se. Ali ako ste ve hteli da me nc vidite
vie, nije trebalo da vi budete taj ojd hoe da me ponizi. Patiti u Ijubavi nije sramota,
ali zgaziti u Ijubavi ono to vas moli, to trai oprotaja, gore je od patnje, Valertajn.
Videete dodavala je, dok se on nae iz sedla da joj podrugljivo poljubi ruku.
Recite Hirbergu i mojoj zlatnoj mladei da u ih ekati u Parizu i nemojte to da
zaboravite.
Zadravi kola da propusti ekipa, Valertajn je ponovio nekoliko rei na njen
raun koje izazvae grohotan smeh njegovih kirasira to se behu okupiii oko njega.
Odmiui u modru ravan ispod brega, ona ih brzo izgubi iz vida i ugleda za
sobom samo zbrku dogaaja i svojih oseanja. Zbrku svega.
Oseti da je obuhvata oaj koji je znala, koji jc oseala retko, ali tad s groznom
jasnoom, Danima sanjajui u snu ponor u koji pada. Vidi, stigne do njega, ne moe
da stane, koraa i pada
Drum je nestajao u bla'titu i golom iblju kraj uma, u taiasastom zemljitu
punom siromanih sela, sa dalekim, plavim obronkom planina. Iz okopnelog snega

voda je curila du druma i putovanje se pretvori u gacanje po lapavici i blatitu,

prskanje kopita, dovikivanje slugu, uvek sa modrim, hladnim nebom u daljini. '
U stvari, i do Valertajna bilo joj je malo stalo i radovala se to je jednom
doao kraj toj ludoj i prljavoj zemlji i to je eka Pariz, Pariz i veiiiki balovi Opere, a
jo vie galopronde u Operikomik. Htela je da ivi, i pre svega da se nauiva, posle
ovog dosadnog sna i uzdrljivog ivota u Bavarskoj.
Pokajae se on kroz koji dan, ali e biti dockan poe tad da misl'i,
zavalivi se u kolima. kraj svoje doge, na kralja i ono to je proiveo sa mnom tek
e sad videti koliko je bilo lepo Podmladila sam ga bila, nauila ga da rnisli, da
zapoveda, da uiva, i samo je njegova slabost kriva to smo dovde doli. ivot e tek
sad uiniti se besmislen i teak, kad mene ne bude bilo, i osetie da treba da m:i bude
zahvalan. Bie mu teko. Patie ne samo zato to nee moi da me zove k sebi, ve
naroito zato to vie nee znati nd gde sam, ni ta radim, ni da li mi je zlo ili dobro.
Moda e u njemu, starcu, proi i cva Ijubav, ali koliko e mu, prolazei, izmuiti
duu!
Prilazei, posle munog putovanja, u nekom stanju stalnog sna i umora, posle
podne, Augsburgu, ona zaele da kralju napie pismo Bila je uznemirena sudbinom
svojih uloga i uteevina u bankama i htela je da ga podseti da mu je jo uvek na brizi.
Poto joj nije bilo m.ilo da svraa u gostionicu u kojoj je, pre godinu dana, u jesen,
provela tri noi sa knezom Rojsom, naredila je da kola stanu, pri prvoj gostionici, te je
sila sa svojom dogom.
Zastala sam, u jednoj staroj gostionici, u Augsburgu, Velianstvo, da
odmorim konje i svoju Marij>et i da se isplaem do mile volje. Ne znam kuda u, jer
za mene sad vie nita smisla nema. Seam se Tebe i nikog vie na svetuMislim na
nae noi u snegu, divne, nezaboravne, na tvoju dobrotu. Sve je sitno i prolazno kraj
toga, Luj. Nismo se pokazali dostojni nae Ijubavi, zadovoljiii smo samo svoja ula,
zato e me zaboraviti, mada bih ti, kad bih mogla da se vratim dala svu svoju duu,
koju si imao uvek". Ositavi taj grad gde ivi i ne zaboravi da u ii u Italiju, da te
ekam Drhtim za sudbinom tvojom i uivam pri pomisli da si moj. Tvoje kraljevsko
elo, tvoje mudre svetle oi i tvoja arka Ijubav pesnika i umetnika. Ne zaboravite me
i piite mi u Zenevu. Ja u vas ekati tamo dok god budete hteli. Bog je bio protiv
nae ljubavi
Lola