Niklas Luhmann - Društveni Sistemi

Biblioteka
THEORIA
NIKLAS LUMAN
DRUTVENI
SISTEMI
OSNOVI OPTE TEORIJE
Prevela s nemakog
i predgovor napisala
LIDIJA TOPI
IZDAVAKA KNJIARNICA ZORANA STOJANOVIA

SREMSKI KARLOVCI NOVI SAD
2001
Naslov originala
Niklas Luhmann, Soziale Systeme. Grundri einer allgemeinen Theorie,
Suhrkamp Verlag, Frankfurt am Main 1999 7 .
TEORIJA SISTEMA KAO OKVIR ISTRAIVANJA

VISOKO SLOENIH SAVREMENIH DRUTAVA
Poto je marksizam izgubio poziciju vrhovne teorije otvorio se
prostor za (re)afirmaciju drugih i drugaijih stanovita kojima e se
tumaiti drutvo u njegovoj celovitosti. Najnovije iskustvo pokazuje ne
samo nedovoljnost, ve i neefikasnost marksistikog odgovora na
vana drutvena pitanja. Kako zadrati teoriju kao vrhovnu ako ona nije
uspela da ukae na osnovne pravce kretanja i promene koje su se mogle
oekivati u savremnim, visoko razvijenim drutvima? Prognozirajui
propast suparnikih sistema, doivela je krah poretka u ime kojeg je i
stvorena. Njena neplodnost sigurno ne znai i njeno odbacivanje en
bloc. Ona e svakako ostati inspiracija za negovanje one misli o stvaranju idealnog drutva koja proima koncepcije o drutvu od njihovog
nastanka, da bi doivela vrhunac u periodu razvoja industrijskog drutva,
estoko nosei zamisao i ostvarenje Francuske revolucije. Ali, Marksova teorija zakazuje na etapi konstituisanja postindutrijskog drutva.
Struktura i odnosi u drutvu sutinski se menjaju i shema eksploatacija/samoafirmacija, alijenacija/dezalijenacija vie ne funkcionie. To inspirie nove pokuaje tumaenja visoko razvijenih i visoko sloenih
drutava meu kojima teorija sistema zauzima jednu od vodeih pozicija. Inspirisan Parsonsovim (Parsons) Drutvenim sistemom Luman
70-tih godina sada ve prolog veka razvija u Nemakoj svoju teoriju
nadovezujui se ne samo na kibernetiku Vinera (Wiener) i teoriju sistema fon Bertalanfija (von Bertalanffy), ve i na rezultate nemakog
uenja o institucijma u radovima Frajera (Freyer), Gelena (Gehlen) i
Selskog (Schelsky).
Svoje shvatanje sociologije koja ima u vidu drutvo u njeggvoj celovitosti Luman izlae u okviru teorije sistema. Pojam sistema nastao je
kao rezultat tendencije interdisciplinarnog izuavanja fenomena, kao
pokuaj ujedinjenja rascepkanih naunih disciplina. U tom smislu formuliu se zajedniki osnovni analitiki pojmovi koji se primenjuju u
razliitim disciplinama. To su pre svega pojmovi otvorenog i zatvorenog sistema, interdependencije, izolacije i interakcije, centralizacije i
decentralizacije. Pomou ovih pojmova organizuje se sadraj razliitih
podataka u smisaone celine. U delu Drutveni sistemi Luman proiruje
listu osnovnih pojmova i obrauje: smisao, vreme, dogaaj, element,
odnos, kompleksnost, kontingenciju, delanje, komunikaciju, sistem,
okolinu, svet, oekivanje, strukturu, proces, samoreferenciju, samoorganizovanje, autopoiesis, individualnost, opaanje, samoopaanje, opisivanje, samoopisivanje, jedinstvo, refleksiju, diferenciju, informaciju,
interpretaciju, interakciju, drutvo, protivrenost, sukob itd. Mada se
ve iz prvih analiza uoava da ima u vidu teoriju delanja, strukturalizam, funkcionalizam, fenomenologiju i hermeneutiku, on zadrava naziv teorija sistema jer u optoj teoriji sistema nalazi najvanije podsticaje za sopstveno izlaganje.
Dok je tradicionalno kauzalno miljenje tragalo za nepromenljivim odnosima izmeu uvek jednog uzroka i uvek jedne posledice, gubei pri tom iri heuristiki smisao i spremnost da se ustanove sheme alternative, sistemsko stanovite ukazuje na nedovoljnost uzrone analize
za tumaenje savremenih pojava i trai njeno zamenjivanje funkcionalnom analizom. U krajnjoj liniji, kae Luman, uzroni metod je samo deo
funkcionalnog metoda jer pretpostavka jednog uzroka, odnosno jedne
posledice zapravo je apstrakcija koja ispunjava odredjenu funkciju poretka (Luhmann, 1968: 15). Interpretacija sveta kao uzrone stvarnosti
samo je jedno od tumaenja koje sputava, jer teorija uzronog zakona
postulira sluaj sa zatvorenim spoljanjim granicama u kojima nema
mogunosti razmene ni na strani uzroka ni na strani posledice. Metodologija uzronog istraivanja vai, tako, samo za vetake situacije.
Kako je svet beskrajno sloen, Luman traga za onim mehanizmima koji su u stanju da ga pojednostave i u tom smislu analizira pojam
cilja. Ustanovljavanje ciljeva ima funkciju redukcije beskonane sloenosti. Ova se funkcija ne moe shvatiti u okviru teorije delanja, ve
pretpostavlja teoriju sistema delanja. Pojam cilja znaajan je zbog toga
to se odnosi i na uzroni i na vrednosni kontekst. On ini prelaz. Njegovo delovanje je u obema oblastima potrebno i odreenjem cilja postie se u oba sluaja redukcija sloenosti.
Luman odbacuje kao previe uske okvire Veberove teorije delanja. Dokle god se ciljevi interpretiraju kao ciljevi delanja ne mogu se
organizovani drutveni sistemi zasnivati na ciljevima bez pitanja: iji
ciljevi? Ovo pitanje, po njegovom miljenju, ukazuje na nunost kom-
pleksnije teorije kao to je teorija moi ili konsenzusa koja se ne moe

tumaiti po shemi cilj/sredstvo jer sama treba da objasni ustanovljavanje cilja. U teorijama o konsenzusu se polazi od pretpostavke da vlast
omoguuje postavljanje ciljeva koji bi za pojedinca bili nedostini.
Teorija ciljnoracionalne organizacije bi morala da pokua da predstavi
svoje podruje istraivanja u obliku niza ciljeva i sredstava. Ovo je mogue ako se posmatra tok delanja u organizovanom sistemu (npr. u procesu proizvodnje) koji u krajnjem proizvodu ima svoj jednoznani cilj.
Cilj programira mogua sredstva neutraliui one vrednosne aspekte
koji se pojavljuju u neoekivanim posledicama ovih sredstava. Kako
u savremenom sloenom stanju drutva ovakav izolovani odnos ima
ograniene analitike mogunosti, Luman uvodi stanje sistema kao
formulu za kompleksno stanje stvari koje ima u vidu vie vrednosnih
orijentacija i zato se ne moe podrediti samo jednom cilju.
U teoriji sistema posebno mesto zauzima pojmovno razlikovanje
strukture i procesa poto svaki sistem koji eli da opstane u promenljivoj okolini mora istovremeno da se sastoji iz promenljivih i nepromenljivih (konstanti i varijabli). Ovome nasuprot stoje ona miljenja
koja idu za podreivanjem stanja sistema cilju sistema to omoguava
racionalizovanje odnosa strukture i procesa. Luman istie da se istraivanjem procesa odluivanja, komunikacije i elektronske obrade podataka dolo do uvida da racionalizacija toka komunikacije i odluivanja implicira strukturne odluke.
U osnovi teorije sistema, bilo daje re o teoriji linosti ili o teoriji
drutvenih sistema, nalazi se model obaveznog odluivanja. Ova teorija
formulie uslove pod kojima odluke vae kao obavezne. Ona se takoe
bavi odreenjem onih problema koje sistem treba da rei ukoliko eli da
opstane u nekontrolisanoj okolini. Problem sloene okoline Luman izvodi iz Ebijevog (Ashby) zakona o requisite variety, po kome se sistemi nalaze u neprijateljskoj okolini, zbog ega moraju da budu tako
strukturisani da im na raspolaganju stoje metode zadiranja u okolinu radi
njenog menjanja, koje je u funkciji trajanja sistema. Ukoliko su razliitiji oblici u kojima se pojavljuju ugroavanja iz okoline utoliko moraju
da budu raznovrsnije mogunosti reagovanja sistema. S tim u skladu,
teorija sistema otvorenih prema okolini ne moe se zadovoljiti onim optimalnim modelima koji u sebi sadre jednoznana reenja, ve mora da
ih zameni modelom funkcionalnih ekvivalenata kao pravom mogunosti funkcionalne teorije. Strukture sistema, ukoliko ele da odre svoju
identinost u promenljivoj okolini koja se ne moe kontrolisati, moraju
da se sastoje iz premisa za odluivanje koje imaju vie razliitih primena i tako oznaavaju samo granice promene konkretnog ponaanja.
7
Poto se sistemi nalaze u njima neprijateljskoj okolini problem postojanja je osnovni problem teorije sistema koji nema u vidu ve redukovanu okolinu ve sveobuhvatni odnos sistem/okolina. Problem postojanja podrazumeva kompleks problema koji bi morao da bude reen,
ukoliko sistem treba da ostane nepromenljiv u promenljivoj okolini i
zbog toga formula trajanja i teorija sistema nuno pretpostavljaju plodan meusobni odnos. U suprotnosti izmeu formule cilja (koja je koncipirana u vezi s pojedinanim delanjem) i formule postojanja (koja se
odnosi na sistem), Luman vidi istu suprotnost koja postoji izmeu
uzrone teorije i ideologije, a promena frontova i poloaja problema je
uslovljena napretkom drutvenih nauka od teorije faktora ka teoriji sistema (Luhmann, 1968: 103).
Lumanova teorija sistema nalazi svoje podsticaje, kao to smo ve
napomenuli, u kibernetici N. Vinera i optoj teoriji sistema fon Bertalanfija. U vezi s rei kibernetika asocira se pre svega opinjenost problemom postojanosti u krajnje sloenom, promenljivom svetu i pokuaj
da se ova stanja varijabli objasne procesom komunikacije. Okolnost da
kibernetika postavlja nepromenljivost kao problem, ne kao sutinu
bivstvovanja, ini je neontolokim, funkcionalistikim postupkom istraivanja i dovodi je u neposrednu blizinu socioloke funkcionalistike
teorije sistema. Kibernetska teorija ima u vidu pre svega onaj sluaj u
odnosu sistem/okolina kada sistem treba da se odri nepromenjen
uprkos delovanju promenljivih faktora okoline. Pri reavanju ovog problema mogu se koristiti dve funkcionalno ekvivalentne strategije sistema. Sistem moe da trai da se odre stabilna konkretna stanja bez pretpostavke ponaanja okoline, pri emu mora da kompenzira pojedinana
promenljiva delovanja iz okoline onako kako ona (neoekivano) dolaze. Ovo je strategija kibernetskog pojma cilja koja, utoliko to ima u
vidu nepredvidljive promene u okolini, indirektno vodi rauna o njenoj
stvarnoj sloenosti. Druga se strategija sastoji u tome to sistem koordinira svoja delanja u odnosu na apstraktni cilj koji posmatran iz okoline,
ma koliko se menjao, ostaje konstanta i nudi sistemu osnovu za postojanje. U ovom sluaju sistem racionalizuje vie moguih sredstava za
dostizanje postavljenog cilja. Ova kibernetska teorija sistema zbog indirektnog voenja rauna o sloenoj okolini trai svoju dopunu, jer sa
tehnikom postavljanja cilja ne iscrpljuje pretpostavke o stabilizaciji sistema.
Lumanovu teoriju drutvenog sistema ne zadovoljava ni Bertalanfijeva teorija koja sistem tumai kao celinu sastvaljenu iz delova jer
vodi ka izolovanom tumaenju sistema koje se teko moe prihvatiti
kao plodan metod za analizu organizovanog stanja stvari ili drutvenih
8
sistema. Razlaganje postojeeg po shemi celina/deo slino je razlaganju

procesa po shemi uzrok/posledica (odnosno cilj/sredstvo) koje vodi ontolokom shvatanju sutine postojeeg, ograniavajui se pri tom samo
na unutranji poredak sistema. Tumaenje sistema kao celine koja se
sastoji iz delova vodi njegovom izolovanom posmatranju, a odnosi sa
okolinom se mogu shvatiti samo tako to se sistem posmatra kao deo
sveobuhvatnijeg sistema.
Po Lumanu, spoljanjost se mora ukljuiti u tematsko odreenje
pojma sistema da bi se uopte razumela njegova unutranjost. Sistemi
su identiteti koji u sloenoj promenljivoj okolini zadravaju razlikovanje unutranjosti i spoljanjosti u procesu stabilizacije (Luhmann,
1971: 73). Odreenjem granica i konstituisanjem razlike izmeu spoljanjosti i unutranjosti nastaju podruja razliite sloenosti. Svet je
sloeniji od svakog sistema u svetu, tj. u svetu je mogue vie dogaanja nego u sistemu. U poreenju sa svetom sistem razlikuje kompleksnost i tako stvara vii poredak sa manje mogunosti u kome se
mogu bolje orijentisati doivljaji i delanja (Luhmann, 1968: 121).
Ova redukcija spoljne kompleksnosti na obim koji omoguuje
doivljaj i delanje u svim ljudskim formacijama sistema izvodi se na temelju smisla, pa se tako teorija drutvenih sistema ne moe poistovetiti
sa drugim sistemima niti se moe konstruisati kao drutvena kibernetika. Luman vidi osnovnu razliku izmeu biokibernetskih i drutvenih sistema u injenici da se organizmi integriu na bazi ivota, a drutveni
sistemi na bazi smisla. Dok je u biokibernetskim sistemima jasno dat
ogranien sistem za koji se empirijski moe utvrditi prolost, sadanjost
i budunost, u drutvenim sistemima treba neprestano imati u vidu da
se radi samo o smisaonim granicama; a smisaone granice nisu drugo do
sredstva odabiranja (Luhmann, 1971a: 13). Smisaone granice dele sistem i okolinu kao podruja razliite sloenosti. Okolina ima uvek veu
sloenost od sistema i konano neodreenu sloenost sveta uopte. Vrlo
iznijansirane analize smisla i ireverzibilnosti/reverzibilnosti vremena
Luman e razviti kasnije u Drutvenim sistemima.
Svi problemi sistema i svi rezultati koji su mu potrebni da bi se
odrao svode se u krajnjoj liniji na osnovni problem redukcije kompleksnosti i promenljivosti. U tu svrhu sistemu stoje na raspolaganju
strategije kao to su: zamena objektivne situacije subjektivnom, institucionalizacija odreenih oblika obrade iskustva, diferenciranje okoline,
diferenciranje unutranjosti sistema ili snabdevanje sistema sposobnou da u odreenoj meri dopusti neodreenost sopstvene strukture.
Ove su strategije funkcionalno ekvivalentne u odnosu na osnovni problem apsorpcije sloenosti i promenljivosti.
Jedna od tehnika za uspostavljanje granica sistema, njegove autonomije i izbegavanja opasnosti tako to e prepoznati ona stanja ili promene u sistemu koje su vane za njegovu postojanost, jeste tehnika
ustanovljavanja cilja. U krajnjoj instanci postavljanje cilja ima funkciju
redukcije sloenosti. Visoko sloeni, protivreni sistemi esto zahtevaju zamenu jedintvenog cilja sistema ustanovljavanjem vie protivrenih
ciljeva. Teorija sistema kao strategija sloenih drutvenih stanja nema
razloga da sprei sistem da u svom trajanju jednom sledi jedne, drugi
put druge ciljeve i da se pri tom ponaa nekonzistentno. Ona ne samo da
moe, ve i mora da dozvoli protivrenosti.
Pored tehnike cilja kao sredstva za smanjenje sloenosti moe se
primeniti i kondicionalna tehnika koja podrazumeva utvrivanje odreenih uzroka koji uvek kada nastupe treba da izazovu posledicu bez obzira na konkretnu konstelaciju u kojoj oni nastupaju zajedno sa drugim
uzrocima ili uopte moguim uzrocima.
Daleko pogodniji model i od modela cilja i od kondicionalnog
modela ako/onda jeste model input/output koji svojom optou i gipkou prevazilazi oba. Ovaj model u teoriji sistema postaje ekvivalent
za tradicionalni pojam cilj/sredstvo. Utvrivanje outputa kao cilja i inputa kao sredstva jeste posebna vrsta ukljuivanja sistema u njegovu
okolinu. Ovaj se model zasniva na pretpostavci da sistem diferencira
svoje odnose sa okolinom prema uzronoj shemi tako to jedne stvrstava u uzroke druge u posledice i ovako podeljene stavlja u meusobni
odnos, stabilizuje ih i u skladu s tim specijalizuje granice sistema. Cilj je
takvo razvrstavanje empirijske grae koje omoguuje njenu jednostavnu, mainsku primenu. Obraeni podaci pomau da se sloenost sistema tako rei da problemi u najveoj moguoj meri ieznu. Ovo je ujedno i cilj Lumanove teorije kao takve.
Sistem se uvruje stabilizacijom granica izmeu sistema i okoline u okviru kojih se moe odrati nepromenljiv poredak vie vrednosti
sa manje mogunosti (dakle, redukovana kompleksnost). Tako se neodreena sloenost sveta preobraa u odreene probleme samoodranja.
Sistem uvodi problematiku sveta delimino u sopstvene okvire i tu je
reava uz pomo precizno usmerenih metoda obrade informacija (Luhmann, 1968: 76).
Kompleksnost sistema mora biti u odgovarajuem odnosu prema
kompleksnosti okoline. Ukoliko je kompleksnije strukturisan sam sistem i ukoliko vie razliitih stanja moe da preuzme, utoliko kompleksniji moe biti i njegov svet, utoliko on moe da postoji na okolini
adekvatniji, smisaoniji i prosveeniji nain, utoliko je njegova subjektivnost primerenija svetu (Luhmann, 1970: 76). Pri tom Luman izri-
10
VI
ito napominje da se drutveni sistemi sastoje iz oekivanih delanja, ne

iz ljudi. Socioloka teorija sistema raskida sa tradicionalnim uenjem
utoliko to oveka ne shvata delom drutvenog sistema, ve kao okolinu koja stvara probleme (Luhmann, 1971: 36). Iz toga sledi da se odnosi ljudi u drutvenom sistemu i humanost njegovih institucija ne
mogu shvatiti po shemi celina i deo, ve po shemi sistem i svet (Luhmann, 1971: 37).
U sreditu Lumanove teorije sistema nalazi se ideja stvarnosti
koncipirane po tezi sve je mogue, kao jednostavno kontingentni
svet. Teorije sistema koje preuzimaju problem sveta koji nije odreen
samo postojeim, ve i nepostojeim (drugim mogunostima) ne smeju
da budu strukturalno-funkcionalne teorije koje zapoinju istraivanje
dajui prednost strukturama; one moraju biti funkcionalno-strukturalne
i moraju da istrauju funkcije strukture, reenje problema kompleksnosti sveta kroz stvaranje strukture i predstave o okolini, one moraju da sagledaju funkciju stvaranja sistema i da sve probleme obrauju kao ve
izvedene probleme, kao preformulisane probleme sveta sa smanjenom
kompleksnou. Smisao ovako shvaenog istraivanja transcendentalno-fenomenolokih problema nalazi se, teorijski kao i praktino, u
poveanju ljudskog potencijala za shvatanje i redukciju sloenosti sveta
kroz stvaranje sistema (Luhmann, 1970: 78). Po Lumanu pojam kompleksnosti treba da oznai da postoji vie mogunosti doivljaja i delanja nego to je aktualizovano. Pojam kontingencije treba da kae daje u
horizontu aktuelnog doivljavanja ukazivanje na mogunost daljeg
doivljavanja i delanja samo mogunost i da otuda moe biti i drukije
nego to se oekuje. Kompleksnost praktino znai prinudu selekcije.
Kontingencija praktino znai opasnost od razoarenja i nunost preputanja riziku (Luhmann, 1971a: 32-33).
II
Vrlo uopteno, Luman vidi drutvo kao funkcionalno diferencirano u komunikativne podsisteme kao to su politika, ekonomija, pravo,
nauka, religija itd. To su autopojetiki ili samoreferentni zatvoreni sistemi koji funkcioniu po binarnom kodu (npr. legalan/nelegalan za
pravni sistem, istinit/laan za nauku itd.). Ovo neposredno utie na nemogunost kontrolisanja ili upravljanja operacijama nekog sistema od
strane drugog sistema. Shvatanje drutvenih podsistema kao autopojetikih, zatvorenih sistema koji sve informacije stvaraju interno, ukljuujui i samu diferenciju sistem/okolina, implicira da upravljanje moe
biti samo samoupravljanje. Dakle, kada je u pitanju samopuravljanje

ekonomije onda to znai da politiki sistem ne sme uticati na ekonomske tokove i da politika ne moe obnoviti ekonomiju, delove ekonomije
ili pojedinana preduzea, jer je za to potreban novac, a to nas ponovo
vraa ekonomiji.
Ako se posmatra ekstremno kompleksan sistem drutva kao celine
mora biti jasno da vie ne vai mehanizam koji je pretpostavljala stara
kibernetska teorija upravljanja, naime relativno direktna uzronost koja
ini moguim da se output sistemskog mehanizma javlja gotovo trenutno kao promena inputa, kao u paradigmi: poinje grejanje, postaje toplije. Luman istie da se sve deava u velikoj crnoj kutiji sistema - crnoj
kutiji vienoj spolja, ali i iznutra. Ipak, upravljanje je mogue zato to
ono pretpostavlja samo izbor diferencija s obzirom na diferencije koje
eli da minimalizuje. Sve dotle dok posmatra posmatra bez uzbuenja
ono moe da funkcionie i, ako se prihvatanje prebacuje iz jedne diferencije u drugu, upravljanje moe da se obavlja npr. moe iz prilino
socijalistikog programa da pree na dravu izobilja, pa na program
smanjenja ekolokih razlika. Ali, u svakom sluaju mehanizam pretpostavlja da ne postoji stara kibernetika (Luhmann, 1997: 50).
Ostaje pitanje da li se ovo menja ako se promeni sistemska referenca i analizira mogunost samoupravljanja podsistema drutva. Lumana posebno zanima u kom se smislu moe govoriti o samoupravljanju u ekonomiji, ili mnogo ue, o samoupravljanju u preduzeu.
Ukoliko se ekonomija shvati kao autopoiesis plaanja, onda je jasno da svako ekonomsko upravljanje ima posla sa razlikama u novanim
zalihama. Dalje, ako se upravljanje shvati kibernetski kao minimalizovanje razlika, problem je uvek u minimalizovanju razlika izraenih u
novanim sumama. Ovo ne preporuuje implicitno monetarnu politiku
centralne banke, ve samo kae da nema drugih mogunosti. Upravljanje koje ne orijentie svoje programe u pravcu razlika monetarne zalihe nije samoupravljanje ekonomskog sistema. Ono moe, na primer,
biti jo uvek politiki razumno ako tei ka smanjenju broja nezaposlenih. Ali, ako neko eli da ispita zato neko ima tu ideju i ta eli da uradi
upravljajui u tom smislu, on mora da posmatra politiki, a ne ekonomski sistem. On e morati da vidi kako politiki sistem posmatra
ekonomski sistem i koje (moda perverzne) efekte proizvodi kada
deluje u skladu sa svojim sopstvenim opservacijama.
Program upravljanja moe biti planiran potpuno idealistiki, npr.
pod maksimom: to je mogue vie profita! Operacionalizacija bi onda
predvidela precizne korake u cilju utvrivanja oekivanja u odnosu na
sume i vremenske periode.
Pod uslovima funkcionalno diferencirane drutvene strukture nepromenljiva polazna taka svake analize ostaje samoreferentna autonomija funkcionalnih podsistema. Ovo znai: svaki funkcionalni sistem
se orijentie u odnosu na svoje sopstvene diferencije, prema sopstvenoj
konstrukciji realnosti i pema svom sopstvenom kodu. Ne postoji pokuaj upravljanja koji moe da eliminie ovu diferenciju ili daje premosti. Ali, svaki sistem ukljuuje programe u svoj operacionalni kontekst,
a oni mogu biti planirani kao programi smanjenja razlika; programi,
dalje, mogu markirati smetnje ili ciljeve u odnosu na koje e odrediti
ono stanje sistema koje se pribliava smanjenju razlika. Sistem ustanovljava diferenciju koda i programa koju Luman upotrebljava u analizi problema samoupravljanja u ekonomiji (Luhmann, 1997: 49).
Kodovi su nepromenljivi za sistem koji se identifikuje preko njih.
Ekonomski sistem nikada nee sumnjati da postoji razlika izmeu
plaenog i neplaenog. Programi se, s druge strane, mogu menjati, ali
pod uslovom da kod ostane nepromenjen. Ova karakteristika diferencije izmeu kodiranja i programiranja se moe koristiti pri spoljnim intervencijama, u ovom sluaju je re o intervenciji politike u ekonomiju.
Pod uslovom daje sauvana sistemska razlika, i pod daljim uslovom da
se u politici mogu realizovati samo politiki a u ekonoiji ekonomski
programi, politika moe vrlo dobro da vidi kao svoj zadatak uticanje na
program smanjenja razlika na temelju kojih funkcionie ekonomija.
Takve intencije ostaju politiki programi. Ako oni treba da utiu na
ekonomiju nije dovoljno da se posmatraju samo politiki relevantni
brojevi (npr. proseni dohodak, brzina promena u prihodu, broj nezaposlenih, regionalne razlike u ovim brojevima itd.). Politika nema kibemetske mehanizme (grejanje/hlaenje) koji bi mogli uticati na ove
brojeve. Oni su rezultat sloene kooperacije institucija samoupravljanja
(programa za smanjenje razlika) u ekonomiji. Otuda politika moe
samo da stvori uslove koji utiu na program i na taj nain na samoupravljanje u ekonomiji. Politika moe neto da zabrani, da kreira
trokove, da naini uslove za promenu, ali pitanja ekonomije moraju
ostati u nadlenosti ekonomije.
Neposredna ispitivanja pokazuju daje u veini sluajeva sutina u
uticanju na relativno atraktivne programe, mada sam rezultat upravljanja nije cilj politike niti se moe nazvati politikim uspehom. Mogue
je, na primer, da kontrola okoline dovede, neke firme do bankrotstva
zato to se ona ne moe finansirati ili je to mogue uz pomo nedostinih kredita. Relevantna razlika postaje vea umesto manja. Ali, politika e pokazati kao svoj uspeh meru zagaenosti okoline, primenjivae svoje programe Za smanjenje razlike s obzirom na ovaj podatak, a
13
nee prikazati kao rezultat svog programa broj bankrotiranih preduzea. Ukoliko politika registruje pustoenje koje ovo izaziva ona moe
pokuati sa uvoenjem programa za prevenciju od bankrotstva i, polazei od empirijskih podataka, da pokua da smanji broj bankrotstava na
godinu dana ili da povea broj firmi spaenih od bankrotstva. Ali, ovo
su politiki programi i ostaje da se vidi koje deformacije mogu povratno
izazvati u ekonomskim programima. Ako je pomo dostupna, bankrot
moe postati primamljiv (Luhmann, 1997: 53)!
Drugi problem postaje oigledan sa propau politiki inspirisanih projekata razvoja u nerazvijenim zemljama. Politika je pokuala da
stvori pogodnosti za profit i da tako stimulie aktivnost; ali stvarna ekonomija ne pokuava da umnji razlike mogueg profita, ve razlike
mogueg rizika. Ovo je znak da politika moe postii politikim programima politiki uspeh ili politiki neuspeh i da na taj nain moe
upravljati sobom, ali da u samoupravljanje ekonomije moe intervenisati samo i ukoliko bi to moglo da pogodi pravac i uslove za ekonomsko
minimalizovanje razlika. Verovatno ista ovakva protivrenost postoji u
industrijski visoko razvijenim regionima u veem stepenu nego to to
pretpostavljaju preovlaujui politiki (ali i trino-teorijski, tj. ekonomski) koncepti upravljanja. U svakom sluaju, ovek prvo mora da
posmatra kako drugi sistem radi pre nego to moe da utie na njegovo
samoupravljanje; a posledica ovde predstavljene teorije je da je ak i
ovo posmatranje mogue samo sa njegovim sopstvenim konstrukcijama stvarnosti i samo uz pomo samokonstruisanih iformacija, prema
tome pomou informacija koje se (kao trini podaci) mogu dobiti gotove od posmatranog sistema.
Posmatrano kao celina upravljanje je uvek u isto vreme minimalizovanje i poveavanje razlika. Ako je istina da svaka opservacija, svaki
opis i u specifinom smislu svako upravljanje kao operacija markira
razlike i time uzrokuje (ekskluzivne) efekte koji grade sistem, onda se
nikako ne moe oekivati da ovaj problem ikada bude reen kao vrsta
dijalektike sinteze. Njegovo ukljuivanje u samoopisivanje savremenog drutva Luman vidi kao zadatak naune analize i sociolokog prosveivanja.
Svoj raskid sa tradicijom prosvetiteljstva Luman pokazuje vrlo eksplicitno u analizi odnosa morala i politike. On prouava stavove prema
ovom problemu od rane modeme (Makijavelija) do savremenog drutva i
konstatuje da i pored velianstvenih podviga u promiljanju fenomena
tradicija vie ne pomae. Uvoenje morala u politiku dovodi do paradoksalnih reenja i ukrtanja funkcionalno odvojenih entiteta to najpre ukazuje na neuvaavanje osnovnog principa redukcije kompleksnosti.
Ukoliko se paljivije pogledaju strukturalne promene drutvenog

sistema moe se zapaziti pre svega visok stepen diferencijacije, interne
dinamike i uzajamne zavisnosti funkcionalnih sistema. Pored politikog sistema moraju se analizirati ekonomija, nauka, zakonodavstvo,
obrazovanje, zdravstvo, religija i porodica u njihovom savremenom obliku. Razvoj u pravcu diferenciranja oteava shvatanje drutva kao integrisanog na temelju morala. Nije dovoljno puko ustanovljavanje enklava sa izvesnom koliinom amoralnosti kao to je neiskrenost u politici,
nauno istraivanje koje se ne obazire na svoje posledice ili seksualni
interes za partnera koji prevaziiazi zahtev za reprodukcijom, jer ve ovo
izdvajanje ukazuje na shvatanja karakteristina za srednji vek i ranu
modemu. Po Lumanu, danas ipak moemo videti i moramo prihvatiti
da vrednosti funkcionalnog sistema nisu moralne vrednosti (Luhmann,
1994:29). Dakle, nema mnogo smisla prosuivati o vlasnitvu nasuprot
nevlasnitvu u moralnim terminima, tj. jedno karakterisati kao moralno
dobro, a drugo kao moralno loe. Isto se odnosi na vlast i opoziciju, bolest i zdravlje, istinu i neistinu kao rezultat istraivanja ili pobedu i poraz kao rezultat u sportu. Dvostruko vrednosno kodiranje funkcionalnih
sistema ne moe nikako biti kongruentno sa moralnim kodom dobro/loe i tako celokupna samoorganizacija ovih funkcionalnih sistema
izmie moralnoj kontroli. Dodue, napominje Luman, povlaenje moralnosti iz ovih sfera je zahtevano i sankcionisano moralom. Bila bi to
uvreda za nau moralnu senzibilnost ako bi partija na vlasti sebe smatrala moralno superiornom samo zato to ima veinu u tom trenutku. Isto
bi tako bilo problematino moralno osuivanje nekoga samo zato to je
izgubio proces na sudu i bio na suprotnoj strani zakona u tom specifinom sluaju. Mi vie ne posmatramo bolesti kao boju kaznu za moralno problematino ponaanje; istovremeno ne traimo opravdanje u
bojim delima kada se radi o patnji nedunih ljudi. Kada dobitnici Nobelove nagrade interveniu tako to neke akcije podravaju, a druge
osuuju, onda to nema opravdanja u njihovim izuzetnim dostignuima,
ve predstavlja oblik zloupotrebe zasluene reputacije steene u oblasti
kojom se bave. Da li ovo znai da uenje o prudentia vie ne zadovoljava? Da li su nai problemi rezultat razliite vrste kompleksnosti tako da
trae druge instrumente posmatranja i opisivanja od onih koji nam stoje
na raspolaganju (Luhmann, isto)?
Luman je sasvim precizan. Povlaenje morala iz kodiranja funkcionalnih sistema je moralno opravdano i moe se pravdati. Moral
doputa sopstveno povlaenje u moralnim terminima i odrie se prava
da zadire u opcije koje se odravaju preko dvojakog vrednosnog koda
funkcionalnih sistema. On se odrie bilo koje uloge u mehanizmu se-
15
lekcije u kolama, u politikim manifestacijama, u ekonomskoj politici

i slinom. inei tako moralni sistem procenjuje sebe u moralnim terminima, a protezanje morala na druge funkcionalne sisteme smatrao bi
moralno sumnjivim. Moralni sistem sam mora biti dovoljno nezavisan
da bi bio u stanju da odluuje o sopstvenoj primenljivosti ili neprimenljivosti. Na taj nain on odgovara na datu funkcionalnu diferenciranost drutvenog sistema.
Moral vie nije doktrina o dobrom, urednom ivotu punom vrline,
ve je akademska teorija koja se bavi opravdavanjem moralnih sudova.
Pri tom nema sumnje da samim etiarima nije teko da opravdaju svoje
miljenje. Ako neko pokua da sugerie drukije stanovite, sledi rasprava; oni polaze od svojih moralnih shema i postupaju sa onim ko se
usudi da samo pita za razloge kao sa nekim ko eli da prui ozbiljne argumente u negiranju njihovog moralnog stanovita u korist neeg loeg. Ali raspravljanje na ovom nivou, po Lumanu, prisiljava ili na moralnu naivnost ili na moralni cinizam i daleko je od etike u bilo kom
smislu (Luhmann, 1994: 30).
Etika sposobna da se primeni na savremene uslove mora biti u
stanju da procenjuje da li moralni standardi mogu ili ne mogu da se primene. Morala bi da se bavi moralom kao formom koja ima dve strane,
dobru i lou, od kojih obe dolaze do izraaja. Vieno na ovaj nain, moralno prosuivanje konstruie kvalifikacije o dobrom i loem. Ako se
neto vidi kao dobro znai da neto drugo mora biti loe. Univerzalizovanje ovog moralnog koda doputa da ljudi svuda i uvek donose moralne sudove o svim vrstama problema. To znai da se trai odgovor na pitanje pod kojim uslovima je dobro ili loe posmatrati neku opciju kao
dobru ili lou.
Lumana ne interesuje odreenje ko je moralno dobar ili lo, ve
kakve su posledice u operativnom smislu ovih razlika. Svakodnevna je
injenica da je politika komunikacija proeta moralnim aspektom i
nema oskudice u arolikim tvrdnjama koje se mogu uti ili proitati.
Takoe se moe pretpostaviti da mediji utemeljeni na ovim aspektima
doprinose utisku da je politika kultura satkana od kulture uzajamnog
vreanja koje mora biti dovoljno direktno kako bi bilo razumljivo svakome (ma koliko mu bilo ogranieno razumevanje politike). Istovremeno, ako bi moralni ukori bili precizni i tetni onda bi politika pozornica
odavno bila prazna. Ovaj specifini fenomen je naroito uoljiv u vreme izborne kampanje. To Lumana podsea na Hofmanovu priu o princezi Brambili: dva lava su tako svirepo navalila jedan na drugoga da na
kraju od njih nije ostalo nita osim repova. Ali ko e biti zainteresovan
da bira izmeu dva repa (Luhmann, 1994: 32)?
Ovo moe delovati neozbiljno, ali se dogaa pred oima glasaa.

Ne radi se o posebnoj aktivnosti i njenom izraavanju moralnosti, ve o
injenici da politiari delaju na temelju - manje ili vie opravdane, ali
konano nedokazive - zablude da birai odluuju voeni moralnim kriterijumima. A to sasvim jasno protivrei osnovnom postulatu demokratskog politikog sistema po kome se izbor vri izmeu vladajue i
opozicione partije. To je zalaganje za izbor koji je moralno otvoren.
Svaka partija koja sebe predstavlja kao demokratsku mora prihvatiti demokratske akreditive drugih partija. Sutina je da se u istim moralnim
uslovima sopstveni program prikae kao politiki bolji ili da se ukae
na akcije u prolosti kao na razlog da se nastavi isto ili da se promeni delovanje. Ukoliko bi bilo mogue da se u moralnim terminima odredi
koja partija zasluuje priznanje, a koja ne, onda bi politiki izbori bili
posledica moralnog prosuivanja, a ne test politike uspenosti ili davanje prednosti odreenom politikom kursu (Luhmann, isto).
Sociolozi pokuavaju da shvate razloge zbog ega su stvari takve
kakve su. Moda su u pitanju tendencije u dvopartijskom sistemu sa
vrlo malim kvantitativnim razlikama izmeu vodeih partija, tako da
je svako sredstvo dobrodolo da se osvoji vitalnih nekoliko procenata
u glasovima biraa. Igra moralnih senki moe da poslui da se odri
utisak da glasai imaju izbora - makar to bio samo izbor izmeu dobrih i loih politikih snaga. Ovim se moe objasniti dosta toga, ali
ako su takva objanjenja tana onda to znai da u krajnjoj instanci moramo gledati u pravcu politikih konstelacija koje odreuju da li e i
kako partijska politika pribei moralnim argumentima. Politiari su
tada sami rtve politike moi kada se radi o njihovom moralnom samopredstavljanju.
Luman se izriito zalae za strukturalnu neidentinost moralnog i
politikog koda i ukazuje na kontradikciju izmeu komunikativne
prakse politiara i funkcionalnih postulata demokratije za koje tvrde da
ih podravaju. Nema jednostavne redukcije politike na moral, osim u
politikim sistemima u kojima se oponenti meusobno diskvalifikuju
preko moralnih iskaza i na taj nain se nadaju da e ukloniti protivnike
iz politike arene.
Ipak, ovo ne obuhvata na odgovarajui nain odnos politike i morala. U pitanju su dve razliite podele, dva razliita oblika biranja
izmeu pozitivnih i negativnih vrednosti, zbog ega se moraju oekivati izvesna preplitanja. Luman se ak i ne zalae za sklad izmeu ova dva
kodiranja. Taj sklad bi, izraeno terminima koji nisu ni moralni ni politiki, suvie drastino redukovao kompleksnost sistema. Ali, ne eli ni
politiare koji delaju nemoralno. Pa ipak je, sasvim precizno, re o ne-
2 Drutveni sistemi
17
zavisnosti politikog koda od moralnog procenjivanja koje za sebe trai

specifinu moralnost - kao to je etika politikog potenja (Luhmann,
1994: 33).
Analogija se moe potraiti u sportu. Ovde bi takoe bilo neprihvatljivo, moralno neprihvatljivo, ako bi se pobeda i poraz preobratili u
moralnu sudbinu. Razlika izmeu njih se odnosi samo na kriterijume
vezane za sport. Upravo iz ovog razloga ovde postoji moralno shvatanje koje se odnosi na praksu dopingovanja koja potkopava i ak razara
sportski kod i njegove kriterijume. Visoka amoralnost funkcionalnog
koda zato trai moralnu pozadinu. Ona je kompatibilna sa sistemom
morala koji nastoji da osigura da razlikovanje izmeu pobede i poraza
govori publici neto o atletskim (sportskim) dostignuima takmiara, a
ne o dostignuima savremene biohemije.
Drugi primer predstavljaju plagijati i falsifikovanja podataka u
nauci. Ovo su sluajevi sa kojima se suoavaju etike komisije na amerikim univerzitetima. I ovde je sistemski kod, sutinska razlika, sporna
taka koja se moe odrati preko poverenja i morala.
U politikoj sferi nailazi se na paralelne probleme u sluaju korupcije koja podriva pravni poredak drave i u sluaju nelegalnog pribavljanja infromacija koje se odnose na unutranje probleme politikih
partija. U prvom sluaju re je o razlici izmeu slubene moi i javnosti, u drugom izmeu vlasti i opozicije.
Poreenje sporta, nauke i politike pokazuje vrlo specifinu zavisnost funkcionalnih sistema i morala. Kodovi koji definiu ove sisteme
nisu dovoljni da ih i kontroliu. Oni trae podrku spolja.
U uslovima u kojima mas mediji slue kao uvari morala, bavljenje moralnom kontrolom funkcionalnih sistema poprima oblik skandala. Ovo prua brojne prednosti - ovek bar zna ta treba da izbegava i
ega mora biti svestan. Skandali istiu jedinstvenost, oni istiu individualni pad i tako doputaju da se normalni poslovi odvijaju neopaeno.
Svako koga uhvate biva rtvovan kako bi ostali mogli da nastave kao i
do tada. Ovo trai da se loe vladanje definie i gledaocima prua mogunost da reaguju iznenaeno i ogoreno. Sve je ovo povezano s mehanizmima vrenja selekcije koja se koristi u medijskim reportaama.
Pa ipak, postoje izvesne nepogodnosti povezane sa skandalima kao
formom politikog ponaanja. One se tiu individua i potvruju preovlaujue precenjivanje individua u politikom sistemu. Pre svega, brojne zaista skandalozne pojedinosti u nainu informisanja ne mogu biti objekt skandala u politikom sistemu. Mada se tako zovu ne mogu izazvati
moralno ogorenje, ve samo rezignaciju i apatiju. Luman ovde misli na
poveavanje broja sluajeva ozbiljnih loih finansijskih planova koji se
18
ne mogu do kraja shvatiti osim ako se ne pretpostavi namera da se prevari

javnost; drugi primer su isto tako ozbiljne ekoloke nesree u ve visoko
osetljivom kontekstu. U takvim situacijama moe se kritikovati ceo sistem ili se moe optuiti odgovorno lice, ali sam mehanizam se ne moe
poremetiti. Spolja posmatrano, ovek moe stei utisak daje dravna birokratija konstruisana kao drutvena mrea sa osnovnim ciljem da uveri
da se nita ne deava kada se neto deava (Luhmann, 1994: 35).
Ova Lumanova razmiljanja potvruju osnovni stav po kome politiki sistem nije zamiljen kao neto to se moe kontrolisati na temelju moralnih kriterijuma. On se moe kontrolisati samo politiki. Ovim
se ne sugerie da stvarni ivot ne eli da bilo kako sledi moralni put ili
da je moral neto zastarelo u savremenom drutvu i da postoji jo samo
u obliku linog ogorenja. ini se da politiki sistem, a to se moe primeniti i na druge sisteme, sam ustanovljava domet i formu u kojoj e
moral postati relevantan. Politika etika bi morala da ima u vidu pre
svega sistemsko samoupravljanje. Ovo ipak doputa izvesno nekontrolisano bujanje morala. Ljudi su skloni da moraliu zato to im moralni
kontrast dobro/loe prua mogunost da sebe postave na strani anela.
Sa ovim etika takoe mora raunati.
Sve je ovo uinilo sumnjivom tradicionalnu interdependenciju
morala i razuma koja je pretpostavljala moralnu integraciju drutva. To
je bilo mogue u uslovima potpune kontrole suseda i tradicionalnog
oblika ivota u selima i gradovima koji se odvijao u aristokratskim
reimima. Apstraktnost prosvetiteljskog shvatanja pojma uma ukazuje
na kraj ovakvog naina ivota i konano vodi do njegovog ukidanja.
Sada se individue mogu oseati posebno slobodno jer su shvatile da
niko ne zauzima ono moralno stanovite koje doputa da se govori u
ime celokupnog drutva. Iezla je nevidiljiva ruka koja vodi, a sa njom
i vrhovni suveren.
Raspravljajui o budunosti demokratije Luman istie da e ona zavisiti od usvojenog pojma demokratije, a na temelju razliito shvaene
budunsti mogu se uoiti problemi ve u sadanjosti. Ako demokratija
znai razum i slobodu, emancipaciju od drutveno uzrokovane nepunoletnosti, od gladi i nevolje, politikog, rasnog, polnog i religioznog
ugnjetavanja, ako ona znai mir i zemaljsku sreu svake vrste onda, kae
on, stvari izgledaju doista loe. I to tako loe da postoji velika verovatnoa da e izgledati jo gore ukoliko pokuamo neto da uinimo. Zato o
ovim temama on i ne govori. Njih preputa drugim teoretiarima.
U potrazi za to preciznijim pojmom demokratije Luman najpre
odreuje ta demokratija nije. Dakle, demokratija nije vladavina naroda nad narodom. Pretpostavka da narod pomou pravila moe da vlada
19
sobom teorijski je nekorisna. Ali, demokratija nije ni princip po kome

sve odluke moraju biti donete participacijom; to bi znailo rastvaranje
svih odluka u odluke o odlukama. Rezultat bi morao biti beskrajno optereenje odluivanjem, gigantska teledemobirokratizacija i konano
netransparentnost u odnosima moi sa prednou onih koji su unutar
ovih zbivanja i tano mogu da vide i shvate stvari i da plivaju u mutnoj
vodi (Luhmann, 1990: 47). Ovo negativno odreenje demokratije jugoslovenskom itaocu moe sasvim ivo da doara neefikasnost odluivanja u ne tako davno vladajuem samoupravljanju.
Umesto toga Luman predlae da se demokratija shvati kao podela
na vrhu i to kao sasvim jednostavna podela na vrhu izdiferenciranog politikog sistema na temelju razlikovanja vlasti i opozicije. U terminima teorije sistema moe se govoriti o kodiranju politikog sistema pri
emu kodiranje prosto znai da se sistem orijentie u odnosu na razliku
izmeu pozitivnih i negativnih vrednosti: razlika istina/la, u sluaju
nauke, pravda/nepravda u sluaju legalnog sistema, imanentnost/transparentnost u sluaju religijskog sistema i u sluaju politikog sistema
precizna razlika vlast!opozicija (Luhmann, isto).
Sve dok je drutvo kao celina bilo hijerarhijski ureeno preko
principa stratifikovane diferenciranosti, ovakva podela na vrhu je bila
nezamisliva ili se asocirala sa iskustvima kao to su izma, odnosno
graanski rat, dakle, sa neredom i bedom. Tek kada se drutvo tako
strukturisalo da mu nije bio potreban vrh, ve horizontalna podela na
funkcionalne sisteme, postalo je mogue da se u politici operie sa podeljenim vrhom. U ovoj situaciji, karakteristinoj i neizbenoj za savremeno drutvo, politika gubi mogunost reprezentacije celine kao takve.
Usled toga stie mogunost sopstvenog kodiranja.
Ovu tvrdnju Luman testira na primeru politiara koji se pojavljuje
sa pretenzijama Mesije i trai da uredi drutvo kao celinu. Takav politiar nesumnjivo dolazi u sukob sa demokratijom. On doivljava opoziciju kao pokuaj spreavanja realizacije njegovog zadatka. On radi, kao
to je to odlino pokazao Marsel Goe (Gauchet), u skladu sa jednom
drugom razlikom, onom izmeu situacije i cilja ili izmeu imanentnosti
i transparentnosti. On kao rezultat stvara protivnike, ak i neprijatelje
unutar sistema i legitimie njihovu poziciju u ovoj unutranjoj razlici
odnosom prema nekoj drugoj, ekstremnoj razlici. Ovde se itaocu moe
initi da Luman anticipira postizbomu situaciju u Srbiji 1996/97 godine
i ona tumaenja krize sistema koja su dovodila u neposrednu vezu opoziciju i strane sile, inei od jednostavne izborne procedure postupak s
onu stranu ovozemaljskih moi, poto se ni posle dva meseca nisu mogli prebrajati rezultati glasanja u mestima u kojima je opozicija dobila
veinu, a nije se mogla utvrditi ni nadlenost institucija sistema koje su

u ovom konkretnom sluaju imale mo donoenja konane odluke. Na
ovo se nadovezuje dramatinost postizbomih oktobarskih zbivanja u
Srbiji 2000-te koja nam je jo svea u seanju. Manipulisanja izbornim
rezultatima na najvioj sudskoj instanci diskvalifikovala su prethodni
poredak u Jugoslaviji snanije od svih kritika koje su mu upuivane tokom protekle decenije.
Kodiranje politikog sistema na pozitivnu veliinu - vlast, i negativnu - opoziciju, korelira sa diferencijacijom politikog sistema kao
jednog od mnogih funkcionalnih sistema u drutvu. Ova diferencijacija
znai da sistem mora delovati unutar, ne izvan visoko kompleksnog
drutvenog okruenja koje se neprestano menja zahvaljujui autonomnoj dinamici funkcionalnih sistema ekonomije, nauke, kulture, vojske i
drugih. Promen koje nastaju u ovim sistemima stvaraju turbulentno
okruenje za politiku koja mora da deluje kao zatvoreni sistem, kao autopojetiki sistem koji sam mora da se kodira i programira za kontingenciju. Strukturalni pronalazak koji rezultira dobio je ime demokratija
na temelju istorijskog razvoja i istorijskog rezona.
Ako kd vlast/opozicija treba zadrati, a Luman to smatra neophodnim, onda to trai taan opis onih situacija u kojima se ve sada
opaaju funkcionalni deficiti i, samim tim, opasnost degeneracije u
pravcu narodnih demokratija.
Po Lumanu, kd koji omoguuje da sve to se moe uiniti politiki relevantnim slui ili vlasti ili opoziciji, osigurava visoki stepen
otvorenosti za dogaaje i informacije. On istovremeno funkcionie
kao vrsta ugraenog permanentnog stimulusa za traenje tema ili za
inovacije. S druge strane, garantovanje spontanosti istovremeno podstie one strukture sistema koje tee ograniavanju broja mogunosti
fiksirajui oekivanja i navike. Sve to dolazi izvan strukture mora se
ili prilagoditi ve postojeoj strukturi ili traiti njenu promenu sve dok
se ne iscrpi za to raspoloiva imaginacija, resursi i volja za uestvovanjem1.
1
O neiscrpnosti imaginacije i volje za uestvovanjem moda najreitije govore zbivanja u Beogradu tokom demonstracija koalicije Zajedno 1996/97. Bombardovanje zgrade televizije i novinske kue Politika ubojitim jajima i papirnatim
avionima, oduvavanje kordona svirkom u duvake instrumente, dezinfekcija
Terazija nakon odranog kontra-mitinga, etnja domaih ljubimaca, pa diskoteka
na tokovima plavi kordon u nizu slinih dogaanja, plenili su inventivnou i
pre svega miroljubivou uesnika. Situacija se na mnogo dramatiniji nain ponavlja 2000, a bager postaje simbol odlunog otpora korumpiranom reimu kome
je odsviran kraj.
21
Ovaj samozaslueni gubitak spontanosti predstavlja opti proces

razvoja autopojetikih sistema. Politiki sistem nije izuzetak. Uostalom, to je i Mihels (Michels) imao na umu kada je formulisao svoj zakon gvozdene oligarhije. ak i alternativne grupe i partije zelenih,
istie Luman, kat-tad moraju doi u situaciju kada su izloene ne samo
pradatom poretku, pritisku da mu se prilagode, ve i ovom procesu
gubljenja spontanosti. Kao reakcija na to moe se pokuati sa ponovnim haotizovanjem sistema, ali se ne moe izbei proces zadobijanja
strukture. ak i tamo gde se radi o sukcesiji, smenjivanje gubitka
spontanosti i rehaotizacije je autonomni dinamiki proces politikog sistema bez inherentne garancije da e se u ovom procesu o vanim
drutveno-strukturalno datim temama na odgovarajui nain raspravljati (Luhmann, 1990: 49).
Govorei o funkcionalnim deficitima sa kojima se susree demokratski princip danas, Luman ukazuje i na strukturalne karakteristike
demokratskih partija. One su dovrile ono to je bilo otvoreno pitanje u
19. veku: sauvale su preciznost koda u smislu vrste partijske strukture
koja politikim organizacijama omoguuje da preive promenu od vlasti do opozicije i obrnuto, i da sauvaju svoju formu. I to je dobro. Ali,
kako koristiti kodnu diferencijaciju za odluivanje o vanim politikim
pitanjima?
Demokratija normalno znai da izbor odreene politike partije ili
koalicije ukljuuje odluku o politikom programu koji se razlikuje od
programa drugih partija. Ovo pretpostavlja binarnu suprotnost partijskih programa, na primer, izmeu konzervativnih i progresivnih ili,
poto ova podela vie ne funkcionie, izmeu restriktivnih i ekspanzivnih ili, ako ekonomija to ne doputa, opredeljenje se vri izmeu ekologije versus ekonomije itd. Samo u ovom smislu moe se praviti izbor
izmeu moguih pravaca u politikom kursu. Ali ovo podrazumeva rizik, pa otuda programi nude obilje kao lekovita voda iz Kontreksvila
(Contrexville): dobra je za bubrege, krv, jetru, cirkulaciju, plua i sve
ostalo. I ima takav ukus. Spremnost da se kae ta se ne moe izbegava
se usled rizinosti da e se izgubiti pristalice, a ako se to ipak dogodi,
najee se radi o ekscesu u vidu pojedinanog istupanja.
Dalju slabost demokratije Luman vidi u injenici, vrlo karakteristinoj za savremene politiare, da preuzimaju ulogu onih koji e
nauiti narod koga treba potovati, a koga ne i to u vidu moralne sankcije primenjene na pojedince ili partije u celini. Ovo nas vraa na odnos morala i politike i Lumanovu distancu od svake politike zavisne
od morala.
22
Istorijski posmatrano, kae Luman, demokratija je kopile roeno

iz veze raison dtat i moralnosti. Doktrina dravnog razloga bila je
razvijena na temelju srednjovekovnog prirodnog zakona, a potom preneta u politiku teoriju. Njen problem je problem tipine paradoksalnosti: nunost legalnog opravdavanja prekraja zakona u cilju vieg interesa, najpre crkve, a potom i plemstva. Posle mnogo rasprava ovaj je
problem reen u smislu neizbene arbitrae na vrhu svake hijerarhije.
Ali ova najvia distanca prema moralu ne moe se preuzeti u demokratiji, u sistemu sa podelom na vrhu. Shema vlast/opozicija ne sme biti
optereena, ni na strani vlasti ni na strani opozicije, miljenjem da smo
samo mi dobri i vredni potovanja, a druga strana loa zbog ega je treba odbaciti. To bi znailo daje mogunost promene vlasti i opozicije
dola u pitanje; a to, opet, znai staviti pod znak pitanja sam kd demokratije. Luman navodi primer Mek Kartija (Me Carthy): onog trenutka
kada je optuio Demokratsku stranku za komunizam on je zavrio svoju
politiku karijeru. U politici se politiki oponent ne moe tretirati kao
neizbirljiv. A to se deava ukoliko politika shema postaje kongruentna
sa moralnom shemom.
Lumana je pre svega interesovalo otkrivanje specifinih opasnosti
koje se mogu pojaviti u demokratskom ustrojstvu. On eli da locira
take u kojima sistem radi na nedosledan i samougroavajui nain u
odnosu na sopstvene strukturalne zahteve. Suvie rigidna autonomna
dinamika politike ili suvie centralizovano orijentisana politika, koja ne
dozvoljava ukljuivanje kontroverznih drutvenih tema, moe proizvesti funkcionalne deficite ba kao i moralizovanje politikih tema. A ako
ovi problemi od strukturalnog znaaja za demokratiju stvaraju znaajne
tekoe, logino je pretpostaviti da se time samo jo vie udaljujemo od
poeljnih stanja sa vie jednakosti, vie slobode, vie subjektivnog
samoostvarivanja i vie mira, bolje ekoloke ravnotee i pravednije raspodele dobara.
Ako je marksistika sociologija opijala svojim uenjem o besklasnom, harmoninom svetskom poretku bez sile i potinjavanja,
onda socioloka teorija koja insistira na efikasnosti, administrativnoj
regulisanosti, decizionistikom pravu i oportunistikoj ideologiji moe da poslui kao sredstvo za otrenjenje, jer omamljenost, kao to
smo videli, nije najbolji pratilac na ne tako jednostavnom putu drutvene nauke. Na taj nain novodoli nee biti zavaran prirodom sveta; na taj nain stanovnik sveta nee shvatati demagoge kao polubogove (J. Brodski).
Lidija TOPI
23
LITERATURA
1.
N. Luhmann (1968), Zweckbegriff und Systemrationalitt, J. C. B. Mohr (P.

Siebeck), Tbingen.
2.
N. Luhmann (1970), Soziologische Aufklrung, Westdeutscher Verlag, Kln

und Opladen.
3.
N. Luhmann (1971), Politische Planung - Aufstze zur Soziologie von Politik und Verwaltung, Opladen.
4.
N. Luhmann (1971a), Moderne Systemtheorien als Form gesamtgesellschaftlicher Analyse, u: N. Luhmann, J. Habermas, Theorie der Gesellschaft oder Sozialtechnologie - Was leistet die Systemforschungl , Suhrkamp Verlag, Frankfurt a. M.
N. Luhmann (1990), The Future of Democracy, Thesis Eleven, N. 26.

6.
N. Luhmann (1994), Politicians, Honesty and the Higher Amorality of Politics, Theory, Culture & Society, SAGE, London, Thousand Oaks and
New Delhi, Vol. 11.
7.
N. Luhmann (1997), Limits of Steering, Theory, Culture & Society,

SAGE, London, Thousand Oaks and New Delhi, Vol. 14.
DRUTVENI SISTEMI
Osnovi opte teorije
F -
PREDGOVOR
Sociologija se nalazi u teorijskoj krizi. U celini uspeno empirijsko istraivanje proirilo je nae znanje ali nije dovelo do izgradnje celovite strune teorije. Kao empirijska nauka sociologija
ne moe da se odrekne zahteva za preispitivanjem svojih iskaza
na injenicama koje su uzete iz stvarnosti, bez obzira koliko e
biti stari ili novi mehovi u koje e se dobijeno razliti. Ali ona na
ovom principu ipak ne moe da utemelji osobenost svog predmetnog podruja, niti sebe kao jedinstvenu naunu disciplinu. Rezignacija ide tako daleko da se ovo vie i ne pokuava.
Ova je dilema razorila i sam pojam teorije. Delom se pod teorijom podrazumevaju empirijski proverljive hipoteze o odnosima
meu injenicama, delom pojmovni napor u sveobuhvatnom, zapravo neodreenom smislu. Dodue, za oba pravca je zajedniki
jedan minimalni zahtev: teorija mora otvoriti mogunosti poreenja. Inae ostaje sporno na osnovu koje vrste samoograniavanja ovek moe zasluiti pravo .da svoje poduhvate nazove
teorijom. Ovaj spor i ova nesigurnost istovremeno su uzrok i posledica nedostatka jedinstvene teorije struke u odnosu na koju bi
se ovek mogao orijentisati kao to se orijentie prema primeru za
ugled, ili prema paradigmi.
Oni koji se interesuju za optu teoriju prevashodno se vraaju klasicima. Ogranienje preko kojeg se stie pravo da se u
naslovu navede teorija legitimisano je posezanjem za tekstovima
koji ovaj naslov ve imaju ili se pod njim obrauju. Zadatak je
tada postojee tekstove secirati, tumaiti i nanovo kombinovati.
Ono to ovek nema poverenja sam da stvori, pretpostavlja kao
ve postojee. Klasici su klasici zato to su klasici; oni se u da27
nanjoj upotrebi dokazuju preko samonavoenja. Orijentisanje

na velika imena i specijalizacija na takvim imenima moe proizai kao teorijsko istraivanje. Na apstraktnijem nivou na ovaj nain nastaju teorijski sindromi kao teorija delanja, teorija sistema,
interakcionizam,
teorija
komunikacije,
strukturalizam,
dijalektiki materijalizam - kratke formule za komplekse naziva i misli.
Nova dostignua mogu se tada oekivati iz kombinacija. Marksizmu e se ubrizgati neto teorije sistema. Interakcionizam i
strukturalizam, tako se predstavlja, uopte nisu toliko razliiti kao
to se pretpostavljalo. Veberova istorija drutva, jedan i za
marksiste prihvatljiv pojam, sistematizuje se uz pomo Parsonsove tehnike unakrsnih tabela. Teorija delanja rekonstruie se kao
teorija strukture, teorija strukture kao teorija jezika, teorija jezika
kao teorija teksta, teorija teksta kao teorija delanja. Imajui u vidu
takva amalgamiranja, opet je mogue i nuno da se ovek potrudi
da bi ponovo dostigao formu svojstvenu klasicima. Svaki biografski detalj vodi do traga i klasiku obezbeuje sigurnost u odnosu na ono to se iz njega izvodi.
Sve ovo nije ni nezanimljivo ni neplodno. Ali to se klasici
vie vraaju u istoriju struke to postaje nunije razlikovanje njihove teorijske i biografske, apstraktne i konkretne dispozicije. Ali,
moe li se bez njih poto se ovako izdele? U prilog ovome sociologija bi mogla da navede tumaenje po kome je u tribalnim odnosima neophodna orijentacija na genealogiju. ovek se pritom
sme pitati da li se u tribalnim odnosima koji sebe opisuju kao pluralizam, mora ostati i da lije genealoko uvoenje ogranienja jedina mogunost da se opravda preuzimanje naslova teorija.
Kao rezultat ovoga, posmatraa zbunjuje pre svega brzo narastanje kompleksnosti ove rasprave o teoriji. Struno znanje koje
mora da nosi dalje istraivanje postaje utoliko kompleksnije ukoliko ovek bolje poznaje vodee autore i ukoliko na viem nivou
utvruje zahteve za analizom njihovih tekstova u kontekstu njihove sekundarne literature, ukoliko se vie bavi igrom kombinatorike i ukoliko vie promenu emfaze (na primer, de-subjektivaciju ili re-subjektivaciju) prenosi iz jednog teorijskog okvira u
neki drugi. Tada se jedinstvo sociologije ne pojavljuje kao teorija,
i svakako ne kao pojam njenog predmeta, ve kao ista kompleksnost. Struka nije samo netransparentna, ona poseduje svoje
28
jedinstvo u svojoj netransparentnosti. Kompleksnost se ograniava samo u perspektivi i svaki pokuaj utoliko vie varira ukoliko se moe kontrolisati. Dakle, ak ako bi se, pre ili kasnije, moralo raunati sa iscrpljivanjem misaonog bogatstva klasika, ostalo
bi jo dosta toga da se uradi sa samoproizvedenom tamom.
U pitanju je, dakle, odnos kompleksnosti i transparentnosti.
Moglo bi se rei i: odnos netransparentne i transparentne kompleksnosti. Ovom problemu ne izmie odustajanje od izgradnje
jedinstvene strune teorije. On jedino izbegava da to utvrdi. Ali,
upravo sa ovim poinje rad na takvoj teoriji. Ona postavlja svoj
odnos predmeta kao odnos netransparentne prema transparentnoj
kompleksnosti. Ona nikada ne trai za sebe: odraavanje kompletne stvarnosti predmeta. Takode ni: iscrpljivanje svih mogunosti
saznanja predmeta. Otuda ne ni: iskljuivost zahteva za istinom u
odnosu na druge konkretne teorijske poduhvate. Ali svakako: univerzalno shvatanje predmeta u smislu da ona kao socioloka teorija obrauje sve to je drutveno, a ne samo iseke (kao to su, na
primer, slojevitost i pokretljivost, specifinosti savremenog drutva, modeli interakcije itd.).
Teorije sa zahtevom za univerzalnou lako se prepoznaju
po tome to se same pojavljuju kao sopstveni predmet (jer, ako bi
to elele da iskljue, morale bi da se odreknu univerzalnosti).
Time su, a to vai za sve global theories (globalne teorije) (i,
na primer, za kvantnu fiziku), obesnaeni odreeni delovi klasine teorije nauke; tako, pre svega, sve to je povezano s nezavisnim potvrivanjem (confirmation) zahteva za istinitou teorije.
Dakle, ovek bi uvek mogao da kae da je zagrizao pogrenu jabuku - ne onu sa drveta saznanja. Svaki sukob bi tako mogao da
bude nereiv. Ali, onda bi se zaista od kritiara moglo zahtevati
da za oblast teorijskih iskaza razvije odgovarajue alternative i da
se ne zadovoljava upuivanjem na svoju teoriju po kojoj se, u zasenjujuem kontekstu razvijenog kapitalizma, stvarnost ne moe
shvatiti.
Teorije sa zahtevom za univerzalnou su, prema tome, samoreferencijalne teorije. One na svojim predmetima uvek ue
neto i o sebi samima. Zato su same prinuene da sebi daju jedan
ogranieni smisao - na primer, smisao teorije kao vrste prakse,
kao neke vrste strukture, kao naina za reavanje problema, kao
29

interakcionizam,
teorija
komunikacije,
strukturalizam,
sme pitati da li se u tribalnim odnosima koji sebe opisuju kao pluralizam, mora ostati i da li je genealoko uvoenje ogranienja jedina mogunost da se opravda preuzimanje naslova teorija.
28
shvatiti.

interakcionizam,
teorija
komunikacije,
strukturalizam,
sme pitati da li se u tribalnim odnosima koji sebe opisuju kao pluralizam, mora ostati i da li je genealoko uvoenje ogranienja jedina mogunost da se opravda preuzimanje naslova teorija.
28
kompleksnosti. Ona nikada ne trai za sebe: odraavanje kompletne stvarnosti predmeta. Takoe ni: iscrpljivanje svih mogunosti
Dakle, ovek bi uvek mogao da kae daje zagrizao pogrenu jabuku - ne onu sa drveta saznanja. Svaki sukob bi tako mogao da
shvatiti.
29

interakcionizam,
teorija
komunikacije,
strukturalizam,
sme pitati da li se u tribalnim odnosima koji sebe opisuju kao pluralizam, mora ostati i da lije genealoko uvoenje ogranienja jedina mogunost da se opravda preuzimanje naslova teorija.
28
shvatiti.
29
neke vrste sistema, kao vrste programa odluivanja. Razlika u odnosu na druge vrste prakse, strukture itd. treba da se izgradi u domenu predmeta. Tako univerzalna teorija, i to upravo kao teorija
diferencijacije, moe sebe da shvati kao rezultat diferenciranja.
Njeno ogranienje, koje joj opravdava naslov teorije, lei u nesamovoljnom preputanju samoreferentnosti. Time je upravo reeno ono to se nalazi u temelju teorijskog programa ove knjige.
Namera da se ukloni neka vrsta praga pred kojim stagniraju danas
uobiajene rasprave o teoriji u sociologiji. Ovaj prag se moe
obeleiti pomou tri podatka o diferencijaciji:
(1) U pitanju je, od Parsonsa bezopasno, formulisanje univerzalne strune teorije. Ali carstvo predmeta koje joj pripada nije
vie pretpostavljeno supstancijalno, kao iseak sveta (faits sociaux) kojeg sociologija spolja posmatra. Ono se ne shvata ni
samo kao korelat njenog analitikog formiranja pojmova u
smislu Parsonsovog analitikog realizma. Ono je pre zamiljeno kao celokupni svet koji je povezan sa sistemskom referencom drutvenih sistema, tj. povezan je sa razlikom izmeu
sistema i okoline koja je karakteristina za drutvene sisteme.
(2) Jedan dalji, u ovome implicirani, aspekt sastoji se u razlikovanju asimetrino i cirkulamo postavljenih teorija. Univerzalna teorija posmatra svoje predmete - i sebe samu kao jedan od
svojih predmeta - kao samoreferencijalne odnose. Ona ne
pretpostavlja saznajno teorijske kritierijume ija se pozadina
ne moe propitati, ve ustanovljava - kao tu nedavno i mnogi
filozofi i prirodni naunici - prirodnjaku (naturalistiku) epistemologiju. To opet znai: njena sopstvena procedura saznanja i njeno prihvatanje ili odbacivanje kriterijuma koji ovde
vae, za nju je neto to se odvija u njenom sopstvenom podruju istraivanja, u disciplini nauke kao dela sistema savremenog drutva.
(3) Na kraju, ovde treba raunati sa ve uobiajenim prigovorom
decizionizma. On nije sasvim neopravdan. Sistemi imaju
sposobnost da evoluiraju samo ukoliko mogu da odluuju o
neodluivom. Ovo vai i za zamisli teorije sistema, ak i za logiku, to se od Gedela moe dokazati. Ali, to se ni u kom
sluaju ne zavrava samovoljom nekih (ili ak svih) pojedi30
nanih odluka. To se spreava entropijom ili kompleksnou.

Naime, postoji i tree obeleje praga. Socioloka teorija koja
eli da konsoliduje odnose u struci ne samo da mora da bude
kompleksnija, ona mora da bude mnogo kompleksnija u poredenju s onim to su klasici struke i njihovi egzegetiari, pa i
sam Parsons, pretpostavljali. Ovo zahteva druge teorijsko tehnike mere koje se odnose na spoljnu i unutranju postojanost
i sposobnost pripajanja i, ne kao poslednje, to zahteva izgradnju refleksije o kompleksnosti (dakle, i pojma kompleksnosti) u samoj teoriji. Prema tome, problem pragova nalazi se
i na jednom mnogo viem, samorefleksivnom stepenu pojmovne kompleksnosti. To jako ograniava mogunosti varijacije i iskljuuje sve vrste arbitrarnih odluka. Svaki korak
mora biti prilagoen. I sama samovolja na poetku, kao u Hegelovom sistemu, uzee samovolju u nastavku izgradnje teorije. Tako nastaje konstrukcija koja samu sebe nosi. Njoj nije
bilo potrebno da se zove teorija sistema. Ali, ukoliko bi se
htelo da obeleja konstrukcije ostanu konstantna i da se eliminie pojam sistema, moralo bi se pronai neto to bi moglo da
ouva njegovu funkciju i da preuzme njegovo mesto u teoriji;
a to bi bilo jako slino pojmu sistema.
Ove razlike, uobiajene za struku, ine potpuno razumljivim
zbog ega sociologija zastaje pred jednim takvim pragom, penua
se i bez jasnog duktusa sakuplja kompleksnost. Napredak je ipak
mogu samo ukoliko se u vezi s ovim stavovima - i to u vezi sa
svim, jer su oni povezani - tei jednoj drukijoj skici teorije.
Teko da u samoj sociologiji postoje uzori za ovako neto. Zbog
toga emo morati da se nadoveemo na uspene interdisciplinarne teorijske razvoje koji su struci strani i da izaberemo stavove za
teoriju samoreferencijalnih, autopojetikih sistema.
Mi emo u nastavku, za razliku od tekuih izlaganja teorije
koja, ukoliko uopte, preuzimaju malobrojne pojmove iz literature, definiu ih u kritikom polemisanju sa zateenim smislom da
bi potom sa njima radili u kontekstu tradicionalnih pojmova,
pokuati da poveamo broj korienih pojmova i da ih odredimo
u uzajamnom odnosu. Radi se o pojmovima kao to su: smisao,
vreme, dogaaj, element, odnos, kompleksnost, kontingencija,
31
delanje, komunikacija, sistem, okolina, svet, oekivanje, struktura, proces, samoreferencija, zatvorenost, samoorganizovanje, autopoiesis,
individualnost,
opaanje,
samoopaanje,
opisivanje,
samoopisivanje, jedinstvo, refleksija, razlika, informacija, interpretacija, interakcija, drutvo, protivrenost, sukob. Brzo e se videti da uobiajeni odnosi teorija, kao teorija delanja, strukturalizam, ulaze u ovu meavinu. Mi zadravamo teoriju sistema kao ,
znak firme, poto se u podruju opte teorije sistema mogu nai
najvaniji prethodni radovi za tip teorije kojoj teimo.
Naime, rad sa ovim pojmovima se ne odvija bez oslanjanja (i
ne retko: u odnosu suprotstavljanja) na zateeno teorijsko bogatstvo, ali pojmove treba, koliko god je to mogue, izotriti u
uzajamnom odnosu. Svako odreenje pojma mora se tada itati
kao ogranienje mogunosti daljih odreenja pojmova. Tako se
celovita teorija shvata kao samolimitirajui kontekst. Kod velikog broja takvih pojmova nemogue je, barem u pojedinanim
tekstualnim izlaganjima, da se svaki pojam povee sa svakim drugim. Postoje linije sa prvenstvom povezivanja koje istovremeno
centralizuju odreene pozicije pojmova - na primer: delanje/dogaaj,
dogaaj/element,
dogaaj/proces,
dogaaj/samoreprodukovanje (autopoiesis), dogaaj/vreme. Sama teorija se pie du
takvih linija sa prvenstvom ali se pritom definitivno ne iskljuuju
druge mogunosti kombinovanja. Tako izlaganje teorije na sebi
upranjava ono to preporuuje: redukciju kompleksnosti. Ali redukovana kompleksnost za nju nije iskljuena kompleksnost, ve
je ukinuta kompleksnost. Ona ima otvoren pristup drugim kombinacijama - pretpostavljajui da e se voditi rauna o njenim
odreenjima pojmova, odnosno da e oni biti izmenjeni u skladu
s mestom teorije. Naravno, ako bi se napustila ravan odreenja
pojmova, pristup drugim mogunostima linijski bi vodio iezavanju u magli i ovek bi opet imao posla sa neodreenom, nepreraenom kompleksnou.
Zamisao ove teorije nuno vodi izlaganju na neuobiajeno
apstraktnom nivou. Let se mora odvijati iznad oblaka, i treba raunati sa prilino gustim slojem oblaka. ovek se mora osloniti
na sopstvene instrumente. Povremeno je mogue pogledati dole uputiti pogled na predele sa putevima, naseljima, rekama ili
peanim alima, koji podseaju na neto prisno; ili pogledati ve32
l i k i deo oblasti sa ugaenim vulkanima marksizma. Ali niko ne

treba da postane rtva iluzije da e ova malobrojna uporita biti
dovoljna da se letom upravlja.
Meutim, apstrakcija se ipak ne sme pogreno shvatiti ni kao
ista artistika ni kao povratak na samoanalitiki relevantnu formalnu nauku. Niko, naravno, nee hteti da ospori da u stvarnom
svetu postoji neto kao to su smisao, vreme, dogaaji, delanja,
oekivanja itd. Sve ovo je istovremeno iskustvena stvarnost i uslov
za mogunost diferenciranja nauke. Odgovaraji pojmovi slue
nauci kao sonde pomou kojih se teorijski kontrolisan sistem prilagoava stvarnosti; sa njima neodreena kompleksnost prelazi u
odreenu, u kompleksnost upotrebljivu unutar nauke. Oslanjajui
se na Sosira (Saussure), Kelija (Kelly) i druge moglo bi se formulisati i ovako: pojmovi ostvaruju kontakt nauke sa stvarnou (a to
uvek znai, pa i ovde: ukljuujui i kontakt sa njenom sopstvenom
stvarnou) u vidu iskustva o razliitom. A iskustvo o razliitom
je uslov mogunosti dobijanja informacije i obrade informacije.
Taku po taku moemo utvrditi slaganje pojma sa stvarnou, na
primer izmeu pojma smisla i fenomena smisla, a da pritom ne
mora postojati svet oveka. Ipak je odluujue da nauka, gradei
sisteme, prevazilazi ta slaganja od-take-do-take; da se ona ne
ograniava na to da kopira, imitira, odraava, predstavlja; ve da
organizuje iskustvo o razliitom i time dobijanje informacija za
koje e graditi odgovarajuu posebnu kompleksnost. Pritom odnos
sa stvarnou mora ostati ouvan; ali, s druge strane, ni nauka, a posebno sociologija, ne sme dopustiti da je stvarnost obmane.
Tako posmatrana apstrakcija je saznajno teorijska nunost.
Ona je problem pri pisanju knjiga i zahtev upuen itaocima. Ovo
naroito vai u sluaju kada teorija dostigne stepen kompleksnosti koji se vie ne moe predstaviti linijski. Tada bi, zapravo, svako
poglavlje moralo da zapone neim novim i da se privede kraju.
Uprkos tome dijalektike teorije pokuavaju sa linijskim prikazivanjem kao to to ini na kraju i sam Sartr u Kritici dijalektikog
uma. Ali tada imaju posla s problemom prelaza i ovde sebe vide
izostavljenim iz pokuaja direktnog ukljuivanja u akciju.
Pokuaj koji se izlae u nastavku poznaje ovu sudbinu i zato
mora da na ovo obrati panju kako bi ga izbegao. Ovde se u jednom acentrino koncipiranom svetu, i u jednom acentrino kon3 Drutveni sistemi
33
cipiranom drutvu, razvija policentrina (i u skladu s tim vieslojna) teorija. Autor ak i ne pokuava da dovede u sklad oblik
teorije i oblik izlaganja. Knjiga se mora itati kao sled poglavlja
samo zato to je tako napisana. Sama teorija mogla bi se izloiti i
u nekom drugom sledu, a ona se nada da e italac imati dovoljno
strpljenja, fantazije, umenosti i radoznalosti kako bi sagledao ta
se pri takvim pokuajima opisivanja dogaa u teoriji.
Plan teorije vie lii na lavirint nego na autostradu koja vodi
do srenog kraja. Odabrani sled poglavlja u ovoj knjizi sigurno nije
jedini mogui, a ovo vai i za izbor pojmova koji su istaknuti kao
teme poglavlja. Sigurno sam mogao da doem do drugih reenja i u
pitanjima koje pojmove izvan discipline, ali za sistem uporedne,
treba uvesti, a koje ne, i u kojim sluajevima je povezivanje s teorijsko istorijskim materijalom vano, a u kojim nije. Isto vai za
meru u kojoj su raniji pokuaji i indirektna uputstva zadrali nelinijski karakter teorije i za izbor neophodnog minimuma.
I dok je teorija, to se tie pojmovnih shvatanja i izlaganja
sadraja, napisana gotovo sama od sebe, dotle su me problemi doterivanja kotali puno vremena i razmiljanja. Zahvaljujui pomoi Nemake zajednice istraivaa mogao sam da se godinu
dana usredsredim na ovaj zadatak. Nadam se da rezultat zadovoljava.
Bilefeld, decembra 1983.
34
Niklas Luman
UVOD:
PROMENA PARADIGME U TEORIJI SISTEMA
Danas je teorija sistema zbirni pojam za vrlo razliita znaenja i vrlo razliite ravni analize. Re ne upuuje na jednoznani
smisao. Ako bi se pojam sistema preuzeo u sociolokoj analizi bez
daljih razjanjenja, nastala bi prividna preciznost koja bi bila liena
osnove. Tako dolazimo do kontroverznih situacija kada moemo
samo da pretpostavimo, ili da iz argumentacije naknadno zakljuimo, da uesnici misle razliito kada govore o sistemu.
Istovremeno se moe opaziti da se naglo razvija polje istraivanja oznaeno kao opta teorija sistema. Za razliku od socioloke rasprave o teoriji koja se oslanja na uzor klasika i zaklinje na pluralizam, u optoj teoriji sistema, i u interdisciplinarnim
nastojanjima koja su s njom povezana, nalazimo duboke promene, moda ak naune revolucije u Kunovom smislu. Socioloka izgradnja teorije mogla bi da dobije mnogo ukoliko bi bila u
stanju da se ukljui u ovaj razvoj. Promene dispozicija u optoj
teoriji sistema, pre svega u poslednjoj deceniji, idu vie u susret
sociolokim teorijskim interesima nego to se to obino opaa.
Ali one primoravaju na jedan stepen apstrakcije i sloenosti koji u
dosadanjim sociolokim raspravama o teoriji nije bio uobiajen.
U ovoj knjizi emo pokuati da uspostavimo ovu vezu, da zatvorimo ovu pukotinu.
U cilju prethodne orijentacije smeli bismo da se zadovoljimo
razlikovanjem tri ravni analize i postavljanjem pitanja kako se
promena paradigme u teoriji sistema odraava na optu teoriju
drutvenih sistema. Skica data ovde pojanjava ovu nameru.
35
ovek moe govoriti uopteno o sistemu kada pred oima

ima ona obeleja ija izostajanja mogu staviti pod znak pitanja
karakter nekog predmeta kao sistema. Ponekad se jedinstvenost
celine takvih obeleja oznaava kao sistem. Iz opte teorije sistema neoekivano nastaje teorija opteg sistema 1. Ovaj se problem
ponavlja na svim stupnjevima konkretizacije s povremenim odgovarajuim ogranienjima. U nastavku emo izbegavati ovu upotrebu govora. Ne elimo da pojam (ili model) nekog sistema ponovo nazovemo sistemom zato to nismo spremni da pojam (ili
model) organizma, maine, drutva ponovo nazovemo organizmom, mainom, drutvom. Drukije reeno, ni na temelju najvieg stepena apstraktnosti teorije neemo sebi dopustiti da doprinesemo da se saznajna sredstva (pojmovi, modeli itd.) oznaavaju
predmetnom terminologijom - i to zbog toga neemo jer se takva
odluka ipak ne bi odrala u konkretnijim podrujima istraivanja.
Dakle, iskaz postoje sistemi govori samo da postoje predmeti
istraivanja koji pokazuju obeleja koja ine opravdanom upotrebu pojma sistema; ali i obrnuto, ovaj pojam slui tome da se apstrahuju stanja stvari koja su u okviru ovog stanovita uzajamno
uporediva, a sa drukijim stanjima stvari jednaka/nejednaka.
Takvu pojmovnu apstrakciju (usmerenu ka teoriji) treba razlikovati od samoapstrakcije predmeta (usmerene ka strukturi).
Pojmovna
apstrakcija
omoguuje
poreenja.
Samoapstrakcija
omoguuje ponovnu upotrebu istih struktura u samom predmetu.
Ali, obe se moraju drati strogo odvojeno. Tada, i samo tada,
mogu se utvrditi i ukrtanja. Mogu postojati sistemi koji pojmovne apstrakcije koriste za samoapstrakciju, tj. strukture zadobijaju
tako to svoja obeleja uporeuju sa obelejima drugih sistema.
1
Neoekivano, ali i vrlo svesno. Tako, na primer, kod Jean-Louis Le Moigne, La thorie du systme gnral: thorie de la modlisation, Paris 1977. Po Le
Muanju jedinstvo opteg sistema lei u funkciji vetakog objekta koji apsolutno
slui kao model za objekte.
36
Moe se, dakle, ispitati u kojoj meri pojmovna apstrakcija poiva

na samoapstrakciji u predmetima i utoliko se moe proiriti na
poreenje struktura.
Apstraktnu shemu tri ravni izgradnje strukture koristimo kao
pojmovnu shemu. Ona najpre slui za poreenje razliitih mogunosti izgradnje sistema. Meutim, prilikom izgradnje ovog
poreenja nailazimo na samoapstrakciju u podruju predmeta.
Mogue je, i dogaa se, da sistemi na sebi primenjuju obeleja
pojma sistema, npr. razlikovanje spoljanjosti i unutranjosti. Utoliko se ne radi samo o analitikoj shemi. Nama poreenje sistema
upravo slui kao ispitni postupak za pitanje u kojoj meri sistemi
poivaju na samoapstrakciji i otuda su jednaki, odnosno nejednaki.
Razlikovanje tri ravni izgradnje sistema odmah ini vidljivom tipinu greku ili barem nejasnoe u dosadanjim raspravama. Poreenja izmeu razliitih vrsta sistema moraju se zadrati u
istoj ravni 2 . Isto vai i za negativna razgranienja. Ve pomou
ovog pravila eliminiu se brojne, neplodne strategije teorije.
Tako, na primer, nema mnogo smisla ako se kae da drutva nisu
organizmi, ili ako se u smislu tradicije kole pravi razlika izmeu
organskih tela (koja se sastoje iz uzajamno povezanih delova) i
drutvenih tela (koja se sastoje iz meusobno nepovezanih delova). Isto tako krivo stoji i pokuaj da se na temelju teorije interakcije konstruie opta drutvena teorija. Ovo vai i za nedavno
nastale tendencije, stimulisane pronalaskom kompjutera, koje pojam maine primenjuju u ravni opte teorije sistema 3 (to izaziva
isto tako neopravdana iskljuivanja pojma). Razlikovanje ravni
treba da ustanovi plodne odnose poreenja. Iskazi o jednakosti
mogu se onda prevesti na sledeu, viu ravan. Drutveni sistemi i
psihiki sistemi jednaki su utoliko to su sistemi. Mogu postojati i
jednakosti koje vae samo na delovima prostora u ravni poreenja. Na primer, psihiki i drutveni sistemi mogu se okarakterisati
2
Ovog pravila se pridrava, ne formuliui ga kao princip, na

primer, Do3
nald M.
Mac Kay,
Brains,
Machines
and Persons
, Londonand
1980,
Tako
A. M.
Turing,
Computing
Machinery
Intelligence, Mind 59
(1950), str. 433^460. Videti i Edgar Morin , La Mthode, tom 1, Paris 1977,
str.
155
i sl. Kritino o ovome, sa ukazivanjem na nereene probleme
samoreferencije,
Alessandro Pizzomo, Lincompltude des systmes, Connexions 9 (1974),
37
upotrebom smisla, ali ne mogu maine i organizmi. ovek se

tada, u skladu s postavljenim problemima jedne opte teorije,
mora upitati ta se u mainama i organizmima moe iskoristiti kao
funkcionalni ekvivalent smisla.
Ukljuivanje odreenih vrsta sistema u odreene ravni u
poetku moe biti manje-vie intuitivno. Ono se moe korigovati
ukoliko to zahtevaju rezultati istraivanja. To takoe vai za
najpre induktivno dobijenu listu vrsta sistema. Meutim, takve
korekture se mogu izvesti samo ukoliko diferencijacija ravni kao
takva ostane nedirnuta. Ugrozi li se razliitost ravni - tako, na primer, ako se ivot kao osnovni pojam ne upotrebljava kao neto
specifino za organizme - postaje neizbena regresija na jednostavnije oblike teorije.
Naredna istraivanja dre se strogo ravni opte teorije drutvenih sistema. Ona ne nude, na primer, teoriju drutva - drutvo
shvaeno kao sveobuhvatni socijalni sistem i na taj nain kao jedan sluaj meu ostalima 4 . Ali opta teorija sistema se ne predstavlja za sebe. Njoj se, ipak, mora posvetiti dovoljna panja
poto je naa ideja vodilja pitanje kako se promena paradigme
koja se ocrtava u ravni opte teorije sistema odraava na teoriju
drutvenih sistema.
Za ono to smo prethodno nazvali promena paradigme
takoe je dovoljna gruba orijentacija. Mi se ne nadovezujemo na
pokuaje koji ele da otkriju ta je Kun mogao da misli kada je
uveo pojam paradigme; oni se danas smatraju beznadenim.
Nama je vano samo jedno razlikovanje 5 , ono izmeu superteorije6 i vodee diferencije.
4
Ovde se nadovezujemo na jedno shvatanje u sociologiji, koje
se
uvek
iznova
zastupa, po kome sociologija ne moe i ne treba da se shvati kao
nauka
o
drutvu
tako, na primer, Leopold von Wiese, System der Allgemeinen Soziologie als
Lehre
von den sozialen Prozessen und den sozialen Gebilden der Menschen (Beziehungslehre), 2. Aufl., Mnchen 1933, ili nedavno posebno naglaeno u
Friedrich
H.
Tenbruck,5 Emile
oder
die Geburt
der Gesellschaft
aus o
dem
Za koje Drkheim
nisam naao
primere
ili paralele
u literaturi nauke
nauci.
6
Bliska joj je recimo istraivaka tradicija (research
tradition)
kod
Larry Laudon, Progress and its Problems: Toward a Theory of Scientific Growth,
Berkeley 1977.
38
Superteorije su teorije sa univerzalistikim zahtevima (to

takoe znai: one se odnose na sebe same i na svoje protivnike) 7.
Vodee diferencije su razlikovanja koja upravljaju mogunostima obrade informacija u teoriji. Ove vodee diferencije mogu dobiti kvalitet vladajue paradigme ukoliko superteoriju tako organizuju da praktino celokupna obrada podataka sledi iz njih.
Tako je, na primer, superteorija evolucije preko Darvina i sledbenika preureena kao diferencija varijacije i selekcije. Ranije se
nastojalo da se ukupnost rezultata evolucije protumai pomou
odgovarajuih jedinica, preko poetka (arche, osnov) ili preko superinteligentnog provienja, pa je shodno tome evolucija shvatana kao razvoj ili stvaranje. Od Darvina ova shvatanja jedinica,
koja jedino doputaju razlikovanje u odnosu na neodreeno drugaije,
bivaju
zamenjena
jedinicom
diferencije
(varijacija/selekcija,
kasnije
varijacija/selekcija/restabilizacija,
a
delom
i:
sluaj/nunost, red/nered). Kada neka superteorija dostigne vrlo
visoko centralizovanje-diferencije mogua je i promena paradigme.
Teorija sistema je posebno upeatljiva superteorija. Tako
osporavanoj, njoj se sigurno ne moe osporiti proces sazrevanja,
a mi ovo svodimo na to da ona moe da gleda unazad na istoriju
koju obeleavaju superteorijske ambicije, centralizovanja diferencije i promena paradigme. Mnogo je tee odluiti se u vezi s
pitanjem da li se i ukoliko ovaj razvoj moe oznaiti kao napredak ili je on ak doveo do akumulacije znanja.
Pogleda li se jedan vek unazad, postae vidljive, u onome to
tek sada poinje da se naziva teorijom sistema, dve predispozicije
koje pogaaju same temelje. U oba sluaja zateena pojmovnost
ne moe se jednostavno objasniti kao neistinita ili neupotrebljiva;
ona e se sa nameravanim promenama proiriti, uvesti u novu teoriju i tako ukinuti. Nova teorija je ponekad sadrajno bogatija
od one koja joj je prethodila, ona dostie viu kompleksnost; i ba
iz ovog razloga postepeno postaje primerenija za obradu drutvenih stanja stvari.
Saeta skica je u: Niklas Luhmann, Soziologie der Moral, u: Niklas

Luhmann/Stephan H. Pfrtner (Hrsg.), Theorietechnik und Moral, Frankfurt
1978,
str.
39
Tradicija preuzeta iz antike, starija od pojmovne upotrebe

termina sistem 8, govorila je o celinama koje se sastoje iz delova. Problem ove tradicije bio je u tome to se celina morala dva
puta promisliti: kao jedinstvenost i kao ukupnost delova. Doista
se moglo rei celina je ukupnost delova, ili ona je vie od pukog
zbira delova; ali time nije bilo objanjeno kako se celina, kada se
sastoji samo iz delova i ostatka, moe valjano upotrebiti u ravni .
delova kao celina. Kako se u podruju drutvenih odnosa pretpostavlja da se drutva sastoje iz individua kao to se celina sastoji iz delova, odgovor se mogao formulisati na temelju uvida u zajedniki ivot ljudi. Ljudi su morali da budu u stanju da spoznaju
celinu u kojoj ive i morali su da budu spremni da svoj ivot urede
u skladu s ovim saznanjem. Ovo je moglo da se posmatra kao uslov njihovog bivstvovanja kao delova, kao uslov njihovog uestvovanja, njihove participacije i time njihove prirode. Rizik
ovog zaotravanja u saznanju (koje je moglo da prevari) i u volji
(koja je mogla da oslabi) mogao se shvatiti kao moment opteg
propadanja, odnosno nesavrenosti prirode, koja je sa svoje strane zahtevala da se razlikuju delovi koji vladaju od delova kojima
se vlada. Pritom je i u vladajuim delovima posebno zaotreno
vaio problem: da oni moraju imati taan uvid u istinsku volju
kako bi celinu u celini mogli da predstavljaju.
Drutvene pretpostavke i osnovi znanja ovog koncepta temeljno su se promenili na prelazu u moderno drutvo. Konano
8
O istoriji terminologije koja poinje tek oko 1600. godine
uporediti,
npr.,
Otto Ritschl, System und systematische Methode in der Geschichte des wissenschaftlichen Sprachgebrauchs und der philosophischen Methodologie , Bonn 1906;
Mario G. Losano, Sistema e struttura nel diritto , tom 1, Torino 1968; Alois von
der
Stein, Der Systembegriff in seiner geschichtlichen Entwicklung, u:
Alwin
Diemer (Hrsg.), System und Klassifikation in Wissenschaft und Dokumentation, Meisenheim
am
Glan
1968,
str.
1-13;
Hans
Erich
Troje,
Wissenschaftlichkeit
und
System in der Jurisprudenz des 16. Jahrhunderts, u; Jrgen
Blhdom/Joachim
Ritter (hrsg.), Philosophie und Rechtswissenschaft: zum Problem ihrer Beziehungen im 19. Jahrhundert, Frankfurt 1969, str. 63-88; Friedrich Kambartel,
System und Begrndung als wissenschaftliche und philosophische
Ordnungsbegriffe bei und vor Kant, u: Blhdom/Ritter a. a. O., str. 99-113.
40
pronaeno, u 18. veku izgraeno stanovite koristilo je kategoriju

optosti. Celina sveta, odnosno celina oveanstva bila je kao
optost prisutna u oveku. Rasprava koja se na ovo nadovezivala
imala je posla sa oblikom u kome je svet, ili oveanstvo, bilo prisutno u oveku. Odgovor se traio u pojmu uma, obiajnom zakonu ili slinim apriorizmima, u pojmu obrazovanja kao i u pojmu
drave. Stari smisao za nedovoljnost, za koruptibilnost odnosa
pod kapom nebeskom, nadvladan je idealizmom. Tako su u velikoj meri mogli da se apstrahuju drutveni odnosi, konano ak da
se postulira sloboda vladanja kao temeljni uslov neometanog
prisustva onog opteg u oveku. O optem se mislilo kao o neporonom i nerizinom sa obiljem nadoknada, ma koliko Francuska
revolucija priala protiv toga; tako je ono moglo da se pojavi sa
zahtevom za ostvarenjem. Duh, odnosno materija, morali su da
krenu na dugaak put realizovanja opteg u posebnom.
Sve je to danas predmet seanja sa vie ili manje opominjuih visokih tonova 9 ; u sutini, ovaj misaoni gest nije bio istinski zamenjen ve je samo oformljen. Teko je sagledati kako bi se
napor ove vrste jo jednom mogao nadmaiti. Ukoliko je tana
naa pretpostavka da je sve ovo bilo uslovljeno i motivisano shemom celine i njenih delova, onda bi se moralo videti da li bi prvo
morala da se zameni ova shema pre nego to se potrai semantika
koja bi mogla da zameni figuru opteg u posebnom. Pred ovom
istorijskom pozadinom postavlja se pitanje da li se i kako upravo
za ovo nadlena teorija sistema odvojila od paradigme celine i
njenih delova.
U prvi mah tradicionalno razlikovanje celine i dela biva zamenjeno razlikovanjem sistema i okoline. S ovim preokretom, u
kome Ludvig fon Bertalanfi stoji kao prominentni autor, bilo je
mogue dovesti u uzajamni odnos teoriju organizma, termodinamiku i teoriju evolucije 10 . U teorijskom opisivanju tada se po9
Uporediti, na primer, Michael Theunissen, Selbstverwirklichung und Allgemeinheit: Zur Kritik des gegenwrtigen Bewusstseins, Berlin 1982.
10
Dobar pregled nudi I.V. Blauberg/V.N. Sadovsky/E.G. Yudin, Systems
Theory. Philosophical and Methodological Problems, Moskau 1977, str. 15 i si.
Uporediti takode Ernst von Weizscker (Hrsg.), Offene Systeme 1: Beitrge zur
Zeitstruktur von Inforamtion, Entropie und Evolution, Stuttgart 1974; Alfred Kuhn,
The Logic of Social Systems: A Unified, Deductive, System-Based Approach
to So-
41
javljuje razlika izmeu otvorenih i zatvorenih sistema. Zatvoreni

sistemi se definiu kao granini sluaj: kao sistemi za koje okolina nema znaaja ili ima znaaja ali samo preko vrlo specifinih
kanala. Teorija se bavi otvorenim sistemima.
Ono to je bilo zamiljeno kao diferencija celine i dela preformulisano je u teoriju diferenciranja sistema i tako ugraeno u
novu paradigmu. Diferenciranje sistema nije nita drugo do ponavljanje diferencije izmeu sistema i okoline u okviru sistema.
Pritom celokupni sistem slui sebi samom kao okolina za sopstvene tvorevne delova sistema i zbog toga na nivou delova sistema dostie vii stepen neizvesnosti usled pojaanog delovanja filtera u odnosu na konano nekontrolisanu okolinu. Diferencirani
sistem se, prema tome, ne sastoji vie prosto iz odreenog broja
delova i odnosa meu delovima; on se mnogo pre sastoji iz manje
ili vie velikog broja operativno upotrebljivih diferencija sistem/okolina koje povremeno, na razliitim linijama presecanja,
rekonstruiu ukupni sistem kao jedinstvo dela sistema i okoline.
Diferenciranje se tako obraduje po optem obrascu izgradnje sistema, a pitanje u kojim oblicima i do koje kompleksnosti je
mogue diferenciranje sistema moe se povezati sa poetnom diferencijacijom koja konstituie celokupni sistem.
Sada se moe bolje reiti sredinji problem sheme celina/deo. Uvek se zahtevalo da delovi moraju biti homogeni u odnosu na celinu. To je onda moralo da znai da su sobe, ne cigle,
delovi kue, a poglavlja, ne slova, delovi knjige. S druge strane,
inividualni ljudi su vaili kao delovi drutva. Teko daje postojao
teorijski siguran kriterijum homogenosti, utoliko vie to je za
ovo miljenje bilo teko da napravi razliku izmeu pojma dela i
elementa 11. Osim toga, po ovoj paradigmi jedna realna podela iskljuivala je drugu (isto tako moguu). Tako se slojno drutvo
nije moglo zamisliti drugaije osim kao podeljeno na slojeve (na
primer, ne sa istom realnom vrednou kao podeljeno na grad/secial Science, San Francisco 1974; Fred Emery, Futures we are in, Leiden 1977;
Jacques Eugne, Aspects de la thorie gnrale des systmes: Une recherche des
universaux, Paris 1981.
11
Znaajan pokuaj je: Uuno Saarnio, Der Teil und die Gesamtheit,
Actes
du XIme Congrs International de Philosophie, Bruxelles 1953, Bd. 5, Amster-
dam-Louvain 1953, str. 35-37.
lo ili prema funkcionalnom teitu) 12. Teorija sistem/okolina diferenciranja nudi u svakom pogledu bolje mogunosti analize; i isto
tako tanije razumevanje homogenosti kao i razumevanje mogunosti da se odmah primene razliita stanovita o diferenciranosti delova sistema.
Na ovaj nain okarakterisane prednosti prebacivanja na vodeu razliku sistema i okoline vidljive su i u sociologiji. Klasina
sociologija se s pravom obeleavala pomou intra-unit-orientation (orijentacije na unutranju jedinicu) 13 - i to ba u njenom pojmu diferencijacije. Nasuprot ovome noviji razvoji teorije
daju prednost, ukoliko su uopte orijentisani sistemsko teorijski,
pojmu sistema koji je u odnosu sa okolinom, i to pre svega u
istraivanju organizacije. U sociologiji svakako nije dolo do prebacivanja na otvorene sisteme potpuno netendenciozno. Ona je
ovde pospeila kritiku status quoa drutvenih odnosa i povezala
se sa tendencijama reforme drutvenih struktura, planiranja,
menadmenta i kontrole - ne u krajnjoj liniji zbog toga to se osnovno polje njene primene nalazi u podruju organizovanih drutvenih sistema 14. Odnos prema okolini shvatao se prema shemi
input/output, strukture su se shvatale kao pravila transformacije,
funkcije kao upravo ove transformacije na koje se moglo uticati nadalo se - preko varijacije struktura 15.
Dok ova paradigma otvorenih sistema u okviru teorije sistema
moe vaiti kao ostvarena i opte priznata, sa njom povezani, naredni korak o prevazienom radikalizmu, pojavljuje se u rasprava-
12
13
14
U vezi s ovim uporediti razlikovanje dva razliita stanovita hijerarhije,

naime celina/deo i centar/periferija, koja vode vrlo razliitim pretpostavkama o
poretku kod Gerhard Roth, Biological System Theory and the Problem of
Reductionism, u: Gerhard Roth/Helmut Schwegler (Hrsg.), Self-organizing Systems: An
Interdisciplinary Approach, Frankfurt 1981, str. 106-120 ( 1 1 1 i sl.).
Tako Gianfranco Poggi, A Main Theme of Contemporary Sociological
Analysis: Its Achievements and Limitations, The British Journal of Sociology
16
(1965) str. 283-294.
Uporediti skeptini osvrt Michael Keren, Ideological Implications of the
Use of Open Systems Theory in Political Science, Behavioral Science 24 (1979),
str. 311-324. Ovo ogranienje na promenu organizacija dalo je povoda da se
teoriji sistema u odnosu na drutva prigovori detematizacija, dakle (!) konformizam. I
43
ma tek u poslednje dve decenije. U pitanju su prilozi za teoriju samoreferencijalnih sistema. Ba kad treba nema ni dovoljno razraenih, ni opte zapaenih, a da i ne govorimo o prihvaenim teorijskim osnovima; ali, dovoljno je oigledno da se mogu proceniti
konsekvence za teoriju drutvenih'sistema. Osim toga, upravo ova
otvorena situacija podstie na to da se radovima u oblasti drutvenih sistema doprinese optoj teoriji samoreferencijalnih sistema.
U prvom zamahu razvoja koristio se pojam samoorganizacije i oko 1960. sa tri vea simpozijuma on dostie izvestan vrhunac16. Pojam samoorganizacije ipak se odnosio - gledano unazad
moe se rei samo - na strukture jednog sistema. Njihova promena sopstvenim sredstvima razumljivo je da vai pre svega kao
jedan posebno teak, i time za teoriju sistema izuzetno primamljiv problem. On, ipak, u svojoj irini ne obuhvata sve ono
to se danas razume kao samoreferencija. U meuvremenu je
veza sa jedinstvom - bilo sistema, bilo njegovih delova - potisnula vezu sa strukturom (mada je, naravno, nije iskljuila).
Teorija samoreferencijalnih sistema tvrdi da se diferenciranje sistema moe ostvariti samo preko samoreferencije, tj. na taj
nain to se sistemi pri konstituisanju svojih elemenata i njihovih
elementarnih operacija odnose na sebe same (bilo da se radi o elementima istog sistema, ili operacijama istog sistema ili o jedinstvu istog sistema). Da bi ovo omoguili sistemi moraju da proizvedu i koriste opis svog sopstva; oni moraju, u najmanju ruku, da
budu sposobni da primene unutar sistema razliku izmeu sistema
i okoline kao orijentaciju i kao princip proizvodnje informacija.
Otuda je samoreferencijalna zatvorenost mogua jedino u okolini, samo u okviru ekolokih uslova 17. Okolina je nuan korelat
samoreferencijalnim operacijama, jer upravo ove operacije ne
mogu da se okonaju u okviru premise solipsizma 18 (moglo bi se
16
Systems,
Uporediti Marshall C. Yovits/Scott Cameron (ed.), Self-organizing
Oxford
Goldstein
Jacobi/Gordon D.
(ed.),
Self-organizing
17
Systems,
Washington
1962;
Heinz
von
Foerster/George
O ovome temeljno Heinz von Foerster, On Self-Organizing W.
Systems and
18
O ovome ubedljivo Heinz von Foerster, On Constructing a
Reality,
u;
Wolfgang F. E. Preiser (ed.), Environmental Design Research, Bd. 2,
Stroudsbourg
44
1960;
Marshall
Yovits/George
T.
rei i: zato to sve to u njoj igra ulogu, ukljuujui i samo sopstvo, mora biti uvedeno preko razlikovanja). Razlikovanje (u meuvremenu klasino) izmeu zatvorenih i otvorenih sistema
biva zamenjeno pitanjem kako samoreferencijalna zatvorenost
moe proizvesti otvorenost.
I ovde, dakle, dolazi do ukidanja starije osnovne razlike u
jednoj kompleksnijoj teoriji koja sada omoguuje da se govori o
uvoenju
samoopisivanja,
samoopaanja
i
samopojednostavljivanja u sisteme. Sada se diferencija sistem/okolina moe razlikovati iz perspektive posmatraa (na primer: naunika) od razlike
sistem/okolina koja se primenjuje u samom sistemu pri emu se
posmatra, opet, moe zamisliti samo kao samoreferencijalni sistem. Refleksivni odnosi ove vrste ne revolucioniu samo klasinu subjekt-objekt epistemologiju; oni ne ukidaju dogmatizam i
ne naturalizuju samo nauku; oni kreirajui jednu mnogo kompleksniju teoriju proizvode i mnogo kompleknije razumevanje
objekta. 1
U kontekstu teorije sistem/okolina jo su bili mogui relativno jednostavni teorijski odnosi. Tako se ova teorija mogla tumaiti, na primer, kao puko proirivanje uzronih odnosa: u svim
uzronim objanjenjima morali su se imati u vidu kako interni
tako i eksterni faktori; sistem i okolina su se nalazili u nekoj vrsti
ko-produkcije. Teorija samoreferencijalnih sistema podlee ovom
uzronom modelu. Ona posmatra uzronost (kao i logiku dedukciju i svaku vrstu asimetrinosti) kao neku vrstu organizacije samoreferencije; ona tumai razliku sistema i okoline tako to su
samo samoreferencijalni sistemi sebi stvorili mogunost da ureuju uzronosti preko distribucije na sistem i okolinu. Takva teorija trai formalne pojmove koji su nastanjeni u ravni relacionisanja odnosa.
Za izradu teorije samoreferencijalnih sistema, koja u sebe
preuzima teoriju sistem/okolina, neophodna je nova vodea diferencija, dakle, nova paradigma. Za ovo nam se nudi diferencija
identiteta i diferencije 19 . Samoreferencija se moe ostvariti u ak19
Ko tano ita primetie daje re o diferenciji identiteta i diferencije, a ne o
identitetu identiteta i diferencije. Na ovom se mestu ve granaju naredna razmiljanja o dijalektikoj tradiciji - ma kolike se slinosti mogle pojaviti u nastavku. Jedan od malobrojnih autora koji je modemi funkcionalizam doveo do ovih
45
tuelnim operacijama sistema samo ukoliko jedinstvo (bilo kao

element, kao proces ili kao sistem) moe da se identifikuje preko
sebe samog i da se u odnosu na druge postavi kao razliito. Sistemi moraju da izau na kraj sa diferencijom identiteta i deferencije
ako se reprodukuju kao samoreferencijalni sistemi; ili, drukije
reeno: reprodukcija je odravanje ove razlike. Ovo pre svega
nije teorijski, ve potpuno praktini problem; i nije relevantno
samo za smisaone sisteme 20 . Nauka koja eli da bude dorasla takvim sistemima mora u tom sluaju da obrazuje pojmove na odgovarajuem nivou i samo je za nju, prema tome, diferencija identiteta i diferencije uputstvo za izgradnju teorije, paradigme.
U optoj teoriji sistema ova druga promena paradigme izaziva
znaajna pomeranja uporita - sa interesa za dizajn i kontrolu ka interesu za autonomijom i senzibilitetom za okolinu, sa planiranja ka
evoluciji, sa strukturalne stabilnosti ka dinamikoj stabilnosti. U
paradigmi celine i njenih delova neobjanjive osobine su morale
negde da se rasporede - bilo kao osobine celine (koja je vie od zbira svojih delova), bilo kao osobine hijerarhijskog vrha koji reprezentuje celinu 21. Naprotiv, u teoriji samoreferencijalnih sistema sve
to pripada sistemu (ukljuujui eventualne vrhove, granice, vikove
vrednosti itd.) uraunato je u samoproizvodnju i time gubi mistifikaciju za posmatraa 22. Time se uvode tendencije razvoja koje teoriju sistema ine na novi nain interesantnom za sociologiju.
osnovnih problema je Alfred Locker, On the Ontological Foundations of the
Theory of Systems, u: William Gray/Nicholas D. Rizzo (ed.), Unity Trough Diversity: A Festschrift for Ludwig von Bertalanffy, New York 1973, Bd. 1, str.
537-572. Ali Loker se u pogledu konano vaeeg stanovita stapa sa funkcionalizmom i dijalektikom: U krajnjoj liniji funkcionalizam vodi ka ujednaavanju, tj.
identitetu identiteta i razlike (str. 546). Ovo navodim da bih prepustio dijalektiarima da objasne kako ovaj krajnji identitet treba shvatiti. Za funkcionalistiku
teoriju sistema je dovoljno da pode od (nekad sluajno izabranih) diferencija. Na
ovo emo se u vezi s problemima samoreferencije jo jednom vratiti. Upor. Poglavlje 11.
20
Misli se na istraivanja o sposobnosti diskriminacije imuno sistema organizama. Uporediti N. M. Vaz/F. J. Varela, Self and Non-Sense: An Organismcentered Approach to Immunology, Medical Hypotheses 4 (1978), str. 231267.
21
Obe mogunosti mogu se dobro pratiti naroito u politikoj semantici, na
primer, u obliku dunosti lojalnosti nasuprot zajednikom dobru ili u obliku
momenta suvereniteta dravnog vrha koji se ne moe redukovati.
22
Ovo antihijerarhijsko ili bolje: meta-hijerarhijsko posmatranje naroito je
upadljivo u pojmu autopoiesis. To se esto naglaava. Upor. Gerhard Roth, a.a.O.
Oigledna je injenica da ova dva podstreka za oba pomeranja ne dolaze iz sociologije. Stimulativno su delovale najpre
termodinamika i biologija kao teorija organizma, kasnije i neuropsihologija, teorija elija i teorija kompjutera; dalje, naravno,
interdisciplinarno povezivanje u teoriji informacija i kibernetici.
Sociologija nije bila iskljuena samo kao sudelujue istraivanje;
ona se u ovom interdisciplinarnom kontekstu pokazala kao nesposobna da ui. Ona u nedostatku sopstvenih prethodnih, temeljnih teorijskih radova nije mogla da vidi ta se dogaa 23. Zbog
loga ostaje upuena na bavljenje injenicama koje je sama proizvela, a to se tie teorije, na bavljenje klasicima koje je sama stvorila. Primer istovremeno pokazuje da svaka vrsta samoreferencijalnog zatvaranja ne omoguuje kompleksniji pogled na okolinu.
Pri poveavanju povezanosti ovek se, uvek, mora pitati koji su to
posebni uslovi pod kojima sistemi takve veze mogu realizovati i
na taj nain uestvovati u evoluciji.
Na ovoj aktuelnoj naunoteorijskoj pozadini naredna razmatranja se shvataju kao pokuaj preformulacije teorije drutvenih
sistema na temelju stepena razvoja opte teorije sistema. Opta
teorija sistema treba da se potvrdi u susretu sa sociolokim materijalom, i u vezi s tim, rezultati apstrakcija i iskustva u formiranju
pojmova koji interdisciplinarno ve postoje, ili se tek ocrtavaju,
treba da se uine korisnim za socioloka istraivanja. Nadam se
da se jedan od najvanijih rezultata ovog povezivanja sa korisnou na obe strane sastoji u osavremenjivanju pojma elementa.
Teorija o samoproizvodnim, autopojetikim sistemima moe se
uvesti u podruje sistema delanja samo ako se poe od toga da
elementi od kojih je sistem nainjen ne mogu imati trajanje, dakle
neprekidno se moraju samoreprodukovati u sistemu ovih elemenata. To daleko prevazilazi puko stvaranje radi zamene izumiruih elemenata, a nedovoljno je objanjeno i upuivanjem na odnose sa okolinom. Ne radi se o prilagoavanju, ne radi se ni o
razmeni materije, radi se o jedinstvenoj prinudi na autonomiju
23
Izuzetak koji treba priznati teoriji opteg sistema delanja Talkota Parsonsa istovremeno opravdava osnovnu tezu: da je sopstvena teorija uslov za sposobnost uenja u interdisciplinarnom kontekstu, ba kao to u ravni opte teorije
sistema samoreferencijalna zatvorenost korelira sa otvorenou za kompleksnost
okoline.
47
koja proizlazi iz toga to sistem u svakoj, pa i u povoljnijoj okolini, prosto moe prestati da postoji ukoliko prisutni elementi, iz
kojih se on sastoji, nisu snabdeveni sposobnou povezivanja,
dakle smislom, kako bi se reprodukovali. Za ovo mogu biti date
razliite strukture; ali mogu uspeti samo one koje se suprotstavljaju trendu trenutnog (ne samo: postepenog, entropijskog)
ukidanja.
48
Prva glava
SISTEM I FUNKCIJA
I
Naredna razmiljanja polaze od injenice da postoje sistemi.
Ona, dakle, ne zapoinju sa saznajnoteorijskom sumnjom. Ona
nisu povezana ni sa pozicijom odstupanja u smislu samo analitike relevantnosti teorije sistema. A svakako treba izbei usku
interpretaciju teorije sistema kao puke metode za analizu stvarnosti. Sasvim je razumljivo da iskazi ne smeju biti pomeani s njihovim specifinim predmetima; ovek mora biti svestan da su iskazi
samo iskazi, a nauni iskazi samo nauni iskazi. Ali, oni se odnose, svakako u sluaju teorije sistema, na stvarni svet. Dakle, pojam sistema oznaava neto to je stvarno sistem i tako preuzima
odgovornost za potvrivanje svojih iskaza u stvarnosti.
Ovo najpre treba utvrditi samo kao markiranje pozicije. Time
su data samo vrlo gruba uputstva u poreenju sa stepenom problema saznajnoteorijske, odnosno, naunoteorijske rasprave. Ona samo nagovetavaju put kojim se moramo vratiti do saznajnoteorijskog poloaja problema, naime put koji vodi preko analize
realnih sistema stvarnog sveta. Znai, prvo se mora izgraditi teorija
sistema koja se direktno odnosi na stvarnost. Deava li se ovo u okviru zahteva za univerzalnim vaenjem za sve to je sistem, onda
ova teorija obuhvata i sisteme procedure analize i saznanja. Prema
tome, ona se sama pojavljuje u stvarnom svetu kao jedan meu
mnogim drugim njenim predmetima. Ona prisiljava sebe samu da
sebe samu obrauje kao jedan od svojih predmeta. Tako sebe moe
4 Drutveni sistemi
49
da poredi sa svojim drugim predmetima. Takvo poreenje preuzima funkciju kontrole: teorija sistema mora biti podobna da poreenje izvede i u datom sluaju da iz njega ui. Iz toga nastaje jedna
vrsta vemosti teoriji saznanja preko teorije sistema a otuda, povratnim delovanjem, jedna vrsta testa podobnosti teorije sistema: ona
mora da rei i ovaj zadatak pored drugih.
Ovi zahtevi kulminiraju u nunosti da se terorija sistema postavi kao teorija samoreferencijalnih sistema. I upravo skicirana
procedura implicira samoreferenciju u smislu-da teorija sistema
uvek mora imati pred oima ukazivanje na sebe kao na jedan od
svojih predmeta; i to ne samo prilikom obrade ovog specifinog
predmeta teorije sistema kao programa rada naunog sistema, ve
neprekidno, poto ona u svom celokupnom programu istraivanja
mora da vodi rauna da li se primenjuje ili ne primenjuje na sebe
samu. Klasinu teoriju saznanja karakterie, naprotiv, namera da
se izbegnu samoreferencije kao iste tautologije i otvaranja za apsolutno proizvoljno. Uopte, kada je sa stanovita teorije saznanja dat jedinstveni nauni program onda je on obeleje. Razlozi
za ovo se moraju shvatiti vrlo ozbiljno. Ali, to su razlozi koji se
javljaju u optoj teoriji sistema. Oni su povezani s diferencijom
sistema i okoline i kazuju da ne moe postojati ni iskljuivo samoreferencijalno izgraeni sistem ni sistem sa proizvoljnom okolinom. Ovi bi uslovi mogli da budu nestabilni u tom smislu to bi
u njima svaki proizvoljni dogaaj mogao da dobije mesto po
vrednosti1. Iz ovoga proizlazi da se samoreferencija ostvaruje jedino kao model povezivanja s neproizvoljno strukturiranom okolinom i drugaije se ne moe ostvariti. Ali, ovo se ne odnosi na
specifino saznanje ve na opte stanje stvari i sistemi koji su specijalizovani za saznanje moda bi mogli da ue kroz analizu
drukijih sistema kako sebe same da prilagode ovom stanju stvari. Ovo se, ne kao poslednje, odnosi i na mogunosti logike samoreferencijalnih sistema o kojima se danas mnogo raspravlja.
Sada se moe ue shvatiti naa teza da postoje sistemi: postoje samoreferencijalni sistemi. Ovo najpre znai u jednom sasvim
optem smislu: postoje sistemi koji su u stanju da uspostave od1
Uporediti, npr., Henri Atlan, Du bruit comme principe dauto-organisation, Communications 18 (1972), str. 21-36; novo izdanje istog autora, Entre
le cristal et la fume: Essai sur l'organisation du vivant, Paris 1979.
nose sa sobom i da ove odnose diferenciraju shodno odnosima sa

svojom okolinom 2. Ova teza obuhvata sistem kao injenicu i uslove njegovog opisivanja i analize preko drugih (isto tako samoreferencijalnih) sistema. Time, ipak, jo nita nije reeno o stepenu apstraktnosti teorijsko-pojmovne analize koja je mogua u
naunom sistemu. I ovde se moraju razlikovati reference sistema.
Nauni sistem moe da analizira druge sisteme sa onih stanovita
koja njima samima nisu pristupana. U ovom smislu se mogu otkriti i tematiovati latentne strukture i funkcije. Ba obratno,
esto se, i upravo u sociologiji, nalaze situacije da sistemi prilikom samoobraivanja razvijaju oblike posezanja za kompleksnou koji nisu pristupani naunoj analizi i simulaciji. Tada se
govori o black box (crnoj kutiji). Odnos relativne slabosti,
odnosno nadmonosti tuih, i sopstvenih, analitikih mogunosti
istorijiski varira; on zavisi od stepena naune izgraenosti teorije
i teko gaje danas odmah utvrditi usled brzine razvoja teorija, pre
svega u optoj teoriji sistema.
Relativno sigurnije take oslonca ovek dobija ukoliko poe
od toga da se teorija sistema moe odnositi na vrlo raznolike sisteme. U skladu s tim postoje razliiti stepeni optosti te teorije sistema. Pored jedne opte teorije sistema mogu se izgraditi teorije
specifinih tipova sistema. U ovom smislu mi ograniavamo naredna istraivanja na teoriju drutvenih sistema. Time se iskljuuju (mnogo kritikovane) direktne analogije izmeu drutvenih
sistema i oraganizama, odnosno maina, ali ne i orijentacija na
jednu optu teoriju sistema koja pokuava da rei sloenije zahteve. Metodski gledano, mi dakle ne biramo put analogije ve zaobilaznicu generalizacije i respecifikacije. Put analogije bi nas zaveo da slinosti smatramo neim sutinskim. U ovom pogledu se
zaobilaznica generalizacije i respecifikacija pre moe smatrati
neutralnom; ona u svakom sluaju analizu ini vie osetljivom za
razlike izmeu tipova sistema. Mi pre svega naglaavamo nepsihiki karakter drutvenih sistema.
2
Na ovom mestu smo formulisali diferenciraju shodno a ne razlikuju se
od da bismo izbegli komplikaciju svesti. Ovo vai pre svega za bioloka i neuropsiholoka istraivanja o samoreferencijalnim sistemima. Ali naravno da e u podruju drutvenih sistema moi da se govori mogu se razlikovati.
51
Meutim, ne sme se poi od toga da vraanje na najoptiju

ravan onih iskaza koji apsolutno vae za sisteme u daljoj analizi
vodi ka najboljoj moguoj apstrakciji premisa. To znai: nerefleksivno se poveravati nekoj vrsti rodne logike koja sama smatra
pojmovne zahteve konstruisanja rodova kao vana obeleja stvari. Meutim, ne postoji injenino imanentna garancija za koincidenciju optosti i sutinskih formi. Optosti mogu biti trivijalne.
Ukoliko elimo da kontroliemo plodnost uoptavanja moramo
pojmove u najoptijoj ravni analize da postavimo ne kao pojmove
obeleja, ve kao pojmove problema. Tada opta teorija sistema
ne utvruje sutinska obeleja koja se mogu pronai bez izuzetka
u svim sistemima. Ona se pre formulie kao govor o problemima
i reenjima problema, koji istovremeno ini shvatljivim da se za
odreene probleme mogu dati razliita, funkcionalno ekvivalentna reenja problema. U apstrakciju rodova tako se ugrauje
funkcionalna apstrakcija koja, sa svoje strane, vodi poreenju
razliitih tipova sistema 3.
U ovom smislu mi orijentiemo optu teoriju drutvenih sistema na optu teoriju sistema i tako zasnivamo upotrebu pojma
sistem. Teoriji drutvenih sistema se, s njene strane, postavljaju univerzalni zahtevi i zato govorimo o optoj teoriji. To jest:
svaki drutveni kontakt se shvata kao sistem sve do drutva kao
celine koja uzima u obzir sve mogue kontakte. Drugim recima,
opta teorija drutvenih sistema postavlja zahtev za obuhvatanjem celokupnog predmetnog podruja sociologije i u tom smislu
zahtev da bude univerzalna socioloka teorija. Takav zahtev za
univerzalnou je princip selekcije. On znai da se misaono dobro, podsticaji i kritika usvajaju samo kada je, i ukoliko je ona, sa
svoje strane, usvojila ovaj princip. Iz ovoga proizlazi specifian
popreni poloaj u odnosu na klasine socioloke kontroverze:
statika versus proces, sistem versus sukob, monolog versus dijalog, a projektovano na sam predmet, drutvo versus zajednica, rad
3
Tako postavljena poreenja heterogenih tipova sistema nalaze se i bez
eksplicitnog oslanjanja na funkcionalnu vezu problema. Videti, npr., u vezi s problemom promenljivosti horizonta budunosti u zavisnosti od struktura i procesa
sistema Edgar Taschdijan, Time Horizon: The Moving Boundary, Behavioral
Science 22 (1977), str. 41-48. Svesno zadrana funkcionalna perspektiva podsticala bi na to da se jae naglase razlike u reenju problema i razlozi koji postoje za
to.
versus interakcija. Takva suprotstavljanja prisiljavaju svaku stranu na odustajanje od zahteva za univerzalnou i na samoprocenjivanje njene sopstvene opcije; u najboljem sluaju na privremene konstrukcije sa ugradnjom suprotnosti u sopstvenu opciju.
Takvi teorijski stavovi nisu samo nedijalektiki zamiljeni, oni se
prevremeno odriu korienja dometa sistemskoteorijske analize.
Ovo se moe znati od Hegela i od Parsonsa.
S druge strane, zahtev za univerzalnou ne znai zahtev za
apsolutnom tanou, za jedinim vaenjem i, u ovom smislu, za
nunou (nekontingentnou) sopstvenog stava. Ukoliko bi neka univerzalistika teorija htela da postane deo ove zablude samohipostaziranja, a to je uvek prisutno, jer ona mora da pretpostavi
principe sa kojima radi, vrlo bije brzo urazumila samoreferencija
neeg boljeg. im bi se u okviru svojih predmeta ponovo otkrila,
im bi sebe samu analizirala kao program istraivanja za deo sistema (sociologija) dela sistema (nauka) drutvenog sistema, zadovoljila bi se da sebe samu shvati kao nekontingentnu. Nunost i
kontingencija njenog sopstva za nju bi bili shvatljivi kao diferencija artikulacije samoreferencije. Smisao upravo skiciranog
istraivakog programa trai da se ovo pre svega ima u vidu. Ovo
se moe dogoditi prilikom razlikovanja zahteva za univerzalnou i zahteva za iskljuivou; ali i saznanjem da se strukturalno kontingentno mora ustanoviti kao operativno nuno sa posledicom stalne apsorpcije kontingentnosti preko uspeha, navike,
commitments (obaveza) u sistemu nauke.
II
Opta teorija sistema danas se ne moe predstaviti kao konsolidovana celina osnovnih pojmova, aksioma i izvedenih iskaza.
Ona, s jedne strane, slui kao zbirna oznaka za vrlo razliite
istraivake poduhvate koji su, sa svoje strane, utoliko opti to
ne odreuju podruje svoje primene i njegove granice. S druge
strane, ova istraivanja kao i istraivanja specifinih tipova sistema (na primer u oblasti maina za obradu podataka) vode do
saznanja o problemu i do pokuaja da se ova saznanja pojmovno
urede. Zahvaljujui saznanju problema i pokuajima da se oni na
53
odgovarajui nain formuliu oblast nauke poinje da se menja

sve do onih promenjenih tvrdnji o kojima smo govorili u uvodu.
U daljem izlaganju nadovezaemo se na njih 4.
Stanje u istraivanju ne dopusta da zaponemo s izvetajem
o sigurnim rezultatima i da ove rezultate u smislu applied systems research (primenjenog istraivanja sistema) preuzmemo u sociologiji. Meutim, ono nam omoguava da zgusnemo
osnovne pojmove o onome to je dobro poznato u literaturi i da ih
dovedemo u takvu vezu koja ima u vidu interese za probleme i iskustva sociolokog istraivanja.
1. Danas postoji konsenzus u struci da kao polazna taka
svake sistemskoteorijske analize treba da poslui diferencija sistema i okoline 5. Sistemi nisu samo sluajno, i nisu samo radi prilagoavanja, oni su strukturalno orijentisani na svoju okolinu i
bez okoline ne mogu da postoje. Oni se konstituiu i odravaju
kroz stvaranje i odravanje diferencije prema okolini, i koriste
svoje granice za regulisanje ove razlike. Bez diferencije prema
okolini ne bi bilo ni samoreferencije jer je diferencija funkcionalna premisa samoreferencijalnih operacija 6. U ovom smislu
je odravanje granica (boudary maintenance) odravanje sistema.
Granice pritom ne nanose tetu vezama. Ne moe se ni
uopteno tvrditi da su interne interdependencee vie od interdependencija sistem/okolina 7. Ali pojam granice znai da se ureuju
procesi prelaenja granica (na primer, razmena energije ili informacija) pri prelaenju granica pod drugim uslovima trajanja (na
4
U vezi s aktuelnim izvetajem o istraivanju i ukazivanju na mogunosti
primene u drutvenoj nauci upor. Stein Brten, Systems Research and Social
Science, u: George J. Klir (ed.), Applied Systems Research : Recent
Developments
and Trends, New York 1978, str. 655-685. Dalje upor. R. Felix Geyer/Johannes
van der5 Zouwen
(Hrsg.),
Sociocybernetics,
toma,
Leiden 1978.
Diferencija
sistema
i okoline moe 2se
apstraktnije
zasnovati ukoliko se
vratimo na optu, primarnu disjunkciju teorije forme koja se definie samo pomou
pojma diferencije: oblik i drugaije. Upor. u vezi s ovim Ph. G. Herbst, Alternatives to Hierarchies, Leiden 1976, str. 84 i si., i temeljno: George Spencer Brown,
Laws of Form, 3. izdanje, New York 1972.
6
Ovde, kao i u Uvodu, navodimo: von Foerster, a.a.O. (1973).
7
Tako, npr., Karl W. Deutsch, The Nerves of Government: Models of Political Communication and Control, New York 1963, str. 205.
primer, drugi uslovi iskoriavanja ili drugi uslovi konsenzusa) 8.

Ovo istovremeno znai da kontingencije u toku procesa variraju
otvorenost za druge mogunosti ve prema tome da li se on odvija
za sistem u sistemu ili u njegovoj okolini. Samo ukoliko je ovo
sluaj postoje granice, postoji sistem. Ovome emo se vratiti
iscrpnije u 7. poglavlju.
Okolina zadrava svoje jedinstvo tek kroz sistem, a samo relativno prema sistemu. Ali, ona je sa svoje strane ograniena otvorenim horizontima, a ne prohodnim granicama; ona sama nije
sistem9. Ona je za svaki sistem neka druga poto svaki sistem izuzima samo sebe iz svoje okoline. U skladu s tim ne postoji samorefleksija, a naroito ne sposobnost delanja okoline. Pripisivanje
okolini (eksterno pripisivanje) je, sa svoje strane, strategija sistema. Ali, sve ovo ipak ne znai da okolina zavisi od sistema ili
da bi sistem mogao da ureuje svoju okolinu do mile volje. Mnogo pre, kompleksnost sistema i okoline - ovome emo se jo vratiti - iskljuuje svaki totalitarni oblik zavisnosti u jednom ili drugom smeru.
Jedna od najvanijih konsekvenci paradigme sistem/okolina
je sledea: mora da se pravi razlika izmeu okoline nekog sistema
i sistema u okolini ovog sistema. Ovo razlikovanje ima znaaj
koji se teko moe preceniti. Tako se pre svega mora praviti razlika odnosa zavisnosti izmeu okoline i sistema i odnosa zavisnosti
izmeu sistema. Ova razlika torpeduje staru tematiku vladavine/sluenja. Da li e, i u kojoj meri, biti izgraeni odnosi u kojima
jedan sistem dominira nad drugim nije u krajnjoj liniji zavisno od
8
Definicija normi jezikom sistema trai da se susretnemo s
normativnim
razlikama kada prelazimo granice i vodi nas do sumnje da bismo takoe
mogli
da
otkrijemo normativne razlike prilikom prelaenja granica supsistema,
9
formulisaDrukije, ranije kao i kasnje, raireno shvatanje. Videti, npr.,
George
J.
Klir, An Approach to General Systems Theory, New York 1969, str. 47 i sl.; Karl
W. Deutsch, On the Interaction of Ecological and Political Systems: Some
Potential Contributions of the Social Sciences to the Study of Man and His
Environment, Social Science Information 13/6 (1974), str. 5-15. Kao kritika pre svega
R.
C. Buck, On the Logic of General Behaviour Theory, u: Herbert
55
toga u kojoj meri odnosi oba sistema, i u kojoj meri odnosi u sistemu zavise od okoline. U ovom smislu apsolutna vlast od koje
su polazili stariji modeli drava, nikada nije bila jaka, nikada vlast
koja determinie, ve je pre bila modus opisivanja sistema koji je
isticao znaajnu mo odluivanja sistema o sebi samom.
Sistemi u okolini sistema su, sa svoje strane, orijentisani na
njihove okoline. Ipak, nijedan sistem ne moe potpuno da raspolae stranim odnosima sistem/okolina ak ni kada je u pitanju destrukcija10. Zato je svakom sistemu njegova okolina data kao
zamreni, kompleksni sklop uzajamnih odnosa sistem/okolina
ali, istovremeno, i kao jedna kroz sopstveni sistem konstituisana
celina koja trai samo selektivno opaanje.
2. Diferencija sistema i okoline kao paradigma teorije sistema prisiljava na to da se diferencija celine i dela zameni teorijom
diferenciranja sistema 11. Diferenciranje sistema nije nita drugo
do ponavljanje izgradnje sistema u sistemima. U okviru sistema
moe doi do diferenciranja daljih diferencija sistem/okolina. Celokupni sistem time dobija funkciju interne okoline za delove
sistema, i doista, za svaki deo sistema na specifian nain. Diferencija sistem/okolina se, dakle, ponovo udvostruuje, a celokupni sistem umnoava sebe samog kao mnotvo internih diferencija
sistem/okolina.
Svako diferenciranje dela sistema i interne okoline je, opet,
celovit sistem - ali u razliitoj perspektivi. Zbog toga je diferenciranje sistema postupak poveavanja kompleksnosti sa znaajnim
konsekvencama za ono to se tada jo moe opaati kao jedinstvenost ukupnog sistema.
U smislu diferenciranja je sadrano da se ono moe posmatrati kao jedinstvo, kao unitas multiplex. Diferencija u znaajnoj
meri dri zajedno diferentno; ali, ono je diferentno, nije indife10
11
Ovde bi se razmiljanja mogla nadovezati na relativnu

prednost
internog
diferenciranja sistema, to emo za momenat da
analizu da bismo
ne
bismo
Uzanemarimo
ovom trenutku da
zanemarujemo,
izlaganje
pojednostavili,
da
sa
teorijom
samoreferencijalnih
sistema
obnovljena
zamena
paradigme
poinje
da
stavlja novu vodeu diferenciju, naime onu identiteta i diferencije,
na
mesto
paradigme sistem/okolina. Ovo moemo da zanemarimo poto se ovim
nita
ne
menja
za teoriju diferenciranja sistema. Ona se samo uvodi u apstraktnije
postavljene
okvire teorije.
rentno. Ukoliko se diferenciranje moe dovesti na jedinstven

princip (kao to je, na primer, hijerarhija) moe se i jedinstvo sistema oitati u principu konstruisanja njegovog diferenciranja.
Sistem kroz diferenciranje dobija na sistematinosti, on dobija
pored svog identiteta (diferenciranjem od drugog) jedno novo
shvatanje jedinstva (diferenciranjem od sebe samog). On moe da
dostigne jedinstvo u vidu primata odreene forme diferenciranja,
moda kao jednakost svojih delova sistema, kao iste serije, ili
poredak po rangu, kao diferenciju centra i periferije, kao diferenciranje funkcionalnih sistema. Pritom su oblici diferenciranja koji
vie iziskuju (koji su neverovatniji) istovremeno sredinja evolutivna dostignua koja, kada se dogode, stabilizuju sisteme najednom viem stepenu kompleksnosti.
Od ezdesetih godina postoje tendencije da se diferenciranje
sistema opisuje kao hijerarhija. Time se nije mislilo na liniju
instanci, ni na lanac nareivanja od vrha na dole. Hijerarhija je u
ovom kontekstu pre znaila samo da delovi sistema mogu ponovo
da izdiferenciraju delove sistema i da na ovaj nain nastaje tranzitivni odnos sutine sadravanja u sutini sadravanja 12. Oigledne
su racionalne prednosti hijerarhije. Ali one zavise od toga da li se
dalji delovi sistema mogu izgraditi samo u okviru delova sistema.
Ovo je, ipak, nerealna pretpostavka 13 . Ona moe vaiti u velikoj
meri za organizacije poto se one uvruju na temelju formalnih
12
Upor., npr.,
Complexity,
Herbert
A.
Simon,
The
Architecture
of
Procee-
dings of the American Philosophical Society 106 (1962), str. 467482;
takode
u:
isti,
The Sciences of the Artificial, Cambridge Mass. 1969; Gordon Bronson,
The
Hierarchical Organization of the Central Nervous System:
Implications
for
Learning
Process and Critical Periods in Early Development, Behavioural
Science
10
(1965),
str.
7-25; Donna Wilson, Forms of Hierarchy: A Selected
Bibliography,
General
Systems 14 (1969), str. 3-15; Lancelot L. Whyte/Albert G.
Wilson/Donna
Wilson
(ed.), Hierarchical Structures, New York 1969; John H. Milsum, The
Hierarchical
Basis for Living Systems, u: George J. Klir (Hrsg.), Trends in
General
Systems
Theory, New York 1972, str. 145-187; E. Leeuwenberg, Meaning
57
pravila. U celovitom drutvenom sistemu zaista se moe poi od

osnovne sheme diferenciranja - bilo daje ono segmentamo, bilo
da je stratifikacijsko, bilo da je funkcionalno diferenciranje; ali
ovo sigurno ne znai da su dalje izgradnje sistema mogue samo u
okviru time utemeljene grube podele 14 .
Zbog toga se u ravni opte teorije drutvenih sistema mora
praviti pojmovna razlika izmeu diferencijacije i hijerarhizacije.
Hijerarhizacija bi prema tome bila poseban sluaj diferencijacije 15 . Hijerarhizacija je neka vrsta samopojednostavljivanja mogunosti diferencijacije sistema 16. Ona pored toga olakava posmatranje sistema 17 (ukljuujui naune analize). Ukoliko posmatra
moe da pretpostavi hijerarhiju, on onda moe da odredi dubinsku otrinu svog opaanja i opisivanja prema tome koliko hijerarhijskih ravni moe da obuhvati. Meutim, ne moe se poi od
toga da evolucija, manje ili vie nuno, daje kompleksnosti oblik
hijerarhije. Sasvim oigledno su i drugi oblici jednog mnogo
haotinijeg diferenciranja nali mogunosti da se posvedoe i
preive.
3. Prebacivanje na diferenciju sistema i okoline ima duboke
konsekvence za razumevanje uzronosti. Linija razdvajanja sistema i okoline ne moe se shvatiti kao izolovanje i obuhvatanje
najvanijih uzroka u sistemu, ona pre preseca uzrone povezanosti i pitanje je: sa kog stanovita? Sistem i okolina uvek zajedno
deluju na sve efekte - u samom podruju drutvenih sistema ve i
zbog toga to bez svesti psihikih sistema jedva da moe doi do
komunikacije. Zbog toga treba objasniti zato je, i kako, uZronost podeljena na sistem i okolinu.
Ne nudei prerano kriterijume jedne takve podele moemo
problem u najmanju ruku tanije da formuliemo i da ga poveemo
s drugim momentima teorije sistema. Ovo inimo pomou pojma
14
Jedan dobar, briljivo izraen primer za ovo daje Gunther Teubner, Organisationsdemokratie und Verbandsverfassung, Tubingen 1978.
15
A opet, poseban sluaj je i onaj koji nazivamo stratifikacija. On je dat kada
se primami supsistemi dovode, sa svoje strane, u odnos rotiranja.
16
Hijerarhijska ogranienja kao samo-simplifikacija inicijalnog haosa vrlo
kompleksnih sistema, formulie Howard H. Pattee, Unsolved Problems and
Potential Applications of Hierarchy Theory, u: Pattee, a.a.O., strr. 129-156 (135).
U vezi s ovim uporediti naroito Leeuwenberg, a.a.O.
produkcije (i njegovih derivata: reprodukcije, samoreprodukcije i

autopoiesisa). O produkciji emo govoriti kada se neki, ali ne svi
uzroci potrebni za izazivanje odreenih delovanja mogu staviti pod
kontrolu u nekom sistemu. Sutina pojma nije u tehnikoj proraunatosti ili ak mainskoj izvodljivosti (ovo bi, ipak, moglo da
bude izabrano stanovite izgradnje sistema) ve je u ovom neki, ali
ne svi. Ovo diferenciranje omoguuje selekciju, a selekcija omoguuje dokazivanje. Otuda se kompleks produkcionih uzroka
moe zajedno pojaviti u toku evolucije (ali i kasnije, uz pomo planiranja), a kada se jednom zajedno pojavi, on je u stanju da usto
asocira pogodne uzroke okoline. Moe se misliti na mogunosti
koje nudi nagomilavanje stanovnika u naseljima, kasnije u gradovima, i na mitologiju radinosti koja sa tim nastaje 18.
ovek ne sme da poe od prirodnih zakona, ve od prednosti
selekcije da bi shvatio produkciju. Samo ako se, i upravo zato to
se ovek odrie ovladavanja ukupnou uzroka, dolazi do apstrakcija koje se ostvaruju preko samoorganizovanja i samoreprodukovanja; samo ovim putem nastaje viak produkcionih
mogunosti. Na primer, viak mogunosti razmnoavanja organskih sistema, u vezi s kojima, opet, mogu da deluju selektivni faktori evolucije.
4. Diferencija sistem/okolina mora se razlikovati od druge,
isto tako konstitutivne diferencije: od diferencije elementa i relacije. U onom, kao i u ovom sluaju, jedinstvo diferencije se mora
zamisliti kao konstitutivno. Onoliko malo koliko postoje sistemi
bez okoline ili okoline bez sistema, toliko malo postoje elementi
bez relacijskih povezivanja ili relacije bez elemenata. U oba
sluaja diferencija je jedinstvo (kaimo i: to jedinstvo) ali ona
deluje samo kao diferencija. Samo kao diferencija ona omoguuje da se iskljue procesi obrade informacija.
Uprkos ovoj formalnoj slinosti vano je (a izmeu ostalog i
pretpostavka je za pojam kompleksnosti) da se obe distinkcije
briljivo razlikuju 19. Otuda postoje dve razliite mogunosti da se
18
19
Upor. Christian Meier, Die Entstehung des Politischen bei den Grichen,
Frankfurt 1980, str. 435 i sl. gde govori o svesti o moi kod klasinih Grka.
Andras Angyal koristi slinu, manje preciznu razliku koja je zarobljena u
miljenju o celini i delovima, The Structure of Wholes, Philosophy of Science
6
(1939), str. 25-37.1 Angyal izvlai konsekvencu da sisteme nije mogue definisati
posmatra dekompozicija nekog sistema. Jedna je usmerena na izgradnju delova sistema (ili tanije: internih odnosa sistem/okolina) u sistemu. Druga razlae na elemente i relacije. U jednom
sluaju radi se o sobama u kui, u drugom sluaju o ciglama, gredama, ekserima itd. Prva vrsta dekompozicije vodi dalje u teoriju
diferenciranja sistema. Druga se uliva u teoriju kompleksnosti sistema. Tek ovo razlikovanje ini smisaonim i netautolokim ako
se kae da se sa poveavanjem diferencijacije, ili sa promenom
oblika diferencijacije poveava kompleksnost sistema 20.
Elementi se mogu brojati i broj matematiki moguih relacija
izmeu elemenata moe se izraunati na osnovu njihovog broja.
Nabrajanje ipak redukuje odnose izmeu elemenata na kvantitativni izraz. Elementi zadobijaju kvalitet samo tako to se relaciono uzimaju u obzir, dakle, dovode se u meusobni odnos. U stvarnim sistemima (relativno) male veliine ovo se deava samo
selektivno, tj. samo tako to se druge, takoe zamislive relacije,
izostavljaju. Kvalitet je, dakle, mogu samo kroz selekciju; ali selekcija je nuna u kompleksnosti. Na ovo emo se vratiti prilikom
tumaenja pojma kompleksnosti.
Cesto se o elementima tako govori kao da se oni mogu identifikovati samo analitiki; njihovo jedinstvo je jedinstvo samo u
cilju opaanja, planiranja, dizajniranja. Ova jezika upotreba,
ipak, nikada nije saznajnoteorijski zadovoljavajue promiljena
(isto tako malo kao i s ovim povezan govor o samo analitikim
sistemima, strukturama itd.). ini se da nas ona vraa do matematike zamisli sveta ranog novog doba u ijim je okvirima
stvarno vailo da se meme jedinice, razmere i agregacije mogu
birati samovoljno i samo u cilju primene. im kvantitativna teorija krene u pravcu kvalifikovanja, vie se ne sme due gubiti iz
vida da - i kako - sam sistem kvalifikuje elemente iz kojih se sastoji kao takve.
kao mnotva sastavljena od elemenata
sluajeva
deava se upravo ovo, a to onemoguuje
sistem i kompleksnost. Videti jedan
20
Boudon,
Za analize koje koriste ovaj nacrt
i relacija. Ali u najveem broju

da se analitiki razdvoje pojmovi
od mnogih primera, Raymond
A
upor. Niklas Luhmann,
Gesellschaftsstruktur undSemantik , Bd. I, Frankfurt 1980, naroito zakljuak, str. 34.
Meutim, isto tako neodriva je i tradicionalna, suprotna pozicija: pretpostvaka konano supstancijalnog, ontolokog karaktera
elemenata. Drukije nego to to izbor rei i pojmovna tradicija
doputaju da se pretpostavi, jedinstvo nekog elementa (na primer,
nekog delanja u sistemu delanja) nije ontiki dato. Ono se mnogo
pre kao jedinstvo konstituie tek u sistemu koji polae pravo na element kao element u relacijama 21 . Ovo de-ontologizovanje i funkcionalizovanje stava o elementima ulo je u tok modernog naunog
pokreta preko matematizovanja prirodnih nauka. Ono to moe da
se broji moe i dalje da se razlae sve dok postoji operativna potreba. Ali, ovoj perspektivi pridruila se i teorija delanja mada ne
polae pravo na matematiku kao na teorijsku tehniku. I delanja
zahvaljuju svoje jedinstvo sklopu odnosa u sistemu u kome su ona
konstituisana kao delanja 22. Na ovo emo se jo vratiti.
Za razliku od sholastikog pojma relacije koji se posmatrao
kao manje vredan jer se relacija odnosila na neto drugaije od nje
same, ovaj obrt dovodi do revalorizacije valjanosti poretka relacija. Ali, on pre svega relativizuje pojam elementa. Ukoliko bi
ovek postavio pitanje ta su elementi (na primer, atomi, elije,
delanja) uvek bi se susreo s visokokompleksnim stanjima stvari
koja se moraju pripisati okolini sistema. Element je, dakle, upravo ono to u sistemu fungira kao jedinica koja se vie ne moe
razlagati (mada je, mikroskopski posmatrano, visokokompleksni
sastav). Da se ne moe dalje razlagati istovremeno znai: da se
sistem konstituie i menja samo kroz odnose njegovih elemenata,
a ne njihovim razlaganjem i reorganizovanjem. Ovo ogranienje,
koje je za sam sistem konstitutivno, ne treba uzimati prilikom
opaanja i analiziranja sistema. Ukoliko se ono prihvati, a cilj je,
na primer, neuropsiholoka analiza delanja, onda ipak mora da se
ukine diferencija sistem/okolina koja vai za sam sistem, i da se
pree na drugu ravan izgradnje sistema.
21
Ovde istovremeno lee temelji pojma samoreferencijalnih
sistema, na ta
emo 22doi
u daljem
tekstu.
O tome
potpuno
jasno Talcott Parsons, The Structure od Social
Action,
New York 1937, str. 43: Ba kao to jedinice u mehanikom sistemu u
klasinom
smislu, estice, mogu da budu definisane govorom o njihovim
svojstvima,
veliini,
brzini, poloaju u prostoru, pravcu kretanja itd., tako i jedinice u
61
ini se da se teorijski moe sporiti oko toga da li je jedinstvo

nekog elementa mogue tumaiti kao emergenciju odozdo ili
kao konstituisanje odozgo. Mi se odluno zalaemo za ovo
drugo shvatanje. Elementi su elementi samo za sisteme koji ih koriste kao jedinice i oni su to samo u ovim sistemima. To je formulisano pojmom autopoiesis 23. Jedna od najvanijih konsekvenci
je: da sistemi vieg (emergentnijeg) reda mogu biti manje kompleksni od sistema nieg reda poto oni sami odreuju jedinstvo i
broj elemenata iz kojih se sastoje, dakle, u sopstvenoj kompleksnosti su nezavisni od realne osnove. Ovo takoe znai: da neophodna, odnosno, dovoljna kompleksnost nekog sistema nije
determinisana materijalom, ve se u svakoj ravni izgradnje sistema moe nanovo utvrditi u vezi s relevantnom okolinom.
Emergencija nije, prema tome, prosto akumulacija kompleksnosti, ve je raskid i novi poetak izgradnje kompleksnosti. Na odgovarajui nain vai da jedinstvo delanja nije psiholoko ve socioloko stanje stvari; ono se ne ostvaruje kroz dekompoziciju
svesti na manje jedinice koje se vie ne mogu deliti, ve kroz
drutveni proces.pripisivanja 24.
5. Sredinji pojam teorije sistema, regulisanje, odnosi se na
relaciju izmeu elemenata. Sistemi nisu prosto relacije (u pluralu!) imeu elemenata. Uzajamni odnos relacija mora na neki
nain da bude ureen 25. Ovo pravilo koristi osnovni oblik regulisanja, to znai: odreena relacija izmeu elemenata realizovae
se samo pod pretpostavkom da neto drugo jeste, odnosno nije,
23
24
O ovome e u nastavku biti vie rei.
Do suprotnog stanovita moglo bi da se doe sa formulacijom

Edgar
Morina, La Mthode, tom II, Paris 1980, str. 311: ... kvalitet globalnih
organizacija
koje se pojavljuju "dole" postaje kvalitet elementarne osnove za izgradnju
kom- 25 W. Ross Ashby ve ovde uvodi (gde bi, po mom miljenju, pojam
sistema
bio sasvim dovoljan) pojam organizacije: Tvrdo jezgro pojma
(organizacije,
N.
L.)
je, po mom miljenju, u "uslovljenosti". Onog asa kada odnos izmeu dva
entiteta
A
i B postane uslovljen vrednou C ili prilikama, tada je prisutna nuna
komponenta
"organizacije". Tako je teorija organizacije delimino ko-ekstenzivna s
funkcionalnom teorijom u vie od jedne varijable ( Principles of the Self-organizing System,
.
sluaj. Uvek kada govorimo o uslovima, odnosno o usloviina mogunosti (i u saznajnoteorijskom smislu), mislimo na
ovaj pojam.
U ovom smislu se relacije izmeu elemenata mogu uzajamno regulisati; jedna se moe pojaviti zato to se i druga pojavila.
Ali, moe da se radi i o postojanju odreenih elemenata, o prisustvu katalizatora ili o ostvarivanju relacija vieg stepena meu relacijama, kao to su forme u Marksovoj teoriji. Minimalni sluaj
sistema je, prema tome, puka koliina relacija meu elementima.
Ona se regulie preko pravila ukljuivanja/iskljuivanja kao i preko uslova brojivosti, na primer, zadravanje konstantnog reda za
vreme brojanja. Mi pretpostavljamo, mada to ne moemo teorijski tano da utemeljimo, da sistemi moraju da budu najmanje
koliine relacija meu elementima, ali da se oni na tipian nain
odlikuju daljim regulisanjima i time viom kompleksnou.
Uspena regulisanja kojima se postie da ono to je mogue
njima postii zaista nastaje, deluju tada kao ogranienja (constraints). ovek ih se ne moe odrei, mada se ona uvode kontingentno, a da ne izostaje ono to je zahvaljujui njima mogue.
6. Sa sledeim korakom uvodimo problem kompleksnosti i
time ponavljamo analizu odnosa sistem/okolina sa obogaenjima
koja porizlaze iz uvaavanja kompleksnosti 26 .
Kompleksnost je ono stanovite koje verovatno najvie dovodi do izraaja iskustvo o problemima novijih istraivanja sistema 27 . Ona se u ovim iskustvima koristi preteno nedefinisano u
funkciji katalizatora 28. Ovo, ipak, oteava radove s pojmom koji
26
Za jedan pregled mnogih i zaista heterogenih shvatanja ovog

pojma
upor.
Devendra Sahal, Elements of an Emerging Theory of Complexity per se,
Cyber- 27 I J. V. Blauberg/V. N. Sadovsky/E. G. Yudin, Systems Theory: Philosophical and Methodological Problems, Moskau 1977, str. 84 i si. vide u porblemu
kompleksnosti jedinu taku konsenzusa u inae vrlo raznorodnim teorijama

sistema. Isto tako Helmut Willke, Systemtheorie: Eine Einfhrung in die Grundprobleme, Stuttgart 1982, str. 10 i sl. Upor. i Gilbert J. B. Probst, Kybernetische
Gesetzeshypothesen
als
Basis
fr
Gestaltungs-
und
Lenkungsregeln
im
Manage-
28
Za izbegavanje definicija mogli bi se, naravno, dati i stroi razlozi;

na
primer, razlog samoreferencije: kompleksnost je za pojmovno prevoenje
suvie
63
se mogu kontrolisati. Mi biramo, ne bez uporita u literaturi, pojam orijentisan na problem i definiemo ga na temelju elementa i
relacije 29 . Ovo ima tu prednost to je pojam primenljiv i na
ne-sisteme (okolina, svet) i to on, zato to je definisan bez primene pojma sistema, moe da obogati sistemskoteorijske analize
preko zamenljivih stanovita. Mi, ipak, zadravamo vezu s teorijom sistema preko napred skicirane teze da ono to povremeno
fungira kao element ne moemo da odredimo nezavisno od sistema. To obuhvata dobro poznatu tezu da organizovana kompleksnost moe da se ostvari samo kroz formiranje sistema;
poto organizovana kompleksnost ne znai nita drugo do
kompleksnost sa selektivnim odnosima izmeu elemenata 30.
Ukoliko se poe od ove osnovne pojmovne (ali istovremeno
uvek za sistem relativne) diferencije elementa i relacije odmah se
vidi: pri porastu broja elemenata koji moraju da se odre zajedno
u nekom sistemu ili za neki sistem kao njegova okolina 3I, ovek
vrlo brzo nailazi na prag od koga vie nije mogue da se svaki element dovede u vezu sa svakim drugim. 32 S ovim nalazom moe
da se povee jedno odreenje pojma kompleksnosti: kao kompleksnost elimo da oznaimo neku koliinu povezanih elemenata kada se na temelju imanentnih ogranienja kapaciteta povezivanja elemenata vie ne moe svaki element u svakom momentu
povezati sa nekim drugim. Pojam imanentno ogranienje ukazuje na kompleksnost povezivanja elemenata koja nije na raspolaganju sistemu i koja istovremeno omoguuje njegovu sposob29
Uporediti napomene N. Luhmann, Komplexitt, u: isti, Soziolgische

Auf30 Bd. 2, Opladen 1975, str. 204-220.
klrung,
Upor. Warren Weaver, Science and Complexity, American Scientist
36
(1948), str. 536-544; Todd R. La Porte. Organized Social Complexity: Challenge
to Politics and Policy , Princeton 1975. Upor. Takode Anatol Rapoport, Mathematical General System Theory, u: Willian Gray/Nicholas D. Rizzo (ed.),
Unity
Through Diversity: A Festschrift for Ludwig von Bertalanffy, New York 1973, Bd.
I, str. 437-468 (438): Sistemsko teorijski pogled se fokusira na pojavne

31
osobine
Moraju da se odre zajedno ovde treba da znai da za sistem
postoje si32
tuacije
uUkojima
mnotvo
elemenata
treba da
se obradi
jedinstvo.
vezi s jednim
(retkim)
pristupom
ovom
stanju kao
stvari
u sociolokoj
literaturi videti, npr., William M. Kephart, A Quantitative Analysis of Intragroup
Rela-
nost da bude jedinstven. Utoliko je kompleksnost stanje stvari

koje samo sebe uslovljava: time to ve elementi moraju da budu
konstituisani kao kompleksni da bi mogli da fungiraju kao jedinice za vie ravni izgradnje sistema, ograniava se njihova sposobnost povezivanja, a kompleksnost se kroz to reprodukuje kao
neizbena datost na svakoj vioj ravni izgradnje sistema. Ova samoreferencija kompleksnosti se tada, kao to smo prethodno pokazali, intemalizuje kao samoreferencija sistema.
Kompleksnost u navedenom smislu znai nunost selekcije,
nunost selekcije znai kontingenciju, kontingencija znai rizik.
Svako kompleksno stanje stvari poiva na selekciji relacija izmeu elemenata koju koristi da bi se konstituisalo i odralo. Selekcija plasira i kvalifikuje elemente mada bi za njih bile mogue i druge relacije. Ovo i drukije je mogue oznaavamo tradicijom
obogaenim terminom kontingencije. Ono istovremeno ukazuje
na mogunost izostajanja najpovoljnijeg uobliavanja.
Preko nune selekcije i preko regulisanja selekcije moe se
objasniti kako iz donjeg sloja vrlo slinih jedinica (npr. malih vrsta
atoma, vrlo slinih ljudskim organizama) mogu biti izgraeni vrlo
raznovrsni sistemi. Kompleksnost sveta, njegovih vrsta i rodova,
njegovih sistemskih graevina nastaje, dakle, tek kroz redukciju
kompleksnosti i kroz selektivno regulisanje ove redukcije. Samo se
tako dalje objanjava da trajanje onoga to onda fungira kao element, moe da se usaglasi sa samoregeneracijom sistema.
Time je apstraktna teorija kompleksnih veza dovedena do
take na kojoj se tumaenja teorije evolucije i sistema moraju
zaustaviti. A koji e se odnosi ostvariti izmeu elemenata ne
moe se dedukovati samo iz kompleksnosti; to proizlazi na svakom nivou formiranja sistema iz diferencije sistema i okoline i iz
uslova njihovog evolutivnog potvrivanja. S druge strane, problem diferencije sistem/okolina moe se sa suprotnog stanovita
protumaiti pomou pojma kompleksnosti. Uspostavljanje i odravanje diferencije sistema i okoline postaje problem zbog toga
to je okolina za svaki sistem kompleksnija od samog sistema.
Sistemima nedostaje requisite variety (nuna raznolikost)
(Ashby), koja bi bila neophodna da bi se na svako stanje okoline
reagovalo, odnosno, da bi okolina mogla da se uredi potpuno
adekvatno sistemu. Drugim recima, nema usaglaavanja izmeu
Drutveni sistemi
65
sistema i okoline taka-po-taka (stanje koje bi, uostalom, ukinulo diferenciju sistema i okoline). Upravo zbog toga postaje problem da se ova diferencija, uprkos padu kompleksnosti, uredi i
odri. Slabljenje kompleksnosti mora da se nadoknadi preko strategija selekcije. injenica da je sistem prinuen na selekciju
proizlazi ve iz njegove kompleksnosti. Koji e se poredak izabrati u relacijama njegovih elemenata proizlazi iz diferenciranja
kompleksnosti u odnosu na okolinu. Oba aspekta se mogu analitiki objasniti na ovaj naim. Meutim, oni ine samo dve strane
jednog istog stanja stvari poto sistem moe da bude kompleksan
samo preko selekcije nekog poretka 33.
Teza daje okolina za svaki sistem kompleksnija od samog
sistema ne pretpostavlja konstantnost opadanja kompleksnosti.
Generalno vai, na primer, daje evolucija mogua samo pri dovoljnoj kompleksnosti okoline sistema i da je u ovom smislu
ko-evolucija sistema i okolina. Via kompleksnost u sistemima
postaje tek onda mogua kada okolina ne pokazuje sluaj podele
ve je, sa svoje strane, preko sistema selektivno strukturisana u
okolinu 34. Odnos kompleksnosti izmeu okoline i sistema mora
da se shvati kao odnos stupnjevanja i ovek mora da se pita od
kojih faktora zavisi ovo stupnjevanje i njegovo novo uravnoteenje.
Ovim predloena kombinacija problema kompleksnosti i teorije sistema zahteva obnovljenu obradu pojma kompleksnosti. U
kom smislu moe da se govori o diferenciranju kompleksnosti,
opadanju kompleksnosti, redukciji kompleksnosti kada se kompleksnost definie kao nunost selekcije 35 ? Literatura se bavi teko33
U uvodu za Scope and Reduction kod Keneth Burke, A Grammar of

Motives, 1945, novo izdanje Cleveland 1962, str. 59 to znai: Ljudi tragaju
za
renicima koji e verno odraavati stvarnost. Da bi doli do ovog cilja oni
moraju
da razviju renike koji su izbori iz stvarnosti. A svaki izbor iz stvarnosti mora
u
izvesnim uslovima da funkcionie kao skretanje od stvarnosti. Dotle dok
renik
34
zadovoljava
odraavanja
moemo
daEcology:
ima neophodan
Upor.potrebe
F. E. Emery/E.
L. Trist,
Towards arei
Social
Contextual Ap-domet.
preciation of the Future in the Present, London-New York 1973, str. 45 i si.
35
66
Renate Mayntz mi je prva ukazala na ovaj problem.
ama merenja jednog oigledno veedimenzionalnog pojma 36. Na

problem se ipak odnosi na prethodno pitanje uspostavljanja relacija u sebi kompleksno izgraenog pojma kompleksnosti.
Merenje i poreenje moe da poe kako od broja elemenata
tako i od broja meu njima ostvarenih relacija. O veoj, odnosno
manjoj
kompleksnosti
(diferenciranju
kompleksnosti,
opadanju
kompleksnosti) moe se govoriti uvek kada je u oba sluaja prisutna manja komplesnost. To je sluaj odnosa sistema i njegove
okoline. Naprotiv, o redukciji kompleksnosti trebalo bi da se govori u uem smislu uvek kada se sklop relacija nekog kompleksnog sastava moe rekonstruisati preko drugog sastava sa manje
relacija 37. Samo kompleksnost moe da redukuje kompleksnost.
To moe biti sluaj u spoljnom odnosu, ali i u unutranjem odnosu sistema prema sebi samom. Tako se odrava mit, ogranien
mogunostima usmenog prenoenja, svet i usmerenost na situaciju u nekom plemenu 38. Gubitak kompleksnosti mora se tada uhvatiti boljom organizacijom selekcije (na primer: poveavanjem
zahteva za verodostojnou). Kao svaka relacija, i redukcija kompleksnosti polazi od elemenata. Ali pojam redukcije oznaava jo
samo relacioniranje relacija.
Teorijsko-istorijski posmatrano, ovo sloeno shvatanje problema redukcije je postalo nuno zbog toga to je morao da se napusti ontoloki pojam elementa kao najprostije, dalje nedeljive
jedinice bia (atom). Dok se pretpostavljala takva jedinica zajemena garancijom bia, redukcija kompleksnosti je mogla jednostavno da se shvati kao vraanje na takve jedinice i njihove relacije.
U ovom smislu se i danas vodi spor o redukcionizmu. Teorijska osnova za njega je ipak otpala od kada je moralo da se doda
da se elementi uvek konstituiu u sistemu koji se iz njih sastoji i
da svoje jedinstvo zahvaljuju samo kompleksnosti ovog siste36
Upor., npr., razlaganje na vie podeljenih merljivih dimenzija kod
Todd
R.
La Porte, Organized Social Complexity: Explication of a Concept, u: isti
(ed.),
37
Organized
Challenge
Politicsformulacija
and Policy,kao
Princeton.
N. J.
U Social
prilog Complexity:
ogranienja
govori itoistorija
to je
primena kod
38
Jerome
S.
Bruner
et al., A Study
of Thinking,
New sYork
1956.
Eric
A. Havelock
govori
u vezi
homerovskim
epovima o
plemenskoj
enciklopediji - videti Preface to Plato, Cambridge Mass. 1963; isti, The
Greek
67
ma 39 . Onda se mora napustiti pretpostavka ontoloke asimetrije

prostog (nerazloivog, dakle, nerazorivog) i kompleksnog
(razloivog, dakle, razorivog). Na mesto tekuih problema - kako
iz takvih delova nastaje celina i u emu treba videti njen
viak vrednosti - dolazi potpuno drukije shvatanje kompleksnosti koje se u potpunosti mora formulisati kao diferenciranje kompleksnosti. Mora se razlikovati neshvatljiva kompleksnost siste- <
ma (odnosno, okoline) koja bi nastala ukoliko bi se sve povezalo
sa svaim, od strogo strukturisane kompleksnosti koja, sa svoje
strane, moe da poiva samo kontingentno; i mora se razlikovati
kompleksnost okoline (u oba oblika) od kompleksnosti sistema (u
oba oblika) pri emu je kompleksnost sistema manja, a to se, opet,
mora nadoknaditi korienjem njene kontingencije, dakle, putem
njenih obrazaca selekcije. U oba sluaja je diferencija dve kompleksnosti princip koji u stvari prisiljava na selekciju (i utoliko
daje formu); a ukoliko se ne govori o stanjima ve o operacijama
onda su oba redukcija kompleksnosti, naime redukcija jedne
kompleksnosti preko neke druge 40.
Sa stanovita ove nunosti redukcije (koja proizlazi iz kompleksnosti) izgraen je drugi pojam kompleksnosti. Tada je kompleksnost u ovom drugom smislu mera za neodreenost ili za
nedostatak informacija. Kompleksnost je, tako posmatrano, informacija koja nedostaje sistemu da bi mogao potpuno da shvati i
opie svoju okolinu (kompleksnost okoline), odnosno, sebe samog (kompleksnost sistema) 41. Sa stanovita pojedinanog ele39
Blauberg et al. (1977) a.a.O. str. 16 i si. daju dobar prikaz
ovog
obrta
ali
ga ne dovode do konsekvence teorije samoreferencijalnih sistema.
Slino,
ali
sa
40
uvoenjem
problema
samoreferencije,
Yves
Barel,
Le paradoxe
et le
Na ovom
mestu
treba ukazati na
to da
do daljih
diferencija
izmeu
odnosa
kompleksnosti dolazi im neki sistem dovri samoopisivanje
(odnosno,
opisivanje
okoline). Kibemetika ovde govori o modelima. Videti samo Roger
C.
Conant/W. Ross Ashby, Every Good Regulator of a System must be a
Model
of
that
41
System,
International
Journal
of Systems
Science
1 (1970), Descriptions
str. 89-97. Tada
Uporediti,
npr.,
Lars
Lofgren,
Complexity
of
Systems:
A
Foundational Study, International Journal of General Systems 3 (1977), str.
97-214; Henri Atlan, Entre le cristal et la fume: Essai sur V organisatin du vivant, Paris 1979, posebno str. 74 i si.; isti, Hierarchical Self-
68
%
menta, na primer, za odreena delanja ili procese obrade informacija sistema, kompleksnost je relevantna samo u ovom drugom
smislu, dakle, samo kao horizont selekcije. A ovo drugo shvatanje moe da se upotrebi u smisaonim sistemima da bi se kompleksnost sistema ponovo uvela u sistem - kao pojam, kao nepoznata ali upravo zbog toga delotvoma veliina, kao faktor
straha, kao pojam za nesigurnost i rizik, kao problem planiranja i
odluivanja. Razlikovanje oba pojma kompleksnosti pokazuje,
prema tome, da sistemi ne mogu da shvate, a tek ne da problemalizuju svoju sopstvenu kompleksnost (tanije: svoje okoline). Sistem stvara i reaguje na neizotrenu sliku sebe samog.
Korisno je da se na ovom mestu umetne jedno seanje na
Kanta. Kant je sa predrasudom ustanovio da se mnotvo (u obliku
smisaonih injenica) mora dati, a jedinstvo konstituisati (sintetizovati). Tek razdvajanje ovih aspekata, dakle, tek problematizovanje kompleksnosti, ini subjekta subjektom - i to subjektom
povezanosti mnotva i jedinstva, ne samo stvaraocem sinteze.
Teorija sistema raskida sa polaznom takom i otuda ne primenjuje pojam subjekta. Ona ga zamenjuje pojmom samoreferencijalnog sistema. Tada moe da formulie stav da se svako jedinstvo
koje se upotrebljava u sistemu (bilo da je jedinstvo elemenata, jedinstvo procesa ili jedinstvo sistema) mora konstituisati kroz ovaj
sistem, a ne moe proizai iz njegove okoline.
7. Ovo povezivanje problematike kompleksnosti i analize sistema potvruje se u jednoj tanijoj interpretaciji funkcije granica
sistema 42 . Sistemi imaju granice. Po tome se razlikuje pojam si-
ving Systems: Noise and Meaning, u: Milan Zeleny (ed.),Autopoiesis: A theory

of Living Organization, New York 1981, str. 185-208. Upor. i Robert Rosen,
Complexity as a System Property, International Journal of General Sustems 3
(1977), str. 227-232, za koga kompleksnost znai nunost mnotva opisa sistema
ve prema odnosu interakcije.
42
Teorijske obrade pojma granice su retke i malo plodne.Kao vaniji prilog
uporediti Roy R. Grinker (Hrsg.), Toward a Unified Theory of Human Behaviour:
An Introduction to General Systems Theory, New York 1956, naroito, str. 278 i
si., 307 i sl.; P. G. Herbst, A Theory of Simple Behaviour Systems, Human Relations 14 (1961), str. 71-93, 93-239 (posebno str. 78 i si.); Wilhelm Aubert, Elements of Sociology, New York 1967, str. 74 i sl.; Raimondo Strassoldo, Temi di
sociologia delle relazioni internazionali: La societa globale, Ecologia delle potenze, La teoria dei contini, Gorizia 1979, naroito str. 135 i sl. Dosta materijala dalje
u: Confini e regioni: II potenziale di sviluppo e dipace delle periferie: Atti del con-
69
stema od pojma strukture 43 . Granice se ne smeju zamisliti bez

onog iza, one, dakle, pretpostavljaju stvarnost onostranosti i
mogunost prekoraenja 44 . Po optem miljenju one zbog toga
imaju dvostruku funkciju podele i povezivanja sistema i okoline 45. Ova dvostruka funkcija moe se objasniti pomou razlikovanja elementa i relacije i time se ona istovremeno vraa na tematiku kompleksnosti. Kada su granice jasno definisane, elementi se
moraju pripisati ili sistemu ili njegovoj okolini. Relacije, naprotiv, mogu postojati i izmeu sistema i okoline. Granica, dakle,
deli elemente ali ne nuno i relacije; ona deli dogaaje ali doputa
da se odvijaju uzrona delovanja.
Ovaj po sebi stari i neosporeni pojam granice pretpostavka je
novijih razvoja u teoriji sistema koji razliku izmeu zatvorenih i
otvorenih sistema vie ne shvataju kao suprotnost tipova, ve kao
odnos stupnjevanja 46. Pomou granica sistemi mogu istovremeno
da se otvaraju i zatvaraju dok dele interne interdependencije od
interdependencija sistem/okolina i obe dovode u uzajamni odnos 47 . Utoliko su granice evolutivna tekovina par exellence; svi
vii razvoji sistema, a pre svega razvoj sistema sa interno zatvorenom samoreferencijom pretpostavljaju granice.
vegno Problemi e prospettive delle regioni di frontiera, Gorizia 1972, Trieste
1973; Peter G. Brown/Henry Shue (d.), Boundaries: National Autonomy and its
Limits, TotowaN. J. 1981.
43
Tako Jiri Kolaja, Social Systems in Time and Space: An Introduction to the
Theory of Recurrent Behavior, Pittsburgh 1969.
44
Upor. Ren Descartes, Les principes de la philosophie II, 21, navedno

prema uvres et lettres, d. de la Pliade, Paris 1952, str. 623.
45
U vezi s teritorijalnim granicama uporediti, npr., Guillaume de
Greef,
La structure gnrale des socits, tom 2, Brussel-Paris, 1908, npr. str. 246,
250; Jean-Francois Lemarignier, Recherches sur T hommage en marche et
les frontires fodale, Lille 1945; Roger Dion, Les frontires de la France, Pa46
Upor., pre svega, Edgar Morin, La Mthode, tom 1, Paris 1977,
naroito
47
Neto preciznije formulisano to znai: da moraju da budu dati
kako
interno tako i eksterno uravnoteeni odnosi izmeu zavisnosti i nezavisnosti;
da
se
oba
ova odnosa uzajamno nalaze u neproizvoljnom odnosu koji, izmeu
ostalog,
mora
dozvoliti redukciju kompleksnosti. Ova neto izraenije ralanjena
formulacija
70
Za ovu funkciju podele i povezivanja granice se mogu izdil'erencirati kao posebna ustrojstva. Ona tada opaaju upravo ovu
funkciju preko specifinih rezultata selekcije. Samoselektivnost
ustrojstva granica, graninih zona i graninih mesta tada ne redukuje samo eksternu ve i internu kompleksnost sistema 48 sa posledicom da kontakt posredstvom granica nijednom sistemu ne
moe da posreduje punu kompleksnost drugog sistema, ak ni
kada bi kapacitet za obradu informacija po sebi za to bio dovoljan 49 . Interna organizacija selektivnog uspostavljanja odnosa pomou izdiferenciranih graninih organa tada dovodi do toga da sistemi postaju jedni za druge neodredljivi i nastaju novi sistemi
(sistemi komunikacije) za ureenje ove neodredljivosti. Kod apstraktnog pojma granice, kod pojma iste diferencije izmeu sistema i okoline, ne moe se odluiti da li granice pripadaju sistemu ili okolini. Diferencija sama je, logino posmatrano, neto
tree 50 . Naprotiv, ako se uz to problem opadanja kompleksnosti
prihvati kao pomo u tumaenju, granice se mogu odnositi na
funkciju stabilizovanja ovog opadanja za koje samo sistem moe
da razvije strategije. Posmatrano sa stanovita sistema tada se radi
o self-generated-boundaries
(samo-proizvedenirn-granicama) 51, o membranama, pokoici, zidovima i kapijama, pograninim straama i mestima odreenim za kontakte.
Prema tome, utvrivanje granica je, pored konstituisanja za
sistem specifinih elemenata, najvaniji zahtev diferenciranja sistema. Granice mogu da vae kao dovoljno utvrene kada problemi graninih tokova, ili ureenja zbivanja prema unutra ili spolja
48
Upor. u vezi s ovim, specijalno za organizovane drutvene sisteme,

Niklas Luhmann, Funktionen und Folgen formaler Organisation , Berlin 1964, str.
220 i 49
sl.Upor. o ovome Donald T. Campbell, Systematic Error on the Part of
Human Links in Communication Systems, Information and Control 1 (1958), str.
334-369; J. Y. Lettvin et al., What the Frogs Eye Tells the Frogs Brain,
50
O ovome Herbst, a.a.O., str. 88 i sl. sa konsekvencom trojstva
osnovnog
pojmovnog stava. U tekstu gore skicirana razmiljanja slue, posmatrano
teo- 51 U smislu Roger G. Burker, Ecological Psychology: Concepts and Methods
for Studying the Environment of Human Behaviour, Stanford Cal. 1968, str. 11 isl.
Upor. od istog, On the Nature of the Environment, Journal of Social Issues
19/4
(1963), str. 17-38.
71
koja ostaju otvorena, mogu da se obrade specifinim sredstvima

sistema - dakle, kada imuno sistem moe da koristi sopstvene
naine delovanja da bi efikasno diskriminisao izmeu spolja i unutra ili kada drutveni sistem, koji se sastoji iz komunikacije, kroz
komunikaciju moe da odlui da li je neto komunikacija ili nije.
(Naunom) posmatranju moe jo uvek da ostane analitiki nejasno kako granice prolaze, ali to ne opravdava posmatranje
razgraniavanja sistema kao puko analitiko odreenje 52 (mada
je, naravno, drugaije kada se radi o razgranienju objekata
istraivanja!). Posmatra koji se interesuje za stvarnost ovde ostaje upuen na operativne mogunosti nareivanja sistema.
Posmatrano iz razvojnodinamike perspektive, granice su
rezultati koje je mogue poveati. Ovaj aspekt smo oznaili
pojmom diferenciranja sistema. Formiranje granice prekida kontinuitet procesa koji povezuju sistem s njegovom okolinom. Poveavanje uinka granica sastoji se u poveavanju pogleda u kojima se ovo dogaa. Diskontinuiteti koji pritom mogu da se stvore
mogu da budu apsolutno ureeni diskontinuiteti koji sistemu
omoguavaju procenjivanje njegovih kontakata s okolinom. Posmatrai sistema mogu da opaaju pri jasnijem diferenciranju i
vie kontinuiteta izmeu sistema i okoline i vie prolaznih procesa (na primer: socijalizacijom utvrenih delanja) nego to sam sistem postavlja u temelj svoje prakse.
Stanovite po kome se granice ustanovljavaju pod pritiskom
uinka, stanovite dakle, po kome postaje neophodno odreenje i
odranje granica koje e traiti vie, proizlazi iz gore predstavljene
razlike izmeu ukupne okoline i sistema u okolini nekog sistema.
Granice sistema uvek ograuju neku okolinu; meutim, zahtevi
koji im se postavljaju variraju kada sistem u svojoj sopstvenoj
okolini mora da razlikuje razliite druge sisteme (i njihove okoline) i svoje granice mora da postavi na ovim razlikama. U najjed52
ee se nailazi na zastupanje suprotnog shvatanja. Upor., npr.,
Alfred
Kuhn, The Study ofSociety: A Unified Approach, Homewood 111. 1963, str.
48
isledee; David Easton, A Framework for Political Analysis, Englewood Cliffs
N.J.
1965, str. 65. On izriito formulie da su i sistemi koji se posmatraju, a
naroito
nauke, samoreferencijalni sistemi koji sve to utvruju, usaglaavaju sa
njima
samima. Ali, ovo vai sasvim uopteno i jo uvek ne dovodi do
zadovoljavajueg
ka-
nostavnijem sluaju on obrauje svoju okolinu kao neki drugi sistem. Tako su dravne granice esto koncipirane kao granice u
odnosu na neku drugu dravu. To, ipak, postaje sve vie iluzorno
ako se odnosi prema ekonomskom, politikom, naunom i vaspitnom inostranstvu vie ne mogu definisati pomou istih granica 53 . Kod takvih zahteva definicija granica se premeta prema
unutra i potvruju se samoreferencijalni zatvoreni sistemi koji
svoje granice odreuju preko svojih naina delovanja i sve kontakte sa okolinom posreduju preko drugih nivoa stvarnosti.
8. Pojmovno razlikovanje (pojma) sistema i (pojma) kompleksnosti ima sredinju poziciju u narednoj analizi - upravo zato
to se bavimo kompleksnim sistemima. Ko ne moe da razlikuje
sistem i kompleksnost zazidava sebi pristup ekolokom krugu
problema. Jer, ekologija ima posla sa kompleksnou koja nije sistem poto ona nije regulisana nekom svojom diferencijacijom
sistem/okolina 54 . Upravo ovde nailazimo na tekou da u ovom
sluaju shvatimo jedinstvo raznolikosti; ono se ne stvara kao samoreferencijalni sistem ve se konstituie tek putem opaanja,
odnosno, zahvatanja. Ovome emo se vratiti 55.
Na ovom mestu treba jo samo na primerima da se pokae, i to
najpre na pojmu prilagoavanja, kako zajednika skladna igra
analize sistema i analize kompleksnosti vri prestrukturisanje klasinog pojmovnog arsenala teorije sistema i prevodi ga u teoriju samoreferencijalnih sistema. Prvobitno je ovaj pojam oznaavao jednostavan odnos sistem/okolina. Potom se sistem, da bi mogao da
preivi, prilagodio svojoj okolini. Izazov preobraaja bio je oigledan: i okolina se moe prilagoditi sistemu i mora, u najmanju ruku,
da bude podobna za razvoje sistema 56. Na teorijskoj ravni ovaj
preobraaj vodi najpre u cirkulamu tautologiju: sistemi se mogu
prilagoditi okolini kada je okolina prilagoena sistemu, i obrnuto.
53
Ovde i Niklas Luhmann, Territorial Borders at System
Boundaries,
u:
Raimondo Strassoldo/Giovanni Delli Zotti (Hrsg.), Cooperation and Conflict in
Border 54
Areas,
Mailandsklop
1982,
str. sistem
235-244.ne poznaje ovo vano injenino
Pojmovni
eko
stanje.
55 o njemu pre bi trebalo govoriti o eko-kompleksu.
Umesto
VidetilO. glavu.
56
Upor. Lawrence J. Henderson, The Fitness of the Environment: An Inquiry into the Biological Significance of the Properties of Matter, New York 1913.
73
Kada se jednom dostigne ovaj stadijum plodne tautologije

ovek mora da se raspita za pomo. Kako se istovremeno povealo i razumevanje za probleme strukturalne kompleksnosti, lako
je shvatljivo zato se za njom mora posegnuti. Ovaj teorijski
razvoj daje podstrek za prelaz sa paradigme sistem/okolina na paradigmu samoreferencije.
Kompleksni sistemi ne moraju da se prilagode samo svojoj
okolini, oni moraju da se prilagode i svojoj sopstvenoj kompleksnosti. Moraju da izau na kraj sa internim neverovatnoama i nedovoljnostima. Moraju da razviju ustanove koje se
upravo na tome podiu, otprilike ustanove za redukovanje odstupajueg ponaanja koje je mogue tek na temelju postojanja
osnovnih dominantnih struktura. Dakle, kompleksni sistemi su
prinueni na samoprilagoavanje, i to u dvostrukom smislu
sopstvenog prilagoavanja na sopstvenu kompleksnost 57. Samo
se tako moe objasniti da sistemi ne mogu da prate bez lomova
promene svoje okoline, ve moraju da uzimaju u obzir i druga
stanovita prilagoavanja sve do konano potpunog samoprilagoavanja.
Kada su u pitanju kompleksni sistemi, menja se i pojam selekcije. Selekcija se sada vie ne moe shvatiti kao uzrok nekog
subjekta, niti analogno delanju. Ona je nesubjektivno zbivanje,
operacija koja se pokree etabliranjem neke diferencije. I ovde je
Darvin najvaniji pretea zbog toga to evolutivnu selekciju nije
tumaio kao volju nekog poretka, ve okoline. Filozofija kontingencije i pragmatizam izgraeni su na ovome i ovom su shvatanju
selekcije dali najvei mogui ontoloki domet, a i sociologija je
dozvolila da ono upeatljivo deluje na nju 58 . Od tada selekcija
vai kao osnovni pojam svake teorije organizacije pri emu se izbegava vezivanje za sistem koji tumai nastajanje poretka na te57
Videti takoe: adaptation de soi a soi (prilagodavati sebe na sebe) kod
58
Robert K. Merton navodi ujednom ranijem radu F. C. S. Schillere.
EdVideti,
Science, Technology and Society in Seventeenth Century England, 2 izdanje, New
York 1970, str. 229. U vezi s Mertonovim shvatanjem selekcije uporediti i

Manfred Kopp/Michael Schmid, Individualles Handeln und strukturelle
Selektion:
E.
Drkheim und M. Weber als Theoretiker struktureller Evolution, Zeitschrift
fr
Sociologie 10(1981), str. 17-37.
melju nadmone sopstvene snage reda 59 . Na mesto ovog vraanja

mi stavljamo povratak na diferenciju. Svaka selekcija pretpostavlja ogranienja (constraints). Vodea diferencija ureuje ova
ogranienja, verovatno sa stanovita upotrebljivo/neupotrebljivo,
mada sam izbor ne utvruje. Diferencija ne determinie ono to
mora da se izabere. Pritom se najpre ini da je diferencija sistem/okolina ta koja prisiljava da se sam sistem preko sopstvene
kompleksnosti prisili na selekciju. Slino semantikom prostoru
prilagoavanja i u semantikom prostoru selekcije pripremljena je teorija samoreferencijalnih sistema.
9. Sledea sredinja tema zove se samoreferencija. Tek u novijim istraivanjima sistema ona privlai panju koja se brzo
uveava i pod naslovima samoorganizacija ili autopoiesis 60 . Odgovarajui pojmovi prodiru i u socioloke teorije koje se ne
oznaavaju jasno kao teorije sistema 61. Pritom se pojam samoreference (refleksije, refleksivnosti) oslobaa svog klasinog mesta
59
U vezi s ovim upor., Robert B. Glassman, Selection Processes in
Living
Systems: Role in Cognitive Construction and Recovery From Brain
60
Damages,
U vezi sa samoorganizacijom upor. napomenu 16 u Uvodu. U
vezi
autopoiesis pre svih videti Humberto R. Maturana, Erkennen: Die Organisation und Verkrperung von Wirklichkeit: Ausgewhlte Arbeiten zur biologischen Epistemologie, Braunschweig 1982, i Milan Zeleny (ed.), Autopoiesis: A
Theory of Living Organization, New York 1981. Dalje, moda: Manfred Eigen,
Selforganization
Macromolecules,
of
Matter
and
the
Evolution
of
Biological
Die Naturwissenschaften 58 (1971), str. 465-523; Heinz von Foerster, Notes
pour une pistemologie des objets vivants, u: Edgar Morin/Massimo Piatelli-Palmarini (ed.), L'unit de lhomme: Invariants biologiques et universaux
culturels, Paris 1974, str. 401-417; Klaus Merton, Kommunikation: Eine Begriffs- und Prozeanalyse, Opladen 1977; Peter M. Hejl et al. (Hrsg.),
Wahrnehmung und Kommunikation, Frankfurt 1978; Niklas Luhmann, Identittsgebrauch
in
selbstsubstitutiven
Ordnungen,
besonders
Gesellschaften,
u:
Odo Marquard/Karlheinz Stierle (Hrsg.), Identitt. Poetik und Hermeneutik,
tom VIII, Mnchen 1979, str. 315-345; Niklas Luhmann/Karl Eberhard
61 Reflexionsprobleme im Erziehungssystem, Stuttgart 1979; Francisco J.
Schorr,
Videti sredinju poziciju pojma refleksivnog opaanja akcije kod
Anthony
Giddens, Central Problems in Social Theory: Action, Structure and Contradiction
in Social Aalysis, London 1979, ovde, istina, povezanu s pretpostavkom
subjektiv-
75
u svesti oveka ili u subjektu 62 i prenosi se u druge predmetne

oblasti, naime u stvarne sisteme kao predmet nauke. Na ovaj
nain se istovremeno uspostavlja izvesna distanca prema isto
logikim tekoama samoreferencije. One tada znae jo samo:
da u stvarnom svetu postoje sistemi ije opisivanje preko drugih
sistema u ovima (!) dovodi do logikih protivrenosti koje se ne
mogu razlikovati 63.
Pojam samoreferencija oznaava jedinstvo koje je za samo
sebe element; proces, sistem. Za samo sebe - znai: nezavisno
od oblika posmatranja preko drugih. Pojam ne definie samo, on
sadri iskaz o stvari, jer on tvrdi da se jedinstvo moe ostvariti
samo kroz operacije koje uspostavljaju relacije; uvek je unapred
prisutno da se ono mora realizovati i to ne kao individua, kao supstanca, kao ideja sopstvene operacije.
Pojam moe i mora da se shvati vrlo uopteno - ve prema
tome ta se misli sa sopstvom i kako se shvata referencija.
Moe se, na primer, govoriti o samim sobom nameravanim delima (pri emu je namera sastavni deo dela) ili o u sebi samim sadranim koliinama (pri emu je sadravanje sastavni deo koliine).
Referenca tada precizno primenjuje operaciju koja konstituie
sopstvo i pod ovim uslovom postaje ili suvina ili paradoksalna.
Ona postaje paradoksalna ako se doda mogunost poricanja, a poricanje se odnosi ili na sopstvo koje obavetava ili je obavestilo, a
izmeu obe ove mogunosti ne moe da se odlui na temelju samoreferencije. Postati paradoksalan znai: gubitak odredljivosti,
dakle, mogunosti povezivanja sa daljim operacijama. Prema
tome, samoreferencija nije po sebi nita loe, zabranjeno, ili neto
to treba izbegavati 64 (ili neto to ovde tano odgovara: neto to
62
Ovom odreenju pozicije bila bi potrebna izvesna kvalifikovanja.
Najvanije je zaista: da je u srednjem veku povezivanje samoreference sa
sveu
uvek
imalo i odnos prema oseanju (sentire), a u novom dobu ide zajedno s
uivanjem
uitka i da je s tim bilo povezano (mada potcenjeno) ukazivanje na
egzistenciju
(da63 samo: na saznanje). Upor., moda, Joseph de Finance, Cogito
kle ne
O ovome opirnije u 8. glavi.
64
Upor. u vezi s ovim i C. P. Wormell, On the Paradoxes of Self-Reference, Mind 67 (1958), str. 267-271; Lars Lfgren, Unfoldment of Selfrefe-
76
V
sme da bude dozvoljeno samo u subjektu i tu mora da ostane zatvoreno); ali, kada samoreferencija vodi paradoksima, onda se
moraju sresti dodatne mere za sposobnost povezivanja.
Ovaj problem upuuje na izgradnju sistema. On istovremeno preko problema kompleksnosti obogauje analitiki instrumentarijum teorije sistema. Samoreferencija u formi paradoksa
ima neodredljivu kompleksnost. Sistemi koji operiu samoreferencijalno mogu, prema tome, da budu kompleksni samo kada
im polazi za rukom da ovaj problem ree, dakle, da izgube paradoksalnost.
Sistem moe da se okarakterie kao samoreferencijalan kada
elemente iz kojih se sastoji sam konstituie kao funkcionalna jedinstva 65 i u svim odnosima izmeu ovih elemenata doputa da
ide uporedo upuivanje na ovo samokonstituisanje reprodukujui, dakle, na ovaj nain u hodu samokonstituisanje. Samoreferencijalni sistemi nuno deluju u ovom smislu u samokontaktu i
oni nemaju neki drugi oblik za kontakt sa okolinom do samokontakt. U ovo je ukljuena teza rekurencije kao teza indirektne samoreferencije elemenata: elementi omoguavaju, jedni preko drugih, tekui povratni odnos na sebe same, moda pojaavanje
nervne aktivnosti ili tekue odreenje jednog delanja preko oekivanja drugog delanja. Samoreferencijalni sistemi su u ravni ove
samoreferencijalne organizacije zatvoreni sistemi poto u svom
samoodreenju ne dozvoljavaju druge oblike sporenja. Tako drutveni sistemi ne primenjuju svest, a lini sistemi ne primenjuju
promenu uestalosti u nervnom sistemu (pri emu se, naravno, ne
porie daje neprimenjeni uslov mogunosti sistema, naime infrastrukturalni uslov mogunosti konstituisanja elemenata).
Da bi uinili jasnijim koliko se mnogo ovaj pojam bazalne
samoreferencije razlikuje od starije rasprave o samoorganizaciji, Maturana i Varela su za njega predloili oznaku autopoiesis66. Danas se jo ne moe sa sigurnou proceniti domet ove
rence in Logic and Computer Science, u: Finn V. Jensen/Brian H.
Mayoh/Karen
K. Moller (ed.), Proceedings from the 5th Scandinavian Logic Symposium,
Aal- 65 Ovaj iskaz smo unapred prihvatili kada smo uveli pojmove
elementa i
66
Uporediti napomenu 60.
77
pojmovne promene i njen odnos prema problemima koji su bili

raspravljani u filozofiji svesti i u filozofiji ivota (Fihte, eling).
Time je u svakom sluaju za teoriju sistema uinjen jedan dalekoseni korak kada je samoodnoenje preneseno iz ravni formiranja
sistema i promene sistema u ravan konstituisanja elemenata.
Autopoiesis ne pretpostavlja nuno da one vrste operacija
pomou kojih sistem sebe samoreprodukuje uopte ne postoje u
okolini sistema. U okolini ivih organizama nalaze se drugi ivi
organizmi, u okolini svesti druge svesti. U oba sluaja je, ipak, za
sistem svojstven proces reprodukcije samo interno primenljiv.
On se ne moe upotrebiti za povezivanje sistema i okoline, dakle,
ne mogu se istovremeno uzeti drugi ivot i druga svest i prevesti u
jedinstveni sistem. (Transplantacija organa je mehaniki zahvat,
a ne sluaj koji mi ovde iskljuujemo: da ivot sam unosi ivot).
U drutvenim sistemima je ovo injenino stanje u dvojakom
smislu drugaije: s jedne strane, izvan komunikacionog sistema
drutva uopte ne postoji komunikacija. Sistem jedini primenjuje
ovaj tip organizacije i utoliko je nuno - stvarno zatvoren. S druge strane, ovo ne vai za sve druge drutvene sisteme. Oni zbog
toga moraju da definiu svoje specifine naine operisanja ili da
putem refleksije utvrde svoj identitet da bi mogli da odrede koje
smisaone celine omoguavaju internu samoreprodukciju sistema,
dakle, uvek iznova treba da se reprodukuju.
Ukoliko ovek vodi rauna o ovoj vanoj razlici, on moe da
se upita da li uopte ima smisla da se ona premosti u ravni opte
teorije sistema pomou opteg pojma autopojetikog sistema. Mi
smatramo moguim ovaj opti pojam, ak nunim - delimino
zbog toga to omoguava saimanje niza iskaza o takvim sistemima; delimino otuda to upuuje na evolutivni kontekst u kome
se izgradilo, s jedne strane, izraenije posebno mesto drutvenog
sistema i, s druge, njegovo interno omeivanje problema.
Jedna od najvanijih konsekvenci nalazi se u podruju teorije saznanja: ako se i elementi iz kojih se sastoji sistem kao celina
konstituiu u samom sistemu (ma koliko uvek bila kompleksna
baza kao energija, materijal, informacija) otpada svaka vrsta
bazalne zajednice sistema. Ma ta fungiralo kao jedinstvo, ono se
ne moe spolja opaati, ve samo dokuiti. Zato se svako opaanje mora pridravati sheme diferencije na temelju koje se mogu
78
izvesti povratni zakljuci ta za razliku od drugoga fungira kao

jedinstvo. Nijedan sitem ne moe analitiki da dekomponuje neki
drugi da bi doao do krajnjih elemenata (supstanci) u kojima
saznanje moe da pronae krajnje uporite i pouzdanu saglasnost
sa svojim objektom. Mnogo pre, svako opaanje mora da primenjuje shemu diferencije pri emu se jedinstvo diferencije konstituie u sistemu koji se sada opaa, a ne u ve opaenom. Ovo ni u
kom sluaju ne iskljuuje samoopaanje, ali se samoopaanje
mora briljivo razlikovati od jedinstva reprodukcije jedinica sistema (autopoiesis).
Samoreferencijalna, u ravni elemenata autopojetika reprodukcija mora da se dri one tipike elemenata koja definie sistem. Utoliko: reprodukcija! Tako u sistemima delanja moraju
uvek iznova da se reprodukuju delanja, a ne elije, makromolekuli, pretpostavke itd. Upravo se ovo osigurava putem samoreferencije elemenata 67. Time su postavljene izvesne granice varijacija.
Ebi je u ovom smislu govorio o essential variable (sutinskoj
promeni) sistema 68 . Meutim, kao elementi kompleksnih sistema u obzir dolaze samo kompleksi koji u njima jo nisu utvreni,
dakle elementi za koje nije dato samo neko utvreno izvoenje.
Strukture se mogu razviti samo pri dovoljnoj otvorenosti u datom
okviru koji blie odreuje koju poziciju i koju funkciju uvaju
pojedinani elementi.
Za ukupno podruje sistema otvorenih prema okolini (na primer, psihikih ili drutvenih sistema) sa ovim prelazom sa samoorganizacije na autopoiesis menja se osnovni problem na
koji se teorija odnosi. Dok se polazilo od problema izgradnje
strukture i promene strukture, i u ovome videla dinamika sistema,
mogao se stavovima teorije uenja priznati osnovni teorijski
rang 69 . Problem je tada u posebnim uslovima u kojima je verovat67
Ovo emo jasnije obraditi u vesi s Vajthedom kada budemo

analizirali
temporalnost elemenata drutvenih sistema (dogaaje). Upor. u okviru 8.
glave 68 Uporediti i Arvid Aulin, The Cybernetic Laws of Social Progress: Toards
a Critical Social Philosophy and a Criticism of Marxism, Oxford 1982, str. 8 i si.
69
Delom ak u obliku da se individualno uenje posmatra kao
osnovni
proces promene strukture u drutvenom sistemu. Videti o ovome, Michael
Schmid,
79
no ponavljanje nekog slinog delanja, odnosno oekivanje ponavljanja nekog slinog doivljaja. Naprotiv, za teoriju autopojetikih sistema prvenstveno se postavlja pitanje kako se uopte
dolazi od jednog elementarnog dogaaja do nekog drugog; osnovni problem ovde ne lei u ponavljanju ve u sposobnosti povezivanja. Umesto toga, diferenciranje samoreferencijalnog zatvorenog reprodukcionog odnosa pojavljuje se kao neminovno *
i tek u odnosu prema tako formiranom sistemu mogu se formulisati problemi izgradnje sistema i promene sistema. Drukije reeno, strukture moraju - ukoliko ne ele da ukinu svoje sopstvene
temelje egzistencije - da omogue sposobnost povezivanja autopojetike reprodukcije, a ovo ograniava podruje moguih pramena, mogueg uenja.
Posebno se mora pomenuti jedna vana strukturalna konsekvenca koja nuno proizlazi iz samoreferencijalne izgradnje sistema. To je odustajanje od mogunosti unilateralne kontrole. Mogu
postojati razliiti uticaji, hijerarhije, asimetrinosti, ali nijedan
deo sistema ne moe da kontrolie druge, a da i sam ne podlee
kontroli; a u takvim okolnostima je mogue, ak u smisaono orijentisanim sistemima vrlo verovatno, da se svaka kontrola vri uz
anticipaciju protivkontrole. Osiguranje jedne, uprkos tome, jo
asimetrine strukture (moda: u unutranjim sistemskim odnosima moi) zahteva otuda uvek posebne pripreme 70 .
Delimino se ovo problematizovanje kontrole umanjuje usled naglaavanja samoopaanja. Opaanje u ovom sklopu, to
znai u ravni opte teorije sistema, ne znai drugo do: upravljanje
razlikama 71. Samo u sluaju psihikih sistema pojam pretpostvlja
svest (moglo bi se rei: povodom opaanja nastaje za sistem
svojstven medijum svesti). Drugi sistemi moraju da zadobiju svoje sopstvene mogunosti opaanja. Samoopaanje je, prema to70
Na ovom mestu se posebno jasno pokazuje u uvodu
pomenuti prelaz torije
71 sa dizajna i kontrole na autonomiju.
sistema
Utoliko se upotreba jezika nadovezuje na logiku Spencer
Brown.
Upor.,
npr. Humberto R. Maturana, Autopoiesis, u: Zeleny a.a.O. (1981),
str.
21-33
(23): Osnovna kognitivna operacija koju izvodimo kao posmatrai
jeste
operacija
razlikovanja. Pomou ove operacje definiemo jedinstvo kao entitet
razliit
od
pozadine, karakteriemo oba, jedinstvo i pozadinu, svojstvima kojima
V
me, uvoenje diferencije sistem/okolina, koja se uz njegovu pomo konstituie u sistem; ono je istovremeno operativni momenat
autopoiesisa poto se prilikom reprodukcije elemenata mora osigurati da e se oni reprodukovati kao elementi sistema, a ne kao
bilo ta drugo.
Ovaj koncept samoreferencijalnog - zatvorenog sistema nije
u suprotnosti sa sistemima otvorenim prema okolini; zatvorenost
samoreferencijalnog naina operisanja je mnogo pre oblik proirivanja mogueg kontakta s okolinom; ona se poveava tako to
konstituie elemente sa veom sposobnou odreenja, kompleksnost za sistem mogue okoline. Ova teza je u suprotnosti
kako sa klasinom suprotnou teorija otvorenih i zatvorenih sistema 72 tako i s pojmom autopoiesisa Maturane koji za izgradnju
odnosa sistem/okolina zahteva posmatraa kao drugi sistem 73.
Ako se, ipak, pojmovi opaanja i samoopaanja postave u ravan
opte teorije sistema koja je, kao to je napomenuto, povezana s
pojmom autopoiesis, samoopaanje postaje nuna komponenta
autopojetike reprodukcije. Upravo se na ovoj osnovi javlja mogunost razlikovanja organskih i neurofiziolokih sistema (elije,
nervni sistemi, imunosistemi itd.) od smisaono konstituisanih
fizikih i drutvenih sistema. Za sve ove ravni izgradnje sistema
vai osnovni zakon samoreferencije, ali za prvu naznaenu grupu
u jednom radikalnijem i iskljuivijem smislu nego za smisaone sisteme. I smisaoni sistemi su utoliko potpuno zatvoreni jer se samo
smisao odnosi na smisao i samo smisao moe da promeni smisao.
Na ovo emo se vratiti 74 . Ali, granice sistema i okoline drugaije
su obuhvaene u smisaonim strukturama i procesima nego u
nervnim sistemima. One pretpostavljaju (ne: po sebi) smisao za
procese samoreferencijalnih sistema tako da takvi sistemi mogu
interno da operiu sa razlikom sistema i okoline. Smisao omoguuje pri svim internim operacijama tekue upuivanje na sam
sistem i na vie ili manje elaboriranu okolinu; pri tom se izbor
72
Upor. programski: Ludwig von Bertalanffy, General Systems

Theory,
73 Systems 1 (1956), str. 1-10.
General
Videti, na primer, Humberto Maturana, Stratgies cognitives, u:
Morin/Piatelli-Palmarini a.a.O. str. 418432 (426 i si.) i u vezi s ovim kritike
74
primedVideti 2. galvu.
Drutveni sistemi
81
teita orijentacije moe drati otvorenim i prepustiti prikljunim

operacijama koje u isto vreme reprodukuju smisao sa upuivanjem na spoljanjost i unutranjost. U ovome se jasno vidi evolutivna dobit od tekovine smisla na temelju samoreferencije izgradnje sistema koja se vie ne moe zaustaviti: ona lei u novoj
vrsti kombinacije zatvorenosti i otvorenosti prema okolini sistemske graevine; ili drugim recima: u kombinaciji diferencije
sistem/okolina i samoreferencijalne izgradnje sistema.
U okviru ovog posebnog podruja smisaonih sistema; koje
e nas u nastavku interesovati samo delimino, naime, u sluaju
drutvenih sistema, svrstavanje smisla u okolinu (na primer: eksterno pripisivanje uzronosti) moe da se iskoristi za reavanje
problema cirkulamosti koji je prisutan u svakoj samoreferenciji.
Samoreferencija i s njom date interdependencije svih smisaonih
momenata ostaju ouvane; ali odnos prema okolini uzglobljuje se
interno kao prekida interdependencije 75 : sistem asimetrizuje sam sebe!
10. Samoreferencija pretpostaljva princip koji bi se mogao
oznaiti kao viestruka konstitucija. Kasnije emo ovu misao
iscrpnije obraditi sa stanovita dvostruke kontingencije, a ovde
se ograniavamo na nekoliko opaski u okviru skice osnova opte
teorije sistema.
U literaturi se govori i o dijalogu ili o mutualistic (uzajamnim) (i kao takvim: meaning tight) (smisaono povezanim)
sistemima 76 ili o konverzaciji 77. Ponekad je zamiljen zahtev (najmanje) dva kompleksa sa divergentnim perspektivama za konsti75
U vezi s ovim videti i Norber Mller, Problems of Planning

Connected
with the Aspect of Reflexivity of Social Processes, Quality and Quantity 10
76 str. 17-38 (22 i si.).
(1976),
Tako Stein Brten a.a.O. (1978), str. 658 i si. Upor. i, od istog,
Competing
Modes of Cognition and Communication in Simulated and Self-Reflective Systems,
77
Ms. Oslo
1978.
Tako
Gordon Pask u mnogim objavljenim radovima. Videti naroito
Conversation, Cognition and Learning, Amsterdam 1975; Conversation Theory : Applications in Education and Epistemology, Amsterdam 1976; isti, Revision of the
Foundations of Cybernetics and General Systems Theory, Vlllth International
Congress on Cybernetics 1976, Proceedings Namur 1977, str. 83-109; isti, Organizational Closure of Potentially Conscious Systems, u: Zeleny a.a.O.,
str.
265-308.
tuisanje onoga to u sistemu fungira kao jedinstvo; to obrnuto

znai: da se ovo jedinstvo u analizi sistema ne moe ukinuti u
pravcu divergencije kompleksa koji ona konstitutie. Uopte bi se
moglo istraivati povratno delovanje ovog uzajamno-dijalokog,
konverzacijskog jedinstva i njegovog jezika na komplekse
koje ono konstituie i moe se, na primer, postaviti pitanje u kojoj
meri i u kojim granicama ono doputa njihovu individualizaciju. Coveka ovo malo podsea na dijalektiku; ali, apsolutno
nije reeno da konstituisanje jedinstva zahteva negiranje meusobne protivrenosti u perspektivi razliitih kompleksa; isto tako
moe da se radi o komplementarnosti oekivanja raznolikog
ponaanja, na emu se zaustavio Parsons u teoriji opteg delanja.
Teza o viestrukoj konstituciji ima u teoriji sistema efekat
dubljeg postavljanja pojma komunikcije i u vezi s tim drukijeg
odreenja pojma kompleksnosti nego to je to u tradiciji. Ova
preraspodela u odnosu na starija sredstva miljenja je tako vana,
da se u ovo moramo posebno upustiti 78. O komunikaciji se moe
govoriti samo, ma kako mogao da izgleda proces tehnike opreme, kada promena stanja kompleksa A korespondira promeni
stanja kompleksa B, mada bi oba kompleksa mogla da imaju druge mogunosti odreenja stanja. Utoliko komunikacija znai
ogranienje (postaviti ogranienja sebi samom i drugima) 79. Ovaj
pojam komunikacije se moe ugraditi u teoriju kompleksnih sistema samo ako se napusti stara zamisao da se sistemi sastoje iz
elemenata i relacija izmeu elemenata. Ona se zamenjuje tezom
da ustanovljavanje odnosa iz razloga kompleksnosti zahteva se78
Vrlo jasno predstavljanje nalazimo kod W. Ross Ashby, Principles of
Self-Organizing Systems, u: Heinz von Foerster/George W. Zopf (ed.),
Principles of Self-Organization, New York 1962, str. 255-278, novo izdanje u: Walter
Buckley (ed.), Modern Systems Research for the Behavioural Scientist, Chicago
1968, str. 108-118 (haroito 109). Vie smisla za zagonetnost ovog

stanovita:
da
mora postojati najmanje dva neega koji samo zajedno stvaraju razliku,
dakle 79 Uobiajeno
se
formulie:
komunikacija
pretpostavlja
takva
ogranienja;
ona pretpostavlja, na primer, jezik i norme koji reguliu prihvatanje,
odnosno
odbijanje saoptenja. I ovo je tano. Ali u pogledu nae teze o samoreferenciji
mora
se
imati u vidu da se ova ogranienja, sa svoje strane, izgrauju u toku
<
83
lekcije tako da se ono ne moe jednostavno pridodati elementima.

Ustanovljavanje relacije slui kvalifikovanju elemenata u pogledu jednog dela njihovih mogunosti. Drugim recima, sistem kao
kompleksnost sadri jedan viak mogunosti kojeg on samoselektivno redukuje 80. Ova se redukcija izvrava u komunikativnim
procesima i za ovo je sistemu potrebna uzajamna osnovna organizacija - to jest: svrstavanje njegovih elemenata u komplekse
sposobne za komunikaciju.
Osim toga, ovaj zahtev viestruke konstitucije samoreferencijalnih, za voenje spora sposobnih jedinica, iznova komplikuje tematiku sistem/okolina. Ono to smo oprezno nazvali neodreeni
kompleksi sa divergentnim perspektivama mora da se pretpostavi u konstituciji elemenata i relacija meu elemetima sistema, ali se
ne moe shvatiti kao kombinacija takvih elemenata i relacija. Dakle, to ne moe biti deo sistema, ve pripada njegovoj okolini. To
vai za elije mozga u odnosu na nervni sistem i za lica u sluaju
drutvenih sistema 81. Ovom posebnom problematikom kasnije emo se ponovo baviti u okviru stanovita o interpretaciji 82.
11. Jedna od najvanijih konsekvenci prelaza na teoriju samoreferericijalnih sistema odnosi se na operativnu ravan, odnosno na procese sistema. Samoreferencija u ravni elemenata znai:
da se ovi, vraajui se sebi samima, uzajamno prepliu i na taj
nain omoguavaju veze, odnosno procese. Meutim, ovo se
moe dogoditi samo pri dovoljnoj jednorodnosti elemenata. Zbog
toga ne moe biti dato - radi pojanjenja ekstremnih sluajeva jedinstvo mehanikih i svesnih sistema, hemijskih i smisaono komunikativnih operacija. Postoje maine, hemijski sistemi, ivi sistemi, svesni sistemi, smisaono-komunikativni (drutveni) sistemi; ali ne postoje jedinstveni sistemi koji bi sve ovo obuhvatili.
80
Po Ebiju uostalom: samo za jednog posmatraa koji projektuje

mogunosti na temelju sopstvene samoreferencijalne organizacije. Ovo smatram
reliktom
81
klasinog
izjednaavanja
epistemologije
i teorije imodaliteta
i izbeivom
Ova,
na prvi pogled
iznenaujua,
u svakom
sluaju
neoigledna
teorijska odluka moe da se izbegne samo ako se sistem i okolina ne shvataju
potpuno
dihotomno, ve doputaju neto tree, to ne pripada ni sistemu ni okolini.
82
tetnost
6. glava.
84
I
r
ovek moe sebi ili posmatrau da izgleda jedinstveno, ali on nije

sistem. Zapravo, ni od mnotva ljudi ne moe se izgraditi sistem.
Pri takvim pretpostavkama se previa da ovek sam ne moe da
posmatra ono to se u njemu odvija u okviru fizikih, hemijskih,
ivih procesa 83. Njegovom fizikom sistemu je njegov ivot nedovoljan, on mora da svrbi, da boli ili ve nekako na sebe da skrene panju, da bi neku drugu ravan sistemske graevine, svest
fizikog sistema, podstakao na operacije. Autopojetika reprodukcija je, prema tome, upuena na dovoljnu homogenost sistemskih operacija, a ona definie jedinstvo odreene tipike sistema. Naravno, injenina stanja se mogu obuhvatiti i posmatrati i
u okviru drugih stanovita; ali samoreferencijalno konstituisanje
sistema ne moe se posmatrati ukoliko se ovek pritom ne dri
date tipike procesa i sistema.
12. Na temelju samoreferencijalnih odnosa sistema moe se
pokrenuti ogromno proirivanje granica strukturalne mogunosti
prilagoavanja i odgovarajueg dometa interne sistemske komunikacije. Princip ovog proirivanja najbolje se moe shvatiti ako
se poe od pojma informacije. Informacija se ostvaruje uvek kada
selektivni dogaaj (eksterne ili interne prirode) moe selektivno
da deluje u sistemu, tj. moe da bira stanja sistema. To pretpostavlja sposobnost orijentisanja prema razlikama (istovremenih ili
uzastopnih) koje sa svoje strane izgledaju povezane sa nekim samoreferencijalnim nainom operisanja sistema. Pare informacije, po Bejtsonu 84, se moe definisati kao diferencija koja
stvara diferenciju. To znai da diferencije kao takve poinju da
deluju ako se, i ukoliko se, u samoreferencijalnim sistemima mogu obraditi kao informacije.
Ovde lei ogromno proirivanje moguih kauzalnosti i premetanje problematike strukture u njenu kontrolu. Proirivanje
ide u dva pravca: u jednom, sa osposobljavanjem za preradu informacija sada moe da deluje i nepostojee; greke, vrednosti
83
Retko se neto tako samorazumljivo izriito tvrdi i retko se

priznaje
njegova teorijska relevantnost. Uporediti, ipak, Michel Serres, Le point du vue
de
la
84
A bit of information is definable as a difference which makes a difference. Gregory Bateson, Steps to an Ecology of Mind, San Francisco 1972, str.
315.
Upor. i str. 271 i sl 189 i si.
nule, razoaranja, stiu kauzalnost ukoliko se mogu obuhvatiti

shemom neke diferencije. U drugom, ne mogu samo dogaaji,
ve i stanja, strukture, kontinuiteti da podstaknu kauzalnosti ukoliko se u njima mogu razaznati diferencije. Ostati nepromenjen
moe tako da postane uzrok promena 85 . Kauzalnost strukture
omoguuje samoodreenje. Sistemi mogu da deponuju mogunosti delovanja u sebe same i uz pomo sheme diferencije prema potrebi da ih pozovu 86 . Da se dobro razumemo: struktura ne
deluje kao takva, ne na temelju neke snage koja naseljava njenu
unutranjost. Ona samo ulazi u iskustva o razlikama koja, sa svoje
strane, omoguavaju informaciju ne determiniui nuno ta e se
potom desiti. Tako sistem sebi stvara kao sopstvenu uzronu bazu
sopstvenu prolost koja mu omoguuje da sa rastojanja prie kauzalnom pritisku okoline, pri emu ne bi samo preko interne uzronosti bilo utvreno ta se deava u suoavanju sa spoljnim
dogaajima. Covek vidi domet ovog evolutivnog dostignua kada pomisli da ivi sistemi zbog autonomije ivota ostaju upueni
na genetsku determinaciju.
Nain operisanja samoreferencijalnih sistema sa svim ovim
prevazilazi forme uzronosti koje njemu samom dalekoseno
oduzimaju siguran zahvat u upravljanje spoljanjou. Takvi sistemi, koji sami sebi stvaraju uzronost, ne mogu onda vie da se
protumae kauzalno (ak ako je to: shema redukcije posmatraa) i to ne samo iz razloga neprovidnosti njihove kompleksnosti, ve iz razloga logike. Oni pretpostavljaju sebe same kao produkte svoje samoprodukcije 87 .
85
Ovo energino osporava Kenneth D. MacKenzie, Where is Mr.

Structure?,
u: Klaus Krippendorff (ed.), Communication and Control in Society, New York 1979,
str. 73-78. Ali teza koja iz ovoga sledi, da su strukture, kauzalno gledano,
suvine,
zaista86se
tekolee
moe
prihvatiti.
je univerzalni
shematizam,
to
Ovde
prilazi
teorijiKauzalnost
pamenja koja
bi pamenje
shvatila a
kao
izdiferenciranu uzronost strukture. Ili teoriji bola sa slinom funkcijom za organske sisteme. O konsekvencama za drutvenu komunikaciju Paul Ridder, Die Sprache
87
des
Ova se teza nalazi na onom mestu gde se ranije oseala potreba
da
se
napravi razlika izmeu mehanistikih i duhovno naunih teorija i
metoda.
Saznajnoteorijske konsekvence jo uvek nisu izmerene, ali se raspravljaju.
Videti,
npr., Magoroh Maruyama, Heterogenistics and Morphogenetics; Toward a
New
Concept of the Scientific, Theory and Society 5 (1978), str. 75-96.
III
Do sada smo tedeli jednu dalju temu, koja sve probleme
umnoava: vreme.
Svaka teorija sistema koja se odnosi na stvarnost mora da
poe od toga da sve ne ostaje tako kao to jeste. Postoje promene,
u sistemima postoji naroita osetljivost za promene, i zato za neke
sisteme postoji vreme u smislu agregatnog pojma za sve promene. Ostavljamo otvorenim ta je vreme, poto se moe sumnjati
da li bilo koji pojam vremena koji prevazilazi prostu injenicu
sopstvene promene moe da se utvrdi bez odnosa prema sistemu.
S druge strane, nas ne zadovoljava isto hronoloki pojam vremena u smislu neke koliine kretanja u odnosu na ranije i kasnije,
poto on ne moe na zadovoljavajui nain da rekonstruie probleme koje sistemi imaju u vremenu i s vremenom. Zbog toga polazimo od ovih problema i oslanjamo se pritom na vodea stanovita o diferenciji sistem/okolina, o kompleksnosti i samoreferenciji.
1. Povezanost kompleksnosti i selekcije, od koje polazimo,
nije opisivanje stanja. Ona ve implicira vreme, ona se ostvaruje
samo kroz vreme i u vremenu. Vreme je osnov za prinudu selekcije u kompleksnim sistemima jer kad bi na raspolaganju bilo
neogranieno mnogo vremena, sve bi se sa svaim moglo dovesti
u sklad. Tako posmatrano vreme je simbol za to da uvek kada
se neto odreeno dogodi, dogodi se i neto drugo, tako da se ne
moe uspostaviti ni pojedinana operacija, ni puna kontrola nad
njenim uslovima. Osim toga sama selekcija je vremenski pojam:
ona predstoji, nuna je, onda se izvodi i potom je ono to se dogodilo. Selekcija utoliko uzima u obzir vreme da bi sebe potvrdila u
jednoj ve temporalizovanoj okolini. ovek bi mogao da kae da
je selekcija dinamika kompleksnosti. Svaki kompleksni sistem
mora se zato doterati u skladu s vremenom ma kako ovaj
zahtev
bio postavljen u jednom za sistem operativno shvaenom obliku.
2. Za ovaj bazalni, operativni stav vremenitosti sistema sve
to se moe oznaiti kao promena ve je posebni problem, izvedeni problem. On se odnosi samo na strukture. Pojmovi reverzibilnosti i ireverzibilnosti imaju smisla samo u odnosu na pramenu. Promene mogu da budu reverzibilne ili ireverzibilne. Granica
se ne moe strogo povui poto ponitenje veine utroenog vre87
mena, trokova i obzira zahteva znaajnu ireverzibilnost. Ali problem: da se obe dogaaju, ova nejasnost ne dotie, samo ga
potvruje. Ma ta vreme moglo da bude, ono ne prisiljava na
ireverzibilnost.
Ukoliko je samo vreme dato najpre samo u promenama, ono
je sa svoje strane dato kao reverzibilno i ireverzibilno. Danas se
esto pretpostavlja daje ireverzibilnost vremena, sa svoje strane,
apstrakcija opsenog reverzibilnog i ireverzibilnog kontinuuma
prostor/vreme; ali ona kao apstrakcija nije samo pojam ve je injenica makroskopskog poretka prirode 88. Ali, prvobitno je samo
vreme (i otuda, kao to emo kasnije videti, sadanjost) dato nejasno i otvara prostor za premetanje ireverzibilnosti u reverzibilnost vieg reda, i obrnuto.
Uprkos tome se na temelju onih proputanja reda u makrofizikom svetu predstavljanje i doivljaj vremena pretpostavlja u
metaforama ireverzibilnosti. Ovo je odvelo do pretpostavke o
drugom svetu sa suprotnim tokom vremena koji nam je nepristupaan zato to sve to iz ovog sveta eli u na, po naem vremenu
vraa se u onaj 89 . Da bi omoguilo red, vreme se oigledno kroz
evoluciju mora uiniti asimetrinim.
U svakom sluaju vreme se ne predstavlja kao indiferentno
u odnosu na napred i nazad, polazei od svake vremenske take.
Mogunost povratka ili ponovnog uspostavljanja ne protivrei
vremenu, ali ona se po sebi optereuje ireverzibilnim tokom
vremena. Samo ukoliko se vreme ini ireverzibilnim ono se kao
tekua sadanjost moe protumaiti na temelju razlike budunosti i prolosti. To onda vodi do (ne vie za sve sisteme vaeeg)
diferenciranja posebne dimenzije vremena na koju se mogu nadovezati dalja evolutivna dostignua. Dakle, s naeg stanovita
se ovo davanje prvenstva ireverzibilnosti ini oskudnim u tumaenju, a objanjenje funkcije jednostrane ireverzibilnosti vremena moralo bi da bude u stanju da pripremi teoriju sistema i
teoriju evolucije.
88
Upor. Ilya Prigogine, Irreversibility as a Symmetry Breaking
Factor,
Nature 246 (1973), str. 67-71; prvobitna (samoreferencijalna?) simetrija u
89
procesu
Upor. Ludvig Boltzmann, Vorlesungen ber Gastheorie, tom 2,
Leipzig
1898, str. 253 i sledee.
3.
U pogledu opadanja kompleksnosti u odnosu na okolinu

kompleksni sistem se ne moe, ni vremenski posmatrano, osloniti
samo na slaganje s okolinom od-take-do-take. On se mora
odrei potpune sinhronizacije sa okolinom i mora da bude u stanju da prihvati tako nastale rizike trenutnog neslaganja. The processes which maintain this distinctiveness cannot presume to involve only instantaneous adjustment, but take time. (Procesi
koji odravaju ovu razliitost ne mogu se usuditi da ukljue samo
trenutno prilagoavanje, ve iziskuju vrem'e) 90. Dakle, u odnosu
sistema i okoline moralo bi biti mogue da se urede vremenska
pomeranja: ono to jedno drugom odgovara, to se koriguje, dopunjuje, ne mora nuno da se istovremeno deava ili da kontinuirano sledi jedno za drugim. Sistemi mogu da pripreme reakcije,
oni se mogu drati u pripravnosti za mogue dogaaje; na trenutne pogodnosti ili razaranja mogu da reaguju dugotrajnim procesima ili ak da odloe reakciju, a da se u meuvremenu ne raspadnu. Reenje ovog vremenskog problema je mogue samo pod
odreenim strukturalnim pretpostavkama kojima sistemi, koji
ele da postoje u okolini bogatoj varijacijama, moraju biti dovoljni; ono trai, pre svega, limitiranje interne interdependencije 91 . To ide na adresu kompleksnosti i samoreferencije!
Nunost ovog diferenciranja proizlazi iz kompleksnosti kombinatorikih mogunosti velikih sistema. Logiku mogunost povezivanja svakog elelementa sa svakim drugim nijedan sistem ne
moe da ostvari. To je polazna taka svake redukcije kompleksnosti 92. Sistem mora ili da ostane vrlo mali ukoliko se eli da sve
kombinatorike mogunosti ostanu otvorene, ili da se ak sve
istovremeno ostvare; ili mora da uredi i pojaa odnose selekcije.
Ovo se dogaa preko refleksivnosti procesa selekcije. On se
90
Tako na naelnom mestu Talcott Parsons, Some Problems of
General
Theory in Sociology, u: John C. McKinney/Edward A. Tiryakian (ed.),
91
TheoretiUpor. W. Ross Ashby, Design for a Brain, 2 izd. London 1954; Herbert
A.
Simon, The Architecture of Complexity, Proceedings of the American Philosophical Society 106,1962, str. 467482; novo izdanje u: isti, The Sciences of the
92
ArVideti u vezi s ovim i Friedrich Valjavec, Identit sociale et volution: Elements pour une thorie de processes adaptifs, thse, Paris 1980, str.
i sledee.
89
najpre usmerava na sebe samog pre nego to konkretno, tj. u ravni

poslednjih elemenata sistema, konano bira. Za ovo mu stoje na
raspolaganju dva razliita oblika: struktura i proces. Oba se, opet,
uzajamno pretpostavljaju jer strukturisanje je pod uslovima koji
trae mnogo vie (ne samo ono to odreuje sluaj) proces, a procesi imaju strukturu. Oni se razlikuju po njihovom odnosu prema
vremenu.
Potrebno je tanije odreenje specifine vremenitosti strukture i procesa. Bilo bi pogreno strukture shvatiti jednostavno kao
bezvremene, a procese kao vremenske. Isto tako malo odgovara
suprotnost statike i dinamike ili suprotnost konstantnosti i promene 93. Diferencija strukture i procesa slui mnogo pre za rekonstrukciju prvobitne (= okolinom uslovljene) diferencije reverzibilnosti i ireverzibilnosti u ireverzibilno odreenom vremenu 94 .
Strukture zadravaju vreme kao reverzibilno, poto dre otvoren ogranieni repertoar mogunosti izbora. One se mogu ukinuti ili promeniti ili se uz njihovu pomo u nekim drugim pogledima moe postii sigurnost promena 95 . Procesi, naprotiv,
oznaavaju ireverzibilnost vremena. Oni se sastoje iz ireverzibilnih dogaaja 96 . Oni ne mogu da idu unazad. Oba aranmana
slue, ali na razliite naine, za pojaavanje selektivnosti u injeninom pogledu, za prethodni izbor mogunosti biranja. Strukture obuhvataju otvorenu kompleksnost mogunosti da se svaki
93
I Talkot Parsons naglaava nunost razlikovanja ovih dihotomija u

pogledu injenice da se strukture menjaju, a procesi mogu da pokau visoku
konzistenciju (bilo da je u pitanju dugoronost ili mogunost ponavljanja). Upor.
94
Some
Videti o ovome iskustvo istoriara: da strukture imaju drugo vreme
(ne
prosto: due trajanje) od procesa: Reinhart Koselleck, Darstellung,
Ereignis
und
95
Struktur,
Vergangene
Zukunft:na Zur
Semantik
geschichtlicher
Zeiten,
Ovdeu: seisti,
nadovezuju
(upravo
vreme
orijentisana)
izlaganja
o
kognitivnim, odnosno normativnim strukturama oekivanja koje emo dalje pratiti.
Ova 96 Ali ne kao iz gotovih komada koji e se u procesu samo povezati,
ve
iz
dogaaja u smislu samoreferencijalnih elemenata koji se u odnosu na sebe
same
povezuju s drugim dogaajima. O ovome temeljno Alfred N. Whitehead,
Prozes
90
element povee sa svakim drugim u ui model vaeih, uobiajenih, oekivanih, ponovljivih ili ve nekih relacija kojima se
daje prednost. One mogu preko ovih selekcija da vode daljim selekcijama pri emu redukuju mogunosti na povremene pregledne konstelacije. Procesi se odvijaju na taj nain (i pojam procesa
ovde treba tako definisati) to se konkretni selektivni dogaaji
vremenski grade jedan na drugome, jedan sa drugim se povezuje,
dakle, prethodne selekcije, odnosno oekivane selekcije, se kao
premise selekcije ugrauju u pojedinanu selekciju. Prethodna
selekcija se otuda u sluaju strukture doivljava kao vaenje, u
sluaju procesa, naprotiv, kao sekvenca konkretnog dogaaja.
Oba aranmana refleksivne selekcije upravljaju tako selekciju ka
relativnom bogatstvu pretpostavki, dakle ka neverovatnom, i za
ovo trae vreme. Vie od minimalne veliine sistema i male kompleksnosti pojedinanih sistema moe se dostii samo ukoliko sistemi odluuju o obe mogunosti pojaanja selektivnosti, o aranmanima strukture i o aranmanima procesa i kada im za to stoji
na raspolaganju dovoljno vremena 97 .
Sistem koji raspolae sopstenim strukturama i procesima
moe sve elemente koje produkuje i reprodukuje da pridoda ovim
oblicima pojaavanja selekcije. Na taj nain moe da regulie
svoj sopstveni autopoiesis. Ovo shvatanje ukupnosti moguih
elemenata preko oblika pojaavanja selekcije ipak se ne moe
suvie ekskluzivno upotrebljavati u okviru uslova okoline. Ono
fungira samo kao shema diferencije. To znai: s obzirom na strukture mora se raunati na saglasne i odstupajue dogaaje, s obzirom na procese na verovatne i neverovatne dogaaje. Korist za
poredak nalazi se u tome to sistem moe da se orijentie prema
ovim diferencijama i da prema njima podesi svoje operacije.
4. Pojedinano postoje vrlo raznorodni oblici reenja problema kako da se dobije u vremenu. U uzajamnom odnosu oni su
funkcionalno ekvivalentni oni se otuda mogu pod komplikovanim strukturalnim prethodnim uslovima uzajamno otpisivati, ali i
97
Ovim naglaavanjem konstitucionalne povezanosti diferencije
strukture
i
procesa odvajamo se od teorija koje ni za strukture ni za procese ne
uzimaju
u
obzir
ni logiki ni ontoloki, ni analitiki ni empirijski primat. Znaajan deo
91
dopunjavati. Oni ak imaju za sebe imanentne granice mogunosti izgradnje, ali njihova kombinacija omoguuje nesagledivo napredovanje evolucije.
Mogu postojati ureenja koja omoguavaju deponovanje uspenih iskustava za ponovnu upotrebu. Strukture (na primer:
pamenje) koje to omoguuju apstrahuju vremenske take nastupanja opasnosti ili anse. One reaguju na vremenski problem u ravni svake vremenosti. Najjednostavniji prethodni oblici lee u sistemima koji poseduju dovoljno sopstvene kompleksnosti za dalji
razvoj; ali ovu pogodnost mogu da ostvare samo u kombinaciji s
povoljnom okolinom 98 . Njihove mogunosti su, da tako kaemo,
do daljeg zaustavljene i spremne za vremensku taku u kojoj e im
sluajna kombinacija sistema i okoline dati ansu da se realizuju.
Kao drugo, treba misliti na brzinu: na ureenja koja omoguavaju sistemu da sopstvenim procesima da vei tempo u
poreenju s procesima u okolini koji su za njega relevantni. Nadmonost tempa, sa svoje strane, moe se iskoristiti za vrlo razliite ciljeve - na primer, za simulaciju moguih tokova u okolini
i za pripremu za eventualne dogaaje, da se pobegne i dostigne,
ali i da se izbegne jo stroa, od okoline zavisna specijalizacija.
Bri moe ponekad neto drugo da uini.
Trea vrsta reenja problema moe se oznaiti kao agregacija i integracija vremenskih okolnosti. Ona pretpostavlja sposobnost takastog zahvatanja suvie kompleksnih stanja stvari na
koja emo se vratiti u narednom poglavlju pod naslovom Smisao. Ona se, prema tome, moe oekivati samo od psihikih i
drutvenih sistema koji svojim odnosima kompleksnosti mogu
dati oblik smisla. U principu se radi o sposobnosti aktualizovanja
vremenski neaktuelnog pod preuzimanjem rizika da se pogreno
sea, odnosno pogreno anticipira. Izgradnja takvih mogunosti
tada proizvodi, kao okvirni uslov, pretpostavku vremenskih agregata, interpretaciju ireverzibilnosti u smislu diferencije prolog i
budueg i iskoriavanje sadanjosti za integraciju vremenski
shvaenih diskrepancija. Klasian naslov za to, prudencija, kao
U vezi s ovim videti razmiljanja o uslovljenosti
(conditionality)
kao
osnovnoj osobini organizacije kod W. Ross Ashby, Principles of the SelfOrganizing Systems, a.a.O.
obeleje po kome se ovek razlikuje od ivotinje", istovremeno

je znaio da se ovaj potencijal za aktualizovanje neaktuelnog nalazi pod strogim ogranienjima tane upotrebe. Isto tako je vano:
da se, s jedne strane, tedi brzina, a s druge, u drugim ravnima
procesa i sistema pretpostavlja brzina. Je i njegova supruga su
posedovali drutveni sistem prudenciju u odnosu na zeca - oni su
mogli brzo i visoko selektivno da komuniciraju dok je zec mogao
samo brzo da tri. inilo se da je starija drutva zadovoljavala
takva prudencija. Tek u visoko kompleksnim drutvima, tek u novije vreme, interes za vremenskim zahvatanjem prudencije prebacuje se na interes za ubrzanjem: 18. vek je otkrio da ulo ukusa
bre rasuuje od razuma poto svoje kriterijume moe da individualizuje i preko samoopaanja da ih legitimie.
5. Ukoliko je osigurana relativna autonomija sistema preko
jedne ili druge kombinacije sredstava za distanciranje, sistem
moe da koristi vremensku dimenziju i da bi bolje reio probleme
sopstvene kompleksnosti (za razliku od: problema s okolinom), i
pre svega: da bi sopstvenu kompleksnost poveao putem korienja vremena. Ovo elimo da oznaimo kao temporalizaciju
kompleksnosti 10 .
Temporalizacija sopstvene kompleksnosti je prilagoavanje
sistema na ireverezibilnost vremena. Time to sistem smanjuje
vremensko trajanje sopstvenih elemenata ili ga redukuje na nepostojane dogaaje, ireverzibilnost vremena moe da uzme uee;
on joj nije predat, moe daje kopira i da tada interno dopusti jo
samo strukture koje su u stanju da poveu elemente koji nastaju i
prolaze. Drukije reeno, temporalizovani sistem se prisiljava da
na osnovu naina na koji se njegovi elementi konstituiu vodi
rauna o ireverzibilnosti vremena.
Temporalizacija kompleksnosti vodi ka selektivnom poretku povezivanja elemenata u vremenskom uzastopnom sledu. Apstraktnije formulisano: kapacitet selektivnog relacionisanja moe
uvek da se proiri ako sistem moe da ustanovi raznovrsnost uza99
Upor. Cicero, de officiis, knjiga I, poglavlje IV, II. Navedeno prema
izdanju Loebs Classical Library, tom XXI, London 1968.
100
Upor. Niklas Luhmann, Temporalization of Complexity, u: R.
Felix
Geyer/Johannes van der Zouwen (ed.), Sociocybernetics, tom 2, Leiden
1978,
str
93
stopnog povezivanja, dakle zamenu modela relacionisanja ve

prema internim ili eksternim zahtevima. To trai, s jedne strane,
uoptavanje struktura koje ovo jo omoguuju: one same ne
mogu biti identine s elementarnim relacijama; i, s druge, temporalizaciju krajnjih elemenata sistema: oni moraju kao dogaaji,
kao informacije ili kao delanja da budu u trenutku identifikovani i
na taj nain da isporue ireverzibilnost vremena. Uoptavanje
struktura omoguuje da temporalizovanje elemenata iznudi tekuu promenu modela relacionisanja. Delanje ne ostaje jednostavno
informacija, dogaaj ne ostaje prosto dogaaj. Temporalizovani
elementi ne mogu se ponavljanjem osnaiti; oni su unapred pripremljeni na to da se na neto drugo prikljuuju. Oni mogli da aktualizuju samo trenutna spajanja i da iz toga stvore od trenutka
do trenutka nove situacije u kojima stoje na raspolaganju ponavljanje ili promena. Sistemi ove vrste su zato imanentno nemirni, izloeni su endogeno stvorenoj dinamici i upravo se na ovaj
nain prisiljavaju da naue kompatibilne strukture.
Temporalizacija kompleksnosti se ostvaruje, kao to je ve
reeno, preko temporalizacije elemenata sistema. Sistem se gradi
od nestabilnih elemenata koji traju samo kratko vreme ili ak, kao
na primer radnje, uopte nemaju sopstveno trajanje, ve u nastajanju ponovo nestaju. Hronoloki posmatrano, naravno da svaki
element uzima u obzir izvesno vreme po asovniku; ali duinu
vremena za koju se on dalje ne moe tretirati kao razreivo jedinstvo, odredie sam sistem; ono ima podaren, ne biem odreen
karakter. Dovoljno stabilan sistem na odgovarajui nain se sastoji iz nestabilnih elemenata; on zahvaljuje svoju stabilnost sebi
samom, ne svojim elementima; on se uopte ne gradi na postojeoj osnovi i upravo u ovom smislu je autopojetiki sistem 101,
Uprkos tome takav sistem se sastoji iz svojih elemenata, dakle iz dogaaja. Izvan dogaaja on nema osnovu postojanja (i
zato doivljavamo sadanjost nuno kao kratku). Zbog toga se
U dosadanjoj literaturi o autopoiesis ovaj sklop minimalne
temporalnosti i samoreprodukcije nije dovoljno obraen. Upravo ovde vidim
posebne
mogunosti specifino sociolokog uticajana optu teoriju sistema. Za
sisteme
delanja je evidentno vie nego za druge vrste autopojetikih sistema da se
94
dogaaji ne mogu odvojiti od sistema niti se smisaono mogu razlikovati od sistema; dogaaj is separate not from the whole, but
in the whole 102 (je odvojen ne od celine, ve u celini). Teorijski tana diferencija nije: element (dogaaj)/sistem, niti je element (dogaaj)/proces, ve je element (dogaaj)/relacija.
Najizrazitija posledica ove teorije temporalizacije je: da nastaje modema interdependencija ukidanja i reprodukcije elemenata. Sistemi s temporalizovanom kompleksnou upueni su na
neprekidno raspadanje. Tekua dezintegracija istovremeno stvara prostor i potrebu za sledeim elementima, ona je nuni sauzrok
reprodukcije. Osim toga, ona priprema slobodno raspoloive materijale koji nastaju iz raspadanja, najverovatnije labilne hemijske
i fizike sposobnosti povezivanja. U jednoj upeatljivoj formulaciji to kod Zelenija znai: Ostavljajui po strani pojam porekla i
ispitujui sistem u akciji, opaa se da dezintegracija proizvodi
supstrate neophodne za produkciju, produkcija proizvodi katalizator neophodan za nju samu i spone neophodne za spajanje, a
spajanje proizvodi grau neophodnu za dezintegraciju 103 .
Iz toga sledi da temporalizovani sistemi moraju da budu brzi
(vreli), da moraju uvesti zatvorenost i sposobnost diskriminacije
(samoopaanje) i daje ono to e zadrati upravo ova zatvorenost i
sposobnost diskriminacije i to u oblicima koji mogu da zadovolje
temporalizacije. Tada se moe rei da se istinski uinak sistema sastoji u regulisanju m interdependencije ukidanja i reprodukcije.
Tada kao struktura dolazi u obzir samo ono to ova interdependencija moe da razvije, naime ono to moe da proiri i ogranii.
Reprodukcija, dakle, postaje trajni problem za sisteme sa
temporalizovanom kompleksnou. U ovoj teoriji se ne radi, kao
u klasinim teorijama ravnotee, o vraanju u stabilno stanje mirovanja nakon apsorbovanja poremeaja, ve o osiguranju neprekidnog obnavljanja elemenata sistema; ili krae formulisano: nije
u pitanju statina vec dinamina stabilnost. Svi elementi iezavaju, oni se kao elementi ne mogu odrati u vremenu, dakle moraju se stalno iznova proizvoditi i to na temelju konstelacije eleme102
103
Robert M. Maclver, Social Causation, Boston 1942, str. 64.
Milan Zeleny, What is Autopoiesis?, u: isti, a.a.O. (1981), str.

4-17 (9).
104
U gore navedenom smislu: II, 5.
95
nata koja je u momentu aktuelna. Prema tome, reprodukcija ne

znai prosto: ponavljanje proizvodnje istog, ve je refleksivna
proizvodnja, produkcija iz produkcije 105 . Da bismo jasnije naglasili da se ne misli na nepromenjeno odravanje sistema, ve na
zbivanje u ravni elemenata koje je neizbeno za svako odranje i
promenu sistema, elimo reprodukciju znaajnih elemenata da
oznaimo kao operaciju. Uvek kada u nastavku bude govora o
operacijama sistema, mislie se na, ovo.
6. Iz razmiljanja o autopojetikoj reprodukciji pod uslovima temporalizovane kompleksnosti nastaje pojam za sistem imanentne entropije. Za posmatraa je sistem entropian ako informacija o elementu ni u kom sluaju ne doputa zakljuke o
drugim
elementima. Sistem je za sebe samog entropian ako je u procesu
reprodukcije, dakle zamene otpalih elemenata, svaki mogui sledei element podjednako verovatan. Drukije reeno: u sluaju
entropije nedostaje svako upravljanje sposobnou pripajanja, a
na taj nain nedostaje i dobit u vremenu koja proizlazi iz
injenice
da sve ne dolazi u obzir. Pojam tako oznaava granini sluaj u
kojem reprodukcija sistema iz same sebe postaje sluaj.
7. Sistemi s temporalizovanom kompleksnou imaju osobine koje se ne mogu nai na donjim ravnima stvarnosti. Oni prisiljavaju sami sebe na tekuu promenu svojih stanja tako to minimalizuju trajanje elemenata iz kojih se sastoje. Na ovaj nain oni
kombinuju, vremenski posmatrano, stabilnost i nestabilnost i,
stvarno posmatrano, odreenost i neodreenost. Svaki element
(dogaaj, delanje itd.) je tada istovremeno- odreen i neodreen'.
odreen u svojoj trenutnoj aktuelnosti i neodreen u svojoj vrednosti pripajanja (koja se, sa svoje strane, mora ba u momentu
saaktualizovati). Zato to se ova kombinacija garantuje diferenciranjem odgovarajueg sistema, mogui su rezultati poretka koji
se na njega oslanjaju.
Tako je, na primer, sistem koji sam sebe prisiljava na tekue
menjanje svojih stanja, primoran da svojoj okolini uzima infor105
Ovo shvatanje reprodukcije ima tradiciju i svakako ga je odavno
uveo
Marks. Upor., npr., Johann Jakob Wagner, Philosophie der Erziehungskunst,
Leipzig 1803, str. 48: Iz proizvoda proizvoditi znai reprodukovati.
zati (stanja koja e se interno nadovezati!). Ukoliko su svi elementi

samo dogaaji, sama samoreferencija ne daje za ovo dovoljna
uputstva. A ovo tek vai za ciljeve, za nagone za samoodranjem ili ve za ono to su teorije postulirale, kako bi se iz samog
opisa sistema izvukao odgovor na ovo pitanje. Ovi odgovori
zavravaju kao tautologije kako nas ui duga istorija teorije. Na
njihovo mesto ovde stavljamo teoriju sistem/okolina. To znai:
temporalizacija kompleksnosti znai zavisnost od internog aranmana koji trai vie i istovremeno na taj nain: veu zavisnost od
informacija okoline. Tako se poveava diferenciranje sistema.
Preko endogeno proizvedene osetljivosti on postaje senzibilniji za izabrane aspekte svoje okoline.
Drugo emergentno obeleje tie se interne orijentacije na
sopstvenu nestabilnost. Temporalizacija je mogua samo u samoreferencijalnim sistemima. Ali to znai i: da su efekti temporalizacije ugraeni u samoreferenciju. Sistem ne biva samo nemiran,
on se kroz svoj nemir uznemirava 106. Nemir zbog nemira moe da
povea nemir. Iz toga proizlazi pitanje da li postoje granice samonestabilnosti pri ijem se prelasku sistem izlae destrukciji i kako
se ove granice mogu u datom sluaju kontrolisati. Ovaj se problem (pa ak i s njim povezan problem izmene takvih granica)
moe pojasniti na problemu cena na osnovu kojih se u privrednom sistemu razvijaju poslovi razmene. Cene moraju do odreenog stepena da budu nestabilne, moraju da budu od momenta
do momenta podlone promeni da bi kolebanja ponude i potranje nastala izvan sistema uinile komunikativnim u sistemu.
Pri krutom sklopu cena (i pri internoj reakciji upravo na ovu krutost u smislu samoproizvedene izvesnosti) sistem bi uvrstio
sopstvene osnove operacija u sve veoj meri strane okolini. S druge strane, doputanje nestabilnosti izbacuje probleme njenih granica posebno ako se ponovo uraunaju interne reakcije na nestabilnost. Formulisanje takvih granica sluilo je najpre direktnom
l6 prve teorijske formulacije ove samoreferencije koje problem
poveavaju
i pojaavaju, treba zahvaliti antropologiji 17. veka, koja je u neemu ila
ispred
kasnijeg novog humanizma. Upor. o ovome Niklas Luhmann,
Frhneuzeitliche
Anthropologie, Theorietechnische Lsungen fr ein Evolutionsproblem der
7
Drutve
ni
sistemi
97
pozivanju na moralne vrednosti i time se orijentisalo na sistemsku

referencu drutva. Trebalo je da cene budu pravine. Poto su
ove misli morale da se napuste sa jaim drutvenim diferenciranjem privrednog sistema kao zamena je favorizovano ili isto
ekonomsko (trinoprivredno) ili politiko reenje, a oba su
teila tome da polau pravo na nestabilnosti drugih ravni sistema
i/ili drugih sistema, dakle na novane trokove, odnosno kolektivno obavezujue odluke usled ega se tada na odgovarajui
nain premetaju interne sistemske reakcije na stabilnosti, odnosno nestabilnosti. Kada temporalizovanje na ovaj nain vodi saimanju odreenosti i neodreenosti u trenutnim elementima, internoj obradi bazalne nestabilnosti, uznemiravanju usled nemira i
vremenskom zahvatanju struktura koje pretpostavljaju promenu,
ne dobija samo vreme novu vrstu znaaja za sistem. I odnosi
izmeu vremenskog niza i stvarne raznolikosti postavljaju novu
vrstu zahteva. Ve smo rekli da se ini da je primami momenat
vremenosti da se negde drugde neto drugo deava. A i niz je
vidljiv samo kada ono to dolazi odstupa od onoga to je upravo
bilo. Ova uzajamna upuenost vremenske povezanosti i stvarne
povezanosti ini se da se pojaava s temporalizovanjem kompleksnosti i trenutnosti elemenata. Diferenciranje vremena i stvarna
raznolikost izrazitije se razvijaju i istovremeno su jae uzajamno
zavisni. Moe se pretpostaviti daje ovo evolutivni poetni poloaj u kome se, najpre kao grandiozno pojednostavljivanje izgrauje smisao i preko prinude forme postie da u svemu to
moe biti operacija mora doi do povezivanja usmeravanja u
stvarnom i usmeravanja u vremenskom pravcu.
Umesto ovoga stara evropska tradicija imala je pripremljen pojam kretanja. Njena fizika je bila do Njutnove fizike kretanja. Ni
Hegelo v sistem ne moe da izae na kraj bez pojma kretanja. Tako je
fenomen bio vrednovan preko pojma koji je onemoguavao taniju
analizu interdependencije vremenskih i stvarnih uslova za operacije
sistema. Problematika ovog reenja problema pomou metafore kretanja shvadjiva je tek danas u meri u kojoj su se razvile druge
mogunosti konceptualizacije temporalizovane kompleksnosti.
Ovo ne moemo vie ovde da razvijamo. Strukturalni znaaj
takvih temporalizacija teko se moe preceniti, a u poreenju s
tim stanje sociolokog istraivanja daleko zaostaje. Sistemi ne98
mirni iznutra ka spolja sa svoje strane su pretpostavka izgradnje

sistema u viim ravnima. Temporalizacija kompleksnosti poinje
daleko ispod ovekovog sveta. Ono to se moe izgraditi na tako
nemirnoj osnovi mora biti u stanju da prevede fluktuaciju u stabilnost. Ali to nije jedini problem. Za tada jo mogue sisteme, a mi,
naravno, mislimo pre svega na drutvene sisteme, dinamina
okolina, sa za to neophodnim pretpostavkama, spada u uslov
ureenja i odranja sopstvene kompleksnosti. Na ovo emo se
vratiti u okviru stanovita o interpenetraciji.
IV
U dosadanjim izlaganjima istakli smo probleme i paljivo
izbegavali strukturalna odreenja teorije. Nismo predstavili ni
modele da bismo izbegli svaki privid odreenja strukture. Ograniili smo se na bogaenje razumevanja problema teorije sistema.
To je posledica pojma samoreferencijalnih sistema. Istovremeno
se dogaa da dolazimo do ishodita funkcionalnih analiza.
Metoda funkcionalne analize, koju emo u hodu pretpostavljati, zasniva se sa svoje strane na pojmu informacije. Ona
slui za dobijanje informacija (mada i tumaenje, zavisi od
shvatanja koje se daje ovom pojmu). Ona ureuje i precizira uslove pod kojima diferencije utvruju razliku. Drugim recima, radi
se o, za specifine intencije, ureenom, posebnom horizontu sveta ivota koji ono to se pri svakoj obradi informacije inae
deava, naime opipavanje diferencija, stavlja pod odreene ulove i na taj nain dovodi u odreenu formu. Funkcionalna analiza
je tako vrsta teorijske tehnike, slino matematici; ona bi morala sa
matematikom da pripadne Huserlovom verdiktu 107 da mi nismo
ve uklonili razloge za ovu odluku, pretpostavku provobitnog
smisaono utemeljenog subjekta.
Kao kod svakog izbora metode, ak kod svak epistemologije, postoje jasni afiniteti za odreene pojmovne dispozicije
teorije. Ovde je afinitet usmeren na saznajne interese to se po-
107
U: Die Krisis der europischen Wissenschaften und die
transzendentale
Phnomenologie, Husserliana, tom VI, Den Haag 1954.
99
kazuje pojmovima kao to su kompleksnost, kontingencija i selekcija. Funkcionalna analiza koristi relacionisanja sa ciljem da
se postojee shvati kao kontingentno, a raznorodnost kao uporediva. Ona dovodi u vezu dato, bilo da su stanja, bilo da su
dogaaji, sa stanovitima o problemu i tei da uini razumljivim
i naknadno potvrenim da se problem moe resiti tako, ali i drugaije. Pritom se odnos problema i reenja problema ne shvata
zbog njega samog; on mnogo pre slui kao uputstvo za pitanje o
drugim mogunostima, kao uputstvo za traganje za funkcionalnim ekvivalentima.
Problemi su samo onda problemi kada nisu izolovani, kada
ne mogu da se obrauju i reavaju deo po deo. Upravo to ini njihovu problematinost. Dakle, problemi postoje samo kao problemi-sistemi (odnosno, kao sistemski problemi) 108. Zato se svaka
orijentacija funkcije usmerava na nereiv (samo: razoriv) odnos.
Puno emo govoriti o diferenciranju ustrojstva funkcija; ali to
nikada ne znai izvoenje reenja ili odvajanje od prvobitnog odnosa, ve samo: etabliranje funkcionalno povezanih diferencija u
okviru sistema na ije se probleme odnose ustrojstva funkcija. Diferenciranje funkcionalnih supsistema znai, na primer: etabliranje novih diferencija sistem/okolina u okviru prvobitnog sistema.
Funkcionalna orijentacija zadrava, dakle, holistiki pravac
starijih teorija sistema, ali ga kombinuje sa sposobnou vie specifikacije problema. Ovo vai kako za ravan realnih sistema, koji
se strukturiu preko orijentacije na funkcije, tako i za ravan
naune analize takvih sistema.
Plodnost funkcionalne metode i vrednost tumaenja njenih
rezultata zavise od toga kako se moe specifikovati odnos
izmeu problema i mogueg reenja problema. Specifikovati
znai, naznaiti ue uslove mogunosti, a za empirijske nauke
ovo znai: pribegavanje uzronosti. Funkcionalna metoda se
svakako ne sastoji prosto u otkrivanju uzronih zakonitosti s namerom da se pri postojanju odreenih uzroka odreene posledice mogu protumaiti kao nune (odnosno, dovoljno verovatne).
108 Russel L
- Ackoff, Redesigning the Future: A Systems Approach to Societal Problems, New York 1974, str. 21, predlae za ovo struni izraz nered
{mess). To praktino znai da se sva planiranja zapoinju s
proklinjanjem.
100
%
U neku ruku saznajna dobit lei popreko u odnosu na uzronosti

i sastoji se u njihovom poreenju. Ona se moe usmeriti ak i
kada se uzronosti najpre samo hipotetiki pretpostavljaju kao
jo nedovoljno istraene 109 . Tada se ne sme zaboraviti ista hipotetinost uzronih pretpostavki, ve se mora uvesti u poreenje.
Tako se dolazi do iskaza kao: ako (je zaista tano da) inflacije
relativno nekonfliktno reavaju probleme raspodele (uvek sa nekim sporednim posledicama) one su funkcionalni ekvivalent za
politiki rizino, zato to je sukobima bogatije, dravno planiranje 110 . I tek na temelju takvih iskaza ini se daje isplativo da se
empirijski istrae kauzalnosti koje lee u osnovi 111. U ovom
smislu je funkcionalna metoda ovih dana uporedna metoda, a
njeno uvoenje u stvarnost slui otvaranju postojeeg za posmatranje drugih mogunosti iz prikrajka 112 . Ona spoznaje tu nedavno relacije izmeu relacija: ona dovodi u vezu neto sa stanovitem o problemu da bi to mogla da povee s drugim reenjima
problema. A funkcionalno tumaenje ne moe, prema tome,
da bude nita drugo do dokuivanje (uopte) i iskljuivanje
(konkretno) funkcionalnih ekvivalenata.
109
Ovo se, naravno, mora dogoditi ukoliko se radi o funkcionalnoj
analizi
uzronih odnosa. Sporna je saznajna dobit. Upor. npr. Rainer Dbert,
Systemtheorie und die Entwicklung religiser Deutungssysteme: Zur Logik des sozialwissenschaftlichen Funktionalismus, Frankfurt 1973, str. 50 i sledee; Klaus Grimm,
Niklas Luhmanns soziologische Aufklrung oder Das Elend der Aprioristischen
Soziologie, Hamburg 1974, str. 29 i sledee; Hans Joachim Giegel, System und
Krise: Kritik der Luhmanschen Gesellschaftstheorie, Frankfurt 1975, str. 24 i sledee; Alberto Febbrajo, Funzionalismo strutturale e sociologia del diritto nell'
opera diNiklas Luhmann, Milano 1975, str. 50 i sledee. Saglasnost o ovoj
kontroverzi ini
mi se daje vea od razlika. Razlike u shvatanju smele bi u sutini
110
Ovaj primer je na osnovu Tom Baugartner/Tom R. Bums,
Inflation as
the Institutionalized Struggle over Income Distribution, Acta Sociologica 23
111, str. 177-186.
(1980)
Preovlaujui trend u sociolokom istraivanju se, istina, odrie
takve
metodoloko-teorijske konstrukcije i ograniava se na to da jedinstvo
dovodi
u
nepriliku neugodne uzronosti, latentne funkcije itd. Ovo se naziva
112
kritikim
ili
O ovome blie Niklas Luhmann, Funktion und Kausalitt, u: isti,
Soziologische Aufklrung, tom I, Opladen 1970, str. 9-30.
101
Protiv ovoga je ponovo izneta zamerka da odnos izmeu

funkcionalnih ekvivalenata, na koji sve dolazi, ostaje neobjanjen, odnosno zavrava kao puko sabiranje. A je kao reenje
problema mogue, ali mogue je i B i C i .., 113. Ovo ipak ne odgovara. Odluujue je da se ograniava dodavanje preko stanovita o problemu tako da u obzir ne dolazi bilo ta, ve samo neto
i esto samo malo toga. Ako je, na primer, pri snimanju nekog filma potrebna razlika svetla i senki, ovek ne mora da eka na sunce, ve moe da postavi vetake izvore vetlosti; druge mogunosti nisu lako vidljive i svakako nisu uvek u velikom broju
na raspolaganju. Uspenost funkcionalne orijentacije lei u proirivanju i limitiranju mogueg.
Istinski uinak teorije koja priprema ukljuivanje funkcionalne analize nalazi se, dakle, u konstrukciji problema. Iz toga
proizlazi veza funkcionalne analize i teorije sistema 114 . Klasina
verzija ove veze shvatila je konani problem kao problem postojanja ili stabilnosti sistema. To nije netano, ali je nedovoljno.
Prethodno naznaene teme diferencije sistem/okolina, kompleksnosti, samoreferencije i vremenske kombinacije ireverzibilnosti i
reverzibilnosti (proces i struktura) mogu se shvatiti u okviru metodskog stanovita kao artikulacije s ciljem dokuivanja boljih i,
pre svega, sloenijih mogunosti analize i poreenja 115 . Ipak treba
pre svega obratiti panju na promenu koja se deava s uvoenjem
pojma samoreferencijalnog, autopojetikog sistema: vie se ne
radi o celini s odreenim svojstvima o ijem se postojanju ili nepostojanju donosi ukupna odluka; ve se radi o nastavljanju ili
prekidanju reprodukcije elemenata putem relacionog ureenja
upravo ovih elemenata. Odravanje je ovde odravanje zatvorenosti i neprekidnosti reprodukcije elemenata koji ve u nastajanju ponovo nestaju.
113
Tako, npr. Charles Larmore, Function and System in the Social
Sciences, u: E. Rudolph/E. Stove (Hrsg.), Geschichtsbewutsein und Rationalitt,
Stuttgart 1982, str. 225-252 (232).
Videti Niklas Luhmann, Funktionale Methode und
Systemtheorie, u:
115
isti, Soziologische
Aufklrung,
tom postoje,
I, a.a.O., str.
31-53. mogunosti ponovnog
I u vezi
s ovim
uostalom,
hvatanja
za
istraivake tradicije koje su starije od teorije sistema. Upor. naroito
priloge
u:
102
Pojam funkcije, odreen kao uputstvo za poreenje oznaava, ipak, stanje stvari koje prevazilazi puko nastavljanje samoreferencijalne
reprodukcije
(odravanje
postojeeg).
Prime116
njen na organizme pojam znai vie od samog ivota . On
oznaava intenciju poreenja, proirivanje kontingencije, perspektivu posmatranja. Na taj nain ostaje otvoreno da li su, i u
kom obimu, samoreferencijalni sistemi u stanju da sebe same
posmatraju, opisuju i da pritom otkrivaju funkcionalne odnose.
Teorija
sistema
i
funkcionalna
metodologija
smetaju
funkcionalnu analizu najpre u sistemsku referencu naunog sistema. To je empirijski i istorijski opravdano. Ovde se faktiki
odvija stanje stvari funkcionalne analize. Nauni sistem se
nipoto ne slui samo funkcionalnom analizom ali barem od 17.
veka postoji teza u naunom sistemu da je funkcionalni odnos
istinski plodan princip selekcije (!) nauno relevantnih injenica 117 . Pravila koja za to vae nazivamo u ovoj referenci sistema i
funkcionalna metoda. Sa referencom sistema nauke nisu iskljuene
funkcionalistiki
orijentisane
samoanalize
personalnih
i, pre svega, drutvenih sistema (ukljuujui ponovo: naunog
sistema) kao to nije ni konverzacija izmeu naunog sistema
i drugih sistema o funkcionalnim analizama i njihovim rezultatima. Prelaenje na samoanalizu moe uslediti samo parcijalno.
Ona, na primer, moe da shvati samo odnos reenja problema
kao takav i da neizvesnost postojeeg izbegne kroz poreenja s
funkcionalno
ekvivalentnim
drugim
mogunostima,
odnosno
daje blokira ustanovljavanjem vrednosti. Ona moe funkcionalnim ekvivalentima da da oblik nemoguih alternativa i da ih
tako iskoristi za legitimisanje ve praktikovanog delanja 118 . Za
preuzimanje analitike tehnike problem je i apstrakcija dokuivanja problema. U meri u kojoj se odnosi problema funkcio116
Upor. u vezi s ovim Francisco G. Varela, Principles of Biological Auto-
nomy, New York 1979, str. 64 i si.

117
Kaem ... samo ono to je neophodno da se shvati moje

rasuivanje
o
primenama i o funkcijama, kae se u Guillaume Lamy, Discours anatomiques,
118
1.
Upor. Nils Brunsson, The Irrationality of Action and Action
Rationality: Decisions, Ideologies and Organizational Actions, Journal of Management
Studies 19 (1982), str. 29-44 (34).
103
naine analize apstrahuju i radikalizuju, drugim sistemima postaje tee da je primene na sebe same; i sama se nauka, sadanja
svakako jo uvek, zaklanja iza dogmatike naune teorije od
funkcionalne samoanalize.
Sistem kao to je nauka, koji posmatra i funkcionalno analizira druge sisteme, u odnosu s ovim sistemima koristi inkongruentnu perspektivu. Ne ocrtava se jednostavno kako ovi sistemi i
doziljavaju sebe i svoju okolinu. Ne udvostruava se prosto
zateeni s'amouvid. Mnogo pre se posmatrani sistem provlai s
procedurom reprodukcije i poveanja kompleksnosti koja za njega samog nije verovatna. Nauka, sjedne strane, u svojim analizama koristi pojmovne apstrakcije koje nisu opravdane u konkretnom saznajnom miljeu i tekuem samodoivljaju posmatranog
sistema. Na temelju takvih redukcija, i to ih opravdava, postaje
vidljiva vea kompleksnost od one koja je pristupana samom
posmatranom sistemu. Prema tome, kao tehnika naunog posmatranja i analize, funkcionalna metoda moe da uini svoj predmet
kompleksnijim nego to je on to sam sebi. U ovom smislu ona od
svog predmeta preterano trai samoreferencijalni poredak. Ona
potkopava svoju intuitivnu evidenciju. Ona, verovatno, iritira,
ini nesigurnim, ometa i razara kada prirodna letargija ne titi dovoljno svoj predmet.
Ovo preterano traenje je imanentno svakom opaanju 119.
Njemu nasuprot se u okviru sistema interakcije deluje, na primer,
pomou tehnika samopredstavljanja i takta. Naunoj analizi nedostaju institucionalne konice ove vrste. Na njihovo mesto dolaze tekoe u komunikaciji. Ovaj opti problem dobija specifian
otisak u sluaju funkcionalne analize, i to u dvojakom pogledu. U
jednom, funkcionalna analiza moe da razjasni latentne strukture i funkcije to jest: da obradi relacije koje nisu vidljive za si-
Upor. u vezi s ovim istraivanja o atributivnom neslaganju

izmeu
aktera
i
posmatraa kod Edward E. Jones/Richard E. Nisbett, The Actor and
the
Observer: Divergent Perceptions of the Causes of Behavior, u: Edward E.
Jones
et.
al
Attribution: Perceiving the Causes of Behavior, Morristown, N. J. 1971, str.
79-94; Harold H. Kelley, An Application of Atribution Theory to
Research
Me104
stem objekta i verovatno se rte mogu ni uiniti vidljivim poto je

sama latentnost funkcija 120 . U drugom pogledu, funkcionalna
analiza premeta poznato i prisno, dakle manifestne funkcije
(ciljeve) i strukture u kontekstu drugih mogunosti. To je izlae
poreenju i obrauje je kao kontingentnu bez obaziranja na to da
li bi sam sistem objekta mogao da uoi odgovarajue preokrete ili
ne. Dakle, u oba pogleda - latentnosti i kontingencije - analiza
preterano trai svoj objekt, a sistemsko teorijski pojmovni aparat
ovo omoguuje. Samoodnoenje' i samotematizovanje sistema
pojavljuje se tada na ekranu funkcionalne analize kao samopojednostavljivanje sistema objekta 121 koje, sa svoje strane, ispunjava
funkciju nune (ali ne bezuslovne: takve, a ne drukije nune) redukcije mogue kompleksnosti. Razlog nunosti redukcije lei u
strukturi problema kompleksnosti, naime u injenici da kompleksnost prisiljava na selekciju modela relacionisanja kojima se
daje prednost. Funkcionalna analiza se prividno odvaja od ove
nunosti na taj nain to tematizuje sisteme objekata. Ona rekonstruie kontingencije sistema mada ove ne mogu biti ak ni iskoriene kao takve. Ona podmee svom objektu stepen slobode
koji njemu samom ne stoji na raspolaganju. Ali, ona nodoknauje
ovo precenjivanje stvarnosti tako to upravo u njemu vidi svoj
poslednji odnosni problem. Ona reflektuje oekivani sadraj svoje analize u svojoj pojmovnosti. U problemu kompleksnosti dolazi do refleksije diferencija samoreferencije u objektu i samoreferencije u analizi, opaenog i upravo opaanog sistema.
To opravdava injenicu da se funkcionalna analiza u teoriji
sistema orijentie na problem kompleksnosti umesto na problem
odranja postojeeg. To je konsekvenca koja funkcionalizam do120
Q
j6i za razliku od naredne take gore u tekstu, mnogo
raspravljana
tema. Upor., moda, Robert K. Merton, Social Theory and Social Structure, 2. izd.
New York 1957, str. 60 i sledee; Clyde Kluckhohn, Navajo Witchcraft, Cambridge Mass. 1944, str. 46 i dalje; Harry M. Johnson, Sociology, New York
1960,121 Upor. u vezi s ovim Richard Levins, The Limits of Complexity, u:
VO
Howard H. Pattee (Hrsg.), Hierarchy Theory: The Challenge of Complex Systems,

New York 1973, str. 109-127 (113): Uopteno govorei na argument je ...
dae
dinamika
arbitrarno
kompleksnog
sistema
imati
za
posledicu
105
vodi na nivo problema kojeg smo, obraujui u uvodu promenu

paradigme, usmerili u pravcu koncepta sistem/okolina i teorije
samoreferencijalnih sistema. Na taj nain i funkcionalna analiza
utemeljuje
samoreferencijalno
izbor
svog
konanog
odnosnog
problema - naime, kao orijentaciju na problem koji se, s jedne
strane, moe zamisliti imanentno predmetno ali, koji istovremeno, u toku analize sam postaje problem u posebnoj meri. Izborom
problema koji formulie jedinstvo diferencije saznanja i predmeta, funkcionalna analiza prevazilazi samu odluku o metodi i
polae pravo da bude teorija saznanja.
Za saznajnu dobit putem funkcionalne analize zaista ne postoje apsolutne garancije - ni u teoriji ni u metodi prave procedure 1 . Ali, postoji najmanje jedno vano uporite. Moe se pretpostaviti da uvidi imaju utoliko veu saznajnu vrednost ukoliko su
razliitija stanja stvari na kojima se mogu potvrditi. Zbog toga je
samo funkcionisanje, uprkos heterogenosti, vrsta dokaza. Preovlauja nauna teorija i metodologija, fascinirana pretpostavkom paralelnog poloaja strukture iskaza i strukture predmeta,
zanemarila je ovu proceduru obezbeivanja saznanja 123. To je dovelo do rairene skepse u pogledu metodolokog doprinosa funkcionalne analize. Ako se revidiraju one, i u drugim pogledima zastarele saznajnometodoloke premise na prelazu ka evolutivno
teorijskoj epistemologiji, moe se drugaije proceniti i metodoloki uinak uporedno-funkcionalne analize.
122
Ve u 18. veku bila je u opticaju teza da je za utvrivanje nekog

neobinog, vrlo raznorodnog i obuhvatnog poreenja neophodna obdarenost,
dosetljivost, snana mata i slino, u svakom sluaju samo individualno data
sposobnost.
123 Baeumler, Das Irrationalittsproblem in der sthetik und Logik des
Upor. Alfred
Videti znaenje ove misli o konvergentnom dokazu, odnosno tri-.
ja
a
"f Stl<< U Pslholoki inspirisanoj epistemologiji Campbella - npr. Dor J^arPbell/D0nald W' Fiske >>ConverSent and Discriminant Validation
by the Multitrait-multimethod Matrix, Psychological Bulletin 56 (1959), str.
81 105;
Donald T. Campbell, Natural Selection
as an
Epistemologycal
Model, u: Raoul Naroll/Ronald Cohen (ed.), A Handbook of Method in
Cultural
Anthropology Garden City N.Y. 1970, str. 1-85 (67 i sledee).
Podsticaj se vraa
106
Po jednom starom, razboritom pravilu istine nastupaju zajedno, zablude, naprotiv, pojedinano. Ako funkcionalnoj analizi
poe za rukom da uprkos velikoj heterogenosti i raznorodnosti
pojava pokae povezanost, to moe vaiti kao indikator za istinu,
ak i kada su veze vidljive samo posmatrau. Kod ove tehnike dobiti u saznanju u svakom sluaju je sve tee i tee da se odri
ubeenje da bi se dogaaji mogli vratiti na pogrenu metodu, na
zabludu, na istu imaginaciju. Time se nikako ne kae da semantiki oblik u kome se prikazuje odgovara stvarnosti, ali svakako da hvata stvarnost, tj. da se osvedouje kao oblik reda u odnosu na isto tako ureenu stvarnost.
107
Druga glava
SMISAO
I
I drugo se podruje prostire preko ueg podruja teorije
drutvenih sistema i obrauje temu koja se podjednako odnosi i
na psihike i na drutvene sisteme - na psihike sisteme kao konstituisane na temelju jedinstvene (samoreferencijalne) povezanosti svesti i na drutvene sistema kao konstituisane na temelju jedinstvene (samoreferencijalne) povezanosti komunikacije. Druge
vrste sistema se vie nee uzimati u obzir.
Psihiki i drutveni sistemi su nastali u toku ko-evolucije.
Nekada je neka vrsta sistema nuna okolina nekoj drugoj. Utemeljenje ove nunosti lei u evoluciji koju omoguuju ove vrste
sistema. Linosti ne mogu nastati i postojati bez drutvenih sistema, a isto vai i obrnuto 1 . Ko-evolucija je dovela do zajednikog
dostignua koje koriste kako psihiki tako i drutveni sistemi.
Obe vrste sistema su na njega upuene i za obe je ono obavezno
kao neminovni, neophodni, neodbacivi oblik njihove kompleksnosti i njihove samoreferencije. Ovo evolutivno dostignue nazivamo smisao.
1
Iz ovoga svakako ne sledi zakljuak koji je o ovoj nunosti izvela do
danas
uticajna tradicija: da je ovek kao drutvena ivotinja deo drutva i da se
drutvo,
prema tome, sastoji od ljudi. Polazei od ove premise ne bi se mogla
razviti
u
prvom poglavlju skicirana teorija sistema. Ko se vrsto dri ove premise, i
108
Ve je bihejviorizam nadvladao jednostrano, na svest

upueno, shvatanje pojma smisla dodue pomou suprotnog
pojma bihavior (ponaanje) koji sa svoje strane ne zadovoljava jer (1) suvie ograniava i (2) neumesno istie konsenzus i
usaglaavanje ponaanja kao temelj smisla 2 . Umesto da se ovde
nadovezujemo, bolje je da svaki odnos objekata, koji uvek neto
iskljuuje, najpre izbegnemo i da uvedemo pojam smisla kao pojam lien razlike koji sam sebe misli 3 . ta je smisao (pitanje ta
smisao ostvaruje, ostaviemo za trenutak po strani) moe se
najbolje prikazati u obliku fenomenolokog opisivanja 4. Bilo bi
nepravedno prema injeninom stanju da se pokua sa definicijom, jer ve pitanje o tome pretpostavlja da onaj koji pita zna o
emu se radi 5.
Fenomen smisla se pojavljuje u obliku vika upuivanja na
dalje mogunosti doivljaja i delanja. Neto stoji u vidnom polju,
u sreditu intencije, a drugo se marginalno oznaava kao horizont
za i-tako-dalje doivljaja i delanja. Sve to se namerava, dri svet
u ovom obliku u celini otvoren, dakle uvek garantuje i aktuelnost
2
Posledice ovog skretanja s pravog puta prirodne teorije smisla mogu se
dobro prouiti u filozofiji Dona Djuija. Upor. npr. Experience and Nature, novo
izdanje 2. izdanja New York 1958, str. 179. Meaning ... is not a psychic existence;
it is primarly a property of behavior. (Smisao ... nije psihika egzistencija; on je
primamo svojina ponaanja.) Ve je property (svojina) neprimerena, a jo je
vie njegovo pripisivanje samom ponaanju, koje sebi samom moe dati smisao
samo u odnosu na neto drugo.
3
O ovom predlogu se raspravlja ali se preteno, u interesu emfatinog, protiv puke prirode omeenog pojma smisla, odbacuje. Videti npr. Gerhard Sauter,
Was heit: nach Sinn fragen? Eine theologisch-philosophische Orientierung ,
Mnchen 1982; Jochen Khler, Die Grenze von Sinn: Zur strukturalen Neubestimmung des Verhltnisses Mensch-Natur, Freiburg 1983.
4
Jezik ovog opisa sugerie psihiku referencu sistema. Ali ona se, ipak,
mora i moe apstrahovati. Huserl ju je apstrahovao u pravcu sveobuhvatnog
vaenja za sisteme linosti i drutva. To znai: pojmovi kao intencija, upuivanje,
oekivanje, doivljaj, delanje oznaavaju u narednom izlaganju elemente, odnosno
strukture koje se mogu uvrstiti kako u psihike tako i u drutvene sisteme. Dakle,
terminologija nas u ovoj ravni izgradnje teorije jo ne uvruje u jednoj od referenci sistema, iskljuujui druge.
5
Tako Jan Smedslund, Meanings, Implications and Universals: Towards a
Psychology of Man, Scandinavian Journal of Psychology 10 (1969), str. 1-15.
Ali, ovim argumentom Smedslund se prebrzo odrie i pokuaja fenomenolokog
opisivanja.
109
sveta u obliku pristupanosti 6. Samo ukazivanje se aktualizuje

kao stanovite o stvarnosti, ali ono ne uzima u obzir samo stvarno (odnosno, presumptivno stvarno) ve i mogue (kondicionalno stvarno) i negativno (nestvarno, nemogue). Ukupnost ukazivanja koja polaze od smisaono nameravanog predmeta prua vie
nego to e moi u narednom toku da se ostvari. Dakle, smisaoni
oblik prisiljava svojom strukturom upuivanja na sledei korak
ka selekciji. Ova prinudnost selekcije ulazi u svest smisla, a u
drutvenim sistemima u komunikaciju preko smisaonog tako da
ist fakticitet aktuelnog toka ivota ne moe dati ni svesti ni komunikaciji konanu sigurnost povezivanja.
Neto drugaije formulisano moglo bi se rei i: smisao snabdeva aktuelno ostvareni doivljaj ili delanje vikom mogunosti 7 .
Time se istovremeno nadoknauje i nesigurnost selekcije. Redundancija ima sigurnosnu funkciju. ovek moe da dopusti pogrean poduhvat jer time jo uvek nisu iscrpljene mogunosti.
Moe se vratiti i na polaznu taku i izabrati neki drugi put.
Pregledom onoga to je gore reeno u vezi s temom kompleksnosti teko je da se shvati da se ovaj ogledni obrazac smisla
odnosi na problem kompleksnosti. Time se vraamo sa fenomenolokog opisivanja na problemski usmerenu funkcionalnu analizu. Sa svakim smislom, sa proizvoljnim smislom predstavlja se
neshvatljivo visoka kompleksnost (kompleksnost sveta) i ostaje
na raspolaganju za operacije psihikih, odnosno drutvenih sistema. S jedne strane, smisao pri tom deluje tako da ove operacije ne
mogu da ponite kompleksnost ve je s primenom smisla dalje regeneriu. Izvoenje ovih operacija ne vodi smeuravanju sveta;
ovek samo u svetu moe da naui kako da se uredi kao sistem sa
izborom iz moguih struktura. S druge strane, svaki smisao reformulie u svakoj kompleksnosti impliciranu prinudu selekcije, i
6
Upor. Edmund Husserl, Ideen zu einer reinen Phnomenologie und phnomenologischen Philosophie, tom I, u: Husserliana, tom III, Den Haag 1950, str.
17 i dalje, 100 i dalje; isti, Erfahrung und Urteil: Untersuchungen zur Genealogie
der Logik, Hamburg 1948, str. 23 i dalje.
7
Ovo je na izvestan nain kopija neurofiziolokih redundancija za
jednu
drugu ravan sistema. Videti o ovome, Donald M. MacKay, The Place of
"Meaning" in the Theory of Information, u: Colin Cherry (ed.), Information Theory:
110
svaki odreeni smisao se kvalifikuje tako to su mu odreene

mogunosti pripajanja bliske dok druge ini neverovatnim ili
tekim ili dalekim ili ih (privremeno) iskljuuje 8. Na taj nain
smisao je po obliku, ne po sadraju ponavljanje kompleksnosti i to oblik ponavljanja, takasti zahvat koji ma gde da se dogodi
doputa, ali istovremeno i pokazuje svaki takav zahvat kao selekciju i, ako se tako moe rei, stavlja ga na odgovornost.
U obliku smisla ponovo nastupa i problem samoreferencije,
ba kao i problem kompleksnosti. Svaka (smisaona) intencija smisla je samoreferencijalna utoliko to sa-predvia svoju sopstvenu
mogunost ponovnog aktualizovanja, dakle u svojoj strukturi
ukazivanja sebe samu ponovo shvata kao jednu od mnogih mogunosti daljeg preivljavanja i delanja. Uopte, smisao moe zadobiti aktuelnu stvarnost samo preko povremenog ukazivanja na
neki drugi smisao; utoliko ne postoji punktualna samodovljnost
ni per se notum. Konano, opti problem samoreferencije se
utoliko kopira ukoliko i u podruju smisaonog postaje neplodan i
cirkulie u pukom samoodnoenju ili u tesno povezanim tautologijama. Ova mogunost nije iskljuena, ve je pokazana. ovek
moe da misli: ova rua je ova rua, je ova rua, je ova rua. Ali
korienje rekursivnog puta je plodno samo ukoliko on zavisi od
odreenih uslova, dakle ne sledi uvek i odmah u svakom sluaju.
Da bi stekla mogunost izgradnje kompleksnih sistema, interdepandencije moraju da zadovolje opti uslov sutine regulisanja.
Prinuda smisla, nametnuta svim procesima psihikih i drutvenih sistema, ima konsekvence i u odnosu sistema i okoline.
Ne obrauju svi sistemi kompleksnost i samoreferenciju u obliku
smisla; ali za one koji to ine, postoji samo ova mogunost. Za
njih smisao postaje oblik sveta i tako prevazilazi diferenciju sistema i okoline. Njima je i okolina data u obliku smisla i granice
8
Ko naglaava ovaj apekt, definie pojam na istoj funkcionalnoj

liniji
koja
je ovde, ali sadrajno neto ue. Tako Jrgen Frese, Sprechen als
Metapher
fr
Handeln, u: Hans-Georg Gadamer (Hrsg.), Das Problem der Sprache, Achter
Deutscher Kongress fr Philosophie Heidelberg 1966, Mnchen 1967, str. 45-55
(51). Smisao neke radnje je skup datih mogunosti kao odreena
situacija,
a
na
ovu radnju se nadovezuju druge radnje; tj. smisao neke radnje je
raznolikost
, 1 1 1
okoline su smisaone granice, dakle istovremeno upuuju na

unutranjost i spoljanjost. Smisao uopte, a smisaone granice
posebno, garantuju tada neraskidivu vezu sistema i okoline i to u,
za smisao, specifinom obliku: preko obilja upuivanja. Nijedan
smisaoni sistem se ne moe konano izgubiti u okolini ili u sebi
samom, poto su uvek dati spletovi smisla koji uvek preko granica ukazuju na ono prethodno. Diferenciranje sistema pomou posebnih smisaonih granica artikulie univerzalnu svetsku povezanost upuivanja, s posledicom da se za sistem moe utvrditi ta
namerava sa samim sobom, a ta sa svojom okolinom. Ali sama je
granica uslovljena sistemom tako da se diferencija sistema od
okoline, sa svoje strane, reflektuje kao rezultat sistema, naime
moe se tematizovati u samoreferencijalnim procesima.
Konano, kao evolutivno univerzalan, smisao korespondira i
s tezom o zatvorenosti samoreferencijalnih tvorevina sistema.
Zatvorenost samoreferencijalnog poretka ovde ima isto znaenje
kao i beskrajna otvorenost sveta. Naime, ova otvorenost se konstituie preko samoreferencije smisla i preko nje se u toku reaktualizuje. Smisao uvek iznova upuuje na smisao i nikada iz
neeg smisaonog na neto drugo. Otuda sistemi povezani sa smislom ne mogu bez smisla da ive i delaju. Oni ne mogu da unite
upuivanje smisla na smisao ako u njemu sebe same impliciraju
kao neiskljuive. U okviru smisaono-samoreferencijalne organizacije sveta ovek raspolae mogunou negiranja, ali ova se
mogunost sa svoje strane moe samo smisaono upotrebiti. I negacije imaju smisao, i samo se zato mogu prikljuiti. Uopte, svaki nasrtaj na negaciju smisla ponovo bi pretpostavljao smisao,
morao bi da se dogodi u svetu. Smisao je neporeciva kategorija
liena diferencije. Njegovo ukidanje bilo bi u najstroem smislu
annihilatio - i to bi bila stvar nezamislive spoljne instance.
Besmisao se zbog toga nikada ne moe dostii negacijom
smisaonosti 9 . Besmisao je poseban fenomen koji je uopte mogu
samo u podruju znakova i opstaje u neredu znakova. Nered
meu objektima nikada nije besmislen, gomila olupina je, na primer, kao takva odmah prepoznatljiva, i najee se odmah vidi da
potie od starosti ili zemljotresa ili od dejstva neprijatelja.
Kako se esto tvrdi - tako, npr. odluno kod Heinrich Gomperz,

ber Sinn
und Sinngebilde, Verstehen und Erklren, Tbingen 1929, str. 32 i dalje.
112
Tezom o univerzalnoj, samoreferencijalnoj izgradnji forme

svih smisaonih sporenja 10 naravno da nije reeno da nita ne postoji izvan smisla. To bi protivreilo sistemsko-teorijskim okvirnim uslovima analize funkcije smisla, i direktno bi protivreilo
dostupnim iskustvenim sadrajima i knjievnim i filozofskim tradicijama oznaavanim naslovima kao to su uitak, fakticitet, egzistencija. Ne kao na poslednje, trebalo bi podsetiti na religiozno
iskustvo transcendencije. Na mesto takvih naslova, iji smisao ne
moe da pokrije ono to se misli, danas bi moglo da doe saznanje
da geneza i reprodukcija smisla pretpostavljaju stvarni temelj koji
svoja stanja neprestano menja. Smisao tada ovom temelju oduzima razlike (koje kao razlike jedino imaju smisla) da bi omoguio
obradu informacija orijentisanu na razlike. Svakom smislu je na
taj nain nametnuta temporalizovana kompleksnost i prinuda
tekueg premetanja aktuelnosti 11, a da pritom sam smisao ne vibrira na odgovarajui nain na ovom temelju. Vibracije iskljuuju
emergentni samoreferencijalni sistemi 12 .
Ma kako e se ovo stanje stvari tumaiti, i tumaenja menjati
na temelju istraivanja: ono se mora smisaono formulisati u samoreferencijalnim,
zatvorenim
smisaonim
sistemima.
Smisaonim sistemima je, istina, u principu sve pristupano, ali sve samo
u obliku smisla i univerzalnost u ovom pogledu ne znai iskljuivost. Ali, sve to se u svetu smisaonih sistema moe primiti
i obraditi, mora primiti ovaj oblik smisla; inae ostaje momentani
impuls, nejasno raspoloenje, ali i uas bez mogunosti povezivanja, bez mogunosti komuniciranja, bez uticaja na sistem.
10
ovek bi ovde mogao da ima oseaj da ga podseaju na najvie
osnovno
naelo svih sintetikih sudova: (Svaki predmet se nalazi u nunim
uslovima
sintetikog jedinstva raznovrsnog opaanja u moguem iskustvu; i: Uopte,
uslovi
mogueg opaanja istovremeno su uslovi mogueg iskustva o predmetima. Kant,
Kritik der
11 reinen Vernunft B 197). Za razliku od Kanta mi problematizujemo komI teorija transcendencije se zbog toga posmatrala kao primorana
da
radi
s pojmovima kretanja u vezi s ijim poreklom je na kraju ostala duna da
po- 12 Isto stanje stvari obeleava Gregory Bateson pomou, ne
bezopasnog,
naslova mind (svest) to je u nemakom prevodu ak duh. Videti:
Mind
and
Nature: A Necessary Unity, na nemakom, Geist und Natur: Eine notwendige EinDrutveni sistemi
113
II
Ukoliko bi ovek hteo da ostane na ovom opisivanju smisla
koje deluje statino, proizala bi potpuno nezadovoljavajua slika. I uvoenje vremenske dimenzije u fenomenologiju smisla,
moda pomou pojma kretanja, jo uvek bi ostavilo utisak da je
smisao shvatljiv kao datost u vezi s kojom se moe utvrditi da lije
pred nama ili ne. U svakom smisaonom doivljaju, a time i u svakoj vrsti opisivanja i rada s pojmovima koji trai utvrivanje ovog
fenomena, ipak je kao osnovno stanje stvari ugraen momenat
nemira. Smisao prisiljava samog sebe na promenu. Da lije rezultat tada shvatljiv kao tok, kao proces, kao kretanje, pitanje je semantike obrade koja vie nee potpuno odgovarati specifinom
stanju stvari; zbog toga ovek ovde mora biti oprezan kod svakog
interkultumog poreenja, jer kulture mogu da divergiraju, ve u
semantici prve obrade ove prinudne samopromene.
Sve do novog doba svet je opisivan pomou predmetne sheme 13 . Ono to jedinstvo nekog smisaonog elementa ustanovljava,
bilo je pretpostavljeno. Moglo bi se rei da se smisao koristio, ali
se nije shvatao. Predmetna shema je bila opte Vaei opis sveta.
Na odgovarajui nainje fungirala kao vodea diferencija razlika
izmeu res corporales/res incorporales. Ona je omoguavala totalizaciju sheme. Tako su mogli da budu uvedeni dua i intelekt,
prolazno i neprolazno. Pomou pojma ideje mogla je da se kopira
predmetna shema za primenu u mentalnim operacijama. Sam svet
je posmatran kao universitas rerum, a u svom nastajanju i prolaenju kao priroda. vrstina ovog naina izlaganja mogla se
oitati jo u njegovom ukidanju u kasnom srednjem veku i u njegovom rekonsolidovanju: ukidanje se utvruje u problemu saznanja, a ne u samom predmetu; tako ono za celokupnu istoriju
miljenja novog doba ide sudbinskom stranputicom.
Smisaono-inherentno preterano traenje i nemir ne pojavljuju se najpre u predmetu, ve u oveku koji se upravo time odvaja
od sveta predmeta. U pitanju je rana novovekovna tradicija kada
13
Naredna izlaganja bi se mogla korelativno obraditi kao drutveno-strukturalna evolucija drutvenog sistema kao sociologije nauke
evolucije
smisla. Na ovom mestu ona ipak slue samo kao snimanje moguih i
istorijski
114
se ovaj momenat nemira interpretira u kontekstu antropologije,

dakle kada se opisuje pojmovima kao to su svest ili plaisir (zadovoljstvo) koji se pripisuju oveku. Bilo je vano za take off(ukljuivanje) u moderno shvatanje sveta to se time neto to je trebalo
negirati shvatalo i uvrivalo kao priroda (iz ega su se odmah
mogli izvesti ciljevi poboljanja i kritike civilizacije) 14. Tesno povezivaje sa sveu koje je iz ovoga sledilo ipak nije odgovaralo
stanju stvari. S jedne strane, u neuropsiholokim sistemima (a
verovatno bi se moralo rei i: u atomima i suncima) postojao je
ve odgovarajui bazalni nemir. S druge strane, celokupni svet
drutvene komunikacije usmeren je na iskljuivanje monotonije i
na to da ovek moe da komunicira samo ukoliko menja teme i
priloge. Ako ovek nita ne treba da kae, mora bar neto da pronae. Ni u kom sluaju se ne sme ono to je prethodno reeno ponavljati tako dugo dok se neto novo ne nametne. Ovo se ne sme
redukovati na svest; ili ako se redukuje, onda i na neuropsihologiju itd. Uostalom, i svest ima iskustvo o tome kako moe biti
muno odravanje komunikacije u toku. Iz ovih razloga polazimo
bez bilo kakvog pokuaja reduktivnog tumaenja nekog osnovnog stanja stvari bazalne nestabilnosti (s posledicom temporalizovane kompleksnosti) i tvrdimo da su smisaoni sistemi, bilo
da su psihiki ili drutveni sistemi, time odreeni.
^ Smisao je, dakle, bazalno nestabilan i samo se tako stvarnost
moe obraditi za ciljeve emergentne izgradnje sistema kao smisla. Ovo ima nune konsekvence za izgradnju drutvenih sistema
na ta emo se u nastavku vratiti pri iscrpnijoj obradi tema komunikacije, delanja, dogaaja i strukture. Do tada bi trebalo, koliko
je mogue, objasniti samo ono to je prethodno reeno, da se smisao uopte mora izgraditi kao bazalno nestabilan, nemiran, s
ugraenom prinudom na samopromenu.
Smisao specifine strategije shvatanja i osporavanja sopstvene nestabilnosti ini se da lei uprimeni diferencije za obradu
informacija koja sledi 15. Ono to s vremena na vreme varira nije
14
O
ovome
iscrpno
Niklas
Luhmann,
Frhneuzeitliche
Anthropologie:
Theorietechnische Lsungen fr ein Evolutionsproblem der Gesellschaft,
u:
isti,
Ovo ukljuuje, na sta emo se odmah vratiti, primenu sebe samog
kao diferencije prema svetu.
115
prosto predmet neke intencije. Osporavanje smisla je mnogo

pre neprestano novo formiranje misaono konstitutivne diferencije
aktuelnog i mogueg. Smisao je tekue aktualizovanje mogunosti. Ali, poto smisao moe biti smisao samo kao diferencija upravo aktuelnog i horizonta mogunosti, svaka aktualizacija uvek
vodi i ka virtualizaciji mogunosti koje se s ovim mogu povezati.
Nestabilnost smisla nalazi se u neodrivosti njegove aktuelne
sutine; ponovna stabilizacija je omoguena time to sve aktuelno
ima smisla samo u horizontu nagovetenih mogunosti. A imati
smisao upravo znai: da se jedna od mogunosti koje su spojive
moe i mora izabrati kao naredna aktuelnost dok upravo aktuelno
bledi, istanjuje se i samo predaje svoju aktuelnost zbog sopstvene
nestabilnosti. Tako diferencija izmeu aktuelnog i mogueg doputa vremenski pomerenu upotrebu, a time i osporavanje svagdanje aktuelnog u prisustvu nagovetenih mogunosti. Smisao
je na taj nain jedinstvo aktualizovanja i virtualizovanja, re-aktualizovanja i re-virtualizovanja, kao proces sa sopstvenim pogonom (uslovljen sistemom).
Kako se ovo odvija postae razumljivo kada se uzme u obzir
i druga diferencija. Nadovezujui se na Spensera Brauna elimo
da, kada se misli na operacije, govorimo o razlikovanju ( distincdon) i oznaavanju (indication) 16 . Odgovarajui semantiki
rezultati znae: diferencija i identitet. Diferencija diferencije i
identiteta odreuje se odmah popreno u odnosu na diferenciju
aktuelnog i mogueg da bi ovu kontrolisala u toku operacije.
Mogue se shvata kao diferencija razliitih mogunosti (ukljuujui i onu koja je upravo aktualizovana i kojoj se ovek moe
ponovo vratiti), a mogunost koju treba aktualizovati oznaava se
tada u njenom identitetu kao ovo-i-nita-drugo. Ovo oznaavanje
ne eliminie ono to treba aktualizovati ali ga pomera u stanje trenutne neaktuelnosti. Ono se moe u toku re-virtualizovanja odrati kao mogunost i ukljuiti u nove horizonte.
U celini je, dakle, smisao sporenje po meri diferencija, i to
diferencija koje kao takve nisu prethodno date, ve svoju operativnu primenljivost (i naravno: mogunost svog pojmovnog formulisanja) crpu jedino iz same smisaonosti. Samopokretljivost
16
Videti Spencer Brown, Laws of Form, 2. izdanje, New York 1972.
116
smisaonog dogaanja je autopoiesis par excellence. Na ovoj osnovi svaki dogaaj (ma koliko kratak) tada moe dobiti smisao i
postati element sistema. Time se ne tvrdi neto kao isto duhovna egzistencija, ali svakako zatvorenost povezanosti upuivanja
na samoreprodukciju. Utoliko su i smisaona kretanja u svojoj
funkcji omoguavanja dobijanja informacije i obrade informacije, autonomno konstituisana. Ona imaju sopstveni domet, sopstvenu kompleksnost, sopstveni tempo. Ona, naravno, ne egzistiraju ni u praznom prostoru, niti u carstvu duha sama za sebe. Ona
ne bi preivela razaranje ivota ili njegovih hemijskih i fizikih
osnova. Ali ova zavisnost, za razliku od gore navedene sheme diferencije, nije operativna premisa samog smisaonog deavanja.
Prema tome, smisao omoguuje onaj kompleks osobina koji je neophodan za izgradnju elemenata sistema, naime, daje mogunost
da budu odreeni u odnosu na druge elemente sistema. Samoreferencija, obilje i viak mogunosti doputaju za to neophodnu neodreenost. A orijentacija na semantiki utvrene diferencije
upravlja ovim autopojetikim procesom odreenja smisla, dok
istovremeno uzima u obzir i daje formu injenici da se u svakoj
selekciji narednih aktuelnosti neto drugo iskljuuje 17.
III
Oznaili smo smisao kao osporavanje po meri diferencije.
Mogli bismo rei i: osporavanje-sebe-samog. Ovo shvatanje problema smisla daje povod da se tanije odredi ta se osporava.
Priznati da sve to se u smislu osporava mora imati smisao,
ostavlja pitanje kako se ovaj iskaz moe osloboditi od iste tautologije. Za ovo je pogodan pojam informacije.
Kao informaciju ovde treba oznaiti dogaaj koji bira stanja
sistema. To je mogue samo pomou struktura koje ograniavaju
i prethodno biraju mogunosti. Dakle, informacija pretpostavlja
17
Yves Barel, Le paradoxe et le systme: Essai sur le fantastique social ,
Grenoble 1979, str. 185 i si., naziva ovo potiskivanje u ono (tekue)
iskljueno
potentialisation (latentnost), Emergentnost novih oblika moe se onda
objas-
117
strukturu, ali sama nije struktura, ve je samo dogaaj koji aktualizuje upotrebu strukture 18. Dogaaji su, na ovo emo se iscrpno
vratiti 19, vremenski utvreni elementi. Oni se zbivaju samo jednom i samo u najmanjem vremenskom periodu (specious present) neophodnom za njihovo pojavljivanje. Oni se identifikuju
preko ovog vremenskog dogaanja, dakle, neponovljivi su. Upravo zbog toga su pogodni kao elementarno jedinstvo procesa 20 .
Upravo to bi se moglo dobro potkrepiti informacijama. Informacija koja se smisaono ponavlja vie nije informacija. Ona u ponavljanju zadrava svoj smisao, ali gubi svoju informativnu
vrednost. ovek ita u nekim novinam: DM je revalorizovana.
Ukoliko jo jednom isto proita u nekim drugim novinama, ova
radnja vie nee imati informativnu vrednost (ona vie ne menja
stanje sopstvenog sistema) mada strukturalno predstavlja istu selekciju. S druge strane, informacija se ne gubi, mada kao dogaaj
iezava. Ona je promenila stanje sitema i izazvala posledicu u
strukturi, pa sistem tada reaguje na ove promene strukture i sa
njima 21 .
Drugim recima, vreme samo prisiljava na razlikovanje smisla i informacije, mada se svaka reprodukcija smisla odvija preko
informacija (i utoliko se moe nazvati obrada informacija), a sve
18
esto se nailazi na suprotna miljenja ali preteno bez eksplicitne

odluke
o pitanju da lije informacija struktura ili dogaaj. Videti, npr. Gemot
Bhme,
Information und Verstndigung, u: Emst von Weizscker (Hrsg.), Offene
Systeme19 Upor. 8. glavu, III.
20
ovek bi sebi samom morao da predstavi pometnju u procesu
kada
bi
se
isto jo jednom dogaalo, a proces se onda, s jedne strane, dalje odvijao i
21
istovreOva povezanost informacionog dogaaja i promenjen nain
operisanja
pojavljuje se kao seanje samo posmatrau. Sam sistem se reprodukuje samo
u
sadanjosti, a za to mu nije potrebno seanje. Ali on se sam moe u
okolnostima
opaati i sebi samom tada pripisati seanje, ili ak runo seanje. Iz
samoopaanja moe se tada ponovo dobiti aktuelno iznenaujua informacija o
sopstvenom stanju. Meutim, to nita ne menja na injenici da ono to se
118
informacije imaju smisao 22 . Ovo se razlikovanje omoguuje preko pojma promene stanja sistema. Dakle, informacija je uvek informacija nekog sistema (to, naravno, moe ukljuiti: vie sistema istovremeno). Ali, pri karakterisanju onih sistema koji
informacije mogu dobiti i obraditi, mora se ukljuiti jo jedno dalje obeleje koje onda indirektno slui i za odreenje pojma informacije. Mora da se radi o samoreferencijalnim operativnim sistemima, dakle o sistemima koji pri promeni njihovog sopstvenog
stanja uvek moraju i sami da sudeluju. Inae bi se radilo o prostoj
promeni sistema usled spoljanjeg delovanja. Samo se samoreferencijalnim sistemima spoljanje delovanje pojavljuje kao odreenje za samoodreenje i tako kao informacija koja menja unutranji kontekst samoodreenja ne uklanjajui zakonitost strukture, jer sistem sve to iz nje sledi mora sa samim sobom da izradi.
Dakle, informacije su dogaaji koji ograniavaju entropiju ne
uvrujui pri tom sistem 23 .
Informacija redukuje kompleksnost tako to objavljuje selekciju i time iskljuuje mogunosti. Meutim, moe i da povea
kompleksnost. To se deava, na primer, kada je iskljuena mogunost bila negativno oekvanje: ovek je mislio da su popovi
uvek mukarci, a sada konstatuje: ovaj pop je ena. Da li bi trebalo da kaemo popadija? Da joj poljubimo ruku? Naravno, postoji
sluaj da informacija predstavlja novi objekt za koji se shema
mogunosti moe konstituisati tek pomou informacije, a prethodno moda samo vrlo apstraktno. U svakom sluaju informacija moe ne samo da smanji, ve i da povea nesigurnost 24; i samo
zbog toga je mogua evolucija formi smisla sa viim kapacitetom
za prijem informacija i obradu informacija.
Pomou smisaone obrade informacija odnos izmeu sistema
i
okoline dobija tumaenje koje je kompatibilno s visokom kompleksnou i interdependencijom. Informacija je mogua samo u
22
Slinu poziciju videti pre svega kod Donald M. MacKay, Information,
Mechanism and Meaning, Cambridge Mass. 1969.

23
constraint on entropy (spreavanje entropije) formulie i Klaus
Krippendorff u: isti, (ed.), Communication and Control in Society, New York
1979, str. 439.
24
Upor. u vezi s ovim Harold M. Schroder/Michael J. Driver/Siegfried

Streufert, Human Information Processing, New York 1967.
119
sistemu, samo zahvaljujui njegovoj samoreferenciji, samo zahvaljujui njegovoj shemi shvatanja. Ali, ona se moe preko sistema pripisati okolini. Pojavljuje se kao selekcija iz nekog podruja
mogunosti koje je sam sistem razvio i smatra ga relevantnim; ali,
pojavljuje se kao selekcija koja ne potvruje sistem, ve okolinu.
Ona se doivljava, ne stie se. Sistem moe na ovaj nain da postavi distancu prema okolini i ba tako da se izuzme iz okoline.
Moe da uredi svoj odnos prema okolini i da pri tom prepusti okolini da odlui kada su koji uslovi dati. ovek je, n primer, prethodno odluio 25 da kvantitet, i to teina, treba da bude vaan, a
potom konstatuje da tegla marmelade sadri samo 430 grama, i
tada je jo uvek slobodan da se ali, da marmeladu vrati trgovcu,
ubudue tu marmeladu da vie ne kupuje ili uopte da ne reaguje.
Kada smisao i informacija stoje na raspolagaju kao evolutivno dostignue moe se, dakle, pokrenuti sopstvena evolucija
smisla koja e isprobati koja se shema prijema i obrade informacije potvruje po svojim kvalitetima pripajanja (pre svega: prognostiki i delatno). Tek kroz takvu evoluciju smisla sam smisao
moe dobiti oblik i strukturu. Dalja izlaganja u ovom poglavlju
pretpostaljaju daje takva istorija smisla ve konsolidovala strukture kojima danas, kao samorazumljivim, raspolaemo.
IV
Nijedan sistem koji se smisaono konstituie ne moe, dakle,
da izbegne smisaonost svih svojih procesa. Meutim, smisao
upuuje na dalji smisao. Kruna zatvorenost ovih upuivanja pojavljuje se u svom jedinstvu kao krajnji horizont svakog smisla:
kao svet. Sledstveno, svet ima istu neizbenost i nemogunost ne-
25
Ova prethodna odluka se u literaturi esto (neto prenaglaeno)

oznaava
kao pitanje na koje pojam informacije tada daje odgovor. Ali, odluujue je
samo
da se ustanovi shema diferencije, odnosno da moe da se izgradi u
momentu
priticanja informacije (na primer, kada ovek vidi pijanca kako posre). Na
odgovarajui nain moglo bi se iskustvo definisati kao sposobnost da se
120
giranja kao smisao. Svaki pokuaj da se on misaono prevazie,

samo ga proiruje; on mora da uzme u obzir smisao i svet i tako da
postane ono to sam ne eli da bude. Huserl je ovo injenino
stanje opisao pomou metafore horizonta, ali nije proanalizirao
samoreferenciju svakog smisla.
Svi dokazi za ove iskaze moraju je ve pretpostaviti; oni ne
mogu drukije da operiu osim preko refleksija sveta u svetu.
Zbog toga polazimo od fenomenolokog opisa smisaonog iskustva i kostitucionalne veze smisao/svet, ali ne utemeljujemo ovaj
opis na egzistenciji ekstra mondijalnog subjekta koji mu je uzor
(o kome svako i sam zna, da kao svest postoji) ve ga shvatamo
kao samoopisivanje sveta u svetu. Istorijska semantika pojmova o
svetu reflektovala je ovaj dvostruki status sveta koji sam sebe
sadri kao opis i istovremeno je transcendentalan na razliite
naine - na primer, kao soma tou kosmou, kao machina mundi ali
i kao odnos prema jednom bogu koji se kao sredite sveta svuda, a
kao celina sveta nigde ne moe spoznati.
Svako samoopaanje i samoopisivanje je konano razlikovanje, operacija razlikovanja. Zbog toga se samoopisivanje sveta
mora karakterisati vodeom diferencijom. Kao konani povoljni
oblik za to dolazi u obzir samo razlikovanje smisla i sveta. Jedinstvo smisaone konstitucije sveta artikulie se u fenomenolokom opisivanju kao diferencija i u ovom obliku moe da slui
za dobijanje informacija.
Odnos smisla i sveta moe da se opie i pomou pojma decentralizacije 26. Kao smisao svet je svuda pristupaan: u svakoj
situaciji, u proizvoljnom detaljisanju, na svakoj taki skale od
konkretnog ka apstraktnom. Od svake polazne take ovek moe
da nastavi kretanje ka svim drugim mogunostima sveta; upravo
ovo govori daje u svakom smislu nagoveten svet. Njemu odgovara acentrini pojam sveta 27 .
26
Ovde se ne misli na Pijaeov pojam decentralizacije egoistiki

odreene
slike sveta, zato to ne polazimo od subjekta. Pa ipak je povezanost
oigledna.
Psihiki
i drutveni sistemi mogu preko uenja i evolucije da postave prema sebi
distancu
27
U vezi s ovim izgraivanjem upor. Arthur O. Lo vejoy, The Great
Chain
of
Being: A Study of the History of an Idea, Cambridge Mass. 1936, novo
izdanje
121
Ali istovremeno, svet je vie od istog zbira svih mogunosti

da se smisaona upuivanja naknadno izvedu. On nije samo zbir,
on je jedinstvo ovih mogunosti. To pre svega znai: da horizont
sveta svakoj diferenciji garantuje njeno sopstveno jedinstvo kao
diferencije. Tako ukida i diferencije svih pojedinanih perspektiva sistema jer je za svaki sistem svet jedinstvo sopstvene diferencije sistema i okoline. U odreenim ostvarenjima svet, dakle,
fungira kao svet ivota. Tako je istovremeno momentano nesumnjivo, sutina prethodno upoznatog, neproblematino ubeenje pozadine 28 i ova nosea meta-izvesnost da svet nekako
doputa da konvergira svako ukidanje i svako unoenje razlika.
On je momentana, i uopte, pretpostavljena zatvorenost kruenja
smisaone samoreferencije.
Ovaj rezultat jedinstva pretpostavlja samo zatvorenost samoreferencijalnih veza. On nije nita drugo do ova zatvorenost.
Dakle, mogu je bez tematske povezanosti, bez hijerarhizacije i,
naroito, bez praktino-teleoloke konvergencije svetskih procesa. Opisivanje sveta u svetu moe se zaista dobro izvesti preko
takvih interpretamenata. Istorija svetske semantike je istorija takvih pokuaja, a oni oigledno koreliraju sa kompleksnou drutvenog sistema. Ovo vai za hijerarhijska kao i za univerzalnoistorijski-procesualna tumaenja, za shemu stvari, za pretpostvku
series rerum kao poretka perfekcija i isto tako za temporalizaciju ovog poretka preko spasonosno istorijskih i napredno istorijskih teorija. Ali, diferencije koje orijentiu takve semantike
(gore/dole, ranije/kasnije) pretpostavljaju sa. svoje strane svet kao
jedinstvo diferencije; i one su samo tako dugo stabilne dok mogu
da odgovaraju strukturama i iskustvima koji u istorijskom poloaju drutvenog sistema faktiki odluuju.
Svakom smislu imanentan odnos prema svetu iskljuuje definisanje smisla kao znaka29. ovek mora paljivo da razlikuje
Ovo se uopteno oznaava kao svet ivota; videti npr. Jrgen
Habermas,
Theorie des kommunikativen Handelns, Bd. I, Frankfurt 1981, str. 106. O tome kritiki Ulf Matthiesen, Das Dickicht der Lebenswelt und die Theorie kommunikativen Handelns,
Mnchen o.J. (1983).
29
Tako se jedno raireno shvatanje nudi kao alternativa za
definisanje
smisla preko subjektivne intencije. Upor. npr. Charles K. Warriner, The Emergence
of
122
%
strukturu upuivanja i strukturu znakova 30 . Funkcija nekog znaka

uvek trai upuivanje na neto odreeno iskljuujui samoreferenciju. Drukije reeno, ne postoji ni znak sveta niti znak koji
sam sebe oznaava. Ali obe, univerzalnost i samoreferencija, su
osobina smisla o kojoj nema pogodbe. Otuda je smisao temeljno
stanje stvari: znak mora imati smisla da bi mogao da ispuni svoju
funkciju, ali smisao nije znak. Smisao stvara kontekst svakom
utvrivanju znakova, on je conditio sine qua non njegovog asimetrizovanja, ali uzet kao znak, smisao bi bio samo oznaka za
sebe samog, dakle, on moe da stoji kao znak za neispunjavanje
funkcije znaka.
V
Smisao je, prema tome, opti oblik samoreferencijalnog
ukljuivanja kompleksnosti koji se ne moe karakterisati odreenim sadrajima (iskljuujui one druge). Tako pokazana struktura je drugaije shvatana u starijim drutvenim sistemima - sa
posledicama koje se i u dananjim raspravama o pojmu smisla
mogu osetiti. Stara evropska tradicija je nego vala pojam stvarnosti koji se odnosio na dobrotu i savrenost i njemu su bili pridodati
sutinski smisaoni odnosi 31. Time su bile signalizirane granice
kompatibilnosti i fenomeni koji su ispali iz poretka na prelazu u
novo doba, ili su se kao dotrajali svet nasukali na svoj poredak.
Novo doba je preuzelo odgovarajue prethodne odluke u teoriji
subjekta. Ako se smisao, to preovlauje, definie u odnosu na
subjekt, naknadno deluje ova tradicija koja iz svog vodeeg
30
Ovo razlikovanje je pripremljeno u Huserlovim analizama odnosa
izraza i
znaka.31 Upor.
Untersuchungen
I, 3. izd., Wolfgang
Halle 1922,
str. 23 iPerfektion
dalje.
Ovo Logische
je shvatanje
kritikiII,razmotrio
Hbner,
und
Negation, u: Harald Weinrich (Hrsg.), Positionen der Negativitt, Poetik und
Hermeneutik VI, Mnchen 1975, str. 470-475. Videti i: isti, Die Logik der Negation als ontologisches Erkenntnismittel, ebda, str. 105-140. Sigurno: u podruju
pojmova negacije, i u podruju filozofskih teorija, postoji mnogo vie od
puke
metafizike savrenog. Ali pretpostavke kosmosa, savrenstva, kreacije dobra
imale
su
istovremeno preimustvo prihvatljivosti kome je nasuprot mogla da stoji
123
pojma nepoeljnog iskljuuje besmisleno 32. Najoptije se tada

ponovo specifikuje u odnosu na imanentnu normativnost fakticiteta subjekta. Korak od nediferenciranog osnovnog pojma (ako se
takav uopte prihvati) do operativnih pojmova teorije smisla izvodi se kao skok sa celine na deo i time implicira (suvie brzo!)
odricanje od zahteva za univerzalnou. Oni se zamenjuju kritikom kojom se stanovite subjekta u odnosu na univerzalnost ponovo zaokruuje.
Kosmologije ili subjekti u svakom sluaju je ponovno specifikovanje smisla ilo preko posebnih delova sveta i moglo je da
trai sopstvene konture ne iskljuujui haotino, besmisleno, ve
samo ukazujui na ono izvan. Moglo bi se rei i: pretpostavljeni smisao imao je posla s privilegovanim biima, privilegovanim
vremenima i mestima i privilegovanim pretpostavkama koje su
morale da garantuju poredak. On se istovremeno kao reprezentativan ukljuivao u celinu. Renik kosmologije ili subjektivnosti
snabdeo se orijentaciono vrednou, ostatkom od manjkavosti
koji je tada morao da bude preputen svetu ili drutvu 33. Na odgovarajui nain pojavilo se ono to smo eleli da predstavimo kao
dimenzije sveta, naime predmetnost (realitas), vremenost i drutvenost, kao uvreno u kosmos ili kao struktura svesti subjekta.
Sa shemom stvari dominirala je dimenzija predmeta nad onim to
se moglo opisati kao stvarnost iz ega su nastajale zbunjenosti
... V|det' rec*mo Paul Hofmann, Das Verstehen von Sinn und seine Allgemeingltigkeif. Untersuchungen ber die Grundlagen des apriorischen Erkennens, Berlin 1929; isti, Sinn und Geschichte: Historisch-systematische Einleitung
in die Sinn-erforschende Philosophie , Mnchen 1937. S odbacivanjem subjekt-odnosa povezuje se u novijoj filozofiji uglavnom povratak na ontoloka
pitanjavideti, npr Max Mller, Uber Sinn und Sinngefhrdung des
menschlichen
Daseins, Philosophisches Jahrbuch 74 (1966), str. 1-29. Za specifini problem
prinudeZa
smisaonog
shvatanja
situacije
radijesubjekt
drutvenonauna
aljenje je,
pre svega,
to senavodimo
pod nazivom
vie ne
misli
dovoljno strogo na povezanost samoreferencije i smisla. Inae bi i subjektteorija
morala da se onjentise na zatvorenost samoreferencijalnih sistema s
konsekvencom
da
i za nju vise nita ne moe da bude dato to se ne pojavljuje kao smisao.
Govor
o
gubljenju smisla, ugroenosti smisla, besmislenosti bivstvovanja
124
V
subjekta koji je traio da se oslobodi, a onda jo uvek sebi ponovo

prebacivao postvarenost. Ovaj nain miljenja je bio u harmoniji sa slojnim strukturama starog sveta i sa graanskim drutvom
koje ih je ukidalo. Danas se vie ne moe adekvatno nastaviti.
Svaki stav bi bio podloan kritici i bio bi unapred optereen
saznanjem da je to tako.
Posle kritike do ekstrema dovedenog subjektivizma konano
je ustanovljen hermeneutiki pojam smisla koji se zaustavio na
razumljivom ureenju nadreene povezanosti - onako kako tekstovi moraju da se razumeju u obimnijem kontekstu. Tako je postalo mogue formulisati iskustvo besmislenosti kao izneveravanje ovog ureenja, izolovanje svagdanjeg, kao zavisnost od
sluaja. Ipak je upravo sociologija morala da vidi da nije u
mogunosti da preuzme ovaj pojam smisla. Ona je pokuala od
svog poetka, ili najkasnije od Dirkema, da ovo iskustvo besmislenosti i sluajnosti pod nazivom anomija ponovo pripie drutvu
kao sveobuhvatnom sistemu. Ako upravo drutveni kontekst
ivota i delanja, koji je morao da se uzme u obzir kao davalac
smisla, stvara iskustvo besmisla (ili ga makar saomoguuje),
oigledno je u pitanju drugi pojam smisla. Inae bi se smisao-u-kontekstu morao objasniti kao besmislen, a to prisliljava na
razmiljanje o smislu besmislenosti.
U metodolokoj ravni ovaj pojam smisla ukida tezu o posebnoj metodologiji smisaonog stanja stvari 34. Za smisaono konstituisane sisteme sve ima smisla; za njih ne postoje predmeti bez smisla. Njutnov zakon i zemljotres u Lisabonu, kretanje planeta i zablude astrologa, osetljivost na mraz kod voki i zahtevanje nadoknade tete od strane poljoprivrednika: sve ima smisla. Smisaono
konsitituisani sistemi se mogu diferencirati samo u podruju smisla, tj. u svetu, bilo da se radi o sistemima za koje vai isto ili o sistemima koji reaguju osloboeni smisla na sebe same i na svoju
okolinu. Najpre ne postoji razlog za traenje posebne metodologije
za predmete sa smislom. Tek u okviru smisaono konstituisanog
sveta oveku se skree panja u vezi s drutvenom dimenzijom
svakog smisla da i neki drugi sistemi smisaono ive, a drugi ne.
34
Shvatanje koje je esto osporavano i nastavljano. Upor. samo
Jrgen
Habermas, Theorie des kommunikativen Handelns, Bd.l, Frankfurt 1981, str.
152
i
125
Tek kod drutvene refleksivnosti, tek kada se radi o doivljaju

doivljaja i delanja drugih sistema, dolazi u obzir poseban oblik
obrade smisla koji se naziva razumevanje. Samo shvatanje smisla jo nije razumevanje u ovom smislu koji mnogo trai 35 . Razumevanje mnogo vie dolazi do izraaja kada se smisaoni doivljaj,
odnosno smisaono delanje, projektuju na neki drugi sistem sa
sopstvenom diferencijom sistem/okolina. Tek pomou diferencije
sistem/okolina transformie se doivljaj u razumevanje, a i ovo
samo onda kada se ima u vidu da i drugi sistemi takoe smisaono
razlikuju sebe same i svoju okolinu. Isto stanje stvari moe se formulisati i pomou pojma opaanja. Opaanje je svako operisanje
sa razlikom 36, opaanje je takoe osnovna operacija razumevanja.
Do razumevanja se dolazi samo kada se primenjuje odreena razlika, naime ona sistema i okoline (a ne samo: oblik/pozadina,
tekst/kontekst) i kada se u ovu razliku projektuje zatvoreno-samoreferencijalno reprodukovani smisao. Tek zajedno uzeti pojam
smisla, sistem-okolina-koncept i samoreferencija rasvetljavaju podruje primene posebne metodologije razumevanja.
Pri povratku na jedan optiji, apsolutno univerzalni pojam
smisla koji prelazi granice razumevanja, postavlja se pitanje
funkcionalne sposobnosti takvog pojma koji se vie ne odnosi
na (ve postojee) subjekte ili kontekste. Kao prvo, moramo
tanije da opiemo naine funkcionisanja. To se deava pomou
pojma (samoreferencijalne) diferencije. Kao drugo, moramo da
objasnimo dekompoziciju apstrakcije smisao. To e se desiti
pomou pojma dimenzije smisla.
Na taj nain moemo napustiti pojam smisla. Time se nee
obnoviti dominacija predmetne dimenzije; ona se nee ukinuti
pomou subjekta koji joj stoji nasuprot, ve time to upuivanja na
stvari posmatramo samo kao jednu od mnogih dimenzija smisla.
Ona se nee postavljati nasuprot subjektu, ali ukoliko smisao treba
da bude dovoljno kompleksan, pripajaju se komplikovane interdependencije sa vremenskim i drutvenim upuivanjima na smisao.
35
Ovde se udaljujemo od svakodnevne govorne upotrebe u
interesu
tanijeg
odreenja
operation
called
Verstehen
(operacije
nazvane
razumevanje).
Svakodnevno
ovek kae, i razume se, kako je na junoj obali Islanda
36
Videti 1. glavu, II pod 9.
126
VI
Nain funkcionisanja smisla se ne shvata dovoljno ako se on
dovodi u vezu s identitetom koji se moe smisaono legitimisati bilo daje to po sebi savren kosmos, bilo daje subjekt ili kontekst
koji daruje smisao. Ovaj identitet tada iznuuje razlikovanje smisaonog i besmislenog koje kao identitet ne moe da ostvari. Poreklo razlike ostaje mrano, ostaje problem teodiceje.
Umesto toga polazimo od injenice da u svakom smisaonom'
iskustvu prethodno postoji diferencija, naime diferencija aktuelno datog i, na temelju ove datosti, mogueg. Ova osnovna diferencija koja se u svakom smisaonom doivljaju nuno reprodukuje, daje svakom doivljaju vrednost informacije. U toku upotrebe
smisla pretpostavlja se daje ovo, a ne ono sluaj; da ovek tako, a
ne drukije dalje ivi, komunicira, dela; da se produavanje
odreenih daljih mogunosti obistinjuje ili se ne obistinjuje. Osnovna razlika izmeu horizonta aktuelnog i mogueg, omoguuje
ponovno diferenciranje razlike izmeu otvorenih mogunosti; da
se one shvate, tipiziraju, shematizuju i da se onda narednom aktualizovanju odredi informativna vrednost. Na ovoj osnovi uvode
se identiteti kao to su rei, tipovi, pojmovi da bi organizovali diferencije 37. Oni slue kao sonde za opipavanje onoga to se, za
razliku od drugoga, obistinjuje; a onda naravno: da se obistinjeno
uvrsti i reprodukuje.
Na poetku, dakle, nije identitet, ve je diferencija. Samo to
omoguuje da se sluajnostima da informativna vrednost i tako
izgradi poredak; jer informacija nije nita drugo do dogaaj koji
izaziva povezivanje diferencije - a difference that makes a diffe37
pojmovi
Kao to je poznato, jedan od izvora ovog uvida je Sosir:

sont
purement diffrentiels, dfinis non pas positivement par leur contenu, mais ngativement par leur rapports avec les autres termes du systme. Leur plus exacte caractristique est dtre ce que les autres ne sont pas (su razliiti potpuno,
definisani ne pozitivno prema svom sadraju, ve negativno prema

odnosu
s
drugima terminima sistema. Njihova najtanija karakteristika je da su oni
ono
to
drugi
nisu) (Ferdinand de Saussure, Cours de linguistique gnrale, navedeno
prema
127
rence (razlika koja stvara razliku) 38 . Ovo je razlog to mi ni dekompoziciju smisla apsolutno ne nalazimo prethodno samo kao
diferenciju, ve kao dekompoziciju u diferencijama. Ovaj nalaz
emo oznaiti pomou pojma dimenzije smisla i razlikovaemo
predmetnu dimenziju, vremensku dimenziju i drutvenu dimenziju. Svaka od ovih dimenzija stie svoju aktuelnost iz diferencije
dva horizonta, dakle, ona je, sa svoje strane, diferencija koja se diferencira u odnosu na druge diferencije. Svaka dimenzija je, sa
svoje strane, data kao univerzalno smisaona, dakle ne sadri, formalno gledano, ogranienja za ono stoje u svetu mogue. Utoliko
se moe govoriti i o dimenzijama sveta.
Osim toga ovo diferenciranje stvara diferencije, ova dekompozicija u tri dimenzije smisla je prvi korak ka raztautologizaciji
samoreferencije smisla. Smisao ima smisla, to ostaje (i na odgovarajui nain izrazi kao: svaki smisao ima smisla, samo smisao
ima smisla, ne stavljaju se pod znak pitanja). Ali istovremeno se
samoreferencija smisla dimenzionalno ponovo specifikuje, i to
pomou onih dimenzionalno-specifinih diferencija. Budunost
je budunost samo kao budunost sadanjosti-sa-prolou; ali
ona nije prolost i ne prelazi konano u nju kao to je to sugerisao
kruni model. Moj konsenzus je konsenzus samo u odnosu na
tvoj konsenzus, ali moj konsenzus nije tvoj konsenzus i ne postoji
nikakav predmetni argument ili razlog uma koji bi ovo podudaranje (opet: iz dimenzije predmeta) konano mogli da osiguraju 39 .
Kada evolucija smisla ovu podelu jedanput ustanovi, samoreferencije moraju da se artikuliu u okviru ovih dimenzija. Orijentacija na suprotni horizont, koja u svakoj dimenziji smisla ponovo
specifikuje samoreferenciju, ne moe se probiti preko horizonta
neke druge dimenzije. Ne moe se, na primer, budunost zameniti
konsenzusom i konsenzus unutranjim predmetnim horizontom
38
Prema Gregory Bateson, Steps to an Ecology of Mind, San Francisco

1972, str. 489. Upor. i str. 271 i si., 313. Ovome emo se vratiti u
poglavlju
o
komunikaciji.
39
Time se takoe iskljuuje mogunost definisanja jednostavnih
stanja
stvari (moda simple sensations /jednostavnih oseaja/ u Lockovom smislu) na
osnovu konsenzusa posmatraa. O ovome C. West Churchman, The Design
of
Inquiring Systems: Basic Concepts of Systems and Organization, New York 1971,
128
sistema (to psihoanaliza, na primer, zahteva da ovek bude u

stanju). Ali u meri u kojoj je ustanovljena diferencija dimenzija
smisla (= diferencija specifinih dimenzija diferencija), interdependencije izmeu dimenzija mogu da slue za regulisanje i
raztautologizovanje samoreferencija. Krugovi se prekidaju. Predmetni svet prisiljava na asimetrino promiljanje vremena. Vreme prisiljava na asimetrino promiljanje odnosa izmeu spoljanjeg sveta i unutranjeg sveta kao opadanja kompleksnosti. I
samo na ovaj nain svet savladava smisaono strukturisanu kompleksnost u kojoj operacije smisaonih sistema mogu da nau svoje mesto.
Umesto da se sa ontoloko-metafizikom tradicijom smisao
odmah respecifikuje u odnosu na poeljno (smisaono), koncept
dimenzija smisla ve na prvom koraku zadrava univerzalnost
zahteva za vaenjem ukljuujui sve mogunosti negacije. U svakom smislu, bilo da se formulie pozitivno ili negativno, pristupane su ove tri dimenzije smisla kao oblici daljih upuivanja.
Uopte, primarna dekompozicija smisla lei onda u ovim trima
dimenzijama i sve dalje postaje pitanje njihovih ponovnih kombinacija 40.
O predmetnoj dimenziji treba da se govori s obzirom na sve
predmete smisaone intencije (u psihikim sistemima) ili teme
smisaone komunikacije (u drutvenim sistemima). Predmeti ili
teme u ovom smislu mogu biti i lica ili grupe lica. Predmetna dimenzija se konstituie tako to smisao razlae strukturu upuivanja zamiljenog na ovo ili drugo. Tako je polazna taka
predmetne artikulacije smisla primarna disjunkcija koja odvaja
neto to je jo neodreeno u odnosu na drugo jo neodreeno 41 .
Dalje istraivanje se na taj nain dekomponuje na napredovanje
(tok, razvoj) ka unutranjosti i napredovanje ka spoljanjosti, na
orijentaciju preko unutranjeg horizonta, odnosno, na orijentaciju
preko spoljanjeg horizonta 42 . Na taj nain nastaje oblik u
40
Pokuaj izvoenja u sluaju prava (generalizovana oekivanja
ponaanja)
41
je: Niklas
Rechtssoziologie,
izd., Opladen
OLuhmann,
ovome videti,
Th. G. Herbst,2 Alternatives
to1983.
Hierarchies, Leiden
1976,
42
str.
86ovome
i dalje.Edmund Husserl, Erfahrung und Urteil, a.a.O., str. 26 i dalje.
O
9 Drutveni sistemi
129
smislu mogunosti da se preu granice i da se iz toga izvedu konsekvence 43. Tako se sve moe obraditi. Utoliko je predmetna dimenzija univerzalna. Ona istovremeno povremeno prisiljava naredne operacije na izbor pravca koji se, za momenat, svakako
protivstavlja suprotnom pravcu ne anulirajui njegovu pristupanost. Utoliko predmetna dimenzija omoguuje operacije pripajanja koje moraju da odlue da li ele jo da ostanu kod istih ili
da preu kod drugih.
Unutranjost i spoljanjost obuhvataju celinu kao vezu
upuivanja u obliku horizonata. Za trenutak moramo da ostanemo kod ovog oblika agregacije mogunosti. On simbolizuje s
jedne strane, beskonanost i-tako-dalje mogueg aktualizovanja
i, s druge, neplodnost aktuelnog potvrivanja ove beskonanosti
Horizont nije granica i ne moe se prei. ovek se bilo kada mora
okrenuti, a suprotni horizont mu odreuje pravac za to 44. Uostalom, okrenuti se znai: da se svako pamenje integracija ili
tema uvek doivljava kao pribliavanje i nikada kao udaljavanje
od nekog horizonta. Kod tako iscrpnog bavljenja nekim objektom
ne pomera se njegov spoljanji svet ka sve veoj udaljenosti i ovek ne mora unazad da odmota sve odigrane sekvence doivljaja i
delanja da bi ponovo ugledao suprotni horizont. On je uvek suprotan i uvek je direktno pristupaan u neposrednosti okretanja
koje je samo osigurano preko proste dvojakosti.
U najgoru osobinu naeg jezika (i celokupno predstavljanje
teorije sistema u ovoj knjizi je iz ovog razloga neadekvatno, ak
zavodljivo) spada prisilno pridavanje predikata subjektu reenice
i na taj nain sugerisanje pretpostavke - i konano uvek iznova
izotravanje stare navike miljenja - da se radi o stvarima kojima se pripisuju bilo koje osobine, odnosi, aktivnosti ili pometeYork
1972
44
ish dite bim Geor
S e sPencer Brown, Laws of Form, 2. izd., New
Kao iscrpnije uporediti analize, na primer, Helmut Kuhn, The

PhenoTmII Concept of Honzon, u: Marvin Frber (ed.), Philosophical Essays
in Memory of Edmund Husserl, Cambridge Mass. 1940, str. 106-123- C A van
Peursen, Lhonzon, Situation 1 (1954), str. 204-234; Carl F.
Graumakn,' Grundlagen emer Phnomenologie und Psyhologie der Perspektivitt, Berlin 1960
naroito str. 6 6 1 dalje; Karl Schuhmann, Die Fundamentalbetrachtung der Phnomenologie: Zum Weltproblem in der Philosophie Edmund Husserls, Den Haag
130
nosti. Ali, predmetna shema (i odgovarajue: shvatanje sveta kao

stvarnosti) nudi samo pojednostavljenu verziju dimenzije
predmeta. Stvari su ogranienja mogunosti kombinacija u predmetnoj dimenziji 45. U predmetu se zbog toga mogu sakupiti odgovarajua iskustva i kao ogled reprodukovati. U ovom obliku
stvari daju pogodna uporita za upoznavanje sa svetskim odnosima. Ali one i zabauruju da postoje nuno dva horizonta koji deluju na predmetno konstituisanje smisla; i da bi bili neophodni
odgovarajui dvostruki opisi koji se profiliraju prema spolja i
unutra kako bi se utvrdio smisao stvari 46. Zbog toga imamo uvek
iznova povod da ukaemo na to da primami predmet teorije sistema nije predmet (ili vrsta predmeta) sistem, ve je diferencija
sistema i okoline.
Vremenska dimenzija se konstituie tako to se diferencija
ranijeg i kasnijeg, koja se u svim dogaajima moe neposredno
iskusiti, odnosi na posebne horizonte, naime moe se produiti u
prolost i budunost. Vreme se tako oslobaa povezanosti s neposrednim iskustvom, ono postepeno snima pridodavanja diferenciji prisutnog i odsutnog 47, postaje samostalna dimenzija koja
ureuje jo samo kada, ne vie i ko/ta/gde/kako doivljaja i delanja. Vreme postaje neutralno u odnosu na prisutno i odstutno, a
odsutno tada moe, bez osvrtanja na vreme koje je potrebno da bi
se ono dostiglo, da bude shvaeno kao istovremeno. Sada postaje
mogue jedinstveno, ujedinjujue merenje vremena, a u semantici vremena mogu se tada odvojiti vremenske sekvence odnosa-prolosti/sadanjosti/budunosti i dovesti u vezu s njima.
45
La notion des choses extrieures est une restriction des combinaisons
(Pojam spoljanjih stvari je ogranienje kombinacija), kae se

kontingentno
svesno u Monsieur Teste - Paul Valery, uvres, tom 2, Paris, izdanje Pliade
1960,46str.
65.
I Gregory
Bateson, za koga je dvostruko opisivanje sredinji
teorijski
pojam, ukazuje na ovaj problem. Videti Geist und Natur: Eine notwendige Einheit,
47 na nemaki, Frankfurt 1982, str. 81.
prevod
Mora se podvui daje ovo bio vrlo spor proces razvoja i da su
samo
inovativni mislioci vremena kao Augustin videli kako daleka prolost i daleka
budunost jo u tami udaljenog odsustva teku zajedno. Uopte se ini da
povezivanje daleke budunosti i daleke prolosti u mistinim, graninim zonama
pristu-
131
I vreme je tada razapeto izmeu samo njemu pridodatih posebnih horizonata koji markiraju nedostino i ine ga sposobnim
za odnose: izmeu prolosti i budunosti. Vreme je, prema tome,
za smisaone sisteme 48 tumaenje stvarnosti u pogledu diferencije
izmeu prolosti i budunosti. Pri tom, recimo, horizont prolosti
(i isto tako: budunosti) nije poetak (odnosno kraj) vremena.
Upravo ova pretpostavka poetka, odnosno kraja, iskljuuje pojam horizonta. Mnogo pre fungiraju celokupna prolost, i isto
tako celokupna budunosti, kao horizont vremena - bilo da su
hronoloki ili na odgovarajui nain linearno pretpostavljeni ili
ne. Ionako je nemogue da se bilo gde u prolosti ili budunosti
ivi ili dela, a to nije mogue ni zbog toga to se s napredvanjem u
vremenu, vremenski horizonti pomeraju. Budunosti i prolosti
mogu, i u ovom pogledu su potpuno iste, samo da se intendiraju,
odnosno tematizuju, ali se ne mogu doiveti ili obraditi.
Vremenski razmak izmeu prolosti i budunosti u kome se
dogaa ireverzibilno nastajanje neke promene, doivee se kao
sadanjost. Sadanjost traje toliko dugo koliko traje ireverzibilno
nastajanje. Pri tanijem posmatranju ovek spoznaje da su uvek
date istovremeno dve sadanjosti i da tek njihovo diferenciranje
stvara utisak proticanja vremena 49. Jedna sadanjost se odvija
tano: ona markira na bilo emu (na primer, na satu, u umovima,
u kretanjima, u udarima talasa) da se uvek neto ireverzibilno
menja. Frekvencija promene sveta je dovoljno visoka i moe se
simbolizovati kao neizbenost vremenskih zbivanja. Druga sadanjost traje i na taj nain simbolizuje reverzibilnost koja je ostvariva u svim smisaonim sistemima. Samoreferencija omoguuje
vraanje na prethodne doivljaje, odnosno delanja, i neprestano
nagovetava ovu mogunost: stvar je jo tu, gde ju je ovek ostavio; nepravda se moe ispraviti. Povoljan zavretak neke radnje
48
Umetak za smisaone sisteme ovde treba jo jednom da ukae

da
vremenska dimenzija kao struktura upuivanja smisla neto tumai i u
samorefe49
rencijalnoj
smisaonih
sistema
ini osporivim
ono to bi i des
bez
O organizaciji
ovome iscrpnije:
Niklas
Luhmann,
Temporalstrukturen
Handlungssystems: Zum Zusammenhang von Handlungs- und Systemtheorie,
u:
Wolfgang Schluchter (Hrsg.), Verhalten, Handeln und System: Talcott Parsons Beitrag
132
se moe odugovlaiti, moe se odlagati na osnovu prikazane intencije koja jo eka na ireverzibilno nastajanje. Ove dve sadanjosti se uzajamno polarizuju kao diferencija dogaaja i stanja,
promene i trajanja, a to, opet, omoguuje prisustvo u ireverzibilnom dogaaju jo vidljive prolosti i ve vidljive budunosti u
sadanjosti koja traje. Samo tako ovek moe da zna daje neto
prolo iezlo u neponovljivosti, i da neto budue upravo poinje da se dogaa. Kontrast ovog preokreta ka istovremenom trajanju samoreferericijalnih osnovnih organizacija doivljava se
kao kontrast i uglavnom se oznaava kao kontinuitet nekog kretanja ili kao proticanje vremena. Meutim, to je samo metafora
koja pomae ivotu da se snae u vremenu, ali ona ne zadovoljava analitike ciljeve.
Dakle, u smisaono-samoreferencijalnu organizaciju psihikih
i drutvenih sistema unee se o predstavljanju kao vremenu i njegovom vokabularu da postoje ireverzibilnosti koje mu prethode i
istovremeno suprotnosmemo samoodnoenje koje neto po sebi
privremeno oduzima nastajanju ireverzibilnosti. Pri tom su metaforika i analitika vremena dovoljno otvorene i plastine i mogu da
se u toku drutvenog razvoja prilagode vioj kompleksnosti. Istorijska semantika vremena varira du dvostruke diferencije prolosti i budunosti i ireverzibilnog, odnosno reverzibilnog, zbivanja
u sadanjosti 50. Ipak, nijedna od ovih operacija ne moe da razori
smisaoni odnos vremena i samu smisaonost vremena, poto su samoreferencijalni sistemi zatvoreni sistemi i smisao moe da upuuje samo na smisao.
Konano treba utvrditi da se u posebnoj smisaonoj dimenziji
vremena moe konstituisati istorija. Pod istorijom ovde ne treba
shvatiti prosto faktiku epizodu dogaaja na osnovu koga se savremeno moe shvatiti kao posledica prolih uzroka, odnosno
kao uzrok buduih posledica. Osobenost istorije smisla je mnogo
vie u tome to omoguuje zahvatanje po slobodnom izboru u
smisao prolih, odnosno buduih dogaaja, dakle doputa preskakanje sekvenci. Istorija nastaje oslobaanjem sekvenci. Smisaoni
50
Upor. u vezi s ovim Niklas Luhmann, Temporalisierung von
Komplexitt: Zur Semantik neuzeitlicher Zeitbegriffe, u: isti, Geselschaftsstruktur
und
Se-
133
sistem ima u onoj meri istoriju u kojoj se limitira preko slobodnih

zahvata - bilo daje to preko odreenih prolih dogaaja (razaranje hrama, papsko krunisanje careva, poraz kod Sedana; ili u malom: svadba, prekidanje studija, prva osuda na kaznu zatvora,
coming out /javno pojavljivanje/ homoseksualaca), bilo preko finalizovanja budunosti. Istorija je prema tome uvek: savremena proslost, odnosno savremena budunost; uvek: odustajanje
od istih sekvenci; i uvek: redukcija tako steene slobode skokovitog zahvatanja u sve proteklo i sve budue.
Drutvena dimenzija se odnosi na ono to se s vremena na
vreme pretpostavlja kao njoj ravno, kao alter ego i artikulie
relevantnost ove pretpostavke za svako iskustvo o svetu i utvrivanje smisla. I drutvena dimenzija ima univerzalno svetski
znaaj; jer ukoliko uopte postoji neki alter ego, on je, kao i ego,
relevantan za sve predmete i za sve teme.
Pre svega je vano da se izbegne svako spajanje drutvene
dimenzije i predmetne dimenzije. To je bila, i jeste, kardinalna
greka humanizma. ovek je pri tom bio shvatan u razliitim verzijama na temelju njegove razlike od ivotinje, opreman je drutvenou (animal sociale) i vremenou (memoria, phantasia,
prudentia) i tako konano tumaen kao subjekt. I sama subjekt-teorija je jo stavljala jedinstveni odnos unutranjost/spoljanost na mesto gde je trebalo razlikovati predmetnu dimenziju
i drutvenu dimenziju u smislu razliitih dvostrukih horizonata 51.
ovek na taj nain ipak ostaje - to se moe oitati u tendencijama ka re-antropologizovanju transcendentalne filozofije i njenog
subjekt-pojma - povlaeni predmet pored kojeg postoje i drugi.
Na odgovarajui nain humanizam reprodukuje pojam prinude i
tada ima posla s dilemom sopstvenog ogranienog bivstvovanja.
Razlikovanje predmetne dimenzije i drutvene dimenzije ne
sme se pogreno shvatiti kao razlikovanje prirode i oveka. Teorijski napredak poiva upravo na izbegavanju ovog humanistikog tesnaca. Nasuprot svakoj predmetnoj artikulaciji smisla,
dimenzija drutva ima u odnosu na sve temeljnu samostalnost.
51
Videti tako sastavljenu razliku izmeu transcendencije i
introscendencije
kod Paul Hofmann, Sinn und Geschichte: Historisch-systematische Einleitung in
die Sinn-erforschende Philosophie, Mnchen 1937, str. 5 i sl.
134
Ona proizlazi iz toga to se pored uzimanja u obzir ego-perspektive, uzima u obzir ijedna (ili mnoge) alter-perspektive. Od svakog
smisla se tada moe traiti i upuivanje na drutvenost. To znai:
za svaki smisao se moe ispitati da li ga drugi upravo tako
doivljava kao i ja, ili drugaije. Smisao je, dakle, drutven ne
qua povezanosti s odreenim objektima (ljudima), ve kao nosilac samostalnog ponovnog udvajanja mogunosti shvatanja. Na
odgovarajui nain ni pojmovi ego i alter (alter ego) ovde ne
oznaavaju uloge, linosti ili sisteme, ve upravo posebne horizonte koji smisaona upuivanja ujedinjuju i povezuju. Na taj
nain se i drutvena dimenzija konstituie preko dvostrukog horizonta; ona je onoliko relevantna koliko u ivotu i delanju oznaava da perspektive shvatanja koje sistem upravlja prema sebi ne
mogu da se odele od drugih. I ovde horizont ega i altera znai neodvojivost daljih ispitivanja 52 . Kako je, dakle, dvostruki horizont
i u ovom pogledu konstitutivan za samostalnost neke dimenzije
smisla, drutveno se ne moe vratiti na rezultate svesti nekog monadnog subjekta. Na ovo su se nasukali svi pokuaji teorije subjektivne konstitucije intersubjektivnosti 53 .
Fenomenu vie odgovara drutveno-psiholoko istraivanje
zapoeto na problemu konsenzus/disens 54 . Ako se drutveno u temama smisla doivljava kao upuivanje na (moda razliite) per52
Ovde bi bilo umesno da se ponovo uvede ideja diskursa
(Habermas) i ne53
dostatka
vremenskih
Ovaj
pokuaj granica.
je konano najubedljiviji u Huserlovim grandioznim
krugovima. Edmund Husserl, Cartesianische Meditationen, Husserliana Bd. I, Den Haag

1950, str. 121 i dalje, i iz zaostavtine: Zur Phnomenologie der Intersubjektivitt,
Husserliana Bd. 13-15, Den Haag 1973. O tome Alfred Schtz, Das
Problem
der
transzendentalen
Intersubjektivitat
bei
Husserl,
Philosophische
Rundschau
54
Posebno se misli na model ABX Njucamba koji postavlja pitanje5
konsenzusa pomou predmetne orijentacije. Upor. Theodore M. Newcomb, An
Approach to the Study of Communicative Acts, Psychological Review 60 (1953), str.
393-404; isti, The Study of Consensus, u; Robert K. Merton/Leonard
Broom/Leonard S. Cottrell Jr. (ed.), Sociology Today, New York 1959, str. 277-292; i o
tome Johannes Siegrist, Das Consensus-Modell: Studium zur Interaktionstheorie
und zur kognitiven Sozialisation, Stuttgart 1970. Upor. dalje Leon Festinger, A
Theory of Social Comparison Processes, Human Relations 7 (1954), str. 117140;
135
spektive shvatanja, onda se upravo ovaj doivljaj vie ne moe

pripisati nekom subjektu. I ovde je diferencijacija, kao dvostruki
horizont, konstitutivna za ono to se kao smisao dri u neizvesnosti. Usamljeno Ja ne bi moglo ak ni da ivi.
Kao to u predmetnoj dimenziji postoji podsticaj primame
disjunkcije, a u vremenskoj dimenziji popreno postavljen problem reverzibilnosti/ireverzibilnosti, to uopte omoguuje da se
doivljaji urede prema dimenziji vremena, slian problem postoji
i u drutvenoj dimenziji: on se sastoji u suprotnosti konsenzusa i
disensa. Samo kada se disens oznai kao stvarnost ili kao mogunost, ovek ima povod da umetne dvostruki horizont drutvenog kao momentano posebno vane orijentacione dimenzije; i
samo u meri u kojoj se ovo posebno esto, ili u specifinim smi-,
saonim vezama posebno jasno deava, nastaje u drutvenoj evoluciji posebna semantika-drutvenog koja, sa svoje strane, kao
teorija ove diferencije, ponovo moe biti sposobna za konsenzus,
odnosno disens 55. I ovde se, prema tome, preko dimenzionalno
specifinog aranmana izloena diferencija ini smisaono obradivom, dakle prilagodljivom na operativne mogunosti samoreferencijalnih sistema. Tada drutvena dimenzija, kada jednom stoji
na raspolaganju, omoguuje neprestano tekue poreenje onoga
to drugi mogu da doive, odnosno to bi mogli da doive i kako
bi drugi mogli da odrede svoje delanje.
Onako kako u predmetnoj dimenziji shema stvari prua pojednostavljene odnose u svetu, tako se drutvena dimenzija redukuje na moral. Stvarnosti odgovara moralnost shvatanja sveta. U
oba sluaja se i tako dalje upuivanja na horizonte drugih
doivljaja i delanja zamenjuje ograniavanjem kombinacija. Moral oznaava uslove pod kojima ljudi mogu da se meusobno, i
sami sebe, potuju, odnosno ne potuju 56. On stornira mogunosti
55
Ovde treba naroito misliti na, u grkoj tradiciji nastalu,

dvostruku
koncepciju (za interakcione sisteme zamiljenu) prijateljstva i (za
drutvene
sisteme zamiljenu) zajednice koja je potom metasemantiki ponovo
integrisana
preko pretpostavke zajednikog ivota u gradu ili preko koda ponaanja
gor- 56 Iscrpnije o ovome u 6. glavi, VII u vezi s interpenetracijom.
136
koje ovo prevazilaze tako to pokuava da drutvenu pristojnost

dovede ako ne pod obiajni zakon, ono bar pod sagledive uslove meusobnog ograniavanja.
Za drutva koja postaju sve kompleksnija sve je vie neadekvatno ukupno programiranje drutvene dimenzije u obliku morala - delom zato to se zona tolerancije morala mora suvie daleko protezati, i delom zato to sve iskljueno mora biti moralno
diskreditovano; i praktino: zato to se obe stvari deavaju istovremeno i moral se zbog toga pluralizuje. To ne znai da moral
malo po malo iezava. U svakodnevnom ivotu je orijentacija na
uslove uvaavanja i neuvaavanja isto toliko neophodna kao i orijentacija na predmete. Jedino to problematika drutvene dimenzije daleko prevazilazi ovo, pa se svaki moral konano nae relativisan u horizontima u kojima se dalje moe pitati zato neko
tako ivi, tako rasuuje, tako dela kao to se to deava i ta ovo
znai za druge.
VII
Huserl je samo fenomenoloki opisao da svet, mada beskrajnih horizonata, garantuje mogunost sopstvenog odreenja.
To direktno vodi do pretpostavke tipike, odnosno do tipske povezanosti svakog doivljaja i delanja sa kojom se fenomenoloka
sociologija dalje bavila 57. Meutim, samoreferencija beskonanog
u pravcu specifikacije ne moe se dovoljno razumeti kao uslov iskustva. Ovde predstavljena dimenzionalna dekompozicija sveta
na temelju smisla, i pridodavanje konstitutivnog dvostrukog horizonta svakoj dimenziji, omoguuje dalje korake analize; ona pre
svega omoguuje jasniju skicu uslova mogunosti odreenja
smisla.
U skladu s osnovnim teorijsko-evolutivnim pretpostavkama
mi ne polazimo od toga da se svet sam respecifikuje ka neodreenosti; mnogo pre pretpostavljamo da moraju postojati meha57
Upor. Edmund Husserl, Erfahrung und Urteil, a.a.O., naroito str.

398
i
dalje; Alfred Schutz, Collected Papers, 3 toma, Den Haag 1962, naroito
Bd.
III,
str. 92-115; Alfred Schutz/Thomas Luckmann, Strukturen der Lebenswelt,
137
nizmi koji - bilo iz kojih razloga da su delatni - proizvode dovoljnu odreenost. Za ovaj proces tekueg samoodreenja smisla
formira se diferencija smisla i besmisla kao diferencija reda i nereda, informacije i rumora. Obe su, obe ostaju neophodne. Jedinstvo diferencije jeste i ostaje osnov operacije. Ovo se ne moe
dovoljno naglasiti. Davanje prednosti smislu u odnosu na svet,
redu u odnosu na nered, informaciji u odnosu na rumor, samo je
davanje prednosti. Ona ne ini suprotnost izlinom. Utoliko smisaoni proces ivi od poremeaja, hrani se neredom, doputa da ga
nosi rumor i zahteva za sve tehniki precizirane, shematizovane
operacije iskljueno tree 58. Tipika sutinskih oblika u odnosu
na koje se onda faktiki orijentie svakodnevno ponaanje, rezultat je prethodnih odreenja smisla koja se ne mogu, u smislu ontologije, pripisati sutinskim oblicima sveta, ni u smislu konstitucionalne teorije, subjektu. Ona proizlazi mnogo vie iz toga to su
smisaono usmerene operacije samoreferencijalnih sistema podstaknute problemima odvajanja (primarna disjunkcija, ireverzibilnost, disens) i to je dvostruki horizont dimenzije smisla na taj
nain stavljen pod pritisak opcija.
Svaka operacija se ovim okvirnim odnosima zaustavlja da bi
svoj zamiljeni smisao odredila u sklopu dimenzija i njihovih horizonata. Ona mora potvrditi odgovarajua odreenja - ne toliko
zbog sopstvene odreenosti, ve zbog toga to se u drugom
sluaju ne bi mogle pripojiti dalje operacije. Opcije odreenja su
zahtev sistemskog povezivanja, a odgovarajua predostronost u
vezi sa sposobnou pripajanja namee se preko samoreferencije
svake operacije. Izbor pravca odreenja slui, dodue, pripajanju
daljih doivljaja i delanja, ali se isto tako pojavljuje kao zahtev
svake operacije, zato to svaka operacija iz mogunosti pripajanja
povratno zakljuuje o sebi samoj i sebe samu moe samo tako da
odredi.
Pri povratnoj predostronosti u vezi sa sposobnou pripajanja pojedinanim smisaono orijentisanim operacijama oigledno se obistinjuje jae shematizovanje operacija u pojedinim di58
Na ovo uvek iznova ukazivati spada u stil metode Edgara Morena.
Upor.
i
Henri Atlan, Entre le cristal et la fume: Essai sur lorganisation du vivant, Paris
1979; Michel Serres, Der Parasit, prev. na nemacki, Frankfurt 1981; JeanPierre
138
menzijama. Empirijsko istraivanje je u svakom sluaju pokrilo

niz shematizama koji omoguavaju takva pridodavanja i pramenu pridodavanja 59 . U predmetnoj dimenziji fungira kao glavni
shematizam diferencija eksternih i internih pripisivanja (atribucija) 60 . Ona jasno objanjava da li povezivanja daljih operacija
proizlaze iz eksternih ili internih uzroka. Ve prema pravcu pripisivanja smisaoni sistem razlikuje u odnosu na sebe samog i u odnosu na druge sisteme doivljaj i delanje: pripie li se selekcija
smisla okolini, vai karakterizacija doivljaj, a pripajanje na druge mere trai se u okolini sistema (mada je sistem uestvovao kao
onaj koji doivljava!). Ukoliko se, naprotiv, selekcija smisla pripie samom sistemu, onda vai karakterizacija delanje (mada takvo delanje bez odnosa sa okolinom uopte nije mogue!) 61 .
Preko razlike izmeu doivljaja i delanja mogue je diferenciranje reprodukcije smisla i reprodukcije sistema. Odreenje kao
doivljaja, onoga to doivljaj ukljuuje iz delanja, slui reprodukciji smisla, onom daljem procesu aktualizovanja i virtualizovanja o kome smo govorili u okviru II dela. Odreenje kao delanje, to ukljuuje doivljaj koji priprema, doivljaj koji trai
delanje, slui reprodukciji drutvenog sistema pri emu ona utvruje polazne take za dalja delanja. Moglo bi se rei i: doivljaj
aktualizuje samoreferenciju smisla, delanje aktualizuje samoreferenciju drutvenih sistema, a oba se preko uinaka atribucije
razdvajaju i ponovo povezuju. Poto se ovde uvek radi o smisaonim delanjima koja se mogu doiveti, reprodukcija smisla je uvek
i pretpostavka za reprodukciju sistema; ovek se kroz delanje ne
moe osloboditi doivljaja (mada naravno: opaanja preko dru59
Upor. i Niklas Luhmann, Schematismen der Interaktion, u: isti,
Sozio60Aufklrung, Bd. 3, Opladen 1981, str. 81-100.

logische
Upor. Julian B. Rotter, Generalized Expectancies for Internal versus External Control of Reinforcement, Psychological Monographs 80 (1966), str. 1-28.
Od novijih istraivanja moda E. Jerry Phares, Locus of Control in Personality,
Morristown N. J. 1976; John H. Harvey/William John Ickes/Robert F. Kidd

(ed.),
New Directions in Attribution Research, Hillsdale N. J. 1976; Wulf-Uwe Meyer,
Intemale-extemale Bekrftigungskontrolle, Ursachenzuschreibung und
Erwar61
tungsnderungen:
Einige Anmerkungen,
Rosemarie
Mielke (Hrsg.),
O ovome detaljnije
Niklas Luhmann, u:
Erleben
und Handeln,
u:
isti, .SVjziologische Aufklrung, Bd. 3, a.a.O., str. 67-80.
139
gih). Takoe treba uzeti u obzir da se vrlo dobro moe reagovati i

na doivljaj (a ne samo: na delanje) preko delanja - ovek poinje
da reaguje i iri kiobran. Uprkos ovim ukrtanjima diferencijalna
atribucija je vano i neizbeno regulisanje. Ona omoguuje u
neodreenom i irokom podruju smisaonog doivljaja diferenciranje visoko selektivnih sistema delanja koji doputaju da im se
pripiu njihove selekcije.
U ovome se jasno vidi kako shematizam redukcije kompleksnosti preseca upuivanja i olakava pripajanja. Zadrava se
uzajamno fungiranje oba horizonta, unutra i spolja, a ostaje i
mogunost preokreta. Zbog toga uvek iznova moe postojati disens pripisivanja: jednome se pojavljuje kao delanje ono to drugi
prvenstveno shvata kao reakciju na doivljeno. Uprkos tome,
shematizam prua neophodnu pomo u razumevanju i pojednostavljivanje u sporenju o smisaono-otvorenim vezama koje je
preko potrebno za odranje kompleksnih sistema. Ovi se uzajamno svagda pojavljuju u sopstvenim okvirima samoreferencijalne
interpretacije kao sistemi delanja i ovo potvruju u interakciji kao
korisno skraivanje stvarnosti. Ovome emo se vratiti u poglavlju
o dvostrukoj kontingenciji.
Odgovarajue postoji i u vremenskoj dimenziji. I ovde je shematizovanje posredovano procesom pripisivanja i zaista se ini
da je odluujua razlika u pitanju da li se pripisivanje odnosi na
konstantne ili na varijabilne faktore 62. Prema ovoj prethodnoj odluci donee se odluka o nekoj drugoj, daljoj obradi predmeta ili
dogaaja, a tekoe s daljom obradom mogu povratno da problematizuju prethodnu odluku.
U drutvenoj dimenziji se ego i alter personalizuju u cilju
pripisivanja, odnosno identifikuju se s odreenim drutvenim sistemima. Bez obzira to svagda fungiraju kao ego i alter, oni
62
Ovom se
uglavnom
koriena u vezi s
Bernard
Weiner, Achievement
Ova razlika igra
pripisivanja
izmeu aktera i
140
razlikom vraamo na Frica Hajdera. Do sada je

istraivanjima o motivaciji za uinak. Videti, moda,
Motivation and Attribution Theory, Morristown N. J. 1974.
ulogu i u novijim istraivanjima o diferencijama

posmatraa.
Na ovaj
pravac
ukazuje
Edward
E.
zadravaju za alter ega identitete, imena i adrese. Pa ipak, drutveni shematizam ne misli o ovim sistemima kao o predmetnim
datostima sveta, on se odnosi mnogo pre na njihovo fungiranje
kao ego, odnosno alter i na konsekvence koje iz toga proizlaze.
Jeziki se ova distanca prema predmetnoj dimenziji izraava preko line zamenice koja zamenjuje ono to nju koristi, i uprkos
tome moe se odnositi na neto to se govorom ne moe zamenti.
Odnos prema predmetu omoguuje tada da se odre konsekvence
shematizma pripisivanja, dok drutveno shematizovanje omoguuje, naprotiv, oboma partnerima da obeperspektive, onu ega i
onu altera, zajedno ili uzastopno primenjuju i da povremeno
odluuju u ijoj perspektivi je neto zamiljeno. Dakle, kod sistemskih identiteta koji su utvreni, i o ijem shvatanju postoji saglasnost, moe doi do disensa u vezi s tim da li Ja preuzima pripisivanja od selekcija koja su mu namenjena kao nekom Ti. Ovde
shematizovanje znai da drutveno pripisivanje o nekom utvrenom predmetnom svetu moe biti zadrano u neizvesnosti i samoreferencijalno osporeno, i da disens u ovoj ravni ne ukida odmah stvari, lica ili dogaaje predmetne dimenzije.
I ovde je, kao i u drugim sluajevima, jasno da shematizovanje grubo skrauje i pojednostavljuje kako bi omoguilo povezivanje. Kao to ne moe postojati doivljaj bez delanja, ili
konstantnost bez varijabilnosti, tako ne moe postojati ego bez
odnosa s nekim alter i bez posredovanja do saznanja da je alter
zapravo alter ego. Meutim, dalje osporavanje zahteva da se ova
relacionisanja koja se nalaze u uzajamnom odnosu na jednoj taki
skrate, da se odgovarajue informacije prigrabe i nesigurnosti apsorbuju kako bi u daljem toku neto odreeno stajalo na raspolaganju novim relacijama. Upravo neprestana fluktuacija povezivanja u procesu komunikacije zahteva, kao u mozgu, dovoljnu
momentanu jedoznanost koja se moe i rizikovati, poto se prema potrebi moe ponovo ukinuti. Shematizmi prisilno vode ka
nerealnim opcijama i na taj nain strukturiraju tekua samopojednostavljivanja sistema ne determiniui ih.
injenica da je shematizovanje u svakoj dimenziji posredovano pripisivanjem znai konano da se ono mora pretpostaviti u
svim procesima komunikacije. Ne komunicira se o shematizmu i
141
o opcijama koje se preko njega ostvaruju. U komunikaciji se pretpostavljeno vie ne stavlja na raspolaganje, ve se jednostavno
primenjuje. To ubrzava proces komunikacije i oslobaa ga izazova suvie upeatljivih negacija. Ako neko kae Ja, nee se
naroito raspravljati o tome ne predstavlja li on sebe kao (zavisnog) Ti nekog drugog Ja. Poveanje tempa i tenost sporenja pri
dranju otvorenih tematizacija koje zahvataju prolo - to su funkcije shematizovanja. One, dakle, u elni ponovo imaju funkcionalni odnos prema problemima vremena koji su pokrenuti diferenciranjem sistema i okoline 63 .
VIII
Predmetna dimenzija, vremenska dimenzija i drutvena dimenzija ne mogu da nastupe odvojeno. One se nalaze pod prinudom kombinovanja. Mogu se analizirati odvojeno, ali se u svakom realno zamiljenom smislu svaka pojavljuje kao trea. U
vezi s ovom pretpostavkom analiza moe dalje da ide u dva pravca. Oba razmiljanja o povezivanju brzo dospevaju u zavisnost od
drutvenoteorijskih analiza i zbog toga ovde mogu biti samo
ukratko nagovetena.
Prvo vodee stanovite je: mogunost razlikovanja tri dimenzije i koliine njihovog uzajamnog diferenciranja samo je rezultat drutvenokultume evolucije, dakle varira sa strukturom
drutva 64. Najvanije evolutivno dostignue koje je uticalo na
razdvajanje dimenzija smisla zaista lei u uvoenju pisma 65. Komunikacija se moe ouvati preko pisma nezavisno od ivog
pamenja uesnika interakcije, ak uopte nezavisno od interak63
64
Upor. 1. glavu, III.
Upor. u vezi s ovim i Niklas Luhmann, Gesellschaftliche Struktur

und
semantische Tradition, u: isti, Gesellschatsstruktur und Semantik, Bd. 1, Frank65
furt 1980,
str.je,
35 opet,
i dalje.u poetku proces koji se sporo odvija, u kome
Ovo
alfabetsko
pismo markira poseban prag zato to (1) omoguuje bre uenje i time daje
mogunost univerzalnog proirivanja i (2) uzajamno diferencira regionalni
jezik,
dakle prisiljava na prevoenje. Upor. o ovome naroito Eric A. Havelock,
142
cije. Komunikacija moe dopreti do nepostojeeg, a vreme njenog pojavljivanja moe se gotovo proizvoljno izabrati i ovek ne
mora, da bi ovaj efekat postigao, da izgradi uobiajene lance interakcije (glasnici, vesti, pripovedai). Komunikacija se, mada
uvek zahteva delanje, u njenim drutvenim efektima odvija od
vremenske take njenog zapoinjanja, njenog formulisanja. Upotrebom pisma moe se poveati sposobnost varijacije poto se oslobaa neposrednog pritiska interakcije: formulie se za nesagledive drutvene situacije u kojima ovek ne mora da bude prisutan.
To takoe znai da predmetne orijentacije i drutvene orijentacije
mogu da se izrazitije uzajamno diferenciraju i u ovom smislu postaje mogua filozofija (= komunikacija iz uivanja u samoj
stvari) 66. Ruku pod ruku idu vii stepen slobode, vea kontingencija, vea nepromenljivost i vea promenljivost. Pismeno fiksirano najpre je pouzdano; ovek ga menja samo kada eli da ga menja; ali ba to ovek moe tada da eli.
Razlikovanjem ovih dimenzija stvara se drutveno-kultuma
evolucija tek artikulisanjem okvira za kompleksnost koja iz nje
nastaje. Sve vee diferenciranje se moe formalno opisati kao sve
vea samostalnost dvostrukih horizonata koji povremeno konstituiu neku dimenziju. Tako se pregnantnost i razliitost horizonata prolosti i budunosti, koji su u starom miljenju zajedno padali u tamu na kraju sveta, poveava onoliko koliko se predmetne
diferencije mogu drukije uknjiiti, naime kao razlika izmeu
spoljanjosti i unutranjosti. Prvobitna terminologija zamiljena
u odnosu na stvari - varietas, praesens, novus - povezuje se s vremenom67. Po ostvarivanju ovog diferenciranja mogue su nove
kombinacije - recimo u obliku nauka koje, poevi od 18. veka,
iz istovremenog (dakle empirijski!) izvlae zakljuke o neistovremenom.
I drutvena dimenzija dobija diferenciranjem u odnosu na
predmetnu dimenziju tek postepeno na samostalnosti, pre svega
preko preoblikovanja pozicije namenjene oveku. U uputstvu se-
66
Ovo naglasava Erich A. Havelock, Preface to Plato, Cambridge Mass.

1963. Upor. i Jack Goody/Jan Watt, The Concequences of Literacy,
Comparati67 in Society and History 5 (1963), str. 305-345.
ve Studies
Videti o ovome Walter Freund, Modernus und andere Zeitbegriffe des
Mittelalters, Kln, Graz 1957.
143
mantike interpretacije ljudskog individuuma samo e se postepeno, i samo u izvesnoj meri, kao drutvenostrukturalne promene
zahtevati ono to na zaobilaznom putu preko karakteri sanja oveka otkriva smisaono konstituisanu relevantnost drutvene dimenzije koja se tada mora zadrati i uprkos tome nivelisati. Covek se
najpre shvata kao posebna vrsta ivotinje sa svojstvima usmerenim na vreme i drutvo, zatim kao predmet koji treba da sija i da
bude cilj stvaranja i, konano, kao ivi individuum povezan sa
svetom. U prateoj filozofskoj teoriji priprema se ovo diferenciranje predmetne dimenzije i drutvene dimenzije preko novovremene refleksije o beskonanosti unutranjeg horizonta na posebnom sluaju sopstvene svesti. Ova refleksija postavlja najpre Ja i
svet kao dve kongruentne beskonanosti (mada s inverznom, preko negacije posredovanom formulacijom); ali ona onda zahteva Ja mora takorei da bude vraeno natrag iz svoje unutranje izgubljenosti, a to ne moe da se dogodi u predmetnom svetu koji
izaziva samo otuenje - drugo Ja: Ti 68 . Ja dobija, tako bi se mogao formulisati semantiki korelat ovog drutveno-strukturalno
izvedenog razvoja, za ja specifinu beskonanost, svoju transfinitnu linost samo u kontrastu prema drugom Ja (Ti) iste vrste
koji mu uskrauje svaku ontoloku samofiksiranost time to je
opaa 69 .
68
Ovo tumaenje sledi dalje Gotthard Gnther. Meutim, Ginter razvija
stupnjeve refleksije koji se vraaju na novu vrstu aktuelne beskonanosti svesti,
kao autonomno deavanje refleksije o refleksiji. On zbog toga ne moe da dopusti
dedukciju Ti, Ti se uvodi ab extra. U ovde formulisanom tekstu pretpostavlja se,
naprotiv, da novo vremena filozofija svesti zaista priprema teren za jae diferenciranje drutvene dimenzije; da se ona preko njene ishodine take u predmetnoj
dimenziji, naime u diferenciji miljenja i bia (Ginter: prafenomenalna situacija
Janeto misli) moe odrediti, dok se samostalnost drutvene dimenzije i njoj pripisana beskonanost individualnog unutranjeg horizonta ne moe formulisati.
Ginterove formulacije nalaze se pre svega u: Metaphysik, Logik und die Theorie
der Reflexion, Archiv fr Philosophe 7 (1957), str. 1-44, novo izdanje u: isti, Beitrage zur Grundlegung einer operationsfhigen Dialektik, Bd. 1, Hamburg 1976,
str. 31-74.
69
Cesto je pomenuto da samoopaanje, samoopisivanje, samobiografisanje
mogu imati isti efekat razreenja i to naroito kada slue pred drugima i za druge
(npr. za pritisak). Videti, npr. Georges Gusdorf, La dcouverte de soi, Paris 1948,
naroito str. 69 i dalje. I ovde je onda rezultat prodiranje u dubinu horizonta
sopstva u kome samoopaanje konano ne nalazi nita odreeno, ve moe samo
sebe samog a opaa.
144
Poseban oblik opaanja, koji odgovara drutvenoj dimenziji,

okarakterisali smo ranije (u odeljku V) kao razumevanje. Razumevanje zahteva opaanje uz pomo diferencije sistem/okolina;
ono zahteva da se kao razumevajui sistem shvata sistem koji se u
svojoj okolini smisaono orijentie. Poto smisaona orijentacija
uvek implicira svet, razumevajui sistem ne moe da izbegne da
se ponovo kree u okolini shvaenih sistema. Na ovaj nain dolazi se do ego/alter ego ogledanja. Razumevajui sistem vidi sebe
samog kaio alter ego svog alter ega. Moe se pretpostaviti da svaki drutveni odnos, makar rudimentarno, provocira pokuaje razumevanja. Preko razumevanja je, u najmanju ruku, ponaanje
drugih pristupanije, moe se bolje opaati, bolje predviati. Prema tome, u provokaciji razumevanja, u nadmonosti rezultata razumevanja, u samom razumevanju nalazi se mehanizam koji diferencira drutvenu dimenziju u odnosu na predmetnu dimenziju
i vremensku dimenziju i, konano, formulie za ovo naroito podesnu semantiku. Tako diferencija konsenzus/disens postaje istovremeno vanija i manje vana - vanija, zato to samo ona artikulie drtvenu dimenziju bremenitu informacijama, i manje
vana, zato to artikulie samo drutvenu dimenziju.
Tek ovaj poslednji korak interpretacije registruje samostalnost drutvene dimenzije svakog smisla - za razliku od isticanja
oveka koje je tek priprema, i za razliku od - za stratifikovana
drutva - pogodnog shvatanja drutvenog kao poeljne komunikacije meu poeljnim (dobrim) postojeim ivim biima. Naravno da ove modifikacije tumaenja ne izazivaju samo za sebe
diferenciranje drutvene dimenzije; ali one su empirijski indikatori da se odgovarajue promene deavaju i da one moraju dobro
da se priviknu na semantiki repertoar drutva.
Opta samoreferencija svakog smisla, koja znai da se svaki
smisaoni doivljaj projektuje u neto dalje i u tome se ponovo nalazi, specifikuje se preko diferenciranja dimenzija smisla. U meri
u kojoj se ovo diferenciranje uobiajilo nalaze se specifine samoreferencije za dimenzije; a kada se one izgrade, pojaava se diferenciranje dimenzija smisla. U toku istorije izgradnje smisla
tada nastaju posebne semantike koje vode rauna o Rezultatima
ovih diferenciranja - pre svega semantika vremena koja se moe
razlikovati od poretka stvari i semantika drutvenog koja se naj10 Drutveni sistemi
145
mantike interpretacije ljudskog individuuma samo e se postepeno, i samo u izvesnoj meri, kao drutvenostrukturalne promene
zahtevati ono to na zaobilaznom putu preko karakteri sanja oveka otkriva smisaono konstituisanu relevantnost drutvene dimenzije koja se tada mora zadrati i uprkos tome nivelisati. Covek se
najpre shvata kao posebna vrsta ivotinje sa svojstvima usmerenim na vreme i drutvo, zatim kao predmet koji treba da sija i da
bude cilj stvaranja i, konano, kao ivi individuum povezan sa
svetom. U prateoj filozofskoj teoriji priprema se ovo diferenciranje predmetne dimenzije i drutvene dimenzije preko novovremene refleksije o beskonanosti unutranjeg horizonta na posebnom sluaju sopstvene svesti. Ova refleksija postavlja najpre Ja i
svet kao dve kongruentne beskonanosti (mada s inverznom, preko negacije posredovanom formulacijom); ali ona onda zahteva Ja mora takorei da bude vraeno natrag iz svoje unutranje izgubljenosti, a to ne moe da se dogodi u predmetnom svetu koji
izaziva samo otuenje - drugo Ja: Ti 68. Ja dobija, tako bi se mogao formulisati semantiki korelat ovog drutveno-strukturalno
izvedenog razvoja, za ja specifinu beskonanost, svoju transfinitnu linost samo u kontrastu prema drugom Ja (Ti) iste vrste
koji mu uskrauje svaku ontoloku samofiksiranost time to je
opaa 69 .
68
144
Ovo tumaenje sledi dalje Gotthard Gnther. Meutim, Ginter razvija

stupnjeve refleksije koji se vraaju na novu vrstu aktuelne beskonanosti
svesti,
kao autonomno deavanje refleksije o refleksiji. On zbog toga ne moe da
dopusti
dedukciju Ti, Ti se uvodi ab extra. U ovde formulisanom tekstu
pretpostavlja
se,
naprotiv, da novo vremena filozofija svesti zaista priprema teren za jae
diferenciranje drutvene dimenzije; da se ona preko njene ishodine take u
predmetnoj
dimenziji, naime u diferenciji miljenja i bia (Ginter: prafenomenalna
situacija
Janeto misli) moe odrediti, dok se samostalnost drutvene dimenzije i
njoj
pripisana beskonanost individualnog unutranjeg horizonta ne moe formulisati.
Ginterove formulacije nalaze se pre svega u: Metaphysik, Logik und die
Theorie
der Reflexion, Archiv fr Philosophe 7 (1957), str. 1-44, novo izdanje u: isti,
Bei-
Poseban oblik opaanja, koji odgovara drutvenoj dimenziji,

okarakterisali smo ranije (u odeljku V) kao razumevanje. Razumevanje zahteva opaanje uz pomo diferencije sistem/okolina;
ono zahteva da se kao razumevajui sistem shvata sistem koji se u
svojoj okolini smisaono orijentie. Poto smisaona orijentacija
uvek implicira svet, razumevajui sistem ne moe da izbegne da
se ponovo kree u okolini shvaenih sistema. Na ovaj nain dolazi se do ego/alter ego ogledanja. Razumevajui sistem vidi sebe
samog kaio alter ego svog alter ega. Moe se pretpostaviti da svaki drutveni odnos, makar rudimentarno, provocira pokuaje razumevanja. Preko razumevanja je, u najmanju ruku, ponaanje
drugih pristupanije, moe se bolje opaati, bolje predviati. Prema tome, u provokaciji razumevanja, u nadmonosti rezultata razumevanja, u samom razumevanju nalazi se mehanizam koji diferencira drutvenu dimenziju u odnosu na predmetnu dimenziju
i vremensku dimenziju i, konano, formulie za ovo naroito podesnu semantiku. Tako diferencija konsenzus/disens postaje istovremeno vanija i manje vana - vanija, zato to samo ona artikulie drtvenu dimenziju bremenitu informacijama, i manje
vana, zato to artikulie samo drutvenu dimenziju.
Tek ovaj poslednji korak interpretacije registruje samostalnost drutvene dimenzije svakog smisla - za razliku od isticanja
oveka koje je tek priprema, i za razliku od - za stratifikovana
drutva - pogodnog shvatanja drutvenog kao poeljne komunikacije meu poeljnim (dobrim) postojeim ivim biima. Naravno da ove modifikacije tumaenja ne izazivaju samo za sebe
diferenciranje drutvene dimenzije; ali one su empirijski indikatori da se odgovarajue promene deavaju i da one moraju dobro
da se priviknu na semantiki repertoar drutva.
Opta samoreferencija svakog smisla, koja znai da se svaki
smisaoni doivljaj projektuje u neto dalje i u tome se pqnovo nalazi, specifikuje se preko diferenciranja dimenzija smisla. U meri
u kojoj se ovo diferenciranje uobiajilo nalaze se specifine samoreferencije za dimenzije; a kada se one izgrade, pojaava se diferenciranje dimenzija smisla. U toku istorije izgradnje smisla
tada nastaju posebne semantike koje vode rauna o Rezultatima
ovih diferenciranja - pre svega semantika vremena koja se moe
razlikovati od poretka stvari i semantika drutvenog koja se naj10 Drutveni sistemi
145
kasnije u 18. veku oslobaa pretpostavke da veoma uva posebnu

stvar-oveka, da obrauje ono po emu se ovek razlikuje od
ivotinje.
Na ovom mestu nije mogue precrtati ovu istoriju diferenciranja, njenu poveznost sa promenom strukture drutvenog sistema objasniti i pokazati koju ulogu u ovoj vezi igra dimenzionalno
specifino formulisana samoreferencija 70. Ovde se moramo zadovoljiti sa zadravanjem na polaznoj taki za detaljnije oblikovanje hipoteza.
Tako se vreme odraava u vremenu pomou dimenzija horizonata budunosti i prolosti. To ne znai samo da svaka vremenska taka ima svoju sopstvenu budunost i svoju sopstvenu
prolost, i da upravo na osnovu toga poseduje jednokratnost u dimenziji vremena. Kada se ovo doivi, ovek vidi da za svaku
budunost i za svaku prolost vai isto, da svakog trenutka mogu
biti ukinute. Time se otvara proizvoljno proirena beskonanost
vremena - i to ne samo u dvostrukom pravcu na poetku i kraju
vemena, ve za svaki trenutak u horizontima svakog trenutka posebno. Vreme je tada u najboljem sluaju hronoloka konvencija, agregatni izraz za ukupnost vremenskih mogunosti koje se
u vremenu razvijaju. Kada se tako mnogo vremena ukljui u vreme ovek se mora pitati kako se tako velika kompleksnost ponovo
redukuje i kako se ove redukcije reguliu: kroz samoreferencijalnu vremenitost vremena nastaje beskonano ponavljanje vremena u vremenu, i u vezi s tim potreba za istoijskom semantikom
vremena koja za odreene epohe, odreena drutva, odreene
drutvene sisteme odreuje prihvatljive akcente uz istovremeno
znanje o proizvoljnoj mogunosti ukidanja vremena u vremenu.
Samo vreme se istorizuje i svaka temporalna semantika mora se s
tim pomiriti, mora se u to uklopiti.
70
Upor. o dimenziji vremena: Niklas Luhmann, Weltzeit und
Systemgeschichte, u: isti, Soziologische Aufklrung, Bd. 2, Opladen 1975, str. 103-133;
isti, The Future Cannot Begin, u: isti, The Differentiation of Society, New York
1982, str. 229-254; isti, Zeit und Handlung: eine vergessene Theorie, u:
isti,
Soziologische Aufklrung, Bd.
3, Opladen 1981, str. 101-125; isti,
Temporalisierung
von Komplexitt: Zur Semantik neuzeitlicher Zeitbegriffe, u: isti,
Gesellschafts-
146
Egzaktno isti odnosi mogu se opaati u drutvenoj dimenziji. I ovde se ogledaju perspektive u perspektivama: Ja znam da
Ti zna, da ja znam...; pripisujem Ti Tvoje delanje vrlo dobro
znajui da Ti meni pripisuje da ja Tebi Tvoje delanje pripisujem. I ovde se dimenzionalno specifina povezanost upuivanja
u sebi raspada u beskonanost. I samo pred horizontom takvih
mogunosti, tj. konvencionalno, postoje take konsenzusa kao
trenuci.
U predmetnoj dimenziji ovek ima isto iskustvo sa unutranjim/spoljanjim horizontom stvari. Dok svaki horizont doputa da se u njemu ponovo pojavi ovo dvojstvo, svet ostaje beskrajno proizvoljno veliki i proizvoljno mali. To se pojavljuje u
slici sveta modeme kao ukidanje svih spoljanjih granica i kao
razlaganje svih elemenata, do krajnjih oslonaca. Ranije je ovek
mislio da samo bogovi raspolau elementima i u ovome nalazio
(mada nedostine) granice sigurnosti. Ali, s elementima su tada
iezli i bogovi i stvarni odnosi su u skladu s tim morali da se
shvate kao konstrukcije bez oslonca, kao neverovatnosti koje su
postale verovatne.
Ovo unutranje postajanje beskonanim deli pojedinane dimenzije smisla otrije od svakog odreenja smisla koje konano
uvek uzima u obzir sve dimenzije. Na taj nain razvoj samoreferencije u pojedinanim dimenzijama vodi ka jaem razilaenju i
slabljenju uzajamnih implikacija. Tada vreme, na primer, ne
moe nastupiti kao uzrok, i samo postojanje neke stvari jo uvek
ne garantuje trajanje. Pre svega, ostvarivanje dimenzionalno-specifinih samoreferencija vodi do onog razlaganja svih oslonaca i
do rekombinatorskog sticanja smisla koji onda sami sebi moraju
podariti postojanost. Moraemo da razmislimo ta ovo znai i
koja je onda jo semantika adekvatna kada postajanje drutva
kompleksnim pokree takav razvoj.
Da je ovo razilaenje i relativno osamostaljivanje smisaonih
dimenzija empirijsko-istorijski proces, obeleava jo jednom samoreferencijalnu konstituciju drutva kao drutvenog sistema
par excellence, i dalje samoreferencijalnu konstituciju smisla
uopte. Poveavanje diferenciranja u pojedinostima znai: da negacije u nekim dimenzijama ne impliciraju nuno negacije u drugim. Ovo progresivno blokira dunost konsenzusa u odnosu na
147
stanje stvari, sjedne strane 71 , i konsenzusne teorije istine 72 , s

druge. ini se da odnos prema budunosti sada doputa gotovo
proizvoljne negacije stanja stvari u sadanjosti; dakle, vremenska
dimenzija i predmetna dimenzija daju jedna drugoj vie slobodnog prostora i u skladu s tim o vremenskoj povezanosti se raspravlja kao o nunoj funkciji drutvenih mehanizama, na primer
jezika 73 .
S ovim korelira, u granicama semantikog aparata, vea jasnoa i dubinska otrina u svagdanjim dvosturkim horizontima
unutranjost/spoljanjost,
prolost/budunost,
ego/alter.
Nadlena dihotomija povremeno nosi, s jedne strane, diferenciranje dimenzije smisla i preko njega je podie na vii nivo kompleksnosti, s druge. Poveava se mogunost razdvajanja i ponovnog
kombinovanja u odnosu na injenino stanje kao i obim istorijske
svesti, a u istom toku raste i ono to bi se moglo oznaiti kao refleksivni drutveni senzibilitet. Na taj nain postaje tee uzajamno posredovanje smisaonih dimenzija i namee se miljenje o
kompleksnosti jo samo u kontekstu kao o predmetnoj ili vremenskoj ili drutvenoj kompleksnosti s posledicom da se na odgovarajui nain menjaju strategije redukcije 74 .
Danas nisu samo analitiki mogue tako daleko odvedene
diferencijacije. Kao vrsta svesti u pozadini one takoe pripadaju
smisaonoj stvarnosti savremenog drutva. Posledica je mnogo
oplakana erozija kulturnog dobra tradicionalnih drutava. Druga
posledica su svuda prisutne tekoe legitimisanja i utemeljenja.
Povezivanja - recimo u obliku suprotstavljanja savrenost/ne71
Za ovo je simptomatino shvatanje pojma commitment (obaveze)
kao medijuma i varijable u Parsnsovoj teoriji drutvenih sistema delanja. Upor.
Talcott Parsons, On the Concept of Value-Commitments, Sociological Inquiry
38(1968), str. 135-160.
72
injenica da se sam pojam istine mora promeniti u ovom procesu ini
stvari komplikovanijim nego to se to moe shvatiti iz ove grubo pojednostavljene
formulacije.
73
Upor. npr. Alfred Korzybsky, Science and Sanity: An Introduction to

Non-aristotelian Systems and General Semantics, 1933, pretampano 3. izdanje,
Lakeville Conn. 1949.
74
Meutim, radi se i o reenjima problema koji se upravo na ovo odnose.
Misli se na sve veu mogunost konsenzusa o statistikim injenicama koje posreduju predmetnu dimenziju i vremensku dimenziju.
148
savrenost ili ideal/stvarnost - koja se u svakoj dimenziji istovremeno osiguravaju, ini se da se razlau. Time nikako ne slabi smisaoni odnos dimenzija. Njihove interdependencije se odravaju,
ali one dobijaju nove oblike ije se potvrivanje nadaleko jo
oekuje. Namesto kompaktnih pretpostavki koje se u svim dimenzijama istovremeno povezuju ini se daje korisnija kombinatorska svest koja se verovatno najbolje moe okarakterisati preko
optereenosti opcija: kada se ovek u predmetnom pogledu odreuje (na primer investira) to nema u vremenskom ili drutvenom pogledu proizvoljne posledice. Kada horizonti budunosti
variraju, recimo u toku neke suvie brze fluktuacije odnosa oslanjajui se jae na sadanjost, to ima konsekvence kako za mogunosti konsenzusa (kratkorono oteeni ne mogu se vie
obetetiti, svi hoe sve odmah) tako i za ono to je u tako kratkom vremenu stvarno jo mogue. Mnogostrukost ovih i drugih
kombinatorskih problema ne iskljuuje mogunost da se ispitaju
konstelacije i da se pri tom doe do vrlo uoptenih iskaza. Ali za
svesno nainjena optereenja opcija ne postoji vie opta formula
dobra i pravde jer njihove polazne take variraju od dimenzije do
dimenzije i na razliitim putevima nadigravaju konsekvence
strukturnih odluka drutvenog sistema u smisaonosti doivljaja i
delanja. Sistemu nedostaje um. Smisao jeste i smisao se neposredno reprodukuje, a njegova restauracija bi u pogledu vika kontingencije bila mogua samo putem oktroi. To je takoe aspekt
privremeno date slobode funkcionalnim sistemima da izaberu
svoje mogunosti, i aspekt otvorenosti evolutivnih razvoja. Vie
od svega smisao tei upravo pod ovim samoreferencijalnim uslovima ne ka planiranju, ve ka evoluciji.
IX
Naredna, za raspravljanje o pojmu smisla zakljuna teza,
glasi: samoreferencijalno sporenje o smislu zahteva simboline
generalizacije. Pojam simbol/simbolian treba pri tom da oznai
medijum izgradnje jedinstva, pojam generalizacija, njegovu funkciju operativne obrade mnogobrojnosti. Sasvim grubo skicirano
radi se o tome da se mnotvu pripisuje jedinstvo i preko njega
149
simbolizuje. Tako nastaje diferencija operativne (ili procesualne)

i simboline ravni koja uopte tek omoguuje samoreferencijalno
operisanje 75 .
Podsticaji za ovu izgradnju smisla i termina generalizacija
nastaju u psiholokom istraivanju. Njihova polazna taka bila je
izlaganje sheme nadraaj/reakcija u okviru teorije psihikih sistema sa uvidom da se stanja ili dogaaji u okolini moraju shvatiti
unutar sistema globalno, dakle, moraju se predstaviti generalizovano, poto senzomi, odnosno motoriki kapacitet nije dovoljan
za centralnu obradu taka-po-taka 76. Paralelno s tim Parsons je
izgradio pojam delanja koji zahteva smisaono-simbolino generalizovanje ve u ravni unit acts (pojedinanih radnji) iz kojih su sistemi sastavljeni. Neko delanje je, prema tome, mogue
samo preko simbolino-generalizovanih identifikacija jedinstvene veze njegovih komponenti. Ono je ve kao element izgradnje
sistema emergentan fenomen koji se moe ostvariti preko simboline upotrebe. Smisao i generalizacija idu zajedno u ovom argumentu. Teorija samoreferencijalnih sistema koja je, sa svoje strane, sadrala podsticaje kako iz tanije analize interdependencije u
senzorikim i motorikim procesima tako i iz jaeg naglaavanja
subjekt-reference u pojmu delanja, obuhvata oba razvoja teorije u novoj sintezi.
Naime, upita li se ovek s pravom kako se smisao moe upotrebiti u ravni samoreferencijalnih procesa sistema, on nailazi na
zahtev da ga treba oznaiti kao nunost samosimbolizovanja ili
samoapstrahovanja. Svaka smisaono shvaena datost ne mora
samo u trenutku da bude potpuno prisutna kako bi time mogla da
ispuni doivljaj, odnosno delanje; ona pored toga mora da or75
Parsons bi u vezi s generalizacijom rekao: komunikacija uopte tek omoguuje. Videti npr. The Social System, Glencoe 111. 1951, str. 10 i si.: Talcott Parsons/Robert F. Bales/Edward A. Shils, Working Papers in the Theory of Action,
Glencoe 111. 1953, str. 31 i si.
76
Upor. J. P. Pavlov, Conditioned Reflexes: An Investigation of the Phisiological Activity of the Cerebral Cortex, o.O. (Oxford U.P.) 1927, str 110 i dalje;
dalje, moda, Clark L. Hull, Principles of Behavior, New York 1943, str. 183 i dalje; Roger Brown, Words and Things, Glencoe 111. 1958, str. 286 i dalje; Eleanor J.
Gibson, A Re-examination of Generalisation, Psychological Review 66 (1959),
str. 340-342; Franz Josef Stendenbach, Soziale Interaktion and Lernproze,
Kln-Berlin 1963, str. 90 i dalje.
150
ganizuje odnos prema sebi, da se suoi s predostronou u vezi s

tim da prema potrebi ponovo moe biti na raspolaganju i to u
(vie ili manje) drugaijim situacijama, drugim trenucima, sa,
moda, drugim partnerima drutvene komunikacije. Ova ponovna raspoloivost se obrauje preko simbolinih generalizacija u
konkretnom doivljaju i delanju. Ona je kao raspoloivost za druge takoe, ali ne samo, pretpostavka mogue komunikacije. Smisao se pri tom shvata, sjedne strane, kao potpun i konkretan i utoliko kao neponovljiv i neprenosiv; ali, on se istovremeno odnosi i
na kondenzate jedinstva koji kompleks ine predmetno, odnosno
tematski dostupnim. Drukije reeno, preko simbolinih generalizacija odreuju se identiteti toka doivljaja - identiteti u smislu odnosa koji su ve redukovani prema sebi samima.
Sve se ovo osigurava ve u ravni konkretnih, poznatih stvari
i dogaaja. ovek na osnovu uma shvata da je kanta za ubre
ispranjena. ovek izlazi i meu mnogim kantama za ubre odmah prepoznaje svoju, a da mu pri tom nije potrebna nijedna re,
ime ili ak neki pojam. Rei i imena ne bi mogli, na primer, da garantuju prepoznavanje sopstvene kante za ubre, a pojmovi bi
svakako mogli da doprinesu da se sumnjivi sluajevi ili naini
upotrebe dovedu u vezu s pravim smislom. Dakle, simboline generalizacije nastaju ve u konkretnom ophoenju s objektima i
dogaajima, one slue za spreavanje ponovne pristupanosti i
tek prema potrebi za agregacijama vieg stepena nastaju i paualna oznaavanja, tipske pretpostavke i heterogenost opsenih
pojmova. Ovi onda mogu da se ugrade u smisaoni svet samo
pomou jezika.
Ovde ne moemo da izradimo konsekvence za pojmove i
teorije jezika. Pojam simboline generalizacije samoodnoenja
smisla zamenjuje pojam znaka koji je do danas vladao teorijskom tradicijom. Niko nee osporiti da se rei (kao i stvari)
mogu upotrebljavati kao znaci, dakle kao upuivanje na neto
to postoji nezavisno od jezika. Jezik sam se ipak ne moe shvatiti kao puko omreavanje znacima jer on ni u kom sluaju nema
samo, ak ni preteno, ovu funkciju ukazivanja na neto postojee. Jezik nije ni samo sredstvo komunikacije jer on fungira u
psihikim sistemima i bez komunikacije. Njegova istinska funkcija nalazi se u generalizaciji smisla pomou simbola koji - za
razliku od oznaavanja neeg drugog - to to omoguuju, jesu

sami. Samo je u svojoj funkciji medijuma komunikacije, a to je,
izgleda evolutivno posmatrano, prvobitna funkcija, jezik povezan sa kodiranjem, dakle sa akustinim, odnosno optikim znacima za smisao.
Dosadanje (pre svega psiholoko) istraivanje dovodilo je u
funkcionalnu vezu pojam generalizacije sa odnosima sistem/okolina. Generalizacija je u ovom smislu instrument za savlaivanje opadanja kompleksnosti izmeu okoline i sistema. Ovome
emo dodati dva dalja razmiljanja koja se vie odnose na smisaone probleme kao takve. Generalizacija ima i smisaono specifinu
funkciju
premoivanja
mnotva
smisaonih
dimenzija
koje treba da odri pristupanim u svakom posebnom smisaonom
momentu. Smisao se u svim dimenzijama, ako ovek sme tako
da kae, generalizuje. Pri tom se polazi od isvesnog trajanja
(makar to bili delovi sekunde) i od izvesne nezavisnosti od malih kolebanja u predmetnim odnosima (lonac sa odlomljenom
drkom ostaje lonac), i podmee se mogunost konsenzusa. Drugim recima: sve dimenzije smisla ostaju spremne za proizvoljne
mogunosti razdvajanja, moda uz pomo preciznijeg merenja
vremena ili preciziranja pitanja ko doivljava ravnoduno; generalizacija zaustavlja sve vea mogua razdvajanja prema potrebama primene smisla bilo gde. Tek preko generalizacije, koja
se rudimentarno nalazi u svakom smislu, moe nastati samoreferencija, i tek preko generalizacije mogu da se istaknu lokalni
komadi smisla kojima se ovek momentano prvenstveno okree i koji sve dimenije smisla procenjuju, ali ih primamo ne ine
temom.
Drugo, generalizacija smisla dozvoljava da se svi logiki
problemi ree praktino. I protivrenost, i paradoks imaju smisao.
Samo je tako logika uopte mogua. Inae bi ovek kod prve protivrenosti na koju naie pao u pukotinu smisla i u njoj iezao.
Samo uraunavanjem svih protivrenosti smisaoni svet moe dobiti karakter samoreferencijalne zatvorenosti, i samo je tako korelat samoreferencijalno-zatvorenom sistemu komunikacije drutva.
Iscrpnijoj analizi posebne funkcije protivrenosti vratiemo se u
9. glavi. U ovom trenutku utvrdiemo samo da generalizacija
smisla odrava prisutnim horizonte koji uvek i neodbacivo omo152
guuju u pogledu diferencije (ili posebno zaotreno: u pogledu

protivrenosti) vraanje na smisaono jedinstvo diferencije (odnosno, protivrenosti) 77 .
To konano ne znai da bi logika koja eli da takva stanja
stvari reformulie za svoje ciljeve, morala da radi sa mnotvom
ravni, odnosno sa hijerarhijom tipova (ma ta to moglo da znai).
Kada se proraun ili komunikacija povezuju s generalizacijama,
kada se, na primer, govori o novcu, ne moe se odmah pozivati na
operativne sheme diferencije osporavanja smisla, na aktualizovanje/virtualizovanje i razlikovanje/oznaavanje u gore navedenom smislu u odeljku II. Generalizacije su saimanja s velikom
nezavisnou u odnosu na nain i vrstu njihovog ostvarivanja isto kao to se pretpostavke svesti ne mogu pozivati na neurofizioloke procese kojima zahvaljuju svoje nastajanje. Nezavisnost
se zahvaljuje povezivanjima koja preko njih postaju mogua. Ona
doputa da je nose sadraji horizonata i tada se, u obliku koji je
preko njih dobila, stavlja na raspolaganje operativnom osporavanju smisla kao struktura.
Da bismo na temelju upravo reenog dobili bolje mogunosti formulisanja, uvodimo pojam oekivanja. 78 Simboline generalizacije zgunjavaju strukturu upuivanja svakog smisla u oe77
78
Ja ne pretpostavljam da je samo ovo ve dovoljan razlog da se ovde predstavljena koncqpcija okarakterie kao dijalektika. Ali, sigurno bi savesna
rasprava o njenom odnosu prema velikim teorijskim rezultatima 19. veka (Hegel,
Marks,
Darvin), koji su svi zapoinjali sa diferencijom i tragali za jedinstvom, morala da
se
zametne u ovoj taki.
Ponovno posezanje za oekivanjima dobilo je pristup u psiholokoj literaturi pre svega u vesi s generalizacijom, u sociolokoj takode, u vezi s teorijom
uloga. Uporediti, moda, K. MacCorquodale/P. E. Meehl, Preliminary Suggestions as to a Formalization of expectancy Theory, Psychological Review 60
(1953), str. 55-63; Georg A. Kelly, The Psychology of Personal Constructs, New
York 1955, naroito tom 1, str. 46 i dalje; Ralph M. Stogdill, Individual Behavior
and Group Achievement, New York 1959, str. 59 i dalje; Johan Galtung,
Expectations and Interaction Processes, Inquiry 2 (1959), str. 213-234; Frank
Rosenblatt,
Perceptual Generalization over Transformation Groups, u: Marshall C. Yovits/Scott Cameron (ed.), Self-organizing Systems, Oxford 1960, str. 63-96; Martha Foschi, On the Concept of Expectations, Acta Sociologica 15 (1972), str.
124131; dalje znaenje pojma u kontekstu General Statement: Talcott Pra-
153
kivanjima koja nagovetavaju ta neko dato smisaono stanje

obeava. I isto tako vai obrnuto: u konkretnim situacijama potrebna i osvedoena oekivanja vode i koriguju generalizacije.
Pomou oekivanja koje je ovek upravo okuao, ili koje ne moe
da napusti bez znaajnog gubitka orijentacije, odluuje koliko e
daleko odvesti generalizacije. Ako ovek ue u robnu kuu i
prvoj prodavaici na koju naie saopti da bi eleo neto da
kupi, vrlo bi brzo shvatio da je suvie visoko generalizovao i da
mora ponovo da izvri specifikaciju.
U podruju teorije drutvenih sistema imamo posla uglavnom s oekivanim ponaanjima. Strukture ovih sistema zbog toga
se mogu definisati kao generalizovana oekivana ponaanja 79 . U
okvirima opte teorije smisaono-samoreferencijalnih sistema ovo
je ipak poseban sluaj, a sami drutveni sistemi operiu sa mnotvom oekivanja koja se odnose na izvanljudska stanja stvari:
oni pretpostavljaju, na prime, funkcionisanje satova, automobila,
tehnologija itd.
Pojam oekivanja ukazuje na to da struktura upuivanja smisaonih predmeta ili smisaonih tema moe biti primenjena samo u
zgusnutom obliku. Bez ovog zgunjavanja teret selekcije za operacije pripajanja leao bi suvie visoko. Oekivanja, s obzirom na
koja se ovek moe bolje, i pre svega bre orijentisati, grade se
dakle kroz meuselekciju ueg repertoara mogunosti. Shodno
tome se simboline generalizacije, preko kojih se odreuje identitet stvari, dogaaja, tipova ili pojmova, zadrava i ponovo fabrikuje u mrei oekivanja. One slue organizaciji, ili bolje:
tekuoj reorganizaciji oekivanog i pri tom, ve prema toku
doivljaja ili delanja, prihvataju materijal iz slojeva upuivanja
koji se nalaze u osnovi smisaonih veza, ili doputaju da suvie retko upotrebljen padne.
Generalizovanje oekivanja kao tipinih i normativnih ima,
dakle, dvostruku funkciju: ono potvruje, sjedne strane, selekciju iz ukupnosti pokazanih mogunosti i tako reprodukuje u smisao ukljuenu kompleksnost, ne ponitavajui je; i ono premouje
diskontinuitete u predmetnom, vremenskom i drutvenom pogledu tako daje oekivanje mogue i onda kada se situacija promeni79
154
Ovome emo se opirnije vratiti u 8. glavi.
la: opeeno dcte plai se svake vatre. Zbog toga je lako shvatljivo
da selekcija dolazi preko potvrivanja; da se, dakle, ona upuivanja zgunjavaju u oekivanja koja se generalizuju i koriste za
premoivanje diskontinuiteta. Kao selekcija generalizacija je
ograniavanje mogueg koje istovremeno ini vidljivim druge
mogunosti. Kao jedinstvo oba ova aspekta generalizacije vode
ka nastanku strukturisane kompleksnosti (organized complexity)
(organizovane kompleksnosti).
Teza o povezanosti potvrivanja selekcije s premoivanjem
predmetno/vremenski/drutvenih diskontinuiteta treba da objasni
kako se suvina kompleksnost iskoriava za evolutivne procese
izgradnje. Ona zamenjuje, posmatrano teorijsko-istorijski, pretpostavku da su oekivanja uvek evaluativno ili katektiki ve
povezana s objektima 80 . Moe biti da se selekcija uspenih upuivanja ne moe izvriti bez procenjivanja, odnosno da se kao
procenjivanje ukorenjuje u svesti i komunikaciji. Ali to je onda
samo izraz za, odnosno prirez od, potvrivanja. Stanje stvari u osnovi interesuje teorijski i pre svega funkcionalno: da se viak
smisla uopte mora selektivno koristiti i da ovo mora jeste moi
u smislu izbora oekivanja koja zahvataju diskontinuitete i u
ovom smislu se mogu potvrditi kao generalizacije.
X
U okvire teorije drutvenih sistema uveli smo formalno pojam smisla, ije smo izlaganje s ovim zakljuili, ali smo naglasili
da je smisaoni odnos svih operacija, kako u psihikim tako i u
80
Upor. Parsons/Shils a.a.O., (1951), str. 11 i si.,14 i dalje; Neal Gross/Ward
S. Mason/Alexander W. McEachem, Explorations in Role Analysis: Studies of the
School Superintendency Role, New York 1958, str. 58 i dalje; Stogdill a.a.O., str.
63; Foschi a.a.O., naroito str. 126. O povezanosti Kathexis i kompleksnosti
znaajni pasai su u Parsonsovoj The Theory of Symbolism in Relation to Action, u: Working Papers a.a.O., str. 31-62 (41 i si.). Parsons polazi od toga da normativni i katektiki odnosi objekata zahtevaju kompleksne objekte jer bi samo ovi
mogli da ponude zadovoljavajue mogunosti supstitucije pod promenljivim uslovima. Iz pozicije koja se ovde zastupa ovek bi, naproiv, morao da kae obrnuto, da
se uspena organizacija kompleksnih objekata preko normiranja podupire i preko
oseaja nagrauje.
155
drutvenim sistemima, neminovna nunost. Obe vrste sistema su

nastale u toku ko-evolucije. Jedna nije mogua bez druge, i
obrnuto. One su se, ako se tako moe rei, izdiferencirale na smislu. Smisao je istinska supstanca ove emergentne ravni evolucije. Otuda je pogreno (ili bolje: to je pogreno izabrani antropocentrizam) kada se psihikom, to znai svesnom ukotvljavanju
pripisuje neka vrsta ontolokog preimustva u odnosu na drutveno. Uopte je pogreno da se za smisao trai nosa. Smisao nosi
sam sebe time to samoreferencijalno omoguuje sopstvenu reprodukciju. I tek oblici ove reprodukcije diferenciraju psihike i
drutvene strukture.
Kako je ovo zamiljeno za drutvene sisteme postae jasno
tek u okviru raspravljanja o pojmu komunikacije (4. glava) i povezanosti dogaaj/struktura (8. glava). U prethodnom zahvatanju
ovih pojedinanih tumaenja ovde se ipak moraju predstaviti makar osnovne zamisli. Po ishodu se psihiki i drutveni sistemi
razlikuju na osnovu toga da li se bira svest ili komunikacija kao
oblik operacije. Ovaj izbor nije mogu za pojedinani dogaaj jer
se u pojedinanom dogaaju svest i komunikacija ne iskljuuju,
ve mnogo vie idu zajedno. Izbor se nalazi u potvrivanju smisaone samoreferencije, tj. u kojem daljem smislu se aktuelni smisao odnosi na samog sebe. Smisao se moe prilagoditi u sekvenci
koja je povezana s telesnim oseanjem ivota i potom se pojaviti
kao svest 81. Ali, smisao se moe prilagoditi i u sekvenci koja
ukljuuje razumevanje drugih i tada se pojavljuje kao komunikacija. Da li e se smisao aktualizovati kao svest ili kao komunikacija
ne pokazuje se tek potom, ve odreuje svagdanju aktuelnost
samog smisla poto se smisao uvek izgrauje samoreferencijalno
i pri tom uvek ukljuuje upuivanje na drugo kao put upuivanja
na sebe samog.
81
U vezi s ovim su instruktivne Huserlove analize konstituisanja svesti o
vremenu: Edmund Husserl, Vorlesungen zur Phnomenologie des inneren Zeitbewustseins, Jahrbuch der Philosophie und phnomenologische Forschung 9
(1928), str. 367-496. To to je gore nazvano povezana s telesnim oseanjem ivota jasno nastaje tek u Huserlovoj kasnoj filozofiji. U ovom pitanju nije konano
odluujua diferencija biolokih sistema (sopstenog organizma) i psihikog sistema. Jedinstvo i autonomija svesti su uslovljeni time to ona nije u stanju da svoja
telesna zbivanja svesno pot\rdi.
156
Istina, postoje visoko kompleksne evolutivne pretpostavke

izgradnje smisla, ali ne postoji privilegovani nosa, ontiki supstrat smisla. Ni svest ni komunikacija ne mogu biti kandidati za
jednu takvu ulogu. Tek oblik omreavanja koji je istovremeno uslov mogunosti aktuelnosti i uslov mogunosti autopojetike reprodukcije podie svest, odnosno komunikaciju. Svest moe da
ostvari sebe samu tek upuivanjem na drugaije, a isto vai, sa
drugaijim odnosima, i za komunikaciju. Nosa je tako, ukoliko hoemo da zadrimo ovaj izraz, diferencija u smisaonim
upuivanjima, a ova diferencija, sa svoje strane, ima osnovu u
tome to svako aktualizovanje upuivanja mora biti selektivno.
Tekoa da se ovo uvidi utemeljena je u tome to je svaka
svest koja pokuava da ovo uvidi i sama samoreferencijalni zatvoreni sistem i zbog toga ne moe da izae iz svesti. Polazei od
svesti i komunikacija se moe samo svesno obraivati i na dalju
moguu svest nadovezivati. Ali za samu komunikaciju ovo ne
vai. Ona je uopte mogua samo kao dogaaj koji transcendira
svest: kao sinteza koja je vie od sadraja neke svesti. Ovo, opet,
ovek moe sebi (ili: ja svakako meni) da uini svesnim, i o tome
se moe komunicirati (a da u sopstvenoj svesti ne postoji sigurnost, da joj to polazi za rukom).
XI
Teorija koja u odreenje pojma smisla ukljuuje psihike i
drutvene sisteme, svest i komunikaciju i vraa se na bazalni odnos prema samoreferenciji, ima konsekvence za ono to bi se u
nadovezivanju na tradiciju moglo nazvati metafizika. Ove
konsekvence lee u dvema ravnima, i dovode u meusobni odnos obe ravni, naime u sadrinskoj ravni izlaganja metafizikih
teorija i u duhovno-istorijskoj ravni izlaganja njihovog toka
nastajanja
i
njegovog
odnosa
prema
drutveno-strukturalnim
razvojima.
Ukoliko ovek hoe da zadri termin, onda bi metafiziku
mogao da okarakterie kao uenje o samoreferenciji bia. Bie
postavlja u sebi samom odnose prema sebi samom; fiziko, reklo
bi se, koristi fiziko, naime fiziara in order to see itself (da bi
157
videlo sebe) 82. U ravni u kojoj se ovo opaa ovek se bavi meta-fizikom, jer je ona podreena fizici: da bi izbegao tautoloke
formulacije i/ili analize detalja ovek preteno naziva bie - dok
proizvodi smoreferenciju - miljenjem. Tada se moe rei i: u
metafizici se radi o biu i miljenju, o miljenju bia.
U klasini sistem ontoloke metafizike uveden je binarni
shematizam logike da bi se bie i miljenje razdvojilo i povezalo.
S jedne strane, omoguuje se miljenje u ravni jezike formulacije distance, odstupanja, protivrenosti; s druge, logika sa zabranom protivrenosti, slui za ukidanje onoga to u miljenju o biu
odstupa. Miljenje kao svest postaje svesno i karakterie sebe
samo, ukoliko od bia odstupa, negativno, naime kao greku, kao
obmanu 83. eleti ovo, onda je greh.
Strukturalno strogo voenje, koje utemeljuje zatvorenost i
lienost alternative ovog koncepta, sastoji se u pridodavanju logike kao binarnog shematizma miljenju i istovremeno u korienju
za ureenje odnosa miljenja i bia. Pozitivno vrednovanje bia
zahteva tada negativno vrednovanje mijenja koje od njega odstupa i ponovno podeavanje miljenja u smislu prilagoavanja
biu 84 . Strogo strukturalno voenje nalazi se na taj nain u slubi
primamo adaptivnog pojma smisla. Ono je zbog toga, posmatrano saznajno-socioloki, prihvatljivo za drutvo koje sebe vidi nasuprot prirodi kojom ne vlada i samo je ne moe stvoriti; ono je
izraz ve primetnog, ali jo relativno niskog stepena izdiferenciranosti drutvenog sistema.
Na prelazu ka novovremenom drutvu, tj. na prelazu od stratifikovanog ka fukcionalnom diferenciranju drutvenog sistema,
promenili su se temelji prihvatljivosti ovog koncepta metafizike i
to ba u onom pogledu o kome je ovde re. Sve vie drutvo se
nalazi u kontinuiranom sukobljavanju sa samostvorenom real82
George Spencer Brown, Laws of Form, London 1969, novo izdanje 1971,
str. 105. Upor. dalje zbornik koji ima noseu temu Gerhard Roth/Helmut Schwegler (ed.), Self-organizing Systems: An Interdisciplinary Approach, Frankfurt 1981.
83
Upor. u vezi s ovim, i naroito o vraanju na nerefleksivnu dvovrednosnost Gotthard Gnther, Metaphysik, Logik und die Theorie der Reflexion, a.a.O.
84
Treba, naravno, dodati da se koncepcija ne sprovodi ba sasvim jednostavno. Zaista najvanija modifikacija nalazi se u tome to se i biu odobrava
mogunost negativnog - ali samo u obliku proputanja neke po sebi predviene
perfekcije (steresis, privatio).
158
nou: sa linostima koje to to jesu, jesu na osnovu socijalizacije

i vaspitanja; i sa fiziko-hemijski-organskom prirodom kojom se
u vezi s tehnikim procesima upravlja. Dakle, ovek je uvek ve
uestvovao u proizvodnji problema kojima treba da se bavi i, na
izvestan nain, ono to ne eli uvek je ve hteo. Metafizika bi morala, ukoliko uopte treba da ostane mogua, da postavi svoj koncept samoreferencije bia u ovo stanje stvari.
Na temelju novovremene subjekt-metafizike, koja je polazila od subjektivnosti svesti, nisu bile razvijene konano dokazane
pretpostavke - moda pre svega nisu zbog toga to se protivstavljanje bia i miljenja nije moglo razvijati dalje ka protivstavljanju bia i subjektivne svesti. Pokualo se, naroito se pokualo, da se sama svest koja lei u osnovi bia (subiectum) misli
kao nebie. Ali, subjekt na ovaj nain izgnan iz bia, koji traga za
samim sobom, specijalizovao se u teoriji saznanja ili je postao revolucionaran - oba, u celini gledano, nedovoljna izlaza. Gubitak
mesta i nemogunost uvrivanja izvanzemaljskog subjekta simbolizuje tada jo samo pogrean pojam teorije - ne vie neto to
bi u sebi samom moglo da otkrije svesno Ja.
Mi ne moramo da odluujemo o tome da li je metafizika
mogua u modemom drutvu. Napred skicirana teorija smisla ne
daje se kao metafizika. Ona promiljeno izbegava izjednaavanje
(i isto tako: protivstavljanje) smisla i bia. Ona ne formulie ni
prvu ni poslednju filozofiju samoreferencije bia. Izbegava i
struno prikljuivanje filozofiji. Pa ipak, ne treba osporavati
povezanost. Teorija smisaono-samoreferencijalnih sistema nalazi
se izvan podruja poretka svake metafizike klasinog stila i isto
tako izvan podruja poretka novovremene subjekt-metafizike.
Ona, meutim, za svoje podruje formulie koncept zatvorenosti
koji se odnosi na sebe samog, koji takoe ponovo preuzima formulisanje ovog koncepta u formulisanom konceptu 85. Njena rele85
Treba ukazati na logike probleme koji se ovde pojavljuju. Oni se ne odnose samo na ovo re-entry (ponovno ulaenje) teorija u podruje njihovog objekta (upor. Spenser Brown a.a.O., str. 69 i dalje, Francisco J. Varela, A Calculus
for Self-reference, International Journal of General Systems 2 (1975), str. 5-24),
ve sasvim uopteno na primenu (nuno binarnog?) logikog shematizma za strukturisanje (klasino govorei:) odnosa miljenja i bia; dakle, na interpretaciju principa identiteta, zabrane protivrenosti i slava o iskljuenju treeg. Za ovu vezu
interesovao se pre svega Gotthart Giinther a.a.O.
159
vantnost za metafiziku sastoji se u ovoj izomorfiji postavljanja

problema. Ako je ovo nauka koja funkcionie, ovek vie ne
moe da razvije metafizike teorije bez odnosa sa takvim konceptualizacijama. Ipak, najpre je vanije da se dalje odvede razvoj
teorije za podruje smisaono-samoreferencijalnih sistema i da se
izbegnu poduhvati otrog procenjivanja koji poivaju na metafizikim pozicijama koje vie nisu primerene novim problemima
koji se postavljaju.
Sve ovo ima konsekvence za mogunosti i postavljanje naune analize. Staro shvatanje je bilo: nauka je bila upuena na racionalnost predmeta koja joj je ila u susret. Ovo je shvatanje preko transcendentalne filozofije predato shvatanju koje je prisutno
kao ontologija. Na njegovo mesto dolazi, korelativno ukljuivanju samoreferencije u subjekt, teza o nesaznajnosti stvarnosti
po sebi. Ova teza se preko ovde izvedene re-objektivizacije samoreferencijalnog sistema ne tumai kao pogrena, ve se samo
generalizuje: svaki samoreferencijalni sistem ima samo kontakt
sa okolinom koju je sam sebi omoguio, a ne s okolinom po
sebi. Ali ba ovo sebi-omogueno od okoline nije mogue u
nestrukturisanoj, proizvoljnoj, haotinoj okolini, jer se u takvoj
okolini ne mogu obezbediti unutranja ubedljiva potvrivanja
ni, evolutivno posmatrano, trajanje 86 . ovek se na taj nain ne
vraa na postulat o racionalnosti koja dolazi u susret, ili zakonitosti prirode, ali saznanje posebno, i procedura sistema uopte, pretpostavljaju strukturisanu i u dovoljnoj meri vrsto obuhvaenu
kompleksnost.
Ako bi se u vezi s ovim postavilo ue pitanje kako smisaono-samoreferencijalni sistemi mogu da opaaju i analiziraju druge smisaono-samoreferencijalne sisteme, onda analiza smisla vodi u svakom sluaju ka generalizaciji, ka oznaavanju oekivanja
koja se mogu obistiniti sa pridodatom apsorpcijom rizika. Ova
samoapstrakcija i samosimplifikacija smisla strukturie materijal
koji moe da pretpostavi smisaone sisteme kada oni u svojoj okolini nailaze na smisaone sisteme. Da se dobro razumeno: okolina
se moe, ali i to je uslovljeno unutranjou, doiveti i obraditi
86
Ovo ima isti znaaj kao i gore (1. glava) ve izloena teza: da ne postoji iskljuivo endogeno uslovljena konstitucija. Okolina mora, u najmanju ruku, da
isporuuje noise (buku).
160
samo u obliku smisla. Ovo isto vai i za fizike, hemijske i organske sisteme okoline koji sami ne operiu u obliku smisla. Smisaoni sistemi u okolini su poseban sluaj i za ovaj poseban sluaj vai
da ne samo strukturisana kompleksnost uopte, ve smisaono-specifine generalizacije proizvode pretpostavke pod kojima se
smisaoni sistemi koji operiu samoreferencijalno-zatvoreno mogu
opaati, razumeti i analizirati. Ovo vai, jo jednom ue formulisano, i za naunu analizu koja, sa svoje strane, kada je izdiferencirana, izgrauje sopstveni samoreferencijalno-zatvoreni smisaoni
sistem koji se (izmeu ostalog) bavi smisaonim sistemima svoje
okoline. To se ne sukobljava s postulatom vrednosne slobode,
na koji se u samoj nauci polae pravo, jer ovaj postulat simbolizuje samo (ma ta to moglo da znai u osporavanim konkretnim
tumaenjima) povezanost svih operacija sa samoreferencijom
naunog sistema; time se ne osporavaju generalizovane strukture
i normativni mehanizmi u objektu koji ih podupiru 87.
87
Kao program za osporavanje samoreferencijalnih odnosa u naunom sistemu, postulat vrednosne slobode ima metodski znaaj. (Mi definiemo metode
kao takve programe!) Ali, verovatnoa sa kojom se ovaj postulat moe ukljuili u
metode zavisi od odnosa predmeta i naroito od kompleksnosti teorija u sistemu
nauke. Utoliko predstavlja korak u pravcu vrednosne slobode kada se razvijaju teorije koje naputaju jednostavnu tezu o normativnoj konstituisanosti drutvenog i
prodiru u pravcu preciznijih iskaza o funkciji normi i vrednosti.
Drutveni sistemi
161
Trea glava
DVOSTRUKA KONTINGENCIJA
I
Pojam koji oznaava temu ovog poglavlja ini prelaz ka
teoriji drutvenih sistema. On se nalazi na istaknutom mestu u
General Statement zbirke Toward a General Theory of Action1, koja je trebalo da programski uvede razvoj opte teorije u
1
Izdanje Talcott Parsons i Edward Shils, Cambridge Mass. 1951. str. 3-29
(16). Formulacija glasi: There is a double contingency inherent in interaction. On
the one hand, egos gratifications are contingent on his selection among available
alternatives. But in turn, alters reaction will be contingent on ego's selection and
will result from a complementary selection on alters part. Because of this double
contingency, communication, which is the preoccupation of cultural patterns,
could not exist without both generalization from the particularity of the specific situations (which are never identical for ego and alter) and stability of meaning
which can only be assured by conventions observed by both parties. (U interakciji je sadrana dvostruka kontingencija. S jedne strane, zadovoljstva ega su
kontingentna selekciji izmeu raspoloivih alternativa. Ali obrnuto, reakcije altera
bie kontingentne selekciji ega i proizaie iz komplementarne selekcije altera.
Zbog ove dvostruke kontingencije, komunikacija koja predstavlja preokupaciju
kulturnih obrazaca, ne moe da postoji bez obe generalizacije - posebnosti specifinih situacija (koje nikada nisu identine za ego i alter) i postojanosti znaenja
koje se moe osigurati samo "konvencijama" koje opaaju obe strane.) U ovoj
formulaciji koja polazi od problema drutvene dimenzije generalization (generalizacija) stoji za reenje problema u predmetnoj dimenziji, stability (stabilnost) za
reenje problema u vremenskoj dimenziji. Jedna kasnija formulacija se odnosi na
temu drutvene refleksivnosti: The crucial reference points for analyzing interaction are two: (1) that each actor is both acting and object of orientation both to himself and to the others; and (2) that, as acting agent, he orients to himself and to others
and, as object, has meaning to himself and to others, in all of the primary modes or
162
drutvene nauke. Ni ovaj pojam, ni konstelacija problema koja

se nalazi u njegovoj osnovi nisu dobili do sada onu panju koju
zasluuju 2. Konano, to ne vai za dalje radove samog Parsonsa 3.
Zbog toga moramo tano da prouimo shvatanje pojma da bismo mogli da saznamo u kom se odnosu on nalazi prema do sada
protumaenim teorijskim konstelacijama. I videemo da e se
sve
ponovo
pojaviti:
sistem,
kompleksnost,
samoreferencija,
smisao.
Parsons polazi od toga da se nijedno delanje ne moe obaviti
ako alter svoje delanje uslovljava time kako ego dela, a ego hoe
svoje ponaanje da povee s alterom. Cisti krug samoreferencijalnog odreenja koji dalje nije elaboriran ostavlja delanje neodreenim, ini ga neodredivim. Nije u pitanju, dakle, puko usaglaavanje ponaanja, ni koordinacija interesa i intencija razliitih
aktera. Naprotiv, u pitanju je osnovni uslov mogunosti drutvenog delanja uopte. Bez reenja ovog problema dvostruke kontingencije nijedno delanje se ne ostvaruje, poto nedostaje mogunost
aspects... From these premises derives the fundamental proposition of the double
contingency of interaction. Not only, as for isolated behaving units, animal or human,
is goal outcome contingent on successful cognition and manipulation of environmental objects by the actors, but since the most important objects involved in interaction act too, it is also contingent on their interaction for intervention in the course
of events (dve odlune referentne take u analizi interakcije su: /l/ svaki akter je
i delatni agent i objekt orijentacije za sebe i za druge; i /2/ kao delatni agent on se orijentie na sebe i na druge, a kao objekt ima znaenje za sebe i za druge u svakom od
primarnih oblika ili aspekata... Iz ove premise proistie fundamentalna propozicija
dvostruke kontingencije interakcije. Cilj nije samo - sve do izolovanog ponaanja
jedinke, ivotinjske ili ljudske - kontingentan rezultat akterovog uspenog saznanja i manipulacije objektima iz okoline, ve je - poto veina vanih objekata
ukljuenih u interakciju takode dela - kontingentan i u njihovoj interakciji za intervenciju u toku delanja) (Talcott Parsons, Interaction: Social Interaction, International Encyclopedia of the Social Sciences, tom 7, New York 1968, str. 429-441
(436). Za dalju obradu upor. pre svega James Olds, The Grow th and Structure of
Motives: Psychological Studies in the Theory of Action, Glencoe 111. 1956.
2
Upor., po elji, Solomon E. Asch, A Perspective on Social Pychology, u:
Sigmund Koch (ed.), Psychology, tom 3, New York 1959, str. 363-383; dalje, Alfred Kuhn, The Logic of Social Systems, San Francisco 1974, str. 140 {mutual contingency [uzajamna kontingencija] ali samo kao poseban sluaj drutvene interakcije
koja, po Kunu, zasluuje naslov drutvena kod jednostrane kontingencije).
3
O ovome Niklas Luhmann, Generalized Media and the Problem of Contingency, u: Jan J. Loubser et al. (ed.), Explorations in General Theory in Social
Sciences: Essays in Honor of Talcott Parsons, New York 1976, tom 2, str.
507-532.
163
odreenja. Zbog toga Parsons preuzima reenje ovog problema

dvostruke kontingencije u pojmu delanja i to na taj nain da normativnu orijentaciju sa podmetnutim konsenzusom smatra neophodnim obelejem delanja. Na ovo se nadovezuje shema-etiri-funkcije.
Ovde izloena teorijska dobit ne sme se nepromiljeno prokockati. Zbog toga je vano da se utvrdi da Parsons jasno izlazi
izvan pukih teorija konformnosti i koordinacije. Tvrdimo da problem dvostruke kontingencije pripada uslovima mogunosti delanja i da se zbog toga elementi sistema delanja, naime delanja,
mogu konstituisati samo u ovim sistemima i samo kroz reenje
problema dvostruke kontingencije 4 . Utoliko je vanije da se korak od problema dvostruke kontingencije do pretpostavki o reenju ovog problema izvede oprezno, a to je mesto na kome se nai
putevi odvajaju od Parsonsa.
Parsons je, kao to smo nagovestili, reenje video u potinjenom (ali realno dovoljno pokrivenom) vrednosnom konsenzusu,
u usaglaenoj normativnoj orijentaciji, u shared symbolic system (zajednikom simbolikom sistemu) koji kao code
(kod) ima normativni karekter. Ovaj je pregled, teorijsko-istorijski posmatrano, formulisan u prelaznom periodu. On pretpostavlja, sa sociologijom prve polovine ovog veka, da sva drutva ostavljaju kulturu i otuda svaka drutvena situacija uvek ve
zatie kulturu. Dugorone strukture koje uvek iznova omoguavaju drutveni poredak, lee u ovom kulturnom nasleu, dakle, u
prolosti. Na odgovarajui nain, problem drutvenog poretka
nije toliko problem politike vlasti, ve je problem socijalizacije.
Pojam interpenetracije, kako ga Parsons primenjuje, daje ovom
aspektu formulu. Ali, time je odreenje problema samo pomereno u prolost. Covek tada uvek moe da shvati drutveno-kultumu evoluciju kao devijantnu socijalizaciju, ali je konstitucija
drutvenih sistema u principu povezana sa uvek ve postojeim
kulturnim kodom, mada bi takoe morala da objasni njegovo nastajanje i funkciju.
4
Ovde je istovremeno markirano mesto koje omoguuje da se dalje analize
izvode pomou koncepta autopojetikih sistema. Kasnije emo se vratiti na ovo.
164
Formula dvostruke kontingencije preko njoj imanentnog

kruenja, ali i preko ovog tradicionalnog teorijskog stava, istovremeno ukazuje na izlaz i obeava neto novo. Nita ne prisiljava na to da se reenje dvostruke kontingencije trai iskljuivo u
ve postojeem konsenzusu, dakle iskljuivo u dimenziji drutva.
Postoje funkcionalni ekvivalenti, na primer takvi kao vremenska
dimenzija. Alter odreuje svoje ponaanje u nekoj jo nejasnoj situaciji najpre kao ogled. On poinje s prijateljskim pogledom, nekim- gestom, nekim poklonom - i eka da li e, i kako, ego da
prihvati predloenu definiciju situacije. Svaki korak koji na osnovu ovoga sledi tada je, u svetlu ovog poetka, delanje sa efektom
redukovanja kontingencije i odreenja - bilo daje ono pozitivno
ili negativno. Na ovo emo se vratiti.
Ovim proirivanjem okvira reenja problema Parsonsove
teorije, teorija se istovremeno vie otvara za sluajnosti. Moemo
se nadovezati na order from noise principle (poredak iz principa buke) opte teorije sistema 5. Ne treba da postoji ve uvren vrednosni konsenzus, problem dvostruke kontingencije (tj.:
prazna, zatvorena, neodreena samoreferencija) usisava upavo
sluajnosti, stvara osetljivost za sluajnost, a kada ne bi bilo vrednosnog konsenzusa, ovek bi ga pronaao. Sistem nastaje, et si
non daretur Deus.
Ova preorijentacija zahteva dalje popravke poetnih formulacija Parsonsove teorije. Parsons je mislio (u jednom ne tano
odreenom smislu) na subjekte delanja koji uzajamno nastupaju
sa samoodreenim (ne samo: od prirode datim) potrebama i u zadovoljenju svojih potreba uzajamno su zavisni. Ovo shvatanje
problema ima, ipak, otvorene stranice. ovek bi se morao pitati
ta su zapravo ovi kao ego i alter odreeni subjekti delanja (agents,
actors) ako ne ono to je njihov organism (organizam) (kasnije: behavioral system) (sistem ponaanja) i personality
(linost) to se diferencira tek u sistemu delanja, dakle nije unapred dato sistemu. I ovek bi se morao pitati kako treba shvatiti
kontingenciju kada, ipak, svaki odreeni poredak nastaje tek na
temelju stanja problema dvostruke kontingencije.
5
Prema Heinz von Foerster, On Self-Organizing Systems and Their Environment, u: Marshall C. Yovits/Scot Cameron (ed.), Self-Organizing Systems,
Oxford 1960, str. 31^18.
165
Da bismo mogli da doemo do mogunosti odgovora najpre

premetamo postavljanje problema dvostruke kontingencije u
optiju ravan teorije u kojoj se obrauje konstituisanje i tekue
osporavanje smisla. Kao to smo naglasili u prethodnom poglavlju, o ego i alter treba govoriti s obzirom na otvoreni potencijal za
odreenje smisla koji je onome ko ga doivljava na sebi samome,
ili na drugome, povremeno dat u obliku horizonta. Problem dvostruke kontingencije je virtuelno uvek prisutan im je smisao dat
psihikom sistemu koji doivljava. On prati nefokusirano svaki
doivljaj sve dok ne naie na neku drugu linost ili drutveni sistem kome se pripisuje slobodan izbor. Tada postaje aktuelan kao
problem usaglaavanja ponaanja. Povod za aktualizovanje nude
konkretni psihiki ili drutveni sistemi ili tragovi (npr. pismo)
koje su takvi sistemi ostavili za sobom. Za akutno stanje dvostruke kontingencije ipak nije dovoljan puki fakticitet susretanja; do
problema koji motivie dvostruku kontingenciju (a time: do konstituisanja drutvenih sistema) dolazi se samo kada se ovi sistemi
na specifian nain doivljavaju ili obrauju: naime kao beskrajno otvorene, u svojoj osnovi stranom zahvatu oduzete mogunosti odreenja smisla. Otuda posebna terminologija ego i alter, odnosno alter ego. Prema tome, pojmove ego i alter treba drati
otvorene ako se radi o psihikim ili drutvenim sistemima; i treba
ih drati otvorene bilo da ovi sistemi nekom odreenom osporavanju smisla odgovaraju ili ne.
Na odgovarajui nain moramo pojam kontingencije da
proirimo, naime da ga vratimo na njegovo prvobitno, modalno-teorijsko shvatanje. Pojam se dobija iskljuivanjem nunosti i
nemogunosti. Kontingentno je neto to nije ni nuno ni nemogue; to je, dakle, takvo kakvo je (bilo, bie), moe biti, ali je
mogue i drugaije 6. Na taj nain pojam oznaava dato (doivlje6
Istorijski se ovo shvatanje pojma vraa na Aristotela. Videti od mnotva
logiko-istorijskih istraivanja npr. Storrs McCall, Aristotles' Modal Syllogisms,
Amsterdam 1963, naroito str. 66 i dalje; A. P. Brogan, Aristotles Logic of Statements about Contingency, Mind 76 (1967), str. 49-61; Albrecht Becker-Freyseng. Die Vorgeschichte des philosophischen Terminus contingens: Eine
Untersuchung ber die Bedeutung von contingere bei Boethius und ihr Verhltnis zu den Aristotelischen Mglichkeitsbegriffen, Heidelberg 1938; Hans Barth,
Philosophie der Erscheinung, Bd. 1, Basel 1947, str. 326 i dalje; Guy Jalbert, Ncessit et Contingence chez saint Thomas dAquin et chez ses prdcesseurs, Otta-
166
no, oekivano, zamiljeno, fantazirano) s obzirom na mogunost

da bude drugaije; on oznaava predmete u horizontu moguih
promena. Pretpostavlja dati svet ali ne oznaava mogue uopte,
ve ono to realno posmatrano moe biti drugaije. U ovom smislu se ponovo govori i o possible worlds (moguim svetovima) stvarnog sveta ivota 7 . Stvarnost ovog sveta je, dakle, pretpostavljena u pojmu kontingencije kao prvi i nezamenljivi uslov
mogueg bivstvovanja.
Dvostruka kontingencija u ovom, nasuprot Parsonsu, modifikovanom shvatanju ima dvostruko delovanje. Ona omoguava
diferenciranje posebne dimenzije sveta za drutveno razliite smisaone perspektive (drutvena dimenzija) i omoguuje diferenciranje posebnih sistema delanja, naime drutvenih sistema. Prema
tome, drutveno je prisutno u svakom smislu kao problem ravnodunosti ili nesaglasnosti u perspektivama shvatanja. Istovremeno je povod za specijalno podeavanje delanja u sistemima koji se
mogu razlikovati od svoje okoline. Sa modifikacijama u Parsonsovom teorijskom pristupu mogu se udruiti fenomenologija i
teorija sistema, analiza smisla i analiza sistema/okoline. Istina,
ovome je potrebna jo izvesna dorada koja mora prei stepen apstraktnosti Parsonsovog izlaganja.
II
Formulacija problema dvostruke kontingencije navodi na to
da se na obe strane, kao ego i kao alter, ljudi, subjekti, individue,
linosti pretpostave kao potpuno konkretizovane egzistencije. To
nije ni sasvim pogreno ni potpuno tano. Teorema dvostruke
kontingencije slui upravo za to da se tako odve kompaktna pre-
wa 1961; Celestino Solaguren, Contingencia y creacin en la filosofia de Duns

Escoto, Verdad y Vida 24 (1966), str. 55-100; Heinrich Schepers, Mglichkeit
und Kontingenz: Zur Geschichte der philosophischen Terminologie vor Leibniz,
Turin 1963; isti, Zum Problem der Kontingenz bei Leibniz; Die beste der mglichen Welten, u: Collegium Philosophicum: Studien./. Ritter zum 60. Geburtstag,
Basel-Stuttgart 1965, str. 326-350.
7
Tako nekako Nicholas Reschcr, Topics in Philosophical Logic, Dordrecht

1968, naroito str. 229 i dalje; Jon Elster, Logic and Society: Contradictions and
Possible Worlds, Chichester 1978.
167
misa razloi. To se, dodue, moe dogoditi samo ako se ponudi

zamena. Prebaciemo sutinski deo ove problematike u poglavlje
o interpenetraciji. U ovom trenutku su neophodna neka pojanjenja koja se odnose na teorijske prednosti kojima se tei u
ovom procesu razlaganja.
Pre svega se moramo osloboditi tradicionalnog naina obrade koji je problem dvostruke kontingencije (ak i kada ga tako
nije zvao) pokuao darei pojmovima kao to su uzajamno delovanje, odslikavanje, recipronost perspektiva ili ak recipronost uinaka. Tako se traeno jedinstvo videlo u nekoj vrsti
simetrinog spajanja razliitog. O druvenom se u skladu s tim
mislilo kao o odnosu izmeu individua i pri tom se podrazumevalo da ukoliko izostanu individue, izostaje i odnos. Ova pretpostavka je polako, i gotovo neopaeno, postala neodgovarajua i
to, dodue, tako to se sve vie naglaavala selektivnost perspektiva i nedohvatljivost onoga nasuprot. Konano se svaki model
ove vrste simetrije razbio na problemu kompleksnosti, i nune selektivne redukcije kompleksnosti kojom se povremeno upravlja
unutar sistema - samoreferencijalno.
Govori li se o odslikavanju onda se moe u znaajnoj meri
uraunati da ogledala koja se uzajamno ogledaju mogu da poveaju, umanje ili ve nekako izoblie, da u igru uvedu subjektivnu komponentu. Metafora ipak postaje u onoj meri neodgovarajua u kojoj se poveava selekcija koja se odnosi na sebe; a ona
postaje neodgovarajua pre svega onda kada se misli da ogledalo
koje izobliuje ne odslikava iskrivljavanje drugog ogledala. To
znai: ako se ova metafora preuzme u ravni odnosa izmeu sistema koji operiu samoreferencijalno, ona se razlae. Ogledala se
razbijaju. Ali bez ove metafore ne moe se misliti ni o recipronosti perspektiva, a time izostaje i pretpostavka naizmeninog, antecipirajueg (svrhovitog) uzajamnog delovanja. Ukratko: postavlja se pitanje kako se uopte jo moe zamisliti jedinstvo
odnosa koje se povezuje s mnotvom samoreferencijalnih sistema. Sam odnos postaje redukcija kompleksnosti. Ali, to znai:
mora se shvatiti kao emergentan sistem.
Isto tako malo, mada iz sasvim drugih razloga, zadovoljava i
simboliki interakcionizam. Ovaj teorijski pravac ugrauje alter ego kao kontingentno delatnog u ego i vidi, s pravom, u upo168
trcbi simbola obrazac posredovanja. Ali, on obraduje problem

samo na jednoj strani interakcije, podmeui daje i na drugoj isti.
On obrauje dvostruku kontingenciju takorei polovino i tako
ostaje teorija delanja. Drutveni sistemi, meutim, nastaju tako (i
samo tako) to oba partnera doivljavaju dvostruku kontingenciju
i
to neodredljivost takve situacije za oba partnera daje svakoj aktivnosti koja se tada odvija znaenje izgradnje strukture. To ne
treba obuhvatiti osnovnim pojmom delanja.
U kontekstu teorije drutvenih sistema koja je izgraena na
problemu pojma dvostruke kontingencije moe se vie voditi rauna o diferenciranju drutvenih i psihikih sistema. Situacije
dvostruke kontingencije svakako zahtevaju, da bi komunikaciju
uopte mogle da pokrenu, najmanju meru uzajamnog opaanja i
najmanju meru na saznanjima zasnovanih oekivanja. Istovremeno je zbog kompleksnosti takvih situacija iskljueno da se uesnici meusobno potpuno razumeju, i to da se razumeju u svakoj
varijanti potvrivanja sistema koju svako za sebe uoava. U
uobiajenom sociolokom govoru ovo se moe izraziti na taj
nain daje stepen uzajamnog poznavanja, koji je neophodan za
reprodukciju drutvenog sistema, varijabla koja se od sistema do
sistema aktualizuje u razliitoj meri koja varira u zavisnosti od
tipa drutvenog sistema i utoliko zavisi i od raznolikosti tipova
koji nastaju u toku drutveno-kultume evolucije. Dakle, uzeli
smo u obzir razliite oblike i stepene personalizacije drutvenih sistema (odnosno, analognu varijablu kada se kod ega i altera
ne radi o psihikim, ve o drutvenim sistemima). To znai odricanje od svakog supstancijalizovanog shvatanja individua ili aktera, koji kao nosioci odreenih osobina omoguavaju izgradnju
drutvenih sistema. Umesto toga se u ravni drutvenih sistema
postavlja pitanje koliko uesnici uzajamno moraju da budu u
stanju da se razumeju da bi mogli da komuniciraju.
Linostima elimo da nazovemo psihike sisteme koje posmatraju drugi psihiki ili drutveni sistemi. Pojam lini sistem je
prema tome pojam koji involvira perspektivu posmatraa pri
emu treba da bude ukljueno samoopaanje (takorei: samopersonalizacija). Poto se moe podmetnuti da svaka teorija psihikih sistema aktualizuje perspektivu posmatraa, moe se gotovo hladnokrvno govoriti o psihikim i o linim sistemima. Pri
169
tom ostaje vana pojmovna razlika poto kod pojma linosti vie
dolazi do izraaja vanost posmatraa. Ne govorimo o psihizovanju ve o personalizovanju drutvenih sistema kada se radi
o izraavanju
zavisnosti
reprodukovanja
komunikativnog
drutvenog sistema od personalne atribucije uesnika.
Jedan dalji, isto tako terminoloki problem, takoe se teko
moe reiti pomou prihvaenih, svakidanjih, razumljivih izraza. I ovde je za plodnu analizu neophodno vie jasnoe i vie
pojmovnog diferenciranja nego to to sociolozi uobiajeno pretpostavljaju. U temelj koji je pretpostavljen u teoremi dvostruke
kontingecije, ulaze visokokompleksni sistemi koji koriste smisao, koji uzajamno nisu transparentni i ne mogu se proraunati.
Ovo mogu biti psihiki ili drutveni sistemi. Privremeno moramo
da zanemarimo njihovu razliku i zbog toga govorimo o black
boxes*. Tada je jednostavna osnovna situacija dvostruke kontingencije: dve black boxes dobijaju, na osnovu bilo kog sluaja, da
rade zajedno. Svaka odreuje svoje sopstveno ponaanje preko
kompleksnih, samoreferencijalnih operacija u okviru svojih granica. Ono to od njih postaje vidljivo, nuno je redukcija. Svaka
podmee isto drugoj. Zbog toga black boxes ostaju, i pored svakog nastojanja i pored svakog utroka vremena (one same su uvek
bre!) jedna za drugu neprovidne. Samo kada strogo mehaniki
operiu, moraju u odnosu uzajamno da podmeu nedeterminisanost i mogunost determinisanja. Samo kada same blind (slepo) operiu bolje prolaze u uzajamnom odnosu ako meusobno
podmeu mogunost determinisanja u odnosu sistem/okolina i
potom se posmatraju. Nuno bi propao pokuaj da se drugi proceni. Sa pokuajem da se na njega utie izvan njegove okoline
ovek bi mogao da ima sreu i da sakupi iskustva. Neproraunljivost se doekuje sa koncesijama slobodi 9, moglo bi se ak rei da
8
Time je istovremeno nagoveteno da se sledea argumentacija moe preneti i u ravan opte teorije sistema ako se napuste premise smisaonog doivljaja i
delanja. Upor. u vezi s ovim, i naroito u vezi s narednim izlaganjem, Ranulph
Glanville, Inside Every White Box There Are Two Black Boxes Trying to Get Out,
Ms. 1979; isti, The Form of Cybernetics: Whitening the Black Box, u: General
Systems Research: A Science, a Metholology, a Technology, Louisville, Kentucky
1979, str. 35^2.
9
U vezi s ovim videti takode Donald M. MacKay, Freedom of Action in a
Mechanistic Universe, Cambridge Engl. 1967.
170
se sublimira 10. Kada se susretnu crne kutije proizvode takorei

belilo, u svakom sluaju dovoljnu transparentnost za uzajamno
saobraanje. Preko samog podmetanja one proizvode izvesnost
stvarnosti, poto ovo podmetanje vodi podmetanju podmetanja
kod alter egau. Asimilovanje smisaone grae u ovoj ravni poretka pretpostavlja, ve smo napred govorili o uzajamnom konstituisanju 12 , dva samoreferencijalna sistema koji se uzajamno
posmatraju. Njihov kapacitet za obradu informacija moe biti dovoljan u malobrojnim prilikama sa kojima se susreu u njihovom
saobraanju. Ostaju odvojeni, ne stapaju se, ne razumeju se bolje
nego pre toga; koncentriu se na ono to kod drugih mogu da
opaaju kao sistem-u-nekoj-okolini, kao input i output i povremeno samoreferencijalno ue u njihovoj sopstvenoj perspektivi
posmatraa. Na to to opaaju mogu da pokuaju da utiu preko
sopstvenog delanja, a na feedbacku mogu, opet, da ue. Na ovaj
nain se moe ostvariti emergentan poredak koji je uslovljen
kompleksnou sistema koji ga omoguuju, ali koji ne zavisi od
toga to se ova kompleksnost moe i proraunati, i kontrolisati.
Ovaj emergentni poredak nazivamo drutveni sistem.
Za sve to emo kasnije rei o strukturama vano je da se
tano utvrdi koja vrsta ogranienja ovde ulazi u igru i koje e se
vrste nesigurnosti eliminisati ili, ipak, malo zadrati. Drutveni
sistem se ne izgrauje na tome, i nije upuen na to, da sistemi koji
stoje u dvostrukoj kontingenciji mogu obostrano da se prozru i
predskau. Drutveni sistem je upravo zbog toga sistem to nema
10
Jer sublimacija znai: da ono ega se ovek mora odrei potpuno zaboravlja i potom ga revalorizovanog dobija nazad.
11
Ovaj argument protiv svakog introspektivno zasnovanog solipsizma (i kao
zamena za boji argument kod Dekarta) formulisao je i Heinz von Foerster a.a.O.
(1960), str. 35: If I assume that I am the sole reality, it turns out that I am the imagination of somebody else, who in turn assumes that he is the sole reality. Of course, this paradox is easily resolved, by postulating the reality of the world in which
we happily thrive. (Ako ja pretpostavljam da sam jedina stvarnost pokazuje se
da sam imaginacija nekog drugog koji, opet, pretpostavlja daje on jedina stvarnost.
Naravno, ovaj paradoks se lako reava pretpostavkom stvarnosti sveta u kome
sreno napredujemo). Dodue, ne ba tako brzo i ne ba tako jednostavno! Ono
to nastaje na ovaj nain nije priznavanje stvarnosti out there (tamo izvan), ve je
samo konstituisanje stvarnosti relativne u odnosu na ravan emergencije nekog poretka uzajamnog (za svakog pojedinano prozirnog!) podmetanja.
12
Upor.l. glavu, II pod 10.
171
bazalnu izvesnost stanja i na njoj unapred izgraeno znanje o

ponaanju. Kontroliu se samo iz toga proizale neizvesnosti povezane sa sopstvenim ponaanjem uesnika 13. Mogunosti se
ograniavaju (= strukturiu) kroz izgradnju sistema da bi u takvoj
situaciji osigurale sopstveno ponaanje. Samo tako se ostvaruje
autopojetika reprodukcija, ostvaruje se delanje na delanju. Apsorbovanje nesigurnosti tee preko stabilizovanja oekivanja, ne
preko stabilizovanja samog ponaanja to, naravno, pretpostavlja
da se ponaanje ne bira bez orijentacije na oekivanja.
Dakle, oekivanja dobijaju u kontekstu dvostruke kontingencije strukturnu vrednost za izgradnju emergentnih sistema i na
taj nain sopstvenu vrstu stvarnosti (= vrednost pripajanja). Isto
vai - i ovde postaje sasvim jasno da vie ne formuliemo na Parsonsovim osnovima- za sve semantike redukcije pomou kojih
svi sistemi-uesnici proizvode dovoljnu transparentnost za njihovo uzajamno opaanje i komuniciranje. Mislim na pojmove kao
to su linost, inteligencija, pamenje, uenje. Linost je oznaka za to da ovek ne moe da posmatra kako se dogaa da oekivanja preko povezivanja u nekom psihikom sistemu dobijaju na
verovatnoi (ili drukije formulisano: za sticanje sigurnosti upoznavanja). Inteligencija je oznaka za to da ovek ne moe da
posmatra kako se dogaa da samoreferencijalni sistem u kontaktu
sa samim sobom bira jedno, a ne drugo reenje problema. Pamenje je oznaka za to da ovek ne moe da posmatra kako kompleksno aktuelno stanje nekog sistema prelazi u naredno tako da
se umesto njega mora posegnuti nazad za odabranim proteklim
13
Jedan neto dui citat moe, moda, da pojasni ovo stanovite: Now, of
course, you are an awfully random thing because you burble out words. On the other hand, if I can establish a conversation with you, this is no longer the case. Why
is it no longer the case? Because, of course, I am uncertain about what you will say
next... But, my main uncertainty about you is of a different sort, its an uncertainty
about what sort of inquiries I should make ) (Sada, naravno, vi ste uasno
sluajna stvar zato to romorite rei. S druge strane, ako mogu da uspostavim konverzaciju sa vama, to vie nije sluaj. Zato to vie nije sluaj? Zbog toga to sam
nesiguran u vezi s tim ta ete sledee rei... Ali moja glavna nesigurnost u vezi s
vama je drukije vrste, to je neizvesnost u vezi s vrstom ispitivanja koje bi trebalo
da izvedem) - a ova se nesigurnost moe staviti pod kontrolu samo pomou konverzacije. (Gordon Park, A Proposed Evolutionary Model, u: Heinz von Foerster/George W. Zopf (ed.), Principles of Self-Organization, Oxford 1962, str.
229-248 (230).
172
inputs kao indikatorima. Uenje je oznaka za to da ovek ne

moe da posmatra kako informacije razlau dalekosene konsekvence tako sto u nekom sistemu utiu na delimine promene
strukture ne naruavajui time samoidentifikaciju sistema. Primeri se mogu umnoavati 14 . Oni pokazuju da bi bilo izlino tragati za
psihikim, ili ak organskim supstratom za neto takvo kao to je
linost, inteligencija, pamenje, uenje. U pitanju su lukavstva
posmatraa da se neopaeno protumai i prevede u emergentnu
ravan kontakta izmeu sistema. Ako se ovo dogodi, i ako posmatra to doivi, on moe biti podstaknut da i svoje samoopaanje
(koje se nalazi pred istim problemom) na to orijentie i nakon izvesnih dobrih iskustava s tim mislie da je linost, da ima inteligenciju i pamenje, da moe da ui itd. I niko mu ne moe protivreiti poto ga niko ne moe tanije opaati nego to to ovi
pojmovi doputaju.
Prema tome, psiholoko ove vrste spada u emergentnu
stvarnost drutvenih sistema koji se zahvaljuju autokatalizi putem
dvostruke kontingencije. Ovo ni u kom sluaju ne znai da se radi
o prividnom svetu, fikcijama, o pukim recima u odnosu na vrste
injenice koje lee u osnovi samih sistema. U emergentnom odnosu ne postoji vie ili manje stvarnosti, ni smanjenja stvarnosti,
ve samo razliite, selektivne sposobnosti pripajanja. Radi se o
uspostavljanju
transparentnosti
uprkos
netransparentnoj
kompleksnosti, a to se moe postii samo putem emergencije novih
ravni sistemskog sklopa.
Na ovaj nain dobijena relativna transparentnost zaista se
mora platiti. Ona se plaa doivljajem kontingencije. Nedokuivost strukturne dobiti nadoknauje se paualnim ustupkom da
je moglo biti i drukije. Poznavanje i proraun partnera zamenjuju se, zato to su nedostini, ustupanjem slobode, a onda se ovek
14
Izabrali smo primere, ne uzimajui u obzir linost, koje George W.
Zopf koristi za istu tezu. Vidi: Attitude and Context, u: Heinz von Foerster/George W. Zopf (ed.), Principles of Self-Organization, Oxford 1962, str. 325-346
(327 i dalje). Za potrebe bi, uostalom, mutatis mutandis vailo isto. Ve je Hegel
prozreo potrebe kao apstrakcije, ve se Parsons video prisiljenim na generalizovanje need-dispositions (odredenja potreba). Sociologija zasnovana na pojmu
potreba morala bi otuda najpre jednom da objasni odakle crpi hrabrost da sve ovo
ignorie. Sam naturalizam jo uvek nije smisaoni program.
173
moe ograniiti na poznavanja koja doprinose upotrebi kontingencija. Ova redukcija se uvruje, i to je teorijska sredinja teza
visoko integrativne snage, na doivljaju delanja i na taj nain
upravlja ba preko ustupka slobodi. Smisaono jedinstvo delanja
se konstituie kao sinteza redukcije i otvaranja za mogunosti izbora. Njegova funkcija je da to utvrdi i da se reprodukuje sa sposobnou pripajanja. To to se u meusobnom saobraanju black
boxes dogaa, pojavljuje im se kao delanje. Delanje je selekcija
pripisana sistemima. Ma kako se ono ondaracionalizovalo kao izbor izmeu alternativa, predstavljalo kao odluka, povezivalo sa
motivima: najpre je nita drugo do aktualizovana kontingencija i,
sa stanovita posmatraa, oekivanje usaeno u neproraunljivo.
Ovome emo se iscrpnije vratiti u poglavlju o komunikaciji.
Vana konsekvenca tie se pitanja pod kojim diferencijama
zapravo sistem, koji je izgraen na dvostrukoj kontingenciji,
najpre buja. U kontekstu savremenog individualizma i teorije delanja lako je shvatljivo da se ovde polazi od samoiskoriavanja
aktera, odnosno, njegovih (ma kako subjektivnih, ma kako iracionalnih, neinformisanih i pogreno postavljenih) ciljeva. Meutim, teorema dvostruke kontingencije vodi do druge posledice.
Dakle, sistem se pokree i orijentie najpre preko pitanja da li e
partner prihvatiti ili odbiti komunikaciju, ili redukovano na delanje: da li e mu delanje koristiti ili naneti tetu. Pozicija sopstvenog interesa proizlazi tek sekundarno iz naina na koji partner reaguje na neki smisaoni predlog. Potera za sopstvenom
koristi je suvie zahtevno angaovanje, a da bi se moglo generalno pretpostaviti (a odgovarajue teorije su takoe jako kasno
razvijene teorije) 15. Naprotiv, nijedan drutveni sistem se ne bi
pokrenuo ukoliko onaj koji zapoinje komunikaciju ne bi znao, ili
se za to ne bi interesovao, da li njegov partner na to reaguje pozitivno ili negativno. Jedna u ovom pogledu potpuno neodreena
situacija bila bi kada se ne bi svaki kontakt odmah prekinuo, ve
bi se najpre pokrenula nastojanja da se objasne pretpostavke za
one diferencije koje se odnose na partnera.
15
Ovaj prigovor se odnosi kako na objektivistiki postavljen utilitarizam tako
i na program sociologije saznanja. On proizlazi iz davanja prvenstva pitanju o referenciji sistema i na taj nain ne prejudicira tenju za psiholokim tumaenjima.
174
Konano se mora uzeti u obzir da lako generisano iskustvo o

kontingenciji postaje svetski delotvorno. Ono se ne moe zadrati
u internim odnosima sistema i ne moe se ograniiti na emergentni drutveni sistem delanja zato to se black boxes uzajamno
doivljavaju i obrauju u svojoj okolini kao sistemi-sa-okolinom.
Svaka strana moe da napravi razliku izmeu njene okoline, odnosno sveta uopte i sistema-sa-okolinom u njenoj okolini. Tako
preko delanja postaje relevantan doivljaj koji je povezan s okolinom - ve zbog toga to ovek moe sam da radi na drugom kada
zna kako se sam u okolini drugog preko ovoga doivljava. Generalizovani rezultat neprestanog operisanja pod ovim uslovima
dvostruke kontingencije konano je drutvena dimenzija svakog
smisla: da ovek kod svakog smisla moe da pita kako se on preko drugih doivljava i obrauje.
Ova komplikovana struktura neprozirnih sistema koji se orijentiu na okolinu u kojoj se nalaze sistemi koji se orijentiu na
okolinu, prisiljava na to da se razlikuje za svaki sistem konstitutivna diferencija sistem/okolina od odnosa izmeu odgovarajuih
sistema 16 . Ovo je pozadina potvrivanja pred kojom treba posmatrati evoluciju smisla i evoluciju razlikovanja doivljaja i
(proraunatog) delanja. Svaki smisaoni momenat nudi taku posredovanja za razliite referencije sistem/okoline, nudi takorei
mogunost ad hoc integracije. Ovo razmiljanje istovremeno
objanjava vezu smisaono-imanentne drutvene dimenzije i izgradnje drutvenih sistema. Drutvena dimenzija svakog smisla
odnosi se na svet u celini, na opsenost sopstvenog doivljavanja
i
procenjenog tueg doivljavanja na kraju povremeno konkretnog Ovde i Sada. Ovoj svetskoj rasprostranjenosti odgovara to
se mora redukovati na marginalno sagledano. Drutveni sistemi
se, naprotiv, izgrauju samo tamo gde se moraju uzajamno usaglasiti delanja razliitih psihikih ili drutvenih sistema, jer je za
selekciju jednog delanja druga pretpostavka ili obrnuto. Konstituisanje drutvene dimenzije je nuan, ali ne dovoljan uslov za
konstitisanje drutvenih sistema (kao to je doivljaj nuna, ali ne
16
Ovo je jako rano zahtevao Heinz Hartmann. Videti njegov Uvod za:
Heinz Hartmann (Hrsg.), Moderne amerikanische Soziologie: Neuere Beitrge zur
Soziologischen Theorie, Stuttgart 1967, str. 85 i dalje.
175
dovoljna pretpostavka za delanje). Drutvena dimenzija ini u

svakom smislu vidljivim mogunosti divergiranja perspektiva sistema. Ono to se zajedno shvati moe za uesnike da znai vrlo
razliito. Ova divergencija se moe tada upotrebiti za izgradnju
drutvenih sistema, ona moe dati povod za to, moe vie ili manje na to da prisiljava. U razliitosti doivljaja nalaze se pozivanja
na delanje. Dvostruka kontingencija stvara pritisak akcije. Ali,
istovremeno se u diferenciji doivljaja i delanja moe proitati da
razlike u nainu posmatranja i obradi doivljaja jo ne odreuju
kako e se delati. Izgradnja drutvenih sistema mora da rei jo jedan problem: u svakoj izgradnji smisla etablirani problem dvostruke kontingencije drutvenog delanja.
III
Pre nego to dalje nastavimo s problemom za sistem konstitutivne, dvostruke kontingencije, hajde da ukljuimo nauno-teorijsku refleksiju koja se odnosi na oblik teorije. Teorija, iju izradu zapoinjemo, nije orijentisana na savrenost i nedostatak
savrenosti, ve na nauno-specifini interes za razlaganjem i ponovnim kombinovanjem iskustvenih sadraja. Ona ne polazi od
toga daje svet u redu, ve pokazuje nedostatke koji bi se mogli
prevazii pomou nauke. Ona ne produava stav social Problems (drutvenih problema) pomou ugroavanja stabilnosti
ili devijacija, eksponencijalnog razvoja ili kriminaliteta. Naravno
da ne poriemo da postoje teme ove vrste koje su vredne istraivanja, ali one ne odreuju stav teorije, ni postavljanje problema.
Ne radi se o interesu utvrivanja i leenja, ni o interesu da se odri
postojee, ve najpre, i pre svega, o analitikom interesu: o slamanju privida normalnosti, o shvatanju iskustava i navika i u
ovom (ovde ne transcendentalno-teorijski zamiljenom) smislu: o
fenomenolokoj redukciji. Metodoloki recept za ovo glasi: traiti teorije kojima polazi za rukom da normalno objasne kao neverovatno 17 . Ovo se u funkcionalistikoj perspektivi moe dogoditi
17
Upor. takoe Niklas Luhmann, Die Unwahrscheinlichkeit der Kommunikation, u: isti, Soziologische Aufklrung, Bd. 3, Opladen 1981, str. 25-34.
176
pomou postavljanja problema koji omoguavaju da se normalni

sadraji iskustva sveta ivota predstave kao uvek ve uspela,
mada verovatno i drukije mogua reenja problema. Od poetnog distanciranja od relgioznog odreenja sveta, od 17. veka, postoje mnogobrojni primeri za ovu tehniku prepravljanja. Dekart
je, nasuprot svakoj verovatnoi, mislio: ne postoji veza izmeu
sadanjeg momenta i onog proteklog i momenta koji tek sledi;
Bog zbog toga mora da stvara novi svet iz momenta u momenat.
Na mesto ovog reenja problema kasnije dolazi teza svetsko-istorijske svesti koja se s vremena na vreme etablira u sopstvene
vremenske horizonte. Ili: Hobs je mislio da se svaki ovek plai
drugoga i zbog toga je sklon preventivnom neprijateljstvu to
drugoga, kada prorauna, utoliko vie prisiljava da ga preduhitri.
Pri jednom tako postavljenom, upravo kontrainduktivno formulisanom problemu, postaje obaveza creatio continua drave. Jedan
drugi autor misli: kada neko nekom drugom neto da, kasnije
kada se bude radilo o zahvalnosti ili naknadi nema mogunosti da
se postigne saglasnost o vrednosti darovanog. Ovde reenje tee
preko mehanizma trite/cena. Poslednji primer se odnosi na vaspitanje: kako je uopte mogue da se slobodno vaspitava kada je
neophodno delovanje vaspitaa na vaspitanika 18 . U svim ovim
sluajevima bilo bi banalno (ali ba se to obino dogaa) da se
problem ponovo uputi na svet ivota, na istorijski fakticitet, na institucije koje funkcioniu; jer upravo se radi o rekonstrukciji ovog
sveta ivota u kontekstu drugih mogunosti.
Na primerima ranog shvatanja ove teorijske tehnike, koja
normalno objanjava kao neverovatno, pada u oi dvostrukost.
Oni se svi obrauju u vezi s problemom vremena i svi se odnose
na posebne probleme odreenih funkcionalnih sistema 19. U oba
pogleda oni ostaju najpre zavisni od problema koji se u pre18
Upor. Ritter, Kritik der Pdagogik zum Beweis der Notwendigkeit einer
allgemeinen Erziehungs-Wissenschaft, Philosophisches Journal 8 (1798), str.
47-85; Karl Salomo Zachariae, Uber die Erziehung des Menschengeschlechts
durch den Staat, Leipzig 1802, naroito str. 98 i dalje.
19
U prvom primeru, o Dekartu, u ovo se moda moe posumnjati. Ali, i

ovde je specifino nagoveten funkcionalni sistem, naime religija: a pitanje je kako
religiozne orijentacije mogu da zadre svoj rang kada se svest ve unapred uverila
u svoju subjektivnost.
Drutveni sistemi
177
pravljanju drutvenog sistema od stalekog poretka u funkcionalno diferencirani sistem moraju obraditi zbog svoje nametljivosti i
dobiti nove semantike oblike 20 . Pitanje kako je mogu drutveni
poredak, dobija u novovremenom, nauno-specifinom stilu refleksije analitiku otrinu 21 , a sociologija posebno poinje da
trai, od pre otprilike sto godina, svoju teorijsku integraciju
pomou jednog takvog postavljanja problema 22 .
U specifinom, sociolokom postavljanju problema mogu se
razlikovati oba modela pitanja, a ovde postoje i odgovarajue
ljupke teorije spremne da pomognu i one koje su fascinirane time
da neverovatno postaje verovatno. Prva navedena varijanta ima
tradiciju za sebe, a druga se namee im se eksplicitno postavi pitanje kako je mogu drutveni poredak. U tradiciji apsolutno preovlaujue shvatanje vidi problem drutvenog poretka u izbegavanju
ili
potiskivanju
neugodnog
ponaanja,
neprijateljskih,
uznemirujuih, tetnih aktivnosti koje spreavaju da drugi ostvare svoja prava u drutvenim odnosima, da zadovolje svoje potrebe i da mogu dobro da se oseaju. Pax et iustitia ili sigurnost i poredak bili su vodee formule, a dobra policija sredstvo. Za ovo
shvatanje tada vai konstitucija pravno-politikog poretka (Hobs)
ili dovoljan vrednosni konsenzus kao neophodni, prethodni uslov
za izgradnju drutvenog sistema. Poto je ovaj prethodni uslov
uvek ve ispunjen, on legitimie jo samo postojei poredak.
ovek moe da poe od njega i da na taj nain iskljui osnovnu
20
O ovome blie, Niklas Luhmann, Gesellschaftsstruktur und Semantik,
Frankfurt, Bd. 1 1980, Bd. 2 1981.
21
Upor. u vezi s ovim iscrpnije Niklas Luhmann, Wie ist soziale Ordnung
mglich?, u: isti, Gesellschaftsstruktur und Semantik, Bd. 2, Frankfurt 1981, str.
195-285.
22
Upor., kao pregled, Shmuel N. Eisenstadt/M. Curelaru, The Form of Sociology: Paradigms and Crises, New York 1976. Podrazumeva se da u predistoriji
i eksplicitnoj teorijskoj tradiciji sociologije ima i malo optih ukazivanja na problem, pre svega u trouglu individualizma, kulture i (vie ili manje autoritativnog,
vladavinom odreenog) drutvenog poretka i u formuli racionalnosti ovog odnosa.
Upor. u vezi s ovim, moda, John ONeill, The Hobbesian Problem in Marx and
Parsons, u: Jan J. Loubser et al. (ed.), Explorations in General Theory in Social
Science: Essays in Honor of Talcot Parsons, New York 1976, str. 295-308; Roland Robertson, Aspects of Identity and Authority in Sociological Theory, u:
Roland Robertson/Burkart Holzner (ed.), Identity and Authority: Explorations in
the Theory of Society, Oxford 1980, str. 218-265.
178
problematiku. Ukoliko doe do pitanja o nastanku ovih prethodnih uslova, ona bi se prebacila u nadlenost teorija evolucije ili
socijalizacije.
ovek bi se ipak morao pitati da li zaista osnovni problem
konstitucije drutvenih sistema lei u eliminisanju tetnog ili nespremnosti na prilagoavanje. Ili, zaotreno formulisano: da li je
dovoljno ako se drutveni poredak shvati kao bojkotovanje bojkotovanja ili, ne mora li ovek pre svega da zna koliko je on
uopte mogu i dovoljno verovatan? Drugo shvatanje se odreuje
pitanjem o uslovima mogunosti i njime trai apstraktnije i
istovremeno ire (na primer, ukljuivanje i sukoba kao sistema)
teorijske osnove.
Ovo je shvatanje pripremljeno radikalizovanjem problema
dvostruke kontingencije. Ono artikulie pitanje kako je drutveni poredak mogu? na nain koji ovu mogunost najpre predoava kao neverovatnu 23 . Ako svako dela kontingentno, dakle
svako moe da dela i drugaije i svako to o sebi samom i o drugima zna i uzima u obzir, najpre je neverovatno da sopstveno delanje uopte nae dodirne take (i time: odreenje smisla) sa delanjem drugih; jer samo odreenje bi pretpostavilo da se i drugi
odreuju, i obrnuto. Ovaj koncept objanjava istovremeno sa neverovatnou drutvenog poretka i normalnost drutvenog poretka; jer u ovim uslovima dvostruke kontingencije svako samoodreenje, ma kako sluajno nastalo i ma kako proraunato, za
drugo delanje dobija vrednost informisanja i povezivanja. Ba
zato to se takav sistem gradi zatvoreno-samoreferencijalno, dakle A se odreuje preko B i B preko A, produktivan je svaki sluaj, svaka prepreka, svaka zabluda. Geneza sistema pretpostavlja
strukturisanu kompleksnost u smislu neproizvoljnih podela. Bez
noise (buke) nema sistema. U ovim uslovima je nastajanje
23
Utoliko postoje paralele sa napadima etnometodologije, naime s pokuajem da se stave pod znak pitanja samorazumljivosti svakidanjeg ivota i da se
pokau kao kontingentne putem eksperimentalnog frontalnog napada ili preko elaborirane jezinosti naunog meta-formulisanja. Ova su se nastojanja ipak, tako bar
u ovom momentu izgleda, utvrdila u svojoj sopstvenoj gestikulaciji. Ona to mogu
da promiljaju i da svoju sopstvenu gestikulaciju slave kao svakidanje ponaanje.
Ali, ekspresivno ponaanje, ma kako se promiljalo, jo uvek ne predstavlja teoriju, ve samo: gestikulaciju.
179
(ma kako kratkotrajnog, ma koliko konfliktnog) poretka normalno kada oni koji odreuju svoje delanje mogu da shvate dvostruku kontingenciju, kada moe da se stvori obostrano kontingentna
konstelacija egolalter.
Na prvi pogled moe da bude udno da udvostruavanje neverovatnoe (koje se odnosi na svaki specifian izbor ponaanja)
vodi ka verovatnoi. Dakle, nije u pitanju isto linearni problem
poveavanja, odnosno smanjivanja. Kada se na sopstvenu nesigurnost ponaanja nadovee nesiguran izbor ponaanja nekog
drugog, a zavisi od sopstvenog ponaanja, nastaje mogunost da
se sopstveno ponaanje ba na ovo orijentie i u odnosu na ovo
odreuje. Dakle, emergentnost drutvenog sistema omoguuje
udvostruavanje neverovatnoe i potom olakava odreivanje
sopstvenog ponaanja.
IV
Sada moramo sebi da postavimo pitanje kako se to problem
dvostruke kontingencije sam od sebe reava; ili manje zaotreno formulisano: kako dolazi do toga da nastupanje problema pokree proces reenja problema.
Za ovo je odluujui sam samoreferencijalni krug: Ja inim
ono to Ti eli, ako Ti ini ono to ja elim. Ovaj krug je u rudimentarnom obliku novo jedinstvo koje se ne moe svesti ni na jedan od uestvujuih sistema. On moe u svakom sistemu-uesniku da bude prisutan kao jedinstvo svesti, odnosno kao tema
komunikacije; ali pri tom se uvek ve pretpostavlja daje prisutan
i
u drugim sistemima. Ova pretpostavka ne nastaje proizvoljno,
nezavisno od toga ta je njen osnov. U graninom sluaju ona
moe poivati na zabludi (drugi me jo nije video niti procenio
kao mogueg partnera u interakciji) ali kada deluje, stvara odgovarajuu stvarnost - makar to bilo samo pruanje mogunosti
drugome da joj se ne prepusti i da kontakt odmah okona.
Nije potrebno da povode tanije analiziramo: ono to nastaje
je itekako novo i, ma koji da su povodi, uvek isto; kruno, zatvoreno jedinstvo. U ovom jedinstvu odreenje svakog elementa zavisi od nekog drugog i upravo se u tome sastoji jedinstvo. ovek
180
moe okarakterisati ovo osnovno injenino stanje i kao sobom

samom uslovljenu neodreenost: Ja ne doputam da me Ti odreuje ako Ti ne doputa da Te ja odredim.
U pitanju je, kao to vidimo, ekstremno nestabilna sutinska
struktura koja se odmah razara im se nita dalje ne dogaa.
Meutim, ovo poetno stanje zadovoljava za definisanje situacije
koja u sebi skriva mogunost izgradnje drutvenog sistema. Ova
situacija zahvaljuje svoje jedinstvo problemu dvostruke kontingencije: otuda se ni ona ne moe svesti na neki od sistema-uesnika 24 . Ona je za svaki sistem koji uestvuje momenat sopstvenog
odnosa sa okolinom 25 , ali istovremeno i sutina kristalizacije za
emergentni odnos sistem/okolina. Ali, ovaj drutveni sistem se
zasniva na nestabilnosti. Zbog toga se nuno ostvaruje kao autopojetiki sistem. On radi sa kruno-zatvorenom osnovnom strukturom koja se iz momenta u momenat razara ukoliko se ne radi
protiv nje. Ovo se formalno deava preko raztautologizovanja i
to se tie energije i informacije, preko obaziranja na okolinu.
Posmatrano teorijsko-istorijski na taj nain su povezani pojmovni sklopovi koji su nastali odvojeno. Teorema dvostruke
kontingencije i teorija autopojetikih sistema konvergiraju, a ova
konvergencija omoguuje da se pojam delanja koncipiran kao
osloboen od subjekta ustanovi kao pojam za posmatranje bazalnih elemenata drutvenih sistema.
U poglavlju o komunikaciji i delanju vratiemo se na ovo u
pojedinanim analizama. Ipak, ve ovde moemo da utvrdimo da
problem dvostruke kontingencije svakom ponaanju sistema-uesnika, ma kako on bio organski ili psihiki uslovljen, podaruje
dodatni kvalitet: ponaanje redukuje upravo onu neodreenost
koja sledi iz dvostruke kontingeneje. Iz ovog aspekta ono samo
sebe kvalifikuje kao delanje. Prilagoava se slobodno u prostoru
dvostruko-kontingentne nesigurnosti tako da svako potvrivanje
24
Sasvim slino Dag 0sterberg, Meta-sociological Essay, Pittsburgh 1976,
naroito str. 71. 0sterberg govori u slinom smislu o double dialectics (dvostrukoj dijalektici) (a.a.O. str. 94) i u vezi s tim naglaava upravo novost, jedinstvo i neizvodljivosl drutvenih situacija.
25
Iz ove perspektive Jrgen Markowitz obraduje drutvene situacije. Videti:

Die soziale Situation: Entwurf eines Modells zur Analyse des Verhltnisses zwischen personalen Systemen und ihrer Umwelt, Frankfurt 1979.
181
znai selekciju i svaka selekcija ograniavanje 26. U ravni emergencije drutvenih sistema konstituisae se prvo oni elementi iz
kojih se ovi sistemi stvaraju, a ova autopoiesis zahteva konstituisanje jedinstva sistema kao samoreferencijalnog kruga.
ista dvostruka kontingencija, dakle jedna potpuno neodreena drutvena situacija, zaista se nikada ne dogaa u naoj
drutvenoj stvarnosti. Uprkos tome, ovo ishodite je pogodno za
dalje praenje odreenih pitanja. Tako, na primer, ovek moe da
razmilja: ako je sve pogodno da se prekine krug tueg odreenja
putem samoodreenja, ta je onda naroito pogodno? Gde se nalaze prednosti selekcije koje ine verovatnim da e odreene
drutvene strukture nastati pre od drugih?
Ako se tako postavi pitanje onda moe sve to u situaciju ulazi kao prethodno razumevanje da se shvati kao ansa da se
upravlja selekcijom. Dodatno se moe jo pitati (makar to bilo jo
samo za otvoreno podruje ostatka kontingencije) ne mogu li se
dobiti optiji uvidi o relativnoj ansi da se ostvari smisona ponuda. Drugim recima, ta ima posebnu vrednost kada se radi o tome
da se u nekoj otvorenoj situaciji unapred konstruiu naredni
dogaaji i da se putem samoodreenja, i tueg odreenja, uine
verovatnijim?
U vremenskoj dimenziji dobitak u vremenu sigurno igra ulogu. Preimustvo se daje onim temama sa kojima se neto moe
brzo postii. Lanci selekcije koji mogu bre da operiu potiskuju
one kod kojih se prvo mora dugo razmiljati emu se ovek moe
prepustiti. U ovo je ukljueno daje u dobitku onaj kome prvom
padne na pamet neto to se moe operacionalizovati 27 . Kod pred26
Jean Genet u svom opisu obuhvata upravo ovu scenu: En soi-mme Mario sentait un quilibr de choix. Il tait au centre enfin de la libert. Il tait prt
...sauf que cette attitude ne pouvait durer longtemps. Se reposer sur la cuisse, detendre tel ou tel muscle sera dj choisir, cest--dire se limiter. Il devait donc garder son instabilit longtemps si les muscles ne se fatiguaient vite (Mario osea na
sebi samom ravnoteu izbora. Bio je konano u sreditu slobode. Bio je spreman
da... osim to ovo ponaanje nije moglo da traje dugo. Odmoriti se na boku, opustiti
ovaj ili onaj mii bio bi ve izbor, tj. ogranienje. Znai, trebalo je dugo sauvati
svoju nestabilnost da se miii ne bi zamorili brzo) (Querelle de Brest, navedeno
prema uvres compltes, tom 3, Paris 1953, str. 301).
27
Opaanja u vezi s ovim kod Herbert A. Simon, Birth of an Organization:

The Economie Coopration Administration, Public Administration Review 13
(1953), str. 227-236.
182
metnog i drutvenog u pitanju je pre svega sposobnost pripajanja. To znai: kao naredni dogaaj bira se ono to se ve moe
upoznati i to bi se moglo razmotriti kao dogaaj koji e biti izabran i posle onog narednog 28. Kao kod ve toliko osporavane evolucije ivota ini se, dakle, da su razlike u tempu izgradnje sekvenci one koje omoguavaju da u situacijama, u kojima je ovo
najpre neverovatno, ipak nastaju strukture.
Ma kako se na ova pitanja odgovorilo, da li tako ili drugaije:
za evolutivno-teorijski (odnosno, morfogenetski) stav ove vrste
vano je da pravila po kojima se ostvaruje dobitak u selekciji - i
drugo to se time, kao takoe mogue, spreava-nemaju slinosti sa tako izgraenim strukturama, dakle, ne fungiraju kao neka
vrsta modela ili planova. Tako se moe pomou najjednostavnijih pravila izgraditi visoko kompleksan sistem koji se istovremeno brine o tome da ve dostignuta konsolidacija u daljoj
igri sudeluje kao dobit u selekciji. Pored tempa i sposobnosti pripajanja, i upravo zbog toga to osigurava dobit u tempu i sposobnosti pripajanja, status quo dolazi do izraaja.
V
Kada sistem-uesnik doivljava neku situaciju kao dvostruko kontingentnu to utie na njegovo ponaanje. Dvostruka kontingencija je problem koji kao problem ima posledice. Ponaanje
postaje delanje u slobodnom prostoru drugih mogunosti odreenja. Dakle, pod pritiskom dvostruke kontingencije nastaju
vremenske granice. isto autistiki motivisano ponaanje pojedinane linosti bi se nastavilo ako bi druge linosti ule u, ili napustile polje uzajamnog ponaanja. Iskustvo dvostruke kontingencije, naprotiv, omoguuje i prisiljava na ultra-perspektivu koja
sekvencama ponaanja daje sopstvenc vremenske granice, naime
periodino disciplinuje ponaanje 29 . Problem dvostruke kontin28
Ovde e se ovek selili stare izreke o razgovoru da treba birali teme kojima svi mogu neto doprineli, umesto voenja monologa koji sam sebe nastavlja.
29
Upor. o ovome Otto E. Rssler, Mathematical Model of Proposed Treatment of Early Infantile Autism: Facilitation of the Dialogical Catastrophe" in
Motivation Interaction, u: J. I. Marlin (ed.), Proceedings of the San Diego Biomedical Symposium Februar, 1975, str. 105-110.
183
gencije ima, prema tome, osobine autokatalitikog faktora: on

omoguuje, a da sam nije upotrebljen, izgradnju struktura u novoj ravni poretka, koja se regulie preko one perspektive na perspektivama. Pri tom je, i zato se moe govoriti o auto-katalizi,
sam problem dvostruke kontingencije sastavni deo sistema koji
se gradi. Iskustvo kontingencije doputa da se sistemske graevine puste u rad i sa svoje strane je mogue samo ako se to deava i
ako se kroz to snabdeva temama, informacijama i smislom 30 .
im se kao reakcija na specifini problem dvostruke kontingencije drutveni sistem izdvoji iz fiziko-hemijsko-organsko-psihike stvarnosti i izgradi sopstvene elemente i sopstvene granice, za ovaj sistem nastaje mogunost sluaja. Sluaj se proizvodi odmah sa emergencijom sistema tako da sistemu stoji na raspolaganju dovoljno nereda za njegovu sopstvenu reprodukciju.
Sluaj ovde nije, kao obino, zamiljen kao apsolutna bezuslovnost i lienost uzroka, ve samo kao nedostatak koordinacije
dogaaja sa strukturama nekog sistema - nedostajua koordinacija koja kao negativnost u sistemu ipak moe da ima uticaja i
moe da pokrene kauzalne procese. Uinak iskustva o kontingencijije, prema tome, konstituisanje i ukljuivanje sluaja u uslune
funkcije sistema 31, dakle transformacija sluajeva u verovatnoi
izgradnje strukture. Sve drugo je pitanje selekcije onoga to se
pokazuje kao istinito i to se moe dalje upotrebiti. Ma gde se
ovek naao u ovim okolnostima uzajamno spoznate dvostruke
kontingencije, nastavak kontakta se moe postii samo putem
usaglaavanja selektivnih odreenja ponaanja i to samo preko
izgradnje sistema. Veza dvostruke kontingencije i izgradnje siste30
Nikakva bezuslovna, nova misao: Les organes produisent les besoins et
rciproquement les besoins produisent les organes (Organi proizvode potrebe i
reciprono potrebe proizvode organe), kae se u Rve de dAlembert; Didrot,
uvres, (d. de la Pliade), Paris 1951, str. 928. Formulacija se zabavlja protivrenou ali upravo time eli da provocira proces miljenja kojim teorijski nije jo
sasvim ovladala.
I impetus-teorija se u kontekstu oigledno prethodno datog razumevanja
kretanja bavila slinim problemom i pronala svoje osnovne pojmove da bi
sebi
mogla da protumai kako akcidencija povratno deluje na sopstveni subjekt.
Upor.
Anneliese Maier, Zwischen Philosophie und Mechanik, Rom 1958, str. 341 i
31
Upor.
dalje gore, str. 62 i dalje.
184
ma ne daje nikakvu sigurnost opstanka na putu. Ona ne kazuje jo

nita o tome da li se izgradnja sistema nastavlja ili prekida. Ona
najpre utemeljuje ansu selekcije onoga to (privremeno) izgleda
da polazi za rukom, da zadovoljava, da vredi da se nastavi. Omoguuje evoluciju specifinih, drutvenih poredaka - pri emu
evolucija opet znai samo: izgradnju i razaranje strukturisanih
poredaka u emergentnoj ravni stvarnosti.
Autokataliza
drutvenih
sistema
stvara
svoj
katalizator,
naime sam problem dvostruke kontingencije. To e biti jasno
kada se analizira kako i zbog ega dolazi do nemogunosti uzajamnog odreenja ponaanja. Ponaanje nije po sebi neodredljivo, nije po prirodi slobodno u smislu: otvoreno za samovoljno odreenje. Ponaanje drugog ne postaje neodredljivo tek
u situaciji dvostruke kontingencije, a posebno za onoga ko to
pokuava da predskae da bi sopstveno odreenje ponaanja
mogao da prikljui. Tada se u metaperspektivi dvostruke kontingencije
pokazuje
neodreenost
stvorena
tokom
predskazivanja. Ma kako ponaanje bilo ureeno u skladu s navikama i
oekivanjma: kada je jasno da e se upotrebiti na tome zasnovana
mogunost predskazivanja da bi se motivisalo komplementarno
ponaanje, ba to moe postati motiv za promenu ponaanja
koje se moe predskazati da bi se predskazivanju oduzela njegova osnova i da bi se na njemu zasnovano prikljueno ponaanje
zaustavilo. Kada ego sa svoje strane sada zna da alter zna da ego
nastoji da predvidi ponaanje altera, ego mora takoe da ukljui
efekat ove antecipacije. Ovo se ne moe dogoditi u obliku prefinjenog predvianja jer bi ono iznova uvelo problem u igru.
Problem se ponavlja na svakom stepenu refleksije problema: u
meri u kojoj se predskazanje specifikuje (a to u sutini znai: u
meri u kojoj interes za prikljuivanjem postaje vidljiv), drugi
dobija upravo kroz to mogunost da se oslobodi od predskazanja. Samo kada, ali i uvek kada je predskazano, on moe drugaije da dela, odnosno da ispunjenje oekivanja uini zavisnim od uslova. Predskazivanje tako omoguuje, ak podstie
svoje sopstveno opovrgavanje. Ma koje mogunosti odreenja
bile pri ruci, one se prazne i na taj nain upuuju na nove oblike.
Samoreferencija postavljena u krug uzajamnog obaziranja postaje negativna - i upravo zato plodna.
185
Otvorenost za novo kondicioniranje poiva na istom uslovu

kao i negativnost, naime na udvostruavanju kontingencije: ego
doivljava alter kao alter ego. Meutim, sa neidentitetom perspektiva on istovremeno saznaje identitet ovog iskustva na obema
stranama. Za oba je na taj nain situacija neodredljiva, nestabilna,
nepodnoljiva. U ovom iskustvu konvergiraju perspektive, a to
omoguuje podmetanje interesa za negaciju ove negativnosti. interesa za odrenjem. Time je, u pojmovima opte teorije sistema,
dato state of conditional readiness (stanje uslovljene spremnosti) 32, mogunost izgradnje sistema u mirovanju koji moe da
iskoristi gotovo svaki sluaj za razvijanje strukture.
Ova pretpostavka autokatalitiki delatnog osnovnog problema postavlja se na vie naina popreno u odnosu na rairene teorijske premise. Ona se ne slae sa pretpostavkom prirode (u smislu neega to samo iz sebe izrasta) i ne slae se sa pretpostavkom
neeg a priori (u smislu neega to iz sebe samog crpi vaenje).
Ona mnogo pre, u smislu teorije samoreferencijalnih sistema, autonomno postavlja - preko pojmova kao to su materija i duh emergentni nivo poretka i to kako u pogledu omoguavanja
odozdo, tako kondicioniranja odozgo, a naroito u pogledu
svih hipostaziranja takvih pravaca zavisnosti. Na mesto takvih
koncepata konanog osiguranja dolazi pretpostavka problema
koji u uslovima dovoljne kompleksnosti postojee stvarnosti postaje produktivan. Pojam dvostruke kontingencije slui za tanije
shvatanje ovog problema u ravni emergencije drutvenih sistema;
i
istovremeno kanalie povratno pitanje o tome ta ovde znai dovoljna sloenost postojee stvarnosti. Tako kombinuje - potpuno
drukije nego to se to nekada oekivalo od pojma uloge 33 teoriju samoregulisanja drutvenih sistema sa ukazivanjem na pretpostavku o dovoljnim biohemijsko-organsko-psihikim supstratima za shvatanje i problematizovanje dvostruke kontingencije 34.
32
Tako Donald M. MacKay, Formal Analysis of Communicalive Processes, u: Robert A. Hinde (ed.), Non-verbal Communication, Cambridge Engl.
1972,str. 3-25 (12 i sl.).
33
Videti, npr., Ralf Dahrendorf, Homo Soziologicus, 7. izdanje, Kln-Opladen, 1968.
34
Ovaj aspekt i njegove konsekvence za odnos psihikih i drutvenih sistema dalje emo obraditi u okviru pojma interpenetracije.
186
Kada sc ovdc govori o problemima, podrazumeva se da nije

re samo o artefaktima vetine naunog problematizovanja. Koliko sc pojam problema, pojam dvostruke kontingencije, pojam autokatalize gradi u sistemski-specifinom kontekstu naunih nastojanja, i ovde mora da nae svoje mesto i svoju funkciju, svoje
osvedoenje i svog naslednika, toliko je to to se time misli stvarno stanje stvari u predmetnom podruju analize. Mi, dakle, tvrdimo: postoje problemi - ne samo za nauku. Stvarnost reaguje na
probleme koji se u njoj postavljaju preko selekcije. Problemi su
stvarno delatni katalizatori drutvenog ivota. Ovo je osnovna
pretpostavka koja je procesualizovana preko dijalektike (moda
malo prerano). Ona e se u teoriji sistema obogatiti i artikulisati preko pojmova kao to su kompleksnost, samoreferencija i
smisao.
VI
Ukoliko se ova pretpostavka dvostruke kontingencije prihvati
kao problem koji deluje autokatalitiki, onda to ima posledice
koje duboko zadiru u teorijski sklop izgraen na ovim osnovama.
Teorija obrauje slobodno-lebdeu, konsolidovanu stvarnost, poduhvat koji sam sebe utemeljuje, i to joj kao teoriji daje specifian
sadraj raspoloenja, poseban kolorit. Odrivost drutvenog poretka ne moe da se utemelji ni na prirodi ni na a priori vaeim
normama i vrednostima. ta dolazi na njihovo mesto?
Misao koja se za ovo nudi od 17. veka prvo je glasila da se
osnova poretka mora nalaziti u tajnovitosti i nesaznajnosti. Latentnost je nuni zahtev poretka. Ruka koja svime upravlja ostaje
nevidljiva. Lanci koji sve povezuju privreni su na nedokuivoj
visini. Motivi delanja bez sopstvene intencije bivaju dovedeni u
red putem lukavstva uma. Metafore ove vrste bile su istovremeno
ponude za kompromis religijama koje su ve na svoj nain mogle
da slave, odreuju i formuliu nedokuivo. Samo drutvo ipak
nije moglo da optira kao jedna od mnogih religija i upravo zbog
toga je morala da ga zadovolji opta formula nedokuivosti. Ovo
je, u najmanju ruku, bilo otro i tano zapaeno. U stvari, da bi se
kontinuitet pronaenog drutvenog poretka osigurao oveku nije
187
potreban konsenzus o utemeljenju, ba kao to mu nije potrebna

ni optika da bi mogao da vidi. Ali, koliina strukturalnih promena
koja se od Francuske revolucije mogla opaati i u posledicama industrijalizacije ipak je vodila do gubitka verodostojnosti. U kom
obimu je ovek mogao da pokua da koriguje nevidljivu ruku?
Koliko je jako smeo da zaljulja u nevidljivo okaene lance, a da se
oni ne pokidaju?
Sociologija, koja je na poetku svoje istorije odmah poela
da se bavi ovim pitanjima svakako vie nije mogla da se zadovolji
ovim upuivanjem u tamu. Od nje se traila druga teorija. Bilo je
uobiajeno da se u vezi s Veberom i Dirkemom posegne nazad za
temeljnim vrednosnim konsenzusom, civilnom religijom, verom
u legitimitet. Formulacije su varirale ve prema tome koliko se
izriito naglaavala politika vladavina kao garancija poretka.
Parsons je ovaj koncept eksplicitno povezao s dvostrukom kontingencijom i u vezi s tim dao mu zakljuno tumaenje: The double contingency implies the normative orientation of action, since
alters reaction of punishment and reward is superadded to alters
"intrinsic" or direct behavioral reaction to egos original selection. If punishment or reward by alter is repeatedly manifested
under certain conditions, this reaction acquires for ego the meaning of an appropriate consequence of egos conformity with or
deviation from the norms of a shared symbolic system...Such a
system, with its mutuality of normative orientation, is logically
the most elementary form of culture. In this elementary social relationship, as well as in large-scale social system, culture provides the standards (value-orientation) which are applied in evaluative processes. Without culture neither human personalities nor
human socil systems would be possible. (Dvostruka kontingencija implicira normativnu orijentaciju delanja poto je reakcija altera na kaznu i nagradu pridodata a/terovoj "unutranjoj" reakciji ili neposrednom reagovanju na originalnu selekciju ega.
Ako se kazna ili nagrada altera iznova manifestuje pod odreenim okolnostima ova reakcija dobija za ego znaenje prihvatljive
posledice egovog slaganja sa, ili odbijanja normi zajednikog
simbolikog sistema... Takav sistem, s njegovom uzajamnom
normativnom orijentacijom, logino je najelementamiji oblik kulture. U ovom elementarnom drutvenom odnosu, kao i u velikom
188
drutvenom sistemu, kultura obezbeuje standarde [vrednosna

orijentacija] koji se primenjuju u procesima procenjivanja. Bez
kulture ne bi bile mogue ni linosti ni drutveni sistemi) 35.
Odgovor je jasan, ali on ne reava na problem. On pretpostavlja
da se u drutvenom sistemu, kada treba da se pokae kao sposoban da preivi, izgrauje dovoljan vrednosni konsenzus i dovoljan sporazum u vezi s shared sumbolic system (zajednikim
simbolikim sistemom). Pretpostavlja se mogunost da se ovo
ostvari. Parsons nije morao repeatedly (uvek iznova) da
podvlai shared symbolic sustems (zajedniki simboliki sistemi).
Naime, trebalo je da se razmisli nije li u novijim razvojima
teorije ve implicirano da u irokom obimu vreme i istorija stupaju tano na ono teorijsko mesto gde su ranije fungirali priroda,
norme ili vrednosti kao darodavci sigurnosti. To se delimino
deava prikriveno (kao kod Parsonsa repeatedly), delimino u
teorijski potpuno neiskorienim analizama predmeta, na primer
o strategijama probijanja puta u intimnim odnosima 36 ili u testovima o poverenju 37 . 19. vek je najpre pokuao da apriori koje vie
nisu ubedljive zameni poverenjem u pravcu istorijskog procesa i
evolucije, interpretirajui ih kao napredak. U ovom obliku supstitucija vremena i istorije nije dovoljna za sigurnost osnove. Ali
time nisu iscrpljene mogunosti. Posmatra li se vreme kao struktura nekog procesa selekcije koji uravnoteuje tekue ireverzibilnosti i reverzibilnosti 38 , ovek smesta shvata da se osnovi svake
selekcije stvaraju kroz selekciju, a kroz upotrebu u daljem procesu selekcije se tako cementiraju da ponovno razlaganje postaje
tee, ali nikada pouzdano nemogue.
Toward a General Theory of Action a.a.O., str. 16.
Upor., npr. Murray S. Davis, Intimate Relations, New York 1973.
37
Upor. Niklas Luhman, Vertrauen: Ein Mechanismus der Reduktion sozialer Komplexitt, 2. izdanje, Stuttgart 1973, naroito str. 40 i dalje.
38
Dalje, iscrpnije, Niklas Luhmann, Temporalstrukturen des Handlungssystems: Zum Zusamenhang von Handlungs- und Systemtheorie, u: isti,
Soziologische Aufklrung, Bd. 3, Opladen 1981, str. 126-150. U vezi s ovim dalje
je vaan pojam time hinding (vremenska povezanost) koji je predloio, i u
vezi s jezikom razvio. Allred Korzybski, Science and Sanity: An Introduction to
Non-aristotelic Systems and General Semantics, novo izdanje 3. izdanja
Lakeville
Conn. 1945.
189
Pojasnimo ovo najednom primeru: do sada se koheziono delovanje ugovora uglavnom raspravljalo sa stanovita ustanovljenosti norme koja propisuje da se ugovori moraju potovati (pacta sunt servanda). Tekoe bezuslovno sigurnog zasnivanja
takve norme dovele su do predloga za preraspodelu. Dirkem je na
ovo mesto postavio moralnu injenicu drutva, Kelzen (Kelsen)
saznajno-teorijsku hipotezu osnovne norme. Oekivanja koja su
se usmerila na mo ustanovljavanja osnove nisu se promenila. U
ovom pogledu tek teorija samoreferencijalnih sistema prisiljava
na preraspodelu. Ono to vai kao pravni oblik ugovora samo
je okvirni uslov za koordinaciju selekcija koje se same povezuju
dok meusobno jedna s drugom stupaju u kontakt, uzajamno se
koriste, jedna na drugoj izgrauju i alternative odbacuju. Zato im
je potrebno da imaju vreme. U simbolikom interakcionizmu
ovde se govori o negotiated order (ugovornom poretku) 39.
Neophodan uslov je da se svaka selekcija shvata kao kontingentna i da se proizvodi vremenska uzastopnost tako da se selekcije
uzajamno mogu odrediti u prethodnom posezanju za, ili vraanju
na ono to je iz njihove vremenske pozicije budunost ili prolost.
Temelj povezivanja su oba zajedno: kontingencija i vreme, a ugovor je oblik koji ovo zajednitvo (za razliku od drugih vrsta skupova) omoguuje 40.
Apstraktnije formulisano: vreme nije prosto koliina kretanja koja se moe opaati, proraunati, stvoriti i ponoviti u meri u
kojoj je utvreno koja stanja ono prevodi u neka druga. Vreme
nije prosto hronologija upuena na prirodne zakone. A vreme nije
organizovano ni u pogledu srenog zavetka do kojeg procesi
normalno dolaze. Vreme nije prosto teleologija. Vreme je asimetrizovanje samoreferencije u pogledu poretka selekcije, a u
drutvenom podruju ono ovremenjuje dvostruku kontingenciju
drutvenog delanja, sa samoreferencijama koje se u njemu odigravaju, kako bi omoguilo da neverovatni poredak nuno nastane tamo gde se uvek spoznaje dvostruka kontingencija.
39
Upor., npr. Arthur BriUan, Meanings and Situations, London 1973, str.
26,147 i dalje.
40
Tanija analiza mora pretpostaviti pojam interpenetracije. Na ovo emo

se vratiti u 6. glavi, IV.
190
S dodatnim razmiljanjem moe se saznanje o relevantnosti

vremena jo jednom povezati s problemom dvostruke kontingencije. Dvostruka kontingencija je najpre data u simetrinom obliku: za obe strane u principijelno istoj nesigurnosti. Kao simetrija
ona je problem koji se vraa u sebe samog. Drugi je alter ego. Ili
formulisano s Gothardom Ginterom: Ti "je" uvek Ja u tematskom obrtu 41. Ali, on nije samo to, on je i alter ego. ovek moe
njegovo delanje da preduhitri, moe mu se prikljuiti kada koristi
svoje vremensko odreenje. Problem se postavlja simetrino,
reenje problema se izvodi putem asimetrizovanja, a konsenzus,
odnosno disens su tada rezultati: re-simetrizovanja. Ona su ponovo za obe strane na isti nain konsenzus, odnosno disens.
VII
Teza da dvostruka kontingencija nuno vodi izgradnji drutvenih sistema i u ovom smislu autokatalitiki deluje kao trajni
problem (ne samo: kao podstrek) treba dalje da se protumai u obliku teorijskog poreenja na primeru granica sistema. Kao polaznu taku biramo Zimelovu raspravu o drutvenom ogranienju42. Odmah na poetku ove rasprave nalazi se teza: Svuda gde
interesi dva elementa znae isti objekt, mogunost njihove koegzistencije zavisi od granine linije u okviru objekta koja deli njihove sfere. Sa stupanjem u drutvene odnose uvek se, po Zimelu, pokree i proces odreenja granica. Meutim, granice na koje
Zimel misli ne dele drutveni sistem od njegove okoline; one presecaju objekte prema diferencijama: moja sfera uticaja/tvoja sfera
uticaja, moja prava/tvoja prava; strana koju ja mogu da vidim/strana koju ti moe da vidi. Dakle, interakcija se formira preko granice kao u tenisu. Zajednika zona moe biti manje ili vie iroko
41
Tako u: Metaphysik, Logik und die Theorie der Reflexion (1957), novo izdanje u: isti, Beitrge zur Grundlegung einer operationsfhigen Dialektik, Bd. 1,
Hamburg 1976, str. 31-74 (67). Ginter iz ovoga izvodi nunost diskontinuiteta u
stilu razmiljanja da bi se izbeglo beskrajno ponavljanje. Na mesto ovoga mi postavljamo neto to bi se moglo nazvati samo-asimetrizovanje realnih sistema.
42
u: Georg Simmel, Soziologie: Untersuchungen ber die Formen der Vergesellschaftung, 2. izdanje, Mnchen 1922, str. 467-470.
191
na moe biti manje ili vie iroko postavljena, svako moe vie ili
manje daleko da prodre u osobenost drugog; ali konano se mora
potovati intimno podruje drugog, mora mu se priznati pravo na
osobenosti i tajne. Black box, dakle, kao moralni princip, kao
privatna svojina na duevno bivstvovanje 43.
Ova verzija, sistemsko-teorijski reeno, uzima u obzir samo
sistemsku referencu psihikog sistema. Ne vidi se specifini svet
drutvenog sistema, a to se duguje nedostatku teoreme dvostruke
kontingencije. Usled katalitikog delovanja problema dvostruke
kontingencije, i time pokrenute selekcije, nastaju potpuno druge
granice. One ne dele i ne povezuju individue ve konstituiu specifino podruje drutvenog sistema u odnosu na ono to za ovaj
sistem tada postaje okolina. Sve to doprinosi reenju problema
dvostruke kontingencije, spada u sistem. Sve to pripada potvrivanju ili selekciji pripajanja, pripisuje se samom sistemu. Sve
drugo - pre svega, naravno, ogromne koliine smisla o kojima se
nikada nije govorilo - paualno se doznaava okolini. Tako politiku partiju ne interesuje da li njeni lanovi ujutru, uvee ili i u
podne peru zube; niti, zato je lie zeleno; ni kako suncima polazi za rukom da ostanu u ravnotei. Drutveni sistem moe da definie svoje smisaone granice manje ili vie kao otvorene i propustljive, ali onda mora da utvrdi interna pravila selekcije pomou
kojih moe teme da prihvati ili da ih odbaci.
Time to se u toku komunikacije selekcije nadovezuju na selekcije, zgunjava se podruje prihvatljivog i pretpostavljenog
ije se granice povlae koso kroz svet smisla. Psihiki sistemi postaju linosti, tj. oekivani kolai, koji u sistemu fungiraju kao
odnosne take za dalje selekcije. To moe da implicira vie ali i
manje nego to su one svesne. Ali i druga smisaona stanja se s
vremena na vreme samo parcijalno inkorporiraju shodno idejama
o organizovanju koje su se osvedoilc u sistemu. Knjige mogu
43
Videe se i obrnuti sluaj da individua eli da se potpuno angauje u kolektivu, ali se samo delimino priznaje i prihvata. A to bi mogao da bude sluaj u
kome se Zimel sam, kao riemaki Jevrejin, pojavljuje u sopstvenoj teoriji: Iz ovog
oblika bi mogla, kada se ukae prilika, da nastane tragedija kada zaista grupa
odreuje meru u kojoj e neko individuu da pripie sebi, dok se u ovoj poslednjoj
ne nalazi nikakvo ogranienje, ve se osea potpunim pripadnikom tamo gde joj se
odreuje samo delimino prihvatanje (a.a.O., str. 468).
192
hiti dekoracija u sobi za dnevni boravak ili izdavaki proizvod,

brojno stanje u bibliotekama ili tema za raspravu odreenih
naunih krugova. Zatita prirode ima vrlo razliit smisao ve prema tome da li spada u nadlenost ministarstva za poljoprivredu,
ministarstva unutranjih poslova ili ministarstva za kulturu i prema tome da li se primamo time bave umari, policajci ili povrtari.
Izraena dvostruka kontingencija tada deluje istovremeno kao
olakanje u komunikaciji i kao prepreka u komunikaciji; a uvrivanje takvih granica objanjava se time da ponovno doputanje potpuno neodreene kontingencije pripada neoekivanostima. Granice se uvek mogu jo pomeriti, podruje oekivanog
proiriti ili ograniiti; ali ovo, poto sistem jednom stekne istoriju,
jo samo punktualno, jo samo za odreene teme, jo samo izuzetno.
VIII
Jedna od najvanijih posledica dvostruke kontingencije je
nastajanje poverenja, odnosno nepoverenja 44 . Ono nastupa kada
se uputanje u situacije osea kao naroito riskantno. Drugi moe
drukije da dela nego to oekujem; a on moe, ba kada, i upravo
zato to zna ta oekujem, da dela drukije nego to ja oekujem.
U vezi sa svojim namerama on moe da bude nejasan ili da zavara. Ako bi ova mogunost uvek prisiljavala na odricanje od
drutvenih odnosa zaista bi dolo samo u vrlo uskom i kratkoronom smislu do izgradnje drutvenih sistema (kao to je to
moda na rubovima primitivnih drutava u saobraanju sa strancima - i upravo se ovde tada izgradila institucija poverenja u gosta). Ukoliko izgradnja drutvenih sistema treba da nadjaa uvek
prisutan prag straha, neophodne su odgovarajue strategije uprkos tome. Pri tom se moe raditi o poverenju ili nepoverenju; a
prvo olakanje se sastoji u tome to ovo stoji kao izbor i to ovek
nije upuen samo na jedan oblik ponaanja. Problem se reava diferencijom koja istovremeno uvodi odreene selektivne osetljivosti i mogunost preokreta poverenja u nepoverenje.
44
O ovome opirnije Niklas Luhamann, Vertrauen, a.a.O.
13 Drutveni sistemi
193
Poverenje je strategija sa veim dometom. Ko poklanja poverenje, znaajno proiruje svoj delatni potencijal. On se moe
osloniti na nesigurne premise i inei to, moe da povea njihovu
sigurnosnu vrednost; jer nije lako izneveriti ukazano poverenje
(to, naravno, vie vai kada se radi o drutvenim standardima za
nedokuive lakomislenosti). Tako postaje pristupaan vei prostor za kombinacije, dakle i za vie racionalnosti u sopstvenom izboru ponaanja. Nepoverenje je strategija koja vie ograniava
(ali uvek i proiruje). ovek se ne uputa u rizik samo kada je predupredio sluajnosti, kada na primer, dri sankcije u ruci ili je dovoljno osiguran od tete.
Ova diferencija, koja se nalazi u dometu uinka poretka, podupire se i tako to poverenje sebi samom predoava obrt u nepovrerenje i za ovo se okruuje kontrolnim osetljivostima. Slepo poverenje vai kao glupo, kao nepoeljno, kao tetno. Mali
znaci zloupotrebe poverenja, ali i dotle neuoene osobine, tada su
esto dovoljni da izazovu radikalnu promenu odnosa. A to da se
ovo zna, stabilizuje, opet, na poverenju utemeljeni drutveni sistem. Suprotni proces, obrt od nepoverenja u poverenje mora da
rei potpuno drugaije probleme; on ne nastupa naglo, ve ako se
uopte dogodi, odvija se samo postepeno. On ostaje upuen na
dodatni oslonac (na primer, pravo). Ovde nije re o sputanju, ve
o uspinjanju u pravcu kompleksnijeg drutvenog poretka 45 .
Na sluaju poverenja i nepoverenja mogu se prouavati
tipina obeleja autogeneze drutvenih sistema iz dvostruke kontingencije. Vano je pre svega da poverenja i nepoverenja mogu
nastati samo u podruju dvostruke kontingencije, dakle ne mogu
se pomeati sa optim ivotnim optimizmom ili ivotnim pesimizmom, strahom od bolesti ili drugim nesreama, prednostima
poverljivog itd. Poverenje se mora dokazati kontingentno, tj. svojevoljno. Zbog toga se ne moe ni zahtevati ni normativno propisivati. Ono ima drutvenu vrednost funkcije poverenja samo kada
mogunost nemanja poverenja vidi - i odbacuje; dakle, kada
45
Videti upeatljivo pridobijanje politikog poverenja na kraju verskih
graanskih ratova kod Hippolythus a Lapide, Dissertatio de ratione status in Imperio Nostro Romano-Germanico, Freistadt 1647, III, 4, str. 549 i dalje. Ba ovaj
istorijski primer istovremeno ui da se problem nije mogao reiti apelima, ve
samo javnim pravom.
194
poiva na negaciji suprotnosti. Dalje, upravo je ovde vana struktura vremena i sekvencijalnost izgradnje drutvenih odnosa:
zapoinje se s malim rizicima i gradi na potvrivanjima; a zajemenost poverenja olakava ako se ona zahteva na obema stranama, tako da poverenje na jednoj strani moe nai uporite na
drugoj.
Ali, poverenje ima pre svega cirkularni karakter koji sam
sebe pretpostavlja i potvruje, koji je svojstven svim strukturama
koje nastaju iz dvostruke kontingencije. Ono omoguuje izgradnje sistema i iz njih onda dobija energiju za jo snaniju, riskantniju reprodukciju 46 . Upravo zbog toga je upueno na simboliko osiguranje: ono ne reaguje na kritike informacije zbog
injenica koje one iznose, ve zato to fungiraju kao indikatori
vrednosti poverenja.
Sa svim ovim obelejima sindrom poverenje/nepoverenje
je, s jedne strane, posebno injenino stanje koje je relevantno
samo u naroitim situacijama u kojima se ovek preputa unapred nekontrolisanim rizicima - ili se ba uestvovanje mora iskljuiti. Ali u sutini, sve situacije dvostruke kontingencije imaju ovaj karakter poto uvek impliciraju sekvencu uputanja u
samoodreenja koja povezuju pre nego to se drugi na odgovarajui nain povezao. Utoliko je poverenje univerzalno drutveno-injenino stanje.To se prekriva samo time to postoje funkcionalno adekvatne sigurnosne strategije i situacije gotovo bez
slobode izbora, moda u podruju prava i organizacije 47 . Ali i
ovde poverenje moe biti neophodno kao neka vrsta redundantne osnove sigurnosti ako se poljuljaju uobiajena regulisanja
ponaanja. Samo to e tada ovek pre posegnuti za nepoverenjem
nego za poverenjem jer su mu nedostajale prilike da poverenja
naui i oproba.
46
Upor. u vezi s ovim primer odnosa razmene Peler M. Blau, Exchange and
Power in Sozial Life, New York 1964, sir. 94,97 i dalje; 112 i sl., 315.
47
Il ny a aucun moyen de faire confiance personne (ne postoji nikakvo

sredstvo da se poveruje osobi) zapaa Michel Crozier, Le phnomne bureaucratique, Paris 1963, str. 298, dans un systme ou lon ne peut se rlrer a un consensus independent (u sistemu u kome se ne moe pozvati na nezavisni konsenzus), Upor. i Rudolf Scholtlander, Theorie des Vertrauens, Berlin 1957, str. 38 i
si. o: Arbeitsorientierung als Ursache des Vertrauensschwundes.
195
I
Sada se vraamo optoj temi dvostruke kontingencije. U situacijama dvostruke kontingencije, i sledstveno u svim porecima,
nalazi se jednosmisleno samoreferencijalno stanje stvari. Ovo je
previdela teorija subjekta koja se temeljila na svesti i zbog toga
nije mogla da objasni ni odluujue ambivalencije u pojmovnom
shvatanju onoga to ovde znai samo.
Veza dvostruke kontingencije i samoreferencije osigurana je
konstelacijom ego/alter ego i to u preciznom i strogom smislu.
Kada ego doivljava alter kao alter ego i dela u ovom kontekstu
doivljaja, svako odreenje koje ego daje svom delanju upuuje
na sebe samog. Ono se preko altera odslikava i to ne samo stvarno, ve i u antecipaciji preko ega, dakle u samom odreenju. Delanje se ne poznaje samo kao izvravanje njegove intencije, ve i
(i ne retko primamo!) kao delanje za Tebe, zbog Tebe, kao
odreeno za posmatranje, kao dokumentacija njegove sopstvene
intencije koju ne treba razumeti kao intenciju dokumentacije.
Drugo je pitanje u kojoj meri pri tom imaju udela linosti koje
uestvuju, njihov moral i njihov ugled 48 . Linosti su za sebe same
uvek ve visoko agregirane samoreferencije. Najpre, i pre svega,
odvija se proces bazalnog, samoreferencijalnog odreenja u ravni
pojedinanih delanja. To samo o kome se ovde radi, i na ta e
se ponovo ukazati, nije nita vie do delanje koje je utvrdilo svoj
smisao, pri tom je takorei uhvaeno, i to uzima u obzir. Bazalna
samoreferencija je na ovaj nain uvek ve ugraena u proces
odreenja smisla koji delanja tek konstituie. Elementi, odnosno
elementarni dogaaji iz kojih se gradi sistem ne mogu se ostvariti
bez takve samoreferencije, oni se samoreferencijalno konstituiu
i tek na ovoj osnovi razvijaju mogunosti izgradnje svoje strukture i svoj potencijal za rafinisanje.
Primamo samoodnoenje je, dakle, samoodnoenje elemenata koji su stvoreni za selektivne kombinacije i stavljeni na raspolaganje. Poto ova samoreferencija ipak tee preko alter ega,
48
U vezi sa suptilnostima ove refleksivne samoreferencije videti Erving

Goffman, The Presentation of Self in Everyday Life, 2. izdanje, Garden Sity N. Y.
1959.
196
dakle preko nekoga ko sam ne posreduje u izvravanju ovog

odredenog delanja, uvek je u igri i jedna druga ravan samoreferencije, naime odnos prema drutvenom sistemu koji bazalnu samoreferenciju tek omoguuje i na taj nain sam uestvuje u odvijanju delanja. Dakle, u samoreferenciju, sjedne strane, spada: da
delanje samo sebe kontrolie u perspektivi alter ega\ i, s druge: da
se upravo na taj nain pridodaje drutvenom poretku u kome je
ovo sluaj. Dakle, sa konstituisanjem samoreferencijalnih delatnih veza istovremeno nastaje samoreferencija drutvenog sistema, naime uspostavljanje podruja vaenja dvostruke kontingencije i njenih predmetnih, vremenskih i drutvenih granica. Kao
uesnik u drutvenim situacijama ovek tada moe da dela vrlo
dobro i autistiki, ali samo demonstrativno autistiki i sarazumevajui oba ona samoreferencijalna kruga: da ovo, prvo, deformie
delanje samo u pravcu demonstracije (eleo to ovek ili ne!) i da
ovo, drugo, u drutvenom sistemu dobija odreenu pozicionu
vrednost, izaziva reakcije, stvara istoriju i tako za sam akt dospeva izvan kontrole. Tako je elementarna samoreferencija konstitucioni uslov za drutvenu samoreferenciju, i obrnuto; to ne govori
nita drugo nego: elementi su elementi samo u sistemu.
Svako delovanje problema dvostruke kontingencije odvija
se, im se uspostavi, preko oba ova samoreferencijalna kruga povezujui ih meusobno. Obe ove forme pri tom uzajamno kontroliu i koriguju sprovoenje samoreferencije preko alter ega i preko drutvenog sistema. Da bi ovo jasnije shvatio ovek mora da
pazi na to da problem dvostruke kontingencije dobija razliito
shvatanje ve prema tome iz koje samoreferencije se posmatra.
Poe li se od suprotne pozicije jo neodreene intencije delanja, elementarna samoreferencija ne moe dobiti odreenu funkciju poto proistie iz neodreenog naprezanja nekog alter ega i
time upuuje nazad na sebe samu kao neodreenu. Tada se pre
svega radi o prekidanju i proirivanju kratko spojene elementarne
samoreferencije delanja. Sve dok ego ne moe da dela a da ne zna
kako e alter ego da dela, i obrnuto, sistem je suvie malo odreen
i time je blokiran. Ali, to za smisaone sisteme istovremeno znai:
biti visoko senzibilan za gotovo proizvoljna odreenja. U ovom
stanju dvostruka kontingencija deluje kao ubrzavalac izgradnje
sistema. Svaki poetak je lak. Nepoznati daju meusobno signale
197
najpre ukazujui na vane osnove ponaanja: definicija situacije,

drutveni status, intencije. Time poinje istorija sistema koja
preuzima i rekonstruie problem kontingencije. Potom se u sistemu sve vie radi o sporazumevanju sa samostvorenom realnou:
o postupanju s injenicama i oekivanjima u ijem je stvaranju
ovek uestvovao, a koji ne utvruju prostor ponaanja samo
vie, nego i manje, od neodreenog poetka. Dvostruka kontingencija tada vie nije data u njenoj prvobitnoj, krunoj neodreenosti, njena samoreferencija se raztautologizovala: ukljuila je
sluaj u sebe, tako se uveala i pojavljuje se u onome to je sada
odreeno, ili se pak moe odrediti, jo samo kao i-drugaije-mogue-bivstvovanje. Time dolazi do izraaja i druga samoreferencija, samoreferencija delanja kao elementa drutvenog sistema. Delanje iz svoje funkcije elementa u drutvenom sistemu
dobija svoju selektivnu odreenost zajedno s ogranienim mogunostima da bude drugaije.
Tako se pomeraju, slau i dopunjavaju dva razliita shvatanja
problema dvostruke kontingencije: jedno kratkorono koje obavetava samo o neodreenosti i jedno strukturisano koje rauna na
kondicioniranja i ograniene alternative i koje je upueno na predujmove sistema. Ova shvatanja mogu da zamene svoje vodee
uloge u procesu razvoja sistema; normalno je da jednom ve strukturisanom sistemu ipak teko pada regenerisanje neodreenosti ili
ak povratak u stanje lienosti oekivanja. To nije, kao poslednje,
oteano time to se za izgradnju strukture uzima u obzir istorija sistema, a vreme doivljava kao ireverzibilno. Zbog toga ponovno
uspostavljanje neodreenosti zahteva oblik protivrenosti. Ono se
ne vraa u neistorinost, ve samo proizvodi nesigurnost u vezi s
onim to iz dosadanjeg sledi. Na ovo emo se vratiti u 9. glavi.
Premetanje problema iz otvorenog u strukturisani oblik koristi kao klizalicu samoreferenciju koja se nalazi u svakoj dvostrukoj kontingenciji. Utoliko problem u osnovi ostaje identian.
Ali, ono postepeno umanjuje podstrek kroz sluajnosti i zamenjuje ga nagomilanim problemima koji su uslovljeni strukturom. Sistem gubi otvorenost za proizvoljno i stie senzibilnost za odreeno. Tako se diferenciraju okolina i sistem. Okolina i sistem vie
nisu gotovo kongruentni kao nedovoljna odreenost i otvorenost
za sve mogue. Naprotiv, sistem time to njegova sopstvena isto-
198
ri ja selckcije dolazi do izraaja, dobija okolinu u kojoj je mnogo

loga mogue, ali je samo malo toga za njega relevantno. Prema
spolja nastaju horizonti okoline koji predstavljaju svet-inae i
pred kojima se pojavljuju teme i predmeti kojima se sistem bavi 49 .
Prema unutra zadrava se dvostruka kontingencija kao unutranji
horizont - koji konano preuzima uvek i drukije mogue mogunosti delanja - pred kojim se u svakidanjici odvijaju ustaljena oekivanja sa kojima je ovek uvek ve stupio u vezu pri komplementarnom usaglaavanju ponaanja u sistemu. Ali, problemi
kojima se ovek aktuelno prepustio tada preko ovih oekivanja
odreuju svoju nekonzistentnost, varijacije koje su povezane s
okolinom i svoja razoarenja. Otvorenost poetne situacije transformie se u projekciju strukture i rizik razoarenja; a ovo kako u
odnosu na okolinu tako i u odnosu na sam sistem, ali oba na
razliite naine tako da se u samom sistemu moraju razlikovati sistem i okolina.
Isto stanje stvari moe se obuhvatiti i sistemsko-teorijskim
pojmom kondicioniranja. Bez bilo kakvog kondicioniranja veza
nije mogua izgradnja sistema poto se samo putem kondicioniranja moe ograniiti jedno podruje mogunosti nasuprot nekom drugom 50 . ista dvostruka kontingencija kondicionira ipak
samo kratkorono, naime ukazivanjem na alter koji se svojevremeno odredio preko povratnog upuivanja na ego. Za takav sistem, uprkos kondicioniranju, bilo bi sve mogue. Ne bi bila
ispunjena funkcija kondicioniranja da se prostori mogunosti
ogranie. Radilo bi se o jednom potpuno zatvorenom sistemu,
koji je istovremeno potpuno otvoren za svako dalje kondicioniranje koje mu pomae u ograniavanju njegovih mogunosti.
Dakle,
dvostruko-kontingentno
kondicioniranje
ima
samo
funkciju stvaranja senzibilnosti za dalja kondicioniranja. Ono
stvara osetljivost za sluaj i time pokree evoluciju. Bez njega ne
Videti u vezi s ovim pojam enacted environment (odredena
okolina)
kod Karl E. Weick, The Social Psychology of Organising, Reading Mass.
50
1969, str.
Ebi ovo pokuava da fornuilie pomou pojma organizacije. Upor. W.
Ross Ashby, Principles of the Self-Organizing System, u: Heinz von Foerster/George W. Zopf (ed.), Principles of Self-Organization, New York 1962,
novo
izdanje u: Walter Buckley (ed.), Modern Systems Research of the
49
199
bi bilo drutveno-kultume evolucije. Moglo bi se prigovoriti (kao

protiv argumenta status naturalis prirodnopravnih teorija) da
takva ista stanja dvostruke kontingencije nigde ne postoje i istorijski nikada nisu postojala. Nikada se ne susreu linosti bez bilo
koje pretpostavke, bez bilo kakvog oekivanja; i one mogu samo
pomou tipova ponaanja i pomou oekivanja da doive kontingenciju u smislu i-drugaije-mogueg-bivstvovanja. Ali ovaj
prigovor samo potvruje da je drutvo autopojetiki sistem koji
mora pretpostaviti sebe samog u svojoj reprodukciji. Ono to se
doivljava i reprodukuje kao dvostruka kontingencija jesu upravo
oni stepeni slobode koji su neophodni za tekuu reprodukciju na
temelju prolaznih elementarnih dogaaja u okolnostima koje se
stalno menjaju.
Pomou pojma kondicioniranja moe se konano na novi
nain shvatiti problem recipronosti. U novijoj sociologiji recipronost se primenjuje uvek iznova kao osnovni pojam ili se posmatra kao uslov za drutvenost uopte 51 . Meutim, u pitanju je
samo (svakako iroko rasprostranjen) poseban sluaj kondicioniranja: rezultat jednog u uslovima uzajamnosti zavisie od rezultata
drugoga - dakle, dvostruka kontingencija se redukuje na dvostruko kondicioniranje. To ima po sebi mnoge prednosti, a prednosti
se mogu pretvoriti u mane, kada se struktura drutva menja. Tako
je recipronost u velikoj meri otvorena za specifino slojno vrednovanje doprinosa. Vie se cene rezultati odozgo prema dole
nego odozdo prema gore. To omoguuje prilagoavanje recipronosti zahtevima stratifikovanih drutava - i postaje faktor
ometanja kada se funkcionalni sistemi diferenciraju 52 . Tada se
opta norma recipronosti mora precizirati 53 i za mnoga odreenja delanja vie, uprkos tome, ne odgovara.
51
Upor. recimo, Arthur Brittan, Meanings and Situations, London 1973,
naroito str. 33 i dalje.
52
Kada bi, na primer, suveren bio povezan sa recipronou to bi kao posledicu imalo stalno otkazivanje poslunosti ako po miljenju pojedinca on redovno
ne daje svoj prilog. Radi se o tome da se ovaj problem vie ne moe reiti preocenjivanjem njegovog priloga koji je slojno odreen. Upor., recimo, Jean de Solhon, De
la certitude des connaissances humaines, Paris 1661, naroito str. 203 i dalje, pored:
Reziprozitt als oberste moralische Regel der Gesellschaft a.a.O., str. 111 i dalje.
53
Upor., moda, Alvin W. Gouldner, The Norm of Reciprocity: A Preliminary Statement, American Sociological Review 25 (1960), str. 161-178 (171 i si.).
200
X
Ovde naznaenim temama, pojmu strukture i pojmu oekivanja, iscrpnije emo se vratiti u poglavlju predvienom za to. U
ovom trenutku interesuje nas samo to da se, i kako se, dvostruka
kontingencija artikulie i na taj nain menja. Konani razlog za
ovo je to sve to se dogaa u horizontu takvog doivljaja kontingencije, dogaa se kao selekcija i na taj nai deluje na izgradnju strukture kada se, i ukoliko se, druge selekcije tome prepuste.
Dakle, analiza dvostruke kontingencije vraa nas nazad na
temu selekcije. Oba prethodna poglavlja su ovu temu ve uvela.
Kako objanjenje pojma kompleksnosti, tako i objanjenje pojma
smisla, dozvolili su da se izdvoji neka vrsta prinude selekcije:
uvek kada broj povezanih elemenata prelazi neznatnu koliinu, i
uvek kada se kompleksnost doivljava u obliku smisla, nastaju
nunosti selekcije, nastaje faktika selektivnost svega onoga to
se ostvaruje. Vri se, da li kao svesna selekcija ili ne, izbor iz
ukupnih mogunosti relacionisanja, odnosno ukazivanja na drugo, koje su nagovetene u aktuelno datom smislu. Tako daleko
ovek dolazi kada pretpostavlja pojedinano stanovite sa koga
se kompleksno, odnosno smisaono posmatra u okviru varijacija.
Analiza dvostruke kontingencije ovo prevazilazi preuzimajui
ono to je ve nagoveteno u izlaganju o optoj teoriji sistema kao
uzajamno ili dijaloko konstituisanje. Pitanje je sada: ta
se moe dodatno, ta se moe tanije utvrditi o selekciji i povezanostima selekcija kada se dvostruka kontingencija moe pretpostaviti.
Posledice za selekciju mogu se obuhvatiti u okviru dva stanovita. Prvo se ugrauju veze selekcija u pojedinanu selekciju,
poto svaki ego fungira kao alter svog alter ega i to uzima u obzir.
Ovo ni u kom sluaju nije prethodna garancija za konsenzus, ali
ni samo za usaglaenost selekcionih veza, poto se ovek u projekcijama moe preceniti ili se svesno upustiti u sukob ili moe da
insistira na razreenju. Domet ugraivanja selekcionih veza u selekcije pojavljuje se, i to je drugo stanovite, u potpuno drugom
pogledu: naime, da i selekcione veze mogu biti izabrane. Selekcija postaje dvostruko selektivna: u okviru raspoloivog izbora bira
201
ove (a ne druge) mogunosti; i bira podruje mogunosti, odakle selekcije u kome se tek ocrtava odreeni broj alternativa sa
jasnim tendencijama za odreene opcije.
O ovoj dvostrukoj selektivnosti ne govori se u teoriji sistema
prvi put. Kada jedan stariji autor u vezi s dvorskom slubom posebno, i prijateljstvom uopteno, govori o necessita cercata (traena
nunost) 54, onda se ba ovo mislilo: da se slobodno bira podruje
kontakta u kome se onda odreuju uzajamna prilagoavanja i koje
se samo kao celina moe ponovo napustiti - samo da bi se ovek u
narednom sluaju nalazio u istoj situaciji. To je formulisano ivotno iskustvo i ba je zbog toga ubedljivo. Prevoenje u teorijski
kontekst otvara samo mogunosti pojmovne dispozicije koje se
pruaju dalje. Ovo vai naroito kada se o teorijskim pitanjima
odluuje na dovoljnom stepenu apstraktnosti.
Za teorijsko povezivanje teorije sistema sa teorijom dvostruke kontingencije odluujue je kako treba da se shvati ova selekcija podruja selekcije. Najpre je lako rei: podruje selekcije je
(drutveni) sistem, prvo se bira pripadnost jednom takvom sistemu, a onda delanja u sistemu. Ovo bi shvatanje ipak protivreilo
izgraenom konceptu sistem/okolina i rezultatima fenomenoloke analize smisla; ono bi suvie jako reifikovalo ono to sistem
pretpostavlja. Ipak, polazno stanovite nije netano, samo ga moramo modifikovati. Kao podruja selekcije ne biraju se iz sveta
uopte izolovani sistemi, ve perspektive redukovanja za odnos
sistema i okoline. Sistemi se biraju - ali ne kao koliine predmeta,
ve kao stanovite poretka sa kojeg je pristupaan odnos sistema i
okoline. Ona se biraju kao redukcija kompleksnosti koja se uvek
mora pretpostaviti (i uprkos tome se moe izabrati) kada selekcije
treba da se orijentiu. Podruja selekcije se ne mogu izabrati kao
sistemi u smislu da se okolina time ne bi birala i svrstavala po
vrstama; ona se mogu, i moraju, identifikovati pomou sistema.
Da bismo ovo teorijsko stanovite uvrstili ubudue emo govoriti o referencijama sistema kada treba naglasiti da se sistemi biraju kao perspektive redukcije za sebe same i za svoju okolinu. A
54
Tako Matteo Peregrini, Difesa del savio in corte, Macerata 1634, str. 250.
Upor. i Alber O. Hirschman, Exit, Voice and Loyalty: Responses to Decline in
Firms, Organisations, and States, Cambridge Mass. 1970.
202
govorimo o mnotvu referencija sistema kada karakter selekcije i

kombinacije ove orijentacije treba da istaknu sistemski usmerene
redukcije.
Tako se vodilo rauna da se sistemi mogu izgraditi samo u
odnosu s vrlo kompleksnom okolinom i da smisaono-samoreferencijalni procesi sebe same shvataju kao unutarsistemske
samo zato to ih njihov smisao upuuje na njihovu okolinu, i to
se sve to je za njih okolina, ponovo moe dovesti u vezu s njom
samom. Utoliko dogaanje selekcije, koje se ostvaruje preko
dvostruke kontingencije i samim sobom upravlja, proizvodi pojam o sebi samom kao unutarsistemskom; ali upravo ovo upuuje
uvek i na orijentaciju na okolinu. Okolina je tada ono to ne
odreuje uvek aktuelnu dvostruku kontingenciju procesa selekcije, ali za njega zaista moe biti tema i motiv. Tamo gde dvostruka
kontingencija suvie determinie selektivna usaglaavanja, proces selekcije uvek poiva i na diferenciji sistema i okoline. I samo
je zato mogue da se podruja selekcije, sa svoje strane, biraju
kao specifine redukcije za odnos sistema i okoline. ovek ih
moe birati samo kao celine i samo kao celine diferencije sistema
i okoline.
203
etvrta glava
KOMUNIKACIJA I DELANJE
I
Analiza samorcferencijalne izgradnje sistema na temelju
dvostruke kontingencije prisiljava nas da preispitamo rairenu
pretpostavku da se drutveni sistem sastoji, ako ne iz linosti,
onda iz delanja. Moe se smatrati da u sadanjosti preovladuje delatno-teorijsko utemeljenje. ini se da ono nudi mogunost povezivanja subjektivnih i sistemsko-teorijskih polaznih taaka. Ali
kako jedan takav stav teorijski promisliti, kako ga izvesti?
Kako Maks Veber, tako i Talkot Parsons operiu s jednim ogranienjem. Za Vebera je drutveno delanje poseban sluaj delanja
odreen drutveno usmerenom intencijom. Za Parsonsa je - a
protiv Parsonsovog, Veberovo shvatanje bi moglo da kae da je
ovo potpuno drugaiji koncept - izgradnja drutvenih sistema apsolutno analitiki izdiferenciran doprinos emergenciji delanja.
Prema tome, drutveni sistemi poivaju na tipu delanja ili na
aspektu delanja, a preko delanja subjekt takorei ulazi u sistem.
Ali, ovek bi se mogao upitati da li je tako odnos delanja i
drutvenosti shvaen na zadovoljavajui nain; i pre svega: da li
je dovoljno plodno shvaen.
Poe li se od mogunosti teorije samoreferencijalnih sistema
i od problema kompleksnosti, moe se pronai mnogo razloga
za jednostavno preokretanje ograniavajueg odnosa. Drutvenost nije poseban sluaj delanja, ve se delanje konstituie u
204
drutvenim sistemima preko komunikacije i atribucije kao redukcija kompleksnosti, kao neminovna samosimplifikacija sistema. Ve u ravni opte teorije sistema govori se o uzajamnoj ili dijalokoj konstituciji. Time se misli: samoreferencija
u ravni bazalnih procesa mogua je samo ako postoje najmanje
dva procesora za preradu informacija koji se jedan za drugim, i
jedan nad drugim mogu odnositi na sebe same. Dakle, samoreferencija
pretpostavlja
odgovarajuu,
diskontinuiranu
infrastrukturu. Ustrojstva koja su za ovo potrebna ne mogu biti ni elementi
ni delovi sistema, poto se elementi, kao i delovi sistema, tek
preko njih proizvode. Sistemi se, naprotiv, sastoje samo iz selektivnih
usaglaavanja
koja
proizvode
zajedniko
delovanje
ovih procesora; a struktura ovih sistema ima samo funkciju da
uini verovatnim permanentnu promenu i ponovno nalaenje
takvih usaglaavanja.
Ovo razmiljanje vodi pravo ka temi ovog poglavlja. Bazalni proces drutvenih sistema koji proizvodi elemente iz kojih se sistemi sastoje u ovim okolnostima moe da bude samo
komunikacija. Dakle, time iskljuujemo, kao to je nagoveteno pri uvoenju pojma elementa 1, psiholoko odreenje jedinstva elemenata drutvenih sistema. Ali, kako se odnosi ovaj
proces
komunikacije
prema
delanjima,
elementima
sistema
koje on proizvodi? Sastoji li se drutveni sistem konano iz komunikacija ili iz delanja? Da li je krajnje jedinstvo, pri ijem bi
ukidanju iezlo drutveno, uspena veza razliitih selekcija ili
je to pojedinana selekcija koja se moe pripisati kao delanje?
ovek mora prvo da naui da vidi da se ovde uopte nalazi diferencija, odluujue pitanje; i isto tako mora da naui da se suprotstavi pokuaju da na njega jednostavno i brzo tako odgovori to e se zaustaviti na komunikativnom (= drutvenom)
delanju.
U ovom pitanju pretpostavljamo: komunikaciju ili delanje
kao krajnji element, temeljnu opciju koja odluujue odreuje stil
teorija koje su na tome izgraene, na primer, stepen njihove odvojenosti od psihikog. Zbog toga mu moramo posvetiti izvestan
prostor.
1
Upor. 1. glavu, II pod 4.
205
U literaturi su zastupljena oba shvatanja, pored uobiajenog

delatno-teorijskog 2 i komunikaciono-teorijsko 3, i previe malo
smisla za diferenciju. Ova nejasnoa ima svoje razloge i ne moe
se jednim udarcem otkloniti. Ja vidim problem u tome to komunikaciju i delanje u sutini ne treba razdvojiti (ali ih svakako treba
razlikovati) i to oni stupaju u odnos koji treba shvatiti kao redukciju sopstvene kompleksnosti. Elementarni proces koji drutveno
konstituie kao posebnu stvarnost jeste proces komunikacije. Ali,
ovaj proces se mora, da bi sobom samim mogao da upravlja, redukovati na delanja, mora se dekomponovati na delanja. Prema
tome, drutveni sistemi se ne grade iz delanja tako to bi se ova
delanja, na temelju organsko-psihike konstitucije oveka, mogla
proizvesti i postojati za sebe; oni se ralanjuju na delanja i preko
ove redukcije dobijaju osnove za prikljuivanje daljim tokovima
komunikacije.
II
Dakle, pretpostavka za sve dalje je objanjenje pojma komunikacije. Ovde se, inae, ovek slui metaforom prenoenja. Kae
se, komunikacija prenosi vesti ili informacije od poiljaoca do
primaoca. Pokuaemo da izaemo na kraj bez ove metafore, jer
bi nas ona opteretila problematinom prethodnom odlukom.
Metafora prenoenja je neupotrebljiva jer implicira suvie
ontologije. Ona sugerie da poiljalac neto predaje to primalac
dobija. To ne odgovara ve zbog toga to poiljalac ne daje nita u
2
Prema kome je komunikacija vrsta delanja pored drugih. Tipino za ovo
shvatanje je da se uvodi bez utemeljenja, kao da je ono jedino o kome se moe
razmiljati. Viteti, npr., Abraham A. Moles/Elisateth Romehr, Thorie des actes:
Vers une cologie des actions, Paris 1977, str. 15 i dalje.
3
Upor., naroito, teoriju fiksiranu na pojmu konverzacije Gordon Paska moda: Conversation, Cognition and Learning, Amsterdam 1975; Conversation
Theory: Applications in Education and Epistemology, Amsterdam 1976; Revision
of the Foundations of Cybernetics and General Systems Theory, Proceedings of the
Vlllth International Congress on Cybernetics 1976, Namur 1977, str. 83-109; A
Conversation Theoretic Approach to Social Systems, u: R. Felix Geyer/Johannes
van der Zouwen (ed.), Sociocybernetics, Bd. 1, Leiden 1978, str. 15-26; Organizational Closure of Potentially Conscious Systems, u: Milan Zeleny (ed ,),Autopoiesis: ATheory of Living Organization,New York 1981, str. 265-308.
206
smislu da on sam to gubi. Celokupna metaforika posedovanja,

imanja, davanja i dobijanja, celokupna predmetna metaforika je
neprimerena za razumevanje komunikacije.
Metafora prenoenja postavlja sutinu komunikacije u in
prenoenja, u saoptenje. Ona upravlja panju i zahteve za umenou na saoptenja. Ali, saoptenje nije nita vie do predlog selekcije, podstrek 4. Komunikacija se ostvaruje tek kada se ovaj
podsticaj prihvati, kada se uzbuenost povea.
Metafora dalje preteruje u vezi s identitetom onoga to se
prenosi. Ukoliko je ovek koristi, bie zaveden pretpostavkom
da je prenesena informacija ista za poiljaoca i primaoca. U tome
moe biti istine, ali ova jednakost u svakom sluaju nije garantovana ve sadrinskim kvalitetom informacije, ve se konstituie tek u
procesu komunikacije. Identitet neke informacije mora se, uostalom, zamisliti kao saglasan s injenicom da on za poiljaca i primaoca ima vrlo razliito znaenje. Konano, metafora prenoenja sugerie da je komunikacija dvolani proces u kome poiljalac neto
saoptava primaocu. I u vezi s ovim prijavljujemo uzdranost.
Zbog toga najpre moramo ponovo da organizujemo terminologiju.
Pode li se od pojma smisla, kao prvo je jasno da je komunikacija uvek selektivno dogaanje. Smisao ne doputa nikakav
drugi izbor osim da se bira. Komunikacija odvaja neto drugo iz
aktuelnog horizonta upuivanja, kojeg ona sama tek konstituie, i
ostavlja po strani. Komunikacija je odvijanje selekcije. Ona, istina, ne bira tako kao kada ovek iz neke ostave vadi jedno ili drugo. Ovo vienje bi nas ponovo dovelo do teorije supstancije i
metaforike prenoenja. Selekcija, koja se aktualizuje u komunikaciji, konstituie svoj sopstveni horizont; ona konstituie ono to
bira ve kao selekciju, naime kao informaciju. To to ona saoptava ne bira se samo, to je ve izbor i zbog toga se saoptava.
Zbog toga se komunikacija mora posmatrati ne kao dvolani, ve
kao trolani proces selekcije. Nije u pitanju samo slanje i prijem
4
Ovo je predlog pojma kod Johann Jacob Wagner, Philosophie der Erziehungskunst, Leipzig 1803 (na pr., str. 55: Svako saoptenje je uzbudivanje). Nije
sluajno da su se takve pretpostavke pojavile u transcendentalno-teorijski proirenom i relaciono-teorijski izgraenom kontekstu u kome se ovek istovremeno polemiki okree prema neposrednoj tenji humane perfekcije pomou tehnikih
sredstava i unapred odbacuje pitanje o uslovima mogunosti.
207
sa povremenom, selektivnom panjom; upravo je sama selektivnost informacije momenat procesa komunikacije, poto se samo s
obzirom na nju moe aktivirati selektivna panja.
Od enona i Vivera 5 uobiajeni pojam informacije olakava
formulisanje ovoga. Informacija je, u do danas prisutnom razumevanju, selekcija iz (poznatog ili nepoznatog) repertoara mogunosti. Bez ove selektivnosti informacije ne moe se ostvariti
proces komunikacije (ma kolika minimalna vrednost novosti u
razmeni saoptenja mogla da se odri kada se komunikacija odvija
zbog nje same ili zbog pukog ispunjavanja praznih mesta u zajednikom bivstvovanju). Neko, dalje, mora da izabere proceduru po
kojoj e se saoptiti ova informacija. To se moe desiti namerno ili
nenamemo. Odluujue je da se trea selekcija moe osloniti na
razliku, naime na razliku informacije od njenog saoptenja. Poto
je ovo odluujue, i poto se komunikacija tek odavde moe razumeti, primaoca (malo neobino) nazivamo ego, a poiljaoca alter.
Ve diferencija informacije i procedure saoptenja otvara
dalekosene mogunosti analize. Poto obe zahtevaju smisaono
tumaenje, komunikant alter doivljava razdor. Njegovom samorazumevanju se nude dva spajanja koja se uzajamno ne mogu dovesti u saglasnost. Kada je u pitanju informacija, sam sebe mora
shvatiti kao deo smisaonog sveta u kome je informacija tana ili
pogrena, relevantna, isplati se da bude saoptena, moe se razumeti. Kao nekome ko je saoptava, mora sebi samom da pripie
slobodu da to uradi ili ne uradi. U jednom pogledu on mora sebe
samog da shvati kao deo svetskog znanja koje se moe znati poto
informacija upuuje nazad na njega (inae je on uopte ne bi mogao upotrebiti). U drugom pogledu, on raspolae sobom kao samoreferencijalnim sistemom. Diter Henrih (Henrich) naziva ovo
distanca izmeu njegove subjektivne pozicije i njegovog pripadanja svetu i vidi u ovoj distanci utemeljenu nunost zajednikih
tumaenja ivota 6.
5
Upor. Claude E. Shannon/Warren Weaver, The Mathematical Theory of
Communication, Urbana 111. 1949. Dovoljno je poznato daje ovde pretpostavljeni
pojam informacije trebalo da slui samo za tehnike proraune i da potpuno ostavi
po strani povezanost sa smislom; ali, iz toga se, naravno, ne moe zakljuiti da se u
smisaonim kontekstima ne radi o selektivnosti.
6
208
Upor. Fluchtlinien: Philosophische Essays, Frankfurt 1982, naroito str. 92.
Socioloki posmatrano, ova distanca nije neto iskonsko i o

njoj nita nije znala ni filozofija pre Kanta. Ne posmatramo je kao
fakticitet transcendentalnog situiranja, ve kao posledicu injenice
da ego shvata ponaanje alt era kao komunikaciju i na taj nain
oekuje od njega da ovu distancu prihvati. Ovde se, naravno, ne
radi o pitanju ko je prvi doao na pomisao da situaciju tako vidi:
ego ili alter. Odluujue je da ovu aporiju stvara tek drutvenost
tumaenja situacije. Ovo takoe objanjava da tek jae diferenciranje komunikativnog sistema drutva tvori svest ove aporije i odgovarajua nastojanja u kulturnoj semantici. I ovo razmiljanje ui
da se u komunikaciji nikada ne radi o zbivanju sa dve take selekcije - ni u smislu metafore prenoenja kao davanje i primanje, ni u
smislu diferencije informacije i procedure saoptavanja. Komunikacija se ostvaruje samo kada se ova poslednja pomenuta diferencija opaa, oekuje, shvata i postavlja u temelj izbora procedure
pripajanja. Razumevanje pri tom obuhvata manje ili vie dalekosene nesporazume kao normalne; ali radie se, kao to emo videti, o nesporazumima koji se mogu kontrolisati i korigovati.
Komunikacija se u nastavku obrauje kao trolano jedinstvo. Polazimo od toga da se tri selekcije moraju dovesti u sintezu
kako bi se komunikacija ostvarila kao emergentno dogaanje.
Vano je da se ovo izriito utvrdi jer se stanje stvari koje lei u osnovi esto videlo, ali se onda ipak isporuivalo u jednoj drugoj
pojmovnosti. Biler govori, na primer, o tri rezultata ili o tri
funkcije ljudskog jezika, naime: (ja menjam redosled) o izlaganju, izrazu i apelu 7 . Prva oznaka misli na samu selektivnost informacije, druga na selekciju njenog saoptenja, trea na oekivanje uspeha, na oekivanje selekcije prihvatanja. To ne upravlja
panju na uslove emergentnog jedinstva, ve na pitanje relativne
dominantnosti i promene dominantnosti jedne od tri funkcije.
Kod Ostina ista trodelnost poprima oblik tipologije razliitog
izjanjavanja (utterances) ili govornih radnji (acts), lokutivnih,
nelokutivnih i perlokutivnih inova 8. Time se interes usmerava na
mogunost izolovanja odgovarajuih oblika. Ni ove interese ne
7
Upor. izvoenja o organon-modelu jezika u: Karl Biihler, Sprachtheorie:

Die Darstellungsfunktion der Sprache, 2. izdanje, Stuttgart 1965, str. 24 i dalje.
8
Upor. John L. Austin, How to do Things with Words, Oxford 1962,

naroito str. 94 i dalje. Ostin takoe govori o funkcijama (str. 99).
14 Drutveni sistemi
209
elimo da iskljuimo, ali ih pre smatramo marginalnim u pogledu

pitanja o uslovima emergencije njihovog jednistva. Izdiferenciranost funkcionalno-specifinih radnji ili funkcionalnih dominanti
jednog ili drugog horizonta selekcije mogua je samo ako je ve
unapred osigurano jedinstvo komunikativne sinteze kao normalno stanje stvari.
Povezanost informacije, saoptenja i oekivanja uspeha u
inu panje pretpostavlja kodiranje. Saoptenje mora da udvostrui informaciju, naime da je, s jedne strane, pusti napolje i, s
druge, upotrebi za saoptenje i da joj za ovo da primereni drugi
oblik, na primer jeziki (i eventualno fonetski, pisani itd.) oblik.
Neemo ulaziti blie u tehnike probleme takvog kodiranja. Socioloki je vano pre svega da i ovo deluje na diferenciranje procesa
komunikacije. Dogaaji se sad moraju razlikovati kao kodirani i
nekodirani. Kodirani dogaaji deluju u procesu komunikacije kao
informacije, nekodirani kao smetnja (utanje, noise).
Kodiranje mora da se izvri ravnoduno kao operativno ujedinjavanje informacije i saoptenja preko altera i ega. To zahteva
dovoljno standardizovanje - a ono takode razlikovanje od okoline koje iznenauje i privlai panju na sebe. (Artikulisani govor
uznemirava onoga koji nije oslovljen vie od umova). Naravno
daje minimalna pretpostavka za ostvarivanje (ma kako loe kodirane) komunikacije: da sistem fungira kao ego koji nije potpuno
determinisan sopstvenom prolou, dakle moe uopte da reaguje na informaciju 9. Za razliku od istog opaanja informativnih
dogaaja, komunikacija se ostvaruje samo tako to ego moe da
razlikuje dve selekcije i ovu razliku, sa svoje strane, moe da upotrebi. Ugradnja ove diferencije ini komunikaciju tek komunikacijom, apsolutno posebnim sluajem obrade informacije. Diferencija se najpre nalazi u opaanju altera kroz ega. Ego je u stanju
da razlikuje proceduru saoptavanja od onoga to se saoptava.
9
Norbert Wiener, Time, Communication and the Nervous System, Annals of the New York Academy of Science 50 (1947), str. 197-219 (202), formulie
ovaj zahtev iz vienja teorije komunikacije kao graninog sluaja: If all I can do is
to create, at the receiving end of a communication system, an enduring state completely characterized in terms of its own past, then I cease to convey information.
(Ako je sve to mogu da stvorim na prijemnom kraju u sistemu komunikacije
trajno stanje potpuno okarakterisano govorom sopstvene prolosti, onda prestajem
da prenosim informaciju).
210
Kada alter sa svoje strane zna da opaa, sam moe da preuzme

ovu diferenciju informacije i procedure saoptenja i daje usvoji,
izgradi, iskoristi i primeni (manje ili vie uspeno) za upravljanje
procesom komunikacije. Komunikacija takorei odpozadi omoguuje suprotnosmemo isticanje vremena procesa. Izgradnja time datih ansi za kompleksnost mora se zbog toga posluiti antecipacijom i antecipacijom antecipacija. To daje pojmu oekivanja
sredinje mesto u svim sociolokim analizama.
injenica da je razumevanje neophodni momenat ostvarenja
komunikacije ima vrlo dalekoseno znaenje za ukupno razumevanje komunikacije. Iz ovoga, naime, sledi da je komunikacija
mogua samo kao samoreferencijalni proces.
Kada se na jedno komunikativno delanje nadovezuje sledee, povremeno se ispituje da li je shvaena komunikacija koja
je prethodila. Ma kako iznenaujua bila komunikacija koja se
pripaja, ona se takoe koristi da bi se pokazalo, i posmatralo,
kako ona poiva na razumevanju prethodne komunikacije. Test
moe da bude negativan, pa je to esto povod za refleksivnu komunikaciju o komunikaciji. Ali, da bi se ovo omoguilo (ili preteno: pritedelo) test razumevanja mora uvek da bude u toku
tako da se deo panje odvaja za kontrolu razumevanja. U ovom
smislu Warriner govori o confirmation (dokazu) kao sutinskom momentu svake komunikacije 10. To implicira vreme.
ovek moe tek u procesu pripajanja da kontrolie da li je shvaen; ali moe se i njegovo iskustvo iz prethodne komunikacije
tako ukljuiti da se moe oekivati da e biti shvaen. U svakom
sluaju je svaka pojedinana komunikacija rekursivno osigurana
u mogunostima razumevanja i kontrolama razumevanja odnosa
pripajanja daljih komunikacija, inae se uopte ne bi dogodila.
Ona je element samo kao element nekog, ma koliko minimalnog,
ma koliko efemernog procesa.
10
Upor. Charles K. Warriner, The Emergence of Society, Homewood 111.
1970, str. 110 i dalje. Vaan je uvid da upravo ovaj confirmation (dokaz)
realizuje intersubjektivnost procesa i opet se postavlja u njegov temelj: These acts
of confirmation by both actors complete the communication process. Each actor
then knows that the other knows that he knows what the other "had in ming".
(Ove radnje dokazivanja od strane oba uesnika dovravaju proces komunikacije.
Tada svaki uesnik zna da drugi zna da on zna ta ovaj "ima na umu") (110).
211
U ovom prilogu se najpre radi samo o bazalnoj samoreferencijin, dakle o tome da se proces mora sastojati iz elemenata
(dogaaja) koji se, unoenjem svoje veze s drugim elementima
istog procesa, odnose na sebe same. Bazalna samoreferencija je
istovremeno pretpostavka daljih strategija koje je na poseban
nain uzimaju u obzir. Kada ovek zna i treba da urauna da se razumevanje kontrolie, on moe razumevanje i da obmane; obmanjivanje razumevanja ovek moe prozreti, pa ipak da izbegne
da dopusti ovom proziranju da ue u proces komunikacije; i moe
da komunicira u metaravni o tome da se o obmani i proziranju ne
sme komunicirati, i onda u ovoj ravni opet moe da kontrolie razumevanje. Ali, tekue utvrivanje komunikacije daje manje-vie
esto povod za komunikaciju o komunikaciji. Samo ovo ravanje
elimo (za razliku od bazalne samoreferencije) da nazovemo refleksivna komunikacija. U nastavku emo se vratiti na ovu kontrolu komunikacije koja je na viem stupnju, eksplicitna i otuda
takoe riskantnija i rezervisana za posebne sluajeve 12 .
Iz pretpostavke da je komunikacija bazalno-samoreferencijalni proces koji u svakom svom elementu koordinira tri razliite selekcije, sledi sistemsko-teorijski: da za komunikaciju ne
moe postojati odgovarajui korelat okoline. Jedinstvu komunikacije ne odgovara nita u okolini. Dakle, komunikacija deluje
nuno izdiferencirano 13, a samo shvatanje kompleksnosti sveta
postaje izvanredno danguban problem komunikacije. Naravno,
svaka komunikacija ostaje zavisna od okoline qua potrebe energije i informacije, a isto je tako teko osporiti daje svaka komunikacija preko smisaonih odnosa direktno ili indirektno upuena na
okolinu sistema. Izdiferenciranost se odnosi iskljuivo na jedinstvo i time na zatvorenost povezanosti selekcija, na u njima
sadranu selekciju selekcija, na preko njih uslovljenu redukciju
kompleksnosti. Sistem komunikacije zbog toga nikada nije autarkian, ali preko sopstvenog kondicioniranja komunikativnih
sinteza moe da stekne autonomiju.
11
U vezi s ovim pojmom videti 11. glavu, III.
12
Upor. 4. glavu, V.
13
Iz ovoga emo opet kasnije zakljuiti da drutvo, zapravo povremeno najobimniji drutveni sistem, mora biti shvaen kao operativni i samoreferencijalni
zatvoreni sistem. Uporediti 10. glavu.
212
Ova teorija komunikativnih sinteza osvetijava i u drugom

pogledu odnose sistem/okolina na specifian nain. Sistem ne
moe samo o sebi samom da komunicira, ve isto tako lako, ak
verovatno bolje, o drugome. On, za razliku od ivota, nema prostorno omeenu egzistenciju. ovek moe sebi ovo predstaviti
kao neprestano pulsiranje: sa svakim izborom teme sistem se
poveava i retrahira, prihvata jedne sadraje smisla i doputa da
drugi padnu. Utoliko komunikacioni sistem radi sa smisaonim,
otvorenim strukturama. Uprkos tome, sistem moe da razvije
sopstvene granice i da se u njima dri jer se zahtevanje komunikacije u sistemu moe ograniiti 14. Iz ovoga, onda, tek sekundarno
ponovo nastaju ogranienja u izboru tema ili ogranienja u oblicima izraavanja sa kojima se u odreenim sistemima mora raunati. Neobino je kada se u diplomskom radu nae izraz sva govna;
ali utisak neobinosti upravo pretpostavlja razumljivost izraza i
njegovo pripisivanje sistemu ispita.
III
Upravo predstavljeni pojam komunikacije bie kao takav jasan. Da bismo objasnili njegov domet ovde treba da ukljuimo
malu ekskurziju. Ona se tie transcendentalno-teorijskog obrta
fenomenolokih analiza Huserla i kritike koju im upuuje Zak
Derida.
Diferencija informacije i saoptenja na koju se odnosi razumevanje i koja se sa svoje strane projektuje u razumevanje, u Huserlovim Logikim istraivanjima 15 se pojavljuje kao diferencija
znaka i izraza. Nas interesuje razlika ove pojmovne dispozicije u
14
Tako posmatrano moglo je uvoenje tamparstva da bude uspeno samo
ako su se istovremeno granice zahteva proirivale, proirivali pretpostavljeni interesi
moguih italaca i obezbeivale odgovarajue vaspitne ustanove. O ovome Michael Giesecke, "Volkssprache" und "Verschriftlichung des Lebens im Sptmittelalter- am Beispiel der Genese der gedruckten Fachprosa in Deutschland, u: Hans
Urlich Gumbrecht (Hrsg.), Literatur in der Gesellschaft des Sptmittelalters, Heidelberg 1980, str. 39-70.
15
Edmund Husserl, Logische Untersuchungen, Bd. 2, I, 3. izdanje, Halle
1922, 1-8. U narednom detaljnom primeru biemo tedljivi u pogledu duine
teksta.
213
poreenju sa teorijom drutvenih sistema 16 . Pojam znaka uvek

misli na prikazivanje neeg drugog - bilo da se u opaanju neto
uzima kao oznaka za neto drugo, bilo da se saoptenje uzima kao
oznaka za svrhu saoptenja i za pretpostavke koje su u njemu
sadrane. Svako saoptenje se mora odvijati oko znakova, ali
postoje znaci i izvan svih komunikacija - kao to su kanali na
Marsu znaci za egzistenciju inteligentnih stanovnika na Marsu.
Vrednost izraza i znaenje imaju znake ipak samo ako, i ukoliko,
fungiraju u usamljenom duevnom ivotu i oivljavaju ga
smislom.
Prevedeno na na pojmovni jezik, izraz ne znai nita drugo do autopoiesis svesti, a smisao, odnosno znaenje podrazumeva nunost, u ovom sluaju u obliku intencionalnog odnosa
s namerom da se u neemu doe do strukture. Prema tome, postoje znaci sa vrednou izraza i znaci bez vrednosti izraza, i postoje
izrazi sa primenom znakova i izrazi bez primene znakova (poslednje u pukom ostvarivanju usamljenog duevnog ivota, u
unutranjem govoru). Samo u sluaju komunikacije oba nuno
idu zajedno: u komunikativnom govoru svi izrazi fungiraju kao
znaci.
Meutim, Huserlov filozofski interes nije upuen na znake
ve na izraz, tj. na ono to svest u sebi samoj za sebe samu ostvaruje. Ovaj interes je unapred odreen filozofsko-istorijskim dispozicijama, ali se oslanja i na nedovoljno shvatanje komunikativne stvarnosti. Komunikacija se shvata kao delanje, kao govor,
kao ispoljavanje, kao saoptenje (dakle ne, kao to je ovde predloeno kao jedinstvo informacije, saoptenja i razumevanja). Ovo
reduktivno razumevanje komunikacije podupire povlaenje filozofske teorije u sopstveni ivot svesti koji se, kada se ukae prilika (ali ne uvek i ne samo), motivie za komunikativno delanje.
Istovremeno mora od svesti da se zahteva vie nego samo: da
bude operativni modus psihikih sistema. Ona se u transcendentalno-teorijskom razumevanju odreuje kao subjekt, tj.: kao subiectum za sve druge. Problem intersubjektivnosti tako postaje
nerazreiv. Preformulisano sistemsko-teorijski to znai da ova filozofija i sama koristi sistemsku referencu psihikog sistema i
16
214
Teoriji psihikih sistema vratiemo se u 7. glavi.
ovu jednostranost (koja mu omoguuje da o jedinstvu misli)

pokuava da nadoknadi preko transcendentalno-teorijskog nadvisi vanj a.
Sasvim je drukije u kritici Zaka Deride 17. Ona ulazi u igru o
izrazu i znaku sa suprotne pozicije: znaka kao znaka. Transcendentalna filozofija i njena usredsreenost na subjekta zamenjuje
se semiologijom s usredsreenou na diferenciju. To motivie
suptilne analize zajednike igre prisutnosti i odsutnosti kojima se
Dcrida bavi. Nama ovaj stav pomae da u analizi komunikacije
poemo od diferencije, naime od diferencije saoptenja i informacije. Ova diferencija postaje razumljiva kroz upotrebu znaka i
istovremeno kao differance (u smislu vremenskog odlaganja
jedinstva i diferencije) temporalizovana. Problem vremena postaje problem markiranja preko diferencija i u ovom obliku dolazi na
mesto starog pitanja kako subjekt dolazi na svet.
Mi ovde ne moramo da se odluujemo izmeu filozofskih
teorija, izmeu transcendentalne teorije i semiologije. U prilogu
stvoreni pojmovni senzibiliteti moraju se ispitati pre nego to se
preuzmu u empirijskim naukama koje istovremeno mogu da ue
iz teorijskih nastojanja filozofije. Za izgradnju socioloke teorije
bie pre svega vaan uvid da obe pozicije ovde skicirane kontroverze postavljaju temelj skraenog razumevanja komunikacije.
Pojmom komunikacije, koji mi upotrebljavamo, ove su pozicije
najpre odbaene. Zbog toga se ne vraamo ni na subjektivno-teorijsku (delatno-teorijsku) ni na znakovno-teorijsku (jeziko-teorijsku, strukturalistiku) osnovnu poziciju, ve moramo
u datom sluaju a ispitamo koji se od uvida koji su ukljueni u
ove teorijske perspektive, pokazuju kao pogodni za preuzimanje.
IV
Ako se komunikacija shvati kao sinteza tri selekcije, kao jedninstvo informacije, saoptenja i razumevanja, onda je komunikacija ostvarena kada je, i ukoliko je, razumevanje potvreno.
17
La voix et le phnomne, Paris 1967. Nemacko izdanje Jochen Hrisch:

Die Stimme und das Phnomen: Ein Essay ber das Problem des Zeichens in der
Philosophie Husserls, Frankfurt 1979.
215
Sve se drugo deava izvan jedinstva elementarne komunikacije

i pretpostavlja je. Ovo posebno vai za etvrtu vrstu selekcije: za
prihvatanje, odnosno odbijanje saoptene redukcije smisla. Kod
primaoca komunikacije mora se razlikovati razumevanje njenog
smisla selekcije od prihvatanja, odnosno odbacivanja selekcije
kao premise sopstvenog ponaanja. Ovo razlikovanje ima veliki
teorijski znaaj: zbog toga mu posveujemo poseban odeljak.
Kada kaemo da komunkacija namerava i deluje na promenu
stanja primaoca time se misli samo na razumevanje njenog smisla. Razumevanje je ona trea selekcija koja zakljuuje in komunikacije. ovek ita: duvan, alkohol, buter, zamrznuto meso itd.,
ugroavaju zdravlje i ovek je (kao neko ko bi to mogao da zna i
da o tome vodi rauna) neko drugi - bilo da u to veruje ili ne! On
to sada vie ne moe da ignorie, ve samo jo da veruje ili ne
veruje. Kao uvek, ovek odluuje: komunikacija utvruje stanje
primaoca koje bez nje ne bi moglo da postoji, ali se samo preko
njega samog moe odrediti. Otuda se prihvatanjem ili odbacivanjem i daljom reakcijom ne dolazi do pojma komunikacije 18 .
Komunikacija kao promena stanja primaoca deluje kao
ogranienje: ona iskljuuje neodreenu proizvoljnost sada jo
mogueg (entropiju). Ali, u drugom pogledu proiruje (ba na taj
nain) mogunosti. Ona provocira (sme li se rei: ko-provocira?)
mogunost odbijanja. Svaka izgovorena re pokree suprotni
smisao 19 i to suprotni smisao koji bez izgovorene rei uopte ne
bi postojao. Tako odreenje uvek omoguuje i otpor i to ovek
moe da zna i da uzme u obzir pre nego to se odlui za komunikaciju.
Ali, prihvatanje i odbijanje pretpostavljene i shvaene selekcije nisu deo komunikativnog zbivanja; to su radnje pripajanja. U
samoj komunikaciji je suprotni smisao uvek latentno dat, samo
kao odsustno prisutan. Jedinstvo pojedinane komunikacije, u di18
Ovome nije potrebno dalje tumaenje, ali iz predostronosti dodaemo

jo: u drugom sluaju odbijena komunikacija ne bi bila komunikacija, dakle ne bi
bilo mogue odbijanje komunikacije. Ali, to bi bila krajnje nerealna izgradnja
pojma. Komunikaciju upravo karakterie to to ona otvara situaciju za prihvatanje,
odnosno odbijanje.
19
Iz Otilijinog dnevnika. Die Wahlverwandschaften, navedeno prema Goethe's Werke, izdava Ludvich Geiger, Bd. 5,6. izdanje, Berlin 1893, str. 500.
216
naminom smislu posmatrano, nije nita drugo do sposobnost

pripajanja. Ona mora da bude i da ostane jedinstvo da bi u drugom
obliku mogla da bude ponovo diferencija, naime diferencija prihvatanja i odbijanja. A i pitanje da li neko saoptenu informaciju
prihvata ili ne prihvata kao premisu sopstvenog ponaanja, postavlja se samo u pogledu daljih zbivanja. To su selekcije kojima komunikacija utie na svoju okolinu i/ili se vraa u samu sebe. U komunikaciju spada da stvara drutvenu situaciju koja doputa da se
takve odluke o pripajanju oekuju. Re je o nameravanoj posledici da se stvori takvo zaotreno, ali otvoreno stanje, a komunikacija
moe u sebe da ukljui elelmente pritiska koji e primaoca terati
vie u pravcu prihvatanja nego u pravcu odbijanja. Takvi pritisci
se odvijaju delimino preko nadziranja sukoba i izbegavanja sukoba, delimino (i s time usko povezano) preko simbolino generalizovanih medija komunikacije. Ovome emo se vratiti.
Najapstraktniji izraz takvih pritisaka jesu smisaoni znaci koji
fungiraju kao izrazi egzistencije (odnosno, kao odgovarajui logiki operatori, na primer, takoe kao izrazi vaenja), pre svega,
dakle, to je. Oni preko komunikacije ukazuju na podmetnutu
nunost pretpostavke njihove selekcije. Na ovoj osnovi nastaju
ontologije kao sporedni proizvodi komunikacije i konano se
manje ili vie odvajaju preko izgraenih kodova simboliki generalizovanih medija. One se predaju ba zato tako nemilosrdno, a
to mutatis mutandis vai i za njihove sledbenike-semantike, jer
komunikacija neizbeno uvek iznova reprodukuje slobodu da se
prihvate ili odbace 20 .
Neto drugaije formulisano moglo bi se rei i: komunikacija transformie diferenciju informacije i saoptenja u diferenciju
prihvatanja ili odbijanja saoptenja, dakle, transformie i u
ili. Po teoriji dvostruke kontingencije treba voditi rauna o
20
Jer, nauno posmatrano je govor je (!) vrlo zavodljiv postoje nesposoban da izrazi protiv koje je diferencije ono oznaeno to treba izabrati i to, prema
tome, treba odrediti za to da iezne. Govor birokratije s njegovom mnogo kritikovanom opimou (nainiti saoptenje, susresti odluku, postaviti predlog,
uzeti k znanju itd.), za to je mnogo podobniji. On operacionalizuje kontingenciju, mada su ovde i svest o diferenciji i o alternativama samo apstraktno uvedeni.
Upor. u vezi s ovim (nadovezujui se na E. A. Singera) i C. West Churchman, The
Design of Inquiring Systems: Basic Concepts of Systems and Organization, New
York 1971, str. 201 I si.
217
tome da alter ne reprezentuje jednu, a ego drugu diferenciju, ve

se obe diferencije moraju sagledati i obraditi na obema stranama.
Nije re o drutvenoj razlici pozicije, ve o vremenskoj transformaciji. Prema tome, komunikacija je potpuno samostalan, autonoman, samoreferencijalno zatvoreni primer osporavanja selekcija, koje nikada ne gube karakter kao selekcije; primer tekue
promene oblika smisaonih materijala, preinaenje slobode u slobodu pod promenljivim kondicioniranjima, pri emu se pod pretpostavkom da je okolina ureena dovoljno kompleksno, a ne
isto proizvoljno, malo-pomalo pikupljaju iskustva o potvrivanju i ponovo ukljuuju u proces. Tako u epigenetikoj evoluciji
nastaje smisaoni svet koji sa svoje strane omoguuje neverovatniju komunikaciju.
Za dalju obradu time otvorenog (i tekue uvek iznova otvaranog) pitanja o prihvatanju, odnosno odbijanju predloga smisla
o kome se komuniciralo, u dananjoj sociologiji stoje na raspolaganju pre svega dva stava. Preovlauje knjienje problema pod
podsetnicom transakcija. Pod tim se podrazumavaju interakcije
koje reaguju na diferenciju vrednosti izmeu uesnika, pre svega
razmena i sukob 21. Ipak, ni teorija razmene ni teorija sukoba nisu
mogle, kao univerzalne teorije, da budu u istoj meri ubedljive kao
teorije komunikacije. Zato se transakcija u oba ova oblika moe
najbolje razumeti ako se shvati kao uzimanje u obzir interakcione
ravni za obradu vrednosnih diferencija i za zakljuenje prihvatanja, odnosno odbijanja. Za razliku od toga, teorija simboliki generalizovanih medija komunikacije obrauje semantiko zadiranje
u izbor izmeu prihvatanja i odbijanja neke komunikacije radije
makrosocioloki, i jo u okviru opte teorije komunikacije. Ali, ni
21
Upor. u vezi s izvanrednim primerima, John Thibaut/Harold H. Kelley,
The Social Psychology of Groups, New York 1959; George C. Homans, Social Behavior: Its Elementary Forms, (1961), 2. izdanje, New York 1974; Thomas C.
Schelling, The Strategy of Conflict, Cambridge Mass. 1960; Richard M. Emerson,
Power-Dependence Relations, American Sociological Review 27 (1962), str.
3141. Za jasno razdvajanje komunikacije i transakcije iz razliitih podruja analize zaloio se pre svega Alfred Kuhn. Videti: The Logic of Social Systems, San
Francisco 1974, stra. 137 i dalje. Osvrnuli smo se ve s uvaavanjem na Peter P.
Ekeh, Social Exchange: The Two Traditions, London 1947, i John K. Chadwick-Jones, Social Exchange Theory: Its Structure and Influence in Social Psychology, London 1976.
218
ona nc tumai na zadovoljavajui nain zbog ega, uprkos usmeravanju putem medija, dolazi do ponaanja koje je suprotno
kodu i do nedelatne komunikacije koja promauje svoj cilj upravljanja ponaanjem. Zbog toga se mora kombinovati teorija transakcije i teorija medija da bi se moglo shvatiti koje posledice u
drutvenim sistemima ima otvaranje komunikacije o prihvatanju
ili odbijanju predloenog smisla. Dakle, nastavljanje ove teme
pretpostavljalo bi izgraenu teoriju drutva i izgraenu teoriju interakcije. Da ne bismo doli na ovaj sporedni put, vraamo se na
optu teoriju komunikacije.
V
Pojam komunikacije orijentisan na diferenciju i selekciju
ini shvatljivim probleme i granice komunikativnog ponaanja
koji se ve vekovima opaaju i opisuju. Jednom uhvaen u mreu
komunikacije, ovek se vie nikada ne vraa u raj jednostavnih
dua (ak ni, kao to se Klajst nada, kroz zadnji ulaz). Ovo je
tipina pretpostavka (tek u novom dobu aktuelne) teme iskrenosti 22 . Iskrenost je nekomunikativna poto kroz komunikaciju postaje neiskrena. Jer, komunikacija pretpostavlja diferenciju informacije i saoptenja, i obe pretpostavlja kao kontingentne. ovek
tada moe svakako da saopti neto i o sebi samom, o sopstvenim
stanjima, raspoloenjima, poslovima, namerama; ali ovo samo
tako to sebe samog pretpostavlja kao kontekst informacija koje
mogu ispasti i drugaije. Zbog toga komunikacija oslobaa svaku
pretpostavljenu, univerzalnu, neuklonjivu sumnju, a svaka zakletva i uutkivanje samo regeneriu sumnju. Tako se objanjava
da ova tema postaje relevantna u toku difereciranja drutvenog sistema koji tada sve vie reflektuje osobenost komunikacije. Neiskrenost iskrenosti postaje tema im ovek doivi drutvo kao
neto to se ne dri zajedno pomou prirodnog prava, ve preko
komunikacije 23 .
22
Upor. npr. Lionel Trilling, Sincerity and Authenticity, Cambridge
Mass. 1972.
23
J'appelle socit les communications des hommes entre eux... (Drutvo nazivam komunikacijama medu ljudima...), kae se kod fiziokrate Nicolas
219
Ovaj problem je najpre uoen kao antropoloki problem, ali

se vraa na opti, teorijsko-komunikacijski paradoks. ovek ne
mora da razmilja o tome ta kae (na primer, kada kae dobro
jutro). Ipak, ne moe da kae da se misli ono to se kae. Istina,
moe se jeziki izvesti, ali uveravanje izaziva sumnju, deluje, dakle, suprotno nameri. Osim toga, moralo bi se pri tom pretpostaviti da bi se moglo rei da se nije mislilo ono to se reklo. Ali,
kada ovek ovo kae, partner ne moe da zna ta on misli kada
kae da ne misli ono to kae. Dolazi do Epimenidovog paradoksa. On to ne moe znati ak i kada se trudi da razume govornika;
dakle, komunikacija gubi svoj smisao.
Osnovi ovog paradoksa nekomunikativnosti nalaze se u tome to onaj koji razume na strani onoga koji komunicira mora
pretpostaviti samoreferenciju da bi na njoj mogao da razdvoji informaciju i saoptenje. Zbog toga se u svakoj komunikaciji saoptava mogunost da divergiraju samoreferencija i saoptenje. Bez
ove pozadine komunikacija se ne bi mogla razumeti, a bez izgleda
da se razume ona se ne bi dogodila. ovek se moe varati, moe
drugoga da obmane; ali ne moe da poe od toga da ova mogunost ne postoji.
Dodue, komunikacija je, kao to smo nagovestili, mogua
bez svrhe saoptenja kada ego uspeva da ipak opazi diferenciju
informacije i saoptenja. Komunikacija je pod istim uslovima
mogua i bez govora, moda preko osmeha, upitnog pogleda,
naina oblaenja, preko odsutnosti, potpuno uopteno i tipino,
preko udaljavanja od oekivanja iju sutinu objavljivanja ovek
moe podmetnuti 24 . Ali, saoptenje mora uvek da bude interpretirano kao selekcija, naime kao samoodreenje situacije sa opaenom dvostrukom kontingencijom. Otuda, komunikacija izostaje
kada se opaeno ponaanje shvata samo kao znak za neto drugo.
Baudeau, Premire Introduction la philosohie conomique ou analyse des tats
polics (1771), navedeno prema izdanju u: Eugene Daire (d.), Physiocrates, Paris
1846, kasnije izdanje Genve 1971, str. 657-821 (663).
24
Za evoluciju izdiferenciranih oblika komunikacije mora biti od posebnog
znaaja da se u diskontinuitetu ili prekidanju oekivanih tokova nalaze naroite
anse komunikacije. Ovo razmiljanje ovde moemo samo da nagovestimo. Ono bi
moglo da potvrdi da se evolucija zaista oslanja na dogaaje koji pospeuju kompleksnost.
220
Brzo hodanje moe u ovom smislu da bude opaeno kao znak za

urbu, a tamni oblaci kao znak za kiu; ali, moe se shvatiti i kao
demonstriranje urbe, zaposlenosti, nespremnosti da se razgovara
i kl., i sa ciljem da se takvo tumaenje izazove, moe se i proizvesti.
Dakle, za definisanje pojma komunikacije ne moemo koristiti intencionalnost i jezinost 25 . Umesto toga zaustavljamo se na
svesti o diferenciji: na diferenciji informacije i saoptenja koja je
ugraena u svaku komunikaciju. Komunikacija takorei pospeuje ovu diferenciju. To istovremeno objanjava kako je mogua
evolucija jezika i ta se time dobija. Mnogo ranije je postojala
mogunost da se neto upotrebi kao znak za neto drugo. Jezik
ini neprirodnom ovu mogunost, oslobaa je uslova prirodno
datih pravilnosti i na taj nain je moe proizvoljno poveavati. S
druge strane, u jezikoj komunikaciji je neosporna namera komunikacije (premda se esto moe osporiti da se mislilo ono to je
reeno, dakle, i jezika komunikacija se moe upotrebiti da bi se
neto namemo nenameravano saoptilo). U tome lei znaajno
ogranienje mogunosti komunikacije o onome to se moe zastupati kao svrha saoptenja ili se u nudi moe doneti u obliku
indirektne, namemo nenameravane komunikacije. To istovremeno doputa da se jae istakne diferencija - sopstvena selektivnost
saoptenja u odnosu na selektivnost informacije. Dakle, s obzirom na drutvenu saglasnost jezikoj komunikaciji je potrebna
pojaana kontrola, a jeziko ponaanje moe kontrolisati samo
onaj ko moe i da uti 26.
Jer kod jezike komunikacije povlai se zavisnost procesa
komunikacije od obdarenosti ega da opaa i od svih njegovih ambivalencija. Ego ne samo da mora da bude u stanju da vidi dife25
To, uostalom, sasvim odgovara preovladujuem shvatanju. Mnogi vani

fenomeni - upravo u samoj nameravanoj i jezikoj komunikaciji koja esto
saoptava vie i drugaije od onoga to je jezikom obuhvaeno i nameravano ostali bi nejasni ukoliko bi se pojam komunikacije suvie usko definisao.
26
Temao kojoj se mnogo raspravljalo u 17. i 18. veku. Videti, npr. Nicolas
Faret, Lhoneste homme, ou l'art de plaire la Cour, Paris 1630, navedeno prema
izdanju Paris 1925, str. 73 i dalje; Jacques du Bosq, L'honneste femme, novo izdanje Rouen 1639, str. 56 i dalje: Madeleine de Scuderi, De parler trop ou trop peu,
et comment il faut parler, u: isti, Conversations sur divers sujets, tom I, Lyon
1680, str. 159-204; Jean-Baptiste Morvan de Bellegarde, Conduite pour se taire et
pour parler, principalement en matire de religion, Paris 1696.
221
renciju, ona mu se nedvosmisleno namee. Alter mu govori neto.

ak i kada bi alter eleo da govori o sebi samom ili o svom govoru, jo uvek bi reprodukovao onu diferenciju, naime morao bi da
obrauje neto o sebi samom ili o svom govoru kao informaciju
koju eli da saopti. U pogledu jezikog ponaanja ego moe da
se osloni na to daje diferencija koja konstituie komunikaciju ve
izgraena. Na odgovarajui nain moe se oseati osloboenim.
Njegova panja je slobodna za razumevanje onoga to se govori.
Ovo se moe rezimirati u tezi da jezik omoguuje izdiferenciranost procesa komunikacije iz (ma koliko zahtevnog i kompleksnog) konteksta opaanja. Tek preko izdiferenciranosti procesa komunikacije moe se doi do izdiferenciranosti drutvenih
sistema. Ovi se ni u kom sluaju ne sastoje samo iz jezike komunikacije; ali to to su izdiferencirani na temelju jezike komunikacije odreuje sve to se inae jo dogaa u drutvenom delanju, pa
i u drutvenim posmatranjima. Diferenciranju ne doprinosi samo
posebna fenomenalna saetost, upeatljivost i izdvojenost jezikog
ponaanja. Isto je tako vano da jezik obezbeuje refleksivnost
procesa komunikacije i na taj nain omoguuje samoupravljanje.
Refleksivni su oni procesi koji se mogu primeniti i na sebe
same. U sluaju komunikacije to znai: da se o komunikaciji
moe komunicirati. Tok komunikacije se moe tematizovati u komunikaciji, moe se pitati i objasniti kako je neto bilo zamiljeno, za komunikaciju se moe zamoliti, komunikacija se moe odbiti, komunikacione veze se mogu ustanoviti itd. Povremeno se i
ovde u osnovi nalazi diferencija informacije i saoptenja; samo
to se u sluaju refleksivne komunikacije sama komunikacija
obrauje kao informacija i postaje predmet saoptenja. To je bez
jezika jedva mogue 27 poto samo opaanje kao komunikacija
nije dovoljno jednoznano za dalju komunikativnu obradu. Kao
uvek tako i ovde, refleksivno razvijanje nekog procesa pretpostavlja dovoljnu izdiferenciranost i funkcionalnu odreenost. Tek
jezik osigurava refleksivnost u smislu u svakom momentu prisutne, relativno neproblematino raspoloive, ne vie udnovate
mogunosti odnoenja procesa komunikacije na sebe samog.
27
Drugaije Klaus Merten, Kommunikation : Eine Begriffs- und Prozeanalyse, Opladen 1977, koji refleksivnost apsolutno smatra jedinim obelejem komunikacije koje se moe generalizovati.
222
Tada refleksivnost, sa svoje sirane, moe da poslui za to da se

kompenzuje rizik vee kompleksnosti i jae selektivnosti. ovek
se moe odvaiti na neoekivana, neobina saoptenja, moe se oskudnije izraziti i neispitano pretpostaviti horizonte razumevanja,
moe o potpuno nepoznatom komunicirati, ukoliko pri postojanju
sumnje ili tekoa u razumevanju moe postaviti pitanje. Nije potrebno da se sve resi ve u direktnoj komunikaciji ako stoji na raspolaganju ona dodatna metaravan u kojoj se moe komunicirati o
uspesima i neuspesima komunikativnog razumevanja.
U jezikoj komunikaciji je refleksivni preokret na samu komunikaciju tako lako dostupan da su potrebne naroite prepreke da
se on iskljui. Takve prepreke miruju pri svesno metaforinoj upotrebi reci ili slike, pri namemoj dvosmislenosti, pri paradoksima i
duhovitim preokretima punim humora. Takvi jeziki oblici istovremeno daju signal da povratno pitanje o Zato i Kako nema smisla. Oni funkcioniu samo u trenutku - ili uopte ne funkcioniu 28.
Razmiljanje u ovom odeljku omoguuje da se shvati kako
dolazi do intenziviranja odnosa. Sve zavisi od mogunosti instaliranja poetne diferencije. Ona se nalazi u razlikovanju dva selektivna dogaaja, informacije i saoptenja, od strane posmatraa.
Kada je ovo osigurano dalje se na to moe nadovezati, u vezi s time
se mogu stvoriti oekivanja, moe se razviti i kodirati odgovarajue specijalizovano ponaanje, naime jezik. Pojmovi se mogu
razliito definisati, a specijalno za pojam komunikacije postoji veliki broj zaista razliitih predloga 29. Ustanovljavamo shvatanje koje
se zaustavljana onome to komunikacijanajpre omoguuje, naime
na diferenciji koja konstituie proces i daje mu slobodu.
VI
Komunikacija je koordinirana selektivnost. Ona se ostvaruje
kada ego utvruje svoje sopstveno stanje na temelju saoptene informacije. Komunikacija predstoji i onda kada ego informaciju
28
Videti John Gregori, A Comparative View of the State and Faculties of Man
with those of the Animal Worlds, 2. izdanje London 1766, str. 145 i si. Danas je
uobiajeno karakterisanje vica kao vrste kratkog spoja u diferenciji ravni logikih tipova. Pri tome se, ipak, zanemaruje struktura vremena, nunost trenutonosti.
29
Merten a.a.O. je u dodatku sakupio 160 definicija pojma komunikacije.
223
smatra netanom, jer elju o kojoj informie ne eli da ispuni i

normu na koju se sluaj odnosi ne eli da sledi. To to ego mora
da pravi razliku izmeu informacije i saoptenja, osposobljava ga
za kritiku i u datom sluaju za odbijanje. To ne menja nita na injenici da se komunikacija dogodila. Naprotiv: kao to smo gore
napomenuli, i odbijanje je utvrivanje sopstvenog stanja na temelju komunikacije. Dakle, u obrazac komunikacije nuno je
ugraena mogunost odbijanja.
Polazei od toga moemo da definiemo elementarni dogaaj komunikacije kao najmanje jedinstvo koje se jo moe negirti.
Ovo se ne misli logiki, ve praktino-komunikacijski. Svaki
stav, svaki zahtev otvara mnoge mogunosti negacije: ne ovo, ve
to; ne tako; ne sada; itd. Ove mogunosti ostaju otvorene kao smisaona upuivanja sve dok ego ne reaguje. Saoptenje je najpre
samo ponuda selkcije. Tek reakcija zakljuuje komunikaciju i tek
u njoj se moe oitati ta je ostvareno kao jedinstvo. Upravo zbog
toga se komunikacija ne moe shvatiti kao delanje; a ovo naroito
ne tada kada se nakon poslednjeg vie ne pita o razreivom jedinstvu. Ovome emo se vratiti u VIII odeljku.
Najpre je interesantno da komunikacija samo retko nastupa
kao posebna celina - kao pokli za opomenu; kao poziv za pomo; kao molba koja se odmah moe ispuniti; kao pozdrav; kao
sporazum pred vratima u vezi s problemom ko e prvi proi; kao
kupovina karte za bioskop. Pojedinane komunikacije ove vrste
esto su neme, esto su gotovo mogue bez govora, ali su u svakom sluaju tesno povezane s kontekstom. Jae izdiferencirano
komunikativno zbivanje zahteva povezivanje veeg broja komunikacionih celina u proces - proces koji je ovde uzet u gore odreenom smislu 30 kao temporalno povezivanje mnotva selektivnih
dogaaja putem uzajamnog kondicioniranja 31. Izdiferenciranost
zahteva napredovanje komunikacije s pristupom novim vrstama
samoreferencija. Proces komunikacije moe u sebi na sebe samog
da reaguje; reeno moe da prema potrebi ponovi, dopuni, revidira; doputa govor i prigovor; moe postati refleksivan dok sebe
30
31
1. glava, III pod 3.
Ne zaboravljamo da samo jedinstvo komunikacije poiva na povezivanju

selektivnih dogaaja; ali to je drugo pitanje.
224
samog obrauje kao proces komunikacije. Izdiferenciranost i relativna nezavisnost konteksta pretpostavlja oigledno ureene interne neproizvoljnosti, jer samo tako moe da snimi situacione
pretpostavke razumevanja i na temelju toga sebi samom da omogui razumljivu komunikaciju. Ali, kako uopte komunikacija
moe da postane proces?
I ovde se opet ini da fungira posebna, funkcionalno specifina diferencija kao uslov mogunosti, i to diferencija tema i priloga. Komunikacione veze se moraju urediti preko tema na koje
se mogu odnositi prilozi za temu 32. Teme nadivljavaju priloge,
one ujedinjuju razliite priloge u dugotrajniju, u kratkoronu ali i
dugoronu smisaonu vezu. O nekim temama moe se priati
veito, o drugim gotovo beskrajno. Preko tema se takoe ureuje
ko ta moe priloiti. Teme diskriminiu priloge, a time i referente. Tako, na primer, u zahteve drutvene komunikacije spada biranje onih tema kojima svi prisutni mogu neto doprineti: teme
koje nikoga ne navode da svoju individualnost istakne i svakome
daju ansu da prui dovoljno individualan prilog u kome e on
sam moi da se primeti 33.
Diferencija tema i priloga kao diferencija ravni jo nije zadovoljavajue okarakterisana. Time se sadrajno ureuje mogunost negiranja. S jedne strane, postoje pragovi tematizovanja,
na primer u pogledu opscenosti, religioznih oseaja ili ispovesti
ili uopte konfliktnog materijala 34 . S druge strane, prihvatanje
tema je pretpostavka za to da se prilozi s negativnim komentarima
mogu prevideti, sadrajno odbaciti, ispraviti, modifikovati. Pragovi tematizovanja upravo zbog toga mogu leati visoko jer se
32
33
34
Upor. u vezi s linim sistemima i njihovim situacijama, Jrgen Markowitz, Die soziale Situation, Frankfurt 1979, naroito str. 69 i dalje, a o
meupojmu
Temenfeld (tematsko polje) str. 115 i si.
Friedrich D. E. Schleiermacher, Versuch einer Theorie des geselligen Betragens, u: Werke; Auswahl in vier Bnden, 2. izdanje 1927, Bd. 2, str. 1-31.
O ovome postoji obimna literatura pre svega u drugoj polovini 17. i prvoj
polovini 18. veka. Upor., npr. Claude Buffier, Trait de la socit civile, Paris
1726, naroito, tom II, str. 91 i dalje; Franois-Augustin, Paradis de Moncrife,
Essais sur la ncessit et sur les moyens de plaire, Amsterdam 1738, naroito
str.
190. O tragovima tematizovanja podruja pravnih pitanja upor. i Niklas
Luhmann,
Kommunikation
ber
Recht
in
Interaktionssystemen,
u:
isti,
Ausdifferenzierung
prilikom prihvatanja teme mora raunati na mnogo negiranih priloga. Dakle, diferencija ravni razlae suvie kompaktne tendencije negacije koje onda neminovno pogaaju linost; i nije sluajno
da literatura novog doba poinje da vodi rauna o ovome u meri u
kojoj se pojedinane linosti jae istiu u komunikacionim odnosima 35.
Da bi mogle da koordiniraju priloge teme imaju predmetni
sadraj: moe se raditi o ljubavima neke glumice, berzanskim
kursevima i njihovom tumaenju, novoj knjizi o deci stranih radnika. Specijalnost nema ogranienja - osim onih koja proizlaze iz
interesa da se komunikacija nastavi. Ali, teme imaju i vremenski
aspekt. ovek se moe setiti ranijih priloga o temi. Teme su stare
ili nove, ve dosadne ili jo interesantne, i sve ovo moda za
razliite uesnike na razliit nain. One dostiu ma kada stepen
zasienosti i od tog trenutka vie ne treba oekivati priloge. Da bi
ostala u ivotu, stara tema mora tada da regrutuje nove uesnike.
Nova tema, naprotiv, moe za mnoge uesnike da bude suvie
nova, a da bi se uopte mogli simulirati smisaoni prilozi 36 .
Konano je, kao to je ve napomenuto u primeru druvo,
znaajan i drutveni aspekt izbora tema. Time se ne misli samo na
kongenijalnost; ni samo da teme vie ili manje idu u susret uesnicima i mogunostima njihovih doprinosa. Drutvena dimenzija se
prevashodno aktualizuje u tome to komunikacije kao oevidna
delanja manje ili vie povezuju uesnike. To znai: da oni u komunikacijama govore i neto o sebi samima, o svojim miljenji35
O ovome uopteno: Pietro Toldo, Le Courtisan dans la littrature franaise et ses rapports avec lvre de Castiglione, Archiv fr das Studium der neueren Sprachen und Literaturen 104 (1900), str. 75-121; 313-330; 105 (1900), str.
60-85; Helmut Anton, Gesellschaftsideal und Gesellschaftsmoral im ausgehenden
17. Jahrhundert: Studien zur franzsischen Moralliteratur im Anschluss an. J.-B.
Morvan de Bellegarde, Breslau 1935; Christoph Strosetzki, Konversation: Ein Kapitel gesellschaftlicher und literarischer Pragmatik im Frankreich des 18. Jahrhunderts, Frankfurt 1978; Niklas Luhmann, Interaktion in Oberschichten, u: isti,
Gesellschaftsstrktur und Semantik, Bd. 1, Frankfurt 1980, str. 72-161.
36
Vremensko stanje tema dobilo je, pre svega preko savremenih medija za
masovnu komunikaciju, dalekosean, mada ne presudan znaaj u odreivanju izbora
tema. Upor. o ovome Niklas Luhmann, Ofentliche Meinung, u; isti, Politische
Planung, Opladen 1971, str. 9-34; isti, Vernderungen im System gesellschaftlicher Kommunikation und die Massenmedien, u: isti, Soziologische Aufklrung,
Bd. 3, Opladen 1985, str. 309-320.
226
ma, svojim stavovima, svojim iskustvima, svojim eljama, svojoj

zrelosti rasuivanja, svojim interesima. Komunikacija takoe
slui za samopredstavljanje, za samoupoznavanje; i na kraju,
moe voditi ka tome da se ovek prisiljava na neki oblik i da na
kraju mora biti onakav kakav se pojavio u komunikaciji: zavodnik mora konano da voli 37.
Ovaj efekat povezivanja nastupa snanije kada teme komunikacije poprimaju visoke moralne tonove ili ak postaju teme
morala. Moral Ureuje uslove uzajamnog potovanja, odnosno
nepotovanja 38 . ovek zbog toga moe pobuditi panju temama
koje su pogodne za moralizovanje komunikacije; moe sebe samog predstaviti kao panje vrednog i drugome oteavati protivreenje; moe da ispita da li neko panju zasluuje; ovek moe
da pokua da druge uhvati u mreu uslova panje da bi ih onda u
mrei odvukao; ali on moe i druge da zavede moralnim samouslovljavanjima da bi ih onda izneverio; moralizovanje moe da koristi da bi pokazao da ne smatra vrednom panju odreenog partnera. Ve prema tome koliko slobode u ophoenju s moralom
drutvo omoguuje 39 , moral moe dirkemovski da slui jaanju
solidarnosti ili da naglaava kritiku, poveanje distance i sukobe.
Dakle,
teme
slue
kao
predmetno-vremensko-drutvene
strukture procesa komunikacije i pri tom utoliko fungiraju kao
generalizacije ukoliko ne utvruju koji se prilozi kada, po kom redosledu i od koga donose. U ravni tema mogu se aktualizovati
smisaoni odnosi koji bi se jedva videli u pojedinanoj komunikaciji. Konano, komunikacija je tipino, mada ne nuno, temama
upravljani proces. Teme su istovremeno redukcije jezikom otvorene kompleksnosti. Sama jezika tanost formulacija ne kazuje
37
Omiljena tema romana. Videti, recimo, Adolf od Benamena Konstana.

Odgovarajua vremenska pomeranja utvrena su i u empirijskom istraivanju:
mukarac voli prvi i romantino, ena neto kasnije i onda stvarno. Upor. Bernard
I. Murstein, Mate Selection in the 1970s, Journal of Marriage and the Family 42
(1980), str. 777-792(785).
38
Tako u svakom sluaju socioloki pojam morala. Videti opirnije Niklas

Luhmann, Soziologie der Moral, u: Niklas Luhmann/Stephan H. Pfurtner (Hrsg.),
Theorietechnick und Moral, Frankfurt 1978, str. 8-116.
39
Ovo je delimino (a za graansku misao primarno) pitanje diferenciranja
morala i prava; ali delimino je i pitanje drutvene pokretljivosti, lakoe i relativnog nepostojanja posledica pri raskidanju kontakata.
227
dovoljno. Tek pomou tema moe se kontrolisati tanost sopstvenog i tueg komunikativnog ponaanja u smislu temi-odgovarajueg. Utoliko su teme istovremeno program delanja jezika 40.
Kada se onda radi jo samo o najboljem nainu da se mievi uhvate u miolovke, moe se dati itava gomila priloga, ali ne vie
poizvoljnih; a ovek je temom dovoljno unapred orijentisan da
svoje priloge moe brzo da bira, a podobnost priloga drugih da
kontrolie; moralna osetljivost uesnika moe se testirati preko
nevolja koje mievi trpe, a tema se moe promenti, kada ovek
stekne utisak daje za njega samog i za ostale uesnike iscrpena.
VII
Teme su neodbacive, prilozi su neodbacivi. Pored toga, u
toku svake komunikacije se mora raunati sa manje ili vie visokom stopom gubitaka, sa nesporazumima, sa proizvodnim otpadom. Ovo su, ipak, podnoljive tekoe, samo ostaci jedne mnogo dublje problematike. Poto smo skicirali kako komunikacija
funkcionie, sada moramo da postavimo mnogo radikalnije pitanje kako je uopte mogue ovo normalno funkcionisanje.
Posmatrano u kontekstu evolutivnih dostignua, komunikativni uspeh mora najpre da izgleda krajnje neverovatno 41. Komunikacija pretpostavlja za sebe postojea iva bia sa sopstvenom
okolinom i sa sopstvenim aparatom za obradu informacija. Svako
ivo bie za sebe izdvaja i obrauje ono to opaa. Kako je pod
takvim okolnostima uopte mogua komunikacija, tj. koordinisana selektivnost? Ovo pitanje e se jo pojaati naim proirivanjem
pojma komunikacije od dvolane na trolanu selekciju. Nije re
samo o tome da se iva bia uzajamno usaglaavaju; niti je re
samo o jednostavnom povezivanju udvoje njihovog ponaanja
kao u igri. Oni moraju saglasnost da trae i nalaze s obzirom na
svetska stanja stvari koja mogu biti kontingentna, dakle i dru-
40
U smislu koji blie obraujemo kroz razliku vrednost/program/ulo-
ga/linost.
41
Ovde sledim ve objavljen tok misli. Videti Niklas Luhmann, Die Unwahrscheinlichkeit der Kommunikation, u: isti, Soziologische Aufklrung, Bd. 3,
Opladen 1981, str. 25-34.
228
gaije mogua. Ako je ve savlaivanje dvostruke kontingencije

nesigurno, kako se onda ova nesigurnost moe ustanoviti da bi se
dolo do sigurnosti u vezi s nesigurnim svetskim stanjem stvari?
Kako je, drugaije reeno, uopte mogua komunikacija kao
obrada informacije?
Upita li se ovek detaljnije, sudarie se s velikim brojem problema, velikim brojem prepreka koje komunikacija mora da savlada kako bi uopte mogla da se ostvari.
Vrati li se na nultu taku evolucije, najpre je neverovatno da
ego uopte razume ta alter misli - pri datoj podeli i individualizaciji njihovih tela i njihove svesti. Smisao se moe razumeti
samo u vezi s kontekstom, a kao kontekst za svakoga najpre fungir ono to je pripremilo njegovo sopstveno polje opaanja i njegovo sopstveno seanje. Dalje, kao to je ve uzgredno utvreno,
razumevanje uvek ukljuuje i nerazumevanje, a komponenta nerazumevanja e biti tako visoka, ukoliko se ovek ne moe osloniti
na dodatne pretpostavke, pa dalje voenje komunikacije postaje
neverovatno. (Problem se ponavlja u svakom zahtevu komunikacije, pa i u teorijskim raspravama sociologije.)
Druga neverovatnoa se odnosi na dolaenje do primaoca.
Neverovatno je da komunikacija doe do vie linosti koje su u
konkretnoj situaciji odsutne; ta neverovatnoa raste kada se postavlja dodatni zahtev da se komunikacija dalje odvija nepromenjeno. Problem se nalazi u prostornoj i vremenskoj ekstenziji. Sistem
interakcije povremeno odsutnih garantuje, u praktino dovoljnoj
meri, panju za komunikaciju. Ovde vaea pravila se, ipak, ne
mogu iznuditi izvan granica sistema interakcije. ak i kada
komunikacija pronae pokretne i vremenski postojane nosioce
smisla, s one strane granica interakcije postaje neverovatno da
e uopte naii na panju. Na drugom mestu ljudi imaju drugo
da rade.
Trea neverovatnoa je neverovatnoa uspeha. ak i kada je
komunikacija od onoga do koga je dospela shvaena, time nije
osigurano da e se prihvatiti i slediti. Naprotiv: Svaka izgovorena re pokree suprotni smisao. Komunikacija ima uspeha
samo kada ego preuzima selektivni sadraj komunikacije (informaciju) kao premisu sopstvenog ponaanja. Prihvatanje moe da
znai: delanje po odgovarajuim direktivama, ali i doivljavanje,
229
miljenje, obraivanje daljih informacija pod pretpostavkom da

se potvruje odreena informacija. Komunikativni uspeh je: dostignuto povezivanje selekcija.
Ove tri neverovatnoe nisu samo prepreke za dolaenje do
komunikacije, nisu samo tekoe za dostizanje cilja, one istovremeno deluju kao pragovi obeshrabrivanja. Onaj ko komunikaciju
smatra bezizglednom, naputa je. ovek zato mora najpre oekivati da do komunikacije uopte nee doi ili, ako do nje doe, da
nee ponovo biti eliminisana kroz evoluciju. Bez komunikacije
se, ipak, ne mogu izgraditi drutveni sistemi. Dakle, ovek bi morao da oekuje entropiju, ali se suprotno ostvaruje. Time se ne
osporava teorema o verovatnoi, ve se preciznije pokazuje gde
lee problemi ije reenje u toku evolucije omoguuje komunikacija koja pokree izgradnju sistema i neverovatnoe preobraa u
verovatnoe. Neverovatnoe imanentne procesu komunikacije i
nain na koji se savlauju i preobraaju u verovatnoe, istovremeno odreuju izgradnju drutvenih sistema. Proces drutveno-kultume evolucije se mora shvatiti kao preinaenje i poveavanje
ansi za uspenu komunikaciju, kao konsolidovanje oekivanja
oko kojih onda drutvo gradi svoje drutvene sisteme; a oigledno je da ovo nije jednostavno proces napredovanja, ve selektivni
proces koji utvruje koje su vrste drutvenih sistema mogue,
kako se drutvo odvaja od iste interakcije i ta e se kao suvie
neverovatno iskljuiti.
ovek prepoznaje vrstu strukture u ovoj evolutivnoj selekciji kada vidi da one neverovatnoe ne dozvoljavaju da se postepeno okonaju i deo po deo transformiu u dovoljnu verovatnou.
Naprotiv, one jaaju i uzajamno se limitiraju. Tako istorija drutveno-kulturne evolucije utemeljene na komunikaciji ne nudi
sliku napretka koji stremi ka cilju sve boljeg razumevanja. Ona bi
se pre mogla shvatiti kao neka vrsta hidraulinog dogaanja represije i deobe pritiska problema. Kada se neki od problema rei,
reenje drugih postaje utoliko neverovatnije. Savladana neverovatnoa takorei se sklanja u druge probleme. Ako ego tano
razume komunikaciju, utoliko vie ima razloga da je odbaci.
Kada komunikacija prevazilazi krug prisutnih, razumevanje postaje tee, a odbijanje lake; nedostaje pomo u tumaenju i
pritisak prihvatanja konkretne interakcije. Ova interdependencija
230
problema deluje sa svoje strane selektivno na ono to prolazi i to

se potvruje kao komunikacija. im alfabetsko pismo omogui
da se komunikacija iznese izvan vremenski i prostorno ogranienog kruga prisutnih, ovek se vie ne moe prepustiti zanosnoj
moi usmenog izlaganja; o samoj stvari se moraju pruiti snaniji
argumenti. ini se da filozofija tome zahvaljuje svoj nastanak 42. Ona je sophia kao sudbina koja je neophodna da bi u jednom tako napetom stanju ipak omoguila jo ozbiljnu, vrednu
potvrivanja i, s obzirom na domet alfabeta, univerzalnu komunikaciju.
Ona evolutivna dostignua koja se javljaju na onim prekidima komunikacije, i funkcionalno slue tano tome da se neverovatno preobrati u verovatno, elimo da nazovemo medijima43.
U skladu s tri vrste neverovatnoe komunikacije moraju se razlikovati tri razliita medija koji se uzajamno omoguavaju, ograniavaju i optereuju prateim problemima. Jezik je medijum koji
razumevanje komunikacije podie daleko iznad onoga to se
moe opaati. Jezik je medijum kojeg karakterie upotreba znakova. On koristi akustike, odnosno optike znakove za smisao 44 .
Ovo vodi do problema kompleksnosti koji se reavaju preko pravila za upotrebu znakova, kroz redukciju kompleksnosti, kroz
prilagoavanje ograniene kombinatorike. Osnovni obrazac ipak
ostaje regulisanje diferencije postupka saoptvanja i informacije.
Shvaena kao znak ova diferencija se moe uiniti osnovom komunikacije altera i ega i oboje mogu biti na temelju upotrebe znakova sa istim smislom ubeeni u miljenju da misle isto. Re je,
42
Upor. Eric A. Havelock, Preface to Plato, Cambridge Mass. 1963; isti,
The Greek Concept of Justice: From Its Shadows in Homer to Its Substance in Plato, Cambridge Mass. 1978; isti, The Literate Revolution in Greece and Its Cultural
Consequences, Princeton N.J. 1982.
43
Kao to esto biva kada obimnija teorija ukljuuje delove iz dotadanjeg
istraivanja, tako i ovde nastupaju terminoloki problemi. Izraz mediji je pre
svega dobro poznat u istraivanju masovne komunikacije i u ovoj upotrebi je
postao popularan. Pored toga postoji i spiritualistika upotreba koja se odnosi na
komunikaciju s neobinim partnerima, dalje upotreba u okviru Parsonsove teorije
koja se odnosi na posredovanje u razmeni. U tekstu predlaemo svojevoljno, isto
funkcionalno novo shvatanje.
44
U vezi s ovim je gore, 2. glava, pod IX, obraena funkcija jezika u generalizovanju samoreferencije smisla, mada u evoluciji oba mogu nastati samo zajedno.
231
prema tome, o jednoj sasvim specifinoj tehnici sa funkcijom

proirivanja repertoara razumljive komunikacije praktino beskrajno i time obezbedivanja da se gotovo proizvoljni dogaaji
mogu pojaviti i obraditi kao informacija. Teko je preceniti
znaaj ove tehnike znakova. Ona ipak poiva na funkcionalnoj
specifikaciji. Zbog toga se moraju videti i njene granice. Niti je
smisao kao takav znak, niti objanjava tehniku znakova jezika,
niti koja je selekcija znakova u procesu komunikacije uspena.
Na temelju jezika mogli su se razviti mediji irenja prenoenja, naime pismo, tampa i radio. Oni poivaju na inkongruentnoj dekompoziciji i rekombinovanju jezikih celina koje se
dalje ne mogu razlagati 45 . Time se dostie ogromno proirivanje
dometa procesa komunikacije koji sa svoje strane povratno deluje
na to ta e se osvedoiti kao sadraj komunikacije 46 . Mediji prenoenja biraju pomou sopstvene tehnike, oni stvaraju sopstvene
mogunosti odranja, uporeivanja i poboljavanja koje se povremeno mogu koristiti samo na osnovu standardizacija. Time se,
u poreenju s usmenim prenoenjem povezanim s interakcijom i
seanjem, ogromno proiruje, i istovremeno ograniava, koje komunikacije mogu posluiti kao temelj daljih komunikacija.
Sav ovaj razvoj tehnike jezika i prenoenja uinio je tek
stvarno sumnjivim koja komunikacija uopte ima uspeha, tj.
moe da motivie na prihvatanje. Davno u novo doba ovek je
reagovao na poveanu neverovatnou s pojaanim naporima oko
neke vrste tehnike ubeivanja, tako oko elokvencije kao cilja vaspitanja, oko retorike kao posebne vetine pouavanja, oko ra45
Ovo posebno vai za usavravanje pisma na temelju alfabeta. Upor. o
ovome Eric A. Havelock, Origins of Western Literacy, Toronto 1976.
46
U novije vreme vrlo zapaena tema. Videti pored ve navedenih radova
od Havelocka i Jack Goody/Jan Watt, The Consequences of Literacy, Comparative Studies in Society and History 5 (1963), str. 304345; Walter J. Ond, The Presence of the Word, New Haven 1967; Elisateth L. Eisenstein, The Printing Press as
an Agent of Social Change: Communications and Cultural Transformations in
Early-modern Europe, 2 toma, Cambridge Engl. 1979; Michael Giesecke, Schriftsprache als Entwicklungsfaktor in Sprach- und Begriffsgeschichte, Stuttgart 1979,
str. 262-302; isti, Volkssprache und Verschriftlichung' des Lebens im Sptmittelalter- am Beispiel der Genese der gedruckten Fachprosa in Deutschland, u:
Hans Ulrich Gumbrecht (Hrsg.), Literatur in der Gesellschaft des Sptmittelalters,
Heidelberg 1980, str. 39-70.
232
sprave kao vetine sukobljavanja i nametanja. Pronalazak tampe

ova nastojanja nije uinio zastarelim, ve ih je jo i pojaao 47 .
Ipak, uspeh nije leao u ovom pre konzervativnom pravcu, ve u
razvoju simboliki generalizovanih medija komunikacije koji su
se funkcionalno odnosili upravo na ovaj problem 48.
Kao simboliki generalizovane elimo da oznaimo medije
koji koriste generalizacije da bi simbolizovali povezanost selekcije i motivacije, to znai: da bi ih predstavili kao jedinstvo. Vani
primeri su: istina, ljubav, svojina/novac, mo/pravo; u dodatku
jo religiozno verovanje, umetnost i danas verovatno civilizacijski standardizovane osnovne vrednosti. Na vrlo razliite
naine i za vrlo razliita podeavanja komunikacije u svim ovim
sluajevima radi se o tome da se selekcije komunikacije tako kondicioniraju da deluju istovremeno kao sredstva motivacije, dakle
da mogu dovoljno da osiguraju pridravanje predloga selekcije.
Najuspenija, po posledicama najznaajnija komunikacija odvijae se u dananjem drutvu preko takvih medija komunikacije i u
skladu s tim se anse za izgradnju drutvenih sistema usmeravaju
na odgovarajue funkcije. Dalja razmatranja moraju se prepustiti
teoriji drutva. Meutim, opta teorija drutvenih sistema i njeni
komunikativni procesi mogu da poslue za to da se obrati panja
na visoko selektivni karakter ovih funkcionalno privilegovanih
naina komuniciranja.
Jezik, mediji za prenoenje i simboliki generalizovani mediji komunikacije su, dakle, evolutivna dostignua koja, nezavisno jedna od drugih, utemeljuju i poveavaju rezultate obrade in47
Videti za podruje katolike teologije, moda, Walter J. Ong, Communications Media and the State of Theology, Cross Currents 19 (1969), str. 462-480.
O retorici, npr. Volker Kapp, Rhetorische Theoriebildung im Frankreich des 17.
und frhen 18. Jahrhunderts, Zeitschrift fr franzsische Sprache und Literatur
89 (1979), sa daljim upuivanjima.
48
Pojam i razvoj teorije je podstakao pre svega Talcolt Parsons. Uporediti
nemaki prevod Talcott Parsons, Zur Theorie der sozialen Interaktionsmedien, izdava i pisac uvoda Stefan Jensen, Opladen 1980. U okvirima Parsonsove teorije
problem povezan s izgradnjom medija je ipak odnos razmene izmeu (analitikih )
podsistema opteg sistema delanja. U vezi s prevoenjem u okvire teorije komunikacije upor., Niklas Luhmann, Einfhrende Bemerkungen zu einer Theorie symbolisch generalisierter Kommunikationsmedien, u: isti. Soziologische Aufklrung,
Bd. 2, Opladen 1975, str. 170-192; isti, Macht, Stuttgart 1975, isti, Liebe als Passion: Zur Codierung von Intimitt, Frankfurt 1982.
233
formacija koje se mogu dobiti preko drutvene komunikacije. Na

ovaj nain se produkuje i reprodukuje drutvo kao drutveni sistem. Kada se komunikacija jednom pokrene i zadri u toku, neizbena je izgradnja drutvenog sistema koji je ograniava; a iz
razvoja drutvenih sistema proizlaze oni uslovi za podstrek koji
omoguuju da se izgrade po sebi neverovatna oekivanja i da se
tako neverovatno transformie u dovoljno verovatno. U ravni
drutvenih sistema ovo je strogo autopojetiki proces koji sam
proizvodi ono to ga omoguuje.
Razvoj ovih medija se ne odnosi samo na spoljanji viak
komunikacija, on menja vrstu i nain same komunikacije. ovek
moe da shvati polazite promena ako pomisli da komunikacija
pretpostavlja doivljaj diferencije saoptenja i informacije. Ovaj
doivljaj diferencije nije bezuslovno dat kao jednoznana injenica, on moe biti manje ili vie jasan. Samo je tako mogua postepena evolucija u pravcu izdiferenciranosti specifino komunikativnih (drutvenih) sistema. U ovoj polaznoj taki mediji deluju
na drutveno-kultumu evoluciju. Dodue, usmena beseda u interakciji meu prisutnima, i kasnije visoko stilizovanje ove besede u
oratorski vet govor, pretpostavljaju predmet govora (i kako se u
kolama retorike ui: poznavanje stvari u vezi s ovim predmetom), ali oni mogu saoptenje i govor da spoje u jedinstveno delovanje, nedostatak informacije mogu da nadoknade otrim govorom, mogu da ritmino-rapsodijski sinhronizuju govor i sluanje i
prihvatanje, bukvalno ne ostavljajui vreme za sumnju. Tek pismo prisiljava na jednoznanu diferenciju saoptenja i informacije, a tampa jo jednom pojaava podozrenje koje proizlazi iz posebne izrade saoptenja: da sledi sopstvene motive i da nije samo
slukinja informacije. Tek pismo i tampa svojski preporuuju
spajanje procesa komunikacije koje ne reaguje na jedinstvo saoptenja i informacije, ve upravo na njihovu diferenciju: procesi
kontrole istinitosti, procesi artikulisanja sumnje na koje se nadovezuje univerzalizovanje sumnje u psihoanalitikom i/ili ideolokom pravcu.
Pismo i tampa prisiljavaju na doivljaj diferencije koja
konstituie komunikaciju: oni su u ovom preciznom smislu komunikativniji oblici komunikacije i time izazivaju reakciju komunikacije na komunikaciju u jednom mnogo specifinijem
234
smislu nego to je to mogue u obliku usmenog, promenljivog

govora 49. U ova razmatranja se konano mora ponovo uvesti diferencija lema i priloga koju smo u prolom odeljku predloili. Ona
je pretpostavka da se elementarni dogaaji komunikacije uopte
formiraju kao procesi sa ureenom, izdiferenciranom selektivuou. Drutvena reprodukcija komunikacije mora se potom odvijati preko reprodukcije tema koje onda, donekle, same organizuju svoje priloge. Nove teme se ne stvaraju na svaki nain niti se,
s druge strane, predaju putem jezika, recimo kao jeziko blago,
dovoljno odreene (jer jezik sve rei obrauje jednako i jo ih ne
rasporeuje prema tematskoj podobnosti u komunikativne procese). Prema tome, daje se zahtev koji lei negde izmeu, posredujui interakciju i govor - neka vrsta zalihe moguih tema koje
stoje na raspolaganju za brzo i brzo razumljivo tumaenje u konkretnim komunikativnim procesima. Ovu zalihu tema nazivamo
kultura50, a kada se ona odrava posebno za ciljeve komunikacije, semantika. Ozbiljna semantika, vredna da se sauva, prema
tome je deo kulture, naime ono to nam predaje istorija pojma i
ideja. Kultura nije nuno normativni sadraj smisla, ali je svakako odreivanje smisla (redukcija) koje omoguuje da se u tematski utvrenoj komunikaciji razlikuju odgovarajui i neodgovarajui prilozi, ali i korektna, odnosno nekorektna upotreba
teme 51 .
Ovo terminoloko pojednostavljivanje kompleksnog teorijskog izvoenja omoguuje da se formuliu pitanja koja se tiu odnosa kulture (odnosno ue: semantike) i sistemskih struktura u
49
Preovlaujue shvatnje misli upravo obrnuto, poto komunikaciju interpretira teleoloki kao utemeljenu na saglasnosti. Tada usmeni promenljivi govor
(dijalog, diskurs) mora, naravno, da se pojavi kao idealni oblik, a svaka tehnifikacija komunikacije preko pisma i tampe kao pojava propadanja ili kao sredstvo za
nevolju.
50
Ovde se ne moemo upustiti u raspravu o ovom pojmu kulture u odnosu

na druge. Terminoloki predlog u tekstu ne udaljuje se suvie od uobiajene
jezike upotrebe. Arheolozi bi sigurno i same miolovke posmatrali kao kulturu,
mi naprotiv, samo u objektu reprodukovanu mogunost da poslane predmet komunikacije.
51
Drugaije terminoloki, ali ne i o samoj stvari, Talcott Parsons, Culture

and Social System Revisited, u: Louis Schneider/Charles Bonjean (ed.), The Idea
of Culture in the Social Sciences, Cambridge Engl. 1973, sir. 33-46 (36).
235
drutvenom razvoju 52 . Da bi se u prilogu dolo do istorijski upotrebljivih iskaza, hipotetiki aparat bi, ipak, morao da bude mnogo bogatiji nego to je mogue da bude ovaj u ravni opte teorije
drutvenih sistema. Ovde se moramo zadovoljiti markiranjem polazita.
VIII
Na poetku ovog poglavlja postavili smo pitanje ta je zapravo konani, za drutvene sisteme dalje nedeljiv element za
relacionisanje: delanje ili komunikacija? Sada se vraamo na ovo
pitanje. Pokuaemo na njega da odgovorimo putem rasvetljavanja odnosa komunikacije i delanja i pri tom emo istovremeno
pokuati da razjasnimo kako se konstituiu elementi drutvenih
sistema.
Kao ishodite treba zadrati da se komunikacija ne moe
shvatiti kao delanje, a proces komunikacije kao lanac sainjen od
delanja. Komunikacija ukljuuje u svoje jedinstvo vie selektivnih dogadaja, a ne samo in saoptenja. Zbog toga se proces komunikacije ne moe potpuno shvatiti ako se ne vidi vie od
saoptenja, od kojih jedno ukida ono drugo. U komunikaciju
uvek ulazi i selektivnost saoptenog, informacije i selektivnost
razumevanja, i upravo diferencije koje ovo jedinstvo omoguuju
ine sutinu komunikacije.
Ovome treba dodati daje u drutvenim sistemima koji se izgrauju kroz komunikaciju jedino raspoloivo sredstvo za razlaganje elemenata komunikacija. Iskazi se mogu analizirati i dalje
slediti u vremenskim, predmetnim i drutvenim smisaonim odnosima, do detalja se mogu izgraivati sve manje smisaone celine,
sve do beskrajne dubine unutranjeg horizonta - ali sve ovo samo
putem komunikacije, dakle na nain koji troi vreme i ima velike
52
Neki pojedinani prilozi u vezi s ovim: Niklas Luhmann, Gesellschaftsstruktur und Semantik, 2 toma, Frankfurt 1980-81. Videti i poznatu tezu o odvojenom razvoju culture (kulture) i social structure (drutvene strukture) (ove svakako
nisu shvaene sistemsko-teorijski) Daniel Bell, The Corning of Post-Industrial Society: A Venture in Social Forecasting, New York 1973, naroito str. 477. Konzervativna i progresivna literatura o nesrei stalno proizvodi sline pretpostavke.
236
drutvene zahteve. Drutvenom sistemu ne stoje na raspolaganju

nikakvi drugi naini razlaganja, on ne moe da posegne natrag za
hemijskim, ni za neurofiziolokim, ni za mentalnim procesima
(mada svi oni postoje i sudeluju). Drukije reeno: ravan konstiinisanja komunikacije ne moe se sniziti, ona stoji na raspolagali |ii za razlaganje koje ve prema potrebi moe voditi sve dalje, ali
ona ne moe predati formu izgradnje svog jedinstva, stapanje informacije, saoptenja i razumevanja, a da ne okona svoju operaciju. Iz toga takode proizlazi da drutveni sistemi, koji se izgrauju kao komunikacioni sistemi, reguliu u kom pravcu i
koliko daleko se komunikacija moe voditi, a da ne postane dosadna 5 '. Dakle, postoji jedan jedini horizont komunikacije koji
omoguuje uspeh, ali se nikada ne dostie i konano se komunikacija koi, zaustavlja kada ide suvie daleko.
Najvanija konsekvenca ove analize je: da se komunikacija
nikada ne moe direktno opaati, ve se moe samo dokuiti 54. Da
hi bio opaen, ili da bi sam sebe mogao da opaa, sistem komunikacije mora zbog toga da se okiti zastavama kao sistem delanja. I
lekua samokontrola o kojoj smo gore govorili 55, funkcionie
samo ako ovek u prikljunom delanju moe oitati da li su ga razumeli ili nisu.
Osim toga, komunikacija je, ako se u njoj ve ne uitava delanje, simetrian odnos vie selekcija. I ovo se pokriva metafizikom prenoenja. Komunikacija je simetrina utoliko ukoliko svaka selekcija moe voditi druge i ako vodee odnose moe u toku
da preokrene. Jednom je tesnac i teite u tome ta se moe razumeti; onda su, opet, nove informacije hitno vane i ubrzo se javlja
potreba za saoptenjem kao takvim. Dakle, ne postoji jednom za
uvek utvren smer jaanja selekcije. Odnosi su reverzibilni i utoliko u visokom stepenu podobni za prilagodavanje. Tek ugrad53
I o ovome je literatura uglavnom iz 17. i 18. veka. Videli kao primer Deslandes, L'art de ne point sennuyer, Amsterdam 1715, str. 91 i dalje.
54
Ovde bi mogao da lei i razlog zato sociologija polazi radije od pojma delanja nego od pojma komunikacije. Videti takode Warriner a.a.O. str. 106: The
basic problem in the theory of communication lies in the general reluctance of the
socal scientist to deal with what is not directly observable. (Osnovni problem u
teoriji komunikacije nalazi se u optoj nespremnosti drutvenog naunika da se
bavi neim to ne moe neposredno da posmatra),
55
Upor. 4. glavu, II.
237
njom razumevanja delanja u komunikativno zbivanje komunikacija se asimetrizuje, tek tako zadrava smer od saoptivaa do
primaoca saoptenja, koji moe biti suprotan samo ukoliko primalac saoptenja, sa svoje strane, neto poinje da saoptava, dakle, poinje da dela.
U skladu s tim, delanje socijalno konstituie razliku informacije i saoptenja u dva razliita konteksta: kao informaciju, odnosno kao temu komunikacije ili kao radnju saoptavanja. Drukije
reeno, svakako postoji nekomunikativno delanje o kome se komunikacija samo informie. Meutim, i njegova drutvena relevantnost je posredovana komunikacijom. Komunikacionim sistemima stoji na volju da komuniciraju o delanjima ili o neemu
drugom; sama saoptenaja se, ipak, moraju shvatiti kao delanje i
samo u ovom smislu delanje postaje iz momenta u momenat neophodna komponenta samoreprodukcije sistema. Zbog toga nikada nije pogreno, ali je svakako jednostrano, kada se sam sistem komunikacije shvata kao sistem delanja. Tek se kroz delanje
komunikacija fiksira u nekom trenutku kao jednostavan dogaaj.
Na temelju osnovnog zbivanja komunikacije i njenim operativnim sredstvima konstituie se, dakle, drutveni sistem kao sistem delanja. On izrauje u sebi samom opis sebe samog da bi
upravljao nastavljanjem procesa, reprodukcijom sistema. Za ciljeve samoopaanja i samoopisivanja simetrija komunikacije se
asimetrizuje, a njena jasna sposobnost podsticanja biva redukovana kroz odgovornosti za posledice. Kao krajnji element u ovom
skraenom, pojednostavljenom, i zato lako shvatljivom samoopisivanju slui delanje, ne komunikacija.
Delanja se konstituiu kroz proces pripisivanja. Ona se ostvaruju tako to se selekcije, ma iz kog razloga, bilo na kojoj osnovi,
ma u kom kontekstu i uz pomo bilo koje semantike (namera,
motiv, interesi) 56 pripisuju sistemima. Oigledno je da ovaj
56
Pre svega o motivu terminologije postoje vani prethodni radovi koji

idu ususret ovde predloenom pojmu delanja. Upor. C. Wright Mills, Situated
Actions and Vocabularies of Motive, America Sociological Review 5 (1940), str.
904913, objavljeno i u Hans Gerth/C. Wright Mills, Character and Social Structure, New York 1953; dalje Kenneth Burke, A Grammar of Motives (1945), i isti, A
Rhetoric of Motives (1950), zajedno objavljeni, Cleveland, Ohio, 1962; Alan F.
Blum/Peter McHugh, The Social Ascription of Motives, American Sociological
Review 36 (1971), str. 98-109. U vezi s terminologijom interesa makar je isto-
238
pojam delanja ne daje dovoljno objanjenje uzroka delanja, ve

zbog loga to nc obraa panju na psihiko 57. U ovde izabranom
formiranju pojma re je o tome da se selekcije odnose na sisteme,
ne na njihove okoline, i da se na ovoj osnovi utvruju primaoci
daljih komunikacija, take povezivanja za dalja delanja, ma ta
sluilo kao osnova za to.
Staje neko pojedinano delanje moe se zbog toga dokuiti
samo na osnovu drutvenog opisivanja 58 . To ne znai da bi delanje
bilo mogue samo u drutvenim situacijama; ali u pojedinanim
situacijama pojedinano delanje se izdie iz toka ponaanja samo
ako se sea nekog drutvenog opisa. Samo tako delanje nalazi
svoje jedinstvo, svoj poetak i svoj kraj, mada se autopoiesis ivota, svesti i drutvene komunikacije dalje odvija. Drugim recima, jedinstvo se moe nai samo u sistemu. Ono proizlazi iz
mogunosti odvijanja drugog delanja.
Ve iz toga se moe spoznati da svako utvrivanje delanja
zahteva pojednostavljivanje, redukciju kompleksnosti. Ovo postaje jasnije kada se ima u vidu dobro poznata predrasuda da i sociolozi, mada bi to mogli bolje da znaju, esto sa/uestvuju. To se
sastoji u pripisivanju delanja konkretnim pojedincima - tako kao
da agent delanja uvek mora biti ovek, i uvek celovit ovek.
Razumljivo je samo po sebi da postoje fiziki, hemijski, termiki,
organski i psihiki uslovi mogunosti delanja, ali iz toga ne proizlazi da se delanje moe pripisati samo konkretnim pojedinanim
ljudima. Jer, faktiki delanje nikada nije potpuno determinisano
prolou pojedinanog oveka. Brojna istraivanja su otkrila
rijsko istraivanje pokazalo da se ona ne razvija iz interesa za subjektivnom, ve iz
interesa za objektivnom racionalnou. Upor. J.A.W. Gunn, "Interest Will Not
Lie": A Seventeenth Century Political Maxim, Journal of the History of Ideas 29
(1968), str. 551-564; isti, Politics and the Public Interest in the Seventeenth Century, London 1969, str. 35 i dalje.
57
Ovim, naravno, reagujemo teorijsko-istorijski na problematiku koja je

bila u osnovi namere Maksa Vebera da delanje protumai preko razumevanja intencije.
58
U simbolikom interakcionizmu naroito obraena teza. Videti o konstituisanju unit acts (pojedinanih radnji) u stream of action (u toku delanja) Charles K. Warriner, The Emergence of Society, Homewood 111. 1970, str. 14
i dalje; zatim, Joel M. Charon, Symbolic Interactionism : An Introduction, an Interpretation, an Integration, Englewood Cliffs N.J. 1970, str. Ill i dalje.
239
granice mogunosti psiholokog tumaenja delanja 59. Preteno

dominira - i ovo upravo na temelju samorazumevanja psihikog
sistema! - situacija izbora delanja 60 . Posmatrai esto mogu bolje
da predvide delanje na temelju poznavanja situacije nego na temelju poznavanja linosti, i u skladu s tim, njihovo opaanje
esto, ako ne preteno, ak ne odgovara mentalnom stanju aktera,
ve ostvarivanju autopojetike reprodukcije drutvenog sistema.
I uprkos tome se svakidanje delanje pripisuje individui. Tako se
izrazito nerealno ponaanje moe objasniti samo potrebom za redukcijom kompleksnosti.
Tekue uspostavljanje pojedinanih radnji u drutvenim sistemima moe se najbolje shvatiti kao potvrivanje tekueg samoopaanja preko koga se elementarne celine tako markiraju da se
pojavljuju take oslonca za prikljuna delanja 61 . Postavi li se kao
temelj logika operacija koje izgrauju formu Dorda Spensera
Brauna, onda se teorijske odluke sa kojima se ovde susreemo
objanjavaju pomou pojmova distinction (razlike), indication
(znaka) i re-entry (ponovnog ulaska), a sposobnost povezivanja
se tumai na vrlo apstraktnom logikom nivou 62 . Razlika koja se
koristi pri konstituisanju delanja jeste razlika sistema i okoline, u
okviru ove razlike sistem se oznaava kao pokreta selekcije (a ne
okolina), a razlikovanje i oznaavanje se potvruju kao operacije
samog sistema (ne samo: nekog eksternog posmatraa) ili se u
najmanju ruku pretpostavljaju kao ostvarljive. Na ovaj se nain
59
Pomenuemo samo jedan primer koji obeleava dalekosean pravac
istraivanja: Melvin L. Kohn/Robin M. Williams, Jr., Situational Patterning in Intergroup Relations, American Sociological Review 21 (1956), str. 146-147.
60
Uostalom, diferencija pripisivanja linosti i pripisivanja situaciji, kao i
odgovarajua teorijska rasprava, takode su, sa svoje strane, pojednostavljivanja
koja su ve kritikovana. Upor. Walter Mischel, Toward a Cognitive Social Learning Reconceptualization of Personality, Psychological Review 80 (1973), str.
252-283.
61
Videti i Abraham A. Moles/Elisabeth Rohmer, Thorie des actes: vers

une cologie des actions, Paris 1977, str. 30 i dalje.
62
Upor. George Spencer Brown, Laws of Form, 2. izdanje New York 1972;
George K. Zollschan/Michael A. Overington, Reasons for Conduct and the Conduct of Reason: The Eightfold Route to Motivational Ascription, u: George K.
Zollschan/Walter Hirsch (ed.), Social Change: Explorations, Diagnoses and Conjectures, New York 1976, str. 270-317.
240
mogu povezati teorije i istraivanja zaista heterogenog porekla

kao to su logika operacija koje izgrauju formu, teorija delanja,
teorija sistema i istraivanje atribucije. Posledica je da se, barem u
drutvenim sistemima, ne mogu razdvojiti autopojetika reprodukcija operacije samoopisivanja i samoopaanja koje u samom
sistemu koristi diferencija sistem/okolina 113 . Razlika zadrava
svoju analitiku vrednost - ali samo da bi omoguila hipotezu da
drutveni sistemi mogu ostvariti svoju samoreprodukciju jedino
pomou samoopaanja i samoopisivanja.
Dodatno treba imati u vidu momenat temporalizacije. Kao
to se od svih elemenata u temporalizovanim sistemima trai, delanja kombinuju odreenost i neodreenost 64. Ona su odreena
momentalnom aktuelnou ma ta se uinilo odgovornim kao
razlog pripisivanja; a neodreena su u odnosu na ono to u sebe
preuzimaju kao vrednost pripajanja. Ovo se, na primer, moe
shvatiti kao diferencija postavljenog i ostvarenog cilja. Ali, i drugi semantiki oblici koji smisao delanja ine sposobnim za tradiciju moraju makar ovo da ostvare: da u trenutku kombinuju
odreenost i neodreenost i da ne dopuste da se raspadnu kao
sadanjost i budunost.
Isto stanje stvari moe se opaziti u drutvenoj dimenziji.
Kada se neka komunikacija pojavi kao in saoptavanja ona je u
trenutku ista za sve uesnike, i to istovremeno ista b5. Time se
drutvena situacija sinhronizuje 66 . U ovu sinhronizaciju je ukljuen i sam akter; on, na primer, ne moe vie da ospori daje rekao
ono to je rekao. Svi u trenutku imaju posla s istim objektom i iz
ovoga proizlazi umnoavanje mogunosti pripajanja u narednom
trenutku. Zakljuivanje otvara situaciju, opredeljenje stvara po63
Drukije se opredeljuje za optu teoriju autopojetikih sistema njen autor
Humberto Maturana. Upor. 1. glavu, II pod 9.
64

Ovo vie ne vai (i otuda se kompenzuje pojaavanjem jasnoe, npr.,
gramatikom i sintaktikom tanou) kada se komunikacija utvruje samo pismeno.
65
66
Mid je gest koji ispunjava ovaj uslov nazvao significant symbol
(karakteristian simbol). Upor. George H. Mead, A Behavioristic Account of
the Significant Symbol, The Journal of Philosophy 19 (1922), str. 157-163;
nemaki prevod u: George H. Mead, Gesammelte Aufsatze, Frankfurt 1980, str.
290-298.
Drutveni sistemi
241
novo neodreenost. Ali, ne dolazi do protivrenosti i do blokiranja poto je dogaanje ureeno asimetrino kao sekvenca i tako
preivljava.
Semantiki rashod koji mora da se napravi u vezi s takvim
samoopisivanjem komunikacionog sistema kao sistema delanja
delom je kultumo-istorijski, delom situaciono specifian problem. Da li semantika ima dovoljno sokova i snage ili se moraju
podmetnuti interesi, da li se do unutranje saglasnosti o sopstvenom delanju mora doi u kontekstu ispovedanja ili pravne
procedure da bi se delanje vrsto i istovremeno labavo orijentisalo u okolini, da li se delanje mora psihologizovati ili ak povezati
s injenicama kojih akter nije svestan, ve mu se moraju putem terapije nametnuti - sve ovo zavisi od okolnosti koje stoje na raspolaganju sistemu. Akteru se tada mogu izneti manje ili vie uspeno
prave vrste samopripisivanja. On tako moe pravovremeno, i
moda ve unapred, da opazi kada dela i da drutvenu kontrolu
rastereti putem samokontrole.
Smela bi se dati pre svega dva razloga koja govore u prilog
tome da se samoopisivanje drutvenog sistema odnosi na delanja.
Jedan razlog smo ve pomenuli: delanja su jednostavnija za raspoznavanje i obradu od komunikacija. Jedinstvo delanja se ne
ostvaruje tek preko razumevanja nekog drugog i ono takoe ne
zavisi od toga da li posmatra moe proitati diferenciju informacije i ponaanja; on mora samo da ima sposobnst da se poslui
pravilima pripisivanja koja su uobiajena u odreenim drutvenim sistemima. Zaista: i delanja moraju, da bi u drutvenom sistemu mogla da se obrade, da pronau ulaz u komunikacione procese
bilo kao saoptenje, bilo kao informacija. Svako samoopisivanje, svako samoopaanje drutvenog sistema je, sa svoje strane,
ponovo komunikacija i samo je tako mogue (poto bi se u drugom sluaju radilo samo o opisivanju ili opaanju spolja, recimo
od strane neke linosti). Pojednostavljivanje se sastoji u tome to
kao mesta povezivanja za relacionisanja slue samo delanja, ne
celoviti komunikacioni dogaaji, dakle, ovek moe da se zadovolji apstrakcijom kada se radi o komunikaciji u vezi s delanjem
ili o jednostavnoj radnji pripajanja i pri tom moe dalekoseno
da
sagleda kompleksnosti celovitog komunikativnog dogaanja.
242
Olakanje se sastoji u tome to se ne mora (ili samo pod odreenim okolnostima) ispitati na koje se informacije odnosi saoptenjc i ko gaje razumeo.
Pomenuli smo i drugu prednost. Ona se sastoji u tome to redukcija na delanje olakava vremensko asimetrizovanje drutvenih odnosa. Mi uvek ve zamiljamo komunikaciju kao delanje i
/,ato moemo sebi da predstavimo nizove komunikacije kao nizove delanja. Meutim, stvarnost nekog komunikativnog dogaaja
je ipak mnogo sloenija. On pretpostavlja upotrebu dvostruke
kontingencije, i na strani ega i na strani altera, u toku izvesnog
vremena zadrava se u neizvesnosti, od povratnih pitanja moe da
/.ahteva znaajno utanje, oklevanje pre nego to se preko razumevanja okona; ili moe, mada je saoptenje prisutno kao delanje, da doivi neuspeh kao komunikacija. Nasuprot tome, orijentaciju olakava kada se sekvence delanja mogu predstaviti kao
nizovi injenica u kojima jedno delanje omoguuje drugo, kada se
moe punktualno utvrditi. Dok komunikacije zadravaju reverzibilnost u vremenskom toku - oveku moe biti teko da razume,
moe da odbije, moe pokuati da saopteno ispravi (ak i kada se
kao radnja saoptenja neosporeno obavilo) - delanja markiraju
ireverzibilnost vremena i tako se u meusobnom odnosu hronoloki ureuju.
Tek pomou takvog punktualizovanja i asimetrizovanja moe se izgraditi autopojetiki drutveni sistem. Samo tako problem
mogunosti pripajanja dobija prepoznatljive konture. Dakle, prethodna i naknadna zadiranja komunikacije u izbore razumljivih
saoptenja moraju - mada to zahteva vreme, i mada to ostaje kao
pretpostavljeno - da se odnose na jednu vremensku taku: na vremensku taku u kojoj referent dela. Prema tome, drutveni sistem
se konstituie kao sistem delanja ali se pri tom mora pretpostaviti
komunikativni kontekst delanja; dakle oba, delanje i komunikacija, su nuna i oba moraju tekue da deluju zajedno da bi omoguili reprodukciju iz elemenata reprodukcije 67 .
67
Iz predostronosti treba jo napomenuti da ova argumentacija nije^jttmaoji

logika ni teorijska. Kao i obino, kod funkcionalnih oznaavanja l^'mbguT^jts^
kljuiti
funkcionalni
ekvivalenti,
dakle
ovde,
druge
mogunosti,sarnoopaanja;'"
samoopisivanja, samopojednostavljivanja. Dodue, redukcija na dej&nje se
Autopojetika reprodukcija ne znai, prema tome, da se

odreeno delanje ponavlja u pogodnim sluajevima (recimo da e
se ovek svaki put kada hoe da upali cigaretu maiti za upalja).
Ponavljanje se mora dodatno osigurati kroz izgradnju strukture.
Reprodukcija samo znai: proizvodnja iz proizvedenog; a u sluaju autopojetikog sistema ona govori da se sistem sa upravo aktuelnom aktivnou ne okonava, ve proiruje. Ovo proirivanje
se temelji na tome da delanja (s namerom ili protivno njihovoj nameri) imaju vrednost komunikacije.
Dalji korak moemo da napravimo ako ovaj uvid u uzajamni
odnos komunikacije i delanja poveemo s problemom samoopaanja, odnosno samoopisivanja. Ve u ravni opte teorije sistema
moe se ustanoviti da se proizvoljna kompleksnost ograniava
preko strukturisanog samopojednostavljivanja. Koliko se uopteno - tako na primer i za makromolekule ili ak za objekte uopte 68
potvruje kada se kae da oni u sebi sadre opis njih samih,
moemo da ostavimo otvorenim. Svakako se ini da je drutvenim sistemima, podruje naeg objekta, potrebno samoopisivanje
i
da ga razvijaju kada dogaaje koje treba relacionisati redukuju
na delanja, mada je njihova sopstvcna stvarnost mnogo bogatija.
Samoopaanje je najpre momenat u razvoju sopstvene obrade informacija. Polazei od toga ono omoguuje samoopisivanje dok
utvruje ono o emu sistem komunicira, kada on komunicira o
sebi samom. Samoopaanje omoguuje, moda ak primorava na
refleksiju u smislu tematizovanja identiteta (kao razlike od
drugoga) koja podruje koje se samo opaa stavlja na raspolaganje kao
jedinstvo za relacionisanja.
Pomou pojmovnosti iz teorije samoreferencijalnih sistema 69, naime pomou pretpostavke da sistemi svojim sopstvenim
operacijama izrauju opis sebe samih i sami sebe mogu da opaaju, moe se veza komunikacije, delanja i refleksije izdvojiti iz
drutvene sisteme shvata prosto kao sisteme delanja. Izloena teorija u tekstu ovo
ini odmah razumljivim - i kontingentno obraenim. ovek bi mogao pre svega da
pomisli na istorijska istraivanja koja bez dovoljnog predubedenja ispituju pitanje da
li su, i u kojoj meri, ranije kulture uopte lako odluno ivele po modelu delanja.
68
Tako, npr. Ranulph Glanville, A Cybernetic Development of Epistemology and Observation, Applied to Objects in Space and Time (as Seen in Architecture), Diss. Brunei University Ms. 1975.
69
Ovome emo se iscrpnije posvetiti u glavi 10.
244
teorije subjekta (teorije o subjektivnosti svesti). Naravno da ne

tvrdimo da bez pomenute svesti drutveni sistemi mogu postojati.
Ali subjektivnost, prisutnost svesti, osnova svesti shvataju se kao
okolina drutvenih sistema, a ne kao samoreferenca. Tek ovim
distanciranjem dolazimo do mogunosti izrade istinski samostalne teorije drutvenih sistema.
Meutim, redukcija samoopisivanja na delanje vodi do problema koji emo na ovom mestu samo da nagovestimo i kojeg
emo se kasnije ponovo prihvatiti 70 . Upravo bi iz teorije samoreferencijalnih sistema sledilo da bi samoopisivanje sistema trebalo
da shvati sistem kao diferenciju u odnosu na njegovu okolinu.
Samoopisivanje nije samo vrsta oznaavanja sa izostavljanjem
detalja, nije samo zamisao nekog modela ili mape sopstva; ono
treba - ili se svakako samo tako moe obistiniti - istovremeno da
povea shvatljivu kompleksnost dok predstavlja sistem kao diferenciju u odnosu na njegovu okolinu i pomou ove diferencije da
dobija informacije i take za ravnanje prikljunog ponaanja. Redukcija na delanje ini se da ide u suprotnom pravcu; ini se daje
na momente usmerena na puku samoreprodukciju - samoreprodukciju kao stimulisanje delanja kroz delanje. ini se da ovaj tesnac ni u kom sluaju ne nudi jemstvo da e se ispuniti zahtevi
koji su ovde postavljeni samoopisivanju, naroito kada se misli
da se od komunikacije (preko smisaonih tema koje se odnose na
okolinu) redukuje na delanje.
Na ovu dilemu tradicija je reagovala, a da problem kao takav
nije formulisala, tako to je povremeno nudila dva pojma delanja;
jedan pojetiki i jedan praktini, jedan tehniko-proizvodni ijedan
optereen samovrednou 71. Time se nalazimo u semantici u kojoj
se raspravlja o racionalnosti. Ali, na kraju se i tema racionalnosti
70
U glavi Sistem i okolina, odeljak VII.
71
I na ovom mestu vredi uputiti jedan pogled sa sirane na Parsonsovu teoriju

opteg sistema delanja. Parsons dobija shemu etiri funkcije pomou dekomponovanja pojma delanja i ponovnog projektovanja sheme na svet (tako u: A Paradigm
of the Human Condition u: isti, Action Theory and the Human Condition. New
York 1978, str. 352-433). Na ovaj nain se diferencija sistema i okoline ublauje
preko izomorfije i na temelju toga postaje mogu rad s input/output-modelima, s
modelima double interchange (dvostruke meusobne promene) itd. Ovaj predlog
onda moe da odustane od toga da koketira sa dva razliita pojma delanja, da koristi jedan za kritiku drugog i da ovoj kritici onda daje drutveno-kritiki izgled.
k
245
raspada u tipologiju razliitih racionalnosti iji se meusobni odnos vie ne moe staviti pod zahteve racionalnosti - recimo u vidu
poretka po rangu. Govorei teorijsko-konstrukciono-tehniki ini
se da je to stranputica: umesto da se vrati osnovnom pojmu (koji
transcendira delanje), razlikuju se dva tipa; umesto da se problematizuje, samo se dualizuje. I problem racionalnosti moramo da ostavimo za kasniju obradu. Meutim, polazite za to nalazi se na
ovom mestu. Ono lei u pitanju kako se u samoopisivanje drutvenog sistema, koji je redukovan na delatne veze, moe ugraditi diferencija sistema i okoline i na taj nain doi do informativnog potencijala. Ili krae formulisano: kako je mogue da se kroz redukciju
kompleksnosti povea razumljiva kompleksnost.
IX
Odgovor glasi: u toku kondicioniranja komunikacije, to znai kroz izgradnju drutvenih sistema. Komunikaciju pri tom treba
shvatiti kao vrstu samouzbuivanja i smisaonog preplavljivanja
sistema. Ona se indukuje preko saznanja dvostruke kontingencije, pod ovim uslovima se ostvaruje dobro i nuno, i osim toga
vodi izgradnji struktura koje se pod takvim uslovima potvruju.
Moe se pretpostaviti da ovo istovremeno priprema prazan evolutivni potencijal koji, ako nita drugo ne stoji na raspolaganju, koristi svaki sluaj za izgradnju poretka. Ovaj koncept utoliko odgovara teoriji order from noise (poretka iz buke).
Nije u pitanju da u uslove mogunosti komunikativne izgradnje sistema spadaju visokokompleksne okoline. Pre svega
treba osigurati dve suprotno usmerene pretpostavke: svet mora
biti, s jedne strane, dovoljno vrsto strukturisan kako se ne bi radilo o istom sluaju kada se izgrauju usaglaena shvatanja stvari; komunikacija mora biti u stanju da neto zahvati (ak i kada se
nikada ne zna ta je na kraju) to nee dopustiti da se proizvoljno
razloi i u sebi poremeti 72.1, s druge strane, moraju se upravo na
72
I u ravni opte teorije moe se formulisati da su clustered environments
(grupisane okoline) pretpostavka za vie organizovane vrste sistema. Videti,
npr. F. E. Emery/E. L. Trist, Towards a Social Ecology: Contextual Appreciation
of the Future in the Present, London 1973, str. 45 i dalje.
246
ovoj osnovi dati razliita opaanja, razliita situiranja koja reprodukuju tekue nejednake perspektive i nekongruentna znanja 73. Ovim pretpostavkama odgovara da se komunikacija ne moe
shvatiti kao radnja koja integrie sistem ni kao proizvodnja konsenzusa. To bi naime znailo: da ona potkopava svoje sopstvene
pretpostavke i da se moe odrati u ivotu samo preko dovoljnog neuspeha 74. Staje inae, ako nije konsenzus, rezultat komunikacije?
U najvanije uinke komunikacije spada osetljivost sistema
na sluajeve, na poremeaje, na noise svake vrste. Pomou komunikacije moe se neoekivano, nedobrodolo, razoaravajue
uiniti razumljivim. Razumljivo pri tom ne znai da bi se i
razlozi mogli tano shvatiti i stanje stvari promeniti. To komunikacija ne postie otprve. Odluujue je da se poremeaji uopte
mogu prisiliti na oblik smisla i na taj nain dalje obraivati.
ovek tada moe razlikovati da li poremeaji nastaju u samom
procesu komunikacije, na primer kao tamparske greke (pojam
daje besmislu smisao, tamparske greke se mogu prepoznati i
ukloniti); ili ih treba traiti u temama i prilozima komunikacije
tako da ih ne moe jednostavno tehniki korigovati, ve mora
dokuiti njihove uzroke. Sistem kroz komunikaciju zasniva i
poveava svoju osetljivost, a kroz trajnu senzibilnost i mogunost
iritacije, izlae se evoluciji.
Konsenzus ne slui ba mnogo kao korektiv ovog nemira;
jer, kod konsenzusa je suvie velika opasnost od zablude, pogrenog uinka, prekida. Pre nastaje, kada se komunikacija odrava
u toku, dvostruki fenomen redundancije i diferencije; tu lei otpor za princip nereda u komunikaciji. Pojam redundancije oznaava prekobrojne mogunosti koje ipak ispunjavaju jednu funkciju. Kada A kroz komunikaciju B o neemu informie i kada mu
73
Konsekvence se mogu pratiti sve do strukturnih problema drutvenih sistema. Videti kao jedan primer: Oliver E. Williamson, Markets and Hierarchies:
Analysis and Antitrust Implications, New York 1975, o nejednakoj raspodeli znanja, o information impactness (informativnom nagomilavanju) i o relativnoj
deljivosti trita i hijerarhije privrednog sistema koja iz ovoga proizlazi.
74
Na sve teorije konsenzusa moralo bi da se odnosi pitanje koje je Helmut

leski jednom (usmeno) uputio Jirgenu Habermasu: pa ta bi posle konsenzusa bio
sluaj.
247
informaciju predaje, C, i svako drugi, moe kada eli da se informie, da se obrati kako A-u tako i B-u 75. Nastaje viak mogunosti informisanja koji je istovremeno funkcionalno smisaon poto
sistem ini nezavisnijim od odreenih relacija i osigurava ga od
opasnosti gubitka. Isto znanje, isto ubeenje sada je viestruko
prisutno. Ve samo na osnovu toga moe nastati utisak objektivnosti, normativne ili kognitivne tanosti i moe se izvesti odgovarajui sigurniji osnov ponaanja. Redundancija pomae i u filtriranju onoga to se u mnogim komunikacijama osvedouje i u
ovom smislu stvara strukturu; sistem postaje nezavisniji od toga
da svaka komunikacija mora biti posredovana preko individualizovane svesti i utoliko samo psihiki savakano moe napredovati.
Ali, komunikacija istovremeno stvara diferenciju. Kada bi
svako napredovanje ilo od informacije do redundancije, bila bi
suvie velika opasnost od previe usaglaenog prihvatanja pogrenog zauzimanja stava. Poznato je da se opasnost ne moe odstraniti; brzo irenje udnovato maloumnih intelektualnih moda
koje su ba zbog toga pogodne za komunikaciju, isporuuje uvek
iznova novi materijal za tumaenje. Meutim, sistemi komunikacije uvek istovremeno proizvode i samokorekturu. Svaka komunikacija se oprema za protest. im se neto odreeno ponudi za
prihvatanje, moe se i negirati. Sistem nije strukturalno utvren
na prihvatanju, ni na davanju prednosti prihvatanju. Negacija
svake komunikacije je jeziki mogua i razumljiva. Ona se moe
antecipirati i preko izbegavanja odgovarajue komunikacije izigrati; ali to je samo jedan nain upranjavanja diferencije: ponovno premetanje od ega koji razume, na altera koji saoptava.
75
U vezi s ovim uporediti ogled Cybernetic Explanation i Redundancy
and Coding u: Gregory Bateson, Steps to an Ecology of Mind, San Francisko
1972, str. 405 i dalje, 417 i dalje. I ovde se, uostalom, vidi kako metafora prenoenja suava problem i upuuje na konsenzus/disenzus izmeu dva partnera. In
a wider universe, i.e. that defined by the point of view of the observer, this no longer appears as transmission' of information but rather as a spreading of redundancy. The activities of A and B have combined to make the universe of the
observer more predictable, more ordered, more redundant. (U irem univerzumu koji je definisan stanovitem posmatraa ovo se vie ne pojavljuje kao "transmisija" informacije, ve pre kao irenje redundancije. Aktivnosti A i B kombinuju
se tako da ine univerzum posmatraa predvidljivijim, uredenijim i redundantnijim) (Bateson a. a. O., str. 413).
248
Komunikacija na ovaj nain pokree izgradnju sistema. Uvek

kada se odrava u toku, izgrauju se tematske strukture i redundantno raspoloivi smisaoni sadraji. Nastaje samokritina masa
koja postavlja zahteve sa mogunostima prihvatanja/odbijanja.
Sve se ovo diferencira kao proces iz okoline koja se u temama
dri spremno, u komunikacijama moe imati namere i proizvoditi
dogaaje koji se u sistemu dalje mogu obraivati kao informacija.
Sistem se snalazi, ukoliko se za to brine, da se uesnici uzajamno
opaaju u nekoj vrsti trajne uzbuenosti koja sebe samu reprodukuje, ali i spolja moe biti stimulisana - slino kao u nervnom sistemu. Sa svim tim on dolazi do sopstvene kompleksnosti i istovremeno reprodukuje poredak u smislu redukovane kompleksnosti.
On sebi samom omoguuje orijentisano nastavljanje komunikacije preko samoopisivanja koje se ostvaruje kroz redukciju od komunikacije na delanje. Takvi sistemi su na neki nain, koji ne
proizlazi direktno iz bioloke evolucije, izuzeti iz evolutivne selekcije. Za njih je neizbeno da povode za sluaj premeste u smisaonu informaciju; ali da li e se ono to se tada proizvodi kao re- w
dundancija i kao diferencija obistiniti u evoluciji, i koliko se dugo
potrvrduje, ne moe se izvesti iz prinudnosti izgradnje poretka.
Dakle, pokretanjem komunikacije nastaje sistem koji odrava posebnu vrstu odnosa prema okolini. Okolina mu je pristupana samo kao informacija, moe je iskusiti samo kao selekciju,
shvatljiva mu je samo preko promena (u samom sistemu ili u okolini). Sasvim je izvesno da postoje bezbrojne druge pretpostavke
okoline, pre svega, naravno, egzistencija ljudi sa sveu. Ali, ovi
uslovi za mogunost komunikacije ne ulaze automatski u komunikaciju: oni mogu biti tema komunikacije, ali to ne moraju. Stanje stvari lei, dakle, tano paralelno sa specifinim poloajem
okoline svesnih sistema. Ni ovde fizioloki kompleksni procesi
opaanja ne postaju svesni, ve samo njihovi proizvodi 76. Iz takvih redukcija nastaju novi stepeni slobode u ophoenju prema
okolini. Bez naglaavanja razlike psihikih i drutvenih sistema,
svesti i komunikacije, i Moren formulie princip: Nous sommes
de fait condamns ne connatre quun univers de messages, et,
76
Stanje stvari koje se u svom saznajno-teorijskom dometu retko dovoljno
ceni. Upor. meutim, Michel Serres, Le point de vue de la bio-physique. Critique 32 (1976), str. 265-277.
249
au-del, rien. Mais nous avons du meme coup le

lUnivers sous forme de messages. (injenica
njeni da poznajemo samo univerzum poruke,
nita. U isto vreme imamo privilegiju da itamo
poruka) 77.
privilge de lire
je da smo kai s one strane,
Svemir u obliku
X
Dakle, na pitanje, iz ega se sastoje drutveni sistemi, dajemo dvostruki odgovor: iz komunikacija i iz njihovog pripisivanja
kao delanja. Nijedan momenat ne bi bez onog drugog bio sposoban za evoluciju.
U osvrtu je vano da predoimo da smo odgovorili na viestruko preieno pitanje. Postavljanje pitanja nije usmereno na
ukupnost onoga to je potrebno za nastajanje i odravanje drutvenih sistema. Magnetizam, stomana kiselina, vazduh koji
nosi glasovne talase, i vrata koja se mogu zatvoriti, satovi i telefoni: sve je ovo, ini se, manje ili vie neophodno. Ali, paradigma
diferencije sistem/okolina ui da se ne moe sve to je neophodno
obuhvatiti u celinu sistema.
Zbog toga se pitamo koja su krajnja jedinstva iz kojih se sastoji drutveni sistem i preko ijih relacionisanja se moe razlikovati od svoje okoline. Ovo pitanje je ranije stimulisalo dva suprotstavljena odgovora: jedan supstancijalni ili ontoloki i jedan
analitiki. Jedinstvo elemenata dato je unapred (kao jedinstvo delanja kroz intenciju aktera kod Maksa Vebera), glasio je jedan odgovor. Ono je samo analitika konstrukcija (kao unit acts kod
Parsonsa), glasio je drugi. Oba odgovora su preneta kroz drugu
promenu paradigme, prelaskom na teoriju autopojetikih sistema.
Ma ta fungiralo kao jedinstvo, postaje jedinstvo kroz jedinstvo
nekog samoreferencijalnog sistema. Ono nije po sebi jedinstvo,
niti je samo na osnovu naina selekcije nekog posmatraa, nije ni
objetivno ni subjektivno jedinstvo, ve je momenat koji se odnosi
na nain povezivanja sistema, koji se upravo kroz ovo povezivanje reprodukuje.
77
250
Edgar Morin, La Mthode, tom 1, Paris 1977, str. 356.
Tada se u ovu teoriju moe, i mora, ponovo ugraditi diferencija konstituisanja i opaanja. To se u prethodnom dogodilo
pomou razlikovanja komunikacije i delanja. Komunikacija je
elelmentamo jedinstvo samokonstituisanja, delanje je elementarno jedinstvo samoopaanja i samoopisivanja drutvenih sistema.
Oba su visokokompleksna stanja stvari koja se koriste kao jedinstvo i na to se umanjuje format koji im treba. Diferencija komunikacije u punom smislu sinteze selekcije i pripisanog delanja
omoguuje selektivno organizovanje tekue samoreferencije; i to
u smislu da se komunikacija moe upotrebljavati refleksivno (na
primer, osporavati, ponovo pitati, protivreiti) kada se moe
utvrditi ko je komunikativno delao. Na pitanje o individuama,
atomima, elementima iz kojih se drutveni sistemi sastoje, zbog
loga se ne moe jednostavno odgovoriti. Svako pojednostavljivanje na ovom mestu bilo bi gubitak u bogatstvu odnosa koji
opta teorija drutvenih sistema sebi teko moe da dopusti.
251
Peta glava
SISTEM I OKOLINA
I
Sredinja paradigma novije socioloke teorije zove se sistem
okolina. Na odgovarajui nain ni pojmovi funkcije i
funkcionalne analize se ne odnose na sistem (recimo u smislu dobijene
mase,
dejstva na koje treba delovati), ve na odnos sistema i okoline 1.
Konani odnos svih funkcionalnih analiza nalazi se u diferenciji
sistema i okoline. Ba zato se sistemi, koji svoje operacije dovode
u
vezu s ovom diferencijom, mogu orijentisati na funkcionalne
ekvivalencije: bilo da sa stanovita neke svoje potrebe ekvivalentno
obrauju mnotvo poloaja sistema kao funkcionalno ekivalentne;
bilo da imaju spremne interne mogunosti supstituisanja kako bi
na
Mada se kroz razvoj teorije jasno zahteva, tvrdnje ove vrste se relativno
retko pronalaze. Jedan primer: Pierre Delattre, System, structure, fonction, volution: Essai d'analyse pistmologique, Paris 1971, str. 73. Inae je pre svega
psiholoka teorija Egona Brensvika (Brunswik) u sistemu istakla funkcionalne
mogunosti supstituisanja kao zahtev njegovog odnosa prema okolini. Videti: The
Conceptual Framework of Psychology, Chicago 1952, naroito str. 65 i dalje; isti,
Representative Design and Probabilistic Theory in a Functional Psychology,
Psychological Review 62 (1955), str. 193-217; dalje: Kenneth R. Hammond, The
Psychology of Egon Brunswik, New York 1966.
252
Meutim, ovim razmiljanjima o povezanosti diferencije sistem/okolina i funkcionalne orijentacije, i to samo s klasinim suprotstavljanjem pojma supstance i pojma funkcije (Cassirer), jo
uvek nije potpuno osvetljen domet ovog teorijskog stava. Pojam
okoline se ne sme pogreno shvatiti kao neka vrsta kategorije ostatka. Naprotiv, odnos okoline je konstitutivan za izgradnju sistema. Ona nema samo akcidentalni znaaj, odmeren biem sistema 2. Okolina takoe nije znaajna samo za dranje sistema,
za pojaanje energije i informacije 3 . Naprotiv, za teoriju samoreferencijalnih sistema okolina je pretpostavka identiteta sistema,
poto je identitet mogu samo kroz diferenciju. Za teoriju temporalizovanih, autopojetikih sistema okolina je vana zbog toga to
dogaaji sistema mogu u svakom trenutku da se ukinu, a dalji
dogaaji se mogu proizvesti samo pomou diferencije sistema i
okoline. Polazna taka svih sistemsko-teorijskih istraivanja koja
se na ovo nadovezuju otuda nije identitet, ve je diferencija.
Ovo vodi do radikalne de-ontologizacije perspektive apsolutno na predmete - na nalaz koji korespondira rezultatima analize kompleksnosti, smisla, prinudne selekcije i dvostruke kontingencije. Prema tome, nema jednosmislene lokalizacije items
(pojedinosti) bilo koje vrste u svetu, ni jednosmislenog pridodavanja u meusobnim odnosima. Sve to se dogaa uvek istovremeno pripada nekom sistemu (ili veem broju sistema) i pripada
okolini drugih sistema. Svaka odreenost pretpostavlja potvrivanje redukcije, a svako opaanje, opisivanje, shvatanje odreenosti zahteva navoenje reference sistema u kojoj je neto
odreeno kao momenat sistema ili kao momenat njegove okoline.
2
Zbog toga ontologija supstance i sutina uopte nemaju pojam okoline.
Drukije miljenje uvodi se u 18. veku pomou opaanja znaaja milieua (sredine)
za odreenje autentino podreenih oblika (na pr. ljudi). Promena se ne moe
konano oitati samo na primeru milieua (prvobitno: sredina). Upor. J. Feldhoff,
Milieu, Historisches Wrterbuch der Philosophie, Bd. 5, Basel 1980, odrednice
1393-1395; dalje, Georges Canguilhem, La connaissance de la vie, 2. izdanje, Paris 1965, str. 129-154. Uostalom, za tekou miljenja je znaajna duina vremena
uenja: ve od 16. veka u Evropi bujaju sloenice koje se povezuju sa self-
Selbst- (samo-). Bilo je potrebno dobrih dvestotine godina dok ovek nije primetio da ovo pretpostavlja okolinu.
3
Tako teorija otvorenih sistema - videti samo Ludwig von Bertalanffy,
Zu einer allgemeinen Systemlehre, Biologia Generalis 19 (1949), str. 114129.
253
Svaka promcna sistema je promena okoline drugih sistema; svako poveanje kompleksnosti na jednom mestu poveava kompleksnost okoline svih drugih sistema.
Nije lako odrati ovo prisutnim u svim grananjima sistemsko-teorijskih analiza. Naroito kritika teorije sistema vrlo esto
taji ovu osnovnu misao kada misli da ima povoda da teoriju sistema ukori zbog reifikacije ili skraivanja pogleda na stvarnost.
Tada je, ipak, temeljno pogreno shvaen teorijski stav. Diferencija se ne moe obraivati kao stvar, njeno reifikovanje je pogreno shvatanje samog kritiara. Kao ustanovljena, diferencija
oduzima ono to razlikuje nekoj procenjenoj vrednosti. Istina,
mora se naznaiti referenca sistema koju ovek (kao posmatra)
ima u vidu i mora se naznaiti da li se povremeno misli na sistem
ili na njegovu okolinu 4. Ali, sistem nije ni ontoloki ni analitiki
vaniji od okoline; jer, oba su ono to jesu samo u odnosu na povremeno drugo.
Tako ni iskaz da linosti pripadaju okolini drutvenih sistema,
ne sadri teinu znaenja o linostima za sebe same ili za druge.
Samo se revidira precenjivanje koje lei u pojmu subjekta, naime
teza o subjektivnosti svesti. U temelju drutvenih sistema ne lei
subjekt, ve okolina, a ovim u temelju lee tada se misli samo
da postoje pretpostavke diferenciranja drutvenih sistema (izmeu
ostalih: linosti kao nosioci svesti) koje se ne diferenciraju.
Druga prethodna napomena odnosi se na premetanje diferencije sistem/okolina u stvarnost. Diferencija nije ontoloka i u
tome lei tekoa razumevanja. Ona ne see celokupnu stvarnost
na dva dela: ovde sistem, a tamo okolina. Njeno ili/ili nije apsolutno, naprotiv, vai samo relativno sistemski, pa ipak objektivno. To je korelat operacije opaanja koja uvodi ovu razliku (kao i
druge) u stvarnost. Mi pri tom polazimo s novom epistemologijom koja se razvija 5 o prirodnim operacijama i ne zahtevamo za
4
Videti osnovne pojmove logike Dorda Spensera Brauna (G.S. Brown)
koje uvodi kao distinction (razlika) iindication (znak), Laws of Form, 2.
izdanje, New York 1972.
5
Upor. Humberto R. Maturana, Erkennen: Die Organisation und Verkrperung von Wirklichkeit: Ausgewhlte Arbeiten zur biologischen Epistemologie,
Braunschweig 1982. Ovde najpre iritira teza daje diferencija sistem/okolina pristupana samo posmatrau, a ne i samom autopojetikom procesu. Ovaj prvi utisak
se potom koriguje doputanjem samoopaanja.
254
opaanje, opisivanje, saznanje posebnu meta-fiziku, subjekti vnu poziciju. Opaanje nije nita drugo do upotreba distinkcije
kao to je, na primer, sistem i okolina. Ono nije operacija specijalizovana ve na samom sticanju saznanja, nije analiza. U ovom
smislu svi sistemi sa kojima treba da radimo raspolau sposobnou samoopaanja. Kada se takvi sistemi opaaju, moe se
shvatiti kako oni sami upotrebljavaju razliku sistema i okoline u
odnosu na sebe same. ovek se moe odluiti da ovo ignorie i da
drugaije povue granice sistema; ali to onda ostaje istinski samovoljna operacija koja se mora opravdati ukoliko eli da tvrdi da
uprkos tome omoguuje saznanje. Najpre je lake shvatljivo da se
od naune teorije zahteva da svoju sopstvenu shemu opaanja podupre onim to se u samom sistemu upotrebljava, dakle da identifikuje sistem u saglasnosti s njim samim. Naa se razmiljanja u
svakom sluaju pridravaju ovog zahteva i u tome vide odnos
saznanja prema stvarnosti.
Diferencija sistema i okoline koju praktikuje neki sistem,
slae se s prolaznom stvarnou, i ovu pretpostavlja. Tako je magnetno polje zemlje vano za organizme i za njihovu okolinu,
mada kao magnetno polje ne vodi rauna o granici izmeu organizma i okoline. Tako komunikativni drutveni sistem ureuje
u teme sopstvene komunikacije sve po principu unutranje i spoljanje, dakle, praktikuje sopstvenu distinkciju sistem/okolina
kao univerzalno vaeu, ukoliko se radi o sopstvenoj komunikaciji. Meutim, on istovremeno pretpostavlja kao uslov mogunosti ove prakse da fizike, hemijske, organske, psihike stvarnosti
u sopstvenom poretku podleu ovoj diferenciji, dakle, da temperature istovremeno pokreu sistem i njegovu okolinu ne vodei
rauna o ovoj granici; i da linosti istovremeno rade u drutvenom sistemu za sebe same, a da ih granica drutvenog sistema ne
preseca iznutra.
Ova teza o stvarnosti koja se nalazi u osnovi, odgovara pretpostavci kojoj smo se napred 6 ve prepustili; da su svi elementi na
temelju pretpostavljene kompleksnosti konstituisani kao emergentna jedinstva koja se za sam sistem ne mogu dalje razlagati.
Ovome sada moemo dodati da ova pretpostavljena kompleks6
Prva glava, II pod 4.
255
nost koja omoguuje izgradnju elemenata upravo zato u sistemu

moe biti obraena samo kao okolina. Tano u ovom smislu hemijski sistem elije za mozak je okolina mozga, a svest linosti je
za drutveni sistem okolina drutvenog sistema. Pa nijedna dekompozicija neurofiziolokih procesa ne bi udarila na pojedinanu eliju kao krajnji element, i nijedna dekompozicija drutvenih procesa ne bi udarila na svest.
Briljivo postavljene sistemsko-teorijske analize mogue su
samo ako se takva stanja stvari prikladno uzmu u obzir. To nije
mogue ako se ovek osea prinuenim da optira na temelju razlikovanja samo analitiki zamiljene diferencije sistem/okolina
i
konkretno prisutne diferencije sistem/okolina. S naputanjem
subjektivne teorije saznanja, koja je mislila da ima siguran temelj izvan stvarnosti, nedostaje i ono razlikovanje analitiki/konkretno 7 . Ono se u svakom sluaju mora relativisati, naime mora
se
ponovo dovesti u vezu sa stvarnou. Neposredne operacije sistema povremeno produuju posebne smisaone odnose na temelju
upravo aktuelnih situacija, one doprinose kao komunikacije, na
primer, objanjenju teme i omoguavanju daljih komunikacija. U
osnovi difcrcncije sistema i okoline nalaze se opaanja da bi se
omoguilo pripisivanje ovih operacija sistemu, odnosno okolini.
Ona produava interes poretka koji zahvata vie, na primer interes za kontrolom ili interes za uenjem. Pri tome se moe raditi o
posmatranju spolja ili o samoposmatranju. Nauna analiza je poseban sluaj posmatranja spolja sa naroitim zadatkom sticanja
znanja. Ona bi teko ostvarila svoje zadatke ako bi htela da se
zauii
Kada se ono pojavi, uglavnom je nauno-teorijski hrabro izabrati analitiki. Upor., npr. A. D. Hall/R.E. Fagen, Definition of System, General
Sistems
I (1956), str. 18-28 (20); Hubert M. Blalock/Ann B. Blalock, Toward a
Clarification of System Analysis in the Social Sciences, Philosophy of Science 26 (1959),
str. 8492 (85); Alfred Kuhn, The Study of Society: A Unified Approach, Homewood 111. 1963, str. 48 i dalje; David Easton, A Framework for Political
Analysis,
Englewood
Cliffs N.J.sistema
1965, zastupa
str. 65; Stefan
Jensen, Bildungsplannung
als
I sovjetsko
istraivanje
vrlo zatvoreno,
isto analitiko-metodoloko shvatanje sistema. U svakom sluaju, ne bi trebalo da se (neosporna)
sloboda izbora tema naunih analiza zameni sa (vrlo spornom) slobodom u odreivanju granica objekta.
256
sc u sistemima, koji su prisutni kao njeni objekti, odvijaju procesi

samoopaanja koji diferenciju sistema i okoline stavljaju na raspolaganje samim sistemima.
U sluaju drutvenih sistema ne moe se dovoljno posumnjati da diferencija sistema i okoline stoji na raspolaganju u samim sistemima i da se moe upotrebiti za regulisanje njihovih
operacija. Ve poznajemo i oblik samoopisivanja koji omoguuje
samoopaanje. On koristi redukciju komunikacije na delanje.
Dok komunikacija ukljuuje informaciju i zbog toga se uvek kada
informacija dolazi iz okoline obogauje smislom okoline, za delanja je lake utvrditi da li ona pripadaju sistemu ili ne. Smisao delanja moe da upuuje na okolinu, pa tako ovek, na primer,
proizvodi za trite; ali, selekcija samog delanja smeta se u sistem, upravlja se pomou pravila osobenih za sistem i po svojoj
odgovornosti drugaije se tretira od delanja okoline. Dakle, komunikativno delanje je pogodno kao operativno potvrivanje diferencije sistema i okoline u sistemu.
Prema tome, izrada opisa koja drutveni sistem redukuje na
delatnu vezu je pretpostavka svakog opaanja koje uvodi u igru
diferenciju sistema i okoline, dakle pripisuje, na primer, sistemu
obeleja po kojima se on razlikuje od svoje okoline. Ovo podjednako vai za eksterna i interna opaanja 8 . Kao interno opaanje
(samoopaanje) moe vaiti samo ono to je u procesima komunikacije sistema postalo tema; jer, sistem je sebi samom pristupaan samo preko komunikacije. Eksterno opaanje je ve opaanje
psihikih sistema koji uestvuju u komunikaciji, deluju na nju i
doprinose delanjima 9. Razlikovanje eksternog i internog opaanja pretpostavlja ve, sa svoje strane, diferenciju sistem/okolina.
Ona slui kao razlika u posmatranju posmatraa; moe imati
znaaj za teoriju i metodologiju takozvanog opaanja s uestvovanjem koje, sa svoje strane, mora pretpostaviti pri opaanju
opaanja da njegov objekt poprima formu delanja.
8
Iz ovoga proizlazi problem, naroito za nauno opaanje, da se mora

zakljuiti povratno od delanja na komunikaciju i da se neto to se ne moe (ili jedva moe, ili samo indirektno) opaati kao informacija, na primer, mora obraditi kao
datum koji se moe verifikovati.
9
Cesto se zastupa suprotno miljenje, ali ono pretpostavlja da se linosti

obrauju na stari nain kao delovi drutvenih sistema. Videti, npr. Henri Atlan,
Entre le cristal et lafumee, Pari 1979, str. 96 i si.
Drutveni sistemi
257
Ovim jo nije objanjeno kako se mogu preko samoopisivanja

kao sistema delanjarazvijati odnosi s okolinom; ili: kako se u takvo
opisivanje sistema moe ugraditi diferencija sistem/okolina. U svakom sluaju se ne moe raditi prosto o prilagoavanju niti samo
o redukciji kompleksnosti. Sistem koji sadri samoopisivanje ne
moe da posmatra i obrauje diferenciju sistema i okoline samo u
jednom pravcu. Drugi je uvek sa/impliciran. Otuda su se na ovom
mestu tipino osvedoile dvodelne formule problema koje pokuavaju da operacionalizuju diferenciju sistema i okoline kao suprotnost koju treba kondicionirati, recimo: razlaganje i ponovno kombinovanje, dobici i trokovi, varijacija i selektivno zadravanje,
redukcija i poveanje kompleksnosti 10. Tako se na diferenciju sistema i okoline nadovezuju dalje diferencije koje je pretpostavljaju.
U vezi s drutvenim sistemima koji se shvataju kao sistemi delanja ovo se mora dovesti na osnovni proces delanja koje se moe
pripisati. Samo ono to se moe uraditi ima u sistemu stvarnost
koja se moe kontrolisati, i samo se ova stvarnost broji. Okolina se
onda mora predstaviti kao produavanje sekvenci delanja prema
spolja: kao kontekst uslova za, i rezultata od delanja u sistemu. Kao
teorijski koncept ova misao je od 17./18. veka, od Hobsa i Vika
(Vico) na raspolaganju zajedno s novovremenim pojmom delanja.
Upravo se s njim tada pokreu i dvostruke formule. Na ovo emo
se vratiti u VII odeljku, povodom objanjenja sheme inputloutput.
II
Okolina je sistemski relativno stanje stvari. Svaki sistem izuzima samo sebe iz svoje okoline. Zato je okolina za svaki sistem
razliita. Time se, takoe, konstituie jedinstvo okoline kroz sistem. Ta okolina je samo negativni korelat sistema. Ona nije
operativno sposobno jedinstvo, ne moe da opaa sistem, da ga
obrauje, da na njega utie. Zato se moe rei i to da ostavljajui
okolinu neodreenom, sistem sebe samog totalizuje. Okolina je
prosto sve drugo.
10
Upor. kao primer takve promene znaenja Michael Fuller/Jan J. Loubser, Education and Adaptive Capacity, Sociology of Education 45 (1972), str.
271-287.
258
Ovo sve dugo ipak nc znai da je okolina samo ono izgraeno nasuprot, puka pojava. Naprotiv, okolina se mora
razlikovati od sistema u okolini. Okolina sadri mnotvo manje ili
vie kompleksnih sistema koji se mogu povezati sa sistemom za
koji su oni okolina. Jer, za sisteme u okolini sistema, sam sistem
je deo njihove okoline i utoliko predmet moguih operacija. Ve
zbog toga smo videli da smo prinueni na ravan opte teorije sistema da bismo razlikovali odnose sistem/okolina od odnosa
unutar sistema. Poslednji pretpostavljaju da se sistemi uzajamno
nalaze u njihovoj okolini.
Dalje analize diferencije sistema i okoline polaze od pretpostavke da je okolina uvek mnogo kompleksnija od samog sistema. Ovo je sluaj u svim sistemima na koje moemo da mislimo.
Ovo vai i za celokupni socijalni sistem drutva. Da bi se ovo
otprve videlo, ovek treba samo da se seti toga da se drutvo sastoji samo iz komunikacija i da visoko kompleksno ustrojstvo pojedinanih
makromolekula,
pojedinanih
elija,
pojedinanih
nervnih sistema, pojedinanih psihikih sistema pripada svojoj
okolini - sa svim interdependencijama koje postoje izmeu ovih
sistema na istoj i na, po vrsti, razliitoj ravni. U odnosu na jednu
takvu okolinu nijedno drutvo ne bi moglo da prui odgovarajuu kompleksnost ili requisite variety. Ma kako da su kompleksne njegove jezike mogunosti i ma kako da je po smislu
fina struktura njegovih tema: drutvo nikada ne moe da omogui
komunikaciju o svemu onome to se deava u njegovoj okolini i
na svim ovim ravnima izgradnje sistema u svim. sistemima. Zbog
toga mora da bude u stanju, kao svaki sistem, da sopstvenu podmetnutost kompleksnosti izravna preko nadreenog poretka.
Drugim recima, diferencija okoline i sistema stabilizuje opadanje kompleksnosti. Zbog toga je odnos okoline i sistema nuno
asimetrian. Opadanje ide u jednom pravcu i ne moe se okrenuti.
Svaki sistem treba da se potvrdi u odnosu na savladanu kompleksnost njegove okoline, a svaki uspeh ove vrste, svako stanje,
svaka reprodukcija ini kompleksnijom okolinu svih drugih sistema. Prema tome, ako je dato mnotvo sistema, svaki uspeh evolucije je poveavanje diferencije kompleksnosti za druge sisteme u
odnosu na njihovu okolinu i tako deluje selektivno na ono to je
tada jo mogue.
259
Uzeto kao diferencija i uvreno na diferenciji okoline i sistema, samo opadanje kompleksnosti ima vanu funkciju. Ono
prisiljava na razliite oblike obrade redukcije kompleksnosti
ve prema tome da li se radi o kompleksnosti okoline ili o kompleksnosti sistema. Okolina se moe, takorei, obraditi u velikim potezima, moe se vie ili manje paualno odbaciti. Vai
vrsta obrnute pretpostavke relevantnosti: dok su interni dogaaji/procesi za sistem verovatno relevantni, dakle pokreu prikljuna' delanja, pretpostavlja se da su dogaaji/procesi okoline
za sistem irelevantni; oni mogu da ostanu neopaeni. Sistem
stie svoju slobodu i svoju autonomiju samoregulisanja preko
indiferentnosti u odnosu na svoju okolinu. Zbog toga se izdiferenciranost nekog sistema moe opisati i kao poveanje senzibilnosti za odreeno (interno sposobno za pripajanje) i poveanje
nesenzibilnosti za sve drugo - dakle, istovremeno poveanje zavisnosti i nezavisnosti.
Ve ove formulacije nagovetavaju da se odnos okoline sistema regulie kroz strukturu sistema; dakle, da ravan selekcije
strukture slui za kompenzaciju podmetnutosti kompleksnosti 11.
Ovo se moe objasniti i pomou pojma sluaja. elimo da oznaimo kao sluajna delovanja okoline na sistem i sistema na okolinu ona delovanja koja nisu preko strukturalnog rasporeda povezana sa prolou, odnosno budunou sistema. Nijedan sistem
ne moe da izbegne sluajeve u ovom smislu, jer nijedan sistem
nema dovoljno kompleksnosti da bi na sve to se deava reagovao
sistematino. Dakle, izbor strukture preputa mnogo sluaju.
Meutim, i ovo preputa sluaju je sredstvo redukcije kompleksnosti koje se potvruje kada se ono to ostaje preputeno
sluaju u sutini moe ad hoc obraditi 12.
11
Ba zato se mora naglasiti selektivni karakter svakog utvrivanja strukture. Videti gore, 1. glava, III pod 3.
12
To, naravno, ne iskljuuje stvaranje specijalnih mera za obradu sluajeva i

time podizanje tolerancije za sluajeve i istovremeno sistematizovanje. Tako se
robne kue odriu toga da svakom kupcu koji naie dodele jednog prodavca. Mada
su zainteresovane, preputaju sluaju da li e kupac traenu robu nai i da li e nai
prodavca koji je nadlean da proda ba ovu robu. Meutim, one nude, da bi ove
sluajeve ponovo integrisale, altere za informacije, putokaze i dobro isplaniranu
izlobu robe.
260
Ovo su samo prve take oslonca za ansu koja se tu krije da se

kompleksnost u okolini i u sistemu razliito moe sagledati i
razliito obraditi. Opadanje kompleksnosti je stvarna osnova koja
daje ansu uspenoj diferenciji sistema i okoline. Diferencija istovremeno artikulie opadnje kompleksnosti koje se preko nje ostvaruje; a to ini isplativim uvoenje diferencije okoline sistema kao
orijentacione strukture u sam sistem. Sistem tada moe uzajamno
da odvoji razliite oblike obrade visoke kompleksnosti i simultano
da ih upotrebljava ve prema tome da li se odnose na sistem ili na
okolinu. Moe se, na primer - misli se na plemenske kulture ili na
fakultete - sopstvena kompleksnost moralno kondicionirati, a
kompleksnost okoline po stratekoj shemi prijatelja i neprijatelja.
Preko ovih optih razmiljanja o opadanju kompleksnosti
dospevamo izvan kada uzimamo u obzir da se opadanje kompleksnosti moe istovremeno aktualizovati i izvriti u vie ravni 13 .
U operativnoj ravni procesualno odreena uzronost vodi opadanje kompleksnosti ka selekciji jedne po uzrocima i posledicama
relevantne okoline u horizontu dalekog sveta uopte mogueg 14.
U ravni izgradnje strukture sistem sebe ini nezavisnim od taka-po-taka-usaglaavanja sa ovom relevantnom okolinom. Njena
relevantnost se generalizuje i ponovo specifikuje i u ovom obliku
onda eventualno dolazi u obzir za interno upravljanje procesom.
To zahteva preuzimanje rizika. U ravni refleksije sistem odreuje
svoj sopstveni identitet koji se razlikuje od svega drugog. Opadanje kompleksnosti ovde dobija najistiji, najapstraktniji oblik:
identitet kao razlika od svega drugog u osnovi nije nita drugo do
odreivanje i lokalizovanje opadanja kompleksnosti.
Dalje znamo da kompleksnost uvek stvara pritisak selekcije i
doivljaj kontingencije. Opadanje kompleksnosti se zbog toga u
sistemu prevashodno shvata i tematizuje kao kontingencija odno13
Podsticaj za ovo je razlikovanje technical , managerial i institutional levels (tehnike, menaderske i institucionalne ravni) kod T. Parsonsa, Some Ingredients of a General Theory of Formal Organization, u: isti, Structure and Process
in Modern Societies, New York 1960, str. 59-96.
14
Na razvoju semantikog shvatanja kategorije uzroka moe se, uostalom,
jasno oitati da se, i kako se, vodi rauna o jaoj izdiferenciranosti drutvenog sistema, naime preko odricanja od slinosti uzroka i posledica i preko odricanja od
kontigviteta.
261
sa okoline 15. Ovo tematizovanje moe poprimiti dva razliita oblika, ve prema tome kako se okolina vidi: shvati li se okolina kao
resurs, sistem doivljava kontingenciju kao zavisnost. Shvati li se
kao informacija, sistem doivljava kontingenciju kao nesigurnost16. Tematizacije se uzajamno ne iskljuuju poto u vezi s resursima mogu nastati informativni problemi; ali, interni sistemski
oblici upravljanja kontingencijom divergiraju, ve prema tome
koja se tematizacija bira. Za gubitak resursa stoje u pripravnosti
interne redundancije, agregati za sluaj nude, skladita rezervi 17 .
U pogledu nesigurnosti mogu se preporuiti isto interni, od okoline nezavisni osnovi pouzdanosti, samoostvarena evidencija,
akti i protokoli 18 .
Pitanja ove vrste su do sada uglavnom obraivana s obzirom
na formalno organizovane drutvene sisteme 19, a organizacije
mogu u sutini interno da pretpostave elaboriranu maineriju za
poravnanje problema. Ali, ne mora se misliti samo na ovu grupu
sluajeva. Slinu funkciju imaju i ritualizacije, religiozne i druge.
One prevode eksterne neizvesnosti u interni shematizam koji se
15
Ovaj aspekt je specijalno izraen u vezi s formalno organizovanim
drutvenim sistemima kao specifian stav u istraivanju tzv. teorije kontingencije. Upor. kao polaznu taku daljih obimnih razmatranja, Paul R. Lawrence/Jay W.
Lorsch, Organization and Environment: Managing Differentiation and Integration, Boston 1967.
16
Ova vana razlika nalazi se kod Howard E. Aldrich/Sergio Mindlin, Uncertainty and Dependence: Two Perspectives on Environment, u: Lucien Karpik
(e), Organization and Environment: Theory, Issues and Reality, London 1978,
sti. 149-170. Upor. i Howard E. Aldrich, Organization and Environment, Englewood Cliffs N.J. 1979, str. 110 i dalje.
17
Upor. Martin Landau, Redundancy, Rationality and the Problem of
Duplication and Overlap, Public Administration Review 27 (1969), str.
346-358. Upor. i Richard M. Cyert/James G. March, A Behavioral Theory of the
Fi'-m, Englewood Cliffs N.J. 1963, o organization slack (organizacionoj slabosti), str. 36.
18
Upor. William H. McWhinney, Organizational Form, Decision Modalities and the Environment, Human Relations 21 (1968), str. 269-281.
19
Videti pored ve navedenih radova i Robert B. Duncan, Characteristics
of Organizational Environments and Perceived Environmental Uncertainty, Administrative Science Quarterly 17 (1972), str. 313-327, s teorijskim planom koji
sledi razliku izmeu predmetne dimenzije (simple!complex) i vremenske dimenzije (static /dinamic) i vodi do rezultata da su vremenski odnosi vaniji za nastajanje
nesigurnosti od predmetnih odnosa.
262
samo moe dogoditi ili ne dogoditi, ali se ne moe menjati i na taj

nain sposobnosti neutralizovati kao obmane, kao lai, kao odstupajue ponaanje 20 . Ritualizacije postavljaju male zahteve pred
kompleksnost sistema. Zbog toga izgleda da slue kao sredstvo
sve dok u obliku organizacije nastaju dovoljno kompleksni sistemi koji mogu da razviju funkcionalne ekvivalente za apsorbovan je nesigurnosti 21.
III
Opadanje kompleksnosti izmeu okoline i sistema moe nastati i moe se izdejstvovati ako se sistem diferencira i u vremenskoj dimenziji. Na vrlo apstraktan nain moe se rei: nastaje
specifino sistemsko vreme koje istovremeno mora odgovarati
svetskom vremenu. Vreme je ipak dimenzija smisla sa mnogim
varijablama (na primer, dvostruki horizonti, ireverzibilnost, merilo vremena, oskudnost, tempo) tako da se mora neto tanije navesti u kojim je pogledima mogua vremenska izdiferenciranost i
ta su njene posledice 22.
Naelno se mora shvatiti vremensko diferenciranje od diferenciranja specifino sistemskih elemenata. U onoj meri u kojoj
su ovi elementi definisani u odnosu na vreme, dakle poprimaju
karakter dogaaja, nastupa dvostruki efekat. Ovde s jedne strane
vai, kao i inae, da na osnovu elementa ne moe postojati
taka-po-taka-pridodavanje izmeu sistema i okoline. S druge
strane, ba je zbog toga neophodan identitet vremenskih taaka i
njihovih odnosa u sistemu i okolini, dakle, ravnomemo proticanje
vremena. Alfred Sic (Schiitz) je govorio o zajednikim drugim 23 .
20
U vezi s ovim upor. Roy A. Rappaporl, The Sacred in Human Evolution, Annual Review of Ecology and Systematics 2 (1971), str. 23-24; isti, Ritual, Sanctity and Cybernetics, American Anthropologist 73 (1971), str.
59-76.
21
Termin potie iz teorije organizacije. Videti James G. March/Herbert A.
Simon, Organizations, New York 1958, str. 165.
22
Kao temeljno istraivanje ove teme upor. Werner Bergmann, Die Zeitstrukturen sozialer Systeme: Eine systemtheoretische Analyse, Berlin 1981.
23
Upor. Der sinnhafte Aufbau der sozialen Welt: Eine Einleitung in die verstehende Soziologie, Wien 1932, str. 111 i dalje.
263
sa okoline 15. Ovo tematizovanje moe poprimiti dva razliita oblika, ve prema tome kako se okolina vidi: shvati li se okolina kao
resurs, sistem doivljava kontingenciju kao zavisnost. Shvati li se
kao informacija, sistem doivljava kontingenciju kao nesigurnost16 . Tematizacije se uzajamno ne iskljuuju poto u vezi s resursima mogu nastati informativni problemi; ali, interni sistemski
oblici upravljanja kontingencijom divergiraju, ve prema tome
koja se tematizacija bira. Za gubitak resursa stoje u pripravnosti
interne redundancije, agregati za sluaj nude, skladita rezervi 17.
U pogledu nesigurnosti mogu se preporuiti isto interni, od okoline nezavisni osnovi pouzdanosti, samoostvarena evidencija,
akti i protokoli 18.
Pitanja ove vrste su do sada uglavnom obraivana s obzirom
na formalno organizovane drutvene sisteme 19, a organizacije
mogu u sutini interno da pretpostave elaboriranu maineriju za
poravnanje problema. Ali, ne mora se misliti samo na ovu grupu
sluajeva. Slinu funkciju imaju i ritualizacije, religiozne i druge.
One prevode eksterne neizvesnosti u interni shematizam koji se
15
Ovaj aspekt je specijalno izraen u vezi s formalno organizovanim
drutvenim sistemima kao specifian stav u istraivanju tzv. teorije kontingencije. Upor. kao polaznu taku daljih obimnih razmatranja, Paul R. Lawrence/Jay W.
Lorsch, Organization and Environment : Managing Differentiation and Integration i, Boston 1967.
16
Ova vana razlika nalazi se kod Howard E. Aldrich/Sergio Mindlin, Uncertainty and Dependence: Two Perspectives on Environment, u: Lucien Karpik
(ed.), Organization and Environment: Theory , Issues and Reality, London 1978,
str. 149-170. Upor. i Howard E. Aldrich, Organization and Environment, Englewood Cliffs N.J. 1979, str. 110 i dalje.
17
Upor. Martin Landau, Redundancy, Rationality and the Problem of
Duplication and Overlap, Public Administration Review 27 (1969), str.
346-358. Upor. i Richard M. Cyert/James G. March, A Behavioral Theory of the
Firm, Englewood Cliffs N.J. 1963, o organization slack (organizacionoj slabosti), str. 36.
18
Upor. William H. McWhinney, Organizational Form, Decision Modalities and the Environment, Human Relations 21 (1968), str. 269-281.
111
262
Videti pored ve navedenih radova i Robert B. Duncan, Characteristics

of Organizational Environments and Perceived Environmental Uncertainty,
Administrative Science Quarterly 17 (1972), str. 313-327, s teorijskim planom koji
sledi razliku izmeu predmetne dimenzije (simple!complex) i vremenske
dimenzije (staticidinamic) i vodi do rezultata da su vremenski odnosi vaniji za
samo moe dogoditi ili nc dogoditi, ali se ne moe menjati i na taj

nain sposobnosti neutralizovati kao obmane, kao lai, kao odstupajue ponaanje 20. Ritualizacije postavljaju male zahteve pred
kompleksnost sistema. Zbog toga izgleda da slue kao sredstvo
sve dok u obliku organizacije nastaju dovoljno kompleksni sistemi koji mogu da razviju funkcionalne ekvivalente za apsorbovanjc nesigurnosti 21 .
III
Opadanje kompleksnosti izmeu okoline i sistema moe nastati i moe se izdejstvovati ako se sistem diferencira i u vremenskoj dimenziji. Na vrlo apstraktan nain moe se rei: nastaje
specifino sistemsko vreme koje istovremeno mora odgovarati
svetskom vremenu. Vreme je ipak dimenzija smisla sa mnogim
varijablama (na primer, dvostruki horizonti, ireverzibilnost, merilo vremena, oskudnost, tempo) tako da se mora neto tanije navesti u kojim je pogledima mogua vremenska izdiferenciranost i
ta su njene posledice 22.
Naelno se mora shvatiti vremensko diferenciranje od diferenciranja specifino sistemskih elemenata. U onoj meri u kojoj
su ovi elementi definisani u odnosu na vreme, dakle poprimaju
karakter dogaaja, nastupa dvostruki efekat. Ovde sjedne strane
vai, kao i inae, da na osnovu elementa ne moe postojati
taka-po-taka-pridodavanje izmeu sistema i okoline. S druge
strane, ba je zbog toga neophodan identitet vremenskih taaka i
njihovih odnosa u sistemu i okolini, dakle, ravnomemo proticanje
vremena. Alfred ic (Schtz) je govorio o zajednikim drugim 23.
20
21
22
23
U vezi s ovim upor. Roy A. Rappaport, The Sacred in Human Evolution, Annual Review of Ecology and Systematics 2(1971), str. 23-24; isti, Ritual, Sanctity and Cybernetics, American Anthropologist 73 (1971), str.
59-76.
Termin potie iz teorije organizacije. Videti James G. March/Herbert A.
Simon, Organizations, New York 1958, str. 165.
Kao temeljno istraivanje ove teme upor. Werner Bergmann, Die Zeitstrukturen sozialer Systeme: Eine systemtheoretische Analyse, Berlin 1981.
Upor. Der sinnhafte Aufbau der sozialen Welt: Eine Einleitung in die verstehende Soziologie, Wien 1932, str. 111 i dalje.
263
Nijedan sistem se ne moe bre pomeriti u budunost od drugih i

tako izgubiti potrebnu istovremenost za kontakte s okolinom.
ak i kada bi vreme, po Antajnu, ovo dopustilo: sistem bi
ostao pripojen sa svojom okolinom. Diferencija okoline i sistema
moe se ustanoviti samo kao istovremena. Dakle, tekue povezivanje okoline i sistema pretpostavlja zajedniku hronologiju 24 .
ak i ako se ovo prizna, na apstrakcijama hronolokih smisaonih
formi moe se ipak oitati da se pri jaoj izdiferenciranosti jedinstvenost vremena mora smanjiti.
Osim toga, sa zahtevom istovremenosti utvreno je da se
svagdanja sadanjost mora upotrebiti kao taka diferenciranja
budunosti i prolosti. Na taj nain je obezbeeno da horizonti
budunosti i prolosti ostaju integrisani u sistemu i okolini, dakle, doputaju da se spoje u horizontu sveta. Vremenska izdiferenciranost smisaonih sistema moe se odigrati samo u okviru
ovog horizonta sveta i u saglasnosti s jednakim proticanjem vremena. ini se da se ono sastoji pre svega u tome da sistemi izgrauju sopstvene relevantne granice u pravcu budunosti i
prolosti i sopstvena (u sadanjosti primenjivana) pravila za povezivanje buduih i prolih (sopstvenih i onih u okolini) dogaaja.
Ono to sistem moe izdiferencirati kao sopstveno vreme
proizlazi iz tako izabrane veze izabranih buduih i prolih dogaaja. Vreme je ono to ovek moe imati; vreme, koje
moe biti vrlo ogranieno; vreme urbe i dosade 25. Zbog svoje
funkcije povezivanja budunosti i prolosti sadanjost moe da
doe pod pritisak. I razmera ireverzibilnosti koju doputa predviena integracija budunoti i prolosti varira od sistema do sistema. Kod kompleksnijih drutvenih sistema preko ovoga se
istovremeno dolazi do pritiska vremena i do neispunjenog vremena, do pritiska vremena kod jednih operacija i do perioda
24
Poto okolina kao takva nije sposobna ni za doivljaj ni za delanje, ovo
moe da znai samo da sistem mora primenjivati za okolinu i za sebe samog pogodnu, jedinstvenu hronologiju.
25
Naalost, u svakidanjem govoru i u sociolokoj literaturi se ovaj pojam

vremena koje ovek moe imati ili nemati esto stapa s fundamentalnijim
pojmom vremena koji oznaava vremensku dimenziju svakog smisaonog doivljaja i delanja, dakle jedinstvo ireverzibilnosti/reverzibilnosti i budunosti/prolosti.
264
ekanja kod drugih. Sve ovo vodi ka specifino sistemskim problemima vremena za koje ne postoji neto podudarno u okolini
sistema.
Dakle, autonomija vremena ima za sistem specifine pratee probleme koji zahtevaju sopstvene procene reenja 26. Ona
je, s druge strane, neophodni prethodni uslov za autonomiju u
predmetnim pitanjima. Ako bi sistem morao da reaguje na
dogaaje u okolini koji se njega tiu uvek u momentu kada se
oni dogaaju, teko bi imao ansu da izabere nain svog reagovanja. Samo predvianje, sjedne strane, i oklevanje u reagovanju, s druge, otvaraju prostor za sopstvene strategije. I pre svega: samo tako moe doi do umetanja reakcija ije pripreme u
sistemu kotaju vremena. Meutim, sa svim tim i sistemsko vreme postaje vano, esto presudno ogranienje u izboru kontakata s okolinom i tada esto zamenjuje orijentaciju na davanje
prvenstva predmetima.
Sve ovo moe objasniti injenicu da u kompleksnijim drutvima raste interes za odreene probleme vremena i da dolazi do
odgovarajueg preoblikovanja semantike vremena. Stari interes
za tanom vremenskom takom i odgovarajua markiranja u
kalendaru preobraavaju se kroz interes za ubrzanjima i za ureajima koji tede vreme 27. Ve u 16. veku nalaze se primeri za
ovo, recimo u vezi sa tampom i tenje za sistematinou radi
ubrzavanja irenja znanja. Raste kritika rasipanja vremena i postepeno slabi od granica individualnog ivotnog veka. Zeleznica
konano ini vidljivim novi tempo; ali, stvarno je vanije da se i
pojam rada monetarne ekonomije odnosi na pripadnike viih slojeva: i oni poinju da rade, zato i za njih vreme postaje oskudno.
Tane vremenske take ne proizlaze vie iz prirode, ve iz problema sinhronizacije, iz logistike samog vremena.
26
Upor. Niklas Luhmann, Die Knappheit der Zeit und die Vordringlichkeit
des Befristeten, u: isti. Politische Planung, Opladen 1971, str. 143-164. Dalje, videti Barry Schwartz, Waiting, Exchange, and Power: The Distribution of Time in
Social Systems, American Journal of Sociology 79 (1974), str. 841-870.
27
Mnoga ukazivanja nalazimo kod Reinhart Koselleck, Vergangene Zukunft:
Zur Semantik geschichtlicher Zeiten, Frankfurt 1979. Upor. i Niklas Luhmann,
Temporalisierung von Komplexitt: Zur Semantik neuzeitlicher Zeitbegriffe, u:
isti, Gesellschaftsstruktur und Semantik, Bd. 1, Frankfurt 1980, str. 235-301.
265
IV
Opadanje kompleksnosti izmeu okoline i sistema nalazi
svoj najjasniji izraz u tome to se, kada je ova diferencija jednom
data, svako dalje diferenciranje mora razliito doiveti i obraditi,
ve prema tome da li se ono odvija u okolini ili u sistemu. Upravo
obraena diferencija vremenskih relevantnosti samo je jedan primer za ovo. Diferencija okoline i sistema ostim toga omoguuje
razlikovanje diferenciranja okoline i diferenciranja sistema; ona
se pootrava u meri (i ovo nazivamo izdiferenciranost) u kojoj
diferenciranje okoline i diferenciranje sistema slede razliita stanovita poretka.
Svaki sistem mora da rauna u svojoj okolini sa drugim sistemima. Ve prema tome koliku dubinsku otrinu okolina moe da
postigne, javie se u njoj vie, po vrsti razliitijih sistema. Ukoliko sistem od koga polazimo raspolae sposobnou razumevanja,
on moe shvatiti sisteme u svojoj okolini iz njihove okoline. On
na taj nain razlae primamo dato jedinstvo svoje okoline na relacije. Tada se sistemu njegova okolina pojavljuje kao diferencirana u razliite perspektive sistem/okolina koje se meusobno presecaju i utoliko zajedno predstavljaju jedinstvo okoline.
Imajui u vidu takav nalaz, sistem moe da razvije dodatne
strategije. Moe sisteme svoje okoline da obuhvati u celinu i uredi
po sopstvenoj shemi diferenciranja. Verovatno je najjednostavniji sluaj diferenciranje sa stanovita da li se u okolini radi o sistemu iste vrste kao to je sistem od koga polazimo ili o sistemu druge vrste. Za svakog oveka se, na primer, drugi ljudi jasno
izdvajaju iz okoline. Postoje s ovim povezane tendencije da se
ovo podruje po vrsti iste okoline preceni, recimo da se nepoznato dovede natrag na ideal linosti. I drutveni sistemi mogu da
razviju iste tendencije i iste preferencije za iste vrste okoline.
Tako organizacije daju prvenstvo saobraaju s organizacijama i
obraduju druge sektore svoje okoline (recimo svoje klijente)
esto tako kao da su i oni organizacija, kao da vode predmete, kao
da bi mogli da donose odluke, kao da bi na neprilike morali da
reaguju itd. Ukratko: kada se za okolinu bira shema diferenciranja
iste vrste/razliite vrste, to moe izazvati odreene oekivane
posledice.
266
Naravno, postoje mnoge druge vrste modela diferenciranja u

odnosu na okolinu, moda blizu/daleko ili prijatelj/neprijatelj,
konkurentski/kooperativan ili, ue povezano s operacijama sistema, snabdeva i potroa rezultata. S obzirom na mnotvo takvih
mogunosti moraju se formulisati teorije o izboru modela diferenciranja. U vezi s ovim vano je pitanje: koliko jako strategija
diferenciranja uzima u obzir specifinu vrstu sistema (recimo:
iste vrste/razliite vrste) ili koliko opseno moe apstrahovati
specifine vrste sistema (recimo: u smislu naune tipologije
sistema okoline). Iza ovog pitanja oigledno se krije problem
dostignutog stepena objektivnosti i pitanje njegovih uslova. Objektivna shema diferenciranja sigurno pretpostavlja visoku kompleksnost sistema u sistemima koje ona moe da razvije i upotrebljava. S druge strane, kompleksnost sistema ni u kom sluaju
ne znai da sistem kao celina prelazi od diferenciranja okoline
koja se odnose na sebe same na vrlo objektivna diferenciranja.
ini se da via kompleksnost, kao to bi svaka analiza drutva
mogla da pokae, treba samo da znai da obe mogunosti simultano i/ili alternativno stoje na raspolaganju. Tako moderno drutvo ne moe da se uzdri, a da ne istakne oveka kao posebnost u
svojoj okolini u odnosu na sve druge sisteme, mada je (upravo
drutvena) nauna analiza u mnogim pogledima ve due ukinula
time pretpostljeno jedinstvo sistema.
Ova su pitanja vrlo vana za dalji razvoj teorije drutvenih
sistema. Meutim, ona bi se mogla dalje slediti samo preko detaljnih istraivanja kojih se na ovom mestu moramo liiti 28 . Nama
je ovde stalo samo do prisutne diferencije koja tek omoguuje sva
poboljanja i varijacije: do diferencije eksternih i internih diferenciranja. Pri tome nas vie ne interesuje svaka semantiki mogua
razlika, ve samo temeljno diferenciranje sistema i okoline.
Interna diferenciranja (diferenciranja sistema) koriste potpuno
drugo iskustvo. Dok se diferenciranje okoline odnosi na zahteve
opaanja okoline preko sistema, i time se istovremeno stimulie i
limitira 29, interno diferenciranje proizlazi iz procesa autopojetike
28
29
U sociolokoj tradiciji imali bi pravo da budu vani kao prethodni radovi

pre svega podsticaji za istraivanje klasifikacija koji idu od Dirkema.
Mi smo, kao to se seamo, opaanje definisali preko prihvatanja informacije pomou diferencije.
267
reprodukcije. Veza reprodukcije i diferenciranja 30 postaje vidljiva

ako se reprodukcija ne shvata kao identino ili gotovo identino
ponavljanje istog (npr. kao zamena postojeeg), ve kao tekue
novo konstituisanje prikljunih dogaaja. Tada reprodukcija uvek
implicira i reprodukciju mogunosti reprodukovanja. Ali ovo za
drutvene sisteme znai: obnova dvostruke kontingencije. S jedne
strane, reprodukcija se nalazi pod uslovom sposobnosti pripajanja,
ona moe da ponudi uslove da se u sistemu izgradi novi sistem sa
sopstvenom diferencijom sistem/okolina - i moda sistem, koji e
drue trajati od polaznog sistema. Covek na zabavi vidi damu koja
uzima cigaretu i (ona je dovoljno spora) pretie je sopstvenim
upaljaem 31 . Prilagoeno diferenciranje sistema stabilizuje mogunosti reprodukcije preko ogranienih uslova razumljivosti
komnikacije i primerenih naina ponaanja. Istovremeno suviak
smisla, koji se pri tom mora sareprodukovati, uvek iznova nudi
anse za inovativnu izgradnju sistema, tj.: za umetanje novih diferencija i novih ogranienja, dakle za poveavanje mogunosti
ograniavanja polaznog sistema kroz diferenciranje. Samo tako
moe doi do porasta kompleksnosti sistema.
Interne diferencijacije zatvaraju granice ve izdiferenciranih
sistema i obrauju tako ograeno podruje kao posebnu okolinu u
kojoj mogu uslediti dalje izgradnje sistema. Ova interna okolina
pokazuje, naime, posebne redukcije kompleksnosti koje su osigurane preko spoljnih granica; ona je za spoljanji svet ve relativno
domesticirana, ve pacifikovana okolina sa smanjenom kompleksnou. Osim toga, to je okolina iste vrste, jer interno diferenciranje moe uslediti samo na nain iste vrste. ivi sistemi se
30
Ovu vezu je opseno istraivao Yves Barel, La reproduction social: Systmes vivants, invariance et changement, Paris 1973.
31
Da bi pokazao drugi, manje integracionistiki primer, ovek bi mogao

odavde ponovo da zapone raspravu o formalnoj i neformalnoj organizaciji. Formalno organizovan drutveni sistem moe se planski formalno diferencirati; ali, on
nuno nudi i okolnosti za neformalne izgradnje sistema koje tada dospevaju u ambivalentni odnos sa formalnim pravilima. Tako se moe, bolje nego u starijem
istraivanju organizacije koje je radilo s pojmom grupe, saznati da postoje veze
izmeu tekue reprodukcije, diferencijacije, rasta prema unutranjosti, kompleksifikacije i sve veeg kanalisanja spontanosti daljih diferencijacija i moe se, nasuprot ranijem preovlaujuem miljenju, pretpostaviti da nisu neformalne, ve da su
upravo formalne organizacije te koje nude sredstvo za ponovno sticanje elastinosti i sposobnosti pripajanja.
268
mogu diferencirati samo u ive sisteme, drutveni sistemi samo u

drutvene. Zbog toga se pouzdani rezultati regulisanja pri daljoj
izgradnji sistema pretpostavljaju u unutranjosti. Na njih se mogu
nadovezati nove, neverovatnije izgradnje sistema. Diferenciranje
sistema je, prema tome, ponavljanje izgradnje sistema u sistemima u pravcu poveavanja i normalizovanja neverovatnosti. Otuda
se diferenciranje sistema moe okarakterisati i kao refleksivna izgradnja sistema, odnosno kao refleksivno poveanje izdiferenciranosti sistema: proces izgradnje sistema primenjuje se na sebi
samom i time se poveava u pravcu njegovog funkcionisanja. Kao
svaka izgradnja drutvenih sistema, i interno-sistemska izgradnja
sistema sledi autokatalitiki, to znai: samoselektivno. Ona ne
pretpostavlja aktivnost ukupnog istema, ni sposobnost delanja
ukupnog sistema, a da i ne govorimo o sveukupnom planu. Isto
tako malo pomae ako se dalje kae da se ukupni sistem ralanjuje na delove sistema ili razlae u delove sistema. Ukupni sistem omoguuje na osnovu sopstvenog poretka samo samoselekciju dela sistema. Ali, kada se izgrauju delovi sistema pokree se
proces prilagoavanja, poto tada za sve to se nije izdiferenciralo
kao deo sistema nove vrste nastaje okolina nove vrste. Tako se
menja, da preuzmemo Dirkemov primer 32 , poloaj porodice ako u
drutvu osim porodica nastaju i drugi, naime korporativni delovi
sistema. Jedinstvo celokupnog sistema mora tada da nae nain
na koji e svaka od ovih vrsta delova sistema koristiti svoj odnos s
okolinom (koja sadri i druge) 33; jer u diferenciranim sistemima
je svaki deo sistema istovremeno okolina za sebe i za druge 34.
32
33
34
Iz predgovora za drugo izdanje: Uber die Teilung der sozialen Arbeit, prevod na nemaki, Frankfurt 1977, str. 39 i dalje.
Utoliko Talcott Parsons ima pravo kada pretpostavlja da svako diferenciranje sistema prati binarni princip. Videti: Comparative Studies and
Evolutionary
Change, u: Ivan Vallier (ed.), Comparative Methods in Sociology: Essays on
Trends and Applications, Berkeley 1971, str. 97-139 (100). Stanje stvari je ipak
komplikovanije nego to Parsons misli. Ono se ne sastoji prosto u tome da se
jedan
(funkcionalno difuzan) sistem zamenjuje sa dva (funkcionalno specifikovana) sistema. Naprotiv, binarnost poiva neposredno na deferenciji sistem/okolina,
naime
na tome da ova diferencija svakom daljem iz/diferenciranju daje dvostruko dejstvo: kao novi sistem koji se gradi i kao okolina za sve druge.
U staroevropskom pojmovnom jeziku na ovom mestu to je znailo: svaki
269
reprodukcije. Veza reprodukcije i diferenciranja 30 postaje vidljiva

ako se reprodukcija ne shvata kao identino ili gotovo identino
ponavljanje istog (npr. kao zamena postojeeg), ve kao tekue
novo konstituisanje prikljunih dogaaja. Tada reprodukcija uvek
implicira i reprodukciju mogunosti reprodukovanja. Ali ovo za
drutvene sisteme znai: obnova dvostruke kontingencije. S jedne
strane, reprodukcija se nalazi pod uslovom sposobnosti pripajanja,
ona moe da ponudi uslove da se u sistemu izgradi novi sistem sa
sopstvenom diferencijom sistem/okolina - i moda sistem, koji e
drue trajati od polaznog sistema. Covek na zabavi vidi damu koja
uzima cigaretu i (ona je dovoljno spora) pretie je sopstvenim
upaljaem 31. Prilagoeno diferenciranje sistema stabilizuje mogunosti reprodukcije preko ogranienih uslova razumljivosti
komnikacije i primerenih naina ponaanja. Istovremeno suviak
smisla, koji se pri tom mora sareprodukovati, uvek iznova nudi
anse za inovativnu izgradnju sistema, tj.: za umetanje novih diferencija i novih ogranienja, dakle za poveavanje mogunosti
ograniavanja polaznog sistema kroz diferenciranje. Samo tako
moe doi do porasta kompleksnosti sistema.
Interne diferencijacije zatvaraju granice ve izdiferenciranih
sistema i obrauju tako ograeno podruje kao posebnu okolinu u
kojoj mogu uslediti dalje izgradnje sistema. Ova interna okolina
pokazuje, naime, posebne redukcije kompleksnosti koje su osigurane preko spoljnih granica; ona je za spoljanji svet ve relativno
domesticirana, ve pacifikovana okolina sa smanjenom kompleksnou. Osim toga, to je okolina iste vrste, jer interno diferenciranje moe uslediti samo na nain iste vrste. ivi sistemi se
30
Ovu vezu je opseno istraivao Yves Barel, La reproduction social: Systmes vivants, invariance et changement, Paris 1973.
31
Da bi pokazao drugi, manje integracionistiki primer, ovek bi mogao

odavde ponovo da zapone raspravu o formalnoj i neformalnoj organizaciji. Formalno organizovan drutveni sistem moe se planski formalno diferencirati; ali, on
nuno nudi i okolnosti za neformalne izgradnje sistema koje tada dospevaju u ambivalentni odnos sa formalnim pravilima. Tako se moe, bolje nego u starijem
istraivanju organizacije koje je radilo s pojmom grupe, saznati da postoje veze
izmeu tekue reprodukcije, diferencijacije, rasta prema unutranjosti, kompleksifikacije i sve veeg kanalisanja spontanosti daljih diferencijacija i moe se, nasuprot ranijem preovlaujuem miljenju, pretpostaviti da nisu neformalne, ve da su
upravo formalne organizacije te koje nude sredstvo za ponovno sticanje elastinosti i sposobnosti pripajanja.
268
mogu diferencirati samo u ive sisteme, drutveni sistemi samo u

drutvene. Zbog toga se pouzdani rezultati regulisanja pri daljoj
i/gradnji sistema pretpostavljaju u unutranjosti. Na njih se mogu
nadovezati nove, neverovatnije izgradnje sistema. Diferenciranje
sistema je, prema tome, ponavljanje izgradnje sistema u sistemima u pravcu poveavanja i normalizovanja neverovatnosti. Otuda
se diferenciranje sistema moe okarakterisati i kao refleksivna izgradnja sistema, odnosno kao refleksivno poveanje izdiferenciranosti sistema: proces izgradnje sistema primenjuje se na sebi
samom i time se poveava u pravcu njegovog funkcionisanja. Kao
svaka izgradnja drutvenih sistema, i intemo-sistemska izgradnja
sistema sledi autokatalitiki, to znai: samoselektivno. Ona ne
pretpostavlja aktivnost ukupnog istema, ni sposobnost delanja
ukupnog sistema, a da i ne govorimo o sveukupnom planu. Isto
lako malo pomae ako se dalje kae da se ukupni sistem ralanjuje na delove sistema ili razlae u delove sistema. Ukupni sistem omoguuje na osnovu sopstvenog poretka samo samoselekciju dela sistema. Ali, kada se izgrauju delovi sistema pokree se
proces prilagoavanja, poto tada za sve to se nije izdiferenciralo
kao deo sistema nove vrste nastaje okolina nove vrste. Tako se
menja, da preuzmemo Dirkemov primer 32, poloaj porodice ako u
drutvu osim porodica nastaju i drugi, naime korporativni delovi
sistema. Jedinstvo celokupnog sistema mora tada da nae nain
na koji e svaka od ovih vrsta delova sistema koristiti svoj odnos s
okolinom (koja sadri i druge) 33 ; jer u diferenciranim sistemima
je svaki deo sistema istovremeno okolina za sebe i za druge 34 .
32
Iz predgovora za drugo izdanje: Uber die Teilung der sozialen Arbeit, prevod na nemaki, Frankfurt 1977, str. 39 i dalje.
33
Utoliko Talcott Parsons ima pravo kada pretpostavlja da svako diferenciranje sistema prati binarni princip. Videti: Comparative Studies and Evolutionary
Change, u: Ivan Vallier (ed.), Comparative Methods in Sociology: Essays on
Trends and Applications, Berkeley 1971, str. 97-139 (100). Slanje stvari je ipak
komplikovanije nego to Parsons misli. Ono se ne sastoji prosto u tome da se jedan
(funkcionalno difuzan) sistem zamenjuje sa dva (funkcionalno specifikovana) sistema. Naprotiv, binarnost poiva neposredno na deferenciji sistem/okolina, naime
na tome da ova diferencija svakom daljem iz/diferenciranju daje dvostruko dejstvo: kao novi sistem koji se gradi i kao okolina za sve druge.
34
U staroevropskom pojmovnom jeziku na ovom mestu to je znailo: svaki
deo je istovremeno cilj za sebe i sredstvo za druge. Upor. Thomas von Aquino,
Summa Theologiae I q. 65 a. 2, navedeno prema izdanju Turin 1952, tom 1, str.
269
Mada procesi internog diferenciranja mogu tei gotovo proizvoljno nedirigovani od strane suvie razvijene forme, ini se
da ipak postoji vrsta selekcije koja bira ono to moe trajati.
Moda bi se tako moglo objasniti da na kraju postoji samo mali
broj oblika diferenciranja koji u dugorono postojeim sistemima
mogu da se odre, tako pre svega diferenciranje u ista jedinstva
(segmentacija),
diferenciranje
sredita/periferije,
diferenciranje
konformnog/odstupajueg
(oficijelnog/neoficijelnog,
formalnog/neformalnog), hijerarhijsko diferenciranje i funkcionalno diferenciranje. Mogu se verovatno odrati samo oblici diferenciranja koji procese pojaanog odstupanja (pozitivni feedback)
mogu mobilisati u svoju korist i mogu spreiti ponovna ujednaavanja 35.
U vezi s ovim moglo bi se postaviti mnogo istraivakih pitanja i to pre svega onih koja mogu biti plodna za teoriju drutva.
Pretpostavka bi bila tanije objanjenje evolucije pomou proizvodnje vikova selekcije i stabilizacije za svaki pojedinani oblik
diferenciranja. Dalje bi se moralo objasniti da li se, i u kom obimu, vie oblika moe kombinovati, odnosno da li jedan drugog
ak genetski pretpostaljaju (bilo kao poetni uslov, bilo u selekciji, bilo kroz stabilizaciju preko pozitvnog feedbacka). Tako ne bi
bilo nezamislivo da je diferenciranje sredite/periferija uslov
razvoja za nastajanje viestepenih hijerarhija, a da onda, opet,
doe sa njima u sukob 36 . Dalje bi moralo da se doda da oblici internog diferenciranja saodreuju stepen izdiferenciranosti celokupnog sistema. Kod primarnog hijerarhijskog diferenciranja, diferenciranju se postavljaju ogranienja tako to vrh hijerarhije (ili
sredite vlasti) mora biti u stanju da kontrolie granine odnose
sistema, inae gubi vlast. To postaje nemogue pri jaoj izdiferenciranosti i kompleksnijim spoljnim odnosima i prisiljava na
319; Immanuel Kant, Kritik der Urteilskraft 65 i 66, naroito uvod za 66 - unutranja svrhovitost - navedeno prema izdanju Karl Vorlnder, 3. izd. Leipzig
1902, str. 245 i dalje.
35
U vezi s ovim upor. Magoroh Maruyama, The Second Cybernetics: Deviation-Amplifying Mutual Causal Processes, General Systems 8 (1963), str.
233-241.
36
Videti o ovome Shmuel N. Eisenstadt, The Political Systems of Empires,

New York 1963. Mada je obraen s drugog stanovita, materijal sugerie ovde skicirano pitanje.
270
prela/ na funkcionalnu diferencijaciju, kao to, obrnuto, napredovanje funkcionalnog diferenciranja poveava i/diferenciranost i
liava moi centre vlasti.
Diferenciranje sistema vodi nuno do poveanja kompleksnosti ukupnog sistema. A isto tako vai i obrnuto: diferenciranje
sistema je mogue samo ukoliko celokupni sistem mogu da ine
elementi razliite vrste i ako se moe povezati preko stroe izabranih relacija. Pa, diferenciranje sistema ne znai samo da se u sistemu izgrauju manja jedinstva; naprotiv, diferenciranje sistema
ponavlja u sebi samom izgradnju celokupnog sistema. Ukupni sistem se rekonstruie kao interna diferencija dela sistema/okoline,
i to za svaki deo sistema na razliiti nain. Tada je ve prema
internoj liniji presecanja ukupni sistem u sebi samom viestruko
sadran. On umnoava svoju sopstvenu stvarnost. Tako je savremeni socijalni sistem istovremeno drutvo: politiki funkcionalni sistem i njegova intemo-drutvena okolina; privredni
funkcionalni sistem i njegova intemo-drutvena okolina; nauni
funkcionalni sistem i njegova intemo-drutvena okolina; religiozni
funkcionalni sistem i njegova intemo-drutvena okolina; i tako
dalje.
Meutim, diferenciranje nije samo poveavanje kompleksnosti; ono ujedno omoguuje i nove oblike redukcije kompleksnosti. Svaki deo sistema preuzima, ako se tako sme rei, deo
ukupne kompleksnosti dok se orijentie samo na sopstvenu diferenciju sistem/okolina, ali sa njom rekonstruie za sebe celokupni
sistem. Deo sistema se moe oseati rastereenim pod pretpostavkom da e se mnogi zahtevi reprodukcije ukupnog sistema ispuniti drugde. Odgovarajue se udvostruava njegova zavisnost od
ukupnog sistema: on sam je deo ukupnog sistema i istovremeno
zavisan od interne okoline, a na drugim putevima isto tako od celokupnog sistema.
Slino kompleksnosti sistema i njegova samoreferencija se
prestrukturie kroz interna diferenciranja. Jer, s jedne strane, svaki deo sistema fungira kao artikulisanje samoreferencije ukupnog
sistema. On se kao deo ne moe identifikovati, a da ne uzme u
obzir celinu, a ovo obaziranje na celinu je cirkulamo: ono u celini
pretpostavlja sebe samog. Istovremeno, svaki deo sistema artikulie celinu, ali takoe kao diferenciju delova sistema i interne
271
sistemske okoline, a ova artikulacija je asimetrina, dakle sa

znaajnim posledicama. Cirkulamost i asimetrinost se tada uzajamno pretpostavljaju. To zahteva u praksi tekue komunikativne
samoreprodukcije stalnu zamenu perspektiva, koja je, sa svoje
strane, omoguena tako to se ova praksa sastoji iz temporalizovanih elemenata (dogaaja, delanja).
Iz ovog komplikovanog aranmana proizlaze, dakle, zahtevi
prema onome to u takvom celovitom sistemu izvan granica diferenciranja jo moe fungirati kao element. Jae diferencirani sistemi moraju da temporalizuju svoje elemente, to znai da ih konstituiu u pogledu vremenske take i iz momenta u momenat da ih
reprodukuju; i moraju da ih shvate apstraktnije da bi mogli da ih
poveu preko granica sistema. Ovaj rezultat smo uzeli unapred
prilikom opisivanja samoopisivanja drutvenih sistema. Ovo
samoopisivanje pretpostavlja - svakako u savremenim drutvima
u kojima se, i za koja se ova teorija izgrauje - redukciju na delanje 37 .
ini se da spada u nunosti izgradnje sistema to da se okolina
doivljava kao diferencirana (eksterna diferenciranost). Naspram
potpuno nediferencirano shvaene okoline ne bi se mogle razviti
strategije redukcije. Sistemu su potrebne diferencije u njegovoj
okolini da bi mogao da dobije informaciju i daje obradi 38. Naprotiv, interno diferenciranje ne spada u nunosti izgradnje sistema.
Postoje potpuno nediferencirani sistemi, recimo interakcioni sistemi kontakta meu prisutnima, koji ne predviaju dalju internu
izgradnju sistema. Da bismo ovaj sluaj posebno naznaili, govoriemo o jednostavnim drutvenim sistemima! Nisu svi, ali su
37
Da bismo predupreili nesporazume, ovo, naravno, ne treba da iskljui da
moderno drutvo stvara apstraktne teorije sa pojmovnou koja je za njega verovatna, koje se mogu primeniti i na nesavremene drutvene sisteme. Ali, tada se u
semantici ovih starijih drutava moe oitati da ona jednu takvu teoriju za sebe nisu
ni zavrila niti su mogla da je smatraju primerenom. Iz ovoga se, uostalom, moe
pokazati da se na staro pitanje iz rasprave, da li su savremene teorije uopte u stanju
da adekvatno shvate tradicionalna drutva, moe odgovoriti kako sa da tako i sa ne
- dodue sa ne onda kada se postavlja zahtev da dananje opisivanje treba da odgovara samoopisivanjima koja su bila mogua za ova drutva.
38
Upor. u vezi s ovim i kibemetike uvide u informativno-tehnike prednosti diskretnih stanja. Videti, npr. W. Ross Ashby, Systems and Their Informational Measures, u: George J. Klir (ed.), Trends in General Systems Theory, New
York 1972, str. 78-97 (naroito 81).
272
mnogi sistemi interakcije medu prisutnima u ovom smislu jednostavni sistemi. A vrlo tipino za interakcione sisteme je: da oni
samo s mukom mogu interno da konsoliduju trajne sisteme. Kada
se ukae prilika dolazi do razgovora aputanjem; ali i samo do
stajanja zajedno, ili sedenja jednih pored drugih ljudi koji se vole.
I interni sukobi mogu se povremeno izdiferencirati. Postoje, dakle, take oslonca za dalje diferenciranje, ali se one ne mogu
mnogo vie razviti, ve iz razloga buke.
Zbog toga se interno diferenciranje ne moe shvatiti kao
sutinsko obeleje drutvenih sistema; ali ono je vaan momenat
izdiferenciranosti drutvenih sistema. Kroz interno diferenciranje
polae se dodatno pravo na spoljne granice i one se jaaju. Interne
diferencije sistem/okolina konvergiraju na spoljnim granicama i
mogu se odrati samo ako spoljne granice dre daleko eksternu
okolinu. Diferencija u odnosu na okolinu jo jednom e se pojaati ako se interna shema diferenciranja bira autonomno, a ne u
vezi s datostima okoline (ili: tobonjim datostima okoline). Drutveni sistem koji je diferenciran vertikalno po principu stratifikacije pretpostavlja pri tom da se drutveno diferenciranje upravlja
prema vrstama linosti, prema njihovom kvalitetu, prema odreenju njihovog ivota u odreenim kastama ili odreenim grupama po rangu. S prelaskom na funkcionalno diferenciranje shema diferenciranja se bira autonomno, upravlja se jo samo prema
funkcionalnim problemima samog drutvenog sistema bez bilo
kakvog slaganja s okolinom; i zbog toga orijentacija na oveka
sada postaje ideologija koja je vana jo samo za vrednosti u odnosu na koje drutveni procesi treba da se orijentiu. Ili drugi primer: kada se odelenja organizacije ureuju u skladu s razliitim
spoljnim grupama, muterijama, krugovima ljudi od poverenja
itd., to pojaava uticaj ovih grupa na organizaciju; one nalaze
svoje zastupanje u sistemu. Ako se raslanjavanje bira sa isto
internog
stanovita,
poveava
izdiferenciranost
organizacionog
sistema.
U meri u kojoj sistem moe biti nezavisan od okoline preko
samoreferencijalno ustanovljenih shema diferenciranja, moe i
svoje diferenciranje samostalno da sastavi u optim crtama od fenomena okoline-ne u smislu da bi na taj naina postao nezavisan
18
Drutveni sistemi
273
od prisutnih diferenciranja okoline 39 ; ali svakako tako da se fenomeni okoline mogu obuhvatiti i meusobno razlikovati u okviru
samoizabranih stanovita. Na ovaj nain poveanje izdiferenciranosti sistema deluje povratno na mogunosti dobijanja informacije. Ono to fungira kao spoljna granica sistema otprilike se ne filtrira iz ve, naprotiv, vie kroz; sistem postaje, ako je strukturisan
drukije od okoline, istovremeno senzibilniji za okolinu dokle
god se adekvatno biraju sheme diferenciranja za ovu funkciju
poveavanja.
Takve veze eksternog i internog diferenciranja pretpostavljaju njihovu diferenciju. Ali, ova diferencija nije jednostavna
injenica koja se utvruje aktom osnivanja. Radi se, i samo je
tako mogua evolucija, o postepenom fenomenu. Stupnjevitost
ipak ne moe slediti proizvoljno; ona ponavlja i pojaava osnovni
obrazac izgradnje sistema. Utoliko diferenciranje diferencija odluuje o stepenu sistematinosti sistema - o meri i intenzitetu
po kojima je neki sistem sistem.
V
Kod diferencije sistem/okolina i kod njenog daljeg diferenciranja u pitanju je predmetna veza koju treba obraditi u ravni
opte teorije sistema. Meutim, mi smo naa razmiljanja u prethodnim odeljcima ve prilagodili posebnom svetu drutvenih sistema. Sada se sledei korak mora sastojati u jasnijem opisivanju
kako se u ravni drutvenih sistema obrauje opadanje kompleksnosti sistema i okoline. Posebnost drutvenih sistema sastoji se u
tome da se oni u obliku smisla orijentiu na kompleksnost (Druga
glava). To znai daje diferencija okoline i sistema posredovana
iskljuivo smisaonim granicama. Ovo, istina, vai i za psihike
sisteme. Ali, psihiki sistem moe svoje granice da vidi jo u
39
Suprotno: differentiation matching (odgovaranje diferencijacije) postaje na ovoj osnovi dezideratum (za aljenje). Upor. u vezi s ovim, Uriel G. Foa et
al., Diffrentiation Matching, Behavioral Science 16 (1971), str. 130-142. Pretpostavka takvih razmiljanja je: da ne postoji prirodno podudaranje sheme diferenciranja i da problem ni u kom sluaju ne lei samo u binarno shematizovanom
saznanju tano/pogreno.
274
svom tclu sa kojim ivi i umire. Za drutvene sisteme otpada takva taka oslonca. Zamenu za ovo nudi, u izvesnom obimu, princip teritorijalnosti. Postoje grupe koje se kao ivotinje 40 identifikuju sa svojim ivotnim prostorom, njega poznaju i brane ga 41.
Ali, za drutveni sistem ovih grupa, u tome su svi saglasni, granice njihove teritorije imaju jo samo simbolino znaenje 42 . Uostalom, teritorijalnost je, danas u svakom sluaju, za drutvene
sisteme sasvim netipian, pre egzotini princip granienja koji
naruava normalnu drutvenu pokretljivost. Teritorijalne granice
su posebni sluaj smisaonih granica. Ali, ta su smisaone granice
i kako se one ostvaruju?
Tek radikalizovanje teorije sistema u pogledu odnosa prema
okolini i samoreferenciji omoguuje da se na ovo pitanje da prihvatljiv odgovor. Smisaone granice nisu samo spoljna koa koja
kao organ meu drugima ispunjava odreene funkcije. One pre
sistemu pridodaju elemente iz kojih se on sastoji i koje reprodukuje. Svaki element nailazi, tako posmatrano, na odluku o pridodavanju i time ograniavanju. Svaka komunikacija u drutvenom
sistemu, a ne samo, recimo, komunikacija koja prelazi granice
prema spolja, trai diferenciju od okoline i tako doprinosi utvrivanju, odnosno, promeni granica sistema. Obrnuto, pretpostavke
granica imaju funkciju poretka za konstituisanje elemenata; one
omoguavaju da se proceni koji se elementi mogu izgraditi u sistemu, koje komunikacije mogu da se rizikuju.
Uzajamni odnos izmeu smisaone granice i komunikacije
moe se bolje shvatiti ako se uzme u obzir da svaka komunikacija
40
O ovome, kao pregled, C. R. Carpenter, Territoriality: A Review of Concepts and Problems, u: Anne Roe/George G. Simpson (ed.), Behavior and Evolution, New Haven 1958, novo izdanje 1967, str. 224250.
41
Upor. iz interakcionistike perspektive Philip D. Roos, Jurisdiction: An
Ecological Concept, Human Relations 21 (1968), str. 75-84; Miles Patterson,
Spatial Factors in Social Interaction, Human Relations 21 (1968), str. 351-361;
Stanford M. Lyman/Marvin B. Scott, A Sociology of the Absurd, New York 1970,
str. 89 i dalje.
42
Ovo, uostalom, pokazuje i istorijska literatura o nastajanju linearnih
dravnih granica. Videti 1. glavu, napomenu 43. Jednosmislenost granica bila je
najpre potrebna iz razloga kanonskog prava za odluivanje o pitanjima jurisdikcije.
Putujui biskup nije imao nadlenosti extra provinciam. Da se poseglo samo za
efektivnom podelom ivotnog prostora razliitih naroda, nenastanjene zone, planine, krajine mnogo bi bolje ispunile ovu funkciju.
275
ima sadraj udnog zahtevanja. Ona trai u najmanju ruku vreme i panju. Osim toga, svako saoptenje, ma koliko oprezno,
izraava i oekivanja prihvatanja; a ova oekivanja uspeha mogu,
pre svega pomou simboliki generalizovanih medija komunikacije, da se u velikoj meri pojaaju: onaj ko iskazuje ljubav gotovo da polae pravo da bude voljen 43. Ko se lati pokretanja komunikacije ili proirivanja repertoara tema nekog sistema novim
elementima, dobro e uraditi ako uzme u obzir sadraj udnog
zahtevanja komunikacije i uveri se u njene anse: on proiruje
granice sistema.
Kako esto biva i ovde je starija literatura senzibilnija i bogatija objanjenjima nego dananje istraivanje komunikacije.
Veza tema i granica bila je sredinji predmet literature o drutvenoj konverzaciji. Da bi se sistem drutvene interakcije odrao u
njemu primerenim granicama, iskljuene su, na primer, religiozne i politike, poslovne i porodine teme, zatim i ostale teme
u kojima se radilo o uenosti ili tanijem znanju (zabranjeni pojam: pedanterija) 44. Ono to je preostalo u brzoj razmeni tema, u
ovde-onde razgovorima, zaustavljeno je, dakle, na odreeni nain
izabrano u skladu sa strukturom.
Dalje se, pomou veze tema i granica, mogu analizirati procesi starenja i skupljanja drutvenih sistema. Upravo sistemi od
kojih se trai visoka senzibilnost, pate od nestajanja tema, jer svako ve zna da drugi ve zna kako temu treba obraditi. Sistem tada
ograniava svoju komunikaciju na ono to okolina s vremena na
vreme pokree, i pomae se, uostalom, monotonim nastavljanjem
opisivanja poznatih tema 45. Preko pitanja (koje svaki uesnik sebi
43
Jedan mnogo diskulovani problem - pre svega u pogledu zagrevanja i
pred-ubedivanja, koje ovek mora praktikovati pre nego to objavi svoju ljubav,
odnosno prizna da voli. Videti, npr. dvostruku igru priznavanja i poricanja priznanja u prvim pismima romana Claude Crbillon (fils), Lettres de la Marquise de M.
au Comte de R. (1732), navedeno prema izdanju Paris 1970. Ovde se sasvim jasno
radi o granicama sistema!
44
O ovome specijalno Klaus Breiding, Untersuchungen zum Typus des Pedanten in der franzsischen Literatur des 17. Jahrhunderts, Diss. Frankfurt 1970.
Upor. i Daniel Mornet, Histoire de la littrature franaise classique 1660-1700:
Ses caractres vritables, ses aspects inconnus, Paris 1940, str. 97 i dalje.
45
Oigledno je da ovde treba misliti na brakove. Upor. u vezi s ovim, prividno potvrdno o neizbenom, Elton Mayo, Should Marriage be Monotonous?,
Harpers Magazine 151 (1925), str. 420-427. Naprotiv, u komunikaciji zaljublje-
276
mora da postavi) ta se kao komunikacija od koga trai, komunikacija se prcmeta u dclanje. Pre nego to se delatno ukljui u komunikaciju, ovek mora o ovome da donese odluku i socijalno da
se orijentie ukoliko eli da odbije komunikaciju koja se ne moe
pretpostaviti. Povlaenje granica konano upuuje na proces
(utljivo antecipirane, prikrivene ili otvorene) izrade; ono se odvija preko samopojednostavljivanja sistema, dok podnosi ili ne
podnosi komunikativno delanje u sistemu.
Ovaj proces doputa da se vodi preko oekivanja tema. Na
prihvatljivim temama tada se mogu oitati granice sistema. Pored
neposrednih postoje i posredna odreenja tema/granica. Pored
predmetne dimenzije, tako i vremenska dimenzija i drutvena dimenzija nude mogunosti regulisanja granica. Vreme komunikacije se moe skratiti 46 , na primer, demonstriranjem urbe ili mudro araniranim pritiskom roka. Sve se mora tako brzo odvijati da
se vie nita ne moe prodiskutovati. Sve ozbiljno i teko mora
se odloiti 47 . Blisko je pre svega da se teme i smisaone granice reguliu preko odobravanja uestvovanja, na primer, preko drutvene slojevitosti ili preko ispitanih kompetencija. Otuda postoje
sistemi, a oni su kao formalne organizacije u savremenom
drutvu dobili znaaj koji se miljenjem ne moe ukinuti, koji
svoje granice prvenstveno reguliu preko uloga lanstva i primanjem u lanstvo, a teme obrauju kao neto to se na temelju
lanstva moe traiti od lanova sistema 48. Preko drutvene dinih uvek je bilo zauujue da su prividno, bez bilo koje vremenske ili predmetne
granice, mogli dugo da razgovaraju poto im je jedino stalo do uivanja u tome to
su zajedno.
46
Kratkoa moe biti nametnuta s posledicom da teme i sistemi koji zahtevaju izvesno trajanje, mogu da se ostvare samo preko devijantnog ponaanja:
No
loitering (Bez zadravanja) na javnim toaletima!
47
Na ovoj pozadini postaje razumljivo da je drutvena utopija beskrajne, otvorene rasprave bila u poloaju da govori o suzbijanom.
48
Posmatra li se regulisanje lanstva kao apstraktan, za kompleksnost povoljan supstitut direktnog imenovanja regulisanja tema, postae jasno da ovde - i
samo ovde - nastupa potreba za neformalnom organizacijom. Dok izvravaju
zadatke lanovi bi eleli da ponekad govore i o neemu drugom: o njihovom novom autu, njihovim odnosima u kui, o njihovim linim stavovima o
nadreenima,
o radu, o tekim kolegama. Preko takvih sporednih tema ne menjaju se granice
formalnog sistema. Ali. neformalna organizacija moe, to je poznato iz obimnih
277
menzije moe se konano regulisati ta u sistemu dolazi u obzir

kao delanje i koja delanja treba pripisati okolini. Granice sistema
time dobijaju dodatnu preciznost koja se moe dovesti nazad na
samoopisivanje sistema kao sistema delanja.
Kao to su pokazala ova tumaenja, smisaone granice su
sposobne za apstrakciju vie od svih drugih vrsta sistemskih granica; one su istovremeno vie od svih drugih self-generated
bounderies (samo-proizvedenih granica) 49 . Smisaone granice
u samom sistemu stoje na raspolaganju. To nikako ne znai da
ovo raspolaganje moe proizvoljno uslediti; ve samo da mora
biti regulisano u samom sistemu. Ovo se deava u odnosu struktura oekivanja i procesa komunikacije, ime emo se kasnije
(Osma glava) opirnije baviti. Oekivanje tema koje menja granice sistema moe se izgraditi u toku prethodne istorije, kroz ono
to je u situaciji aktuelno mogue, ali i kroz opte strukture oekivanja; a ove opte strukture oekivanja mogu do detalja predvideti kako e, i o emu ovek komunicirati u supermarketu, na
fudbalskom terenu, na tramvajskoj stanici, za stolom u vreme porodinog ruka, prilikom telefonskog naruivanja avionske karte
itd. Tada se upravo spontanost moe pojaviti u visokostandardizovanim oblicima: recimo kao nalepnica na autu.
VI
Diferencija sistema i okoline postaje relevantna u konstituisanju svakog pojedinanog smisaonog elementa. Meutim, na
ovoj osnovi ona moe da postane posebna tema naroitih ureaja
koji tada poveavaju osetljivost okoline sistema, a druge ureaje
oslobaaju za interne funkcije. Sistem tada ponavlja diferenciju sistem/okolina na koju se neprekidno interno orijentie u obliku
strukturalnog diferenciranja. Na temelju prostome organizacije za
ovo postoje primeri koji dobro funkcioniu: membrane, opne, a na
ovoj osnovi naroita ustrojstva kao to su pokretni udovi ili oi i
ui. Odluujue je ve u ovoj ravni stvarnosti da ovi ureaji imaju
odnose sa okolinom u kojima vie ne uestvuje svaki element siste-
49
278
U smislu Barkera. Upor. gore, 1. glava, napomena 49.
ma, i istovremeno imaju mogunosti uticaja u sistemu koje ne stoje

na raspolaganju okolini kao takvoj. Oni su povezani sa samorefereneijalnom mreom kontakata sistema i svoju funkciju granice
mogu ispuniti samo na temelju cirkulamo-zatvorenih internih procesa 50 . Oni ispunjavaju sopstvene uinke interpretacije, kojima se u
vezi sa sistemom ponovo oduzima iterpretacija - tako da ovek u
normalnoj situaciji vie ne opaa da vidi samo oima. Postoji li
neto slino u ravni drutvenih sistema i smisaonih granica ili ovde
imamo ponovo posla sa mnogo primitivnijim oblicima poretka?
Problem specifikacije kontakata s okolinom - kao ograniavanje i proirivanje opteg situiranja sistema u okolini - mora
se posmatrati kao sredinji problem svih kompleksnih sistema,
kao neka vrsta praga u evoluciji vee kompleksnosti. U ravni drutvenih sistema ovaj se problem koncentrie na sposobnost kolektivnog delanja i na ustanove koje u ovom cilju nuno nastaju.
Tema ima dugu tradiciju koja se ovde moe samo saeto
naznaiti. Sve do 17. veka odgovaralo se uenjem-o-dva-tela i za
oba tela se pretpostavljala sposobnost delanja 51 . Individualno kao
i drutveno telo ine se po svojoj prirodi sposobna da delaju, a ova
priroda je zahtevala, da bi to omoguila, vlast nad sobom samim
(potestas in seipsum), to u sluaju drutvenog ili politikog tela
znai: vladavinu politike uprave nad individuom. Od 17. veka
osporava se premisa prirodne sposobnosti delanja drutvenog tela
i zamenjuje se konstrukcijom ugovora koja je trebalo da objasni
50
U istraivanju takvih ureaja nalazi se postrek za formulisanje koncepta

autopoiesis. Upor. J. Y. Lettvin/H. R. Maturana/W. S. McCulloch/W. R. Pitts,
What the Frogs Eye Tells the Frogs Brain, Proceedings of the Institute of
Radio Engineers 47 (1959), str. 1940-1951.
51
Upor. u vezi s ovim danas teko pristupanu literaturu, moda: Ernst H.
Kantorowicz, The King's Two Bodies: A Study in Medieval Political Theology,
Princeton N. J. 1957; Pierre Michaud-Quantin, Universitas: Expressions du
mouvement communautaire dans le moyen ge latin, Paris 1970; Paul Archambaud,
The Analogy of the Body in Renaissance Political Literature, Bibliothque
dHumanisme et Renaissance 29 (1967), str. 21-53.
Uostalom, specifina usmerenost metafore tela nije teila utemeljenju sposobnosti delanja (koja se podmetala), ve njenom povezivanju s unutranjim poretkom celine. Na odgovarajui nain metafora se raspada jer u toku prelaska na
apsolutizam moe obuhvatiti heterogena (umerena i radikalna) shvatanja i moe,
279
kako je po sebi nerazumljivo ipak mogue. Razaranje ove konstrukcije sa silaskom prava razuma dalo je slobodu onome to sledi i u ovoj situaciji je konano postala stvar sociologije da se kritika ugovora ponovi (preuzme, mora se, zapravo, rei) i da sama
potrai odgovore.
I socilogija se, ipak, najpre zadovoljila time da kolektivnu
sposobnost delanja proglasi i objasni kao nalaz. Parsons za ovo
ima poseban pojam collectivity (kolektiva) koji se delimino
definie preko sposobnosti delanja, delimino preko posebno
zgusnute svesti o vrednosti i zaista treba da pogodi vezu oba stanovta 52. Osim toga se naglaava da drutveni sistem koji eli da
dostigne sposobnost kolektivnog delanja mora prestrukturisati
interne odnose moi i uvesti nove ravni odluivanja 53 . Na temelju
teorije sistem/okolina u sredite analize ipak se pomera jedno, do
tada marginalno gledite: funkcija kolektivizovanja delanja kao
odnos okoline sistema. Ono to dovodi do izgradnje institucija
kolektivnog delanja nisu, prema tome, zahtevi koordinisanja (kao
to je mislila politiko-drutvena tradicija), ve su zauzimanja pozicija u odnosima okoline.
Sposobnost za kolektivno delanje ne proizlazi ni u kom
sluaju ve iz injenice da se drutveni sistem sastoji iz delanja,
odnosno da se konstituie kao sistem delanja.Time je najpre
samo zajemeno da se elementi sistema u sistemu obrauju kao
delanje, dakle, mogu na primer iskljuiti prikljuna delanja.
Ovo samo jo uvek ne vodi do selekcije odreenih, za sistem
obaveznih delanja. Po sebi se razume da svako delanje ima
spoljna dejstva; ali samo iz ovoga jo uvek ne sledi da se ovim
spoljnim dejstvovanjima moe upravljati preko procesa selekcije u sistemu, preko ograniavanja mogunosti sistema. Tako se
nikako ne kae da se drutveni sistem, koji se kratkorono formira kada ljudi stoje u redu pred pozorinom blagajnom, osposobljava za kolektivno delanje ako se neko gura napred ili se
52
Upor. Talcott Parsons, The Social System, Glencoe 111. 1951, st. 41, 95 i
dalje; Talcott Parsons/Neil J. Smelser, Economy and Society, Glencoe 111. 1956,
str. 15.
53
Upor. James S. Coleman, Loss of Power, American Soiological Review
38 (1973), str. 1-17; isti, Macht und Gesellschaftsstruktur, prevod nanemacki, Tbingen 1979.
280
blagajna nc otvara. Moe doi do kolektivnog gunanja, moda

i do delanja pojedinaca koji trae preutnu saglasnost drugih.
Ali, koliko daleko moe da ide ovo delanje, a da ne izgubi kolektivno pokrie i da se ne pojavi ultra vires kao delanje pojedinanog oveka? Mnogo govori u prilog tome da ova nesigurnost
unapred gui svaki pokuaj kolektivne spremnosti da se dela:
svako oekuje, i to se due nita ne deava utoliko je verovatnije da se nita nee ni desiti.
Drugim recima, nije svaki drutveni sistem sposoban za kolektivno delanje, mada se svaki drutveni sistem sastoji iz delanja. Delanja se samo pod posebnim pretpostavkama udruuju u
kolektivno obavezujua jedinstva odluivanja i dejstvovanja. I
kada okolina provocira sistem na jedinstvenu akciju, pitanje je
da li postoje dovoljne pretpostavke ili da li se dovoljno brzo
mogu naknadno ostvariti. ak i tamo gde ve postoje pretpostavke o kolektivnoj odgovornosti, koje podrazumevaju da e lanovi neke grupe jedni za druge jemiti i saispatati eventualne
grehove pojedinaca, jo dugo nije osigurana kolektivna sposobnost delanja; kao reakcija na takva stanja moe se ograniiti na
to da se interno po mogunosti izbegavaju delanja koja bi mogla
izazvati represalije 54. Organizacija za sposobnost kolektivnog
delanja mora se posmatrati kao jedno od najvanijih ranih evolutivnih dostignua drutvenih sistema i to zbog toga to je preko internih restrikcija odluna da pobolja spoljni odnos ovih sistema.
Razume se po sebi daje i kolektivno delanje pojedinano delanje, dakle s vremena na vreme jedan od mnogih elementarnih
dogaaja u sistemu. Ono samo mora biti posebno oznaeno preko
simbola koji objanjavaju daje time celokupni sistem povezan.
Ovo se moe dogaati na vrlo razliite naine, recimo preko ad
hoc konsenzusa svih prisutnih ili preko ritualizovanja delanja kao
neega to nema alternativu, na primer, prilikom prizivanja religioznih sila koje je uverljivo samo kao kolektivno delanje. Dalji
stupanj razvoja se dostie kada su simboli, koji markiraju kolek54
Upor. u vezi s ovim, Sally F. Moore, Legal Liability and Evolutionary

Interpretation: Some Aspects of Strict Liability, Self-help and Collectivg^jtespensibility, u: Max Gluckman (ed.), The Allocation of ResponsibilityJMiachtstf'
r
1972, str. 51-107.
tivno delanje kao takvo, na raspolaganju relativno nezavisno od

konteksta i kada, to je tada neophodno, ostavljaju manje ili vie
otvoren sadraj odluke. Time dostignuti stepeni slobode interno
pretpostavljaju jo jae restrikcije. Za ovo je pronaena forma hijerarhije koja na svom vrhu simbolizuje trajno pripravan slubeni
potencijal za kolektivno delanje.
Mi smo smisaone granice okarakterisali u vezi sa zahtevanim sadrajem komunikacije i moemo samo da dodamo: pripravnost sposobnosti za kolektivno delanje menja smisaone granice sistema. Sada se moe traiti potpora za zahteve i odluke
kolektivnog delanja. Jedan takav zahtev je u najmanju ruku razumljiv, sastavni deo operacija sistema. Saglasnost se moe dati,
ali se moe i uskratiti, a moe se u sistemu kondicionirti - na primer, preko povezivanja sa kompetencijama odluivanja, principa
veine, ureene procedure - za koja kolektivno obavezujua delanja saglasnost treba oekivati ili je treba podmetnuti.
ovek ne treba da bude bezuslovno siguran da je hijerarhija
jedina mogunost da se ovaj problem rei u hodu na danas neophodnom nivou. Ukoliko bi ovek eleo da izbegne ili oslabi hijerarhizaciju, morao bi da bude u stanju da problem odgovarajuih
internih kondicioniranja drugaije rei; jer, kolektivno delanje
uvek znai kolektivnu povezanost, a to znai: da e se kolekivno
delanje preuzeti kao premisa u smislu drugih delanja sistema i na
ovaj nain ograniiti mogunosti. Samo se tako kolektivno delanje
razlikuje od istog fakticiteta normalnih pojedinanih delanja koja
se povremeno odvijaju i reprodukuju sistem.
Odnos sistem/okolina je bio naa polazna taka. Nismo
tvrdili da je sposobnost za kolektivno delanje apsolutna nunost
poretka; to se uopte ne obistinjuje u ravni drutvenih sistema.
Ali, re je o vanoj mogunosti odvajanja dispozicije odnosa sistem/okolina od opte reprodukcije sistema i njenog koncentrisanja na, za ovo pripremljenu, funkcionalno-specifinu ustanovu.
Sistemi koji raspolau ovom mogunou mogu da kontroliu
svoj uticaj na svoju okolinu i prema potrebi da ga menjaju. Tada
su im potrebni i odgovarajui resursi i odgovarajue informacije.
Oni moraju da budu u stanju da na odgovarajui nain kondicioniraju interne slobodne prostore ponaanja. A potreban im je i
vei uticaj na okolinu da bi mogli da prenesu interne posledine
282
terete. Odnos okoline mora se reprodukovati na nivou vie kompleksnosti sistema sa vie mogunosti i vie ogranienja. Zna se
da drutveni sistemi koji nemaju mogunost da izgrade sposobnost kolektivnog delanja ne mogu prei nizak nivo razvoja. Zna
se daje izdiferenciranost relativno autonomnog raspolaganja kolektivnim delanjem u takozvanim politikim centrima, dostignue koje je sve do novog vremena problematino, i uvek iznova
stavljano pod znak pitanja. Zna se da je razvoj ovog dostignua
bio praen i noen promenama u religioznoj semantici. Zna se
koje je tekoe sve do novog doba stvaralo uopte da se pretpostavi kolektivna korporacija i da joj se kao moralnoj linosti dodeli pravna sposobnost. U svemu ovome treba proitati neverovatnost jedne takve tekovine koja danas rutinski funkcionie u
podruju politikog sistema drutva i u podruju formalno organizovanih socijalnih sistema. injenica da se u vezi s tim raspravljaju problemi legitimacije obeleava samo da se tekovina kao takva vie ne stavlja pod znak pitanja. Ko to hoe mora se
opredeliti da bude anarhista.
VII
Teorija sistema otvorenih prema okolini, koja se razvila
nadovezujui se na Ludviga fon Bertalanfija jednostavno je prihvatila da spoljni odnos sistema opie s pojmovima input i output55. Ova pojmovna shema najpre ima mnoge prednosti: funkcija
55
Reprezentativni rad je: Fernando Cortes/Adam Przeworski/John Spragne,
Systems Analysis for Social Scientists, New York 1974. Upor. dalje, daleko
rasprenije primere kao: John B. Knox, The Sociology of Industrial Relations,
New York 1955, str. 144 i dalje; Ralph M. Stogdill, Individual Behavior and
Group Achievement, New York 1959, str. 13 i si., 196 i dalje, 278 i dalje; Talcott
Parsons, od 50-tih godina u mnogim radovima, npr. Talcott Parsons/Neil J. Smelser, Economy and Society, Glencoe 111. 1956 ili, izloivi formulaciju the most general case of systems analysis (najoptiji sluaj analiza sistema) u: An
Approach to Psychological Theory in Terms of the Theory of Action, u: Sigmund
Koch (ed.), Psychology. A Study of a Science, tom III, New York 1959, str.
612-711 (640); dalje Gabriel A. Almond/James S. Coleman (ed.), The Politics of
the Developing Areas, Princeton 1960, str. 3-64; P.G. Herbst, A Theory of Simple Behaviour Systems, Human Relations 14 (1961), str. 71-94; 193-239. David
Easton, A Systems Analysis of Political Life, New York 1965; Niklas Luhmann,
283
sistema se moe identifikovati s rezultatom njene transformacije i

tada se kao struktura posmatraju interni uslovi ove transformacije. Ovaj model omoguuje novo formulisanje neke vrste teorije
ravnotee u smislu da ravnotea postoji kada ni input ni output ne
proizvode ni viak (overload) ni manjak (deficit). Pri tome se
unutranjost sistema, koja savladava throughput, moe pretpostaviti kao vrlo kompleksna i neprovidna (svakako pogodna za
simulaciju), a opaena pravilnost u ponaanju inputa i outputa sistema, ipak, objasniti sistemsko-teorijski 56 . Shema input!output
se moe, dakle, povezati s konceptom black box i s pokuajem
da se na nepoznato i razliito ponaanje sistema utie preko promena spoljnih uslova za input i output. Konano se mogu pretpostaviti interne strukture i strategije sistema koje uzajamno dovode
u vezu input ili output i rade s promenljivim orijentacijama problema ve prema tome da li uska grla nastaju u inputu ili u outputu, i ve prema tome da li se u podruju inputa ili u podruju outputa javljaju mogunosti supstituisanja.
Tako se shvata privlanost ove sheme za teoriju sistema
koja ima racionalistika i upravno-tehnia interesovanja. S druge strane, ona navodi na strukturalno-funkcionalistiki, i time
jako suen nain posmatranja. Pedesetih i ezdesetih godina u
teoriji sistema dolazi do skoka strukturalizma i do skoka sheme
input!output. Ovo poklapanje nije sluajno. Oba pristupa su se
podupirala uzajamno. Strukture su se mogle shvatiti pomou
sheme input!output kao pravila transformisanja, principijelno se
mogla prihvatiti njihova promenljivost, ali je istovremeno bilo
potrebno da se konkretne analize sistema orijentiu na strukture
koje su se povremeno shvatale kao nepromenljive. U ovom
Lob der Routine, u: isti, Politische Planung, Opladen 1971, str. 113-142;
Robert E. Herriott/Benjamin J. Hodgkins, The Environment of Schooling: Formal Education as an Open System, Englewood Cliffs N.J. 1973. Dalje videti i
(ne nuno sistemsko-teorijski shvaenu) primenu u ekonomskoj naunoj teoriji: Wassily W. Leontief, The Structure of American Economy 1919-1939, 2.
izdanje, New York 1951; isti, Studies in the Structure of the American Economy: Theoretical and Empirical Explorations in Input-Output Analysis, New
York 1953.
56
Neki su autori na ovaj nain doli do zakljuka da input i output uopte postoje samo u perspektivi posmatraa, ne i u samom sistemu. Tako, npr. Francisco J.
Varela, Principles of Biological Autonomy, New York 1979.
284
smislu sc govorilo o dinamici sistema, ali se pri tom mislilo

samo na proces prolaenja, a ne na samoregulisanje u ravni
struktura 57 .
ovek se dalje mora pitati koje pretpostavke moraju biti prisni ne da bi input i output uopte mogli da se odrede - bilo za sam
sistem, bilo za posmatraa. Izjednaavanje otvorenosti okoline
s inputom i outputom najpre je pokrilo ovu problematiku i u podruju organizovanih drutvenih sistema primena teorije je mogla
da se osloni na dovoljne prethodne uslove, ne stavljajui ih pod
znak pitanja. Ako se, ipak, sledi novija teorija autopojetikih, samoreferencijalnih sistema i ako se poe od toga da diferencija
prema okolini nije samo problem upravljanja saobraanja koje
prelazi granice, ve je konstitutivna za reprodukciju elemenata i
samoidentifikaciju sistema, onda to vodi sumnji u domet sheme
input/output. Tako postoje i mnogi iskazi o odnosu sistema i
okoline koji se ne mogu sabiti u shemu input/output, na prirner,
teza da kompleksni sistemi pretpostavljaju dovoljno kompleksnu
okolinu. A u drutvenim sistemima postoji neka vrsta preutne
orijentacije na okolinu, recimo obaziranje na drutvenu pristojnost, obaziranje na druge uloge uesnika, koja se ne moe dovesti
nazad na povezanost rezultata inputa s outputom, ne moe ve
zbog toga jer pretpostavlja okolinu kao jedinstvenu, a ne kao diferenciranu prema izvoru inputa i korisniku outputa. Ovo pitanje o
(ogranienoj) sistemsko-teorijskoj relevantnosti sheme inputa i
outputa moe se povezati s pitanjem koji znaaj ima redukcija komunikacije na delanje za odnos sistema i okoline. Ovo je pitanje
57
U ovom smislu razlikuju Cortes et al. a.a.O., str. 10, dynamics and diachrony (dinamiku i dijahroniju). Protiv ovog istraivakog polazita okrenuli su
se pre svega oni autori koji su za ravan strukture predlagali pojmove kao to su:
morfogeneza, samoorganizovanje, samoupravljanje. Videti za drutvene sisteme
pre svega Walter Buckley, Society as Complex Adaptive System, u: isti, (ed.),
Modern Systems Research for the Behavioral Scientist , Chicago 1968, str.
490-513.
58
Danas se ova shema, ipak, predstavlja samo kao jedna od mnogih konceptualizacija odnosa sistem/okolina. Upor. Jerald llage, Toward a Synthesis of the
Dialectic Between Historical-Specific and Sociological-General Models of the Environment, u: Lucien Karpik (ed.), Organization and Environment: Theory, Issues and Reality, London 1978, str. 103-145. Puko nabrajanje vie mogunosti ipak
ne moe da zadovolji.
285
napred moralo da ostane otvoreno 59 . Sada na njega moemo odgovoriti u smislu podudarnosti redukcije delanja i sheme inputloutput.
Preko konstitucije i atribucije smisaonog elementa delanja i
preko povezivanja delanja i procesa, u kojima svaki selektivni
element pojaava selektivnost drugog, sistem daje sopstvenom
dogaanju asimetrini oblik, sinhron ireverzibilnom proticanju
vremena. Podreena ovoj premisi i posmatrana iz nje, diferencija
sistema i okoline poprima dvostruki oblik: ona se pojavljuje
shodno asimetriji procesa kao granica inputa i kao granica outputa, a zamena ili stapanje obe granice u sistemu moraju biti iskljueni. Diferencija ovih granica postaje u sistemu pretpostavka
ureenog shvatanja diferencije sistem/okolina koja ih zahvata.
Tada se okolina pojavljuje po meri strukture vremena sistema kao
razdeljena na isporuivanje i prijem, i ukoliko se ova projekcija
bilo kako ukorenjuje i nalazi odnos prema stvarnosti, moe se
upotrebiti da se pojaa redukcija na delanje u sistemu i da se procesom delanja upravlja pomou zahteva okoline.
Iz perspektive procesa delanja postoje, s jedne strane, uslovi
koji moraju biti prisutni kako bi delanje uopte moglo da se
zapone i reprodukuje - na primer, podesni prostori, sredstva za
komunikaciju, objekti koji se obrauju, motivacione spremnosti. Sve ovo mora biti unapred osigurano. S druge strane, mora se
biti u stanju da se procesu delanja podmetne struktura oekivanja
koja je usmerena na rezultate - recimo predmeti koji se mogu izraditi, stanja koja se mogu promeniti ili makar samo: razveseljavanje uesnika. Neto ove vrste mora se oekivati kao stanje posle delanja. U orijentaciji na takvo ranije i kasnije, na takve uslove
i takve rezultate, redukcija delanja moe dobiti na sigurnosti selekcije 60 . Kada stanje u okolini podrava takvo asimetrizovanje,
kada oekivanja rezultata nagrauje kako treba i prua uslove, sistem preko delanja moe da ostvari premetanje inputa u output;
on moe, u najmanju ruku, da precizira sopstveno ostvarenje selekcije u ovom smeru. To se deava u obliku programiranja de-
59
60
Videti 4. glavu, VIII.
Ovde sasvim svesno ne kaemo: legitimacija, i ne kaemo: racionalnost.

Umetanju ovih pojmova moraju prethoditi dalja kondicioniranja.
286
lanja koje utvruje uslove ispravnosti delanja ili pomou uslova

zapoinjanja ili pomou nameravanih posledica ili pomou oba
stanovita 61. Na odgovarajui nain mogu se razlikovati kondicionalni programi i ciljni programi 62 .
Sa takvim redukcijama - ne samo potpuno na delanje, ve na
odreena delanja ili na delanja koja se brzo mogu utvrditi kao
ispravna - diferencija sistema i okoline dobija za sistem obradiv oblik. Kada se neki sistem izdiferencira, u ovaj oblik nikada
ne ulazi sve ono to se na pretpostavci okoline konstituie. Meutim, suvie kompleksan odnos okoline dobija drugo shvatanje za
orijentisanje internih operacija, testovi potvrivanja mogu se savladati ili u datom sluaju korigovati. Sistem koji se u ovom pravcu razvija istovremeno postaje nezavisan od drugih oblika internog predstavljanja okoline - recimo od doborg ukusa ili moralnih
standarda.
Drutveni sistemi ni u kom sluaju ne koriste ovu mogunost
da sebe rekonstruiu u svojoj okolini po shemi input/output.
Sama redukcija na delanje ne prisiljava na to, samo ga omoguuje. Ali, u meri u kojoj je ostvarena, ona vodi do jasnije izdiferenciranosti onih drutvenih sistema koji idu ovim putem. Diferencija sistem/okolina se time dovodi na kombinatoriki nivo na
kome se istovremeno moe aktualizovati vie zavisnosti i vie nezavisnosti. Sistem postaje zavisniji od odreenih osobina ili zbivanja u njegovoj okolini, naime onih koja su relevantna za input
ili za preuzimanje outputa, od drugih aspekata okoline, naprotiv,
nezavisniji. On sebi moe pruiti vie senzibilnosti, vie dubinske
otrine u opaanju okoline i istovremeno vie indiferentnosti.
Jedno uslovljava drugo. A oba su uslovljena viim stepenom interne autonomije. Sistem moe (u ogranienoj meri) da varira
svoj output ve prema tome ta stoji na raspolaganju kao input.
On, obrnuto, moe da varira svoj input, da blokira viak ili da kod
manjka trai vie, odnosno da pree na supstitucije, kako bi mu
output bio konstantan ili vei. Tada autonomija znai: ovek
moe birati u aspektima u kojima se preputa zavisnosti od okoli61
Videti u vezi s drugim oblicima identifikovanja oekivanih veza, 8. gla-
vu, XI.
62
Upor. Niklas Luhmann, Lob der Routine, u: isti, Politische Planung:
Aufstze zur Soziologie von Politik und Verwaltung, Opladen 1971, str. 113-142.
287
ne; a ova mogunost biranja se poveava kada sistem moe da organizuje promenu vodstva inputa i outputa tako da se jednom
moe odrediti problemima i uskim grlima granice inputa, a drugi
put problemima i uskim grlima granice outputa. Ovo otvoreno
stanje u shemi cilj/sredstvo moe se interno preslikati, pri emu
ciljevi ograniavaju izbor sredstava, a sredstva izbor ciljeva. Difuzno, estetsko-moralno usaglaavanje s okolinom tada se zamenjuje preko artikulisanih, vrednosnih stanovita koja su u stanju da utemelje ogranienja u izboru ciljeva i sredstava 63 .
Ustanovljavanje neke vrste drugog shvatanja odnosa sistem/
/okolina preko sheme input/output omoguuje da se dostignua
koja prelaze granice reguliu, diferenciraju i kontroliu. Iz ovoga
se na output-granici razvijaju tendencije ka kolektivizaciji delanja. Rezultati koji se daju okolini, odnose se na ceo sistem; a kada
se ovo deava manje ili vie esto, razumljivo je naknadno
razvijanje internih ustanova kontrole, na primer, stvaranje mogunosti reprezentativnog odluivanja za celokupni sistem. U
ovom smislu su pozicije vlasti najpre, i pre svega, granina mesta sistema i odatle mogu da legitimiu zahteve za odgovarajuim snabdevanjem moi i kompetencijama. Ovim ponovo dolazimo do prikazivanja hijerarhije kao apsolutno prirodne
pretpostavke poretka.
Na input granici se mogu izraditi odgovarajua diferenciranja. Ona se nalaze u izdiferenciranosti mesta za prijem ili izradu
specifinih uinaka okoline, na primer, informacija. Istraivanje
komunikcija govori o gates (kapijama) i gate-keepers
(uvarima kapija) kada eli da opie uinak selekcije takvih
mesta. Najzad, prednost nije: da za interne i eksterne procese pripajanja stoje na raspolaganju adrese i da se u vezi s ponaanjem
na ovim mestima mogu normalizovati poveana oekivanja.
Razumljivo je da se kod takvih posebnih oblika misli na organizacije iz politiko-administrativnog podruja ili na privredne organizacije. Biramo, da bismo temu zakljuili, manje oigledan primer. Ova komplikovana veza izmeu poveanja izdiferenciranosti i autonomije, koja poiva na internim redukcijama i
63
O ovome blie Niklas Luhmann, Zweckbegriff und Systemrationalitt:

Uber die Funktion von Zwecken in sozialen Systemen, novo izdanje Frankfurt 1973.
288
pojednostavljenim samoopisivanjima, i naroito mogunost da

se ponaanje drugog ne ita kao injenica, ve kao informacija kao informacija o opasnostima, o razoarenjima, o koincidencijama svake vrste, o ostvarivanju neke veze sa drutvenim normama, o onome to je nekoj situaciji primereno. Za ovo je potrebno
vie od samo atribuirane selekcije. Vaspitanje, naprotiv, koristi
redukciju na delanje da bi doseglo neto to pretpostavlja koordinaciju mnogih nastojanja, dakle, to se ne moe prepustiti
sluajnostima dogaanja koja vre socijalizaciju. Socijalizacija
se moe dovesti na shemu input/output samo kao vaspitanje.
Stanja ili naini ponaanja koji se ele dostii definiu se dostojno polaznom stanju (stepenu zrelosti, obdarenosti, prethodnim znanjima) kao uslovi i biraju se pedagoka sredstva da bi se,
ipak, doseglo ono to se samo po sebi ne dogaa. Ogromni
utroak interakcije i organizacija nastavnih situacija, kolskih
razreda, kolskih sistema, samo su formulacija ovog principa. A
u rezultatu se jasno moe sagledati kako se osetljivost i neosetljivost vaspitanja za zahteve okoline istovremeno poveavaju, kako u sistemu vaspitanja tada nastaje autonomija (bilo da se
ona eli ili ne) i kako se tada mora ispuniti prazan prostor nune
unutranje determinisanosti - preko ideala i preko organizacije,
preko ideologija i preko politike profesije, ali pre svega preko
samostalnih refleksivnih teorija 64 .
ini se daje u svim kompleksnim drutvima neizbeno prevazilaenje same socijalizacije, samog ad hoc vaspitanja. Samo
se tako mogu reprodukovati znanja i sposobnosti, koji se mogu
stei samo kroz duge sekvence koordinisanih pojedinanih koraka. Samo su tako mogui procesi specijalizacije i podela uloga
utemeljena na specijalizaciji. To je dobro poznato. I isto je tako
dobro poznata kritika otuenosti kola od ivota i neupotrebljivosti nauenih znanja. Meutim, kritika se usmerava prvenstveno
na izbor planova rada, na zadiranja u politiku, na kult birokratije i,
u novije vreme, na i ovde uticajan kapitalizam. Ona bi morala da
bude postavljena mnogo temeljnije poto je usmerena na probleme koji proistiu iz intencionalizovanja samog vaspitanja. Pre
64
Posebno o ovome: Niklas Luhmann/Karl Eberhar Schorr, Reflexionsprobleme im Erziehungssystem, Stuttgart 1979.
Drutveni sistemi
289
svega bi se moralo voditi vie rauna o tome da samo pedagoki

stilizovano delanje ponovo postaje komunikacija sa ovim ciljem.
Na taj nain postaje neizbena neka vrsta sekundarne socijalizacije u pedagokom kontekstu. Delanje ulazi u sistem sa svojim namerama, sa svojim idealima, svojim prinudama uloga i u sistemu
se doivljava i ocenjuje. Ono takorei ponovo biva uhvaeno u
klopku samoreferencije i daje onome, koji treba da se vaspita, slobodu da reaguje na ovu nameru kao takvu - da je sledi iz istog
oportunizma ili da je izbegne to vie moe. Vaspitanje stremi
outputu. Ono ocenjuje date uslove kao to su obdarenost, prethodna znanja, kolska disciplina. Ono varira pedagoka sredstva
da bi dolo do posledice, nadajui se uspehu. Ali, sve to ima efekte socijalizacije u sistemu koji izmiu proraunu 65 . Oni transformiu jednakost u nejednakost. Oni motiviu i demotiviu. Oni
pripajaju iskustva uspeha iskustvima uspeha i iskustva neuspeha
iskustvima neuspeha. Oni pospeuju upoljavanja koja omoguavaju da se naroito s vaspitaima, nastavnicima, kolama i
kolskim razredima izae na kraj. Autonomija izdiferenciranih
input/output-ardnmma tada mora da bude na nianu da bi se
samoizgraena stvarnost korigovala, da bi se kontra-intuitivnim
ponaanjem stvarnosti ponovo upravljalo. Suvie neverovatno
strukturisan sistem koji trai da se potpuno identifikuje s transformacijom inputa u output mora raunati s posledinim problemima sopstvenih poveavanja redukcija.
Input i output su stanovita poretka koja se mogu odrediti
samo u odnosu na sistem. Izvan toga se radi o jako redukovanim, punktualnim zadiranjima u okolinu, o redukciji kompleksnosti okoline na granicama i preko granica sistema. U procesima
komunikacije sistema iz toga mogu nastati oekivane teme
koje definiu smisaone granice sistema. Da bi se ovo u ovom obliku moglo dogoditi, gotovo potpuno u skladu sa stvarnou,
ipak ostaje iluzija - u najboljem sluaju iluzija koja dobro funkcionie.
65
U vezi s jednom (suvie optimistikom) procenom upor. Robert Dreeben,
Was wir in der Schule lernen, prevod na nemaki, Frankfurt 1980. Upor. i Niklas
Luhmann/Karl Eberhard Schorr, Wie ist Erziehung mglich?, Zeitschrift fr Sozialisazionsforschung und Erziehungssoziologie 1 (1980), str. 37-54.
290
VIII
Tek kadasmisaone granice stavljaju na raspolaganje diferenciju sistema i okoline, moe postojati svet. Sistemi koji smisao
konstituiu i primenjuju izdvajaju se tako iz sveta. Oni doivljavaju svoju okolinu, sebe same i sve to u njoj fungira kao element,
kao selekciju u horizontu koji sve mogunosti ukljuuje i ukazuje
na dalje mogunosti, koji nagovetava kraj i dalje od toga, koji
svojevoljno ograniava istovremeno nuno i iz svake pozicije. U
ovom shvatanju svet je korelat identiteta smisla, on je potpuno
sadran u svakom elementu smisla i to tako da je on kao isti, dat
svim elementima smisla.
Pojam sveta se, naravno, moe razliito ustanoviti, recimo
kao ukupnost kobnog za spas izvan sopstvene grupe 66 ili kao ono
nasuprot (tada nuno ekstramundalnog) subjekta 67 . Mnogo vie
ne pomae ni (za sociologe najpre) atraktivna pretpostavka intersubjektivnog konstituisanja sveta 68; i suvie je po sebi razumljiva i teorijski nedovoljno plodna. Ovde umeemo pojam
sveta kao pojam za smisaono jedinstvo diferencije sistema i okoline i upotrebljavamo ga na taj nain kao konani pojam lien diferencije. Postavljen ovde, pojam sveta ne oznaava (ma kako uvek
sveobuhvatnu, totalnu) predmetnu ukupnost, universitas rerum,
koja se ne bi mogla zamisliti liena diferencije 69. Prvobitno i fenomenoloki shvaen, svet je dat kao neshvatljivo jedinstvo. Kroz
izgradnju sistema, i relativno na izgradnji sistema, moe se odre66
Tako John Hofer, Verstand einer Hutteriten-Siedlung in Alberta, Cana-
da (1981).
67
Videti svet kao korelat svesti, kao puko intencionalno bie kod Edmund
Husserl, Ideen zu einer reinen Phnomenologie und phnomenologischen Philosophie, Bd. 1, Husserliana, Bd. III, Den Haag 1950, str. 114 i dalje.
68
Upor. Alfred Sshutz, Das Problem der transzendentalen Intersubjektivitt
bei Husserl, Philosophische Rundschau 5 (1957); Aron Gurwitsch, The Commonsense World as Social Reality: A Discourse on Alfred Schutz, Social Research 29 (1962), str. 50-72; Peter L. Berger/Thomas Luckmann, The Social
Construction of Reality: A Treatise in the Sociology of Knowledge, Garden City,
N. Y. 1966; Richard Grathoff/B. Waldenfels (Hrsg.), Sozialitt und Intersubjektivitt, Mnchen 1983.
69
Svi pokuaji da se ovo uini postuliraju uvek jo samo prazninu, nita,
haos kao diferenciju u odnosu na svet.
291
diti kao jedinstvo diferencije 70. U oba pogleda vai: pojam sveta
oznaava jedinstvo koje je aktuelno samo za smisaone sisteme
koji su u stanju da se razlikuju od njihove okoline, i potom jedinstvo ove diferencije reflektuju kao jedinstvo koje obuhvata
dve beskonanosti, unutranju i spoljanju. Dakle, svet u ovom
smislu se konstituie preko diferenciranja smisaonih sistema, preko diferencije sistema i okoline. Utoliko on nije (drugaije od fenomenalno datog sveta) neto prvobitno, arhaino, on je krajnje
jedinstvo kao pretpostavka pripajanja nekoj diferenciji. On je svet
posle greha.
Time se naputa tradicionalno centriranje pojma sveta na
sredinu ili potom na subjekt 71, ali se ne precrtava prosto bez
mogunosti zamene. Na njegovo mesto dolazi centriranje na diferenciju; ili tanije: na diferencije sistem/okolina koje se u svetu
diferenciraju i time svet konstituiu. Svaka diferencija postaje
tako sredite sveta i upravo to ini svet neophodnim: on integrie
za svaku diferenciju sistem/okolina sve diferencije sistem/okolina koje svaki sistem zatie u sebi samom i u svojoj okolini 72 . U
ovom smislu svet ima vie sredita - ali tako da svaka diferencija
moe uvrstiti druge u sopstveni sistem ili u njegovu okolinu.
Ovo moe na prvi pogled da izgleda izvetaeno. Ali, ni drugi pojmovi sveta ne nude osobine dostojne naroitog poverenja.
Meutim, s ovim pojmom sveta dobijamo pre svega mogunost
da predlaemo istraivanja koja povezuju semantiku sveta sa
strukturalno-drutvenim razvojem drutvenog sistema. Jer, ova
evolucija je,, ma ta ona inae moe biti i ma kako se ona mora
odrediti i objasniti, postavljanje diferencije sistem/okolina u emergentnu ravan drutvenih sistema.
70
Moramo makar u vidu napomene podsetiti na to daje ovde re o smisaonim sistemima sa sposobnou samoposmatranja; i da osim sistem/okolina,
postoje i druge sheme za opaanje datog sveta, na primer, pojava /sutina, ovo
i drugo.
71
Poznata tema istorije sveta. Upor., recimo, Arthur O. Lovejoy, The
Great Chain of Being: A Study of the History of an Idea , 1936, novo izdanje Cambridge Mass. 1950, str. 108 i daije.
72
Gotovo bi se mogla ponovo primeniti jedna od sveanih formula sveta Plinija mlaeg: extra intra cuncta conplexus in se. Upor. Cajus Plinius Secundus,
Naturalis Historia (Hrsg. Mayhoff), novo izdanje Stuttgart 1967, knjiga II, 1. str.
128 i si.
292
Treba podsetiti na to da se svako ili/ili mora vetaki uvesti

preko osnove kojoj ne odgovara 73. Svaka diferencija je diferencija koja sebe namee. Ona dobija svoju operativnu sposobnost,
svoju sposobnost da stimulie dobijanje informacije kroz iskljuivanje treih mogunosti. Klasina logika sledi ovaj princip.
Naprotiv, logika sveta moe biti samo logika ukljuene iskljuenosti treeg. Kako bi mogle izgledati logike koje ovo uzimaju u
obzir, od Hegela je mnogo raspravljani problem 74 . Ovde se moramo zadovoljiti odreenjem problema.
73
Upor. gore, 1. glavu, II pod 7.
74
Raspravljan pre svega u pogledu arhitekture i operativne sposobnosti takve logike. Sukob oko pozitivizma je, naalost, doveden sasvim ispod ovde zahtevanog nivoa miljenja. Upor. umesto ovoga Gotthard Gnther, Beitrge zur
Grundlegung einer operationsfhigen Dialektik, 3 toma, Hamburg 1976-1980.1 u
optim teorijama sistema sve veu panju nalaze problemi rekursivne, ak dijalektike logike koja doputa samoreferenciju. Videti, npr. Heinz von Foerster,
The Curious Behavior of Complex Systems: Lessons from Biology, u: Harold
A. Linstone/W. H. Clive Simmonds (ed.), Futures Research: New Directions, Reading Mass. 1977, str. 104113; Francisco J. Varela, Principles of Biological Autonomy, a.a.O.
293
esta glava
INTERPENETRACIJA
I
Ovo poglavlje obrauje posebnu okolinu drutvenih sistema: ljude i njihove odnose prema drutvenim sistemima. Biramo
izraz ovek da bismo utvrdili da se radi kako o psihikom tako i
o organskom sistemu oveka. Izraz linost elimo u ovom kontekstu da izbegnemo u velikom obimu kako bismo ga sauvali za
dobijanje drutvene identifikacije nekog kompleksa oekivanja
koja su usmerena na pojedinanog oveka.
Tema oveka i njegovog odnosa prema drutvenom poretku
ima staru tradiciju koju ovde ne moemo primereno da razvijemo 1. Ova tradicija nastavlja da ivi u humanistikim pretpostavkama normi i vrednosti. Poto elimo da se od njih ogradimo
neophodno je da tano odredimo mesta preloma. Naroito kada
se neka tradicija ne moe nastaviti, a mi ovo tvrdimo za sve
sluajeve radikalne promene drutvene strukture, nuno je da se
objasni diferencija kako bi se pronale mogunosti prelaenja.
Diferencijalna taka je: da u humanistikoj tradiciji ovek
stoji u okviru, a ne izvan drutvenog poretka. On vai kao sastavni deo drutvenog poretka, kao element samog drutva. Kada je
nazivan individuum onda je to bilo zbog toga to je za drutvo
1
Upor. Niklas Luhmann, Wie ist soziale Ordnung mglich?, u: isti, Gesellschaftsstruktur und Semantik: Studien zur Wissenssoziologie der modernen
Gesellschaft, Bd. 2, Frankfurt 1981, str. 195-285.
294
bio dalje nedeljiv, krajnji element. Nije trebalo misliti na razdvajanje njegove due od njegovog tela i potom na njihovo dalje
razlaganje. Takva bi dekompozicija razorila ono to je ovek u
drutvu i za drutvo. Na odgovarajui nain nije vailo da je
ovek zavisan samo od drutvenih poredaka (to niko ne bi osporavao), ve je shvatan kao povezan sa voenjem ivota u drutvu.
Oblik njegove egzistencije mogao se ostvariti samo u drutvu.
U toku srednjeg veka na mesto politikog (optinskog) dolazi
socijalni karakter drutvenog poretka, ali se time princip ne
menja, samo se proiruje. Od zoon politikon postaje animal sociale. U oba sluaja jt priroda (mogunost rasta, mogunost-ostvarivanja-fonne) oveka zamiljena kao odreena preko normativnih zahteva drutvenog poretka. Priroda oveka bila je njegov
moral, bila je njegova sposobnost da u drutvenom ivotu potovanje stekne, ali i izgubi. U ovom smislu je njegova perfekcija
bila zasnovana na drutvenom ostvarivanju, to nije iskljuivalo mogunost njenog unitenja zbog koruptivnosti celokupne
prirode.
Semantika takvog poretka morala je da bude u strogom smislu prirodno-pravna. Ona je morala samu prirodu da shvata kao
normiranu. To nije imalo samo pravno utemeljenje, ve i ontoloke aspekte. Ravan stvarnosti koja je jo mogla da bude shvaena kao prirodno bie nije se mogla sniziti. Otuda je ovek bio
prirodni, krajnji element, drutvo je shvatano kao gradski (optinski) razvijen zajedniki ivot ljudi, kao telo vlastite vrste koje
se sastoji iz telesno nepovezanih tela, prevazilazei ovo kao ukupnost ljudi, kao oveanstvo. Osnova zajednitva leala je u pojmu
ivota koji je u sebe mogao primiti kvalifikaciju dobrog ivota.
Ovo predstavljanje posredovalo je, opet, impulse normativne
vrste sve do nove humanistike pretpostavke Humbolta: ovek
treba u sebi samom da razvije onoliko ljudskosti koliko je to
mogue. A kako bi ovek mogao da ospori interes za ovenou,
kako bi mogao da odbaci odgovarajue udno traenje?
Prvi korak semantike rekonstrukcije nalazi se u kasnim prirodnopravnim uenjima o ugovoru. Ona na pouzdan nain registruju drutveno-strukturalne promenc koje trae vie pokretljivosti i slabe predvidljive veze (na primer u kuno-lokalnom
295
ivotnom krugu) 2. Zamisao da se drutvo posmatra kao ugovor,

formulie novu maksimu za ovo prelazno doba: slobodno, ali
vrsto. Drutveno-strukturalni razvoji koji tada slede, politika i
industrijska revolucija, promena nauka koje se bave ovekom, razaraju i ovo slobodno, ali vrsto. Dele se biologija, psihologija
i sociologija; same nauke zadobijaju distancu prema normativnim
regulisanjima
prava,
religioznim
pretpostavkama,
politikim
vrednostima i ciljevima. Ve u 19. veku organizam-analogija
deluje kao koncept skueno 3, naroito u pogeldu napredovanja
biologije kao neprirodne 4. Od tada se ovek bavi njenom kritikom 5. Humanizam se vraa iz prirode u duh. Sociologija traga za
neugovomim osnovama delovanja ugovora u pravcu povezivanja. ovek po sebi vie ne moe nositi ugovor. Svoju drutvenost
zahvaljuje - drutvu.
Umesto da se kree kontrafaktiki-normativno u podrujima
s opadajuom snagom ubedivanja, posegao je za povlasticom da
formulie diferenciju. Ovo se nije moglo dogoditi sa pukom kritikom staroevropske izgradnje pojmova ili zakljuaka po analogiji.
To vodi samo do apstrakcije rezidua tradicije koji bi se onda, sa
svoje strane, morali zastupati nekonformistiki. Tako se konano zavrava u problematinoj polemici protiv konformizma - samo da bi se oekivao konformizam sa nekonformizmom. U ovoj situaciji se nudi pokuaj prelaska sa beznadenih
na neverovatne konceptualizacije.
Posmatra li se ovek kao deo okoline drutva (umesto kao
deo samog drutva) onda to menja premise svih pitanja tradicije,
dakle i premise klasinog humanizma. To ne znai da bi se ovek
2
Kao vrlo pregledno izlaganje videti Mervyn James, Family, Lineage, and
Civil Society: A Study of Society, Politics, and Mentality in the Durham Region,
Oxford 1974. Polazei od naih teorijskih premisa treba pre svega zapaziti znaaj
tampe za takve razvoje.
3
Ono ne konano zbog toga jer vrednost argumenta analogije ne ubeuje
vie tako kao u antici i u srednjem veku; a ovo je, opet, povezano s krajem retorike.
4
Upor. npr. Ren Worms, Organisme et socit, Paris 1895.
5
Upor. kao tipine primere: Paul Kellermann, Kritik einer Soziologie der
Ordnung: Organismus und System bei Comte, Spencer und Parsons, Freiburg 1967;
A. James Gregor, Political Science and the Uses of Functional Analysis, The American Political Science Review 62 (1968), str. 425-439. Pouno za konsekvence u
oblasti meunarodnog prava: Gerhart Niemeyer, Law Without Force: The Function
of Politics in International Law, Princeton 1941, naroito str. 290 i dalje.
296
procenjivao kao manje vredan u poreenju s tradicijom. Ako se

ovo pretpostavlja (a u svim polemikama protiv ovog predloga u
osnovi se, otovreno ili prikriveno, nalazi takvo tumaenje), onda
nije shvaena promena paradigme u teoriji sistema.
Teorija sistema polazi od jedinstva diferencije sistema i okoline. Okolina je konstitutivan momenat ove diferencije, dakle nije
za sistem manje vana od samog sistema. Teorijska dispozicija je
u ovom stanju apstrakcije jo potpuno otvorena za vrednovanja
razliite vrste. Okolina moe sadrati neto to je za sistem (bilo
pod kojim uslovima) vanije od sastavnih delova sistema; ali, razumljiva je i suprotna konstelacija u teoriji. Meutim, s razlikovanjem sistema i okoline dobija se mogunost da se ovek kao
deo drutvene okoline shvati istovremeno kompleksnije i nezavisnije nego to bi ovo bilo mogue kada bi morao da bude
shvaen kao deo drutva; jer, okolina je u poreenju sa sistemom
upravo ono podruje razlikovanja koje pokazuje veu kompleksnost i manju ureenost. oveku se tako doputaju vee slobode u
odnosu prema njegovoj okolini, naroito slobode prema neracionalnom i nemoralnom ponaanju. On vie nije mera drutva. Ova
ideja humanizma ne moe se nastaviti. Jer, ko bi mogao ozbiljno i
promiljeno da tvrdi da bi se drutvo moglo oblikovati po slici
oveka, uzdignute glave itd.
II
Pojam interpenetracija koristimo da bismo opisali posebnu vrstu doprinosa izgradnji sistema koji dolazi od sistema okoline. Ovo smetanje pojma u odnose sistem/okolina mora se vrlo
tano odrediti - naroito zbog toga to se odomailo vrlo nejasno
razumevanje interpenetracije 6 .
6
Kod Parsonsa pojam sadri jasne konture iz celokupne arhitekture njegove teorije, mada i ovde neto treba osporiti. Upor. u vezi s tim Stefan Jensen, Inlerpenetration - Zum Verhltnis personaler und sozialer Systeme, Zeitschrift fr
Soziologie 7 (1978), str. 116-129; Niklas Luhmann, Interpenetration bei Parsons, Zeitschrift fr Soziologie 7 (1978), str. 299-302. Uostalom, pojam ostaje
nejasan ako se njime bez bliih objanjenja samo oznaava uzajamno presecanje
sistema. Upor. recimo, Ronald L. Breiger, The Duality of Fersons and Groups,
Social Forces 3 (1974), str. 181-190; Richard Mnch, ber Parsons zu Weber:
297
Najpre: nije re o optem odnosu izmeu sistema i okoline,

ve o unutranjem sistemskom odnosu izmeu sistema koji meusobno, jedni za druge, pripadaju okolini. U podruju unutarsistemskih odnosa pojam interpenetracije treba da oznai ue stanje
stvari koje se pre svega mora razlikovati od odnosa input/output
(uinaka) 7. O penetraciji elimo da govorimo kada neki sistem
stavlja na raspolaganje sopstvenu kompleksnost (i time: neodreenost, kontingenciju i prinudu selekcije) za izgradnju nekog
drugog sistema. U tano ovom smislu drutveni sistemi pretpostavljaju ivot. Na odgovarajui nain imamo interpenetraciju
kada je ovo stanje stvari dato uzajamno; kada se, dakle, oba sistema uzajamno omoguuju tako to u povremeno drugi sistem unose svoju, prethodno konstituisanu, kompleksnost. U sluaju penetracije moe se zapaziti da je ponaanje penetrirajueg sistema
saodreeno sistemom koji prima (i eventualno izvan ovog sistema prolazi bez orijentacije i lutajui kao to prolazi jedan mrav
bez kontakta sa gomilom mrava). U sluaju interpenetracije sistem koji prima deluje povratno i na izgradnju strukture penetrirajueg sistema; on zahvata ovoga dvostruko, spolja i iznutra.
Tada su uprkos (ne: zbog!) ovog pojaavanja zavisnosti mogui
vei stepeni slobode. Ovo znai takoe: interpenetracija u toku
evolucije snanije individualizuje ponaanje od penetracije.
Ovo vai naroito eklatantno za odnos ljudi prema drutvenim sistemima. Pojam interpenetracije nudi nam klju za dalje
analize ovog odnosa. On na taj nain zamenjuje prirodno-pravna
uenja, ali i socioloke pokuaje koji su radili sa osnovnim pojmovima teorije uloga, sa pojmom potreba, sa teorijama socijalizacije. Ovaj odnos moe fundamentalnije da se shvati kao interpenetracija nego to mogu upravo navedeni socioloki koncepti.
Interpenetracija ih ne iskljuuje, ve ih ukljuuje.
Podseamo: kompleksnost kazuje da se mnotvo elemenata,
ovde delanja, moe povazati samo selektivno. Kompleksnost, dakle, znai nunost selekcie. Ova nunost je istovremeno sloboda,
naime sloboda za razliito kondicioniranje selekcije. Odreenje
Von der Theorie der Rationalisierung zur Theorie der Interpenetration, Zeitschrift
fr Soziologie 9 (1980), str. 18-53; Theorie des Handelns: Zur Rekonstruktion der
Beitrge von Talcott Parsons, Emile Drkheim und Max Weber, Frankfurt 1982.
7
Upor. 5. glavu, VII.
delanja otuda ima normalno razliite izvore, psihike i drutvene.

Stabilnost (= oekivanost) delanja odreene vrste je, prema tome,
rezultat kombinatorike igre, jedne mixed-motive geme (igre sa
razliitim motivima). Evolucija filtrira i daje ono to je prihvatljivo kako psihiki tako i drutveno, i onda razara vrste delanja, situacije delanja, kontekste delanja tako to im oduzima psihiko ili
drutveno kondicioniranje. ovek bi trebalo samo da zamisli da
graevinski preduzima iz 1883. danas eli da pokua da sagradi kuu: nedostajali bi mu gotovo svi uslovi za njegova oekivanja, ne samo u tehnikom, ve upravo u drutvenom podruju;
a on sam bi sumnjao u sve koji bi sa njim trebalo da rade.
Ne moe se dovoljno naglasiti sredinji momenat ove koncepcije: interpenetrirajui sistemi ostaju jedni za druge okolina 8 .
To znai: kompleksnost koju oni stavljaju na raspolaganje jedni
drugima, za sistem koji je povremeno preuziman neshvatljiva je
kompleksnost, dakle, nered. Zato bi se moglo takoe formulisati
da psihiki sistemi opskrbljuju drutvene sisteme dovoljnim neredom, a isto tako i obrnuto. Dakle, kroz interpenetraciju se ne
stavljaju pod znak pitanja sopstvena selekcija i autonomija sistema. ak i kada bi se sistemi morali zamisliti kao apsolutno determinisani, inficirali bi se kroz interpenetraciju sa neredom i izloili
se nepredvidljivosti ostvarivanja njihovih elementarnih dogaaja. Svaka reprodukcija i svaka izgradnja strukture pretpostavlja
tako kombinaciju reda i nereda: sopstvenu strukturisanu i neshvatljivu tuu, ureenu i slobodnu kompleksnost. Izgradnja drutvenih sistema (kao i izgradnja psihikih sistema) sledi order
from noise principle (red iz principa buke) (von Foerster). Drutveni sistemi nastaju na temelju buke koju psihiki sistemi stvaraju pri njihovom pokuaju komunikacije.
Ovde izabrano shvatanje pojma namerno izbegava mnogo
jednostavniji put zaustavljanja na elementima iz kojih se sastoje
interpenetrirajui sistemi. ovek bi mogao da pokua da se zadovolji time da kae da se ljudi i drutveni sistemi seku u pojedinim
8
Ovo, naravno, vai i za druge sluajeve inlerpenetracije. Tako je, na primer, (sopstveni) organizam okolina psihikog sistema, elije mozga su okoline
nervnog sistema itd. Tako Alfred Kuhn, The Logic of Social Systems, San Francisco 1974, str. 40, o behavioral system (bihejvioristiekom sistemu) i biological system (biolokom sistemu).
299
elementima, naime delanjima. Delanja su ljudska delanja ali

istovremeno moda i graevinski kamen drutvenih sistema. Bez
ljudskog delanja ne bi postojali drutveni sistemi, kao to i obrnuto ovek samo u drutvenim sistemima moe stei mogunost delanja. Ovo shvatanje nije pogreno, ali je suvie jednostavno. Pojam elementa nije krajnji element sistemsko-teorijske analize;
ovo nismo obradili samo na pojmu kompleksnosti, ve i na pojmu
samoreferencijalnog sistema. Na odgovarajui nain smo i pojam
elementa razontologizovali 9. Dogaaji (delanja) nisu ni na koji
nain elementi bez supstrata. Ali, njihovom jedinstvu ne odgovara jedinstvo njihovog supstrata; ono se proizvodi u sistemu primene preko sposobnosti pripajanja 10 . Elementi se sami konstituiu kroz sisteme koji se iz njih sastoje, a u ovom sklopu je vana
okolnost da kompleksnost zahteva selektivni odnos elemenata.
Dakle, ovek se ne moe zaustaviti kod ukazivanja na elemente
kao da se radi o kameniu za mozaik; jer iza njih odmah izranja
pitanje kako treba objasniti sposobnost selektivnog konstituisanja
elemenata. Mnogo radikalnije nego to to moe da vidi i formulie teorija delanja, teorija sistema posee nazad za strukturalnim
uslovima selektivnosti.
U vezi s ovim pitanjem pojam interpenetracije ne treba da
oznaava samo presecanja u elemenatima, ve uzajamni doprinos
selektivnoj konstituciji elemenata koji tada kao posledicu ima
takva presecanja. Odluujue je da se kompleksnost oveka moe
razviti tek s obzirom na drutvene sisteme i istovremeno se preko
drutvenih sistema koristi da im, ukoliko se tako sme rei, uskrati
delanja kojima su dovoljni uslovi drutvene kombinatorike.
Ostaje istinito da interpenetrirajui sistemi konvergiraju u
pojedinim elementima, naime koriste iste elemente ali im daju
povremeno razliitu selektivnost i razliitu sposobnost pripajanja, razliite prolosti i razliite budunosti. Poto se radi o tem9
10
Ovde su naroito uoljive paralele, ali i divergencije u odnosu na Kantovu

obradu problema kompleksnosti. I Kant polazi od raznolikosti i pita kako se dolazi
do jedinstva. Ali, poto on eli da odgovori ukazujui na smisaone sinteze, celokupno pitanje se psihologizuje; a poto to, opet, nije prihvatljivo, transcendentalizam se mora izostaviti. Danas je ovek skloniji suprotnom, re-naturalizovanju
celokupnog pitanja (ukljuujui teoriju saznanja), bez vraanja na ontologiju.
300
poralizovanim elementima, konvergencija je mogua samo u

sadanjosti. Mada su kao dogaaji identini, elementi imaju, u sistemima u kojima sudeluju, razliito znaenje: oni vre izbor iz
povremeno drugih mogunosti i vode do povremeno drugih konsekvenci. To ne znai konano: da je konvergencija koja se dogaa kao naredna opet selekcija', dakle, da se diferencija sistema
reprodukuje u procesu interpenetracije. Samo je tako uopte mogua dvostruka kontingencija kao kontingencija - tj.: kao neto
to je zahvaljujui kompleksnosti koja joj lei u osnovi povremeno mogue i drugaije, dakle, sa ovim upuivanjem na druge
mogunosti mora se raunati.
Pomou ove koncepcije moemo konano da odgovorimo
na pitanje koje smo morali da ostavimo otvorenim prilikom obrade problema dvostruke kontingencije (Trea glava). Pojam interpenetracije odgovara na pitanje o uslovima mogunosti dvostruke
kontingencije. On izbegava da ovaj odgovor prui ukazivanjem
na prirodu oveka; on izbegava i posezanje za (toboe u svemu
utemeljenom) subjektivnosti svesti. On ne formulie problem ni
kao intersubjektivnost (pretpostavljajui subjekte). Poetno pitanje je pre: koji predujam stvarnosti mora postojati da bi moglo
dovoljno esto i dovoljno potpuno da se doe do iskustva o dvostrukoj kontingenciji, a time i do izgradnje drutvenih sistema.
Odgovor glasi interpenetracija. On istovremeno precizira premise
pitanja na koje odgovara. Nije u pitanju prosto slojna izgradnja
sveta prilikom koje se moraju prvo zavriti donji slojevi pre nego
to se moe nastaviti sa gradnjom. Naprotiv, same.pretpostavke
za ovo dovode se u odgovarajui oblik tek sa evolucijom viih
ravni izgradnje sistema. One nastaju kroz naprezanje. Zbog toga
je evolucija mogua samo kroz interpenetraciju, tj. samo kroz
uzajamno omoguavanje. U ovom smislu evolucija je, sistemsko-teorijski posmatrano, cirkularni proces koji se konstituie u
stvarnosti (ne: u nitavilu!).
I nunost razlikovanja delanja i komunikacije obogauje se
dodatnim smislom kroz pojam interpcnetracijc. Delanje zahteva
individualnu pripisivost kao konstitucionalni momenat, dakle nastaje kroz princip podele. Naprotiv, komunikacija se ostvaruje
kroz podudaranje tri razliite selekcije. Ovo pod udaranje se ne
sme dogaati samo ovde-onde, ne sme se dogaati sluajno; ono
mora imati mogunost redovnog i oekivanog reprodukovanja.

Za ovo se, u sluaju dovoljnog potvrivanja, gradi sopstveni sistem, drutveni sistem koji, meutim, mora imati mogunost
pretpostavljanja sposobnosti selektivne produkcije. Ljudi su neophodni makar za saoptenje i razumevanje, mnogostruko i za
stvaranje stanja stvari koja u sklopu komunikacije fungiraju kao
informacija. Interpenetracije, naime prilaganje kompleksnosti za
izgradnju emergentnog sistema deava se, dakle, u obliku komunikacije; i obrnuto, svako konkretno pokretanje komunikacije
pretpostavlja odnos interpenetracije. Ova cirkulamost iznova istie da drutveni sistemi mogu nastati samo kao samoreferencijalni sistemi. Ona osim toga potvruje da izgradnju drutvenih sistema ne omoguuju odreena, unapred ve prisutna svojstva
oveka - kao: centralno upravljani nervni sistem, pokretljiv palac, sposobnost da se proizvode razliiti glasovi i da se uje
sopstveni glas, itd.; ve da sve ovo proizvodi drutvene sisteme
samo ako se i zato to se ovo moe pretposaviti kao temporalizovana kompleksnost koja iz momenta u momenat bira svoja sopstvena stanja i na njih moe uticati.
Konano se ovim razmiljanjima moe dodati empirijski
proverena hipoteza: drutveni sistemi koji mogu posegnuti za
kompleksnijim psihikim sistemima imaju potrebu za manjom
strukturiranou 11. Oni mogu podsticati viu nestabilnost i bru
promenu strukture. Nekada se mogu izloiti sluajnostima i time
mogu olakati njihov pravilan rad. I ovo se moe sagledati samo
ako se kompleksnost i interpenetracija tano shvate, naime kao
narastajua nunost selekcije i kao otvorena mogunost kondicioniranja upravo ove prinude.
Interpenetracija se ne sme pretpostaviti ni po modelu odnosa
dve odvojene stvari, ni po modelu dva delimino presecajua kruga. Sve prostome metafore su ovde posebno zavodljive. Odluujue je da se granice jednog sistema mogu preneti u operativno
podruje drugog sistema. Tako granice drutvenih sistema padaju u svest psihikih sistema. Svest prihvata i tako nosi mogunost
povlaenja granica drutvenih sistema i to upravo zbog toga to
11
Upor. Paul Stager, Conceptal Level as a Composition Variable in
SmalLGroup Decision Making, Journal of Personality and Social Psychology 5
(1967), str. 152-161.
302
one nisu istovremeno granice svesti. Isto vai i u suprotnom

sluaju: granice psihikih sistema padaju u podruje komunikacije drutvenih sistema. Komunikacija je prosto prinuena da se u
svom toku orijentie na ono to su psihiki sistemi ve prihvatili u
svojoj svesti i na ono to nisu. I ovo je mogue samo zato to granice psihikih sistema nisu istovremeno granice komunikativnih
mogunosti. Svaki sistem koji uestvuje u interpenetraciji realizuje u sebi samom drugi sistem kao njegovu diferenciju sistema i
okoline, ali se pri tome sam ne razara na odgovarajui nain. Tako
svaki sistem moe u odnosu na drugi da ostvari nadmonost
sopstvene kompleksnosti, sopstvene naine opisivanja, sopstvene
redukcije i na ovoj osnovi da stavi sopstvenu kompleksnost na
raspolaganje drugome.
Uinak sistema koji stvaraju interpenetrirajui sistemi jedni
za druge ne sastoji se, dakle, u inputu resursa, energije, informacije. Naravno, i ovo ostaje mogue. Neki ovek neto vidi i to
ispria, upravlja dakle informaciju ka drutvenom sistemu. Ono
to mi nazivamo interpenetracijom ipak zadire dublje, nije spoj
rezultata, ve je konstitucionalna veza. Svaki sistem stabilizuje
sopstvenu kompleksnost. On zadrava stabilnost mada se sastoji
iz elemenata koji se dogaaju, dakle preko sopstvene strukture je
prisiljen na stalnu promenu sopstvenih stanja. On tako proizvodi
strukturno uslovljenu istovremenost trajanja i promene. Neto
zaotreno moglo bi se rei i: svaki sistem stabilizuje sopstvene nestabilnosti. Time garantuje tekuu reprodukciju jo neodreenih
potencijala. Njihovo odreenje se moe kondicionirati. Ovo kondicioniranje uvek tee samoreferencijalno, uvek je, dakle, momenat autopojetike reprodukcije sopstvenih elemenata; ali, ono pri
tom uvek prihvata, ba zato to bi ista samoreferencija bila tautoloka, potstreke iz okoline. Samoreferencijalni sistemi su zbog
toga u poloaju da raspoloive potencijale za izgradnju sistema
izdravaju u emergentnim ravnima stvarnosti i da se uklope u
tako stvorenu posebnu okolinu. Pojam interpenetracije, tako posmatrano, povlai konsekvence iz promene paradigme u teoriji sistema: iz prelaska na teoriju sistem/okolina i na teoriju samoreferencijalnih sistema. On utoliko pretpostavlja i ovu promenu
teorijske dispozicije kada autonomiju interpenetrirajuih sistema
shvata kao poveavanje i selekciju zavisnosti od okoline.
303
III
O interpenetraciji treba da se govori samo onda kada su i sistemi koji doprinose njenoj kompleksnosti autopojetiki sistemi.
Interpenetracija je, prema tome, odnos autopojetikih sistema.
Ovo ograniavanje podruja pojma omoguuje da se klasina
tema ovek i drutvo posmatra iz daljeg ugla koji nije bez ustezanja dat sa smislom rei interpenetracija.
Kao to samoreprodukcija drutvenih sistema,- na osnovu
toga to komunikacija pokree komunikaciju, takorei tee od
sebe, ukoliko prosto ne prestane, i u ljudima postoje zatvorene samoreferencijalne reprodukcije koje se pri vrlo grubom, ali ovde
zadovoljavajuem posmatranju, mogu razlikovati kao organske i
kao psihike reprodukcije. U jednom sluaju je medijum i pojavni oblik 12 ivot, u drugom sluaju je svest. Autopiesis qua ivot i
qua svest je pretpostavka izgradnje drutvenih sistema, a to znai,
takoe, da drutveni sistemi mogu ostvariti sopstvenu reprodukciju samo ukoliko je zajemeno nastavljanje ivota i svesti.
Ovaj iskaz zvui trivijalno. On nikoga nee iznenaditi. Koncept
autopoiesisa ipak donosi dodatne perspektive u sliku. Samoreprodukcija je kako za ivot tako i za svest mogua samo u zatvorenom sistemu. To je dalo mogunost filozofiji ivota i filozofiji svesti da svoj predmet nazovu subjekt. Uprkos tome, autopoiesis je
mogu u obema ravnima samo pod ekolokim uslovima, a u uslove
okoline spada drutvo. Da bi se ovaj uvid formulisao ne sme se, kao
to je ve viestruko naglaeno, zatvorenost i otvorenost sistema
formulisati kao suprotnost, ve kao odnos uslovljavanja. Drutveni
sistem koji poiva na ivotu i svesti omoguuje, sa svoje strane, autopoiesis ovih uslova dok stvara mogunost da se u zatvorenom
sklopu stalno obnavljaju reprodukcije. Nije potrebno da ivot i sama
svest znaju da se ovi tako odnose. Ali, oni moraju svoju autopoiesis tako da urede da zatvorenost fungira kao osnova za stvarnost.
Interpenetracija pretpostavlja sposobnost povezivanja razliitih vrsta autopoiesisa - u naem sluaju: organskog ivota, svesti i komunikacije. Ona ne ini autopoiesis allopoiesis; pa ipak,
ona uspostavlja odnose zavisnosti koji nalaze svoje evolutivno
12
Dodatno navodim pojavni oblik da bih ukazao na mogunost opaanja
koja proizlazi iz autopoiesisa.
304
potvrivanje u kompatibilnosti s autopoiesis. Odavde postaje

bolje razumljivo zbog ega se pojam smisla graevinsko-tehniko-teorijski mora postaviti tako visoko. Smisao omoguuje
interpenetraciju psihikih i drutvenih sistemskih graevina pri
odravanju njihovih autopoiesis; smisao omoguuje da svest
sebe razume i nastavi u komunikaciji i istovremeno da dovede nazad komunikacije na svest uesnika. Pojam smisla na taj nain zamenjuje pojam animal sociale. To nije svojstvo neke naroite
vrste ivog bia, to-je carstvo upuivanja na smisao koji ini
moguom izgradnju drutvenih sistema preko kojih ljudi mogu
imati svest i mogu iveti.
Ovo stanje stvari postaje jasnije kada se ista samoreprodukcija kao puko nastavljanje ivota, svesnosti, komunikacje razlikuje
od struktura uz iju pomo se ovo dogaa. Autopoiesis je izvor za
sisteme neodredljive kompleksnosti. Strukture slue odreenim
redukcijama i tano time omoguavaju i reprodukciju neodreenosti koja se uvek iznova pojavljuje u odreenom kao horizont
mogunosti. Samo obe zajedno omoguavaju interpenetraciju.
Odnos interpenetracije tada, sa svoje strane, odabira strukture koje
interpenetrirajuim
sistemima
omoguuju
njihovu
samoreprodukciju. Ili po formulaciji Maturane: An autopoietic system is a
system with a changing structure that follows a course of change
that is continiously being selected through its interaction in the
medium in which it realized its autopoiesis (autopojetiki sistem je sistem s promenljivom strukturom koji sledi pravac promene koji se kontinuirano bira kroz njegovu interakciju u medijumu u kojem ostvaruje svoju autopoiesis), a iz toga sledi that an
autopoietic system is either in continuous structural coupling with
its medium or disintegrates (daje autopojetiki sistem ili u stalnoj strukturalnoj vezi sa svojim medijumom ili se raspada) 13 .
13
Humberto R. Maturana, Man and Society, u: Frank Benseler/Peter M.
HejlAVolfram K. Kck (ed.), Autopoiesis, Communication, and Society: The Theory

of Autopoietic System in the Social Sciences, Frankfurt 1980, str. 1-31 (12). Pod
medijumom se u ovom citatu misli na social system. Uostalom, izlaganja ovog
majstora o drutvenim sistemima i njihovoj sopstvenoj autopoiesis ipak nanose tetu
utoliko to on kao biolog i drutvene sisteme smatra ivim sistemima i na nezadovoljavajui nain ih shvata kao collection (!) ofinteracting living systems (zbirku
(!) meusobno delujuih ivih sistema) (str. 11). Time izostaje i dovoljna analiza
stanja stvari koje smo ovde pokuali da shvatimo kao interpenetraciju.
20 Drutveni sistemi
305
Ovde zamiljeno stanje stvari moe se, dakle, uiniti pristupanim samo preko komplikovanih formulacija. Diferencija i povezanost autopoiesisa i strukture (od kojih se jedna kontinuirano
reprodukuje, druga se diskontinuirano menja) neophodne su za
ostvarivanje odnosa interpenetracije izmeu organsko/psihikih i
drutvenih sistema na obema stranama. Poimanje ovog stanja
stvari pretpostavlja ovu zajedniku igru mnotva distinkcija. Zanemari li ovek samo jednu od njih bie katapultiran nazad u staru
i veno neplodnu, ideologijom optoenu raspravu o odnosu individue i drutva.
S ovim pojmovnim opredeljivanjem naputene su sve mitologije zajednice - ili tanije reeno: pomerene su u ravan samoopisivanja drutvenih sistema. Ako zajednica treba da znai: delimino stapanje linih i drutvenih sistema, onda to direktno
protivrei pojmu interpenetracije. Da bismo ovo istakli elimo da
napravimo razliku izmeu inkluzije i ekskluzije. Interpenetracija
vodi inkluziji utoliko to se koristi kompleksnost sistema koji doprinose sistemima koji ih preuzimaju. Ali, ona vodi i ekskluziji
utoliko to mnotvo interpenetrirajuih sistema, da bi ovo omoguilo, mora da se u svojoj autopoiesis uzajamno razlikuje. Manje apstraktno formulisano: uestvovanje u drutvenom sistemu
trai od oveka specifine priloge i vodi ka tome da se ljudi
meusobno razlikuju, da se jedan prema drugom ponaaju ekskluzivno; jer oni moraju svoj prilog sami da daju, moraju sami
sebe da motiviu. Ba kada kooperiraju mora se, uprkos svakoj
prirodnoj slinosti, objasniti ko e koji prilog dati. Dirkem je ovo
jedinstvo formulisao kao razlikovanje mehanike i organske solidarnosti; ali, nije re o razliitim oblicima interpenetracije, ve o
tome da jaa interpenetracija zahteva vie inkluzije i vie (uzajamne) ekskluzije. Problem koji iz ovoga proizlazi reava se preko individualizovanja linosti.
Iz okvira ovog poglavlja izlazi izvoenje zakljuaka za teoriju psihikih sistema. Ipak pretpostavljam, i ovo u makar naznaiti, da e se neke teme, pa i same ambicije filozofije svesti u
ovom kontekstu opet pojaviti. Nastavljamo, dodue, tvrdnju daje
svest subjekt. Ovo je tako jedino za nju samu. Uprkos tome moe
se ponovo dokuiti daje autopoiesis u medijumu svesti zatvorena
i istovremeno otvorena. U svakoj strukturi koju prihvata, prila306
godava, menja ili naputa, ona je spojena sa drutvenim sistemima. Ovo vai /a pattern recognition (prepoznavanje obrazaca), za jezik i za sve drugo. Uprkos ovoj vezi ona je genuin
autonom jer samo ono moe biti struktura to moe voditi autopoiesis svesti i u njoj se moe reprodukovati. Time se nalazi pristup potencijalu svesti koji transcendira svako drutveno iskustvo
i
tipici smisaone potrebe smisla koja svesti garantuje sopstvenu
autopoiesis u promeni svih specifinih smisaonih struktura. U
vezi s jednim istraivanjem tumaenja ivota, Diter Henrih
(Henrich) obrauje sreu i nesreu kao takve smisaone datosti
koje proimaju celokupnu svest, a da se ne mogu obuhvatiti i korigovati u odreenim formama smisla 14 .
IV
Ukoliko se poe od nalaza da interpenetracija omoguuje
odnos autonomne autopoiesis i strukturalnih sklopova, na sledeem koraku se moe uvesti i tanije odrediti pojam povezivanja. Pojam treba da se povee s odnosom strukture i interpenetracije. Izgradnja strukture nije mogua u praznom prostoru i
samo na temelju autopoiesis sistema koji gradi strukturu. Ona
pretpostavlja slobodne, nepovezane materijale ili energije ili,
apstraktnije formulisano, jo potpuno neodreene mogunosti interpenetrirajuih sistema. Povezivanje je tada utvrivanje smisla
primene ovih otvorenih mogunosti kroz strukturu emergentnog
sistema. Moe se misliti na povezivanje neuropsiholokih procesa preko zahteva pamenja, dakle, preko pohranjivanja informacije. U naem sklopu radi se, naravno, o povezivanju psihikih
mogunosti kroz drutvene sisteme.
S ovim se moe povezati i ujediniti veliki broj nekoordinisanih upuivanja slinih pretpostavki. Najee se uvodi pojam
svakodnevnog govora (ili osnovni pojam?) i koristi se bez daljih
objanjenja. esto koriena formulacija time-binding (vremenska povezanost) dolazi od Korzibskog i najpre oznaava
14
Videti pravolinijske: PhilosophischeEssays, Frankfurni 1982, str. 11
i dalje.
307
uinak jezika u odravanju raspoloivog, istog smisla 15 . Parsons

gradi, takode bez daljih objanjenja, dva razliita pojma iji odnos ostaje otvoren: value commitment (obavezne vrednosti) kao
medijum drutvenog sistema zapattern maintenance (odravanje
obrasca) i binding decisions (obavezujuih odluka) kao funkcije
politike. Pod krilaticom commitment nalazi se bogato socioloko i
socijalno-psiholoko istraivanje koje se definicijski vraa na
neku vrstu samoobaveznosti individuuma, na iskljuivanje kontingencije, ograniavanje mogunosti izbora, ali i na vremensku
povezanost, pri emu u pojam preteno ulazi i preputanje drugome (socijalno-psiholoko) ili drutvenom sistemu (socioloko) 16.
Pojam nudi jednu od pozitivnih generalizacija sa kojima ameriki
15
Alfred Korzybski, Science and Sanity: An Introduction to Non-aristotelian Systems and General Semantics (1933), novo izdanje 3. izdanja, Lakeville Conn. 1949. Videti i obradu time-binding kao most basic property of the
nervous system (najosnovniju svojinu nervnog sistema) kod Karl H. Pribram,
Languages of the Brain, Englewood Cliffs 1971 (citat, str. 26); dalje, kosmoloka
generalizacija u zamisli povezanosti prostora i vremena kod Erich Jantsch, The
Self Organizing Universe: Scientific and Human Implications of the Emerging Paradigm of Evolution, Oxford 1980, str. 231 i dalje.
16
Upor. npr., Thornton B. Roby, Commitment, Behavioral Science 5

(1960), str. 253-264; Helen T. Gouldner, Dimensions of Organizational Commitment, Administrative Science Quarterly 4 (1960), str. 468-490; Howard S.
Becker, Notes on the Concept of Commitment, American Journal of Sociology
(1960), str. 3240; Wilbert E. Moore/Arnold S. Feldman, Spheres of Commitment, u: isti (ed.), Labor Commitment and Social Change in Developing
Areas, New York 1960, str. 1-77; Clark Kerr et al., Industrialism and Industrial
Man: The Problems of Labour and Management in Economic Growth, Cambridge Mass. 1960, naroito str. 170 i dalje; Amitai Etzioni, A Comparative Analysis of Complex Organisatios: On Power, Involvement and Their Correlates,
New York 1961; William Kornhauser, Social Bases of Political Commitment:
A Study of Liberals and Radicals, u: Arnold M. Rose (ed.), Human Behavior
and Social Process: An Interactionist Approach, Boston 1962, str. 321-339; Alfred Kiesler (ed.), The Psychology of Commitment: Experiments Linking Behavior to Belief, New York 1971; Rosabeth Moss Kanter, Commitment and
Community, Cambridge Mass. 1972; Michael P. Johnson, Commitment: A
Conceptual Structure and Empirical Application, Sociological Quarterly 14
(1973), str. 395-406; Paul C. Rosenblatt, Needed Research on Commitment in
Marriage, u: George Levinger/Harold L. Raush (ed.), Close Relationship: Perspectives on the Meaning of Intimacy, Amherst Mass. 1977, str. 73-86. Kao to
ovi navodi treba da pokau, ezdesetih godina pojam ulazi u modu u traganju za
otporom krizi lojalnosti i motivacije industrijskog doba, a onda je doneo pramenu u pravcu vie linog i privatnog.
308
drutveni naunici rado operiu 17; ali, tanije posmatrano, commitments kao takve nisu bezuslovno ni dobre niti su bezuslovno
loe stvari; one mogu uiniti srenim i nesrenim, mogu pomoi i
nakoditi, i to i psihikim i drutvenim sistemima.
Danas se tendenciozno pomeraju pretpostavke o obrazloenosti povezivanja, a to je jedna dalja grana istraivanja povezivanja; one se pomeraju na osnovu pozivanja na prirodno vaee
super norme (pacta sunt servanda) ili minimalne zahteve svakog poretka (gde bi ovek otiao...) u vremenske sekvence.
Svaki dogaaj jedne takve sekvence ima selektivni efekat 18, odbacuje jedne i otvara druge mogunosti. Na taj nain se preuzimaju isto faktike odgovornosti i uvode povezivanja koja se potom
u sistemu mogu normativno interpretirati i obraivati kao obaveze. Tako nastaje ravan neosporljivosti, negotiated order (ugovorni poredak) pri disensu koji traje i uprkos svesnih diferencija.
Diferencije se ne uklanjaju, one se samo neutraliu u specifinim
operacijama pripajanja.
U drugim istraivakim kontekstima javljaju se pojmovi
kao. to su coupling (spoj) ili bonding (veza) 19 .. Oni
oznaavaju
privremeno
povezivanje
nezavisnih
jedinica.
Pri
tome se u prvom planu nalazi perspektiva posmatraa. Ona ne
prodire u unutranjost jedinica, ali moe da ustanovi da se po17
Posebno o ovome Ray Holland, Self and Social Context, New York 1977.
18
Upor. npr., B. Dean E. Hewes, The Sequential Analysis of Social Interaction, Quarterly Journal of Speech 65 (1979), str. 56-73; Ronald W. Manderscheid/Donald S. Rae/Anne K. McCarrick/Same Silbergeld, A Stochastic Model
of Relational Control in Dyadic Interaction, American Sociological Review 47
(1982), str. 62-75.
19
Upor. Robert B. Glassmann, Persistence and Loose Coupling in Living

Systems, Behavioral Science 18 (1973), str. 83-98; Karl E. Weick, Educational
Organizations as Loosely Coupled Systems, Administrative Science Quarterly 21
(1976), str. 1-19. U vezi s bonding videli, recimo, upotrebu kod Milan Zeleny,
Self-organization of Living Systems: A Formal Model of Aulopoiesis, International Journal of General Systems 4 (1977), sir. 13-28; ili, Ricardo B. Uribe, Modeling Autopoiesis, u: Milan Zeleny (ed.), Autopoiesis: A Theory of Living
Organization, New York 1981, str. 51-62. U sociologi ji je Charles P. Loomis za
ovo predloio pojam systemic linkage (sistemska veza), ne naiavi na mnogo
odjeka. Videti: Tentative Types of Directed Social Change Involving Systemic
Linkage, Rural Sociology 24 (1959), str. 383-390; isti, Social Systems: Essays on
Their Persistence and Change, Princeton 1960.
309
vremeno spajaju, da u veem broju varijabli preuzimaju iste ili

komplementarne vrednosti ali i da u odreenim prilikama deluju
kao jedinstven sistem.
Iz ovih mnogobrojnih i nekoordinisanih realizovanih delova teorije moe se izdestilovati osnovna misao. Povezivanja se
ostvaruju kroz selekciju, i to kroz selekcije koje mogu iskljuiti
(manje ili vie sigurno) druge mogunosti. Nije u pitanju rezultat
prirodne inklinacije procesa; povezivanja nisu ni rezultat primenjivanja vrednosti ili normi na stanja stvari, potvrivanja boljih prilika itd. Ona se mogu naknadno tako predstaviti u defanzivnoj semantici, ali to ne objanjava ni njihovu genezu ni njima
imanentan istorizam. Nastajanje povezivanja je u velikoj meri
sluajno, tj.: nije motivisano pogodnostima samog povezivanja.
Meutim, kada se odreene selekcije dogode, one dobijaju tendenciju koja sebe samu pojaava i oslanja se na ireverzibilnost
vremena. Ovo se potom obrauje u obliku oseaja, ali i u obliku
procena koje opravdavaju. Moe se objasniti da selektivno ostvareno povezivanje vie ne stoji na raspolaganju. Tada se moe,
kao na primer u mitu o ljubavi, upravo iz slobode izbora izvesti
snaga povezanosti. Ali to pokazuje samo paradoksalnost odabranog povezivanja, necessita cercata (traenu nunost), arbitrarnost sudbonosnog u semantici koja slavi ono to ionako ne treba
menjati.
V
Odnosi interpenetracije i povezivanja ne postoje samo izmeu oveka i drutvenog sistema, ve i izmeu ljudi. Kompleksnost nekog oveka postaje znaajna za drugog i obrnuto. elimo
da govorimo o meuljudskoj interpenetraciji kada se radi tano o
ovom stanju stvari 20 , a moramo ga ukljuiti pre nego to doemo
do govora o socijalizaciji.
20
O terminologiji: odstupajui od ranije jezike upotrebe ovde ne govorim o
interpersonalnoj interpenetraciji zato to se mora uraunati i telesno ponaanje i
zato to psihiko ne treba da se pretpostavi u drutveno konstituisanom obliku personalnosti.
310
Pojam intcrpcnctracijc se ne menja pri ovakvoj upotrebi. Odnos oveka prema oveku time je doveden na isti pojam kao i
odnos oveka i drutvenog poretka 21. Upravo na identino zadranom pojmu pokazuju se tada razliiti fenomeni, ve prema
lome na koje se vrste sistema on odnosi.
Razume se po sebi da odnos oveka prema oveku ostaje
drutveni fenomen. On zanima sociologiju samo kao takav. To ne
znai samo da su uslovi i oblici njegovog ostvarivanja drutveni,
dakle zavise od daljih drutvenih uslova. Izvan ovoga drutveni
uslovi i oblici ulaze i u ono to ljudi sebi meusobno stavljaju na
raspolaganje kao sopstvenu kompleksnost. Samo zahvaljujui socijalnom sistemu drutva, ljudi mogu biti tako kompleksni kao to
jesu - u smislu striktno formalnog pojma kompleksnosti 22 . Ovo
dovoenje u vezu ne iskljuuje izuavanje fenomena meuljudske interpenetracije kao takve. Pri tome se mora samo voditi rauna da se pred oima nalazi vazda relativan istorijski fenomen istorijski relativan zbog promenljivih drutvenih pretpostavki
konstituisanja ljudi u evoluciji; dakle, istorijski relativan zbog interpenetracije ljudi i drutvenih sistema koja se povremeno pretpostavlja.
Da bismo mogli bolje da formuliemo, elimo da oznaimo
odnos meuljudske interpenetracije kao intiman - intimnost, dakle, u smislu stanja stvari koje se moe poveavati. Intimnost se
uspostavlja kada sve vee podruje linog doivljavanja i telesnog ponaanja nekog oveka postaje pristupano i relevantno za
nekog drugog i kada se ovo stanje stvari uzajamno uigrava. Ovo
21
U vezi sa semantikom tradicijom, na koju upuujemo ovim dvostrukim

pitanjem, upor. Niklas Luhmann, Wie ist soziale Ordnung mglich?,u: isti, Gesellschaftsstruktur und Semantik, Bd. 2, Frankfurt 1982, str. 195-285.
22
Ovde bismo naveli poredenje sa drugim formulacijama slinih iskaza. Danas se mnogostruko pojam individualnosti ili identiteta stavlja na mesto na kome se
gore u tekstu govori o kompleksnosti. Tada ovek ima problem jer mora tano da
navede ta misli kada individualnost ili identitet smatra drutvenim stanjem stvari
koje se moe poveati u smislu uporeivanja vie i manje. ( 1 za kompleksnost je takvo objanjenje dovoljno teko s obzirom na viedimenzionalnost
pojma, ali nije tako beznadeno kao kod individualnosti/identiteta). Uostalom,
razlika izmeu oba teorijska shvatanja nije tako velika, kao to bi mogla izgledati,
jer i pojam kompleksnosti oznaava uvek jedinstvo kompleksnog, a ne proizlazee
mnotvo i razliitost kao takvu.
311
je mogue samo ako se dvostruka kontingencija operacionalizuje

preko linog pripisisvanja. Ponaanje altera se tada ne odvija prosto konformno situaciji; ono se doivljava kao selekcija kojom
se upravlja iznutra - uslovljena kompleksnou sveta 23 altera, a
ne prosto kompleksnou okoline ega (u kojoj se alter nalazi pored mnogih drugih). Alter e sebe samog doiveti kao odreenog
u njegovom svetu. Ova pretpostavka, da on sam dela iz svog sveta, omoguuje onu vrstu linog pripisivanja koja utemeljuje intimnost.
Geneza intimnosti - evolutivno-istorijska i u pojedinanom
sluaju - nije, prema tome, dovoljno shvaena ako se pokuava
obuhvatiti shemom egoizma i altruizma (mada ova shema nosi
procese pripisivanja i takorei prua pomo u saznanju). Na odgovarajui nain teorije koje rade sa pretpostavkom gratifikacije
promauju problem. Covek ne voli, grubo reeno, zbog poklona,
ve zbog znaenja ljubavi. Ovo znaenje nije u odlaganju gratifikacija, ni u indirektnom, zaobilaznom zadovoljenju sopstvenih
potreba preko drugih 24. Ono se nalazi u samoj interpretaciji, ne u
rezultatima, ve u kompleksnosti drugog koja se u intimnosti osvaja kao momenat sopstvenog ivota. Ono se nalazi u novovremenoj, emergentnoj stvarnosti koja se, kao to semantika ljubavi
iz 17. vekazna da kae, postavlja popreno prema ostalom svetu i
sebi stvara sopstveni svet 25 .
Nasuprot dugoj tradiciji koja je pod naslovom prijateljstva
nastavila da pie sve do 18. veka, nije mogue u intimnosti linih
odnosa videti idealni oblik drutvenih sistema ili ak istinsko
sredite drutva. Poveavanje intimnosti je uslovljeno funkcionalnom izdiferenciranou odgovarajuih malih sistema. Ono
23
Svet u gore, 5. glava, VIII, protumaenom smislu, dakle u smislu dvostrukog horizonta odnosa sistem/okolina.
24
Ovaj se uvid nalazi, prolazno, u 18. veku, ali i kod dananjih psihologa.
Videti, npr. (na putu ka odgovarajuoj teoriji dvostruke kontingencije) Robert R.
Sears, A Theoretical Framework for Personality and Social Behavior, American
Psychologist 6 (1951), str. 476-483 - ipak sa shvatanjem (koje ide u susret
pokuaju formulacije gore u tekstu) da linosti stupaju u interakciju kao potentiality for action (potencijal za akciju).
25
O ovome opseno Niklas Luhmann, Liebe als Passion: Zur Codierung

von Intimitt, Frankfurt 1982.
312
trai u sutinskim pogledima netipino, ili ak, kao to se esto

pretpostavlja, ponaanje koje nije usmereno na trajanje. Intimnost
ne moe poprimiti rutinu zbog svoje zavisnosti od specifinih oblika pripisivanja. Ovo je u ljubavnom kodu 17. veka proklamovano kao zahtev za ekscesom, u 18. veku postaje rafiniranost, u
19. veku bekstvo od sveta rada 26.
Postojana komponenta u svim ovim transformacijama je interesovanje za drutvene oblike koji mogu voditi rauna o sve
veoj individualizaciji pojedinane linosti i priznavanju ove individualnosti u drutvenim kontaktima. Ja postaje s posebnim
obelejima, koja samo njemu treba pripisati, predmet komunikacija u koje je ono samo upleteno. Ono se predstavlja, posmatra- i
to ne samo s obzirom na ispunjavanje normi, ve s obzirom na visoko line osobenosti. Tek kada je ovaj interes za personalnou s
ja-svojstvima dovoljno drutveno i kulturno proet, moe doi do
diferenciranja intimnih odnosa u koje svako unosi svoje najlinije
i poboljano dobija nazad.
Postoji vea potreba da se ovaj fenomen intimne meuljudske interpenetracije objasni nego to se to danas uopte vidi. Zbog
toga se vraamo na atributivno-teorijska razmiljanja. Ko se preputa intimnom odnosu udvoje koji drutveno vie nije zatien, i
po sebi je vrlo neverovatan 27 , mora nai orijentacione take koje
mu omoguavaju da se najpre verovatan krah pojavi kao neverovatan. U ovom nastojanju da deluje protiv entropije moe se
osloniti samo na individualnu linost svog partnera. Svi drugi resursi lee izvan sistema koji se specijalizovao za meduljudsku interpenetraciju. Otuda se ponaanje drugog ita s obzirom na postojana lina obeleja koja su istovremeno pogodna da se davanje
partnera uini verovatnim upravo za ovaj intimni odnos. Ja drugoga postaje odnosna taka donekle paradoksalne atribucije: mora
26
27
U vezi s nekim zaista proizvoljnim, ali tipinim dokazima, videti (Charles) Jaulnay, Questions damour ou conversations galantes: Dedies aux Belles ,
Paris 1671; Bussy Rabutin, Histoire amoureuse des Gaules, novo izdanje Paris
1856, Nendeln/Liechtenstein 1972, 4 toma, naroito tom 1, str. 347-398; Claude
Crbillon (fils), Les garements du coeur et de l'esprit (1736) navedeno prema
uvres compltes, London 1777, tom III; Jules Michelet, Lamour, Paris 1858.
O ovom riziku videti kod Philip E. Slater, On Social Regression, American Sociological Review 28 (1963), str. 339-364.
313
nagovestiti postojane dispozicije i istovremeno spremnost da

sebe samog transcendira u pravcu drugih, dakle da ne sledi samo
sopstvene interese i navike 28.
Ova paradoksalnost se moe ukinuti ako se partner ne shvati
prosto kao zbir osobina i svojstava, ve kao individualizovani odnos sveta 29. Tada postaje razumljivo da se onaj kome se on daje,
nalazi u njegovom svetu i da moe dobiti za ovaj svet specifino
znaenje. Ego koji se pita da li ga alter voli, mora altera videti
kao alter ega za kojeg je ego kao alter postao motiv sopstvenog
prevazilaenja. Atribucija drugog Ja koje kao takvo garantuje
kontinuitet, ak i tada kada se menja, kada dela izvan svojih navika, kada zapostavlja sopstvene interese, ne pretpostavlja samo
dvostruku kontingenciju, ve u ovoj kontingenciji interpenetrirajue odnose sistem/okolina. Tek je tako mogue razumeti da se
sopstveno Ja lokalizuje u svetu drugoga, a drugo Ja u sopstvenom
svetu.
Starije teorije su mogle samo manje ili vie tautoloki da formuliu takva stanja stvari. One su posegle (mada su ipak bile upozorene da vis dormitiva ne moe objasniti spavanje) nazad za sposobnostima uivljavanja, empatije, simpatije 30 . Naprotiv, teorija
atribucije polazi od ponaanja koje se moe opaati i postavlja pitanje kako linosti ovom ponaanju pripisuju njegove prave uzroke, i tek pri analizi uslova i oblika pripisivanja uvodi srazmemo
neverovatne, od kulture i interakcije zavisne zahteve, koji odgovaraju onome to je ovek ranije oekivao kao empatiju. Posledi28
Upor. u vezi s ovim zahtevima za dispozicionalnom atribucijom, Harold
H. Kelley, Personal Relationships: Their Structures and Processes, Hillsdale N. J.
New York 1979, naroito str. 93 i dalje.
29
Formulacija ovog koncepta se, kao to je poznato, zahvaljuje romantiarima i novim humanistima, pre svega Vilhelmu fon Humboltu.
30
Mora se priznati daje ovo omoguilo vrlo tanana opisivanja. Videti, recimo, Max Scheler, Wesen und Formen der Sympathie, 5. izdanje, Frankfurt 1948.
Ali, uporediti i dalja empirijska istraivanja na bazi takvih pojmova kao Glen M.
Vernon/Robert L. Stewart, Empathy as a Process in the Dating Situation, American Sociological Rewiev 22 (1957), str. 48-52; Charles W. Hobart/Nancy Fahlberg, The Measurement of Empathy, American Journal of Sociology 70 (1965),
str. 595-603. Videti dalje lanak Sympathy and Empathy od Laureen G. Wispe,
u: Internatioanl Encyclopedia of the Social Sciences, tom 15, New York 1968, sir.
441447.
314
ca jc, a naredna izvoenja bi trebalo to dovoljno da istaknu, jedan

mnogo kompleksniji aparat; ali i vie uspenosti u tumaenju.
Osim toga, dobija se sposobnost povezivanja sa mnotvom
pojedinanih pitanja koja su postala aktuelna u vezi s intimnim
odnosima. Pomou paradoksalne problematike atribucije koja se
istovremeno odvija u vie smisaonih ravni postaje, na primer, jasno da geneza i reprodukcija intimnosti pretpostavljaju vrlo prel
injena poznavanja situacije i sredine, dakle mnogo kulutre; jer je
samo na jednoj takvoj osnovi mogue dovoljno nijansirano opaanje i pripisivanje. Zbog toga se intimnost najpre smatrala
moguom u viim drutvenim slojevima i panja se pridavala, na
primer, negovanim oblicima drutvenosti, sveanosti itd. kao situacionom kontekstu za utiranje puta intimnim odnosima 31. Ve
mladi Verter posmatra u irem okviru svakodnevnih aktivnosti, a
semantika romantine ljubavi malo-pomalo uzima u obzir celokupnu prirodu kao eho sopstvenog oseanja.
Ali, upravo je ovo proirivanje, koje u semantici sveta afirmie u sebe primljenog subjekta, stvorilo i oekivanja i senzibilitete koji sa svoje strane donose nove probleme. Na temelju (svakako jo nedovoljno osiguranih) empirijskih nalaza moe se
pretpostaviti da se opte diferencije atribucije izmeu onih koji
delaju i onih koji opaaju 32 mogu utvrditi takoe, i upravo, u intimnim odnosima, mada se ovde pozicija aktera, odnosno posmatraa mora gotovo simultano realizovati na obema stranama 33.
Akteri se orijentiu vie prema situaciji, posmatrai vie pripisuju
31
Upor. svedoanstvo Stendhala, De I'amour (1822), Paris 1959, str. 33 i

si.; dalje, recimo, Christian Garve, Ueber Gesellschaft und Einsamkeit, Bd. 1,
Breslau 1797, str. 308 i dalje.
32
Upor. Edward E. Jones/Richard E. Nisbett, The Actor and the Observer;
Divergent Perceptions of the Causes of Behavior, u: Edward E. Jones et al., Attribution: Perceiving of the Causes of Behavior, Morristown N. J. 1971, str. 79-94.
Kao jedno u meuvremenu diferenciranije izlaganje videti i Harold H. Kelley, An
Application of Attribution Theory to Research Methodology for Close Relationships, u; George Levinger/Harold L. Raush (ed.), Close Relationships: Perspectives on the Meaning of Intimacy, Amherst Mass. 1977, str. 87-113 (96 i dalje).
33
U vezi s ovim videti tabelu (koja je zasnovana na mnogo optijim podacima) 4.2 kod Kelleya, a.a.O. (1979), str. 101. Akter sam sebi pripisuje kauzalnost
od 11,4%, partner mu pripisuje 33,9%. Akter dovodi 3,3% svog ponaanja u vezu s
negativnim stavovima prema partneru, partner 12,9%.
315
linim obelejima; a ovo moe vaiti jo vie za posmatrae koji

proveravaju poverenje ili Ijubav i ele da znaju mogu li raunati
sa postojanim stavovima na drugoj strani. Tako voza auta veruje
da e najbolje to zna upravljati u skladu sa situacijom. Suvoza
ga posmatra, pripisuje osobenost naina vonje linim karakteristikama i osea se, ukoliko mu je linost vana i on misli da moe
oekivati uvaavanje, pozvanim da komentarie i saopti kako bi
on sam vozio, odnosno voleo da vozi. Voza, naprotiv, razloge
svog ponaanja ima ve iza sebe, ve ih je, ukoliko je, u kontekstu
situacije preiveo. On ih ak i ne premeta u ravan njegovog
linog odnosa sa suvozaem. Tako se brakovi zakljuuju na nebesima, ali se u autu razaraju poto dolazi do sukoba atribucije koji
se jako udaljavaju od komunikativnog ponaanja 34 .
Posmatrano i u okviru ove problematike dobro je poznata
velika plodnost konflikata u intimnim odnosima. ovek bi moda
oekivao da se upravo ovde konflikti koji nastaju u ravni dnevnog
ponaanja i shvatanja uloga, u meta-ravni komunikacije mogu
obuzdati preko pretpostavljenih interpenetracija. Zna se da se
male svae u krajnjoj liniji ne broje i da postoji sutinsko razumevanje koje se time nee naruiti. Ali, upravo ova diferencija ravni
je nestabilna i neprestano ugroena time to partneri uraunavaju
ponaanje linosti i u ponaanju oitavaju da li linost (jo) istrajava u onim dranjima koja nose odnos 35 .
Mogu se dodati dalje analize ove vrste. One bi, ipak, samo
potvrdile ono to je ve svakako moglo da postane jasno: primetno poveanje onoga to ljudi znae jedni drugima moe se postii
samo preko diferenciranja naroitih drutvenih sistema koji, kao i
sve to se stvara u cilju funkcionalne specifikacije, moraju biti dorasli posebnim zahtevima i optereenjima. ak i navoenje takvih
34
Primer je utoliko ekstremno izabran to su ovde pozicije aktera, odnosno posmatraa, tehniki rastegnute i privremeno utvrene kao nepromenljive.
Opasnost ovog diferenciranja omoguuje istovremeno prepoznavanje pomoi, naime ili kruto i podrazumevajue diferenciranje uloga (on uvek vozi, ona mora da mu
se divi) ili (to u ovom primeru nije mogue ostvariti) veliku zgusnutost sekvenci
delanja/opaanja, recimo preko telesnog kontakta ili u razgovoru.
35
Videti u vezi s ovim, Harriet B. Braiker/Harold H. Kelley, Conflict in the
Development of Close Relationships, u: Robert L. Burgess/Ted L. Huston (ed.),
Social Exchange in Developing Relationships, New York 1979, str. 135-168.
316
intimnih veza na lojalnost prema daljim i vanijim drutvenim

obavezama - recimo onim religiozne, politike, profesionalne
vrste 36 . Otuda ih ovek nalazi retko i nerado doputenima. Ma koliko se slavilo ta prijatelj znai prijatelju, toliko predstavljanje
vrednosti prijateljstva ostaje povezano s drutveno-konformnim
pojmom. Tek na prelazu u moderno drutvo izgrauju se slobodnije, individualne mogunosti. Posmatrano istorijski, ali isto tako
i
teorijski, ovek nije nastao kroz meuljudske interpenetracije,
ve kroz drutvenu i'nterpenetraciju; i tek ona omoguuje, vrlo
kasno, poseban sluaj u kome se poklapaju drutvena i produbljena meuljudska interpenetracija.
Prema tome, meuljudska interpenetracija je neosporno mogua samo kroz komunikaciju, tj. samo kroz izgradnju drutvenog
sistema. Uprkos tome treba se zadrati na razlikovanju meuljudske i drutvene interpenetracije i to ne samo iz analitikih razloga.
Meuljudska interpenetracija prevazilazi mogunosti komunikacije. Time se ne ukazuje samo na granice jezikih mogunosti i ne
misli se samo na znaaj telesnog kontakta. Naprotiv, intimnost
ukljuuje nekomunikativno i na taj nain ukljuuje i doivljaj nekomunikativnosti. Alter je egu znaajan u onim pogledima koje
ego alteru ne moe da saopti. Ne nedostaju samo rei i ne nedostaje samo vreme za komunikaciju. Takoe se ne radi samo o
tome da se drugome pritede komunikacije koje on ne bi mogao
da pojaa. Sama komunikacija bi tome to eli da saopti u
saoptenju dala smisao koji nije bio zamiljen; a poto ovek
upravo u uslovima intimnosti ovo zna ili osea, to izostavlja. Ono
to u takvim sluajevima obeava jeste princip komunikacije: diferencija informacije i saoptenja koja saoptenje kao takvo ini
selektivnim dogaajem koji ubrzava reakciju. U uslovima intimnosti ova nunost reagovanja se jo pojaava i kao pojaana antecipira. ovek se suvie poznaje, i ne moe to da izbegne, a da od
toga ne stvori akt na koji se mora odgovoriti. Ostalo je utanje.
Nije udno da se upravo vek prosveenosti koji je, ipak, celokupnu drutvenu pojmovnost jo postavljao u blizini interakcije, video suprotstavljenim ovom problemu. Nikada se vie nije
36
Tema, ve u antici mnogo raspravljana. Upor. Fritz-Arthur Steinmetz, Die
Freundschaftslehre des Panaitios, Wiesbaden 1967.
317
ponudio repertoar tako bogat izgovorima - od svesno detinjaste

upotrebe oblika, preko paradoksalnosti, ironije i cinizma sve do
usmeravanja na seksualnost kao na jo jedino pozitivno to je
ostalo. U svemu ovome radilo se o greci komunikacije i pitanje
je bilo u kojim se oblicima ona svesno moe napraviti tako da se
ponovo ne bi mogla napraviti. Prolem se poznaje od otkria intimnosti, ali se ini da izmie svakom obuhvatanju u vaee forme. A sociologija je zaista poslednja pozvana da izradi predloge
za utljivu ljubav.
VI
Interpenetracija stavlja sisteme koji uestvuju pred zadatke
obrade informacije koji se ne mogu reiti u skladu s injenicama.
Ovo vai u jednakoj meri za drutvenu i za meuljudsku interpenetraciju. Interpenetrirajui sistemi ne mogu nikada potpuno da
iskoriste mogunosti varijacija kompleksnosti povremeno drugog sistema, tj. nikada ih ne mogu u potpunosti prevesti u sopstveni sistem. U ovom smislu uvek iznova treba imati u vidu:
nervna elija nije deo nervnog sistema, ovek nije deo drutva.
Pretpostavivi ovo moramo preciznije da pitamo kako je onda
uprkos tome mogue da se kompleksnost povremeno drugog sistema upotrebi za izgradnju sopstvenog. Za podruje psihikih i
drutvenih sistema, dakle za podruje sistema koji se smisaono
razvijaju, odgovor glasi: preko binarnog shematizma.
Integracija se ne potvruje preko povezivanja kompleksnosti s kompleksnou. Ona ne lei ni u taka-po-taka odgovaranju
elemenata razliitih sistema tako da svakom svesnom dogaaju
odgovara drutveni dogaaj, i obrnuto. Na ovaj nain nijedan sistem ne bi mogao da iskoristi kompleksnost drugog sistema, pa bi
onda morao da obezbedi odgovarajuu sopstvenu kompleksnost.
Umesto toga mora da pronae drugi put koji je tedljiviji u
upotrebi elemenata i relacija, od svesne panje i od vremena komunikacije.
Prvi pokuaj odgovora ( koji emo kasnije morati ponovo da
razloimo) moe se formulisati u vezi s teorijom opteg sistema
delanja Talkota Parsonsa. On polazi od normativno garantovanih
318
strukturnih veza- 17 . Iz toga sledi da se svaka interpcnetracija dovodi na shemu konformnosti i odstupanja. Sva injenina stanja u
podruju normativnog ureenja tada se svrstavaju prema tome da
li ostvaruju jednu ili drugu mogunost. I ve prema tome koji je
sluaj u pitanju, biraju se druga povezivanja.
U sluaju interpenetracije oveka i drutvenog sistema ovo
znai da se drutveni smisao delanja primamo procenjuje prema
tome da li odgovara normi ili ne. Drugi mogui smisaoni odnosi
na primer: koji se karkter u tome izraava, izbledee. Drutveni
poredak se ve gotovo identifiuje s pravnim poretkom. Na osnovi
takvog prethodnog razumevanja u Evropi je od srednjeg veka sve
do ranog novog doba oigledan koncept prirodnog prava. On
kae daje poredak po sebi uvek ve shema konformnosti i odstupanja, daje on kao priroda tako izrastao.
Manje su obraene posledice koje takvo shematizovanje interpenetracije mora imati za izgradnju linosti oveka. Ono bi
moralo da znai da je drutveno za njega relevantno samo (ili u
najmanju ruku: primamo) kao shema pridravnja normi ili odstupanja od njih. Samo u ovom redukovanom obliku stoji mu na raspolaganju drutvena kompleksnost za izgradnju kompleksnog
sopstvenog sistema. Shema normi strukturie uspeh i neuspeh, u
najmanju ruku prihvatanje i odbijanje, i time svojski preporuuje
da se na jednoj ili na drugoj strani biografski konsoliduje. to je
jasnije prethodno strukturisana diferencija, ponaanje i doivljaji
pripajanja, utoliko je verovatniji ireverzibilni tok socijalizacije na
jednoj ili na drugoj putanji.
Shema normi deluje kao redukcija kompleksnosti u vezama
interpenetracije u pravcu dve strane, i u oba pravca deluje kao diferencija. Za drutvene sisteme je relativno lako dostupna garancija poretka - naroito ukoliko se norme menjaju i ako mogu delovati mehanizmi za sankcionisanje odstupajueg ponaanja. Za
drutveni sistem ovo znai: primat podruja funkcionisanja poli37
Teorijsko-tehniki gledano uvodi se normativna garancija strukture kao

drugi najbolji oblik teorije, dakle, stavlja se na raspolaganje upravo za ponovno
razlaganje. U ovom smislu je Parsons govorio o strukturalnom funkcionalizmu.
injenica da ovek mora da se time zadovolji lei u kompleksnosti stvarnosti koja
teoretiara prisiljava da zapone sa redukcijama, a ove mu preporuuju da se pri
tom povee s (normativnim!) redukcijama koje u stvarnosti ve zatie.
319
tike i prava. Mnogo je manje izvesno da li e i kako linosti u takvim uslovima biti uspene. Moe se dogoditi da se na odgovarajui nain svrstaju i da dopuste da se nasele na sunanoj, odnosno
senovitoj strani. Pri sve veoj individualizaciji razvoja linosti
ipak treba raunati na ponovno aktiviranje iskljuenog treeg.
Shema normi se kao takva vie ne prihvata. Ona ostaje za poredak
tehniki neosporno nuna, ali gubi mo kao nosilac iskaza sa
konanim smislom. ak i u Parsonosovoj teoriji u kojoj je ova
shema obavezna i strkture normativno definie, iskljueni Trei
se javlja kao izuzetak, i to ba tamo gde ga pretpostavljamo. Kod
ponaanja usmerenog na linost, kod vaspitanja i ostalih terapeutskih nastojanja, doputen je permisivni stav, ak se profesionalno-etiki zahteva 38. Ali, individualizovane linosti grade
sada pre svega miran rezervoar za protestne pokrete svih moguih
vrsta, a meu linostima uvek dolazi lake do razumevanja da
se vaee norme tretiraju kao specifini zahtevi koji se ne mogu
ostvariti.
Takve pojave bi morale da budu dovoljan povod za preispitivanje teorijskih osnova. Obradu samog pojma norme moramo
privremeno da odloimo 39 . U ovom asu se radi samo o tome da
se shema normi sagleda kao binarni shematizam, da se ponovo
projektuje u sklop odnosa interpenetracije i predstavi kao redukcija kompleksnosti koja bi se, eventualno, mogla i drugaije ostvariti. Zato ponovo poinjemo sa pitanjem kako sistemi mogu obraditi kompleksnost koju koriste kao kompleksnost drugih sistema
pri izgradnji sistema.
Prvi, za smisaone sisteme mogui korak transformacije lei
u shvatanju kompleksnosti kao posebnog horizonta operacija nekog sistema. ovek ini ili vidi odreeno na pozadini neizdiferenciranih drugih mogunosti. Pojam kompleksnosti se esto ve
razume: kao nedostatak neophodnih informacija za sigurniji proraun 40 . Time se rastereuju interpenetrirajui sistemi, a da ne
moraju da se odriu kompleksnosti. Oni se mogu orijentisati na
38
Ali, videli i oklevajuu, opreznu, teorijski nekontrolisanu (!) formulaciju
koncepcije, recimo u: The Social System, Glencoe Hl. 1951, str. 235, 299 i dalje.
39
Na ovo emo se vratiti u Osmoj glavi, XII, povodom tumaenja formiranja strukture u drutvenom sistemu.
40
Videti gore, 1. glavu, II pod 6.
320
(ina kako uvck smisaono odredenu) dubinu nekog drugog sistema, mogu pokuati da prodru u ovu dubinu opaajui i objanjavajui, a da nikada ne dodu do vrstog tla.
To proizlazi ve iz kompleksnosti koja fungira sa osobinama
horizonta. U sluaju odnosa interpenetracije deava se da svaka
opcracija opaanja i ispitivanja istovremeno menja svoj predmet.
To je operacija u oba sistema istovremeno. Ona samu sebe ini
dolom svog predmeta. Njen objekt ne miruje, ve preuzima
operaciju u sebe i time- se menja. ovek proverava, na primer,
sposobnost za konsenzus nekog predloga u drutvenom sistemu i
ovom operacijom menja uslove konsenzusa u drutvenom sistemu; moe se saznati da e do njega doi; ovek se obavezuje pre
nego to zna da li se drugi slau; time se formira alternativa slaganju ili odbijanju i sa ovim zaotravanjem stvaraju se mogunosti
prikljuivanjima na Da i Ne, koje takve ranije uopte nisu postojale (ili barem ne sa sada vidljivim drutvenim konsekvencama).
U principu je merenje dubine sposobnosti konsenzusa uvek
sounding out (pretraivanje) jedne dalje mogue operacije 41;
ali i ovde se operacija menja i zatim upomost s kojom se ona nastavlja (ali i brzina s kojom dolazi rezignacija) menja situaciju i sa
njom horizont daljih mogunosti. Ali, kao i uvek kod eksploracija
koje se nastavljaju: bilo kada se namee nunost da se pokuaj
okona i da se posveti drugim stvarima. Ve u strukturi horizonta
svakog smisaonog doivljaja nalazi se, dakle, binarni shematizam: ili nastaviti dalje ili prekinuti.
Na ovoj osnovi dolazi do shematizovanja elemenata na koje
oba sistema polau pravo. Njihova se kontingencija tumai kao
diferencija, a ovoj diferenciji podlee odreena smisaona shema.
Ova smisaona shema se moe onda, ve prema potrebi, dalje precizirati i izdvojiti u odnosu na druga shematizovanja. Na ovaj
nain se u pojedinanom elementu stvara struktirisana otvorenost
na koju sistemi koji tumae mogu na razliite naine da polau
pravo. Integracija ne lei u konanom temeljnom (supstancijalnom, subjektivnom) identitetu i ne lei (kao to se obino kae) u
deliminom presecanju sistema. Ona lei u tome to razliiti sistemi u reprodukciji svojih elemenata koriste istu shemu diferencije
O ovome Johan P. Olsen, Voting Sounding Out and the Governance of

Modem Organization, Acta Sociologica 15 (1972), str. 267-283.
21 Drutveni sistemi
321
da bi obradili informacije koje proizlaze iz kompleksnih operacija

povremeno drugog sistema. Formula interpenetracije nije jedinstvo, ve je diferencija, a ona se ne odnosi na bie sistema, ve
na njihovu operativnu reprodukciju.
U ovoj ravni osnovnog teorijskog tumaenja izlaganje ostaje
nuno apstraktno poto se ono ne moe uvrstiti na pojmovnosti
koja pretpostavlja svest, odnosno komunikaciju i na odgovarajui
nain vai samo za psihike sisteme ili samo za drutvene sisteme. Ali ovek moe sebi lako da rastumai osnovni problem kada
ga povee sa sluajem drutvene interpenetracije. Ovde se svest
trai za reprodukciju komunikacije, a komunikacija istovremeno
za reprodukciju svesti, pri emu se obe ne stapaju. Odvojenost
sistema, a time i okolnosti u kojima se elementi povremeno selektivno povezuju i tako reporudukuju jeste pretpostavka same reprodukcije: akt svesti odreuje se na osnovu povoda komunikacije (ali i: povodom drukijih smisaonih doivljaja) preko odnosa s
drugim aktima svesti. Analogno se komunikativni dogaaj odreuje preko odnosa s drugim komunikativnim dogaajima, pri emu se polae pravo na svest veeg broja psihikih sistema, ali i na
samoselektivnu varijaciju preanjih svetskih stanja stvari. Struktura dogaanja je analogna na obema stranama. To omoguuje interpenetraciju i time omoguuje na obema stranama razliiti tok
informacija. Povezanost omoguuje ovo uzajamno pretpostavljanje reprodukcije i smisaoni oblik koji omoguuje tekuu artikulaciju interpenetracije: smisaoni oblik shematizovane diferencije.
Na pozadini problematike kompleksnosti tumaenih sistema
postaje naroito evidentna opte poznata tehnika prednost binarnog shematizma: kada sam odreuje shemu, ovek moe prepustiti drugom sistemu izbor izmeu obe mogunosti. Kompleksnost drugog sistema se prihvata utoliko to se ne zna koje od dve
mogunosti on ostvaruje; ona istovremeno gubi problematinost
tako to ovek ima spremno ponaanje pripajanja za obe mogunosti. Odricanje od prorauna minimalizuje se po svojim konsekvencama. Kategorizacija se moe odrediti vrlo razliito i njena
operativna funkcija ne pretpostavlja nuno konsenzus. Sistem
moe da shematizuje upotrebu kompleksnosti drugoga kao prijateljsku/neprijateljsku,
istinsku/lanu,
konformistiku/odstupajuu,
korisnu/tetnu ili ve nekako. Kroz samo shematizovanje primo-
322
ran je da se prepusti kontingeneiji ponaanja i time autonomiji

drugog sistema. Za ovo mora da pripremi odgovarajuu, autonomiji konformnu sopstvenu kompleksnost. A shematizovanje je
istovremeno otvoreno za drugo nastojanje koje se preko njega kanalie: ovek moe pokuati da otkrije da li drugi sistem dela pre
prijateljski nego neprijateljski, radije korisno nego tetno, i u vezi
s tim moe da formira oekivanja koja u sopstvenom sistemu
omoguavaju kristalizacije 42.
Ne kao poslednje mora se zapamtiti da su binarni shematizmi takoe pretpostavka mogunosti nastanka figure koja se u novijoj filozofiji naziva subjekt. Za ovo je neophodna pretpostavka
ansa da se mogu imati istinita ili lana miljenja (i to da se neosporno mogu imati), kao i ansa da se moe delati ispravno ili pogreno, odnosno dobro ili loe. Uraunavanje saznanja pokazuje
da se problem subjekta ne moe jednostavno svesti na problem
slobode. Naprotiv, subjekt se individualizuje samo kroz ivotnu
istoriju istinitih i lanih miljenja, tanih i pogrenih delanja, koja
je u ovom odreenom obliku (faon) neponovljiva, dok kao zbir
tanog, kao odslikavanje sveta ne bi bila nita drugo do upravo
tana. Subjekt je, dakle, subjekt (ukoliko se u smislu pojma jo
ozbiljno uzima momenat konane nosivosti) samo za neponovljivu ivotnu konstelaciju oznaavanja i ostvarivanja koja su drala
otvorene binarne shematizme. On zahvaljuje svoju mogunost
ovom davanju unapred, ne sebi samom. A kada se ovo prihvati,
moe se takoe videti da subjektivnost nije nita vie od formulacije rezultata interpenetracije. Neponovljivost i konanost nisu sa
svoje strane temeljne figure, ve su krajnji proizvodi istorije, ishodi i kristalizacije interpenetracije koje potom treba ponovo
uvesti u interpenetraciju.
VII
Prethodni teorijski radovi na koje se osvremo doputaju da
se formulie pitanje. Mi smo razlikovali drutvenu interpenetraciju i meuljudsku interpenetraciju. Osim toga, mi smo pomou
42
Pojam preuzet u smislu Stendhala, De lamour, navedeno prema izdanju
Henri Martineau, Pari 1959, npr. str. 8 i si., 17 i si.
323
problema kompleksnosti u odnosima interpentracije izloili pogodnost binarnih shematizacija. Pitanje glasi: postoji li binarno
shematizovanje koje slui obema vrstama interpenetracije, a
koje funkcionalno deluje dovoljno difuzno da bi redukovalo
kompleksnost kako drutvene interpenetracije tako i meuljudske interpenetracije. Odgovor glasi: da. To je posebna funkcija
morala.
Pre nego to razvijemo pojam morala (on se, naravno, ne
moe dedukovati iz funkcije) isplati se da ukratko utvrdimo pretpostavke, koje proizlaze iz ove funkcionalne konstelacije, za sve
to iziskuje kvalitet morala. Kao viefunkcionalo ustrojstvo moral ograniava mogunosti funkcionalne specifikacije. Drutvena
interpenetracija se tada ne moe izdiferencirati bez osvrtanja na
meuljudske odnose. Tamo gde se to deava - misli se, recimo,
na podruje formalno organizovanog rada - nastaju posebni morali. Ni meuljudska intimnost se isto tako ne moe produbiti
ukoliko ostaje povezana sa obaziranjem na drutveni moral. Kada
drutvo omoguuje vie intimnosti, tada posebni kodovi za strasnu ljubav, pozivanje na prirodu i estetske formulacije dolaze na
mesto sveobuhvatno obavezujueg morala. Pred oiglednou
takvih razvoja koji se nepregledno odvijaju u Evropi od 18. veka i
razaraju svet starih drutvenih formi, nastaje utisak da je moral
imao drutveno-integrativnu funkciju i da ovu funkciju vie ne
ispunjava na zadovoljavajui nain. Takvo shvatanje ipak previa plodnost sukoba, polemogenu stranu morala. Ona je sama,
nauno-socioloki analizirano, proizvod situacije koju formulie
kao dostojnu aljenja. Samo pri povrnom i k tome jednostranom
nainu posmatranja, moral se pojavljuje kao sredstvo povezivanja koje ljude dri u drutvu. Moral i odbacuje, moe da zavodi i
otea reenje sukoba - iskustvo, na koje je o vek, izmeu ostalog,
reagovao podelom prava i morala. Funkcija morala svakako nije
tano odreena ukazivanjem na potrebu drutvene integracije.
Drutvo, na sreu, nije moralna injenica. Istina, teorija koja ovo
osporava preuzima veliki teret argumentovanja. Ona mora da
stvori zamenu. Mi to pokuavamo pomou interpenetracije, a to
znai: da se fenomen morala vie ne odnosi na jednostavan odnos
oveka i drutva, ve na odnos meu odnosima: na koordinaciju
dva razliita odnosa interpenetracije.
324
Svaki se moral u krajnjoj liniji odnosi na pitanje da li se i pod

kojim uslovima ljudi meusobno potuju ili ne potuju 43 . S potovanjem (estime, esteem) treba da bude zamiljeno generalizovano
priznavanje i uvaavanje kojim se nagrauje to neko drugi odgovara oekivanjima koja ovek misli da mora pretpostaviti za nastavljanje drutvenih odnosa. Potovanje se dodeljuje u vezi s
linou, svako ga moe za sebe stei i izgubiti (mada su u starijim drutvima grupna pripadanja bila vana pretpostavka za potovanje/nepotovanje). U svakom sluaju je zamiljena linost
kao celina - za razliku od procenjivanja pojedinanih zasluga ili
sposobnosti kao to su struna, sportska, ljubavna mo itd 44 .
Potovanje je, dakle, simbolina generalizacija koja je usmerena
na linost ili u njoj nalazi granice. Ove granice nisu otro povuene i apsolutno se moe dogoditi da linosti bude pripisano vie
(ali i manje) nego to ona faktiki zasluuje sa stanovita drugih
posmatraa. Visoko moralni sistemi streme ka prekomemoj atribuciji. Vano je da se procenjuje linost kao celina. Ovo je pretpostavka binarnog shematizovanja: da se pokazuje ili potovanje
ili nepotovanje, a ne meovit sud kao: sportski oputen, ljudski
topao, intelektulno ispod crte.
Kao moral nekog drutvenog sistema elimo da oznaimo
ukupnost uslova na osnovu kojih se u ovom sistemu odluuje o
potovanju i nepotovanju. Moralna pitanja se mogu upotrebljavati potpuno kontroverzno. Pojam ne pretpostavlja konsenzus
mada je, naravno, koliina dostignutog konsenzusa vaan momenat sposobnosti funkcionisanja morala. S obzirom na povezanost
i kompatibilnost moralnih zahteva postoje nastojanja da se izvri
sistematizacija. Njihov teorijski oblik se od Aristotela uobiajeno
naziva etika. U okvirima etike izgrauju se, naroito u novovremenoj Evropi, teorije refleksije koje onda imaju tekoe da
43
Blie o ovome upor. Niklas Luhmann, Soziologie der Moral, u: isti i

Stephan H. Pfiirtner (Hrsg.), Theorietechnik und Moral, Frankl'urt 1978, str. 117
(naroito str. 43 i dalje).
44
Videti i razlikovanje esteem i approval kod Talcotta Parsonsa, The Social
System, Glencoe 111. 1951, str. 186, 192. Razlikovanje je staro. Videti, npr. razlikovanje izmeu estime (potovanje) i considration (uvaavanja), respect (obzira)
itd. kod Jacques Abbadie, Lart de se connatre soi-mme, ou la recherche des
sources de la morale, Rotterdam 1692, str. 430, ili u svakom vremenu prisutan, u
odnosu na moralne kvalitete odvojen, podrugljiv pojam virtuoza.
325
priznaju daje moralno delati na odreeni nain u cilju pridobijanja potovanja ili izbegavanja nepotovanja. Etika moe ubrzati
da se obiajni zakon uvaava zbog njega samog. Za sociologe e
takva ekstravagancija biti pre simptom krize nego nauno rasvetljavanje.
Socioloka teorija morala ne dolazi na mesto etike; ali ona
zamenjuje teorije morala koje su obraivale tenju ka potovanju
i izbegavanje nepotovanja kao prirodu oveka i pri tome su ostale 45. Pojam prirode se zamenjuje sistemsko-teorijskim i inae primenljivim, i na osnovu toga sposobnim za pripajanje, apstraktnijim pojmovima, a ovi osvetljavaju funkcionalnu osobinu morala.
Moral je simbolika generalizacija koja potpunu refleksivnu kompleksnost dvostruko kontingentnih ego/alter-odnosa redukuje na
izraze potovanja i kroz ovo generalizovanje otvara (1) prostor za
kondicioniranje i (2) mogunost rekonstrukcije kompleksnosti
preko binarnog shematizma potovanja/nepotovanja.
Generalizovanje kroz odnos pojedinanog delanja na celovitu linost i ponovna specifikacija ovog generalizovanja kroz kondicioniranje: to je tehnika koja fuzionie drutvenu i interpersonalnu interpenetracju. Ljudi potvruju jedni drugima uzajamno
da im je stalo do potovanja drugoga. Oni ine potovanje zavisnim od uslova u kojima se mogu preuzeti zahtevi zajednikog
drutvenog ivota. Potovanje drugog oveka tako postaje sidrite za zahteve drutvenog poretka, a ovi zahtevi istovremeno
menjaju ono to se drugome istie kao uslov za potovanje, odnosno gubitak potovanja.
Ovaj pojam morala koji izraava konvergenciju drutvene i
interpersonalne interpenetracije vodi do hipoteze koja se empirijski moe proveriti. Moral e prema tome zapasti u tekoe, odnosno, morae da napusti funkcije u drutvenom sistemu kada se
ove obe forme interpenetracije razilaze. Ovo se ini neizbenim u
visoko kompleksnim drutvima. Ovo stanje stvari se posebno
45
odnosno, mudrost staranja o poretku su prepoznavale kroz tvorca - tako,

npr. jo Abbadie a.a.O., str. 378 i dalje. Upor. dalje Claude Buffier, Trait de la socit civile, Paris 1726, tom IIII (kontinuirano paginiran), str. 53 i si., 260 i dalje;
Abb Pluquet, De la sociabilit, Yverdon 1770, tom I, str. 200 i dalje, 212 i dalje.
Dalja obeleja iz 18. veka kod Arthur O. Lovejoy, Reflections on Human Nature,
Baltimore 1961, str. 128 i dalje.
326
dramatino zaotrava u prvoj polovini 18. veka. Sjedne strane, pri

uzmicanju religiozne sigurnosti sveta, pri konfesionalnom seginentiranju religije i nakon propasti pokreta pobonosti, ovek je
utoliko vie oekivao od morala. Drutveno se jo uvek, a sada
lek istinski, definie terminologijom koja je povezana s moralom.
S druge strane, razdvajaju se semantiki kodovi za intimne odnose i za javnu drutvenost. Shvatanje prijateljstva se privatizuje,
pretpostavke o ljubavi se psiholoki izgrauju u pravcu drutvene
refleksivnosti i iz literature - maksima prelazi u roman. Obrnuto se
i drutvena interpenetracija, ukoliko iskljuuje meuljudsku interpenetraciju, doivljava kao problematina. Ovde tema smenosti,
kao modna tema prvih decenija 18. veka 46, slui za razgraniavanje
i upravljanje refleksijom. Smenost je intimna neprijateljica morala, ba zato to mu delimino konkurie. Poto je moralo da dopusti poseban razvoj privatnih odnosa i prijateljstva, fino drutvo
sebe sankcionie 47 jo samo preko smenosti - a upravo to oplakuje literatura morala. Oigledno se posebni razvoji u privatno-drutvenoj senzibilnosti i u javnoj drutvenosti ne mogu vie
obuhvatiti kanonom plemikog morala; ali, s druge strane, oekivanja koja se upuuju moralu jo su dovoljno snana da bi bila
svesna koliko mnogo stvarnost odstupa. Pokuaj eftsberija da
smenost postavi kao probni postupak u slubi prirodno-umnog
morala 48 mora zbog toga, dugorono gledano, da propadne.
Ovi razvoji u podruju morala ukazuju na slabljenje veza. U
tome lei, celovito drutveno posmatrano, i oslobaanje od mogunosti povezivanja za izrazitije specifine (koje se vie ne odnose na celovitu linost) i istovremeno kumulativne primene.
46
Upor. npr. Jean Baptiste Morvan de Bellegarde, Rflexions sur le ridicule,
et sur les moyens de iviter, 2. izdanje, Amsterdam, 1701; Charles Duclos, Considrations sur les moeurs de ce sicle (1751), naved. prema izdanju Olivier de Magny, Paris 1970, str. 187 i dalje.
47
Marquise de Lambert ovde vodi glavnu re. Ona izvodi ovaj zakljuak
vrlo svesno iz (ma koliko vrednog aljenja) sloma stare otmenosti. Upor. naroito,
Trait de l'amiti, nav. prema Anne-Therse Marquise de Lambert, uvres, Paris
1808, str. 105-129.
An Essay on the Freedom of Wit and Humour ( 1709), nav. prema: Anthony Earl of Shaftesbury, Characteristicks of Men, Manners, Opinions, Times, tom
1, London 1714, str. 57-150. Videti, naroito, uvid: kao liberty of the club nije
primenljivo na politiku i na publiku!
48
327
Misli se na modne tendencije (kao to je recimo pokret pobonih

u 17. veku), na drutvene pokrete, na formiranje grupa radi aktivnosti u slobodnom vremenu, ali i na organizovano ponaanje.
Tako agregati ove vrste kroz kumulaciju proizvode posledice
specifine vrste koje danas odreuju drutvo verovatno snanije
od shematizma morala - naroito ako orijentacija politike na publiku i orijentacija privrede na potornju za ovo imaju spremmnu
specifinu osetljivost. Sve ovo pretpostavlja oslabljenu, privremenu, ali osetljivu sposobnost povezivanja individua 49 .
Ovi drutveno-strukturalni razvoji se moraju pretpostaviti da
bi se video kontekst iz koga proizlazi potreba za refleksivnim
mogunostima u podruju morala. Etike teorije trae da nadoknade ovu strukturalnu problematiku kroz teoriju da bi spreile
da se moral i semantiki obezvredi. Izvesno vreme ovo se dogaa
krijumarenjem morala u prirodu 50 i konano, kao reakcija protiv
ovoga, preko rigoroznog transcendentalno-teorijskog zasnivanja
obiajnog zakona.
Pomou sociolokog pojma morala moemo dalje da sledimo odreene postavke problema. Time druge izostavljamo, odnosno preputamo etici. Etike teorije se dalje mogu starati o
utvrivanju principa pravilnog delanja ili, barem, o generalizovanju moralnih pravila za mnoge sluajeve ili mogu, sto je danas
zaista preovlaujui sluaj, da makar za to razviju proceduru. Sociologija morala posmatra sve ovo kao napor eksperata u podruju njihovog predmeta. Specifino socioloki interes bio bi da
se istrai kako semantiko opremanje morala varira sa tipikom
drutvenih sistema i pre svega sa drutveno-kultumom evolucijom. Ovo se nikako ne okonava kao nepostojani relativizam. Naprotiv: kroz socioloku analizu pitanje o uslovima i granicama
moralizovanja tema dobija verovatno bolje upravljanje nego kroz
etike principe. U svakom sluaju, ni na koji nain nije preputeno
volji (pa ijoj volji, uostalom?) kvalifikovanje tema kao moralnih, odnosno njihovo diskvalifikovanje. Moral uspeva samo ako
49
Zapanjujua paralela sa slabom, kumulativnom i specifinom hemijskom
sposobnou povezivanja odreenih velikih molekula kao pretpostavka za nastanak ivota.
50
Tipian primer (ukoliko ovek ne eli uvek iznova da se poziva na Rusoa)

Louis-Sebastien Mercier, L'homme sauvage, histoire traduite de ..., Pari 1767.
328
nm pode za rukom da oba oblika interpenetracije, dakle uslove u

kojima se ovek lino i ljudski moe prepustiti nekom drugom,
ponovo povee s izgradnjom zajednikog drutvenog sistema (ali
i: s ve-ivotom u jednom takvom drutvenom sistemu) i obmulo, ako nastavljanje operacija takvog sistema nije zamislivo nezavisno od toga ta ljude lino dri odvojene jedne od drugih i kako
oni uzajamno ugrauju kompleksnost i slobodu odluivanja povremeno drugog u sopstveno samorazumevanje.
Ali, tako ne dobijamo samo mogunost identifikovanja moralizovanih tema i njihovog tumaenja u drutveno-strukturalnim
uslovima; dobijamo i mogunost analiziranja fenomena diferencije i posmatranja proirivanja tema u srazmeri s moralom 51 . Tako
se moe, da bi se dao primer, od recimo 1650. godine za tano
150 godina govoriti o krizi morala u tematskom kompleksu o ljubavi i seksualnosti. Ljubav se (u vezi sa seksualnou) redukuje
na kratkotrajni, ako ne ak na momentani fenomen, koji za uesnike znai najvie ispunjenje - ali upravo samo za trenutak 52. To
znai: najvii oblik meuljudske interpenetracije istovremeno
zahteva odricanje od izgradnje drutvenog sistema (tipa: braka)
koji bi mogao da obeava trajanje. U igri zavoenja, opiranja,
naputanja ovek se mora odrei moralnih sigurnosti, ak i samog
potovanja - sa svom gorinom i psiholokim tekoama koje to
(naroito enama) sobom donosi. U istaknutoj nomenklaturi re
je, dodue, jo o vrlini i reputaciji; ali pravi problem je da se ovek
u pogledu nepostojanosti ljubavi mora odrei drutvene postojanosti. Fokus morla odlazi, ukoliko se radi o dvojakim odnosima,
u semantiku prijateljstva.
Obrnuto je u privrednoj teoriji. Ovde se drutvena promena
uspostavlja tako to se proizvodni rad vie ne odvija (ili najpre:
ne samo) u domainstvu, ve se preko mehanizma novca pri51
Videti kao studiju sluaja u vezi s ovim: Troy Duster, The Legislation of
Morality: Law, Drugs, and Moral Judgement, New York 1970.
52
Sekundarna literatura vidi u lome pre svega temu 18. veka. Videti, npr.
Georges Poulet, Etudes sur le temps humain, tom II, Paris 1952; Clifton Cherpack,
An Essay on C rebillon fils, Durham N.C. 1962, str. 18 i dalje; Laurent Versini, Laclos et la tradition: Essai sur les sources et la tecnique des Liaisons Dangereuses,
Paris 1968, str. 436 i dalje. Trenutnost i nepostojanost ljubavi i teza da ovo sledi iz
specifine logike ljubavi nalaze se, ipak, potpuno izraeni i u literaturi druge polovine 17. veka.
329
kljuuje privredi. Meuljudska interpenetracija se pri tom povlai i umesto nje u prvi plan dolaze novi oblici drutvene interpenetracije, trite i organizacija. Rezultat rada razmenjuje se
prema specifinim zahtevima za platu u odreenom iznosu. Pri
tom ne samo da nije potrebno uraunavanje pune kompleksnosti
oveka, ve ga kao faktor ometanja treba izbei. Dakle, drutvena interpenetracija vie ne moe da opskrbi meuljudsku interpenetraciju. Potovanje postaje izlino, dovoljna je procena sposobnosti za uinak i plaanje. Adam Smit pie svoju teoriju
privrede nezavisno od svog glavnog dela, njegove Teorije moralnih oseanja53.
Ne postaje samo istorija ideja bolje razumljiva gde god
dodirne granice moralizovanja stanja stvari; posebno se za novo
doba moe pronai gde se takva stanja stvari javljaju i da tu gde se
javljaju to nije sluajno. Izrazitiji zahtevi moralu za individualizacijom, koji se mogu opaziti od 12. veka, samo su prolazna karakteristika, ali ne i dovoljno objanjenje. Oni ne razaraju moral,
samo ga transformiu. Fenomeni diferencije - ve smo pomenuli
ljubav i novanu privredu, a mogli smo da ukaemo i na politiku
teoriju dravnog razloga i, naravno, na autonomizovanje pozitivnog prava-javljaju se tipino tamo gde su funkcionalna podruja
izdiferencirana do velike samostalnosti i onda se moraju samoreferencijalno utemeljiti pomou sopstvene teorije refleksije. ini
se daje pokretaki momenat promena oblik drutvenog diferenciranja. Naravno da se nijedno drutvo ne liava morala; ve samo
zbog toga ne, jer se u interakciji meu ljudima problem uzajamnog potovanja stalno iznova reprodukuje. Ali, koordinacija pojedinanih doprinosa velikim funkcionalnim podrujima ne moe
se vie ostvariti samo preko morala. Moral postaje faktor ometanja, u svakom sluaju stav koji treba da se posmatra bez nepoverenja i da se dri u granicama. Maksime koje je Makijaveli
eleo da prui vladaru, pokrenule su u njegovo vreme moralno
53
Mnogo raspravljan problem odnosa Inquiry into the Nature and Causes
of the Wealth of Nations prema Theory of Moral Sentiments naravno da se ne
moe objasniti pukom razlikom izmeu altruizma (prirodne simpatije) i egoizma.
U vezi s ovim videti pregled rasprave u uvodu izdavaa Walther Ecksteina za
Adam Smith, Theorie der ethischen Gefiihle, Leipzig 1926. Za ovo je potreban pre
svega dovoljno selektivan pojam morala.
330
raspoloenje ljudi. Danas bi ovek trebalo pre da se uasne ako bi

u izbornom tabu neke partije uo iskaz: Ljudi ipak ele samo da
znaju ko su dobri, a ko loi, a to emo im mi rei 54 .
VIII
Za obradu pitanja socijalizacije, koja se sada prikljuuju, treba da podsetimo:
(1) da probleme uzronosti posmatramo kao sekundarne u
odnosu na probleme samoreferencije;
(2) da svaka obrada informacije svoj fake off ne dobija na
identitetu (na primer: razlozi), ve na diferencijama;
(3) da smo bili primorani da razlikujemo komunikaciju (kao
konstitutivni element drutvenih sistema);
(4) da oveka posmatramo kao okolinu drutvenih sistema; i
(5) da se odnos oveka i drutvenog sistema shvata u okviru
stanovita interpenetracije.
Sa ovim polaznim takama izvrene su pripreme, pobijeni su
stubovi za koje moemo da priveemo teoriju socijalizacije.
Istraivanje socijalizasije se danas razvilo na svoju tetu u
podruje posebnog istraivanja. Da je kod Georga Zimela i Dorda H. Mida bilo momenat jedne optije teorije zapamtiemo jo
samo preko ukazivanja na oba ova autora. Inae, istraivanje socijalizacije istovremeno iznutra rasinjava neke jako pojednostavljene premise - recimo premisu linearne uzronosti po kojoj
drutveni poredak formira individuu preko svojih agenata socijalizacije - a da ipak u ravni opte teorije ne vodi rauna o odgovarajuoj zameni. Jedno po sebi neproblematino stanje stvari da se
ljudi, izmeu ostalog, razlikuju po tome u kakvim drutvenim odnosima odrastaju, podstie uvek nova istraivanja koja, ipak, usled nedostatka pojmovnog pobonog uporita ne dobijaju jasne
54
Uzdravam se od karakterisanja citata (ta bi ovek morao da uradi ako bi

sa navedenim povezivao moralnu procenu i eleo da rasporeuje potovanje i
nepotovanje).
331
obrise. Tako nedostaje i svaki nauno zasnovan otpor protiv

povrnih sinteza empirije i ideologije: razlike koje se mogu utvrditi postaju sredstva prevrata u manipulacijama drave izobilja
kojima se pokuavaju nadoknaditi razlike.
Gore navedeni teorijski proizvodi mogu nam sada posluiti
kao kontrolne premise. Kao socijalizaciju elimo sasvim paualno da oznaimo obrazac koji kroz interpenetraciju formira
psihiki sistem i preko njega kontrolisano telesno ponaanje
oveka. Pojam na taj nain obuhvata vie sistemskih referenci,
obuhvata efekte koji se ne mogu vrednovati pozitivno i negativno, obuhvata istinski konformistiko i odstupajue, bolesno
(na primer, neurotino) i zdravo ponaanje. U ovom smislu socijalizacija nije po rezultatima plodno deavanje (koje u svakom sluaju moe da ne poe za rukom). Teorija koja pojam
socijalizacije utvruje na stvaranju prilagoenog, oekivanjima konformnog ponaanja, ne bi mogla da objasni nastojanje
suprotnih obrazaca ponaanja i bila bi bespomona pred tvrdnjama kao to su da upravo prilagoavanje moe nositi neurotine crte i da postoji povezanost izmeu poveavanja prilagoenosti i neuroza 55 .
Pred takvim slabostima ovek mora da revidira cilj tumaenja teorije socijalizacije. Ono to bi trebalo shvatiti i objasniti
najpre je povezanost porasta redukcije i kompleksnosti. Prema
tome, poetno pitanje bi bilo kako mogu redukcije, koje psihiki
sistem doivljava u odnosu interpenetracije, doprineti izgradnji
sopstvene kompleksnosti 56? Ovo pitanje se moe tanije precizirati pomou gore nabrojanih premisa.
55
Videti, npr. Snell Putney/Geil J. Putney, The Adjusted American: Normal
Neuroses in the Individual and Society, New York 1964.
56
Psiholoke teorije koje idu u susret ovom pitanju i mogu da ga podupru

najpre su takve da sindromu varijabli kognitivne kompleksnosti odreuju
sredinju poziciju. Upor. naroito, O. J. Harvey/David E. Hunt/Harold M.
Schroder, Conceptual Systems and Personality Organisation, New York 1961;
Siegfried Streufert/Harold M. Shroder, Conceptual Structure, Environmental
Complexity and Task Performance, Journal of Experimental Research in Personality 1 (1965), str. 132-137; Harold M. Schroder/Michael J. Driver/Siegfried Streufert, Human Information Processing, New York 1967; Thomas
Bernard Seiler (Hrsg.), Kognitive Strukturiertheit: Theorien, Analysen, Befunde, Stuttgart 1973.
332
Najpre: socijalizacija je uvek samosocijalizacija: ona ne nastaje prenoenjem smisaonog obrasca sa jednog sistema na
drugi, ve je njen osnovni sluaj samoreferencijalna reprodukcija
sistema koju socijalizacija na sebi samoj izaziva i doivljava.
Utoliko je socijalizacija slina evoluciji koja upravo pretpostavlja
bazalnu samoreferenciju i odstupajuu reprodukciju 57 . Time ni na
koji nain ne prihvatamo vrlo problematinu pretpostavku analogije faza ontogenetskih i filogenetskih procesa; misli se samo da
osnova svih procesa socijalizacije lei, ba kao i osnova svake
evolucije, u samoreferenciji sistema koji moe da se reprodukuje
i odstupajuu reprodukciju da nadivi. Da pri tom okolina igra
presudnu ulogu, razume se po sebi. Uostalom, nema mnogo smisla da se postavi pitanje da li je sistem ili okolina vanija u
odreenju rezultata socijalizacije; jer socijalizaciju ova diferencija uopte tek omoguuje.
Socijalizacija je dalje mogua samo kada postoji shema diferencije koja psihiki sistem pridodaje okolini i moe se na sebe
odnositi - na primer: prihvatanje ili odbijanje neke referentne
linosti, razumevanje ili nerazumevanje, konformizam ili odstupanje, upeh ili neuspeh. Svi odnosi interpenetracije pokazuju,
tako smo videli, shematizme u toku njihove realizacije. Samo se
pomou njih situacije mogu razumeti i njihova se vrednost moe
iskoristiti za dobijanje informacije. Samo u shematizmu razumevanja/nerazumevanja postoji onaj Aha-efekat, koji se moe osvetliti jedino pomou odreenih neoekivanih dogaaja i uknjiiti
kao doivljaj uspeha.. Samo u shematizmu prihvatanja/odbijanja
ovek moe nauiti signale koji proizvode jedan, odnosno drugi
sluaj. It is, da ponovo navedemo Batesona, the difference that
makes the difference. U shemi diferencije lei prethodna odluka o
moguim potonjim opcijama; i ve ova prethodna odluka, ne tek
opcija, ima dalekosean znaaj za proces socijalizacije. Socijalizacija kondicioniranja mora samo preko prihvatanja/odbijanja, i
pored sve ljubavi, da ispadne vrlo jadna i nuno da vodi ka tome
da se sloboda i samostalnost, ukoliko uopte, mogu dostii jedino
preko iskljuivanja neprihvatanja.
57
Upor. naroito, Francisko J. Varela, Principles of Biological Autonomy,
New York 1979, naroito str. 37.
333
Na proces socijalizacije koji se na ovaj nain odvija upravljan diferencijom - dakle upravo ne: determinisan! -, psihiki sistem reaguje razvijanjem sopstvenog iskljuivanja diferencije.
Greh se dogodio, obilje bivstvujueg nikada se vie ne moe dostii. Sve to se moe pretpostaviti jeste neto s obzirom na neto
drugo i samo tako moe omoguiti dobijanje informacije i obradu
informacije. Dord A. Keli je razvio psiholoku teoriju koja
odgovara ovome 58 . Po tome se svako prihvatanje okoline odvija
preko bipolarne sheme personal constructy (lino izgraene), dakle preko informacije zavisne od diferencije; a svako
istiskivanje, sve nesvesno, svako totalizovanje samo je uranjanje uvek zamiljenog drugog. Psihoterapija mora onda da
bude rasvetljavanje zamiljenog Drugog 59.
Ovim naglaavanjem pojma diferencije ne tvrdi se da se smisao uopte moe doiveti samo kao drugorazredan; i takoe ne da
se smisao uvek pojavljuje u jednom unapred ve utvrenom shematizmu. Ovo ogranienje vai naroito ako ovek eli da pretpostavi da bi se obe strane sheme morale unapred odrediti na nain
dualizma kao hladno/toplo, vlano/suvo 60 . Treba zapravo utvrditi da se kod formiranja diferencija uvek radi o redukcijama; ali,
ba o redukcijama koje se potvruju u odnosima interpenetracije
zbog ega su povlaeno izgraene u socijalizaciji.
Time se nikako ne osporava da se socijalizacija odreuje i
time koja vrednost sheme postaje dominantno iskustvo - da li, na
58
Upor. George A. Kelly, The Psychology of Personal Constructs, 2. toma,

New York 1955. Za dalje istraivanje videti: D. Bannister, Perspectives in Personal Construct Theory, New York 1970. Interesantno je, dalje, poredenje ovog psiholokog binarizma sa lingvistiko-antropolokim Levi-Strosa kod Ray Holland,
Self and Social Context, New York 1977, str. 148 i dalje.
59
Videti u vezi s ovde odvojenom psihoterapijom, George A. Kelly, Clinical Psychology and Pesonality, New York 1969.
60
Naravno, ovo ogranienje se moe samo ovde-onde pozvati u seanje, ako
se iskazi ove vrste itaju u odnosu na vrstu drutvenog sistema i stanja drutveno-kultume evolucije. Ranija drutva su oigledno upoznala mnogo iru i jae generalizovanu (ali nikada: ekskluzivnu!) primenu konkretno odreenih dualizama.
To je onda moralo biti od prilinog znaaja za proces socijalizacije. Upor. kao reprezentativni zbornik, i za dalja upuivanja, Rodney Needham (ed.), Right and
Left: Essays on Dual Symbolic Classification, Chicago 1971; osim toga, pre svega,
G. E. R. Lloyd, Polarity and Analogy: Two Types of Argumentation in Early Greek
Thought, Cambridge, England, 1966.
334
primer, iskustvo konsenzusa o razumevanju ili iskustvo konsenzusa o nerazumevanju, da li nada u uspeh utemeljena u prethodnim iskustvima ili strah od neuspeha 61, da li mogunost provociranja prihvatanja ili iskustvo odbijanja koje je nezavisno od
sopstvenog ponaanja koje, dakle, nije na raspolaganju. Svaka
shema uzeta za sebe poveava verovatnou akumulacije iskustva
socijalizacije ili na jednoj, ili na drugoj liniji. Kada je to tako, za
proces socijalizacije mora biti od velikog znaaja da ne postoji
jedna jedina shema koja domira nad ukupnim procesom.
Ovom problemu ovek pokuava da pride u svesno planiranoj praksi vaspitanja tako to kondicionalno kombinuje dve sheme - pre svega u obliku programa: kod konformizma prihvatanje,
kod ublaavanja odbijanje. Na pozadini ovde skiciranog koncepta socijalizacije za trenutak se vidi usko grlo takvih (i svih)
pedagokih koncepata. On lei kako u izboru shema koje treba
kombinovati (vie od dve nisu praktine i stvaraju vieznane situacije) tako i u strogosti njihovog kondicionalnog povezivanja.
Pedagogizaciji dogaanja socijalizacije postavljene su oigledno
uske granice.
Ovo ima i druge razloge koji se mogu objasniti pomou
razlikovanja komunikacije i delanja 62. Svaka se socijalizacija
okonava kao drutvena interpenetracija, svaka drutvena interpenetracija kao komunikacija. Komunikacija uspeva, i moe se
doiveti kao uspena, ako tri selekcije (informacija/saoptenje/razumevanje) ine jedinstvo na koje se ono dalje moe nadovezati.
Uestvovanje u ovom dogaanju - bilo kao izvor informacije,
bilo kao onaj koji saoptava, bilo kao onaj koji shvata saoptenje-s-obzirom-na-informaciju - jeste temelj svake socijalizacije.
Ovo smisaono jedinstvo komunikacije nikada se ne moe potpuno svesti na smisao nameravanog ili pripisanog delanja, i to ne
moe ak i kada samo delanje eli da bude komunikacija ili da
makar sadri komunikativne aspekte. Najpre socijalizuje samo
61
Na ovoj diferenciji Hajnc Hekhauzen znaajno oslanja svoj koncept motivacije za uinak. Dvodelnost izgradnje pojma sadri upuivanje na arhitekturu diferencija koje se konano aktualizuju kroz diferenciju sistem/okolina. Upor. Heinz
Heckhausen, Hoffnung und Freiheit in der Leistungsmotivation, Meisenheim am
Glan 1963; isti, The Anatomy of Achivement, New York 1967.
62
Upor. gore 4. glavu.
335
komunikativno dogaanje - dodue ne tako to pravilno i nepravilno ponaanje sankcionie, ve tako to i samo uspeva kao komunikacija 63.
Ovde se mogu samo naznaiti konsekvence za teoriju vaspitanja. Vaspitanje je, i po tome se razlikuje od socijalizacije, intencionalizovano i intenciji pripisano delanje. Ono moe dostii cilj
(za trenutak neemo uzeti u obzir indirektnu i neopaenu manipulaciju) samo kroz komunikaciju. I vaspitanje tada socijalizuje kao
komunikacija, ali ne bezuslovno tako, kako namerava. Pre dobija
onaj za koga se pretpostavlja daje vaspitavan da u komunikaciji o
ovom cilju slobode zauzima distancu ili da ak trai i nalazi drugu mogunost. Sve konkretizacije pedagokog delanja optereene su pre svega diferencijama. One obeleavaju, recimo, linije uspeha i tako utemeljuju mogunost neuspeha. Uenje i mo
zadravanja ukljuuju zaboravljanje, mo se u njenim granicama
doivljava kao nemo. Osim toga, sa svim konkretizacijama postaje verovatnije da vaspita i vaspitanik u okvire shema diferencija utemeljuju razliite prednosti podeavanja. Ako se voi o svemu
ovome rauna bie jedva jo mogue da se vaspitanje shvati kao
uspeno delanje. ovek, naprotiv, mora pretpostaviti da se pomou
pedagoki intencionalnih i shvaenih delanja diferencira funkcionalni sistem posebne vrste koji proizvodi efekte socijalizacije sopstvene vrste. U ovaj sistem se onda ponovo moraju uvesti pedagoko delanje i odgovarajua komunikacija kao prilog samoopaanju
sistema i kao tekua korektura samostvorene stvarnosti.
IX
Interpenetracije se ne odnose samo na psihiki sistem oveka. I telo je ukljueno. Ovo se svakako ne deava u celokupnom
obimu svih njegovih fizikih, hemijskih i organskih sistema i procesa. Parsons je zbog toga prihvatio pojam behavioral system
(za razliku od: human organic system) da bi istakao aspekte
63
Kao i uvek treba voditi rauna o tome da uspevanje ukljuuje vrlo negativna iskustva: neuspeh se kroz komunikaciju jo vie istie, odbijanje kroz komunikaciju postaje neopozivo, uvreda prisiljava na reakciju itd.
336
relevantne za delanje 64 . ovek mora, prema tome, (uvek iz perspektive sistema delanja!) da pravi razliku izmeu extra-action
environment of the physical and biological conditions of action
(izvan-delatne okoline fizikih i biolokih uslova delanja) and the
intra-action environments (unutar-delatne okoline) (misli se: of
the behavioral system, of personality, social, and cultural systems) (bihejvioristikog sistema, linosti, drutva i kulturnih sistema) 65 . Otuda ostaje u velikom obimu i ljudski organizam okolina sistema delanja; ali, sistem delanja diferencira svoje zahteve
na ovom organizmu, on ih supsistematizuje u znaajnoj meri i
zato je u stanju da se bolje prilagodi fizikim, hemijskim i organskim uslovima ivota.
Iz sasvim druge perspektive proizlazi nunost takvog razlikovanja i za ovde zastupanu teoriju drutvenih sistema. Poto mi,
ipak, za razliku od Parsonsa, ne polazimo samo od analitikih sistema, ve izgradnje sistema moramo konkretno i empirijski da
pokaemo, reenje ovog problema razlikovanja ne moe se jednostavno pronai. Svakako nije dovoljno da se postulira poseban
behavioral system kao jedan od etri aspekta delanja. Vodee
pitanje nastaje uz pomo pojma interpenetracije: u kom smislu se
kompleksnost telesnog bia i telesnog ponaanja zahteva u drutvenom sistemu za poredak sopstvenih odnosa? I: kako telo
mora da bude psihiki disciplinovano da bi ovo bilo mogue?
Ne znamo ta je ljudsko telo za sebe samo 66. Da moe biti
predmet naunog istraivanja, dovoljno je dokumentovano, ali se
kao humana biologija nalazi izvan tematskog kruga naih istraivanja. Ovde nas interesuje uobiajena upotreba tela u drutvenim sistemima. Sociologija telesnog ponaanja, posmatrano u
64
Videti Talcotl Parsons, A Paradigm of the Human Codition, u: isti, Action Theory and the Human Condition, New York 1978, str. 361, 382 i si. Podsticaj
zaovo i termin dolaze od Charles W. Lidz/Victor M. Lidz, Piagets Psychology of
Intelligence and the Theory of Action, u: Jan J. Loubseret al Explorations in Gemeral Theory in Social Science'. Essays in Honor ofTalcott Parsons, New York
1976, tom 1, str. 195-239 (naroito 215 i dalje), prevedeno na nemaki u: Jan J.
Loubseret al. (Hrsg.), Allgemeine Handlungstheorie, Frankfurt 1981, str. 202-237
265 i dalje).
65
Lidz/Lidz a.a.O., str. 216.
^ Ovo nas, naravno, ne spreava da ivot posmatramo, definiemo,

ponaanje da antecipiramo itd.
II Efeiveai sistemi
337
relevantne za delanje 64. ovek mora, prema tome, (uvek iz perspektive sistema delanja!) da pravi razliku izmeu extra-action
environment of the physical and biological conditions of action
(izvan-delatne okoline fizikih i biolokih uslova delanja) and the
intra-action environments (unutar-delatne okoline) (misli se: of
the behavioral system, of personality, social, and cultural systems) (bihejvioristikog sistema, linosti, drutva i kulturnih sistema) 65 . Otuda ostaje u velikom obimu i ljudski organizam okolina sistema delanja; ali, sistem delanja diferencira svoje zahteve
na ovom organizmu, on ih supsistematizuje u znaajnoj meri i
zato je u stanju da se bolje prilagodi fizikim, hemijskim i organskim uslovima ivota.
Iz sasvim druge perspektive proizlazi nunost takvog razlikovanja i za ovde zastupanu teoriju drutvenih sistema. Poto mi,
ipak, za razliku od Parsonsa, ne polazimo samo od analitikih sistema, ve izgradnje sistema moramo konkretno i empirijski da
pokaemo, reenje ovog problema razlikovanja ne moe se jednostavno pronai. Svakako nije dovoljno da se postulira poseban
behavioral system kao jedan od etri aspekta delanja. Vodee
pitanje nastaje uz pomo pojma interpenetracije: u kom smislu se
kompleksnost telesnog bia i telesnog ponaanja zahteva u drutvenom sistemu za poredak sopstvenih odnosa? I: kako telo
mora da bude psihiki disciplinovano da bi ovo bilo mogue?
Ne znamo ta je ljudsko telo za sebe samo 66. Da moe biti
predmet naunog istraivanja, dovoljno je dokumentovano, ali se
kao humana biologija nalazi izvan tematskog kruga naih istraivanja. Ovde nas interesuje uobiajena upotreba tela u drutvenim sistemima. Sociologija telesnog ponaanja, posmatrano u
64
Videti Talcott Parsons, A Paradigm of the Human Codition, u: isti, Action Theory and the Human Condition, New York 1978, str. 361, 382 i si. Podsticaj
za ovo i termin dolaze od Charles W. Lidz/Victor M. Lidz, Piagets Psychology of
Intelligence and the Theory of Action, u: Jan J. Loubser et al., Explorations in General Theory in Social Science: Essays in Honor of Talcott Parsons, New York
1976,tom 1, str. 195-239 (naroito 215 i dalje), prevedeno na nemaki u: Jan J.
Loubser et al. (Hrsg.), Allgemeine Handlungstheorie, Frankfurt 1981, str. 202237
65
(265 i dalje).
Lidz/Lidz
a.a.O., str. 216.
66
Ovo nas, naravno, ne spreava da ivot posmatramo, definiemo,

ponaanje da antecipiramo itd.
22
Drutveni sistemi
337
vezi s teorijskim zahtevima, je jo u nekoj vrsti izuzetnog stanja,

tim vie to ba ovde ne sme da ui od biologije 67. To ne doputa
mnogo vie od: nizanja opaanja i eventualnog klasifikovanja 68.
Mid je, ipak, da bi oznaio ovu drutvenu upotrebu tela, uveo
pojam gesta. U maloj, ali sadrajnoj napomeni on znai: What
is the basic mechanism whereby the social process goes on? It is
the mechanism of gesture, which makes possible the appropriate
responses to one anothers behavior of the different individual organisms involved in the social process. Within any given social
act, an adjustment is effected, by means of gestures, of the actions
of one organism involved to the action of another; the gestusres
are movements of the first organism which act as specific stimuli
calling for the (socially) appropriate responses of the second organism. (Koji je osnovni mehanizam pomou koga se drutveni proces odvija? To je mehanizam gesta koji omoguuje
odgovarajue odgovore na uzajamno ponaanje razliitih individualnih organizama ukljuenih u drutveni proces. U svakom datom drutvenom postupku prilagoavanje se vri pomou gestova
u postupcima jednog organizma koji je ukljuen u postupke drugog; gestovi su pokreti prvog organizma koji deluju kao specifini podsticaji kojima se zahtevaju [drutveno] prilagoeni odgovori drugog organizma) 69 . Pitanje ostaje (potpuno nezavisno od
nejasnoa u odnosima pojmova behavior, action, gesture) kako
se moe ostvariti specifikacija pokreta tela tako da ona moe posluiti kao dovoljno specifian pokreta ponaanja drugog. Drukije reeno, kako tela dostiu dovoljno specifinu zajedniku igru
dva tela? Pojam gesta imenuje rezultat, ne objanjava to.
U skladu s optom pretpostavkom viestruke konstitucije samoreferencijalnih sistema, i na temelju teoreme dvostruke kontingencije, polazimo od toga da tek udvostruavanje specifikacije
objanjava specifikaciju. Specifikacija potencijala telesnog pona67
U vezi sa stanjem istraivanja: Luc Boltonski, Die soziale Verwendung
des Krpers, u: Dietmar Kamper/Volker Rittner (Hrsg.), Zur Geschichte des Krpers, Mnchen 1976, str. 138-183.
68
Upor. kao dobar primer Marcel Mauss, Les techniques du corps, Journal de Psychologie Normale et Pathologique 32 (1936), str. 271-293.
69
George H. Mead, Mind, Seif and Society From the Standpoint ofa Social
Behaviorist, Chicago 1934, novo izdanje 1952, str. 13 i sl.
338
sanja proizlazi iz posebnog napora koji sa svoje strane iziskuje

mogunosti specifikacije. Tela meusobno trae svoje mogunosti redukcije. Kada predstavljaju sopstvenu kompleksnost ona
mogu ovo da stave u izgled pre svega u smislu prostornih mogunosti kretanja i s tim u vezi kondicioniranja njihove samoostvarene redukcije.
Drutvena, meusobno evocirana specifikacija je, naravno,
samo posebna aktualizacijamnogo optijeg stanja stvari. Optiji iskaz glasi: okolina specifikuje telesno ponaanje zato to je ona
uvek ve specifikovana. Ukoliko ovek eli da sedne na stolicu,
moe to da uini samo na odreeni nain, zato to je stolica stolica.
Ovo ve specifikovano bie okoline ipak nije dovoljno kada se radi
o emergenciji viih ravni izgradnje sistema. Ono se tada mora
najpre razloiti, mora se zameniti preko dovoljne nespecifikovanosti bia specifinih sistema u okolini, odnosno razruiti. U ve specifikovanoj okolini izvetaji koji su jo nespecifikovani dobijaju
posebnu stimulativnu vrednost; i potom nije puki sluaj kada tela
stupaju u zajedniku igru uzajamne, evocirane specifikacije.
Ovi sistemsko-teorijski iskazi su, naravno, jo suvie opti
da bi se drutvena problematika telesnog ponaanja uinila shvatljivom. Ova optost je neopodna kao temelj svih daljih razvoja
teorije. Konano, ljudi jedni druge meusobno nuno pretpostavljaju kao stanovnike tela; inae, jedan drugog ne bi mogli ni da
lokalizuju, ni bilo kako da opaaju. Telesnost jeste i ostaje opta (i
utoliko teorijski trivijalna) premisa drutvenog ivota. Drukije
reeno: diferencija telesnosti i netelesnosti nema (barem za na
dananji drutveni sistem) drutvenu relevantnost. Dakle, ovek
ne moe da dozvoli da telesnost nastupi kao relevantna kroz suprotnost prema sebi. ovek je, sa svoje strane, moe izdiferencirati samo kao poseban uslov, ansu, resurs drutvenih izgradnji
sistema. Ona je tada opta i za posebne uslove istovremeno naroita, ukoliko ne ak presudna premisa za operacije pripajanja.
Ona se za odreene drutvene funkcije moe izgraditi, biti u pripravnosti, perfekcionirati.
Najpre se u Procesu civilizacije (Elijas) telo vie iziskuje kao
potencijal za gestove, takorei prefinjuje se. Razlaganje gestova
doputa da se nadoknadi jo neraspoloiv psiholoki uvid. Black
box drugog tela oprema se s izrazitije diferenciranim inputima i
339
outputima, a da se pri tom ne pokuava simulirati ta se unutra

dogaa. Jo oko 1700. godine nauno ne stoji na raspolaganju
mnogo vie od uenja o sokovima i temperamentima; pojmovi
morala stapaju se s pojmovima za input-senzibilnost (naroito
strast i senzibilnost) i output-potencijal (volja, valeur, /sranost/
samosavlaivanje, eventualno vanit /tatina/) i zbog toga ne
doputaju individualizovanje psiholoke orijentacije, a da i ne govorimo o izvoenju strategija koje su adekvatne situaciji. Na odgovarajui nain ovek je upuen na uglaenost gestova, ukljuujui govorne gestove. U ovom smislu se jo veruje u retoriku,
ali i u dobro ponaanje; uzdisanja, padanja na kolena, sjaj suza da
bi se mogla ljubav dokazati; moral i psihologija kradljivca tani
sastoji se u spajanjima tela usmerenim na uspeh 70 . U toku 18.
veka poinje povlaenje retorike i gestikulacije i napredovanje
psihologije. Ve je Marmontelu jasno da istinska ljubav ne moe
biti unitena zbog telesnih nedaa (oboavalac iz nepanje klei
na psiu) 71. Razvoj se zavrava s otkriem nesvesnog (i uprkos
tome ne, recimo, telesnog!). Sada se ovek moe, bilo nauno,
bilo u svakodnevnom svetu, orijentisati prema diferenciji svesnog i nesvesnog, a za ovo se u jeziku tela ne moe pronai
podjednako plodan ekvivalent. Pomou diferencije svesno/nesvesno psihiko se emancipovalo od telesnog (ili tanije: od sheme
telo/dua), postalo je samovoljno i po sebi visoko kompleksno, i
uprkos tome je ostalo lako za tumaenje. Meutim, time je kultura tela izgubila svoju vrednost kao indikator za psihike pojave.
70
Ovde mislim na Mol Flanders (1722) Danijela Defoa, roman koji nudi
mnotvo dokaza za tezu da opaanje gestova daje prostor za psihologiju kojom jo
ne raspolaemo. Dalje se misli na savremene naroite naklonosti prema romanima-pismima; na zamren stil Krebijona (sina) koji se vrlo trudio oko psiholoke
kompleksnosti u formi dijaloga sa velikom kompleksnou govornih gestova i
zbog toga bio kako slavljen tako i kritikovan; ali i na potoke suza koji su tekli francuskim romanima sredinom veka. Sve je to preterano (ili tako, u najmanju ruku,
deluje na dananjeg itaoca) i time pokazuje da se na telo kao prostor za svesno i
nesvesno psihiko polae preterano pravo.
71
Upor. Le scrupule ou lamour mcontent de lui-mme, u: uvres compltes, tom II, 1819-20, novo izdanje Genve 1968, str. 28 i dalje (30). Kao poreenje
za ovo: u filmu Welcome to L. A. deluje ipak razorno, i spontanost se prekida kada
ljubavnik mora brzo da izae da bi pikio. Dalekosena redukcija na telesna
dogaanja- uprkos svakom razumevanju za nunost i uprkos svakoj otvorenoj komunikaciji o tome - ne moe to vie da uini snanim.
340
Uzajamna interpenetracija u drutveni ivot pomou sheme svesno/nesvesno moe, dodue, ukljuiti telesno ponaanje kao psihiki upravljano 72, ali priteujui upravo time funkciju telesne
kulture da zameni pogled u psihiko.
Danas rasprostranjena prituba glasi: telo se silom moe
uutkati 73 . Tada bi telo moralo da se saaljeva i da se ponovo
oivljava, to ne mora odmah da znai da se zloupotrebljava kao
oruje protesta ili kao nemi svedok propasti kulture. Pre bi, ipak,
trebalo da uveri, polazei od jednog starijeg diferenciranja procesa interpenetracije, da staroj, multifunkcionalnoj, spontanoj i
podmitljivoj, smisaonoj i semantikoj upotrebi tela u mnogim pogledima doputa da zastari. Umesto toga ini se da se vie nego
ikada ranije pribliava generalizovanoj spremnosti telesnog potencijala kao takvog: mladima.
To nikako ne iskljuuje, naprotiv, upravo ini verovatnom
injenicu da se i telo moe ukljuiti u drutvene veze na specifian,
takorei telu svojstven nai. Jedna od ovih mogunosti je da se
preko telesnosti doe do finog usaglaavanja i tempa u koordinaciji
ponaanja koje ne bi bilo mogue putem svesne kontrole. Verovatno je najpregnantniji primer za ovo ples 74. Moda i zajedniko sviranje omoguuje ovu dodatnu dobit vrlo preciznog ponaanja tela
za koje se ne zna otkuda potie. Nije sluajno za ovo potreban predujam ritma koji prati dovoljnu vremensku napetost neposrednog
(neprekidno nadovezujueg) seanja i antecipiranja 75. U zajednikim ruka-u-ruci radovima, na primer testerisanja, takav se ritam u
72
Teorije koje predstavljaju telo u stilu Gofmana ive, istina, od prefinjenosti
tumaenja koje je jedino obavezno prema shemi svesno/nesvesno. One time doputaju, i to ini njihovu specifinu (i jeziku!) dra, da deluje inkongruentna perspektiva koja samom telu ostaje strana: The Presentation of Self in Everyday Life.
73
Videti u vezi s tim shvatanjem, nadovezujui se na Fukoa: Dietmar Kamper/Volker Rittner (Hrsg.), Zur Geschichte des Korpers, Mnchen 1976.
74
Ba zato to je igra izdiferencirana kao savren oblik telesnog usaglaavanja

moe posluiti i kao polazna taka za preokret simbolike: kao izolovana igra u vidu
klaenja u savremenim diskotekama ona zamenjuje lepotu runoom, odmerenost
preteranou, formu impulsivnou - i zapravo pokazuje da nedostaje partner.
75
Naroita drutvena vanost iste vremenske strukture ritma moe se i
obrnuto utemeljiti. Ritam ne stvara samo drutvenu koordinaciju, ve za adekvatno
shvatanje takoe predstavlja drutvenu koordinaciju. Tako u savremenoj lirici postoje ritmovi koji se ne mogu vie shvatiti itanjem, ni glasnim itanjem, ve samo
preivljavanjem. Ovo iskustvo zahvaljujem Fridrihu Rudolfu Holu (Hohl).
341
izvravanju tek stvara; za ovo su onda zahtevi za koordinacijom

takode manje komplikovani. U drugim sluajevima, recimo kod
igre loptom, moe doi do toga da se ekstrapolacije partnera, i time
prokren ritam, iskoriste kao osnova promene, naime da se on
nasluti - i unakrst pree. U svim ovim sluajevima je zajedniko
da u samom telesnom usaglaavanju lei vrsta vika vrednosti i da
se aktivnost zbog toga, a u plesu upravo zbog toga, trai.
Od ovoga se razlikuje sport kao podruje modeme telesne
kulture 76 . U sportu najpre iznenauje ekstremna redukcija dalekosenih smisaonih odnosa koja onda slui kao osnova za kompleksan aranman procenjivanja rezultata, merenja rezultata, ubeleavanja, poreenja uspeha i neuspeha. Industrija nabavke, ivi
interes gledalaca itd. sjedinjuju se. Time se ne istie (jo jednom)
da redukcije samo omoguavaju izgradnju kompleksnosti koja se
onda vie ne moe kontrolisati preko redukcija. Naprotiv, ini se
daje telo upravo pogodno kao prividni presek besmislenosti kada
ne istrajava u istom fakticitetu, ve sa stanovita sporta slui kao
polazna taka sopstvene sfere smisla 77 . Ideologija sportu nije potrebna i ne podnosi je (to nikako ne iskljuuje njegovu politiku
zloupotrebu). On predstavlja telo na nain koji se nigde vie ne
trai. On legitimie ponaanje sopstvenog tela kroz smisao samog
tela - koji, dodue, nije osloboen askeze, ali je u osnovi ipak
tana suprotnost askezi, naime ne negativna, ve pozitivna. A on
to ini, a da ne mora da zavisi od domena smisla druge provenijencije. Izvesno je: sport vai kao zdrav 78; ali i ovaj smisaoni odnos ponovo ukazuje jedino na telo samo.
Tree podruje (pored plesa itd., i sporta) u kojem se telesnost spoznaje i primenjuje kao poseban fenomen, moe se oznaiti kao podruje simbiotikih mehanizama 79. Ovde se radi o
aspektima telesnosti koji su od posebne vanosti za pojedine
76
Za podsticaje za narednu skicu zahvaljujem Folkeru Ritneru (Rittner).
77
Formalno slina (i ne sluajno slina!) opaanja mogu se ostvariti i u pogledu kulture droge. Videti samo Dean R. Gerstein, Cultural Action and Heroin
Addiction, Ms. 1981.
78
Ovde se neemo susresti sa mnogim sumnjama koje se mogu pokrenuti s
ovim iskazom.
79
U vezi s ovim opirnije Niklas Luhmann, Symbolische Mechanismen,

u: isti, Soziologische Aufklrung, Bd. 3, Opladen 1981, str. 228-244.
342
funkcionalne sisteme drutva - bilo kao izvori remeenja, bilo

kao osnovi diferenciranja. Svako jo tako neverovatno diferenciranje specifinog funkcionalnog podruja mora ostati povezano s
injenicom da ljudi u telesnoj egzistenciji mogu zajedno da ive,
da se gledaju, uju, dodiruju. Od toga se ne mogu potpuno odvojiti ni tako duhovni, gotovo nematerijalno gipki sistemi kao privreda ili pravo ili istraivanje. Oni se mogu redukovati na tobonji
poljubac kao u Soulier de satin od Klodela 80 ; ali, na bilo koji
nain moraju ukljuiti kontrolu telesnosti u simbolizmu njegovih
generalizovanih medija komunikacije; za to moraju imati spremne znake odvajanja ili spreavanja i predvideti odgovarajue oblike oekivanja. Drutveno-kultuma evolucja nema pravac od materije ka duhu, od energije ka informaciji; ali ona vodi ka sve vie
zahtevnim, izglednim kombinacijama telesnosti i funkcionalno
specifinih komunikacija. To se moe okonati, kao to se moe
proitati u dezintelektualizaciji senzibilnosti kod Rousseaua, potpuno novim otkriem naroite relevantnosti tela.
Zbog toga nije sluajno da sve velike funkcionalne oblasti
moraju regulisati svoj odnos prema telu, i da sa diferenciranjem
posebnih simboliki generalizovanih medija komunikacije ovaj
odnos mora - preko posebnog simbolizovanja upravo simbiotikih mehanizama - da se tanije i specifinije odredi prema
funkciji. Tako utemeljenje na svakako nadmonoj fizikoj sili postaje od 16. veka osnovna pretpostavka svake politike 81. U 17.
veku nauka se nalazi pred nunou da na novi nain uredi svoj
odnos prema posmatranju da bi dokazivala preko opaanja drugih,
i sebe tako mogla da postavi na empirijsku osnovu; ona postaje
drutveno organizovano (i zbog toga!) empirijsko istraivanje.
Tek u 18. veku dolazi do osamostaljivanja i vrednovanja simbio80
U teatru je to onda svakako simbolizovanje simbolizovanja najmanje
nunosti.
81
Parsons govori u ovom smislu o real assets (stvarnoj imovini), Upor.
On the Concept of Political Power i Some Reflections on the Place of Force in Social Process, u: Talcott Parsons, Sociological Theory and Modern Society, New
York 1967, str. 297-354, odnosno 264296. Videti, dalje, Niklas Luhmann,
Macht, Stuttgart 1975, str. 61 i dalje, a o problematinom odnosu politikog sistema i pravnog sistema (naroito kao teme 18. veka) Niklas Luhmann, Rechtszwang und politische Gewalt, u: isti, Ausdifferenzierung des Rechts, Frankfurt
1981, str. 154-172.
343
tikog mehanizma za ljubav i seksualnost 82 u nekoj vrsti pozitivne

ili negativne seksologije, u romanu i ak u autobiografiji (Ruso).
Konano izgleda da je i za privredu sprovoenje univerzalnog
upravljanja preko medijuma komunikacije novca, dakle formiranja kapitala, dakle kapitalizma, mogue samo ako se telesno
zasnovane potrebe mogu dovoljno, i to na ovaj nain dovoljno zadovoljiti: reprodukcija oveanstva nije vie relevantna samo kao
seksualni, ona postaje relevantna kao ekonomski problem i o
pauperizaciji se raspravlja kao o pojavi Modeme 83 .
Naravno daje telo u svim navedenim sluajevima: kao subjekt i kao objekt fizike sile, kao opaljivo, kao seksualno osetljivo, kao nosilac potreba uvek ve bilo vano. Ovo stanje stvari
doputa vrlo razliite odnose prema drutvenom poretku. U najstarijim, jo shvatljivim drutvenim formacijama ini se daje bila
u velikoj meri tipina proizvoljnost, a time i velika koliina
meanja ovih naina upotrebe tela i pri tom stroga regulisanost
samo malobrojnih situacija 84 . Razvoj tee u pravcu kombinacija
koje predviaju manje proizvoljnosti, ali vie slobode, manje ritualnih odreenja, ali vie disciplinovanosti i evolutivno potvrivanje kombinacije kao takve 85 .
Premisa od koje smo gore poli sada se moe shvatiti kao rezultat ovog razvoja i na njemu utemeljiti. Modema semantika tela
ne moe se vie shvatiti pomou diferencije res corporales/res in82
Upor. Niklas Luhmann, Liebe als Passion: Zur Codierung von Intimitt,
Frankfurt 1982, str. 137 i dalje. Uostalom, znaajno je da upravo francuka literatura moe da dokae ovu tezu. U Francuskoj 17. i 18. veka model za ovo je oproban,
doveden do ekstrema i potom do kraha. Velika sloboda ene (neobina u poreenju
sa dananjicom) u raspolaganju sopstvenim telom zahteva veliku disciplinu u govornom ponaanju (to istovremeno daje mnogo komentarisan znaaj govoru
oiju). U 18. veku je na raspolaganju konano jo samo esprit, a ne vie coeur, jo samo strategija, a ne vie strast, jo samo vetina i okretnost, a ne vie sposobnost povezivanja - rezultat protiv koga izaziva revolt i samo njegovo predstavljanje: Liaisons dangereuses (opasne veze).
83
Videti kao svedoenje lekara, Charles Hall, The Effects ofCivilization on
the People in European States, London 1805, novo izdanje New York 1965.
84
Upor. u vezi s ovim, Ronaldt M. Bemdt, Excess and Restraint: Social

Control Among a New Guinea Mountain People, Chicago 1962.
85
Ovde se dodirujemo s opseno postavljenim istraivanjima Norberta Eliasa, Uber den Proze der Zivilisation: Soziogenetische und psychogenetische Untersuchungen, 2 toma, Basel 1939.
344
corporales, na osnovu koje je tradicija davala informativnu vrednost odnosu prema telu. Time i diferencija (smrtnog) tela i (besmrtne) due gubi svoje uporite u diferenciji koja je prevazilazi i
strukturie celokupno stvaranje, pa formulie i in samog stvaranja. Odgovarajue se menja i odnos prema smrti i postaje na novo vremeni nain oskudan u odreivanju smisla 86 .
Moda se jo jasnije ovaj preokret moe proveriti na literaturi kulta prijateljstva u 18. veku 87 . Ona uzglobljava religioznu ekstazu, visoko moralno vrednovanje i simboliku tela na jedan
nain koji se danas vie ne moe ostvariti - bilo psihoanalitiki ili
sa sumnjom u homoseksualnost 88. Ova literatura je, ipak, tako napisana da je nemogue pretpostaviti da su pisci morali da se plae
da e im se podmetnuti da im je misao o sopstvenom telu vodila
pero. ovek jo polazi sasvim bez predrasuda i sigurno od diferencije res corporales!res incorporales, koristi metaforiku tela bez
rizika da bi ukazao na drugu stranu diferencije. Tek u poslednjoj
86
ini se da i ovde 18. vek dostie taku preokreta i to mnogo pre Francuske
revolucije i Napoleonovih ratova to u meuvremenu pokazuje bogato empirijsko
istraivanje. Videti samo Michel Vovelle/Gaby Vovelle, Vision de la mort et de
l'au-del en Provence d'aprs des autels des mes du purgatoires, XV e -XX e sicles, Paris 1970; Michel Vovelle, Piet baroque et dchristianisation en Provence
au XVIII sicle: Les attitudes devant la mort daprs des clauses des testaments,
Paris 1973; isti, Mourir autrefois, Paris 1974; Pierre Chaunu, Mourir Paris
(XVP-XVII e-X VIII e sicles), Annales E.C.S. 31 (1976), str. 29-50; Lawrence
Stone, The Family, Sex and Marrage in England 1500-1800, London 1977, str.
246 i dalje; Reinhart Koselleck, Kriegerdenkmale als Identittsstiftungen der
berlebenden, u: Odo Marquard/Karlheinz Stierle (Hrsg.), Identitt (Poetik und
Hermeneutik, Bd. VIII), Mnchen 1979, str. 255-276. U vezi s jednim (po sebi
beznaajnim, ali ba zato tipinim) savremenim obelejem, upor. Jacques Pemetti,
Les Conseils de l'amiti, 2. izdanje Frankfurt 1748, str. 110 i si.: potovaje mrtvih
po meri korisnosti za otadbinu: Ce qui n'est pas utile la Socit, seroit compt
pour rien (to nije od koristi drutvu ne vredi nita).
87
Upor., naroito, Ladislao Mittner, Freundschaft und Liebe in der deutschen Literatur des 18. Jahrhunderts, u: Festschrift fr Hans Heinrich Borcherdt,
Mnchen 1962, str. 97-138. Dalje, u starijim raspravama, Paul Kluckhohn, Die
Auffassung der Liebe in der Literatur des 18. Jahrhunderts und in der deutschen
Romantik (1922), 3. izdanje, Tbingen 1966; Wolfdietrich Rasch, Freundschaftskult und Freundschaftsdichtung im deutschen Schrifttum des 18. Jahrhunderts
vom Ausgang des Barock bis zu Klopstock, Halle 1936.
88
Ali, istina, ni to vie tako bez predrasuda kao 20-tih godina. Upor., recimo,
Oskar Pfister, Die Frmmigkeit des Grafen Ludwig von Zinzendorf 2. izdanje, Zrich
1925; Hans Dietrich, Die Freundesliebe in der deutschen Literatur, Leipzig 1931.
345
treini 18. veka gubi se ovaj sematiki okvir i mora se tada delimino zameniti bledom metaforikom estetskog, delimino drugom diferencijom, naime onom iz jasno opscene literature 89.
Postoje odzvonilo onoj vodeoj diferenciji telesnog/netelesnog, postali su zastareli stariji semantiki sporazumi. Ali, istovremeno se i telesni smisao oslobaa za ona posebna odreenja koja
smo razvili sa igrom, sportom i simbiotikim mehanizmima. Delimino samo telo postaje taka kristalizacije za drutveno uraunato odreenje smisla; delimino ima dobre izglede za primenu
u kombinatorikim vezama velikih funkcionalnih sistema. Semantika telesnosti sa njenim, istina, neospornim uticajem na
osetljivost tela i upotrebu tema korelira, prema tome, sa pramenom forme koja nastaje u drutveno-kultumoj evoluciji. A ovo se
dogaa zato to ljudsko telo nije ni puka supstanca (kao nosilac
sposobnosti) ni puki instrument za drutvenu upotrebu, ve je ono
uraunato u interpenetraciju oveka i drutvenog sistema.
Izvesno je: noge ostaju noge, ui ostaju ui uprkos drutveno-kultumoj evoluciji. Kao okolina telo je drutvu unapred dato
(to ne iskljuuje, ve upravo ukljuuje injenicu da drutveno-kultuma evolucija utie i na organsku evoluciju). Naprotiv,
kao visokokompleksan aglomerat sistema i zbog toga podlono
kondicioniranju, telo ima smisao koji doputa da se pojavi kao
raspoloiva kompleksnost u drutvenim sistemima: tada se vidi,
tada se uzima u obzir, tada se sasvim neposredno oekuje da se
ono moe ponaati tako, ali i drugaije. Meutim, ovo jedinstvo
kompleksnosti i ova neposrednost orijentacije na nju nisu samo
telo; oni postaju jedinstvo i neposrednost tek u shemi diferencija
koje proizlaze iz interpenetracije.
X
Odnosi obuhvaeni u nazivu pojma interpenetracija imaju
kompleksnu strukturu. Ona se ne moe obuhvatiti jednostavnim
makar i: krajnje apstraktnim formulacijama. Mi smo ih razloili
89
Diferencija koja onda kao nepostojana, sa svoje strane, moe ponovo postati predmet sociolokih istraivanja. Videti pre svega Vilfredo Pareto, Der Tugendmythos und die unmoralische Literatur, Neuwied 1968.
346
na uzastopno opisivanje, na pojedinane aspekte koji zadiru jedni

u druge. Umesto obuhvatanja u celinu treba u zakljuku jo jednom istai da je interpenetracija takoe stanje stvari koje u svim
navedenim pogledima istorijski varira, to znai, izgrauje se s
evolucijom drutvenog sistema i menja se. Temelj ove pretpostavke je teza: da kompleksni odnosi ne doputaju ni proizvoljan, ni
od njih nezavisan poredak. Ako bi se poveala kompleksnost
koju interpenetrirajui sistemi imaju na raspolaganju, ako bi kontingencija njihove redukcije mogla da se sazna, ako bi se pojaala
selektivnost svih tvrdnji onda bi to promenilo i oblike interpenetracije koji bi se tada jo mogli potvrditi.
Savrenu (zato to je jasno formulisana) polaznu taku za
ovu analizu nudi junak (junakinja) grke tragedije. On ne dela po
jasnom binarnom shematizmu, njegova sudbina doputa da neodustajanje od prava postane nepravda, nomos agrophos dodeljuje
njegovom i suprotnom stanovitu status pravde i nepravde 90 . Tako junak apsolutno odgovara za svoje delanje. Bez binarnog shematizma nema ni iskljuenog treeg. Ne postoji uvanje tela.
Ne postoji spasenje due koje bi patnju ublailo ili iz milosti ipak
jo moglo daje dopusti. Ne postoje prava na rentu koja bi nadivela zloin. Delanje je interpenetracija linosti i zakona, u kojoj
se ne predviaju uzajamni prostori slobode (ili ovo samo u obliku
paradoksalnih, bezizlaznih situacija). Veliina se sastoji u tome:
da se to ini.
Ono to se sa polisom pokree, ovde se odvaja i diferencira
interpenetracije. Postaje jasno, a etika to formilie s osvrtom na
logiku ime ovek moe stei potovanje, a ime ne moe. Pravilno delanje vie ne treba istovremeno prekorevati. Poinju da se
odvajaju drutvene i meuljudske interpenetracije. Lina solidarnost (philia, prijateljstvo) se, dodue, moralizuje 11 vezi s polisom,
ali ona se ne podudara sa dobrim ivotom u polisu i za polis; ona
nije otprve politike prirode. U napredovanju civilizacije konano
se i dua i telo odvojeno supstancijalizuju za razliite sudbine i u
oba pogleda se povezuju razliite osetljivosti, razliita poboljanja - primer odvajanja koji konano isporuuje pakao prosveenosti: vie ne treba razumeti zato telo tu treba da se pri.
90
Videti tumaenja Sofokla od Erik Wolf, Grichisches Rechtsdenken, Bd.

II, Frankfurt 1952, str. 198 i dalje.
347
Ako se zahtevane diferencijacije shvate kao korelat drutveno-strukturalnih poveavanja kompleksnosti, tada postaje razumljivo da se jedinstvo delanja i line sudbine ne moe ponovo dobiti. Zan ene je upravo ovo pokuao. Nije mu polo za rukom.
Delanje i poezija se nisu spojili. Junaci su, da bi mogli da budu
ono to ele, primorani da sebe opaaju i komentariu jezikom
koji (uprkos svakom argonu) nije jezik njihovog delanja. Problem se ne moe reiti transpozicijom iz negativnog u pozitivno i
unazad; on je nepristupaan ve zbog toga to se pozitivno i negativno iskljuuju.
Dakle diversifikacija: ne samo vrsta delanja, ne samo uloga,
ne samo funkcionalnih sistema, ve odnosa interpenetracije i oblika njihovog korienja. Pre svega, meuljudska i drutvena interpenetracija prilaze jedna drugoj. Ono to se oekuje od drugog
oveka drutvo ne moe ni obeati ni ispuniti (mada, naravno, svaka komunikacija jeste i ostaje drutveni proces). Nastaju simboli
kao srea i sluaj koji odraavaju ovo stanje stvari. Ukoliko
se primena morala projektuje na ovaj razvoj ini se da kongruencija drutva i morala koja se nastavlja (to ukljuuje pozitivno i
negativno procenjivanje delanja) ne odgovara ni poetnom stanju
ni dananjoj stvarnosti. Kompleksnom drutvu je potrebna za njegovu sopstvenu autopoiesis, a tu spada i pripremanje mogunosti
za ulaenje u, i preivljavanje intimnih odnosa, tako mnogo i tako
raznorodnih oekivanja da je nemogue da se ona sva sankcioniu sticanjem potovanja, odravanjem potovanja i gubitkom
potovanja. To je takoe povezano sa distancom izmeu interakcionih sistema i drutvenih sistema, emu emo posvetiti posebno v
poglavlje. Za neke oblasti drutvenog ivota, i ne na poslednjem
mestu za ljubavne odnose, moralizovanje postaje problem 91. Time se suvie stavljalo na igru, a premalo na ono o emu se zapravo radilo.
Na taj nain su opisani odnosi koji vie nisu bili dovoljni za
socijalizaciju i prigodno vaspitanje povezano sa okolnostima, da
bi se na strani oveka ostvarile pretpostavke za autopoiesis dru-
91
ena bi morala da voli i mukarca sa moralnim nedostacima, mislio je,

npr. Joseph Droz, Essai sur lart d 1 tre heureux, novo izdanje Amsterdam 1827,
str. 108 i dalje. Na obrt u ovom shvatanju moralo je neto due da se eka.
348
tva. Poto smo socijalizaciju shvatili kao posledicu interpenetracije za ovcka, moemo da kaemo i: interpenetracija se ne reprodukujc otprve, niti jednostavno iz sebe same; njoj je potrebna
intencionalizacija kao to je vaspitanje, konano organizacija,
koja tada sa svoje strane proizvodi posebne interpenetracije s (nameravanim) efektima socijalizacije. Na ovoj pozadini moralno
vaspitanje tada postaje problem. Na ovoj pozadini - to znai na
temelju iskustva koje ne moe staviti pod kontrolu ni drutvo pulem morala ni socijalizaciju putem vaspitanja.
Konano treba imati u vidu da su odnosi interpenetracije odnosi sistem/okolina i, dodue, odnosi sistema prema posebnoj
okolini interpenetrirajuih sistema. Povremeno postoje i drukija
podruja okoline od ovih, i ona su takode relevantna za sistem. Za
drutvene sisteme su vani ljudi i stvari, okolina saznanja i motiva
i okolina resursa. Zbog toga poveanje kompleksnosti ima posledice i za odnos drutvenih sistema prema ovim obema okolinama
i za otrinu po kojoj se razlikuju od drutvenog sistema kao njegova okolina 92. Reprodukcija pretpostavki okoline za potencijale
komunikacije i delanja pretpostavlja, konano, druge zahteve od
reprodukcije prirodnih resursa; povremeno se radi o drukije
posredovanim krugovima interpenetracije i o povremeno drukijim vrstama izvora smetnji i onda sve vie i o drugim nizovima posledica koje izaziva sam drutveni sistem u ovim obema
okolinama. Kada to postaje oigledno, a ovaj proces u Evropi
postaje ireverzibilan najkasnije u 18. veku, ovek se vie ne moe
shvatiti u celokupnoj tradiciji po shemi stvari. Vodea diferencija
res corporales/res incorporales gubi svoju sredinju poziciju
kao koordinator mnogih semantikih podruja. Obc okoline se
ne mogu odvojiti pomou pojma otelovljenja. ovek postaje subjekt, res postaje materija - ma kako privremeno i nedovoljno
ovi upravo tradicijom optereeni pojmovi formuliu to to je trebalo rei.
Sve je ovo ve dalekoseno formulisano kao teorija drutva,
a ne vie kao opta teorija drutvenih sistema. Ali, to obeleava
optu tezu: da poveanje kompleksnosti drutvenih sistema (a
92
Ovde se nadovezujemo na izlaganja o diferenciranju okoline u 5. glavi,

odeljak IV.
349
drutvo je najkompleksniji sistem koji ukljuuje sve druge u

sebe) menja odnose interpenetracije, diversifikuje ih i manje ih
neposredno ponovo povezuje sa njihovim sopstvenim prirodnim ishodom. Tada se moraju stvoriti oblici razgranienja koji,
sa svoje strane, ne ostaju bez rezultata.
350
Sedma glava
INDIVIDUALNOST PSIHIKIH SISTEMA
I
Za obradu teme koja nam sada predstoji bie korisno da se
prisetimo nekih obeleja teorijskih dispozicija sa kojima smo se
ve sreli. Mi obraujemo drutvene sisteme, ne psihike sisteme.
Polazimo od toga da se drutveni sistemi ne sastoje iz psihikih
sistema, a da i ne govorimo o stvarnim ljudima. Dakle, psihiki
sistemi pripadaju okolini drutvenih sistema. Oni su, istina, deo
okoline koji je u posebnoj meri vaan za izgradnju drutvenih sistema. To smo u prethodnom poglavlju utvrdili preko pojma interpenetracije. Ova vrsta vanosti okoline za izgradnju drutvenih
sistema jeste neka vrsta ograniavanja mogueg, ali ona ne spreava da se sistemi izgrauju autonomno i na osnovu sopstenih
clementemih operacija. U ovim operacijama se radi o komunikacijama - ne o fizikim procesima per se, dakle ne o svesnim procesima.
Dugo su u sociologiji zastupnici individualistikog redukcionizma traili za sebe u posebnoj meri mogunost pristupa elementarnim, empirijski shvatljivim osnovama drutvenog ivota.
Kao uzviena jedinica empirijskih istraivanja esto, ak preteno, fungira individuum. Opaanje ponaanja individua dalo
bi, mislilo se, mnogo neposredniji uvid u determinante izgradnje
drutvenog poretka od statistikih agregacija, a da i ne pominjemo velianstvene teorije.
351
Ovi su argumenti samo delimino tani, komentarie vrlo

utivo Bernhard Gizen (Bernhard Giesen) 1. Ja bih formulisao
otrije: oni su iz lako shvatljivih razloga pogreni. Materijal opaanja konano je, istina, ljudsko ponaanje, ali upravo ne kao individualno ponaanje. Ve je Darendorf video ovaj problem i
doveo ga, oslanjajui se na Kanta, na suprotnost slobode i nunosti 2. To je svakako preterano i moe se opravdati tek pomou osnovne
pretpostavke
transcendentalno-teorijske
refleksije.
Ovaj
kontrast emo ublaiti tezom da se radi o razliitim referencama
sistema tj. o razliitim odnosima sistem-okolina, dakle, i o razliitim pristupima svetu. Svaki od ovih sistema ima svoju sopstvenu unutranju beskonanost. Nijedan se ne moe sagledati u
njegovom totalitetu i ne mogu se sagledati mogunosti njegovih
izbora. Zbog toga je u principu pogrena pretpostavka po kojoj se
individue mogu bolje, ili svakako neposrednije, opaati nego
drutveni sistemi. Kada posmatra pripisuje ponaanje individuama, a ne drutvenim sistemima, to je njegova odluka. Ona ne
istie ontoloki primat ljudske individualnosti, ve samo strukture samoreferencijalnog sistema opaanja u datom sluaju, dakle, i
individualne preferencije individua koje se onda mogu zastupati
politiki, ideoloki i moralno, ali se ne smeju projektovati u predmet opaanja- 1 .
Svakoj vrsti individualistikog redukcionizma moe se prigovoriti da kao redukcionizam ne moe biti pravian prema
emergentnim osobinama drutvenih sistema. Mi dodatno zameramo da se ne radi o redukcionizmu, ve samo o (ekstremno
skraenom) ralacionisanju na psihike umesto na drutvene sisteme. Ovo stanje stvari se menja kada se bez ustezanja psihiki sistemi oznaavaju kao individue, dakle, posmatraju se kao dovoljno okarakterisani ako se tumae kao nedeljivi. S druge
strane, kritike primedbe esto ostavljaju utisak kao da se ospora1
Makrosoziologie: Eine evolutionstheoretische Einfhrung, Hamburg
1980, str. 29.
2
Upor. Ralf Dahrendorf, Homo Sociologicus, 7. izdanje, Kln-Opladen 1968.
3
Ovde se, izmeu ostalog, vrlo lako moe shvatiti i principijelna slabost
transcendentalno-teorijskog utemeljenja individualnosti (umesto: kategorija rada
uma). Prema sopstvenoj teoriji teoretiar transcendencije mora sebe samog tada
da
postulira kao slobodnu i otuda nespoznatljivu individuu, dakle kao teoretiara
koji
352
va ili pogreno shvata vano stanje stvari. Zbog toga u izlaganje

teorije drutvenih sistema umeemo za ovu teoriju gotovo marginalno poglavlje o individualnosti.
Meutim, shvatanje da se drutveni sistemi ne sastoje iz individua i da se ne mogu izgraditi kroz telesne ili psihike procese,
naravno da ne kazuje da u svetu drutvenih sistema nema individua. Naprotiv: teorija samoreferencijalnih autopojetikih drutvenih sistema upravo provocira pitanje o samoreferencijalnoj
autopoiesis psihikih sistema i sa njim pitanje kako psihiki sistemi mogu iz momenta u momenat tako urediti njihovu samoreprodukciju, tok njihovog svesnog ivota, da njihova zatvorenost
postane kompatibilna sa okolinom drutvenih sistema.
II
Kao i uvek jedna od mogunosti teorijskog razvoja sastoji se
u tumaenju kontinuiteta i diskontinuiteta u odnosu na tradiciju.
Pod nazivom individua i individualnost odvijala se duga i vrlo
znaajna istorija koju ovde moemo da skiciramo samo ukratko i
samo da bismo objasnili osnovne opcije.
Ve je kasno srednjovekovno pitanje ta je zapravo individualnost neke individue, dovelo do rezultata na koje se moemo
neposredno nadovezati 4 . Oigldno se nije moglo raditi o bilo kakvom dodatnom kvalitetu, niti o odreenju koje je doznaavano
spolja. Individuum se, naprotiv, morao shvatiti kao individualizovan kroz sebe samog, a u individualnosti se nalazilo ono to je
upravo inilo diferenciju u odnosu na sve drugo. Nakon dugog
pojmovno-istorijskog raspravljanja ve Francisko Suarez (Francisco Suarez) s odreuje i individualnost preko samoreferencije:
Modus substantialis, qui simplex est et suo modo indivisibilis,
habet etiam suam individuationem ex se, et non ex aliquo principio
ex natura rei a se distincto. Sva druga odreenja su izneverila.
4
Upor. Johannes Assenmacher, Die Geschichte des Individuationsprinzips
in der Scholastik, Leipzig 1926.
5
Dispositiones Metaphysicae, Disp. VI, 14, navedeno prema Opera Omnia,
tom I, Paris 1866, ponovljeno izdanje Hildesheim 1966, str. 185.
23 Drutveni sistemi
353
Meutim, sve do 18. veka pojam individuuma je jo bio pojam

stvari shvaen kao suprotnost kompleksnih i zbog toga razloi vih jedinstava. Pojmom je vladalo prvobitno istorijsko znaenje rei. Sve
nedeljivo se moglo oznaiti kao individuum; linost je kao nedeljivost racionalne supstance bila samo poseban sluaj. Sa individualnou due bila je istovremeno garantovana njena nerazorivost,
dakle, venost ivota i sa njom se moglo pretpostaviti da e ovek
pred stranim sudom jamiti za sebe samog. Na ovoj pojmovnoj osnovi mogli su se propovedati religija i moral koji su uvek iznova
pokuavali da motiviu oveka njegovim neposrednim interesima.
Uostalom, pojavilo se jo i slojno diferencirano drutvo sa nekom vrstom verzije-vrhunca individualizma, sa junacima i huljama. Bilo je dovoljno da se odredi pravac karakterisanja i da se on
povee s optom skalom kvaliteta bia. Samoorijentacija je bila povezivanje sa boljim bivstvovanjem, ne sa drugaijim bivstvovanjem od drugih. Ona je imala kretanje prema gore - ili prema dole.
Na taj nain je ve bilo odlueno da u vezi s ovim sutinskim
stanjem stvari ljudske individualnosti ne postoji istorijska promena. I think that human souls, through all periods, are equal
(Mislim da su ljudke due u svim epohama iste), ovo jo 1759.
glasi kod Edvarda Janga (Edwarda Younga) 6 , autora koji svakako
nije okrenut tradiciji. Celokupna nova, ve sto godina u toku, antropologija neumornog nemira i pohlepnosti, interesa i zadovoljstva, strasti i samoljublja 7 najpre prolazi pored ovog sigurnosnog pojma individualnosti. Tek je transcendentalna filozofija
proklamovala apsolutnu zabranu primenjivanja pojmova stvari
na ono to je istinski inilo oveka: njegova samoreferencijalna
svest koja sama sebi odreuje zakone. I sada je ovek takorei
sam morao da zna da li je besmrtan ili ne.
Ovaj preokret je, poznato je, bio pripremljen decenijama dugom, specifino nemakom raspravom o odnosu posebnog prema
optem. Ova rasprava koja se delimino odvija u estetici, delimino u teoriji saznanja, delimino u antropologiji, imala je svoj
U: Conjectures on Original Composition, u: Edward Young, The Complete

Works, London 1854, ponovno izdanje Hildesheim 1968, tom 2, str. 547-586 (554).
7
Videti blie, NikJas Luhmann, Frhneuzeitliche Anthropologie: Theorietechnische Lsungen fr ein Evolutionsproblem der Gesellschaft, u: isti, Gesellschaftsstruktur und Semantik, tom 1, Frankfurt 1980, str. 162-234.
354
problem u pitanju kako se u konkretno-posebnom moe utvrditi

opte vaee 8 . Pri tome se polazilo od kontinuiranog poveavanja
odreenosti iji je jedan pol inilo opte kao manje ili vie neodreeno, dok su drugi pol inile konkretne stvari kao povremeno
posebno, i tako se od oveka uopte, preko pridodavanja dodatnih
odreenja, konano dolo do konkretnog individuuma. Ova misaona shema je bila kompatibilna sa stratifikacijom zato to se u
opte ljudskom mogla izraziti jednakost (i razlika u odnosu na
ivotinje i anele), a na stupnjevima konkretizacije istovremeno
razlika u poloaju, nacionalnost itd. Dakle, individue su u ovom
sklopu bile zamiljene kao konkretne linosti i na taj nain kao
stvarna osnova za izgradnju sveta koji je svoj poredak imao u
optijim odnosima vrsta i rodova.
Teko pitanje o tome ta se u posebnom moe shvatiti kao
opte dovelo je konano ovu misaonu graevinu do pada, posle
ega se vie nije mogla uvrstiti u izgradnji stalekog poretka. Mi
moemo stricto sensu da preskoimo transcendentalnu teoriju; sa
povratkom individuuma u teoriju i sa reantropologizovanjem
transcendentalizma odnosi su sada obrnuti: sada je upravo individualnost ono opte poto je svakome bez izuzetka pripala u deo.
Novi humanistiki mislioci se sve do Hegela i, naravno, Marksa
nisu mogli zadovoljiti ukazivanjem da je svako individuum; ali
oni ipak polaze od toga i na taj nain stoje pred pitanjem kako se
ova puka kvantitativna optost, ova puka ukupnost moe ispuniti
sadrajem 9. Sada se mora doi do toga kako individuum ostvaruje
opte, oveanstvo, svet u sebi. A ovo je za Humbolta, pa ak i za
Hegela, stvar obrazovanja 10.
8
Ovo socioloki treba interpretirati na pozadini razloenog, stratifikovanog

drutva koje je, dodue, za ukus i sposobnost prosuivanja kao sigurnosnu osnovu
jo pretpostavljalo pripadnost sloju, ali za ovo vie nije moglo da ponudi ubedljive
kriterijume. Upor. u vezi s ovim, i s prelazom na raspravu o optem u posebnom,
Alfred Baeumler, Das Irrationalittsproblem in der sthetik und Logik des 18.
Jahrhundert bis zur Kritik der Urteilskraft (1923), 2. izdanje, Darmstadl 1967.
9
Marks se eksplicitno izrazio u kritici Hegela povodom paragrafa 308 Filozofije prava. Videti: Kritik des Hegelschen Staatsrechtes (261-313), u: Karl
Marx/Friedrich Engels, Historisch-Kritische Gesamtausgabe, Frankfurt 1927, novo izdanje Glashtten Ts. 1970, Bd. I, I, str. 401-553 (539 i sl.).
10
Konani zadatak naeg tubivstvovanja je: da se pojmu oveanstva u
naoj linosti, kao i tokom naeg ivota, i prevazilazei oba (nema nijedne rei o
nerazorivosti, N. L.), na tragu ivog dejstvovanja koje ostavljamo iza, obezbedi
355
Devetnaesti vek se mnogo trudio da individuumu da njegova

prava i da ga uprkos tome prinudi na izvesna ogranienja. Ovi
pokuaji nisu bili teorijski mnogo uspeni. U ravni opisivanja
drutava koja se sada zovu ideologija oni su od dvadesetih godina
onog veka doveli do kontroverzi izmeu individualizma i socijalizma (kasnije: kolektivizma) koje su se uvstile u samom
protivstavljanju. Sam individuum, koji nije morao bezuslovno da
bude individualnost, nije pri tom bio uzet u obzir. A ako se sada
opte moglo ponuditi jo samo kao ideologija, nije postojala
mogunost da se individuum pridobije za drutvo. Od njega se
ostvarivanje opteg u posebnom zahtevalo kao samoostvarivanje,
ali se tano ovaj program vie nije mogao posredovati stvarnou
psihikih i drutvenih sistema.
Poetna sociologija, zaokupljena problemom uvrivanja
njene samostalnosti u odnosu na druge nauke i u odnosu na, ne
kao poslednju, psihologiju, morala je najpre da se bori sa suprotnou individualizma i kolektivizma. Ona nije mogla potpuno da
udari ni na jednu ni na drugu stranu; nije mogla, na primer, da
preuzme ni utilitaristiku poziciju ni holistike (empirijski dalje
nerazloive) pojmove celine takve kakvi su. Njen osnovni rezultat nalazio se u pokuaju posredovanja izmeu individualistikih
i kolektivistikih pozicija, oslobaajui je tako polit-ideolokog
sukoba. Za ovo je najvaniji podstrek bio: da se odnos individuuma i drutva ne shvati kao vrsta suprotnosti interesa, ve da se
formulie kao odnos stupnjevanja - teorijski obrt sa kojim se onda
mogao povezati program istraivanja koji se istovremeno posvetio specifinim uslovima poveanja (ili obrnuto, smanjenja) individualnosti i solidarnosti, slobode i jake dravnosti. Ovo teorijsko
stanje je uvreno Dirkemovim delom De la division du travail
social (1893), ali je program istraivanja ostao neizveden. Takoe se nije moglo odgovoriti ni na pitanje ta je zapravo individuum i kako je on mogu u promenljivim drutvenim uslovima.
Istraivanje se pre odnosilo na konsekvencu: da se sada diferencija individuuma i drutva useljava u individuu samu kao difetoliko veliki sadraj koliki je mogu, zadatak koji se moe resiti samo povezivanjem naih Ja sa svetom u najoptije, najpokretljivije i najslobodnije uzajamno
dejstvovanje (Wilhelm von Humboldt, Theorie der Bildung des Menschen, Werke, Bd. 1,2. izdanje, Darmstadt 1969, str. 235 i sl.).
356
rencija linog i drutvenog identiteta. U vezi s ovim se citira Mid.

Ali, i nezavisno od Mida vai kao prihvaeno da se individualnost
ne moe posmatrati kao isto vlastiti uinak individuuma, dakle,
ni kao puka refleksija sebe samog". Time se, meutim, samo ponavlja dvojna paradigma u unutranjosti individuuma, ali se ne
objanjava koje probleme u vezi s tim treba obraditi. Naravno da
se ne moe ostati kod isto tako kao. Opte se rekonstruie
kao drutveno, svet je dat preko drugog. To moe biti korisno
heuristiki, ali pitanja o odnosu Ja prema optem, i o optem postojanju Ja, time nisu otila ni za korak dalje.
I za Habermasa se postavlja ovaj problem: on obuhvata, istina, u formi teorijskih klauzula svu predostronost u vezi s tim to
individuum koji se uputa u komunikaciju orijentisanu na razumevanje moe bez prinude da ispita da li se razlozi mogu priznati
kao opte obavezujui. Ali, da li e on to uiniti? I ako alter to izbegne, treba li ego onda uprkos tome da prihvati za sebe ono to je
po njegovom miljenju alter morao da prihvati? Ili drukije
reeno: ko treba da se upusti u rizik da se prepusti optem - recimo oko razoruanja? I ako to ostaje preputeno svakome pojedinano, moe li onda bilo ko za sebe da pretpostavi da e zapoeti
zajedniki ivot 12 .
Kao izuzetak od ovog preovlaujueg teorijskog obrasca
drutveno generalizovanog, ali upravo time razindividualizovanog linog identiteta, panju zasluuje pre svega teorija opteg
sistema delanja Talkota Parsonsa. Ovde se, ve na prvi pogled,
vodi rauna o jasnoj podeli linih i drutvenih sistema. Oba su, na
11
12
Upor. npr. Emil Durkheim, Leons de sociologie: Physique des murs et

du droit, Paris 1950, str. 68 i dalje.
Ako ovaj problem, teorijsko-tehniki posmatrano, nije kod Habermasa na
taj nain reen, onda je ipak oslabljen time to se u pojmu razloga zajedno
pojavljuju kognitivne i motivacione komponente. Razlozi se uopte ne mogu razumeti ako
se prema njima ne zauzme pozitivan ili negativan stav (Jrgen Habermas,
Theorie
des Kommunikativen Handelns, Bd. I, Frankfurt 1981, str. 191. Takva pozicija,
meutim, prisiljava (makar po cenu sopstvene nekonzistentnosti) na
odgovarajuu
delatnu orijentaciju. Ali, to iskljuuje individualnost u ovom pogledu; zato to se
individualnost zadobija upravo kroz orijentaciju na diferenciju znanja i motiva.
injenica da se ovek ne mora prepustiti prinudi i zbog sopstvenog uvida jeste
te-
357
osnovu vlastitog prava, to znai s obzirom na povremeno drugu

funkciju, podsistemi opteg sistema delanja. Daje Parsons postavio pitanje ta je onda opte u posebnom individuumu, mogao je
da odgovori: apsolutno njegov doprinos u emergenciji delanja.
Istina, emergenciji delanja je tada potrebno teorijsko objanjenje,
a ovo deluje povratno na ono to u svakom sistemu, dakle i u psihikom sistemu, fungira kao opte. Za kompleksnost Parsonsovog stanja teorije je karakteristino daje tu mogu dvojaki odgovor. S jedne strane je ukupnost onoga to je nuno za emergenciju
delanja izraena u shemi-etiri-funkcije. Psihiki sistem, sa svoje
strane, otuda mora, da bi mogao da doprinese emergenciji delanja
(ili svakako: da bi svoj doprinos mogao da sistematizuje), da
ispuni etiri funkcije. Osim toga, pod ovu shemu je dovedena orijentacija na osnovne vrednosti kao posebna funkcija, naime kao
funkcija latentpattern maintenance (latentnog odravanja obrasca). Ova funkcija je hijerarhijski nadreena drugim funkcijama.
Ovde bi se morala smestiti tradicionalna misterija celovitosti, u
svakom sluaju Hegelova drava. Za otvorenost Parsonsovog sistema je odluujue: da ona uvek ostaje samo prilog za izgradnju
sistema pored drugih, i da se shema-etiri-funkcije u svakom delu
sistema brine o tome da i sve druge funkcije, kako internih tako i
eksternih odnosa sistema, dou do svog prava. U vezi s ovim zahtevom Parsons govori o interpenetraciji. Meutim, interpenetracija tada nije konstitutivna za individualnost ni u kulturnom ni u
drutvenom pogledu. Interpenetracije su pre samo posledina pojava diferenciranja sistema, a konana garancija sistemnosti psihikih sistema (smemo li rei: individualnosti psihikih sistema?)
je teza da se obeleja pojma (!) delanja drukije ne mogu ispuniti.
Izgleda da se ova teorija potpuno odrie momenta samoreferencije koji je do tada vladao tematikom 13 . U arhitekturi teorije
zamenjuje ga orijentacija na vodee diferencije pomou kojih je
konstruisana tabela-etiri-funkcije. A u tome lei i specifina modemost ove teorije: ona ne poinje sa jedinstvom, ve sa diferencijom. Ovo isplauje priznanjem da joj je stalo samo do pojma delanja; da moe biti samo analitika teorija. Ona, dakle, ne shvata
13
Upor. u vezi s ovim Niklas Luhmann, Talcott Parsons: Zur Zukunft eines
Theorieprogramms, Zeitschrift fr Soziologie 9 (1980), str. 5-7 (12 i dalje).
358
ta se u black boxes sistema samo od sebe deava i usled toga se

lakoe ne dobija odgovor na pitanje u kom su smislu i s kojim
ogranienjima individue za sebe same individue.
Vrlo skroman pregled teorija individualizma daje sledei rezultat: ako se ovek zadri na momentu samoreferencije suoava
se s problemom da mora pokazati pod kojim ogranienjima samoreferencija konstituie individualnost. U tradiciji je ovo pitanje bilo spojeno s problemom uslova prihvatljive individualnosti,
s ostvarivanjem opteg u individualnom ivotu, odnosom prema
celini i danas se teko moe u ovom obliku ponovo aktualizovali14. Ukoliko se, naprotiv, napusti momenat samoreferencije, ovek e se vratiti nazad na poziciju posmatraa koji ne moe
razjasniti svoju sopstvenu individualnost, dakle nee moi da
pokae kako je to on sam u stanju da opaa. Pitanje je da li su time
iscrpljene mogunosti.
III
U teoriji autopojetikih sistema mogu se pronai polazita
novog suoavanja s problemom individualnosti psihikih sistema.
Da li i kako ovek time izlazi iz poznatih tekoa filozofije samoreferencijalne svesti (recimo Fihteovog kova) mora ostati zajedno kasnije ispitivanje. Za naredno je pre svega vano da se paljivo razlikuje autopoiesis drutvenih sistema i autopoiesis psihikih
sistema 15 (mada obe operiu na osnovu smisaone samoreferencije)
i da se ne tei, recimo, samo novom zasnivanju individualistikog
redukcionizma 16 . Naprotiv, osnovni pojam zatvorene-samorefe-
14
15
16
Upor. u vezi s ovim Michael Theunissen, Selbstverwirklichung und Allgemeinheit: Zur Kritik des gegenwrtigen Bewutseins, Berlin 1982.
Ovom razlikom se iskljuuju pozicije koje svest smatraju osnovnim sociolokim pojmom. Dajemo samo jedan posebno jasan primer: perhaps the
most
important concept in the social sciences is the concept of consciousness
(moda
je najvaniji pojam u drutvenim naukama pojam svesti) (Arthur Brittan, Meanings and Situations, London 1973, str. 11).
U oba pogleda suprotno odluuje Peter M. Hejl, Sozialwissenschaft als
Theorie selbstreferentieller Systeme, Frankfurt 1982; isti, Die Theorie
autopoieti-
359
rencijalne reprodukcije sistema moe se neposredno primeniti na

psihike sisteme; to znai na sisteme koji svest reprodukuju preko
svesti i pri tom su upueni na sebe same, dakle, svest ne mogu dobiti spolja niti svest mogu dati napolje. Pod sveu pri tom ne
treba razumeti nita supstancijalno postojee (na ta nas jezik
stalno navodi), ve samo specifian nain operisanja psihikih sistema.
U pogledu njihove okolne situacije ne moe postojati nikakva sumnja da su psihiki sistemi autopojetiki sistemi - i to ne
na osnovu ivota, ve na osnovu svesti. Oni primenjuju svest
samo u kontekstu njihovih sopstvenih operacija dok su svi kontakti s okolinom (ukljuujui kontakte sa sopstvenim telom)
posredovani preko nervnog sistema, dakle moraju da koriste
druge ravni stvarnosti. Ve je nervni sistem zatvoreni sistem i
ve zbog toga mora izgraditi i psihiki sistem koji operie sa
sveu iskljuivo na samokonstituisanim elementima 17. Ma kako
ovek eleo da oznai elementarne jednice svesti (ostavljamo po
strani razlikovanje ideja i oseanja i govorimo o predstavama 18 ),
samo aranman ovih elemenata moe da proizvede nove elemente. Predstave su neophodne da bi se dolo do predstava.
ovek, istina, moe vetaki da odri ovaj kontinuirani proces
izgradnje novih predstava iz predstava - ali samo sa posledicom
da se tada pojavljuje sopstvena, prema spolja usmerena svest o
vremenu koja na izvestan nain eka na ponovno pokretanje
proizvodnje predstava i na pripremanje mogunosti za to u smislu virtuelne panje.
Vane prethodne radove za teoriju na svesti utemeljene autopoiesis psihikih sistema ostvario je Edmund Huserl i vredi
zaustaviti se na za trenutak na njoj da bi se procenila blizina i
udaljenost u odnosu na transcendentalnu fenomenologiju. Saglasnost se sastoji pre svega u razumevanju vremenosti - ne
17
18
360
Upor. u vezi s ovim Gerhard Roth, Cognition as a Self-organizing System, u: Frank Benseler et al., Autopoiesis, Communication and Society: The
Theory of Autopoietic System in the Social Sciences, Frankfurt 1980, 45-52.
ovek bi se ovde mogao pozvati na Gotloba Fregea, ali onda bi morao da
apstrahuje (ranije uzgredno) odreene predstave kao unutranje slike. Treba
da
se radi o svakom elementu koji identifikuje svest kao operativno jedinstvo
produk-
samo: zavisnosti od vremena! - svesti, dakle u tezi da svest sa

svim svojim retcncijama i protencijama operie upravo u sadanjosti i u njoj moe imati trajanje. Ona mora samu sebe neprekidno da odrava i nadoknauje (to Derida onda naziva differance). Ipak se ve u Logikim ispitivanjima prave odstupanja koja
svim analizama posledica daju formu transcendentale teorije.
()na se nalaze u nainu kako se odreuje odnos svesti i komunikacije (dakle: psihikih i drutvenih sistema) 19 .
Huserl posmatra komunikaciju striktno iz pojedinane svesti
kao jednu od njenih moguih operacija. To pomera pojam svesti
na poziciju teorijskog preimustva. Svest moe podariti komunikaciji vrednost izraavanja i znaenje; ali, ukoliko ovek eli da
zna kako je ovo mogue i ta to kazuje mora najpre samu svest da
analizira kao samotan duevni ivot. Pri tome se sudara sa problemima samoreferencije, dakle sa strukturama kojima se u naunom miljenju onog vremena odricao kvalitet empirijskog.
U vezi s tim se samonastavljanje svesti nije posmatralo kao empirijska stvarnost. Na ovo funkcionalno mesto teorije dolazi pojam
idealnosti
koji apodiktiki
garantuje
bezuslovnu
ponovljivost
predstava, dakle, trajno obilje sadraja transcendentalnog ivota. Tako se fenomenologija moe skicirati kao stroga nauka koja
isticanjem takvih idealnosti precrtava ono bogatstvo smisla koje
svesti omoguuje njen transcendentalni ivot, pri emu ivot
nije nita drugo do metafora za ono to nazivamo autopoiesis. Fatalna diferencija empirijskog i transcendentalnog raseca upravo
autopoiesis svesti. Ona je odriva samo dok se pretpostavlja daje
svest jedini sluaj nekog autopojetikog sistema. Ali, ako u
drutvenom sistemu iskrsnu organski ivot i komunikacija mora
se celokupna teorija preraditi u prvcu mnotva referenci sistema, i
tada vie nema smisla da se jednoj od ovih referenci sistema obea
preimustvo kao transcendentalnom subjektu. Posledica je da se
diferencija empirijskog i transcendentalnog moe napustiti i u
analizi svesti kao od sada nepotrebno udvostruavanje fenomena.
Ali,
vratimo
se
teoriji
psihiko-autopojetikih
sistema.
Poe li se od ovog koncepta, individualnost ne moe biti nita
drugo do kruna zatvorenost ove samoreferencijalne reproduk19
Ovde se nadovezujemo na izlaganja u 4. glavi, 111.
361
cije 20. U refleksiji (koja je sa svoje strane izmeu ostalog proces

svesti koji se samo uzgred aktualizuje) ova se pretpostavka pojavljuje kao pretpostavka-same-svesti. Ona zna ta je, samo tako
to zna ta je. Ali najpre, i pre svake refleksije, postoji uvek ve
samoreferencija u ravni bazalne operacije u kojoj jedna predstava
stvara narednu, a predstava je samo ako to ini. Tada je ve u ravni bazalnih operacija odlueno da svest ne zna, ono to ne zna, ne
vidi, ono to ne vidi, ne misli, ono to ne misli - i da upravo za ovu
negativnost ne postoji podudarnost u okolini. Otuda stvarnost
svesti nikada nije data kao takva, ve samo tako to operacije svesti kontroliu same sebe 21 .
Slino kao za refleksiju vai i za produavanje ciljeva psihikih sistema. I utvrivanja ciljeva se javljaju samo u svesti i
pretpostavljaju njenu autopoiesis. Ciljevi odreuju kraj za izvesne sekvence; ali ovo je jedino mogue ako ovaj kraj nije kraj samonastavljanja svesti; a to vai utoliko vie ukoliko dostizanje
ciljeva zahteva kontingentnu, svojevoljnu kombinatoriku. Zbog
toga svest ne moe planirati svoju sopstvenu autopoiesis, jer bi to
znailo njeno okonavanje 22. Dakle, ova kruna zatvorenost u
koju se smeta sve odreeno to je potvruje, nazivamo individualnost, jer je ona, kao svaka autopoiesis, nedeljiva. Ona se
20
21
22
362
Maturana i Varela u vezi s tezom daje autopoiesis individualnost vie insistiraju na imperativu samoodranja. Upor. prevod na nemaki, Humberto R.
Maturana, Erkennen: Die Organisation und Verkdrperung von Wirklichkeit,
Braunschweig 1982, str. 192. Razlog je u svakom sluaju fakticitet zatvorene reprodukcije koja se moe posmatrati kao diferencija od okoline, a ne norma ili
vrednost da ovek bude ili ostane ono to jeste.
Upor. u vezi s ovim, Heinz von Foerster, On Constructing a Reality, u: *
Wolfgang F. E. Preiser (ed.), Environmental Design Research, tom II, StroudsbourgPa. 1973, str. 35-46.
Upor. u vezi s ovim, razlikovanje toka misli i ciljno orijentisanog govora
kod Friedrich D. E. Schleiermacher, Hermeneutik und Kritik (Hrsg. Manfred
Frank),
Frankfurt 1977, str. 178 i si.: Tamo je kao u reci beskrajno, neodreeno
prelaenje
od jedne misli do druge, bez neophodnog povezivanja. Ovde, u zatvorenom
govoru
odreenje cilj na koji se sve odnosi, jedna misao je nuno odreena drugom i
kada
se
cilj postigne, nizanje stigne do kraja. U prvom sluaju preovlauje individualno,
isto psiholoko, u drugom svest odreenog napredovanja ka cilju... Drugaije
moe razoriti, moe se ukinuti, ali se ne moe modifikovati. Ona

je kruta i nuna, ukoliko uopte i dok svest ini neprekidnom.
Meutim, kao uslov iskoriavanja ona zahteva dodatno najmanje dve razliite stvari: diferenciju i ogranienje. Predstave koje
se pripajaju moraju da budu u stanju da se razlikuju od onoga to
u momentu upravo ispunjava svest; i moraju da budu pristupane
u ogranienom repertoaru, jer nijedan napredak koji se jo opaa
kao pripajanje ne bi bio mogu, ako je u momentu sve mogue i
podjednako verovatno.
Preko diferencije i ogranienja svest primorava sebe samu da
vodi rauna o svojoj okolini. Ona mora na svojim povrinama trenja sa okolinom da proizvodi informacije koje, ukoliko joj ne
nameu naredne predstave, onda ih, ipak, svojski preporuuju.
Njena zatvorenost prisiljava na otvorenost. Pri tom otvorenost ne
znai odmah ve: osetljivost na okolinu tako kao kad bi, u smislu
starije psihologije, pored ideja postojala jo i oseanja neposredno
povezana s okolinom. To bi bilo inkopatibilno sa zatvorenou.
Naprotiv, upuenost na diferenciju i ogranienje znai samo da se
svest potvruje u okolini i da ona to moe zamisliti. Ona, na primer,
uvebava diferenciju sopstvenog sistema i okoline i onda moe
pomou ove diferencije da obrauje predstave kao informacije.
Autopoiesis svesti je, dakle, faktika osnova individualnosti
psihikih sistema. Ona lei izvan svih drutvenih sistema - to ne
spreava da dodamo da njena samoreferencija ima izglede da uspe
jedino u drutvenoj okolini. Meutim, autopoiesis je (i kao autopoiesis svesti) slepa; naime, fascinirana je narednom predstavom
koja se nagovetava. Ona se moe udaljiti od sebe same ali samo dok
sebe samu neko vreme predstavlja. Time tama individualnosti ipak
nije iscrpljena. Teorija autopoiesis pravi pojmovnu razliku izmeu
potvrivanja autopoiesisa i opaanja, odnosno opisivanja. Autopojetiki sistemi se mogu opaati i opisivati preko drugih sistema, ali i
preko samih sebe; a opaanje/opisivanje ne znai nita drugo nego
odnos prema diferenciji pod pretpostavkom limitiranosti, tj.: prema
diferenciji u jednom i drukije moguem podruju razlikovanja 23.
23
Moe se posumnjati da ovde dajemo tane argumente u vezi s Maturanom, utoliko vie to ve konsekventno temporalizovanje izvravanja autopoiesisa, njeno utemeljenje na dogaajima kao elementima prevazilazi Maturanu.
Preputamo ovo pitanje istraivanju drugih, a na argument ne utemeljujemo na
upuivanju na autora, ve na ukazivanju na samu stvar.
363
Posmatranje psihikih sistema ne implicira nuno posmatranje njihove svesti, to se mora izriito naglasiti nasuprot rairenom, ali nepromiljenom mnenju 24 . Opaanja koja uspostavljaju
ovaj odnos obino se oznaavaju kao razumevanje, a razumevanje koje se orijentie na diferenciju svesnog/nesvesnog je posebno redak, posebno zahtevan i na teoriju posebno upuen
sluaj.
Individualni sistem moe sebe samog da opaa i opisuje ukoliko moe za ovo da organizuje diferenciju i ogranienje. Ove
pretpostavke svoje autopoiesis moe da ukljui u predstavljanje.
Kapacitet (istina minimalan) pojedinane predstave dovoljan je
da se i neto drugo ima u vidu. Individuum se moe opisati kao
Bavarac i znati da se time iskljuuje daje Prus. Pitanje je moe li
individuum i sebe samog opisati kao individuuma. Time bi se
sopstvena individualnost upotrebila kao formular za samoopisivanja, u opisivanju bi se samo utvrdilo da se kao individuum reprodukuje i da se time ograuje od okoline. emu bi trebalo takvo
samoopisivanje da slui kada se time ipak samo utvruje ono to
se ionako odvija, i to samo pomou sredstava autopoiesisa svesti
koja ionako tee, dakle, takoe samo dok ona traje. Ne mora li individuum, da bi odrao smisao takvog samoopisivanja, istovremeno u zamenu da prihvati da bude neto opte? Ne mora li on,
ako ve ne daje odmah pojmu oveanstva u sebi samom najvei
mogui sadraj, da se ipak nada da e biti neto vie, a ne samo
isto potvrivanje autopoiesis same? Zbog ega bi inae bilo potrebno da se ionako tekua reprodukcija svesti jo jednom duplira
u procesu opaanja i opisivanja?
Mogu li moda drutveni uslovi da budu ono to daje povod
za tol
24
Videti u vezi s opaanjem delanja i Charles K. Warringer, The Emergence of Society, Homewood 111. 1970, str. 24: The observation of action as I have
defined it here does not imply that the structured act nor the meanings identified are
what the actors now have in their minds. We may wish to make this inference, but
this is a separate operation from observation and has nothing to do with the objectivity of the observational procedure. (Opaanje delanja, kako ga ovde definiem, ne podrazumeva da su utvreni ni strukturisani in ni znaenje onoga to
akter sada ima na umu. Mi moemo eleti da ovo zakljuimo, ali to je odvojena
operacija od opaanja i nema nita zajedniko s objektivnou postupka opaanja).
364
Ovo nas pitanje dovodi do problema drutvenog identitela, drutvenih konstituenti samoopisivanja psihikih sistema. U
razlikovanju
autopoiesis
i
samoopaanja/samoopisivanja
dobili
smo pomono sredstvo za ekspliciranje ovog problema. Sada se
ne radi o pitanju da li i kako evolutivno pojavljivanje i odravanje
svesti psihikih sistema pretpostavlja drutvo. Ma kako bila uslovljena svojom okolinom, autopojetika individualnost je uvek
zatvoreni sistem. Drugo je pitanje koji su drutveni podsticaji takvom sistemu potrebni da bi sebe samog mogao da opaa i opisuje. Autopoiesis se deava ili se ne deava - kao to neki bioloki
sistem ivi ili ne ivi. Saoopisivanje je, naprotiv, proces koji sam
sebe moe da artikulie i modifikuje i koji za to razvija semantiku
sa kojom sistem moe svesno da operie. Samo zato individuum
moe i mora da koristi formule, razlikovanja, oznaavanja pomou kojih moe zadobiti drutvenu rezonancu ili je odbiti. A
ovde se postavlja pitanje da li mu se i pod kojim drutvenim okolnostima dozvoljava ili ak namee insistiranje na individualnosti
kao samoopisivanju.
S ovim pitanjem ovek bi se jo jednom mogao ukrcati u
istoriju
razvoja
semantike
individuum/individualnost/individualizam. Hipoteza bi bila da istorija pojma odslikava proces u kome
se individuama malo-pomalo dozvoljavalo da svoju individualnost stave u temelj svog samoopisivanja. Heroizam bi tada bio
prvi pokuaj samo za malobrojne pogodan, a istinski pre utvren za obeshrabrivanje mnogih. Za njim sledi kult genija koji
dela i ispoljavanja individua ne razlikuje vie samo sa stanovita
njihovog veeg ili manjeg savrenstva, ve dodatno uraunava
individualno uslovljene razlike u izvoenju i kvalitetu novine, ali
ove ponovo osigurava jo i preko ukusa 25. Homme universel
i usmerenost na opte u oveku bila bi prelazna faza: ovde se
omoguuje ukljuivanje svega ali jo u vezi s kulturnim kondicioniranjem koje konano mora izdejstvovati da se individuum otkrije u optem. Na odgovarajui nain su individue, koje trae
da odgovaraju individualnosti koja se od njih oekuje, ovde
prinuene na skretanje: one identifikuju svoju autopoiesis sa
25
Tipian primer: Ludovico A. Muratori, Delta perfetta poesia italiana

(1706), navedeno prema izdanju Milano 1971.
365
metodikom zla, sa okiranjem normalnosti, s avangardizmom,

revolucijom, prinudnom kritikom svega postojeeg i slinim samostilizacijama. Ali, ovo je u meuvremenu ipak postao gest koji
se moe kopirati, zbog ega je nepodesan kao obrazac za samoopisivanje individuuma kao individuuma. I ini se da to vai za
sve to je sada jo mogue, a naroito za jednoglasnu-monotonu
pesmu o gubitku smisla. Znai li ova istorija daje uspon individuuma bio silazak i da je udno oekivanje od individuuma da
opie sebe samog kao individuuma vodilo u besmisao? Ili, zaslepljeni kulturnim imperativom velike vrednosti samo ne moemo tano da vidimo na koje se forme individuuma misli kada je
diferenciranje psihikih i drutvenih sistema otilo tako daleko da
individuum moe jo samo svoju individualnost da upotrebi za
samoopisivanje?
IV
Oblik u kome se individualni psihiki sistem izlae kontingenciji njegove okoline moe se na najoptiji nain oznaiti kao
oekivanje. U pitanju je, dakle, isti oblik koji se koristi i za izgradnju drutvenih struktura. U jednom sluaju se utvruje kao
svest, u drugom sluaju kao komunikacija. Pojam oekivanja se
mora odgovarajue iroko shvatiti da bi mogao da obuhvati psihiku i drutvenu primenu i zavisnost jedne od druge. I zavisnost
svakog oekivanja od istorijskih uslova koji upravo menjaju ovaj
sklop psihike i drutvene izgradnje oekivanja, najpre ostavljamo otvorenom. Pod oekivanjem koje se odnosi na psihike sisteme razumemo oblik orijentacije u kome sistem opipava kontingenciju njegove okoline u odnosu prema njemu samom i preuzima
u proces autopojetike reprodukcije kao sopstvenu neizvesnost.
Oekivanja utemeljuju epizode toka svesti koje se mogu okonati. Ona su, kao to je gore ve izloeno 26, mogua jedino na
temelju izvesnosti da e se autopojetika reprodukcija i dalje odvijati. Ona su, kao potvrivanje doputanja da se pojave novi elementi, momenat autopojetikog procesa i istovremeno tako u nje-
26
366
U prethodnom odeljku.
ga ukljuena da vazda ostaje mogue preskakanje na potpuno

druge vodee strukture. Pri svakom bavljenju konkretnim smisaonim sturkturama svest ostaje uzbunjena i nikada preputena
samo jednom smislu; ona takorei moe jo da opaa konture
potvrdivanja smisla (onoga to Viljem Dejms [William James]
naziva fringes [rese]).
Oekivanje ispituje neizvestan teren pomou diferencije
koja se na njemu samom moe doiveti: ono se moe ispuniti ili
moe razoarati, a to ne zavisi samo od njega samog.
Neodredljiva okolina koja se gotovo ne pojavljuje u zatvorenim operacijama iste autopoiesis dobija ovaj oblik da bi se ispoljila na nain koji sistem moe razumeti i operativno upotrebiti,
pri emu projektuje i potom registruje da li se oekivano ispunjava ili ne.
Izgradnja oekivanja je apsolutno primitivna tehnika. Ona se
moe upotrebljavati gotovo bez pretpostavki. Ona ne pretpostavlja da ovek zna (ili ak: da moe opisati) ko je ovek, i
takoe ne, da se u okolini snalazi. ovek moe odrediti oekivanje, a da svet ne poznaje - na sreu. Neophodno je samo da je
oekivanje autopojetiki upotrebljivo, to znai da je prethodno
zadovoljavajue strukturisan pristup predstavama pripajanja. Ono
tada prua doivljaj posledice kao ispunjenje oekivanja ili kao
razoarenje u oekivanje sa, opet, kroz ovo prethodno strukturisanim repertoarom daljih mogunosti ponaanja. Nakon izvesnog
vremena svesnog, kroz drutvene doivljaje obogaenog voenja
ivota, ne dagaaju se vie potpuno samovoljna oekivanja. U
normalnoj sukcesiji napredovanja od predstave do predstave ovek nee pomisliti na neto sasvim suprotno. On se nuno orijentie na sopstvenu istoriju svesti, ma kako se ova udno odvijala; i
ve odreenost upravo aktuelnog doivljaja osigurava da se u diferenciji od njega ne mogu izgraditi proizvoljna oekivanja. Za
ovo tada stoje na raspolaganju drutveno standardizovani tipovi
kojih se ovek moe drati u nekoj vrsti grube orijentacije.
Oekivanja se mogu zgusnuti u zahteve. To se deava kroz
pojaavanje samopovezivanja i zaprepaenosti koje ovek unosi
u diferenciju ispunjavanje/razoarenje i na taj nain ukljuuje u
igru. I ovo je mogue gotovo bez pretpostavke, u svakom sluaju
samo uz odgovarajui pojaan rizik. Na odgovarajui nain je
367
proces internog prilagoavanja na ispunjenje, odnosno, razoarenje kompleksniji i pojavljuje se u sistemu kao oseaj21. Na
prelazu od oekivanja do zahteva poveava se ansa i opasnost od
izgradnje oseaja kao to se, obrnuto, oseaji mogu priguiti ako
se ovek vrati na isto oekivanje. Granica je pokretljiva i u procesu se moe pomeriti; u pitanju je pre dimenzija koja poprima
kvalitet oekivanja odnosno zahteva, ve prema tome koliko je
internih interdependencija povezano.
Razlikovanje oekivanja i zahteva omoguuje bavljenje pitanjem ta se psiholoki deava ako se individualno utemeljeni
zahtevi preteno drutveno legitimiu; i ako drutveni poredak
naposletku individue ohrabruje da ak svoju individualnost zastupaju kao zahtev: kao zahtev za priznavanjem i kao zahtev za
unapreivanjem onoga u emu ovek uiva. Ovo new right to be
what one pleases 2* (novo pravo da se bude ono to oveka ini
zadovoljnim) danas se u velikoj meri ini razumljivim po sebi.
Ali, kako je mogue i kako se deava da individuum moe utemeljiti svoje zahteve na svojoj individualnosi - takorei zahtevajui kraljevsko pravo: tel est mon plaisir 29.
Najpre treba poi od toga da zahtevi moraju biti uravnoteeni preko zasluga, inae kontrolni raun ne bi odgovarao i ne
bi bilo mogue drutveno razumevanje. Ovo je, istina, samo
drutveni, ne i psihiki zahtev. Ili drukije reeno: individua nee
imati probleme ako ima zahtev da sebi zasluge doda u mislima. U
semantici zasluge/merite/merit moe se, dakle, proitati i stanje
27
Oseaj se ovde ne razume kao kvalitet doivljaja koji se ne moe defi - 1
nisati (recimo u okviru klasinog trija um/volja/oseaj), ve kao interno prilagoavanje na interne probleme psihikog sistema. Ovde ne moemo blie ui u
istraivake perspektive koje se s ovim povezuju. Moe nas zadovoljti ukazivanje da na osnovu ovde predstavljenog funkcionalnog pojma oseaja treba oekivati da se kvaliteti oseaja gube kada se zahtevi redukuju na ista oekivanja; i
isto tako ako se rutinski ispunjavaju ili donose razoarenje. Ovo potvruje pogled u literaturu o ljubavi i pokazuje se takoe na klasinom toposu nestabilnosti
oseaja.
28
Tako Orrin E. Klapp, Collective Search for Identity, New York 1969; videtiodeljakX.
29
Poreklo ovog obrasca samovolje bilo bi vredno jedne studije. ini se da
on ima drutveno poreklo, tj. da se najpre odnosio na alter ego: Si eis placuit,
ovom floskulom utivosti obraali su se rimski magistrati senatu.
368
zahteva. Stratifikovana drutva ve manipuliu ovim odnosom,

ona izdvajaju iz zahteva viih slojeva njihove zasluge, a zasluga
se vidi ve u tome to se vodi dobar (plemenit) ivot u viem sloju.
Ali, ako se ovo vie ne pojavljuje kao nuno, i ako ve diferencija
plemenitog i zajednikog kao takva vie ne implicira doznaivanje zasluge, ne moe se uspostaviti ravnotea zahtev/zasluga
u celokupnoj drutvenoj ravni. U izvesnom obimu uskae mehanizam novca koji omoguuje transfer od zasluga do (potpuno
drugaijih) zahteva. Zasluga i zahtev nalaze svoju sintezu u prihodu. Istovremeno se time moe sve vie odomaiti utemeljenje
zahteva na sopstvenim eljama, sopstvenim predstavama, sopstvenim ciljevima, sopstvenim interesima. ovek gradi svoju
kuu tako kako eli da je ima. S legitimacijom (a to znai: otklanjanjem svih komunikativnih smetnji) zahteva za samoostvarivanjem slae se drutveni sistem drutveno-strukturalne spoljne
pozicije individuuma, dakle okolnost da se on ni u jedan deo
drutvenog sistema ne moe vie primiti sa svim njegovim zahtevima i zaslugama.
Ali, ta znai sve ovo za samog individuuma? Oekivanja,
rekli smo, organizuju epizode njegove autopojetike egzistencije,
a zahtevi reintegriu takve epizode u pshiki sistem. Iz toga, kao
prvo, sledi da se individuum u veoj meri nalazi izloen sopstvenim oseanjima, ako zahtevi ne mogu da se ablonizuju. Zbog
ovoga je savremeno drutvo vie nego to se obino moe zamisliti ugoreno emocionalnou. Individue su, kao drugo, podstaknute da govore o sebi i svojim problemima. Ako se prihvati da
individuum svoje zahteve ne utemeljuje samo na zaslugama, ve i
pre svega na sebi samom, on mora sainiti samoopisivanja. Za
ovo nije dovoljna slepa, tekua autopoiesis svesti, ona se mora
idenifikovati kao odnosna taka za iskaze, to znai: moe se
obraditi kao diferencija od drugog. Meutim, ovo je u psihikom
sistemu mogue samo kao potvrivanje autopoiesisa - dakle,
kao epizoda koja se moe okonati i transcendirati, s neizotrenim ivicama, mogunou uzbunjivanja, odbijanja itd. Individuum se primorava na refleksiju i samopredstavljanje (koje
nikad ne moe da odgovara). Na taj nain dospeva u tekoe,
trai za ovo pomo i razvija dodatni zahtev za potpuno razumljivom, ukoliko ne terapeutskom obradom njegovih zahteva. Ovaj
24 Drutveni sistemi
369
poslednji zahtev za pomoi pri zasnivanju zahteva je tako apsurdan daje mogue kako prihvatiti ga, tako i odbiti ga. Ovo poslednje brani lekar u T. S. Eliotovoj Cocktail Party kao umesno
sa obrazloenjem daje ova bolest suvie opta da bi se zahtevalo
leenje. Drugaije nego u frojdovskoj psihologiji sublimacije,
potisnuto opte se ne vraa u svest poboljano, ve pogorano:
kao bolest.
Doveden u ovo stanje indivduum moe da izabere izlaz da ne
objanjava sebe samog kao bolesnog, ve drutvo. Repertoar koji
tada stoji na raspolaganju prua se od anarhizma preko terorizma
do rezignacije - od zahteva da se moe proizvoljno delati do zahteva da se ne doe u sukob ni s jednim zahtevom. Nije sporno:
ovo su do ekstrema dovedene knjievne verzije, ne one iz stvarnog ivota. Stvarni individuum se pomae izraivanjem kopija
(kada se ukae prilika: kopiranjem onog ekstremnog modela). On
ivi kao homme-copie (Stendal). Protest protiv ovoga je isto toliko uzaludan kao i protest protiv vlasti 30 . U kontekstu drutvenih
sistema i sa stanovita drutvene inovacije u nauci, umetnosti i
tehnici sud moe glasiti drugaije, ali psihiki sistemi se mogu
samo individualno kopirati i niko ne moe upravo Emi Bovari
osporiti njenu individualnost. Dopadanje novog, ono vero nuovo e meraviglioso dilettevole (istinski novo i udesno zabavno) 31 , odnosi se na drutveno procenjenu diferenciju koja proizlazi iz temporalizovanja kompleksnosti drutvenog sistema 32.
Ono nema neposrednu (ili, moda, sa svoje strane kao kopija napravljenu) psiholoku funkciju.
30
Uostalom, oba su lansirana gotovo istovremeno (i moda postupkom kopiranja!). Born originals, how comes it to pass that we die copies) (Roeni kao
originali, kako se dogaa da umiremo kao kopije?), to glasi kod Edward Young,
Conjectures on Original Composition (1759), u: isti, The Complete Works, London 1854, ponovljeno izdanje Hildesheim 1968, tm 2, str. 547-586 (561). I:
L'Homme est n libre, et partout il est dans les fers (ovek je roden slobodan, a
svuda je u lancima), kod Jean-Jacques Rousseau, Du contract social (1762), navedeno prema uvres compltes, tom III (d. de la Pliade), Paris 1964, str.
347-170 (351).
31
32
Muratori, a.a.O., str. 104.
Upor. Niklas Luhmann, Temporalisierung von Komplexitt: Zur Semantik neuzeitlicher Zeitbegriffe, u: isti, Gesellschaftsstruktur und Semantik, Bd.
1, Frankfurt 1980, str. 235-300.
370
V
Na temelju prethodnih analiza vratiemo se sada problemu
koje znaenje treba pripisati drutvenim sistemima u konstituisanju individualnih psihikih sistema. Nema sumnje, najpre, da
su psihiki sistemi i drutveni sistemi nastali u toku ko-evolucije.
To se pokazuje ve u zajednikoj upotrebi smisla za predstavljanje i redukciju (sopstvene i okolne) kompleksnosti. Meutim, isto
je tako izvesna i autopojetika diferencija: da se psihiki i drutveni sistemi u samoreferencijalnoj zatvorenosti njihove reprodukcije (dakle, i u onome to je za njih povremeno jedinstvo)
ne mogu svesti jedni na druge. Oba koriste razliiti medijum za
svoju reprodukciju: svest, odnosno, komunikaciju. Samo pod
ovom pretpostavkom moe se shvatiti svagdanja povezanost reprodukcije kao kontinuirano deavanje koje sebe samog dovodi
do jedinstva. Ne postoji, drukije reeno, autopojetiki supersistem koji bi oba mogao da integrie kao celinu: svest ne prelazi u
komunikaciju niti komunikacija u svest.
Tek kada se ovo utvrdi moe se sa smislom pitati kako komunikacija deluje u autopojetikoj reprodukciji svesti. Radi se, u
terminologiji iz prethodnog poglavlja, o sluaju interpenetracije.
Drutveni sistem stavlja sopstvenu kompleksnost, koja je poloila test komunikativne upotrebljivosti, na raspolaganje psihikom
sistemu. Evolutivno dostignue razvijeno za ovaj transfer jeste
govor. Psihiki procesi nisu govorni procesi, a ni miljenje nikako nije unutranji govor (to se uvek iznova pogreno tvrdi 33).
Nedostaje ve unutranji primalac. Ne postoji drugo Ja,
33
Upor., umesto mnogih, na nivou uvodnog nacrta koji jo ne promilja problem, Joel M. Charon, Symbolic Interactionism: An Introduction, an Interpretatin,
an Integration, Englewood Cliffs, N. J. 1979, str. 86 i si. U svakom sluaju trebalo
bi da se izbegne da se ovo shvatanje oznai kao fenomenologija. Sam Huserl je
to iz tano promiljenih razloga odbio poto bi unutranji govor zahtevao upotrebu znakova, a svest koja sebe samu predstavlja, upravo na to ne ukazuje. Upor.
Logische Untersuchungen II, I, 8, navedeno prema 3. izdanju Halle 1922, str. 35 i
dalje. Argument ima temeljno znaenje za teoriju transcendentalnog ivota svesti
(upor. u vezi s ovim Jacques Derrida, Die Stimme und das Phnomen: Ein Essay
ber das Problem des Zeichens in der Philosophie Husserls, prevod na nemaki,
Frankfurt 1979, posebno str. 96, 101, 113, 125 i dalje). To iskljuuje svaki pokuaj
kombinovanja Huserlovih i Midovih teorijskih tradicija.
371
sopstvo u sistemu svesti, me nasuprot /, nema dodatne instance koja bi svako jeziki formirano miljenje ispitala na tome
da li e se ono prihvatiti ili odbaciti, i iju bi odluku svest traila
da antecipira. Sve su ovo teorijski artefakti indukovani razumevanjem govora (odnosno, paralelno s tim: refleksije) kao intencionalne aktivnosti. Postoje svakako interna samoopisivanja koja
slue pojednostavljivanju refleksije. Svako zna svoje ime, datum
svog roenja, aspekte sopstvene biografije itd. Meutim, ova
samoopisivanja se nee koristiti kao alter ego, kao primalac u komunikaciji. Ali, nedostaje svaka upotreba znaka sa funkcijom
tumaenja sopstvu ta Ja eli da mu saopti 34. Pazi li ovek
dovoljno bez predubeenja na to ta se stvarno deava kada se
svest u jezikom obliku kree ka narednoj predstavi (na primer:
dok ovo piem), onda ona nije data ni manje ni vie nego kao
jeziko strukturisanje napredovanja od predstave do predstave.
To omoguuje, na primer, smanjivanje diskretnih pojedinanih
predstava na obim pojednanih rei, poveavanje mogunosti
grananja i alternativa, zakljuivanje i neprelazni novi poetak. Jezik prevodi drutvenu u psihiku kompleksnost. Ali, tok svesti nikada ne postaje identian s jezikom formom, takoe ne ni sa
primenom jezikih pravila (kao to je i u sluaju ivih organizama autopojetika reprodukcije strukturisani proces, ali nikada ne egzistira samo kao primena strukture) 35 . ovek se mora
opaati samo pri proveravanju miljenja, pri traganju za recima
koje objanjavaju, pri doivljaju nedostatka tanih naina jezikog izraavanja, pri usporavanju fiksiranja, pri sluanju umova, pri pokuaju doputanja da se udalji ili u rezignaciji zato to se
nita ne deava, i odmah vidi daje mnogo vie prisutno od jezike
sekvence smisaone rei koja se moe u komunikaciji izdvojiti.
Miljenje takoe mora da ostvari nepromiljeno samonastavljanje svesti i samo tako moe svesti potvrditi vlastitu egzistenciju.
34
35
Ovo je pre svega bio argument Huserla.
Zaista nije potrebno posebno naglaavati da upravo suprotno vai za pojam govornog ina (Searle). On se ne odnosi na psihike, ve na drutvene sisteme;
on, isto tako, oznaava elementarni dogaaj, ali upravo u drugoj sistemskoj referenci. Zbog toga ovde imamo zajedno intenciju, smisao i ponovnu saznatljivost.
Svoj kvalitet dogaaja ne zahvaljuje reprodukciji individualne svesti, ve reprodukciji razumljive upotrebe jezika.
372
Ali, ta onda to znai ako jeziki formirane predstave deluju

na autopoiesis svesti, potvruju je, ali je ne mogu zameniti?
Psihiki sistem kroz to dobija neto to bi se moglo nazvati sposobnost za stvaranje epizoda. On moe operacije da diferencira i
diskontinuira. Moe skokovito da prelazi od jednog konteksta
jezikog miljenja do drugog ne okonavajui samoreprodukciju
svesti, ne spreavajui mogunost svesnog nastajanja daljih predstava. Moe diferenciju ranije/kasnije sukcesije predstava da opremi nemerljivim i stalno promenljivim sadrajima ekskluzije recimo dok u vozu ita novine sa promenljivim horizontima selekcije od lanka do lanka, pri tome moli za vatru saputnika (a ne
nekog drugog za neto drugo), utvruje da jo nisu stigli u Kein
itd. Pomou pojma iz evolutivne psihologije Spensera moglo bi
se lormulisati i: jezik poveava range of correspondences36
(obim podudaranja), pri emu oevidno zavisi od mnogih drugih uslova da li se i u kom obimu ova mogunost moe izgraditi i
uiniti psihiki raspoloivom 37 . Sve ovo ini jedinstvo nastavljanja autopojetikog sklopa reprodukcije kompatibilnim sa stalnom ugradnjom i izgradnjom promenljivih struktura koje uobliavaju autopojetiki proces, potvruju ga, dovode do preseka i
prelaza ne dovodei ga u opasnost okonavanja. Ako ovek vie
ne govori, moe jo uvek da uti. Ako vie ne misli, moe jo
uvek da drema. A bez ove sigurnosti niko ne bi imao hrabrosti da
se prepusti nekoj reci, reenici, misli.
Tako je vano jeziko oblikovanje svesti: drutveni sistemi
deluju i na druge, manje posredne naine na psihike sisteme.
Pre svega se treba setiti ispunjenja i razoarenja oekivanja i
zahteva, preko kojih svest moe biti drutveno upravljana mada
(i upravo zato) ona sama postavlja oekivanja da bi se orijentisala. Na ovaj nain moe, na primer, nastati neka vrsta svesne sigurnosti i miljenja i oseanja, takoe tako neto kao ukus, koji
se istovremeno potvruje na objektima i na drutvenoj rezo36
Herbert Spencer, Principles of Psychology, tom 1 (1899), novo izdanje

Osnabrck 1966, str. 300 i dalje.
37
Ovo je opet delimino, i samo delimino, pitanje same jezike kompetencije. Videti u vezi s ovim poznato istraivanje o restricted and elaborated codes
(ogranienim i usavrenim kodovima) kod Basil Bernstein, Class, Codes and Control, 3 toma, London 1971-1975.
373
nanci miljenja. Nemogunost da se miljenju da jeziki izraz

moe tada se spozna, ak da se uiva kao specifina vrsta nadmonosti 38.
Postavi li se u temelje ovaj koncept autopoiesis psihikih sistema koji poiva na svesti, lako moe ispasti da e se dobiti pristup istinski tekom (i otuda jedva obraenom) krugu problema,
naime, svetu oseaja 39. Kada se oseaji pojavljuju i zahvataju telo
i svest, autopoiesis svesti je ugroena. To moe imati mnoge uzroke, recimo eksterna ugroavanja, diskreditovanje samopredstavljanja, ali i jedan za samu svest iznenaujui lini angaman
na novini putevima, recimo ljubav. U svakom sluaju oseaji nisu
predstavljanja povezana s okolinom, ve su interna prilagoavanja na interne probleme psihikih sistema 40 , ili tanije: na interne probleme koji imaju posla s tekuom produkcijom elemenata
sistema preko elemenata sistema. Oseaji nisu nuno prigodno i
spontano izgraeni; ovek moe manje ili vie biti izloen emocionalnim reakcijama 41. One su ipak nestabilne, poto iezavaju
sa ponovnim-dovoenjem-u-red samonastavljanja svesti. Oba,
38
U vezi s ovim ima dosta literature iz 17. i s poetka 18. veka-na primer, o
utemeljenju prosuivanja na provokativnom je ne sais quoi (ne znam ta) koja ostavlja utisak kao da se na neki nain na gotovo ve izgubljenom mestu
trailo jo jednom zasnivanje prirodne nadmonosti pripadnika viih slojeva, dok
istovremeno struna literatura (i pre svega pravna literatura) ve preko slojevitosti
naglaava artificijelnost celokupnog sistema.
34
Tipian iskaz sociologije u vezi s ovom temom moe se jednostavno dobiti: praznina u istraivanju! Eventualno jo: nunost nekonvencionalnih
metoda.
Upor. umesto mnogih, Norman K. Denzin, A Phenomenology of Emotion and
Deviance, Zeitschrift fiir Soziologie ( 1980), str. 251-261. U stvari, izmie se
ne
posredna socioloka obrada injenikog stanja. Sociologija se u svakom suaju
mogla baviti komunikacijom oseaja, njihovim stimulisanjem, opaanjem,
razvo-
40
Sa Karlom H. Pribramom, Languages of the Brain, Englewood Cliffs
N. J. 1971, str. 208, moda bi se moglo i neto opreznije formulisati: these internal adjustments are felt as emotions (ova interna prilagoavanja se oseaju
kao emocije). Odmah u se vratiti na neurofizioloki odnos koji je ovde
zamiljen.
41
Upor. u vezi s ovim pitanjem Arlie Russell Hochschild, Emotion Work,

Feeling Rules, and Social Structure, American Journal of Sociology 85 (1979),
str. 551-575.
374
raspolaganje i nestabilnost, su vaan predujam za drutvenu obradu nastajanja oseaja; ali ove osobenosti oseanja proizlaze iz njihove psihike, ne iz drutvene funkcije.
Posmatrano sa stanovita njihove funkcije, oseaji se mogu
uporediti sa imunosistemom; ini se da oni upravo preuzimaju
funkciju imunosti psihikog sistema 42. Oni osiguravaju, s obzirom na nastale probleme, dalje izvravanje autopoiesisa - ovde
ne ivota, ve svesti - sa neobinim sredstvima i za to koriste pojednostavljene procedure diskriminacije 43, koje dozvoljavaju odluke bez obzira na posledice. One doputaju, bez neposrednog
odnosa sa zbivanjima u okolini, da se pojaaju ili oslabe ve prema iskustvu svesti sa njom samom.
Meutim, stvarno najvaniji uvid je: da se kod svih oseanja
radi o sutinski zajednikim, istovrsnim zbivanjima 44. To ne proizlazi samo iz poveane interdependencije sa telesnim zbivanjem,
pri kojoj ovek doivljava oseanja 45, ve i iz imunofunkcije koja
upravo kao garanciju autopoiesisa protiv nepredvidljivih naruavanja ne moe za svaki sluaj da pripremi vlastiti oseaj. Jedin42
43
44
Ovde sam, naalost, previe poranio. U vezi s konceptom sistemsko-teorijske interpretacije imunosistema blie povodom istog problema u
sluaju
drutvenih sistema u 9. glavi.
esto je zapaeno. Videti samo J. A. Easterbrook, The Effect of Emotion
on Cue Utilization and the Organization of Behavior, Psychologcal Review
66
(1959), str. 183-201: ...that the number of cues utilized in any situation tends
to
become smaller with increase in emotion (broj raspoloenja koji se koristi u
bilo
kojoj situaciji tei da postane manji sa pojaanjem emocije). S druge strane
je
lakoe poznato da oseaji mogu poveati osetljivost za specifine informacije.
Parsons koristi isto injenino stanje sadrinske praznine afekta u potpuno
drugom pravcu, naime za tumaenje affecta kao simboliki
generalizovanog
medijuma. Razume se da Parsons ne povezuje ovaj medijum, kao i paralelno
s
tim
intelligence, posebno sa sistemom linosti, ve s optim sistemom delanja.
Upor., naroito: Social Structure and the Sybolic Media of Interchange, u:
Talcott Parsons, Social Systems and the Evolution of Action Theory, New York
1977,
str. 204-228 (214 i dalje); dalje u vezi sa stanovitem koje nas ovde interesuje,
375
stvenosl oseaja moe se utvrditi u biohemijskom podruju; ali,

oseaj je istovremeno vie nego to tumai biohemija: on je
samointerpretacija psihikog sistema s obzirom na mogunost
nastavljanja njegovih operacija.
Poznato obilje razliitih oseaja ostvaruje se, prema tome,
tek sekundarno, tek kroz kognitivne i jezike interpretacije; ono
je, dakle, kao i svaka izgradnja kompleksnosti psihikih sistema,
drutveno uslovljena. A ovo tek vai za sve to bi se moglo
oznaiti kao kultura oseaja: kao poboljavanje povoda i oblika izraavanja u izgradnji oseaja. Takva preterana oblikovanja
oseaja slue, sjedne strane, ve njihovoj drutvenoj kontroli, ali
su, s druge strane, optereena problemima autentinosti. Ko moe
da kae ta ga mui, ve vie nije u situaciji koju bi eleo da izrazi.
Tako nastaju posebni problemi nekomunikativnosti - ne apsolutno oseanja, ali istinitosti oseanja - koji pogaaju drutvene sisteme, ali mogu delovati i kao psihiko optereenje.
VI
Ovde sasvim ukratko, za jeziko i emocionalno podruje, skicirana razmiljanja o psihikoj relevantnosti drutvenih sistema 46
mogla bi da ponude polaznu taku za istraivanja psihikih posledica i pre svega optereenja refleksije savremenog individualizma.
Problem svakako ne treba shvatiti jednostavno kao uzmicanje
uea consience collective (kolektivne svesti) u individualnoj svesti (pri istovremenom poveavanju spremnosti kopiranja?), tako
kao da se ovde radi o pomeranju u okviru zbira mogunosti koji
ostaje konstantan. I vie zaista ne pomae utemeljenje uenja o dva
identiteta, jednom linom ijednom drutvenom - potpuno bez uzimanja u obzir da individuum ne moe sebe samog na ovaj nain
dvojako identifikovati, i da nijedan posmatra nije u situaciji da
ove identitete dri odvojeno 47. Vie bi se isplatilo da se vratimo na
46
Drutvenu relevantnost psihikih sistema obradiemo u narednom poglavlju pod pojmom linosti.
47
Prema tome, re je, da ovu kritiku zaokruimo, samo o teorijskom artefaktu i to o istom korelatu pojma refleksije shvaenom saobrazno inu koji neto
pretpostavlja kao subjekta, i takoe kao objekta, i onda u objektivnost subjekta, da
bi markirao razliku, ugrauje drutveno odreenje.
376
Spensera i pri jo uvek datom autopojetikom individualizovanju

da okarakteriemo psiholoke efekte evolucije kao greater complexity of correspondences (veu kompleksnost podudaranja) 48 .
To nas vodi do hipoteze da strukturisanje autopoiesis postavlja
vee zahteve, da se vea kontingencija i vea nestabilnost moraju
osnaiti, da se doivljava vie zavisnosti, daje nuno vie indiferentnosti i da se sa svim ovim oteava Ja-selekcija.
Mora li se sada zbog toga slediti filozofija refleksije i empirijski oekivati da refleksija u pravcu Ja-identiteta utoliko postaje
verovatnija. Ukoliko se pitanje postavlja empirijski, mora se
lanije utvrditi ta se time misli. Ako se refleksija zamilja kao
in, a identitet kao korelat-ina, ova teorija vodi ka nekoj vrsti
nad-identifikacije Ja. Kod prevoenja u sistemsko-teorijsku pojmovnost na ovom mestu stoje na raspolaganju pojmovi samoposmatranja i samoopisivanja. Kod njih se uvek ve pretpostavlja
individualizujua autopoiesis kao operacija koja se takoe (ali ne
samo) reprodukuje preko samoposmatranja i samoopisivanja.
Moda bi se mogao iskoristiti predlog Roberta Rouzena (Rosen) i
samokompleksnost sistema videti upravo u tome to se prema interakciji (ovde onda: interakciji s okolinom koja deluje zajedno sa
sistemom) izrauju razliita samoopisivanja 49 . Ukoliko one moraju jo da se i tematizuju kao jedinstvo, gde je onda sama svest
operativno jedinstvo i drugaija ne moe da bude? Moda je jedini aktuelni problem kako razviti dovoljnu vetinu za prelaenja 50 i
imati spremne mogunosi reenja za sluaj sukoba.
Ono to se time ne obuhvata je svakako najvaniji problem
autopoiesisa svesti: problem smrti. ovek moe sebi predstaviti
sopstvenu smrt kao kraj ivota, ali ne kao kraj svesti 51. La mort
48
Videti a.a.O. (napomena 36).
49
Videti: Complexity as a System Property, International Journal of General Systems 3 (1977), str. 227-232.
50
Ovde se gotovo misli na dijalektiku: dopustiti da se pojavi jedinstvo u prelazima.
51
Interesantni empirijski dokazi u vezi s ovim proizlaze iz studija o doivljajima svesti u asovima smrti (koji, naravno, ne upuuju ni najmanje na ivot posle
smrti), Upor. naroito, Karlis Osis/Erlendur Haraldsson, At the Hour of Death,
New York 1977; dalje, Elisabeth Kubler-Ross, Interviews mit Sterbenden, Stuttgart 1969; Raymond A. Moody, Life after Life, New York 1976; isti, Reflections on
Life After Life, New York 1978.
377
est une surprise que fait inconcevable au concevable (Smrt je

iznenaenje koje nepojmljivo ini pojmljivim) 52 . Svi elementi
svesti su sagraeni u reprodukciji svesti i ovo, i tako dalje, ne
moe im se osporiti, a da oni ne izgube svoj karakter elementa autopojetikog sklopa reprodukcije. U ovom sistemu se ne moe
proizvesti element bez budunosti, kraj ukupne serije, jer takav
krajnji element ne bi mogao preuzeti funkciju autopojetikog elementa, dakle ne bi mogao da bude jedinstvo, dakle ne bi bio
ubedljiv. Prema tome, svest ne moe sebe samu da zna kao istinski okonanu i otuda sebi pripisuje, uveliko s odobrenjem drutva, veiti ivot, ali odvojen od svih poznatih sadraja 53. Svako
okonavanje koje to predvia jeste okonavanje neke epizode u
svesti, a u ovom smislu se shvatao i ivot na ovoj zemlji kao
epizoda. Smrt nije cilj. Svest ne moe doi do kraja, ona jednostavno prestaje. Ako pored jedinstva autopoiesisa postoji drugo
jedinstvo totaliteta svesti, onda to moe biti samo ovo neprihvatljivo jedinstvo smrti, naime u svakom obnavljanju iezavajue svesti prisutna mogunost da ona prestane.
Mada nepristupane za svest (ili donekle samo jeziki nepristupane), predstave smrti podleu takoe drutvenom oblikovanju. Istorijski individualizam nove vrste ocrtava se od 18. veka
U filozofskoj literaturi se slino shvatanje nalazi kod Jean-Paul Sartre, Ltre
et le nant, 30. izdanje paris 1950, str. 615 i dalje, naroito 624 i si.: c est parce que
lepour-soi est ltre qui rclame toujours un aprs, quil ny a aucune place pour la
mort dans ltre qui est pour-soi. Zato to je ono za-sebe bie koje stalno zahteva
jedno posle, nema nikakvog mesta smrti u biu koje je za-sebe. Vlastita smrt ostaje
za pour-soi otuda potpuno nedeterminisana (a ne samo u svom tanom vremenskom v
momentu neodreena), zato to determinisanosti prema pour-soi uvek pripada i
aspekt budunosti. Zbog toga vlastita smrt ne spada u ontoloku strukturu pour-soi,
na nju je isto faktiki prisiljena tako to je neko drugi moe posmatrati (i ovek to
moe znati): elle est le triomphe du point de vue dautrui sur le point de vue que je
suis sur moi-mme.
52
Paul Valry, Rhumbs, nav. prema: uvres, d. de la Pliade, tom II, Paris
1960, str. 611.
53
Verovatno je i Zimel imao u vidu ovu takorei strukturalno preienu autopoiesis kada je besmrtnost odreivao kao ono stanje due u kome ona vie ne
ivi, u kome se, dakle, njen smisao vie ne moe potvrditi na nekom sadraju koji
bi u bilo kom smislu postojao izvan nje same (Tod und Unsterblichkeit, u:
Georg Simmel, Lebensanschauung: Vier metaphysische Kapitel, Miinchen 1918,
str. 99-153 (117).
378
i u tipinim drutvenim stavovima prema smrti 54 . Smrt se privatizuje, to onda opet zahteva da se smrt u optem interesu, naroito
smrt u ratu, opskrbi posebnim dodeljivanjem smisla 55 . Ali, individuum se istovremeno - ve i na temelju konspirativnog utanja
lekara - odvraa od smrti; ak i kada ovo ne uspeva, od njega se
oekuje da o tome ne komunicira, a odgovarajui pokuaji stvaraju bolna oseanja i nailaze na slab odjek.
Teorija autopoiesis utemeljena na svesti ponovo formulie
sumo ova poznata stanja stvari. Ona postulira specifini preokret
u odnosu izmeu individualizacije i semantike smrti: ukoliko
neki psihiki sistem sebe shvata i promilja sopstvenu autopoiesis
individualnije, utoliko manje moe sebi da predstavi dalji ivot
posle smrti i utoliko se manje moe u vezi s tim pretpostaviti poslednji momenat svesti. Tada ni komunikacija ne pomae u prevazilaenju onoga to se ne moe predstaviti. Ona to preputa sebi
samom. Teko da diferencija drutvenog sistema i psihikog sistema sebi moe jasnije da pribavi znaenje. Ni prisustvo tekueg
samonastavljanja, ni u njemu prisutna mogunost kraja u svako
vreme, ni pozitivno ni negativno jedinstvo vlastite autopoiesis ne
moe psihikom sistemu da prui garancije od drutvenog sistema ili da ga gotovo odvoji.
54
Upor. Alois Hahn, Tod und Individualitt: Eine bersicht ber neuere
franzsische Literatur. Klner Zeitschrift fr Soziologie und Sozialpsychologie
31 (1979), str. 746-765. Tu i tamo se treba setiti da tipino za novo doba nikako nije svuda ostvareno i da je trebalo sagledati istovremnost neistovremenog.
Upor. u vezi s ovde prisutnom temom, Italo Pardo, Lelaborazione del lutto in um
quartiere tradizionale di Napoli, Rassegna Italiana di Sociologia 23 (1982), str.
535-569.
55
Upor. Reinhart Koselleck, Kriegerdenkmale als Identittsstiftungen der
berlebenden, u: Odo Marquard/Karlheinz Stierle (Hrsg.), Identitt, Poetik und
Hermeneutik, Bd. VIII, Mnchen 1979, str. 255-276.
379
Osma glava
STRUKTURA I VREME
I
S obzirom na obimnu literaturu o strukturalizmu i strukturalnom funkcionalizmu nije sasvim jednostavno obuhvatiti temu i
pojam strukture teorijom koja sebe ne shvata kao strukturalistiku. Ve je poziciona vrednost ove teme u nizanju poglavlja
ove knjige prvi znak da teoriji sistema nije prvenstveno potreban
pojam strukture za njeno samotumaenje. To moe svakako da
zavara jer izlaganje neke teorije ne prati nuno njenu arhitekturu.
Zbog toga moramo dodatno da pronaemo zato strukturalistika
teorijska opcija nije prihvatljiva za teoriju samoreferencijalnih sistema.
Sasluajmo najpre krunske svedoke: za Levi-Strosa 1 se pojam strukture ne odnosi na empirijsku stvarnost kao takvu, ve na *
njene po modelu nainjene apstrakcije. Le princip fondamental
est que la notion de structure sociale ne se rapporte pas a la realit empirique, mais aux modles construits d'aprs celle-ci 2. Pri
tome se uraunava ono to se posle Hegela i Marksa teko moe
osporiti, da i sama stvarnost tvori takve modele strukture: modles faits la maison; modles dj construits par la culture
Zadravamo se na izlganju u: Claude Lvi-Strausse, La notion de structure en Ethnologie, u: isti, Anthropologie structural, Paris 1958, str. 303-351. Prevod na nemaki, Strukturale Anthropologie, Frankfurt 1967.
2
A.o.o., str. 305.
380
(consideree sous forme d interpretations 3 (modeli izraeni kod

kue; modeli koje je ve izradila kultura uvaavajui oblike
tumaenja). Kljuno pitanje bi prema tome bilo koje stepene slobode nauna analiza jo poseduje ako se bavi stvarnou koja je
sebe samu dovela na model koji je ve izradio vlastito samoopisivanje. Na ovo pitanje, ma kako se o njemu u konkretnim analizama odluivalo, vie ne moe odgovoriti strukturalizam, jer se odgovor ne moe izvesti iz pojma strukture. ini se da je ovo razlog
zbog kojeg strkturalistike teorije ostaju ambivalentne u odnosu
na kritiku ili konzervativnu, levu ili desnu primenu. Ostaje stvar
odluke, kojom se vie ne moe upravljati preko teorije, da li e se i
u kom obimu eleti da se samoopisivanje drutva naknadno
potvruje ili podupire analitikim modelima.
Moda se ovde nalazi i razlog za injenicu da se strukturalisti
sve radije bave tekstovima-govorima, koji su odrani negde drugde, raspravama, teorijama, pa ak i filozofijom 4. Kod takvih predmeta niko nee, najmanje autor o kome se radi, osporiti stvarnost.
Pitanje stvarnosti se prosto moe zaboraviti. Zbog toga se gore
skicirana ambivalencija vraa utoliko otrije. ovek se kod predmeta koji takorei ex officio i konstitutivno sadre samoopis,
istinski mora upitati: koje stepene slobode strukturalistika analiza pripisuje sebi samoj u odnosu na samoopisivanje svog predmeta? I kao to je reeno: pojam strukture ne moe na to dati odgovor poto ga obe strane uzimaju u obzir.
Strukturalisti rado doputaju sebi, i to je simptomatino za
interesovanje za kompleksnost, da ih fascinira teorijska tehnika
koja se obino naziva matematika. Ona ostavlja neodreenim
ono to su zapravo elementi i trai da sa karakterisanjem izae
kroz relacionisanja. Istina, konkretno iznete analize nisu dorasle
zahtevima ove teorijske tehnike; one joj praktino pozajmljuju
samo pravo da govori o modelima. Ma kako bilo sa tim: problem kompleksnosti vodi teorijsku svest strukturalista.
A.o.o., str. 309.
Neki primeri koji su takoe pogodni za dalje praenje problema verovatnoe odstupanja samoopisivanja: Louis Marin, La critique du discours sur la logique de port-royal et les penses de Pascal, Paris 1975, pri emu, istina, pisanje
naslova malim slovima treba da ukae na degradiranje teksta; Roland Barthes,
Sade, Fourier, Loyola, Paris 1971; Karl-Heinz Ladeur, Rechtssubject und Rechtsstructur: Versuch ber die Funktionsweise der Rechtssubjektivitt, Giessen 1978.
381
Strukturalizam se kod Levi-Strosa eksplicitno orijentie na

diferenciju nestrukturisane i strukturisane kompleksnosti 5 . Isto je
i kod Parsonsa. Parsons najpre misli na univerzalnu teoriju a la
Njutn koja ima u vidu sve varijable sa svim njihovim interdependencijama, ali odmah uvia neizvodljivost takve namere i zadovoljava se s drugom najboljom teorijom koja polazi od odreenih
struktura datih unapred ali ih, sa svoje strane, ne problematizuje 6.
Parsons je kasnije ublaio ovo izlaganje strukturalnog funkcionalizma i konano ga opozvao s obzirom na njegovu sopstvenu teorijsku graevinu orijentisanu na etiri osnovne funkcje 7 . Kasniji
razvoji teorije su, ipak, stvarno samo potvrdili njihov strukturalistiki stav, i u stvari ga tek formulisali 8: on se sastoji u pretpostavci da se preko analize najmanjih komponenti pojma (!) delanja
moe doi do rezultata koji bi bili u stanju da dovoljno osiguraju
kontakt teorije sa stvarnou, ma kakva odstupanja od modela
teorije ovek nalazio u empirijskoj stvarnosti.
Dakle, i strukturalizam i strukturalni funkcionalizam se mogu
okarakterisati kao epistemoloka ontologija, odnosno, kao analitiki realizam. Naunim analizama sistema, tekstova, jezikih igri
itd., pripisuje se odnos prema stvarnosti, a ovaj odnos prema
stvarnosti se garantuje preko pojma strukture. Svest o nesluajnosti koja sebi samoj potvrjuje odnos sa stvarnou nastaje tako
to se analiza sudara sa struktorom, tako to se spoznaju odreene
pregnantne (na primer binarne) konfiguracije. Ako analiza uopte
otkriva poredak, a ne haos, ako uprkos apstrakciji ne klizi u proizvoljno, ve udara u dobro uobliena stanja stvari, to je za nju
simptom da ima posla sa stvarnou. Doivljaj vanosti izaziva u
5
Upor. a. a. O., str. 311 i dalje, 350 s obzirom na uticajan stav Warren Weaver, Science and Complexity, American Scientist 36 (1948) str. 536-544.
6
Upor. Talcott Parsons, The Social System, Glencoe 111. 1951, str. 19 i dalje,
202 i si. Videti i Talcott Parsons, Introduction, u: Talcott Parsocns (ed.), Max Weber, The Theory of Social and Economical Organisation, London 1947, str. 20 i si.
7
Videti Talcott Parsons, Die jngsten Entwicklungen in der strukturellfunktionalen Theorie, Klner Zeitschrift fr Soziologie und Sozialpsychologie 16
(1964), str. 30-49; isti, The Present Status of Structural-Functional Theory in
Sociology, u: isti, Social Systems and the Evolution of Action Theory, New York
1977, str. 100-117.
8
Upor. u vezi s ovim kritiku teorijsko-saznajnih stanovita kod Harold J.
Bershady, Ideology and Social Knowledge, Oxford 1973.
382
znaajnoj meri stare saznajno-teorijske sumnje kojima nisu mogle da se priblie ni transcendentalna sinteza ni dijalektika. Sve je
mnogo jednostavnije nego to su mislili Kant i Hegel: ako analiza
uopte nailazi na strukture onda se ovo ne moe pripisati samo
njoj samoj. Ona uvek nosi sa sobom svest o vlastitoj kontingenciji, vlastiti otvoreni stav prema drugim mogunostima i ba zato je
potrebno da ukoliko naie na strukture, ove ne pripie sebi samoj,
ve stvarnosti. Upravo radikalizovanje kontingentne svesti analize vodi prema tome ka stavu u kome se stvarnost istinski ocrtava:
kao redukcija potpuno otvorene, neodredljive kompleksnosti.
Ukoliko je pozicija strukturalizma tano ocrtana pomou
ovih podataka u nju ulaze kako transcendentalno teorijske tako i
dijalektike crte. Huserl dolazi, naroito u njegovim kasnijim radovima, do vrlo slinog shvatanja 9. Oigledna je mogunost da se
celokupni koncept dijalektiki stilizuje, jer upravo slobodna
promenljivost (Huserl) doputa da se kao negacija njene slobode
pojave strukture ija pojava tada stapa analizu i stvarnost u jedinstvo. Zbog toga se strukturalizam s pravom moe shvatiti kao
konani oblik dugog saznajno-teorijskog razvoja - razvoja koji
ukrcavanje u probleme stvarnosti trai u samoanalizi saznanja.
Strukturalisti zato tee ka tome da se snabdeju predznacima kao
to su trans- i post-. Sve teorije saznanja mogu se, sa svoje strane,
strukturalistiki analizirati, odnosno uneti u Parsonsovu unakrsnu
tabelu. ovek se pita da li je strukturalizam na putu da izradi vlastitu teoriju saznanja, vlastitu epistemu 10. Do sada postoje ipak samo
krhotine. Ve smo primetili da pojam strukture ne usmerava dovoljno; a opasnost ne lei u osporavanju da se zbog nedostatka boljih kriterijuma stvarnosti knjievna struktura-jo uvek: struktura!
- strukturalistikih analiza smatra dovoljnom, naroito u Parizu.
Za razliku od skiciranih strukturalistikih, odnosno funkcionalno-strukturalistikih stavova, teorija samoreferencijalnih sistema se ne vraa na saznajno-teorijsko (a naroito ne na semantiko)
9
Upor. Erfahrung und Urteil: Untersuchungen zur Genealogie der Logik,

Hamburg 1948, naroito izlaganja o slobodnoj promenljivosti kao metodi sagledavanja sutine, str. 409 i dalje.
10
Upor. Franois Wahl (d.), Qu' est-ce-que le structuralisme ?, Paris 1968,
prevod na nemaki, Einfhrung in den Strukturalismus, Frankfurt 1973. Videti
naroito
zakljuak
izdavaa.
\
383
ishodite. Ona zapoinje sa posmatranjem svog predmeta. Saznajno-teorijska pitanja se najpre utvruju". Diferencija saznanja
i predmeta najpre ostaje neiskoriena. Ovo se ne srne zameniti sa
saznajno-teorijski
nereflektovanim,
svakidanje-svetovno
naivnim zauzimanjem stava. To bi u dananjem naunom poslu bilo
neodrivo s obzirom na dugu tradiciju refleksije saznanja. Upravo je odreivanje, upravo je privremeno smeranje saznajno-teorijskih pitanja, zauzimanje stava prema teoriji saznanja. Mora se
dopustiti saznajno-teorijsko opravdavanje, a to se ini preko
oekivanja da e se saznanje kao jedan od njenih predmeta pojaviti im pojmovnost istraivanja dostigne dovoljan stepen apstraktnosti.
Teorija samoreferencijalnih sistema dalje nas dovodi do distance prema raspravi koja je pokrenuta primenom pojma strukture na sisteme. Opisivanjem sistema preko relativno nepromenljivih strukturnih obeleja ovek je dospeo pred alternativu
da ponaanje sistema radije tumai preko njegovih sopstvenih
obeleja ili preko obeleja okoline, dakle preko aktuelnog vremenskog iseka njegove okoline 12 . Ovom alternativom se naroito bavila psihologija 13 . Osnova ove rasprave se proiruje ukoliko se
strukture shvataju na temelju nunosti autopojetike samoreprodukcije. To moe dati visoko individualizovana uska grla koja
olakavaju brzo pronalaenje prikljunih naina ponaanja; ali
ona istovremeno moraju da ostanu dovoljno osetljiva u odnosu na
zahteve specifine za situaciju i otuda moraju biti u stanju da u
11
Uzor za ovo jeste i ostaje, ma kako to bilo u prvom trenutku iznenaujue,
Huserlova epoha transcendentalne fenomenologije. Meutim, ne utvruje se santo
egzistencijalni smisao iskaza, dakle, ne samo pitanje o kriterijumu stvarnosti
saznanja, ve i diferencija saznanja i predmeta kao saznajno-teorijsko pitanje u okviru koga tek postaje akutan problem kriterijuma stvarnosti.
12
U oba sluaja ontoloki stav nasuprot analitikom stavu strukturalizma, koji smo ranije obradili. Ve smo zapazili povodom obrade pojma elementa da
se ova diferencija ontolokog/analitikog kroz teoriju samoreferencijalnih sistema
uklanja. Upor. gore,l. glavu, II pod 4, i o komunikaciji/delanju, 4. glavu, VIII i X.
Ovde se u pogledu pojma strukture nalazimo pred istim stanjem stvari.
13
Videti u vezi s ovim, kritiki, Walter Mischel, Personality and Assessment, New York 1968; isti, Toward a Cognitive Social Learning Reconceptualization of Personlity, Psychological Review 80 (1973), str. 252-283 (ovde naroito str. 273 i dalje o tekuem izlazu preko self-regulation).
384
svako doba kognitivno podruje prijema izbora ponaanja proiruju i ponovo suavaju ukoliko osvedoeno ne vodi dovoljno
ubedljivo ka cilju.
Na ovom mestu jo moramo odloiti iscrpniju obradu ovih
pitanja. U ovom momentu je dovoljno da zapazimo da pojam
strukture time gubi svoju sredinju poziciju. Pojam ostaje neophodno potreban. Nijedan teoretiar sistema nee osporiti da
kompleksni sistemi izgrauju strukture i da bez strukture ne
mogu postojati. Ali, sada se pojam strukture uvruje u obilan
aranman razliitih pojmova ne prisvajajui pravo na vodei kvalitet. On oznaava vaan kvalitet stvarnosti, moda i neophodnu
pomo za posmatraa 14- ali ipak ne vie onaj momenat u kome se
podudaraju saznanje i predmet sa uslovima njihove mogunosti,
Zbog toga se ovde ne radi o strukturalizmu.
II
Apstraktno posmatrano, pojam strukture se moe odnositi na
komunikaciju ili na delanje. Strukture koje povezuju komunikaciju s komunikacijom, ukljuujui informaciju, jesu, dakle, strukture sveta. One obuhvataju u sistemu sve to uopte moe biti relevantno za sistem. Sve dok dre u pripravnosti smisaone forme,
koje se u komunikaciji obrauju kao vredne ouvanja, kad god se
ukae prilika govoriemo i o semantici. U nastavku se ipak
ograniavamo na strukture koje ureuju delanja nekog drutvenog sistema, dakle na strukture samog ovog sistema. Time ne treba da se ospori da bi se ovaj isti pojam strukture mogao primeniti i
na strukture sveta, na jezike i semantike.
Nadovezujui se na stanje rasprave u optoj teoriji sistema 15 i
u strukturalizmu, prvo obeleje pojma strukture dobijamo preko
odnosa sa problemima kompleksnosti. Struktura omoguuje - ali
kako? - prelaz iz nestrukturisane u strukturisanu kompleksnost.
14
Upor., umesto mnogih, Lars Lfgren, Complexity Descriptions of Systems: A Foundational Study, International Journal of General Systems 3
(1977),
str. 197-214.
Upor. 1. glavu.
25 Drutveni sistemi
385
Nestrukturisana kompleksnost bi bila entropijska kompleksnost,

ona bi se u svakom momentu raspadala u nepovezanost. Izgradnja strukture koristi ovo raspadanje da bi iz toga nainila poredak 16. Upravo iz raspadanja elemenata, ovde: iz nunog prestanka
svakog delanja, energije i informacije, ona crpi za reprodukciju
elemenata koji su time strukturalno prethodno kategorisani, a
ipak se pojavljuju kao novi 17. Drugim recima, pojam strukture
dalje precizira odnos elemenata preko vremenskih udaljenosti.
Moramo, dakle, poi od odnosa izmeu elemenata i relacija i ovaj
odnos 18 moramo posmatrati kao konstitutivan za kvalifikovanje
elemenata, u sluaju drutvenih sistema, dakle, za kvalifikovanje
smisla delanja.
Saglasnost postoji o tome da strukture apstrahuju konkretni
kvalitet elemenata. To ne znai da se svaka struktura moe materijalizovati sa svakom vrstom elemenata, ali svakako znai da
strukture mogu nastaviti da postoje i da se ponovo aktualizuju i
pri promeni elemenata. Sigurno se mislilo na to, kada se kod Nadela kae: The parts composing any structure can vary widely in
their concrete charachter without changing the identity of the
structure'9. (Delovi koji ine neku strukturu mogu da budu vrlo
razliiti po svom karakteru, ali oni ne menjaju identitet strukture). Ali, upravo zbog toga nije dovoljno da se sledi rasprostranjeno shvatanje po kome se strukture definiu kao relacije izmeu
elemenata; jer bi tada morale sa svakim elementom da ieznu i
relacije koje ga povezuju sa drugim elementima. Ove relacije do16
Ovde argumentujemo paralelno i u vezi s pojmom disipativne strukture.
17
Videti u vezi s ovim i Dagsterberg, Meta Sociological Essay, Pittsbufg

1976, str. 64 i dalje.
18
Teorijsko-istorijski ovo znai pre svega: da se struktura vie ne defmie kao
odnos celine i delova. Za ovo esto vienje samo jedan citat: I take structure to refer to a distinguishable whole... which is susceptible of analysis... into parts that have
an ordered arrangement in space and time. (Uzimam strukturu da bih ukazao na
celinu koja se moe razlikovati... koja doputa analizu... delova koji imaju ureen
poredak u prostoru i vremenu) (Meyer Fortes, Time and Social Structure: An Ashanti Case Study, u: isti, (ed.), Social Structure: Studies Presented to A. R. Radcliffe-Brown (1949), novo izdanje 1963, str. 5484 (56). Za dalji tok naina definisanja
videti, recimo, Helge Wendt, Bemerkungen zum Strukturbegriff und zum Begriff
Strukturgesetz,DeutscheZeitschriftfiirPhilosophie 14(1966), str. 545-561.
19
386
Siegfried F. Nadel, The Theory of Social Structure, Glencoe 111. 1957, str. 8.
bijaju vrednost za strukturu samo na taj nain to upravo ostvarene

relacije predstavljaju izbor iz mnotva kombinatorikih mogunosti i time unose prednosti, ali i rizike selektivne redukcije. A samo
ovaj izbor moe ostati konstantan pri promeni elemenata, tj.
moe se reprodukovati sa novim elementima.
Struktura postoji, ma ta inae ona mogla da bude, u ograniavanju relacija koje su dozvoljene u sistemu 10. Ovo ogranienje konstituie smisao delanja i u tekuem radu samoreferencijalnih sistema smisao nekog delanja motivie i ini verovatnim
tada, naravno, i ono to je oigledno mogue pripojiti. Bez predujma strukture moglo bi se rei samo: delaj! i verovatno se ne bi
moglo ustanoviti da li se to deava. Tek kada se iskljue gotovo
sva zamisliva povezivanja pojavljuje se: pokloni mi, molim te,
jo jednom jedan! Zaboravio si da oisti zadnja sedita u autu!
Sutra u tri kod bioskopske blagajne!
Iskazano terminologijom autopojetikih sistema (koja u svakom sluaju drugaije koristi pojam strukture) to znai da sistem
samo preko ogranienog strukturisanja dobija onoliko unutranjeg upravljanja koliko omoguuje samoreprodukciju. Naime,
tada moraju od svakog elementa da budu pristupani odreeni
drugi (a ne: bilo koji drugi) elementi i to na temelju posebnih kvaliteta elemenata koji nastaju iz njihove sopstvene pristupanosti.
Utoliko je struktura kao selekcija ogranienih mogunosti pretpostavljena u konstituisanju kvalifikovanih elemenata i time takoe u autopoiesis; ali ona nije produktivni faktor, nije uzrok
(Ur-sache), sama nije nita drugo do ogranieno bie kvaliteta i
mogunost za spajanje elemenata.
20
Na isti, ali ue shvaen pojam strukture nailazi se ako se zaustavi kod

ogranienja doputenih relacija u opistivanju sistema. Tako, npr. Roger E. Cavallo,
The Role of Systems Methodology in Social Science Research, Boston 1979, str.
89. Dalje se mogu izraditi paralele za upotrebu pojmova constraint (prisile) i
strukture koja se odnosi na statistiku analizu podataka i constraint (i time strukture)
definisanih kao ogranienje nezavisnosti varijabli. Upor. npr. G. Broekstra, Constraint Analysis and Structure Identification, Annals of System Research 5 (1976),
str. 67-80. Ovaj stav zahteva, dodue, prethodnu definiciju onih varijabli pomou kojih se eli opisivanje stvarnog sistema, i on ne moe da iskljui da se o kompleksnosti sistema mora voditi rauna preko mnotva kompleksa varijabli (dakle,
preko mnotva opisivanja). Posebno o ovome, Robert Rosen, Complexity as a
System Property, International Journal of General Systems 3(1977), str. 227232.
387
Dakle, selekcija struktura smera na utvrivanje ogranienja.

Selekcija osposobljava sistem da pravi razliku izmeu eksternih
ogranienja (parametara) i internih, naime, odabranih ogranienja. Dalje moe biti kondicionirana jo i struktura selekcije bilo preko ve postojeih struktura (tradicija), bilo preko stanovita poveavanja, pa konano ak i preko stanovita o racionalnosti poveavanja mogunosti ogranienja sistema.
Pored nekvalifikovano primenjenog pojma relacije esto se
pominje i interdependencija kao istaknuto obeleje struktura 21.
Interdependencije se, ipak, ostvaruju, poto je apsolutna interdependencija nedostina, samo preko selekcije. Specifini pogledi
zavisnosti odvajaju se od drugih, neutralnih, indiferentnih mogunosti i samo na taj nain obrazac kome se daje primat dobija
vrednost strukture. Uspeno utemeljene interdependencije tada
slue istovremeno kao stanovita za, i ogranienja od selekcija
strukture koje sa njima mogu povezati; jer, svaka novina dobija,
ukoliko zadire u interdependencije, mnogostruka posledina dejstvovanja, koja se ne mogu predvideti i svakako ih ne treba jednoznano pozitivno vrednovati. Selekcija ogranienja deluje, prema tome, kao ogranienje selekcije, a to uvruje strukturu.
Konano, isti argument vai i za najee pominjan, i gotovo
uvek uzet u obzir, momenat pojma strukture: za (relativnu) nepromenljivost struktura. Nepromenljivost je esto brzopleto tumaena stabilnou sistema-naroito od kritiara. To, ipak, zahteva tanije analize. Naime, nepromenljivost najpre nije nita
drugo do zahtev za operacionalizovanjem ogranienja. Iskljuivanju drugih mogunosti, ukoliko uopte treba da se dogodi,
potrebno je (relativno) osiguranje od ponovnog doputanja iskljuenog. Samo se tako mora ispuniti funkcija strukture.
Pri preciznijem posmatranju mora se razlikovati predmetna i
vremenska nepromenljivost. Kod predmetne se radi o zatiti od
stalnog zagovaranja drugih mogunosti, kod vremenske o trajanju ove zatite. Situacije se menjaju iz momenta u momenat, a
time se odlae odluka koje e druge mogunosti one predoiti.
21
Upor. npr. Raymond Boudon, A quoi sert la notion de Structure? Essai
sur la signification de la notion de structure dans les sciences humaines, Paris
1968, str. 35.
388
Odreeni program delanja moe protiv takvih iritacija, a one ne bi

bile iritacije ukoliko se ne bi menjale, da prui manju ili veu
zatitu. Postoje jasni zahtevi za delanjem koji podstiu - na primer, zvonjenje telefona ili miris dima iz kuhinje; ali, uinak uznemirujuih informacija ove vrste poiva na injenici da one ostaju
i
zuzetak. Pri trajnoj iritaciji preko svega, ili pak preko mnogo
loga, ne bi se uopte mogao kristalizovati smisao delanja. Na kraju bi delovala kao nedostatak svakog podstreka: kao dosada 22 .
Kao selektivno ogranienje mogunosti relacionisanja izgradnja strukture ukida jednaku verovatnou svake povezanosti
pojedinanih elemenata (entropija). To je pretpostavka samoreprodukcije: zamenjivanje nestalih elemenata drugim elementima.
Ali, izgradnja strukture je iz istog razloga takode pretpostavka
svakog posmatranja i opisivanja nekog sistema, i to kako tueg
posmatranja (opisivanja) tako i samoposmatranja (opisivanja). Sa
ovog stanovita se izgradnja strukture shvata i kao proizvodnja
redundancije 23. To znai: opisivanje nekog sistema tada ne trai
da se svaki element dokui u njegovom svagdanjem konkretnom
stanju, ve se iz nekog posmatranja moe zakljuiti neto drugo
(kada voda tee slavina za vodu nije uredno zavrnuta i propustvljiva je) 24. To pojednostavljuje zadatak posmatranja, odnosno, opisivanja i dovodi ga u domet kapaciteta za obradu informacija stvarnih sistema.
Uprkos ovog zajednitva reprodukcije i opisivanja koje se
sastoji u tome da obe operacije pretpostavljaju izgradnju strukture, jo uvek nije ostvareno da obe operacije koriste iste strukture.
Mogu postojati znaajne divergencije. Reprodukcija zahteva dovoljnu lokalnu sigurnost, zahteva da naredni element bude takorei na dohvat ruke, recimo da na pitanje usledi odgovor. Opisivanje, naprotiv, trai ukupnu sigurnost i zbog toga je upueno na
22
U semantici ennui (dosade) sadrane su obe: iritacija preko drugog i
iritacija usled nedostatka iritacije. Obe se zavravaju kao funkcionalni poremeaji
struktura - istorijski gledano: kao funkcionalni poremeaji inlerakcione strukture
gornjeg sloja.
23
Upor. npr. Cavallo a.a.O., str. 84 i dalje.
24
Ovo stanovite ima sredinje znaenje za Alfreda Kuhna, The Logic of Social Systems: A Unified, Deductive, System-Based Approach to Social Science,
San Francisco 1974.
389
to da malobrojni indikatori omoguavaju mnoge zakljuke. Reprodukcija mora konkretne elemente da zameni konkretnim elementima. Opisivanje se moe zadovoljiti statistiki izraunatim
verovatnoama. U jednom sluaju se pita pre o sposobnosti pripajanja, u drugom pre o redundanciji, a u veoma kompleksnim sistemima oba mogu biti daleko razdvojena. Tako se i savremeno
svetsko drutvo reprodukuje neprekidno u ravni oekivanjem
upravljane interakcije; ali je teko u stanju da sebe samog primereno opie.
III
Sada smo preovladujua obeleja definicije pojma strukture
(ije mnotvo najpre ostavlja utisak nejasne i sporne pojmovnosti) doveli na zajedniki imenitelj selekcije nekog ogranienja.
Samo s tim povezana kontingencija daje odnosu izmeu elemenata vrednost strukture - a ovo vai kako u ravni sistema koji se
stvarno reprodukuje tako i u ravni njihovih opisivanja. Time smo
uklonili uobiajenu alternativu konkretnog pojma strukture (koji
se odnosi na stvarnost) i analitikog pojma (metodoloki uvedenog), a zaustavljanjem na selektivnosti takoe smo objasnili zbog
ega je uopte potreban pojam strukture i zato vie kazuje od
samog govora o relacijama, interdependencijama ili nepromenljivostima. Sve ovo ima funkciju strukture tek ako je selektivno
uvedeno kao ogranienje kombinatorikih mogunosti.
Sva dalja preciziranja pojma strukture moraju potom da se
izloe kao ogranienje ogranienja. Prema tome, vrednost strukture ne bi imala sva ogranienja, ve samo ona odreene vrste.
Tako, recimo, Merton povezuje svoj pojam strukture sa pretpostavkom granica funkcionalne zamenljivosti 25 . Ovo ipak pretpostavlja, kao uslov zamenljivosti, stabilizacije, u sociologiji pedesetih godina recimo uloge, koje se vie ne mogu obuhvatiti
takvim pojmom strukture. Time se prelazi mnogo dublja proble-
25
Videti Robert K. Merton, Social Theory and Social Structure, 2. izdanje

Glencoe 111. 1957, naroito str. 52 i si. O ovome i Ernest Nagel, Logic Without Metaphysics, Glencoe 111. 1956, str. 278 i dalje.
390
matika sistema s temporalizovanom kompleksnou 26 koji elemente predviaju samo kao dogaaje, dakle ne mogu ih zadrati,
ali ih ne mogu ni zameniti, a upravo ovo moraju uzeti kao polaznu
taku izgradnje strukture. Mi zbog toga ograniavamo pojam
strukture na drugi nain: ne kao tip stabilizacije posebne vrste ve
preko njegove funkcije omoguavanja autopojetike reprodukcije sistema od dogaaja do dogaaja. Za drutvene sisteme se ovo
moe precizirti pomou teoreme dvostruke kontingencije. Selekcija ogranienja dobija samo tada vrednost strukture kada omoguuje reprodukciju pod uslovom dvostruke kontingencije. To ne
znai kao poslednje da se predujam mogunosti razoarenja mora
uvesti u sistem.
Ovde izvedena teorija autopojetikih sistema udruuje dve
razliite komponente reproduktivnog samoodreenja. U preuzetom jeziku pojmova one se zovu struktura i proces. Struktura
odrava prostor za mogunosti zato to (! - ne samo: mada) se
sama ostvaruje kroz selekciju. U strukturi se tekue odreenje narednog elementa ostvaruje kroz ekskluziju drugih pripremljenih
(u sistemu moguih) mogunosti. Za proces je, naprotiv, odluujua diferencija ranije/kasnije. Proces se odreuje ishodom trenutno aktuelnog preko prelaenja u tome odgovarajui, ali od njega razliiti (novi) element. Oba su kontingentne procedure ekskluzija kao i traenje pripajanja. Upravo zbog toga oni mogu
zajedno da rade i da redukuju kontingenciju povremeno drugih
komponenti na minimum koji se takorei u skoku moe uzeti.
Moda je najbolji, u svakom sluaju najdalekoseniji primer za to
jezik upotrebljenog govora.
Ova koncepcija postaje potpuno razumljiva tek kada se uzme u obzir da je, i kako je, vreme u nju ugraeno. Meutim, pre
svega se mora pojam dogaaja, i time pojam delanja, dovoljno radikalno dovesti u vezu s trenutnim i neposredno-prolaznim 27.
27
To ne polazi za rukom, na primer, Djuiju u narednom odreenju strukture
(koje nam se po sebi jako pribliava): A set of traits is.called structure because of
its limiting function in relation to other traits of events... It is... an arrangement of
changing events such that properties which change slowly limit and direct a series
of quick changes and give them order which they do not otherwise possess. (Skup
osobina nazivamo strukturom zbog njegove ograniavajue funkcije u odnosu na
druge osobine dogaaja... To je... aranman promenljivih dogaaja sa takvim
391
Ovim putem je krenuo Flojd Olport (Floyd Allport) u analizama o

povezanosti pojmova dogaaja i strukture 28. Prema tome, dogaaj
je (drutveno najmanji mogui) temporalni atom: an indivisible,
all-or-none happening (nedeljivo, sve-ili-nita dogaanje). A
single event, then, is a "dichotomizing", non-quantifiable happening, and nothing more. Its representation on a spatio-temporal
model would be merely a point 29. (Pojedinani dogaaj je, dakle, "dihotomino" dogaanje koje se ne moe kvantifikovati, i
nita vie. Njegovo predstavljanje kao prostomo-vremenskog
modela bila bi samo taka). Dakle, za sebe samog dogaaj ostaje, a isto tako i delanje, neodreeno kao taka. Preko najmanjeg
vremenskog trajanja uvek se moe neto uiniti - pa makar to bilo
samo relativno u selektivnim, strukturalnim povezanostima 30.
Kao dogaaj delanje treba na dvostruki nain - i u oba pogleda za teoriju delanja neuobiajeno - okarakterisati. S jedne
strane, dogaaj, ako se tako sme rei, povlai konsekvence iz injenice da nijedan objekt ne moe menjati svoj odnos prema vremenskom toku. Objekti moraju, ako postoje, sa vremenom ostariti. Dogaaj ovo pretpostavlja da bi iezao. S druge strane, svaki
svojstvima koja polako menjaju granicu i upravljaju nizom brzih promena i daju
im raspored koji inae ne poseduju) (John Dewey, Experience and Nature, Chicago 1926, str. 72). Pogrean zahvat se nalazi u pretpostavci da bi dogaaji mogli biti
kao kvazi supstance nosioci bre ili sporije promenljivih svojstava pri emu bi nosioci imali uticaj koji strukturie. Ali, upravo ova diferencija protivrei pojmu
dogaaja kao samo trenutne aktuelnosti.
28
Videti: An Event-System Theory of Collective Action: With Illustrations from Economic and Political Phenomena and the Production of War, The
Journal of Social Psychology 11 (1940), str. 417445; isti, The Structuring of
Events: Outline of a General Theory with Applications to Psychology, The Psychological Review 61 (1954), str. 281-303; isti, A Structuronomic Conception of
Behavior: Individual and Cellective I, Journal of Abnormal and Social Psychology 64 (1962), str. 3-30. O alternativi jezika-stvari i jezika-dogaaja (predmetna
razlika kao jezika razlika, ali s omalovaavanjem) takoe Wilfried Sellars, Time
and the World Order, Minnesota Studies in the Philosophy of Science, tom III.
Minneapolis 1962, str. 527-616.
29
Oba navoda, a. a. O. (1954), str. 292.
30
Mid na ovom mestu upotrebljava za vremensko ogranienje jedinstva delanja act, za objektivne pojmove stimulus (podsticaj) i response (reakcija).
Upor. The Philosophy of the Act, Chicago 1938, str. 65 i si. Ovo je iz mnogih razloga
neprihvatljivo - ne kao poslednje, zbog uvrivanja behavioral organism (organizma koji se ponaa) na referenci sistema i nedovoljnog obaziranja na samostimulisanje.
392
dogaaj potvruje celokupnu promenu prolosti, budunosti i

sadanjosti - ve na taj nain to kvalitet sadanjosti predaje sledeem dogaaju i za njega (za njegovu budunost) postaje prolost. Sa ovim minimalnim pomeranjem moe se istovremeno
promeniti relevantno stanovite koje strukturie i ograniava horizonte prolosti i budunosti. Svaki dogaaj izvrava u ovom
smislu celokupnu modifikaciju vremena. Vremensko punktualizovanje elemenata kao dogaaja mogue je samo u vremenu i
samo zahvaljujui vremenu; ali ono preko iezavanja i ukupnog
modifikovanja ostvaruje maksimum slobode u odnosu na vreme.
Ova dobit u slobodi mora se platiti izgradnjom strukture; jer, potom postaje nuno da se reprodukcija dogaaja regulie kroz
dogaaje.
Kada drutveni sistemi sebe same opisuju kao sisteme delanja oni preuzimaju aranman slobode u odnosu na vreme. Oni
zato moraju da razviju strukture koje su u stanju da poveu
dogaaje delanja. U ovoj funkciji (a ne u manje ili vie dugom nepromenjenom trajanju) strukture imaju svoj primami odnos prema vremenu, jer se povezivanje moe ostvariti samo u dimenziji
vremena. Oblik shvatanja dogaaja prisiljava, drugim recima,
objanjenje u shemi ranije i kasnije. Bez ovog temporalnog povezivanja (a ono se ne moe zameniti ni predmetnim ni drutvenim
odreenjem smisla) sistem bi, a ak i delanje uopte, iezao sa
poslednjim aktualizovanim dogaajem. Svaki dogaaj, i svako
delanje, pojavljuje se u najkraem momentu kao iznenaenje,
naime u raskidanju sa dosadanjim. Utoliko je novina konstitutivna za pojavljivanje delanja. Ali, sve novo se (najpre) pojavljuje
kao singulamo. Ovoj komponenti novine, a ne recimo subjektivnoj intenciji, koja se moe ponoviti, delanje zahvaljuje svoju jednokratnost i jedinstvenost. Delanju ne daje subjekt njegovu individualnost, ve vreme ukinuto u dogaajima.
Utoliko nesigurnost jeste i ostaje uslov strukture 31 . Ukidanjem
svake nesigurnosti struktura bi ukinula sebe samu, jer njena uloga
lei upravo u omoguavanju autopojetike reprodukcije uprkos nepredvidljivosti. Utoliko sa izgradnjom strukture uvek nastaje i za to
potrebna mera nesigurnosti i ovek, ne bez zluradosti, upravo u fa31
Na ovo emo se vratiti u odeljku IX.
393
natino osiguranim strukturnim graevinama, kao to su birokratije i pravni procesi, moe utvrditi kako se sa porastom birokratizovanja i proimanjem zakonitosti poveava i nesigurnost.
Isto stanje stvari moe se videti i obrnuto: bez bilo koje komponente iznenaenja, bez odstupanja od predmetno utvrenog,
delanje se ne bi moglo temporalizovati, ne bi se moglo usidriti u
nekoj odreenoj vremenskoj taki. Zbog toga bez momenata iznenaenja ne bi bilo izgradnje strukture, jer se nita ne bi dogaalo to bi trebalo da se povezuje 32. U ovome novo, meutim, ne
ostaje novo; time to konstituie vlastite vremenske horizonte (za
to) prolog i (za to) budueg, odmah se ponovo vraa u kontinuum vremena. Ponovo se donekle lepi i tako obrauje kao da je
ovek mogao da ga oekuje 33 . To, uostalom, vai i za vlastito delanje. I kroz sopstveno delanje ovek moe sam sebe iznenaditi 34 ,
a takoe postoji ve spremna teorija ponovnog normalizovanja
koja se na to odnosi: teorija koju je pokrenuo Kurt Levin o promenljivim ravnima zahtevanja 35.
Ovo uspostavljanje mogunosti oekivanja nije zahtev stabilnosti, ve je zahtev reprodukcije. Oekivanja su, i utoliko su
strukture, autopojetiki zahtev za reprodukcijom delanja. Bez
njih bi se sistem u datoj okolini usled nedostatka unutranje
mogunosti pripajanja jednostavno ukinuo, i to: ukinuo sam od
32
Ovom je stanovitu u sociologiji posveeno suvie malo panje. Izuzetak
je: Thomas Mathiesen, The Unanticipated Event and Astonishment, Inquiry 3
(1960), str. 1-17, ali se odnosi na potpuno neoekivane dogaaje; zatim, Osterberg
a. a. O., str. 64 i dalje.
33
Odgovarajue tumaenje pojma delanja G. H. Mida daje Werner Bergmann, Zeit, Handlung und Sozialitt bei G. H. Mead, Zeitschrift fr Soziologie
10 (1981), str. 351-363 (naroito 360 i dalje). Dalje je u vezi s ovim vano: Gaston
Bachelard, La dialectique de la dure, 2. izdanje Paris 1950, novo izdanje 1972,
recimo, primer sluanja muzike: On ne se souviendra pas de lavoir enttendu; on
reconnatra simplement, qu'on aurait d l'enttendre (115) (Neemo se seati da
34
smo sluali; obraeno
prepoznaemo
prosto
da mora
da Strauss,
smo uli).
Eksplicitno
kod, na
primer,
Anselm
Mirrors and
Masks: The Search for Identity, Glencoe 111. 1959, str. 39.
35
Upor., recimo, Margarete Jucknat, Leistung, Anspruchsniveau und
Selbstbewutsein, Psychlogische Forschung 22 (1937), str. 89-179; Kurt Lewin
et al., Level of Aspiration, u: J. MeV. Hunt (ed.), Personality and the Behavior
Disorders, New York 1944, tom I, str. 333-378; Leonard Reissman, Levels of
Aspiration and Social Class, American Sociological Review 18 (1953), str.
233-242.
394
sebe. Dakle, nije re o problemu nedostatka sposobnosti pripajanja u odnosu na okolinu. (Na ovaj problem sistem apsolutno ne
reaguje preko struktura, ve preko fleksibilnosti struktura i preko
upravljanja njihovom selekcijom.) Strukture oekivanja su najpre
sasvim jednostavno uslov mogunosti delanja sposobnog za pripajanje i utoliko uslov mogunosti samoreprodukcije elemenata
kroz njihov vlastiti aranman. Elementi moraju, poto su povezani s vremenom, da se tekue obnavljaju; inae bi sistem prestao da
postoji. Sadanjost bi iezla u prolosti i nita ne bi sledilo. Ovo
se moe spreiti samo tako to se smisao delanja konstituie u horizontu oekivanja daljeg delanja-recimo kada se oekuje nastavak smisaono zgusnute sekvence kao to je okretanje sledeeg
broja pri biranju telefonskog broja; ili, recimo, kada se oekuje
komplementarno ponaanje razliito po vrsti kao kod otvaranja
vrata na zvuk zvona. Tada se ini kao da delanje sebe samog otima od trenutne prolosti, kao da se preko sebe samog vinulo napolje 36 . Meutim, ovo nije mogue na osnovu imanentne energeia, snage, elan vital delanja, ve samo preko davanja unapred i
tekueg ponovnog aktiviranja struktura oekivanja koje tako mnogo redukuju nesigurnosti budunosti (a time i temporalnu samoreferenciju pojedinanog elementa delanja) da delanje sebe samo moe odrediti preko selekcije relacionisanja. U kojoj meri
ovo vai i za druge sisteme, osim drugtvenih, trailo bi posebno
istraivanje. Stabilnost oekivanja poiva, prema tome, na stalnom
prestajanju i novom zapoinjanju delanja, na njihovoj eventualnosti. Fluktuiranje materijala bazalnih dogaaja jeste pretpostavka za to da se oekivanja mogu graditi i odravati u razlikama
od onoga to se menja.
Pojam strukture je, dakle, komplementarni pojam za sposobnost deavanja elemenata 37 . On oznaava uslov mogunosti bazalne samoreferencije i samoreferencijalne reprodukcije siste36
Takvi su nagovetaji teorije delanja kod Vovnarga (Vauvenargues,

1715-1747). Upor., u vezi s tim, Niklas Luhmann, Zeit und Handlung: Eine vergessene Theori&,Zeitschrift fiir Soziologie 8 (1979), str. 63-81.
37
Delimino je ba ovo teorijsko mesto zauzeto u vezi s disipativnim strukturama lije Prigoina (Ulya Prigogine) - pojam koji se temelji na pojmu energije.
Upor. npr. Erich Jantsch, The Self-Organizing Universe: Scientific and Human Implications ofthe Emerging Paradigm of Evolution, Oxford 1980.
395
ma 38. Zbog toga se struktura nikada ne moe shvatiti, i to je

reeno s pojmom komplementarnosti, kao zbir ili kao gomilanje elemenata. Pojam strukture oznaava drugu ravan poretka
stvarnosti nego pojam dogaaja.
Na odgovarajui nain se i pojam dogaaja mora shvatiti
kao komplementarni pojam pojmu strukture. To se deava pomou koncepta bazalne samoreferencije 39. Ve u filozofiji A. N.
Vajtheda pojam actual occasion (stvarna prilika) zauzimao
je' bazalno mesto, i istovremeno je bio opremljen odnosom prema sebi {has significance for itself, znaajan je za sebe) jer
se samo tako moe zajemiti sposobnost povezivanja. Samoreferencija postaje apsolutno kriterij um stvarnosti i to u ravni dalje nedeljivih elemenata, jer se koherentnost samo tako moe zajemiti. Samoreferencija je pri tom kompleksan pojam. Misli se
na sposobnost internog odreenja sebe samog preko kombinacije self-identity (samo-identiteta) i self-diversity (samo-promenljivosti) i istovremenog davanja prostora za eksterno
saodreenje 40. Ova ravan artikulacije nije trebalo da se snizi; ona
omoguuje adekvatnu rekonstrukciju onoga to je Veber mogao da misli kada je govorio o subjektivno zamiljenom smislu
delanja.
38
Videti tekoe Daniel Katz/Robert L. Kahn, The Social Psychology of Organizations, New York 1966, str. 20 i si., sa pozivanjem na Allporta: The Structure is to be found in an interrelated set of events which return upon themselves to
complete and renew a cycle of activities. It is events rather than things which are
structured , so that social structure is a dynamic rather than a static concept.
(Strukturu treba traiti u uzajamno povezanom skupu dogaaja preko kojih se ciklus delatnosti zavrava i obnavlja. Pre su strukturisani dogaaji nego stvari tako
daje struktura pre dinamiki nego statiki pojam).
39
40
Upor. 4. glavu, II; 11. glavu, III.
Navodi su iz: Alfred N. Whitehead, Proce and Reality. En Essay in Cosmology (1929) New York 1969, str. 30. Prevod na nemaki, Prozess und Realitt,
Entwurf einer Kosmologie, Frankfurt 1979, str. 69. Naalost self-identity je pojednostavljena kao Identitt, a self-diversity kao Verschiedenheit (razliitost). Upor.
dalje, Reiner Wiehl, Zeit und Zeitlosigkeit in der Philosophie A. N. Whiteheads,
u: Natur und Geschichte: Karl Lwith zum 70. Geburtshag, Stuttgart 1967, str.
373^*05, a za prenoenje u teoriju delanja Thomas J. Fararo, On the Foundations
of the Theory of Action in Whitetead and Parsons, u: Jan J. Loubser et al. (ed.),
Explorations in General Theory in Social Science: Essays in Honor ofTalcott Parsons, tom I, New York 1976, str. 90-122.
396
Ono to se na ovaj nain postie moe se opisati i kao povezanost vie varijabli koje su, gledano povrinski, protivrene, naime kao jedinstvo (1) selektivnog povezivanja elemenata, (2) povezivanja slobodnih energija iz drugih slojeva stvarnosti preko
interpenetracije, (3) stalnog neposrednog ponovnog razlaganja
povezivanja i udruivanja, (4) reprodukcije elemenata na temelju
selektivnosti svih povezanih i udruenih relacija, i (5) sposobnosti za evoluciju u smislu drukije reprodukcije koja otvara mogunosti za novu selekciju 41. Takav sistem nema vremenski odreeno postojanje. On takoe ne postoji samo u smislu vremena
tako to se mora prilagoditi i u datom sluaju promeniti strukture.
Zamenljivost elemenata (od toga je pola teorija autopoiesis u
vezi s makromolekulima, odnosno elijama) ak se i ne shvata
dovoljno radikalno. Sistemi delanja koriste vreme da bi iznudili
njihovo kontinuirano samorazlaganje; oni iznuuju njihovo kontinuirao samorazlaganje da bi osigurali selektivnost svakog samoobnavljanja; i oni koriste ovu selektivnost da bi sami omoguili samoobnavljanje u okolini koja kontinuirano postavlja
kolebljive zahteve.
IV
Konsekvence
upravo
sada
uvedenog
koncepta
dogaaj/
/struktura doseu, a to postaje naroito jasno na temelju filozofske kosmologije Vajtheda, sve do teorije nauke. Ovo se mora makar u kratkim crtama napomenuti.
Samo da bismo zadrali u seanju polazno stanovite: sistem
je potpuno konkretizovan jedino u ravni njegovih elemenata.
Samo ovde sistem dobija vremenski stvarnu egzistenciju. Temporalizovani elementi (dogaaji, delanja) uvek imaju u sebi mo-
41
Vrlo su sline - ali bez uzimanja u obzir dogaanja elemenata i bez tematizovanja interpenetracije - varijable kompjuterskog modela autopojetikih sistema
sa kojima radi Milan Zeleny, naime production, bonding i disintegration. Upor.
Self-Organization of Living Systems: A Formal Model of Autopoiesis, International Journal of General Systems 4 (1977), str. 13-28; isti, Autopoiesis: A Paradigm Lost?, u: Milan Zeleny (ed.), Autopoiesis, Dissipative Structures, and
Spontaneous Social Orders, Boulder Col. 1980, str. 3-43.
397
menat iznenaenja, uvek su nove kombinacije odreenosti i n<

odreenosti. To iskljuuje nauni program koji ima nameru d
tumai konkretno. Tada takoe nije dovoljno da se na ovom prc
gramu izvri odbijanje, da se takorei odrekne bezbrojnih detalj;
i da se zadovolji samo sa priblinim shvatanjem konkretnog
poto problem ne lei jedino u nedokuivoj kompleksnosti kor
kretnog, ve i u vremenskom diskontinuitetu. Ovaj uvid prisiljav
na radikalno premetanje naunog programa. Vodee pitanje tad
vie nije: kako je ovo ili ono konkretno stanje ostvareno? Ono pr
glasi: kako je mogua apstrakcija?
Tek ovaj obrt omoguuje da se nauka (i naroito: saznanje
ukljui u njen vlastiti program tumaenja. Pojmove, stavove, teo
rije nauke ne treba objasniti samo kao instrumente s obzirom n
njihovu sposobnost da adekvatno shvataju ili ak odslikavaji
konkretno. Oni su, sa svoje strane, apstrakcije koje prolaznost tre
nutka trae da nadive kroz selekciju, i kada ovek eli da zn;
kako je to mogue, mora najpre da pita kako je apstrakcija uopti
mogua na temelju konkretne stvarnosti koja se dogaa. Kada ap
straktno postaje cilj tumaenja, nauka se time implicitno navod
na samotumaenje. U procesu saznanja ona stie iskustvo o tom<
kako je samosaznanje mogue.
Ova se preraspodela dalje ukljuuje u vezu uzroka, zakona
nunosti. Nuno nije nuno na temelju uzroka i nije na temelji
zakona. Nunost nije nita drugo do sama autopojetika reprodukcija. Njena se nunost sastoji u tome to za nju postoji same
jedna jedina alternativa: ukidanje, okonavanje sistema 42. L
ovom smislu je svaki poredak ureen antiteleoloki: on ba ne
eli ovaj kraj!
42
U strogom smislu ovo vai samo za drutvene sisteme. Samo bi za njih
ukidanje u odreenom momentu bilo ista sluajnost (i zbog toga: ekstremno neverovatna). Drugi sistemi mogu strukturalno da predvide svoj sopstveni kraj.
Mogu da proizvedu saglasnost o kraju, da institucionalizuju ceremonije zavretka
- sve ovo na temelju izvesnosti da drutvo dalje postoji i ima spremne druge osnove sistema drutvenog delanja. Sistemi interakcije preko ureivanja njihovog
okonavanja jo uvek reprodukuju drutvo. Upor. u vezi s ovim, Stuart Albert/William Jones, The Temporal Transition from Being Together to Being Alone: The
Significance and Structure of Childrens Bedtime Stories, u: Bernard S. Gorman/Alden E. Wessman (ed.), The personal Experience of Time, New York 1977.
str. 111-132.
398
menat iznenaenja, uvek su nove kombinacije odreenosti i neodreenosti. To iskljuuje nauni program koji ima nameru da
tumai konkretno. Tada takoe nije dovoljno da se na ovom programu izvri odbijanje, da se takorei odrekne bezbrojnih detalja,
i da se zadovolji samo sa priblinim shvatanjem konkretnog,
poto problem ne lei jedino u nedokuivoj kompleksnosti konkretnog, ve i u vremenskom diskontinuitetu. Ovaj uvid prisiljava
na radikalno premetanje naunog programa. Vodee pitanje tada
vie nije: kako je ovo ili ono konkretno stanje ostvareno? Ono pre
glasi: kako je mogua apstrakcija?
Tek ovaj obrt omoguuje da se nauka (i naroito: saznanje)
ukljui u njen vlastiti program tumaenja. Pojmove, stavove, teorije nauke ne treba objasniti samo kao instrumente s obzirom na
njihovu sposobnost da adekvatno shvataju ili ak odslikavaju
konkretno. Oni su, sa svoje strane, apstrakcije koje prolaznost trenutka trae da nadive kroz selekciju, i kada ovek eli da zna
kako je to mogue, mora najpre da pita kako je apstrakcija uopte
mogua na temelju konkretne stvarnosti koja se dogaa. Kada apstraktno postaje cilj tumaenja, nauka se time implicitno navodi
na samotumaenje. U procesu saznanja ona stie iskustvo o tome
kako je samosaznanje mogue.
Ova se preraspodela dalje ukljuuje u vezu uzroka, zakona i
nunosti. Nuno nije nuno na temelju uzroka i nije na temelju
zakona. Nunost nije nita drugo do sama autopojetika reprodukcija. Njena se nunost sastoji u tome to za nju postoji samo
jedna jedina alternativa: ukidanje, okonavanje sistema 42. U
ovom smislu je svaki poredak ureen antiteleoloki: on ba ne
eli ovaj kraj!
42
U strogom smislu ovo vai samo za drutvene sisteme. Samo bi za njih
ukidanje u odreenom momentu bilo ista sluajnost (i zbog toga: ekstremno neverovatna). Drugi sistemi mogu strukturalno da predvide svoj sopstveni kraj.
Mogu da proizvedu saglasnost o kraju, da institucionalizuju ceremonije zavretka
- sve ovo na temelju izvesnosti da drutvo dalje postoji i ima spremne druge osnove sistema drutvenog delanja. Sistemi interakcije preko ureivanja njihovog
okonavanja jo uvek reprodukuju drutvo. Upor. u vezi s ovim, Stuart Albert/William Jones, The Temporal Transition from Being Together to Being Alone: The
Significance and Structure of Childrens Bedtime Stories, u: Bernard S. Gorman/Alden E. Wessman (ed.), The personal Experience of Time, New York 1977.
str. 111-132.
398
Ukidanje bi znailo da se sluaj trenutno aktuelnog dogaaja

uzima kao povod da se nita vie ne ini. Sluaj, dakle, ostaje pojam suprotan od nunosti. U uslovima autopojetikih sistema ukidanje bi bilo sluaj, a dalje injenje je nunost. Uzrok nunosti
nije nita drugo do ova diferencija. Teorija koja je tako ureena
nalazi da je pomerena od identiteta na diferenciju.
Ako teorija nauke treba da obrauje teorije ove vrste, ona
vie ne moe da nastupi dobro kao davalac zakona. Moe se shvatiti kao davalac diferencije. U ovom smislu smo u uvodu definisali pojam paradigme kao vodeu diferenciju. Teorija nauke je
sama teorija samo ako svoju nunost shvata kao nunost reprodukcije doivljaja znanja i ako svoj zadatak posmatra kao nacrt za
to potrebnih apstrakcija. Naslov teorija odreuje se i za, mada
ne samo, spremnost za reviziju. Osim toga, on signalizuje kombinovano poveavanje sluajnosti i nunosti.
V
S ovako duboko postavljenom dimenzijom vremena i tumaenjem delanja kao dogaaja konvergira drutveno-nauni
razvoj teorije koji od 40-tih i 50-tih godina daje sve vei znaaj
pojmu oekivanja i naroito oekivanja ponaanja 43. Delimino
se pojam upotrebljava kao komponenta definicije uloge, onda i
norme, delimino slui za tumaenje integracije recipronih
perspektiva, delimino se nalazi u osnovi teorija odluivanja koje
uprkos neizvesnoj budunosti ele da dokue puteve racionalnog
odluivanja. Pri svemu ovome pojam oekivanja je ipak ubedljiviji po svojoj upotrebljivosti nego po svojoj pojmovnosti. U datim vezama on je ukupno poveao sposobnost razlaganja naunih
analiza u odnosu na kompaktnost pojmova uloge, norme, drutvenosti, koristi. Zbog toga smo uveli pojam oekivanja ve u
kontekst teorije smisla 44 da bismo naglasili sredinje teorijsko
43
Upor. naroito sredinje teorijsko mesto expectations and evaluations

( oekivanja i procenjivanja) i complementarity of expectations (komplementarnosti oekivanja) u: Talcott Parsons/Edward A. Shilds (ed.), Toward a
General Theory of Action, Cambridge Mass. 1951, str. 11 i sl., 14 i dalje. Dalje
navode
literature videti u 2. glavi, napomena 73.
399
mesto i da bismo integrisali dotle pre punktualno shvaene prednosti. Sada se ovo teorijsko dostignue moe povezati sa teorijom
sistema pomou teze da drutvene strukture nisu nita drugo do
strukture oekivanja.
Oekivanje nastaje preko ograniavanja prostora mogunosti. Ono, konano, nije nita drugo do samo ovo ogranienje 45 .
Ono to preostaje, tada se ba oekuje; njemu ide u prilog dobit od
zgunjavanja. Ovo se brzo moe uiniti verodostojnim u posmatranim konstelacijama stvari; ali i proces komunikacije sa izborom tema i priloga za temu vrlo brzo iskljuuje mnogo toga i na
taj nain utemeljuje (ak i kada se ba nita ne stavlja u izgled ili
obeava) oekivanja.
Vaan uinak izgradnje oekivanja je: da odstupajue dogaanje pomou oekivanja postaje vidljivo kao poremeaj, a da
ovek pri tome ne treba da poznaje uzroke. Na ovo emo se vratiti
kod tumaenja imuno sistema drutvenih sistema (9. glava). I
ovde redukcija kompleksnosti ima jako dejstvo. Izgradnja oekivanja ujednaava mnotvo vrlo heterogenih dogaanja na zajednikom imenitelju razoarenja u oekivanje i time ocrtava linije
postupanja. ovek je prinuen da reaguje na razoarenje. To
moe da uini prilagoavajui oekivanje stanju razoarenja (uenje) ili potpuno suprotno, drei se oekivanja uprkos razoarenju i insistirajui na ponaanju primerenom oekivanju. Unutar
sistema se moe prethodno odrediti koje e se reakcije izabrati i
tek od toga zavisi koliko i u kom pravcu ovek treba da se brine o
uzrocima odstupanja. Kasnije emo (pod XII) u ovu diferenciju
ponovo uvesti razlikovanje kognitivnog i normativnog naina
45
Upor. identifikaciju field expectancy (polje oekivanja) i bounding

conditions (obavezni uslovi) kod Allport a.a.O. (1954), str. 295. I Walter
Buckley, Sociology and Modern Systems Theory, Englewood Cliffs N.J., 1967, se
pribliava ovom shvatanju. Na str. 128 on kae: The structure of such a system is
then viewed in terms of sets of alternative actions or tendencies to act in certain
ways, associated with the components and the constraints that specify or limit these
aternative actions. The genesis of organization is thus the generation od these sets
of alternatives and the constraints defining them. (Struktura takvog sistema se
onda posmatra pomou niza alternativnih delanja ili nastojanja da se dela na
odreene naine, povezano sa komponentama i prinudama koje odreuju ili ograniavaju ova alternativna delanja. Tako je stvaranje organizacije stvaranje ovog
niza alternativa koje definiu prinude).
400
mesto i da bismo integrisali dotle pre punktualno shvaene prednosti. Sada se ovo teorijsko dostignue moe povezati sa teorijom
sistema pomou teze da drutvene strukture nisu nita drugo do
strukture oekivanja.
Oekivanje nastaje preko ograniavanja prostora mogunosti. Ono, konano, nije nita drugo do samo ovo ogranienje 45.
Ono to preostaje, tada se ba oekuje; njemu ide u prilog dobit od
zgunjavanja. Ovo se brzo moe uiniti verodostojnim u posmatranim konstelacijama stvari; ali i proces komunikacije sa izborom tema i priloga za temu vrlo brzo iskljuuje mnogo toga i na
taj nain utemeljuje (ak i kada se ba nita ne stavlja u izgled ili
obeava) oekivanja.
Vaan uinak izgradnje oekivanja je: da odstupajue dogaanje pomou oekivanja postaje vidljivo kao poremeaj, a da
ovek pri tome ne treba da poznaje uzroke. Na ovo emo se vratiti
kod tumaenja imuno sistema drutvenih sistema (9. glava). I
ovde redukcija kompleksnosti ima jako dejstvo. Izgradnja oekivanja ujednaava mnotvo vrlo heterogenih dogaanja na zajednikom imenitelju razoarenja u oekivanje i time ocrtava linije
postupanja. ovek je prinuen da reaguje na razoarenje. To
moe da uini prilagoavajui oekivanje stanju razoarenja (uenje) ili potpuno suprotno, drei se oekivanja uprkos razoarenju i insistirajui na ponaanju primerenom oekivanju. Unutar
sistema se moe prethodno odrediti koje e se reakcije izabrati i
tek od toga zavisi koliko i u kom pravcu ovek treba da se brine o
uzrocima odstupanja. Kasnije emo (pod XII) u ovu diferenciju
ponovo uvesti razlikovanje kognitivnog i normativnog naina
45
Upor. identifikaciju field expectancy (polje oekivanja) i bounding
conditions (obavezni uslovi) kod Allport a.a.O. (1954), str. 295. I Walter
Buckley, Sociology and Modern Systems Theory, Englewood Cliffs N.J., 1967, se
pribliava ovom shvatanju. Na str. 128 on kae: The structure of such a system is
then viewed in terms of sets of alternative actions or tendencies to act in certain
ways, associated with the components and the constraints that specify or limit these
aternative actions. The genesis of organization is thus the generation od these sets
of alternatives and the constraints defining them. (Struktura takvog sistema se
onda posmatra pomou niza alternativnih delanja ili nastojanja da se dela na
odreene naine, povezano sa komponentama i prinudama koje odreuju ili ograniavaju ova alternativna delanja. Tako je stvaranje organizacije stvaranje ovog
niza alternativa koje definiu prinude).
400
oekivanja. Ovde emo samo utvrditi da sve to u semantikom

aparatu neke kulture fungira kao znanje ili kao norma poiva
na onoj prethodnoj redukciji koja vrlo razlitim dogaajima daje
oblik razoarenja u oekivanje. Ovde postaje jasno koliko strogo
svaka struktura bira.
Za razliku od Parsonsa mi ne moemo da formuliemo da je
oekivanje
property
(svojina)
delanja 46.
Naprotiv, odnos
oekivanja i delanja nije nita drugo do odnos strukture i delanja,
posmatrano sa stanovita delanja; a odnos strukture i delanja je,
neosporno, jedno takvo uzajamno omoguavanje 47. Takav koncept se mora odrei toga da poredak ponovo dovodi na poetak
koji je nezavisan od njega. Umesto toga moglo bi se rei da relativno sluajni dogaaji delanja, kada se deavaju, preko svog
dogaanja deluju tako to stvaraju oekivanja i onda se procesi
pripajanja odvijaju manje sluajno 48 .
Teorija dogaaj/struktura i teorija oekivanja uvode se zajedno s tezom da strukture drutvenih sistema postoje u oekivanjima, da su one strukture oekivanja i da za drutvene sisteme,
zato to svoje elemente temporalizuju kao dogaaje delanja, ne
postoje druge mogunosti izgradnje strukture. To znai: strukture
postoje samo kao povremeno savremene; one proimaju vreme
samo u vremenskom horizontu sadanjosti, integriui savreme46
47
48
It is a fundamental property of action thus defined (Tako odreeno

ono je osnovna svojina delanja) glasi u The Social System, Glencoe 111. 1951,
str.
5, that it does not consist only of ad hoc "responses" to particular situational
"stimuli" but that the actor develops a system of "expectations relative to the
various objects of the situation (koja se ne sastoji samo od ad hoc odgovora na
poseban situacioni podsticaj, ve akter razvija sistem oekivanja koji se
odnosi
na razliite objekte u situaciji.) Sve je O. K., naroito odbacivanje sheme
stimulus/response i pretpostavka da se delanje sistematizuje preko oekivanja. Ipak,
to nije svojstvo delanja, poto se i u obrnutom smeru moe argumentovati da
sistem tek pomou struktura oekivanja moe konstituisati i reprodukovati
delanja.
Vodi se rauna i o ambivalentnosti pripisivanja oekivanja - delom delanju, delom akteru.
Videti samo Anthony Giddens, Central Problems in Social Theory: Action. Structure and Contradiction in Social Analysis, London 1979, npr. str. 49.
The natural Event is improbable in itself, but its occurrence changes the
26 Drutveni sistemi
401
nu budunost sa savremenom prolou. Dakle, budue razoarenje u oekivanja ne znai da nije postojala struktura. Ovo nije
subjektivni pojam strukture (za razliku od objektivnog). Oekivanje je zamiljeno kao oblik smisla, ne kao unutranje psiholoko zbivanje. Pojam strukture oekivanja odnosi se, meutim,
na samoreferencijalni sistem koji se strukturie preko oekivanja.
Drugo je pitanje u kojoj meri su takve strukture pristupane posmatrau i u kojoj meri posmatra moe da vidi veze koje samom
posmatranom sistemu nisu pristupane. Zbog toga ovek mora
biti oprezan s pojmom latentne strukture. Kada su zamiljeni
statistiki artefakti, odnosno povezanosti 49 , ovek bi trebalo da
ostane kod upuivanja na to. Makar se pri tom radilo o instrumentalizovanju posmatranja, ili o samoposmatranju. Latentnost treba
od toga razlikovati u smislu iekivanja, mogunosti formiranja
struktura oekivanja, mogueg ponovnog odreenja smisaonog
upuivanja na sistem koji se, meutim, iz istorijskih razloga jo
ne vidi, odnosno iz strukturalnih razloga je blokiran.
VI
Tek poto je objanjeno da su strukture sistema izgraene iz
oekivanja, mogue je zapoeti jednu dalju temu koja se obino,
ukoliko se uopte izlae, izlae pre u vezi s pojmom delanja. Mislim na: odluke.
Sociologija je izbegla, verovatno iz straha da e doi na psiholoki ili ekonomski nauni teren, da izradi vlastitu teoriju odluivanja 50 . Ona se shvatala kao nauka o delanju, ne kao nauka o
odluivanju. Naravno, nije mogla da ignorie da se u drutvenom
ivotu donose odluke, ali odnos izmeu odluivanja i delanja
49
Upor. npr. Paul F. Lazarsfeld, The Logic and Mathematical Foundation
of Latent Structure Analysis, u: Samuel A. Stouffer et. al., Measurement and Prediction, Princeton N. J., 1930, str. 362-412.
50
Retka je ak i eksplicitna obrada na sistematskom mestu. Moe se nai,
npr. kod Alfreda Kuhna, The Logic of Social Systems: A Unified, Deductive, System-Based Approach to Social Science, San Francisco 1974, str. 104 i dalje - ali
samo kao kopija ekonomskog uenja o odluivanju i bez samostalno-socioloki
razvijenog pojma.
402
ostaje neobjanjen. ovek se zadovoljava uobiajenim razumevanjem odluke - recimo: izbor izmeu alternativa - i onda se jo
samo pita o drutvenom kondicioniranju rezultata odluke. Ovo u
nastavku treba da se koriguje preko predloga za izgradnju pojma.
Time se uputamo u neobraeno podruje i zbog toga jo ne
moemo potpuno da sagledamo konsekvence.
O odluivanju treba govoriti uvek ako, i ukoliko, odreenje
smisla nekog delanja reaguje na oekivanje koje je usmereno na
njega samog. Razume se po sebi da se delanje, sa svoje strane,
uvek odvija kao orijentisano na oekivanje. Na taj nain ne nastaje pritisak odluivanja. Situacije odluivanja nastaju tek kada se
oekivanje ponovo usmerava na delanje ili na njegovo izostajanje, kada se ono samo oekuje. Tada oekivanje stvara alternativu
konformizmu ili odstupanju, i tada ovek mora da odluuje.
Na taj nain naputamo uobiajenu pretpostavku da se jedinstvo neke odluke moe shvatiti kao izraz jedinstva (ma kako
pridodate, ukljuujui trokove) neke preferencije. Ona je ionako
preneta u celokupno podruje kolektivnog odluivanja 51, a
takoe je vrlo nerealna i za psihike sisteme (osim u posebno pripremljenim situacijama). Dakle, na mesto diferencije boljeg i
loijeg s obzirom na preferencije, ije utvrivanje ostaje preputeno sistemu, postavljamo diferenciju saglasnosti sa oekivanim i odstupanja od njega kao konstitutivnu za neophodnost
odluivanja. To ukljuuje sluaj odluivanja orijentisanog na preferencije kao i poseban sluaj traenja najboljeg reenja; jer preferencije i pokuaji nalaenja najboljeg reenja se mogu shvatiti
kao oekivanja koja onaj koji odluuje, ili neko drugi, usmerava
na ponaanje. Na argument glasi samo: ovo, socioloki posmatrano, nije ni prvobitni, a teko da je i normalan sluaj koji odgoneta postupak odluivanja.
Pri odreivanju pojma odluivanja ostavljamo otvorenim ko
potvruje davanje smisla: da li sam akter ili posmatra. Delanje
je, utoliko je uopte odluivanje, za nekoga uvek odluivanje 51
Najkasnije od Kenneth J. Arrow, Social Choice and Individual Values,
New York 1951. Da upravo na taj nain postaje znaajan proces odluivanja sa
svim njegovim premisama, pokazao je pre svega Herbert A. Simon. Upor. Models
of Man: Social and Rational: Mathematical Essays on Rational Human Behavior
in a Social Setting, New York 1957.
403
esto za samog aktera, ali ponekad i samo za druge 52. Zbog toga
se ne retko deava da neko preko drugih, ili zbog samog sebe,
biva iznenaen utvrivanjem da mora da donese odluku. U smisao delanja koje se ve odvija tada se ukljuuje da ono odgovara,
odnosno, da se odvija nasuprot nekom oekivanju.
Pojam je, dalje, relativan i po tome to se moe odnositi na
oekivanja drugih, ali i na oekivanja samog aktera. Prisutna su
tipina stanja meavine. ovek proputa da opere zube posle jela
poto je taksi ve doao i ne eli da ga eka ili nema da plati
ekanje. esto se radi o konfliktnim oekivanjima koja prisiljavaju na odluivanje; ali, svojstva naeg pojma su i onda ispunjena
kada se ovek pokorava ili ne pokorava pojedinanoj odluci.
Nuno je samo da se odnos oekivanja ukljui u odreenje smisla, dakle, da ovek dela zato to se to oekuje. Puko izvravanje
nije dovoljno. U tom smislu, dakle, delanje koje postaje rutina
gubi karakter odluke. Jednakost po smislu sa oekivanjem tada,
uprkos tome, omoguuje da se u sluajevima sukoba ili pri odstupanjima delanje ponovo aktivira.
Dakle, odluivanje aktualizuje samoreferenciju delanja koja
se odvija preko oekivanja. Delanje se na taj nain odnosi na sebe
samog jer u njegov smisao ulazi da se ono oekuje. Po sebi je razumljivo da je za to neophodna svest, ali ona je samo pretpostavka, a ne karakteristino obeleje odluivanja. Odluivanje nije
stanje svesti, ve je struktura smisla. Pitanja-koliko je adekvatno
da se za ovo uzme u obzir svest, ija je to svest, i u kojoj su meri
sadraji svesti razliitih psihikih sistema pokriveni u pogledu
neke odluke - moramo prepustiti psiholokim istraivanjima.
Pomou orijentacije na oekivanja koja su strukturalno osigurana, dakle, relativno postojana, odluivanje premouje svoju
vlastitu diferenciju ranije/kasnije. Odluivanje je, ako tako sme
da se formulie, pre odluke drugaije nego posle odluke. Pre
odluivanja nalaze se oigledne alternative koje se grade u toku
oekivanja. Jo nije utvreno koje se biraju. Svaka opcija je i drugaije mogua. Mogu se traiti razlozi za jedan ili drugi izbor,
52
Ova relativnost se potvruje u analizama organizovanog postupka odluivanja. Upor. Niklas Luhmann, Organisation und Entscheidung, u: isti, Soziologische Aufklrung, Bd. 3, Opladen 1981, str. 335-389.
404
odluivanje se u nekim okolnostima moe i odloiti. Da li treba

supu da vratim ili ne, zato to je suvie slana (mada se od gosta
oekuje da je bez protestvovanja pojede)? Posle odluke izbor je
odreen: negodovao sam i moram da snosim konsekvence. Da je
bila odluka, vidi se po tome to se uinjeni izbor obrauje kao
kontingentan i prikljuna delanja se motiviu preko ove kontingencije (a ne samo preko fakticiteta time dostignutih stanja).
Konobar pravi kiseo izraz zbog slane supe, ne donosi zamenu i
oekuje da naplati. Pre odluke postoji, prema tome, diferencija
alternativa, posle odluke postoji dodatno relacija prema ovoj relaciji, naime odnos izabrane alternative prema ovoj diferenciji alternativa. Dva oblika kontingencije, otvorena kontingencija i mogla-je-da-bude-i-drugaija doneta odluka uspostavljaju jedinstvo.
Odluivanje prenosi kontingenciju iz jednog u drugi oblik; a daje
ovo mogue osigurano je time to se kontingencija konstituie u
toku oekivanja koja strukturiu situaciju. Na odgovarajui nain
je semantika odluke nuno ambivalentna. Uobiajena definicija odluivanja kao radnja biranja (choice) imenuje samo delimini aspekt ovog ukupnog stanja stvari.
Ova komplikovana unutranja struktura odluivanja kao
preoblikovanje kontingencije ini jasnim da diferencija alternativa moe da se menja u toku i posle odluivanja. Odluka moe da
napusti stara oekivanja i da podstakne nova da bi potvrdila svoju
kontingenciju. Previena alternativa (da se supa ne jede, ali da joj
se ne uini zamerka) namee se naknadno. Mogla bi se dati elegantnija reenja problema koja manje snano naglaavaju karakter odluke poto se izabrana alternativa nalazi blie oekivanjima
koja strukturiu situaciju odluivanja. Odluka moe, drugim recima, da promeni svoj kvalitet i to pre, za vreme i posle odluivanja. esto je, na primer, stanje iznenaenosti razlog da se horizont
alternativa prestrukturie; a o tome uesnici (posmatrai) mogu
imati, i ostati pri razliitom miljenju, a da pri tom odluka time ne
gubi svoj karakter odluke i svoju prepoznatljivost. Dok situacija
odluivanja ostaje konstituisana, njena definicija se jo moe promeniti 53.
53
Ovo razlikovanje konstitucije/definicije situacija uveo je Jrgen Markowitz, Die soziale Situation, Frankfurt 1979, str. 164 i dalje.
405
Ovo je pre svega prostor moguih varijacija koji donosilac

odluke koristi kada eli, ili je eleo, da donese relativno racionalnu odluku. On ne stremi graninim vrednostima - ni optimalnoj
relaciji izmeu dostizanja cilja i uloenog sredstva, niti maksimiranju oekivanih koristi. On trai povoljan sticaj prilika pri delanjima i oekivanjima pri emu materijal za igru grade oekivanja
i
preko njih oformljene alternative u drutvenoj i vremenskoj
kompleksnosti, tj. relativno na posmatrau i relativno na proticanju vremena. Pre su izuzetne situacije u kojima igra ulogu i
oekivanje racionalnog odluivanja u smislu optimalizacije i
maksimalizacije, dakle, u smislu jedine-ispravne odluke. Tako ovek u
organizovanim preduzeima mora raunati na takva oekivanja i
time je primoran da donosi odluke preko postupka odluivanja
koji doputa sagledivost. Normalan ivot se gasi bez superlativa.
Sociologija e vrhunska dela traiti pre u drugim oblastima,
na primer, pre kod delinkvenata koji su u svom odluivanju konfrontirani na neoekivano-oekivan nain, ili kod gospoa pre i
posle zavoenja, kod ispitanika na ispitu ili kod priprema za
eventualno potrebne izgovore u birokratijama. Ostavljamo otvoreno da li se i za ovo mogu razviti opta merila poreenja racionalnosti ili i ovde funkcioniu ona poznata. Socioloki su vanije
pretpostavljene veze izmeu struktura oekivanja ija je mera u
odreenosti, odnosno dvosmislenosti i ija je izraajnost u kognitivnom, odnosno, normativnom pravcu, s jedne, i u zahtevanju
odluivanja, teretu odluivanja i prostoru odluivanja, s druge
strane. Tada se manje radi o subjektu ili o preduzimau koji po
svojoj volji odreuje ispitivanje situacije; ve se radi o strukturalno iznuenoj varijaciji u nainu samoreferencijalnog delanja, o
viim zahtevima u konstituisanju elemenata iz kojih su izgraeni
drutveni sistemi; u pitanju je pre svega mnotvo konsekvenci sa
kojima se mora raunati kada neki sistem sam sebe uzdie ili promilja u pravcu odluivanja.
VII
Posle ovog izleta nazad u blizinu pojma delanja, vratimo se
glavnoj temi ovog poglavlja. Poto je pojam strukture objanjen i
406
strukture oekivanja, moemo se posvetiti pitanju koje strukture

imaju ansu da budu izabrane i da se evolutivno osvedoe. U kontekstu opte teorije drutvenih sistema u prilogu se, naravno, ne
moe raditi o sadrinskim obelejima, ve samo o obelejima forme. Dakle, mi ne pitamo o vrstama i rodovima oekivanja i ne
pokuavamo da gradimo tipove. Nije nam stalo ni do podele kao
to je ekonomsko/religiozno/kultumo/politiko/pedagoko - dakle, ni do ivotnih oblasti razliite vrste. Takve dekompozicije bi
svakako izgubile iz vida odnos sa jedinstvom sistema. Naprotiv,
pitanje je da li su mogui iskazi o tome kako se u ravni izgradnje
strukture realizje odnos prema jedinstvu sistema i njegove diferencije od okoline - i to kroz selekciju strukture i, time uslovljeno, u izraenoj formi. Ili drukije reeno: proizlazi li ve samo iz
toga da otvorena kompleksnost mora da se redukuje i struktura da
se odabira, nezavisno od svih oekujuih sadraja oblika naznaene vrste?
Odgovor na ovo pitanje, vrlo rairen u optoj teoriji sistema, dri se na principu hijerarhije54 . Pod tim se moe razumeti
vrlo razliito, na primer: nizovi upuivanja, hijerarhije cilj/
/sredstvo, umetanja subsistema. U svakom sluaju jedinstvo sistema se obnavlja kao tranzitivna izgradnja poretka i sve to se
tome ne pokorava nema ansu da postane struktura. Drugaiji,
slobodno promenljivi oblici mogu nastati, ali posmatrano sa stanovita trajnosti oni nemaju mogunost da se osvedoe. Njihov
odnos prema jedinstvu sistema zbog toga jednostavno nije dovoljan.
Mada se ovaj koncept uvek iznova pojavljuje i u vezi s
drutvenim sistemima 55 , nije podesan za ovaj tip sistema. On jednostavno ne utvruje, realistino posmatrano, da se drutveni sistemi bez izuzetka grade u obliku hijerarhije 56 , pa bi ih princip
54
55
Upor., recimo, Arvid Aulin, The Cybernetic Laws of Social Progress: Towards a Critical Social Philosophy and a Criticism of Marxism, Oxford 1982, npr.
str. 63 i si., 112 i dalje.
56
Videti prigovor Christopher Alexander, A City is not a Tree, Architectural Forum 122 (1965), Aprilheft, str. 58-62, Maiheft, str. 58-61. Za bioloke sisteme takode videti Gerhard Roth, Biological Systems Theory and the Problem of
Reductionism, u: Gerhard Roth/Helmut Schwegler (Hrsg.), Self-organizing Systems: An Interdisciplinary Approach, Frankfurt 1981, str. 106-120.
407
oigledno suvie uvrstio, suvie jako centralizovao, suvie pojednostavio. ovek ne treba da osporava daje hijerarhija posebno
povoljan, kompleksan oblik izgradnje sistema i da istovremeno
oevidno izraava jedinstvo kompleksnog sistema. ovek ne
treba da osporava da se ovaj oblik moe izabrati i da se birao u
podruju drutvenih sistema. Ipak, oigledno postoje i druge
mogunosti, moda ne tako mnogo produktivni, ali zbog toga i
lake dostupni oblici. Vidimo ih u izboru potvrivanja pomou
funkcija.
Funkcije su uvek sinteze mnotva mogunosti. One su uvek
stanovita poreenja ostvarenih i drugih mogunosti. Utoliko su
pogodne kao izraz jedinstva i diferencije - slino hijerarhiji. One
mogu, slino kao subhijerarhije, da se odnose na delimina podruja sistema, ali uvek lee u horizontu pitanja sistema. Tako
se moe istraivati ta sve doprinosi regulisanju oskudnosti i pri
tom doi do kombinacije ekonomskih i moralnih mera koje se za
sebe mogu obraditi i uporediti 57; ali pitanje zbog ega se oskudnost mora uopte regulisati prevazilazi ovu funkciju i konano se
moe odgovoriti u vezi sa diferencijama sistem/okolina. Funkcija, kao i hijerarhija, odvodi pogled, dakle, u pravcu jedinstva; ali,
ona manje snano uvruje strukturu. Prema tome, i funkcije
slue za samoopisivanje kompleksnog sistema, za uvoenje u sistem izraza za identitet i diferenciju. Funkcije takoe slue za samopojednostavljivanje i uslonjavanje sistema - dvostruka funkcija koja se mora platiti odricanjem od konkretne potpunosti
samoopisivanja. Zbog toga se moe pretpostaviti da se u orijentaciji na funkciju odrava spreman oblik poretka koji uvek dobija
prvorazredni znaaj kada sistemi postanu suvie kompleksni za
hijerarhizovanje.
Fukcionalna orijentacija je istovremeno oblik proizvoenja
redundancije, dakle, sigurnosti. Ona doputa da se razliiti naini
ispunjavanja funkcije pojave kao funkcionalno ekvivalentni. Oni
mogu uskoiti jedan za drugog i otuda nude izvesnu sigurnost za
uspenost uinka. Istina, ovo vai samo u apstraktnoj situaciji u
kojoj se nastanio problem funkcionalizovanja i sa ijom apstrak-
57
Upor., npr. George M. Foster, Peasant Society and the Image of Limited
Good, American Anthropologist 67 (1965), str. 293-315.
408
cijom opada kvalitet sigurnosti redundancije. Niko se zbog toga

nee oseati jako sigurno, poto sve to se dogaa ima funkciju da
redukuje kompleksnost. (Ovde je onda donekle siguran samo teoretiar koji, ako mu nita drugo ne padne na pamet, jo uvek ovo
moe da kae ili napie).
Funkcionalna orijentacija svakako nije zahtev samoreferencijalne reprodukcije - kao to ni ciljna orijentacja nije zahtev delanja. Celokupna reprodukcija koja se konkretno odvija uvek
prethodi svim nastojanjima da joj se da semantika njenog jedinstva. Delanje dovoljno priprema prikljuno delanje i u normalnim
situacijama i zahtevi u vezi s tempom - nita se ne sme suvie
dugo deavati - zabranie suvina meurazmiljanja. Relacionisanje koje dogaaje, delanja, kondicioniranja, oekivanja i strukture povezuje s problemima i na tome utvruje funkcije, odnose
jedinstva i mogunosti poreenja, nije predvieno u samom izvravanju delanja; ono je stvar posmatranja, dakle stvar dogaaja,
odnosno procesa, koji se nalaze neposredno pod pritiskom situacije. Reprodukcija sistema moe da se odvija i odvijae se bez
takvog posmatranja. Posmatranje nije presudno. Zbog toga posmatranje moe da prui kompleksnije vienje sistema ako je osloboeno pritiska stvaranja rezultata. Na odgovarajui nain je u
podruju drutvenog sistema ono to smo nazvali funkcionalnom
analizom 58 , princip naunog posmatranja sistema, a nije eo ipso i
princip samoorganizacije drutvenih odnosa koji se svakodnevno
reprodukuju.
Uprkos tome mnogo govori u prilog injenice daje funkcionalna orijentacija morfogenetiki princip od presudnog znaaja i
da upravlja selekcijom uspenih struktura u procesu evolucije 59.
58
Upor. 1. glavu, IV.
59
O ovome postoje obimna uporedna kultumo-antropoloka istraivanja

koja se nadovezuju na Dirkema i koja ovo shvatanje potvruju i istovremeno oznaavaju veze izmeu funkcionalne specifikacije i drutvene kompleksnosti. Upor. u
vezi s metodom i rezultatima naroito, Raoul Naroll, A Preliminary Index of Social Development, American Anthropologist 58(1956), str. 687-715 i Terrence
A. Tatje/Raoul Naroll, Two Measures of Societal Complexity: An Empirical
Cross-Cultural Comparison, u: Raoul Naroll/Ronald Cohen (ed.), A Handbook of
Method in Cultural Anthropology, Garden City N. Y. 1970, str. 766-833. Meutim, moramo da naglasimo da se funkcionalna specifikacija u smislu ove teorije
razvoja ne sme zameniti sa funkcionalnim diferenciranjem sistema.
409
Ovo je mogue poto se delanje i opaanje uzajamno nuno ne iskljuuju. Pre svega u drutvenim situacijama (i zaista u kompleksnim drutvenim sistemima) oba se gotovo nuno istovremeno
omoguavaju, poto zahtevi komunikacije iskljuuju da svi uesnici istovremeno delaju. Na taj nain postoji stalna fluktuirajua
podela ansi za delanje i ansi za opaanje, oba se dogaaju jedno
pored drugog i oba zadiru jedno u drugo, pa dok se o opaanju komunicira ono se i posmatra. U situacionoj selekciji delanja koja se
povezuju, i naroito u izboru, pobijanju i novom izboru oekivanja koja se utvruju kao strukturalno odreujua, moe se nainiti
neto kompleksniji stvarni uvid u tekue opaanje. Neko vidi sa
izvesne distance od dogaanja razloge za uspehe i neuspehe, za
valjanosti zadovoljstva, za okonavanje (telos) delanja ili sekvenci delanja; a kada ovek ustanovi takva vodea stanovita moe ih
koristiti da sekvencu sledei put prilikom prilagoavanja promenjenoj situaciji malo modifikuje, ili da je ak kroz drugaiji
aranman zameni sa jednakim uspehom.
U vezi sa sistemom drutvenog delanja moe se otuda formulisati i: manje ili vie nuno nastaje samoposmatranje i to na
temelju ma koliko minimalne, neustanovljene diferencije delanja i posmatranja. Sve dalje je stvar izgradnje, iskoriavanja sluajnosti, okazionalnog, ali onda i sistematinog iskoriavanja
nekog potencijala. Kao komunikativna diferencija delanja i posmatranja samoposmatranje je ona operacija koja se nalazi u osnovi izgradnje strukture drutvenih sistema koja je podstie.
Ako treba oekvati neko, ma koliko neznatno, diferenciranje delanja i opaanja u (gotovo) svim drutvenim situacijama onda je
time dato poetno stanje za eksperimentisanje sa problemima i
pripisanim funkcijama, a samoposmatranje e biti onaj proces
komunikacije koji ovu mogunost umee u izgradnju strukture.
Na odgovarajui nain polazne take za poveanje funkcionalne orijentacije treba traiti u relativno neverovatnom, u pojaanom diferenciranju delanja i posmatranja, diferenciranju koje
ovek bi mogao da izae izvan ove teorije razvoja i da se upita da li se specifina asimetrija evolucije moe dovesti na sledee: naime, da funkcije mogu voditi
izgradnju specifikovanih poredaka, a da se njihova destrukcija, naprotiv, ne moe
pozvati na funkciju i da se takoe ne izvrava tipino kao promena nosioca funkcija, pri emu funkcija ostaje konstantna, ve se odvija u formi katastrofe.
410
oba deli jae, ali istovremeno ne problematizuje komunikativno

potvrivanje samoposmatranja. Na taj nain izbegavamo svako
teleoloko objanjenje, ali i svako uzrono objanjenje koje bi
funkcije, probleme, potrebe ili slino posmatralo kao istinski faktor podstreka za razvoj odgovarajujih ustanova. Naprotiv, hipoteza glasi da pri jaoj diferencijaciji delanja i posmatranja, pod
uslovom trajne komunikacije o samoposmatranju. postaje verovatno da se relativno neverovatne (bogatije pretpostavkama, na
primer, specijalizovanije) funkcionalne orijentacije ustanove i
odaberu odgovarajue strukture.
Jae diferenciranje delanja i posmatranja moe se postii na
najmanje dva naina. Jedan je neposredan, drugi je verovatno sigurniji i, dugorono posmatrano, uspeniji. Prva, najbliskija
mogunost se sastoji u diferenciranju uloga posmatraa. Oslobaanje posmatraa od delanja nadoknauje se preko naroitog
prestia koji istovremeno osigurava delatnu relevantnost posmatranja i njihove semantike, dakle osigurava samoposmatranje
u drutvenom sistemu. Posmatrau se pripisuje znanje, ljubav
prema znanju, religiozna stimulacija ili slino 60 . Moe se, poto
je sada trenutak, diferencija delanja i posmatranja premostiti, ne
samo prepustiti sadraju posmatranja da deluje; presti pridolazi
osiguran, na primer, preko kontrole pristupa ulogama, preko religiozno protumaene izuzetnosti, ali i preko dostignutog ugleda. Konano, institucionalizovanje istraivakih mesta koje ide
do diferenciranja posebnog sistema nauke, omoguuje sve vie
da se presti manje ili vie nekontrolisano kreditira. Tek se u novije vreme ini da se za to potrebno poverenje preokree u nepoverenje.
Drugi put ne koristi izdvajanje posmatranja shodno ulogama, ve u tehnikom smislu. On proizlazi iz tehnikog proirivanja mogunosti komunikacije preko pisma, a kasnije i preko
mainskog umnoavanja (tampe). Sa ili bez legitimacije uloga:
pismena, odnosno tampana komunikacija upravo prisiljava na
podelu delanja i opaanja, poto ovek za vreme itanja teko
moe da dela i teko moe da se ukljui u delanje drugih koje se
60
Klasina monografija o ovome je: Florian Znaniecki, The Social Role of
the Man of Kowledge, New York 1940. Upor. i Joseph Ben-David, The Scientists
Role in Society: A Comparative Study, Englewood Cliffs N.J. 1971.
4 11
upravo odvija. Umesto toga njemu je ostavljena procena proitane komunikacije i u ovom uem smislu opaanje. Istina, preuzimanje proitanog najpre oblikuje samo sadraje svesti. Ono ipak
ini vrlo verovatnim da komunikacije u vezi s tim bivaju drugaije nego kod uesnika koji delaju unutar okolnosti, naroito
ako itaoci mogu da nametnu da i njihovi partneri u komuniklaciji
itaju, i da kao realni sadraj navode samo proitano tumaenje.
Komunikaciju mora da izdiferencira i onaj koji pie za itaoca; on
mora da usvoji stil deskripcije koji ini objektivnom stvar koju bi
eleo da predstavi itaocu koji, sa svoje strane, mora da naui da
ita na odgovarajui nain 61.
Dakle, preko pisma se pokree razvoj strukture samo zbog
toga to se pojaava osnova za to, diferencija opaanja i delanja.
Na raspolaganju ne stoji prosto vie znanja; izgrauju se i
strkturalno drugaije dispozicije i semantike za obradu znanja i
u vezi s tim proirivanja tema za samoposmatranje. Drutvo i u
njemu mnogi drutveni sistemi postaju u daleko veoj meri sposobni za komunikaciju o samoposmatranju, a da pri tom delatni
potencijal ne mora zbog toga da se ogranii ili uspori. Istorijski
povezano nastupanje alfabetizovanja pisma i teleologizovanja
filozofske teorije u okviru ovog aspekta dobija karakter veze
koja nije sluajna i moe se objasniti 62. Ovaj trend pojaava
tampanje knjiga, naroito od proirenja italake publike i od
prelaska na dnevno masovno komuniciranje. Konsekvence omoguavanja i blokiranja drutvenog samoposmatranja sada se
teko mogu proceniti 63; ali funkcionalna orijentacija je u meu61
Upor. u vezi s ovim, Michael Giesecke, Schriftspracherwerb und Erstlesedidaktik in der Zeit des "gemein teutsch" - eine sprachhistorische Interpretation
der Lehrbcher Valentin Ickelsamers, Osnabrcker Beitrge zur Sprachtheorie
(1979), str. 48-72.
62
Teleologizovanje se ovde posmatra kao staroevrpski prethodni stupanj
funkcionalizovanja, okarakterisan premisom da procesi (kretanja) imaju prirodni
kraj koji, bilo daje dostignut ili ne, objanjava tok. O kraju ove misaone forme u
novom vremenu i o njenoj mentalnoj ponovnoj formulaciji upor. Niklas Luhmann,
Selbstreferenz und Teleologie in gesellschaftstheoretischer Perspektive, u: isti,
Gesellschftsstruktur und Semantik, Bd. 2, Frankfurt 1981, str. 944.
63
U svakom sluaju treba utvrditi visoku senzibilnost procesa, a i to je indikator samoposmatranja: on reaguje na sebe samog. Ve u 17. veku se belei izvesna irealnost kao posledica lektire i ponovo se donosi u itljivoj formi; slino i
suvie veliko interesovanje za greke drugih. Upor. Pierre Daniel Huet, Trait de
lorigine des romans, Paris 1670. U 18. veku se pridodaje privatizovanje lektire
412
vremenu na temelju premetanja drutvenog sistema na diferenciranje i organizacionu implementaciju postala od toga u velikoj
meri nezavisna.
Ako samoposmatranje na temelju diferencije delanja i posmatranja dugorono posmatrano kristalie funkcionalne odnose
i postavlja ih u osnov strukturalnog razvoja, onda je to evolutivni
postupak slepe varijacije i selekcije 64 . Samoposmatranje u ravni elementarnog komunikativnog procesa, naime ponovno uvoenje posmatranja delanja u komunikaciju, nije postupak koji sve
bolje i bolje poznaje postojei sistem. Upravo se zbog toga radi o
kreativnom, morfogenetikom mehanizmu koji dogaaje opipava na funkcijama i rezultat prigodno odrava u uspenim. strukturalnim dostignuima. Operacija ne zavisi od antecipacije njenog
rezultata. Ona ne daje garanciju da izgradnja strukture ostvaruje
najbolje mogue ili da barem samo poboljava sudbinu oveka.
ak ni Lajbnicov najbolji od moguih svetova ne sadri garanciju
sree za pojedinanog oveka, a ovo utoliko manje vai za funkcionalno strukturisanje. Objanjava se samo, ali i to je mnogo, da
je uopte mogue da se izabrane strukture pri jo vrlo velikoj
kompleksnosti, ma kako posredno, orijentiu na jedinstvo sistema i na njegovu selektivnost u odnosu na druge mogunosti.
VIII
U sluaju drutvenih sistema nama oekivanja znae vremenski oblik u kome su izgraene strukture. Ali, oekivanja dobijaju drutvenu vanost i time pogodnost za strukture drutvenih
kao perspektive pisca, sudbina dobija obeleje osrednjosti, individualizuje se predstavljanje linosti. Upor. za Englesku, Jan Watt, The Rise of the Novel: Studies in
Defoe, Richardson and Fielding, London 1957; za Francusku, npr. Servais Etienne, Le genre romanesque en France dpuis I apparition de la Novelle Hloise
jusqu aux approches de la Rvolution, Paris 1922. Od sredine 19. vekaini se da se
dnevna tampa, a kasnije i radio vrlo selektivno ukljuuju u teme koje su istovremeno i oekivane i neoekivane: noviteti, odstupanja, senzacije s posledicom da
drutvo razvija nad-dramatinu sliku o sebi samom.
64
U smislu Donalda T. Campbella, Blind Variation and Selective Retention in Creative Thought as in Other Knowledge Processes, Psychological Review 67 (1960), str. 380-400.
413
sistema samo ako se one, sa svoje strane, mogu oekivati 65. Samo
se tako mogu urediti situacije s dvostrukom kontingencijom.
Oekivanje mora biti refleksivno, ono mora biti u stanju da se odnosi na sebe samog i to ne samo u smislu difuzne pratee svesti,
ve tako da samo zna da se oekuje kao oekivano. Samo tako
oekivanje moe da uredi drutveno polje sa vie od jednog uesnika. Ego mora biti u stanju da oekuje ta alter od njega oekuje
da bi mogao svoje sopstveno oekivanje i ponaanje da usaglasi s
oekivanjima drugih. Kada je osigurana refleksivnost oekivanja,
i samo tada, moe se i samokontrola njome posluiti. Tada pojedinani uesnik oekuje od sebe samog da ima odreena oekivanja u odnosu na druge; tada moe, na primer, da misli daje sam
sebi kriv to odreeno ponaanje koje se sukobljava s njegovim
sopstvenim oekivanjima (u vezi s njim samim ili s drugima) ne
tolerie. On razvija oseaj za vrednost presedana odreenih naina ponaanja. Oni mogu da osujeuju ne samo odreena oekivanja; mogu da poljuljaju i izvesnost oekivanja, tj. sigurnu
oekivanost oekivanja. Tako u ravni refleksivnog oekivanja, i
samo ovde, nastaje osetljivost i problem kontrole naroite vrste.
Ko podnosi ponaanje koje razoarava njegova oekivanja mora
raunati s tim da drugi ubudue nee vie oekivati razoaravajua oekivanja, ve ona koja bi odgovarala njegovom sopstvenom ponaanju. On je, na primer, netaan. Oekivano podruje
tolerancije se oekuje. eli li ovek da to iz predostronosti bloki65
Analize ovog fenomena ne nedostaju; ipak mi nije poznat autor koji bi

eksplicitno zastupao tezu da bez refleksivnog oekivanja ne bi bila mogua izgradnja drutvenih struktura. Kao mali izbor znaajnih priloga o temi oekivanih
oekivanja videti, recimo, Robert E. Park, Human Nature and Collective Behavior, American Journal of Sociology 32 (1927), str. 733-741; Herbert Blumer,
Psychological Import of the Human Group, u: Muzafer Sherif/M. O. Wilson
(ed.), Group Relations at the Crossroads, New York 1953, str. 185-202; P.-H.
Maucorp/Ren Basoul, Jeux de mirroirs et sociologie de la connaissance dautrui, Cahiers internationaux de Sociologie 32 (1962), str. 43-60; Barney Glaser/Anselm Strauss, Awareness Contexts and Social Interaction, American
Sociological Review 29 (1964), str. 669-679; Ronald D. Laing/Herbert Phillipson/A. Russel Lee, Interpersonal Perception: A Theory and a Method of Research.
London 1966; Vilhelm Aubert, Elements of Sociology, New York 1977, str. 18 i
dalje; Thomas J. Scheff, Toward a Sociological Theory of Consensus, American
Sociological Review 32 (1967), str. 32-46; V. A. Lefebvre, A Formal Method of
Investigating Reflective Processes, General Systems 17 (1972), str. 181-188.
414
ra, ve dijagnoza situacije zahteva trei stepen refleksivnosti.

ovek aktivira sopstveno predostrono ponaanje u oekivanju
da bi se oekivana oekivanja promenila kada ovek ne objanjava ta oekuje.
Da se pri tome radi o fenomenu emergencije koji ne proizlazi
jednostavno iz spajanja psihikih stanja posebno naglaava Herbert Blumer 66 . Blumer naziva jedinstvo koje nastaje iz takvog
taking into account of taking into account (uzimanja u obzir
uzimanja u obzir) transaction (transakcija). Samostalno u
tome je samostalna selektivnost koja se onda ponovo projektuje
na uesnike. Ovi moraju, da bi mogli da uestvuju, da razviju inhibitome sposobnosti, moraju dakle, da zadre impulse, moraju
sami da budu u stanju da se selektivno ponaaju, i tek za ovo im je
potreban drutveni identitet. Nadovezujui se na Mida moemo
inhibiciju da posmatramo i kao nunu komponentu delanja 67 .
Ovo onda u vezi s ovde izloenom tematikom znai: da mogunost da se dela proizlazi uopte tek iz vrste i naina na koji su
delatni sklopovi koordinisani preko oekivanih oekivanja.
U pogledu ovih razmiljanja mora se revidirati jedno suvie
jednostavno
izgraeno
razumevanje
komplementarnosti
oekivanja. Komplementarnost oekivanja nije samo mentalna kopija
komplementarnosti ponaanja. Nije re prosto o tome da davalac,
mada sam daje, na suprotnoj strani mora oekivati uzimanje kojim e se njegovo davanje okonati, dakle, da ne moe oekivati
isto ponaanje - takoe davanje! Ovo, naravno, ostaje tano i
nuno. Meutim, ravan oekivanih oekivanja nudi, prevazilazei ovo, dodatno sredstvo integracije oekivanja da bi se time
upravljalo ponaanjem. Ravan refleksije gradi emergentni nivo
poretka sa vlastitim oblicima i senzibilnou. Celokupna shema
davanja/uzimanja u njoj se jo jednom ocrtava i to pokazuje da
alter ne mora da bude spreman samo za uzimanje, ve i za prihvatanje davanja; i da zbog toga treba raunati sa daljim oekivanjima, pa i sa nainima ponaanja koji prihvataju celokupni kompleks davanja/uzimanja za odreene situacije - ali ga i odbacuju
recimo radi izbegavanja pogrenog zahvaljivanja). Tek u ovoj
66
A. a. O. (1953), naroito str. 195 i dalje.
67
Upor. npr. The Philosophy of the Act a.a.O. str. 353 i sl.
415
ravni postoji takt. Tek u ovoj ravni postoje sublimne strategije

forsiranja definicija situacije koje raunaju na mogunost, ak
trae da je stvore, da se partner nae povezan sa oekivanjem koje
ak nije eleo, i da mora sada da rauna sa oekivanim oekivanjima koja bi osujetila smetnje u odnosu na sopstvena ranija delanja i izazvala opravdanu pobunu 68 .
Oekivana oekivanja podstiu sve uesnike da se potine
vremenski uzajamno zahvaenim i u ovom smislu strukturalnim
orijentacijama. Time se spreava da se drutveni sistemi grade na
nain istih lananih reakcija u kojima jedan dogaaj vie ili manje predvidljivo vue za sobom naredni. Tako bi sistem, normalno, izaao iz kontrole; trebalo bi u najmanju ruku ukazati na to da
se sve ispravke odnose na dogaaje koji su ve postali ireverzibilni. Refleksivnost oekivanja omoguuje, naprotiv, ispravku (ali i
borbu za ispravljanje) u samoj ravni oekivanja. Ovo je prednost
koju je teko preceniti jer oekivanja daju strukturama sadraj
koji se moe revidirati. ovek nije ve delao, samo se igrao sa
mogunou. Istina, oekivanja takoe obavezuju, naroito ako
se ispoljavaju ireverzibilno kroz komunikaciju, dakle, kroz delanje; ali tada se ipak radi jo samo o pretpostavljenoj tvrdnji koja
se moe revidirati sve do samog oekivanog dogaaja. Principijelno strukture izgraene u refleksivnoj ravni oekivanih oekivanja, to znai da su utvrene samo kroz oekivanje oekivanja,
zajemuju ansu ireverzibilnosti 69 .
Ukoliko je oveku jasan osnovni mehanizam refleksivnog
utvrivanja oekivanja, postaje jasan niz fenomena koji se na
tome izgrauju. Pre svega je jasan za drutveno-kultumu evoluci68
Takva stanja stvari su dobro poznata barem od 17. veka. O njima se raspravlja pre svega u vezi s literaturom o zavoenju u ljubavi i to kako povodom
same taktike zavoenja tako i zbog njene odbrane. Upor. npr. Franois Hedelin,
Abb d'Aubignac, Les conseils dAriste Climne sur les moyens de consener sa
reputation, Paris 1966; Claude Crbillon (fils), Lettres de la Marquise de M. au
Comte de R. (1732), navedeno prema izdanju Paris 1970. Karakteristino je da se
ova rafiniranost izgrauje poto se doe do uvida da je ljubav (makar ulna ljubav)
temporalni fenomen, dakle, da je imanentno nesigurna.
69
Ovde lei i razlog zato je razvoju prava dugo trebalo da uini obavezujuim nuda pactio, tj. mogunost da se sudskim putem trai naknada. U svakom
sluaju on najpre ne doputa dovoljno da se razlikuje isto usaglaavanje oekivanja - nasuprot relativno primitivnom stanju procesualnih tehnika nalaenja istine.
416
ju vaan tesnac strukturno relevantnog podruja oekivanja znaenja. ovek apsolutno moe oekivati i prirodne dogaaje, i
konstantnost stvari, i njihovo propadanje. Prema tome, oekivana
oekivanja se moraju adresirati, to je zbilja korelat njihove vrlo
velike nesigurnosti i proizvoljnosti. Oekivanja se mogu oekivati samo od nekoga ko takoe moe da dela 70 . Podruje pravila na
ovom nivou koje se moe urediti, ograniava se na oekivana
ponaanja. Oekivana oekivanja se ne izgrauju s obzirom na
velike ui, duge noseve, sunce i kiu. Ovde je dovoljna opta
drutvena dimenzija svakog smisla: saopaanje i oekivanje opaanja drugoga. Upravo se oekivanje da ovek nee pokazati svoju zaprepaenost zbog duine nosa, moe oekivati. Sam nos je
sigurno dovoljno oekivan; samo postavljanje i ponaanje u odnosu na njega zahteva pravilo koje se utvruje u vezi s oekivanjem oekivanja 71 . Ovaj unapreeni, rizini tip dalje vodi do diferenciranja deliminog podruja oekivanih dogaaja - zapravo
do diferenciranja drutvenih sistema. To nas dovodi do hipoteze o
evolutivnoj povezanoti amplifikacije nesigunosti i izdiferenciranosti - veze koja implicira svoje sopstveno pojaavanje poto izdiferenciranost i denaturalisanost jae zahtevaju oslanjanje na
oekivana oekivanja koja, opet, ubrzavaju diferenciranje.
Jedna dalja taka se odnosi na nepreglednost kompleksnih
polja oekivanja - pre svega kada ovek uzima u obzir vie od
dva uesnika i mogunosti promene oekivanja. Maks Veber je iz
ovog razloga oklevao da orijentaciji na oekivanja pripie neminovni znaaj 72 (mada se tada njegov pojam saglasnosti upravo
70
Tanije: ko se moe orijentisati na svoja sopstvena oekivanja i ukljuiti ih
u delanje. Ovo se u tradicionalnoj terminologiji moe i tako formulisati da drugi
mora biti interpretiran kao subjekt svoje vlastite kontingencije - kao to je poznato
to je filogenetski i ontogenetski tano pretpostavljeni stav. Upor. u vezi s ovim i odgovarajuim problemima atribucije, Edward E. Jones/Kenneth E. Davis, From Acts
to Dispositions: The Attribution Process in Person Perception, u: Leonard Berkowitz (ed.), Advances in Experimental Social Psychology, tom 2, New York 1965, str.
219-266; Shlomo Breznitz/Sol Kugelmann, Intentionality in Moral Judgment: Developmental Stages, Child Development 38 (1967), str. 469-479.
71
Socioloki pogled na ovo nalazi se kod Erving Goffmann, Stigma: Notes
on the Management of Spoiled Identity, Englewood Cliffs N.J. 1963.
72
On misli: Mogui (subjektivno zamiljeni) smisao zajednikog delanja

zaista se ne iscrpljuje, recimo, u orijentaciji posebno na "oekivanja" "delanja"
treeg. Naprotiv, to se u potpunosti moe zanemariti i na treeg smisaono usmere27 Drutveni sistemi
417
na ovome zaustavlja) 73. Ali, iz nepreglednosti se ne moe zakljuiti o irelevantnosti oekivanih oekivanja, ve samo o nunosti
simbolikih skraenica koje zastupaju visoko sloena stanja oekivanja u tekuem orijentisanju. Treba-iskazi, vrednosti, pojmovi
dunosti, upuivanja na naviku, normalnost, uobiajenost jesu,
na primer, apstrakcije sa ovom funkcijom. One su nastanjene u
meta-ravni oekivanih oekivanja i ovde slue kao surogati za
jedno suvie podrobno ispitivanje, lukavo nametanje i objavljivanje implicitnih, faktikih oekivanja. Oekivanja se tada, u
svako doba objavljena, povlae u drutveni horizont ovih simbola
surogata. Ovi se simboli ipak ne bi gradili kada se ne bi radilo o
tome da se pomou oekivanih oekivanja orijentie. Kao paualne pretpostavke omoguavaju dovoljan tempo i dovoljnu
tenost komunikacije. U odnosu na faktiko stanje oekivanja
mogu da se vie ili manje osamostale i da stave u izgled neto to
stvarnou uopte nije pokriveno 74 . Meutim, ovde se radi takoe
supstancijalno samo o oekivanim oekivanjima. To se moe pokazati na efektu razobliavanja - na Kinsey-efektu koji nastupa
kada ovek doivljava da pretpostavljena oekivanja uopte nisu
oekivanja.
Konano ne treba prevideti da je strukturna ravan oekivanja izvor sukoba. Ona raspaljuje sukobe mnogo pre nego to
su oni stvarno nuni, jer motivie uesnike da zaustave ili pono delanje jedino orijentisati na subjektivno zamiljenu vrednost njegovog
sadraja smisla kao takvog ("dunosti" ili ve ta je), dakle, delanje nije orijentisano na oekivanje, ve je orijentisano na vrednost (tako u: ber einige Kategorien der verstehenden Soziologie (1913), novo izdanje u: Gesammelte Aufstze
zur Wissenschaftslehre, 2. izdanje Tbingen 1951, str. 427474 (442).
73
Saglasnost se sastoji u tome da delanje orijentisano na oekivana ponaanja drugih ima empirijski "valjanu" ansu da vidi ova oekivanja ispunjena
zato to objektivno postoji verovatnoa: da ovi drugi, uprkos nedostatka sporazumevanja, praktino tretiraju ova oekivanja kao smisaono "vaea" za njihovo
ponaanje (a.a.O. str. 456).
74
Izvesno vreme se govorilo u vezi s ovim o pluralistic ignorance

(brojnom neznanju), Upor. npr. Richard L. Schanck, A Study of a Communitiy
and its Groups and Institutions Conceived of as Behaviors of Individuals, Princeton 1932; Ragnar Rommetveit, Social Norms and Roles: Explorations in the Psychology of Enduring Social Pressures, Oslo 1955, i novije, opet, Elihu Katz.
Publicity and Pluralistic Ignorance: Notes on The Spiral of Silence, u: ffentliche Meinung und soziale Wandel: Festchrift Elisabeth Noelle-Neumann, Opladen 1981, str. 28-38.
418
tisnu ona oekivanja od kojih treba oekivati da bi mogla biti

neugodna. Osim toga, i to se preteno raspravlja 75, ova ravan
nudi i specifine mogunosti konfliktnog menadmenta, zauzimanja pozicije, ali i simbolinog stabilizovanja suprotnosti.
Upravo identitet oekivanja tada moe biti povod za tekuu reprodukciju suprotnih procena, i upravo ovo postaje ponovo
oekivano 76 .
Ne kae se da je sve ovo relevantno samo za sisteme interakcije meu dobrim poznanicima. Bez refleksivnih struktura oekivanja ne bi bila mogua ni demokratska politika, ni na novac orijentisana trina privreda, ni nauno istraivanje koje polazi od
prihvaenog stanja znanja. A to znai i: da su problemi takvih meta-perspektiva, recimo vlastiti ivot njihovih preica ili proizvodnja sukoba, znaajni i za velike sisteme zajednikog drutvenog ivota.
IX
Nestrukturisani haos bio bi apsolutno nesiguran, samo bi to
bilo sigurno. U sutini, oba pojma nemaju znaaj za jedno takvo
stanje. Kroz diferenciranje oekivanih struktura ovo se stanje u
igri kombinacija zamenjuje relativno sigurnim i relativno nesigurnim, pozitivnim i negativnim oekivanjima. Izgradnja strukture ne znai prosto zamenjivanje nesigurnosti sigurnou. Naprotiv, odreeno se omoguuje viim stepenom verovatnoe, a
drugo se iskljuuje i u vezi s tim oekivanja mogu tada biti vie ili
manje sigurna/nesigurna. Izgradnja strukture se istovremeno plaa nunou da se mora prepustiti sigurnom/nesigurnom. Ona
75
Videti, npr. Thomas C. Schelling, The Strategy of Conflict, Cambridge

Mass. 1960; Laing et al., a.a.O. (1966); Thomas J. Scheff, A Theory of Social
Coordination Applicable to Mixed-Motive-Games, Sociometry 32 (1967), str.
215-234.
76
Primeri kod Lainga et al., a.a.O. str. 11:I act in a way that is cautious to
me but cowardly to you. You act in a way that is courageous to yoy but foolhardy to
me itd. (Ja radim na nain koji je oprezan za mene, ali je kukaviki za tebe. Ti
radi na nain koji je hrabar za tebe, ali je nepromiljen za mene), I ovo suprotno
stabilizovanje permanentnih sukoba oigledno se olakava tako to se komunicira
u simbolinoj stenografiji.
419
izaziva preoblikovanje problema kojim se neto utvruje na emu

se mogu iskristalisati sporedna oekivanja u vezi sa sigumou/nesigumou ostvarivanja oekivanog 77 .
Mi dovodimo pojam sigurnosti na oekivanja i to na u njoj
izgraeno oekivanje verovatnoe obistinjavanja oekivanog. U
ovom pogledu neko oekivanje moe biti vie ili manje sigurno.
Od ovoga treba razlikovati saetost, odnosno, dvosmislenost odreenja oekivanog. to se jednosmislenije utvrdi oekivanje,
utoliko je ono po pravilu nesigurnije. Mogu prilino tano da
predvidim da kui dolazim izmeu 17 i 19 sati. Ako se, naprotiv,
oekuje da u doi u 17 sati i 36 minuta, ovo je oekivanje u velikoj meri nesigurno. Njegovo ispunjenje bi se lako moglo onemoguiti, ono bi zavisilo od vrlo nekontrolisanih sluajnosti. Prema
tome, injenje oekivanog neodreenim predstavlja strategiju
stvaranja relativne sigurnosti i osiguranja od smetnji koje su ulo vljene okolinom. Otuda se nikada ne iscrpljuju logike, misaone i jezike mogunosti detaljisanja. ovek precizira oekivanja
samo onoliko koliko je to neophodno za osiguravanje ponaanja
koje se s tim povezuje.
Zbog toga ve u formiranje struktura oekivanja ulaze momenti odbrane od rizika i poveavanja unutranjih sistemskih sigurnosti. Ako se oekivanja uopte izgrade ona odmah dobijaju
sigurnosnu vrednost koja se ne moe izvesti iz okoline sistema,
77
Ovde sledimo Wendell R. Gamer, Uncertainty and Structure as Psychological Concepts, New York 1962, a znaaj ovog uvida opravdava neto dui navod: It sounds reasonable to say that structure is the lack of uncertainty, but the
statement is wrong. Structure is related to uncertainty, but not the lack of it, and to
have structure is to have uncertainty. Furthermore, to increase structure is also to
increase uncertainty, and it is this aspect of the problem which is conceptually so
important... It is for these reasons that I have used a notation in which every term is
symbolized as an uncertainty - to emphasize the fact that uncertainty and structure, or uncetainty and information, are the same commodity. (Zvui razumno
kada se kae daje struktura nedostatak nesigurnosti, ali tvrdnja je pogrena. Struktura se odnosi na nesigurnost, ali ne na njeno nedostajanje, i imati strukturu znai
imati nesigurnost. Stavie, ojaati strukturu takoe znai ojaati nesigurnost i upravo je ovaj aspekt problema tako pojmovno vaan... Iz ovih razloga sam upotrebio
nain oznaavanja u kome je svaki termin simbolizovan kao nesigurnost - da bih
naglasio injenicu da nesigurnost i struktura, ili nesigurnost i informacija jesu ista
stvar) (a.a.O. str. 339). Upor., osim toga, Fred E. Katz, Indeterminacy and General Systems Theory, u: William Gray /Nicholas D. Rizzo, Unity Through Diversity, tom II, New York 1973, str. 969-982.
420
ve je sistemsko reenje. Unutranja sistemska odredba za ovo

ini se da je mogunost pripajanja. Ali, samo se jedan deo nesigurnosti apsorbuje preko ambigviteta oekivanja, ostatak se obrauje u obliku odluivanja. Kao to je u odeljku VI pokazano,
oekivana ponaanja primoravaju delanje na oblik odluivanja.
Ona prenose kontingenciju iz strukture u ravan u kojoj se odvija
autopoiesis sistema: jer dobit u odreenosti oekivanja mora se
time platiti to treba odluiti hoe li se ona ispuniti ili ne. Kod ove
tansformacije se aktiviraju drtveni resursi, pre svega mediji komunikacije, koji svojski preporuuju da se oekivanja altera
ispune preko ega (a ne samo preko samog altera!).
U oekivanjima se pojavljuju vremenski horizonti sistema.
im se utvrdi to neto to se oekuje, od tog momenta se mogu
procenjivati budunosti i prolosti. Preko oekivanja vreme postaje istovremeno pokretljivo, naime u sebi samom organizovano
kao promenljivo: im budem isplatio svoje dugove mogu da kupim auto i onda... Tako shvaeno, vreme je interno sistemsko vreme, a uprkos tome se odnosi na sistem i okolinu. Sistem u kome
se oekivanja mogu izgraditi i urediti nije vie upuen na taka-po-taka-usaglaavanja sa svojom okolinom 78 . Okolina se moe
pripremiti za delanje sistema koje ak jo nije aktuelno. Mogu se
pripremiti interne reakcije na dogaaje u okolini koji se jo nisu
ostvarili. ovek moe vrlo neizvesno oekivane dogaaje da nadoknadi vrlo izvesnim oekivanjima, na primer, za sluaj poara
moe imati aparat za njegovo gaenje, a ostatak nesigurnosti u
vezi s funkcionisanjem ovog aparata moe smanjiti pouzdanom
godinjom kontrolom. Na ovaj nain nastaje, u vezi s motivom sigurnosti, vlastita sistemska vremenost - ne izvan svetskog merenja vremena, ve generalizovana u njemu; ne u smislu nekog
drugog vremena, ve u smislu posebne vanosti vremenskog ho-
78
Jezikom psihologije 18. veka ovo bi znailo: on se ne orijentie samo na

sensations (oseaje), ve i na ideas (ideje) i reflections (razmiljanja).
Jezikom bihejvioristike psihologije ovo znai da se stimulus (podsticaj) i
response (odgovor) posreduju preko generalizations (generalizacija).
Veza diferencije sistem/okolina i vremena je, uostalom, konstrukcioni princip Parsonsove sheme etiri-polja. Upor. u vezi s ovim, naroito, Some Problems of General Theory in Sociology, u: Talcott Parsons, Social Sytems and the Evolution of
Action Theory, New York 1977, str. 229-269. Tu lei kasno utemeljenje sredinjeg
mesta pojma oekivanja u Parsonsovoj teoriji.
421
rizonta u vremenu. Tako je interno sistemsko vreme pripreme za

poar potpuno nezavisno od toga koliko je dugo potrebno kablu
da pregori ili koliko sigurno/nesigurno biografija palikue doprinosi njegovom paljenju vatre.
Manevarski prostor za internu sistemsku izgradnju strukture
ovek moe videti u tome to sigurnost i nesigurnost nisu prosto
funkcija vremena. Istina, sa vremenskim rastojanjem prema sadanjosti esto raste nesigurnost, ali nikako pravilno, i ne u svim smisaonim poljima. Ve sledei momenat moe doneti dogaaje koji
rue sve kalkulacije; i, s druge strane, postoje vremenski vrlo udaljeni dogaaji koje ovek ipak sasvim sigurno moe oekivati. Uostalom, hronometrijski izmereno vreme je ono najsigurnije to
uopte postoji: ma ta se desilo, ono tee dalje. Najmanje jedan uslov nesigurnosti je apsolutno siguran. Dakle, kod vremena i kod sigurnosti/nesigurnosti u pitanju su razliite dimenzije i upravo se
ova diferencija moe iskoristiti da se upravlja selekcijom oekivanih struktura. Ve organski ivot izgrauje pomou ove diferencije
antecipatorske sisteme; on bira u (jedino raspoloivoj) sadanjosti
indikatore koji sa velikom sigurnou koreliraju s promenama u budunosti i na taj nain se moe pripremiti za budunost, a da to ne
zna79 . Smisaoni sistemi izgrauju ovu tehniku i to tako to grade
oekivanja i njima daju vrednost strukture, tj. vrednost pripajanja.
Ako je to mogue, nesigurnost se konano moe dobrovoljno uraunati i poveati. Svaka evolucija na kraju izgleda da
poiva na gnjavai i amplifikaciji nesigurnosti. U drutveno-kultumoj evoluciji, i za nju presudnoj interpretaciji celovitog
oveka u drutvenom poretku, ponavlja se ovaj princip amplifikacije nesigurnosti. Ljudi se moraju obraivati kao da su pouzdani i kao da istovremeno osiguravaju oekivanja protiv razoarenja. Konano, ovek moe graditi riskantna oekivanja ako moe
da utvrdi da razoarenja ostaju dogaaji koji povremeno nastupaju i ne izazivaju akumulacije koje ugroavaju sigurnost. Evolucija je, tako posmatrano, uvek nova prerada nesigurnosti u sigurnosti i sigurnosti u nesigurnosti bez konane garancije da e ovo na
svakom stepenu kompleksnosti uvek i dalje polaziti za rukom.
79
Upor. izlaganja o directive correlation (neposrednoj korelaciji) kod
Gerd Sommerhoff, Analytical Biology, Oxford 1950, str. 54 i dalje; isti, Logic of
the Living Brain, London 1974, str. 73 i dalje.
422
X
Ova razmiljanja o povezanosti vremenosti, struktura oekivanja i sigurnost/nesigurnost-sporazumevanja u drutvenim sistemima koja su ostala vrlo uoptena imaju niz posledica koje
moramo postupno da obradimo 80. Prva taka koju hoemo da
izdvojimo odnosi se na konsekvence u vremenskoj dimenziji
smisaonog doivljavanja i delanja i u semantici vremenosti koje
se reprodukuju sa vremenskim orijentacijama u drutvu.
Svaka sadanjost je sigurna kao sadanjost svoje vlastite aktuelnosti. Tek u meri u kojoj se sadanjost temporalizuje, naime
kada se shvata kao diferencija budunosti i prolosti 81, nastaje
problem sigurnosti oekivanja. Svet tako gubi crte poseda dostojnog svakog poverenja i dobija crte promenljivosti, aspekte
jo ne i verovatno ne vie. Ovaj (ve vremenski zavisan)
problem sigurnosti ini se d a j e vodei problem koji motivie diferenciranje posebne vremenske dimenzije smisaonog doivljavanja i delanja. On katalizira iskustvo vremena i potom razvoj semantike vremenosti kao podruje za sebe koje se ne moe dovesti
ni na poredak stvari u povezanosti sveta, ni na miljenja o tome.
injenica da sigurnost oekivanja postaje sve vie problematina povezana je sa kompleksnou drutvenih sistema i posebno sa sistemom drutva ija se kompleksnost poveava u procesu evolucije. Sasvim oigledno same nesigurnosti u procesu
ivljenja, koje su u najstarijim drutvenim sistemima bile vrlo velike, nisu odluujue. Radi se pre o tome u kojoj meri samo
80
Primoravanje na sekvencijalno tekstualno izlaganje je ovde posebno
opasno poto vodi nedovoljnom osvetljavanju interdependencija. Ovde skicirana
teorija razlae, s jedne strane, simbole kompleksnosti (recimo prirodu) za ovde
zamiljene veze i onda mora da spasava interdependencije na tako komplikovane
naine, da oni vie nisu obuhvatljivi jednim pogledom. To se posebno odnosi na
povezanost vremena i prava nakon raspada prirodnog prava, ali i na zapovest
uenja koja je sa tim povezana.
81
Ovaj proces temporalizacije sadanjosti je zaista dobro shvaen u istorijskoj

semantici vremenskih pojmova; on, dakle, postaje postepeno jasan samom drutvu.
Upor. u vezi s ovim, Niklas Luhmann, Temporalisierung von Komplexitt: Zur Semantik neuzeitlicher Zeitbegriffe, u: isti, Gesellschaftsstruktur und Semantik, Bd.
1, Frankfurt 1980, str. 235-300, naroito 260 i dalje; isti, The Future Cannot Begin, u: isti, The Differentiation of Society, New York 1982, str. 271-288.
423
drutvo proimaju njegova sopstvena oekivanja i tako stvaraju

nesigurnost koja se ne moe ispoljiti. Tada ni povratak na vrste
rituale koji nemaju alternative, ni politika mo ne nude dovoljnu
sigurnost. Religija poziva na sumnju, politika na strahovanja 82, a
samo vreme, upravo kao uslov svake nesigurnosti, nudi dovoljnu
sigurnost. Njegovo dalje proticanje moe se doiveti ve u sadanjosti, njegov tok je prisutan u svakom seanju i zato je njegova mera pogodna kao simbol venosti. Kada problem sigurnosti
jednom postane aktuelan kao interni drutveni problem, formira
se i posebno iskustvo o vremenu i, odravajui ga, pojmovnost
vremena 83 . Vremenska dimenzija i drutvena dimenzija se razdvajaju 84. S jedne strane, disciplinuje se drutveno ponaanje preko ukazivanja na posledice - sluba proroka. S druge strane,
obasjava se simbolika preobraaja: moni su najugroeniji, poslednji e biti prvi. Pretpostavke o sudbini posle smrti poinju da
se odvajaju od okolnosti smrti, dakle od neposredne povezanosti,
i dovode se u vezu sa zaslugama u proizvoljnim vremenskim
takama ivota 85. A sa svim ovim se samo vreme apstrahuje kao
simbol trajanja i konano sa ukljuivanjem proizvoljnih promena
kao (u sebi konstantna) mera za svako kretanje.
82
Upor., recimo, Hartmut Gese, Geschichtliches Denken im Alten Orient
und im Alten Testament, Zeitschrift fr Theologie und Kirche 55 (1958), str.
127-145; John G. Gunnell, Political Philosophy and Time, Middletown Conn. 1968.
83
Upor. u vezi s ranim istorijskim razvojem, izmeu ostalih, Hermann Fraenkel, Die Zeitauffassung in der archaischen griechischen Literatur, u: isti, Wege
und Formen frhgrichischen Denkens, Mnchen 1958, str. 1-22; Silvio Accame,
La concezione del tempo nellet arcaica, Rivista difilologia e di istruzione classica, 39 (1961), str. 359-394. Sa stanovita diferenciranja vremenske dimenzije i
na njoj specijalizovane semantike naroito treba istai istoriju rei ain sa prelazom od ivotne snage, sedita ivota (eventualno hrpetnjae), onda vremena
ivljenja (i u ovom smislu: vanosti) na trajanje, venost. Upor. Enzo Degani.
AIN da Omero ad Aristotele, Padova 1961; A. P. Orban, Les denominations du
monde chez les premiers chrtiens, Nijmegen 1970, str. 97 i dalje.
84
Sa uvek novim meufazama koje ure nazad. Dobar primer je obraivanje
jovens u lirici trubadura kao ne samo, kako je dato preko iuvenis, odreenog
doba ivota, ve kao prvenstveno moralnog kvaliteta koji se sopstvenim drutvenim delanjem moe zadobiti, odnosno izgubiti. Videti primere i analize kod Mosh Lazar, Amour courtois et Fin' Amors dans la littrature du XII e sicle, Paris
85
Upor. Christoph von Frer-Haimendorf, The After-Life in Indian Tribal

Belief, Journal of the Royal Anthropological Institute 83 (1953), str. 37-49.
424
Ali, poto je vreme duno da poloi raun ne samo o sigurnosti, ve i o nesigurnosti, izgrauje se dvojna semantika vremena
koja se moe proitati u grkom razlikovanju chronosa i kairosa86 . U hijerarhijskoj arhitekturi sveta u srednjem veku mogu tada
istovremeno postojati mnoge vremenske ravni 87 i uz to jo Bog
kao istovremen u svim vremenskim ravnima. Aeternitas i tempus
se razlikuju. Aeternitas nije prosto dugo trajanje bez poetka i
kraja, ve je ista sadanjost: vreme bez budunosti i prolosti 88.
Ona je zbog toga istovremeno u vremenu u kome svaki momenat
pravi razliku izmeu prolosti i budunosti (tempus). Meutim,
takve diferencije ne mogu, ako izmiu interesu za pitanje, motivu
sigurnosti da se dovedu do ekstrema. Moraju biti posredovane.
Tako se ustanovljava u diferenciji chronosa i kairosa (ma kako
uvek misteriozno zasnovana) praksa divinacije koja u nesigurnom crpi iz sigurnog 89. Ona poiva na poznavanju savremenih
znakova za nesavremeno, pod tim i za budue 90. Diferencija aeternitas i tempus posreduje se hijerarhijskim zahvatanjem 91, osim
toga i preko aevuma, preko ravni relativno konstantnog doba. To
omoguuje (ma kako globalno) istorijsko miljenje.
Jae diferenciranje vremenske dimenzije stvara napetost u
odnosu vremenske dimenzije i predmetne dimenzije. Potpuno
bez odnosa prema predmetu vreme se ne moe ni doiveti ni
86
Upor. Jaqueline de Romilly, Le temps dans la tragdie gercque, Paris 1971.
87
I druge velike kulture grade takve modele sa vie ravni da bi reile protivrenosti pretpostavke vremena. Videti za Indiju, npr. Stanislaw Schayer, Contributions to the Problem of Time in Indian Philosphy, Krakau 1938, str. 6 i sl., 15, 19.
88
Ili ciklino posmatrano: vreme koje se podudara u budunosti i prolosti.
89
Upor. Victor Goldschmidt, Le systme stoicienne et F ide de temps, Paris

1953, str. 80 i dalje. Videti, takoe, Omar K. Moore, Divination - A New Perspective, American Anthropologist 59 (1917), str. 69-74.
90
U sluaju da je divinacija nedostina ili da otkazuje dolazi pretpostavka da
e budunost obelodaniti istinu: veritas filia temporis! Upor. u vezi s tradicijom renesanse i temeljima antike, Fritz Saxl, Veritas Filia Temporis, u: Philosophy and
History: Essays Presented to Ernst Cassirer, Oxford 1936, str. 197-222; de Romilly a.a.O. str. 49 i sl.
91
Pri tome je odnos izmeu venosti i vremena zamiljen strogo kao odnos
vlasti. Karakteristian tekst za ovo je: Hoc tempus descendit ab evo, quia ab evo
Deus omnia providit et per temporales successiones disposuit (iz Boethius-Glosse
des Wilhelm von Conches, navedeno kod J. M. Parent, La doctrine de la cration
dans l'cole de Chartres: Etude et Textes, Paris-Ottawa 1938, str. 125).
425
shvatiti. Odgovor na ovo pitanje nalazi se daleko u novom dobu u

pojmu prirode92 . Priroda je postojanje, kao stanje je doraslost, dakle ona je neto to za vlastiti razvoj trai vreme. Osim toga, radi
se o obrascima, idejama, oblicima bivstvovanja koji se ostvaruju
u vremenskom toku - ili se ne ostvaruju. Dakle, u osnovi pojma
nalazi se normativna, u najmanju ruku evaluativna komponenta
koja omoguuje da se razlikuju uspeh i neuspeh i da se ukae na
mo ovekovog rasuivnja (phronesis, ratio). U ovoj moi rasuivanja bio je zamiljen, naroito kada se zvao prudentia i kada se
odnosio na praktino, momenat vremena i upravo u ovom momentu poinje razlikovanje oveka i (drugih) ivotinja: samo
ovek posmatra stanje stvari u svetlu prolosti i budunosti, iskustva i oekivanja, i na osnovu ovoga moe da se slui savremenim sa izvesnom distancom.
Celokupna ovakonfriguracija, zajedno sa semantikim posredovanjima koja su u nju bila ugraena, skrhala se u 18. veku.
Idejno istorijski posmatrano, za ovo postoje sigurno mnogi delimino imanentni, delimino spoljni uzroci. Ovo ne moemo ovde
blie da istraujemo. U svakom sluaju naa polazna hipoteza je
time vrlo ubedljivo potvrena. Prelaskom u novo doba drutvo sve
vie prelazi na funkcionalno diferenciranje sistema. Ono tako postaje mnogo kompleksnije u poreenju sa svim starijim drutvenim
formacijama, pa sigurnosna sonda mora ponovo da apstrahuje vreme. (Sigurna) sadanjost vie nije pogodna za garantovanje trajanja
92
Ovde je naroito vano da se u seanju zadri poreklo (uostalom, tradicijom vrlo optereene) pojmovnosti. Semantika upotrebna vrednost physisa prvobitno lei pre svega u formulaciji dve diferencije, diferencije od nomosa i
diferencije od techne. U oba sluaja suprotni pojam od physisa formulisao je podruje regulisanja, odnosno, proizvoenja u kome su bile vidljive kontingencije
drutvenog (gradskog) ivota. Pojam prirode je, meutim, zapoeo svoju semantiku karijeru kao pojam za odbranu kontingencije i on je morao u ovoj funkciji da
naglasi vrednost vremena za izgradnju poretka. Upor. opti, idejno-istorijski kontekst, recimo, kod Felix Heinimann, Nomos und Physis: Herkunft und Bedeutung
einer Antithese im griechischen Denken des fnften Jahrhunderts, Basel 1945; J.
Walter Jones, The Law and Legal Theory ofthe Greeks, Oxford 1956, naroito str.
3472; Karl Ulmer, Wahrheit, Kunst und Natur bei Aristoteles: Ein Beitrag zur
Aufklrung der metaphysischen Herkunft der modernen Technik , Tbingen 1953;
Margherita Isnardi, Techne: Momenti del pensiero greco da Platone al Epicuro,
Firenze 1966; Jrg Kube, TEXNH und APETH: Sophistisches und platonisches
Tugendwissen, Berlin 1969.
426
ili, moda, za simbolizovanje. Odnos prema sadanjosti se na

mnogim mestima semantike tradicije zamenjuje odnosom prema
varijaciji (npr., u interpretaciji passion i plaisir) 93 .
U vezi s ovim, istorijski posmatrano od druge polovine 17.
veka, sigurnost postaje na neki nain kao nikada pre tema eksplicitne komunikacije 94. Isto vai za nesigurnost, i ne kao poslednje:
za eksplicitno prouzrokovanu nesigurnost. Istovremeno se vreme
u toku matematizovanja istraivanja prirode pojmovno apstrahuje, njemu se , na primer, osporava svaki uzroni uticaj na zbivanje, ono ne utvruje ni povoljan trenutak niti daje znak za jo skrivenu budunost. Dalje, vreme postaje u sebi samom refleksivno;
svaki trenutak postaje nosilac sopstvenog vremenskog horizonta,
svaka epoha se istorijski individualizuje preko sopstvene, samo
za nju vaee budunosti i prolosti. Odricanje od svakog pravolinijskog karaktera vremena sada znai i: da se vreme moe shvatiti i mnogo kompleksnije; ali da istovremeno postaje problematino da li to to je u njemu samom sigurno jo ima bilo kakav
znaaj. oveku je i sada potreban kalendar - ali vie ne da bi mogao da zna ta u odreenim vremenskim takama treba uraditi 95,
ve da bi mogao da utvrdi ta u odreenim vremenskim takama
treba uraditi.
Naravno, ne sme se pretpostaviti da se istinsko doivljavanje
odvija tano tako kako to semantika propisuje. Nastojanja oko
odravanja vanih smisaonih iskustava, oko oblika komunikacije
koji su vredni ouvanja podleu vlastitoj zakonitosti, naroito
93
Tako, npr. Georges-Louis Le Sage, Le meeanisme de lsprit (1699),
nav. prema pretampanom delu u: isti. Cours abrg de Philosophie par Aphorismes, Genve 1718. Za ovog inteligentnog, danas potpuno nepoznatog autora, to je
imalo posledicu da se sigurnost nije vie mogla postii na temelju prudentiae, ve
samo na temelju poseda!
94
Upor. pored drugih, Lucien Febvre, Pour lhistoire dun sentiment: Le

besoin de scurit, Annales E.S.C., 11 (1956), str. 244-247; John Gilissen, Individualisme et scurit juridique: La prpondrance de la loi et de lacte crit au
XVI sicle dans lancienne droit belge, u: Individu et socit a la Renaissance:
Colloque internationale 1965, Brssel 1967, str. 33-58; Franz-Xaver Kaufmann,
Sicherheit als soziologisches und sozialpolitisches Problem, Stuttgart 1970.
95
Tako za Kinu Joseph Needham, Time and Knowledge in China and the
West, u: J. T. Frazer, The Voices of Time: A Cooperative Survey of Man s View of
Time as Expressed by the Sciences and by the Humanities, London 1968, str.
92-135 (100).
427
posle otkria pisma i tampe. ovek ih ne sme itati kao zbirne

formule faktikog doivljavanja njihovog vremena. Ali, konano
se mora izraditi istinska, ouvanja vredna semantika sa istim problemima kao to su u svakodnevnom ivotu, da bi mogla da bude
ubedljiva. Ako se u semantici vremena moe proitati da u toku
dugog istorijskog razvoja motivi sigurne izgradnje oekivanja (ili
obrnuto: iskustva sa nesigurnom izgradnjom oekivanja) diferenciraju dimenziju vremena i iste je od predmetnih i drutvenih implikacija, ovo bi imalo osnove u drutvenoj svakidanjici koju
(opet vrlo globalno) nastojimo da obuhvatimo pojmom kompleksnosti. To za dalji tok znai pre svega: da se prilikom primene
pojmova kao to su vreme, struktura, oekivanje moraju zamisliti
i duboke istorijske zavisnosti koje, sa svoje strane, mogu biti
objanjene putem opteg teorijskog istraivanja.
XI
Mogunost vremenski relativno vrstog ustanovljavanja oekivanja sastoji se u njihovom povezivanju sa neim to samo nije
dogaaj, dakle, to se u strogom smislu ne moe samo oekivati.
Projektuju se identiteti u vezi s kojima se mogu utvrditi oekivanja i potom se oekivanja predmetno ureuju preko takvog upuivanja na identino opstajanje. Tako se ureuju povezanosti i
razliitosti. Pri tome identiteti ne obuhvataju ista ili istovrsna
oekivanja, ve razliita i na tome poiva uspenost njihovog poretka; a oni se razlikuju po nihovim kombinacijama. Knjige se
mogu omakom zatvoriti, pasti sa stola, pouteti, ali se ne mogu
kao ae razbiti ili odleteti sa glave kao kape. Identitet, prema
tome, nije kategorijalno stanovite poretka, ve je punktualni, visoko selektivni aspekt poretka sveta. Oekivanje da je i sledea
strana odtampana i da se tekst nastavlja ne bi se uopte moglo
povezati sa stolicom za leanje, meutim neoekivano (ali na
temelju nekih iskustava vrlo oekivano) sklapanje stolica za leanje je na sasvim drukiji nain opasno od sklapanja knjiga. Identitet rei sklapanje i slinost dogaaja uopte ne nudi praktino
relevantno stanovite za ureenje iskustava. Pa ko ui preko
lealjki neto o knjigama!
428 ,
Daleka podruja oekivane iskustvene stvarnosti ureuju se

u ovom smislu preko identiteta stvari 96 . Predmetna forma se ipak
u sve veoj meri pokazivala kao nedovoljna za poredak oekivanih ponaanja. Sa sve veom kompleksnou drutvenog sistema,
sa sve veom sposobnou razlaganja funkcionalnih sistema, sa
sve veim nestabilnostima i nunostima promena vie ne zadovoljava orijentacija na oekivana ponaanja predmetno koncipiranih pretpostavki, dakle i posebnog predmeta oveka - i to sasvim nezavisno od toga koje se posebne osobine pripisuju stvari.
Ovo je povezano sa ruenjem slojnog sistema posle ega se od
svakog oveka moe oekivati svako ponaanje. Ovaj se razvoj
moe jako dobro proitati i u otkriu deteta 97. Konano, obilje i
raznolikost naroito ovekovog ponaanja se ne moe vie uhvatiti tako to e se predmet ovek opisati pomou posebnih osobina, recimo pomou uma, slobodne volje, osetljivosti ili najzad
pomou prazne formule unutranje neodreenosti 98. Ovo konano
onda iskljuuje mogunost da se kae da se drutvo sastoji od ljudi, bilo da se radi o ureenom mnotvu ljudi, grupi ili narodu 99 .
Ve je Hegel video da se ovom problemu ne moe prii preko ponuene disjunkcije stvari i subjekta. Potrebna su apstraktnija stanovita identifikacije. Ona moraju da razdvoje i uzajamno
96
Ve smo gore ukazali na istorijsko-semantiki znaaj sheme stvari za
pretpostavku sveta stare Evrope (2. glava, II). Diferencija res corporaleslres incorportes kao diferencija sa zahtevom za potpunou vlada miljenjem pri emu se
ovek pomou ove diferencije moe distancirati od sveta (ako je ne shvata kao
Universitas rerum, ve kao congregatio corporum). Tek s distanciranjem od stvari po sebi, dakle, tek sa Kantom se rastajemo od ove vodee pretpostavke. Razlozi
za ovo su do danas ostali neotkriveni. Pretpostavljamo da su u drutvenom razvoju
koji zahteva da se pretpostavke stvari razloe u pojedinanim oekivanjima koja
potom omoguavaju da se pitamo o funkciji stvari, da se oplakuje postvarivanje i
da se onda svojski preporuuje da se naroito u podruju oekivanih ponaanja traga za drugim stanovitima identifikacije. Umesto toga, analize koje gore slede tragaju za teorijskim konceptom.
97
O kome se od Filipa Arijesa (Philippe Aris) govori: videti Lenfant et la
vie familiale sous lancien rgime, Paris 1960.
98
I ovome je, kao seriji ovekovih osobina sa sve veom proizvoljnou

doputenog, potrebno tanije istraivanje. I ovde se moe pretpostaviti jasnija veza
sa sve veom drutvenom kompleksnou koja konano razara predmetnu pojmovnost u primeni na oveka.
99
Upor. u vezi s ovim, 6. glavu, I.
osamostale ono to poseban predmet ovek vie nije u stanju: da

odvoje oekivanje od oekivanih ponaanja. Semantika-oveka
se na taj nain oslobaa za novi smisao, za novi smisao slobode i
na tome izgraenu samoreferencijalnu individualnost. Ali, sada iz
toga vie ne sledi obeanje poretka 100.
Socioloka teorija je na ovom mestu eksperimentisala sa
razliitim predstavama u ijoj se osnovi nalazi dijadika pretpostavka da se stanovita identifikacije za povezanost oekivanih
ponaanja moraju urediti na kontinuumu od apstraktnog do konkretnog 101 . Za razliku od drugih autora mi postavljamo pojam
norme u drugu, naime u vremensku dimenziju 102, i razlikujemo
kao stanovita predmetne identifikacije oekivanih povezanosti
100
Daemo proizvoljnu ilustraciju koja sve govori: u Uvodu za drugo izdanje (1829) njegovih Mmoires sur les cent-jours, Benamen Konstan kae: ...je
vois dans I individualit dont on se plaint le perfectionnement de /' espce; car
lespce n'est au fond que lagrgation des individus; elle s'enrichit de la valeur
moral laquelle chacun deux parvient. Lanarchie intellectuelle quon dplore
me semble un progrs immense de lintelligence; car le triomphe de iintelligence
nest pas de dcouvrir la vrit absolue qu elle ne trouvera jamais, mais de se fortifier en exerant ses forces, darriver des vrits partielles et relatives quelle recueille et quelle enregistre sur sa route, et davancer ainsi dans cette route o
chaque pas est une conqute, bien que le term en soit inconnu. (... vidim u individualnosti zbog koje se jadikuje savrenstvo vrste; jer, vrsta je u sutini samo zbir
individua; ona se bogati vrednou morala do koje svako od njih dolazi. Intelektualna anarhija na koju se alimo izgleda mi kao ogroman progres inteligencije; jer,
trijumf inteligencije nije u otkrivanju apsolutne istine, koju nikada ne nalazi, ve je
u njenom potvrivanju vebanjem njenih snaga, u dolaenju do deliminih i relativnih istina koje na svom putu sakuplja i belei i da ak napreduje na ovom putu
gde je svaki korak jedna tekovina mada je kraj nepoznat). Vidi se: predujam poretka zamenjuje se vremenom koje svoju sigurnost vue iz budunosti koja se ne
poznaje. A politiki zakljuak je: da se za to neophodan mir sadanjosti mora zasnivati na poretku, a poredak na slobodi.
101
Daniel Katz/Robert L. Kahn, The Social Psychology of Organizations,

New York 1966, str. 37 i si., 48 i dalje, razlikuju prema stepenu apstraktnosti roles (uloge), norms (norme) i values (vrednosti), Upor. u vezi sa slinim
hijerarhijskim razlikama i Talcott Parsonsove levels of normative culture (nivoe
normativne kulture), naime roles, collectivities, norms i values, npr. u:
Durkheims Contribution to the Theory of Intgration of Social Systems, u: Talcott Prsons, SociologicalTheory and Modem Society, New York 1967, str. 3-34 (7
i dalje); sa izmenama preuzimaju i Neil J. Smelser, Theory of Collective Behavior,
New York 1963, i Lon Ma.yhew, Law and Equal Opportunity; A Study of the Massachusetts Commission AgainstDiscrimination, Cambridge Mass. 1968.
102
Upor. odeljak XII.
430
linosti, uloge, programe i vrednosti. Oekivanja koja se kroz

takve identitete okupljaju mogu se vie ili manje normirati ve
prema tome kako se eventualno razoarenje obrauje.
Kao linosti ovde nisu zamiljeni psihiki sistemi, a da i ne
govorimo o celovitim ljudima. Naprotiv, linost je konstituisana
da bi mogla da se urede oekivana ponaanja koja se preko nje, i
samo preko nje, mogu iskupiti. Neko moe biti za sebe i za druge
linost. Bie linosti trai da ovek pomou svog psihikog sistema i svog tela privlai i povezuje oekivanja, i opet: samooekivanja i tua oekivanja. to se vie, i to su razliitija oekivanja
na ovaj nain individualizovana, utoliko je linost kompleksnija.
Ovo bie linosti moe pokazati razlike potpuno specifine za
sredinu: u zatvoru blistavi junak, na slobodi bez rei i sjaja, tako
Zan ene karakterie linost Arkamona 103 . Upravo takvi kontrasti
mogu linost karakterisati i odrediti ono to se od nje moe
oekivati.
S ovim pojmom linosti i sa razlikovanjem linosti i psihikog sistema, sociologija moe da nae pristup temama koje su
do sada zadravane za knjievnu tradiciju, ali ipak preuzimaju
tipina, novovremena iskustva. Ovo jednom vai za tematski
kompleks iskrenosti i autentinosti 104 , drugi put za uvid da od
linosti ne vode sigurni putevi saznanja u dubinu psihikog sistema, ve da svi pokuaji da se ne zadovoljava sa linou nego da
se istinski upozna neko drugi, tonu u bezdan uvek i drugaije
mogueg. Zbog toga, dalje, postaje shvatljiv znaaj kopiranja
obrazaca ili gestova linosti (Stendal) sa, ipak, nepromenljivim
rezultatima: model linosti se kopira u konkretnom i na taj nain
uvek ve nepromenljivom psihikom sistemu; ovek se oblai i
frizira prema traenim modelima - ali ipak samo vlastito telo 105 .
103
104
105
II tait aussi teme dans la vie libre qublouissant dans les pnitenciers
(Jean Genet, Miracle de la rose, nav. prema uvres compltes, tom 2, Paris
1951,
str. 265).
O specifinim novovremenim konturama ove tematike videti, npr. Henri
Peyre, Literature and Sincerity, New Haven 1963; Lionel Trilling, Sincerity and
Authenticity, Cambridge Mass. 1972.
Heinrich Popitz, Der Begriff der sozialen Rolle als Element soziologischer Theorie, Tbingen 1967, ini se da ima u vidu neto slino kada govori o
drutveno standardizovanim modelima individualnosti.
431
Moemo pretpostaviti da takvi problemi i njihova knjievna

obrada postaju aktuelni tek kada drutvu linost postaje potrebna
i kada je diferencira za grupisanje oekivanih odnosa.
Pri tome dolazi, kao to se i u istoriji rei persona (maska,
uloga, pravni status) oitava, do diferenciranja linosti i uloge. Uloge tada mogu, za razliku od individualne linosti, da poslue kao
vlastita, ve apstraktnija stanovita za identifikaciju oekivanih odnosa. Uloga je, istina, ve po obimu oblikovana prema tome ta pojedinani ovek moe da uradi, ali je u odnosu na individualnu
linost shvaena kako posebnije tako i optije. Radi se uvek samo o
iseku ponaanja nekog oveka koje se oekuje kao uloga, s druge
strane, o jedinstvu koje mogu opaati mnogi i promenljivi ljudi: o
ulozi pacijenta, nastavnika, operskog pevaa, majke, bolniara.
U sociologiji je s vremena na vreme znaajno precenjivan
uinak poretka uloga u faktikom ponaanju i u oekivanim
ponaanjima. Tome zahvaljujemo obimno istraivanje na koje se
ovde samo delimino moe ukazati. Moda su najznaajniji uvidi: da se u ravni uloga, sjedne srane, mogu stvoriti naroite izvesnosti oekivanja koje ne pretpostavljaju (ili samo u maloj meri)
poznavanja linosti, ve se mogu uiniti anonimnim; ali da se, s
druge strane, mogu istovremeno oekivati stanja sukoba, distanciranja, manipulacija, obiaji smanjivanja optereenja, koje neko
u odnosu na svoju sopstvenu linost ne bi eleo da rizikuje, odnosno, ne bi ih smatrao poeljnim.
Dakle, tek postepeno postaje shvatljivo da su lino upuena
oekivanja koja sa primaocem umiru i oekivane uloge jasno
razdvojeni, i da je to rezultat drutveno-kulturne evolucije 106.
Ovo se moe oitati na istoriji diferencije slube i linosti 107. Ali
106
Upor. samo Daniel Bell, The Disjunction of Culture and Social Structure: Some Notes on the Meaning of Social Reality, u: Gerald Holton (ed.), Science
and Culture: A Study of Cohesive and Disjunctive Forces , Boston 1965, str.
236-250 (241 i dalje).
107
Ovo se pitanje odnosi kako na svetena lica tako ina kraljeve i zato ima poseban kulturni i drutveni znaaj. Pored ovoga postoji i veliki broj praktinih konsekvenci, pre svega one pravne prirode, npr. kontinuirano upravljanje u smrtnim
sluajevima, pitanja odgovornosti, problemi legitimiteta (neospornog faktikog)
posedovanja slube, trajanje preuzetih dunosti pri promeni slube, ultra v/res-problemi itd. Kao teorijski i istorijski usmereno izlaganje upor., recimo, Ralf Dreier,
Das Kirchliche Amt: Eine Kirchenrechtstheoretische Studie, Miinchen 1972.
432
i ono to se danas naziva formalna organizacija mogue je samo

zahvaljujui ovoj podeli 108 . To ne znai da lino gubi na znaaju. Ne postoji trend od orijentacije na linost ka orijentaciji
na uloge. Naprotiv, razvoj se karakterie time to ova diferencija
dobija na znaaju, takoe, i naroito, u unutranjem ivotu formalnih organizacija 109 . Ovde ovek mora biti u stanju da razlikuje
koja se oekivanja adresiraju na odreene linosti, a koja se
mogu ostvariti na temelju formalne pozicije. Samo sa obe kontaktne mree istovremeno - a one se uzajamno ometaju! - mogu
se uiniti optimalnim mogunosti dejstvovanja u organizacijama.
Tek na pozadini takve diferencije moe se zapaziti da izvoenje
uloga poprima lini stil i da linosti obeleene svojim ulogama, na primer nastavnici, uvek mogu nastupiti kao oni koji
poduavaju 110 .
Ako se jednom ustanovi ova diferencija linosti i uloge,
onda se time menja okolina psihikih sistema. Oni se mogu identifikovati kao linost i istovremeno se orijentisati na uloge. Na taj
nain dospevaju pod stres od uloga. Mogu da trae da se manipulie pristup ulogama i izbegavanje uloga i mogu ak da naue
da pri tom raunaju da se ba ovo od njih lino oekuje. Mogu
da pretpostave svoju linost kao konstantnu i istovremeno da
uoe daleku budunost sa promenljivim ulogama, recimo u formi
karijere 111. Doivljaj diferencije moe, ali ne mora, da bude doivljaj diskrepancije. U svakom sluaju, time se unapred strukturie ono to u kontekstu interpenetracije na nju deluje.
Upor.
Niklas
Luhmann,
Funktionen
und
Folgen
formaler
Organisation,
Berlin 1964.
Ali, ova diferencija je vana u svim podrujima rada sa klijentima, pacijentima, muterijama u okviru i izvan organizacija, i to ovde naroito kao problem
praga, odnosno, kao opasnost suvie personalizovanog rada sa linou. Dobra,
malo poznata analiza je: Renate Mayntz, The Nature and Genesis of Impersonality: Some Results of a Study on the Doctor-Patient-Relationship, Social Research
37 (1970), str. 428^46.
110
O ovome Ralph H. Turner, The Role and the Person, American Journal of Sociology 84 (1978), str. 1-23 (pri emu Turner uopte ne pravi razliku
izmeu psihikog sistema i linosti).
111
Upor. u vezi s tim i naroito u vezi sa znaajem diferencije porodice i
kole za oslobaanje svesti o karijeri (ukljuujui negaciju ciljeva karijere), NikJas
Luhmann/Karl Eberhard Schorr, Reflexionsprobleme im Erziehungssystem, Stuttgart 1979, str. 277 i dalje.
28 Drutveni sistemi
433
Meutim, sa identifikacijom oekivanja koja su povezana sa

ulogama uopte nisu iscrpljene mogunosti apstrahovanja. To se
moe prevazii ako se napusti ogranienje na temelju mogunosti
ponaanja neke pojedinane linosti. Poredak oekivanja koji se
tada nudi nazivamo programom112 . Ovaj u sociologiji ne ba
uobiajen pojam se bira da bi se mogle preuzeti orijentacije na cilj
i orijentacije na uslove (ciljni programi, odnosno, kondicionalni
programi). Program je kompleks uslova za ureenje (a to znai:
za drutveno izdvajanje) ponaanja. Ravan programa se osamostaljuje u odnosu na ravan uloga ako dolazi tano do ove dobiti u
apstraktnosti, dakle, ako se ponaanje mora odrediti i oekivati od
vie nego jedne linosti. Tako danas hirurka operacija nije samo
uinak uloge, ve je program. Konstrukcija novog automobilskog
motora pod odreenim ogranienjima, ureenje robne kue za
zimsku rasprodaju, planiranje i izvoenje neke opere, prevoenje
neke kolonije u status samostalne drave, smanjenje stepena
zagaenosti nekog jezera - primeri su kojih ima u izobilju. Kompleksnost takvih programa moe biti vrlo velika zahvaljujui
stepenu apstraktnosti utvrenog oekivanja. Postoje jednokratni
programi, ali i programi za tekua ponovljena izvoenja. Stepen
detaljisanja utvrenog oekivanja moe biti vrlo razliit, a u skladu
s tim variraju preostronosti u vezi s uraunavanjem sluajnosti i
mogunosti promene programa u toku njegovog izvoenja.
U poslednjoj dostignutoj ravni utvrenog oekivanja ovek
se mora odrei i utvrivanja tanosti odreenog delanja. ovek
ima jo samo vrednosti u ruci - ili u ustima. Vrednosti su opta,
pojedinano simbolizovana stanovita pretpostavljenih stanja i
dogaaja 113.1 delanje se moe u ovom smislu vrednovati - na primer, kao ono koje unapreuje mir, kao pravino, kao ono koje
zagauje okolinu, kao izraz solidarnosti, spremnosti za pomo,
112
Pojmu programa moe se pridodati pojam strategije. Programi se mogu
oznaiti kao strategije ako je i ukoliko je predvieno da se u toku njihovog ostvarivanja mogu iz datog razloga prorneniti. Prednost strogih selekcija unapred zamenjuje se tada specifikacijom informacija koje mogu dati povod da se program u
odreenim pogledima promeni.
113
Upotrebljiva i tipina je definicija Jrgen Friedrichsa, Werte und sozialen
Handeln, Tbingen 1968, str. 113: Vrednosti su svesne ili nesvesne pretpostavke
poeljnog koje se pojavljuju u preferencijama pri izboru izmeu alternativa delanja.
434
kao izraz rasne mrnje itd. Poto se svako delanje moe dovesti
pod pozitivna ili negativna vrednosna stanovita, iz samog vrednovanja ne sledi nita o tanosti delanja. To se esto previa, a
esto se i svesno zabauruje. Ukoliko bi ovek eleo da iz vrednosti dobije informacije o tanom delanju, morao bi da pretpostavi
logiki poredak po rangu, na primer, tranzitivnost odnosa mnotva vrednosti-recimo u smislu daje vanije odranje slobode od
odranja mira, a ovaj da je vaniji od kulture, kultura od profita a onda recimo ne: da je profit vaniji od slobode.
Ipak, vrednosti nisu bez znaaja za oekivanost oekivanja.
Njihov znaaj proizlazi iz diferencije vrednosti i programa. Programi se esto moraju formulisati vrlo kompleksno, promenljivo i
u detaljima kolebljivo, ukoliko treba da proizvedu najbolji mogui vlastiti uinak. Tada konsenzus o vrednostima olakava komunikaciju o kontingenciji programa: o razvoju programa, prilagodljivosti situaciji, promeni programa ali i o zastarevanju sutine
programa 114. U pogledu takvih problema mogu se koristiti makar
u komunikaciji neosporna (ili: vrlo teko osporiva, moralizovanjem pokrivena) ishodita i na njima graditi oekivanja da se sa
njima u najmanju ruku svako mora saglasiti. Tada vrednosti slue
u procesu komunikacije kao neka vrsta sonde kojom se moe ispitati da li i konkretnija oekivanja funkcioniu, ako ne uopte onda
svakako barem u konkretnoj situaciji koja se s vremena na vreme
ima u vidu. Tada je, istina, posledica: da se odnosi po rangu
izmeu vrednosti ne mogu jednom za svagda utvrditi, ve se moraju upotrebljavati promenljivo, tj. oportunistiki 115.
114
Iscrpne diskusije o ovome postoje u pravnom sistemu i u njegovoj literaturi - naalost, esto utkane u pogreno stanovite teleoloke metode izlaganja.
Videti, meutim, i Josef Esser, Vorverstndnis und Methodenwahl in der Rechtsfindung: Rationalittsgarantien der richterlichen Entscheidungspraxis, Frankfurt
1970. Za pravnike je uostalom tipino izvesno precenjivanje racionalnog sadraja
iskoriavanja vrednosnih stanovita. Socioloki posmatrano ovde onda dolazi u
pomo dobit na sigurnosti izdiferenciranog sistema i ustanovljene profesije. Dobro
socioloko istraivanje, upravo na temelju pravne tematike, je Mayhew a. a. 0.
(1968).
115
Upor. u vezi s ovim kao miljenje praktiara: Chester J. Bamard, The
Functions ofthe Executive, Cambridge Mass. 1938, str. 200 i dalje; Sir GeoffreyVickers, The Undirected Society: Essays on the Human Implications of Industralization in Canada, Toronto 1959, str. 61 i dalje.
435
Uzmu li se zajedno u obzir ove etiri ravni apstrakcije postaje vidljiva jedna razvojna tendencija. Proiruje se isto protivstavljanje faktikog ponaanja i normativnih, moralom optereenih
pravila ispravnog delanja sa kojim su starija drutva izlazila na
kraj. U okviru takve dvojne sheme diferenciraju se razlike. U ravni uloga i u ravni programa mogu se izgraditi zamisli poretka sa
vrlo velikom kompleksnou. U ovim ravnima se zahtevi sve vie
kompleksnog, sve vie na organizaciju upuenog drutva mogu
premestiti u oekivana ponaanja. Ova inovacija revolucionie
tada celokupnu graevinu identifikacije oekivanih odnosa: moe se izdvojiti isto lino i na temelju razlike od zahteva uloga
snanije individualizovati. Moe se izdvojiti ista vrednost i na
temelju razlike od programa snanije ideologizovati. Individue i
vrednosti igraju tada zagrljene zajedno da bi simbolizovale temelje drutvenog ivota, dok uloge i programi pribavljaju vanost
zahtevima komunikacije.
Znaajna posledica diferenciranja ovih ravni sastoji se u
tome to promena vrednosti koja se danas moe opaati u visokorazvijenim regionima svetskog drutva 116 , ne zahvata jednoznano konkretnije strukturalne ravni. Ona deluje kao uznemirenje i tako pojaava sebe samu. U toku snanog strukturalnog
diferenciranja vrednosti relativno se lako ostvaruje takva promena vrednosti. Ona ne nailazi u svojoj ravni ni na kakav pomena
vredan otpor i jedva da izaziva temeljne strukturalne posledice.
Moe se pretpostaviti da vrednosti i linosti trae nove vrste simbioza - i pri tom manje ili vie gube iz vida ta u ravni uloga i programa nosi kompleksnost drutva. Svakoj promeni vrednosti i
svakom novom naglaenom individualizmu u inat ostaju uloge i
programi povezani preko zahteva za kompleksnou u drutvu.
I u drugim pogledima krije se jedna tako snano diferencirana celovita graevina puna sukoba, to je naroito poznato zahvaljujui istraivanjima koja se odnose na ravan uloga. Tome
odgovara jasno permisivno dranje u odnosu na ono to individue
116
Upor. npr. Ronald Inglehart, The Silent Revolution: Changing Values and
Political Styles Among Western Publics, Princeton 1977; Thomas Herz, Der Wandel von Wertvorstellungen in westlichen Industriegesellschaften, Klner Zeitschrift
fr Soziologie und Sozialpsychologie 31 (1979), str. 282-302; Helmut Klages/Peter
Kmieciak (Hrsg.), Wertwandel und gesellschaftlicher Wandel, Frankfurt 1979.
436
predstavljaju kao svoju linost. Evolucija koja proizvodi ovaj rezultat ima sumnjivu vrednost napredovanja. Nju sigurno ne potvruju tendencije ka drutvenoj harmoniji, ni tendencije ka organskoj solidarnosti (Dirkem). Upeatljivije deluje dobit na
kompleksnosti, a time i poveavanje mnogostrukosti kondicioniranja oekivanih ponaanja. Dobit ne lei u klasinoj tematici slobode versus povezanosti, jer se obe poveavaju. Ona se nalazi u
oblicima strukture koji omoguavaju
poveavanje mogunosti
ograniavanja sistema.
XII
Sledea taka se odnosi na mogunosti poveavanja prihvaene nesigurnosti i time mogunosti da se vie oekivanja
uini oekivanim i da se neverovatnijim oekivanjima da strukturalna funkcija. Za ovo stoje na raspolaganju dva oblika koja emo
oznaiti normativnim, odnosno, kognitivnim nainom oekivanja (ili normama, odnosno, kognicijama).
Nain se neposredno odnosi na problem sigurnosti/nesigurnosti, naime na pitanje kako se ovek moe ponaati u sluaju
razoarenja. Ali, sva oekivanja nikako ne sadre prethodno
odreenje sluaja razoarenja. Veina svakidanjih oekivanja je
dovoljno dobro poznata i sigurno tako da ovek o tome vie ne
mora da misli. Ali, ako drutveno-kulturna evolucija daje povode
da se oekivanja postave u oekivano nesigurno ovo ima povratno delovanje na sama oekivanja. Ona se ne mogu prosto ostaviti
u nesigurnom. ovek ne moe na vie nesigurnosti u sistemu jednostavo odgovoriti putem vie nesigurnosti u oekivanju. Naprotiv, neophodno je dodatno davanje forme koje se tie modusa
oekivanja - ne vie modus ili modalitet shvaen kantovski
kao oblik saznajue svesti, ve kao oblik u kome neto reaguje na
njegov problem koji postaje problematian 117 . U oekivanja se
117
Pojam modus, modalitet pri tom ostaje paralelno postavljen pored
modaliteta bia. Ostaje vidljiva srodnost sa poznatijim roacima mogunosti i
nunosti. Kao to ovi nastaju kada bie ispituje bie, dakle, kada kontingencija postaje svesna, tako nastaju modaliteti oekivanja kada se sumnja pojavljuje u oekivanosti oekivanja, dakle, kada postaje svesna svoje kontingencije.
437
unapred ugrauje dispozicija za sluaj razoarenja. Time se ini

oekivanim kako se ovek moe ponaati u sluaju razoarenja.
To daje oekivanjima, kao to su brojni eksperimenti pokazali,
dodatnu stabilnost 118 . I to je najvanije: preko modalizovanja
oekivanja postie se da ova dispozicija unapred postaje oigledna u samom stilu oekivanja i na taj nain je ve u sadanjosti sposobna za komunikaciju. Tako se u tehnikim pripremama, i pre
svega u drutvenim usaglaavanjima, ve u sadanjosti moe
ostvariti sigurnost da ovek u sluaju razoarenja nee stajati bespomono, da nee sebe dovesti u nepriliku kao nekoga ko svet ne
poznaje i prosto je pogreno oekivao.
Orijentacija oekivanja na sluaj razoarenja znai orijentaciju na diferenciju. Diferencija polazi od sluaja razoarenja, ona
se dakle ne sastoji u pitanju da li e oekivanje razoarati ili ne.
Nesigurnost, razoarenje pre se obrauje tako kao da bi ono bilo
izvesno, i pitanje je onda: da li bi ovek u tom sluaju oekivanje
napustio ili promenio ili ne bi. Uiti ili ne uiti, to je pitanje.
Oekivanja spremna na uenje stilizuju se kao kognicije. ovek
je spreman da ih promeni kada stvarnost pokazuje druge, neoekivane strane. ovek misli da je prijatelj kod kue, ali on ne
die slualicu: dakle, nije kod kue. Sada mora od toga da poe i
da za ovo stanje stvari potrai sledee smisaono ponaanje. Naprotiv, oekivanja koja nisu raspoloena za uenje, stilizuju se
kao norme. I one se u sluaju razoarenja odravaju kontrafaktiki. ovek kasnije saznaje da je prijatelj ipak bio kod kue ali
nije eleo da ga neko uznemirava. Ili: obeao je da e biti kod
kue i ekati na poziv. Tada ovek ne vidi razlog da svoja oekivanja revidira poto ne eli da se odrekne spremnosti da se odgovori na poziv i naroito da se odri obeanje. On osea daje u pravu i ostavlja da to prijatelj opazi. Traie izvinjenje koje e
nanovo ustanoviti oekivanje.
Primer je svesno tako izabran da kognitivno i normativno
oekivanje tesno stoje jedno uz drugo, ak prelaze jedno u drugo 119 . ovek ne moe izbei, a da injenice ne primi k znanju, da118
Pregled istraivanja prua Ralph M. Stogdill, Individual Behavior and
Group Achievement, New York 1959, str. 59-119.
119
To se u sociolokom istraivanju koje se bavi ovom razlikom uvek iznova razjanjava. Upor. studiju koja se odnosi na ovo: Barbara Frankel, The Cautio-
438
kle, ne moe ostaviti telefon da beskrajno zvoni. I u trenutku

osea tragove pobune zbog osujeivanja oekivanja: kako neuobiajeno! Imao je neto vano da saopti i sada mora da trai druge naine da ovu nameru ostvari. Zbog toga je teko mogue u
ravni oekivanja kompletno razilaenje kognitivnih i normativnih oekivanja, ustanovljavanje diferencije - ne retko zbog tako
neverovatnog oekivanja da e sa nekim moi da razgovara koga
ak uopte ne vidi. Meovito stanje kognitivnih i normativnih
komponenti oekivanja je svagdanje normalno stanje stvari i
zahteva veliku umenost (sa odgovarajuim problemima u usaglaavanju drutvenog ponaanja) ako treba dozirati reakcije na
razoarenje. Samo sa takvim meovitim formama spremnosti na
oekivanja mogu se proiriti na smisaona polja i naine ponaanja
koji su tako kompleksni da ovek ne moe slepo da veruje pretpostavljenom toku.
Treba dodati da utvrivanje modalnih formi oekivanja esto
postaje neophodno tek u sluaju razoarenja. ovek je nepromiljeno proiveo situaciju. Dogaa se razoarenje. Savezni kancelar ponovo pui 120. Njemu bi sada moralo da bude sasvim jasno da
li bi suprotnost oekivao kognitivno ili normativno. Razoarenje
je dogaaj tano u onom smislu koji smo gore utvrdili 121 : dogaaj
koji sobom nosi trenutke iznenaenja i tako postaje dogaaj, ali
se ba zbog toga mora ponovo smestiti u normalne strukture
oekivanosti.
Uprkos svemu: diferencija se izrauje. Jednom prisutna, regrutuje sluajeve, stvara senzibilnosti, pojaava sposobnost razlikovanja, prisiljava uvek iznova na odluivanje. Diferencija postaje odnosna taka daljih izgraivanja oblika, daljih simbolizovanja,
daljih prerada informacija i time pojaava oekivanja koja su
poznata kao nesigurna. Normativno, kontrafaktiko oekivanje
se moe utvrditi pre svega tako to se oekivalac ovlauje da se
uprkos razoarenju i dalje dri svog oekivanja i da ga javno zastupa. Tada spoznaja razoarenja ne odluuje o sudbini samog
nary Tale of the Seven-Day Hospital: Ideological Messages and Sociological

Muddles in a Therapeutic Community, u: Klaus Krippendorff (ed.), Communication and Control in Society, New York 1979, str. 353-373.
Novinsko obavetenje od 12.1 1982.
Upor. odeljak III.
439
oekivanja i ova prethodna odluka se moe simbolizovati kao posebna smisaona sfera vaenja, trebanja 122 . Konano se diferencija
moe formulisati kao treba-diferencija i diferencija bia i sa ovom
semantikom se moe ponovo predati drutvenom sistemu 123.
Semantika treba i bia povezuje se sa ontologizovanjem predikata - predikata koji u sistemu komunikacije ipak simbolizuju
samo oekivanje pretpostavke komunikativne selekcije 124 . Ovo je
opet ubrzalo predstave uspeha, odnosno napredovanja, koje kao
self-fulfilling prophecy (samoostvarivo proricanje) povratno deluju na drutveni sistem. Tada izgleda tako kao da se preko normiranja uopte dostie konformno ponanje; i tako kao da se
dogaa napredak u saznanju koji znanje poveava, a neznanje
smanjuje. Najpre se i neposredno dostie ipak samo izazivanje
novih diferencija: normativnom stilu oekivanja odgovara diferencija konformnog i odstupajueg ponaanja. Kognitivnom stilu
oekivanja odgovara diferencija znanja i neznanja. Izabrano modalizovanje oekivanja proizvodi, dakle, najpre samo dalje, od
njega zavisne diferencije. U ukupnoj arhitekturi ovo je sada ve
trei stepen: diferencija ispunjavanja/razoarenja u oekivanja
ugrauje se u diferenciju normativnog/kognitivnog oekivanja i
tada se, zavisno od toga, rekonstruie preko diferencije konformno/odstupajue, odnosno, znanje/neznanje. Da li e time odnosi
postati bolji, spokojno ostavljamo otvorenim. Ono to se postie
jesu svakako promenjene polazne take za kondiciniranja u dru122
Etnoloka i socioloka odreenja preteno nasedaju na ovom mestu; to
znai: ona se ak i ne pitaju o funkciji treba-pretpostavki, ve norme definiu na temelju faktike prisutnosti takvih treba-pretpostavki. Upor., umesto mnogih, Paul
Bohannan, The Differing Realms of the Law (1965), novo izdanje u: isti, Law
and Warfare: Studies in the Anthropology of Conflict, Garden City N. Y. 1967, str.
4356 (45): A norm is a rule, more or less overt, which expresses "ought" aspects
of relationships between human beings. (Norma je vie ili manje oigledno pravilo koje izraava "treba" aspekte u odnosima izmeu ljudskih bia).
123
Ovoj diferenciji se tada moe osporiti svaki odnos sa empirijom - tako

poznato u teoriji prava Hansa Kelzena. Upor. u vezi s ovim, iz perspektive kasnijih
teorijskih razvoja, Ralf Dreier, Sein und Sollen: Bemerkungen zur Reinen Rechtslehre Kelsens, u: isti, Recht - Moral - ldeologie: Studien zur Rechtstheorie,
Frankfurt 1981, str. 217-240. Pitanje tada nije da lije ova tvrdnja tana ili je samo
odriva ili neodriva, ve je: ta orijentacija na iste (preiene) diferencije znai
za antecipaciju i razvijanje razoarenja.
124
Upor. gore 4. glavu, IV.
440
tvenom sistemu koja tada, ve prema okolnostima i ve prema

konkretnim kontekstima oekivanja, vie ili manje mogu postii
eljene uspehe.
Ovaj se koncept nalazi u blizini tema o kojima se poslednjih
decenija pojaano raspravljalo. Vodi se rauna o labeling approach (nainu etiketiranja) (a da se uopte ne tvrdi daje odstupajue ponaanje u sebi bezazleno i podnoljivo i da bi se samo
putem oznaavanja pogoralo) 125 . Takoe se uzima u obzir daje
za takozvani napredak nauke tipino da proizvodi vie nereenih
nego reenih problema, dakle da u poreenju sa znanjem nadproporcionalno poveava neznanje. Meutim, ovde se ne zadovoljavamo sa istim preokretom tradicionalne perspektive uspeha. Ne tvrdimo prosto suprotno (to normalno vodi do isto tako
pogrene teorije), ve uzimamo kao temeljne druge pretpostavke
strukture. Na mesto koje su u starijim teorijama zauzimala vrednosna stanovita ili ciljevi napretka (a ovi su sa svoje strane sledbenici a prioria) sada dolazi kategorija diferencije; a na mesto poboljanja, odnosno, pogoranja stanja u odnosu na ove vrednosti
sada dolazi uslonjavanje sticanja i obrade informacija na temelju
diferencija koje proizvode diferencije. Vrednovanje se preputa
posmatrau, a ono je kao aspekt samoopaanja nekog sistema
mogue jedino u kontekstu upravo ove samoreferencijalne obrade informacija.
To ne znai: da temeljni teorijski koncept ostaje da visi u
ovom apstraktnom stanju. Pojam kondicioniranja omoguuje prelaz na dalekosenije analize. Uvede li se jednom diferencija kognitivnog i normativnog oekivanja, moe se olakati kanalisanje
prema jednom ili drugom obliku. Za kognicije i za norme se razvlae razliite sigurnosne mree i diferenciraju se razliiti sistemi
za ouvanje, pre svega sistem nauke i sistem prava. Pored toga
tada se mogu dopustiti nove nesigurnosti koje pretpostavljaju sigurnost modalnog oblika oekivanja: nauka formulie jo samo
123
Da li i koliko daleko zagovornici labeling approach ovo zaista tvrde
uglavnom se ne moe jasno shvatiti. Njihova teorija ima ovde dobro odreenu
rasplinutost. Ali, interes prosveenosti jednostrano je usmeren protiv instanci
kriminalizovanja i ovim instancama postaje njihovo samopredstavlje: da se
one, naime, moraju upotrebiti, a ne odbaciti, radi spreavanja tetnog ponaanja i
samo zbog toga.
441
hipoteze. Pravo doputa jo samo promenljivo, pozitivno pravo u oba sluaja sa prinudom paradoksalnosti da se najmanje najednom mestu ipak mora tvrditi i suprotno.
U kontekstu nauke i prava ipak se mogu ustanoviti ekstremno neverovatna oekivanja i snabdeti s dovoljnom sigurnou.
Opozivost je cena koja se za to mora platiti. Tako se dobijaju uvek
nove mogunosti strukturisanja. Tek se u novije vreme postavlja
pitanje nisu li postavljene granice i ovom poveanju dobiti 126 .
Osim toga, moe se i u svakodnevnim situacijama utvrditi da se
koriste razliiti oblici apsorbovanja rizika, ve prema tome da li
je oekivanje kognitivno ili normativno. Tako bi kod normativnih oekivanja drutveni pritisak u smeru konformnosti normalno bio jai nego kod kognitivnih oekivanja gde se mimo
moe prepustiti stvarnosti da odlui ta je dobro 127 . Normativno
oekivanje povezuje jae to to je utvrdilo nego neku kognitivnu
projekciju. Pritisak da se ono onda i odri, makar to bilo nasuprot
otporu, je vei, a odgovarajue je vea i predostronost prema
trenutnom normativnom angaovanju u neizvesnosti 128. S tim je
povezano da se od normativnih oekivanja oekuje drugi stil iterpenetracije, snanija i odlunija angaovanost i, eventualno, odgovarajue emocije 129 . To naravno znai: da se norme definiu
kao emocionalni stavovi. Ali, vei rizik eksplicitno kontrafaktikog i svesno nenauenog oekivanog dranja mora se kompenzirati odgovarajuim internim ureenjima jer e samo tako
spremnost da se izdri do kraja, sa svoje strane, postati za druge
126
Tako, npr. u kritikim raspravama o juridinosti
drutvenog
ivota
i
pravnim granicama tekuih garancija poveanja izobilja i raspodele
izobilja.
Upor.
recimo, Rdiger Voigt, Mehr Gerechtigkeit durch mehr Gesetze? Aus
Politik 12' Videti Peter M. Blau, Pattems of Deviation in Work
und
Groups,
Sociometry 23 (1960), str. 245-261 (258 i si), u vezi s razlikom izmeu value
128
judgments
Upor. u okviru stanovita tematizovanja pravnih pitanja
u
dnevnom
ivotu, Niklas Luhmann, Kommunikation ber Recht in
Interaktionssystemen,
u: isti,129Ausdifferenzierung
des J.
Rechts:
Beitrge
Rechtssoziologie
O ovome William
Goode,
NormzurCommitment
and
Conformity
to
Role-Status Obligations, American Journal of Sociology 66 (1960), str.
246-258
442
verovatna i oekivana 130. Konano se u sluju greke u vezi s normativnim oekivanjem moe oekivati spremnost na obnavljanje
norme, makar u obliku objanjenja i izvinjenja; i samo poricanje
moe biti dovoljno da se norma sanira 131. Norma se transformie u
dejstvujue dunosti pri proiavanju situacije. Ona zahteva
simboliko potvrivanje samo onda kada se teta vie ne moe
popraviti.
Ustanovi li se jednom diferencija normativnih i kognitivnih
oekivanja, nastaje udnovati meuprostor. Dolazi sve vie do
nezgoda ili ranijih sluajnih teta 132 koje se mogu okonati kao
sluaj, tj. mogu da ne daju povod ni za normativne sankcije ni za
prilagoavanje oekivanja u procesu uenja 133. Re je o nesrenom
spoju razliitih okolnosti na koje niko ne treba da rauna i takoe
dalje ne treba da rauna (mada novine iz dana u dan ba o njima
obavetavaju). Problem strukture se preko interpretacije hvata
kao jednokratni i neponovljiv, a za tetu se nalazi osiguranje.
Ne ulazei u dalje pojedinosti 134 zadravamo kao sredinji
teorijski uvid da se omoguuje uraunavanje i prerada veih nesigurnosti u strukturama iju genezu i reprodukciju treba zahvaliti
diferenciji135. Izgradnja strukture nije unapred odreena ni u nekom principu, nekom poetku, niti se odvija po meri objektivnih
130 p]^ tom OS(aje potpuno neobjanjeno, zato to se ovde radi samo o komunikaciji, da lije i zato psiholoki verovatno da se od emocionalizovanih stavova
oekuje vea konzistentnost, odnosno, manje internih neslaganja. Dalje pitanje,
koje bi zasluilo, naroito u velikim drutvima savremenog tipa, vie panje bilo
bi: da li ovek emocioanalizovane stavove upravo i samo onda oekuje kada se
neko ne poznaje lino dobro, da bi ih na temelju dobrog poznavanja u velikoj meri
pritedeo.
131
Upor. u vezi s ovim, Marvin B, Scott/Stanford M. Lyman, Accounts,
American Sociological Review 33 (1968), str. 46-62; Philip W. Blumstein et al.,
The Honoring of Accounts, American Sociological Review 39 (1974), str.
551-566; John P. Hewitt/Randall Stokes, Disclaimers, American Sociological
Review 40 (1975), str. 1-11.
132
Naalost u nemakom ne stoji na raspolaganju neki drugi zadovoljavajui pojam kojim bi se mogao prevesti accident.
133
Upor. Edward A. Suchman, A Conceptual Analysis of the Accidental

Phenomenon, Social Problems 8 (1960-61), str. 241-253.
134
Upor. takode Niklas Luhmann, Rechtssoziologie, 2. Aufl., Opladen
135
O tome temeljnije gore, 2. glava, V i VI.
443
istorijskih zakona koji utvruju kako stanje A prelazi u stanje B.

Naprotiv, ini se da je odluujue prevoenje problema izgradnje
sistema u diferencije. Ako se pri tome doe do take na kojoj se to
postie - a mi smatramo da je drutveno dvostruka kontingencija
i vremenski razoaravajue oekivanje takva taka - u toku vremena iz sluajnih dogaaja nastaju poreci. Ma ta se dogodilo
postavlja (1) izgradnju oekivanja i (2) testiranje oekivanja u blizinu alternative izmeu ostajanja pri ili odstupanja od. Tada nee
izostati kristalizovanje smisaonih sadraja koji sa svoje strane
ine ovu odluku oekivanom pruajui joj utemeljenja, anse
konsenzusa, doputanje izuzetaka itd. Strukture oekivanja koje
se u toku vremena tako izgrauju postaju tada, sa svoje strane,
osetljive na poremeaje, tako da se grade novi slojevi smisla, apstraktnije semantike, teorije koje omoguavaju razgovor o ovim
poremeajima, a oni se mogu otkloniti ili preoblikovati u strukturnu dobit. U ovoj ravni tada i normativni sistemi ponovo postaju spremni za uenje; moe se, na primer, izgraditi moralna
kazuistika ili juristika dogmatika orijentisana na iskustva sluajeva. I obrnuto, u kognicione sisteme se unose normativni oslonci. Upravo sistematizovana saznanja ne naputaju se tako lako
kada im pojedinana iskustva protivree, jer bi sa odricanjem
mnogo toga palo, a zamena nije na vidiku.
Posle dueg vremena i due evolucije vie nije mogue ostvareni poredak shvatiti polazei od jednog principa ili ga opisati
pomou relativno jednostavnih pojmovnih sredstava. Samo je genetiko regulisanje jednostavno za razumevanje, rezultat nije. To
vai za svaki organizam, to vai i za drutvene sisteme.
XIII
Uvoenje pojma norme na teorijski sekundarnom, izvedenom mestu, nije neobino samo s obzirom na prirodno-pravne
tradicije; ono je u suprotnosti i sa vanim zahtevima socioloke
teorije. Mi ne polazimo od normativnih presupozicija kao staroevropska teorija drutva. Za razliku od sociologije jednog Dirkema ili jednog Parsonsa, mi u pojmu norme takoe ne vidimo
konano objanjenje fakticiteta ili mogunosti drutvenog poret-
444
ka uopte 1 3 6 . Sociolokoj teoriji zaista ne postavljamo zadatak da

formulie svoj vlastiti zadatak s obzirom na drutvene norme ili
vrednosti. U vezi s ovim postoje mnoga obeshrabrujua iskustva,
ba iz poslednjih godina. Tako ponovo buja korov u potpuno novim izgraenim hramovima emancipacije i ini se da su vemici
napustili kult.
Meutim, ova skeptika apstinencija u vezi s teorijom koja je
usredsreena na norme naravno da ne znai da bi ovek mogao da
pretpostavi daje drutveni ivot mogu bez normi. Samopovezivanje s normama ili vrednostima je proimajui aspekt drutvenog ivota. Ali, ono se ne ostvaruje tako to ljudi procenjuju ivot
u drutvenom poretku i nagrauju ga nekom vrstom konstitucionalnog konsenzusa. Ne postoji takav drutveni ugovor poto ne
postoji ni izborna situacija pretpostavljena u argumentu. Ali postoji - faktiki uvek i u svakom konkretnom detalju - nunost
smisaone-samoreferencijalne (autopojetike) reprodukcije, time
nunost smisaono-imanentnih generalizacija i time nunost podupiranja takvih generalizacija tamo gde su riskantne i podlone
razoarenju. Tek na ovom mestu - teorijski izvedenom i ne vie
fundamentalnom - uljebljena je funkcija normiranja. Ona se
iziskuje i norme se razvijaju u meri u kojoj su potrebne kontrafaktike, odranja vredne generalizacije.
Ovim ponovnim teorijskim aranmanom ne odreuje se recimo socijalna, odnosno, drutvena vanost normi. Samo se zahteva da socioloka teorija mora biti u stanju da normativnost kao
varijablu korelira sa tipovima sistema ili sa drutveno-strukturalnim razvojima; i pokuava se da se ovo napredovanje iskupi
preko funkcionalne analize, a ne pukim normativno imanentnim
uoptavanjima (na primer, pacta sunt servanda) i sadrajnim
produbljivanjem normi koje su odrane kao fundamentalne. Na
temelju skiciranog teorijskog stava moe se, na primer, pitati da li
136
Danas na ovoj poziciji eksplicitno stoji, na primr, Klaudio Souto (Claudio Souto) sa tezom da se drutveno ostvaruje preko normativnih redukcija. Videti:
Die soziale Norm, Archiv fr Rechts- und Sozialphilosophie 63 (1977), str.
1-26; Die sozialen Prozese: Eine theoretische Reduktion, Archiv fr Rechtsund Sozialphilosophie 66 (1980), str. 27-50; isti, Allgemeinste wissenschaftliche
Grundlagen des Sozialen, Wiesbaden 1984. Slino, Roberto Mangabeira Unger,
Law in Modern Society: Toward a Criticism of Social Theory, New York 1976.
445
u drutvenim sistemima ili u pojedinim drutvenim podrujima

(recimo privredi, nauci) postoje trendovi premetanja struktura sa
normativnog na kognitivni stil oekivanja i kako se takve promene, ukoliko postoje samo u delovima sistema, odraavaju na celokupni sistem 137 . Empirijski neosporiva teza da svaki drutveni poredak proizvodi norme i da je na norme upuen, na taj nain se
odvaja od ovog (trivijalnog) prvog shvatanja i preko odreenja
odnosnog problema ponovo se tanije i sa vie kritikog potencijala formulie kao smisaono imanentni rizik generalizovanja.
Tako se osnovni problem premeta iz pojma norme u pojam generalizacije.
Oekivanja za koja vai da su pouzdano nezavisna od faktikog dogaaja na koji se odnose, mogu se oznaiti i kao
generalizovana. Na taj nain se nadovezujemo na izlaganja o generalizacijama smisla (2. glava, IX). Generalizovana oekivanja
ostavljaju sadrajno manje ili vie neodreeno ta se tano oekuje - na primer, kako e izgledati ploice ako se pusti da tanjir padne. Ona mogu ostaviti otvorenu i vremensku taku, ak i to da li
e uopte nastupiti. Konano, u drutvenoj dimenziji ona mogu
ostaviti otvorena pitanja, pre svega pitanje ko oekuje hladnokrvno, a ko ne. Nesigurnost se preuzima i apsorbuje preko vremenskih, predmetnih i drutvenih generalizacija. Uprkos tome,
oekivanja vae i zadovoljavaju zahteve, inae bi se od njih moralo odustati.
Druga jedna funkcija generalizovanja stajala je u prvom planu prilikom pronalaska pojma u bihejvioristikoj psihologiji 138 .
Ona se odnosi na problem opadanja kompleksnosti izmeu siste137
O ovome Niklas Luhmann, Die Weltgesellschaft, u: isti, Soziologische Aufklrung, Bd. 2, Opladen 1975, str. 51-71.
138
Upor. radi pregleda, recimo, Franz Josef Stendenbach, Soziale Interaktion und Lernprozesse, Kln 1963, naroito str. 90 i dalje. Dalji navodi su u 2. glavi, napomena 71. Preuzimanje u sociologiji vraa se na podsticaje Talkota Parsonsa.
Upor. The Social System, Glencoe 111. 1951, passim, naroito str. 10 i si., 209 i dalje;
isti, The Theory of Symbolism in Relation to Action, u: Talcott Parsons/Robert
F. Bales/Edward A. Shils, Working Papers in the Theory of Action, Glencoe 111.
1953, str. 31-62 (naroito 41 i si.). U odluujue uvide spada: daje generalizacija
uslov mogunosti komunikacije zato to situacije ega i altera nikada nisu potpuno
identine. Iz toga onda takoe sledi da sa simbolikim generalizacijama varira prostor za mogue komunikacije, to znai da se moe poveati, ali i smanjiti.
446
ma i okoline. Pojam registruje dva opaanja koja oteavaju rad sa

jednostavnom shemom stimulans/odgovor i objanjava oba ova
opaanja pomou jednog pojma: s jedne strane, sistem moe da
odgovori istom reakcijom na razliite nadraaje okoline; uprkos
raznolikosti okoline bira jedinstven nain reagovanja, dakle moe
da redukuje kompleksnost okoline. S druge strane, sistem moe
na jedinstvena, odnosno, konstantna stanja stvari da reaguje i
razliito; dakle, moe sam sebe da kondicionira, da se usmeri na
interne uslove koji u okolini nemaju neposredni korelat. Utoliko
je on u odnosu na okolinu u specifinim pogledima po kompleksnosti nadmoniji.
Obe funkcije apsorbovanja nesigurnosti i ujednaavanja
kompleksnosti su oigledno povezane, a generalizacija je takoe
pojam za ovu vezu. Sistem preuzima rizik generalizovanja, nesigurnost onoga to nije potpuno odreeno i time sebi kupuje
mogunost da nejednako obrauje kao jednako i jednako kao nejednako - ve prema stanju problema u odnosu izmeu sistema i
okoline.
Pojam generalizacije je naravno i sam generalizacija. On ne
daje objanjenje kako sistem dolazi do biranja generalizovanih
oekivanja. On nije (ili u svakom sluaju: nije nuno) operativni
pojam sistema koji generalizuje njegove strukture. Pre svega se
ne izraava o razlici izmeu srenih i nesrenih generalizacija.
Sve su ovo veoma ozbiljni ustupci saznanju 139 . Utoliko se vie
radi o tome da se doe do specifine dobiti u saznanju koja se
moe dostii ovim pojmom. Ona se odnosi na uslove i pratee
probleme poveanja uinaka generalizacije.
Najpre: generalizacija je u sistemu rekonstruisana neodreenost (samog sistema i okoline). Ona se razlikuje od iste nepoznatosti, difuznosti, nejasnosti na taj nain to zahteva ponovne
specifikacije i daje im uporita. Za to mogu postojati mnoge
mogunosti, u relativno konkretnoj ravni, na primer, takve koje
mogu postati oigledne na tipinim stvarima ili dranjima. Poveani interes, interesovanje za veu generalizaciju koja zahvata
139
Oni se mogu ublaiti kombinacijama sa teorijom evolucije (ili slino izgraenom teorijom uenja). Iskaz tada glasi: oekivanja koja se mogu uspeno generalizovati obelodanjuju se kroz evoluciju (odnosno, kroz uenje).
447
mnogo razliitog i jo nepoznatog, deluje u vezi s tim strogo selektivno. On zahteva da se precizira funkcija generalizovanja
oekivanja. To se deava preko modalizovanja, preko izbora
izmeu radije kognitivnih ili radije normativnih oekivanja. Ve
prema tome u kom smeru se vremenski generalizuje, s obzirom na
specifinost problema oekivanja razoarenja, javljaju se razliiti
uslovi za ponovne specifikacije, naime spremnost na uenje, odnosno odravanje, ako ne na ostvarenje oekivanja.
Pomatrana u jednom pravcu, generalizacija je uslov uenja.
Sa stanovita uenja oekivanja se obrauju kao znanje. Bez bilo
kog generalizovanog zadiranja uenje ne bi bilo mogue ni u psihikom ni u drutvenom sistemu, jer tada razliita stanja stvari nikada ne bi mogla da potvrde isto iskustvo, dakle, ne bi mogla da
osnae strukturnu dobit (reinforcement)140 . Mora se znati da bi se
znanje moglo nauiti. Dakle, uenje zahteva otvorenu kombinaciju znanja koje treba odrati i koje treba promeniti, i samo se u
jednoj takvoj kombinaciji generalizovana, kognitivna oekivanja
obrauju kao znanje 141 . Znanje je semantiko simbolizovanje
tano ove funkcije.
Pod ovaj pojam uenja i znanja dolazi i sluaj transformisanja neznanja. Svako vienje sveta je kompletno. I sticanje znanja,
gde ranije nije bilo nita, zahteva otuda prestrukturisanje postojeeg stanja znanja. Ranije ovek nije znao da avokado postoji.
Sada je horizont jestivog odgovarajue proiren i ovek moe da
naui da ga ima ak i u Kartatu.
Prema tome, znanje je uslov i regulativ procesa uenja,
tanije: za ugradnju mogunosti uenja u, u tom momentu, aktuelnu strukturu oekivanja. Ukoliko je potrebno da se izgrade
mogunosti uenja, mora se dakle, na odgovarajui nain pripre140
Videti, npr. Alfred Kuhn, The Study of Society: A Unified Approach, Homewood 111. 1963, sir. 84 i dalje o generalized reinforcers. Pregled psiholokih
istraivanja kod Stogdill a.a.O., str. 60 i dalje ili u prilozima Klaus Eyferth, Handbuch der Psychologie, Bd. I, Gottingen 1964, str. 76-117 (103 i dalje) i 347-370
(357 i dalje).
141
Ovo se moe registrovati kao funkcionalna definicija pojma znanja i
time istovremeno utvrditi da se pojam znanja na taj nain odvaja od svih antropolokih definicija, dakle, vie se ne shvata kao puki korelat odreenih mentalnih
sposobnosti.
448
miti stanje znanja. Ono se mora implicitno, ali onda i eksplicitno,

shvatiti u njegovoj sopstvenoj promenljivosti. Ono tada vie ne
moe nai svoju sigurnost oekivanja, svoju strukturnu vrednost
u svojoj rigidnosti i nepromenljivosti, ve jo samo u tome da se
mogu tano navesti uslovi pod kojima je ovek prinuen na promene. Sigurnost tada poiva na kondicioniranoj promenljivosti i
najednom jo ne!
Spremnost na uenje moe biti povezana sa ekstremno neverovatnim ali i sa manje ili vie verovatnim, ak sa namemo uvedenim (eksperimentalnim) ulovima. Sve dok je uenje povezano sa
predmetnom shemom, pojavljuje se uopte kao kumulativno. Ako
bi ovek saznao da se kod avokada radi o indijanskom metku, to ne
bi ponitilo znanje o jestivosti avokada, samo bi ga dopunilo. Svet
postaje kompleksniji kroz primere uenja. A zaboravljanje je,
naroito u drutvima bez pisma, korektiv koji tome pripada 142.
Dalji momenat je: da ovek sebi moe dopustiti spremnost na
uenje kada tano zna pod kojim uslovima treba da promeni oekivanja i u kom smisaonom smeru. Mora postojati mogunost da se
ovi uslovi dovoljno brzo utvrde u situacijama iznenaenja i razoarenja. To opet zahteva dovoljno znanje o alternativama, poznavanje sredine, uporedna znanja - ukratko kritinu masu kognicija
koju ovek moe zahvatiti. Sve su ovo uslovi ponovnog specifikovanja koji omoguavaju da se nesigurnost dopusti kao ekvivalent
sigurnosti i da se zahtevi za sigurnou odgovarajue generalizuju.
Ova obrada znanja se na prelazu ka pojmovnoj i teorijskoj
konstrukciji znanja (koja sa svoje strane dobija odluujue impulse preko pisma i potom preko tampe) jo jednom podie u pravcu funkcije i tek time se moe sistematski izdiferencirati spremnost na uenje - takoe, i upravo tamo gde ovo ide na raun starih
znanja 143 .
142
143
Upor. Jack Goody/Jan Watt, The Consequences of Literacy, Comparative Studies in Society and History 5 (1963), str. 304-345 (308 i dalje).
Upor. u vezi s ovim, koncentrisano na vanost, ali svakako ne samo na
presudnost inovacije tampe, Elisabeth Eisenstein, The Printing Press as an
Agent
of Social Change: Communications and Cultural Transformations in Earlymodern Europe, 2 toma, Cambridge, Engl., 1979. Upor. i Jack Goody, Literacy,
Criticism, and the Growth of Knowledge, u: Joseph Ben-David/Terry N. Clark
29 Drutveni sistemi
449
Kako je ovo mogue moe se objasniti samo na temelju dovoljno kompleksne teorije. Specifikacije, generalizacije i ponovne specifikacije odigravaju se zajedno i samo se tako mogu dobiti
kognitivne strukture sa veom ogranienou. I ovde se radi o
amplifikaciji nesigurnosti u interesu neke specifine funkcije. Za
dobit u znanju vana je sada pre svega specifikacija uslova pod
kojima neki zahtev za znanjem mora vaiti kao osporiv. Umesto
da se zahteva dovoljna sigurnost trai se samo odnos sa dimenzijom kognitivnih oekivanja koja ide od sigurnog do nesigurnog, a
ovaj strukturni deficit se kompenzira preko izraenih potraivanja od teorije i metode, dakle preko upuivanja na strukture koje
vae samo za naroito za to izdiferenciran funkcionalni sistem: za
nauku 144.
Ova razmiljanja vode ka specijalistikim oblastima istraivanja i ovde se moraju prekinuti. Meutim, ona dobro pokazuju
daje sociologija znanja klasinog stila svoj zadatak posmatrala
suvie usko 145. Sa znanjem se pretenduje na kognitivno strukturisanje oekivanja - oekivanja u obliku spremnosti na promenu,
ali koje ovek ne mora nuno ispuniti (svakako ne u prvi mah).
Tako se oekivana ponaanja mogu povezati sa strunim znanjem.
ovek se nada da pogodnost robe garantuje prou, zakrivanje
ulice zaustavlja saobraaj, bolest opravdava ostajanje u krevetu.
Bezbrojna oekivana ponaanja su na ovaj nain neposredno osigurana preko kognicija. Bez njih drutveni ivot ne bi mogao da
funkcionie. Ovo vai pre svega za sve ono to je na temelju iskustva nemogue, na primer, da se istovremeno bude na razliitim mestima, da se uestvuje na razliitim sednicama; ali i za obi144
O ovome blie Niklas Luhmann, Die Ausdifferenzierung von Erkenntnisgewinn: Zur Genese von Wissenschaft, u: Nico Stehr/Volker Meja (Hrsg.),
Wissenssoziologie, Sonderheft 22 (1980), Klner Zeitschrift fr Soziologie und Sozialpsychologie, Opladen 1981, str. 102-139.
145
Ovde se ne moe dovoljno iscrpno ui u razloge za ovo. Oni se delimino

nalaze u materijalistikom nasleu, delimino u problematici istine u koju se
ovek uputa iskazima o istinama i koja se preko tipskih teorijskih reenja samo nedovoljno preiava, delimino i u suprotstavljanju strogo naune istine i ideologija. Ovome treba dodati da se iz razloga diferenciranja disciplina, istraivanja
teorije uenja naseljavaju pre svega u psihologiji, a ne u sociologiji. Ipak se danas
poveavaju nastojanja da se ire razume sociologija znanja. Upor. upravo navedeni
zbornik Niko tera i Folkera Meje.
450
lje signala na koje ovek reaguje tako to ih prima na znanje - na

primer, poveanje cena, poveanje saobraaja ili, ne kao poslednje: postojani fakticitet umiranja. Posmatrano sa stanovita
generalizacije ovo znai: da se vrednost strukture kognitivnih
oekivanja, dakle njihova sposobnost da poveu dogaaje i posebno delanja, moe poveati kada polazi za rukom da se uraunaju vee kontingencije. Tako se omoguuje izgradnja kompleksnijih drutvenih sistema. Ali, otrije profilisanje specifinog
kognitivnog stila oekivanih generalizacija istovremeno znai da
diferencija kognitivno/normativno postaje vanija i da se starija
simbolizovanja - recimo znanja kao mudrosti ili osnova normativnih sistema kao prirode - na taj nain ukidaju 1 4 6 .
Potpuno isto stanje stvari moe se, mutatis mutandis, pokazati u podruju onih generalizacija koje su povezane sa normativnim oekivanjem. Ovde poveavanje oekivanih mogunosti poprima formu prava. Poveavanje i ovde tee preko ogranienja (i
time: preciziranja) oekivanja koja za to dolaze u obzir. Nije svako normativno oekivanje eo ipso kvalifikovano kao pravo. Mora
se dodati da se konsenzus ne moe podmetnuti samo za normativni stil oekivanja, ve i za spremnost na sankcije i za reavanje
eventualnih sukoba u sluaju razoarenja. Utoliko pravo ni u kom
sluaju nije samo sredstvo za reavanje drutvenih sukoba, ve je
najpre i primamo sredstvo za proizvodnju drutvenih sukoba: oslonac za zahtevanja, potraivanja, odbijanja i to upravo tamo gde
se otpor oekuje 1 4 7 . Osim toga, iz ovog zahteva za podmetnutim
konsenzusom proizlazi i restrikcija predmetne generalizacije: ona
se mora dovoljno razsubjektivizovati, osloboditi od partikulamih
odnosa sa povremeno oekivanim, jer se samo tada moe dovoljno sigurno podmetnuti drutvena pomo u sluaju razoarenja bez linog poznavanja u to upletenih linosti. Prema tome
146
147
Kao tako esto u drutveno-kultumoj evoluciji, ni ovo nije bio pravolinijski napredak. Ispada, naprotiv, da se semantiki naslov mudrost (sagesse) i
priroda u toku premetanja na svesne, modeme osnove oko 1600. najpre upravo
jae
naglaavaju; tako kao da se radi o tome da se osvedoena terminologija ba sada
uzglobi.
Upor. Niklas Luhmann, Konflikt und Recht, u: isti, Ausdifferenzierung des Rechts: Beitrge zur Rechtssoziologie und Rechtstheorie , Frankfurt
451
pravo nastaje u okviru specifinih zahteva za kongruentnim

generalizovanjem u vremenskom, drutvenom i predmetnom pogledu 148 .
Pravo nastaje rudimentarno, isto kao nauka, u svim drutvenim sistemima i takoe bez rekursa na oficijelno, dravno ustanovljeno i sankcionisano pravo - dakle, i u organizacijama,
porodicama, u grupama koje razmenjuju potanske marke, u odnosima suseda itd. Nijedan sistem ne moe due vreme da koristi
kognitivna, odnosno normativna oekivanja, a da ne dotakne
znanje, odnosno pravo. Pri tome se moe raditi o selektivno prihvaenom znanju, odnosno pravu, ali i o novim tvorevinama sa
samo sistemski specifinim dometom. Otuda znanje i pravo, istorijski posmatrano, postoje mnogo pre nastanka gradskih, stratifikovanih, politiki konsolidovanih drutvenih sistema. Ali, tada
evolucija daje takvim drutvenim sistemima dobit u uinku koji
preinaava to to kao znanje, odnosno kao pravo moe nai iroko drutveno priznanje - i opet: kroz ogranienje i proirivanje
koje na njemu poiva, mogunosti izgradnje strukture. Oficijelno
vaee znanje, odnosno pravo pretvara se u tekst, kodifikuje se,
postaje takorei krajnja instanca za sumnjive, nove tvorevine 149. Ali bez obzira na ovo, odravaju se sistemski specifine
strukture oekivanja sa kvalitetom znanja, odnosno prava - tako
recimo znanja i zahtevanja koja u porodicama proizlaze iz vremena kada deca idu na spavanje, donoenja poklona sa duih putovanja, iz navika u vezi sa hranom itd.
Ako je na ovaj nain mogue da se paralelno postave dobiti u
strukturi koje se posreduju preko znanja i prava, time se ne dobijaju samo polazna stanovita za sociologiju znanja i sociologiju
prava. Naprotiv, paralelna pozicija ove vrste, koja se ne moe
posmatrati kao isto sluajna, potvruje takoe optiju teorijsku
dispoziciju teorija sistema. One ine verovatnim u najmanju ruku
148
O ovome iscrpnije, Niklas Luhmann, Rechtssoziologie a, a. O., str.
i dalje.
149
Ovo se moe jako dobro pratiti i u semantikoj ravni - recimo preko
razvoja pravnih pojmova, pravnih tipova, konano na konceptu pravnih izvora.
Upor. u vezi sa poslednjom pomenutom temom, Niklas Luhmann, Die juristische
Rechtsquellenlehre in soziologischen Sicht, u: isti, Ausdifferenzierung des
Rechts, a.a.O., str. 308-325.
452
- na ovom mestu se ne moe raspravljati o zahtevima u obliku

strogo naunog dokazivanja - da se poveanje strukturnih uinaka omoguuje kroz generalzacije oekivanja koje, sa svoje strane,
selektivno obuhvataju samo deo podruja mogueg oekivanja, i
koje se u ovoj selekciji orijentiu prema diferenciji kognitivnih i
normativnih oekivanja i to zbog toga to se ba sa ovom diferencijom ponovo formulie u svim temporalizovanim sistemima dominantni problem vremena.
XIV
U prethodnim odeljcima zadrali smo miljenje da su oekivanja, kada nose teret strukture, vie ili manje u stanju da razoaraju. Mogunost da se bude razoaran tako postaje problem
samog oekivanja, problem njegove sigurnosti i njegove stabilnosti. Mora postojati mogunost da se opasnost od razoarenja
apsorbuje ve u samo oekivanje; kada to ne polazi za rukom,
mogunost razoarenja povratno deluje simbolino-destruktivno
na oekivanje. Odreeni konteksti oekivanja ovde su osetljiviji
od drugih; tako, na primer, oekivanje ivota ili oekivanje rente.
Bilo ta to moe dovesti do gubitka ivota ili rente izbegava se u
skladu sa mogunostima i to, naravno, uvek od ljudi koji jo nisu
umrli. Ovo stanje stvari velike strukturalne osetljivosti na istu
mogunost simbolie se pojmom mira - pojam suprotan strahu
koji u novije vreme ne pokriva samo ivotna oekivanja, ve i
oekivanja rente ili ak oekivanja izobilja bilo koje vrste 150 (istina pod pretpostavkom da teta bilo koje vrste daje ljudima povod
150
Da bismo ublaili zastraivanje pokriemo ovo sledeom definicijom:
Mir nije samo odsustvo rata, ve je i odsustvo bilo kog oblika line ili strukturalne
sile. Pored toga u njemu je prisutna ekonomska, politika i drutvena svetska pravda kao i potpuno, svestrano razoruanje, novi sistem svetske privrede i ivot u ekolokoj ravnotei. Bilo bi pogreno razumeti ga statino kao konano stanje.
Naprotiv, on je uvek iznova kroz asocijaciju i disocijaciju nenasilni sigurnosni produkt dinamikih, procesualnih svetskih odnosa (Klaus Schtz, Mobilmachung
fr das berleben als Aufgabe von Friedensforschung, Friedenspdagogik, Friedensbewegung, Waldkirch 1981, str. 26). Ovaj pojam mira objavljuje istinski zahtev za suverenitetom: jer on zabranjuje drugome svaku silu i zadrava je za sebe
(u najveoj meri nenasilno).
453
za agresivnost). Mir je u ovom smislu strukturalni uslov par exellence. Pod mirom se ne razume samo pozitivni korelat negativnog vrednovanja odreenih dogaaja, ve vrednost izgradnje
strukture njegovog izbegavanja: ukoliko bi ovek morao da ga
oekuje, suvie toga bi postalo nemogue.
Meutim, razoarenja nisu samo aspekt oekivanja, ona
mogu faktiki da nastupe. U ustanove za zatitu strukture drutvenih sistema otuda spadaju i mere za postupanje sa faktiki nastalim razoarenjima. Takve mere pripadaju kontekstu oekivanja,
one, sa svoje strane, osiguravaju oekivanja. Ali, one slue i za
slabljenje simbolikog i faktikog dometa neoekivanih razoarenja. U okviru ovog stanovita elimo da ih nazovemo ustroj-
stvom za ureenje razoarenja.

U sutini se radi o tumaenju razoarenja i o sankcijama primenljivim ve prema tome da li razoarenje dolazi od kognitivnih ili normativnih oekivanja. Objanjenja razoarenja slue
za ponovno normalizovanje nastalog stanja stvari. Za ovo postoje, pre svega u starijim drutvenim formacijama, brojni primeri.
Oni se mogu razlikovati od normalnih kognicija po tome to su
specijalizovani za to da ograniavaju zahteve za uenjem, da izoluju pojedinani sluaj i da ga uaure kao poseban sluaj bez dometa. Takvu funkiju imaju magijske radnje, verovanja u vetice,
ali i pretpostavke o srei i nesrei 1 5 1 . ini se da u modemom
drtvu na ovo mesto dolazi hladnija semantika nesree 1 5 2 . Nesrea nije prodiranje naroitih moi, nije ni noroiti (redak) uzrok,
ve je kompleksnosti prilagoena konstelacija uzroka koja se kao
takva retko obistinjuje. Dotina oekivanja se time tite od preteranih zahteva za uenjem i to naroito u povezanostima dogaaja
u kojima se moe doi do podjednako sigurne zamene za oekivanje koja bi mogla da uskoi. ini se da je slino ubedljivo i
objanjenje preko nesposobnosti; i ona ograniava nunosti
uenja na pojedinani sluaj, na deficite neke pojedinane lino151
Uostalom, i ovde zapanjuje intenzivna upotreba ovih brzo zastarevajuih
sredstava u 16. i 17. veku. S obzirom na evoluciju koja brzo napreduje, ovek
najpre posee za oblicima ureenja razoarenja, dok ona upravo preko njih ne izgube svoju verovatnou.
152
O ovome gore, odeljak XII.
454
sti koji se mogu objasniti i, uostalom, ostavlja nedirnut osnov 153 .

Objanjenja razoarenja danas daju precizne rezultate koji se
mogu ukljuiti u kognitivnu sliku sveta i uspostavljenu postojanost nauke, i ona restituiu sigurnost oekivanja na nain: zaista
spremna na promenu, ali bez dovoljnog povoda za promenu.
Kod normativnih oekivanja pre treba reiti problem nadpritiska. Ovde se razoarani ohrabruju da pokau da ostaju pri svojim oekivanjima, da provociraju sukobe i da po mogunosti u
njih prodru. Ko u vezi s tim postaje agresivan, njemu je teko prii
jer mu ovek po sebi mora dati za pravo. Meutim, posledice
mogu daleko prevazii povod. A ono to stoji na vidiku kao javna
podrka, i tako doprinosi odlunosti oekivanja, moe postati
problem kao colere public (Dirkem) s obzirom na krenje prava.
Veruje li se izvetajima iz vrlo starodrevnih drutava, izgleda da
je kontrola ovog problema bila povod za nastajanje pravnih propisa koji su onda tek sekundarno proizvodili sigurnost oekivanja
I
zbog toga su zadravani, negovani i poboljavani 154. Reenje se
ponovo nalazi u izboru oblika koji moe kombinovati pojaavanja i kanalisanja. Ovo reenje se moe otkriti kroz razvoj prava,
pre svega kroz njegov model uspeha: smeti se aliti, ali ne odluivati i prisiljavati.
Sistemska osnova za takve uinke selekcije i stupnjevanja nalazi se u drutvenom sistemu i u njegovim funkcionalnim ustrojstvima i podsistemima. Ona se ne moe, uprkos tome to svaki
drutveni sistem gradi stavove za sopstveno znanje i sopstveno pravo i sopstvene oblike ureenja razoarenja, u svakom sistemu garantovati krajnjim sredstvima. I ovo je jedan aspekt selektivnosti
reenja problema koji omoguuje neverovatno. Ali to ima posledice. Pre svega, time se zaotrava diferencija sistema i okoline u ravni sistema interakcije. Oficijelna kultura znanja je jedva primenljiva u svakidanjici za objanjenje razoarenja, a ovo naroito vai i
153
Poseban aspekt ovog toposa je: da se time normativna oekivanja naknadno mogu prestilizovati u kognitivna. Upor. u vezi s ovim, Lawrence D. Haber/Richard T. Smith, Disability and Deviance: Normative Adaptations of Role
Behavior, American Sociological Review 36 (1971), str. 87-97.
154
Upor. Alfred R. Radcliffe-Brown, The Andaman Islanders (1922), naved. prema izdanju Glencoe 111. 1948; Ronald M. Berndt, Excess and Restraint:
Social Control Among a New Guinea Mountain People, Chicago 1962.
455
za prilagoavanja razoarenja funkcionalnim sistemima samog

drutva 155 . Isto je tako problematino juridifikovanje mogunosti,
oekivanja i razoarenja u dnevnom ivotu i posebno u zgusnutim, na reprodukciji zasnovanim interakcionim sistemima 156. S
jedne strane, interakcija to mora da radi sa posledicama modela
doteranih drutvenih reenja problema; a s druge strane su ova
reenja problema povezana sa istaknutom tipikom nekog drutvenog sistema i ne mogu se bez ustezanja preuzeti u interakciji 157 .
Diferencija kao takva postaje od sluaja do sluaja svesna i postaje odnosna taka za nove razvoje koji su sa tim povezani.
U 17. veku se ovaj problem, ako ne posmatrao onda ipak
praktikovao, kao alternativa. Sjedne strane su postojale jasne tendencije da se o miru brine preko politikog centralizma s uraunavanjem pravnog sistema. Ova su stremljenja imala dugorona
drutveno-strukturalna i semantika dejstvovanja. Pored toga,
postojala su i nastojanja da se u ravni interakcije stara o miru kroz
uglaenu drutvenost, galantnu konverzaciju, civilizovanost gestova i jezika i pre svega: kroz norme protiv prepiranja, otvorenog
protivreenja i protiv tema kao to su religija i politika, koje su
ovo morale da podstiu 158. Ovi modeli ponaanja su ipak bili orijentisani na gornje slojeve. Oni se nakon ukidanja stratifikovanog
drutvenog poretka svakako ne mogu nastaviti kao oekivanje
kultivisanosti. U ravni interakcije pre se moe predvideti permissiveness (doputenost) i proizvoljnost dok se briga za mir
stavlja potpuno na teret drutva koje za to ubira zahvalnost u vidu
nezadovoljstva.
155
Upor. u vezi s ovim, Robert E. Lane, The Decline of Politics and Ideology in a Knowledgeable Society, American Sociological Review 31 (196), str.
649-662, a pored toga i raspravu u istom asopisu 32 (1967), str. 302-304.
156
O ovome Niklas Luhmann, Kommunikation ber Recht in Interaktionssystemen, a.a.O.
157
Ovde pretpostavljamo razlikovanje vie oblika izgradnje drutvenih sistema koje smo naveli u Uvodu. Upor. i 10. glavu.
158
Upor. kao pregled i upuivanje na savremenu literaturu, Norbert Elias,
Die hfische Gesellschaft, Neuwied 1969; Christoph Strosetzki, Konversation:
Ein Kapitel gesellschaftlicher und lierarischer Pragmatik im Frankreich des 18.
Jahrhunderts, Frankfurt 1978; Niklas Luhmann, Interaktion in Oberschichten:
Zur Transformation ihrer Semantik im 17. und 18. Jahrhundert, u: isti, Gesellschaftsstruktur und Semantik, Bd. 1, Frankfurt 1980, str. 72-161.
456
XV
Kao krajnje sredstvo sigurnosti strukture obino vai latentnost funkcije struktura ili ak latentnost same strukture. ta pod
ovim treba tano razumeti, mora se blie analizirati 159. Sociolozi
se po pravilu zadovoljavaju, ukoliko se prosto ne preputaju ustanovljenosti i samorazumljivosti pojma, definicijom latentnosti
kao nedostajue svesnosti. Cesto se jae zaotrava tezom da se
radi o nerazumevanju. Nemogunost stvaranja svesnosti tada ima
svoj uzrok u samoj funkciji latentnosti; ili se radi o srenoj simbiozi nesposobnosti da se sve vidi i sve zna sa zamraivanjima
politikog poretka 160 . Prema tome, latentnost ima kao nedostajua
svesnost znaenje za psihike i za drutvene sisteme. Povezanost
psihikih i drutvenih sistema se tako pomera u nesvesno. Sociolozi koji se vie ne usuuju da veruju ni u prirodu ni u um, veruju
tada jo makar u latentnost. U neznanju je ovek neduan, sa sobom saglasan, a istovremeno sociolog se nalazi iskljuen iz ovog
nesvesnog konsenzusa nesvesnosti: nalazi se pred kapijama kroz
koje bi mogao da unese destruktivno znanje. Nalazi se u poziciji
posmatraa koji istovremeno moe da opaa znanje i neznanje,
manifestne i latentne sadraje 161, to nije mogue za posmatrani
159
Interesantan predlog koji, meutim, sasvim ignorie problem stvari, dolazi od Colin Campbell, A Dubious Distinction: An Inquiry' into the Value and
Use of Mertons Consepts of Manifest and Latent Function, American Sociological Review 47 (1982), str. 29^-4. On redukuje problem na diferenciju perspektive
sveta ivota i naune (socioloke) perspektive.
160
Takva shvatanja nisu nuno povezana s rei latentan, ali najbolje
izraavaju njen dobro poznat smisao. Upor. npr. Wilbert E. Moore/Melvin M. Tumin, Some Social Functions of Ignorance, American Sociological Review 14
(1949), str. 787-795; Arnold Gehlen, NichtbewuBte kulturanthropologische Kategorien, Zeitschriftfurphilosophische Forschung 4 (1950), str. 321-346; Robert
E. Lane, Political Life: Why People Get Involved in Politics, Glencoe 111. 1959, str.
113 i si.; Louis Schneider, The Role of the Categoy of Ignorance in Sociological
Theory: An Exploratory Statement, American Sociological Review 27 (1962),
str.
492-508; Heinrich Popitz, Uber die Praventivwirkung des Nichtwissens: Dunkel161 ziffer. Norm und Strafe, Tubingen 1968.
Tako u vezi sa snovima Frojda. I u sociologiji se problem latentnosti pri-
godno odnosi na smisaone sadraje, sadraje, teme. Videti, recimo, Fritz J. Roethlisberger/Wiliam J. Dickson, Management and the Worker, Cambridge Mass.
1939, str. 265 i dalje (manifest vs. latent content of complaint) (manifestni vs. latentnom sadraju pritube) ili sasvim slino, Alvin W. Gouldner, Wildcat Strike,
Yellow Spring Ohio 1954.
457
predmet. Kao posmatra on koristi pretpostavku da latentnost ima

funkciju u sistemu 162 koja se sastoji u dovoenju manifestnih i latentnih struktura u sklop poretka a time i prekoraivanja mogunosti samoopaanja njegovog predmeta.
U okvirima teorije samoreferencijalnih drutvenih sistema
ovaj koncept se mora u viestrukom pogledu modifikovati. Pre
svega jaa podela psihikih i drutvenih sistema vodi ka izbijanju
problema latentnosti ve prema referenciji sistema. Mora se praviti razlika izmeu psihiki ostvarene svesti i komunikacije. Na
odgovarajui nain treba praviti razliku izmeu latentnosti svesti i
latentnosti komunikacije. Svest pripada (interpenetrirajuoj) okolini drutvenih sistema, a latentnost svesti (nesvesnost, neznanje)
je otuda najpre samo pretpostavka okoline za izgradnju drutvenih sistema. Sveznajui psihiki sistemi bi se nalazili u meusobnom odnosu u punoj transparentnosti i zato ne bi mogli da grade
drutvene sisteme. Od toga treba razlikovati latentnost komunikacije u smislu nedostajanja odreenih tema za omoguavanje i
upravljanje komunikacijom. Svakako postoje veze poto komunikacija zahteva dovoljnu koliinu svesnosti i, obrnuto, svest
prisiljava na komunikaciju. Ipak, postoje specifine drutvene regulative koje dre pragove komunikacije i svesno spreavaju
mogue komunikacije; i postoji, obrnuto, ogromna terapeutska
industrija koja se trudi da proizvede svest i to ba tamo gde propadaju vlastite nune latentnosti. Upravo kao svest psihiki sistem
moe doiveti nemogunost komunikacije. Samo se ljudi (a ne,
na primer, ivotinje) u ovom smislu mogu savladati, samo se njihovo komunikaciono ponaanje moe uredti i spreiti preko svesti. I obrnuto, komunikacija se moe zapoeti da bi se svest
proirila i u svest uvele teme koje je mogue formulisati 163.
Celokupna teorija latentnosti mora se, dakle, izraditi na dvostrukom koloseku. Osnovni koncept diferencije okoline i sistema
prisiljava na razlikovanje latentnosti svesti i latentnosti komuni162
163
Navodi literature u vezi s ovim su u 1. glavi, napomena 120.
I ovde se, uostalom mora revidirati model prenoenja teorije komunikacije. Ne treba misliti samo na sluaj da alter neto ve zna, a ego to kroz komunikaciju saznaje i onda to takoe zna. Naprotiv, komunikacija je na obema stranama
genuin proizvoa svesti: i onaj ko saoptava esto proizvodi sadraje svesti tek tokom govora.
458
kacije, i to upravo onda kada se teorija zasniva na izradi interdependencija. Osim toga, moraju se za obe vrste latentnosti razlikovati najmanje tri stepena situiranja problema. Postoji (1) isto
faktika latentnost u smislu neznanja i neobaziranja pri izboru
tema procesa komunikacije; dalje (2) faktika latentnost koja
poiva na nemogunosti znanja, odnosno, komuniciranja (tako
kao to Grci nisu nita znali o orguljama i o tome nisu mogli ni da
komuniciraju); i postoji (3) funkcionalno-strukturalna latentnost,
naime latentnost sa funkcijom zatite strukture. Samo poslednji
navedeni sluaj je zapravo istaknuti sluaj, i to samo dok ga ne
pokriva faktika nemogunost. Ako je strukturama potrebna zatita latentnosti onda to ne znai da bi svesnost, odnosno, komunikacija bile nemogue; ve to samo znai da bi svesnost, odnosno, komunikacija strukture razorile, odnosno, izazvale znaajna
prestrukturisanja i da ovaj izgled sadri latentnost, dakle blokira
svesnost, odnosno komunikaciju.
Posebno je za analizu ovog treeg sluaja funkcionalno-strukturalne latentnosti neophodna orijentacija na diferenciju latentnosti svesti i latentnosti komunikacije, jer ba ova diferencija
podaruje funkcionalno-strukturalnoj latentnosti njen prekami karakter kako za psihike, tako i za drutvene sisteme. Svest moe
da podrije drutvene latentnosti dok tera na komunikaciju 164; i
164
Na ovo se moe nadovezati analiza vica i ironije. U ovim oblicima svest
moe sebe samu predstaviti kao pogrenu, ali ipak kao svesno pogrenu. Pravi se
takorei kategorijalna greka, zamena ravni, nemogua atribucija da bi se prodrlo u
drutvenu latentnost i da bi se ona istovremeno uvaavala. Geg opravdava sredstva
- a ovo se moe jo rei i kada se osporava pravo na ironiju. (Uostalom, i istorija
rei gag daje doprinos stvari, naime razvoj ide od poveske za usta, gra donje vilice preko improvizacije ale, prvobitno u slengu, a onda sve vie i u normalnom
govoru kao strana re).
Vic moe da deluje u pravcu solidarisanja i to tako to polae pravo na pretpostavku skrivenog razumevanja, dakle na svest, ne gradei iz toga drutvene
strukture. Upravo je zbog toga za to neophodna forma pojedinanog dogaaja: vic
mora biti nov i neponovljiv. Mora da iznenadi, ali ne sme da poduava. Mada vrlo
kompleksno polae pravo na svest on se mora brzo shvatiti tako da se kao dogaaj
moe zajedniki aktualizovati. a da se pri tome ne mora stvoriti konsenzus u vezi s
asociranim. Dakle, on aktualizuje drutvenu dimenziju ne tematizujui je komunikativno. On ne povezuje. On preseca svaku dalju komunikaciju, svako naknadno
pitanje, svako nastojanje da se dalje tumai tako to bira formu paradoksa.Da vic
usmerava pravac napada na drutvene latentnosti moe se uostalom sagledati i u
tome to su zabranjeni vicevi na raun prisutnih, tj. na raun svesti norma iji se
eksplicitni oblik moe pratiti daleko unazad u istoriji literature o konverzaciji.
459
obrnuto, komunikacija moe da sabotira psihike latentnosti posebno u obliku komunikcije o komunikaciji onoga ko se definie
kao neko ko tei da svoje latentnosti zatiti i prikrije 165 . Psihiki,
odnosno drutveni sistemi se uzajamno ugroavaju ve i na taj
nain to se njihove potrebe latentnosti ne slau i to njihovi operativni procesi nisu identini.
S obzirom na problematinost prirode odravanja latentnosti
utoliko je vanije da se problem o kome se radi dovoljno jasno
shvati. Ovo naroito vai ukoliko se problem prosto ne odbacuje
definisajem kao faktika nemogunost, dakle ne dovodi se nazad
samo na ogranienja kapaciteta, na granice panje ili na ogranieni kapacitet tema drutvenih sistema. Granice kapaciteta, kao
to smo sasvim uopteno videli, prisiljavaju sisteme svake vrste
na redukciju kompleksnosti, na samopojednostavljivanje, na samoselektivno realizovanje njihovih mogunosti. Sve to se na taj
nain oseni ostaje isto faktiki latentno i utoliko je samo ostatak
veliine bez funkcije. Mnoge od osenenih mogunosti mogu se
prihvatiti kada je kapacitet slobodan, a vreme i prilika su povoljni. Ovde bi se moglo govoriti o bezazlenoj latentnosti. Druge mogunosti ipak protivree premisama ili rezultatima strukturalne selekcije - tako recimo sve to objanjava da se ovek nije
oenio iz ljubavi 166 . U ovim i samo u ovim sluajevima struktura se titi - ovde u kulturnom imperativu ljubavi - preko funkcionalne latentnosti, to uglavnom znai da sama funkcija strukture mora ostati latentna. Dakle, u selektivnost spada da ona
diferencira jo i ono to nije uzeto u obzir. Njeno podruje eliminisanja nije prosto samo siva masa, ve se u njemu odslikavaju
zahtevi selekcije strukture.
U VII odeljku smo razlikovali kao oblike ove selekcije (a
time: kao forme manifestovanja strukture) hijerarhiju i funkcionalnu orijentaciju. Svaka od ovih struktura proizvodi, to je
naa hipoteza, latentnosti koje joj se pridodaju. to je vie neki sistem hijerarhizovan utoliko se jasnije istiu forme ija je latentna
165
Suprotna figura vicu ovde je profesionalno ponaanje terapeuta i legitimisanje njegovih ciljeva koji se definiu preko pojmova zdravlja.
166
O ovome Jrgen Habermas kao prosvetitelj, Illusionen auf dem Heiratsmarkt, Merkur 10 (1956), str. 996-1004.
460
funkcija potvrivnje latentnosti hijerarhije 167 . Ovo vai, na primer, za delimino negativno, delimino individualistiko, u svakom sluaju na odricanju zaustavljeno toniranje semantike oblika ivota koji se odvijaju izvan indijskog kastinskog poretka 168.
Slino se moe pretpostaviti za srednjovekovne oblike ironine,
subverzivne (ali tada ne ozbiljne), obrnute obrade oficijelnih religioznih i politikih zahteva za vaenjem 169. Luda ivi na dvoru. I
poznata ljubavna udvaranja, koja ljubavna pitanja reavaju kao
pravna pitanja, proizvode maiksime i kazuistike i na ovaj nain
ureuju njihovo carstvo - ini se da i ova ljubavna udvaranja
prikazuju vladajui (i od strane mukaraca zagospodareni) poredak kao zabavnu inverziju 170. U prilog ovome govori, izmeu
167
168
169
Formulacija svesno naglaava udvostruavanje latentnosti. Oficijelna

struktura mora drati latentnim druge mogunosti na koje bi se mogla razloiti,
ali
to ne moe biti njena funkcija. Zbog toga se stvaraju oblici ija se funkcija
odnosi
na potrebu latentnosti drugih oblika, a pri tom funkcija mora ostati latentna.
Ovo
se
stanje stvari i suvie jako skrauje kada se dovodi na uobiajenu formulu
stabilizacije sistema, a iz istih razloga je i odavno uvedeni pojam kontra-strukture,
kontra-kulture, counter-mores itd., suvie neodreen. On pokriva sve mogue
surogate
zadovoljenja, ventil obiaje itd. Upor., recimo, Talcotl Parsons, The Social System, Glencoe 111. 1951, str. 168 i si. o adaptive structures', Harold D. Lasswell/Abraham Kaplan, Power and Society, New Haven 1950, str. 49 i si., o
countermores; dalje, J. Milton Yinger, Contraculture and Subculture,
American Sociological Review 25 (1960), str. 625-635.
Upor. u vezi s ovim, Louis Dumont, Homo Hierarchicus: The Caste System and Its Implications, London 1970, isti, Religion, Politics and History in India: Collected Papers in Indian Sociology, Paris 1970, naroito str. 33 i dalje,
133 i dalje.
Upor. u vezi s ovim vana istraivanja, Mikhail Bakhtin, Rabelais and
his World, Cambridge Mass. 1968; dalje, Rainer Warning, Funktion und
Struktur:
Die Ambivalenzen des geistlichen Spiels, Mnchen 1974; David Gross, Culture
and Negativity; Notes Toward a Theory of Carnival, Telos 36 (1978), str.
127-132, i sistematino vodei dalje, Hans Ulrich Gumbrecht, Literarische Gegenwelten, Karnevalskultur und die Epochenschwelle vom Spatmittelalter zur
Renaissance, u: isti, (Hrsg.), Literatur in der Gesellschaft des Sptmittelalters,
Heidelberg 1980, str. 95-144. Model karnevala je, uostalom, upotrebljiv i u nehi-
461
ostalog, tanost kopije pri preokretu polnih uloga 171 . Dalje se

moe misliti na domiljatost sluga i slukinja u pozoritu 18. veka
bez kojih se nita ne bi moglo dogoditi, zatim na sleng, argo ili situacioni vic niih slojeva. Dakle, ini se da je za hijerarhiju
tipino (i naroito: za stratifikovani drutveni poredak) da svoj
vlastiti izbor forme potvruje tako to doputa semantike varijante koje povlae za sobom i druge mogunosti i povezuju ih, ali
ne nastupaju kao alternative hijerarhiji. Hijerarhija se obrauje
kao funkcionalno nezamenljiva i upravo ova prethodna odluka
omoguuje, sa svoje strane, da se smiaonim sadrajima koji slobodno igraju oko hijerarhijskog da istaknuti oblik: u vidu preokreta, u vidu parodije, u vidu napada koji ne treba da se odbrani
jer se on vodi kako odluno tako i neozbiljno.
I u hijerarhizovanim organizacionim sistemima se mogu
opaati funkcionalno ekvivalentni, mada i potpuno drugaiji oblici. Za ovo podruje prisutno je pod oznakom neformalna organizacija bogato istraivanje 172. I ovde se ocrtavaju reenja
tako to se komunikacija o hijerarhijski strukturisanoj organizaciji i odgovarajua kritika izgradnja svesti teko mogu spreiti u
neformalnom podruju, i to se istovremeno vodi rauna o tome
da se neformalna komunikacija ne moe zameniti sa samim
potvrivanjem organizacije i ne moe se smatrati promenom formalne organizacije i njenih aktivnosti. Moe se opseno veati o
tome kako se pretpostavljeni uklanja, ukljuuje, upoljava, ponaa; ali to, podrazumeva se, ne menja nita na tome daje on pretpostavljeni i upravo to potvruje, jer samo pod ovom pretpostavkom takva neformalna komunikacija ima smisla.
Hijerarhija prenosi, tako moemo da zakljuimo, svoju vlastitu izrazitost na njeno podruje latentnosti. Ona to omoguuje i
smisaonim odnosima koji joj se ne pokoravaju, jer suvie strogo
171
Ovaj momenat nedostaje i kasnijim, beznadeno ozbiljnim feministikim pokretima koji su zapoeli u 17. veku, a pripadaju i savremenom svetu.
172
I ovde svakako pokazuje slabost iste suprotne pojmovnosti, odnosno,
zaustavljanja na suprotne strukture (videti napomenu 167). Upor. kritiku teorijskog sadraja takvih klasifikacijskih disjunkcija kod Martin Irle, Soziale Systeme:
Eine kritische Analyse der Theorie von vormalen und informalen Organisationen,
Gttingen 1963. U sutini bi obuhvaeni i dokumentovani materijal morao da se
dalekoseno ponovo analizira u okviru teorijskih perspektiva.
462
bira da bi pronala oblike koji upravo ovo izravaju i pri tom

istovremeno osvedouju selekciju hijerarhije. Ovo postaje nemogue u meri u kojoj se odnos prema jedinstvu sistema moe izgraditi samo jo preko orijentacije na problem i preko povezanosti sa
funkcijom. Pitanje je: ta onda jo nuno titi podruje latentnosti
strukture, specifinost njene selekcije, samopojednostavljivanje
sistema?
Ovaj se problem moe posmatrati i kroz rizike u koje se neki
sistem uputa kada svoje jedinstvo utvruje kao selekciju strukture. Hijerarhija se moe preokrenuti, moe izazvati kratak spoj,
moe se uiniti netranzitivnom. U specifinim pogledima hijerarhija je ranjiva i upravo se to moe iskoristiti u suprotnoj semantici
da bi se pronali oblici za igru u koje se prevodi kontingencija hijerarhije. Funkcioanlnoj orijentaciji ne nedostaje samo za to neophodna pregnantnost, njoj nedostaje i odgovarajua specifikacija rizika i mogunosti preokreta. Ona je sama ve formulisana,
naime, formulisana ekvivalentnost za reenja problema, mogunosti razmene, mogunosti zamene. Ako neto ne ide, ide neto drugo. Pritisak konformnosti je manji, ali istovremeno i neizbeniji
jer je pristup alternativama kanalisan funkcionalno ureenom
strukturom. Tada forme deluju umirujue ve i zbog toga to ine
vidljivim ta bi na njihovo mesto moglo da doe i koliko bi to
kotalo 173 .
Kada polazi za rukom da se predstavljanje jedinstva sistema
u sistemu razhijerarhizuje i umesto na ovo, da se odnosi na funkcije, hijerarhije se ne ukidaju, ali se mere po svojoj funkciji i tako
se razsupstancijalizuju. One se mogu kritikovati tamo gde se ne
vidi dovoljna funkcija - na primer, kao nejednaka raspodela prema drutvenim klasama; one se potvruju tamo gde je njihova
173
Tipian primer: studijska komisija za reformu javnog slubenog prava

(1970-1973) odredila je da se savremeni sistem zbrinjavanja zameni povezivanjem zbrinjavanja slubenika sa optim penzijskim osiguranjem. Ove varijante su
se u razliitim pogledima izjednaile. Tekui dodatni trokovi promene procenjeni
su na vie stotina miliona DM godinje. Sve je ostalo po starom. Upor. Bericht der
Kommission, Baden-Baden 1973, str. 333 i dalje. ak i tamo gde bi se manje oekivalo nalaze se potvrde istog mentaliteta, recimo u predstavama Pascal Bruckner/Alain Finkielkraut, Le nouveau desordre amoureux, Paris 1977, o zameni na
organizam orijentisanih seksualnih tehnika vie feminiziranim coitus reservatus
po kineskim receptima.
463
funkcija evidentna, a funcionalni ekvivalenti nisu na vidiku tako pre svega u formalno organizovanim drutvenim sistemima 174. Funkcionalna zamena za hijerarhiju je, meutim, samo
funkcionalna orijentacija sama, i pitanje je onda ta je sa njenim
latentnim potrebama.
Ne moe se oekivati da u vezi s funkcijom postoje isto tako
izrazite kontra-kulture kao u vezi s hijerarhijama. Oigledno je da
povremeno ureena forma ne zadovoljava u potpunosti funkcionalno uslovljavanje. Ona ohrabruje ak i na kritiku, jer svoje jedinstvo ima u principu uslovljene zamenljivosti svih figura. Tako
alternativa kao formula kritike postaje apsolutno formula legitimacije. Ono to moe da nastupi kao alternativa ima pravo na
sasluanje i pravo na ansu odravanja. Takav aranman bi mogao biti samodovoljan. O ovom pitanju emo raspravljati u sledeem odeljku sa stanovita granica socioloke prosveenosti.
Sada se, ipak, bez osiguranja empirijskih i teorijskih temelja
rasuivanja, pre ima utisak da se formulisana kontingencija funkcionalizma, sa svoje strane, ne moe ustanoviti kao nuna. Beskrajno su prisutna neprihvatljiva ivotna naela. Njihotf jezik je,
gde god se govori o kritici i o alternativama, upravo jezik dominantnog poretka. Meutim, tako se ne moe formulisati u latentnom podruju nekog funkcionalno orijentisanog poretka jer
je upravo to ve due princip onih sistema koji se odbacuju. Dakle, morala bi da bude mogua konsolidacija s one strane svih
razmenljivosti, pa i razmene ovog drutva u odnosu na ono koje je
po tehnikama razmene bolje ureeno, ak i ako Markuzeov san ne
bi dostajao. I zaista ne uspeva nijedan pokuaj da se stari model
kopira, naime da se poredak uhvati kao hijerarhija, da se izaberu forme za parodiranje i da oficijelna mesta kao univerziteti ili
sudovi funkcioniu kao karnevalske scene. Ve lagano otvaranje i
zaotravanje problema dovoljno je da ukine ludorije ove vrste.
Celokupna struktura formalnog jezika koja ide preko latentnosti.
ija je latentna funkcija bila zatita samopojednostavljivanja po174
Da se i ovde uvek iznova raspravlja o funkcionalnim ekvivalentima kao

viestrukim pretpostavkama (fukcionalna organizacija rada), projektnoj organizaciji, timskom radu itd., da se oni predlau i testiraju, potvruje u tekstu zastupanu
tezu da funkcionalna orijentacija podie svest o kontingenciji, ali ne vodi nuno do
promene strukture,
464
retka sistema u njegovoj potrebi za latentnou, ini se da je postala zastarela. Razlog za ovo bi mogao biti u injenici da poredak
sistema orijentisanog na funkcije ne moe da funkcionalizuje ono
to za njega mora ostati latentno jer bi na taj nain i to ulo u poredak. Ono to ostaje mogue tada je samo jo neka vrsta slepog,
nemog, nefunkcionalnog terorizma: na egzistenciju redukovana
protivkontingencija.
XVI
Kada postaje teko da se sistemu obezbedi latentna zatita,
kontingencije se kao okolina moraju iz sistema proterati ili u sistem preuzeti. Ovo razmiljanje predoava vezu (1) funkcionalne
orijentacije, (2) otrije izdiferenciranosti sa odgovarajuom sveu
o okolini, (3) savlaivanja kontingencije i (4) prosveenosti. U
nastavku nas interesuje pre svega odnos gubitka latentnosti i
prosveenosti. Kao posledica prosveenosti normalno se vidi potiskivanje okultnog, tajnovitog, nepoznatog i neshvatljivog. Ali,
prosveenost se moe posmatrati i obrnuto kao posledica vrtloga
koji nastaje sa uzmicanjem okultnog i nuno latentnog. Sve to je
sutinsko po svojoj prirodi je tajnovito-bio je to u 17. veku iskaz
jo u opticaju, ali ve sa ironinom upotrebom 175 ; a ubrzo zatim
dolazi do oficijelnog ustanovljavanja prosveenosti uma. Covek
moe pretpostaviti da se plima prosvetiteljstva i oseka latentnosti
vraaju na zajedniki faktor: na postepenu zamenu hijerarhijske
orijentacije funkcionalnom orijentacijom u drutvenom sistemu
(a na odgovarajui nain onda i: u mnogim pojedinanim drutvenim sistemima) Evrope.
Ako je ova teorija tana, ovek bi morao na prelasku iz hijerarhijskog u funkcionalno povezan poredak da bude u stanju da
odredi problematinost latentnosti, i zapravo se o tome radi. Ono
po svojoj prirodi tajnovito prevodi se u probleme komunikacije
i blokiranja komunikacije. Paskal tako vidi situaciju: narod ivi u
iluziji. Ko to prozre, ne sme to da iskae. Ne injenino stanje,
ve uvid mora da ostane skriven. Paskal govori na mnogim mesti175
Ironino, npr., u primeni na tajno dranje u ljubavnim odnosima.
30 Drutveni sistemi
465
ma jo o mystre; ali, on takoe naglaava da prihvatanje postojeeg poretka poiva na iluzijama o pravilnosti preuzetog prava, o
kvalitetima plemstva, o legitimitetu vlasti; ali da se ovaj uvid ne sme
ispoljiti, ve da mora ostati pense, cache, pense de derrire
(misao, skrivenost, skrivena misao); da je ba ovo zadravanje
komunikacije prilog poretka hiranstva koji je time prihvatio
greh; i da se i razborito plemstvo moralo odrei predstavljanja kao
da se doista radi o njegovom kvalitetu i njegovoj ovenosti 176.1
teorija salonske komunikacije ubrzo se nalazi proeta zabranama
komunikacije i obavezama utanja koje su potrebne da bi se
odrala drutvenost 177.1 teorija morala se upoznaje s tim da interes za moralnim uvaavanjem ne bi smeo da ue u komunikaciju,
ve da bi se moralno delanje moralo zahtevati zbog morala samog
(ma ta bili pravi motivi daje bolje izbei ono to treba osvetliti).
Ova se problematika zaotrava u drugoj polovini 18. veka.
Prosvetitelj kao filozof polae pravo na javnu ulogu, on u svojoj linosti simbolizuje samorefleksiju drutvenog sistema. Covek poinje da se poziva na javno mnjenje. Javno mnjenje se proraunato proglaava za nevidljivu silu 178 . Manifestno i latentno
dolaze zajedno - i latentno ostaje jedino to, da se ovo deava 179 .
Paralelno s ovim problematizovanjem latentnosti (koja se u
ono vreme mogla odnositi samo na pretpostavke poretka starog
drutva) raste spremnost da se pronaeno ispita na alternativama,
176
Upor. Penses Nr. 312 (naved. prema izdanju Pliade, Paris 1950, str.
905): II faut avoir une pense de derrire, et juger de tout par l, en parlant cependant comme le peuple. Poluobrazovani nemaju po verenja u narodno verovanje, ali ga obrazovani uvaavaju, non par la pense du people, mais par la pense
de derrire-, poboni mu ne veruju, ali istinski hriani ovo prihvataju par une autre lumire suprier. I samo plemstvo u vezi s ovim pense plus cache mais plus
vritable ukazuje da mu nedostaje svaka prirodna nadmonost nad obinim narodom; ali i od njega se trai da se uprkos ovom uvidu uzglobi u dati poredak. O ovome, Trois discours sur la condition des Grands (d. de la Pliade a.a.O., str.
386-392).
177
Upor. o ovome gore, 4. glava, V.
178
Tako Jacques Necker, De l'administration des finances de la France

(1784), nav. prema uves compltes, Paris 1821, novo izdanje Aalen 1970, tom 4,
str. 50 - oigledno ne opaajui paradoks.
179
Ne sasvim razumljivo. Kao prosveivanje o latentnim uslovima prosveenosti (naroito udobnog ivota) upor. Simon-Nicolas-Henri Linguet, Le Fanatisme des philosophes, London-Abbeville 1764.
466
tj. da se promisli u funkcionalnim odnosima. Kritika kao primena

sposobnosti rasuivanja postaje u 18. veku univezalna vrlina najpre zamiljena kao postupak izdvajanja istinski umnog, u 19.
veku onda, kao praksa promene radi promene same, kao revolucija, kao prevrat i u ovom smislu kao praksa koja sebi samokritiki
odreuje svoj cilj, svoju meru, svoj zakon 180. Ali, ba ovo radikalizovanje mora dopustiti da se vrati na latentni odnos prema problemu latentnosti. Ono nije dobrovoljno radikalno, ono mora postati na vlastiti, bespomoni nain radikalno, poto vie ne nalazi
oblik u kome e uvaavati latentne funkcije i strukture. Kao rezultat ono ne doputa mnogo vie od negativnog predstavljanja onoga to je ionako sluaj i moe onda vrlo brzo pasti u sumnju i rezignaciju. Ili se pronalazi nova elita u paskalovskoj situaciji: koja
ako zna, a ne moe da kae, ne zasluuje da to bude!
U mrei odnosa izmeu funkcionalne orijentacije, izdiferenciranosti, kritike, savlaivanja kontingencije i prosveenosti ne
moe se dalje upotrebljavati semantika sa kojom je 18. vek najpre
reagovao. Funkcionalna orijentacija se ne moe jednostavno shvatiti kao korist, a u prosveenosti se ne radi prosto o samosprovoenju zakonodavstva uma i takoe ne o ostvarivanju oveka
kao oveka. Konano se, nasuprot kontingencijama modeme,
prosveivanje ini nezavisnim jo i od uvrivanja na onome to
nabeeni um njemu propisuje i takoe nezavisno od onoga to
ovek kao ovek treba da bude (po bilo ijem vienju). Zadrava
se traganje za nekom vrstom suprotne instance koja modernoj
svesti o kontingenciji daje oslonac. Bodler (Baudelaire) i mnogi
drugi misle na umetnost 181. Umesto toga, socioloka prosveenost se moe prikljuiti problemima koji se nalaze u njenom predmetnom podruju. Ona e pokuati da kroz veu dubinsku izotrenost svog shvatanja stvarnosti, i kroz analizu usmerenu na
osnovne probleme, povea kontingentnost sistema.
180
181
O promeni pojma upor. Kurt Rttgers, Kritik, u: Geschichtliche

Grundbegriffe: Historisches Lexikon zur politisch-sozialen Sprache in Deutschland, Bd. 3, Stuttgat 1982, str. 651-675. Upor. dalje, Reinhart Koselleck, Kritik
und Krise: Eine Studie zur Pathogenese der brgerlichen Welt, Freiburg 1959.
La modernit, c' est le transitoire, le fugitif le contingent, la moiti de
l' art, dont l'autre moiti est lternel et l'immuable glasi u: Le peintre de la vie
moderne, nav. prema uvres compltes.
467
Polazna taka svakog savlaivanja kontingencije nalazi se u

uvidu da se upravo ovo uvek ve dogaa. Drutveni sistemi reprodukuju, to smo gore (VII) ve utvrdili, tekuu diferenciju autopojetike reprodukcije i samoopaanja. U situacijama sa dvostrukom kontingencijom svakom uesniku su pristupana oba
naina operisanja. Svaki fungira - ako ne istovremeno onda ipak
u vrlo brzoj izmeni - kao akter i kao posmatra i predaje obe pozicije procesu komunikacije. U sitemu interakcije se teko mogu
razdvojiti ove dve pozicije. Nakon pronalaska pisma i tampe
drutvo ih ipak moe vrlo dobro razlikovati. To omoguuje umetanje shema diferencije koje su pogodne samo za opaanje. U
ovom je smislu shema manifestno/latentno shema opaanja, a isto
vai i za funkcionalno orijentisano poreenje. Pa tampa je pretpostavka i za to da drutvo nalazi mogunosti komunikacije preko nekomunikativnosti i preko latentnih struktura i funkcija.
Pomou obe forme orijentacije na diferenciju ono pomera prosvetiteljstvo iznad sebe samog.
Meutim, u unutranjem odnosu obe ove sheme se uzajamno
ne ponaaju neutralno. Prosveenost znai, sjedne strane: injenje latentnih struktura i funkcija manifestnim i, s druge: funkcionalno poreenje. Obe sheme rade slono. Ali, one sebi protivree
kada funkcionalna analiza otkrije funkciju latentnosti. U ovoj
taki drutvo informie sebe o tome da ono ne sme da zna, da ne
sme da zna ono to ne sme da zna. Funkcija latentnosti zahteva latentnost funkcije. Izlaz iz ove dileme je poznat od 19. veka. On se
nalazi u vraanju na prisutnu diferenciju opaanja i delanja i na
opciju delanja. Maor Mur moe, dok je gazda, da ne zna ta
znai biti gazda, a maor Muzius mu, takoe, to ne moe objasniti. Sama komunikacija se razbija na zatitnoj funkciji latentnosti.
Izlaz se nalazi u oslobaajuem delanju. U ovom sluaju on vodi
na krov 182 .
Delanje je uvek bre od opaanja. Otuda je, u odnosu na
drutvene sisteme, evolucija takoe bra od funkcionalne analize. Prema tome, vraanje na diferenciju delanja i opaanja vodi
refleksiju nazad na problem vremena: na problem samobiografi182
Upor. E. T. A. Hoffmann, Lebensansichten des Katers Murr, nav. prema
E. T. A. Hoffmans Werke, Teil 9, Berlin o.J, str. 197.
468
sanja Tristram endija. Od prvog pokreta protiv prosveenja

uma, od kraja 18. veka, ovek je dodue uvek iznova pretpostavljao, da bi prosvetiteljstvo moglo nainiti tete u podrujima
latentnosti koja ne mogu da podnesu prosveenost. S druge strane, slavile su se prividno iracionalne ustanove kao religija (za
nie slojeve) i ukus (za vie slojeve) zbog njihovih prednosti u
tempu, dakle utoliko su se, u najmanju ruku, shvatale funkcionalno 183. Nalazei se pod vremenskim pritiskom svaki je drutveni sistem prinuen na trenutne selekcije pripajanja i on ne
moe realizovati ni sve mogunosti koje mogu postati oigledne
u funkcionalnom poreenju niti moe izdvojiti najbolje meu
njima. Odluujuu taku, s britanskom uzgrednou, nalazi ser
Defri Vikers (Sir Geoffrey Vickers). Ser Defri pie: To multiply indefinitely what is possible does not add anything to what
becomes actual. Multiplying the opportunity and the need to
choose increases the volume of what will never be realized. A
man who can read ten languages cannot in a lifetime read more
than a man who can read only one. He has a wider choice; but
whether this is for him a benefit, a disaster or merely neutral depends on him 184. (Neogranieno umnoavanje onoga to je
mogue ne dodaje nita onome to postaje stvarno. Umnoavanje pogodnih prilika i potreba da se bira poveavaju obim onoga
to se nikada nee ostvariti. ovek koji moe da ita na deset
jezika ne moe u svom ivotu da proita vie od oveka koji
moe da ita samo najednom. On ima iri izbor; ali da lije to
za njega pogodnost, katastrofa ili je prosto neutralno, zavisi od
njega).
183
U vezi s religijom videti, npr. Jacques Necker, De l'importance des opinions religieuses, London-Lyon 1788, nav. prema uvres compltes, tom 12, Paris 1822, str. 39 i sl. Uostalom, re je o politiaru koji to nije mogao da postane
dovoljno brzo i koji je bio odgumut u Francuskoj revoluciji. Upravo je njemu prebaeno da njegova funkcionalna analiza religije ne moe doprineti istinitosti religije koja izmie funkcionalnoj analizi. Videti, Peter Villaume, ber das Verhltnis
der Religion zur Moral und zum Staate, Libau 1791. Ali, onda se upravo ovaj kritiar uplie u problem vremena i funkcije. On misli, str. 112: Dakle, mora se svakome pritedeti postojana religija, makar ona bila tako apsurdna, im ovek nema
nita ime bi mogao da zameni odlazak iste (istakao N. L.).
184
The Undirected Society: Essays on the Human Implications of Industrialisation in Canada, Toronto 1959, str. 75.
469
U tematskom podruju drutvene refleksije ovo moe dovesti do toga da vremenski problemi potisnu druge brige. To izmeu
ostalog znai da komunikacija kao jedinstvo diferencije delanja i
opaanja postaje sredinji problem. Moe se dogoditi da svaka refleksija moe dostii take na kojima protivrei sebi samoj i na
kojima se kao komunikacija ne moe ni nastaviti ni ukinuti. Ali
onda kada bilo ta faktiki ini ili proputa, upravo se ovo deava.
I autopoiesis refleksije odvodi svaku refleksiju od toga i menja
uslove pod kojima onda opet vai da za svaku refleksiju postoje
take na kojima se kao komunikacija ne moe ni nastaviti ni ukinuti. Umesto da se zadri na reenju ove protivrenosti (i pre toga
da nita ne radi) moglo bi biti vanije da se nastavi put koji se jo
u 18. veku posmatrao kao nezavisan od svakog uma, kao iracionalan: postaviti kriterijume opaanja na nunosti ubrzavanja opaanja i time na redukciji kompleksnosti. I tada zaista nije potrebno da ostane latentno, da se ba ovo mora dogoditi.
XVII
Ovo poglavlje zavravamo sa temom o kojoj se mnogo raspravljalo, ali zaista se moe rei bez uspeha: sa temom promene
strukture. Nita drugo se ne misli kada se govori o drutvenoj promeni, o izmeni, social change itd. Koncept drutvene promene
zamenjuje od Francuske revolucije prirodne konstante i ugovorne
konstrukcije prirodnog prava; on ih zamenjuje najpre, ali i samo.
nekom vrstom prirodnog svojstva drutvenih poredaka, nazvanom promena. Promena se dogaa, to se ne moe uspeno osporiti. A ta se menja, i koliko duboko promena zadire, samo je pitanje vremenskog razdoblja koje se ima u vidu. Iz nepromenljivosti se ne mogu izvesti privilegije koje bi se sa ovim utemeljenjem same zahtevale kao nepromenljive. Osim toga, koncept je
\ faktiki sa normativnim implikacijama: priznavanje nastale promene moe se ubrzati kao uslov svakog spornog zauzimanja stava prema stvarnosti. Koncept su nosile ove idejno-politike prednosti. Ovo odreenje pozicije dalo je raspravama u 19. veku
vodeu liniju otpornu na vremenske promene i koroziju koja je
dopustila da se dalje pojmovno i teorijsko rasvetljavanje pojavi
470
kao nepotrebno. Danas se koncept upotrebljava u ovom idejno-politikom smislu. ovek ne eli da zna samo ta se menja i u
kom pravcu ide promena; pre svega bi bilo vano da se objasni ta
se uopte misli kada se govori o promeni.
Pre nego to se govori o promeni i izmeni, mora se tano
utvrditi na ta se ovi pojmovi odnose. I tek poto se objasni ta treba razumeti pod promenom ili izmenom, moe se posvetiti pitanju da li promena sledi u obliku procesa ili u obliku neke koliine
nekoordinisanih pojedinanih dogaaja. Ove vane razlike se potiru kada se protivstave suvie kompaktni struktura i proces ili
statika i dinamika. Vie ne pomae ni pojam dinaminog sistema. Zbog toga smo ga ispod ruke ve zamenili pojmom temporalizovane
kompleksnosti,
odnosno
temporalizovanog
sistema
(sistema sa temporalizovanom kompleksnou). Takvi sistemi su
donekle automatski dinamini sistemi poto svoje elemente konstituiu kao dogaaje. Oni se nalaze pod samoprinudom promene
dogaaja bez obzira kako njihova okolina na to utie - u vidu
smetnje ili koristi. Ali, da lije sa tako konstituisanom dinamikom
takoe reeno da sistemi mogu da promene svoje strukture?
O izmenama 185 se moe govoriti samo u vezi sa struktura186
ma . Dogaaji se ne mogu izmeniti jer izmeu njihovog nastajanja
i prelaenja ne postoji trajanje u kome neto postoji kao dogaanje to bi uprkos izmeni moglo da traje. Identitet dogaaja je po185
186
U nastavku ostajemo kod termina izmena. O drutvenoj promeni se

uopte govori samo onda kada se radi o vanim strukturnim izmenama. I social
change se tako definie (npr. significant alteration of social structures kod
Wilbert E. Moore, Social Change, International Encyclopedia of the Social
Sciences, New York 1968, tom 14, str. 365-375 /366/). Opte priznati kriterijum
vanosti nije se mogao pronai i do sada postoje samo predloi koji se lako mogu
odbaciti kao nedovoljni, npr. ravnotea ili vladavina. U vezi sa stanjem
nereda koje iz toga proizlazi u raspravama o drutvenoj promeni upor., Susan C.
Randall/Hermann Strasser, Zur Konzeptualisierung des sozialen Wandels: Probleme
der Definition, des empirischen Bezugs und der Erklrung, u: Hermann Strasser/Susan C. Randall (Hrsg.), Einfhrung in die Theorien des sozialen Wandels,
Darmstadt-Neuwied 1979, str. 23-50 (24).
Guy E. Swanson, Social Change, Glenview 111. 1971, str. 3 definie na
primer: Change refers to a difference in a structure, the difference occurring
over
time and being initiated by factors outside that structure. (Promena se odnosi
471
vezan sa vremenskom takom - ma koliko produen morao da

bude takav specious present da bi mogao da ima smisla. Samo
strukture odravaju relativno konstantnim ono kontinuirano (i
otuda promenljivo). Strukture garantuju, uprkos ireverzibilnosti
dogadaja izvesnu reverzibilnost odnosa. U ravni oekivanja, ne u
ravni delanja, sistem moe da ui, moe odreenja ponovo da
razloi, da se prilagodi spoljanjim ili unutranjim izmenama.
Strogo uzevi (ali mi emo ovu konvenciju ignorisati iz praktinih i jezikih razloga), zbog toga se ne moe rei da se sistem
menja, poto se sistem sastoji iz nepromenljivih elemenata, naime
dogaaja. S druge strane, sistemi se identifikuju preko struktura, a
ove se mogu izmeniti. Utoliko je onda opravdano rei da se sistem menja kada se menjaju njegove strukture zato to se uvek
neto to sistemu pripada (i upravo to, to omoguuje njegovu autopojetiku reprodukciju) menja.
Klasian diskurs o izmeni strukture voen je u shemi konstantno/varijabilno. On je zbog toga traio oslonac za strukturne
izmene u nepromenljivim ili ipak relativno konstantnim obelejima sistema, dakle, ponovo u strukturama. Spor se onda vodio
oko mere u kojoj je trebalo voditi rauna o konstantnim strukturama ili, takoe, o radikalizmu izmene kojoj se teilo. Teorija samoreferencijalnih sistema radi sa potpuno drugaijim misaonim
pretpostavkama i otuda se ne moe vie pridodati klasinim spornim pitanjima, recimo, razlikovanju statinih i dinaminih pojmova sistema. Jedino to za ovu teoriju moe da vai kao apsolutno nepromenljivo jeste dogaaj koji se odnosi na minimalnu
vremensku taku. Nepromenljivo je samo ono to prolazi tako
brzo da za izmene ne preostaje vreme. Granica za izmene strukture lei, prema tome, u strukturama sa posebnim kvalitetima koje
se odupiru izmenama; ona lei u problemima selektivne kombinacije dogaaja koji odmah ponovo iezavaju; dakle, ona lei u
funkciji struktura.
Ovo su najpre samo prethodna pojmovna tumaenja. Ona jo
ne objanjavaju kako je uopte mogua izmena strukture, a da i ne
govorimo kako se ona dogaa. Stanje istraivanja u sociologiji u
vezi s ovim pitanjem moe se okarakterisati sa nekoliko poteza
perom: postoji mnotvo relativno uspenih tumaenja koja se
uzajamno ne iskljuuju i ne doputaju integrisanje u jedinstvenu
472
teoriju. Mnogostruko se radilo sa protivrenostima u strukturi ili

sa sukobima pod pretpostavkom da iz ovih razloga nestabilan sistem tei izmeni strukture. Pored toga su nasleeni evolutivno-teorijski stavovi iz 19. veka koji se, meutim, mogu primeniti
samo na drutvene sisteme, ali svakako ne na sve vrste drutvenih
sistema. Isto tako postoji i presocioloka teorija paradoksalne
promene, po kojoj upravo sve vee ostvarenje elja, blagostanja i
uspeha nadproporcionalno poveava nezadovoljstvo i vodi ka izmeni strukture. Drugi vide glavni podsticaj za drutvenu pramenu u simbolikoj strukturi drutva nadovezujui se, na primer, na
Maksa Vebera u vezi s religijom i njenim znaajem za motivisanje delanja. Ne treba zaboraviti teorije koje, oslanjajui se na Gabrijela Tarda, rade sa imitacijom i difuzijom. Ove sutinske grupe
su okruene teorijama manjeg obima koje, recimo, fanatizam i radikalizam objanjavaju preko statusne inkongruencije ili pokretaki znaaj pripisuju specifinim tehnikim pronalascima (pismu, tampi, raoniku, parnoj maini). Svim ovim pokuajima je
zajedniko reduktivno postavljanje pitanja. Radi se o tome da se
nain izmene obuhvati u taki njenog uzronika, da se model
obogati kroz dodatne konstelacione ili istorijske uslove (on ne
funkcionie uvek; tampa revolucionie, npr., Evropu, ali ne i
Kinu) i da se odatle izmena strukture opie kao istorijski proces.
Pri tome se uzima u obzir da poetni uzroci, koji model smatraju
odluujuim u ukupnoj konstelaciji, esto gube mnogo od svoje
moi ubeivanja.
Verujem da se odmah moe videti da ovaj nain postupanja
ne doputa vee objedinjavanje u celovitu teoriju te drutvene
promene. On mora i moe da bude zadovoljan sa svojim rezultatima (ime naravno ne treba iskljuiti nove razvoje u ovom okviru). Opta teorija mora drugaije da se postavi. Zbog toga se
vraamo pojmu autopojetikog samoodranja. Kako se drutveni
sistem (kao mnogi drugi temporalizovani sistemi, kao sav ivot
uopte) sastoji iz znaajnih elemenata, on se u svakom trenutku
nalazi pred alternativom: da se ukine ili da se proiri. Supstanca
iezava takorei kontinuirano i mora se reprodukovati pomou
uzorka strukture. Delanje mora izazvati delanje - ili ba nita!
Autopojetika reprodukcija pretpostavlja uzrok strukture, ali ona
moe uslediti inovativno ili odstupajue, dok samo delanje ostaje
473
sposobno za komunikaciju, dakle smisaono-razumljivo i spremno za spajanje. Uopte ne volim kola sa ljivama, objanjava
suprug svojoj iznenaenoj supruzi na svom 57. roendanu u 31.
godini braka; i onda se mora iznova odluiti pitanje roendanskog kolaa. Ukoliko istovremeno roendan i kola, brani ivot i
potenje ne izgube svoj smisao, struktura se moe smisaono izmeniti 187.
Izmena strukture pretpostavlja samoodranje, toliko je uvek
bilo jasno. Iz toga ve sledi da se promena i odranje ne mogu objasniti razliitim teorijama (recimo progresivnim s jedne i
konzervativnim s druge strane), ve svaka teorija uvek mora da
obradi obe. Nov je jedino uvid da problem ne lei u ravni celine
snabdevene mnogim osobinama koja e se ili odrati ili ne, ve
u ravni relacija izmeu elementarnih dogaaja ija se reprodukcija nastavlja ili ne 188. Ovo kazuje da u svakoj situaciji postoji trostruka diferencija, naime (1) pripajajue delanje u okviru postojeih struktura oekivanja, (2) pripajajue delanje na temelju
odstupajuih struktura oekivanja i (3) prestanak izmeu (1) i (2)
bira se sa stanovita konformnost/odstupanje; izmeu (1,2) i (3)
sa stanovita autopojetike diferencije. Selekcija prema tome
moe postati binama, ali samo putem spajanja dve diferencije.
Diferencija ovih diferencija definie matricu razorivosti i izmenljivosti struktura. Iskljui li se kao mogunost isto ukidanje,
jo uvek ostaje mogunost konformnog ili odstupajueg pripajajueg delanja to ukljuuje konformno odstupanje (dozvoljena
inovacija, na primer, donoenje zakona) kao i odstupanje od jo
nedefinisanih oekivanja, naime skretanje u neko semantiki jo
nezaposednuto podruje strukure. Dakle, autopoiesis je uslov za
to da se neka struktura moe ili ne moe izmeniti. Kroz autopoie-
187
Primer se moe razliito varirati. Dovoljno sam radio, objanjava kapitalista iznenenom sindikalnom voi, preuzmite moje poslove, moje raune,
elim penziju.
188
Maturana uvodi ovu razliku kao razliku posmatma koji moe da izabere
da sistem opie kao jedinstvo na temelju osobina njegovih elemenata ili kao
sloeno jedinstvo na temelju organizacije njegovih elemenata. Upor. Humberto R.
Maturana, Autopoiesis, u: Milan Zeleny (ed.), Autopoiesis: A Theory of Living
Organization, New York 1981, str. 21-33, naroito str. 24 i 31. Osim toga, moe se
pretpostaviti da je opisivanje osobina atraktivnije za tue opaanje, relaciono opisivanje za samoopaanje.
474
sis se uzima u obzir injenica da nijedan objekt ne moe menjati

svoju poziciju u vremenu (ve upravo samo: moe menjati sebe
samog ili drugi objekt). On se isporuuje vremenskom toku sa
promenom ili bez nje i zbog toga se mora od odedenog stepena
kompleksnosti odrati kroz autopoiesis.
Posmatrano sa stanovita autopojetike reprodukcije i obraeno pomou autopojetike diferencije, problem izmene strukture ima vlastite uslove i mogunosti i vlastite stepene slobode, relativno nezavisne od problematine strukture (ali naravno nikada
nezavisno od svih struktura koje tek omoguavaju nalaenje i
ustanovljavanje pripajajuih delanja). Pri tome se radi mnogo
vie nego to je uobiajeno o situaciji i o njenim sredstvima
ubeivanja.
Upravo izmene strukture moraju ubeivati shodno situaciji189. Najpre se uopte mora omoguiti nastavljanje delanja, tek se
tada moe videti da li se dobija vrednost strukture, da li je, dakle,
podobno formiranje oekivanja. Ovo takoe znai da se izmene
strukture deavaju u toku, a da se kao takve ne nagovetavaju, ne
ele, ne opravdavaju. Misli se na porodice sa decom koja odrastaju ili na organizacije sa istorijom razvoja koju Philip Selznick
opisuje kao izgradnju institucija 190 . I nije retko da strukture tek
onda postaju svesne i sposobne za komunikaciju kada se moraju
izmeniti 191 .
Na ovoj se osnovi mogu razviti razmiljanja koja se odnose na
vezu izmeu (1) kompleksnosti sistema, (2) kontingencije i relativne neverovatnosti njegovih struktura, (3) potrebe za specifinim
nepostojanostima (npr. zli bogovi, promenljive cene, izborne vlade), (4) informacione osetljivosti i (4) uestanosti, odnosno, tempa
izmena struktura. Ali ni ovo ne vodi do teorija procesa, tj. do teorija
koje tumae kako se deava da mnogi dogaaji koji strukturu
189
190
191
Ovde lei polazna taka za teorije krize, naroito za nade koje su povezane sa krizama. Upor. npr. Rober A. Nisbet, The Social Bond, New York 1970, str.
322 i dalje.
Upor. TVA and the Grass Roots, Berkeley-Los Angeles 1949; isti, Leadership in Administration: A Sociological Interpretation, Evanston 111. 1957.
Tome odgovara gore (pod XII) formulisana teza da se samo posebno problematina oekivana ponaanja utvruju ili na normativnom ili na kognitivnom
stilu oekivanja (pod iskljuivanjem povremeno drugaijeg).
475
menjaju sekvencijalno jedan drugog uslovljavaju. ovek se mora

osloboditi pretpostavke po kojoj je kategorija procesa nuni oblik
konkretizovanja problema izmene strukture.
Do sada smo izlazili na kraj bez pojma prilagodavanja. Prilagoavanje se uobiajeno razume kao prilagoavanje struktura
sistema okolini (i preteno ue: izmeni okoline) 192. Pomou ovog
shvatanja pojma moe se formulisati da turbulentna okolina koja
se esto i nesagledivo menja zahteva veu uspenost u prilagoavanju sistema; dakle veu strukturalnu fleksibilnost 193 . Meutim, ako se tada mora pretpostaviti da se turbulencija okoline
proizvodi upravo preko sistema (u okolini svagdanjeg odnosnog
sistema) koji pokuavaju da joj se prilagode, treba oekivati turbulenciju/poveavanja fleksibilnosti koji mogu dovesti do katastrofe - katastrofe koja se ovde kao i obino shvata kao drugi, bri
put do entropije.
Ali, moda su takvi izgledi samo perspektive jedne suvie
jednostavno izgraene teorije. Sociologija se uvek odnosila rezervisano prema pojmu prilagodavanja koji je ponudila biologija 194 . Za Parsonsa je, na primer, prilagoavanje samo jedna od
etiri funkcije sistema, njegovo poveavanje se mora odvijati preko diferenciranja odgovarajuih delova sistema i mora biti usaglaeno s drugim funkcijama sistema i njihovim poveavanjem.
Poveavanje je, a ne prilagoavanje istorijski zakon strukturalnog razvoja sistema delanja. Pojam prilagodavanja ima, ipak, neodbacivu (ma kako onda suzbijanu ili nedoputenu) nadmonost,
dok je diferencija sistem/okolina vodea paradigma teorije sistema, jer ova diferencija kanalie obradu informacija sistema (ili:
192
Kada se govori o eksternim i internim prilagoavanjima (tako, npr. Kenneth Berrien, General and Social Systems, New Brunswick N.J. 1968, str. 136 i
dalje), pojam se praktino pojavljuje zajedno s pojmom izmene strukture - recimo
kada se dodatno pretpostavlja neka vrsta konstruktivne ili destruktivne (entropijske) logike razvoja koja se moe dedukovati iz postojeih struktura.
193
Videti, recimo, Fred Emery, Futures we are in, Leiden 1977, o active
adaptation i adaptive planning (aktivnoj adaptaciji i adaptivnom planiranju) (str.
67 i dalje; 123 i dalje).
194
Videti i vie politiki inspirisane ograde kod Geoffrey Vickers, Is

Adaptability Enough?, Behavioral Science 4 (1959), str. 219234, novo izdanje
u: Walter Buckley (ed.), Modern Systems Research for the Behavioral Scientist: A
Sourcebook, Chicago 1968, str. 460-473.
476
posmatraa sistema) preko alternative prilagoavanja sistema okolini ili prilagoavanja okoline sistemu. Pree li se, naprotiv, na
leoriju samoreferencijalnih sistema pojam prilagoavanja se vraa,
ne gubei na znaaju, na drugu poziciju po rangu. Primamo pitanje tada glasi: kojom semantikom sam sistem odreuje razlikovanje sistema i okoline, kako se uobliava ova semantika u procesima obrade informacija i koja se nuna prilagoavanja u toku
ovoga pojavljuju na ekranima sistema. Covek treba samo da se seti
koji znaaj ima govor novca za privredu i politiku, i za ovo ima
dobar primer: u ovom govoru se diferencija sistema i okoline razume kao diferencija raspolaganja monetarnim resursima, dakle,
kao posedovanje, odnosno, neposedovanje novca. Izmene u ovoj
podeli upravljaju onda procesima strukturalnog prilagoavanja,
pri emu ne dolazi do drukijeg shematizovanja diferencije.
Samoreferencijalni sistemi su po smislu zatvoreni sistemi
koji sami proizvode vlastite elemente, a na taj nain i njihove vlastite strukturalne izmene. Ne postoji neposredno kauzalno zadiranje okoline u sistem bez sudejstvovanja sistema. Upravo zbog
toga sistem daje svojoj vlastitoj strukturi (mada ona nije dogaaj)
kauzalnost. To je oblik i uslov svakog prilagoavanja. Struktura
moe tada da deluje samo u kombinaciji sa okazionalno nastupajuim dogaajima sistema i/ili okoline kao to, obrnuto, dogaaji
u sistemu deluju samo u kombinaciji sa strukturalno utemeljenim
uzrocima. Na odgovarajui nain kontinuirano prisutni uzroci
tada mogu da deluju diskontinuirano, pouzdano prisutne mogunosti ipak mogu biti upuene na sluajeve koji ih dopunjavaju
tako da, na primer, pravni poredak moe garantovati visoku racionalnost, a da ovek ne moe predvideti kada e i iz kojih razloga ona biti upotrebljena. Ovaj latentni prilog uzronosti koji eka
na oslobaanje moe se kroz izmenu strukture prilagoditi promenljivim zahtevima. Bez takvog sadejstva sistema okolina ostaje samo mogunost razaranja autopojetike reprodukcije. (Na primer: lavina zatrpa skijae tako da vie ne mogu meusobno da
komuniciraju. Opasnost od lavine se po mogunosti doekuje putem komunikacije i time iskljuene izmene strukture).
Svaka izmena strukture, bila ona prilagoavanje na okolinu
ili ne, jeste samoizmena. Ona je u drutvenim sistemima mogua
samo kroz komunikaciju. To ne znai da bi izmena strukture mo-
477
rala da bude tema komunikacije ili da bi u bilo kom smislu zahtevanja morala da bude planirana. Ali, ona zahteva situacije u sistemu u kojima je oigledno, razumljivo i verovatno da se oekivanja
menjaju. Takve situacije su jedino mogue na temelju temporalizovanja izmena strukture. Komunikacije u sistemu moraju da
saopte informacije i na taj nain odravaju u toku odnos prema
okolini. Izmene oekivanja se interpretiraju s obzirom na diferenciju sistema i okoline; one su moda samo tako uopte shvatiljive.
To ini verovatnim (ali ne nunim) da se drutveni sistemi prilagoavaju svojoj okolini preko izmena strukture. Ali, kako su elementi i strukture, situacija i semantika vlastiti rezultati sistema,
suvie vlastitog ulazi u prilagoavanje, a da bi ovek iz toga
mogao da izvede zakljuak o kompatibilnosti sistema i okoline.
Dakle, na paradoksalan nain je upravo vlastito uee u procesu
strukturalnog prilagoavanja, koje se moe spreiti, uslov da se
sistem dugorono-uspeno stabilizuje u svojoj okolini.
Pojam prilagoavanja koji se odnosi na okolinu ni u kom
sluaju ne obuhvata sve oblike izmene strukture. Najpre ga moramo dopuniti pojmom samoprilagoavanja. Do ovog pojma
dolazimo kada ne uzimamo kao osnov razliku izmeu sistema i
okoline, ve razliku izmeu elementa i relacije, dakle, problem
kompleksnosti 195. Samo prilagoavanje proiava interne sistemske tekoe koje proizlaze iz nemogunosti izbora u relacionisanju elemenata, dakle, iz redukcije interne kompleksnosti (koje,
sa svoje strane, mogu biti posledice prilagoavanja okolini).
Moe se pretpostaviti da procesi prilagoavanja u birokratskim
organizacijama dalekoseno prate ovaj tip samoprilagoavanja
zato to se trai u velikoj meri fino usaglaavanje, neprestana
spremnost na korekciju i neguje velika senzibilnost za neznatne
razlike. Naprotiv, ini se daje za porodice pri velikom samoodreenju linih osobenosti malobrojnih lanova pre tipino prilagoavanje okolini - pre svega u obliku prilagoavanja na starenje
(raanje, odvajanje) lanova. Ovo bi mogao biti razlog zato u
porodicama vlada drugaija konfliktna klima nego u birokratija-
195
Dakle, nije dovoljno da se prilagoavanje okolini prosto protivstavi samoprilagoavanju; jer se onda ne bi videlo na koji problem samoprilagoavanje reaguje
(takoe ne moe, i ne moe jo jednom, da bude sistem/okolina diferencija).
478
ma - sukob sagledan kao posledica neizvravanja zahtevanog prilagodavanja. Jer, u porodicama vlastiti izmenjeni interes utire
svoj put u sukobu; u birokratijama se, naprotiv, razliite linije redukcije sukobljavaju u sklopu zajednikog rada.
Ni protivstavljanje prilagoavanja okolini i samoprilagoilavanja jo ne proizvodi celovitu sliku moguih oblika izmene
strukture. Moramo dodati trei sluaj i nazivamo ga, nadovezujui se na vrlo rairenu jeziku upotrebu, morfogeneza196 . Morfogeneza ne proizlazi iz nunosti prilagoavanja i njeno izostajanje
lakoe ne vodi do sukoba. Ona se odvija na slobodnom terenu. U
njenoj osnovi se ne nalazi ni diferencija sistema i okoline ni diferencija elementa i relacije, ve diferencija aktiviranja ili inhibiranja (ili: omoguavanja ili represije). Ona pretpostavlja sisteme
ije su mogunosti u velikoj meri inhibirane, ija su smisaona
upuivanja, na primer, samo vrlo ogranieno iskoriena preko
struktura oekivanja potrebnih za reprodukciju. U takvim sluajevima odnos izmeu aktiviranja i inhibiranja moe biti izmenjen
kroz evolutivnu promenu tako da inhibirane mogunosti odstupajui od struktura mogu povremeno biti dezinhibirane, dakle,
mogu se re-aktivirati. Moglo bi se govorti i o trajnom inhibiranju i
kratkoronom, akcidentalnom, od situacije zavisnom reaktiviranju. Tek na taj nain nastaje ad hoc interni problem prilagoavanja i u datom sluaju sa okolinom povezana mogunost prilagoavanja koja se tada moe iskoristiti. Meutim, razvoj moe
takoe vrlo dobro da se odvija kao circulus vitiosus kada nedostaju mogunosti re-inhibiranja - recimo u smislu uvene Mirdalove
196
O prenoenju ove terminologije u drutvene nauke i o vanim prilozima
u okviru stanovita stabilizovanja kroz pozitivni feedback, videti Magoroh Maruyama, The Second Cybernetics: Devitation-Amplifying Mutual Causal Processes, General Systems 8 (1963), str. 233-241; novo izdanje u: Walter Buckley
(ed.), Modern Systems Research, a.a.O., str. 304-313; Walter Buckley, Sociology
and Modern Systems Theory, Englewood Cliffs N. I. 1967, str. 58 i dalje. Upor.
dalje, Hermann Haken, Synergetics: An Introduction, 2. izd. Berlin 1978, str. 299 i
dalje; Alfred Gierer, Socioeconomic Inequalities: Effects of Self-enhancement,
Depletion and Redistribution, Jahrbcher fr Nationalkonomie und Statistik
186 (1981), str. 309-331; isti, System Aspects of Socio-economic Inequalities in
Relation to Developmental Strategies, u: R. Felix Geyer/Johanne van derZouwen
(ed.), Dependence and Inequality: A Systems Approach to the Problems of Mexico
and other Developing Countries, Oxford 1982, str. 23-34.
479
American Dilemma ili u smislu danas rasprostranjene dijagnoze drutva blagostanja. On onda dospeva sve vie pod prinudu da
reaguje na samostvorene probleme pri emu na ovom putu ne
moe doi do boljeg odnosa prema okolini ili prema samom sebi.
Mada morfogeneza stvara nove strukture, ona je uvek i izmena strukture. Ona prepravlja, drugaija uopte ne bi bila
mogua, postojei sistem. To sledi iz osnovnog pojma autopoiesis. Tako, recimo, da navedemo poznati model 197, razvoj korporativnih ustanova u arhainim drutvima, koje su se najpre sastojale samo iz porodica, nije mogao da ostavi netaknutom
ukupnu strukturu dotadanjeg drutva. Nije se zadovoljio time
da joj neto samo doda. Stari drutveni poredak koji se sastojao
iz porodica zamenjuje se drutvenim poretkom koji se sastoji iz
porodica i korporacija koje samo zajedno, ali sa viom odreenou i odgovarajuim generalizacijama, mogu produiti stari
poredak. Tako je stanje koje morfogenetski napreduje sistem
zato to moe sa svim svojim komponentama dalje da razvija
stari poredak, a to znai, da i trajne komponente, porodice, dobijaju novi smisao 198 .
Pojmovne razlike koje su sada uvedene omoguavaju da se
postavi pitanje o odnosu strukturne izmene i dogaaja i, nadovezujui se na to, o odnosu strukturne izmene i procesa. Izvesno je
da sve strukturne izmene pretpostavljaju dogaaje poto se sistemi sastoje iz dogaaja i mogu se transformisati samo preko
dogaaja. Ali da li su strukturne izmene dogaaji 199? One mogu
biti dogaaji, ali ne moraju 200. ovek sebi mora predoiti samo
strukturnu promenu kojoj podlee porodica kada deca stasaju da
197
Iz Uvoda za drugo izdanje, Emile Durkheim, De la division du travail social, naved. prema novom izdanju Paris 1973.
198
Posebno o ovome, takoe, Talcott Parsons, Comparative Studies and

Evolutionary Change, u: Ivan Vallier (ed.), Comparative Methods in Sociology:
Essays on Trends and Applications, Berkeley 1971, str. 97-139 (100 i si.),
199
ini se da Rober A. Nisbet, The Social Bond: An Introduction to the Study of Society, New York 1970, str. 322 i dalje, ovo pretpostavlja u manje eksplicitnoj obradi teme - to ga vodi ka tome da oali zanemarivanje ove teme
(nepredvidljivog) dogaanja u teorijama social change.
200
Mora dakle da bude dozvoljeno da se govori o izmenama strukture koje
se ne dogaaju, ve se samo umeu. Moda je umesno da se za ovo rezervie pojam drutvene promene.
480
vide opisivanje izmena kao dogaaja ima jasne (mada ne otre)

granice. Predstavljanje dogaaja dolazi u obzir ako diferencija ranijeg i kasnijeg moe biti zgusnuta u identitet koji se, sa svoje
strane, ne moe izmeniti, ve zauzima manji ili vei vremenski
period u kome izvrava promenu. Ni u kom sluaju nema smisla
rei taj dogaaj je uzrok strukturne izmene; on je samo njegova identifikacija. Mogunost da se strukturna izmena identifikuje u toku dogaanja i da se na odgovarajui nain izvri (na primer, kao in donoenja zakona), moe katalizovati brojne uzroke,
moe ih fokusirati, sakupiti i na taj nain omoguiti izmene strukture koje inae ne bi bile mogue. To svojski preporuuje nadinterpretaciju dogaaja kao uzroka izmene. Ona je ipak potpuno nerealna i drutveni naunici ne bi trebalo da na nju nasednu. Ona
pripada kontekstu snano pojednostavljenog samoopisivanja drutvenog sistema koji se menja.
Sa ovim vrlo krto prodiskutovanim pitanjem ne bi smelo
da se zameni drugo pitanje: ako izmene strukture nisu pojedinani dogaaji da li su barem procesi koji se, sa svoje strane, sastoje iz dogaaja. Meutim, ni veliki broj dogaaja nije bez
ustezanja proces. Dakle, najpre se u pojmovnoj ravni mora praviti paljiva razlika izmeu izmene strukture i procesa. O procesu moe biti govora samo ako se dogaaji uzajamno povezuju ili
tanije: ako selekcija jednog dogaaja omoguuje selekciju drugog 201. Pojam procesa oznaava, dakle, pojaavanje selektivnosti naroite vrste: pojaavanje selektivnosti koje uzima u obzir
vreme.
U ovom smislu je teko da se mnotvo prilagoavanja (na
promenljivu okolinu ili na sebe samog) shvati kao proces. Njihova veza proizlazi samo iz jedinstva sistema ali ne neizbeno iz
toga da je jedno prilagoavanje nuna pretpostavka za ostvarenje
drugog i obrnuto. (Neto drugaije bi vailo samo kada bi kod
svakog prilagoavanja u igri bilo bie i nebie sistema. U ovom
sluaju bi jedan sistem bio jedan proces.) Kod morfogenetskih izmena strukture verovatniji je procesualni razvoj. Poto se ovde
201
Upor. takoe 1. glavu, III pod 3. Videti dalje, Niklas Luhmann, Geschichte als Prozess und die Theorie sozio-kultureller Evolution, u: isti, Soziologische Aufklrung, Bd. 3, Opladen 1981, str. 178-197.
31 Drutveni sistemi
481
stvaraju nove strukture lako je pojmljivo da ove strukture postaju

polazno stanje za dalje izgradnje struktura - recimo, politika vladavina postaje polazno stanje za izgradnju gradova, izgradnja
gradova polazno stanje za pismo, pismo polazno stanje za filozofiju; ili, ako se eli saimanje ovoga: poljoprivreda posle kratke
civilizacijske meufaze od nekoliko hiljada godina postaje polazno stanje za atomsko pustoenje zemaljske kugle. I u takvim
sluajevima u stvarnosti su prisutni ipak samo nizovi dogaaja
koji su ureeni na nain Gutmanov skale: bez pojoprivrede
nema atomske eksplozije 202. Ali ta daje takvom nizu dogaaja
kvalitet procesa?
Pre nego to se blie pozabavimo ovim pitanjem moramo
najpre da utvrdimo da najzahtevnije teorije strukturalne promene
iz tog vremena nisu teorije procesa. Ni Parsons ni u to vrcme preferirani neo-darvinistiki teorijski stavovi ne dolaze do pojma
procesa. U raznim publikacijama eksplicitno iskazan Parsonsov
pojam evolucije obrauje samo etiri strukturalna zahteva razvoja sistema, naime, adaptive upgrading, differentiation, inclusion i value generalization 203. Oni se odnose na etiri funkcije
(odnosno funkcionalna sistema) koji su po Parsonsu neophodni
za omoguavanje delanja. Pri sve veoj kompleksnosti uslova za
omoguavanje delanja sve etiri funkcije moraju zadovoljiti odgovarajue strukturne uslove - ili se razvoj prekida. Pri tome se
nikako ne radi o teoriji jednolinijskog poveavanja la Spenser,
202
Upor. u vezi s metodom i dosadanjim istraivanjima (sa vrlo nedovoljnim upuivanjem na literaturu) Robert L. Cameiro, Scale Analysis, Evolutionary Sequeces, and the Rating of Cultures, u: Raoul Naroll/Ronald Cohen (ed.), A
Handbook of Method in Cultural Anthropology, Garden City N.Y. 1970, str.
834871; dalje, npr. Robert L. Leik/Merlyn Mathews, A Scale for Developmental
Processes, American Sociological Review 33 (1968), str. 72-75; Theodore D.
Graves/ Nansy B. Graves/Michael J. Kobrin, Historical Inferences from Guttman
Scales: The Return of Age-Area Magic?, Current Anthropology 10 (1969), str.
317-338; Joseph P. Farrell, Guttman Scales and Evolutionary Theory: An Empirical Examination Regarding Differentiation in Educational Systems, Sociology
of Education 42 (1969), str. 271-283; Herbert Bergmann, Einige Anwendungsmglichkeiten der Entwicklungsskalierung von Leik und Mathews, Zeitschrift
fr Soziologie 2 (1973), str. 207-226.
203
Upor. npr. Comparative Studies and Evolutionary Change, u: Talcott
Parsons, Social Systems and the Evolution of Action Systems, New York 1977, str.
279-320.
482
kako kritiari rado podmeu 204 . Tano je suprotno. Upravo Parsons naglaava da se nijedna pojedinana funkcija ne moe odvojeno usavriti. Uinak ove teorije se sastoji ba u tome to se
mnotvo strukturalnih uslova naziva dostizanjem vee kompleksnosti, oni se uzajamno uslovljavaju, dakle, preko zahteva za kompatibilnou napredak ine pre neverovatnim. Meutim, ak i
kada se ovaj aspekt naglaava i neverovatnoa moda jae obelotlanjuje nego to bi to sam Parsons uinio: teorija procesa time
nije ustanovljena. Teorija sadri samo iskaze o uslovima dostizanja vee kompleksnosti i pokuava da istorijski dokae da su se
ovi uslovi zaista morali iskupiti kroz evolucionistike univerzalije tamo gde su se gradili kompleksniji drutveni sistemi.
Ni evolutivne teorije neo-darvinistikog oblika se ne mogu
posmatrati kao teorije procesa. I ovde se radi samo o objanjenju
dovoljne verovatnoe i uestalosti izmena strukture koje se moraju predvideti ukoliko se eli tumaenje kako su kompleksni
poreci mogli tako zadivljujue brzo da nastanu u organskom i
drutvenom svetu. Kod ovog tipa teorije (kome je Parsons pogreno pripisao svoju vlastitu teoriju) objanjenje lei u diferenciji varijacije, selekcije i ponovne stabilizacije, ali se iz toga nikako ne moe izvesti da se istorija odvija procesualno, a da i ne
govorimo o tome daje ovaj proces ureen na temelju istorijskog
zakona.
Sukcesija dogaaja je onda i samo onda proces kada ispunjava obeleje pojaavanja selektivnosti. Ovo se moe, na primer,
dogaati u obliku antecipatorskih (ili teleolokih) procesa 205 , naime tako to se dogaaji samo zato pokreu, delanja samo zato biraju jer e imati posledice koje, sa svoje strane, mogu nastupiti
204
Tako, npr. Michael Schmid, Theorie des sozialen Wandels, Opladen

1982, str. 145 i dalje. Videti i Mark Granovetter, The Idea of "Advancement" in
Theories of Social Evolution and Development, American Journal of Sociology
(1979), str. 489-515.
205
O teleologiji se ovde govori apsolutno u vezi s Aristotelovom teorijom. Jedino eleiminiemo pretpostavku da budui dogaaji ili stanja mogu delovati na sadanjost protivno vremenskom smeru, ali elimo, uostalom, naroito da
istaknemo da se poveanje selektivnosti procesa uslovljava preko selektivnosti
njegovog kraja. O idejno-istorijskim promenama upor. Niklas Luhmann, Selbstreferenz und Teleologie in gesellschaftstheoretischer Perspektive" u:isti, G esellschaftsstruktur und Semantik, tom 2, Frankfurt 1981, str. 9-34
483
ako se pokrenuti dogaaji ostvaruju. Ali, ovaj izraziti oblik uzajamne selektivnosti prethodnih i kasnijih dogaaja nije jedina
mogunost za izgradnju procesa. Pored ovih teleolokih procesa
postoje i oni evolutivni procesi morfogeneze. Njih karakterie to
da oni upotrebljavaju pojaavanje selektivnosti samo jednostrano; oni povezuju jednu izmenu strukture s drugom ne orijentiui
se unapred-unaza na rezultate; na taj nain akumuliraju neverovatnoe ne ukljuujui ovo u proces kao smisaoni rezultat. Oni
ostaju, ba zbog toga, upueni na sluajeve, naime na nekoordinisanu zajedniku igru varijacije i selekcije. Tako iz razmene
signala nastaje jezik, potom pismo, potom tampa. Povremeni
sledei razvoj transformie- u pitanju je, kao to je reeno izmena
strukture - ve dostignuti stepen. Tako nastaju, na primer, savremeni nacionalni jezici najpre kao posledice tampe. To daje sekvenci unutranju povezanost. Nastaje pravac koji se moe opisati
kao dostizanje struktura sa sve veom neverovatnoom 206.
Da li ovo suoavanje teleolokih sa morfogenetskim procesima predstavlja potpunu shemu mogunosti da se sekvence izmene strkture shvate kao procesi, moramo ostaviti otvorenim 207.
Samo poreenje je svakako instruktivno (i to kao poreenje u uskim okvirima problema: kako su sekvence izmene strukture mogue kao procesi?). Vano stanovite poreenja je: da teleoloki
procesi mogu ukljuiti svoj vlastiti kraj, morfogenetski, naprotiv,
ne mogu. Samo ako se selekcije orijentiu na selekciju onoga u
procesu, proces se moe okonati poto se cilj dostigao ili se vie
ne moe dostii 208 . Morfogenetski procesi su, naprotiv, upueni
206
Ostala su sporna sva prikazivanja smisaonog smera morfogenetskih, odnosno evolutivnih procesa koja proizlaze iz ovoga - pre svega ona koja rade sa
kriterijumima napretka kao to su adaptive upgrading, problem solving capacity
i si. Danas su teorijski neproblematini modeli oni koji pruaju samo fazne sekvence kao istorijski zakon. Upor. u vezi s tim, Marion Blute, Sociological Evolutinism: An Untried Theory, Behavioral Science 24 (1979), str. 46-59. Ostaje
prihvatljiva pretpostavka razvoja ka oblicima i sistemima sa veom kompleksnou - ali ovo ne kae nita drugo do s veom neverovatnoom.
207
U prilog potpunosti govori vrsta pojmovnog razlikovanja. Pojaavanje selektivnosti je ili reciprono ili nije reciprono. Ali, za nereciprono pojaavanje selektivnosti mogu se dati drugaija stanovita celine nego to je akumulacija neverovatnoa.
208
Posebno vaan aspekt teleolokih procesa je da pravilo o prestanku fungira
i onda, i upravo onda, kada se cilj vie ne moe dostii ili kada se vie ne pojavljuje
kao poeljan s obzirom na izmenjene okolnosti ili izmenjena vrednovanja; on konsti-
484
na internu interferenciju ili na nedostatak mogunosti za nove izgradnje struktura. Oni se ne mogu sami okonati jer se njihov kraj
uopte ne moe uzeti u obzir. Oni tee ka neoekivanim pravcima
razvoja, ka stagnaciji, da destrukciji 209.
Koliko esto ovek eli da nae ciljno orijentisano delanje, i
II
ovom smislu nameravane i planirane izmene strukture, toliko su
retke bile sve do nedavo teleoloki koncipirane sekvence izmena
struktura. Tek je savremena tehnika organizacije ovde stvorila
nove oblike planiranja, ali i ovde nadaleko vai vremensko zbijanje prelazaka na nove strukture kao uslov uspenosti 210 . Dakle,
izmene strukture se uglavnom odvijaju ili ad hoc kao prilagoavanje ili nekontrolisano morfogenetski; i moe se samo pretpostaviti da bi pojaano teleologizovanje procesa izmene struktura vodilo stalnom ometanju pokuaja, jer bi se usput videlo da se
ciljevi ne mogu dostii ili se svakako ne mogu dostii u kontekstu
predvienih trokova i prateih posledica. Pod ovim okolnostima
bilo bi dobro da se sociologija posavetuje da posveti vie panje
posmatranju i opisivanju morfogenetskih procesa koji normalizuju i akumuliraju neverovatnoe, ali ih pri tom ne mogu okonati.
tuie njihovu senzibilnost, njihovu sposobnost uenja i ini ih, u poreenju s morfogenetskim procesima, istovremeno zavisnijim i nezavisnijim od sluajnosti. Oni su,
dakle, zahvaljujui viim zahtevima jae izdiferencirani preko principa reciprone
selekcije. Ovaj momenat naroite racionalnosti teleolokih procesa ne osvetljava se
dovoljno u novijoj raspravi koja je i suvie odreena teorijama vrednosti.
209
Ovo vai, uostalom, za procese sa generalno pozitivnim feedbackom dakle, i onda kada se ne radi o dogaajima koji menjaju strukture. Upor. npr. D.
Stanley-Jones, The Role of Positive Feedback, u: John Rose (ed.). Progress of
Cybernetics, tom 1, London 1970, str. 249-263.
210
Videti, npr. Jeremiah J. OConnor, Managing Organizational Innovation, Homewood 111. 1968. Uostalom, pod razvojem organizacije podrazumeva
se neto sasvim drugo od onoga to izraz doputa da se oekuje - naime prilagoavanje personala na zahteve organizacije, koje uzima u obzir vreme i socijalno-psiholoki je promiljeno.
485
Deveta glava
PROTIVRENOST I SUKOB
I
Protivrenosti su tekua tema sociologije. O njima se
mnogo govori ali uglavnom ostaje nejasno ta se time misli.
Strukturalni funkcionalizam se, na primer, naao vrlo brzo spreman da se odrekne suvie harmonine slike drutvenih sistema i
da govori o strukturalnim protivrenostima, odnosno, o protivrenim zahtevima upuenim ponaanju 1. Ali, ta se tano ovde
misli kada se govori o protivrenostima? Da li je, na primer,
protivrenost kada privredni sistem pretpostavlja kako spremnost
da se tedi tako i spremnost da se troi, mada pojedinac odreeni
1
Naroito su studije sluajeva uvek iznova podsticale na takve formulacije.
Videti, recimo, Francis X. Sutton et. al., The American Business Creed, Cambridge
Mass. 1956, naroito str. 263 i dalje; Robert K. Merton, Priorities in Scientific
Discovery: A Chapter in the Sociology of Science, American Sociological Review 22 (1957), str. 635-659; Burton R. Clark, The Open Door College: A Case
Study, New York 1960. Kao principijelne (esto nepravedno upotrebljene protiv
strukturalnog funkcionalizma) formulacije videti, recimo, Gideon Sjoberg, Contradictory Functional Requirements and Social Systems, The Journal of Conflict
Resolution 4 (1960), str. 198-208; Alvin L. Bertrand, The Stress/Strain Element
of Social Systems: A Micro Theory of Conflict and Change, Social Forces 42
(1963), str. 1-9.
Parsons je u ovoj taki zauzeo posebnu poziciju. Mislio je da analitika teorija mora biti u stanju da. funkcionalne protivrenosti potpuno razrei u strukturalnim diferenciranjima (tako eksplicitno u razgovoru 21.04.1961). Ovo je shvatanje
uglavnom izazvalo mnoge pogreno usmerene kritike.
486
novani iznos nc moe istovremeno da izda i da utedi? 2 Da lije

protivrenost kada se vladaocu preda najvia, suverena vlast na
ncsamovoljnu upotrebu? Iako je ovo u 17. veku obraivano kao
protivrenost, iako su se pojmovni materijali pripremali na odgovarajui nain, da li je onda to jo bila protivrenost i oko 1800.
godine? Postoje li uopte opti kriterijumi na osnovu kojih bi se
moglo utvrditi da lije neto protivrenost ili nije? Ili, zavisi li i to
potpuno od sistema da protivrenosti (ma ta to bilo) stvara da bi
omoguio formiranje strukture?
Pojam protivrenosti sugerie logiku pregnantnost i tako
spreava dalja naredna istraivanja. Sociologija se najpre zadovoljila time - sa retkim izuzecima koji su traili tanije shvatanje i
objanjenje pojma negativnog 3 . Ali, da li je logika u stanju da
prui pretpostavljena preciziranja? I ako jeste: da li bi sociologija
bila u stanju da takvu ponudu prihvati?
Protivrenosti obino vae kao logike greke, kao greke
protiv pravila logike, koje treba izbegavati. Znanja se moraju preformulisati dotle dok vie ne sadre protivrenosti. Logika je pronaena za kontrolu ovog procesa, izdiferencirana je za ovu funkciju i moe se onda kao sistem sredstava za kontrolu, sa svoje
strane, poboljavati. To se deava u radnom kontekstu nauke.
Njemu odgovara predstava da se stvarnost koju treba saznati
mora pretpostaviti kao osloboena protivrenosti. Ako bi svet
predmeta, sa svoje strane, bio pun protivrenosti u smislu logike,
o njemu bi bili mogui proizvoljni iskazi, dakle, ne i saznanje. Na
odgovarajui nain ni u stvarnosti ne postoje problemi. Problemi su neobjanjeni odnosi izmeu znanja i neznanja, i oni se
mogu, ukoliko uopte, reiti samo kroz promene u ovom odnosu.
2
Ako bi ovo bila protivrenost, sociologija bi mogla da utvrdi da ekonomija
tei prikrivanju svojih protivrenosti kada kupcima sugerie da povoljnom kupovinom mogu utedeti novac. Ali, da lije to protivrenost? I da lije to strukturalna
protivrenost?
3
Vredi proitati Gideon Sjoberg/Leonard D. Cain, Negative Values,
Countersystem Models, and the Analysis of Social Systems, u: Herman Turk/Richard L. Simpson (ed.), Institutions and Social Exchange: The Sociologies ofTalcott Parsons and George C. Homans, Indianapolis 1971, str. 212-229. Dalje pre
svega: Anthony Wilden, System and Structure: Essays in Communication and Exchange, 2. izd. London 1980; Jon Elster, Logic und Gesellschaft: Widersprche
und mgliche Welten, prevod na nemaki, Frankfurt 1981; Y ves Barel, Le paradoxe et le system: Essai sur lefantastique social, Grenoble 1979.
487
Sada se opet ovaj kredo, sa svoje strane, moe posmatrati

oima posmatraa i onda utvrditi: ako postoje predmeti koji
sadre protivrenost oni bi ovim bili iskljueni iz podruja mogueg saznanja. Oni se ne konstatuju ni pozitivno ni negativno.
ovek ne moe utvrditi da li oni postoje ili ne postoje. Oni ne postoje u okolini logino ureenog sistema nauke. Otuda pristalice
ovog kreda obino kau, konfrontirani sa pitanjem predmetnog
sveta bogatog protivrenostima, da uopte ne razumeju o emu je
re. Njima je jasno da ne mogu postojati volovi koji istovremeno
imaju i nemaju rogove i spremni su da povuku konsekvence da bi
isto moralo da vai i za mueve. U ovom sluaju oni verovatno
doputaju, ne naputajui osnovne pozicije, jo jednu logiku koja
bi mogla da obrauje/Mzzv sets, ambigvitete, loe definisane probleme. Posmatra, opet, nalazi onda da je njegova teorija potvrena, da sistem vodi rauna o neshvatljivoj kompleksnosti svoje
okoline preko vlastitih komplikacija (involucija) ili preko strukturalnih gipkosti.
Od Hegela se u sutini zna da se sa logikom koja mora da postulira predmete osloboene protivrenosti drutveno iskljuuje
iz okoline nauke. Tekoe koje iz toga proizlaze do danas nisu
pronale svestrano zadovoljavajue objanjenje 4. Delimino se
ostajalo vrsto pri strukturalnoj neosporivosti stava o protivrenosti i izjanjavalo se otuda u prilog logike drutvene nauke. Delimino se protivrenosti prihvataju u predmetu, ali se
ovim protivrenostima sa konceptom dijalektike podmee vrlo
visok stepen poretka usled ega se istraiva poziva ne samo na
istraivanja, ve i na nazive partija, to onda praktino znai:
uestvovanje u negiranju. Delom se polazi od toga da bi odgovarajua logika (i to za teme kao to su vreme, samoreferencija, logika odgovarajua drutvenosti) morala biti logika vika vrednosti, i onda se sva energija investira u pokuaj da se takvoj logici
ipak da oblik prorauna. Ni na jednom od ovih puteva nisu postignuti ubedljivi rezultati koji bi mogli pretei slavu drugih. Da-
4
Tzv. sukob zbog pozitivizma, to je takode znaajno, nije doveo do sporazuma u vezi s problemom, ak ni do pregleda ve razmatranih naina reenja.
Tako, na primer, nisu uzeti u obzir podsticaji Gotharta Gintera (Gotthart Gnther)
koji su vodili u pravcu dalje obrade logike vika vrednosti. Njen znaaj je tada u
nemakoj sociologiji zaista priznao samo Helmut Selski (Helmut Schelsky).
488
kle eksperimentie se sa vie pokuaja u isto vreme i nijedan ne bi

trebalo, pri sadanjem stanju znanja, odmah da se obeshrabruje ili
da se u kontoverznom stilu diskredituje. Za ovo je ponekad suvie
slabo razvijena vlastita pozicija.
Zbog toga ne moemo da pretpostavimo da je mogue da se
protivrenosti eliminiu u drutvenom, a potom i u teoriji o
drutvenom, isto logikim sredstvima. Ako sam drutveni ivot
ne radi logiki isto, ne moe se ni teorija o drutvenom formulisati logiki bez protivrenosti. Mi jo ne znamo da li uopte znamo ta je protivrenost i emu ona slui. Zbog toga se mora najpre
objasniti pomou ve izraenih delova teorije drutvenih sistema
da li i u kom smislu ovek uopte moe rei da podruje drutvenog sadri protivrenosti.
II
Ve u prvom, kratkom razmatranju ponovo smo doli do
razlikovanja autopojetike reprodukcije i opaanja. Znamo da se
time ne misli na odnos iskljuivanja, ve samo na razliite operacije koje se mogu kombinovati. Autopojetiki sistemi mogu da
opaaju, mogu da opaaju druge sisteme i sebe same. Njihova autopoiesis je njihova samoreprodukcija, njihovo opaanje se orijentie na razlike i operie sa oznaavanjem. Tako se reprodukuje
komunikativni sistem pri emu komunikacija pokree komunikaciju. Opaanje pri tom igra ulogu ukoliko se i dok se komunikacija (ili drugo delanje) pripisuje kao delanje, i to se pripisuje
odreenom akteru, a ne nekom drugom.
Razlikovanje autopoiesis i (samo)opaanja potvruje se u
pogledu problema kojim se ovde bavimo. Protivrenosti imaju
sasvim razliitu funkciju, ve prema tome da li se radi o autopojetikim operacijama ili o opaanjima. U kontekstu autopojetikih
operacija (koje moraju uvek dalje da teku ako opaanje uopte
treba da bude mogue), protivrenosti grade odreen oblik koji
bira pripajajue operacije. Na protivrenost se reaguje drugaije
nego na neko stanje stvari koje se ne doivljava kao protivrenost, ali se reaguje. I sam Buridanov magarac e preiveti ak
i kada primeti da ne moe da se odlui; jer se ba tada zbog toga
489
odluuje! Naprotiv, drugaije se predstavlja situacija nekom posmatrau. Za njega, i samo za njega, protivrenost znai neodlunost. On ne moe nastaviti opaanje (ali uprkos tome moe
dalje da ivi) jer razliku ne moe da postavi na temelju uzajamno
iskljuujuih obeleja. Opaanje se zaustavlja kroz protivrenost,
a ovo naroito vai za opaanje opaanja. Ali, ba ovo moe biti
dovoljan razlog da se neto uini.
Bila bi gruba reifikacija ako bi se ovo stanje stvari ponovo
dovelo na razlikovanje ivota i nauke (ili slino). Diferencija autopoiesis i opaanja je vrlo elelmentama diferencija, oba se dogaaju u svim autopojetikim sistemima, pa i u takvim koji se kao nauka - specijalizuju na opaanju i na prognoziranju i tumaenju koji od njega zavise. Na odgovarajui nain postoji u svim
samoreferencijalnim sistemima dvostruka funkcija protivrenosti, naime blokiranja i podsticanja, prekidanja opaanja koje nailazi na protivrenost i pokretanja pripajajuih operacija koje su
upravo sa njom povezane i upravo im ona daje smisao. Tako se
namee zakljuak daje prtovrenost semantiki oblik koji koordinira autopoiesis i opaanje, posreduje izmeu obe vrste operacija, deli ih i povezuje, pri emu iskljuivanje operacija koje se
povezuju s opaanjem istovremeno znai ukljuivanje operacija
koje posebno tada dolaze u obzir.
Polazei odavde ovek se nee vratiti na dijalektiku
funkciju protivrenosti, ali e moi daje zameni evolutivno-teorijskom
perspektivom.
Evolucija
pretpostavlja
samoreprodukciju i opaanje. Ona se ostvaruje preko odstupajue samoreprodukcije. Dakle, ona ne moe biti zakljuak iz opaanja. Ona nije
logiki proces. Ona pretpostavlja da e opaanje propasti (i to na
nain koji sam opaani sistem moe kontrolisati) i da se uprkos
tome nastavlja. Evolucija se odvija kroz neodlunosti. Ona
koristi anse koje se izdvajaju kroz neodlunosti kao anse morfogeneze.
Ako je odgovarajue prvo skiciranje funkcije protivrenosti: ta onda dolazi u obzir kao protivrenost? Koji se smisaoni
materijal priprema za ovu funkciju? Radi li se o logikim konstantama ili se radi o semantikim artefaktima koji ve prema
potrebi dobijaju oblik protivrenosti da bi zuzeli ovo funkcionalno mesto?
490
III
Moe se prihvatiti kao poznato da se kod onoga to logika
misli o protivrenosti ne radi prosto o suprotnosti interesa, dakle ne prosto o sluaju da prodava radije eli da zadri viu cenu,
a kupac radije eli da plati niu cenu. Utoliko ni suprotnost kapitala i rada nije protivrenost. Ni konkurencija nije protivrcnost, jer nijedan logiar ne bi morao da iskljui stavove koji
govore da A i B streme istom dobru. O emu se onda radi, ako se
sve ovo iskljui, u tezi o protivrenosti imanentnoj predmetu?
Pogleda li se tanije, ini se daje kod protivrenosti prisutna
proizvedena, sekundama neodreenost. To to protivrei, odreeno je; inae se protivrenost ne bi mogla utvrditi. Samo odreene predstave, samo odreene komunikacije mogu protivreiti,
a oblik protivrenosti ini se da onda slui tome da se dostignuta
smisaona odreenost ponovo dovede u pitanje. Protivrenost je
neodreenost sistema, nije neodreenost pojedinanih operacija;
ali ona onda uskrauje ovim operacijama dobit u odreenosti koju
one izvlae iz uestvovanja u sistemu i koju kao elementi sistema
mogu izvui iz bazalne samoreferencije 5 . Koji interes sistem
moe imati da bojkotuje samoreferencijalnu odreenost elemenata? I kako se to deava?
U obliku protivrenosti moe se najpre oitati da se radi o
tautologijama: o tautologijama sa dodatom negacijom. A (ni)je
A. Zato se proizvodi ovaj oblik. Kod svih tautologija, dakle i kod
protivrenosti, se radi o ekstremno skraenoj, istoj samoreferenciji. Time se dobija proizvoljna sposobnost pripajanja. Tada svako odreeno ili blie odredljivo pripajanje pretpostavlja razvijanje tautologije koja u sebe uzima dodatna (a to nuno znai:
ograniena) odreenja 6 . Rua nije rua - ako ona...
5
Ovde pretpostavljamo analize karaktera dogaaja elementa i bazalne samoreferencije. Upor. 8. glavu, III i 11. glavu, III.
6
Sistemsko-teorijski se ovo odnosi na opti pojam kondicioniranja (1. glava, II pod 5), strukturalno-teorijski na definiciju struktura, odnosno, oekivanja
kao ograniavanja (7. glava, V). Vienje ovog procesa razvijanja kroz kondicioniranje mora se, naravno, nadovezati na poetni smisao. Ono pretpostavlja u ovom
smislu, tako bi se ovaj pojam mogao funkcionalno definisati, relevantnost. Relevantnost osigurava pripojivost kondicioniranja, takorei je fenomenoloki pandan
pripajanja.
491
Tome se onda moe prilagoditi ontoloko shvatanje kao diferencija bia i privida ili saznajno-teorijsko kao instrument za testiranje stvarnosti; ali to su ve manje-vie smele interpretacije.
Oblik i funkcija protivrenosti najpre lee u predstavljanju iste
samoreferencije i u, na tome baziranoj, prinudi kondicioniranja.
Protivrenost se na taj nain transformie u drugu, operativnu
protivrenost: vie ograniavanja znai manje mogunosti. To
onda ve vie nije logika protivrenost, ve je problem, naime
problem poveavanja sposobnosti da se ogranienja podnesu i da
se mogunosti dre otvorene.
Poe li se od toga, kao to je u Drugoj glavi navedeno, da
svaki smisao ukazuje na sve mogue, dakle i na suprotan ili nekonzistentan smisao, onda je u svakom doivljaju smisla protivreno latentno prisutno. Svaki smisao moe biti protivrean, svaki smisao se moe izgraditi kao protivrenost. Pitanje je samo:
kako se ovo deava i zato. Utoliko svaka smisaona nauka u svom
predmetnom podruju mora imati posla sa imanentno datim predmetnim protivrenostima - makar tako to se uputa u nerealnu
pretpostavku da ove mogunosti nikada ne bi upotrebila (ali bi pri
tom sebe samu iskljuila iz realnog podruja smisla, poto o protivrenosti mora da misli da bi mogla daje iskljui). Protivrenost
je momenat samoreferencije smisla, poto svaki smisao ukljuuje
vlastitu negaciju kao mogunost 7 . Meutim, ovek se onda mora
upitati: zato bi se ovo difuzno rasejavanje mogueg zgunjavalo
u obliku protivrenosti, iz kojih se razloga ovo dogaa, ko favorizuje protivrenosti i koje slobode izbora oblika pri tome jo ostaju
otvorene? Ili drugaije upitano: ta dovodi sistem do toga da blokira opaanje (ukljuujui samoopaanje) zbog neke protivrenosti da bi omoguio samoreprodukciju?
Jo jednom preformulisano pitamo o uslovima mogunosti
protivrenosti, ili tanije: o uslovima pod kojima se protivreno
izvlai iz otvorenih smisaonih horizonata i sintetizuje u jedinstvo
protivrenosti. Pitanje onda glasi: kako se ostvaruje jedinstvo koje
obuhvata sebi-protivreno tako da se na njemu (ili u njemu) moe
7
Videti blie, Niklas Luhmann, ber die Funktion der Negation in sinnkonstituirenden Systemen, u: isti, Soziologische Aufklrung, Bd. 3, Opladen
1981, str. 35-49.
492
pojaviti kao jedinstvo, kao jedna protivrenost. ta vodi ovim

upravljana oekivanja? Tek se kroz takvo udno traenje jedinstva
udruuju razliito, suprotno, konkurentsko u protivrenost, i tek
protivrenost ini ono to se u njoj saima u neto protivreno. I
irnic, dakle, sledimo samoreferencijalni, autopojetiki koncept:
sama protivrenost proizvodi ono iz ega se sastoji, naime ono to
protivrei - i to iz materijala koji bi po sebi mogli da egzistiraju i
osloboeni protivrenosti. ta ih uprkos tome spaja u jedinstvo?
ta ih uprkos tome prisiljava da se pojave kao protivrenost?
Tanija analiza izgradnje jedinstva u sistemima (ukljuujui
jedinstvo samog sistema i jedinstvo njegovih elemenata) vodi do
istog rezultata. Svako jedinstvo je jedinstvo samoreferencije i
tue referencije, dakle, konstituie se paradoksalno. Ovo bi se sa
Gregori Bejtsonom (Gregory Bateson), Entoni Vajldenom (Anthony Wilden) ili Iv Barelom (Yves Barel) moglo dovesti nazad na
digitalizovanje kontinuuma 8. Ali i time nije odgovoreno na pitanje koji posebni uslovi vode ka tome da nastane ovo stanje stvari, dakle, da se izdiferencira za tue opaanje ili za samoopaanje
kao jedinstvo protivrenosti.
Pre nego to se pozabavimo ovim pitanjem mora se naknadno isporuiti za ovo odgovarajui pojam logike. Pod logikom se
moe razumeti, ako se sledi ova perspektiva, sistem pravila koji
kondicionira
konstituisanje
protivrenosti 9 .
Pozitivna
slika-vodilja logike o izgradnji neprotivrene misaone graevine bila bi,
prema tome, negativno odbijanje njene funkcije, takorei nuni
sporedni proizvod na putu ispunjavanja njene funkcije kondicioniranja protivrenosti 10. Onda se selekcija smisaonih upuivanja i
njeno uzglobljavanje u protivrenosti ne preputa proizvoljnom,
ve se stavlja u uslove koji se, sa svoje strane, mogu sistematizo8
Upor. Barel a.a.O., str. 79 i sl. Videti takoe str. 74 i sl.
Ovde je kondicioniranje shvaeno u gore uvedenom sistemsko-teorijskom
smislu.
10
Ovde mogu da pronau take oslonca istraivanja u prilog sociologije
znanja logike koja je pokrenuo W. Baldamus, Zur Soziologie der formalen Logik, u: Nico Stehr/Volker Meja (Hrsg.), Wissenssoziologie, Sonderheft 22, Klner Zeitschrift fr Soziologie und Sozialpsychologie, Opladen 1981, str. 464477.
Pretpostavka za ovo je da potreba za protivrenostima varira sa drutvenim promenama i da zbog toga ostvarivanje sistema savremenog drutva oko 1800. godine
vie ne zadovoljava klasinu logiku.
493
vati i po jedinstvenom naelu upotrebe kontrolisati. Dakle, logika

ne mora odmah da ima posla sa ukidanjem protivrenosti, ve
najpre sa uzorcima forme za izradu i saznanje protivrenosti. Pri
tom treba uvek navesti prethodne uinke koji izdvajaju smisaona
upuivanja i zgunjavaju se u protivrenost; ali samo ako se ovi
prethodni uinci uine zajednikim mogu zahvatiti logika kondicioniranja, pre svega kondicioniranje na temelju opteg pravila
izbegavanja protivrenosti. Oblik protivrenosti proizlazi tek iz
ukupnosti njegove upotrebljivosti u logici. Nije potrebno da se on
postavi kao istorijski nepromenljiv, ve se moe misliti da varira
sa vrstom njegovog drutvenog nastojanja.
Dakle, moramo se osloniti na saznajnu uslugu logike, ali se u
nju ne moemo pouzdati. Osnovno pitanje ostaje kako se konstituie ono jedinstvo koje onda prema uslovima logike moe biti
jednosmisleno
protivreno,
odnosno,
jednosmisleno
neprotivreno. Na ovo pitanje postoje razliiti odgovori, ve prema tome
da li se radi o psihikim sistemima ili o drutvenim sistemima.
Sve drugo zavisi od ove diferencije - i to nas deli od koncepcije
koja je razvijena u Hegelovoj Fenomenologiji duha 11.
U psihikim sistemima se izgradnja jedinstva operativno odvija preko svesti, u drutvenim, naprotiv, preko komunikacije.
Samo se u psihikim sistemima jedinstvo protivrenosti sastoji u
tome da je protivreno u nemogunosti 12 njegovog zajednikog
postojanja istovremeno svesno i promilja se kao ista svest.
Svest moe, ali to ostaje operativna opcija, da protivrenost tako
okona to e joj sebe samu pripisati i preko toga kontrolisati svoj
odnos prema stvarnosti. Onda se specijalizuje za dobit u saznanju
u klasinom stilu. Meutim, poznaju se i mnoge druge mogunosti da se protivrenosti uine unutranjim, a ekstemalizovanje
protivrenosti je jedna od njih.
11
Nameru da prevazilazei Hegela razdvoji duhovne i drutvene protivrenosti sledi i Jon Elster, Logik und Gesellschaft: Widersprche und mgliche
Welten, prevod nanemaki, Frankfurt 1981.1 strai vanja El stera ipak zapinju poto
nedostaje zadovoljavajua teorija drutvenog koja bi prethodno morala da se razvije. I filozofi koji se bave Hegelom uglavnom nisu spremni da svest otro ogranie
na podruje u kome se ona empirijski nalazi, naime na psihike sisteme; a onda ne
moe jasno da se artikulie ni diferencija do koje nam je stalo.
12
I takoe ovde: ma ta logika davala u zamenu kao uslove nemogunosti! uslove koji, sa svoje strane, ne moraju istovremeno da budu svesni.
494
Sa sveu povezan (svestan ili nesvestan) nain ophoenja

sa prolivrenostima ne moe se preneti na drutvene sisteme, kao
ni na odnose gospodar/sluga, poto razlike, pa i suprotnosti, u
sadrajima svesti razliitih psihikih sistema jo uvek nisu protivrenost. One same nisu protivrenost kada dopru u svest uesnika
kao razlike ili suprotnosti. One postaju protivrenost kada sudelujui psihiki sistem od sebe samog oekuje nepomirljivo - recimo gospodar: slubeni naziv sluge i priznanje preko njega 13 . Ali i
tada se jo ne radi o drutvenoj protivrenosti, ve upravo o psihikoj protivrenosti: o nekonzistentnoj svesti.
Drutveni sistemi egzistiraju kao sistemi komunikacije, oni
otuda proizvode protivrenosti kroz komunikaciju o odstupanju. I
ovo se moe dogaati pod kontrolom logike. Na neki nain mora
hiti shvatljivo da li komunicirano Ne protivrei nekom oekivnju
ili ga samo profilie. Istorijsko je pitanje u kojoj meri e se izgraditi
za ovo upotrebljiva logika kao nauka. U naem kontekstu je najpre
vana izloena teza apsolutno komunikativne (ali tada za svest vie
ili manje provokativne) egzistencije protivrenosti drutvenog sistema. To znai: da su protivrenosti ukljuene u komunikativnu
samoreferenciju drutvenih sistema; da ih treba shvatiti kao moment ove samoreferencije, a ne kao napade koji dolaze spolja.
Komunikacija ostvaruje jedinstvo (a time i: moguu protivrenost) tako to integrie trostruku selekciju 14. Informacija, saoptenje i razumevanje (sa ili bez prijema) praktikuju se kao jedinstvo ma kako razliiti sadraji svesti uesnika i njihovi horizonti
selekcije povremeno jesu ili ostaju. I pri veoj uestanosti komunikacije vai da niko ne gleda drugoga, pa ipak komunikacija stvara
dovoljnu transparentnost za pripadajue ponaanje. Drutveni
sistem konstituie za ovo vaee protivrenosti pomou ovog jedinstva komunikacije. Njegova sinteza ini oiglednom nemogunost zajednikog postojanja. Tek zahtevanje jedinstva komunikacije konstituie protivrenost kroz izbor onoga to saima.
Protivrenost nastaje na taj nain to se o njoj komunicira.
13
Pa i tada je to jo istorijsko pitanje da li je mogua logika koja bi gospodaru rekla da je to protivrenost. Posle Francuske revolucije je takva logika
svakako
mogua na temelju smisaonog stanja koje doputa da se slubeni poloaj i
priznanje stilizuju kao nepomirljivost.
495
Ovo se moe dogaati otvoreno i provokativno tako to se

bira oblik komunikacije protivrenosti. Ona prima (ve nastalu ili
oekivanu) suprotnu izjavu u sebe i protivrei joj. Protivreenje
nije, dakle, samo suprotna izjava. Prolivstavljanje se moe dogoditi neoekivano (i naroita prefinjenost izbegavanja protivrenosti moe leati u tome to se doputa da se dogodi, a da se ne
oznaava kao protivrenost). Ono postaje protivrenost samo
kada sa tim nesaglasnu komunikaciju (ne samo: sa tim odbaeni
smisao!) preuzima u sebe.
Pored toga, postoje protivrenosti komunikacije koje se ne
odnose na komunikaciju nekog drugog koja se unosi kao protivrena, ve se odnose na protivrenost u komunikativnim intencijama onoga ko saoptava. ovek ne protivrei nekom drugom, on
protivrei sebi samom. Nije re onda o razlici izmeu altera i ega
koja je uneta u komunikaciju, ve je re o protivrenosti izmeu
vlastitih intencija altera. Primer je ironina komunikacija. Ovde
se sadraj komunikacije opoziva kroz njegovu formu. Covek to
misli, ali on ne misli to ozbiljno. Takve mogunosti iroko osciluju: ovek komunicira na nain koji doputa da se shvati da se iskaz ne sme uzeti bukvalno - na primer, sa jasnim preterivanjem ili
naglaenom utivou. Covek poziva nekoga ne odreujui vreme i time postaje jasno da ga, u trenutku svakako, ne poziva i da
mu ostavlja mogunost da odmah ili kasnije proveri poziv. Komunikacija o namerama, iskrenosti, o dobroj nameri uopte, puna
je takvih protivrenosti. Sto se izriitije komunicira o intenciji komunikacije utoliko se izaziva vea sumnja.
Razlog za to se moe objasniti pomou naeg pojma komunikacije 15 . Ko saoptava svoju nameru daje joj status informacije
o selektivnom dogaaju koji je mogao da se desi tako ili drugaije. On istovremeno omoguuje saznanje (i to uglavnom nenameravano, ali nuno) da oekuje sumnju i nada se daje ukloni.
On objavljuje procenu svog partnera i ovome namee sumnju do
koje ovaj moda jo uopte nije dospeo. Tako u neku ruku kroz
protivrenosti nastaje loa komunikacija. ovek mora u nekoj
ravni da brani podmetanja, ali upravo na taj nain iskazuje sve
vie sopstvenu poziciju kao protivrenu u odnosu na ono o emu
bi zapravo eleo da ume da komunicira.
15
496
Upor. ponovo 4. glavu, II.
Tano kao kod protivrenosti svesti, tako je i kod protivrenosti komunikacije samoreferencija kontrolni uslov i time
pretpostavka ukljuivanja u logike operacije. Samo ukoliko se
protivrenost moe konstituisati samoreferencijalno moe se odluili da li to treba da se dogodi ili ne. Samo se tada generisanje
protivrenosti moe kondicionirati - bilo psihiki, bilo socijalno,
bilo po obuhvaenim pravilima logike.
Pored psiho-logike koja se izgrauje u okviru stanovita da
psihiki sistemi trae da izbegnu kognitivne inkonzistentnOsti 16,
Ireba misliti, dakle, na komunikacionu logiku koja bi morala da
pazi na to da jedinstvo komunikacije ne doe u protivrenost sa
samim sobom. Istraivanja koja su se ovim bavila u 16. i 17. veku
bila su uglavnom literatura o savetovanju vladara i o konverzaciji.
Njena tema je bila izbegavanje otvorenog protivreenja i za to
osposobljeno samodisciplinovanje u komunikaciji 17 . To je ukljuivalo izbegavanje podsmeha (na raun drugih) 18 ; dalje, takoe,
izbegavanje oiglednosti suvie velikog angaovanja (drugi sebi
daju mogunost drugaijeg miljenja) 19 i izostavljanje suvie drastinih laskanja i pohvala (koji bi dozvolili da se sazna intencija) 20. Naroito je knjievnost o strasnoj ljubavi ispunjena iskazima o paradoksalnoj komunikaciji koja kazuje suprotno od onoga
to namerava da kae 21 i kao takva se onda jednostrano ili obo16
Videti, naroito, Leon Festinger, A Theory ofCognitive Dissonance, Evanston Ill./White Plains N.Y. 1957, sa obimnim istraivanjem koje je s ovim
povezano.
17
Upor. recimo, Pierre Charron, De la sagesse II, ch. IX, 16, nav. prema
Toutes les uvres de Pierre Charron, Paris 1635, novo izdanje Genve 1970;
Claude Buffier, Trait de la socit civile: et du moyen de se rendre heureux, en
contribuant au bonheur des personne avec qui ion vit, Paris 1726, II, str. 91 i
dalje.
Videti noviju obradu kod George A. Theodorson, The Function of Hostility in
Small Groups, The Journal of Social Psychology 56 (1962), str. 57-66.
18
Videti, recimo, Nicolas Faret, Lhonnte homme, ou lart de plaire la
Cour, Paris 1830, novo izdanje Paris 1925, str. 81 i dalje; Christian Thomasius,
Kurtzer Entwurff der politischen Klugheit, Frankfurt-Leipzig 1710, novo
izdanje
Frankfurt 171, str. 133 i sl.
Charron a.a.O., 9.
20
Ch. G. Bessel, Schmiede des Politischen Glks, Frankfurt 1673, str. 55 i
dalje; Buffier a.a.O., str. 188 i dalje.
21
Kao primer literarnog uobliavanja ove teme videti, Lettres portugaises
32 Drutveni sistemi
497
strano prozreta moe upotrebiti. Sve je ovo ipak najpre izneto u

formi kazuistike i tako je tokom razvoja psihologije kao strune
nauke potisnuto u stranu. Tek od nedavno ponovo postoji interesovanje za protivrenosti u komunikaciji i sada se ova tema eksplicitno odnosi na logiku problematiku 22. Ipak, ovo se istraivanje
interesuje pre svega za dejstva na psihike sisteme i za, time pokrenute, drutvene probleme; ono uspostavlja zapaenu vezu s
psihijatrijskim istraivanjima, ali pri tome preskae niz tekih
problema koje bi tek trebalo objasniti u logici komunikacije.
U pogledu postojeih nejasnoa bilo bi preuranjeno, i pre
svega socioloki neprihvatljivo, da se diferencija psihiki/drutveni sistem zameni diferencijom paradoksalna (psihiki optereena) i otvorena komunikacija koja formulie sukobe. Ovaj
recept favorizuju pre svega terapeutske prakse. Socioloki posmatrano, otvoreni sukob i psihika destrukcija ipak su pre pojave na margini koje se, uostalom, uzajamno nikako ne iskljuuju.
Zadovoljavajua teorija se moe dobiti samo ako se najpre tanije
analizira problem protivrene komunikacije.
IV
Protivrenosti artikuliu samoreferenciju, dakle to su specifini oblici samoreferencije. Njihova se funkcija sastoji u ouvanju formalnog jedinstva neke smisaone veze, ak u njenom isticanju, ali ne i u jaanju izvesnosti oekivanja koja je sa tim
normalno povezana, ve naprotiv: u njenom ukidanju. Protivrenosti destabilizuju sistem i ovo ine shvatljivim na nesigurnosti oekivanja. Dve linije oekivanja se pojavljujuju kao nespojive; tada se ne zna da li e oekivanja biti ispunjena u jednom ili
drugom pravcu. ovek ne zna da li e se oekivani cilj prometa
ostvariti ili ne sa odreenom utvrenom cenom; da li e biti
uhvaen, ako vozi pijan; da li e njegova partija na izborima dobiti ili ne - i sve ovo na kraju zato jer su u igri protivrena oekivanja.
22
Tako posebno kod Gregory Bateson, Steps to an Ecology of Mind, San
Francisco 1972, prev. na nemaki kologie des Geistes, Frankfurt 1981. Upor. dalje, Anthoni Wilden, System and Structure: Essays in Communication and Exchange, 2 izd. London 1980.
498
Ipak se mora uvati od rairene zablude po kojoj je destabilizacija kao takva ve disfunkcionalna. Kompleksnim sistemima
je, naprotiv, potrebna nestabilnost u stvarno velikoj meri, kako bi
mogli tekue da reaguju na sebe same i na svoju okolinu, i oni ove
nestabilnosti moraju trajno da reprodukuju - na primer u obliku
cena koje se neprestano menjaju; u obliku prava u koje se moe
posumnjati i ak se moe promeniti; u formi braka koji se u svakom momentu moe razvesti. Tada se ne moe pretpostaviti da
sve ostaje kao to jeste, ve se mora uvek iznova stvoriti izvesnost
oekivanja, to znai, da se sve to se deava opipava na informaciji za nastavljanje ili promenu struktura oekivanja. Gotovo automatski klizi pogled preko tabli sa cenama pri vonji pored benzinskih pumpi; i isto je tako sigurna neizvesnost ugleda neke
vlade: ovek ita novine u vezi s porastom ili opadanjem reputacije i samo je jedno razumljivo: da ovo nije jednom za uvek
utvrena, od dogaanja nezavisna veliina.
O nestabilnosti treba govoriti s obzirom na nesigurnost
vrednosti pripajanja dogaaja. Dakle, nije u pitanju prosto nedostatak postojanih struktura, niti apstraktno zamiljena nesigurnost oekivanja koja se moe izmisliti u proizvoljnoj meri.
Pojam se, naprotiv, odnosi na autopojetiku reprodukciju sistema i on misli da za ovo vaei kodovi i programi ne utvruju
tano ta se dogaa. To je, kao to je gore ve ustanovljeno, u izvesnim granicama zahtev same reprodukcije, novog karaktera
dogaaja, temporalnosti sistema. Protivrenosti u ovom sklopu
treba videti kao posebna ustrojstva poveavanja nesigurnosti;
one izazivaju nesigurnosti takorei nianei - bilo u analizi koja
je na to usmerena, bilo u protivrenoj komunikaciji. One artikuliu kontingencije koje se nalaze u osnovi sistema kao dvostruka
kontingencija, u pravcu odnosa iskljuivanja. Uoene mogunosti se ne zaotravaju u pravcu stvarnosti, ve u pravcu nemogunosti. To opet vodi ka tome da se reprodukcija mora baviti
nemogunou reprodukcije: sistem ne reaguje na jednu ili na
drugu mogunost koje se uzajamno iskljuuju, ve na sam odnos iskljuivanja.
Protivrenosti se zbog toga esto posmatraju kao promotori
kretanja sistema ili ak kao pokretaka struktura dijalektikog
razvoja. Njihov odnos prema vremenu nalazi se ipak dublje ute499
meljen, on je uvek ve prisutan kada se protivrenosti aktualizuju

i konano se vraa na temporalizovanje kompleksnosti kroz stalno nestajue elemente vremena. Misli se, na primer, na Romea i
Juliju. Oni nisu mogli da ostanu na balkonu, zato nastaje zaotrena protivrenost izmeu mogunosti koje u vezi s tim treba da se
oekuju, ele, ostvare, spree. Zbog toga se ini da protivrenost
ima jedan od oblika napredovanja u koji se mogu ukljuiti situacije koje prestaju same od sebe da bi uprkos tome omoguile pripajanja. Na taj nain se reprodukcija osigurava, priprema se visoka
senzibilnost, aktualizuje se budunost - ali upravo u semantikom obliku koji utvruje da nije odreeno koje e se uzajamno
iskljuujue mogunosti izabrati.
Ovo mesto i funkcija protivrenosti se mogu dalje objasniti
ako se ponovo zahvati strogi pojam autopoiesis. Ovaj pojam jedino kae daje samoreprodukcija nuna na osnovu nestabilnih elemenata ukoliko sistem ne treba prosto da prestane da postoji. Samoreprodukcija je onda, sa svoje strane, pretpostavka evolucije.
Pojam jo ne daje nikakvo upuivanje na strukture sistema, on ne
sadri nikakva ogranienja (constraint) u odnosu na moguu izgradnju strukture 23, mada, naravno, svaka konkretna reprodukcija
pretpostvlja neka ogranienja kroz strukture. Protivrenosti koje
razaraju strukture i za momenat postavljaju sebe same na njihovo
mesto, odravaju, dakle, autopojetiku reprodukciju, omoguavaju pripajajua delanja, mada je neizvesno koja oekivanja vae.
Drukije reeno: protivrenosti se mogu inkorporirati u sistem
zato to postoji diferencija izmeu samoreprodukcije i strukture,
izmeu delanja i oekivanja.
Na taj nain se ne vraamo na sadrajno praznu maksimu
samoodranja. Autopoiesis nije prosto nova re za egzistenciju ili
ivot. Pre svega zbog toga to se mora uzeti u obzir vreme, pokazuju se precizna ogranienja uslova za mogunosti 24. Sistem ne
mora da odri prosto sebe samog, on mora da odri svoje ess23
U literaturi u vezi s ovim, ovo se izraava kroz razlikovanje organization i structure. Upor., npr. Humberto R. Maturana, Autopoiesis, u: Milan
Zeleny (ed.), Autopoiesis: A Theory of Living Organization, New York 1981, str.
21-33 (24).
24
500
ential variables (Ebi), a u to spada: interdependencija razlaganja i reprodukcije, sposobnost za samoopaanje (sposobnost
diskriminacije), dalje sve ono to omoguuje dovoljan tempo samoreprodukcije pri stalno nestajuim elementima, i u ovoj funkciji onda: dovoljne strukture koje osiguravaju sposobnost pripajanja. A osim toga je, naravno, svagdanja struktura sa svim
njenim istorijski usovljenim sluajnostima neophodna utoliko to
slui kao matrica saznanja i definicija smetnji.
Meutim, time to omoguavaju eliminisanje odstupanja
protivrenosti nisu iznudile osobine koje ubrzavaju razvoj imunosistema. Imunosistem mora biti kompatibilan sa samorepro(I akcijom pod promenljivim uslovima. On nije prosto mehanizam
korekture odstupanja i ponovnog uspostavljanja status quo ante;
on mora ovu funkciju selektivno da upotrebljava, naime mora biti
u stanju da je usaglasi sa prihvatanjem korisnih izmena. On ne
slui nuno za odranje napadnutih struktura, ali to pretpostavlja
u sopstvenom funkcionisanju, i to ve u vezi sa saznanjem o protivrenostima, strukturama i ogranienjima mogueg.
Ve u ravni organskog ivota mora se za ovu funkciju pretpostaviti sposobnost uenja i pamenja elija 25. Pomou pamenja prvi dogaaji mogu povezati sistem. To vodi ka usmerenoj
senzibilnosti sistema. U sluaju ponavljanja dogaaja sistem tada
moe da reaguje pojaano, specifino i ubrzano. Na ovaj nain se
verovatnija ometanja (koja se verovatno ponavljaju) filtriraju i,
time uslovljeno, neverovatnija ometanja izdvajaju kao sluajevi za prilagoavanje koje ui. Postupak saznanja se preiava, a
da nije neophodna analiza ometanja i njihovih uzroka.Totalno
ukidanje svega starog moe se izbei, a ipak se tite sutinske
funkcije i strukture od vrlo verovatnog razaranja.
Ovaj funkcionalni kontekst imunosistema omoguuje najpre
da se objasni funkcija protivrenosti u drutvenim sistemima.
One slue reprodukciji sistema preko za ovo nune reprodukcije
nestabilnosti koje mogu, ali ne moraju, pokrenuti ustrojstvo imunosistema. Meutim, ova opta funkcija nestabilnosti jo ne objanjava naroito zaotren karakter protivrenosti; isto toliko nedo25
Upor. npr. Edwin L. Cooper, Lvolution de limmunit, La Recherche

103 (1979), str. 824-83 (824).
501
voljno objanjava zbog ega dolazi do sukoba 26. ini se da

protivrenost, slino kao bol, izaziva reakciju na sebi ili je, ipak,
predoava. Da bi se moglo zakljuiti, nije neophodno da ovek
poznaje ono to protivrei uobiajenom; da se ovek trudi da
sazna ta po sebi jeste; ili ak: da protivreno ceni u njegovom
vlastitom pravu. Protivrenost je oblik koji doputa da se reaguje
bez kognicije. Dovoljna je karakterizacija, koja se u tome nalazi,
daje neto preuzeto u semantiku figuru protivrenosti. Upravo
zbog toga se moe govoriti o imunosistemu i moe se uenje o
protivrenostima pridodati imunologiji; jer, i imunosistemi operiu bez kognicije, bez poznavanja okoline, bez analize faktora
ometanja na temelju iste diskriminacije, kao tome nepripadajueg.
Tano je daje ovo skraeni postupak zbog koga je sociologija uvek negodovala. Ona, na primer, stalno nastoji da sazna zato
su zloinci poinili svoje zloine (ak i kada ovo nije neophodno
za ispitivanje pravnog injeninog stanja), zato je laov slagao,
zato oni to protestvuju to ine. Na taj nain ona proima imunosistem drutva kognitivnim zahtevima - sa znaajnom nekonsekventnou koja onda, sa svoje strane, drutvo doivljava kao protivrenost takvim zahtevima i ostavlja ga bez dovoljne kognicije
samo na temelju ove protivrenosti. Socioloka utopija ivi na
temelju vlastitiog imunosistema koji je inkompatibilan s imunosistemom drutva. Tako sociologija postaje bolest drutva, a drutvo bolest sociologije - ukoliko ova inkompatibilnost nije stavljena pod teorijsku kontrolu.
Odbranu imuniteta svakako ne treba ukinuti u kogniciji ni u
boljem znanju; ona se, sa svoje strane, moe poboljati samo u
pravcu vee kompleksnosti, a u to spada i stroe kontrolisanje
koja semantika stanja stvari treba zapravo obraditi kao protivrenost. Bitno je, ma kako se to elaboriralo, da se oekivane nesigurnosti poveu u figuru protivrenosti. Komprimirana nesigurnost postaje ak neto sigurno: neto se mora dogoditi da bi se
protivrenost reila. Logiki posmatrano, ovek bi se mogao po-
26
Utoliko su moja izlaganja u: Konflikt und Recht, u: Niklas Luhmann,
Ausdifferenzierung des Rechts: Beitrge zur Rechtssziologie und Rechtstheorie,
Frankfurt 1981, str. 92-112, potrebna kao dopuna.
502
svetiti iskljuenom treem i gurati se oko protivrenosti; ali,

semantika forma protivrenosti zahteva da iskljueni trei ostane iskljuen. Na taj nain ona kanalie pripajajue ponaanje, a da
ga ne utvruje. Moe biti odluka koja kroz svoje utemeljenje slui
razvoju strukture, ili sukob koji preko poraza i pobeda ispunjava
istu funkciju. U svakom sluaju se ini da vai da koncentrisana
nestabilnost to vie nije; da je, u najmanju ruku, jasan signal koji
izaziva panju, spremnost za komunikaciju i na taj nain trenutno
poveanu osetljivost na sluajnost.
Ako prihvatimo ovu tezu proizlazi da se protivrenosti ne
mogu jednosmisleno lokalizovati u sistemu. One se ne mogu povezati sa ovom ili onom predstavom, nisu neto loe u poreenju sa dobrim to bi se moralo izdvojiti. One slue kao
alarmni signali 27 koji u sistemu krue i svuda se pod navedenim
uslovima mogu aktivirati. Ako ovek eli da ih utvrdi na neemu
odreenom, onda je to na ovoj funkciji. One slue kao imunosistem u sistemu. To zahteva visoku mobilnost, stalnu spremnost za
umetanje, povremenu mogunost aktiviranja, univerzalnu upotrebljivost i zbog toga se konstituisanje njihovog jedinstva mora
povezati sa operacijama koje jeme autopojetiko jedinstvo sistema: sa sveu, odnosno sa komunikacijom.
Moe se pretpostaviti da se neki imunosistem sastoji iz nejedinstva sistema, iz simbola odstupanja koji (relativno) slobodno stoje na raspolaganju, ali ija se upotreba moe kondicionirati:
svet Ne u odnosu na svet Da. Normalno se oekuje pretpostavka predloga selekcije, inae bi njena komunikacija izostala.
Ali, istovremeno postoji, ma kako marginalna, i mogunost odbijanja. Sistem ne postaje imun na Ne, ve pomou Ne', on se ne titi
od izmena, ve pomou izmena od ovrivanja u uvedenim
obrascima ponaanja koji vie nisu adekvatni okolini. Imunosistem ne titi strukturu, on titi autopoiesis, zatvorenu samoreprodukciju sistema. Ili da to kaemo pomou stare razlike: on titi
kroz negaciju od anihilacije.
27
Slinu formulaciju, ipak samo kao neanaliziranu metaforu, nalazimo kod

Johan Galtung, Funktionalismus auf neue Art, u: isti, Methodologie und Ideologie, Aufstze zur Methodologie, prevod na nemaki, Frankfurt 1978, str. 177-216
( 201).
503
Poreenje sa imunosistemom organizma vodi ka zahtevanju

imuno logike koje ovde ne moemo dalje da sledimo. Poreenje
nije samo metaforino zamiljeno, ve i funkcionalno. S druge
strane, ono se ne sme protumaiti u smislu ozloglaene analogije s
organizmom 28. Pre svega, logika drutvenih sistema se ne moe
odnositi, kao imunosistem organizma, istovremeno na stabilnost
prostome veze koja je osigurana kroz forme. I autopoiesis dobija pri prelaenju sa organskih na drutvene sisteme izmenjeni
smisao: ona ovde ne osigurava kontinuitet ivota, ve mo pripajanja delanja. Ali, kako o ovome treba tano razmiljati?
Kao samoreferencijalna artikulacija, protivrenosti pretpostavljaju uvek odnos strukture elementa (dogaaja). Strukture i
dogaaji se pri tome ne mogu posmatrati izolovano, ne mogu se
za sebe ispitivati na protivrenost, odnosno, neprotivrenost. To
iskljuuje teorije koje tvrde da postoje strukturalne protivrenosti u smislu struktura koje su prisutne vremenski relativno postojano i koje sadre protivrenost kojoj takorei podaruju trajanje i
permanentno
dejstvovanje.
Strukturalne
protivrenosti
postoje
samo za posmatraa sistema (ukljuujui: samoopaanje sistema), jer samo posmatrai mogu da uvedu razlike i pomou razlika
da utvrde protivrenosti. Za posmatraa je protivrenost aktuelna
kao dogaaj vlastitiog sistema. Bez takvih aktualizovanja protivrenost nije realna u sistemima, naime nema znaaj i naroito ne
funkciju uzbunjivanja.
Upravo je iskljuena pretpostavka da su protivreni dogaaji
nemogui, da ih svet (kao logiki besprekomo ureena tvorevina
ili kako god ve) ne doputa. Naprotiv: protivrenosti su uopte
realno mogue samo kao dogaaji, poto u temporalizovanim sistemima ne postoje nikakvi drugi temelji stvarnosti osim dogaaja koji se produuju u samom sistemu 29 . Formulisano neto
leernije: poto dogaaji i tako odmah ponovo iezavaju, poto
ionako prolaze u nastajanju, nije strano ako dobiju oblik protivrenosti; oni su ionako odreeni za samorazaranje, i upravo se u
tome sastoji njihov doprinos samoreprodukciji sistema.
28
29
Upor. u vezi s tim, Uvod.
Zaista nije potrebno da uvek iznova naglaavamo da ovo pretpostavlja

okolinu sistema.
504
Kod iskljuivanja obe ove teze isto strukturalne protivrcnosti i nemogunosti protivrenog dogaaja postaje shvatljiv
smisao i pravac udara teze daje protivrenost artikulacija samorel'crencije. Protivrenosti se ostvaruju samo u zajednikom dejstvovanju strukture i dogaaja. One pretpostavljaju strukturalno
posredovanje samoreferencije dogaaja. Samo odvoenjem njihovog smisla na stranu strukturisanog drugog, dogaaji mogu
protivreiti sami sebi. U nestrukturisanim odnosima ne bi bili
mogui ni kontradiktorno protivreenje, ni ironija, ni paradoks, ni
komunikacija o nameri u okviru sukomunikacije o sumnjama ba
u vezi s ovom namerom. Svi oblici protivrene komunikacije odvijaju se upravo preko za ovo izabranog smisla, a ovaj izbor se
orijentie na selekcije struktura drutvenih sistema.
Tako se takoe vidi kako protivrenost ispunjava upravo
svoju funkciju upozoravanja, opominjanja. Ona za trenutak razara celokupnu pretenziju sistema: da bude ureena, redukovana
kompleksnost. Tada je za trenutak ustanovljena neodreena kompleksnost, sve je mogue 30. Meutim, protivrenost ima istovremeno dovoljnu formu da bi ipak jo garantovala sposobnost pripajanja komunikativnog razvijanja smisla. Reprodukcija sistema
se postavlja samo na druge staze 31 . Smisaone forme se pojavljuju
kao nekonzistentne i to uzbunjuje. Ali, autopoiesis sistema se ne
prekida. Ona tee dalje. Zasluga je Hegelove nove koncepcije
dijalektike to je ovo prva formulisala.
Protivrenost, dakle, signalizira, i to je njena funkcija, da
bi kontakt mogao da se prekine. Drutveni sistem bi mogao da
se ukine. Na delanje onda ne sledi delanje. Ali, sam signal je
30
To je, naravno, razlog zbog ega logiari ele da iskljue protivrenosti
poto znaju da svet ne moe egzistirati kao proizvoljnost.
31
Poto ovde takode lei razlog koji ini smisaonim pravljenje razlike
izmeu stabilnosti strukture i reprodukcije. Slinu razliku prave zastupnici koncepta autopoiesis izmeu structure i (cirkulame) organization. Upor. gore napomenu 23. Organization je oblik reproduktivnog jedinstva sistema, ona je
sistem kao jedinstvo; njeno ukidanje bi bilo raspadanje sistema. Zbog toga treba
razlikovati strukturalne oblike koji izrauju odreeni tip sistema, odnosno kanaliu
reprodukciju u odreenu tipiku; oni mogu, na primer, za nekog posmatraa da
budu drukiji od same autopojetike organizacije, vie ili manje vani, i on ih moe
vie ili manje apstraktno shvatiti.
505
postavljen u konjunktivu i za ukupni drutveni sistem je ak

nerealnost. Sam signal samo upozorava, samo se gasi, samo je
dogaaj - i time svojski preporuuje delanje koje je sa tim povezano.
V
Da bismo malo razjasnili visoko apstaktan i neobian pojam
drutvenog imunolokog ustrojstva sada treba umetnuti odeljak
koji je oblikovan prema socijalnom sistemu drutva. Dakle, iz
ukupnog podruja drutvene imunologije obradie se samo jedan
iseak. Teza koja ovde treba da se izloi glasi: pravni sistem slui
kao imunosistem drutvenog sistema. Time nije reeno da se pravo moe dovoljno razumeti samo na temelju ove funkcije. Ono u
sutini takoe stvara sigurnosti za oekivana ponaanja koja nisu
samorazumljiva. Ali, ini se da ova funkcija generalizovanja
oekivanja u pogledu rizinih oekivanih ponaanja treba da se
povee s imunosistemom drutva. Preko prava dostignute izvesnosti (ne faktiki dostignutih stanja, ali svakako vlastitog oekivanja) poivaju upravo na tome da komuniciranje o vlastitim
oekivanjima funkcionie i u sluaju protivrenosti, mada samo
na nain koji je protivno normalnoj komunikaciji spojen sa drugim vrednostima pripajanja.
Ova veza prava i imunosistema se jasnije vidi kada se vodi
rauna o tome daje pravo izgraeno na prethodnom zadiranju u
mogue sukobe. Perspektiva sukoba izvlai iz mnotva izgraenih svakidanjih oekivanja ona koja e se osvedoiti u sluaju
sukoba. Ovaj izgled potvrivanja asocira se s normativnou
oekivanja i uvodi se u shemu pravde i nepravde, dakle uvodi se
u potpuni uviverzum u kome postoje samo dve vrednosti koje se
uzajamno iskljuuju. Pomou ovog shematizma se mogu generalizovati i antecipirati iskustva sukoba i moe im se dati oblik u
kome do sukoba dolazi jo samo u izuzetnom sluaju u ravni
interakcije, samo ukoliko se izgrauju zaista neverovatna oekivanja. Svi stariji pravni poreci su se izgraivali du ove perspektive na osnovu prethodnih odluka o eventualnom sukobu.
Tek u modernom drutvu izobilja pravo poinje sebe samo
506
takorei da prestie: uvode se nova stanja stvari kao prejudiciranje odluke o sukobu na koja niko ne bi mislio kada pravo ne bi
postojalo, a oekivanja koja iz toga proistiu deklariu se kao
pravo 32 .
Pravni sistem stupa na funkciju gde god se radi sa shemom
pravda/nepravda 33. Ova shema slui za diferenciranje specifine
vrste dobijanja informacije; ona ne slui, ili svakako ne primamo,
za razumevanje delanja; ne slui ni za njegovo objanjenje ni za
njegovu prognozu. Sa profesionalizovanjem juristike obrade
problema naslovi kao pouka, saznanje, nauka iziskuju se, istina, i
u pravnom sistemu, ali kognitivna naprezanja ovde slue samo za
stvaranje pretpostavki odluivanja i ponose se time da ne rade
nita vie do tano ovo. Funkcionalno vano obeleje pravnog sistema je upravo to da on sam odluuje koje su mu kognicije potrebne, i da mora biti u stanju da i bez kognicija doe do odluke
(zabrana uskraivanja pravde) - kao imunosistem. Kognicije
pravnog sistema zauzete su svojim sopstvenim komplikacijama.
U razvijenim drutvima se ova shema pravda/nepravda dopunjava jo i preko binarnog kodiranja dozvoljeno/zabranjeno. I
ovo slui za poveavanje protivrenosti i za precizno dirigovanje
imunolokim dogaajima: neko delanje moe protivreiti dozvolama i zabranama - dozvolama kada trae da se sprei dozvoljeno
delanje i zabranama kada se ono uprkos tome odvija. Protivrenost ini evidentnim da predstoji ometanje koje se mora otkloniti. Dobiti koje su povezane s binarnim kodiranjem lee u tehnikoj preciznosti i u olakavanju izmene imunosistema. Pomou
takvog binarnog kodiranja pravo se moe odvojiti od morala i
prepustiti samoupravljanju: moe biti zabranjeno da se neto
dozvoli, odnosno, zabrani i obrnuto. Na ovaj nain jedno dalje
podruje moralno neutralnih naina ponaanja dolazi u domet
imunosistema.
32
Ovde se moe smestiti celokupna rasprava o social ingineering (drutvenom inenjeringu), orijentaciji na posledice, juridifikaciji, itd. Upor. i Niklas Luhmann, DieEinheitdesRechts,Rechtstheorie 14(1983), str. 129-154.
33
Zaista nije potrebno naroito da se naglaava da shema pravda/nepravda

ne oznaava granice sistema; jer, to bi imalo kao posledicu da svako zakonito delanje spada u pravni sistem, a da u njegovu okolinu ne moe dospeti; vice versa
vai za nepravdu.
507
Etabliranje shema pravda/nepravda, odnosno dozvoljeno/zabranjeno ne vodi ka boljem razumevanju sutine delanja (kako bi
tvrdila teorija prirodnog prava). Pre se uzglobljuje model obrade
informacija koji takoe, i upravo, funkcionie i onda kada dolazi
do sukoba. Pravo ne slui za izbegavanje sukoba, ono ak vodi, u
poreenju sa represijom sukoba u drutvima izgraenim na interakciji, ka ogromnom poveavanju ansi za sukob 34. Ono samo
trai izbegavanje nasilnog reavanja sukoba i za svaki sukob trai
jo da stavi na raspolaganje odgovarajue oblike komunikacije.
Materijal za komunikaciju se, im se neko pozove na pravo, presortira. Tekstovi postaju relevantni, drugi sluajevi se izvlae,
miljenja odreenih instanci vana; moe se vratiti unazad stotinu, ak hiljadu godina - i sve to sa stanovita da injenina stanja
mogu dati informacije koje su za sluaj sukoba relevantne i postojano konfliktne. Pravo slui za nastavljanje komunikacije drugim
sredstvima. Ono nije drutveno adekvatno samo onda kada obuhvata sukobe koji se dogaaju, ve ba onda kada moe proizvesti
dovoljan broj sukoba i za njihovu obradu moe staviti na raspolaganje dovoljnu vlastitu kompleksnost.
Funkcija prava nije da se brine o tome da se to je mogue
vie radi zakonito i to je mogue manje nezakonito. To bi bilo
lako, trebalo bi samo sve dozvoliti. Takoe se ne radi ni o tome
(kao to je mislilo prirodno pravo) da se ustanovi prirodno dati
poredak nasuprot slobodnoj, korumpiranoj volji ljudi. Diferencija pravde i nepravde se ipak ne moe proizvoljno ustanovti. Problem nije u alternativi izmeu priznavanja minimalnog poretka
koji prirodno povezuje i neodrive proizvoljnosti. Uslovi primenjivanja sheme pravda/nepravda i odnosa sa okolinom pravnog
sistema su mnogo kompleksniji nego to to ove i suvie jednostavne teorijske verzije mogu da pretpostave. Pravo treba da ispuni funkciju imunosistema i to mu je ostavljeno na volju. Pravni sistem je otuda autonoman u primeni one sheme pravde i nepravde
koja samo njemu stoji naraspolganju. Meutim, s ovim shematizmom se mora to je mogue opsenije zatititi autopoiesis komunikacionog sistema drutva od to je mogue vie smetnji koje
34
508
Upor. Niklas Luhmann, Konflikt und Recht a.a.O.
ovaj sistem proizvodi iz sebe samog. On mora kroz proizvodnju

vlastitih nesigurnosti i nestabilnosti preduhitriti drutvo i pri tom,
naravno, ne sme zastraniti u ponaanju, ne sme leati izvan
oekivanih problema.
VI
Apstraktna teza koja postulira imunosistem, ostavlja potpuno otvoreno na koje probleme ovaj sistem polae pravo, a ni fokusiranje na drutvo i pravo nije dalo odgovor na to. Sada se ponovo
vraamo na optu ravan teorije drutvenih sistema i bavimo se pitanjem u kojim vezama drutveni sistemi dobro upotrebljavaju
imunologiju njihove protivrenosti. Ipak, u ovom oblikuje pitanje sigurno suvie uopteno postavljeno. Apstraktno formulisano, ono se odnosi na celokupnu istoriju i na sve vrste drutvenih
sistema. Logina forma protivrenosti je relativno jednostavna u
poreenju s nepreglednim mnotvom povoda koji mogu dovesti
do aktiviranja potencijala za protivrenu komunikaciju. Ograniavamo se, otuda, na malobrojna stanovita meu kojima treba
pretpostaviti istorijske interdependencije.
Moe se poi od toga da poveavanje mogunosti komuniciranja istovremeno poveava i verovatnoe za sukob. Jezik stvara
mogunost za Ne i mogunost njegovog prikrivanja: mogunost
za la, obmanu, zavodljivu upotrebu simbola. Mediji za irenje
pisma i tampe iskljuuju za interakcione sisteme tipinu represiju sukoba. U vezi s tim diferenciranje i specifikacija simboliki
generalizovanih medija za komunikaciju tako jako poveavaju
mogunost udnovatih zahtevanja pretpostavki, da bi odbijanje
bilo verovatno ukoliko sam medijum ne bi naiao na suprotne
predostronosti. Verovatnoa nevervatnog koja iz toga proizlazi
nalazi svoju formu u diferenciranju motiva specifinih za medije i
regulisanja sukoba. Ekonomske institucije svojine i novca opravdavaju odbijanje zahteva za porezom - kod novca na naroito
prefinjen nain tako to bi svako sve sa tim mogao zapoeti, dakle
niko ne bi mogao da opravda poseban zahtev ba u vezi s mojim
novcem, makar to bilo utemeljeno na pravu. Slino vai i za upo-
509
trebu moi. Politizovanje moi centralizuje odluku o sukobu i na

taj nain ini sukobe bezizglednim za onoga ko o sukobu odluuje, makar to bilo utemeljeno na pravu 35 . U ljubavi je ovaj problem doveden do vrhunca zato to je iskljuen odnos sa pravom:
tako kod zahteva da se ovek potpuno i bez odricanja prepusti
drugome, svaki sukob simbolizuje kraj ljubavi. Obrnuto je u
sluaju istine zato to ovde kod titi vaenje na temelju univerzalnog priznavanja od strane svakoga (ili je preteno tako simbolizovan), svaku komunikaciju upuuje ha kritiku, dakle na odbijanje,
dakle na sukob. Inae bi se naunici mogli ujediniti samo kod
slavljenja ve saznatog. Svaka dobit u saznanju implicira sukob.
Problem je, dakle, slino paradoksalan kao u sluaju ljubavi,
samo obrnuto: pravilo po kome je istina opte priznata, prisiljava
u operativnoj ravni svaku komunikaciju na oblik protivrenosti.
Ovde se takoe mora, zato to je problem paradoksalan, iskljuiti
pravo kao mehanizam poravnanja.
Ovi razliiti oblici pripremanja posebnih motiva i posebnih
regulisanja sukoba mogu egzistirati jedni pored drugih samo pri
dovoljnoj diferenciranosti sistema. Naune kontroverze ne smeju
voditi do ekonomskih gubitaka, a mesto svojine i novca u sistemu
ne sme poboljati politike izglede sukoba. Primeri pokazuju da
takvi pragovi ne iskljuuju sve interferencije i, naroito u ravni
pojedinanih sluajeva i interakcionog konfliktnog ponaanja, ne
funkcioniu pouzdano. U ravni diferenciranog sistema drutva to
ipak ne treba bezuslovno da izazove kolektivne efekte. Mnogo interferencije samo e oslabiti sposobnost funkcionisanja funkcionalnih sistema (u naim primerima dakle tempo i irinu naunog
napretka, odnosno, demokratizovanja politike), ali time nee moi da podstakne prelaz na drugi oblik drutvenog diferenciranja.
Osim ovog oblika omoguavanja verovatnoe neverovatnog
ini se da postoje opti oblici poveavanja osetljivosti imunosistema koji se moraju aktivirati kada drutvena komunikacija postaje kompleksnija i kada ovu kompleksnost treba odrati. Upotreba protivrenosti u komunikaciji vodi do oekivanih, dakle
35
Pravna drava znai, posmatrano sa ovog stanovita, da imalac moi
svoju mo sme ustanoviti samo za sprovodenje pravno vaeih odluka, ali ne za
odravanje ili regenerisanje same moi.
510
strukturalnih nesigurnosti. Drutvo koje izgrauje viu kompleksnost morae, dakle, da pronae oblike stvaranja i tolerisanja
strukturalnih nesigurnosti. Ono e donekle morati da garantuje
svoju vlastitu autopoiesis s one strane svojih struktura, a to ne
zahteva kao poslednje jae ukljuivanje vremenske dimenzije u
stvaranje i doradu protivrenosti 36.
Vreme je mnoilac protivrenosti. Ali, ono istovremeno deluje smirujue i razreava protivrenosti. S jedne strane, vie namera dolazi uzajamno u protivrenost kada se uzmu u obzir dalji
vremenski horizonti. S druge strane, moe se mnogo toga uzastopno dogoditi, to se ne bi moglo dogoditi istovremeno. Dakle,
vreme oigledno ima protivrean odnos prema protivrenosti
ma 37 : ono ih poveava i smanjuje. Zato se kroz varijaciju vremenskih horizonata moe regulisati ta se kao protivrenost pomalja i
ta iezava. Posmatra li se tanije, poveavaju se protivrenosti
ukoliko se u sadanjosti uzima u obzir budunost: ovek bi ustvari morao da tedi da bi napravio rezerve za eventalnosti ili za velike ciljeve; u proivrenosti s tim nalaze se elje koje bi on voleo da
zadovolji ve u sadanjosti. Savremena budunost je mnoilac
protivrenosti. Budue sadanjosti otvaraju, naprotiv, mogunost
da se neto odloi i kasnije zadovolji. Jedna vremenska perspektiva stavlja pod pritisak, druga oslobaa, ili makar poputa napetost. ini se da i savremena budunost navodi na suprateleoloke
maksime koje nude veliki potencijal za protivrenosti, na primer:
memento mori, nijedan greh ne ostaviti neispoveen, tedeti,
uvek biti marljiv (industrijalizacija) i novije: strah od katastrofe.
Budue sadanjosti stimuliu pre na ciljno-racionalno planiranje,
36
Na taj nain ostavljamo neobraen, na primer, celokupni kompleks svojevlasne logike primitivnih drutava - opsena rasprava koja bi se morala iznova
zapoeti sa ovde izraenim premisama. Da primitivac moe isto tako logino
da
misli kao i mi, danas vai kao opte prihvaeno - sa upravo sumnjivom slonou
tako kao da se radi o tome da se zabrani evropska nadmenost koja je
kolonijalnim
narodima odricala sposobnost ispravnog miljenja. Ali, evropski rituali samopreiavanja sada su teko pogodna polazna taka za objanjenje struktura
primitivnog miljenja. Pre nego to bi se ovek mogao vratiti na tezu o preloginom
miljenju u primitivnim drutvima (nadovezujui se na Lucien Lvy-Bruhl, La
mentalit primitive, Paris 1922) mora se najpre objasniti drutvena funkcija
5 11
naime na ureenje sekvenci sa najveim moguim potencijalom

za zadovoljavanje vrednosti. U jednom sluaju ovek se orijentie na pozitivne, odnosno negativne utopije, u drugom sluaju
orijentacija je pre tehnoloka 38 .
Obe ove mogunosti refleksivnog, temporalnog modalizovanja nisu date kao alternative koje bi se mogle izabrati za sebe.
One se uzajamno impliciraju u jedinstvu vremena. isto tehnoloka perspektiva budue sadanjosti i ukidanja protivrenosti u
uzastopnosti je samo utopija. Obrnuto, svaki utopistiki pogled
na budunost apeluje na delanje koje se po posledicama i sporednim posledicama odnosi na budue sadanjosti. Pa ipak se obe
perspektive mogu analitiki razdvojiti. Samo se tako moe dokuiti kako ove orijentacije, i sa njima stvaranje uzbunjujuih signala protivrenosti, koreliraju sa drugim strukturalnim obelejima
drutvenih sistema.
Kao to je tipino za teorijski razvijena pitanja, u vezi s ovim
jedva da postoji empirijsko znanje. Pomoiemo se, da bismo
makar nagovestili mogunosti konkretizovanja, s vrlo oskudno
oblikovanom skicom.
U vezi sa drutvenim sistemom bi se moglo pretpostaviti da
starenje nekog odreenog tipa diferenciranja stvara nesigurnosti
u odnosu na budunost koje, sa svoje strane, deluju tako to
umnoavaju protivrenosti. Uinak poretka postaje po sebi razumljiv, njegovi nedostaci i disfunkcije se istiu jasnije na temelju bogatijih iskustava 39. Ovo vai za period prelaska iz srednjeg
veka u novo doba koje je vremenski tok uopte osealo kao propadanje; i verovatno ponovo za nae dane u kojima se pojavljuje
puno optereenje negativnih konsekvenci principa funkcionalnog diferenciranja. U takvim stanjima budunopst se utiskuje u
sadanjost; ovek ne dolazi do aktualizovanja vremenskog hori-
38
O ovome iscrpnije, Niklas Luhmann, The Future Cannot Begin, u: isti.
The Diffrenciation of Society, New York 1982, str. 271-288.
39
Odgovarajui, ali mnogo apstraktnije shvaen misaoni model skicira Galtung a.a.O., str. 210 i si. Ovde bi se mogla dodati i figura spirale utanja Elizabete
Noel-Nojman. Upor. Die Schweigespirale: Uber die Entstehung der ffentlichen
Meinung, u: Elisabeth Noelle-Neumann, ffentlichkeit als Bedrohung: Beitrge
zur empirischen Kommunikationsforschung, Freiburg 1977, str. 169-203; ista. Die
Schweigespirale: ffentliche Meinung, unsere soziale Haut, Mnchen 1980.
512
zonta, sasvim nezavisno od konkretno sagledivog toka dogaaja.

U ovom smislu je razaranje mogunosti ivota na zemaljskoj kugli naa budunost - sasvim nezavisno od toga da li e ono postati
istinska sadanjost; i ono izaziva kontinuiranu protivrenost. A
ova protivrenost se ne moe tehnoloki umiriti preko upuivanja
na dogledne budue sadanjosti poto je ona konstituisana u drugom vremenskom modalitetu - ne za budue sadanjosti, ve za
savremenu budunost.
Suprotna slika mora upravo primeniti oba modalizovanja
vremena, ali u drugoj konstelaciji. To je verovatno u epohama
koje su upravo lansirale novi princip diferenciranja sistema. Posledice se mogu ve videti i misaono produiti u budunost: tako
u Evropi od 1660. Tada protivrenosti postaju problemi koji se
malo-pomalo mogu reiti. Vreme, mnoilac protivrenosti postaje mnoilac problema. Postoji mnogo vie tekoa jer su se stare
ivotne nedae problemsko-tehniki dekomponovale; ali, takvo
reenje tada pokazuje i mnogo novih mogunosti za nove kombinacije. Na ovome postavljene budue sadanjosti opravdavaju
pozitivno bojenje savremene budunosti 40. Nesigurnost se preko
prorauna rizika shvata, postaje merljiva, ini se sposobnom za
osiguravanje. U principu se ini da otvorena budunost stavlja
u izgled nastavljanje uspenog razvoja koji e poprimiti kvazi-automatske crte ukoliko su samo prvo otklonjene ruine proteklog
poretka (ovde: staleke strukture, partikularizmi nefunkcionalne
nejednakosti, vladavina). Ovde odgovara optimistiki koncept
teorije protivrenosti Galtunga 41: pozitivno se shvata kao ono to
jo moe napredovati, neutralno se shvata pozitivno, zato to ne
ugroava, a negativno se uzima u obzir kao neto u trenutku neiz40
U vezi s ovim osvremo se na sredinom 18. veka zapoete karijere semantike sekvencijalnih pojmova kao to su reprodukcija, evolucija, razvoj, napredak,
ije kolektivisanje ukazuje da se budunost moe oitati u sekvenci buduih
sadanjosti.
41
A.a.O., str. 212 i si. Pri oslanjanju na Galtunga treba voditi rauna da on
fenomen revolucije predmetno i istorijski pogreno pridodaje. On ne pripada negativnoj, ve pozitivnoj obradi protivrenosti. Nije otvoreno postavljanje osnovnog politikog sukoba nekog drutva (210) koje konano dovodi do revolucije,
ve ovek na talasu oaravajuih nada (kao to pie jedan nemaki posmatra
Francuske revolucije) i rastueg privrednog blagostanja ulazi u situacije koje onda
nude prilike da se otklone tobonje smetnje napretku.
33 Drutveni sistemi
513
beno. Sada bi to moglo da znai utilitas filia temporis. A moral

sme da zabrani samo jo ono to dovoljno izvesno ima tetne posledice.
Sredinom 18. veka postalo je dalekoseno po sebi razumljivo da budunost odluuje o vrednosti delanja, to znai: savremena budunost, to znai: korist. To dolazi kao oslobaanje od protivstavljenih zabrana, nasleenih restrikcija, od balasta koji se
samo istorijski moe objasniti. Delanje vai kao po prirodi dobro. Ono to delanje pokree - samoljublje, odnosno interes shvata se kao priroda i moe se samo preko posledica moralno okvalifikovati bilo kao dobro, bilo kao loe. Na odgovarajui nain
nagrada i kazna gube svoj neposredni odnos prema delanju i time
svoju pravednost; one se mogu opravdati samo na taj nain to
menjaju oveka (specijalna prevencija) ili ljude (opta prevencija) 42 . To zvui u ustima prosvetitelja zaista optimistiki. Ali, nije
li na taj nain priroda oveka i njegovog delanja definisana protivreno: dobro i loe? I ne prelazi li to onda u zapovest permanentnog odluivanja ove protivrenosti u situacijama u kojima
tek budunost pokazuje o kakvom se sluaju radilo? S druge strane, opet, materijalisti, utilitaristi, rusoisti, sa svoje strane,
nazivaju, dodue, ovu prirodu dobrom. Oni na taj nain utemeljuju svoj
optimizam in puncto perfektnosti. Meutim, ovaj izlaz poiva na
42
Ovo treba potkrepiti sa nekoliko redova. Izabraemo proizvoljno. Kod
Charles Duclos, Considrations sur les murs de ce cicle (1751) nav. prema izdanju de Magny, Lausanne 1970, str. 198 i si. to znai: On pourrait l'imaginer
d'aprs ces crits sur la morale, ou lon commence par supposer que ihomme
n est compos de misre et de corruption, et qu il ne peut rien produire d'estimable. Ce systme est aussi faux que dangereux. Les hommes sont galement capables du bien et du mal; ils peuvent tre corrigs, puisqu'ils peuvent se pervertir;
autrement, pourquoi punir, pourquoi recompenser, pourquoi instruire. (Ovo bi
se moglo zamisliti na osnovu napisa o moralu, tamo gde se zapoinje s pretpostavkom da se ovek ne sastoji iz slabosti i pokvarenosti i da ne moe stvoriti nita
vredno. Ovaj sistem je kako pogrean tako i opasan. Ljudi su podjednako sposobni
za dobro i za loe; oni se mogu popraviti poto se mogu pokvariti; inae, zato
kanjvati, zato nagraivati, zato uiti. I odmah zatim: Les hommes sont, dit-on,
pleins damour-propre, et attachs leurs intrts. Partons de l. Ces dispositions
nont par elles-mmes rien de vicieux, elles deviennent bonnes ou mauvaises par
les effets quelles produisent (Ljudi su, kae se, puni istinske ljubavi i povezani
sa svojim interesima. Polazimo od toga. Ove odredbe ne sadre same po sebi nita
pokvareno, one postaju dobre ili loe na osnovu posledica koje proizvode).
514
oiglednoj teorijskoj greki. O dobrom se govori u dve razliite

ravni teorije: u okviru ove semantike ovek se jo za trenutak
moe liiti uvida da se na kraju radi o amplifikaciji protivrenosti
i o postavljanju zahteva za proraunavanjem odluka i o posledinoj odgovornosti.
Budue sadanjosti raunamo zaista tek kada su one sadanjost. Pre toga slue samo za ekstrapolaciju savremene budunosti. Od 19. veka pomalo se imaju u vidu posledice ostvarivanja
principa funkcionalnog diferenciranja u savremenim sadanjostima. Najpre kao posledice diferenciranja ekonomskog sistema,
naroito industrije. Poto se mislilo da moe pomoi dijalektika i
samo jo revolucija u daljini. U meuvremenu se ovek bavio
posledicama
diferenciranja
politikog
sistema
(demokratizovanje, drava izobilja) i posledicama diferenciranja sistema obrazovanja (moratorijum zrelosti, nove nejednakosti, demotivacije).
Usto dolaze problemi kontrole tehnikih mogunosti koji se pojavljuju kao posledica izdiferenciranosti sistema nauke 43 . Vai li
ponovo: veritas filia temporisl
Svakako postoji dovoljno strukturalnih podstreka da se koncept reivih problema ponovo preobrati u onaj o protvrenostima i
da se da znak za uzbunjivanje. Budunost slui, ali sada ne sa semantikom propadanja, ve sa semantikom katastrofe, za mobilisanje i komuniciranje o protivrenosti sadanjeg. Kada bi vailo da
protivrenost vie ili manje nuno menja odnose, mogle bi se shvatiti katastrofalne reakcije na opasnost od katastrofa. Ali, ova premisa jo potie iz arsenala dijalektike koja se odrava kao zakon. U
stvarnosti su odnosi izmeu protivrenosti i promene strukture
mnogo komplikovaniji i ni iz daleka nisu dovoljno objanjeni 44.
43
U vezi sa poslednjim naznaenim, najmanje poznatim stanovitem videti

Talcott Parsons/Gerald M. Platt, Age, Socil Structure, and Socalization in Higher
Education, Sociology of Education 43 (1970), str. 1-37; Niklas Luhmann, Gesellschaftsstrukturelle Bedingungen und Folgeprobleme des naturwissenschaftlich-technischen Fortschritts, u: Reinhard Lw u.a. (Hrsg.), Fortschritt ohne
Mass? Eine Ortsbestimmung der wissenschaftlich-technischen Zivilisation, Mnchen 1981, str. 113-131.
44
Takode Galtung a.a.O. i Elster a.a.O. ublaavaju: Galtung pre svega na

temelju uvida u veliki broj protivrenosti i njihovih kompleksnih odnosa koji iskljuuju linearno odvijanje dijalektikih razvoja; Elster pre svega na osnovu iskljuivanja interventnih varijabli svesti i komunikacije.
515
eli li se budunost osavremeniti ili eli li se ono to nastupa

uzastopno uiniti relevantnim, nuan je obrazac prevoenja.Vremensko se mora prevesti u predmetno. Vana vodea figura za
ovo nalazi se u raunu trokova. Pojam trokova oznaava odreeni oblik protivrenosti - neto to ovek ne eli i, uprkos tome,
namemo ini. Tokovi otuda imaju tano funkciju upozoravanja
koja pripada imunosistemu. Oni su i po tome slini imunosistemu
to ne moraju da fungiraju ad hoc, ve pretpostavljaju sistematizovanje. Drugaije reeno, oni su upueni na ekstemalizovanja
da bi mogli da diskriminiu trokove koji su interno uzeti u obzir.
Sa raunom trokova predstavljaju se negativni aspekti delanja - i ponitavaju jer ovek dela na osnovu rauna trokova
samo kada se ini da prihodi preteu u odnosu na rashode. Sto se
vie trokova moe uraunati, to se vie raun moe proiriti, na
primer i na vremenske trokove i na psihike trokove i na (kao u
uvenoj raunici Paskala) ugroavanje spasenja due 45, utoliko
osetljivije postaje delanje protiv protivrenosti. Tada su potrebne
samo maksime odluivanja kao one da trokovi moraju biti barem
pokriveni, ili da bi izmeu uporedivih delanja trebalo izabrati ona
po trokovima najpovoljnija - i ve tako izdvojiti sijaset delanja
iz podruja izabranih mogunosti. Ona se predstavljaju samo kao
mogunosti, proizvode se takorei kao antitela, da bi spreila rizike, da bi sputala negativno.
I u ovom pogledu padaju u oi istorijske tendencije koje ukazuju na to da se ovek od ranog novog doba, i naroito od 18.
veka, sve vie trudi oko drutvene imunologije. Povremeno je izgledalo gotovo tako (danas se to naziva liberalizam) kao da bi
se integracija drutva mogla dovoljno osigurati preko rauna
trokova: kada bi samo svako uzimao u obzir u obliku trokova
optereenja koja on i svi drugi doivljavaju u toku svog delanja,
ostvarivalo bi se uopte samo drutveno kompatibilno delanje 46 .
Sa stanovita ovde zastupljene teorije, ovde se ipak radi o precenjivanju funkcije imunosistema drutva.
45
Videti kao primer modernim sredstvima izraene verzije, Hansjrg Lehner/Georg Meran/Joachim Mller, De statu corruptionis: Entscheidungslogische
Einubiingen in die Hhere Amoralitt, Konstanz 1980.
46
I danas jo postoje ovome vrlo bliska shvatanja. Upor., npr. Abraham A.
Moles/Elisabeth Rohmer, Thorie des actes: Vers une cologie des actions, Tournai 1977, str. 43 i dalje, naroito 57.
516
Slino kao vremenska dimenzija i predmetna dimenzija,

moe konano i drutvena dimenzija da slui za umnoavanje
protivrenosti i tako za izgradnju drutvenog imunosistema. To
se deava pomou semantike konkurencije. I time nismo sluajno
kao kod koristi, rizika i verovatnoe - dodirnuli temu ija se karijera odvija paralelno s razvojem savremenog drutva.
O konkurenciji se moe govoriti kada se ciljevi sistema
mogu dostii samo na raun ciljeva drugih sistema. Konkurentske
situacije mogu nastati izmeu psihikih i/ili drutvenih sistema.
One postaju oigledne uvek kada sistem na svojim ciljevima
moe proitati da njihova realizacija drugim sistemima oduzima
ili smanjuje ansu da dostignu njihove ciljeve. Pojam artikulie
drutvenu dimenziju smisla cilja. On ne pretpostavlja da konkurentski sistemi sami dolaze u interakciju ili da drugaije od
drutva uopte uestvuju u optem drutvenom sistemu. To moe
biti sluaj, na primer kod uenika u nekom razredu, ali nije nuno
obeleje pojma. Dakle, pojam zahteva teoriju koja moe razlikovati drutvenu dimenziju i drutveni sistem 47. Konkurencija nije
poseban tip drutvenih sistema, ona je poseban tip drutvenog iskustva (u graninom sluaju: jednog jedinog sistema!).
Nije sve to uvodi u drutvenu dimenziju i to vodi rauna o
drugom doivljaju i delanjima drugih odmah konkurencija. U
konkurenciji se ujedinjuju raznorodne mogunosti samo pod
uslovom sagledane prinude. Konkurentske situacije nastaju najjasnije pod uslovom oskudnosti, dakle, u privredi. Ovde je jedinstvo, ako ovek sme tako da kae, pristupano u decentralizovanom obliku: u svakom posedu kojeg pojedinac moe odrati
samo na teret drugoga. U politikom sistemu je teza jedinstvenosti vrenja moi forsirana na jednom posebnom podruju moi
tek tokom razvoja novovremene drave, i zaista je tek doputanje
konkurencije oko ove moi u jednom vie nego faktikom, naime, institucionalnom smislu, vetaki proizvod politikih ustava.
Potpuno je prekama konkurencija u oblasti duhovnog - tema
uvenog izlaganja Karla Manhajma (Mannheim) 48 . Manhajm
47
Upor. u vezi s tim gore, 3. glavu, II.
48
Die Bedeutung der Konkurrenz im Gebiete des Geistigen, Verhandlungen des Sechsten Deutschen Soziologentages vom 17-19. September 1928, Tbingen 1929, str. 35-83, nav. prema novom izdanju u: Volker Meja/Nico Stehr, Der
Streit um die Wissenssoziologie, Frankfurt 1982, Bd. 1, str. 325-370.
517
povezuje konkurenciju s javnim tumaenjem bia, ali pri tom

ne obrazlae zbog ega se bie moe samo javno tumaiti 49 . Kao
to se danas moe videti i ovo je, takoe, istorijsko pitanje 50. U
meduvremnu se pluralizam legitimisao zajedno sa svim posledinim pojavama kao to su teorijsko poreenje i teorijska rasprava i na odgovarajui nain je intelektualna klima izgubila konkurentski karakter. Svako radi na svojoj teoriji i nalazi priznanje,
ukoliko priznanje nalazi, a da pri tom ne mora drugaije miljenje
drugaije da osea osim kao protivrenost ili ak kao izazov.
Semantika konkurencije je ubedljiva tek kada postoje prilike
da se ona dokae. U drutveno-strukturalnom pogledu ovo zahteva dovoljnu izdiferenciranost konkurentskih situacija, a ovo se
opet moe dostii ako se konkurencija moe dovoljno diferencirati u odnosu na razmenu i kooperaciju 51 . Linosti kojima ovek
konkurie ne smeju biti identine sa linostima sa kojima ovek
sarauje; i takoe ne sa linostima sa kojima ovek vri razmenu.
Odgovarajui drutveni modeli se moraju jedan iz drugog izvesti
49
Kasnije razvijena sociologija nauke nije se vie na to obazirala, prividno
je i zahtev za jedinstvenim javnim tumaenjem bia preko nauke preutno povukla. Konkurenciju pretpostavlja jo samo kod zahteva za originalnou (operacionalizovan kroz prvu publikaciju), a ovaj zahtev se moe sa svagdanjom
istraivakom tematikom po volji decentralizovati i umanjivati. Upor., npr. Robert K. Merton, Priorities in Scientific Discovery: A Chapter in the Sociology of
Science, American Sociological Review 22 (1957), str. 635-659; Randall Collins, Competition and Social Control in Science, Sociology of Education 41
(1968), str. 123-140; Warren O. Hagstrom, Competition in Science, American
Sociological Review 39 (1974), str. 1-18. Kao problem (disfunkcija) posmatra se
opanost od suzbijanja komunikacije, a ne, naprotiv, opasnost od minimiziranja
istraivakih tema.
50
Nastavljajui Manhajmovu analizu ovek bi mogao da uz etiri tipa konsenzusa, monopolizovanja, atomizovanja i koncentracije - ugradi i peti tip pluralizacije, ali ni onda jo uvek ne bi imao jasan pojam jedinstva koje prisiljava da se
drugi shvate kao konkurenti.
51
Ovo su stanovite istakla pre svega ispitivanja malih grupa. Upor. iz bogatog istraivanja, recimo, Edward Gross, Social Integration and the Control of
Competition, American Journal of Sociology 67 (1961), str. 270-277; L. Keith
Miller/Robert L. Hamblin, Interdependence, Differential Rewarding, and Productivity, American Sociological Review 28 (1963), str. 768-778; Nicholas B.
Cottrell, Means-Interdependence, Prior Acquaintance, and Emotional Tension
During Cooperation and Subsequent Competition, Human Relations 16 (1963),
str. 249-262; James W. Julian/Franklyn A. Perry, Cooperation Contrasted with
Intra-Group and Inter-Group Competition, Sociometry 30 (1967), str. 79-90.
518
odvojeno ostvariti 52 . Oblasti drutva koje za ovo dolaze u obzir

bile su naroito znaajne za ostvarivanje savremenog drutva, pre
svega privreda orijentisana na trite i, gotovo na njenu preporuku, nauka i politika. U svakom od ovih sluajeva radi se samo o
dodatnoj orijentacji, nikada o jedinoj osnovi za ispunjenje funkcije. Pored privredne konkurencije privreda poveava pre svega
razmenu i, takoe, kooperativno organizovanu proizvodnju. ta,
dakle, ovek oekuje od injenice da i konkurencija ima ulogu?
Za tradicionalno preporuivanje konkurencije tipino je obaziranje na ustrojstva ili motive individualnog delanja. Konkurencija uskrauje sigurnost i stimulie inicijativu, motivaciju za
uinak, senzibilnost za anse. Ona se posmatra kao pokretako
sredstvo za savlaivanje inercije u onoj meri u kojoj se veruje da
se odnosi na individuu. Ali, odavno je sa ovim principom formulisano i razoarenje: konkurencija spreava komunikaciju i kooperaciju (to znai: ne mogu se izraditi pretpostavke dovoljne
izdiferenciranosti) i deluje pre tako to spreava napredak i prilagoavanje; rezultat su rovovske borbe bez kretanja 53 .
Prevede li se ova rasprava na koncept drutvene imunologije,
kao to se ovde zastupa, onda bi najpre bilo potrebno da se revidira pretpostavka po kojoj je konkurencija, odnosno nepostojanje
konkurencije, strukturalni princip od prvorazrednog drutvenog
znaaja, recimo, princip razlikovanja kapitalistike i socijalistike privrede 54. Nije u pitanju struktura izgradnje sistema jer
i
52
Na taj nain se istovremeno stavljaju znaci pitanja iza svake teorije

drutva koja pokuava da izae nakraj sa jednim jedinim od ovih modela-bilo da
je model kooperacije, razmene ili konkurencije.
53
Upor. na primeru politike: Theodor Lowi, Toward Funktionalism in Political Science: The Case of Innovation in Party Systems, American Political
Science Review 57 (1963), str. 570-583; James D. Barber, The Lawmakers: Recruitment and Adaptation to Legislative Life, New Haven 1965, str. 1 i dalje. I sociologija nauke dolazi danas do pre skeptinih procena. Videti, npr. Daniel Sullivan,
Competition in Bio-Medical Science: Extent, Structure and Consequences, Sociology of Education 48 (1975), str. 223-241.
54
Empirijski je onda potpuno otvoreno pitanje u kojem od ovih privrednih
sistema vlada vea konkurencija. ovek treba samo da pomisli na zatitu oskudnih
sredstava i na neformalnu sutinu ureenja socijalistike privrede da bi video koliko jako oskudnost, pri nunoj decentralizaciji procesa proizvodnje, vodi ka tome
da protivrenosti dobijaju oblik antecipirajue konkurencije. ovek dobija ukupan utisak daje imuno sistem ovih privrednih sistema vremenski izraen u oficijel-
519
konkurencija ne zhteva komunikaciju izmeu konkurenata. Ona

moe da generie sisteme, ali samo ako postaje sukob. Konkurencija samo pojaava opaanje protivrenosti u svakoj poziciji koju
odreuje dok se shvatanja ili namere drugih oseaju kao provokacija sopstvenih i, takoe, pretpostavljaju obrnuto. Ovo pretpostavlja, kao sredstvo operacionalizacije, semantiku jedinstva koja
razliito povezuje kao konkurenciju. Meutim, semantika jedinstva postaje vidljiva samo onda kada funkcija amplifikacije
protivrenosti to zahteva. Istinsko jedinstvo jeste jedinstvo autopojetike reprodukcije sistema i njegove imunosti na verovatnou ukidanja. Konkurencije ne mora da bude, ni autopoiesis ne
mora da bude. Ali, imunosistem moe barem da razvije oblike u
kojima se dalje odvija jedinstvo sistema kao samoreprodukcija, i
to samo onda kada budunost i konkurenti, korist i konsenzus
ostaju komunikativno nedostini.
Vani pojmovi poretka 18. i 19. veka kao to su korist,
trokovi i konkurencija danas su esto u osvrtanju unazad difamirani kao izraz prenaglaenog, individualistikog liberalizma. Oni
se svakako mogu relativisati sa stanovita precenjenosti ekonomskih aspekata drutvenog ivota. Ali, sluili su i za to da se
imunosistem drutva proiri i da se sa prava protegne na privredu
(odnosno, na drutvene odnose koji se mogu analogno konstruisati). Tako posmatran ovaj razvoj ui da poveanje kompleksnosti drutvenog sistema mora imati konsekvence i za imunosistem
drutva: na odgovarajui nain mora se poveati i osetljivost za
poremeaje. Ako se ovi oblici, ugraivanja osetljivosti za poremeaje u individualno delanje, danas kritikuju, ovek e morati
da uznemiri kritiare pitanjem kako se oni onda, sa svoje strane,
ele pobrinuti za dovoljnu imunost. Moe se samo pretpostaviti
da iza toga stoji bezgranino, mada nepriznato poverenje u birokratiju Ali, ba je birokratija poznata kao sistem sa vrlo malom
osetljivou na poremeaje.
noj ravni, a daje u neoficijelnoj ravni, naprotiv, drutveno orijentisan. U ravni planova u pitanju je maksimiranje dobiti orijentisane na budunost, u ravni ponaanja
preduzea osiguranje vlastitog standing (poloaja) u odnosu na druga preduzea. Politiko iznuivanje oficijelnog zaotrava tano ovu diferenciju i utvruje je nekomunikativno. Upor., u vezi s tim, Michael Masuch, Die sowjetische
Entscheidungsweise: Ein Beitrag zur Theorie des realen Sozialismus, Klner
Zeitschrift fr Soziologie und Sozialpsychologie 33 (1981), str. 642-667.
520
VII
Protivrenosti su, tako smo rekli, u samom sistemu konstituisane sinteze, saimanje momenata sa stanovita nepomirljivosti.
Naravno, sintetizovanje protivrenosti ne moe uslediti proizvoljno, ali ono nije ni unapred vrsto determinisano kroz ontologiju; povezano je sa drugim rezultatima konstituisanja u sistemu.
Na primer, prostor se konstituie tako to se polazi od toga da dve
razliite stvari ne mogu u isto vreme zauzimati isti prostor 55.1 logika kondicionira, kada je jednom stavljena u funkciju, konstituisanje protivrenosti i doputa im da se pojave kao ne-proizvoljne.
Prostor i logika sintetizuju protivrenosti ipak samo da bi ih izbegli. Oni su posebna ustrojstva za negaciju protivrenosti. Meutim, drutvenim sistemima su potrebne protivrenosti za njihov
imunosistem, za nastavljanje njihove samoreprodukcije pod kakljivim okolnostima. Zbog toga je pitanje: da Ii logika (ukljuujui logiku prostora) proizvodi za to dovoljno protivrenosti. Ili
drugaije formulisano: izlaze li drutveni sistemi sa logikim protivrenostima na kraj kada se radi o tome da treba da se uzbune?
I ovaj se problem reava preko izgradnje strukture. On se dovodi u oblik protivrenosti izmeu oekivanja. Ona mogu da protivree logiki kada se radi o osobinama ili nainima ponaanja
koji nisu mogui najednom objektu u isto vreme. Takve istovre55
Odnos drutvenih sistema prema konstituisanju prostora trai tanije
objanjenje u vezi s ovim konceptom protivrenosti. S jedne strane, drutveni sistemi nalaze stvarno neslaganje drugih sistema zajedno sa prostornom autopoiesis
ivota uvek ve unapred dato (tano tako kao to unapred nalaze ireverzibilnost
vremena). S druge strane, pretpostavka prostora kao preko prostornih taaka organizovanog izbegavanja protivrenosti je njihov rezultat neslaganja. Nadovezujui se na to moe se dekomponovati obrada protivrenosti - na primer kao otra
granica u odnosu na koju je sve ili na jednoj ili na drugoj strani i nita nije istovremeno na obe strane; ili kao rastojanje izmeu ekstremnih taaka koje u odnosu na
svaku ureuje blie ili dalje i pri tom utvruje uzajamnu iskljuivost upisanih
mera. (Videti razliku izmeu cuts i scales kod C. K. Ogden, Opposition, 1932,
novo izdanje Bloomigton 1967, str. 58 i dalje). Meutim, ini se daje prostor pre
svega osnovni model za razvoj logike. Covek na prostoru ui logiku. Tako kao to
je iskljueno da se gradi kua tamo gde kua ve stoji, mora biti takoe iskljueno
da se misli o jednoj kui sa svojstvima neke druge kue. U meri u kojoj se logika
iri na neprostome odnose rastu i stepeni slobode i rezultati kontrole u utvrivanju
protivrenosti.
521
meno vidljive i sagledavanjem reive protivrenosti mogu se

uveati kada se urauna vremenska dimenzija 56 . Rekli smo da
vreme potivrenosti kako poveava tako i smanjuje. To se koristi.
Inkompatibilnosti koje se u toku vremena mogu proizvesti naknadno se stavljaju na raun sadanjosti. ovek ne moe istovremeno biti u Parizu i Londonu. On to moe uzastopno. Ali, ako
sada putujem u London za izvesno vreme je utvreno da ne mogu
biti u Parizu. Zbog toga plan da se putuje u London i u Pariz u
sadanjosti postaje protivrenost koja se moe reiti samo ukoliko
se potrudimo da doemo do vie vremena. Ako se sada vreme
ustanovi kao oskudno, smanjuje se njegov potencijal za reavanje
protivrenosti i poveava se njegov potencijal za proizvodnju
protivrenosti. Ako tek posle puta u London putujem u Pariz
imam problem, jer u u Parizu biti u vremenskoj taki u kojoj bih
ve morao ponovo da budem kod kue. Dakle, moram da napustim jedan ili drugi plan putovanja i da protivrenost tako ne
reim, ve da o njoj odluim.
Takvi problemi protivrenosti prostor/vreme od 18. veka se
istovremeno, sa svoje strane, poveavaju i smanjuju: poveavaju
na osnovu rasta oekivanih putovanja i smanjuju usled ubrzavanja: u 18. veku zbog poboljanja puteva i koija, u 19. veku zbog
izgradnje eleznice, u 20. veku zbog letenja, a u 21. veku verovatno zbog zamene putovanja telekomunikacijom. Meutim, oskudica vremena ima mnoge druge konsekvence. Pre svega, pri strogom
povlaenju granice izmeu rada i slobodnog vremena - organizacionom zahtevu! - postaju oskudni radno vreme i slobodno vreme. Za beskrajnost vremenskog horizonta ogranienog samo nepoznatom (u svakom momentu moguom) smrti, povremeno se
kroz diferenciranje supstituiu dve ograniene i na taj nain oskudne koliine vremena. Radno vreme je samo onda oskudno
kada se tokom muenja ili dosade beskrajno protee i ovek svaka tri minuta gleda na sat. Slobodno vreme je samo onda oskudno
kada ovek ne zna ta bi sa njim zapoeo. Oskudnost se zasniva
na konstantnosti koliina na koju se moe delovati kroz diferenciranje. Ona se pojedincu diktira kroz diferenciranja sistema i tako
u dnevnom ivotu poveava senzibilnost za protivrenosti.
56
522
Upor. gore pod VI o vremenu kao mnoiocu protivrenosti.
Poto oskudnost ne poiva na vremenskom pritisku, ve na

ograniavanju vremenskog protezanja, ona je kompatibilna sa vrlo
razliitim raspodelama optereenosti. Tako e je menadment
drugaije doiveti od radnika, drugaije nastavnici od aka. Ona
proizvodi i briljivo izbegavanje svakog utiska o protivrenostima vlasti po shemi gospodar/sluga; naime, uzbuenje gore i
dosadu dole sa odgovarajuim protivrenim udvostruavanjem
kontingencije. Poto vetake vremenske granice, merenja vremena, rokovi i satovi pripadaju samorazumljivostima svakodnevnice oni kao samovolja vie nee biti posmatrani; protivrenosti se u neto staromodnom stilu pripisuju linostima ili
grupama ljudi koji se ponaaju drugaije nego to se to iz sopstvenog stanja vremenske oskudnosti oekuje.
Pored
ovog poveavanja protivrenosti
kroz vremenska
ograniavanja, vreme deluje i na taj nain kao mnoilac protivrenosti jer omoguuje da se budue unazad stavi na raun sadanjosti i ovde se, mada jo uopte nije aktuelno, doivljava kao
protivrenost. Ovo se uglavnom dogaa kroz uzrone analize.
ovek odmah vidi u uzronostima da preko odreenih delanja,
odnosno nedelanja, budue mogunosti otvara, odnosno zatvara.
Na taj nain vlast ograniava aktuelnu situaciju preko sadanjosti,
ovek mora odustati, zadovoljenja odloiti, tedeti, mora se obrazovati, mada sadanjost nudi mnogo primamljivije mogunosti.
Misli se i na to kako je u 18. veku - od Riardsona do Rusoa senzibilnost bujala sa svim zapletima i posledinim optereenjima koji to sa sobom donose pojedincu i ovek ima primer da se i
drutvena dimenzija moe iskoristiti za poveavanje protivrenih
traenja - brakovi utroje i slino.
Vremensko poveavanje protivrenosti udnovato je uvek
vailo kao racionalno. Ve je u starijoj tradiciji uenja prudentia vaila u tano ovom vremenskom smislu kao istaknuto obeleje racionalnih supstanci: ljudi za razliku od ivotinja. Od druge
polovine 17. veka perspektive ove vrste se iako pojaavaju pre
svega kroz preuzimanje rauna verovatnoe i prorauna rizika
koji proiruju podruje u kome vae dovoljno sigurne uzronosti,
i kroz univerzalizovanje legitimacije kroz korisne posledice - stanovite koje su ranije donji slojevi zadravali za sebe. Budunost
postaje horiznt konfliktnih posledica delanja. Nastupajue spo523
redne posledice treba da se po mogunosti unapred uraunaju i izvan nameravanih posledica; samo za to se jo zahteva moralna
odgovornost. Odgovornost tada ne treba vie da se prihvati samo
pri dirigovanju intencije, ona se mora u okviru stanovita o
etici odgovornosti odnositi na celokupnu budunost 57.
Covek moe poveavanja protivrenosti da smatra ako ne racionalnim, ono ipak funkcionalnim kada njihovu funkciju uzbunjivanja zamisli u imunosistemu drutva. Ali, to odmah vodi do pitanja
(i tek nakon odgovora mogli bismo da govorimo o racionalnosti)
ta se posle uzbunjivanja deava. Alarm ne treba odmah da znai a
Farme; ali ovek se pita: ta inae. Poznato je da racionalne tehnike
odluivanja ne vode vrlo daleko u pogledu protivrenosti vrednosti. A ni supstituti za logika eliminisanja protivrenosti: hermeneutika tumaenja smisla ili diskursi utemeljenja nee mnogo
pomoi ako svakome stoje na raspolaganju ko se zbog neega protivi nekom drugom - na primer za ili protiv atomske energije. Ako
treba prihvatiti da nam je potrebno tako mnogo protivrenosti zato
to se samo tako nae drutvo (a to ovde znai: ukupnost drutvenih
sistema) moe upozoriti na njegove vlastite posledice, socioloka
analiza bi bila pozvana da objasni ta bi trebalo da se zapone sa
ovim protivrenostima; ili: kako se one i pod kojim uslovima verovatno mogu promeniti. To nas vodi do problema teorije sukoba.
VIII
Posebno je za stariju sociologiju prve decenije ovog veka
bila po sebi razumljiva opta prisutnost sukoba u drutvu. Odgovarajui iskazi ne nedostaju 58. Takvim shvatanjima je tada uva-
57
U tendencije ove vrste, posmatrane sa Veberovog i Parsonsovog stanovita, spada Wolfgang Schluchter, Die Entwicklung des okzidentalen Rationalismus: Eine Analyse von Max Webers Gesellschaftsgeschichte, Tbingen 1979.
Uostalom, upravo su u ovom sklopu razumljivi predloi da se preko Parsonsa vratimo Veberu. Veber je vie od Parsonsa imao razumevanje za poveavanje potencijala za sukob modernog racionalizma; Veberovom angaovanom impresionizmu
nedostaje samo ubedljiva teorija. Samo dovoljna teorijska analiza moe da probudi
sumnju da li i kako onda ova tehnika osavremenjivanja protivrenosti uopte zasluuje naslov racionalnosti.
58
Neka ukazivanja daje Lewis A. Coser, Theorie sozialer Konflikte, Neuwied 1965, novo izdanje 1972, str. 13 i dalje.
524
avan socijaldarvinizam podario verovatnou, a da pri tom nije

morao da se pokrene veliki posao oko pojma ili neko istraivanje 59 . Udbenik Dejvisa i Bamsa, koji je posveen pionirima amerike sociologije, nudi jo samo psiholoko tumaenje za ono to
se naziva the universality of conflict 60. Od tada se oplakuje zanemarivanje teme to moe da znai samo: nenapredovanje u teorijskim i empirijskim nastojanjima. Neto govori u prilog tome da
je teorija sukoba danas i sama dola suvie u sukob sa drugim teorijskim nastojanjima i na taj nain svoj vlastiti razvoj sama spreila. Predlaemo novi poetak - ne kao alternativu za. ve kao osnovu teorije sistema 61.
O sukobima emo uvek govoriti kada se nekoj komunikaciji
protivrei. Moglo bi se formulisati i: kada se komunicira o protivrenosti. Sukob je operativno osamostaljivanje protivrenosti
kroz komunikaciju. Dakle, sukob predstoji samo onda kada se o
oekivanjima komunicira i neprihvatanje komunikacije ponovo
komunicira. Oekivanje ne treba da se odnosi na ponaanje onoga
ko odbija; ono se moe ticati treeg ili se moe sastojati u opisivanju stanja kome ovaj, kome se saoptava, ne veruje - ukoliko
on to kae.
Pojam sukoba se tako odnosi na precizan i empirijski shvatljiv obrazac komunikacije: na komunicirano Ne koje odgovara
na prethodnu komunikaciju. Pozajmie mi tvoja kola? Ne.
Kapitalisti nas iskoriavaju. Ne verujem kapitalistima. U
Odeonu se daje dobar film. Hm, ne znam... Ukljuena je svaka
vrsta izraza oekivanja dok je samo po reakciji jasno daje komunikacija shvaena; i svako slabljenje odbijanja pada u podruje
naeg pojma, dokle god je razumljivo da se radi o odbijanju. Za
59
Ali activity is a clash of atoms or of thoughts, and the scientific man does
not need to waste his time in disputing with those who look for the elimination of
strife from human affairs. (Svako delanje je sudar atoma ili misli i naunik ne
mora da troi svoje vreme raspravljajui sa onima koji trae ukidanje sukoba iz
ljudskih aktivnosti) glasi ovo, na primer, kod Franklin H. Giddings, The Principles of Sociology, New York 1896, str. 100 i, naalost, time je oigledno pomereno
u stranu i nastojanje da se doe do vee pojmovne tanosti od waste of time.
60
Jerome Davis/Harry Elmer Barnes, An Introduction to Sociology (1927),
2. izdanje, Boston 1931, str. 440.
61
Upor. u vezi sa sledeim ponovo: Niklas Luhmann, Konflikt undRecht,
a. a. O.
525
konflikt moraju postojati, dakle, dve komunikacije koje jedna

drugoj protivree; jedinstvo smisaone forme protivrenosti sintetizuje dve komunikacije koje su povremeno, sa svoje strane,
drutvene sinteze tri selekcije 62, a sukob preuzima za neko vreme
autopoiesis, dalje voenje komunikacije.
U principu je pogreno svoditi sukobe na izneveravanje komunikacije (tako kao da je komunikacija neto dobro to se
moe upropastiti). Komunikacija je autopojetiki proces drutvenih sistema koji se odvija dalje preko svih kooperativnih ili antagonistikih epizoda dokle god tee dalje. Dakle, sukobi slue
upravo za nastavljanje komunikacije na temelju korienja jedne
od mogunosti koju dre otvorenu: korienjem Ne. Na taj nain
se pojam sukoba jasno izdvaja u odnosu na samo pretpostavljene,
samo opaane suprotnosti. Opte stanje protivrenosti, suprotnost
interesa, uzajamno nanoenje tete (auto je ogrebao drugi auto)
jo nije sukob 63. Uprkos tome je na pojam ugraen u osnovne
pojmove socioloke teorije: radi se o posebnoj (u svakom momentu moguoj) realizaciji dvostruke kontingencije, radi se o komunikaciji, radi se po svemu ovome o drutvenom sistemu naroite vrste.
62
63
Ovo se nadovezuje na pojm komunikacije uveden u 4. glavi.
Naalost, mnogobrojna odreenja pojma su u ovom smislu nejasna. Videti proizvoljno izvuene primere: svi strukturalno nastali odnosi suprotnosti od
normi i oekivanja, institucija i grupa (Ralf Dahrendorf, Gesellschaft und Freiheit: Zur soziologischen Analyse der Gegenwart, Mnchen 1961, str. 125); A
conflict exists whenever incompatible activities occur (Sukob postoji uvek kada
se pojave inkompatibilna delanja) (Morton Deutsch, Resolution of Conflict: Constructive and Destructive Processes, New Haven 1973, str. 10); Suprotnost interesa i protivstavljanja koja iz toga proizlaze i borbe izmeu individua i grupa,
naroito izmeu slojeva, klasa (Lexikon der Soziologie, 2. Aufl. Opladen 1978,
str. 410). Takve i sline definicije karakteriu nastojanja da se u jednom pojmu
povezu strukturalni uslovi za sukobe (i utoliko mogue sukobe) i sukobi u ravni
ponaanja. Mi to smatramo pogrenom tehnikom pojma. Ba kada se eli empirijsko istraivanje strukturalnog iskljuivanja sukoba (lajtmotiv takve izgradnje
pojma), mora se sam pojam nezavisno od toga definisati.
U svakom sluaju bi takve izgradnje pojma bile diskutabilne ako bi im se
svesno u osnov postavila intencija izgradnje nediferenciranog pojma, to znai
pojma koji nita ne iskljuuje. Takva sociologija bi pojam sukoba stavila na mesto
na kome u ovde zastupanoj teoriji stoji pojam smisla; ona bi prosto rekla (ono to
mi kaemo) da svaki smisao u svojim drutvenim upuivanjima implicira mogue
suprotnosti. Moe se pomisliti samo na odmor na suncu; ono pee, ovek tai hladovinu.
526
Prema lome, sukobi su drutveni sistemi, i to drutveni sistemi koji se iz datih razloga izgrauju u drugim sistemima, ali koji
ne dobijaju status dela sistema, ve egzistiraju parazitski. Povod
za njihovo pokretanje i katalizator njihovog vlastitog poretka je
negativna verzija dvostruke kontingencije: ja ne inim ono to Ti
eli, kada Ti ne ini ono to ja elim. Dvostruka negacija ima
dve strane: sjedne strane, kao negacija ostavlja potpuno otvoreno
ono to se deava pozitivno; s druge strane, kroz udvostruavanje
(lobija mogunost samoreferencije i time vlastito preciziranje:
ego posmatra (najpre u granicama, onda uopte) ono to alteru
kodi ba zato kao vlastitu korist jer pretpostavlja da alter ono to
egu kodi posmatra kao sopstvenu korist. Odgovarajue vai za
altera. Na obema stranama, dakle, dvostruka kontingencija 64.
Model interpretacije odgovara kod oekivanja u odnosu na alter
ega: ego pretpostavlja da alter (kao alter ego) ve primenjuje model sukoba (ma kako oprezno, skriveno, ogranieno) i iz toga
izvlai konsekvence za sebe. Zbog toga sukob moe objektivno
nastati gotovo bez povoda. Dovoljno je da se na neko ma koliko
maglovito pretpostavljeno oekivanje reaguje jednim ma koliko
opreznim Ne. Takav dogaaj predoava da se na Ne reaguje kao
Ne, bilo pokuavajui da premotivie ili, konano, sa namerom
istog sankcionisanja po shemi: meni koristi ono to tebi teti.
Prema tome, sukobi su drutveni sistemi koji su izraeni
tano po modelu dvostruke kontingencije; i to su visoko integrisani drutveni sistemi zato to postoji tendencija da se sva delanja
u kontekstu nekog neprijateljstva dovedu u okvire ovog stanovita suparnitva 65 . Ukoliko se ovek jednom upustio u sukob,
teko da postoje jo granice za integracioni vir ovog sistema bilo da su granice okoline, civilizovanog ponaanja, prava; na
ovo emo se opet vratiti. Drugaije nego to se esto pretpostavlja
(ali se vie podmee nego utemeljuje) suparnitvo je, dakle, faktor integracije prvog ranga i upravo je zbog toga problematino.
Upor. gore, 3. glavu, II.
65
Teza da su konflikti (suvie) jako integrisani drutveni sistemi ne bi se
smela zameniti sa jednom drugom, uobiajenom u klasinoj sociologiji: da iz povoda sukoba mogu nastati i pozitivni drutveni odnosi. O ovome, nadovezujui
se
na Zimela, Lewis A. Coser, Theorie sozialer Konflikte, Neuwied 1965, novo izdanje 1972, naroito str. 142 i dalje.
527
Ono tako sadrajno saima heterogena delanja u okviru stanovita negativne dvostruke kontingencije i umee ih u sistem: svako moe da aktualizuje sve mogunosti koje drugome kode, i to
se vie ovo deava utoliko je vie verovatno. Sistem dostie
suvie visoku interdependenciju: jedna re izaziva drugu, na svaku aktivnost se mora i moe odgovoriti nekom drugom. Destruktivna snaga sukoba ne lei u njemu samom i posebno ne u povredama reputacije, delatnog potencijala, blagostanja ili ivota kojeg
on donosi uesnicima; ona lei u odnosu prema sistemu u kome je
sukob naao povod i izlaz - recimo u odnosu prema susedu, u braku ili porodici, u politikoj partiji, u preduzeu, u meunarodnim
odnosima itd. Utoliko je pogodna metafora o parazitskoj egzistenciji sukoba; ali, parazitizam ovde nije, kao to je tipino, povezan sa simbiozom, ve ima tendenciju apsorbovanja sistema
koji prua gostoprimstvo kroz sukob u tolikoj meri kao da sva
panja i svi resursi polau pravo na sukob.
Sukobi odmah postiu ono to se sa apelima na lojalnost
uglavnom toboe pokuava dostii: visoko povezano dejstvo u
odnosu izmeu interpenetracije 66 i strukture. Ovo ne vai samo za
solidarisanje u okviru partija koje se bore, ve takoe i upravo, za
suparnitvo samo. Ko izgubi svog neprijatelja oseae tada udnovatu prazninu; njemu nedostaju motivi za delanje na koje je
sam sebe obavezao. Nedostajae mu mogunosti da mnoge sluajnosti same u jednu priu ako sukob izostane kao vremenski
relativno postojana linija identifikacije 67 . Postoji malo drugih
mogunosti da se u podruju drutvenih sistema jedinstvo generalizacije i obaveze delanja sa jakim uestvovanjem unutranjih
motiva tako daleko odvedu.
Tek od kako je teorija sistema prestala da definie sisteme
preko vrlo visoke ili ak potpune interdependencije 68 , moe se
66
67
Ovde ponovo poseemo za pojmom koji smo uveli u 6. glavi, IV.
O ovome u vezi s podrujem sukoba u organizaciji, Andrew M. Pettigrew,

The Politics of Organisational Decision-Making, London 1973, naroito str. 76 i dalje.
68
Tako, npr. Lawrence J. Henderson, Paretos General Sociology, Cambridge Mass. 1935, str. 11 i dalje za fizike, str. 15 i dalje za drutvene sisteme. Obrt
se moe zahvaliti pre svega informativno-kibemetikim analizama Ebija i tanijem uzimanju u obzir problema kompleksnosti i vremena. Upor. takoe, James
D. Thompson, Organizations in Action: Social Sciences Bases of Administrative
528
pojmovno nepristrasno analizirati koji su problemi povezani sa

suvie visokom interdependencijom, a sukobi su paradni primer
za jednu takvu analizu. Visoko interdependentni sistemi postaju
nuno bezobzirni prema svojoj okolini jer je unapred utvreno u
kom smislu primenjuju tem i informacije; i oni moraju pokazati
veliku internu gipkost u elementima (dogaajima, delanjima) ako
strukturalno treba da se zajemi da je (vie ili manje) sve povezano sa svaim i da svaki dogaaj moe pogoditi sve druge. Za sukobe ovo znai: otra strukturalna redukcija na dvojno suparnitvo (ili kod vie od dva uesnika: tendencija ka redukciji na
dve partije kroz koaliciju) i u ravni delanja: otvorenost za gotovo
sve mogunosti smetnji, nanoenja tete, prisile sve dok se pokoravaju samo modelu sukoba i ne protivree suvie snano vlastitim interesima.
Obe ove karakterizacije: otra strukturalna redukcija na dvojno suparnitvo i velika otvorenost za regrutovanje elemenata za
samoreprodukciju sistema, posluie nam u narednom odeljku za
raspravljanje o polaznim takama za regulisanje sukoba. Najpre
se mora upotpuniti i izdvojiti karakterisanje sukoba kao drutvenog sistema naroite vrste. Jedan od najvanijih momenata je velika proizvoljnost, gotovo nemogunost pretpostavljanja poetka
i odgovarajua ogromna uestanost sukoba. Sukobi su svakidanje tvorevine, nastaju svuda i preteno su sitnice koje je lako
rasistiti. Teorija sukoba koja strukturalne povode preuzima u
pojmu sukoba ili ak samo klasne sukobe ili sukobe oko vlasti doputa da vae kao sukobi u pravom smislu, gubi iz vida
ovaj fenomen masovnosti i beznaajnosti dogaaja (i unosi za to
u teoriju injenina stanja koja jo uopte ne vode do stvarnih
obraunavanja). Umesto toga mi dajemo veu vrednost mogunosti postavljanja pitanja koji zapravo uslovi vode ka tome da
neki od mnogih sukoba ne iezavaju odmah, ne mogu se ve u
ravni kratkoronih interakcija apsorbovati, ve su usmereni na
dalekosene posledice, dugo trajanje, veliko drutveno dejstvovanje u irinu; koji uslovi vode posebno ka tome da sukobi stimu-
Theory, New York 1967, naroito str. 52 i dalje; Robert B. Glasman, Persistence
and Loose Coupling in Living Systems, Behavioral Science 18 (1973), str.
83-98.
34 Drutveni sistemi
529
liu ili regrutuju, proizvode dalje sukobe i udruuju ih u zajedniki front. I sukobi podleu, to ne nazivamo reenjem sukoba,
prirodnoj tendenciji entropije, razgradnji, ukidanju pred drugim
interesima ili zahtevima: oveku je ao, prestaje da se bori, odlazi, puta da neko vreme proe i prikljuuje se ponovo drugim temama. Protekli sukob se odmah izdvaja, postaje okotala grudvica koja se vie ne dira, ali koja sutinski ne spreava cirkulaciju na
drugim putevima. Ako je ovo, ili potpuno izbegavanje daljih sukoba, normalan put da se konflikti prihvate: ta ih onda ipak unapred odreuje za izuzetno veliku drutvenu karijeru?
Pre nego to preemo na sledee poglavlje moramo odgovoriti na ovo pitanje ukazivanjem na diferenciju interakcije i drutva: interakcija shvaena kao drutveni sistem koji nastaje meu
prisutnima i drutvo kao ukupnost svih oekivanih drutvenih komunikacija. Ako se u interakcionim sukobima (koji su, da se dobro razumemo, uvek i drutveni sukobi) pojave znaci za interakciju iznenaujueg drutvenog znaaja, vea je verovatnoa da se
sukob proiri, produbi, perpetuira. Tako se u temama sukoba
moe zapaziti ukazivanje na politiku i sa njim taka oslonca za
moguu podrku onih koji se nalaze izvan. I moral, a pre svega
pravo, deluju u prilog sukoba dok im se ini da se ovek sa
sopstvenom pozicijom nalazi na ispravnoj strani i da suprotna
strana javnog odbijanja ili ak sankcionisanja od strane suda
moe izostati. I nauno izvoenje dokaza moe jemiti sukobima
sranost i podrku. Tako lekari mogu reskirati sukobe (a njihovo
zastupanje interesa spada u najratobomije u politici) zato to znaju kako se bolesti lee, pa svom protivniku mogu ukazati na to da
e se raditi o njegovom vlastitom pogrebu. Kada niko nije u stanju da prisili na predaju bogatstva, i kapital spada u drutvene izvore pojaavanja sukoba. U velika dostignua tzv. kapitalistikog
drutva spada upravo ovo: vlasnika kapitala snabdeti sa mogunou odbijanja i time sa sposobnou za sukob sa politikom
koja je, ipak, ustanovljena tehniki suvereno, a u raspolaganju
politikim sredstvima autonomno.
I pored svega ovoga ne radi se prosto o tome daje interakcija
nadlena za male, drutvo za velike sukobe. Takva podela mikro/makro ne bi shvatila da se i sistemi interakcije reprodukuju u
durtvu i samo u drutvu. Strukturalna selekcija znaajnih sukoba
530
ilclujc preko diferencije sistema interakcije i drutvenog sistema

diferencija koja ini shvatljivim da drutveni sukob u interakciji
nije vaan samo za sistem interakcije, ve poseduje sposobnost
povezivanja drutvenih odnosa izvan granica upravo prisutne interakcije. Tako je granica koja deli sistem interakcije i preostalo
drutvo ta koja posreduje simptome, pomou koje se moe spoznati da li interni sukob poseduje eksternu sposobnost povezivanja ili ne, a pre svega moral i pravo slue za operacionalizovanje
takve simptomatike.
Tamo gde pravo i moral za ovo nisu dovoljni mogu nastati i
specijalne organizacije koje svoj zadatak vide u biranju i revalorizovanju pojedinanih sukoba kao drutveno znaajnih. Sindikati
ispunjavaju vie ili manje esto ovu funkciju. I semantika diskriminacije je preuzela upravo ovu funkciju revalorizovanja sukoba: homoseksualac se otputa, protivnik ustava se ne zapoljava u
javnu slubu, ena bei iz porodinog stana, Crnac ne nalazi
smetaj - i ve stoje spremne organizacije i terminologije koje sukobu podaruju opti znaaj. Takvi sluajevi, uostalom, pokazuju
da pravo vie nije dovoljno za stvaranje osetljivosti za pogrena
ponaanja i onoga ko je u pravu ak preputa suprotnim pritiscima. To su, opet, pokazatelji za promene u imunosistemu drutva.
Protivrenosti i uzbunjujui dogaaji se nanovo kondicioniraju,
osetljivosti se gomilaju, pojaava se, odnosno smanjuje spremnost da se kae Ne, i ovek ne bi pogreio ako bi pretpostavio da
takve promene ukazuju na promenu strukture samog drutva.
IX
U okviru sistemsko-teorijskih stanovita ne postavljamo pitanje samo o reenju, i naroito ne o dobrom zavretku sukoba, ve pre svega o mogunosti njihovog kondicioniranja. I teoretiari sukoba esto iznose, i kad samo izjavljuju suprotno, san o
beskonfliktnom drutvu. Delom se pretpostavlja da sukobi mobiliu snage za njihovo vlastito reenje, delom se trae naini za regulisanje sukoba sa najmanjom moguom tetom, to je mogue
vie miroljubivo. To su vie ili manje politiki programi: smanjenje sile i poveanje konsenzusa pri odravanju konstantnog
531
uinka poretka. Oni kao politiki programi imaju svoje vlastito

pravo (i takoe pravo na naunu potporu). U okviru teorijskog
koncepta koji se ne preporuuje kao ljupka, na kooperaciju spremna teorija, ve se interesuje za normalizovanje neverovatnog 6\
mora se ipak teiti drugom, obuhvatnijem pitanju za koje onda
reenje sukoba nije cilj, ve pre sporedni proizvod reprodukcije sukoba, i to sporedni proizvod o kome se moe razmiljati i
potpuno skeptino.
Kao polazna taka stoje nam na raspolaganju sledee teze
teorije sistema:
1) Imuno dogaaji stoje u velikoj meri na raspolaganju kao
komunikativno odbijanje. Oni su kao takvi, kao pojedinani
dogaaji ipak bez dalekosenijeg znaaja; da bi mogli da grade
imunosistem moraju se sistematizovati, naime, moraju se povezati i na taj nain uzajamno pojaati. To se deava preko
kondicioniranja njihove promene.
2) Svaka izgradnja kompleksnosti sistema sledi na temelju
kondicioniranja, to znai na temelju utvrivanja uslova pod kojima se uspostavljaju veze izmeu elemenata, odnosno, ne uspostavljaju se (odnosno, za naunu analizu: mogu se opaati,
oekuje se da su utemeljene, da vae) 70.
3) Konflikti su operacionalizovane protivrenosti koje su
postale komunikacija. Oni omoguavaju kondicioniranje imuno
dogaaja. Upozoravaju na probleme i to pri dovoljnoj osetljivosti
za budunost, dakle, pri temporalnoj ekstenziji sinteze protivrenosti, to je mogue ranije.
4) Kao drutveni sistemi sukobi su autopojetika jedinstva
koja sebe same reprodukuju. Ako su jednom ustanovljena mora
se
oekivati njihovo nastavljanje, ne njihovo okonavanje. Okonavanje ne moe proizai iz same autopoiesis, ve samo iz
okoline
69
Upor. u vezi s ovim 3. glavu, III.

70
71
Pojam kondicioniranja je uveden i objanjen gore, 1. glava, II pod 5.
Sistemi su znali da se zatite ak i od ovog, donekle prirodnog oblika

okonanja sukoba: pre svega u obliku porodinih razmirica u kojima ubistvo jednog sukobljenog u reprodukciji drutvenog sistema dovodi u osnovi do prefunkcionalizovanja sukoba u njegovom nastavku.
532
Spojene i koordinisane ove etiri teze omoguavaju dalje

bavljenje postavljenim problemom. On se pita koje veze postoje
izmeu kondicioniranja u konfliktnim sistemima i funkcije protivrenosti koja ima spremne pokretne signale za uzbunjivanje i
dirigovnje panje za probleme. Ili praktino upitano: da li se kondicioniranje sukoba ustanovljava kao sredstvo odravanja imunosistema i kako se to deava?
Polazimo od toga da novo zapoinjanje sukoba, to jest hrabrost da se odbiju traenja smisla, stoji u dodue ne nunoj, ali vrlo
verovatnoj vezi sa ansama reprodukcije sukoba. Covek nee rei
ne ukoliko ne vidi izglede da to odri do kraja. Ako je to tako, uslovi koji omoguavaju reprodukciju sukoba, njihovo konsolidovanje kao sistema su ustvari kljuevi za problem. Drutvo mora da
ponudi dovoljno brojne, jo slobodne anse za sukob zato to ih
njegov imunosistem reprodukuje, a ovo se ne moe dogoditi na osnovu propisivanja poetka sukoba poto sistem mora biti pokretljiv
i ad hoc motivisan 72 , ve ba na osnovu kondicioniranja izgleda za
reprodukciju sukoba koji e se uvek zapoeti iz nekih razloga. Sistematizovanje imunolokih dogaaja otuda se ne moe objasniti u
ravni pojedinanih interaktivnih sistema sukoba. Ono je mogue
samo kao drutveno objedinjavanje mnogih sukoba 13.
72
Uostalom, i ovo se pokualo - sa ne tako ubedljivim rezultatima. Primer

koji ostavlja verovatno najdublji utisak nalazi se u podruju semantike asti (honour, honneur). Povreda asti je vaila u plemikim drutvima kao dovoljan razlog
za sukob, sa dvobojem kao tipinim oblikom reenja. Poetak sukoba mogao se do
detalja regulisati, a time i provocirati sa konceptom asti i povrede asti, kondicioniranje ishoda sukoba je preko ritualizovanja bilo dalekoseno lieno dispozicije.
Dakle, poetak je bio na raspolaganju na osnovu semantikog sadraja asti, ishod
sistema nije bio. Poznato je da sa poetnim krizama plemikog drutva u 16. veku
(upor., npr. Lawrence Stone, The Crisis of Aristocracy 1558-1641, Oxford 1965)
semantika asti doivljava inflaciju, pa su zapoinjanja sukoba u velikoj meri bila
izloena sluaju i provokaciji, a da pri tom ovaj oblik sistema sukoba nije bio u
stanju da zadovoljavajue ispuni funkciju imunosistema (recimo kao zatita civilizovanog ponaanja). Primer ui a contrario ono to u tekstu tvrdimo: da se pri sve
veoj drutvenoj kompleksnosti imuno sistem sukoba (ma koliko najpre moe biti
bhzak) ne moe razviti preko umnoavanja i detaljisanja poetaka, ve samo kroz
otvorenije kondicioniranje reprodukcije sukoba, koje onda, sa svoje strane, moe
delovati povratno na prag poetka.
73
Odgovarajuu preorijentaciju istraivanja imunosti organizama predlae

N. M. Vaz/F. J. Varela, Self and Non-sense: An Organism-centered Approach to
Immunology, Medical Hypotheses 4 (1978), str. 231-267.
533
Pretpostave li se sukobi kao sistem, mogu se zamisliti dva

oblika kondicioniranja koji istovremeno poveavaju unutranju
kompleksnost sistema i tekou ponaanja. Jedna mogunost je:
zabraniti odreena sredstva; druga ide ka tome da se povea nesigurnost u sistemu.
Ograniavanje sredstava, na primer zabrana primene fizike
sile, u sutini se motivie namerom spreavanja teta. Meutim,
ono ima i funkciju uslonjavanja, poboljavanja i perpetuiranja
sistema sukoba-. Pri doputenosti fizike sile na sukobe se ili
uopte ne usuuje ili se, ako izbiju, relativno brzo i jednostavno
reavaju. Slino vai, mada u slabijem obliku, i za sve vrste
iznuivanja. Tek pri potiskivanju takvih mogunosti (to znai:
njihovog centriranja na politiki sistem) postoji dovoljna sloboda
za konfliktno ponaanje. Naravno, posle kao i pre postoje brojni
obziri koji selektivno deluju na pitanje ko se zbog ega i protiv
koga usuuje na sukob; i naravno, ova selekcija operie u skladu
sa slojnim i organizacionim strukturama 74. Ovo se danas esto negativno ocenjuje, i ne bez razloga. Hijerarhija tada dolazi na mesto fizike sile u kanalisanju ansi za sukob i na odgovarajui
nain se obeshrabruje zapoinjanje sukoba. Samo oni na viim
pozicijama odbijaju; samo su oni slobodni da kau ne, jer iz toga
ne proizlazi sukob 75. Ipak je, uprkos ovim uslovima, tematika sukoba i time imunosistem drutva, mnogo ire postavljen nego to
bi to bilo mogue pri neposrednom posezanju za fizikom silom.
Poveavanje nesigurnosti proizlazi iz uvoenja treih u sistem sukoba - treih koji su najpre nepartijski, dakle nisu ve unapred solidarisani sa nekom od partija ili strana u temama sukoba,
ali koji u daljem toku mogu odrediti poziciju i povlaivati jednoj ili
drugoj strani. Na taj nain se sistem sukoba najpre dezintegrie 76.
Povlai se drutvena regresija koja se nalazila u redukciji na dvojni
odnos. Pojavljuju se mogunosti da se trei pridobije za vlastitu
74
I ovo opet sa regionalno vrlo znaajnim razlikama. Upor. u vezi s tim,
Volkmar Gessner, Recht und Konflikt: Eine soziologische Untersuchung privatrechtlicher Konflikte in Mexico, Tbingen 1976.
75
U vezi s prateim problemima nedovoljne gipkosti i spremnosti na inovaciju upor. Albert O. Hirschman, Exit, Voice and Loyalty: Responses to Decline in
Firms, Organisations and States, Cambridge Mass. 1970.
76
i dalje.
534
O ovome takoe, Niklas Luhmann, Konflikt und Recht, a. a. O., str. 107
stranu. Delimino se, ali upravo na drugi nain, obnavlja nestabilnost polaznog stanja, iste protivrenosti. Preokret odnosa izmeu koristi i teta modifikuje se preko pitanja pod kojim uslovima trei moe dobiti. Od protivnika se moe oekivati samo ono
to kodi, toliko je izvesno; ali trei moe preko svog priloga da
bude rasporeen u sistemu sukoba i moe, da bi stekao uticaj, izvesno vreme da ostavi nejasnim pod kojim e se uslovima i u kom
smislu odluiti. Ponovno uvoenje neizvesnosti oekivanja u sukob stvara, naroito za ovaj sistem, mogunosti izgradnje sistema, novih kontingencija, novih ansi selekcije. Pod takvim uslovima se takoe pred svedocima moe utvrditi da e se zastupati i
odreivati manje vrsta linija da se trei ne bi nepotrebno gurao u
naruje protivnika. Konano se ponaanje treeg, posebno kada
se ono moralno ili ak pravno revalorizuje, moe uzeti kao povod
da se popusti ili da se ak iz sistema povue, a da ovo ne mora da
se protumai kao slabost. Sve ovo zajedno uinilo je da uee
treeg postane najvaniji oblik regulisanja sukoba.
Ova razmiljanja ne moemo dalje da sledimo do pojedinosti, ve ih zakljuujemo: ograniavanje sredstava i poveavanje
nesigurnosti su dve razliite, komplementarne mogunosti da se
sistemi sukoba stave pod dodatne uslove. Time se olakava otpoinjanje sukoba, izgovaranje Ne u procesima komunikacije, odbijanje zahteva, predlaganje novina koje e se verovatno odbiti. U
najmanju ruku se sputa vrlo visok prag sukoba koji bi vaio kada
bi se odmah polo u borbu. To koristi imunosistemu drutva. U
skladu s poveanom kompleksnou sistema drutva protivrenosti postaju komunikativnije. Strukturalno ostaje otvoreno kada
one nastupaju, pa ipak se u skladu sa situacijom moe shvatiti i
odrediti kako sa njima treba postupati.
ovek i ovde moe primeniti optu formulu da kompleksniji
sistemi moraju razviti svoje strukture u pravcu poveavanja ogranienja. Ovo vai i za aparat koji smo nazvali imunosistem: za
smisaone forme koje uprkos nedostatku saglasnosti omoguavaju
autopojetiku reprodukciju. Ovde se iskoriava i istovremeno
odomauje velika mobilnost Ne koje je logiki jednako mono
kao i Da. Odbijanje je logiki uvek mogue, faktiki u daleko
rasprostranjenijem obimu. Ali, to ne mora znaiti da ovek ne zna
ta radi kada odbija, i da se ne moe prepustiti posledicama.
535
X
Odbijanja su obino neznatni dogaaji, najmanji sistemi sukoba koji u ravni interakcije nastaju i prolaze bez dalekosenih
drutvenih konsekvenci 77. Sami biografski presudni dogaaji ovek izjavljuje ljubav, a ona se ne usliava; ovek konkurie i
konkurie i konkurie i nije zaposlen - nestaju u drutvenim sisemima gotovo ne ostavljajui tragove za sobom. Za imunosisteme
se oigledno proizvodi ogromno izobilje, ogromna redundancija,
tako da ne nedostaju mogunosti da se zaista vane protivrenosti
formuliu i prikljue sukobima sa znaajnim posledicama. Ali,
kako se bira ta e postati znaajno?
Pri pokuaju da se odgovori na ovo pitanje mora se razlikovati vie tradicionalan i vie moderan postupak. Moglo bi se govoriti i o relativno stabilnim i relativno nestabilnim spremnostima
za sukob. Pravo je uvek bilo osnovno sredstvo za selekciju Ne bogatih izgledima i sukoba koji se mogu reskirati; tanije reeno:
osnaivanje ekonomskih i politikih pozicija, svojine i moi na
temelju prava. Ko poseduje svojinu i/ili mo, moe sebi dopustiti
sukobe. On moe zahteve odbiti i druge u sluaju sukoba dovesti
u bezizgledne pozicije. Snabdevena sposobnou za sukob njegova pozicija prevazilazi ono to neposredno ima kao sadraj. Njemu, osim toga, pripada i viak vrednosti na svojinu i mo na temelju zajednikog delovanja kredita i efekta zastraivanja. ovek
se rado zadrava vie nego to posedovanje ekonomskih dobara
ili raspolaganje negativnim sankcijama neposredno omoguavaju. Samo je tako izvodljiv model svake vlasti, gazdovanja. Ovaj
efekat kontrole sukoba upravlja komunikacijom sve do jezika; i
sve do morala, jer ako ovek mora nekome ukazivati stalno
panju, na kraju u to i sam veruje. Gospodar poseduje kvalitet.
Stratifikovana drutva treba u sutini razumeti polazei od
privrede, politike, prava, jezika i morala koji ne predstavljaju jasno
diferenciran mehanizan. Imunosistem ovde ne titi nuno konkretne strukture, ali svakako titi koncentrisanje potencijala za prome-
77
Upor. vienje istoriara Peter Laslett, The World We Have Lost, 2. izd.
London 1971, str. 159 i dalje (169): Sukobi kao vrlo tipian oblik drutvene interakcije, ali samo u izuzetnim sluajevima povodi za drutvenu promenu.
536
mi na vrhu. Slom gazdovanja na prelazu iz srednjeg veka u novo

doba oduzeo je ovom poretku njegov odluujui oslonac i iznudio
transformaciju politikog i ekonomskog sistema 78 . Od tada je sposobnost za sukob pojedinca individualno zatiena 79 . Na taj nain
nije vie otprve, nije vie preko prirode osigurano da se individualne dispozicije sukoba reguliu preko strukture drutvenog sistema. Semantika prava se sa prirode premeta na slobodu. Na taj
nain su mere imunosistema vie odvojene od strukture, apstrahovane su, oslabljene i u svojoj primeni preputene snanijem kratkoronom ad hoc stimulisanju - tako kao da drutveno telo pri vioj
civilizaciji mora obuhvatiti vie bolesti.
Drugi oblik selekcije znaajnih sukoba je mnogo tee shvatiti zato to on operie mnogo nezavisnije od oficijelnih struktura.
On pouzdano ima, ako se ovek osvrne daleko u prolost, pretee
u religioznim pokretima helenizma i kasnog srednjeg veka; ali je
tek od druge polovine 18. veka u samoopaanju drutvenog sistema opte priznat kao normalna pojava. Uobiajeni zbirni pojam
sociologije je drutveni pokret. Pojam pokreta ipak teorijski ne
daje mnogo 80 . Zbog toga se razumevanje mora postii sa drugaijom pojmovnou.
78
Vrlo konkretno i istovremeno za ovo gledite posebno pogodno izlaganje
je, Mervyn James, Family, Lineage, and Civil Society: A Study of Society, Politics
and Mentality in the Durham Region 1500-1640, Oxford 1974. Videti naroito str.
174 i dalje o novim mogunostima religioznih opcija, nestajanju bespogovome
poslunosti i mogunosti da se slede druge religiozne i politike vode, a ne one od
kojih ovek po prirodi zavisi.
79
U vezi s formulisanom semantikom subjektivnih prava, upor. Niklas

Luhmann, Subjektive Rechte: Zum Umbau des RechtsbewuGtseins fiir die modeme Gesellschaft, u: isti, Gesellschaftsstruktur und Semantik, Bd. 2, Frankfurt
1981, str. 45-104.
80
The term "social movement... is being used to denote a wide variety of
collective attempts to bring about a change in certain social institutions or to create an entirely new order (Termin "drutveni pokret"... se upotrebljava za oznaavanje iroke raznolikosti kolektivnih pokuaja da se izvede pramena u odreenim
drutvenim institucijama ili da se naini potpuno novi poredak) to znai u reprezentativnom predstavljanju predmeta kod Rudolf Heberle, Types and Functions
of Social Movements, International Encyclopedia of the Social Sciences, New
York 1968, Bd. 14, sir. 438-444 (438 i si.). Ne postavlja se pitanje ta vodi ka tome
da se obeleja pokrel i pramena (ali i protivrenost, sukob, inovacija) spajaju.
ini se da se kod modernog drutva radi o semantiki-asocijativno osiguranoj samorazumljivosti. Na ovaj teorijski nedostatak ponovo emo se vratiti.
537
U ravni opte teorije sistema (i sa pojmovima koji bi, na primer, odgovarali i za analizu hemijskh uslova ivota u makromolekulima) moe se utvrditi i kod vrlo kompleksnih sistema veza
tri varijable- veza (1) labavljenja internih uslova 81, (2) specifikacije priloga za koje se uzima u obzir interpenetracija i (3) proizvodnje efekata preko sluajno nastale kumulacije efekata koja
onda sebe samu pojaava. Primenjeno na celokupni sistem ovo
znai da drutvo, kada postaje kompleksnije, takoe proizvodi
vie efekata i reaguje na efekte kojima se ne upravlja preko
utvrenih struktura oekivanja, ve su slobodni i ostvaruju se preko sebe samih. Na odgovarajui nain je vrlo verovatno da se ova
proizvodnja klasifikuje kao devijantna i/ili kao inovativna, jer
samo tako moe uspostaviti odnos sa etabliranim strukturama.
Ali, to ne objanjava ni nain nastanka ni funkciju ovih pojava.
Skromno tumaenje se mora zadovoljiti na ovom mestu. Naravno, labavljenje unutranjih uslova u drutvenim sistemima
ne moe znaiti da ljudi postaju nezavisniji od drutvenih uslova
njihovog ivota. Verovatno je pre tano suprotno. Ali, njihovo
voenje ivota manje odreuju drutvena tipiziranja koja obavezuju iznutra. Veze u koje se ovek uputa se mogu izabrati manje
ili vie autonomno i ovaj poetak ostaje u seanju. Re veza
treba, dakle, shvatiti tano. Zamiljeno je ono to relativno sluajne dogaaje (ranije pre: roenje; danas pre: sopstveni izbor!)
ini trajnim i zadrava se kao premisa vlastitog ponaanja.
Pojedinani ovek, prema tome, vie uestvuje u svom drutvenom podeavanju, tako postaje svesno angaovan, ali isto
tako i sposoban za povlaenje i nesiguran. Askriptivni status se
zamenjuje zasluenim; a kvaliteti koji omoguavaju uinke zamenjuju se uincima koji pretpostavljaju kvalitete. To stvara
anse za jae specifikovanje pojedinanih priloga i time anse za
veu kompleksnost drutvenog sistema. U ovom smislu je Parsons predstavio savremenost kao korelaciju pattern variables.
To odgovara oficijelnom opisivanju istorije sociologije. Meutim, prirodne veze se ne mogu raskinuti jedino, i ne potpuno, preko izabranih i specifikovanih nunosti. One iziskuju drugog, glo81
Misli se na veze u ravni interpenetrirajuih sistema: za ive elije, dakle,

hemijske veze; za drutvene sisteme psihike veze.
538
balnije uticajnog sledbenika. Ovaj se sastoji u kumulaciji efekata.

Dolazi do neoekivanih agregacija koje, s one strane odreenih
pragova, izazivaju sopstene efekte: obrte raspoloenja, izmene u
podruju koje se zove kolektivni mentalitet i, verovatno, drutvene pokrete koji mogu regrutovati i delanja.
Jedno od najupadljivijih obeleja ove akumulacije efekata je
njihovo iznenadno nastajanje i njihovo brzo ponovno nestajanje u
krilaticama koje su povremeno u trenutku ubedljive. ini se da
ova fluktuacija ne kodi orijentacionoj vrednosti predstava koje
su s vremena na vrema in. Privremenom drutvu 82 oigledno
su potrebne jo samo privremene sigurnosti. S druge strane, individue ive due nego ono to ih s vremena na vreme ubeuje. One
se zalau za neto (ili protiv neega) - samo da bi posle nekog
vremena utvrdile da se konsenzus u vezi s tim istroio, postao bezukusan, i nikoga vie ne podstie na aktivnost. Tada ostaju identifikovane sa neim to vie ne ide. Upravo vrlo individualan, i
oigledno individualan odnos takvih angaovanja i nedostatak
oslonca u trajnim strukturama drutvenog sistema, zaotravaju
problem i iskljuuju mogunost nalaenja reenja za plivanje u
vremenskim strujama i za promenu pravaca za koje se moe pokazati da su jedinstveni i u najviem stepenu lini. Takvim sudbinama se ne moe prii ni preko refleksija. One se isto tako strukturalno oznaavaju kao otuenosti, lanstvo u organizacijama,
deziluzionisanja svake vrste. Meutim, njih je verovatno tee
podneti jer se ne mogu u obliku resantimana umetnuti u vlastiti
ivot.
Ova proizvodnja efekata preko nenameravane kumulacije
efekata pripada uznemirujuim pojavama savremenog drutva
koje se teko mogu shvatiti i klasifikovati. ovek je najpre mislio
na lukavstvo uma; ali um lukavstva nije mogao nikoga istinski da
ubedi. Etiketiranje kao iracionalno je oevidno obavetenje o
zbunjenosti, isti refleks navike da se glavne strukture savremenog drutva smatraju racionalnim. Bolje ne prolazi ni pojam masovnog drutva. Naprotiv, nastavlja se kada se prikljui predstavama sa kojima samo drutvo u svakodnevnim vezama posmatra
82
U smislu Warren G. Bennis/Philip E. Slater, The Temporary Society,
New York 1968.
539
i opisuje takve pojave koje su dostigle izvesnu neobinost i sopstvenu samoreferenciju. Samoopaanje drutva razlikuje takve
pojave pomou pojmova pokret i proces i odvaja ih od
drugih dogaanja. Ovaj opis se onda moe ponovo uvesti u time
opisano i fenomenu na taj nain dati pojaanje preko identifikacije i samoreferencije: ovek uestvuje u revolucionarnom pokretu, u nacionalnom pokretu, u enskom pokretu, religioznom obnavljanju - levom, desnom, crvenom, crnom, zelenom ili ve
nekom; i onda je to jasnije i pre svega smisaonije od iste kumulacije efekata na temelju podudaranja kljunih dogaaja, hladnokrvne interpretacije, protivljenja, javne pobune, okupljanja,
udruivanja itd.
Pokret je kategorija koja sama po sebi poziva na refleksivnu primenu. Jer, ta pokree pokret? Ipak ne njegov poetak, njegova arche\ On pokree - sebe samog. Ali, to najpre ostaje
prazna formula, u najboljem sluaju misaoni pokret sadran u iskazu 83 . Samo kada je teorija pokreta dovoljno bogata i kada joj
vie nisu potrebni poetni ili istovremeni uzroci, moe se smisaono govoriti o drutvenom pokretu i time misliti na sluaj koji
sam sebe aktivira.
Semantika politikog pokreta, drutvenog pokreta 84 je
jedan od primera da teorija ulazi u podruje koje opisuje i u njemu
preuzima funkciju. Ovo barem razlikuje drutvene pokrete industrijskog doba od religioznih pokreta helenizma i kasnog srednjeg
veka (koji sa svoje strane upravo pretpostavljaju slabljenje veza,
specijalizacije i kumulaciju efekata). Tek se savremeni drutveni
pokret opisuje pomou pojma pokreta ili ak teorije pokreta. I
sami iskazi koji formuliu primat prakse u odnosu na teoriju, delanja u odnosu na miljenje, istinskog (revolucionarnog) ina,
83
Pokuaji da se izbegnu ove prazne formule odredili su takoe tradiciju
pojma pokreta i kao rezultat proizveli tano ono to su eleli da izbegnu. Ovde ima
svoje mesto pre svega teorija impetus sa njenom vie od hiljadu godina dugom
zbunjenou u traganju za kontinuiranim uzrokom kretanja. Upor., u vezi s tim
sada, Michael Wolff, Geschichte der Impetustheorie'. Untersuchungen zum Ursprung der klassischen Mechanik, Frankfurt 1978.
84
O istoriji reci i pojma videti, Jrgen Frese, Bewegung, politische, Historisches Wrterbuch der Philosophie, Bd., 1, Basel-Stuttgart 1971, Sp. 880-882; Otthein Rammstedt, Soziale Bewegung, Frankfurt 1978, str. 27 i dalje.
540
uvode se kao teorija u pokret i otuda dobijaju svoj sadraj dunosti. Teorija pokreta omoguuje da se povezanost delanja, koja
sebe samu opisuje, razlikuje od istih nemira, ustanaka, nasilnikih epizoda. S druge strane, teorija nije dovoljna, upravo kada
treba da pree u svest svakidanjice, da nauno razume fenomen 85 . Same teorije orijentisane na pojam pokreta osciluju izmeu predstava o kretanju celokupnog drutva, pokreta do kojih dolazi kroz partiju i pojma koji je otvoren za svaki sluaj uzroka i
cilja. Ustvari' uzet sam za sebe koncept ne ostvaruje vie od onoga to je sam pokret sa njim zapoeo.
Tek ovaj re-entry opisivanja u opisano i tek time organizovano samoopaanje omoguuje ono to je Othajm Ramtet
nazvao
teleologizovanjem
krize 86 .
Sposobnost
diskriminacije
pokreta naglaava se i pojaava preko cilja. Sluajnost nastajanja
postaje rizik uspeha. Cilj istovremeno slui kao alibi, kao osnov
za nemogunost zaustavljanja pokreta, kao simbol njegove vlastite autopoiesis. Fiksiranje na cilj namemo vodi ka tome da se
pokret radikalizuje u svom razvoju koji cilj ne dostie. Radikalizovanje nije uslov nastajanja, ve nastavljanja 87 . ak i ako se empirijski ne definie konano stanje kome se stremi (a upravo u
ovome se moe sastojati njegova dra) ono moe pomoi da se otpori i protivnici prepoznaju ve u sadanjosti, da se okupe spremnosti za sukob i zajednikom delanju odredi pravac. Kao pokret,
deavanje ima boni oslonac, preko usmerenosti na cilj moe se
takoe odrediti ta se moe pripojiti, a ta se mora odbaciti.
Samoopisivanje kao pokret omoguuje dalje da se dosadanji
dogaaji itaju kao istorija i da se primenjuju za jaanje smisla, a
85
86
87
Poznata kritika Karla R. Popera, The Poverty of Historicism, London

1957, se ovde umee, ali ipak grei zato to kao ishodite uzima poreenje sa
fizikim pojmom kretanja i time proputa naroiti fenomen ulaenja teorije u
stvarnost koju je sama opisala.
U: Soziale Bewegung, Frankfurt 1978, str. 146 i dalje. Pojam, uostalom,
najpre na primeru kasnog srednjovekovnog (ali ve pretpostavljajui
tamparsku
presu) pokreta u: Ottheim Rammstedt: Sekte und soziale Bewegung:
Soziologische
Analyse der Tufer in Mnster (1534/35), Kln-Opladen 1966, str. 48 i dalje.
Upor. u vezi s tim, John A. Vazquez, A Learning Theory of the Ameri-
541
to su mogli biti uspesi ili porazi 88. Sve ovo uzeto zajedno omoguuje samoreferencijalne sisteme naroitog tipa koji sa visokom
spremnou za protivrenost i sukob mogu preuzeti funkcije u
imunosistemu drutva.
I ovde tako vai ono to odgovara svim autopojetikim sistemima: opaanje (operativno razlikovanje) mogue je samo u ravni elemenata i to samo tako to posmatra raspolae opisom koji
potvruje samoreferenciju elelmenata i time ini shvatljivom njenu pripadnost sistemu za razliku od okoline. I samoopaanje je
povezano s ovom pretpostavkom. Predstava nekog pokreta je
za ovo samo bledi pojam forme. Meutim, on je neophodan da bi
materijale imunosistema, koji nastaju u kontekstu labavljenja
veze, specifikacije i kumulacije efekata, izvadio iz strukturalno
zavisnih samoopaanja drutvenih sistema i konsolidovao ih za
sebe. Tek kada to vodi ka delanjima, prihvata se ovaj recept pokreta, jer se samo tako ureuju opaeni elementi, upravo delanja.
Meutim, tada je pomou blie identifikacije odreenog drutvenog pokreta vrlo brzo mogue i samoopaanje ovog pokreta, a
ovo pojaava selektivnost pokreta omoguujui mu da na sebe
samog reaguje, da raste, da se organizuje, da ubrza izgradnju i
ruenje 89. Prema tome, ovo deavanje takoe deluje selektivno na
masu moguih protivrenosti i sukoba. To upotpunjuje poveavanje potencijala za sukob koji dolazi od prava, manje preko
struktumo-zavisnih, vie preko samoorganizovanih ad hoc operativnih postupaka.
Oba ova oblika udruene selekcije i poveanja protivrenosti i sukoba jo jednom pokazuju kako funkcionie imunosistem.
U pitanju je ustrojstvo drutvenog sistema, pretpostavlja se zatvorenost komunikativne samoreferencije ovog sistema. Njegova
referencija sistema je jedinstvo ove ukupnosti. Prazna tautologija
oblika protivrenosti kopira autopoiesis drutva: ma ta komunikacija bila, ona je i drutvo, i ma ta se nalazilo kao prilog u ko88
ak i da nije bilo poraza, u religioznim i u politikim pokretima je verovatno vrlo lako utvrditi kada je pokret konstituisan i doveden do samoopaanja.
89
Upor. u vezi s ovim, izlaganje o viku vrednosti dobijenom preko rekursivne selekcije kod, Neil J. Smelser, Theory of Collective Behavior, New York
1963.
542
munikaciji, sadri i drutvo. Ali, istovremeno se nikada ne radi

konkretno o tome da se drutvo kao takvo sauva. Dokle god postoje ljudi, postoji i drutvo. Problem je pre (i zbog toga ovo izlaganje spada u optu teoriju drutvenih sistema) da se dovoljno
mnogo i dovoljno raznorodnih drutvenih sistema reprodukuje u
skladu sa kompleksnou odreenog stanja u razvoju drutva.
Ovo se normalno dogaa po receptu, to znai na temelju oekivanih struktura. Imunosistem osigurava autopoiesis i onda kada je
ovaj normalni put blokiran.
Imunosistem
raspolae
primenom
ne,
komunikativnim
odbijanjem. On operie bez komunikacije sa okolinom', jer, drutvo je komunikativno zatvoren sistem i ne moe da komunicira
sa okolinom, ono tamo ne nalazi nekoga ko bi mu mogao odgovorili, a ukoliko bi neko postojao, on bi upravo zbog toga bio unet u
drutvo. -Ne jeste i ostaje komunikativni dogaaj; ako kao takvo nije mogue, i ako nije u stanju da se preko vlastite bazalne
samoreferencije odnosi na druge komunikacije drutvenog sistema, ne pojavljuje se. Ono ne reaguje na poremeaje - ne u odnosu
na okolinu, ve u samom krugu komunikacije; i tei, u pogledu
opasnosti od nemogunosti daljeg komuniciranja, da napusti
strukture da bi spasio samoreprodukciju komunikacije. Iz toga
moe, ali ne mora nuno, da proizae bolje prilagoavanje drutvenog sistema na njegovu okolinu. Da li je to sluaj, o tome
odluuje, dugorono posmatrano, evolucija.
Pri poveanoj kompleksnosti drutva sve se mogunosti uzimaju u obzir vie i funkcionalno specifinije. Manje kodi kada u
ravni interakcije prestaju kontakti, kada se na estitke za Novu
godinu ne odgovara, kada se brakovi razvode, firme propadaju.
Ali ova indiferentnost je povezana sa priblinom ravnoteom
prestajanja i novog zapoinjanja 90 . Upuivanja na strukturalnu reprodukciju se dalje jae specifikuju. Ona postaju podlonija poremeaju i bre zastarevaju. Oba naina reagovanja na veu kompleksnost imaju svoje vlastite uslove i svoje vlastite probleme.
ini se da oni sami nisu dovoljni. Zato se na odgovarajui nain
pojaava imunosistem drutva. On se ne sastoji ni iz iste negativ90
Biografski posmatrano ovde lee strukturalni razlozi za problem izolovanja svih ljudi: za njih vie prestaje nego to ponovo poinje.
543
ne kopije struktura, ni samo iz kritike svesti u odnosu na postojee. Sastoji se iz vlastitih, drugaijih oblika nastavljanja komunikacije - iz oblika koji, na primer, kroz borbu i pobedu
situacije tako snano menjaju da onda ponovo postaju mogua
normalizovanja.
U okviru ovog selektivnog formiranja protivrenosti i sukoba, jaanje pozicija odbijanja na temelju prava i artikulisanje nemira, kritike i protesta dobili su, u obliku drutvenih pokreta,
komplementarno znaenje. Oni se uzajamno odigravaju u uobiajenoj verziji drutveno-istorijskih predstavljanja: kao politiko-ekonomski kompleks savremenog kapitalizma i kao time
podstaknuta ukupnost drutvenih pokreta. Razlikovanje strukture
oekivanja i imunosistema bilo bi teorijski plodnije. Tada bi
ovek svakako mogao da vidi da je savremeno drutvo, u poreenju sa svim istorijskim prethodnicima, strukture destabilizovalo i znaajno povealo potencijal da se kae Ne. Tada moe biti
manje vano da li se Ne arikulie vie iz pozicija pravne moi ili u
kontekstu drutvenih pokreta. Danas se pokuava da se oba pomire u figuri civilne neposlunosti. U svakom sluaju se moramo
pitati kako se, polazei odavde, moe ponovo dobiti drutvu potrebno Da.
544
Deseta glava
DRUTVO I INTERAKCIJA
I
Ovo poglavlje obrauje diferenciju odreene vrste koja proima celokupnu oblast drutenog sistema. Formalno posmatrano,
u pitanju je razlikovanje dve razliite vrste sistemskih graevina:
drutvenih sistema i sistema interakcije 1. Sada se, dakle, radi o dekompoziciji pojma drutvenog sistema: o razliitim mogunostima realizovanja njegovih obeleja, i o njihovoj diferenciji.
Simboliki interakcionizam predstavlja odnos interakcije i
drutva sasvim drugaije i bilo bi vano da se najpre ukae na ovu
razliku. Za zastupnike simbolike interakcije drutvo se sastoji,
za razliku od interakcije, iz individua (ili: iz individua-u-interakciji); ali, individue sekonstituiu tek u interakciji, one su, dakle, psihiki intemalizovani drutveni artefakti 2 . Na taj nain se
Trei oblik graevine drutvenog sistema koji nije redukovan ni na drutvo ni

na interakciju, naime organizaciju, ostavljamo po strani jer uopte nije relevantan u
istoj meri kao diferencija. Drugaije reeno: u svim drutvenim odnosima, pod
svm okolnostima dolazi do diferencije drutva i interakcije; ali ne poznaju sva drutva
organizovane drutvene sisteme. Meutim, na taj nain iskljuujemo organizaciju
samo iz obrade u ravni opte teorije drutvenih sistema. U sledeoj ravni teorijskog
konkretizovanja morali bi se ipak razlikovati drutveni sistemi, sistemi organizacije i interakcioni sistemi poto se ova tri posebna oblika izgradnje drutvenih sistema (to znai: odnos dvostruke kontingencije) ne mogu redukovati jedan na drugoga.
2
Upor. Joel M. Charon, Symbolic Interactionism: An Introduction, an Integration, Englewood Cliffs N. J. 1979, str. 150 i dalje. Slino, ali sa odstupanjem u pojmu
drutva, Charles K. Warriner, The Emergence of Society, Homewood 111. 1970.
Drutveni sistemi
545
ono to obraujemo kao razliite konsititucionalne oblike drutvenih sistema konano ponovo vraa u psihike sisteme, naime,
dovodi nazad na diferenciju linog i drutvenog identiteta. Samo
zbog toga to individue znaju da se slue ovom diferencijom, nastaje drutvo kroz interakciju. Ova izgradnja pojma ipak ostaje
socijalno-psiholoka, i ona nije pogodna za shvatanje specifinih
problema visoko kompleksnih drutvenih sistema koji ne doputaju da se svedu ni na individue ni na njihove interakcije.
Zbog toga ostajemo pri iskljuenosti sistemske referencije
psihikih sistema iz analize drutvenih sistema i razliku izmeu
drutva i interakcije shvatamo kao razliku izmeu razliitih vrsta
drutvenih sistema 3. U konkretnijim ravnima teorijskog razvoja
morale bi se zbog toga razdvojiti teorija drutva i teorija interakcije kao oblici primenjivanja opte teorije drutvenih sistema. Ovo
bi zahtevalo opsena izlaganja koja ovde ne moemo da ukljuimo. Ipak je ova razlika relevantna i za optu teoriju drutvenih
sistema. To nije sluaj samo zbog toga to postoje pokuaji da se
razvije opta teorija o pojmu drutva ili, takoe, pojmu interakcije
- pokuaji koji bi se morali kritiki razmotriti i odbaciti. Naprotiv, u razlici izmeu drutva i interakcije lei diferencija koja je u
svim drutvenim odnosima znajana kao diferencija: svako drutvo ima za sebe problematian odnos prema interakciji, i onda
kada omoguuje od interakcije osloboeno, a ipak drutveno delanje, na primer pisanje i itanje. I svaka interakcija ima za sebe
problematian odnos prema drutvu, jer kao interakcija ne moe
dostii autarkiju u smislu potpune zatvorenosti toka komunikacije. Svaki drutveni sistem je, prema tome, odreen neidentitetom
drutva i interakcije. injenica da drutveni sistemi nisu sistemi
intrakcije i da se, takoe, ne mogu prosto shvatiti kao zbir postojeih sistema interakcije, je jedna strana ove teze; druga je, da sistemi interakcije uvek pretpostavljaju drutvo, bez drutva se ne
mogu ni zapoeti ni zavriti, a ipak nisu drutveni sistemi.
Vano je da se najpre razjasni da se ova diferencija drutva i
interakcije ne podudara sa diferencijom sistema i okoline, i to ni u
drutvenom sistemu ni u sistemima interakcije. Drutvo je, recimo, okolina (takoe ne samo: drutvena okolina) sistema interak-
546
Upor. shemu iz Uvoda.
cije, poto je interakcija, sa svoje strane, upravo drutveno dogaanje. Interakcije tek, svakako, ne pripadaju okolini drutvenog
sistema, ak i ako snanije od drutvenog sistema u ukupnoj okolini polau pravo na, i aktiviraju pre svega psihike i telesne sposobnosti ljudi. Nepodudarnost ovih dveju distinkcija sistem/okolina i drutvo/interakcija je znaajno optereenje za optu teoriju
drutvenih sistema. Zbog toga njihovo izlaganje postaje neizbeno sloeno. Na ovom mestu se ono ipak ne moe pojednostaviti, a da se ne izvri nasilje nad odnosima.
Jedan vaan, naime vremenski aspekt odnosa drutva i interakcije, moe se obuhvatiti pojmom epizode 4 . Interakcije su epizode potvrivanja drutva. One su mogue samo na osnovu izvesnosti da je drutvena komunikacija protekla ve pre poetka
epizode tako da se mogu pretpostaviti pripajanja na proteklu komunikaciju; a ona su mogua samo zato jer se zna da e drutvena
komunikacija biti mogua i po okonanju epizode. Poetak i kraj
interakcije su samo preseci u autopoiesis drutva. One slue za to
da se dobiju strukture koje se ne mogu postaviti saglasno sa
drutvom, a ipak drutvo snabdevaju kompleksnou kroz izgradnju diferencija. Interakcija, dakle, potvruje drutvo tako to
se oslobaa nunosti da bude drutvo. Samo pomou ove diferencije drutvo samo moe stei kompleksnost, a interakcija sama
predvidljivu neverovatnost. Samo pomou ove diferencije mogua je evolucija neverovatne kompleksnosti.
Tradicija je obradila razliku drutva i interakcije, kojoj ovde
stremimo, preko razlike kompleksnih (sloenih) i simpleksnih
(jednostavnih) drutava (societates). Jednostavna drutva, na primer ovek/ena, gospodar/sluga, otac, odnosno, majka/dete sastoje
se samo iz dve linosti. Ona ne dozvoljavaju dekomponovanje
bez gubljenja drutvenog kvaliteta ivota uesnika. Suprotni pojam: usamljenost kojoj se ovek moe prepustiti samo privremeno. Kompleksna drutva (na primer domainstva, politika drutva) se, dodue, sastoje iz jednostavnih drutava, ali su ipak, zato
to su sloena, deljiva i na taj nain u veem stepenu promenljiva.
Jednostavna drutva su nestabilna zato to se ne mogu modifiko4
Mi smo, iz razloga koji lee tano paralelno, ve kod analize autopoiesis
svesti govorili o (jezikim, programskim, ciljno orijentisanim) epizodama.
Upor. Poglavlje 7, V.
547
vati, ve samo razoriti, pre svega smru. To postavlja granice njihovoj intimnosti. Kompleksna drutva su upravo zbog njihove
mogunosti dekomponovanja stabilna; ona stiu svoju permanentnost zato to se njihov sastav moe promentiti. Ona nadivljavaju smrt pojedinaca. U njihovoj ravni je mogue prilagoavanje na po sebi promenljive odnose, mogua je istorija spasenja,
politika istorija, uspon i pad perioda i drava. U njihovoj ravni se
ispunjava smisao istorije kao rodne istorije oveanstva.
Ova razlika izmeu jednostavnih i sloenih drutava nestaje
sa staroevropskom semantikom u 18. veku. Ono to od tada znai
drutvo u svakom sluaju je visoko kompleksan sistem. Pojam
drutva je kao nasleeni pojam rezervisan za poseban sluaj societas civilis. Prvi pokuaj da se ovaj nasleeni teren okarakterie
kroz diferenciju drave i drutva (tj.: politike vs. ekonomske
funkcionalne promene) moe se posmatrati kao propao. Nije mu
polo za rukom da formulie jedinstvo ove diferencije 5 . Tako se
stvara potreba za ponovnim dostizanjem obima reenja problema
staroevropske semantike. Ovo zahteva da se pojam drutva izgradi analogno pojmu sveta: da sadri sebe samog i sve druge
drutvene sisteme.
Meutim, sistemi interakcije takoe vie ne doputaju da se
karakteriu kao jednostavna drutva koja se ne mogu dekomponovati. Dvojni sistemi danas nikako ne vae kao bazalni posebni
sluajevi koji imaju u drutvima i u interakcionim vezama jedno
pre marginalno znaenje 6. Struktura interakcije se ne moe, mada
zahteva ogranienja veliine, primereno okarakterisati preko broja linosti koje uestvuju. Razlozi za ovu promenu teorije lee u
sniavanju i temporalizovanju bazalnih elemenata od kojih teorija polazi: u poveanoj sposobnosti razlaganja i ponovnog kombinovanja sociologije kao nauke. Zbog toga se naredna razmatranja
ni na koji nain ne prikljuuju onoj razlici jednostavnih i sloenih
drutava, ve na osnovu teorije samreferencijalne izgradnje sistema poinju sa novim stavom.
5
Hegelo v izlaz pomou dvojakog pojma drave osvetljava strukturu problema, ali je terminoloki nesrean i mogao je samo preko nesporazuma i jednostranosti da gradi tradiciju.
6
Upor. Philip E. Slater, On Social Repression, American Sociological

Review 28 (1963), str. 339-364, koji u ovome prevazilazi Zimela.
548
II
U sociologiji mora postojati pojam za jedinstvo ukupnosti
drutvenog - bilo da se ono (ve prema teorijskom davanju prednosti) oznaava kao ukupnost drutvenih odnosa, procesa, delanja ili komunikacija. Za ovo uvodimo pojam drutva. Drutvo je,
prema tome, opseni drutveni sistem koji u sebe ukljuuje sve
drutveno i usled toga ne poznaje drutvenu okolinu. Kada neto
drutveno iskrsne, kada se pojavi novi partner u komunikciji ili
nove teme komunikacije, drutvo raste sa njima. Oni prirataju za
drutvo. Ne mogu se ekstemalizovati, ne mogu se obraivati kao
stvari iz njegove okoline, jer sve to je komunikacija, jeste drutvo 7 . Drutvo je jedini drutveni sistem u kome se javlja ovo posebno stanje stvari. Ono ima dalekosene konsekvence i postavlja
odgovarajue zahteve teoriji drutva.
Pri takvom stanju stvari jedinstvo drutvenog sistema ne
moe biti nita drugo do ova samoreferencijalna zatvorenost.
Drutvo je autopojetiki drutveni sistem par excellence. Drutvo
podstie komunikaciju, a ono to podstie komunikacija jeste
drutvo. Drutvo konstituie elementarna jedinstva (komunikacije) iz kojih se ono sastoji, i sve to se tako konstituie postaje
drutvo, postaje momenat samog procesa komunikacije. U ovom
sistemu ne postoji izuzetak od ove posledice i samo negiranje je,
kao to smo u prethodnom poglavlju pokazali, ukljueno i slui
ako ne za odranje struktura, onda za odranje same autopojetike reprodukcije. Otuda se drutvo moe okarakterisati i kao samosupstitutivan poredak 8, jer sve to se na njemu mora promeniti
ili zameniti, mora se promeniti ili zameniti u njemu.
Ukljuujui analize iz prethodnih poglavlja moemo takoe
zadrati: svako ukazivanje na smisao koje artikulie drutvenu dimenziju smisla uvodi u drutvo (ak i ako se sam smisao doivljava kao okolina drutva). Diferenciranje drutvene dimenzije (naspram predmetne dimenzije i vremenske dimenzije) samo je
7
Kasnije emo se baviti injenicom da u ravni samoopisivanja, koja se koristi u drutvu, moe znaiti neto drugo.
8
O ovoj formulaciji takode
substitutiven
Ordnungen,
besonders
rung, Bd. 3, Opladen 1981, str. 198-227.
Niklas Luhmann, Identittsgebrauch in selbstGesellschaften,

u:
isti,
Soziologische
Aufkl-
549
jedan aspekt diferenciranja samog drutvenog sistema. Isto tako,

sve to se oekuje ili doivljava kao komunikacija ukljuuje aktivne ili pasivne uesnike u drutvu. Prema tome, njihovo ponaanje se pretpostavlja kao drutveno oekivano, ma ta se pretpostavljalo pod prirodnim uzrocima i psihikom motivacijom.
Drutvena dimenzija ukazuje na zajedniki doivljaj koji bi se
komunikativno mogao saoptiti, a oba ne upuuju na drugo do na
rekursivnu samoreprodukciju drutva. Ovo vai i onda, i naroito
onda kada se u drutvu formulie suprotno. Bog koji sve doivljava i koji je komunikativno dostupan, ali ne pripada drutvu, ovaj
jedini izuzetak je tana kopija rekursivnog totaliteta samog drutvenog sistema, udvajanje koje svet ini religiozno dokuivim.
Na ovaj nain drutvo protivrei sebi samom i moe stei sigurnost iz toga to samoreferencija nije besmislena i to poetak nije
identitet, ve diferencija.
Zaista, najvanija konsekvenca ovog stanja stvari tie se odnosa sistema i okoline. Za takav sistem u ravni vlastitog funkcionisanja ne postoje kontakti sa okolinom. Tako malo kao to organizam s one strane svoje koe moe dalje da ivi, tako malo kao
to psihiki sistem moe operativno da produi svoju svest u svet,
tako malo kao to oko moe da uspostavi nervni kontakt sa onim
to vidi, toliko malo moe drutvo da komunicira sa svojom okolinom. Ono je potpuno i bez izuzetka zatvoreni sistem. To ga
razlikuje od svih drugih drutvenih sistema, dakle, pre svega od
sistema interakcije koji mogu da uspostavljaju komunikativne
odnose sa svojom okolinom, novopridole da pozdravljaju, odluke da saoptavaju i tako dalje.
Ova zatvorenost se mora najpre formulisati kao nemo. Ali,
u odricanju od irenja vlastitih naina operisanja u okolini istovremeno lei naroita mo uinka sistema. O oku bi se takoe
moralo rei: ono okolinu moe samo videti; ali samo zbog toga
moe je videti 9. Drutvo moe o okolini samo da komunicira; ali
samo zbog toga moe o njoj da komunicira. Ono bi izgubilo za
ovo nunu distancu kada bi moglo da komunicira sa okolinom.
9
Iz opreznosti treba jo primetiti da ova formulacija vrlo pojednostavljeno
predstavlja jedno vrlo kompleksno stanje stvari. U sutini ne gleda oko, ve mozak pomou oka.
550
Razume se po sebi da drutvo ostaje uprkos, ak zahvaljujui

svojoj samozatvorenosti, sistem u okolini. Ono je sistem sa granicama. Ove granice su konstituisane preko samog drutva. One
dele komunikaciju od svih nekomunikativnih stanja stvari i dogaaja, dakle, nisu utvrene ni teritorijalno ni za grupe lica. U meri
u kojoj se ovaj princip samokonstituisanih granica rasvetljava, diferencira se drutvo. Njegove granice postaju nezavisne od kua,
planina, mora i kao rezultat evolucije onda konano postoji samo
jo drutvo: svetsko drutvo 10 koje u sebe ukljuuje sve komunikacije i nita drugo i tako ima potpuno jednosmislene granice.
Komunikacioni sistem ove vrste nikako ne stvara iluziju o
samodovoljnosti komunikacije. Ovo je onemogueno ve zbog
trolane strukture komunikacije: komunicira se o neemu, i komunicira se samo izuzetno o komunikaciji. Spoljni podsticaj je,
dakle, ve prisutan kao informacija; ako bi komunikacija to zaboravila, sama bi se toga setila. Ona se moe reprodukovati samo
kao informativno preraeni doivljaj i delanje. Zatvorenost rekursivnih, komunikativnih odnosa nema, prema tome, funkciju
oslobaanja od okoline. Ona jeste i ostaje upuena na senzore
koji joj posreduju okolinu. Ovi senzori su ljudi u punom smislu
njihove interpenetracije: kao psihiki i kao telesni sistemi. Upravo su autopojetiki, zatvoreni-samoreferencijalni sistemi utoliko
upueni na interpenetraciju. Ili drugaije formulisano: interpenetracija je uslov mogunosti zatvorene-samoreferencijalne autopoiesis. Ona omoguuje njeno pojavljivanje tako to autopojetikim sistemima otvara kontakte u drugim ravnima stvarnosti.
Preko interpenetracije je mogue odrati odvojene ravni funkcionisanja operativnog toka informacija i uprkos tome ih povezati,
dakle, realizovati sisteme koji su u odnosu na svoju okolinu istovremeno zatvoreni i otvoreni. ini se daje ova kombinacija otvorila mogunost da se opadanje kompleksnosti izmeu okoline i sistema, pri veoj kompleksnosti na obema stranama, odri i dalje
stabilnim.
10
Naroito o ovome: Niklas Luhmann, Die Weltgesellschaft, u: isti, Soziologische Aufklrung, Bd. 2, Opladen 1975, str. 51-71; isti World Society as a
Social System, u: Felix Geyer/Johannes van der Zouwen (ed.), Dependence and
Equality: A Systems Aproach to the Problems of Mexico and Other Developing
Countries, Oxford 1982, str. 295-306.
551
Ovo je, dakle, autarkija koju je Aristotel slavio kao ishod izgradnje gradova, politeia. Pojam je od tada ostao problem poto
su oigledno postojali odnosi grada sa drugim gradovima i carstvima, a ovi odnosi su takoe ukljuivali i zavisnosti ekonomske
i politike vrste. Autarkija je, prema tome, mogla da se odnosi
samo na uslove moralno ustanovljenog, oveku primerenog voenja ivota, a grad je bio zamiljen kao savreno mesto gde je
ovek mogao najbolje da ostvari svoje ljudsko bie. Pri tekue
promenljivim drutvenim odnosima funkcionalni primati zauzimaju sve vee mesto sa koga je potvrivana samostalnost ovog
najlepeg i najboljeg drutva, koinoma politike. Politika samostalnost, religiozno odreenje smisla, ekonomsko blagostanje
zato su malo-pomalo uzimani u obzir, ali nijedna od ovih semantika samo-tematizovanja nije mogla da pribavi obeanje autarkije, a da i ne govorimo o njenom ostvarenju 11.
Sa drutveno-teorijskom semantikom moe se operisati samo u okviru drutva, moe se upravljati samo procesom samoopaanja i samoopisivanja, a i ovo samo manje ili vie potpuno,
manje ili vie u skladu sa predmetom, manje ili vie zavisno od
naslea tradicije. Svet ivota u kome se drutvo za sebe ureuje i
diferencira nikada se ne shvata potpuno. Opaanje je uvek razlikovanje, otuda mora pretpostaviti jedinstvo diferencije kao svet i
mogunost drugih distinkcija kao kontingenciju. Ali, mogue je, i
to e se pokuati sa karakterizacijom drutva kojoj ovde teimo,
da se tano ovo formulie kao iskaz o drutvu. I upravo je ova osobenost samoreferencijalne zatvorenosti koja opskrbljuje sve operacije sa pripadanjem, samoreferencijom i selektivnou ta preko
koje se drutveni sistem istie u odnosu na sisteme interakcije.
Koncept samoreferencijalne zatvorenosti odgovara na problem koji bi se, nadovezujui se na Blauberga, mogao oznaiti
kao sistemsko-teorijski paradoks 12. Po njemu se smisao nekog si11
I o ovome Niklas Luhmann, Selbst-Thematisierungen des Gesellschaftssystems, u: isti, Soziologische Aufklrung, Bd. 2, Opladen 1975, str. 72-102.
12
Upor. J.V. Blauberg/V. N. Sadovsky/E. G. Yudin, System Theory. Philosophical and Methodological Problems, Moskau 1977, str. 268 i dalje. Potrae li se
pretee, morao bi se pomenuti pre svega Paskal. Videti, Penses Nr. 84, izdanje
Luvre de Pascal, d. de la Pliade, Paris 1950, str. 840-847 (845) = Nr. 72 ed.
Brunschwieg. Upor. takode, Friedrich D. E. Schleiermacher, Hemeneutik und Kritik (Hrsg. Manfred Frank), Frankfurt 1977, str. 95, 187 i sl.
552
stema moe objasniti samo preko odnosa sa obimnijim sistemom,

dok shvatanje ovog sistema zahteva ulaenje u njegova interna
diferenciranja. Dosledno je ako se u pogledu ovog paradoksa
samo drutvo vie ne posmatra kao sistem (ili samo utoliko kao
sistem, poto se konano svi drutveni sistemi mogu analizirati
samo u vezi s drutvom). Analiza drutva tada ostaje preputena
dijalektikom materijalizmu 13. Umesto toga predlaemo da se u
sluaju drutva podmetne sistem za koji u istoj operativnoj ravni
ne postoji obiman sistem tako da nije mogue razumevanje iz
spoljanjosti,
ve
samoopaanje,
samoopisivanje,
samoprosveivanje u duktusu sopstvenih operacija.
III
I
sistemi interakcije se mogu relativno precizno ograniiti.

Kao kod svih sistema, granice su dovoljno definisane ako se problemi koji se mogu imati sa protokom granica i sa primenom
razlikovanja spoljanjosti i unutranjosti mogu reiti sa operativnim mogunostima samog sistema. Ovo vai u sluaju drutva
kod pitanja da li je neto komunikacija ili nije. To se moe razjasniti kroz komunikaciju. I sistemi interakcije imaju na slian
nain dovoljno odreene granice, ili u svakom sluaju odredljive
granice. Oni ukljuuju sve to se moe obraditi kao prisutno i u
datom sluaju mogu izmeu prisutnog odluiti o tome ta e se
obraditi kao prisutno, a ta ne.
Sa kriterijumom razgranienja prisutnog pribavlja se poseban znaaj procesu opaanja za konstituisanje sistema interakcije.
Opaanje je u poreenju sa komunikacijom jednostavniji oblik
dobijanja informacije. Ono omoguuje informaciju koja kao informacija nije upuena na biranje i komuniciranje. To daje znaajnu sigurnost u odnosu na odreene izvore zabluda, naroito u
odnosu na obmanu i psihiki uslovljeno iskrivljavanje. I evolutiv13
Paradoksi teorije sistema su onda kod Blauberga et. al. samo paradoksi u
analitikim instrumentima dok se sa stanovita ovde izloene teorije, i kao to ja
mislim: moraju obraditi u dubljoj vezi sa Marksovom teorijom kao realne protivrenosti u predmetnom podruju teorije.
553
no posmatrano opaanje je primami i najrasprostranjeniji nain

informisanja i samo u malom broju sluajeva se zgunjava u komunikaciju.
Opaanje je najpre psihiko dobijanje informacije, ali postaje drutveni fenomen, tj. artikulisanje dvostruke kontingencije
ako se moe opaati da se opaa. U drutvenim situacijama ego
moe da vidi da alter gleda; i moe, recimo, u neto da gleda to
alter vidi. Eksplicitna komunikacija se moe povezati sa ovim refleksivnim opaanjem, moe ga dopuniti, razjasniti i ograniiti; a
ona se, poto samu sebe, naravno, takoe upuuje na opaanje i
opaanje opaanja, istovremeno ugrauje u ovu refleksivnu povezanost opaanja.
U odnosu na eksplicitnu komunikaciju koja se uraunava
kao delanje, refleksivno opaanje ima specifine prednosti. Interakcija donekle kapitalie ove prednosti i stavlja ih na raspolaganje drutvu. Tako opaanje doputa pre svega:
(1) veliku kompleksnost tumaenja informacije pri neznatnoj otrini analize - dakle dalekosean, ali samo priblian
nain razumevanja koji se u komunikaciju nikada ne moe uvesti;
(2) priblinu istovremenost i visoki tempo razvoja informacija, dok je komunikacija upuena na sekvencijalni oblik obrade
informacija;
(3) neznatnu mogunost negiranja i neznatnu dunost polaganja rauna, dakle, veliku sigurnost zajednitva (ma kako difuznog) posedovanja informacije;
(4) sposobnost modalizovanja komunikacije kroz paralelne
procese slabljenja, pojaavanja ali i suprotnog saoptavanja u
ravni (nameravane ili nenameravane) indirektne komunikacije, u kojoj se moe izbei visoki rizik eksplicitnog delanja; vano
je kao ravan za upravljanje alom i zbiljom, seksualnim zbliavanjem, pripremom izmene teme ili prekidanja kontakta, kontrolom takta i utivosti 14.
14
Videti, na primer, analize Claude Buffier, Trait de la socit civile, et du

moyen de se rendre heureux, en contribuant au bonheur des personnes avec qui
lon vit, Paris 1716, str. 123 i dalje: Bilo bi ekstremno neuljudno rei da se ovek
dosauje u drutvu nekog drugog; i upravo zbog toga spada u utivost kontrolisti u
oima drugoga da li se on dosauje. Drugaije reeno: utivost postaje refleksivna
kada izbegava da iskoristi utivost drugoga; i za to se mora uvesti ravan opaanja.
554
Isto je tako vano da se sistemi interakcije ne iscrpe u pripremanju takvih mogunosti opaanja, ve da se upravo kroz refleksivno opaanje prinude da dopuste odvijanje komunikacije. Kada
alter opaa da on opaa, i da se njegovo opaanje nastojanja da
opaa opaa, mora poi od toga da se njegovo ponaanje interpretira kao usklaeno sa tim; odgovara li to njemu ili ne, to se shvata
kao komunikacija i prisiljava ga gotovo neizbeno da to kontrolie kao komunikaciju. I sama komunikacija da se ne eli komunikacija tada je jo uvek komunikcija; i uopte je potrebna institucionalna dozvola kada se ovek u prisustvu drugog svesrdno bavi
svojim noktima na rukama, gleda kroz prozor, povlai iza novina.
Praktino vai: da se u sistemima interakcije moe komunicirati 15;
ovek mora izabrati odsustvo ako eli da izbegne komunikaciju 16 .
Uprkos refleksivnom samoregulisanju interakcioni sistemi
ostaju u ravni opaanja u velikoj meri podloni remeenju. Ono
to spada u opaanje ima moda drutvenu relevantnost, moe
prodreti u tekuu komunikaciju, naruiti je, zaustaviti. Opaanje
opaanja nije dovoljno da ovo sprei; ono samo sortira dogaaje
po kriterijumu da li ga i drugi opaaju (to im daje vei znaaj) ili
ne. Ono daje pre svega telima uesnika strateki znaaj u raspodeli relevantnosti i povoda za komunikaciju. Teko bi se moglo
predvideti iznenadno krvavljenje iz nosa kao i prisustvo igle za
ubrizgavanje na stolnjaku. Sa sve veim zahtevima za drutveno-refleksivnom senzibilnou u sistemima interakcije, dakle, sa
njihovim diferenciranjem u toku drutveno-kultume evolucije,
poveava se i disciplina tela 17 ; ali je tu najpre sklonost ka nesvestici kao istoj mogunosti davanja jasnih signala u situacijama
u kojima nastavljanje komunikacije postaje suvie teko. Upravo
15
16
17
Videti u vezi s ovim poznate analize Paul Watzlawick/Janet H. Beavin/Don D. Jackson, Pragmatics of Human Communication: A Study of Interactional Patterns, Pathologies, and Paradoxes , New York 1967, koje se bave konsekvencama ove neizbenosti.
Ovo nije samo (teak) problem okonavanja interakcije (ili udaljavanja iz
interakcije), ve se mora misliti i na oblike u kojima se moe izbei uputanje u
interakciju u situacijama koje po sebi svojski preporuuju interakciju: ovek
susree
nekoga koga poznaje i pozdravlja ga - da bi pored njega proao.
U vezi s ovim kao najpoznatije izlaganje, Norbert Elias, Uber den Prozess
der Zivilisation: Soziogenetische und psychogenetische Untersuchungen, 2. Aufl.
555
na ovaj nain disciplinovana interakcija je onda, opet, utoliko

podlonija planiranim smetnjama koje u odbrambenoj strukturi
sistema nalaze informacije o napadu 18.
Ono to se u sistemima interakcije ostvaruje to je mogue
bolje, uprkos svakog ometanja i selektivne osetljivosti, jeste onaj
dvostruki proces opaanja i komunikacije u kome optereenja i
problemi lee delom u jednom, delom u drugom sluaju i tekue
se raspodeljuju ve prema tome kako se situacija shvata i u kom
pravcu odvijanje istorije sistema upravlja panju uesnika. I ovde
vai: da se drutveni sistemi ostvaruju samo kroz komunikaciju.
Nain koji se iznuuje u interakciji u okviru prisutne komunikacije istovremeno dri pristupanom neku vrstu interne okoline
kroz koju se omoguuje, hrani i u datom sluaju koriguje radnja
komuniciranja. Opaanje i komunikacija se onda mogu uzajamno
rasteretiti u okvru granica vlastitih mogunosti ispunjavanja. Na
ovaj nain je u okviru interakcionih sistema mogue intenziviranje komunikacije za koju izvan interakcije ne postoji ekvivalent.
Tako brza i konkretna kombinacija opaanja i komunikacije
moe se potvrditi samo na uzanom prostoru. Ona je, naravno, povezana s granicama opaanog. Ali to nije dovoljno poto nije sve
to bi se moglo opaati ve zbog toga drutveno relevantno. Komunikaciji koja se oekuje slui dodatni princip selekcije, opipava se opaano s obzirom na to ta bi verovatno moglo imati uticaj
na tekuu komunikaciju ili bi, pak, moglo biti znaajno za njeno
odvijanje. Drukije reeno, kao selektor se koristi pre svega
drutvena dimenzija opaanog smisla, a to vodi ka jednom uem
odreenju granica sistema. U ovom smislu je prisustvo princip
konstituisanja i izgradnje granica sistema interakcije, a sa prisustvom se misli da skup linosti 19 upravlja selekcijom opaanja i
markira izglede od drutvenog znaaja.
18
Naruavanja interakcije na univerzitetima delimino istinski bogata fantazijom zahvaljuju svoje mogunosti potpuno ovoj visokoselektivnoj disciplinovanosti tematski koncentrisane interakcije. Ona se potpuno proteu preko prisilno
neintegrisanih opaanja. Neki primeri iz vlastitog posmatranja: telesno prisustvo
ljudi koji tu ne pripadaju, ispisivanje saoptenja na tablama, vika (i u obliku, po
sebi samom, smisaonog govora), gaenje svetla i navlaenje zavesa, prevrtanje
pivske flae, udaranje oveka, demonstrativno donoenje beba ili uvoenje bogalja
u stolicama sa tokovima u prostoriju za sastanke.
19
Linosti ovde u strogom smislu drutveno identifikovanih kombinacija

oekivanja. Upor. gore, 8. glavu, XI.
556
Na osnovu ovoga se, opet, moe shvatiti da su drutveni sistemi autopojetiki sistemi koji biraju sebe same i svoje granice.
Ova autonomija je neophodna i u konkretnim svakidanjim situacijama, i upravo u njima, da bi se napravila distanca; i upravo od
situacije zavisni sistemi koji se mogu napasti kroz sve opaajno,
moraju zadrati za sebe mogunost da pomou prisutnih odluuju
ko i ta moe vaiti kao prisutno. Kako bi inae ovek mogao da
se zabavlja u restoranu, da se dogovori u pozorinom foajeu, da
izvede televizijsko snimanje, da stoji U redu za autobus ili da
samo vozi auto? Sto su snaniji tehniki uticaji na sitacije, ovi primeri i to treba da pokau, utoliko je nunije - ali je i utoliko autonomnije! - drutveno odreenje znaaja.
Pri tanijem posmatranju i ovde se pokazuje da autopojetiki
zahtevi za daljim voenjem komunikacije iznuuju izgradnje
struktura i da osim toga ovek ima posla sa diferencijom autopoiesis i strukture. Izgradnja strukture se iznuuje pre svega tako
to zahteva ogranienja u vremenskom, predmetnom i drutvenom pogledu: relevantni dogaaji moraju biti sekvencijalni; moraju se preko tema strukturisati; svi prisutni ne smeju istovremeno
da govore, ve po pravilu u jednom momentu samo jedan 20. Doe
li do takve izgradnje strukture, nastaju centrirane interdependencije 21. Centriranje interdependencije moe leati vie u drutvenoj
dimenziji; tada se pojavljuje u orijentaciji na voe ili slino privilegovane govornike 22. Ono moe imati svoje teite i u vremenskoj dimenziji, tada sledi zavravanje sistema. U svakom sluaju
se na ovaj nain rekonstruiu interdependencije koje postoje u si-
20
Gofman za ovo gradi pojam encounter (susreta) u smislu focussed

gathering (fokusiranog okupljanja). Videti Erving Goffman, Encouters: Two
Studies in the Sociology of Interaction, Indianapolis Ind. 1961. U ovome vidimo
manje poseban tip sistema interakcije pored drugih, mnogo pre zahtev za poveanjem uinka u izgradnji sistema. Bez fokusiranja i bez selekcije strukture, izgradnje sistema su mogue samo u vrlo rudimentarnom smislu koji brzo prolazi kao neto to se privremeno mora uzeti u obzir kao optereenje.
21
relation poolantes se to zove u najboljem fransusko-engleskom kod

Jean-Louis Le Moigne, La thorie du systme general: thorie de la Modlisation,
Paris 1977, str. 91.
22
Moe se misliti i na iskustvo grupnih razgovora, univerzitetskih seminara

i na sline sisteme u kojima malobrojni mnogo, i mnogi malo govore - kvazi-prirodni razvoj koji se, ukoliko uopte, moe korigovati samo putem vodstva.
557
stemu. Namesto (nemogue) interdependencije svakog elementa

sa svakim elementom (ili ipak: mnogih sa mnogim) dolazi interdependencija svih (ili ipak: mnogih) elemenata sa izabranom
takom za pravac u kojoj sistem najbolje reprezentuje svoje jedinstvo u sebi samom.
Preko centriranja i pre svega preko pravila da s vremena na
vreme samo jedan moe da govori, a drugi moraju da sluaju ili
svakako da ekaju, nastaje naroiti viak mogunosti koji se prema McCullochu moe oznaiti kao redundancy of potential
command 23. Strukturalna gipkost interakcionih sistema poiva
na ovoj redundanciji, tj. na mogunosti da se izabere ta dolazi u
sredite zajednike panje, a ta ostaje neprimeeno. Izbor zahteva samoreferencijalne operacije i ovde je olakan time to se
moe opaati i manje osporavati ono to se povremeno faktiki
dogaa u sreditu zajednike panje.
Ma koji stepeni centriranja se mogu dostii: struktura raspodeljuje anse komunikacije (ne: anse opaanja!) na uesnike 24. S
ovim interakciono specifinim uslovima poretka ipak su stupile
na snagu i za ove sisteme tipine granice poveavanja uinka uinak ovde shvaen kao kapacitet za obradu informacija. Pre
svega, iznueno serijsko napredovanje vrlo brzo vodi ka vrlo velikoj upotrebi vremena koja se sukobljava sa ostalim angamanima uesnika. ovek se pomae prekidanjem kontakta i ponovnim
susretom u kasnijoj vremenskoj taki ili unapred planira: biblijski
kruok se odrava nedeljno u odreeno vreme na odreenom mestu. Ali, to pretpostavlja utanaenja koja se vie ne mogu garantovati preko ogranienih sredstava interakcionog sistema i motive
ije je regenerisanje u samoj interakciji, kao to je poznato, teko
u duim vremenskim periodima.
23
Upor. u vezi s ovim Gordon Pask, The Meaning of Cybernetics in the
Behavioural Sciences (The Cybernetics of Behaviour and Cognition: Extending
the Meaning of Goal), u: J. Rose (ed.), Progress in Cybernetics, Bd. 1, London
1970, str. 15-44 (32 i dalje).
24
Upor. i
pojam
interaction-opportunity-structure
(interakcija-oportunost-struktura) kod George J. McCall/J. L. Simmons, Identities and Interactions, New York 1966, str. 36 i dalje, koji potie iz istraivanja delinkvencije i
izgraen je obrnuto: oportunost postaje struktura kada su situacije za to dovoljno
strukturisane.
558
Velika vremenska zavisnost interakcije doputa joj konano

malo slobode u izboru oblika diferenciranja. Interakcije imaju
malo mogunosti za izgradnju subsistema koji simultano operiu.
()ne se vremenski razlau na epizode. Za drutvne sisteme vai
suprotno. Njihova irina zahteva upravo diferenciranje na subsisteme dok im za izgradnju epizoda, i pre svega za promenu epizoda, nedostaju konkretna uporita za celokupno uokvirivanje.
Ukoliko drutvo eli da gradi epizode, mora ponovo posegnuti za
sistemima interakcije i predvideti sekvence interakcije uz odricanje od ukupnog drutvenog znaaja raspodele. Ove razlike u
sistemski tipinom unutranjem diferenciranju istovremeno osvetljavaju smisao diferenciranja drutva i interakcije: one omoguavaju povezivanje sinhroninog i dijahroninog diferenciranja.
IV
Drutvo i interakcija su raznorodni drutveni sistemi. Drutvo
garantuje
smisaono-samoreferencijalnu
zatvorenost
komunikativnog dogaanja, dakle, za svaku interakciju takoe poetak, zavretak i sposobnost pripajanja njene komunikacije. U
interakcionim sistemima se potvruje hidraulika interpenetracije.
Ovde deluju vrtlog i pritisak prisutnog na prisutne i podstiu ih da
svoju slobodu stave na raspolaganje ogranienjima. Drutvo otuda nije mogue bez interakcije, a interakcija nije mogua bez
drutva; ali, obe vrste sistema se ne stapaju, ve su u svojoj
razliitosti uzajamno neophodne.
Evolucija smisaonih drutvenih sistema se oigledno posluila ovom diferencijom i na njoj se visoko izgradila 25. Interakcija
je zbog ovog dvostrukog baziranja u opaanju i komunikaciji,
istorijski posmatrano, bila mogua kao relativno nepredvidljiva,
sluajna, prirodna i zavisna od situacije. Moglo bi se ak govoriti
o predrutvenom zahtevu za nastankom drutva. Meutim, tek
kada se interakcija shvati kao drutvena epizoda, stvara onu diferenciju i onaj viak vrednosti sa kojima doprinosi emergenciji
25
Sasvim slino, na drutveno-anlropolokim i Midovim temeljima, VVarriner a.a.O., naroito str. 123 i dalje.
559
drutva. Ona, onda, stvara i regenerie smisao sposoban za iskljuenje koji prevazilazi svoje sopstvene granice u prostoru i vremenu u relevantnim objektima i temama. Pri tome se za arhaine odnose mora podmetnuti drutvena stvarnost bliska interakciji koja
na interakciju jo ne deluje dajui joj oblik, ve se revidira u toku
potvrivanja 26. Dimenzije smisla (vremenska, predmetna, drutvena) su jo jedva diferencirane i zato se ne mogu opseno
izloiti. Tada linosti imaju samo minimalnu, na odnos prema
sopstvenom organizmu ogranienu, vlastitu autopojetiku svest.
One, naravno, znaju da njihova vlastita glad nije glad drugih; ali
one sebe same ne razlikuju od onoga po emu su poznate drugima. Svi drutveni oblici se nalaze sluajno, ostaju povezani sa
konkretnim lokalitetima i moraju biti prisutni da bi mogli da deluju. Postoje uviavna (i kao uviavna procenjena) kondicioniranja, recimo takva kao recipronost, jer bez kondicioniranja ne bi
bilo drutvenog sistema; ali ona povremeno ne prevazilaze mnogo aktuelnu drutvenu situaciju i ne posmatraju se kao pravila.
Mora se pretpostaviti da je uprkos ovim ogranienjima (u
koja vie ne momo da ulazimo) komunikacija ve mogua, i to
komunikacija u punom smislu jedinstva koje se tekue kontrolie
preko razumevanja, a sastoji se iz informacije, saoptenja i razumevanja. Neprekidno stimulisana komunikacija tada u moru smisaono nagovetenih mogunosti stvara ostrva razumevanja koja
kao kultura u najirem smislu olakavaju uputanje u, i okonavanje interakcije. Oblici kulture, kasnije pre svega komunikacione tehnike pisma i tampe, nisu vie utvrene specifino interakciono i upravo kroz to omoguavaju da se u drutvu izdiferenciraju smisaono specifini sistemi interakcije.
26
Warriner a.a.O. sir. 134, daje sledeu karakteristiku: These are primitive
societies in three important ways: (1) they are particularistic, bounded by and limited to the particular actors, events, and situations in which the society emerged;
(2) they are a-historical in the sense that the past is always revised in the present
and does not exist for the actors as an autonomous fact; (3) they are indifferentiated, as social forms have not yet emerged out of the interactional process. (Ovo
su primitivna drutva na tri vana naina: (1) pojedinano su povezana sa i limitirana od odreenih aktera, dogaaja i situacija u kojima se drutvo pojavljuje; (2)
a-istorijska su u tom smislu to je prolost uvek revidirana u sadanjosti i ne egzistira za aktere kao autonomna injenica; (3) nediferencirana su, poto kao drutveni
oblici jo nisu izronila iz interakcionih procesa).
560
Ma kako sc ova diferencija mogla razviti: za celokupnu

spoznatu ljudsku istoriju drutvo i interakcija se ne mogu dovesti
na jedan ili drugi tip jer bi se ovek onda morao odrei ili sveoluihvatnosti ili prisutnosti, dakle, definiueg obeleja povremeno drugog sistema. Meutim, isto tako malo se moemo ograniiti na puko razlikovanje i odgovarajuu klasifikaciju. Tako bi
ostalo neopaeno da se neidentitet drutva i interakcije doivljava
kao diferencija i da kao takva deluje. Ne radi se pri tome, kao to
je u uvodnom odeljku ve napomenuto, o graninom fenomenu,
dakle upravo ne o mogunosti da drugi ostane neopaen. Drutveni sistem se, takoe, ne moe razloiti u interakcione sisteme
ili interakcioni sistemi spojiti sa drutvenim sistemom; diferencija spreava upravo ovo. Diferencija je konstitutivni momenat u
izgradnji drutvenih sistema i sistema interakcije. Ona se ne moe
neutralisati ni kroz redukciju ni kroz generalizovanje niti se kroz
ekstemalizovanje moe oslabiti do isto kategorijalne razlike.
Bez difemcije drutva ne bi bila mogua interakcija i bez diferencije interakcije ne bi bilo mogue drutvo. Ovo se sada mora pokazati neto iscrpnije.
Najpre polazimo od sistema interakcije. Interakcija pretpostavlja u sve tri dimenzije smisla anonimno konstituisano drutvo
i to ne samo kao drugi drutveni sistem, ve kao temelj vlastite osobenosti.
Vremenski posmatrano interakcija ne bi mogla poeti i ne bi
mogla prestati ukoliko se sama ne bi mogla shvatiti kao epizoda,
kao nastavljanje drutvenog zajednikog ivota, i u kontekstu nastavljanja drutvene reprodukcije. Strukture oekivanja koje su
potrebne za brzu reprodukciju, za neposrednu radnju pripajanja,
ne bi se mogle razviti kao nuno mnogostruke u tekuoj interakciji. Ovo ne vai samo, i ne u prvom redu iz razloga izvesnosti
oekivanja i neophodnog ujedinjenja preko tipskog programa
koji ocrtava mogue teme interakcije. Vano je pre svega da
drutvo ima spremno obilje mogunosti koje moe ograniiti
zapoeta interakcija 27. Samo u razlici od drutveno mogueg interakcija moe dobiti svoj vlastiti profil; samo tako moe poeti
27
U vezi s otvorenou poetnih situacija uporediti neka zapaanja kod George J. McCall/J. L. Simmons, Identities and Interactions, New York 1966, sir. 182.
Drutveni sistemi
561
sa tim da samoj sebi neto zahvaljuje. Naroito kod kakljivih

poetaka - u ljubavnim odnosima; u devijantnim ili ak kriminalnim ponaanjima; u sluajevima u kojima se mora pribavili
poverenje - nastaje problem izgradnje veza: ko se najpre povezuje i time daje slobodu drugome da se na nju osloni ili ne, i time
slobodu da kondicionira sistem 28? Isto je tako potreban drutveni predujam kako bi uesnici mogli da shvate interakcije kao
drutvene epizode i iz njih da se iskljue. Kraj se ne sme shvatiti
kao destrukcija smisla interakcije (jer se ovek, s obzirom na izvesnost kraja, ne bi ni uputao u interakciju) i interakcija ne sme
tako da uzurpira drutvenu egzistenciju da iz nje ak nita vie ne
moe slediti (jer se inae uesnicima ne bi mogao predoiti
kraj) 29 .
Sto se tie drutvene dimenzije, iz drutva proizlazi aranman sloboda i povezivanja u interakciji koji sama interakcija ne
bi mogla da utemelji. Svaki uesnik nalazi daje izvan sistema interakcije izloen drugaijim oekivanjima i svako mora da nade
razumevanje za to da se ovo svakome dogaa. Istovremeno, ova
spoljna povezivanja, ako su transparentna u interakciji, vode
takoe ka samokontroli svakog pojedinanog uesnika, jer se od
njega oekuje da i sam uva konzistentnost uloga 30 . Prema tome,
drutvena okolina pribavlja vanost u sistemu interakcije kao
kompleks drugih obaveza uesnika - sluaj pojednostavljenog
sistemsko-internog predstavljanja diferencije sistema i okoline.
Uesnici su u neku ruku sa svojim drugim vezama i drugim
dunostima uloga i druge linosti zato to se sa njihovim linim
identitetom drugde povezuju druga istorija i druga oekivanja. U
ovome se za pojedinanog oveka nalazi razlog da sebe samog
shvati kao individuu i kao referentnu taku linog angamana i
28
Videti, recimo, Albert K. Cohen, Delinquent Boys, New York 1955, str.
i si. kao primer za mnotvo slinih opaanja.
29
Kao studiju sluaja situacija u kojima je zapoinjanje i zavravanje kontakta olakano, upor. Sherri Cavan, Liquor License: An Ethnography of Bar Behavior, Chicago 1966.
30
Ovo je stanovite posebno izgradio Zigfrid F. Nejdel (Siegfried F. Nadel).
Ono u jednostavnijim drutvima slui za rastereenje oficijelnog aparata za normiranje i sankcionisanje. Upor. Social Control and Self-Regulation, Social Forces
31 (1953), str. 265-273; isti, The 'Theory of Social Structure, Glencoe 111. 1957.
562
angamana povezanog sa ulogom 31 . Za sistem interakcije ovde se

nalazi osnovni uslov slobode uesnika i time osnovni uslov dvostruke kontingencije. Diferencija drutva i interakcije transformie vezu u slobodu. Svaki uesnik u interakciji moe da uzme u
obzir injenicu da mora da ispuni i drugu obavezu i time postie
distancu 32. Tako se moe izbei kompaktni pritisak situacije,
privlaenje pogleda; i to nije, recimo, teta za interakciju, ve je
pre, kao i u dimenziji vremena, uslov za to da moe razviti svoju
sopstvenu zakonitost na temelju dvostruke kontingencije. Utoliko je rekursivnost drutvenog sistema onaj hiperciklus (vlastitost) koji tek omoguuje konstituisanje kontingencija sistema interakcije i time njegovu samoselekciju.
Ako je tano da se sistemi interakcije konstituiu u dimenziji
vremena i u socijalnoj dimenziji kroz diferenciranje od drutva,
dakle, i kroz diferenciranje od njihove sopstvene drutvenoti,
morale bi se oekivati konsekvence i za predmetnu dimenziju
povremeno razvijenog smisla. One se ocrtavaju u temama komunikativne interakcije. U interakciji se teme biraju konkretno i
istovremeno kontingentno. Njihova kontingencija predstavlja njihovu drutvenost - delom s obzirom na okolinu interakcije i na
druge mogunosti uesnika, delom i kao odravanje prisutnim
drugih mogunosti napredovanja same interakcije. Pri tome se ne
radi samo o optoj i neupotrebljivoj kontingenciji smisla i sveta;
ni samo o tome da bi sve moglo biti i drugaije mogue. Ova kontingencija se, naprotiv, dovoljno konkretizuje time to se interakcija potvruje kao drutvena. Interakcija bira pod odreenim ili
odredljivim mogunostima povremeno u situacijama koje dre
otvorene samo ograniene varijante ishoda. Treba li da se sa je31
Kao to je poznato loje jedno od stanovita kojima sociologija objanjava
istorijsku genezu individualnosti. Upor. npr. Emile Durkheim, De la division/lu
travail social, novo izdanje Paris 1973, str. 336 i dalje; Hans Gerth/C. Wright
Mills, Character and Social Structure: The Psychology of Social Institutions, New
York 1953, str. 100 i dalje.
32
Naravno da e se kod tanije analize brzo pokazati da su mogunosti da se
opravdamo vezama vrlo nejednako raspodeljene: linosti sa viim statusom imaju
vie mogunosti ove vrste nego linosti sa niim statusom; zaposleni suprunici
vee nego nezaposleni suprunici itd. U sutini zaista ne postoji niko ko je preputen jednoj i samo jednoj interakcionoj vezi.
563
lom saeka dok i poslednji pozvani ne pristigne? Koliko dugo

jo? Hoe li se iskoristiti specijalno za to stvorena drutvena institucija aperitiva kako bi se produilo vreme i smanjio rizik? Zna li
se unapred ko se kome mora izviniti? Moda je najbolje svako
svakome? Od kog momenta se oni koji ekaju mogu pozabaviti
temom ekanja, pominjanjem imena onih koji nedostaju, kada se
mogu uvesti razlozi za situaciju u situaciji? I koliko jako to limitira tada jo otvorene mogunosti raspolaganja vremenom? Nastavljanje interakcije je mogue samo ako ova pitanja dobijaju
primerenu strukturu kada mnoge mogunosti - zajednike gimnastike, gledanja televizije, bekstva domaina - lee dovoljno daleko i kada je iskljuen muan pritisak da bi se neto moralo uiniti, ali se ne zna ta.
Samo artikulisana kontingencija omoguuje interakciji da
upravlja sobom samom. Samo ona stvara kolektivno kratkorono pamenje kao resurs za kasnije mogunosti (ipak smo prilino dugo ekali) i objanjenje nastalih problema (pozdravni
govor je pogreno zapoet pre supe, zato je prilino hladna). Interakcija ne bi nikada mogla da dostigne tempo pripajajuih
radnji, ili bi ostala ograniena na najjednostavnija stanja stvari,
kada ne bi postojalo ono to diferencija drutva i interakcije
tekue reprodukuje: artikulisana kontingencija. Pri tom autonomija sistema interakcije moe biti tako ograniena da tok postaje
dosadan - i neinteresantan; da gotovo ostavlja otvorenu samo
mogunost da se napravi greka 33 . Suprotan sluaj suvie otvorene kontingencije neosnovanog i neprogramskog skupa (samo
zato to nema smisla da se on bilo gde nalazi) je isto tako problematian. Na takvim graninim sluajevima se vidi da je i u emu
je interakcija upuena na diferenciranje od drutva. Interakcija
mora dopustiti vlastito dogaanje, mora sebe samu temporalizovati, mora biti u stanju da sebe samu iznenadi; ali ona to moe
samo ako je kroz predujam srukture osposobljena za brzo, neprekidno odvijanje i za samoselekciju vlastite strukture i vlastite
istorije.
3j
Poznati problem dvorskog ceremonijala; i gotovo se pokualo da se ovo

posmatra kao razlog za injenicu da se svetski moral oko 1700. sa greha prebacuje
na porok i sa gubitka spasenja na ismevanje kao sankciju.
564
Ako se uoi da i kako drutvena okolina pribavlja vanost u

sistemu interakcije, iz toga se mogu izvesti hipoteze o delovanju
drutveno-strukturalnih promena na sisteme interakcije. Postaje li
drutvena okolina kompleksnija onda to u interakciji pogaa pre
svega vlastite druge uloge, za koje svaki uesnik mora oekivati i
traiti njihovo uzimanje u obzir. Stoje kompleksnija okolina, utoliko su heterogenije ove druge uloge, utoliko se u sistemu paualnije i sa manje razumevanja mora davati oprotaj za duge uloge.
Istovremeno se smanjuje mera u kojoj se sami uesnici disciplinuju preko osvrtanja na njihove sagledane druge uloge. U tradicionalnim drutvenim sistemima bile su ove druge obaveze dovoljno pregledne za svaku interakciju; one se, na primer, nisu
mogle jednostavno fingirati. U sutini su se interakcije odvijale u
kui ili, ukoliko izvan kue, onda u istom sloju. Sa prelaskom u
moderno drutvo ukinut je ovaj poredak. To slabi mogunost da
se od interakcija trai da budu izvor drutvene solidarnosti; jer iskustva koja ovek stie u interakciji s drugim naruavaju se kroz
ustupke koji im se moraju zajemiti za ponovljeni postupak. ini
se da ideja partnerstva upravo ovo registruje kada u pogledu
nekontrolisanosti oekivanja spoljnog ponaanja unutranje veze
redukuje na lojalnost i na poverenje u lojalnost 34.
Pri jaem diferenciranju drutvenog sistema i sistema interakcije potvrdie se oblici interakcije koji ve po sebi sadre veliku meru indiferentnosti u odnosu na dejstva na neuesnike. To
vai u posebnoj meri za razmenu i za sukob. Razmena u principu
ne uzima u obzir kako pod uslovom oskudnosti oni koji ne uestvuju u razmeni stoje u vezi s tim to oni ne dobijaju predmete i
rezultate koji se razmenjuju. U svakom sluaju, ovo pribavlja indirektno vaenje tako to se partneri u razmeni mogu raspitati o
drugim mogunostima razmene sa boljim uslovima. Za sukob
vai, mutatis mutandis, isto. Uesnici se ne obaziru na druge u
aru raspre - ak i ako ele da ih pridobiju kao koalicione partnere. Razmena i sukob ba zbog ovih indiferentnosti idu u susret
drutvenim uslovima koji nastaju pri jaem diferenciranju drutvenog sistema i interakcionih sistema. Graansko drutvo 19.
34
Upor. Andrea Leupold, Liebe und Partnerschaft: Formen der Codierung
von,Ehen, Zeitschrift fr Soziologie 12 (1983), str. 297-327.
565
veka se shvata primamo kao regulisanje razmene i sukoba, kao

privreda i drava, i ono isto faktiki prua odnosima razmene i
sukoba u mnogo veem obimu slobodu kretanja nego sva drutva
pre njega 35 .
V
Ova se analiza, koja polazi od sistema interakcije, moe ponoviti i zaokruiti ukoliko se, iz obrnute perspektive, poe od
drutvenog sistema. Drutveni sistem dobija sposobnost apstrahovanja usled diferenciranja o pojedinanih interakcija. Drutvena
komunikacija se u velikom obimu (ne iskljuivo) odvija kao interakcija. Ovde bi takoe bilo pogreno misliti na diferenciju
sistem/okolina ili ak pretpostaviti da se drutvo sastoji iz apstraktnih, a interakcija, naprotiv, iz konkretnih operacija (komunikacije, delanja). Drutvo ne iskljuuje interakciju, ve je ukljuuje. Dakle, ne dolazi do razdvajanja razliitih vrsta delanja:
drutvenog, odnosno interakcionog. Diferencija strukturie, naprotiv, nediferencirano 36 podruje elementarnih operacija; ona
mu dodaje sposobnost apstrakcije kakvu ono nikada ne bi moglo
da razvije samo iz interakcije. Apstrakcija postaje u interakciji dalekoseno relevantna za interakciju, ali ne vodi poreklo iz sebe
same, ve iz svoje drutvenosti i zbog toga nije lokalno na raspolaganju. Sa semantikim korelatima ove neraspoloivosti, na primer sa pojmom prirode ili sa moralnim predstavama, ve smo se
uzgred susretali 37 .
35
Za odnose razmene ovo proizlazi ve iz uvoenja vlasnitva i rada u sistem novano posredovane razmene. Za sukobe bi trebalo preispitati istu hipotezu
na porastu pravnih sporenja. Upor. npr. James Willard Hurst, Law and the Conditions of Freedom in the Nineteenth Century United States, Madison Wise. 1956;
Christian Wollschlger, Zivilprozestatistik und Wirtschaftswachstum im Rheinland von 1822-1915, u: Klaus Luig/Detlef Liebs (Hrsg.), Das Profil des Juristen
in der europischen Tradition: Symposion aus Anlass des 70. Geburtstages von
Franz Wieacker, Ebelsbach 1980, str. 371-397.
36
nediferencirano se ovde, verovatno treba objasniti, odnosi samo na diferenciju drutva i interakcije. Razume se po sebi da time ne treba osporavati druge
vrste diferenciranja, na primer, drutvenu izgradnju subsistema.
37
Upor. naroito gore, 6. glavu, VII.
566
Drutvo zahvaljuje bitne uinke poretka svog vlastitog sistema ovoj diferenciji. Ovo se moe, bez namere potpunosti, pokazati na nekim primerima:
(1) Drutvo moe sprovesti sopstveno diferenciranje sistema, tj. moe izgraditi subsisteme, a da pri tom ovu diferenciju ne
mora osloniti na razliku interakcija. Drutveno diferenciranje se
razvija takorei odozgo, ne odozdo; ono se razvija usled uvoenja
novih relevantnosti sistem/okolina u drutveni sistem, a ne usled
traenja i sortiranja odgovarajuih interakcija. Tada se moe dogoditi da se interakcije izmeu plemstva i izmeu seljaka ili interakcije u privredi i u politici takoe razlikuju kao interakcije i posmatra ih moe na odgovarajui nain sistematizovati. Ali, to se
onda moe zahvaliti zadiranju apstrakcije u konkretno izvravanje, a ne razlogu diferenciranja.
(2) Samo drutvo moe konano raspolagati negacijama,
samo ono moe urediti imuno sistem, koji onda preko negacija
ipak jo omoguuje uspeno nastavljanje komunikacije 38 . Pojedinane interakcije bi se kroz sukobe odmah transformisale u sukobe. Zato samo za drutvo komunicirana ne imaju smisao imuno
dogaaja, i njihovo umetanje, njihovo ohrabrenje zahteva izvesnu
bezobzirnost u odnosu na sudbinu sistema interakcije. Posmatrano
sa stanovita motiva, u igri mora biti neto vie (na primer, ast ili
odgovornost) ukoliko se ovek eli angaovati u odbijanjima.
(3) Samo drutvo omoguuje identifikaciju oekivanih veza
(linosti, uloge, programi, vrednosti) 39 koje se mogu primeniti u
pojedinanoj interakciji, ali je po svojim smisaonim odnosima
prevazilaze. Drutveno su naroito unapred dati mera diferenciranja ovih razliitih kolaa oekivanja i oblici interdependencije
koji iz njih proizlaze. vrstina sinteze mora, upravo da bi mogla
biti ubedljiva i u interakciji, da ima smisao koji je prevazilazi.
ovek mora, da bi mogao da bude linost, da bude u stanju da
pretenduje da mora biti ista linost i negde drugde.
(4) Evolucija je mogua samo u ravni drutvenog sistema i
njegovih subsistema, tj. promena struktura kroz varijaciju, selekciju i ponovno stabilizovanje. Sistemi interakcije mogu doprineti
38
Upor. gore, 9. glavu.
39
Upor. gore, 8. glavu,
XI.
567
drutvenoj evoluciji ili ak ne; oni doprinose kada utiru put strukturnim graevinama koje se osvedouju u drutvenom sistemu.
Bez ovih ogromnih oglednih stanica interakcija i bez drutvene
beznaajnosti prestajanja veine interakcija drutvena evolucija
ne bi bila mogua; i utoliko je, dakle, samo drutvo upueno na
diferenciju drutva i interakcije.
(5) Ukupnost interakcija gradi, prema tome, neku vrstu bazalne anarhije, gradi qua vlastitu stabilnost interakcije i qua
nunost prestanka interakcije tako i materijal za drutvenu evoluciju. Zahtevni oblici drutvenog diferenciranja grade se kroz selekciju iz ovog materijala. Oni nikada ne bi mogli nastati ako se
drutvo ne bi moglo prepustiti sposobnosti interakcije da bi dalekoseno sebe samo uredilo; i oni, takoe, ne pretpostavljaju da
se
svaki pojedinani sistem interakcije moe pridodati samo jednom
od primarnih drutvenih delova sistema.
Ovih pet napomena svojski preporuuju jedan dalji korak.
Diferencija drutvenog sistema i interakcionih sistema je oigledno, sa svoje strane, rezultat istorijskog razvoja. Ona sebe samu
pretpostavlja u rudimentarnom obliku i u stanju je onda da sebe
samu ubrza kao diferenciju. Horizont smisaonog doivljaja i delanja zaista uvek prevazilazi upravo postojee. Nijedno drutvo
se ne pojavljuje u jednom jedinom sistemu interakcije. Meutim,
primitivna drutva se grade u neposrednoj blizini interakcije. Njihovi uinci apstrahovanja ostaju mali, njihove granice, ukoliko
nisu date sa prostorom opaanja ili kretanja uesnika, nejasne.
Subsistemi se mogu izgraditi samo segmentamo i samo u obliku
koncentrisane interakcije (porodica, stambene zajednice, naselja); imuno sistem se najvie bavi odravanjem ivota i izbegavanjem demografskog gaenja; obrasci oekivanja ostaju povezani sa linim poznanstvom; evolucija retko vodi ka temeljnim
morfogenetskim promenama strukture i ove nemaju izgleda za
opstanak.
Tek kada ponu da hvataju koren uinci apstrahovanja koji
se pripisuju drutvu, i tek kada se mogu izgraditi sistemi interakcije sa viim stepenima slobode (sa jaom izraenou dvostruke
kontingencije i sa sopstvenim temporalizovanjem), postaje verovatan take off ka daljoj evoluciji. Diferencija izmeu prolazne
interakcije i drutva postaje vidljiva uesnicima pre svega u iz568
gradnji gradova, a domainstva i sa njima segmcntarno diferenciranje se povlae na drugo mesto 40 . Snanije isticanje ove diferencije drutvenog sistema i interakcionih sistema svakako se ne
moe shvatiti u pravcu uzajamne nezavisnosti; ono istovremeno
poveava uzajamnu zavisnost i uzajamnu nezavisnost, pri emu
obema vrstama izgradnje sistema omoguuje da se vie prepuste
njihovoj po vrsti specifinoj vlastitoj zakonitosti. Na primeru
prijateljstva ovaj se krug problema diskutuje ve u antici. Kao
zgusnuti model interakcije prijateljstvo je, s jedne strane, jedan
od, ukoliko ne ba princip perfekcije drutva i, s druge, kao to se
briljivo ilustruje na prijateljskom krugu stare rimske loze Graha
(Gracche), sistemska tvorevina opasna za drutvo koja povremeno radi protiv njega.
Prelaskom u novo doba takve diferencije se jo jae istiu.
Podruje interakcije koje je zadralo drutveni znaaj, interakcija
u gornjem sloju, neutralie se religiozno i politehniki i prebacuje
se u kultivisanu socijalnu refleksivnost 41. Teorija drutva ipak
ostaje najpre povezana s predstavom interakcije. Ranije kao i kasnije drutvenost je to to ljude ujedinjuje u drutvo; iva sila ka
zakonskoj drutvenosti koja narod ini trajnim zajednikim biem42 , kako je to jo 1799. glasilo.
Meutim, u Francuskoj revoluciji diferencija interakcionog i
drutvenog dogaanja dolazi eklatantno na videlo. Razvoj se vie
ne moe kontrolisati kroz interakciju, i cela Evropa to posmatra.
Logika interakcije ne spreava teror, ona ga potvruje. Munost
revolucionarnih svetkovina i njihove na interakciji izgraene
ideologije drutva, isuvie jasno pokazuju da tako vie ne ide. Dakle, mora se napustiti terminologija societates sa kojom se za40
U vezi s odgovarajuim promenama semantike upor. klasini sluaj: Peter
Spahn, Oikos und Polis: Beobachtungen zum Proze der Polisbildung bei Hesiod, Solon und Aischylos, Historische Zeitschrift 231 (1980), str. 529-564.
41
Upor. Niklas Luhmann, Interaktion in Oberschichten: Zur Transformation ihrer Semantik im 17. und 18. Jahrhundert, u: isti, Gesellschftsstruktur und
Semantik, Bd. 1, Frankfurt 1980, str. 72-161; o teorijskoj refleksiji takode: Niklas
Luhmann, Wie ist soziale Ordnung mglich?, u: isti, Gesellschftsstruktur und
Semantik, Bd. 2, Frankfurt 1981, .str. 195-285.
42
Immanuel Kant, Kritik der Urteilskraft, 3. Aull. 1799, str. 262, nav. prema
izdanju Karl Vorlnder, 3. Aufl. Leipzig 1902, str. 227.
569
brazdilo. Savremeno drutvo deli jae od svakog prethodnog svoju izgradnju sistema od mogunosti interakcije. Ono se odrie i
toga da sve interakcije pridoda jednom ili drugom od drutvenih
subsistema 43 . Ono je na taj nain u ravni interakcije doputalo veliku meru sluajnih, drutveno nefunkcionalnih, svakidanjih
aktivnosti koje smisaono nisu jednoznano lokalizovane 44, koje
se ipak moraju osetiti kao manje ili vie trivijalne poto se vie ne
mogu pripojiti vrhunskoj drutvenoj semantici razvijenoj u refleksiji o funkcijama i simboliki generalizovanim medijima
komunikacije za nauku, privredu, politiku, intimnost, umetnost
itd 45. Sada vaea politika ekonomija odrie se direktiva upuenih individualnom ponaanju u interakciji - ak i u njenom vlastitom podruju razmene i proizvodnje 46.
Stratifikovani drutveni sistemi starog sveta bili su vrlo neosetljivi prema poznavanju, odnosno, nepoznavanju motiva. Zbog
toga su mogli da osnae i jaku diskrepanciju izmeu morala i
stvarnosti; poloaj po rangu vue za sobom takorei automatski
privid morala. Sve ovo vai sve manje za prelazno drutvo 17. i
18. veka, a naroito ne vai za savremeno, funkcionalno diferencirano drutvo. Motivaciono orijentisane interakcije moraju se
onda ili standardizovati, na primer kroz organizaciju, ili moraju
ostati preputene refleksivnom delanju, razumevanju, negotia43
I stratifikovana drutva su morala ovde da se oslone na kompromis, ali je
ovaj imao saglediv oblik: interakcije su morale da se odvijaju ili specifino slojno
ili u skladu sa domainstvom. Cela kua je bila mesto za zadovoljenje onih potreba koje je zahtevala interakcija izmeu pripadnika razliitih slojeva.
44
Videti Georg Simmel, Grundfi'agen der Soziologie (Individuum und Gesellschaft), Berlin 1917, str. 13. Drutvo se ne bi moglo sastaviti samo od velikih
graevina kao to su drava, esnafi, klase ukoliko ne bi postojalo mnotvo efemernih dejstvovanja meu njima.
45
Ovaj razvoj se ipak ne sme sa Tenbrukom protumaiti kao trivijalizovanje nauke itd. Upor. Friedrich H. Tenbruck, Wssenschaft als Trivialisierungsprozess, u: Nico Stehr/Rene Knig (Hrsg.), Wissenschaftssoziologie: Studien und
Materialien, Sonderheft 18, Klner Zeitschrift fr Soziologie und Sozialpsychologie, Opladen 1975, str. 19-47. Problem trivijalnosti je problem interface izmeu
drutva i interakcije. Ali, trivijalno ne postaje ni samo istraivanje, ni velika ljubav,
ni kapitalistika privreda, a ni politika. Utisak trivijalnosti upravo ne dolazi do
izraaja u visoko negovanim funkcionalnim podrujima, ve tamo gde aktivnosti
gube svoj prikljuak za ove oblasti.
46
Upor. npr. Thomas Hodgskin, Populr Political Economy, London 1827,

novo izdanje New York 1966, str. 38 i si.
570
tion of identities (pregovaranju o identitetu); a motivaciona

sumnja se uprkos tome iri. Ovo takode vodi ka jaoj podeli
drutvenih i interakcionih tvorevina sistema.
Usled sve veeg diferenciranja drutva i interakcije mora se
raunati sa razreenjem interakcione povezanosti. Za pojedinanu interakciju je onda manje vano u kojim se drugim interakcionim vezama uesnici povremeno nalaze. Integracija njihovih
obaveza samo se jo formalno ostvaruje preko vremenskih dispozicija, a ne osigurava se vie preko svemonog etosa. Dalje se
mora raunati sve manje sa tim da se drutveno relevantni problemi mogu reiti sredstvima interakcije, recimo korienjem
prisustva linosti za postizanje konsenzusa i za spreavanje aktivnosti koje se ne mogu kontrolisati. Zaista bi bilo iluzorno pretpostaviti da bi se problemi unutranje koordinacije razliitih
drutvenih, funkcionalnih sistema, recimo nauke i politike, privrede i obrazovanja, nauke i religije mogli reiti ili makar samo
ublaiti na osnovu govora uesnika. Tako nastaje pukotina izmeu interakcionih sekvenci koje proivljavaju pojedinci, koje
su im pristupane i razumljive, i kompleksnosti drutvenog sistema koja se, polazei odatle, ne moe shvatiti i na ije se konsekvence ne moe uticati, a da i ne govorimo o njenom kontrolisanju;
a ovo ne vai samo za interakciju normalnih ljudi, ve u principu za svaku iterakciju, pa i za onu na vrhu new corporatism
(novog korporativizma) 47 .
VI
Dosadanja izlaganja su mogla ostaviti utisak kao da se svako drutveno delanje odvija kao interakcija. Ova se pretpostavka
sada mora ispraviti. Za ovo moramo uvesti pojmovnu razliku
47
I ovde treba dodati upozorenje pre suvie brzog razumevanja. U tekstu se
ne tvrdi da interakcija gubi na drutvenom znaaju. Naprotiv: mora se poi od toga
da ipak postoje razvoji bogati posledicama (koje upravo ne reavaju probleme) koji
se uvode u pojedinane interakcije. Savremeno drutvo je prema interakciji uopte
indiferentnije, a u specifinim pogledima istovremeno osetljivije od drutava premodemog tipa. To nije konano zbog toga to se koncentracija relevantne interakcije
iz gornjeg sloja izdvojila i napravila mesto osnaenom odnosu relevantnosti/irelevantnosti.
571
koju smo do sada zanemarivali. Ona odgovara razlici izmeu socijalne dimenzije i socijalnog sistema. Delanje je uvek socijalno
delanje kada se u odreenju njegovog smisla uzima u obzir socijalna dimenzija; kada se, dakle, vodi rauna o tome kakav bi stav
drugi o tome zauzeli. Ali, delanje je drutveno delanje samo kada
se planira i/ili doivljava kao komunikacija, jer samo tako potvruje socijalni sistem drutva.
Postoj socijalna delanja potpuno osloboena od interakcije.
Konano, ljudi mogu da delaju i bez prisustva drugih i svom delanju davati smisao koji ih (ili eventualnog posmatraa) upuuje
na drutvo. Misli se recimo na prelaz iz jedne interakcije u drugu
bez neposrednog pripajanja; na radnje negovanja tela kada je iskljueno posmatranje od strane drugih; na neto tako kao: ekati
sam u ekaonici, biti uvee sam u stanu, itati, pisati, sam etati
itd. Usamljena delanja su uvek i socijalna delanja kada se odreenje njihovog smisla odnosi na drutvo. ovek ubrzava ili usporava svoje delanje prelazei iz jedne interakcije u drugu. Koristi
samou za odlazak u etnju ili za radnje koje nikada ne bi izvrio u
prisustvu drugih. Priprema se za interakciju. Da li uopte postoje
od drutva nezavisna, privatna ponaanja, koja ipak dobijaju
oblik delanja, moemo da ostavimo otvorenim, jer ovo na kraju
nije pitanje izgradnje pojma, tj. nije zavisno od toga kada ovek
udaljene veze sa drutvom dovoljno opaa da bi neko delanje klasifikovao kao socijalno. U svakom sluaju se pri tom mora doi
do odreenja smisla od strane samog aktera, a ne do drutvenih
uslovljenosti koje neki posmatra moe utvrditi.
Usamljeno delanje je za sva starija drutva bilo retko i
beznaajno - ve zbog toga to su kua i ostali ivotni prostor nudili malo mogunosti za izdvajanje 48 . Tek u toku evolucije nastaje
podruje u kome se priprema usamljeno ponaanje slobodno od
interakcije, a ipak drutveno, i konano se proima s daleko-
48
Ovo vai, kao to se esto naglaava, sve do daleke prolosti novog doba.
O prelaznim stanjima, o kojima se najee raspravljalo sa stanovita omoguavanja intimne interakcije, upor. Lawrence Stone, The Family, Sex and Marriage
in England 1500-1800, London 1977, naroito str. 253 i dalje; Howard Gadlin,
Private Lives and Public Order: A Critical View of the History of Intimate Relations in the United States, u: George Levinger/Harold L. Raush (ed.), Close Relationships: Perspectives on the Meaning of Intimacy, Amherst 1977, str. 33-72.
572
senim drutvenim i semantikim povratnim dejstvovanjem: podruje pisanja i itanja. Otkrie pisma daje, prema tome, usamljenom, socijalnom delanju ansu da ipak bude drutveno delanje,
da ipak bude komunikacija. Covek moe, ak i kada niko nije prisutan, da deluje na reprodukciju drutva.
Na ogroman znaaj sutine komunikacije na iju su ekstenziju delovali pismo i tampa, ve smo ukazali u etvrtoj glavi, VII.
Ovde se radi o deliminom pitanju koje je, ipak, zbog toga naroito znaajno jer deluje na diferenciju drutva i interakcije. Pismo
i tampa omoguavaju povlaenje iz sistema interakcije i uprkos
tome drutveno komuniciranje sa dalekosenim posledicama.
Naravno, najpre se radi o tome da se moe dosegnuti vie primaoca u duem vremenskom periodu kada se ovek odlui na formu
pisma u komunikaciji koja, sa svoje strane, ako ne iznuuje povlaenje iz interakcije, onda ga ipak svojski preporuuje. Ali, izdvajanje ovog naina komunikacije iz interakcionih sklopova nema
samo kvantitativni znaaj; ono omoguuje nain dejstvovanja koji
se u interakciji nije mogao postii i sa njim poveanje diferencije
drutva i interakcije na koju se onda orijentiu kako drutveni sistem tako i sistemi interakcije. Ono, s druge strane, prisiljava na
to da se odstutnost partnera i predmeta komunikacije nadoknadi
preko standardizovane, disciplinovane upotrebe jezika i da preko
jezika objasni ono to bi inae u situaciji bilo oigledno 49 .
Najbolje analize ovog stanja stvari su zaista izvedene na primeru zavoenja preko pisama, i to ne u sociologiji, ve u samom
romanu-pismu. Pismo omoguuje uz pomo sefa diferenciranje
odreenih odnosa nasuprot domaoj interakciji. Ljubavni odnos
moe, i ve to deluje zavodniki, da ostane tajnovit. U njemu se
moe uivati pre, odnosno posle vremenskih taaka koje su osloboene od interakcije kako meu ukuanima tako i izmeu zaljubljenih 50. Pismo je istovremeno simboliki objekt koji garantu49
50
Da je ovo bio, posle uvoenja tampe, svesno ostvaren proces premetanja pokazuje Michael Giesecke, "Volkssprache" und "Verscriftlichung des Lebens" im Sptmittelalter - am Beispiel der Genese der gedruckten Fachprosa in
Deutschland, u: Hans Ulrich Gumbrecht (Hrsg.), Literatur in der Gesellschaft
des
Sptmittelalters, Heidelberg 1980, str. 39-70.
Da pomenemo samo jedan od bezbrojnih primera: Jean Regnault de Segrais, Les Nouvelles Franaises, ou les divertissements de la Princesse Am lie,
Pa-
573
je trajanje (mogunost ponovnog itanja) u stvari koja prema

teoriji i iskustvu ne moe trajati. Romansirana knjievnost 18.
veka dodaje ovome sutinski uvid da samo zavoenje sledi kroz
pismo i to tako to ga dama ita sama i sama odgovara - sama i
preputena samo svojoj vlastitoj imaginaciji. Ne koriste se pre
svega sredstva telesne prisutnosti: pogledi, pokreti, uzdasi, retorika; pismo dovodi damu do toga da zavede sebe samu zato to je u
itanju i pisanju ostavljena sama, izloena imaginaciji i od toga se
vie ne moe odbraniti 51 . Poto je stilizovana umetnost zavoenja
art daimer i udvaranja uinjena poznatom, postala prihvaena,
odtampana i umnoena, umee se usamljenost da bi se postigli,
odnosno pojaali socijalni efekti. Ovo se, opet, kao autentino-privatno preko tampanog romana-pisma ostavlja itaocima da prepisuju 52.
Pismo (a naroito tampa) omoguava dalje postupke koji bi
se mogli sakupiti pod naslovom tehnike fait accompli (svrenog
ina). Covek se odreuje vie preko pisma na osnovu stanovita i
miljenja koja u interakciji verovatno ne bi mogao da inicira ili da
odri. Bez objavljivanja teza nema reformacije, bez tablica sa cenama nema neometane prodaje 53 . U daljim interakcijama se moe
upuivati na napisano, o napisanom se moe razgovarati i u njemu se moe nai oslonac, posebno ako se eli naputanje sukoba.
U ovom kontekstu se isplati upuivanje pogleda na (ve u
16. veku zapoetu) karijeru semantike prirodnog ponaanja za
razliku od usiljenog, formalnog, nametnutog ponaanja koje se
moe prepoznati kao primena pravila. Ovo se danas dogaa u ne
tako upadljivoj meri. Neformalnost, ukoliko ne ak gubitak formalnosti, postala je drutvena norma protiv koje se onda opet piu
knjige-etiketiranja koje mudruju o snob-appeal. Sa prirodno-
51
Zaista je najsuptilnije izlaganje ovog sluaja: Claude Crbillon (fils), Lettres de la Marquise de M. au Comte de R. (1732), nav. prema izdanju Paris 1970.
Upor. takode, Laurent Versini, Laclos et la tradition: Essai sur les sources et la
technique de Liaisons Dangereuses, Paris 1968, narorito str. 160 i dalje.
52
Jednu od naboljih analiza ove veze izmeu privatnosti, snanih oseanja i

irokog razvoja daje Jan Watt, The Rise of the Novel: Studies in Defoe, Richardson
and Fielding, London 1957, novo izdanje 1967, str. 186 i dalje.
53
Kada sam jednom pokuao da sa vlasnicom prodavnice due razgovaram
o ceni table okolade, doiveo sam da ona umesto da potrai argumente uvek pokazuje na tablicu sa cenom, na kojoj je cena bila jasno i vidljivo ispisana.
574
u ili ncformalnou se nikako ne misli na odustajanje od samopredstavljanja. Time e pre svesno i pod ekspresivnom samokontrolom, i opet na temelju socijalne norme, doi do izraaja da
se ovek u interakciji ponaa tano tako kao i kada je sam. Pod
prividnou
neusiljenosti,
nonalantnosti,
carefully
careless
(briljive bezbrinosti) u interakciji se garantuje temelj ponaanja koji se ne zahvaljuje interakciji i u njoj se ne moe menjati - analogno prismu to je istovremeno antropoloki fait accompli. Princip neuticanja na ponaanje preko prisustva drugih vai u
moralnoj kazuistici upravo kao svedoanstvo istinitosti 54, i istinska prijateljstva se mere po kriterijumu da li se ovek u prisustvu
prijatelja moe ponaati onako neusiljeno kao kada je sam 55. Kontrapunkt usamljenog ponaanja postaje norma i garancija socijalnog ponaanja u interakciji: ali ovo je, naravno, mogue samo
zbog toga to se i usamljeno ponaanje odreuje uvek ve moralno, tj. u odnosu na drutvo.
U ovim promenama socijalne semantike moe se prepoznati
reakcija na sve veu kompleksnost i stvarnu diversifikaciju drutvenog sklopa interakcije, ali i potreba za vie lakoe i tempa u
promeni interakcija u kojima ovek uestvuje i potreba za bre
raspoloivim, od prethodnog znanja nezavisnijim garancijama sigurnosti. U oi posebno upada injenica da se za ovo vie uzima u
obzir drutveno ponaanje osloboeno interakcije. Interakcije se
istovremeno moraju zatrpati u pesak bezbrojnih efemernih pojedinanih elanja. itanje i pisanje i gledanje na sat su verovatno
najea delanja ove vrste, i to su tipina delanja koja se po svojoj
prirodi odvijaju interakciono neutralno, ak i remetei interakciju
i najbolje se izvode u samoi ili neopaeno.
Zato to delanja ove vrste postaju sve znaajnija, pojaava se
i
diferencija drutva i interakcije. Danas se manje nego ikada ranije moe pretpostaviti da se drutveni sistem sastoji iz interakcija i
54
Tako u sentencama i maksimama vojvode od La Rofukoa.
55
Upor. npr. Christian Thomasius, Kurtzer Entwurf der politischen Klugheit, prevedeno na nemaki, Frankfurt 1710, novo izdanje Frankfurt 1971, str. 155
i
si. Ovaj kriterij um prijateljstva je utoliko znaajniji ukoliko se implicitno
okree
protiv predanja koje je zahtevalo i slavilo potvrivanje prijateljstva u nesvakidanjim situacijama. Sada se dolazi do podobnosti svakidanjice s obzirom na
pro-
575
manje su nego ikada ranije adekvatne teorije koje trae da se

drutvo shvati kao commerce, kao razmena, kao ples, kao ugovor, kao lanac, kao pozorite, kao diskurs. Kako drutveni sistem
tako i sistemi interakcije ostaju upueni na diferenciju drutva i
interakcije. injenica da je nastalo podruje drutvenog delanja
osloboeno interakcije i da se sa tehnikama masovne komunikacije u ovom veku prelazi sa pisma i na ton i sliku ne menja nita u
tome, ve samo jo snanije rasprostire razvoj interakcija i drutvenu evoluciju. Visoka kompleksnost drutva se moe odrati
samo ako je drutveni sistem jae strukturisan kao drutveni sistem, a sistemi interakcije kao sistemi interakcije: drutveni sistem
kao zatvoreni-samoreferencijalni sklop komunikacije i interakcioni sistemi kao razvoj kontingencija na temelju prisutnosti.
VII
Drutvo je danas jednosmisleno svetsko drutvo - jednosmisleno svakako onda kada se u osnovu postavi ovde predloeni pojam drutvenog sistema. Na taj nain je jaz izmeu interakcije i
drutva postao nepremostivo irok i dubok (to, opet, teorije drutvenih sistema prisiljava na visoki stepen apstraktnosti). Mada se
dalekoseno sastoji iz interakcija, drutvo je postalo nepristupano
za interakciju. Nijedna interakcija, ma kako linosti koje uestvuju
bile visoko postavljene, ne moe zahtevati da bude reprezentativna
za drutvo. Usled toga vie nema dobrog drutva. Iskustveni
prostori pristupani u interakciji vie ne posreduju drutveno nuno znanje, oni u najboljem sluaju vode sistematski u zabludu. I
polja interakcije koja se u okviru bilo kog stanovita mogu spojiti i
pridodavati, upravljaju panju u krajnjem sluaju na funkcionalne
sisteme, moda i na regionalna razgranienja (nacije), ali ne na
opsean sistem drutvene komunikacije.
U ovom poloaju se namee pitanje o mogunostima samoopisivanja svetskog drutva 56 . Da pojmovi izgraeni u blizini interakcije, kao stari pojam societas, vie nisu dovoljni svesna je
56
Ovo pitanje postavlja i Peter Heintz, Die Weltgesellschaft im Spiegel von

Ereignissen, Diessehofen, Schweiz, 1982 - da bi onda na njega odgovorio predstavljanjem koda za empirijska istraivanja koji je razvijen u Cirihu.
576
livropa od, recimo, 1794. godine 57 . Bila je to jedna od mnogih

sporednih posledica Francuske revolucije da se svakom opisu
drutvenih dogaaja nametne diferencija interakcije i drutva, intencije i dogaanja. Ovde lei skriveni razlog mnogih transformacija semantike koja je traila da socijalne fenemene shvati i da ih
ponovo uvede u drutvenu komunikaciju.
Misli se, na primer, na novu (i odmah kao novu posmatranu)
modu da se pojmovi sa konkretnim referencama o individualno
doivljenom zamene apstraktnim idejama 58 . Rajnhart Kozelek
govori o kolektivnim singularima. Ponovno dobijanje konkretnog, uzdizanje od apstraktnog do konkretnog potom postaje program. Romantika pokuava da ideje uma potkopa metafizikom
ivota. Restauracija se bavi ponovnim uvrivanjem socijalnih
sigurnosti i ogranienja, koji se sada zovu institucije. Marks rekonstruie drutvo, svakako u ranim radovima, kao jedinstvo
privrednih i politikih odnosa. Pri tome se moe osloniti na novi
smisao dijalektike poto je Kant ovaj pojam izvukao iz njegovog klasinog konteksta u blizini interakcije 59 . Dijalektika sada,
posmatrana iz interakcije i iskustva, nije vie uenje o vetini rasprave kada su prisutna suprotna miljenja, ve obrauje na prvi
pogled neobjanjive protivrenosti, or-sokake pravog, svakodnevnog misaonog ivota koji se onda ipak mogu teorijski naknadno konstruisati, ako se misli na to da se i kako se protivrenosti operativno osamostaljuju. Jedna u ovom smislu dijalektika
teorija drutva postaje udno traenje kome je potrebna politika
pomo da bi moglo da se odri. Ne treba na poslednjem mestu pomisliti na pojam vrednosti i emfazu vrednosti koji se pojavljuju u
57
O tekuim istraivanjima o ovome upor. Hans Ulrich Gumbrecht, "Ce

sentiment de douloureux plaisir, qu'on recherche, quoiquon sen plaigue": Skizze
einer Funktionsgeschichte des Theaters in Paris zwischen Thermidor 1794 und
Brumaire 1799, Romanistische Zeitschrift fr Literaturgeschichte (1979), str.
335-373; isti, Skizze einer Literaturgeschichte der Franzsischen Revolution, u:
Jrgen von Stackeiberg (Hrsg.), Europische Aufklrung, Bd. 3, Wiesbaden 1980,
str. 269-328.
58
Kao savremeni komentar upor. Alexandre Vinet, Individualit, Individualisme, Semeur od 13. aprila 1836, novo izdanje u: isti, Philosophie morale et
sociale, tom 1, Lausanne 1913, str. 319-335.
59
Tako u izlaganjima o transcendentalnoj dijalektici u Kritik der reinen

Vernunft B 349 i dalje.
Drutveni sistemi
577
drugoj polovini 19. veka- izmeu ostalog sa nastojanjem da protivree sociologiji koja se istovremeno pojavljuje i zahvaljuje
istim poetnim uslovima diferencije interakcije i drutva koja je
postala nepremostiva 60 .
Nae vodee pitanje je bilo: da lije pogodno da se to na ovaj
nain pojavljuje semantiki zajedno kao svakodnevno operativno
samoopisivanje drutva? Odgovor bi, ukoliko ne glasi kao jednosmisleno ne, svakako bio skeptian. Dodue, ni danas ne nedostaju rei koje su usmerene na celinu, ali se ini da im je rezultat
difuzije uslovljen negativnim konotacijama: emancipacija (pustiti iz ruke), kriza, nemogunost upravljanja. Liotar je okarakterisao postmodemu upravo kao kraj svih mtarcits (meta pria), kao / incrdulit l'gard des mtarcits (nepoverenje
u pogledu meta pria) 61 (i ovo je bolja formula od kraja ideologije, poto ideologije pripadaju istom sindromu i ve su bile odgovor na to). Slogani dolaze na mesto oznaavanja. I oni imaju
uspeha samo ako mogu da sumiraju rasprostranjena iskustva.
Bilo bi pogreno da se suvie udaljimo u nedokuivoj apstraktnosti, jer se onda njihov appeal ne bi mogao objasniti. Oni utoliko
apsolutno dolaze na mesto funkcije samoopisivanja drutvenog
sistema. Moda bi se moglo ii tako daleko i tvrditi da svetsko
drutvo kao jedinstvo ak ne bi moglo postojati bez samoopisivanja, mada se, naravno, ne moe planirati i izgraivati, odnosno,
poboljati po meri smoopisivanja. Kada je izdiferenciran opsean
sistem komunikacije, i kada se od svega drugog razlikuje, ovo
Stanje stvari stimulie potrebu za samoopisivanjima kojoj ipak
nedostaje operativna odredljivost i koja, otuda, tei ka negativnom; jer, negativnost je najoptija forma u kojoj smisao stoji na
raspolaganju.
60
U poslednje vreme se raspravlja pre svega o Nieovoj opciji protiv i
Nieovom znaaju za sociologiju kao simptomatinim za ovu situaciju. Upor. Eugne Fleischmann, De Weber Nietzsche, Europisches Archiv fr Soziologie 5
(1964), str. 190-238; Horst Baier, Die Gesellschaft - ein langer Schatten des toten Gottes; Friedrich Nietzsche und die Entstehung der Soziologie aus dem Geist
der decadence, Nietzsche-Studien 10/11 (1981/82), str. 6-33; Klaus Lichtblau,
Das Pathos der Distanz: Prliminarien zur Nietzsche-Rezeption bei Georg Simmel, Ms. Zentrum fr Interdisziplinre Forschung, Bielefeld 1982.
61
Jean-Francois Lyotard, La condition postmoderne: Rapport sur le savoir,

Paris 1979, str. 7 i si.
578
Danas je naroito gubitak smisla formula sa kojom se

doivljeno umee u samoopisivanje drutva. Ali, smisao je ranije
kao i kasnije neizbeni oblik doivljavanja i delanja. Bez smisla
bi drutvo, svaki drutveni sistem prosto, prestao da postoji. Ono
to se misli ne oznaava se tano pomou ove formule, ve se pretcrano uzdie da bi se drutvo moglo objasniti kao odgovorno.
injenica je da nijedna interakcija vie nije u stanju da snagom
ubedivanja uveri uesnike u prisustvo smisla drutva. Ovo iskustvo aktivira formulu gubitka smisla - i tei daje zloupotrebi. Ova
formula nije pokrivena niim drugim do istorijski neobinim diferenciranjem drutvenog sistema i sistema interakcije. Nema
razloga da se na ovo reaguje kulturnim pesimizmom.
Sociologija voli da ovaj dekor posmatra kao prostor za njeno
vlastito nastupanje 62 . Ne nedostaje ni socioloka rezonancija.
Sociologija pri tom ipak ne sme da previdi da je to bila njena
sopstvena teorija koja je scenu unapred aranirala. I ona operie
kao samoreferencijalni sistem. Ako zatrai pravo kao refleksivna
nauka drutvenog sistema ije samoopise moe da ponudi ili pak
da kontrolie, morala bi najpre da razvije za to primerenu pojmovnost i morala bi pre svega da bude u stanju da konsekvence
preovlaujueg negativnog naina samoopisivanja shvati i da na
njih odgovori.
VIII
Saeto se moe utvrditi da se kroz diferenciju drutva i interakcije ustanovljavaju mogunosti selekcije.
Sistemi interakcije se tekue mogu i moraju prekidati i iznova zapoinjati. To ini potrebnom jednu odlunu semantiku, kulturu koja ovaj obrazac usmerava u pravcu verovatnog i osvedoenog. Utoliko drutvo deluje selektivno na ono to se odvija
kao interakcija ne iskljuujui na taj nain sigurno protivreno i
odstupajue. Drutvena selekcija, dakle, ne detrminie; ona mami
lakoom i dopadljivou, a to se moe nalaziti upravo u odstupanju od oficijelno ponuenih obrazaca. Ona nudi interakciju si eis
62
Tako u sutini Heintz a.a.O.
579
placet, a kada se na to ustanove obrasci onda ba odstupanje postaje atraktivno, iteresantno, profitabilno. Snaga selekcije ne lei
u uzrono ustanovljenoj mehanici, takoe ne lei ni u designu ili
kontroli kompleksnosti; ona proizlazi iz toga to se radi o po sebi
neverovatnim obrascima poretka koji uprkos tome, ali samo pod
uslovima, verovatno funkcioniu.
Drutvo je, sa svoje strane, ipak rezultat interakcije. Ono nije
instanca koja se ureuje nezavisno od onoga to odabira. Ono nije
Bog. Ono je u neku ruku eko-sistem interakcija koji se u meri u
kojoj kanalie anse za interakciju, sam menja. Ono postie ono
to sama interakcija nikada ne bi mogla: da sve neverovatnije ini
verovatnim; ali to postie (sa izuzecima koji postaju sve vaniji,
kao to smo naznaili) samo kroz interakciju. Utoliko se moe
utvrditi: drutvo bira interakcije, interakcije biraju drutvo; i oba
procesa se odvijaju u smislu Darvinovog pojma selekcije, tj.: bez
autora. Meutim, selekcija nije prosto selekcija odgovarajueg sistema preko okoline, i ona na strani sistema nije prosto prilagoavanje sistema okolini 63 . Ona je u ravni drutvenih sistema selekcija koja sebe samu kondicionira, a selekcija selekcije se
pokree usled diferenciranja drutva i interakcije.
Diferencija drutva i interakcije je, prema tome, uslov mogunosti drutveno-kultume evolucije. U prilogu se ne radi o evoluciji ivih sistema, dakle, ni o evoluciji koja preko reproduktivnog izolovanja populacije vodi do diferenciranja po vrstama i
rodovima. Osim toga, drutveno-kultuma evolucija, za razliku od
organske evolucije, nije zavisna od produenja generacija. Ona
ne treba da eka dok se ne izgrade novi, verovatno mutirani organizmi. Posledica je strahovito poveanje tempa. Nove vrste interakcionih ideja mogu se u svako doba pretvoriti u delanje (mada
e stariji uesnici u interakciji esto manje biti spremni da ih prihvate). Misli se na fine konverzacije, na kvazi-nauna zasedanja,
na meditaciju i doging, na sit-ins sve do nezakonitog zaposedanja itavih delova grada. Druge ravni evolucije ne mogu da dre
korak sa ovim, sa izuzetkom, moda, virusa, bakterija ili najprostijih insekata. Drutveno-kultuma evolucija pojednostavljuje i
63
U vezi s odgovarajuim modifiacijama Darvinovog koncepta, upor.
takoe, Edgar Morin, La Mthode, tom 2, Paris 1980, str. 47 i dalje.
580
ubrzava i na laj nain deluje visoko selektivno na uopte jo

moguu evoluciju. Selekcija selekcije daleko prevazilazi ravan
drutvenih sistema i gura ih u ekoloku problematiku kojoj su, ranije svakako, bili bespomono predati.
Uprkos svim ovim razlikama izmeu organske i drutveno-kultume evolucije (koje kao diferencija, sa svoje strane imaju
naznaene problematine posledice) i u sluaju drutveno-kullume evolucije se radi o evoluciji u strogom smislu, naime o neplanskom delovanju na izgradnju vrlo neverovatne kompleksnosti. Pretpostavka je izdiferenciranost autopojetikih sistema koji
su, sa svoje strane opet, rezultat evolucije. Jedinstvo autopoiesis
nije nita drugo do njeno neprestano samoobnavljanje. U svakom
poloaju za ovo postoji manje ili vie veliki prostor za mogunosti pripajanja. U socijalnim sistemima se radi uvek i samo o komunikacijama koje se mogu pripojiti (odnosno, u samoopaanju:
o delanju koje se moe pripojiti). Mogunost pripajanja je osigurana usled samoreferencije elemenata i preko oekivanih struktura. U okviru ovog vika mogunosti postoje razliite verovatnoe
koje su fiksirane u smisaonom horizontu trenutka i mogu se
opaati kao verovatnoe 64 . Ovaj se prostor moe shvatiti istovremeno kao potencijal za evoluciju kada je strukturisan kroz razliite verovatnoe. U njemu je povremeno verovatno da se takoe
bira neverovatno, samo ako su koliine mogunosti i vremenski
periodi koji se nalaze u osnovi opaanja 65 dovoljno veliki. Tada
izgleda tako kao da sistem katkada takoe dospeva u ekstremne
pozicije ije zauzimanje niko (ni on sam, ni spoljni posmatra) ne
bi smatrao verovatnim i koje upravo zbog toga pokreu dalekosene posledice. Pretpostavlja se da su na ovaj nain nastali atomi, dakle, da materija zahvaljuje sebi samoj svoju evolutivnu neverovatnost.
64
Ovde se mora voditi rauna o tome daje sam jezik teksta jezik opaanja,
da se, dakle, nalazi u ravni opaanja opaanja. Stvarno potvrivanje autopoiesis
uvek je praktino odvijanje koje se deava na odreeni nain, a ne drugaije. O verovatnoama (takoe o: mogunosti pripajanja) se moe govoriti samo s obzirom
na obradu informacija od sirane posmatraa, pri emu se samo ovo opaanje moe
ponovo uvesti u autopojetiki proces i onda ga odrediti - bilo tako to on sada bira
verovatno ili upravo ovo izbegava i usmerava se na novinu, rizik, neverovatnost.
65
Ovde se opaanje odnosi na gledite koje omoguuje da se sagleda verovatnoa neverovatnog.
581
U podruju drutvenih sistema preuzimanje relativno neverovatnih pozicija olakava se time to se rizik deli na sisteme interakcije. Interakcije moraju ionako da prestanu, dakle, mogu se
upotrebiti i za eksperimentisanje. Moe se pretpostaviti da su
razmena, ali i prenoenje vesti preko glasnika, zabrana seksualnosti u neposrednom srodstvu i mnoge druge elementarne figure sa
velikom institucionalnom vrednou pripajanja, najpre uvedene
specifino interakciono i da su se onda drutveno potvrdile. U igri
je najpre samo autopoiesis interakcije, ne i autopoiesis drutva.
Moe biti da riskantna novotarija vie ne doputa nastavljanje delanja, ali time se okonava sama interakcija, ne i drutvo. Menjaju
se postojee kulise i poinje se sa novim interakcijama. U okviru
sistema interakcije moe se ve isprobati neka novotarija - tako
toboe otvorena kritika monarhije i klera u loama slobodnih zidara u 18. veku 66. Stabilnost interakcije neverovatnog je neophodna petpostavka njegovog uvoenja u evoluciju (kao to i
mutacije moraju biti stabilne makar u elijama). Ovde se, dakle,
odvija prvo prethodno sortiranje. Time se odmah prua prvi dokaz mogunosti. Meutim, selekcija kao evolutivno dostignue
dalje pretpostavlja da se nisu suvie traile situaciono specifine
posebnosti prvobitnog sistema interakcije, ve su inovacije, jednom uvedene, bile ubedljive i drugde.
Kada se jednom prihvati osnovni obrazac drutveno-kultume evolucije, ono to dalje sledi moe se lako ucrtati. Sada se
mogu izvesti hipoteze koje se odnose na ubrzavanje evolucije.
Ubrzanju e doprineti izgradnja mogunosti komunikacije koje
su osloboene od interakcije; jer onda se moe aktivirati inovativni potencijal koji se postavlja nasuprot interakciji. To se deava
pomou ve obraenih mehanizama pisma i tampe. Ubrzanju e
dalje doprineti pojaanje diferencije izmeu interakcionih sistema i drutvenog sistema, tj. autopoiesis drutva postaje nezavisnija od vanih interakcija 67 . Lako se moe primetiti da ove hipoteze nisu odabrane bez pogleda sa strane na faktiki oigledna
poveanja tempa u drutveno-kultumoj evoluciji.
66
Ranije kao i kasnije je ovaj sluaj osporavan kao i njegov znaaj za pripremu Francuske revolucije. Ali, moe se pretpostaviti koliko su mnogo naroita insceniranja interakcija i kult tajnovitog dranja potpomogli uzgredne inovacije
upravo zbog toga to se ustvari nisu odnosili na smisao i cilj skupa.
67
582
Specijalno o ovome: Niklas Luhmann, Interaktion in Oberschichten a.a.O.
U kontekstu ove teorije evolucije, i pri odgovarajuem bogaenju pojmova selekcije i prilagodavanja, dospeva se do nove
procene (najpre tehnike) pronalazaka drutvene komunikacije
osloboene interakcije; i dalje do nove procene oblika drutvene
kompleksnosti (na primer, diferenciranja sistema koje vie ne
moe biti ugroeno kroz interakciju). Vea distanca prema interakciji prisiljava, to se lako vidi, na novu vrstu kulture - viu
kulturu (mislilo se najpre) koja i onda jo funkcionie kada mora
da uini plodnim interakcione komunikacije i one osloboene od
interakcije. Meutim, dalje se postavlja pitanje ta ovo moe
znaiti za selekciju selekcije. U vezi s ovim sada ne treba podstrekivati slina izlaganja. Uzalud e se konsultovati literatura o
mas medijima. Poe li se od pretpostavke da su interakcioni
sistemi posebno nadleni za interpenetraciju i da u iskuavanju
granica interpenetracije omoguavaju vlastiti doprinos, moe se
pretpostaviti da se sada uvodi sve vie inovacija koje vie nisu pokrivene interpentracijom - i uprkos tome funkcioniu. Tema razotuenja se ne pojavljuje sluajno u brojnim varijacijama. Osim
toga, treba oekivati da se kondicionirana verovatnoa po sebi neverovatnih komunikacija na taj nain iznova poveava i vrlo brzo
dostie granice onoga to se ekoloki jo moe tolerisati. ini se
da evolucija nailazi na uslove koji vie nisu usaglaeni sa ovekovom i prirodnom okolinom drutvenog sistema, dakle, pretpostavljaju veliki i stalni uticaj drutva na njegovu okolinu radi prilagoavanja okoline drutvu. U narednom poglavlju potraiemo
pojam racionalnosti koji se upravo na ovome zaustavlja.
583
Jedanaesta glava
SAMOREFERENCIJA I RACIONALNOST
I
Kao rezultat dvostruke promene paradigme, ime smo zapoeli naa istaivanja, figura samoreferencije je pomerena u sredite teorije sistema. U okviru istraivanja drutvenih sistema
moemo ostaviti otvorenim koji bi smisao moglo imati da se oblici i objekti koji ni na koji nain ne pokazuju samoreferenciju
oznae kao sistemi 1 . Ovo vai i za saznajno-teorijsko (odnosno,
smisaono-teorijsko) pitanje da li se oblici ili objekti koji ne pokazuju samoreferenciju uopte mogu opaati; ili da li se u inu
opaanja uvek ve pretpostavlja da se opaano odnosi na sebe
samog, pokuava da sa sobom bude i ostane identino i da sebe
samog razlikuje od svoje okoline. Pitanja ove vrste se nalaze izvan naeg podruja istraivanja. Drutveni sistemi su nesumnjivo
samoreferencijalni objekti. Oni se mogu opaati i opisivati kao sistemi samo ako se vodi rauna o okolnosti da se oni sa svakom
operacijom odnose i na sebe same 2 .
1
Opta teorija sistema bi o ovome morala da donese odluku, a svakako postoje i autori koji imaju hrabrosti da objekte apsolutno definiu preko samoreferencije. Tako pre svega, Ranulf Glanville, A Cybernetic Development ofEpistemology
and Observation, Applied to Objects in Space and Time (as seen in Architecture),
Thesis, Brunei University, Uxbridge, England 1975.
2
584
S ovim ostaje neosporno da se drutveni predmeti mogu i drugaije opaati

opisivati; ovo je inila celokupna tradicija. U tekstu zato svesno znai (a nadovezuje se i na odgovarajuu razliku kod Igor V. Blauberg et al., Systems Theory:
Phi-
Drutveno-nauni stavovi su izvan teorije sistema ostali ambivalentni prema ovom injeninom stanju. S jedne strane, samoreferencija se rezervie, sledei znaajnu tradiciju, za svest subjekata (dakle upravo ne za objekte!) i onda interpretira subjekte
kao individue koje sebe same individualizuju. Samoreferencija
se, zatim, pojavljuje iskljuivo u podruju svesti 3. Opaanje bi
potom moglo da usledi samo uz pomo naprezanja svesti i moralo
bi da se posmatra nasuprot objektima kojima se ne moe u svakom sluaju podmetnuti svest. Diferencija subjekta i objekta postaje na taj nain premisa svake dalje obrade informacije. S druge
strane, ovek nailazi upravo u oblasti drutvenih nauka, i to ne
sluajno, ve sistematski, ne povremeno, ve uvek, na stanja stvari koja se ne mogu jednosmisleno pridodati ovoj diferenciji.
Drutveno se ne moe potpuno redukovati na individualnu svest;
ono ne ulazi potpuno u svest niti se moe shvatiti kao dodavanje
sadrajima svesti razliitih individua, a posebno ne kao redukcija
sadraja svesti na podruja konsenzusa. Razumevanje drutvenog, a jo vie praktino delanje u drutvenim smisaonim vezama, uvek polazi od ove nemogunosti rcdukovanja. Samo zbog
toga ovek moe, na primer, da vara, odnosno, da se boji, da bude
prevaren, moe da zadri informacije, da namerno viesmisleno
komunicira ili da sasvim uopteno zna znaaj neznanja. Samo
tako diferencija vremena uopte postaje relevantna u stanju informisanosti razliitih linosti, samo je tako komunikacija mogua.
Razumevanje
nemogunosti
redukovanja
drutvenog
ulazi
u
konstituisanje drutvenog. Ono nije nita drugo do razumevanje
samoreferencije drutvenog.
Razume se po sebi da se na taj nain potvruje shvatanje da
su i psihiki sistemi samoreferencijalni sistemi. Oni razvijaju
svoju samoreferenciju, kao to je pokazano u Glavi 7, u obliku
svesti. Psiholozi nailaze na takva stanja stvari, na primer, usled
losophical and Methodological Problems, Moskau 1977, str. 119 i si.): mogu se
opaati i opisivati samo kao sistemi, dakle: o njihovoj vlastitoj kompleksnosti se
moe voditi rauna ako im se podmetne samoreferencija.
3
Poe li, naprotiv, od istog pojma samoreferencije ovek je prisiljen, prema dananjem stupnju saznanja, u najmanju ruku na bioloki (ukoliko ne na
fiziki) pojam subjekta. Biologizovanje izvodi Edgar Morin, La Mthode, tom 1,
Paris 1980, naroito str. 162 i dalje.
585
kritikovanja sheme stimulans/odgovor ili kritikovanja koncepta

nezavisnih varijabli 4. to se preciznije ova istraivanja odnose
na njihovu vrstu sistema, utoliko e manje biti mogue da se iz
toga izvedu neposredne posledice za samoreferenciju drutvenih
sistema 5 .
Doda li se ovo, ovek se odrekao premise daje svest subjekt
sveta. Izlino je empirijsko/transcendentalno dupliranje injenica
svesti. Ukoliko eli da spase terminologiju subjekta ovek moe
jo da kae: svest je subjekt sveta pored koga postoje i druge vrste
subjekata, pre svega drutveni sistemi. Ili: svet je korelat smisla.
U svakom sluaju takve teze razaraju jasnu kartezijansku diferenciju subjekta i objekta. Ukoliko ovek eli da promisli pojam subjekta iz ove diferencije, on postaje neupotrebljiv, sama diferencija
se takorei subjektivizuje. Samoreferencijalni subjekt i samoreferencijalni objekt promiljaju se izomorfno - zapravo tako kao i
um i stvar po sebi kod Kanta. I ne zavrava li se onda sa jednostavnim pojmom samoreferencije 6?
Ovo premetanje vodi dodue u tekoe isto jezike prirode, koje su pratile i optereivale nae dosadanje analize. Ne raspravlja samo filozofija svesti, i jezik raspravlja o subjektima. Svi
glagoli pretpostavljaju daje poznato ili da se ipak moe saznati na
koga se ili na ta oni odnose, a samoodnoenje koje kroji dalje pitanje o kome i emu (pada sneg, isplati se, dolikuje) moe se
naalost formulisati samo u malom broju izuzetaka. Mnogi glagoli iju upotrebu niti moemo niti elimo da izbegnemo, ukazuju po svom sakodnevnom shvatanju na svesne nosioce opreracije;
misli se, na primer, na: opaanje, opisivanje, saznanje, tumaenje,
delanje, razlikovanje, pripisivanje. Ovo svakidanje razumevanje
4
Videti, recimo, J. Smedslund, Meanings, Implications and Universals:
Towards a Psychology of Man, Scandinavian Journal of Psychology 10 (1969),
str. 1-15.
5
Pojam koji ovde posreduje je, dana njega jo jednom podsetimo, pojam interpenetracije.
6
U jednom manje principijelnom smislu i bez povezanosti sa konceptualizovanjem samoreferencije raspravlja se promena paradigme od Dekarta do teorije sistema i kod Zan-Luj Le Muanj (Jean-Louis Le Moigne), La thorie du
systme gnral: thorie de la modlisation, Paris 1977. Slino, Edgar Morin, La
Mthode, tom 1, Pais 1977 (eksplicitno, npr. str. 23)
586
ipak nije teorijski pokriveno 7. Iz teorijski naznaenih razloga morali smo da eliminiemo svesne premise referencije (jezika) subjekta takvih glagola. One se u ovom tekstu moraju tako itati da se
odnose na jednog nosioca koji se moe opisati kao samoreferencijalni sistem, ali nije nuno psihiki sistem, dakle, njegove operacije se ne izvode nuno u obliku svesti. Ovo proizlazi iz razlike
psihikih i drutvenih sistema 8.
Pojam samoreferencijalnog sistema nije tako dobro uveden,
ali nije ni tako podoban za zloupotrebu kao pojam subjekta. On
pre svega ne pretpostavlja usredsreivanje na subjekta (ili ipak:
neku vrstu subjekta), dakle bolje odgovara acentrinoj slici sveta
dananjih nauka. Smisao ovog pojma, a time i granice njegove
upotrebljivosti moramo ipak dovoljno da utvrdimo - i ne kao poslednje, da bismo po mogunosti spreili prelivanje subjekt-terminologije. Ovo e objanjenje voditi razlikovanju vie vrsta samoreferencija koje se mogu odvijati u drutvenim sistemima
istovremeno. Njihovo tanije izlaganje inie osnovni deo ovog
poglavlja i pripremie odreenje stava prema temi racionalnosti.
II
Pojam referencije treba da se odredi na nain koji ga pomera blie pojmu opaanja. Time elimo da oznaimo operaciju
koja se sastoji iz elemenata razlikovanja i oznaavanja (distin-
7
Na ovo je vano da se ukae pre svega zbog toga to se uvek iznova iste
jezike navike daju kao razumevanja stvari - tako kao to se uvek iznova mora
sluati i itati da ustvari samo pojedinane linosti (individue, subjekti) mogu da
delaju. Videti, npr. (imajui u vidu Parsonsa koji je to bolje znao) Wolfgang Schluchter, Gesellschaft und Kultur: berlegungen zu einer Theorie institutioneller Differenzierung, u: isti, (Hrsg.), Verhalten, Handeln und System: Talcutt Parsons Beitrag
zur Entwicklung der Sozialwissenschaften, Frankfurt 1980, str. 106-149 (119 i sl.).
8
Dok se ovde moemo pomoei preusmeravanjem normalnog shvatanja pozadine, druge jezike probleme je mnogo tee reiti. Tegobno je pre svega to se
esto ne moe objasniti operativni smisao poimeniavanja. Dodue, tada se moe
sa razlike skrenuti na razlikovanje, ali od razlikovanja se ne moe napraviti
mnoina - sasvm besmisleno ogranienje! Pre nego to se lingvisti i knjievnici
poale na terminologiju, upotrebu stranih rei i nerazumljivost naune proze, najpre bi bilo potrebno da se raiste ove bezrazlone neujednaenosti jezikih
mogunosti izraavanja.
587
ction, indication u smislu Spenser Brauna). U pitanju je, dakle,

oznaavanje neega u kontekstu (takode operativno uvedenog)
razlikovanja od drugoga. Podnoenje izvetaja postaje opaanje,
ako se razlikovanje koristi za dobijanje informacija o oznaenom
(to uopte zahteva ue shvaene razlike). Normalno e podnoenje izvetaja biti voeno interesom za opaanje, dakle, interesom za dobijanje informacije; ali, uprkos tome elimo da zadrimo terminoloku podelu da bismo dobili mogunost da
pojmove kao to su sistemska referencija i samoreferencija upotrebimo bez implikacije mogunosti opaanja ili interesa za opaanjem.
Dakle, pojmovi referencija i opaanje i samoreferencija i
samoopaanje uvedeni su s obzirom na operativnu upotrebu neke
razlike. Oni impliciraju ustanovljavanje ove razlike kao diferencije. Ovo ustanovljavanje se u operacijama sistema moe upotrebiti kao pretpostavka. Vie od jedne operacije sa ovom pretpostavkom normalno nije neophodno. ovek hoe da napravi aj. Voda
jo ne kljua. Mora, dakle, da eka. Diferencija aj/druga pia,
kuvati/ne kuvati, morati da eka/moi da pije strukturiu situaciju
i
pri tom ne bi bilo neophodno, ili makar od pomoi, da se jedinstvo upravo upotrebljene diferencije tematizuje. Za poseban
sluaj kada se ovek takode orijentie prema jedinstvu diferencije, potreban nam je poseban pojam. elimo da ga nazovemo distanca. Drugim recima, sistemi dobijaju distancu prema informacijama (i eventualno: prema sebi samima) ako razlike koje
koriste
kao diferencije mogu da uine pristupanim kao jedinstvo. Pojam
treba da omogui da se formuliu veze izmeu diferenciranja i
drutvenih sistema i dobijanja distance.
Ukoliko se eli tematizovanje jedinstva diferencije, nuno je
da se odrede obe strane razlikovanja. Bilo bi nekorisno i zbog
toga bi izostalo, ako bi ovek hteo da suprotstavi neto odreeno
neemu drugom koje ostaje potpuno neodreeno. Uvoenje jedinstva diferencije u proces dobijanja infomacije i obrade informacije zahteva, dakle, uvoenje limitiranja kao uslov plodnosti
operacija. Verovatno se najjednostvniji postupak odvija preko
klasifikacija: ovek razlikuje jednu bolest od drugih bolesti i
samo zato moe, jer je to mogue, da prihvati suprotni pojam
zdravlja koji je neodredljiv, i koji se, sa svoje strane, ne moe
588
razloiti na razliite vrste zdravlja 9 . Pomou ove tehnike moe se

raspolagati diferencijama kao jedinstvima; ovek, dakle, moe da
odlui da li e se baviti zdravljem/boleu ili neim drugim; i tek
kada je ovo mogue, mogu se izgraditi specifino diferencirani
drutveni sistemi, na primer, sistemi koji se bave bolestima.
Postupak klasifikovanja nije jedini mogui. Postoje funkcionalni ekvivalenti. U najzahtevnije forme spadaju binarni shematizmi u okviru kojih se svako odreenje mora dobiti kroz negaciju
suprotnosti (a ne kroz intuiciju ili tradiciju!). Takvi shematizmi, u
poreenju s klasifikacijama, nemaju pouzdan efekat iskljuivanja. Oni samo proizvode svoj materijal. Postuliraju da pod njihovim specifinim uglom posmatranja sve dobija ili jednu ili drugu
vrednost. Zbog toga zahtevaju na njima specijalizovane zatvorene funkcionalne sisteme koji ceo svet mogu pretraiti svojim
shematizmom za informacije i mogu stvoriti indiferentnost u odnosu na sve druge shematizme.
Dok se klasifikacije mogu upotrebljavati u vrlo brzoj promeni zato to su suvie konkretne, pa se tako i moraju upotrebljavati,
sa binarnim shematizmom se stvara osnova za diferenciranje
drutvenih sistema koji se na odgovarajui nain specijalizuju.
Tako na temelju razlikovanja razliitih bolesti jo ne nastaje
drutveni sistem za leenje bolesti. Ovo je mogue tek kada diferencija bolesti i zdravlja postaje povod da se odreeni sistem smatra nadlenim i kada se ovom sistemu istovremeno doputa indiferentnost u drugim pogledima.
Kada se osigura upotreba diferencija u pravcu ovih zahteva a ovo je oigledno jedno od obeleja modernog drutva - poveava se distanca prema fenomenima, prema izvorima dobijanja
informacija, prema partnerima u komunikaciji. Ovo je stanje
stvari obraeno u sociologiji profesionalnog rada, ali ima mnogo
optije znaenje. Ono praktino distancira sve funkcionalne sisteme od ivotno praktikovanih diferencija (to nikako ne iskljuuje
uzajamna dejstva). Tako slikar koji izlae razmiljanja o kompoziciji vidi druge diferencije u prirodi od oveka svakidanjice.
9
Upor. u vezi s ovim primerom, Charles O. Frake, The Diagnosis of Disease Among the Subanun of Mindanao, America Anthropologist 63 (1961), str.
113-132.
589
Tako je ekonomska teorija primorana (inae ne bi bila upotrebljiva teorija) da se odri naspram diferencije bogate i siromane
hladne krvi za koju se, inae, svako ko misli na sebe samog vatreno interesuje. Tako nauka pomou diferencije istinitog i pogrenog proizvodi znanje koje sama moda nee preiveti.
Proste due ovde hoe da se suprotstave etikom. Mnogo bolja nije ni Hegelova drava. A nije mnogo bolja ni Marksova nada
u revoluciju. U drutvenoj stvarnosti takve centralne fuzije nemaju mnogo izgleda u obliku konanog jedinstva diferencije u kome
onda vie nije mogua distanca, tako da iz duha zajednice nastaje
opta saglasnost. Pitanje moe svakako biti da li je mogue da se
funkcionalni sistemi dovedu dotle da se diferencija sistema i okoline koju oni praktikuju, promilja kao jedinstvo, tj.: da se dobije
distanca prema sebi samom. Ovom pitanju emo se vratiti u
odeljku X, pod naslovom racionalnosti.
III
Dalja argumentacija mora najpre da objasni odnose referencija u okviru sistema. Referencija i opaanje su, da podsetimo,
operacije koje neto oznaavaju u okviru razlikovanja. U skladu s
tim sistemska referencija je operacija koja oznaava sistem
pomou razlike izmeu sistema i okoline. Pojam sistema stoji (u
jezikoj upotrebi naih istraivanja) uvek za realno stanje stvari.
Sa sistemom nikada ne mislimo samo na analitiki sistem, na
istu misaonu konstrukciju, na isti model 10. Potreba za takvim
nainom izraavanja zadovoljie se pojmom referencije sistema.
Drugim recima, mi zamenjujemo rasprostranjeno, ali u pojmu sistema nejasno razlikovanje konkretnih i analitikih sistema, razlikovanjem sistema i referencije sistema. Pri tome ipak treba voditi
10
Takva jezika upotreba je ipak vrlo rasprostranjena, verovatno ak preovlaujua. Karakteristino je da se tekstovi koji se obavezuju na ovu jeziku upotrebu ovoga ne dre do kraja, ve uvek iznova govore i o konkretnim sistemima,
dakle, o realnim objektima kao sistemima. Videti, umesto mnogih: Talcott Parsons, Zur Theorie sozialer Systeme, izdava Stefan Jensen, Opladen, 1976; Edgar
Morin a.a.O., tom I (1977); I.V. Blauberg/V. N. Sadovsky/E. G. Yudin, Systems
Theory: Philosophical andMethodological Problems, Moskau 1977.
590
rauna da je pojam referencije (isto kao i pojam opaanja) dalje

shvaen kao pojam analize i da nikako ne treba da bude ogranien
na naunu operaciju, dakle, da oznaava svaku orijentaciju na sistem (ukljuujui samoreferenciju).
I samoreferencija je u strogom smislu referencija, dakle,
oznaavanje po meri neke razlike. Osobenost ovog pojmovnog
podruja lei u tome to je operacija referencije ukljuena u ono
to ona oznaava. Ona oznaava neto emu ona sama pripada.
Treba zapaziti: nije re o tautologiji. Operacija referencije ne
oznaava, recimo, sebe samu kao operaciju 11. Ona oznaava,
uvek voena razlikom, neto sa ime se identifikuje. Ova identifikacija, a time i pridodavanje samoreferencije nekom sopstvu
moe poprimiti razliite oblike, ve prema tome pomou koje
razlike se samo sopstvo odreuje. Odluujue je da se tri razliita
oblika samoreferencije dre odvojeno, a mi ih delimo i terminoloki da bismo spreili meanja i stapanja:
(1) O bazalnoj samoreferenciji elimo da govorimo kada se u
osnovi nalazi razlika izmeu elementa i relacije. Dakle, u sluaju
bazalne samoreferencije sopstvo koje referie je element, na
primer
dogaaj, u sluaju drutvenog sistema je komunikacija. Bazalna
samoreferencija je najmanji oblik samoreferencije bez kojeg
autopojetika reprodukcija temporalizovanih sistema nije mogua. To
smo pokazali gore 12 polazei od Vajthedovog pojma dogaaja.
Dakle, bazalna samoreferencija je, dodue, konstitutivni zahtev
izgradnje samoreferencijalnih sistema, ali nije sistemska referencija
poto
oznaeno sopstvo kao element ne namerava da bude kao sistem, i
poto vodea razlika glasi element/relacija, ne sistem/okolina.
Time se, naravno, ne osporava da pojam elementa pretpostavlja
si11
Da i ova tautoloka forma samoreferencije dolazi u okvir pojma kao samoreferencija samoreferencije, moemo da priznamo, a da to nema konsekvence
za nau dalju argumentaciju.
12
591
razlike, ve je proces koji se preko nje konslituie. Proces nastaje

pomou diferencije ranije/kasnije kada je ispunjen dodatni uslov
pojaavanja selektivnosti. Tako je komunikacija po pravilu proces,
naime, u njenim elementarnim dogaajima je odreena oekivanjem reakcije i reakcijom oekivanja. O refleksivnosti treba da se
govori uvek kada proces fungira kao sopstvo na koje se odnosi
operacija refleksije koja mu pripada. Tako se u potvrivanju procesa komunikacije moe komunicirati o procesu komunikacije. Re~
fleksivnost, dakle, trai izgradnju jedinstva koje povezuje mnotvo
elemenata (esto bezbrojno) kojima se pripisuje i sama samoreferencija. To pre svega znai da samoreferencijalna operacija, sa
svoje strane, mora ispuniti obeleje pripadanja procesu, dakle, u
sluaju procesa komunikacije mora biti sama komunikacija (komunikacija o komunikciji), u sluaju procesa opaanja samo
opaanje (opaanje opaanja), u sluaju procesa primene sile sama
primena sile (upotreba sile na silnika). U ovom smislu refleksivnost pojaava i zgunjava obeleja koja su za proces tipina.
(3) O refleksiji elimo da govorimo kada se u osnovi nalazi
razlika izmeu sistema i okoline. Samo u sluaju refleksije samoreferencija ostvaruje obeleja referencije sistema, samo se ovde
presecaju podruja oba ova pojma. U ovom sluaju je sopstvo sistem kome se pripisuje samoreferencijalna operacija. Ona se
potvruje kao operacija pomou koje sistem oznaava sebe samog kao razliitog od njegove okoline. To se deava, na primer, u
svim oblicima samopredstavljanja u ijoj se osnovi nalazi pretpostavka da okolina ne prihvata sistem otprve, onako kako bi on
eleo da zna da razume sebe samog.
Ova tri oblika samoreferencije imaju u osnovi zajedniku
osnovnu misao. Samoreferencija je korelat pritiska kompleksnosti sveta. Nigde na svetu se njihova kompleksnost adekvatno
ne preslikava, izrauje, kontrolie poto bi to ovu kompleksnost na odgovarajui nain ak povealo. Umesto toga izgrauje se samoreferencija koja se za odnos sa kompleksnou
moe onda ponovo specifikovati. Tako u sistemima nikada ne
dolazi do ponavljanja, do odslikavanja kompleksnosti sveta 13 .
13
O kritici takvih predstava tradicije upor. Richard Rorty, Der Spiegel der
Natur: Eine Kritik der Philosophie, prevedeno na nemaki, Frankfurt 1981.
592
Nc postoji ni preslikavanje okoline u sistemu. Okolina je temelj sistema, a temelj je uvek neto bez oblika. Mogue je jedino ureenje diferencija u sistemu (recimo: ukljuen/iskljuen
kod termostata, istinit/laan u logici) koje reaguju na diferencije u okolini i na taj nain proizvode informacije za sistem. Da
bi ovo iskustvo mogao da primeni i pretvori u operacije, sistem
mora biti u stanju da ogranii svoju otvorenu samoreferenciju
za proizvoljna stanja sveta; mora biti u stanju daje raztautologizuje.
Sistemi koji su izgraeni preko bazalne samoreferencije i u
njoj imaju svoje jedinstvo sistema (= autopojetiki sistemi), uvek
su zatvoreni sistemi. Meutim, u poreenju sa starijim teorijama
sistema, ovaj pojam ovde dobija novi smisao. On vie ne oznaava sisteme koji egzistiraju (quasi) bez okoline, dakle, sami sebe
(gotovo) mogu apsolutno da determiniu. Pre se samo misli da
ovi sistemi sve to upotrebljavaju kao jedinstvo (na bilo kojoj osnovi kompleksnosti) sami stvaraju kao jedinstvo i pri tome rekursivno koriste kao jedinstva koja su u sistemu ve konstituisana.
Kako se ovo moe prikazati u sluaju smisaonih sistema, i naroito u sluaju drutvenih sistema?
Odgovor na ovo pitanje nalazimo u ukazivanju na otvaranje sistema kroz jeziko kodiranje i pod tim razumemo udvajanje svih mogunosti izraavanja kroz diferenciju da/ne.
Na taj nain sistem dodatno proizvodi negativno shvatanje
svakog smisla za koji u okolini ne postoji odgovaranje, dakle,
kojim se moe raspolagati samo u toku samoprocenjivanja sistema. Ovo kodiranje strukturie sve operacije sistema, bilo
kog sadraja, kao izbor izmeu da i ne. Svaki izbor pri tome
implicira negaciju suprotne mogunosti. Ova pretpostavka sledi nuno na temelju koda; ali se ipak moe kondicionirati preko uslova izbora izmeu da i ne. Na taj nain je istovremeno
zatvorena i otvorena.
Zatvorenost smisaonog sistema se moe na ovoj osnovi
shvatiti kao kontrola vlastitih mogunosti negiranja pri izgradnji
vlastitih elemenata. Svako prelaenje implicira (ma koliko neodreeno) ne i njegova sc primena moe kondicionirati. Njegova
kontrola vodi ka rekursivnoj proccni proccne i stvarnost za takav
38
Drutveni sistemi
593
sistem nije nita drugo do reprodukcija koja tako tee - jer ona
uspeva, ako uspeva (to ukljuuje zablude, greke i njihovo
ispravljanje) 14.
Ovaj opti koncept odgovara i u sluaju drutvenih sistema. I
ovde je zatvorenost mogue kondicionirati kao (i samo kao) kontrolu vlastitih mogunosti negacije pri izgradnji vlastitih elemenata, dakle, pripadajuih komunikacija. Ah, mogunost negiranja
je, odgovarajui ovde dvostrukoj kontingenciji, dvostruko prisutna kao double negation virtuelle 15 i na odgovarajui nain se
komplikuje kontrolni aspekt: on ne ukazuje samo na ono to ego
eli da dostigne, odnosno da sprei, ve dodatno na mogunost da
se ovo razori na nerazumevanju ili na odbijanju altera (ma ta on
kao alter ego eleo da dostigne ili sprei). Komunikacija je na odgovarajui nain kodirana kao (pozitivno ili negativno) shvaen
predlog smisla koji moe biti shvaen ili neshvaen, prihvaen ili
odbijen. Ovo je udvostruavanje, i naroito je ova negacija nerazumevanja odnosno odbijanja, ono ija se kontrola odvija rekursivno i tako ve odreuje izbor predloga - i to ne samo kada je
predlog usmeren na razumevanje, ve i kada je usmeren na sukob 16 . Tako nastaje znanje o proceni razumljivosti koje kontrolie
svaku komunikaciju i predstavlja svet drutveno (ali sa jezikom nije dovoljno oznaeno) i u vezi s tim kulturno kodirana
upotreba simboliki generalizovanih medija komunikacije. S tim
istovremeno postaje razumljivo da se za korienje ove zatvorene
samoreferencije proiruje vremenska osnova komunikacije, to
znai da se doivljaj mora snabdeti horizontima vremena, poto
se samo na taj nain mogu proceniti izgledi za razumevanje i
spremnost za prihvatanje.
14
Upor. u vezi s ovim i naroito u vezi s odbranom moguh solipsistikih
konsekvenci, Heinz von Foerster, On Constructing a Reality, u: Wolfgang F. E. Preiser (d.), Environmental Design Research, tom 2, Stroudsbourg Pa. 1973, str. 35^t6.
15
Formulacija Paul Valry, Animalits, nav. prema uvres (d. de la Pliade), tom 1, Paris 1957, str. 402.
16
Da su oba mogua, poiva na tome to se moe razlikovati razumevanje i
prihvatanje (odnosno, nerazumevanje i odbacivanje). U ovo, kao u principu mogue, ne sme postojati sumnja. ovek bi se ipak mogao pozabaviti pitanjem, i to bi
bilo empirijsko istraivanje od velikog teorijskog znaaja, pod kojim okolnostima
drutveni sistem tei tome da upravo ovu razliku pomea i da odbijanje obrauje
kao nerazumevanje.
594
Zbog toga drutveni sistem konstituie svoju stvarnost u procenjivanju svog procenjivanja kroz sam proces komunikacije, i to
kroz komunikaciju o komunikaciji kojom se ispituje da li se komunikacija uopte ostvaruje kroz razumevanje ili ne. Ova je
mogunost uvek prisutna (ona se nalazi ve u samoj komunikaciji17 ) bilo da se aktuelno upotrebljava ili ne. Tek kada se iskoristi ili
pokvari postoji povod da se ovek postavi odbojno i da na to reaguje - na primer, argumentima i pretnjama. Tako je komunikacija
jedina garancija stvarnosti drutvenog sistema - ali ne zato to
svet takav kakav je tano odslikava ili primereno oznaava (to bi
pretpostavljalo pristup nezavisnim kriterijumima, odnosno, Dekartovom Bogu), ve zato to se preko oblika njene zatvorenosti
moe kondicionirati i sebe samu tako izloiti testu potvrivanja 18 .
Vana konsekvenca ovih razmiljanja je daje kod svake autopoiesis neophodna samoreferencija uvek samo samoreferencija
koja se odvija. ista samoreferencija u smislu samo i iskljuivo
se odnositi na sebe samu je nemogua. Ako bi se dogodila,
raztautologizovala bi se kroz svaki proizvoljni sluaj 19 . Moglo bi
se rei: ako bi se dogodila svi sluajevi bi bili redundantni i funkcionalno ekvivalentni s obzirom na odrenje neodreenog 20.
Otuda se samoreferencija faktiki dogaa samo kao momenat
upuivanja izmeu ostalih. Samoreferisanje je momenat u operativnom ponaanju elemenata, procesa, sistema; ono nikada ne izgrauje njihov totalitet. Sopstvo, bilo ono element, proces ili sistem
se nikada ne sastoji samo iz iste samoreferencije, kao to ni samoreferencija ne oznaava jedino sebe samu kao samoreferenciju.
Sopstvo transcendira samoreferenciju da bi moglo daje preuzme u
sebe. Tako se smisao nekog delanja ne iscrpljuje u tome to se
odslikava i vidi potvrenim u narednim delanjima. Ovo, dodue,
ostaje konstitutivni momenat, ali ne ispunjava ukupni smisao deUpor. gore, 4. glavu, II.
18
U nainu pisanja koji koriste Ferster i Moren to bi znailo: kompjutacijai
je u sluaju drutvenih sistema komunikacija.|
19
Videti odgovarajua razmiljanja o self-organization kod W. Ross

Ashby, Principles of the Self-organizing System, u: Walter Buckley (ed.),
Modem
System Research for the Behavioral Scientist, Chicago 1968,str. 108-118 (] 14).
20
Upor. takode, Henri Allan, Du bruit comme principe dauto-organisation, Communications 18 (1972), str. 21-36.
595
lanja. Gospodin nudi u prepunom tramvaju svoje mesto dami: u

smisao ovog delanja spada i to da se daminim prihvatanjem mesta
ono nagrauje i potvruje se da je bilo ispravno i uspeno. (Ovo
se misaono kontrolie na primeru odbijanja: dama ne seda, ve
stavlja svoju tanu na mesto!) Meutim, odgovarajue oekivano
naredno delanje pripada, sa svoje strane, smislu delanja; konano,
radi se o tome da dama sada moe da sedi. Samoreferencijalno,
autopojetiko reprodukovanje uopte ne bi bilo mogue bez antecipirajue rekursivnosti; s druge strane, nije dovoljno zatvaranje
kruga, ve se mora preuzeti dodatni smisao da bi se omoguilo
prelaenje sa dogaaja na dogdaj, sa delanja na delanje. Upravo
zbog toga samoreferencija zahteva oznaavanje i razlikovanje, u
naem primeru: miljenje delanja o sebi samom u vezi s nekim
drugim, bie elementa i bie-elementa-neke-relacije.
Vano je da se ova, u neku ruku sitniarska analiza, tano izvede; poto iz nje proizlazi da i kako teorija samoreferencijalnih
sistema ukida diferenciju zatvorenih i otvorenih sistema 21 . Kroz
samoreferenciju se izgrauje rekursivna, kruna zatvorenost. Ali,
zatvorenost ne slui kao samosvrha, takode ni kao jedini mehanizam odranja ili kao princip sigurnosti. Ona je pre uslov mogunosti za otvorenost. Svaka se otvorenost oslanja na zatvorenost 22 , a ovo je mogue samo zato to samoreferencijalne
operacije ne apsorbuju celokupni smisao, ne deluju totalitarno,
ve se samo suodvijaju; zato to se ne zavravaju, ne vode ka kraju, ne ostvaruju telos, ve se otvaraju.
Utoliko su u empirijskim sistemima uvek ve uinjene nune
pripreme u vezi s onim o emu logiari brinu: u vezi s razvijanjem istih tautologija za kompleksnije, sadrajno bogatije samoreferencijalne sisteme 23 . Sopstvo samoreferencije nikada
21
Na ovo smo ukazali u Uvodu u okviru stanovita o promeni paradigme

teorije sistema.
l ouvert sappuie sur le ferm, ovo glasi u kontekstu vrlo lepih analiza
ove veze kod Morin a.a.O., tom 1 (1977), str. 201.
22
23
O ovom unfolding (otvaranju) kao nastajanju istog identiteta objekta koji se odnosi na sebe samog, upor. nadovezujui se na Tarskog: Lars Lfgren,
Unfoldment of Self-reference in Logic and in Computer Science, u: Proceedings of the 5 th Scandinavian Logic Symposium (ed. Finn V. Jensen/Brian H. Mayoh/Karen K. K. Mller), Aalborg 1979, str. 205-229. Najpoznatiji izlaz logiara je
razlikovanje ravni, odnosno, tipova s obzirom na koje se iskazi rasporeuju.
596
nije totalitet zatvorenog sistema i nikada nije samo referisanje.

Uvek se radi samo o momentima konstitucionalne povezanosti
otvorenih sistema koji nose njenu autopoiesis: o elementima, o
procesima, o sistemu samom. Pravo da se ovde govori o (parcijalnoj ili prateoj) samoreferenciji proizlazi iz injenice da se ovde
radi o uslovima mogunosti autopojetike samoprodukcije.
Ovde bi mogla da se postavi ozbiljna rasprava o odnosu
funkcionalistike
teorije
sistema
prema
transcendcntalno-teorijskoj i dijalektikoj tradiciji. Polazna taka svih ovih varijanti teorija nalazi se u teoremi pratee samoreferencije, poto se ovo ni u
jednom sluaju ne bi moglo osporiti. U pitanju su, dakle, razliita
shvatanja ovog problema simultanog upuivanja na sebe samog i
na drugo. Do transcendentalizma se dolazi ako se upravo ovo
shvati kao osobenost svesti i svest zbog toga (!) tumai kao subjekt24. Do dijalektike se dolazi kada se ovek, s obzirom na ovo
paralelno odvijanje samoupuivanja i upuivanja na drugo interesuje za jedinstvo koje lei u osnovi (dakle, konano se zaustavlja
na identitetu identiteta i diferencije, a ne na diferenciji identiteta i
diferencije). Dijalektika se moe, ali ne mora, kombinovati sa
transcendentalnom teorijom. Mi smatramo daje transcendentalna
teorija pogreno apsolutizovanje samo jedne referencije sistema
(ali da je istovremeno dobar model za teorije samoreferencije) i
da je dijalektika suvie riskantna s obzirom na pretpostavljeni
identitet (dok prelazi i povezivanja u teoriji ipak moraju uvek da
pou od diferencije). Ova distanciranja od najvanijih teorijskih
ponuda u ovom podruju problema vode ka funkcionalistikoj
teoriji sistema. Ona tvrde da samoreferencijalni sistemi pomou
diferencije samoupuivanja i upuivanja na drugo (ukratko: pomou paralelne samoreferencije) dobijaju informacije koje im
omoguavaju samoprodukciju.
in fulfilling transcendental synthesis the (conscious) subject exerts two
kinds of activities, namely to refer to the object by intentionality and to refer to the
mind by reflexivity (u ispunjavanju transcendentalne sinteze fsvesni] subjekt vri
dve vrste delanja, naime intencionalno se odnosi na objekt i refleksivno se odnosi
na miljenje), glasi kod Alfred Locker, On the Ontological Foundations of the
Theory of Systems, u: Villiam Gray/Nicholas D. Rizzo (ed.), Unity Through Diversity: A Festschrift for Ludwig von Bertalanffy, New York 1973, tom 1, str.
537-571 (548).
24
597
IV
Bazalnu samoreferenciju drutvenih sistema smo izloili povodom rasprave o pojmu delanja i povezanosti dogaaj/struktura.
Ovde to ne treba ponavljati. Samo se jo dva stanovita moraju
dodati da bi se markirala ogranienja koja su nametnuta svim sistemskim tvorevinama.
Iz zahteva bazalne samoreferencije proizlaze pre svega tipska
obeleja sistemske graevine. Reprodukcija u okviru zatvorenog
autopojetikog sistema zahteva najmanju meru u slinosti elemenata. Samo se ivi sistemi mogu reprodukovati kroz ivot, samo
sistemi komunikacije kroz komunikaciju. Hemijske dogaaje nije
mogue autopojetiki pripojiti dogaajima svesti, ili obrnuto,
mada naravno postoje uzroni odnosi. Zbog toga je vano razlikovati bazalnu samoreferenciju od uzronosti. Izgradnja stvarnosti
kao emergencija razliitih tipova sistema sledi samo iz samoreferencije, ne iz uzronosti. Prisila koja dolazi od tipa nije nita drugo
do limitiranje pod kojim neki element, recimo komunikacija, mora
da operie ako se preko drugog mora odnositi na sebe samog. Sigurno postoje hemijski eksperimenti i u ovm sklopu ponovno povezivanje sa iskustvima aktera u toku eksperimenta; ali, u osnovi
ovoga se onda nalazi model svesti aktera koji predvia kondicioniranu reprodukciju delanja, ili sistem komunikacije koji koordinira
delanja mnogih. Meutim, ne postoji sistem koji bi mogao da
proizvede samoreferencijalni odnos dvostruke kontingencije izmeu hemijskih i komunikativnih dogaaja.
Dalje tumaenje je vano posebno zbog toga to protivrei
rasprostranjenim predstavama. U potpuno temporalizovanim sistemima koji upotrebljavaju dogaaje kao elemente, u ravni elemenata ne moe postojati kauzalna cirkularnost. Teorije koje takvoj cirkulamosti pripisuju osnovno znaenje, na primer teorije
kibemetikog regulisanja, previaju vremensku nitavnost elemenata 25 . Dogaaji nestaju dok nastaju; zbog toga ve u sledeem
25
Videti, r.pr. Morin a.a.O., naroito str. 257 i dalje; Werner Loh, Kombinatorische Systemtherie : Evolution, Geschichte und logisch-mathematischer Grundlagenstreit, Frankfurt 1980 (naroito str. 3 i dalje, kao odbacivanje isto formalnih,
ne-empirijskih interpretacija kibemetikog kruga pravila); Arvid Aulin, The Cybernetic Laws of Social Progress: Towards a Critical Social Philosophy and a Criticism of Marxism, Oxford 1982, str. 51 i dalje.
598
momentu ne stoje na raspolaganju za protivdejstvo. Uzrono protivdejstvo pretpostavlja oblike (ili uobliavanje povezanosti dogaaja) vieg stepena poretka koji, opet, tek omoguavaju dogaaje 26 . Dogaaji predstavljaju u sistemu ireverzibilnost vremena.
Da bi se dostigla reverzibilnost, moraju se izgraditi strukture.
Ovo je uvid od dalekosenog znaaja jer izmeu ostalog kazuje da kibemetika pravilnog kruga ne moe biti osnovna nauka.
Oigledne prednosti poretka cirkulame kauzalnosti moraju se tek
obraditi u takorei nedokuivom. Bazalna samoreferencija ostaje
u smisaonim sistemima bez uzronog potvrivanja.
Zbog toga se ini da postoji duboka veza izmeu ireverzibilnosti vremena i geneze smisla kao oblika obrade informacija 27 .
Sistem se u ravni svojih elemenata moe otvoriti za ireverzibilnost vremena samo ako je u stanju da probleme bazalne samoreferencije, koji tada nastupaju, rei drugaije, a ne uzrono, dakle,
ako se u ravni elemenata moe odrei uzrone cirkulamosti. Sistem kopira u sebi samom, bazirajui se na dogaajima, ireverzibilnost vremena, konstituie sebe samog u svojim elementima povezujui se s vremenom; ali, ovo je mogue samo ako se uprkos
tome mogu urediti rekursivni odnosi koji omoguavaju uzajamno
podeavanje elementarnih dogaaja. ini se daje ovo pripremljeno u ravni organskih sistema kroz directive corelations28
(upravne korelacije). Tek geneza smisla omoguuje elegantno
reenje ovog problema. Budunost i prolost se kao horizonti
stavljaju na raspolaganje u sadanjosti, a pojedinani dogaaji se
onda mogu orijentisati na seanje, odnosno, predvianje i pre
svega, na predvianje seanja, dakle cirkulamo. Ovo je, naravno,
26
Robert Maclver, Social Causation, Boston 1942, str. 129 i si., formulie
na uzrono-teorijskom jeziku: We look for the causation of events outside of the
events but for the causation of processes inside of the processes. (Mi tragamo za
uzrocima dogaaja izvan dogaaja, ali za uzrocima procesa unutar procesa). To
jasno pokazuje tekoe u koje ovek zapada ako sebi postavlja alternativu da uzroke shvati ili kao prethodne dogaaje ili kao uspostavljenu vezu koja se ne moe
vremenski tano lokalizovali. U prvom sluaju uzrono objanjenje malo doprinosi, u drugom je brzo preoptereeno i reaguje preko nejasnoa.
27
Upor. u vezi s ovim, I. glava, III i 2. glava, IV.
28
Ovaj pojam ima sredinje znaenje kod Gerd Sommerhoff, Analitical Biology, London 1950, str. 54 i dalje. Zatim, isti. Logic of the Living Brain, London
599
mogue samo ako se obezbedi dovoljno gusta mrea prirodnih

directive corrlations protiv suvie estih razoarenja. Ako se
to dogodi, smisao moe nastati i moe se izgraditi dimenzija vremena u koju se onda mogu upisati bazalne samoreferencije. A
onda se moe i vreme trajanja elementarnih dogaaja gotovo
proizvoljno skratiti. Rezultat je nama dobro poznati elementarni
oblik - delanje.
Dakle, evolutivno dostignue smisla i mogunost smisaonog
delanja su u ireverzibilnosti vremena utemeljeni kao njena izvojevana bazalna samoreferencija. Samo se tako sistemi mogu premestiti u potpuno temporalizovanu kompleksnost. Ako bi se smisao
za smisao mogao izgubiti odmah bi se reprodukovao poto drugaije nije mogua neuzrona bazalna rekursivnost.
V
Neto iscrpnije se moramo pozabaviti s procesualnom samoreferencijom, dakle s refleksivnou procesa drutvenih sistema.
Polazite se uvek nalazi u formalnoj tipici drutvenih procesa, dakle, u komunikaciji. Naravno, postoje i u psihikim sistemima refleksivni, na sebe same usmereni procesi, na primer miljenje o
miljenju ili uivanje u uivanju 29 . U analizi drutvenih sistema se
mora, ipak, poi od toga da su svi procesi procesi komunikacije i
da se svaka refleksivnost mora stei kao komunikacija o komunikaciji.
Ovo nije najmanje vana konsekvenca uslova za Konstituisanje procesa. Procesi nastaju kroz pojaavanje selektivnosti, dakle, kroz vremensko ogranienje stepena slobode elemenata. To
zahteva elemente iste tipike. Puke sekvence dogaaja (vatra-skakanje-sa-prozora-lomljenje-noge-donoenje-u-bolnicu)
u
ovom
smislu nisu procesi i ne mogu biti refleksivne. Takav sklop
29
Da se na psihike samoreferencije ove vrste ukazivalo i da su umetane u
teorijske formulacije, dakle, da se o tome komuniciralo, opet je, naravno, drutveni
fenomen i obraduje se u kontekstu istorijsko-evolutivne semantike. udnovato
zgunjavanje interesa za takve figure u 17. i 18. veku stoji u jasnoj vezi s prepravkom drutva u pravcu funkcionalnog diferenciranja i s ponovnom formulacijom
line individualnosti koja iz toga sledi.
600
dogaaja moe se oekivati i u celini sagledati i moe, na primer,

hiti relevantan za to koje trokove mora podnositi osiguranje; ali
on se ne moe primeniti na sebe samog, ne moe biti refleksivan.
Osnovni oblik svake procesualne refleksivnosti je uvek: selekcija
selekcije. Zbog toga refleksivnost moe nastati samo na temelju
samoselektivne,
selekcijom
kroz
selekciju
pojaane
strukture
procesa.
im se procesi formiraju, prethodni dogaaj gubi na vrednosti tumaenja i dobija na vrednosti prognoziranja. Dogaaj se
zbiva samo u procesu, zato to on zahvaljuje svoje ostvarivanje
selektivnosti ranijih i kasnijih dogaaja. The causation of
events... must be sought for not mainly in prior events but in the
processes
of
which
they
are
manifestations 30 .
(Uzronost
dogaaja... ne mora se traiti preteno u prethodnim dogaajima, ve u procesima ije su oni manifestacije). Upravo
zbog toga posmatra moe videti pokrete, pratiti melodije, u
momentu naslutiti ta e se rei. Kod dovoljne zgusnutosti proces deluje kao onaj koji opominje zato to su pojedinani dogaaji suvie neverovatni za izolovano nastupanje. U ovom
smislu jedinstvo nekog procesa dobija za sebe samog uzroni
znaaj. Njegovo jedinstvo, koje se sastoji iz neverovatnih povezivanja selekcija, koristi ovu neverovatnost da bije potvrdilo
kao verovatnost. Tako je velika neverovatnoa svakog odreenog sadraja svesti, i isto tako velika neverovatnoa svake
odreene komunikacije, ono to pred temporalnom nestabilnou takve items faktiki prisiljava na to da se konstituiu kao
momenat nekog procesa. U proces je tako, makar kao zametak,
ugraen momenat samoopaanja, jedinstvo procesa u njemu
samom dolazi jo jednom do izraaja i moe onda da povea njegovu unutranju neverovatnost, naime neverovatnost njegovih
pojedinanih dogaaja.
Takvo ponovno nastupanje jedinstva kompleksnog u kompleksnosti je jae ili slabije izraeno obeleje svih procesa. Oni
drugaije ne ostvaruju svoje pojaavanje selektivnosti. O procesualnoj samoreferenciji ili refleksivnosti elimo da govorimo
samo onda kada se ovo ponovno nastupanje u procesu artikulie
30
Robert M. Maclver, Social Causation, New York 1964, str. 129.
601
sredstvima procesa 31. Granice ne treba otro povui. One moraju

leati ispred pojedinanih dogaaja ili procesa u procesu koji
prihvataju da proces ponovo uvedu u proces i koji su za ovu funkciju izdiferencirani. Tako se mora komunicirati makar o prolaznim vezama sa komunikacijom (Ako sam Vas dobro razumeo,
Vi mislite...), da bi se moglo govoriti o komunikaciji komunikacije. Meutim, ovaj se dodatak moe, naravno, izgraditi u vlastiti
meuproces, u proces koji intervenie u procesu. Sa pojmom refleksivnosti obuhvatamo, prema tome, diferenciranje funkcije da
bi se pribavila vanost jedinstvu procesa u procesu i ovo oznaavamo kao primenjivanje procesa na njega samog 32 .
Preko diferenciranja refleksivnih ustrojstava moe se postii
pre svega to da proces moe kontrolisati svoje vlastito nedogaanje 33 . Sada se moe komunicirati o tome zato neto nije
reeno; mogu se spoznati neistine; moe se uivati u bolu; novac
se moe troiti ili ne troiti; sa mrnjom i ljubomorom se moe
dokazivati ljubav; moe se odluiti da se ne odluuje; silom se
moe izbei upotreba sile. Zbog toga se refleksivni procesi mogu
odrediti kao procesi koji menjaju strukturu i njihov se razvoj
31
Ovo razlikovanje nedostaje u ranijim publikacijama o ovoj temi: Niklas

Luhmann, Reflexive Mechanismen, u: isti, Soziologische Aufklrung, Bd. 1,
Opladen 1970, str. 92-112.
32
U podruju svesnih procesa ovde lei izlaz za tumaenje onoga to bi se
moglo misliti pod nesvesnim (za razliku od: nije svesno). O nesvesnom se moe
govoriti uvek kada svest sebe samu omoguuje samo kao oblik procesa, ali ne kao
izdiferenciranu refleksivnost. Meutim, i tada oblik jedinstva svesnog procesa ulazi kao oblik procesa u proces, ali se ovo ne deava u smislu nekog svesnog
dogaaja ili posebnog potprocesa. Svest operie sa sveu ali toga nije svesna i utoliko interno ne ustanovljava odnosne take za upravljanje u kritinim situacijama i
samokontrolu.
33
Takozvana etnometodologija koja polazi od ovog problema ide jo jedan korak dalje. Za nju je i presecanje refieksivnosti, taking for granted, sluaj
refleksivnosti. Za nju i ono to se promilja mora biti refleksivno tako da se i nerefleksivnost moe ukljuiti i na taj nain dostii totalitet. Upor. u vezi s tim,
Beng-Huat Chua, On the Commitments of Ethnomethodology, Sociological Inquiry 44 (1974), str. 241-256. Rezultat je naroiti radikalizam - i do sada uvek
ukljuenih prezentacija etnometodologije. Ali i o ovome se razmilja kada etnometodolozi primeuju da je ova totalna refleksivnost u svakodnevnoj praksi nezanimljiva. Upor. u vezi s tim i Rolf Eickelpasch, Das ethnomethodologische
Programmm einer "radikalen" Soziologie, Zeitschrift fr Soziologie 11 (1982),
str. 7-27.
602
namee ako postoji velika potreba za kontrolisanom promenom

strukture. Uraunavanje suprotnog sluaja moe uslediti, naravno, samo u procesu, dakle, samo sa njegovom vlastitom tipikom
dogaanja. Ako je ovo mogue, proces time dobija vei stepen
slobode, vei domet primene, bolju mogunost prilagoavanja.
Socioloka analiza koja se postavlja na ovim temeljima mogla bi se interesovati pre svega za pitanje da li se, i pod kojim posebnim uslovima, refleksivni odnosi ove vrste mogu normalizovati i pojaati. Odvija li e komunikacija o komunikaciji u svim
drutvenim formacijama i u svim drutvenim podrujima podjednako esto ili dogadanje, kao to se oekuje, korelira sa neverovatnou i novom vrednou tema i priloga u komunikaciji?
Koliko optereenje kroz komunikaciju o komunikaciji moe
osnaiti neki proces komunikacije i variraju li i ove granice optereenja sa drutvima i drutvenim podrujima? Kako se komunikativno obrauju prelazi iz ravni refleksije u normalne ravni? Postoje li tehnike uskraivanja sa kojima se uspeno (to znai: da se
ne moe odgovoriti) moe spreiti refleksivnost komunikacije? I
koja povratna dejstva ima ista komunikacija o komunikaciji na
vrstu, nain i dubinu sa kojom se uesnici uzajamno doivljavaju
kao linosti?
Izdvajamo jedan od ovih problema da bismo ga neto iscrpnije izloili. Rituali se mogu shvatiti sa stanovita uskraivanja
svih stavova o refleksivnoj komunikaciji' 4. Komunikacija se odvija kao utvreni tok i sama njena rigidnost dolazi na mesto pitanja zato je to tako 35 . Elementi procesa i njihov poredak utvruju
se nepromenljivo, rei se obrauju kao stvari, sadanjost se broji i
ne moe se popraviti ni u pogledu budunosti ni pomou saznanja
34
U meuvremenu je postala dobro poznata teza da rituali predstavljaju kod

za ogranienu komunikaciju koja nema alternativu. Upor. Mary Douglas, Natural
Systems: Explorations in Cosmology, London 1970; Roy A. Rappaport, The Sacred in Human Evolution, Annual Review of Ecology and Systematics 2 (1971),
str. 2344; isti, Ritual, Sanctity and Cybernetics, American Anthropologist 73
(1971), str. 59-76; Maurice Bloch, Symbols, Song, Dance and Features of Articulation: Is Religion an Exstreme Form of Traditional Authority?, Europische Archiv fr Soziologie 15 (1974), sir. 55-81. Ona se apsolutno najpre tie uskraivanja
smisaono uobiajenih upuivanja. To ukljuuje uskraivanje refleksije.
35
Ovo odgovara, samo obrnuto, gore navedenoj tvrdnji da neverovatnost

dogaaja provocira traganje za smislom procesa u kome se dogaa.
603
koja su zapoeta u prolosti. Rizik upotrebe simbola odrava se

onoliko malim koliko je mogue. Rituali se mogu uporediti sa nesumnjivim
samorazumljivostima
svakodnevnog
ivota
koje
upravo iskljuuju refleksivnost 36 . Ali, oni ispunjavaju ovu funkciju i u napetim situacijama u kojima se ovo vie ne razume samo
po sebi, ve se interesi ili sumnje ili strahovi moraju odravati na
minimumu; oni za problematinije situacije postavljaju artificijelnija sredstva. Ogreenja o ritual se zbog toga ne pojavljuju kao
retkost, kao lina ud, kao ala, ve kao opasna greka; i umesto
da se onda ipak prebaci na refleksiju, ovek spreava greku.
Slian efekat uskraivanja moe se postii i bez strogosti rituala tako to se komunikaciji daje sveani ton koji sam sebe naglaava. ini se da je u grkoj istoriji takvu funkciju morala da
ispuni ritmizacija komunikacija koje su nosile tradiciju 37. Ona
slui tome da se obavezujui oblik umetne kao sredstvo ubeivanja i tako iskljue sumnje ili povratna pitanja, a funkciju iste
vrednosti u poetku mogu da ispune pisane odredbe.
ak i kada je drutveni ivot proet samorazumljivostima,
ritualima, obavezujuim i posebno elegantnim formulacijama: sa
komunikacijom o komunikaciji se uvek mora raunati. Sa tim povezane prednosti i problemi se umnoavaju ako se dodatno postavlja pitanje da li se i pod kojim posebnim uslovima refleksivni
odnosi mogu specijalizovati. Oni tada ne moraju da reguliu komunikaciju uopte, ve posebne vrste komunikativnih procesa.
Za ovo postoje jasni primeri pre svega u podruju funkcionalno
specifikovane komunkacije i naroito, ali ne samo, u funkcionalnim podrujima koja proizvode simboliki generalizovane'medije za komunikaciju. Tako je komunikacija u ljubavnim stvarima
postala apsolutno refleksivna; da e se i kako o ljubavi komunicirati (a to ukljuuje ovde vrlo odluno telesno ponaanje) istovremeno je dokaz Ijubavi; i ne postoje mogunosti dokazivanja izvan
36
Upor. Harold Garfinkel, Studies of the Routine Grounds of Everyday
Activities, Social Problems 11 (1964), str. 225-250; takode, isti, Studies in Ethnomethodology, Englewood Cliffs N. J. 1967, str. 35-75. Osim toga i gore, napomena 33.
37
O tome, Eric A. Havelock, Preface to Plato, Cambridge Mass. 1963.
Upor. i Rudolf Kassel, Dichtkunst und Versifikation bei den Griechen, Vortrge
der Rheinisch-Westfalischen Akademie der Wissenschaften G 250, Opladen 1981.
604
ove samorcferencije. Drugi primer: vaspitanje vaspitaa. Proces

vaspitanja postaje refleksivan na taj nain to ga mogu obavljati
samo obrazovani vaspitai, a roeni vaspitai (otac i majka)
vie ne zadovoljavaju zahteve. Odnosi razmene su dalji sluaj.
im novac igra ulogu, odnosi razmene postaju refleksivni. U formi novca razmenjuju se mogunosti razmene. U novanoj razmeni se komunicira, eleo to ovek ili ne, o procesima razmene; i to
ne, recimo, uopteno (tako to se oni pominju!), ve precizno i
postupno kako e se razmeniti. Za pravnike postoji slina prinuda
refleksivnosti u tanim okvirima njihove pocesualne tipike. U primeni prava se mogu razlikovati odluke u vezi sa sluajem i tetni
efekti, i o oba se istovremeno mora odluiti (samo odluka o sluaju
je tetna). Ne treba, kao o poslednjem, misliti na odnose moi.
Mo je refleksivna tako to se primenjuje na mo, dakle, precizno
se i tano koncentrie na to da upravlja sredstvima moi drugih.
Ovo se moe dogaati odozgo na dole, ali i smisaono vrlo prefinjeno odozdo na gore. Neto uoptenije ovo isto vai i za uticaj 38.
Ve pri pukom prikupljanju obeleja pada u oi da se primeri
ne rasporeuju proizvoljno. Oni poinju da se gomilaju u ranom
novom dobu i ini se da se sa refleksivnou posebnih procesa koristi i dalje pojaava izdiferenciranost odgovarajuih funkcionalnih
podruja. Prividno moraju da pristupe i sistemske graevine 39 koje
specifikaciji procesa podaruju nunu normalnost i ponovljivost i
istovremeno poveavaju vlastitu kompleksnost, kontingenciju i
potrebu za upravljanjem i sigurnou odgovarajuih procesa. Tako
se objanjava da prelaz na primarno funkcionalno diferenciranje
znaajno proiruje paletu refleksivnih procesa i da ova promena
izaziva brojne transformacije semantike stare Evrope.
Ako se moe izraditi teorija refleksivne komunikacije koja
odgovara gore navedenim podacima, moglo bi se pokazati da se
tome prilagoava i uskraivanje stavova o refleksivnosti. Razri38
U dvorskom sistemu apsolutne drave nazivao se ovaj uticaj na uticaj
monika odozdo na gore crdit i on se uporedivao s mogunostima da se koriste
finansijska sredstva drugih koja se i danas jo nazivaju kredit. Upor. Charles Duchlos, Considration sur les moeurs de ce sicle ( 1751 ), nav. prema izdanju Lausanne 1970, str. 269 i dalje.
39
U sluaju ljubavi, s obzirom na prolaznost takvih sistemskih tvorevina do*

daje se i literarni obrazac (stanje stvari koje je prezrelo ve u 17 veku).
605
tualizovanje religije izaziva napredak i vodi do problema izvesnosti verovanja koji se mora prosuivati po kriterijumima koji
onda dovode do raskola u hrianskoj religiji. To prati pojaano
naglaavanje prirodnih nauka; oveku se, s obzirom na refleksivnost, obeava prirodni pristup, prirodni (saznajni i proizvodni) odnos prema prirodi. Izvesnost se oslanja na individualni doivljaj
izvesnosti, odnosno na individualno iskustvo, a samorazumljivost se posmatra kao poseban common sense (zdravorazumski)
tip istine 40 . Polazi se od datog stanja stvari i znanja i problematizuje - to je ogranienje! - sa stanovita akumulacije i poboljanja:
ovek moe i tako videti, ali bolje moe videti na temelju optike
kroz naoare, durbine i mikroskope.
Ove kratke ekskurzije u istoriju treba samo da pojasne da
ovaj komunikaciono-teorijski stav ne moe da postavi samo mikro-socioloke, ve i makro-socioloke hipoteze; da se ne primenjuje samo na sisteme interakcije, ve i na drutvene sisteme.
Refleksivnost je vrlo opti princip diferenciranja i ubrzavanja.
Ona omoguuje preko sebe same ostvarivanje upravljanja i kontrole procesa. Meutim, ona pretpostavlja funkcionalnu specifikaciju procesa i otuda se razvija samo ako i ukoliko evolucija
prua za to dovoljne take oslonca 41. Drutva koja raspolau sa
mnogo refleksivnosti povezuju neznatne i po posledicama bogate
poremeaje sa velikom mogunou uskraivanja. Finansije su za
to verovatno najubedljiviji primer.
Kroz ustanovljavanje samoreferencijalnog kruga u obliku

dvostruke kontingencije svaki je sistem prisiljen na selekciju
sopstvenih mogunosti. Time se istovremeno otvara za kondicioniranja. Iz toga moe da proizae potreba da se ova kondicioniranja,
sa svoje strane, biraju i da se njihov izbor ne prepusti sasvim
40
Ovde mislim na kotsku filozofiju morala (pregled ovoga kod S. A. Grave, The Scottish Philosophy of Common Sense, Oxford 1960), ali i na paralelno
ureene francuske spise, naroito na Claude Buffier, Trait des premires vritz et
de la source de nos jugements, Paris 1724.
41
606
O funkciji kao principu evolutivne selekcije upor. gore, 8. glava, VII.
sluaju. Ova kontrola vieg stepena dostie se tako to se drutveni

sistemi orijentiu na sebe same - na sebe same za razliku od njihove
okoline. Ovaj oblik samoreferencije nazvali smo refleksijom.
Kao refleksiju oznaavamo, dakle, sluaj kada se zajedno pojavljuju sistemska referencija i samoreferencija. Sistem orijentie
sopstvene operacije na sopstveno jedinstvo. U vezi s tim kao
vodea diferencija ne dolazi u obzir ranije/kasnije u procesu, ve
diferencija sistema i okoline. Samo je u okviru ove diferencije
mogue oznaiti ili sistem ili okolinu i na taj nain kompleksnost,
koja se oznaava kao sistem ili okolina, tematizovati kao jedinstvo.
Drugim recima, refleksija zahteva uvoenje diferencije sistema i
okoline u sistem. Kada se ovo deava sa stanovita jedinstva diferencije, elimo da govorimo o racionalnosti. Racionalnost se, prema tome, moe dostii samo preko refleksije, ali nije svaka refleksija racionalna. Na ovo u se vratiti u okviru odeljka X.
Slino refleksivnosti i refleksija se razvija na temelju normalnog operativnog ponaanja drutvenih sistema. I slino kao u
sluaju refleksivnosti i ovde se ne radi o optoj osobenosti svih
drutvenih sistema, ve o posebnom uinku koji je mogu samo
pod odredenim pretpostavkama. Pre svega, interakcioni sistemi
normalno izlaze na kraj bez refleksije o njihovom jedinstvu. Oni
dolaze do refleksije preteno iz dva razloga, naime (1) ako moraju
da delaju kao sistem, dakle, pojedinana delanja moraju da oznae kao ona koja povezuju sistem; i (2) ako izgube kontakt sa
prisutnim i moraju da urede njihov ponovni susret, dakle, moraju
da odre njihov identitet preko latentnih faza. Moraju, znai, postojati posebna stanja stvari koja se mogu savladati samo refleksijom. U protivnom, dovoljan je konstitucionalni princip prisutnosti u njegovoj neposrednoj orijentacionoj vrednosti; on takorei
zastupa jedinstvo sistema u sistemu.
Poto svako premetanje dvostruke kontingencije u operacijama, svako komuniciranje i svako konstituisanje delanja proizvodi promene u sistemu, mora se poi od toga da svi drutveni
sistemi raspolau rudimentarnim postupkom samoopaanja 42.
42
Iz opreznosti ponavljam napomenu da samo opaanje drutvenih sistema

moe biti samo komunikativno dogadanje i daje psihiki svesno opaanje drutvenog sistema od strane uesnika tude opaanje.
607
Svaka komunikacija objavljuje, svesno li ne, tematski ili ne, svoju

pripadnost sistemu. To samo govori da se u sluaju povratnog pitanja mogunosti da se sistemi pridodaju, pokazuju kao ve ograniene. Ovo spada u nune implikacije smisla svake komunikacije.
U poglavlju o komunikaciji i delanju pokazali smo da komunikacija dovodi sebe samu u (redukovani) oblik proraunatog delanja
da bi omoguila samoopaanje procesa komunikacije, naime reakciju komunikacije na komunikaciju 43. U ovom rudimentarnom
smislu se odvija samoopaanje - koliko daleko i kod koga svesno,
drugo je pitanje - u svim drutvenim sistemima; i ono je stvarnost
samo kao komunikacija.
Ovo rudimentarno samoopaanje sistema u ravni njegovih
operacija postaje samoopisivanje kada proizvodi semantike artefakte na koje se mogu odnositi dalje komunikacije i pomou kojih se oznaava jedinstvo sistema. Do jasnog diferenciranja opaanja i opisivanja (dakle: samoopaanja i samoopisivanja) dolazi
se tek preko pronalaska pisma. Meutim, tada se opisivanje moe
izvesti i usmeno; ono ipak pretpostavlja model teksta koji se
razvija tek na temelju pisma, to naroito vai za duge, disciplinovane tekstove koji su dalekoseno razumljivi nezavisno od situacije. Kada u okviru takvih samoopisivanja uesnici govore o
mi, ili kada svojoj povezanosti daju ime, tako da se i u drugim
vezama moe govoriti o njima 44 , to ima sasvim drugaiji znaaj
nego kada se time ponovo daje samo samoopisivanje, kada se takorei kolektivizuje utisak prisutnosti. Za samoopisivanja je tipino da proizvode preterano ujedinjenje, precenjivanje koherentnosti u opaanju sistema; i u ovom pogledu mogu obmanuti i
spoljanje posmatrae. Kako samoopaanje tako i samoopisivanje ostavlja otvorenim (ako se usvoji ova terminologija) pomou
kojih diferencija se omoguuje obrada informacija. Moe se raditi i o pridodavanju pojedinanog dogaaja nekoj smisaonoj celini
(hermeneutika diferenija) ili o diferenciji odreeno/neodreeno
ili ovo-ili-drugo.
43
44
Upor. gore, 4. glavu, VIII.
Takvo davanje naziva bi se moglo oznaiti kao de-indeksacija samoopisivanja da bi se nagovestilo da su primarna samoopisivanja izraena u odnosu na situaciju i sistem - takorei samo za neposrednu upotrebu.
608
Refleksija je, naprotiv, ui i zahtevniji sluaj koji formalno

takode spada u pojmove samoopaanja i samoopisivanja. Ovde
se vodea diferencija precizira u semantici koja moe predstavljali odnos sistema i okoline u sistemu. Ovo zahteva najmanju meru
i/diferenciranosti refleksivne komunikacije u sistemu, poto se
drugaije ne bi moglo objasniti da se radi o razlici koja se primenjuje u sistemu i koja daje smisao diferenciji sistema i okoline, ali
ne vai bez ogranienja za okolinu. Utoliko samoopisivanja u formi asimetrinih suprotnih pojmova 45 jo nisu prave formule refleksije. To ne dostiu ni Grci/varvari ni corpus Christi/corpus
diaboli. Mora se doi do otkria da neznaboci za sebe same nisu
neznaboci 46.
Sistem koji sam sebe moe reprodukovati mora biti u stanju
da sam sebe opaa i opisuje. Novija razmiljanja o ovoj temi su
preko istraivanja sebe samih pokrenula automate za reprodukciju.
Polazno pitanje je bilo: da li se konstrukcija automata za reprodukciju sebe samih sudara sa logikom protivrenou, odnosno beskonanim regresom, naime sa zahtevom da automat sadri potpuni opis sebe samog u sebi samom. Don fon Nojman 47 je pre svega
traio naine da se bavi ovim problemom. Ma kako sa ovim bilo, za
drutvene sisteme (i zaista za sve sisteme koji upotrebljavaju
dogaaje kao elemente) moe biti samo pitanje u kom se pravcu
usmerava reprodukcija kroz uproeno samoopisivanje, odnosno,
refleksiju. U svakom sluaju dolazi do odstupanja u reprodukciji,
such is life. Poto se samoopisivanja selektivno pojednostavljuju,
dakle, u izvesnom prostoru se kontingentno odreuju za druge
mogunosti, moglo bi se dogoditi da se kroz ovo odreenje utie na
razvoj sistema. Ukoliko bi se mogle otkriti, takve bi veze bile od
velikog interesa za teoriju drutva, tako recimo za pitanje ta je modema, koja polazi iz Evrope, uinila sa samoopisivanjima i kuda
ona vode na nain koji je moda mogao da se izbegne.
45
Upor. Reinhrt Koselleck, Zur historisch-politischen Semantik asymmetrischer Gegenbegriffe, u: isli, Vergangene Zukunft: Zur Semantik geschichtlicher Zeiten, Frankfurt 1979, slr. 211-259.
46
Semantika transformacija za koju su Evropi bili potrebni vekovi. Upor.

za poetak, Volker Rittner, Kulturkontakte und soziales Leben im Mittelalter,
Kln 1973.
47
Upor. Theory of Self-reproducing Automata (ed. A. W. Burks), Urbana
111. 1967.
Drutveni sistemi
609
U osobenosti semantike novije Evrope spada i izgradnja sistemske refleksije ove vrste koja poprima formu teorije. O refleksivnim teorijama se moe govoriti kada se ne oznaava samo
identitet sistema za razliku od njegove okoline (tako da se zna ta
se misli), ve se pojmovno tako izgrauje da se mogu ukljuiti
poreenja i relacionisanja. Tako od 17. veka nastaju teorije drave orijentisane na problem da je najvea politika vlast jaa od
svih snaga na nekoj teritoriji i da mora odluiti svaki sukob, ali se
uprkos tome mora uzdrati od svoje samovoljne upotrebe. Rezultat je teorija modeme ustavne drave koja svoje pojedine delove,
na primer podelu vlasti, demokratsko predstavljanje, zatitu osnovnih prava, funkcionalizuje na ovom problemu 48. Za sistem
nauke nastaju teorije saznanja, kasnije teorije nauke, koje su morale da objasne kako je uopte mogu identitet u diferenciji
saznanja i predmeta - bilo kao samokondicioniranje transcendentalne svesti, bilo u obliku dijalektikog procesa, bilo u obliku
potvrivanja otvorene pragmatike. I pred sistem vaspitanja se od
druge polovine 18. veka postavljaju specifini sistemski problemi
refleksije koji, na primer, obrauju diferenciju savrenosti i korisnosti kao cilj vaspitanja, ili problem kako se na slobodu moe
uticati 49. Za pravni sistem se postavlja pre svega pitanje kako se
nakon naputanja prirodnog prava moe zasnovati kao nuno
vazda kontingentno vaenje pozitivnog prava; oko 1800. se govori, ba u vezi s tim, o filozofiji pozitivnog prava (Fojerbah), danas o teoriji prava 50 . U privrednom sistemu od fiziokrata i od
Adama Smita specifine sistemske refleksije izvedene iz analiza
razmene, proizvodnje i/ili raspodele se odvajaju od literature koja
daje savete vladarima. I u podruju intimnih odnosa poinju tek
u 18. veku da se na bazi starijih predstava amourpassioa (ljubav-
48
Upor. Niklas Luhmann, Politische Verfassungen im Kontekst des Gesellschaftssystems, Der Staat 12 (1973), str. 1-22,165-182; isti, Politische Theorie im Wohlfahrtsstaat, Mnchen 1981.
49
Upor. u vezi s ovim, Niklas Luhmann/Karl Eberhard Schorr, Reflexionsproblem im Erziehungssystem, Stuttgart 1979.
50
Upor. Niklas Luhmann, Selbstreflexion des Rechtssystems: Rechtstheorie in gesellschaftstheoretischer Perspektive, u: isti, Ausdifferenzierung des Rechts:
Beitrge zur Rechtstheorie und Rechtssoziologie, Frankfurt 1981, str. 419-450.
Upor. takode, Raffaele de Giorgi, Scienza del diritto e legittimazione: Critica
dellepistemologia giuridica tedesca da Kelsen a Luhmann, Bari 1979.
610
nc strasti) razvijaju koncepti za jedinstvo sistema Ijubavi i braka;

povlae se eksterna ometanja i ovek je spreman da prihvati da
ljubav sama sebi priinjava svu radost i svu nesreu koju spoznaje 51.
Ova zbirka dokaza se takode ne sastavlja sluajno u istorijski
tako kratkom vremenu. ini se daje i ona, kao i postojanje refleksivnosti funkcionalno vanih procesa, povezana s pojaanim diferenciranjem drutvenih funkcionalnih sistema. Ovo diferenciranje istovremeno ukida kosmiko-hijerarhijsku svest o poretku
stare Evrope koja je mogla da se orijentie na primat politike i/ili
religije. Velika autonomija funkcionalnih sistema, od kojih nijedan ipak ne moe zadovoljavajue da predstavlja drutvo samo,
sada oigledno blokira refleksiju drutvenog sistema. U ovoj ravni svaki iskaz o stvari postaje ideoloki i samo u vremenskoj dimenziji polaze za rukom relativno ubedljive formulacije - bilo
pomou verovanja u napredak, pomou pojmova modernosti,
pomou evolutivnih teorija ili, danas sve vie, pomou straha od
katastrofe. U svakom sluaju se samotematizovanja ove vrste radije odreuju preko vremenskih razlika - bilo preko razlike od
sasvim drugaije prolosti (tradicionalno vs. moderno drutvo),
bilo preko razlike od sasvim drugaije, takorei post-katastrofalne, ako ne postmundijalne budunosti. Teorije refleksije se u
pravom smislu, koji je povezan sa diferencijom sistema i okoline,
ne precrtavaju na celokupni drutveni sistem. A to oteava, kao
to emo jo videti, formulisanje racionalnosti i deficita u racionalnosti ovog drutva.
Ma koji stepen rafiniranosti se dostigao u poveanju samoopaanja, samoopisivanja, refleksije i teorije refleksije: ostaje instrumentacija operacija koje se odnose na sebe, ostaju obrade informacija koje se odnose na sebe. S pojmom samoopaanja ne
povezujemo predstavu privilegovanog pristupa saznanju. To bi
pretpostavilo prethodno stanje stvari i merilo poreenja na osnovu koga bi se (ko?) moglo utvrditi da introspekcija pravi bolji
presek od eksternog posmatranja. Posebnost samoopaanja ima
drugi razlog: sopstvo samoreferencije mora samo sebe da obra51
O ovome iserpnije: Niklas Luhmann, Liebe als Passion: Zur Codierung

von Intimitt, Frankfurt 1982.
611
uje kao nezamenljivo. U sluaju samoopaanja mora samo sebe

da identifikuje sa opaanim. U kartezijanskoj tradiciji su stvorene
posebne anse za ovo stanje; naglaava se da sopstvo zauzima privilegovanu poziciju, da ima poseban pristup sebi samom i da iz
toga proizlaze anse saznanja kojima inae niko ne moe pristupiti. Meutim, obrnuta strana je: daje sopstvo u samoopaanju prisiljeno na ekskluzivnost. Samo ono samo moe sebe samog
opaati. Otpadaju sve mogunosti da sebe uveri kroz paralelne
poglede drugih. Ono sebe ne moe osnaiti opojnim vinom konsenzusa. Ostaje samo sa sobom. Najvea izvesnost i najvea neizvesnost.
Ovaj se uslov zadrava u svakom ubrzavanju refleksivnih
procesa (inae ih ne bi bilo). Svaka pojmovna artikulacija, svako
teoretisanje, svako ugraivanje ranijih znanja o svetu ne menja
nita u tome. Radi se o samoreferencijalnom-zatvorenom procesu
kome nuno nedostaju objektivni kvaliteti tueg opaanja koji
neutralizuju stanovite. Odatle se moraju shvatiti i dogaaji celovitih drutvenih i za funkcionalni sistem specifinih teorija refleksije. Kod svakog naunog poteza koji se trudi oko teorija
evolucije i modernizacije, nacionalnog pisanja istorije, pedagogije, teorije prava, teorije nauke, teorije politike, teorije ekonomije
itd.: kada se na takvo misaono dobro polae pravo kao na teoriju
refleksije i koristi za omoguavanje samoopaanja odgovarajuih
sistema, pojavljuje se za ovo tipino preterivanje. Nastaje vie izvesnosti nego to je nauno opravdano i vie neizvesnosti nego
stoje nauno nuno. Od 19. veka ovaj se efekat raspravlja sa stanovita podlonosti ideologiji i u sociologiji je doveo do odbacivanja teorije drutva ili ak sociologije uopte 52 . Pojam ideologije
ovde ipak analitiki dalje ne pomae; on slui samo za razotkrivanje neopravdanih zahteva upuenih nauci. I kritiki stav ostaje
teorijski neplodan poto u svom smisaonom pravcu implicira
mogunost poboljanja koja bi morala da proizae iz kruga re52
Upor. npr. Leopold von Wiese, System der Allgemeinen Soziologie, 2.

Aufl. Mnchen 1933, naroito str. 44 i dalje; Friedrich H. Tenbruck, Emile Drkheim oder die Geburt der Gesellschaft aus dem Geist der Soziologie, Zeitschrift
fr Soziologie 10 (1981), str. 333-35; i sa posebnim konsekvencama: Helmut
Schelsky, Die Arbeit tun die anderen: Klassenkampf und Priesterherrschaft der
Intellektuellen, Opladen 1975.
612
fleksije. Meutim, u svakoj refleksiji se moe raditi samo o tome

da se on proiri, da se obogati, da se prome smisaonim kvalitetima koji posreduju bolje (za kompleksnost adekvatnije) anse za
samoopisivanje kompleksnih sistema koje je ve u toku.
VII
U svim obraenim oblicima samoreferencija nikada ne poprima karakter tautologije ni karakter potpunog dupliranja stanja
stvari koje povremeno fungira kao sopstvo. Nije re ni o principu
identiteta A=A, ni o totalnom referisanju u smislu potpunog ponavljanja zamiljenog u zamijenom. Sa takvim formama upravo
se ne bi dobilo ono do ega se dolazi u autopojetikim operacijama sistema: informacije. Naprotiv, iz empirijski orijentisane analize samoreferencijalnih sistema proizlazi da se jedinstvo sistema
koje se konano sastoji u izvravanju autopojetike reprodukcije,
moe ponovo uvesti u sistem samo u obliku prolazne samoreferencije. To zahteva operaciju koju smo ve prigodno oznaili
kao samopojednostavljivanje. Kompleksnost se mora redukovati
i onda smisaono ponovo uoptiti da bi se mogla pojaviti kao jedinstvo sistema u sistemu. Za to izraena semantika nije celina,
ali ona podnosi izvetaj o celini kao jedinstvu i stavlja ovo na raspolaganje svim operacijama kao uputstvo za zajedniko korienje. Sistem operie uvek, ali ne samo, u samo-kontaktu. On
istovremeno fungira kao otvoreni i kao zatvoreni sistem.
Ovu i za sistemsko-teorijsku literaturu neobinu misao sada
treba ilustrovati u nekoliko poteza na primeru tri funkcionalna sistema savremenog drutva. Pri izboru primera bio sam voen namerom tumaenja socioloke plodnosti ovog koncepta samoreferencijalnih sistema.
Samoreferencijalna autonomija u ravni pojedinanih drutvenih delova sistema ustanovljava se tek u 17/18. veku. Ranije
je ovo funkcionalno mesto zauzimalo religiozno odreenje sveta.
Moda se moe rei daje u svakom saznanju i delanju zamiljeni
odnos prema Bogu fungirao kao skrivena samoreferencija drutvenog sistema. Govorilo se, recimo, bez Boje pomoi nijedno
delo se ne bi ostvarilo. Time su se istovremeno utvrivali drutve-
613
ni i moralni zahtevi. Religiozna semantika se ipak nije formulisala kao samoreferencija drutva, ona je bila formulisana (a i danas
je) kao tua referencija, kao transcendencija.
Tek premetanjem drutvenog sistema sa stratifikacionog na
funkcionalno diferenciranje postaje neophodno da se tekua tua
referencija zameni tekuom samoreferencijom, poto nova tipika
diferenciranja razara hijerarhijski poredak sveta i postavlja autonomne funkionalne sisteme. U privrednom sistemu modernog
drutva tekua samoreferencija se ostvaruje kroz komunikativnu
upotrebu novca. Kvantifikacija novca ini ga proizvoljno deljivim - ne beskonano deljivim, ali proizvoljno ga prilagoava svakoj potrebi deobe. Na taj nain novac postaje univerzalno upotrebljiv, ma kako privredna dobra bila kompaktna. On moe
izraziti svaku ekonomsku operaciju, naroito kod nedeljivih objekata za koje bi se inae teko mogla pronai odgovarajua protivvrednost za razmenu. Novac je dividuum par excellence koji se
moe prilagoditi svakoj in-dividualnosti.
Modemi privredni sistem ima svoje jedinstvo u novcu. Potpuno je monetarizovan. To znai: sve operacije koje su ekonosmki relevantne, i samo operacije koje su ekonomski relevantne,
povezane su s novcem. U njihovoj osnovi se nalaze cene, ukljuujui i cene novca samog 53. Elementarni autopojetiki dogaaj,
konana komunikacija iz koje se sastoji sistem i koja se dalje ne
moe dekomponovati, jeste plaanje. Uzeto za sebe plaanje nije
nita drugo do omoguavanje nekog daljeg plaanja. Meutim, sa
plaanjem se mogu dovesti u vezu i komunikacije koje same nisu
plaanje, recimo investicione odluke ili odluke u vezi s porastom
kamata. Vee koliine plaanja se mogu objediniti i dobiti oblik ,
globalnog upotrebnog jedinstva - recimo oblik budeta, bilansa. I
u samoj privredi bi se mogli formulisati takvi izrazi jedinstva.
Praktino jedinstvo samoreferencijalne reprodukcije ipak ne dobija znaaj u ovom obliku, ve u obliku promene vrednosti novca,
bilo daje inflacija ili deflacija. To se deava zbog toga to elementarna operacija plaanja (to zahteva da se plaanja pretpostavljaju) mora biti tekue motivisana da sistem ne bi od jednog
53
Upor. u vezi s ovim, Niklas Luhmann, Das sind Preise, Soziale Welt
(1983), str. 153-170.
614
do drugog momenta prestao da egzistira. Ovde lei smisaona

mogunost da se razlikuju cene i vrednost novca. Dok su cene
programi oekivanja, vrednost novca ureuje autopojetiku reprodukciju sistema.
Na temelju plaanja privredni sistem je zatvoreni-samorcl'erencijalni sistem. Ovde se uvek koristila metafora krunog
kretanja, neka vrsta eufemizma za istinski lavirintske tokove u
stvarnosti. Ali, lime je opisana samo polovina smisla operacije.
Plaanja zahtevaju uvek i suprotno kretanje transfera dobara ili
obavljanja usluga ili drugih monetarnih veliina. U ovom pogledu smisao operacije upuuje u krajnjoj liniji na okolinu: na stvari,
delatnosti, potrebe. Potpuno monetarizovana privreda je izvanredan primer istovremeno zatvorenog i otvorenog sistema. Konano je uslovna veza zatvorenosti i otvorenosti ta koja izaziva
diferenciranje privrednog sistema', i to zbog toga to prinudno
spajanje samoreferencijalnih i tuih referencijalnih smisaonih
upuivanja u svim privrednim organizacijama zahteva posebne
strukturalne uslove za koje u okolini sistema ne postoje nikakva
odgovaranja 54.
U funkcionalnom sistemu politike ne postoji tana izomorfija, ali postoje tani funkcionalni ekvivalenti. Ne postoji tana izomorfija zato to mo kao medijum komunikacije nema istu tehniku preciznost i ne poseduje podjednako veliku snagu integracije kao novac. Upotreba moi nije eo ipso ve politiki fenomen.
Zbog toga se u ovaj funkcionalni sistem kroz samoopisivanje u sistem dodatno uvodi jedinstvo sistema da bi kao odnosna taka
stajalo na raspolaganju za samoreferencijalno obraivanje informacija. Ovu funkciju ispunjava pojam drave.
Uprkos raspravi koja traje vie od dvesta godina, pojam
drave je ostao nerazjanjen. To moe biti zbog toga to se traila
pojmovnost sa neposrednim (bilo empirijskim, bilo duhovnim)
odnosom prema predmetu i to se pri posmatranju za pojam
vanih stanja stvari (naroito: naroda drve, podruja drave, vlasti drave) na ekranu dobijalo suvie komleksnosti i suvie hete-
54
Svesno kaem: nikakva odgovaranja. Jer se ne srne prevideti da
funkcionisanje ovog porelka zaista zavisi od vrlo posebnih pravnih i politikih
mera.
615
rogenosti 55. Tipian proizvod je ipak bio (ako se izuzmu Kant i

naroito Hegel): teorije drave bez pojma drave. Tekoe se ponavljaju pri pokuajima da se pojmovi drave i politike objasne u
uzajamnom odnosu jer, sjedne strane, ne postoje politike aktivnosti koje se pripisuju dravi i, s druge (barem prema dananjoj
jezikoj upotrebi), nema politike bez drave.
Ovde izraen sistemsko-teorijski koncept omoguuje najpre
ponovno formulisanje problema pomou razlikovanja sistema i
njegovog samoopisivanja. Time se u stvarnost pomeraju bezuspeno raspravljana pitanja pojma i onda se moe rei: drava je
samoopisivanje politikog sistema. Ona je semantiki artefakt sa
kojim je mogue koncentrisati samoreferenciju politikog sistema,
osloboditi je od prosuivanja konkretnih stanja moi i, slino kao u
sluaju novca, uiniti je prateim upuivanjem na smisao u svim
operacijama koje polau pravo na to da fungiraju kao elementi politikog sistema. Ovde je vano da se drava konstituie kao pravno
sposobna, kao juristiko jedinstvo pripisivanja, tako da vladarske i
fiskalne mere ine sutinu postojanja svih politikih operacija; ali
da, s druge strane, ostaje mogua politika koja se juristiki trudi
spolja, ali politiki u politikom sistemu, oko dravnih aktivnosti ili njihovog spreavanja. U svakom sluaju, orijentacija na
dravu omoguuje onu zatvorenost samoreferencije koja je u ekonomskom sistemu ve osigurana preko medij uma novca i povezuje
je istovremeno sa onim do ega joj je stalo, sa interesima i promenama strukture u okolini politikog sistema. Dakle, i ovde je simultano odvijanje od samoreferencije do tue referencije i time tekue
reprodukovanje poretka na bazi reda i nereda.
Sistem vaspitanja nam slui kao poslednji primer. I ovde ,
diferenciranje vlastitog funkcionalnog sistema dovodi do simultanog odvijanja samoreferencije i tue referencije, i ovde to vai
55
I savremena uenja o dravi daju trojnu definiciju koja se sastoji iz naroda drave, oblasti drave i vlasti drave, ne objanjavajui kako treba mi&mt o
jedinstvu tako heterogenih stanja stvari. Videti, npr. Reinhold Zippelius, Allgemeine
Staatslehre, 3. Aufl. Mnchen 1971, str. 33 i dalje; Martin Kriele, Einfhrung in
die Staatslehre: Die geschichtlichen Legitimitatsgrundlagen des demokratischen
Verfassungsstaates, Reinbeck 1975, str. 84 i dalje. I opte rasprave o razliitim
mogunostima izgradnje pojma drave pune stranice, ali konkretno dalje ne pomau u ovom stanju predmeta.
616
u principu za svaku operaciju koja se kao vaspitanje pripisuje sistemu. Sistem vaspitanja je jo manje od politikog sistema u
slanju da ispuni ove pretpostavke preko simboliki generalizovanog medijuma komunikacije. Za vaspitanje ne postoji specijalizovan medijum poto vaspitanje ne eli da bude samo uspena komunikacija, ve promena linosti. Ovde nastaje ona
kruna samoreferencija na taj nain to je za radnje uenja
tipino i pouavanje i unapreivanje samog uenja. Ako se vaspitanici ue, oni ue i za to neophodne vetine. Oni ne ue samo
da ue, ve se odvija i povratno uticanje na vetine uenja. U
istom smislu se, tako se barem nadamo, uenje moe metodizovati, tako da se u njegovoj praksi moe na grekama uiti i ono
se samo moe poboljati.
Ovaj momenat pratee samoreferencije procesa je ve oko
1800. godine obuhvaen u formiranju ideje nove humanistike
pedagogije i preuzet je u pojmu obrazovanja. Samo obrazovanje
je upravo shvatano kao metodika znanja, a uenje uenja je bilo u
najmanju ruku bitna komponenta. Samo je ova refleksivnost mogla da dopusti miljenje da se individuum na taj nain oprema za
svet, dakle za sve to se uenjem eli prisvojiti i u emu se eli
uivati. Ono to je obrazovanje prvobitno elelo da bude, naime
unutranji oblik (koji se razlikovao prema slojevima), postaje
sada individualizovani korelat sveta 56 .
Prihvati li se obrazovanje kao ovde pridodati program
samoopisivanja sistema vaspitanja, postaje razumljivo da formula kao i pojam drave pokazuje crte prenapregnutosti i hipostaziranosti. Poto redukcija kompleksnosti empirijskog sistema, dakle samopojednostavljivanje, stvara polaznu taku i poto
se radi o samoopaanju/samoopisivanju/refleksiji bez promenljivog nosioca, formula se stilizuje visoko pretenciozno - ne
obazirui se na poraze koje svakodnevno doivljava u organizovanoj svakodnevnici. I gotovo se moe pretpostaviti da euforija
formule drave i formule obrazovanja, koja u teoriji i praksi oko
1800. godine tako iznenauje, treba da objasni da ova formula
56
Upor. u vezi s lim, oskudna ukazivanja kod Luhmann/Schorr, a.a.O., str.
i dalje; str. 85,134 i dalje.
617
tehniki ne moe tako glatko, kao novac, da rei svoj problem simultanog odvijanja i tekue reprodukcije samoreferencije i tude
referenci je.
Posmatra li se unazad semantika karijera pojmova samoopisivanja kao to su kapital, drava i obrazovanje, upada u oi da
su pre svega u nemakoj akademskoj tradiciji uvek iznova preduzimani pokuaji ne da se sa diferencijom zadovolje, ve daje integriu u ime celovitosti formule. Zo ovo se u Nemakoj naroito
nudio pojam drave, dok jo nacionalno dravno jedinstvo nje
bilo postignuto; on je pruao, ba zato to jo nije stvorio iskustva
koja bi mogla govoriti protiv toga, taku kristalizacije za iluzionistika uoptavanja. Ideja drave kulture koju su negovali fon
Humbolt, Fos, Fihte, Adam Miler i drugi, traila je da se zahvati i
dravnost i obrazovanje. Teorija Fridriha Lista je formulisala
dravno ureenu privredu tano analogno miljenju o dravi kao
odlunom jedinstvu politike i privrede. Obe misli su mogle da
dobiju jasnije konture u spoljnom razgranienju nego u internoj
artikulaciji. Drava kulture je postavljena nasuprot Francuskoj
revoluciji, nasuprot njenom jedinstvu ideoloke apstrakcije i politikog terora 57; drava privrede je ustanovljena nasuprot mikroekonomski utemeljenom engleskom liberalizmu koji je polazio od individualnih potreba 58 . Ono to u polemici sasvim dobro
zvui, u stvarnosti se ipak pojavljuje kao akademska promaena
spekulacija. Funkcionalno diferenciranje je ostvareno i ne moe
se vie zahvatiti idejom celovitosti. Samo su jo formule koje su
se odnosile na funkcije mogle zaista da funkcioniu kao samoopisivanja, zaista u sistemu samom, i da obezbeuju njegovu tekuu
komunikaciju.
Ovo ima kao posledicu da se vie ne moe utvrditi stanovite
sa koga se celina, bilo da se ona zove drava ili drutvo, moe
tano opaati. Gore smo ve 59 obradili problem da ni u prirodnom
ni u subjektivnom smislu ne postoji tana pozicija opaanja koja
57
Videti u vezi s tim vrlo eksplicitno kod Christian Daniel Vo,
Versuch
ber die Erziehung fr den Staat, als Bedrfnis unserer Zeit, zur Befrderung des
58
Burgerwohls
und der
Regenten-Sicherheit,
1799.
Videti,
naroito,
Friedrich Halle
Lisi, Das
Nationale System der Politischen konomie, Stuttgart 1841, nav. prema: Schriften!Reden!Briefe, Bd. VI, Berlin 1930.
59
618
5. glava, I.
sc razume po sebi. Ili drukije formulisano: referencije sistema su

kontingentne, one se moraju izabrati. Zbog toga mora da bude zadatak opisivanja navoenje iz koje pozicije posmatra mora da
vidi ono to opisuje. Izloena samoopisivanja savremenih funkcionalnih sistema najpre su obavezna samo za njihovo samoopaanje. Time jo nije reeno da li e se i koliko spoljni posmatrai na njih orijentisati, da li e, na primer, porast cena ili
opadanje obrazovanja ukazivati na politiki uspeh, odnosno neuspeh; i moglo bi biti od praktinog znaaja ako bi ovek bio sveslan da se sa preuzimanjem takvih relevantnosti prekorauju granice sistema.
I u sluajevima ureivanja samoreferencije i pravljenja greaka u samoopisivanjima postavlja se pitanje u kom smeru se
time upravlja budunost drutvenog sistema i odgovarajuih funkcionalnih sistema. Danas se vidi da se u ovom trojstvu kapital,
drava, obrazovanje nalaze principi ubrzanja i da njihova kumulacija moe dovesti do vrlo tekih problema u drutvenom sistemu i njegovoj okolini. Ovo se vie ne moe prosto ukinuti kao
graansko misaono dobro u nadi da e se obavili kroz eksproprijaciju. Ali, utoliko ovek mora biti otvoreniji za dramatiku u koju
se drutvo upustilo sa takvim samoopisivanjima; i moda njihovo
relativisanje nudi ishodite za kontroli san iju upotrebu.
injenica da se ovde mora voditi rauna o kontingencijama,
a i o moguim razlikama izmeu pojedinanih funkcionalnih sistema, pokazuje, uostalom, da povezanost izdiferenciranosti nekog funkcionalnog sistema sa pripajanjem operativnih samorferencija i tuih referencija ne proizlazi sama po sebi iz neke vrste
logike sistema. Ostvarivanje zahteva visoko selektivne uslove
koji se delom mogu nai u vrsti medijuma, delom u vie ili manje
aritificijelnoj dodatnoj semantici. Za ovo pronaena reenja ne
pokazuju kao poslednje i regionalno znaajne razlike 60. Teorija
koja se ovde zastupa moe samo da tvrdi: diferenciranje ne moe
ii mnogo daleko ako se ovaj problem ne moe resiti na jedan ili
na drugi nain.
60
Upor. npr. Kenneth H. F. Dyson, The State Tradition in Western Europe:
A Study of an Idea and Institution, Oxford 1980; Jurgen Schriewer, Pdagogik ein deutsches Syndrom? Universitre Erziehungswissenschaft im deutsch-franzsischen Vergleich, Zeitschrift fr Pdagogik 29 (1983), str. 359-389.
619
VIII
Za svaku vrstu samoreferencije postavlja se, na ovo smo
uzgred uvek iznova ukazivali, problem prekidanja nekog samotautolokog kruga. Cisto upuivanje sopstvana sebe samo mora
se obogatiti dodatnim smislom. Krug koji govori o sebi samom i
nita drugo istovremeno regrutuje takav dodatni smisao. On je
ekstremni sluaj jedinstva zatvorenosti i otvorenosti - ekstremni sluaj koji se, kada se stvarno dogodi, odmah menja i dolazi u
obliku tekue samoreferencije. Drugim recima: samoreferencijalni sistemi su primorani da razgrade preteklu internu informativnu potrebu i da specifikuju u kojim pogledima mogu da
reaguju senzibilno na okolinu i gde mogu sebi dozvoliti indiferentnost.
Ova osnovna misao se moe dalje razviti pomou pojma
asimetrizovanja i njegovih derivata (ekstemalizovanja, finalizovanja, ideologizovanja, hijerarhizovanja, punctuation itd.). Pri
tome se radi o objanjenju forme u kojoj se dodatni smisao regrutuje i prekida tautologija iste samoreferencije. Ovde se kreemo
da bismo ovo jo jednom rekli u blizini teorije tipova. Ali, u ovde
izabranom nainu posmatranja uvek se radi o internom sistemskom procesu, a ne samo o vrsti i nainu na koji eksterni posmatra ureuje svoje predstave.
Asimetrizovanje nam slui kao osnovni pojam. On treba
da kae da sistem bira odnosne take za omoguavanje njegovih
operacija koje se u ovim operacijama vie ne stavljaju pod znak
pitanja, ve se moraju prihvatiti kao date. Mada takav postulat
ima samo funkciju prekidanja interdependencija i omoguavanja
operacija pripajanja, sistem iskljuuje mogunost (barem: privremeno iskljuuje, ili za dotine operacije) da pomou ove funkcije
traga za alternativama. Asimetrija se ne obrauje kao momenat
autopoiesis, ve kao <a//opojetiki data. Ovo se moe opravdati
principijelno ili pragmatiki: u svakom sluaju ovo je primer zato
da i proziranje funkcije, pa ak i svest o funkcionalnosti ne moe
nita promeniti u zahtevanju jednog takvog postupka.
Postoje mnoge mogunosti za asimetrizovanje i na odgovarajui nain mnoge vrste semantika koje doputaju njegovo pokrivanje i sposobnost pripajanja. Izbor oblika asimetrije i njihove
620
semantike varira sa drutvenom evolucijom, a ovo vai i za pitanje u kojoj meri odgovarajue predstave podnose komunikaciju o
njihovoj funkciji ili na taj nain korodiraju.
Vrlo vane mogunosti se nude u vezi s ireverzibilnou vremena. Ireverzibilnost vremena po sebi jo ne govori da bi postojee moralo da se prihvati; ali se tako moe itati. Moe se ukazati
na fakticitet postojeeg i na tekoe njegove promene i ovaj argument se moe nadvisiti mitom o posebnoj istorijkoj legitimaciji.
Na odgovarajui nain vai zabrana venire contra factum proprium kao jedan od najvanijih zakona interakcije (i prava).
Finalizovanja se odnose ba na vremensku dimenziju. Sistem ovde bira svoje operacije u zavisnosti od izgleda buduih
stanja - bilo da treba da ih dostigne ili da ih izbegne. Ovde asimetrija ne savladava nepromenljivost prolog, ve neizvesnost budueg. Upravo zato to se jo ne tvrdi ta e biti, moe se urediti
obilje savremenih operacija na osnovu perspektive u budunosti.
Neizvesnost budunosti postaje izvesnost da se u sadanjosti
neto mora uraditi da bi se ona dostigla - ali ovaj zakljuak funkcionie samo ako se pretpostavlja asimetrija i bledi mogunost da
bi se mogli ustanoviti i drugaiji ciljevi.
Privilegovane asimetrije se nude i iz predmetne dimenzije. One se prikljuuju diferenciji okoline i sistema; ili u neto
detaljnijem obliku, razlikovanju kontrolisanih i nekontrolisanih varijabli okoline. Sistem na taj nain koristi svoju zavisnost od okoline za ureivanje internih procesa i gubi iz vida da
bi kod drugaijih struktura bile date i drugaije zavisnosti od
okoline.
U dimenziji drutva su dugo vremena odgovarajuu funkciju
ispunjavale predstave o hijerarhiji. Polazilo se od toga da postoje
linosti boljeg kvaliteta nego to su druge i da ovima pripada
prvenstvo. Ova je pretpostavka odgovarala stratifikovanoj izgradnji drutva i sa njom je iezla. Iz toga se, ipak, ne moe
zakljuiti da u dimenziji drutva vie nema nikakve asimetrije.
Hijerarhije su prevedene u podruje formalno organizovanih drutvenih sistema i tu ponovo ustanovljene kao hijerarhije kompetentnosti. Ali, u novije vreme se razvila prc svega sasvim nova
vrsta asimetrizovanja: priznavanje individuuma kao konanog
sudije u svim stvarima koje se deavaju njemu samom u njegovoj
621
privatnoj sferi: njegovo miljenje, njegovi interesi, njegov zahtev, njegova radost u mnogim sluajevima su poslednja re od
koje e potei svaki postupak koji se nado vezuje 61 .
Jednostavniji drutveni sistemi upotrebljavaju takve asimetrije naivno. Oni pretpostavljaju, recimo sa pojmom prirode, poredak stvari koji im unapred daje odnosne take. U tome ne vide
kontingencije, opcije koje bi mogle da se odvijaju i drugaije.
Funkcionalno nune asimetrije se otkrivaju preko nesumnjivo
prihvaenih samorazumljivosti; i ako neko posumnja, teko je
mogue da e se ove sumnje uvesti u komunikaciju. Ko bi to
pokuao, morao bi sebe samog da prekori zbog zablude. Tek je
transformacija tradicionalnog u moderno drutvo rainila ove
samorazumljivosti. Tek sada zakljuak postaje od ideje o onome
emu slui, univerzalna figura sumnje. To ne znai da se same simetrije mogu ukinuti i da se samoreferencije neelaborirano mogu
potvrditi. Problem se sada pre reava na viem stepenu refleksije
preko ideologizovanja: funkcija asimetrizovanja se ini transparentnom i opravdava se kroz njenu funkciju 62 . Ovo preko nauke i
ekonomije naroito odgovara ubrzanom trendu razlaganja svih
elemenata i svih konanih izvesnosti i premetanja plodnosti u
nova kombinovanja. Pojam funkcije zamenjuje, kao to je pokazao pre svega Emst Kasirer (Cassirer), pojam supstance 63 , a obe
figure koje su vodile pre svega logiko-empirijsko nauno miljenje, dedukcija i kauzalnost, gube svoj rang temeljne pojmovnosti; postaju pojmovi koje posmatra koristi da bi razlikama mogao da odredi mesto 64 . Samoreferencijalni sistem mora biti u
stanju da sebe samog opaa da bi mogao da se asimetrizuje, jer to
zahteva u bilo kom uobliavanju postavljanje neke razlke u odnos
prema
sebi
samoj.
61
Oigledni doivljaj, interes i plaisir su pojmovi sa kojima je u 17. veku

poela da se izgrauje ova semantika zahtevanja i odbijanja; simplomatino je da
se ovi pojmovi (za razliku od, recimo, honneur, biensance, amour, gloire) (cast,
pristojnost, ljubav, slava) vie ne odnose na slojevitost.
62
U vezi s odgovarajuim pojmom ideologije upor. Niklas Luhmann,

Wahrheit und Ideologie, u: isti, Soziologische Aufklrung, Bd. 1,4. Aufl., Opladen 1974, str. 54-65.
63
Substanzbegriff und Funktionsbegriff, Berlin 1910.
64
Tako Heinz von Foerster, Cybernetics of Cybernetics, u; Klaus Krippendorff (ed.), Communication and Control in Society, New York 1979, str. 5-8.
622
Sve ovo moe sluili kao pozadina pred kojom jo jednom

dolazimo do leze da se komunikacija asimetrizuje kao delanje.
Drutveni sistemi su najprc sistemi komunikacije, ali oni ugrauju u selektivne sinteze komunikacije tumaenje te komunikacije kao delanja i na taj nain opisuju sebe same kao sisteme delanja 65 . Ovo primamo samoopisivanje je pretpostavka za sve
dalje, na primer, za uraunavanje nekomunikativnog delanja u
drutvene sisteme i za temporalizovanje odnosa s okolinom po
shemi pre delanja/posle delanja. Opti vremenski/predmetni/drutveni uslovi asimetrizovanja su, prema tome, istovremeno uslovi
samoopisivanja kao sistema delanja. Poto ovi uslovi, kako je pokazano, istorijski variraju mora se pretpostaviti da razumevanje
delanja zaista istorijiski varira u zavisnosti od evolutivne promenc drutvenih struktura. Predlog fizikalnog razumevanja delanja u oslanjanju na asimetriju mehanike je pouzdana taka oslonca za to da stvari stvarno tako stoje. Sa njim je 17/18. vek
reagovao na drutvene odnose koji su se menjali.
IX
Ukoliko se na ovaj nain posmatra samoreferencija svih
drutvenih sistema, to onda ima dalekosene konsekvence za teoriju planiranja. Ne radi se o prethodnom promiljanju delanja i
njegovih posledica, ve o planiranju sistema. Takvo planiranje
utvruje odreena budua obeleja sistema i trai da se ona ostvare. Ali, i ovo je suvie opti pojam koji zahvata vrlo raznorodna
podruja problema. Nas interesuje pitanje koje glasi: da li drutveni sistem moe sebe samog da planira i sa kojim problemima
mora raunati, ako ovo pokua.
Poznato je da je svako planiranje nedovoljno-, da ne dostie
ciljeve, ili ih ne dostie u onoj meri koju eli, i da pokree sporedne posledice na koje nije mislilo. O ovome nemamo nita novo da
dodamo. Specifian problem .//w;planiranja drutvenih sistema
je: da se u sistemu koji se planira opaa planiranje. Kao sve to se
65
Upor. gore, 4. glavu, VIII. To io smo ve lamo govorili o samoopisivanju zadirui u samoreferencijalne odnose ovde e se naknadno obrazloili.
623
deava u sistemu i planiranje moe biti proces pored drugih. Kada

bi sistem bio samo planiranje, ne bi bilo planiranja; jer, tada nita
ne bi preostalo to bi se moglo planirati. Sistem zbog toga uvek
ima slobodan kapacitet da bi mogao da posmatra svoje planiranje;
a poto planiranje diskriminie, verovatno je da se ovaj kapacitet i
koristi. Svako planiranje stvara pogoene - bilo da su oteeni,
bilo da im se sve njihove elje nisu ispunile. Pogoeni e eleti da
znaju i elee da iskoriste slobodne kapacitete komunikacije u sistemu da bi saznali i moda promenili ono to se planira. Sistem
zbog toga ne reaguje u sluaju planiranja samo na dostignuta
stanja, na uspehe i neuspehe planiranja, ve i na samo planiranje.
On stvara, kada planira, istovremeno potvrivanje i otpor.
Ovo postaje jasnije kada se razmisli o tome da planiranje
moe da utvrdi premise za budue ponanje, ali ne i samo ovo
ponaanje koje u vremenskoj taki planiranja jo uopte nije aktuelno. Ima vremena da se pripremi i reakcija na ono to je isplanirano. Osim toga, planiranje je kao planiranje sistema primorano
da se na bilo koji nain orijentie na kompleksnost sistema. Ono
mora sebi samom da izradi model sistema po kome se moe
upravljati; dakle, mora uvesti u sistem pojednostavljenu verziju
kompleksnosti sistema 66 . Ova druga kompleksnost, ovo pojednostavljeno drugo izdanje kompleksnosti sistema nastaje tek kroz
planiranje. Ona postaje oigledna u toku planiranja; i poto nijedan sistem ne moe nainiti potpuno samoopisivanje, uvek je
mogue da se ukae na aspekte koji nisu uzeti u obzir: previaju
se interesi, ne vodi se rauna o moguim posledicama, rizici se
pogreno procenjuju i pre svega: zapostavljaju se drugi prioriteti i
poredak po vanosti.
Ovim pitanjima se pre svega uvek iznova bavila politika teorija od kada su posmatrai Francuske revolucije ukazali na uasne
poledice planiranja na temelju simplifikovanih premisa 67 . Konzer66
Upor. Roger S. Conant/W. Ross Ashby, Every Good Regulator of a System Must be a Model of That System, International Journal of System Science 1
(1970), str. 89-97.
67
Poznat je, pre svega po svojim knjievnim kvalitetima, Edmund Burke,
Reflections on the French Revolution, nav. prema izdanju Everymans Library,
London 1929. Upor. takode, Ernst Brandes, ber einige bisherige Folgen der
franzsischen Revolution in Rcksicht auf Deutschland, Hannover 1792.
624
vativni kritiari su zahtevali osvrtanje na drutvene i politike odnose 68. Liberalna teorija je traila reenje u uzajamnom odnosu
javnog mnenja, parlamentarne rasprave i obavezujueg odluivanja 69 . Danas se pre tei tome da se planiranje i ostvarivanje
konsenzusa posmatraju kao razliiti zahtevi prema politici koji se
na odgovarajui nain ukidaju u savlaivanju kompleksnosti, u
jednom pogledu, i u legitimnosti, u drugom 70 . Meutim, tada se
samo ostvarenje konsenzusa neopaeno umee u perspektivu planiranja i onda se radi jo samo o viedimenzionalnom problemu
planiranja. Onda se upravo na ovo ponovo politiki reaguje.
Ovaj lanac iskustava sa formulacijama iskustava samo potvruje ta se moe ustanoviti u okviru opte teorije drutvenih sistema: planiranje je najpre odreena vrsta izrade samoopisivanja
sistema 71. U sluaju planiranja se ovo samoopisivanje orijentie na
budunost. Upravo ovo uvek otvara i mogunost da se ovek netipino ponaa, da se drugaije ponaa nego to to predvia plansko
odreenje, naime, neto predvieno, sa ime mnogi raunaju i ba
zbog toga ne ele da mu podilaze, da ga bojkotuju ili da iz toga
izvlae samo profit. Planiranje se dalje moe shvatiti kao exten68
Berk je, na primer, u pogledu velike kompleksnosti drutvenih odnosa
(the objects of society are of the greatest possible complexity, a.a.O., str. 59) video specifine tekoe svakog planiranja u tome to se novine ne mogu prosto uvesti, ve da se, poto se ne moe sve odjednom promeniti, moraju povezati s
postojeim (at once to preserve and to reform... a.a.O., str. 164).
69
Videti, kao osvrt, Carl Schmitt, Die geistesgeschichtliche Lage des heutigen Parlamentarismus, 2. Aufl., Mnchen 1926.
70
Upor. u vezi s tim i s pitanjem uzajamnih odnosa, Fritz W. Scharpf, Planung als politischer Proze, Die Verwaltung 4 (1971), str. 1-30.
71
Postavi skromniji, ovek danas ponekad ve u tome vidi specifian smisao planiranja: Planing in organizations has many virtues, but a plan can often be
more effective as an interpretation of past decisions than as a program for future
ones. It can be used as a part of the efforts of the organization to develop a new
consistent theory of itself that incorporates the mix of recent actions into a moderately comprehensive structure of goals... (Planiranje u organizaciji ima mnoge
vrline, ali plan esto moe biti delotvorniji kao tumaenje prolih nego kao program buduih odluka. Moe se iskoristiti kao deo napora organizacije da razvije
novu doslednu teoriju o sebi koja ukljuuje meavinu nedavnih delanja u skromno
razumljivu strukturu ciljeva...) (James G. March/Johan P. Olsen, Ambiguity and
Choice in Organizations, Bergen 1976, str. 80). Upor. i William K. Hall, Strategie
Planing Models: Are Top Managers Really Finding Them Useful?, Journal of
Business Policy 3 (1973), str. 33-42.
Drutveni sistemi
625
sion of choice 12 (proirivanje izbora); ali pri tom se mora misliti

i na porast kompleksnosti koji se time izaziva, i na to da se extension of choice ne deava samo kod onih koji su za to previeni od
planera, ve i, i pre svega, kod onih koji su planiranjem ometeni.
Sistem koji se orijentie na svoju vlastitu kompleksnost i
trai da se ona shvati kao kompleksnost, oznaavamo kao hiperkompleksan; jer ve i sam pokuaj stvara, poto se mora desiti u
sistemu i utvrditi kao samoopisivanje, vie od sebe samog. On
stvara nepredviene mogunosti reakcije. Planiranje sistema nuno stvara hiperkompleksnost. Planiranje koje ovo shvata pokuae da i to jo uvrsti u planiranje, to znai: da planira sebe i svoje
efekte. Tako planiranje budeta proizvodi preterana prijavljivanja potreba i to planer moe uzeti u obzir. Ali, za refleksivno planiranje planiranja vai opet isto to i za planiranje apsolutno: i
ono moe da se opaa i otuda vodi, sa svoje strane, ka mogunostima da reaguje na vlastito opaanje planiranja, ali da ne reaguje
tako kao to je bilo planirano.
Poto se ova diferencija planiranja i opaanja planiranja ne
moe eliminisati, ma koliko planer prieljkivao invisible hand
(nevidljivu ruku), za ovu diferenciju i za napetosti koje ona
proizvodi ne moe se u sistemu dati taka ujednaavanja. Svaki
napor da se izjednai izlae sebe samog posmatranju. Ko eli da
nastupi kao zagovornik i predstavnik sistema mora ovo da radi u
sistemu, jer se drugaije ne moe ukljuiti u komunikaciju sistema i njenu samoreferencijalnu cirkulaciju. I utoliko, dakle, vai
dvostruka kontingencija.
U hiperkompleksnom sistemu se, prema tome, i predstavljanje sistema u sistemu shvata kao kontingentno. Ono mora,
ako se i ukoliko se drugaija budunost sagledava, napustiti nesumnjivu sigurnost samoopaanja koje je bez kriterijuma. Samoopaanje kao planiranje vodi ka samoopisivanju i tako samo postaje opaljivo. Svi vrsti temelji se prema tome moraju napustiti,
moraju se povremeno izgraditi kao dovoljan konsenzus; a i konsenzus podlee istom zakonu opaljivosti.
Znai li to sada da racionalnost vie nije mogua? Ili to znai
da se o racionalnosti mora drugaije misliti nego do sada?
72
Tako F. E. Emery/E. L. Trist, Towards a Social Ecology: Contextual Appreciation of the Future in the Present, London 1973, str. 8 i dalje.
626
X
Racionalnost se ne moe izvesti iz samoreferencije. Samoreferencija je uslov za poveavanje, za poveavanje mogunosti
ograniavanja, za izgradnju poretka kroz redukciju kompleksnosti. Povremeno je ovaj uvid u obliku prirodnog samoljublja, u obliku uma koji se sam od sebe utemeljuje ili u obliku volje za mo,
dakle, u antropolokim pakovanjima, dolazio na mesto principa
racionalnosti. Ovo se danas moe posmatrati kao specifino evropski gest koji pokuava da nadoknadi raspad semantike racionalnosti koji tee paralelno. U pogledu problematinih posledica
poveanja htenja ovek bi radije ostavio otvorenim konani sud o
racionalnosti.
I razdvajanje samoreferencije i racionalnog suda koje se time
trai ima svoju tradiciju. Po svojoj tipici, i najpre se odnosei na
vezu samoljublja i morala, ona nastaje upravo u 18. veku. Ona
trai umetanje vremenskog momenta. Samoljublje je prirodno
dobro, ali je po svojim posledicama moralno pozitivan ili negativan kvalitet 73 . To vodi do tvrdnje da samoreferencija, ve prema
uslovima i dejstvima njene prakse, moe biti racionalna i iracionalna (ili manje ili vie racionalna). Time je, ma kako se pojam racionalnosti odredio, razbijena staroevropska tradicija koja je svet
smatrala savrenim i racionalnost pretpostavljala kao kontinuum
sveta.
Ovaj kontinuum racionalnosti (kome su, naravno, apsolutno
pripadali korupcija, gresi, pogreni rezultati, zablude itd.) od 17.
veka puca na razliite naine. Najpre, i pre svega, u vezi sa Dekartom usled subjektivizovanja racionalnosti; onda, od 19. veka, sve
vie usled razliitih razlikovanja pomou kojih se problem racionalnosti binarizuje, dakle usled diskontinuiranja diskontinuiteta.
Sud o racionalnosti sc, na primer, premeta iz principa u pravcu
istorijskog procesa koji se onda opisuje kao napredak. Shematizuje se kao racionalno/iracionalno. Sutinsko se premeta u predeo stvari koji racionalnost ne moe dosegnuti: u materiju, u ode-
73
Ruso je ovde najpoznatiji aulor; radi sc, meutim, o uvidu koji je u njegovo vreme vrlo rasprostranjen i koji se javlja sa generalizovanjem pitanja o koristi,
dakle, sa raspadom specifinog morala plemstva.
627
lo, u amoralnost volje za mo. Ili se o racionalnosti misli jo samo

kao o racionalnosti delanja, kao o ostrvu u moru razbesnelih iracionalnosti i potom se ova racionalnost ruinira na temelju tanije
analize procesa odluivanja. Ili se ovek manje interesuje za racionalnost nego za tete koje ona izaziva, za heterogenost ciljeva
ili za loe posledice ispravnih delanja. Iz svega ovoga proizlazi
danas vrsto uverenje da faktino nije ve racionalno i da se tek
mora dovesti do racionalnosti (to dovodi do toga da se moe
posumnjati da ovaj proces racionalizovartja sada moe biti racionalan).
U pregledu se ova transformacija semantike racionalnosti
pojavljuje kao slom. ini se da naroitim ambivalentnostima
drutvene samorefleksije pripada injenica da se savremeno drutvo u posebnoj meri smatra racionalnim i da ruinira semantiku
koja se u vezi s tim uzima u obzir. Ono to preostaje jeste formalna osobitost koja se nalazi u pojmu racionalnosti i ni u jednom
drugom pojmu: pojam racionalnosti mora pretpostaviti sebe samog, on se mora racionalno izgraditi, dok na primer, pojam toplote ne mora biti topao, pojam energije se ne mora energino izgraditi ili upotrebiti. Da li je ova anomalija znaajna? Ona je u
najmanju ruku preivela. Da li je racionalnost po tome pojam za
samoreferenciju pojma? I da li se u tome nalaze anse za ponovno
formulisanje ideje koja se pri prepravci stratifikovanog u funkcionalno diferenciranje morala promeniti i koja jo nije pronala svoju odgovarajuu formu za dananje drutvo?
Ova se pitanja moraju posebno istraiti. Mi ih preskaemo i
postavljamo pitanje: ako bi ovo bilo tako, koje bi to konsekvence
imalo u kontekstu ovde formulisane teorije samoreferencijalnih
sistema?
Samoreferencija pojma diferencije jeste jedinstvo diferencije. Drutveni sistemi ne mogu da komuniciraju samo u svojoj
okolini, oni takoe mogu da primene svoju diferenciju u odnosu
na okolinu (na primer, predstavu svojih granica ili posebna konstitucionalna obeleja svojih elemenata) u internoj komunikaciji.
Oni su, drugaije reeno, u stanju da ponovo u sistem uvedu diferenciju sistem/okolina i pomou nje da informativno izvedu procese samoopaanja, samoopisivanja i refleksije. Samo time jo
nije zasluen naslov racionalnosti. Samoreferencija sama, rekli
628
smo, jo nije racionalna. Racionalnost je data tek ako se pojam diferencije upotrebljava samoreferencijalno, tj. ako se promilja na
jedinstvu diferencije. Napredovanje racionalnosti govori, prema
tome, da se orijentacije na diferencije kontroliu na njihovim
pojmovnim samoreferencijama i da se iz toga izvlae posledice
koje nastaju 74 . Ovo za sisteme znai da se oni sami odreuju preko svoje diferencije od okoline i ovoj diferenciji u sebi samima
moraju podariti operativno znaenje, informativnu vrednost, vrednost pripajanja. Posmatrano teorijsko-istorijski ovaj uvid, i koncept racionalnosti koji iz njega proistie, je konsekvenca u uvodu
izloene promene paradigme: prevoenja teorije sistem/okolina u
teoriju samoreferencijalnih sistema.
U prilogu treba tano odrediti pojam okoline, koji tek objanjava problem racionalnosti. Okolinu ne treba shvatiti kao
obuhvatniji sistem (mada za mnoge sisteme mogu biti dati obimniji sistemi, za interakcije na primer drutva, koji dalekoseno
unapred strukturiu uslove racionalnosti). Okolina je horizont
sveta koji korespondira unutranjem horizontu. Otuda se racionalnost nekog sistema ne moe objasniti preko odnosa sa nadreenim, obimnijim sistemom 75 . Ovo bi samo vodilo u paradoks, koji je poznat od Paskala, da se racionalnost obimnijeg
sistema, sa svoje strane, moe shvatiti samo ako se uzmu u obzir
delovi ovog sistema. Mi vraamo ovaj paradoks na isti oblik sa74
Na ovom mestu itaoca moe da iznenadi blizina dijalektikih figura.
Zbog toga je potrebno da se napomene da se argumentacija teksta ne obazire ni na
pojam kretanja niti potvruje prelaze u obliku negacije, potpuno zanemarujui pitanje da li prelazi (makar u Hegelovoj teoriji) povremeno ne impliciraju celokupnu
teoriju. Racionalnost se ovde ne shvata (a isto vai i za rezultate promiljanja kapitala/drave/obrazovanja koje smo obradili u odeljku VII) kao teleologija dijalektikog procesa, ve kao neverovatnost koja je provocirana samoreferencijom.
75
Teoretiari sistema esto argumentiu u okviru ove pretpostavke - tako

npr. kada Russell L. Ackoff, Redesigning the Future: A Systems Approach to Societal Problems, New York 1974, str. 54 i dalje, govori o environmentalization
(okoliavanju) kao o process of putting into a systems mind its relationship to
the whole of which it is a part (procesu ukljuivanja u sistemsko miljenje njegovog odnosa prema celini iji je on deo), Upor. takode, George J. Klir, An Approach to General Theory, New York 1969, str. 47 i dalje. Kritino o ovoj predstavi da
racionalnost treba dostii preko upuivanja na subsistem, Alessandro Pizzomo,
Lincompltude des systmes, Connexions 9 (1974), str. 33-64; 10 (1974),
str. 5-26.
629
moreferencije i zbog toga vidimo racionalnost kao obnavljanje

diferencije u diferentnom, kao ugradnju otvorene diferencije
sistem/okolina u sistem koji sam sebe odreuje preko ove diferencije.
I problematika planiranja (odeljak IX) vidi se u drugom svetlu pod ovim uglom gledanja. Planer se nikada nee sasvim sloiti
sa svojim posmatraima o poretku po rangu vrednosti ciljeva, o
moguim posledicama, prihvatljivim rizicima itd. Ve injenica
da mora da utvrdi svoje planove i da ih izloi posmatranju dovodi
ga u nepovoljnu situaciju. Ni racionalnost delanja ni racionalnost
vrednosti ne nudi pod takvim okolnostima ansu za zajedniku
racionalnost. Meutim, moe se istovremeno predstaviti neka
vrsta konvergencije, ako oboje, planer i posmatra, upotrebljavaju diferenciju sistem/okolina kao shemu za dobijanje informacija.
Time nisu uklonjene divergencije vrednosti i sukobi interesa; ali
racionalnost se za vlastitu poziciju moe traiti samo ako se uzima u obzir da se u planiranom sistemu mora ponovo intemalizovati njegov odnos sa okolinom.
Prevede li se ova ideja na uzrono-teorijski jezik, onda ona
kae da sistem kontrolie svoja delovanja na okolinu na povratnim delovanjima na njemu samom ako eli da se ponaa racionalno. Sistem koji raspolae svojom okolinom, u krajnjem efektu
raspolae i sobom samim 76 . Okolina svakako apsorbuje bezbrojna dejstvovanja, a da ih sistem iz kojih ona proizlaze ponovo
ne ukljuuje u kauzalni neksus. Bez ovog uinka apsorbovanja za
sistem ne bi imalo mnogo smisla da razlikuje sistem i okolinu. To
pokazuje da refleksija o jedinstvu diferencije ne sme anulirati
prednosti diferencije, ve ih mora uraunati i mora biti u stanju da
ih u obliku selekcije iskoristi. Dakle, ve prema kapacitetima sistema postoje manje ili vie problematina ishodita za zahteve za
racionalnou. Tek novovremeno drutvo za njih stvara zaista
teke uslove racionalnosti. To moe objasniti da tek u njemu semantika racionalnosti dospeva pod pritisak zahteva i raspada se.
76
Upor. Anthony Wilden, System and Structure: Essay in Communication
and Exchange, London 1972, str. 207: The system which disposes of its environment disposes of itself. U vezi s problemima koji odavde proizlaze za klasinu
teoriju sistema, upor., takoe, Erie Trist, The Environment and System-Response
Capability, Futures 12 (1980), str. 113-127.
630
Ovo se moe pokazati jasnije ako se vratimo na tezu izloenu

u Desetoj glavi, po kojoj se u toku drutvene evolucije zaotrava
diferencija interakcionih sistema i drutvenih sistema. Ovo diferenciranje ini obe vrste sistema sposobnijim za delanje i na taj
nain u njihovoj racionalnosti problematinijim nego ranije. Posledica je da se zahtevi za racionalnou manje ili vie pomeraju
na organizovane drutvene sisteme koji zauzimaju visoko selektivnu i bolje kontrolisanu meupoziciju.
Interakcioni sistemi teko da imaju otra povratna dejstvovanja na njihovu prirodnu okolinu koja ih ugroava. Oni su
ugroeni utoliko vie time to utiu na psihiku spremnost uesnika da interakciju nastavi ili prekine. U ovom sektoru njihove
okoline oni imaju koncentrisano vaan fokus svoje racionalnosti.
Otuda se sa sve veim oslobaanjem od line interakcije iz
drutveno-strukturisanih veza pomera i motiv za ureivanjem na
pitanje prijatnosti, complaisance (ljubaznosti), oslobaanja od
smetnji u interackiji njenih uesnika. To se u 17. i 18. veku uobliava kroz teoriju drutvene konverzacije 77 . Pri tome je psiholoko
rafinisanje istovremeno bilo uslov i osnov za ponovno ukidaje
ovog oblika racionalnosti. Ovo nije podnosilo stvarni uvid u temelje psihikog, u njihovo podruje glavne okoline 78. Kada se danas govori o komunikativnom razumevanju u smislu principa
racionalnosti, onda je to sa svesnim stavljanjem u zagrade psihikih pitanja 79; time se, dakle, postavljaju premise koje su se pre
svega odricale od toga da uopte postave problem racionalnosti u
ovde zamiljenom smislu.
Drugaije je ishodite racionalnosti koje je dostignuto u sistemu savremenog drutava i njegove okoline. Spremnost za nastavljanje ovde nije problem poto svaka komunikacija reprodu77
Upor. dalja izlaganja kod, Christoph Strosetzki, Konversation: Ein Kapitel gesellschaftlicher und literarischer Pragmatik im Frankreich des 18. Jahrhunderts, Frankfurt 1978; Niklas Luhmann, Interaktion in Oberschichten: Zur
Transformation ihrer Semantik im 17. und 18. Jahrhundert, u: isti, Gesellschaftsstruktur und Semantik, Bd. 1, Frankfurt 1980, str. 72-161.
78
Izuzetak treba dopustiti literaturi o Ijubavi koja se upravo zbog toga pomirila u pogledu kontrole racionalnosti.
79
Upor., za ono vrcine sveobuhvatni preled, Jrgen Habermas, Theorie des
Kommunikativen Handelns, 2 Bde., Frankfurt 1981.
631
kuje drutvo. Drutvu se ne moe umai. Utoliko vanije postaje

pitanje kako dejstvovanja drutva na njegovu okolinu povratno
deluju na drutvo. Ovde je kroz funkcionalno diferenciranje drutvenog sistema dostignuto snano poveanje intenziteta. Medijumi nekog funkcionalnog sistema, pre svega nauna istina i
novac, imaju u odnosu na sve prirodne (samoizrasle) fizike, hemijske, organske i humane odnose pokretako dejstvo koje prekida date interdependencije i time oslobaa uzronosti koje se sa
ogranienim potencijalom planiranja i ponovnog kombinovanja
odgovarajuih sistema ne bi mogle kontrolisati. Sve se vie ugroava rastereenje koje je drutvo kroz evoluciju steklo u odnosu
prema uvek ve odmerenoj okolini. Ovo naroito vai zbog toga
to ponovne kombinacije (novi proizvodi, nove kombinacije delanja u organizacijama) nisu usmerene, recimo, na obnavljanje razorenih stabilnosti okoline, ve na novu dobit od kombinatorikih mogunosti. Dodajemo da kolsko vaspitanje uobliava
kod ogromnog (i najvanijeg) broja ljudi tokom mnogih i vanih
godina ivota kognicije i motivacije, dakle, u visokom stepenu
deformie okolinu drutva, a da pri tom nije bilo nameravano ili
ak planirano kako e se to odnositi na drutvo. Planovi obrazovanja su vie ili manje jasno podeeni na radne sposobnosti, ali
svakako ne pruaju dovoljnu zatitu od posledica. A tek se u
samoopisivanjima sistema vaspitanja kao sistema obrazovanja ne
nalazi nita to bi ovaj problem makar moglo da obuhvati. Slino
kao u sektorima proizvodnje i organizacije materijalnih i humanih artefakata, tei se samo specifinim promenama kombinacija
uz zanemarivanje onih kauzaliteta koji se oslobaaju kroz za to
neophodne procese razlaganja (misli se samo na specifine pritiske interakcionog sistema kolskog razreda) 80 . Naravno, na taj
nain se kasnije nastale interdependencije i prekidanja interde80
Tema skrivenog nastavnog plana skrenula je, dodue, panju na latentnost delovanja strukture, ali je do sada vodila ka suvie optimistikim procenama
usaglaavanja sa strukturama savremenog drutva. IJpor. naroito, Robert Dreeben, Was wir in der Schule lernen, prevod na nemaki, Frankfurt 1980. Jadikovanja zbog stresa od kole, fasciniranosti koja potie iz bia cenzure, strogo voenje
poreenja i pre svega usporavanje sazrevanja jesu simptomi koji bi se znaajno
mogli poklapati. I u svakom sluaju, izazivanje dejstvovanja i efekata stoji u specifinom kontrastu prema svemu to pedagozi trae da se postigne ili sprei.
632
pendencije razlau i samo delimino ponovo kombinuju. Ovo

ima kao posledicu povratno delovanje na drutvo. La dsorganisation de la nature pose le problme de lorganisation de la socit8I (Dezorganizacija prirode postavlja problem organizacije drutva).
Drutvena racionalnost bi sada zahtevala da se preko drutva
pokrenuti problemi okoline, ukoliko se povratno tiu drutva,
precrtaju u drutveni sistem, tj. uvedu u drutveni proces komunikacije. Ovo se moe dogoditi u pojedinanim funkcionalnim sistemima u ogranienom obimu - tako ako lekari ponovo uoe boIcsti koje su sami prouzrokovali. Ipak je tipino da funkcionalni
sistem preko okoline optereuje druge funkcionalne sisteme. Meutim, pre svega nedostaje drutveni sistem, za opaanje interdepcndencija okoline. Takav ne moe postojati pri funkcionalnom
diferenciranju; jer, to bi znailo da se samo drutvo jo jednom
pojavljuje u drutvu. Princip diferenciranja modernog drutva
ini neodlonijim pitanje racionalnosti - i istovremeno nereivijim. Svako posezanje za tradicionalnim semantikama racionalnosti otkazuje u ovoj situaciji. Neki zahtevaju na to suvie nadlenosti politike, drugi ele da se iskljui. Oba nisu mogua. Zaista
ostaje samo mogunost da se problem formulie sa potrebnom
otrinom, da se poboljaju funkcionalne sistemski-specifine orijentacije okoline i da se interna drutvena povratna optereenja i
pomeranja problema snabdeju sa vie transparentnosti i mogunosti kontrole.
Problemi ove vrste se ovde ne mogu do kraja raspraviti, pa ni
smisaono raspravljati. Oni se moraju ostaviti analizi drutva.
Ovde su samo navedeni da bi razjasnili ta bi to znailo ako bi se
moderno drutvo pitalo o svojoj racionalnosti. Skica problema racionalnosti ne govori da bi drutvo moralo da rei probleme ovog
formata kako bi osiguralo svoj opstanak. Za opstanak je dovoljna
evolucija. Ne odgovara ni mnogo korieni pojam krize. On sugerie vremensku neodlonost dubokih promena strukture, a to se u
svakom sluaju ne moe zasnovati samo na oiglednim deficitima racionalnosti. Pojam racionalnosti formulie samo najzahtevniju perspektivu samorefleksije sistema. On ne podrazumeva
81
Morin, a.a.O, tom 2 (1980), str. 92.
633
normu, ni vrednost, ni ideju koja hi se postavila nasuprot realnom

sistemu (to onda pretpostavlja nekog ko kae da bi bilo razumno
da se prema njemu uskladi). Oznaava samo zavrnu taku logike
samoreferencijalnih sistema. Ako se uvede u sistem kao odnosna
taka samoopaanja, postaje na udan nain ambivalentan: slui
kao stanovite kritike svih selekcija i kao mera vlastite neverovatnosti.
634
Dvanaesta glava
KONSEKVENCE ZA TEORIJU SAZNANJA
I
Kod radova u okviru sitema nauke s pravom se pretpostalja
opisivanje valjanih operacija, pretpostavlja se teorija saznanja.
Sistem mora, kao i svaki drugi, da bude u stanju da svoje elemente (ovde dobit u saznanju) odredi i da ih pridoda sebi samom.
Najkasnije od 18. veka ovaj se zadatak vidi kao predmet posebne
teorije refleksije, teorije sistema u sistemu. Niko, pa ni filozofija,
ne treba da kae nauci pod kojim uslovima treba da obrauje smisao kao saznanje ili ak kao dobit u saznanju. I u ovom pogledu je
nauka autonomna; moglo bi se rei: autonomna u svetu i naroito
autonomna u drutvu. Ona sama donosi svoje zakone; i to nikako
(kao to se uvek iznova strahovalo) proizvoljno, ve uzimajui u
obzir sva poznavanja stvari i sva ogranienja koja ovek mora
prihvatiti ako pokuava da izradi neko samoopisivanje.
Zastupnici struke teorije nauke nastupaju uvek kao zakonodavci. Meutim, ovek se moe uteiti: oni su izabrani i mogu se
opozvati ako se izgradi dovoljno irok konsenzus protiv. U momentu prihvatanja odnos izmeu teorije nauke i nauke se, istina,
ini asimetrian, ali je to samo zbog organienosti posmatranja.
Ve se konsekvenca, a se pre zapoinjanja istraivanja ovek
mora prvo nauno-teorijski obavestiti, generalno odbija. A nauno-istorijski posmatrano, teorija nauke je u svakom sluaju
kasni proizvod nauke-u-preduzeu. Teorije refleksije nisu samo
635
teorije koje samoreferenciju reflektuju kao identitet sistema; one

su same takoe momenat samoreferencijalne autopoiesis. One se
same bave onim to opisuju.
Pogledaju li se noviji razvoji teorije saznanja uoava se pre
svega
odbijanje
transcendentalno-teorijskih pokuaja utemeljenja i povratak naturalnim epistemologijama 1 . To dovodi do znaajnih promena u uobiajenim saznajno-teorijskim i metodolokim pitanjima 2. Zaista nezavisno poinje da se shvata da
samoreferencija nije osobenost svesti, ve se odigrava u svetu iskustva 3 . Za naturalizovanu epistemologiju ne moe onda da bude
iznenaujue ako se sudari sa svojom sopstvenom samoreferencijom. Ona se tome ve prepustila, ukoliko se shvata kao nauka o
pirodnim procesima; i tano po tome se razlikuju kao /msrtranscendentalne od /^transcendentalnih teorija saznanja one teorije koje
su kao temelj saznanja znale da navedu samo common sense, odnosno, naviku asociranja ili izvesnost predstavljanja.
Meutim, sa svim ovim se jo nije objasnilo na koji nain
saznanje tako premeteno u svet ispunjava svoj zadatak; a naroito nije objanjeno kako teorija saznanja moe da kontrolie da li
ispunajva ili ne svoj zadatak. Kao refleksivna teorija naunog sistema, teorija saznanja prvenstveno treba da se bavi odnosom
saznanja i predmeta, to znai odnosom saznanja prema stvarnosti.
Na ovom mestu bi ista samoreferencija znaila: stvarno je ono
to saznanje oznaava kao stvarno. Ovo je obavetenje uvek bilo,
a i danas je, nezadovoljavajue. Meutim, krug se ne sme izbegavati, on se mora kroz kondicioniranja prekinuti. To je funkcija uz-
Formulacija kod Willard van O. Quine, Epistemology Naturalized, u: t

isti, Ontological Relativity and Other Essays, New York 1969, str. 69-90. Tendencija se u velikoj meri moe potkrepiti.
2
Ovo se posebno dobro vidi kod, Donald T. Campbell, Natural Selection
as an Epistemological Model, u: Raoul Naroll/Ronald Cohen (ed .), A Handbook
of Method in Cultural Anthropology, Garden City N. Y. 1970, str. 51-85. Jedan
primer je i vanost metodskog principa convergent confirmation i time funkcionalne ekvivalentnosti. Upor. vezi s tim, 1. glavu, napomenu 120.
3
To zaci basically experimential na primer kod, Roger E. Cavallo, The

Role of Systems Methodology in Social Science Research, Boston 1979, str. 20.
Kod Quine a.a.O., str. 75 i si., 83 i si. se jasno istie veza izmeu naturalizovanja
epistemologije i prihvatanja cirkularnosti, ali nedostaje uvid da je stvarnost i nezavisno od saznanja cirkulamo strukturisana.
636
roka. Oni transformiu circulus vitiosus, ali samo u beskonanom

regresu poto se sada ovek mora pitati o uzrocima uzroka. Otuda
se beskonani regres snabdeva aproksimativnim nadama koje su
konano povratno osigurane u kompleksnosti koja funkcionie.
Ako se razlozi ponovo utemeljuju, a svaka se etapa dri otvorenom za kritiku i spremnom za reviziju, postaje sve neverovatnije
da bi se takva graevina mogla sagraditi bez odnosa sa stvarnou. Cirkulamost nije eliminisana, ona je upotrebljavana, razvijena, raztautologizovana. Bez ovog bazalnog samoodnoenja
svako bi se saznanje skrhalo. Samo uz njegovu pomo se moe izgraditi struktura osetljiva na okolinu, koja pribavlja informacije
za ono to nauka naziva stvarnost (predmeti, objekti itd.).
Saznajno-teorijska semantika 18. veka odbila je, u momentu
nastanka ovog stanja stvari, da ga prihvati. Razumljivo! Bilo je
novo. Nakon visoko riskantnog odbijanja svakog religioznog ili
metafiziki-kosmikog ustanovljavanja saznanja nije se mogao
odmah nainiti sledei korak i napustiti svaka misao o konano
pouzdanom spoljanjem utemeljenju. ovek je mogao da ide u
susret ovom koraku to je vie mogue i premestio je u svest ono
to je imalo funkciju spoljanjeg utemeljenja. Zato je svest morala da se shvati kao transcendentalno stanje stvari koje proizlazi
iz empirijskih injenica, kao subjekt sveta. Tako je samoreferencija svesti, nazvana subjekt, istovremeno mogla da se zahteva
kao izvor saznanja i kao izvor saznanja uslova saznanja. Ravan
kontrolisanih uslova, koja vie nije bila raspoloiva u procesu
saznanja, uinjena je zamislivom i istovremeno se trailo od svakoga ko je eleo da uestvuje u saznanju da je shvati u sebi samom kao nepobitnu izvesnost.
Genijalan, vrlo uspean, znaajan kompromis izmeu ustupka i odbijanja samoreferencije. A priori u funkciji zasnivanja kao
da to nije ve u sebi samom protivrenost. Predanje je ouvalo
ovu misao, iskoristilo je i ponovo oivelo. Ako se problem prihvati
ozbiljno kao to se postavlja, ona se zaista ne moe prevazii. Ali,
smanjenje verovatnoe nezadrivo napreduje. Danas se stvarno
teko moe pronai neko ko misli autentino tako. Onaj ko zastupa transcendentalno miljenje - a to se, naravno, moe kada se
piu knjige ili izlau referati na kongresima - istorijski ovo utemeljuje na teoriji znanja: na Kantu.
637
Od Njutna su se radikalno promenile nauka i tipika premisa

istraivanja. Ve snana akumulacija ima veliku teinu kao i
poveavanje sveta u celini i pojedinano. Odricanje od svih
krajnjih elemenata i od svih istorijski nepromenljivih zakonitosti
izaziva promenu mentaliteta ije se prodiranje u naunu teoriju
istie. Zaista se mora priznati da su atomi, pa ak i subatomski
elementi, visoko sloeni sistemi koji svoje nastajanje zahvaljuju
ekstremno neverovatnim sluajnostima. Time pojmovi kao emergencija,
samoreferencija,
entropija/negentropija
dobijaju
preimustvo koje se mora nagraditi i u naunoj teoriji, poto se istovremeno odnose na genezu sistema i na genezu mogunosti
opaanja. Konsekvenca je: odravanje diskriminacije (u smislu
operativnog uvoenja i korienja diferencije) osnovnog obrasca
i posmatranje unutranjeg delanja i opaanja kao varijanti ovog
osnovnog obrasca ukoliko se sa njim nisu identifikovali.
Druga linija razvoja ima sline efekte. U specifinosti univerzalistikih teorija spada i to da se one same ponovo dogaaju u njihovom predmetnom podruju - makar to bilo samo neko slanje
stvari izmeu ostalih. Da fiziar upranjava fiziku (zajedno sa uslovima i granicama od kojih to zavisi), takoe je obrazac fizike 4 .
Tako bi fiziari morali da konstatuju daje ve fiziki svet nastao
in order to see itself (da bi video sebe) 5 . Izvui konsekvence
za hemijske, bioloke, psihike i drutvene procese nee biti teko i
bie vrlo ubedljive. Konsekvenca je: sve asimetrije koje se po4
Prema tome i za prirodne nauke treba konstatovati da uobiajene teorije
nauke ne odgovaraju epistemolokim problemima univerzalnih teorija. Upor., u
vezi s tim, C. A. Hooker, On Global Theories, Philosophy of Science 42 (1979),
str. 162-179.
5
Fiziari i logiari! Citat potie od George Spencer Brown, Laws of Form,

2. izd. New York 1972, str. 105. Na epistemoloke konsekvence naroito je ukazivao Hajnc fon Ferster (Heinz von Foerster). Upor. npr. Notes pour une pistmologie des objets vivantes, u: Edgar Morin/Massimo Piatelli-Palmarini (ed.),
Lunit de l'homme, Paris 1974, str. 401^17; isti, Kybernetik einer Erkenntnistheorie, u; Wolf D. Keidel/Wolfgang Handler/Manfred Spreng (Hrsg.), Kybernetik und Bionik, Berichtswerk ber den 5. Kongress der Deutschen Gesellschaft fr
Kybernetik, Nrnberg 1973, Mnchen 1974, str. 2746; isti, The Courious Behavior of Complex Systems: Lessons from Biology, u: Harold A. Linstone/W. H.
Clive Simmonds (ed.), Futures Research: New Directions, Reading Mass. 1977,
str. 104-113. Ova je tema prisutna i kod Gerhard Roth/Helmut Schwegler (ed.),
Selforganizing Systems: An Interdisciplinary Approach, Frankfurt 1981.
638
stavljaju u temelj doivljaja i delanja, ukljuene su u fungiranje samoreferencijalnog kruga - takorei kao vetake prave linije koje
se iz praktinih razloga obrauju kao konane. To vai za dedukciju, to vai za kauzalnost. Meutim, ispravljanje, asimetrizovanje,
eksternalizovanje i, ako se tako sme rei, apriorizovanje su, sa svoje strane, ma kako bili prerueni (kako se ne bi pojavili!), samorefercncijalni procesi kao iskazi o prirodi ili o svesti. Sve regulativne
ideje otuda ostaju projekcije; vae samo tako to izgleda da vae i
to zato to su potrebne kao reenje u nevolji.
Ono to vai za fiziki svet i za fiziare, naroito vai, i sa velikom povezanou, za komunikaciju. Sama teorija komunikacije
nije nita drugo do upuivanje na komunikaciju, a kao upuivanje
mora biti komunikativna. Dakle, ona se mora predvideti, u svakom
sluaju se mora osvrtati oko sebe: ona ne moe da tvrdi o svom
predmetu ono to nije spremna da prihvati kao iskaz o sebi samoj.
Na taj nain i epistemoloko uenje i razvoj naune teorije
postaju samoreferencijalni procesi. ini se daje sada ceiokupno
istraivanje potpuno proeto samoreferencijama koje se odnose
na razliita polja. Onaj ko razvija teorije o tom sopstvu, razvija
teorije i o svom sopstvu 6. Ko otkriva da posmatra i akter primenjuju razliite principe atribucije 7, mora doiveti ok kada primeti da je upravo ovo saznanje eleo da osloni na vlastito
opaanje delanja drugih. Ako se zna da svi sudovi poivaju na
unapred utvrenim kategorizacijama, dakle, na prethodnim sudovima, istraivanje prethodnih sudova se mora shvatiti kao istraivanje sebe samog; ono se deava sa njegovim sopstvenim
prethodnim sudovima (ili predrasudama?) u njegovom sopstvenom predmetnom podruju; ono moe, i mora, na sebi samom testirati granice izmeu normalnih i kritizerskh (prosvetiteljskih,
terapeutskih) predrasuda. Ko ideologije drugih dovodi nazad na
interesne situacije i drutvena stanovita, mora svoju teoriju da
partikularizuje ili daje primeni i na sebi samom 8. Sam istorizam
O tome Ray Holland, Self in Social Context, New York 1977.
Upor. Edward E. Jones/Richard E. Nisbett, The Actor and the Observer:

Divergent Perceptions of the Causes of Behavior, u: Edward E. Jones et al.. Attribution: Perceiving the Causes of Behavior, Morristown N. J. 1971, str. 79-94.
8
Ovde moe da zaudi formula ekskulpacije za intelektualce koju je predloio Karl Mannheim: slobodno-lebdea inteligencija (to znai: misliti sebe samog nezavisno od povezanosti).
639
je istorijski pojam i mogao bi da vai kao pojam za izbegavanje

post-histoire. Istraivanje sistema je i samo sistem; ono ak ne
bi moglo da formulie svoj osnovni pojam tako da i samo ne potpadne pod njega 9 . Ista konsekvenca nastaje i za teoriju simboliki
generalizovanih medija komunikacije; ako hoe da utvrdi istinu
(zbog njene vlastite istine) morala bi da donese kuni zakon koji
legitimie protivrenot u odnosu na osnovni pojmovni stav, jer se
pojmovna obeleja ostvaruju po sebi. Teorija evolucije je onda i
sama proizvod evolucije, teorija delanja se nikada ne bi mogla
ostvariti bez delanja i tako dalje.
Krugovi ove vrste slue tradicionalnim teorijama saznanja
kao osnova za sumnju u falsifikovanje, ako ne i proizvoljnost iskaza. Obistinjuje se suprotnost. Oni se nameu. Ne mogu se izbei.
Covek ih moe zaotriti u vidu paradoksa i tako ih ostaviti 10 . Ali,
oni se mogu ugraditi i u samu naunu teoriju jer sadre tana
upuivanja na samokontrolu. Teorije moraju uvek da budu, to je
minimalni zahtev, tako formulisane da je njihov predmet izloen
poreenju. Pojavlju li se one same pod njihovim okolnostima,
same se izlau poreenju. One moraju kao svoji vlastiti predmeti
da funkcioniu i pod pritiskom poreenja. Ono to se dokuuje za
sistem, sopstvo, komunikaciju i medije komunikacije, pripisivanje,
delanje, evoluciju itd., mora se potvrditi i u teoriji ma kako bio neprijatan (na primer: relativan) rezultat samoporeenja.
Ovde moe igrati ulogu injenica da ponovno javljanje teorije u njenom predmetnom polju dejstvuje umanjujue i beznaajnije. U poreenju, recimo, sa suncima ili atomima fiziari nisu
fizikalno od posebnog svetskog znaaja. Istina je samo jedan od
mnogih
medija
komunikacije,
teorija
sublimacije
Sigmunda
Frojda samo jedan od mnogih pokuaja sublimacije. Teorija vidi,
kao u ogledalu, sebe samu i drugo i moe onda imati povod da re9
Jirgen Habermas je u tome video povod za prigovore protiv zahteva za univerzalnou teorije sistema. Upor. njegov prilog u: Jrgen Habermas/Niklas
Luhmann, Theorie der Gesellschaft oder Sozialtechnologie: Was leistet die Systemforschung? .Frankfurt 1971, str. 142 i dalje, naroito str. 221 i dalje.
10
Tako, kada u naunoj teoriji potpuno zaustavljenoj na reenju problema
znai '.unsolved problems generally count kao genuine problems only when they
are no longer unsolved (nereeni problemi se uopte ubrajaju u autentine probleme samo ako vie nisu nereeni) (Larry Laudan, Progress and Its Problems:
Toward a Theory of Scientific Growth, Berkeley 1977, str. 18).
640
vidira svoje samoocenjivanje. Njen sopstveni koncept postaje zavisan od mnotva obraenih iskustava o predmetu, constraints se
na taj nain zaotravaju, naruava se nepristrasnost projekcije
prema spolja. I to se vie ostvaruju uinci razlaganja i ponovnog
kombinovanja modeme nauke, utoliko ova ogranienja deluju
snanije povratno i na njih same.
II
Moemo da zakljuimo da u poreenju sa tradicionalnim
pretpostavkama teorije saznanja treba registrovati dve nove pojave. Jedna se tie proirivanja koncepta samoreferencije na kranje
elemente svake vrste, druga se odnosi na uvid da istraivanje
predmeta u univerzalistikim teorijama implicira istraivanje o
sebi samom, tako da se istraivanje ne moe odvojiti od svog
predmeta. U okviru oba ova stanovita mogu se testirati ponude
na tritu teorija saznanja: koje teorijske zamisli mogu voditi
rauna o ovim uslovima?
Teorija autopojetikih sistema moe dati ponudu koja vodi
rauna o ovim uslovima razume se samo ako napusti svoju
ogranienost na ive sisteme i proiri se na psihike i drutvene
sisteme. Ona formulie gubitak svake supstancijalne, na krajnjim
elementima zasnovane svetske zajednice svih sistema preko teze
da se jedinstvo svake vrste, i jedinstvo elemenata, moe proizvesti samo autopojetiki. Ne postoji druga mogunost da se vidi jedinstvo u mnotvu, da se sintetizuje raznovrsno, da se kompleksnost redukuje na jedinstvo i da se na taj nain reguliu pripajanja.
Tako se iskljuuje svako uvoenje nekontrolisanih premisa - i to
u ravni razloga kao i u ravni elemenata. Autopoiesis je rekursivno i otuda simetrino i otuda nehijerarhijsko zbivanje 11. Svako
11
Za ovo je instruktivno poredenje sa odgovarajuom teorijom organskih sistema. Videti u vezi s tim, Gerhard Roth, Biological Systems Theory and the Problem of Reductionism, u: Gerhard Roth/Helmut Schwegler (ed.), Self-organizing
Sytems: An Interdisciplinary Approach, Frankfurt 1981, str. 106-120. U vezi s
evolutivno-teorijskim konsekvencama videti, takode, isti: Conditions of Evolution and Adaptation in Organismus as Autopoietic Systems, u: D. Mossakowski/G. Roth (ed.), Environmental Adoptation and Evolution, Stuttgart 1982, str.
37_48 (40 i si.).
Drutveni sistemi
641
regulisanje se samo regulie, sve kontrole se same kontroliu.

U zatvorenom sistema se nita ne moe reprodukovati ako ne
zadovoljava ove uslove. Mogu se svakako upotrebljavati asimetrije, odnosi uzrok/posledica, uzonosti, teleologije, odnosi
element/agregat,
razlikovanje
zavisnih
i
nezavisnih
varijabli
i slino; ali onda to uvek poiva na zasenjivanju mogunosti
koje po sebi stoje na raspolaganju sistemu. Saznanje je nehijerarhijski kvalitet koji u sistemu nastaje iz rekursivnog osiguranja u
sistemu 12 .
Naroito vana posledica je: da pretpostavka rekursivno-zatvorenog sistema koji sam proizvodi sva upotrebljena jedinstva
iskljuuje neposredno opaanje jedinstva spoljanjosti. Svako
opaanje je upueno na dokuivanje jedinstva; i za to se mora orijentisati na diferencije da bi moglo da utvrdi ta je neto za razliku
od drugoga. Svako opaanje koristi (to definie pojam) shemu diferencije. Pri tome se jedinstvo diferencije definie preko posmatraa, ne preko predmeta. I posmatra je (kako bi inae doao do
ovog jedinstva?) autopojetiki sistem. On moe da primenjuje diferencije koje su samom predmetu nepristupane - recimo svesno/nesvesno u vezi s psihikim sistemima ili manifestno/latentno u vezi s drutvenim sistemima. U ovom smislu on moe da
prosveuje, pri emu prosveivanje deluje samo ukoliko upotrebljava shemu diferencije koja moe da preuzme ono to prosveuje.
Sheme diferencije uvek sadre, i to ih razlikuje od imanentne
sistemske nunosti autopoiesis, momenat kontingencije. Uvek se
mora izabrati ono drugo u diferenciji, ono po emu se razlikuje i uvek je mogue i drugaije. Izbor sheme opaanja preputa
se autopojetikom sistemu posmatraa. Iz toga proizlazi, mereno
standardima oekivanja klasine teorije nauke s obzirom na intersubjektivno prinudnu izvesnost, momenat nesigurnosti, relativizam, ak samovolja. Moe li se, uprokos tome, nekako zajemiti da e opaanje odrati kontakt sa stvarnou kada zahteva
da bude saznanje ili ak nauno saznanje?
12
Za dananju teoriju sistema je razumljivo da iz ovoga ne proizlazi sigurna
konzistencija ili ak potpuna interdependencija svih elemenata sa svim saznanjima, ali ovo napominjemo jo jednom iz predostronosti.
642
Prvi korak u pravcu davanja odgovora sastoji se u tome da se

ovek ne zaustavi kod psihikih, ve kod drutvenih sistema 13.
Drutveni sistemi mogu u vie ili manje dalekosenom obimu da
se psiholoki dekondicioniraju. Njihova komunikacija moe da
se odvoji od posebnih uslova samonastavljanja individualne svesti i nasuprot njima da se osamostali, samo dok joj polazi za rukom da obezbedi zamenu motiva (na primer: reputacija). Ona se
dalje moe potiniti vlastitim kondicioniranjima, recimo u obliku
teorija i metoda 14. ini se da princip selekcije takvih kondicioniranja za novovremenu nauku lei u sticanju novih saznanja.
Sve je ovo pripremilo spektakularan razvoj saznanja kome niko,
harem u naem drutvu niko, ne moe odrei kontakt sa stvarnou.
Istina, sve ovo nije dalo odgovor na odluujue pitanje tradicionalne teorije saznanja i u svakom sluaju nije stvorilo zamenu
za one supstancijalne zajednice koje su metafiziku pretpostavljale
kao bie bivstvujueg. I socijalni sistem drutvo i socijalni sistem
nauka su samo autopojetiki sistemi posebne vrste koji sami sebe
kondicioniraju. Ono to oni opaaju i opisuju ostaje njihova osobenost i ne ukida principijelnu relativnost sistema svih opaanja
i opisivanja koja se temelje na zavisnosti svakesautopoiesis od sistema. Na pitanja o konanom utemeljenju moe, dakle, da se odgovori jo samo u okviru samorefencijalnih teorija samoreferencijalnih sistema. Odgovor bi se onda mogao nalaziti u logici
univerzalistikih teorija koja ih prisiljava da sve to izrade u vezi
sa svojim predmetom projektuju na sebe same.
Koncept samoreferencijalnog sistema dobija sa ovim razmiljanjima sredinje znaenje i za teoriju nauke. U prilogu se ne
radi samo o pitanju da li je teorija sistema uopte nauna teorija i
kako teorija nauke, ako se ovo tvrdi, mora promeniti njeno samo13
Ve nas ovo deli od transcendentalnih teorija ija se tehnika sastojala u

pronalaenju u svesti psihikih sislema transcendentalno vaee izvesnosti saznanja-bilo u obliku pravila, bilo u obliku neposrednih fenomenolokih izvesnosti
predmeta.
14
U vezi s ovim i evolulivnim kontekstom takvih kondicioniranja blie: Niklas Luhmann, Die Ausdilferenzierung von Erkenntnisgewinn: Zur Genese von
Wissenschaft, u: Nico Slehr/Volker Meja (Hrsg.), Wissenssoziologie, Sonderheft
22, Klner Zeitschrift fr Soziologie und Sozialpsychologie, Opladen 1981,
643
razumevanje 15 . Tako ogranien ovek vie ne moe da odredi

kako je teorija sistema preuzela u sebe eksplozivni materijal samoreferencije i dalje ga negovala kao sr pojma sistema u teoriji
nauke. Ovo sada ima konsekvence koje daleko prevazilaze puku
adaptaciju pojma teorije oigledno uspenim novim pojavama. S
jedne strane, ako se radi s konceptom samoreferencijalnog sistema, nauka i vlastito istraivanje mogu, i moraju, da potpadnu pod
njega. To prisiljava na otputanje svake ontoloke metafizike i
svake aprioristike. Sistemi sa ugraenom refleksijom su prinueni da se odreknu apsolutnosti 16. I kada nauka otkrije ovo
stanje stvari u svom podruju predmeta, ovo sasvim izvesno vai
i za nju samu.
Osim toga, sa teorijom samoreferencijalnih sistema moe se
interpretirati i ovog asa skicirani fenomen samosusretanja. On
poiva na diferenciranju saznanja i predmeta i u podruju predmeta istovemeno markira taku ponovne identifikacije. Ali, sada
logika i teorija samoreferencije mogu pre svega da ue na istraivanju sistema. Traganje za izlazima iz tautolokih struktura
odnosa samoreferencije je staro. Teorija tipova je predlog reenja
koje se ponekad pokuava nametnuti i empirijskim naukama. Postoji saglasnost o tome da se mora praviti razlika izmeu tetnih i
korisnih oblika samoreferencije, naime, izmeu takvih koje voe
paradoksima i onih kod kojih to nije sluaj 17. Pri analizi empirijskih sistema ovek nailazi na fenomen povezane, strukturalno
udruene samoreferencije koja se nuno odvija i za koju su se u
okviru ukazivanja na trijadu kapital, drava, obrazovanje davali
socioloki relevantni primeri. Tu se pokazuje da se i kako se samoreferencija moe ugraditi u sklop uslova i u kontekst poveavanja zatvorenosti i otvorenosti. Teorija nauke je sa ovim otkriem prinuena da pita: ini li to i nauka? I ukoliko ne: zato ne?
I kako onda drukije?
15
Problem obrauje Mario Bunge, The GST Challenge to the Classical
Philosophy of Science, International Jounal of General Systems 4 (1977), str.
29-37.
16
Upravo se razvoj teorije sistema moe posmatrati kao odgovor na ovo otkrie - tako u svakom sluaju, Allessandro Pizzomo, Lincompltude des systmes, Connexions 9 (1974), str. 33-64; 10 (1974), str. 5-26 (60 i si.).
17
Upor., izmeu ostaloga, C. P. Wormell, On the Paradoxes of Self-reference, Mind 67 (1958), str. 267-271.
644
Ma kako se na ovo pitanje odgovorilo u vezi sa samim sistemom nauke: ve injenica da se kao samoreferencijalni sistem
bavi samoreferencijalnim objektima ima dalekosene konsekvence. Odnos nauke prema predmetu je onda, sa svoje strane, odnos dvostruke kontingencije. Objekt se moe istraiti samo pokretanjem njegove samoreferencije, odnosno, korienjem njenog
sopstvenog kretanja 18 . Sva transparentnost koja se onda mora dostii je transparentnost interakcije s objektom i znaenjima koja
su za to potrebna 19 . Dvostruka kontingencija (samoreferencijalnih sistema) prisiljava, ovo smo opseno obradili u vezi s meuljudskim odnosima 20, pojavljivanje nove ravni stvarnosti.
Dakle, saznanje samoreferencijalnih sistema je emergentna
stvarnost koja se ne moe svesti na obeleja koja su ve prisutna u
objektu ili subjektu (i da ovo jo jednom utvrdimo: to ne iskljuuje mogunost sistema da opaaju i kategorizuju svoju okolinu i da sa samoizraenim analitikim shemama mogu, na primer, da broje motore na Ostrvu Man). Ovaj uvid razbija, ne
osporavajui mogunost unapred datih obeleja i za sistem relevantnih projekcija okoline (ona, naravno, ostaje pretpostavljena),
shematiku subjekt/objekt teorije saznanja. Takoe se ne radi o obnavljanju uenja o konstituciji ili ak o ponavljanju teze da se
moe saznati samo ono to se moe proizvesti. Mi samo po18
Iz opreznosti treba napomenuti da ovo, naravno, vai samo ako se negira
nauni interes u samoreferencijalnom konstituisanju objekta. Pored njega ostaju,
naravno, i tradicionalni postupci klasifikacije i merenja, koji apstrahuju samoreferenciju i supstituiu je analitikim okvirom njenog vlastitog opaanja. U tano
ovom smislu Gordon Pask razlikuje (terminoloki ne mnogo sreno) specialized
observers and natural historians (specijalizovane posmatrae i prirodnjake povesniare). Samo poslednje navedeni vode rauna o samoreferenciji i na taj nain
se upliu u conversation s objektom. Upor. The Natural History of Networkers, u: Marshall C. Yovits/Scotl Cameron (ed.), Self-organizing Systems, Oxford
1960, str. 232-260.
19
Tako i Pask a.a.O., str. 234: a natural historian cannot say anything precise about the way that elephants (or other syterns) work. He makes comments only
about his interaction (prirodnjaki povesniar ne moe da kae nita precizno o
tome kako rade slonovi [ili drugi sistemi], On samo tumai njegovu interakciju),
Upor. i Ranulph Glanville, The Form of Cybernetics: Whitening the Black Box,
u: General Systems Research: A Science, a Methodology, a Technology, Louisville, Kentucky 1979, str. 35^t2.
20
Upor. gore, 3. glavu.
645
vlaimo konsekvencu i za teoriju saznanja iz uvida da dvostruka

kontingencija, kada postaje problem za samoreferencijalne sisteme, deluje autokatalitiki, tj. da pripremljene materijale organizuje na novi nain u emergentnoj ravni stvarnosti. Odavde se
svet posmatra na novi nain. U ovoj ravni za nju onda ponovo postoje specifine neizvesnosti i zbog toga specifine tehnike da se
naizvesnosti redukuju kroz interakciju sa objektom, a to opet
znai: kroz stimulisanje samoreferencijalnog procesuiranja.
Pri predstavljanju ovog razvoja od transcendentalnih do naturalnih epistemologija i njegovih uzroka, nije bilo neophodno da
se posebno osvrnemo na sociologiju. Njen sluaj nije principijelno drugaiji od sluaja drugih nauka. Linija preseka takoe ne
prolazi izmeu prirodnih nauka i duhovnih nauka, ve izmeu
teorija sa zahtevom za univerzalnou, koje se preko ovog zahteva upliu u probleme samoreferencije, i ogranienijih teorija istraivanja koje tematizuju samo tematski ograniene iseke sveta.
Vie od drugih strunih nauka, u kojima tek od nedavno iz istraivanja specifinih za struku 21 nastaju saznajno teorijska pitanja i
krug saznanja, sociologija se ovde ipak moe osvrnuti na vlastitu
tradiciju struke. Skoro sto godina je ona svesna ideoloke komponente drutvenih teorija. injenica da se sociologija znanja u
tematizovanju istine temelji na cirkulamim strukurama jeste problem iju raspravu prekriva praina samo zbog nedostatka novih
ideja 22. Da metode istraivanja upliu istraivaa u odnose sa njegovim predmetom koji iskljuuju nepredvidljivost i, u najmanju
ruku, oteavaju objektivnost, spada u iskustveno blago struke i
pokrenulo je bezbrojna metodoloka razmiljanja. Najnovije je
21
Za biologiju videti, recimo, Peter M. Heil/Wolfram K. Kock/Gerhard

Roth (Hrsg.), Wahrnehmung und Kommunikation, Frankfurt 1978; Francisco J.
Varela, Principles of Biological Autonomy, New York 1979; Rupert Riedl, Biologie der Erkenntnis: Die stammesgeschichtlichen Grundlagen der Vernunft , 3.
Aufl., Berlin 1981; Humberto R. Maturana, Erkennen: Die Organiasation und
Verkrperung von Wirklichkeit, Braunschweig 1982.
U ovoj literaturi iznenauje da epistemoloka uplitanja postaju nunija, dalekosenija i interesantnija ako polazna teorija sama postaje stroa. Tek onda postaju, na primer, relevantni logiki problemi samoreferencijalnih odnosa. Slino
iskustvo se nalazi pred sociologijom.
22
Koristan pregled nemakih priloga ovoj raspravi nude Volker Meja/Nico

Stehr (Hrsg.), Der Streit um die Wissenssoziologie, 2 Bde., Frankfurt 1982.
646
da sociologija profitira i od istorizovanog obrta u teoriji nauke i

moe da pokae da se razvoji teorija posmatrani u vremenskom
toku ne odvijaju nezavisno od drutvenih, organizacionih i svakidanjih svetskih interakcionih uslova. Sve se ovo ipak pre doivljava kao optereenje, svakako kao problematino stanje stvari, a ne predstavlja se kao nalaz o stvarnosti, kao verifikacija
teorije koja tano ovo predvia. Modni pojmovi, ranije drutvene apriorije danas svet ivota, koji su uvezeni iz filozofije
slue samo kao zakljune formule koje zadravaju mesto ha
kome bi trebalo formulisati jednu takvu teoriju. Ovde se moe
oekivati promena samo ako se i u sociologiji neguju opti, univerzalistiki teorijski stavovi. Socijalna epistemologija moe nastati samo kao sporedni proizvod takvog teorijskog razvoja.
Naravno, teorija samoreferencijalnih drutvenih sistema ne
trai da bude jedina mogua ili sigurno najbolja ponuda; ali ona sa
sobom donosi posebne afinitete za ovaj zadatak. To se pokazuje u
sredinjoj poziciji koju odreuje konceptu samoreferencije. Teoriji koja svoje predmete shvata kao samoreferencijalne sisteme
utoliko lake pada predstavljanje njene vlastite samoreferencije.
Upravo ovo, a ne neto drugo, treba oekivati po teoriji ako teorija sebe samu ponovo spoznaje u njenom predmetnom polju kao
jedan izmeu ostalih njenih predmeta. Samo istraivanje vodeno
teorijom (dakle i: teorijom samoreferencijalnih sistema) ne moe
biti nita drugo do samoreferencijalni drutveni sistem, i to jedan
izmeu ostalih, subsistem subsistema subsistema drutva, dakle,
sistem sa vrlo malim ukupnim drutvenim dometom. Ako teorija
samoreferencijalnih sistema generalno funkcionie, mnogo toga
govori u prilog injenice da ona i u ovom sluaju funkcionie. to
je opta teorija razvijenija utoliko su bogatije i restrikcije koje iz
nje proizlaze za teoriju nauke. Tako e teorija nauke moi da iskoristi pre svega opti uvid daje i njena samoreferencija izgraena
sa oseajem za sluajnost i da, onda, sebe samu kondicionira i na
taj nain izgrauje struklurisanu kompleksnost sa rezultatom da
sistem u odnosu na svoju okolinu moe kombinovati veliku indiferentnost sa specifinim senzibilitetom.
Na specifian nain su i u ovom sluaju, i opet u skladu sa
samim konceptom teorije, kombinovane samoreferencije i tue
referencije. U pitanju je sluaj tekue samoreferencije - jedan
647
meu mnogima. S jedne strane, teorija mora raunati s tim da se

pojavljuje kao njen vlastiti predmet. Ova je samoreferencija strukturalno nuna ako se postavlja zahtev za univerzalnim vaenjem.
S druge strane, ova samoreferencija nastaje samo ako je teorijski
koncept razvijen u logikom smislu, ako odgovara i drugim
predmetima, ako na taj nain prihvata tue referencije, ako, dakle, paralelno procesuira samoreferenciju i tuu referenciju. Koncept re-entry (Spenser Braun) ili, kako radije kaemo, ponovno
javljanje diferencije u njenom predmetnom podruju je, s jedne
strane, prosto iskustvo koje se stie svakodnevno u radu s univerzalistiki postavljenim teorijama; i, s druge strane, oblik za ono
to bi po meri teorije trebalo oekivati: strukturalno uslovljena
nuna veza samoreferencijalnih i tuih referencijalnih upuivanja
kod svih operacija sistema. Teoretiari nauke koji razmiljaju u
velikim potezima mogli bi u ovome da vide verifikaciju nauno-teorijske hipoteze.
Tako upleteni pojmovni odnosi mogu delovati zastraujue
na sociologe. Na kraju naih istraivanja ne moe se napisati jo
jedna knjiga u knjizi i naznaeni program teorije nauke prevesti
na verovatne iskaze 23. Ova zakljuna zapaanja treba samo da
markiraju mesta za prikljuivanje takvih istraivanja i treba da
preduprede prigovor da se prvo moraju razjasniti logiki i saznajno-teorijski problemi postavljanja istraivanja pre nego to se
ono zapone; morala bi se pokazati zastava kao kod isplovljavanja iz luke, moralo bi se, dakle, pridodati nekoj od nauno-teorijskih postavki kako bi bile jasne premise vlastitog postupka.
Mi smo postupali obrnuto i sada moemo da ohrabrimo sovu, ne
moramo vie u uglu da uzdiemo, ve da njen noni let zaponemo. Posedujemo savete da bismo ga motrili, a zn^mo da se
radi o izvianju savremenog drutva.
23
Upor. naroito u vezi s problemima diferenciranja nauke i diferencije teorije i metode, Niklas Luhmann, Die Ausdifferenzierung von Erkenntinisgewinn:
Zur Genese von Wissenschaft, a.a.O.
648
SADRAJ
Lidija Topi: Teorija sistema kao okvir istraivanja visoko

sloenih savremenih drutava.............................................
DRUTVENI SISTEMI
Osnovi opte teorije
Predgovor ........................................................................................................
Uvod: Promena paradigme u teoriji sistema................................................
Sistem i funkcija ............................................................................................
Smisao.............................................................................................................
Dvostruka kontingencija ...............................................................................
Komunikacija i delanje ..................................................................................
Sistem i okolina .............................................................................................
Interpenetracija ..............................................................................................
Individualnost psihikih sistema ..................................................................
Struktura i vreme ...........................................................................................
Protivrenost i sukob .....................................................................................
10. Drutvo i interakcija ........................................................................................
11. Samoreferencija i racionalnost .......................................................................
12. Konsekvence za teoriju saznanja ....................................................................
27
35
49
108
162
204
252
294
351
381
486
545
584
635
649

Niklas Luhmann - Društveni Sistemi

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Niklas Luhmann - Društveni Sistemi

Uploaded by

Copyright:

Biblioteka

IZDAVAKA KNJIARNICA ZORANA STOJANOVIA

TEORIJA SISTEMA KAO OKVIR ISTRAIVANJA

pleksnije teorije kao to je teorija moi ili konsenzusa koja se ne moe

sistema. Razlaganje postojeeg po shemi celina/deo slino je razlaganju

ito napominje da se drutveni sistemi sastoje iz oekivanih delanja, ne

biti samo samoupravljanje. Dakle, kada je u pitanju samopuravljanje

Ukoliko se paljivije pogledaju strukturalne promene drutvenog

lekcije u kolama, u politikim manifestacijama, u ekonomskoj politici

Ovo moe delovati neozbiljno, ali se dogaa pred oima glasaa.

zavisnosti politikog koda od moralnog procenjivanja koje za sebe trai

ne mogu do kraja shvatiti osim ako se ne pretpostavi namera da se prevari

sobom teorijski je nekorisna. Ali, demokratija nije ni princip po kome

veinu, a nije se mogla utvrditi ni nadlenost institucija sistema koje su

Ovaj samozaslueni gubitak spontanosti predstavlja opti proces

Istorijski posmatrano, kae Luman, demokratija je kopile roeno

N. Luhmann (1968), Zweckbegriff und Systemrationalitt, J. C. B. Mohr (P.

N. Luhmann (1970), Soziologische Aufklrung, Westdeutscher Verlag, Kln

N. Luhmann (1990), The Future of Democracy, Thesis Eleven, N. 26.

N. Luhmann (1997), Limits of Steering, Theory, Culture & Society,

nanjoj upotrebi dokazuju preko samonavoenja. Orijentisanje

nanjoj upotrebi dokazuju preko samonavoenja. Orijentisanje

nanjoj upotrebi dokazuju preko samonavoenja. Orijentisanje

nanjoj upotrebi dokazuju preko samonavoenja. Orijentisanje

nanih odluka. To se spreava entropijom ili kompleksnou.

l i k i deo oblasti sa ugaenim vulkanima marksizma. Ali niko ne

ovek moe govoriti uopteno o sistemu kada pred oima

Moe se, dakle, ispitati u kojoj meri pojmovna apstrakcija poiva

Ovog pravila se pridrava, ne formuliui ga kao princip, na

upotrebom smisla, ali ne mogu maine i organizmi. ovek se

Superteorije su teorije sa univerzalistikim zahtevima (to

Saeta skica je u: Niklas Luhmann, Soziologie der Moral, u: Niklas

Tradicija preuzeta iz antike, starija od pojmovne upotrebe

pronaeno, u 18. veku izgraeno stanovite koristilo je kategoriju

javljuje razlika izmeu otvorenih i zatvorenih sistema. Zatvoreni

dam-Louvain 1953, str. 35-37.

U vezi s ovim uporediti razlikovanje dva razliita stanovita hijerarhije,

Uporediti Marshall C. Yovits/Scott Cameron (ed.), Self-organizing

tuelnim operacijama sistema samo ukoliko jedinstvo (bilo kao

nose sa sobom i da ove odnose diferenciraju shodno odnosima sa

Meutim, ne sme se poi od toga da vraanje na najoptiju

odgovarajui nain formuliu oblast nauke poinje da se menja

primer, drugi uslovi iskoriavanja ili drugi uslovi konsenzusa) 8.

Ovde bi se razmiljanja mogla nadovezati na relativnu

rentno. Ukoliko se diferenciranje moe dovesti na jedinstven

dings of the American Philosophical Society 106 (1962), str. 467482;

The Sciences of the Artificial, Cambridge Mass. 1969; Gordon Bronson,

pravila. U celovitom drutvenom sistemu zaista se moe poi od

produkcije (i njegovih derivata: reprodukcije, samoreprodukcije i

i relacija. Ali u najveem broju

Gesellschaftsstruktur undSemantik , Bd. I, Frankfurt 1980, naroito zakljuak, str. 34.

ini se da se teorijski moe sporiti oko toga da li je jedinstvo

O ovome e u nastavku biti vie rei.

Do suprotnog stanovita moglo bi da se doe sa formulacijom

Za jedan pregled mnogih i zaista heterogenih shvatanja ovog

kompleksnosti jedinu taku konsenzusa u inae vrlo raznorodnim teorijama

Za izbegavanje definicija mogli bi se, naravno, dati i stroi razlozi;

Uporediti napomene N. Luhmann, Komplexitt, u: isti, Soziolgische

I, str. 437-468 (438): Sistemsko teorijski pogled se fokusira na pojavne

nost da bude jedinstven. Utoliko je kompleksnost stanje stvari

U uvodu za Scope and Reduction kod Keneth Burke, A Grammar of

Renate Mayntz mi je prva ukazala na ovaj problem.

ama merenja jednog oigledno veedimenzionalnog pojma 36. Na

ma 39 . Onda se mora napustiti pretpostavka ontoloke asimetrije

ving Systems: Noise and Meaning, u: Milan Zeleny (ed.),Autopoiesis: A theory

stema od pojma strukture 43 . Granice se ne smeju zamisliti bez